Eddy Lane-Onda sutra

Onda sutra? ili Sat letelnja za pesmu

Predgovor
Budite uvereni, vrlo brzo nam se vraća, zahvaljujući
‘’Onda sutra ‘’ taj dar : snovi !. U tom smislu Eddy
Lane je pravi čarobljak, šaman, slikar po zidovim i
stenama oniričnog– imao sam tu sreću da, pre
izvesnog vremena, otkrijem ono sto volim da
nazovem ‘’kazivanja’ i otada se stalno sećam tih
snova, sećam se svojih snova i zato sam mu
zahvalan.
Vrata su iza ove strane. Ne pratite vodiča,
predhodite ga, vi ste, ovde, kod svoje kuce.
Dobrodošli

Na plaži, dečak je držao kanap i gledao zmaja kako lebdi iznad njega. Vrlo lep zmaj! Veliki,
ponosan, sa crvenim osmehom na svojoj belog
površini. Dečak ga je okretao i slao da leti visoko,
vrlo visoko, Koračajući lagano peskom, posmatrao
sam ih, kad mi čovek, u blizini decaka, reče :
― Lepo je, zar ne ?
― O, da, vrlo.
― Što ne bisti i vi probali? Imam ih još puno ovde.
Svi su predivni. Uživajte malo. Ne izdajem ih skupo.
Iznenađen, videh više zmajeva pored njega i
dečaka.
― Vi iznamljujete zmajeve na plazi?
― Da, gospodine.
― A kako ih to iznamljujete?
― Pa, zavisi. Vi izaberete jednog, pustite ga da leti
jedan sat. Zatim, napišete jednu pesmu i ako se
pesma dopadne mom sinu i meni, onda je
besplatno a ako ne, onda vas košta 10 evra.
― Ja ne znam da pišem pesme, a ni 10 evra
nemam .
― Pokušajte, gospodine, dođite ovde. Dečak mi se
približi na nekoliko koraka dajući mi znak hajde !
Podigoh jednog sa peska. On polete odmah naviše i zatreperi pored dečakovog.
― To, gospodine, super! Gaspar ne voli da je sam
gore.
Dečak se smejao. Držao sam kanap koji je vetar
zatezao i čuh se kako se smejem. Glave zabačene
unazad, dečak odgovori na moje prećutno pitanje.
― Simon, zove se Simon, vas zmaj.
Gaspar i Simon. Decak i ja. Gaspar poskoči
unapred. Pratim dečaka u korak i Simon zaigra
pored svog druga Gaspara. Dečak se smejao.
Simon zadrhta malo, osetih kako se kanap u mojoj
ruci pokreće. Moj zmaj se sakri iza Gaspara, iskoči
za tren na drugu stranu, i vrati se da pokaze,
ponovo svoj osmeh. Jednim skokom unazad dečak
se nadje iza mojih ledja, čuh njegov smeh iza sebe.
Gore, sada je na Gaspara bio red da nesto izvede.
On krete u krug oko Simona, zmajevi izmešaše
piruete po nebu dok se pesak, na plaži pretvarao u
crtež tragova dečakovih i mojih koraka. Plešući u
ritmu naših usklika i smeha i pogleda stalno
uperenih ka baletu dva zmaja, iznad nas, nisam ni
primetio kako je vreme proletelo.
Pošto je jedan sat uveliko istekao, čovek mi pruži
olovku i list papira. Napisah svoju pesmu. Čovek je

pročita a zatim i dečak. Posle jedne, dosta duge pauze otac mi reče:
― Ja mislim da mi vi ništa ne dugujete. Smiđa mi
sto vidim na ovom papiru, ali ...Tommy nije mog
mišljenja. Ovo nam se prvi put događa. Treba sve
ponovo početi. Sat letenja za zmajave i zatim jedna,
nova pesma. Sutra.
Dečak se smeškao.
― Onda sutra?
― Onda sutra!
Dečak je pošao zamnom da me isprati.
― Gospodine, vaša pesma je lepa.
― Ali ti bi hteo da se Simon i Gaspar ponovo igraju
na nebu ?
― Onda sutra?
― Onda sutra!
 Završila si Marija, odlaziš ? Provedi prijatno veče i vidimo se sutra.
Žena je bila na vratima, spremna da izađe.
Okrenuta deci, ona im se osmehnu i manhu u znak
pozdrava u pravcu vaspitačice i meni,
― Doviđenja!
― Doviđenja ! Pozdravi Marka!
― Hoću, hvala.
Deca se ponovo okrenuše ka meni i ja nastavih da
objašnjavam crtež na postolju ispred sebe. Lagano
završavajući crtež, govorio sam im da je crtati kao i
govoriti, da je to objašnjavati rukom. Ako ustima
mozemo reci : jabuka, isto tako mozemo je i nacrtati
i bice jasno šta mislimo. I čak je ponekad i bolje
tako jer niko vam neće reći ne crta se dok se jede,
kao što vam to kažu kad hocete da govorite punih
usta .....
Svi su se smejali.
Naišao je poštar i doneo nam, kao i obicno, nekoliko
pisama i nekoliko dečjih novina i stripova.
Pogledao je dečje crteže i smejući se rekao :

― Klinci napreduju brzo, pazite se, uskoro će vas prevazići. Odoh, idem dalje, doviđenja !
― Doviđenja! Pozdravi suprugu, Aleks
― Doviđenja
― Hoću, hvala.
Okačio sam sve srteže na panoe oko nas,
organizuci tako, jednu malu izložbu. Sledilo je
nekoliko protesta, jer Kevin ima bolje izložen srtež,
ili da je Anin suvise visoko, pa se ne vidi dobro.
Suze nisu bile daleko pa sam im obećao da ćemo
svakog dana menjati raspored crteža, dodavati
nove i tako su svi bili zadovoljni. Deca, sirocad ili
napušteni, živeli su zajedno i lako su to prihvatali.
Uzeh svoju jaknu. Na vratima se okretoh.
― Doviđenja deco!
― Doviđenja Doviđenja Doviđenja
― Profesore!
― Da ?
Jedan dečak mi se približi.
― Profesore! Pozdravi … nekog!

kamen skakavac
 Reka se deli i teče oko ade ‘’Stari Zamak ' i na mestu zvanom poenta, desni krak, još uvek
zapenušan posle izlaska iz ustave, susreće levi,
mirniji i sa njim zajedno se širi I stvara malo jezero.
Park dotiče to jezerce svojom alejom koja prati reku,
još od mlina.
Odatle, sedeći na obali mogu da vidim Gaspara na
njegovoj steni. Gaspard je ime koje sam dao
jednom belom patku a stena je, ustvari, jedan malo
veći kamen koji srči iz vode na, jedva, desetak
santimetara. Taj mali Gaspar, uvek sam, nikad sa
ostalim patkama koje žive ispod mlina, voleo je da
se postavi na taj kamen, naravno, kad ne bi Šetao
selom. Voleo sam da kazem : vidi, Gaspar je, opet
na svojoj steni !
Par labudova mi prilazi. Mužjak izađe na obalu, na
samo jedan korak od mene i kupi parčiće hleba koje
mu bacam. Izmedđu mene i svoje ženke, borbeno
raširenih krila, on je tako štiti. Ponekad čak, on se i
oglasi, ne preteći baš ali stavljajući do znanja da je
on tu ukoliko bih ja bilo šta neozbiljno pokušao.
Pokupivši i zadnji komadić hleba oni se polako
udaljiše.
― Gospodine, jel imate kamenčiće ?

Dečak položi nekoliko malih, okruglih kamena pored reke. Nisam ga ni primetio kad je
došao.
― Ovde ih nema pa sam doneo nekoliko svojih.
Plosnatih. Za skakavce. Jel znate da pravite
skakavce ? Ja sam, jednom, napravio deset.
― Deset?
― Ne, tri!
Nasmejao se, zadovoljan zbog mog iznenađenja.
Stade tik uz obalu. Okrenut levim ramenom reci on
baci jedan kamenI . Pluf ! Pokuša joŠ jednom. Pluf!
Nijedan odskok, nijedan skakavac. U trećem
pokušaju isto. Ustadoh.
― Čekaj!
Uzeh jedan od knjegovih kamenčica.
― Jedan, dva, tri.. ohoooo, vi ste napravili pet ili
šest !
Uzeh još jedan i objasnih mu kako treba bacati,
treba se držati mekano, malo spuštenih kolena, ne
smeš baciti suviše blizu jer tada on odskoči visoko i
onda bude pluf, ne treba bacati suviše jako, misli na
kamen i sačekaj da se primire talasi na površini !
Bacam ! Kamen napravi više skakavaca, zakliza po
vodi, ode dalekoi lagano potonu.

― Hajde ! Sad ti !
Dva ! Pluf ! Dva ! Dva! Pluf ! Tri ! Dva! PET ! ! !
Dečak gleda reku. Zadovoljan je. Obojica smo
zadovoljni.
― Nema više kamenčića, reče gledajuci oko sebe.
― Ima!
Izvukoh iz džepa jedan belutak. Pokazah ga dečaku
i zagazih u plićak. Dva koraka. Jednim snaŽnim
zamahom bacih ga. Kamen dodirnu povrŠinu,
odskocČi, polete tik iznad reke, dodirnu je ponovo,
napravi dvadesetak skakavaca, zakliza povrŠinom,
polete i izgubi se u daljini. Dečak se okrete ka meni
― Odleteo je, izgubio se!
― Ne, ne, gledaj !
Otvorih ruku. Vlažan belutak je na mom dlanu
prelamao svetlost kroz nekoliko kapi svetlucajuci na
suncu.
― Jednog dana, imao sam deset godina, kao ti
sada, rekao bih, video sam kako jedan slikar stoji
iza svog tronošca i posmatra sliku koju je upravo bio
završio. Bila je naslikana obala, more, nebo ...
Okrenuo se, video da i ja gledam, onda je uzeo ovaj
kalmenčić sa naslikane plaže na svojoj slici i dao mi
ga, Od taga ga imam i čuvam.

Kamen je suv i stavih ga u džep.

― Znaš, i ja sam slikar sada i ponekad dodjem
ovde i slikam stari mlin i obalu reke i reku.
Vraćamo se zajedno. Vidi, Gaspar je, opet na
svojoj steni!

Pozorište

Kuća Poklenovih se nalazi na drugom kraju sela.

Sretao sam ih retko, jednom na jednoj izlozbi u
Parizu i nekoliko puta u pekari, u selu : dobar dan,
dobar dan ...
Vrlo me je iznenadio poziv gospođe Poklen i njeno
pitanje da li bih mogao da pričuvam njihovo dvoje
dece, te iste veceri. Nešto iznenada i hitno ! I pre
neko što sam stigao da bilo šta kažem, ona je, uz
veliki uzdah olakšanja, počela da mi se zahvaljuje
od sveg srca kao da sam već prihvatio.
Poklenovi, mlađi, Denis i njegova sestra Lea su me
gledali radoznali kao i sva deca. Imao sam utisak da
ćemo doživeti nešto izuzetno te večeri. Pokrenuh
razgovor, isto toliko klasican kolioko i debilan.
Klincu su, vrlo brzo, moja pitanja vešto izbegli i
počeli da ispituju mene. Na kraju pade i ovo pitanje
koje me je malo začudilo :
― Volite li pozorište ?
― Da, naravno, volim pozorište.
― Volite? Genialno ! Onda, hajde da se igramo
pozorišta, važi ?
― Hajde, Hajde, recite da hoćete!

― Ma dobro ! Samo ne znam kako to mislite da se igramo pozorišta.

― To je lako ! Vi izmislite, vi se setite nekog mesta,
vi zamislite, setite se neke lepe priče, onda nam
date uloge, kažete nam ko će šta da igra i mi
igramo i posle nam kažete da li je bilo dobro i posle
i posle ...
I odmah, da bi napravili mesta za scenu, oni
pomeriše sto i stolice. Zahvaćen opštom euforijom
odgurah kauč ustranu. Sedeći, ispred njih, na podu
kretoh da objašnjavam, kao bila je jednom jedna
zemlja, jedno kraljevstvo, ustvari to još uvek postoji
ali ovo se dešavalo, davno, davno. Tom zemljom
koja se zvala Danska, koja se i sada tako zove,
vladao je jedan kralj čiji se sin zvao Hamlet …
Pažljivo su me slušali dok sam ja opisivao scenu,
delio uloge. Denis: Hamlet a mala Lea: Ophelia.
Imao sam utisak da im je kasting odgovarao.
― Ja sam, znaci Hamlet. A ti si Ofelija.
Denis, super zadovoljan. Njegova sestra takođe.
― Da, da, ja sam Ofelija, Hamlete.
Jedino što, sada, ja nisam bio zadovoljan. Upošte!
Besan, čak! Upravo sam predložio deci da
učestvuju kao ličnosti u jednoj Šekspirovoj tragediji,
u jednoj drami sa ubistvima, sa osvetom, u kojoj se
ludi. Mora da sam i ja poludeo kad sam to mogao da uradim. Punom parom unazad da
ispravim stvar.
― Ovaj, imam nešto bolje, jednu drugu priču.
Slusajte me, slusaj me Lea i ti…
― Hamlet!
Njegova me reakcija zasmeja ali nastavih, okrećući
se devojcici: gledaj, ti ces biti Crvenkapica, tako sva
slatka kakva jesi, a....
― A Hamlet da bude zločesti vuk, jel to?
― A ne, ja sam Hamlet a ti si Ofelija ! Eto!
Dečak je bio odlučan. Ali i ja. Ustadoh da zvanično
objavim neopozivu i definitivnu odluku o izmeni
programa našeg pozorista. Videh da je i Denis
ustao i da izlazi na tepih na sredini sobe, na našu
scenu. Najpre pognute glave, on se ispravi, pogleda
me, uperi pogled, zatim negde u daljinu, pored
mene i rece :
―To be or not to be, that is the question!
Kao gromom ošinut, usta zanemelih i ovorenih, ruke
podignute i zastale negde između moje glave i
ničega, čekao sam. Ostao sam tako, minut i vise,
večnost i više. Najzad uspeh da pitam:

― Čekaj, stani, čekaj, otkud ti to znaš i to još na engleskom?

― A to je engleski? Ofelija! To je engleski, kaže
gospodin, to je na engleskom!
― Super, bravo, Hamlete, mnogo mi se dopalo!
Posle toga, za sve vreme posle toga, ja sam ih
slušao, gledao sam ih, ali sam bio boletan, kao u
groznici, u bunilu, goreći i ne verujući onome što
vidim ... klinci si bili izuzetni, igrali su odlicno a ja
sam bio bolestan, bolestan ...
Ne sećam se trenutka kada su se roditelji vratili,
pojma nemam kad i kako sam se ja vratio kući.
Desetak dana kasnije pozvao sam Poklenove.
Javila se gospođa Poklen.
― Dobar dan, čujte, pozvan sam na otvaranje jedne
izložbe. Poznajem i cenim umetnika i upravo zbog
toba bih vam rado ustupio pozivnice a ja bih, ako
želite, mogao da ostanem sa Hamle ...hoću da
kažem sa Denisom i Leom.
Ptica
Kao i svake srede i petka, mala Lora Bart je došla na svoj redovni čas pevanja, praćena
svojom
mamom, gospođom Bart. Kao i obično gospođa
Bart je izrazila želju da poseti moj atelje. Kao i
obicno, posle desetak minuta ona je izabrala platno
koje će kupiti i koje sam ja stavljao na stranu znajući
da ga neće poneti niti kasnije za njega pitati.
Izasla je iz ateljea, osmehnula se svojoj ćerci i Mariji
i izašla da bi se vratila kroz jedan sat, kao i obično.
Kroz otvorena vrata mogao sam da čujem
objašnjnja koje je Marija davala svojoj učenici. Mala
Lora je bila izizetno obdrena, absolutnog sluha.
― Lora, slušaj me ! Ti dobro pevaš, ali bi mogla još
bolje i to mnogo bolje. Znaš, Lora, pesma je kao
ptica, ti je pustiš i ona odleti. Kad pevaš, uvek ceš
moći da pustiš jednu pticu da poleti visoko ka nebu!
― Ptica ? Doći će ptica i odeteće?
― Da, da!
Čuh klavir. Najpre jedna jednostavna vežba. Lora
peva. Osetih da će se nešto desiti, zgrabih svoj
blok. Lora peva, peva oprezno, oslobađa se i peva
kao nikada dosada. Ustadoh. Lagano, nečujno, na
vrhovima prstiju, jedne reke ispružene ispred sebe

kao da sam u mraku, priđoh vratima. Lora peva.

Marija prelazi na jednu težu vežbu i Lora prati.
Marija joj se pridruži, povede je svojim pevanjem da
bi je ostavila samu u trenutku kada je Lorina pesma
lebdela iznad nas, ne kao glas vec kao deo tog
trenutka .
Klavir se vise nije čuo. Marijini prsti miruju na
dirkama. Lora pritrča prozoru.
― Ptica, gde je ptica ?
― Evo. Gledaj !
Pokazah joj crtež koji sam napravio slusajuci je :
ptica u letu !
Posle mnogo godina, dosavši, jednom prilikom, u
Pariz, iz naše tihe provincije gde sada živimo, na
ulazu u jednu knjižaru videli smo plakat :
Koncert, Lora Bart- Pinnina, soprano, datum, čas !
Plakat je bio na plavičastoj podlozi kojom je letela
jedna ptica, ptica sa mog crteža.
Diagonala belog lovca

Jednog dana, predložih da se na, jednom od dva kamena stola u gradskom parku nacrtaju
šahovska
polja. Niko nije obratio paznju na to. Pa ništa, ja ću
to! I jesam, jednostavno uradio sam to sam,
naslikao sam ih i 64 crno-bela polja su pružala,
sada, mogućnost svima a i drugima da igraju šah
pored reke u zelenilu i tišini. Ponovo se niko nije
obradovao toj inicijativi, niti je, bilo ko kritikovao, što
je jos čudnije. Nema veze!
Ići cu sam i igraću sam! Ne bas sam jer šah može
da se igra sa nekim, protiv nekoga cak i kad si sam.
Izlasio sam u park, ali noseći, sa sobom jednu
knjigu sa partijama koje su igrali veliki šahisti,
većinom ruski velemajstori. Najviše sam voleo Lava
Aljehina! Obožavam njegovu igru. Čak i u partijama
koje je gubio njegova virtuoznost me je
oduševljavala. Ta kniga sadrži, ne samo
zabeležene partije, nego i njihove biografije,
nekoliko pisama prijateljima, čak i jedan literarni
pokusaj, samog Lava Aljehina, jedna pesma. Ali
sam ja to retko čitao. Same partije su mi bile
važnije.
Ponovo, što nije nista čudno, sam bio pred
rasporedom figura u partiji koju je Aljehin igrao sa

mađarskim velemajstorom, Saboom, na Malti, jedne daleke 1912 godine.

Jedan mlađi par prođe pored mene.
―Dobar dan!
―Dobar dan!
Na drugoj strani reke, na šetalištu ispred zamka,
neko je dozivao svog psa. Prepoznao sam glas.
Znam i psa. Mali koker Stromboli, pas vlasnika
cvećare. Posle toga zavlada tisina. Mladi par je
verovatno, već na izlazu iz parka. Stromboli se
poslušno vratio. Ili, ništa od toga, jedino što sam ja,
glave medju dlanovina i očiju uprtih u trideset prvi
potez belog, napustio ovaj trenutak, za trenutak.
Jedna crvena lopta se stvori odnekud i poče polako
da se kotrlja po kamenom stolu, po mojoj tabli. Od
ivice ka G8, polju na kome se nalazio crni kralj,
ionako vec ugrožen šahom od strane belog lovca, iz
tridesetog poteza ! Moja je ruka vec lebdela nad
tridest prvim potezom ali ga ne odigra vec se spusti
na crvenu loptu i zaustavi je. Iza lopte je, pored
stola stajala devojcica u belom, beli šort, bela
majica, bele patike. Plava kosa i crvena traka u
plavoj kosi. Crvena kao i lopta. Ton sur ton ! Dva
plava oka me gledaju kao da imaju malo vise nego
samo desetak godina.

― Vi igrate sami? Sami ste i igrate šah?

― Aha, sam! A ti znas da je to šah? Mozda znaš i
da igraš?
― Ne, moj tata igra šah, ali on uvek igra sa nekim.
― Da, da, ali šah moze da se igra i kad si sam.
Objasniću ti ali najpre, ako hoćeš, objasniću ti,
malo, šta je šah, kako se zovu figure i kako se šah
igra.
Devojčica, zainteresovana, stavi loptu pored stola i
sede na stolicu naspram mene. Imam iskustva sa
decom njenog uzrasta, svog sam nećaka naučio da
igra šah. Postavih figure u početnu poziciju. Beli,
crni! Obe strane imaju svog kralja i kraljicu! Lovci su
pored njih ! Slusa me i prati moje prste koji dodiruju,
podižu figure, vraćaju ih na njihova mesta. I onda joj
rekoh, da u jednoj knjizi mogu biti objavljene,
opisane mnoge partije i onda neko, kao ja, moze to
da čita i da igra te partije iako je sam. Kad sam
završio pogledah i videh milione pitanja koja ce se
prosuti i koja se, zasad kriju iza koncentrisanog
pogleda i malo stegnutih usnica. Devojcica mi
pokaza, stavi prst na jednog pesaka na E2.

― Kako se on zove?
― Pa, rekao sam ti, to su pioni, njih je osam a ovo
je lovac i on se kreće …
 ― A, ne, ne ! Ne tako ! Nego, evo, naprimer ja se zovem Endžel. Gledala me je insistirajuci pa
sam se
nasmejao i predstavio se i sam. Bila je zadovoljna i
ponovo postavivsi prst na pion na E2 i pre nego sto
sam ja mogao da prilepim jedan pokroviteljski,
dobronameran osmeh na svoje lice, kao a, pa ne, to
je igra, to je šah, oni se ne zovu kao mi, devojčica
ustade :
― Ovo je Aleksendar, a ovaj se zove Ivan a evo,
ovo je Sergej ! Njen prst dotace pione na e2, d2 i f2.
A kraljica se zove Katarina!
― Baš mi je drago, pokušah da održim nivo, baš se
radujem sto sam vas upoznao Ivane, Sergej i
Aleksandre.
Ali to nije bilo sve, nije dilo dovoljno. Ni izdaleka!
Endžel ode korak ustranu i posle jednog naklona,
kao sto jedino baletska skola to omugacava, gledala
me očekujuci da i ja uradim nešto, nešto kao ona,
približno maker. Bilo je, ocigledno da je to bilo
namenjeno kraljici Katarini. Nemam ni minut
baletske niti bilo koje škole elegantnih pokreta ili
ritmičkog obrazovanja, ali dadoh sve od sebe,
dozvah u sećanje sve filmske scene sa your
highness, votre majesté i poklonih se :

― Vaše Veličanstvo!

Devojčica je bila ponosna. Mogu reci to isto za sebe. Ona mi priđe, pruži mi ruku ipođe ka
izlazu iz
parka. Posle desetak metara mi mahnu jos jednom.
I ne samo meni. :
― Doviđenja, Ivane, Aleksandre, Sergej. Vaše
Veličanstvo, doviđenja!
Ostavši sam, odigrao svoju omiljenu partiju sa
Malte. Završnica u kojoj, očigledno izgubljeni beli,
Lav Aljehin, uspeva da dobije partiju, jednim
genijalnim matom u tri poteza, sah, sah, sah i mat!
Poznajem tu partiju odlično, stotinama puta sam je
analizirao, odigrao ali svaki put me tih nekoliko
poteza oduševe da ponekad, kao sada, ustanem i
aplaudiram, stojeći, sam, pored kamenog stola,
pored reke, nasuprot Starom Zamsku s druge
strane reke.
Sumrak je počeo da najavljuje kraj dana. Neću imati
vremena za jos jednu partiju. Sutra je novi dan.
Sutra bih mogao da se bacim na Aljehinovu partiju
zvanu ‘’Sampanj’’. Zasto je tako zovu ? Začudi me
da dosada nisam tražio odgovor na to. Otvorih
knjigu. Trazeci pod ineksom ‘’Sampanjac’’,
pročitah:

Partija, odigrana protiv Olega Cilokina, 1913 u dvorcu ‘’Ožije’, u Šampanji, za vreme boravka
Lava
Aljehina u Francuskoj u pratnji svoja tri sina:
Aleksandra, Sergeja, Ivana i svoje supruge
Katarine.

Dat omno ti nagorih

Mini-golf nije neki sport. Vec ni sam golf nije sport kojim bih se bavio, niti pratio. Mini-golf
kao zabava
pri šetnjama u park ? Ni to ! Ali sve to ne važi jer
Nadina to voli i to je onda tako i tacka. Moja nećaka
Nadina je najkapricioznija od svih mojih nećaka, od
svih devojčica koje poznajem a vrlo verovatno,
jedna od najkapriciznih od dece njenog uzrasta
uopšte. Uopšte, ovde znači, budimo skromni:
Evropa!
Ali, ne bih, ni za šta na svetu propustio jednu partiju
mini-golfa sa njom.Umirao sam od smeha,
pokušavajuci da predvidim njene smicalice, ali bih
uvek i ponovo bio iznenađen i uhvaćen na
pogresnoj nozi. Vrlo retko bi nase partije, na terenu,
pored reke, išle do kraja. Brbljiva, radoznala,
prefrigana, ona bi, često moje udarce proglašavala
nepropisnim. I to uvek kada bi mi oni donosili
prednost i davali mi mogućnost da se približim
pobedi. Ili bi svoje ponavljala, pod izgovorom da je
vetar pomerio lopticu ili bilo šta drugo. Ja bih se
pretvarao da se ne slažem, da se raspravljam, da
sam ljut i obavezno bih padao na kolena od smeha.
Na kraju, ustvari malo posle početka partije ona bi
proglašavala svoju pobedu. Onda bismo se vraćali i
ona je svima objavljivala da je opet pobedila.
― Ko igra prvi?
― Onaj ko je izgubio prošli put, ti!
― Da, samo sto prošli put nismo završili partiju.
― Ja sam pobedila prošli put. Pobedila sam, kao
sto uvek pobeđujem!
Sa izrazom nekog kome je dosadilo da se stalno
raspravlja sa nekim ko ne ume da prihvati i podnese
poraz sa dostojanstvom i da to prizna. Jedan par je
zastao i posmatrao nas. Nadina je tri puta odigrala
isti udarac, svesna da je posmatraju i da se šetaci,
očigledno, jedva uzdržavaju aplaudiranje i uzvike
bravo, bravo ! Mlada žena se vise puta obratila
svom pratiocu kao da traži objašnjenje za tu igru.
Da bi nama bilo malo jasnije o čemu se radi, čovek
mi reče :
― Mi zmo Nemtsi !
― Ich kann deutsch.
― Ah ja? Ihre Tochter is niedlich.
Objasnih da se radi o mojoj nećaci. Bilo mi je drago
da izmenim nekoliko reci na nemačkom. Prilike su
retke za to. Razgovarajući sa njima, primetih da nas
Nadina pažljivo posmatra i da, po prvi put ćuteci i
zainteresovano prati. Nije bila u centru pažnje,nije
bila glavna, nije razumela i to joj nije smetalo.
Impresionirana je! A i ja njenim ponašanjem.
― Auf Wiedersehen und gute Reise!

Jedva da su se se udaljili desetak metara kad me Nadina uhvati za ruku i povede ka klupi.
Sedoh
gledajuci je.
― Ma, šta je to bilo ? Kako ste to govorili … zašto
ste tako govorili?
― To su Nemci. Oni su Nemci.
― Nemci ?
― Da, Nadina. Znaš, postoje ljudi koji su Nemci i
onda oni govore nemački…
― Zašto ?
― Zato što Nemci govore nemački. Slušaj,
objasniću ti …
― Ne ! Zašto su oni Nemci?
Osetih da neće biti lako objasniti poreklo naroda,
stvaranje jezika i njihova podela na grupe, stvaranje
nacija…Objasniti to devojčici od deset godina? Nije
to lako objasniti nekome ko ima trideset godina …
osetih se kao u klopci. Počeh da uopštavam, da
pojednostavljujem …
― Pa ovako. Dobro, sada znaš da postoje Nemci i
da oni imaju svoj jezik kao sto mi imamo svoj … .
― I ima jos?
― Jos?
― Pa, da ! Još! Da li ima još nekih, drugih, koji nisu
mi, nekih drugih koji ne govore kao mi, niti kao
Nemci?

― Da, da, naravno, ima, naprimer … ima Rusa, pa ima Španaca…

― A ti si govorio nemački !
― Da. Učio sam nemački.
― A zasto ja nisam ?
― Ma, mozeš, naravno da mozeš, a i neke druge
možes da naučis.
― Ima ih mnogo ?
― Prilično. Ali čak i ako ne naučis neki jezik ti
možes da ga razumeš ako neko prevodi. Ja ti mogu
prevesti sa nemačkog šta hoćeš.
― A psi?
― Šta psi ?
― Kako rade nemački psi ?
― Psi laju. I nemački psi laju.
― Laju na nemačkom ? Naši psi mogu da razumeju
nemačke pse ?
― Nadina, hajde igraj, ti si na redu !
Nastavili smo partiju. Nadina je, kao i obično varala
u igri, ponavljala udarce a kad bi bio red na mene
da igram, postavljala mi je hiljadu pitanja, bez
ikakve veze sa golfom ali sa namerom da me
dekoncentriše. Međutim, nije bila kao obično, nešto
je smisljala. Izostao je njen omiljeni slogan, koji je,
inače, često ponavljala : vera u pobedu je pobeda !
U jednom trenutku, umesto da svojom palicom udari
i pošalje loptu u sledeće polje, ona se okrete ka
meni, priđe mi i reče :

― Dat omno ti nagorih !

Nisam razumeo, ne rekoh ništa. Ona ponovi :
― Dat omno ti nagorih !
― Molim ? Čekaj, čekaj, mislim da shvatam... to je
jedan jezik koji si naučila, ustvari koji si izmislila, jel
to ?
― Da, samo što to nije jedan jezik, nego je to više
tih, nepoznatih jezika, ali pomešano.
― Jel to ? Genijalno ! Ali to treba da se prevede, jer
ja ne razumzm.
― Pa, treba.
― Prevedi mi onda. Šta znači to što si rekla?
― Super partija, to znači: super partija.
Nekoliko dana kasnije dobio sam poziv da
prisustvujem na jadnom skupu u Remsu. Udruženje
umetnika, kniževnika, prevodilaca, kome sam
pripadao je pokrenulo akciju u okviru jednog
projekta, ustvari ta akcija bi trebalo da uvede
obrazovanje, kulturu, literaturu, umetnički izraz,
same umetnike u programe medija gde su dosada
bili zastupljeni jedino u retkim, manje ili vise
komercijalnim promocijama. Ustvari ideja je da se
trajno obezbedi programska politika u korist kulture.
Znao sam da je to u pripremi ali sam hteo da
saznam nesto više i pozvah jednog prijatelja koji je
bio jedan od inicijatora tog poduhvata. Obavestio

me je, obećao sam da cu doci u Rems. Na kraju ga pitah koje je ime dato tom projektu.
― Dat omno ti nagorih !
― Molim?
― Dat omno ti nagorih !
― Cekaj, kako si rekao : Dat omno ti nagorih ?
― Pa da, to sam rekao
―…
―Halo, jesi jos tu ?
― Jesam, jesam. Jesi ti sasvim siguran da je to ime
dato?
― Naravno da jesam, imam čitav program i dnevni
red spred sebe, na stolu. Mogu ti ga poslati
mailom, ako hoćes.
― Ne, ne, jasno mi je, ustvari nije mi uopšte jasno
kako … reci mi šta to znači, koji je to jezik?
― Nije jedan jezik, to je kombinacija više jezika.
― Naravno, šta bi moglo drugo da bude. I, naravno
to znaci : super partija !
― Ma šta to pričas, odakle ti to? Koješta! Dat omno
ti nagorih znaci : vera u pobedu, je pobeda !
Osmeh

Pitanje osmeha! Važno pitanje!

Zašto je to tako sa osmesima?
Pitanje je važno ali, cudna rabota, ne treba nam,
baš neki odgovor. Ni neki ni uopšte. Važno je da o
njima govorimo. Postoje, znači !
Ima ljudi koji nose osmeh na svojim licima, dugo
posle trenutka, kada su rekli ili čuli nešto lepo, ili
kada su pomislili na nešto prijatno, na nekog
bliskog. Šetaju oni taj osmeh po pijaci, dosavši da
kupe nešto, ili se zaustave sa tim osmehom na
usnama ako nalete na crveno na semaforu. Lebde
osmesi i nista. Njihovi vlasnici grabe dalje, onako,
nasumice, nasumice za osmehe, vlasnici, oni idu
nekuda, imaju neki cilj.
A poneki ga ugase odmah. Ugase osmeh cak i pre
neko što je ovaj uspeo da doživi svoj max, da se
sasvim raširi na licu.
Meni se dešava da satima nosim osmeh a da
pojma nemam kada sam ga zakačio ispod brkova.
― Ej, gospodine, vi se smejete. Ana vidi ! Jedan
dečak iskoči ispred mene, na stazu kojoj sam
prolazio kroz park.
― Pa ja, ovaj...

Ne čekajuci moja objašnjenja, ima i pravo, ne znam sta bih mu mogao da ponudim kao
objašnjenje,
dečak se okrete i otrča do devojčice, desetak
metara dalje. Saznaće se da su to sestra i brat, on
devet godina, devojčica deset. Deset godina! To
vam daje autoritet. Ona lupi stopalom o zemlju:
― Da, ali opet nisi rekao: dobar dan, Tomo! Najpre
treba reći dobar dan!
Tom se zaustavi. Suviše naglo i umalo ne pade, to
mu bi smešno. I da bi se, valjda opravdao, umesto
da, bilo šta kaže, on stavi svoj poljubac na dlan,
podiže dlan do napućenih usnica kao da ce reci :
oooo, lagano, dahom posla svoj poljubac ka meni.
Brzo se oslobodih svog bloka, stavih ga na travljak,
skoro ga bacih i sačekavsi sekund, dva, vreme da
poljubac doleti do mene a onda skočih uvis, koliko
mogu i ispružene ruke presretoh i uhvatih ga. Moja
ruka se zatvori, drugom, desnom mahnuh
pobedonosno: ćapio sam ga!
Iznenađeni, Tom i njegova setra Ana su me gledali
začudjeni, čekajuci da vide šta je, sada, ovo?
Podigoh ga i nežno ga postavih na svoj obraz. Sada
ja skliznuh sa usana jedan polubac na dlan i
zamahnuh, kao da cu baciti loptu i poslah ga u
pravcu Toma. Videh ga, kako se sprema na skok

pokleknuvši skoro do zemlje prateći let. Imitirao me je. Kada je ocenio da je poljubac iznad
njega,
skoči, zgrabi ga i pobedonosno ga uz uzvik prilepi
sebi na lice, snažno, skoro kao šamar. Naravno,
odmah mi je poslao jos jedan poljubac. Poleteh
ustranu, levo, da bih ga uhvatio jer je, eto, tamo
poleteo. Pogledom sam ga, pažljivo pratio. Morao
sam jos korak, dva ulevo i da zatim jednim skokom,
ispružene ruke, krajnjim naporom uhvatim poljubac.
Zadihan, vratih se i taj poljubac postavih na vrh
nosa. Tom je to isto uradio sa mojim. Nastavili smo i
svaki put sam dočekivao i slao poljubce na drugi
nacin : kao fudbaler koji ubacuje loptu iz auta, skok-
šut, kao košarkaš, dočekujući ih na konju u punom
galopu, plivajući, klizeći po ledu. Ana nas je
obojicu hrabrila :
― Super odigrano Tom, bravo gospodine!
Tom je ponavljao i imitirao me sve dok …
Bio je na mene red da pošaljem poljubac. Pratio ga
je pogledom ali umesto da ga sačeka, uhvati i stavi
na svoje lice, on se pomeri ustranu i propusti ga ka
Ani. Ana ga ne uhvati rukom, ona ga sečeka, nagnu
malo glavu i pusti ga da se sam položi na njen
obraz. Zatim mi ona posla svoj. Tom ga propousti i
otprati ga poglegom dodavsi mu, da pojača let, svoj
dah. Otvorenih dlanova, jedan uz drugog, kretoh mu
u susret nekoliko koraka i pažljivo sklopih ruke oko

njega. Blago kao da držim pticu. Deca mi se

pridružiše. Svi se spustismo na kolena, napravivši
mali krug oko uhvaćene ptice u mojim rukama.
Lagano otvorih dlanove. Jedan žuti leptir prhnu,
polete. Tri ili četiri, odmah za njim. Deset, trideset,
na stotine! Anine i Tomove kovrdže zalepršaše pod
talasima vazduha uzburkanog pokretima njihovih
krila. Oduševljeni pogledi, širom otvorenih decjih
očiju su se ukštali, gubili i ponovo svetlucali između
hiljadu žutih leptira koji su se dizali ka nebu kao
izvor.
Malo odvojeni, malo kasneći, tri leptira još, tri zadnja
leptira poleteše, kružeci oko naših glava i poleteše
ka cveću.
― Gospodine, vi se još uvek smejete. Ana, vidi!
Zamak u pesku

Iz daleka već, videh dečaka od juče. Posmatrao je svoj grad u pesku.

― Koliko imaš godina ?
Mogao sam da kažem nešto drugo. Mogao sam mu
reći da sam ga video juče kako pravi svoj zamak od
peska i da me je impresionirao formama koje mu je
davao. Mogao sam mu reći da znam da je čuo glas
žene koja ga je zvala, više puta, svaki put sve jače.
Mogao sam mu reći da ga tražim da bih mu govorio
o njegovim skulpturama.
― Imam devet godina, idem u treći razred, volim da
idem u školu i učiteljica nije stroga.
Da, mogao sam mu reći nešto drugo. Dečak je
zaustavio u samom početku, pitanja koja mu odrasli
uvek upućuju. Bio je na kolenima, pored svog
zamka od peska. Podiže glavu, pogleda me i, čini
mi se, iznenađen nasmeja se:
― Vi ste, juče videli moj ‘’Kraljev posed’’. Vi imate
plave oči a ja umem da čitam u njima.
Sedoh pored njega.

― Znate li da napravite jednu sliku sa morem i

plažom i talasima.
― Da, to cesto slikam.
Zna da vidi u plavim očima, zna da slikam !
Nasmejah se. Decak me pogleda. Plave oči.
― Sliku sa morem, sa talasima i sa barkom
spremnom da se otisnete na pučinu. Stvarno da
krenete. Zaista ! Osetićete vetar na licu.
Glas žene. Zvala ga je. Vidi, isto ime kao i moje.
Juče nisam jasno čuo
― Jednog dana uradićeš tu sliku.
Dečak ustade.
― Znaćes. Osetićeš. Pre nego kreneš barkom, pre
nego se otisneška pučinu, naslikaj ostrvo. Sa
plažom. Sa plažom sa peskom. Biću tamo, čekaću
te.
Trka

Dva puta nedeljno izlazim da trčim. Najčešće

šumom u blizini crkve St.Quentin. Vrlo retko neko
tamo dođe iako je staza, odlicna. Mnogi više vole da
trče ulicama grada, tamo gde mogu da budi viđeni.
Ali to su joggeri sa trakama oko glave, sa
štopericama na ruci, skupim patikama. Nije moj
slucaj. Ja trčim.
Posle vdadesetak minuta sporog, maratonskog
ritma, zastanem i uradim nekoliko vežbi a zatim
ponovo maraton da bih s vremena ne vreme ubrzao
i ponekad sprintovao desetak, dvadesetak sekundi.
U trenutku kada sam hteo da ubrzam, čuh iza sebe
korake, brze i lake. I, u visini pojasa, s moje leve
strane pojavi se plava glava po kojoj su, u ritmu
koraka, odskakivali plavi pramenovi, napred, po
čelu dok su pozadi šibali ramena jednog decaka u
crvenoj trenerci.
Sustigavši me, on nastavi da trči pored mene, bez
namere, čini mi se, da me prestigne. Ne gleda me,
ništa ne kaze. Ni ja ne kažem ništa. Trčimo jedan
pored drugog. U tišini. Osećam da bi on hteo da ja
nešto kažem. Osećam da se nije, tek onako prilepio
uz mene, da nešto hoce, da nešto sprema. Važi,
65mališa I ja sam raspoloŽen za igru. Ali ćutim.
Čekam da on prvi izađe.
― Dobar dan!
― O, zdravo, odgovorih!
Opet tišina. E pa, hajde da vidimo ko je ko u
šumarku ovom! Smejao sam se u sebi. I ubrzah! Ali
postepeno, da bi dečak mogao da prati. On prati,
ubrzava, napreže se ali ne zaostaje. Zasada.
Ubrzah još jednom. On se držao, borio nekoliko
metara zatim je otpao. Nisam se okretao. Smejao
sam se i usporio. Kad je ponovo bio u istoj liniji i
skoro me dotakao ponovo mu pobegoh i posle
pedesetak metara usporih i zaustavih se. Kao da
se ništa nije desilo, počeh da radim vežbe. Dečak
mi priđe.
― A što, a što niste, bio je zaduvan, a zašto niste …
nasta…nastavili, pa da vidimo ko bi pobedio?
― Pobedio ? Pobedio u čemu ? Ne razumem o
čemu pričas.
― Ne?
― Pa, ne!
Gleda me, pokušava da povrati dah. Dadoh mu
znak da nastavimo korakom.

― Čuj, jeste, ubrzao sam i to namerno, ali šale radi i bez namere da te ti se podsmevam …
― Ne, ne, nema to veze, trka nije završena, trka ce
tek da počne.
― Drugi put, važi? Nego, reci mi s kim si došao? Sa
tatom ? Ja dolazim često ovde …
― Onda znate da se ova staza račva i da oba kraka
izlaze na proplanak, na kome...
Ne odustaje, klinac. Hoče svoj revanš, ne razumem
kako to misli da može da uradi ali vidim da neće
popustiti.
Naravno da znam da se staza račva, znam i
proplanak na koji izlaze obe strane. Na pedesetak
metara dalje, po izlasku na proplanak vidi se
dolmen, najveći I najlepši u oblasti.
Znači, moj mali tvrdoglavi protivnik mi predlaže trku,
svako svojom stazom, koje imaju istu dužinu i
pobednik je onaj koji prvi stigne do dolmena. Da
trčimo odvojeno, razumem, niko ne utiče na
protivnika nekim ubrzanjima, taktiziranjem, ali ne
razumem da misli da može da pobebi. Ne
razumem. Razumem. Povređena sujeta i želja da
se osveti ! Dobro, prihvatiću! Tako cu moći da
organizujem nerešeno. Stigli smo do mesta gde se
staza deli. On me gleda krećemo ?
Krenuli smo. Više se ne vidimo. Trčim brzinom
kojom, ocenjujem, trči i konkurent. I, ne znam koji
me đavo, opet spopade, krenuh punom brzinom.

Luda ideja : da stignem i da se sakrijem iza

dolmena i da čekam. Dečak će, zapenušan od
sreće što me ne vidi, što sam zaostao, doleteti do
dolmena i… ja cu izaći. Nije ni pošteno, ni elegantvo
a najmanje vaspitno ali želja da se nasmejem bila je
jača. Nastavljam brzinom dobrog sredne-prugaša
sto sam i bio, dok sam bio u klubu. Izleteh na
proplanak i videh lepi, beli dolmen. Na nekoliko
koraka ispred njega, osvrtoh se, što je bilo
nepotrebno, dečak nije mogao biti na proplanku, još
je u šumi. Okretoh se ka dolmenu, ponovo, ruke vec
ispužene da ga dodirnem i tražeći gde da se
sakrijem kad … videh dečaka kako iskače iza njega
smejući se:
― Pobedio sam! Pobedio sam!
Prisutan sam i vidim ga. Inače, znam da nije
moguće. Nije moguće. Moze i ovako: Nemoguće je !
Ima takve dece, čuda od deteta ali ne ovako.
Mozart moze da komponuje opere u desetoj godini,
da daje koncerte sa četiri ali telo je telo i fizicki je
nemoguće razviti brzinu kojom trci odrastao i
treniran čovek. Pa kako onda? Pojma nemam, neću
da znam, nije moguće znati sem da nije raketa, tatin
ferari, helikopter ? Boli me glava od nemoci. I još
klinac skače i urla.
Konačno se smirio. Smirio se, ali da bi mi zadao još
jedan udarac:

― Ako niste previše umorni, može revanš?

Odavde ! Svako svojoj stazom do mesta odakle
smo pošli.
Ovaj mali je otkacio. A što da je on otkacio. Stigao
je pre mene, jel tako ? Dobro, neću da razmišljam.
Prihvatam ! Tako ću naci odgovor. Krenuću, iz
mesta, punom parom, otrčacu do račvanja,
nastaviću njegovom stazom, njemu u susret i
videćemo. Raketa, tatin ferari, helikopter ? Znam, to
sam vec rekao ali mi nedostaje maste za nesto
drugo. Videćemo!
Hajde mali, start!
Svom snagom, punom brzinom pretrčah proplanak
do ulaska u šumu, moj deo šume, mojom stazom
dodjoh do račvanja. Tu ću krenuti desno i njegovom
stazom, njemu u susret. Nepotrebno ! Susret je tu !
Plava kosa, ispod njih plave oči koje me gledaju.
Dečak sedi na travi pored račve. Zastadoh za
trenutak. Gledam ga, nema šta da ne verujem, plavi
dečak sedi na travi pored staze! Bez reči kretoh i
otčah njegovim krakom do proplanka, pogledah
dolmen i korakom se vratih do mesta gde je on i
dalje sedeo. Čak se i ne smeje vise. Jedan osmeh,
onako, drugarski i to je sve. Sedoh pored njega.
― To vam je genetika! Kod dvojice od mojih
stričeva a isto kod jedne tetke i to sa mamine
strane…
Neće valjda, sada, da mi uvaljuje neku teoriju o
genetskim izuzecima, o genetskim talentima u
atletici. Stani, mali, stani. Talenti postoje ali ne
ovako…
― Kažu da je retko, ali da je zaista genetski
problem. Ustvari nije to problem. Blizanci nisu
problem.
Dečak se osmehuje, stavi ruku na moje rame,
pokaza mi rukom. Pogledah u tom pravcu. Jedan
decak, plav, u crvenoj trenerci izađe iza jednog
hrasta. On pokazuje na dečaka koji sedi pored
mene. U isti mah, rekose obojica, u stereu :
― Moj brat...

Kant i Karl

Argos, dođi, idemo na reku!

Treba sići sa puta, odmah posle mosta, preći polje i
šumu i posle desetak minuta izlazi se na reku. Moj
pas zna kuda idemo i odluta da pronjuši levo, desno
i posle toga mi se pridruzi na obali. Kao i obično
nekoliko pivski flaša, bačenih na sljunak, znak da su
dolazili ribolovci.
Deblo oborenog drveta mi sluzi kao klupa. Knjiga
pored mene.
Reka je mirna. S vremena na vreme, ribe iskoče ili
dotaknu samo površinu. Prijatan šum i nekoliko
talasa. Argos leži pored mene. Jedan automobil
prelazi preko mosta i zaustavlja se, brujanje motora
prestaje, vrata na kolima se zatvaraju, nejasni
glasovi i opet tišina. Pročitah dve, tri stranice. Uzeh
nekoliko kamenčica i bacam ih u reku, jedan za
drugim. Oni prave talase koji se u krug udaljuju od
mesta gde je kamen pao. Talasi se udaljuju i
usporavaju od pluf-a da bi se konacno slili u mirnu
povrsinu reke.
― Carl !
Muški glas. Pluf. Čudno je kako smo uvek ozbiljni
kad pravimo koncentrične talase na vodi. Talasi
igraju postujuci svoju geometrisku koreografiju. Pluf,
pluf ! Bacio sam dva kamena, skoro, istovremeno.
Talasi jednog susreću talase drugog, ukrštaju se,
stvaraju nove geometriske šare. Koliko sam imao godina kada sam čitao Kantovu
‘’Estetiku’ ?
― Carl!
Isti glas. Pluf ! Kant govori o tim malim talasima. On
to objasnjava ljudskom potrebom da utice na
okolinu i da posmatra posledice. Plouf. Moj pas je,
recimo, bio zainteresovan prvim pluf-om i kad je video da to ne pruža priliku da se nešto
pojede, da
to nije igra, izgubio je sav interes za moju inicijativu,
za Kanta i za kamenčiće. Čovek menja, hoće da
menja.Uostalom, tako je i opstao. Nije ga njegova
fizicka adaptacija odrzala u evoluciji vec sto je menjao okolinu u svoju korist. Oruzje zbog
nedostatka snage, konj, auto, avion kao nadoknada
za nedostatak brzine I sve ostalo, odelo, koje
postaje moda a ustvari je zaštita od hladnoce. I kad
je krenuo tim putem, da menja, da stvara, da
izmišlja, da upotpunjuje nastale su piramide, Venera
iz Milosa, Đokonda, mostovi …ali i bombe, ratovi.
Carl !
Ponovo čujem glas i istovremeno i korake iza sebe.
Jedan dečak dolazi stazom. Prilazi nam i daje malo
od svog parčeta hleba Argosu.
― Dobar dan.
― Dobar dan, ti si Carl ?
― Da. Ali se piše sa K. Karl!

Pluf. Dečak gleda kruzne talase. Zatim gleda ka meni. Pluf. Isto! Odgleda talase dok se ne
smire a
zatim pogleda mene. Čudno! Pouf.!Isto! I ponovo!
Svaki put njegov pogled, sa površine reke, skrene
ka meni. Pomislih da mu govorim o Kantu ali nisam.
Ne samo zbog njegovog uzrasta.
― Pitas se zašto? Pitas se zašto ja to radim?
― Karl ! Karl !
― Zovu me. Moram da idem.
Decak dodirnu Argosa, ustade i uputi se stazom. Na
ulasku u šumu se okrenu.
― Ne ! Vaše lice ! Vi ste tužni svaki put kad
kamenom razbijete reku. Da li ste ih brojali? Možda
pomišljate, mozda se bojite da, jednog dana, reka
više nece moći, više neće hteti i da se više nikad
neće vratiti?
Okrenuo se. Njegovi koraci se udaljuju. I mi bismo
mogli da se vratimo. Ustanem. U ruci imam jošj
jedan kamen. Reka protiče u tišini. Osetih kako mi
kamen skliznu iz ruke. Pade pored mene.
― Argos, dođi, idemo!

Upaliti dan

Osećalo se proleće. Lišće na jorgovanu je imalo boju koja predhodi otvaranju pupoljaka.
Hteo
sam da iskoristim lep dan i da postavim svoje novo
osvetljnje na nekoliko mesta u vrtu. Praćen svojim
psima, krenuo sam da postavim, pobodem nove
lampe.
Najpre, naravno pored mesta gde će, kasnije biti sto
sa stolicama. Bio sam nestrpljiv da vidim kako to
funkcioniše ili kako ne funkcioniše. Lampe se pale i
gase udarom dlana o dlan. Kao aplauz. Bar tako
piše u uputsvu. Zemlja je bila meka i, bez teskoće
sam postavio prvu lampu. Veliki trenutak ! Prvi
pokusaj !. Klak ! Upalila se ! Klak ! Ugasila se !
Radi ! Funkcionise ! Pokusah jos nekoliko puta.
Klak! Klak! Klak! Klak! Svetlo! Ugaseno! Svetlo!
Ugaseno!
―Super!
Prepoznah glas. To je devojčica koja,često prolazi
ispred moje kuće, sa svojom mamom.
― Super! Kako to radite?
Odoh do ograde i otvorih joj vrata. Njena mama je
razgovarala sa komšinicom preko puta ulice.
Osmehom i pokretom glave, rece mi, istovremeno
dobar dan i dade odobronjenja za svoju ćerku da
može da me poseti. Mahnuh im obema i povedoh
devojčicu ka lampi.

― Dođi da vidiš ! Dođi da vidiš čarobnu lampu !

Devojčica me prati, psi nas prate, radoznali i
spremni na igru. Priđoh lampi, pogledah je
znacajno.
― Pažnja !
Udarih dlan o dlan. Klak ! Lampa zasija. Zastadoh
trenutak da dam znacaj čaroliji i ponovo udarih
dlanom o dlan ! Klak ! Lampa se ugasi ! Ponovih jos
jednom Klak ! Klak ! Mala je oduševljna. Pokusa i
ona ali njene ruke ne prozvode zvuk, dovoljno jak
da upali ili ugasi lampu. Gleda me upitno.
― E, nije dovoljno samo lupiti dlan o dlan. Treba
izgovoriti čarobne reci. Treba znati čarobnu formulu
Posmatraj!
Pravim se kao da se koncentrišem. Pomeram usne
kao da izgovaram neke tajanstvene, moćne
reči.Klak! Radi! Klak ! Ugašeno ! Ona se smeška.
Čini mi se da sprema nešto. Ima nečeg lukavog u
tom osmehu. Čak me i ne pita koje su to čarobne
reči.
― I ja znam čarobne reci. Ja znam da upalim dan.
― Stvarno?
― Da. Gledajte i slušajte!
Ona odmače ruke, dlanova okrenutih jedan prema
drugom, spremne za aplauz.
― Pažnja ! Kad ja udarim dlanom o dlan, zatvorite
oči ! Važi?
― Važi!
Ona lupi dlanovima. Klak ! Zatvorih oči.
― Noć !
Prasnuh u smeh ali nisam otvarao oči. Pa, zaista je
mađija ! Lukava mađija! Klak ! Otvorih oči.
― Dan !
Prezadovoljna je. Ja umirem od smeha. Ona hoce
jos. Klak !
.― Noć!
Klak ! Otvaram oči.
― Dan!
Klak ! Smejem i zatvaram ih.
― Noć!
Tišina. Ništa. Čekam zatvorenih očiju. Ništa. Čekam i dalje.
― Zora!
Otvaram oči. Vidim je, drži ruke odvojene, dlanovi
jedan prema drugom na petnaestak santimetara.
Lagano ih primiče, jedan drugom. Spaja ih. Njeni se
dlanovi dodiruju. Njene usne se nečujno pomeraju :
dan ! Bez glasa. Osmeh na njenom licu eto, kao sto
sam rekla: umem da upalim dan.
― Zoro, hajde, treba da idemo!
Njena mama je prišla ogradi i zove je. Odlaze niz
ulicu. Zora nesto priča. Sto posto joj govori kako je
uspela da me iznanadi, kako je uspela da upali dan,
kao sto je obećala.
Bio sam iznanadjen njenim lukavstvom da predvidi
kada će je mama zvati, da to iskoristi, da pripremi
situaciju i da to usinhronizuje. Super odigrano.
Ukoliko je igra.
Kad je pala noć, osetio sam čudnu uznemirenost.
Valjda umor. Najbolje će biti da idem na spavanje.
Zaspao sam čim sam legao.
Probudio sam i pogledao sam na sat. Jedva ponoć.
Ustao sam i obukao se. Pozvah svog najstarijeg
psa. Izasli smo na ulicu. Noć, tamna, bez mesećine
ni zvezda. Krenuli smo u pravcu odakle je Zora,
uvek dolazila sa svojom mamom.
Ulice su bile u mrak . Niti jedan prozor osvetljen.
Oslanjam se na psa i pratim ga osluškujući njegove
dah i njegove šape po tlu. Išao je kao da tačno zna
kuda me vodi. Po mojoj proceni, bližili smo na izlazu
iz sela, išli smo ka poljima pored reke. Čuh da se
vrata, na jednoj kući otvaraju. TraČak svetlosti pada
na ulicu. Moj pas potrČa ka Ženi koja je izaŠla iz
kuĆe. Prišavši, videh da je to Zorina mama.
― Ovuda, osvetliću vam !
Držala je lampu u ruci i osvetljavala prilaz kući.
Priđoh joj i pre nego što sam mogao da nešto
kažem, tražio sam neko objašnjnje svom prisustvu,
ona se osmehnu:
― Ne brinite. Zora je dobro. Spava.
Nisam znao šta da odgovorim. Nije to bilo pitanje ali
sam hteo da kazem nešto. Najzad rekoh:
― Da, da, naravno, sasvim je normalno da spava.
Noć je.
― Da, normalno je da je noć. Zora spava.

Freesbe
Lopta odskoči, pade na stazu i otkotrlja se između klupa na metar ispred Argosa koji je
jurio za njom.
Uspeo je da je uhvati ali mu ona skliznu između
zuba i pokusavajući da je, ponovo uhvati, on je
odbaci još dalje. Argos, koji nikad ne odustaje,
nastavi da trči za njom, uletevši u pošumljeni deo
parka. Odjednom, iznenađen videh loptu kako leti u
suprotnom pravcu i Argosa koji je prati u galopu. Iza
njih se pojavi jedan dečak. I on je trčao za loptom i
psom. Shvatiih da je on uhvatio loptu i bacio je
ponovo na stazu. Proleteše pored mene i Argos
konačno uhvati loptu i zadovoljan potrča sa njom ka
dečaku. Nasao je novog drugara za igru. Dečak
uze loptu, baci je :
― Idi, idi Argos, donesi loptu !
Nisam se mešao u ugru. Gledao sam ih. Dok je
Argos jurio za loptom dečak mi doviknu:
― Vrlo je lep vaš pas. Znao sam jednog drugog psa
koji se tako zvao ali je to bilo jako davno.
U jednom trenutku Argos dotrča do mene i spusti
loptu kraj mojih nogu. Najzad, pomislih, najzad se
setio da bih i ja mogao da učestvujem u igri.
Međutim, nije bilo to. Argos se vrati ka dečaku i zainteresova se za nešto sto je ovaj bio
ostavio na
travnjak, pored staze na kojoj je stajao. Dečak
podize jedan crveni disk ; bio je to lep crveni
freesbe ! Osetih da se diže vetar. Povetarac. Sa
osmehom na usnama, dečak je pokretima, mimikom
pokazivao Argosu šta će se dešavati. Pripremajući
ga da trči i skace za freesbeem. Njegovi su pokreti
bili mekani, lelujavi, kao u magli iako je dan bio
sunčan. On sam je bio, pomalo fluidan, bez jasnih
obrisa. Ovaj me utisak zbunjivao, pa sam
pokusavao da izostrim pogled. Dečak baci freesbe i
polete za njim, zajedno sa Argosom. U pokretu je,
jos vise izgledao kao providan.
Glupost, odmahnuh rukom.
Dečak ipas su se igrali kao prava deca. Psi su kao
deca. Dečak je uspevao da baci crveni freesbe vrlo
daleko, iako su njegovi pokreti bili mekani,
neodredjeni. Osim toga, putanje koje je njegov disk
crtao po vazduhu, bile su neobicne i začuđujuće.
Ponekad bi freesbe poleteo daleko i odjednom bi
počeo da se okreće, poskakuje, kreće naviše da bi
se u sledecem trenutku strmoglavio ka zemlji. Ili bi
leteo lagano i ostao bi da lebdi dugo, dugo pre nego
se spusti. Ukoliko se ja ne varam u onome sto
vidim.
Uglavnom, pas i dečak su uživali u igri. Vetar se
malo pojačao.
― Gospodine, hajde, igrajte se sa nama!
Pošto mi je pokazao kako se baca freesbe, pokušah
i bio sam iznenađen da vidim kako je odleteo daleko
sledeći putanju lepe parabole. Sada smo obojica
bacali a Argos donosio što ga je radovalo jos više.
Ponesen igrom pokušavao da bacam sve dalje i
dalje. Dečak se smejao i smejao
― Aha, vidim da hoćete da bacite dalje od mene !
Važi ! Prihvatam izazov. Bacamo, svako tri puta.
Najdalji let je pobednik.
Smejao se i smejao. Nije mi bilo jasno zašto. Ali
sam se i ja smejao.
Prva dva bacanje nisu dala prednost nikome. Za
moj, treći pokusaj uzeh zalet od dobra četiri koraka i
bacih ga svom snagom. U nekoj drugoj situaciji ne
bih, naravno pokušavao do zadnjeg daha da budem
bolji od nekoga ko je, jos uvek dete, ali sam osecao
da sada, sa ovim dečakom nije sasvim tako.
Freesbe je odleteo vrlo daleko Bio sam zadovoljan
ali ne i siguran da ću pobediti Dečak, smejući se
još uvek, uze freesbe i baci ga. Crveni disk je leteo
nisko i vec na dvadesetak metara kraćem odsojanju
od moje putanje poče da usporava i izgledalo da će
let biti, daleko kraći od mog. Argios pođe da ga
donese, kad freesbe zadrhta, krete naviše, ubrza,
podiže se visoko, visoko, zaokruži i kovitlajuci oko
sebe samog pade na metar, metar i po dalje od
mog rekorda. Bio sam poražen ali više od toga bio
sam zaprepašćen onim što sam video. Freesbe je
leteo protiv svih pravila aeronautike, kao izazov
samim pticama čak, radio je šta je hteo u vazduhu
― Šta je ovo bilo? Ovo nije moguće !
― Imao sam više sreće, to je sve!
Ništa mi nije bilo jasno. Argos je doneo freesbe
Vetar podiže opalo lišće. Dečak rece:
― Vreme je da se vratim, vi ste dobro igrali i ja vam
posvećujem i dajem vam pobedu.
Priđe, pomilova Argosa a meni dade poljubac u
obraz. Usne su mu imale dodir kao dah vetra, kao
pero. Zagrlio sam ga. Bio je lak kao vazduh. Vetar
se pojačavao.
― Odoh, reče dečak.
Bio je, skoro na izlazu iz parka kad mu doviknuh:
― Hej, nisi nam rekao kako se zoveš!
Odgovorio ali je već bio dalekon nisam čuo. Dadoh
mu znak da ne čujem. On mahnu rukom, pokaza
oko sebe, nešto kao sačekajte, stići ce do vas!
Vetar promeni pravac i donese mi :

Barka, zelene i bele boje

 Barku sam, odmah prepoznao. Bila je jedina barka zelene i bele boje na ovom delu reke, ali
me je
začudilo što se nalazila na desnoj obali reke,
nasuprot mestu, gde sam je obično viđao, vezanu
za alku na levoj obali. I jos čudnije je bilo prisustvo
dva dečaka koji su se upinjali da je, sa obale,
odgurnu u vodu, što je bilo i opasno jer, jedva
stotinak metara, dalje, nizvodno, na brani, reka se
obrušavala, sa visine od dvadesetak metara da bi
nastavila svoj tok
― Gospodine, pomozite nam. Napravili smo veliku
glupost, moj brat i ja. Otkačili smo barku, na drugoj
strani, da bi malo plovili, onako, tik uz obalu, ali kad
smo uskočili u barku, reka nas je ponela i evo nas
na suprotnoj obali. Ako naš otac sazna, gotovi smo,
kazniće nas strogo, ne smem ni da pomislim kojom
kaznom
― Koliko ti je godina?
― Deset.
― Ja imam jedanaest!
Braća me gledaju kao jedini spas Obiđoh oko barke,
ocenjujuci njeno stanje i razmišljajuci kako da je
vratim na njeno mesto.
Nije bila oštećena, dno je bilo suvo, veslo je bilo
solidno ali je bila mala. Suviše mala za sve nas, za
nas trojicu odjednom.
― Dobro, slušajte me. Pomoćiću vam da vratimo
barku ali to će vas koštati čitanja jedne bobre lekcije
koju ću vam održati o tome sta sme da se radi a sta
ne, kad se ima deset ili jedanest godina. Ali to
ćemo kad pređemo reku. Vaša krstarica je mala
tako da ćemo preći reku iz dva puta, najpre ceš ti
poći samnom a onda ću se vratiti po tebe.
Ćutali su i gledali, ukočeni. Objasnih jos jednom šta
mislim. Bilo je očigledno da su me rayumeli ali
nesto drugo je bio problem. Oklevajući, jedan od
dečaka pogleda svog brata, pa mene :
― Mi se ne odvajamo nikada! Mi ostajemo uvek
zajedno!
Bio je, malo, zbunjen dok mi je govorio ali sam
video da ću morati da tražim drugo rešenje, da oni
neće popustiti. Pokušao sam, ipak, jod jednom da ih
ubedim ali su me gledali, ćuteci i odlučni da ostanu
jedan pored drugog po svaku cenu.
― Dobro, vidim da neće biti lako da vam
pomognem. Evo kako cemo uraditi. Pomozite mi da
barku otisnemo sa obale ! Dobro ! Sada, uskačite !
Ukrcavaj se i odmah na dno i ostanite sedeći.
Ubacih svoju košulju i cipele pored njih, poslušnih,
jedan pored drugog. Barka je plutala površinom,
jedva malo namreškanom povertarcem sa istoka.
Hodajući po dnu poceh da guram barku ispred
sebe. Osetih svežinu vode.
― Ostanite tako i ne mrdajte. Ja ću biti iza čamca i
tako ćemo svi preći na drugu obalu. Reka nije
duboka sem, mozda na sredini gde je struja malo
jaca, ali vec nekoliko metara dalje je ponovo mirna.
Ne gledajte ka brani. Ako vas njena buka plaši ne
mislite na nju, obala nije tako daleko i ja sam sa
vama.
Voda se penjala i dosla mi je do ramena. Na sredini
osetih da je struja dosta jaka i morao sam da
guram čamac ispred sebe malo u suprotnom smeru
od toka da nas reka ne bi, mnogo ponela nizvodno.
Dečaci su sedeli držeći se za bokove čamca i
bacajući, ipak, svaki čas, jedan zabrinut pogled
prema brani. Odjednom izgubih tlo pod nogama.
Voda mi je bila preko glave i struja nas ponese. Ne
dotičući dno nisam više mogao da kontrolišem
pravac barke. Prikupivši svu snagu gurnuh čamac
ispred sebe u pravcu obale. Braća su još uvek
sedela na dnu čamca ali su bili preplašeni kad
videše da ne drzim barku i da zaostajem u vodi
― Ne mrdajte, skoro ste na obali. viknuh im iz sveg glasa, plivajući za barkom. Kad barka
dodirne obalu
iskačite i ostanite na obali !
Jedan vrtlog se ispreči ispred mene, zahvati me,
okrete i potopi me me za tren. Odupirao sam se
plivajući svom snagom da me ne bi odvukao ka
brani. Bio sam samo tren pod vodom i kad ponovo
videh barku, videh sa užasom da su oba dečaka
ustala i da se glavačke bacaju u reku. Usta su mi,
jos uvek bila ispod povrsine i urlik Ne !!! koji nisam mogao da istisnem iz grla nabreklog do
pucanja, mi
odjeknu u slepoocničama kao udar maljem.
Zaplivah ka njima, boreći se sa vrtlogom. Osetih
dno i u istom trenutku videh dva brata kako plivaju
ka meni, kao ajkule, brzo i sinhrono, jednim
savrsenim kraulom sa udahom vazduha pod
pazuhom, svakog drugog zamaha leve ruke. Kao da
su u olimpiskom bazenu a ne u ovom brzaku.
Sva trojica izađosmo na obalu. Bili smo na, jedva,
metar ili dva od brane. Huk vode koja pada i udara
o dno dvadesetak metara niže, je bio zaglusujuć.
Sedimo na obali. Posmatram ih. Gledaju me i oni
ipod slepljenih, vlaznih pramenova kose po celu.
Drhtao sam od straha, bio sam besan kao ris,
drhtao sam od radosti sto ih vidim pored sebe.
― Vi ste ludi, braćo. Ludi ste ! Jesam li vam rekao da ostanete sedeći? Jesam li vam rekao da
iskočite
na obalu čim je barka dotakne? Umesto toga šta ste
uradili ? Skačete u vodu ! Na najopasnijem mestu
na reci ! Srećom plivate kao delfini. Što mi niste rekli
da ste odlični plivači, burazeri?
― Pa nismo ni znali da znamo, gospodine. Nikad
nismo plivali.
Zacuđen, gledao sam ih nasmejane, naivne,
iskrene. Voda se slivala niz njihova lica i padala
kap po kap sa njivovih noseva .
― Niste znali ?! Niste to znali a strmoglavili ste
naglavačke u reku da biste plivali ka meni. Pa to je
ludilo!
― Zasto?
― Pa zato sto ja znam da plivam, zato sto sam
dobar plivač!
― Pa ni to nismo znali.
Kapi vode i dalje padaju sa nasih noseva dok se
sušimo na obali pored brane.

Noć?

Te noći sam doživeo nesto čudno. Probuđen iza

ponoći i pre zore, izašao sam i hodao. Bila je noć,
bilo je njeno vrema ali ...
Nisam ništa primetio kad sam izašao. Tek na pesku,
na obali i pri šumu talasa mora sam se zaustavio,
zacuđen. Video sam ptice u letu iznas svetlucave
povrsine mora.Pesak je bio topao pod mojim bosim
nogama. Noć je bila kao dan, bio je dan.
― Šta je ono?
Jedan dečak me je gledao pokazujući more.
― To je more!
― Kao da je više reka jedna uz drugu.
Hodao je po pesku potamnelom pod penom koju su
talasu bacali na obalu. Dečak nagnu glavu
osluškujući.
― Ne čuje se ništa, rece.
― Da, da, čuje se, čuju se talasi i ptice.
― Ne to, ne čujem pesmu. Ne čujem pesme naših
rođenja i ostale pesme koje reke nose.
Nisam znao šta da odgovorim na to. Dečak pogleda
u daljinu, pokaza horizont.
― A ako bismo krenili tamo? Mozda bismo tamo
našli nase pesme.
― Tamo, u daljini su ostrva …
― Pa možda su ostrva pesme tih reka koje čine
more. Hajde, idemo!
― Dobro, ali reci mi kako to da jedan dečak, kao ti
dođe sam na plažu? Jedan dečak, to je i jedan sin.
Ko je tvoj tata? Kako se zoveš?
― Nisam sam, sa tobom sam. A tvoj sin, ima li on
ime?
― Da,jednog dana kad …
― Hajde! Idemo da slušamo pesme, Ti znaš moje
ime.
Pošli smo. Moramo da koračamo pažljivo, polako.
Pesme su vrlo osetljive, lomljive. Kao san.

Crtati na nemačkom

Mojoj ulicom prolaze gimnazijalci idući ili vraćajući

se iz škole. U grupama, po troje, četvoro, ponakad
udvoje ili čitav razred kad se ide na neki rođendan,
na primer. Jedino, jedan dečak, najčesće u crnoj
jakni je uvek sam. Uvek mi kaže dobar dan a često
pita nešto, primeti nešto, pokuša da veže razgovor.
― Imate lepe pse!
― Možeš, slododno da se igraš sa njima, nisu zli,
uopšte.
― Znam, to su epanjoli a oni su dobre naravi. Znam
jer moj tata je veterinar, mama je lekar.
Jednom, iznosio sam iz kola preparirana platna za
slikanje. Dečak je hteo da mi pogogne.
― Pripremate izložbu? Mora da ste vrlo zauzeti i
pod stresom. Znam jer mama je u takvom stanju
kad priprema koncert. Ona je violinist.
Tako je svojim roditeljima menjao pozive,
zanimanja, prema trenutku, prema temi razgovora .
Otac je, čas bio vojno lice, mama je bila
angažovana u jednoj humanitarnoj organizaciji,
zatim bi ona postajala prodavačica a otac bi bio
trener sportske ekipe. Nisam u tome video nesto
vrlo negativno. Objašnjavao sam to njegovom
razvijenom maštom kojoj je puštao na volju i koja se
prolagođavala svakoj situaciji.
Jednog dana, Aleksandar, dečak u crnoj jakni je
naišao u trenutku kada sam razgovarao sa bivšim
direktorom škole. Pričali smo o jednom istoriskom
delu, na nemačkom jeziku. Sutradan me je
Aleksandar pitao da li sam Nemac, jer, evo on ima
dosta dobre ocene ali ima malo problema sa
nemačkim, pa ako bih mogao da mu pomognem.
Pristao sam, objasnivsu mu, ipak da nisam Nemac.
Precizirao sam da roditeljima treba da objasni da ja
ne želim novac za te časove. Obecao je da će sve
srediti i da će mi sutradan doneti školske knjige
prema kojima bi trebalo da radimo. Ali nije došao
sutradan i čak ga nisam video više nedelja. I onda,
jednog jutra, prolazeći pored škole videh ga, kada je
izašavši iz automobila krenuo ka školi gde se
izgubio među ostalim učenicima. Prišao sam
kolima. Covek za volanom spusti okno, bilo je
ocigledno da želim da mu se obratim.
― Dobar dan, znate ja poznajem vašeg sina,
Aleksandra...
Pokušao sam da objasnim da sam i dalje spreman
da pomognem oko nemačkog.
― E pa taj dečak, reče žena u kolima, e pa stvarno, taj dečak ne prestaje da izmišlja stvari, da
laze da bi
bio zapažen.
Čovek, malo mirniji od žene, mi objasni da
Aleksandar nema roditelje, da je on dete koje im je
povereno na čuvanje. I na kraju, sam zaznao da
Aleksandar uopste i nema nemacki u skolin nego
engleski,
Prolazeći kroz veliki vrt i idući ka kući, video sam da
su me videli i nekoliko dečaka i devojčica izadje
pred mene. Medju njima videh i Aleksandra. Došao
je, sa ostalima ali je izbegavao moj pogled. Čovek
koji mi je govorio o njemu ispred skole i koji se, sa
svojom suprugom brinuo o decI, je. takoĐe izašao i
ponudio mi mesto za velikim drvenim stolom ispred
kuće.
― Deco, ja sam, u dogovoru sa vasim starateljem,
došao da vam govorim o crtežu, o crtanju i ukoliko
neko želi da uci da crta, ja cu rado doći da vam u
tome pomognem. Oni koji su odmah pomislili da to
nije lako, imaju pravo ali svi mogu da nauce da
crtaju. Kao što se može naučiti neki strani jezik,
nemački na primer i to mnogo brže, može se naučiti
crtež.
Namerno sam ponovio i ispod oka pogledah
Aleksandra. Iznenadih se kad videh da je on
otvorio jedan od blokova koje sam doneo i da crta,
kao da nas i ne premućuje.
― Šta ti o tome misliš, Aleksandre, upitah ga, može
li svako da nauci da crta.
― Naravno, naravno. crtež se može naučiti i treba
da se nauči jer crtež je nagovestaj onoga što će
doći, boji. Ja to znam jer moj tata je likovni
kritičar.Tako je i upoznao mamu, kada je ona imala
svoju izložbu akvarela.
Deca počese da se kikoću i da se šale pa ovaj se
Aleksandar nikad neće izmeniti ...
I ja sam se smejao. Ustadoh, obiđoh oko stola i
odoh do Alksandra.Preko njegovog ramena videh
crtez koji je završavao.
Neverovatno !
Njegov crtež je bio izuzetno dobar, jedan od
najoriginalnijih koje sam u zadnje vreme video, a
sigurno da dosada nikada nisam video bolji crtez
nekoga, njegovog uzrasta.

Depuis ruelle Mignonnette vers le Monde

Iz sokaka prema Svetu

Edition RUELLE
ISBN : 978-2-9531938-1-7
Dépôt légal 2011
info@editionsruelle.fr