Naslov originala

Nathan Hill
THE NIX

Copyright © 2016 by Nathan Hill

Za Dženi
Bio u Savatiju jedan kralj koji se obrati jednom čoveku i zatraži od
njega da okupi sve žitelje grada slepe od rođenja. Kada čovek tako i
učini, kralj zatraži od njega da slepcima pokaže slona. Ovaj nekim
slepcima pokaza slonovu glavu, nekima uvo, nekima kljovu, surlu, trup,
nogu, zadnjicu, rep ili čuperak na kraju repa. I svakome reče: „Ovo je
slon.”
Pa izvesti kralja šta je učinio, a kralj ode do slepaca i upita ih:
„Recite mi, slepci, kakav je slon?”
Oni kojima pokazaše slonovu glavu odgovoriše: „Slon vam je, vaše
veličanstvo, isti kao krčag za vodu.” Oni kojima pokazaše uvo
odgovoriše: „Slon je isti kao sito.” Oni kojima pokazaše kljovu
odgovoriše: „Slon je isti kao raonik.” Oni kojima pokazaše surlu
odgovoriše: „Slon je isti kao drška pluga.” Oni kojima pokazaše trup
odgovoriše: „Slon je isti kao ostava.” I svi ostali isto tako opisaše slona
na osnovu onog dela što su im ga pokazali.
Zatim, govoreći: „Slon je ovakav, slon nije takav! Slon nije ovakav,
slon je takav!”, oni stadoše da se tuku pesnicama.
A kralj je uživao.
- Nadahnuti Budini govori
VODENDUH
 PROLOG

Kasno leto 1988.

DA JE ZNAO DA MU majka odlazi, Samjuel bi možda više obratio pažnju.

Možda bi je pažljivije slušao, pomnije gledao, zapisao neke ključne
trenutke. Možda bi drugačije govorio, drugačije se ponašao, bio
drugačija osoba.
Možda bi bio dete zbog koga vredi ostati.
Ali Samjuel nije znao da mu majka odlazi. Nije znao da ona odlazi
već više meseci - krišom i deo po deo. Jednu po jednu odnosila je stvari
iz kuće. Jednu jedinu haljinu iz ormara. Zatim samo jednu fotografiju iz
albuma. Jednu viljušku iz fioke za pribor za jelo. Pokrivač ispod kreveta.
Svake sedmice uzimala je nešto novo. Džemper. Cipele. Božićni ukras.
Knjigu. Njeno prisustvo u kući polako se smanjivalo.
Radila je to već nepunih godinu dana kada su Samjuel i njegov otac
počeli da uočavaju svojevrsnu nestalnost, kada je počeo da ih obuzima
zbunjujući, potresan i katkada čak zlokoban osećaj pražnjenja. To se
događalo s vremena na vreme. Pogledali bi policu i zapitali se: Zar
nemamo više knjiga? Prošli bi pored ormara za posuđe i bili uvereni da
nešto nedostaje. Ali šta? Nisu to umeli da odrede - taj utisak da se
pojedinosti života preinačuju. Nisu uviđali da jela iz krčka više ne jedu
zato što krčko više nije u kući. Ako je polica bila naizgled prazna, bilo je
to otud što je ona s nje odstranila poeziju. Ako je ormar za posuđe
izgledao pomalo pust, bilo je to zato što su iz zbirke bili maznuti dva
tanjira, dve činije i jedan čajnik.
 Neko ih je veoma sporo pljačkao.
„Zar na onom zidu nije bilo više fotografija?”, upitao je Samjuelov
otac, stojeći u podnožju stepenica i škiljeći. „Zar nam tamo nije stajala
ona slika s Velikog kanjona?”
„Ne”, rekla je Samjuelova majka. „Tu sliku smo sklonili.”
„Stvarno? Ne sećam se toga.”
„Ti si tako odlučio.”
„Stvarno?”, rekao je on, zbunjen. Mislio je da silazi s pameti.
Godinama posle toga, na času biologije u srednjoj školi, Samjuel je
čuo priču o izvesnoj vrsti afričke kornjače koja preplivava okean da bi
izlegla jaja u Južnoj Americi. Naučnici nisu nalazili razloga za to golemo
putovanje. Zašto kornjače to rade? Glavna teorija bila je da su to počele
da rade eonima ranije, kada su Južna Amerika i Afrika još bile spojene.
Tada je kontinente razdvajala možda samo reka, a kornjače su legle jaja
na njenoj suprotnoj obali. A onda su kontinenti počeli da se udaljavaju,
i reka se širila dva-tri centimetra godišnje, što kornjače sigurno nisu
mogle da primete. Zato su i dalje išle na isto mesto, na suprotnu obalu
reke, tako da je svako pokolenje plivalo malčice dalje od prethodnog, da
bi se sto miliona godina nakon toga reka pretvorila u okean, a kornjače
to ipak nikada nisu primetile.
Tako je, zaključio je Samjuel, i njemu otišla majka. Tako se odselila -
neprimetno, postepeno, malo-pomalo. Skresavala je svoj život dok joj
nije preostalo da ukloni jedino samu sebe.
Onog dana kada je nestala, kuću je napustila s jednim jedinim
koferom.
 | PRVI DEO |
PAKEROV ATAKER
Kasno leto 2011.
 1.

NASLOV SE POJAVLJUJE jednog popodneva na nekoliko informativnih

sajtova gotovo u isti mah: NAPADNUT GUVERNER PAKER!
Posle nekoliko trenutaka za to saznaje i televizija, pa uleće u
program s najavom najnovijih vesti dok voditelj ozbiljno gleda u
kameru i govori: „Dopisnici iz Čikaga javljaju nam da je napadnut
guverner Šeldon Paker.” Izvesno vreme zna se samo to, da je on
napadnut. I nekoliko vrtoglavih minuta svi imaju ista dva pitanja: Je li
mrtav? I: Postoji li snimak?
Prve vesti stižu od novinara na licu mesta, koji se javljaju u
redakciju mobilnim telefonom i koje prenose uživo. Oni kažu da je
Paker bio u hotelu Hilton Čikago, gde je upriličio večeru i govor. Posle
toga išao je s pratnjom kroz Grant park, srdačno pozdravljao, ljubio
malu decu i izvodio sve manevre svojstvene populističkoj kampanji,
kada je neko lice, ili nekoliko lica iz gomile, iznenada krenulo u napad.
„Kako to misliš napad?”, pita voditelj. On sedi u studiju blistavih
crnih podova i s rasvetom u crveno-belo-plavoj. Lice mu je glatko kao
fondan za tortu. Iza njega sede ljudi za pisaćim stolovima, naoko u
poslu. On pita: „Možeš li da opišeš napad?”
„Trenutno znam samo”, kaže novinarka, „da su ga nečim gađali.”
„Čime?”
„To je još nejasno.”
„Da li je guverner pogođen tim nečim? Da li je povređen?”
„Mislim da je pogođen.”
„Jesi li videla napadače? Da li ih je bilo mnogo? Tih koji su gađali?”
„Bila je velika zbrka. I galama.”
„To čime su ga gađali, da li je bilo veliko ili malo?”
„Rekla bih dovoljno malo da može da se baci.”
„Da li je to čime su ga gađali bilo veće od lopte za bejzbol?”
 „Ne, manje.”
„Znači, nešto veličine loptice za golf?”
„Može biti da je tako nešto.”
„Da li je bilo oštro? Da li je bilo teško?”
„Sve se odigralo veoma brzo.”
„Da li je bilo s predumišljajem? Ili je u pitanju zavera?”
„Postavljaju se mnoga takva pitanja.”
Pravi se logo: Terorizam u Čikagu. On se stvori na mestu pored
voditeljevog uha i leprša kao zastava na vetru. Vesti prikazuju kartu
Grant parka na ogromnom tač-skrin televizoru u nečemu što je postalo
opšte mesto savremenog emitovanja vesti: neko na televiziji
komunicira posredstvom drugog televizora, stojeći ispred televizora i
upravljajući ekranom tako što ga uštine rukama pa povećava ili
smanjuje sliku u supervisokoj definiciji. Sve to izgleda baš gotivno.
Dok čekaju da na videlo isplivaju nove informacije, oni raspravljaju
hoće li taj događaj doprineti ili naškoditi guvernerovim izgledima da
postane predsednik. Zaključuju da će doprineti, budući da mu je ime
prilično slabo poznato van kruga mahnitih konzervativnih
evangelističkih pristalica kojima se jednostavno izrazito dopada šta je
on uradio u svom mandatu kao guverner Vajominga, gde je odmah
zabranio abortus, naredio da i deca i nastavnici svakog jutra pre
Zakletve zastavi javno izgovore Deset zapovesti, proizveo engleski u
službeni i jedini dozvoljeni jezik Vajominga i svakome ko ga ne govori
tečno zabranio da bude vlasnik nekretnina. Uz to je dozvolio i nošenje
vatrenog oružja u svim rezervatima divljih životinja u državi. I izdao
izvršnu naredbu koja zahteva da državni zakon u svim pitanjima
potiskuje savezni, a taj se potez, sudeći po stručnjacima za Ustav,
svodio na proizvoljno otcepljenje Vajominga od Sjedinjenih Država.
Nosio je kaubojske čizme. Konferencije za štampu održavao je na svom
stočarskom ranču. Nosio je napunjen pravi-pravcati pištolj, revolver
koji mu je visio u kožnoj futroli na kuku.
Po isteku svog jedinog guvernerskog mandata, izjavio je da se neće
kandidovati za ponovni izbor kako bi se usredsredio na nacionalne
prioritete, iz čega su mediji prirodno zaključili da će se kandidovati za
predsednika. Usavršio je svojevrstan propovedničko-kaubojski patos i
antielitistički populizam i naišao na prijemčivu publiku, naročito među
konzervativnim belim fizičkim radnicima koji su zbog trenutne
ekonomske krize ostali bez posla. Doseljenike koji Amerikancima
uzimaju posao poredio je s kojotima koji ubijaju stoku, a kada je to
radio, kojote je upadljivo izgovarao s dva sloga: kaj-ots.1 U Vašington je
umetao glas r tako da je on postajao Varšington.2 Govorio je lipsao
umesto umoran. Govorio je žot umesto žut i pootok umesto potok.
Njegovi pobornici su tvrdili da tako naprosto govore obični ljudi iz
Vajominga koji nisu pripadnici elite.
Njegovi potcenjivači su rado ukazivali da je, budući da su sudovi
poništili gotovo sve njegove vajominške inicijative, njegov
zakonodavni rekord praktično nula. Ništa od toga kao da nije smetalo
ljudima koji su i dalje plaćali petsto dolara po tanjiru na njegovim
priredbama za prikupljanje novca (koje je, uzgred budi rečeno, zvao
„klopažama”), deset hiljada dolara honorara za njegova predavanja i
trideset dolara za njegovu knjigu u tvrdom povezu, Srce pravog
Amerikanca, i tako mu punili „ratnu blagajnu”, kako su novinari voleli
da je zovu, za „buduću predsedničku kandidaturu, možda”.
A sada je guverner napadnut, mada izgleda da niko ne zna ni kako je
napadnut, ni čime je napadnut i ko ga je napao, niti da li je u napadu
povređen. Voditelji vesti nagađaju kakva je povreda mogla da nastane
u slučaju da ga je pravo u oko pogodio kliker ili kuglični ležaj u velikoj
brzini. O tome govore dobrih deset minuta, s dijagramima koji
pokazuju kako mala masa koja putuje približnom brzinom od sto
kilometara na sat može da probije tečnu opnu oka. Kada se ta tema
iscrpi, prave pauzu za reklame. Promovišu svoj predstojeći
dokumentarac o jedanaestom septembru: Dan terorizma, decenija rata.
Čekaju.
Onda se dogodi nešto što spasava vesti od dokolice u koju su
zapale: ponovo se pojavljuje voditelj, koji saopštava da je čitav
čudnovati događaj zabeležio jedan očevidac, na video-snimku koji je
upravo objavio onlajn.
I tako, evo snimka koji će se sledeće sedmice nekoliko hiljada puta
prikazivati na televiziji, koji će pribrati milione pristupa i postati treći
najgledaniji klip na internetu, posle novog spota tinejdžerske pop
pevačke senzacije Moli Miler za njen singl „Moraš da predstavljaš” i
kućnog snimka detenceta koje se smeje dok se ne preturi. Evo šta se
dogodi:
Snimak počinje belinom i vetrom, zvukom vetra što duva po
otkrivenom mikrofonu, zatim mikrofon pipaju i pritiskaju prsti,
proizvodeći zvukove nalik šuštanju morske školjke, dok kamera
prilagođava blendu vedrom danu a belina prerasta u plavo nebo i nešto
nejasno, neizoštreno i zelenkasto što je po svoj prilici trava, da bi se
zatim začuo glas, muški, bučan i odveć blizu mikrofonu: „Je l’ uključena?
Ne znam da li je uključena.”
Slika se izoštrava baš kada čovek uperi kameru sebi u noge. On
razdraženo i kivno pita: „Da li je ovo uopšte uključeno? Po čemu znaš?”
A onda neki ženski glas, mirniji, milozvučan, staložen, kaže: „Pogledaš
pozadi. Šta piše pozadi?” A njen muž ili dečko ili šta god da je, koji ne
može a da ne mrda sliku, kaže: „Hoćeš li mi samo pomoći?”, svaljujući
tako napadno krivicu na nju i stavljajući joj do znanja da je za sve
njegove muke s kamerom odgovorna ona. Sve to vreme snimak je
nemiran, vrtoglav krupni kadar čovekovih patika. One su pune, bele i
duboke. Izrazito bele i naizgled nove. On kao da stoji na stolu za piknik.
„Šta piše pozadi?”, pita žena.
„Gde? Gde pozadi?”
„Na ekranu.”
„Znam to”, kaže on. „Gde na ekranu?”
„U donjem desnom uglu”, odvraća ona sasvim smireno. „Šta piše?”
„Piše P.”
„To znači da snima. Uključena je.”
„To je glupo”, kaže on. „Zašto ne piše Uključeno?”
Slika poskoči s njegovih patika na nešto što liči na gomilu ljudi na
srednjoj udaljenosti.
„Eno ga! Vidi! To je on! Eno ga!”, viče čovek. On upire kameru
napred i, kada mu konačno pođe za rukom da je primiri, na slici se,
tridesetak metara odatle, pojavljuje Šeldon Paker, okružen
službenicima i obezbeđenjem. kampanje. Prisutna je nevelika gomila
sveta. Ljudi u prednjem planu odjednom primećuju da se nešto zbiva,
da je u blizini neko poznat. Snimatelj sada viče: „Guverneru!
Guverneru! Guverneru! Guverneru! Guverneru! Guverneru!
Guverneru!” Slika opet počinje da podrhtava, verovatno zato što tip
maše ili skače, ili i jedno i drugo.
„Kako se zumira na ovome?”, pita on.
„Pritisneš zum”, kaže žena. Tada kamera počinje da zumira, zbog
čega nastaju dodatni problemi u vezi sa izoštravanjem i ekspozicijom.
U stvari, snimak je upotrebljiv za televiziju samo zato što muškarac
nakon izvesnog vremena preda kameru svojoj partnerki, rekavši: „Evo,
hoćeš li je samo uzeti?” On požuri da se rukuje s guvernerom.
Kasnije će sve to brbljanje biti isečeno u montaži, tako da će klip
koji će se stotinama puta ponavljati na televiziji početi tu, od pauze,
dok vesti crvenim kružićem obeležavaju neku ženu što sedi na klupi u
parku na desnoj strani ekrana. „Izgleda da je ovo počinilac”, kaže
voditelj. Žena je seda, stara šezdesetak godina, sedi i čita knjigu, ni po
čemu neobična, ispunjava kadar nalik statisti u filmu. Na sebi ima
potkošulju i svetloplavu košulju, i helanke naizgled rastegljive i
nadahnute jogom. Kratka razbarušena kosa pada joj na čelo u malenim
šiljcima. Kao da poseduje čvrstinu sportiste - mršava je ali i mišićava.
Zapaža šta se događa oko nje. Vidi kako guverner prilazi pa zatvara
knjigu, ustaje i gleda. Nalazi se na ivici kadra, gde naoko pokušava da
odluči šta joj je činiti. Podbočila se. Grize unutrašnju stranu obraza.
Izgleda kao da vaga mogućnosti. Njeno držanje kao da pita: Da li?
Zatim, hitro, kreće prema guverneru. Knjigu je ostavila na klupi i
hoda krupnim korakom, poput ljudi s periferije koji obilaze krugove
oko tržnog centra. S tim što su njoj ruke kruto na bokovima, stegnutih
pesnica. Guverneru prilazi toliko da može da dobaci do njega a, u tom
trenutku, na njenu sreću, rulja se razdvaja, tako da iz ugla našeg
snimatelja postoji čista linija pogleda od te žene do guvernera. Žena
stoji na šljunčanoj stazi, gleda dole, saginje se i zahvata šaku
kamenčića. Tako naoružana, vikne - i to je vrlo razgovetno, pošto vetar
zamre upravo u tom trenutku a gomila kao da utihne, maltene kao da
svi znaju da će se to odigrati pa svako čini šta može kako bi se događaj
uspešno zabeležio - vikne: „Svinjo!” I kreće da ga gađa kamenčićima.
Isprva nastaje samo zbrka dok se ljudi okreću da vide odakle vika
dopire, ili se trzaju i sklanjaju dok ih pogađa kamenje. A onda žena
zahvata novu šaku kamenčića i baca ih, zahvata i baca i zahvata i baca,
nalik detetu u beskompromisnom ratu grudvama. To malo naroda beži
u zaklon, majke štite deci lice, a guverner se presamićuje, rukom
prekrivajući desno oko. Žena i dalje gađa kamenjem dok do nje ne
stigne guvernerovo obezbeđenje i ne obori je na zemlju. Ilije baš i ne
obore, već je pre zagrle pa se skljokaju na tlo, kao iscrpljeni rvači.
I to je sve. Ceo snimak traje manje od jednog minuta. Nakon
njegovog emitovanja, brzo postaju dostupne izvesne činjenice.
Objavljuje se ženino ime: Fej Andresen-Anderson, koje svi na vestima
greškom izgovaraju kao „Anderson-Anderson”, povlačeći paralele s
drugim ozloglašenim dvostrukim prezimenima, pre svega sa Sirhanom
Sirhanom.3 Brzo se saznaje da je ona pomoćnica za nastavu u jednoj
tamošnjoj osnovnoj školi, što izvesnim kritički nastrojenim
poznavaocima daje za pravo kada tvrde kako to pokazuje da je vlast
nad državnom prosvetom preuzeo radikalni liberalni program. Naslov
se ažurira u GUV. PAKERA NAPALA NASTAVNICA! i takav ostaje oko sat
vremena, dok neko ne uspe da pronađe fotografiju koja tu ženu
navodno prikazuje kako prisustvuje nekom protestu iz 1968. Na
fotografiji, ona sedi na livadi s hiljadama drugih, u ogromnoj
maglovitoj masi ljudi od kojih mnogi drže ručno pravljene
transparente ili natpise, a jedan od njih visoko maše američkom
zastavom. Žena pospano gleda fotografa iza velikih okruglih naočara.
Naginje se nadesno kao da se možda naslanja na nekoga ko je zamalo
van kadra - vidi mu se samo rame. Njoj sleva, neka dugokosa žena u
vijetnamci preteći netremice gleda u foto-aparat preko srebrnih
pilotskih naočara za sunce.
Naslov se menja u GUV. PAKERA NAPALA RADIKALKA IZ
ŠEZDESETIH!
I kao da priča već nije dovoljno sočna, pred kraj radnog dana
događaju se još dve stvari koje će je lansirati u stratosferu, kada je reč o
kancelarijskim razgovorima. Prvo stiže izveštaj da je guverner Paker
podvrgnut hitnoj operaciji očne jabučice. Drugo, neko iskopava
policijsku fotografiju koja pokazuje da je žena uhapšena 1968. - iako
nikada nije zvanično ni optužena ni osuđena - zbog prostitucije.
To je naprosto previše. Kako jedan jedini naslov može da pribere
sve te čudesne pojedinosti? RADIKALNA HIPI NASTAVNICA I
NEKADAŠNJA PROSTITUTKA OSLEPILA GUV. PAKERA U OŠTROM
NAPADU!
Vesti iznova i iznova puštaju onaj deo snimka na kome je guverner
pogođen. Uvećavaju ga tako da je sav pikselizovan i zrnast u valjanom
pokušaju da svima pokažu tačan trenutak kada mu oštar komad
šljunka tresne u rožnjaču. Stručnjaci raspravljaju o značenju napada i
tome predstavlja li on pretnju po demokratiju. Neki govore da je žena
terorista, drugi kažu kako je to pokazatelj koliko nam se politički
diskurs srozao, treći da je guverner manje-više sam to tražio
bezobzirnim zalaganjem za oružje. Prave se poređenja s pokretima
Veder andergraund4 i Crni panteri. Nacionalni streljački savez izdaje
saopštenje u kojem kaže da do napada ne bi ni došlo da je guverner
Paker nosio revolver. Za to vreme, ljudi koji rade za pisaćim stolovima
iza TV voditelja trenutno ne izgledaju ništa vredniji niti manje vredni
nego ranije.
U roku od oko četrdeset pet minuta neki domišljati reklamopisac
smišlja frazu „Pakerov ataker”, koju odmah usvajaju sve televizijske
mreže i ugrađuju je u posebne logotipe koje prave za izveštavanje.
Samu ženu drže u nekom zatvoru u centru grada gde čeka podizanje
optužnice i nije dostupna za komentar. Bez njenog objašnjenja, narativ
dana se oblikuje kada se mišljenja i pretpostavke spoje sa nekoliko
činjenica kako bi se stvorila prapriča koja se ljudima ustaljuje u glavi:
žena je nekadašnji hipik i trenutna liberalna radikalka koja guvernera
toliko mrzi da je smišljeno čekala da ga mučki napadne.
S tim što u toj teoriji postoji očigledna logička rupa, naime da je
guvernerova šetnja kroz park bila improvizovan potez za koji nije znalo
čak ni njegovo obezbeđenje. Otud žena nije mogla da zna da on nailazi,
pa nije mogla ni da ga čeka u zasedi. Međutim, ta nedoslednost se gubi
u senzacionalnijim vestima i uopšte se do kraja ne istražuje.
 2.

PROFESOR SAMJUEL ANDERSON SEDI u mraku svoje kancelarijice na

univerzitetu, lica osvetljenog sivim sjajem ekrana monitora. Na
prozore je navukao zavese. Otvor ispod vrata zapušio je peškirom. Da
ga noćni domar ne bi uznemiravao, kantu za đubre izneo je u hodnik.
Stavio je slušalice, da ga niko ne čuje šta radi.
Loguje se. Stiže na uvodni ekran igre s poznatom slikom na kojoj su
orci i vilenjaci upleteni u borbi. Čuje muziku punu limenih
instrumenata, pobedničku, snažnu i borbenu. Ukucava lozinku još
zapetljaniju i složeniju od lozinke za svoj bankovni račun. I dok ulazi u
Svet vilobega, on ne ulazi kao asistent za engleski jezik Samjuel
Anderson, već kao Dodžer, lopov iz roda vilenjaka, i obuzima ga
osećanje veoma nalik osećanju povratka kući. Povratak kući posle
dugog dana kod nekoga kome je drago što si se vratio osećanje je zbog
koga ostaje ulogovan i igra više od četrdeset sati nedeljno, spremajući
se za ovakav prepad, kada se okupi s bezimenim onlajn prijateljima pa
zajedno idu da ubiju nešto veliko i smrtonosno.
Večeras je u pitanju zmaj.
Loguju se iz podruma, kancelarija, slabo osvetljenih soba za
razonodu, iz odeljaka i s radnih mesta, iz javnih biblioteka, soba u
studentskim domovima, gostinskih soba, s laptopa na kuhinjskim
stolovima, s računara koji vrelo zuje, škljocaju i pucketaju kao da se
negde u njihovom plastičnom kućištu prži nešto za jelo. Stave slušalice
s mikrofonom pa se uloguju i otelotvore u svetu igre i ponovo su
zajedno, isto kao svake srede, petka i subote uveče proteklih nekoliko
godina. Bezmalo svi žive u Čikagu ili vrlo blizu Čikaga. Server za igru na
kome igraju - jedan od hiljada širom sveta - nalazi se u nekadašnjem
skladištu nekog prerađivača mesa na čikaškom Saut sajdu, a zbog
teškoća vezanih za kašnjenje i latenciju, Vilobeg te uvek smešta na
server najbliži tvojoj lokaciji. Tako da su svi praktično susedi, mada se
u stvarnosti nikada nisu sreli.
„’De si, Dodžeru!”, kaže neko kada se Samjuel uloguje.
’De si, otpozdravlja on napismeno. Tamo nikada ne govori.
Oni misle da ne govori zato što nema mikrofon. Istina je da on ima
mikrofon, ali se plaši da bi, bude li govorio za vreme tih prepada, neki
kolega u prolazu hodnikom mogao da ga čuje kako govori o zmajevima.
Tako da gilda o njemu zapravo ne zna ništa osim da nikada ne propušta
prepad i da je skloniji pisanju celih reći nego korišćenju prihvaćenih
internet skraćenica. On će zaista napisati „odmah se vraćam” umesto
uobičajenijeg „osv”. Napisaće „odsutan od tastature” pre nego „oot”.
Ljudi nisu sigurni zašto on istrajava u tom obrnutom anahronizmu.
Misle da ime Dodžer ima nekakve veze s bejzbolom5, ali ono se u stvari
odnosi na Dikensa.6 Zbog toga što niko ne kapira odakle ime potiče,
Samjuel se oseća pametnim i nadmoćnim, što mu treba kao protivteža
stidu jer toliko vremena provodi u igranju igre koju igraju i
dvanaestogodišnjaci.
Samjuel se trudi da sebe podseća kako to rade i milioni drugih. Na
svim kontinentima. Dvadeset četiri sata dnevno. U bilo kom datom
trenutku, broj ljudi koji igraju Svet vilobega jednak je broju stanovnika
grada približne veličine Pariza, razmišlja on, ponekad, kada oseti kako
se u sebi čepa jer mu je život tako ispao.
Da igra Vilobeg nikada ne govori nikome u stvarnom svetu, između
ostalog zato što bi neko mogao da ga pita šta je cilj igre. I šta bi on
mogao da kaže? Da kolješ zmajeve i ubijaš orke.
Ili možeš da igraš kao ork, u kom je slučaju cilj da kolješ zmajeve i
ubijaš vilenjake.
Ali to je to, to je temelj, glavna premisa, taj osnovni jin i jang.
Počeo je kao vilenjak prvog stepena i uznapredovao do vilenjaka
devedesetog stepena, za šta mu je trebalo približno deset meseci.
Usput je imao pustolovine. Putovao je kontinentima. Upoznavao je
ljude. Završavao je potrage. Onda, na devedesetom stepenu, pronašao
je gildu pa se udružio s novim ortacima da ubija zmajeve i demone i
pogotovo orke. Pobio je tolike orke. A kada ubode orka u neko važno
mesto kao što je vrat ili glava ili srce, igra sevne PRESUDAN UDARAC! i
začuje se neki slabašan zvuk, mali orkovski krik straha. Zavoleo je taj
zvuk. Balavi na njega. Njegov lik spada u red lopova, što znači da mu u
osobite sposobnosti spadaju džeparenje, pravljenje bombi i
nevidljivost, a jedan od omiljenih štosova mu je da se ušunja na
područje koje vrvi od orka i podmetne dinamit na put da se orci
prevezu preko njega i poginu. Zatim opljačka tela svojih neprijatelja i
sakupi njihovo oružje, novac i odeću, pa ih ostavi gole, poražene i
mrtve.
Zašto mu je to postalo tako primamljivo, nije sasvim siguran.
Večeras će protiv jednog zmaja biti dvadeset naoružanih vilenjaka
u oklopima, jer reč je o veoma velikom zmaju. Sa zubima oštrim kao
žilet. Koji pritom bljuje vatru. I prekriven je krljuštima debelim kao lim,
što oni mogu da vide ako im je grafička kartica dovoljno dobra. Zmaj
naizgled spava. Sklupčao se kao mačka na podu svoje magmom bogate
jazbine, koja se, prirodno, nalazi u izdubljenom vulkanu. Tavanica
jazbine je dovoljno visoko da zmaju omogući dugotrajan let, pošto će
se on u drugoj fazi bitke vinuti u vazduh, kružiti iznad njih i ispaljivati
im vatrene bombe na glave. To će im biti četvrti put kako pokušavaju
da ga ubiju; nikada nisu dospeli dalje od druge faze. Žele da ga ubiju
zato što zmaj u dnu jazbine čuva hrpu blaga, oružja i oklopa, a pljačka
svega toga biće slatka u poređenju s ratovanjem protiv orka. Tik ispod
stenovite površine tla plamte žile jarkocrvene magme. One će popucati
u trećoj i poslednjoj fazi bitke, fazi koju još nisu videli jer jednostavno
ne mogu da savladaju to izbegavanje vatrenih kugli.
„Jeste li svi pogledali snimke koje sam poslao?”, pita vođa prepada,
ratnik iz roda vilenjaka po imenu Pounidž.7 Nekoliko igračkih avatara
klima glavom. On im je mejlom poslao uputstva kako da pobede tog
zmaja. Pounidž je želeo da obrate pažnju kako da savladaju drugu fazu,
za koju je fora, kako se čini, da ne prestaju da se kreću i da izbegavaju
da se zbijaju.
IDEMO!!!, piše Aksmen8, čiji avatar trenutno nasuvo kreše kameni
zid. Nekoliko vilenjaka igra u mestu dok im Pounidž opet objašnjava
borbu.
Samjuel Vilobeg igra na računaru u svojoj kancelariji zbog brže
internet veze, što u ovakvom prepadu obično može da mu, za do dva
odsto, poveća učinak nanesene štete, osim ako, usled količine
saobraćaja, nema poteškoća s propusnim opsegom, kao kada se
studenti prijavljuju za nastavu. On predaje književnost na malom
univerzitetu severozapadno od Čikaga, u predgrađu gde se svi veliki
auto-putevi razdvajaju i završavaju divovskim samoposlugama,
parkinzima korporativnih kancelarija i drumovima sa tri trake,
zagušenim vozilima što ih voze roditelji koji decu šalju u Samjuelovu
školu.
 Decu kao što je Lora Potsdam - plavuša, neznatno pegava, aljkavo
obučena u majice bez rukava s logotipima i šortseve s različitim
rečima napisanim preko dupeta - koja studira poslovni marketing i
komunikacije i koja se, baš danas, pojavila na Samjuelovom Uvodu u
književnost, predala mu plagirani sastav i smesta ga pitala sme li da
ide.
„Ako čemo imati test”, reče ona, „onda neću da idem. Ali ako
nećemo imati test, onda stvarno moram da idem.”
„Da li je nešto hitno?”, upita Samjuel.
„Ne. Samo ne želim da ostanem bez nekih bodova. Radimo li danas
nešto što donosi bodove?”
„Raspravljamo o štivu. Informacije će te verovatno zanimati.”
„Ali donosi li to bodove?”
„Pretpostavljam da ne.”
„Dobro, onda stvarno moram da idem.”
Čitali su Hamleta, i Samjuel je iz iskustva znao da će danas biti
mučenje. Studenti će biti iznureni, iscrpljeni od tog silnog bavljenja
jezikom. Sastav koji im je zadao da napišu ticao se prepoznavanja
logičkih grešaka u Hamletovom razmišljanju, za šta je čak i sam morao
da prizna da je svojevrsna besmislena vežba. Pitaće ga zašto to moraju
da rade, da čitaju tu staru dramu. Pitaće: Kada će nam ovo uopšte
zatrebati u stvarnom životu?
Nije se radovao tom predavanju.
U takvim trenucima Samjuel razmišlja kako je nekada bio prilično
veliki baja. Kada je imao dvadeset četiri godine, jedan časopis mu je
objavio priču. I to ne tek bilo koji časopis, već najpoznatiji. Radili su
posebno izdanje o mladim piscima. Nazvali su ga „Pet ispod dvadeset
pet”. „Sledeći naraštaj velikih američkih autora”. Jedan od njih bio je i
on. To je bilo prvo što je ikada objavio. Kako se ispostavilo, bilo je i
jedino. Objavili su mu fotografiju, biografiju i njegovu veliku
književnost. Sutradan je primio pedesetak poziva od budžovana iz
knjiškog sveta. Tražili su mu još dela. On nije imao više dela. Njih to
nije zanimalo. Potpisao je ugovor i dobio mnogo novca za knjigu koju
nije bio ni napisao. To je bilo pre deset godina, pre trenutnog turobnog
finansijskog stanja u Americi, pre nego što su krize na tržištu
nekretnina i u bankarstvu ostavile svetsku ekonomiju prilično skrhanu.
Samjuelu se ponekad javlja da mu je karijera išla približno istom
putanjom kao svetske finansije: kada se sada osvrne, bezbrižno vreme
iz leta 2001. liči mu na prijatnu i neobičnu maštariju.
 IDEMOOOOOOOOOOM, ponovo piše Aksmen. Prestao je da kreše zid
pećine i sada skače u mestu. Samjuel se misli: prvi srednje, žalosno
bubuljičav, poremećaj hiperaktivnosti, verovatno će se jednog dana
naći na mom Uvodu u književnost.
„Kako vam se činio Hamlet?”, upitao je Samjuel danas studente
nakon Lorinog odlaska.
Stenjanje. Mrštenje. Tip što sedi pozadi podigao je visoko ruke da
pokaže palčeve nalik kukama za meso uperene nadole. „Bez veze”, reče.
„Nije imao nikakvog smisla”, reče neko drugi.
„Predugačak je”, reče neko treći.
„Baš predugačak.”
Samjuel je studentima postavljao pitanja za koja se nadao da će
podstaći bilo kakav razgovor: Mislite li da je duh stvarna pojava ili da
se Hamletu privida? Zašto mislite da se Gertruda tako brzo preudala?
Smatrate li da je Klaudije lupež ili da je Hamlet samo ogorčen? I tako
dalje. Ništa. Nikakve reakcije. Oni su belo blenuli sebi u krilo, ili u
računar. Večito blenu u računare. Samjuel nad računarima nema
nikakvu vlast, ne može da ih isključi. Svaka učionica opremljena je
računarima na svakom bogovetnom mestu, čime se škola hvališe u
svim reklamnim materijalima koji se šalju roditeljima: Umreženi
univerzitet! Studente spremamo za dvadesetprvi vek! Ali Samjuelu se
čini kako ih škola sprema samo za to da sede, ćute kao zaliveni i
foliraju kako uče. Da se prave usredsređeni kada zapravo proveravaju
sportske rezultate ili elektronsku poštu ili gledaju video-snimke ili se
zablesave. A kada porazmisli o tome, zaključuje da je to možda i
najvažnija lekcija koju škola može da ih nauči o radnom mestu u
Americi: kako mirno sedeti za pisaćim stolom, surfovati internetom i
ne poludeti.
„Koliko vas je pročitalo celu dramu?”, upitao je Samjuel, a od
dvadeset petoro ljudi u prostoriji, ruke je diglo svega četvoro. A i oni su
ih digli polako, snebivljivo, stideći se što su izvršili zadati zadatak.
Ostali kao da su mu prebacivali - prezrivih pogleda, tela pokrivljenih da
mu stave do znanja kako se neviđeno dosađuju. Kao da njega okrivljuju
za svoju bezvoljnost. Da im samo nije zadao nešto tako glupo, ne bi
izbegli to da urade.
„Krećemo”, kaže Pounidž, koji sada sprinta prema zmaju, sa
ogromnom sekirom u ruci. Ostali u grupi za prepad idu za njim i
mahnito kliču, približno podražavajući filmove koje su gledali o
srednjovekovnim ratovima.
 Treba napomenuti da je Pounidž genije za Vilobeg. On je veliki
poznavalac video-igara. Upravlja šestoricom vilenjaka od dvadeset
prisutnih ovde večeras. Ima čitavo selo likova između kojih može da
bira - tako što ih spaja i sparuje u zavisnosti od bitke - povezanih
čitavom jednom samoodrživom mikroekonomijom, i mnogima od njih
upravlja istovremeno pomoću neverovatno napredne tehnike zvane
„multiboksing”, što podrazumeva nekoliko umreženih računara
povezanih sa centralnim komandnim mozgom, kojim on upravlja
služeći se programiranim manevrima na tastaturi i gejmerskim mišem
sa petnaest tastera. Pounidž o igri zna sve što ima da se zna. Tajne
Vilobega kao da je usvojio poput drveta koje se naposletku stopi sa
ogradom kraj koje raste. Orke istrebljuje, često im pogubni udarac
zadajući uz svoju prepoznatljivu frazu: Upravo sam ti pounovao njušku,
novajlijo!
U prvoj fazi bitke uglavnom moraju da paze na zmajev rep, koji šiba
unaokolo i treska o stenovito tlo. Tako da zmaja svi nemilice udaraju i
izbegavaju njegov rep nekoliko minuta, koliko je potrebno da bi mu se
zdravlje spustilo na šezdeset odsto, kada se zmaj vine u vazduh.
„Druga faza”, govori Pounidž smireno, zvučeći kao robot zbog
prenosa glasa preko interneta. „Pod vatrom smo. Ne stojte gde ne
treba.”
Grupu u prepadu počinju da zasipaju vatrene kugle, i dok mnogim
igračima predstavlja izazov da izbegavaju plamen dok i dalje
ispunjavaju svoje zmajoboračke dužnosti, Pounidžovi likovi to
uspevaju lako, sva šestorica, pomerajući se pokoji klik levo ili desno
tako da ih vatra promašuje za nekoliko piksela.
Samjuel se trudi da izbegava plamen, ali trenutno najviše razmišlja
o nenajavljenom testu koji je danas dao na predavanju. Posle Lorinog
odlaska, i nakon što je postalo jasno da studenti nisu pročitali štivo
koje im je zadao, spopalo ga je kazneno raspoloženje. Naložio je
studentima da u dvesta pedeset reči napišu tumačenje prvog čina
Hamleta. Oni su zastenjali. Nije nameravao da im daje iznenadni test,
ali zbog nečega u Lorinom stavu ostao je u pasivno-agresivnom
duševnom stanju. Ovo je Uvod u književnost, ali njoj je više stalo do
bodova nego do književnosti. Ne mari za ono čime se predmet bavi;
mari samo za valutu. To ga podseća na nekog trgovca s Volstrita koji
jednog dana kupuje fjučerse9 za kafu a sutradan obveznice s
hipotekarnom garancijom. Ono čime se trguje manje je važno nego
kako se to nešto meri. Tako Lora rasuđuje, misli samo na ishod, ocenu,
jedino što je zanima.
Samjuel im je nekada ispravljao sastave - i to čak crvenom olovkom.
Učio ih je razlici između „staviti” i „stajati”, ili kada se zarez piše ispred
„koji” a kada ne, ili kako se „afekat” razlikuje od „efekta”, kako se „već”
razlikuje od „nego”. Sve to. Ali onda je jednog dana sipao gorivo na
benzinskoj pumpi odmah izvan univerziteta - zvala se Očas do’š &
obaviš - pa je pogledao tu tablu i zapitao se: Čemu sve ovo?
Stvarno, iskreno, za šta će im Hamlet ikada biti potreban?
Dao je test i završio čas trideset minuta pre vremena. Bio je
umoran. Stajao je pred tom nezainteresovanom gomilom i počinjao da
se oseća kao Hamlet u svom prvom monologu: nestvarnim. Želeo je da
nestane. Želeo je da mu se meso istopi u rosu. To mu se često događalo
u poslednje vreme: osećao se sitnijim od svog tela, kao da mu se duh
skupio, u avionima je uvek prepuštao naslone za ruke, na pločnicima se
uvek on sklanjao s puta.
To osećanje podudarilo se s njegovom najskorijom pretragom za
internet fotografijama Betani - pa dobro, to je bilo previše očigledno da
bi se zanemarilo. Pomisli na nju kada god radi nešto zbog čega ga grize
savest, što je, ovih dana, otprilike stalno, pošto mu je čitav život nekako
priklešten tim slojevima neprobojne krivice. Betani - njegova najveća
ljubav, njegov najveći promašaj - koja, koliko on zna, i dalje živi u
Njujorku. Violinistkinja koja svira na svim velikim scenama, snima
solističke albume, ide na svetske turneje. Kada je gugluje, to je kao da u
sebi odvrće ogromnu slavinu. Ne zna zašto se tako kažnjava, svakih
nekoliko meseci, gledajući u sitne sate slike na kojima prelepa Betani u
večernjim haljinama drži violinu i velike bukete ruža, okružena
privrženim obožavaocima u Parizu, Melburnu, Moskvi, Londonu.
Šta bi ona mislila o tome? Razočarala bi se, šta drugo. Pomislila bi
da Samjuel uopšte nije odrastao - da je još dečak koji sedi u mraku i
igra video-igre. Da je još klinac kakav je bio kada su se prvi put sreli.
Samjuel na Betani gleda kao što neki ljudi možda gledaju na Boga. U
smislu: Kako mi Bog sudi? Samjuel ima istu pobudu, mada je Boga
zamenio tim drugim velikim odsustvom: Betani. A katkada, ako previše
razmišlja o tome, može da upadne u svojevrsnu rupu i onda je to kao da
celokupan život doživljava udaljen za jedan korak, kao da ne upravlja
sopstvenim životom nego ocenjuje i procenjuje neki život što je,
začudo, nažalost, slučajno njegov.
U igru ga vraćaju psovke ortaka iz gilde. Vilenjaci ginu velikom
brzinom. Zmaj tutnji odozgo dok napadači ispaljuju svu svoju najbolju
dalekometnu silu - strele i zrna iz musketa i noževe za bacanje i
električne stvarčice što liče na munje i izbijaju iz golih ruku čarobnjaka.
„Čuvaj se vatre, Dodžeru”, kaže Pounidž, i Samjuel shvata da će
upravo biti smrvljen. Skače da se skloni. Vatrena kugla pada blizu njega.
Pokazatelj zdravlja prazni mu se gotovo na nulu.
Hvala, piše Samjuel.
I kliče sad kada zmaj sleće i počinje treća faza. Od prvobitnih
dvadeset ostaje svega nekoliko napadača: Samjuel i Aksmen i vidar
grupe i četiri Pounidžova lika. Do treće faze nisu stigli nikada dotada.
To im je najbolji učinak protiv tog zmaja.
Treća faza je manje-više kao prva, s tim što zmaj sada ide svuda
unaokolo, otvara žile magme ispod površine tla i odvaljuje ogromne
smrtonosne stalaktite sa svoda pećine. Tako se završava većina bitaka
s bosovima u Vilobegu. To nisu toliko ispiti veštine koliko
prepoznavanja obrazaca i multitaskinga: možeš li da izbegavaš lavu
koja kulja uvis iz tla i eskiviraš stene što padaju odozgo i paziš na
zmajev rep da mu se ne bi našao na putu i ideš za zmajem po njegovoj
jazbini da bi ga sve vreme udarao bodežom služeći se vrlo osobenim i
složenim desetopoteznim napadom koji ostvaruje maksimalni rezultat
štete po sekundi neophodan kako bi se zmaju pokazatelj zdravlja
spustio na nulu pre nego što mu se oglasi unutrašnji desetominutni
brojač a on uradi nešto što se zove „razjari se”, kada potpuno
pomahnita i pobije sve u prostoriji?
Dok je u zanosu igre, Samjuela to obično razgaljuje. Ali odmah
posle, čak i ako dobiju bitku, uvek ga obuzima to krajnje razočaranje jer
je sve blago koje su osvojili lažno blago, puki digitalni podaci, i jer će im
sve oružje i svi oklopi koje su opljačkali pomoći samo na izvesno
vreme, jer čim ljudi tog zmaja počnu da pobeđuju, programeri će uvesti
neko novo stvorenje koje je još teže ubiti i koje čuva još bolje blago -
ciklus koji se ponavlja unedogled. Ne postoji mogućnost da ikada zaista
pobede. Nema kraja na vidiku. A besmislenost igre kao da se ponekad
otkriva odjednom, kao upravo sada, dok on gleda kako vidar pokušava
da održi Pounidža u životu a zmajevo zdravlje mili ka nuli dok Pounidž
viče „Napred napred napred napred!” i oni su na rubu epske pobede, pa
čak i sada Samjuel razmišlja kako je uistinu u pitanju svega nekolicina
usamljenih ljudi koji u mraku kucaju po tastaturi, šaljući električne
signale računarskom serveru u užem Čikagu, koji njima zatim šalje
paketiće podataka. Sve ostalo - zmaj i njegova jazbina i magma što teče
i vilenjaci i njihovi mačevi i njihove čarolije - puko je friziranje, čista
fasada.
Zašto sam ja ovde?, pita se on, čak i dok ga zmaj gnječi repom, dok
Aksmena probada stalaktit u padu, vidar se pretvara u pepeo u
pukotini punoj lave a od vilenjaka ostaje samo Pounidž. Pobediće samo
ako Pounidž ostane živ. Gilda navija u mikrofone a zmajevo zdravlje
odbrojava procente: četiri odsto, tri odsto, dva odsto...
Čak i sada, tako blizu pobede, Samjuel se pita: Čemu sve ovo?
Šta ja to radim?
Šta bi pomislila Betani?
 3.

PLES KOJI POUNIDŽ IZVODI u svojoj dnevnoj sobi liči na mešavinu

pokreta koje igrači američkog fudbala izvode u završnoj zoni kada
pređu gol-liniju. Omiljeni mu je manevar kada ispred sebe pomera
pesnice ukrug - misli da se to zove „bućkanje maslaca”.
„Pounidž je car!”, viče neko. Da nisu listom leševi, vilenjaci bi mu
pljeskali na nogama. Njihove pohvale grme mu iz zvučnika kućnog
bioskopa. Svih šest monitora sada pokazuje mrtvog zmaja iz različitih
uglova.
On bućka maslac.
Pumpa pesnicom kao da pali kosilicu.
Pritom izvodi i onaj skaredni ples gde kao da šamara nešto tačno
ispred sebe, po svoj prilici dupe.
Duhovi vilenjaka se vraćaju u svoja tela i jedan po jedan njegovi
drugovi naglo ustaju s pećinskog poda, vaskrsnuti na onaj poseban
način svojstven video-igrama gde umreš ali nikada stvarno ne Umreš.
Pounidž skuplja plen u dnu pećine i deli ga svojim gildašima - mačeve i
sekire i oklope od ploča i čarobne prstenove. Zbog toga se oseća
dobroćudnim i darežljivim, nalik nekome ko se na Božić obuče kao
Deda Mraz.
Tada ostali počinju da se odjavljuju, a on se oprašta sa svim
gildašima ponaosob, čestita im na izvrsnom učinku i pokušava da ih
nagovori da duže ostanu onlajn, a oni se žale kako je već kasno i kako
ujutru moraju da rade, tako da se i on na kraju složi kako je vreme za
spavanje. Pa se odjavi i isključi sve računare i legne u krevet i zažmuri,
a tada mu u mozgu kreću Iskre, oni bleskovi priviđenja vilenjaka i orka
i zmajeva koji mu u nezaustavljivim slapovima teku kroz glavu dok
pokušava da se odmori posle još jedne poduže partije Vilobega.
Danas nije nameravao da igra igru. A začelo nije nameravao da je
igra onoliko koliko ju je igrao. Danas je trebalo da mu bude prvi dan
nove ishrane. Danas je dan kada se zakleo da će početi bolje da jede -
voće i povrće i nemasne proteine i bez trans-masti i ništa prerađeno i
razumne porcije i brižljivo uravnotežene obroke koji obiluju hranljivim
materijama, počev od danas. I baš tog jutra krenuo je u svoj nov-
novcati način života s boljom ishranom tako što je razbio jedan
brazilski orah pa ga sažvakao i progutao zato što su brazilski orasi
jedna od „Pet glavnih namirnica koje ne jedete dovoljno” sudeći po
knjizi o ishrani koju je kupio u pripremi za danas, zajedno s nastavcima
te knjige o ishrani i rasporedima obroka povezanih s tom ishranom i
aplikacijama za mobilne uređaje, od kojih svi preporučuju kuhinju
sačinjenu uglavnom od životinjskih belančevina i orašastog voća - u
osnovi lovac-sakupljač. I zamišljao je kako mu sve te dobre masti
zdrave za srce, svi ti antioksidansi i metahranljive materije u
brazilskom orahu teku kroz telo i rade svašta korisno: ubijaju slobodne
radikale i snižavaju mu holesterol i, kako se nada, povećavaju mu nivoe
energije jer ima toliko posla.
Kuhinju je hitno trebalo renovirati: laminat na radnoj ploči pucao je
i uvijao se na ivicama, sudopera ne radi još od proletos, meljač
biootpada crkao je pre možda godinu dana, tri od četiri ringle na
šporetu bile su neupotrebljive, frižider je u poslednje vreme poludeo -
deo za hlađenje nepredvidivo se gasio i kvario viršle, suhomesnate
proizvode i kiselo mleko, dok mu je deo za zamrzavanje povremeno
postajao hiperaktivan i okivao mu permafrostom sva zamrznuta
gotova jela. Uz to je iz kuhinjskih ormarića trebalo izbaciti razne
komplete plastičnih posuda požutelih od starosti, zaboravljene kese
suvog voća ili orašastih plodova ili čipsa od krompira, i mnoge
valjkaste posudice lekovitog bilja i začina raspoređene u geološkim
slojevima što su se obrazovali u njegovim prethodnim pokušajima da
krene u novu ishranu, a svaki pokušaj iziskivao je kupovinu čitavih
novih kompleta lekovitog bilja i začina jer su se u međuvremenu od
poslednjeg ozbiljnog pokušaja stari začini i lekovito bilje stopili u
svojim teglicama u jednodelne, neupotrebljive, dehidrirane komade.
I znao je kako treba da otvori sve ormariće i da sve pobaca i uveri
se da u najdaljim, najmračnijim uglovima u dnu ne žive kolonije
bakterija ili buba, ali nije zaista želeo da otvara ormariće i proverava
ima li u njima buba jer se plašio šta će tamo možda zateći, naime bube.
Jer onda bi morao da stavlja najlon i da vrši fumigaciju i da raščisti
prostor negde drugde kako bi napravio svojevrsnu „zonu
koncentracije” u kojoj bi ostavio neophodne delove (nove ormariće i
daske za podove od tvrdog drveta i nove aparate i različite čekiće,
testere, kutije eksera, šrafove, pe-ve-ce cevi i ostale gluposti potrebne
za drastičnu obnovu kuhinje), mada je, gledajući po kući, uvideo koliko
će to biti teško: dnevna soba, na primer, mora da bude zabranjena zona
za otpatke od radova, u slučaju da neke buduće večeri zatekne sebe
kako gosti neočekivane goste (što znači Ližu) kojima hrpe alata neće
biti ni primamljive ni romantične; isto važi i za spavaću sobu, koja je
rđava zona koncentracije iz potpuno istog razloga, iako je, doduše,
minulo poprilično vremena otkako je Liza navraćala, ponajviše zbog
toga što je uporno zahtevala da se „klone jedno drugog” tokom te nove
faze u njihovom odnosu, premda je taj ukaz nije sprečavao da mu traži
da je vozi na posao i u razne mini tržne centre da završava razne
obaveze, i samo zato što se Liza razvela od njega to ne znači da će je on
ostaviti na cedilu bez vozačke dozvole i automobila, i mada zna da bi
većina tipova uradila upravo to, on jednostavno nije tako vaspitan.
Tako da bi jedina održiva zona koncentracije za kuhinjske ostatke
bila gostinska soba, nažalost takođe nemoguća jer je već bila pretrpana
stvarima koje on nije mogao ni da zamisli da baci - kutije
srednjoškolskih nagrada, značke, trofeji, medalje, svedočanstva o
uspesima, a negde tamo nalazio se i onaj dnevnik u crnom kožnom
povezu koji sadrži prvih nekoliko stranica romana koji je obećao sebi
da će vrlo uskoro početi da piše - tako da bi te kutije morao da pregleda
i da popiše njihov sadržaj pre nego što će moći da napravi valjanu zonu
koncentracije za obnovu kuhinje, koja mu je neophodna ako misli da
kreće u novu-novcatu ishranu.
A tu je bilo i pitanje budžeta. U smislu, kako da priušti potpuno nov
zdrav plan ishrane kada već upada u duboko dugovanje tako što
otplaćuje brojne naloge za Svet Vilobega i novi pametni telefon. I da,
gledano spolja, njemu je bilo jasno da kupovina pametnog telefona od
četiristo dolara i propratnog plana za neograničeni broj poruka i
neograničenu količinu podataka može izgledati neumerena za nekoga
čiji prihodi ne zavise od dostupnosti elektronskih komunikacija, i da
ogromna većina poruka koje su mu na pametni telefon stizale nakon
što ga je kupio zapravo potiče od proizvođača samog pametnog
telefona - poruke su ga pitale da li je zadovoljan kupovinom, nudile mu
planove osiguranja i podsticale ga da proba i druge softverske i
hardverske proizvode kompanije - sa nekoliko drugih poruka koje su
stizale od Liže i govorile kako nju neodložno traže na štandu Lankoma
ili da ona ranije odlazi sa štanda Lankoma ili da ostaje duže na štandu
Lankoma ili da joj ne treba prevoz jer ju je „neko s posla” pozvao da
„izađu”, a on bi na takve poruke zadrhtao od ljubomore zbog njihove
razdražljive dvosmislenosti pa bi se sklupčao na kauču i grizao krte
nokte i pitao se gde su granice Lizine vernosti. I dok on, razume se, nije
više mogao da očekuje gospodarsku bračnu monogamiju, i iako je
mogao da prizna kako je razvod u njihov odnos uneo izvesnu svršenost,
znao je i to da ga ona nije ostavila zbog drugog muškarca, i da je on i
dalje važan činilac u njenom životu, tako da je smatrao da ga, bude li joj
dovoljno koristan i dovoljno na raspolaganju i dovoljno prisutan, ona
nikada neće stvarno „ostaviti” ostaviti, pa otud i potreba za pametnim
telefonom.
Uz to, važne aplikacije vezane za ishranu i vežbanje dostupne na
telefonu bile su neophodne u svakom novom programu pravilne
ishrane, aplikacije u kojima može da beleži svakodnevni unos hrane i
pića i dobije analizu toga kako stoji što kalorijski što u pogledu
hranljivosti. Na primer, da bi postavio svojevrsnu „osnovnu liniju”
prema kojoj njegova buduća izvrsna pravilna ishrana može tačno da se
ravna, zabeležio je šta jede u jednom običnom danu i našao da njegova
tri espresa (sa šećerom) za doručak mere sto kalorija, da njegova
šestostruka kafa s mlekom i brauni za ručak iznose novih četiristo
kalorija, nakon čega mu ostaje još 1.500 kalorija do dnevnog plafona od
2.000 kalorija, što znači da za večeru verovatno ima prostora za dva ili
čak možda tri zamrznuta pakovanja Fahita od lososa iz okeanskog
zlatnog rudnika, gde svako pakovanje sadrži precizno isečeno fahita
povrće nalik pomfritu i pakovanje nečega slanog i crvenog po imenu
Jugozapadni začini čemu obično dodaje otprilike supenu kašiku soli
(aplikacija za ishranu na pametnom telefonu to beleži kao nula
kalorija, što on smatra velikom pobedom ukusa), a ta zamrznuta jela
od lososa jeo je prilično brzo i silovito, trudeći se da prenebregne
činjenicu da mikrotalasna podgreva tako nejednako da zelena paprika
može doslovno da mu opeče jezik dok je unutrašnjost nekih većih
komada lososa još toliko hladna da se mrvi sa sastavom nečega nalik
mokroj kori drveta, usled čega mu je ukus u ustima bio nepojmljivo
neprijatan ali ga nije sprečavao da zamrzivač nakrca pakovanjima
fahita, ne samo zato što na kutijama piše da su Iznenađujuće
niskomasne!, već i zato što su u Seven-ilevenu one stalno bile na
neviđenom sniženju - deset komada za pet dolara (najviše deset).
U svakom slučaju, aplikacija na pametnom telefonu analizirala je
hranljive sastojke i metahranljive sastojke koje je on konzumirao,
uporedila ih s dozama svih važnih vitamina, kiselina, masti itd.
preporučenim od strane Uprave za hranu i lekove, i pokazala mu
rezultate na grafikonu koji je trebalo da bude utešno zelen ukoliko on
sve radi kako treba, a zapravo je, usled uznemirujućeg nedostatka bilo
čega nužnog za održavanje osnovnog zdravlja organa, bio crven kao
dugme za uzbunu. I jeste, morao je da prizna da su mu očne jabučice i
krajevi kose u poslednje vreme poprimili zabrinjavajuću žućkastu
nijansu, da su mu nokti postali tanki i krti i da, kada ih grize, imaju
običaj da se naprasno rascepe posred srede bezmalo do samog korena,
i da su nokti i kosa odnedavno potpuno prestali da mu rastu pa mu se
sada čini da se mestimično povlače ili čak uvijaju unazad, a pritom je
na ruci, na mestu za ručni sat, dobio i manje-više trajan osip. I tako,
iako je obično bio daleko ispod maksimalnog dnevnog unosa od 2.000
kalorija, shvatio je da su kalorije koje treba da unosi kako bi „bolje jeo”
potpuno drugačije, naime one organske, sveže, integralne i nedostupno
skupe, imajući u vidu mesečne rate koje mu skidaju s kreditne kartice
za pametni telefon i propratne planove za poruke i podatke. I u tome je
uvideo paradoks, donekle ironičan škripac, da ga otplaćivanje uređaja
koji mu pokazuje kako da pravilno jede sprečava da ima novca kako bi
zaista i mogao pravilno da jede, i jeste, sve to stavlja na kreditnu
karticu, na kojoj dug bolno raste a njegova sposobnost da ga otplati
izmiče kao u svojevrsnom pomeranju kontinenata. Isto važi i za rate za
hipotekarni kredit, koje takođe i dalje rastu jer ga je jedan trgovac
nekretninama, godinama ranije, pre nego što je gradsko tržište
nekretnina (i državno uopšte) potpuno otišlo dođavola, nagovorio da
refinansira kuću pomoću instrumenta „negativne amortizacije”.
Tada je to bio neočekivani novčani dobitak koji mu je omogućio
kupovinu ha-de televizora, raznih složenih konzola za video-igre i
skupog kućnog računara, dok je sada predstavljao ogroman odliv novca
jer su rate za hipotekarni kredit i dalje zaprepašćujuće skakale dok se
vrednost njegove kuće, kada je poslednjeg puta proveravao, srozala i
ostala na tako zbunjujuće niskoj brojci da je to bilo kao da je kuća
pretrpela katastrofalnu unutrašnju eksploziju laboratorije
metamfetamina.
Zbog toga je bio napet, zbog toga i zbog svih drugih finansijskih i
budžetskih problema, toliko napet da mu se srce čudno ponašalo,
nekako je preskakalo i trzalo se kao da mu neko iznutra mehanički
dodiruje grudni koš. A kako je Liza govorila: „Ako nemaš zdravlje,
nemaš ništa”, čime je opravdavao ulaganje u stvari koje mu pomažu da
ublaži napetost, naime najkvalitetniju elektroniku i video-igre.
Čemu se danas i okrenuo. Pre nego što završi obaveze koje zahteva
njegova nova ishrana, rešio je da završi svoje druge obaveze, one što ga
čekaju u Vilobegu: dvadeset zadataka koje izvršava svakog dana i zbog
kojih u igri dobija ozbiljno gotivne nagrade (kao što su leteći grifoni
koji mogu da se jašu i neverovatno velike sekire i otmene svečane
sakoe i pantalone u kojima njegov avatar izgleda doteran). Te pohode -
koji su obično podrazumevali ubijanje nekog slabijeg neprijatelja ili
prenošenje poruke preko opasnog područja ili pronalaženje neke
izgubljene važne drangulije - morao je da izvršava svakodnevno bez
izuzetka do četrdeset dana zaredom kako bi nagrade otključao
matematički najbrže moguće, što je samo po sebi bilo svojevrsna
nagrada, jer kad god je u tome bio uspešan, počinjao je vatromet i
ječale su trube i ime mu je dospevalo na javnu tabelu Najepskijih igrača
Vilobega, a svi na njegovom spisku kontakata slali su mu čestitke i
pohvale. Bilo je to kao da si mladoženja na venčanju, samo u svetu igre.
A kako Pounidž nije upravljao samo jednim likom već dovoljnim
brojem likova da na teren izvede čitav softbol tim, to je značilo da, čim
tih dvadeset dnevnih pohoda završi s glavnim likom, treba da ih
ponovi i sa alternativnim likovima, tako da je broj dnevnih završetaka
pohoda koje je trebalo da obavi skakao na oko dvesta, ili više, u
zavisnosti od toga koliko ga „altova” zanima da izjednači s glavnim
likom. To je značilo da ceo proces dnevnih pohoda traje ukupno oko
pet sati - i iako je on znao da igranje neke video-igre pet sati bez
prestanka predstavlja maksimalnu spoljašnju granicu tolerancije koju
većina ljudi ima prema igranju video-igara, za njega su tih pet sati
jednostavno bili preduslov za pravo igranje igre, svojevrsno zagrevanje
pred pravu igračku sesiju, nešto za šta mora da se pobrine kako bi
zabava stvarno mogla da počne.
I tako, dok je danas odrmbao sve dnevne pohode, napolju se već
smrklo, a mozak mu je bio toliko mutan i dalek i nekako konstipacijski
začepljen posle pet sati mehaničkih zadataka da nije imao ni
usredsređenosti ni poleta ni snage za teške obaveze višeg reda, kao što
su kupovina ili kuvanje ili zamršeno renoviranje kuhinje. Stoga je ostao
za računarom, dopunio energiju šestostrukom kafom s mlekom i
zamrznutim buritom, i nastavio da igra.
Igrao je toliko dugo da sada, dok pokušava da zaspi, nalazi kako su
se Iskre naročito pojačale, i kako nema šanse da u skorije vreme utone
u san, tako da mu zapravo preostaje samo da ustane iz kreveta i opet
popali računare i proveri servere na Zapadnoj obali i krene u novi
pohod. Zatim, satima kasnije, priključuje se australijskim serverima i
ponovo napada zmaja. Zatim, do četiri ujutru, onlajn stižu tvrdokorni
japanski igrači, što je uvek kao poklon pao s neba, pa se on uortačuje s
tim momcima i ubija zmaja još nekoliko puta, dok ubijanje zmaja ne
prestane da mu donosi čar pobede i ne postane mu rutinsko i obično i
možda pomalo dosadno. Otprilike tada pojavljuje se Indija, Iskre su se
preobrazile u nešto što više liči na kratkotrajnu kašastu svetlost, i on
napušta igru i sav je smućen, kao da mu se čelo fizički nalazi na metar
od lica, i zaključuje kako mu treba malo opuštanja pre nego što zaspi,
pa ubacuje neki de-ve-de koji je gledao milion puta (ovde se rukovodi
rasuđivanjem kako može da ga pusti da ide i da malo odluta, pošto film
toliko dobro poznaje i neće mnogo morati da napreže mozak), neki iz
svoje zbirke filmova o apokaliptičnim katastrofama gde se Zemlja
uništava na raznorazne načine - meteori, vanzemaljci, nezabeležena
aktivnost magme u njenoj unutrašnjosti - i u roku od petnaest minuta
mozak počinje da mu se prevlači gleđi, u trenutku kada glavni junak
prokljuvi tajnu koju država sve vreme krije i sada zna da se upravo
sprema neko ozbiljno sranje, Pounidž odluta i razmišlja o danu iza
sebe, seti se kroz maglu svoje nestrpljive i žarke želje da počne bolje da
jede i, možda zbog griže savesti što, zapravo, nije našao da je to pravi
dan da počne bolje da jede, razbija još jedan brazilski orah, računajući
možda da je u tako nešto najbolje ući polagano, da je taj brazilski orah
most između njegovog trenutnog života i života pravilnije ishrane koji
je pred njim, pa obamre i zapilji se u televizor praznim ribljim
pogledom, proguta gustu grudvu brazilskog oraha i gleda uništenje
Zemlje i donekle radosno zamišlja kako se u Zemlju zabija neka
stenčuga velika kao Kalifornija i, u blesku od koga se tope kosti,
istrebljuje sve, ubija sve, razara sve, i on ustaje s kauča, a maltene je
zora, i pita se kuda je otišla noć, i posrćući ulazi u spavaću sobu i vidi se
u ogledalu - beložutu kosu, očne jabučice crvene od umora i
dehidriranosti - pa leže u krevet i nije baš da „zaspi”, koliko se
strmoglavljuje u naglu sveobuhvatnu potresnu tamu. A ono što u glavi
pokušava da zadrži u tom gotovo komatoznom stanju jeste uspomena
na sebe kako igra.
Želi da zapamti kako je bilo: trenutak uzvišene radosti. Prvi put
pobedio je zmaja. Klicali su mu svi drugari iz Čikaga.
Ali ono sada neće da mu dođe, to osećanje zbog koga je igrao onako
razdragano. Pounidž se trudi da zamisli sebe kako to radi, ali to je
nekako odvojeno od njega - nalik nečemu što je davno video na
televiziji. Kako se sada oseća, sigurno nije on bućkao onaj maslac, palio
onu kosilicu, šamarao one guzove.
Sutra, zaklinje se.
Sutra će biti prvi dan nove ishrane - pravi, zvanični prvi dan. I
možda je danas zapravo bilo zagrevanje ili proba ili priprema za pravi
prvi dan nove ishrane, koji će osvanuti vrlo brzo. Jednog dana u vrlo
bliskoj budućnosti, probudiće se rano i zdravo doručkovati i latiti se
posla u kuhinji i raščistiti ormariće i kupiti neke namirnice i izbegavati
računar i konačno, čitavog jednog dana, sve uraditi upravo onako
savršeno kako treba.
Zaklinje se. Obećava. Jedan od ovih dana biće dan koji menja sve.
 4.

„MISLITE DA SAM varala?”, pita Lora Potsdam, studentkinja druge

godine i redovna, večita varalica. „Mislite da sam plagirala taj sastav?
Ja?”
Samjuel klima glavom. Trudi se da izgleda tužan zbog čitave
situacije, kao kada roditelj mora da kazni dete. Ovo više boli mene nego
tebe, izraz je koji pokušava da proizvede, čak i ako to ne oseća iskreno.
U sebi potajno voli kada dobije priliku da obori nekog studenta. To mu
dođe kao osveta za to što mora da ih uči.
„Mogu li samo da kažem? Jednom zasvagda? Nisam. Plagirala. Taj.
Sastav”, kaže Lora Potsdam.za sastav koji je maltene sigurno plagiran.
Samjuel to zna zahvaljujući programu - istinski izvanrednom
softverskom paketu na koji je univerzitet pretplaćen i koji analizira
svaki sastav koji njegovi studenti napišu i upoređuje ih sa svim drugim
sastavima iz svoje ogromne arhive svih sastava dotad analiziranih u
zemlji. Unutrašnji mozak programa sačinjavaju doslovno milioni reči
koje su napisali domaći srednjoškolci i studenti, i Samjuel se s
kolegama ponekad šali kako će program, bude li ikada dostigao
naučnofantastičnu veštačku inteligenciju i svest, za prvi prolećni
raspust otići u Kankun.
Program je analizirao Lorin sastav i našao da je on devedeset devet
odsto plagijat - ukradeno je bilo sve osim imena „Lora Potsdam”.

PLURIUM INTERROGATIONUM
(ILI „SLOŽENO PITANJE”)

„Pitam se šta s tim programom nije u redu”, kaže Lora, studentkinja

druge godine Univerziteta iz Šomberga u Ilinoisu, na studijama
komunikacije i marketinga, visoka sto šezdesetak centimetara,
tamnoplave kose koja u zelenkastoj tmini Samjuelove kancelarije
izgleda bledožuta kao beležnica, u tankoj beloj majici kratkih rukava na
kojoj se nalazi nešto što liči na promotivni materijal za neku žurku koja
se gotovo sigurno odigrala pre nego što se ona rodila. „Pitam se zašto
se pokvario. Greši li često?”
„Kažeš da je u pitanju greška?”
„U fazonu, baš je uvrnuto. Ne kapiram. Zašto bi rekao tako nešto?”
Lora izgleda kao da se tuširala u vazdušnom tunelu, toliko joj je
kosa iskrzana i u rasulu. Nemoguće je ne obazirati se na to što na sebi
ima izlizani flanelski šortsić približne veličine filtera za kafu. Kao i na
tamnobronzanu boju njenih nogu. Na nogama nosi papuče, paperjaste
kao Mapeti, one žutozelene boje kupusa, s tankim sivosmeđim slojem
prljavštine oko podloge za tabane od prečestog nošenja napolju.
Samjuelu pada na pamet da mu je danas u kancelariju došla možda
doslovno u pidžami.
„Program ne greši”, kaže on.
„Mislite nikada? Nikada ne greši? Kažete da je nepogrešiv i
savršen?”
Zidove Samjuelove kancelarije po obavezi krase razne diplome,
police su ispunjene knjigama dugih naslova, i čitavo to mračno mesto
čini se univerzalno profesorsko. Tu je kožna fotelja u kojoj Lora
trenutno sedi, blago cimajući upapučenim nogama. Na vratima stoje
zalepljene karikature iz Njujorkera. Biljčica na prozorskoj dasci koju on
prska polulitarskim raspršivačem. Bušač papira sa tri rupe. Stoni
kalendar. Šolja za kafu sa Šekspirovim likom. Komplet lepih hemijskih
olovaka. Ceo aranžman. Čiviluk sa sakoom od tvida za slučaj nužde. On
sedi na ergonomskoj stolici. Načas bude zadovoljan zbog pravilne
upotrebe reči „nepogrešiv”. Ustajao miris u njegovoj kancelariji može
biti miris Lorinog sna, ili njegov sopstveni miris, koji se još zadržao
nakon što je noćas dokasno igrao Vilobeg.
„Sudeći po programu”, kaže on, gledajući izveštaj o Lorinom
sastavu, „ovaj sastav je potekao sa sajta
BesplatniStudentskiSastavi.com.”
„Vidite? U tome je fora! Nikada nisam čula za taj sajt.”
On je jedan od onih mladih profesora što se i dalje oblače na način
za koji bi njihovi studenti mogli reći da je „hip”. Neupasane košulje,
farmerke, izvesna marka pomodnih patika. Neki to tumače kao dokaz
dobrog ukusa, drugi kao znak unutrašnje slabosti, nesigurnosti i
očajanja. Takođe, na predavanjima katkada psuje kako ne bi ostavljao
utisak matore konzerve. Lorin šorts je flanelski s kariranim prugama
crvene, crne i tamnoplave boje. Majica joj je izrazito tanka i izbledela,
mada je teško razlučiti potiče li ta izbledelost od preterane upotrebe ili
su je fabrički napravili da tako izgleda. Ona kaže: „Sigurno neću da
prepisujem neki glupavi sastav sa interneta. U fazonu, ne dolazi u
obzir.”
„Znači tvrdiš da je ovo slučajnost.”
„Ne znam zašto je to rekao. Baš je, znate, uvrnuto?”
Lora s vremena na vreme izvija glas na kraju rečenica tako da joj
čak i izjave zvuče kao pitanja. Kao i većinu naglasaka, Samjuelu je teško
da ga ne oponaša. Njenu sposobnost da ga za vreme sveg tog laganja
gleda pravo u oči i sedi opuštenog tela bez i trunke napetosti nalazi
sasvim izvanrednom. Ona ne ispoljava nijedan nehotičan fizički
pokazatelj obmane: diše normalno; držanje joj je opušteno i mlitavo;
pogled joj je sve vreme uprt u Samjuela umesto da joj oči šaraju onako
gore i udesno što ukazuje na pristupanje kreativnijim delovima mozga;
a lice kao da joj se ne trudi neprirodno da pokaže osećanja, jer osećanja
kao da joj preleću preko lica pravovremeno i više-manje prirodno i
organski, pre nego kao na uobičajenom licu nekog lazova, gde se čini
kako mišići obraza mehanički pokušavaju da dočaraju odgovarajući
izraz.
„Sudeći po programu”, kaže Samjuel, „dotični sastav je takođe bio
predat pre tri godine u srednjoj školi gradske opštine Šomberg.”
Zastaje da bi ona primila i usvojila tu činjenicu. „Zar to nije tvoje rodno
mesto? Zar ti nisi odande?”

PETITIO PRINCIPU
(ILI „KRUŽNI ARGUMENT”)

„Znate”, kaže Lora, vrpoljeći se na mestu, pomerajući jednu nogu poda

se u možda prvom fizičkom znaku uznemirenosti. Šorts joj je toliko
mali da joj, kada se pomera, koža škripi u dodiru s kožnom foteljom ili
se odlepljuje od nje uz slabašan vlažan zvuk usisavanja. „Ništa nisam
htela da kažem, ali stvarno sam uvređena. Zbog svega ovoga?”
„Stvarno?”
„Ovaj, daa-aaaa? Pitate me da li sam varala? To je baš, u fazonu,
uvredljivo?”
 Na Lorinoj majici, za koju Samjuel misli da su je zaista veštački
izbledeli bojama ili hemikalijama ili možda ultraljubičastom svetlošću
ili grubim abrazivnim sredstvima, piše „Žurka u Laguna Biču, leto
1990.”, mehurastim staromodnim slovima, a na njenoj sredini nalazi se
crtež nekog okeanskog prizora i duge.
„Nikome ne treba govoriti da je varalica”, kaže ona. „To ga obeleži
žigom srama. Radili su istraživanja? Što nekome češće govorite da je
varalica, to on vara veću količinu puta.”
Veći broj puta, voleo bi Samjuel da je rekla.
„A ne bi ni trebalo da kažnjavate nekoga zbog varanja”, kaže Lora,
„jer taj neko onda mora da vara još. Da bi položio predmet? To je kao” -
prstom opisuje petlju u vazduhu - „začarani krug?”
Lora Potsdam na predavanja dosledno dolazi između tri minuta pre
vremena i dva minuta zakašnjenja. Bira mesto u zadnjem levom uglu.
Kako bi se primakli njenoj orbiti, razni momci na predavanjima polako
su menjali sopstveno opredeljenje u pogledu sedenja, puzeći tokom
semestra kao mekušci s desne strane učionice na levu. Pored nje
mahom sede između dve i tri nedelje da bi onda naprasno zaždili u
suprotni kraj prostorije. Oni su kao naelektrisane čestice koje se
sudaraju i odbijaju u nečemu za šta Samjuel pretpostavlja da je
nekakva psihoseksualna melodrama koja se odigrava van nastave.
„Ti nisi ni napisala ovaj sastav”, kaže Samjuel. „Kupila si ga u
srednjoj školi a onda si ga ponovo iskoristila za moj predmet. Danas
raspravljamo samo o tome.”
Lora podvlači oba stopala poda se. Noga joj se od blistave kože
odvaja uz mokar prasak.

POZIVANJE NA MILOST

„Ovo uopšte nije u redu”, kaže ona. To kako je lako i tečno pomerila noge
znak je mladalačke savitljivosti ili ozbiljnog vežbanja joge ili i jednog i
drugog. „Tražili ste sastav o Hamletu. To sam vam i dala.”
„Tražio sam da napišeš sastav o Hamletu.”
„Kako je to trebalo da znam? Nisam ja kriva što imate tako uvrnuta
pravila.”
„Nisu to moja pravila. Takva pravila imaju sve škole.”
„Nemaju. U srednjoj sam upotrebila taj sastav i dobila peticu.”
„Baš šteta.”
„Tako da nisam znala da se to ne sme. Otkud sam mogla da znam da
se to ne sme? Niko me nikada nije naučio da se ne sme.”
„Naravno da si znala da se ne sme. Zato si lagala. Da nisi znala da se
ne sme, ne bi lagala.”
„Ali ja lažem za sve. Takva sam. To je jače od mene.”
„Treba da probaš da prestaneš s tim.”
„Ali ne mogu dvaput da budem kažnjena za isti sastav. Ako su me u
srednjoj školi kaznili za plagiranje, ne mogu opet da me kazne sada. Zar
to nije, kao, ponovljeno suđenje za isti prestup?”
„Zar ne reče malopre da si u srednjoj školi dobila peticu?”
„Nisam.”
„Prilično sam siguran da jesi. Prilično sam siguran da si upravo to
rekla.”
„To je bilo hipotetički.”
„Ne bih rekao da jeste.”
„Alo, valjda znam šta pričam.”
„Je l’ opet lažeš? Lažeš li upravo?”
„Ne.”
Načas se netremice gledaju poput dva pokeraša koji obojica
blefiraju. Nikada se nisu tako dugo gledali u oči. Lora na predavanjima
skoro uvek zuri sebi u krilo, gde krije telefon. Misli da ga je uspešno
sakrila ako joj je u krilu. Nema pojma koliko je taj manevar očigledan i
providan. Samjuel joj nije tražio da na predavanjima prestane da
proverava telefon, ponajviše zato da bi mogao da joj iskasapi ocenu na
kraju semestra kada bude delio „bodove za učešće”.
„U svakom slučaju”, kaže on, „ponovljeno suđenje za isti prestup ne
funkcioniše tako. Ovde je suština da, kada predaš sastav, postoji
osnovna pretpostavka da je sastav tvoj. Tvoj lično.”
„I jeste moj”, kaže ona.
„Nije, kupila si ga.”
„Znam”, kaže ona. „U mom je vlasništvu. Moj je. To je moj sastav.”
Javlja mu se da bi ona možda bila u pravu kada on na to ne bi gledao
kao na „varanje” nego kao na „angažovanje spoljnih saradnika”.

LAŽNA ANALOGIJA

„Pa i drugi ljudi rade daleko gore stvari”, kaže Lora. „Moja najbolja
drugarica? Ona plaća svom privatnom nastavniku algebre da joj radi
domaći zadatak. Hoću reći, to je mnogo gore, jelda? A nju ne kažnjavaju!
Zašto bi mene kažnjavali, a nju ne?”
 „Ona ne ide kod mene na nastavu”, kaže Samjuel.
„A šta je s Larijem?”
„S kim?”
„S Larijem Brokstonom? S predavanja? Pouzdano znam da je sve što
vam on daje napisao njegov stariji brat. Njega ne kažnjavate. To nije u
redu. To je mnogo gore.”
Samjuel se seća da je Lari Brokston - druga godina, neprijavljen
glavni predmet studija, kosa boje kukuruzne prekrupe ošišana skoro
do glave, na nastavi obično u blistavim srebrnim prevelikim
košarkaškim bermudama i jednobojnoj majici kratkih rukava s
divovskim logotipom proizvođača odeće koji se nalazi u gotovo svim
tržnim centrima - bio među momcima koji su se šunjali prema Lori
Potsdam, da bi kasnije zbrisao od nje. Usrani Lari Brokston, kože blede
i bolešljivo zelene nalik unutrašnjosti starog krompira, bedni pokušaji
plavih brkova i brade, što je pre izgledalo kao da su mu se na licu
skorile prezle, svojevrsna pogrbljenost i povučeno, uzdržano držanje
koje je Samjuela iz nekog razloga podsećalo na sitnu paprat koja može
da raste samo u hladu, Lari Brokston, koji na njegovim predavanjima
nijednom nije progovorio, kome su stopala u pogledu brzine rasta
prestigla ostatak tela, što je za posledicu imalo svojevrstan mlitav hod,
kao da su mu stopala dve krupne i pljosnate rečne ribe, stopala na
kojima je nosio dve nezgrapne crne stvari što liče na sandale i za koje je
Samjuel bio prilično siguran da su osmišljene samo za upotrebu u
javnim kupaonicama i na bazenima, isti taj Lari Brokston koji se, u
deset minuta koliko je Samjuel svakom razredu davao za „slobodno
pisanje i brejnstorming”, dokono, podsvesno i uzgredno čačkao po
genitalijama, umeo je, gotovo svakodnevno, bez izuzetka, u
dvonedeljnom razdoblju njihovog zajedničkog sedenja, na izlasku iz
učionice, da nasmeje Loru Potsdam.

OPASAN SMER

„Ja samo kažem”, nastavlja Lora, „ako oborite mene, moraćete da

oborite sve. Zato što svi to rade. A onda vam neće ostati iko da ga
učite.”
„Niko”, kaže on.
„Molim?”
„Neće vam ostati niko da ga učite. A ne iko.”
Lora ga gleda sa izrazom koji bi mogla da uputi i nekome ko joj se
obraća na latinskom.
„Dvostruka negacija”, kaže on. „Neće i niko.”
„Šta god.”
On zna da je nepristojno i snishodljivo nekome ispravljati
gramatiku u govoru. To je kao da na žurki nekoga kritikuješ što nije
dovoljno načitan, što se Samjuelu zapravo i dogodilo prve sedmice na
poslu, na večeri za upoznavanje nastavnog osoblja u kući njegove
šefice, dekanke fakulteta, žene koja je bila na odseku za anglistiku pre
nego što je odmaglila radi svog trenutnog upravničkog posla.
Akademsku karijeru izgradila je na uobičajeni način: tako što je naučila
sve što ima da se nauči o nekoj izuzetno uskoj oblasti (njeno konkretno
polje bila je književnost napisana za vreme kuge, o kugi). Na toj večeri
pitala ga je za mišljenje o izvesnom delu Kenterberijskih priča i, kada je
on oklevao, rekla, malčice preglasno: „Niste ih čitali? Pa pobogu.”

NON SEQUITUR10

„Osim toga?”, kaže Lora. „Mislim da uopšte nije u redu što ste dali test.”
„Koji test?”
„Test koji ste dali? Juče? O Hamlet u? Pitala sam vas hoće li biti testa
i vi ste rekli da neće. A onda ste ga ipak dali.”
„To je moje pravo.”
„Slagali ste me”, kaže ona, prenemažući se povređenim i
ožalošćenim tonom koji zvuči kao da je preuzet iz hiljada televizijskih
porodičnih drama.
„Nisam slagao”, kaže on. „Predomislio sam se.”
„Niste mi rekli istinu.”
„Nije trebalo da pobegneš s nastave.”
Šta ga je tačno toliko razbesnelo u vezi s Larijem Brokstonom?
Otkud pravo-pravcato fizičko gađenje kada ih vidi da sede zajedno,
zajedno se smeju i zajedno idu kući? Delom je to bilo otud što je nalazio
da dečko ništa ne vredi - njegov način oblačenja, njegovo ravnodušno
neznanje, njegov zid potpune tišine za vreme rasprava u učionici, sedi
tamo nepomičan, kao grumen organske tvari koji ništa ne doprinosi ni
času ni svetu. Jeste, to ga je razjarivalo, a taj bes bio je uvećan
saznanjem da Lora tom dečku dozvoljava da joj svašta radi.
Dozvoljavala mu je da je dodiruje, čak se i svojevoljno pripijala uz
njegovu sušičavu kožu, dozvoljavala da se njegove ispucale usne
priljube uz njene, dozvoljavala sebi da je on pipa, tim rukama s reckavo
izgrizenim noktima pod kojima se nalaze ljubičaste grudvice žitke
prljavštine. Zbog toga što mu je dobrovoljno skidala one prevelike
košarkaške bermude u njegovoj odvratnoj sobi u studenjaku koja
sigurno smrdi na znoj i staru piću i skorelu telesnu nečistoću i
mokraću, zbog toga što mu je sve to svojevoljno dozvoljavala i nije
patila zbog toga, Samjuel je patio zbog nje.

POST HOC, ERGO PROPTER HOC11

„Samo zato što sam pobegla sa časa”, kaže Lora, „ne znači da treba da
padnem. To stvarno nije u redu.”
„Nećeš pasti zbog toga.”
„Hoću reći, to je samo jedan čas. Ne morate, u fazonu, da odlepite
zbog toga?”
Ono zbog čega je Samjuel patio još više bila je pomisao da je Loru i
Larija verovatno spojila obostrana netrpeljivost prema njemu. Što je
on lepak između njih dvoje. Što ga oboje smatraju dosadnim i
zamornim, što je bio dovoljan povod za ćaskanje, dovoljan da ispuni
praznine između teških petinga. Na izvestan način, on je bio krivac za
to. Samjuel se smatrao odgovornim za seksualnu katastrofu koja se
odvijala na njegovim predavanjima u zadnjem redu s leve strane.

LAŽNI KOMPROMIS

„Znate šta”, kaže Lora, sada se uspravljajući i naginjući ka njemu. „Ja ću

priznati da sam pogrešila što sam prepisala sastav, ako vi priznate da
ste pogrešili što ste dali test.”
„Dobro.”
„Dakle, imamo kompromis, ja ću ponovo napisati sastav, a vi ćete
mi dati popravni test. I svi su zadovoljni.” Diže dlanove i osmehuje se.
„Voila”12, kaže.
„Kako je to kompromis?”
„Mislim da treba da prevaziđemo razgovor ’da li je Lora varala’ i
krenemo prema razgovoru ’kako ćemo dalje’.”
„Ako dobiješ sve što želiš, to nije kompromis.”
„Ali i vi dobijate ono što želite. Preuzimam punu odgovornost za
svoje postupke.”
 „Kako?”
„Tako što tako kažem. Kažem da” - i tu diže prste u vazduh da
pokaže navodnike - „preuzimam punu odgovornost za svoje postupke” -
kraj vazdušnih navodnika.
„Odgovornost za svoje postupke preuzimaš tako što ćeš se suočiti s
posledicama za njih.”
„Hoćete da kažete tako što ću pasti.”
„Hoću da kažem da, tako što ćeš pasti.”
„To nije u redu! Ne bi trebalo i da padnem ovaj predmet i da
preuzmem punu odgovornost za svoje postupke. Trebalo bi da bude ili
jedno ili drugo. Tako to ide. I znate šta još?”

DIVERZIJA

„Meni ovaj predmet čak i ne treba. Ne bi trebalo ni da ga pohađam.

Kada će mi to uopšte zatrebati u stvarnom životu? Kada će me iko
pitati da li znam Hamleta? Kada će to biti važna informacija? Možete li
to da mi kažete? A? Kažite mi, da li ću ikada morati to da znam?”
„To nije bitno.”
„Ne, vrlo je bitno. To je otprilike jedna od najhitnijih stvari svih
vremena. Zato što ne možete. Ne možete da mi kažete kada će mi te
informacije trebati. Je l’ vas zanima zašto? Zato što je odgovor da mi
neće trebati.”
Samjuel zna da je verovatno tako. Tražiti od studenata da
razmatraju Hamleta u pogledu logičkih grešaka izgleda prilično glupo.
Ali otkako je na vlast došao izvesni rektor opsednut podučavanjem
prirodnih nauka i matematike u svim predmetima (jer studente u te
discipline moramo da uputimo kako bismo se uspešno takmičili s
Kinezima, ili šta već), Samjuel u sopstvenim godišnjim izveštajima
mora da pokaže kako na časovima književnosti promoviše
matematiku. Podučavanje logike jeste potez u tom pravcu, i to takav
koji bi sada voleo da je podučavao temeljnije, budući da je Lora, prema
njegovom brojanju u sebi, u dosadašnjem razgovoru napravila desetak
logičkih grešaka.
„Vidi”, kaže on. „Nisam te ja terao da biraš ovaj predmet. Niko te ne
prisiljava da budeš ovde.”
„Terate me! Svi me terate da budem ovde i da čitam glupavog
Hamleta, koji mi nikada neće trebati do kraja života!”
„Od predmeta možeš da odustaneš kad god hoćeš.”
 „Ne mogu!”
„Zašto ne možeš?”

ARGUMENTUM VERBOSIUM13

„Ne smem da padnem ovaj predmet jer mi on treba da ispunim broj

bodova za odslušane i položene društvene nauke da bih u jesenjem
rasporedu imala mesta da uzmem statistiku i mikroekonomiju kako
bih bila u prednosti za naredno leto kada ću morati da skupim bodove
za stažiranje da bih ipak mogla da diplomiram za tri i po godine, što
moram da uradim jer mi roditeljski fond za studije neće pokriti pune
četiri godine iako je u njemu nekada bilo mnogo novca, ali morali su da
ga daju na brakorazvodnog advokata i objasnili su mi da ’u ova teška
vremena moraju da se žrtvuju svi članovi porodice’ i da će moja žrtva
biti ili da uzmem zajam za poslednji semestar na fakultetu ili da se
ubijem od učenja kako bih završila pre vremena tako da ću uprskati
čitav plan budem li morala da ponavljam ovaj predmet. Ni mama mi
nije bila naročito dobro posle razvoda a sad su joj našli tumor? U
materici? I operisaće je sledeće nedelje da ga izvade? A i dalje jednom
nedeljno moram da idem kući da bih pod znacima navoda bila uz nju
iako samo igramo jamb s njenim glupavim drugaricama. A baka mi je
sada sama-samcita otkada je deda umro i često brka koje lekove kojim
danima treba da pije a meni je dužnost da vodim računa o njoj i punim
joj sedmične kutijice za pilule odgovarajućim lekovima kako ne bi pala
u komu ili šta već, i ne znam ko će o baki voditi računa sledeće sedmice
kada budem morala da odslužim tri dana društvenokorisnog rada, što
je glupo jer su svi ostali na onoj žurci pili isto koliko i ja a ipak su mene
priveli zbog pijanstva na javnom mestu i sutradan sam pitala pandura
po kom nemogućem osnovu može da me uhapsi za pijanstvo na
javnom mestu a on je rekao da sam stajala nasred ulice i vikala ’Ala sam
se napila!’ čega se ja uopšte ne sećam. Povrh svega toga cimerka mi je
prava-pravcata svinja i aljkavica i stalno mi krade dijet pepsi koju niti
vraća niti mi za nju kaže hvala a ja pogledam u frižider i vidim kako
nedostaje još jedna dijet pepsi, i svugde ostavlja svoje stvari i hoće da
me savetuje kako da zdravo jedem iako ima otprilike sto deset kila ali
misli da je neki genije za ishranu jer je nekada imala sto šezdeset i sva
je u fazonu Jesi li ti ikada smršala pedeset kilograma? a ja sam u fazonu
Nikada nisam ni morala, ali ona samo razglaba o svom dvocifrenom
gubitku težine i tome kako joj se život totalno promenio otkako je
krenula putem mršavljenja i bla bla bla put mršavljenja ovo i put
mršavljenja ono i tako je neviđeno dosadna s tim i čak ima ogroman
kalendar mršavljenja na zidu tako da ne mogu da okačim nijedan svoj
poster ali ništa ne mogu da kažem jer bi trebalo u fazonu da budem deo
njene mreže podrške? I kao dužnost mi je da je pitam da li je potrošila
dovoljno kalorija za taj dan i da joj čestitam kada ih potroši i da je ne
dovodim u iskušenje donoseći pod znacima navoda samodestruktivnu
hranu i nisam sigurna zašto bih ja trpela zbog nečega što je realno njen
problem ali ipak pristajem i ne kupujem ni Dorito čips ni Pop-Tarts ni
one pojedinačno upakovane zebraste kolačiće iako ih obožavam jer
hoću da budem dobra cimerka puna podrške i jedino što sebi
dozvoljavam i što mi je otprilike jedino zadovoljstvo u životu jeste moja
dijet pepsi, koju ona tehnički gledano ionako ne bi trebalo da pije jer
kaže da su joj gazirana pića služila kao pomagalo dok nije krenula
putem mršavljenja, ali ja kažem da dijet pepsi ima otprilike dve kalorije
pa ona može lepo da se nosi s tim. I - aha, da - tatu su mi prošle nedelje
izboli na pena partiju. I iako je on sada dobro, menije teško da se
usredsredim na školu pošto su njega izboli i uz to šta je koji kurac
uopšte tražio na pena partiju, što je pitanje na koje uopšte neće da
odgovori a kada počnem da ga zapitkujem on samo prestane da se
obazire na mene kao da sam mama. Dečko mi je otišao na fakultet u
Ohaju i non-stop traži da mu šaljem svoje masne fotografije jer kaže da
mu to odvraća pažnju sa svih lepih devojaka tamo pa se bojim da će,
ako mu ih ne budem slala, spavati s nekom kurvom iz Ohaja i da ću ja
biti kriva za to, pa se fotkam i znam da voli kada su devojke obrijane i
meni ne smeta da to radim zbog njega ali izbijaju mi neke crvene
kvržice koje baš svrbe i baš su gadne i jedna se inficirala i zamislite da
nekoj devedesetogodišnjoj medicinskoj sestri na studentskoj
poliklinici morate da objašnjavate kako vam treba neki melem jer ste
se posekli dok ste brijali stidne dlačice. A povrh svega toga sada mi se
izduvala guma na biciklu i zapušila nam se jedna sudopera u kuhinjici i
svuda po tuš-kabini uvek je cimerkina odvratna kosa koja mi se lepi za
sapun od lavande i mama je morala da pokloni našeg bigla jer trenutno
ne može da izađe na kraj s tolikom odgovornošću i frižider nam je put
niskomasnih kockica šunke koje stoje otprilike tri nedelje i već su se
usmrdele i najbolja drugarica mi je abortirala i ne radi mi internet.”

POZIVANJE NA OSEĆANJA
Podrazumeva se da Lora Potsdam sada plače.

LAŽNA NEDOUMICA

„Moraću da se ispišem iz škole!”, kuka Lora Potsdam. Reci iz nje izlaze

u plačnom i jednoličnom tonu sasvim zbijene jedna uz drugu. „Ako
padnem, izgubiću novčanu pomoć i neću moći da priuštim fakultet i
moraću da se ispišem!”
Nevolja je u tome što, kad god nekoga vidi kako plače, mora da
plače i sam Samjuel. Takav je otkako zna za sebe. On je kao dete u
vrtiću što plače iz saosećanja prema drugoj deci. Smatra da je vrlo
ogoljeno i ranjivo plakati pred drugima pa se stidi i nelagodno mu je
zbog onoga ko to radi, što u njemu samom izaziva osećanja stida i
nelagodnosti, sve one slojeve detinjeg gnušanja prema sebi koji su se
nagomilali dok je odrastao kao veliki plačljivko. Svih onih razgovora sa
školskim psiholozima, svih poniženja iz detinjstva, Samjuel se naglo
priseća kada nekoga vidi kako plače. Kao da mu se telo pretvori u
veliku otvorenu ranu koju će fizički zaboleti čak i blag povetarac.
Lorino plakanje nije uzdržano. Ona mu se ne opire već kao da se
umesto toga obavija njime. To je neobuzdano plakanje sa izlivima iz
očiju i nosa praćeno uobičajenim šmrkanjem, štucavim disanjem i
grčenjem lica od koga joj se zatežu obrazi i usne pa izgleda kao da se
ružno mrgodi. Oči su joj crvene a obrazi sjajni i mokri a tu je i kuglica
sline koja joj je užasno izmilela iz leve nozdrve. Ramena su joj
pogrbljena a ona se pokunjila i gleda u pod. Samjuel oseća kako ga od
svega toga deli nepunih deset sekundi. Ne može da podnese da nekoga
gleda kako plače. Zato su za njega venčanja kolega ili daljih rođaka
prava katastrofa, jer rida sasvim nesrazmerno svom stepenu bliskosti
s mladom i mladoženjom. Sličan problem predstavljaju i tužni filmovi u
bioskopima - čak i kada ne vidi ljude kako plaču, čuje ih kako šmrču,
duvaju nos i isprekidano dišu, pa njihovu naročitu vrstu plakanja može
da izvede iz svoje neizmerne unutrašnje arhive epizoda plakanja i da
ga nekako sam „proba” - problem koji se uvećava ako je slučajno na
sudaru i otud hiperobazriv i svestan emotivne prirode svoje pratilje i
postiđen što bi ona mogla da mu se prigne radi kakve utehe u plakanju
samo da bi otkrila kako on lije suze otprilike deset puta gore od nje.
„I moraću da otplatim celu stipendiju!”, samo što ne viče Lora. „Ako
padnem, moraću sve da im otplatim i porodica će mi ostati bez novca i
bićemo na ulici i gladovaćemo!”
Samjuel sluti da je to laž jer stipendije zapravo ne funkcionišu tako,
ali ne može da zine jer i sam suzbija plač. Sad mu je u grlu i steže mu se
oko Adamove jabučice i on se sada naglo priseća svih onih razornih
nastupa plača iz detinjstva, rođendanskih proslava koje je upropastio,
napola prekinutih porodičnih večera, učionica koje sede u zapanjenoj
tišini i gledaju ga kako istrčava kroz vrata, glasnih ozlojeđenih uzdaha
nastavnika i direktora i pogotovo njegove majke - o, kako je njegova
majka želela da on prestane da plače, stojeći i pokušavajući da ga smiri
i trljajući ga po ramenima za vreme jednog takvog nastupa, govoreći „U
redu je, sve je u redu” najblaže što može, ne shvatajući da plakanje
pogoršava upravo pažnjom koju mu posvećuje i time što ga uvažava. I
on ga sada oseća kako mu pritiska grkljan te prestaje da diše i u glavi
ponavlja „Ja vladam sobom, ja vladam sobom”, što je sve u svemu
delotvorno dok mu pluća ne zavape za kiseonikom a oči ne postanu
kao zgnječene masline, tako da ima svega dva izbora: ili da ispusti goli
plačni jecaj baš tu pred Lorom Potsdam - što je naprosto nezamislivo
grozno, sramotno i ranjivo - ili da izvede trik smejanja, kom ga je
naučio jedan srednjoškolski psiholog, koji je rekao „Smeh je suprotan
od plača pa, kad ti se plače, pokušaj da se umesto toga smeješ i oni će
poništiti jedno drugo”, da primeni tehniku koja mu je tada zvučala
veoma glupo ali se ispostavila neobično delotvornom u očajničkim
okolnostima. Zna da trenutno samo tako može da izbegne
katastrofalno cmizdrenje. Baš i ne razmišlja o tome šta bi značilo da se
u ovom trenutku nasmeje, samo da će bilo šta drugo biti milion posto
bolje od plakanja, i tako, kada jadna Lora - sva zgurena i uplakana i
osetljiva i slomljena - kroz mokre grgote kaže „Sledeće godine neću
moći da se vratim u školu i neću imati nimalo novca ni kuda da odem i
ne znam šta ću da radim sa svojim životom”, Samjuelova reakcija je
„Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha-haaaa!”

AD HOMINEM14

Tu se možda malo preračunao.

Na Lorinom licu već primećuje posledice svog smejanja, najpre kao
talasić zabezeknutosti i iznenađenja, koji se zatim brzo stvrdne u bes i
možda gađenje. To kako se nasmejao - tako napadno i neiskreno, kao
kakav ludi zli genije iz nekog akcionog filma - bilo je, uviđa sada,
okrutno. Lorino držanje je postalo kruto, obazrivo i uspravno, lice
hladno, svaki nagoveštaj plača izbrisan. Ne može se dovoljno naglasiti
koliko se to brzo dogodi. Samjuelu na pamet pada fraza koju je u
prodavnici viđao na kesama povrća: brzo zamrznuto.
„Zašto ste to uradili?”, pita ona, sada neprirodno smireno i
jednolično. To je jeziva staloženost koja se jedva obuzdava i ima
opasnu oštricu, kao kod plaćenog ubice što radi za mafiju.
„Izvini. Nisam hteo.”
Ona mu proučava lice jedan bolno dugačak trenutak. Nestala joj je
čak i ona kuglica sline iz nosa. To je stvarno neverovatan preobražaj,
iščezli su svi dokazi da je ona zaista fizički plakala. Suvi su joj čak i
obrazi.
„Smejali ste mi se”, kaže.
„Jesam”, kaže on. „Jesam.”
„Zašto ste mi se smejali?”
„Izvini”, kaže on. „Pogrešio sam. Nije trebalo.”
„Zašto me toliko mrzite?”
„Ne mrzim te. Stvarno, Lora, ne mrzim te.”
„Zašto me svi mrze? Šta sam uradila?”
„Ništa. Nije ništa. Nisi ti kriva. Svi te vole.”
„Ne vole me.”
„Vrlo si dopadljiva. Svima se dopadaš. Dopadaš se i meni.”
„Stvarno? Dopadam vam se?”
„Da. Mnogo. Mnogo mi se dopadaš.”
„Sigurno?”
„Naravno. Izvini.”
Dobra vest je da se Samjuel više ne oseća kao da je u opasnosti da
zaplače, pa mu se telo opušta i on Lori upučuje slabašan osmejak i
mnogo mu je drago što se situacija smirila i kao da je sada na emotivno
ravnom i neutralnom nivou, i ima osećaj da su njih dvoje upravo
zajedno prebrodili neko ozbiljno opasno sranje, kao ratni drugovi ili
neznanci koji zajedno sede u avionu nakon prilično gadne turbulencije.
Sada oseća to drugarstvo s Lorom, pa se smeška i klima glavom i
možda joj namigne. U ovom trenutku oseća se toliko slobodnim da joj
zaista i namigne.
„Aha”, kaže Lora. „Aha, kapiram.” Pa prekršta noge i zavaljuje se
nazad u fotelju. „Trzate na mene.”
„Molim?”
„Trebalo je da znam. Naravno.”
 „Ne, mislim da si pogrešno razumela...”
„U redu je. Nije mi prvi put da se neki nastavnik zaljubi u mene. To
je slatko.”
„Ne, stvarno, pogrešno si shvatila.”
„Mnogo vam se dopadam. To ste upravo rekli.”
„Da, ali nisam mislio tako”, kaže on.
„Znam šta sledi. Ili ću spavati s vama ili ću pasti. Je l’ tako?”
„Uopšte nije tako”, kaže on.
„To vam je od početka bio plan. Sve ovo služi samo da biste me
kresnuli.”
„Ne!”, kaže on, ipak osećajući žaoku te optužbe, kako se, kada te
neko za nešto optuži - čak i ako si nevin - ipak osećaš pomalo krivim.
Ustaje i prolazi pored Lore, otvara vrata od kancelarije i kaže: „Vreme
je da ideš. Završili smo.”

ZAMENA TEZA

„Znate da ne možete da me oborite”, kaže Lora, koja očito nema

nameru da ustane i ode. „Ne možete da me oborite zato što je takav
zakon.”
„Ovaj sastanak je završen.”
„Ne možete da me oborite zato što imam poremećaj u učenju.”
„Nemaš nikakav poremećaj u učenju.”
„Imam. Teško mi je da obraćam pažnju i da ispoštujem rokove i da
čitam i pritom ni sa kim ne mogu da se sprijateljim.”
„To nije tačno.”
„Tačno je. Možete da proverite. Dokumentovan je.”
„Kako se zove tvoj poremećaj u učenju?”
„Još nemaju naziv za njega.”
„Baš zgodno.”
„Zakon o pravima Amerikanaca sa invaliditetom obavezuje vas da
obezbedite posebne uslove za sve studente s dokumentovanim
poremećajima u učenju.”
„Tebi nije teško da se s nekim sprijateljiš, Lora.”
„Jeste. Ni sa kim ne mogu da se sprijateljim.”
„Stalno te viđam s drugovima.”
„To nikad ne potraje.”
Samjuel mora da prizna da je tako. Upravo pokušava da smisli
nešto pakosno što bi joj rekao. Neku uvredu jednaku po retoričkoj
težini njenoj optužbi da trza na nju. Ako joj dovoljno duboko povredi
osećanja, ako je dovoljno žestoko uvredi, to će ga osloboditi
odgovornosti. Rukovodi se sledećom logikom: ako joj kaže nešto
istinski podlo, time će dokazati da ne trza na nju.
„Na kakve uslove”, pita, „misliš da imaš pravo?”
„Da položim predmet.”
„Misliš da je Zakon o pravima Amerikanaca sa invaliditetom
napisan da štiti varalice?”
„Onda da ponovo napišem sastav.”
„Koji konkretni poremećaj u učenju imaš?”
„Rekla sam vam, još mu nisu nadenuli ime.”
„Koji ’oni’?”
„Naučnici.”
„I ne znaju šta je u pitanju?”
„Joks.”
„I koji su njegovi simptomi?”
„Uh, baš su grozni. Svaki dan je, u fazonu, živi pakao?”
„Konkretno, koji su njegovi simptomi?”
„Dobro, eto, na većini predavanja prestanem da obraćam pažnju
posle otprilike tri minuta i obično uopšte ne pratim uputstva i ne mogu
da zapamtim kako se ko zove i katkada pročitam stranicu do samog
kraja i nemam pojma šta sam upravo pročitala. Nikada ne znam gde
sam stala pa preskočim četiri reda a i ne primetim, i većina tabela i
grafikona nema mi apsolutno nikakvog smisla, i zagonetke mi nimalo
ne idu od ruke, i ponekad kažem jedno iako mislim nešto totalno
drugo. Aha, i rukopis mi je baš neuredan, i nikada nisam umela da
napišem reč aluminijum, i ponekad kažem cimerki da ću sto posto
pospremiti svoju stranu sobe iako nemam nameru da to ikada učinim.
Teško mi je da procenim razdaljinu kada sam napolju. Uopšte ne bih
mogla da vam kažem gde je kardinalni sever. Čujem kako ljudi govore
’Bolje vrabac u ruci nego golub na grani’ i nemam nikakvu predstavu
šta to znači. Telefon sam izgubila jedno osam puta prošle godine. Bila
sam u deset saobraćajnih nesreća. I kad igram odbojku, lopta me
ponekad udari u lice iako uopšte to ne želim.”
„Lora”, kaže Samjuel, koji sluti da je njegov trenutak došao, koji
oseća kako se uvreda slaže i izbija na površinu, „nemaš nikakav
poremećaj u učenju.”
„Imam.”
„Nemaš”, kaže on, i pravi dramsku pauzu, pazeći da sledeće reći
izgovori polako i pažljivo tako da ih ona lepo čuje i razume: „Samo nisi
preterano pametna.”

ARGUMENTUM AD BACULUM
(ILI „DOKAZ BATINAMA”)

„Ne mogu da verujem da ste to rekli!”, kaže Lora, koja sad stoji s
torbom u ruci spremna da ogorčeno izađe iz kancelarije.
„Istina je”, kaže Samjuel. „Nisi preterano pametna, a nisi ni
preterano dobra osoba.”
„Ne možete to da kažete!”
„Nemaš poremećaj u učenju.”
„Mogla bih da sredim da vas otpuste zbog toga!”
„Treba to da znaš. Neko mora da ti kaže.”
„Tako ste nevaspitani!”
A sada Samjuel primećuje da su i ostali profesori postali svesni sve
te vike. Niže u hodniku otvaraju se vrata i proviruju glave. Troje
studenata koji sede na podu okruženi školskim torbama i koji su
možda radili na nekom grupnom projektu sada bulje u njega. U njemu
se bude nagoni za izbegavanje srama i uopšte se ne oseća onako
hrabro kao maločas. Kada sada progovori, glas mu je otprilike trideset
decibela tiši i pomalo krotak.
„Mislim da je vreme da ideš”, kaže.

ARGUMENTUM AD CRUMENAM
(ILI „DOKAZ PODMIĆIVANJEM”)

Besno topoćući nogama, Lora izlazi iz njegove kancelarije u hodnik, pa

se okreće i dovikuje mu: „Ja plaćam školarinu ovde! Dajem lepe pare!
Dajem pare za vašu platu i ne možete tako da se ponašate prema meni!
Moj otac daje mnogo novca ovoj školi! Više nego što vi zaradite za
godinu dana! On je advokat i tužiće vas! Upravo ste ovo preneli na
totalno novi nivo! Ima da vas razbijem!”
I na to se opet okreće i odlazi trupkajući, zavija za ugao i nestaje.
Samjuel zatvara vrata. Seda. Pilji u saksiju s biljkom na prozorskoj
dasci - ljupka mala gardenija koja trenutno izgleda klonula. On uzima
raspršivač i prska biljku nekoliko puta, proizvodeći pri štrcanju
slabašan zvuk kao divlja patkica.
 Gde mu je bila glava? Misli da će sada verovatno briznuti u plač. A
Lora Potsdam će verovatno zaista srediti da ga otpuste. I u kancelariji
je još prisutan neki miris. I protraćio je život. I o, koliko ne podnosi reč
totalno.
 5.

„HALO?”
„Halo! Mogu li dobiti gospodina Samjuela Andresena-Andersona,
moliću?”
„Ja sam.”
„Profesore Andresene-Andersone, gospodine. Drago mi je što sam
vas našao. Ovde Sajmon Rodžers...”
„U stvari se predstavljam kao Anderson.”
„Gospodine?”
„Samjuel Anderson. To je sve. Ono s crticom je pomalo nezgodno za
izgovor.”
„Razumem, gospodine.”
„S kim razgovaram?”
„Kao što rekoh, gospodine, ovde Sajmon Rodžers iz advokatske
kancelarije Rodžers i Rodžers. Mi smo u Vašingtonu. Možda ste čuli za
nas? Specijalizovali smo se za politički motivisana krivična dela koja
privlače pažnju javnosti. Zovem u ime vaše majke.”
„Molim?”
„Krivična dela koja privlače pažnju javnosti obično su pravične
prirode koja naginje levici, razumete. Hoću reći, jeste li čuli za one ljude
što su se lancima vezivali za drveće? Oni su bili naši klijenti. Ili, na
primer, za izvesne radnje preduzete protiv brodova za kitolov - tako
nešto, gospodine, bilo bi baš u našem fahu. Ili sukob s republikanskim
funkcionerom koji su milioni videli onlajn, ako shvatate na šta ciljam.
Mi branimo političke aktere, pod uslovom da to iziskuje izveštavanje
medija, razume se.”
„Jeste li pomenuli moju majku?”
„Vašu majku, gospodine, da. Ja branim vašu majku u postupku koji
je država pokrenula protiv nje, pošto sam preuzeo slučaj, gospodine, od
kancelarije čikaškog javnog pravobranioca, vidite.”
„U postupku koji je država pokrenula?”
„Ja ću zastupati njene interese kako na sudu tako i u medijima
makar dok ne potrošimo novčana sredstva, o čemu bismo u
budućnosti možda mogli da razgovaramo, gospodine, ali ne danas,
pošto je neotesano pominjati novac tako rano u našem odnosu.”
„Ne razumem. Kakva novčana sredstva? Zašto je ona u medijima?
Da li vas je ona zamolila da me pozovete?”
„Na koje od tih pitanja, gospodine, želite prvo da odgovorim?”
„Šta se događa?”
„Eto, gospodine, kao što znate, majka vam je optužena za napad i
nanošenje telesne povrede. A kako su dokazi protiv nje, istini za volju,
jaki, gospodine, verovatno će priznati krivicu i prihvatiti nagodbu.”
„Moja majka je napala nekoga?”
„Aha, pa dobro, u redu, hajde da se malo vratimo. Pretpostavio sam
da ste već čuli, gospodine.”
„Čuo šta?”
„Za vašu majku.”
„Otkud bih znao bilo šta o svojoj majci?”
„Bilo je na vestima.”
„Ne gledam vesti.”
„Bilo je na gradskim vestima, kablovskim vestima, nacionalnim
vestima, u novinama i telegrafskim agencijama, kao i u mnogim
šaljivim i tok-šou emisijama.”
„U, jebote.”
„Uz to, gospodine, i na internetu. Napad je naširoko kružio po
internetu. Niste proveravali nijedan od tih izvora informacija?”
„Kada je to bilo?”
„Prekjuče. Slobodno se može reći da je dosegla viralni status,
gospodine. Status mema.”15
„Koga je napala?”
„Šeldona Pakera, gospodine. Guvernera Šeldona Pakera iz
Vajominga. Napala ga je kamenjem. Nekolikim kamenjem, gospodine.
Kamenjem kojim ga je gađala.”
„Ovo je šala.”
„Na suđenju verovatno neću govoriti kamenje. Verovatno ću
govoriti kamenčići, ili obluci. U stvari, sad kada razmislim o tome,
verovatno šljunak.”
„Lažete. Ko je to?”
 „Kao što rekoh, ja sam Sajmon Rodžers iz Rodžersa i Rodžersa,
gospodine, a vaša majka ćeka suđenje.”
„Za napad na predsedničkog kandidata.”
„Tehnički gledano, on još nije kandidat kao takav, ali blizu ste. To je
bilo doslovno danonoćno na svim informativnim kanalima. Niste čuli
za to?”
„Bio sam u poslu.”
„Vi predajete Uvod u književnost. To znači sat vremena dvaput
nedeljno, gospodine. Nadam se da ne smatrate indiskretnim ili
nametljivim s moje strane što imam taj podatak, ali on se može naći na
sajtu škole.”
„Razumem.”
„Jer pitam se, gospodine, šta ste radili sa ostalih recimo četrdesetak
sati otkako je ta priča izbila u javnost?”
„Bio sam za računarom.”
„A taj računar je povezan sa internetom, pretpostavljam?”
„Pisao sam, znate. Ja sam pisac.”
„Pošto je trenutno raspoloženje nacije u vezi sa ovom temom
otprilike: možemo li da pričamo o nečemu drugom osim o Fej
Andresen-Anderson, moliću? Potpuno zasićenje, kažem, tako da me
čudi, gospodine, da o tome niste čuli ništa pod milim bogom, a tiče se
vaše rođene majke.”
„Ona i ja nismo baš u vezi.”
„Nadenuli su joj ime koje se lako pamti: Pakerov ataker. Vrlo je
poznata.”
„Jeste li sigurni da je reč o mojoj majci? To baš i ne liči na nju.”
„Vi ste Samjuel Andresen-Anderson? To vam je puno ime i
prezime?”
„Jeste.”
„A majka vam je Fej Andresen-Anderson, je l’ tako?”
„Jeste.”
„Koja živi u Čikagu, u saveznoj državi Ilinois?”
„Moja majka ne živi u Čikagu.”
„Gde živi?”
„Ne znam. Nismo se čuli dvadeset godina!”
„Znači da ne znate gde trenutno stanuje, gospodine. To je tačno?”
„Jeste.”
„Znači da bi mogla da živi u Čikagu, u saveznoj državi Ilinois, a vi to
jednostavno ne biste znali.”
 „Valjda.”
„Znači da je ona žena u zatvoru verovatno zaista vaša majka, to
hoću da kažem. Bez obzira na njenu trenutnu adresu.”
„I napala je guvernera...”
„Više bi nam odgovarali manje bremeniti izrazi. Nije ga ’napala’. Pre
je, služeći se šljunkom kojim ga je simbolično gađala, upražnjavala
svoja Prvim amandmanom propisana prava. Po zvucima kuckanja po
tastaturi pretpostavljam da to upravo proveravate putem
pretraživača?”
„O, bože, pa to je svugde!”
„Zaista, gospodine.”
„Postoji snimak?”
„Pregledan više miliona puta. Uz to je i remiksovan i provučen kroz
autotjuner i pretvoren u prilično zabavnu hip-hop pesmu.”
„Ne mogu da verujem.”
„Međutim, pesmu bi verovatno trebalo da zaobiđete, gospodine,
bar dok je rana toliko sveza.”
„Gledam uvodni članak koji moju majku poredi sa Al Kaidom.”
„Da, gospodine. Vrlo podmuklo. Šta sve govore, gospodine. Na
vestima. Pravi-pravcati užas.”
„Šta još govore?”
„Možda je najbolje da sami pogledate.”
„Zašto mi ne date neki primer?”
„Napetost, gospodine. Vidite, vlada velika napetost i uskovitlale su
se strasti. Jer se na to, razume se, gleda kao na politički motivisan
postupak.”
„I zato govore šta?”
„Da je radikalna hipi teroristkinja i prostitutka, gospodine, da
navedem jedan veoma gnusan ali sve u svemu tipičan primer.”
„Prostitutka?”
„Radikalna hipi teroristkinja i da, dobro ste čuli, gospodine,
prostitutka. Strašno su je nagrdili, ako smem da kažem.”
„Zašto govore da je prostitutka?”
„Bila je uhapšena zbog prostitucije, gospodine. U Čikagu.”
„Šta rekoste?”
„Uhapšena, ali nikada zvanično optužena, gospodine, mislim da je
važno dodati.”
„U Čikagu.”
„Da, gospodine, u Čikagu 1968. Nekoliko godina pre vašeg rođenja i
sasvim dovoljno da se promeni i da pronađe Boga, što ću verovatno
tvrditi bude li ovo dospelo na sud. Govorimo o prostituisanju
seksualnih usluga, naravno.”
„Dobro, vidite? To je nemoguće. Ona 1968. uopšte nije bila u Čikagu.
Bila je kod kuće, u Ajovi.”
„Naši podaci pokazuju da je u Čikagu bila u razdoblju od jednog
meseca krajem 1968, gospodine, kada je išla na fakultet.”
„Moja majka nikada nije išla na fakultet.”
„Vaša majka nikada nije završila fakultet. Ali bila je upisana kao
studentkinja na Univerzitetu Ilinois u Čikagu za jesenji semestar 1968.”
„Ne, moja majka je odrasla u Ajovi, a kada je završila srednju školu,
ostala je u Ajovi da čeka mog tatu da se vrati iz vojske. Nikada nije
napuštala rodno mesto.”
„Naši podaci govore drugačije.”
„Nije napuštala Ajovu do, otprilike, osamdesetih.”
„Naši podaci pokazuju, gospodine, da je bila aktivna u antiratnoj
kampanji 1968.”
„E to je sto posto nemoguće. Mojoj majci nikada ne bi palo na pamet
da demonstrira.”
„Kažem vam, gospodine, to se dogodilo. Postoji fotografija. Postoji
fotografski dokaz.”
„Imate pogrešnu ženu. Došlo je do zabune.”
„Fej, devojačko prezime Andresen, rođena u Ajovi 1950. Da li biste
želeli svih devet cifara njenog broja socijalnog osiguranja?”
„Ne.”
„Zato što imam njene podatke.”
„Ne.”
„Tako da postoje pristojni izgledi, gospodine. Hoću da kažem, osim
ako dokazi ne pokažu drugačije, ili ako smo svi žrtve neke nečuvene
slučajnosti, ta žena u zatvoru verovatno je vaša majka.”
„U redu.”
„To je vrlo verovatno. Devedeset devet odsto sigurno. Van razumne
sumnje. Sigurica, ma koliko se možda nadali da nećete poverovati u
to.”
„Razumem.”
„Žena u zatvoru, ubuduće poznata kao ’vaša majka’. Nećemo više
raspravljati o tome?”
„Ne.”
„Kao što rekoh, imajući u vidu da su dokazi protiv nje, što bi se
reklo, neosporni, malo je verovatno da će vaša majka biti oslobođena
krivice. Najbolje što možemo, gospodine, jeste da se nadamo priznanju
krivice i milosrdnoj kazni.”
„Ne vidim kako vam za to treba moja pomoć.”
„Kao karakternog svedoka. Napisaćete sudiji pismo i objasniti
zašto vaša majka ne zaslužuje da ode u zatvor.”
„Zašto bi me sudija poslušao?”
„Verovatno neće, gospodine. Pogotovo ovaj sudija. Sudija Čarls
Braun. Poznatiji kao ’Čarli’. Ne šalim se, gospodine, stvarno se tako
zove. Sledećeg meseca trebalo je da ode u penziju, ali odložio je to kako
bi predsedavao slučaju vaše majke. Rekao bih zato što je u žiži
javnosti? Opštenarodna priča. Uz to ima i prilično jeziv istorijat u
pogledu pitanja vezanih za Prvi amandman. Časni sudija Čarli Braun
nema mnogo strpljenja za različita mišljenja, da vam kažem.”
„Pa ako me neće poslušati, zašto bismo se baktali tim pismom?
Zašto ste me uopšte zvali?”
„Zato što imate donekle znamenitu titulu, gospodine, i dostigli ste
osrednji nivo slave, a ja neću zanemariti nijednu mogućnost dok u
fondu još ima novca. Bije me takav glas.”
„Kakav je to fond?”
„Kao što možete da zamislite, gospodine, guverner Šeldon Paker
prilično je neomiljen u nekim krugovima. U izvesnim krugovima, vaša
majka je svojevrsni subverzivni junak.”
„Jer gađa kamenjem.”
„’Hrabri vojnik u borbi protiv republikanskog fašizma’, pisalo je na
jednom čeku koji sam unovčio. Novac koji stiže za njenu odbranu.
Dovoljno da se moje advokatske usluge unajme za više od četiri
meseca.”
„A nakon toga?”
„Nadam se da ćemo dotada moći da ostvarimo nagodbu,
gospodine. Hoćete li nam pomoći?”
„Zašto bih? Zašto bih ja pomagao njoj? To baš liči na nju.”
„Šta liči na nju, gospodine?”
„Čitava velika tajanstvenost moje majke - odlazak na fakultet,
demonstracije, hapšenje - nisam znao ni za šta od toga. To je još jedna
tajna koju mi nikada nije otkrila.”
„Sigurno je imala razloga za to, gospodine.”
„Ne želim da imam nikakve veze s tim.”
„Moram da kažem da vašoj majci trenutno zaista očajnički treba
vaša pomoć.”
„Neću napisati pismo, i ne zanima me ako ode u zatvor.”
„Ali to vam je majka, gospodine. Rodila vas je i, otvoreno rečeno,
dojila.”
„Ostavila je mene i mog oca. Otišla je bez reči. Što se mene tiče, tada
je prestala da mi bude majka.”
„Nije ostalo nade da ćete se opet sjediniti? Nema duboke čežnje za
majčinskom figurom u životu koji je šupalj i prazan bez nje?”
„Moram da idem.”
„Ona vas je rodila. Ljubila vam je rane. Sekla vam je sendvič na
parčiće. Želite li ili ne želite u životu nekoga ko se seća kad vam je
rođendan?”
„Prekidam vezu. Zbogom.”
 6.

SAMJUEL SEDI u jednom kafeu na aerodromu i sluša šištanje vezano za

pravljenje kapućina, kada dobije prvu poruku u vezi s Lorom Potsdam.
Poruka je od dekanke, poznavateljke kuge. Danas sam se sastala s
jednom vašom studentkinjom, piše ona. Iznela je neke neobične optužbe.
Jeste li joj zaista rekli da je glupa? Samjuel preleće preko ostatka pisma i
oseća kako fizički tone u stolicu. Iskreno sam zapanjena vašom
nepristojnošću. Meni se gospođica Potsdam ne čini glupom. Dozvolila sam
joj da ponovo napiše sastav za pun broj bodova. Moramo odmah da
porazgovaramo o ovome.
On je u kafeu preko puta ulaza gde će kroz petnaestak minuta
početi ukrcavanje na podnevni let za Los Anđeles. Tu je da bi se našao s
Gajom Perivinklom, svojim urednikom i izdavačem. Iznad Samjuela
stoji televizor, trenutno utišan, podešen na neku informativnu emisiju
koja prikazuje kako njegova majka kamenjem gađa guvernera Pakera.
Pokušava da se ne obazire na to. Sluša razne zvuke oko sebe: bučno
naručivanje kafe, saopštenja preko interkoma o trenutnom stepenu
opasnosti i da se torbe ne ostavljaju bez nadzora, dečji plač, penu i
paru, proključalo mleko. Odmah pored kafea nalazi se štand čistača
cipela - dve stolice podignute kao prestoli, a u podnožju tip koji će vam
uglancati cipele. Reč je o crncu koji trenutno čita knjigu, u uniformi
koju njegov posao iziskuje: tregeri, kapa raznosača novina, komplet
koji neodređeno podseća na početak veka. Samjuel čeka Perivinkla, koji
želi da mu se očiste cipele, ali se usteže.
„Ja sam izvrsno obučen belac”, kaže Perivinkl, piljeći u čoveka kod
štanda. „On je manjina u nazadnom kostimu.”
„A to je bitno zbog čega?”, pita Samjuel.
„Ne sviđa mi se ta slika. Baš mi se ne sviđa taj prizor.”
Perivinkl je ovog popodneva u Čikagu, ali je na putu za El-Ej.
Njegova sekretarica je zvala da kaže kako želi da se sastanu, ali da će
biti slobodan samo to malo vremena na aerodromu. Zato je sekretarica
Samjuelu kupila avionsku kartu u jednom pravcu do Milvokija, koju,
kako mu je objasnila, može da upotrebi ako želi, ali koja zapravo služi
samo da bi prošao obezbeđenje.
Perivinkl netremice gleda čistača cipela. „Znaš u čemu je pravi
problem? Pravi problem je u kamerama na mobilnim telefonima.”
„Meni nikad niko u životu nije očistio cipele.”
„Prestani da nosiš patike”, kaže Perivinkl, a dok to govori ne gleda
Samjuelove noge. Što znači da je, za tih nekoliko minuta koliko su
zajedno proveli na aerodromu, primetio i usvojio činjenicu da Samjuel
ima jeftinu obuću. A verovatno i još nekoliko drugih činjenica.
Samjuel se u blizini svog izdavača uvek oseća tako: pomalo
neprikladno u poređenju s njim, pomalo zapušteno. Perivinkl izgleda
kao da ima četrdeset godina, ali zapravo je starosti Samjuelovog oca: u
svojim srednjim šezdesetim. S vremenom kao da se bori tako što je
hladnokrvniji od njega. Drži se uspravno, kruto i kraljevski - kao da na
sebe gleda kao na skup, tesno zapakovan rođendanski poklon. Cipele su
mu jednostavne i naoko italijanske i na vrhovima imaju male izbočine.
Struk mu je naizgled dvadesetak centimetara uži od struka bilo kog
drugog odraslog muškarca na aerodromu. Čvor na kravati zategnut mu
je i tvrd kao žir. Neznatno posedela kosa obrijana mu je na naoko
savršenu i jednoobraznu dužinu od jednog centimetra. Kad god stoji
pored njega, Samjuel se oseća podbulim i krupnim. Odeća mu je
konfekcijska i loše mu stoji, verovatno mu je za broj veća. Dok
Perivinklovo odelo, kao saliveno, vaja njegovo telo u čiste uglove i
prave linije, Samjuelovo obličje izgleda bezobličnije.
Perivinkl je kao baterijska lampa uperena u sve tvoje mane. Tera te
da svesno razmišljaš o slici sebe koju šalješ. Na primer, Samjuel u kafeu
obično naručuje kapućino. S Perivinklom, naručio je zeleni čaj. Zato što
je kapućino ličio na opšte mesto, a on smatrao da će kod Perivinkla
zeleni čaj naići na veći stepen odobravanja.
U međuvremenu, Perivinkl je naručio kapućino.
„Idem u El-Ej”, kaže on. „Biću na snimanju novog Molinog spota.”
„Moli Miler?”, pita Samjuel. „Pevačice?”
„Aha. Ona mi je klijent. Šta god. Ima novi spot. Novi album.
Gostovanje u sitkomu.16 Rijaliti u razvoju. I memoare, zbog čega ja
idem tamo. Radni naslov je Greške koje sam načinila do sada.
„Zar ona nema otprilike šesnaest godina?”
 „Zvanično sedamnaest. Ali zapravo ima dvadeset pet.”
„Bez zezanja?”
„U stvarnosti. Zadrži to za sebe.”
„O čemu je knjiga?”
„Nezgodno je. Želiš da bude dovoljno blazirana da joj ne bi
naškodila imidžu, ali ne sme da bude dosadna jer ona mora da ostavlja
utisak glamuroznosti. Želiš da bude dovoljno pametna da ljudi ne bi
govorili kako je u pitanju sladunjavi pop koji se prodaje
dvanaestogodišnjacima, ali ne previše pametna jer su
dvanaestogodišnjaci na kraju krajeva njena glavna publika. I jasno, svi
memoari poznatih ličnosti iziskuju jedno veliko priznanje.”
„Stvarno?”
„Bez sumnje. Nešto što pre datuma objavljivanja možemo da damo
novinama i časopisima kako bi zakolale glasine. Nešto sočno da počnu
govorkanja. Zato i idem u El-Ej. Imaćemo brejnstorming. U novom
spotu ona startuje likove i vodi ih na snošku. Spot izlazi za nekoliko
dana. Neka neviđeno glupa usrana pesma. Evo kako ide refren: ’Moraš
da predstavljaš!’”
„Lako se pamti. Jeste li se odlučili za priznanje?”
„Ja sam svesrdno za jednu bezazleno kratku epizodu lezbijstva.
Malo eksperimentisanja krajem osnovne škole. Draga drugarica,
nekoliko poljubaca. Znaš. Nedovoljno da odbije roditelje ali, nadajmo
se, dovoljno da dobijemo neke nagrade zastava duginih boja. Već je
osvojila tržište pretpubertetlija, ali kad bi mogla da osvoji i gejeve?” I
tu Perivinkl rukama pokazuje kako nešto malo eksplodira u nešto
veliko. „Bum”, kaže.
Upravo je Perivinkl Samjuelu pružio njegovu veliku priliku, upravo
ga je Perivinkl iščupao iz anonimnosti i dao mu ogroman književni
ugovor. Samjuel je tada bio na fakultetu, a Perivinkl je obilazio
kampuse širom zemlje u potrazi za piscima s kojima će potpisati za
novo izdanje koje će predstaviti dela mladih genijalaca. Samjuela je
vrbovao nakon što je pročitao samo jednu njegovu kratku pripovetku.
Onda je tu priču stavio u jedan veliki časopis. Pa mu je ponudio
književni ugovor na osnovu koga bi Samjuel dobio preteranu količinu
novca. Samjuel je samo trebalo da napiše knjigu.
Što naravno nikada nije učinio. To je bilo pre jedne decenije. Ovo je
prvi razgovor koji on sa svojim izdavačem vodi nakon više godina.
„I, kako je u izdavaštvu?”, pita Samjuel.
„Izdavaštvo. Ha. Duhovito. Nisam više u izdavaštvu. Ne u
uobičajenom smislu reči.” Iz aktovke iskopava posetnicu. Gaj Perivinkl:
tvorac interesovanja - bez logotipa, bez kontakt podataka.
„Sada sam u proizvodnji”, kaže Perivinkl. „Stvaram.”
„Ali ne knjige.”
„Knjige. Naravno. Ali uglavnom stvaram interesovanje. Pažnju.
Primamljivost. Knjiga je samo ambalaža, samo posuda. Ja sam to
shvatio. Ljudi u izdavaštvu greše jer misle da im je posao da prave
dobre posude. Kada kažeš da si u izdavaštvu, to je kao kada bi
proizvođač vina rekao da se bavi proizvodnjom boca. Mi zapravo
stvaramo interesovanje. Knjiga je naprosto jedno obličje koje
interesovanje može da poprimi kada ga merimo i služimo se njime.”
Iznad njih, snimak Pakerovog atakera stigao je donde gde
obezbeđenje hita ka Samjuelovoj majci, spremno da je obori na zemlju.
Samjuel okreće glavu.
„Mene više zanima multimodalna multiplatformska sinergija”, kaže
Perivinkl. „Preduzeće mi je odavno progutao drugi izdavač, koga je
zatim progutao neki veći, i tako dalje, nalik onim darvinovskim
nalepnicama s ribama kakve viđaš na branicima kola. Sada smo u
vlasništvu multinacionalnog konglomerata koji se bavi izdavanjem
komercijalnih knjiga, kablovskom televizijom, radio emitovanjem,
snimanjem muzike, medijskom distribucijom, filmskom produkcijom,
političkim savetovanjem, upravljanjem imidžom, publicitetom,
reklamiranjem, časopisima, štampanjem i pravima. I prevozom, čini mi
se? Između svega ostalog?”
„Zvuči zapetljano.”
„Zamisli mene kao mirni centar oko koga se poput uragana vrte sve
naše medijske operacije.”
Perivinkl baca pogled na televizor iznad njih i gleda snimak
Pakerovog atakera koji se ponavlja već deseti put. U prozorčiću na levoj
strani ekrana konzervativni voditelj emisije govori nešto, ko zna šta.
„Ej!”, dovikuje Perivinkl šankeru. „Možeš li da pojačaš ovo?”
Posle nekoliko sekundi, zvuk na televizoru se pojačava. Čuje se kako
voditelj pita da li je napad na Pakera usamljen događaj ili predznak
onoga što nas čeka.
„O, nesumnjivo predznak onoga što nas čeka”, kaže jedan gost. „Eto
šta liberali rade kada ih sateraš uza zid. Napadnu.”
„To se zapravo i ne razlikuje preterano od, recimo, Nemačke krajem
tridesetih”, kaže drugi gost. „To je kao, znate, prvo su došli po
rodoljube, a ja nisam digao glas.”
 „Upravo tako!”, kaže voditelj. „Ako ne dignemo glas, neće biti više
nikoga kada dođu po nas. Ovo moramo odmah da zaustavimo.”
Svi klimaju glavom. Rez pa reklame.
„O, čoveče”, kaže Perivinkl, vrteći glavom i smeškajući se. „Pakerov
ataker. E takvu bih ženu voleo bolje da upoznam. Takvu bih priču voleo
da ispričam.”
Samjuel pijucka čaj i ne govori ništa. Kesica je predugo stajala u
vodi pa je čaj malo ogorčao.
Perivinkl gleda na sat pa ošacuje ulaz, gde su ljudi počeli da se
vrzmaju - ne baš u redu, ali spremni da srnu u njega ukoliko se
obrazuje.
„Kako posao?”, pita Perivinkl. „Još držiš nastavu?”
„Zasada.”
„Na onom... mestu?”
„Da, u istoj školi.”
„Koliko zarađuješ, jedno trideset somića? Da ti dam jedan savet.
Smem li da ti dam savet?”
„Važi.”
„Beži iz ove zemlje, druškane.”
„Molim?”
„Ozbiljno. Nađi neku lepu zemlju trećeg sveta da na brzaka zgrneš
lovu.”
„Mogao bih to?”
„Dabome. To radi moj brat. U Džakarti. Predaje srednjoškolcima
matematiku i trenira ih fudbal. Pre toga u Hongkongu. Pre toga u Abu
Dabiju. U privatnim školama. Klinci su mahom deca vladajuće i
poslovne elite. Zarađuje dvesta somića godišnje plus smeštaj plus kola
plus vozač. Ti dobijaš kola i šofera u toj tvojoj školi?”
„Ne.”
„Života mi, svako sa iole obrazovanja ko ostaje u Americi da drži
nastavu pati od svojevrsne psihoze. U Kini, Indoneziji, Filipinima, na
Bliskom istoku vape za ljudima poput tebe. Mogao bi da biraš. U
Americi si nedovoljno plaćen i previše radiš, političari te vređaju a
studenti potcenjuju. Tamo bi bio jebeni heroj. To ti je savet od mene.”
„Hvala.”
„A treba i da ga prihvatiš. Jer imam loše vesti, prijatelju.”
„Stvarno?”
Perivinkl klima glavom, duboko uzdišući i upadljivo se klovnovski
mršteći. „Izvini, ali moraćemo da ti poništimo ugovor. To sam došao da
ti kažem. Obećao si nam knjigu.”
„I radim na tome.”
„Isplatili smo ti poveliku akontaciju, a ti rečenu knjigu nisi
isporučio.”
„Naišao sam na prepreku. Mala spisateljska blokada. Napreduje.”
„Pozivamo se na odredbu u ugovoru koja se odnosi na slučaj
neisporučivanja i shodno kojoj, ukoliko ne dobije proizvod, izdavač
može da traži povraćaj svake avansne isplate. Drugim rečima? Moraćeš
da nam vratiš novac. Hteo sam da ti kažem lično.”
„Lično. U kafeu. Na aerodromu.”
„Naravno, u slučaju da ne možeš da nam vratiš novac, moraćemo da
te tužimo. Sledeće sedmice, moja kompanija će podneti tužbu
Vrhovnom sudu savezne države Njujork.”
„Ali knjiga napreduje. Ponovo pišem.”
„I to je sjajna vest za tebe! Jer mi se odričemo svih prava na svaki
materijal u vezi s rečenom knjigom, tako da možeš s njom da radiš šta
god ti je volja. I želimo ti sve najbolje u tom poduhvatu.”
„Za koliko me tužite?”
„Za iznos akontacije, plus kamata, plus sudski troškovi. S druge
strane, zbog tebe nećemo pretrpeti gubitak, što se ne može reći za
mnoge naše skorašnje investicije. Zato nek ti ne bude mnogo krivo
zbog nas. Još imaš novac, jelda?”
„Ne. Naravno da nemam. Kupio sam kuću.”
„Koliko duguješ za kuću?”
„Trista somića.”
„A koliko kuća sada vredi?”
„Otprilike osamdeset?”
„Ha! Samo u Americi, jesam li u pravu?”
„Vidi. Izvini što se toliko odužilo. Uskoro ću završiti knjigu.
Obećavam.”
„Kako da ti ovo kažem blago? Mi tu knjigu u stvari više ne želimo.
Taj ugovor smo potpisali u drugačijem svetu.”
„Drugačijem po čemu?”
„Kao prvo, nisi više poznat. Trebalo je da kujemo dok je gvožđe bilo
vruće. Tvoje gvožđe, prijatelju, hladno je kao led. A i zemlja se
promenila. Tvoja čudnovata priča o dečačkoj ljubavi bila je prikladna
pre 11. septembra, ali sada? Sada je pomalo umerena za današnje
vreme, pomalo neumesna. I - bez uvrede? - u tebi nema ničega osobito
zanimljivog.”
 „Hvala.”
„Nemoj pogrešno da me shvatiš. Interesovanje za kakvo sam se ja
specijalizovao može da održi jedna osoba u milion.”
„Nikako ne mogu da priuštim da vam vratim taj novac.”
„To se lako da srediti, druškane. Daj im kuću kao deo otplate, sakrij
imovinu, proglasi bankrot, preseli se u Džakartu.”
Pucketa interkom: putnici prve klase za Los Anđeles mogu da
počnu sa ukrcavanjem. Perivinkl izgladi odelo. „To sam ja”, kaže. Ispija
preostalu kafu i ustaje. „Slušaj, voleo bih da je drugačije. Stvarno. Voleo
bih da ne moramo to da radimo. Kad bi samo mogao nešto da ponudiš,
nešto zanimljivo?”
Samjuel zna da i dalje ima nešto, nešto što vredi. To je jedino što
ima za Perivinkla. Samo to je, trenutno, zanimljivo u vezi s njim.
„Šta kad bih ti rekao da imam novu knjigu?”, kaže Samjuel.
„Drugačiju knjigu.”
„Onda bih rekao da imamo još jednu tužbu u građanskoj parnici
protiv tebe. Da si, pod ugovorom da napišeš knjigu za nas, potajno
radio na knjizi za nekog drugog.”
„Uopšte nisam radio na njoj. Nisam napisao ni reč.”
„U kom smislu je to onda ’knjiga’?”
„I nije. Pre je ponuda. Hoćeš li da je čuješ?”
„Naravno. Opali.”
„To je svojevrsna ispovest jedne poznate ličnosti.”
„Dobro. Ko je ta poznata ličnost?”
„Pakerov ataker.”
„Da, važi. Poslali smo skauta. Neće da priča. To je ćorsokak.”
„Šta kad bih ti rekao da mi je to majka?”
 7.

DAKLE OVO JE PLAN. Usaglašavaju se oko njega na aerodromu.

Samjuel će ispuniti obaveze iz ugovora sa izdavačem tako što će
napisati knjigu o svojoj majci - biografiju, ekspoze, ispovest.
„Prljava priča o seksu i nasilju”, kaže Perivinkl, „iz pera sina koga je
ostavila? Jok ne bih to mogao da prodam.”
Knjiga će opisati ukaljanu prošlost Fej Andresen u protestnom
pokretu, vreme koje je ona provela kao prostitutka, kako je napustila
porodicu i negde se sakrila, i izašla samo da bi terorisala guvernera
Pakera.
„Iz očiglednih marketinških razloga, knjigu bismo morali da
izbacimo pre izbora”, kaže Perivinkl. „A Paker će morati da ispadne
američki heroj. Svojevrstan narodski mesija. Nemaš ništa protiv?”
„Ne.”
„U stvari, te stranice već imamo gotove.”
„Kako to misliš gotove?”, pita Samjuel.
„Sve to o Pakeru. Delo pisca iz senke. Završeno. Na stotinak strana.”
„Kako je to moguće?”
„Znaš kako se mnoge čitulje pišu pre nego što njihovi predmeti
zaista umru? Isti princip. Biografiju smo već radili, samo smo čekali
neki ugao gledanja. Tako da je imamo u pripremi. Drugim rečima,
polovina tvoje knjige je spremna. Druga polovina je građa o majci. Ona
tu, razume se, ima ulogu negativca. To ti je jasno, je l’ tako?”
„Jeste.”
„I možeš to da napišeš? Ne smeta ti da je tako prikažeš? Moralno?
Etički?”
„Iskasapiću je prisno, javno. Takav je dogovor. Kapiram.”
I neće biti teško, pretpostavlja Samjuel, učiniti to ženi koja je otišla
bez reči, bez upozorenja, koja ga je ostavila samog da preživljava
detinjstvo bez majke. To je kao da su dve decenije ozlojeđenosti i bola
prvi put našle oduška.
I tako Samjuel zove majčinog advokata i kaže da se predomislio.
Kaže da će sudiji rado napisati pismo i pružiti podršku njenom slučaju
i kako bi voleo da porazgovara s njom da prikupi ključne informacije.
Advokat mu daje adresu njegove majke u Čikagu i ugovara sastanak već
za sutradan, tako da je Samjuel čitave noći bez sna i razdražljiv i
prenadražen dok zamišlja kako će majku videti prvi put otkako je
nestala. Čini mu se kako nije u redu što je minulo dvadeset godina
otkada ju je video a sada ima svega jedan dan da se spremi.
Koliko li je puta to zamišljao? Koliko li je samo maštao o ponovnom
susretu s njom? A u tim mnogim hiljadama, milionima susreta, uvek se
dogodi isto: on dokazuje majci da je uspešan i pametan. Da je važan i
odrastao i zreo. Prefinjen i srećan. Pokazuje joj kako mu je život
izvanredan, kako je nebitno što ona nije bila prisutna. Pokazuje joj
koliko mu nije potrebna.
U njegovim maštarijama o ponovnom susretu, majka ga uvek moli
za oproštaj a on ne plače. Tako to ide svaki put.
Ali kako će to ostvariti? Na javi? Samjuel nema pojma. Gugluje. Veći
deo noći provodi po onlajn grupama za podršku deci otuđenih
roditelja, na sajtovima koji učestalo koriste velika i masna slova i
animirane gifove17 smajlića, mrgudića, plišanih meda i anđela. Dok čita
te sajtove, Samjuela najviše iznenađuje suštinska istovetnost svačijih
problema: snažna osećanja stida, nelagodnosti i odgovornosti koje
napušteno dete gaji; osećanja kako obožavanja tako i gnušanja prema
nestalom roditelju; usamljenost spojena sa samoporažavajućom
željom za povučenošću. I tako dalje. To je kao da se gleda u ogledalo.
Sve njegove privatne slabosti vraćaju mu se javno, i Samjuel se zbog
toga stidi. Kada vidi kako drugi iskazuju tačno ono što je njemu na duši,
to ga navodi na pomisao da je neosoben i običan, a ne onaj čudesni
čovek koji mora da bude kako bi majci pokazao da nije trebalo da ga
ostavi.
Skoro je tri ujutru kada shvati da već punih pet minuta bulji u isti
animirani gif - plišanog medu koji daruje nešto pod nazivom „virtuelni
zagrljaj”, gde meda iznova i iznova skuplja i širi ruke u beskrajnoj petlji
koja bi trebalo da se tumači kao zagrljaj, ali Samjuelu više liči na
namerno i zajedljivo pljeskanje, kao da mu se meda ruga.
Ostavlja računar i nekoliko sati nemirno spava, da bi se zatim
probudio u zoru, istuširao, popio otprilike pola lončeta kafe i seo u kola
da se odveze u Čikago.
Uprkos tome što mu je blizu, Samjuel u poslednje vreme retko ide u
Čikago, a sada se priseća i zašto: što se više približava gradu, to mu je
auto-put zlobniji i neprijateljskiji - mahniti vozači vrludaju i seku
ljudima put, lepe im se za dupe, trube, ablenduju, jer u javnosti sve
njihove privatne traume više dolaze do izražaja. Samjuel putuje
stešnjen gustim saobraćajem u sporoj inertnoj masi mržnje. Obuzima
ga onaj slabašni ali stalni nemir što ne može da se prestroji u desnu
traku kada se približi svom izlazu. Prisutno je ono da vozači pored
njega ubrzaju kada vide njegov migavac, kako bi eliminisali prostor
koji je on hteo da zauzme. U Americi ne postoji nijedno mesto sa manje
zajedništva - nijedno mesto sa manje saradnje i bratske ljubavi,
nijedno mesto sa manje osećanja zajedničke žrtve - od čikaškog auto-
puta u špicu. I to se ne može bolje proveriti nego kada gledate šta se
događa kada je u krajnoj desnoj traci kolona od sto automobila, kao
kada Samjuel stigne do svog izlaza. Kako ljudi zaobilaze kolonu i uleću
u svaku postojeću pukotinu napred, preskačući sve vozače koji
strpljivo čekaju, i koji su sada listom besni zbog toga jer svaki od njih
mora da čeka toliko duže, ali pritom ih spopada još veći i dublji bes što
seronja nije čekao svoj red kao svi ostali, što nije patio kao što oni pate,
a zatim i tercijarni unutrašnji bes što su oni naivčine koje čekaju u
kolonama.
Zato viču i pokazuju srednji prst i čekaju pukih nekoliko
centimetara od branika ispred sebe. Ne ostavljaju nimalo prostora
onima što seku. Nikome se ne sklanjaju s puta. Samjuel radi isto to,
smatrajući da će, bude li dozvolio da ga iseče makar i jedan vozač,
izneveriti sve ostale koji čekaju iza njega. Zato sa svakim pokretom
kolone naglo dodaje gas da bi zatvorio svaki prostor. I tako se oni
povode prema izlazu dok se pred njim, u trenutku kada pogleda u
retrovizor da proveri ima li potencijalnih sekača, ne otvori prostor a on
pomisli da će ga taj usrani be-em-ve koji mu naglo nailazi sleva sigurno
iseći, i malo se zanese s papučicom gasa pa poskoči napred i blago
čukne kola ispred sebe.
Taksi. Vozač izlazi i urla: „Jebi se! Jebi se! Jebi se!”, upirući u
Samjuela prst kao da posebno hoće da naglasi kako baš on - i niko
drugi - treba da se jebe.
„Izvinite!”, kaže Samjuel, dižući ruke.
To što je kolona stala izaziva kuknjavu kola iza njih, drečanje sirena,
povike strepnje i gađenja. Sekači grabe priliku i naglo skreću ispred
taksija. Taksista prilazi do Samjuelovog zatvorenog prozora i kaže:
„Ima jebeno da te sjebem, mamicu ti jebem!”
A onda pljune.
Stvarno se fizički nagne unazad kao da hoće lepo da se zaleti, pa
pošalje napred sluzavu grudvicu koja jezivo pljusne na Samjuelov
prozor i zalepi se, čak se i ne sliva nego sleti i zalepi se kao testenina za
zid, ta pljuca sva žućkasta i puna mehurića, s mrljama sažvakane hrane
i strašnim pegama krvi, nalik onom zametku što se može naći u živom
jajetu. I, zadovoljan svojim delom, taksista se žurno vraća u kola i
odlazi.
Ostatkom puta do Saut Lupa, kraja u kome mu majka živi, mrlja
sluzi i sline vozi se sa Samjuelom kao saputnik. Njemu je to kao da se
vozi s plaćenim ubicom koga ne želi da pogleda u oči. Vidi je krajičkom
oka kao magličastu beličastu nepravilnu polusenku, dok silazi sa auto-
puta i produžava uskom ulicom čiji su slivnici prošarani kesama i
čašama iz restorana brze hrane, pored autobuske stanice i puste
parcele zarasle u korov gde se čini da su hteli da grade neboder od
koga su odustali odmah nakon što su postavili temelje, preko
nadvožnjaka što premošćava veliku pletenicu šina koje su nekada
opsluživale gomilu klanica u tom kraju, odmah južno od centra Čikaga,
koji se još vidi sa nekada najviše zgrade na svetu, donde gde je nekada
bila najprometnija mesnoprerađivačka četvrt na svetu, do adrese
njegove majke u, kako se ispostavlja, jednoj staroj skladišnoj zgradi
blizu šina, na čijem vrhu stoji ogroman znak s natpisom STANOVI ZA
IZNAJMLJIVANJE, i sve to vreme, otprilike četvrtinom pažnje, Samjuel
ostaje usredsređen na lepljivu splačinu koja mu i dalje prianja za
prozor. Čudi ga što se ne mrda, nalik epoksidnoj smoli koja služi za
popravku razbijenih plastičnih stvari. Dirnut je podvizima za kakve je
ljudsko telo kadro. Taj kraj mu unosi nervozu. Na pločniku nema
doslovno nikoga.
Parkira se, još jednom proverava adresu. Na ulaznim vratima
zgrade nalazi se interfon. Baš tu, napisano na požuteloj cedulji
mastilom koje je već izbledelo u svetloružičastu boju, nalazi se ime
njegove majke: Fej Andresen.
Pritiska dugme, koje ne proizvodi nikakav zvuk i navodi ga, zajedno
sa starošću naprave, rđom i žicama što štrče, na pomisao da je
pokvareno. Majčino dugme načas stoji dok konačno ne popusti pod
pritiskom njegovog prsta uz čujno tik i on pomišlja da ga veoma dugo
niko nije pritiskao.
 Sine mu da mu je majka sve vreme tu, svih tih godina. Ime joj je tu
na toj cedulji, obasjano suncem, naočigled svima. To mu ne izgleda
dopustivo. Samjuelu se čini da je, nakon što je otišla, ona trebalo da
prestane da postoji.
Vrata se otvaraju uz snažan magnetni škljocaj.
On ulazi. Unutrašnjost zgrade, kada se prođu ulaz i predvorje s
poštanskim sandučićima, izgleda nepotpuna. Popločani podovi koji
naglo ustupaju mesto betonu. Beli zidovi koji ne izgledaju okrečeni već
samo premazani osnovnom bojom. Penje se stepenicama na treći
sprat. Pronalazi vrata - gola drvena vrata, neofarbana, nedovršena,
nalik nečemu što biste videli u gvožđari. Ne zna šta je očekivao, ali
sigurno ne to prazno ništavilo. Ta bezimena vrata.
Kuca. Iznutra dopire glas, glas njegove majke: „Otvoreno je”, kaže
ona.
On gura vrata. Iz hodnika se vidi da je stan svetao od sunca. Goli beli
zidovi. Miris mu je poznat, ali ne može da se seti odakle.
Usteže se. Ne može odmah da se natera da prođe kroz ta vrata i da
se vrati u majčin život. Trenutak kasnije, ona progovara opet, odnekud
iznutra. „U redu je”, kaže. „Ne boj se.”
Kada to čuje, samo što se ne slomi. Sada je vidi u navali sećanja,
kako stoji nad njegovim krevetom u ono oblačno jutro. On ima
jedanaest godina a ona se sprema da ode i da se nikada ne vrati.
Te reči ga peku do srži bića. Posežu preko decenija i prizivaju onog
bojažljivog dečaka kakav je on nekad bio. Ne boj se. To je bilo poslednje
što mu je tada rekla.
 | DRUGI DEO |
DUHOVI IZ OTADŽBINE
Kasno leto 1988.
 1.

SAMJUEL JE PLAKAO u svojoj sobi, tiho da ga ne čuje majka. Bio je to

slabašan plač, puko šunjanje po rubu pravog plača, možda blago
kmečanje praćeno uobičajenim prekidima disanja i izobličenim licem.
Bio je to plač prve kategorije: slabašan i podnošljiv, plač koji pročišćava
i može se sakriti, obično samo naviranje na oči ali bez pravih suza. Plač
druge kategorije više je bio emotivan plač, izazvan osećanjima
neprijatnosti, stida ili razočaranja. Zato je plač prve kategorije mogao
da preraste u plač druge nečijim pukim prisustvom: sramota ga je što
plače, što je plačljivko, a ta činjenica proizvodi novi vid plača - onaj
cmizdravi, slinavi plač mokrog lica koji još nije grlena treća kategorija,
koja podrazumeva krupnije suze, nalik kapima kiše, nastupe šmrcanja,
grčevito disanje i mahinalnu potrebu da se odmah nađe neko skrovito
mesto. Četvrta kategorija je bila grcavi napad ridanja, dok je peta bila
jednostavno nezamisliva. Da tako gleda na svoje plakanje, u
kategorijama kao za uragane, ohrabrivao ga je školski psiholog.
Tako da je toga dana imao potrebu za plačem. Majci je rekao kako
ide u svoju sobu da čita, što nije bilo neobično. Veći deo vremena
provodio je sam u svojoj sobi, gde je čitao knjige iz serijala Izaberi svoju
pustolovinu koje je kupio u pokretnoj biblioteci u školi. Sviđalo mu se
kako te knjige izgledaju na policama, tako sve zajedno, istorodne, belo-
crvenih hrbata i naslova kao što su Zalutali na Amazonu, Putovanje do
Stounhendža, Planeta zmajeva. Dopadalo mu se kako se staze u njima
račvaju, a kada bi stigao do neke posebno teške odluke, palcem je držao
stranicu i čitao dalje, da potvrdi kako je to bio prihvatljiv izbor. Knjige
su krasile izvesna jasnoća i simetrija za kakve je on nalazio da u
stvarnom svetu uglavnom izostaju. Ponekad je voleo da zamišlja kako
mu je život neka knjiga iz serijala Izaberi svoju pustolovinu, i kako je
srećna priča samo stvar pravih izbora. To kao da je davalo određeno
ustrojstvo neurednom i nepredvidivom svetu, koji mu je u većini
drugih konteksta bio strašan.
Zato je majci rekao da čita, a zapravo se lepo malo isplakao u prvoj
kategoriji. Nije bio siguran zašto plače, samo da ga nešto u vezi s tim
što je kod kuće nagoni da se sakrije.
U poslednje vreme, razmišljao je, kuća je postala nepodnošljiva.
To kako kuća sve u sebi naizgled hvata u zamku - toplotu dana,
miris njihovih sopstvenih tela. Zahvatio ih je kasni letnji toplotni talas,
i ceo Ilinois se topio. Sve je sagorevalo. Vazduh je bio gust lepak. Svece
su se srozavale na svojim mestima. Stabljike nisu mogle da nose cveće.
Sve je venulo. Sve je klonjavalo.
Bio je avgust 1988. U godinama koje će uslediti, Samjuel će se tog
meseca prisećati kao poslednjeg meseca kada je imao majku. Do kraja
avgusta ona će nestati. Ali on to još nije znao. Znao je samo da mora da
plače iz izvesnih apstraktnih razloga: vrućina je, zabrinut je, majka mu
se čudno ponaša.
Zato je otišao u svoju sobu. Plakao je ponajviše da to skine s
dnevnog reda.
Samo što ga je ona čula. U toj izrazitoj tišini, čula je sina kako plače
na spratu. Otvorila je njegova vrata i upitala: „Srce, jesi li dobro?”, a on
je odmah zaplakao jače.
Znala je da u takvim trenucima ništa ne treba da govori o podizanju
njegovog plača na višu razinu niti da bilo kako reaguje, jer ga
uvažavanje samo pothranjuje u groznoj povratnoj petlji koja se katkada
- onih dana kada on plače iznova i iznova a ona ne može a da ne dozvoli
da se njena razdraženost primeti - završava neobuzdanim ridanjem i
prekomernim disanjem u zbrci dečje veličine. Zato je, što utešnije
može, rekla: „Ja sam gladna. Jesi li ti gladan? Hajde da izađemo ti i ja”,
što ga je izgleda smirilo toliko da se presvuče i uđe u kola noseći se
samo sa slabijim posleplačnim štucanjem. To jest, dok nisu stigli do
restorana a ona videla da imaju specijalnu ponudu za hamburgere,
„Kupiš dva, dobiješ tri”, i rekla „Odlično. Uzeću ti hamburger. Hoćeš
hamburger, je l’ tako?”, a Samjuel, koji je sve vreme čeznuo za pilećim
kuglicama, zabrinuo se da će je razočarati ne bude li pristao na taj novi
plan. Zato je potvrdno klimnuo glavom i ostao u vrelim kolima dok mu
je majka otišla po hamburgere, i pokušavao sebe da uveri da je
hamburger priželjkivao od samog početka, ali što je više o tome
razmišljao, to mu je hamburger izgledao odvratniji - bajata zemička,
kiseli krastavci i onaj jednoliko isečeni luk veličine crva. Još pre nego
što se ona vratila s hamburgerima, bilo mu je malo muka i povraćalo
mu se na pomisao da će jedan morati da pojede. Na putu kući
pokušavao je da suzdrži plač koji će gotovo sigurno nastupiti kada
njegova majka primeti njegov mokar, cmizdravi nos i upita: „Dušice?
Šta je bilo?”, pa mu je uspelo da kaže samo „Neću hamburger!”, da bi se
zatim izgubio u poraznoj trećoj kategoriji.
Fej ništa nije rekla. Samo je okrenula kola dok je on zario lice u
toplu tkaninu suvozačkog sedišta i plakao.
Po povratku kući jeli su ćutke. Samjuel je sedeo s majkom u vreloj
kuhinji, klonuo na stolici, i žvakao poslednje komade piletine. Prozori
su bili otvoreni u nadi da će naići povetarac, koji nije nailazio.
Ventilatori su duvali topao vazduh. Gledali su kako im iznad glave zuji
kućna muva, vrteći se ukrug blizu tavanice. Taj insekt je bio jedini znak
života u prostoriji. On udari u zid, pa u prozorsko okno, pa iznenada,
ničim izazvan, tačno njima iznad glave, pade. Pao je mrtav pravo iz
vazduha i sleteo na kuhinjski sto težak kao kliker.
Oni pogledaše mali crni leš između sebe a onda se pogledaše i
međusobno. Da li se to stvarno dogodilo? Samjuelovo lice je bilo u
panici. Opet je bio na ivici suza. Trebalo mu je nešto da mu skrene
pažnju. Majka je morala da se umeša.
„Ajmo u šetnju”, reče Fej. „Napuni kolica. Ponesi devet omiljenih
igračaka?
„Molim?”, reče on, krupnih unezverenih očiju već sjajnih i vlažnih.
„Veruj mi. Hajde.”
„Dobro”, reče on, i to se na petnaestak minuta pokazalo kao
uspešno odvraćanje pažnje. Fej je imala utisak da joj je to glavna
majčinska dužnost: da odvraća pažnju. Samjuel će hteti da zaplače, a
ona će to preduprediti. Zašto devet igračaka? Zato što je Samjuel
preterano uredno i organizovano i sitničavo dete koje, na primer,
ispod kreveta drži kutiju s najboljih deset igračaka. Uglavnom su
posredi akcione figure iz Ratova zvezda i automobilčići marke Hot
Wheels. Povremeno je preuređuje, zameni ovo za ono. Ali ona je uvek
tamo. U bilo kom datom trenutku, on tačno zna kojih deset igračaka su
mu omiljene.
Zato mu je tražila da izabere devet igračaka, jer bila je blago
radoznala: šta će ostaviti?
Samjuel se nije pitao zašto to radi. Zašto devet igračaka? I zašto ih
nose napolje? Ne, on je dobio zadatak koji će izvršiti. Nije mnogo
mozgao o proizvoljnim pravilima.
 Nju je rastuživalo što ga je tako lako prevariti.
Fej je žarko želela da on bude malo pametniji. Da ga je malo teže
nasamariti. Nadala se da će ponekad više protivrečiti. Želela je da bude
spremniji na otpor, da bude srčaniji. Ali nije bio. Čuo bi pravilo i
pridržavao ga se. Birokratski mali robot. Gledala ga je kako broji
igračke, kako pokušava da se odluči između dve verzije iste akcione
figure - Luka Skajvokera s dvogledom i Luka Skajvokera sa svetlosnom
sabljom - i pomislila kako treba da se ponosi njime. Da se ponosi što je
tako brižljiv dečak, tako ljubak dečak. Ali njegova ljupkost ima cenu, a
to je osetljivost. Tako lako brižne u plač. Tako je glupavo krhak. Kao
kožica na zrnu grožđa. Zbog toga je ona katkada prestroga prema
njemu. Ne dopada joj se što kroz život ide u tolikom strahu od svega.
Ne voli da vidi kako se u njemu tako jasno odražavaju njeni sopstveni
neuspesi.
„Gotov sam, marna”, reče on, a ona u kolicima izbroja osam
igračaka - kako se ispostavilo, ostavio je oba Luka Skajvokera. Ali samo
osam igračaka, ne devet. Nije se držao njenog jednog jedinog prostog
uputstva. I ona sada ne zna šta želi od njega. Ljuti se kada je slepo sluša,
ali sada se ljuti i što je ne sluša bolje. Potpuno se rastrojila.
„Idemo”, reče ona.
Napolju je bilo lepljivo i bez i daška vetra. Nije se pomeralo ništa
osim talasića toplote što su izbijali iz krovova i asfalta. Išli su širokom
ulicom koja krivuda kroz naselje i tu i tamo grana se u škrbave slepe
ulice. Ispred njih, njihov kraj je sav bio u hrskavoj žutoj travi, garažnim
vratima i kućama istovetnih planova: ulazna vrata postavljena daleko
pozadi, garažna vrata izbačena daleko napred, kao da kuća pokušava
da se sakrije iza njih.
Ta glatka svetlosmeđa garažna vrata - kao da govore nešto
suštinsko o tom mestu, nešto o usamljenosti u predgrađima,
razmišljala je ona. Veliki trem ispred kuće izvodi te u svet, ali put do
njega preprečuju ti garažna vrata.
Kako je završila baš tu?
Zbog muža, eto kako. U tu kuću u Oukdejl lejnu, u tom gradiću
Strimvudu, jednom od brojnih, ni po čemu posebnih čikaških
predgrađa, preselio ih je Henri, i to nakon niza dvosobnih stančića u
raznim agroindustrijskim ispostavama Srednjeg zapada dok se on
uspinjao korporativnom lestvicom u oblasti koju je izabrao: gotova
zamrznuta jela. Kad su sleteli u Strimvud, Henri je tvrdio da im je to
poslednja selidba, budući da je dobio posao zbog koga vredi ostati:
pomoćnik direktora odeljenja za istraživanja i razvoj, odsek za
zamrznutu hranu. Onog dana kada su se uselili, Fej je rekla: „Valjda je to
to”, pa se okrenula prema Samjuelu. „Izgleda da će ti ovo biti dom.”
Strimvud18, pomisli ona sada. Ni potoka ni šume.
„Garažna vrata..reče, pa se okrete i zateče Samjuela kako zuri u
asfalt pred sobom, sasvim usredsređen na nešto. Nije je čuo.
„Nema veze”, reče ona.
Samjuel je vukao kolica, a njihovi plastični točkići kloparali su po
ulici. Ponekad bi se ispod nekog točkića zaglavio kamenčić pa bi kolica
stala uz trzaj koji ga zamalo ne bi oborio na zemlju. Kad god bi se to
dogodilo, imao je osećaj da razočarava majku. Zato je pazio na sve
vrste otpadaka i šutirao kamenje i komade malča19 i kore drveća, a
kada je šutirao pazio je da ne šutira previše jako iz straha da mu patika
ne zapne za neku pukotinu u pločniku i da ne padne, saplevši se ni o
šta, tek hodajući kako ne valja, čime se takođe plašio da će razočarati
majku. Trudio se da održava korak s njom - pošto će se ona možda
razočarati ako on zaostane pa bude morala da ga čeka - ali nije mogao
da ide toliko brzo da mu neka od onih osam igračaka slučajno ne bi
ispala iz kolica, što bi bilo trapavo i sigurno bi je razočaralo. Zato je,
kako bi s majkom održavao korak, morao da postigne baš odgovarajući
tempo, a onda da usporava na ispucalim i neravnim delovima ulice, i
da pazi na otpatke i šutira ih a da se ne saplete, i ako sve to bude
mogao uspešno da izvede, onda će dan možda biti bolji. Možda će
spasti dan. Možda će biti manje razočaranje. Možda će izbrisati ono što
se zbilo ranije, što je, opet, bio veliki glupavi plačljivko.
Sad mu je krivo zbog toga. Misli da je svakako mogao da pojede onaj
hamburger, samo da nije upao u frku, a da mu je pružio priliku,
hamburger bi sigurno bio sasvim prihvatljiv ručak. Zbog svega toga
grize ga savest. To kako je majka okrenula kola i donela mu pileće
kuglice sada mu izgleda tako dobro i plemenito. Dobro kako on nikada
neće moći da bude dobar. Oseća se sebičnim. Zato što mu plakanje
omogućava da dobije šta god poželi mada mu to uopšte nije namera. I
pokušava da nađe načina da majci kaže kako više nikada ne bi zaplakao
da se on pita i da ona više nikada ne bi morala satima da ga smiruje ili
da povlađuje njegovim neuviđavnim i bezobzirnim potrebama.
Želeo je to da kaže. Tražio je prave reći u glavi. U međuvremenu,
njegova majka je gledala drveće. Jedan hrast u dvorištu ispred
komšijske kuće. Kao i sve ostalo, i on je bio klonuo, sasušen i tužan,
grana pognutih ka tlu. Lišća ne baš zelenog već spržene boje ćilibara.
Nisu se čuli nikakvi zvuci. Nije bilo ni vazdušnih zvona ni ptica, psi nisu
lajali, deca se nisu smejala. Njegova majka je gledala to drvo. Samjuel
zastade pa pogleda i on.
Ona upita: „Vidiš li ga?”
Samjuel nije znao šta treba da vidi. „Drvo?”, upita.
„Blizu najviše grane. Vidiš?” Ona uperi prst. „Na samom vrhu. Onaj
list.”
On isprati njen prst i vide jedan jedini list koji ne izgleda sasvim
isto kao ostali. Bio je zelen i debeo, stajao uspravno i bacakao se kao
riba, uvrtao se kao na vihoru. Bio je jedini list na drvetu koji se
pomerao. Ostali su mirno visili u nepokretnom vazduhu. U kraju nije
bilo vetra, ali taj list je bio manijak.
„Znaš li šta je to?”, upita ona. „To je duh.”
„Stvarno?”, reče on.
„Taj list je opsednut.”
„List može da bude opsednut?”
„Sve može da bude opsednuto. Duh može da živi svugde, pa i u
listu.”
Gledao je kako se list okreće kao da je privezan za zmaja.
„Zašto to radi?”, upita on.
„To je duh neke osobe”, reče ona. „Otac mi je pričao o tome. Jedna
od njegovih starih priča. Iz Norveške, kad je bio dete. To je neko ko nije
toliko dobar da bi otišao u raj, ali ni toliko loš da bi otišao u pakao. On
je između.”
Samjuel dotada nije mislio da takva mogućnost postoji.
„Nema mira”, reče ona. „Hoće da ide dalje. Možda je bio dobra
osoba koja je samo jednom uradila nešto zaista loše. Ili je možda svašta
zgrešio, ali mu je bilo mnogo žao zbog toga. Možda nije želeo da radi
ništa što ne valja, ali nije mogao da odoli.”
Na to Samjuel ponovo zaplaka. Osećao je kako mu se lice krivi. Suze
su mu navrle tako nezaustavljivo brzo. Zato što je znao da on stalno
radi nešto što ne valja. Fej to primeti i zažmuri pa se snažno protrlja
prstima po slepoočnicama i rukom pokri lice. Bilo mu je jasno da je to
otprilike sve što ona danas može da istrpi, da je stigla do granice
strpljenja, da je plakanje zbog nečega rđavog rđavo samo po sebi.
„Dušice”, reče ona, „zašto plačeš?”
I dalje je želeo da joj kaže kako bi više od svega na svetu voleo da
prestane da plače. Ali nije to mogao da izgovori. Uspeo je, kroz suze i
sline, samo da ispljune nešto nevezano: „Neću da budem list!”
 „Zašto ti pada na pamet tako nešto, pobogu?”
Ona ga uze za ruku i povuče kući, i jedini zvuk u čitavom kraju bilo
je kloparanje točkića na kolicima i njegovo jecanje. Odvela ga je u
njegovu sobu i rekla mu da skloni igračke.
„I rekla sam ti da poneseš devet igračaka”, reče. „Ti si poneo osam.
Sledeći put probaj malo više da obratiš pažnju.” Zbog razočaranja u
njenom glasu on zaplaka još jače, toliko jako da nije mogao da govori,
pa nije mogao ni da joj kaže da je u kolica stavio osam igračaka jer su
deveta igračka sama kolica.
 2.

SAMJUELOV OTAC JE ZAHTEVAO da svako nedeljno veče budu

posvećeno „porodici” i da obavezno večeraju zajedno, tako da svi sede
za stolom dok se Henri junački trudi da zapodene razgovor. Jeli bi neko
gotovo jelo iz njegovog posebnog kancelarijskog zamrzivača, gde su
stajala ogledna jela i jela za ispitivanje tržišta. Ona su obično bila
smelija, egzotičnija - mango umesto pečenih jabuka, slatki krompir
umesto običnog krompira, slatko-kisela svinjetina umesto svinjskih
odrezaka, ili nešto što na prvi pogled ne izgleda baš najzgodnije za
zamrzavanje: kifle s jastogom, recimo, ili grilovani sir, ili topljenac s
tunjevinom.20
„Znaš šta je najzanimljivije kod zamrznutih jela?”, reče Henri. „To
što nisu bila popularna dok kompanija Svanson nije rešila da ih nazove
’TV večerama’. Zamrznuta jela su bila prisutna već deceniju kada su
promenila ime u TV večere i bum, prodaja je naglo skočila.”
„Mm-hm”, reče Fej dok je buljila pravo u svoju pileću plavu traku.
„Kao da je ljudima trebala dozvola da jedu ispred televizora, znaš?
Kao da su svi već želeli da jedu ispred TV-a, ali su čekali da im neko
dozvoli.”
„To je strašno zanimljivo”, reče Fej tonom koji ga navede da smesta
ućuti.
Zatim je usledilo još tišine da bi zatim Henri upitao šta porodica
večeras želi da radi, Fej mu je predložila da jednostavno ode da gleda
TV, Henri je upitao hoće li da mu se pridruži, Fej mu rekla da neće,
mora da stavi sudove na mesto i da pospremi i da on „slobodno ide”,
Henri upitao treba li joj pomoć u spremanju, Fej rekla da joj ne treba,
samo bi joj smetao, Henri ukazao da bi večeras ona mogla da se opusti
a da on pospremi, Fej se uznemirila i ustala i rekla „Ne znaš ni gde šta
ide”, a Henri je preko pogledao i zaustio da nešto kaže, ali naposletku
nije rekao.
Samjuelu je očev i majčin brak ličio na brak kašike i meljača
biootpada za sudoperu.
„Mogu li ja da idem?”, upita Samjuel.
Henri ga pogleda, povređen. „Ovo je porodično veče”, reče.
„Možeš”, reče Fej, a Samjuel skoči sa stolice i odjuri napolje. Spopala
ga je ona poznata želja da ode da se sakrije. Tako se osećao kad god mu
se činilo da se napetost u kući skuplja u njemu. Krio se u šumi, u
šumarku što je rastao duž neveselog potoka koji je proticao iza naselja.
Nekoliko kratkih stabala što izbijaju iz blata. Veštačko jezerce, u
najbolju ruku duboko do struka. Potok koji je sakupljao sve otpadne
vode iz naselja tako da je nakon kiše imao šaren mastan film. U pogledu
prirode, šumarak je zaista bio bedan. Ali drveće je bilo taman toliko
debelo da ga sakrije. Kad je bio tamo, bio je nevidljiv.
Ako bi ga neko pitao šta radi, rekao bi „Igram se”, što nije bio
najpotpuniji opis. Može li se to stvarno nazvati igrom kada on samo
sedi u travi i glibu, krije se u lišću i baca u vazduh semenke javora, koje
se u padu vrte poput helikopterskih rotora?
Samjuelu je namera bila da dođe na potok i sakrije se na dva-tri
sata, makar dok ne dođe vreme za spavanje. I tražio je neko mesto,
neko zgodno ulegnuće u tlu koje će mu priuštiti najveću zaštitu. Mesto
gde će, bude li preko sebe stavio nekoliko grana i malo lišća, biti
sakriven. I tako je sakupljao grančice i grane kojima će se pokriti -
nalazio se ispod jednog konkretnog hrasta i kopao po suvom lišću i
žirovima na zemlji - kada iznad njega nešto zapucketa. Začu se kako
pucaju grane, drvo zaškripa, a on podiže glavu tačno na vreme da vidi
kako neko skače s drveta i silovito sleće na zemlju iza njega. Dečak, ne
stariji od Samjuela, koji ustade i jarosno se zagleda u njega očima
oštrim, zelenim i bezmalo mačjim. Nije bio krupniji od Samjuela, ni
viši, niti i po čemu fizički poseban osim po izvesnom neopipljivom
načinu na koji je ispunjavao prostor. Telo mu je odisalo izvesnom
pojavom. On priđe Samjuelu. Lice mu je bilo suvo i koščato a obrazi i
čelo umrljani krvlju.
Samjuel ispusti grančice. Želeo je da utekne. Govorio je sebi da beži.
Dečak mu se približi i odnekud iza leđa izvadi nož, težak srebrni
mesarski nož, kakav je Samjuel viđao u majčinoj ruci kada seče nešto
što ima kosti.
Samjuel zaplaka.
Samo je stajao i plakao, ukopan u tlo, i čekao svoju sudbinu, ma
kakva bila, da joj podlegne. Uskočio je pravo u balavu mokru
bespomoćnu zbrku treće kategorije. Osećao je kako mu se lice napinje
a oči iskolačuju kao da mu neko otpozadi zateže kožu. Drugi dečak je
sada stajao tačno ispred njega i Samjuel je izbliza video krv na njemu,
još vlažnu i blistavu na suncu. Jedna kap krvi tekla mu je niz obraz i
ispod brade i niz vrat i ispod majice, a Samjuel se nije ni pitao odakle
ona potiče koliko je samo cvileo zbog užasne činjenice njenog
prisustva. Dečak je imao kratku rićkastu kosu, oči naizgled
nepristupačne i mrtve, pege, nešto nalik osećaju vlasti nad telom,
pribranosti i slivenim pokretima jednog sportiste, dok je polako dizao
nož iznad glave u univerzalnom jeziku psihopatskog ubilačkog
ubadanja.
„Ovo se zove uspešna zaseda”, reče dečak. „Da smo u ratu, vrč bi bio
mrtav.”
U kriku koji je Samjuel ispustio skupila se sva njegova muka,
kanalisana u jedan jedini jauk, snažan tužan vrisak u pomoć.
„Bokte”, reče dečak. „Baš si ružan kada plačeš.” On spusti nož. „U
redu je. Vidi. Samo sam se šalio?”
Ali Samjuel nije mogao da prestane. I dalje ga je obuzimala histerija.
„U redu je”, reče dečak. „Nema frke. Ne moraš da govoriš.”
Samjuel preko nosa prevuče podlakticu, na kojoj ostade duga
klizava pruga.
„Hajde sa mnom”, reče dečak. „Hoću nešto da ti pokažem.”
On povede Samjuela do potoka pa zatim nekoliko metara duž
njegove obale, dok ne dođe do mesta blizu veštačkog jezerceta gde se
srušilo jedno drvo, ostavivši veliko udubljenje između korenja i zemlje.
„Vidi”, reče dečak. Uperio je prst u mesto gde je izgladio blato i
pretvorio ga u improvizovanu činiju. A u činiji je bilo nekoliko
životinja: nekoliko žaba, jedna zmija, jedna riba.
„Vidiš ih?”, upita on. Samjuel klimnu glavom. Zmiji, vide on sada,
nedostajala je glava. Žabe su bile razrezane po stomaku ili ubodene u
leđa. Bilo ih je najmanje osam ili devet, mrtve sve osim jedne, kojoj su
se ritale noge, vozile bicikl u vazduhu. Ribe su bile obezglavljene kod
škrga. Sve su ležale u krvavoj sluzi koja se skupila na dnu činije.
„Razmišljam da ih spalim let-lampom”, reče dečak. „Znaš, pomoću
spreja protiv insekata i upaljača?”
On to pokaza: kako pali upaljač i prinosi mu sprej.
„Sedi”, reče. Samjuel ga posluša, a dečak gurnu dva prsta u krv.
„Moraćemo da te očeličimo”, reče, pa razmaza Samjuelu krv po licu
- dve pruge ispod očiju i jednu na čelu.
„Eto”, reče. „Sad si iniciran.” Zabode nož u blato tako da stoji
uspravno. „Sad si stvarno živ.”
 3.

SUNCE JE ZALAZILO, dnevna vrućina jenjavala a komarci izbijali iz

šumarka u zujavim eskadrilama, kada dva dečaka izroniše iza drveća,
kaljavi i mokri. Hodali su po terenu koji Samjuel nikada nije video, koji
ga je odveo dalje od njegovog kraja, u kraj koji se zvao Venišn Vilidž.
Dečacima su lica bila sjajna i vlažna jer su se umili vodom iz jezerceta
da speru mrlje životinjske krvi. Iako su bili iste visine, i istog uzrasta, i
približno iste građe - što će reći niski, stari jedanaest godina i
zategnuto mršavi, nalik užadima napetim do maksimalne izdržljivosti -
svakome ko ih vidi bilo je očigledno da je jedan od njih glavni. Zvao se
Bišop Fol - on je skakao s drveća, pravio zasede, ubijao životinje.
Objašnjavao je Samjuelu kako će jednog dana biti general armije u
američkoj vojsci.
„Dužnost, čast, zemlja”, reče on. „Neprijatelja napadni kad se ne
nada. To je moje geslo.”
„Kog neprijatelja?”, upita Samjuel, koji je razgledao kuće Venišn
Vilidža, veće nego što je ikada video.
„Koji god da je aktuelan”, reče Bišop. „Hua.”21
Naum mu je bio da se posle vojne akademije prijavi u vojsku kao
oficir, pa da postane major, pa pukovnik, pa konačno, jednog dana,
general armije.
„General armije ima moćniju dozvolu za pristup tajnim podacima
nego predsednik”, reče Bišop. „Znaću sve moguće tajne.”
„Hoćeš li mi ih odati?”, upita Samjuel.
„Ne. To je poverljivo.”
„Ali nikome neću reći.”
„Državna bezbednost. Izvini.”
„Molim te?”
„Ne dolazi u obzir.”
 Samjuel klimnu glavom. „Ići će ti to od ruke.”
Ispostavilo se da će se Bišop pridružiti Samjuelu u šestom razredu
tamošnje državne osnovne škole, pošto su ga iz privatne, akademije
Blaženo srce, nedavno izbacili jer, po njegovim rečima, „nije trpeo
nikakva sranja”, što je značilo da je na vokmenu slušao AC/DC, jednoj
časnoj sestri rekao da „odjebe” i tukao se sa svakim ko je voljan, čak i
sa učenicima, pa i sa sveštenicima.
Akademija Blaženo srce bila je privatni katolički internat koji je
zaista bio jedina lokalna mogućnost ako želiš da ti se deca upišu na
neki elitni univerzitet na Istočnoj obali. Onamo su decu slali svi
roditelji iz Venišn Vilidža. Samjuel u Venišn Vilidžu nikada nije bio, ali
katkada, u dužim vožnjama bicikla, prolazio je pored ulazne kapije
naselja, bakarne i tri metra visoke. Tu su kuće bile velike vile u
rimskom stilu gradnje, ravnih krovova sa crepom od pečene gline i
kružnim kolskim prilazima što zavijaju oko upečatljivih fontana. Kuće
je delilo rastojanje ne manje od fudbalskog igrališta. U svakom dvorištu
bazen. Na prilazima egzotična sportska kola, ili vozila za golf, ili i jedno
i drugo. Samjuel je zamišljao ko bi tu mogao da živi: televizijske zvezde,
profesionalni igrači bejzbola. Ali Bišop reče da su posredi mahom
„dosadni kancelarijski ljudi”.
„Ovaj tip”, reče Bišop, upirući prst u jednu vilu, „ima kompaniju za
osiguranje. A onaj”, reče, upirući u drugu, „upravlja bankom ili šta već.”
Venišn Vilidž je imao devetnaest stambenih jedinica za po jednu
porodicu - svaka od njih standardizovana trospratnica sa šest spavaćih
soba, četiri kupatila s punom opremom, tri toaleta, mermernim
kuhinjskim radnim pločama, vinskim podrumom kapaciteta od petsto
boca, privatnim unutrašnjim liftom, prozorskim oknima otpornim na
udare tornada, prostorijom za vežbanje i garažom za četiri vozila - koje
su sve imale istovetnu kvadraturu od 492 kvadrata i, usled naročito
tretiranog lepka korišćenog u gradnji, neznatno mirisale na cimet.
Potpuna jednoobraznost kuća zapravo je bila jedinstvena povoljna
odlika za porodice koje su se plašile da neće imati najlepšu kuću u
kraju. Trgovci nekretninama su često govorili da u Venišn Vilidžu ne
moraš da se „nadmećeš s najbogatijim komšijama”, mada su, tamo
odakle su došle, sve porodice u Vilidžu bile upravo te „najbogatije
komšije”. A hijerarhije su neupadljivo izbijale na površinu u drugim
oblicima - raznorazni baštenski dodaci u vidu senica ili dvospratnih
zastakljenih verandi ili čak osvetljenog teniskog terena sa zemljanom
podlogom Har-tru. Sve kuće su bile napravljene po potpuno istom
kalupu, ali imale su jedinstvene dodatke.
Džakuzi s morskom vodom u dvorištu, na primer, iza jedne od vila
pred kojima se Bišop zaustavio.
„Ovde živi direktor Blaženog srca”, reče Bišop. „Jedan debeli
smrad.”
On se razmetljivo uhvati za međunožje i ka kući pokaza srednjak, pa
zgrabi jedan kamenčić koji je ležao u slivniku.
„Gledaj ovo”, reče, pa zavrljači kamen ka direktorovoj kući. To kao
da se zbilo pre no što je ijedan od njih dvojice stigao da razmisli.
Kamen se namah našao u vazduhu, i oni su ga gledali kako leti i sve se
načas naizgled usporilo kada obojica shvatiše da će kamen sigurno
udariti u kuću i da oni ništa ne mogu da preduzmu povodom toga.
Kamen je leteo kroz crvenonarandžasto nebo i sada je to bilo samo
pitanje sile teže i vremena. Kamen krenu naniže u luku i za dlaku
promaši šumskizeleni jaguar na direktorovom kolskom prilazu,
pogodivši aluminijumsku garažu tik iza jaguara uz oštar udarac koji
muklo odjeknu. Dečaci se pogledaše ushićeno i užasnuto, jer činilo im
se da je taj tresak kamena o garažu najglasniji zvuk na svetu.
„Bokte!”, reče Bišop, pa se obojica, kao da ih pokreću prirodni
nagoni životinja koje neko lovi, dadoše u beg.
Trčali su Vija22 Venetom, jedinom ulicom u kraju, koja je išla
približno istim vijugavim putem kao jeleni dok je to mesto još bilo
prirodni rezervat, putem koji se protezao između veštačkog jezerceta
na severu i velikog odvodnog kanala na jugu, a te dve vodene mase bile
su dovoljne, čak i po ilinoiskim zimama, da vodom snabdevaju
skromnu populaciju jelena, krdo čije se potomstvo još zadržavalo u
Venišn Vilidžu i terorisalo razne brižno održavane cvetne biljke i
vrtove. Jeleni su bili toliko dosadni da su žitelji Venišn Vilidža svaka tri
meseca isplaćivali honorar istrebljivaču jelena, koji je na stubovima
ostavljao kocke soli za lizanje začinjene otrovom, dovoljno visoko da
odrastao jelen može da ih dosegne (ali, što je važno, previsoko da bi
bilo koje komšijsko kuče od deset kila ili manje slučajno moglo da ih
proguta). Otrov nije delovao odmah nego se gomilao u jelenovom telu,
tako da bi životinja, kada joj proradi samrtnički nagon, obično odlutala
daleko od krda i uginula, zgodno, negde drugde. I tako su, pored
standardizovanih poštanskih sandučića na temu gondola i vodenih
elemenata u dvorištima ispred kuće, druge najučestalije arhitektonske
pojedinosti u Venišn Vilidžu bili stubovi s kockama soli za lizanje i
znaci na kojima piše OPASNOST. OTROV. NE PRILAZI vrlo taktičnim i
otmenim serifnim fontom, kakav se takođe mogao naći na službenom
papiru za pisanje Venišn Vilidža.
Taj kraj ne bi ni postojao da nije bilo rupe u zakonu koju su
iskoristili čikaški investitori. Pre Venišn Vilidža tamo se nalazio
prirodni rezervat Svilenica, tako nazvan po biljci koja je tu rasla u
izobilju i leti privlačila rojeve leptira monarha. Grad je tražio neku
privatnu organizaciju - po mogućstvu neprofitnu i/ili dobrotvornu - da
vodi računa o rezervatu i njegovim raznim stazama, opštem zdravlju i
bioraznolikosti. Odredbe koje je grad sastavio propisivale su da kupac
na tom zemljištu ne srne da gradi, niti da ga proda bilo kome ko će na
njemu graditi. Ali ugovor nije govorio ništa o tome kome taj kupac
(naime drugi) može da proda zemljište. Tako je jedan poslovni partner
kupio zemljište pa ga prodao drugom poslovnom partneru, koji ga je
brže-bolje prodao trećem, a ovaj je s drugom dvojicom smesta osnovao
društvo sa ograničenom odgovornošću pa prionuo da krči šumu. Oko
nekadašnjeg prirodnog rezervata Svilenica podigli su debelu bakarnu
ogradu i zemljište reklamirali najbogatijim kupcima, kakvi se mogu
sresti na aukcijama u Sotbiju, krilaticama kakva je bila i: „Presek
luksuza i prirode”.
Jedan od trojice partnera osnivača, trgovac berzanskom robom s
kancelarijama i na čikaškoj berzi i na Volstritu, još je živeo u Venišn
Vilidžu. Zvao se Džerald Fol. Bio je to Bišopov otac.
Džerald Fol, jedini čovek u naselju, ne računajući sama dva dečaka,
koji je video kako kamen udara u direktorovu kuću, koji je gledao kako
Bišop i Samjuel trče blagim nagibom ulice prema niskom kraju
ćorsokaka na kraju Vija Veneta, gde je on stajao na kolskom prilazu, sa
otvorenim vratima svog crnog be-em-vea, desnom nogom već u
kolima, levom još na prilazu koji krasi skupa kaldrma visokog sjaja. Baš
se spremao da krene kada je spazio svog sina kako kamenom gađa
direktorovu kuću. Dečaci ga nisu videli dok se i sami nisu našli na
kolskom prilazu, gde su škripavo zakočili na uglačanom kamenu,
zvučeći kao košarkaši na podu sale za fiskulturu. Bišop i njegov otac
načas su se posmatrali.
„Direktor je bolestan”, reče otac. „Zašto mu dosađuješ?”
„Izvini”, reče Bišop.
„Veoma je bolestan. On je bolesnik.”
„Znam.”
„Šta ako spava a ti si mu to upravo pokvario?”
„Obavezno ću se izviniti.”
 „Izvini se.”
„Kuda ćeš?”, upita Bišop.
„Na aerodrom. Malo ću boraviti u stanu u Njujorku.”
„Opet?”
„Ne gnjavi sestru dok nisam tu.” On pogleda dečacima noge, mokre
i prljave od šume. „I ne unosite blato u kuću.”
Na to Bišopov otac sasvim uđe u kola i zalupi vrata, motor zaprede i
ožive a be-em-ve zavojito siđe s prilaza, proizvodeći gumama na
glatkom kamenju zvuk kao da nešto vrišti.
Unutra je domaćinstvo Folovih krasila izvesna formalnost koja je
Samjuela odvraćala od toga da išta dodirne: blistavo beli kameni
podovi, lusteri s kojih vise kristalne stvarčice, cveće u visokim i tankim
staklenim vazama koje se lako ruše, uramljena apstraktna umetnička
dela na zidovima osvetljenim ugradnim sijalicama, težak drveni
kredenac sa dvadesetak snežnih kugli, površine stolova ulaštene kao
ogledala, slično uglačane kuhinjske radne ploče od belog mramora,
svaka soba i hodnik označeni širokim lukom postavljenim na korintske
stubove vrhova urešenih tako raskošnim pojedinostima da su ličili na
muskete koje su se zaglavile pri opaljivanju i rascvetale se.
„Ovuda”, reče Bišop. Odveo ih je u sobu koja je mogla da se zove
samo „TV soba”, zbog televizora s velikim ekranom pored koga se
Samjuel osećao kao patuljak. TV je bio viši od njega, i širi od njegovog
raspona ruku. Ispod televizora bili su razbacani razni kablovi i žice za
konzole za igranje nespretno naslagane u jednom ormariću. Oko njih
nasumice su ležali kartridži, nalik potrošenim artiljerijskim granatama.
„Voliš li Metroid ili Kaslvaniju ili Super Marija?”, upita Bišop.
„Ne znam.”
„U Super Mariju mogu da spasem princezu a da ne poginem. Prešao
sam i Megamen, Dabl dragon i Kid Ikarus.”
„Nije važno šta ćemo igrati.”
„Imaš pravo. Sve je to manje-više ista igra. Ista osnovna polazna
pretpostavka: idi desno.”
On posegnu u ormarić i izvadi Atari sav zapetljan u sopstvene
kablove.
„Zapravo više volim klasike”, reče. „Igre napravljene pre nego što su
se utemeljili svi klišei. Galaga. Donki Kong. I Džaust mi je jedna od
omiljenih, iako je uvrnuta.”
„Nikada je nisam igrao.”
„Da, uvrnuta je. Nojevi i još štošta. Pterodaktili. Tu je i Sentipid. I
Pakmen. Igrao si Pakmen, je l’ tako?”
„Da!”
„Neviđen je, zar ne? Evo jedne.” Bišop uze kartridž po imenu Misajl
komand23 i gurnu ga u Atari. „Prvo gledaj mene, pa ćeš znati kako se
igra.”
Cilj Misajl komanda bio je zaštititi šest gradova od neprestanog
pljuska interkontinentalnih balističkih raketa. Kada bi sletela na neki
od šest gradova, raketa je to činila uz ružan prasak i mrljicu koja je
verovatno trebalo da bude oblak u obliku pečurke, ali je pre ličila na
mali oblutak ili žabu koja remeti površinu mirne bare. Muzička podloga
igre bila je uglavnom osmobitna digitalna konverzija sirene za
vazdušnu opasnost. Bišop je postavljao nišan ispred dolaznih raketa i
pritiskao dugme, a s tla je uvis kretala tanka linija svetlosti i polako se
uspinjala do naciljanog mesta, gde se sudarala s nuklearkom u padu.
Negde do devetog nivoa Bišop nije izgubio nijedan grad. Nakon
izvesnog vremena Samjuel je potpuno prestao da prati koji je nivo tako
da, kada je nebo već vrvelo od tragova raketa koje padaju brzo i
učestalo, nije imao pojma koliko je ekrana savladano. Sve to vreme
Bišopovo lice bilo je krajnje mirno, riboliko i bezizražajno.
„Hoćeš da gledaš kako igram ponovo?”, upita Bišop dok je na
ekranu bleštalo KRAJ IGRE.
„Jesi li pobedio?”
„Kako misliš pobedio?”
„Jesi li spasao sve gradove?”
„Ne možeš da spaseš sve gradove.”
„Šta je onda cilj?”
„Uništenje je neizbežno. Cilj je da se ono uspori.”
„Da bi ljudi mogli da pobegnu?”
„Naravno. Šta god.”
„Igraj opet.”
I tako je Bišop bio na šestom ili sedmom nivou u svojoj drugoj
partiji, a Samjuel je umesto igre gledao Bišopovo lice - tako
usredsređeno i spokojno, čak i kada mu rakete padaju oko gradova, čak
i kada mu ruke trzaju kontroler ovamo i onamo - kada, izvan sobe,
Samjuel nešto začu, nešto novo.
Bila je to muzika. Čista i jasna i nimalo nalik škripavim i digitalnim
zvucima koji su trenutno dopirali iz televizora. Muzičke lestvice, neki
solo žičani instrument koji se uspinje i silazi nekom lestvicom.
„Staje to?”
 „Moja sestra”, reče Bišop. „Betani. Vežba.”
„Šta vežba?”
„Violinu. Biće svetski poznata violinistkinja. Stvarno je izvanredna.”
„I ja bih rekao!”, istrtlja Samjuel možda previše oduševljeno,
pomalo u neskladu s konkretnim razgovorom. Ali želeo je da se Bišopu
svidi. Trudio se da bude dopadljiv. Bišop ga kratko i znatiželjno
pogleda da bi se zatim ponovo zagledao preda se, belo, napred ka
desetom i jedanaestom nivou, dok je muzika napolju prerasla iz
osnovne lestvice u pravu muziku, uzvišen i gust solo za koji Samjuel
nije mogao da veruje da dopire od nekoga živog a ne s radija.
„To je stvarno tvoja sestra?”
„Da.”
„Hoću da vidim”, reče Samjuel.
„Čekaj. Gledaj ovo”, reče Bišop kada jednim hicem uništi dve
nuklearke odjednom.
„Samo nakratko”, reče Samjuel.
„Ali nisam izgubio još nijedan grad. Ovo je možda najbolji rezultat
svih vremena u Misajl komandu. Možda prisustvuješ stvaranju istorije.”
„Odmah se vraćam.”
„Dobro”, reče Bišop. „Ti si na gubitku.”
I Samjuel ode da pronađe izvor muzike. Tragom zvukova išao je
kroz glavni lučni hodnik i kroz bleštavu kuhinju, do zadnjeg dela kuće,
do jedne kancelarije gde je polako pomolio nos iza dovratka, zavirio
unutra i video, prvi put, Bišopovu sestru.
Bili su blizanci.
Betani je bila pljunuti Bišop, iste obrve u obliku štrikli, ista
neupadljiva snaga. Ličila je na kakvu vilenjačku princezu iz nekog
romana iz serijala Izaberi svoju pustolovinu: besmrtno mlada, lepa i
mudra. Oštri uglovi obraza i nosa pristajali su joj bolje nego Bišopu.
Dok je Bišop izgledao ljutit, ona je izgledala otmena, dostojanstvena.
Duga i gusta kestenjasta kosa, tanke obrve nabrane od
usredsređenosti, dug vrat i nežne ruke i uspravno držanje i to kako
pažljivo sedi u suknji, svojevrsna pristojnost, elegancija i zrelost kakve
priliče jednoj dami i koje su Samjuela jednostavno očarale. Mnogo mu
se dopadalo kako se ona kreće s violinom, kako čitava mašinerija glave,
vrata i trupa kao da joj klizi s pokretima gudala. To je bilo u oštroj
suprotnosti s decom iz školskog orkestra, koja su silila zvuke iz
instrumenata mehanički i naopako. Ona je svirala tako lako.
Tada to nije znao, ali to će mu postati obrazac lepote do kraja
života. Svaku devojku koju nadalje bude sreo porediće, u glavi, s tom
devojkom.
Ona završi na jednoj dugoj noti gde učini onu neverovatnu stvar
kada gudalo i dalje ide napred-nazad a ipak nema nikakvog prekida,
samo produžen, tečan zvuk. Pa otvori oči i pogleda pravo u njega, tako
da su se netremice gledali jedan zastrašujući trenutak dok ona ne
spusti violinu u krilo i ne reče: „Zdravo.”
Samjuela nikada nisu spopale tako neprijatne čežnje. Telo mu je
prvi put tako ustreptalo: pazusi su mu bili lepljivi od hladnog znoja,
usta su mu se odjednom činila premalim, jezik mu je namah bio
ogroman i suv, paničan osećaj u plućima kao da je predugo zadržavao
dah - sve mu se to steklo u telu kao svojevrsna hipersvesnost, neobično
magnetsko privlačenje prema predmetu njegove želje, što je znatno
odstupalo od onoga kako je na većinu ljudi pokušavao da ne obraća
pažnju ili je od njih pokušavao da se sakrije.
Devojčica ga je čekala da nešto kaže, ruku u krilu, položenih na
violini, nogu prekrštenih na skočnim zglobovima, onih prodornih
zelenih očiju...
„Ja sam Bišopov drug”, konačno reče Samjuel. „Došao sam s
Bišopom.”
„Dobro.”
„Tvojim bratom?”
Ona se osmehnu. „Da, znam.”
„Čuo sam te kako vežbaš. Zašto vežbaš?”
Načas ga je zbunjeno gledala. „Da mi prsti zapamte note”, reče.
„Uskoro imam koncert. Kako ti se činilo?”
„Bilo je divno.”
Ona klimnu glavom i kao da razmotri njegovu izjavu. „U trećem
stavu je strašno teško čisto odsvirati dvoglase”, reče.
„Aha.”
„I gadna su arpeđa na trećoj strani. Uz to moram da sviram u
decimama, što je čudno.”
„Da.”
„Imam osećaj kao da sve vreme padam, u tom trećem stavu. Da
posrćem od početka do kraja.”
„Nije tako zvučalo.”
„Kao da sam ptica priheftana za stolicu.”
„Da”, reče Samjuel. Tema mu nimalo nije prijala.
„Moram da se opustim”, reče ona. „Pogotovo u drugom stavu. U
drugom stavu su te duge melodijske linije, i ako se sviraju sa previše
uživanja upropasti se muzikalnost čitavog komada. Moraš da budeš
smiren i sabran, a to je poslednje što telo želi kada sviraš solo.”
„Možda možeš, ne znam, da dišeš?”, reče Samjuel, jer je njemu to
majka govorila za vreme neobuzdanih četvrtih kategorija: Samo diši.
„Znaš šta pomaže?”, reče ona. „Zamislim da mi je gudalo nož.” Ona
ga podiže, gudalo, i uperi u njega u tobožnoj pretnji. „A onda zamislim
da je violina kocka maslaca. Zatim se pravim da povlačim nož kroz
maslac. Takav bi osećaj trebalo da imam.”
Samjuel samo klimnu glavom, bespomoćan.
„Odakle poznaješ mog brata?”, upita ona.
„Skočio je s drveta i uplašio me.”
„Aha”, reče ona, kao da to sasvim ima smisla. „Sada igra Misajl
komand, zar ne?”
„Otkud znaš?”
„Brat mi je. Osećam to.”
„Stvarno?”
Kratko ga je gledala u oči, pa se zakikota. „Ne. Čujem.”
„Šta čuješ?”
„Igru. Slušaj. Zar ti ne čuješ?”
„Ne čujem ništa.”
„Moraš da se usredsrediš. Samo oslušni. Zažmuri i slušaj.”
To je i učinio, pa začu kako se različiti kućni zvuci razdvajaju,
otkidaju od jednog zajedničkog brujanja i prerastaju u zasebne
pojedinosti: klima koja radi negde u zidovima, vazduh što fijuče kroz
ventilacione cevi, vetar koji se napolju češe o kuću, frižider i zamrzivač,
i Samjuel sve to prepoznade i odagna od sebe i oseti kako mu se
koncentracija pruža dublje u kuću i zmijuga od sobe do sobe dok on
naprasno ne začuje, kako iskaču iz tišine, jedva čujne i prigušene sirene
za vazdušnu opasnost, eksplozije raketa, onopju-pju pri njihovom
ispaljivanju.
„Čujem”, reče on, ali kada otvori oči, Betani ga više nije gledala.
Okrenula je glavu prema velikom prozoru što gleda na dvorište i šumu
iza njega. Samjuel isprati njen pogled i vide, napolju, kroz sumrak, na
rubu šumarka, petnaestak metara odatle, krupnog odraslog jelena.
Svetlosmeđeg i pegavog. Krupne crne životinjske oči. A kada se pomeri,
životinja zahrama i zatetura se, pade i povrati se pa opet ustade i
produži, ljuljajući se i đipajući samo da bi se pomerala.
„Šta mu je?”, upita Samjuel.
 „Jeo je so.”
Jelena ponovo izdadoše prednje noge, pa se odgurivao na trbuhu.
Onda se trenutačno oporavio, samo da bi okrenuo i izvio vrat tako da
može da ide samo ukrug. Oči su mu bile razrogačene i preplavljene
užasom. Iz nosa mu je curila ružičasta pena.
„To se stalno događa”, reče Betani.
Jelen se okrenu prema šumi i uđe između drveća. Gledali su ga kako
ide, posrćući napred, dok ga nije zaklonilo lišće. Zatim je utihnulo sve
osim slabašnih zvukova iz drugog kraja kuće: bombi koje padaju s neba
i sa zemljom sravnjuju čitave gradove.
 4.

KADA JE POČELA ŠKOLSKA GODINA, počelo je i da se događa nešto

novo: Samjuel bi sedeo na času i verno i sitničavo beležio šta god da
gospođica Bouls u tom trenutku predaje - američku istoriju, množenje,
gramatiku - iskreno razmišljao o gradivu, svojski se trudio da ga
razume i strahovao kako ona svakog časa može da ga prozove i
postavlja mu neočekivana pitanja o gradivu koje je upravo prešla, što je
neretko radila, rugajući se deci koja pogrešno odgovore, ukazujući
nekih narednih sat vremena da im je mesto možda pre u petom nego u
šestom razredu, a Samjuel je pomno slušao i nimalo nije dozvoljavao
da mu mozak bludi i nije mislio na devojčice niti radio bilo šta u vezi s
njima, ali to se ipak događalo. Počinjalo je kao svojevrsna toplina,
peckanje, nalik onom osećaju kada se neko sprema da te zagolica,
onom strašnom iščekivanju. Zatim naprasna svest o nekom delu tela
koji je dotada bio nezapažen, koji je bio među svim onim osećajima
koji se javljaju ispod onoga na šta on obraća pažnju: tkanina na
njegovim ramenima, kako mu stoje čarape, šta mu lakat dodiruje u bilo
kom trenutku. Telo mu se najčešće izgubi. Ali u poslednje vreme, bez
ikakvog razloga, češće no što bi on to voleo, đoka mu je postao uporan.
Na času, za klupom, imao je običaj da se obznani. Odupirao mu se o
farmerke a zatim o nepopustljivi metal s donje strane školske klupe
univerzalne veličine. Nevolja je bila u tome što je sve to dizanje,
oticanje i guranje bilo sramotno, ali isto tako, u čisto fizičkom pogledu,
bilo je jako prijatno. Želeo je da nestane, ali s druge strane i nije.
Zna li gospođica Bouls? Primećuje li? Da joj se neki učenici
svakodnevno zanesu i zablesave kada ih nervni sistem odvede nekud
drugde? Ako i zna, ništa ne govori. I nikada nijednog dečaka u takvom
stanju ne proziva i ne traži od njega da stoji dok odgovara. To je za
gospođicu Bouls neobično milostivo.
 Samjuel pogleda na sat: deset minuta do odmora. Pantalone su mu
bile pretesne. Osećao se kao da je zakucan za stolicu. Onda mu u glavi
nehotice blesnuše vizije devojčica, mentalne zalihe slika slučajno
zabeleženih tu i tamo: izrez koji je video kada se neka žena sagla u
tržnom centru, delić noge i prepona i unutrašnje strane butine kada
devojčice iz razreda sedaju; a sada i nova vizija, Betani, u svojoj sobi,
kako sedi uspravno, spojenih kolena, u svetloj pamučnoj haljini, s
violinom na bradi, i gleda ga onim zelenim mačjim očima.
Kada se oglasilo zvono za odmor, ponašao se kao da u klupi ima
nešto važno što ne može da nađe. Nakon što su svi otišli iz učionice,
ustao je i manevrisao tako da bi, da ga je iko posmatrao, izgledao kao
neko ko polako vrti obruč oko struka a nema obruč.
Deca su išla na igralište, hodala svrsishodno i sa sporom rešenošću
iako već vrcaju od energije koja se skupi u jednom
jedanaestogodišnjem telu koje satima sedi ukočeno i nepomično pod
prekim pogledom gospođice Bouls. Hodala su u potpunoj tišini, u
jednoj koloni, desnom stranom hodnika pored svih znakova koje je
nastavno osoblje predusretljivo nalepilo na bele betonske zidove, i od
kojih su jedan ili dva zagovarali poruku UČENJE JE ZABAVNO!, dok je
ostalima bio cilj da strogo upravljaju vladanjem: RUKE I NOGE K SEBI;
SAMO TIHO; HODAJ, NE TRČI; ČEKAJ SVOJ RED; IZRAŽAVAJ SE
PRISTOJNO; NE UPOTREBLJAVAJ VIŠE TOALET-PAPIRA NEGO ŠTO TI
TREBA; PRVO JEDI, ONDA GOVORI; ZA STOLOM SE PONAŠAJ KAKO
TREBA; POŠTUJ LIČNI PROSTOR; PODIGNI RUKU; NE GOVORI AKO NISI
PROZVAN; NE IZLAZI IZ REDA; KLONI SE NEVOLJE; IZVINI SE KAD
TREBA; PRIDRŽAVAJ SE UPUTSTAVA; SAPUN KORISTI NA
ODGOVARAJUĆI NAČIN.
Za većinu učenika, obrazovanje koje su u školi dobijali bilo je samo
pitanje slučaja. Za njih je prevashodna svrha škole bila da nauče kako
da se ponašaju. Kako da se izobliče i prilagode krutim školskim
pravilima. Uzmimo, na primer, pauze za toalet. Nijednim predmetom
nije se toliko upravljalo koliko različitim izlučevinama učenika. Dobiti
dozvolu za odlazak u toalet bio je složen obred u kome će gospođica
Bouls - ako je baš lepo zamoliš i uveriš da je zaista u pitanju nužda a ne
neka fora kako bi otišao sa časa i pušio cigarete ili pio alkohol ili se
drogirao - popuniti tu dozvolu za odlazak u toalet dugačku otprilike
kao Ustav. Zapisaće tvoje ime i vreme odlaska (do u sekundu) i,
užasavajuće, prirodu tvoje posete (naime, da li je posredi mala ili
velika nužda), a onda će ti tražiti da naglas pročitaš dozvolu za izlazak
u hodnik na kojoj su nabrojani tvoji „Prava i zabrane”, prvenstveno da
sa časa ne smeš da odsustvuješ duže od dva minuta i da se u odsustvu
saglašavaš da ideš samo desnom stranom hodnika i da odeš pravo u
najbliži toalet i da nikome ne govoriš ni reči i da ne trčiš hodnicima i da
nikoga ne uznemiravaš i da u toaletu ne radiš ništa što se ne sme. Onda
moraš da potpišeš dozvolu za hodnik i čekaš dok ti gospođica Bouls ne
objasni da si potpisao ugovor i kako za ljude koji krše ugovore postoje
stroge kazne. Deca bi je uglavnom slušala izbečenih očiju i u panici i
izvodeći onaj nelagodni piš-ples jer im već protiče vreme, a što je ona
više govorila o zakonu o obligacionim obavezama, to im je više
zadirala u ta dragocena dva minuta, tako da su, kada bi se konačno
domogla hodnika, imala devedesetak sekundi da stignu do toaleta,
obave šta imaju i vrate se na čas, sve bez trčanja, što je bilo nemoguće.
Osim toga, mogao si da dobiješ svega dve dozvole za odlazak u
toalet nedeljno.
Zatim je postojalo pravilo o česmi za vodu: nakon što se vrate sa
odmora, učenici vodu iz česme mogu da piju samo svako po tri sekunde
- što je verovatno trebalo da ih nauči saradnji i nesebičnosti - ali deca
su, razume se, bila zadihana i iscrpljena nakon što su se na odmoru
izduvavala i izbacivala iz sebe sav nagomilani nemir, tako da je jedina
voda koju su ta znojava, suncem opaljena i pregrejana deca za ceo dan
dobijala poticala iz česme tokom one tri sekunde. Za učenike je to bio
nastran spoj dva malera, jer ako iscrpe snagu trčanjem na odmoru, do
kraja dana biće strašno žedni i malaksali, dok će, ne budu li na odmoru
trčali unaokolo, u kasno popodne biti toliko hiperaktivni da će se
gotovo sigurno uvaliti u neku nevolju u pogledu vladanja. Zato se na
odmoru većina učenika žestoko igrala, da bi zatim, u tom kratkom
vremenu od tri sekunde, gledala da proguta što više vode. Tako su do
kraja dana bili snuždeni, dehidrirani nespretnjakovići, što je gospođici
Bouls zapravo bilo i draže.
Zato je ona stajala nad njima i naglas im odbrojavala vreme, a na tri
je svako dete dizalo glavu, dok mu s brade curi, što nije bilo ni blizu
dovoljno vode na tako topao i vlažan i grozan dan na Srednjem zapadu.
„Ovo je sranje”, reče Bišop Samjuelu dok su čekali u redu. „Gledaj
ovo.”
Kada je na njega došao red, Bišop se nadvi nad česmu i pritisnu
dugme, pa je pio i gledao pravo u oči gospođicu Bouls, koja reče: „Jedan.
Dva. Tri.” Onda, kada Bišop nije prestao da pije, ona ponovo reče „Tri”,
odsečnije, pa, kada Bišop i dalje nije prestajao, reče: „Sada si završio.
Sledeći!” I tada postade jasno da Bišop neće prestati da pije dok ne
bude spreman, a većini dece u redu činilo se da Bišop uopšte više
toliko ne pije koliko pušta da mu hladna voda teče preko usana, još
gledajući pravo u gospođicu Bouls dok ona najzad nije shvatila da
posredi nije to što novo dete ne zna pravila, već izravno dovođenje u
pitanje njenog autoriteta. Odgovorila je tako što se kruto podbočila i
izbacila bradu, a glas joj je pao za oktavu kada reče: „Bišope. Prestaćeš
da piješ. Odmah.”
On je piljio u nju s beživotnim izrazom dosade na licu, koji je
jednostavno bio tako neverovatan i smeo, a deca u redu već behu
iskolačila oči i izbezumljeno su se kikotala jer su Bišopa delile nepune
dve sekunde od toga da dobije lopaticom po turu. Svako ko tako drsko
zanemaruje pravila dobijao je drvenom lopaticom po turu.
Lopatica je bila ozloglašena.
Visila je na zidu kancelarije njihovog direktora, glavnog vaspitača u
školi, nesrećno krštenog kao Lorens Lardž24, oniskog čoveka neobične
građe koji je svoju težinu bezmalo u potpunosti nosio od struka naviše
- noge su mu bile mršave i krhke dok mu je gornji deo tela bio naduven
kao balon. Ličio je na jaje koje stoji na čačkalicama. Da se zapitaš kako
mu ne popucaju skočni zglobovi i cevanice. Njegova lopatica je bila od
jednodelne drvene ploče debele sedam i po centimetara, široka
otprilike kao dva lista iz sveske stavljena jedan kraj drugog, i na sebi je
imala desetak izbušenih rupa. Zbog aerodinamike, pretpostavljala su
deca. Da može brže da zamahuje njom.
Njegova batinanja bila su legendarna po silovitosti, po tehnici
neophodnoj kako bi se proizvela dovoljna snaga da se, na primer,
razbiju naočare Branda Bomonda, što je bila istorijska činjenica koja je
među šestacima i dalje živela kao usmena povest, da je Lardž Bomonda
po dupetu opaučio toliko jako da je udarni talas prošao jadničku kroz
telo i razbio mu stakla na teglarama. Lardža su poredili s
profesionalnim teniserima koji razvijaju servise od 220 kilometara na
sat, govorili kako ume da prebaci svoju težinu na određeni način i zada
razoran - i sportski neverovatan - udarac. Naravno, ponekad bi se na
direktorov nazadni kazneni sistem mogao požaliti neki roditelj, ali
budući da je to bilo krajnje sredstvo predupređivanja i odvraćanja od
rđavog vladanja, prašenje tura se uglavnom koristilo vrlo retko. Začelo
ne toliko često da podstakne bilo kakvu kampanju udruženja roditelja i
nastavnika. Neopoziva činjenica pouzdanog satiranja zadnjice bila je
dovoljna da čak i najrazuzdaniju decu ceo školski dan drži u manje-više
mirnoj, tihoj i ošamućenoj bojažljivoj utrnulosti. (Zbog toga što deca
imaju nastupe mahnite hiperaktivnosti čim se vrate kući, roditelji su
gunđali nastavnicima, koji su ćutke klimali glavom i razmišljali: to me
se ne tiče.)
Svaki nastavnik je imao jedinstven prag preko koga se
neposlušnost neće više trpeti. U slučaju gospođice Bouls, taj trenutak je
nastupao posle dvanaest sekundi. Dvanaest sekundi bio je Bišop na
česmi za vodu. Dvanaest sekundi zurio je u gospođicu Bouls dok mu je
ona tražila da se skloni, da bi ga konačno cimnula za košulju, fizički ga
uhvatila blizu vrata i trenutačno, uz zvuk cepanja šavova, odigla ga s tla
a zatim sprovela prema zastrašujućoj kancelariji direktora Lardža.
Šta se obično događalo kada se neko dete vrati s batinanja: između
desetak i dvadesetak minuta nakon što je ono bilo poslato, začulo bi se
kucanje na vratima učionice; gospođica Bouls bi ih otvorila i tamo bi
bio direktor Lardž s ručerdom na leđima nekog zajapurenog, slinavog,
cmizdravog deteta. Lica nedavno isprašenih uvek su bila ista: mokra i
smrknuta, očiju crvenih od trljanja, balavih noseva, poražena. Na njima
nije više bilo pobede, nisu se kočoperila. Čak i najglasniji dečaci koji
najviše traže pažnju izgledali su u tom trenutku kao da bi se najradije
sklupčali ispod klupe i umrli. Zatim bi Lardž rekao „Mislim da je ovaj
spreman da se vrati na čas”, a gospođica Bouls bi kazala „Nadam se da
je izvukao pouku”, i čak su i jedanaestogodišnji učenici bili toliko
iskusni da znaju kako je taj deo dijaloga čisto pozorište, da odrasli ne
razgovaraju među sobom već da se pre obraćaju svima njima,
predočavajući lako razumljiv skriveni smisao: Ponašaj se kako treba ili
si sledeći na redu. Detetu bi onda dozvolili da se vrati na mesto, gde mu
je počinjala sekundarna kazna, pošto bi mu cela guzica, jarkocrvena,
treperila i bila osetljiva kao otvorena rana, tako da je sedenje na tvrdim
školskim plastičnim stolicama izazivalo oštar bol koji je, kako se
govorilo, ličio na ponovno batinanje. I tako bi dete sedelo tamo na
mukama i plakalo, a gospođica Bouls bi rekla „Izvini, nisam te čula.
Imaš li nešto da dodaš našoj raspravi?”, a dete bi odmahnulo glavom
bedno, slomljeno i kukavno, i čitav razred bi znao kako gospođica
Bouls svima hoće da privuče pažnju na njegovo plakanje kako bi ga
dodatno osramotila. Javno. Pred drugovima. U gospođici Bouls
postojala je izvesna surovost koju su jedva sputavali bespolni plavi
džemperi koje je ona nosila.
Toga dana svi su čekali da se Bišop vrati. Bili su uzbuđeni. Bili su
nestrpljivi da ga prihvate nakon te inicijacije. Sada će znati šta su oni
preživeli. Biće njihov. Stoga su čekali, spremni da ga po povratku
pozdrave dobrodošlicom i oproste mu zbog plakanja. Prođe deset
minuta, pa petnaest, i napokon, tačno po otkucaju osamnaestog
minuta, začu se neizbežno kucanje na vratima. A gospođica Bouls od
toga napravi veliku predstavu, rekavši „Ko bi to mogao da bude?”, pa
stavi kredu u žleb na tabli, krupnim korakom ode do vrata i otvori ih.
Pred njima su bili Bišop i direktor Lardž, i ona se, kao i čitav razred,
zapanji kada vide da Bišop ne samo što ne plače, već se i vidno smeška.
Izgledao je srećan. Lardžova ruka nije bila na Bišopovim leđima. U
stvari, direktor je stajao neobičnih korak-dva dalje od Bišopa, kao da
dečak ima neku zaraznu bolest. Gospođica Bouls je načas blenula u
direktora Lardža, a Lardž se nije držao uobičajenog scenarija kako je
Bišop spreman da se vrati na čas, već je samo rekao, onako kako vojnici
katkada pričaju o ratu: „Evo. Uzmite ga.”
Bišop je otišao do klupe a sva deca u razredu gledala su ga kako
odlazi i seda, kako skače na svoje mesto, žestoko sleće na dupe i
neustrašivo gleda unaokolo kao da ih sve izaziva da pokušaju da mu
naude.
Taj trenutak je ostao u srcu svih šestaka koji su mu prisustvovali.
Jedan njihov dobio je ono najgore od sveta odraslih i iz toga izašao kao
pobednik. Nakon toga niko se nikada nije kačio s Bišopom Folom.
 5.

SAMJUELU JE MAJKA pričala o vodenduhu. Bio je to još jedan duh

njenog oca. Onaj najstrašniji. Vodenduh je, rekla mu je, vodeni duh koji
leti gore-dole po obali u potrazi za decom, posebno pustolovnom
decom koja napolju šetaju sama. Kada ga nađe, vodenduh se detetu
prikaže kao veliki beli konj. Neosedlan, ali naklonjen i pitom. Sagne se
koliko to jedan konj može, kako bi dete moglo da skoči na njega.
Deca se isprva uplaše, ali, naposletku, kako da odbiju? Imaju
sopstvenog konja! Skoče na njega i, kada se on uspravi, nađu se dva i po
metra iznad zemlje i oduševe se - nikada ništa toliko veliko nije
obratilo pažnju na njih. Osmele se. Poteraju konja nogom da ubrza a on
se da u lagani kas, i što se to deci više dopadne, to konj ide brže.
Onda deca požele da ih vide i drugi ljudi.
Požele da im drugovi ljubomorno bulje u tog novog-novcatog konja.
Njihovog konja.
Uvek tako ide. Decu koja su žrtve vodenduha uvek, najpre, obuzima
strah. Pa sreća. Pa osećaj vlasništva. Pa ponos. Pa užas. Nogama gone
konja da ide brže dok ne bude u punom galopu, a ona mu se čvrsto drže
za vrat. To je nešto najbolje što im se ikada dogodilo. Nikada se nisu
osećala tako važnom, tako ispunjenom zadovoljstvom. I tek tada - na
vrhuncu brzine i radosti, kada imaju utisak da konjem najviše vladaju,
kada se najviše osećaju kao njegovi vlasnici, kada najviše žele da ih
zbog toga slave pa su otud u najjačem stisku sujete, osionosti i
gordosti - konj skrene s puta koji vodi u grad i zagalopira ka liticama
što gledaju na more. Juri punom brzinom prema onom velikom padu u
divlje uzburkane vode u podnožju. A deca vrište i trzaju ga za grivu i
plaču i kukaju, ali ništa ne pomaže. Konj skoči s litice i sunovrati se.
Deca mu se drže za vrat čak i dok padaju, a ako ne umru od udarca u
stene, udave se u studenoj vodi.
 Fej je tu priču čula od oca. Sve njene priče o duhovima poticale su
od dede Frenka, koji je bio visok, mršav i izrazito povučen čovek sa
zbunjujućim naglaskom. Ljudi su ga većinom smatrali zastrašujućim u
njegovom ćutanju, ali Samjuel je oduvek mislio da je to olakšanje. Kad
god su išli u Ajovu da ga posete onih retkih Dana zahvalnosti i Božića,
porodica je sedela za stolom i jela bez ijedne reči. Bilo je teško voditi
razgovor kada on nailazi samo na njegovo klimanje glavom i prezrivo
„Hm”. Uglavnom su jeli ćuretinu dok deda Frenk ne završi s jelom i ne
ode u drugu sobu da gleda televiziju.
Deda Frenk je bio istinski bodar samo kada im je pripovedao priče
iz otadžbine - stare mitove, stare legende, stare priče o duhovima koje
je slušao dok je odrastao tamo gde je odrastao, na dalekom severu
Norveške, u ribarskom seocetu na Arktiku koje je napustio sa
osamnaest godina. Kada je kazivao Fej o vodenduhu, rekao je da je
naravoučenije sledeće: Ne veruj u nešto stoje suviše dobro da bi bilo
istinito. Ali onda je ona odrasla i izvela novi zaključak, koji je Samjuelu
saopštila u mesecu što je prethodio njenom napuštanju porodice.
Ispripovedala mu je istu priču, ali je dodala sopstveno naravoučenije:
„Jednoga dana najgore će te povrediti ono što najviše voliš.”
Samjuel nije razumeo.
„Vodenduh se više ne pojavljuje kao konj”, rekla je ona. Bili su u
kuhinji i nadali se predahu od toplotnog talasa kome već kao da nije
bilo kraja, sedeći i čitajući sa širom otvorenim vratima od frižidera i
ventilatorom koji duva hladan vazduh na njih, pijući vodu s ledom dok
znojave čaše ostavljaju mokre krugove na stolu. „Vodenduh se nekada
pojavljivao kao konj”, reče ona, „ali to je bilo u staro vreme.”
„Kako izgleda sad?”
„Svakome drugačije. Ali obično se pojavljuje kao ljudsko biće.
Obično je to neko koga misliš da voliš.”
Samjuel i dalje nije shvatao.
„Ljudi se vole iz raznih razloga, od kojih nisu svi dobri”, reče ona.
„Vole se zato što je to lako. Ili zato što su tako navikli. Ili zato što su
digli ruke. Ili zato što se plaše. Ljudi mogu jedni drugima da budu
vodendusi.”
Ona popi malo vode pa priljubi hladnu čašu uz čelo. Zažmurila je.
Bilo je dugo, dosadno subotnje popodne. Henri je otišao u kancelariju
posle još jedne njihove svađe, ovoga puta zbog prljavih sudova. Njihova
mašina za pranje sudova, s kraja sedamdesetih i boje avokada,
konačno je te sedmice prestala da radi, a Henri se nijednom nije javio
da opere rastuću gomilu tanjira i činija i šerpi i lonaca i čaša koji su
preplavili sudoperu i veći deo radne ploče. Samjuel je slutio kako majka
namerno pušta da se hrpa izmakne kontroli - kako možda čak i
doprinosi tome više nego inače, koristeći nekoliko šerpi za jelo koje
verovatno iziskuje samo jednu - u svojevrsnom ogledu. Hoće li Henri
primetiti? Hoće li pomoći? Iz toga što on nije uradio nijedno ni drugo
ona je izvela nešto značajno.
„Ovo je opet kao na časovima domaćinstva”, rekla mu je kada je
gomila konačno postala nepodnošljiva.
„O čemu govoriš?”, upitao je Henri.
„Isto kao u srednjoj školi. Ti ideš da se zabavljaš dok ja kuvam i
spremam. Ništa se nije promenilo. Za dvadeset godina nije se
promenilo ništa pod milim bogom.”
Henri je oprao sve sudove, pa ustvrdio kako za vikend ima
neodložne obaveze u kancelariji, ostavivši Fej i Samjuela same,
zajedno, ponovo. Sedeli su u kuhinji i čitali svako svoju knjigu. Za nju
nerazumljiva poezija. Za njega Izaberi svoju pustolovinu.
„U srednjoj školi poznavala sam devojku po imenu Margaret”, reče
Fej. „Margaret je bila vrlo bistra i duhovita. I u školi se zaljubila u
dečaka po imenu Džuls. Zgodnog dečaka koji može sve. Svi su joj
zavideli. Ali ispostavilo se da je Džuls njen vodenduh.”
„Zašto? Šta se dogodilo?”
Ona spusti čašu u lokvicu koja je na drvetu nastala od nje. „Nestao
je”, reče. „Ona je ostala nasukana, nikada nije otišla iz grada. Čujem da
je još tamo, da radi kao kasirka u tatinoj apoteci.”
„Zašto je to uradio?”
„Zato što vodendusi to rade.”
„Nije znala?”
„Teško je to videti. Ali dobro je zapamtiti pravilo da je vodenduh
verovatno svako u koga se zaljubiš pre nego što odrasteš.”
„Svako?”
„Verovatno svako.”
„Kada si ti srela tatu?”
„U školi”, reče ona. „Imali smo sedamnaest godina.”
Fej se zagleda u žutu izmaglicu dana. Frižider je brektao, brujao i
škljocao pa odjednom, uz kratak trzaj od struje za kraj, prestade da
radi. Ugasilo se i svetlo, kao i digitalni radio-časovnik na radnoj ploči.
Fej pogleda oko sebe i reče: „Pregoreo nam je osigurač.” Što je naravno
značilo da Samjuel mora da prebaci prekidač, pošto je kutija s
prekidačima bila u podrumu a njegova majka nije htela da ide u
podrum.
Baterijska lampa mu je bila teška i čvrsta u ruci, izbrazdane
aluminijumske drške i velikog, okruglog, gumom obloženog lica
zgodnog da se neko žestoko zvizne u slučaju nužde. Njegova majka nije
išla u podrum zato što je u podrumu živeo kućni duh. Tako je makar
glasila priča, još jedna dedina: kućni duhovi koji žive u podrumima i
pohađaju te čitavog života. Majka je govorila da se s jednim susrela kao
dete i da se prestravila. Nakon toga nikada nije volela podrume.
Ali uporno je tvrdila da se njen kućni duh prikazuje samo njoj, da
pohodi samo nju, a da je Samjuel sasvim bezbedan. On može da siđe u
podrum bez bojazni da se neće vratiti zdrav i čitav.
On zaplaka, tiho i blago zacvile, jer ili u podrumu upravo živi neki
okrutan duh, ili mu je majka malko blesava. Vukao je noge po
betonskom podu i usredsređivao pažnju isključivo na snop svetlosti
pred sobom. Trudio se da bude šlep za sve osim za taj krug svetlosti. A
kada je najzad na drugom kraju prostorije ugledao kutiju sa
osiguračima, zažmurio je i hodao pravo koliko može. Vukao se napred
s baterijskom lampom isturenom ispred sebe i tako išao dok nije
osetio kako je ona licem udarila o zid. Otvorio je oči. Tamo je bila kutija
sa osiguračima. On prebaci prekidač i podrumska svetla se upališe.
Pogledao je iza sebe i nije video ništa. Ništa osim uobičajene
podrumske starudije. Ostao je časak da se pribere, da prestane da
plače. Seo je na pod. Dole je bilo mnogo svežije.
 6.

U TIH PRVIH NEKOLIKO SEDMICA školske godine, Bišop i Samjuel su

sklopili lagodan savez. Bišop će raditi šta god hoće, a Samjuel će ga
pratiti. Uloge su obojici bile jednostavne. Nikada o njima nisu ni
raspravljali niti ih uvažili, ali u svoje položaje upali su kao što novčići
upadaju u otvore na kockarskim aparatima.
Sastajali su se u šumarku da se igraju rata blizu veštačkog jezerceta.
Bišop je za igre uvek imao spreman scenario. Borili su se s
vijetkongovcima u Vijetnamu, s nacistima u Drugom svetskom ratu, s
Konfederacijom u Građanskom ratu, s Britancima u Revolucionarnom
ratu, sa Indijancima u Francusko-indijanskom ratu. I, sa izuzetkom
jedinog zbunjenog pokušaja da se igraju Rata 1812, ratovi su uvek
imali jasan cilj, oni su uvek bili pozitivci a njihovi neprijatelji negativci,
i njih dvojica su uvek pobeđivali.
Ili, kada se nisu igrali rata, igrali su video-igre kod Bišopa, što je
Samjuelu bilo draže jer je tako mogao slučajno da sretne Betani, koju
voli. Mada on za to verovatno još ne bi rekao da je „ljubav”. Pre je to
bilo stanje povišene pažnje i uznemirenosti koje se fizički ispoljavalo
kao uži dinamički opseg glasa (imao je običaj da se isključi i postane
skrušen u njenom prisustvu iako to nije ni hteo ni želeo) i žarka želja
da joj dodirne odeću, palcem i kažiprstom, ovlaš. Bišopova sestra ga je i
razgaljivala i plašila. Ali obično nije obraćala pažnju na njih. Betani kao
da nije bila svesna uticaja koji ima. Vežbala je svoje lestvice, slušala
muziku, zatvarala svoja vrata. Putovala je na razne muzičke festivale i
takmičenja, gde je osvajala trake i trofeje za solo violinu koji bi se
naposletku našli na zidu njene sobe, zajedno s različitim posterima za
mjuzikle Endrua Lojda Vebera i malom zbirkom onih porcelanskih
maski što predstavljaju komediju i tragediju. I suvim cvećem, s brojnih
recitala, nakon kojih je dobijala velike bukete ruža što ih je brižljivo
sušila pa kačila na zid, iznad kreveta, kao cvetanje pastelnih zelenih i
ružičastih nijansi koje su joj se savršeno slagale sa obrascem boja
prostirke za krevet, zavesa i tapeta. Bila je to prava devojačka soba.
Samjuel je tu sobu poznavao jer ju je, u dva ili tri navrata, motrio s
bezbednog mesta napolju, u šumarku. Iz kuće je odlazio čim zađe
sunce, pod sve tamnijim ljubičastim nebom, dolazio do potoka pa
gacao po blatu kroz šumarak, iza kuća Venišn Vilidža, pored vrtova gde
se ruže i ljubičice zatvaraju do jutra, pored smrdljivih štenara i
staklenika što mirišu na sumpor i fosfor, iza kuće direktora akademije
Blaženo srce, koji se ponekad u to doba večeri mogao zateći kako se
opušta u svom džakuziju pod vedrim nebom, pravljenom po
narudžbini i s morskom vodom, pa se Samjuel kretao oprezno i polako
i pazio da ne zgazi na neku grančicu ili hrpu uvelog lišća dok jednim
okom motri na direktora, koji je s te daljine ličio na nešto neodređeno,
bledo i grudvasto, jer su mu se mnogi delovi tela - trbuh, brada i pazusi
- primećivali samo zbog upadljive otromboljenosti. Pa dalje oko
naselja, kroz šumarak, do kraja slepe ulice, gde je Samjuel zauzimao
položaj između korenja drveća iza kuće Folovih, desetak koraka
odande gde se travnjak dodiruje sa šumom, od glave do pete u crnom, s
crnom kapuljačom navučenom na tri centimetra od tla, tako da je od
tela svetu pokazivao samo oči.
I tamo je gledao.
Žutonarandžasti sjaj svetala, senke ljudi dok se kreću kroz kuću. A
kada bi se Betani pojavila uramljena prozorom u svojoj sobi, njemu bi u
stomaku zapucketala munja nemira. Dodatno bi prionuo uza zemlju.
Ona je, kao i uvek, na sebi imala tanku pamučnu haljinu, uvek malo
doteranija od svih ostalih, kao da se vraća iz otmenog restorana ili
crkve. Haljina joj se lako njihala u hodu, a zatim nežno zaustavljala na
telu kada ona prestane da se kreće, kliznuvši joj nazad na kožu, kao kad
gledaš perje kako graciozno pada kroz vazduh. Samjuel je mogao da se
udavi u toj haljini, srećan.
Samo je želeo da je vidi. Samo da potvrdi da ona zaista postoji.
Samo mu je to trebalo, i, kada bi je video, ubrzo bi otišao, dobrano pre
nego što se ona presvuče a on bude podložan optužbi da radi nešto
nečasno. Samo to - da vidi Betani i podeli s njom taj miran, privatni
trenutak - moglo je da ga smiri, da mu pomogne da prebrodi još jednu
sedmicu. To što ona pohađa Blaženo srce a ne državnu školu, što toliko
vremena provodi u svojoj sobi i toliko vremena na putu, Samjuelu se
činilo nepravednim. Devojčice koje su bile predmet ljubavi drugih
dečaka uvek su bile prisutne, na nastavi njima pred nosom, u menzi
odmah do njih. Što je Betani tako nedostupna značilo je, za Samjuela, u
njegovoj glavi, da je opravdano što je on s vremena na vreme špijunira.
Bio je njen.
Onda je jednog dana bio kod njih kada je ona ušla pravo u TV sobu
dok je Bišop igrao nintendo i skljokala se na isti ekstra-veliki lejzi-beg
na kom je Samjuel trenutno sedeo. Sela je tako da mu se pripila uz rame
delićem sopstvenog ramena. I on naprasno oseti kako se sav smisao
sveta sabrao na tih nekoliko kvadratnih centimetara.
„Dosadno mi je”, reče ona. Na sebi je imala žutu letnju haljinu.
Samjuel je osećao miris njenog šampona, bogat medom, limunom i
vanilom. Nije se micao, iz straha da bi mogla otići ukoliko se pomeri.
„Hoćeš malo?”, upita Bišop, gurajući kontroler prema njoj.
„Ne.”
„Hoćeš da se igramo žmurke?”
„Ne.”
„Šugice? Ajračkinje-bajračkinje?”
„Kako možemo da igramo ajračkinje-bajračkinje?”
„Samo izbacujem ideje. Brejnstormingujem. Iznosim mogućnosti.”
„Ne želim da igram ajračkinje-bajračkinje.”
„Školice? Ne ljuti se, čoveče?”
„Sad već lupetaš koješta.”
Samjuel je osećao kako mu se rame znoji tamo gde je priljubljeno uz
Betanino. Bio je toliko ukočen da ga je bolelo.
„Ili one uvrnute igre što ih igraju devojčice”, reče Bišop, „kada
presavijaju cedulje da otkriju s kim će se venčati i koliko će dece imati.”
„Ne želim to da radim.”
„Zar te ne zanima koliko ćeš dece imati? Jedanaestoro. To je moja
procena.”
„Umukni.”
„Mogli bismo da se igramo izazova.”
„Ne želim da se igram izazova.”
„Šta je izazov?”, upita Samjuel.
„Istina ili izazov bez foliranja”, reče Bišop.
„Ide mi se nekuda”, reče Betani. „Bez ikakvog razloga. Ide mi se
nekuda samo da bih bila tamo a ne ovde.”
„U park?”, upita Bišop. „Na plažu? U Egipat?”
„Bez ikakvog drugog razloga osim da bih negde bila bez razloga.”
„Aha”, reče Bišop, „ide ti se u tržni centar.”
 „Da”, reče ona. „Tržni centar. Ide mi se tamo.”
„Ja idem u tržni centar!”, reče Samjuel.
„Nas roditelji neće da vode u tržni centar”, reče Betani. „Kažu da je
jeftin i prostački.”
„Ni mrtvog me ne bi uhvatili u toj odeći”, reče Bišop, nadimajući grudi
i izvodeći svoju najbolju imitaciju svog oca.
„Sutra idem u tržni centar”, reče Samjuel. „S mamom. Moramo da
kupimo novu mašinu za pranje sudova. Kupiću ti nešto. Šta želiš?”
Betani razmisli o tome. Gledala je u tavanicu, lupkala se prstom po
jagodici i pomno razmišljala o tome, da bi zatim kazala: „Iznenadi me.”
Čitave te noći i sutradan Samjuel je mozgao šta da kupi za Betani.
Kojim poklonom može da dočara sve što želi da joj stavi do znanja?
Poklon mora da sažme njegova osećanja prema njoj, da joj u jednom
paketiću da brzu snažnu injekciju njegove ljubavi, posvećenosti i
potpune bespomoćne privrženosti.
Tako da je znao parametre poklona, ali sam poklon nije mogao da
vidi. Negde na milionima milijardi polica u tržnom centru gotovo
sigurno čeka ga savršen poklon. Ali šta je to?
U kolima, Samjuel je ćutao a njegova majka je bila uznemirena. Uvek
je bila takva kada su išli u tržni centar. Budući da ga se gnušala, njene
kritike „periferijske tržnocentarske kulture”, kako ju je zvala, postajale
su zajedljive i surove kad god je zaista morala da ide tamo.
Izašli su iz naselja, na širu glavnu ulicu koja je izgledala kao svaka
glavna ulica u bilo kom američkom predgrađu: franšizna dvorana
ogledala. Eto šta dobijaš u predgrađima, reče njegova majka,
zadovoljenje malih želja. Dobijaš stvari za koje nisi ni znao da ih želiš.
Još veću prodavnicu. Četvrtu traku. Veći, bolji parking. Novu
sendvičarnicu ili video-klub. Mekdonalds neznatno bliži od drugih
Mekdonaldsa. Mekdonalds pored Burger kinga, preko puta Hardija, na
istoj parceli kao Stejk en šejk i Bonanca i neograničeni švedski sto u
Ponderosi. Drugim rečima, dobijaš izbor.
Ili, tačnije, privid izbora, reče ona, jer svi ti restorani nude suštinski
isti jelovnik, neku neznatnu varijaciju jela od krompira i govedine. Kao
u prodavnici, kada je stajala u odeljku za testenine i gledala osamnaest
različitih marki špageta. Nije to mogla da razume. „Šta će nam
osamnaest vrsta špageta?”, rekla je. Samjuel je slegnuo ramenima.
„Upravo tako”, rekla je ona. Šta će nam dvadeset različitih kafa? Šta će
nam toliki šamponi? Kada gledaš taj haos u odeljku za žitarice, lako je
smetnuti s uma da su sve te stotine izbora zapravo jedan izbor.
 U tržnom centru - toj velelepnoj, svetloj, ogromnoj, klimatizovanoj
katedrali od tržnog centra - gledali su mašine za pranje sudova, ali Fej
je bila rasejana jer su joj pažnju privlačili razni drugi kućni aparati:
nešto što olakšava čuvanje preostale hrane; nešto što olakšava njeno
mlevenje; nešto što sprečava da se hrana lepi za tiganj; nešto što
olakšava zamrzavanje hrane; nešto što olakšava njeno ponovno
zagrevanje. Kada bi pogledala svaki artikal, proizvela bi iznenađeno
Ha!, pa ga proučila, okrenula u ruci, pročitala šta piše na kutiji i rekla:
„Pitam se ko li se ovoga dosetio.” Sluteći da je neko drugi stvorio ili
prepoznao u njoj neku potrebu koju ona nije ni znala da ima, u blizini
takvih stvari bila je predostrožna. Na odeljenju za kuću i baštu za oko
joj zapade samokretna kosilica, sjajna, mačo-velika i neverovatno
blistavocrvena. „Nikada nisam ni mislila da ću imati kosilicu”, reče, „a
sada je naprasno žarko želim. Je li to pogrešno?”
„Nije pogrešno”, reče kasnije, u jednoj drugoj prodavnici kuhinjske
opreme u tržnom centru, nastavljajući razgovor kao da nije ni
prestajala da govori. „To je sasvim u redu. Ali, ne znam. Imam utisak...”
Ona zastade i zagleda se u neki beli plastični predmet u svojoj ruci,
neku napravu što seče povrće na savršene trake. „Zar se ne čini
besmislenim? Što ovo jednostavno mogu da kupim?”
„Ne znam.”
„Jesam li ovo stvarno ja?”, reče ona, piljeći u tu stvarčicu u ruci.
„Prava ja? Jesam li ovo postala?”
„Mogu li da dobijem malo novca?”, upita Samjuel.
„Za šta?”
Samjuel sleže ramenima.
„Nemoj nešto da kupiš samo da bi ga kupio. Čisto da bi nešto
kupio.”
„Neću.”
„Hoću da kažem da ne moraš ništa da kupiš. Ove stvari zapravo ne
trebaju nikome.”
Ona gurnu ruku u novčanik i izvadi novčanicu od deset dolara.
„Naći ćemo se ovde za sat vremena.”
On stisnu novac u ruci i ode u bleštavu belu svetlost tržnog centra.
Mesto je bilo nepojmljivo veliko. Bilo je nalik kakvoj krupnoj, živoj
životinji. Vika ili plač nekog deteta ili dece negde u daljini postajali su
deo graje koja dopire sa svih strana: Samjuel nije imao pojma odakle se
to dete čuje, gde se nalazi, da li je srećno ili tužno. Bila je to naprosto
jedna nepovezana zvučna činjenica. Bilo je nezamislivo da u tržnom
centru nema dovoljno radnji, ali neko je zaključio kako treba da ih bude
još više, otud mali zasebni kiosci koji su zauzimali sredinu svakog
prolaza i prodavali specijalizovanu i katkada štosnu robu:
helikopterčiće koje je prodavač pokazivao tako što ih je puštao da lete
iznad zabrinutih glava naroda; priveske za ključeve na koje je laserski
ugravirano tvoje ime; naročite naprave za kovrdžanje kose za koje
Samjuel nije mogao ni da nasluti kako se koriste; kobasice u kutijama
za poklone; staklene kocke koje kao da u sebi imaju 3-D holograme;
kačkete na kojima se vezu personalizovane poruke dok čekaš; majice s
laserski odštampanim tvojim fotografijama. Sa svojim stotinama
prodavnica i tezgi, tržni centar kao da je davao jednostavno obećanje:
da ćeš tu naći sve što ti treba. Moglo se naći čak i nešto naizgled teško
razumljivo. Izbeljivanje zuba, na primer, ličilo je na nešto što je teško
kupiti u tržnom centru. Ili švedska masaža. Ili klavir. Ali ipak je sve to
bilo dostupno. Golemost tržnog centra trebalo je da ti zameni maštu.
Okani se smišljanja želja; tržni centar ih je već smislio umesto tebe.
Tražiti savršen poklon u tržnom centru bilo je kao da čitaš knjigu iz
serijala Izaberi svoju pustolovinu u kojoj nema izbora. Morao je da
nagađa na koju stranicu da okrene. Tamo negde, skriven, nalazi se
srećan kraj.
Samjuel ode do svećarnice i udahnu jednom ili dvaput punim
plućima njen miris cimeta. Od otrovnih isparenja iz salona za manikir
istog ga trena zabole glava. Iz prodavnice bombona dozivale su ga
plastične kante pune tvrdih bombona, ali on se odupirao. Muzika u
tržnom centru mešala se s muzikom koja je dopirala iz svake
prodavnice, što je bilo kao kad kola gube i dobijaju radio-signal. Pesme
su se postepeno pojačavale, postepeno stišavale. Nešto ranije puštali
su neki veseli motaun. Sada su puštali „The Twist”. Čabija Čekera.
Jednu od pesama koje njegova majka baš i ne miriše - što Samjuel nije
znao otkud zna. Razmišljao je o muzici i slušao muziku koja dopire iz
prodavnica i čak video muzičku prodavnicu preko puta tezgi brze
hrane dok mu zamisao konačno nije sinula, i nije mogao da veruje da
mu je toliko trebalo da dođe do nje.
Muzika.
Betani je muzičarka. Otrčao je u prodavnicu i bilo ga je sramota što
se sve to vreme pitao šta on može da pokloni njoj a da se nije zapitao
šta bi ona zaista volela. A to je samoživo i sebično i nesumnjivo nešto
na čemu će lično morati da poradi neki drugi put, kad ne bude morao
da nađe savršen poklon za otprilike deset minuta.
 I tako on odjuri u radnju i načas se obeshrabri kada vide da sve
popularne kasete koštaju oko dvanaest dolara i da su ot ud izvan
dometa njegovog budžeta. Ali to očajanje nije dugo potrajalo jer on u
dnu prodavnice ugleda kutiju sa oznakom „Klasična muzika”, a ispod
nje „Upola cene”, što je ličilo na proviđenje. Te kasete su koštale šest
zelembaća a jedna od njih - bio je uveren - bila je savršen poklon.
Ali dok je pretraživao tu klepetavu zbrku u kutiji s kasetama na
sniženju, Samjuel se susreo sa suštinskim problemom: nije poznavao
ništa od te muzike. Nije znao šta bi se Betani dopalo, šta već ima. Nije
znao čak ni šta valja. Neka imena bila su mu poznata - Betoven, Mocart
- ali većina nije. Neka su bila neizgovorljivo strana. I baš je hteo da se
odluči za jedno od poznatih imena za koja je već čuo - Stravinski, mada
se nije sećao zašto ga zna - kada zaključi da, ako je on čuo za
Stravinskog, Betani onda gotovo sigurno već ima sve njegove snimke i
verovatno su joj već dosadili, pa on reši da nađe nešto savremenije,
zanimljivo, novo, nešto što govori o njegovom sjajnom ukusu i
pokazuje kako je on drugačiji i samostalan i ne povodi se za krdom kao
svi ostali. Zato je izabrao deset omota najzanimljivijeg izgleda. Ništa s
portretom kompozitora, ništa s nekom starom slikom ili fotografijom
nekog uštogljenog orkestra, ništa s dirigentom koji drži palicu. Birao je
konceptualne stvari: razmrljane boje, apstraktne geometrijske oblike,
psihodelične spirale. Odneo ih je na kasu, naslagao na gomilu ispred
kasira i upitao: „Koju od ovih niko nikada ne bi kupio?”
Kasir, zamenik poslovođe star trideset i nešto godina, naoko
osećajan i s konjskim repom, nije se poneo kao da je pitanje čudno, već
je dužno pregledao kasete, zračeći autoritetom zbog koga mu je
Samjuel verovao, izabrao jednu, protresao je i rekao: „Ovu. Ovu nikada
niko ne kupuje.”
Samjuel spusti svojih deset dolara a kasir mu spakova kasetu u
kesu.
„Ovo je baš moderno”, reče kasir. „Baš uvrnuto.”
„Odlično”, reče Samjuel.
„To je isti komad snimljen deset različitih puta. U fazonu, baš
uvrnuto. Sviđa ti se ovo?”
„Veoma.”
„Dobro”, reče on. Vratio mu je kusur tako da je Samjuelu ostalo još
oko četiri dolara. On otrča u prodavnicu bombona. Savršeni poklon
žestoko mu se ljuljao u kesi i udarao ga pozadi po nogama, usta su mu
se skupljala u iščekivanju tvrde bombone koju će kupiti, glava mu je
poskakivala u ritmu muzike u tržnom centru, a oči su mu treperile od
sanjarija u kojima uvek bira ono što treba i sve njegove pustolovine
imaju bez premca najbolji i najsrećniji kraj.
 7.

BIŠOP FOL JE BIO SILEDŽIJA, ali ne očigledan siledžija. Plen mu nisu bili
nemoćni. Njih je ostavljao na miru, mršave dečake, trapave devojčice.
Nije želeo ništa lako. Pažnju su mu privlačili snažni, samouvereni,
staloženi i sposobni.
Na prvom pripremnom skupu učenika te godine, Bišop se
zainteresovao za Endija Berga, školskog prvaka svega groznog, jedinog
šestaka kome su na nogama i ispod miške nikle tamne malje, lokalnog
mučitelja svega sitnog i piskavog. Zbog njegove veličine (ogroman),
brzine (spor) i toga kako se kretao (nezaustavljivo), nastavnik fizičkog
vaspitanja prozvao ga je „Ajsberg”25, ili, ponekad, samo „Breg”. Breg je
bio tipičan siledžija iz osnovne škole, znatno krupniji i snažniji od bilo
koga drugog u razredu, i providno je ispoljavao neke razjarene
unutrašnje demone zbog zakržljalih duhovnih sposobnosti, što je bilo
jedino zakržljalo na njemu. Ostatak tela mu je bio u svojevrsnom
naslednom sprintu ka zrelosti. Već sada, u šestom razredu, bio je viši
od nastavnica. A i teži. Telo mu nije bilo od onih kojima je suđena
sportska slava. On će jednostavno biti debeo. Trup nalik pivskoj krigli.
Ruke kao goveđe slabine.
Skup je počeo kao i obično, tako što su učenici od prvog do šestog
razreda sedeli na tribinama fiskulturne sale čudnog mirisa i poda
obloženog gumom, i gledali kako ih zamenik direktora Teri Flaster
(koji je, uzgred budi rečeno, bio obučen kao dva metra visok crveno-
beli orao, školska maskota) predvodi u nizu navijačkih slogana, koji su,
kao i uvek, počinjali sa: Orlovi! Ne drogirajte se!
Onda ih je direktor Lardž ućutkao i održao svoj uobičajeni
inauguralni visokoparni govor o svojim očekivanjima u pogledu
vladanja i svojoj nastavnoj filozofiji koju odlikuje nulta tolerancija
prema izgredima svih vrsta, a učenici su u međuvremenu prestali da
obraćaju pažnju i narkoleptički blenuli sebi u patike, ne računajući
prvake, koji su to slušali prvi put i, prirodno, bili prestravljeni.
Skup je zaključio gospodin Flaster, svojim uobičajenim: Napred,
Orlovi! Napred, Orlovi!
Učenici su sa zamenikom direktora drečali i pljeskali približno
četvrtinom njegovog zanosa, ali ipak toliko glasno da prikriju drugačije
klicanje Endija Berga, koje je moglo da čuje svega nekoliko ljudi u
njegovoj okolini, uključujući Samjuela i Bišopa: Kim je pederaš! Kim je
pederaš!
Naravno, to je bilo namenjeno Kimu Vigliju, koji je stajao dva
koraka levo od Brega, dečaku u svakom pogledu najlakšem za
ismevanje od svih šestaka, jednom od one dece koju mora da snađe
svaka bogovetna pretpubertetska katastrofa: gusta snežnobela perut,
upadljive proteze, hronični impetigo26, izrazita kratkovidost, teške
alergije na orašaste plodove i polen, ušne infekcije koje dovode do
poremećaja ravnoteže, ekcem na licu, akutni konjunktivitis koji se
javlja svaka dva meseca, bradavice, astma, čak i slučaj vaški u drugom
razredu koji mu niko nije dozvoljavao da zaboravi. Uz to nije imao ni
dvadeset kila s krevetom. I pritom je imao žensko ime.
U takvim trenucima Samjuel je znao da bi bilo „ispravno” zaštititi
Kima, prekinuti nasilje nad njim i suprotstaviti se divovskom Endiju
Bergu jer, sudeći po brošurama koje su jednom godišnje dobijali na
času zdravstvenog obrazovanja, siledžije se povlače kada naiđu na
otpor. To je, znali su svi, bila velika laž. Jer prethodne godine Bregu se
zaista suprotstavio Brand Bomond, zbog stalnog podsmeha čiji su
predmet bile Brandove naočare, debele kao da su blindirane,
suprotstavio mu se nasred trpezarije u nastupu nervne uznemirenosti
i rekao: „Skrati jezičinu, ti veliki drkadžijo!” I Breg se zaista povukao i
ostavio ga na miru do kraja školskog dana, a svi koji su bili svedoci
toga slavili su jer možda su sada sigurni i možda su pamfleti bili u
pravu i školu je prožimao veliki osećaj optimizma i Brand je bio mali
junak, dok ga Breg istog dana nije našao na putu kući i pretukao ga
toliko divljački da se umešala čak i policija i razgovarala s Brandovim
drugovima koji su, dotada, već izvukli važnu pouku: da ima da ćute.
Siledžije se ne povlače.
Te godine kolala je glasina - koju je raširio sam Breg - da je Breg, po
svemu sudeći, prvi šestak koji je imao snošaj. S devojkom. Sa, rekao je,
bivšom bebisiterkom koja, citiram, ne može da mi se zasiti kurca.
Razume se, to nije moglo da se pro veri. Ni dotična srednjoškolka ni
njeno interesovanje za Bregovu anatomiju - nije moglo da se proveri,
ali nije se ni osporavalo. Niko u svlačionici do koga je Bregovo
hvalisanje dopiralo nije bio spreman da se izloži opasnosti od
zadobijanja telesne povrede tako što će izneti ono očigledno: nema
teorije da šestak zanima srednjoškolku osim ako nije mentalno
poremećena, ružna kao đavo ili emotivno slomljena. Ili sve to zajedno.
Jednostavno nema teorije.
Pa ipak.
U načinu na koji je Breg govorio o seksu bilo je nečega zbog čega su
se dečaci pitali. Posredi su bile konkretne pojedinosti. Tačni i nimalo
dražesni detalji. Zato su se dečaci kolebali, noću bdeli i pitali, a
ponekad bi ih tako nasamo spopao i bes što on možda govori istinu,
što možda stvarno kreše srednjoškolku, a ako je to istina onda je to
jedini potreban dokaz da na svetu vlada nepravda i da Bog ne postoji.
Ili, ako postoji, Bog ih sigurno mrzi, jer niko u školi seks ne zaslužuje
manje od usranog Endija Berga. Trpeli su to na svakom času fizičkog,
kako mora da popuši jednu ćaletovu cigaru da prikrije miris pičke,
kako ove sedmice ne kara jer riba ima meću, kako mu je kondom
jednom eksplodirao kad je svršio jer je jednostavno bio toliko napaljen.
Zbog takvih slika dečaci su imali noćne more, zbog slika i zbog još veće
tragedije što odvratni Endi Berg ima žestoke seksualne odnose dok je
većina njih „o tome” tek nedavno vodila razgovor s roditeljima pa im
čitava zamisao seksa s devojčicom još izgleda zastrašujuća i grozna.
Možda je Bišopa na delanje podstaklo upravo to kako se Breg rugao
Kimu na skupu. Sigurno je smatrao da je to suviše lako, suviše
očigledno - Kim nije pružao otpor, a njegovo pasivno i pogrbljeno telo
pokazivalo je da stopostotno prihvata hijerarhije koje su tu na delu.
Kim je stajao tamo mahinalno spreman da bude predmet kinjenja.
Činjenica da je sve to mačji kašalj verovatno je uvredila Bišopov
čudnovati osećaj za pravdu, njegovu vojničku želju da nesrazmernim
nasiljem zaštiti slabe i nedužne.
Dok su učenici izlazili u koloni iz fiskulturne sale, Bišop potapša
Brega po ramenu. „Čuo sam jednu glasinu o tebi”, reče.
Breg ga pogleda s visine, razdražen. „Je l’? Šta.”
„Da si imao seks.”
„Možeš da se opkladiš.”
„Znači da je glasina tačna.”
„Nemaš pojma koliko pičke dobijam.”
Samjuel je obazrivo išao za njima. Obično mu nije prijalo da Bregu
bude toliko blizu, ali s Bišopom između osećao se sigurnim. Bišopova
ličnost je zaokupljala svu pažnju. Bilo je to kao da Bišop zaklanja
Samjuela od pogleda.
„Dobro”, reče Bišop, „imam nešto za tebe.”
„Šta.”
„Nešto za ljude koji su malo zreliji. Kao što si ti.”
„Šta.”
„Neću sada da kažem. Neko može da čuje. A govorimo o nečemu što
je vrlo sočno, baš zabranjeno.”
„O čemu govoriš, bre?”
Bišop prevrnu očima i pogleda unaokolo da proveri prisluškuje li
ko, da bi se zatim prignuo Bregu i prstima mu pokazao da se sagne
kako mu glavurda ne bi bila tako daleko, pa prošapta: „O pornografiji.”
„Nema šanse!”
„Tiše malo.”
„Imaš pornografiju?”
„Gomilu u šteku.”
„Ozbiljno?”
„Pokušavam da zaključim ko je ovde dovoljno odrastao da je vidi.”
„Ludilo!”, reče Breg, uzbuđen. Jer za decu njegovih godina, za decu
koja su osamdesetih ulazila u pubertet, u ono vreme pre interneta, pre
nego što je, zahvaljujući mreži, pornografija postala lako dostupna i
otud otrcana, za taj poslednji naraštaj dečaka za koje je pornografija
prvenstveno bila fizički predmet, imati pornografiju bilo je kao da imaš
neku supermoć. Moć zbog koje odmah postaješ prihvaćen i omiljen
među dečacima. To se događalo otprilike jednom u polugodištu, da
neki neprimetan dečak pronađe očevu zbirku porno časopisa i
odjednom se obre društveno uzdignut dok god ne upadne u nevolju,
što, u zavisnosti od dečakove naravi, može da potraje od jednog dana
do nekoliko meseci. Oni koji su bili providno očajni, preklinjali za
pažnju i žudeli da se dopadnu imali su običaj da ukradu čitavu gomilu u
zamenu za jednokratni blesak slave, svetle zvezde koje izgore za jedan
dan kada im očevi primete da im je nestala sva pornografija i saberu
dva i dva. Drugi dečaci, oni koji su bolje obuzdavali nagone i manje
očajnički tražili odobravanje, bili su pronicljiviji u svojim pristupima
pornografiji. Možda bi uzeli samo jedan časopis s gomile, recimo drugi
ili treći odozdo, izdanje koje je po svoj prilici već proučeno,
iskorišćeno, svareno i ostavljeno. Taj jedan časopis donosili su u školu
i svima dopuštali da ga pregledaju dok ga ne bi vratili na gomilu
nedelju ili dve kasnije, pa uzeli neko drugo izdanje blizu dna, pa
ponovili obrazac. Ti dečaci su održavali stalnu popularnost, katkada i
mesecima, sve dok neki nastavnik ne bi primetio neku grupu dečaka
kako sede nepomični i zbijeni na igralištu pa došao to da istraži, jer
kada osnovci ne jurcaju unaokolo kao muve bez glave, to znači da nešto
sigurno nije u redu.
Drugim rečima, dečaci su uvek imali samo privremeni pristup
pornografiji. Zbog čega je ona i budila toliko Bregovo interesovanje.
„Gde je?”, upita on.
„Većina ove dece bi se raspametila”, reče Bišop. „Ne bi znala šta
gledaju.”
„Daj da vidim.”
„S druge strane, mislim da bi ti mogao da se nosiš s tim.”
„Nego šta.”
„Dobro, naći ćemo se posle škole. Nakon što svi napuste zgradu. Na
stepenicama iza menze, kod rampe za utovar i istovar. Pokazaću ti gde
je krijem.”
Breg pristade, pa se progura iz fiskulturne sale. Samjuel potapša
Bišopa po ramenu.
„Šta to radiš?”, upita.
Bišop se nasmeši. „Napadam neprijatelja kad se ne nada.”
Kasnije tog dana, posle poslednjeg zvona, nakon što su autobusi
došli i otišli i zgrada se ispraznila, Bišop i Samjuel čekali su iza škole,
onog dela škole što se ne vidi s puta, sveg u betonu i asfaltu. Ličio je na
kakav veliki regionalni špediterski objekat, industrijski, mehanički,
automatizovan i apokaliptičan. Tu su bili ogromni klima-uređaji čije su
se elise vrtele u aluminijumskim oklopima okorelim i pocrnelim od
čađavog izduvnog vazduha, koji su tutnjali kao eskadrila jurišnih
helikoptera što se spremaju za poletanje, ali nikako da zaista i polete. U
uglovima i pukotinama bilo je komada hartije i kartona koje je naneo
vetar. Tu je bio i industrijski sabijač smeća: od čistog metala, velik kao
kiper, one šumskizelene boje svojstvene vozilima za odlaganje otpada,
sav prekriven skramom od lepljivih ostataka đubreta.
Odmah do rampe za utovar i istovar nalazile su se stepenice koje su
se spuštale do podrumskih vrata kojima se niko nikada nije služio.
Niko nije znao ni kuda vode. S jedne strane bile su ograđene betonskim
zidom rampe za utovar i istovar, a s druge visokim rešetkama na koje
je bilo nemoguće popeti se. A na vrhu stepenica bila je kapija. Stepenice
su bile zagonetka za svakoga ko se potrudi da o njima duže razmisli.
Rešetke su očito predočavale želju da se ljudima spreči pristup, samo
što se, čak i kada je kapija bila zaključana, na stepenice jednostavno
moglo skočiti s rampe iznad njih. Ali podrumska vrata na njihovom dnu
bila su od onih što se otvaraju samo iznutra a spolja nemaju ni kvaku.
Tako da je prava svrha kapije bila da ljude zarobi unutra, što je
izgledalo barem arhitektonski čudno i, u najboljem slučaju, krajnje
opasno u slučaju da izbije požar. Bilo kako bilo, količina prljavštine,
uvelog lišća, bačene najlonske ambalaže i opušaka od cigareta
ukazivala je da stepenice godinama niko nije koristio.
Tu su čekali Brega, Samjuel bojažljiv i uznemiren zbog svega toga,
naime zbog Bišopove namere da zaključa Endija Berga na stepenicama
i tamo ga ostavi čitave noći.
„Stvarno mislim da ne treba ovo da radimo”, reče on Bišopu, koji je
bio na dnu stepenica i sakrivao crnu najlonsku kesu koju je izvadio iz
ranca, zatrpavajući je lišćem, prljavštinom i otpacima.
„Opusti se”, reče on. „Sve će biti u redu.”
„Ali šta ako ne bude?”, upita Samjuel, koji je, na samu pomisao kako
sve Endi Berg može da im se osveti za naoko prilično glupav štos, bio
na samom pragu druge kategorije.
„Hajde prosto odmah da odemo”, reče Samjuel, „pre nego što on
dođe. I nikom ništa.”
„Trebaš mi da izvršiš svoj zadatak. Šta je tvoj zadatak?”
Samjuel se namršti i dodirnu glomazni metalni katanac koji je
trenutno krio u džepu. „Da zatvorim kapiju kada on siđe na dno
stepenica.”
„Da tiho zatvoriš kapiju”, reče Bišop.
„Tako je. Da on ne primeti.”
„Ja ću ti dati znak a ti ćeš zatvoriti kapiju.”
„Šta je znak?”
„Uputiću ti pogled bremenit značenjem.”
„Šta?”
„Pogled iskolačenih očiju. Znaćeš kada vidiš.”
„Dobro.”
„A kada zatvoriš kapiju?”
„Onda je zaključam”, reče Samjuel.
„To je glavni deo misije.”
„Znam.”
„Najvažniji deo.”
„Ako je zaključam, onda on neće moći da izađe i da nas prebije.”
 „Ovde moraš da razmišljaš kao vojnik. Moraš da se usredsrediš na
svoj deo operacije.”
„Dobro.”
„Nisam te čuo?”
Samjuel lupi nogom o zemlju. „Rekoh hua.”
„To je već bolje.”
Bilo je toplo i vlažno, senke su se dužile a svetlost bila
tamnonarandžasta. Na obzorju su se skupljali olujni oblaci, oni veliki
oblaci Srednjeg zapada nalik lebdećim lavinama, što je predskazivalo
pljuskove s grmljavinom i sevanje munja u daljini. Vetar je oštro duvao
kroz krošnje drveća. U vazduhu se osećao miris elektriciteta i ozona.
Bišop najzad namesti kesu na dnu stepenica. Samjuel je vežbao kako da
zatvori kapiju a da ona ne zaškripi. Na kraju se popeše na rampu za
utovar i istovar pa su čekali, Bišop proveravajući i iznova
proveravajući sadržaj svog ranca, Samjuel pipajući prstima rubove
teškog katanca u džepu.
„Ej, Biše?”
„Da.”
„Šta se dogodilo kod direktora u kancelariji?”
„Kako to misliš?”
„Kada si otišao na batinanje. Šta se tamo dogodilo?”
Bišop načas prestade da petlja po rancu. Pogledao je Samjuela, pa
skrenuo pogled u daljinu. Usvojio je izvestan stav koji je Samjuel počeo
da prepoznaje, gde mu telo izgleda sklupčano i zategnuto, oči mu se
pretvore u proreze a obrve naberu u štrikle. Prkosno držanje, pogled
kakav je Samjuel već viđao: s direktorom, i gospođicom Bouls, i
gospodinom Folom, i kada je Bišop kamenom gađao direktorovu kuću.
Posredi su bile izvesna neustrašivost i čvrstina obično strane
jedanaestogodišnjacima.
Ali to se rasprši isto tako brzo kad za ugao zgrade zavi Endi Berg,
hodajući nespretno tako krupan i tupav, vukući palčeve po tlu kao da su
mu noge predaleko od malešnog mozga, kao da mu je telo preveliko da
bi nervni sistem mogao da izađe na kraj s njim.
„Evo ga”, reče Bišop. „Spremi se.”
Breg je na sebi imao svoju uobičajenu uniformu: crnu trenerku,
bezimene bele patike i majicu na kojoj piše nešto detinjasto duhovito,
ovoga puta „Gde je govedina?”. On je bio jedino muško u razredu kome
se niko nije rugao što nosi falš, nemarkirane patike. Zahvaljujući
njegovom divovskom stasu i sklonosti prema nasilju, u pogledu mode
gledalo mu se kroz prste. Jedini trenutni trend koji je uvažavao bio je
repić koji je puštao, frizura kakva je bila u modi kod približno četvrtine
dečaka u razredu. Pravi repić se dobijao kada se dečak ošiša nakratko,
ali na samoj sredini potiljka ostavi jedno mesto da mu kosa odande
nesmetano raste. Breg je dotada već imao kovrdžavo crno talasasto
uže koje mu se pružalo više centimetara niz vrat i leđa. Približavao se
rampi za utovar i istovar, gde su dva dečaka sedela, izdignuti, neznatno
iznad njega, skrštenih nogu.
„Došao si”, reče Bišop.
„Da vidimo šta imaš, peško.”
„Prvo mi reci da nećeš odlepiti.”
„Aj’ ne seri.”
„Mnoga deca odlepe. Nisu dovoljno zrela. Ovo je tvrda
pornografija.”
„Mogu ja da se nosim s tim.”
„Ma stvarno?”, reče Bišop. Ton mu je bio nestašan i zajedljiv.
Onakav gde nisi siguran zeza li se s tobom ili te vređa. Onakav zbog
koga ti se čini da si dva koraka iza njega. Poimanje toga primećivalo se
i na Bregovom licu - oklevao je, bio nesiguran u sebe. Nije bio navikao
da deca pokazuju bilo kakav duh ili kičmu.
„Dobro, hajde da vidimo možeš li”, nastavi Bišop. „Recimo da nećeš
odlepiti. Ništa što već nisi video, je l’ tako?”
Breg klimnu glavom.
„Zato što stalno to viđaš, je l’ tako? Sa onom srednjoškolkom koju
krešeš?”
„Šta s njom?”
„Pitam se zašto si sada toliko nestrpljiv kada devojku imaš kad god
poželiš. Zašto ti treba pornografija?”
„Ne treba mi.”
„A ipak si došao.”
„Nemaš ti to. Samo lažeš.”
„Možda nam nešto ne govoriš. Možda je riba gabor. Možda ne
postoji.”
„Ma nosi se. Hoćeš li mi pokazati to ili nećeš?”
„Dobro, daću ti da vidiš jednu sliku. A ako ne budeš odlepio, daću ti
da vidiš i ostalo.”
Bišop načas zakopa po rancu pa izvuče jednu stranicu iz časopisa,
presavijenu nekoliko puta, sa iskrzanom ivicom tamo gde je iscepana.
On je pruži - oprezno, polako - Bregu, koji je zgrabi, razdražen
Bišopovim držanjem, njegovom teatralnošću. Breg otvori stranicu i, još
pre no što ju je sasvim rasklopio, kao da mu se razrogačiše oči, usne
jedva primetno razmakoše, a lice omekša, tako da je njegov uobičajeni
izraz divljačke okrutnosti sada govorio o izvesnoj vrtoglavosti.
„Opa”, reče on. „O, da.”
Samjuel nije mogao da vidi sliku kojom se Breg toliko oduševio.
Video je samo poleđinu stranice, na kojoj je bilo nešto što liči na
reklamu za neko mrko oštro piće.
„Ovo je strava”, reče Breg. Ličio je na kučence koje ti bulji u klopu.
„Nije loše”, reče Bišop, „ali ne bih baš rekao da je strava. U stvari je
sasvim prosečno. Čak i pomalo smešno, ako mene pitaš.”
„Odakle ti?”
„Nebitno. Da li bi želeo da vidiš još?”
„Nego šta.”
„I nikome nećeš reći?”
„Gde je?”
„Moraš da obećaš. Da nećeš reći.”
„Dobro, obećavam.”
„Kaži sa osećajem.”
„Samo mi pokaži.”
Bišop podiže ruke kao da odustaje, pa uperi prst u stepenice ispod
sebe. „Tamo dole”, reče. „Držim ih tamo dole, skrivene u prljavštini, na
dnu stepenica.”
Breg ispusti stranicu koju je držao, otvori kapiju za stepenice i
stušti se dole. Bišop pogleda Samjuela i klimnu glavom: znak.
Samjuel skoči s rampe tamo gde je Breg stajao, pa ode do kapije i
zatvori je vrlo lagano, baš kao što su uvežbavali. Na dnu stepenica
video se Breg, njegov odvratni dugi repić i široko prostranstvo
njegovih leđa, kako se saginje, razgrće prljavštinu i otkriva najlonsku
kesu koju je Bišop tamo podmetnuo.
„Ovde? U kesi?”, upita Breg.
„Aha. To je to.”
Kada se kapija zatvorila, začuo se slabašan i neznatan škljocaj.
Samjuel stavi teški katanac između rešetaka i zatvori ga. Škljocaj koji je
proizveo unutrašnji metalni mehanizam brave bio je stvaran i
zadovoljavajući. Ostavljao je utisak konačnosti. Neopozivosti. Uradili su
to. Nema nazad.
Nekoliko koraka dalje, lepršajući na vetru, bila je stranica koju je
Bišop dao Bregu. Vrtela se u virovima koje je vihor pravio oko rampe
za utovar i istovar i savijala se na pregibima nastalim kada je bila
presavijena na osam delova. Samjuel je uze. Otvori je. Neposredan
utisak koji je fotografija odavala, pre nego što su se sva obličja na njoj
rastvorila u prepoznatljive ljudske forme, ono što kao da ju je
određivalo i što će naknadno biti manje-više jedino čega će se Samjuel
sa nje sećati, bila je dlaka. Hrpe crne, kovrdžave dlake. Oko devojčine
glave slap crn kao ugalj, naizgled fizički težak i naporan za nošenje,
kosa u gustim kovrdžama koja joj doseže sve do zemlje na kojoj sedi,
meso guzova zgnječeno pod njom poput testa za hleb, jednu ruku drži
iza sebe i laktom se podupire o zemlju, drugu pruža do prepona,
otvarajući se prstima pokretom koji liči na obrnuti znak mira,
pokazujući to punačko i tajanstveno jarkocrveno mesto usred još
izrasle crne dlake, dlake koja je gusta i kovrdžava tamo gde joj doseže
maltene do pupka ali joj se proređuje na bubuljičavim preponama, gde
liči na beznadežne pokušaje pubertetlija da puste brkove ili bradu,
dlake koja se i dalje zavlači ispod nje donde gde se ona dodiruje s tlom,
na kom sedi u nekoj nepoznatoj tropskoj šumi - Samjuel je to video, sve
to pokušavao da upije u isti mah, da iz toga izvuče neki smisao i u tome
uživa onako kako naizgled uživa Endi Berg, ali stigao je samo do
apstraktnog osećaja radoznalosti pomešanog s blagom odvratnošću ili
užasom što je svet odraslih, kako se čini, jedno grozno, jezivo mesto.
On presavi stranicu na kvadratiće. Trudio da na silu zaboravi šta je
upravo video kada, s dna stepenica, Breg iznenada zatutnja: „Koji je
ovo kurac?”
U tom trenutku sevnu bleštavi beli blic. Bišop je držao Polaroid
foto-aparat, koji zazuja, škljocnu i izbaci beli kvadrat filma.
„Koji je ovo kurac!”, ponovi Breg. Samjuel se pope merdevinama na
rampu i otrča do ivice gde je Bišop stajao, gledao na Brega, mahao
fotkom i smejao se. Breg je oko sebe imao nekoliko slika, po svoj prilici
zato što je izvrnuo kesu i sve ih pustio da izlepršaju iz nje. A bezmalo
sve od njih, vide sada Samjuel, bile su krupni kadrovi velikih, dignutih
penisa. Odraslih penisa. Odraslih i vrlo muževnih i stravično nabreklih
i tamnocrvenih, a bilo je i balavih i mokrih. Penisi, neki iz časopisa
štampanih na masnom, kvalitetnom papiru, neki prave polaroid
fotografije iz života, blistavo osvetljeni, neizoštreni krupni kadrovi
bezimenih kurčeva lišenih tela koji izranjaju iz senki ili ispod prevoja
nečijeg obešenog mesa na stomaku.
„Koji je ovo kurac!” Endi Berg kao da nije pronalazio druge reči
osim tih. „Koji je ovo kurac?”
 „Vidiš? Znao sam”, reče Bišop. „Odlepio si.”
„Koji je ovo kurac?”
„Ipak nisi baš dovoljno zreo.”
„Ubiću te, mamicu ti.”
„Još nisi sasvim stigao dotle, u pogledu razvoja.”
Breg je preskakao po dva stepenika. Bio je toliko krupan i toliko se
razorno kretao da je izgledalo nemoguće obuzdati ga. Jesu li se za
sigurnost stvarno uzdali u glupavi mali katanac? Samjuel je zamišljao
da će on prepući napola. Zamišljao je kako Breg provaljuje iz kaveza
kao pomahnitala cirkuska životinja. Samjuel uzmače za korak i stade
iza Bišopa, stavi Bišopu ruku na rame. Breg otrča do vrha stepenica i
pruži ruku da otvori kapiju. Ali kapija ni makac. Sila ogromnog
Bregovog zamaha susrela se s kapijom od punog metala, i popustilo je
jedino što je moglo da popusti - Bregova ruka.
Ručni zglob mu se povi unazad a rame mu se žestoko izvi uz
izvesno krckanje i prasak, užasan tečni zvuk pucanja. Breg odskoči
unazad i silovito ljosnu na stepenice, pa kliznu niz nekoliko njih da bi
se zaustavio blizu dna, čvrsto se držeći za ruku, jaučući i plačući. Kapija
je podrhtavala uz katanac.
„O, bože!”, kukao je Breg. „Ruka!”
„Idemo”, reče Samjuel.
„Čekaj”, reče Bišop. „Samo još nešto.”
On zakorači po rubu rampe dok se ne nađe povrh Brega, približno
dva metra iznad njega.
„Vidiš”, reče Bišop preko Bregovog slabašnog jecanja, „ja ću se sada
išorati, a ti nećeš ništa preduzeti povodom toga. I više nikada nikoga
nećeš zajebavati. Zato što imam ovu fotografiju.” Bišop mu mahnu
polaroidom. „Treba da je vidiš. Ti i ona silna pederska pornografija.
Hoćeš da se ova fotka pojavi u svakom ormariću u školi? Zalepljena
ispod svake klupe? Ubačena u svaki bogovetni udžbenik?”
Breg ga pogleda i načas na površinu izbi pravi mozak šestaka
zatočen u tom džinovskom telu odraslog čoveka, tako da je izgledao
zaprepašćen, povređen, jadan i tužan. Kao životinja zgranuta i u
neverici što ju je neko upravo šutnuo.
„Ne”, ispljunu on kroz plač.
„Onda očekujem da počneš da se ponašaš kako treba”, reče Bišop.
„Nećeš više kinjiti Kima. Nećeš više kinjiti nikoga.”
Bišop otkopča kaiš i pantalone, svuče gaće i pusti dugačak snažan
mlaz mokraće pravo na Endija Berga, koji zakuka, okrenu se od njega
da se sakrije i zavrišta. Sklupčao se dok ga je Bišop prskao po leđima,
majici i repiću.
Onda dva dečaka skupiše svoje stvari i odoše. Uopšte nisu govorili
dok se nisu razišli, tamo gde je Bišop sekao kroz šumarak do Venišn
Vilidža a Samjuel produžavao na suprotnu stranu do svoje kuće. Bišop
ga lupnu po mišici i reče: „Budi sve što možeš da budeš, vojniče”, pa
odjuri.
Te noći, toplotni talas se napokon prekinuo. Samjuel je sedeo na
prozoru svoje sobe i gledao kako oluja s grmljavinom natapa čitav
spoljašnji svet. Drveće u dvorištu silovito se cimalo a nebo je bleštalo
od munja. On je zamišljao Endija Berga napolju na oluji, još zarobljenog,
mokrog do gole kože. Zamišljao ga je kako drhti i zebe, povređen i sam.
Ujutru je vazduh bio prožet onim prvim nagoveštajem jesenje
svežine. Endija Berga nije bilo u školi. Govorkalo se da se prethodne
noći nije vratio kući. Pozvali su policiju. Roditelji i susedi izašli su u
potragu. Konačno su ga našli ujutru, mokrog i bolesnog, na
stepenicama iza škole. Sada je bio u bolnici. Polaroide niko nije
pominjao.
Samjuel je pretpostavljao da se Breg prehladio, možda dobio grip,
od kiše. Ali Bišop je imao drugu teoriju. „Morao bi da se otarasi
pornografije, je l’ tako?”, reče on toga dana na odmoru. „Hoću reći, ne bi
voleo da ga nađu sa onim fotkama.”
„Da”, reče Samjuel. „Ali kako?”
Sedeli su na ljuljaškama ali nisu se ljuljali, već su gledali kako se
neki učenici na igralištu igraju šugice, između ostalih i Kim Vigli, što je
bilo retko, jer Kim je obično izbegavao odmore, kao i svaki drugi javni
prostor na kome postoji izgledna mogućnost da će ga Breg kinjiti. Sada
se igrao u nesputanoj radosti i uživanju.
„Breg je sada u bolnici”, reče Bišop. „Mislim da se verovatno
otrovao.”
„Kako se otrovao?”
„Pojeo ih je. Fotografije. Tako ih se otarasio.”
Samjuel je pokušavao da zamisli sebe kako jede polaroid
fotografiju. Kako žvaće onu tvrdu plastiku. Kako guta one oštre, masne
uglove.
„Pojeo ih je?”
„Stopostotno.”
S druge strane igrališta, Kim ih letimice pogleda i slabašno mahnu
Bišopu. Bišop mu odmahnu. Zatim se nasmeja i reče „Hua” pa otrča da
se priključi igri, zapravo gotovo odskakuta onamo, jedva dodirujući tlo.
 8.

DIREKTOR AKADEMIJE BLAŽENO SRCE mogao se u poslednje vreme

videti kako klanca jedinom ulicom Venišn Vilidža, obično oko sumraka,
pažljivo i obazrivo vukući svoju zamašnu težinu, kao da mu se noge
svakog časa mogu slomiti. Štap s kojim je hodao nabavio je nedavno, i
kao da je uživao što zbog njega liči na kakvog kralja. Zapravo je bilo
prilično neverovatno što se njegovo pogureno telo i naoko bolno
ćopanje toliko moglo popraviti jednostavnim dodavanjem štapa. Sada
je izgledao plemenito povređen. Kao ratni heroj. Štap je bio od
hrastovine i premazan bojom crnom kao ebonovina. Na njegovom vrhu
bila je sedefasta drška pričvršćena kalajisanim prstenom sa
izgraviranim šarama ljiljana. Kada je direktor dodao štap, komšiluk je
odahnuo, jer njegov bol nije više bio onako vidljivo očigledan, pa nisu
osećali obavezu da ga pitaju za zdravlje, a otud ni morali da istrpe još
jedan razgovor o Bolesti. U minulih šest meseci tema se iskreno
iscrpla. Dotada je direktor za Bolest ispričao već čitavom komšiluku, za
tu tajanstvenu napast za koju nijedan lekar nije mogao da postavi
dijagnozu i koju nijedan lek nije mogao da izleći. Simptomi su bili
odlično poznati uzduž i popreko po naselju: stezanje u grudima; plitko
disanje; obilno znojenje; nekontrolisano lučenje pljuvačke; stomačni
grčevi; zamućen vid; umor; mrtvilo; opšta slabost celog tela;
glavobolja; vrtoglavica; gubitak apetita; sporo kucanje srca; i
čudnovato i nehotično trzanje i mreškanje mišića tik ispod kože koje bi
se susedima jezivo pokazalo ako bi buknulo u toku razgovora. Napadi
su nastupali ili usred dana ili usred noći i trajali približno od četiri do
šest sati da bi zatim čudesno prestali sami od sebe. Kada jer reč o
pojedinostima njegovog stanja, direktor je bio zapanjujuće otvoren i
ličan. Govorio je kao ljudi koje zadesi neka katastrofalna bolest što
zaseni dotadašnje džentlmenske predstave o pristojnosti i privatnosti.
Govorio je ljudima koliko je zbunjujuće, u smislu prvenstva, kada
istovremeno mora da povraća i ima proliv. Susedi su klimali glavom,
osmehivali se stisnutih usana i trudili se da ne odaju koliko je grozno
to slušati, zato što su im deca - uistinu sva deca iz Venišn Vilidža -
pohađala akademiju Blaženo srce, a naširoko se znalo da direktor tamo
ima ozbiljnog uticaja. Jedan njegov telefonski poziv dekanu za prijem
studenata na Prinstonu ili Jejlu ili Harvardu ili Stanfordu mogao je
detetu da poboljša izglede za optrilike hiljadu odsto. Svi su to znali, pa
su podnosili direktorove opširne i živopisne opise lekarskih postupaka
i telesnih izlučevina, gledajući na to kao na svojevrsno ulaganje u
obrazovanje i budućnost svog deteta. Tako da su znali za njegove
brojne odlaske kod različitih skupih specijalista, alergologa, onkologa,
gastroenterologa, kardiologa, za njegove magnetne rezonance i
kompjuterizovane tomografije i neprijatne biopsije organa. Svaki put
zbijao je istu šalu, kako je štap nešto najbolje na šta je dosada potrošio
novac. (Susedi su morali da se slože da je, u poređenju s drugim
štapovima, njegov zaista čudesno lep.) Tvrdio je kako je najbolji lek biti
aktivan i napolju, otud večernje šetnje i dvaput dnevno - jednom ujutru,
jednom uveče - sedenje u džakuziju s morskom vodom u njegovom
dvorištu, za šta je govorio da je jedna od malobrojnih radosti koje su
mu preostale u životu.
Neke manje širokogrude komšije privatno su tvrdile kako razlog za
njegove večernje šetnje nije zdravlje, već prilika da se sat vremena žali
kao prokleti ugnjetač koji traži saosećanje, što zaista i jeste. To ne bi
rekli nikom drugom osim možda bračnom drugu ali to je sve, jer znali
su koliko to sebično, bezosećajno i bezočno zvuči, da direktor istinski
boluje od neke zagonetne bolesti koja mu donosi strašno mnogo bola i
duševne patnje, a ipak su se oni osećali kao žrtve, oni su se osećali
oštećenima jer moraju to da slušaju. I ponekad su se tih večeri osećali
kao pod opsadom, tetošeći direktora zamornih šezdeset minuta da bi
ga se zatim rešili i vratili se u svoje sobe za razonodu da pokušaju da
iscede malo uživanja iz onoga što im je ostalo od večeri. Upalili bi
televizor i videli neku vest o još jednoj prokletoj humanitarnoj krizi, još
jednom prokletom građanskom ratu u nekoj nedođiji, videli prizore
ranjenih ljudi ili izgladnele dece, pa bi ih spopao blistav, ogorčen bes
na tu decu što im zauzimaju i upropašćavaju jedine trenutke dana kada
mogu da se opuste i posvete sebi. Tu bi se komšije malo ozlojedile,
govorile kako je i njima život težak, a opet ih niko ne sluša kako se žale
na to. Svi imaju probleme - zašto jednostavno ne mogu neupadljivo da
se nose s njima? Bez tuđe pomoći? Sa malo samopoštovanja? Zašto
moraju da umešaju i sve ostale? Nije kao da komšiluk može nešto da
uradi. Nisu oni krivi za građanske ratove.
Naravno, to nikada ne bi rekli naglas. A direktor nikada nije
naslućivao da oni tako misle. Ali neki njegovi najbliži susedi
pribegavali su tome da svetla ostavljaju ugašena i da sede u polumraku
dok ga ne vide kako prolazi. Drugi su u direktorovim udarnim
terminima za šetnje udešavali večere u restoranima. Izvesna
domaćinstva u naselju usavršila su sistem potpunog izbegavanja, zbog
čega bi direktor katkada stigao do samog kraja slepe ulice, zakucao na
vrata kuće Folovih i pitao da uđe na kafu, što se dogodilo kada je
Samjuel prvi put dobio dozvolu da prespava kod Bišopa.
Prvi put prenoćiće van kuće. Samjuela je odvezao tata, koji se vidno
zabezeknuo kada su stigli do velike bronzane kapije na ulazu u Venišn
Vilidž.
„Drug ti živi ovde?”, reče on. Samjuel klimnu glavom.
Čuvar na kapiji zatraži da vidi Henrijevu vozačku dozvolu, zamoli ga
da ispuni obrazac, potpiše izjavu o odricanju i objasni prirodu svoje
posete.
„Ne idemo u Belu kuću”, reče on čuvaru. To nije bila šala. U glasu mu
je bilo pakosti.
„Imate li neki zalog?”, upita čuvar.
„Šta?”
„Nije vam unapred odobren ulaz, tako da će mi trebati neki zalog.
Kao osiguranje za moguće štete i prekršaje.”
„Šta mislite da ću uraditi?”
„Takva su pravila. Imate li kreditnu karticu?”
„Neću vam dati kreditnu karticu.”
„To je samo privremeno. Kao što rekoh, da posluži kao zalog.”
„Samo ću odbaciti sina.”
„Ostavićete sina? Dobro, poslužiće.”
„Za šta?”
„Kao zalog.”
Čuvar je išao za njima vozilom za golf, i Henri isporuči Samjuela kod
Folovih uz kratak zagrljaj, reče mu „Budi dobar” i „Zovi me ako ti
zatrebam”, pa, vrativši se u auto, prostreli čuvara pogledom čiste
mržnje. Samjuel je gledao kako i njegov otac i vozilo za golf nestaju Vija
Venetom. Držao je ranac, u kome se nalazila neka odeća za noć i, na
dnu, kaseta koju je kupio za Betani u tržnom centru.
 Večeras će joj dati poklon.
Tamo su bili svi - Bišop, Betani, njihovi roditelji - svi su čekali, u
istoj sobi, koju Samjuel nikada nije video, svi su se nalazili u istom
prostoru u isto vreme. Tu je bio još neko, za klavirom, i Samjuel ga
prepoznade: direktor. Isti onaj direktor koji je Bišopa izbacio iz
akademije Blaženo srce sada je sedeo i zauzimao sav prostor na stolici
ispred porodičnog polukoncertnog klavira marke Bozendorfer.
„Dobar dan”, reče Samjuel, nikom posebno, svima zajedno.
„Znači ti si taj drugar iz nove škole?”, upita direktor.
Samjuel klimnu glavom.
„Drago mi je što vidim da se uklopio”, reče direktor. Opaska se
odnosila na Bišopa, ali bila je upućena Bišopovom ocu. Bilo je to kao da
je direktorova zamašna prilika kolonizovala prostoriju. On je bio od
onih ljudi kojima se telo potpuno slaže s naravi. Glas mu je bio krupan.
Telo mu je bilo krupno. Sedeo je krupno, širom razdvojenih nogu i
izbačenih grudi.
Bišop je sedeo najdalje od njega, prekrštenih ruku, nogu
podvučenih poda se, napeta ljuta loptica. Toliko je bio utonuo u fotelju
da se činilo kako fizički želi da se utopi u nju. Betani je sedela bliže
klaviru, savršeno uspravna kao i uvek, na rubu stolice, nogu skrštenih
na skočnim zglobovima, ruku u krilu.
„Idemo opet!”, reče direktor. Okrenuo se prema klaviru i stavio
ruku na dirke. „I nema varanja.”
Betani okrenu glavu od klavira i pogleda pravo u Samjuela. Njemu
se oduzeše grudi, toliko je snažan bio njen pogled. Opirao se nagonu da
okrene glavu.
Direktor udari jednu jedinu notu na klaviru, snažnu, tamnu, nisku
notu koju Samjuel oseti u telu.
„To je A”, reče Betani.
„Tačno!”, reče direktor. „Ponovo.”
Nova nota, ovoga puta bliže vrhu klavijature, nežno plink.
„To je Ce”, reče Betani. I dalje je netremice gledala Samjuela, bez
izraza na licu.
„Opet tačno!”, reče direktor. „Neka bude malo teže.”
On udari tri dirke odjednom, i izađe nešto disonantno i ružno.
Zvučalo je kao da neko dete bez veze lupa po klaviru. Betani kao da
načas odluta - bilo je to kao da joj se svest povlači, kada joj oči postaše
staklaste a pogled dalek. Ali kada se vratila, reče: „Be, Ce, Cis.”
„Neverovatno!”, reče direktor, pljeskajući.
 „Mogu li ja da idem?”, upita Bišop.
„Molim?”, reče njegov otac. „Šta kažeš?”
„Mogu li ja da idem?”, ponovi Bišop.
„Možda ako naučiš da pitaš kako treba.”
Na to Bišop konačno diže ruku i pogleda oca u oči. Gledali su se tako
netremice nekoliko neprijatnih sekundi. „Smem li da idem, moliću
lepo?”, reče Bišop.
„Smeš.”
U sobi za igru bilo je jasno da se Bišopu ne razgovara. Nabio je
Misajl komand u Atari. Sedeo je ćutke i kamenog lica dok je ispaljivao
rakete u vazduh. Zatim se uznemirio i rekao „Zajebi ovo, hajde da
gledamo neki film”, i pustio film koji su već gledali nekoliko puta, o
grupi tinejdžera koja brani svoj grad od iznenadnog ruskog napada.
Bilo je prošlo dvadesetak minuta filma kada Betani otvori vrata i hitro
uđe u prostoriju.
„Otišao je”, reče.
„Dobro je.”
Samjuel nije mogao da veruje koliko mu stomak zaigra kad god je
vidi izbliza. Čak i sada, kada je bio u ozbiljnoj nedoumici povodom
njenog prisustva tu, kada je Bišop očigledno želeo da ga ostave na miru
a Samjuel nije znao šta da radi sa sobom i pitao se da li da pozove oca i
vrati se kući, čak i u svemu tome Samjuela obuze ushićenost kada
Betani uđe u sobu. Bilo je to kao da ona briše sve što je manje važno.
Samjuel je morao da odoleva porivima da je dodirne, da joj razbaruši
kosu ili je udari u mišicu ili je čvrkne po ušnoj resici, kao i svim drugim
detinjastim manevrima kakvim dečaci muče devojčice koje vole,
manevrima čija je prava svrha da ostvare fizički dodir jedino kako
umeju: grubo, kao mali varvari. Ali Samjuel je bio dovoljno pametan da
zna kako to nije dobra dugoročna strategija, te je sedeo snužden i
nepomičan na svom uobičajenom lejzi-begu, u nadi da će Betani sesti
pored njega.
„On je seronja”, reče Bišop. „Smrdljivi debeli seronja.”
„Znam”, reče Betani.
„Zašto ga puštaju u kuću?”
„Zato što je direktor. Ali takođe. Zato što je bolestan.”
„To je ironično.”
„Da nije bolestan, ne bi se šetao napolju.”
„Ako za to postoji neka reč, onda je to ironično.”
„Ne slušaš me”, reče Betani. Da nije bolestan, ne bi ga viđao.”
 Bišop se uspravi i namršti se na sestru. „Šta tačno hoćeš da kažeš?”
Betani je stajala s rukama na leđima, žvaćući ili grizući se za
unutrašnju stranu obraza kao kada se žestoko usredsređuje. Kosa joj je
bila vezana u konjski rep. Oči su joj bile tako vatreno zelene. Na sebi je
imala žutu letnju haljinicu koja je pri dnu postepeno prelazila u belu.
„Ukazujem na jednu činjenicu”, reče Betani. „Da nije bolestan, ne bi
išao u te šetnje, i onda ne bi morao da ga viđaš.”
„Mislim da mi se ne dopada na šta ciljaš.”
„O čemu vi govorite?”, upita Samjuel.
„Ni o čemu”, rekoše oni blizanački jednoglasno.
Ostatak filma gledali su u napetoj tišini, sve troje, gledali kako
američki tinejdžeri uspešno odbijaju ruske agresore, ali pobedonosni
završetak filma nije bio ni izbliza onako pobedonosan kao inače jer je
prostorija bila puna neke čudne napetosti i prećutnog sukoba, tako da
je Samjuel imao utisak da se vratio kući i da večera s roditeljima dok
oni prolaze kroz jedan od svojih trenutaka. Kada se film završio, deci je
rečeno da se spreme za spavanje, te se oni umiše i opraše zube i
presvukoše se u pidžame a Samjuela odvedoše u gostinsku sobu. I baš
pre no što su im rekli da gase svetla, Betani tiho pokuca na vrata,
promoli glavu u njegovu sobu i reče: „Laku noć.”
„Laku noć”, reče on.
Ona ga pogleda i zadrža se tamo časak kao da ima još nešto da kaže.
„Šta si ono radila?”, upita Samjuel. „Ranije. S klavirom.”
„Aha, ono”, reče ona. „Salonske fore.”
„Nastupala si?”
„Kao. Svašta mogu da čujem. Ljudi misle da je to posebno. Moji
roditelji vole da se razmeću time.”
„Šta svašta?”
„Note, visine, vibracije.”
„Iz klavira?”
„Iz svega. Klavir je najlakši zato što svi zvuci imaju ime. Ali zapravo
iz svega.”
„Kako to misliš, iz svega?”
„Svaki zvuk je u stvari više spojenih zvukova”, reče ona. „Trozvuci i
harmonici. Tonovi i viši prizvuci.”
„Ne kapiram.”
„Udarac u zid. Lupkanje po staklenoj boci. Pesma ptica. Gume na
ulici. Zvonjava telefona. Mašina za pranje sudova. Muzika je u svemu.”
„U svemu tome čuješ muziku?”
 „Telefon nam je malo visok”, reče ona. „Grozan je, svaki put kada
zazvoni.”
Osluškujući, Samjuel pokuca po zidu. „Ja čujem samo tupo
udaranje.”
„Ima tu mnogo više od tupog udaranja. Slušaj. Probaj da razdvojiš
zvuke.” Ona oštro lupi po dovratku. „Tu je zvuk koji je proizvelo drvo,
ali drvo nema nepromenjivu gustinu, pa proizvodi nekoliko različitih
visina, vrlo blizu jedne drugima.” Ona udari opet. „Zatim je tu zvuk
lepka, zvuk zida koji okružuje vrata, brujanje vazduha u zidu.”
„Sve to čuješ?”
„Tu je. Kada sve to sabereš, zvuči kao tup udarac. To je izrazito mrk
zvuk. Kada bi istopio sve boje u kutiji voštanih bojica, dobio bi taj
zvuk.”
„Ja ne čujem ništa od toga.”
„Teže je čuti napolju u svetu. Klavir je temperovan. Kuća nije.”
„To je neverovatno.”
„Uglavnom je naporno.”
„Zašto?”
„Pa eto, uzmimo ptice. Ima jedna ptica, tangara27, koja proizvodi
zvuk sličan ovome: čip če-ri če-ri če-ri. U redu? To je letnja ptica.”
„Dobro.”
„Ali ja zapravo ne čujem to če-ri. Čujem tercu i kvintu, u As-duru.”
„Ne znam šta to znači.”
„To je glisando od Ce do Es, i upravo to se događa u jednom
Šubertovom solu, i u jednoj Berliozovoj simfoniji, i u jednom
Mocartovom koncertu. Tako da ptica zapeva i pokrene sve te fraze u
mojoj glavi.”
„Voleo bih da i ja to mogu.”
„Ne. Grozno je. Sve se sudara.”
„Ali ti u mozgu imaš muziku. Ja najčešće imam brigu.”
Ona se osmehnu. „Samo bih volela da ujutru mogu da spavam”,
reče. „Ali imam jednu tangaru tik ispred prozora. Volela bih da mogu da
je isključim. Ili da isključim glavu. Jedno od njih dve.”
„Imam nešto za tebe”, reče Samjuel. „Poklon.”
„Stvarno?”
„Nešto iz tržnog centra.”
„Iz tržnog centra?”, reče ona, zbunjena. Ali lice joj se razvedri kada
uvide vezu. „Aha! Iz tržnog centra! Tako je.”
Samjuel začeprka po rancu i izvadi kasetu. Sjajila se, još u tvrdoj
plastičnoj kutiji. Njemu sada pade na pamet da je u pitanju nešto tako
sitno - veliko i teško otprilike kao špil karata. Premalo, pomisli, da bi
imalo značaj koji njemu treba. Zato ga spopade panika, pa joj je brže-
bolje pruži, tutnu joj je brzo i žustro, da ne odustane od straha. „Evo
izvoli”, reče.
„Šta je to?”
„To je za tebe.”
Ona uze kasetu u ruku.
„Iz tržnog centra”, reče on.
U njegovim sanjarenjima, Betani bi se tada vedro nasmešila,
zagrlila ga i izrazila nevericu i čuđenje što je izabrao baš savršen
poklon, shvatila da je on sigurno razume na nekom dubokom nivou i
istinski kapira šta joj se događa u glavi, i da i on sam ima slično
zanimljiv i umetnički ispunjen unutrašnji život. Ali izraz koji je
Betanino lice upravo poprimalo nije bio to. Nabori oko njenih očiju i na
njenom čelu - bilo je to kao kada ljudi gledaju iskosa dok se trude da
razumeju nekoga sa izraženim i napornim naglaskom.
„Znaš li šta je ovo?”, upita ona.
„Nešto baš moderno”, reče on, ponavljajući reči kasira iz tržnog
centra. „Nešto baš uvrnuto.”
„Ne mogu da verujem da su ovo snimili”, reče ona.
„Napravili su deset snimaka!”, reče on. „To je isti komad snimljen
deset puta.”
Betani sada poče da se smeje. A njemu taj smeh predoči da je, iz
njemu nepoznatih razloga, ispao debil. Da mu nedostaje neka suštinska
informacija.
„Šta je tako smešno?”, upita.
„Ovo delo”, reče ona, „jeste svojevrsna šala.”
„Kako to misliš?”
„Pa sve je, eto, samo tišina”, reče ona. „Ćela stvar je samo... tišina.”
On je blenuo u nju, ne shvatajući sasvim šta mu govori.
„U partituri nema nota”, reče ona. „Delo je zapravo jednom i
izvedeno. Pijanista je sedeo za klavirom i ništa nije radio.”
„Kako je mogao da ne radi ništa?”
„Samo je sedeo i brojao dobe. A onda je završio. To je bio ceo
komad. Ne mogu da verujem da su napravili snimak toga.”
„Deset snimaka.”
„Delo je bilo svojevrstan štos. Vrlo je poznato.”
„Znači da je cela ova kaseta”, reče on, „prazna?”
 „Valjda je to deo šale.”
„Sranje.”
„Ne, super je”, reče ona, privivši traku na grudi. „Hvala ti. Stvarno.
Baš si pažljiv.”
Baš si pažljiv. Uveliko nakon što je ona otišla a on ugasio svetla,
Samjuel je razmišljao o načinu na koji je to rekla, ćebadima se pokrio
preko celog tela i glave, sklupčao se i malo plakao. Kako su brzo
njegova sanjarenja ustupila mesto toj nemilosrdnoj stvarnosti. Gorko
je razmišljao o svojim očekivanjima za to veče, i kako je sve otišlo
naopako. Bišop ga ne želi tu. Betani je ravnodušna. Poklon je promašaj.
To je cena nade, uvide on, to razorno razočaranje.
Mora da je tako i zaspao, jer probudio se satima kasnije, ispod
pokrivača, sklupčan, vruć i znojav, u mraku, dok ga je Bišop drmusao i
govorio: „Probudi se. Idemo.”
Samjuel ošamućeno krenu za njim. Bišop mu reče da se obuje i da
izađe kroz prozor TV sobe na prvom spratu. Samjuel sve to učini u
polubudnoj obamrlosti.
„Pođi sa mnom”, reče Bišop kada se nađoše napolju, pa krenuše
blagim nagibom Vija Veneta u potpunoj tami i tišini noći. Mora da je
bilo najmanje dva ujutru. Možda i tri. Samjuel nije bio siguran. U to
doba vladao je neobičan mir - nije bilo ni zvuka ni vetra; jedva da je
uopšte bilo vremena. Jedini zvuci bili su povremeno škljocanje pri
uključivanju neke prskalice za travnjak, i nisko stenjanje direktorovog
džakuzija. Automatizovani, mehanički zvukovi. Bišop je koračao s
nekom namerom, možda čak i drsko. Bio je to drugačiji hod nego kada
se u šumarku igraju rata, a Bišop se sakriva iza drveća i skače između
žbunova. Sada je hodao neskriven, posred ulice.
„Trebaće ti ovo”, reče, i dade Samjuelu plave najlonske rukavice,
kakve ljudi koriste za obrađivanje vrta. Bile su mu velike - sigurno su
pripadale Bišopovoj majci. Dosezale su mu do laktova, a svaki prst je
imao oko tri centimetra praznog prostora.
„Ovamo”, reče Bišop, i odvede ih do jednog mesta blizu direktorove
kuće gde se bujni, gusti travnjak susretao s divljom šumom. Tamo je
stajao metalni stub, visok otprilike kao i sami dečaci, na čijem je vrhu
bila kocka bele soli, glatke površine i prošarana smeđim pegama. Na
kocki soli nalazio se bakarni kolut. Bišop posegnu za kolutom i povuče
ga, pokušavajući da ga uvrne i skine.
„Pomozi mi sa ovim”, reče, pa su vukli tu kapicu dok se konačno nije
mrdnula. Tako izbliza, zadihan, Samjuel je osećao miris divljih životinja
koji dopire od naprave, ali i nešto drugo, nalik sumporu, onom mirisu
pokvarenih jaja, koji je dopirao iz same soli. S te daljine, mogao je da
pročita znak pričvršćen na polovini stuba: OPASNOST. OTROV. NE
PRILAZI.
„Ovo ubija jelene, zar ne?”, upita Samjuel.
„Uhvati svoju stranu.”
Oni svukoše kocku sa stuba. Bila je iznenađujuće teška i zbijena.
Poneše je ka direktorovoj kući.
„Mislim da ne želim ovo da radim”, reče Samjuel.
„Samo što nismo stigli.”
Išli su polako, s krupnom sivom kockom između sebe, zaobišli
direktorov bazen i popeli se uz dva stepenika do džakuzija, koji se
pušio i lagano obrtao vodu, dok je na njegovom dnu plavom svetlošću
blistala mala sijalica.
„Unutra”, reče Bišop, upirući bradom u džakuzi.
„Mislim da ne želim.”
„Na tri”, reče on, pa zamahnuše napred, pa nazad, jednom, dvaput,
triput, i na kraju pustiše. Ubacili su kocku u vodu, koja je proguta uz
pljusak, za čim usledi slabašan mukao udarac kada se ona prizemlji na
dnu džakuzija.
„Odlično”, reče Bišop. Gledali su kako se kocka zaustavlja tamo dole,
a sliku je izobličavalo svetlucanje vode. „Do ujutru će se rastopiti”, reče
Bišop. „Niko neće znati.”
„Hoću da idem kući”, reče Samjuel.
„Hajde”, reče Bišop, pa ga uze podruku i krenuše nazad ulicom.
Kada stigoše do kuće, Bišop otvori prozor TV sobe, pa zastade.
„Zanima te šta se dogodilo kod direktora u kancelariji?”, upita
Bišop. „Zašto nisam dobio batine?”
Samjuel je suzdržavao suze, brisao nos rukavom pidžame.
„U stvari je bilo baš lako”, reče Bišop. „Moraš da shvatiš da se svi
nečega boje. Čim saznaš čega se neko najviše plaši, možeš da ga
navedeš na sve što poželiš.”
„Šta si uradio?”
„Dakle, držao je tu lopaticu, je l’ tako? I rekao mi je da se presamitim
preko stola? Zato sam skinuo pantalone.”
„Šta si uradio?”
„Otkopčao sam kaiš i skinuo pantalone i gaće i sve. Bio sam go od
pojasa naniže a onda sam rekao: ’Evo mog dupeta. Želite ga?’”
Samjuel je buljio u njega. „Zašto bi to uradio?”
 „Pitao sam ga da li mu se moje dupe sviđa i želi li da ga dodirne.”
„Ne razumem zašto bi to uradio.”
„Tada je baš postao čudan.”
„Da.”
„Dugo je piljio u mene a onda mi rekao da se obučem. Zatim me je
vratio na čas. To je bilo sve. Lako!”
„Kako si se toga uopšte dosetio?”
„U svakom slučaju”, reče Bišop, „hvala ti što si mi noćas pomogao.”
On uđe kroz prozor. Samjuel uđe za njim i krenu mekim korakom kroz
mračnu kuću, vrati se u gostinsku sobu i leže u krevet, pa opet ustade,
pronađe kupatilo i opra ruke tri, četiri, pet puta. Nije bio siguran potiče
li mu peckanje u prstima od otrova ili od onoga što mu je u glavi.
 9.

POZIVNICA SE POJAVILA u poštanskom sandučetu, u četvrtastoj

koverti od teškog, bledožutog papira. Na njenom licu, vrlo preciznim
devojačkim rukopisom, bilo je napisano Samjuelovo ime.
„Šta je ovo?”, upita Fej. „Pozivnica na rođendan?”
On pogleda kovertu a onda majku.
„Pica parti?”, reče ona. „U dvorani za rolšuanje?”
„Prekini.”
„Od koga je?”
„Ne znam.”
„Možda treba da je otvoriš.”
Unutra je bila pozivnica odštampana na skupoj tvrdoj hartiji.
Svetlucala se, kao da su kaši za papir dodate mrvice srebra. Zapis je
izgledao kao da je odštampan zlatnim listom, uvijen, smeli kurziv koji
je govorio:

Molimo vas da nam se pridružite u katedrali

akademije Blaženo srce
kada Betani Fol bude izvodila
Bruhov28 violinski koncert br. 1

Samjuel nikada ni na šta nije bio pozvan tako: raskošno. U školi su

pozivnice na rođendanske proslave bile obične i aljkave, jeftina tanka
obaveštenja sa crtežima životinja ili balona. Ta pozivnica je bila i fizički
teška. On je pruži majci.
„Možemo li da idemo?”, upita.
Ona prouči pozivnicu i namršti se. „Ko je ta Betani?”
„Drugarica.”
„Iz škole?”
 „Manje-više.”
„I toliko je dobro poznaješ da bi dobio pozivnicu za ovo?”
„Možemo li da idemo? Molim te?”
„Voliš li ti uopšte klasičnu muziku?”
„Da.”
„Od kada?”
„Ne znam od kada.”
„To nije odgovor.”
„Mama.”
„Bruhov violinski koncert? Znaš li ti uopšte šta je to?”
„Mama.”
„Samo kažem. Jesi li siguran da ćeš umeti to da ceniš?”
„To je vrlo težak komad i ona već mesecima vežba.”
„A otkuda ti to znaš?”
Samjuel tada proizvede ljutit, neodređen zvuk koji je trebalo da
dočara njegovu razdraženost i nespremnost da dalje raspravlja o toj
devojčici, što je zvučalo otprilike kao „Gaaarrg!”.
„Dobro”, reče ona, malko se zadovoljno iscerivši. „Ići ćemo.”
Kada je došlo veče koncerta, rekla mu je da se lepo obuče. „Zamisli
da je Uskrs”, reče. Zato on odenu najotmenije stvari iz ormara: krutu i
grubu belu košulju; crnu kravatu vezanu čvrsto kao omča; crne
pantalone koje su mu u hodu pucketale od statičkog elektriciteta;
blistave svečane cipele u koje je ušao pomoću kašike, toliko granitno
tvrde da su mu ogulile sloj kože s pete. Pitao se zašto odrasli imaju
potrebu da im na događajima koji su im najmiliji bude što neudobnije.
Kada su stigli u katedralu akademije Blaženo srce, tamo je već
vladao žagor, kroz veliki lučni prolaz ulazili su ljudi u odelima i cvetnim
haljinama, a već od parkinga čuli su se zvuci muzičara koji vežbaju.
Katedrala je bila napravljena tako da podražava velike evropske crkve,
u približnoj razmeri jedan prema tri.
Unutra, širok središnji crkveni brod bio je sa obe strane oivičen
klupama od teškog, punog i raskošno izrezbarenog drveta, uglačanog i
mokra sjaja. Iza klupa nalazili su se stubovi sa okačenim bakljama, na
oko pet metara iznad gomile, svaka usijana od plamena. Roditelji su
ćaskali s drugim roditeljima, muškarci darivali ovlašne platonske
poljupce ženskim obrazima. Samjuel ih je posmatrao, te cmokiće, i
shvatio da muškarci žene uopšte ne ljube, već umesto toga oponašaju
radnju ljubljenja na prostoru oko njihovog vrata. Samjuel se pitao jesu
li žene razočarane zbog toga - očekivale su poljubac a dobile samo
vazduh.
Oni sedoše i proučiše program. Betani će nastupiti tek u drugoj
polovini. U prvoj polovini bila su sve kraća dela - sporedni kamerni
komadi i brze solo deonice. Bilo je jasno da je Betanin nastup glavna
atrakcija večeri. Veliko finale. Samjuelu su noge uzbuđeno poskakivale
po mekanom itisonu na podu.
Svetla se prigušiše, muzičari prekidoše haotično zagrevanje i svi
sedoše na svoja mesta, pa se nakon duže pauze oglasiše duvači,
jednom snažnom notom za kojom krenuše svi ostali, prema kojoj se
naštimovaše, usidriše se za to mesto, a njegovoj majci kao da nešto
zastade u grlu. Ona oštro udahnu, pa stavi ruku na grudi.
„Ja sam to nekada radila”, reče.
„Šta?”
„Ton za štimovanje. Svirala sam obou. To sam nekada bila ja.”
„Svirala si? Kada?”
„Pssst.”
Eto, još jedna tajna koju je majka zadržala za sebe. Za njega je njen
život bio magla; šta god da se dogodilo pre nego što je on stigao na svet
listom je bilo zagonetno, zaključano iza dvosmislenih sleganja
ramenima, nepotpunih odgovora, neodređenih apstrakcija i mudrih,
jezgrovitih izjava - „Još si mali”, rekla bi. Ili „Ne bi razumeo”. Ili
pogotovo razdražljivo „Reći ću ti jednog dana, kad porasteš”. Ali
povremeno bi neka tajna izbila na površinu. Znači, majka mu je nekada
bila muzičarka. Dodao je to svom popisu u glavi Staje sve mama. Ona je
muzičarka. Šta još? Šta još ne zna o njoj? Očigledno je da ima gomile
tajni. Oduvek je imao osećaj da ona nešto prećutkuje, da se iza njene
bezbojne, delimične pažnje nešto krije. Često je ostavljala taj utisak
odvojenosti, kao da se na tebe usredsređuje možda jednom trećinom
sebe, a da je ostatak posvećen svemu onome što čuva zaključano u
glavi.
Najveća tajna omakla joj se godinama pre toga, kada je Samjuel bio
toliko mali da je roditelje pitao kojekakve besmislice. (Jeste li ikada bili
u vulkanu? Jeste li ikada videli anđela?) Ili je pitao zato što je još bio
toliko naivan da veruje u izvanredne stvari. (Možete li da dišete pod
vodom? Mogu li svi irvasi da lete?) Ili je pitao zato što je tražio pažnju i
pohvalu. (Koliko me volite? Jesam li ja najbolje dete na svetu?) Ili je
pitao jer je želeo da ga uvere kako ima svoje mesto u svetu. (Hoćeš li
mi zauvek biti mama? Jesi li bila udata za još nekoga osim za tatu?)
Samo, kad je postavio to poslednje pitanje, majka se uspravila i
pogledala ga sva visoka, zvanična i ozbiljna, i rekla: „U stvari...”
Rečenicu nikada nije završila. On je čekao, ali ona je zastala i
razmislila, a lice joj je poprimilo onaj daleki, bezbojni izraz. „U stvari
šta?”, upitao je on.
„Ništa”, rekla je. „Nije važno.”
„Već si bila u braku?”
„Nisam.”
„Nego šta si htela da kažeš?”
„Ništa.”
Zato je Samjuel pitao oca: „Da li je mama ikada bila u braku s nekim
drugim?”
„Molim?”
„Mislim da je možda bila udata za nekog drugog.”
„Nije. Bože. O čemu govoriš?”
Samjuel je bio siguran da joj se nešto dogodilo. Nešto duboko što joj
zaokuplja pažnju čak i sada, godinama kasnije. To je ponekad preplavi i
ona se isključi iz sveta.
U međuvremenu, odvijao se koncert. Srednjoškolci i srednjoškolke
svirali su važne recitale iz završne godine školovanja, petominutne do
desetominutne komade potpuno prilagođene sposobnosti svakog
pojedinačnog učenika. Posle svakog nastupa - glasno pljeskanje.
Prijatna, laka, tonalna muzika, uglavnom Mocart.
Zatim je usledio prekid. Ljudi su ustali i otišli nekud drugde:
napolje, da puše, ili do obližnjeg švedskog stola, na sir.
„Koliko dugo si svirala?”, upita Samjuel.
Njegova majka je proučavala program. Pravila se da ga ne čuje. „Ta
devojčica, tvoja drugarica, koliko ima godina?”
„Kao ja”, reče on. „U istom smo razredu.”
„I svira sa ovim srednjoškolcima?”
On klimnu glavom. „Baš je dobra.” I upravo tada oseti izvestan nalet
ponosa, kao da to što je zaljubljen u Betani govori nešto važno o njemu.
Kao da i on dobija nagrade za njena dostignuća. On nikada neće biti
muzički genije, ali mogao bi da bude neko koga neki muzički genije
voli. Takav je plen ljubavi, shvati on, da je, usled nekog čudnog
prelamanja, njen uspeh takođe i njegov.
„I tata je baš dobar”, dodade Samjuel.
Ona ga pogleda, zbunjena. „O čemu govoriš?”
„Ni o čemu. Samo, znaš, baš je dobar. U svom poslu.”
„To je baš čudna izjava.”
 „Istina je. Veoma dobar.”
Smetena, ona se načas zagleda u njega.
„Jesi li znao”, upita, ponovo gledajući program, „da kompozitor
ovog dela nikada ništa nije zaradio od njega?”
„Kog dela?”
„Dela koje će tvoja drugarica svirati. Tip koji ga je napisao, Maks
Bruh, nikada nije zaradio ni prebijene pare.”
„Zašto?”
„Prevarili su ga. To je bilo negde u vreme Prvog svetskog rata, i on
je bankrotirao, pa ga je dao dvojici Amerikanaca koji je trebalo da mu
pošalju novac, ali nikada mu ga nisu poslali. Partitura je dugo bila
izgubljena, da bi na kraju završila u sefu Džej Pi Morgana.”
„Koje to?”
„Bankar. Industrijalac. Finansijer.”
„Pravi bogataš.”
„Da. Iz davnih vremena.”
„Voleo je muziku?”
„Voleo je stvari”, reče ona. „To je klasična priča. Nemilosrdni
moćnik dobija još stvari, umetnik umire bez ičega.”
„Nije umro bez ičega”, reče Samjuel.
„Bio je švorc. Nije imao čak ni partituru.”
„Imao je uspomenu na nju.”
„Uspomenu?”
„Da. I dalje je se sećao. I to je nešto.”
„Ja bih radije imala novac.”
„Zašto?”
„Zato što kada imaš samo uspomenu na nešto”, reče ona, „možeš
samo da žališ što tog nečega više nema.”
„Ja ne mislim da je tako.”
„Mali si.”
Svetla se ponovo prigušiše, ljudi oko njih zauzeše svoja mesta, utiša
se graja od ćaskanja, i sve se smrači i utihnu i kao da se čitava
katedrala sažela u jedan mali krug svetlosti ispred oltara - reflektor koji
obasjava prazan deo poda.
„Počinje”, prošapta njegova majka.
Svi su čekali. Bilo je to čisto mučenje. Pet sekundi, deset sekundi.
Trajalo je predugo! Samjuel se zapita da Betani nije neko zaboravio da
kaže da nastupa. Ili da nije zaboravila violinu kod kuće. Ali onda začu
kako negde ispred njega škljocnuše neka vrata. Pa se začuše koraci,
meke cipele po tvrdom podu. I konačno se pojavi Betani, koja kliznu u
svetlost.
Na sebi je imala usku zelenu haljinu a kosa joj je bila podignuta,
tako da je, prvi put, izgledala malena. Kada ju je video okruženu svim
tim odraslim ljudima i srednjoškolcima, daleko napred, Samjuel je
imao utisak da su mu se uobičajene razmere poremetile. Betani je sada
ličila na dete. I on se brinuo za nju. Previše je tražiti ovo od nje, sve ovo.
Publika učtivo zapljeska. Onda Betani nasloni violinu ispod brade.
Pa protegnu vrat i ramena. I, bez reči, orkestar zasvira.
Počelo je tihim dobovanjem, nalik veoma udaljenoj grmljavini,
jedva čujnim bubnjanjem odnekud iza svetlosti. Samjuel je to osećao u
trupu i vrhovima prstiju. Znojio se. Betani nema čak ni note! Izvešće to
iz glave! Šta ako zaboravi? Šta ako se zbuni? Sada on uvide koliko je
muzika strašna, koliko je neminovna - bubnjevi će i dalje terati napred,
znala Betani svoj deo ili ne. A sada, tiho, uđoše duvači - ništa
dramatično, svega tri jednostavne note, svaka niža od prethodne,
ponovljene. To nije bila melodija; pre je ličilo na pripremu. Kao da
spremaju to svetilište za zvuk. Kao da te tri note vrše obred nužan da bi
se bilo u prisustvu muzike. Još to nije bila muzika, već njena
prethodnica.
Zatim se Betani uspravi i namesti gudalo pod odgovarajućim
uglom, tako da bi jasno kako će se nešto upravo dogoditi. I ona i
publika bili su spremni. Duvači su držali jednu jedinu dugu lebdeću
notu koja je postepeno bledela, što je ličilo na karamelu rastegnutu do
ništavila. I upravo kada taj ton nestade, baš kao da ga je progutala
tama, iz Betani iskoči novi ton. Bivao je sve snažniji i glasniji a zatim je
u toj ogromnoj dvorani govorila samo ona.
Nije bilo ničeg usamljenijeg od tog zvuka.
Poput sve žalosti u nečijem dugom životu, skupljene i sažete. Počeo
je nisko pa zaječao više, polako, dva stepena gore, nekoliko stepeni
unazad, i tako dalje, kao plesač, kovitlajući se ka vrhu lestvice, sada
brže, da oglasi, na samom vrhu, svojevrsnu napuštenost, neutešnost.
Kada Betani izvi tu poslednju notu dok se pela prema njoj - to zazvuča
kao jecaj, kao da neko plače. Bio je to stari poznati zvuk, i Samjuel oseti
kako upada u tu notu, kako se polako omotava oko nje. I baš kada
pomisli da je ona stigla do vrha, začu se drugi ton, još viši, dašak
muzike, najogoljeniji rub gudala u susretu s najtanjom žicom, naprosto
najnežniji zvuk: čist, plemenit, tanan, neznatno treperav od valjanja
Betaninog prsta, kao da je sama nota živa i da titra. Živa, ali na samrti,
učini se sada, dok se nota stišavala i iščezavala. I to nije zvučalo kao da
Betani svira tiše, već pre kao da se brzo udaljava od njih. Kao da je neko
krade. I kuda god da ode, oni ne mogu s njom. Ona je duh koji prelazi u
drugu oblast.
Zatim joj odgovori orkestar, punim i dubokim buretom zvuka, kao
da moraju da saberu sve svoje snage kako bi bili dorasli tom
devojčurku u zelenom haljetku.
Nakon toga koncert je prošao u svojevrsnoj izmaglici. S vremena na
vreme Samjuel bi se iznova zapanjio nekom Betaninom majstorijom:
kako ume da svira na dve žice odjednom i da obe zvuče dobro; kako
savršeno svira sve te stotine nota iz sećanja; koliko joj se brzo
pomeraju prsti. To što ona ume ljudski je nemoguće. Do sredine drugog
stava, Samjuel je zaključio da je ni pod razno ne zaslužuje.
Publika je poludela. Ustajali su i klicali i davali Betani bukete ruža
toliko krupne da su joj remetili ravnotežu. Ona ih je držala obema
rukama i jedva se videla iza njih dok je mahala i klanjala se.
„Svi vole čudo od deteta”, reče njegova majka, i sama stojeći i
pljeskajući. „Čuda od dece oslobađaju nas odgovornosti što živimo
obične živote. Možemo sebi da govorimo kako nismo posebni jer se
nismo takvi rodili, što je jedan veliki izgovor.”
„Ona mesecima neprekidno vežba.”
„Menije tata uvek govorio kako nisam ništa naročito”, reče ona.
„Ispostavilo se da je valjda bio u pravu.”
Samjuel prestade da se smeje i pogleda majku.
Ona prevrnu očima i potapša ga po glavi. „Nema veze.
Zaboravi da sam to rekla. Hoćeš li da se javiš drugarici?”
„Ne.”
„Zašto ne?”
„U gužvi je.”
Zaista je bila u gužvi: okružena lepim željama, prijateljima,
porodicom, roditeljima, raznim muzičarima koji joj čestitaju.
„Ako ništa drugo, treba makar da joj čestitaš”, reče majka.
„Da joj zahvališ za pozivnicu. To je uljudno.”
„Čestita joj već dosta ljudi”, reče Samjuel. „Možemo li da idemo?”
Majka sleže ramenima. „Važi. Ako tako hoćeš.”
I baš su izlazili iz dvorane, kretali se polako sa strujom ljudi koji
takođe odlaze, Samjuel se češao o kukove i sportske sakoe, kada
otpozadi začu svoje ime. Betani ga je dozivala. On se okrenu i zateče je
kako se probija kroz gužvu da bi ga sustigla, a kada ga se najzad
domože, prignu mu se, obraz uz obraz, a on pomisli kako treba da joj
daruje jedan onaj lažni poljubac kakav je video da muškarci daruju, dok
mu ona ne priđe usnama do samog uha i prošapta: „Dođi večeras.
Iskradi se.”
„Dobro”, reče on. Ta toplina na njegovom licu. Pristao bi na sve što
ona zatraži.
„Moram nešto da ti pokažem.”
„Šta?”
„Kaseta koju si mi poklonio? Nije samo tišina. Ima još nešto.” Ona se
odmače. Više nije izgledala mala kao na pozornici.
Povratila je svoje uobičajene razmere: elegantne, prefinjene,
ženstvene. Gledala ga je u oči pa se nasmeši.
„Moraš da čuješ”, reče. Onda odjuri, nazad roditeljima i rulji
omamljenih obožavalaca.
Majka ga sumnjičavo pogleda, ali on se nije obazirao na nju. Prošao
je tik mimo nje i izašao iz crkve u noć, neznatno ćopajući u cipelama
tvrdim kao kamen.
Te noći ležao je u krevetu i čekao da zamru kućni zvuci - majčino
tandrkanje po kuhinji, očeva televizija u prizemlju, pa na kraju fijuk
otvaranja vrata spavaće sobe njegovih roditelja kada majka ide na
spavanje. Zatim gašenje televizora uz električni coktaj. Zvuk tekuće
vode, puštanje vode u ve-ce šolji. Zatim ništa. Za svaki slučaj sačekao je
još dvadeset minuta, pa otvorio vrata, okrenuvši kvaku polako i
sigurno da izbegne neželjeno metalno škljocanje, krenuo predsobljem
lakim korakom, preskočio škriputavi deo poda u predsoblju koji je
mogao da izbegne čak i u mrklom mraku, pa sišao niz stepenice,
spuštajući noge što bliže zidu da umanji opasnost od škripe, da bi mu
zatim trebalo punih deset minuta da otvori ulazna vrata - malčice bi ih
povukao i malčice se trznuo, pa bi nastupila tišina, pa opet trzaj - vrata
su se otvarala za po delić centimetra dok pukotina napokon nije bila
dovoljno široka da se on kroz nju provuče.
I konačno, kada se našao na slobodi, dao se u trk! Na čistom
vazduhu, trčao je kroz naselje, ka potoku, u šumarak što odvaja Venišn
Vilidž od svega ostalog. Jedini zvuci na celom-celcatom svetu bili su bat
njegovih koraka i njegovo disanje, a kada bi se uplašio - da ga ne
uhvate, opasnih šumskih životinja, poremećenih ubica sekirom,
otmičara, trolova, duhova - duh mu je čeličilo sećanje na Betanin topli,
vlažni dah na njegovom uhu.
Kada j e stigao, nj ena soba j e bila u mraku, prozor zatvoren.
Samjuel je sedeo napolju nekoliko dugih minuta, dahćući, znojeći se i
gledajući, uveravajući sebe da svi bitni roditelji spavaju i da ga niko od
komšija neće videti kako se šunja kroz dvorište, što je, na kraju, uradio
vrlo brzo, trčeći na vrhovima patika da izbegne sve zvuke tla, pa je
čučnuo ispod Betaninog prozora i blago kucao na njega jagodicom
kažiprsta dok ona nije izronila iz tame.
Na toj mutnoj noćnoj svetlosti video je samo deliće nje: ugao nosa,
zabacivanje kose, ključnu kost, očnu duplju. Ona je bila skup delova koji
plutaju u mastilu. Otvorila je prozor i on uđe, prevrnuvši se preko
njegovog okvira i zgrčivši se tamo gde mu se metal zabio u grudi.
„Tiho”, reče neko ko nije bio Betani, negde drugde u mraku. To je
Bišop, shvati Samjuel nakon trenutnog gubitka ravnoteže. Bišop je bio
tu, u sobi, zbog čega se Samjuel obeshrabri, ali mu ujedno bi i drago. Jer
nije znao šta će raditi bude li se našao nasamo sa Betani, ali znao je i da
želi to da radi, šta god bilo posredi. Da bude nasamo s njom - žarko je
to želeo.
„Zdravo, Biše”, reče Samjuel.
„Igramo jednu igru”, reče Bišop. „Zove se ’slušaj tišinu dok ne šizneš
od dosade’.”
„Zaveži”, reče Betani.
„Zove se ’uspavaj se statikom s kasete’.”
„To nije statika.”
„Sve je statika.”
„Nije samo statika”, reče ona. „Ima još nešto.”
„To ti kažeš.”
Samjuel ih nije video - unutra je bio potpuni mrak. Pre su ličili na
otiske u prostoru, svetlija obličja na tamnoj pozadini. Pokušao je da
odredi svoj položaj u geografiji njene sobe, praveći kartu po sećanju:
krevet, toaletni stočić, cveće na zidu. Naprasno, prvi put, Samjuel
primeti da je tavanica prošarana zvezdama koje sijaju u mraku. Zatim
se začuše zvuci tkanine i koraka i kratka škripa kreveta kada Betani
verovatno sede na njega, blizu mesta gde se izgleda nalazio Bišop, blizu
kasetofona, koji je često slušala noću, sama, puštajući i premotavajući i
ponovo puštajući istih nekoliko trenutaka iz neke simfonije, što je
Samjuel znao zahvaljujući silnom špijuniranju.
„Popni se ovamo”, reče Betani. „Moraš da budeš blizu.” Tako se on
pope na krevet i polako krenu ka njima, nespretno i naslepo pipajući
unaokolo, dok ne uhvati nešto hladno i koščato što je nesumnjivo bila
noga jedno od njih dvoje, čija - nije znao.
 „Slušaj”, reče ona. „Vrlo pažljivo.”
Kasetaš škljocnu, Betani se zavali nazad na krevet, tkanina se obavi
oko nje, pa nastupi statika kada se završi onaj kratak mrtav prostor na
početku trake i poče pravi snimak.
„Vidiš?”, reče Bišop. „Ništa.”
„Sačekaj malo.”
Zvuk je bio dalek i prigušen, kao kad se negde u kući odvrne slavina
pa se čuje ono kuljanje iz skrivenih, dalekih cevi.
„Tu”, reče Betani. „Čuješ li?”
Samjuel zavrte glavom, pa shvati da ona ne vidi taj pokret. „Ne”,
reče.
„Eto ga”, reče ona. „Slušaj. Nalazi se ispod zvuka. Moraš da slušaš
ispod.”
„To nema nikakvog smisla”, reče Bišop.
„Ne obraćaj pažnju na to što čuješ i slušaj to drugo.”
„Da slušam šta?”
„Njih”, reče ona. „Ljude, publiku, prostoriju. To se čuje.”
Samjuel se naprezao da čuje. Nakrivio je glavu prema stubu i
zaškiljio - kao da će mu to pomoći - pokušavajući da u statici razabere
bilo kakav ustrojen zvuk: razgovor, kašljanje, disanje.
„Je ne čujem ništa”, reče Bišop.
„Nisi se koncentrisao.”
„Ma jeste. Baš je u tome problem.”
„Moraš da se usredsrediš.”
„Dobro. Sad ću probati da se usredsredim.”
Svi su slušali šištanje koje dopire iz zvučnika, Samjuel razočaran u
sebe što ni on još ništa nije čuo.
Bišop reče: „Ovo sam ja potpuno usredsređen.”
„Hoćeš li umuknuti?”
„Nikada nisam bio usredsređen kao što sam u ovom trenutku.”
„Molim. Te. Umukni.”
„Usredsrediti se moraš”, reče on. „Osetiti silu moraš.”
„Ti možeš da ideš, znaš. U fazonu, briši?”
„Rado”, reče Bišop, pomerivši se na sve četiri i skočivši s kreveta.
„Vas dvoje uživajte ni u čemu.”
Vrata se otvoriše i zatvoriše i oni se obreše sami, Samjuel i Betani,
sami i zajedno, najzad, strašno. Sedeo je nepokretan kao kamen.
„Sad slušaj”, reče ona.
„Dobro.”
 On se okrenu licem prema zvuku i prignu mu se. Statika nije bila
buka sa izraženim visokim frekvencijama, već dublja. Zvučalo je kao da
mikrofon visi iznad praznog stadiona - tišinu je krasila izvesna punoća,
određena zaobljenost. Tišina je bila opipljiva. Nije to bio samo zvuk
neke prazne prostorije, već se pre činilo da se neko svojski potrudio da
proizvede ništavilo. Zvuk je odavao utisak tvorevine. Nečega
napravljenog.
„Eto ih”, prošapta Betani. „Slušaj?”
„Ljudi?”
„Zvuče kao duhovi na groblju”, reče ona. „Ne mogu da se čuju na
uobičajeni način.”
„Opiši mi.”
„Zvuče zabrinuto. I zbunjeno. Misle da im neko podvaljuje.”
„Sve to čuješ?”
„Naravno. To je krutost zvuka. Nalik onim izrazito kratkim,
zategnutim žicama na vrhu klavira. Onima što ne trepere. Beli zvuci.
Tako ti ljudi zvuče. Kao led su.”
Samjuel je osluškivao ne bi li čuo nešto slično, neko visoko zujanje u
upornoj, jednoličnoj statici.
„Ali menja se”, reče ona. „Slušaj promenu.”
On je i dalje slušao, ali čuo je samo kako taj zvuk liči na druge zvuke:
vazduh koji ističe iz gume na biciklu, šum malog ventilatora, voda koja
teče iza zatvorenih vrata. Ne čuje ništa osobeno. Samo kako mu se
biblioteka zvukova u glavi odbija i vraća.
„Evo”, reče ona. „Zvuk postaje topliji. Čuješ li? Topliji i puniji. Zvuk
raste i cveta. Oni polako shvataju.”
„Shvataju šta?”
„Da im možda niko ne podvaljuje. Da im se možda niko ne ruga. Da
možda nisu autsajderi. Polako kapiraju. Da su možda deo nečega.
Polako shvataju da nisu došli da slušaju muziku. Polako shvataju da su
oni sami muzika. Čuješ li?”
„Da”, šlaga Samjuel. „Srećni su.”
„Stvarno su srećni.”
I Samjuel uhvati sebe kako veruje da i zaista to čuje. Isto takvo
hotimično priviđanje događalo mu se kada je sebe uveravao, noću, u
krevetu, da su u kući nezvani gosti, ili duhovi, i kada je svaki zvuk koji
kuća proizvede potvrđivao taj privid. Ili onih dana kada nije mogao da
podnese da ide u školu, pa je govorio sebi da je bolestan dok se uistinu
ne bi razboleo, stvarno se osetio fizički bolesnim, pa bi se pitao kako
mučnina može da bude stvarna kada ju je on stvorio u glavi. Takvo je
bilo to što je slušao. Što je više o njemu razmišljao, zvuk statike je
zaista bivao sve topliji; zaista je postajao srećna statika. Zvuk kao da
mu se širio u glavi, otvarao, pekao.
Da li je u tome njena tajna, zapita se on. Što jednostavno želi da čuje
ono što niko drugi ne može?
„Sad ga čujem”, reče on. „Mora da se juri.”
„Jeste”, reče ona. „Upravo tako.”
On oseti kako ga njena ruka hvata i steže za rame, pa oseti kako mu
se ona primiče, kako se dušek talasa i nadima, a okvir kreveta jedva
čujno zaškripa kada se ona okrenu i privi uz njega. Bila je blizu. Čuo ju
je kako diše, osećao miris paste za zube u njenom dahu. Ali više od toga
osećao ju je blizu, kako je naizgled istisnula vazduh, kako je obavijena
svojevrsnim elektricitetom, kako se oseća blizina drugog tela,
prisustvo svojevrsnog magnetizma, kako joj srce brže kuca - sve je to
dopiralo do njega kao otisak u prostoru, karta koju je napravio njegov
mozak, intuicija, a onda konačno kao konkretna čvrsta tvar, koža
njenog lica sad dovoljno blizu da bi shvatio.
Poljubiće se, uvide on.
Ili, tačnije, poljubiće ona njega. To će se dogoditi. On samo ne sme da
uprska. Ali u tom trenutku, u tih nekoliko sekundi između saznanja da
će ga ona poljubiti i samog poljupca, kao da je bilo previše načina da se
uprska. Obuze ga neodložna i neočekivana potreba da se nakašlje. I da
se počeše po vratu, tamo gde mu se vrat spaja s ramenom, gde ga uvek
svrbi kad se unervozi. I nije želeo da uđe u poljubac, jer bio je mrak i
nije hteo da se slučajno zubima sudari s Betani. Ali onda je u želji da
izbegne sudaranje zubima osetio kako se možda naginje unazad da bi
to predupredio, pa se poboja da bi Betani njegovo odmicanje mogla
pogrešno da protumači kao želju da se ne poljubi, te bi mogla da stane.
A postavljalo se i pitanje disanja. U smislu: disati? Prvi poriv mu je bio
da prestane da diše, ali onda shvati da će mu, bude li se ona primicala
suviše polako ili poljubac potrajao predugo, pre ili kasnije ponestati
vazduha pa će biti prisiljen da diše usred poljupca i da izbaci vazduh iz
pluća u jednom velikom dahu pravo njoj u lice ili usta. Sve te misli što
su ga u tom kratkom trenutku pred poljubac opsele manje-više u isti
mah, Samjuelove najosnovnije radnje, najmehaničkije funkcije
njegovog tela - da sedi uspravno, da se ne mrda, da diše - sve je to zbog
tog poljupca u najavi postalo luđački teško, zbog čega je on, kada je
poljubac i zaista uspešno počeo, imao utisak da je to čudo.
 Za vreme poljupca Samjuel je ponajviše osećao olakšanje što se
poljubac odvija. I što su Betani usne suve i ispucale. Ta neobična
pojedinost. Da Betani ima ispucale usne. To ga je iznenadilo. U
njegovim maštarijama, Betani je izgledala izdignuta iznad glupavih
svetovnih briga. Nije ličila na devojku kojoj ikada ispucaju usne.
Kada se te noći vraćao kući, iznenadio se što sve izgleda istovetno
kao i pre, bez ikakvih znakova da se svet suštinski, korenito promenio.
 10.

PRVA KNJIGA koju je Samjuel napisao bila je priča po ugledu na serijal

Izaberi svoju pustolovinu i zvala se Zamak bez povratka. Bila je dugačka
dvanaest stranica. Sam ju je ilustrovao. Njena premisa: ti si hrabri vitez
koji se probija kroz ukleti zamak da bi spasao lepu princezu. Prilično
standardno štivo, znao je. Bio je siguran da je nešto slično pročitao u
nekoj od mnogih knjiga iz rečenog serijala koje su ispunjavale police u
njegovoj sobi. Zaista se trudio da smisli neku bolju, originalniju priču.
Sedeo je skrštenih nogu na podu i zurio u knjige pred sobom, da bi
naposletku zaključio kako one predstavljaju pun opseg ljudskih
mogućnosti, čitav pripovedački spektar. Kako nema drugih priča koje
se mogu ispričati. Svaka zamisao koja mu se javljala bila je ili
neoriginalna ili glupa. A njegova knjiga nije smela da bude glupa. Ulozi
su bili previsoki. Knjige su pisala sva deca, u sverazrednom takmičenju
gde će pobednički pisac imati čast da mu nastavnik naglas pročita
knjigu.
Tako da je Zamak bez povratka proizašao iz nečega. Neka tako i
bude. Nadao se da mu se drugari iz razreda još nisu zasitili starih
tropa.29 Nadao se da će im poznata priča prijati kao što im prijaju stare
igračke i ćebad koje ponekad kriju u rancima.
Sledeći problem bio je zaplet. Znao je da se knjige iz serijala Izaberi
svoju pustolovinu račvaju ovamo ili onamo, pa ponovo, i opet, i da je na
kraju svaka priča ujedinjena pripovedačka celina - više priča u jednoj.
Ali prva ruka Zamka bez povratka više je ličila na pravu liniju sa šest
kratkih ćorsokaka, sa izborima koji neće izazvati ni mnogo
premišljanja ni mnogo neizvesnosti: želiš li da ideš levo ili desno? (Ako
odeš levo, umrećeš!)
Nadao se da će mu drugari iz razreda oprostiti te mane - plagirani
okvir radnje, nedostatak višestrukih ujednačenih zapleta - ukoliko
iznađe istinski zanimljive, maštovite i zabavne načine umiranja. Što je i
učinio. Kako se ispostavilo, Samjuel je imao dara da zanimljivo ubija
svoje likove. U jednom mogućem kraju koji je podrazumevao vrata u
podu i provaliju bez dna, Samjuel je napisao: „Padaš, i padaćeš zauvek.
Čak i nakon što zatvoriš ovu knjigu i budeš večerao i otišao noćas na
spavanje i sutra se probudio, i dalje ćeš padati” - što ga je naprosto
oduševljavalo. I služio se pričama o duhovima koje mu je majka
pripovedala, svim onim starim norveškim pričama koje su mu
uterivale strah u kosti. Pisao je o belom konju koji se pojavljuje
iznebuha i nudi se da te ponese, a ako čitalac odluči da se popne na
njega, ubrzo usledi stravična smrt. U drugom kraju, čitalac postaje duh
zarobljen u listu, odveć rđav da ode u raj, odveć dobar da ode u pakao.
Stranice je kucao na majčinoj staroj pisaćoj mašini, ostavljajući
mesta za ilustracije, koje je radio olovkom i voštanim bojama. Knjigu je
ukoričio kartonom i plavom tkaninom i, koristeći se lenjirom da dobije
savršeno prave linije, na koricama napisao „Zamak bez povratka”.
Možda je bilo do ilustracija. Možda je bilo do izvrsnog plavog
poveza. Ili možda - u glavi je ostavio prostora i za tu mogućnost -
možda je bilo do samog štiva, maštovitih smrti, jedinstva njegove
vizije, što je umesto „Prolog” upotrebio reč „Prolegomenon”, koju je
našao u rečniku sinonima i za koju je smatrao da zvuči strava. Nije bio
siguran šta je prevagnulo kod gospođice Bouls, ali nešto prevagnulo
jeste. Pobedio je. Zamak bez povratka čitao se pred čitavim razredom a
on je sedeo za svojom klupom i trudio se da ga ne savladaju osećanja.
Bilo je to nešto najbolje što je uradio u životu.
I tako, kada mu je majka jednog jutra ušla u sobu, probudila ga i
upitala, uvrnuto: „Šta bi voleo da budeš kada porasteš?”, on je još
blistao od svoje književne pobede, pa reče, sasvim siguran u sebe:
„Romanopisac.”
Napolju je svetlost bila slabašno plava. Oči su mu još bile teške i
zamagljene.
„Romanopisac?”, reče ona, smeškajući se.
On klimnu glavom. Da, romanopisac. Odlučio je u nekom trenutku u
toku noći, dok je ponovo proživljavao svoj uspeh. Zbog toga kako su mu
drugari iz razreda dreknuh od zadovoljstva kada je princeza spasena.
Zbog njihove zahvalnosti, njihove ljubavi. Posmatrajući ih kako
upravljaju kroz njegovu priču - iznenađeni tamo gde je nameravao da
ih iznenadi, obmanuti tamo gde je hteo da ih obmane - osećao se kao
bog koji zna sve odgovore na velika pitanja i s visine gleda na smrtnike
koji ih ne znaju. Takvo osećanje može da ga održi, može da ga ispuni.
Ako bude romanopisac, zaključio je, ljudi će ga voleti.
„E pa”, reče njegova majka, „onda i treba da budeš romanopisac.”
„Dobro”, reče on, još krmeljiv i bunovan, još sasvim ne shvatajući
koliko je to izrazito neobično, njegova majka obučena od glave do pete,
s koferom u ruci, koja dolazi kod njega u cik zore i pita ga za planove,
njegove buduće planove, kada ga nikada ranije nije pitala ništa slično.
Ali Samjuel to prihvati i isprati, kao što neko prihvati premisu nekog
čudnog sna koji se razjasni tek kada se završi.
„Ti piši knjige”, reče ona. „Ja ću ih čitati.”
„Dobro.” Želeo je da pokaže majci Zamak bez povratka. Pokazaće joj
crtež belog konja. Pokazaće joj ono o provaliji bez dna.
„Hoću nešto da ti kažem”, reče ona. A bila je neobično zvanična, kao
da je to nasamo vežbala više puta. „Odlazim na izvesno vreme. I hoću
da budeš dobar dok nisam tu.”
„Kuda ćeš?”
„Moram nekoga da pronađem”, reče ona. „Nekoga koga sam davno
poznavala.”
„Nekog druga?”
„Valjda”, reče ona, i prisloni mu hladan dlan na obraz. „Ali ne moraš
da brineš zbog toga. Ni zbog čega ne moraš da brineš. Ne moraš više da
se plašiš. To sam htela da ti kažem. Ne boj se. Možeš li to da mi učiniš?”
„Da li ti je drug nestao?”
„Ne baš. Samo smo dugo razdvojeni.”
„Zašto?”
„Ponekad”, reče ona, pa zastade i odvrati pogled od njega, a lice joj
se izgužva.
„Mama?”, reče on.
„Ponekad pogrešno skreneš”, reče ona. „Ponekad zalutaš.”
Samjuel zaplaka. Nije znao zašto plače. Pokušavao je da prestane.
Ona ga zagrli i reče: „Tako si osetljiv”, pa ga je ljuljala i privijala na
svoju meku kožu dok nije prestao da cmizdri i obrisao nos.
„Zašto moraš da ideš sada?”, upita Samjuel.
„Jednostavno je vreme, srce.”
„Ali zašto?”
„Ne znam kako to da objasnim”, reče ona. Zagledala se u tavanicu sa
izrazom beznađa na licu, a onda kao da se pribra. „Jesam li ti ikada
pričala o duhu što liči na kamen?”, upita.
„Ne.”
 „Meni je o njemu pričao otac. Rekao je da se katkada može naći na
plažama u njegovoj otadžbini. Izgleda kao običan kamen, kao kamenčić
prekriven zelenim dlačicama.”
„Otkud znaš da je u pitanju duh?”
„Ne znaš, osim ako ga ne poneseš na pučinu. Ako ga iko ponese na
okean, bivaće sve teži što si dalje od obale. A ako si baš daleko, duh će
toliko otežati da će ti potopiti brod. Zvali su ga kamenom davljenja.”
„Zašto bi to radio?”
„Ne znam. Možda je ljut. Možda ga je zadesilo nešto ružno. Suština
je u tome da on postane preveliki i da ne možeš više da ga nosiš. I što
duže pokušavaš da ga nosiš, to je on veći i teži. Ponekad može da uđe u
tebe, pa raste i raste dok ne postane nepodnošljiv. Ne možeš više da
mu se opireš. Jednostavno... potoneš.” Ona ustade. „Razumeš li?”
„Čini mi se”, reče on, klimajući glavom.
„Razumećeš”, reče ona. „Znam da hoćeš. Samo zapamti šta sam ti
rekla.”
„Da se ne plašim više.”
„Tako je.” Ona se naže i poljubi ga u čelo, pa ga privuče sebi i kao da
ga je udisala. „Spavaj sada”, reče. „Sve će biti u redu. Samo zapamti: ne
boj se.”
Čuo je kako joj koraci jenjavaju predsobljem. Čuo ju je kako se rve s
koferom niz stepenice. Čuo je kako se pale kola, kako se vrata od garaže
otvaraju i zatvaraju. Čuo ju je kako odlazi.
I Samjuel pokuša da posluša majku. Pokušao je da ponovo zaspi i da
ne oseća strah. Ali spopala ga je neka nepodnošljiva panika pa ustade iz
kreveta, otrča u sobu svojih roditelja i zateče oca kako još spava,
sklupčan i leđima okrenut prostoriji.
„Tata”, reče Samjuel, drmusajući ga. „Probudi se.”
Henri zaškilji u sina. „Šta hoćeš?”, upita sanjivim šapatom. „Koliko
je sati?”
„Mama je otišla”, reče Samjuel.
Henri podiže otežalu glavu. „A?”
„Mama je otišla.”
Njegov otac pogleda praznu stranu kreveta. „Kuda je otišla?”
„Ne znam. Odvezla se kolima.”
„Odvezla se?”
Samjuel klimnu glavom.
„Dobro”, reče Henri i protrlja oči. „Siđi u prizemlje. Dolazim
odmah.”
 „Otišla je”, reče Samjuel.
„Shvatio sam. Molim te, idi dole.”
I tako je Samjuel čekao oca u kuhinji dok ne začu neki tresak iz
spavaće sobe svojih roditelja. On otrča na sprat, otvori vrata i vide oca
kako stoji uspravan i krut s najcrvenijim licem koje je Samjuel ikada
video. Vrata Fejinog ormara bila su otvorena, nešto njene odeće
razbacano po podu.
Ali Samjuel neće najbolje zapamtiti odeću, ni tresak, ni komadiće
razbijene vazice koja je bila zavrljačena u zid, po svoj prilici velikom
silinom. Čak i decenijama kasnije, jasno će se sećati boje očevog lica:
tamnogrimizne, i to ne samo u obrazima već svuda - po vratu, čelu i
grudima. Boje opasnosti.
„Otišla je”, reče on. „I nestale su sve njene stvari. Kud su nestale sve
njene stvari?”
„Video sam je kako odlazi s koferom”, reče Samjuel.
„Idi u školu”, reče njegov otac, ne gledajući ga.
„Ali...”
„Ne raspravljaj se.”
„Ali...”
„Samo idi!”
Samjuel nije znao šta to znači, da mu je majka „otišla”.
Otišla kuda? Koliko daleko? Kada će se vratiti?
Na putu za školu, Samjuel se osećao dalekim od svog okruženja, kao
da svet gleda kroz dvogled okrenut naopačke - stajao je na autobuskoj
stanici, ušao u autobus, seo i gledao kroz prozor, a nije zaista čuo
nijedno dete oko sebe, usredsređujući se na kap vode na prozorskom
staklu, dok je pejzaž u prolazu iza prozora bio sav mutan i promicao u
magli. Samjuel je osećao kako se u njemu skuplja jeza, i kao da mu je to
što je suzio pažnju na nešto veoma malo, poput kapi vode, pomagalo,
bar zasada, da se od te jeze odbrani. Samo da stigne u školu. Samo da
porazgovara s Bišopom, da mu ispriča šta se dogodilo. Bišop mu,
zaključio je, neće dati da potone. Bišop će znati šta mu je činiti.
Samo što Bišop nije bio u školi. Ni kod svog ormarića. Ni za svojom
klupom.
Otišao.
Bišop je otišao.
Opet ta reč: Šta to znači? Otići? Svi nestaju. Samjuel je sedeo na
stolici i proučavao drvo klupe i nije ni primetio kada ga je gospođica
Bouls prozvala, pa još jednom, a zatim i treći put, nije ni primetio kako
mu se razred uzbuđeno smeje, niti kako gospođica Bouls ide ka njemu
između redova, nije primetio ni kada je ona stala neposredno iznad
njega i čekala dok razred čavrlja iza nje. Tek kada ga je pipnula, kada
mu je fizički dirnula rukom rame, on se trgnu i prenu iz vežbe idenja
pogledom po površini drveta koja ga je toliko zaokupila. I nije se čak ni
postideo kada gospođica Bouls reče „Lepo od tebe što si nam se vratio”
onako podrugljivo kako ume, na šta je razred prasnuo u smeh. Nije ga
bilo sramota. Bilo je to kao da je tuga nadvladala sve drugo - sve
njegove uobičajene brige bile su zatrpane. Nestale.
Primer: na odmoru je otišao. Jednostavno je ustao i odmarširao.
Krenuo je prema najdaljoj ljuljašci a onda produžio. Jednostavno nije
stao. Dotada mu nikada nije palo na pamet da može da ne stane. Svi
staju. Ali kada se našao suočen s majčinim odlaskom, sva obična
pravila sveta prestala su da važe. Ako ona može da ode, zašto ne može i
on? To je i učinio. Otišao je i iznenadio se koliko je to lako. Koračao je
pločnikom, nije ni pokušavao da pobegne ili da se sakrije. Hodao je
naočigled svima i niko ga nije zaustavio. Niko ništa nije rekao. On je
odlebdeo. Bila je to čitava nova stvarnost. Možda je, pomisli, i majci
bilo tako lako. Da ode. Šta zadržava ljude tu gde jesu, u njihovim
uobičajenim orbitama? Ništa, shvatio je prvi put. Nikoga ništa ne
sprečava da nestane bilo kog datog dana.
Samo je išao. Išao je satima, buljeći u pločnik, razmišljajući Na
pukotina zgaziš, majci vrat slomiš, ponavljajući to dok konačno nije
dospeo do bakarne kapije na ulazu u Venišn Vilidž, pa se provukao
između rešetaka čak i ne pogledavši čuvarov prozor, samo je prošao, a
ako ga je i video, čuvar ništa nije rekao, i Samjuel se nakratko zapita da
nije usred svega toga zapravo postao nevidljiv, toliko je bilo čudno to
potpuno odsustvo reakcije od sveta, što on krši sva pravila a niko ništa
ne primećuje. Mozgao je o tome i hodao po glatkom asfaltu Vija Veneta
penjući se na vrh blagog brda u kraju, kada pogleda kraj slepe ulice i
vide, ispred kuće Bišopovih, dva policijska vozila.
Samjuel stade. Smesta se poboja da policija traži njega. Na izvestan
način, to je bilo olakšanje. I uteha. Jer to je značilo da je njegov nestanak
važan. Odigrao je tu scenu u glavi, telefonski poziv iz škole njegovom
ocu, otac izbezumljen od brige zove policiju, policija ga pita kuda bi
Samjuel otišao a otac im govori Kod Bišopa!, zato što otac zna za
Bišopa, vozio ga je tamo i setiće se toga zato što je dobar i brižan otac
koji neće jednog dana jednostavno otići.
Samjuela to razori. Šta je učinio ocu? Kakvu li mu je patnju sigurno
prouzrokovao? Otac ga čeka kod kuće, sada sam, pošto su mu i žena i
sin nestali istog dana. I Samjuel zakorači žurno ka Bišopovoj kući:
predaće se, odvešće ga kući i ponovo će se spojiti sa ocem, koji se
sigurno već razboleo od brige. Znao je da tako treba da postupi.
Dospeo je do direktorove kuće, kada primeti nešto zbog čega opet
zastade. Oko stubića na kome se nekada nalazila kocka otrovne soli
nalazila se tanka, jarkožuta traka. Bila je obmotana oko četiri kočića u
zemlji, tvoreći kvadrat koji sadrži prazan stub. Na traci je nešto pisalo, i
mada je ona bila uvijena tako da su neke reči bile naopačke i unazad,
poruku je bilo lako razumeti: POLICIJSKA LINIJA. NE PRELAZI.
Samjuel poglednu direktorov džakuzi i tamo vide još trake, kako
opasuje čitavo područje bazena i trema. I promeni mu se scena u glavi:
policija ga traži, ali ne zato što je pobegao iz škole.
Zato on brže-bolje odmagli. U šumu. Do potoka. Šljapkao je duž
njegovih obala, udisao vlažnu trulež od lišća i trčao po mokrom pesku,
dok je voda izbijala iz tla šljiskavo i u mehurićima gde god mu patika
sleti. Drveće iznad njega zaklanjalo je sunce, šumarak poprimao onu
mutnu plavičastu boju podnevne hladovine. Bišopa je video tačno
tamo gde ga je očekivao: u krošnji velikog hrasta pored veštačkog
jezera, na čvrstoj prvoj grani, kako se krije, uglavnom neprimetan ne
računajući noge, koje je Samjuel spazio samo zato što ih je tražio. Bišop
siđe iz krošnje, prizemljivši se i podigavši okolno lišće baš kada je
Samjuel stigao.
„Zdravo, Biše”, reče on.
„Zdravo.”
Kratko su se gledali, ne znajući šta da kažu.
„Zar ne treba da budeš u školi?”, upita Bišop.
„Otišao sam.”
Bišop klimnu glavom.
„Upravo dolazim od tvoje kuće”, reče Samjuel. „Tamo je bila
policija.”
„Znam.”
„Šta hoće?”
„Nemam pojma.”
„Je l’ zbog direktora?”
„Možda.”
„Zbog džakuzija?”
„Može biti.”
„Šta će biti s nama?”
 Bišop se osmehnu. „Toliko pitanja”, reče. „Hajde da se kupamo.”
On strgnu patike ne odvezavši pertle, izu sportske čarape i baci ih,
izvrnute, na zemlju. Kopča na kaišu zazveča mu dok se otkopčavao, pa
zatim svuče farmerke i majicu i skoči ka vodi dajući sve od sebe da
izbegne oštre stene i grančice, sav mlateći mršavim nogama i rukama i
gaćama, koje su bile sivo-zelene maskirne sliperice, otprilike dva broja
veće. Kad se domogao jezerceta, odbaci se o jedan panj i skoči
„bombu”, poremeti površinu uz glasno Opa, pa izroni i reče: „Idemo,
vojnice!”
Samjuel pođe za njim, ali oprezno: raspertlao je patike i stavio ih
tamo gde se neće pokvasiti. Izuo je čarape i gurnuo ih u patike. Skinuo
je i složio farmerke i majicu i nežno ih položio na patike. Kao i uvek, sve
je to radio promišljeno. Kada je stigao do jezerceta, nije skočio nego je
pre zagacao, i trgnu se kada ga hladnoća ščepa najpre za skočne
zglobove, pa za kolena, pa za struk, a onda mu voda stiže do gaća i
studen se raširi.
„Lakše je ako skočiš odjednom”, reče Bišop.
„Znam”, reče Samjuel, „ali ne mogu.”
Kada mu je voda konačno doprla do vrata a bol popustio, Bišop
reče: „Dobro je. U redu. Evo scenarija.” I ukratko iznese premisu igre
koju će igrati. Godina će biti 1836. Mesto će biti meksičke krajine.
Epoha je Teksaška revolucija. Oni će biti izviđači u vojsci Dejvija
Kroketa i uhodiće neprijatelja, uhvaćeni iza meksičkih linija. Imaju
važne informacije u vezi s veličinom vojske Santa Ane30, i sada moraju
da ih prenesu nazad Kroketu. Sudbina Alama je neizvesna.
„Ali neprijatelji su svugde”, reče Bišop, „a sledovanja su mala.”
Njegovo znanje o američkim ratovima bilo je temeljno, upečatljivo i
zastrašujuće. Kada se igrao rata, potpuno je uranjao u to. Koliko li su
puta ubili jedan drugog u blizini tog jezera? Stotine smrti, hiljade
metaka, meci poprskani belom pljuvačkom izbačenom iz njihovih usta
dok proizvode zvuke metaka, ono mitraljesko č-č-č-č-č. Sklanjali se iza
drveća, vičući: „Moj si!” Čitavo jezero, njegove obale i voda, za njih je
postalo svetinja. Tu ih je obuzimalo određeno svečano raspoloženje,
kakvo nekoga obuzme kada ulazi na groblje, budući da je to bilo mesto
njihovih sopstvenih brojnih zamišljenih smrti.
„Neko dolazi”, reče Bišop, upirući prstom. „Meksička vojska. Ako
nas uhvate, mučiće nas da nam izvuku informacije.”
„Ali mi im nećemo reći”, kaza Samjuel.
„Nećemo.”
 „Zato što su nas tako obučili.”
„Tako je.” Bišop je oduvek tvrdio da pripadnici američke vojske
prolaze kroz naprednu i tajanstvenu obuku koja im omogućava da
odole, između ostalog, bolu, strahu, zamkama i davljenju. Samjuel se
pitao kako se iko može obučiti da se ne udavi. Bišop je govorio da je to
poverljivo.
„Sakrij se”, reče Bišop i zaroni. Samjuel pogleda uzvodno onamo
kuda je ovaj upirao, ali ne vide ništa. Pokušavao je da zamisli
neprijateljsku vojsku koja napreduje ka njihovom položaju, da se
priseti uobičajenog straha koji ga je obuzimao za vreme takvih igara,
pokušavao da vidi negativce, što je uvek dotada bilo vrlo lako. Da bi ih
videli, negativce, ko god oni tog dana bili - ruski špijuni, Vijetkong,
crveni mundiri, jurišni odredi - dovoljno je bilo da to izgovore naglas
pa da se oni stvore pred njima. Mašta im se stapala s javom. Obično je
to bilo toliko jednostavno da Samjuel nikada o tome nije razmišljao do
tog trenutka, kada je prestalo da deluje. Ništa nije video, ništa nije
osećao.
Bišop iskoči iz vode i zateče Samjuela zagledanog u drveće.
„Alo? Vojniče?”, reče. „Zarobiće nas?”
„Ne radi”, reče Samjuel.
„Šta ne radi?”
„Ne radi mi mozak.”
„Šta je bilo?”, upita Bišop.
Imao je utisak da mu je mozak preplavljen. Video je samo majku,
njeno odsustvo. Ona je bila poput magle koja sakriva sve. Nije mogao ni
da se pretvara.
„Otišla mi je mama”, reče i, još dok je to izgovarao, oseti kako mu
naviru suze, kako mu se grlo onako poznato skuplja, kako mu se brada
zateže i zbrčkava kao trula jabuka. Ponekad toliko prezire sebe.
„Kako to misliš, otišla?”, upita Bišop.
„Ne znam.”
„Otišla je?”
Samjuel klimnu glavom.
„Hoće li se vratiti?”
On sleže ramenima. Nije hteo da razgovara. Još jedna reč i
rasplakaće se.
„Znači postoje izgledi da se neće vratiti?”, upita Bišop.
Samjuel opet klimnu glavom.
„Znaš šta?”, reče Bišop. „Imaš sreće. Ozbiljno. Voleo bih da meni
roditelji odu. Možda to sada ne razumeš, ali majka ti je učinila uslugu.”
Samjuel ga bespomoćno pogleda. „Kako?” Grlo mu je bilo kao crevo
sa čvorom na sebi.
„Tako što sada možeš da budeš muškarac”, reče Bišop. „Slobodan
si.”
Samjuel nije odgovorio. Samo je obesio glavu. Ispod sebe, zarivao je
bose noge u blato i vadio ih. To kao da mu je pomagalo.
„Ne trebaju ti roditelji”, reče Bišop. „Možda to sada ne shvataš, ali
ne treba ti niko. Ovo je prilika. Ovo ti je šansa da postaneš drugi čovek,
nov i bolji čovek.”
Samjuel je s dna jezerceta izronio gladak kamenčić. Sada ga podiže
nožnim prstima, pa ga pusti.
„To ti je kao da prolaziš kroz obuku”, reče Bišop. „Od teške obuke
pre ili kasnije očvrsneš.”
„Ja nisam vojnik”, reče Samjuel. „Ovo nije igra.”
„Naravno da jeste”, reče Bišop. „Sve je igra. A ti moraš da odlučiš da
li ćeš pobediti ili izgubiti.”
„Ovo je glupo.”
Samjuel izađe iz jezerceta i vrati se do drveta gde je složio odeću.
Seo je na zemlju, privukao kolena grudima, obuhvatio se rukama oko
nogu i lagano se ljuljao napred-nazad. U nekom trenutku i zaplaka. Sada
mu je curio nos, nabiralo mu se lice, grčila su mu se pluća.
Bišop izađe za njim. „Ovog trenutka rekao bih da gubiš.”
„Umukni.”
„Trenutno odišeš gubitništvom.”
Bišop se nadvi nad njim, blizu, dok su mu se mokre gaće smešno
ulegale između nogu. On ih povuče uvis.
„Znaš šta treba da uradiš”, reče Bišop. „Treba da je zameniš.”
„To je nemoguće.”
„Ne drugom majkom. Drugom ženom.”
„Šta god.”
„Treba da pronađeš neku ženu.”
„Za šta?”
„Za šta?” Bišop se nasmeja. „Ženu, znaš, da je iskoristiš. Da joj radiš
šta hoćeš.”
„Ne želim.”
„Ima ih gomila koje će te pustiti.”
„To mi neće pomoći.”
„Naravno da hoće.” On priđe za korak, nagnu se i dodirnu Samjuela
dlanom po obrazu. Dlan mu je bio hladan i vlažan, ali i nežan, mekan.
„Nikada nisi bio s devojkom, je l’ tako?”
Samjuel ga pogleda, još grleći noge. Počinjao je da drhti. „Ti jesi?”,
upita.
Bišop se ponovo nasmeja. „Ja sam radio svašta.”
„Kao šta?”
Bišop je načas stajao ćutke, a onda povuče ruku. Otišao je do drveta
i naslonio se na njega, navlačeći natopljene gaće. „U školi ima gomila
devojaka. Treba neku da pitaš da izađete.”
„To mi neće pomoći.”
„Sigurno ima neka, je l’ tako? U koju si zaljubljen?”
„Nema.”
„Nije istina. Kaži mi. Ima neka. Već znam koja je.”
„Ne znaš.”
„E baš znam. Možeš i da mi kažeš.” Bišop pređe nekoliko koraka
prema Samjuelu pa se podboči i izbaci jednu nogu, u pozi
pobedonosnog osvajača. „Betani, zar ne?”, reče. „Zaljubljen si u moju
sestru.”
„Nisam!”, reče Samjuel. Ali još dok je to izgovarao, znao je da nije
uverljiv. Rekao je to previše nestrpljivo, preglasno, suviše se buneći.
Nije umeo da laže.
„Zaljubljen si u nju”, reče Bišop. „Jebao bi je. Ja vidim takve stvari.”
„Nisi u pravu.”
„U redu je. Slušaj. Imaš moju dozvolu.”
Samjuel ustade. „Moram da idem kući”, reče.
„Ozbiljno, pitaj je da izađete.”
„Tata se verovatno pita gde sam.”
„Nemoj da ideš”, reče Bišop. Uhvatio je Samjuela za ramena, da ga
zaustavi. „Molim te, ostani.”
„Zašto?”
„Moraš nešto da vidiš.”
„Moram da idem.”
„Trajaće samo sekund.”
„O čemu se radi?”
„Zažmuri.”
„Kako ćeš mi nešto pokazati ako zažmurim?”
„Veruj mi.”
Samjuel duboko i glasno uzdahnu, čime je hteo da dočara koliko
nema strpljenja za sve to. Zažmurio je. Oseti kako mu Bišop pušta
ramena. Čuo je kako se Bišop pomera ispred njega, korak, pa još jedan,
pa kako je nešto mokro pljusnulo na tlo.
„Kada otvoriš oči”, reče Bišop, „otvori ih samo malo. Kao da škiljiš.”
„Dobro.”
„Samo kao da škiljiš. U redu? Otvori.”
On otvori oči, tek malčice. Isprva nije video ništa osim nejasnih
mrlja svetlosti, neodređene vedrine dana. Pred njim je bio Bišop u
magli, zaobljen ružičasti grumen. Samjuel raširi oči još malo. Nekoliko
koraka dalje stajao je Bišop. Samjuel sada vide da je ovaj go. Kraj nogu
ležale su mu mokre gaće. Samjuelu pogled odluta na njegove prepone.
To je bilo nehotice.
Događalo se stalno, u svlačionicama, u toaletima - prilika da
uporedi svoje telo s telima drugih dečaka: Kome je veći? Kome je
manji? Ta pitanja su izgledala izvanredno važna. Zato on pogleda. Ali
tamo gde je Bišopu trebalo da bude kurac, Samjuel ne vide ništa. Bišop
se naginjao napred, savijen u struku. Noge su mu bile neznatno
savijene u kolenima u svojevrsnom polunaklonu ili kniksu.31 Samjuel
sada vide da je kurac sakrio. Tutnuo ga je između nogu tako da je
Samjuel video samo glatko, meko ništa.
„Ovako ona izgleda”, reče Bišop. „Moja sestra.”
„Šta to radiš?”
„Mi smo blizanci. Ovako ona izgleda.”
Samjuel je piljio u Bišopovo telo, njegov suvonjav trup - ispod kože
providela su mu se rebra - ali ujedno čvrst i zategnut. Zurio mu je u
onaj trougao kože između nogu.
„Možeš da zamisliš da je ona na mom mestu”, reče Bišop. On
zakorači prema Samjuelu, priljubi mu se obrazom uz obraz i prošapta
mu na uvo: „Samo se pretvaraj.” Samjuel oseti Bišopove ruke na struku,
pa oseti kako mu one nežno svlače gaće, oseti kako mu mokra tkanina
pljusnu na stopala, oseti kako se njemu samom kurac neznatno klati,
svenuo od hladnoće.
„Zamisli da sam Betani.”
Tada se Bišop okrenu tako da mu je Samjuel video samo blede
plećke i leđa. Bišop uze Samjuela za obe ruke i stavi ih sebi na kukove.
Nagnuo se napred i pripio uz Samjuela, koga je opet obuzimao onaj
utisak izmeštenosti, odvojenosti, kao tog jutra na autobuskoj stanici,
kao da sve vidi s velike daljine. Izgledalo je besmisleno. To tamo,
pomisli, uopšte nije on. Samo čudnovat spoj delova koji nikada dotada
nisu spojeni.
 „Zamišljaš li?”, upita Bišop. „Deluje li?”
Samjuel mu nije odgovorio. Bio je daleko. Bišop se jače priljubi uz
njega, pa se odmače, pa opet, hvatajući spor ritam.
Samjuel se osećao kao kip, nesposoban da uradi bilo šta drugo osim
da ostane u tom položaju.
„Pretvaraj se da sam ja ona”, reče Bišop. „Ostvari to. U glavi.”
Bišop se pripi uz njega i Samjuel oseti onaj nalet što ga tako često
spopada na nastavi, dok sedi u klupi, one slapove napetosti, onu
eksplozivnu uzbuđenu drhtavu toplinu, pa pogleda dole i vide kako mu
se diže i bubri, znajuči kako ne bi trebalo da se diže i bubri, ali se to
ipak nezaustavljivo događalo, i to kao da sve razjasni, kao da odgovori
na nešto važno - o njemu, o onome što mu se tog dana dogodilo - tako
da on naprasno postade uveren kako svi znaju šta on trenutno radi.
Njegovi majka i otac, njegovi nastavnici, Betani, policija. Samjuel je bio
siguran da je tako, i to će godinama ostati u njemu, događaj majčinog
odlaska isprepleten u njegovoj glavi s tim trenutkom u šumarku, s
Bišopom, gde su tako vezani, trepere jedan uz drugog, gde se Samjuelu
to baš i ne sviđa, ali nije mu baš ni mrsko, i gde sve vreme razmišlja
kako mu majka tačno zna šta on radi i kako ne odobrava.
Zato je, zaključio je, i otišla.
 | TREĆI DEO |
NEPRIJATELJ, PREPREKA,
ZAGONETKA, ZAMKA
Kasno leto 2011.
 1.

SAMJUEL JE STAJAO na pragu majčinog stana s rukom na odškrinutim

ulaznim vratima, koja se spremao da otvori, ali još se nije osećao
sasvim kadrim. „Ne boj se”, rekla mu je majka. Otkako mu je poslednji
put to rekla prošlo je više od dvadeset godina, i oduvek od tog jutra
imao je osećaj da ga proganja, stalno je zamišljao da je negde u blizini,
da ga uhodi. S vremena na vreme proveravao je prozore i pomnim
pogledom tražio njeno lice u gomili. Živeo je život pitajući se kako
izgleda spolja, svojoj majci, koja ga možda gleda.
Ali ona nikada nije gledala. A Samjuelu je dugo trebalo da je
odstrani iz misli.
Do tog trenutka bila je nema usnula uspomena, i on pokuša da se
smiri i pribere ponavljajući neke savete koje je pronašao prethodne
večeri dok je pretraživao one sajtove: počnite iz početka. Ne vređajte
se. Održavajte granice. Nemojte žuriti. Imajte mrežu podrške. I ona
najvažnija, velika temeljna zapovest: budite spremni na to da vam se
roditelj izrazito razlikuje od osobe koje se sećate.
To je bilo tačno. Stvarno se razlikovala. Samjuel konačno uđe u njen
stan i zateče je kako sedi za velikim drvenim stolom blizu kuhinje i
čeka ga kao recepcionerka. Na stolu su bile tri čaše vode. I aktovka. Oko
stola tri stolice. Ona je sedela i gledala ga - nije se smešila, niti ikako
reagovala na njegovo prisustvo, već samo čekala, ruku u krilu. Njenu
dugu smeđu grivu zamenila je kratka kosa ošišana vojnički strogo,
toliko posrebrnila da je ličila na kapu za kupanje. Koža joj je bila
izborana kao kod ljudi koji su smršali - ispod mišica, oko usta, ispod
očiju. Te bore nije očekivao, pa shvati da u mašti nije zamišljao majku
kako stari. Morao je da se podseća kako ona ima već šezdeset jednu
godinu. Bila je u jednostavnoj crnoj majici bez rukava koja joj je
otkrivala koščata kvrgava ramena i tanke nadlaktice. On se namah
zabrinu da ona ne jede, pa se iznenadi što se oseća tako, zabrinuto.
„Uđi”, reče ona.
Nije bilo nikakvog drugog zvuka. Majčin stan se odlikovao
prodornom tišinom kakva je prava retkost u gradu. Netremice ga je
gledala. Gledao je i on nju. Nije seo. Bilo je nečega nepodnošljivog u
pomisli da joj sada bude preblizu. Ona zausti da nešto kaže, ali onda
ipak ne reče ništa. Njemu se mozak potpuno isprazni.
Upravo tada iz druge prostorije dopre neki zvuk: puštanje vode u
ve-ce šolji, odvrnuta pa zavrnuta slavina. Onda se vrata otvoriše i iz
kupatila izađe neki muškarac u beloj košulji, sa smeđom kravatom i u
smeđim pantalonama koje nisu baš bile iste nijanse smeđe. Kada vide
Samjuela, on reče: „Gospodine profesore Andersone!”, i pruži mu
vlažnu ruku da se rukuju. „Ja sam Sajmon Rodžers”, reče čovek, „iz
Rodžersa i Rodžersa? Advokat vaše majke? Razgovarali smo preko
telefona.”
Samjuel ga je načas gledao, zbunjen. Advokat se umilno osmehnu.
Bio je to mršav, onizak čovek neobično širokih ramena. Imao je smeđu
kosu, kratko podšišanu i nevešto nameštenu u neizbežnom obliku
slova M, u ranoj pojavi muškog obrasca ćelavosti. Samjuel upita: „Za
ovo nam treba advokat?”
„Bojim se da je to bila moja zamisao”, reče on. „Zahtevam da budem
prisutan kad god moja klijentkinja daje izjavu. To je deo usluge.”
„Ovo nije davanje izjave”, reče Samjuel.
„Nije iz vašeg ugla. Ali naravno, ne dajete izjavu vi.”
Advokat pljesnu rukama i odšeta do stola. Otvori aktovku i iz nje
izvadi mali mikrofon, koji stavi na sredinu stola. Samjuel primeti kako
mu košulja pristaje na širokim plećima ali dobrano visi na ostatku tela,
zbog čega je ličio na klinca koji je obukao tatine stvari.
„Moja uloga ovde”, reče advokat, „jeste da zaštitim interese svoje
klijentkinje - zakonske, povereničke, emotivne.”
„Vi ste mene molili da dođem”, reče Samjuel.
„Zaista, gospodine! I najvažnije je zapamtiti da smo svi u istom
timu. Pristali ste da sudiji napišete pismo u kome ćete objasniti zašto
vaša majka zaslužuje milost. Moj posao je da pomognem s rečenim
pismom i da se uverim kako niste došli, da tako kažemo, pod lažnim
izgovorom?”
„Neverovatno”, reče Samjuel, ali nije bio siguran šta je
neverovatnije: što ovaj naslućuje njegovu prevaru ili što je u pravu.
Zato što Samjuel uopšte nema nameru da piše nikakvo pismo
nikakvom sudiji. Došao je da ispuni svoj ugovor s Perivinklom, da o
majci sakupi prljavštinu kako bi, na kraju, javno mogao da je ocrni za
novac.
„Prvenstvena svrha današnjeg ispitivanja”, reče advokat, „jeste da
razumete postupke vaše majke koji se tiču njenog hrabrog protesta
protiv bivšeg guvernera Vajominga. I, na drugom mestu, da se objasni
zašto je ona sjajna osoba. Sve ostalo, gospodine, spada izvan strogog
opsega našeg interesovanja. Jeste li za malo vode? Sok?”
Fej je još sedela i ćutala. Nije učestvovala, ali i dalje je zauzimala sav
prostor u Samjuelovoj glavi. On je od nje bio na oprezu kao što bi bio na
oprezu od zakopane mine za koju zna približno, ali ne tačno, gde se
nalazi.
„Hoćemo li da sednemo?”, reče advokat, pa se zajedno pridružiše
Fej za stolom, četvrtastim stolom od izlizanih drvenih dasaka koje su u
drugom životu verovatno bile ograda ili staja. Na plutanim
podmetačima stajale su i znojile se tri čaše vode. Advokat sede i
namesti kravatu, koja mu je bila boje mahagonija, za razliku od
pantalona, koje su više vukle na boju kokosa. On spusti obe ruke na
aktovku i nasmeši se. Fej je i dalje zurila onako neodređeno, uzdržano i
ravnodušno. Izgledala je svedena, jednostavna i ogoljena kao sam stan
- jedan jedini dugačak prostor s nizom prozora okrenutih na sever
prema visokim zgradama u centru Čikaga. Zidovi su bili beli i prazni.
Nije bilo televizora. Nije bilo računara. Nameštaj je bio jednostavan i
odmeren. Samjuelu za oko zapade potpuni nedostatak stvari koje
moraju da se uključuju. Bilo je to kao da je iz života izbacila sve što je
izlišno.
Samjuel sede naspram nje i klimnu glavom kao što bi klimnuo
nekom neznancu na ulici: neznatno spustivši bradu.
„Hvala ti što si došao”, reče ona.
On još jednom klimnu glavom.
„Kako si?”, upita ona.
Nije joj odmah odgovorio, već ju je prostrelio pogledom sa izrazom
za koji se nadao da iskazuje čeličnu odlučnost i hladnoću. „Dobro”,
konačno reče. „Sasvim dobro.”
„Dobro je”, reče ona. „A kako ti je otac?”
„On je sjajno.”
„E pa dobro!”, reče advokat. „Sad kada smo završili s tim” -
nervozno se nasmeja - „zašto ne bismo počeli?” Po čelu su mu već
izbijale graške znoja. Mahinalno je čapkao košulju, koja nije bila baš
bela, već je imala onu sivobelu nijansu nečega što je oprano mnogo
puta, i bila je nedvosmisleno požutela oko pazuha.
„E sad, profesore Andersone, gospodine, ovo bi bio savršen
trenutak da postavite pitanje u vezi sa onim što nas danas prvenstveno
zanima.” Advokat pruži ruku preko stola i pritisnu dugme na
mikrofonu koji je stajao između Samjuela i njegove majke. Diodica na
mikrofonu zasija mirnom plavom bojom.
„A koje bi to pitanje moglo da bude?”, upita Samjuel.
„U vezi s junačkim protestom vaše majke protiv tiranije,
gospodine.”
„Da.” Samjuel je pogleda. Tako izbliza, bilo mu je teško da tu novu
osobu pomiri sa ženom koju je nekada poznavao. Kao da je izgubila svu
mekoću nekadašnje sebe - dugu meku kosu, meke ruke i meku kožu.
Sve je to zamenilo jedno novo, tvrđe telo. Odmah ispod kože videli su
joj se obrisi viličnih mišića. Talasić koji joj ključna kost pravi preko
grudi. Nabrekli bicepsi. Ruke su joj ličile na užad pomoću koje brodovi
pristaju uz obalu.
„Dobro, u redu”, reče Samjuel. „Zašto si to uradila? Zašto si gađala
kamenjem guvernera Pakera?”
Njegova majka pogleda advokata, koji otvori aktovku i izvadi jedan
jedini list hartije, s gustim tekstom na jednoj strani, koji joj zatim dade
i koji ona pročita od reči do reči.
„U vezi s mojim postupcima prema republikanskom
predsedničkom kandidatu i bivšem guverneru Vajominga Šeldonu
Pakeru, koji će se nadalje u tekstu pominjati prosto kao ’guverner’”,
reče ona i nakašlja se, „ovime svedočim, zaklinjem se, potvrđujem i
svečano tvrdim da to što sam prema guverneru bacala šljunak nikako
ne treba da se tumači kao pokušaj da se naudi, napadne, povredi, udari,
osakati, obogalji, nagrdi, unakazi ili drugačije izazove bilo kakav
opravdan strah od neposrednog štetnog ili napadnog kontakta s
guvernerom ili bilo kim drugim ko je šljunku slučajno bio fizički
izložen, niti mi je namera bila da prouzrokujem emotivnu muku, bol,
patnju, nesreću, žalost ili traumu bilo kome ko je prisustvovao ili
drugačije bio pogođen mojim čisto političkim i simboličkim
postupcima. Moji postupci su bili nužan, suštinski i mahinalan odgovor
na guvernerovu fašističku politiku i otud, kako nisam imala drugu
mogućnost u pogledu vremena, mesta ili vida odgovora, koji nije bio
voljni, guvernerova krajnje desničarska retorika koja se zalaže za
nošenje oružja, rat i nasilje stavila me je pod neobičnu i znatnu prinudu
u meri koja čini opravdanim s moje strane uverenje da neko može
telesno nauditi mojoj ličnosti. Takođe sam smatrala da guvernerov
neumoljivi i fetišistički stav koji zagovara red, zakon i nasilje
podrazumeva saglasnost za upuštanje u nasilno i grubo ponašanje
umnogome nalik tome kako ljudi koji se upuštaju u sadomazohizam
radi seksualnog zadovoljstva pristaju da budu udareni bez kaznene ili
građanske odgovornosti. Kao sredstvo svog simboličnog protesta
izabrala sam šljunak jer je, budući da se nikada nisam bavila sportom
niti imala veze s kriminalom, pa shodno tome nisam ni trenirala neki
sport u kome se baca lopta, to značilo da potencijalna opasnost od mog
bacanja kamenčića predstavlja de minimis ozledu, te šljunak otud
nesumnjivo nije bio opasno, smrtonosno ili otežavajuće oružje koje ni
na koji način nisam upotrebila da bih s predumišljajem, hotimice, u
nehatu, preteći, bezobzirno ili ravnodušno prema vrednosti ljudskog
života nanela telesnu povredu. Umesto toga, cilj mi je bio isključivo,
potpuno, u celosti i sve u svemu politički, da iznesem politički govorni
čin koji nije ni podstrekački ni izazivački ni uvredljiv, niti predstavlja
jasnu opasnost, simbolični govor sličan onome kada demonstranti
zakonito upražnjavaju svoje pravo na slobodu govora tako što
oskrnave zastavu ili iscepaju regrutnu knjižicu, i tako dalje.”
Fej položi papir na sto, pažljivo i promišljeno, kao da je nešto
lomljivo.
„Izvrsno!”, reče advokat. Bio se zarumeneo u licu, što je bila blaga
ali primetna promena s dotadašnjeg bledila, a Samjuel bi tu boju
opisao kao kremastožutu boju plastičnih beba. Sada su mu za čelo
prianjale graške znoja, kao što kreč na spoljašnjim zidovima ume da
nabubri kad je veoma topao dan. „Sad kada smo u tom pogledu sve
razjasnili, hajde da napravimo kratku stanku.” Advokat isključi
mikrofon. „Izvinite”, reče, pa pođe u kupatilo.
„Stalno to radi”, reče Fej, gledajući ga kako ide. „Po svoj prilici mora
da se posluži kupatilom svakih pet do deset minuta. Jednostavno je
takav.”
„Šta to bi, pobogu?”, upita Samjuel.
„Pretpostavljam da ide da obriše znoj. On je vrlo vlažan čovek. Ali
radi i nešto što obuhvata i baš dosta toalet-papira, nisam sigurna šta.”
„Ozbiljno”, reče Samjuel, zgrabivši papir i gledajući ga, „nemam
pojma šta sve ovo znači.”
„Uz to ima i sićušna stopala. Jesi li primetio?”
„Fej, slušaj”, reče on, i oboje se trgoše. Bio mu je to prvi put u životu
da ju je oslovio po imenu. „Šta se događa?”
„Dobro. U redu. Evo šta je meni jasno. Moj slučaj je ozbiljno
zamršen. Više tužbi za napad i još nekoliko tužbi za nanošenje telesne
povrede. Teške. Prvostepene. Izgleda da sam uplašila gomilu ljudi u
parku - to su napadi - ali kamenje je pogodilo samo nekolicinu - to su
nanošenja telesne povrede. A tu su i tužbe za, da vidimo” - pa uze da
štriklira prstima jednu po jednu - „remećenje javnog reda i mira, javni
blud, nedolično ponašanje, opiranje hapšenju. Tužilac je neobično
agresivan, i to, kako verujemo, na podsticaj sudije.”
„Sudije Čarlsa Brauna.”
„Taj je! Inače, kazna za nanošenje teške telesne povrede kreće se
između trista sati društveno korisnog rada i dvadeset pet godina
robije.”
„To je prilično širok raspon.”
„Sudija ima veliko diskreciono pravo pri izricanju kazne. Znaš ono
pismo što mu pišeš?”
„Aha.”
„Bolje da bude odlično.”
Sada se začu šištanje u vodovodnim cevima, vrata kupatila se
otvoriše i advokat se vrati, smešeći se i brišući ruke o pantalone. Fej je
bila u pravu: imao je najmanja stopala koja je Samjuel ikada video na
odraslom muškarcu.
„Sjajno!”, reče advokat. „Ovo ide baš dobro.” Kako na tim
stopalcima uopšte održava ravnotežu s tim ramenčinama? Ličio je na
piramidu koja stoji naopačke.
Advokat sede i zadobova prstima po aktovci. „Prelazimo na drugi
deo!”, reče i uključi mikrofon. „Naša sledeća tema, gospodine, jeste
zašto je vaša majka divno ljudsko biće, u pogledu toga zašto ne bi
trebalo da ode u zatvor na više od dvadeset godina.”
„To nije zaista moguće, je l’ tako?”
„Mislim da nije, gospodine, ali voleo bih, razume se, da se osiguram
u svakom smislu. E sad, želite li da čujete o dobročinstvima vaše
majke?”
„Nekako me više zanima čime se bavila ove minule dve decenije.”
„Državnim školama, gospodine. Ona obavlja izvrstan posao u
državnim školama. Plus poezija? Pravi borac za umetnost, da vam ja
kažem.”
„Taj deo će mi biti nezgodan”, reče Samjuel. „Čitav taj deo o ’divnom
ljudskom biću’, bez uvrede.”
 „A zašto, gospodine?”
„Šta da kažem sudiji? Da je ona sjajna osoba? Predivna majka?”
Advokat se osmehnu. „Tako je. Upravo to.”
„Mislim da ne bih mogao to iskreno da izreknem.”
„A zašto?”
Samjuel pogleda majku, pa vrati pogled na advokata. „Ozbiljno?”
Advokat klimnu glavom, još se smeškajući.
„Majka me je napustila kada sam imao jedanaest godina!”
„Da, gospodine, i kao što verovatno možete da pretpostavite,
najbolje bi bilo da do javnosti dospe što manje informacija o tom delu
njenog života.”
„Napustila me je bez ikakvog upozorenja.”
„Možda, gospodine, zarad onoga što nam treba, ne treba na to da
gledate kao da vas je majka napustila. Umesto toga, pokušajte na to da
gledate kao da vas je dala na usvajanje malo kasnije nego što je običaj.”
Advokat otvori aktovku i izvadi neki pamflet. „Vaša majka je
zapravo uložila mnogo više truda od većine bioloških majki”, reče, „u
pogledu istraživanja potencijalnih usvojiteljskih porodica i
obezbeđivanja da joj dete dospe u pozitivnu sredinu i tome slično. U
izvesnom smislu, rekao bih da se njena marljivost u tom pogledu može
smatrati iznadprosečnom.”
On dade pamflet Samjuelu. Korice su bile jarkoružičaste sa slikama
nasmejanih multikulturalnih porodica i rečima Znači usvojeni ste!
napisanim mehurastim slovima.
„Ja nisam bio usvojen”, reče Samjuel.
„Ne doslovno, gospodine.”
Advokat se ponovo znojio; na koži je imao blistav film kakav se na
tlu može zateći u rosno jutro. Sada mu se mrlje od tečnosti pojaviše i
ispod pazuha i niže na rukavima. Izgledalo je kao da mu košulju polako
guta meduza.
Samjuel pogleda majku, koja sleže ramenima kao da kaže: Šta ćeš?
Iza nje, kroz niz prozora što gledaju na sever, videlo se veliko sivo
pročelje Tornja Sirs, u daljini, mutno zbog smoga. Nekada je to bila
najviša zgrada na svetu, ali više nije. Nije čak ni među prvih pet. Kad
malo razmisli, više se i ne zove „Toranj Sirs”.32
„Mirno je ovde”, reče Samjuel.
Njegova majka se namršti. „Molim?”
„Nema buke od saobraćaja, nema buke od ljudi. Vrlo je izolovano.”
„A. Počeli su da renoviraju zgradu a onda je tržište nekretnina
doživelo krah”, reče ona. „Završili su svega nekoliko stambenih
jedinica a onda je jednostavno ostavili, nedovršenu.”
„Znači ti si jedina u zgradi?”
„Dva sprata iznad mene živi jedan bračni par. Boemi i umetnici.
Uglavnom ne obraćamo pažnju jedni na druge.”
„Zvuči usamljeno.”
Ona mu načas prouči lice. „Odgovara mi”, reče.
„Znaš, prilično mi je dobro pošlo za rukom da te zaboravim”, reče
Samjuel. „Do ovih nedavnih događaja.”
„Je l’ tako?”
„Tako je. Rekao bih da si, do ove sedmice, bila manje-više
zaboravljena.”
Ona se osmehnu i pogleda površinu stola pred sobom - bio je to
svojevrstan unutrašnji smešak i ukazivao je na neku internu misao
koja joj se upravo javlja. Ona pređe dlanovima preko stola, kao da ga
briše.
„To što mi mislimo da je zaboravljanje zapravo nije zaboravljanje”,
reče. „Ne u strogom smislu reči. Zapravo nikada ništa ne zaboravljamo.
Samo izgubimo put do nečega.”
„O čemu govoriš?”
„Nedavno sam nešto čitala”, reče ona. „Studiju o tome kako
funkcioniše pamćenje. Izvestan tim fiziologa, molekularnih biologa i
neurologa pokušavao je da shvati gde čuvamo sećanja. Mislim da je bila
u časopisu Nejčer. Ili u Neuronu. Ili u Žurnalu američkog medicinskog
saveza.”
„Malo laganog štiva?”
„Svašta me zanima. U svakom slučaju, otkrili su da su sećanja nešto
opipljivo, fizičko. U smislu, zaista može i da se vidi ćelija u kojoj je svaka
uspomena pohranjena. To ide ovako: prvo imaš savršeno čistu,
nedirnutu ćeliju. Onda ta ćelija nastrada i sva se izobliči i unakazi. A
sećanje je sama ta osakaćenost. Tako da se ono zapravo nikada ne
gubi.”
„Vrlo zanimljivo”, reče Samjuel.
„Sad kada porazmislim, prilično sam sigurna da je bilo u Nejčeru.”
„Ne šališ se?”, reče Samjuel. „Ja ovde otkrivam šta mi leži na duši, a
ti govoriš o studiji koju si pročitala?”
„Dopala mi se metafora”, reče Fej. „A osim toga, nisi otkrivao šta ti
leži na duši. Čak ni izbliza, ne još.”
Advokat se nakašlja. „Možda bi trebalo da se vratimo na temu?”,
reče. „Gospodine profesore Andersone? Ako biste počeli sa
ispitivanjem?”
Samjuel ustade. Krenu na jednu, pa na drugu stranu. Na zidu se
nalazila jedna jedina mala polica, kuda on i ode. Osećao je kako mu
majčin pogled buši rupu na leđima dok je pregledao police: uglavnom
poezija, velika zbirka Alena Ginzberga. Samjuel shvati kako zapravo
traži onaj čuveni časopis u kojem mu je objavljena priča. To mu sinu
kada se razočarao što ga ne vidi.
Okrenu se. „Evo šta me zanima.”
„Gospodine?”, reče advokat. „Stojite van dometa mikrofona?”
„Zanima me šta si radila ovih dvadeset godina. I kuda si otišla kada
si nas napustila.”
„To, gospodine, verovatno ne spada u oblast naše istrage.”
„I sve ono o tebi iz šezdesetih. Hapšenje. To što govore o tebi na
televiziji...”
„Zanima te da li je sve to tačno”, reče Fej.
„Da.”
„Da li sam bila radikalka? Da li sam bila u protestnom pokretu?”
„Da.”
„Da li su me uhapsili zbog prostitucije?”
„Da. Nerazjašnjen je otprilike čitav jedan mesec 1968. Oduvek sam
mislio da si bila u Ajovi, kod kuće, s dedom Frenkom, i čekala tatu da se
vrati iz vojske. Ali nisi bila tamo.”
„Nisam.”
„Bila si u Čikagu.”
„Da, vrlo kratko. Onda sam otišla.”
„Zanima me šta se dogodilo.”
„Ha-ha!”, reče advokat, i kratko zabubnja po aktovci. „Mislim da
smo se malo udaljili od teme, jelda? Sada bismo možda mogli da se
vratimo na nju?”
„Ali hoćeš da pitaš još nešto, zar ne?”, reče Fej. „Nešto još važnije?”
„Možda ćemo doći i do toga. S vremenom”, reče Samjuel.
„Zašto bismo čekali? Hajde odmah lepo da se izjasnimo. Slobodno
me pitaj. Postoji samo jedno pravo pitanje.”
„Mogli bismo da počnemo od fotografije. Kada su te uslikali na
protestu 1968.”
„Ali nisi zato došao. Pitaj ono što te stvarno zanima. Što si došao da
saznaš.”
„Došao sam da napišem pismo sudiji.”
 „Nisi. Hajde. Pitaj.”
„Nije bitno.”
„Jednostavno pitaj. Hajde.”
„Nije važno. Nije ništa...”
„Složio bih se s tim!”, upade im advokat u reč. „Nevažno.”
„Ćuti, Sajmone”, reče Fej, pa uperi pogled u Samjuela. „To pitanje je
sve. Zbog njega si došao. Prestani da lažeš i pitaj.”
„Dobro. U redu. Zanima me. Zašto si me ostavila?”
Samjuel oseti kako mu naviru suze maltene čim je to izgovorio:
Zašto si me ostavila? Pitanje zbog koga je propatio u ranoj mladosti.
Ljudima je govorio da je mrtva. Kad bi ga neko pitao za majku, lakše mu
je bilo da kaže da je umrla. Jer kada bi rekao istinu, pitali bi ga zašto je
otišla i kuda je otišla, a on nije znao. Onda bi ga čudno gledali, kao da je
on kriv. Zašto ga je ostavila? Dok nije naučio da ga guta i odbija, zbog
tog pitanja noćima nije imao sna. Ali sve je to njegovim postavljanjem
sada iznova izbilo na površinu - pitanje preplaviše stid, usamljenost i
samosažaljenje, tako on jedva uspe da izgovori poslednju reč kada mu
se grlo steže i samo što ne zaplaka.
Kratko su se gledali, Samjuel i njegova majka, a onda se advokat
naže preko stola i njoj šapnu nešto na uvo. Tada njen prkos kao da se
slomi. Ona obori pogled u krilo.
„Možda treba da se vratimo na temu?”, reče advokat.
„Mislim da zaslužujem neke odgovore”, reče Samjuel.
„Možda bismo mogli da se vratimo na temu vašeg pisma,
gospodine?”
„Ne očekujem da budemo najbolji drugari”, reče Samjuel. „Ali da mi
odgovoriš na nekoliko pitanja? Tražim li previše?”
Fej prekrsti ruke i kao da se sklupča. Advokat je buljio u Samjuela i
čekao. Graške znoja na njegovom čelu već su postale teške i okruglaste.
Svakog časa mogle bi da mu se sliju u oči kao kiša.
„Onaj članak iz Nejčera?”, reče Fej. „Onaj o sećanju? Najveći utisak
na mene ostavilo je to kako su nam uspomene zašivene za meso
mozga. Sve što znamo o svojoj prošlosti doslovno je urezano u nas.”
„Dobro”, reče Samjuel. „Šta hoćeš da kažeš?”
Ona zažmuri i protrlja se po slepoočnicama - pokret nestrpljenja i
razdraženosti koji Samjuel prepoznade iz detinjstva.
„Zar nije očigledno?”, reče ona. „Svaka uspomena je zapravo
ožiljak.”
Advokat lupi šakom po aktovci i reče: „Dobro! Mislim da smo
završili!”
„Nisi mi odgovorila ni na jedno pitanje”, reče Samjuel. „Zašto si me
ostavila? Šta ti se dogodilo u Čikagu? Zašto si to krila? Šta si radila svih
ovih godina?”
Fej ga tada pogleda i nestade sva krutost iz njenog tela. Gledala ga je
isto onako kao onog jutra kada je nestala, lica punog tuge.
„Izvini”, reče ona. „Ne mogu.”
„Treba mi to”, reče Samjuel. „Ne znaš koliko. Moram to da čujem.”
„Dala sam ti sve što sam mogla.”
„Ali ništa mi nisi rekla. Molim te, zašto si otišla?”
„Ne mogu”, reče ona. „To je lično.”
„Lično? Ozbiljno?”
Fej klimnu glavom i pogleda u sto. „Lično je”, ponovi.
Samjuel prekrsti ruke. „Namamiš me da te to pitam, a onda kažeš
da je lično? Nosi se.”
Onda advokat uze da skuplja stvari i isključi mikrofon, dok mu je
znoj padao na okovratnik košulje. „Mnogo vam hvala, profesore
Andersone, na svem vašem trudu”, reče.
„Nisam mislio da možeš da padneš još niže, Fej, ali čestitam ti”, reče
Samjuel, ustajući. „Stvarno, pravi si virtuoz. Maestro gadosti.”
„Čućemo se!”, reče advokat, pa povede Samjuela prema vratima,
gurnuvši ga s leđa toplom, mokrom rukom.„Javićemo se da vidimo
kako možemo dalje.” On otvori vrata i provede Samjuela kroz njih. Za
kožu čela prianjala mu je tečna sačma. Ispod pazuha mu je već bio
gnjecavi haos, kao da je prosuo bioskopsku čašu nečega. „S
nestrpljenjem očekujemo da pročitamo vaše pismo sudiji Braunu”,
reče. „I doviđenja!”
On zatvori vrata za Samjuelom i zaključa ih.
Čitavim putem kroz zgradu, i tokom čitave duge vožnje nazad kroz
Čikago i u predgrađe, Samjuel je imao osećaj da će se raspasti. Sećao se
saveta sa onih sajtova: imajte mrežu podrške. Mora s nekim da
razgovara. Ali s kim? Očito ne sa ocem. Niti s bilo kim s posla. Jedini
ljudi s kojima redovno opšti jesu njegovi drugari iz Vilobega. I tako, po
povratku kući, on se ulogova. Pozdravila ga je uobičajena baražna
vatra: ’De si, Dodžeru! i Drago mi je što te vidim! Pitanje je postavio na
gildinom četu: Hoće li neko od vas Čikažana da se nađemo večeras? Izlazi
mi se.
Pitanje je naišlo na neprijatnu tišinu. Samjuelu je bilo jasno da je
prešao granicu. Pitao je da se nađu u stvarnosti, što obično pitaju samo
čudaci i proganjači. Upravo je hteo da se izvini i svima kaže kako nije
važno, kada mu, konačno, srećom, odgovori Pounidž, njihov genijalni
vođa, gildin stručnjak za Vilobeg.
Važi. Znam ja jedno mesto.
 2.

LORA POTSDAM JE SEDELA u zastrašujućoj kancelariji dekanke

univerziteta i objašnjavala šta se tačno odigralo između nje i Samjuela.
„Rekao mi je da nemam poremećaj u učenju”, reče Lora. „Rekao mi je da
samo nisam preterano pametna.”
„Zaboga”, reče dekanka, naoko potresena. Police u njenoj kancelariji
mahom su bile ispunjene knjigama o Crnoj smrti, a zidove su joj krasile
naizgled stare ilustracije ljudi koji pate od čireva ili rana ili koje slažu u
ručna kolica, mrtve. Lora nije verovala da ikakva zidna umetnost može
da bude nepodnošljivija od divovskog kalendara mršavljenja njene
cimerke, ali potpuno ju je negiralo dekankino očigledno interesovanje
za istoriju otvorenih rana.
„Samjuel je zaista rekao, naglas, da niste pametni?”
„Baš mi je poljuljao samopouzdanje.”
„Da, pretpostavljam.”
„Ja sam elitna studentkinja i imam savršen prošek. Ne može da mi
kaže da nisam pametna.”
„Ja mislim da ste vrlo pametni, Lora.”
„Hvala vam.”
„I treba da znate da ovo shvatam veoma ozbiljno.”
„Mogla bih da pomenem i da profesor Anderson nekada psuje na
času. To me baš ometa i vrlo je uvredljivo.”
„Dobro, evo šta možemo”, reče dekanka. „Zašto vi ne biste ponovo
napisali sastav o Hamletu, za novu ocenu. U međuvremenu, ja ću
izgladiti stvar s profesorom Andersonom. Da li to zvuči kao plan?”
„Da, to zvuči kao odličan plan.”
„I ako budete imali još nešto da mi kažete, molim vas, odmah mi se
javite.”
„Dobro”, reče Lora, pa izađe iz upravne zgrade obuzeta onom
blistavom, veselom toplinom koja prati pobedu.
Osećanje je potrajalo vrlo kratko, samo dok nije sela na pod svoje
sobe u studenjaku, otvorila Šekspira, bespomoćno se zagledala u sve te
reči i shvatila da se vratila tamo odakle je i krenula: pokušaju da napiše
još jedan beskorisni zadatak za još jedan beskorisni predmet, Uvod u
književnost, jedan od pet predmeta koje pohađa tog semestra, od kojih
su svi, po njenom mišljenju, sranje. Čisto gubljenje vremena koje nema
nikakve veze s pravim životom - to je, zasada, njeno mišljenje o
predmetima na fakultetu. A pod „pravim životom” podrazumeva
zadatke koje će joj tražiti da ispunjava kada završi studije poslovanja,
zadatke koje trenutno ne može ni da nasluti jer još nije pohađala
nijedan čas napredne komunikacije i marketinga, niti ikada igde
stažirala ili imala „pravi posao”, osim ako se ne računa ono kada je u
srednjoj školi radila honorarno na štandu za prodaju grickalica u
jednom jeftinom bioskopu, gde je naučila nekoliko važnih lekcija o
ponašanju na radnom mestu od tridesetdvogodišnjeg pomoćnika
direktora koji je voleo da ostaje posle radnog vremena da puši travu i
igra strip poker sa zgodnim maloletnicama koje je uvek zapošljavao,
što je od nje iziskivalo obazrive društvene pregovore kako bi i dalje
imala pristup travi a da ne mora da uradi ništa tako zaostalo zbog čega
sutradan ne bi smela da se pojavi na poslu. Ali čak i ako to jeste jedino
pod navodnicima radno iskustvo koje je ikada imala, i dalje je prilično
sigurna da njena neminovno uspešna buduća karijera u marketingu i
komunikacijama neće zahtevati glupavo sranje koje ona trenutno uči
na fakultetu.
Poput Hamleta. Pokušavala je da ga čita, da uobliči neku misao za
esej koji iznova mora da napiše o njemu. Ali trenutno joj je zanimljivija
bila šaka spajalica koje je lagano bacala uvis a onda ih gledala kako
odskaču i rasipaju se svuda po lineleumskom podu njene sobe u
studenjaku. To je zabavnije od čitanja Hamleta. Jer iako je svaka
spajalica istovetnog oblika kao i svaka druga, one odskaču haotično,
nasumično, neponovljivo. Zašto ne odskaču isto? Zašto sve ne sleću na
isto mesto? A tu je i ono prekrasno klik-ččč kada sve padnu na pod i
otklize. U poslednjih nekoliko minuta spajalice je bacila u vazduh
između približno petnaest i dvadeset puta - prilično providan manevar
za odlaganje čitanja Hamleta, mora da prizna - kada joj se oglasi
telefon. Nova poruka!

Eeeeeeeeeeeej srce
 Od Džejsona. Iz višestrukog ponavljanja slova e zaključila je da je
večeras posebno nestrpljiv. Momci su nekad tako providni.

Ej! :-D

Fakultet je tako glup zbog toga što ona mora da uči nešto što joj
nikada neće trebati u životu, nikada. Kao što je poznavanje grčkog
vajarstva, na primer, što je morala da buba za Uvod u humanističke
nauke, predmet koji se traži od svakog studenta i koji univerzitet nudi
onlajn. To je baš glupo gubljenje vremena, jer sigurno joj, kada bude
bila na razgovoru za svoj prvi pravi posao, neće pokazivati kartice s
kipovima i pitati je „Koji mit ovo predstavlja?”, što se tražilo od nje u
dvominutnim sedmičnim ispitima koje je predmet zahtevao i koji su
bili totalna sprdnja...
Zacvrča joj telefon. Bio je to apdejt za Ajfil33, sjajnu novu aplikaciju i
trenutno omiljeni društveni medij u fakultetskim krugovima. Na toj
aplikaciji bile su sve Lorine drugarice, i opsednuto je koristile, i
odbaciće je čim je otkriju oni što sporo usvajaju tehničke novotarije,
naime matorci.
Lora pogleda telefon. Ajfil srećna večeras!!!, objavila je jedna njena
drugarica. Bila je to Britani, koja je zasada preživela nekoliko Lorinih
čišćenja primarnog telefonskog imenika.
Telefon upita: Želite li da Zanemarite, Odgovorite ili Autokerujete?34
Lora izabra Autoker, pa vrati telefon na pod, na spajalice.
O čemu je ono razmišljala? Da, o ispitima iz umetnosti, koji su bili
prava-pravcata sprdnja pošto je samo trebalo da skroluje kroz ispit i da
usput snima ekrane pa da zatim isključi modem, što je ispit tumačio
kao „pad” ili „kvar mreže" (što će reći, nije ona kriva), te joj stoga
dozvoljavao da polaže ponovo. I tako bi ona potražila sve odgovore,
priključila modem i razvalila ispit, tako da još jednu sedmicu ne mora
da razmišlja o grčkom vajarstvu.
Zatim je tu biologija, od koje se Lori manje-više povraća čim
pomisli na nju. Jer prilično je sigurna da prva sedmica moćnog posla u
marketingu i komunikacijama koji će jednoga dana imati neće od nje
iziskivati da prepozna hemijsku lančanu reakciju kojom se foton
svetlosti pretvara u fotosintetizovani šećer, što trenutno uči napamet
na Uvodu u biologiju, predmetu koji je glupavo prisiljena da pohađa
kako bi imala dovoljan broj bodova iz prirodnih nauka iako, halo? ona
neće hiti naučnica? A i profesor je tako suvoparan i dosadan a
predavanja tako nepodnošljiva...
Opet joj se oglasi telefon. Poruka od Britani: Hvala, devojko!!! Očito
odgovara na poruku koju je Ajfil odlučio da autokeruje. A pošto je bila
usred učenja i svojski se upinjala da čita Hamleta, Lora odluči da se ne
upušta u to i umesto toga odgovori univerzalnim glifom35 koji
označava kraj razgovora:

:)

U svakom slučaju, predavanja iz biologije bila su joj toliko

nepodnošljiva da je cimerki počela da plaća dvadeset zelembaća
nedeljno da se snima kako naglas čita važne delove udžbenika, kako bi
Lora snimak mogla da sluša na dvosedmičnim testovima poglavlja,
kada neupadljivo sedi pored zida na otprilike pola nastavne dvorane za
trista ljudi, u uvo na strani zida ubaci malu slušalicu, nasloni se na zid i
sluša kako joj cimerka čita dato poglavlje dok ona pogledom traži
ključne reči u testu, neodređeno zadivljena sopstvenim multitasking
veštinama i sposobnošću da test položi a da nijednom nije sela da uči.
„Ne služiš se time da bi varala, zar ne?”, upitala ju je cimerka posle
nekoliko sedmica od početka operacije.
„Ne. To je da mogu da učim. U teretani”, rekla je Lora.
„Jer nije u redu varati.”
„Znam.”
„A nikada te nisam videla da vežbaš.”
„Vežbam.”
„Ja ne izbijam iz teretane a tebe tamo nikada nisam videla.”
„E pa, pacovska ti jaja na glavu!”, rekla je Lora, što je njena majka
uvek govorila umesto da psuje. Majka joj je uvek govorila i Ne dozvoli da
te iko IKADA kinji ili da te navodi da loše misliš o sebi, a u tom trenutku
cimerka ju je baš navodila da loše misli o sebi, zbog čega je, umesto da
se izvini, Lora rekla: „Slušaj, mentolko, ako me ne viđaš u teretani to je
zato što neki od nas ne moraju tamo da provode toliko vremena koliko
ti”, jer cimerka joj je, bez okolišanja, bila objektivno morbidno (gotovo
čudesno) gojazna. Noge su joj ličile na džakove krompira. Bez zezanja.
Reč „mentolka” izmislila je na licu mesta i baš se ponosila time,
naime, kako nadimak katkada ume tako uspešno da predstavi nečiju
suštinu.
Oglasi joj se telefon.
 Ša raiš včrs?

Opet Džejson, proverava. Nikada nije tako očigledan kao kada želi
seks preko poruka.

Domaći zadatak :(

Jedini predmet koji Lora ovog semestra pohađa a koji ima ikakve
veze s njenom budućnošću jeste jedini njen predmet iz poslovanja,
makroekonomija, koji je toliko apstraktno matematički i u suštini
nema nikakve veze s „ljudskim elementom” poslovanja, zbog čega ona
zapravo i ulazi u tu oblast, pošto voli ljude i ume s ljudima i održava
ogromnu konjicu onlajn kontakata koji joj nekoliko puta na dan šalju
poruke preko brojnih sajtova društvenih medija na kojima je prisutna,
zbog čega joj se telefon oglašava po ceo dan, iznova i iznova, zvukom
kao kada kašikom lupka o kristalnu čašu, tim čistim visokim zvonkim
tonovima od kojih je obuzima Pavlovljeva radost.
Zato ona studira poslovanje.
Ali makroekonomija je toliko glupa i dosadna i bespotrebna za
njenu buduću karijeru da joj nije nimalo krivo što sarađuje s jednim
dečkom iz svoje orijentacione grupe, koji studira grafički dizajn i
umešan je u Fotošopu i koji može, na primer, da skenira etiketu s boce
Liptonovogzelenog čaja, izbriše spisak sastojaka (nešto iznenađujuće
dugačko i tehničko za nešto što se predstavlja kao „čaj”), i sastojke
zameni odgovorima za test - svim formulama i pojmovima koji treba
da se nauče - savršeno potrefivši izvorni Liptonov font i boju tako da
profesor nikada ne otkrije da ona pred sobom ima sve odgovore za test
osim ako ne pročita spisak sastojaka na njenom Liptonovom zelenom
čaju. Drugim rečima, nema šanse. Dečaku uslugu tobože vraća
zagrljajima koji su možda malčice odveć čvrsti i bliski, kao i posetama
njegovoj studentskoj sobi u prizemlju dvaput u toku semestra kada
„zaboravi” ključ od sopstvene sobe kada ide da se istušira pa nema
drugog izbora osim da prespava kod njega samo u svom omiljenom
peškiriću.
Grize li Loru savest zbog sveg tog varanja? Ne grize je. Budući da je
u školi već toliko lako varati, za nju to znači da oni to prećutno
odobravaju, štaviše, da je zapravo škola kriva što je tera da vara tako
što joj (a) pruža tolike prilike i (b) tera je da pohađa tolike bezvezne
predmete.
 Primer: Hamlet. Opet pokušava da pročita glupavog Hamleta...
Zacvrča joj telefon. Novi apdejt na Ajfilu. Bila je to Vanesa: Ajfil
uplašena zbog svih ovih groznih ekonomskih vesti!!! Upravo se zbog
takvih dosadnih apdejtova i ispada iz primarnog imenika. Lora izabra
Zanemari. Žuti karton za Vanesu.
U svakom slučaju, ona pokušava da pročita Hamleta i da prepozna
„Iogičke greške” u Hamletovim postupcima, što je takvo sranje jer ona
sa sigurnošću zna da je, na razgovoru za radno mesto izvršnog
zamenika direktora odseka za komunikacije i marketing u nekoj velikoj
korporaciji, niko neće pitati za Hamleta. Neće je pitati za logičke
greške. Pokušava da čita Hamleta, ali on joj neprestano pravi zbrku u
glavi:

Kako mi bljutav, glup, otrcan, jalov

izgleda svaki korak tu na svetu!
O, pfuj! O, pfuj!36

Koji je to kurac?
Ko tako govori? I ko je rekao da je ovo velika književnost? Jer koliko
ona može da vidi iz ono malo mesta gde Šekspir zaista i govori
engleski, Hamlet je uglavnom jednostavno glup i potišten, zbog čega je
ona u fazonu: ako si zbog nečega tužan i potišten i smoren, verovatno
si sam kriv za to jer si gluperda, i zašto ona mora tu da sedi i sluša te
kako se predaješ tome? A tu je i pitanje njenog telefona, koji zvoni,
krešti i crvči otprilike deset puta po monologu, pa se ona oseća
duhovno opterećenom što pokušava da pročita glupavog Hamleta
znajući da je neki apdejt samo čeka. Telefon je programirala tako da za
tekstualne poruke ima zvuk zvona, ali da se oglašava ptičjim cvrkutom
kad god neko od njenih najbližih sedamdeset pet prijatelja ažurira svoj
status na Ajfilu. Isprva ga je podesila da je obaveštava kad god bilo ko
od njenih prijatelja na Ajfilu objavi bilo šta, ali ubrzo je shvatila da je to
neodrživo, imajući u vidu da na spisku ima više od hiljadu prijatelja,
zbog čega joj telefon donekle liči na telegrafski prijemnik berzanskih
tokova i zvuči kao ptičji rezervat. Zato je probrala i stesala primarni
imenik na podnošljivijih sedamdeset pet prijatelja, mada je taj imenik
nestalan, večito promenljiv, jer ga ona najmanje dva-tri sata nedeljno
iznova procenjuje i neke koji su trenutno u nemilosti zamenjuje nekim
drugima, služeći se jednom intuitivnom vrstom regresione analize
utemeljene na nekoliko merila, uključujući zanimljivost i učestalost
skorašnjih objava datog prijatelja, broj nedavno postavljenih i
tagovanih smešnih fotografija, prisutnost u statusima datog prijatelja
bilo čega što iole miriše na politiku (političke izjave obično izazivaju
gloženje, tako da se svaki hronični krivac izbacuje iz prvih sedamdeset
pet), i konačno sposobnost datog prijatelja da pronalazi i daje linkove
za internet video-snimke vredne njenog vremena, pošto je
pronalaženje dobrih video-snimaka na internetu, u iole doslednom
maniru, smatrala je, veština ravna prosejavanju zlata, i zato je u
primarnom imeniku bilo važno zadržati nekoliko ljudi koji umeju da
primete gotivne snimke i meme pre nego što ovi dostignu viralni
status, zbog čega se ona osećala prijatno u pogledu svog mesta u
kulturi, jer bi sve to videla dan ili nedelju dana pre svih ostalih na svetu.
Imala je utisak da je u samom vrhu svega. Bilo je to slično utisku koji je
imala kada se šeta po tržnom centru i vidi kako svaka prodavnica
odeće odražava upravo sve njene želje. Te fotografije, veličine postera,
u prirodnoj veličini, neke uvećane još više, prikazivale su privlačne
mlade devojke baš kao što je ona, u grupama privlačnih i donekle rasno
raznolikih drugarica koje izgledaju isto kao njene drugarice, koje se
provode u nekom prirodnom okruženju kuda bi ona i njene drugarice
totalno išle kada bi u blizini bilo ičega sličnog. Kada bi videla te slike,
imala je utisak da je poželjna. Da svi žele da budu kao one. Da svi hoće
da joj daju baš ono što želi. Nikada nije bila tako sigurna u sebe kao u
kabinama za presvlačenje, kada odbacuje odeću jer nije dovoljno dobra
za nju, udišući dubok, lepljiv miris tržnog centra.
Oglasi joj se telefon. Opet Džejson.

Jesi gajbi?

Aha totalno sama, mentolka u teretani:-)

Samo što je sada tu taj glupavi profesor engleskog koji kao da je

rešio da joj ne da ono što ona želi. Koji kao da je stvarno odlučio da je
obori. Na njen užas, nije ga ubedio ni njen poremećaj u učenju.
Papirologija o tom poremećaju nalazi se u dokumentaciji u Službi za
prilagođavanje. On je zvaničan, taj poremećaj u učenju, zbog jednog
naročito genijalnog plana koji se izlegao početkom godine, kada se
njenoj novoj punačkoj cimerki, koja je pila više lekova za svoj istinski
ozbiljan poremećaj nedostatka pažnje i hiperaktivnosti, omaklo na
koliko zakonski propisanih ustupaka ona ima pravo, između ostalih i
na to da neko hvata beleške umesto nje, na dodatno vreme za testove i
ispite, produžene rokove, opravdano izostajanje s nastave i tako dalje.
Drugim rečima, potpunu slobodu od provere profesora koja je - još
bolje! - zakonski obavezujuća prema Zakonu o pravima Amerikanaca sa
invaliditetom. Da bi pokrenula izvesnu dijagnozu, Lora je samo trebalo
da odgovori na upitnik. Prosto kao pasulj. Otišla je u Službu za
prilagođavanje. Upitnik se sastojao od dvadeset pet izjava s kojima je
morala ili da se složi ili da se ne složi. Računala je da će biti prilično
očigledno za šta mora da slaže, ali kada je počela da popunjava upitnik,
iznenadilo ju je koliko su neke izjave istinite, kao na primer: Teško mi je
da zapamtim nešto što sam upravo pročitao/la. Jeste, teško joj je! To joj
se događa kad god neko od nje zatraži da pročita pravu štampanu
knjigu. Ili: Hvatam sebe u sanjarenju kada bi trebalo da obraćam pažnju.
Što joj se događa doslovno deset puta po predavanju. Zabrinula se da s
njom možda stvarno nešto nije u redu, dok nije zašla dublje u upitnik:

Kad pomislim na domaći zadatak, obuzmu me panika i stres.

Teško nalazim prijatelje.
Zbog stresa u školi ponekad imam nepodnošljive glavobolje i/ili slabo
varenje.

Ništa od toga nije bilo stopostotno tačno, zbog čega se ona opet
osetila manje-više normalnom, tako da je, kada su joj utvrdili nekoliko
poremećaja u učenju, bila baš zadovoljna sobom, kao kada je išla na
razgovor za onaj posao u bioskopu i odmah ga dobila, isti onaj osećaj
postignuća. Nije je grizla savest što igra na kartu poremećaja u učenju,
jer na nekoliko izjava u upitniku odgovorila je iskreno, po čemu je bila
približno deset odsto hendikepirana u učenju, a povrh toga, budući da
su joj časovi bili toliko dosadni i glupi i da je na njima bilo nemoguće
usredsrediti pažnju, na to je dodala još četrdeset pet odsto kao
svojevrsnu def akto blokadu učenja usled okruženja, tako da je u učenju
bila hendikepirana pedeset pet odsto, što je zatim zaokružila.
Ona baci šaku spajalica oko metar u vazduh pa ih je gledala kako se
u letu zavojito odvajaju jedne od drugih. Pomisli kako će, bude li to
dovoljno vežbala, ostvariti savršenu simetriju spajalica. Moći će da ih
baci tako da odlete uvis i padnu kao grumen spajalica u jednoj gomili.
Spajalice se raspršiše po podu. Hamlet reče:

O! kad bi ovo preveć, preveć čvrsto

 razložilo se meso, stopilo se,
rastvorilo se sve u rosu samo!

Ovo je takvo gubljenje vremena.

Ostao joj je još jedan potez, još jedan metak u šaržeru. Ona okrenu
dekankin broj.
„Profesor Anderson ne stvara savršene uslove za moje školovanje”,
reče ona kada se dekanka javi. „Nemam utisak da je njegova učionica
povoljno mesto za učenje.”
„Razumem”, reče dekanka. „Razumem. Možete li da objasnite
zašto?”
„Nemam utisak da mogu da izrazim svoje lično gledište.”
„A zašto je tako, tačno?”
„Imam utisak da profesor Anderson ne ceni moj jedinstveni ugao
gledanja.”
„E pa, možda bi onda trebalo da održimo sastanak s njim.”
„To nije bezbedan prostor.”
„Izvinite, molim?”, reče dekanka. Lora je maltene ču kako se
uspravila na stolici.
Bezbedan prostor. Taj izraz je trenutno u modi u kampusu. Nije
sigurna ni šta znači, ali zna da obično štipa za uši upravno osoblje
univerziteta.
„Nemam utisak da sam bezbedna u njegovoj učionici”, reče Lora.
„To nije bezbedan prostor.”
„O, bože.”
„U stvari, liči na prostor za zlostavljanje.”
„O, bože.”
„Ne kažem da je on sklon zlostavljanju ni da je pod znacima navoda
zlostavljao mene”, reče Lora. „Kažem da imam predstavu kako se u
njegovoj učionici plašim da ne naiđem na zlostavljanje.”
„Razumem. Razumem.”
„Ne mogu emotivno da se nosim s pisanjem sastava o Hamletu, i to
zato što on nije stvorio bezbedan prostor u kome će meni biti prijatno
da mu se pokažem onakvom kakva zaista jesam.”
„Naravno.”
„Pisanje sastava za profesora Andersona budi u meni negativna
osećanja stresa i ranjivosti. Imam utisak da me to pritiska. Ako
napišem sastav sopstvenim rečima, on će mi dati lošu ocenu i počeću
da sažaljevam sebe. Mislite li da moram da sažaljevam sebe da bih
završila fakultet?”
„Ne, ne mora da znači”, reče dekanka.
„Ni ja ne bih rekla. Ne bih volela da budem primorana da ovu
situaciju otkrijem studentskim novinama”, reče Lora. „Ili da objavim
nešto o tome na svom blogu. Ili da obavestim svojih hiljadu prijatelja
na Ajfilu.”
Što je manje-više bio šah-mat za taj konkretan razgovor. Dekanka
reče da će se pozabaviti time, a da se Lora u međuvremenu sastava
zasada okane i da se primiri dok svi ne dođu do nekog lepog rešenja.
Pobeda. Završen još jedan zadatak. Ona zatvori Hamleta i baci
knjigu u ugao. Zatvori laptop. Oglasi joj se telefon. Opet Džejson,
konačno traži ono što sve vreme želi:

Pošalji mi neku fotku nedostaješ mi!!!

Nevaljalu ili finu?;-)

Nevaljalu!!!

Haha lol }:-)

Ona skinu odeću pa, držeći foto-aparat u ispruženoj ruci, stade da

zauzima seksi poze koje je upila za dve decenije gledanja
Kosmopolitana, kataloga Viktorijas sikreta i internet pornografije.
Usnimila je desetak fotografija iz neznatno drugačijih uglova sa
neznatno drugačije napućenim usnama: seksi-uzbudljiva, seksi-
zainteresovana, seksi-ironična, seksi-podrugljiva i tako dalje.
Nakon toga nije mogla da odluči koju da pošalje Džejsonu, pošto su
sve bile tako sjajne.
 3.

POUNIDŽ JE PREDLOŽIO da se nađu u baru po imenu Džezebel.

Samjuel je napisao:

Zvuči kao striptiz klub.

Aha zvuči lol

Pa je l’ jeste?

Nije... ali nešto slično

Bar se nalazio u jednom drugom čikaškom predgrađu, koje je

sredinom šezdesetih naglo poraslo u prvom velikom talasu iseljavanja
iz grada. Sada je blago zamiralo. Svi oni koji su utekli generaciju pre
toga vraćali su se u nebodere sveže džentrifikovanog centra Čikaga.
Seobe belaca ustupile su mesto prilivu belaca, i sada su ta predgrađa
prvog pokolenja - sa svojim skromnim domovima i starinskim tržnim
centrima - jednostavno izgledala stara. Ljudi su odlazili, a usled
njihovog odlaska cene kuća su padale, nagoneći nove ljude da odlaze u
nezaustavljivom nizu. Škole su se zatvarale. Na radnjama su se spuštala
rolo vrata. Ulična rasveta nije radila. Rupe na kolovozu ostajale su
nezakrpljene i širile se. Divovske ljušture nekada prometnih
prodavnica dreždale su prazne i bezimene, ne računajući njihove stare
logotipe još čitljive u obrisima prljavštine.
Džezebel se nalazio u omanjem tržnom centru, između prodavnice
alkoholnih pića i lokala koji nudi gume u zakup uz mogućnost otkupa.
Veliki izlozi bara bili su prekriveni najlonskim folijama za
zatamnjivanje koje su se talasale tamo gde su mehurići vazduha ostali
zarobljeni i nikada nisu izglačani. Unutra, mesto je imalo sve odlike
striptiz kluba: podignutu pozornicu, metalnu šipku, crvenkasta svetla.
Ali nije bilo striptizeta. Mogla je da se gleda samo televizija, desetak
televizora raspoređenih tako da, gde god sedeo, imaš zgodan pogled na
najmanje četiri. Televizori su bili podešeni na različite kablovske
kanale specijalizovane za sport ili muzičke spotove ili kvizove ili hranu.
Na najvećem televizoru, koji je lebdeo iznad pozornice i kao da je bio
zašrafljen pravo na šipku za striptizete, prikazivao se neki film iz
devedesetih o striptizetama.
Lokal je bio uglavnom prazan. Za šankom je sedela šačica tipova
zagledanih u svoje telefone. Pozadi je bila malo veća grupa, šestoro
ljudi u separeu, koja je trenutno ćutala. Samjuel nije video nikoga ko
odgovara Pounidžovom opisu (Ja ću biti plavušan u crnoj košulji, kako
je opisao sebe), pa je seo za sto i čekao. Na TV-u iznad šanka išao je
neki muzički kanal na kojem je bio intervju sa Moli Miler. Te večeri bila
je premijera njenog novog spota: „Pesma govori o tome da, znate, treba
biti svoj?”, reče Moli. „Kao što pesma kaže: ’Moraš da predstavljaš’.
Samo budite verni onome što jeste. Samo se, u fazonu, nemojte
menjati.”
„’De si, Dodžeru!”, reče neki čovek blizu vrata. Uistinu je bio u crnoj
košulji, ali kosa mu nije bila toliko plava koliko seda sa svojevrsnom
žutičavom izbledelošću na krajevima. Lice mu je bilo bledo i rošavo i
neizvesnih godina: bio je ili pedesetogodišnjak ili tridesetogodišnjak
koji je teško živeo. Na sebi je imao farmerke nekoliko centimetara
prekratke i košulju dugih rukava možda dva broja manju. Odeću
kupljenu za mlađeg i sitnijeg sebe.
Oni se rukovaše. „Pounidž”, reče on. „Tako se zovem.”
„Ja sam Samjuel.”
„Nisi”, reče on. „Ti si Dodžer.” On tresnu Samjuela po leđima. „Imam
osećaj da te već poznajem, čoveče. Mi smo ratni drugovi.”
Činilo se da ispod košulje, tik iznad kaiša, nosi kuglu za kuglanje.
Mršavko s trbušinom debeljka. Oči su mu bile ispupčene i crvene. Koža
mu je ličila na hladan vosak.
Dođe konobarica, a Pounidž naruči pivo i nešto pod nazivom „Iks-
iks-el naćosi s dodatnim umakom”.
„Zanimljivo mesto”, reče Samjuel nakon što je konobarica otišla.
„Jedini bar do koga mogu da dopešačim od kuće”, reče Pounidž.
„Volim da hodam. Vežbe radi. Uskoro krećem u novi način ishrane.
Zove se pleistocenska37 ishrana. Jesi čuo za to?”
„Ne.”
 „To je ona gde jedeš kao što se jelo u pleistocenu. Tačnije, u kasnom
pleistocenu, za vreme poslednjeg ledenog doba.”
„Otkud znamo šta se jelo u pleistocenu?”
„Zahvaljujući nauci. Jedeš kao pećinski čovek, samo ne mastodonte.
A uz to je i bezglutenska? Štos je prevariti telo da si se vratio u prošlost,
pre pronalaska poljoprivrede.”
„Ne razumem zašto bi to radio.”
„Zato što postoji utisak da je civilizacija bila greška, eto zašto. Da
smo negde usput zasrali stvar, pogrešno skrenuli. I zbog toga smo sada
debeli.”
Telo mu je bilo primetno nagnuto na jednu stranu, njegovu desnu.
Izgledalo je da se najviše služi rukom za miš. Leva ruka kao da mu je
zaostajala nekoliko trenutaka za ostatkom tela, kao da je u večitom
snu.
„Pretpostavljam da naćosi nisu bili na jelovniku u vreme
pleistocena”, reče Samjuel.
„Vidiš, trenutno mi je najvažnije da budem umeren. Štedim lovu.
Znaš li koliko je skupa ona organska zdrava hrana? Na benzinskoj
pumpi sendvič košta sedamdeset devet centi, a na pijaci jedno deset
zelembaća. Znaš li koliko su naćosi jeftini, gledano po kalorijama? Da ne
pominjem go-go rolnice ili rol-viršle na štapiću ili druge namirnice
koje nemaju organski ekvivalent i koje dobijam besplatno u Seven-
ilevenu u mojoj ulici.”
„Kako ih dobijaš besplatno?”
„E pa, ako znaš da se mogu kuvati najviše dvanaest sati pre nego
što će morati da se bace iz razloga javnog zdravlja propisanih od strane
Uprave za hranu i lekove, i dođeš u rečeni Seven-ileven nekoliko minuta
pre utvrđenog vremena za rotaciju hrane, možeš da napuniš najlonsku
kesu ne samo s deset ili više rol-viršli na štapiću, već i običnijim
viršlama, kobasicama, pohovanim viršlama na štapiću, buritima s
pasuljem i tome slično.”
„Čoveče. Imaš ceo sistem.”
„Naravno, jedenje tih namirnica ne bih mogao da opišem kao
prijatno, pošto su žilave i spržene i suve od celodnevnog kuvanja na
vrelim valjcima. Ponekad kada zagrizeš debelu koricu tortilje burita,
imaš osećaj da žvačeš sopstvene žuljeve na nožnim prstima.”
„Takvu sliku neću zaboraviti.”
„Ali jeftino je, znaš? A imajući u vidu moje trenutne prihode, koji su,
iskreno rečeno, minimalni jer sam izgubio posao, i da ću za neka tri
meseca prestati da primam socijalnu pomoć za nezaposlene, baš
otprilike tada počeću da primećujem prave rezultate svoje nove
ishrane, u pogledu obima struka. A ako tada, usled nedostatka novca,
budem morao da jedem jeftinu lošu hranu, takav udarac će me
zaustaviti u zamahu, jednostavno znam. Tako da ishrana mora da mi
bude i novčano i dugoročno održiva, zbog čega mi je trenutno važno da
ne jedem zdravo, kako bih uštedeo za vreme kada ću jesti. Kapiraš?”
„Rekao bih.”
„Svaka sedmica u kojoj jedem jeftino đubre, kao što su naćosi, jeste
sedmica u kojoj mogu da štrikliram nekih sedamdeset zelembaća u
knjizi poslovanja u svojoj glavi kao lovu koju sam ’uštedeo’ za novi
život. Plan zasada teče odlično.”
Kao da je odisao nečim što nije u redu, svojevrsnom
poremećenošću ili nekom egzotičnom bolešću. Crte lica zračile su mu
čudnovatošću koju Samjuel nije mogao odmah da odredi, kao da pati
od neke davno iskorenjene bolesti - možda skorbuta.
Stiže piće koje su naručili. „Živeli”, reče Pounidž. „Dobro došao u
Džezebel.”
„Ovaj lokal”, reče Samjuel. „Kao da se iza njega krije neka priča.”
„Nekada je bio striptiz klub”, reče Pounidž. „Onda su striptizete
prestale da dolaze jer je gradonačelnik zabranio da se u striptiz
klubovima pije alkohol, pa je zabranio da se u striptiz klubovima pleše
u krilu, pa je zabranio striptiz klubove.”
„Znači da je sada pre bar na temu striptiz kluba?”
„Tako je. Gradonačelnik je sprovodio strogu disciplinu. Izabrali su
ga u poslednjem očajničkom nastupu besa kada je grad krenuo
nizbrdo.”
„Odavno dolaziš ovamo?”
„Nisam dolazio kada je bio striptiz klub”, reče Pounidž, pa podiže
ruku da pokaže Samjuelu burmu. „Moja žena baš i ne podržava striptiz
klubove. Zbog patrijarhata i tome slično.”
„To je na mestu.”
„Jer su striptiz klubovi ponižavajući za feministkinje i sve to. Ej,
obožavam ovu pesmu.”
Govorio je o novom singlu Moli Miler, čiji spot upravo bese počeo
na približno trećini televizora u baru: Moli peva u napuštenom auto-
bioskopu gde su na desetine zgodnih mladih ljudi parkirale svoja kola,
frizirane američke mašine s kraja šezdesetih ili početka sedamdesetih
- kamera, mustanzi, čelendžersi - u jednom od primera iščašenosti i
dvosmislenosti koji su Samjuelu zapali za oko dok je gledao spot i
upijao brojne rekvizite koji se pojavljuju u njemu. Napušteni auto-
bioskop obračao se nekom današnjem okruženju, dok su automobili
bili četrdeset godina stari a mikrofon u koji Moli peva jedna od onih
nezgrapnih metalnih napravica kakve su se tridesetih koristile na
radiju. U isto vreme, njena garderoba kao da je bila hipstersko,
ironično odavanje počasti modi osamdesetih, najočiglednije oličeno u
velikim belim plastičnim naočarima za sunce i uskim farmerkama. Bila
je to jedna velika večito promenljiva referentna kaša anahronističkih
simbola bez ikakve međusobne logičke veze osim visokog koeficijenta
gotivnosti.
„I, zašto si hteo da se nađemo?”, upita Pounidž, vrativši se u svoj
uobičajeni sedeći položaj, nogu tutnutih poda se.
„Onako”, reče Samjuel. „Samo sam hteo da izblejimo.”
„To smo mogli i u Vilobegu.”
„Valjda.”
„U stvari, kad malo razmislim, ovo mi je prvi put posle veoma
mnogo vremena da s nekim blejim van Vilobega.”
„Da”, reče Samjuel, pa načas to razmotri i uznemiri se jer je to važilo
i za njega. „Misliš li da je moguće da previše igramo Vilobeg?”
„Ne. Ali da, možda.”
„Hoću reći, pomisli na sve sate koje trošimo na Vilobeg, sve zbirne
sate. I to ne samo sate provedene u igranju, već i na sate posvećene
čitanju o igranju, gledanju tuđih snimaka igranja, razgovaranju,
utvrđivanju strategija, posećivanju foruma i tome slično. To je toliko
vremena. Bez Vilobega svi bismo mogli da, ne znam, vodimo smislen
život. Napolju u stvarnom svetu.”
Naćosi stigoše u nečemu što je ličilo na šerpu za lazanje. Bio je to
brežuljak kukuruznog čipsa prekriven mlevenom govedinom i
slaninom i kobasicom i biftekom i crnim lukom i ljutim papričicama i
verovatno čitavim kilogramom sira, onog jarkonarandžastog sira što
izgleda gust, blistav i plastičan.
Pounidž navali na jelo, pa reče, između zalogaja, dok su mu za usne
prianjali šrapneli od naćosa: „Meni je Vilobeg daleko smisleniji od
stvarnog sveta.”
„Mislim da ne mogu da prihvatim da je jedna igra smislenija od
stvarnosti.”
„Kada sam izgubio posao, rekli su mi da je to zbog ekonomske
krize. Da ne mogu da priušte toliko zaposlenih. Iako je iste te godine
izvršni direktor kompanije dobio platu koja je bila doslovno osamsto
puta veća od moje. Kada se suočavaš s nečim takvim, ja bih rekao da je
uranjanje u Vilobeg prilično razborit odgovor. Ispunjavamo svoju
osnovnu ljudsku psihološku potrebu da se osećamo značajnim i
važnim.”
Pounidž je prinosio ustima naćose još vezane za tanjir nitima
narandžaste sluzi. Svakim komadom čipsa zahvatao je najveću količinu
mesa i sira koja može da stane na njega. Ne bi ni sažvakao poslednje
parče a već bi uzeo novo. Kao da je imao svojevrstan sistem
transportne trake.
„Kad bi samo stvarni svet funkcionisao kao Vilobeg”, reče Pounidž
žvaćući. „Kad bi samo brakovi funkcionisali tako. Kao kada bih svaki
put kada nešto uradim kako treba dobijao bodove za muževnost dok
ne postanem veliki majstor stotog stepena muževnosti. Ili bih gubio
bodove kada ispadnem magarac prema Lizi, i što sam bliži nuli to sam
bliži razvodu. Pomoglo bi i kada bi te događaje pratili pripojeni zvučni
efekti. Nalik onom zvuku kada se Pakmen smežura i umre. Ili kada daš
previsoku ponudu u kvizu Odgovarajuća cena. Onaj hor promašaja.”
„Liza ti je žena?”
„Mm-hm”, reče Pounidž. „Razišli smo se. Tačnije, razvedeni smo.
Zasada.” On pogleda svoju burmu, pa uperi pogled u spot, gledajući
vrtlog nepovezanih prizora: Moli u učionici; Moli kako navija na
srednjoškolskoj utakmici američkog fudbala; Moli u kuglani; Moli na
srednjoškolskom plesu; Moli na travnatoj livadi na izletu s nekim
slatkim momčićem. Producenti su za ciljnu grupu očito izabrali
pubertetlije i decu na pragu puberteta, pa su se bestidno valjali po
njihovom idiomu kao što se kučići valjaju po pokvarenoj hrani.
„Kada smo se Liza i ja venčali”, reče Pounidž, „mislio sam da je sve
sjajno. Onda je ona jednog dana rekla kako je naša veza više ne
zadovoljava i pljas, zahtev za razvod braka. Samo je otišla jednog dana,
bez upozorenja.”
Pounidž se počeša po jednom mestu na ruci po kojem se češao
toliko često da mu se tu izlizao rukav na košulji.
„U video-igri to se nikada ne bi dogodilo”, reče. „Da te neko tako
iznenadi. U igri odmah dobijaš povratnu informaciju. U igri bi se javio
zvučni efekat i grafički prikaz mene kako gubim bodove za muževnost
kad god učinim nešto zbog čega ona poželi da se razvede od mene, šta
god bilo u pitanju. Tada bih odmah mogao da se izvinim i da to više
nikada ne ponovim.”
 Preko njegovog ramena, videla se Moli kako peva rulji koja igra i
kliče. Na pozornici nije imala pratnju benda niti makar kasetofona i
činilo se da peva a kapela.38 Ali njeni obožavatelji su đuskali i skakali
sasvim nesrazmerno nekome ko peva a kapela, što je značilo da prava
muzika dopire odnekud van kadra u nepovezanom maniru koji je
postao strogo obavezan u spotovima pop muzike. Samo piči.
Pounidž reče: „Igra će ti uvek reći kako da pobediš. Stvarni život to
ne radi. Imam utisak da sam u životu izgubio a nemam pojma zašto.”
„Da.”
„Hoću reći, sjebao sam stvar s jedinom devojkom koju sam ikada
voleo.”
„Ja isto”, reče Samjuel. „Zvala se Betani.”
„Da. I nemam nikakvu karijeru vrednu pomena.”
„Ni ja. Zapravo mislim da jedna studentkinja hoće da sredi da me
otpuste.”
„I u potpunom sam rasulu što se tiče hipoteke.”
„Ja isto.”
„I veći deo vremena provodim igrajući video-igre.”
„Ja isto.”
„Tebra”, reče Pounidž, gledajući Samjuela izbečenim, zakrvavljenim
očima. „Ti i ja? Mi smo, u fazonu, blizanci.”
Izvesno vreme ćutke su gledali spot Moli Miler, Pounidž jedući,
obojica slušajući pesmu, koja se već otprilike četvrti put vraćala na
refren, što je značilo da se sigurno bliži kraju. Molini stihovi su
nagoveštavali nešto jedva van domašaja, nešto jedva izvan
razumevanja, ponajviše zbog upotrebe zamenice „on” s promenljivim,
dvosmislenim rečima koje joj prethode:

Nemoj da ga povrediš. Moraš da mu služiš.

Moraš da ga trpaš, da ga ljubiš.
Želim da ga dobijem.
Da se na nj popnem. Jer ima da ga obradim.
Kapiraš? Razmisli o tome.

Onda, nakon svake strofe, Moli i čitava gomila viknuli bi stih što ih
uvodi u refren - „Moraš da predstavljaš!” - bacajući pesnice uvis kao da
se bune protiv nečega, ko zna čega.
„Majka me je ostavila kad sam bio mali”, reče Samjuel. „Uradila mi
je isto što je Liza uradila tebi. Jednog dana je nestala.”
 Pounidž klimnu glavom. „Razumem.”
„Sada mi nešto treba od nje a ne znam kako to da dobijem.”
„Šta ti treba?”
„Njena priča. Pišem knjigu o njoj, ali ona ništa neće da mi kaže.
Imam samo fotografiju i nekoliko površnih beleški. Ne znam ništa o
njoj.”
Samjuel je fotografiju imao u džepu - odštampanu na papiru za
kopiranje i presavijenu. On je rasklopi i pokaza Pounidžu.
„Hm”, reče Pounidž. „Ti si pisac?”
„Da. Ako ne završim ovu knjigu, izdavač će me tužiti.”
„Imaš izdavača? Stvarno? I ja sam pisac.”
„Bez zezanja.”
„Da, imam jednu ideju za roman. Javila mi se u srednjoj školi.
Policijski detektiv s parapsihološkim sposobnostima na tragu
serijskog ubice.”
„Zvuči uzbudljivo.”
„Sve imam zacrtano u glavi. Na kraju - upozorenje: spojler - dolazi
do epskog obračuna kada detektiva trag konačno odvede do dečka
ćerke njegove sopstvene bivše žene. Napisaću ga čim nađem vremena.”
Koža zanoktica, i koža oko očiju, i koža oko usana, i zapravo koža na
svim presecima njegovog tela bila je tamno i bolno crvena. Grimizni
bol gde god jedno prerasta u nešto drugo. Samjuel je pretpostavljao da
ga boli kada se kreće, ili trepće, ili diše. Tamo gde su mu otpali
pramenovi sede kose, kožu glave krasile su mu ružičaste mrlje. Jedno
oko kao da mu se otvaralo više nego drugo.
„Moja majka je Pakerov ataker”, reče Samjuel.
„Pakerov šta?”
„Žena koja je gađala kamenjem onog političara.”
„Nemam predstavu o čemu govoriš.”
„Da, i meni je isprva promaklo. Mislim da se dogodilo istog dana
kada je bio naš pohod. Onaj protiv zmaja.”
„To je bila epska pobeda.”
„Jeste.”
„Vilobeg zapravo može da nas nauči svačemu o životu”, reče
Pounidž. „Uzmimo ovaj problem s tvojom majkom? Lako je. Samo treba
da se zapitaš kakav je ona izazov.”
„Kako to misliš?”
„U Vilobegu, kao i u svakoj video-igri, postoje četiri vrste izazova.
Svaki izazov je varijanta ta četiri. To je moja filozofija.”
 Pounidžova ruka je lebdela iznad ostataka naćosa, tražeći bilo koji
komad čipsa koji je očuvao strukturalnu celovitost, budući da su mnogi
omlitaveli u močvari od sira i ulja koja se skupila na dnu šerpe.
„Tvoja filozofija potiče iz video-igara?”, upita Samjuel.
„Nalazim da to važi i u životu. Svaki problem s kojim se suočavaš u
video-igri ili u životu jeste jedno od sledeća četiri: neprijatelj, prepreka,
zagonetka ili zamka. To je sve. Svako koga u životu sretneš jedno je od
ta četiri.”
„Dobro.”
„Znači samo treba da prokljuviš s kakvim izazovom imaš posla.”
„A kako se to radi?”
„Zavisi. Recimo da je neko neprijatelj? Neprijatelja možeš da
pobediš samo tako što ćeš ga ubiti. Ako bi ubio majku, da li bi ti to
rešilo problem?”
„Nikako.”
„Znači nije neprijatelj. To je dobro! Možda je prepreka? Prepreke su
nešto što moraš da zaobiđeš. Ako bi izbegavao majku, da li bi ti to
rešilo problem?”
„Ne. Ona ima nešto što mi je potrebno.”
„A to je?”
„Njena životna priča. Moram da saznam šta joj se dogodilo, u njenoj
prošlosti.”
„Dobro. I ne postoji drugi način da dođeš do toga?”
„Ne verujem.”
„Zar ne postoje neki istorijski dokumenti?”, upita Pounidž. „Zar
nemaš porodicu? Zar ne možeš s nekim da porazgovaraš? Zar pisci ne
istražuju?”
„Imam dedu s majčine strane. On je još živ.”
„Eto vidiš.”
„S njim godinama nisam razgovarao. On je u staračkom domu. U
Ajovi.”
„Mm-hm”, reče Pounidž. Služio se kašikom da polapće preostali
talog od naćosa.
„Treba da odem da porazgovaram s dedom, to je tvoj savet”, reče
Samjuel. „Da odem u Ajovu i da ga pitam za majku.”
„Da. Prokljuvi njenu priču. Sklopi je. Problem ćeš rešiti samo tako,
ako je zaista u pitanju prepreka a ne zapravo zagonetka ili zamka.”
„Kako prepoznati šta je?”
„U početku ne možeš.” On odbaci kašiku. Naćosi su, sve u svemu,
bili pojedeni. On zabode prst u malo sira, pa ga oliza.
„S ljudima koji su zagonetke i s ljudima koji su zamke”, reče
Pounidž, „mora da se pazi. Zagonetka se može rešiti, ali zamka ne
može. Uglavnom se dogodi da misliš kako je neko zagonetka, dok ne
shvatiš da je zamka. Ali tada je već kasno. U tome je zamka.”
 4.

EVO JEDNE USPOMENE: Samjuel se vozi na zadnjem sedištu u jednom

letnjem odlasku u rodni grad svojih roditelja u Ajovi. Mama i tata su
napred, a on izbegava sunčanu stranu i netremice kroz prozor gleda
predeo u prolazu, kako zastrašujući čikaški saobraćaj i cigleno-čelična
masa grada ustupaju mesto predvidivijoj lelujavosti prerije. Odmorište
Oaza na auto-putu za Dikelb poslednja je vitica civilizacije pre nego što
počnu okolne njive i oranice. Ogromno otvoreno nebo utoliko
ogromnije što nema šta da ga prekida: nema planina, nema brda, nema
nikakve topografije, samo beskrajna zelena ravnica.
Zatim prelaze preko reke Misisipi a Samjuel pokušava da zadrži dah
do samog kraja tog velelepnog betonskog mosta, dok gleda dole i vidi
dereglije kako plove na jug, i remorkere, pontonske čamce i glisere koji
vuku unutrašnje gume na kojima ljudi - ružičaste tačke s te visine -
poskakuju. Silaze s međudržavnog auto-puta pa skreću na sever i prate
reku do same kuće, donde odakle su njegovi roditelji, gde su odrasli i
zaljubili se jedno u drugo u srednjoj školi, kako su njemu ispričali.
Auto-putem 67, s rekom zdesna, pored benzinskih pumpi što prodaju
živi mamac, američkih zastava koje se vijore s jarbola ispred prostorija
Veterana ratova vođenih u inostranstvu, u javnim parkovima, na golf
terenima, u crkvama i čamcima, pored pokojeg traktora marke Džon
Dir koji vozi na pola bankine, povremenih vozača harlija koji izbacuju
levu ruku da pozdrave druge vozače harlija koji idu u suprotnom
pravcu, pored kamenoloma gde gume dižu narandžasti šljunak u
vazduh, pored znakova za ograničenje brzine koje se strogo poštuje,
kao i pored drugih znakova, od kojih su neki izbušeni krupnom
sačmom - JELENI SLEDEĆA TRI KILOMETRA, OPREZ ULAZ U FABRIKU,
OVAJ AUTO-PUT USVOJIO JE KLUB KIVANIS.39 Zatim se na vidiku
pojavljuju crveno-beli dimnjaci azotare, za kojima sledi masivna bela
burad rafinerije Istern Ajova Propati, pa čudovišno postrojenje
kompanije KemStar zbog koga ceo grad redovno smrdi na zagorele
žitarice za doručak, silos, lokalne radnjice: Leonova autolimarska
radionica, Brusov salon lepote i radionica za popravku vatrenog oružja,
Retka roba i starine kod Podmuklog Pita, Švinglova apoteka. Šupe za alat
u dvorištu napravljene od aluminijumske oplate za fasade. Druge
garaže čiji su zidovi goli tajvek.40 Kuće sa tri ili četiri ili možda pet
operativnih i katkada sitničavo održavanih i ukrašenih automobila.
Tinejdžeri koji voze mopede, a iznad glava šibaju im narandžaste
zastavice. Klinci na pustim livadama koji voze bagije i kroserice.
Kamioneti koji vuku čamce. Svi koriste migavac.
Sećanje je bilo toliko određeno zato što se malo šta promenilo.
Kada je Samjuel opet krenuo u vožnju, da porazgovara s dedom koga
decenijama nije video, primetio je kako je sve manje-više isto. Dolina
reke Misisipi i dalje je bila zelena i bujna, uprkos tome što je jedno od
hemijski najzagađenijih mesta u zemlji. U gradovima duž reke, sa
gotovo svake kuće i dalje su se vijorile zastave. Obredno rodoljublje
nisu umrtvile ni dve decenije angažovanja jeftine radne snage u
inostranstvu i opadanja proizvodnje. Jeste, gravitacioni centar grada
pomerio se iz starinskog starog centra prema velikom novom
Volmartu, ali to kao da nikome nije smetalo. Na parkingu Volmarta bila
je užurbana gužva.
Sve je to video dok se vozio. Po Pounidžovom predlogu, istraživao
je. Trudio se da udahne grad, da oseti kako bi bilo tu odrastati. Njegova
majka nikada nije pričala o njemu, a retko su ga posećivali. Obično
svakog drugog leta, kad je Samjuel bio mali.
Ali Samjuel je o starom rodnom gradu i dalje dobijao poneku
informaciju, i znao je da mu je deda tamo, da polako kopni od
demencije i Parkinsonove bolesti u staračkom domu po imenu Dolina
vrba, gde je Samjuel imao zakazanu posetu kasnije tog dana. Dotada je
nameravao da traga, posmatra, istražuje.
Najpre je pronašao očev dom iz detinjstva, farmu nedaleko od obale
Misisipija. Našao je i majčin, starinski bungalovčić s velikim prozorom
u jednoj sobi na spratu. Posetio je njenu srednju školu, koja je ličila na
svaku bezimenu srednju školu bilo gde. Uslikao je nekoliko fotografija.
Posetio je igralište blizu majčine kuće - uobičajeni tobogan, ljuljaška,
penjalica. Uslikao je nekoliko fotografija. Posetio je čak i postrojenje
KemStara gde mu je deda mnogo godina radio, fabriku toliko veliku da
ju je bilo nemoguće obuhvatiti jednim pogledom. Podignuta duž reke,
okružena šinama i strujnim kablovima, ličila je na nosač aviona koji se
prevalio na bok. Zbrka metala i cevovoda koji se pružaju kilometrima,
peći i dimnjaci, betonske zgrade nalik bunkerima, čelični rezervoari,
zaobljena burad, cevi koje kao da sve vode u ogromnu bakarnu kupolu
na samom severnom kraju fabrike, gde, ako svetlo sija kako treba,
izgleda kao da iz zemlje izlazi još jedno, manje sunce. Okolni vazduh je
bio sumporast i pregrejan, prožet mirisom izduvnih gasova, sagorelog
uglja, proređen i težak za disanje, kao da u vazduhu nema sasvim
dovoljno vazduha. Samjuel je sve to fotografisao. Rezervoare i
izuvijane cevi, dimnjake od cigle koji izdišu belu kumulusnu paru što se
raspršuje u nebo. Čitavu mašineriju fabrike nije mogao da smesti u
jedan kadar, pa je išao njenom dužinom i fotografisao panoramski.
Nadao se da će fotografije razmrdati nešto važno, da će uočiti neku
vezu između nečovečnog postrojenja KemStara i majčine porodice,
koja je za nju toliko dugo bila vezana pupčanom vrpcom. Uslikao je na
desetine fotki, pa krenuo u zakazanu posetu.
Vozio se u starački dom, kada ga pozva Perivinkl.
„Ćao, druškane”, reče njegov izdavač, dok mu je glas sav odjekivao.
„Samo se javljam.”
„Zvučiš daleko. Gde si?”
„U Njujorku, u kancelariji. Stavio sam te na zvučnik. Trenutno su mi
ispred zgrade demonstranti. Urlaju i vrište. Čuješ li ih?”
„Čujem”, reče Samjuel.
„Čujem ih i ja”, reče Perivinkl. „Oni su dvadeset spratova niže, ali ih
čujem.”
„Šta viču?”
„Zapravo ne čujem njih, trebalo bi da kažem. Njihove govore ili šta
već. Uglavnom čujem bubnjanje. Čitave rok opere bubnjanja. Bubnjaju
ukrug. Glasno i svakodnevno. Razlozi nejasni.”
„Sigurno ti je čudno što neko demonstrira protiv tebe.”
„Ne demonstriraju protiv mene kao takvog. Ni protiv moje
kompanije, tačnije. Pre će biti protiv sveta koji je stvorio moju
kompaniju. Multinacionalki. Globalizacije. Kapitalizma. Mislim da im je
krilatica ’devedeset devet procenata’.”
„Okupirajmo Volstrit.”
„To su oni. Ako mene pitaš, prilično nadmeno ime. Ne okupiraju oni
toliko Volstrit koliko jedan mali pravougaonik betona tristotinak
metara od njega.”
„Mislim da je ime simbolično.”
 „Bune se protiv nečega što ne razumeju. Zamisli da su se naši preci
hominidi bunili protiv suše? Ovo je isto tako.”
„Ples za prizivanje kiše, kažeš, taj protest.”
„To je primitivni plemenski odgovor na božansku moć, da.”
„Koliko ljudi?”
„Svakog dana sve više. Počelo je sa desetak. Sad ih ima nekoliko
desetina. Pokušavaju da zapodenu s nama razgovor dok idemo na
posao.”
„Treba da probaš da porazgovaraš s njima.”
„Jesam jednom. S klincem koji ima možda dvadeset pet godina. Bio
je kod bubnjarskog kruga i žonglirao. Imao je belačke dredove. Svaku
rečenicu počinjao je rečju ’pa’. To mu je bio tik. Ali izgovarao ju je kao
po. Doslovno nisam mogao da čujem ništa drugo što je govorio.”
„Onda to nije bio pravi dijalog.”
„Jesi li ikada demonstrirao protiv nečega?”
„Jednom.”
„Kako je bilo?”
„Neuspešno.”
„Bubnjarski krug. Žongleri. Oni su živa nedoslednost usred
finansijske četvrti. Ali ne razumeju da kapitalizam ništa ne voli toliko
kao nedoslednosti. To treba da nauče. Kapitalizam rado guta
nedoslednosti.”
„Pod nedoslednostima misliš na...”
„Znaš, na one pomodne. One u trendu. Svaki trend svoj život
započinje kao pogrešan zaključak.”
„Možda to objašnjava novi spot Moli Miler.”
„Video si ga?”
„Lako se pamti”, reče Samjuel. „’Moraš da predstavljaš’. Šta to
uopšte znači?”
„Znaš, nekada je postojala razlika između autentične muzike i
muzike koja se pravi za lovu. Govorim o vremenu kad sam ja bio mlad,
šezdesetih? Tada smo znali da oni što je prave za lovu nemaju dušu i
želeli smo da budemo na strani umetnika.
Ali sada? Sada je autentično prodati se. Kada Moli Miler kaže ’Ja sam
samo realna’, ona govori kako je svima stalo do novca i slave i kako
svaki umetnik koji tvrdi drugačije laže. Pohlepa je jedina osnovna
istina, a jedino pitanje je ko iskreno govori o tome. To je nova
autentičnost. Moli Miler niko nikada ne može da optuži da se prodala,
jer je njoj od samog početka cilj i bio da se proda.”
 „Izgleda da je poruka njene pesme, u fazonu, budi bogat i zabavljaj
se.”
„Ona se obraća prikrivenoj pohlepi publike i govori joj da je to u
redu. Dženis Džoplin je pokušavala da te nadahne da budeš bolji čovek.
Moli Miler ti govori kako je u redu da budeš grozan čovek koji već jesi.
Ja ne sudim o tome. Samo mi je posao da to znam.”
„Ali staje sa žonglerom?”, upita Samjuel. „Onim tipom kod
bubnjarskog kruga? On neće da se proda.”
„On podražava neki protest koji je video na televiziji, jednom pre
mnogo godina. I on se prodao, samo drugačijem skupu simbola.”
„Ali ne pohlepi, to ti govorim.”
„Imaš li dovoljno godina da se sećaš Olujnog Normana Švarckopfa?
41 I raketa ’skad’? Žutih traka i crte u pesku i Arsenija Hola kako zavija
za vojsku kao kuče?”
„Da.”
„Ne postoji ništa što kapitalizam ne može da proguta.
Nedoslednost je njegov maternji jezik. Jesi li ti zvao mene ili sam ja
tebe?”
„Ti si zvao.”
„Tako je. Sad se sećam. Čuo sam da si se video s majkom.”
„Videli smo se, da. Otišao sam kod nje u stan.”
„Bio si u istoj prostoriji s njom. Šta je rekla?”
„Ne bogzna šta.”
„Bili ste u istoj prostoriji i ti si junački prevazišao godine
ozlojeđenosti a ona ti se otvorila kao nikada nikome i prosula
dramatičnu životnu priču koja se idealno završava posle manje-više
dvesta pedeset stranica lakog čitanja.”
„Ne baš.”
„Znam da od tebe tražim da se brzo izboriš sa osećanjima. Ali
imamo rokove.”
„Činilo se da joj se ne priča. Ali radim na tome. Malo istražujem.
Možda će malo potrajati.”
„Malo će potrajati. Važi. Sećaš li se one velike naftne mrlje u
Meksičkom zalivu prošle godine?”
„Sećam se.”
„Ljude je to zanimalo, u proseku, trideset šest dana. Postoje studije
o tome.”
„Kako to misliš ’zanimalo’?”
„Prvog meseca ljudi su uglavnom izražavali ogorčenost i zaostalu
ljutnju. Nakon nekih pet sedmica, prosečan odgovor je bio: ’Aha, tako
je, zaboravio sam na to.’”
„Znači ukazuješ mi da imamo ograničeno vreme.”
„Vrlo malo vremena kojeg je sve manje. To je bila najgora ekološka
katastrofa svih vremena u Severnoj Americi. U poređenju s tim, koga
zanima neka gospođa koja je gađala kamenjem nekog tipa za koga
većina ljudi priznaje da je svojevrsna džukela?”
„Ali šta da radim? Koja mi je druga mogućnost?”
„Bankrot. Džakarta. Već sam ti objasnio.”
„Radiću brzo. Zapravo sam baš u Ajovi, skupljam informacije.”
„Ajova. Nemam predstavu kako to izgleda.”
„Pomisli na napuštene fabrike. Farme na prodaju. Kukuruzna polja
sa znakićima koji reklamiraju Monsanto. Upravo prolazim kolima
pored jednog.”
„Divota.”
„Dereglije na reci. Svinjci. Supermarketi Hajvi.”
„Otprilike sam prestao da te slušam.”
„Danas treba da porazgovaram s dedom. Možda će on moći da mi
kaže šta se zaista dogodilo mojoj mami?”
„Kako da ti ovo kažem nežno? Nas i ne zanima toliko ’šta se zaista
dogodilo’ tvojoj mami. Mnogo nas više zanima da nam novčanike
otvore svi oni ljudi koje pred predsedničke izbore obuzme privremeno
ludilo.”
„Stigao sam u starački dom. Moram da idem.”
Mesto je bilo neupadljiva građevina koja spolja liči na stambenu
zgradu - plastična fasada, zavese na prozorima, nejasno ime: Dolina
vrba. Samjuel uđe i zapahnu ga nasrtljivi, klaustrofobični miris
institucijalne medicine: izbeljivač, sapun, tečnost za pranje tepiha i,
ispod svega, sveprisutni slatkasti zadah mokraće. Na recepciji se
nalazio obrazac koji svi gosti moraju da potpišu i da navedu razlog za
svoju posetu. Pored svog imena, Samjuel napisa „Istraživanje”. Naum
mu je bio da s dedom razgovara dok ne dobije neke odgovore. Nadao
se da će deda zaista pričati. Frenk Andresen je oduvek bio ćutljiv čovek.
Držao se uzdržano i nezainteresovano, govorio sa zbunjujućim
naglaskom, često mirisao na benzin i izgledao pomalo van domašaja.
Svi su znali da je izbegao iz Norveške, ali nikada nije govorio zašto. „U
potrazi za boljim životom”, bilo je sve što je hteo da otkrije. Jedina
konkretna stvar koju je ikada govorio o svom tamošnjem životu bila je
da je njihova porodična farma bila prekrasan prizor: velika, kao losos
crvena kuća s pogledom na vodu, u najsevernijem gradu na svetu.
Samo je tada izgledao srećan, kada je pričao o toj kući.
Medicinska sestra odvede Samjuela do jednog stola u praznoj
menzi. Upozorila ga je da to što Frenk govori retko ima smisla.
„Lek koji pije za Parkinsonovu bolest pomalo izaziva pometnju”,
reče ona. „A lekovi protiv depresije izazivaju pospanost, letargiju.
Imajući u vidu to i demenciju, verovatno nećete iz njega izvući bogzna
šta.”
„Depresivan je?”, upita Samjuel.
Sestra se namršti i ispruži ruke. „Pogledajte oko sebe.”
Samjuel sede, izvadi telefon da snimi razgovor i vide da ima
nekoliko novih mejlova - od dekanke, referenta za studentska pitanja,
referenta za odnose na univerzitetu, kao i od službe za prilagođavanje,
službe za inkluzivnost, studentske zdravstvene službe, akademskog
savetovališta, studentske psihološke službe, rektora i ombudsmana,
sve sa istom temom: Neodložno studentsko pitanje.
Samjuel utonu u stolicu. Prešao je prstom preko telefona da mejlovi
nestanu.
Kada sestra dogura do stola dedu u kolicima, Samjuelu najpre
zapade za oko koliko je ovaj sitan. Mnogo sitniji nego u Samjuelovom
sećanju. Bio je neobrijan, a u mestimičnoj bradi videle su mu se crne,
bele i riđe dlake; usta su mu bila otvorena a po usnama je imao bele
tačke pljuvačke. Kosa mu je bila seda, umršena od spavanja, i štrčala je
uvis kao trava. Gledao je Samjuela i čekao.
„Drago mi je što te opet vidim”, reče Samjuel. „Znaš li ko sam ja?”
 5.

NAJOŠTRIJE BILE SU Frenkove najstarije uspomene. Naročito se sećao

brodića. Kako je pecao s njega u mesecima kada je Arktik to
dozvoljavao. To sećanje mu je još bilo bistro i živo: momci u toploj
kolibi jedu i piju jer su završili posao i bacili mreže i ponoć je u leto
kada sunce ne zalazi baš sasvim već se vodoravno kreće preko neba.
Crvenonarandžasti sumrak koji traje čitavog meseca.
Na toj svetlosti sve je bilo dramatičnije - voda, talasi, daleka
stenovita obala.
Tada je on bio Friđof, a ne Frenk.
Još u ranoj mladosti.
Kako je to voleo, Norvešku, Arktik, vodu toliko hladnu da ti stane
srce.
Na kraju dana pecao je iz zabave, ne zbog novca. Najviše je voleo
borbu. Jer kad loviš ona uzavrela jata crnih grgeča u one ogromne
mreže ne osećaš borbu kao što je osećaš kada ste tu samo ti i riba
povezani tankim belim najlonom.
Tada je život bio jednostavan.
Evo šta je obožavao: onaj osećaj kada ribi udari kontru trzajem
zgloba; onaj osećaj kada riba zaroni na dno, sva snažna, mišićava i
tajanstvena; kada on nasloni štap na kuk i povuče toliko jako da mu
ostane modrica; kada ribu ne može da vidi dok ne zasvetluca tik ispod
površine; zatim onaj trenutak kada ona napokon izroni.
Tako mu sada izgleda svet.
Takav mu je život.
Kao da je riba izvučena iz vode tamne kao vino.
Lica kao da izranjaju niotkuda. On otvori oči i tu je neko nov.
Trenutno je tu neki mladić s lažnim usranim kezom i malo straha oko
očiju. Lice koje želi da ga on prepozna.
 Frenk ne prepoznaje uvek lica, ali prepoznaje njihovu potrebu.
Mladić govori, postavlja pitanja. Isto kao lekari. Vazda neki novi
dolaze i odlaze. Novi lekari, nove sestre.
Isti dijagrami tokova.
Dijagram toka za svaku modricu. Dijagram toka za svako mokrenje
u krevet. Ako izgleda zbunjen, tu je dijagram toka. Testovi
razumevanja, rešavanje problema, bezbednosni propisi. Mere mu
telesnu pokretljivost, ravnotežu, prag bola, celovitost kože,
razumevanje pojedinačnih reči, rečenica, zapovesti. Sve to ocenjuju na
lestvicama od jedan do pet. Traže mu da se prevrne, uspravi, ponovo
legne, ide u toalet.
Proveravaju toalet da vide da li je kakio u šolju.
Ocenjuju kako guta. Postoji čitav dijagram toka za gutanje. Na
lestvici od jedan do pet, ocenjuju kako guta, kako pomera sažvakanu
hranu po ustima, koliko mu se dobro pali refleks gutanja, da li balavi ili
prosipa. Zapitkuju ga da vide može li da govori dok jede. Proveravaju
ostaje li mu hrane u obrazu.
Lepo guraju prste i proveravaju.
Zbog toga se on oseća upecanim. Kao da je sada on riba. Da sada on
zaranja u tamu.
„Drago mi je što te opet vidim”, rekao je taj mladić ispred njega.
„Znaš li ko sam ja?”
Frenka njegovo lice podseća na nešto važno.
Nekako je zgrčenog izraza, kao kad imaš neku otrovnu tajnu, bol
koji živi tik ispod kože i izobličava ti lice.
Frenku većina stvari ide sve lošije od ruke, ali neke mu idu bolje. A
ovome je nesumnjivo vičniji: čitanju ljudi. Ranije to uopšte nije umeo.
Čitavog života, ljudi su bili takva zagonetka. Njegova žena, njegova
porodica. Čak i Fej, njegova rođena ćerka. Ali sada? Sada kao da se u
njemu nešto preobličilo, kao kada se irvasu promeni boja očiju: zimi su
plave, a leti zlatne.
Frenku to tako izgleda.
Kao da sada vidi neki drugi spektar.
Šta vidi na tom mladiću? Isti izraz koji je početkom 1965. video na
licu Klajda Tompsona.
S Klajdom je radio u fabrici KemStara. Klajdova ćerka je imala gustu
zlatnoplavu kosu. Puštala ju je do karlice, ravnu i dugu kakva se tada
nosila. Žalila se da joj je preteška, ali Klajd joj nije dozvoljavao da se
ošiša zato što je toliko voleo njenu kosu. Onda joj je jednog dana 1965.
kosa upala u tračnu testeru u školi i izgubila je život. Testera joj je
glatko otfikarila svu kožu s glave.
Klajd je tražio nekoliko slobodnih dana a onda se vratio kao da se
ništa nije dogodilo.
Samo je gurao dalje.
Toga se Frenk odlično seća.
Ljudi su govorili kako je Klajd hrabar. Svi su se slagali u tome. Kao
da je bio sve veći junak što je više mogao da izbegava bol.
To je formula za vođenje života punog tajni.
Frenk to sada zna. Ljudi se stalno kriju. To je bolest možda i gora
nego Parkinsonova.
Frenk ima tolike tajne, štošta što nikome nije otkrio.
Izraz na Klajdovom licu i izraz na licu tog mladića isti su. Kako se to
mrštenje ureže u njega!
Isto važi za Džonija Karltona, kome je sin pao s traktora pa ga je
zgnječila njegova guma. A Deniju Vajzoru poginuo je sin u Vijetnamu.
Elmeru Mejsonu istovremeno su umrle i ćerka i unuka, na porođaju.
Pitu Olsenu poginuo je sin kada je preturio motocikl na makadamu pa
je motocikl pao na njega i slomio mu rebro i probušio plućno krilo, koje
se napunilo krvlju pa se ovaj ugušio na samom putu, pored žuboravog
potoka usred leta.
Niko od njih to više nikada nije pominjao.
Sigurno su umrli kao zbrčkani, nesrećni ljudi.
„Voleo bih da porazgovaram s tobom o svojoj majci”, reče čovek.
„Tvojoj ćerci?”
A sada je Frenk ponovo Friđof i opet je na onoj farmi u Hamerfestu,
u kao losos crvenoj kući s pogledom na okean, s veličanstvenom
omorikom u dvorištu ispred kuće, pašnjakom, ovcama, konjem, vatrom
koja se održava tokom čitave duge arktičke zimske noći: kod kuće je.
Godina je 1940. a on ima osamnaest leta. Nalazi se šest metara
iznad vode. On je osmatrač. Ima najoštriji vid na brodu. Nalazi se na
najvišem jarbolu, gde pogledom traži ribu a momcima u čamcima na
vesla govori da mreže nose ovamo i onamo.
U zaliv ulaze čitava uskomešana jata, a on ih presreće.
Ali ovo nije uspomena u kojoj on traži ribu. Ovo je ona gde gleda
svoj dom. Tu kao losos crvenu kuću s pašnjakom, baštom, stazicom što
vodi do gata.
To mu je poslednji put da će je videti.
Oči ga peku od vetra dok posmatra iz koša na jarbolu u plovidbi iz
Hamerfesta a kuća crvena kao losos smanjuje se i smanjuje dok ne
postane puka tačka boje na obali, a onda je obala samo tačka na toj
silnoj vodi i potom nije više ništa - ništa osim usamljene hladne
činjenice plavocrnog okeana zauvek svuda oko njih, a kuća crvena kao
losos postaje tačka u njegovoj glavi, sve veća i strašnija što on dalje
jedri.
„Zanima me šta se dogodilo Fej”, reče mladić pred njim, koji kao da
se pojavio iz mraka. „Kada je otišla na fakultet? U Čikago?”
On gleda Frenka sa izrazom kakav mu ljudi upućuju kada ne
razumeju o čemu govori. Onakvim za koji misle da odražava strpljenje,
a zapravo izgleda kao da ćutke seru šišarke.
Frenk mora da je nešto govorio.
U poslednje vreme govori kao što govori u snu. Katkada ima utisak
da mu je jezik preveliki za reći. Ili da je zaboravio engleski pa mu reči
izlaze kao nepovezana zbrka norveških zvukova. Ponekad mu
nezaustavljivo izleću čitave rečenice. Katkada vodi čitave razgovore za
koje i ne zna.
To verovatno ima neke veze s lekovima.
Jedan tip ovde prestao je da uzima lekove. Samo je prestao da ih
guta. Nije hteo. Bilo je to istinski sporo samoubistvo. Pokušali su da ga
vežu i da mu lekove daju na silu, ali on se opirao.
Frenk se divio njegovoj posvećenosti.
Medicinske sestre nisu.
Sestre u Dolini vrba ne pokušavaju da spreče smrt. Ali pokušavaju
da te upute da umreš kako treba. Zato što porodice postanu podozrive
ako umreš od nečega od čega nije trebalo.
Ovde su sestre ljubazne. Blagonaklone. Ili su takve bar u početku,
kad su nove. Pravi problem leži u ustanovi. U svim pravilima. Sestre su
ljudska bića, ali pravila nisu.
One emisije o prirodi na TV mreži Pi-Bi-Es što ih prikazuju u
zajedničkoj sobi tvrde da sav život teži razmnožavanju.
U Dolini vrba sav život teži izbegavanju sudskih sporova.
Sve se beleži u tabele. Ako ga sestra nahrani za večeru ali zaboravi
to da napiše, onda ga na sudu, tehnički gledano, nije nahranila za
večeru.
Zato dolaze sa štosovima papira. Više vremena posvećuju gledanju
tih papira nego gledanju ljudi.
Jednom je Frenk udario glavom o ram kreveta i zaradio modricu na
oku. Sestra je ušla sa svojim tabelama i pitala ga: „Koje vam je oko
povređeno?”
Da bi dobila odgovor na to pitanje, trebalo je samo da ga pogleda.
Ali nos joj je bio u tabelama. Manje ju je zanimala sama povreda nego
da povredu dokumentuje.
Beleže sve. Lekarski izveštaji o toku bolesti. Evidencije
nutricionista. Tabele kretanja telesne težine. Kratki mesečni izveštaji
medicinskih sestara. Dnevnici ugostiteljskih usluga. Izveštaji o ishrani
preko nazogastrične sonde. Istorije bolesti.
Fotografije.
Teraju ga da stoji go i da se trese dok ga oni fotografišu. To se
događa približno jednom nedeljno.
Traže dokaze o padovima. Rane od ležanja. Bilo kakve modrice.
Dokaze zlostavljanja, infekcija, dehidratacije, neuhranjenosti.
Za slučajeve koji dospeju na sud, ako se kasnije ukaže potreba, da
im posluže za odbranu.
„Hoćeš da tražim da prestanu da te slikaju?”, upita mladić.
O čemu su razgovorali? Opet je izgubio nit. On pogleda unaokolo:
nalazi se u menzi. Menza je prazna. Mladić mu se osmehuje s
nelagodnošću. Osmehuje se kao oni srednjoškolci što ovamo dolaze
jednom ili dvaput godišnje.
Bila je jedna devojka, Frenk je zaboravio kako se zvaše. Možda
Tejlor? Ili Tajler? Pitao ju je: „Zašto vi srednjoškolci dolazite ovamo?” A
ona je rekla: „Fakulteti smatraju da je dobro ako si se malo bavio
dobrotvornim radom.”
Dolazili su dvaput ili triput, pa nestajali.
Pitao je tu Tejlor ili Tajler zašto se svi učenici pojave svega dvaput a
onda se više ne vrate, a ona je rekla: „Da bi ti se to našlo na prijavi za
fakultet, dovoljno je da dođeš dvaput.”
To je izgovorila bez stida. Kao da je baš dobra devojka jer ispunjava
apsolutni minimum da bi dobila ono što želi.
Pitala ga je o njegovom životu. Rekao je kako nema bogzna šta da se
kaže. Pitala ga je čime se bavio. Rekao je da je radio u fabrici KemStara.
Pitala ga je šta je fabrika proizvodila. Rekao je da je proizvodila
jedinjenje koje je, kada se zgusne i zapali, doslovno topilo kožu
stotinama hiljada muškaraca, žena i dece u Vijetnamu. A onda je ona
shvatila da je grdno pogrešila što je došla ovamo i to ga pitala.
„Pitao sam se o Fej”, reče mladić. „Tvojoj ćerci Fej? Sećaš je se?”
Fej je bila neuporedivo marljivija od svih tih srednjoškolskih
seronja. Fej je bila vredna jer ju je nešto pokretalo. Guralo ju je nešto
iznutra. Nešto krupno i smrtonosno i ozbiljno.
„Fej mi nikada nije rekla da je išla u Čikago? Zašto je išla u Čikago?”
A sada je 1968. i on stoji sa Fej pod bledim kuhinjskim svetlom i
izbacuje je iz kuće.
Tako je ljut na nju.
Toliko se trudio da u tom gradu živi neprimećen. A ona mu je to
onemogućila.
Odlazi i ne vraćaj se više, govori joj.
„Šta je učinila?”
Ostala je u drugom stanju. U srednjoj školi. Dozvolila je da je onaj
mali Henri napumpa. Nije još ni bila u braku. A svi su znali za to.
Upravo to budilo je u njemu najveći bes, to što su svi saznali.
Istovremeno. Kao da je to oglasila u gradskim novinama. Nikada nije
prokljuvio kako je došlo do toga. Ali krivlje mu je bilo što svi znaju nego
što je ona ostala u drugom stanju.
To je bilo pre nego što je zaradio demenciju i prestao da mari za
takve stvari.
Posle toga morala je da ode na fakultet. Ostala je bez krova nad
glavom. Otišla je u Čikago.
„Ali nije se dugo zadržala, je l’ tako? U Čikagu?”
Vratila se posle mesec dana. Tamo joj se dogodilo nešto o čemu
nikada nije pričala. Frenk nije znao šta. Ljudima je govorila da je
fakultet pretežak. Ali on je znao da je to laž.
Fej se vratila i udala se za Henrija. Oni su se odselili. Otišli su iz
grada.
Henri joj se nikada nije zaista dopadao. Jadničak. Nije znao šta ga je
strefilo. U norveškom postoji reč za to: gift, koja može da znači ili
„brak” ili „otrov”, i Henriju se verovatno činilo da je to manje-više
tačno.
Nakon što je Fej otišla, Frenk je postao kao Klajd Tompson nakon
što mu je nastradala ćerka: u javnosti nije odavao osećanja a za Fej ga
niko nije pitao, tako da je na kraju bilo kao da ona nije ni postojala.
Ništa ga nije podsećalo na nju, osim kutija u podrumu.
Domaći zadaci. Dnevnici. Pisma. Oni izveštaji školskih psihologa. O
Fejinimproblemima. Njenim napadima panike. Živčanim ispadima. O
izmišljanju priča zarad privlačenja pažnje. Sve je to dokumentovano.
Tu je, u Dolini vrba. U skladištu. U podrumu. Godine i godine. Frenk je
sve sačuvao.
Odavno je nije video. Nestala je, što je on, naravno, i zaslužio.
 Nada se da je se uskoro uopšte neće sećati.
Mozak mu propada.
Uskoro će, blaženo, ponovo biti samo Friđof. Sećaće se samo
Norveške. Sećaće se samo svoje nesputane mladosti u najsevernijem
gradu na svetu. Vatri koje su održavali do kraja zime. Sivog ponoćnog
letnjeg neba. Zelenih kovitlaca polarne svetlosti. Uzavrelih jata crnih
grgeča koje može da spazi sa kilometar i po. A možda će, bude li imao
sreće, zidovi njegovog pamćenja opasivati samo taj jedan trenutak,
kako on peca s brodića, kako izvlači nekog veličanstvenog stvora iz
dubina.
Bude li imao sreće.
Ne bude li, ostaće mu ono drugo sećanje. Ono strašno sećanje.
Gledaće sebe kako gleda onu kuću crvenu kao losos. Gledaće je kako se
smanjuje u daljini. Osećaće kako stari dok ona bledi. Proživljavaće to
iznova i iznova, svoju grešku, svoju bruku. To će mu biti kazna, taj
košmar na javi: kako plovi od kuće, u sve tamniju noć, ka svom sudu.
 6.

SAMJUEL NIKADA NIJE ČUO dedu Frenka da toliko govori. Bio je to

neprekidan zbunjujući monolog s povremenim trenucima bistrine,
trenucima kada je Samjuel uspeo da shvati nekoliko važnih
pojedinosti: da mu je majka zatrudnela i otišla u Čikago osramoćena, i
da svi papiri iz Fejinog detinjstva stoje tu, u kutijama, u Dolini vrba.
Samjuel za kutije upita sestru, koja ga odvede u podrum, dugačak
betonski tunel s kavezima od žice. Zoološki vrt zaboravljenih stvari.
Samjuel svoje porodično nasledstvo zateče ispod kože prašine: stari
stolovi i stolice i ormari za porcelan, stari satovi koji više ne rade,
kutije naslagane kao piramide koje se ruše, tamne lokvice na prljavom
golom podu, svetlozelena izmaglica od fluorescentnih sijalica iznad
glave, jetki mirisi plesni i vlažnog kartona. Usred svega toga pronašao
je nekoliko velikih kutija obeleženih sa „Fej”, od kojih su sve bile pune
hartije: školski radovi, poruke od nastavnika, medicinski dokumenti,
dnevnici, stare fotografije, ljubavna pisma od Henrija. Dok je on to
letimice pregledao, oblik je poprimala nova verzija njegove majke - ne
one nepristupačne žene iz njegovog detinjstva, već stidljive devojke
pune nade. Prave osobe koju je oduvek žudeo da upozna.
On otegli kutije u kola i pozva oca.
„Sjajan je dan za zamrznutu hranu”, reče njegov otac. „Ovde Henri
Anderson. Kako vam mogu pomoći?”
„Ja sam”, reče Samjuel. „Moramo da razgovaramo.”
„Bilo bi mi drago da komuniciramo uživo”, otpevuši on onako
učtivo, izveštačeno i visoko, kako uvek govori kada je na poslu. „Rado
bih o tome porazgovarao s vama kad vam najpre bude odgovaralo.”
„Prestani tako da govoriš.”
„Mogu li da vas upoznam s predstojećim vebinarom42 koji će vas
možda zanimati?”
 „Je l’ ti šef, u fazonu, upravo gleda preko ramena?”
„Odgovor je potvrdan.”
„Dobro, onda samo slušaj. Hoću da znaš da sam saznao nešto o
mami.”
„Mislim da to ne spada u moju oblast stručnosti, ali rado ću vas
uputiti kod nekoga ko može da vam pomogne s tim.”
„Molim te, prestani tako da govoriš.”
„Da, razumem. Mnogo vam hvala što ste to pomenuli.”
„Znam da je mama išla u Čikago. A znam i zašto.”
„Mislim da bi o tome trebalo lično da porazgovaramo. Da nam
zakažem sastanak?”
„Otišla je iz Ajove zato što si joj ti napravio bebu. A tata ju je izbacio
iz kuće. Morala je da ode iz grada. Sada to znam.”
Na drugom kraju veze nastade stanka. Samjuel je čekao. „Tata?”,
reče.
„To nije tačno”, reče njegov otac, sada mnogo tiše, i običnim
glasom.
„Tačno je. Razgovarao sam s dedom Frenkom. Rekao mi je sve o
tome.”
„On ti je rekao?”
„Da.”
„Gde si ti?”
„U Ajovi.”
„Taj čovek nije progovorio deset reči sa mnom otkako ti je majka
otišla.”
„Sada je bolestan. Pije neke mnogo jake lekove. U njihove propratne
pojave spada i gubitak inhibicija. Ne verujem da zna šta govori.”
„Blagi bože.”
„Moraš da mi kažeš istinu. I to odmah.”
„Kao prvo, Frenk nije u pravu. To je bio običan glupavi nesporazum.
Tvoja majka nije bila u drugom stanju. Ne pre tebe.”
„Ali Frenk je rekao...”
„Znam zašto bi to pomislio. I on veruje u to. Ali ja ti kažem da nije
bilo tako.”
„Nego kako je bilo?”
„Sigurno želiš to da čuješ?”
„Treba mi to.”
„Ima i ponečega što možda nećeš želeti da čuješ. Deca ne moraju da
znaju sve o svojim roditeljima.”
 „Ovo je važno.”
„Molim te, dođi kući.”
„Ispričaćeš mi?”
„Hoću.”
„Nema više laganja? Čitavu priču?”
„Dobro.”
„Ma koliko ti možda neprijatna bila?”
„Da. Samo dođi kući.”
Dok se vozio nazad, Samjuel je pokušavao da zamisli sebe na
majčinom mestu, kako prvi put odlazi u Čikago, ide na fakultet, a
budućnost mu je sva neizvesna i puna tajanstvenosti. Imao je osećaj da
oboje istovremeno prolaze kroz to. Da će pred njima upravo pući jedan
novi svet. Da će se sve promeniti. Gotovo je imao osećaj da je ona tu s
njim.
Bilo je to čudno, ali nikada joj se nije osećao bližim nego u tom
trenutku.
| ČETVRTI DEO |
KUĆNI DUH
Proleće 1968.
 1.

FEJ ČUJE KAKO METAL PUCA i zna da su radovi u toku. Metal se

premešta i spušta, udara i savija; metal se sudara s metalom i peva.
Ona ne vidi fabriku KemStara, ali vidi njen sjaj, bakarnu svetlost iza
hrastova u dvorištu. Katkada se pravi da tamo nije fabrika nego vojska.
Neka drevna vojska - svetlost baklji, zvuci divljačkih oružja u kovačnici.
Tako to njoj zvuči, kao rat.
Mislila je da će večeras - zbog onoga što se dogodilo, što je upravo
na televiziji - fabrika možda utihnuti. Ali ne; KemStar tutnji čak i noćas.
Ona sedi u dvorištu i sluša. Zuri u gustu tminu. Nada se da on ne gleda
vesti, nada se da je usredsređen. Jer fabrika KemStara je kobno mesto.
Jednom ju je obilazila i zgrozila se maskama i rukavicama i iscrpnom
demonstracijom bezbednosnih propisa, česmom za hitno pranje očiju,
zgrozila se što isprekidano diše, što je svrbi koža glave. Slušala je priče
kako ljudi mesecima ostaju u bolnici posle neke glupave greške
KemStara. Kad god prolazi kolima pored fabrike, vidi onaj logotip sa
isprepletenim slovima K i S, i znak: KEMSTAR - OSTVARUJE NAŠE
SNOVE. Tamo neće da rade čak ni njeni ujaci. Draže su im čeličana,
azotara, fabrika đubriva, fabrika za preradu kukuruza, ili prelaze reku u
Ilinois pa na smenu prave selotejp. Ne samu traku, već lepak zbog koga
je ona lepljiva. U velikim kacama mlečne pene, koja se meša i otprema
u buradima za naftu. Kako se lepak pojavljuje na selotejpu, ne više
tečan već savršeno prionljiv, predstavlja zagonetku. Kako se pojavljuje
na policama, tako dražesno spakovan, poslat svakoj radnji u Americi -
to je drugi fabrički posao, drugi skup tupavih pečalbara. Nije ni čudo
što joj ujaci nikada ne govore o onome što prave. Tako je to u trgovini.
Tako je to u ovom neobičnom gradiću na obali reke. Nešto joj večito
izmiče. Vidi delove, ali ne i celinu.
April je, četiri meseca pre nego što će joj početi prva predavanja na
fakultetu, i ona sedi u dvorištu, dok u kući televizor urliče vesti: Martin
Luter King ubijen u Memfisu. Čikagom večeras divljaju - bundžije,
pljačkaši, palikuće. I Pitsburgom. I Detroitom, Njuarkom. U San
Francisku nemiri. Požari tri ulice od Bele kuće.
Fej je gledala dok više nije mogla da podnese, pa je izašla ovamo, u
dvorište i širom otvorenu noć i glasno tandrkanje KemStara negde u
daljini, pištaljke, dizalice i kolenasta vratila, slapovi metala kada voz
naglo krene napred, kako trgovina ne prestaje da bruji, čak ni noćas. Svi
ti ljudi koji neće imati pojma o nemirima, ona se pita zašto i dalje rade.
Kome toliko trebaju hemikalije? Fabrika je jedna strašna, neumoljiva
stvar.
Čuje kako se otvaraju vrata na tremu iza kuće - njena majka, izlazi s
novim vestima.
„To je anarhija”, kaže ona, razjarena. Čitave noći zalepljena je za
Kronkajta.43 „Uništavaju sopstveni kraj.”
Po svemu sudeći, čikaška policija je blokirala geto. U prodavnice
alkohola bacaju se Molotovljevi kokteli. Na vrhovima zgrada
snajperisti. Na ulici razbijena kola. Semafori iščupani i iskrivljeni poput
grana drveta. Kroz prozore uleću cigle.
„Čemu će to doprineti?”, kaže njena majka. „Sve to razaranje? Koje
svi gledaju na TV-u? Zar ti demonstranti stvarno misle da će tako ikoga
privoleti svom cilju?”
Martina Lutera Kinga upucali su u vrat dok je stajao na balkonu
svog hotela - svaki novinar i voditelj na televiziji opisuje to na potpuno
isti način, koristeći se istim rečima. Reći na koje niko nikada ne
pomišlja iskočile su iz običnog jezika i postale bajalice. Motel Lorejn.
Puška Remington. Ulica Malberi. (I kako je metak mogao da bude
ispaljen preko nečega što zvuči tako krasno kao Ulica Malberi?)44
Policija je u potrazi. U velikom lovu na čoveka. On je u ranim
tridesetim, mršave građe. Beli muškarac. Čovek iz sobe pet.
„To je tim ljudima verovatno samo izgovor da rade šta hoće”,
govori njena majka. „Trče unaokolo goli do pojasa i pljačkaju radnje:
kao, hajde da nabavimo novi stub a da ne moramo da platimo za
njega.”
Fej zna da joj se mama za demonstrante zanima sasvim uzgredno.
Izašla je ponajviše zato da odvrati Fej od odlaska u Čikago na fakultet.
Nemiri su joj jednostavno pružili bajan nov ugao. Ona bi da Fej ostane
kod kuće i da ide u lepu dvogodišnju školicu u susednom gradu, i na to
je podseća kad god joj se ukaže prilika, u manje-više neprestanom
podbadanju koje je počelo kada su Fej, pre nekoliko meseci, primili na
Čikago Serkl.
„Slušaj”, veli njena mama, „ja sam sasvim za građanska prava, ali ne
možeš da budeš nekakva životinja koja uništava privatnu imovinu
nedužnih ljudi.”
Čikago Serkl je gotivno ime za potpuno nov univerzitet u centru
Čikaga: Univerzitet Ilinoisa u Čikago Serklu. Reklamne brošure koje su
stigle s pismom o Fejinom prijemu na fakultet govorile su o Serklu kao
o Ju-Si-El-Eju45 Srednjeg zapada. To je prvi na svetu potpuno moderan
kampus, govorile su brošure, podignut za svega nekoliko minulih
godina, konceptualno inovativan, kampus drugačiji od svih drugih:
stvoren kao jedinstven ogroman sistem pomoću najsavremenijih
načela društvenog uređenja i graditeljstva; zgrade od najneuništivijih
materijala; pasarela, na visini od jednog sprata, da iz zgrade u zgradu
prelaziš s ptičjom perspektivom, svojevrstan pešački auto-put na nebu;
inovativna arhitektura koja koristi i matematičku teoriju polja, koja,
koliko Fej može da razluči, podrazumeva kvadrate što stoje jedan na
drugom i međusobno se preklapaju, svaki neznatno zarotiran tako da
se dobije višeugaona, mnogostrana konstrukcija koja, odozgo, liči na
košnicu. To je pomak podjednako važan barem kao potporni luk ili
geodetska kupola, tvrdila je brošura, a sve je to deo osnovne misije
škole: da se izgradi Kampus budućnosti.
Fej je prijavu poslala u potaji.
„Da ti ljudi nisu tako rušilački raspoloženi i besni”, veli njena mama,
„mislim da bi ih obični ljudi lakše podržali. Zašto ne izađu da
organizuju glasače? Da predlože neka rešenja umesto što samo sve
razbijaju?”
Fej gleda preko dvorišta kako KemStar šija u daljini. Otac joj sada
sigurno radi, verovatno ne obraćajući pažnju na vesti o svetu. O pitanju
fakulteta izjasnio se samo jednom, kada mu je Fej pokazala pismo o
prijemu na Serkl i brošuru. Njemu je prvom kazala. Nakon što je kratko
proslavila nasamo u svojoj sobi, došla je kod njega u dnevnu sobu, gde
je on čitao novine u udobnoj naslonjači. Pružila mu je dokumente. On
pogleda prvo nju pa onda i papire. Čitao ih je ćutke, polako smeštajući
te nove informacije. Fej samo što ne pukne. Čekala ga je da pohvali
izvanredan uspeh koji je ostvarila. Ali kada je pročitao do kraja, on joj
samo vrati te hartije i reče: „Ne budi smešna, Fej.” Onda otvori novine i
protrese ih da ispravi nabore. „I nemoj nikome da govoriš”, reče. „Ljudi
će misliti da se praviš važna.”
 „Na ulicama je haos!”, kaza njena mama. Već se baš razdražila.
Ponekad u poslednje vreme kao da je čigra kadra da se vrti sama od
sebe. „Ne znam ni za šta se bore! Ti ljudi. Šta hoće?”
„Verovatno, za početak, manje ubijanja”, kaže Fej. „To je samo
pretpostavka.”
Mama joj upućuje dug, odmeren pogled. „Kada su ubili Džona
Kenedija, mi nismo pravili namire.”
Fej se smeje. „Da, zato što je to potpuno isto kao ovo.”
„Šta je tebe spopalo večeras?”
„Ništa, mama. Izvini.”
„Brinem za tebe.”
„Nemoj.”
„Plašim se tvog odlaska u Čikago”, veli ona, konačno stigavši do
onoga što želi da kaže. „Jednostavno - tako je daleko. I tako veliki. I tako
pun, znaš, tog urbanog elementa.”
Pod tim misli na crnce.
„Ne želim da te plašim”, kaže ona, „ali razmisli o tome. Neke večeri
vraćaš se kući s nastave a oni te zgrabe i odvedu u mračnu uličicu i
siluju te i gurnu ti pištolj u usta tako jako da ne možeš ni da se pomoliš
Bogu.”
„Dobro!”, govori Fej i ustaje. „Hvala, mama. Baš mi je drago što smo
porazgovarale.”
„Osim toga, šta ako budeš imala epizodu dok nisi ovde? Šta ćeš ako
ja ne budem u blizini?”
„Ja sada idem.”
„Kuda ćeš?”
„Napolje.”
„Fej.”
„Nikuda, mama. Samo hoću da se provozam. Da razbistrim glavu.”
To je laž. Naravno, ide kod Henrija. Dobrog, milog Henrija. Otići će
kod njega večeras, pre nego što mama uspe dodatno da je uplaši
pričama o nasilju i silovanju. Uzima kola i izlazi iz svog malog kraja,
parcele bungalovčića po imenu Vista Hils46 (ali to je Ajova, i ime ju je
oduvek zbunjivalo, jer znak za Vista Hils prikazuje širok vidik s
planinskih vrhova koji zapravo ne postoje nigde u toj saveznoj državi).
Zatim izlazi na glavni bulevar, pa prolazi pored sladoledarnice Deri svit,
prodavnice mešovite robe Dolar dženeral, Švinglove apoteke. Vozi se
pored benzinske pumpe Kvik mart, preko puta auto-perionice, pored
sivog vodotornja koji neki matorci zovu zeleni toranj zato što je pre
mnogo godina bio zelen, dok nije pobeleo od sunca, i Fej se pita treba li
da sažaljeva one što žive tako usko u svojim sećanjima. Zatim pored
prostorija Veterana ratova vođenih u inostranstvu i restorana po
imenu Restoran sa znakom koji se nikada ne menja: SMUĐ KAMENJAR,
KOLIKO GOD MOŽETE DA POJEDETE. PETKOM, SUBOTOM I SREDOM.
Skreće na auto-put i u daljini, kroz jedan brisani prostor između
krošnji drveća, vidi ono što u šali zove svetionikom: to je zapravo kula u
azotari gde plin sagoreva i izlazi i gde se, noću, vidi plavi plamen. Tako
da ona svakako liči na svetionik, ali to je ujedno i šala na račun predela:
Ajova je, na kraju krajeva, opasana kopnom u krugu od milijardu
kilometara. To je put do Henrijeve kuće. Ona se vozi pustim ulicama, u
noći nalik svakoj drugoj ako se izuzme ono na televiziji. Kataklizma na
vestima znači da je ljudi neće primetiti - neće biti na svojim
tremovima, u otvorenim garažama, neće reći: Eno Fej. Pitam se kuda je
pošla. Fej je svesna te pažnje, komšijske znatiželje, nepopustljivog
neodređenog netremičnog pogleda grada, toga kako se sve nekako
promenilo kada se pročulo za njen odlazak na Serkl. Ljudi iz crkve koji
dotada nisu imali baš nikakvo otvoreno mišljenje o njoj počeli su da joj
se obraćaju neprijateljski ili pasivno-agresivno: „Verovatno ćeš nas
zaboraviti kada odeš u taj veliki grad”, ili „Pretpostavljam da se nećeš
vraćati u našu dosadnu varošicu”, ili „Kada postaneš velika zverka,
kontam da nećeš imati vremena za moju malenkost”, i tako dalje.
Njihove izjave kao da su imale neku ružnu primesu, u smislu: Misliš da
si bolja od nas?
A odgovor je, zapravo, da.
Na njenom pisaćem stolu kod kuće nalazi se pismo od Serkla -
krajnje zvaničnog izgleda sa svojim logotipom i na teškoj hartiji - koje
je obaveštava da je dobila stipendiju. Prva devojka iz njene srednje
škole koja je dobila stipendiju za fakultet. Prva devojka svih vremena.
Kako da se ne oseća boljom od svih ostalih? Biti bolji od svih ostalih
čitav je smisao!
Fej zna da je pogrešno tako misliti, jer takve misli nisu skromne;
drske su i tašte i prepune gordosti, tog najneodređenijeg greha.
Gnusoba je svako ponosita srca, rekao je pastor jedne nedelje, a Fej
samo što nije briznula u plač na crkvenoj klupi jer ne ume da bude
dobra. Izgledalo joj je toliko teško biti dobar, a kazni je bilo neizmerno
mnogo. „Ako ste grešni”, rekao je pastor, „nećete biti kažnjeni samo vi,
već i vaša deca, i njihova deca, do trećeg i četvrtog pokolenja.”
Nada se da pastor neće saznati kako ona kod Henrija odlazi bez
dozvole.
Niti da to radi krišom. Da vozi bez farova dok se približava njegovoj
porodičnoj farmi. Da parkira kola malo dalje i prepešači ostatak puta.
Da čuči na makadamu i čeka da joj se oči priviknu na mrak, pazi na
kučiće, motri na kuću. Da ima lukav potez kojim će mu privući pažnju a
da mu ne uznemiri roditelje: gađaće u njegov prozor kamenčićima.
Omladina ima svoje fore.
Naravno, grad zna za njih. Grad zna za sve. I odobravaju. Namiguju
Fej i pitaju je za svadbu. „Uskoro će to”, govore. Izgleda joj očigledno
kako bi više voleli da se uda nego da ode na fakultet.
Henri je dobar, ćutljiv, lepo vaspitan. Farma njegove porodice
velika je i uspešna, ugledna. On je dobar luteran, vredan radnik, telo mu
je kao cement. Kad ga dodiruje, ona oseća kako mu se naprežu mišići,
taj momački nervni napon koji se nakuplja i lomi ga. Ona ga ne voli, ili,
tačnije, ne zna da li ga voli, ili ga možda voli, ali nije zaljubljena u njega.
Prezire te razlike, te rečničke tričarije koje su, nažalost, toliko važne.
„Hajde da se prošetamo”, veli Henri. Farma mu se s jedne strane
graniči sa azotarom, s druge s rekom Misisipi. Kreću u tom pravcu,
prema obali. On kao da se nije iznenadio što je vidi. Uzima je za ruku.
„Jesi li gledala vesti?”, pita je.
„Jesam.”
Ruka mu je gruba i žuljevita, pogotovo na dlanu, povrh svakog
zglavka na prstu, gde mu telo dolazi u dodir s raznim alatkama važnim
za poljoprivredne radove: lopatom, ašovom, motikom, metlom,
dugačkim i ćudljivim menjačem traktora Džon Dir. Takve tragove
ostavila bi i bejzbol palica, kada bi se koristila kao što je on koristi, za
ubijanje obilja vrabaca koji mu se gnezde u ambaru za kukuruz. Prostor
je premali za sačmu, objasnio joj je jednom. Mogla bi da se odbije.
Moglo bi da se ostane bez oka. Zato moraš da uđeš sa bejzbol palicom i
da skidaš ptice u vazduhu. Zamolila ga je da više nikada ne priča tu
priču.
„Ideš li i dalje u Čikago?”, pita on.
„Ne znam”, veli ona.
Kako se približavaju reci, tlo je sve šupljikavije. Čuje se
zapljuskivanje svakog talasića. Iza njih, jarkoplavim azurom, plamti
svetionik, kao tračak dana koji se tu zaglavio do kraja noći.
„Ne želim da ideš”, kaže Henri.
„Neću da razgovaram o tome.”
Kada se drže za ruke, on joj često trlja prste o meku kožu između
palca i kažiprsta, ili o još mekšu kožu na zapešću. Fej se pita radi li to
zato što u suprotnom ništa ne oseća ispod tolikih slojeva debele, mrtve
kože. Trenje mu govori da su mu prsti tamo gde misli da jesu, a Fej se
brine šta će se dogoditi kada počne da poseže za nečim drugim, nečim
novim. Ona to čeka - neizbežno je - čeka da joj on krene rukom pod
odeću. Hoće li je boleti te njegove tvrde, neprobojne ruke?
„Ne znam šta ću”, kaže Henri, „ako odeš u Čikago.”
„Biće sve u redu.”
„Neće”, veli on, pa joj steže ruku i prestaje da hoda i okreće se
prema njoj, teatralno - ozbiljno i značajno - kao da mora da joj kaže
nešto vrlo važno. Henri je oduvek bio pomalo melodramatičan.
Pubertetlije su ponekad takve, osećanja su im silno prenaglašena.
„Fej”, kaže on, „odlučio sam nešto.”
„Dobro.”
„Odlučio sam” - i tu zastaje, proverava sluša li ona s primerenom
pažnjom, uverava se da sluša te nastavlja - „budeš li otišla u Čikago,
prijaviću se u vojsku.”
I tu ona praska u smeh - kratak lavež koji pokušava da suzdrži ali ne
može.
„Ne šalim se!”, kaže on.
„Henri, molim te.”
„Rešio sam.”
„Ne budi glup.”
„Vojska je časna”, veli on. „To je časno.”
„Ali zašto bi to uradio, pobogu?”
„Ako to ne uradim, biću usamljen. Samo bih tako mogao da te
zaboravim.”
„Da me zaboraviš? Henri, to je fakultet. Nisam na samrti. Vratiću
se.”
„Bićeš tako daleko.”
„Mogao bi da me posećuješ.”
„I upoznavaćeš druge momke.”
„Druge momke. Je l’ to u pitanju?”
„Ako odeš u Čikago, prijaviću se u vojsku.”
„Ali ja ne želim da se prijaviš u vojsku.”
„A ja ne želim da ti odeš u Čikago.” On prekršta ruke, „Neću se
predomisliti.”
„Mogli bi da te pošalju u Vijetnam.”
„Da.”
 „Henri, mogao bi da pogineš.”
„Ako poginem, ti ćeš biti kriva za to.”
„To nije u redu.”
„Ostani ovde i budi sa mnom”, veli on.
„To nije u redu.”
„Ostani ovde gde je bezbedno.”
Ona oseća koliko je to nepravedno, i ljuti se zbog toga, ali takođe,
začudo, oseća olakšanje. Nemiri, pljačkanje, sve one grozote večeras na
televiziji, i njena majka, i ceo grad: ostane li ovde s Henrijem, oni neće
više morati da je kinje. Ostane li, sve će biti mnogo lakše, mnogo čistije.
Zašto je došla ovamo? Sada žali zbog toga. Kaje se što je pozvala
Henrija pod bledoplavi plamen svetionika. Nije mu rekla, ali postoji još
jedan razlog što tu stvar zove svetionikom. Zato što svetionik ima dva
lica, a ona se oseća dvoličnom svaki put kada dođe kod njega. Svetionik
je istovremeno i poziv i upozorenje. Svetionik kaže Dobro došao kući.
Ali odmah zatim, odmah nakon toga, kaže i Opasnost.
 2.

SUBOTNJE JE VEČE krajem aprila 1968. - Fejino matursko veče. U šest

sati Henri dolazi po nju s ružom i korsažom.47 Prtlja rukama dok joj
pribada cveće za haljinu. Tkaninu blizu grudi povlači joj kao
pantomimičar, naočigled njenih roditelja, izvodeći sve nespretne
pokrete klinačkog drpanja. Ipak, njena majka ih fotografiše, govori
Nasmešite se. A Fej nagađa da su sva ta posla s korsažom izmislili
roditelji - veoma zaštitnički nastrojeni roditelji koji su želeli da se
uvere kako prosci njihovih ćerki nisu odveč upoznati sa ženskom
odećom i ženskim grudima. A Henri je nevešt sa cvećem. Ne može
valjano da pribode korsaž. Ogrebe je čiodom po koži i ostavi joj tanku
crvenu crtu na grudnoj kosti, koja je podseća na vodoravnu prečku u
slovu A.
„To je moje slovo srama!”48, kaže ona, smejući se.
„Šta?”, pita Henri.
„U stvari moja crta srama.”
Sve je lakše kada plešu. Ona odlazi na podijum i igra tvist. Igra
madison. Igra mešd potejto i džerk i vatusi.49 Fej u tinejdžerskim
godinama stalno vesele pomame za novim plesovima koji se svakih
nekoliko sedmica pojavljuju na top-listi četrdeset najpopularnijih
pesama. Majmun. Pas.50 Lokomoušn. Pesme i plesovi koji opisuju pun
krug - pesma ti govori sve što treba da znaš o plesu, a ples ti daje razlog
za pesmu. Kada je Marvin Gej pevao „Hitch Hike”51, ona je tačno znala
šta da radi. Kada je Džeki Li pevao „The Duck”52, Fej je to umela da
izvede još pre nego što ga je videla na televiziji.
Dakle eto je, kako zuri u pod i izvodi patku u plavoj maturskoj
haljini od šarmeza53 - podigneš levu nogu, pa desnu nogu, pa zalepršaš
rukama, pa opet. Tako se pleše u današnje vreme. Takva je svaka
igranka, bilo povodom mature, dočeka starih učenika ili Dana
zaljubljenih, disk-džokej pušta pesmu koja ti tačno govori šta da radiš.
Najpopularnija nova ovogodišnja stvar jesu Arci Bel i Drels koji pevaju
„Zategni” - povuci noge levo, pa ih povuci desno. „Zategni sada, sve će
biti strava.”54 Negde u blizini igra i Henri, ali Fej ga ne primećuje. Ti
plesovi plešu se nasamo. Kada igraš fredi, pile55, tvist, čak i na krcatom
podijumu, igraš sam. Ne smeju da se dodiruju pa zato igraju sami.
Izvode plesove koji tačno odgovaraju onome što njihove pratilice žele
od njih. Govori im se kako da igraju a oni odgovaraju kao prave
birokrate, misli Fej sada dok posmatra sve svoje drugare iz razreda. To
su srećni, zadovoljni budući maturanti, pristalice autoritarnog režima
čiji roditelji podržavaju rat i imaju televizore u boji. Kada Čabi Čeker
kaže: „Uzmi me za ručicu, i radi ovako”56, on njenoj generaciji govori
kako da reaguje na ono što im se događa - rat, mobilizacija, seksualne
zabrane - govori im da se povinuju.
Ali onda, pred kraj večeri, disk-džokej saopštava kako ima vremena
za još jednu pesmu: „Ova je veoma posebna”, kaže - i tako se Fej i Henri
i ostali učenici polako vraćaju na plesni podijum, nogu umornih od
silnog vučenja i tvistovanja, disk-džokej stavlja novu ploču, a Fej čuje
kako igla hvata, kako zagrebe pre nego što upadne u brazdu, pa šum, a
onda nastupa ta pesma.
Isprva to čak i ne zvuči kao muzika; pre liči na kakvu grubu
praiskonsku dreku, gustu buku žica koje sve sviraju disonantno i
prljavo - možda violina, i neka čudna gitara što sve vreme udara isti
akord - spor, jednoličan ritam bas bubnja, uporni reverb, pevač koji
zapravo ne peva već poje. Fej ne može da razabere reći, ne može da
prepozna refren, ne može da nađe ritam uz koji bi igrala. Odvratno
seksi stenjanje, eto šta je to. Iskače jedna fraza: „Devojčica u mraku,
šiba kao bič.”57 Šta to uopšte znači? Oko nje učenici se kreću uz
muziku, mlitavo i tromo kao što je i sama muzika mlitava i troma:
povode se jedni ka drugima, dodiruju se, hvataju se međusobno za
struk i pripijaju jedni uz druge. To je najsporiji ples koji je Fej ikada
videla. Ona pogleda Henrija, koji se ukipio zabrinut i bespomoćan dok
se oko njega plesači migolje kao divovske gliste. Otkud znaju šta da
rade? Pesma ne daje nikakva uputstva. Fej je oduševljena. Hvata
Henrija za vrat i privlači ga k sebi. Tela im pljesnu kada se spoje. On
stoji tamo pometen dok Fej diže ruke iznad glave i zatvara oči i okreće
lice prema tavanici i njiše se.
 U međuvremenu, pratilice su na oprezu. Ne znaju šta se zbiva, ali
sigurne su da to nije u redu. Primoravaju di-džeja da prekine pesmu a
igrači stenju. Vraćaju se za stolove.
„Šta si radila tamo?”, pita Henri.
„Igrala”, veli Fej.
„Koji je to ples? Kako se zove?”
„Nikako. Ne zove se nikako. To je samo, znaš, to je samo igranje.”
Posle toga Henri je vodi u park, miran park blizu njene kuće,
neosvetljen, skrovit, jedno od malobrojnih mesta u tom gradiću gde s
nekim možeš da budeš nasamo. Ona to očekuje. Henri je dečko koji
veruje u romantične postupke. Vodi je na večere uz svetlost sveća i
kupuje joj bombonjere u obliku srca. Pojavljuje se kod nje s kezom od
uva do uva dok joj daje debele strukove zumbula i perunika. Ostavlja joj
ruže u kolima. (Ona mu nikada ne govori da se one sparuše na vrućini i
uvenu.) Henri ne zna šta to cveće znači, kakva je razlika između crvenih
i belih ruža, između zumbula i perunike. On taj jezik ne govori. Ne ume
da je voli maštovito, pa radi isto što i svi ostali u srednjoj školi: svece,
čokolade i cveće. Prema ljubavi se odnosi kao prema balonu, kao da je
sve to vrlo jednostavno pitanje gomilanja, pukog dodavanja još
vazduha. I zato cveće stalno stiže. I večere. I ljubavne pesme koje joj se
s vremena na vreme pojave u ormariću, otkucane, nepotpisane -

Volim te srcem svim

više no što zvezde
na nebu volim

„Jesi li dobila moju pesmu?”, upitaće je on, a ona će reći „Da, hvala
ti”, pa će se osmehnuti i pogledati u zemlju i prekrstiti stopala i nadati
se da je on neće pitati dopada li joj se.
Jer joj se nikada ne dopadne. Kako može da joj se svidi kada u
slobodno vreme čita Volta Vitmana i Roberta Frosta i Alena Ginzberga?
Kako je Henri ružan u poređenju sa Alenom Ginzbergom! Kako je prost
i glup, staromodan i zaostao. Zna da on želi da ostavi utisak na nju i da
je osvoji, ali što više tih pesama pročita, to se više oseća sediranom,
kao da joj mozak polako tone u pesak.

Kad nisi tu
Dan pođe po zlu
Da grlim te ne mogu
 Samo da žalim mogu

Ona ne može da se natera da ga kritikuje. Samo će klimnuti glavom i

kazati: „Dobila sam pesmu. Hvala ti”, a Henri će složiti onu facu - onu
iscerenu samozadovoljnu facu, onu pobedonosnu facu, onu veliku
glupavu facu nalik pogačici - koja je toliko ljuti jer želi da mu kaže neke
surove istine:
Da bi pesma bila bolja da ju je napisao u određenom metru.
Ili kad bi imao rečnik.
Ili kad bi znao više višesložnih reči.
(A kako je strašno što ona uopšte može da pomisli tako nešto!)
Ne, on je sasvim dobar dečak, sasvim dobar dečak. Dobrodušan,
velikodušan. Blag je. Nežan. Svi joj govore kako treba da se uda za
njega.
„Fej”, kaže on kada sednu na vrtešku, „mislim da smo daleko
dogurali, znaš, u našoj vezi.” Ona klima glavom, ali nije sigurna šta on
hoće da kaže. Začelo joj je poklonio gomilu cveća i pesama i večera i
čokolade, ali nikada joj nije odao nijednu tajnu. Ima utisak da o njemu
ne zna ništa, ništa više od onoga što znaju svi: Henri, čija porodica
poseduje farmu pored azotare, koji želi da postane veterinar, osrednje
krilo u fudbalskom timu, rezervna treća baza u bejzbol timu, druga
rezerva krilnog centra u košarkaškom timu, koji vikendom peca na
Misisipiju i igra se sa svojim psima, koji na časovima sedi i ćuti a ona
mora da ga podučava računu - Fej zna njegovu biografiju, ali ne i
njegove tajne. On joj nikada ne govori ništa važno. Nikada joj ne
objasni, na primer, zašto se kada je poljubi ne ponaša onako kako bi
jedan dečak trebalo da se ponaša, zašto ne pokuša nešto od onoga što
dečaci treba da pokušavaju. Naslušala se priča - čuvenih u srednjoj
školi - o dečacima koji će uraditi sve ako im dozvoliš. Koji će, ako ih
pustiš, ići do samog kraja. I to bilo gde! Na zadnjem sedištu automobila
ili noću na bejzbol igralištu, na zemlji ili travi ili blatu, na kakvom se
god jeftinom i povoljnom mestu zatekli kada naiđu na devojku koja ne
govori ne. A devojke koje im to dozvole, koje to traže, koje nisu u stalnoj
vezi - njima se obraz ukalja jednom jedinom prošaptanom rečju: drolja.
To je najbrža reč u jeziku. Ide kroz školu kao kuga. Mora da se pazi.
Zato ona čeka da Henri pokuša nešto - da je uhvati šapom za kaiš,
da gurne ruke na neko skrovito mesto - da bi se ona pobunila i
odbranila svoju čednost a on sledećeg puta mogao opet da pokuša, da
pokuša upornije i bolje, kako bi se ona više bunila dok konačno, nakon
dovoljno opiranja, nakon dovoljno odbijanja, ne pokaže da je čestita i
čedna i dobra, da nije laka, da nije drolja. A onda najzad može da
pristane. Ona to čeka, taj obred, ali Henri je umesto toga samo poljubi,
priljubi joj se licem uz lice i prestane. Uvek je tako. Zajedno noću sede
na obali reke ili u parku i slušaju motocikle u prolazu na auto-putu i
kako škripi ljuljaška, a Fej čapka rđu na vrtešci i čeka. I nikada se ništa
nije dogodilo, do večeras, ove noći posle maturske večeri, kada je Henri
sav svečan i kao da je napamet naučio to što će izgovoriti.
„Fej, mislim da smo daleko dogurali. Ti si mi vrlo važna i posebna. I
bio bih počastvovan i srećan i istinski srećan..On zamuckuje, zastaje,
uzbuđen je, a ona klima glavom i ovlaš ga dodiruje po mišici vrhovima
prstiju.
„Hoću reći”, veli on, „bio bih počastvovan i srećan i pravi srećnik
kada bi ti, znaš, u školi, odsada”, pa zastaje i skuplja hrabrost, „ako bi
mogla, molim te, da nosiš moj sako. I moj prsten.”
Pa duboko izdiše, iznemogao od napora, rasterećen. Sad ne može ni
da je pogleda. Pilji sebi u noge i čvrsto obavija pertle oko prstiju.
Njoj je trenutno presladak, u toj nelagodnosti i strahu, u tome
koliku moć ima nad njim. Pristaje. Naravno da pristaje. A kada ustanu
da krenu, ljube se. I poljubac je ovoga puta drugačiji, kao da je nešto
veće i moćnije, poljubac koji nešto znači. Sigurno oboje znaju da su
prešli izvesnu granicu: svi znaju da je maturski prsten vesnik. Za njim
bezmalo uvek sledi veridbeni, a ti simboli znače da je njihova veza
zvanična, odobrena, overena i dobra. Šta god radila na zadnjem sedištu
auta, devojka je zaštićena ako nosi momkova odlikovanja. Ona joj služe
kao izolacija. Štite je. Imuna je na uvrede. Ako ima prsten, devojka nije
drolja.
To sigurno sluti i Henri, da sada imaju dozvolu da rade šta im je
volja, pošto privlači Fej bliže, ljubi je žešće, snažno se pripija telom uz
nju. Zatim ona oseti nešto, nešto tupo i kruto što je pritiska u stomak.
Naravno, to je Henri. Oseća kako mu se diže kroz tanke sive pantalone.
Pomalo se trese i ljubi je i tvrd je kao kamen. To je iznenađuje, koliko
čvrst dečak može da bude. Kao drška od metle! Samo to joj je na
pameti. Svesna je da se još ljubi s njim, ali to radi mahinalno - sva
pažnja joj je na onih nekoliko kvadratnih centimetara, na tom pritisku
što u njoj rasplamsava neobuzdanu seksualnu želju. Čini joj se da kroz
to oseća njegov puls, pa počinje da se znoji, steže ga čvršće da kaže
kako je sve u redu. On joj ide rukama po leđima i proizvodi slabašne
piskave zvuke; izrazito je napet, bojažljiv; čeka je. Na nju je red da nešto
uradi. Njegovo je bilo otvaranje, kada se tako očigledno priljubio uz nju.
To su pregovori. Sada je ona na potezu.
Odlučuje da bude hrabra, da uradi ono što je nagovestila u onom
poslednjem plesu na maturskoj večeri. Jednom rukom povlači mu kaiš
pantalona, toliko jako da napravi mesta za drugu ruku. Henri se tada
trgne, telo mu se ukoči, i na delić sekunde sve u vezi s njim prestane da
se pomera. Onda se sve odigra tako brzo. Ona gura ruku dole, a on
odskače unazad. Njeni prsti počinju da ga hvataju - ona ga oseti na
najkraći tren, i zna da je topao i tvrd ali isto tako mekan i nežno mesnat
- i tek što je to počela da shvata, kada on odskoči unazad, neznatno se
okrene od nje i vikne: „Šta to radiš?”
„Ovaj, ne znam...”
„Ne možeš to da radiš!”
„Izvini, Henri, izvi...”
„Zaboga, Fej!” Tada se on okrene od nje, namesti pantalone, zabije
ruke u džepove i ode. Šetka od jedne do druge strane ljuljaške. Ona ga
gleda. Teško joj je da poveruje da je lice moglo da mu se ohladi tako
brzo.
„Henri?”, kaže. Želi da je on pogleda, ali on je ne gleda. „Henri,
izvini.”
„Nije važno”, veli on. Ukopava nogu u pesak, migolji cipelom dok je
ne zatrpa, pa ponavlja to, prljajući lepe crne svečane mokasine.
Ona opet seda na vrtešku. „Vrati se”, veli.
„Ne želim da razgovaram o tome, Fej.”
On je uravnotežen dečak, blag i skroman; sigurno se uplašio
sopstvene reakcije. A sada to pokušava da odagna, da izbriše to što se
dogodilo. Fej sedi na vrtešci i govori: „U redu je, Henri.”
„Ne, nije u redu”, kaže on, okrenut joj leđima, ruku u džepovima,
pogrbljenih ramena. On je stisnuta pesnica, sav napet i sklupčan.
„Samo... ne možeš to da radiš.”
„Dobro.”
„To nije u redu”, veli on, a ona razmišlja o tome. Čupka crvene
ljuspice rđe i sluša kako njemu noge krčkaju po pesku dok šetka i bulji
mu u leđa i konačno pita: „Zašto?”
„Ne bi to trebalo da želiš. Devojka poput tebe ne bi trebalo da želi
tako nešto.”
„Devojka poput mene?”
„Nema veze.”
„Šta to znači?”
 „Ništa.”
„Reci mi.”
„Mani me se.”
A onda Henri nestaje. Seda na vrtešku i sve isključuje, postaje nem,
hladan grumen. Prekršta ruke i zuri u noć. Kažnjava je. A ona se na to
razbesni, počne da drhti. Oseća kako joj kreće mučnina u stomaku,
nemir u grudima - kako joj lupa srce, kako joj se ježe dlačice na vratu.
Oseća kako nešto nastupa, onaj poznati talas znoja i vrtoglavice.
Naprasno joj se vrti u glavi, i vruće joj je i svrbi je i malo je van sebe,
kao da lebdi iznad vrteške i gleda dole, svoje sopstveno telo kako bruji.
Vidi li to Henri? Kugla za rušenje je krenula - jecanje i grcanje, drhtanje.
To joj se već događalo.
„Vodi me kući”, šapće kroz stisnute zube.
„Izvini, Fej, nije trebalo da...”
„Odmah, Henri.”
I tako je on vodi kući, i čitave te grozne vožnje uopšte ne govore. Fej
steže kožno sedište i pokušava da se odupre osećaju da umire. Kada se
kola zaustave ispred njene kuće, oseća se kao duh, koji nečujno beži od
njega.
Fejinoj majci je odmah jasno. „Imaš napad”, kaže ona, a Fej klima
glavom, razrogačenih očiju, u panici. Majka je vodi u njenu sobu, skida
je i smešta u postelju i daje joj nešto da popije, tapka je po čelu hladnim
peškirićem i govori „U redu je, sve je u redu” onako tiho, ljupko i
smireno majčinski. Fej drži kolena uz grudi, jeca i guta vazduh dok joj
majka provlači prste kroz kosu i šapuće „Ne umireš, nećeš umreti”, kao
što je šaputala čitavog Fejinog detinjstva. Fej se smiruje. Ponovo
počinje da diše.
„Nemoj da kažeš tati”, veli.
Majka klima glavom. „Šta ako se ovo dogodi u Čikagu, Fej? Šta ćeš
onda?”
Majka je steže za ruku i odlazi da donese novi peškirić. A Fej tada
pomisli na Henrija. Pomisli, gotovo sa zadovoljstvom: Sad imamo tajnu.
 3.

FEJ NIJE UVEK TAKO PATILA. Nekada je bila društvena kao i svako
drugi, dete koje funkcioniše kao i svako drugo. Onda se jednog dana
dogodilo nešto što će promeniti sve.
Toga dana saznala je za kućnog duha.
Bila je 1958, roštilj krajem leta, bledoljubičasta svetlost na zapadu,
komarci i svici. Deca su se igrala šugice ili gledala kako zamka za
insekte obavlja svoj zastrašujući posao, muškarci i žene su pušili
napolju i pili i naslanjali se na stubove ograde ili jedni na druge, a Fejin
otac je pekao hranu na roštilju za nekoliko komšija, nekoliko tipova s
posla.
Sve je to smislila njegova žena.
Jer Frenka Andresena bio je izvestan glas: bio je pomalo
zastrašujući, pomalo uzdržan. Razume se, posredi je bio i njegov
naglasak, to što je stranac. Ali više od toga u pitanju je bilo njegovo
držanje - setno, stoičko, povučeno. Susedi bi videli Frenka napolju kako
obrađuje vrt i pitali ga kako je, a on ne bi izustio ni reći, samo bi prosto
mahnuo sa izrazom na licu kao da ima slomljeno rebro ali to
prećutkuje. Naposletku su prestali da pitaju.
Njegova žena je navaljivala: Pozvaćemo ljude u goste, pustićemo ih
da te upoznaju, zabavićemo se.
I tako su se sve te komšije našle u njegovom dvorištu, i razgovarale
o nekom sportskom timu o kome Frenk ništa nije znao. Mogao je samo
da sluša i da stoji na obodu razgovora, pošto su mu, čak i nakon
osamnaest godina u Americi, neke reči i dalje izmicale, a mnoge od njih
imale su veze sa sportom. Slušao je i pokušavao da u odgovarajućim
trenucima ispravno reaguje i, tako rasejan, dozvolio je da mu zagore
viršle.
On mahnu Fej, koja se igrala šugice s dva dečaka iz komšiluka, a
kada ona dođe kod njega, reče joj: „Idi unutra i donesi još viršli.” Pa se
nadvi nad njom i prošapta: „Odozdo.”
Pod tim je mislio na atomsko sklonište.
Besprekorno čisto, blistavo osvetljeno, potpuno opremljeno
atomsko sklonište koje je pravio prethodna tri leta. Gradio ga je noću -
samo noću, da ne vidi komšiluk. Otišao bi i vratio se s kamionetom
punim zaliha. Jedne noći to su bile dve hiljade eksera. Druge, jedanaest
džakova cementa. Imao je priručnik koji mu je pokazivao kako se to
radi. Nalio bi beton u plastične kalupe koje je Fej obožavala da pipa jer,
dok se stvrdnjavao, beton je bio i vruć. Fejina majka ga je pitala za to
samo jednom, u početku, pitala ga zašto, pobogu, u podrumu pravi
atomsko sklonište. On se zagledao u nju tim strašnim upalim očima i
složio joj facu u smislu Ne teraj me da govorim naglas. Onda se vratio u
kamionet.
Fej reče da će otići po viršle, a kada joj otac okrenu leđa, ona otrča
do dva dečaka iz komšiluka i, pošto je imala osam godina i očajnički
žudela da se dopadne, reče: „Hoćete da vidite nešto?” Na to je odgovor
naravno bio da. I tako Fej uđe u kuću sa dva dečaka i odvede ih u
podrum. Njen otac je raskopao kameni pod podruma, tako da je
sklonište ličilo na podmornicu koja izranja pravo iz zemlje.
Pravougaona betonska kutija sa zidovima od armiranog betona koja
može da izdrži i da se čitava kuća sruši na nju. Vratanca s katancem -
čija je kombinacija Fejin datum rođenja - koja Fej otvori, siđe niz četiri
stepenika u građevinu i upali svetla. Tu se sticao utisak da su u podrum
nekom čarolijom preneta čitava dva naspramna rafa iz prodavnice:
blistavobela fluorescentna rasveta, zidovi prekriveni konzerviranom
hranom. Dečacima se ote uzdah.
„Šta je ovo?”, upita jedan od njih.
„Naše atomsko sklonište.”
„Uje.”
Police pretrpane kartonskim kutijama, drvenim gajbama i teglama i
konzervama listom okrenutim istovetno, tako da se vidi etiketa:
paradajz, pasulj, dehidrirano mleko. Na desetine tridesetpetolitarskih
boca vode, poredanih u piramidu blizu vrata. Radio-aparati, kreveti na
sprat, boce kiseonika, baterije, kutije kukuruznih pahuljica nagomilane
u uglu, televizor s kablom koji nestaje u zidu. Ručica za obrtanje na zidu
obeleženom DOVOD VAZDUHA. Dečaci su zapanjeni gledali unaokolo.
Uperiše prst u zaključan drveni ormar s vratima od mlečnog stakla i
upitaše šta je u njemu.
 „Oružje”, reče Fej.
„Imaš li ključ?”
„Ne.”
„Šteta.”
Po povratku gore, dečaci su bili van sebe. Nisu mogli da obuzdaju
uzbuđenje.
„Tata!”, rekoše, izbezumljeno utrčavajući u dvorište. „Tata! Znaš li
šta imaju u podrumu? Atomsko sklonište!”
A Frenk tako prostreli Fej pogledom da ona nije mogla da podnese
da ga pogleda u oči.
„Atomsko sklonište?”, reče jedan otac. „Bez šale?”
„Ne baš”, reče Frenk. „Samo ostava za zalihe. Kao vinski podrum.”
„Nije”, reče jedan dečak. „Ogromno je! I od betona je i puno hrane i
oružja.”
„Nije valjda?”
„Možemo li i mi da napravimo jedno?”, upita drugi dečak.
„Nabavio si jedan onaj priručnik?”, upita isti otac. „Ili si ga napravio
sam?”
Frenk kao da je razmatrao hoće li da odgovori na to pitanje, a onda
malčice smekša i zagleda se u tlo.
„Kupio sam planove”, reče, „pa sam ga sam sagradio.”
„Koliko je veliko?”
„Devet sa tri i po.”
„Znači može da stane koliko ljudi?”
„Šestoro.”
„Sjajno! Ako Rusi bace bombu, znaćemo kuda da idemo.”
„Duhovito”, reče Frenk. Sad je već bio okrenut leđima. Stavljao je
nove viršle na roštilj i premeštao ih dugim metalnim mašicama.
„Ja ću doneti pivo”, reče otac. „Čujete li, deco? Svi smo spaseni.”
„Izvinite”, reče Frenk, „ali ne može.”
„Spavaćemo zajedno nekoliko sedmica. Biće kao da smo opet u
vojsci.”
„Neće moći.”
„Ma daj. Šta ćeš, da nas oteraš?”
„Nema mesta.”
„Može da stane šestoro. Sam si tako rekao. Ja brojim samo vas
troje.”
„Ne zna se koliko ćemo biti tamo dole.”
„Jesi li ozbiljan?”
 „Jesam.”
„Zafrkavaš me. Pustio bi nas unutra, je l’ tako? Hoću reći, kad bi
stvarno bacili bombu. Pustio bi nas da uđemo.”
„Slušaj me”, reče Frenk. Spustio je mašice, okrenuo se i podbočio se.
„Bude li tim vratima iko prišao, pucaću u njega. Razumeš? Pucaču mu u
glavu.”
Na to svi zaćutaše. Fej nije čula ništa osim šištanja vazduha iz
vrelog mesa.
„Dobro, pobogu”, reče otac. „Šalio sam se, Frenk. Smiri se.”
On uze pivo i uđe u kuću. Za njim uđoše i Fej i svi ostali, ostavivši
Frenka samog napolju. Gledala ga je te večeri s neosvetljenog prozora
na spratu kako stoji nad roštiljem i ćutke pušta da meso pocrni i opet
zagori.
Ta će joj se uspomena na oca urezati u pamćenje, slika koja govori
nešto važno o tom čoveku: sam, ljutit i pogrbljen, s rukama na stolu kao
da mu se moli.
Napolju je ostao do kraja večeri. Fej su stavili u postelju. Mama ju je
okupala i ušuškala i napunila joj čašu vodom. Čaša je uvek bila tu, u
slučaju da ožedni u toku noći. Kratka, široka i ravna, za odrasle i
debelog dna. Volela je da je drži toplih letnjih večeri, da je obavije
šakama i oseća njenu čvrstinu i težinu. Volela je da je privija na obraz i
oseća njenu glatku kristalnu hladnoću. Radila je upravo to, držala čašu
na licu, kada joj se, posle kratkog i blagog kucanja, nakon što se vrata
polako i nečujno otvoriše, u sobi pojavi otac.
„Imam nešto za tebe”, reče on. Gurnuo je ruku u džep i izvukao
staklenu figuricu: starac bele brade koji sedi s nogama oko činije kaše,
s drvenom kašikom u ruci, izboranog lica punog zadovoljstva.
„Vrlo je stara”, reče on.
Dade je Fej a ona uze da je proučava, da prstima ide po njoj. Bila je
šuplja, tanka i krhka, požutelih boja, velika otprilike kao šoljica za čaj.
Figurica je ličila na manjeg, mršavijeg Deda Mraza, mada veoma
drugačijeg stava: dok je Deda oduvek izgledao tako živahan i bodar,
stvor je bio gadan. Bilo je to možda do ružnog podrugljivog keza na
njegovom licu, i do toga kako tako obazrivo drži činiju, kao kada se pas
napne zbog hrane.
„Šta je to?”, upita Fej, a otac joj reče da je to kućni duh, duh koji se
obično krio u podrumima, u staroj Norveškoj, u neko vreme čarobnije
od ovog, činilo se Fej, vreme kada je sve na svetu sigurno bilo
natprirodno: duhovi vazduha, mora, brda, divljine, kuće. Tada su
duhovi morali svugde da se traže. Sve na svetu moglo je prikriveno da
bude nešto drugo. List, konj, kamen. Stvari ovoga sveta nisu mogle da
se shvataju doslovno. Uvek si morao da pronađeš pravu istinu koju
prva istina prikriva.
„Jeste li imali jednog u podrumu?”, upita Fej. „Na farmi.”
Otac se razvedri kada pomisli na to. Kad god bi pomislio na staru
kuću, uvek bi se oraspoložio. Bio je ozbiljan čovek koji kao da bi se
razgalio samo kada opisuje tu kuću: široku, drvenu, kao losos crvenu
trospratnicu na ivici grada, pozadi s pogledom na okean i dugim gatom
na kome je pecao mirnim popodnevima, ispred polje oivičeno
omorikama, tor za to malo koza i ovaca što su imali, i konja. Kuća na
vrhu sveta, govorio je, u norveškom gradiću Hamerfestu. Kada je
pričao o njoj, kao da se uvek vraćao sebi.
„Jesmo”, reče on, „čak je i ta kuća bila ukleta.”
„Da li bi voleo da i dalje živiš tamo?”
„Da, ponekad”, reče on. „Bila je ukleta, ali ne na rđav način.”
Objasnio joj je da kućni duhovi nisu zli. Katkada su čak i dobri, vode
računa o farmi, pomažu sa usevima, četkaju konju dlaku. Drže se za
sebe i naljute se ako im četvrtkom uveče ne doneseš kašu s pavlakom.
S gomilom maslaca. To nisu prijateljski duhovi, ali nisu ni okrutni. Rade
šta im je drago. To su sebični duhovi.
„I ovako su izgledali?”, upita Fej, okrećući figuricu na dlanu.
„Uglavnom su bili nevidljivi”, reče Frenk. „Možeš da ih vidiš samo
ako oni to hoće. Tako da se ne viđaju mnogo često.”
„Kako se zaista zove?”, upita ona.
„Nisse”, reče on, a ona klimnu glavom. Sviđala su joj se čudna imena
koja je otac davao svojim duhovima: nisse, nix, gangferd, draug. Fej je
bilo jasno da su to stare reči, evropske reči. Otac se katkada služio tim
rečima, katkada slučajno, kada se uzbudi ili naljuti. Jednom joj je
pokazao knjigu punu takvih reči, nerazumljivu. To je Biblija, rekao je, a
na prvoj stranici nalazilo se porodično stablo. Eto njenog imena,
pokazao joj je: Fej. Tu su bila i imena njenih roditelja, i imena iznad
njih, imena koja nikada nije čula, neobična imena s neobičnim
obeležjima. Papir je bio tanak, osetljiv i žut, a crno mastilo izbledelo u
plavo i boju lavande. Svi ti ljudi, rečeno joj je, ostali su tamo, dok je
Friđof Andresen promenio ime u Frenk i hrabro došao u Ameriku.
„Misliš li da ovde imamo jednog nisse-a?”, upita Fej.
„Nikad se ne zna”, reče njen otac. „Ponekad te prate unaokolo
čitavog života.”
 „Jesu li fini?”
„Tu i tamo. Temperamentni su. Ne smeš nikada da ih uvrediš.”
„Ne bih ih uvredila”, reče ona.
„Mogla bi slučajno.”
„Kako?”
„Kada se kupaš, prskaš li vodom pod?”
Ona razmisli i priznade da prska.
„Prospeš li iole vode, moraš brzo da je obrišeš. Da ne bi procurila u
podrum i kapala na nisse-a. To bi bila velika uvreda.”
„Šta bi se dogodilo?”
„Ispričaću ti jednu priču”, reče on. I evo šta joj je ispripovedao:
Pre mnogo godina, na jednoj farmi blizu Hamerfesta živela je lepa
devojčica po imenu Freja (Fej se na to nasmešila, zbog sličnosti imena
te lepe devojčice s njenim sopstvenim imenom). Jednog četvrtka
uveče, Freji otac reče da odnese nisse-u kašu s pavlakom. Devojčica je
nameravala da ga posluša, ali na putu do podruma veoma je ogladnela.
Te večeri njena majka je napravila posebnu turu kaše, sa smeđim
šećerom, cimetom i suvim grožđem, pa čak i tankim odrescima
ovčetine na vrhu. Freja je mislila da je šteta svu tu dobru hranu
protraćiti na jednog duha. I tako, kada se našla u podrumu i skrivena od
pogleda, pojela ju je sama. Polizala ju je iz činije, pa popila moču. I tek
što je obrisala bradu, kada nisse izjuri pa je uhvati i zaplesa. Pokušavala
je da se istrgne, ali nisse je imao snažan stisak. Zgnječio ju je uza se i
pevao „Od nisse-a ukrala si! Sada igraj dok ne padneš!”, a ona je vrištala
i vrištala, ali nisse joj je prionuo tršavom bradom uz lice tako da je niko
nije čuo. Vrteo ju je i galopirao s kraja na kraj podruma. Bio je prebrz.
Nije mogla da održi korak. Stalno je padala i saplitala se, ali nisse ju je
opet vukao na noge, cimao je za ruke i cepao joj odeću, i sve tako dok
na kraju nije ležala na zemlji, u krvavim ritama, boreći se za dah. Ujutru,
kada su je pronašli, bila je bleda i bolesna i bezmalo mrtva. Mesecima je
bila vezana za postelju, a čak ni kada se oporavila toliko da može da
hoda, otac joj više nikada nije tražio da nisse-u nosi hranu.
„Izvini što sam odvela one dečake u podrum”, reče Fej nakon što on
završi priču.
„Spavaj”, reče njen otac.
„Želim da jednog dana vidim tvoju kuću”, reče Fej. „Farmu u
Hamerfestu, s kućom crvenom kao losos. Otići ću u posetu.”
„Ne”, reče on, a kada je pogleda izgledao je umoran, možda tužan,
kao kada je stajao napolju, nad onom žeravicom što se polako gasi,
sam. „Tu kuću nikada nećeš videti.”
Te noći nije mogla da spava. Satima joj nije dalo da zaspi svako
škriputanje - kad god bi nešto zapucketalo, kad god bi zašumeo vetar,
odmah bi pomislila da je u pitanju neki uljez ili utvara. Spoljašnja svetla
su sijala kroz uskomešano lišće i prikazivala joj gnusna obličja na zidu:
provalnike, vukove, đavola. Bila je vruća i grozničava i pokušavala je da
se ohladi čašom vode kraj postelje, tako što ju je priljubljivala na čelo i
grudi. Pijuckala je vodu i razmišljala o očevoj priči, o kućnom duhu:
Ponekad te prate unaokolo čitavog života. Bila je to jeziva pomisao, da u
podrumu postoji ta zver što ih gleda i bulazni.
Ona pogleda u pod kao da može da vidi kroz njega, dole do podruma
gde duh vreba, gde lakomo čeka. Ona preturi čašu i prosu vodu. Dok je
gledala šta radi, gledala tu lokvicu vode, tamnomrku mrlju na
svetlomrkom itisonu, spopade je panika. Zamišljala je kako voda
prokapava u pod, curi kroz pukotine u drvetu, preko metalnih greda i
preko eksera i lepka i kako se šunja ispod nje, kupeći prašinu i
prljavštinu dok se sliva u podrum i hladna pada na gnevnog stvora koji
tamo dole vreba u mraku.
U nekom trenutku u toku noći - ovo je istina - Fej su pronašli u
podrumu.
U gluvo doba pred zoru, začuli su vrisak. Zatekli su je u podrumu.
Drhtala je i tresla se, a glava joj je klepetala po betonskom podu. Njeni
roditelji nisu znali kako je dospela tamo. Nije mogla da govori, nije
mogla da vidi, oči su joj se slepo prevrtale u glavi. U bolnici se konačno
smirila, a lekari su rekli da je osetljivih živaca, da ima nervnu groznicu,
nastup histerije, što znači da nisu imali nikakvu dijagnozu. Odmaraj se
u postelji, rekli su. Pij mleko. Ne uzbuđuj se previše.
Fej se ničega nije sećala, ali znala je šta se dogodilo. Bila je sigurna
da je bilo tako. Uvredila je duha i duh je došao po nju. Došao je s njenim
ocem čak iz njegove otadžbine, a sada pohodi nju. Taj trenutak zauvek
će joj podeliti detinjstvo i postaviti je na put zbog koga će sve što je
usledilo - napadi, katastrofa u Čikagu, neuspeh u majčinstvu i braku -
izgledati neizbežno.
Takav trenutak ima svaki život, neku traumu što te slomi na
potpuno nove komade. Njen je bio taj.
 4.

NAJRUŽIČASTIJA UČIONICA u Fejinoj srednjoj školi. Najnamreškanija i

najčipkastija. Najčistija, najsvetlija. Najsloženija, sa šporetima i
šivaćim mašinama, frižiderima, gomilama šerpi i lonaca. Daleko
najmirišljavija, kad se onaj topli čokoladni vazduh izliva u hodnik za
vreme njihove dvonedeljne lekcije o pravljenju torti. Kabinet za
domaćinstvo - opremljen elektrikom, pun svetlosti, jarkih i hemijskih
sredstava za čišćenje, oštrih noževa, konzervi supe, bleštavih
srebrnastobelih tiganja od aluminijuma, modernih kućnih aparata
atomskog doba. Fej tu nikada nije videla nijednog dečaka, čak ni da
promoli glavu kad nanjuši kolačiće ili bakin kolač. Dečaci je se klone iz
surovih razloga: „Nikada ne bih pojeo nešto što si ti napravila!”, govore
oni devojkama, pa proizvode zvuke gušenja i hvataju se za vrat, hripaju
i umiru na sveopšte zavijanje od smeha. Ali dečaci su u stvari bojažljivi
zbog poster a.
Do njih se pronela vest o posterima.
Na ružičastim zidovima pričvršćeni su posteri na kojima žene
izgledaju usamljene i postiđene, i koji reklamiraju proizvode čije
postojanje dečaci poriču - kupke, uloške, praškove koji upijaju tečnost i
raspršivače karbolne kiseline.58 Fej sedi na postavljenoj stolici,
prekrštenih ruku, pogrbljenih ramena, i čita ih s nemim gađenjem.
Nažalost, najnezgodniji problem koji devojka ima sa uklanjanjem
neželjenih mirisa ne krije se ispod njenih lepih miškica, piše na posteru za
limenku nečega po imenu Pristin.59 Problem mirisa koji muškarci
nemaju, piše na onom za vlažne maramice. Žena sedi sama u spavaćoj
sobi, a iznad nje masnim crnim slovima naslov: Postoji nešto što svaki
muž očekuje od svoje žene. Ili majka koja se obraća ćerci: Sad kada si se
udala, mogu da ti kažem. Ima jedno žensko ogrešenje gore od smrada iz
usta ili zadaha tela, a ćerka - lepa, mlada, željnog i srećnog izraza na
licu, kao da razgovaraju o filmovima ili uspomenama a ne o
antiseptičkim supstancama koje uništavaju klice - kaže: Mnogo mi je
lakše da to čujem od tebe, mama!
Kako je strašan taj svet udatih žena. Fej zamišlja onaj smrad iz
sudopere kad voda predugo stoji, ili kako krpe za sudove bazde na
nešto nalik benzinu kada su zgužvane i mokre. Tajni, zatrovani bračni
život - razgolićen, vlažan, nenamirisan - sakriti sopstveni zadah. Žene
obuzete beznađem dok im muževi ljutito i žurno izlaze kroz vrata.
Zašto večeri provodi sama? Kuću održava besprekorno, i ne može biti
lepša, ali zapostavlja ono najvažnije... ličnu žensku higijenu. To je
reklama za dezinfekciono sredstvo marke Lizol, a Fej majka nikada nije
pomenula ništa od toga. Fej se boji da pretraži majčino kupatilo, u
strahu od onoga što će naći. Ružičasto-bele bočice i kutije tako groznih
imena, zvuče kao ono što dečaci uče na časovima hemije: zonajt,
koromeks, sterizol, koteks. Reči koje zvuče neodređeno naučno,
pametno i moderno, ali koje zapravo ne postoje. Fej zna. Potražila ih je
u rečniku. U rečniku ne postoji odrednica za koromeks, niti za bilo koju
drugu. Reči nalik praznim balonima, sva ona beskorisna slova k, z i ks.
Poster o kontroli znojenja od savetnice za lepotu. Poster od
kompanije Kavergerl o sakrivanju mrlja. Drugi na kome se vide steznici
i grudnjaci s postavom. Nije ni čudo što se dečaci plaše. Plaše se i
devojke. Mirise uklanja toliko temeljno da znate da ste upravo onakva
žena kakva vaš muž želi da budete. Nastavnica domaćinstva je u
krstaškom pohodu, zatire sve vrste bakterija i nečistoća, da bi devojke
bile uredne i prijatno mirisale, da ne bi postale, kako ona kaže, „prljavi
jeftini ljudi”. Predmet ne zove „domaćinstvo”. Zove ga „kotiljon”.60
Njihova nastavnica, gospođa Olga Švingl, supruga gradskog
apotekara, pokušava te provincijalke da nauči kako da se drže i
ponašaju. Pokazuje im kako da budu prave dame, kako da prihvate
navike koje su im neophodne da bi se priključile dalekom prefinjenom
svetu. Da svake noći sto puta četkaju kosu. Da zube peru pedeset puta
gore-dole. Da svaki zalogaj žvaću najmanje trideset četiri puta. Da stoje
uspravno, da se ne naginju, da se ne grbave, da gledaju u oči, da se
osmehuju kada im se neko obraća. Kada kaže „kotiljon”, to izgovara
afektirajući francuski: ko-ti-JO.
„Moramo da speremo tu farmu sa vas!”, govori gospođa Švingl, čak i
devojkama koje ne žive na farmi. „Treba nam malo gospodstvenosti.”
Pa će pustiti neku ploču - kamernu muziku ili valcer - i reći: „Vi devojke
baš imate sreće što sam ovde.”
 Podučava ih stvarima o kojima njihove majke ne znaju ništa. U
kakvim se čašama služi vino, ili viski. Po čemu se viljuška za glavno jelo
razlikuje od viljuške za salatu. Gde je svim tim stvarima mesto u
valjanom rasporedu. Na koju stranu treba da bude okrenuta oštrica
noža. Kako sedeti a da se ne nalaktiš na sto. Kako prići stolu, kako ga
napustiti. Kako ljupko prihvatiti kompliment. Kako sesti kada ti
muškarac gura stolicu otpozadi. Kako skuvati dobru kafu. Kako je
ispravno poslužiti. Kako postaviti kockice šećera u preslatke
piramidice na lomljivom oslikanom porcelanu kakav Fej nikada nije
videla u sopstvenom domu.
Gospođa Švingl ih uči kako da prirede svečanu večeru, kako da
spreme hranu za nju, kako da vode prijatan razgovor s gostima na
večeri, kako da spreme prefinjena jela za koja tvrdi da ih upravo
spravljaju supruge na Istočnoj obali, od kojih većina podrazumeva
nekakav žele, ukrašavanje zelenom salatom, svojevrstan koncept hrane
unutar neke druge hrane. Salata od škampa u avokadu iz okrugle
modlice. Ananas u želeu od limete serviran sa krem sirom. Kupus koji
lebdi u pihtijastom bujonu. Raspolućene breskve punjene
borovnicama. Polutke krušaka iz kompota posute narendanim žutim
sirom. Čamci od ananasa punjeni koktel sosom. Mus od maslina sa
španskim biberom. Pileća salata u obliku belih bojevih glava. Slani
kolači s tunjevinom. Kule od lososa s limunom. Kugle dinje obavijene
šunkom.
To su ta nova i čudesna jela koja poslužuju kulturne dame. Amerika
se zaljubila u takva jela: moderna, uzbudljiva, neprirodna.
Gospođa Švingl je bila u Njujorku. Posetila je Zlatnu obalu61 Čikaga.
Na friziranje ide čak u Debjuk, a kada odeću ne kupuje iz kataloga
prodavnica sa Istočne obale, kupuje je po buticima u De Mojnu,
Džolijetu ili Pioriji. Kada je vreme lepo, izjavi „Kakav divan dan”, pa
tako dramatično otvori prozorske kapke na učionici da Fej očekuje da
vidi kako spolja uleću vesele živahne ptičice. Govori im da uživaju u
povetarcu i mirisu jorgovana. „Procvetao je, znate.” One idu da beru
cveće i stavljaju ga po učionici u malim vazama. „Kuću jedne dame
uvek će krasiti takve sitnice.”
Današnji čas započinje uobičajenim opomenama u vezi s brakom.
„Kada sam bila na fakultetu i školovala se za diplomiranu
profesionalnu sekretaricu”, veli, stojeći moćno uspravna, ruku
skrštenih ispred sebe, „odlučila sam da pohađam časove biologije i
hemije. Svi moji profesori pitali su se zašto bih to radila. Zašto bih se
toliko mučila? Zašto ne više kucanja na pisaćoj mašini?”
Smeje se i odmahuje glavom kao neko ko strpljivo trpi neku budalu.
„Imala sam plan”, kaže. „Otkako sam bila devojčica, znala sam kako
želim da se udam za nekoga iz oblasti medicine. Da bih privukla nekoga
iz oblasti medicine, znala sam kako moram da proširim vidike. Budem
li umela da razgovaram samo o kucanju na pisaćoj mašini i zavođenju
dokumenata, ko će se iz oblasti medicine zainteresovati za mene?”
Gleda devojke svečano i značajno kao da prenosi neku strašnu
istinu iz sveta odraslih.
„Niko”, veli gospođa Švingl. „To vam je odgovor. Niko. I kada sam
srela Harolda, znala sam da su mi se izborni predmeti i te kako
isplatili.”
Gladi haljinu.
„Hoću da vam kažem kako treba da postavljate visoke ciljeve. Ne
morate da se zadovoljite udajom za farmera ili vodoinstalatera. Možda
nećete moći da se udate za nekoga iz oblasti medicine, kao ja, ali neko
iz oblasti računovodstva nije van domašaja ni za jednu od vas mladih
dama. Ili možda iz preduzetništva, bankarstva, finansija. Vidite za
kakvog muškarca želite da se udate i uredite sebi život tako da se to i
ostvari.”
Od devojaka traži da razmisle kakvog muža žele. Ja želim muškarca
koji može da me vodi na putovanja u Akapulko, kažu one. Ja želim
muškarca koji može da mi kupi kabriolet. Ja želim muškarca koji je šef,
da nikada ne moram da brinem hoću li na njega ostaviti dobar utisak
kada navrati jer sam udata za njega! Gospođa Švingl ih uči da sanjare u
tim kategorijama. Možete da imate život koji obuhvata krstarenja po
Sredozemlju, kaže, ili život ribolova na grgeče u Misisipiju.
„Izbor je vaš, devojke. Ali ako želite bolji život, moraćete za to da se
potrudite. Mislite li da će vaš muž želeti da razgovara o stenografiji?”
Devojke ozbiljno vrte glavama.
„Fej, ovo naročito važi za tebe”, kaže ona. „Čikago će biti pun
prefinjenih muškaraca.”
Fej oseća kako na nju pada zajednički netremični pogled razreda, pa
tone u stolicu.
Prelaze na glavnu lekciju dana: ve-ce šolje. U smislu, gde su klice?
(Svugde su.) I kako se pere? (Temeljno, izbeljivačem i amonijakom, na
sve četiri.) U petočlanim grupama vežbaju ribanje ve-ce šolja u toaletu.
Fej čeka svoj red s drugim devojkama, koje bulje kroz prozore učionice
u dečake, trenutno na času fizičkog.
 Danas je bejzbol, a dečaci hvataju niske lopte između druge i treće
baze - tup udarac palice, lopta skakuće po zemlji dok oni jurišaju,
podižu je i hitro šalju na prvu bazu uz ono zahvalno zviz. To je prijatno
gledati. Dečaci - koji su u stvarnom životu tako povučeni i nemarni, koji
se na nastavi trude da budu tako kul, dok sede srozani na stolicama,
prkosni - na bejzbol igralištu živnu kao štenad, prenaglašenih i
nestrpljivih pokreta: Potrči. Stani. Uhvati. Obrni se. Baci.
S njima je tamo i Henri. Nije baš dovoljno brz za međubazu, pomalo
je trom, ali ipak se trudi. Udara se pesnicom po rukavici, glasno bodri.
Dečaci znaju da ih na treninzima gledaju devojčice. Znaju i to im se
dopada.
Fej sedi na stolici bez naslona za jednom stanicom za kuvanje,
nalakćena na tamnosmeđu ploču šporeta. Ispod nje čitava generacija
kulinarskih katastrofa - zagoreli paradajz-sosovi, zagorelo testo za
palačinke, pržena jaja i pudinzi, sada fosili na ringlama, crni i
ugljenisani. Stari ostaci od prženja koje ne mogu da izleče ni
najprodorniji lekoviti napici njihove nastavnice. Fej ide rukom po
ugljenu, oseća kako je hrapav pod vrhovima prstiju. Gleda dečake.
Gleda kako devojke gledaju dečake. Gleda, na primer, Margaret Švingl -
nastavničinu ćerku, belog, neznatno punačkog lica, u skupom vunenom
džemperu, najlonkama, blistavim crnim cipelama, skupo ukovrdžane
plave kose - i društvo koje se nje drži, njene sledbenice, koje sve na
prstima nose iste srebrne prstenove svoje klike, koje ujutru pomažu
Margaret da namesti frizuru, u menzi joj donose koka-kolu i slatkiše, i
šire odvratne glasine o njenim neprijateljima. Fej i Margaret ne
razgovaraju još od osnovne škole. Nisu u neprijateljskim odnosima; Fej
se jednostavno povukla iz njenog vidokruga. Oduvek je se plašila i
obično je izbegavala da je gleda u oči. Zna da su Švinglovi bogati, da im
kuća stoji na litici što gleda na reku. Margaret oko vrata nosi maturski
prsten nekog dečaka, a na desnoj ruci još jedan. Na levoj ruci, zlatni
prsten obećanja. (Sve to na devojci koja zeva na raspravama o simbolici
na časovima engleskog.) Margaretin tobožnji verenik - s kojim je u
stalnoj vezi od prve godine - jedan je od onih nemogućih,
nepodnošljivih dečaka koji su u svemu zvezde: u bejzbolu, fudbalu i
atletici. Medalje kači na školsku jaknu, pa jaknu daje Margaret, koja se
šeta po školi i zvecka kao vazdušni zvončići. Zove se Džuls, i Margaret
mu je skinula sva obeležja. Izrazito se ponosi njime. U stvari, upravo ga
gleda, dok on čeka svoj red na lepezastom bejzbol igralištu. U
međuvremenu, Margaret se ruga drugim dečacima, onim nespretnim,
onima koji nisu Džuls.
„Ups!”, kaže kada se neka lopta promigolji ispod rukavice i ode u
spoljašnji deo terena. „Zaboravio si nešto!” To malo drugarica oko nje
smeje se. „Iza tebe je, momak!” Govori toliko glasno da je čuju i ostale u
prostoriji, ali ipak toliko tiho da one nisu deo razgovora. To je
uobičajena Margaretina poza: društvena, ali ujedno isključiva.
„Sledeći put malo brže, momčino!”, kaže ona kada jadni Džon
Novotni - gojazan, podebljih zglobova, smotani nilski konj među bržim
dečacima - ne dohvati nisku loptu desno od sebe. „Stvarno. Šta traži on
uopšte tamo?”, veli. Ili, kada dođe red na Polija Melika - malog Polija
Melika, visokog možda čitavih metar i po i teškog četrdeset pet kila -
kaže: „Rezanac! Napred, Rezanac!”, zbog toga kako mu izgledaju ruke.
Žrtve su joj debeli, mršavi, niski. Žrtve su joj slabi. Ona je mesožder,
razmišlja Fej. Mala vučica oštrih očnjaka.
Zatim dolazi red na Henrija. Sve devojke čekaju, gledaju, Margaret
gleda, sve ga vide: Henri se lupa pesnicom po rukavici i zauzima
približan položaj čučnja međubaznog igrača. Fej se naprasno oseća vrlo
zaštitnički nastrojenom prema njemu. Sluti kako razred želi da se
zabavlja, da čuje još Margaretinih opojnih svireposti, kao da navijaju da
Henri podbaci. Fej ne može ništa osim da gleda i nada se.‘ A kada
ponovo pogleda Margaret, zatiče Margaret kako gleda pravo u nju, pa
joj se prevrne stomak, pocrveni, rašire joj se oči, odnekud oseća da je u
tom obračunu već izgubila, kakav god obračun bio posredi, a
Margaretin bezosećajni pogled vrlo jasno predočava hijerarhiju:
Margaret sada može da kaže šta god hoće, a Fej ne može da je spreči.
Tako da sve posmatraju Henrija dok trener udara loptu. Ona
odskače po zemljanom terenu, Henri skače ulevo da je uhvati, a Fej
obuzima ljutnja. Ne na Margaret već na Henrija. Ljuti se zbog njegovog
bliskog javnog neuspeha, zbog toga što ju je doveo u taj položaj, u to
glupavo suparništvo sa Margaret Švingl. Ljuti se što se oseća
odgovornom za njega, krivom za njegove slabosti kao da su njene
sopstvene. On kao da se gega poput detenceta, i Fej ga trenutno prezire
zbog toga. Bila je na dovoljno venčanja da bi zapamtila glavnu rečenicu
iz službe: I ovo dvoje će postati jedno. Izgleda da svi misle kako je to baš
romantično, ali Fej se na tu pomisao oduvek zgražavala. Upravo zbog
tog trenutka, baš sada. To je kao da uzmeš svu svoju pogrešivost i
udvostručiš opkladu.
Ali ovo je Henrijev trenutak. On trči da dohvati loptu.
I, ko bi rekao, to čini bez greške. Hvata je, posađuje noge i pravo,
precizno i brzo baca na prvu bazu. Savršeno. Arhetip tehnike hvatanja
niskih lopti. Trener pljeska i dečaci pljeskaju a Margaret ne kaže baš
ništa.
Ubrzo i na njih dolazi red za toalete, pa Fej sedi na pločicama na
podu i oseća se bedno. Iako je trenutak prošao bez incidenata, Fej je
bila spremna za susret sa Margaret, i telo joj još registruje tu napetost.
Trenutno je jedan veliki ogoljeni živac, i utroba joj još krešti. Toliko je
bila spremna za tuču da joj se čini da se stvarno tukla. I ne pomaže joj
što je Margaret tu s njom, u toaletu, gde sedi u susednoj kabini. Fej
njeno prisustvo oseća gotovo kao šporet.
Ve-ce šolja pred njom besprekorna je i bela i blistava i miriše na
izbeljivač - delo devojaka sa časa domaćinstva koje su maločas bile tu.
Nastavnica šetka iza njih i objašnjava kakve opasnosti vrebaju iz
nečiste ve-ce šolje: šuga, salmonela, triper, razni stalno prisutni
mikroorganizmi.
„Ne postoji previše čista ve-ce šolja”, veli ona. Daje im nove četke za
ribanje. One čuče na podu - neke od njih sede - i peru šolju, guraju vodu,
voda se peni. Ribaju i ispiraju.
„Ne zaboravite na dršku”, govori gospođa Švingl. „Drška je možda
najprljavija od svega.”
Nastavnica im pokazuje koliko izbeljivača da koriste, kako da izviju
ruke da bi najbolje oprale ispod ivice šolje. Govori im kako da im
neminovna buduća deca budu zdrava, kako da preduprede širenje
prehlade tako što će održavati čistoću kupatila, kako da spreče da klice
iz ve-ce šolje zaraze ostatak kuće.
„Klice”, kaže ona, „mogu da polete u vazduh kada se pusti voda.
Zato, kada puštate vodu, zatvorite poklopac i odmaknite se.”
Fej riba kada, iz susedne kabine, progovori Margaret. „Bio je sladak
tamo napolju”, veli ona.
A Fej ne zna kome ova govori, izgleda joj malo verovatno da se
obraća njoj, pa i dalje riba.
„Halo?”, kaže Margaret, i malko kucne po zidu. „Ima li koga?”
„Molim? Da?”, veli Fej.
„Halo?”
„Je l’ meni govoriš?”
„Ovaj, da?” Zatim se ispod zida klonje pojavljuje Margaretino lice -
ona se naginje, maltene je naopačke, a ogromne plave kovrdže smešno
joj vise s temena glave.
„Rekla sam ti”, kaže ona, „da je bio sladak tamo napolju.”
 „Ko?”
„Henri, ko drugi?”
„Aha, da, izvini.”
„Videla sam te kako ga gledaš. Sigurno si mislila da je sladak.”
„Naravno”, veli Fej. „Da. Baš to sam mislila.”
Margaret gleda Fejinu ogrlicu, na kojoj ova nosi Henrijev prsten.
Njegov maturski prsten s velikim opalom. Pita: „Hoćeš li staviti taj
prsten na levu ruku?”
„Ne znam.”
„Da ste vas dvoje zaista ozbiljni, nosila bi ga na levoj ruci. Ili bi on
mogao da nabavi novi prsten. Onda bi imala jedan za vrat i jedan za
levu ruku. Tako je uradio Džuls.”
„Da, važi.”
„Džuls i ja smo veoma ozbiljni.”
Fej klima glavom.
„Uskoro ćemo se venčati. On ima mnoge mogućnosti.”
Fej i dalje klima glavom.
„Mnoge.”
Nastavnica ih primećuje kako brbljaju i prilazi, podbočena,
govoreći: „Margaret, zašto ne pereš?”, a Margaret upućuje Fej izvestan
pogled - zaverenički, u fazonu Zajedno smo u ovome, takav pogled - i
nestaje iza zida.
„Perem je u glavi, mama”, kaže Margaret. „Zamišljam to. Tako ću
bolje zapamtiti.”
„Da si usredsređena kao Fej ovde prisutna, možda bi i ti išla u veliki
grad.”
„Izvini, mama.”
„Vaš muž”, kaže gospođa Švingl, sad glasnije, obraćajući se čitavoj
grupi, „očekivaće određeni stepen čistoće domaćinstva”, a Fej pomišlja
na postere na zidovima kabineta, na one muževe velikih prohteva,
muževe sa šeširima i u kaputima kako izleću na vrata kada njihove
supruge ne mogu da ispune ono osnovno što se od njih traži, na
muževe u reklamama na televiziji ili u časopisima - za kafu, kako će
očekivati da skuvate lepu kafu za njegovog šefa; ili za cigarete, kako će
želeti da budete prefinjene i u modi; za grudnjake marke Mejdenform,
kako će očekivati da imate ženstven stas - i Fej stiče utisak da je taj
stvor, muž, najsitničavija i najzahtevnija vrsta u istoriji ljudskog roda.
Odakle to potiče? Kako se ti dečaci na bejzbol igralištu - blesani,
lakrdijaši, smotani kao sajle, nesigurni u sebe, neznalice u ljubavi -
ikada pretvore u to?
Devojke su završile. Vraćaju se u kabinet da pozovu sledeći talas.
Ponovo sedaju za klupe i gledaju, iz dosade, napolje. Dečaci još
treniraju - neki su sada prljaviji, jer su našli razloga da skoče ili uklizaju.
I na redu je Džuls, taj gladijator od dečaka s licem nalik šećernom
kolačiću. Margaret govori: „Napred, srce! Napred, mili!”, iako je on ne
čuje. Margaretina ushićenost namenjena je devojkama na času, da
gledaju. Niska lopta kreće ka Džulsu a on kreće prema njoj, tako glatko i
lako, tako brzih i sigurnih nogu, ne kliza se na zemlji kao drugi dečaci,
kao da se kreće po nekom drugom, čvršćem tlu. I posađuje se ispred
lopte, stigavši na pravo mesto sa toliko viška vremena, opušteno i bez
napora. Lopta odskače prema njegovoj rukavici i - možda udari u neki
kamičak ili oblutak, možda zakači neko čudno udubljenje u zemlji, ko
zna - lopta iznenada poleti uvis, neočekivano i šašavo, brzo odskoči
gore i udari Džulsa pravo u grlo.
On pada na zemlju i trza nogama.
Devojkama u kabinetu za domaćinstvo to je izrazito smešno.
Kikoću se, smeju se, a Margaret se okreće prema njima i viče:
„Umuknite!” U tom trenutku izgleda tako povređena. Tako postiđena.
Izgleda kao one žene na posterima koje napuštaju muževi: uplašena,
okaljana, odbačena. Onaj osećaj da je nepravično i surovo osuđena.
Margaret tako izgleda, a Fej bi volela da uzme Margaretinu ranjivost i
nelagodnost i da ih stavi u bocu, kao dezodorans. Kao konzerve spreja
za ubijanje klica. Dala bi to svim suprugama na svetu. Ispaljivala bi to
na mladoženje na dan venčanja. Bacala bi bombe toga, kao napalm, s
krova i na lepezasto bejzbol igralište.
Onda bi i dečaci znali kako je to.
 5.

FEJ SEDI SAMA, napolju, posle škole, s knjigom u krilu, leđima

naslonjena na topao, zrnast zid škole, kroz koji sluša kako muzičari
dokono sviraju: truba se žurno uspinje lestvicom do svog najvišeg,
najglasnijeg vrha; neko zvecka po najmanjim pločicama ksilofona;
trombon proizvodi onaj pljeskavi zvuk prdeža kakav samo trombon
može da proizvede. Učenici u školskom orkestru kao da su trenutno na
pauzi, šale se između numera, pa Fej čeka i čita. Knjiga je tanka zbirka
pesama Alena Ginzberga, a ona opet, možda već stoti put, čita onu o
suncokretima, i svakog puta sve je uverenija da je pesma o njoj. Pa
dobro, ne baš. Zna da je pesma zapravo o tome kako Ginzberg sedi na
brežuljcima Berklija i netremice gleda vodu, utučen. Ali što je više čita,
to se više pronalazi u njoj. Kada Ginzberg piše o „kvrgavom čeličnom
korenju drveća mašinerije”, lako bi mogao da opisuje fabriku
KemStara. „Masna voda na reci” lako bi mogao da bude Misisipi. A
suncokretovo polje koje on opisuje isto tako moglo bi da bude to
ajovsko polje kukuruza ispred nje, koje od škole deli rasklimatana
ograda od bodljikave žice, polje nedavno uzorano i zasađeno,
zatalasano ćebe crne, mokre, klizave zemlje. Kad se na jesen nastavi
škola, polje će vrveti od plećatih biljaka, pravih kao kičma, oklopljenih
kukuruzom i spremnih, konačno, da budu posečene, da se slabunjave
skljokaju tamo gde ih prerežu kod kolena. Fej sedi i čeka da orkestar
ponovo zasvira i razmišlja o tome - žetvi - kako je to uvek rastuži, kako
kukuruzna polja u novembru liče na bojišta, posečene biljke oljuštene i
nalik kostima, stabljike kukuruza kao delimično zakopane butne kosti
koje oštro štrče iz tla. Posle toga studeno se bliži još jedna ajovska zima
- prvi tanki snežni pokrivači krajem jeseni, prvi novembarski mraz,
pusta januarska tundra u koju se to mesto pretvori. Fej zamišlja kakva
će biti čikaška zima, i pretpostavlja da će biti bolja, toplija, da će je
grejati sav onaj saobraćaj i kretanje i beton i struja, sva ona topla
ljudska tela.
Kroz zid čuje kako neko krešti na nekom duvačkom instrumentu, i
osmehuje se na tu buku, na uspomenu na tu buku. I sama je nekada bila
muzičar - jedna od duvača, jedna od onih što kukuriču svojim
instrumentima. I od toga je morala da odustane nakon što su joj počeli
napadi panike.
Tako su lekari rekli da se to zove - napadi panike - što njoj nije
zvučalo tačno. Nije imala utisak da panici; pre joj se činilo da joj nešto
na silu i sistematski umrtvljuje čitavo telo. Nalik zidu televizora koji se
isključuju jedan po jedan - kako se slika na svakom TV-u skuplja u tačku
pre nego što sasvim nestane. Takav je utisak imala, da joj se, kada
napad počne, sužava vidno polje i da istinski pogledom može da
obuhvati i usredsredi se samo na nešto sitno, tačku u širem polju,
obično svoje cipele.
Isprva se činilo da joj se to događa samo kada razdraži oca, kada
uradi nešto - kao kada je odvela one dečake u atomsko sklonište - čime
ga naljuti. Ali kasnije su napadi nastupali i u trenucima kada bi mogla
da ga razdraži, kada ima priliku da podbaci pred njim, čak i ako još nije
podbacila.
Primer: koncert.
Školskom orkestru pridružila se nakon što je slušala zanimljiv
snimak Peće i vuka.62 Želela je da svira violinu, možda čelo, ali
upražnjenih mesta bilo je samo u duvačkoj sekciji. Dali su joj obou -
bila je besjajno crna, tu i tamo skinute boje, klapne su joj nekada bile
srebrne ali sada su bile mat-smeđe, a čitavom njenom dužinom pružala
se dugačka, duboka ogrebotina. Učiti obou bila je muka trubljenja i
kreštanja, promašenih nota, malih prstiju koji joj sklizavaju s klapni jer
još ne mogu da se pomeraju nezavisno od ostatka ruke. Njoj se to ipak
dopadalo. Sviđalo joj se što baš oboa daje ton za štimovanje na početku
probe. Volela je tu postojanost, to snažno, čisto A koje svira i u koje se
čitava grupa usidri. Dopadao joj se težak položaj u kome mora da svira,
da sedi uspravno i drži je ispred sebe, s laktovima pod pravim uglom.
Uživala je čak i u probama. U drugarstvu. U tome što svi streme
zajedničkom cilju. U sveopštem utisku visokih umetničkih
sposobnosti. U veličanstvenom zvuku koji zajedno umeju da proizvedu.
Na njihovom prvom koncertu, svaki muzičar će imati vrlo mali solo.
Ona je svoj vežbala mesecima, dok note nisu bile u njoj, dok nije mogla
savršeno da ga odsvira a da i ne gleda partituru. Za nastup se sva
doterala, a onda je te večeri pogledala publiku i videla svoju majku, koja
joj je mahnula, i oca, koji je čitao program. U njegovoj usredsređenosti,
u ozbiljnosti s kojom je proučavao program, u tome kako ga je pomno
razmatrao, bilo je nečega od čega se Fej jednostavno prestravila.
Sinu joj jedna misao: Šta ako zabrljam?
Dotada uopšte nije razmišljala o tome. I naprasno, kakvu god
čaroliju da je prizivala dok je vežbala, sada nije mogla da prizove. Nije
mogla da razbistri glavu, da se pusti kao što se puštala na probama.
Dlanovi su joj ovlažili a prsti joj se ohladili. Do pauze boleli su je i glava
i stomak, a ispod miške imala je tamne mrlje od znoja. Osećala je
neodložnu potrebu da piški, ali kada je stigla u toalet, shvatila je da ne
može. Onda, na drugoj polovini koncerta, počela je da je hvata
vrtoglavica, da joj se stežu grudi. Kada je dirigent uperio palicu da joj
da znak za solo, Fej nije mogla da svira. Vazduh joj je zapinjao u grlu.
Uspela je da iscedi samo mali jauk, kratak i bespomoćan brektaj. Tada
se sva lica okrenuše prema njoj. Svi su je gledali. Čula je kako muzika
dopire odnekud drugde, ali zvučala je daleko, kao da je pod vodom.
Svetlost u koncertnoj dvorani kao da se prigušivala. Zagledala se u
cipele. Prevalila se sa stolice. Izgubila je svest.
Lekari su rekli da je sve u redu.
„Medicinski gledano”, brzo su dodali. Terali su je da diše u mrku
papirnu kesu i utvrdili joj „hroničnu bolest nerava”. Otac ju je gledao,
zgrožen i potresen. „Zašto si to uradila?”, upitao je. „Ceo grad je
gledao!” Na to su se njoj nervi iznova zapalili, usled njegovog
razočaranja zbog njenog napada panike u spoju s njenom zabrinutošću
da je ne spopadne još jedan pred njim.
Zatim su napadi panike počeli da je obuzimaju čak i u okolnostima
koje nemaju nikakve veze s njenim ocem, u trenucima koji su inače
izgledali bezazleni, uravnoteženi i mirni. Vodila bi najobičniji razgovor
a onda bi joj se iznebuha, bez ikakvog razloga, javila ta otrovna misao:
Šta ako zabrljam?
I ma koliko vedro bilo to što je Fej malopre govorila, to se naglo
uznosilo do užasnih razmera: Da li je glupa, bezosećajna, tupoglava,
dosadna? Razgovor se pretvarao u strašan ispit na kome lako može da
padne. Obuzimao ju je osećaj usude spojen sa onim telesnim
mehanizmima za borbu ili bekstvo - glavobolje, jeza, crvenjenje,
znojenje, hiperventiliranje, ježenje kože - zbog čega je sve bilo još gore
jer je od samog napada panike bolnije bilo samo da taj napad vidi neko
drugi.
 Trenuci kada podbaci pred drugima, ili trenuci kada naslućuje
mogućnost da podbaci pred ljudima - oni su umeli da izazovu napad. Ne
svakog puta, ali ponekad. Toliko često da je usvojila izvesno
samozaštitničko ponašanje: postala je neko ko nikada ne zabrlja.
Neko ko nikada ni u čemu ne podbacuje.
Bilo je lako: što se u sebi više plašila, to je spolja bila savršenija.
Svaku moguću kritiku otupljivala je besprekornošću. Uživala je
naklonost ljudi zato što je bila upravo onakva kakva oni žele da bude.
Imala je sve petice. Osvojila je sve akademske nagrade koje škola
dodeljuje. Kada bi nastavnica zadala poglavlje iz neke knjige, Fej bi
uzela i pročitala je celu. Pa bi pročitala sve knjige istog pisca dostupne
u gradskoj biblioteci. Nije postojao nijedan predmet u kome se nije
odlikovala. Bila je uzorna učenica, uzorna građanka, išla je u crkvu,
volontirala. Svi su govorili da je bistra. Bila je lako dopadljiva, umela
odlično da sluša, nikada nije bila zahtevna ili kritički nastrojena. Uvek
se smešila i klimala glavom, uvek bila prijatna. Bilo je teško ne voleti je,
pošto nije imalo šta da se ne voli - bila je uslužna, poslušna,
požrtvovana, popustljiva, bilo je lako slagati se s njom. Njena spoljašnja
ličnost nije imala oštrih ivica s kojima možeš da se sudariš. Svi su se
slagali da je vrlo fina. Za nastavnike, Fej je bila odlična učenica, mirni
genije iz zadnjeg dela učionice. Ushićeno su govorili o njoj na
zborovima, posebno ukazujući na njeno vladanje i polet.
Fej je znala da je sve to jedna složena duhovna igra. Znala je da je
duboko u sebi folirant, samo obična prosečna devojka. Ako i izgleda da
ima sposobnosti koje nema niko drugi, to je samo zato što se više
trudi, razmišljala je, i da je dovoljan jedan neuspeh pa da i ostatak sveta
vidi pravu Fej, istinsku Fej. Zato nikada nije podbacivala. A razmak
između prave Fej i lažne Fej, u njenoj glavi, stalno se širio, kao kada se
brod otisne od pristaništa pa mu se kuća polako gubi iz vidika.
To je imalo cenu.
Kada si neko ko ni u čemu ne podbacuje, druga strana toga je da
nikada ne radiš ništa u čemu bi mogao da podbaciš. Nikada ne radiš
ništa rizično. Kod ljudi kojima naizgled sve ide od ruke prisutan je
izvestan suštinski nedostatak hrabrosti. Fej je, na primer, odustala od
oboe. Da se nikada nije bavila sportom razume se samo po sebi.
Pozorište očigledno nije dolazilo u obzir. Odbijala je gotovo sve pozive
na žurke, društvena okupljanja, igranke, popodneva na reci, noći u
kojima se pije oko vatre u nečijem dvorištu. Sada mora da prizna da
usled toga zapravo uopšte nema bliskih drugova.
 Prijavljivanje na Serkl bio joj je prvi rizičan postupak otkad zna za
sebe. I ono kako je igrala na maturskoj večeri. I ono kada je spopala
Henrija na igralištu. Rizično. A sada se oseća kažnjenom zbog toga.
Grad je prezire, a Henri ju je osramotio - takva je cena
samopotvrđivanja.
Šta se promenilo? Šta je nadahnulo tu novu smelost? U stvari, bio je
to jedan stih upravo iz te pesme, Ginzbergove pesme o suncokretu, stih
koji kao da je napisan tačno za nju, kratak potres koji kao da ju je
šamarom prenuo iz sna. Ukratko je iznosio njeno mišljenje o njenom
životu, još dok nije ni znala da tako misli:

Jadni uveli cvete? kada si zaboravio da si cvet?

Kada je zaboravila da je kadra za smelost? Kada je zaboravila da

smelost stalno ključa u njoj? Okreće na kraj knjige i opet proučava
autorovu fotografiju. Pred njom je taj poletni mladić, blago
razbarušene kratke kose, sveže obrijan, u vrećastoj beloj košulji,
upasan, i sa okruglim naočarima sa okvirima od kornjačevine koje liče
na Fejine naočare. Stoji na nekom krovu negde u Njujorku - iza njega
gradske antene, a iza njih maglovita obličja oblakodera.
Kada je otkrila da će Ginzberg sledeće godine biti gostujući
profesor na Serklu, Fej se smesta prijavila za tu školu.
Ponovo se naslanja na zid od cigle. Kako bi bilo biti u njegovom
prisustvu, u prisustvu čoveka koji živi tako punim životom? Boji se šta
bi radila na njegovom času: verovatno bi šiznula. Na licu mesta spopao
bi je napad panike. Bila bi kao snuždeni pripovedač pesme o
suncokretu: Grešni namučeni matori stvor.
Ali sada se vraća orkestar.
Muzičari se okupljaju i Fej ih čuje kako se zagrevaju. Sluša tu
kakofoniju. Oseća je kroz kičmu tu gde se naslanja na zid. A kada se
okrene da priljubi obraz uz toplu ciglu, kod daljeg kraja zgrade vidi neki
pokret: Neko je upravo zavio za ugao. Neka devojka. Svetloplavi
pamučni džemper, plava kosa u složenoj frizuri. To je, vidi Fej,
Margaret Švingl. Gura ruku u torbicu, vadi cigaretu, pripaljuje je,
izbacuje onaj prvi dim uz slabašno malo fu. Još je nije primetila, ali
hoće, samo je pitanje vremena, a Fej ne želi da je ova uhvati u tome što
radi. Polako, da ne uznemiri žbunje oko sebe, Fej gura ruku u torbu i
zamenjuje Ginzbergovu zbirku prvom knjigom koju napipa, Usponom
američke nacije, udžbenikom iz istorije. Na koricama se nalazi bronzani
kip Tomasa Džefersona okružen jarkom modrozelenkastom bojom. To
radi da bi, kada je Margaret konačno spazi, a spazi je brzo, pa joj priđe i
pita je „Šta radiš?”, mogla da odgovori „Domaći zadatak”.
„Aha”, veli Margaret, i to joj ima smisla, pošto svi znaju da je Fej
marljiva, posvećena pametnica koja je dobila stipendiju. I tako Fej ne
mora da objašnjava svoje dublje porive, da tu čita sumnjivu poeziju i
pravi se da je oboistkinja.
„Koji domaći zadatak?”, pita Margaret.
„Iz istorije.”
„Zaboga, Fej. Dosadno.”
„Da, stvarno jeste”, kaže Fej, ali boji se da zvuči neiskreno. Jer,
naravno, voli školu. Ili je možda tačnije reći da voli što joj škola ide od
ruke.
„Ja jedva čekam da završim”, veli Margaret. „Hoću da završim s
tim.”
„Da”, kaže Fej. „Brzo će to.” A ta činjenica, da se brzo bliži kraj
polugodišta, u poslednje vreme ispunjava je zebnjom. Jer ona obožava
jasnoću koju škola donosi: usmerenost prema jednom jedinom cilju,
očigledna očekivanja, to što svi znaju da si dobar ako vredno učiš i na
ispitima dobijaš dobre ocene. Ostatak tvog života, međutim, ne
ocenjuje se tako.
„Čitaš li često ovde?”, pita Margaret. „Iza zgrade?”
„Ponekad.”
Margaret se zagleda u crno polje kukuruza pred njima i kao da to
razmatra. Odbija dimiće iz cigarete. Fej se povodi za njom, belo gleda
preda se i trudi se da bude uzdržana.
„Znaš”, kaže Margaret, „oduvek sam znala da sam posebno dete.
Oduvek sam znala da imam izvesne talente. Da me svi vole.”
Fej klima glavom, da se složi, možda, ili da pokaže kako sluša, sa
zanimanjem.
„I znala sam da ću izrasti u posebnu ženu. Oduvek sam to znala.”
„Aha.”
„Bila sam posebno dete i izrašću u posebnu osobu.”
„Već jesi”, kaže Fej.
„Hvala. Biću posebna žena koja će se udati za posebnog muškarca i
imaćemo sjajnu decu. Znaš? Oduvek sam mislila da će se to ostvariti.
Da mi je to sudbina. Da će život biti udoban. Da će biti sjajno.”
„I hoće”, kaže Fej. „Sve to.”
„Da. Valjda”, veli Margaret. Gasi cigaretu na zemlji. „Ali ne znam šta
bih. Sa životom.”
„Ni ja”, kaže Fej.
„Stvarno? Ti?”
„Da. Nemam pojma.”
„Mislila sam da ideš na fakultet.”
„Možda. Verovatno ne. Mama ne želi da idem. A ni Henri.”
„Aha”, veli Margaret. „Da, razumem.”
„Možda ću ga odložiti za godinu-dve. Da sačekam da se sve smiri.”
„To bi možda bilo mudro.”
„Možda još malo ostanem ovde.”
„Ja ne znam šta bih volela”, kaže Margaret. „Valjda Džulsa?”
„Naravno.”
„Džuls je sjajan, valjda. Hoću reći, baš, baš je sjajan.”
„Tako je sjajan.”
„Jeste, zar ne?”
„Jeste!”
„Dobro”, kaže ona. „Dobro, hvala.” Pa ustaje, otire prljavštinu i gleda
Fej. „Ej, vidi, izvini što se ponašam ovako uvrnuto.”
„U redu je”, kaže Fej.
„Molim te, nemoj nikome da kažeš.”
„Neću.”
„Ne verujem da bi drugi razumeli.”
„Nikome neću reći.”
Margaret klima glavom i kreće, kada neočekivano stane i opet se
okrene prema Fej. „Hoćeš da svratiš ovog vikenda?”
„Da svratim gde?”
„Kod mene, ludice. Da dođeš kod nas na večeru.”
„Kod tebe?”
„U subotu uveče. Ocu mi je rođendan. Priredićemo mu žurku
iznenađenja. Hoću da dođeš!”
„Ja?”
„Da. Ako ćeš ostati u gradu nakon što završimo srednju, zar ne
misliš da treba da se družimo?”
„Aha, dobro, važi”, kaže Fej. „Važi. To bi bilo super.”
„Sjajno!”, veli Margaret. „Nemoj nikome da govoriš. To je
iznenađenje.” Osmehuje se i razmetljivo odlazi, zalazi za ugao i nestaje.
Fej se opet naslanja na zid i shvata da orkestar svira punom parom.
Nije primetila. Krupan trup od zvuka, veliki krešendo. Ophrvana je
Margaretinim pozivom. Kakva pobeda. Kakvo zaprepašćenje. Sluša
orkestar i oseća se ogromnom. Nalazi da je muzika prigušena zidom
čini svesnijom njene fizikalnosti, da, kada je ne čuje tačno, i dalje može
da je oseti, njene titraje, nalik talasima. Ono brujanje. Zbog zida uz koji
pripija lice doživljaj je drugačiji. Nije više muzika već ukrštanje čula.
Jasno joj je da muzika iziskuje trenje, udaranje i gudanje po žici, drvetu,
koži. Pogotovo pred kraj dela. Kada, glasnije, može da oseti veće note.
Ne neodređeno, već kao treperenje, kao dodir. I to osećanje silazi joj
kroz grlo, sad kao veliki titraj zvuka, lupnjava u njoj. Ono pevuši nju.
Evo šta voli više od svega: koliko brzo nešto ume da je pogodi -
muzika, ljudi, život - koliko brzo ume da je iznenadi, neočekivano,
poput udarca.
 6.

KATKADA PROLEĆE KAO da nastupi odjednom. Drveće procveta, iz

kukuruznih polja blatnjavih od kiše izvijaju se prvi zeleni izdanci, sve
se obnavlja, počinje, a za izvesne učenike završne godine, to je vreme
nade i optimizma: bliži se svečana dodela svedočanstava, a devojke -
one u stalnim vezama, one što sanjare o venčanjima, vrtovima i
klincima - počinju da govore o srodnim dušama, kako osećaju to,
sudbinu, tu neizbežnu ruku kobi, kako jednostavno znaju. Nežni pogledi
puni obožavanja i ustreptalo srce - Fej ih sažaljeva, a onda ponekad
sažaljeva sebe. Njoj kao da nedostaje malo suštinske romantike u
životu. Sve joj to - ljubav - izgleda tako proizvoljno. Tako slučajno. Isto
tako lako može da bude ili ovo ili ono, isto tako lako može da bude ovaj
ili onaj muškarac.
Uzmimo Henrija.
Zašto baš Henrija?
Njih dvoje sede jedne noći na obali reke i bacaju kamenčiće u vodu,
čačkaju po pesku i bojažljivo pokušavaju da se šale i vode razgovor, a
evo šta se njoj mota po glavi: Zašto sam ovde s njim7.
Jednostavno je. Zato što je Pegi Votson jesenas pokrenula jednu
glupavu glasinu.
Pegi je dogalopirala do Fej posle domaćinstva, sva nasmejana i
uzbuđena. „Znam jednu tajnu”, rekla joj je, pa ju je zadirkivala do kraja
dana, krišom joj na trigonometriji dodavši poruku: Znam nešto što ti ne
znaš.
„Dobra je”, rekla je na ručku. „Prvoklasno sočna. Izuzetna i vredna
pažnje.”
„Podeli je sa mnom.”
„Bolje da sačekaš”, rekla je. „Do posle škole. Biće ti bolje da sediš.”
Pegi Votson, neodređena drugarica od trećeg osnovne, iz iste ulice,
kući se vraćaju istim autobusom, nešto najbliže „najboljoj drugarici”.
Kad su bile male, igrale su izvesnu igru u kojoj su svim voštanim
bojicama iz kutije, na čitavim blokovima papira pisale „Volim te”
različitim bojama, slovima, šarama. Toga se dosetila Pegi. Nije mogla
da prestane. Za nju to nikada nije zastarevalo. Omiljeni joj je bio crtež
srca sa Volim te napisanim u krugu. „Krug, znači da nema ni početka ni
kraja”, rekla je. „Razumeš? Samo ide? Unedogled!”
Toga dana posle škole Pegi je bila ushićena, razdragana krupnim
glasinama i zabrinjavajućim vestima: „Sviđaš se jednom dečaku!”
„Nije istina”, rekla je Fej.
„Jeste. Stopostotno. Čula sam iz pouzdanog izvora.”
„Ko ti je rekao?”
„Usne su mi zapečaćene”, rekla je Pegi. „Zaklela sam se u sve živo.”
„Ko je taj dečak?”
„Jedan iz našeg razreda.”
„Koji?”
„Pogodi!”
„Neću da pogađam.”
„Hajde! Pogodi!”
„Reci mi.”
Ali Fej to nije zaista zanimalo. Nije želela da se bakće time. Bila je
samica i držala se za sebe, sasvim zadovoljna tom etiketom. Zašto ljudi
ne mogu naprosto da je ostave na miru?
„Dobro”, rekla je Pegi. „U redu. Nema pogađanja. Nema igara. Sve ću
ti istrtljati. Nadam se da si spremna.”
„Spremna sam”, rekla je Fej i čekala, a čekala je i Pegi, uživajući u
tome, netremice gledajući Fej, kao pravi obešenjak, a Fej je trpela tu
dugu dramsku pauzu dok više nije mogla da izdrži. „Dođavola, Pegi!”
„Dobro, dobro”, rekla je ona. „Henri! Henri Anderson! Njemu se
sviđaš!”
Henri. Fej nije znala šta očekuje, ali to nije očekivala. Henri? Njega
nikada nije ni uzela u razmatranje. Jedva da je uopšte bio prisutan u
njenim mislima.
„Henri”, rekla je Fej.
„Da”, rekla je Pegi. „Henri. To je sudbina. Vas dvoje ste suđeni jedno
drugom. Ni prezime ne bi morala da menjaš!”
„E baš bih! Andresen, Anderson, nije isto.”
„Ipak”, rekla je Pegi, „baš je sladak.”
Fej je otišla kući i zaključala se u svoju sobu. Prvi put ozbiljno je
uzela u obzir mogućnost da ima dečka. Sedela je na postelji. Nije
mnogo spavala. Malo je plakala. Do sutradan ujutru zaključila je da joj je
do Henrija, začudo, zapravo prilično stalo. Uverila je sebe da joj se
oduvek sviđalo kako on izgleda. Čvrsta građa srednjeg beka.
Neupadljivo držanje. Možda joj se dopadao sve to vreme. U školi joj je
sada izgledao drugačiji - ružičastiji, življi, naočitiji. Nije znala da je Pegi
učinila i njemu isto što i njoj. Čitavog dana dosađivala mu je
nagoveštajima o izvesnoj devojci kojoj se dopada. Kasnije mu je otkrila
da je u pitanju Fej. On je tog dana došao u školu i video je, i nije mogao
da shvati kako nikada nije primetio koliko je lepa. Koliko je ljupka i
prirodna. Kakve se vatrene oči kriju iza onih velikih okruglih naočara.
Nedugo potom počeli su da se zabavljaju.
Fej sada misli da je ljubav takva. Da nekoga volimo zato što taj neko
voli nas. Da je ljubav samoživa. Najbolje je da to bude sasvim jasno i da
se ne dozvoli da pometnju u taj odnos unose apstrakcije kao što su kob
i sudbina. Na kraju krajeva, Pegi je mogla da izabere bilo kog dečaka iz
škole.
Eto šta joj proleće kroz glavu večeras na obali reke, kuda ju je Henri
doveo da joj se, veruje ona, izvini. Bojažljiv je još od one noći na
igralištu. Od onog nemilog događaja posle maturske večeri.
Razgovaraju o tome, ali uvijeno. Ne govore ništa određeno. „Izvini
zbog... znaš”, kaže on, a njoj bude krivo zbog njega, što tako klone kada
se bavi time. Razdražljivo je skrušen i pokajnički raspoložen. Nosi joj
školsku torbu kući, hoda korak iza nje, spuštene glave, kupuje joj još
cveća i bombona. Katkada, u nastupima samosažaljenja, reći će nešto
kao: „Bože, koliko sam glup!” Ili će je pitati da idu u bioskop pa će, pre
nego što ona stigne da prihvati, reći nešto kao: „Ako i dalje hoćeš da mi
budeš devojka, to jest.”
Sve se zbiva nasumice. Da je Fej pohađala drugu školu. Da su joj se
roditelji odselili. Da je Pegi tog dana bila bolesna. Da je izabrala drugog
dečaka. I tako dalje. Hiljadu permutacija, milion mogućnosti, a bezmalo
sve sprečavaju je da sedi s Henrijem tu u pesku.
On je večeras kotao živaca, stiska i otvara šake, čačka po zemlji,
baca kamenje u vodu. Ona pijucka koka-kolu iz boce i čeka. Dovde je
osmislio, da je samu dovede ovamo, na obalu reke. Ali sada ne zna šta
da radi. Klima se napred-nazad na pesku, udara rukom nekog insekta
ispred lica, sedi krut i napet kao nervozan konj. Nju njegovo mučenje
razdražuje. Ona pije koka-kolu.
Reka večeras miriše na ribu - vlažno i smrdljivo kao pokvareno
mleko i amonijak - a Fej se seća kako je jedan jedini put sa ocem bila na
njegovom čamcu. Pokazivao joj je kako se peca. To mu je bilo važno.
Odrastao je kao ribar. Kad je bio mali, to mu je bio posao. Ali njoj se to
nije dopalo. Ni glistu na udicu nije mogla da stavi a da se ne rasplače -
kako joj se obavijala oko prsta i kako je iz nje kuljalo nešto smeđe i
lepljivo kada joj probije kožu.
Henri je sada podseća na tu glistu: samo što ne pukne.
Zure u reku, i plavi plamen azotare, mesec, svetlost što se prelama
na vodi i rasipa. Desetak metara odatle poskakuje boca. Kraj lica
prozuji joj buba. Talasi zapljuskuju obalu onako ritmički, i što duže
ćutke sede tamo, to se njoj više čini da reka diše - kako se sabija i širi,
naglo nailazi i odlazi, kako voda miluje stene dok se povlači.
Henri se napokon okreće prema njoj i progovara. „Ej, slušaj, hoću
nešto da te pitam.”
„Dobro.”
„Ali... ne znam mogu li”, veli on. „Mogu li to da te pitam.”
„Zašto da ne?”, kaže ona. I pogleda ga, vidi ga i shvati da to nije
učinila - istinski ga pogledala - otkada? Čitave večeri? Izbegavala je
njegov pogled jer se stidela zbog njega i malo ga prezirala, a sada ga
zatiče smrknutog i namrgođenog.
„Želim da...”, kaže on, ali zastane. I ne završi rečenicu. Umesto toga,
brzo joj se prigne i poljubi je.
Poljubi je žestoko.
Kao što ju je poljubio one noći na igralištu, i nju to iznenadi - njegov
neočekivani ukus, njegova toplota koja prianja uz nju, naftni miris
njegovih ruku koje je sada drže za glavu. Zatiče je njegova silovitost, to
kako joj pritiska usta na usta, kako joj gura jezik između usana. Ljubi je
kao da je u pitanju borba. Ona pada unazad na pesak a on naleže na nju,
preko nje, još je držeći za glavu i neobuzdano ljubeći. Nije baš grub. Ali
nametljiv je. Prvi poriv joj je da ustukne. On je steže, snažno se
priljubljuje uz nju. Sudaraju se prednjim zubima, ali on ne prestaje.
Nikada Henrija nije osetila tako izrazito i divljački muškog. Ne može da
se mrdne pod njegovom težinom, a sada oseti i druge telesne zahteve -
koža joj je hladna, trbuh pun kole, mora da podrigne. Mora da se
izmigolji i da pobegne.
Upravo tada on prestaje, odmiče se za nekoliko centimetara i gleda
je. Henri je, vidi ona sada, na strašnim mukama. Lice mu je u
čvorovima. Pilji u nju krupnim molećivim očajničkim očima. Čeka da se
ona pobuni. Čeka da mu kaže Ne. Ona se upravo sprema, ali se suzdrži. I
to će biti taj trenutak, kasnije u toku noći, nakon što sve bude gotovo,
nakon što je Henri odveze kući, dok bude bdela do zore i razmišljala o
tome, najviše će je zbunjivati upravo taj trenutak: kad je imala priliku
da utekne, ali nije.
Ona ne kaže Ne. Ne kaže baš ništa. Jednostavno pogleda Henrija u
oči. Možda - mada nije sasvim sigurna u to - možda čak klimne glavom:
Da.
I tako Henri opet prione, obnovljene snage. Ljubi je, liže joj uvo,
grize je za vrat. Povlači ruku dole, između njih, a ona čuje kako se
otkopčavaju razni mehanizmi - kaiš i kopča, rajsferšlus.
„Zažmuri”, kaže on.
„Henri.”
„Molim te. Zažmuri. Pravi se da spavaš.”
Ona ga ponovo pogleda, njegovo lice pukih nekoliko centimetara od
svog, zatvorenih očiju. Sasvim je obuzet nečim, nekom neizrecivom
potrebom. „Molim te”, kaže, pa je hvata za ruku i vodi je dole. Fej vuče u
suprotnom pravcu, slabašno se opirući dok on ne ponovi „Molim te” i
ne povuče je jače a ona pusti da joj ruka omlitavi, pusti ga da radi šta
hoće. On se izvlači iz pantalona i vodi joj ruku do kraja, između nabora
na pantalonama, pod gaće. Kada ga dodirne, on poskoči.
„Ne otvaraj oči”, kaže joj.
I ona ih ne otvara. Oseća ga kako se trlja uz nju, kako joj klizi preko
prstiju. To je neodređeno osećanje, udaljeno od sveta pravih stvari. On
joj se pripija licem uz vrat i pumpa kukovima, i ona shvati da on plače,
da tiho jeca, da njegove tople suze prave lokvicu tamo gde se on
naslanja na nju.
„Izvini”, kaže on.
Fej ima utisak da bi trebalo da se zgrozi, ali ponajviše joj ga je žao.
Krivo joj je zbog Henrija, što očajava i grize ga savest, što ga razdiru
sirove potrebe, što je večeras tako beznadežno navro. I zato ga privlači
bliže i steže ga jače, a onda, iznenada, uz veliki drhtaj i topao pljusak,
sve je gotovo.
Henri onemoća, stenje, pada na nju i plače.
„Izvini”, stalno ponavlja.
Sklupčan je uz nju i, u njenoj ruci, brzo mu se smanjuje. „Izvini,
molim te”, kaže. Ona mu govori da je u redu. Lagano ga gladi po kosi,
grli ga dok mu se telo mreška od jecaja.
To sigurno nije ono na šta ljudi misle kada govore o kobi, romantici i
sudbini. Ne, sve su to ukrasi, zaključuje Fej, uresi koji skrivaju tu jednu
sumornu činjenicu: da Henrijem večeras ne gospodari ljubav već pre
katarza, obično staro životinjsko rasterećenje.
On joj cmizdri u grudi. Ruka joj je lepljiva i hladna. Prava ljubav,
pomišlja. I zamalo ne prasne u smeh.
 7.

POSTOJE DVA USLOVA, kaže Margaret, za večeru kod Švinglovih. Prvi,

da Fej ode u apoteku po jedan paket. Drugi, da nikome ne govori.
„Šta je u paketu?”, pita Fej.
„Slatkiši”, kaže Margaret. „Čokolade i tome slično. Bombone. Moj
tata ne želi da jedem takvu hranu. Kaže da moram da pazim na liniju.”
„Ti ne moraš da paziš na liniju.”
„To sam mu i ja rekla! Zar ne misliš da to nije u redu?”
„Baš nije u redu.”
„Hvala”, kaže ona. Gladi suknju, pokretom koji kao da je nasledila od
majke. „Dakle, kada budeš otišla po njega, možeš li da se praviš da je
tvoj?”
„Važi. Naravno.”
„Hvala ti. Već sam platila. Naručila sam na tvoje ime, da se ne bi
drali na mene.”
„Razumem”, kaže Fej.
„Za mog tatu večera će biti iznenađenje. Zato, kada ga budeš videla
u apoteci, reci mu da te večeri ideš na sudar. S Henrijem. Da zametneš
trag.”
„Dobro, hoću.”
„Još bolje, svima reci da te večeri ideš na sudar.”
„Svima?”
„Da. Nikome ne govori da dolaziš kod mene.”
„U redu.”
„Kad bi ljudi znali da dolaziš kod mene, tata bi mogao da otkrije i
nešto bi posumnjao. Znam da ne bi volela da pokvariš iznenađenje.”
„Naravno da ne bih.”
„Ako ikome budeš rekla, to će sigurno stići do mog tate. On je
odlično povezan. Valjda nisi već nekome rekla?”
 „Nisam.”
„U redu, dobro je. Dobro je. Samo zapamti. Idi u apoteku po paket. I
reci da ideš na sudar s Henrijem.”
Žurka će biti nezaboravna. Margaret je obećala balone, konfete,
majčine čuvene pihtije od lososa, tortu sa tri različita sloja, domaći
sladoled od vanile, a možda će posle toga čak uzeti kabriolet da se iz
uživanja voze noću duž reke. Fej se oseća tako posebnom što je
izabrana za tu prigodu.
„Hvala ti što si me pozvala”, kaže ona Margaret, na šta je Margaret
nežno dodirne po ramenu i kaže: „Drugačije ne bih htela.”
Uveče na dan zabave, Fej je u svojoj sobi i pokušava da se odluči
između dve verzije iste haljine, otmene letnje haljinice - jedne zelene,
jedne žute. Obe su kupljenje za posebne prilike kojih se Fej više ne seća.
Verovatno u vezi s crkvom. Gleda se u ogledalo i drži jednu ispred sebe,
pa onda drugu.
Na njenoj postelji, rasprostrta preko ćebadi i jastuka, leži
papirologija iz Čikago Serkla. Dokumenti i obrasci koji će joj, kada budu
dostavljeni, i zvanično čuvati mesto u brucoškoj klasi 1968. Moraće da
ih pošalje najkasnije u roku od nedelju dana. Već ih je popunila,
mastilom, najurednijim rukopisom. Svake večeri širi tako taj materijal,
brošure i pamflete, u nadi da će joj se nešto kazati, u nadi da će videti
nešto što će je konačno ubediti da ode ili ostane.
Kad god oseti da je blizu odluke, neka briga je potera u suprotnom
pravcu. Pročita još neku Ginzbergovu pesmu i pomisli: Idem u Čikago.
Gleda brošure i čita o najsavremenijem kampusu i zamišlja sebe negde
gde su svi studenti pametni i ozbiljni i gde je neće čudno gledati kada
dobije još jednu peticu na kontrolnom iz matematike, i pomisli:
Sigurno idem u Čikago. Ali onda zamisli kako će svi u gradu reagovati
ako bude otišla, ili, još gore, ako se vrati, što je otprilike nešto
najsramotnije na celom svetu. Ako ne uspe da se snađe na Serklu pa
bude morala da se vrati, ceo grad će je ogovarati i prevrtati svojim
zbirnim očima. Zamisli to i pomisli: Ostajem u Ajovi.
I tako to ide, to strašno klatno.
Ali može da se odluči makar za nešto: za žutu haljinu. Žuta boja joj
je nekako svečanija, razmišlja, primerenija rođendanu.
U prizemlju zatiče majku kako gleda vesti. Ponovo prilog o
studentskim demonstracijama. Nova noć, pregažen novi univerzitet.
Studenti se naguraju u hodnike i neće da izađu. Zauzmu kancelariju
dekana i rektora. Tamo spavaju, tačno tamo gde ljudi rade.
 Fejina majka to gleda na televiziji, zija u ta čudna zbivanja u svetu.
Svake večeri sedi na kauču i bulji u Voltera Kronkajta. Događaji u
poslednje vreme izgledaju nestvarno - zaposedanja univerziteta,
nemiri, atentati.
„Velika većina studenata na fakultetima nije sklona nasilju”,
objašnjava novinar. Intervjuiše devojku lepe kose u mekom vunenom
džemperu koja mu govori koliko se svi drugi studenti ne slažu sa
ekstremistima. „Mi samo želimo da idemo na nastavu i dobijamo
dobre ocene i podržavamo naše momke u inostranstvu”, kaže ona,
smešeći se.
Sledi rez pa široki kadar hodnika punog studenata: bradatih,
dugokosih, raščupanih, kako izvikuju parole i sviraju.
„Bože me sačuvaj”, kaza Fejina majka. „Pogledaj ih. Liče na
beskućnike.”
„Izlazim”, reče Fej.
„Verovatno su nekada bili dobri dečaci”, kaže njena majka.
„Verovatno su upali u loše društvo.”
„Imam sastanak večeras.”
Majka je najzad pogleda. „E pa, baš lepo izgledaš.”
„Vratiću se do deset.”
Prolazi kroz kuhinju, gde njen otac odvrće gornji deo aparata za
filter-kafu. Kuva kafu i pravi sendvič, spremajući se za noćnu smenu u
KemStaru.
„Zdravo, tata”, kaže ona, a on joj kratko mahne. U uniformi je, sivom
kombinezonu s logotipom KemStara, onim isprepletenim K i S na
grudima. Nekada se šalila s njim da će, ako ukloni to K, ličiti na
Supermena. Ali odavno se nisu tako šalili.
Ona otvara spoljašnja vrata kada je on zaustavi. „Fej”, kaže.
„Da?”
„Momci iz fabrike pitaju za tebe.”
Fej zastaje na vratima, jednom nogom u kući a jednom napolju.
Osvrće se i gleda tatu. „Stvarno? Zašto?”
„Zanima ih šta je s tvojom stipendijom”, kaže on dok skida gornji
deo aparata. „Pitaju kada odlaziš na fakultet.”
„Uh.”
„Mislio sam da smo se dogovorili da nikome ne govorimo.”
Načas stoje ćutke, otac zahvatajući kašike zrna kafe, Fej stežući
kvaku.
„To nije nešto čega moraš da se stidiš”, kaže ona. „Što su me primili
na fakultet i što sam dobila stipendiju. To ne znači - kako si ono rekao?
Da se pravim važna?”
On tada prestane da petlja sa aparatom, pogleda je i osmehne se
onako stisnutih usana. Stavlja ruke u džepove.
„Fej”, kaže.
„To samo znači - ne znam ni ja šta. Znači svaka čast. Ne znači da se
pravim važna.”
„Svaka čast. Važi. Da li svi dobijaju tu stipendiju?”
„Naravno da ne.”
„Znači, ti si posebna. Izabrali su baš tebe.”
„Morala sam da se trudim, da dobijem dobre ocene.”
„Morala si da budeš bolja od svih ostalih.”
„Jesam.”
„To je oholost, Fej. Niko nije bolji ni od koga drugog. Niko nije
poseban.”
„To nije oholost, to je... realnost. Ja sam dobila najbolje ocene, ja
sam osvojila najviše bodova. Ja. To je objektivna činjenica.”
„Sećaš li se one priče o kućnom duhu? Nisse-u?”
„Da.”
„I devojčice koja je pojela nisse-ovo jelo?”
„Sećam se.”
„Ona nije kažnjena zato što mu je ukrala hranu, Fej. Kažnjena je zato
što je mislila da je zaslužuje.”
„Ti ne misliš da ja zaslužujem da idem na fakultet?”
On se zakikoće pa pogleda u tavanicu i zavrti glavom. „Znaš, većini
očeva je lako. Oni uče ćerke da cene marljivost i dnevnicu. Teraju rđave
mladiće i kupuju komplet enciklopedija. Ali ti? Ti se žališ ako je neka
knjiga loš prevod.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Svi već misle da si velika zverka. Ne moraš da ideš u Čikago da bi
to dokazala.”
„Ne želim zato da idem.”
„Veruj mi, Fej. Nije pametno otići od kuće. Treba da ostaneš gde ti je
mesto.”
„Ti si otišao. Napustio si Norvešku i doselio se ovamo.”
„Znači da znam o čemu govorim.”
„Misliš li da si pogrešio? Voleo bi da si ostao tamo?”
„Ništa ne razumeš.”
„Zaslužila sam to.”
 „Šta misliš da će se dogoditi, Fej? Da li stvarno misliš da će svet biti
ljubazan prema tebi zato što si vredna? Misliš da ti svet nešto duguje?
A svet ti neće dati ništa pod milim bogom.”
Okreće se i bavi se kafom. „Nije važno ni koliko svedočanstava sa
svim peticama imaš, ni gde ideš na fakultet. Svet je surov.”
Dok se vozi u apoteku, Fej se još ljuti zbog toga. Ljuti se zbog očeve
zajedljivosti. Ljuti se što je zbog onoga za šta je nekada dobijala najviše
pohvala - što je dobra učenica - sada prerasla u metu. Ima utisak da je
obmanuta, da ju je izdalo neko prećutno obećanje koje joj je davno
dato.
I misli da je možda proviđenje što će večeras videti gospođu Švingl.
Jer ako u čitavom ovom gradu postoji iko ko je neće optužiti da je
pretenciozna, onda je to gospođa Švingl, koja se hvali svojim
putovanjima i obožava svaku novotariju koju upražnjavaju otmene
dame sa Istočne obale. Bar će gospođa Švingl sigurno saosećati s njom.
Fej stiže u apoteku i prilazi pultu, gde zatiče Harolda Švingla kako
stoji s podlogom za pisanje i broji bočice aspirina.
„Dobar dan, doktore Švingle”, kaže ona.
On je posmatra strogo i hladno, neobično dugo, kako joj se čini.
Visok je i širok, kratke i uredne kose ošišane vojnički precizno.
„Došla sam po svoj paket”, kaže Fej.
„Izgleda da jesi.” On odlazi i baš predugo ostaje u prostoriji pozadi,
kako joj se čini. Preko malenih zvučnika neki limeni orkestar svira
valcer. Automatski osveživač vazduha izbacuje kratko puš i nekoliko
sekundi kasnije oseti se zasićeni, parfemasti miris sintetizovanog
jorgovana. U apoteci nema nikoga drugog. Rasveta na tavanici treperi i
zuji. S pulta u nju drveno zure bedževi za predsedničku kampanju
Ričarda Niksona.
Kada se vrati, doktor Švingl nosi tamnomrku papirnu kesu,
zaheftanu na vrhu. Spušta je - i to ne preterano nežno - sa svoje strane
pulta, predaleko da bi je Fej lako dohvatila.
„Je li ovo za tebe?”, pita on.
„Da, gospodine.”
„Hoćeš li se zakleti da je tako, Fej? Valjda ne kupuješ ovo za nekog
drugog?”
„O, ne, gospodine, za mene je.”
„Slobodno mi reci ako je za nekoga drugog. Budi iskrena.”
„Kunem vam se, gospodine Švingle. To je moje.”
On udiše na dramatičan način koji ona tumači kao ozlojeđenost,
možda razočaranje.
„Ti si dobra devojka, Fej. Šta se dogodilo?”
„Molim?”
„Fej”, kaže on. „Znam šta je ovo. I mislim da treba da se preispitaš.”
„Da se preispitam?”
„Da. Prodaću ti ovo zato što sam dužan. Ali isto tako imam dužnost,
moralnu dužnost, da ti kažem kako mislim da grešiš.”
„To je baš lepo od vas, ali...”
„Da veoma grešiš.”
Nije bila spremna za žestinu tog razgovora. „Izvinite”, kaže, mada
ne zna za šta se izvinjava.
„Oduvek sam mislio da si vrlo odgovorna”, kaže on. „Zna li Henri?”
„Naravno”, kaza ona. „Večeras imamo sastanak.”
„Stvarno?”
„Da”, potvrdi ona, po uputstvu. „Večeras izlazimo.”
„Da li te je zaprosio?”
„Molim?”
„Da je džentlmen, dosad bi te već zaprosio.”
Pod njegovom kritikom, Fej počinje da se brani. Ono što uspe da
prozbori zvuči šuplje. „Sve u svoje vreme?”
„Stvarno treba da razmisliš o tome što radiš, Fej.”
„Dobro. Mnogo vam hvala”, kaže ona, pa se naginje preko pulta i
zatvara šaku oko smeđe papirne kese uz glasan, odsečan zvuk
gužvanja. Ne zna šta se tu zbiva, ali želi da se to završi. „Doviđenja.”
Brzo se vozi do kuće Švinglovih, velelepne građevine na kamenitoj
litici koja gleda na reku Misisipi, što je retka uzdignuta tačka u inače
blago zalelujanoj ravnici prerije. Fej se vozi između drveća do kuće,
koju zatiče neočekivano mračnu. Svetla su ugašena i nema nijednog
zvuka. Fej hvata panika. Da nije pogrešila datum? Da nije prvo trebalo
da se nađu negde drugde? Razmatra da se odveze nazad kući i pozove
Margaret, kada se ulazna vrata otvore i iz kuće izađe upravo ona,
Margaret Švingl, u trenerci i širokoj majici kratkih rukava, kose
razbarušene kako je Fej nikada nije videla, s jedne strane spljoštene
kao da je spavala na njoj.
„Imaš li paket?”, pita ona.
„Da.” Fej joj daje izgužvanu smeđu kesu.
„Hvala.”
„Margaret? Je l’ sve u redu?”
„Izvini”, kaže ona. „Ne možemo večeras da priredimo večeru.”
 „Dobro.”
„Moraš da ideš kući.”
„Jesi li sigurna da je sve u redu?”
Margaret pilji sebi u noge, ne gleda Fej. „Izvini, molim te. Za sve.”
„Ne razumem.”
„Slušaj”, kaže ona, i sada prvi put pogleda Fej. Uspravlja se i istura
bradu, trudi se da izgleda čvrsta. „Niko te nije video kako dolaziš
ovamo večeras.”
„Znam.”
„Ne zaboravi to. Ne možeš da dokažeš da si bila ovde.”
Zatim joj Margaret klimne glavom, okrene se na peti i ode,
zaključavši vrata za sobom.
 8.

GODINE 1968, u Fejinom ajovskom gradiću na obali reke, buduće

maturantkinje su znale - iako o tome nikada nisu govorile - na desetine
načina da se ratosiljaju neplanirane, neželjene, nerođene dece. Neki od
tih metoda uspevali su bezmalo uvek; neki su bili puke bapske priče;
neki su zahtevali naprednu lekarsku obuku; neki su bili previše strašni
da se o njima razmišlja.
Svakako najprivlačniji bili su oni koji se mogu obaviti bezazleno,
bez ikakvih posebnih hemikalija ili pomagala. Vožnjom bicikla na duge
staze. Skakanjem s velike visine. Naizmeničnim kupanjem vrelom i
hladnom vodom. Stavljanjem sveće na donji trbuh i puštanjem da
izgori do samog kraja. Dubljenjem na glavi. Padom niz stepenice.
Višestrukim udaranjem sebe u stomak.
Kada to ne bi urodilo plodom - a ne bi gotovo nikada - devojke su
prelazile na nove tehnike, sredstva koja neće izazvati sumnju.
Jednostavne stvari u redovnoj prodaji. Ispiranje koka-kolom, na
primer. Ili lizolom. Ili jodidom. Unošenje neverovatno velikih količina
vitamina C. Ili tableta gvožđa. Punjenje materice rastvorom soli, ili
mešavinom vode i sapuna za rublje. Ispijanje nečega što nadražuje
matericu, kao na primer zaslađenog viskija s nanom. Ili ulja krotona.
Kalomel. Lišće od sene. Rabarbara. Magnezijum-sulfat. Biljke koje
pokreću ili podstiču menstruaciju, kao što je peršun. Ili kamilica.
Đumbir.
Sudeći po mnogim bakama, delovao je i kinin.
I pivski kvasac. Pelin. Ricinusovo ulje. Ceđ.
Tu su bili i oni drugi metodi, koje su u obzir uzimale samo one
najočajnije. Pumpa za bicikl. Usisivač. Igla za pletenje. Žica s kišobrana.
Guščje pero. Kateter. Terpentin. Kerozin. Izbeljivač.
Samo one najočajnije, najusamljenije i najnepovezanije, one što
nemaju drugarica s pristupom lekovima koje mogu da nabave izvesna
sredstva koja ne iziskuju lekarski recept. Metergin. Sintetičke
estrogene. Ekstrakt hipofize. Preparate od ražane glavice koji izazivaju
pobačaj. Strihnin. Čepiće poznate u nekim četvrtima kao Crni lepotani.
Glicerin primenjen preko katetera. Ergometrin, od koga se materica
kruti i steže. Određena medicinska sredstva kojima odgajivači krava
regulišu cikluse životinja - teška za nabavku, višesložna: dinoproston,
misoprostol, gemeprost, metotreksat.
Šta je bilo u onoj papirnoj kesi? Bezmalo sigurno nisu čokoladne
bombonice, zaključuje Fej dok se vozi kući, zavija za ugao u Vista Hils,
žaleći što nije otvorila kesu. Zašto je nije otvorila?
Zato što je bila zaheftana, razmišlja.
Zato što si kukavica, razmišlja drugi deo nje.
Trenutno je obuzeta neodređenim osećajem panike i
uznemirenosti. Kako se čudno Margaret večeras ponašala. A i doktor
Švingl. Osećajem da joj je nešto promaklo, neka suštinska činjenica od
čijeg otkrivanja zazire. Vazduh je zamagljen, kiša baš i ne pada koliko
sipi, vlažnost je kao kada devojke nešto kuvaju na domaćinstvu.
Jednom je jedna devojka zaboravila lonac i ostavila ga na vatri čitavog
dana, voda je isparila a lonac se oprljio i usijao i istopila mu se
plastična drška, a onda je samo izgoreo. Uključili su se svi
protivpožarni alarmi.
Ovo veče odiše istom atmosferom. Kao da vrlo blizu postoji nešto
opasno i zabrinjavajuće što Fej još nije primetila.
U to se uverava kada stigne kući. Unutra gori samo jedno svetlo -
kuhinjsko. S tim jednim usamljenim svetlom nešto nije u redu. Spolja
izgleda maltene zeleno, nalik boji kupusa kada ga duboko zasečeš.
U kuhinji su njeni roditelji, čekaju je. Majka ne može da je pogleda.
Otac joj kaže: „Šta si to uradila?”
„Kako to misliš?”
Kažu joj da su primili telefonski poziv od Harolda Švingla, koji je
rekao da je Fej te večeri bila u radnji da uzme jedan paket. Kakav paket?
E pa, da vam ja kažem, rekao je doktor Švingl, dovoljno sam dugo u ovom
poslu da bih znao da svaka devojka koja kupuje ono što je Fej večeras
kupila hoće da uradi samo jedno.
„Šta?”, pita Fej.
„Zašto nam nisi rekla?”, pita je majka.
„Šta da vam kažem?”
„Da te je napumpao”, kaže joj otac.
 „Molim?”
„Ne mogu da verujem da si dozvolila onom glupavom malom
farmeru da te ovako osramoti”, kaže on. „I da osramoti nas, Fej.”
„Ali nije! To je greška.”
Telefon je zvonio čitave večeri. Zvali su Pitersonovi. I Votsonovi. I
Karltonovi. I Vajzorovi. I Krolovi. Svi su govorili: Frenk, treba da znaš
šta smo čuli o tvojoj ćerci.
Kako svi to znaju, pobogu? Otkud već ceo grad zna za to?
„Ali to nije istina”, kaže Fej.
Želi da im objasni za rođendansku proslavu koja se nije ni održala, i
za Margaretino večerašnje čudnovato ponašanje. Želi da im objasni
ono što smesta shvata da je istina: da je Margaret u drugom stanju i da
joj trebaju izvesni lekovi a da njen otac ne dozna za to, pa je iskoristila
Fej da ih nabavi. Sve to želi da kaže, ali ne može, pre svega zato što joj je
otac trenutno izbezumljen od besa jer je ukaljala svoju čast i više nikada
ne sme da promoli glavu napolje i kako će je bog kazniti zbog toga što
hoće da učini rođenom detetu - trenutno na nju izvikuje više reći nego
što joj je uputio čitave prošle godine - kao i zato što oseća kako se
sprema napad. Sada nastupa snažno jer joj je teško da diše i znoji se i
polako joj se sužava vidno polje. Uskoro će biti kao da čitav svet gleda
kroz rupicu. I opire se slutnji da je to Onaj Veliki, onaj baš veliki napad
koji će je konačno ubiti; opire se osećaju da su joj to poslednji udisaji
na ovom svetu.
„Pomozite mi”, pokušava da kaže, ali to izlazi kao šapat, ne čuje se
od njenog oca, koji joj sada govori koliko godina radi da bi stekao
dobar ugled u ovom gradu i kako je ona sve to upropastila za jednu noć,
kako joj nikada neće oprostiti za to što mu je učinila.
Za to koliko ga je povredila.
Ona se misli: Čekaj malo.
Misli se: Povredila njega?
Jer da jeste trudna, a nije, zar ne bi njoj trebala uteha? Zar ne bi o
njoj komšiluk pričao? Kako se ovo tiče njega? I naprasno je obuzima
prkos, naprasno je više ne zanima da se brani. Kada joj otac očita
bukvicu do kraja i upita je „Šta imaš da kažeš u svoju odbranu?”, ona
ustane najuspravnije i najdostojanstvenije što može i kaže: „Odlazim.”
Majka je sada prvi put pogleda.
„Idem u Čikago”, kaže Fej.
Otac se kratko zapilji u nju. Liči na iskrivljenu verziju sebe, izraza na
licu kakav mu je bio kada je pravio ono atomsko sklonište u podrumu,
ista ona odlučnost, ista ona bojazan.
Seća ga se kada se jednom popeo iz podruma, odeće posute sivim
prahom od već nekog zidanja koje se te noći odvijalo tamo dole, a Fej
se upravo bila okupala i bilo joj je toliko drago što ga vidi da se istrgla
iz gomile peškira kojima ju je majka obično brisala i izjurila kroz vrata,
srećna, vedra, poskakujući kao gumena lopta. Bila je mršava, žilava,
upravo se bese okupala, bila je gola, imala je osam godina. Tata joj je
stajao baš u toj kuhinji a ona je hrupila unutra i napravila zvezdu, toliko
je srećna bila. Zvezdu, blagi bože, zamislite to sada, posred zvezde,
rašireno poput kakve divovske tropske biljke. Kakav prizor za njenog
oca. On se namrštio i rekao: „Mislim da je to neumesno. Zašto nešto ne
obučeš?”, a ona je otrčala u svoju sobu, ne znajući sasvim šta je skrivila.
Neumesno za koga, pitala se dok je stajala naga i gledala komšiluk kroz
veliki prozor na spratu. Nije znala zašto ju je otac poslao tu, zašto se
ponela neumesno, pa je pogledala kroz prozor i možda prvi put
razmišljala o svom telu. Ili je možda prvi put zamislila svoje telo kao
nešto odvojeno od nje. I koga se tiče ako je zamislila kako tuda prolazi
neki dečak i vidi je? Koga je briga ako ta slika nastavi da je zanima iz
razloga koji joj nikada neće biti sasvim jasni? Od tog trenutka Fejin
veliki prozor imao je samo jednu svrhu: da ona zamišlja kako izgleda
kroz njega.
To je bilo pre mnogo godina. Fej i njen otac nikada nisu razgovarali
o tome. Vreme štošta leči jer nas postavlja na puteve na kojima
prošlost izgleda nemoguća.
A sada je Fej opet u toj kuhinji, čeka da joj otac nešto kaže, i to je kao
da je onaj jaz koji se onog dana otvorio između njih dostigao svoj
vrhunac. Oni su dva tela koja se obrću jedno oko drugog, vezana
najtanjom sponom. Sada će se ili ponovo spojiti, ili se zauvek odbiti
jedno od drugog.
„Jesi li me čuo?”, pita Fej. „Rekla sam da idem u Čikago.”
I sada Frenk Andresen najzad progovara, a kada to učini, u
njegovom glasu nema baš ničega, ni trunke osećanja, ni trunke
razumevanja. Od toga časa on se odvojio od nje.
„Nego šta nego da ideš”, kaže on i okreće se od nje. „Odlazi i ne
vraćaj se više.”
 | PETI DEO |
PO TELO ZA SVAKOG OD NAS
Leto 2011.
 1.

„HALO? Halo?”
„Da? Halo?”
„Halo? Samjuele? Čuješ li me?”
„Jedva. Gde si?”
„Ja sam, Perivinkl! Jesi li tu?”
„Kakva je to buka?”
„Na paradi sam!”
„Zašto me zoveš s parade?”
„Nisam zaista na paradi! U stvari hodam neposredno iza nje!
Zovem te zbog mejla koji si mi poslao! Pročitao sam tvoj mejl!”
„Je l’ ti to tuba tačno pored glave?”
„Molim?”
„To što se čuje!”
„Dakle, hteo sam da ti se javim i da ti kažem da sam pročitao. ..”
Iznenadna tišina na vezi, prigušeno nerazgovetno digitalno frfljanje,
signal se pojačava i slabi, robotski izobličena poruka, zvuk sasvim
kompresovan i doplerizovan. Zatim: „...to smo manje-više i očekivali.
Možeš li to da mi učiniš?”
„Promaklo mi je doslovno sve što si rekao.”
„Molim?”
„Prekidaš se! Ne čujem te!”
„Perivinkl ovde, dođavola!”
„To znam. Gde si?”
„U Diznijevom svetu\”
„Zvuči kao da si usred limenog orkestra.”
„Samo tren!”
Zvuci nalik šištanju morskih školjki, zvuci trenja kada preko
mikrofona pređe palac ili vetar, neodređeno milozvučno klicanje, zatim
utišavanje, kao da se Perivinkl odjednom našao u debeloj olovnoj kutiji.
„Kako je sada? Čuješ li me?”
„Da, hvala ti.”
„Izgleda da trenutno ne valja prijem za mobilni. Verovatno teškoće
s propusnim opsegom.”
„Zašto si u Diznijevom svetu?”
„Zbog Moli Miler. Promovišemo njen novi spot. Promovišemo ga
zajedno s reizdanjem jednog Diznijevog animiranog klasika, koji je sada
digitalno remasterovan i u 3-D. Mislim da je možda u pitanju Bambi?
Svi roditelji snimaju paradu telefonima i šalju poruke prijateljima.
Mislim da to zagušuje tornjeve mobilne telefonije. Jesi li ikada bio u
Diznijevom svetu?”
„Ne.”
„Nikada nisam video mesto tako krajnje posvećeno mrtvoj
tehnologiji. Na sve strane robotizovane lutke. Automatoni čiji drveni
delovi klepeću. Zar to nije čudno?”
„Da li je parada gotova?”
„Ne, sklonio sam se u neku radnju. Stara prodavnica sokova, piše.
Nalazim se u reprodukciji američke glavne ulice. U dražesnoj uličici
čijem su istrebljenju u stvarnom svetu doprinele upravo
multinacionalke poput Diznija. Međutim, izgleda da ovde ta ironija
nikome ne smeta.”
„Teško mi je da te zamislim kako uživaš u nečemu kao što su
tobogani. Ili deca.”
„Svaka vožnja je ista priča: mučno spora vožnja brodom kroz
robotsku zemlju čuda. Poput one vožnje Mali je ovo svet, koja je, uzgred
budi rečeno, samo strava i užas omamljenih lutaka koje iznova i iznova
ponavljaju iste mehaničke radnje u nečemu za šta sam siguran da Dizni
nije nameravao da bude tačan i dalekovid prikaz radne snage u Trećem
svetu.”
„Mislim da bi ta vožnja trebalo da bude o međunarodnom jedinstvu
i miru na svetu.”
„Aha. Norveška vožnja u tematskom parku Epkot ličila je na plutanje
kroz pamflet u prirodnoj veličini za industrije nafte i prirodnog gasa. A
postoji i vožnja po imenu Vrteška napretka. Čuo za nju?”
„Ne.”
„Prvobitno su je napravili za Svetsku izložbu 1964. Pozorište
robotizovanih lutaka. Tip i njegova porodica. Prvi čin je u 1904. i tip se
čudi svim skorašnjim izumima: plinskim lampama, peglama, veš-
mašinama na ručni pogon. Čudesnom stereoskopu.63 Neverovatnom
gramofonu. Kapiraš foru? Žena mu kaže kako joj za pranje veša sada
treba samo pet sati, a mi se svi smejemo.”
„Misle da im je lako, ali mi znamo da nije tako.”
„Upravo. Između svakog čina pevaju jednu groznu pesmu koja se
lako pamti na način svojstven samo Dizniju.”
„Otpevaj je.”
„Neću. Ali refren ide ovako: ’To je sjajna velika prelepa
sutrašnjicaaaaaa.’”
„Dobro, nemoj da je pevaš.”
„Pesma o beskrajnom napretku. Ne izlazi mi iz glave i mislim da bih
već izvršio lobotomiju da je uklonim. U svakom slučaju, u drugom činu
prelaze na dvadesete. Doba struje.
Šivaće mašine. Tosteri. Aparati za galete. Zamrzivač. Ventilator.
Radio. Treći čin je u četrdesetim. Sada je tu mašina za pranje sudova. I
veliki frižider. Jasno ti je kuda ovo ide.”
„Tehnologija stalno svima poboljšava i olakšava život.
Nezaustavljivo kretanje napred.”
„Da. Kakva krasna uobrazilja iz sredine šezdesetih, a? Sve će biti
bolje. Ha. Života mi, ja u Diznijevom svetu, to je isto kao Darvin na
Galapagosu. Inače, sve ovo vreme službenici na aparatima za sokove
smeškaju mi se kao manijaci. Mora da postoji neko pravilo, pravilo
osmehivanja posetiocima. Čak i kada sam na telefonu i” - sad se dere -
„KADA ME OČITO NE ZANIMA GAZIRANI SOK S VANILOM!”
„Rekao si da si pročitao moj mejl? Nisam čuo ništa što si kazao
posle toga.”
„Smeškaju se kao pijana deca. Kao patuljci na ekstaziju. Mora da ti
treba neviđena snaga volje da bi to radio svakog dana. I da, pročitao
sam tvoj mejl, tvoj opis građe o majci u srednjoj školi. Pročitao sam ga
u avionu.”
„I?”
„Nisam mogao a da ne primetim kako ima vrlo malo informacija o
gađanju kamenjem usranog guvernera Pakera.”
„Stići ću do toga.”
„U stvari, nula informacija. Baš jebeno ništa, bila bi moja približna
procena.”
„To će uslediti kasnije. Moram da pripremim teren.”
„Pripremi ga. Koliko će stotina stranica to tačno trajati?”
„Idem tamo gde je priča.”
 „Pristao si da isporučiš knjigu koja pripoveda priču tvoje majke dok
ujedno osipa po njoj drvlje i kamenje, u retoričkom smislu.”
„Da, znam.”
„Trenutno me zabrinjava taj deo ’osipanja drvlja i kamenja’. Jer Sin
Pakerovog atakera brani svoju mamu mogao bi da bude uverljiv u
malom broju krugova, dok Pakerovog atakera čereči rođeno dete ima
ozbiljnu draž.”
„Pokušavam da kažem istinu.”
„Pritom pomalo liči na roman o odrastanju.”
„Nije ti se baš dopalo, jelda?”
„Samo kažem da je skliznulo u neke poznate konvencije romana o
odrastanju. I šta je tu glavna poruka? Šta je životni nauk?”
„Kako to misliš?”
„Nije tajna da su memoari mahom zapravo prerušene knjige za
samopomoć. Dakle, šta će tvoja knjiga pomoći ljudima da bolje rade?
Čemu će ih poučiti?”
„O tome nimalo nisam razmišljao.”
„Kako ti se ovo čini za tvoj životni nauk: Glasajte za republikance?”
„Ne. Uopšte ne pišem o tome. Nije u istoj galaksiji.”
„Slušaj sad odjednom gospodina Umetnika. Na današnjem tržištu
većina čitalaca želi knjige s pristupačnim, linearnim pripovedanjem
koje se oslanjaju na velika načela i lake životne lekcije. Životne lekcije u
priči tvoje majke su, blago rečeno, rasplinute.”
„Koji je glavni životni nauk u knjizi Moli Miler?”
„Jednostavno: Život je sjajan!”
„E pa, njoj je prilično lako to da kaže. Rodila se u bogatoj porodici.
Internati na Aper Ist Sajdu. Milijarderka sa dvadeset dve godine.”
„Zapanjio bi se šta su sve ljudi spremni da skrajnu kako bi verovali
da je život zaista sjajan.”
„Život teško da je sjajan.”
„I zato nam treba Moli Miler. Zemlja se raspada oko nas. To je jasno
čak i rulji koja ni na šta ne obraća pažnju, čak i delu slabo obaveštenih
neopredeljenih glasača. Sve nam se ruši tik ispred nosa. Ljudi ostaju
bez posla, penzije im nestaju preko noći, stalno dobijaju one
tromesečne izvode koji im pokazuju da im penzioni fond vredi deset
odsto manje šesto tromesečje zaredom, kuće im vrede upola manje od
onoga koliko su ih platili, šefovi ne mogu da im uzmu zajam da namire
platne spiskove, Vašington je cirkus, a kuće su im pune zanimljive
tehnologije pa gledaju svoje pametne telefone i pitaju se: ’Kako svet
koji proizvodi nešto ovako čudesno može da bude tako usran?’ Eto šta
se pitaju. Sproveli smo istraživanja o tome. Šta sam ono hteo da
kažem?”
„O Moli Miler, kako je život sjajan.”
„Eto koliko ljudi očajnički vape za lepim vestima. Časopis Roling
stoun želeo je da uradi intervju sa Moli. Ali budući da su izveštavali o
njenom pisanju a ne o njenoj muzici, rekli su kako žele da bude
’realniji’. Valjda realniji intervju, koji će odražavati realnije memoare?
Ako načas zanemarimo da su i sami memoari imali određenu ciljnu
grupu i da su izašli iz pera pisca iz senke? I da bi taj ’realniji’ intervju za
Roling stoun od početka bio režiran? Nisu oni tražili stvarnost kao
takvu, već simulaciju koja odslikava stvarnost bolje nego njihove
uobičajene simulacije. Ali šta god. Brejnstormingovali smo i izbacivali
mogućnosti ijednom našem mlađem publicisti, koji je nedavno završio
Jejl i koji će daleko dogurati, da ti ja kažem, sine veličanstvena zamisao.
On kaže neka je gledaju kako kod kuće sprema testeninu. Genijalno, je l’
tako?”
„Pretpostavljam da postoji neki poseban razlog da to bude baš
testenina.”
„Prema ispitivanju ciljne grupe, kotira se bolje nego meso. Biftek i
piletina su suviše opterećeni u današnje vreme. Da li je bilo fri-rejndž?
64 Bez antibiotika? Bez okrutnosti? Organsko? Košer? Da li je odgajivač
nosio svilene rukavice i mazio ga dok ne zaspi svake noći, usput mu
pevajući nežne uspavanke? Više ni usranu pljeskavicu ne možeš da
naručiš a da ne prigrliš nekakvu političku platformu. Testenina je i
dalje prilično neutralna, ne može joj se ništa zameriti. A razume se da
nikada nikome ne bismo pokazali šta ona uistinu jede.”
„Zašto? Šta jede?”
„Uglavnom kupus na pari i supu od pečuraka. Ako to vidi neki
novinar, to će postati potpuno drugačija priča. Kako se jadni idol
tinejdžerki izgladnjuje. Onda će nas uvući u čitavu tu raspravu o
zamišljenom izgledu tela, u kojoj niko nikada nije osvojio nikakve
bodove kod masovne publike, bez obzira na to koje gledište zastupao.”
„Ne verujem da me zaista zanima da čitam o tome kako Moli Miler
sprema testeninu.”
„Suočeni s propašću države i krajnjim zatiranjem svojih ličnih
mogućnosti, ljudi obično kreću jednim od dva pravca. Imamo čitave
risove hartije koji to pokazuju. Ili postanu pravično ogorčeni i
hipersvesni, u kom slučaju obično počnu da postavljaju slobodarske
eseje na Ajfilu ili čemu god već, ili utonu u donekle udobno neznanje, u
kom slučaju Moli Miler koja podgreva špagete marinara iz tegle dođe
kao prijatna i neobična razonoda.”
„Kad tako to kažeš, zvuči kao javna usluga.”
„Nema naduvenijeg stvora od licemernog zagovornika građanskih
prava na netu, jesam li u pravu? Ti ljudi su naprosto nepodnošljivi. I da,
to jeste javna usluga. Zanima li te čemu se potajno nadam za tvoju
knjigu?”
„Naravno.”
„Da će upravo ona zameniti Molinu na listi najprodavanijih. Znaš
zašto?”
.„Mislim da je to strašno malo verovatno.”
„Zato što ima vrlo malo proizvoda koji privlače one dve grupe ljudi:
ljute i neupućene. Vrlo malo proizvoda može da izvede takav skok.”
„Ali priča moje mame...”
„Proverili smo to. Tvoja mama uživa ogromnu privlačnost kod
mešovite publike. To je retko i obično nepredvidivo, nešto što iskoči iz
kulture i postane univerzalno. U tvojoj mami svako vidi ono što želi da
vidi, svako se vređa na sebi svojstven način. Priča tvoje majke
omogućava ljudima bilo kog političkog opredeljenja da kažu ’Sram te
bilo’, što je jednostavno izvrsno u današnje vreme. Nije tajna da
najveća američka zabava nije više bejzbol. Sada je to licemerje.”
„Obavezno ću se pozabaviti time.”
„Zapamti, manje empatije, više krvoprolića. To ti je moj savet. I
usput? Oni pisci iz senke koje smo upotrebili za Molinu knjigu? Na
raspolaganju su. Unajmio sam njihove usluge, zatreba li ti pomoć u
pisanju knjige.”
„Ne, hvala.”
„Ozbiljno su profesionalni i diskretni.”
„Mogu sam da napišem knjigu.”
„Siguran sam da bi voleo da sam napišeš knjigu, ali tvoj rekord baš i
ne obećava, kako bih rekao, u pogledu završavanja knjiga.”
„Ovoga puta je drugačije.”
„Ja te ne osuđujem, već prosto ukazujem na određene istorijske
činjenice. Kad smo već kod toga, svih ovih godina nikada te nisam
pitao: Zašto nisi mogao da završiš svoju prvu knjigu?”
„Nije da nisam mogao da je završim.
„Kopka me. Šta se dogodilo? Zar ti nisam slao dovoljno pisama s
bodrenjem i pohvalama? Da nisi izgubio nadahnuće? Da ti ambicija nije
poklekla pod težinom očekivanja? Da nisi - kako ono kažu - imao
blokadu?”
„Ništa od toga, stvarno. Samo sam doneo nekoliko pogrešnih
odluka.”
„Nekoliko pogrešnih odluka. Tako ljudi objašnjavaju mamurluk.”
„Počinjeno je nekoliko grešaka u izboru, s moje strane.”
„To je prilično nehajan način da se objasni tvoj potpuni neuspeh da
se proslaviš kao pisac.”
„Znaš, oduvek sam želeo da budem poznati pisac. Mislio sam da će
mi to pomoći da rešim izvesne probleme. Onda sam se naprasno
proslavio kao pisac, a problemi se uopšte nisu rešili.”
„Izvesni problemi?”
„Recimo samo da je u pitanju bila jedna devojka.”
„O, bože, izvini što sam pitao.”
„Devojka na koju sam žarko želeo da ostavim snažan utisak.”
„Da pogađam. Postao si pisac da bi zadivio neku devojku. A onda je
nisi dobio.”
„Tako je.”
„To se, nimalo čudno, stalno događa.”
„Ne prestajem da mislim kako sam mogao da potrefim. Mogao sam
da je dobijem. Samo je trebalo da radim malo drugačije. Samo je
trebalo bolje da biram.”
 MOŽEŠ DOBITI DEVOJKU!

Izaberi svoju pustolovinu

Ovo nije obična priča. U ovoj priči ishod zavisi od odluka koje donosiš.
Dobro razmisli o svojim izborima, jer oni će uticati na kraj priče.
Ti si bojažljiv, povučen i očajan mladić koji iz nekog razloga želi da
bude romanopisac.
I to istinski važan. U fazonu baš velika zverka. Čak neko ko bere
nagrade. Misliš da ćeš, ako postaneš pisac, rešiti svoje životne
probleme. Ali kako?
Ispostavlja se da je to lako. Ti to ne znaš, ali već imaš sve osobine
koje će ti trebati. Sve je već krenulo.
Pre svega, i ovo je najvažnije: Osećaš se beznadežno, neizlečivo
nevoljenim.
Osećaš se napuštenim i necenjenim od ljudi u svom životu.
Pogotovo žena.
Pogotovo svoje majke.
Svoje majke i izvesne devojke koja te je opsela još u detinjstvu,
devojke zbog koje si sav smušen i pomamljen i rasejan i neutešan. Ona
se zove Betani, i radi ti približno ono što vatra radi panju.
Nedugo nakon što te majka napusti, Betanina porodica se seli na
Istočnu obalu. Ti događaji nisu povezani, ali u tvojoj glavi kao da jesu,
ta središnja tačka u tvom životu, taj mesec rane jeseni kada ti
detinjstvo puca nadvoje. Kada ode, Betani obeća da će pisati, što i čini:
svake godine, jednom godišnje, na svoj rođendan, dobiješ pismo od
Betani. Pročitaš ga i odmah joj odgovoriš, pišući kao mahnit do tri
ujutru, jednu neuspelu ruku za drugom, trudeći se da napišeš savršeno
pismo koje ćeš joj poslati. Onda mesec dana posle toga opsesivno-
kompulzivno proveravaš poštansko sanduče. Ali ne stiže ništa,
narednih godinu dana, kada ti na rođendan stigne novo pismo od
Betani, puno novosti. Ona sada živi u Vašingtonu. I dalje svira violinu.
Ide na časove kod svih najboljih ljudi. Kažu da je velika nada. Brat joj
ide u vojni internat.Tamo uživa. Otac joj sada veći deo vremena
provodi u stanu na Menhetnu. Drveće cveta. Bišop te pozdravlja. U školi
je lepo.
A ti očajavaš zbog neutralnog i hladnog tona pisma dok ne stigneš
do kraja, gde ga je ona potpisala:

Volim te,
Betani

Ne potpisuje ga ni „S ljubavlju” ni „Od sveg srca” niti bilo čim

drugim što može da se kaže a da se zaista ne misli. Betani napiše
„Volim te” i te dve reći održavaju te čitavu godinu. Jer zašto bi govorila
„Volim te” osim ako te stvarno voli? Zašto se ne bi poslužila nekim od
onih izraza koje svi koriste? Sve najbolje. Budi dobro. Iskreno tvoja.
Ne, ona kaže „Volim te”.
Ali, naravno, tu je problem samog pisma, koje je tako bezlično i
predostrožno i bezazleno i lišeno romantike ili ljubavi. Kako objasniti
tu oprečnost?
Zaključuješ da joj pisma čitaju roditelji.
Oni nadgledaju vašu prepisku. Jer iako nikada nisi bio zvanično
umešan ni u šta od toga, bio si najbolji drug Betaninog brata Bišopa
kada je on radio neke prilično zajebane stvari direktoru svoje škole.
Tako da ti njeni roditelji verovatno nisu naklonjeni, niti odobravaju
ćerkinu ljubav prema tebi. Tako da ona tu poruku može da
prokrijumčari pored cenzora samo u oproštajnoj reči, gde piše,
presudno: „Volim te.”
Kada joj odgovaraš, pretpostavljaš da će pismo biti pregledano.
Zato joj pričaš o dosadnim pojedinostima iz svog života, istovremeno
se trudeći da nagovestiš svoju neizmernu ljubav prema njoj. Zamišljaš
kako ona tu ljubav može da oseti na rubovima pisma, kako ta ljubav
lebdi nad rečima poput duha, jedva izvan razumevanja njenih roditelja.
Razume se da pismo na kraju potpisuješ „Volim i ja tebe”, tek da joj
pokažeš da si shvatio poruku - pravu poruku - njenog pisma. I tako vas
dvoje opštite, nalik špijunima u ratno doba, šaljući jednu jedinu
smislenu činjenicu skrivenu u oblaku tričarija.
Onda čekaš godinu dana da stigne novo pismo.
A u međuvremenu brojiš dane dok oboje ne završite srednju školu i
ne odete na fakultet i ona, ne više pod budnim okom roditelja, bude
slobodna da izrazi svoja prava, istinska, duboka osećanja. Za to vreme
maštaš kako pohađate isti fakultet i postajete fakultetski par i kako bi
bilo strava ići na žurke sa Betani podruku, koliko bi instant
kredibiliteta dobio što si tip koji se zabavlja sa čudom od violinistkinje,
tim lepim čudom od violinistkinje (ne, prelepim, u stvari, čudesnim, što
znaš jer ti u godišnjem pismu povremeno pošalje i novu fotografiju na
kojoj su ona i njen brat, a na poleđini fotografije napiše „Nedostaješ
nam! B&B”, a ti staviš fotku na noćni stočić i tokom prve sedmice s
novom fotkom jedva spavaš jer se budiš na svakih sat vremena iz
neobičnih noćnih mora u kojima fotku nosi vetar ili se ona raspada ili ti
neko krišom ulazi u sobu da je ukrade ili šta već). I ozbiljno veruješ da
ćete ići na isti fakultet sve dok se Betani ne upiše na Džulijard, a ti
kažeš ocu kako hoćeš da ideš na Džulijard, a tvoj otac podigne obrvu i
kaže „Aha, važi”, potpuno to odbacujući, što ti ne razumeš dok u
kancelariji savetnika za upis na fakultet u svojoj srednjoj školi ne
pronađeš brošuru za Džulijard i ne otkriješ da je Džulijard manje-više
samo za ljude koji se bave muzikom, pozorištem i plesom. I pritom je
školarina otprilike deset puta veća od budžeta koji je tvoj otac odredio.
Tako da, sranje.
Menjaš plan i govoriš ocu da nećeš na Džulijard, već, umesto toga,
na neki univerzitet u Njujorku.
„Možda na Kolumbiju”, kažeš, jer je taj kampus izgledao vrlo blizu
Džulijardu na karti Njujorka koju si našao u srednjoškolskoj biblioteci.
„Ili na Njujorški univerzitet?”
Henri, koji u tom trenutku proverava gustinu kiša, svoje nove
zamisli za zamrznuto jelo, tako što mućka po ustima tečno testo s
jajima i pravi beleške na petnaestostepenom dijagramu toka, načas
zastane, proguta, pogleda te i kaže: „Suviše opasno.”
„Ma daj.”
„Njujork je svetska prestonica ubistava. Ne dolazi u obzir.”
„Nije opasno. Ili ako i jeste, makar kampus nije opasan. Neću mrdati
iz kampusa.”
„Slušaj. Kako da ti ovo kažem? Ti živiš u Oukdejl lejnu. U Njujorku ne
postoji nijedan Oukdejl lejn. Njujork nimalo ne liči na ovo. Poješće te
živog.”
„I u Njujorku ima lejnova”65, kažeš ti. „Snaći ću se.”
„Ne razumeš moju simboliku. Vidiš? Upravo to ti govorim. Postoje
ljudi iz Ulice. A na drugoj strani lepeze? Postoje ljudi kao što smo mi, iz
Uličica.”
„Prestani, tata.”
„Uostalom”, kaže on, vraćajući se kišu, „preskupo je. Možemo da
priuštimo državni fakultet, u ovoj državi. To je to.”
Gde na kraju i završiš, i gde otkriješ to nešto što se zove elektronska
pošta, kojom se sada služe svi studenti, a u svom sledećem pismu
Betani ti daje svoju imejl-adresu, ti joj šalješ mejl i nakon toga papirna
prepiska zauvek staje. Povoljna strana ogleda se u tome da ti i Betani
možete jedno drugom da pišete mnogo češće, sada čak jednom
sedmično. Imejl je tako trenutačan. To izgleda sjajno dok ne prođe
nekih mesec dana, kada shvatiš da je nepovoljna strana nedostatak bilo
kakvog fizičkog predmeta, bilo čega što je Betani dodirnula, što te je u
tinejdžerskom dobu neretko tešilo, da držiš debelu hartiju koju je ona
koristila, prekrivenu njenim urednim rukopisom - Betani je bila hiljadu
i po kilometara daleko, ali to je moglo da je zameni. Mogao si da
zažmuriš, da držiš pismo i bezmalo osetiš njen dodir na papiru, njene
prste kako idu po svakoj stranici, njen jezik kako liže kovertu. Bio je to
čin mašte i vere, hristolika transsupstancijacija66, u kojoj je, načas, u
tvojoj glavi, ta stvar postajala telo. Njeno telo. Zbog čega se, nakon što
elektronska prepiska počne i vi neprestano pišete jedno drugome,
osećaš usamljenijim nego ikada. Nestalo je njeno fizičko otelotvorenje.
Kao i ono „Volim te”.
Na fakultetu, na Džulijardu, ono „Volim te” na kraju njenih pisama
brzo prerasta u „Voliškim te”, koje boli. Izgleda da je „Voliškim te” ono
što se dogodi pravoj ljubavi kada joj se amputiraju ustrojstvo i
dostojanstvo.
Druga nevolja je u tome što se, uprkos činjenici da ona više nije pod
roditeljskom upravom, Betanina pisma mnogo ne menjaju. Njihov ton
se najbolje može opisati kao informativan. Nalik tonu vodiča u obilasku
kampusa. Dobivši priliku da konačno izrazi svoja prava osećanja,
Betani ponovo upada u poznate obrasce, prenosi novosti, deli vesti.
Kao da je, posle devet godina takvog pisanja, upala u kolotečinu. To joj
je toliko blisko da postaje jedini način na koji može da opšti. I ma
koliko vesti dobio - da su neki časovi laki (kao razvoj sluha) a neki teški
(poput dijatonske harmonije), da je čelista u njenoj kamernoj grupi
istinski darovit, da je hrana u studenjaku loša, da joj je cimerka
perkusionistkinja iz Kalifornije od koje je redovno boli glava kada
vežba na činelama - sve te informacije kao da odišu nedostatkom
topline i čovečnosti. Manjka im prisnosti. U njima nema ni trunke
romantike.
A onda Betani počinje da ti priča o momcima. Momcima koji
očijukaju s njom. Bezobraznim momcima na žurkama koji je toliko
zasmejavaju da prosipa piće. Momcima, obično sviračima limenih
instrumenata, obično trombonistima, koji je zovu na sudare. Štaviše,
ona pristaje. Štaviše, ti sudari su zabavni. A ti kipiš u svojoj koži što
devet godina čezneš za tom ženom a odjednom ti tipovi, ti neznanci,
imaju kod nje više uspeha za jedno jedino veče nego što si ti imao
čitavog života. To je nepravedno. Nakon svega što si preživeo,
zaslužuješ bolje. Otprilike tada ono „Volim te” preraste u „Voliškim te”,
koje zatim preraste u „Srdačno”, koje na kraju postane „xoxo”, a do tada
već shvatiš da se u prirodi vašeg odnosa nešto temeljno promenilo.
Negde usput, propustio si svoju priliku.
To je, slučajno, suštinski korak u nastanku jednog poznatog pisca.
Taj neuspeh. To ti daje bogat unutarnji život, gde maštaš o svim
načinima na koje možda ne bi sjebao stvar, i o svim načinima da
ponovo osvojiš Betani. Na vrhu spiska: pobediti tromboniste. Pristup:
pisati dubokoumnu, pseudointelektualnu, umetnički pretencioznu i
važnu lepu književnost. Zato što ti nisi neko ko Betani može da
zasmejava dok ne prospe piće. Na tom frontu ne možeš da se
nadmećeš s trombonistima. Zato što, kada razmišljaš o njoj ili joj pišeš,
uvek postaneš smrtno ozbiljan i zvaničan. To je nalik kakvom
religioznom odgovoru, što postaješ svečan i formalan kada se suočiš sa
onim što može da te uništi. Kada je reč o Betani, nemaš nimalo smisla
za šalu.
I zato pišeš nešaljive priče o Krupnim Društvenim Pitanjima i
čestitaš sebi jer duhoviti trombonisti Krupna Društvena Pitanja ne bi
pipnuli ni motkom od tri metra. („Motka od tri metra” je kliše kojim bi
se trombonisti poslužili bez razmišljanja, ali ti, kao umetnik koji sve
radi originalno, ne bi.) Veruješ kako je svrha pisanja da pokažeš Betani
koliko si jedinstveniji i izuzetniji od masa koje gaje ista osećanja i isto
rade. Veruješ da je postati pisac u životu jednako kao da nosiš
najmaštovitiji i najzanimljiviji kostim na žurki na Noć veštica. Kada
rešiš da postaneš pisac - to je u tvojim ranim dvadesetim, kada uradiš
ono naizgled jako važno, naime kada se upišeš na postdiplomske
studije kreativnog pisanja - ubacuješ se u taj stil života: ideš na
umetnički pretenciozna čitanja; gluvariš po kafeima; nosiš crno;
skupljaš čitavu tamnu melanholičnu garderobu koja se najbolje može
opisati kao postapokaliptična/postholokaustna; piješ alkohol, često do
kasno u noć; kupuješ dnevnike u kožnom povezu; penkala, teška i
metalna, nikada hemijske olovke, nikad ništa što škljoca; i cigarete,
najpre one obične, marke koje svi kupuju na benzinskoj pumpi, zatim
otmene evropske pljuge koje se prodaju u dugim pljosnatim kutijama
kakve se mogu naći samo u specijalizovanim prodavnicama duvana i
prodavnicama papirića za motanje i prateće opreme za pušenje.
Cigarete ti daju nešto da radiš kada si u javnosti i imaš utisak da te
ljudi gledaju, procenjuju i ocenjuju. One služe istoj svrsi kojoj će za
petnaestak godina služiti pametni telefon: kao svojevrsni društveni
štit, nešto što možeš da izvučeš iz džepa i igraš se time kada te zbog
nečega obuzme nelagodnost. Što je manje-više stalno, i za šta kriviš
majku.
Podrazumeva se da o tome nikada ne pišeš. Svojstveno sebi,
izbegavaš svaku introspekciju. U tebi ima koječega na šta se radije ne
obazireš. Duboko u tebi nalazi se istopljena masa jada i samosažaljenja
a ti je držiš sabijenu tamo dole tako što je nikada ne gledaš i ne
uvažavaš. Kad pišeš, ne pišeš o sebi. Umesto toga, pišeš mračne i teške
priče pune nasilja, zbog čega počinje da te bije glas da možda kriješ
tajne. Da se u tvojoj prošlosti možda zbilo neko baš grozno sranje.
Pišeš priču o izopačenom plastičnom hirurgu alkoholičaru koji se
svake noći napija i nezamislivo svirepo siluje svoju maloletnu ćerku, o
užasu koji traje većim delom njenih srednjoškolskih godina, dok
devojka jednog dana ne osmisli plan da tatu ubije tako što će mu u
zalihe maraskino višanja ubaciti ogromne količine botulinskog otrova
koji je maznula iz njegovih zaliha botoksa, tako da se posle nekoliko
koktela otac potpuno oduzme, pa ćerka poziva okrutnog gej psihopatu
koga je srela pod sumnjivim okolnostima da ga iznova i iznova siluje
dok je ovaj potpuno svestan da sve to doživi, a onda, nakon što dobije
šta je i zaslužio, on umire od ćerkine ruke, kada mu ova odseče
genitalije i ostavi ga sedam dana da polako iskrvari u podrumu gde ga
niko ne čuje kako vrišti.
Drugim rečima, pišeš priče koje nemaju nikakve veze s tvojim
životom niti zapravo bilo čime o čemu išta znaš.
A dok ih pišeš, zanima te samo šta će Betani misliti kada ih bude
čitala. One su zapravo samo jedna velika tekuća predstava koja ima
jedan jedini cilj: da u Betani ulije izvesna osećanja prema tebi. Da je
navede da poveruje kako si nadaren, umetnički nastrojen, genijalan,
dubok. Da je navede da te opet zavoli.
U tome postoji jedan paradoks - nijednu od tih priča nikada joj ne
pokazuješ.
Jer iako se družiš sa spisateljskim društvom, ideš na časove pisanja,
oblačiš se i pušiš kao pisac, naposletku moraš da priznaš da to što
pišeš nije naročito dobro. Na časovima nailazi na mlak prijem, na
neoduševljene povratne informacije od predavača, na gomile
anonimnih pisama odbijanja od urednika kojima se nudiš. Najgore je
kada te neki profesor, u neobično napetoj poseti u radno vreme, pita:
„Zašto želite da budete pisac?”
Naravno, to znači, između redova, da možda ne bi trebalo da budeš.
„Oduvek sam želeo da budem pisac”, tvoj je gotov odgovor.
Odgovor koji nije sasvim istinit. Nisi oduvek želeo da budeš pisac, već
pre to želiš da budeš otkako te je ostavila majka, kada si imao
jedanaest godina, a pošto imaš utisak da je život pre toga bio nalik
životu neke potpuno druge osobe, isto tako moglo je da bude i oduvek.
U suštini, toga dana ponovo si se rodio.
To nije nešto što govoriš profesoru. To je nešto što nosiš u sebi, u
šupljini ispunjenoj svime što je istinito u vezi s tobom, tako da spolja
ne ostaje ništa iskreno. Ono jutro kada ti je majka nestala, pogotovo,
gurnuto je na samo dno, kada te majka pita šta bi voleo da budeš kad
porasteš. Rekao si romanopisac, a ona se osmehnula i poljubila te u
čelo i rekla da će čitati šta god da napišeš. I tako ćeš s majkom moći da
opštiš samo ako postaneš pisac, jednosmerno, kao da se moliš. I mislio
si da će, ukoliko napišeš nešto zaista sjajno, ona to pročitati i da će joj,
nekom čudnom računicom, to dokazati kako nije trebalo da te ostavi.
Nevolja je u tome što ne možeš da napišeš ništa ni blizu tog nivoa
kvaliteta. Ni blizu. Uprkos svem obrazovanju, nedostaje ti neki
neuhvatljiv činilac.
„Istina”, ukazuje ti profesor na sastanku na kraju godine, kada te
pozove u kancelariju jer do završetka studija imaš da napišeš još jednu
priču, te on želi, u poslednjem očajničkom pokušaju, da ti utuvi u glavu
kako bezuslovno „morate da napišete nešto verno stvarnosti”.
„Ali ja pišem fikciju”, kažeš ti.
„Ne zanima me kako to zovete”, kaže profesor. „Samo napišite
nešto verno stvarnosti.”
 I tako pišeš o jedinim pravim stvarima koje su ti se ikada dogodile.
Priču o blizancima koji žive u predgrađu Čikaga. Sestra je čudo od
violinistkinje. Brat je problematičan. Oni napeto sede za trpezarijskim
stolom pod prekim netremičnim pogledom svog oca berzanskog
mešetara, a zatim su slobodni da izađu u noć gde doživljavaju
pustolovine, među kojima su i sporo trovanje džakuzija koji pripada
njihovom komšiji, direktoru njihove elitne privatne škole. Način
trovanja je jednostavan: predoziranje pesticidom. Ali objašnjenje?
Zašto brat hoće da otruje direktora? Čime je direktor to zaslužio?
Na to je lako odgovoriti, ali teško je to napisati.
Sve ti se sklopilo pre nekoliko godina. Najzad si povezao tačke koje
nisi bio kadar da povežeš sa jedanaest leta. Zašto se činilo da Bišop zna
svašta što prevazilazi njegov uzrast. Svašta o seksu. Kao na jezercetu
onog poslednjeg zajedničkog popodneva kada se priljubio uz tebe
tačno u ispravnom položaju za seks - otkuda je to znao? Otkud je znao
kako se to radi? Gde je nabavio onu silnu pornografiju, sve one jezive
polaroide? Zašto se iživljavao? Postao siledžija? Zašto su ga izbacili iz
škole? Zašto je ubijao male životinje? Trovao direktora?
U trenutku kada si to shvatio i naprasno razumeo, bio si u srednjoj
školi, išao si u školu jednog jutra i nisi mislio ni na Bišopa ni na
direktora niti na bilo šta drugo od toga, kada ti je odjednom sinulo, kao
u viziji, kao da ti je to mozak sve vreme sklapao ispod površine: Bišop
je bio žrtva zlostavljanja. Silovanja. Naravno da jeste. A zlostavljao ga je
direktor.
Tada te je preplavila griža savesti, toliko snažno da si se zateturao.
Seo si tačno u nečije dvorište ispred kuće, ošamućen, zbunjen,
preneražen, i propustio prva tri školska časa. Osećao si se kao da si se
slomio i otvorio tu na samom travnjaku.
Zašto to nisi uvideo? Toliko si bio obuzet svojim malim dramama -
zacopao si se u Betani i kupovao joj poklon u tržnom centru, što ti je
tada izgledalo kao najveći problem na svetu - toliko obuzet da nisi
video tu tragediju što ti se odvijala ispod samog nosa. Bio je to
ogroman neuspeh sagledavanja i empatije.
Zbog čega možda na kraju i odlučiš da pišeš o tome. U priči o
blizancima opisuješ kako direktor zlostavlja brata. Ne ulepšavaš; ne
okolišaš. Pišeš onako kako misliš da se zbilo. Pišeš verno stvarnosti.
Kao što si i predviđao, tvojim kolegama s klase priča je dosadna.
Oni su se dotada već zasitili i tebe i tvojih tema. Još jedna priča o
zlostavljanju dece, kažu. Već su to videli. Idemo dalje. Ali profesor je
neobično ushićen. On kaže da ta priča odiše nečim drugačijim, merom
čovečnosti, širokogrudosti, topline i osećanja koja je nedostajala
tvojim pređašnjim nastojanjima. Zatim, u jednom drugom ćaskanju
nasamo, profesor pomene da se neki njujorški budža iz izdavaštva po
imenu Perivinki raspituje i da traži nove mlade talente, i srne li on,
profesor, da mu pošalje tu priču?
To je poslednji korak u nastanku jednog poznatog pisca. To je
poslednji korak u ispunjavanju ambicije koju gajiš otkako ti je majka
otišla: da je zadiviš izdaleka, da zadobiješ njeno odobravanje i njene
pohvale. I to je poslednje što ti je potrebno da bi te Betani opet
primetila, da vidi te veoma posebne osobine s kojima trombonisti ne
mogu da se takmiče, da bi je naveo da te voli onako kako treba da
budeš voljen.
Treba samo da pristaneš.
Da bi pristao, idi na sledeću stranicu...
Pristaješ. I ne pomišljaš na dugoročne posledice toga. Uopšte ne
uzimaš u obzir kako će se Betani ili Bišop možda osećati zbog takve
povrede njihove privatnosti. Toliko si zaslepljen željom da zadiviš i
zaseniš i uliješ strahopoštovanje ljudima koji su te napustili, da
pristaješ. Da, svakako.
I tako profesor šalje priču Perivinklu, a posle toga sve se odigrava
vrlo brzo. Perivinkl ti se javlja već sutradan. Govori ti da si važan nov
glas u američkoj književnosti i želi da te stavi u novo izdanje koje će
predstaviti samo radove mladih genija.
„Još nemamo naslov za štampu, ali razmišljamo da ga nazovemo
Sledeći glas”, kaže Perivinkl, „ili možda Sledeći, ili možda čak Reflektor,
što se mnogim konsultantima, začudo, izgleda baš dopada.”
Perivinkl angažuje nekoliko pisaca iz senke da opeglaju priču -
„Savim uobičajeno”, veli, „to rade svi” - pa se zalaže da se ona nađe u
jednom od najuticajnijih časopisa u pogledu ukusa čitalačke publike,
gde te proglašavaju za jednog od pet najboljih američkih pisaca mlađih
od dvadeset pet godina. Perivinkl taj publicitet zatim koristi kao
polugu da izmuva besmislen ugovor za knjigu koja nije još ni napisana.
To dospeva u novine zajedno sa svim drugim lepim vestima s početka
2001: informaciona magistrala, Nova ekonomija, državni motor koji
snažno bruji napred.
Čestitamo.
Sada si poznat pisac.
Ali nešto ti ne da da uživaš u tome. Prvo, nema ni glasa od tvoje
majke. Umesto toga, tu je samo bolna tišina. Nema nikakvih dokaza da
je ona priču uopšte videla.
Drugo, Betani - koja je priču sigurno videla - prestaje da ti piše.
Nema mejlova, nema pisama, nema objašnjenja. Ti još pišeš i pitaš je
da li nešto nije u redu. Zatim pretpostaviš kako nešto začelo nije u redu
pa je pitaš da razgovarate o tome. Zatim pretpostaviš da u redu nije to
što si potpuno ukrao priču njenog brata i njome se neizmerno
okoristio, pa taj potez pokušavaš da opravdaš kao spisateljsko pravo,
istovremeno se izvinjavajući što najpre nisi dobio dozvolu od nje.
Nijedno od tih pisama ne dobija odgovor i ti na kraju shvataš da je
priča za koju si se nadao da ćeš njome opet osvojiti Betani perverzno
upropastila sve izglede koje si možda imao kod nje.
Od Betani godinama nema ni glasa, a ti za to vreme ne pišeš ništa
pod milim bogom, uprkos jednomesečnim telefonskim pozivima
ohrabrenja od Perivinkla, koji je nestrpljiv da vidi rukopis. Ali nema
rukopisa da se vidi. Svakog jutra budiš se s namerom da pišeš, ali,
naposletku, ne pišeš. Ne umeš tačno da kažeš na šta trošiš dane, samo
da ih ne trošiš na pisanje. Proleću meseci, ispunjeni nepisanjem. Sav
novac od akontacije daješ na veliku novu kuću a onda u njoj ne pišeš.
Ono malo slave što si stekao koristiš da ugrabiš predavački posao na
jednom gradskom fakultetu, gde studente podučavaš književnosti, ali
je sam ne proizvodiš. Nije baš da „imaš blokadu”. Naprosto je do toga
što ti je iščezao razlog za pisanje, glavna motivacija.
Nakon izvesnog vremena Betani ipak šalje još jedan mejl. Onog
popodneva 11. septembra 2001, u mejlu koji pošalje otprilike stotini
ljudi, piše, jednostavno: „Bezbedna sam.”
Onda, početkom proleća 2004, jednog inače potpuno beznačajnog
dana, u inboksu vidiš mejl od Betani Fol i pročitaš prvi pasus, u kome
piše kako ona ima nešto vrlo važno da ti kaže, a tebi srce iskoči iz grudi
jer to što ona ima potrebu da ti prizna, zaključuješ, mora da je njena
doživotna trajna ljubav prema tebi.
Ali uopšte nije reč o tome. To shvatiš kada stigneš do sledećeg
pasusa, koji počinje rečenicom koja te opet slomi: „Bišop je mrtav”,
piše ona.
To se dogodilo prošlog oktobra. U Iraku. Stajao je pored bombe koja
je eksplodirala. Izvinjava se što ti nije rekla ranije.
Ti joj odgovaraš i preklinješ je za pojedinosti. Ispostavlja se da je,
nakon što je završio vojni internat, Bišop otišao na Vojni institut
Virdžinija, a kada je i to završio prijavio se u vojsku kao običan redov.
Niko to nije mogao da ukapira. Posle sveg onog obrazovanja i obuke
imao je pravo na komandu i oficirski čin, što je odbio. Činilo se da uživa
u odbijanju, da uživa u tom težem, manje privlačnom putu. Dotada on i
Betani već nisu više razgovarali. Već neko vreme udaljavali su se jedno
od drugog. Godinama su se viđali samo za retke praznike. On je stupio
u vojsku 1999. i proveo dve mirne godine u Nemačkoj pre 11.
septembra, nakon čega su ga na izvesno vreme rasporedili u
Avganistan, pa onda u Irak. Javljao im se samo dvaput godišnje,
kratkim mejlovima koji su zvučali kao poslovni dopisi. Betani je
postajala ozbiljno uspešna solistkinja na violini, a u svojim pismima
pripovedala je Bišopu o svemu što joj se događa - o svim mestima na
kojima svira, o dirigentima s kojima sarađuje - ali on joj nije odgovarao
novih šest meseci, kada bi dobila kratak bezličan mejl s njegovim
novim koordinatama i njemu svojstvenom zvaničnom oproštajnom
rečju: S poštovanjem, redov prve klase Bišop Fol, Vojska SAD.
Onda je poginuo.
Ti si zbog toga dugo tužan, osećaš na izvestan način da je tvoje
kratko prijateljstvo s Bišopom bilo ispit na kojem si pao. On je bio neko
kome treba pomoć, a ti mu nisi pomogao, a sada je kasno. I pišeš
Betani pismo u kome iskazuješ tu tugu jer ona je jedina koja to razume,
i to je verovatno jedino pismo koje si joj ikada poslao a u kome nema
nimalo pritvornosti, okolišanja ili skrivene pobude, prvi put da se
samosvesno ne trudiš da stekneš njenu naklonost, već umesto toga
samo iskreno izražavaš jedno istinito osećanje, a to je da si tužan. I to
pismo počne da raskravljuje tvoj odnos sa Betani. Ona ti odgovara i
kaže da je i ona tužna. I to vam je oboma zajedničko, ta tuga, pa zajedno
žalite i meseci prolaze i pisma počinju da prelaze na druge teme i vaša
tuga kao da jenjava, a onda jednog dana Betani potpiše pismo - prvi put
posle više godina - „S ljubavlju”. Time opet zapali sve tvoje lukavstvo i
opsednutost. Ti pomisliš: Možda još imam šansu! Vraćaju se sva ona
ljubav i potreba, naročito kada ona jednog dana prve sedmice avgusta
2004. pošalje pismo i pozove te u Njujork. Pita te da dođeš krajem,
meseca. Održaće se marš, kaže, ulicama Menhetna. Zamisao je nemo
bdenje kojim će se odati počast vojnicima poginulim u Iraku. To će se
odigrati za vreme Republikanske nacionalne konvencije, koja će se
održavati u Medison skver gardenu. Zanima je hoćeš li da dođeš da
marširaš s njom. Možeš da ostaneš kod nje.
I odjednom su ti noći besane i nemirne dok maštaš kako ćeš
ponovo videti Betani i strepiš da ne upropastiš očigledno poslednju
priliku da osvojiš njeno srce. Kao da živiš zaplet onih knjiga iz serijala
Izaberi svoju pustolovinu koje si voleo kao dete, i na tebi je da doneseš
prave odluke. Do samog dana odlaska razmišljaš samo o ovome: u
Njujorku, ako sve uradiš kao treba, ako ispravno iza bereš, možeš
dobiti devojku.
Da bi otišao u Njujork, idi na sledeću stranicu...
Voziš se kolima iz Čikaga za Njujork, jednom staješ u Ohaju da sipaš
gorivo, pa opet u Pensilvaniji da prespavaš, uzevši sobu u nekom
oronulom hotelu u kojoj si previše naelektrisan da bi zaista spavao.
Sutradan, dobrano pre zore, prevaljuješ ostatak puta, kola ostavljaš u
garaži u Kvinsu i metroom odlaziš u centar grada. Iz stanice metroa
stepenicama se penješ u svetlost sredine jutra i gomile u centru
Menhetna. Betani živi najednom od viših spratova zgrade u Liberti
stritu 55, nekoliko ulica od nekadašnjeg mesta Svetskog trgovinskog
centra, gde se upravo nalaziš, ovog trenutka 2004. Tamo gde su nekada
stajali tornjevi, sada je dobro raščišćena i potresna rupa u zemlji.
Koračaš njenim rubom, pored uličnih prodavača što prodaju falafel
ili kandirano orašasto voće, tipova što valjaju torbice i satove izložene
na ćebadima na tlu, teoretičari zavere daju ti pamflete o tome kako je
11. septembar bio interni poduhvat ili kako se u dimu drugog tornja
vidi lice satane, turisti na vrhovima prstiju izvijaju vrat da vide preko
ograde, foto-aparate drže visoko iznad glave pa proveravaju sliku, pa
sve iznova. Prolaziš pored svega toga, pored robne kuće na drugoj
strani ulice gde evropski turisti koriste to što je dolar u padu a evro u
rastu da pune torbe farmerkama i jaknama, pored kafea sa znakom na
kome piše NEMA BESPLATNOG TOALETA, pa Liberti stritom gde neka
mama što vuče dvoje dece pita „Kuda do 11. septembra?”, dok se ne
nađeš tamo, na uglu ulica Liberti i Nasau, gde je Betanin stan.
O zgradi znaš sve. Potražio si je pre nego što si došao. Podignuta je
1909. godine kao „najviša mala zgrada na svetu" (zbog male širine
parcele), s temeljom koji seže pet spratova ispod zemlje, bespotrebno
duboko za zgradu te veličine, ali arhitekte iz 1909. još se nisu razumele
u gradnju nebodera, pa su preterale. Sagrađena je pored Privredne
komore Njujorka, koja se u međuvremenu pretvorila u njujoršku
kancelariju Centralne banke Kine. Sa zadnje strane Banke federalnih
rezervi čim se pređe Nasau strit. Među prvim stanarima bila je
advokatska kancelarija Tedija Ruzvelta.
Prolaziš kroz ulazna vrata, pored kapije od kovanog gvožđa, i ulaziš
u zlatno predvorje, od poda do tavanice popločano žućkastobelim
kamenim pločama toliko pripijenim jedne uz druge da se ne vide
spojevi. Čitavo mesto kao da je hermetički zatvoreno. Prilaziš pisaćem
stolu čuvara i govoriš čoveku koji tamo sedi kako si došao kod Betani
Fol.
„Ime?”, pita on. Kažeš mu. On uzima telefon i okreće broj. Dok čeka,
zuri u tebe. Kapci mu izgledaju teški od nespavanja ili dosade. Kao da
protekne mnogo vremena dok neko ne digne slušalicu, toliko da
čuvarov netremični pogled u tebi počne da izaziva nelagodu pa okrećeš
glavu, praviš se da gledaš po predvorju i diviš se njegovoj strogoj
urednosti. Primećuješ potpuni nedostatak sijalica, jer je svaki izvor
svetlosti domišljato skriven u udubljenjima i nišama u zidu, zbog čega
prostor manje izgleda kao da je osvetljen a više kao da ga nešto čitavog
obasjava.
„Gospođice Fol?”, konačno kaže čuvar. „Traži vas izvesni Samjuel
Anderson?”
Čuvar i dalje pilji. Nema baš nikakav izraz na licu.
„Dobro.” Prekida vezu i uradi nešto ispod stola - okrene ključ,
prebaci prekidač - nešto zbog čega se otvore vrata lifta.
„Hvala”, kažeš ti, ali čuvar bulji u monitor i ne obraća pažnju na
tebe.
Da bi se popeo kod Betani, idi na sledeću stranicu...
Dok se uspinješ ka Betaninom stanu, pitaš se koliko dugo je razumno
da pričekaš u hodniku dok ona ne pomisli da si zalutao. Osećaš se kao
da ti treba malo vremena da se sabereš. Imaš onaj napeti osećaj
ispražnjenosti kao da ti se cela utroba spustila u stopala. Pokušavaš
sebe da uveriš kako je budalasto osećati se tako, kako je budalasto biti
tako bojažljiv zbog Betani. Na kraju krajeva, zaista si je poznavao samo
tri meseca. Kada si imao jedanaest godina. Besmisleno. Gotovo smešno.
Kako neko takav može da ima ikakvog uticaja na tebe? Od svih ljudi u
životu, zašto ti je baš ona toliko važna? To govoriš sebi, što ti vrlo malo
smiruje džumbus u stomaku.
Lift staje. Vrata se otvaraju. Očekivao si predsoblje ili hodnik, kao u
hotelu, ali, umesto toga, lift se otvara pravo u stan obasjan bleštavom
sunčevom svetlošću.
Naravno. Ceo sprat je njen.
A prema tebi upravo ide neko ko začelo nije Betani. Muškarac,
otprilike tvojih godina - u poznim dvadesetim, možda u ranim
tridesetim. Ispeglana bela košulja.Tanka crna kravata. Savršeno kruto
držanje i pogled s visine. Na ruci naizgled skup sat. Kratko se
odmeravate i ti se baš spremaš da kažeš kako si pogrešio stan, kada on
kaže: „Ti mora da si taj pisac.” A u tome kako izvija reč pisac ima
nečega što nosi izvesnu oštricu, kao da on ne veruje da je pisac pravo
zanimanje, te to kaže kao što bi neko rekao: „Ti mora da si taj
vidovnjak.”
„Da, taj sam”, kažeš ti. „Izvini, tražim...”
I u tom trenutku, iza njega, tik iza njegovog ramena, pojavljuje se
ona.
„Betani.”
Načas kao da si zaboravio kako ona izgleda, kao da sve one
fotografije koje je stavljala u pisma nisu ni postojale, kao da nikada nisi
prečešljavao internet i pronalazio sve vrste reklamnih portreta,
koncertnih fotografija, spontanih fotki na zabavama posle nastupa na
kojima Betani stoji pored nekog bogatog donatora, osmehuje se i grli
se s njim - kao da imaš samo onu uspomenu na nju gde ona vežba
violinu u svojoj sobi kada misli da je sama a ti viriš iza ugla i dete si i
zaljubljen si. I koliko ona samo liči na tu viziju tu u svom stanu, isto
onako nepristupačna, staložena, s lakoćom samouverena - tako
zvanična, čak i sada, dok ti prilazi krupnim korakom i grli te platonskim
zagrljajem i ljubi te u obraz onako kako u obraz ljubi hiljade prijatelja,
obožavalaca, čestitara, gde je to manje poljubac nego nagoveštaj
poljupca u predelu oko tvog uha, i kako sada govori: „Samjuele, želim
da te upoznam sa svojim verenikom Piterom Ačisonom”, kao da u
tome nema ničega nimalo neobičnog. Verenikom?
Piter se rukuje s tobom. „Drago mi je”, kaže.
Zatim te Betani vodi u obilazak dok tebi srce silazi u pete i osećaš
se kao najgluplji čovek na svetu. Daješ sve od sebe da slušaš, da se
ponašaš kao da te stvarno zanima da čuješ o stanu, koji sa svih strana
ima prozore tako da se na zapadu vidi građevinska oprema iznad
nekadašnjeg mesta Svetskog trgovinskog centra, a na jugu Volstrit.
„Ovo je stan mog oca”, kaže ona, „ali on više ne dolazi ovamo.
Otkako je otišao u penziju.”
Okreće se na peti i smeši ti se.
„Jesi li znao da je ovde nekada radio Tedi Ruzvelt?”
Praviš se da ne znaš tu činjenicu.
„Na početku karijere bio je bankar”, kaže ona. „Kao Piter.”
„Hal”, kaza Piter. Tapše te po leđima. „Baš velika očekivanja, a?”
„Piter je radio s mojim ocem”, nastavlja Betani.
„Radio za tvog oca”, kaže on. Betani njegovu opasku odbacuje
zamahom ruke.
„Piter je stvarno pravi finansijski genije.”
„E baš nisam.”
„E baš jesi!”, kaže ona. „Otkrio je da izvestan broj, formula,
algoritam, ili šta već... u svakom slučaju, ljudi su to nešto koristili a on
je shvatio da to ne valja. Objasni, dušo.”
„Neću da dosađujem našem gostu.”
„Ali to je zanimljivo.”
„Da li te to stvarno zanima?”
Ne zanima te nimalo. Klimaš glavom.
„Pa dobro, neću previše da ulazim u to”, kaže on, „ali reč je o
nečemu što se zove koeficijent-ce. Jesi li čuo za to?”
Nisi siguran govori li on o slovu ce ili o prvom tonu muzičke
lestvice ili o nečem trećem. „Podseti me”, kažeš.
„To je u suštini broj kojim se investitori služe da predvide
promenjivost na tržištima dragocenih metala.”
„Piter je shvatio da je on pogrešan”, kaže Betani.
„Pod izvesnim okolnostima. Pod vrlo osobenim okolnostima,
koeficijent-ce prestaje da bude korisno sredstvo za predskazivanje.
Zaostaje za tržištem. Kao da... kako to da opišem? To je kao da veruješ
da je toplo zbog termometra.”
„Zar to nije genijalno?”, kaže Betani.
„I tako, dok su se svi drugi kladili na koeficijent-ce, ja sam se kladio
protiv njega. Ostalo je istorija.”
„Zar to nije tako genijalno?”
Sada te oboje gledaju sa iščekivanjem.
„Genijalno”, kažeš ti.
Betani se osmehuje svom vereniku. Dijamant na njenom prstu
najbolje se može opisati kao ispupčen. Zlatni prsten kao da izdiže
dijamant poput bejzbol navijača koji je upravo uhvatio loptu u autu.
Za vreme tog ćaskanja primećuješ da jedva gledaš Betani. Umesto
toga, usredsređuješ se na Pitera, pošto ne želiš da te on uhvati kako
buljiš u Betani. Gledajući njega a zanemarujući nju, stavljaš mu do
znanja kako nisi došao da mu ukradeš ženu, a da to radiš uviđaš tek
nakon što si to radio već nekoliko minuta. Uz to, svaki put kada
pogledaš Betani trgneš se od iznenađenja, jer te nijedna od onih
fotografija nije pripremila za stvarnu osobu. Kao što fotografijama
čuvenih slika uvek nedostaje neka suštinska lepota pred kojom
uzdrhtiš kada se sa slikom susretneš u stvarnom životu.
A Betani je stvarno, veoma lepa. Mačje crte lica iz njenog detinjstva
sada su se oštro razrešile. Obrve u obliku štrikli. Stroga vilica i kao
saliven vrat. Oči zelene i hladnokrvne. Crna haljina koja uspeva da bude
i konzervativna i otvorenih leđa. Kombinacija ogrlice, minđuša i cipela
koja je sama definicija dobro složenog.
„Prerano za piće?”, pita Piter.
„Baš bi mi prijalo!”, kažeš ti, možda suviše oduševljeno.
Nalaziš da se tom muškarcu sve više ulaguješ što te njegova
verenica više privlači. „Hvala!”
On objašnjava da ti sipa nešto posebno - „Ne dolazi nam svakog
dana neki stari prijatelj s kojim se dopisujemo!”, kaže - viski koji su
kupili na nedavnom putovanju u Škotsku, bocu koja je osvojila izvesne
nagrade, kojoj je izvestan časopis dao jedinu savršenu ocenu u istoriji,
koju niko nigde ne može ni da kupi osim u samoj destileriji, gde se
tehnologija i recept čuvaju kao tajna koja se prenosi s kolena na koleno
optrilike deset naraštaja - sveto vreme Betani mu se široko smeši kao
dični roditelj - i pruža ti čašu sa dva i po centimetra tečnosti boje slame
i objašnjava nešto o tome kako ona prianja za zidove čaše i nešto o
šarama koje pravi kada se zavrti i kako tako može da se vidi nešto o
kvalitetu viskija, kao i nešto o neprozirnosti, pa te tera da podigneš
čašu i da gledaš kako svetlost prosijava kroz nju a prizor koji ti se
ukaže, neočekivano, jesu lelujave linije dizalica iznad rupe Svetskog
trgovinskog centra viđene kroz iskrivljenje tečnosti.
„Prelepo, zar ne?”, kaže Piter.
„Stvarno jeste.”
„Popij. Reci mi kakvog je ukusa.”
„Molim?”
„Voleo bih da čujem kako ga opisuje jedan pisac”, kaže on. „Zato što
ste vi tako vični rečima.”
Pokušavaš da prokljuviš da li je on to zajedljiv, ali ne možeš. Probaš
viski. I šta možeš da kažeš? Ima ukus viskija. Izrazito odiše viskošću. U
pamćenju tragaš za rečima kojima se viski opisuje. Setiš se reči
tresetast, za koju baš i ne znaš šta znači. Jedina reč koja ti pada na
pamet kao tačna i opravdana jeste jak.
„Ima jak ukus”, kažeš, a Piter prasne u smeh.
„Jak?”, pita on, pa se ponovo nasmeje, snažnije. Pogleda Betani i
kaže: „Reče da je jak. Ha! Neka me đavo nosi. Jak.”
Ostatak jutra prolazi otprilike ovako. Betani te časti tričarijama,
Piter iznalazi razloge da izdašno razglaba o nekoj izvrsnoj kupljenoj
stvari: kafa koju kupuju, na primer, najređa je na svetu, kafa koju je
zaista pojeo i izlučio svojevrsni mačkoliki sisar sa Sumatre s darom da
za jelo bira samo najbolja zrna kafe, a uz to proces varenja doprinosi
ukusu kada se zrna ispeku, tvrdi Piter. Ili o svojim čarapama, koje
ručno izrađuje ista italijanska švalja koja pravi čarape za papu. Ili o
posteljini u gostinskoj sobi sa četvorocifrenim brojem niti, u poređenju
s kojom egipatski pamuk liči na šmirglu.
„Većina ljudi ide kroz život ne obraćajući pažnju na sitnice”, kaže
Piter, grleći Betani jednom rukom, noge podignute na stočić, dok vas
troje sedite na ugaonoj garnituri koja zauzima sredinu tog čudesno
osunčanog stana. „Ali ja ne mogu da zamislim da tako idem kroz život.
Znaš? Hoću reći, u čemu je razlika između prosečnog violiniste i Betani
ovde prisutne? U sitnicama. Mislim da se zato ona i ja tako dobro
razumemo.”
Malo je stisne. „Tako je!”, kaže ona, osmehujući mu se.
„Toliki ljudi žive tako brzo i nikada ne uspore da uživaju i budu
zahvalni. Znaš šta ja mislim? Ja mislim da treba živeti u svakom
godišnjem dobu dok ono traje. Disati vazduh. Piti piće. Jesti voće. Znaš
ko je to rekao? Toro. Čitao sam Voldena na fakultetu. I shvatio sam, da,
živi život, znaš? Budi u svetu. U svakom slučaju” - gleda na sat -
„moram da idem. Za koji sat imam sastanak u Vašingtonu, pa onda
London.
Vi hipici se lepo provedite na protestu. Nemojte da zbacite vladu
dok nisam tu.”
Njih dvoje se žustro ljube a zatim Piter Ačison na brzinu oblači sako
i istrčava na vrata a Betani te pogleda u tom, prvom trenutku da ste
nasamo. I pre nego što stigneš da pitaš Kako to misliš prijatelj s kojim se
dopisuješ?, ona kaže „Izgleda da treba da krenemo! Pozvaću vozača!”,
tako mahnito da to u tebi otupi svaku pomisao na pravi razgovor. A ti
se nadaš da ćete povesti pravi, iskren razgovor, možda u kolima na
putu za protest, ali kada se smestite na zadnje sedište kadilaka
eskalejda i krenete, Betani veći deo vremena provodi u ćaskanju s
vozačem, starijim i izrazito izboranim čovekom po imenu Toni, koji je
Grk, saznaješ, i čije su tri ćerke i osmoro unučadi dobro, sasvim dobro,
saznaješ, nakon što Betani navali na njega da ih sve pomene jedno po
jedno i da podeli neke male vesti o svakom ponaosob: gde su, šta rade,
kako sve to ide, itd. To traje približno do Trideset četvrte ulice, gde se
razgovor s Tonijem prirodno završava jer Toniju ponestane potomstva
o kome bi pričao, kada načas zavlada tišina pre nego što Betani uključi
TV ekran pričvršćen na krov eskalejda i prebaci na neki informativni
kanal koji je već uveliko zagazio u svoje svakodnevno izveštavanje s
Republikanske nacionalne konvencije i demonstracija povodom nje, i
kaže „Možeš li da veruješ šta govore o nama?” pa se ostatak vožnje ili
žale na vesti ili kucaju poruke na mobilnom telefonu.
Istina, vesti obeshrabruju. Novinari govore da ste vi i vaš soj svi
marginalni demonstranti. Da ste se pojavili niotkuda. Nezadovoljnici.
Provokatori. Oblaci marihuane. Puštaju arhivske snimke iz Čikaga
1968: neki klinac baca ciglu na prozor hotela. Zatim nagađaju kakvog
će uticaja protest imati na neopredeljene glasače iz unutrašnjosti.
Njihovo mišljenje? Neopredeljenim glasačima iz unutrašnjosti sve će
to biti krajnje neukusno. „Vaš prosečan glasač iz Ohaja neće se odazvati
na ovo”, kaže neki tip koji nije ni voditelj ni novinar, već pre nešto
između: neko ko ima mišljenje. „Posebno ako bude nasilja”, nastavlja
on. „Ako se ovde dogodi ono što se dogodilo u Čikagu ’68, možete da se
opkladite da će to ponovo pomoći republikancima.”
Sve to vreme Betani škljoca po svom aparatu, njeni prsti
violinistkinje lete po malenoj tastaturi proizvodeći slabašan zvuk kao
da kroz štitnike za uši slušate nekoga kako stepuje, i toliko se u to
udubila da ne primećuje kako buljiš u nju - ili to, u svakom slučaju, ne
prima k znanju - kako joj gledaš profil a onda onaj čvor na vratu gde joj
violina stoji kada svira, gde joj se nalazi kvrgav žulj u obliku karfiola,
jedini deo nje koji nije gladak, sa izbledelom tamnomrkom mrljom
usred svetlobelog zadebljalog tkiva, tu ružnu stvar što se prilepila za
nju, posledicu čitavog života muziciranja, što te podseti na nešto što ti
je majka jednom rekla, nedugo pre nego što je otišla. Rekla je: Jednoga
dana najgore će te povrediti ono što najviše voliš. A kada stignete na
odredište - livadu u Central parku koja služi kao polazna tačka
današnjeg marša - i kada Betani ubaci svoj blekberi u torbicu i iskoči
izvozila, i kada ti shvatiš da jednostavno nema teorije da ćeš s njom
podeliti onaj prisni trenutak koji si priželjkivao pa se snuždiš i sada
samo želiš da odeš iz Njujorka i da se sakriješ na otprilike deset godina,
shvatiš da je tvoja majka bila u pravu: najgore nas unakazi ono što
najviše volimo. Takva je naša pohlepa prema tome.
Da pođeš sa Betani u park, idi na sledeću stranicu...
Mrtvački sanduci su gotovi i čekaju vas.
Nalaze se u velikoj udolini Livade ovaca67, oko hiljadu njih, možda
više, postavljeni u obrascu rešetke na tom dugačkom travnjaku
zaraslom u bokore trave.
„Šta je ovo?”, pitaš, gledajući čitav taj potresni prizor, sve te stotine
sanduka prekrivene američkim zastavama, i ljude koji hodaju između
njih, mnogi fotografišući, ili razgovarajući mobilnim telefonima, ili
pimpujući loptice.
„Naš marš”, kaže Betani, kao da u tome nema ničega iole neobičnog.
„Nisam baš očekivao ovako nešto”, veliš ti.
Ona sleže ramenima. Progura se mimo tebe pa u svetinu, u park,
prema sanducima.
I koliko je čudno kada se oko svih tih sanduka vidi uobičajeno
parkovsko ponašanje. Neko ko šeta pse ovde izgleda nepodesan, čak
nepristojan - jer psi vuku ka jednom sanduku da ga onjuše a svi gledaju
napred zgroženi jer hoće li ih on pustiti da se ispišaju na njega?
Ispostavlja se da neće. Psi prestaju da se zanimaju pa negde drugde
obavljaju šta imaju. Neka žena s megafonom u svojstvu zvaničnog
organizatora moli sve prisutne da ne zaborave kako to nisu samo
sanduci, nego tela. Da na njih gledaju kao na tela. Tela pravih vojnika
koji su stvarno poginuli u Iraku, pa vas molim da imate malo
poštovanja. Žagor kako je ta poruka ne baš neupadljiva prozivka onih
koji su došli previše veselo odeveni: glumačka družina u kolonijalnom
ruhu obučena kao očevi osnivači Amerike, s gipsanim glavama jedno
dvanaest puta većim od pravih; ili grupa žena odevenih u
drečavocrveno, belo i plavo, opasanih kaiševima s divovskim dildoima
u obliku interkontinentalnih balističkih raketa; ili gomile maski s likom
Džordža Buša s docrtanim hitlerovskim brčićima. Svi sanduci
pokriveni su američkim zastavama, tako da liče na sanduke kakvi se na
televiziji viđaju kako izlaze iz aviona koji donose mrtve vojnike u onu
jednu vazduhoplovnu bazu u Delaveru. Žena s megafonom govori kako
svako može da dobije po jedno telo, ali ako želite neko određeno telo,
obratite se njoj, ona ima tabelu. Ljudi su dobili uputstva da se za taj dan
obuku u crno i mnogi od njih su ta uputstva poslušali. Negde neko svira
bubnjeve. Duž Osme avenije parkirani su kombiji medijskih kuća s
blistavim logotipima čiji se predajnici/prijemnici na krovovima
pružaju u nebo poput reda usukanih borova. Među popularnim
transparentima danas su i STOP BUŠU i UHAPSITE BUŠA i razne igre
reči na reč „buš”68 koje se odnose na vrtlarstvo ili polne organe. Dve
devojke koje su izašle da se sunčaju u bikinijima nisu uspešno
nagovorene da se pridruže cilju. Kroz narod prolaze tipovi koji prodaju
flaširanu vodu, razne antirepublikanske bedževe, nalepnice za branike,
majice kratkih rukava, šolje, benkice, šešire, polukačkete i slikovnice za
decu koje čudovišta što se kriju ispod dečjih postelja poistovećuju s
republikancima. Neko bez sumnje puši marihuanu ili ju je upravo pušio
negde u blizini. ZGROMI BUŠA JER ON JE GNUSOBA NA ZEMLJI među
neobično evangelističkim transparentima zbog čega je ljudima u toj
konkretnoj gomili pomalo neprijatno. Čovek u kostimu Ujka Sema69 iz
nekog razloga hoda na štulama. Loptica se pimpuje u proseku tri puta
pre nego što bupne na zemlju. SLOBODA ZA LENARDA PELTIJEA.70
„Ima po telo za svakog od nas!”, govori ona žena u megafon, a ljudi
sada pronalaze svoja tela, dižu sanduke. Telo za tipa obučenog kao
Kastro, i za tipa obučenog kao Če, i za tipa s transparentom na kome
piše LENON JE ŽIV! Telo za LGBTQ delegaciju s majicama na kojima
piše „Poliži Buš”. Po telo za svakog iz punog autobusa mladih
demokrata iz šire Filadelfije. Po telo za svakog pripadnika Jevreja za
mir koji maše transparentom. Telo za vodoinstalatere iz 1. lokalnog
sindikata. Za članove Saveza muslimanskih studenata Njujorškog
gradskog univerziteta. Za nekoliko žena koje su danas došle u istim
ružičastim maturskim haljinama, pitanja („Zašto?) i telo. Telo za malog
skejtera. Za rastamana.71 Za sveštenika. Za udovicu od 11. septembra,
naročito za nju. Za jednorukog ratnog veterana u maskirnoj uniformi:
mesto napred i telo. A za tebe i Betani, sudeći po tabeli žene s
megafonom, telo u tridesetom redu, gde, kao što se moglo i
pretpostaviti, zatičete sanduk s nalepnicom na boku, na kojoj piše
„Bišop Fol”. Betani na to kao da ne odreaguje nikako, osim što ga
dodirne, ovlaš, kao za sreću. Pogleda te i pritom ti upućuje smešak,
tužan smešak, i to je možda prvi iskren trenutak koji ste podelili od
tvog dolaska.
Isto tako brzo i prolazi. Sada svi podižete tela. Dižete ih uvis u
timovima od po dvoje ili troje ili četvoro. Sunce šija, trava se zeleni,
bele rade cvetaju a nepregledna livada prošarana je crnim sanducima.
Hiljadom pravougaonih crnih drvenih sanduka.
Oni se spuštaju na ramena. Krećete u marš. Svi ste nosioci sanduka.
Do Republikanske nacionalne konvencije ima tridesetak ulica, i
sanduci kreću iz Central parka. Počinje skandiranje. Žena s megafonom
izvikuje uputstva. Učesnici marša kuljaju iz parka kao magma, pored
bejzbol igrališta, na aveniju, pored oblakodera sa srebrnim globusom
osvajanja sveta. U crnom su i kuvaju se na suncu, ali vedri su od
uzbuđenja. Viču, kliču. Kotrljaju se iz Central parka, na Kolambus
serkl72, gde ih smesta zaustavljaju. Tamo ih spremna čeka policija -
barikade, oprema za razbijanje demonstracija, biber sprej, suzavac -
pokazivanje sile koje ima za cilj da umanji srčanost protesta još pre
nego stoje on počeo. Rulja staje, gleda kroz kanal Osme avenije, taj
savršeno geometrijski vidik do centra grada, sa zidom zgrada na obe
strane nalik rastvorenom moru. Policija je zatvorila dve od četiri
kolovozne trake. Ljudi čekaju. Gledaju obelisk na sredini kružnog toka i
Kolumbov kip na njegovom vrhu, u lepršavim haljinama kao maturant.
Uobičajeni saobraćaj ka severu na Osmoj aveniji danas je prekinut, a na
svim znakovima okrenutim prema demonstrantima piše NE ULAZI i
POGREŠAN SMER. Mnogima od njih to kao da predstavlja nešto važno.
Ako žandari napadnu, ne pružajte otpor, glasi poruka od
organizatora protesta, od žene s megafonom na čelu svetine. Ako
žandar hoće da vam stavi lisice, pustite ga. Ako hoće da vas smesti u
patrolna kola, vozilo hitne pomoći, maricu - ne pružajte nikakav otpor.
Ako žandari krenu na nas pendrecima i pištoljima za omamljivanje,
nemojte ni da se opirete, ni da paničite, ni da se bijete, ni da bežite. Ovo
ne smeju da budu nemiri. Ovo je mirna, zdravorazumska poruka, uvek
budite svesni kamera. Ovo je protest, a ne cirkus. Imaju gumene metke
a oni dozlaboga bole. Mislite na Gandija, mir, ljubav, zenovsku
staloženost. Molim vas, ne dozvolite da vas isprskaju biber sprejom.
Molim vas da se ne skidate. Ne zaboravite, ozbiljno. Nosimo mrtvačke
sanduke, pobogu. To je naša poruka. Poštujte poruku.
Ti držiš sanduk tamo gde bi bila stopala. Betani je ispred tebe, drži
simboličku glavu. Trudiš se da ne razmišljaš o tome na taj način:
stopala, glava. Držiš sanduk od šperploče: prazan, šupalj. Negde ispred
tebe, ogromni skup polako otiče na jug. Tu gde ti stojiš vlada mrtvilo,
sanduci skakuću iznad jezera ruku koje se koče. Ti se boriš sa sobom,
pun si poriva koji se međusobno nadmeću. Držiš Bišopov sanduk i
osećaš se grozno. To pokreće svu tvoju strašnu grižu savesti, krivicu
koja te je spopadala što nisi spasao Bišopa kad si bio mlad. I grižu
savesti koja te sada obuzima što Betani pokušavaš da osvojiš na
događaju koji je u suštini sahrana njenog rođenog brata. O, bože, koji si
ti seronja. Kao da osećaš kako se tvoja želja fizički uvlači u tebe i
zamire. To jest, dok opet ne pogledaš Betani, njena gola leđa, znoj na
njenim ramenima, pramenove kose koji joj se lepe za vrat, uglove
mišića i kostiju, nagotu njene kičme. Ona čita nalepnicu koju su
pričvrstili na sanduk: Redov prve klase Bišop Fol poginuo je u Iraku 22.
oktobra 2003. Bio je diplomac Vojnog instituta Virdžinija. Odrastao je u
Strimvudu u Ilinoisu.
„I ne opisuje ga baš najbolje”, govori ona, ali ne tebi. Zapravo
nikome. Kao da je slučajno izrekla prolaznu misao.
Ti joj ipak odgovaraš. „Ne”, kažeš, „ne opisuje ga.”
„Ne.”
„Trebalo je da pomenu koliko je dobro igrao Misajl komand.”
Slabašan smeh, možda, od Betani ovde prisutne? Nisi siguran; još ti
je okrenuta leđima. Nastavljaš: „I kako su ga sva deca u školi volela i
divila mu se i plašila ga se. A i nastavnici. Kako mu je uvek polazilo za
rukom da dobije ono što hoće. Kako je bio u žiži pažnje a da se nije ni
trudio. Kako si hteo da uradiš sve što zatraži od tebe. Kako si želeo da
mu udovoljiš, mada nisi znao zašto. To je bilo do one njegove ličnosti.
Bila je tako velika.”
Betani klima glavom. Gleda u zemlju.
„Neki ljudi”, kažeš ti, „kroz život idu kao kamenčić koji upadne u
jezero. Jedva pljusnu. Bišop je šibao kroz život. Svi smo zaostajali za
njim.”
Betani te ne gleda, ali kaže „To je tačno”, pa se dodatno uspravi.
Slutiš, ali ne možeš da potvrdiš, da te ne gleda zato što trenutno plače i
ne želi da je vidiš.
Povorka ponovo kreće, sanduci se pomeraju, a demonstranti
počinju da skandiraju. Vođe s megafonima i hiljade iza njih pevaju, dižu
glasove i pesnice vatreno i jednodušno: Ej! Ej! Bre! Bre!
Ali tu se skandiranje prekida jer gomile nisu sigurne šta da kažu, pa
se svi glasovi opet spajaju za poslednji stih: Napolje!
 Šta to teraju? To je kakofonija. Čuje se štošta. Neki ljudi viču
republikanci. Drugi rat. Treći Džordž Buš. Dik Čejni. Haliberton. Rasizam,
seksizam, homofobija. Neki ljudi kao da su došli sa potpuno drugih
demonstracija, pa urlaju protiv Izraela (što ugnjetava Palestince), ili
Kine (što tlači Falun Gung)73, ili radne snage iz Trećeg sveta, ili Svetske
banke, ili NAFTA74, ili GATT-a.75
Ej! Ej! Bre! Bre!
[nerazumljivo trtljanje]
Napolje!
Niko ne zna koje reči danas da koristi. Svi su posvećeni samo
sopstvenim pojedinačnim besovima.
To jest, dok ne stignu do izvesnog mesta blizu Petnaeste ulice, gde
se duž njihove putanje namestila grupa kontrademonstranata, da
demonstrira protiv demonstranata, što svim učesnicima daje jasnoću
cilja. Kontrademonstranti urliču i mašu svojim kućnim
transparentima. Transparenti se u retoričkom rasponu kreću od
prozirne jednostavne iskrenosti (GLASAJ ZA BUŠA) do domišljate
ironije (KOMUNISTI ZA KERIJAI), od verbalne opširnosti (RAT NIKADA
NIŠTA NIJE REŠIO - OSIM ŠTO JE OKONČAO ROPSTVO, NACIZAM,
FAŠIZAM I HOLOKAUST) do verbalne sažetosti (slika njujorškog
obzorja presvučena atomskom pečurkom), od pozivanja na rodoljublje
(PODRŽI NAŠU VOJSKU) do pozivanja na religiju (BOG JE
REPUBLIKANAC). To je ujedno, ne slučajno, i mesto gde su
informativne stanice odlučile da postave kamere, tako da će čitav
događaj - marš od Central parka do Medison skver gardena - večeras na
televiziji biti prikazan kratkim snimkom gde polovinu kadra zauzimaju
demonstranti a drugu polovinu kontrademonstranti, i gde se svi
vladaju rđavo. Gde jedni drugima dovikuju nešto što nema veze sa
prethodno rečenim: jedna strana drugoj govori: „Izdajnici!”, a ta strana
odvraća: „Koga bi Isus bombardovao?” Sve će to jednostavno izgledati
veoma ružno.
To će biti najuzbudljiviji susret na protestu. Do napada policije koji
je sve zabrinjavao uopšte neće doći. Demonstranti će ostati u okviru
svoje uske Zone slobodnog govora. Panduri će ih zamišljeno
posmatrati.
Začudo, kada to postane jasno, neki demonstranti kao da izgube
zanos. Kako marš polako ide dalje i lagano se osipa, počinješ da
primećuješ sanduke ostavljene na ulici - vojnike po drugi put oborene
na bojnom polju. Možda je prevelika žega. Možda je previše tražiti tako
nešto, da se te kutije toliko tegle. Betani i dalje ćutke korača, nema
ulicu za ulicom. Dosad si joj već zapamtio oblik leđa, obrise lopatica,
malo polje pega na dnu vrata. Duga smeđa kosa malčice joj se kovrdža,
hitro se izvija na krajevima. Na sebi ima baletanke u kojima joj se na
petama vide posekotinice od cipela. Ne govori, ne skandira - prosto ide
napred onako izuzetno uspravno i pristojno kako ume. Ne menja čak ni
ruku kojom nosi sanduk, što ti radiš na svakih nekoliko ulica kada te
jedna ruka zaboli i uhvati te grč. Nju teret sanduka kao da fizički ne
pogađa - ni grube ivice šperploče, ni težina, koja isprva nije izgledala
baš toliko zahtevna, ali koja nakon nekoliko sati nošenja počinje da se
čini bremenitom. Koče ti se tetive u rukama, mišići podlaktica ti gore,
u mesu iza grudnog koša pravi ti se čvor - sve za to, tu tanku i praznu
kutiju. Nije baš teška, ali nakon dovoljno vremena, svako breme može
postati preteško za nošenje.
I najzad ovo, kraj marša. Oni koji sanduke nose od Central parka
sada ih ostavljaju u podnožju Medison skver gardena, gde republikanci
održavaju svoju konvenciju za predlaganje kandidata. Simboliku je lako
raščlaniti: republikanci su odgovorni za rat; treba da budu odgovorni i
za poginule u njemu. U tome kako se sanduci gomilaju ima nečega
potresnog. Stotinu sanduka prekriva aveniju. Dvesta sanduka počinje
da liči na zid. Zatim to postaje previsoko pa učesnici marša počinju da
ih dižu do mesta koja sami ne mogu da dosegnu a sanduci se slažu
jedan na drugi kao dečje kocke, opasno se klateći, pa sklizavaju s hrpe i
sleću pod krivim uglovima. Sve to počinje da liči na improvizovanu
barikadu koja te podseća na Jadnike. Dok stignu do petstotinak
sanduka, scena liči na masovnu grobnicu i krajnje je potresna, koliko
god neko podržavao primenu vojne sile. Učesnici marša dodaju svoje
sanduke na gomilu a onda republikancima upućuju neke probrane reči,
mašući pesnicama i vičući u pravcu gorostasne jajaste arene odmah
iza linije koja, sudeći po dozvoli koju je nedavno odobrila gradska
skupština, označava kraj njihovog marša, linije koja se može
prepoznati po masivnom umnožavanju obezbeđenja - čelične ograde,
oklopna vozila i vrlo zbijeni redovi policije za razbijanje demonstracija
- u slučaju da zaboravite gde vam se završava Zona slobodnog govora.
Kada ti i Betani dodajete svoj sanduk na hrpu, to radite nežno. Bez
bacanja. Bez vike. Ćutke ga spuštate na tlo a onda načas osluškujete
vrevu oko sebe, mnoge hiljade koje su se danas pojavile, dobar odziv za
jedan protest, ali broj koji zasenjuje publika koja vas upravo gleda na
televiziji, na izvesnom informativnom kanalu jednog kablovskog
distributera koji prenos uživo s kraja marša koristi kao dodatni
materijal što se prikazuje u odeljku na levoj strani ekrana pored
nekoliko manjih odeljaka na desnoj strani ekrana gde znalačke glave
raspravljaju hoće li vam se demonstracije koje su se upravo završile
obiti o glavu ili će samo biti uzaludne, jeste li izdajnik ili samo pružate
utehu neprijatelju, a ispod vaše slike stoji jarkožut naslov koji glasi
LIBERALI SE SLUŽE POGIBIJAMA VOJNIKA DA IZVUKU POLITIČKU
KORIST. Za tu konkretnu emisiju vesti protest ispada velika pobeda,
pošto će ona danas ostvariti najveću gledanost od 11. septembra,
zabeleživši 1,6 miliona gledalaca, što jeste mnogo manje od 18 miliona
domaćinstava koliko će se večeras uključiti na mrežu da gleda prenos
jednog muzičkog rijalitija, ali ipak je prilično dobar rezultat za jedan
kanal u osnovnoj kablovskoj ponudi, što će im omogućiti da narednog
tromesečja podignu reklamne tarife za deseti deo procenta.
U međuvremenu, Betani te pogleda prvi put posle više sati.
„Hajdemo kući”, kaže.
Da sa Betani odeš kući, idi na sledeću stranicu...
Ovo možda još ne liči na Izaberi svoju pustolovinu, jer nisi pravio
nikakav izbor.
Sa Betani si proveo ceo dan - slušao si njenog nepodnošljivog
verenka i dao joj da te odveze na protest i išao s njom u park i prošao
kroz čitav Menhetn, a sada ona zaustavlja taksi i ti ulaziš za njom i
ćutke se vozite nazad na jug ka njenom raskošnom stanu, a ti nisi
doneo ni jednu jedinu značajnu odluku. Ne biraš svoju pustolovinu:
pustolovina je izabrana za tebe. Čak i sama odluka da dođeš u Njujork
nije zaista bila odluka koliko mahinalan i nagao pristanak. Kako je to
mogla da bude „odluka” kada odbijanje nisi ni uzeo u obzir? Pristanak
je već bio tamo i čekao te, neminovan, zbir svih onih godina čežnje,
nade i opsednutosti. Nisi odlučio ni da život treba da ti bude takav -
jednostavno je takav postao. Određuje te ono što ti se dogodilo. Kao
što klisura ne može da kaže reci kako da je oblikuje. Ona samo
dozvoljava da bude usečena.
Ali možda ipak praviš jedan izbor, stalan neupadljiv prećutan izbor
da se ponašaš manje-više uobičajeno i da u nastupu strasti ne
uzvikneš: „Šta je s tobom, pobogu?” ili „Nemoj da se udaš za Pitera
Ačisona!” ili „Još te volim!” To bi možda učinili smeliji i romantičniji
muškarci, ali tebi to izgleda nemoguće. Kosi ti se s prirodom. Nikada
nisi bio kadar da se tako nametneš. Najveći san oduvek ti je bio da
potpuno iščezneš s vidika, da postaneš nevidljiv. Odavno si naučio da
kriješ svoja najveća osećanja jer upravo ona pokreću plakanje, a od
toga, od cmizdrenja u javnosti, pred ljudima, nema ničeg goreg.
Zato i ne pokušavaš da Betani trgneš iz te tihe, nepristupačne i
razdražljive obamrlosti u koju je upala, ne izjavljuješ joj ljubav, nisi čak
ni istinski svestan da takav izbor postoji. Ti si kao drevni pećinski
slikar koji životinje crta u dve dimenzije pre pronalaska kose
perspektive: nesposoban si da radiš u bilo čemu osim u svojim uskim
okvirima.
Na kraju ćeš morati da napraviš izbor. Bližiš se tom izboru - bližiš
mu se još otkako je Betani dodirnula sanduk s bratovljevim imenom a
ona uznemirena osoba koja je ona bila od tvog dolaska skvrčila se i
postala nema i zamišljena i vrlo, vrlo daleka. Toliko daleka da, kada se
vratite u njen luksuzni stan a ona se izgubi u svojoj spavaćoj sobi, ti
pretpostaviš da je otišla da spava. Umesto toga, nekoliko minuta
kasnije, ona se opet pojavi nakon što se presvukla iz jedne haljine u
drugu, iz crne u žutu, tanku otmenu letnju haljinicu. U ruci ima kovertu,
koju stavlja na kuhinjski pult. Pali nekoliko svetala, izvlači bocu vina iz
zasebnog frižidera za vino i pita: „Piće?”
Pristaješ. Napolju, finansijska četvrt šija u noći, čitave poslovne
zgrade osvetljene i prazne.
„Piter radi u onoj”, kaže Betani, upirući prst. Klimaš glavom. Nemaš
ništa da kažeš na to.
„Stvarno ga izuzetno cene”, veli ona. „Tata ne prestaje da se
oduševljava njime.”
Zastaje. Gleda u svoju čašu. Ti pijuckaš vino. „Izvini što ti nisam
rekla da sam se verila”, kaže ona.
„To me se baš i ne tiče”, kažeš ti.
„To sam i ja govorila sebi.” Ponovo te pogleda onim svojim zelenim
očima. „Ali nije baš sasvim tako. Ti i ja smo... komplikovani.”
„Ne znam šta smo ti i ja”, kažeš, a ona se osmehuje, naslanja se na
kuhinjski pult i duboko teatralno uzdiše.
„Kažu da jedan blizanac može da oseti kada drugi blizanac umre.”
„Čuo sam za to.”
„Nije tačno”, kaže ona, i otpija veliki gutljaj vina. „Ništa nisam
osetila. Kada smo saznali, bio je mrtav već nekoliko dana, a ja ništa
nisam osetila. Čak ni posle, ni dobrano posle, čak ni na sahrani, nisam
osećala ono što su svi mislili da treba da osećam. Ne znam. Valjda smo
se udaljili.”
„Oduvek sam hteo da mu pišem, ali nijednom mu nisam pisao.”
„Promenio se. Otišao je u vojnu školu i postao druga osoba. Prestao
je da se javlja, da piše, da dolazi kući za praznike. Nestao je. U Iraku je
bio već tri meseca pre nego što je iko od nas uopšte čuo da je tamo.”
„Verovatno mu je bilo drago da umakne vašem ocu. Ali čudi me što
je želeo da umakne tebi.”
„Nestali smo jedno drugom iz života. Ne znam od koga je počelo, ali
izvesno vreme bilo je lakše praviti se da ono drugo ne postoji. Ja sam
mu oduvek zamerala što iskorišćava ljude i što prolazi tako jeftino. On
je meni oduvek zamerao zbog mog dara i zbog toga što se odrasli
toliko oduševljavaju njime. Svi su mislili da sam ja posebna a da je on
nesposobnjaković. Poslednji put videli smo se na njegovoj dodeli
fakultetskih diploma. Rukovali smo se.”
„Ali on te je obožavao. Tako seja sećam.”
„Nešto se isprečilo između nas.”
„Šta?”
Betani pogleda u tavanicu, stisne usne i traži prave reči.
„On je bio, eto, znaš. Žrtva zlostavljanja.”
„Uh.”
Ona odlazi do jednog prozora od poda to tavanice i zagleda se
napolje, okrenuta ti leđima. Iza nje je blistavilo centra Menhetna, mirno
uto doba noći, nalik žeravici koja tinja nakon što se vatra ugasi.
„Od strane direktora?”, pitaš.
Betani klima glavom. „Bišop se pitao zašto je on izabrao njega a ne
mene. Onda je počeo da biva pakostan prema meni. Da nagoveštava
kako je meni drago zbog toga. Kao da je to takmičenje između nas i da
ja pobeđujem. Kad god bih ostvarila bilo kakav uspeh, podsećao me je
da je meni život lak jer ne moram da se nosim sa onim s čim on mora
da se nosi. Što je naravno bilo tačno, ali on je to koristio kao način da
me potceni.” Okreće se da te pogleda. „Ima li to ikakvog smisla?
Verovatno zvuči strašno sebično.”
„Nije sebično.”
„Jeste, sebično je. I uglavnom mi je polazilo za rukom da zaboravim
na to. On je otišao u vojnu školu, udaljili smo se i ja sam odahnula.
Godinama se nisam obazirala na to. Kao da se nije ni dogodilo. Dok
jednog dana...”
Spušta glavu i upućuje ti izvestan pogled, i ti naprasno shvataš.
„Nisi se obazirala na to”, kažeš ti, „dok nije objavljena moja priča.”
„Da.”
„Izvini zbog toga.”
„Kada sam pročitala tvoju priču, kao da sam shvatila da jedan
grozan san nije san.”
„Izvini zbog toga, molim te. Trebalo je da vas pitam za dozvolu.”
„I pomislila sam, bože moj, ti si nas poznavao samo nekoliko
meseci. I ako je tebi bilo toliko jasno šta se zbiva, koliko sam ja grozna?
Što sam to zanemarivala?”
„Ja sam shvatio tek mnogo, mnogo kasnije. Tada nisam znao.”
 „Ali ja jesam. I ništa nisam preduzela. Nikome nisam rekla. I ljutila
sam se na tebe što si sve to ponovo iščeprkao.”
„To je razumljivo.”
„Bilo mi je lakše da se ljutim na tebe nego da prihvatim sopstvenu
krivicu, pa sam godinama bila besna na tebe.”
„A onda?”
„A onda je Bišop poginuo. A ja sam samo otupela.” Gleda čašu, kruži
vrhom prsta po njenoj ivici. „To je kao kad si kod zubara i daju ti neke
baš ozbiljne analgetike. Tebi je dobro, ali si prilično siguran da te ispod
svega toga i dalje boli. Bol se jednostavno ne registruje. Takav mi je
život.”
„Sve ovo vreme?”
„Da. I muzika mi je postala baš čudna. Ljudi mi posle koncerata
govore koliko sam ih ganula svojim sviranjem. Ali za mene su to samo
note. Kakvu god oni emociju da čuju, ona je u muzici, a ne u meni. To je
običan recept. Takav osečaj imam.”
„A šta je s Piterom?”
Betani se nasmeje i podigne ruku tako da oboje možete lepo i dugo
da osmotrite dijamant, koji svetluca na kuhinjskoj ugradnoj rasveti, sa
onih milion sićušnih duga u sebi.
„Lepje, zar ne?”
„Veliki je”, kažeš.
„Kada me je zaprosio, nisam bila srećna zbog toga. A ni tužna. Kada
bih morala da opišem kako sam se osećala, rekla bih da sam se
zainteresovala. Njegova prosidba je bila baš zanimljiva.”
„To i nije baš poezija.”
„Mislim da me je zaprosio da me trgne iz bedaka. Ali to nam se obilo
o glavu. I bedak je postao još strašniji zato što sada ne izgleda kao
nešto iz čega mogu da se trgnem. Sada se Piter pravi da to ne postoji i
često putuje. Otud London.”
Betani dopunjava čašu vinom. Napolju je mesec izašao iznad
zupčastog poteza Bruklina. Svetla što u koloni trepću preko neba jesu
avioni koji sleću na Džej-Ef-Kej iz pravca juga. U kuhinji se nalazi vrlo
mali uramljen crtež bika koji bi mogao da bude pravi Pikaso.
„Jesi li još ljuta na mene?”, pitaš.
„Ne, nisam ljuta na tebe”, kaže ona. „Nisam ništa na tebe.”
„Dobro.”
„Jesi li znao da Bišop nije ni pročitao onu tvoju priču? Nikada mu je
nisam pomenula. Bila sam besna na tebe u njegovo ime, ali on je nikada
nije pročitao. Zar to nije čudno?”
Tebi na to lakne. Što Bišop nije znao da za tebe njegova tajna nije
bila tajna. Što je do kraja imao makar svoju privatnost.
Betani grabi vinsku bocu za vrat, ulazi u dnevnu sobu i ljosne na
kauč, čak ni lampu ne upali niti bilo šta drugo, samo ljosne u tom
polumraku tako da je baš i ne vidiš kako je ljosnula koliko čuješ kako
pucketa skupa koža (aligatorova, pretpostavljaš) kada se Betani
zaustavi na njoj. Sedaš naspram nje na isti kauč na kom si sedeo ranije
danas i slušao kako unezverena Betani i Piter simuliraju srećnu vezu.
Jedina svetlost u stanu potiče od dve sijaličice u kuhinji i sjaja okolnih
prozora na neboderima - ni izbliza dovoljno da se vidi. Kada Betani
progovori, glas kao da joj izlazi iz ništavila. Pita te za Čikago. Za tvoj
posao. Kakav ti je posao. Uživaš li u njemu. Gde živiš. Kako ti izgleda
kuća. Kako se zabavljaš. Odgovaraš na sva njena učtiva pitanja, a dok
razgovarate ona sebi sipa novu čašu vina, pa još jednu, gutajući vino u
povremenim čujnim gutljajima dok govori „mm-hm” u ključnim
trenucima tvoje priče. Govoriš joj da je posao dobar ako se izuzmu
studenti, koji su nemotivisani; i uprava, koja je nemilosrdna; i lokacija,
koja je sivilo predgrađa; i, kad malo razmisliš, u stvari uopšte ne voliš
svoj posao. Govoriš joj da živiš u kući s dvorištem koje nikada ne
koristiš i kako nekom drugom plaćaš da ga kosi. Katkada ti kroz
dvorište protrčavaju deca igrajući se raznih igara, a tebi to ne smeta i
to vidiš kao svoj doprinos zajednici. Komšiluk inače ne poznaješ.
Pokušavaš da napišeš knjigu za koju si već dobio novac, što postavlja
određene motivacijske probleme. Kada te ona pita o čemu je knjiga,
kažeš: „Ne znam. O porodici?”
Dok Betani otvori drugu bocu vina, stičeš utisak kako pokušava da
se pripremi za nešto što zahteva hrabrosti i kako joj vino u tome
pomaže. Počinje da se priseća, da priča o starim vremenima, kad ste
bili deca; kako ste igrali video-igre ili se igrali u šumarku.
„Sećaš li se poslednjeg puta kada si došao kod mene?”, kaže.
Naravno da se sećaš. Te si je te noći poljubio. Bio je to poslednji
trenutak prave radosti pre nego što ti je majka otišla. Ali taj deo ne
govoriš Betani. Kažeš samo: „Da.”
„To mi je bio prvi poljubac”, kaže ona.
„I meni je.”
„Soba je bila mračna, kao ova”, kaže ona. „Nisam te baš najbolje
videla. Samo sam osećala da si mi vrlo blizu. Sećaš li se?”
„Sećam se”, kažeš.
 Betani ustaje - to oglašava kauč, pucketanjem kože, izbacujući
kratak zvuk usisavanja - pa ti prilazi i seda pored tebe i uzima ti čašu iz
ruke i spušta je na pod i sada ti je vrlo blizu, priljubljuje ti se kolenom
uz koleno, i ti polako shvataš čemu to svetlo i vino.
„Ovako?”, kaže ona, prilazeći ti licem, smešeći se.
„Bilo je mračnije nego ovde.”
„Mogli bismo da zažmurimo.”
„Mogli bismo”, kažeš. Ali ne zažmuriš.
„Bili smo otprilike ovoliko daleko”, veli ona, a već se bezmalo
dodirujete obrazima. Osećaš kako je topla, kako joj kosa miriše na
lavandu. „Nisam znala šta da radim”, kaže. „Napućila sam usne i nadala
se da tako treba.”
„Tako je trebalo”, kažeš.
„Dobro je”, kaže ona i načas ostaje tu, a ti se plašiš da bilo šta uradiš
ili kažeš ili da se mrdneš ili da dišeš, kao da je čitav taj tren od vazduha
i može da se rasprši na najmanji poremećaj. Zatim Betani kaže
šapatom: „Ne želim da se udam za Pitera.”
„Ne moraš.”
„Možeš li da mi pomogneš da se ne udam za Pitera?”
Da joj pomogneš da se ne uda za Pitera, idi na sledeću stranicu...
I tako je konačno poljubiš, a kada to učiniš osetiš kako se duboko u tebi
probija ogromni slap olakšanja, i sve tvoje opsednutosti, čežnje, brige i
kajanja, svih onih načina na koje te ta žena proganja, svih onih muka i
gađenja prema sebi što nisi uspeo da je privoliš da te zavoli, sve to kao
da se razbija o tlo. Kao da si sve to vreme pridržavao zid od stakla i tek
sada shvataš kako je u redu pustiti ga da padne. I on pada, gotovo da
praska dok se rasipa i lomi oko tebe - trudiš se da ne ustukneš kada te
Betani poljubi, kada te privuče rukama a tebi se javi snažno čulno
sećanje kako si se s njom ljubio kad si bio dete, kako si se iznenadio što
su joj usne suve, kako nisi znao šta da radiš osim da joj se pripiješ
licem uz lice, tada kada ljubljenje nije bilo putokaz na putu, već pre
samo odredište. Ali sada ste oboje stariji i imali ste sva bitna iskustva i
oboje znate šta tačno da radite s drugim telom - što znači da znate da je
ljubljenje katkada svojevrsno opštenje, a vi trenutno jedno drugom
govorite kako oboje veoma želite još. I tako se privijaš uz nju i rukama
je obuhvataš oko struka i uvijaš prste u tanku tkaninu njene haljine a
ona te vuče k sebi za okovratnik i još se ljubite - duboko, neobuzdano,
proždirete jedno drugo - i ti si svestan svoje svesti o tome, kako
naizgled na sve možeš da se usredsrediš i da osećaš sve odjednom:
svoje ruke i njenu kožu i svoja usta i njena usta i njene prste i njeno
disanje i to kako joj telo odgovara na tvoje - sve to kao da nisu zasebni
osećaji već pre slojevi jednog jedinog krupnijeg osećaja, ono lutanje
svesti do koga ume da dođe kada si isprepleten s drugim i sve ide
odlično i kao da maltene tačno znaš šta druga osoba želi i osećaš njene
emocije dok joj drhte kroz telo kao da drhte kroz tvoje, kao da su vam
tela privremeno izgubila ivice i postala bezgranična.
Tako to izgleda, to širenje, zbog čega se toliko i zaprepastiš kad se
Betani cimne uvis i od tebe, uhvati te za ruke da zaustavi njihovo
napredovanje i kaže: „Čekaj.”
 „Molim?”, kažeš ti. „Šta je bilo?”
„Samo... izvini.” Pa se odmakne od tebe, potpuno se skloni i sklupča
na drugoj strani kauča.
„Šta je bilo?”, pitaš.
Betani odmahuje glavom i gleda te tim tužnim, strašnim očima.
„Ne mogu”, veli, a ti u sebi osetiš nešto što bi se moglo nazvati
poniranjem.
„Mogli bismo da usporimo”, kažeš. „Možemo jednostavno malo da
usporimo. U redu je.”
„Ovo nije u redu prema tebi”, veli ona.
„Meni ne smeta”, kažeš, i nadaš se da ne odaješ sve to očajanje što
te je obuzelo jer znaš da će te, priđeš li toj devojci toliko blizu a ipak
doživiš neuspeh, to slomiti. Iz toga se nećeš povratiti. „Ne moramo da
imamo seks”, veliš. „Možemo, ne znam, da ne žurimo?”
„Nije problem u seksu”, kaže ona i nasmeje se. „Seks mogu. To želim.
Ali ne znam želiš li ti. Ili hoćeš li želeti.”
„Želim.”
„Ali postoji nešto što ne znaš.”
Betani ustaje i gladi odeću, pokretom koji treba da predoči
trezveno dostojanstvo, što je vrlo ozbiljna pramena od izveštačenosti
na kauču.
„Ima jedno pismo za tebe”, kaže ona. „Na kuhinjskom pultu. Od
Bišopa je.”
„On je napisao pismo? Meni?”
„Dobili smo ga od vojske, nekoliko meseci posle njegove smrti.
Napisao ga je u slučaju da mu se nešto dogodi.”
„Jesi li i ti dobila pismo?”
„Ne. Napisao je samo to tebi.”
Betani se sada okreće i polako ulazi u spavaću sobu. Kreće se onako
oprezno kako ume - savršeno ravna, savršeno uspravna, svih pokreta
staloženih i svrsishodnih. Kada otvori vrata od spavaće sobe, na pola
puta zastaje i okreće se da te pogleda preko ramena.
„Slušaj”, kaže, „pogledala sam pismo. Izvini, ali jesam. Ne znam šta
znači, i ne moraš da mi kažeš, ali hoću da znaš da sam ga pročitala.”
„Dobro.”
„Biću ovde”, veli ona, klimajući glavom prema spavaćoj sobi. „Budeš
li želeo da uđeš nakon što ga pročitaš, to je u redu. Ali budeš li želeo da
odeš” - načas zastaje, okreće se, spušta glavu i kao da gleda u pod -
„razumeću.”
 Povlači se u mračnu spavaću sobu, a vrata se za njom zatvaraju uz
tihi škljocaj.
Da pročitaš pismo, idi na sledeću stranicu...
Redov prve klase Bišop Fol sedi u utrobi oklopnog borbenog vozila
bredli, s bradom na grudima, i spava. Njegovo vozilo je drugo po redu u
malom konvoju - tri bred lija, tri hamvija, kamion za snabdevanje - koji
ide u koloni ka nekom selu kome ni ime ne znaju. Znaju samo da su
gradonačelnika tog sela pobunjenici nedavno oteli i odrubili mu glavu
na televiziji. Vojnicima u konvoju izgleda nastrano što se pogubljenja
prenose preko televizije, kao i što se obavljaju baš tako: odsecanjem
glave. To liči na smrt iz nekog drugog vremena, na opačinu prizvanu iz
mračnog doba.
Tri bredlija i tri hamvija mogu da nose približno četrdeset vojnika.
Kamion za snabdevanje nosi još dva, pored vode, benzina i municije i
više hiljada kutija OSJ-a. Svaki OSJ - ili Obrok spreman za jelo - ima
gustoslogovni spisak sastojaka zbog koga mnogi vojnici tvrde da su im,
posle odrubljivanja glava i improvizovanih eksplozivnih naprava,
najveća pretnja po fizičko zdravlje upravo OSJ. Popularna je igra
pogađanja da li se određena hemikalija nalazi u OSJ-u ili u bombi.
Kalijum-sorbat? (OSJ.) Dinatrijum-pirofosfat? (OSJ.) Amonijum-nitrat?
(Bomba.) Kalijum-nitrat? (Oba.) Toga se ponekad igraju za vreme
obroka kada se osećaju zamršeno ciničnim, ali ne i kada bredlijem
putuju u neko sat vremena udaljeno selo. U poslednje vreme imaju
dvadesetočasovne smene, tako da je sat vremena u oklopljenom
trbuhu bredlija parčence onoga što tu predstavlja raj. Jer unutra je
mrkli mrak i to je najsigurnije mesto za boravak kada su izvan žice i -
pošto bredli u punoj brzini zvuči kao klimavi drveni tobogan koji piči
brzinom od dva maha - nose čepiće za uši, tako da je sve to baš prijatno
i učaureno. Svi u tome uživaju. Svi osim tipa po imenu Čaki, čijega se
pravog imena niko i ne seća jer je nadimak stekao odavno, zbog
sklonosti da povraća dok se vozi u utrobi bredlija. To mu je usled
bolesti kretanja. Zato su mu nadenuli nadimak „Apčak”76, što je ubrzo
skraćeno u „Čak”, koje je neizbežno postalo „Čaki”.
Čaki ima devetnaest godina, kratku kosu i vretenaste mišiće, sedam
kilograma je lakši nego što je bio kod kuće i često zaboravlja da opere
zube. Iz nekog je mesta u unutrašnjosti prema kome niko ne gaji
snažna mišljenja (možda iz Nevade? Nebraske?).Toje momak vrlo
dubokih uverenja koja se ne opterećuju ni činjenicama ni istorijom.
Primer: Čaki je jednom načuo kako je neko za čitavu tu operaciju u
Zalivu rekao da je „rat Džordža Buša”, pa se sav naduo i kazao kako Buš
daje sve od sebe u neredu koji je Bil Klinton ostavio. Od toga je krenula
čitava prepirka o tome ko je zapravo objavio rat i čija je zamisao bila
da se zauzme Irak, i Čakija su svi pokušavali da uvere kako rat nije
započeo Klinton, a Čaki je samo vrteo glavom i govorio „Momci,
prilično sam siguran da grešite u tome”, kao da ih sažaljeva. Bišop ga je
pritisnuo i tvrdio kako nije važno da li je za Buša ili za Klintona ili šta
god već, da je to ko je započeo rat jednostavna neutralna objektivna
činjenica. A Čaki je rekao kako misli da Bišop treba da „podrži našeg V i
K”, na šta je Bišop trepnuo i pitao ga „Šta je V i K?”, a Čaki je rekao
„Vrhovni i komandant”. I tako je to pokrenulo čitavu novu raspravu gde
mu je Bišop rekao da nije vrhovni i komandant, nego vrhovni
komandant, a Čaki ga je gledao sa izrazom kao da zna da se sprdaju s
njim i da je rešen da ne padne na štos.
U svakom slučaju, o politici ne razgovaraju mnogo. Nijedan od njih.
To je nekako nebitno.
Jednom je Čaki pokušao da ih nagovori da otvore otvore na bredliju,
da bi on usput mogao da gleda obzorje i da se orijentiše, što bi mu,
kako je rekao, pomoglo kod vrtoglavice i povraćanja. Ali od tog
argumenta nije bilo ništa jer ako bi se otvori otvorili onda u bredliju ne
bi bio mrak i ne bi mogli da spavaju, kao i zato što su otvori pokriveni
oklopom, a niko ne želi da žrtvuje nimalo oklopa imajući u vidu broj
mina i bombi i snajperista s kojima su se dosada susreli. Čaki je istakao
da je bredli opremljen sa nekoliko jurišnih pušaka M-231 koje su
izričito napravljene da staju kroz otvore (to su u osnovi M šesnaestice
bez prednjeg nišanskog mehanizma, koji je previsok da bi stao u otvor,
i mnogo kraćeg kundaka, pošto je unutrašnjost bredlija prilično uska) i
pitao zar samo postojanje M dvestatridesetjedinica ne znači da bi
spoljašnji otvori trebalo da im stoje otvoreni kako bi mogli da pucaju
kroz njih. Bišop je rekao da ga zadivljuje Čakijeva logika, iako je
providno samoživa. Bilo kako bilo, komandant bredlija, koji se i sam
preziva Bredli ali ima nadimak „Mali Ćale” zbog nekoliko porodica kod
kuće od kojih je pobegao tako što se prijavio u vojsku, odlučio je da
oklop ostane. Rekao je: „Kada imaš zaštitu, bilo bi glupo da je ne
koristiš”, što je bilo prilično smešno iz njegovih usta.
Neko bi pomislio da će Čaki, zbog povraćanja i slabog poznavanja
događaja u svetu i neprekidnog gunđanja zbog zatvorenih otvora za
pucanje, biti glavni kandidat da bude prezren. S obzirom na to koliko
često bredlijem moraju nekuda da idu, Čaki bi stvarno trebalo da bude
izrazito neomiljen. Ali to ne ide tako. Čakija svi vole i obožavaju a tako
je još od jednog ponoćnog pohoda na mogući neprijateljski logor kada
su mu se pokvarile naočare za noćno gledanje, a on, umesto da se
povuče kao što bi to uradio svako od njih, nastavio da otvara vrata i
čisti prostorije s prokletom baterijskom lampom. Što je u takvoj
operaciji mogao da bude i divovski neonski znak koji kaže Upucaj me!.
Ozbiljno, momak je neviđeno hrabar. Bišopu je jednom rekao da nije
najgore ako te neko pogodi; najgore je ako uteknu ti što su te upucali. A
Bišop je zaista pomislio kako bi Čakiju milije bilo da neprijatelj stoji
mirno dok pokušava da ga ubije nego da uopšte ne pokušava da ga
ubije. Tako da Čakija svi vole. I jasno je da ga vole jer ga svi i dalje zovu
Čaki, nadimkom koji sa strane možda zvuči okrutno jer se nekome ruga
zbog njegove najveće lične mane, ali on zapravo potvrđuje da oni tog
nekoga prihvataju i vole uprkos toj mani. To je veoma muški način
izražavanja bezuslovne ljubavi. Prirodno, sve to ide neizrečeno.
Uz to je tu i ono o onoj devojci, Čakijeva glavna tema za razgovor:
Džuli Vinterberi. 0 njoj svi vole da slušaju. Kape dole za najlepšu
devojku iz čitave Čakijeve srednje škole, devojku koja je osvojila sve
bitne nagrade za lepotu koje devojka može da osvoji, koja je bila
nepobeđena četiri godine zaredom, lice koje je izazvalo hiljadu
erekcija, devojku čija lepota među pubertetlijama nije izazivala
uobičajeno bojažljivo kikotanje, već pre bezmalo fizički bol za koji je
katkada delotvoran lek bio ugristi se za unutrašnju stranu obraza.
Dečaci su bili očajni ako ih ne pogleda, uništeni ako ih pogleda. Čaki
ima fotku, portret iz četvrtog srednje, koji dodaje unaokolo, i svi
moraju da se slože da on ne preteruje. Džuli Vinterberi. To govori sa
strahopoštovanjem primerenim crkvi. Stvar je u tome da je Čaki
njenom lepotom oduvek bio toliko zastrašen da joj se nikada nije
obratio. Nije znala ni kako se on zove. Onda su završili srednju školu i
on je otišao na osnovnu obuku, gde je imao najstrožeg vodnika u
povesti Oružanih snaga SAD, nakon čega je shvatio da, ako može da
prebrodi tog seronju, može i da razgovara sa Džuli Vinterberi. Posle
osnovne obuke, ona mu nije više ličila na preveliki izazov. I tako ju je, u
onih nekoliko sedmica koliko je bio kod kuće pre nego što su ga
rasporedili, pitao da izađu. I ona je pristala. I sada su u ljubavi. Čak mu
šalje i svoje nepristojne fotografije koje ga svi preklinju da pokaže a on
neće. Ljudi ga doslovno mole na sve četiri.
U toj priči svima se dopada onaj deo gde Čaki napokon pita devojku
da izađu. Jer kako Čaki to priča, nije kao da je morao da smogne
hrabrosti za to. Pre kao da mu za to hrabrosti više nije ni trebalo. Ili je
možda otkrio kako je od samog početka ima dosta, u sebi, spremnu za
upotrebu, i svi vole da zamišljaju da je tako. Nadaju se da se isto
dogodilo i njima, jer ovde su s vremena na vreme van sebe od straha, i
nadaju se da će biti hrabri kada dođe trenutak da budu hrabri. I lepo je
misliti kako u sebi imaju taj bunar hrabrosti koji može da ih progura
kroz neverovatne stvari koje im predstoje.
Ako momak kao što je Čaki može da smuva ribu kao što je Džuli
Vinterberi, onda oni začelo mogu da prežive jedan ušljivi rat.
Od njega traže da o tome priča naročito kada su u akciji čišćenja,
što je otprilike najveća nepravda u tom ratu, što vojnici ponekad
moraju da čiste ostatke bombaša-samoubica. Zamislite da unaokolo
tražite delove tela s torbom od grubog platna iz koje cure splačine što
liče na unutrašnjost bundeve. A put se prži na suncu tako da nasumični
komadi mesa tamo ne samo što stoje, već se i doslovno peku. Taj miris:
krv, meso i kordit.77 Kada to rade, od Čakija traže da im priča o Džuli
Vinterberi. Tako im prođe vreme.
Nakon izvesnog vremena Mali Ćale se dogovorio sa Čakijem da ovaj
može da se vozi na vrhu s mitraljescem. Razume se, to se protivi
propisima jer neko ko stoji tamo gde stoji Čaki ometa kretanje M
dvestačetrdesetdvojke. Ali Mali Ćale je bio voljan da tom jednom
prilikom prenebregne propise, jer bolje to nego da svaki put mora da
miriše Čakijevu povraćku. I tako Čaki srne da se vozi na vrhu, gde može
da gleda obzorje kako bi predupredio bolest kretanja, s prećutnim
sporazumom da bez odlaganja uskoči u tovarni deo bude li se dogodilo
bilo kakvo sranje. Naravno, on ne bi imao ništa protiv, jer niko ne voli
da bude u blizini M dvestačetrdesetdvojke kada ova puca. Ta stvar
može da pocepa džip kao da je papirna maramica. Meci su joj dugi kao
Čakijeva podlaktica.
Rečeno im je da očekuju sat vremena vožnje do sela s nedavno
ubijenim gradonačelnikom. Bišop sedi u bredliju sa šlemom na očima i
čepićima za uši gurnutim praktično u mozak. Blažena tišina. Šezdeset
slatkih minuta ništavila. Bišop ovde čak i ne sanja. Jedno od brojnih
iznenađenja rata jeste i to kako ga je rat pretvorio u znalca za spavanje.
Ako mu kažu da ima dvadeset minuta za dremku, on će iskoristiti svih
dvadeset. Ume da uoči razliku između dva i dva i po sata sna. Ovde
oseća obrise svesti kakve nikada nije osećao kod kuće. Kod kuće, život
je bio kao da se voziš drumom sto kilometara na sat, tako da svaka
neravnina i sastav puta otupljuju i prerastaju u neprepoznatljivo
brujanje. Rat je kao da stane i da drum opipava golim prstima. Toliko
se čoveku proširi svest. U ratu, sadašnji trenutak promiče sporo. On
oseća svoj um i svoje telo kako nije ni slutio da je moguće.
Zbog toga je, kada bredli stane a on se probudi, Bišop siguran da još
nisu stigli na odredište: dremka je trajala trideset minuta. To mu je
jasno po osećaju u očima, ili tačnije u prostoru tik iza očiju, gde mu je
prisutan svojevrstan pritisak.
„Koliko se vozimo?”, pita on Čakija.
„Šta misliš?”, kaže ovaj. Vole tako međusobno da se proveravaju.
„Trideset minuta?”
„Trideset dva.”
Bišop se osmehuje. Penje se na vrh, trepće na silnom pustinjskom
suncu, gleda unaokolo.
„Na putuje nešto sumnjivo”, veli Čaki. „Tamo napred. Moguća
improvizovana eksplozivna naprava. Moraš ovo da vidiš. Nećeš
verovati.”
Dodaje Bišopu dvogled a Bišop pretražuje prašnjavi i ispucali asfalt
ispred njih dok je ne ugleda: konzervu supe na sredini druma. Stoji
uspravno. Etiketa joj je okrenuta tačno prema konvoju. Onaj poznati
crveni logotip.
„Je l’ to...”
„Aha”, kaže Čaki.
„Kembelova konzerva supe?”
„Potvrdno.”
„Kembelova supa od paradajza?”
„Skroz tamo. Ne ložim te.”
„To nije bomba”, kaže Bišop. „To je savremena umetnost.”
Čaki mu uputi podozriv pogled.
„To je Vorhol”, objašnjava Bišop. „Liči na Vorhola.”
„Koji je kurac vorhol?”78, pita Čaki.
„Nije važno.”
 Kada ugledaju nešto što bi moglo da bude improvizovana
eksplozivna naprava, obično pozovu inženjerce pa onda sede i čekaju,
srećni što nije njihov posao da deaktiviraju bombe. Razume se,
inžinjercima treba jedno trideset minuta da dođu, tako da svi napeto
čekaju i puše, a Čaki zagledan u daljinu iznenada kaže Bišopu: „Kladim
se da mogu da pogodim onu kamilu tvojom puškom.”
I tako se svi okreću da vide u koju kamilu on upire prst i vide jedno
ispijeno samotno stvorenje daleko u daljini bez ičega oko sebe, lutalicu
slabašnog izgleda potpuno samu u pustinji, oko četiristo metara od
njih, svu lelujavu od toplote što zrači iz peska. Bišop je zainteresovan;
Čaki nije poznat po preciznosti s puškom. „U šta se kladimo?”, pita.
„Ko god izgubi”, veli Čaki, koji je o tome očito razmislio jer ima
spreman odgovor, „mora sat vremena da stoji u poljskom ve-ceu.”
Svima koji prisluškuju otimaju se povici gađenja. To je prava
opklada. Svi znaju da je od sunca u pustinji vrelija samo poljska klonja u
pustinji. Pustinjska jara ostaje zarobljena unutar debelih plastičnih
zidova, tako da združeni izmet čitave čete praktično proključa. Mada to
niko nikada ne bi radio, svi se kunu kako bi tamo mogla da se skuva
krmenadla. Ljudi većinom prestaju da dišu i izlaze što brže mogu. Ima
priča o ljudima koji su dehidrirali samo zato što su izrazito dugo
kenjali.
Bišop razmišlja o tome. „Sat vremena?”, kaže. „Ti imaš obaveze,
Čaki. Ne bih voleo da čitavih sat vremena ne možeš da drkaš. Šta kažeš
na pet minuta?”
Ali Čaki neće ni da čuje, pošto svi znaju da je Bišop prošao obuku za
snajperistu, a snajperisti između ostalog uče i kako da dugo ne dišu,
možda čak duže od pet minuta. Tako se makar priča.
„Sat vremena”, kaže Čaki. „Tako ili nikako.”
I tako se Bišop pravi da se premišlja, ali svi znaju da će prihvatiti
opkladu. Takvu opkladu ne može da odbije. Nakon izvesnog vremena
kaže „Važi”, svi počinju da kliču a on daje Čakiju M dvadesetčetvorku i
veli: „Nema veze. Nikada je nećeš pogoditi.” Čaki se namešta u čučanj
koji izgleda istovetno kao mali zeleni vojnici kojima se deca igraju -
položaj koji nedvosmisleno nije školski primer načina na koji se puca iz
M dvadesetčetvorke i zbog čega se Bišop nasmeje i zavrti glavom - a
posmatrači, u koje sada spada puna posada bredlija i čak i tipovi iz
kamiona za snabdevanje iza njih, počinju da dovikuju i da dele savete,
kako iskrene tako i neiskrene.
„Šta kažeš, Čaki? Oko četiristo metara?”
 „Ja bih rekao trista devedeset.”
„Pre će biti trista sedamdeset pet.”
„Vetar oko pet čvorova?”
„Deset čvorova!”
„Nema vetra, magarče.”
„Pazi da uračunaš i toplotu koja se uzdiže s tla!”
„Da, podići će metak.”
„To je tačno?”
„To nije tačno.”
„Prestanite da ga zajebavate!”
„Pucaj, Čaki! Imaš je!”
I tako dalje, a Čaki ne obraća pažnju ni na šta od toga. Zauzima
položaj i prestaje da diše i svi čekaju pucanj - čak i Mali Ćale, koji bi kao
komandant jedinice bredlija trebalo da bude iznad svega toga i
uzdržan, ali u sebi zapravo uživa u zamisli da Čaki zbog drskosti završi
na sat vremena u poljskoj klonji (Mali Čale je u ratu zbog svojih
nevaljalstava, pa obožava kada i neko drugi dobije šta je zaslužio).
Sekunde otkucavaju i svi prestaju da govore dok očekuju da Čaki puca, i
ne mogu da odluče da li da gledaju kamilu ili Čakija, a on se promeškolji
i ispusti vazduh pa ga ponovo usisa, a Bišop se nasmeje i kaže: „Što
više razmišljaš o tome, to ćeš gore promašiti.”
„Umukni!”, veli Čaki, a onda - iskreno brže no što je iko očekivao
nakon tog ućutkivanja - opaljuje. I svi pogledaju kamilu taman na
vreme da vide kako iz nje izbija malena izmaglica krvi tamo gde joj
metak okrzne zadnju levu četvrtinu trupa.
„Tako je!”, kaže Čaki, dižući ruke. „Pogodio sam je!”
Svi kliču i gledaju Bišopa, koji je sada osuđen na šezdeset gnusnih
nemilosrdnih minuta u rerni za govna. Samo što Bišop odmahuje
glavom i govori: „Ne, ne, ne. Nisi je pogodio.”
„Kako to misliš?”, pita Čaki. „Dabome da sam je pogodio.”
„Gledaj”, kaže Bišop, upirući prst u kamilu, koja je razumljivo
iznenađena i uznemirena i zbunjena, pa sada prestravljena trči, začudo,
pravo ka konvoju. Bišop kaže: „Meni to ne liči na mrtvu kamilu.”
„Opklada nije bila da je ubijem”, veli Čaki. „Opklada je bila da je
pogodim.”
„Šta ti misliš da znači pogoditi?”, pita Bišop.
„Upucao sam je, metkom. Eto šta znači, kraj priče.”
„Znaš li šta bih ja bio kada bi svaki moj hitac samo okrznuo dupe?
Degradiran, eto šta.”
 „Hoćeš da se izvučeš iz izgubljene opklade.”
„Nisam izgubio”, kaže Bišop. „Ako snajperisti kažeš da ćeš nešto
pogoditi, onda to nešto mora da bude mrtvo. Inače ga nisi pogodio.”
U međuvremenu, kamila je već u punom jurišu na konvoj, a neki od
okupljenih gledalaca smeju se koliko je stvorenje glupo, što trči prema
ljudima koji su je upucali. Nekako suprotno od pobunjenika, kaže neko.
Velika tupava glupava životinja. Čaki i Bišop se i dalje prepiru koje
dobio opkladu i brane sopstveno tumačenje značenja glagola
„pogoditi” - Čaki zauzima strogo doslovan pristup protiv Bišopovog,
koji se više rukovodi kontekstom - kada kamila, koja je sada možda
stotinu metara od njih, naglo skrene desno i pođe manje-više pravo ka
Kembelovoj konzervi supe.
Prvi to k znanju prima Mali Čale.
„Ej!”, kaže on, upirući prst u nju. „Stani! Zaustavite je! Ubijte je!
Ubijte je! Ubijte je odmah!”
„Koga?”
„Jebenu kamilu!”
„Zašto?”
„Gledaj!”
I oni vide kako kamila trči na konzervu supe, kojoj upravo prilaze i
inžinjerci u svom glomaznom i gotovo smešno velikom panciru, a
vojnici koji razumeju šta se zbiva vade pištolje i pucaju na kamilu. Vidi
se kako njihovi meci neškodljivo pogađaju stvora, brijući mu gornji sloj
krzna i kože. Svi ti pucnji samo dodatno plaše stvorenje, pa ono
ubrzava i trči ogromnih izbečenih očiju i s penom koja mu kaplje sa
usta a ljudi počinju da viču „Sklanjajte se!” ili „Bežite!” inžinjercima,
koji nemaju pojma šta se zbiva, jer nisu ni bili deo čitavog tog pucanja
na kamilu. A kamila i dalje ide i jasno je da će je ta putanja odvesti
pravo preko konzerve supe i svi sada nalaze bilo kakav zaklon, žmure,
štite glavu i čekaju.
Tek posle nekoliko trenutaka shvataju da se ništa neće dogoditi.
Prvi vojnici koji dignu glavu vide kako se kamila odvlači dalje od
njih, a iza nje bezopasno skakuće prazna konzerva supe, preturajući se
s kraja na kraj.
Gledaju kako kamila polugalopira, poluposrće ka nepreglednom
pustinjskom obzorju, da bi je nakon izvesnog vremena sustiglo
svetlucanje peska. Inžinjerci su skinuli šlemove i koračaju nazad ka
četi, glasno psujući. Bišop stoji pored Čakija, čekajući da kamila odjuri.
„Jebote, čoveče”, kaže Čaki.
 „U redu je.”
„To je bilo suviše blizu.”
„Nisi ti bio kriv. Nisi hteo.”
„Kao da se sve usporilo. Bilo je naprosto kao - ffft”, kaže on, pa
prinosi dlanove očima dočaravajući potpuno suženje vidnog polja.
„Hoću reći, bio sam u njoj.”
„U čemu?”
„U ratnoj dvorani”, kaže Čaki. „Sad kapiram.To je bilo to.”
I oni misle da je to kraj priče - neobične priče koju će pričati kada se
vrate kući, jedan od onih nadrealnih trenutaka kakvi se u ratu
događaju. Ali baš kada se svi udobno smeste nazad u svoje položaje i
kada se konvoj zakotrlja napred, nakon tridesetak sekundi vožnje,
Bišop u bredliju naprasno oseti trzaj i talas vreline i čuje onaj ka-bum
zvuk nečega što eksplodira ispred njih. To je onaj zvuk - u pustinji se
pronosi kilometrima - najgori zvuk rata, zvuk od koga će se naknadno
svi cimati čak i nakon što godinama budu kod kuće kad god pukne neki
balon ili petarda, pošto će ih podsećati na to, zvuk mine ili
improvizovane eksplozivne naprave, zvuk nasilne jezive nasumične
smrti.
I sada nastupaju panika i vrištanje a Bišop se probija do topovske
kule, staje pored Čakija i vidi kako bredli ispred njih gori, kako se iz
njega vije dim crn kao katran dok vojnici izlaze jedan po jedan krvavi i
ošamućeni. Prednji deo bredlija kao da je pocepan tačno nadvoje tamo
gde bi sedeo vozač. Jednog vojnika odnose dvojica drugih, a noga mu
visi samo o golim crvenim trakama na kolenu, ljuljajući se kao riba na
udici. Mali Ćale već zove helikoptere.
„Konzerva supe je”, kaže Bišop, „sigurno bila mamac. Pa smo
spustili gard.” Okreće se prema Čakiju i, po prestravljenom i paničnom
izrazu na njegovom licu, odmah mu je jasno da nešto nije u redu. Čaki
drži ruke na trbuhu, stežući ranu. Bišop mu povlači ruke i ne vidi ništa.
„Nema ničega, Čak.”
„Osetio sam. Osetio sam kako je nešto ušlo.” Već je prebledeo. Bišop
ga namešta da sedne u utrobi bredlija i otvara mu jaknu, otkriva pancir
ispod nje i još ne vidi ništa.
„Gledaj. Sav si u panciru. Dobro si.”
„Veruj mi, tu je.”
I tako mu Bišop skida pancir dok Čaki ječi, pa mu skida potkošulju
dok, tačno tamo gde je Čaki rekao da će biti, nekoliko centimetara
iznad pupka, ne ugleda mrlju krvi veliku kao novčić. Bišop je obriše i
ispod vidi malu posekotinu - možda veličine ovećeg trna - pa prasne u
smeh.
„Zaboga, Čaki, sav si se pomeo zbog ovoga!”
„Je l’ gadno?”
„Glupavi seronjo.”
„Nije gadno?”
„Maleno je. Dobro si. Pravi si seronja.”
„Ne znam, čoveče. Nešto nije u redu.”
„Sve je u redu. Ne seri.”
„Kao da nešto uopšte nije u redu.”
I tako Bišop ostaje uz njega, tvrdeći kako je sve u redu i
preporučujući mu da prestane da bude takva pičkica, dok Čaki uporno
govori kako nešto nije u redu, i tako ostaju dok ne začuju mukle zvuke
helikoptera, kada Čaki kaže, veoma tiho: „Ej, Bišope, slušaj, imam nešto
da ti kažem.”
„Dobro.”
„Znaš za moju devojku? Džuli Vinterberi?”
„Da.”
„Ona mi nije devojka. Izmislio sam to. Ona ne zna ni ko sam. Samo
sam jednom razgovarao s njom. Pitao je da mi da svoju sliku. To je bio
poslednji dan škole. Svi su razmenjivali slike.”
„O, čoveče, zažalićeš što si to rekao.”
„Slušaj, to sam izmislio zato što svakog dana razmišljam kako
nisam razgovarao s njom.”
„Ovo je dobra informacija. Ovo možda vredi i novog nadimka.”
„Toliko mi je žao što nisam razgovarao s njom.”
„Ozbiljno, ovo će te pratiti do kraja života.”
„Slušaj. Ako se ne izvučem...”
„Stalno ćeš zbog ovoga trpeti zajebanciju doslovno zauvek.”
„Ako se ne izvučem, hoću da pronađeš Džuli i da joj kažeš šta zaista
osećam. Hoću da zna.”
„Ozbiljno, ovo će ti trajati do kraja života. Kad budeš imao
osamdeset godina, zvaću te i sprdaću se s tobom zbog Džuli
Vinterberi.”
„Samo mi obećaj.”
„Važi. Obećavam.”
Čaki klimne glavom i zažmuri dok ne dođu bolničari, koji ga stave
na nosila i odnesu u helikopter, pa svi nestanu u mutnom bakarnom
nebu. Zatim ostatak konvoja nastavi svoje glasno, sporo putovanje.
 Te noći dogodi se da Čaki umre.
Parče šrapnela samo centimetar dugačko i tanko poput slamčice na
tetrapaku soka preseklo je arteriju koja mu je hranila jetru, a dok su
lekari to prokljuvili on je već mnogo iskrvario i bio u krajnjoj fazi
akutnog zatajenja jetre. To im saopštava Mali Ćale, sutradan,
neposredno pred izlazak u sektor.
„A sada zaboravite na to”, kaže on kada postane jasno da će im vest
ometati koncentraciju u predstojećoj patroli. „Da želi da imamo
osećanja, vojska bi nam ih podelila.”
Sada je tiho i mirno i uobičajeno veče, a Bišop se sve vreme ljuti.
Ljuti se zbog Čakijeve besmislene smrti i na smradove koji su
podmetnuli onu bombu, ali ljuti se i na Čakija, zbog njegovog
kukavičluka, što nikada nije rekao Džuli Vinterberi ono što je trebalo da
joj kaže, što čovek koji utrčava u mračne prostorije gde ga čekaju ljudi s
mašinkama koji hoće da ga ubiju nije mogao da razgovara s nekom
glupavom devojkom. Te dve vrste hrabrosti kao da se toliko razlikuju
da bi za njih trebalo da postoje zasebne reči.
Te noći ne može da spava. More ga turobne misli. Bes mu se
izvitoperio pa se ne ljuti više na Čakija nego pre na sebe. Jer se on i Čaki
ne razlikuju. Jer i Bišop u sebi nosi grozote koje ne može da se natera i
sa kim da podeli. Onu veliku grešnu tajnu svog života - katkada mu se
čini toliko velika da mu treba neki novi unutrašnji organ da je drži. Ta
tajna stoji u njemu i proždire ga. Proždire vreme i jača s njegovim
prolaskom, tako da sada kada razmišlja o njoj, ne može da razdvoji sam
događaj od svoje potonje odvratnosti prema njemu.
Šta se zbilo s direktorom.
Čovek koga su svi poštovali i voleli. Direktor. Voleo ga je i Bišop, a
kada je, u petom razredu, ovaj izabrao Bišopa za privatne časove, za
dodatne časove vikendom koji bezuslovno moraju da se taje jer bi
drugi dečaci bili ljubomorni, desetogodišnji Bišop se osećao tako
posebno i poželjno. Izabran iz gomile. Kao predmet divljenja i ljubavi. A
sada, godinama kasnije, on uzdrhti na pomisao kako je lako prevaren,
što u direktora uopšte nije posumnjao, čak ni kada mu je ovaj rekao da
će se časovi baviti onime što se radi s devojčicama, jer su se devojčica
svi plašili i nisu znali šta se s njima radi, i Bišop se osećao kao pravi
srećnik što ima nekoga da mu pokaže. Počelo je s fotografijama iz
časopisa, i muškaraca i žena, zajedničkim, odvojenim, golišavim.
Potom su usledile polaroid fotografije, a onda je direktor predložio da
fotkaju jedan drugog. Bišop se seća samo delića, slika, trenutaka.
Direktor je nežno pomogao Bišopu da se skine a Bišop još nije mislio
da to nije u redu. Sve je radio svojevoljno. Dozvoljavao je direktoru da
ga dodiruje, najpre rukama a zatim i ustima, nakon čega mu je ovaj
govorio kako je divan i zgodan i poseban. Nekoliko meseci posle toga,
direktor je rekao: Probaj sad ti meni. Direktor se skinuo. Tada ga je
Bišop prvi put video, crvenog i oteklog i jako ubedljivog. Bišop je
direktoru pokušavao da radi ono što je direktor radio njemu, a to je
radio nevešto, nespretno. Direktor se prvi put razdražio i razljutio kada
su se slučajno umešali Bišopovi zubi, pa je uhvatio Bišopa za potiljak i
uzeo da gura i da govori Ne, ovako, a kasnije se izvinjavao zbog suza
koje su potekle kada se Bišopu aktivirao refleks gutanja. Bišop je imao
utisak da je on kriv za to. Vežbaće i biće bolji sledećeg puta. Onda
sledećeg puta nije bio bolji, a ni narednog. Jednog dana direktor ga je
zaustavio na pola puta pa ga je okrenuo i presamitio i rekao: Moraćemo
ovo da radimo kao što to rade odrasli. Ti si odrastao, je l’ tako? A Bišop je
klimnuo glavom jer nije više želeo da podbacuje u tome, nije više želeo
da se direktor ljuti, i tako, kada se direktor namestio iza njega i gurnuo
mu ga, Bišop je izdržao.
Sada se Bišop priseća sveg tog užasa, svih tih slika što ga
preplavljuju kao slapovi - posle tolikih godina i petnaest hiljada
kilometara odande, u pustinji, u ratu. Bišop sada misli kako čak i ta
tajna ima drugu tajnu, jedan dublji i razorniji sloj, nešto zbog čega je on
uveren da je zao i slomljen, a to je da mu se sviđalo kada je direktor
radio to što je radio.
Radovao se tome.
Želeo je to.
I ne samo zato što se zbog toga osećao poželjno i posebno i
jedinstveno i izabrano iz gomile, već i zato što mu je prijalo to što mu je
direktor radio, pogotovo u početku. Potresalo mu je telo kao ništa
drugo. Voleo je to dok je trajalo i nedostajalo mu je kada je prestalo,
kada mu je direktor na proleće neočekivano otkazao časove. Bišop se
osećao odbačeno i napušteno i odjednom je u nekom trenutku
početkom aprila shvatio da se direktor uhvatio s drugim dečakom -
Bišop je to video iz pogleda koje su ovi razmenjivali u hodniku, i po
tome kako se novi dečak odnedavno natmurio i ućutao. Bišop se zbog
toga razbesneo. Počeo je da se iživljava u školi, da odgovara časnim
sestrama, da zadeva tuče. Kada su ga konačno izbacili, sedeo je s
roditeljima kod direktora u kancelariji, a kada je direktor rekao Veoma
mi je žao što je do ovoga došlo, u tome je bilo toliko slojeva značenja da
je Bišop samo prasnuo u smeh.
Sledeće nedelje počeo je da truje direktorov džakuzi.
Sada ga upravo taj deo najviše užasava. Kako je pokušao da se
osveti direktoru kao odbačena devojka. Prestao bi da se ružno vlada
samo da ga je direktor primio nazad, pozvao ga unutra. To ga užasava
zato što ni sam sada ne ume da razluči da je bio nevina žrtva. Pre se
oseća kao saučesnik u sopstvenoj izopačenosti. Dogodilo se izvesno
zlo - a on je želeo da se dogodi.
Pune posledice toga ispoljile su se tek kasnije, u pubertetu, u vojnoj
školi, gde je biti peško ili peder nešto najgore na svetu, i gde će svaki
dečak kome neko kaže da je peško ili peder ili derpe ili homić odmah
hteti da se bije, i gde dečaci svima drugima pokazuju kako nisu
pešovani ili pederi tako što se rugaju drugima da su ogromni pešovani
i pederi, i to vrlo glasno. Po tome je Bišop postao prepoznatljiv.
Naročito nemilosrdan bio je prema svom cimeru u drugom razredu,
neznatno feminiziranom dečaku po imenu Brandon. Kad god bi
Brandon ušao u zajedničku prostoriju za tuširanje, Bišop bi rekao
nešto u fazonu: „Momci, pazite da vam ne ispadne sapun.” Ili bi, pre
odlaska na spavanje, upitao: „Moram li noćas da zalepim izolir-traku
preko čmara ili ćeš se lepo ponašati?” I tome slično, uobičajeno
mangupsko kinjenje s kraja osamdesetih. Neki od nadimaka bili su i
„Leptirić” i „Smokvica”. Rekao bi „Gledaj napred, Smokvice” kada su
stajali jedan kraj drugog za pisoarima. Brandon se naposletku ispisao
iz škole, što je za Bišopa bilo olakšanje, jer su se u njemu prema
Brandonu razvile snažne žudnje koje behu postale bezmalo fizički
bolne. Gledao ga je kako se skida, gledao ga je na časovima kako pomno
i poslušno lebdi nad beleškama i grize olovku.
Ali to je bilo pre toliko godina, a on za sve ovo vreme nikada nikome
nije rekao. I on naglo skače iz kreveta na ovaj dan, dan Čakijeve smrti, i
zaključuje kako mora da napiše pismo. Jer Čaki je poginuo još u sebi
držeći tolike tajne da mu je samrtna želja bila da ih pusti napolje, a
Bišop ne želi da se oseća tako kada na njega dođe red. Želi da bude
hrabriji.
Odlučuje da piše svima u svom životu. Pisaće sestri i izviniće se što
se toliko udaljio, objasniće da se povukao zato što je bio pokvaren -
zato što je direktor sigurno u njemu prebacio neki prekidač pa je njega
obuzeo toliki bes, na direktora što mu je to radio i na sebe što je tako
grozan i izopačen i nastran i nepopravljivo pokvaren. Hteo je da je
zaštiti, reći će joj; nije hteo da pokvari i nju.
 Pisaće i roditeljima, i Brandonu. Naći će Brandona i moliti ga za
oproštaj. Čak i moćnog Endija Berga, koga nikada više nije video nakon
što je jadnička zarobio na stepeništu i popišao se na njega. Pismo treba
čak i Bregu. Svake noći pisaće po jedno dok ne ogoli sve svoje tajne.
Odlazi po malo vojne hartije i seda u pustu betonsku prostoriju za
odmor obasjanu fluorescentno zelenom svetlošću. Odlučuje da prvo
piše Samjuelu. Zato što tačno zna šta želi da kaže i pismo će biti kratko
i već je gluvo doba noći i za nekoliko sati opet će morati da bude budan,
te počinje, pa u nastupu nadahnuća i usredsređenosti završava pismo
za manje od pet minuta. Presavija ga i stavlja u zvaničnu kovertu
Vojske SAD koju liže i zatvara pa na njoj piše Samjuelovo puno ime sa
onom odvratnom crticom i stavlja ga u ormarić sa svim svojim drugim
ličnim stvarima. Drago mu je zbog toga što je olakšao dušu i izneo to u
svet, i drago mu je zbog tog njegovog novog projekta, što će iz sebe
izbaciti sve ono što u njemu godinama stoji nagomilano. Ima utisak da
se istinski raduje što će pisati pisma sestri i roditeljima i raznim
prijateljima koje je usput napustio, pa tone u san sa odličnom slutnjom
u vezi s tim pismima, ne znajući da ona nikada neće biti napisana, jer
sutra će biti napolju u patroli i razmišljaće o Džuli Vinterberi (kojoj
očigledno takođe treba pismo), kada će nekoliko koraka od njega
eksplodirati kanta za đubre, koju je daljinski detonirao neko koju je
gledao s prozora na drugom spratu daleko u istoj ulici, neko ko ne vidi
zaista Bišopa već samo njegovu uniformu, koje svakoga u takvoj
uniformi prestao da prepoznaje kao bilo šta iole ljudsko, ko, da je čuo
šta Bišopu u tom trenutku prolazi kroz glavu dok pokušava da sastavi
pismo jednoj prelepoj devojci kod kuće o mrtvom drugu koji ju je voleo,
nikada ne bi detonirao tu bombu. Ali naravno da se tako nešto nikada
ne može čuti. I tako je bomba eksplodirala.
A njen udarni talas bacio je Bišopa u vazduh gde je načas sve bilo
mirno i hladno i gde se on u tom udarnom talasu osećao kao u nekoj
majčinoj snežnoj kugli, gde se sve oko njega kreće kao kroz gustu
tečnost, visi, okačeno, lepo na svoj način, dok bomba nije raznela sve u
njemu, dok mu sva čula nije prekrio mrak, a telo - koje više ni na koji
smislen način nije sadržavalo samog Bišopa - tresnulo na ulicu mnogo
metara dalje. Tako da je, drugi put te sedmice, neko poginuo dok je
mislio na Džuli Vinterberi, koja je u tom trenutku bila petnaest hiljada
kilometara odatle i verovatno priželjkivala da joj se najzad dogodi
nešto zanimljivo.
Vojska je skupila njegove stvari i poslala ih njegovim roditeljima,
koji su pronašli pismo adresirano na Samjuela Andresena-Andersona i
setili se da se tako čudno zvao onaj dečak s kojim im se ćerka u
detinjstvu dopisivala, pa su pismo dali Betani, koja se mesecima patila
pre nego što je rešila da ti ga konačno da.
I tako je to pismo iz nekog poverljivog sela negde u Iraku
doputovalo do tog kuhinjskog pulta u centru Menhetna, gde,
zahvaljujući ugradnom svetlu na tavanici kuhinje, izgleda kao da je
obasjano reflektorom. Uzimaš ga. Ne teži gotovo ništa - unutra je jedan
jedini list, koji vadiš. Napisao je samo nekoliko pasusa. Slutiš da se
tvoja velika odluka bliži. Ta će te odluka odrediti i godinama nastaviti
da te određuje. Čitaš pismo.

Dragi Samjuele,
Ljudsko telo je tako krhko. Upropasti ga i najmanja stvar. U
kamilu možeš da saspeš dvadeset metaka a ona će i dalje samo
jurišati na tebe, ali nas obične male ljude može da ubije i puki
centimetar šrapnela. Naša tela su tanka oštrica noža koja nas
odvaja od zaborava. To polako prihvatam.
Ako čitaš ovo, onda mi se nešto desilo te moram da te
zamolim za uslugu. Ti i ja smo uradili nešto strašno onog jutra
kod jezera. Onog dana kada ti je otišla majka, onog dana kada
je došla policija. Sigurno se sećaš. To što smo tog jutra radili,
jedan drugome, strašno je i neoprostivo. Ja sam bio pokvaren,
pa sam pokvario i tebe. A ta pokvarenost, otkrio sam, ne
nestane. Ostane u tebi i truje te. S tobom je do kraja života.
Izvini, ali tako je.
Znam da voliš Betani. Volim je i ja. Ona je dobra onako kako
ja nikada nisam bio. Nije slomljena ovako kao mi. Zamolio bih te
da tako i ostane.
Ovo je moja samrtna želja. Jedino što tražim od tebe. Zbog nje,
zbog mene, molim te, kloni se moje sestre.

I tako si stigao. Konačno je došao trenutak za izbor. Zdesna su ti

vrata od spavaće sobe, gde te čeka Betani. Sleva su ti vrata od lifta i
čitav veliki prazni svet.
Vreme je. Odluči se. Koja vrata biraš?
 | ŠESTI DEO |
INVAZIVNA VRSTA
Kasno leto 2011.
 1.

POUNIDŽ OTVORI VRATA FRIŽIDERA, pa ih zatvori. Stajao je u kuhinji i

svojski se trudio da se seti zašto je tamo došao, ali nije mogao.
Proverio je mejl. Pokušao je da se uloguje u Svet Vilobega, ali nije
mogao; bio je utorak. Pomislio je da izađe do poštanskog sandučeta po
poštu, ali na kraju nije izašao jer pošta možda još nije bila dostavljena a
nije želeo da ide dvaput. Pogledao je poštansko sanduče preko
travnjaka, pokušavajući da proceni ima li u njemu pošte tako što se
upiljio. Zatvorio je vrata. Imao je osećaj da nešto u kuhinji iziskuje
njegovu pažnju, ali nije znao šta. Otvorio je vrata frižidera i pogledao
svaku stvar u njemu, u nadi da će mu neka od njih poslužiti kao
svojevrsni pokretač za to nešto u vezi s kuhinjom čega bi trebalo da se
seti. Video je tegle kiselih krastavaca, plastične boce kečapa i majoneza
i kesicu lanenog semena koju je kupio u trenutku ushićenja prema
novoj ishrani ali je još nije otvorio. Na polici na dnu nalazilo se pet
plavih patlidžana koji su se iznutra očito pretvarali u kašu, polako se
urušavali, pet ljubičastih jastučića ispod kojih se skupljaju lokvice soka
boje keksa. U posudi za voće i povrće, njegov razni zeleniš bio je smeđ i
uveo. Isti slučaj bio je i s klipovima kukuruza na polici na vrhu, koji su
bili nezdrave zelenkastožute boje, a svako zrno izgubilo je svoju zrelu,
žutu jedrost i smežuralo se u približni oblik pokvarenog ljudskog
kutnjaka. On zatvori vrata frižidera.
Utorkom su serveri za igru Svet Vilobega bili isključeni većim delom
prepodneva a katkada i delom popodneva zbog redovnog održavanja i
popravljanja bagova i kakvih god već genijalnih tehnikalija koje se
traže od računara koji inače rade dvadeset četiri sata dnevno i hostuju
deset miliona igrača istovremeno maltene bez kašnjenja mreže, služeći
se nekim najnepopustljivije sigurnim enkripcijama79 na svetu,
serverima toliko brzim, efikasnim i moćnim da mogu da postide
mašine koje se sada koriste u svemirskom programu, ili u silosima za
nuklearne rakete, ili u glasačkim kabinama. Kako zemlja koja je
napravila servere za Svet Vilobega ne može da napravi funkcionalnu
mašinu za glasanje, pitanje je koje se često postavljalo na forumima
Vilobega izbornim utorkom80, dok je igračka zajednica strpljivo čekala
da serveri ponovo prorade i, ponekad, uz to, glasala.
Neki od tih utoraka, međutim, bili su vrlo posebni i osobito mučni
utorci poznati kao „Dani za pečovanje”81, kada inženjeri dodaju
svojevrsni apdejt igre da bi igrači, kada se sledećeg puta uloguju, imali
šta novo da rade - novi pohodi, dostignuća, čudovišta, blago. Takvi
pečovi bili su neophodni da bi igra stalno bila sveža i zanimljiva, ali
Dani za pečovanje, razume se, usled svih tih složenih radnji na
serverima i kodiranju, imali su najduže razdoblje neaktivnosti igre.
Nije bilo nečuveno da serveri ne rade čitavog prepodneva i čitavog
poslepodneva, a ponekad, na užas igračke zajednice, i do ranog
predvečerja. Danas se događalo upravo to. Igra se pečovala. Bio je Dan
za pečovanje.
Ne znajući tačno kada će se serveri vratiti onlajn, Pounidž je bio
pod stresom, što je bilo pomalo paradoksalno jer je Vilobeg navodno i
igrao zato što ga tako uspešno oslobađa od stresa. Njemu se okretao
kada se oseća preopterećen zamornim pojedinostima života. Sve je
počelo pre oko godinu dana, neposredno nakon Lizinog odlaska,
jednog dana kada je osećao kako ga stres pritiska naročito snažno i
kada nijedan de-ve-de nije izgledao preterano primamljiv i kada nije
bilo ničega na TV-u i ništa u njegovom onlajn filmskom redu nije
izgledalo zanimljivo i kada su sve igre za konzole koje je imao bile
pređene i odbačene a njega spopao izvestan čudnovat osećaj panike
kao kad si u dobrom restoranu ali ništa ne izgleda ukusno, ili kao kada
počne da te hvata prehlada ili grip pa čak ni voda nije lepog ukusa,
takva sveobuhvatna negativna tama gde ceo svet izgleda dosadan i
zamoran a ti osećaš taj opšti umor, a on je sedeo u dnevnoj sobi u sve
gušćoj tmini večeri baš kada se završilo letnje računanje vremena pa je
bilo neobično sivo u obeshrabrujuće rano doba dana, a on je sedeo
tamo i uviđao kako mu upravo predstoji direktni čeoni sudar sa
stresom, da će se, ne nađe li brzo neku razonodu, nesumnjivo toliko
uznemiriti da će to značiti sigurnu nevolju za njegov krvni pritisak i
opšte zdravlje krvotoka, a kada bi se to dogodilo, obično bi otišao u
prodavnicu elektronike i nešto kupio. Ovoga puta kupio je desetak
video-igara, između ostalih i Svet Vilobega. A otkako je počeo da igra s
vilenjačkim ratnikom po imenu Pounidž, dodao je čitav niz novih
likova za igranje sa imenima kao što su Pounopol i Pounališes i Pouner
i EdgarAlanPoun, i proslavio se kao strašan gladijatorski suparnik i
vrlo snažan i sposoban vođa pohoda, upravljajući većom grupom
igrača u borbi protiv neprijatelja koje kontroliše računar, gde je na
sebe počeo da gleda kao na dirigenta u nečemu što liči na bitku-
simfoniju-balet, u čemu se prilično brzo izrazito izveštio - budući da je
sticanje veštine podrazumevalo svakojaka istraživanja, gledanje onlajn
snimaka važnih bitaka i čitanje foruma i pregledanje gomile sajtova s
matematičkim analizama mehanike igre kako bi se videlo koja je
statistika najkorisnija u određenim bitkama, tako da je za svaku bitku u
igri imao neznatno drugačije kombinacije oružja i opreme, sve
osmišljene tako da mu do krajnosti matematički uvećaju sposobnost
sejanja smrti za taj određeni sukob, jer smatrao je da, kad već nešto
radi, treba to da radi kako valja, da da sto deset odsto od sebe, i rado je
pomišljao kako će mu ta radna etika uskoro pomoći u renoviranju
kuhinje, pisanju romana i naumima za novu ishranu, ali ona zasada kao
da je važila samo u oblasti video-igara. Napravio je još likova i otvorio
još naloga kako bi igrao istovremeno na nekoliko računara, a svaki od
tih novih naloga zahtevao je kupovinu novog računara, novog de-ve-
dea sa igrom, paketa ekspanzija i mesečnu pretplatu, što je značilo da
mu, kad god oseti potrebu da napravi novi lik (obično zato što su mu
svi drugi likovi na najvišem stepenu i najbolji što mogu da budu a
njemu je dosadilo da tako temeljno dominira igrom, i zato što zna da će
mu se od dosade aktivirati uzbuna za stres i da smesta mora nešto da
preduzme), ne gine odliv kapitala toliko ogroman da se posle oseća
nedvosmisleno obaveznim da igru igra još više, čak i ako je bio
maglovito svestan ironije u tome, da mu upravo stres zbog žalosne
finansijske situacije i stvara potrebu za svim tim elektronskim
sredstvima za rasterećivanje od stresa, čija cena stvara još više tog
istog stresa koji on pokušava da izbegne, zbog čega se činilo da njegov
trenutni stepen elektronske razonode sada podbacuje pa je on tražio
novije i sve skuplje razonode, uvećavajući time taj krug stresa i krivice,
što je pomalo ličilo na potrošačku psihološku zamku kakvu je neretko
primećivao kod Lizinih mušterija na štandu Lankoma, koje su
kupovinom šminke samo ojačavale glavni nedostižni privid lepote koji
ih je šminku i nagnao da kupuju, ali koju iz nekog razloga nije mogao da
primeti u sebi.
On proveri servere Vilobega. Još nisu radili.
 Ovo je kao da čekam avion koji kasni, pomisli, nalik onoj hitnosti
kakva čoveka obuzima na aerodromu, jer zna da ga na drugom
aerodromu čekaju ljudi koji ga vole i da ga od njih deli neki tvrdoglavi
kvar tehnologije. Takvi su bili ti Dani za pečovanje: kad god bi se
ulogovao nakon više sati odlaganja, imao je osečaj da je otišao kući. Taj
osećaj je bilo teško zanemariti. Bilo je teško ne boriti se sa sobom zbog
toga. Malo ga je mučilo što mu se, kada razmišlja o vidicima u Vilobegu
- animiranim, digitalno renderovanim zatalasanim brdima, maglovitim
šumama, planinskim vrhovima i tome slično - oni javljaju sa snagom
pravih sećanja. Što za tim mestima čezne i prema njima gaji
privrženost koja nadmašuje privrženost koju gaji prema stvarnim
mestima u svom životu - to mu je bilo zamršeno. Jer znao je na izvestan
način da je igra potpuno lažna i varljiva i da mesta kojih se „seća”
zapravo ne postoje osim kao digitalni kod pohranjen na hard-disku
njegovog računara. Ali onda se setio onoga kada se popeo na vrh jedne
planine na severnom rubu zapadnog kontinenta u Vilobegu i gledao
kako mesec izlazi iznad obzorja, kako mesečina odbleskuje od snega, i
pomislio kako je to lepo, kako ljudi govore da imaju utisak da ih
umetnička dela ushićuju, kada stoje pred slikama bespomoćno ubeđeni
njihovom lepotom, pa je zaključio da između njihovog i njegovog
doživljaja zapravo i nema razlike. Naravno, planina nije stvarna,
mesečina nije stvarna, ali lepota? I njegova uspomena na nju? To je
stvarno.
I tako su Dani za pečovanje bili jedinstven užas jer je on bio
odsečen od svog izvora čudesa, lepote i iznenađenja i primoran,
ponekad celog dana, da se suočava sa svojim uobičajenim
svakodnevnim analognim postojanjem. Čitave sedmice razmišljao je
čime ovog utorka da se zanima kako bi lakše podneo onaj
nepodnošljivi prazan hod između buđenja i logovanja. Šta sve može da
radi da mu vreme brže proteče. Počeo je da sastavlja spisak na
pametnom telefonu, „Spisak radnji za Dan za pečovanje”, kako bi
mogao da zabeleži svaku misao koja mu se u toj sedmici možda javi u
pogledu toga kako da mu Dan za pečovanje bude prijatniji i snošljiviji.
Zasada su se na spisku nalazile tri stavke:

1. Kupiti zdravu hranu

2. Pomoći Dodžeru
3. Otkriti veliku književnost
 Poslednja stavka nalazi mu se na spisku obaveza svake sedmice već
šest meseci, još otkada je u obližnjoj megaknjižari video znak s
natpisom OTKRIJTE VELIKU KNJIŽEVNOST!, pa je i to stavio na spisak.
Telefonu je rekao da mu to ponavlja, da ga odonda stavlja na svaki
sedmični spisak, jer on je oduvek želeo da bude čitalac i smatrao je da
je čitav taj fazon udobne sklupčanosti celog popodneva sa šoljom čaja i
dobrom knjigom zaista izvrsna slika koju o sebi može da projektuje
onlajn. Povrh toga, ako bi mu Liza ikada kojim slučajem krišom
proveravala spisak obaveza na telefonu u trenutku ljubopitljivosti ili
opsednute griže savesti zbog razvoda, bio je prilično uveren da bi
odobravala „Otkriti veliku književnost” i možda shvatila da se on
stvarno menja kao ličnost pa poželela da ga primi nazad.
Međutim, za tih šest meseci nije otkrio nikakvu književnost, ni
veliku ni drugačiju. I svaki put kada bi pomislio na otkrivanje velike
književnosti, od tog pregnuća osetio bi se umorno, iscrpljeno, kao da
mu je u glavi mulj.
Zatim je tu bila prva stavka: kupiti zdravu hranu.
To je već pokušao. Minule sedmice konačno je ušao u prodavnicu
organske hrane nakon što ju je nekoliko dana posmatrao sa ulice i
gledao ljude kako ulaze i izlaze i nemo ih osuđivao zbog njihovog
japijevskog elitističkog povlašćenog načina života, uske hipsterske
odeće i električnih automobila. Činilo mu se nužno da izgradi takav
složeni duhovni grudobran pre no što uopšte uđe u prodavnicu
organske hrane, jer što je duže sedeo u kolima ispred radnje i osuđivao
kupce, to je bio sigurniji i da oni osuđuju njega. Što nije dovoljno hip, ni
dovoljno fit, ni dovoljno bogat da kupuje tamo. U svojoj glavi, on je bio
glavni junak svake priče, žiža svačije jezive pažnje; izložen svačijem
pogledu i tamo gde mu nije mesto; prodavnica je bila panorama
podrugljive, uvredljive osude. Vodio je duge zamišljene dijaloge sa
idealizovanim kasirkama koje su vratari između hrane i izlaza,
objašnjavajući im kako ne kupuje tamo zato što je to pomodno, već pre
zato što je, sudeći po pravilima njegovog radikalnog novog plana
ishrane, to razborito i krajnje medicinski neophodno. I dok su druge
mušterije tu samo iz vernosti prema nekom hipsterskom pokretu -
nalik organskom pokretu ili pokretu Spore hrane ili pokretu Lokalne
hrane ili šta već - on je tu zato što mora da bude tu, zbog čega je
zapravo autentičniji kupac nego što su to oni, čak i ako kao takav ne
odgovara slici uobičajenog kupca, sudeći po složenoj reklamnoj
kampanji prodavnice. I tako se, nakon nekoliko desetina tih probnih
razgovora, osetio dovoljno spremno i dovoljno jake volje da uđe u
radnju, gde se šunjao unaokolo i vrlo neupadljivo kupio tačne organske
replike onoga što obično kupuje u Seven-ilevenu u svojoj ulici:
konzervirane supe, konzervirane mesne prerađevine, beli hleb,
energetske pločice, zamrznutu piću pogodnu za ponovno zagrevanje i
stvari za večeru.
A kada je istovarivao kolica na kasi, preplavio ga je kratak talasić
pripadnosti što niko nije doveo u pitanje njegovo prisustvo tamo niti
ga čak dvaput pogledao. To jest, dok kasirka - slatka devojka sa
četvrtastim hipsterskim naočarima, verovatno na postdiplomskim
studijama ekologije ili socijalne pravde ili nečega sličnog - nije
pogledala njegove zapakovane, zamrznute i konzervirane namirnice i
rekla „Izgleda da pravite zalihe za uragan!” pa se onda neznatno
nasmejala kao da hoće da kaže Samo se šalim!, da bi zatim prevukla
robu preko laserskog skenera. A on se osmehnuo i malodušno
zakikotao, ali do kraja dana nije mogao da se otrese osećaja da ga je
kasirka strogo osudila, rekavši mu ne baš tako nežno da je hrana koju
kupuje nepodesna za jelo osim u najstrašnijim okolnostima, kao što je
smak sveta.
Primljeno k znanju. U sledećem odlasku kupio je samo sveže
namirnice. Voće, povrće, mesa spakovana u masni papir. Samo ono
kratkotrajno, lako kvarljivo, i premda nije imao nikakvu pojmljivu
predstavu kako se ta hrana sprema, osećao se zdravije samim tim što
ju je kupio, samim tim što je ima u blizini, što ga ljudi vide s njom, kao
kad si na sudaru s nekim neobično privlačnim pa želiš s njim da ideš na
javna mesta, takav je on imao utisak prema svojim kolicima punim
blistavih plavih patlidžana, kukuruza i raznoraznog uzgojenog zeleniša:
rukole, brokolija, blitve. Bila su tako predivna. A kada je pokazao tu
hranu istoj onoj slatkoj kasirki u prednjem delu radnje, osećao se kao
dete koje majci daje razglednicu što ju je napravilo u školi.
„Jeste li poneli kesu?”, upitala ga je ona.
Blenuo je u nju, ne razumejući sasvim šta ga pita. Kesu za šta?
„Ne”, rekao je.
„Oh”, kazala je ona, razočarana. „Sve kupce podstičemo da nose
korišćene kese. Znate, da štedimo papir?”
„Dobro.”
„Uz to dobijate i povraćaj novca”, rekla je ona. „Za svaku kesu koju
ponesete, dobijate povraćaj.”
Klimnuo je glavom. Više je nije gledao. Umesto toga, gledao je
video-ekran na kasi. Pravio se da veoma pomno proučava cenu svake
namirnice kako mu slučajno ne bi naplatili više nego što treba. Kasirka
je sigurno primetila njegovu nelagodu i osećaj da je izgrđen (ponovo),
pa je situaciju pokušala da ublaži promenom teme: „Šta ćete sa ovim
silnim patlidžanom?”
Ali to nimalo nije ublažilo situaciju jer je on bio kadar da odgovori
samo iskreno: „Ne znam.” A onda, kada kasirka kao da se nekako
razočarala njegovim odgovorom, dodao je: „Možda skuvam supu?”
Ovo je tako nepodnošljivo. Ne ume ni da kupuje kako treba.
Otišao je kući i pronašao sajt koji prodaje korišćene kese za
namirnice, neko preduzeće što sav prihod od prodaje kesa koristi da
čini neka dobra dela negde u nekoj prašumi. Još važnije, logotip tog
preduzeća bio je upadljivo odštampan na obe strane kese tako da će
kasirka, kad joj ih bude dao, videti logotip i ostati pod utiskom, budući
da on nije samo kupac koji vodi računa o životnoj sredini tako što je
poneo sopstvene kese, već su i same kese dobre za očuvanje životne
sredine, zbog čega je on dvaput više za prirodu nego bilo koji drugi
kupac u prodavnici.
Dao je da mu se kese pošalju avionom, već sutradan. Vratio se u
radnju. Opet je kupio kratkotrajnu robu, ali samo po komad od svake
vrste - bez preterane kupovine samo jedne namirnice i privlačenja
pažnje na nju, kao u slučaju s patlidžanom. Ušao je u red slatke kasirke
sa četvrtastim crnim naočarima. Ona mu je rekla „Ćao”, ali to je bio
opšti pozdrav. Nije se sećala njihove veze. Skenirala je i sračunala mu
robu. „Jeste li poneli kesu?”, upitala ga je, a on je, uzgredno, kao da je to
mačji kašalj i nešto što radi stalno, kazao: „Naravno, poneo sam kesu.”
„Želite li da zadržite povraćaj”, rekla je ona, „ili da ga poklonite?”
„Da uradim šta?”
„Za to što ste poneli kesu dobijate povraćaj novca.”
„To znam.”
„Da li biste želeli da ga poklonite jednoj od naših petnaest
odobrenih dobrotvornih organizacija?”
I tu je mahinalno rekao „Ne”, ali ne zato što je škrtica i što ne bi
iskreno voleo da neka dobrotvorna organizacija dobije njegov povraćaj
novca, već zato što je znao da neće imati pojma kako da između tih
petnaest dobrotvornih organizacija izabere jednu, pošto ni za jednu od
njih verovatno nije čuo. I tako je odbio jer mu se činilo da će tako
najlakše i sa najmanje neprijatnosti nastaviti i završiti s tim
društvenim susretom koji mu, da bude iskren, čitave sedmice ždere
mnogo rezervne moždane snage, računajući i predviđanje i pripremu
za njega.
„Aha”, reče kasirka, iznenađena, „dobro, pa eto, važi”, sa izvijenom
usnom i zajedljivim dizanjem obrve koji saopštavaju nešto u smislu:
Danas smo baš pravi seronja, a?
I tako je nastavila da mu prevlači hranu preko skenera i da mu meri
voće i povrće na način koji je on protumačio kao hladan i mehanički.
Prsti su joj brzo i stručno leteli po tasterima na kasi. Tu joj je bilo
prijatno kao kod kuće. Nije bila nimalo zabrinuta zbog svog načina
života ili svojih mišljenja. Tako ga je lako osudila i odbacila. A on je
osetio kako se nešto u njemu nekako slomilo, kako se nešto zgrušalo i
ukiselilo, bes koji je osetio sve do jetre. Pa je podigao prazan korišćeni
ceger iznad glave. I tako ga je načas držao, možda čekajući da neko
nešto kaže. Ali niko ništa nije rekao. Niko nije obraćao ni trunke pažnje
na njega. A to mu je ličilo na najgoru uvredu od svih, što stoji u toj
izveštačenoj pozi nasilja i strasti a niko ne haje za to.
Zato ga je bacio. Ceger. Bacio ga je pravo kasirki na noge.
A kad ga je bacio, ispustio je ratnički usklik divljeg gneva - ili je to
barem hteo. Iz usta mu je zapravo izašao izvestan izobličen i slabašan
hrapav životinjski zvuk. Promumlao je.
Ceger je kasirku klepio popreko u području kuka, a ona je ispustila
oštar iznenađen krik i odskočila unazad pa se ceger zgužvao i mlitavo
pao na pod. Zatim je zinula i zabuljila se u njega, a on je koraknuo
prema njoj, nadvio se nad kasom, raširio ruke široko kao kondor i
viknuo: „Znaš šta?”
Nije znao zašto tako širi ruke. Shvatio je da nema ništa spremno, u
glavi, čime bi pitanje propratio. U radnji je naprasno zavladao strahovit
muk, jer su uobičajeni zvuci iz kasa uminuli posle prvog kasirkinog
vriska. Pogledao je oko sebe. Video je preneražena lica - uglavnom
ženska - kako zure u njega prezriva i zgranuta. Polako je uzmakao od
kasirke. Osećao je kako okupljenima mora nešto da kaže, da objasni
uvredu koja ga je izazvala, da opravda svoj ispad, da predoči kako je
nedužan i pravičan i čestit.
Otelo mu se samo: „Moraš da predstavljaš!”
Nije znao zašto je to rekao. Sećao se da je to nedavno čuo u onoj
pop pesmi. U onoj pesmi Moli Miler. Dopalo mu se kako zvuči, kada je
to čuo u toj pesmi. Mislio je da je smelo i hip. Ali čim je to izgovorio
naglas, shvatio je da nema pojma šta to znači. Brzo je otišao. Nabio je
ruke u džepove i brzim hodom izašao na vrata. Zakleo se da se nikada
neće vratiti. Ta radnja, ta kasirka - za njih se nikada ne može biti
dovoljno dobar. Ti ljudi se ne mogu zadovoljiti.
Tako da je prva stavka - kupiti zdravu hranu - bila neupotrebljiva.
Ostalo mu je da štriklira još jednu stavku na spisku za taj Dan za
pečovanje: pomoći Dodžeru. A da bude iskren, to mu se ionako čini kao
najprivlačnija mogućnost, da pomogne ortaku iz gilde, svom potpuno
novom prijatelju, svom usprijatelju, što je izraz koji se upotrebljava
među nekim igračima Vilobega, jer je US u toj zajednici popularna
skraćenica za „u stvarnosti”, mesto o kome govore kao da je neka
druga, daleka zemlja. I hoće da se pravi kako se osnovni razlog što mu
je ta mogućnost najprivlačnija krije u nekom altruističkom porivu da
pomaže prijateljima u nevolji. Taj poriv je stvarno možda tamo negde,
kao deo kaše, ali kada bi zaista razmislio o tome, rekao bi da je pravi
razlog to što mu je novi prijatelj pisac. Dodžer ima ugovor za knjigu,
izdavača, pristup duboko tajanstvenom svetu knjiga koji Pounidžu
treba jer je i sam pisac. A dok je razgovarao sa svojim novim
prijateljem one večeri u Džezebelu, bilo mu je teško da se sasvim
usredsredi jer, čim je saznao da mu je novi prijatelj pisac, nije mogao
da prestane da razmišlja o svom romanu o vidovitom detektivu i
serijskom ubici, za koji je bio siguran da je knjiga od milion dolara.
Priču je počeo da piše u srednjoj školi, na času kreativnog pisanja na
trećoj godini. Prvih pet stranica napisao je noć pre nego što je trebalo
da ih preda. Profesor mu je rekao da se „odlično snašao” i da je
„uspešno dočarao glas detektiva”, a na marginama u izvesnoj sceni gde
detektiv ima viziju kako ubica ubada neku devojku nožem u srce,
profesor je napisao „Strašno!”, što je Pounidžu potvrdilo da ima veoma
posebno umeće. Umeće da izazove pravu emotivnu reakciju nečim što
je na brzinu napisao za jednu noć. To je dar. Ili ga imaš ili ga nemaš.
Kada bude pomogao svom novom usprijatelju, zaključio je, dobiće
podstrek da konačno učini sve što mora da učini, jer tada će zadužiti
Dodžera za uslugu koju će moći da unovči tako što će naći izdavača i
sklopiti sopstveni veliki ugovor za knjigu, što ga neće samo iščupati iz
škripca u kom se nalazi u pogledu hipoteke, i neće mu samo priuštiti
budžet da kupuje pravu organsku zdravu hranu i da renovira kuhinju,
nego će i uveriti Ližu da se vrati, jer on zna da se jedna od njenih
glavnih pritužbi na njega ticala „nedostatka inicijative i motivacije”, što
je bolno jasno napisala u delu papirologije o nepomirljivim razlikama
koji je ozvaničio njihov sporazum o razvodu.
Dakle, Dodžeru trebaju informacije o njegovoj mami, a njegova
mama neće da priča. Trebaju mu informacije o njenoj prošlosti, ali
jedino konkretno što imaju jesu žalosno nepotpun izveštaj o hapšenju i
fotografija njegove majke uslikana 1968. na nekom protestu. Pored nje
na fotografiji sedela je neka devojka za koju se čini da je možda deo
njene grupe - ona s pilotskim naočarima za sunce - i Pounidž se zapita
da li je ona i dalje živa. Možda jeste, i možda još živi u Čikagu, ili možda
još ima prijatelje koji žive u Čikagu - trebaju mu samo imena.
Fotografiju je poslao Aksmenu, vilenjačkom ratniku devedesetog
stepena, US učeniku četvrtog razreda srednje škole kome pisanje koda
ide odlično a sportovi nikako (što je nažalost jedino do čega je
njegovom ocu stalo). Aksmenova programerska specijalnost bilo je
nešto što je on zvao „društvenim bombardovanjem”, gde je svoju
poruku umeo da okači bezmalo u isti mah na svaku nit komentara na
svakom blogu i na svaku viki-stranicu i društvenu mrežu i svaki forum
na internetu. Taj softver je nekome gotovo sigurno vredeo dosta novca,
ali Aksmen ga je zasada koristio samo da se osveti sportistima iz škole
koji su ga uzeli na zub, kada im, obično u Fotošopu, zalepi lica na
eskplicitne scene gej pornografije, pa nastalu sliku vernu stvarnosti
pošalje kao spam polovini milijardi ljudi. Još je u beta verziji, govorio je
Aksmen za svoju aplikaciju. Govorio je kako tek treba da prokljuvi kako
da je pretvori u novac, mada je Pounidž slutio da ovaj samo čeka da
postane punoletan i da se iseli iz kuče kako svoje milione ne bi morao
da deli sa svojim seronjom od tate.
U svakom slučaju, Pounidž je Aksmenu fotografiju poslao zajedno s
kratkom porukom: „Spamuj čikaške forume. Zanima me ko je ta žena.”
Tako da se Pounidž zavalio i osećao baš sjajno povodom toga. I iako
mu je za to trebao minut ili najviše dva, od napora se osećao duhovno
iscrpljen: prvo je osmislio plan a onda ga i sproveo u delo. Osećao se
malaksalo, bio je gotov za taj dan, onesposobljen od stresa. Pokušao je
da se uloguje u Vilobeg, ali serveri još nisu radili.
On pogleda poštansko sanduče kroz prednji prozor. Sede na stolicu
da odluči šta će dalje, pa zatim sede na drugu, jer mu je prva bila
nekako neudobna. Opet ustade pa ode na sredinu sobe, gde u glavi
odigra kratku igricu: pokušao je da stoji tačno na sredini prostorije, na
potpuno istoj udaljenosti od sva četiri zida. Od igre je digao ruke pre
nego što ga je obuzela želja da izvadi metar i proveri koliko je tačan.
Pade mu na pamet da pogleda neki film, ali sve ih je već gledao, čitavu
zbirku, više puta. Pomisli da kupi i skine sa interneta neke nove
filmove, ali činilo mu se da će se umoriti od tolikog pregnuća. Ode u
zadnji deo kuće, pa u prednji, nadajući se da će nešto u kući pokrenuti u
njemu neku misao. Bio je siguran da u kuhinji ima nešto da uradi.
Osećao je kako mu sećanje na to pleše van domašaja. Ponovo otvori
rernu, pa je zatvori. Otvorio je mašinu za pranje sudova, pa je zatvorio.
Otvorio je frižider, uveren da u njemu ima nečega što će ga podsetiti na
ono što je trebalo da zapamti o prokletoj kuhinji.
 2.

U ČEMU JE STVAR? U tome da je Loru Potsdam obuzeo osećaj da ima

neku potpuno novu emociju. Nalik nečemu što nikada nije osetila. Što
je totalno uvrnuto! Sedela je sama u svojoj neurednoj sobi u
studenjaku, igrala se aplikacijom Ajfil i čekala da stigne Lari, kada ju je,
prvi put, obuzelo to nešto novo: sumnja.
Sumnja u štošta.
Upravo sumnja u samu aplikaciju Ajfil, koja joj nije dozvolila da
izrazi sumnju, jer „Sumnja” ne spada u pedeset standardnih emocija
dostupnih na Ajfilu. Aplikacija je izneverava. Prvi put u životu, Ajfil ne
zna kako joj je.
Ajfil Grozno, napisala je, a onda zaključila da se ipak ne oseća tako.
Da to nije sasvim tačno. „Grozno” se oseća kada ponovo povredi majci
osećanja, ili nakon jela. Sada se ne oseća „Grozno”. Izbrisala je to.
Ajfil Izgubljena, napisala je, ali to je zvučalo glupo i otrcano i nimalo
nalik nečemu što bi Lora rekla. „Izgubljeni” su ljudi bez smera u životu, a
Lora ima smer u životu: uspešna buduća zamenica direktora odseka za
komunikacije i marketing, halo? Uspešna studentkinja poslovanja?
Elitna studentkinja? Ona izbrisa „Izgubljena”.
Nije valjalo ni Ajfil Uznemirena, jer nije izgledalo dovoljno važno.
Obriši.
Štos je u tome što je preko Ajfila mogla da prenese kako se oseća u
bilo kom datom trenutku svojoj ogromnoj mreži prijatelja, da bi zatim
njihove aplikacije mogle automatski da odgovore kakvom god
porukom koja je prikladna s obzirom na emociju koju je ona izrazila. I
Lora je to obično obožavala, kako može da objavi Ajfil Tužna i da u roku
od nekoliko sekundi telefon zasvetli bodrenjem i podrškom i okrepom
od koje se ona stvarno oseti manje tužno. Mogla je da izabere neku od
pedeset standardnih emocija i da objavi kratku poruku objašnjenja ili
fotografiju ili i jedno i drugo, pa da zatim gleda kako joj stiže obilje
podrške.
Ali sada, prvi put, tih pedeset standardnih izbora emocija izgledaju
joj ograničeni. Prvi put kao da ne oseća nijednu od standardnih
emocija, što je stvarno iznenađuje jer je oduvek mislila da je pedeset
izbora nekako mnogo. Štaviše, među njima ima i nekih emocija koje
nikada nije izrazila da oseća. Nijednom nije napisala Ajfil Bespomoćna,
iako je „Bespomoćna” baš tu među pedeset standardnih emocija.
Nikada nije napisala Ajfil Kriva ili Ajfil Posramljena. Očigledno, nikada
nije napisala Ajfil Stara. Nije baš „Tužna”, a nije ni „Nesrećna”. Pre je
obuzeta svojevrsnom sumnjom da ono što misli, oseća i radi nije baš
sasvim u redu. A to je istinski nezgodno jer protivreči osnovnoj poruci
njenog života - kako je sve što ona radi ispravno i pohvalno i kako
treba da dobije sve što poželi jer to zaslužuje, što je manje-više stalna
poruka koju dobija od majke, koju je pozvala nakon sastanka s
profesorom Uvoda u književnost: „On misli da sam varala! Misli da sam
plagirala rad!”
„Jesi li?”, upitala ju je majka.
„Ne!”, rekla je Lora. Zatim, posle duže stanke: „U stvari jesam.
Varala sam.”
„Pa dobro, sigurno si imala valjanog razloga za to.”
„Imala sam sjajan razlog za to”, rekla je ona. Majka joj je oduvek to
radila, snabdevala je dobrim izgovorima. Jednom kada je imala
petnaest godina i vratila se kući u tri ujutru očito pijana a možda i
malčice naduvana, kada su je dovezla tri veoma bučna, mnogo starija
dečaka koji su nedavno ili završili srednju školu ili se iz nje ispisali, a
njoj kosa na potiljku bila zamršena i raščupana od očiglednog žestokog
trljanja o presvlaku na zadnjem sedištu auta, u stanju toliko blizu
komatoznom da ju je majka upitala „Gde si ti?”, a ona nije mogla da
smisli šta da kaže pa je samo stajala i glupavo se klatila, čak i tada
majka joj je pritekla u pomoć.
„Da nisi bolesna?”, upitala je ona Loru, koja je, progutavši mamac,
klimnula glavom. „Bolesna si. Hvata te nešto. Verovatno si zadremala i
izgubila pojam o vremenu, je l’ tako?”
„Da”, rekla je Lora. „Nije mi dobro.” Naravno, da bi održala laž,
sutradan je morala da izostane iz škole, tvrdeći kako ju je spopala neka
nepodnošljiva bolest nalik prehladi i gripu, što i nije bilo daleko od
istine imajući u vidu stravičan mamurluk s kojim se probudila.
Najčudnije u tim interakcijama bilo je koliko njena majka naizgled
veruje u njih.
Ona ćerku nije samo štitila; kao da joj se namerno priviđalo u vezi s
njom. „Ti si jaka žena i ja se ponosim tobom”, rekla bi Lori kasnije. Ili:
„Možeš da imaš sve što poželiš.” Ili: „Ne dozvoli nikome da ti stane na
put.” Ili: „Zbog tebe sam se odrekla karijere pa mi tvoj uspeh znači
doslovno sve na svetu.” Ili šta god već.
Ali sada je Loru spopala i sumnja, koja, sudeći po Ajfilu, ne spada
među pedeset dozvoljenih emocija, što ju je i samo navelo da posumnja
kako uopšte oseća sumnju, što je svojevrsni glavolomni paradoks na
koji je pokušavala da ne troši previše vremena u glavi.
Ne sme da padne Uvod u književnost. To joj je jasno. Svašta je na
kocki - stažiranja, letnji poslovi, prošek, ukaljano svedočanstvo. Ne, to
ne sme da se desi, i ona smatra da je profesor loše postupio i ogrešio
se o nju, da je zbog jednog glupavog zadatka spreman da joj praktično
oduzme budućnost, a njoj se čini da je to potpuno nesrazmeran odgovor
na prestup koji je počinila.
Ali dobro, sumnja čak i u to, jer ako nije važno da li je varala na bilo
kom pojedinačnom zadatku, onda iz toga sledi da bi bilo u redu da vara
na svakom zadatku. Što joj se čini makar malčice uvrnutim jer se u
srednjoj školi, kada je sve to varanje i počelo, sa sobom dogovorila da
je sada u redu varati na svakom zadatku dok god nekada u budućnosti
prestane da vara i stvarno počne da uči, čim zadaci počnu da budu
važni. Što se još nije dogodilo. Za četiri godine srednje škole i godinu
dana fakulteta, nije radila ništa što bi se barem izdaleka moglo shvatiti
kao važno. Zato je varala. Na svemu. I lagala u vezi s tim. Neprestano. I
nimalo se nije kajala.
Do danas. Danas je u zbun baca sledeće: Šta ako bi prošla kroz čitav
fakultet a da ne uradi ni jedan jedini fakultetski zadatak? Kada bude
dobila svoj prvi moćni posao u marketingu, hoće li znati šta da radi?
Pade joj na pamet kako ne shvata sasvim ni šta reč „marketing”
podrazumeva, uprkos nerazvijenoj urođenoj sposobnosti da prepozna
kada njoj neko nešto uspešno izreklamira.
Ali svaki put kada pomisli da možda počne da obraća pažnju na
predavanjima, da sama radi zadatke, stvarno se sprema za ispite i piše
sopstvene radove, preplavi je sledeća bojazan: Šta ako ne može? Šta
ako nije dovoljno dobra? Ili dovoljno pametna? Šta ako padne? Plašila
se da Lora bez pomoći obmane i dvoličnosti nije ona elitna
studentkinja kakva i ona i njena majka pretpostavljaju da jeste.
Njenu majku bi to saznanje osakatilo. Njena majka - koja je od
razvoda sve mejlove Lori potpisivala sa Ti si mi jedina radost - nikada
ne bi podnela njen neuspeh. To bi bilo poništavanje čitavog njenog
životnog projekta.
Zato Lora mora to da radi, da gura dalje sa svojim naumom, ma
koliko on rizičan bio, zarad majke. Zarad njih obe. Nema mesta za
sumnju.
Jer u čemu je stvar? U tome da su ulozi sada još veći. Telefonski
poziv dekanki uspešno ju je lišio svake patnje u vezi s Hamletom, ali
izazvao je jedan neočekivan problem, a to je da dekanka sada daje sve
od sebe da pokaže koliko univerzitet ima sluha za Lorina povređena
osećanja. Dekanka će upriličiti konferenciju za posredovanje i
rešavanje sukoba, što je, koliko Lora zna, dvodnevni sastanak gde će
ona i profesor Anderson sedeti za stolom jedno naspram drugog, dok
će im nekoliko trećih lica, naime instruktora-mirotvoraca, pomagati da
se pozabave, savladaju, izađu na kraj i uspešno razreše razmirice u
bezbednom i uljudnom okruženju.
Što zvuči otprilike kao nešto najgrđe na svetu.
Lora je znala da će joj tokom dva dana intenzivnog ispitivanja biti
teško da odbrani svoje izmišljotine. Znala je kako taj sastanak mora da
spreči po svaku cenu, ali pomalo je sumnjala i možda su je čak pomalo
morile krivica i griža savesti zbog jedinog rešenja koje je zasada
smislila.
Neko joj pokuca na vrata. To će, napokon, biti Lari.
„Samo malo!”, viknula je.
Ona skinu šorts i majicu bez rukava, strže brus i gaćice i donese
peškir iz ormara. Bio je to najtanji, najmanji peškir koji je imala.
Verovatno nije ni bio pravi peškir za kupanje jer se nije potpuno
obavijao oko nje, već joj otkrivao dugačak bodež kože čitavom
dužinom boka. Nije bio ni standardne širine, jer mu je donja ivica
dosezala samo do onog mekanog mesnatog golicavog mesta gde joj se
noge spajaju s trupom. Drugim rečima, svaki nagao pokret i sve će se
otkriti. Bio je beo, izlizan od brojnih pranja, ovde-onde maltene
providan. Oprala ga je mnogo puta da dobije upravo takav izgled.
Koristila ga je otprilike kao što mađioničar koristi časovnik: da
hipnotiše.
Ona otvori vrata.
„Ej”, reče, a Lariju oči poleteše na jug čim je ugleda i obuhvati
pogledom nju i njen čudesno mali peškir. „Nisam obučena, izvini”, reče.
„Baš sam htela da se istuširam.”
 On uđe i zatvori vrata za sobom. Lari Brokston, u svom
uobičajenom odelu: blistavosrebrne košarkaške bermude, crna majica
kratkih rukava, velike japanke. Nije da Lari nije imao nikakvu drugu
odeću - imao ju je, videla mu je ormar, pun lepih košulja na kopčanje
kojima ga je sigurno snabdela majka. Jednostavno je uvek birao tu
garderobu, svakog jutra podizao je s poda, njušio i opet oblačio. Ona se
pitala kada će mu se smučiti jedna te ista furka, ali prošlo je već mesec
dana a ona ga još nije videla da se presvukao. Momci umeju da budu
opsednuto usredsređeni u svojim željama, uočila je. Ono što vole skloni
su da ponavljaju i ponavljaju i ponavljaju.
„Trebalo ti je nešto?”, upita Lari. Momci su često bili vrlo nestrpljivi
da urade šta im ona traži, posebno kada nosi peškir. Lari sede na
krevet. Ona stade ispred njega, tako da joj telo bude tačno u visini
njegovog pogleda. Povuče li peškir gore za koji centimetar, on će
verovatno moći da joj vidi savršeno doterano stidno sve.
„Samo mala usluga”, reče ona.
Larija je upoznala na Uvodu u književnost. Primetila ga je rano i
pitala se pokušava li da pusti bradu ili naprosto zaboravlja da se obrije.
Viđala ga je u kampusu. Znala je da uvek nosi istu garderobu i vozi baš
veliki crni hamvi. Nikada ni sa kim nije razgovarao dok je jednog dana
posle predavanja nije pitao hoće li da dođe na žurku u njegovom
bratstvu. Tematsku žurku. Biće pečeno prase na ražnju. Hamburgeri s
roštilja koje zovu brontosaurus burgerima. Prave nešto što se zove sok
iz doba jure. Žurka se zove Droljaste pećinske devojke parti.
Što je jednostavno totalno uvredljivo! Jer reč je o žurci u jednom
bratstvu. Naravno da će se obući droljasto. Ne moraju ni da joj govore.
Je l’ misle da je glupa?
Ali dobro, otišla je, u kožnoj togi, bez gaćica, šta god, pila sok iz
doba jure dok joj se nije osladio i razgovarala s Larijem, koji je u jednoj
rečenici upotrebio reč smotren, zbog čega je ona ostala pod utiskom.
Razgovarali su o tome šta je najgore u fakultetu. „Predavanja”, rekla je
Lora. „Parking-mesta su premala”, rekao je Lari. A Lora je osetila onu
poznatu pijanu požudnu sveobuhvatnu potrebu kada samo želi da se
čvrsto priljubi uz njega. Ali još nije bila toliko pijana da se kurva pred
svim tim ljudima. Pozvala je Larija u svoju sobu, gde mu je popušila a
on joj totalno svršio u usta a da je nije ni pitao, što je njoj lično bilo
nevaspitano, ali šta god.
Nije znala šta smotren znači, ali ponekad tipu mora da se oda
priznanje. To je dobra reč.
 „Imaš li i dalje isti posao?”, upita Lora, misleći na njegov
neverovatni radno-obrazovni posao u Centru za računarsku podršku u
kampusu, gde je Lari veći deo svoje tročasovne smene trošio na
gledanje snimaka na internetu, i s vremena na vreme pomagao nekom
jadnom profesoru koji ne ume da poveže štampač.
„Da”, reče on.
„Odlično”, reče ona, pa mu priđe, ovlaš ga dodirujući nogom po
nozi.
Najčudnije što se dogodilo kada je Larija zavela u svojoj studentskoj
sobi onog prvog puta dogodilo se u trenutku kada je on doživeo
orgazam: osetila je kako joj je u usta iznenada ušao neki čudan grumen
nečega, nešto mekano ali nesumnjivo, začudo, puno. Ispljunula je to u
ruku i videla nešto što liči na delimično svareno parče brontosaurus
burgera. Pretpostavila je da je to izašlo iz Larija, pa otud zaključila kako
on ima jedinstvenu sposobnost da sa semenom iz penisa izbacuje i
večeru, što je odvratno. Nakon toga tražila je od njega da tovar odlaže
negde drugde.
„Na svom poslu”, reče Lora, „možeš iz daljine da se uloguješ u svaki
računar u kampusu, je l’ tako?”
„Aha.”
„Savršeno. Treba ispitati jedan računar.”
Lari se namršti. „Čiji računar?”
„Profesora Andersona.”
„O, čoveče. Stvarno?”
Jednom rukom gladila ga je po kosi boje sena. „Dabome. On nešto
krije. Nešto gadno.”
Lora nije uzela u obzir drugu mogućnost: da muškarci zapravo
nemaju biološku sposobnost da sa semenom iz penisa izbacuju i
sadržaj želuca, nego da joj je ono parče brontosaurus burgera bilo u
ustima od samog početka, pre no što je uopšte počela da mu puši,
zaglavljeno u rupi gde joj se nekada nalazio kutnjak, i da ga je odatle
iščačkalo samo Larijevo orgazmično đipanje. Drugim rečima, iako
nesrećna, bila je to slučajnost. Posle toga rekla je Lariju kako nije više
dobrodošao da joj svršava u usta, a on je ushićeno predložio gde sve
drugde može da obavi svoje. Očekivane mete bili su lice, sise i dupe.
Očekivane zato što su oboje u sebe uneli toliko sati internet
pornografije da su jednostavno odigravali scene koje su postale
normalne, čak otrcane. Što Lari svaki seksualni čin želi da završi tako
što će prsnuti na neki deo nje činilo joj se kao uobičajeni način za kraj
snošaja, budući da su odrasli na opštim ejakulatorskim mestima iz
pornića. Ali tada je Lari proširio ciljnu zonu: želeo je da joj svršava na
stopala, leđa, u kosu, po hrbatu nosa, želeo je da ona nosi naočare kako
bi mogao da joj svršava na naočare, na laktove, na onaj tanki deo
ručnih zglobova. Bio je izuzetno određen! O tome što Lari u glavi kao
da ima spisak delova tela na koje želi da ejakulira ona nije imala
mišljenje. Nije imala mišljenje osim što se s vremena na vreme osećala
kao seksualni ekvivalent loto tiketa.
„Šta profesor Anderson krije?”, upita Lari. „Šta mu je na računaru?”
„Nešto sramotno. Možda čak i nezakonito.”
„Ozbiljno?”
„Dabome”, reče Lora, možda osamdeset odsto sigurna u istinitost
toga. Jer ko na računaru nema nešto sramotno? Sumnjivu skinutu sliku,
nešto sumnjivo u istoriji pretraživanja. Izgledi su u njenu korist.
„U nečiji računar smem da se ulogujem samo ako mi taj neko
zatraži pomoć”, reče Lari. „Ne mogu da njuškam unaokolo.”
„Možeš da kažeš kako si obavljao redovno održavanje.”
Ona mu priđe još korak tako da se pojavi iza peškira. Tako
usredsređena na Larija nije bila sigurna šta se dešava tamo dole, ali
sudeći po njegovom izrazu - tome kako bulji u nju - kapirala je da je
sada većim delom otkrivena od struka naniže.
„Razmisli o tome”, reče Lora. „Ako pronađeš nešto što dokazuje da
on nije podesan za nastavnika, bićeš junak. Moj junak.”
Lari se zagleda u nju.
„Hoćeš li da mi učiniš to?”, upita ona.
„Nagrabusiću”, reče on.
„Nećeš, obećavam”, reče ona, hvatajući ga drugom rukom za glavu i
puštajući peškir, koji tiho pade na pod.
Oduvek je volela taj trenutak, kako se muškarci preobraze kada
shvate šta će se upravo dogoditi, kako se brzo prebace na novu vrstu
žestine i usredsređenosti. Lari ju je već drpao.
„Dobro”, reče on. „Učiniću ti.”
Ona se nasmeši. U tom trenutku, pristao bi na sve.
Lora nikada nije imala problem s tim trenutkom, trenutkom
zavođenja. Problem je dolazio posle. U roku od nekoliko sedmica,
muškarci su se obično udaljavali od nje. Nije mogla da računa na njih.
Imala je tri različita frajera, sve veze bez obaveza, koji su se nedugo
posle susreta s njom izjasnili kao bi-aseksualci, što znači, kako su rekli,
da ih više, jednako, ne privlači nijedan pol.
 Za šta je ona bila u fazonu: koji su izgledi za to?
Nakon što je Lari završio i otišao iz njene sobe a ona obrisala
njegove sluzave tragove sa cevanica (što je bio prvi takav slučaj),
vratila se Ajfilu, u nadi da će joj možda sada nešto biti jasnije, da će
možda moći da prokljuvi šta da kaže, šta oseća. Ali nije imala sreće.
Emocije su joj izgledale strane kao i uvek.
Zato je rešila da aktivira funkciju za automatsko ispravljanje,
istinski izvrstan programčić koji uzima svaku emociju koju misliš da
osećaš i upoređuje je s milionima unosa skupljenih u bazi podataka
Ajfila pa, slično surfovanju po publici82 i iskopavanju podataka,
zaključuje koju od pedeset standardnih emocija zaista osećaš. Lora
kliknu na link, otvori se polje za unos teksta, i ona poče da kuca:

Ajfil da ne zaslužujem da padnem predmet samo zato što sam

varala na nekom glupavom zadatku ali znam i da vrvtn ne bi
trebalo toliko da varam na svim predmetima jer ću jednog
dana morati da izađem u svet & nađem posao & posedujem
znanje iz svoje oblasti ili šta god već ali trenutno zaista
MORAM da varam jer sam dosada toliko varala da obično ni
na jednom predavanju nemam pojma šta se događa pa
bih ako prestanem da varam dobila baš loše ocene & možda
čak ispala iz škole pa mi se čini da mi je ako ću već i ovako i
onako pasti bolje da varam & dobijem ocene koje mi trebaju
da postanem moćni poslovni stručnjak koji moja majka tako
očajnički želi da budem, zato moram da sprečim taj sastanak
s profesorom & mnogo sam razmišljala o tome & shvatila da
univerzitet neće tražiti da profesor dođe na taj sastanak ako
profesor NIJE ZAPOSLEN NA UNIVERZITETU i da je
možda najbolje totalno srušiti profesorov ugled & otpustiti ga
s posla & upropastiti mu život zbog čega me malo grize
savest i uz to se ljutim što me je škola ovako priterala uza zid
& suštinski me prinudila da uradim nešto zbog čega ću se
kasnije kao kajati i sve to zato što sam plagirala jedan glupavi
sastav

Ona pritisnu enter pa je aplikacija Ajfila to kratko obrađivala da bi

zatim automatsko ispravljanje prikazalo odgovor:

Mislite li na „Loše”?
 Naravno, sigurno je na to mislila. Odmah je to objavila: Ajfil Loše. U
roku od nekoliko sekundi počeše da joj pristižu tekstualne poruke.

razvedri se devojko!:)

ne osećaj se loše super si!!

vlm te!

najbolja si!!!!

I tako dalje, na desetine njih, od prijatelja i obožavalaca, momaka i

ljubavnika, kolega i poznanika. I premda oni nisu znali zašto se ona
oseća loše, bilo je iznenađujuće lako praviti se da znaju, da znaju za
plan, tako da joj je svaka poruka čeličila odlučnost. Mora to da uradi. U
pitanju je njena budućnost, njena majka, sve što je na kocki. I zna da je u
pravu. Sprovešće to što je naumila. Profesor je to i zaslužio. Sam je to
tražio. Neće znati šta ga je snašlo.
 3.

NAŠLI SU SE u jednom franšiznom restoranu blizu Henrijevog

kancelarijskog kompleksa u predgrađu, mestu kakvo se diže odmah uz
magistralu na jednom zastrašujuće prometnom jednosmernom
prilaznom putu. Tu je putanja neretko zbunjivala dži-pi-es uređaj ili
aplikaciju mape, tražeći niz nezgodnih i nerazumnih polukružnih
zaokreta kako bi se prešli razni vijadukti, izlazi i petlje nužni obližnjem
auto-putu sa četrnaest traka.
Unutra, muzika su bile vesele pesmice sa top-liste četrdeset
najslušanijih, podovi prekriveni industrijskim itisonom i, u orbitama
dece u hranilicama, prošarani grudvicama hrane, tragovima mleka,
bojicama i vlažnim uvrnutim komadićima salveta. U predvorju
restorana stajale su porodice i čekale na stolove, zureći u okrugli
plastični pak koji im je hostesa dala, uređaj u kome se nalazi svojevrsni
unutrašnji motorni i svetlosni mehanizam koji će zatreperiti i zaigrati
kada im se oslobodi sto.
Henri i Samjuel sedeli su u separeu i držali jelovnike - velike,
plastificirane jelovnike živih boja i sa složenim potpodelama, približne
veličine Deset zapovesti iz onog jednog filma o Deset zapovesti. Hrana
je bila svojstvena jednom restoranu iz lanca restorana: hamburgeri,
bifteci, sendviči, salate, spisak maštovitih predjela s nazivima koji
obuhvataju i zabavne prideve, npr. cvrčavi. Taj konkretni lanac
restorana od drugih se navodno izdvajao po tome što radi nešto
neobično sa crnim lukom - seče ga i prži tako da se luk ispravi i, na
tanjiru, liči na kakvu sasušenu, višeprstu kandžu. Postojao je i Nagradni
klub kome možeš da pristupiš kako bi zarađivao bodove za jedenje
takvih stvari.
Na njihovom stolu bila je gomila predjela koja je Henri već platio
kreditnom karticom svoje kompanije. Oni su tu sprovodili „terensko
istraživanje”, kako ga je Henri nazvao. Probali su jelovnik i raspravljali
koje stavke imaju potencijala da postanu zamrznuta jela: zlatni
komadići pohovanog čedra, da; pržena žutorepa tuna, verovatno ne.
Henri je sve to zapisivao na laptopu. Upravo su bili navalili na tanjir
pilećih ražnjića premazanih pastom od soje, kada Henri konačno upita
za ono o čemu je jedva čekao da razgovara ali se svojski upinjao da
ostavi utisak ravnodušnosti.
„Aha, inače, kako ide s tvojom majkom?”, reče on nekako
neobavezno dok je viljuškom testerisao parče piletine.
„Ne baš sjajno”, reče Samjuel. „Danas sam čitavo popodne proveo u
biblioteci Univerziteta Ilinois u Čikagu, pretresao arhivu, pregledao sve
što imaju iz 1968. Godišnjake. Novine. U nadi da ću negde naći nešto o
mami.”
„I?”
„Šipak.”
„Pa dobro, ona nije dugo bila na fakultetu”, reče Henri. „Nepunih
mesec dana? Ne čudi me što ništa nisi pronašao.”
„Ne znam šta drugo da radim.”
„Kada si je video, u njenom stanu, da li je izgledala, ne znam,
srećna?”
„Ne baš. Pre mirna i predostrožna. S nagoveštajem beznadežnog
mirenja sa sudbinom.”
„To zvuči poznato.”
„Možda treba opet da je posetim”, reče Samjuel. „Da svratim nekada
kada joj advokat nije tu.”
„To je grozna ideja”, reče Henri.
„Zašto?”
„Pod jedan, ona to ne zaslužuje. Od nje čitavog života imaš samo
probleme. A pod dva, zbog kriminala. Suviše je opasno.”
„Ma daj.”
„Ozbiljno! Koja ono beše adresa?”
Samjuel mu reče pa ga je gledao kako to ukucava u računar. „Ovde
piše”, reče Henri, buljeći u ekran, „da je u tom kraju počinjeno šezdeset
jedno krivično delo.”
„Tata.”
„Šezdeset jedno! I to samo prošlog meseca. Napad. Nanošenje
telesnih povreda. Nasilni ulazak. Vandalizam. Krađa motornog vozila.
Provala. Novi napad. Protivzakonit ulazak na tuđe imanje. Krađa. Novi
napad. Na pločniku, za boga miloga.”
 „Već sam bio tamo. U redu je.”
„Na pločniku usred dana. Usred bela dana! Tip te jednostavno udari
štanglom, uzme ti novčanik i ostavi te da umreš.”
„Siguran sam da se to neće dogoditi.”
„Već se dogodilo. To se dogodilo juče.”
„Hoću reći, neće se dogoditi meni.”
„Pokušaj krađe. Evo jednog oružanog prekršaja. Nađeno lice, za šta
ja mislim da je prokleta otmica.”
„Tata, slušaj...”
„Napad u autobusu. Nanošenje teških telesnih povreda.”
„Dobro, važi. Pripaziću. Kako god hoćeš.”
„Kako god ja hoću? Sjajno. Onda nemoj da ideš. Nemoj uopšte da
ideš. Ostani kod kuće.”
„Tata.”
„Nek se sama brani. Nek istrune.”
„Ali treba mi.”
„Ne treba ti.”
„Nije kao da ćemo početi zajedno da slavimo Božić. Treba mi samo
njena priča. Ne budem li to rešio, tužiće me izdavač.”
„To uopšte nije pametno.”
„Znaš koja mi je druga mogućnost? Da proglasim bankrot i preselim
se u Džakartu. To mi je izbor.”
„Zašto u Džakartu?”
„To je samo primer. Suština je u tome da moram to da izvučem iz
mame.”
Henri sleže ramenima pa nastavi da žvaće piletinu i pravi beleške
na laptopu. „Jesi li gledao Kabse sinoć?”, upita, još piljeći u ekran.
„Malo sam rasejan u poslednje vreme”, reče Samjuel.
„Hm”, reče Henri, klimajući glavom. „Dobra utakmica.”
Tako su obično uspostavljali vezu - preko sporta. Toj temi
pribegavali su kad god bi u razgovoru nastupilo zatišje ili kad bi postao
opasno ličan ili neveseo. Nakon što je Fej otišla, Samjuel i njegov otac
retko su razgovarali o njoj. Žalili su svako za sebe. Mahom su
razgovarali o Kabsima. Posle njenog odlaska, obojica su u sebi otkrili
naprasnu i iznenađujuće snažnu i pobožnu žarku ljubav prema Čikago
Kabsima. Sa zidova u Samjuelovoj sobi skinuli su uramljene
reprodukcije nerazumljivih dela savremene umetnosti, kao i
besmislenu poeziju štampanu na listovima velikog formata koju je
tamo okačila njegova majka, a stavili postere Rajna Sandberga i Andrea
Dosona i zastavicu Kabsa. Gledali su prenose radnim danom po podne
na televizijskoj stanici Dablju-Dži-En, a Samjuel se doslovno molio
Bogu - na kolenima na kauču i pogleda uprtog u tavanicu - molio se i
držao palčeve dok se s Bogom zapravo pogađao u zamenu za jedno
optrčavanje, za jednu pobedu u poslednjem iningu83, za jednu
pobedničku sezonu.
S vremena na vreme išli su u Čikago na utakmice Kabsa - uvek
preko dana, čemu je uvek prethodio složeni obred gde Henri natrpa
kola dovoljnim zalihama da se prebrodi svaka drumska katastrofa.
Spakovao bi dodatne boce vode, za piće ili u slučaju da se pokvari
hladnjak. Rezervnu gumu, ponekad dve. Baklje, radio-stanicu s
pogonom na ručicu. Pešačke karte Riglivila na kojima je zapisivao
beleške iz prethodnih odlazaka: gde je pronašao mesta za parking, gde
se susreo s prosjacima ili dilerima droge. Naoko naročito nasilne
krajeve grada potpuno je šrafirao. Za slučaj pljačke nosio je lažni
novčanik.
Kada bi prešli granicu Čikaga i kada bi se saobraćaj oko njih
zgusnuo a predeli počeli da se menjaju, upitao bi: „Vrata zaključana?”, a
Samjuel bi prodrmusao kvaku i rekao: „Štriklirano!”
„Otvorene četvore oči?”
„Štriklirano!”
Pa bi zajedno ostali na oprezu i iz predostrožnosti obraćali pažnju
na moguća krivična dela dok se ne vrate kući.
Ranije Henri nikada nije toliko brinuo. Ali nakon što je Fej nestala,
postao je zaokupljen katastrofama i uličnim pljačkama. Gubitak
supruge uverio ga je kako mu u bliskoj budućnosti predstoji još
gubitaka.
„Pitam se šta joj se dogodilo”, reče Samjuel, „u Čikagu, na fakultetu.
Zbog čega je otišla tako brzo?”
„Nemam pojma. Nikada nije govorila o tome.”
„Zar je nisi pitao?”
„Toliko sam bio srećan što se vratila da nisam to želeo da ureknem.
Poklonu se u zube ne gleda, znaš? Ostavio sam se toga. Smatrao sam da
sam vrlo savremen i pun saosećanja.”
„Moram da saznam šta joj se dogodilo.”
„Ej, treba mi tvoje mišljenje. Izbacujemo novu liniju. Koji ti se logo
više sviđa?”
Henri gurnu preko stola dva blistava komada papira. Na jednom je
pisalo SVEŽE ZAMRZLICE S FARME, a na drugom SVEŽE ZMRZLC S
FARME.
„Drago mi je što te toliko zanima sinovljeva dobrobit”, reče
Samjuel.
„Ozbiljno. Koji ti se više dopada?”
„Drago mi je što ti je toliko stalo do moje lične krize.”
„Prestani da dramiš. Izaberi jedan logo.”
Samjuel ih je načas proučavao. „Valjda bih glasao za ZAMRZLICE7.
Kada nisi siguran, piši ispravno.”
„To sam i ja rekao! Ali ovi iz reklamnog odseka rekli su da sa
ZMRZLC proizvod zvuči kulje. Upotrebili su baš tu reč. Kulje.”
„Naravno, ja bih tvrdio da ni ZAMRZLICA nije prava reč”, reče
Samjuel. „Pre liči na reč koja nije imenica, vrbovanu da se zaodene kao
imenica.”
„Moj sin profesor engleskog.”
„Za šta verovatno postoji neki presedan. Uzmimo topljenac s
tunjevinom. Ili kukuruz kokičar.”
„Ovi iz reklamnog odseka stalno rade tako nešto. Govore mi kako si
pre trideset godina mogao da se provučeš s nečim jednostavnim i
izjavnim: Sjajan ukus! Budi srećan! Ali da su u današnje vreme kupci
prefinjeniji, pa se jezik mora malo zapetljati. Probaj ovo sjajno! Nađi
svoje srećan!”
„Imam jedno pitanje”, reče Samjuel. „Kako nešto može da bude i
sveže s farme i zamrznuto?”
„O tome zastane da razmisli daleko manje ljudi nego što bi
očekivao.”
„Jednom kada se zamrzne, po definiciji, nije više sveže s farme?”
„Ta reč je pokretač. Kada nešto hoće da reklamiraju pomodnijim
gurmanima, kažu sveže s farme. Ili možda ručno pravljeno. Ili domaće.
Za one rođene osamdesetih ili devedesetih, koriste retro. Za žene
upotrebljavaju suvo. A o toj farmi pod znacima navoda s koje stižu svi ti
proizvodi sveži s farme neću ni da govorim. Ja sam iz Ajove. Znam šta
su farme. Ono mesto nije farma.”
Samjuelov telefon oglasi prispeće nove tekstualne poruke. On se
mahinalno maši za džep, pa zastade i skrsti ruke na stolu. On i Henri
piljili su kratko jedan u drugog.
„Proverićeš to?”, upita Henri.
„Ne”, reče Samjuel. „Razgovaramo.”
„Baš si velikodušan.”
„Razgovaramo o tvom poslu.”
 „Nije baš da razgovaramo. Pre me ti slušaš i žališ se, opet.”
„Koliko još do penzije?”
„Oh, predugo. Ali brojim dane. A kada konačno odem, nikom neće
biti draže nego onima iz reklamnog. Trebalo je da vidiš kakvu sam frku
digao kada su pohovane halapenjo papričice punjene topljenim sirom
napisali sa Z. Ili pohovane štapiće mocarele sa X. Papričize. Stapix. Ne,
hvala.”
Samjuel se sećao koliko mu je otac bio srećan onog dana kada je
dobio taj posao i preselio porodicu u Strimvud - njihovo konačno
preseljenje iz krcatih stambenih zgrada u prostrane kuće u Oukdejl
lejnu okružene velikim travnatim površinama. Prvi put u životu imali
su dvorište, travnjak. Henri je hteo da nabavi psa. Veš-mašinu i mašinu
za sušenje veša imali su u kući. Nema više šipčenja do perionice
nedeljom po podne. Nema više vukljanja namirnica pet blokova. Nema
više nasumičnog uništavanja automobila. Nema više slušanja svađa
para u stanu iznad ni dečjeg plača odozdo. Henri je bio van sebe od
radosti. Ali Fej je izgledala pomalo izgubljena. Možda se njih dvoje nisu
u tome slagali - ona je želela da žive u gradu, on da se presele u
predgrađe. Ko zna kako se tako nešto razreši; postoje drugi,
zanimljiviji životi koje roditelji kriju od dece. Samjuel je znao samo da
mu je majka tu bitku izgubila, pa se rugala svim simbolima svog poraza
- njihovim velikim svetlosmeđim garažnim vratima, njihovom tremu
iza kuće, njihovom buržoaskom roštilju, njihovoj dugačkoj zabitoj ulici
koja vrvi od radosnih, bezbednih belaca s decom.
Henri je sigurno mislio da je sve prokljuvio - dobar posao, porodica,
lepa kuća u predgrađu. Bilo je to sve što je oduvek želeo, zbog čega je za
njega to bio strašan i možda razoran udarac kada se sve raspalo, najpre
kada ga je ostavila žena, zatim kada ga je ostavio i posao. To je bilo
2003. - nakon više od dvadeset godina rada tamo, kada je Henrija od
udobne rane penzije deblo možda osamnaest meseci, kada je bio toliko
blizu da je već kovao planove da putuje i laća se novih hobija - tada je
njegova kompanija podnela zahtev za bankrot. To se dogodilo iako je,
nepuna dva dana pre proglašavanja bankrota, zaposlenima izdala
memorandum u kom kaže da je „sve u redu”, memorandum u kome
kaže da su glasine o bankrotu naduvane i da svoje deonice treba
zadržati ili ih čak kupiti još, jer su trenutno tako potcenjene, što je
Henri i učinio, mada je kasnije isplivalo na videlo da je izvršni direktor
upravo tada potajno dampingovao84 sve svoje deonice. Henrijev
odlazak u penziju u potpunosti je zavisio od sada bezvrednih deonica
kompanije, a kada je kompanija izašla iz bankrota i izdala nove
deonice, ponudila ih je samo upravnom odboru i krupnim
investitorima sa Volstrita. I tako Henriju nije ostalo ništa. Ušteđevina
koju je toliko dugo skupljao isparila je za jedan jedini dan.
Toga dana, kada mu je svanulo da će odlazak u penziju morati da
odgodi za deset ili možda čak petnaest godina, Henri je imao isti
pometeni izraz kao onog dana kada je Fej nestala. Ponovo ga je izdalo
upravo ono u šta bi trebalo da je siguran.
Sada je samo zajedljiv i obazriv. Neko ko više ne veruje ničijim
obećanjima.
„Prosečan Amerikanac pojede šest zamrznutih jela mesečno”, reče
Henri. „Moj posao je da to bude sedam. Za to neumorno radim, katkada
čak i vikendom.”
„Ne zvuči kao da si stvarno srcem u tome.”
„Problem je što niko u kancelariji ne razmišlja dugoročno. Svi su
usredsređeni na sledeći tromesečni izvod, na sledeći izveštaj o
prihodima. Nisu videli ono što sam ja video.”
„A to je?”
„Kad god prepoznamo neko novo ciljno tržište, mi ga, dugoročno
gledano, samo rasklopimo. To nam je otprilike osnovno načelo, izvorna
filozofija. Pedesetih, kompanija Svanson je uvidela da porodice jedu
zajedno i želela je da uđe na to tržište. Zato su izmislili TV večeru. Zbog
toga su porodice shvatile kako ne moraju da jedu zajedno. Usled
prodaje porodične večere, porodična večera je izumrla. A mi odonda
samo mrvimo tržište.”
Samjuelu se opet oglasi telefon, novom tekstualnom porukom.
„Zaboga”, reče Henri. „Vi mladi i vaši telefoni. Samo ga pogledaj.”
„Izvini”, reče Samjuel dok je proveravao poruku. Bila je od
Pounidža. Glasila je: OMG85 PRONAŠAO ŽENU S FOTKE!!!!
„Izvini, samo tren”, reče Samjuel ocu dok je kucao odgovor.

koju ženu? s koje fotke?

fotke tvoje keve iz 60-ih!! pronašao sam ženu s te fotke!!

stvarno??

odmah dođi u džezebel sve ću ti ispričati!!!

„Kao da sam na poslu i pokušavam da vodim razgovor s nekim

stažistom”, reče Henri. „Glava vam je na dva mesta u isto vreme. Ni na
šta ljudski ne obraćate pažnju. Ne zanima me ako zbog toga zvučim
mator.”
„Izvini, tata, moram da brišem.”
„Ne možeš da sediš deset minuta bez prekida. Uvek u velikoj gužvi.”
„Hvala na klopi. Brzo se javljam.”
I Samjuel pohita na jug u Pounidžovo predgrađe, parkira ispod
ljubičastih svetala Džezebela i požuri unutra, gde je ortaka iz Vilobega
zatekao za šankom, kako gleda TV, kulinarski kanal, neku popularnu
emisiju o ekstremnom jedenju.
„Našao si ženu s fotke?”, upita Samjuel kada sede.
„Jesam. Zove se Alis i živi u Indijani, bogu iza leđa.”
On dade Samjuelu jednu fotografiju - skinutu sa interneta i
odštampanu na papiru za fotokopiranje: neka žena na plaži na sunčan
dan, osmehuje se foto-aparatu, u cipelama za planinarenje, vojničkim
pantalonama, s velikim zelenim mlitavim šeširom i majicom na kojoj
piše „Srećni kamper”.
„Ovo je stvarno ona?”, upita Samjuel.
„Stopostotno. Ona je sedela iza tvoje keve kada je uslikana ona fotka
na protestu 1968. Sama mi je rekla.”
„Neverovatno”, reče Samjuel.
„Najbolji deo? Ona i tvoja keva bile su komšinice. U fazonu, u
studenjaku, u školi.”
„I razgovaraće sa mnom?”
„Već sam sve ugovorio. Očekuje te sutra.”
Pounidž mu dade kratku odštampanu elektronsku prepisku, kao i
Alisinu adresu i kartu do njene kuće.
„Kako si je pronašao?”
„Imao sam malo vremena na Dan za pečovanje. Mačji kašalj.”
On opet pogleda televizor. „Opa, provali ovo! Misliš li da će stvarno
sve to moći da pojede? Ja glasam da hoće.”
Govorio je o voditelju TV emisije, čoveku znanom po sposobnosti
da pojede besmislene količine hrane a da se ne onesvesti ili ispovraća.
Njegovo čuveno ime bilo je urezano na pločama slavnih u desetinama
američkih restorana gde je savladao neki predmet za jelo: biftek od dva
kila, iks-iks-el pica-burger, burito teži od većine novorođenčadi. Lice
mu je bilo podbulo kao kod nekoga ko po celom telu ima pola
centimetra viška.
Trenutno je voditelj davao živopisan komentar dok je kuvar, u
nečemu što liči na jeftin i ne previše higijenski vagon-restoran, na
velikoj izbledeloj gvozdenoj ploči za pečenje pripremao prženi rendani
krompir - brežuljak krompira koji je oblikovao u kvadrat približne
veličine šahovske table. Na krompir je naslagao dve šake mrvljene
kobasice, četiri šake seckane slanine, mlevenu govedinu, nekoliko
glavica crnog luka iseckanog na kockice, i nešto što je ličilo na rendani
beli čedar ili mocarelu ili kačkavalj monterej džek, toliko sira da je
meso sada bilo potpuno sakriveno pod belom masom koja se topi. U
gornjem desnom uglu ekrana pisalo je: Sećamo se 11. septembra.
„Zadužio si me, čoveče”, reče Samjuel. „Mnogo ti hvala. Ti treba
nešto? Samo traži.”
„Nema na čemu.”
„Ozbiljno. Mogu li nešto da ti učinim?”
„Ne. U redu je.”
„E pa, ako ima, molim te da mi kažeš.”
Kuvar na beli sloj sira pljusnu još šest kugli pavlake velikih kao
špatula i razmaza ih po toj cigletini hrane. Čitavu napravu umota u
oblik balvana, tako da spolja bude strana s prženim krompirom,
preseče je napola i dve polovine podiže na beli poslužavnik, gde su
stajale uspravno. Tu i tamo raspadale su se i iz njih je izbijala para i
curila gusta kremasta masna tečnost. Jelo se zvalo Kule bliznakinje -
razvaljivač stomaka. Voditelj je sedeo u restoranskom prostoru za
ručavanje okružen gostima uzbuđenim što su na televiziji. Ispred njega
stajali su zlatni balvani od krompira i mesa. On zatraži trenutak
ćutanja. Svi sagoše glave. Krupni kadar razvaljivača stomaka, iz koga
ističe bela sluz. Onda publika, možda na znak nekoga van kadra, zavika
„Jedi! Jedi! Jedi! Jedi!”, kada voditelj uze viljušku i nož, zaseče spoljašnju
pohovanu koricu razvaljivača stomaka, zahvati malo njegove
unutrašnje kapave mešavine i upravi je sebi u usta. Počeo je da žvaće,
pa se žalosno zagleda u kameru i reče: „Ovo je teško.” Publika se
nasmeja. „Brate, ne verujem da ću uspeti.” Rez pa reklame.
„U stvari?”, reče Pounidž. „Da. Možeš nešto da mi učiniš.”
„Samo kaži.”
„Imam knjigu”, reče Pounidž. „Pa dobro, pre ideju za knjigu.
Detektivski triler?”
„Priča o vidovitom detektivu. Sećam se.”
„Da. Oduvek sam nameravao da je napišem, ali pisanje sam morao
da odlažem zbog silnih zadataka koje je trebalo obaviti pre no što bih
mogao da počnem - znaš, moji čitaoci bi očekivali da razumem kako
radi policija i kako pravosudni sistem zaista funkcioniše, pa bih
izvesno vreme morao da pratim nekog pravog detektiva, što znači da
bih morao da nađem nekog detektiva i objasnim mu da sam pisac koji
radi na romanu o policijskom poslu i da mi treba nekoliko noći s njim
kada je na dužnosti kako bih stekao osećaj pravog policijskog žargona i
postupka. Tako nešto.”
„Naravno.”
„Znaš, istraživanje.”
„Da.”
„Ali onda, dobro, plašim se da nijedan detektiv kome bih poslao
pismo verovatno ne bi verovao mojoj tvrdnji da sam ’pisac’ jer nikada
ništa nisam objavio, što bi detektiv bezmalo sigurno izveo kao
zaključak jer detektivi znaju kako da nešto saznaju. Tako da ću, pre
nego što stupim u dodir s nekim detektivom, morati da objavim
nekoliko pripovedaka u nekoliko književnih časopisa i možda dobijem
nekoliko nagradica da potkrepim tvrdnju da sam ’pisac’, nakon čega bi
detektiv bio skloniji da mi dozvoli da ga pratim na dužnosti.”
„Pretpostavljam.”
„Da ne pominjem sve knjige o ekstrasenzornoj percepciji i drugim
paranormalnim psihičkim pojavama koje bih morao da pročitam kako
bi sve to bilo verno stvarnosti. U stvari, da bih uopšte mogao da
počnem da pišem, najpre moram da završim toliko obaveza da mi je
teško da pronađem motivaciju.”
„Pokušavaš li da me pitaš nešto konkretno?”
„Kada bih već imao izdavača za knjigu, onda bi detektiv s kojim bih
kontaktirao automatski poverovao da sam pisac, a to bi mi dalo i
podstreka da stvarno počnem da pišem. A tu je i akontacija, razume se,
od koje bih mogao da finansiram naum da renoviram kuhinju.”
„Znači, želiš da pokažem tvoju knjigu svom izdavaču?”
„Da, ako nije preveliki problem.”
„Nema problema. Sređeno.”
Pounidž se osmehnu, lupi Samjuela po leđima i opet se okrenu da
gleda onog tipa na TV-u, koji je već smazao pola razvaljivača stomaka,
u celosti proždravši jedan balvan blizanac, dok je drugi izgubio svoju
unutrašnju ustrojstvenu celovitost, popustio i pretvorio se u kupu
sluzavog krompirskog šuta. Voditelj je umorno gledao u kameru sa
izrazom uzdrmanog i iscrpljenog boksera koji se upinje da se ne
onesvesti. Kuvar reče da je Kule bliznakinje - razvaljivao stomaka
osmislio pre nekoliko godina da se „nikada ne zaboravi”. Voditelj nače
drugi balvan. Viljuška mu se kretala polako. Vidno se tresla. Neki
zabrinuti posmatrač ponudi mu čašu vode, što ovaj odbi. Progutao je
sledeći zalogaj. Izgledao je kao da mrzi sebe.
Samjuel se zagleda u fotografiju na kojoj je bila Alis. Pitao se kako se
ona naizgled vatrena demonstrantkinja iz 1968. pretvorila u tu osobu,
koja po svoj prilici nosi vojničke pantalone i ironične majice i pešači po
plažama, naoko sasvim srećna i bezbrižna. Kako u istom telu mogu da
žive dvoje naizgled tako različitih ljudi?
„Jesi li razgovarao sa Alis?”, upita Samjuel.
„Aha.”
„Kako ti se činila? Kakav si utisak stekao o njoj?”
„Čini mi se da je veoma zanima slačica.”
„Slačica?”
„Aha.”
„Je li to sleng?”
„Ne. Doslovno”, reče Pounidž. „Super je zainteresovana za slačicu.”
„Ne razumem.”
„Nisam ni ja.”
U međuvremenu, čovek na TV-u došao je do poslednjih nekoliko
zalogaja. Bio je malaksao i kukavan. Čelo mu je ležalo na stolu a ruke
bile raširene, i da nije teško disao i vidno se znojio, činilo bi se da je
mrtav. Publika je bila u zanosu što je pojeo gotovo celo jelo. Kuvar reče
kako niko nikada nije ni prišao toliko blizu. Kada voditelj, na drhtavoj
viljušci, uvis podiže poslednji zalogaj, publika zaklica „Es-A-De! Es-A-
De!”
 4.

ALIS JE KLEČALA na mekom, šupljikavom zemljištu šume iza svoje

kuće. Ona uhvati bokorčić slačice i povuče - ne prejako, i ne pravo uvis,
već pre nežno i uvrćući, pokretom koji oslobađa korenje biljke iz
peskovitog tla a da ga ne pokida. Tako provodi veći deo dana. Luta po
šumama na dinama Indijane i oslobađa ih slačice.
Samjuel je stajao dvadesetak koraka od nje i gledao je. Bio je na
uskoj šljunčanoj stazi koja proseca šumu i povezuje Alisinu brvnaru s
njenom udaljenom garažom. Staza je bila dugačka oko četiristo metara,
uzbrdo i nizbrdo. Kada se on popeo na vrh brda, psi su se dali u lavež.
„Nevolja je”, reče Alis, „u semenu. Seme češnjače86 ume godinama
da se zadrži.”
Bio je to krstaški rat jedne žene, koji je ona vojevala na dinama duž
južne obale jezera Mičigen. Ta izvesna egzotična slačica dospela je u
šume Indijane iz svoje postojbine u Evropi, a zatim krenula da uništava
tamošnje cveće, žbunje, drveće. Da nema nje da je odbija, za pukih
nekoliko leta preuzela bi sve.
Juče je čitala jedan onlajn forum o invazivnim vrstama na području
Čikaga, čiji je ona moderator, a posao joj je, kada neko ostavi komentar
na pogrešnom mestu, da mu to predoči i kaže da zalutali komentar
premesti na neki drugi forum. Sve je održavala lepim i urednim; bavila
se svojevrsnim orezivanjem koje je na digitalni način podražavalo ono
što je najčešće radila po tim šumama, čupala nešto čemu tu nije mesto.
A pošto se većina sajtova bombarduje nezamislivim količinama sparna
- mahom reklamama za pilule koje pojačavaju erekciju ili
pornografijom ili ko zna čime pošto je sve na ćirilici - čak i najmanjim i
ciljnim sajtovima treba moderator da bodro patrolira forumima i briše
neželjene objave, reklame i spam, kako se sve ne bi zagušilo
besmislenim podacima. Veći deo vremena koji nije provodila ni sa
slačicom ni s psima ni s partnerkom provodila je tako, odbijajući taj
haos u naletu, pokušavajući da ostvari red prosvetiteljstva suočena s
ludilom dvadeset prvog veka.
Bila je na laptopu i svratila je na svoj forum o invazivnim vrstama,
kada je videla da je neko po imenu Aksmen pokrenuo nit pod naslovom
„Poznajete li ženu NA OVOJ FOTOGRAFIJI?”. To je nesumnjivo ličilo na
spam zbog bespotrebne upotrebe reči napisanih isključivo velikim
slovima, i zato što začelo nije imalo nikakve veze sa očiglednom
temom tog konkretnog foruma, koja je bila „Kozja krv (Makijeva,
Morovljeva, Belova, Standiševa, tatarska)”. I tako, upravo se spremala
da objavu premesti na forum Razno i da ukori Aksmena što ju je stavio
na pogrešno mesto, kada kliknu na dotičnu sliku i vide, začudo, sebe.
Fotografija uslikana 1968, na velikom protestu u Čikagu te godine.
Eto je, sa starim naočarima za sunce, u radnoj vojničkoj uniformi, kako
netremice gleda u foto-aparat. Bila je baš opasna. Bila je u parku, na
livadi gde su se studenti veselili. Hiljade demonstranata. Iza nje bili su
transparenti i zastave i obrisi starih čikaških zgrada na obzorju. Ispred
nje sedela je Fej. Jedva je poverovala očima.
Stupila je u vezu sa Aksmenom, koji ju je uputio na čudnog tipa po
imenu Pounidž, koji ju je uputio na Samjuela, koji je već sutradan došao
kod nje.
Stajao je nekoliko koraka od nje, daleko od tog poteza lisnatog
grmlja koje neposvećenima ne izgleda ni po čemu naročito, a zapravo
je češnjača. Svaka grančica češnjače sadrži na desetine semenki, koje
se uglave u đonove cipela, čarape i porub farmerki, pa se onda hodom
šire. Samjuel nije smeo ni da mu priđe. Alis je na nogama imala velike
gumene čizme do kolena naizgled zgodne za bare i močvare. Nosila je
crne najlonske kese kojima je svaku češnjaču pažljivo obavijala da
uhvati semenke koje ispadnu iz nje kad je istera iz zemlje. Svaka biljka
ima na stotine semenki, i nijednoj se ne sme dozvoliti da umakne. Kako
je držala tu kesu punu češnjača - oprezno i malo dalje od sebe - neko bi
pomislio da u njoj nosi mrtvu mačku.
„Kako ste počeli da se bavite ovim?”, upita Samjuel. „Slačicom, hoću
reći.”
„Kada sam se doselila ovamo”, reče ona, „ubijala je sve domaće
biljke.”
Alisina brvnara gledala je na malu dinu na rubu jezera Mičigen, što
je, u Indijani, nešto najbliže kući na plaži. Kuću je kupila budzašto 1986,
kada je na jezeru bio rekordni vodostaj. Voda joj je bila na nekoliko
koraka od trema. Da je nastavilo da raste, jezero bi odnelo kuću.
„Kupovina ove kuće bila je kocka”, reče Alis, „ali proračunata.”
„Utemeljena na čemu?”
„Na klimatskim promenama”, reče ona. „Toplija, suvlja leta. Više
suša, manje kiše. Zimi manje leda, više isparavanja. Ako su klimatolozi
u pravu, nivo jezera će morati da opadne. I tako sam se obrela kako
navijam za globalno zagrevanje.”
„To mora da je bilo, ne znam, zamršeno?”
„Kad god bih se zaglavila u saobraćaju, zamišljala sam kako ugljen-
dioksid iz svih tih kola puni vazduh i spasava mi kuću. Bilo je
nastrano.”
Jezero se naposletku stvarno povuklo. Sada tamo gde je nekada bila
voda ona ima veliku lepu plažu. Mesto je kupila za deset somića. Sad
vredi milione.
„Ovamo sam se doselila s partnerkom”, reče ona. „To je bilo
osamdesetih. Bilo nam je dojadilo da lažemo o svom odnosu. Smučilo
nam se da komšijama govorimo kako smo cimerke, kako mi je ona
dobra drugarica. Želele smo privatnost.”
„Gde vam je partnerka sada?”
„Odsutna je poslom ove sedmice. Ovde smo samo psi i ja. Tri
komada, psi za spašavanje. Oni ne smeju u šumu jer bi šapama pokupili
semenke slačice.”
„Naravno.”
Alisina seda kosa bila je vezana u konjski rep. Ispod divovskih
nepromočivih gumenih čizama imala je plave farmerke. Jednostavnu,
čistu belu majicu kratkih rukava. Odlikovala se onim prirodnjačkim
nedostatkom pažnje prema spoljašnjem izgledu, ravnodušnošću prema
stvarima kao što su kozmetika i doterivanje, što nije ostavljalo utisak
apatije već pre utisak nadmoći.
„Kako ti je majka?”, upita Alis.
„Optužena je.”
„Ali osim toga?”
„Osim toga, nemam pojma. Ništa neće da mi kaže.”
Alis pomisli na onu povučenu devojku koju je nekada poznavala i bi
joj žao što Fej nikada nije prevazišla ono što ju je mučilo. Ali tako je to s
ljudima - vole ono što im zagorčava život. Toliko puta videla je to među
svojim prijateljima iz pokreta, nakon što se pokret rascepkao i postao
ružan i opasan. Stalno su bili nesrećni, i kao da ih je ta nesreća hranila i
održavala. Ne sama nesreća, već njena bliskost, njena postojanost.
 „Volela bih da ti pomognem”, reče Alis. „Ali bojim se da nemam
bogzna šta za tebe.”
„Pokušavam da shvatim šta se dogodilo”, reče Samjuel. „Moja majka
je krila sve u vezi s Čikagom. Vi ste prva osoba koju sam sreo a koja ju
je tamo poznavala.”
„Pitam se zašto nikada nije pričala o tome.”
„Nadao sam se da ćete mi vi to reći. Tamo joj se nešto dogodilo.
Nešto važno.”
Naravno, on je u pravu, ali Alis ne bi tako rekla.
„Šta ima da se kaže?”, reče ona, trudeći se da bude ravnodušna. „Išla
je u školu mesec dana, a zatim je otišla. Fakultet nije bio za nju. To je
prilično uobičajena priča.”
„Zašto bi je onda tajila?”
„Možda ju je bilo sramota.”
„Ne, to sigurno nije sve.”
„Kad sam je ja poznavala, bila je namučena duša”, reče Alis.
„Provincijalka. Pametna, ali i pomalo izgubljena. Povučena. Mnogo je
čitala. Ambiciozna i motivisana tako da je to verovatno ukazivalo na
velike probleme s tatom.”
„Kako to mislite?”
„Kladim se da je imala tatu koji se uvek razočaravao u nju, znaš?
Zato je uznemirenost prouzrokovanu time što za oca predstavlja
razočaranje zamenila motivacijom da svakome bude posebna.
Psihoanalitičari bi to nazvali zamenom. Dete uči ono što se od njega
traži. Jesam li u pravu što se toga tiče?”
„Možda.”
„U svakom slučaju, napustila je Čikago odmah posle demonstracija.
Nisam stigla ni da se oprostim s njom. Samo je odjednom nestala.”
„Da, to joj odlično ide od ruke.”
„Otkud ti ta fotografija?”
„Bila je na vestima.”
„Ja ne gledam vesti.”
„Sećate li se ko ju je uslikao?”, upita on.
„Čitava ta sedmica mi je u gustoj magli. Sve se nekako sliva jedno u
drugo. Stvarno ne mogu da razlučim jedan dan od drugog. Bilo kako
bilo, ne, ne sećam se ko ju je uslikao.”
„Na fotografiji izgleda kao da se ona naslanja na nekoga.”
„To je verovatno bio Sebastijan.”
„Ko je Sebastijan?”
 „On je bio urednik jednih ilegalnih novina. Slobodnog glasa Čikaga.
Privlačio je tvoju majku, a njega je privlačio svako ko obrati pažnju na
njega. To nije bio dobar spoj.”
„Šta se dogodilo s njim?”
„Nemam pojma. To je bilo davno. Ja sam pokret napustila 1968,
odmah posle tog protesta. Nakon toga izgubila sam dodir sa svima.”
Češnjače koje je Alis čupala bile su tridesetak centimetara visoke,
sa zelenim srcastim lišćem i sitnim belim cvetovima. Neuvežbanom
oku ličile su na svaki drugi prizemni grm, ni po čemu neobičan. Ali
problem je bio u tome što su one rasle toliko brzo da su krale sunčevu
svetlost drugim prizemnim biljkama, uključujući i mlado drveće. Uz to
nisu imale prirodnih predatora - tamošnja populacija jelena jela je sve
osim slačice, ostavljajući je slobodnu da se nastanjuje. Povrh toga,
biljka je proizvodila hemikaliju koja istrebljuje bakterije u zemljištu
nužne za rast drugih biljaka. Drugim rečima, pravi botanički užas.
„Da li je moja majka bila u pokretu?”, upita Samjuel. „Da li je bila, u
fazonu, radikalni hipik ili šta već?”
„Ja sam bila radikalni hipik”, reče Alis. „Tvoja majka svakako nije.
Bila je obična devojka. U to su je uvukli protiv njene volje.”
Alis se sećala mlade, idealistične sebe, kada nije htela da poseduje
nikakvu imovinu, da zaključava vrata ili nosi novac, šašavo ponašanje
kakvo sada ne bi ni uzela u obzir. Njeno mlađe ja plašilo se teškoća koje
prate imovinu - teritorijalnost, briga, mogućnost gubitka, kako ti svet
izgleda kada poseduješ nešto dragoceno: kao jedna velika pretnja
večito spremna da ti otme stvari. I da, Alis je kupila tu kuću na dinama
Indijane, napunila je stvarima, na sva vrata stavila brave, sagradila zid
od džakova peska da zadrži napredovanje jezera, očistila, išmirglala i
okrečila, dovela istrebljivače gamadi i radnike pa srušila zidove i
podigla nove, i tako je ta kuća polako nastala, izronivši iz sebe same
kao Atina iz mora. I jeste, istina je da ona sada svu svoju nekadašnju
radikalsku energiju koristi da izabere savršene viseće lampe, ili da u
kuhinji ostvari idealan tok rada, ili da napravi izvrsne ugradne police,
ili da pronađe paletu boja za glavnu spavaću sobu koja najviše smiruje i
u koju u najboljem slučaju spada ista ona plava koju jezero poprimi
kada ona pogleda kroz prozor pojedinih zimskih jutara, kada je
površina vode lapava, svetlucava masa koja - u zavisnosti od uzorka
boje koji upotrebi - podseća na „glečerski plavu” ili „tečnu plavu” ili
„zumbul” ili zaista prekrasnu sivoplavu boju po imenu „uzlet”. I da,
povremeno je spopadnu sirova griza savesti i kajanje što je zanima baš
to, a ne pokreti za mir, slobodu i jednakost kojima je nameravala da
posveti život kada je imala dvadeset godina.
Zaključila je da se osamdesetak odsto uverenja koja gajiš u vezi sa
sobom kada imaš dvadeset godina ispostavi kao zabluda. Nevolja je u
tome što taj mali istiniti deo sebe otkriješ tek mnogo kasnije.
„Ko ju je uvukao u to?”, upita Samjuel.
„Niko”, reče Alis. „Svi. Tadašnji događaji. To ju je ponelo. Vidiš, sve
je to bilo strašno uzbudljivo.”
U Alisinom slučaju, taj mali istiniti deo nje želeo je nešto što
zaslužuje njenu veru i posvećenost. Kad je bila mlada, viđala je kako se
porodice povlače u svoje domove i ne obaziru se na veće svetske
probleme, i prezirala ih je zbog toga: buržoaski zupci u mašini,
beslovesne gomile ovaca, sebični skotovi koji ne vide dalje od granica
sopstvenog imanja. Mora da su im duše male i smežurane, mislila je.
Ali onda je odrasla i kupila kuću i našla ljubavnicu i nabavila pse i
vodila računa o zemljištu i pokušavala da kuću ispuni ljubavlju i
životom i uvidela svoju pređašnju grešku: da te sve to ne čini malim. Da
sve to, zapravo, kao da je uvećava. Da se, izabravši nekoliko vrlo ličnih
zanimacija i potpuno im se posvetivši, nikada nije osećala tako
širokom. Da je, paradoksalno, sužavanjem polja briga postala
sposobnija za ljubav, plemenitost i empatiju i, tako je, čak i za mir i
pravdu. Bila je to razlika između voleti nešto iz dužnosti - jer pokret to
zahteva od tebe - i voleti nešto što zaista voliš. Ljubav - prava,
nepatvorena, netražena ljubav - pravi prostora za još sebe, ispostavilo
se. Ljubav, kada se slobodno daje, udvostručava se i umnožava.
Ipak, nije moglo a da je ne žacne kada bi neki stari drugovi iz
pokreta rekli da se „prodala”. To je bila najgora od svih optužbi jer je,
naravno, bila istinita. Ali kako bi im objasnila da svi koji su se prodali
nisu isti? Da se nije prodala novcu? Da ponekad s druge strane
prodavanja postoji saosećanje kakvo nikada nije osetila u svojim
revolucionarskim danima? Niti bi ona to mogla da im objasni, niti bi
oni hteli da je saslušaju. I dalje su se pridržavali svih starih načela:
droga, seks, otpor. Čak i kada je droga počela da ih ubija jedno po jedno,
čak i kada je seks postao opasan, i dalje su se tome okretali u potrazi za
nekakvim odgovorom. Nikada nisu uvideli kako je njihov otpor počeo
da izgleda smešan. Murija ih je tukla a javnost je navijala. Mislili su da
menjaju svet, a samo su pomogli Niksonu da bude izabran. Vijetnam im
je bio nepodnošljiv, ali njihov odgovor na to bio je da i sami postanu
nepodnošljivi.
 U ono vreme, manje popularan od rata bio je samo antiratni pokret.
To je bila očigledna istina, mada, tako uveren u sopstvenu
pravičnost, to nije video niko od njih.
Uspeva joj da ne razmišlja previše o tome, o tim vezama s
prošlošću. Uglavnom razmišlja o svojim psima i o slačici. Osim kada
nešto iskrsne da je podseti na njen nekadašnji život, kao, na primer, sin
Fej Andresen, koji je došao na dine i postavlja pitanja.
„Jeste li bili bliski”, upita on, „s mojom majkom? Jeste li bile
drugarice?”
„Rekla bih”, reče ona. „Nismo se dobro poznavale.”
On klimnu glavom. Kao da ga je to razočaralo. Nadao se nečemu
više. Ali šta Alis da kaže? Da joj je Fej svih ovih godina zaista na pameti?
Da joj je uspomena na Fej mali ali stalni i uporni pratilac? Jer to je
istina. Obećala je da će paziti na nju, ali stvari su se izmakle kontroli i
podbacila je. Nikada nije saznala šta joj se dogodilo. Nikada je više nije
videla.
Nema većeg bola od ovoga: griže savesti i kajanja u jednakoj meri.
Pokušavala je to da zakopa, tu na dinama, zajedno sa svim ostalim
greškama iz svoje prošlosti. I neće te priče sada da iskopava, čak ni za
tog čoveka kome tako očito trebaju. Tema njegove majke liči na trn koji
on ne može da izvadi. Ona uhvati snopić slačice i povuče - ne prejako, i
neznatno uvrćući da iščupa korenje. Tehniku je odavno usavršila. Jedan
dugi trenutak ostali su tako ćutke, a jedini zvuci su bili čupanje slačica
iz zemlje, šum obližnjeg jezera i izvesna ptica čiji zov zvuči a-ha, a-ha,
a-ha.
„Čak i ako sve prokljuviš”, reče Alis, „kakve ćeš koristi imati od
toga?”
„Kako to mislite?”
„Čak i ako saznaš majčinu priču, to ništa neće promeniti. Prošlost je
prošlost.”
„Valjda se nadam da će to nešto objasniti. O svemu onome što je
uradila. Osim toga, ona je u nevolji i možda mogu da joj pomognem.
Postoji jedan sudija koji kao da se nameračio da je pošalje u zatvor. Kao
da je izašao iz penzije samo da bi nju mučio. Časni sudija Čarli Braun
moje dupe.”
Alis na to živnu i diže glavu od slačica. Spustila je na zemlju dopola
punu kesu đubreta. Skide rukavice, posebne gumene rukavice za koje
se ne lepe semenke slačice. Priđe Samjuelu krupnim i nespretnim
korakom, neizbežnim u tim nepromočivim čizmama.
 „Tako se zove?”, reče ona. „Čarli Braun?”
„Da umreš od smeha, je F tako?”
„O, bože”, reče ona, sedajući u travu na licu mesta. „O, ne.”
„Šta?”, upita Samjuel. „Stajebilo?”
„Slušaj me”, reče Alis. „Moraš da izbaviš majku odande.”
„Kako to mislite?”
„Ona mora da ode odande.”
„Sad sam siguran da mi nešto prećutkujete.”
„Nekada sam ga poznavala”, reče ona. „Tog sudiju.”
„Dobro. I?”
„Svi smo bili nekako isprepleteni - u Čikagu, na fakultetu - ja i on i
tvoja mama.”
„Možda je trebalo da krenete od te informacije.”
„Moraš da izvučeš mamu iz grada, otprilike smesta.”
„Kažite mi zašto.”
„Možda čak da je izvučeš iz zemlje.”
„Da pomognem mami da pobegne iz zemlje. To je vaš savet.”
„Nisam bila sasvim iskrena u vezi s razlogom za svoju selidbu
ovamo, u Indijanu. Pravi razlog bio je on. Odselila sam se kad sam čula
da se vratio u Čikago. Plašila sam ga se.”
Samjuel sede s njom u travu pa su časak blenuli jedno u drugo,
kontuzovani.
„Šta vam je uradio?”, upita on.
„Mama ti je u nevolji”, reče Alis. „Taj sudija nikada neće popustiti.
On je nemilosrdan i opasan. Moraš da je odvedeš. Čuješ li me?”
„Ne razumem. Zašto je kivan na nju?”
Ona uzdahnu i pogleda u zemlju. „On je otprilike najopasnija vrsta
Amerikanca koja postoji: beli heteroseksualac koji nije dobio ono što je
želeo.”
„Morate da mi ispričate tačno šta se dogodilo”, reče Samjuel.
Oko metar od svog levog kolena ona spazi mali i dotada
neprimećen potez češnjače - jednogodišnji izdanci, malo deteline koja
se krije ispod trave. Seme neće početi da proizvodi do sledećeg leta, ali
tada će izdžigljati iznad okolnih biljaka i sve ih pobiti.
„Tu priču nikada nisam ispričala”, reče ona. „Nikome.”
„Šta se dogodilo 1968?”, upita Samjuel. „Recite mi, molim vas.”
Alis klimnu glavom. Povuče ruke po travi i tanke vlati joj zagolicaše
dlanove. Reče sebi da sutra dođe da podšiša to mesto. Nevolja sa
slačicom leži u tome što ona ne može samo da se poseče. Semenke
mogu da potraju godinama. Uvek će se vratiti. Mora potpuno da se
saseče. Mora da se saseče u korenu.
| SEDMI DEO |
SERKL
Kasno leto 1968.
 1.

NJENA SOPSTVENA SOBA. Njeni sopstveni ključ i poštansko sanduče.

Njene sopstvene knjige. Njeno je sve osim kupatila. Fej nije računala na
to. Na smrdljivo zajedničko bolničko kupatilo u studentskom domu.
Ustajala voda, prljavi podovi, umivaonici puni kose, kante za đubre
prepune papirnih maramica, tampona i zgužvanih smeđih ubrusa.
Miris nalik sporom truljenju koji je podseća na šumu. Fej je ispod poda
zamišljala gliste i pečurke. Kupatilo je nosilo tragove tolike grozne
upotrebe - komadići sapuna sada stopljeni s podmetačima, fosili. Jedna
ve-ce šolja večito zapušena. Na zidovima sluz nalik mozgu u kom živi
uspomena na kupanje svake devojke. Mislila je da se, zagledaš li se
dovoljno duboko u pod, tamo, sačuvana u ružičastim pločicama, može
naći celokupna istorija sveta: bakterije, gljivice, valjkasti crvi,
trilobiti.87 Studentski dom je očajna ideja. Kome je uopšte palo na
pamet da dvesta devojaka zatvori u betonsku kutiju? Uske sobe,
zajedničko kupatilo, ogromna menza - poređenje sa zatvorom bilo je
neizbežno. Njihov studentski dom bio je mračan i jeziv bunker. Spolja
je njegov betonski kostur ličio na odrane grudi kakvog mučenika -
videla su se samo rebra. Takve su bile sve zgrade u kampusu Serkla:
izvrnute naopačke, otkrivene. Katkada kada je išla na predavanja,
povlačila je prste po zidovima tamo gde beton liči na bubuljice i bilo ju
je sramota zbog zgrada, kako im je neki nastrani arhitekta izvadio
utrobu i izložio je pogledu. Savršena metafora, mislila je, za život u
studentskom domu.
Uzmimo ovo kupatilo, gde se mešaju privatne tečnosti svih
devojaka. Veliki otvoreni prostor za tuširanje s kiselim baricama vode
nalik sivom želeu. Neki biljni miris. Fej je nosila sandale. Ako su budne,
komšinice će po tom flop flop flop flop znati da to ona korača
hodnikom. Ali one nisu budne. Šest ujutru je. Fej ima celo kupatilo za
sebe. Može da se istušira sama. Tako joj je draže.
Jer ne želi da bude tu s drugim devojkama, svojim komšinicama,
koje se svake noći okupljaju u svojim sobicama i kikoću se, duvaju,
razgovaraju o protestu, policiji, lulama koje dodaju jedna drugoj kada
puše, lekovima kojima šire svest, električnim pesmama uz koje ciče:
„Izgleda da me svi na celom ovom okruglom svetu / Osuđuju!”88, viču
uz gramofon kao da to curi iz njih poput krvi. Fej čuje njihovo zavijanje
kroz zid, litaniju nekom užasnom bogu. Čini joj se nedopustivim da joj
te devojke zaista budu komšinice. Uvrnuti bitnici, psihodelične
revolucionarke koje treba da nauče da operu kupatilo za sobom, misli
Fej dok gleda grudvu od papirne maramice blizu zida, koja se većim
delom već pretvorila u tečno stanje. Ona skide bademantil i odvrnu tuš,
pa je čekala da se voda ugreje.
Svake noći devojke se smeju a Fej sluša. Pita se kako mogu da
pevaju tako bestidno. Fej ne želi s njima da razgovara i gleda u pod
kada one prolaze. Na predavanjima grizu olovke i žale se na profesora,
kako predaje samo staro strejtersko sranje. Platon, govore, Ovidije,
Dante - mrtve seronje koje današnjoj mladeži nemaju šta da kažu.
Tako kažu - današnja mladež - kao da su studenti u današnje vreme
neka potpuno nova vrsta bez ikakve veze s prošlošću i kulturom koja ih
je izrodila. A koliko Fej vidi, ostatak kulture se prilično slaže. Stariji
odrasli stalno se žale na njih svake večeri u vestima Si-Bi-Esa, u
ispitivanjima „generacijskog jaza”.
Fej stupi u mlaz tople vode i pusti da je ona kvasi. Jedna rupica na
glavi tuša bila je zapušena i prskala je tanje i snažnije nego ostale -
osećala ju je kao žilet na grudima.
U tim prvim danima fakulteta, Fej se uglavnom držala podalje od
drugih. Svake večeri sedela je sama i radila domaći zadatak, podvlačila
ključne pasuse, pisala beleške na marginama, i slušala kako se smeju te
devojke u susednoj sobi. O tome fakultetske brošure ništa nisu
govorile - Serkl je trebalo da bude poznat po očekivanju izvrsnosti, po
akademskoj strogosti, po savremenom kampusu. Ispostavilo se da
ništa od toga nije baš tačno. Pogotovo je kampus bio običan neljudski
betonski užas: betonske zgrade, betonske staze i betonski zidovi zbog
kojih je mesto bilo udobno i primamljivo otprilike kao parking. Nigde
trave. Betonska zdanja rebrasta i izbrazdana tako da podsećaju na
somot, možda, ili na utrobu kita. Beton tu i tamo odgrizen tako da se
vidi sirova i zarđala armatura. Isti osnovni arhitektonski obrasci koji
se beskrajno ponavljaju u bezličnoj rešetki. Nijedan prozor širi od
nekoliko centimetara. Nezgrapne građevine koje kao da vise nad
studentskim glavama poput biljaka mesožderki.
Jedino mesto koje bi preživelo atomsku bombu.
U kampusu je bilo nemoguće snaći se, jer svaka zgrada je ličila na
svaku drugu zgradu pa su putokazi bili zbrkani i besmisleni. Ona
pasarela na visini drugog sprata koja povezuje čitav kampus i zvuči
tako gotivno u brošurama - pešački auto-put na nebu - u stvarnosti je
bila možda i nešto najgroznije u vezi sa Serklom. Reklamirala se kao
mesto gde studenti mogu da se okupe radi opštenja i druženja, ali
obično se događalo da budeš na njoj i da dole vidiš nekog druga, pa mu
vičeš i mašeš ali nemaš lakog načina da zaista i razgovaraš s njim. Fej
je to primećivala svakodnevno, kako prijatelji mašu a onda jedni druge
nažalost napuštaju. Pritom, pasarela nikada nije bila najkraći put od
jedne do druge tačke, mesta na kojima na nju možeš da se popneš i da s
nje siđeš bila su toliko razmaknuta da ti se dužina hodanja
udvostručavala ako želiš da je koristiš, a podnevno avgustovsko sunce
imalo je običaj da zagreje to betonsko prostranstvo do temperature
tiganja za palačinke. Tako da se većina studenata služila pločnicima
ispod nje - glavnina studenata s mukom se probijala kroz uzane
hodnike, krcate i klaustrofobične zbog krupnih betonskih stubova
potrebnih da pasarelu podupiru, svi mračni i senoviti jer pasarela
zaklanja sunce.
Nije se sasvim mogla odbaciti ni glasina da je kampus Serkla
osmislio Pentagon kako bi među studentima sejao strah i beznađe.
Fej su obećali najsavremeniji kampus, a dobila je mesto gde je
površina svake zgrade podseća na makadame kod kuće. Obećali su joj
vredno i marljivo studentsko telo, a umesto toga dobila je te komšinice
u susednoj sobi, te devojke koje manje zanimaju fakultetske aktivnosti
a više kako da nabave drogu, kako da se uvuku u barove, kako da dobiju
besplatno piće, kako da se kresnu, o čemu ne zatvaraju usta jer im je to
jedna od dve omiljene teme, a druga je protest. Predstojeći protest
protiv Demokratske nacionalne konvencije, koji će se održati za pukih
nekoliko sedmica. Postajalo je jasno da će se u Čikagu odigrati jedna
velika bitka, apoteoza te godine. Devojke su uzbuđeno pričale o svojim
planovima: ženski marš posred srede Lejk šor drajva, protest u vidu
muzike i ljubavi, četiri dana revolucije, orgije u parku, savršeni
srebrnasti ljudski glas u pesmi, dirnućemo belu omladinu,
prekinućemo predstavu u amfiteatru, zabićemo Americi ogroman trn u
oko, povratićemo ulice, a sve one ljude što gledaju na TV-u? Njih ima da
okrenemo protiv Amerike, čoveče. S tom silnom energijom, prekinućemo
rat.
Fej se osećala dalekom od takvih briga. Ona se nasapunja, grudi,
ruke i noge, obilno. Od sapunice osećala se kao duh ili mumija ili nešto
drugo uglavnom belo i zastrašujuće. Čikaška voda se razlikovala od
vode kod kuće, i koliko god ona ispirala, sapun se nikada nije sasvim
skidao. Na koži joj je ostajao tanak sloj laka. Kako joj ruke tako lako i
glatko klize po kukovima, nogama i butinama. Ona zažmuri. Pomisli na
Henrija.
Na njegove ruke na svom telu kad su ležali na obali reke njene
poslednje večeri u Ajovi. Bile su hladne i tvrde, te ruke, a kada joj je
posegnuo ispod suknje i pripio ih uz njen trbuh, bile su kao kamenje s
dna rečnog korita. Zastenjala je. On je prestao. Nije želela da prestane,
ali nije to mogla da mu kaže a da ne zvuči nedostojno jedne dame. A
njemu se nimalo nije sviđalo kada njeno ponašanje ne dolikuje jednoj
dami. Te večeri dao joj je kovertu sa uputstvom da je ne otvori dok ne
stigne na fakultet. U njoj je bilo pismo. Strahovala je od nove pesme, ali
unutra je zatekla mali dvostih koji ju je zapanjio: vrati se kući / udaj se
za mene. U međuvremenu, on se prijavio u vojsku, baš kao što je rekao.
Obećao je da će otići u Vijetnam, ali dospeo je samo do Nebraske. Radio
je vežbe za razbijanje demonstracija za bilo koje građanske nemire koji
će neizbežno uslediti. Vežbao je da zabada bajonet u lutke napunjene
peskom i obučene kao hipici. Vežbao je kako se koristi suzavac. Vežbao
je pravljenje kordona. Ponovo će se videti za Dan zahvalnosti, a Fej je
od toga zazirala. Jer nije imala odgovor na njegovu prosidbu. Njegovo
pismo pročitala je jednom i sakrila ga kao krijumčarenu robu. Ali ipak
se radovala ponovnom susretu na obali reke, kada su sami a on opet
može da pokuša da je dodiruje. Hvatala je sebe kako razmišlja o tome
tih usamljenih jutara pod tušem. Pravila se da su joj ruke nečije tuđe.
Možda Henrijeve. Možda, tačnije, ruke nekog neodređenog muškarca -
u mašti nije mogla da ga vidi, ali umesto toga osećala je njegovo
prisustvo, čvrstu mušku toplinu koja se privija uz nju. O tome je
razmišljala dok je na telu osećala sapun, klizavu vodu, miris šampona
dok ga utrljava u kosu. Ona se okrenu da je ispere, pa otvori oči i vide
neku devojku, na drugoj strani prostorije, kako stoji kod umivaonika i
upravo je gleda.
„Izvini!”, uzviknu Fej, jer bila je to jedna od onih devojaka - zvala se
Alis. Fejina komšinica. Dugokosa Alis opakog izgleda, s naočarima za
sunce srebrnih okvira spuštenim na pola nosa tako da je trenutno
netremice gledala Fej preko njih, pravo, radoznalo i strašno.
„Izvini za šta?”, reče Alis.
Fej zavrnu vodu i navuče bademantil.
„Čoveče”, reče Alis, smešeći se, „ti si neverovatna.”
Ona je bila najluđa od svih, ta Alis. Zelena maskirna vijetnamka i
crne čizme, divlji ženski Buda koji se u menzi može videti kako sedi
skrštenih nogu na stolu i poje besmislice. Fej je čula priče o Alis - kako
vikendom noću stopira do Hajd parka, sastaje se s momcima, puši
travu, ulazi u nepoznate spavaće sobe i izlazi još komplikovanija.
„Uvek si tako tiha”, reče Alis. „Uvek sama u svojoj sobi. Šta radiš
tamo unutra?”
„Ne znam. Čitam.”
„Čitaš. Šta čitaš?”
„Svašta.”
„Čitaš svoj domaći zadatak?”
„Valjda.”
„Čitaš ono što ti profesori kažu. Da dobiješ dobre ocene.”
Fej je sada vide izbliza, zakrvavljene oči, zamršenu kosu, izgužvanu
i smrdljivu odeću, onaj smrdljivi koktel duvana, trave i znoja. Fej sada
shvati da Alis još nije spavala. Šest je ujutru a Alis se tek vratila iz neke
odiseje slobodne ljubavi kakve te devojke noću jure.
„Čitam poeziju.”
„Je l’? Kakvu?”
„Raznu.”
„Dobro. Da čujem neku pesmu.”
„Ha?”
„Da čujem neku pesmu. Izrecituj mi neku. Trebalo bi da ti je lako
ako toliko čitaš. Hajde.”
Na Alisinom obrazu nalazila se mrlja koju Fej nikada dotada nije
spazila - crvenoljubičasti trag koji se skupio tik ispod površine.
Modrica.
„Jesi li dobro?”, upita Fej. „Tvoje lice.”
„Dobro sam. Sjajno. Šta se to tebe tiče?”
„Je l’ te to neko udario?”
„A da gledaš svoja posla?”
„U redu”, reče Fej. „Nema veze. Moram da idem.”
„Nisi baš druželjubiva”, reče Alis. „Da nas ne osuđuješ nešto ili šta
već?”
Opet oni stihovi. „Down on Me”. Tu prokletu pesmu puštaju svake
noći. „Svi na celom ovom svetu!” Falširaju je četiri ili pet puta zaredom.
„Osuđuju!” Kao da im trebaju - svi ti ljudi na svetu - kao da im trebaju
da ih osuđuju kako bi imale razloga da pevaju.
„Ne, ne osuđujem vas”, reče Fej. „Samo neću da ti se izvinjavam.”
„Da se izvinjavaš za šta?”
„Što radim domaći zadatak. Što mi škola ide od ruke. Smučilo mi se
da mi zbog toga bude neprijatno. Doviđenja.”
Fej izađe iz kupatila, odšljapka nazad u sobu, obuče se i oseti se
tako punom žuči i neodređenog besa da je sela na krevet, uhvatila se za
kolena i ljuljala. Bolela ju je glava. Vezala je kosu i stavila svoje velike
okrugle naočare, što joj načas zaliči na kakvu složenu venecijansku
masku. Namršti se u ogledalo. Skupljala je udžbenike u ranac, kada joj
Alis pokuca na vrata.
„Izvini”, reče Alis. „To nije bilo u duhu sestrinstva. Molim te,
prihvati moje izvinjenje.”
„Nije važno”, reče Fej.
„Dozvoli mi da se iskupim. Izvešću te večeras. Biće sastanak. Hoću
da pođeš.”
„Mislim da to nije neophodno.”
„To je kao tajna. Nikome nemoj da kažeš.”
„Stvarno, nema potrebe.”
„Biću ovde u osam”, reče Alis. „Vidimo se.”
Fej zatvori vrata i sede na krevet. Zapita se šta ju je Alis videla da
radi, tamo pod tušem, dok je mislila na Henrija, na njegove ruke na
sebi. Kako je telo nepouzdano, kako nesvesno tako očigledno iskazuje
sve što mozak taji.
Henrijevo pismo je bilo sakriveno u njenom noćnom stočiću, u fioci
na dnu, u samom dnu fioke. Tutnula ga je u jednu knjigu. Izgubljeni raj.
 2.

SKUPLJALE SU SE u kancelariji Slobodnog glasa Čikaga, malog,

nepropisno štampanog letka koji je sebe zvao „uličnim novinama”. U
mračnu uličicu, kroz neobeležena vrata, uz uske stepenice, Alis dovede
Fej do prostorije sa znakom na ulazu na kom je pisalo: VEČERAS!
ŽENSKA SEKSUALNOST I SAMOODBRANA.
Alis lupnu prstom po znaku i reče: „Dve strane istog novčića, a?”
Nije se ni potrudila da sakrije masnicu na obrazu.
Kada su stigle, sastanak već beše počeo. Soba, prepunjena možda
dvema desetinama žena, mirisala je na katran i petrolej, staru hartiju i
prašinu. U vazduhu je lebdela topla izmaglica mastila, lepka i žestokog
alkohola. Mirisi su se načas javljali pa se gubili - imalin, laneno ulje,
terpentin. Neprijatan zadah razređivača i ulja za podmazivanje
podsećao je Fej na garaže i šupe u Ajovi, gde su njeni ujaci provodili
duga poslepodneva petljajući s kolima koja decenijama nisu vožena -
frizirane mašine koje su kupili jeftino na aukcijama i polako ih
renovirali, deo po deo, godinu za godinom, kad god bi našli vremena i
poleta. Ali dok su njeni ujaci svoje garaže ukrašavali sportskim
logotipima i posterima devojaka, na najvećem zidu te kancelarije
stajala je zastava Vijetkonga, dok su manji kuci bili prekriveni
listovima prošlih pet izdanja Slobodnog glasa: ČIKAGO JE
KONCENTRACIONI LOGOR, glasio je jedan naslov; OVO JE GODINA
STUDENTA, glasio je drugi; BORITE SE S KEROVIMA NA ULICI i tako
dalje. Zidovi i pod bili su presvučeni finom crnom gareži, ugljenom
oblogom koja je svetlost u prostoriji pretvarala u sivozeleni smog. Fej
je koža bila lepljiva i pokrivena prljavštinom. Patike su joj se brzo
isflekale.
Žene su sedele u krugu - neke na stolicama na rasklapanje, neke
naslonjene na zid. Bele i crne, sve s naočarima za sunce, u vojničkim
jaknama i borbenim čizmama. Fej je sela iza Alis i slušala ženu koja je
trenutno govorila.
„Ošamarite ga”, reče ona, prsta uperenog u vazduh, „ugrizite ga,
vrištite iz sveg glasa, a kad budete vrištale vrištite požar. Slomite mu
čašice kolena. Udarite ga dlanom po ušima da mu probijete bubne
opne. Ukrutite prste i iskopajte mu oči. Budite maštovite. Nabijte mu
nos u mozak. Ključevi i igle za pletenje mogu da budu oružje ako se
čvrsto drže. Nađite u blizini kamen i rascopajte mu glavu. Ako znate
kung fu, koristite kung fu. Podrazumeva se da neprestano treba da ga
nabadate kolenom u prepone” - a žene u krugu klimale su glavom,
pljeskale i bodrile govornicu uzvicima o, da i tako je - „nabadajte ga
kolenom u prepone i vičite: Ti nisi muškarac! Slomite mu volju.
Muškarci vas napadaju jer misle da im se može. Nabadajte ga kolenom
u prepone i vičite: Ne možeš to da radiš! Ne uzdajte se u pomoć drugih
muškaraca. Svaki muškarac u svom srcu želi da budete silovane. Zato
što to potvrđuje vašu potrebu za njegovom zaštitom. Silovatelji iz fotelje,
eto šta su oni.” Alis uzviknu „Nego šta!”, ostale žene zaklicaše, a Fej nije
znala kako da se smiri. Osećala se ukočeno i napeto, pa pogleda te žene
oko sebe i pokuša da odglumi njihovo neobavezno opako držanje dok
govornica privodi kraju: „Pošto im se kroz silovanje posredno
potvrđuju potencija i muškost, muškarci nikada neće ni prstom
mrdnuti da ga spreče. Ako ih mi ne primoramo na to. Zato ja kažem da
zauzmemo stav. Dosta je bilo muževa. Dosta je bilo venčanja. Dosta je
bilo dece. Dok silovanju ne dođe kraj. Jednom zasvagda. Potpuni bojkot
razmnožavanja! Polako ćemo zaustaviti civilizaciju.” Na to žena dobi
veliki aplauz, dok su ostale ustajale i tapšale je po leđima, a Fej se
upravo spremala da se priključi ovacijama kada iz jednog daljeg
tamnog ugla prostorije dopre glasna škripa metala. Sve se okrenuše da
pogledaju, i tada ga Fej prvi put vide.
Zvao se Sebastijan. Nosio je belu kecelju prekrivenu smolom,
umrljanu sivom bojom tamo gde je trljao ruke, a na oči mu je padala
razbarušena činija crne kose kada snebivljivo pogleda grupu i reče:
„Izvinite!” Stajao je iza mašine koja je naoko bila napravljena kao voz -
crni liveni metal, blistav od ulja, srebrne osovine i zupčanici. Mašina je
brujala i podrhtavala, uz povremeni tok metala koji pada kroz žlebove
negde u njenoj utrobi, poput novčića bačenih na sto. Muškarac - bio je
mlad, maslinaste kože, pokunjenog izraza - izvuče iz mašine list hartije
i Fej tada shvati da je ta naprava štamparska presa, a list primerak
Slobodnog glasa. Alis mu doviknu: „Ej, Sebastijane! Šta ima?”
 „Sutrašnje izdanje”, reče on, osmehujući se i okrećući hartiju prema
svetlosti.
„Šta je u njemu?”
„Pisma uredniku. Imao sam zalihu.”
„Jesu li dobra?”
„Raspametićeš se”, reče on, ubacujući još papira u podnožje
mašine. „Izvinite. Ponašajte se kao da nisam tu.”
I tako se sve okrenuše nazad i sastanak opet poče, ali Fej je i dalje
gledala Sebastijana. Gledala ga je kako se igra ručkama i polugama,
kako spušta glavu mašine da tresne mastilo na papir, kako od
usredsređenosti stiska usne, kako mu je okovratnik bele košulje
umrljan dubokom, tamnozelenom bojom, i razmišljala kako liči na
kakvog predivno aljkavog ludog naučnika i kako s njim oseća
povezanost onako kako autsajderi osećaju izvesnu bliskost jedni
prema drugima, kada začu kako neko u grupi govori nešto o
orgazmima. Fej se okrenu da vidi ko govori - visoka žena, plava kosa do
pola leđa, nalik vodopadu, niska perli oko vrata, jarkocrvena košulja
dubokog izreza. Naginjala se napred i pitala o orgazmima. Mogu li da se
dožive samo u jednoj pozi? Fej nije mogla da veruje da je ova tako
nešto rekla dok je u prostoriji jedan mladić. Iza njih, njegova mašina je
udarala po hartiji, damarajući kao otkucaj srca. Jedna ukaza da se
orgazmi mogu doživeti u dve, možda čak i tri poze. Druga reče da je
orgazam izmišljotina. Izmislili su ga lekari da bismo se stidele. Stidele
čega? Što ih ne doživljavamo kao momci. Žene na to zaklimaše
glavama. Razgovor se nastavi.
Ukazano je da se orgazam može doživeti na travi i ponekad na el-
es-deu, ali gotovo nikada na heroinu. Neko reče da je ionako najbolji
seks ni na čemu. Dečko jedne žene nije mogao da ima odnos osim ako
nije pijan. Drugu je dečko nedavno pitao da ispere vaginu. Nečiji dečko
je sat vremena posle seksa čistio spavaću sobu krpom i sredstvom za
ubijanje klica. Dečko jedne druge krstio je svoju karu Gospodin
Guzotrpač. Drugi pre braka nije hteo ništa osim pušenja.
„Slobodna ljubav!”, reče neka, i sve se nasmejaše.
Jer uprkos tome što su novine govorile, to nije bilo vreme slobodne
ljubavi. Bilo je to vreme pisanja o slobodnoj ljubavi, kada se slobodna
ljubav naširoko osuđivala, retko upražnjavala i sjajno prodavala.
Fotografije žena golih do pojasa koje javno plešu na Berkliju mnogo su
se kritikovale i uveliko rasturale. Vest o skandalu vezanom za oralni
seks na Jejlu stigla je do svake spavaće sobe u zemlji. Svi su čuli za onu
devojku s Koledža Barnard koja živi s dečkom s kojim uopšte nije u
braku. Maštu su obuzimali karlični predeli studentkinja - priče o
nekada čednim ćerkama koje su zastranile za jedan jedini semestar.
Članci u časopisima osuđivali su masturbaciju, Ef-Bi-Aj je savetovao
protiv klitoralnog orgazma, a Kongres je ispitivao opasnosti felacija.
Vlasti nikada nisu bile tako upadljivo izričite. Majke su se podučavale
kako da prepoznaju znake upozorenja kada je reč o seksualnoj
zavisnosti, deca se savetovala protiv zadovoljstva koje je i zabranjeno i
razorno za dušu. Policija je nadletala plaže helikopterima da uhvati
gologrude žene. Časopis Lajf je rekao da su droljaste devojke
ljubomorne što nemaju penis i da prave muškarce pretvaraju u
sekaperse. Njujork tajms je rekao da od preteranog bludničenja devojke
postaju psihotične. Dobra deca iz srednje klase pretvarala su se u
pedere, narkomane, propale studente, bitnike. Istina je. Čuli smo od
Kronkajta. Političari su se kleli da će postati stroži. Krivili su pilulu za
kontracepciju, popustljive liberalne roditelje, porast stope razvoda,
nepristojne filmove, striptiz klubove, ateizam. Preneraženi podivljalom
mladeži, ljudi su vrteli glavom, a onda tražili još neukusnih priča,
pronalazili ih i čitali do poslednje reči.
Činilo se da je glavni pokazatelj zdravlja zemlje mišljenje
sredovečnih muškaraca o ponašanju studentkinja.
Ali za devojke to nije bilo vreme slobodne ljubavi. Bilo je vreme
nespretne ljubavi, nelagodne, bojažljive i nevešte ljubavi. O tome već
niko nije izveštavao, kako se te slobodne ljubavnice okupljaju u tim
mračnim sobama i brinu. Pročitale su sve one priče i poverovale u njih,
pa otud pomislile da u nečemu greše. „Želim da budem moderna, ali ne
želim da mi se dečko tuca sa svim tim drugim ženama”, govorile su
mnoge, mnoge devojke koje su nalazile da je slobodna ljubav i dalje
zapletena u sve stare teme - ljubomora, zavist, moć. To je seksualni
mamac i prekidač, i taj trip slobodne ljubavi nije baš dostojan hajpa
koji ga prati.
„Ako ni sa kim ne želim da imam seks, znači li to da sam čistunica?”,
pitala je jedna žena na sastanku.
„Jesam li čistunica ako ne želim da se skinem na protestu?”, upita
druga.
„Ako na demonstracijama skidaš košulju, muškarci misle da si u
dobrom fazonu.”
„Sve one golišave devojke na Berkliju što drže cveće.”
„Prodaju gomilu papira.”
 „Poziraju s psihodeličnom bojom na sisama.”
„Kakva je to sloboda?”
„Rade to samo da bi bile popularne.”
„Nisu slobodne.”
„To rade zbog muškaraca.”
„Zbog čega bi drugog?”
„Nema drugog razloga.”
„Možda im se to dopada”, reče neki novi glas, i sve se okrenuše da
vide odakle je on dopro: od devojke sa smešnim okruglim naočarima
koja je do tada bila neprirodno tiha. Fej se zarumene i pogleda u pod.
Alis se okrenu i zagleda se u nju. „Šta im se u tome dopada?”, upita.
Fej sleže ramenima. I sama se zaprepastila što je išta rekla, a kamoli
to. Požele da to odmah povuče, da ispruži ruku i natrpa to sebi u
glupava usta. Možda im se to dopada, o, gospode, o, bože, devojke je
gledaju i čekaju. Osećala se kao ranjena ptica u sobi punoj mačaka.
Alis nakrivi glavu i upita je: „Da li se tebi to dopada?”
„Ponekad. Ne znam. Ne.”
Bila se zaboravila. Obuzeo ju je trenutak - sva ta priča o seksu, sve
te devojke tako uzbuđene, i zamišljala je sebe kod kuće kako stoji na
svom velikom prozoru i zamišlja nekog tajanstvenog neznanca kako
prolazi i spazi je, kada je to izbilo iz nje, jednostavno joj izašlo iz usta.
Možda im se to dopada.
„Voliš da praviš predstavu za muškarce?”, upita Alis. „Da paradiraš
sise da bi te voleli?”
„Nisam to htela da kažem.”
„Kako se zoveš?”, upita neka.
„Fej”, reče ona, a ostale devojke su čekale. Gledale su je. Više od
svega želela je da pobegne iz prostorije, ali to bi privuklo još više
pažnje. Sedela je kruto sklupčana i trudila se da smisli nešto da kaže,
kada iz senki izađe Sebastijan i spase je.
„Izvinite što vas prekidam”, reče on, „ali imam jedno saopštenje.”
Dok je on govorio, grupa je milostivo zaboravila na Fej. Ona je
sedela, ključala u sebi i slušala Sebastijana - govorio je o predstojećem
protestu, kako im grad nije dao dozvolu da zauzmu park, ali kako će oni
to ipak uraditi. „Obavezno prenesite prijateljima”, reče. „Dovedite sve.
Imaćemo sto hiljada ljudi ili više. Promenićemo svet. Okončaćemo rat.
Niko neće ići na posao. Niko neće ići u školu. Zaustavićemo grad.
Muzika i pevanje na svakom crvenom svetlu. Kerovi ne mogu da nas
spreče.”
 Na pomen kerova, nasmejaše se sami kerovi.
Jer oni su slušali.
Bili su zbijeni u kancelarijici nekoliko kilometara južno odatle
poznatoj pod nazivom „komandni centar”, u podrumu
Internacionalnog amfiteatra, gde su detektivi kroz šum slušali
Sebastijanovo bodrenje i glupavo blebetanje devojaka. Zapisivali su u
beležnice i primećivali koliko su studenti glupi, koliko su lakoverni.
Kancelarija Slobodnog glasa Čikaga prisluškuje se koliko već? Koliko
meseci? Klinci nemaju pojma.
Ispred amfiteatra nalazile su se klanice - čuveni čikaški prihvatni
obori za stoku, gde je policija slušala vriske životinja, poslednji cvilež
goveda i svinja. Neki panduri, zagolicani, virili su preko ograda i viđali
kako kuke i kolica cepaju lešine s tla, kako ih komadaju i čereče, podove
prekrivene crevima i govnima, ljude kako neumorno seku udove i kolju
- sve je to izgledalo kako treba. Zakrivljeni mesarski noževi davali su
policiji svojevrsnu bistrinu, svojevrsnu čistotu namere koja je
njihovom poslu davala korisnu, iako neizrečenu, slikovitu vodilju.
Slušali su i zapisivali sve, svaku pretnju koja predstavlja krivično
delo, pozive na nasilje, spoljašnje agitovanje, komunističku
propagandu, a večeras su dobili i nešto posebno - ime koje se dotada
nije pominjalo, nekoga novog: Fej.
Oni poglednuše novog tipa, koji je stajao u uglu, s beležnicom u ruci,
doskorašnji pozornik odnedavno unapređen u Crveni odred: policajac
Čarli Braun. On klimnu glavom i zapisa ime.
Crveni odred je bio tajna antiteroristička obaveštajna jedinica
čikaške policije osnovana dvadesetih godina dvadesetog veka da
špijunira sindikalne organizatore, četrdesetih proširena da špijunira
komuniste, a sada se bavila pretnjama po unutrašnji mir koje
predstavljaju radikalni levičari, mahom studenti i crnci. Bio je to bajan
posao, i Braunu je bilo jasno da neki policajci, stariji policajci,
podozrivo gledaju na njega i njegovo unapređenje: mlad je, dozlaboga
razdražljiv, ima kratku karijeru u kojoj se još nije istakao - dosada je
uglavnom hapsio sjebane mlade hipike za manje prekršaje.
Zadržavanje na javnom mestu. Prelaženje ulice van pešačkog prelaza.
Kršenje policijskog časa. Neodređeni zakon protiv razvrata na javnom
mestu. Kao pozorniku, cilj mu je bio da postane takva napast da hipici
jednostavno odustanu, da dignu ruke i presele se u drugi rejon ili, još
bolje, u drugi grad. Onda Čikago ne bi morao da ima posla s
generacijom za koju se svi slažu da je najgora svih vremena. Glatko
najgora, mada je to i njegova generacija. Nije bio mnogo stariji od
klinaca koje je hapsio. Ali zbog uniforme se osećao starijim, zbog
uniforme i vojničke frizure i supruge i deteta i zato što prednost daje
mirnijim stvarima kao što su barovi bez mnogo muzike gde se čuje
samo žamor razgovora i povremeno oštro sudaranje bilijarskih kugli. I
zbog crkve. Išao je u crkvu i tamo sretao druge pozornike: to je bilo
bratstvo. Svi su bili katolici, momci iz kraja. Tipovi koje potapšeš po
leđima kada ih vidiš. Bili su to dobri momci; pili su, ali ne previše, bili
dobri prema svojim ženama, popravljali kuću, pravili stvari, igrali
poker, otplaćivali hipoteku. Žene su im se međusobno poznavale, deca
im se igrala zajedno. U tom bloku živeli su otkada su znali za sebe.
Tamo su im živeli i očevi, i dede. Bili su Irci, Poljaci, Nemci, Česi,
Šveđani, ali sada pravi Čikažani. Imali su državnu penziju, zbog čega su
bili dobra partija za žene iz kraja koje žele da se skrase. Voleli su se,
voleli su grad, voleli su Ameriku, ali ne neodređeno kao deca od koje se
traži da se zaklinju na vernost, već do same srži - jer bili su srećni, radili
su to, živeli, bili uspešni, vredni, podizali decu, slali decu u prokletu
školu. Gledali su kako su njihovi očevi odgajali njih i, poput većine
momaka, strepeli hoće li se pokazati doraslima. Ali bili su tu, radili su
to, i za to zahvaljivali Bogu, Americi i gradu Čikagu. Nisu tražili mnogo,
ali to što su tražili dobili su.
Bilo je teško sve to ne shvatati lično. Jer kada bi se u kraj doselio
neki nov rđavi element, bilo je teško to ne shvatiti lično. To jeste bilo
lično. U taj se kraj kao vrlo mlad doselio i rođeni deda policajca Brauna.
Dok nije stigao na ostrvo Elis89, bio je Česlav Bronikovski, a tamo su
mu nadenuli ime Čarls Braun, ime koje je odonda u svakom pokolenju
nosio prvenac u porodici. I mada je mogao i bez zadirkivanja koje je
ono izazivalo kada su deca negde oko prvog razreda počela da čitaju
onaj prokleti strip, policajac Braun je svoje ime ipak voleo - bilo je to
dobro ime, američko ime, sjedinjavanje prošlosti i budućnosti njegove
porodice.
Bilo je to ime koje se uklapa.
I tako, kada bi neki dođoški drogoš, neka ništarija što se protivi
ratu, neki dugokosi hipi frik sedeo na pločniku po čitav dan i nasmrt
plašio bakice u prolazu, to je zaista bilo lično. Zašto jednostavno ne
mogu da se uklope? Kod crnaca je to makar razumljivo. Ako crnci ne
uvažavaju preterano Ameriku, pa dobro, to nekako i može da pojmi. Ali
ti klinci, ti mali belci iz srednje klase sa svojim antiameričkim
sloganima - šta im daje za pravo?
 I tako je njegov posao bio prost: da u zakonskim okvirima odredi
cilj i zadaje neprijatnosti rđavim elementima u gradu. Da tera koliko
god može a da ne ugrozi penziju ili javno osramoti grad ili
gradonačelnika. I, da, katkada bi se na televiziji pojavio neko, obično
neki idiot sa Istočne obale koji nema predstavu o čemu govori, ko bi
rekao da su panduri u Čikagu surovi ili nasilni ili da ljudima uskraćuju
prava koja im jamči Prvi amandman. Ali na to niko nije obraćao mnogo
pažnje. Postojala je izreka: čikaški problemi, čikaška rešenja.
Na primer, kada bi neki bitnik išao kroz njegov rejon u dva sata
ujutru, bilo je prilično lako uhapsiti ga zbog kršenja policijskog časa.
Dobro se znalo da takvi tipovi uglavnom ne nose nikakve isprave, i
tako, kada bi ovaj rekao „Policijski čas ne važi za mene, keru”, on je
mogao da kaže „Dokaži”, što ovaj nikada nije mogao. Jednostavno. I
tako bi bitnik proveo nekoliko neprijatnih sati u ćorci dok ne usvoji
poruku: Ovde niste dobrodošli.
Za policajca Brauna bio je to prihvatljiv posao - znao je za šta je
nadaren i koja su mu ograničenja, nije bio ambiciozan. Bio je
zadovoljan kao pozornik dok, bezmalo slučajnošću, nije upoznao
izvesnu predvodnicu hipika i stekao njeno poverenje, a kada je
nadležnima rekao kako je „ostvario kontakt s vodećim studentskim
radikalom” i da sada ima „pristup skloništu pokreta otpora”, i zatražio
da ga rasporede u Crveni odred - tačnije u odeljenje koje istražuje
antiameričke delatnosti na Čikago Serklu - oni su preko volje pristali.
(Nikome drugom u policiji nije pošlo za rukom da se infiltrira na Serkl -
studentima je bilo lako da nanjuše foliranta.)
Crveni odred je postavio prislušne uređaje u prostorije i na
telefone. Potajno su snimali fotografije. Trudili su se da uopšteno što
više remete antiratne ekstremiste. On je na to gledao kao na prostu
razradu onoga što je radio na ulici - uznemiravao i privodio hipike -
samo što se to sada radilo u potaji, taktikom koja pomera granice
onoga što je, tako zdravo za gotovo, zakonito. Na primer, upali su u
kancelariju Studentskog pokreta za demokratsko društvo, ukrali
dokumente, razbili pisaće mašine i na zidovima auto-lakom napisali
„Crnačka moć” da zametnu klincima trag. Jeste, to je bilo pomalo
sumnjivo, ali on je smatrao da mu se stari posao i novi posao razlikuju
samo po tom metodu. Računao je da je moralna računica ista.
Čikaški problemi, čikaška rešenja.
A sada je na poklon dobio da ispita novo ime, neki novi
ekstremistički element nedavno stigao na Serkl. On zapisa ime u
beležnicu i kraj njega stavi zvezdicu. Uskoro će upoznati tu Fej.
 3.

FEJ, NAPOLJU, u travi, leđima naslonjena na zid zgrade, u hladu nekog

malog drveta u kampusu, nežno spusti novine sebi u krilo, pa izgladi
nabore na njima. Savila je ivice tamo gde su počele da se uvijaju. Na
dodir, papir nije ličio na običnu novinsku hartiju - bio je krući, deblji,
maltene voštan. Mastilo se skidalo sa stranice i ostajalo joj na
vrhovima prstiju. Ona obrisa ruke o travu. Pogledala je impresum -
glavni urednik: Sebastijan - pa se osmehnu. U tome što se Sebastijan
služi samo imenom bilo je nečega i drskog i pobedonosnog. Stekao je
toliku slavu da je sada javni mononim, kao Platon ili Volter ili Stendal ili
Tvigi.
Ona otvori novine. Bilo je to izdanje koje je Sebastijan štampao
prethodne večeri, puno pisama uredniku. Ona poče da čita.

Dragi Slobodni glase Čikaga,

Voliš li da se kriješ od kerova i onih drugih ljudi što bulje u nas
i omalovažavaju nas? Zbog naše odeće i kose? Ja sam se nekada
krio ali to više ne radim. Ja razgovaram s njima. Navedem ih da
me zavole pa se sprijateljimo i onda im kažem da pušim travu. A
ako te zavole možda će i oni ponekad pušiti s tobom i saslušati
te. Dodaćeš još jednog našeg našem sve većem broju mislim da
to radi 50 odsto SAD a policija za suzbijanje narkomanije misli
da smo svi duševni bolesnici ha-ha.

Dan je bio topao i vedar, i pun insekata: bubice su joj se obrušavale

na lice, crne tačke između njenih očiju i stranice, kao da znaci
interpunkcije beže. Ona ih je terala. Bila je sama, nikoga u blizini;
pronašla je jedno mirno mestašce u severoistočnom delu kampusa,
potez trave koji od pločnika deli mala živica, iza potpuno nove Zgrade
bihevioralnih nauka, koja je, bez premca, bila najomraženija zgrada u
čitavom kampusu Serkla. Upravo o njoj govorile su sve one brošure.
Konstruisana na osnovu geometrijskih principa teorije polja, nova
arhitektura čiji je cilj da slomi „kvadratnu tiraniju” stare arhitekture,
pisalo je u brošurama. Savremena arhitektura koja se odriče kvadrata
u korist obrasca osmouglova upisanih u krugove koji se međusobno
preklapaju.
Zašto je to, filozofski gledano, bolje od kvadrata, brošure nijednom
nisu objasnile. Ali Fej je mogla da nagađa: kvadrat je mator,
tradicionalan, starinski, i shodno tome loš. Fej se činilo da je u tom
kampusu, i za studente i za zgrade, najgore biti kvadrat.90
Zato je Zgrada bihevioralnih nauka bila moderna, višeugaona, stoje
u praksi izazivalo zbunjenost i pometnju. Međusobno povezano saće
nije imalo nikakvog intuitivnog smisla, hodnici su bili oštri i krivudavi
tako da ni pet koraka nije moglo da se prevali a da ne mora da se
donese neka navigacijska odluka. Fej je tu slušala predavanja iz poezije,
i sam čin pronalaženja prave učionice predstavljao je za nju iskušenje
koje joj opterećuje kako strpljenje tako i osećaj za snalaženje u
prostoru. Izvesne stepenice vodile su doslovno ni u šta, samo do zida
ili zaključanih vrata, dok su druge silazile do malih odmorišta gde se
ukršta nekoliko drugih stepenica, sve istovetnog izgleda. Nešto što liči
na ćorsokak zapravo je izbijalo u potpuno nov prostor koji ona tamo
nikada ne bi predvidela. Treći sprat se video s drugog, bez očiglednog
načina da se na njega popne. To što je sve napravljeno u krugovima i
oštrim uglovima manje-više jamčilo je da će se svako izgubiti, i stvarno
je svako ko se s tom zgradom prvi put susreće imao isti zblanut izraz
na licu, pokušavajući da se snađe negde gde pojmovi kao što su „levo” i
„desno” ne znače bogzna šta.
To je manje ličilo na mesto gde će studenti proučavati bihevioralne
nauke a više na mesto gde će bihevioralni naučnici proučavati
studente, da vide koliko će studenti izdržati tu besmislenu sredinu dok
potpuno ne flipnu.
Tako da su ga studenti većinom izbegavali, kad su mogli, zbog čega
je Fej tu bilo zgodno da bude sama i da čita.

Da li vi ljudi mislite da ste ludi? Hoću reći vi spadate u onih 50

odsto je l’ tako? Hoću reći svi vi pušite travu zar ne? Ja je pušim.
I vredno radim ili harem ništa manje vredno od bilo koga
drugog u pošti. A sve moje kolege znaju da duvam hoću reći
 stalno me pitaju da li neka konzerva čaja miriše na travu.
Danas sam našao jednu koja miriše i većina njih želela je da
pomiriše. Onda smo je spakovali i isporučili. Možda ju je onaj
kome je stigla već primio. Možda već uživa u svom paketu.
Možda upravo čita moju žvaku. Zdravo prijatelju.

Pažnju joj odvrati kretanje u daljini, pa diže glavu, zabrinuta. Jer

bude lije iko od predavača video kako čita Slobodni glas Čikaga, bude li
je iko od fakultetskih službenika koji upravljaju njenom stipendijom
video kako čita te pronarkotičke, provijetkongovske, antirežimske
„Ulične novine"... E pa, pomisliće određene nesrećne stvari o njoj.
I tako ona naglo diže glavu od štiva čim krajičkom oka spazi kako joj
se približava neka prilika, kako ide pločnikom s druge strane živice. Na
prvi pogled shvatila je da u pitanju nije niko od predavača, niko od
službenika. Kosa mu je bila prevelika za to. Neki takvu kosu zovu čupa,
ali njegova je uveliko prerasla čupavost i nekako je procvetala.
Neobuzdano iždžigljala. Gledala ga je kako nailazi, glave sagnute u
novine da ne izgleda da bulji, a dok je prilazio, crte mu se razbistriše i
ona shvati da ga poznaje. To je mladić od sinoć. Sa sastanka. Sebastijan.
Ona skloni kosu s lica i obrisa znoj sa čela. Podigla je novine da se
sakrije. Priljubila se leđima uza zid i bila zahvalna što zgrada ima tolike
ispuste i ćoškove. Možda će on samo proći.

Radije bih s kerom popušio džoint nego da stalno bežim od

njega hoću reći zar vi ne biste? Hoću reći zar ne biste voleli da
svi duvaju? Nema borbe nema ratova! Samo gomila srećnih
ljudi. Besmislena misao ili možda i nije?

Glava zabijena u novine - prepoznala je to kao donekle jadan,

nojevski potez. Čulo se kako Sebastijan korača po travi. Lice joj
preplavi toplina. Osetila je znoj na slepoočnicama i razmazala ga
prstima. Stegla je novine i držala ih blizu sebi.

Kako biste vi ljudi, moji ljudi, voleli da se svi, ali stvarno SVI,
okupimo? Hoću reći najmanje 10 miliona ljudi pa dobro možda
9. Baš bih voleo da se rukujem sa svima vama dobrim ljudima
tamo negde. Samo treba negde da održimo ogroman festival
davanja i da im pokažemo koliko nas zaista ima!

Koraci stadoše. Zatim ponovo krenuše i približiše se. Sada je išao

prema njoj, a Fej je disala, brisala vlagu sa čela i čekala. Približavao se -
možda deset koraka od nje, možda pet. Novine su je zaklanjale, ali
osećala ga je tamo. Bilo bi besmisleno praviti se da je drugačije. Ona
spusti novine i vide ga kako se smeška.
„Zdravo, Fej!”, reče on, pa doskakuta i sede pored nje.
„Sebastijane”, reče ona, pa klimnu glavom i osmehnu mu se
najiskrenije što ume.
Bio je zgodan. Čak je izgledao poslovno. Kao da mu je bilo drago što
mu je zapamtila ime. Više nije bio u onom laboratorijskom mantilu
ludog naučnika. Sada je bio u pristojnom sakou - neutralno svetlosmeđ,
somotski - i običnoj beloj košulji, s tankom tamnoplavom kravatom i u
smeđim pantalonama. Izgledao je pristojno, prihvatljivo, izuzev možda
kose - preduga, previše raščupana, prevelika - ali ipak potencijalno
dobar dečko, neko ko se, u trenutnom izdanju, možda čak može
predstaviti roditeljima.
„Super su ti novine”, reče Fej, već smišljajući kako da u tom
trenutku bude maksimalno dopadljiva, kako da mu se dodvori: budi
puna podrške, puna hvale. „Ono pismo od onog čoveka iz pošte?
Stvarno mislim da je u pravu. Baš je zanimljivo.”
„O, gospode, možeš li da zamisliš tog tipa kako organizuje festival?
Deset miliona ljudi? Da, važi.”
„Ne verujem da stvarno želi da organizuje festival”, reče Fej.
„Mislim da traži uverenje da nije sam. Meni samo izgleda usamljen.”
Samjuel joj uputi pogled lažnog iznenađenja - nakrivi glavu, podiže
obrvu i nasmeši se.
„Ja sam mislio da je lud”, reče.
„Ne. Traži ljude u čijem društvu može da bude ono što jeste. Ne
radimo li to svi?”
„Ha”, reče Sebastijan i načas se zagleda u nju. „Ti si drugačija, znaš
to?”
„Ne znam na šta misliš.” Ona obrisa znoj sa čela.
„Iskrena si”, reče Sebastijan.
„Misliš?”
„Povučena, ali iskrena. Ne govoriš mnogo, ali kada progovoriš kažeš
ono što misliš. Većina ljudi koje poznajem govori neprekidno, ali
nikada ne kaže ništa iskreno.”
„Hvala?”
„I lice ti je skroz umazano od mastila.”
„Molim?”
 „Mastilo”, reče on. „Svuda.”
Ona pogleda svoje vrhove prstiju, pocrnele od novina, i sabra dva i
dva. „O, ne”, reče, pa gurnu ruku u ranac da uzme kozmetiku. Otvorila je
pudrijeru, pogledala se u ogledalce i videla šta se dogodilo: crne pruge,
po čelu, obrazima, slepoočnicama, tačno tamo gde je prstima brisala
znoj. Bio je to trenutak kakav može da joj upropasti ceo dan, trenutak
kakav obično izaziva onu ukočenost, onu paniku: kada radi nešto
budalasto pred nekim koga ne poznaje.
Ali umesto toga, začudo, dogodilo se nešto drugo. Fej nije imala
epizodu. Umesto toga, nasmejala se.
„Ličim na dalmatinca!”, rekla je, pa se sama nasmejala. Nije znala
zašto se smeje.
„Ja sam kriv”, reče Sebastijan i pruži joj maramicu. „Treba da
koristim bolje mastilo.”
Ona obrisa razmazotine. „Da”, reče. „Ti si kriv.”
„Prošetaj se sa mnom”, reče on i pomože joj da ustane, pa izađoše iz
senke drveta, Fej sada čistog i svetlog lica. „Zabavna si”, reče.
Osećala se lako kao pero, srećno, čak pomalo raspoloženo da
očijuka. Bio je to prvi put u životu da ju je neko opisao kao zabavnu.
Reče: „Imaš dobro pamćenje, gospodine.”
„Stvarno?”
„Zapamtio si kako se zovem”, reče ona.
„A, pa dobro, ostavila si utisak. Onim što si rekla na sastanku.”
„Nisam razmišljala. Samo mi je izletelo.”
„Ali bila si u pravu. To je bilo važno istaći.”
„Nije.”
„Ukazala si da se ono što ljudi žele u seksualnom smislu ponekad
kosi sa onim što žele u političkom smislu, zbog čega je svima bilo
neprijatno. Uz to, ta grupa ima običaj da kidiše na stidljive ljude. Činilo
se da si u nevolji.”
„Nisam stidljiva”, reče ona, „samo...” Zastala je da pronađe pravu
reč, ispravan i razumljiv način da to kaže, pa onda preskočila čitavo
objašnjenje. „Hvala ti što si se oglasio”, reče. „Zahvalna sam ti zbog
toga.”
„Nema frke”, reče Sebastijan. „Video sam tvoj maarr.”
„Moj šta?”
„Maarr.”
„Šta je maarr?”
„Učio sam o tome na Tibetu”, reče on, „kad sam bio u poseti jednoj
monaškoj sekti, jednoj od najstarijih budističkih grupa na svetu, sreo
sam ih dok sam bio u inostranstvu. Želeo sam da ih upoznam zato što
su rešili problem ljudske empatije.”
„Nisam znala da je to problem koji traži rešenje.”
„Naravno da jeste. Problem je u tome što je nikada zaista ne
osećamo. Večina ljudi misli da empatija znači razumeti nekoga ili se s
nekim povezati. Ali ona nije samo to. Prava empatija znači stvarno
telom osećati tuđe emocije, tako da se ne doživljava samo u mozgu već
i u telu, da telo titra uz tuđu tugu i patnju kao zvučna viljuška, kao, na
primer, kada plačeš na sahranama ljudi koje nisi ni poznavao, osetiš
pravu fizičku glad kada vidiš izgladnelo dete, obuzme te vrtoglavica
kada gledaš akrobatu. I tako dalje.”
Sebastijan letimice pogleda Fej da vidi zanima li je to. „Nastavi”,
reče ona.
„Dobro. Dakle, ako ispratimo to do zaključka, onda empatija postaje
nalik pohađanju, stanje koje je nemoguće pošto svi imamo odvojeno ja,
postigli smo individualnost, nikada ne možemo zaista da budemo neko
drugi, i u tome leži veliki problem empatije: što možemo da joj
priđemo, ali ne možemo da je ostvarimo.”
„Kao brzina svetlosti.”
„Upravo tako! Priroda ima izvesne granice - u koje spada i savršena
ljudska empatija - koje će nam uvek biti neznatno van domašaja. Ali
monasi su problem rešili ovako: maarr.”
Fej je slušala i čudila se. Što jedan momak govori tako nešto. Njoj.
Niko joj nikada nije tako pričao. Želela je da ga zagrli i da zaplače.
„Zamisli maarr kao sedište emocija”, reče Sebastijan, „koje se nalazi
duboko u tebi, negde blizu stomaka - sva žudnja, sva čežnja, sva
osećanja ljubavi, samilosti i pohote, sve tvoje tajne želje i potrebe
nalaze se u maarr-u.”
Fej stavi dlan na trbuh.
„Da”, reče Sebastijan, osmehujući se. „Baš tu. ’Videti’ nečiji maarr
znači prepoznati nečiju želju - a da ne pitaš, da ti se ne kaže - i delati na
osnovu nje. Taj poslednji deo je glavni: ’viđenje’ nije potpuno dok ne
preduzmeš nešto povodom toga. Tako da muškarac ’vidi’ šta žena želi
samo onda kada joj ispunjava želje a da ona to nije tražila od njega.
Žena ’vidi’ maarr gladnog muškarca kada mu, sama od sebe, da da
jede.”
„Empatija se ostvaruje samo delom”, reče Fej.
„Da. I tako, na sastanku, kada sam video kako grupa počinje da te
kritikuje, skrenuo sam im pažnju i time video tvoj maarr.”
Fej se baš spremala da mu zahvali kada dođoše do jednog
proplanka i ona ispred sebe vide ljude kako skandiraju. Neznatna buka
dopirala je do nje i dok su hodali, dok su išli suprotno od smera
kazaljke na satu oko Zgrade bihevioralnih nauka, vijugavom putanjom
nužnom u kampusu koji nema mnogo direktnih puteva ni od čega ni do
čega. Buka se pojačavala dok je Sebastijan pričao o empatiji i
monasima i kako je video njen maarr.
„Kakav je to zvuk?”, upita ona.
„A. to su demonstracije.”
„Kakve demonstracije?”
„Ne znaš? Plakati su na sve strane.”
„Izgleda da nisam primetila.”
„To je protest protiv KemStara”, reče on, kako izbiše u dvorište
monolitne Univerzitetske dvorane, najviše i daleko najstrašnije zgrade
u kampusu. Dok su zgrade na Serklu mahom bile zdepaste trospratnice,
Univerzitetska dvorana je bila tridesetospratno čudovište. Videla se
odasvud, kako se pomalja iza drveća, deblja na vrhu nego na dnu -
bezimena, kutijasta, nesnosna. Činilo se da je oko neznatno manje,
neznatno tamnije zgrade, kao skela podignut svetlosmeđ betonski
egzoskelet. Kao i svaka druga građevina u kampusu, i ta je imala uske
prozore premale da se kroz njih provuče telo. Osim, to jest, na
poslednjem spratu. Jedini prozori u čitavom kampusu koji su izgledali
dovoljno veliki da se kroz njih skoči nalazili su se, sumnjivo, gotovo
primamljivo, na najvišoj tački kampusa - poslednjem spratu
Univerzitetske dvorane - a ta je činjenica nekim ciničnijim studentima
bila zlurada i zlokobna.
Tu su u maršu bile na desetine studenata: bradati, dugokosi, ljutiti,
vikali su na zgradu, na ljude u njoj - upravnike, birokrate, dekana
univerziteta - držeći transparente koji prikazuju logotip KemStara sa
koga kaplje krv, onaj logotip KemStara koji je Fej tako dobro poznavala.
Bio je jarko zašiven na uniformi koju je njen otac nosio na posao, tačno
tu na grudima, sa isprepletenim slovima K i S.
„Šta fali KemStaru?”, upita ona.
„Prave napalm”, reče Sebastijan. „Ubijaju žene i decu.”
„Nije istina!”
„Istina je”, reče Sebastijan. „A univerzitet kupuje njihova sredstva
za čišćenje, zbog čega i protestujemo.”
„Prave napalm?”, reče ona. Njen otac to nikada nije pominjao. U
stvari, on nikada nije uopšte govorio o poslu, nikada nije rekao šta
tamo radi.
„To je jedinjenje benzena i polistirena”, objasni Sebastijan, „koje,
kada se pretvori u želatin i pomeša s benzinom, postaje lepljiv, izrazito
zapaljiv sirup koji se koristi da se Vijetkongovcima prži koža.”
„Znam šta je napalm”, reče Fej. „Samo nisam znala da ga KemStar
proizvodi.”
Da su njeno detinjstvo i školovanje finansirale plate od KemStara
nešto je što ne može da podnese da kaže Sebastijanu, ni sada ni bilo
kada.
U međuvremenu, Sebastijan je posmatrao protest. Kao da nije
primećivao da se ona uznemirila. (Prestao je da vidi njen maarr.)
Umesto toga, gledao je dva novinara na obodu gomile - pisca i
fotografa. Pisac ništa nije pisao, a fotograf nije fotografisao.
„Nije se pojavilo dovoljno ljudi”, reče on. „Neće izaći u novinama.”
Rulju je činilo četrdesetak glasnih ljudi koji hodaju ukrug držeći
transparente i skandirajući „Ubice, ubice”.
„Pre nekoliko godina”, reče Sebastijan, „bilo je dovoljno desetak
demonstranata da se dobije nekoliko centimetara na šestoj stranici. Ali
sada, posle tolikih protesta, kriterijumi su se promenili. Sa svakim
novim protestom, sledeći protest je običniji. To je velika mana
novinarstva: što se nešto češće događa, to je manje vredno vesti.
Moramo da idemo istom putanjom kao berza - neprekidan i
nezaustavljiv rast.”
Fej klimnu glavom. Razmišljala je o bilbordu KemStara kod kuće:
OSTVARUJE NAŠE SNOVE.
„Izgleda da postoji samo jedan način da se sigurno dospe u
štampu”, reče Sebastijan.
„A to je?”
„Nekoga moraju da uhapse. To uvek pali.” On se okrenu prema njoj.
„Baš sam uživao u razgovoru s tobom, Fej”, reče.
„Hvala ti”, reče ona, rasejano, jer još je mislila na oca, na njegov
miris kada se vrati kući s posla: miris benzina i još nečega, teškog i
zagušljivog poput izduvnih gasova iz auspuha, nalik asfaltu.
„Nadam se da ćemo se uskoro opet videti”, reče Sebastijan, pa
potrča prema gomili.
Prenuvši se, Fej uzviknu „Čekaj!”, ali on je i dalje odmicao, sprintao
ka policijskom vozilu parkiranom blizu rulje. Skočio mu je na haubu pa
na krov, i podigao obe pesnice uvis. Studenti pomamljeno zaklicaše.
Fotograf poče da fotografiše. Sebastijan je skakao gore-dole i
ulubljivao krov automobila, a onda se okrenu i pogleda Fej. Osmehnuo
joj se i gledao je u oči dok ga se nije dokopala policija, što se dogodilo
ubrzo, pa ga oborila na tlo, stavila mu lisice i odvela ga.
 4.

KADA JE SLETEO na policijsko vozilo, Sebastijan je sleteo grubo. Na

vilicu. Policija je bila surova. Fej ga je trenutno zamišljala u zatvoru, kao
oteklu grudvu. Sigurno mu treba neko da mu tu vilicu trlja ledom,
možda da mu promeni zavoj, izmasira bolna leđa. Fej se pitala ima li on
nekoga da mu to radi, nekoga posebnog. Uhvatila je sebe kako se nada
da nema.
Na njenom krevetu stajali su otvoreni udžbenici i sveske. Čitala je
Platona. Državu. Dijaloge. Pročitala je svu obaveznu lektiru, progutala
sve o Platonovoj alegorijskoj pećini, alegorijskim ljudima koji žive u
alegorijskoj pećini, vide samo senke stvarnog sveta i veruju kako one
jesu stvarni svet. Platon u osnovi hoće da kaže kako se naša mapa
stvarnosti i istinska stvarnost nekada ne podudaraju.
Završila je domaći zadatak i čitala jedino poglavlje u čitavoj knjizi
koje profesor nije zadao, što je bilo neobično. Ali dosada, na pola štiva,
Fej je već shvatila. U tom poglavlju Sokrat podučava gomilu matoraca
kako da privuku vrlo mlade dečake. Radi seksa.
Šta im je savetovao? Nikada ne hvalite dečka, rekao je Sokrat. Ne
pokušavajte romantično, ne obarajte ga s nogu.
Kada hvalite lepog dečka, rekao je on, dečko se ispuni tako visokim
mišljenjem o sebi da ga je teže uhvatiti. Vi ste lovac koji tera svoj plen.
Neko ko nekome privlačnom kaže da je privlačan samo postaje još
ružniji. Bolje je uopšte ga ne hvaliti. Bolje je, možda, biti pomalo zloban.
Fej se zapita da li je to tačno. Znala je da, kad god joj Henri kaže da
je lepa, ona obično pomisli da je on još jadniji. Prezire to kod sebe, ali
možda je Sokrat u pravu. Možda je najbolje da hvale ostanu neizrečene.
Nije znala. Fej je katkada želela da živi drugi život paralelan s tim,
potpuno istovetan ne računajući izbore koje ona pravi. U tom drugom
životu ne bi morala toliko da brine. Mogla bi da govori šta hoće, da radi
šta hoće, da se ljubi s momcima i ne brine za glas koji je bije, da se
prepušta gledanju filmova, prestane da se zaokuplja ispitima ili
domaćim zadatkom, da se tušira s drugim devojkama, da nosi šašavu
odeću i da iz zezanja sedi za hipi stolom. U tom drugom zanimljivijem
životu, Fej bi živela bez posledica, i to joj je izgledalo divno i krasno i,
čim bi deset sekundi objektivno razmislila o tome, besmisleno.
Potpuno van domašaja.
Upravo je zbog toga današnji ogroman uspeh - njena prijatna i
iskrena zbunjenost sa Sebastijanom - takav pomak. Što se osramotila
pred jednim momkom i nasmejala se zbog toga. Što je razmazala
mastilo po celom licu i nije reagovala užasom, što ga još nije osetila,
što trenutno nije opsednuta time, što joj se to ne gadi, što ga ne vrti u
glavi i proživljava iznova i iznova. Zaključila je kako o Sebastijanu mora
da sazna još nešto. Nije znala šta će reći, ali znala je da je zanima da
sazna još. A znala je i kome da se obrati.
U susednoj sobi živela je Alis, u apartmanu na uglu pored izlaza u
slučaju požara, na mestu koje je postalo utočište za šašave studente,
uglavnom žene, uglavnom onakve kakve je Fej srela na onom sastanku,
koje kasno ležu, vrište uz gramofon i puše travu. Kada je Fej provirila u
sobu (vrata su skoro uvek bila otvorena), okrenulo se da je pogleda
nekoliko lica, od kojih nijedno nije bilo Alisino. Preporučile su joj da je
potraži u Narodnoj advokatskoj kancelariji91, gde je imala neplaćeno
radno mesto kao knjigovođa.
„Šta je Narodna advokatska kancelarija?”, upita Fej, a devojke se
pogledaše i usiljeno nasmejuljiše. Fej shvati da se osramotila, da se tim
pitanjem pokazala kao konzerva. To joj se stalno dešavalo.
„Oni pomažu ljudima uhapšenim zbog demonstriranja”, objasni
jedna devojka.
„Pomažu im da izađu iz zatvora”, dodade druga.
„Aha”, reče Fej. „Da li bi mogli da pomognu Sebastijanu?”
One se opet nasmešiše. Isto onako. Neka nova zavera. Novi delić
sveta očigledan svima osim njoj.
„Ne”, reče jedna devojka. „Sebastijan ima sopstvene metode. Ne
moraš da brineš za njega. Kada ga uhapse, izađe za sat vremena. Niko
ne zna kako to radi.”
„On je mađioničar”, dodade još jedna od njih.
Dale su joj adresu Narodne advokatske kancelarije, za koju se
ispostavilo da je prodavnica metalne robe zbijena na prvom spratu
škripave i vrele dvospratne stambene zgrade, zgrade koja je u prošlom
životu možda bila blistava viktorijanska kuća ali je odonda
raskomadana na tu maloprodajnu slagalicu za život/rad. Fej je tražila
nekakav znak ili vrata, ali našla je samo police natrpane uobičajenom
metalnom robom: ekseri, čekići, baštenska creva. Pitala se da joj
devojke nisu dale pogrešnu adresu, da je ne zavitlavaju. Drveni pod
zaškripa, a ona oseti kako se mreška i naginje prema najtežim
policama. Upravo se spremala da pođe kada je vlasnik, visok i mršav
sedokosi muškarac, upita može li joj pomoći da nešto pronađe.
„Tražim Narodnu advokatsku kancelariju?”, reče ona.
Gledao ju je jedan nelagodan trenutak, kao da je proverava.
„Ti?”, upita naposletku.
„Da. Je li ovde?”
On joj reče da je u podrumu zgrade, s prilazom kroz vrata na
zadnjem ulazu, iz bočne uličice. I tako se Fej obrela kako kuca na
drvena vrata s prostim natpisom „NAK”, u pustoj uličici ako se izuzme
pet-šest kontejnera koji se kuvaju na suncu.
Žena koja je otvorila - verovatno ne starija od same Fej - reče da
toga dana nije videla Alis, ali predloži Fej da je potraži na mestu po
imenu Slobodna kuća.92 I tako je Fej ponovo morala da izdrži ceo
obred, priznanje da zapravo ne zna šta je Slobodna kuća, onaj mučni
pogled, onu neprijatnost što ne zna nešto što svi drugi znaju,
objašnjenje od devojke koja joj govori da je Slobodna kuća prihvatilište
za devojke pobegle od kuće i da Fej njenu lokaciju ne srne da oda
nijednom muškarcu, nikada.
I tako je Fej pronašla Alis u inače ni po čemu posebnoj trospratnici
od cigle, u neobeleženom stanu na poslednjem spratu, u koji se može
ući samo ako znaš tajno kucanje (koje je inače bilo SOS u Morzeovoj
azbuci), u spartanskoj dnevnoj sobi nameštenoj uglavnom rasparenim
i očigledno polovnim ili poklonjenim nameštajem koji su udobnijim i
primamljivijim činile razne heklane i pletene stvarčice, gde je Alis
sedela na kauču, nogu podignutih na ivicu stočića, i čitala časopis
Plejboj.
„Zašto čitaš Plejboj?”, upita Fej.
Alis joj uputi onaj nestrpljivi, razorni netremični pogled kojim je
stavljala do znanja koliko malo mari za glupa pitanja.
„Zbog članaka”, reče ona.
Alis je bila toliko zastrašujuća jer je naizgled nije zanimalo da li se
nekome sviđa. Kao da nimalo duhovne energije nije trošila na ugađanje
drugima, na brigu o njihovim željama, očekivanjima, žudnjama,
njihovim osnovnim potrebama za pristojnošću, manirima i pravilima
ponašanja. A Fej je smatrala kako svako treba da želi da se dopadne
drugima - ne iz sujete već zato što želja da se dopadneš predstavlja
važan društveni lubrikant. U svetu bez osvetoljubivog boga, želja da se
dopadneš i uklopiš jedina je uzda ljudskom ponašanju, činilo se Fej,
koja nije bila sigurna veruje li u osvetoljubivog boga, ali za Alis i njene
ortakinje nedvosmisleno je znala da su ateisti do srži. Mogu da budu
neotesane do mile volje i da ne brinu o odmazdi u zagrobnom životu.
To je razoružava. Kao da je u istoj prostoriji s nekim krupnim i
nepredvidivim psom - taj stalni potajni strah od njega.
Alis duboko uzdahnu kao da će taj razgovor biti ogromno duhovno
opterećenje. Bilo je to bezmalo kao da očekuje da će joj Fej traćiti
vreme, i da je na ovoj da je uveri u suprotno.
„Pogledaj ovu ženu”, reče Alis. Ona spusti noge na pod, položi
časopis na stočić i otvori ga na duplerici. Fotografija, u uspravnom
položaju, zauzimala je tri pune stranice. Kada je prevazišla početnu
zaprepašćenost, onaj prvi salto u stomaku kada se zatekla kako gleda
nešto što sigurno ne bi smela da vidi, Fej najpre pomisli, nakrivivši
glavu da bolje vidi, kako ta mlada žena na fotografiji izgleda kao da joj
je hladno. Fizički hladno. Stajala je u bazenu, pod neznatnim uglom
leđima okrenuta prema foto-aparatu, izvijajući se u struku tako da joj
trup bude u profilu. Stajala je u savršeno tirkiznoj vodi i grlila neku
dečju igračku za bazen - labuda na naduvavanje - grlila ga je oko dugog
vrata, pripijajući ga uz obraz kao da će tamo možda naći toplote.
Podrazumeva se da je bila gola. Koža na dupetu i karlici izgledala joj je
gruba i hrapava, krokodilska koža od trnaca što iskaču na sve strane. S
dupeta i gornjeg dela butine kapale su joj perle vode, tamo gde je
nekoliko centimetara zaronila u vodu, ali ne dublje.
„Šta gledam ovde?”, upita Fej.
„Pornografiju.”
„Da, ali zašto?”
„Ja mislim da je ova vrlo lepa.”
Duplerašica. Mis avgusta, pisalo je u uglu. Njeno ružičasto telo
mestimično je bilo prošarano kestenjastim mrljicama tamo gde joj je
hladno ili gde joj se ispod kože nazire krv. Voda joj se u prugama slivala
niz leđa, nekoliko kapi prianjalo joj je za ruku, nedovoljno da izgleda
kao da se zaista kupala - možda ju je fotograf isprskao, da bude
uverljivije.
„Odiše nekom lakoćom”, reče Alis, „neupadljivom ljupkošću. Kladim
se da je sposobna, možda čak moćna. Problem je što nema pojma šta
sve može.”
„Ali sviđa ti se kako izgleda.”
„Prelepa je.”
„Negde sam pročitala kako ljude ne treba hvaliti zbog izgleda”, reče
Fej. „To te unižava.”
Alis se namršti. „Ko kaže?”
„Sokrat. Preko Platona.”
„Znaš”, reče Alis, „ponekad si mnogo čudna.”
„Izvini.”
„Ne moraš da se izvinjavaš zbog toga.”
Mis avgusta se nije baš osmehivala. Pre je imala onaj mehanički
usiljen osmeh nekoga kome su rekli da se osmehuje a njemu je vrlo
hladno. Lice joj je bilo pegavo od sunca. Na desnoj dojci visile su joj dve
kapi vode. Ako spadnu, sleteće joj na goli stomak. Fej oseti kako je
podilazi jeza.
„Pornografija je problem za čitav projekat prosvetljenja”, reče Alis.
„Ako inače razboriti, obrazovani, pismeni, moralni i etični muškarci i
dalje moraju da gledaju ovo, koliko smo onda zaista daleko odmakli?
Konzervativac hoće da se otarasi pornografije tako što će je zabraniti.
Ali i liberal želi da se otarasi pornografije, tako što će ljude toliko
prosvetliti da im ona neće više trebati. Suzbijanje nasuprot
obrazovanju. Pandur i učitelj. Obojica imaju isti cilj - čistunstvo - ali
služe se drugačijim sredstvima.”
„Svi moji ujaci su pretplaćeni”, reče Fej, upirući prst u časopis.
„Ostavljaju ga na otvorenom. Stavljaju ga na stočić.”
„Kažu da se seksualna revolucija zapravo ne tiče seksa nego stida.”
„Ta devojka ne izgleda kao da se stidi”, reče Fej.
„Ta devojka ne izgleda kao da se bilo šta. Ne govorimo o njenom
stidu, nego o svom.”
„Ti se stidiš?”
„Kad kažem svom, mislim na nas uopšte, na apstraktno mi.”
„Aha.”
„Na gledaoca s velikim G. Na posmatrača s velikim P. Ne posebno na
nas, tebe ili mene.”
„Ja se stidim”, reče Fej. „Pomalo, valjda. Ne želim, ali stidim se.”
„A zašto?”
„Ne želim da iko zna da sam ovo videla. Možda će pomisliti da sam
uvrnuta.”
 „Objasni ’uvrnuta’.”
„Da gledam devojke. Možda će pomisliti da volim devojke.”
„I brineš se zbog njihovog mišljenja?”
„Naravno da se brinem.”
„To nije pravi stid. Ti misliš da je to stid, ali nije.”
„Nego šta je?”
„Strah.”
„Dobro.”
„Mržnja prema sebi. Otuđenost. Usamljenost.”
„To su samo reči.”
Prisutno je bilo i samo neobično postojanje tog časopisa tu između
njih, njegova predmetnost. Pregibi na fotografiji, talasastost stranica,
to kako sjaj časopisa odbleskuje svetlost, osetljivost papira koji se uvija
na vlažnom vazduhu. Iz mišice mis avgusta izbijala je jedna od
klamerica koje spajaju časopis, kao da ju je pogodio šrapnel. Prozori u
stanu bili su otvoreni, negde u blizini zujao je mali električni ventilator,
a duplerica je poskakivala i igrala šimi na tom prevrtljivom vazduhu
što je oživljava - izgledalo je kao da se mis avgusta pomera, da se trza,
da se trudi da ne mrda u toj studenoj vodi, ali ne može.
„Muškarci iz pokreta stalno tako seru”, reče Alis. „U fazonu ako
nećeš da se kresneš s njima pitaju se zašto si tako iskompleksirana.
Ako nećeš da skineš košulju, kažu ti da se ne stidiš toliko sebe. U fazonu
ako ih ne pustiš da ti diraju sise, nisi punopravni član pokreta.”
„Radi li to i Sebastijan?”
Alis zastade i zaškilji u nju. „Zašto te zanima Sebastijan?”
„Onako. Samo sam radoznala.”
„Radoznala.”
„Čini mi se da je, znaš, zanimljiv.”
„Zanimljiv u kom smislu?”
„Proveli smo lepo zajedničko popodne. Danas. Na travnjaku.”
„O, bože.”
„Šta je?”
„Sviđa ti se.”
„Nije istina.”
„Misliš na njega.”
„Izgleda mi zanimljiv. To je sve.”
„Je l’ bi se jebala s njim?”
„Ne bih baš tako rekla.”
„Tucala bi se s njim. Samo prvo hoćeš da se uveriš da je dostojan.
Zato si danas došla ovamo. Da se raspitaš o Sebastijanu.”
„Samo smo prijatno razgovarali, a onda su ga uhapsili na protestu
protiv KemStara i sada brinem za njega. Brinem za svog prijatelja.”
Alis se nagnu napred i nalakti se na kolena. „Zar ti nemaš dečka kod
kuće?”
„Ne vidim kakve to ima veze.”
„Ali imaš, je l’ tako? Takve kao što si ti uvek imaju dečka. Gde je on
trenutno? Je l’ te čeka?”
„U vojsci je.”
„O, čoveče!”, reče Alis i pljesnu rukama. „O, pa ovo je sjajno! Dečko ti
ide u Vijetnam, a ti hoćeš da se kresneš sa antiratnim
demonstrantom.”
„Nije važno.”
„I to ne sa bilo kojim antiratnim demonstrantom. S glavnim
antiratnim demonstrantom.” Alis pljesnu rukama, tobože
aplaudirajući.
„Ćuti”, reče Fej.
„Sebastijan na zidu ima zastavu Vijetkonga. Daje novac Narodnom
frontu za oslobođenje.93 Znaš to, je l’ tako?”
„To te se ne tiče.”
„Dečka će ti ubiti. A metke će obezbediti Sebastijan. Eto koga biraš.”
Fej ustade. „Ja ću sada da idem.”
„Možeš i sama da povučeš obarač”, reče Alis. „To je nisko.”
Fej okrenu Alis leđa i besno izađe iz stana, stegnutih pesnica, ruku
pravih i krutih.
„E to ti je to”, doviknu Alis za njom. „Stid. Pravi stid. Tako to izgleda,
devojčice.”
Poslednje što je Fej videla pre nego što je zalupila vrata bilo je kako
Alis diže noge nazad na stočić i okreće stranice časopisa Plejboj.
 5.

NIJE PLAĆALA TAKSI, nije kupovala žetone za voz. Alis je verovala u

slobodu, u slobodno kretanje, u slobodan život - tu, u pet ujutru, dok je
išla ulicom na ljubičastoj, svežoj i vlažnoj svetlosti Čikaga. Sunce se
polako pomaljalo iznad jezera Mičigen a pročelja zgrada blistala su
slabašno ružičasto. Otvarale su se izvesne prodavnice delikatesne
robe, a vlasnici radnji su crevom prali pločnike, gde su ture novina
izbačene iz kamiona sletale u gomilama nalik džakovima žita. Ona
pogleda jedne i vide naslov - REPUBLIKANSKA STRANKA
NOMINOVALA NIKSONA - pa pljunu. Udisala je taj miris grada u rano
jutro, njegov dah kada se budi, asfalt i motorno ulje. Vlasnici dućana
nisu obraćali pažnju na nju. Videli su joj odeću - veliku zelenu
vijetnamku i kožne čizme, iscepane uske farmerke - i crnu razbarušenu
kosu, ravnodušni pogled uperen preko srebrnih naočara za sunce, i
ispravno pretpostavili da nije potencijalni kupac. Nije nosila novac.
Nije iziskivala da se prema njoj bude ljubazan. Volela je providnost
takvog opštenja, nedostatak foliranja između sebe i ostatka sveta.
Nije nosila torbicu, jer da je nosila torbicu, možda bi došla u
iskušenje da u torbicu stavi ključeve, a kada bi imala ključeve, možda bi
došla u iskušenje da zaključava vrata, a kada bi počela da zaključava
vrata, možda bi došla u iskušenje da kupuje stvari koje treba
zaključavati: odeću kupljenu u pravim radnjama umesto ručno šivenu
ili maznutu iz butika - od toga bi počelo - zatim cipele, haljine, nakit,
gomile džidža-bidža koje se skupljaju, pa još stvari, televizor, isprva
mali, pa veći, pa još jedan, jedan za svaku sobu, i časopise, kuvare,
šerpe i lonce, uramljene fotografije na zidovima, usisivač, dasku za
peglanje, odeću dostojnu peglanja, tepihe vredne usisavanja, i police,
police i police, veću gajbu, stan, kuću, garažu, kola, brave na kolima,
brave na vratima, višestruke brave i rešetke na prozorima koje će kuću
na kraju potpuno pretvoriti u zatvor koji je ona odavno postala. To će
biti korenita promena u njenom stavu prema svetu: od pozivanja sveta
da uđe do sprečavanja sveta da uđe.
Noćas je bila jedna od onih noći koje se ne bi dogodile da je nosila
torbicu, ključeve, ili novac, ili ograde u pogledu lakog petinga s raznim
neznancima. Izašla je u potrazi za besplatnom zabavom i pronašla je
tako brzo, tako lako: dva muškarca u centru grada koji su je pozvali u
svoj prljavi stan, gde su pili viski i puštali ploče Sun Ra, i ona je igrala s
njima i ljuljala kukovima i, nakon što se jedan od njih obeznanio, s
drugim se nežno ljubila dok nije nestalo trave. Muzika nije mogla da se
pevuši, nije uz nju čak moglo ni da se igra, ali bila je sjajna za ljubljenje. I
bilo je zabavno dok tip nije otkopčao pantalone i rekao: „Da li bi mi
uradila nešto ustima?” Stvarno je jadno što tip ne ume ni da pita kako
treba, što ne može ni da kaže šta hoće, pomislila je ona. On kao da se
iznenadio kada mu je to i rekla. „Ja sam mislio da si ti oslobođena”,
kazao je, pod čim je mislio kako treba da zadovoljava sve njegove
raznolike potrebe i da joj se to dopada.
Takva su bila očekivanja Nove levice.
Travu je još osećala u telu, u nogama, da su joj noge kao štule, tvrđe,
tanje i duže od normalnih treznih nogu. Korak po korak na zapad, kroz
centar grada i nazad na Serkl, Alis je hodala kao klovn i zbog toga volela
svoje telo, jer osećala je kako joj telo radi, osećala je njegove različite
divne delove.
Baš je isprobavala noge kada je ugleda onaj pandur. Skakutala je
kao da se igra školice pored uličice gde je njegov auto bio sakriven i on
joj doviknu: „Ej, mače, kud si pošla?”
Ona stade. Okrenu se prema glasu. Bio je to on. Onaj ker smešnog
imena: policajac Čarli Braun.
„Šta radiš napolju ovako kasno, mače?”, upita on.
Bio je veliki kao lavina, krupni bundevoliki sprovodilac sitničavih
zakona - prosjačenje, bacanje otpadaka, prelaženje ulice van pešačkog
prelaza, policijski čas. Murija ih je u poslednje vreme zaustavljala zbog
sitnih prekršaja, zaustavljala ih i pretresala, tražila bilo šta zabranjeno,
bilo kakav povod za hapšenje. Kerovi su mahom bili debili, ali ovaj je
bio drugačiji. Ovaj je bio zanimljiv.
„Dođi ovamo”, reče on. Naslonio se na haubu patrolnog vozila. S
jednom rukom na pendreku. Bio je mrak. Uličica je bila pećina.
„Pitao sam te nešto”, reče on. „Š’a radiš?”
Ona priđe i zaustavi se tik izvan njegovog domašaja, pa se zagleda u
njega, u to brdo od čoveka što uliva strahopoštovanje. Uniforma mu je
bila svetloplava, gotovo bebi-plava, i kratkih rukava, premala za njega.
Grudi su mu bile oblika bačve i napinjale su dugmad. Imao je
svetloplave brkove, koji nisu mogli da se vide osim ako mu nisi blizu.
Značka mu je bila srebrna petokraka zvezda tačno povrh srca.
„Ništa”, reče ona. „Samo idem kući.”
„Ideš kući?”
„Da.”
„U pet ujutru? Samo ideš kući? Ne radiš ništa protivzakonito?”
Alis se osmehnu. Rukovodio se scenariom koji mu je dala. Divila se
upornosti policajca Brauna, jednoj od njegovih malobrojnih osobina
vrednih divljenja.
Ona reče: „Odjebi, keru.”
On tada jurnu na nju, zgrabi je za vrat i privuče k sebi, licu, priljubi
joj nos uz kožu glave i glasno je onjuši odmah iznad uha.
„Mirišeš na travu”, reče.
„Pa šta?”
„Pa sada ću morati da te pretresem.”
„Za to ti treba nalog”, reče ona, a on se nasmeja smehom koji je,
istini za volju, zvučao prilično lažno, ali poštovala je njegov trud. On je
okrenu, prikova joj ruku na leđa i odvede je dublje u uličicu, pa je na silu
presamiti preko prtljažnika patrolnog vozila. To su već jednom radili,
pre samo nekoliko noći, i Braun je došao dotle, da je presavije preko
kola, da bi zatim izašao iz uloge. Gurnuo ju je na auto malčice previše
silovito - da bude iskrena, pustila ga je da je gurne, omlitavela je u
ključnom trenutku - a kada joj se obraz susreo s metalom načas se
ošamutila, što je i želela, da nakratko pobegne iz glave.
Ali on se uplašio kada je tako tresnula licem o kola. Maltene odmah
pojavila joj se modrica. „Keriću!”, uzviknuo je on, a ona ga je ukorila što
koristi lozinku za prestanak igre, morala je da mu objasni da je lozinka
rezervisana samo za nju i da čak i nema smisla da je on koristi. A on je
slegnuo ramenima, pokajnički je pogledao i obećao da će sledećeg puta
biti bolji.
Evo šta je Alis tražila od policajca Brauna: tražila je da je pronađe
neke nasumične noći kada ona to ne očekuje i da se ponaša kao da je ne
poznaje i da se nikako ne ponaša kao da su čitavog leta u vezi, samo da
se ponaša kao da je ona još jedan hipi frik a on još jedan okrutni pandur
i da je odvede u neku mračnu uličicu i presamiti je preko prtljažnika
svojih patrolnih kola i da joj strgne odeću i iskoristi je. Eto šta je tražila.
 Policajca Brauna zahtev je duboko pomeo. Zapitao se zašto bi ona
pobogu želela tako nešto. Zašto ne bi imali još normalnog seksa na
zadnjem sedištu? A ona mu je dala jedini smislen odgovor: zato što je
normalan seks na zadnjem sedištu već probala, a to nije.
Lica sada pripijenog uz kola i s Braunovom rukom koja joj snažno
pritiska vrat - činilo joj se da će on ovoga puta ići do kraja, i nije baš
uživala u tome, pre se nadala da će uživati ubrzo, ukoliko on nastavi.
U međuvremenu, policajac Braun je bio prestravljen.
Prestravljen da je ne povredi, ali i prestravljen da je neće povrediti,
ili da je neće povrediti kako treba, da neće biti dovoljno dobar za nju,
prestravljen da će se ona pokupiti ne bude li dovoljno vičan uvrnutim
nastranostima koje traži od njega. Najviše je strepeo upravo od toga,
da će Alis izgubiti interesovanje i otići.
Tako mu je bilo svakog puta. Što je više takvih susreta sa Alis
policajac Braun imao, to su ga više obuzimali strah i paranoja da će je
izgubiti. Znao je to o sebi. Osećao je kako se to zbiva, ali nije to mogao
da zaustavi. Posle svakog novog susreta, pomisao da je neće više sresti
postajala je još razornija i nepodnošljivija.
Tako ih je zvao, kad je bio sam, u sebi, u glavi: susretima.
Jer reč je zvučala pasivno i bezmalo slučajno. „Sretneš” neznanca u
nekoj uličici. „Sretneš” medveda u šumi. Zvučala je kao da se događa
nehotice, a nimalo onako složeno unapred smišljeno kako su se susreti
stvarno odigravali. Reč susret nije zvučala kao da nasrtljivo i namerno
vara ženu, što je, razume se, radio. Svojevoljno. I često.
Kada bi pomislio da će mu žena otkriti tajnu, postideo bi se. Kada je
zamišljao kako bi bilo da ženi prizna šta radi i da to radi tako
promišljeno i njoj iza leđa, bio je pun stida i gađenja, da, ali i svojevrsne
protivoptužbe i opravdanog besa i osećaja da nije kriv i da ga je kod
Alis u naručje oterala upravo žena, koja se promenila otkako im se
rodila ćerka.
Promenila se drastično i suštinski. Otkad je počela da ga zove
„tatice”, pa je on nju zvao „mamice” i mislio da je posredi šala, igra
između njih dvoje, pokušaj da se naviknu na te nove uloge, kao što ga je
čitavog medenog meseca zvala „mužu”. To je izgledalo tako naprasno
zvanično i egzotično i neobično.
„Da li bi mi se pridružio na večeri, najdraži mužu?”, pitala ga je
svake večeri nedelju dana nakon što su se venčali, pa bi kikoćući se pali
na krevet, osećajući se premladima i nezrelima za nadimke kao što su
Muž i Žena. I tako je on u bolnici u danima posle ćerkinog rođenja
računao da je to što jedno drugo zovu mamice i tatice slično onako
šaljivo i privremeno.
Samo što je to bilo pre pet godina a ona ga je i dalje zvala tatice. A
on je nju i dalje zvao mamice. Nikada nije izričito tražila da nosi taj
nadimak, već je pre polako prestala da se odaziva na druge. Bilo je
uvrnuto. On bi je dozivao iz susedne prostorije: „Dušo?” Ništa. „Srce?”
Ništa. „Mamice?” I ona bi se pojavila, kao da je to jedina reč koju i dalje
čuje. Njemu je bilo grozno što ga oslovljava sa tatice, ali to je, uglavnom,
ostajalo neizrečeno, ako se izuzmu kradomični nagoveštaji tu i tamo:
„Ne moraš tako da me zoveš ako ne želiš”, rekao bi on, na šta bi ona
odgovorila: „Alija želim.”
A tu je bilo i pitanje seksa, koga nije bilo, uopšte, seksa između njih,
što je on pripisivao sada redovnom rasporedu spavanja u porodici, koji
je podrazumevao da s njima spava i njihova ćerka, između njih, u
njihovom krevetu. Nije se sećao da je pristao na to. Tako se
jednostavno dogodilo. A on je slutio da takav raspored uopšte nije zbog
njihove ćerke, već zbog mamice. Da mamica voli tako da spava jer se
ćerka ujutru penje na nju, posvuda je ljubi i govori joj kako je lepa.
Stekao je utisak da mamica ne želi da živi bez tog svakodnevnog
obreda.
Da je zapravo naučila ćerku to da radi.
Ne namerno, barem isprva. Ali mamica je nedvosmisleno aktivno
ritualizovala to ponašanje, koje je počelo sasvim bezazleno, kada im se
ćerka jednog jutra probudila sva oteklih očiju i bunovna, i rekla: „Lepa
si, mamice.” To je bilo slatko. Mamica ju je zagrlila i zahvalila joj.
Bezazleno. Ali onda je nekoliko jutara kasnije mamica upitala: „Da li još
misliš da sam lepa?”, a ćerka joj odgovorila ushićenim „Da!”. To nije
bilo toliko čudno da bi on nešto rekao - tek toliko da zabeleži, ćutke, u
glavi. To se ponovilo, nekoliko jutara nakon toga, kada je mamica pitala
ćerku: „Šta ujutru kažemo mamici?”, a ćerka, razumno, rekla: „Dobro
jutro?” A mamica je rekla da nije, pa se to ispitivanje nastavilo dok
jadno dete nije pogodilo: „Baš si lepa!”
To je bilo pomalo čudno.
A još čudnije bilo je sledeće sedmice kada je mamica ćerku aktivno
kažnjavala što joj ne govori da je lepa, uskraćivala joj palačinke i crtaće
koji su im bili običaj subotom ujutru a umesto toga joj naređivala da
pospremi svoju sobu. A kada ju je ćerka, roneći suze razočaranja, pitala
zašto se to događa, a mamica joj rekla: „Jutros mi nisi rekla da sam
lepa”, on je pomislio da je to zaista veoma čudno.
 (Podrazumeva se da bi, kada bi on svojoj ženi rekao da je lepa, ona
prevrnula očima i pokazala mu neki nov deo sebe koji se odskora
izborao ili udebljao.)
Počeo je da radi noćnu smenu. Da bi izbegao pljusak poljubaca i
praznih komplimenata koji se već ustalio i postao uobičajen početak
svakog dana. Spavao je preko dana, imao ceo krevet za sebe. Noću je
bio u patroli, gde je i sreo Alis.
Isprva je bila ista kao i ostale, upečatljiva samo zbog naočara za
sunce koje je nosila usred noći. Zatekao ju je napolju kako hoda i tražio
joj da pokaže ličnu kartu. Kao što je i predvideo, nije mogla. Zato joj je
stavio lisice, priljubio je uz kola i pretresao je tražeći drogu, koju je
otprilike svaki treći takav tip obično, glupo, nosio baš u džepovima.
Ali ona nije nosila ništa - ni drogu, ni novac, ni šminku, ni ključeve.
Pretpostavio je da je beskućnica. Odveo ju je u ćorku, ostavio je tamo i
odmah zaboravio na nju.
Sledeće noći bila je na istom mestu.
U isto vreme. Obučena potpuno isto: zelena vijetnamka, naočare za
sunce uglavnom na vrhu nosa. Ovoga puta nije išla, samo je stajala
tamo na pločniku kao da ga čeka.
Zaustavio je kola i pitao je: „Šta radiš?”
„Kršim policijski čas”, rekla je ona. Streljala ga je pogledom, stajala
ukočena i uspravna, u položaju neodređenog gneva i otpora.
„Hoćeš opet da prolaziš kroz ovo?”, upitao ju je.
„Radi šta hoćeš, keru.”
I tako joj je on ponovo stavio lisice, pripio je uz kola. Ponovo ništa
nije nosila. Sve do ćorke zurila je u njega. Ljudi se većinom skljokaju uz
vrata, poraženi, gotovo kao da pokušavaju da se sakriju. Ne i ona. Njeno
piljenje ga je uznemiravalo.
Sledeće noći video ju je opet, na istom mestu, u isto vreme. Stajala
je naslonjena na zid neke zgrade od cigle, podignutog kolena, ruku u
džepovima.
„Zdravo, ti”, rekao je.
„Zdravo, keru.”
„Opet kršiš policijski čas?”
„Između ostalog.”
Malo je se uplašio. Nije bio navikao da ljudi tako reaguju. Naravno,
frikovi i hipici bili su nepodnošljivi, ali moglo im se verovati da će se
ponašati razumno. Nisu želeli da idu u zatvor. Nisu želeli da im neko
dosađuje. Ali ta devojka je zračila nekakvom opasnošću, koketnošću i
neobuzdanošću koja mu je bila strana i nepredvidiva. Možda čak i
uzbudljiva.
„Stavićeš mi lisice?”, upitala je.
„Hoćeš da praviš nevolje?”
„Mogla bih. Ako bude neophodno.”
Sledeća noć mu je bila slobodna, ali našao je nekoga da zamene
smene. Ponovo je bila tamo, na istom mestu. Prošao je jednom kolima
pored nje, pa još jednom. Ona ga je pratila pogledom. Kada je i treći put
napravio krug, otvoreno mu se smejala.
Prvi put tucali su se na zadnjem sedištu njegovog patrolnog vozila.
Alis je bila na svom uobičajenom mestu, u uobičajeno vreme. Samo je
uperila prst u uličicu i rekla mu da tamo parkira kola. To je i uradio. Bio
je mrak, kola skoro sasvim sakrivena.
Rekla mu je da sedne na zadnje sedište. Poslušao ju je. Nije bio
navikao da prima naređenja od devojaka, naročito od uličnih hipi
frikova. Načas ga je obuzeo otpor prema svemu tome, ali to je isparilo
čim je ona sela na zadnje sedište s njim, zatvorila vrata i skinula mu
opasač, koji je glasno pao na pod, budući da su mu na njemu bili radio,
pendrek i pištolj. Jako je bupnuo i zaklepetao po podu. A Alis nije ni
pokušala da ga poljubi. Kao da nije želela, mada je on ljubio nju - činilo
mu se da je to džentlmenski, ljubiti je, milovati je prstima po licu,
pokretom za koji se nadao da iskazuje obzirnost i ljudsku naklonost, da
on ne želi samo to što joj je u gaćama, mada je to što joj je u gaćama
želeo najviše, baš mnogo u tom trenutku. Cimnula mu je pantalone a
njemu su iščilele sve misli o ženi i kolegama iz stanice i načelniku i
gradonačelniku i tankim izgledima da neko prođe i vidi ih.
Nisu toliko „zajedno” imali seks, koliko je Alis imala vatren seks s
njim dok je on ležao i takođe učestvovao.
Posle toga, kada su izašli iz kola, okrenula se i osmehnula onako
prepredeno, pa rekla: „Vidimo se, keru.” A on je do kraja smene bio
opsednut značenjem tog Vidimo se. Ne „Vidimo se sledeći put”. Ne
„Vidimo se sutra”. Čak ni „Vidimo se kasnije”. Rekla je Vidimo se, nešto
najmanje dalekovido i najneobaveznije što je mogla da kaže.
Svaki susret je išao po približno istom osnovnom emotivnom
obrascu: ogromno olakšanje što se Alis vratila, za kojim sledi
neprestana briga da se više nikada neće vratiti.
A trebalo mu je da se vrati. Očajnički. Silno. Činilo mu se da mu
grudi i utrobu zajedno drži jedna jedina drvena štipaljka koju ona može
da ukloni samim tim što se neće pojaviti. Zamišljao je kako stiže na
njihovo uobičajeno mesto i ne zatiče je više tamo i oseća kako mu
utroba puca kao balon pun vode. Odbijanje će biti konačno. Znao je to.
To ga je na poslu dovelo do moralno upitnog ali, u njegovoj glavi,
sasvim nužnog zahteva: tražio je da ga rasporede u Crveni odred.
Nakon toga stalni posao mu je bio da špijunira Alis, što je stvarno
bilo sjajno jer je mogao i stalno da prati njeno kretanje i, još bolje, da
ima donekle prihvatljivo opravdanje ako iko bude saznao za njih. Ne
vara ženu; on je na tajnom zadatku.
Prisluškivao joj je sobu. Fotografisao ju je kako ulazi u razna
subverzivna okupljališta i izlazi iz njih. I osećao se slobodnijim kada je
tuca. To jest, dok nije od njega tražila da joj radi štošta što je njemu bilo
krajnje uvrnuto.
„Jebi me dok imam lisice na rukama”, rekla je onog prvog puta kada
je njihovo vođenje ljubavi prestalo da bude standardni seks na zadnjem
sedištu i pretvorilo se u nešto nastranije.
Pitao ju je zašto bi pobogu uopšte poželela tako nešto, a ona mu je
složila onu poražavajuću, deprimirajuću zajedljivu facu koju toliko
mrzi. „Zato što nikada nisam probala s lisicama”, rekla je.
Ali on nije smatrao da je to preterano valjan razlog. Na pamet mu je
padalo milion stvari koje nikada nije probao i koje ga uopšte ne
zanimaju.
„Je l’ voliš da se krešeš sa mnom?”, upitala ga je ona.
Zastao je. To mu se nimalo nije dopadalo, sva ta priča o njemu i
njegovim osećanjima. Jedina prednost postporođajnog preobražaja
njegove supruge ogledala se u tome što je ona sasvim prestala da ga
pita bilo šta lično. Sinulo mu je kako godinama nije morao usmeno da
iskazuje osećanja.
Da, rekao joj je. Voli da vodi ljubav s njom, na šta je ona prasnula u
smeh - zbog starinskog izraza kao što je „vođenje ljubavi”. On je
pocrveneo.
„A jesi li ikada mislio da ćeš uživati u jebanju sa hipi bitnikom kao
što sam ja?”
„Ne.”
Ona je slegla ramenima, kao da govori Očito sam u pravu. Prinela
mu je ruke i pokazala ručne zglobove, na koje je on preko volje stavio
lisice.
Sledećeg puta ponovo je tražila lisice.
„I probaj da budeš malo grublji”, rekla je.
Tražio je da bude određenija.
 „Ne znam”, rekla je. „Samo nemoj da budeš onako nežan.”
„Nije mi sasvim jasno šta to znači u praksi.”
„Tresni mi glavu o kola ili šta već.”
„Ili šta već?”
I tako je išlo svakog puta: Alis je tražila nešto novo i uvrnuto, nešto
što Braun nikada nije radio a možda ni razmatrao, nešto od čega su ga
podilazili trnci i spopadale ga raznorazne strepnje kako neće moći da
se natera na to - ili kako to neće moći da uradi po njenim merilima - i
tako se Braun opirao tome dok na kraju strah da će je razočarati ili
izgubiti nije nadjačao stid i paniku u njemu a on se na mišiće probijao
kroz svaki seksualni čin koji ona želi, sve vreme obuzet nelagodnošću,
ne uživajući baš u tome ali znajući da je alternativa mnogo, mnogo
gora.
„Imaš nešto da mi pokažeš?”, reče on sada, priljubljujući Alis
stomakom uz kola i pripijajući joj se uz leđa.
„Ne.”
„Nešto u tim farmerkama? Najbolje je da priznaš.”
„Iskreno, nemam.”
„Videćemo.”
Ona oseti njegove ruke u džepovima, prednjim i zadnjim, kako ih
izvrće i ne nalazi ništa osim gromuljica i starog duvana. Pretresao joj je
nogavice, spoljašnji pa unutrašnji deo butine.
„Vidiš?”, reče ona. „Ništa.”
„Zaveži.”
„Pusti me.”
„Začepi gubicu.”
„Ti si smrdljivi ker”, reče ona.
On joj gurnu lice snažnije na hladni metal patrolnog vozila. „Ponovi
to”, reče. „Čik ako smeš.”
„Smrdljivi ker bez kurca”, reče ona.
Zatim se nagnuo nad njom i šapnuo joj na uvo, tonom višim zajedno
pet oktava i punim nežnosti i privrženosti: „Radim li ovo kako treba?”
„Nemoj da izlaziš iz uloge!”, izgrdi ga ona.
„Dobro”, reče on, „važi.” I ona oseti kako ju je uhvatio za pantalone i
trgnuo ih dole. Tamo gde joj je gurnuo obraz na prtljažnik patrolnih
kola osećala je neznatno ispupčenje metala. Onda oseti i jutarnji
vazduh kada ju je otkrio, do kraja joj svukao farmerke i raširio joj noge
tako da lako može da uđe u nju. Zatim je ušao u nju, pritiskajući je dok
ga nije ugurao, pa ga ona oseti kako raste u njoj, kako se širi i deblja,
pre nego što je počeo da gura. Cvileo je i gurao, kevćući kao kučence
svaki put kada se cimne. Bez iole ritma. Haotično i grčevito pulsiranje
koje se završilo brzo, posle samo minut ili dva, poslednjim
katastrofalnim ubodom.
Zatim je brzo splasnuo. Telo mu je smekšalo, ruke postale nežne.
Pustio ju je a ona je ustala. Dao joj je farmerke koje joj je skinuo.
Snebivljivo je pogledao u zemlju. Ona se nasmeši i obuče pantalone.
Oboje sedoše, iza patrolnog vozila, naslanjajući se jedno na drugo i na
branik.
Nakon izvesnog vremena napokon je progovorio.
„Pregrubo?”, upita.
„Ne”, reče ona. „Bilo je u redu.”
„Plašio sam se da nije pregrubo.”
„Bilo je dobro.”
„Jer si poslednjeg puta rekla da želiš grublje.”
„Znam”, reče ona. Uvrnula je kičmu, na jednu stranu, pa na drugu,
opipala mesto na obrazu gde se sudarila s prtljažnikom patrolnih kola,
mesto na vratu gde je bila njegova ruka.
„Zašto moraš stalno da ideš sama?”, upita on. „Nije bezbedno.”
„Sasvim je bezbedno.”
„Napolju ima opasnih ljudi”, reče on, pa je podiže ručerdama i
stegnu tačno tamo gde boli.
„Jao.”
„O, bože”, reče on, puštajući je. „Ja sam debil.”
„U redu je.” Ona ga potapša po mišici. „Treba da krenem.” Alis
ustade. Osećala je kako joj vlaga u farmerkama postaje hladna. Htela je
da ide kući. Htela je da se istušira.
„Daj da te odvezem”, reče Braun.
„Ne. Videće nas neko.”
„Ostaviću te dve ulice od studenjaka.”
„Nema potrebe”, reče ona.
„Kada ću te opet videti?”
„Da, što se toga tiče. Volela bih da sledećeg puta probamo nešto
drugo”, reče ona, a njemu srce poskoči: Biće sledećeg puta!
„Sledećeg puta”, reče ona, „volela bih da me daviš.”
Braun oseti kako mu leptirići nestaju. „Izvini, šta reče?”
„Ne moraš stvarno da me daviš”, reče ona. „Samo da staviš ruku i da
se praviš kako me daviš.”
„Da se pravim?”
 „Ako bi poželeo i malo da stegneš, i to bi bilo u redu.”
„Pobogu!”, reče on. „To neću da radim.”
Ona se namršti. „U čemu je tvoj problem?”
„Moj problem? U čemu je tvoj problem? Jesam li te lepo čuo? Da te
davim? To je baš preterivanje. Zašto bih to radio, pobogu?”
„Već smo vodili ovaj razgovor. Zato što to nikada nisam probala.”
„Ne. To nije to. To je razlog da se jede terijaki. Nije razlog da te
davim, pobogu.”
„Ja drugi nemam.”
„Ako hoćeš to da uradim, moraš da objasniš zašto.”
Bio je to prvi put da joj se zaista usprotivio, i odmah je zažalio zbog
toga. Strahovao je da će ona naprosto slegnuti ramenima i otići. Kao
kod mnogih nefunkcionalnih parova, i između njih je vladala
neravnoteža u pogledu toga kome je taj odnos potrebniji. Prisutna je
bila neizrečena činjenica da ona svakog časa može da ode sa vrlo malo
bola, dok bi on bio skrhan. Barica odbačenosti. Jer znao je da mu se
ništa slićno više nikada neće dogoditi do kraja života. Nikada više neće
naći ženu kao što je Alis, a nakon što ona bude otišla, vratiće se životu
za koji mu je pokazala da je naporan i jalov.
Njegova reakcija na Alis zapravo je bila reakcija na zahteve
monogamije i smrtnosti.
Alis je kratko sedela i razmišljala, zamišljenija no što ju je ikada
video. Deo njene samouverenosti ogledao se u tome što kao da je u
svakom datom trenutku znala šta hoće da kaže, zbog čega je ta stanka
bila neobična i van uloge. Ona se pribra, pogleda ga preko onih tamnih
naočara za sunce koje je uvek nosila i uzdahnu teško, donekle
ozlojeđeno.
„Evo u čemu je stvar”, reče. „Mene običan seks s momcima zapravo
i ne zanima. Ono uobičajeno, hoću reći. Momci se prema seksu
većinom odnose kao da je u pitanju partija flipera. Kao da samo treba
iznova i iznova lupati po istim ručkama. To je dosadno.”
„Nikada nisam igrao fliper.”
„Ne shvataš šta govorim. Dobro, drugačija analogija: zamisli da su
svi jeli neku tortu. I rekli su ti koliko je torta dobra. A kada si je probao,
imala je ukus, znaš, kao papir i karton. Bila je grozna. A ipak se svim
tvojim prijateljima mnogo dopala. Kako bi se osećao?”
„Valjda razočaranim.”
„I šašavim. Posebno ako bi ti govorili da nije torta kriva. Da je pravi
problem u tebi. Da je ne jedeš kako treba. Znam da sam baš rastegla
metaforu.”
„Znači ja sam za tebe novo parče torte?”
„Samo hoću nešto da osetim.”
„Jesi li rekla drugaricama za mene?”
„Ha. Ne dolazi u obzir.”
„Ja te remetim. Stidiš me se.”
„Slušaj, u stvarnom životu ja sam antirežimski anarhista. Pa ipak,
postoji taj električni deo mene koji želi da njime seksualno dominira
jedan pandur. Menije draže da se prepustim i da ne osuđujem. Ali
nisam sigurna da bi moje drugarice razumele.”
„Sve ovo što radimo”, reče on, „lisice, grubosti. Znaš, pali li?”
Ona se osmehnu. Ovlaš ga dodirnu po obrazu, najnežnijim dodirom
koji mu je ikada podarila. „Ti si dobar čovek, Čarli Braune.”
„Nemoj to da govoriš. Znaš da to ne podnosim.”
Ona ga poljubi u teme. „Idi da se boriš protiv zločina.”
Dok je odlazila, osećala je njegov pogled na sebi. Osećala je masnice
koje joj je ostavio na vratu i obrazu. Dok je hodala, osećala je kako iz nje
curi jedna ogromna hladna kap njega.
 6.

O TOME SE ŠAPUTALO u kampusu, širilo se od jednog upućenog

studenta do drugog. Ta se tajna nije delila s proratnim pitomcima
Škole za rezervne oficire, ni sa sportistima iz ovog ili onog bratstva, ni
s debitantkinjama koje traže muža. Smeli su da je čuju samo oni
najposvećeniji, samo oni najiskreniji: izvesnih dana, u izvesnoj
učionici, duboko u zbunjujućem lavirintu Zgrade bihevioralnih nauka,
na po sat vremena, rat je bio zvanično završen.
U tom satu, na tom času, Vijetnam nije postojao. Časove je vodio
Alen Ginzberg, veliki pesnik nedavno stigao sa obale, koji je svaki čas
započinjao rečima: „Rat je zvanično gotov.” Onda bi studenti ponovili
te reči, pa opet, jednoglasno, a usled usaglašavanja njihovih glasova
reči su zvučale verodostojnije. Ginzberg im je govorio kako jezik ima
moć, kako misao ima moć, kako se slanjem tih reči u svemir može
pokrenuti lavina koja će te reči pretvoriti u činjenice.
„Rat je zvanično gotov”, reče Ginzberg. „Ponavljajte to dok smisao
ne nestane a reči ne postanu čiste fizičke stvari što izbijaju iz tela, jer
imena bogova koja se koriste u mantri istovetna su sa samim
bogovima. To je veoma važno”, reče on, dižući prst uvis. „Kada kažete
’Šiva’, vi ne zazivate Šivu, vi proizvodite Šivu, tvorca i održavaoca,
rušitelja i skrivaoca, rat je zvanično gotov.”
Fej ga je gledala iz zadnjeg dela prostorije, gde je, kao i svi ostali,
sedela na prašnjavom podu od linoleuma - gledala je kako mu se njiše
ogrlica sa srebrnim znakom mira, oči blaženo zatvorene iza naočara sa
okvirima od kornjačevine, i tu silnu kosu, tu zbrku crne i zamršene
kose koja mu se, sa sada glatkog temena, preselila na obraze i vilice,
bradu koja se tresla kada se on tresao, ljuljao i njihao za vreme
molitvenog pojanja kao vernici u živahnijim crkvama, učestvujući
celim telom, sklopljenih očiju, skrštenih nogu, na posebnom
sopstvenom tepihu koji je doneo da na njemu sedi.
„Telesna vibracija kao što rade na afričkim ravnicama”, reče
Ginzberg, koji je na harmonijumu i činelama za prste svirao muziku u
koju su oni urezivali svoje pojanje. „Ili na planinama Indije, ili bilo gde
drugde gde nema televizijskih mašina koje vibriraju umesto nas. Svi
smo zaboravili kako se to radi osim možda Fila Ouksa94, koji je jednom
cela dva sata pevao ’Rat je gotov’, mantru moćniju od svih antena
televizijske mreže Si-Bi-Es, od svih letaka štampanih za Demokratsku
nacionalnu konvenciju, od deset punih godina baljezganja u političkim
govorima.”
Studenti su sedeli skrštenih nogu na podu i ljuljali se u nekom
ličnom unutrašnjem ritmu. To je ličilo na sobu punu čigri. Klupe su bile
gurnute na spoljašnje rubove učionice. Preko prozora na vratima visila
je nečija jakna, zaklanjajući pogled u prostoriju, u slučaju da prođe neko
iz uprave ili obezbeđenja kampusa ili neki konzervativniji profesor.
Fej je znala da će pojanje rat je zvanično gotov pre ili kasnije
prerasti u „Hare Krišna, Hare Rama” i da će se njihov zajednički sat
završiti svetim slogom „om”. Tako je bilo na svim dosadašnjim
časovima i Fej je bila skrhana što će od velikog Alena Ginzberga možda
naučiti samo ovo: kako da se njiše, kako da poje, kako da reži. Taj čovek
je napisao pesme koje su je živu zapalile, i dok je sedela na stolici prvog
dana nastave, plašila se da će zanemeti u njegovom prisustvu. Onda ga
je videla i zapitala se kud se deo onaj fini uredni muškarac s fotografije
autora. Nije više bilo sakoa od tvida i očešljane kose - Ginzberg je u
potpunosti prigrlio najočiglednija znamenja kontrakulture, i Fej se
isprva razočarala zbog nedostatka kreativnosti koji to podrazumeva.
Sada je bila bliža čistom jedu. Želela je da digne ruku i da pita „Hoćemo
li ikada učiti o, znate, poeziji?”, da to nije bilo tako očigledno nepoželjno
pitanje. Jer studente na tom času nije zanimala poezija - zanimao ih je
rat, i šta o njemu žele da kažu, i kako će ga zaustaviti. Na prvom mestu
zanimao ih je protest protiv rata na predstojećoj Demokratskoj
nacionalnoj konvenciji, od koga ih je delilo samo nekoliko dana. Svi su
se slagali da će to biti baš moćno. Svi su išli.
„Ako nas napadne policija”, reče Ginzberg, „moramo da sedimo na
zemlji i da izgovaramo ’om’ i da im pokažemo kako izgleda mir.”
Studenti su se ljuljali i pevušili. Nekoliko njih otvoriše oči i
pogledaše se, a između njih sevnu svojevrsna telepatija koja kaže: Ako
dođe murija, neću da sedim, ima da potprašim pete.
„Trebaće vam sva hrabrost koju možete da smognete”, reče
Ginzberg, kao da im čita misli. „Ali jedini odgovor na nasilje jeste
njegova suprotnost.”
Studenti zažmuriše.
„Ovako se to radi”, reče on. „Vežbajmo. Osećate li? Jasno, to je
subjektivni doživljaj, jedini koji vredi. Ništa što je objektivno ne može
se zaista osetiti.”
Fej je iz drugih predmeta imala čiste desetke. Iz ekonomije,
biologije, klasičnih studija - nije promašila još nijedno pitanje na
sedmičnim testovima. Ali poezija? Nije se činilo kako Ginzberg ima
nameru da ih ocenjuje. I dok je za većinu studenata to bilo
oslobađajuće, Fej je izbacivalo iz ravnoteže. Kako da se ponaša ako ne
zna čime je neko odmerava?
I tako se trudila da se meditiranju posveti što bolje, iako ju je
istovremeno spopadala akutna nelagodnost zbog toga kako izgleda
dok meditira. Trudila se da poje i da se ljulja potpuno posvećeno,
stopostotno, da oseti to što Ginzberg kaže da treba da oseti,
produbljivanje duše, oslobađanje uma. Pa ipak, svaki put kada bi
iskreno počela da meditira, u glavi bi joj sinula jedna nesnosna
predstavica: da to radi kako ne treba i da će svi primetiti. Bojala se da
će otvoriti oči i zateći čitavu učionicu kako bulji u nju ili joj se smeje. I
pokušavala je da odagna tu misao, ali što je ona duže meditirala, misao
je bivala sve snažnija, dok nije više mogla čestito ni da sedi od
preplavljenosti uznemirenošću i paranojom.
Zato bi otvorila oči i shvatila da je to besmislica, pa je čitav proces
počinjao iz početka.
Ovoga puta zaklela se da to uradi valjano. Biće u trenutku i neće se
osećati sputanom i nesigurnom u sebe. Praviće se da je potpuno sama.
S tim što nije bila potpuno sama.
Među tim bezimenim neznancima u prostoriji, jedno pet koraka
levo od nje i dva reda iznad, sedeo je Sebastijan. Bio joj je to prvi put da
ga vidi od onog hapšenja nekoliko dana pre toga, i sada je bila duboko
svesna njegovog prisustva. Čekala je da vidi da li ju je primetio. Svaki
put kada bi otvorila oči, pogled joj je privlačio upravo on. Nije joj se
činilo da ju je još primetio, ili, ako i jeste, nije se činilo da haje za to.
„Kako produbiti dušu?”, upita Ginzberg. „Evo kako: istinski osetiš to
što osećaš, pa ponoviš. Poješ dok pojanje ne postane mahinalno i dok
ne osetiš šta se krije ispod sve ovo vreme. Kad kažem ’produbite dušu’,
ne mislim kako nešto treba da joj dodate, kao sobu na kuću. Kuća je tu
sobu oduvek imala. Ali ovo vam je prvi put da ulazite u nju.”
 Zamišljala je šta bi se dogodilo kada bi Ginzberg došao u Ajovu, s
tom ogromnom smešnom bradom i ogrlicom sa znakom mira, i ušao u
garažu nekog njenog ujaka. Ujaci bi se siti nasprdali s njim.
Pa ipak, i preko volje, počinjala je da veruje u to. Pogotovo
zahvaljujući njegovim opomenama da se smire i da ćute. „U glavi imate
previše stvari”, reče on. „Tu je prevelika buka.” Što je Fej morala da
prizna da za nju važi gotovo stalno, po čitav dan, ta razdražljiva briga
koja ne prestaje.
„Kada pojete, mislite samo na pojanje, mislite samo na disanje.
Živite u svom dahu.”
I Fej je to pokušavala, ali iz transa je nije izbacivala briga, već poriv
da pogledne Sebastijana, da vidi šta on radi, uspeva li mu to, poje li,
uzima li sve to ozbiljno. Želela je da se zagleda u njega. U toj sobi
preplavljenoj ružnim šikom kontrakulture - tršave brade, brkovi
prošarani pljuvačkom, trake za glavu umrljane od znoja, iscepane
farmerke i teksas jakne, tamne naočare za sunce koje izgledaju glupo u
zatvorenom prostoru, usrane beretke, onaj miris mošusa i duvana iz
prodavnice polovne robe - Sebastijan je glatko najzgodniji tip u
prostoriji, mislila je Fej, objektivno. Nežna kosa brižljivo nemarna.
Sveže obrijan. Ona primesa ljupkosti malog deteta. Glava kao pečurka.
Kako stiska usne kada se usredsređuje. Sve to je sabrala a onda
zažmurila i ponovo pokušavala da ostvari savršeni sveobuhvatni mir u
glavi.
„Prestanite da se toliko zanimate za sebe”, reče Ginzberg. „Ako se
zanimate samo za sebe, onda ste zaglavili sa sobom, i zaglavili ste sa
sopstvenom smrću. Nemate ništa drugo.”
Pa pljesnu činelama za prste i reče „Ommmmm”, a studenti to
ponoviše, „Ommmmm”, rekoše, isprekidano, neskladno, nesložno i falš.
„Ne postojite vi”, reče Ginzberg. „Postoji samo svemir i lepota.
Budite lepota svemira i ta lepota će vam ući u dušu. Tamo će rasti i
rasti, i preuzeti vlast, a kada umrete, bićete to.”
I Fej je počinjala da vizualizuje (prema uputstvima) sasvim belu
iskonsku svetlost potpune svesti, tu mir-nirvanu kada (prema
uputstvima) telo više ne proizvodi ni zvuk ni značenje već pre savršen
osećaj blaženstva, kada oseti nečije prisustvo u blizini, vrlo blizu, kako
razdražljivo seda u mehur njenog ličnog prostora, prekidajući čaroliju,
ponovo je izdižući na svetovni nivo čulnosti i brige. Zato ona uzdahnu
duboko i pasivno-agresivno pa promeškolji telo u nadi da objavi kako
joj je duhovni tok zaista prekinut. Pokušala je opet: bela svetlost, mir,
ljubav, blaženstvo. Soba je govorila „Ommmmm”, kada ona oseti da joj
se novi sused primiče još bliže, i pomisli kako oseća njegovo prisustvo
u predelu oko uha, pa začu njegov glas, šapat, kako kaže: „Jesi li već
dostigla savršenu lepotu?”
Bio je to Sebastijan. Uznemirivši se tim saznanjem, osetila se kao
da je trenutačno puna helijuma.
Progutala je knedlu. „Kaži ti meni”, reče, a on frknu, suzdržano se i
prigušeno nasmejavši. Zasmejala ga je.
„Ja bih rekao da jesi”, šapnu on. „Savršena lepota. Uspela si.”
Ona oseti kako joj se po licu razliva toplina. Osmehnula se. „A ti?”,
upita.
„Ne postojim ja”, reče on. „Postoji samo svemir.” Rugao se
Ginzbergu. A koliko je njoj laknulo. Da, pomisli, sve ovo je baš
besmisleno.
On joj još priđe, tik do uva. Osećala ga je, na obrazu, taj elektricitet.
„Ne zaboravi, ti si savršeno mirna i spokojna”, prošapta on.
„Dobro”, reče ona.
„Tvoju savršenu smirenost ništa ne može da poremeti.”
„Da”, reče ona. A onda ga je osetila, njegov jezik, kako ju je ovlaš
liznuo po samom kraju ušne resice. Samo što nije ciknula tu na licu
mesta, usred meditacije.
Ginzberg reče: „Zamislite neki trenutak trenutnog savršenog mira”,
a Fej pokuša da se sabere tako što će se usredsrediti na njegov glas.
„Možda u nekoj livadi u Ketskilskim planinama”, reče on, „kada drveće
oživi kao Van Gogova slika. Ili kada slušate Vagnera na gramofonu a
muzika postane košmarno seksi i živa. Zamislite taj trenutak.”
Da li je ikada osetila tako nešto? Natčulni trenutak, savršen
trenutak?
Da, pomisli, jeste. Upravo sada. Ovo je taj trenutak.
I ona je u njemu.
 7.

PONEDELJKOM UVEČE Alis je obično sedela sama u sobi i čitala.

Devojke koje su se tamo zbijale s njom drugim večerima, ushićeno
pevale uz gramofon i pušile travu pomoću visokih nargila
zastrašujućeg izgleda, ponedeljkom nisu bile tu, po svoj prilici zato što
su se oporavljale. I uprkos njenoj javnoj retorici, njenom uopštenom
stavu da je domaći zadatak sredstvo ugnjetavanja, Alis je ponedeljak
uveče koristila za čitanje. Jedna od mnogih njenih tajni bilo je i to da
ona uči, da je vredna, da čita knjige, kad god je sama, da ih guta brzo i
bodro. I to ne knjige koje biste očekivali od jedne radikalke. U pitanju
su bili udžbenici. Udžbenici o knjigovodstvu, kvantitativnoj analizi,
statistici, upravljanju rizikom. Tih večeri menjala se čak i muzika koja
dopire s gramofona. To nije bio onaj kreštavi folk-rok svojstven
ostatku sedmice. Bila je to klasika, tiha i prijatna, klavirske sonatice i
svitice za violončelo, smirujuća i nepreteća muzika. Alis je imala jednu
potpuno drugačiju stranu, kada satima sedi na krevetu neverovatno
nepomična, kad se samo, na svakih četrdeset pet sekundi, čuje kako
okreće stranicu. U takvim trenucima imala je svojevrstan spokoj koji je
policajac Braun obožavao dok je sedeo i posmatrao je iz zamračene
hotelske sobe dve hiljade metara odatle, posmatrao je kroz teleskop
visokog uvećanja koji je Crveni odred trebovao, slušajući muziku i
šuštanje pri okretanju stranica na radiju podešenom na talasnu dužinu
bubice koju je postavio u njenoj sobi nekoliko nedelja pre toga na
lampicu za čitanje, zamenivši bubicu koju joj je prethodno postavio
ispod kreveta, jer je kvalitet zvuka bio neprihvatljiv, sav prigušen i pun
odjeka.
Još je bio nov u tome, u špijunaži.
Gledao ju je kako čita otprilike sat vremena, kada se začu glasno,
oštro kucanje na vratima - za Brauna trenutak neuravnoteženosti kada
ne zna da li to neko njemu kuca na vrata u hotelu ili na Alisina vrata u
studentskom domu. On se sledi. Oslušnu. Odahnuo je kada Alis skoči s
kreveta i otvori vrata. „O, zdravo”, reče ona.
„Smem li da uđem?”, upita neki novi glas. Devojka. Devojački glas.
„Naravno. Hvala ti što si došla”, reče Alis.
„Dobila sam tvoju poruku”, reče devojka. Braun je prepoznade -
brucoškinja iz susedne sobe sa onim velikim okruglim naočarima: Fej
Andresen.
„Htela sam da ti se izvinim”, reče Alis, „za svoje ponašanje u
Slobodnoj kući.”
„U redu je.”
„Nije u redu. Stalno ti to radim. Treba da prestanem. To nije u duhu
sestrinstva. Nije trebalo onako da te postidim. Izvini, molim te.”
„Hvala ti.”
Bio je to prvi put da policajac Braun čuje kako se Alis izvinjava ili
zvuči bilo kako skrušeno.
„Ako hoćeš da se tucaš sa Sebastijanom”, reče ona, „to se mene ne
tiče.”
„Nisam rekla da hoću da se tucam s njim”, reče Fej.
„Ako želiš da te Sebastijan kreše, to potpuno zavisi od tebe.”
„Ne bih baš tako rekla.”
„Ako želiš da te Sebastijan izjebe do iznemoglosti...”
„Hoćeš li prestati!”
Sada su se obe smejale. Braun to zabeleži u svom dnevniku:
smejanje. Iako nije znao ni zašto ni kako, to će biti vrlo važno, kasnije,
kada se bude vraćao beleškama. Obuka Crvenog odreda za prismotru
bila je izluđujuće kratka i neodređena.
„Dakle, što se tiče Sebastijana”, reče Alis, „da li je već probao
nešto?”
„Kako to misliš ’probao nešto’?”
„Da li te je startovao? Da li je u poslednje vreme izrazito i naročito
srdačan prema tebi?”
Fej ju je načas gledala, računala nešto u glavi. „Šta si uradila?”
„To je bilo potvrdno?”
„Jesi li mu nešto rekla?”, upita Fej. „Šta si mu rekla?”
„Samo sam mu prenela da gajiš veoma posebno interesovanje
prema njemu.”
„O, bože.”
„Da si neobično očarana njime.”
 „O, ne.”
„Odala sam mu tvoja posebna tajna osećanja.”
„Da, tajna. To je bila moja tajna.”
„Ubrzala sam radnju. Mislila sam da ti to dugujem. Nakon što sam u
Slobodnoj kući bila onakva čistunica. Sad smo kvit. Nema na čemu.”
„Kako smo sada kvit? Kako je ovo usluga?”
Fej je šetkala po sobi. Alis je sedela na krevetu skrštenih nogu i
uživala.
„Htela si da nemo patiš i čezneš”, reče Alis. „Priznaj. Nisi htela da
mu kažeš.”
„Ti to ne znaš. Ne bih čeznula.”
„Preduzeo je nešto. Šta?”
Fej prestade da šetka i pogleda Alis. Činilo se da žvaće unutrašnju
stranu obraza. „Liznuo mi je uvo za vreme vežbe meditacije.”
„Seksi.”
Braun to zabeleži u dnevnik: liznuo uvo.
„A sada”, reče Fej, „hoće da dođem. Kod njega. U četvrtak uveče.”
„Noć pred protest.”
„Da.”
„Romantično.”
„Valjda.”
„Ne. To je ludo romantično. To će biti najvažniji dan u
Sebastijanovom životu. Ide na opasne demonstracije i nemire. Mogao
bi da nastrada, povredi se, pogine. Ko zna? A poslednje slobodno veče
želi da provede s tobom.”
„Tako je.”
„Baš u fazonu Viktora Igoa.”
Fej sede za Alisin pisaći sto i zapilji se u pod. „Ja stvarno imam
dečka, znaš. Kod kuće. Zove se Henri. Hoće da se venčamo.”
„Dobro. A želiš li ti da se venčaš s njim?”
„Možda. Ne znam.”
„Takva ravnodušnost obično znači da ne želiš.”
„Nije to ravnodušnost. Samo se nisam još odlučila.”
„Ili za njega želiš da se udaš više nego bilo šta drugo na svetu, ili ga
odbiješ. Vrlo je jednostavno.”
„Nije jednostavno”, reče Fej. „Nimalo. Ti ne razumeš.”
„Onda mi objasni.”
„Dobro, evo kako je. Zamisli da si očajnički žedna. Fazon luđački
žedna. Maštaš samo o velikoj visokoj čaši vode. Kapiraš?”
 „Kapiram.”
„I ti maštaš o toj velikoj visokoj čaši vode, i ta uobrazilja je zaista
živa u tvojoj glavi, ali ti zapravo ne utažuje žeđ.”
„Zato što ne možeš da popiješ zamišljenu čašu vode.”
„Tako je. I tako gledaš unaokolo i spaziš jednu mutnu, masnu baricu
vode i mulja. To nije baš ona visoka čaša vode, ali ima tu prednost da je
mokra. Stvarna je, dok ona visoka čaša vode to nije. I tako izabereš tu
masnu muljevitu baricu, mada ti ona nije zaista draža. Otprilike zato
sam ja s Henrijem.”
„A Sebastijan?”
„Mislim da je on ta visoka čaša vode.”
„Neko od toga stvarno treba da napravi kantri pesmu.”
„Tako da to stvarno ne želim da pokvarim sa Sebastijanom. I plašim
se da će on hteti da, znaš, možda” - Fej zastade, tražeći pravu reč -
„budemo intimni?”
„Misliš da se tucate.”
„Da.”
„Dobro. I?”
„I, nadala sam se...”
Kratak trenutak teške tišine. Fej zagledana sebi u ruke; Alis
zagledana u Fej. Sada su obe sedele na krevetu, savršeno obuhvaćene i
uokvirene teleskopskim tražilom policajca Brauna.
„Treba ti savet”, konačno reče Alis.
„Da.”
„Od mene.”
„Da.”
„O tucanju.”
„Tako je.”
„A zbog čega pretpostavljaš da sam ja stručnjak za tu temu?”
Braun se na to nasmeši. Ova mala hipi stalno zavitlava.
„Oh”, reče Fej, a lice joj se snuždi. „Nisam htela da nagoveštavam...”
„Pobogu, opusti se.”
„Izvini.”
„Eto u čemu je tvoj problem. Tražiš savet? Moraš da se opustiš.”
„Nisam sigurna da umem. Da se opustim.”
„Samo se, znaš, opusti. Samo diši.”
„Nije tako lako. Jednom su neki lekari probali da mi pokažu
određene tehnike disanja, ali ponekad se baš unervozim i ne mogu to
da izvedem.”
 „Ne možeš da dišeš?”
„Ne ispravno.”
„Šta se dogodi? Nešto ti se dogodi u glavi? Pokušavaš da se opustiš i
da dišeš, ali ne možeš. Zašto?”
„Zapetljano je.”
„Kaži mi.”
„Dobro, eto, kada počnem da primenjujem te tehnike disanja,
najpre me obuzme stid. Odmah se postidim što moram da vežbam
disanje. Kao, znaš, kao da ni ono najjednostavnije i najosnovnije ne
mogu da uradim kako treba. Kao da je to još nešto u čemu
podbacujem.”
„Dobro”, reče Alis. „Nastavi.”
„A onda, kada zaista počnem da dišem, zabrinem se da to ne radim
kako valja, da mi je disanje možda nepravilno ili šta već. Da nije
savršeno. Da to nije idealna tehnika disanja, što ne znam ni šta je, ali
sam sigurna da postoji i ako to ne radim, osećam se kao da
podbacujem. I to ne samo u disanju, nego uopšte. Ako ne mogu to da
radim kako treba, kao da sam u životu izgubljen slučaj. I što više
mozgam o tome kako da dišem, sve mi je teže da dišem, dok se ne
osetim kao da ću, znaš, početi da hiperventiliram ili pasti u nesvest ili
šta već.”
Braun to zapisa u dnevnik: hiperventilira.
„A onda pomislim: ako stvarno padnem u nesvest, neko će me tako
zateći i zbog toga dići veliku frku, pa ću morati da objašnjavam zašto
sam spontano pala u nesvest bez ikakvog razloga, što je glupo da
nekome moraš da objašnjavaš, jer će taj pomisliti da je junak, da je
nekoga spasao od ozbiljne povrede ili problema sa srcem ili čega već, a
kada sazna da mi ne fali ništa drugo osim što sam se izbezumila od
disanja, onda će se, eto, znaš, razočarati. Ljudima se to vidi na licu. U
fazonu su: Aha, to je sve? A onda počnem da šizim što nisam ispunila
njihova očekivanja kao neko ko je kvalitetno bolestan ili povređen, što
moji problemi, začudo, nisu dovoljno ozbiljni da opravdaju njihovu
zabrinutost, zbog čega su oni sada puni ogorčenosti. A čak i ako se
ništa od toga zaista ne dogodi, ja sve to vidim kako mi se odigrava u
glavi, i toliko se uznemirim zbog mogućnosti da se to desi da je to isto
kao i da se desilo. Osećam se kao da sam stvarno to doživela, znaš? Kao
da nešto ne mora da se dogodi da bi imala utisak da je stvarno. Tebi
sve ovo verovatno zvuči sumanuto.”
„Nastavi.”
 „Dobro, evo, recimo, čak i da uspem da dostignem neko osećanje
mira i opuštenosti tako što ću nekim čudom pravilno primenjivati one
tehnike disanja, u toj sreći i opuštenosti uživaću nepunih deset
sekundi pre nego što se zabrinem koliko će to osećanje prijatne
opuštenosti trajati. Zabrinem se da neću moći da ga održim dovoljno
dugo.”
„Dovoljno dugo za šta?”
„Da, znaš, budem uspešna u tome. Da to uradim kako treba. I svaki
sekund u kome sam objektivno srećna jeste sekund kojim sam bliža
neuspehu i ponovnom povratku na svoje suštinsko ja. Metafora koju za
taj osećaj imam u glavi jeste kao da hodaš po žici koja nema ni početka
ni kraja. Što duže ostaneš tamo gore, to ti više energije treba da ne
padneš. I pre ili kasnije počnu da te obuzimaju seta i zla slutnja jer
koliko god dobro po žici hodao, na kraju ćeš neminovno pasti. Samo je
pitanje vremena. To je zajamčeno. I tako, umesto da uživam u tom
osećaju srećne opuštenosti dok ga imam, mene spopadne strašna
zebnja od trenutka kada više neću biti ni srećna ni opuštena. Razume
se, sreću poništava upravo to.”
„Sveti bože.”
„Sve mi to prolazi kroz glavu manje-više neprestano. I tako, kada ti
kažeš ’Samo diši’, mislim da za tebe to znači nešto drugo nego za
mene.”
„Znam šta ti treba”, reče Alis. Pa se prevrnu preko kreveta, otvori
fioku na dnu noćnog stočića i zapretura po nekoliko smeđih papirnih
kesa dok nije pronašla odgovarajuću, okrenula je i istresla iz nje nešto
što je ličilo na dve crvene pilulice.
„Iz mojih ličnih zaliha”, reče, što je policajac Braun razmatrao da
zapiše ali na kraju nije zapisao; nikada nije beležio nijednu njenu
radnju koja bi mogla da bude podložna krivičnom gonjenju. „Iz Alisine
apoteke”, reče ona.
„Šta je to?”
„Nešto od čega ćeš se opustiti.”
„Ne bih rekla.”
„Nije opasno. Samo malo smiruje glavu, smanjuje inhibicije.”
„Ne treba mi to.”
„Da, treba ti. Ti si kao Veliki zid inhibicija.”
„Ne, hvala.”
Šta li su, pitao se Braun. Pilule. Možda psilocibin, meskalin, seme
ladoleža? Možda metedrin, de-em-te, es-te-pe, nekakav barbiturat?
 „Slušaj”, reče Alis, „da li bi volela da provedeš prijatno veče sa
Sebastijanom?”
„Da, ali...”
„A misliš li da to možeš u svom trenutnom duševnom stanju?”
Fej načas zastade i razmisli o tome. „Mogla bih da izvedem da to
spolja izgleda kako treba. Mislim da bi Sebastijan mislio da se sjajno
provodim.”
„Ali uistinu, iznutra?”
„Strah i panika koje jedva suzbijam.”
„Da, treba ti ovo. Ako te iole zanima da se istinski lepo provedeš. Ne
zbog njega nego zbog sebe.”
„Kakve su?”
„Kao sunčan dan. Kao da se šetaš po sunčanom danu bez ijedne
brige na svetu.”
„Tako se nisam osećala doslovno nikad.”
„Propratne pojave su da ti se lepe usta. I sanjaš čudne snove. Blage
halucinacije, ali to je zaista retko. Najbolje da ih uzmeš s hranom.
Hajdemo.”
Alis uze Fej za ruku i one izađoše iz sobe, po svemu sudeći u menzu,
koja će u to doba noći biti uglavnom prazna. Jedina hrana na
raspolaganju biće žitarice za doručak, verovatno, ili ostaci večere iz
frižidera. Rolat od mesa. Braunovo istraživanje bilo je usko ali iscrpno.
Rutine tog studentskog doma poznavao je isto tako dobro kao rutine u
sopstvenoj kući, gde će mu se za oko šest sati žena probuditi uz gomilu
poljubaca i komplimenata njihovog deteta. Pitao se koliki deo nje može
u tim komplimentima iskreno da uživa, znajući da ih je ona iznudila
zastrašivanjem i učenom. Pretpostavljao je devet desetina. Bezmalo
cela. Ali onaj preostali deo, pomisli, sigurno damara.
Nadao se da, tamo dole u menzi, devojke upravo razgovaraju o
njemu. Nadao se da će Alis otkriti svoj procvetali odnos s tim
pandurom i to kako se, preko svoje volje, zaljubljuje u njega. U tim
noćnim prismotrama, između ostalog, tištilo ga je i poimanje koliko
ona malo govori o njemu ili čak naizgled misli na njega kada nisu
zajedno. Zapravo nikada, bilo bi tačnije reći. O njemu nije govorila
nikada. Nijednom. Čak i posle nekog njihovog susreta obično bi se
vratila i istuširala, pa čak i ako bi s nekim razgovarala, bilo bi to o
svakodnevnim stvarima: škola, protest, ženske teme. U poslednje
vreme glavna tema je bio ženski marš koji Alis organizuje za petak -
isplanirale su da paradiraju Lejk šor drajvom bez ikakve dozvole ili bilo
čega drugog, da zaustave saobraćaj i idu kako im drago. Alis je
neprekidno govorila o tome. Njega nijednom nije pomenula. Kada nije
bio u blizini, bilo je to kao da za nju ne postoji, što ga je bolelo jer je on
na nju mislio gotovo stalno. Dok je sedeo na svakodnevnim brifinzima
za Crveni odred, čekao je da čuje bilo šta što možda ima veze s njom.
Dok je sa ženom gledao TV vesti, zamišljao je kako je Alis tu s njim
umesto nje. Bio je igla kompasa večito uperena u nju.
On pogleda napolje iza studentskog doma, svetla na obali jezera,
nepregledno sivo prostranstvo jezera Mičigen iza njih, tu svetlucavu
vrelu prazninu. Tačke na nebu bile su avioni koji sleću na aerodrom
Midvej, mnogi od njih već noseći prethodnice senatora i ambasadora,
razne direktore upravnih odbora, industrijske lobiste, upućene
demokrate, anketare, sudije, potpredsednika, čiji je plan puta bio tajna
koju Bela kuća nije htela da podeli čak ni s policijom.
Sedeo je na krevetu i čekao. Rizikovao je malo svetla da pročita
novine, čija je cela naslovna stranica bila posvećena ili konvenciji ili
protestu protiv nje. On nasu sebi viski iz sobnog bara, znajući da će ga
hotel obezbediti gratis, isto kao što svi vagon-restorani u gradu
pandurima daju besplatnu kafu. Ovaj posao ima svojih prednosti.
Tada mora da je zaspao jer probudio se uz zvuk smeha. Devojačkog
smeha. Lice mu je ležalo na izgužvanim novinama, usta su mu bila
lepljiva. On ugasi lampicu iznad kreveta i odvuče se na položaj iza
teleskopa, krećući se pobočke, dok su mu se ruke klatile a noge strugale
po itisonu. Seo je i nekoliko puta zavrteo glavom, trepćući da otera san.
Pre no što je kroz teleskop išta mogao da vidi, morao je da grubo
protrlja oči. Stomak mu je bio kiseo i prazan. Noćne smene ga ubijaju.
Devojke su se vratile. Obe su bile na krevetu, okrenute jedna prema
drugoj. Zbog nečega su se smejale. U očima je imao krmelje koje je
morao da izvadi. Začudo, slika kroz teleskop bila je neizoštrena, kao da
su se za njegovog spavanja njihove dve zgrade polako krišom udaljile
jedna od druge. On uze da podesi ručice. Dok je to radio, slika devojaka
je poskakivala i klatila se, što u njemu izazva vrlo blag vid bolesti
kretanja koji ga podseti na to kako je sedeti na zadnjem sedištu kola i
pokušavati da čitaš.
„Svačega ima u tebi”, reče Alis, koja se u međuvremenu oporavila
od napada smeha. Ona ovlaš pomazi Fej po kosi. „Toliko sreće.”
Fej se još kikotala, tiho. „Nema”, reče ona, lupivši Alis po ruci. „Ovo
nije stvarno.”
„Grešiš. Ovo je stvarnije. Ovo treba da zapamtiš. Ovo si prava ti.”
 „Nemam osećaj da sam ovo prava ja.”
„Prvi put susrećeš se sa svojim istinskim ja. Mora da ti bude
strano.”
„Umorna sam”, reče Fej.
„Treba da zapamtiš taj osećaj i da mu se vratiš kada budeš trezna.
Ovo ti je karta puta. Trenutno si toliko srećna. Zašto nisi stalno tako
srećna?”
Fej se zagleda u tavanicu. „Zato što sam ukleta”, reče.
Alis se nasmeja.
„Ne šalim se”, reče Fej, pa se uspravi i rukama obuhvati kolena. „U
našem podrumu živeo je jedan duh. Kućni duh. Ja sam ga uvredila. Sada
sam ukleta.”
Okrenula se da odmeri Alisinu reakciju.
„To nikada nikome nisam rekla”, reče Fej. „Verovatno mi ne
veruješ.”
„Samo slušam.”
„Duh je došao iz Norveške s mojim ocem. Nekada je bio njegov, ali
sada je moj.”
„Treba da ga vratiš.”
„Kuda?”
„Tamo odakle je došao. Tako se ratosiljaš jednog duha. Vratiš ga
kući.”
„Baš sam umorna”, reče Fej.
„Dobro, evo, pomoći ću ti.”
Fej se opijeno raširi preko kreveta. Alis joj skinu naočare i brižljivo
ih stavi na noćni stočić. Otišla je do donjeg dela kreveta, raspertlala Fej
patike i lagano ih vukla dok nisu skliznule. Izula joj je čarape, umotala
ih u loptu i stavila u patike, koje je zatim smestila jednu kraj druge kod
ulaznih vrata. Izvadila je tanko ćebe koje je stajalo ispod kreveta i njime
pokrila Fej, pa je i ušuškala. Sada i sama izu cipele i čarape, skide
pantalone i leže pored Fej, pripivši se uz nju, gladeći je po kosi. On Alis
nikada nije video nežniju. Začelo je bila nežnija nego što je ikada bila s
njim. To je bila potpuno nova strana nje.
„Imaš li ti dečka?”, upita Fej. Već je brljala reći - bila je omamljena ili
na ivici da zaspi ili i jedno i drugo.
„Neću da razgovaram o momcima”, reče Alis. „Hoću da razgovaram
o tebi.”
„Ti si previše kul da bi imala dečka. Nikada ne bi bila tolika
konzerva da imaš dečka.”
 Alis se nasmeja. „Imam”, reče, a dve hiljade metara odatle policajac
Braun ispusti uzbuđen cik. „Kao. Imam jednog gospodina prijatelja s
kojim sam stalno intimna, kako bih ga opisala.”
„Zašto jednostavno ne kažeš dečka?”
„Više volim da ne imenujem nešto”, reče Alis. „Znaš da se želja gubi
čim je imenuješ i objasniš i racionalizuješ? Čim pokušaš da je odrediš,
ona te ograničava. Mislim da je bolje biti slobodan i otvoren. Svaku
želju koja ti se javi ispuniti bez razmišljanja ili osuđivanja.”
„To trenutno zvuči zabavno, ali verovatno zbog onih crvenih pilula.”
„Prepusti se”, reče Alis. „Tako ja radim. U fazonu, na primer,
uzmimo tog tipa. Mog gospodina prijatelja. Ja prema njemu ne osećam
ništa naročito. Prema njemu nemam nikakvu obavezu. Koristiću ga dok
ne prestane da mi bude zanimljiv. Prosto kao pasulj.”
Preko puta, Braun oseti kako mu se prevrće utroba.
„Uvek tražim nekoga zanimljivijeg”, reče Alis. „Možda si to ti?”
Fej odmumla svojevrstan sanjivi odgovor: „Mm-hm.”
Alis pruži ruku preko Fej i ugasi svetlo. „Sve tvoje brige i tajne”,
reče. „Mogla bih da te obradim. Uživala bi u tome.”
Krevet zaškripa kada se jedna od njih ili obe rastegnuše na njemu.
„Znaš da si prelepa?”, reče Alis u mrak. „Nisi ni svesna koliko si
lepa.”
Policajac Braun pojača zvuk na zvučnicima. Legao je u krevet i
rukama obgrlio jastuk. Usredsredio se na njen glas. U poslednje vreme
spopadaju ga nove i zastrašujuće misli, kada sanjari da ostavi ženu i
nagovori Alis da pobegne s njim. Mogli bi da započnu nov život u
Milvokiju, recimo, ili Klivlendu, ili Tusonu, ili gde god ona želi. Ta
sumanuta nova sanjarenja ostavljala su ga i ushićenog i obuzetog
krivicom. Kod kuće mu žena i ćerka spavaju u istom krevetu. Tako će
sanjariti još godinama.
„Molim te, ostani ovde”, reče Alis. „Sve će biti u redu.”
Dok se Alis nije pojavila, dok ga odjednom nije dobio, Braun nije ni
znao da mu jedan suštinski deo života nedostaje. A sad kada ga je imao,
nije dolazilo u obzir da ga se odrekne.
„Ostani koliko god hoćeš”, ču on Alis kako govori, a svojski se
upinjao da se pravi kako se ona ne obraća Fej. „Ja ne idem nikuda.
Ostaću ovde, tik uz tebe.”
Upinjao se da se pravi kako se ona obraća njemu.
 8.

DAN PRED NEMIRE promenilo se vreme.

Olabavio je stisak čikaškog leta i vazduh je bio prolećan i prijatan.
Možda prvi put posle više sedmica ljudi su se čestito naspavali. U vrlo
ranu zoru na tlu se pojavila tanka, klizava rosica. Svet je bio živ i
podmazan. Atmosfera je bila puna nade i optimizma, i otud
nedopuštena dok se grad spremao za bitku, dok su u zelenim
kamionima ravnih platformi pristizale hiljade pripadnika nacionalne
garde, dok je policija čistila gas-maske i oružje, dok su demonstranti
uvežbavali tehnike izbegavanja i samoodbrane i sklapali raznorazne
projektile kojima će gađati muriju. Među svima njima vladao je utisak
da tako veliki sukob zaslužuje gadniji dan. Mislili su kako njihova
mržnja treba da zapali vazduh. Ko može da se oseća revolucionarno
dok mu sunce tako prijatno šija na lice? Umesto toga, grad je bio pun
želje. Dan pred najveći, najupečatljiviji, najnasilniji protest 1968, grad
je bio zasićen potrebom.
Delegati demokrata behu pod pratnjom policije već stigli do hotela
Konrad Hilton, gde su se uzbuđeno skupili u prizemlju, u baru
Hejmarket, i možda malo previše popili i radili nešto što ne bi pod
manje neobičnim okolnostima. Shvatili su da je kajanje nešto
prilagodljivo i relativno. Oni koji inače nisu bili skloni neobuzdanom
opijanju u javnosti ili neobaveznom seksu nalazili su da to konkretno
okruženje podstiče i jedno i drugo. Čikago je bio na ivici da eksplodira.
Na kocki je bio predsednički mandat. Raspadala se njihova sopstvena
dobra Amerika. U suočavanju s propašću, nekoliko vanbračnih
avanturica ličilo je na pozadinski šum, odveć tih da bi se primećivao.
Šankeri su šank držali otvoren i uveliko nakon zatvaranja. Lokal je bio
pun, napojnice dobre.
Napolju, s druge strane Avenije Mičigen, parkom su patrolirali
panduri na konjima. Tamo su navodno tražili izgrednike i sabotere.
Umesto toga zaticali su parove, u žbunju, ispod drveća, na plaži, mlade
u različitim stanjima razodevenosti kako se trljaju jedni o druge, toliko
udobno smešteni da nisu ni čuli kako im se konjska kopita približavaju.
Vaćarili su se (ili više od toga), i radili neopisive radnje baš tu na zemlji
Grant parka, u pesku na obali jezera Mičigen. Panduri su im govorili da
se sklone odatle, što su ovi i činili, momci gegajući se s nelagodnošću. A
pandurima bi to možda i bilo smešno da nisu slutili da će se ti isti
momci sutradan vratiti da viču, biju se, gađaju ovim ili onim, dobijaju
batine od tih istih pandura. Večeras putenost. Sutra pokolj.
Čak je i Alen Ginzberg pronašao nekoliko trenutaka olakšanja od te
snuždenosti. Sedeo je go u krevetu mršavog dvadesetineštogodišnjeg
Grka koga je otkrio tog popodneva kao pomoćnika u restoranu, gde se
našao s vođama omladine da kuju zavere i planove. Pitali su se koliko
će se ljudi pojaviti na protestu? Pet hiljada? Deset hiljada? Pedeset
hiljada? Ispričao im je jednu priču.
„U vrt uđoše dva čoveka”, reče on. „Prvi poče da broji mangova
stabla, i koliko plodova svako stablo nosi, i da računa koliko bi čitav
voćnjak približno mogao da vredi. Drugi čovek ubra malo voća i pojede
ga. E sad, šta vi mislite, koji je od njih dvojice bio mudriji?”
Klinci su ga listom gledali, belo kao da je pao s Marsa.
„Jedite mango!”, reče on.
Nisu razumeli. Razgovor je zatim prešao na veliku krizu dana,
naime na to da im je grad konačno odbio molbe da demonstriraju u
centru, da paradiraju ulicama, da spavaju u parku. Sutra će se pojaviti
horde ljudi koje nemaju gde da spavaju osim u parku. Naravno da će
spavati tamo, naravno da će demonstrirati, tako da su, sada kada
nemaju odgovarajuće dozvole i akreditacije, razmatrali mogućnost
policijske intervencije. Zaključili su da je verovatnoća stopostotna.
Ginzberg se trudio da obraća pažnju, ali ponajviše je primećivao koliko
ga pomoćnik u restoranu podseća na mornara koga je jedne noći video
u Atini dok se šetao tim starim ulicama u podnožju Akropolja belog kao
kostur i video tog mornara kako ozbiljno i nežno privija usne na usne
neke mlade muške kurve, baš tu naočigled svima, u zemlji Sokrata i
Herakla i, na sve strane, kipova glatkih mišića uglačanih do čiste
svetložute boje. Pomoćnik u restoranu imao je lice tog mornara, isti
onaj nagoveštaj razvrata. Privukao mu je pažnju, saznao kako se zove,
odveo ga u sobu, skinuo ga: mršav momak ogromnog kurca. Nije li
uvek tako? Sada, posle svega, sklupčan ispod pokrivača, mladiću čita
Kitsa. Sutra će biti rata, ali večeras je tu Kits, prozor otvoren prijatnom
povetarcu, taj momak, to kako ga taj momak drži za ruku, blago je
stiskajući kao da proverava voće. Sve je to prelepo.
U međuvremenu, Fej se ribala. Kupila je nekoliko časopisa za
mlade, od kojih su svi nevestama preporučivali da se, pre nego što odu
do kraja, snažno, temeljno i neumoljivo izribaju brojnim različitim
sredstvima za ribanje: mekim frotirom, šupljikavim sunđerima,
turpijama za nokte, grubim plovućcem. Veći deo sedmičnog budžeta za
hranu potrošila je na stvari od kojih će biti potpuno glatka i
primamljivo mirišljava. Prvi put posle više meseci razmišljala je o onim
posterima iz kabineta za domaćinstvo u srednjoj školi. Nisu joj bili
ništa manje strašni čak ni s tog rastojanja, sad kada ona ide do kraja.
Sebastijan će uskoro stići, a Fej se još riba, tek treba da nanese izvesne
meleme jakog mirisa za koje se plaši da će je peći, gelove koji tako
snažno mirišu na ruže i jorgovan da je zapravo podsećaju na pogrebni
zavod, na to kako pogrebni zavodi iznose bukete cveća da prikriju onaj
hemijski zadah smrti koji je uvek tu, ispod svega. Fej je kupila parfeme,
dezodoranse, kupke, soli u kojima treba da se kupa, sapune kojima
treba da se trlja, peckave alkoholne tečnosti za ispiranje usta kojima
treba da grgoće pa da ih ispljune. Polako je shvatala da je potcenila
koliko će joj vremena trebati da se istrlja plovućcem, izriba, opere,
šamponira, a kamoli da se opere štrcaljkom i da nanese nove rastvore i
meleme. Pod sobe bio joj je prošaran dražesnim ružičastim kartonskim
kutijama. Neće sve stići da uradi pre nego što Sebastijan dođe. Tek
treba da lakira nokte, da fiksira frizuru lakom za kosu, da izabere pravu
kombinaciju brusa i džempera. O tome ne može da se pregovara, a
kamoli da se preskoči. Završila je sa žuljevima na levom stopalu.
Obrađivanje plovućcem desnog odlučila je da preskoči. Ako joj
Sebastijan na jednoj nozi primeti žuljeve a na drugoj ne, nada se da će
zadržati to za sebe. Zaklela se da se ne izuva do poslednjeg mogućeg
trenutka. Nadala se da joj on dotada već neće obraćati pažnju na
stopala. Obeshrabrila se na tu pomisao, da će to stvarno i učiniti.
Ponovo se usredsredila na svoje potpuno nove proizvode za negu
lepote, što joj je pomagalo da na seks gleda kao na nešto neodređeno i
bezbedno apstraktno, kao da je posredi svojevrsna marketinška
zamisao a ne nešto što će joj telo zaista raditi. Na sudaru. Te večeri.
Imala je tri različite boje laka za nokte, svaka određena varijacija
ljubičaste: imala je „šljivu” i „patlidžan” i konceptualniju ljubičastu po
imenu „svemir”, koju je naposletku i izabrala. Lakirala je nokte na
nogama i to s grudvicama vate između svakog prsta, pa je hodala po
sobi na petama. Pegla za uvijanje kose se zagrevala. Svetložute pudere
iz staklenih teglica nanosila je na lice tapkajući se sunđerom. Uši je
očistila štapićem za uši. Iščupala je nekoliko dlaka iz obrva. Beli donji
veš zamenila je crnim. Pa se opet presvukla u beli, pa ponovo u crni.
Otvorila je prozore i omirisala svež gradski vazduh i, kao i svi ostali,
bila je puna nade i optimizma, putene požude.
Ljudi su to radili širom grada. I možda je tu postojao neki trenutak,
prilika koja je, da su je ugrabili, mogla da spreči sve što je usledilo. Da
su svi koji s tim imaju veze duboko udahnuli taj plodan prolećni vazduh
i uvideli da je to znak. Onda bi gradonačelnikova kancelarija možda
izdala demonstrantima dozvole koje su ovi mesecima tražili, a
demonstranti bi mogli da se okupe mirno i da nikoga ničim ne gađaju i
ne ismevaju, a policija bi sa zanimanjem mogla da ih gleda s velike
daljine, i svi bi mogli da kažu šta imaju i da odu kući bez modrica ili
potresa mozga ili neprilika ili noćnih mora ili ožiljaka.
Takav trenutak je možda postojao, ali onda se dogodilo sledeće:
On upravo beše stigao u Čikago autobusom iz Sijuks Folsa -
dvadesetjednogodišnjak, lutalica bez cilja, u gradu verovatno zbog
protesta, ali to nikada nećemo znati. Šareno obučen - stari kožni mantil
koji puca na okovratniku, oronula valjkasta putna vreća izlepljena izolir
trakom, smeđe cipele sa okrzotinama od mnogih kilometara, prljave
teksas pantalone čije se nogavice na dnu šire u zvono u maniru kome je
mladež trenutno naklonjena. Ali policija će ga kao neprijatelja
prepoznati po kosi. Bila je duga i zamršena i dosezala mu do ispod
okovratnika kožnog mantila. Sklanjao ju je iz očiju pokretom koji je
militantnijim konzervativcima uvek izgledao izrazito devojački.
Izrazito feminiziran i pederski. Iz nekog razloga, upravo taj pokret
izazivao je u njima toliki bes. On je sklanjao kosu zamahom ruke, vukao
je tamo gde mu se poput čičak trake zakačila za brkove i tršavu bradu.
Pandurima je izgledao kao svaki drugi lokalni hipik. Za njih, njegova
duga kosa predstavljala je kraj svojevrsnog razgovora.
Ali on nije bio meštanin. Nije imao predvidivost lokalne
kontrakulture. Kakvi god bili, čikaški levičari su makar dozvoljavali da
ih hapse bez mnogo frke. Pandure bi možda malo ispsovali, ali njihov
opšti odgovor na lisice bila je razdražljiva labavost, koja bi katkada
prerasla u mlitavost celog tela.
Ali taj mladić iz Sijuks Folsa bio je iz drugačijeg idioma. Usput mu
se nešto dogodilo, nešto mračno i stvarno. Niko nije znao zašto je on u
Čikagu. Bio je sam. Možda je čuo za protest i poželeo da bude deo
pokreta, koji je u Sijuks Folsu zasigurno izgledao veoma dalek. Lako se
može zamisliti koliko je usamljen verovatno bio, takvog izgleda na
mestu kao što je Južna Dakota. Možda su ga maltretirali, ismevali,
kinjili, prebijali. Možda je morao da se brani od policije ili od Anđela
pakla - tih samozvanih branilaca kulture voli ili ostavi - toliko puta da
mu je na kraju prekipelo. Možda ga je to iscedilo.
Istina je da niko nije znao šta ga je zadesilo i nagnalo da u džep svog
iznošenog kožnog mantila sakrije revolver s dobošem za šest metaka.
Niko nije znao zašto je, kada ga je policija zaustavila, iz džepa potegao
pištolj i zapucao.
Sigurno nije znao šta se u tom trenutku događa u Čikagu. Da policija
ozbiljno shvata svaku praznu pretnju, da su policajci napeti, da gule
dvostruke, trostruke smene. Da su hipici zapretili da čitav Čikago
ubace u esid trip tako što će ubaciti el-es-de u gradsku pijaću vodu, i
mada bi za to bilo potrebno pet tona el-es-dea, panduri su ipak bili
raspoređeni na svakoj crpnoj stanici gradskog vodovoda. Da policija
već patrolira Konrad Hiltonom s psima obučenim za otkrivanje
eksploziva jer su hipici zapretili da će dići u vazduh hotel u kome su
smešteni potpredsednik i svi delegati. Pričalo se kako hipici
nameravaju da se na aerodromu predstave kao vozači i da otmu
supruge delegata, da bi ih zatim naduvali i s njima imali neprikladne
odnose, tako da je policija obezbeđivala pratnju sa same piste. Pretnji
je bilo toliko da je bilo teško odgovoriti na sve njih, toliko scenarija,
toliko mogućnosti. Kako sprečiti hipike da, na primer, obriju bradu,
ošišaju se, obuku normalno i lažiraju akreditacije kako bi ušli u
Internacionalni amfiteatar, gde će detonirati bombu? Kako ih sprečiti
da se masovno okupe pa da prevrću kola na ulicama, kao što su to
radili u Ouklandu? Kako ih sprečiti da podignu barikade i preuzmu
čitave gradske blokove, kao što su to učinili u Parizu? Kako ih sprečiti
da zauzmu neku zgradu, kao što su to uradili u Njujorku, i kako ih izvući
iz te zgrade pred novinarima koji znaju da izmišljene tvrdnje o
policijskoj okrutnosti prodaju novine? Bili su napeti upravo zbog
žalosne logike antiterorizma: policija mora da bude spremna za sve, ali
hipici treba da uspeju samo jednom.
I tako su oko amfiteatra postavili ogradu od bodljikave žice a
njegovu unutrašnjost napunili pandurima u civilu koji su tražili
izgrednike, i tražili na uvid akreditacije od svakoga ko naizgled nije
naklonjen trenutnoj vlasti. Zapečatili su poklopce šahtova. U vazduh
digli helikoptere. Na vrhove visokih zgrada postavili snajperiste.
Pripremili suzavac. Doveli nacionalnu gardu. Trebovali teški pancir.
Čuli su kako se te sedmice ulicama Praga kotrljaju sovjetski tenkovi, pa
se jedan komplikovani delić njih divio Rusima i zavideo im. Da, tako se
to bre radi, mislili su. Nadmoćnom silom.
Ali naš čovek iz Sijuks Folsa nije mogao da zna ništa od toga.
Inače bi možda dvaput razmislio da li da potegne pištolj. Kada je
pandursko vozilo prolazilo pored njega te noći, u tom vedrom čistom
trenutku kada se videlo kako iznad Avenije Mičigen vise sve zvezde, i
kada su se kola zaustavila a ta dva kera izašla iz njih u bebi-plavim
košuljama kratkih rukava, pa krenula ka njemu sa svakojakim
spravicama koje im poskakuju na opasačima i rekla nešto neodređeno
o kršenju policijskog časa a on nije imao nikakvu ispravu, da je on znao
šta se u tom trenutku događa širom Čikaga, možda bi mu bilo draže da
provede nekoliko noći u zatvoru zbog posedovanja neregistrovanog i
skrivenog ručnog oružja. Ali on se Čikaga dokopao nakon one užasne
tridesetosatne vožnje autobusom, i možda je taj protest čekao čitavog
života, možda je to za njega bila nekakva prekretnica, možda mu je
pomisao da će propustiti cele demonstracije bila previše bolna, možda
je toliko mrzeo rat, i možda nije želeo da izgubi pištolj, koji mu je
možda bio jedino osiguranje, pošto je mladićko doba burno proveo u
Dakoti, gde je bio drugačiji i sam. U njegovoj glavi to je išlo ovako:
izvući će pištolj i ispaliti hitac upozorenja, a kada panduri pobegnu u
zaklon, utrčaće u najbližu mračnu uličicu i umaći. Mačji kašalj. Možda je
to već i radio. Bio je mlad, mogao je da beži, bežao je čitavog života.
Ali, kako se ispostavilo, panduri nisu skočili u zaklon. Nisu mu dali
priliku da umakne. Na prvi prasak pištolja, potegli su sopstvene
revolvere i upucali ga. Četiri puta u grudi.
Vest se pronela prilično brzo, od policije do državne bezbednosti,
nacionalne garde i Ef-Bi-Aja: hipici su naoružani. Pucaju. To je
radikalno promenilo uloge. Dan pred početak protesta, slagali su se svi,
to je bio veoma rđav predznak.
Studenti se se raspitivali u svojim redovima da vide očekuje li se
neko iz Sijuks Folsa. Ko je on bio? Šta je tu tražio? Spontano su se
održavala bdenja sa svećama za tog mladića koji im je možda bio brat.
Pevali su „Mi ćemo pobediti”95 i u sebi se pitali da li bi i oni poginuli za
svoj cilj. Njegov protest, mislili su, veći je od svih nemira te čitave duge
godine - veći po svojoj usamljenosti, po prisnosti, po ulozima. Slomio
im je srce, umrevši tako u Čikagu, pre nego što je iko uopšte saznao
kako se zove.
Sebastijan je vest čuo dok je bio u kancelariji Slobodnog glasa
Čikaga i davao intervju Si-Bi-Esu, kada mu je zazvonio telefon i kada su
mu rekli da je neko ubijen, neki lutalica iz Južne Dakote. A Sebastijanov
prvi nagon, ono prvo što mu je nehotice palo na pamet, bila je pomisao
kako je to došlo u sjajnom trenutku. Vesti Si-Bi-Esa nalaze se na licu
mesta. Ovo je zlata vredno. I tako je on skupio malo besa i novinarima
saopštio da su „kerovi hladnokrvno ubili jednog demonstranta”.
Sa svakim novim iskazom pojačavao je retoriku. „Jednog našeg
brata ubili su zbog zločina neslaganja s predsednikom”, rekao je
Tribjunu. „Policija nas ubija odreda kao što ubijaju bombe u
Vijetnamu”, rekao je Vašington posta. „Čikago postaje zapadna
ispostava Staljingrada”, kazao je Njujork tajmsa. Organizovao je još
bdenja sa svećama i govorio ekipama TV vesti i fotografima gde se ta
bdenja održavaju, svaku ekipu šaljući na drugo okupljanje kako bi svi
mislili da upravo oni imaju ekskluzivnu vest. Od toga da ispravno
prenesu neku priču novinarima je draže samo da je se prvi dočepaju.
To je bio njegov posao, da raspiruje situaciju.
U mesecima pred protest, upravo je Sebastijan štampao one
nečuvene priče u Slobodnom glasu o ubacivanju el-es-dea u gradski
vodovod, o otmici delegatskih supruga, o detoniranju bombi u
amfiteatru. Nebitno je bilo što se takvi naumi nikada nisu zaista
uzimali u obzir. On je naučio nešto važno: ono što se odštampa postaje
istina. Znatno je naduvao broj demonstranata koji se očekuju u Čikagu,
pa ga je preplavio talas ponosa kada je gradonačelnik mobilisao
nacionalnu gardu. Poruka je dopirala do ljudi. To ga je zanimalo:
poruka, narativ. Kada je to zamišljao, zamišljao je jaje koje mora da drži
i štiti i greje i mazi i neguje, jaje koje će, bude li on to uradio kako treba,
narasti do ogromnih bajkovitih razmera pa će blistati i lebdeti nad
svima njima, kao svetionik.
Tek mu je polako svanjavalo, u noći pred protest, kakve su
posledice sveg njegovog rada. U Čikago dolaze klinci. Policija će ih
batinati i tući. Policija će ih ubijati. To je manje-više neizbežno. Nešto
stoje dosada bilo čist privid, maštarija i hajp, vežba u oblikovanju
javnog mnjenja, sutra će se ispoljiti. To je svojevrsno rođenje, i on
uzdrhta od pomisli na to. Sada je sam i radi poslednje što bi iko
očekivao od drskog, samouverenog, neustrašivog Sebastijana: sedi na
krevetu i lije suze. Jer jasno mu je šta će se sutradan zbiti, jasna mu je
njegova neobična uloga u tome, zna da je sve dosada gotovo i
nepromenljivo i čvrsto postavljeno u razdražljivoj prošlosti.
Večeras je on svetionik kajanja. I zato plače. Mora da prestane da
razmišlja o tome. Kroz maglu se sećao da ima sudar. On se ispljuska
vodom po licu. Ogrnu se jaknom. Pogledao se u ogledalo i rekao: Saberi
se.
Isto to govorio je sebi izvesni policajac na drugom kraju grada,
sedeći na zadnjem braniku svojih patrolnih kola, parkiranih u
uobičajenoj mračnoj uličici, sedeći pored Alis, koja kao da je raskidala s
njim. Saberi se, pomisli on.
Kao i svi drugi u gradu te večeri, policajac Braun se nadao seksu. Ali
kada se našao sa Alis, ona nije ušla u kola i iznela neki nastran zahtev,
već je umesto toga teško sela na prtljažnik i rekla: „Mislim da treba da
napravimo pauzu.”
„Od čega?”, upita on.
„Od svega. Svega ovoga. Tebe i mene. Naše veze.”
„Smem li da pitam zašto?”
„Hoću da probam nešto novo”, reče Alis.
Braun razmisli kratko o tome. „Misliš, hoćeš da probaš nekoga
novog”, reče.
„Pa dobro, da”, reče Alis. „Upoznala sam nekoga, možda. Nekoga
zanimljivog.”
„Pa raskidaš sa mnom zbog tog nekog novog.”
„Tehnički gledano, za raskid bi trebalo da imamo nešto da
raskinemo, uzajamnu obavezu koju mi, očigledno, nemamo.”
„Ali...”
„Ali da.”
Policajac Braun klimnu glavom. Buljio je u nekog psa na drugoj
strani uličice kako ulazi u đubre tamošnjeg vagon-restorana. Jedan od
brojnih pasa lutalica u gradu, sa malo krvi nemačkog ovčara, ali ipak
zakržljali mešanac od kovitlaca drugih rasa. Iz prevrnute kante izvlačio
je crnu kesu đubreta, cimajući je zubima.
„Znači da ne bi raskidala sa mnom da nema tog nekog novog?”,
upita on.
„To je nebitno, pošto taj neko novi posto//.”
„Udovolji mi. Prepusti se. Da taj neko novi ne postoji, ti ne bi imala
razloga da okončavaš našu vezu.”
„U redu. Važi. To je ispravna procena.”
„Hoću da znaš kako mislim da je to greška”, reče on.
Ona mu uputi onaj snishodljivi pogled koji nije mogao da podnese,
onaj pogled što govori da je ona zanimljiva i blesava a on zarobljen u
buržoaskoj malograđanskoj rupi iz koje nema izlaza.
„Šta taj neko novi može da ti pruži što ja ne mogu?”, upita on. „Ne
razumeš.”
„Mogu da se promenim. Želiš da budem nešto drugo?
Mogu. Ne moramo da se viđamo tako često. Mogli bismo da se
viđamo svake druge sedmice. Ili jednom mesečno. Ili želiš da budem
grublji? Mogu da budem grublji.”
„Ne želim ovo više.”
„Biće, znaš, opušteno. Neobavezno. Možeš da budeš i sa tim nekim
novim i sa mnom, je l’ tako?”
„To neće ići.”
„Zašto? Nisi mi navela nijedan valjan razlog.”
„Ne želim više da budem s tobom. Zar to nije valjan razlog?”
„Nije. Ni izbliza dovoljno valjan. Zato što nema objašnjenja.
Zašto ovo ne želiš više da radiš? U čemu sam pogrešio?”
„Ni u čemu. Ni u čemu nisi pogrešio.”
„Tačno. Zato ne možeš ovako da me kazniš.”
„Ne pokušavam da te kaznim. Pokušavam da budem iskrena.”
„Time me kažnjavaš. Što nije u redu. Radio sam sve što si tražila.
Čak i ono uvrnuto. Radio sam sve, zato ne možeš jednostavno da se
pokupiš bez valjanog razloga.”
„Hoćeš li prestati da cmizdriš, molim te?”, reče ona, pa skoči s kola i
udalji se nekoliko koraka. Njen nagli pokret privuče psu pažnju;
napregnuo se, procenjivao njene namere, čuvao svoje ostatke hrane.
„Hoćeš li, molim te, da budeš muškarac što se ovoga tiče? Završili
smo.”
„Sve ono što smo zajedno radili, sve ono nastrano. To predstavlja
obećanje. Čak i ako ga nikada nisi dala naglas. A sada to obećanje kršiš.”
„Idi kući kod žene.”
„Volim te.”
„Oh, u kurac.”
„Stvarno. Volim te. Govorim ti da te volim.”
„Ne voliš me. Samo se bojiš usamljenosti i dosade.”
„Nikada nisam upoznao nikoga poput tebe. Molim te, ne idi. Ne
znam šta ću. Rekao sam ti da te volim. Zar to ne znači ništa?”
„Hoćeš li molim te molim te prestati?”
Ali činilo se da je on na ivici nečega zamašnog: suza ili nasilja. S
muškarcima se nikada ne zna. Pas preko puta izgledao je zadovoljan
što ona nema nikakvih namera u pogledu njegove hrane. Nastavio je da
jede bačene hamburgere i hladan mlitavi pomfrit i kupus salatu s
majonezom i topljence s tunjevinom, straobalnom brzinom koja će ga
pritom verovatno i nagnati na povraćanje.
„Slušaj”, reče ona, „treba ti valjan razlog? Evo razloga. Želim da
probam nešto novo. To je isti razlog iz koga sam ušla u ovo s tobom.
Želim da probam nešto što dosada nisam probala.”
„Što je šta, tačno?”
„Devojke.”
„Daj, ne lupetaj.”
„Želim da probam devojke. Izrazito sam motivisana da to učinim.”
„O, bože”, reče on. „Molim te, reci mi da ne misliš da si naprasno
postala lezbos. Molim te, reci mi da se nisam kresao s lezbosom.”
„Mnogo ti hvala za lep provod. I želim ti sve najbolje.”
„Valjda nije ona devojka iz susedne sobe? Kako se zvaše. Fej, je l’
tako?”
Ona se zablenu u njega, zbunjena, a on prasnu u smeh. „Nemoj mi
reći da je ona”, reče on.
„Otkud ti znaš za Fej?”
„S njom si provela onu noć. Ponedeljak na utorak? Nemoj mi reći da
si se zaljubila u nju.”
U tom trenutku činilo se kako sve u vezi sa Alis čeliči i tvrdne.
Kakvu god nežnost da je prema njemu gajila, kakvu god da je
otvorenost ikada osećala prema njemu, sve je to namah nestalo. Vilica
joj se stegnu, pesnice stisnuše.
„Otkud ti znaš za to, koji kurac?”, reče ona.
„Molim te, nemoj mi reći da me ostavljaš zbog Fej Andresen”, reče
on. „Kakva fora.”
„Motrio si na mene, zar ne? Ti si jebeni bolesnik.”
„Ti nisi lezbos. To sigurno znam. Znao bih da jesi.”
„Završili smo. Više nikada neću progovoriti s tobom.”
„To se neće dogoditi”, reče on.
„Samo gledaj.”
„Ostavi me i uhapsiću te. Uhapsiću i Fej. Pretvoriću vam život u
pakao. Obema. Obećavam ti. Zaglavila si sa mnom. Ovo će se završiti
kad ja budem tako rekao.”
„Ispričaću svim tvojim drugarima pandurima koliko ti se sviđalo da
me jebeš. Ispričaću tvojoj ženi.”
„Mogao bih da sredim da te neko ubije, bre. Lako.” On pucnu
prstima. „Tek tako.”
„Zbogom.”
Ona se udalji od patrolnih kola. Leđa su joj bridela u očekivanju
nečega - potere, pendreka, metka. Nije se osvrtala na opomene u sebi
da se okrene i vidi šta on radi. U ušima su joj bubnjali sopstveni
otkucaji srca. Šake su joj bile ukrućene u čvrstim pesnicama. Nije
mogla da ih otvori čak ni da je htela. Od ulice ju je delilo još dvadesetak
koraka, kada začu oštar pucanj iz njegovog pištolja.
Opalio je iz pištolja. Pucano je iz pištolja. Nešto je pogođeno.
Ona se okrenu, očekujući da vidi njegov leš na tlu, njegov mozak na
zidu. Ali on je samo stajao i zurio u onu kantu za đubre iza vagon-
restorana. I ona shvati šta se zbilo. Nije pucao u sebe. Pucao je u psa.
Ona pobeže. Koliko je noge nose. Beše odmakla dva bloka od uličice
kada pored nje prošišaše njegova patrolna kola sa upaljenom
rotacijom. Prošao je pored nje i odjurio na zapad, u pravcu kampusa
Serkla, prema studentskom domu, gde je Fej, okupana, naštrcana,
mirišljava kao cveće, našminkana, u svojoj najotmenijoj odeći, čekala
Sebastijanov dolazak. Alis joj je dala još dve one crvene pilule, a ona ih
je popila pre nego što je počela da se sređuje. Sada su one već širile
svoju toplinu i optimizam. Njeno uzbuđenje u tom trenutku bilo je
nepodnošljivo. Usamljena je čitavog života, od nje se očekuje da se uda
za muškarca koga zaista ne voli, a sada čeka tog tipa koji liči na princa
iz bajke. Sebastijan liči na svojevrstan odgovor na pitanje njenog
života. Bojažljivost je minula i sada je uzbuđena. Možda je do pilula, ali
koga briga? Zamišljala je život sa Sebastijanom, život umetnosti i
poezije, gde oni raspravljaju o zaslugama pokreta i pisaca - ona će
braniti rana dela Alena Ginzberga; njemu će, naravno, draža biti poznija
- i slušaće muziku i putovati i čitati u krevetu i raditi sve ono što
ajovske devojke iz radničke klase nikada ne dobiju priliku da rade.
Maštala je da se sa Sebastijanom preseli u Pariz pa da se vrati kući i
pokaže gospođi Švingl ko je zaista prefinjen, da pokaže ocu kako je
stvarno baš posebna.
To joj je ličilo na početak života kakav zaista želi.
I tako je ona bila u zanosu kada joj zazvoni telefon i kada joj s
recepcije javiše da ima posetioca. Ona izađe iz sobe i nestrpljivo se
sjuri niz stepenice do predvorja u prizemlju, gde otkri da dotični
posetilac nije Sebastijan, nego policija.
Zamislite izraz na njenom licu u tom trenutku.
Kada joj je taj krupni pandur s vojničkom frizurom stavio lisice.
Kada ju je ćutke izveo iz studentskog doma dok su svi gledali a ona
vikala: „Šta sam uradila?” Kako može da podnese njeno slomljeno srce?
Kako može da je ugura na zadnje sedište svojih patrolnih kola? Kako taj
čovek može da joj ponavlja da je kurva tokom čitave vožnje u centar?
„Ko ste vi?”, uporno je govorila. On beše skinuo značku i pločicu sa
imenom. „Došlo je do neke greške. Ništa nisam skrivila.”
„Ti si kurva”, govorio je on. „Ti si jebena kurva.”
Kako može da je uhapsi? Kako može da je optuži za prostituciju?
Kako to može zaista da sprovede do kraja? Dok su je fotografisali,
trudila se da joj lice bude mirno i prkosno, ali te noći u zatvorskoj ćeliji
osetila je kako joj napad nastupa toliko snažno da se sklupčala u uglu i
disala i molila se da tu ne umre. Molila se da izađe. Molim te, obraćala
se Bogu, ili svemiru, ili bilo kome, ljuljajući se i plačući i pljujući na
vlažan hladan pod. Molim te, pomozi mi.
 | OSMI DEO |
PRETRES I ZAPLENA
Kasno leto 2011.
 1.

SUDIJA ČARLS BRAUN budio se pre zore. Uvek pre zore. Pored njega u
krevetu spavala je njegova žena. Ona će ostati tu da spava još tri sata ili
duže. Tako je bilo još otkako su se venčali, kada je on još radio noćnu
smenu kao čikaški pozornik. Tada im se raspored retko preklapao, a
tako je ostalo i svih ovih godina - ustaljeno, po navici. Odnedavno je
razmišljao o tome, prvi put posle dužeg vremena.
On ustade iz kreveta, uđe u invalidska kolica i otkotrlja se do
prozora. Pogledao je napolje u nebo - tamnoplavo, ali polako dobija
boju. Mora da je otprilike četiri, četiri i petnaest. On vide da je dan za
odnošenje smeća. Kante su bile napolju na ulici. A iza kanti, parkiran uz
ivičnjak, tačno ispred njegove kuće, nalazio se neki auto.
Što je bilo neobično.
Tu niko nikada nije parkirao. Nije bilo moguće da je neki komšija.
Komšije su mu bile predaleko. Kada je kupio imanje, jedan od razloga
za to bio je što naselje oponaša povučeni život u šumi. Preko puta
njegove kuće nalazio se šumarak šećernih javora. Udaljeni susedi bili
su sakriveni iza dva reda hrastova - jedan red s njegove strane granice
imanja, jedan s njihove.
On pogleda ekran pored kreveta gde je ugradio kontrole za složeni
kućni sistem obezbeđenja: nema otvorenih vrata, nema razbijenih
prozora, nema nikakvog kretanja. Njegove različite video-kamere nisu
prenosile ništa neobično.
Braun to pripisa maloletnicima. Oni su uvek bili zgodan žrtveni
jarac. Verovatno neki dečak potajno posećuje neku devojčicu u istoj
ulici. Noćas se negde u kraju odigrava strastveno i brzo skidanje
mraka. Dobro.
On se spusti liftom do kuhinje na prvom spratu. Pritisnu dugme na
aparatu za kafu. Aparat dužno zažubori i iz njega pošiklja, jer ga je
njegova žena pripremila prethodne večeri. Njihov obred. Jedna od
retkih stvari po kojima zna da stvarno živi sa nekim. Viđaju se tako
retko. On odlazi na posao pre nego što se ona probudi, ona odlazi na
posao pre nego što se on vrati kući.
Nije da se namerno izbegavaju - jednostavno je tako ispalo.
Kada je napustio policiju i odlučio da studira pravo - to je bilo još
pre četrdesetak godina - ona je uzela večernje smene u bolnici. Tada su
odgajali ćerku; bio je to kompromis koji su napravili da bi neko stalno
bio kod kuće s njom. Ali raspored im se nije promenio čak i nakon što
im je ćerka odrasla i odselila se. Tako im je postalo zgodno. Ona bi mu
ostavila tanjir nečega za jelo. Uveče bi pripremila aparat za kafu jer je
znala koliko on mrzi da petlja po mehanizmu za mlevenje i
proceđivanje, što mu se oduvek činilo kao preveliki teret u četiri
ujutru. Bio joj je zahvalan što i dalje čini ta mala dobra dela. Vikendom
su se viđali više, pod uslovom da on nije po ceo dan bio u radnoj sobi,
gde je brižljivo proučavao razne dokumente, presedane, mišljenja,
žurnale, pravo. Tada su jedno drugom govorili šta ima novo u tim
zasebnim i potpuno odvojenim životima koje su živeli paralelno jedno
s drugim. Davali su neodređena obećanja šta će sve raditi zajedno kada
odu u penziju.
On se otkotrlja u radnu sobu, s kafom u ruci, i upali televizor.
Gledanje vesti, još jedan jutarnji obred. Pre nego što ode na posao,
zanimalo ga je da vidi šta se sve događa, svugde. U njegovim godinama,
ljudi traže znake propadanja, čekaju njegovo neizbežno slabljenje.
Sećao se kada je bio mladi tužilac da je bilo sudija izvesnih godina koji
su sebi dozvoljavali da popuštaju kako se bliže penziji. Prestajali su da
prate vesti, lokalnu politiku, ogromne količine štiva koje posao
iziskuje. Počinjali su da se ponašaju kao ludi naučnici - nepredvidivi
megalomanijaci, krajnje uvereni u svoje sve slabije sposobnosti, koji se
prema sudnici odnose kao prema svojoj ličnoj laboratoriji. Zakleo se da
nikada neće spasti na to. On gleda jutarnje vesti, dostavljaju mu novine
(premda je to malo čudno u današnje vreme, prave novine od papira).
Ali vesti su govorile o onome o čemu vazda govore u poslednje
vreme: o izborima. Izborni dan je još bio prilično daleko, mada se po
vestima to nikada ne bi reklo, po tome kako su vesti balavile nad
primarnom izbornom trkom, tako da je desetak predsedničkih
kandidata praktično već bilo stalno prisutno na oba informativna
kablovska kanala u Ajovi, gde će se za približno tri meseca odigrati
prvo glasanje za nominacije u zemlji. Među svima njima, sudeći po
raznim anketama i istraživanjima javnog mnjenja i stručnjacima koji
su raspravljali da li je njegova popularnost samo posledica napada,
mehur saosećanja koji će uskoro pući, u ranoj prednosti bio je Šeldon
Paker zvani Guverner. Zasada se činilo da je napad Fej Andresen nešto
najbolje što mu se dogodilo.
Eto čemu narod ima da se raduje za sledeću godinu. Dobiće punih
dvanaest meseci promotivnih političkih govora, grubih kritika, oglasa,
napada i gluposti, jezivih gluposti, koje se graniče s nemoralnim
glupostima. Kao da na svake četiri godine sve vesti svugde
jednostavno izgube perspektivu. A onda će se potrošiti milijarde
dolara da se ostvari nešto što je već neminovno - da se čitavi izbori
svedu na šačicu neopredeljenih glasača u ohajskom okrugu Kajahoga.
Da tako bude manje-više nalaže izborna matematika.
Živela demokratija!
Dve najpopularnije reči na TV-u kojima se opisivala Pakerova
kampanja kao da su bile „zanos” i „zamah”. Na predizbornim mitinzima
Paker je govorio da je nakon nedavnog pokušaja atentata na sebe
postao odlučniji nego ikada. Govorio je da ga liberalne siledžije neće
zastrašiti. Na predizbornim skupovima puštao je refren pesme „Ništa
mi neće poremetiti korak”.96 Novi guverner Vajominga dodelio mu je
počasni Orden purpurnog srca. Ličnosti s kablovskih vesti govorile su
da on ili „hrabro nastavlja kampanju uprkos ogromnom ličnom riziku”
ili da „iz tog manjeg poremećaja bezobzirno pokušava da izmuze sve
što može”. Kao da između ta dva mišljenja nije postojalo nijedno drugo.
Iznova i iznova prikazivao se snimak na kome Fej Andresen gađa
guvernera kamenjem. Najednom kanalu govorili su da je to dokaz
liberalne zavere, ukazujući na ljude u gomili koji su možda pomagali i
podsticali. Na drugom kanalu govorili su da guverner „nije ličio na
predsednika” kada se sakrio i pobegao od bačenog kamenja.
Zbog toga što vesti ne mogu da pomenu guvernera Pakera a da
ujedno ne pomenu i suđenje Fej Andresen, sudija Braun je bio srećan.
Osećao se velikim i važnim. Guverner se „sudeći po anketama, još
visoko rangira nakon surovog napada na njega u Čikagu”, govorili su.
Naravno, razlozi za to bili su jednostavni - napad ga je proslavio, a
slava obično privlači još slave. Kao što bogatstvo obično raste samo od
sebe, isto tako raste i slava, koja je svojevrsno društveno bogatstvo,
svojevrsno konceptualno obilje. Preuzevši slučaj Fej Andresen, sudija
Braun je, između ostalih brojnih koristi, imao i tu korist da se malčice
proslavio. A i tu da će mu slučaj preduprediti odlazak u penziju sve dok
ne donese presudu. To će potrajati najmanje godinu dana,
pretpostavljao je.
To mu nisu bili glavni razlozi da preuzme slučaj, ali bili su deo
odluke, deo slike. Glavni razlog, razume se, bio je taj da Fej Andresen
zaslužuje svu okrutnost koja je zadesi. Kakav poklon, ovaj slučaj. Kao
poklon za prevremenu penziju, ta prilika za odmazdu, pravedna
naknada za toliku patnju.
Blagi bože, penzija. Šta će, pobogu, on i njegova žena da rade
zajedno u penziji?
U igri su bila sva uobičajena opšta mesta: treba da putuju, govorila
im je ćerka. I da, možda će putovati, u Pariz ili Honolulu ili Bali ili Brazil.
Kuda god. Sva mesta su izgledala jednako užasna jer, kada je posredi
putovanje u penziji, nikada niko nije pominjao da, kako bi to išlo,
moraš, u najmanju ruku, da možeš da istrpiš svog saputnika. I on je
zamišljao sve to zajedničko vreme - u avionima, u restoranima, u
hotelskim sobama. Neće moći da pobegnu jedno od drugog. Jedino
dobro u njihovom trenutnom aranžmanu bilo je to što su za
razdvojenost uvek mogli da okrive posao. Da kažu kako se razlog za
njihovo retko viđanje krije u njihovim vrlo zahtevnim rasporedima a
zapravo ne u krajnjem preziru koji gaje jedno prema drugom.
Kako lako jedna prosta fasada može da ti postane život, da postane
tvoja životna istina.
Zamišljao ih je u Parizu kako pokušavaju da razgovaraju jedno s
drugim. Ona bi držala kratka predavanja o inovativnom sistemu
zdravstvene zaštite u toj zemlji; on bi imao slična izlaganja o
francuskoj sudskoj praksi. Tako bi prebrodili jedan dan, možda dva.
Onda bi počeli da ćaskaju o bilo čemu što je u tom trenutku pred njima:
o ljupkim pariškim ulicama, vremenu, konobarima, dnevnoj svetlosti
koja je prisutna i dobrano posle deset uveče. Zbog nametnute tišine,
muzeji će biti dobar izbor. Ali onda će se naći u nekom restoranu i
gledati jelovnike i ona će reći šta izgleda dobro i on će reći šta izgleda
dobro pa će buljiti u jela ostalih gostiju u restoranu i ukazivati na ona
koja takođe izgledaju dobro i izražavati kako će se možda predomisliti
u pogledu narudžbine tako da će čitava unutarnja rasprava koju neko
obično vodi sa sobom kada u restoranu naručuje hranu biti izgovorena
i izvedena s naročitim ciljem da se popuni prostor, da se tišina toliko
napuni tričavim dokonim brbljanjem da oni nikada ne stignu do
razgovora o onome o čemu nikada ne razgovaraju, ali što im je večito
na pameti: da su se rodili u generaciji za koju je razvod prihvatljiviji,
odavno bi se razišli. Tu temu izbegavali su decenijama. Bilo je to kao da
su se dogovorili - to su što su, rodili su se kad su se rodili, učili su ih da
razvod nije u redu, i otvoreno su osuđivali druge parove, mlađe parove,
koji se razvode, dok ih je potajno grizla zavist prema sposobnosti tih
parova da se raziđu i ponovo venčaju i opet budu srećni.
Šta imaju od te silne bogobojažljivosti? Ko ima koristi od toga?
Ona mu nikada nije oprostila sladostrasnost iz mladosti, rana
neverstva. Nikada mu to nije oprostila, ali isto tako nikada nije govorila
o tome nakon nesreće usled koje je završio u invalidskim kolicima, što
je bilo delotvorno rešenje. Jeste, Bog ga je kaznio zbog požude, žena ga
kažnjava već decenijama, a on je sada u poslu kažnjavanja. To mu
odgovara. Učio je od najboljih.
Ne, oni neće putovati. Verovatnije je da će utonuti svako u svoj hobi
i davati sve od sebe da u penziji tačno reprodukuju svoj radni život.
Povući će se na zasebne spratove svoje divovske kuće. Neudoban je to
život, istina, bolan život. Ali i poznat. I zbog toga manje strašan od bilo
čega što bi se dogodilo kada bi sav taj prezir i gađenje konačno uvažili i
zaista razgovarali.
Ponekad ne izbegavamo najviše bol, nego neizvesnost.
On beše popio pola lončeta kafe kada začu kako prolazi kamionet za
dostavu novina, i kako mu novine mekano sleću na kolski prilaz ispred
kuće. Otvorio je ulazna vrata i otklizio niz kratku rampu na ulazu,
sletevši na pločnik i pustivši da ga zamah odnese na kolski prilaz, gde
su novine ležale u nepromočivoj narandžastoj najlonskoj koverti. Ona
kola, primetio je, još su bila tu. Ni po čemu upadljiv automobil koji je
mogao biti bilo čije proizvodnje, strane ili domaće. Svetlosmeđe boje,
blago ulubljenog prednjeg branika, inače potpuno bezazlen i bezimen,
jedna od onih kola što se na drumu nikada ne primećuju, kola kakva
prodavci reklamiraju porodicama kao „razumna”. Klinac pozajmio
ćaletova kolica, pomisli Braun. Bolje mu je da se skloni, jer uskoro će se
pokrenuti i ostatak komšiluka. Za manje od sat vremena, džogeri,
vlasnici pasa, svi će biti napolju i na oprezu od prisustva neznanaca,
pogotovo od nekog klinca koji luta ulicom posle snošaja.
Ali kada sudija Braun posegnu za novinama, nešto mu zapade za
oko, nešto u drveću: neznatan pokret. Nebo se polako rasvetljavalo, ali
ulica je još bila mračna, drveće iza kola još crno. On se zagleda da
potraži potvrdu: mrda li se nešto tamo? Da li je neko upravo tamo i
posmatra ga? Tražio je obličje neke osobe.
„Vidim te”, reče, mada ništa nije video.
 Otkotrljao se na ulicu, a kada on to učini, iza drveća izroni jedna
prilika.
Braun zastade. Kao i svaki sudija, i on je imao neprijatelje. Koji li ga
sitni diler, koji podvodač, koji narkoman čeka preko puta da mu se
osveti? Ima ih previše da bi se mogli izbrojati. On pomisli na pištolj,
svoj stari revolver, koji je beskoristan stajao na noćnom stočiću na
spratu. Pomisli da zove ženu u pomoć. Uspravio se što bolje može.
Složio je najsmireniji, najprodorniji i najstrašniji izraz lica koji je
trenutno mogao da proizvede.
„Mogu li da ti pomognem?”, upita.
Prilika priđe i izađe na svetlost - mladić, možda u srednjim
tridesetim, lica naizgled posramljenog i preplašenog, izraza kakav je
Braun poznavao iz godina koje je proveo u sistemu krivičnog prava:
posramljeno lice nekoga uhvaćenog u nekom prestupu. Taj čovek nije
nikakav narkoman u potrazi za osvetom.
„Vi ste Čarls Braun, je l’ tako?”, upita čovek. Njegov glas - mlad,
pomalo kreštav.
„Jesam”, reče Braun. „Jesu li ovo tvoja kola?”
„Aha.”
„Jesi li se krio iza drveta?”
„Valjda.”
„Smem li da pitam zašto?”
„Nemam baš valjan odgovor na to.”
„Daj sve od sebe.”
„Tako sam odlučio na licu mesta. Valjda sam želeo da vas vidim, da
saznam još nešto o vama. Iskreno, više je smisla imalo u mojoj glavi
nego što ima sada, kada pokušavam da objasnim.”
„Počnimo iz početka. Zašto mi špijuniraš kuću?”
„Došao sam zbog Fej Andresen.”
„Aha”, reče Braun. „Ti si novinar?”
„Ne.”
„Advokat?”
„Recimo samo da sam zainteresovana strana.”
„Daj, čoveče. Već sam ti zapamtio broj registracije. Proveriću ga čim
uđem u kuću. Nema smisla da se stidiš.”
„Hteo sam da porazgovaram s vama o slučaju Fej Andresen.”
„To se obično radi u sudnici.”
„Pitao sam se da li je možda moguće da se, znate, povuku sve
optužbe protiv nje?”
 Braun se nasmeja. „Da se povuku sve optužbe? Važi.”
„I da je možda jednostavno ostavite na miru?”
„Duhovito. Ti si duhovit tip.”
„Jer evo u čemu je štos. Fej nikada ništa nije skrivila”, reče čovek.
„Gađala je kamenjem predsedničkog kandidata.”
„Ne, ne to. Mislim na ono ’68. Tada ništa nije skrivila. Vama.”
Na to Braun načas zastade. Namrštio se i proučavao čoveka. „Šta ti
misliš da znaš?”
„Znam sve o onome što se dogodilo između vas i nje”, reče on.
„Znam za Alis.”
Kada pomisli na nju, Braunu se steže grlo. „Poznaješ Alis?”, upita.
„Razgovarao sam s njom.”
„Gde je ona?”
„To vam neću reći.”
Braunu se stegnuše mišići vilice - osećao je kako se to događa, taj
njegov stari tik, kao da mu se lice steže i okoštava kad god pomisli na
Alis i sve što se tada odigralo, navika zbog koje sada, pod stare dane,
poprilično pati od poremećaja u viličnom zglobu. Njegova uspomena
na Alis nikada nije izbledela - pre je postala rezervoar, više decenija
dubok, za svu njegovu krivicu, kajanje, požudu i gnev. Kada se na
televiziji nedavno pojavila ona stara fotografija s njom, obuzelo ga je
tako snažno i opipljivo čulno sećanje na njeno telo da je istog trena
osetio onaj izliv uzbuđenja kakav bi osetio kada bi je zatekao kako
hoda ulicama u najgluvlje doba noći.
„Pretpostavljam da si onda došao da me ucenjuješ, je l’ tako?”, reče
Braun. „Ja pristanem da se okanem Fej Andresen, a ti zauzvrat nećeš
pustiti svoje informacije u medije. Jesam li blizu?”
„To zapravo nisam razmatrao.”
„Želiš li još i novac?”
„Ja sam u stvari sramotno nevičan ovome”, reče čovek. „Vi ste
upravo smislili mnogo bolji plan nego što je moj. Ja sam zapravo samo
došao da vas špijuniram.”
„Ali sada razmatraš da me ucenjuješ. Može li se tako reći? Pretiš mi
učenom. Pretiš jednom sudiji.”
„Čekajte. Samo malo. Primite k znanju da nisam rekao ništa slično.
Stavljate mi u usta reći koje mogu da me terete.”
„Šta bi rekao medijima? Kako bi objasnio šta se dogodilo? Baš bih
voleo da čujem tvoju priču.”
„Pa eto, mislim da bih rekao istinu? Da ste imali avanturicu sa Alis i
da ju je Fej upropastila. I kako svih ovih godina čekate da se osvetite.
Zbog čega ste i preuzeli slučaj.”
„Aha. Srećno kada to budeš pokušao da dokažeš.”
„Kada bih svima rekao - a ne kažem da hoću, kažem kada bih, ovo je
hipotetički, razumete - bili biste javno osramoćeni. Mediji bi vam sudili
i osudili bi vas. Skinuli bi vas sa slučaja.”
Braun se nasmeši i prevrnu očima. „Vidi, ja sam sudija okružnog
suda okruga Kuk. Redovno brančujem s gradonačelnikom. Bio sam
čovek godine Advokatske komore Čikaga. Nemam pojma koji si ti
kurac, ali sudeći prema tvojoj kršini od kola, nagađam da nisi ničiji
čovek godine.”
„Šta hoćete da kažete?”
„Ako je moja reč protiv tvoje, s takvim izgledima mogu prilično
mirno da spavam.”
„Ali Fej vam ništa nije skrivila. Ne treba da ode u zatvor zbog nečega
što nije učinila.”
„Upropastila mi je život. Zbog nje sam u ovoj stolici.”
„Nije znala ni ko ste vi.”
„Upozorio sam Fej jednom - nemoj da te ikada uhvatim u Čikagu.
Tako sam joj rekao. Ja sam čovek od reči. A sada ti imaš drskosti da
dolaziš ovamo i meni govoriš šta da radim s njom? Da ti objasnim šta
će se dogoditi. Daću sve od sebe da je osude za teško krivično delo. I
videću je na vešalima.”
„To je sumanuto!”
„Bolje bi ti bilo da ne pokušavaš da me sprečiš.”
„Ili šta?”
„Znaš kakve su kazne za pretnje sudiji?”
„Ali ja vam uopšte nisam pretio!”
„Neće tako izgledati. Iz ugla one sigurnosne kamere na mom tremu,
izgledaće kao da si se krio u drveću - vrlo sumnjivo - dok nisam izašao
iz kuće, kada si mi preteći prišao.”
„Imate sigurnosnu kameru?”
„Imam devet sigurnosnih kamera.”
Na to čovek ode do svojih kola, uđe u njih i okrenu ključ u kontakt-
bravi. Motor tiho zadrnda. Zatim, uz električno zujanje, spusti se
vozačev prozor.
„Alis je bila u pravu”, reče čovek. „Vi ste bolesnik.”
„Samo mi se skloni s puta.”
Onda se auto otkotrlja, a Braun ga je gledao kako stiže do kraja
njegove ulice, skreće i naglo odlazi neupaljenih svetala.
 2.

FEJ JE SEDELA KLONULA na svom kauču i gledala televiziju, staklastih

očiju, bezizražajnog lica. Iza nje, Samjuel je šetkao po stanu, od kuhinje
do kauča i nazad, i posmatrao je. Menjala je kanale, zadržavajući se
između jedne i pet sekundi na svakoj datoj emisiji. Reklame je odmah
preskakala. Svakom drugom programu davala je približno jedan jedini
dah da ostavi utisak na nju. Onda je prebacivala. Mali televizor je stajao
na polici iznad kamina koji ne radi. Samjuel se mogao zakleti da TV nije
bio tu u njegovoj prvoj poseti.
Napolju, prepodnevno sunce blistavo se odbleskivalo od jezera
Mičigen. Kroz otvorene prozore, daleko, čule su se automobilske
sirene. Na zapadu se video saobraćaj na Auto-putu Dana Rajana, kako
lepljivo mili po svom običaju. Samjuel je kod majke došao pravo posle
nesrećnog susreta sa sudijom Braunom. Zaključio je kako mora da je
upozori, da joj kaže šta je saznao o sudiji. Pozvonio joj je na interfon, pa
opet, i opet, i baš se spremao da kamenčićima gađa Fejine prozore na
trećem spratu, kada ulazna vrata najzad škljocnuše i otvoriše se. Popeo
se i majku zatekao takvu: nemu, rasejanu, pomalo smućenu.
Fej prebaci na neki rijaliti o nekom paru koji renovira kuhinju, što
joj je naoko držalo pažnju.
„Ovo je navodno emisija o unapređivanju doma”, reče, „ali zapravo
se gleda kako ovo dvoje metu pepeo svog mrtvog braka.”
Emisija je naizmenično prikazivala snimke nezgoda para u
njihovim neveštim pokušajima da sami budu svoj majstor i intervjue u
kojima se oni zasebno žale jedno na drugo. Muž - suviše revnostan s
maljem - probušio je zid za koji je mislio da je određen za rušenje, ali,
kako se ispostavilo, nije bio. Rez pa snimak u kome se žena žali kako je
on nikada ne sluša i kako je po prirodi nesposoban da prima uputstva.
Rez pa snimak u kome muž razmatra koliko je oštetio zid i s lažnim
autoritetom obznanjuje: Sve će biti u redu, samo se smiri.
„Ovo dvoje se toliko mrze”, reče Fej. „Kuhinja im služi kao što je
Americi služio Vijetnam.”
„Taj TV koji gledaš”, reče Samjuel, „nije bio ovde kada sam prvi put
došao. Prilično sam siguran u to.”
Fej nije odgovorila. Belo je blenula napred. Čitav minut. Za to vreme
gledala je snimak na kome muž šutira ploču suvog zida, koja se lomi i
leti po sobi, i premda je sletela puna tri metra od njegove žene, ona se
prodrala na njega kao da je u smrtnoj opasnosti: Ej? Ja stojim ovde?
Zatim Fej trepnu i odmahnu glavom kao neko ko se budi iz transa,
pogleda ga i reče: „Ha?”
„Izgledaš razvaljena”, reče Samjuel. „Jesi li na nečemu?”
Ona klimnu glavom. „Popila sam jutros neke pilule.”
„Kakve pilule?”
„Propranolol za krvni pritisak. Benzodijazepin za razdražljivost.
Aspirin. Još nešto što su prvobitno napravili za sprečavanje prerane
ejakulacije ali se sada koristi za anksioznost i nesanicu.”
„Često to radiš?”
„Ne često. Zapanjio bi se koliko je korisnih lekova prvobitno
napravljeno za lečenje seksualnih problema kod muškaraca. Oni
pokreću praktično čitavu farmaceutsku industriju. Hvala bogu za
muške seksualne disfunkcije.”
„Neki razlog što ti je sve to trebalo od jutros?”
„Javio se Sajmon. Sećaš se Sajmona. Mog advokata?”
„Sećam se.”
„Imao je neke vesti. Po svoj prilici, tužilaštvo proširuje optužnicu
protiv mene. Danas su dodali još dve nove optužbe. Domaće
terorističke radnje. Terorističke pretnje. Tako nešto.”
„Šališ se.”
Ona izvuče blokče zaglavljeno između jastuka na kauču i pročita:
„Radnje opasne po ljudski život koje proizvode strah, teror ili
zastrašivanje, ili pokušavaju da utiču na politiku vlade putem
zastrašivanja ili prinude.”
„To zvuči tanko.”
„Sudija Braun je nagovorio tužioca da doda te nove optužbe. Izgleda
da je jutros došao na posao ushićen zamišlju da me pošalje na
doživotnu robiju.”
Samjuel oseti da mu se utroba nekako sledila. Tačno je znao šta je
probudilo taj novi fanatizam u sudiji, ali trenutno nije mogao da
podnese da to ispriča majci.
„Zato sam danas potresena”, reče Fej, „i uznemirena. Otud pilule.”
„Razumem.”
„Inače, Sajmon mi kaže da ne treba da razgovaram s tobom.”
„Iskreno, ja lično sumnjam u njegove pravničke sposobnosti.”
„On sumnja u tvoje pobude.”
„Aha”, reče Samjuel, gledajući sebi u cipele. „Hvala ti što si me
pustila da uđem.”
„Iznenadila sam se što si došao. Naročito posle tvoje poslednje
posete. Tvoj sastanak sa Sajmonom? To sigurno nije bilo prijatno.
Izvini.”
Napolju se čulo kako škripe kočnice voza koji se zaustavlja, kako se
vrata otvaraju u stranu, kako zvoni zvono upozorenja a automatizovani
glas voza govori: Vrata se zatvaraju. Samjuel shvati kako je to prvi put
da mu se ona i za šta izvinila.
„Zašto si došao?”, upita Fej. „Tako neočekivano i bez ikakve najave.”
Samjuel slegnu ramenima. „Ne znam.”
Na televiziji, muž je u intervjuu govorio kako je ženu poslao u neku
ogromnu prodavnicu alata za domaćinstvo, da donese alatku koja
zapravo ne postoji: stono pomično merilo.
„Ovi ljudi ne mogu da poprave svoj odnos”, reče Fej, „pa umesto
toga popravljaju najveću metaforu svog odnosa.”
„Treba mi vazduha”, reče Samjuel. „Jesi li za šetnju?”
„Važi.”
On joj priđe i pruži joj ruku da joj pomogne da ustane, a kada je ona
uze a on oseti njene tanke i hladne prste, shvatio je da im je to prvi put
da se dodiruju posle ko zna koliko godina. Prvi njihov fizički kontakt
otkada ga je poljubila u čelo i pripila mu se licem uz kosu onog jutra
kada je otišla, kada je on obećao da će pisati knjige a ona da će ih čitati.
Nije očekivao da će išta osetiti povodom toga, što je uzima za ruku i
pomaže joj da ustane. Ali srce mu se steglo. Nije ni znao da mu to treba.
„Da, hladna mi je ruka”, reče Fej. „To je propratna pojava leka.” Ona
ustade i odvuče se da nađe cipele.
Kada su izašli iz stana, kao da se razbudila i razvedrila. Bio je blag i
prijatan dan poznog leta. Ulice su mahom bile puste i mirne. Išli su na
istok, prema jezeru Mičigen. Njegova majka je objašnjavala kako je
pred ekonomsku krizu naglo skočila prodaja nekretnina baš u tom
kraju. Početkom veka, to je bio deo četvrti mesnih prerađivača i
klanica. Godinama je bio napušten, doskora, kada su skladišta počela
da se preobražavaju u pomodne stanove. Ali posle kraha tržišta
nekretnina, renoviranje je stalo. Građevinski preduzimači su se
većinom povukli. Radovi su prekinuti napola, zgrade ostale usred
preobražaja. Iznad nekoliko viših zgrada i dalje su dokono stajale
dizalice. Fej reče da ih je nekada gledala s prozora kako prinose palete
pune gipsanih ploča i cementa. Nekada je po jednu takvu dizalicu imala
svaka zgrada u bloku.
„Kao ribari nad malenim ribnjakom”, reče ona. „Tako je izgledalo.”
Ali odonda su većinu dizalica rasklopili. One koje su još stajale nisu
se pomerile dve godine. I tako je kraj ostao prazan, na samom rubu
stanovanja.
Rekla je da se tamo doselila zbog niskih stanarina i da ne bi morala
da ima posla s ljudima. Kada su se pojavili preduzimači, ostala je
potpuno zatečena, pa je ljutito gledala kako zgrade počinju da dobijaju
imena: Klub ambasada, Galanterija, Menjač, Znamenitost, Gotam. Znala
je da, čim neka zgrada dobije šminkersko ime, ubrzo dođu i
nepodnošljivi ljudi. Mladi profesionalci. Oni što šetaju pse. Oni što
guraju dečja kolica. Advokati i njihove kukavne žene. Restorani koji
podražavaju italijanske tratorije i francuske bistroe i španske tapas
barove na umeren, bezbedno mejnstrim način. Prodavnice organske
hrane i fromažerije97 i servisi za fiksije.98 Videla je kako se njen kraj
pretvara u to, najnoviju gradsku enklavu pomodnih japija. Zabrinula se
za kiriju. Zabrinula se da će morati da razgovara s komšijama. Kada je
tržište nepokretnosti propalo, preduzimači se listom raspršili a znaci
sa šminkerskim imenima počeli da se mrve u sneg, ona se veselila.
Sama je hodala svojim praznim ulicama, likujući, sa onom posebnom
pustinjačkom glađu prema osami i svojini. Taj napušteni blok bio je
njen. Iz toga je crpla veliko zadovoljstvo.
Treba joj da stanarina ostane niska, inače neće moći da živi od toga
od čega živi, za šta se ispostavilo da je čitanje poezije, deci, poslovnim
ljudima, pacijentima koji se oporavljaju od operacije i robijašima.
Jednočlana neprofitna dobrotvorna služba. Time se bavi već godinama.
„Mislila sam kako želim da budem pesnikinja”, reče ona. „Kad sam
bila mlađa?
Došli su u neki kraj sa više života: glavna ulica, ljudi u šetnji,
nekoliko manjih prodavnica alkohola. Mesto još nije bilo
džentrifikovano, ali videla se prethodnica džentrifikacije: kafe koji
reklamira besplatni vaj-faj.
„Zašto nisi?”, upita on. „Postala pesnikinja?”
 „Probala sam”, reče ona. „Nije mi baš išlo od ruke.”
Objasnila je da je odustala od pisanja poezije, ali da nije odustala od
same poezije. Osnovala je neprofitnu organizaciju da poeziju donese u
škole i zatvore. Rešila je, kada već ne ume da je piše, da uradi najbolje
što ume.
„Ko ne ume da radi”, reče, „taj doprinosi.”
Živi od sitnih dotacija od umetničkih grupa i savezne vlade,
dotacija koje uvek izgledaju neizvesne, koje političari stalno napadaju,
koje su uvek u opasnosti da ispare. U vreme naglog razvoja pre
ekonomske krize, nekoliko obližnjih advokatskih kancelarija i banaka
unajmljivalo ju je da njihovim službenicima daje „svakodnevno poetsko
nadahnuće”. Počela je da održava seminare poezije na poslovnim
sastancima. Naučila je da govori jezik srednjeg rukovodstva, koji je
uglavnom podrazumevao pretvaranje besmislenih imenica u
besmislene glagole: podsticati, maksimalizovati, dijalogovati,
polugovati.99 Spremala je prezentacije u Pauerpointu o polugovanju
poetskog nadahnuća zarad maksimalizovanja komunikacije s klijentima.
Prezentacije o eksternalizaciji stresa i smanjivanju faktora opasnosti za
nasilje na radnom mestu pomoću poezije. Mlađi zamenici generalnog
direktora koji su je slušali nisu imali pojma o čemu govori, ali njihovi
šefovi su se oduševljavali. To je bilo dobrano pre nego što je udarila
kriza, kada su velike banke još nehajno trošile novac na sve živo.
„Naplaćivala sam im petnaest puta više od onoga što naplaćujem
školama, a oni ne bi ni trepnuti”, reče ona. „Onda sam i to udvostručila,
a oni još nisu primećivali. Što je meni bilo sumanuto jer je sve to bilo
obično sranje. Sve sam izmišljala na licu mesta. Uporno sam želela da
prokljuve, a oni nikada nisu prokljuvili. Samo su me i dalje
unajmljivali.”
To jest, dok nije udarila kriza. Nakon što je postalo jasno šta se
zbiva - da se globalna ekonomija manje-više potpuno sjebala - tezge su
brzo nestale, zajedno s mlađim zamenicima generalnog direktora, koje
su većinom otpustili, bez upozorenja, jednog petka, isti oni šefovi koji
su samo godinu dana pre toga želeli da im život bude pun lepote i
poezije.
„Inače”, reče ona. „Televizor sam sakrila pred tvoj prvi dolazak. U
pravu si što se toga tiče.”
„Sakrila si ga. Zašto?”
„Kuća bez televizora predstavlja izjavu. Želela sam da povećam
koeficijent zenolike askeze. Htela sam da pomisliš kako sam prefinjena.
Tuži me.”
Nastaviše da hodaju. Sada su se već vraćali u kraj njegove majke,
čija je istočna granica bio nadvožnjak koji premošćava čvor železničkih
šina što kao rajsferšlus seku grad. Dovoljno šina da sve stare klanice
budu snabdevene krmivom i životinjama, dovoljno da stare livnice
budu pune šljake, dovoljno već i da usluže milione žitelja predgrađa
koji vozom putuju na posao u centru grada i odande se vraćaju. Široki
nadvožnjak čiji su potporni zidovi potpuno ispisani grafitima,
različitim nadimcima i potpisima pustolovne mladeži, koja mora da je
skakala s nadvožnjaka, jer jedini drugi put do nadvožnjaka naizgled je
bio preko debele žičane ograde sa žilet žicom na vrhu.
„Jutros sam otišao kod sudije”, reče Samjuel.
„Kog sudije?”
„Tvog sudije. Sudije Brauna. Otišao sam kod njega kući. Hteo sam da
ga vidim.”
„Špijunirao si jednog sudiju.”
„Valjda.”
„I?”
„On ne može da hoda. U invalidskim kolicima je. Znači li ti to
nešto?”
„Ne. Zašto? Treba li da mi znači?”
„Ne znam. Samo... eto. Neočekivana činjenica. Sudija je invalid.”
Izvesnu stranu grafita Samjuel je nalazio romantičnom. Naročito
grafite naslikane na opasnim mestima. Ima nečega romantičnog u
piscu koji se izlaže riziku od povrede da bi nešto napisao.
„Kakav si utisak stekao?”, upita Fej. „O sudiji?”
„Izgledao je besan i mali. Ali mali koji je nekada verovatno bio veliki
pa se polako skupio. Belac. Beo kao testo. Koža mu je tanka kao papir,
gotovo providna.”
Razume se, nije kao da crtači grafita pišu nešto važno. Samo
sopstveno ime, iznova i iznova, veće, drečavije i šarenije. Što je, kada se
razmisli, ista strategija kojom se služe lanci restorana brze hrane na
bilbordima širom zemlje. To je obična samopromocija. Naprosto još
buke. Ne pišu oni to zato što nešto očajnički moraju da kažu. Oni
reklamiraju svoju marku. Sve to šunjanje i preduzimanje rizika kako bi
se proizvelo nešto što izbljuvava preovlađujuću estetiku. Kakav smor.
Potkopana je čak i subverzija.
„Jesi li razgovarao s njim?”
„Nisam nameravao”, reče Samjuel. „Stvarno sam samo hteo da
gledam. Skupljao sam informacije. Bila je to čista prismotra. Ali video
me je.”
„I je li moguće da taj razgovor ima neke veze s novim optužbama od
jutros?”
„Pretpostavljam da je moguće.”
„Pretpostavljaš da je moguće da su me zbog tebe optužili za domaći
terorizam. To hoćeš da kažeš?”
„Možda.”
Stigli su do njenog bloka. Da su skoro kod kuće videlo se po
zgradama koje su izgledale kao da su zarobljene u nekom
naučnofantastičnom vremenskom iskrivljenju - prvi spratovi iz
budućnosti, gornji spratovi iz prošlosti. Trošne zgrade bez prozora
koje čuče na svetlucavim novim praznim izlozima od zelenoplavog
stakla modernog izgleda i glatke bele plastike svojstvenim elektronici
informacionog doba. Uobičajeno gradsko klijanje ustupilo je mesto
velikoj, potpunoj tišini u njenom kraju. Nošena vetrom s jezera, ulicom
je skakutala prazna najlonska kesa iz prodavnice.
„Treba nešto da znaš”, reče Samjuel, „o sudiji.”
„Dobro.”
„To je isti tip koji te je uhapsio 1968.”
„O čemu govoriš?”
„Pandur koji te je uhapsio, noć pred protest. To je bio sudija Čarls
Braun. Isti tip. Uhapsio te je iako ništa nisi skrivila.”
„Oh, bože”, reče Fej, pogledavši ga i zgrabivši ga za mišicu. „Rekao je
da je zbog tebe završio u invalidskim kolicima.
Rekao je da si ti kriva što je ostao invalid.”
„To je besmisleno. Otkud ti znaš sve to?”
„Pronašao sam Alis. Sećaš se nje? Devojke iz susedne sobe?
Na fakultetu?”
„Razgovarao si s njom?”
„Ispričala mi je sve o tebi, dok ste bile na Serklu.”
„Zašto razgovaraš s tim ljudima?”
„Alis je rekla kako treba da napustiš zemlju. Odmah.”
Oni zađoše za ugao i otvori im se vidik na njenu zgradu, gde videše
neobičnu gomilu delatnosti: pored Samjuelovih kola, nadnesen nad
njima poput medveda koji čuva večeru, bio je parkiran veliki policijski
kombi, na kome je sa strane, krupnim štampanim slovima, pisalo
SAJ.100 Policija je izlazila iz Fejine zgrade i uskakala u kombi kroz
otvorena zadnja vrata - bili su u crnom, s vojničkim pancirima,
šlemovima, naočarima i mašinkama čvrsto kaiševima privezanim uz
grudi.
Samjuel i njegova majka sakriše se nazad za ugao.
„Šta se događa?”, upita Fej.
Samjuel sleže ramenima. „Postoji li neki drugi ulaz?”
Ona klimnu glavom pa on pođe za njom, u jednu praznu uličicu, do
zarđalih crvenih vrata pored nekoliko kanti za smeće. Ćutali su dok su
se peli uz stepenice, ćutali dok su osluškivali, sa stepenica, kako i
poslednji policajac izlazi iz njene zgrade. Za svaki slučaj čekah su još
deset minuta, pa izašli sa stepenica i hodnikom otišli do ulaznih vrata
njenog stana, koja su zatekli u komadima, kako pod uglom leže na
podu, sa zidom povezana samo donjom šarkom, koja je bila uvijena i
iskrivljena.
Nameštaj u njenom stanu bio je prevrnut i pocepan. Jastuci na
kauču bili su u dronjcima. Dušek s kreveta ležao je na podu, s
dugačkom poderotinom po sredini tamo gde su mu istrgli punjenje,
rezom od vrha do dna kao da nije bio predmet pretresa nego autopsije.
Na sve strane paperje iz dušeka. Knjige koje su bile na policama sada
su bile razbacane i savijene. Kuhinjski ormarići su bili otvoreni, sve u
njima ili pretureno ili razbijeno. Kanta za đubre okrenuta naopačke i
izručena na pod. Pod obućom krčkaju krhotine stakla.
Gledah su se, zbunjeni, kada iz kupatila dopre neki zvuk - šuštanje
vode, odvrtanje i zavrtanje slavine. Tada se vrata otvoriše i odande,
brišući ruke o svetložute pantalone, izroni Sajmon Rodžers.
On ih vide i osmehnu se. „E pa, zdravo!”
„Sajmone”, reče Fej, „šta se dogodilo?”
„Ma”, reče on, odmahujući rukom, „bila je policija.”
 3.

DANAS JE DAN kada će se oprostiti s Vilobegom.

Danas će zauvek prestati da igra, rešio je Pounidž zapravo juče,
kada je seo i zakleo se da će se oprostiti od Vilobega, ali onda je našao
nekoliko pitanja kojima treba da se pozabavi kako bi, takoreći, doveo
poslove u red pre nego što svoje vrhunski opremljene avatare pošalje u
digitalni zaborav, na prvom mestu da se oprosti s desetinama ortaka iz
gilde koje je s vremenom veoma zavoleo i prema kojima oseća
odgovornost i gaji očinsku naklonost, donekle kao pomoćnik u letnjem
kampu prema deci za koju je zadužen, i Pounidž je znao da će se, bude li
nestao bez pozdrava, oni osetiti duboko i lično izneverenim i da će ih
obuzeti osećaj gubitka bez razrešenja i da će im se uzdrmati poimanje
kako je svet predvidiv i razumljiv i uglavnom dobar i pravičan
(nekoliko tih gildaša, slučajno, zaista su bili uzrasta dece iz letnjeg
kampa, i on je osećao pogotovo jak poriv da ih ne izda ili bilo kako
povredi), te je prilično rano u igračkoj sezoni koja je počela juče ujutru
zaključio kako ne može da prekine i da izbriše nalog dok lično i nasamo
ne proćaska i ne oprosti se s mnogim redovnim igračima Vilobega s
kojima je protekle dve godine igrao približno dvanaest sati dnevno, što
je zahtevalo da svakom igraču napiše iskrenu poruku zahvalnosti i
objašnjenje kako on nema više vremena da igra Svet Vilobega jer pažnju
preusmerava na potpuno novu karijeru, posvećuje se naumu da
postane čuveni pisac detektivskih romana, pa je kolegama objasnio
kako će, čim završi prvu ruku knjige, imati jednu veliku zverku iz
njujorškog izdavaštva pa sav trud mora da uloži u pisanje, stopostotno,
što znači da će Vilobega morati da se odrekne jer ga uobičajeni
raspored Vilobega ometa u pisanju - posebno svakodnevni pohodi,
stotine svakodnevnih pohoda koje svakog jutra završava sa svim
svojim različitim avatarima u petosatnom žestokom mukotrpnom
rmbanju, nakon čega se zakleo da će sutradan preskočiti svakodnevne
pohode i umesto toga iskoristiti to vreme da ostvari ozbiljan pomaku
svom detektivskom romanu, računajući kako verovatno može da
napiše otprilike dve strane na sat (što je razuman broj sudeći po
raznim onlajn sajtovima za samopomoć u pisanju romana) i stoga
desetak strana na dan, tako da će tim tempom roman završiti za mesec
dana služeći se samo vremenom koje obično troši na svakodnevne
misije u Vilobegu, i to osećanje odlučnosti i rešenosti držače ga prilično
snažno do sutradan ujutru, kada će pokušati da piše roman ali će
umesto toga uhvatiti sebe kako razmišlja o svim onim svakodnevnim
pohodima koji su sada otključani i ponovo sveže dostupni, pa će se
dogovoriti sa sobom da, kako bi prestao da razmišlja o njima i istinski
mogao da se usredsredi na pisanje romana, napravi pauzu i odradi
pohode samo s glavnim likom, pa ako njegovi razni sekundarni likovi
ne budu na kraju imali pristup svim tim sjajnim nagradama, pa dobro,
nek tako bude, to je cena koju će morati da plati kako bi se proslavio
kao pisac detektivskih trilera - ali onda, nakon što završi tih dvadeset
pohoda s glavnim avatarom, ophrvaće ga onaj uznemirujući duhovni
zamor kada se oseća kao da su mu mozak mesili poput testa za hleb,
kao da mu je mozak izgnječen i sabijen i mekan i nimalo u stanju da
proizvodi veliku književnost, pa je nastavio i odradio sve svakodnevne
pohode i sa svim sporednim likovima da bi ga pet sati kasnije opet
obuzelo ono isto gorko gađenje prema sebi kakvo ga je obuzelo i
prethodnog dana, te se ponovo zakleo da će sutradan preskočiti sve
svakodnevne pohode i raditi na romanu čitavog dana, što nikada ne
izgleda tako snažno sutradan ujutru, kada će se ciklus ponoviti, dok
naposletku ne bude morao da prizna kako će roman moći da napiše
samo ako potpuno napusti igru i izbriše sve svoje likove u
apokaliptičnom potezu posle koga jednostavno nema nazad, ali
naravno ne pre nego što se oprosti sa svima onima koji su mu prijatelji,
onima koji su, kada bi im rekao kako prestaje da igra da bi više
vremena posvetio knjizi, isprva obično odgovarali sa
„NEEEEEEEEEEEE!!!!!!!!!” (što je, istini za volju, bilo divno), za čim bi
usledilo izražavanje uverenja da će knjiga biti ogroman bestseler, i
premda oni o romanu nisu znali ništa, kao ni kako se Pounidž zaista
zove, njemu je ipak veoma godilo da sluša o svom neizbežnom
budućem uspehu, zbog čega je više sati sedeo na stolici i čekao da mu
se svi prijatelji iz Vilo bega uloguju jedan po jedan kako bi im ispričao
vesti i dobio neku verziju istog razgovora koji je vodio već dvadesetak
puta, za to vreme sedeći u potpuno istom položaju, s jednom nogom
gurnutom ispod tela, toliko dugo da su mu se u kožu na nozi duboko
utisnule linije stolice od veštačke kože, dok mu je u nozi u
međuvremenu nastajalo nešto što bi lekari nazvali dubokom venskom
trombozom, drugim rečima ugrušak krvi, koji u nozi izaziva crvenilo i
oticanje, kao i neznatno žiganje i osetljivost i toplotu i bol koje bi on
možda i osetio da mu noga nije već uveliko prošla onu fazu trnaca i
ušla u potpunu i bezmalo anestetičku utrnulost usled produženog
pritiska koji trpi dok se on oprašta s prijateljima i objašnjava svoje
predstojeće brisanje naloga i često s tim prijateljima, za kraj, odigra još
jedan pohod ili napad na tamnicu, „u ime starih vremena”, što bi se
reklo, i on se iznenadio kakvu je to čežnju u njemu probudilo (što je,
uzgred budi rečeno, bio jedan od razloga što zaboravlja da pomera
noge ili da ustane ili se rastegne ili bilo kako pospeši protok krvi u
donjem trupu ili bilo gde drugde osim u palčevima i prstima strogo
potrebnim za delotvorno upravljanje video-igrom), čežnju što njegovi
prijatelji žele da se vrate na scene pređašnjih pobeda sa istim zanosom
s kakvim se neki ljudi raduju proslavama godišnjica mature, i tako je sa
svakim prijateljem ponavljao neku pustolovinu koju su podelili pre više
sedmica ili meseci, zbog čega je stekao predstavu kako na neizmernoj
karti Vilobega želi da poseti sva mesta koja voli ili za koja ga vezuje
neko važno sećanje ili koja su na bilo kakav način značajna za njegov
razvoj kao ozbiljnog igrača, da ode u svojevrsni „oproštajni obilazak”
mesta koja je upoznao i žarko zavoleo, i koji će, razume se, uzeti
ozbiljno, u smislu da će mu posvetiti sate i sate (programeri su na sva
usta hvalili ogromnu veličinu i ogromne razmere svog virtuelnog
sveta, govoreći da bi, da je stvaran, Vilobeg bio veliki doslovno kao
Mesec), tako da je posetio Šumu srebrnih proplanaka (mesto prve
smrti njegovog avatara, na osmom nivou, od kandži pantera koji su ga
čekali u zasedi) i pećine Džedenara (zamalo sukob sa čoporom
demona) i Elenin hram (zbog sjajne muzičke pozadine koja ide dok je u
hramu) i plažu Virmist (gde se susreo sa svojim prvim zmajem) i
ruševine Gurubašija (gde je ubio svog prvog orka) i tako dalje,
naprosto obožavajući sve te uvrnute toponime, i jezdio je od mesta do
mesta na svom ultrabrzom letećem grifonu, pa se setio koliko je
zanimljivo bilo kada je u igri bio nov i još ne beše zaradio nikakvu
životinju za letenje ili jahanje, nego je morao da hoda kroz prirodu i da
je stvarno upija i da uživa u tome kako jedan ekosistem prerasta u
drugi, i začeznuo za jednostavnošću i naivnošću tih dana, pa je
parkirao grifona na severnom kraju najvećeg kontinenta na svetu i
krenuo peške na jug, najpre kroz belu snežnu tundru Glečera zimskih
sablji, preko Planina zamrznutih debala pa dole u Klanac sleđenih
čičaka, povremeno nailazeći na ponekog gnua ili belog medveda koji bi
ga napao, kroz pećine kojima gospodari polusvesna rasa ledenih jetija
s kojima je on u prijateljskim odnosima, pa dalje na jug, hodajući i
povremeno beležeći sliku sa ekrana kao što turisti slikaju fotografije, i
srećući igrače orke, koji su bežali od njega kao đavo od krsta jer su mu
znali ime a njega je bio glas žestokog momka, a dotada su se već palili
onlajn forumi s vešću da se najnadmoćniji i najelitniji igrač povlači iz
igre, i Pounidž je uporno dobijao privatne poruke s pitanjima da li je to
tačno i molbama da se predomisli, poruke koje su ga i stvarno terale da
se predomisli jer mu je naprasno sinulo kako je moguće da on kao
avatar iz Vilobega uživa daleko veću popularnost i podršku od one koju
će ikada uživati kao pravo ljudsko biće u stvarnom životu, te se setio
uznemirenosti koja ga je spopala onog poslednjeg Dana za pečovanje
kada u Vilobegnije mogao da se uloguje maltene čitavog dana pa je
hodao ukrug po svim sobama u kući i satima zurio u poštansko
sanduče, tako da su ga sada, dok je išao na jug po nepreglednom terenu
Vilobega, obuzimali razoran i preteran stres i strepnja da će mu, bude li
sproveo u delo svoj naum da prestane da igra video-igre, svaki dan biti
kao onaj poslednji Dan za pečovanje, i taj ga je uvid preplavio kao
hladna kiša a on osetio kako mu slabe snaga volje i posvećenost planu,
pa zaključio kako će moći da se natera da zaista napusti Vilobeg samo
ako njegovi likovi ne budu više onako elitni i supergotivni likovi koji
zaslužuju sveopštu ljubav i podršku, i da će se to dogoditi samo ako se
otarasi sveg blaga koje je onako neumorno skupljao, rasuđujući kako će
biti manje omiljen i popularan i elitan i stoga više sklon da odustane
ako ne bude imao sav svoj epski plen, a uz to će se i toliko obeshrabriti
što se vratio na dno hijerarhije nakon što je toliko dugo bio na vrhu, i
toliko će ga smarati da iznova stiče onaj silni plen, toliko će mu to biti
besmisleno da će mu biti draže da digne ruke, te je ortacima iz gilde
saopštio da poklanja svu svoju imovinu i da će im, pronađu li ga u
njegovoj dugoj šetnji na jug, dati nešto istinski gotivno i dragoceno,
tako da ga je uskoro pratio čopor slabijih igrača u svojevrsnoj paradi -
u toj fazi, važno je primetiti, onaj duboki tromb u njegovoj nozi otkinuo
se u trenutku kada je on doživeo otkrovenje, objavio gildi vest i
prebacio se sa sedenja na jednoj nozi na sedenje na drugoj, a ugrušak
mu se sada polako uspinjao krvotokom, kroz telo mu se probijao tvrd
grumenčić približne veličine klikera a on je to s vremena na vreme
primećivao kao zategnutost a katkada kao probadajući bol, što se
iskreno nije izdvajalo od biološke ljudske buke koju je Pounidž osećao
manje-više neprestano, bol koji je poticao od bezmalo stalne
iscrpljenosti i nepokretnosti i preživljavanja od ishrane koja se
uglavnom sastojala od kofeina i zamrznutih prerađenih jela za
mikrotalasnu pećnicu, stanje zbog koga ga je bol redovno probadao po
celom telu, što je značilo da probadajući bol koji mu je taj sveže
pokretni ugrušak krvi sada zadavao nije ostavljao na njega nikakav
neobičan utisak, pošto je on neku vrstu probadajućeg bola osećao
gotovo stalno a probadanje je ionako ublažavala činjenica da se on
retko zaista i sećao probadajućeg bola jer su mu čeoni režanj i
hipokampus bili izrazito atrofirali od nespavanja, loše ishrane i
izloženosti ekranima monitora u obimu koji izgleda opasan na način
koji ni naučnici još ne razumeju, tako da je, svaki put kada bi on osetio
probadajući bol, njegov morbidno opterećeni mozak tu informaciju
odmah izbacivao tako da bi, sledećeg puta kada oseti to bolno, užasno
probadanje, imao utisak da ga oseća prvi put, dužno ga primivši k
znanju i pomislivši kako će, bude li se to ponovilo, nesumnjivo
potražiti nekakvu pomoć od nekog zdravstvenog radnika, verovatno u
roku od nekih nedelju dana možda - a kada su se oko njega okupili svi
njegovi prijatelji, počeo je da deli najpre zlato, one brojne zlatne,
srebrne i bakarne novčiće koje je opljačkao s mrtvih tela poklanih
igrača orka i skupio iz kovčega s blagom koje su čuvali zmajevi i
zaradio u aukcijskoj kući na serveru, gde je naučio da upravlja
raznoraznim razmenama sirovog materijala i da svoje bogatstvo
daleko umnogostruči tako što će u Vilobegu nametnuti maltene
monopolističku kontrolu lanca isporuke, i znao je da sve to zlato ima
vrednost u stvarnom svetu, da neki ljudi svoje zlato iz Vilobega prodaju
na aukcijskim sajtovima u stvarnom svetu drugim igračima Vilobega za
prave američke dolare, i znao je da je neki ekonomista sa Stanforda čak
izmislio konvertor valuta koji preračunava SV-zlato u dolare, što je, ako
je to tačno, značilo da on može da prodaje zlato i zarađuje makar isto
onoliko koliko je zarađivao dok je radio u onoj foto-kopirnici, što on
nikada ne bi učinio jer je Vilobeg zabavan a on je iz iskustva znao da
poslovi to nisu (samo, kada bi istinski razmislio o tome, rekao bi da
njegov igrački doživljaj Vilobega nije stopostotno zabavan, pošto
igranje svakog dana počinje sa pet sati istih nabubanih svakodnevnih
pohoda koji se iznova i iznova završavaju dok ne dostignu jednoličnost
svojstvenu fizičkom radu, što naravno nije preterano zabavno ali
otključava nagrade koje će mu omogućiti da se zabavlja kasnije, kada ih
bude koristio, s tim što će, kada sve te nagrade konačno bude zaslužio,
programeri dotada već izdati novi peč koji na raspolaganje stavlja nove
nagrade koje su neznatno, za trunku bolje od starih, a čak ako zasluži i
njih, zna da su i one već devalvirale jer su bolje nagrade već na vidiku, a
kada bi se svojski zamislio, rekao bi da veći deo njegovog igračkog
doživljaja Vilobega podrazumeva pripremu za zabavu koju on nikada
neće dočekati, osim u onim pohodima, kada sarađuje s gildom, ali čak i
tada zabavno je samo prvih nekoliko puta kada uspeju, nakon čega to
postaje obična vežba koja se ponavlja i više ne pruža zabavu kao takvu,
već zapravo izaziva mnogo stresa i besa kada gilda neke sedmice
podbaci negde gde je nedelju dana ranije uspela, te se većina noćnih
pohoda manje tiče zabavljanja a više izbegavanja gneva, tako da je
zaključio kako se ta zabava sigurno odvija negde drugde, možda čak ni
u samim zasebnim trenucima igre, već u opštem, apstraktnom stanju
igranja, jer kada je ulogovan u Vilobeg, obuzet je dubokim osećajem
zadovoljstva, majstorstva i pripadnosti, osećajem kakav nema nigde u
stvarnom svetu, i on bi upravo taj osećaj protumačio kao „zabavu”), što
sve znači da je Pounidž zaista imao ogromno bogatstvo, i kada je to
bogatstvo počeo da poklanja u ratama od hiljadu zlatnika, i dalje je, dok
se kesa nije ispraznila, po taj novac moralo da dođe više desetina
igrača, zbog čega se Pounidž donekle osećao kao Robin Hud koji ide
kroz šumu i deli bogatstva sirotinji, a kada mu je bogatstvo otišlo,
počeo je da poklanja opremu, nasumice klikćući na ljude u veoma
velikoj gomili oko sebe i dajući im oružje, svoje duge mačeve i široke
mačeve, satare, dvosekle škotske mačeve, rapire101, bodeže, kame,
sablje, srpove, turske sablje, skakavce, sekire, toljage, sekirice,
tomahavke, buzdovane, pijuke, motke, džilite102, koplja, helebarde i
jedno tajanstveno oružje po imenu plameni mač koje se nije ni sećao da
je nabavio, a kada mu je ponestalo oružja, poklanjao je oklop za telo,
razne delove žičanih oklopa i oklopa od ploča koje je osvojio i poharao,
one moćne ramene oklope prošarane šiljcima, one potkolene štitnike
prekrivene žilet žicom, onaj straobalni šlem s bikovim rogovima s
kojim liči na jebenog minotaura (taj dar je već postajao legendaran, jer
je nekoliko igrača snimalo Pounidžov dugi hod na jug i postavljalo
snimke onlajn s naslovima kao što su „EPSKI IGRAČ POKLANJA SAV
SVOJ PLEN!”), i isprva se Pounidž gorko kajao što poklanja svoje stvari
jer on svoje stvari voli i pritom je znao koliko je vremena i truda uložio u
to da stekne svaki pojedinačni predmet (otprilike dva meseca trebalo
mu je da osvoji samo šlem bikovu glavu), ali to osećanje ubrzo je
ustupilo mesto neočekivanom osećaju smirene svrsishodnosti,
duhovne dobrote i širokogrudosti i čak topline i mira (možda je to
govorila i iscrpljenost, jer tada je Vilobeg igrao već trideset sati bez
prestanka) kada je odbacio svu imovinu i sada bio u pratnji brojnih
obožavalaca i osećao se kao da možda nadahnjuje te ljude i da možda
treba da kaže nešto važno i mudro pa se zapitao postoji li neka slična
priča o Budi, ili možda o Gandiju, ili Isusu, priča u kojoj neko sve
poklanja i odlazi da hoda - sve mu je to zvučalo zaista poznato - tako da
je Pounidž naposletku na čitavu tu epizodu počeo da gleda ne kao na
poslednji očajnički pokušaj da napusti igru, već kao na altruistično i
duhovno putovanje odricanja, kao da radi nešto važno i plemenito,
darežljivo, da je svim tim ljudima uzor, i to osećanje bilo je prilično
snažno i prijatno dok gomila nije počela da se proređuje, što se
dogodilo kada je postalo jasno da on više nema plena za poklanjanje i
kada su ljudi počeli da mu šalju privatne poruke i pitaju „Je li to sve?
Ima li još?” a on shvatio kako oni nisu došli da mu se pridruže u
njegovom dugom metafizičkom putovanju, već da jednostavno žele
gotivne nove igračke da se igraju, pa se razljutio zbog njihovog grubog
materijalizma dok se nije setio da je upravo to i svrha čitavog poteza
poklanjanja svega što ima, da ga oni napuste i da on stoga, zbog
drastičnog pada popularnosti, ne dođe u iskušenje da nastavi da igra
Vilobeg, ali sad kada se to dogodilo, sad kada su ga oni stvarno
napuštali, sad kada je išao kroz tu veliku otvorenu zemlju bez oružja,
oklopa, zlata i prijatelja, kao običan vilenjak s tkaninom oko bokova,
bednog izgleda, slab, i dalje mu se nije naročito odustajalo, pa je
produžio na jug dok nije stigao do dna kontinenta, stenovite visoravni
što gleda na okean, i znao je da je stigao na kraj svog putovanja i da je
vreme da se izloguje i da izbriše nalog i da počne da živi u stvarnom
životu i da piše roman i da postane uspešan i da ponovo osvoji Ližu i
da promeni ishranu i da napravi onu sveobuhvatnu korenitu promenu
koja mu je neophodna da bi živeo onako kako želi da živi, i iako više
nije mogao da smisli ni jedan jedini izgovor za ostanak u igri, i premda
nije bilo doslovno ničega što njegov avatar sada može da radi u tom
stanju potpune oskudice i ogoljenosti, i dalje nije mogao da se izloguje,
i dalje je piljio u digitalni okean, i dalje ga je misao o napuštanju igre i
vraćanju u stvarni svet ispunjavala užasom, užasom snažnijim od bilo
čega što većina normalno funkcionalnih odraslih ljudi ikada iskusi,
usled ozbiljnih problema fiziologije mozga i preorganizacije neuronske
mikrostrukture koja se u njegovoj lobanji odigrala za vreme
zavisničkih nastupa igranja Vilobega, koji su, zajedno s neminovnim
fizičkim dažbinama kao što su gojenje i gubitak mišićne mase i zamor
leđa i polutrajni čvor pozadi na grudnom košu koji kao da je bio u
uzajamnom odnosu sa stalnom desnorukom upotrebom miša, kao i
ozbiljno propalo tkivo prednjeg cingularnog korteksa, područja u
čeonom delu mozga koje služi kao svojevrstan regrutovalac koji
upošljava druga razumnija područja mozga da pomažu za vreme
sukoba (zamislite veoma naglu i rastrojenu osobu koja zove razboritije
prijatelje kako bi dobila malo perspektive i objektivan savet) i nužno je
za valjanu kognitivnu kontrolu i kontrolu poriva, s tim što je kod
Pounidža to područje počelo sasvim da se gasi, poput kuće u kojoj se
ugase sva božićna svetla, da se jednostavno deaktivira, što se u mozgu
pojedinaca zavisnih od heroina događa kada im se pokaže heroin:
ugasi im se prednji cingularni korteks i ne dobijaju nikakve informacije
u pogledu donošenja odluka od pod navodnicima pametnih delova
mozga i mozak im ne pruža doslovno nikakvu pomoć da prevaziđu
najosnovnije, iskonske, samodestruktivne porive, porive za čije im
savladavanje treba najviše pomoći, i dok je gledao more, Pounidžu se
događalo tačno to: funkcionalno se sećao želje da ostavi Vilobeg, ali
nijedan deo mozga nije mu aktivno govorio da to i učini, a uz to je
postojao i problem smanjene zapremine sive tvari u nekoliko grozdova
orbitofrontalnog korteksa - odgovornog za usmeravanje prema
ciljevima i motivaciju - i ta je zakržljalost bila posledica mozga koji je
svestan postojanja određenog cilja ali ne nudi nikakvu pomoć za
ostvarivanje istog, već umesto toga dokono vidi cilj na obzorju i
primećuje ga kao što farmeri na Srednjem zapadu primećuju vreme
(„Jest’, evo kiše”), što je bila još jedna neurobiološka zamka Vilobega,
da što ga je više igrao, to mu je mozak bio manje kadar da proračuna
sve osim najkratkoročnijih i najneposrednijih ciljeva, što su slučajno
bili ciljevi samog Vilobega - jer igra je bila osmišljena da na svakih sat
ili dva igrače nagrađuje nekim novim gotivnim komadom plena ili
sticanjem novog stepena ili ostvarivanjem dostignuća, što su pratile
fanfare i animacije vatrometa - a usled navikavanja na takve podmukle,
sitne ciljeve u doglednoj budućnosti, dugoročni ciljevi koji iziskuju
znatno planiranje, disciplinu i duhovnu istrajnost (kao što su pisanje
romana ili promena ishrane) izgledaju, mozgu, doslovno nedokučivi, da
ne pominjemo probleme koji su mu se odvijali duboko u unutrašnjoj
moždanoj čauri, u njenoj zadnjoj grani, jedinom delu Pounidžovog
mozga koji je ojačao za vreme te stravične, nepopustljive zavisnosti od
Vilobega, gde primarni motorni korteks šalje aksone103 koji upravljaju
finim pokretima prstiju, a Pounidž je imao izvrsnu okretnost finih
pokreta prstiju, pošto je desnom rukom kliktao po mišu sa više tastera
a levom po tastaturi sa sva 104 tastera, u glavi čuvajući kartu svega
toga tako da u deliću sekunde bilo koji od tih stotina tastera može da
pritisne a da ih i ne pogleda, i od takvog ponašanja promenilo mu se
samo fizičko ustrojstvo mozga i izrazito su mu se udebljali aksoni u
unutrašnjoj čauri, što je bila nevolja jer tako ogromna vlakna za
upravljanje prstima nikada nisu bila, u nekom evolutivnom smislu,
strogo neophodna (u našoj ljudskoj lozi ne postoji ekvivalent
elektronskog miša za gejming sa petnaest tastera), tako da mu je
raspoloživo područje u unutrašnjoj čauri bilo ograničeno i ne
preterano prilagodljivo neočekivanom rastu, što je značilo da je
Pounidžova divovska bela tvar vezana za prste istiskivala druga važna
moždana tkiva, na prvom mestu puteve opštenja između čeonog i
supkortikalnog područja mozga, koji upravljaju izvršnim donošenjem
odluka i koji, između ostalog, pomažu pri sputavanju neumesnog
ponašanja, što je posebno moglo da objasni Pounidžove postupke u
prodavnici organske zdrave hrane i njegove postupke uopšte minule
godine, lagano kopnjenje ispred računara, nespavanje, ishranu,
samoobmane da će se proslaviti kao pisac i ponovo osvojiti Ližu, one
delimične mini kapi za koje nije ni znao da se događaju, kapi
prouzokovane ili lišavanjem sna ili bleskanjem računarskih svetala ili
ozbiljnom hemijskom neravnotežom izazvanom ishranom (verovatno
sva tri zajedno) koje su se fizički ispoljavale kao gubitak osećaja u
različitim udovima i iznenadna potreba da se čapka sopstvena koža i
viđenje svetlucavih stvari na rubu vidnog polja, simptomi za koje bi
Pounidž možda i zatražio lekarsko mišljenje da mu potpuno nije bio
ugašen dorsolateralni prefrontalni korteks, područje mozga odgovorno
za donošenje odluka i upravljenje osećanjima, koje postaje neaktivno
kod ljudi koji mnogo multitaskinguju za vreme nečega što bi se moglo
nazvati „preopterećenjem informacijama”, pa otud u slučaju njegove
neaktivnosti izvršnu kontrolu preuzimaju centri za emocije, što je u
nervnom smislu isto kao kada biste šestogodišnjem detetu dali
ključeve od viljuškara, a Pounidžov mozak je stvarno bio opterećen, jer
ekran monitora bio mu je pretrpan raznim kutijama dodatnog sofvera
koje su mu, u realnom vremenu, omogućavale stalan priliv povratnih
informacija o zdravlju njegovog protivnika i njegovim sopstvenim
raspoloživim pokretima, raznim štopericama za odbrojavanje koje su
ga obaveštavale kada će mu drugi pokreti ponovo biti na raspolaganju,
o napadima koji će u tom trenutku naneti najveću matematički
moguću štetu, o statusu svakog učesnika pohoda, o učinku štete po
sekundi čitave družine, ptičjom perspektivom rasporeda bitke s
glavnim učesnicima označenim različitim bojama u zavisnosti od
uloge u bici, a sve se to odvijalo povrh same igre koja se takođe
odvijala iza svih tih bleskavih i sjajnih kutija, a Pounidž je nadgledao ne
samo sve što se događa na tom ekranu - što bi samo za sebe bilo
dovoljno da nekog prostog sporoživućeg seljaka iz osamnaestog veka
dovede na ivicu psihotičnog sloma živaca - već kako je obično igrao
dok „multiboksinguje” nekoliko likova odjednom, događaje je
nadgledao na šest različitih monitora istovremeno, tako da je po
sekundi upijao daleko više informacija od svih kontrolora vazdušnog
saobraćaja na aerodromu O’Her zajedno, zbog čega je onaj vrlo osetljivi
i logički deo mozga u suštini morao da maše belom zastavom i da se
krije, omogućavajući centrima za osećanja da lako gase šta god da mu
je ostalo od logičnog, razumnog, disciplinovanog uma, što je,
jednostavno rečeno, značilo da što više igra, to mu se više čini
nemogućim da prestane da ga igra, a to je uveliko prevazilazilo prosto
odbacivanje loše navike i zadiralo u probleme morfologije mozga i
svojevrsnog temeljnog izobličavanja nerava toliko potpunog da
Pounidžu mozak doslovno nije dozvoljavao da napusti Vilobeg, što je on
uviđao dok je stajao na južnom rubu kontinenta i pitao se šta dalje da
radi, ali ništa mu nije padalo na pamet pa je samo stajao tamo, dok mu
se konačno nije oglasio alarm koji ukazuje na približavanje neprijatelja
a kamera u igri se automatski okrenula da pokaže jednog igrača orka
iza njega kako ga uhodi s velike daljine, i on bi u takvom trenutku
obično jurnuo na orka i tresnuo ga štitom a onda ga posekao svojom
neobično velikom sekirom dok ne bude lepo mrtav, i mada trenutno
nije imao ni štit ni sekiru niti zaista bilo šta drugo čime bi orka napao,
on mahinalno krenu da ga napadne - samo što nije mogao, nešto ga je
sprečavalo, bilo mu je muka i mutilo mu se i vrtelo u glavi i shvatio je
kako ne može da pomeri ruke niti, kad razmisli o tome, da diše (ovde
treba pomenuti da je onaj ugrušak krvi što mu se obrazovao u nozi
sada već bio embolija pluća u punom zamahu koja mu je trenutno
kočila dotok krvi u pluća i izazivala znatan bol u grudima kad god bi
udahnuo, u spoju sa očajničkom željom da udahne više, što je on
uglavnom registrovao kao brzo prigušivanje svetla, gotovo kao da je
sunce odjednom zašlo, preskočivši sumrak i uronivši pravo u noćnu
tamu), i kada Pounidž nije napao igrača orka, igrač ork stade da mu
prilazi, dobijajući na samopouzdanju, po korak ili dva, proveravajući
ga, spreman da pobegne, dok mu se nije našao u dometu za napad
golom rukom a Pounidž očajnički želeo da ga napadne samo što nije
mogao da se mrdne pod težinom nečega što mu je ličilo na nakovanj na
grudima, a kada se on nije pomerio, igrač ork izvadi iz opasača mali
bodež i - nakon kratkog trena u kome se verovatno pitao da li je to
pametno ili ga to najslavniji vilenjački ratnik na serveru samo navlači -
ork ga ubode, pa opet, i opet, a Pounidžov vilenjak s tkaninom oko
bokova stajao je tamo klateći se i primajući to dok su se na sve strane
oglašavali alarmi, pokazatelj zdravlja mu padao a on sedeo i užasnuto
gledao nesposoban da se pomeri dok ga obavija tama, sužava mu se
vidno polje a on gubi svu kontrolu nad motornim funkcijama, dok mu
usne i vrhovi prstiju plave a njegov vilenjački ratnik na kraju, posle
tolikih rana, pada mrtav, i Pounidž je gledao kako ork pleše na
njegovom sopstvenom palom lesu, i poslednje što je video pre nego što
su se svetla potpuno ugasila bila je poruka od igrača orka koja je glasila
OMG POUNOVAO SAM TI NJUŠKU ROFLOLOLOLOLOLOL!!!!!!104 i Pounidž
reši da opet osvoji sve svoje blago i postane dvaput moćniji nego pre
samo da bi mogao da pronađe tog jednog usranog orka i da ga ubija
iznova i iznova i iznova, čemu će se posvetiti čim ponovo bude mogao
da pomera ruke i noge, i da diše, i da vidi, kad smo već kod toga, i iako
su mu svi sistemi naglo i katastrofalno otkazivali, mozak mu je govorio
kako mu je trenutni prioritet da ubije tog orka, što on nikada neće moći
da učini, jer danas je dan kada napušta Vilobeg, a kako mozak nije to
hteo da mu dozvoli, telo je to moralo da uradi umesto njega.
 4.

SAJMON RODŽERS JE ŠETKAO po Fejinom razorenom stanu, pazeći da

ne stane na krhotine na podu, i objašnjavao kako sve ovo dozvoljavaju
izvesni zakoni (kada je rekao „sve ovo”, raširio je ruke, misleći na opšte
skrnavljenje i uništavanje stana), izvesne uredbe donete posle
jedanaestog septembra koje regulišu pretrese osumnjičenih za
terorizam i dozvoljavaju upotrebu vojne sile.
„U suštini”, reče on, „kada hoće, policija može da pošalje specijalce,
a mi to nikako ne možemo da sprečimo, predupredimo, opozovemo ili
ispravimo.”
Fej je bila u kuhinji, nema, i mešala čaj u jedinoj nerazbijenoj šolji.
„Šta su tražili?”, upita Samjuel. Šutirao je ostatke televizora,
slomljenog nekom tupom silom, elektronske utrobe rasute po podu.
Sajmon sleže ramenima. „Takva je procedura, gospodine. Pošto
vam je majka okrivljena za domaći terorizam, zakon im dozvoljava da
urade ovako nešto. Pa su i uradili.”
„Ona nije terorista.”
„Da, ali budući da je okrivljena pod uredbom osmišljenom za agente
spavače Al Kaide, imaju pravo da se prema njoj ophode kao da možda
jeste.”
„Ovo je sumanuto.”
„Zakon je napisan u vreme kada Četvrti amandman nikoga nije
preterano zanimao.105 A ni Peti106, kad smo već kod toga. A, zapravo,
ni Šesti.”107 On se blago zakikota za sebe. „A ni Osmi.”108
„Zar im za pretres ne treba neki određeni razlog?”, upita Samjuel.
„Treba im, gospodine, ali neće da ga otkriju.”
„Zar im ne treba nalog?”
„Treba, ali zapečaćen je.”
„Ko im daje ovlašćenje?”
 „Poverljivo, gospodine.”
„A postoji li neko ko nadzire sve to? Neko kome možemo da se
obratimo?”
„Postoji izvestan habeas109 postupak, ali on je poverljiv. Iz razloga
državne bezbednosti. Uglavnom, gospodine, treba da verujemo kako se
vlada rukovodi našim najboljim interesom. Treba da predočim kako
ovakav pretres zapravo nije obavezan. On zavisi od diskrecije suda.
Nisu morali to da urade. A sa sigurnošću mogu da tvrdim da zahtev nije
potekao od tužioca.”
„Znači, potekao je od sudije.”
„Tehnički gledano, ta informacija se uskraćuje javnosti. Ali jeste. Od
sudije Brauna. Možemo izvesti zaključak da je on lično to naredio.”
Samjuel pogleda majku, koja je buljila u čaj. Nije se činilo da ga pije
koliko da ga žestoko meša. Drvena kašičica kojom se služila tiho je
lupkala po zidovima šolje.
„I, šta ćemo sada?”, upita Samjuel.
„Ja sam spreman na energičnu odbranu, gospodine, protiv tih novih
optužbi. Mislim da mogu da uverim porotu kako vaša majka nije
terorista.”
„Po kom osnovu?”
„Prvenstveno zbog toga što predmet terorističke pretnje, guverner
Paker, nije zaista osetio teror.”110
„Pozvaćete guvernera Pakera da svedoči.”
„Da. Kladim se da javno neće želeti da prizna kako se prestravio.
Vaše majke. Barem u predsedničkoj kampanji.”
„To je sve? To vam je odbrana?”
„Takođe ću obrazložiti da je vaša majka samo izvela preteći pokret,
a nije svoju terorističku pretnju izvela usmeno, elektronski, na
televiziji ili napismeno, što je, iz izvesnih uvijenih razloga, olakšavajuća
okolnost. Nadam se da će joj to smanjiti kaznu s doživotne robije na
pukih deset godina u zatvoru s maksimalnim obezbeđenjem.”
„Meni to ne zvuči kao pobeda.”
„Moram priznati da se bolje snalazim u zakonu o slobodi govora.
Odbrane protiv terorizma nisu mi, da tako kažemo, jača strana? Haha.”
Oni pogledaše Fej, koja je i dalje zurila u šolju i nikako nije
reagovala.
„Izvinite”, reče advokat, pa prođe između brežuljaka rasporenih
jastuka i jastuka s kauča i odeće još pripojene za vešalice, u kupatilo.
Samjuel ode u kuhinju, svakim korakom izazivajući pištanje
slomljenog stakla. Tamo gde je policija istresla sadržaj kuhinjskih
ormarića, po radnim pločama bila je razbacana hrana - mlevena kafa,
žitarice, ovsene mekinje i pirinač. Frižider je bio izvučen sa svog mesta
i isključen iz zida, tako da je iz njega sada curila voda i skupljala se u
lokvu na podu. Šolju, za koju se činilo da je ručni rad od gline, Fej je
držala uz grudi.
„Mama?”, reče Samjuel. Pitao se kako je ona trenutno, imajući u
vidu najkvalitetnije lekove za anksioznost koje je popila ranije tog
dana. „Halo?”, reče on.
Trenutno je izgledala neosetljiva na sve, nesvesna. Čak je i čaj
mešala mahinalno i mehanički. On se zapita da se nije od policijskog
upada toliko potresla da je upala u svojevrsnu fugu.111
„Mama, jesi li dobro? Da li me, u fazonu, čuješ?”
„Ovo nije trebalo da se dogodi”, reče ona napokon. „Nije trebalo da
bude ovako.”
„Reci mi da si dobro.”
Ona je mešala čaj i piljila u šolju. „Bila sam tako glupa.”
„Ti si bila glupa? Ja sam kriv za ovo”, reče Samjuel. „Ja sam otišao
kod sudije i pogoršao čitavu stvar. Izvini, molim te.”
„Donosila sam tako glupe odluke”, reče Fej, vrteći glavom, „jednu za
drugom.”
„Slušaj. Treba da osmislimo plan. Alis je rekla kako treba da
pobegnemo iz grada. Možda čak i iz zemlje.”
„Da. Počinjem da joj verujem.”
„Samo nakratko. Ako Braun uskoro ide u penziju, zašto ne bismo
sačekali da ode? Da mu nedvosmisleno stavimo do znanja kako će
proći godine pre nego što dođe do ovog suđenja. Da ga se ratosiljamo,
da dobijemo drugog sudiju.”
„Kuda bismo otišli?”, upita Fej.
„Ne znam. U Kanadu. Evropu. Džakartu.”
„U stvari, ne”, reče ona, i spusti šolju na radnu površinu. „Ne
možemo da napustimo zemlju. Optužena sam za terorizam. Ne dolazi u
obzir da bi me pustili da uđem u avion.”
„Da. Tako je.”
„Izgleda da ćemo morati da se oslonimo na Sajmona.”
„Da se oslonimo na Sajmona. Stvarno se nadam da nam to nije
najbolja mogućnost.”
„Šta drugo možemo?”
„Alis je rekla da se taj sudija nikada neće povući. Da ozbiljno hoće da
te zauvek smesti u zatvor. Ovo nije šala.”
„I nemam osećaj da jeste.”
„Rekao je da je zbog tebe završio u invalidskim kolicima. Šta si mu
uradila?”
„Ništa. Nemam pojma o čemu govori. Iskreno.”
Tada se iz kupatila začu navala vode u vodovodnim cevima i iz
njega izađe Sajmon, čiji su rukavi sportskog sakoa bili prošarani
kapljicama vode.
„Profesore Andersone, gospodine, zapravo mi je drago što ste ovde.
Hteo sam da razgovaram s vama. O vašem pismu? Pismu sudiji na
kome neumorno radite, pretpostavljam?”
„Tako je. Da. Šta s tim?”
„Eto, hteo sam lično da vam zahvalim, gospodine, za sav trud i
vreme koje ste bez sumnje već uložili u ovo. Ali treba da znate da nam
vaše usluge neće više biti potrebne.”
„Moje usluge. Zvuči kao da me otpuštate.”
„Da. Pismo koje pišete? Neće više biti neophodno.”
„Ali mama mi je u prilično velikoj nevolji.”
„O, da, gospodine, to svakako jeste.”
„Treba joj moja pomoć.”
„Začelo joj treba nečija pomoć, gospodine. Ali verovatno ne vaša.
Više ne.”
„Zašto?”
„Kako da ovo kažem blago? Reč je samo o tome, gospodine, što sam
sada uveren da vi niste u položaju da joj pomognete. Verovatno biste
samo pogoršali stvar. Naravno, govorim o skandalu.”
„O kakvom skandalu?”
„Na univerzitetu, gospodine. Grozno.”
„Sajmone, o čemu govorite, pobogu?”
„Aha, još niste videli? O, bože. Molim vas, izvinite, gospodine.
Izgleda da vam uvek baš ja donosim rđave vesti, a? Haha. Možda da
češće proveravate elektronsku poštu, ili da gledate gradske vesti?”
„Sajmone.”
„Naravno, gospodine. E pa, izgleda da postoji jedna potpuno nova
studentska organizacija koja u vašoj školi privlači ozbiljnu pažnju. Čini
se da je cilj te organizacije, jedini razlog za njeno postojanje, ako vam je
draže, da isposluje vaše otpuštanje s posla.”
„Ozbiljno?”
„Imaju sopstveni sajt, koji rado šeruju i šire vaši studenti, kako
trenutni tako i bivši. Vi ste sada manje-više školski primer onoga što
ljudi iz odnosa s javnošću zovu toksičnim. Otud nam nije više potrebno
da jamčite za svoju majku.”
„Zašto moji studenti žele da dobijem otkaz?”
„Možda bi bilo najbolje da pogledate sami?”
Sajmon izvadi iz aktovke laptop i podiže jedan sajt: nova
studentska organizacija po imenu S.P.R.N.K. - ili Studenti protiv
rasipnosti nastavnog kadra - koja tvrdi kako univerzitetski profesori
rasipaju novac poreskih obveznika. Dokaz? Izvesni Samjuel Anderson,
profesor engleskog, koji je, sudeći po sajtu, zloupotrebio pravo
korišćenja računara u svojoj kancelariji:

Tokom redovnog održavanja, Centar za računarsku podršku

naišao je na unose koji pokazuju da profesor Anderson koristi
svoj računarza igranje „Sveta Vilobega” iskreno zaprepašćujući
broj sati svake sedmice. To je potpuno neprihvatljiva upotreba
univerzitetskih sredstava.

Tu je bila i povezana kampanja pisanja pisama koja je privukla

pažnju dekanke, medija i guvernerove kancelarije. Sada se sve to slalo
na disciplinsku komisiju univerziteta radi punog saslušanja.
„Uh, kakvo sranje”, reče Samjuel na pomisao da će Vilobeg morati da
objašnjava komisiji sedokosih profesora filozofije, retorike i teologije
koji nemaju smisla za šalu. Na to ga smesta probi znoj, na pomisao
kako će kolegama morati da se pravda što ima silan drugi život kao
lopov iz roda vilenjaka. O, bože.
Na sajtu je navedena i izjava predsednice organizacije S.P.R.N.K.,
koja je kazala kako studenti moraju da budu budni psi čuvari kada je u
pitanju nastavni kadar koji rasipa dolare od njihovih školarina.
Naravno, dotična studentkinja se zvala Lora Potsdam.
„Zajebi ovo”, reče Samjuel, zatvarajući laptop. Otišao je do
prozorskog prostranstva na severnom zidu stana i pogledao nazupčeni
grad.
Setio se Perivinklovog besmislenog saveta: da proglasi bankrot i
preseli se u Džakartu. Trenutno mu to zapravo zvuči prilično dobro.
„Mislim da je vreme da se ode”, reče on.
„Molim, gospodine?”
„Vreme je da uđem u avion i da odem”, reče Samjuel. „Da ostavim
posao, i svoj život, i čitavu ovu zemlju. Da počnem iz početka, negde
drugde.”
„Vi ste, razume se, slobodni da tako uradite, gospodine. Ali vaša
majka mora da ostane ovde i da se bori sa ovim u strogim granicama
zakona.”
„Znam.”
„Razne zakletve koje sam položio zabranjuju mi da ikome
optuženom za neki zločin govorim da beži iz te sudske oblasti.”
„Nije važno”, reče Samjuel. „Ona ionako ne može da ode. Sigurno je
na spisku zabrane letenja.”
„O, ne, gospodine. Sigurno još nije na tom spisku.”
Samjuel se okrenu. Advokat je pažljivo gurao laptop nazad u
naročitu pregradu u aktovci.
„Kako to mislite, Sajmone?”
„Pa, spiskom zabrane letenja upravlja Centar za proveru terorista,
ili Ce-Pe-Te, koji je, što je zanimljivo, zapravo deo ogranka državne
bezbednosti Ef-Bi-Aja, pod pokroviteljstvom Ministarstva odbrane.
Spiskom zabrane letenja ne upravlja, kako mnogi to misle, Uprava za
sigurnost saobraćaja, ili U-Es-Es, koja je deo Sektora državne
bezbednosti. To su potpuno različita ministarstva!”
„Dobro. Dakle?”
„Dakle, da bi nečije ime dospelo na spisak zabrane letenja, mora da
ga predloži neki ovlašćeni vladin zvaničnik iz Ministarstva pravde, ili
državne bezbednosti, ili odbrane, ili spoljnih poslova, ili poštanskih
usluga, ili određeni privatni preduzimači, a kako svaka od tih agencija
ima različite kriterijume, smernice, pravila i postupke, da ne pominjem
različite dokumente i obrasce koji su katkada neuskladivi sa
odgovarajućim dokumentima i obrascima neke druge administrativne
agencije, Ce-Pe-Te sve to mora da proseje, proceni i standardizuje. Sve
to beskrajno zapetljava činjenica da se svaka agencija i ministarstvo
služe sopstvenim posebnim računarskim softverom, tako da, na
primer, Okružni sud okruga Kuk koristi operativni sistem Vindous koji
je zastareo za najmanje tri verzije, dok se Ef-Bi-Aj i Si-Aj-Ej više temelje
na Linuksu, kako mi se čini. A naterati ta dva sistema da razgovaraju
jedan s drugim? Mrka kapa.”
„Sajmone, vratite se na ono što ste hteli da kažete.”
„Naravno, gospodine. Hoću da kažem kako informaciju o statusu
vaše majke kao teroriste mora da obradi Prva opštinska oblast
Okružnog suda okruga Kuk, pa da je prosledi regionalnoj kancelariji Ef-
Bi-Aja, pa zatim Ce-Pe-Teu, gde je procenjuje i odobrava multiagencija
Ce-Pe-Tea pod imenom Ogranak za operacije i Grupa za taktičku
analizu, a onda ta informacija treba da procuri do Ministarstva državne
bezbednosti, koje je u U-Es-Es zatim šalje na neki način koji verovatno
podrazumeva faks mašinu, sve to pre nego što informacija o zabrani
letenja bude na raspolaganju pojedinačnim aerodromima i radnicima
obezbeđenja.”
„Znači da moja mama, zapravo, nije na spisku zabrane letenja.”
„Ona još nije ha spisku zabrane letenja. Čitav taj postupak obično
traje oko četrdeset osam sati, od početka do kraja. Duže ako je petak.”
„Tako da, hipotetički, ako bismo želeli da napustimo zemlju, mogli
bismo to da učinimo, ali ako to učinimo danas.”
„Tako je, gospodine. Treba da imate na umu kako imamo posla sa
ogromnim birokratijama u kojima rade ljudi koji su, uglavnom,
kriminalno malo plaćeni.”
Samjuel poglednu svoju majku, koja pogleda njega i, nakon trenutka
u kome se činilo da sve to razmatra, koliko je sve to ozbiljno, malko mu
klimnu glavom.
„Sajmone?”, reče on. „Mnogo vam hvala. Bili ste nam od velike,
velike pomoći.”
 5.

NA MEĐUNARODNOM AERODROMU O’HER, na petom terminalu, ljudi

su ćutke čekali u redovima: u redovima da kupe kartu, u redovima da
ostave prtljag, u redovima da prođu kroz obezbeđenje, a svi ti redovi
kretali su se toliko sporim, neradnim i iskreno neameričkim tempom
da su svi bili primorani da u potpunosti upiju taj duboko remetilački
spoj utučenosti i haosa na terminalu. Ispred miris izduvnih gasova od
svih taksija, unutra miris mesa koje se čitavog dana peče na štandu
Gold koust dogsa. Između bezbednosnih saopštenja, zvučni prostor
zauzimali su pitki standardi s naglašenim saksofonom. Televizori su
prikazivali aerodromske vesti, koje su se od običnih vesti razlikovale
ne zna se po čemu. Samjuel je bio razočaran što će neki stranac svoj
prvi utisak o Americi steći tu, i što mu Amerika nudi Mekdonalds (čija
glavna poruka mnoštvu koje pristiže kao da je da se Mekrib vratio) i
prodavnicu specijalizovanu za spravice sporne potrebitosti: HD video-
olovke, stolice za šijacu masažu, bežične lampe za čitanje koje se
aktiviraju pomoću blututa, mini-džakuzije za stopala, kompresivne
čarape, automatske vadičepe, motorizovane četke za roštilj,
ortopedske kauče za pse, mačje pojase protiv anksioznosti, narukvice
za mršavljenje, pilule za pređupređivanje sedenja kose, izometrijske
pakete za zamenu obroka, injekcije tečnih belančevina, obrtna postolja
za televizore, držače za fenove koji omogućavaju sušenje kose bez
ruku, peškir za kupanje na čijem jednom kraju piše „Lice” a na drugom
„Dupe”.
Eto ko smo.
Muški toaleti koji traže da ne pipate ništa osim sebe. Automatski
dozeri koji vam na dlanove kake grumenčiće standardnog ružičastog
sapuna. Umivaonici koji ne puštaju dovoljno vode da se umijete kao
čovek. Isto upozorenje o nivou pretnje koje se izdaje dok ti se ne smuči.
Bezbednosni nalozi - ispraznite džepove; izujte obuću; izvadite
laptope; gelove i tečnosti u zasebne torbe - koji se ponavljaju toliko
puta da pre ili kasnije svi prestanu da ih čuju. Sve je to bilo toliko
mehaničko i automatsko i poznato i sporo da su putnici bili pomalo
ošamućeni, pa su se igrali telefonima i samo naprosto izdržavali to
isključivo savremeno iskušenje prvog sveta, koje nije „teško” kao
takvo, ali začelo iscrpljuje. Duhovno onesposobljava. Sve ih je pomalo
grizla savest usled slutnje da, kao narod, možemo bolje. Ali ne radimo
bolje. U redu za Mekrib stajalo je dvadeset ljudi, ozbiljno i ćutke.
„Preplavljuje me talas pesimizma u pogledu našeg plana”, reče Fej
Samjuelu dok su čekali u redu za proveru obezbeđenja. „Hoću reći, da li
stvarno misliš da će nas pustiti da prođemo? Kao: O, da, gospođice
Begunice od Pravde, pravo ovuda.”
„Hoćeš li se stišati?”, reče Samjuel.
„Osećam kako lekovi popuštaju. Osećam kako mi se anksioznost
vraća u skokovima poput izgubljenog psa.”
„Mi smo obični putnici koji idu na običan odmor u inostranstvo.”
„Na običan odmor u neku zemlju sa veoma strogim zakonima o
izručivanju, iskreno se nadam.”
„Ne brini. Seti se staje Sajmon rekao.”
„Doslovno osećam kako mi se pouzdanje u naš plan raspada. Kao da
nam je neko uzeo plan i primenio rende za sir. Takav osećaj imam.”
„Molim te ćuti i molim te opusti se.”
Na aerodrom su došli taksijem i kupili karte u jednom pravcu za
prvi dostupan međunarodni let, do Londona bez presedanja. Kupone
za ukrcavanje izdali su im bez problema. Proverili su im prtljag, ponovo
bez problema. Čekali su u redu za proveru obezbeđenja. A kada su
konačno predali karte i pasoše službeniku U-Es-Esa u plavoj uniformi,
čiji je posao bio da im vizuelno proveri fotografije, prevuče im karte
preko barkod čitača i sačeka da računar proizvede prijatan zvuk i da
blesne zeleno svetlo, računar, zapravo, nije proizveo taj prijatan zvuk.
Zvuk koji je umesto toga proizveo bilo je oštro errrrrrr, nalik sireni na
kraju košarkaške utakmice, onaj zvuk što ukazuje na autoritet i
konačnost. A u slučaju da neko nije siguran šta taj zvuk znači, upalilo se
i crveno svetlo.
Na to se radnik obezbeđenja uspravi, iznenađen negativnom
procenom računara. Redak trenutak drame na petom terminalu.
„Da li biste, molim vas, sačekali tamo?”, reče on, upirući prst u mali
prazan prostor čije su međe bile označene samo prugama prljave
ljubičaste izolir trake na podu.
Dok su oni čekali, ostali putnici poglednuše jednom ili dvaput u
njih, pa se vratiše telefonima. Televizor iznad njih prikazivao je
informativni aerodromski kanal, trenutno prilog o guverneru Pakeru.
„Znaju za mene”, šapnu Fej Samjuelu na uvo. „Da sam begunac. Da
sam u bekstvu.”
„Nisi ni jedno ni drugo.”
„Naravno da znaju. Ovo je doba informacija. Svi imaju pristup istim
podacima. Verovatno negde postoji soba prekrivena TV ekranima koji
nas upravo nadziru. U Lengliju112, ili Los Alamosu.”113
„Sumnjam da bi te registrovali kao toliko visoku pretnju.”
Gledali su kako red mili kroz kontrolni punkt obezbeđenja: kako se
ljudi izuvaju i skidaju kaiše, staju u prozirne plastične valjkove i dižu
ruke iznad glave dok im sive metalne ručice obilaze oko tela i
proveravaju ih.
„Ovo je svet posle jedanaestog septembra”, reče Fej. „Svet posle
privatnosti. Policija zna gde sam u svakom trenutku. Naravno da me
neće pustiti da letim avionom.”
„Opusti se. Još ne znamo šta se događa.”
„A ti. Tebe će uhapsiti kao saučesnika.”
„Saučesnika u čemu? U odlasku na odmor?”
„Nikada neće poverovati da idemo na odmor.”
„U pomaganju i podsticanju vikend-putovanja u inostranstvo?
Teško da je to krivično delo.”
„Upravo nas posmatraju na banci televizora i monitora. Verovatno
u podrumu Pentagona. Signal iz svake luke u svetu. Snopovi fiber-
optičkih kablova. Softver za prepoznavanje lica. Tehnologija za koju i
ne znamo da postoji. Verovatno mi upravo čitaju sa usana. Ef-Bi-Aj i Si-
Aj-Ej rade u sprezi sa ovdašnjom policijom. Tako uvek kažu na
vestima.”
„Ovo nisu vesti.”
„Ovo još nisu vesti.”
Dotada je onaj radnik obezbeđenja već tiho počeo da razgovara s
nekim čovekom s podlogom za pisanje, koji bi ih s vremena na vreme
letimice pogledao. Izgledao je kao da su ga izvukli iz neke prethodne
ere - ošišan kao marinac, strogo i geometrijski pravilno, bela košulja
kratkih rukava i uska crna kravata, četvrtasta vilica, svetloplave oči -
kao da je nekada bio astronaut u misiji Apolo a sada se bavi time. Za
značku koja mu visi na džepu košulje ispostavilo se, nakon bližeg uvida,
da je plastificirana kartica sa slikom značke na sebi.
„Govori o nama”, reče Fej. „Nešto će se upravo desiti.”
„Samo ostani smirena.”
„Sećaš li se priče koju sam ti ispričala o vodenduhu?”
„Koji to beše?”
„Konj.”
„Tako je, da. Beli konj koji kupi decu pa ih davi.”
„Baš taj.”
„Inače krasna priča za jednog devetogodišnjaka.”
„Sećaš li se pouke?”
„Da najgore ume da te povredi ono što najviše voliš.”
„Da. Da ljudi jedni drugima umeju da budu vodenduh. Ponekad čak i
ne znajući to.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
Čovek s podlogom za pisanje beše krenuo prema njima.
„To sam ja bila tebi”, reče ona. „Bila sam tvoj vodenduh. Najviše si
me voleo, a ja sam te povređivala. Jednom si me pitao zašto sam
ostavila tebe i tvog oca. Eto zašto.”
„I to mi govoriš sada?”
„Bojim se da posle ne bude prilike.”
Čovek s podlogom za pisanje prekorači ljubičastu traku i nakašlja
se.
„Dakle, izgleda da ovde imamo svojevrstan problem”, reče on
neobično bodro, poput nekog od onih ljudi iz korisničke podrške koje
katkada dobijete na telefon a koji su naizgled istinski predani svom
poslu. Ni jedno ni drugo nije gledao u oči, već je umesto toga buljio u
šta god da mu je bilo na podlozi za pisanje. „Izgleda, kako se
ispostavilo, da se nalazite na spisku zabrane letenja, tu.” Kao da mu je
bilo neprijatno što to mora da kaže, kao da je on krivac za to.
„Da, izvinite”, reče Fej. „Trebalo je da znam.”
„O, ne, ne vi”, reče čovek, naoko se iznenadivši. „Niste vi na spisku.
On je.”
„Ja?”, reče Samjuel.
„Da, gospodine. Tako ovde piše”, kaza ovaj lupkajući po podlozi.
„Samjuel Andresen-Anderson. Bezuslovna zabrana ulaska u avion.”
„Kako sam ja na spisku zabrane letenja?”
„E pa”, reče ovaj, prelistavajući stranice kao da ih čita prvi put. „Da
li ste nedavno bili u Ajovi?”
„Da.”
 „Da li ste posetili fabriku KemStara dok ste bili tamo?”
„Svratio sam.”
„Jeste li, ovaj” - i tu spusti glas, kao da govori nešto skaredno - „jeste
li fotografisali fabriku?”
„Jesam, dva-tri puta.”
„Eto”, reče ovaj i sleže ramenima kao da je odgovor očigledan. „To
vam je.”
„Zašto si fotografisao KemStar?”, upita Fej.
„Da”, reče čovek s podlogom za pisanje. „Zašto ste to radili?”
„Ne znam. Budi mi čežnju za prošlošću.”
„Pravili ste nostalgične fotografije jedne fabrike”, reče čovek.
Namrštio se. Bio je sumnjičav. To mu nije pilo vodu. „Ko to radi?”
„Deda mi tamo radi. Tamo je radio.”
„Taj deo je istina”, reče Fej.
„Taj deo? Sve je istina. Otišao sam dedi u posetu i fotografisao sva
stara mesta iz detinjstva. Staru kuću, stari park, i jeste, staru fabriku.
Mislim da je ovde umesnije pitanje zašto se nalazim za spisku zabrane
letenja zbog fotografisanja fabrike za preradu kukuruza?”
„O, pa takva postrojenja imaju neke prilično opasne otrovne
hemikalije. A ona je na samom Misisipiju. Recimo samo da je vaše
prisustvo pokrenulo neka” - pa ovde podiže dva prsta da pokaže
vazdušne navodnike - „pitanja državne bezbednosti.”
„Razumem.”
On okrenu na drugu stranu na podlozi. „Ovde piše da su vas videli
na svojim sigurnosnim kamerama, i da ste pobegli kada vam se
približilo obezbeđenje.”
„Pobegao? Nisam pobegao. Otišao sam. Obezbeđenje nisam ni
video.”
„Ja bih isto to rekao da sam u bekstvu”, reče čovek Fej, koja klimnu
glavom.
„Znam”, reče ona. „Sasvim ste u pravu.”
„Hoćete li prestati?”, reče Samjuel. „Znači, nikada više neću leteti?
To li ovo znači?”
„To znači da nećete leteti danas. Ali možete preduzeti korake da vas
skinu sa spiska. Postoji jedan sajt za to.”
„Sajt.”
„Ili broj za besplatni poziv, ako vam je draže”, reče ovaj. „Zatim se
čeka u proseku od šest do osam sedmica. Bojim se da ću sada morati
da vas ispratim sa aerodroma.”
 „A moja majka?”
„Ona može da radi šta god joj je volja. Ona nije na spisku.”
„Razumem. Možete li nas načas ostaviti?”
„Aha, naravno!”, reče čovek. Prekoračio je ljubičastu traku, okrenuo
im tri četvrtine leđa, sklopio ruke ispred sebe i jedva primetno počeo
da se naginje napred-nazad poput nekoga ko zviždi i ljulja se uz neku
sopstvenu melodiju.
„Hajde da se ostavimo ovoga”, prošapta Fej. „Hajdemo kući. Sudija
nek radi šta god hoće. Nije kao da nisam zaslužila.”
I Samjuel pomisli kako mu majka odlazi u zatvor, pomisli kako mu
se život vraća u normalu: gubi posao, u dugovima je, sam, dane provodi
u digitalnoj magli.
„Ti moraš da ideš”, reče on. „Ja ću te potražiti kad budem mogao.”
„Ne budi glup”, reče Fej. „Znaš li šta će ti taj sudija uraditi?”
„Mnogo manje nego tebi. Moraš da ideš.”
Ona ga načas pogleda, pitajući se da li da mu se usprotivi.
„Ne raspravljaj se”, reče on. „Samo idi.”
„Dobro”, reče ona, „ali nećemo valjda imati jedan onaj besmisleni
trenutak između roditelja i deteta? Nećeš valjda plakati?”
„Neću plakati.”
„Zato što s tim nikada nisam umela da izađem na kraj.”
„Srećan let.”
„Čekaj”, reče ona i zgrabi ga za ruku. „Ovo mora da bude čist rez.
Ako ovo učinimo, izvesno vreme nećemo moći da stupamo u vezu
jedno s drugim. Radio tišina.”
„Znam.”
„Zato te pitam, jesi li spreman na to? Možeš li da se izboriš s time?”
„Tražiš dozvolu?”
„Dozvolu da te napustim. Opet. Po drugi put. Da, to tražim.”
„Kuda ćeš?”
„Ne znam”, reče Fej. „To ću smisliti u Londonu.”
Na televizoru iznad njih, na informativnom aerodromskom kanalu
završio se blok reklama i krenuo je deo o kampanji Pakera za
predsednika. Izgleda da je u Ajovi guverner Paker u ranom vodstvu,
rekoše. Izgleda da mu je napad u Čikagu istinski podigao broj glasova
na periferiji.
Fej i Samjuel se pogledaše.
„Kako smo se uvalili u ovo?”, reče on.
„Ja sam kriva”, reče ona. „Izvini.”
 „Idi”, reče on. „Imaš moju dozvolu. Briši odavde.”
„Hvala ti”, reče ona. Podigla je torbu i kratko ga pogledala, pa ju je
pustila nazad na pod, privila se uz njega i zagrlila ga, zarila mu lice u
grudi i stegla ga. Samjuel nije znao šta da radi, toliko taj potez nije ličio
na nju. Ona dugo i snažno udahnu, poput nekoga ko se sprema da
zaroni u vodu, pa ga brzo pusti.
„Budi dobar”, reče i potapša ga po grudima. Zatim uze kofer i odluta
nazad do onog službenika U-Es-Esa, koji je pusti da prođe bez daljih
događaja. Čovek s podlogom za pisanje upita Samjuela da li je spreman
da ide. A Samjuel je gledao svoju majku i neznatno se tresao od njenog
iznenadnog zagrljaja. Zatim ovlaš dodirnu ono mesto uz koje je ona
priljubila glavu.
„Gospodine?”, reče čovek s podlogom za pisanje. „Jeste li spremni?”
Samjuel baš zausti da kaže kako jeste kada začu jedno poznato ime
- ime koje naprasno iskoči iz sveprisutne i obično zanemarljive
aerodromske buke. Doprlo je iz televizora iznad njegove glave: Gaj
Perivinkl.
Samjuel pogleda gore da vidi da li je tačno čuo, i tada ga vide,
Perivinkla, na TV-u, kako sedi u studiju i razgovara s voditeljima. Ispod
njegovog imena pisalo je Savetnik Pakerove kampanje. Pitali su ga šta
ga je privuklo tom poslu.
„Ponekad zemlja misli kako zaslužuje da dobije po turu, ponekad joj
treba zagrljaj”, reče Perivinkl. „Kada joj treba zagrljaj, glasa za
demokrate. Ja zastupam mišljenje kako je trenutno vreme da dobije po
turu.”
„Vreme je da pođemo, gospodine”, reče čovek s podlogom za
pisanje.
„Samo malo.”
„Konzervativci obično veruju više od nas ostalih kako treba da
dobijemo po turu. Tumačite to kako god hoćete.” Perivinkl se nasmeja.
Nasmejaše se i voditelji. Bio je rođen za televiziju. „Zemlja sebe
trenutno vidi kao nevaljalo dete”, nastavi on. „Kada glasaju, ljudi
zapravo, duboko u sebi, projektuju neku traumu iz detinjstva. Imamo
risove papira koji to pokazuju.”
„Sada je stvarno vreme da krenemo.” Čovek s podlogom za pisanje
gubio je strpljenje.
„Dobro, u redu”, reče Samjuel, pa pusti da ga ovaj isprati od
televizora, ka izlazu.
Ali baš pre nego što je izašao, on se okrenu. Okrenuo se tačno na
vreme da vidi kako mu majka sakuplja svoje stvari na drugoj strani
obezbeđenja. A nije ga ni potražila pogledom, nije mu mahnula. Samo je
skupila stvari i otišla. I tako je Samjuel, drugi put u životu, izdržao
prizor kako mu majka odlazi, nestaje i ne vraća se.
| DEVETI DEO |
REVOLUCIJA
Kasno leto 1968.
 1.

BAR U PRIZEMLJU hotela Konrad Hilton od ulice dele okna debelog,

olovnog, ravnog stakla koje prigušuje sve osim najbližih sirena i
vrisaka. Ulaz u Hilton čuva falanga policajaca, koje i same nadzire
mnoštvo agenata državnog obezbeđenja, a svi oni paze da svako ko
ulazi u Hilton bude ubeležen i bezopasan: delegati, njihove supruge,
pomoćno osoblje kandidata, sami kandidati, Judžin Makarti i
potpredsednik, koji su tu, kao i neke sporedne poznate ličnosti iz sveta
umetnosti, od kojih su Artur Miler i Norman Mejler jedine dve koje
prepoznaje makar nekoliko pandura. Sam bar danas je pun delegata, i
svetla su prikladno prigušena da se priušti privatnost potrebna za
podmazivanje političkog procesa. U separeima sede grupice
muškaraca napetog izgleda, govore tiho, obećavaju, trguju uslugama.
Svi imaju cigaretu, većina ima martini, a džez muzika velikih orkestara
- zamislite Benija Gudmana, Kaunta Bejsija, Tomija Dorsija - dovoljno
glasna da zagluši obližnje razgovore ali ne toliko da iko mora da viče.
Televizor iznad bara podešen na vesti Si-Bi-Esa. Delegati idu po baru,
sreću prijatelje i pljuskaju se rukama po leđima, jer na takve događaje
uvek dolaze približno isti ljudi. Ventilatori na tavanici vrte se taman
toliko brzo da podižu izmaglicu od cigareta i raspršuju je.
Neupućeni u politički proces katkada se žale da se prave odluke
donose u mračnim zadimljenim sobama, a ovo je jedna takva soba.
Za šankom dva tipa kojima niko pod milim bogom ne prilazi niti se
s njima šali: naočare za sunce s reflektujućim staklima, crna odela,
očito državna bezbednost, van dužnosti, gledaju vesti i pijuckaju nešto
bistro. Žagor u prostoriji načas zamire kada se jedan hipik probije kroz
kordon policije i potrči Avenijom Mičigen, da bi ga oborili na tlo tačno
ispred izloga bara, a svi gosti unutra - svi osim dva tipa iz državnog
obezbeđenja - zastaju i posmatraju prizor zatalasan od olovnog stakla
dok se policajci u bebi-plavim uniformama obrušavaju na onog
jadnička i pendrecima ga tuku po leđima i nogama dok u baru niko ne
čuje ništa osim možda ponekad starog Kronkajta kako govori na Si-Bi-
Esu i Glena Milera kako svira „Rapsodiju u plavom”.

2.

VISOKO IZNAD NJIH, u apartmanu na poslednjem spratu hotela Konrad

Hilton, potpredsednik Hjubert H. Hamfri hoće još jednom da se istušira.
To će mu biti treće tuširanje tog dana, a drugo od povratka iz
amfiteatra. Sobarici govori da pusti vodu a osoblje ga čudno pogleda.
Toga jutra bili su u amfiteatru da bi Trostruki H vežbao govor koji
će držati. Osoblje voli da ga zove „Trostrukim H”, ali agenti tajne službe
neće, pa ga obično oslovljavaju s „gospodine potpredsedniče”, što je
njemu milije. U amfiteatru su bili kako bi on mogao da stoji na onoj
pozornici i zamišlja publiku i vizualizuje svoj govor i misli pozitivne
misli kao što su mu savetnici za upravljanje rekli, da zamišlja publiku u
tom nepreglednom prostoru, tom ogromnom prostoru dovoljno
velikom da primi sve stanovnike njegovog rodnog mesta i još mnoge
hiljade ljudi, i on je tamo gore prolazio govor u glavi, naslađivao se
rečenicama koje izazivaju aplauz, mislio pozitivne misli i ponavljao
„Oni žele da pobedim, oni žele da pobedim”, premda je zapravo mogao
da misli samo o onom mirisu. Onom mirisu životinjskog izmeta koji se
ne može pobrkati ni sa čim drugim, sa slatkastom primesom krvi i
nagoveštajem sredstava za čišćenje, onom oblaku što visi iznad
prihvatnih obora za stoku. Kakvo mesto za održavanje konvencije.
Iako se presvukao, miris mu je još na odeći. Još ga oseća u kosi i pod
noktima. Misli da će poludeti ne bude li uspeo da ga se otarasi. Mora
još jednom da se istušira, dođavola s mišljenjem osoblja.
 3.

U MEĐUVREMENU, jedan nivo ispod zemlje, Fej Andresen zuri u senke

na zidu. Taj zatvor, kako se ispostavilo, nije ni zvanični ni stalni gradski
zatvor, već pre improvizovani privremeni pritvor koji izgleda kao da je
na brzinu podignut u jednom skladištu hotela Konrad Hilton. Ćelije nisu
od gvozdenih rešetaka već od žičane ograde. Ona sedi na podu još od
poslednjeg napada panike, koji ju je satirao većim delom noći.
Fotografisali su je i uzeli joj otiske prstiju, dovukli je u tu ćeliju i
zaključali vrata, a ona se u toj tami branila kako je došlo do neke
strašne greške i ridala na pomisao da joj porodica sazna da su je
uhapsili (zbog, o, bože, prostitucije) i telo joj je drhtalo od strave i
mogla je samo da se sklupča u uglu, da oseća kako joj srce kruto kuca i
da uverava sebe kako neće umreti iako je bila sigurna da umirati
izgleda baš tako.
A posle trećeg ili možda četvrtog napada, preplavio ju je čudnovat
mir, čudnovat osećaj mirenja sa sudbinom, možda iscrpljenost. Bila je
tako umorna. Telo joj je zvonilo od noći grčeva i napregnute strepnje.
Ležala je na leđima i razmišljala kako će sada možda zaspati, ali samo
je buljila u mrak dok se kroz usamljeni podrumski prozor za izlaz u
slučaju nužde u prostoriju nije ušunjala prva besjajna svetlost zore. To
je sivoplava svetlost, bolešljivog izgleda, nalik svetlosti duboke zime,
rasejana, izbledela i upijena u nekoliko okana mlečnog stakla. Ona ne
vidi sam prozor, ali vidi svetlost koju on baca na naspramni zid. I senke
onoga što prolazi. Najpre nekoliko ljudi, zatim mnogo ljudi, zatim
mnogo ljudi koji marširaju.
Tada se otvaraju vrata i ulazi pandur koji ju je sinoć uhapsio -
krupan, kratko ošišan tip koji još ne nosi ni značku ni pločicu sa
imenom niti bilo kakvu drugu identifikaciju. Fej ustaje. Pandur kaže: „U
suštini imaš dva izbora.”
„Ovo je greška”, kaže Fej. „Jedan veliki nesporazum.”
„Prvi izbor: da smesta napustiš Čikago”, veli pandur. „Ili drugi izbor:
da ostaneš u Čikagu i da ti se sudi zbog prostitucije.”
„Ali ništa nisam uradila.”
„Još si i razvaljena. Upravo zloupotrebljavaš zabranjene narkotike.
One crvene pilule koje si popila. Kako misliš da će ti se tatica osećati
kada čuje da si kurva i narkomanka?”
„Ko ste vi? Šta sam vam skrivila?”
„Ako odeš iz Čikaga, sve ovo će nestati. Pokušavam da ti predočim
što jednostavnije mogu. Ako odeš, nikom ništa. Ali ako te ikada opet
uhvatim u Čikagu, obećavam ti da ćeš se zbog toga kajati do kraja
života.”
On protresa kavez da proveri koliko je čvrst. „Daću ti vikend da
razmisliš o tome”, kaže. „Vidimo se kada se završi protest.”
On odlazi i zaključava vrata za sobom a Fej seda i ponovo pilji u
senke. Iznad nje, velika parada je u punom zamahu, kako ona zaključuje
iz obličja koja svetlost baca na naspramni zid. Tanke senke nalik
otvorenim makazama okrenutim naglavačke gotovo sigurno su noge,
razmišlja. Ljudi koji marširaju. Mora da je grad popustio, da su im izdali
dozvolu. Zatim sledi tandrkanje i s njim u vezi velike senke koje
zaklanjaju prozor i za koje ona pretpostavlja da su kamioneti, puni
studenata demonstranata, zamišlja, koji mašu zastavama mira koje su
napravili kod kuće. Drago joj je zbog njih, što su Sebastijan i ostali
isterali svoje, što se najveće demonstracije godine - decenije - ipak
održavaju.

4.

ALI SENKE ZAPRAVO ne pripadaju studentima koji paradiraju. To su

senke transportera nacionalne garde punih vojnika koji drže puške s
bajonetima. Nema nikakve parade. Grad nije popustio. Senke koje Fej
vidi bacaju panduri koji idu tamo-amo da bi obuzdali navalu
demonstranata koji urlaju i gomilaju se preko puta. U slučaju da je bilo
ko od njih naumio da paradira, transporteri na maskama hladnjaka
imaju pričvršćene kaveze od žilet žice da im pokažu koliko su tačno
nepoželjni na ulici.
Svi se skupljaju u Grant parku, te brojne hiljade, gde Alen Ginzberg
sada sedi skrštenih nogu u travi, dlanova okrenutih ka svemiru, i sluša.
Oko njega mladi ljudi vrište i revolucionišu. Psovke koje pljuju upućuju
policijskoj državi SAD, Ef-Bi-Aju, predsedniku, sitnim materijalističkim
bespolnim bezdušnim buržoaskim ubicama, čije bombe teške
milijardu tona padaju i seju smrt među farmerima i decom. Vremeje da
se rat donese na ulice, kaže jedan obližnji mladić s megafonom.
Zaustavićemo Čikago! Jebeš policiju! A svako ko nije s nama taj je
buržoaska bela svinja!
Ginzberg na to uzdrhti. On ne želi da tu decu vodi u rat, muku,
beznađe, na krvave policijske pendreke i u smrt. Ta misao probada mu
stomak kao bodljikava žica. Na nasilje se ne može odgovoriti nasiljem -
tako razmišlja samo mašina. Ili predsednik. Ili osvetoljubivi
monoteizam. Zamislite, umesto toga, deset hiljada golih mladih ljudi
kako nose transparente na kojima piše

POLICIJO, NE POVREĐUJ NAS

VOLIMO I MI TEBE

Ili krunisane cvećem kako sede skrštenih nogu, tkaju čisto bele
zastave i poju svom svetom Tvorcu veličanstvene pesme o nirvani. To
je drugi način da se odgovori na nasilje - lepotom - i Ginzberg to želi da
kaže. Želi da kaže onom čoveku s megafonom: Ti si ta pesma koju tražiš!
Želi da ih smiri. Put napred je kao voda. Ali zna da to nije dovoljno
dobro, da nije dovoljno radikalno da smiri neobuzdani apetit mladih. I
tako se Ginzberg gladi po bradi, zatvara oči i smešta se u svoje telo, i
odgovara kako jedino ume, dubokim urlikom iz dna trbuha, velikim
Slogom, svetim zvukom svemira, savršenstvom mudrosti, jedinim
zvukom koji u takvom trenutku vredi proizvoditi: Ommmmm.
U ustima oseća vreli dah, izdignuti dah muzike pušten iz pluća i
jednjaka, iz utrobe i srca, iz stomaka, iz crvenih krvnih zrnaca i
bubrega, iz žučne kese i žlezda i dugih vretenastih nogu na kojima sedi,
oseća kako iz svega toga ističe Slog. Ako slušate mirno i pažljivo, ako
ste smireni i usporite srce, Slog se može čuti u svemu - zidovima, ulici,
kolima, duši, suncu - i ubrzo više i ne pojete. Zvuk vam se ubrzo
nastanjuje u koži i vi naprosto čujete kako telo proizvodi zvuk koji je
proizvodilo oduvek: Ommmmm.
Previše obrazovana deca teško shvataju Slog. Zato što misle
mozgom a ne telom. Glavom a ne dušom. Slog je ono što ostaje kada
izađeš iz glave, nakon što oduzmeš Veliko Ja. Ginzberg ponekad voli da
ih sparuje, da ih rukama dodirne po temenu i kaže „Sada ste venčani”,
kako bi ih naveo da misle na ono što sledi, na medeni mesec; uprkos
silnoj priči o slobodnoj ljubavi, njima očajnički treba razvrat drugih
tela. Očajnički im treba da izađu iz sopstvenog mozga. On želi da vrisne
na njih: Nosite olovne duše! Želi da bace svoje progonjene glave u
posvećenost blaženstvu. Evo ih gde pokušavaju da mrmljaju Slog i sve
rade naopako. Zato što se prema njemu odnose kao prema
laboratorijskom pacovu ili pesmi - rasklapaju ga, seciraju, objašnjavaju,
otkrivaju iznutrice. Misle da je Slog obred, da je slikovit, simbol za
Boga, ali nisu u pravu. Kada poskakuješ u okeanu, voda ne simbolizuje
mokrinu. Voda je jednostavno tu, podiže te. To je Slog, svemir duboko
ispod, kao voda, sveprisutan, beskrajan, savršen, to je božji dodir na
najuzvišenijem mestu, najuzdignutijem mestu, najistaknutijem,
vrhuncu, najvišem, osmom.
Ommmmm, kaže on.

5.

A IZNAD SVIH NJIH helikopter sada provrišti na sever na vest o nekoj

improvizovanoj nezakonitoj povorci na Lejk šor drajvu: družina
devojaka koje marširaju, pevaju, dižu pesnice u vazduh i visoko dižu
noge dok koračaju posred kolovoza i dlanovima lupaju po
vetrobranima kola, sokoleći vozače da im se priključe u njihovoj
povorci na jug, što vozači bez izuzetka ne čine.
Helikopter stiže do njih i upire u njih kameru, a ljudi koji to gledaju
na TV-u - ljudi kao što su Fejin otac i Fejini nekoliki kršni ujaci, koji su
trenutno svi okupljeni u dnevnoj sobi u njenoj ajovskoj varošici na reci
trista kilometara od Čikaga ali s njim povezanoj preko televizije - kažu:
To su sve devojke?
Pa, da, tu konkretnu grupu radikalnih studenata u protestu
sačinjavaju, bez sumnje, samo devojke. Ili se tako barem pretpostavlja.
Nekoliko njih nosi maramicu preko lica, pa je teško razlučiti. Druge
imaju frizure zbog kojih ujaci kažu: Ona liči na muškarca. Trenutno
gledaju na najboljem televizoru koji imaju među sobom - to je aparat u
boji marke Zenit, s dijagonalom od dvadeset tri inča, veliki kao kakva
stenčuga, koji oživljava uz električno tvamp - i voleli bi da i njihovi
prijatelji i supruge vide to što oni vide. Da čuju to što oni čuju. Jer šta te
devojke viču? Viču sumanute gluposti! Viču „Ho! Ho! Ho Ši Min!” i sa
svakim slogom ubadaju vazduh pesnicama, nimalo se ne obazirući na
sva kola koja im trube, čak se i ne sklanjajući pred saobraćajem koji
nailazi, samo čikajući ta kola da ih pregaze kao kegle, što bi ujaci voleli
da ova i učine. Kola. Da pregaze te devojke.
Onda bojažljivo pogledaju Frenka i kažu Siguran sam da Fej nije
tamo, a Frenk klimne glavom i sve bude baš mirno i nelagodno dok
neki ujak ne prekine napetost rekavši Vidiš šta ona riba ima na sebi?, pa
svi klimaju glavom i proizvode različite zvuke gađenja jer nije da ujaci
misle kako sve žene treba da se oblače kao debitantkinje, ali daj. U
poređenju s njima, devojke koje su demonstrirale ispred organizacije
Mis Amerike izgledaju kao Mis Amerike. Jer, dobro, evo primera: ta
predvodnica što je kamere stalno prikazuju jer je na čelu horde i
izgleda odgovorna za njeno napredovanje, evo šta ona ima na sebi:
Prvo? Vojničku jaknu, za šta se ujaci slažu da je krajnje uvredljivo, u
pogledu rodoljublja, što je prva stavka. Druga stavka je da vojničke
jakne devojkama niti pristaju niti laskaju, zato što su napravljene za
muškarce. A ta devojka je znala da će biti na TV-u i ovako želi da se
predstavi? U jakni neprikladnoj za njen pol? Što ih dovodi do treće
stavke, a to je da, potajno, u sebi, ona verovatno želi da bude muškarac.
Na šta misle, dobro, u redu, mobilišite kučku kao muškarca i pošaljite
je kao muškarca u Vijetnam i pustite je da prti i patrolira kroz prašumu,
pazeći na potezne žice, neeksplodirane bombe i snajperiste, pa ćemo
videti koliko voli Ho Ši Mina.
Ali ona se danima nije tuširala, veli jedan od ujaka. Koliko dana?
Najmanje šest, opkladili bi se.
Vesti prepoznaju tu predvodnicu kao nekoga po imenu Alis, koja je,
kažu vesti, poznata feministkinja u kampusu, a ujaci hukću i frkću i
jedan od njih kaže To se podrazumeva i svi klimaju glavom pošto
razumeju šta on tačno hoće da kaže.

6.

BAR U PRIZEMLJU KONRAD HILTONA zove se Hejmarket, što izgleda

istorijski značajno barem jednom od dvojice agenata tajne službe koji
trenutno sede za šankom i gustiraju svoje bezalkoholno piće.
„U smislu, Nemiri na Hejmarketu”, kaže agent A----. „Masakr na
Hejmarketu? I šta?” Na šta agent B----, kome brada visi preko čaše
kisele vode u kojoj bi on zapravo voleo da se nalazi burbon, odmahuje
glavom. „Jok”, kaže on. „Nikad čuo.”
„U Čikagu? Hiljadu osamsto osamdeset neke? Radnici koji štrajkuju
na Hejmarket skveru? To je prilično važan istorijski događaj.”
„Mislio sam da je Hejmarket skver u Bostonu.”
„Ima jedan i ovde. Severoistočno od nas, oko dva kilometra.”
„Zbog čega su štrajkovali?”, pita B----.
„Tražili su osmočasovno radno vreme.”
„Bože, koliko bi mi to trenutno prijalo.”
A---- prodrmusa čašu a šanker mu je napuni. Njegovo omiljeno piće
kada je van dužnosti nešto je što u sebi ima jednostavan sirup, limunov
sok i ružinu vodicu. U većini lokala ružina vodica ne može uvek da se
nađe, ali bar Hejmarket, kako se ispostavlja, dobro je snabdeven.
„Evo šta se dogodilo”, veli A---, „radnici su demonstrirali, marširali i
protestovali, a onda se pojavila policija i napala ih, a onda je
eksplodirala bomba.”
„Žrtava?”
„Nekoliko.”
„Izvršilac?”
„Nepoznat.”
„A to sada potežeš zbog čega?”
„Zar ne misliš da je u pitanju slučajnost? Što se nalazimo u baru
Hejmarket7. Upravo?”
„Centrala nemira”, kaže B----, upirući palac iza njih, prema
hiljadama demonstranata trenutno okupljenih iza izloga.
„To ti kažem.”
„Pravi darmar tamo napolju.”
Agent A--- iskosa pogleda svog partnera. „Prava pometnja, moglo bi
se reći?”
„Aha. Sve je otišlo naopako.”
„Pravo-pravcato rasulo.”
„Jes’, bogami, stopostotni haos.”
„Gungula.”
„Krkljanac.”
„Papazjanija.”
Osmehnu se jedan drugom i suzdrže se da ne prasnu u smeh. Kucnu
se čašama. Tako bi mogli celog dana. Napolju, svetina vri i talasa se.

7.

A NA MESTU KOJE LIČI na jajastu šupljinu u rulji zapravo sede desetine

ljudi. Oni gledaju Alena Ginzberga ili mu se pridružuju u
ommmmmmovanju, njihanju glavom, pljeskanju rukama, dok je on
licem okrenut prema nebu kao da prima poruke od bogova. Na
uznemireni i preplašeni narod njegovo pojanje deluje hipnotički. U
svojoj jednoličnosti, rešenosti i svrsishodnosti, ono je usmeni
ekvivalent nežnog naručja dadilje kojoj je zaista stalo. Oni koji mu se
pridružuju i pevaju Ommmmm imaju osećaj da je svet lepše mesto. To
je njihov oklop, izgovoreni sveti Slog. Niko neće udariti nekoga ko sedi
na zemlji i poje Ommmmm. Na njega niko neće baciti suzavac.
Oko Grant parka, taj spokoj, taj mir, odmreškao se do krajnjih
granica. Demonstranti stoje tamo izgubljeni u gužvi i urlaju na pandure
i možda iskopavaju komade pločnika da gađaju hotel Konrad Hilton u
nastupu nesputanog besa i mahnitosti jer jednostavno su toliko ljuti na
sve to, kada ih s leđa neko dodirne po ramenu a oni se okrenu i zateknu
te blage umirujuće oči, pribrane jer je i njih dodirnuo onaj ko stoji iza
njih, a njega onaj iza njega, u jednom dugom lancu što vodi nazad do
samog Ginzberga, koji sve to napaja pojanjem visokog napona.
On ima dovoljno mira za sve njih.
Oni osećaju kako se deo njegove pesme uliva i u njih, i osećaju
njenu lepotu, a onda postaju njena lepota. Oni i pesma su jedno te isto.
Oni i Ginzberg su jedno te isto. Oni i murija i političari jedno su te isto. I
snajperisti na krovovima i agenti tajne službe i gradonačelnik i
novinari i veseli ljudi u baru Hejmarket što klate glavom uz muziku koju
ne čuju: svi oni su jedno. Kroz sve njih probija se ista svetlost.
I tako gomilu preplavljuje izvestan mir u sporom krugu oko
pesnika, krećući se upolje od njega poput talasića na vodi, kao u onoj
Bašovoj114 pesmi koju on toliko voli: drevno jezerce, mirna noć, uskače
žaba.
Pljus.

8.

DEVOJKE I DALJE MARŠIRAJU NA JUG. Bele, crne, mrke puti. Sada

krupni kadar njihovih lica. Kako skandiraju, viču. Po mišljenju ujaka,
postoje tri vrste devojaka: devojke izduženog konjskog lica, devojke
širokog testastog lica i buljave devojke-ptice. Ta devojka na čelu tog
marša, ta Alis, ima u sebi dosta konja, smatraju oni. (Ha-ha, konja u
sebi, ha-ha.) Ponajviše konja, ali i pomalo ptice. Makar to što joj vide od
lica, taj deo nje koji ne pokrivaju naočare za sunce ili zapuštena kosa.
Dve trećine konjskog lica, jedna trećina ptičjeg - tu bi je smestili na 3-D
karti devojačkih lica.
S tim što ona nosi oružje, što je svrstava u potpuno drugu
kategoriju. Devojačka lica naprosto izgledaju drugačije kada su tako
sva nasilna.
Zapravo bezmalo sve devojke u toj družini nose oružje: daske, neke
iz čijih krajeva za zamahivanje vire zarđali ekseri zlokobnog izgleda; i
kamenje i komade pločnika; i štangle i cigle; i kese nepoznatog
sadržaja, ali njihova pretpostavka? Govna i mokraća, plus menstrualna
krv. Odvratno. Na TV-u kažu kako kolaju glasine da radikali kupuju
ogromne količine odmašćivača za rernu i amonijaka, što zvuči kao
materijal za pravljenje bombi iako ujaci nisu stopostotno sigurni u
herniju toga. Ali ako iko nosi eksploziv od odmašćivača za rernu, onda
je to neka od tih devojaka, računaju oni, pošto devojke imaju uobičajeni
pristup takvim stvarima.
Si-Bi-Es je načas isekao starog Kronkajta pa upravo sve to
prikazuju uživo i nemontirano. I većina ljudi se uključuje u Si-Bi-Es da
čuje starog Kronkajta kako iznosi svoju procenu svega toga, ali šta
ujaci misle o tome? Što trenutno ne vide Kronkajta? Misle odlično. U
poslednje vreme tip je malo smekšao, i pomalo otišao levo, i uobrazio
se, sve te naduvene izjave s vrha Planine novinarstva ili šta već. Draže
su im vesti sa izvora, nerazvodnjene.
Prigodan primer: devojke koje hodaju na jug posred ulice. To je
akcija. To su netaknute vesti. Pogotovo sada kada se do njih dokotrlja
pandurski auto, a devojke, umesto da se raziđu kao što treba, taj
pandurski auto napadaju! Ubadaju sirenu bejzbol palicama! Kamenjem
razbijaju prozore! A jadni pandur iskače na drugu stranu kola i bokte
mazo, kako momak trči! I mada on beži samo od devojaka, njih ima
jedno stotinu i nimalo se ne šale. Zatim se sve devojke skupljaju oko
kola i to izgleda kao da neku bubu opkoljava gomila mrava i sprema se
da je proždere. A konjolika predvodnica viče O-ruk! i one zaista prevrnu
policijska kola! I sve devojke kliču i čestitaju sebi a onda nastavljaju da
marširaju i skandiraju dok sirena na pandurskim kolima i dalje trubi,
ali umesto punom jačinom, to sada liči na demoralisan i tužan zvuk
sirene. Ona jauče i cvili slabašno, žalosno. Zvuči kao elektronska
igračka kojoj samo što se nisu ispraznile baterije.
A sada devojke dovikuju za pandurom, viču: „Dođi keru keru! Av, av!
Kerino!” I to je otprilike nešto najbolje što su ujaci videli na televiziji u
proteklih mesec dana.
 9.

HOTEL KONRAD HILTON nije ni blizu konvencije. Demokratska

nacionalna konvencija odigraće se u Internacionalnom amfiteatru, na
zemljištu mesnoprerađivačke četvrti, oko osam kilometara južno
odatle. Ali amfiteatru je nemoguće prići: opasan je ogradom od
bodljikave žice; terenom patroliraju trupe nacionalne garde; svaki
poklopac šahta zatvoren je katranom; na svakoj raskrsnici barikade;
čak je i avionima zabranjeno da ga nadleću. Kada delegati uđu u
amfiteatar, biće nemoguće dopreti do njih. Otud protest ispred Hiltona,
gde su svi delegati odseli.
A tu je i pitanje mirisa.
Hjubert Hamfri misli samo o tome. Osoblje trenutno pokušava da
mu ispriča kako će teći rasprava o mirovnim načelima, ali on kao da ga
ponovo oseti kad god okrene glavu.
Ko je uopšte smislio da se konvencija održi pored klanice?
On ih oseća, oseća njihov miris, čuje ih, te jadne zbijene životinje
koje umiru u stotinama na sat da nahrane jednu bogatu naciju.
Kamionima ih dovoze kao decu, kamionima odvoze kao delove. On
oseća miris svinja poludelih od straha, svinja što vise na kukama,
otvorenih trbuha u slapovima krvi i svinjske povraćke. Miris oštrog
sirovog amonijaka kojim se čiste zabrljani podovi. Stvorenja u
samrtničkom strahu ispuštaju krike i žlezdani smrad, užas koji se može
i čuti i namirisati. Hemijski dah miliona prekinutih životinjskih
vrisaka, koji namirisan cveta u atmosferu, gorka, mesna para.
Miris klanja istovremeno i ogađuje i opčinjava. Kako je telo
usaglašeno s gubitkom drugog tela.
Hrpa đubriva, pet metara visoka, koja se izdizala čak iznad ograda
od bodljikave žice, pa se u nastupu kopromanije115 skljokala u oblik
vigvama, sedela je sirova na suncu i kuvala se. Nalik kakvom prastarom
zlu što u mehurićima izbija iz pleistocena. Organsko blato koje boji
vazduh i uvlači se u tkaninu i dlaku.
„Kakva je ono grozota?”, upitao je Trostruki H, upirući prst u kupu
govana. Obezbeđenje se nasmejalo. Oni su bili sinovi farmera; on sin
apotekara. S takvom biologijom susretao se tek nakon što se ona
preradi i pretvori u prah. Želeo je da sam sebi zabije nos u pazuh. Miris
je više ličio na težinu nego na gas. Imao je osećaj da se čitava moralna
trulež sveta obrazuje i uobličava baš tu, u Čikagu.
„Nek neko kresne šibicu!”, reče neko iz obezbeđenja.
Miris je i dalje na njemu. Sobarica kaže da je kupatilo spremno.
Hvala bogu. U ovom trenutku tuš će ga smiriti bolje od bilo čega
drugog.

10.

PRE NEGO ŠTO SE DUH POJAVI, Fej je u zatvoru približno devet sati.
Kleči, sklopljenih ruku, okrenuta ka naspramnom zidu na kome
trepere senke u prolazu, i moli Boga za pomoć. Kaže da će učiniti sve,
sve pod milim bogom. Molim te, veli, ljuljajući se, šta god hoćeš. To radi
dok joj se ne zavrti u glavi pa preklinje telo da je pusti da zaspi, ali, kada
zažmuri, oseća se kao jedna velika duga okinuta žica na gitari, sva
ustreptala i besna. I tako u tom stanju negde između, gde je previše
iscrpljena da bi ostala budna ali suviše uzbuđena da bi zaspala, pojavi
joj se duh. Ona otvori oči, oseti neko prisustvo u blizini, pa pogleda
unaokolo i, na naspramnom zidu, obasjanom mutnom plavom
svetlošću prozora, vidi tog stvora.
Liči na patuljka, možda. Ili na malog trola. U stvari je pljunuta
figurica kućnog duha koju joj je otac poklonio pre mnogo godina. Nisse.
Mali je i okruglast, možda metar visok, kosmat, belobrad, debeo, lica
pećinskog čoveka. Naslanja se na zid prekrštenih ruku, skrštenih nogu i
podignutih obrva, i podozrivo gleda Fej, kao da on ne veruje da ona
postoji, umesto obrnuto.
Nju bi pred tim prizorom inače možda spopala panika, ali telo joj je
tako umorno.
Sanjam, kaže ona.
 Onda se probudi, kaže kućni duh.
Pokušava da se probudi. Zna da je iz sna obično izvlači poimanje da
sanja, što ju je oduvek osujećivalo; snovi, smatra ona, najbolji su kada
znaš da su snovi. Onda možeš da delaš bez posledica. U njenom životu
samo je to vreme lišeno brige.
Dakle?, kaže duh.
Ti ne postojiš, kaže ona, iako mora da prizna da joj to ne liči na san.
Kućni duh sleže ramenima.
Čitave noći moliš se za pomoć, a kada pomoć konačno stigne, ti je
vređaš. To baš liči na tebe, Fej.
Privida mi se, kaže ona. Od onih pilula.
Vidi, ako sam ovde nepoželjan, ako vladaš situacijom, onda ti želim
sve najbolje. Tamo napolju ima mnogo ljudi koji bi mi bili zahvalni za
pomoć. On upire zdepasti prst prema prozoru, spoljašnjem svetu. Slušaj
ih, kaže, i upravo tada ta velika podrumska prostorija praska od
zvukova, od neskladnih i preklopljenih glasova ljudi koji mole za
pomoć, traže zaštitu, glasovi mladi i stari, muški i ženski, kao da se
soba naprasno pretvorila u radio-toranj koji odjednom hvata sve
frekvencije na brojčaniku, a Fej čuje kako se studenti mole za zaštitu od
pandura, panduri za zaštitu od studenata, kako se sveštenici mole za
mir, predsednički kandidati za snagu, kako se snajperisti nadaju da
neće morati da povuku obarač, nacionalni gardisti iskosa zure u
bajonete i mole se za hrabrost, i ljudi na sve strane nude šta god mogu
u zamenu za sigurnost: obećanja da će češće ići u crkvu, da će biti bolji
ljudi, da će se uskoro javiti roditeljima ili deci, da će pisati više pisama,
davati milostinju, biti ljubazni prema neznancima, prestati da rade sve
ono rđavo što trenutno rade, prestati da puše, prestati da piju, biti bolji
muž ili žena, čitava simfonija dobrote koja bi mogla da urodi plodom
samo ako naprosto budu pošteđeni ovog jednog ružnog dana.
Zatim, isto tako namah, glasovi se isključuju i podrumom opet
zavlada tišina, a poslednji zamire zvuk nečijeg pojanja, duboki odjek
Ommmmm.
Fej ustaje i gleda kućnog duha, koji i sam bezazleno gleda svoje
nokte.
Znaš li ko sam?, pita on.
Ti si kućni duh moje porodice. Naš nisse.
To je jedan od naziva.
Koji je drugi?
On je gleda, očiju crnih i zlokobnih. Sve one priče koje ti je otac
pripovedao o duhovima što liče na kamenje ili konje ili lišće? Da, to sam
ja. Ja sam nisse, ja sam vodenduh, da ne pominjem razne druge utvare,
stvorove, demone, anđele, trolove i tako dalje.
Ne razumem.
Tako sam i mislio, kaže on i zevne. Vi ljudi još niste prokljuvili. Na
potpuno ste pogrešnom putu.

11.

SA „HO! HO! HO ŠI MIN!” devojke su sada prešle na „Ubij kerove! Ubij

kerove!”, a ujaci su se zalepili za televizor jer, posle onog uspeha u
prevrtanju pandurskih kola, devojkama je poraslo samopouzdanje i
trenutno se očigledno osećaju neuništivo pošto zadirkuju razne
pandure koje usput vide u svom sporom maršu, vičući „Ej, keriću!” i
„Kerino!” i tome slično. A što se televizor ne može ugasiti i što ujaci
neprestano dovikuju Srce, dođi ’vamo, moraš ovo da vidiš i što
razmatraju da zovu sve pajtaše kako bi se uverili da i oni gledaju, razlog
je policija? I nacionalna garda? Oni čekaju te kučke dve ulice odatle. To je
kao klopka. Nalaze se zapadno od putanje devojaka i čekaju da ih
napadnu s boka i ulete u njih i rastvore im mindžu (ha-ha), a devojke
nemaju pojma šta im se upravo sprema.
Ujaci to znaju zahvaljujući kameri na helikopteru.
A njoj su trenutno zahvalni otprilike koliko i majci na rođendan. I
voleli bi da nekako mogu zauvek da snime to što će se upravo zbiti pa
da snimke kamere na helikopteru gledaju iznova i iznova i da ih možda
stave u album ili vremensku kapsulu ili ispale u svemir na leđima
nekog satelita kako bi Marsovcima ili kome god već ko je tamo negde
pokazali malo prilično zabavnog TV programa. A Marsovci? Šta će oni
prvo reći kada svoje leteće tanjire prizemlje na travnjak Bele kuće? Reći
će: One devojke su to i zaslužile.
Devojke čeka oko stotinu pandura u opremi za razbijanje
demonstracija, a iza njih stoji vod nacionalne garde sa gas-maskama,
koji drži puške s jebenim bodežima pričvršćenim za cevi, a iza njih je
neka čudovišna metalna naprava s mlaznicama, nalik kakvoj strašnoj
mašini za glačanje leda iz budućnosti, čiju im svrhu predočavaju ljudi
na TV-u, a to je gas. Suzavac. Tri i po hiljade litara.
I oni čekaju iza jedne zgrade da devojke dođu do njih, a ujaci su
istinski budni i napeti i gotovo kao da su s tim pandurima ili šta već, i
misle da je taj trenutak - iako su oni stotinama kilometara daleko od
toga i uistinu samo sede na kauču i gledaju jednu elektronsku kutiju
dok im se hrana hladi - možda nešto najbolje što im se ikada dogodilo.
Jer upravo to je budućnost televizije: čisto borbeno uzbuđenje.
Problem starog Kronkajta ogleda se u tome što se on prema televiziji
odnosi kao da su u pitanju novine, sa svim izlizanim obavezama
štampe.
Kamera na helikopteru obezbeđuje novi put napred.
Brži, neposredan, bogato dvosmislen - bez vratara između
događaja i viđenja događaja. Vesti i mišljenje ujaka o njima sravnjuju se
u istovremeno zbivanje.
Ali policija je sada u pokretu. Izvučenih pendreka, spuštenih vizira
na šlemovima, i trče, sprintaju, a kada devojke shvate šta će se upravo
dogoditi, marš im se raspada, poput kamena raznetog metkom iz
puške čiji se delići razleću na sve strane. Neke devojke se vraćaju
onamo odakle su došle, samo da bi im put preprečile marica i divizija
murije koja je predvidela upravo takav potez. Druge preskaču pregradu
između saobraćaja koji ide na sever i saobraćaja koji ide na jug pa
hvataju tutanj prema jezeru. Za većinu devojaka gomila je toliko gusta
da nema kuda da se pobegne. I tako se one sapliću jedne o druge i
padaju i mlate rukama i nogama kao nakot slepe štenadi, i baš do njih
policija najpre stiže, tuče ih pendrecima po nogama, po mesnatim
delovima butina, po kičmi. Panduri obaraju te kučke kao da kose
visoku travu - kratko ih gurnu a devojke se presamite i padnu. Odozgo
to liči na one slajdove iz srednjoškolskih udžbenika biologije na kojima
imuni sistem uništava nekog stranog činioca, opkoljavajući ga i
neutrališući ga u krvi. Panduri kuljaju u rulju i svi se mešaju. Ujaci vide
kako se devojkama pomeraju usta i voleli bi da ih čuju kako vrište
preko buke koju proizvode rotori helikoptera. Panduri odvlače devojke
u maricu mahom za ruke, neke za kosu, neke za odeću, zbog čega ujaci
trenutačno živnu jer možda će im se ta hipi odeća pocepati a oni
ošacovati malo kože. Nekima od tih devojaka krvare reke iz glave. Ili su
ošamućene, sede na kolovozu i plaču, ili su onesvešćene na ivičnjaku.
Kamera na helikopteru traži onu predvodnicu, Alis, ali ona je
zapalila na jug, prema Grant parku, da se, po svemu sudeći, priključi
ostalim hipicima kod Konrad Hiltona. Što je šteta. To bi bilo zabavno
gledati. Nacionalna garda se još nije ni umešala. Oni posmatraju i stežu
puške i izgledaju smrtonosno kao đavo. Divovska suzavac-mašina,
uzgred budi rečeno, polako klopara na jug, prema masama okupljenim
u parku. Devojke su se uglavnom potpuno razišle. Nekoliko njih beži na
jezersku plažu, tabanišući preko peska pred svim tim zgranutim
porodicama i spasiocima. Kamera na helikopteru sada ide na jug da
izveštava o onome što se događa u parku, i tada prokleti Si-Bi-Es pravi
rez i vraća se na starog Kronkajta, koji je sav potresen i bled i očito je
gledao iste snimke koje su gledali ujaci ali je izveo radikalno drugačije
zaključke.
„Čikaška policija”, kaže on, „jeste gomila siledžija.”
Eto ti sad! Kakva pristrasnost! Jedan od ujaka skače sa stolice i
upućuje međugradski poziv sedištu Si-Bi-Esa, i nimalo ga ne zanima
koliko će ga to koštati pošto će svaka svota vredeti toga da starom
Kronkajtu kaže šta mu je na pameti.

12.

POLICAJAC ČARLI BRAUN, bez značke, bezimen, prečešljava gomilu u

potrazi za Alis, znajući da će ona biti tu, baš u tom ženskom maršu, i
zamahuje pendrekom i oseća se, trenutno, dok uspešno pogađa još
jedno hipi čelo, kao Erni Benks.116
Kao Erni Benks u trenutku nakon što udari još jednu loptu za trk do
kućne baze, u onom malenom vremenskom razmaku pre nego što
publika zakliče, i pre nego što on optrči baze, pre no što uopšte krene s
položaja udarača, pre no što iko pogledom pronađe loptu u vazduhu,
proceni njenu putanju i shvati da će ona prebaciti bršljan na zidu koji
opasuje igralište stadiona Rigli - sigurno postoji taj trenutak kada je
Erni Benks jedini čovek na stadionu koji zna da će to biti puno
optrčavanje. Još pre nego što podigne glavu da je gleda kako odleće,
sigurno postoji trenutak dok mu je glava još spuštena, a on još gleda
onu tačku u prostoru gde je maločas bila lopta za bejzbol i ima samo
informaciju koja mu se pronosi kroz palicu na ruke, udar koji je baš
kako treba. Kao da mu lopta nije pružila baš nikakav otpor, tako da ju je
on čisto opalio posred srede samom sredinom palice. I pre nego što se
dogodi bilo šta drugo, nastupa taj trenutak u kome on kao da ima tajnu
koju umire od želje da otkrije svima. Upravo je osvojio maksimalan
broj bodova! Ali to još ne zna niko osim njega.
Braun o tome razmišlja dok pendrekom treska hipike po glavi.
Pravi se da je Erni Benks.
Pošto je teško svaki put valjano, pristojno pogoditi. To je pravi ispit
fizičke spremnosti i usklađenosti pokreta. Braun računa da mu se
svaka tri od četiri zamaha pretvore u udarce koji samo okrznu, tako da
mu pendrek nezadovoljno zatitra. Hipici se vrpolje. Ne može im se
verovati da stoje mirno i čekaju batine. Nepredvidivi su. Pokušavaju da
se zaštite šakama i rukama. Sklone se u poslednjem času.
Približno tri od svaka četiri zamaha upravo su to, pretpostavlja.
Promašaji. Udarački prošek mu je .250. Nije tako uspešan kao Ernijev,
ali ipak nije loš.
Ali ponekad se sve namesti. Ponekad on savršeno predvidi pokrete
neke od njih: oseća pendrek u ruci, vlažni zvuk hipi glave, onaj šupalj
mukli zvuk kao kad udariš lubenicu, i onaj trenutak kada ona odjednom
ne zna ni gde je ni šta joj se zbiva, kada doslovno ne zna šta ju je upravo
strefilo dok joj mozak šljiska unaokolo, i ubrzo će se ta hipi prevrnuti
kao drvo bez korena, sručiti se na zemlju i povraćati i izgubiti svest, a
Braun zna da će se to uskoro dogoditi, ali se još nije dogodilo, i voleo bi
da u tom trenutku može večno da živi. Voleo bi da se taj trenutak
ovekoveči na razglednici ili u snežnoj kugli - hipi pred sam pad, nad
njom pobedonosni pandur, pendrek koji ju je opaučio a zatim produžio
svojim lukom savršene tehnike zamahivanja - a izraz na licu bio bi mu
kao u Ernija Benksa kad još jednu drkne posred srede: ono vrtoglavo i
zahvalno zadovoljstvo dobro obavljenog posla.
 13.

FEJ JE ISCRPLJENA. Nije spavala duže od jednog dana. Naslonjena je na

zid, leđima okrenuta prema prostoriji, pokušava da se sabere i samo
što ne zaplače od napora.
Pomozi mi, kaže.
Kućni duh sedi na podu ispred njenog metalnog kaveza. Noktom
čačka zube.
Mogao bih da ti pomognem, kaže. Mogao bih da učinim da sve ovo
nestane. Kad bih hteo.
Molim te, kaže Fej.
Dobro. Ponudi mi nešto. Nešto vredno mog vremena. Zabavi me.
I tako Fej obeća da će biti bolja osoba, da će pomagati siromašnima
i ići u crkvu, ali kućni duh se samo nasmeši.
Šta mene briga za siromašne?, kaže. Šta me briga za crkvu?
Davaću novac u dobrotvorne svrhe, kaže Fej. Volontiraću i davaću
novac sirotinji.
Pfff, kaže kućni duh, a usne mu se šaraju tačkicama pljuvačke.
Moraćeš bolje da se potrudiš. Moraćeš da ostaviš malo love na stolu.
Vratiću se kući, veli Fej. Ići ću dve godine u višu školu pa ću se
vratiti u Čikago nakon što se sve ovo smiri.
Dve godine u višoj školi? To je to? Ozbiljno, Fej, to nije ni izbliza
dovoljna pokora za tvoje neprimereno vladanje.
Ali šta sam uradila?
Nevažno. Ali ako te zanima? Nisi slušala roditelje. Obuzeo te je ponos.
Žudela si. Imala grešne misli. Osim toga, nisi li sinoć nameravala da imaš
vanbračne odnose?
Fej obesi glavu, kaže da jeste, jer nema svrhe lagati. jesi, odgovor je
da jesi. Uz to si i nadrogirana. Upravo si nadrogirana. I delila si postelju s
drugom ženom. Treba li da nastavljam? Hoćeš li da čuješ još? Moram li
uopšte da pominjem šta si radila s Henrijem na obali reke?
Odustajem, kaže ona.
Kućni duh se debelom rukom trlja po bradi.
Treba da se manem svega ovoga, kaže ona. Da se vratim kući i
udam se za Henrija.
Kućni duh diže obrvu. Nastavi.
Udaću se za Henrija i usrećiti ga i okanuću se fakulteta i bićemo
normalni, kao što svi žele.
Duh se osmehuje, iskrzanih i izlomljenih zuba, usta punih kamenja.
Nastavi, kaže.

14.

SADA STARI KRONKAJT intervjuiše gradonačelnika, tog čikaškog

diktatora debelih vilica i pomalo nasilničkog izgleda. Kronkajt mu
pitanja postavlja uživo, ali mislima je zapravo negde drugde. Jedva
obraća pažnju. Nema veze. Gradonačelnik je profesionalac bez premca.
Ne trebaju mu novinarska pitanja da bi raspredao o onome o čemu želi
da govori, što su trenutno neobične pretnje policiji, običnim
Amerikancima i samoj našoj demokratiji, oličene u spoljašnjim
agitatorima i pridošlim radikalima koji izazivaju nevolje u njegovom
poštenom gradu. Kao da mu je baš stalo da naglasi kako ništa od toga
„nije iz ovog grada”. Verovatno kako bi gradskim glasačima podvukao
da nije on krivac za trenutne gradske probleme.
Uostalom, čak i kada bi se stari Kronkajt svojski usredsredio i
postavljao pronicljiva, teška pitanja, gradonačelnik bi samo izveo onaj
političarski manevar kada ne odgovori na pitanje koje ste postavili već
na pitanje koje bi voleo da ste postavili. A ako vi ne odstupite i
neizostavno zahtevate da odgovori na pitanje na koje nije odgovorio,
onda vi ličite na budalu. Tako to barem ispada na TV-u. Kao da gnjavite
tog izrazito harizmatičnog tipa koji govori gomilu reči što izgledaju
makar povezane s pitanjem. Tako to u svakom slučaju izgleda
gledaocima, koji dele pažnju na Kronkajta i svoju decu koja trčkaraju
unaokolo i seku pljeskavice na sredini svojih TV večera. Ako političaru
uporno dosađuješ, ti ličiš za napast, a Amerika se ne uključuje u
program da bi gledala napasti. To je jeziva pomisao, da su političari
naučili da medijumom televizije barataju bolje od samih televizijskih
radnika. Kada je stari Kronkajt prvi put shvatio da se to zbiva, zamislio
je kakvi će ljudi ubuduće postajati političari. I stresao se od straha.
Tako da on gradonačelnika tobože intervjuiše, ali zna kako mu je
jedini pravi zadatak da mu turi mikrofon pod usta kako bi vesti Si-Bi-
Esa izgledale uravnotežene jer obezbeđuju suprotni narativ prizorima
policijske okrutnosti koje prikazuju već satima. Tako da stari Kronkajt
zapravo i ne sluša. On gleda, možda. Kako gradonačelnik glavu na vratu
drži što više pozadi, poput nekoga ko izbegava kakav ružan miris, zbog
čega mu se onaj deo brade koji bi se kod petla zvao resom sabija i
drmusa dok govori. Nemoguće je ne blenuti u to.
Tako da stari Kronkajt sve to prati delićem mozga, gleda kako se
meškolji gradonačelnikovo pudingasto lice. Ali najviše misli na nešto
drugo: razmišlja, začudo, o letenju. Zamišlja da je ptica. Da nadleće
grad. Toliko visoko da svuda vladaju mrak i tišina. Volteru Kronkajtu to
trenutno zaokuplja približno tri četvrtine mozga. On je ptica. Okretna
ptica u letu.

15.

FEJ JE U SVOJOJ MRAČNOJ PODRUMSKOJ ĆELIJI, zgrčena u iščekivanju

novog napada panike jer je dah kućnog duha tik do nje, a duh se drži za
žičanu ogradu i pripija se licem uz nju i beči crne očne jabučice i govori
šta će mu još tačno biti potrebno od nje, a to su osveta i odmazda.
Ali odmazda za šta?
Više od svega volela bi da joj je majka sada tu, da je gladi po čelu
hladnim peškirićem i govori joj kako neće umreti i drži je u naručju dok
ne zaspi, a Fej bi se ujutru probudila pokrivena ćebetom i topla, jer joj
je majka zaspala pored nje u nekom trenutku noći dok je bdela nad
njom.
 Fej bi trenutno koristila ta nežnost.
Da, ali gde ti je bio otac kada ti je trebao?, pita duh. Gdeje on sada?
Fej ne razume.
Tvoj otac je grozan, zao čovek. Sigurno to znaš.
Da, valjda. Izbacio me je iz kuće.
Aha, sve se vrti oko tebe, a? Pobogu, Fej. Da nisi malo sebična?
Dobro, zašto je onda zao? Zato što radi u KemStaru?
Daj. Znaš o čemu govorim.
Fej ima utisak da joj je otac neko setan i ćutljiv. Neko kome se
pogled katkada gubi u daljini. Čovek koji sve drži zaključano u sebi.
Stalno je neznatno snužden, osim ako joj ne pripoveda priče o
otadžbini, priče o svojoj porodičnoj farmi, jedinoj temi koja ga naizgled
razvedri.
Fej kaže: Uradio je nešto kod kuće, zar ne? Pre nego što je došao u
SAD.
Pogodak, veli duh. I sada zbog toga trpi posledice, i ti trpiš posledice. I
tvoja porodica će zbog toga trpeti posledice, do trećeg i četvrtog
pokolenja. Takva su pravila.
To nije baš pravedno.
Ha! Pravedno? Staje pravedno? Način kako svemir funkcioniše i tvoj
osećaj za pravdu potpuno su različite stvari.
On je nesrećan čovek, kaže Fej. Šta god da je zgrešio, žao mu je zbog
toga.
Jesam lija kriv što otprilike svi na svetu dosada već plaćaju za neko
zlodelo neke prethodne generacije? Nisam. Odgovor je da nisam. Nisam ja
kriv.
Fej se često pitala šta njenom ocu prolazi ispred očiju kada se
zagleda u daljinu, kada stoji u dvorištu i sat vremena gleda u nebo.
Uvek je bio tako izluđujuće neodređen kada je posredi njegov život pre
Amerike. Govorio je samo o onoj kući, onoj prekrasnoj kući u
Hamerfestu crvenoj kao losos. Sve ostale pojedinosti bile su
zabranjene.
Alis mi je nešto kazala, veli Fej. Rekla mi je da se duha možeš
ratosiljati tako što ga odneseš kući.
Kućni duh prekršta ruke. To bi bila strašna fora, kaže. Voleo bih to da
vidim.
Možda treba da odem u Norvešku. Da te vratim tamo odakle si
došao.
Čikam te. Dvaput te čikam! To bi bilo ozbiljno zabavno. Idi. Idi u
Hamerfest i raspitaj se za Frenka Andresena. Vidi kako ćeš proći.
Zašto? Šta bih otkrila?
Verovatno je bolje da ne znaš.
Reci mi.
Samo kažem, ima tajni svemira koje treba da ostanu tajne.
Molim te.
Dobro. Pošteno upozorenje? Neće ti se dopasti.
Slušam.
Otkrićeš da si grozna isto koliko i otac ti.
To nije istina.
Otkrićeš da ste vas dvoje potpuno isti.
Nismo.
Samo napred. Pokušaj. Vrati se u Norvešku. Imamo dogovor. Ja ću te
smesta pustiti iz zatvora? A zauzvrat? Ti idi vidi za svog tatu. I lepo se
provedi.
I upravo tada naglo se otvaraju vrata sobe, unutra pokulja svetlost
zujavih fluorescentnih lampi na tavanici, a na vratima se, začudo,
pojavi Sebastijan. Rundave kose i u vrećastoj jakni. Vidi je i priđe joj.
Ima ključeve od njene ćelije. Otvori vrata, čučne, grli je i šapće joj na
uvo: „Izbaviću te odavde. Idemo.”

16.

DOSAD GRADONAČELNIK VEĆ praktično drži predavanje starom

Kronkajtu, koji izgleda obeshrabren, iznuren i tužan.
Bilo je pretnji, govori gradonačelnik. Pokušaja atentata na sve
kandidate, pretnji bombama, čak i pretnji njemu samom,
gradonačelniku. Stari Kronkajt kao da ne gleda njega već neku tačku tik
mimo njega.
„To je tačno?”, pita agent A---. „Što se tiče pretnji?”
„Nije”, kaže agent B---. „Ništa pouzdano.”
 Oni to gledaju u Hejmarketu, na televizoru iznad šanka.
Gradonačelnik pridržava mikrofon starom Kronkajtu i to je kao da
intervjuiše sam sebe. On kaže: „Izvesni ljudi su nameravali da izvrše
atentat na mnoge vođe, uključujući i mene, a uz sve te glasine o
atentatima i ono što se u našem gradu zbiva, nisam želeo da se u
Čikagu dogodi ono što se dogodilo u Dalasu ili ono što se dogodilo u
Kaliforniji.”117
Kada on tako pomene Kenedije, agenti tajne službe se malo
nakostreše. Otpijaju odmerene gutljajčiće svojih bezalkoholnih koktela.
„Laže”, kaže agent A---. „Niko ne pokušava da izvrši atentat na
njega.”
„Da, ali šta će stari Kronkajt? Da mu kaže da laže uživo na TV-u?”
„Stari Kronkajt kao da nije srcem u ovome.”
„Odjavio se, u pogledu strasti.”
Kratak rez sa intervjua s gradonačelnikom na kadar Avenije
Mičigen, čijim se kolovozom kotrlja nešto što liči na pravi vojni tenk u
prirodnoj veličini. Na televiziji to pomalo liči na arhivske snimke iz
Drugog svetskog rata, na oslobođenje Pariza. Tenk se kotrlja tačno
ispred Hiltona, i oni njegovu tutnjavu počinju da osećaju u stomaku, a
političari okupljeni u baru Hejmarket zbijaju se bliže izlozima da ga
gledaju kako tako ogroman klopara u prolazu - svi osim ona dva agenta
tajne službe za šankom, koje prisustvo tenka ne iznenađuje (pominjao
se u brojnim memorandumima „samo za tvoje oči” koji su prethodili
događaju) a, u svakom slučaju, i državna bezbednost u javnosti uvek
održava privid hladnokrvnosti, potpune discipline i staloženosti, tako
da oni tenk gledaju na TV-u, ravnodušni.

17.

FEJ SE ČITAVE NOĆI molila da je neko spase, ali sada kada je spasilac
došao, ona čuje sebe kako mu govori da neće.
 „Kako to misliš da nećeš?”, kaže Sebastijan. On čuči na podu i drži
joj ruke na ramenima kao da će je svakog časa prodrmusati i opametiti.
„Neću da idem.”
„O čemu govoriš?”
„Nema veze”, kaže ona. Ima osećaj da joj je mozak mutan i otekao.
Trudi se da ne zaboravi šta joj je kućni duh rekao, ali to joj već bledi u
pamćenju. Seća se osećaja da je razgovarala s njim, ali više se ne seća
kako on zvuči.
Pogleda Sebastijana, njegovo zabrinuto lice. Seti se da je sinoć
trebalo da imaju sudar.
„Izvini što sam te ispalila”, kaže, a Sebastijan se nasmeje.
„Drugi put”, veli on.
Stezanje u grudima joj popušta, ramena joj se olabavljuju, žuč u
stomaku otiče. Kao da joj je čitavo telo opruga nakon što se opruži.
Opušta se - tako izgleda opuštati se.
„Šta sam radila kada si ušao?”, pita.
„Ne znam. Ništa.”
„Jesam li s nekim razgovarala? S kim sam razgovarala?”
„Fej”, kaže on, nežno joj stavljajući dlan na obraz. „Spavala si.”

18.

KAD GOD OSVOJI KUĆNU BAZU, Erni Benks verovatno oseti još nešto.
Zajedno sa osećajem vladanja svojim zanatom, verovatno je prisutan i
taj drugi, ružniji osećaj - kako bi se nazvao? Osvetom? Odmazdom? Jer
ne potiče li pobuda da se postane veličina delimično od potrebe da se
golemo odgovori onima koji su vas najdublje posekli? U slučaju Ernija
Benksa, to su bili stariji i krupniji dečaci koji su mu govorili da je suviše
mršav. Ili belci koji mu nisu davali da se igra. Devojke koje su ga
ostavljale zbog pametnijih tipova, krupnijih tipova, tipova sa više
novca. Ili roditelji, koji su mu govorili da radi nešto pametnije u životu.
Nastavnici koji su mu govorili da ništa od njega neće biti. Pozornici koji
su bili podozrivi prema njemu. A kako tada nije mogao da se brani, Erni
se brani sada: svako osvajanje kućne baze predstavlja njegov odgovor,
svako nemoguće hvatanje lopte u trku na središnjem delu igrališta deo
je njegove tekuće osvete. Kada zamahne palicom i oseti ono bajno tras,
jeste, sigurno ga obuzme snažan osećaj profesionalnog zadovoljstva,
ali mora i da pomisli: Opet sam vam dokazao da niste u pravu, gadovi.
Tako da je i to suštinski deo toga. Upravo to se policajcu Braunu
trenutno odvija u glavi. To je, na izvestan način, odmazda. To je
pravično.
On se seća onih noći sa Alis, onih susreta na zadnjem sedištu
njegovih patrolnih kola, i njene želje da bude nasilan prema njoj, da je
gura i davi i grubo je hvata i ostavlja joj masnice. I kako je on povodom
toga bio bojažljiv, snebivljiv, stidljiv. Nije želeo to da radi. Zapravo se
osećao nesposoban za to. Imao je utisak da to iziskuje potpuno
drugačijeg čoveka: nekoga bezosećajnog i svirepog.
Pa ipak evo ga sada, gde treska hipike po glavi. Ispostavlja se da je
imao duboke zalihe svireposti koje su, dosada, bile neistražene.
Na izvestan način, to ga raduje. Potpuniji je i složeniji čovek nego
što je mislio. Upravo zamišlja sebe u razgovoru sa Alis. Nisi mislila da
mogu, zar ne?, kaže on dok razvaljuje još jednu hipi. Rekla si da hoćeš da
budem grub, e pa, evo ti.
I zamišlja kako je za Ernija Benksa najbolje ono osvajanje kućne
baze kada ga vide devojke na tribinama koje su mu slomile srce. Braun
zamišlja kako ga Alis gleda, baš sada, odnekud u tom okršaju, kako
posmatra njegovu novu vitalnost i snagu i divljačku mušku nadmoć.
Pod utiskom je. Ili će to biti čim ga ugleda i vidi da se promenio, da je
sada baš ono što joj treba: naravno da će hteti da joj se on vrati.
Opaučuje jednu hipi po vilici, čuje onaj bremenit zvuk lomljenja, a
svuda oko njega je vriska i hipici beže prestravljeni, kada ga jedan
drugi pandur hvata za rame i kaže mu „Ej, druškane, smiri se malo” a
policajac Braun primećuje da mu drhte ruke. Zapravo mu se tresu, i on
maše njima kroz vazduh kao da su mokre. Sramota ga je zbog toga i
nada se da Alis to nije videla, ako ga zaista trenutno posmatra.
Misli: Ja sam Erni Benks koji optrčava baze - slika i prilika mirnog,
staloženog zadovoljstva.
 19.

NEVEROVATNO JE koliko brzo nešto neobično postane obično. Gosti

bara Hejmarket više se i ne trzaju kada u izlog udari jedan bačeni
projektil. Kamenje, komadi betona, čak i bilijarske kugle - svi su leteli
kroz vazduh, preko glava skupljenog policijskog kordona, i treskali u
izloge bara. Ljudi unutra prestali su da ih primećuju. Ako ih i primaju k
znaju, to čine snishodljivo: „Kabsima bi koristila takva ruka.”
Uopšteno gledano, pandurima držanje kordona ide od ruke, ali
povremeno se kroz njih probije poneki klin demonstranata pa nekoliko
klinaca bude pretučeno tačno ispred izloga Hejmarketa i odvučeno u
maricu. To se dogodilo već toliko puta da je narod u baru sasvim
prestao da gleda. Ne osvrću se na to onako usiljeno kao kada na ulici
prolaze pored beskućnika.
Na televiziji su ponovo gradonačelnik i stari Kronkajt, a potonji
izgleda pokajnički kao i uvek.
„Mogu da vam kažem ovo”, veli novinar, „imate mnogo pristalica
širom zemlje.” A gradonačelnik klima glavom poput rimskog cara koji
naređuje nečije pogubljenje.
„To ti je osnovno šovinističko ulizivanje”, kaže agent A---.
„Osnovna dezinformacija.”
Napolju jedan policajac udara nekog bradonju koji nosi zastavu
Vijetkonga kao ogrtač, udara ga kundakom posred ogrtača i šalje
ispruženog napred kao da skače na kućnu bazu, licem u debele olovne
izloge Hejmarketa uz tup prasak koji u baru proguta milozvučni
saksofon Džimija Dorseta.
Stari Kronkajt govori: „Moram da vam čestitam, gospodine
gradonačelniče, na iskrenoj naklonjenosti čikaške policije.”
Na bradonju ispred prozora obrušavaju se dva pandura i zvekeću
ga po glavi.
„Tako izgleda neko ko je odustao”, kaže agent A---, upirući prst u
starog Kronkajta.
„Molim vas, prekratite mu muke”, veli agent B---, klimajući glavom.
 „Zanima te kako izgleda bokser kada zna da je izgubio? Eto tako.”
U međuvremenu, onog bradonju napolju odvlače, a od njega na
izlogu ostaje razmazana krv i masnoća.

20.

RECIMO GALEB, misli se stari Kronkajt. Nedavno je na Rigliju gledao

utakmicu i video kako su, u devetom iningu, na stadion doletela jata
galebova s jezera. Ptice su došle da počiste ostatke kokica i kikirikija
preostale ispod sedišta. Kronkajt se zapanjio njihovim osećajem za
vreme. Otkud su znale da je deveti ining?
Kada bi se grad video iz te perspektive, perspektive galeba, s te
visine, kako bi izgledao? Bio bi tih i miran. Porodice u svojim kućama,
plavosiva boja treperavih televizora, jedno jedino zlatno svetlo u
kuhinji, pločnici pusti ako se ne računa pokoja ulična mačka, čitavi
nepokretni blokovi, i on zamišlja kako se vinuo iznad svega toga i
primećuje da je celokupan Čikago, ako se izuzme onih nekoliko jutara
što okružuju hotel Konrad Hilton, trenutno najmirnije mesto na svetu. I
možda je priča upravo to. Ne što hiljade demonstriraju, već što milioni
ne demonstriraju. Možda bi, zarad ostvarivanja ravnoteže kojoj Si-Bi-
Es teži, ekipu trebalo da pošalju u poljske krajeve na severu i grčke
krajeve na zapadu i crnačke krajeve na jugu i da snimaju kako se ništa
ne događa. Da pokažu kako je taj protest tek rupica svetlosti u mnogo
većoj tami koja se pribira.
Da li bi televizijskoj publici to imalo smisla? Što se nešto poput
protesta širi i sve uvlači u sebe. On želi svojoj publici da kaže kako
stvarnost koju vide na televiziji nije Stvarnost. Zamislite jednu jedinu
kap vode: to je protest. Sad stavite tu kap vode u kofu: to je protestni
pokret. Sad bacite tu kofu u jezero Mičigen: to je Stvarnost. Ali stari
Kronkajt zna da se opasnost televizije ogleda u tome što ljudi ceo svet
počinju da gledaju kroz tu jednu jedinu kap vode. Čitava slika postaje to
kako ta jedna kap prelama svetlost. U slučaju mnogih ljudi, šta god oni
večeras videli, to če im zacementirati mišljenje o protestu, miru i
šezdesetim godinama dvadesetog veka. A on ima neodložan osećaj da
mu je zadatak da spreči takvo razrešenje.
Ali kako to reći kako treba?

21.

SEBASTIJAN JE IZVODI za ruku iz skučenog improvizovanog zatvora i

uvodi u potpuno siv i nepoznat hodnik od betonskih blokova. Iz neke
prostorije istrčava policajac a Fej se cimne nazad kada ga ugleda.
„U redu je”, kaže Sebastijan. „Hajde.”
Pandur prolazi tačno mimo njih, klimajući glavom. Oni prolaze kroz
dvokrilna vrata na kraju hodnika i ulaze u neki raskošno ukrašen
prostor: crveni plišani itison, zidne lampe koje zrače zlatnu svetlost,
beli zidovi s kitnjastim gipsanim radovima što ukazuju na francusku
aristokratiju. Fej na jednim vratima primeti znak i shvati da se nalaze u
podrumu hotela Konrad Hilton.
„Otkud si znao da su me uhapsili?”, pita.
On se okrene prema njoj i dobaci joj vragolanski osmeh. „Čuo sam.”
Vodi je kroz utrobu hotela, mimoilazeći se s policijom, novinarima i
hotelskim osobljem, koji listom nekud žure, i svi su naizgled smrknuti i
ozbiljni. Stižu do dvokrilnih debelih metalnih spoljašnjih vrata koja
čuvaju još dva pandura, koji klimaju Sebastijanu glavom i puštaju ga da
prođe. I tako izlaze na rampu za utovar i istovar, a zatim u uličicu, pod
vedrim nebom. Tu zvuci protesta dopiru do njih kao nerazgovetno
zavijanje koje kao da stiže istovremeno sa svih strana.
„Slušaj”, veli Sebastijan, okrećući uvo ka nebu. „Svi su tu.”
„Kako si ono izveo?”, pita Fej. „Prošli smo onim pandurima ispred
nosa. Zašto ništa nisu rekli? Zašto nas nisu zaustavili?”
„Moraš da mi obećaš”, kaže on, grabeći je za mišice, „da ovo nikada
nećeš pomenuti. Nikome.”
„Reci mi kako si to uradio.”
„Obećaj mi, Fej. Ne smeš ni da zucneš o tome. Reci im da sam
položio kauciju. To je sve.”
„Ali nisi položio kauciju. Imao si ključ. Otkud to da si imao ključ?”
„Ni da zucneš. Uzdam se u tebe. Učinio sam ti uslugu, a ti to sada
zauzvrat čuvaj kao tajnu. Važi?”
Fej ga kratko posmatra i shvata da on nije onaj nedvosmisleni
studentski radikal kakvim ga je smatrala - on ima tajne; ima slojeve.
Ona o njemu zna nešto što ne zna niko drugi, ima nad njim moć koju
niko drugi ne može da upotrebi. Srce joj preplavljuju snažna osećanja
prema njemu: on je srodna duša, misli, takođe neko čiji je život
sakriven i ogroman.
Klima glavom.
Sebastijan se osmehuje i uzima je za ruku, vodi je do kraja uličice i
izvodi na sunce, a kada zaviju za ugao ona vidi policiju i vojsku i
barikadu, a iza barikade veliku uzavrelu masu u parku. Nema više senki
na zidovima, sada ih vidi lepo i u boji: meke bebi-plave policijske
uniforme; bajonete nacionalnih gardista; džipove koji umesto prednjih
branika imaju namotaje žilet žice; rulju nalik zveri u naletu kako
trenutno opkoljava i zauzima kip Julisiza S. Granta preko puta Konrad
Hiltona, tri metra visokog Granta na njegovom tri metra visokom
konju, kako se svetina vere konju uz bronzane noge na vrat, zadnjicu i
glavu, kako jedan smeli mladić nastavlja da se penje, na samog Granta,
kako staje na Grantova ogromna široka pleća, povodeći se ali uspravan,
pa diže ruke iznad glave i pokazuje dvostruki znak mira, prkoseći
policiji koja to upravo primećuje i lagano prilazi da ga skine. Po njega
se to neće završiti dobro, ali publika ipak navija, jer on je najhrabriji
među njima, nešto najviše u čitavom parku.
Fej i Sebastijan se provlače pored tog meteža i ulaze u anonimnost
gomile.
 22.

POLICAJAC BRAUN I DALJE razbija glave a panduri oko njega skinuli su

značke i pločice sa imenom. Spustili su vizire na šlemovima. Bezimeni
su. Vestima nije drago zbog takvog razvoja situacije.
Policija nekažnjeno bije ljude, govore novinari na vestima Si-Bi-Esa.
Zahtevaju transparentnost. Odgovornost. Kažu da je policija skinula
značke i sakrila lica zato što znaju da je to što rade nezakonito. Prave se
poređenja sa ulaskom Sovjeta u Prag ranije ove godine, kada su ovi
pregazili i savladali jadne Čehe. Čikaška policija ponaša se upravo tako,
govore novinari. To je zapadna Čehoslovačka. Nedugo potom neko
domišljat smišlja reč Čehago.
„U Americi vlast odgovara ljudima, a ne obrnuto”, kaže povodom
bezimenosti policije neki poznavalac ustavnog prava naklonjen
antiratnom pokretu.
Policajac Braun nasrće sve u šesnaest, najorniji među svim tim
pandurima da hipike čepa po ključnim i smrtonosnim mestima: po
lobanji, grudima, čak i licu. On se prvi pojavio bez značke i pločice sa
imenom, pa su i svi policajci oko njega spustili vizire i skinuli pločice,
ali ne zato što žele da mu se pridruže u njegovoj pomamljenosti. Baš
naprotiv. Oni vide da je on malo pomahnitao i ne mogu zaista da ga
zaustave, a foto-aparati, budući da ih privlači svaki trenutak policijske
surovosti, škljocaju, tako da svi obližnji policajci sklanjaju značke i
spuštaju vizire, jer taj seronja hoće da ostane bez penzije, ali oni
bogami neće ostati bez svoje.
 23.

KRONKAJT ZNA da mu je to kazna za iznošenje ličnog stava. To što

intervjuiše gradonačelnika i servira mu ta kilava pitanja. To je zato što
je Kronkajt kazao da je čikaška policija „gomila siledžija”, i to uživo, u
emisiji.
E pa, to i jesu! A to je rekao i producentima, koji su mu kazali da je
izneo mišljenje, što nije u redu, jer je na publici da zaključi jesu li
policajci siledžije ili nisu. On je odvratio da je izneo zapažanje, za šta ga
i plaćaju: da zapaža i izveštava. Oni su kazali da je izrazio mišljenje. On
je rekao da je zapažanje katkada neodvojivo od mišljenja.
Producente to nije uverilo.
Ali policija je tamo napolju pendrecima razbijala lobanje. Skidali su
značke i pločice sa imenima i spuštali vizire na šlemovima da bi postali
bezlični i neodgovorni. Odvaljivali su decu od batina. Tukli su članove
štampe, fotografe i novinare, razbijali foto-aparate i otimali film. Čak
su jadnog Dena Radera118 udarili pravo u solarni pleksus. Kako se zovu
takvi ljudi? Zovu se siledžije.
Producenti i dalje nisu bili uvereni. Kronkajt misli da policija bije
nedužne ljude. Gradonačelnikova kancelarija im je rekla da policija štiti
nedužne ljude. Ko je u pravu? To ga je podsećalo na onu staru priču:
pitao jednom jedan kralj grupu slepaca da mu opišu slona. Jednom od
njih pokazao je slonovu glavu, drugom uvo, kljovu, surlu, rep i tako
dalje, govoreći: Ovo je slon.
Posle toga slepci nisu mogli da se slože kako slon zaista izgleda.
Raspravljali su se i govorili: Slon je ovakav, slon nije takav! Tukli su se
pesnicama, a kralj je ceo prizor posmatrao i u njemu uživao.
Verovatno je uživao isto koliko trenutno uživa gradonačelnik,
zamišlja stari Kronkajt dok mu dobacuje još jedno mekano pitanje o
dobro obučenoj i junačkoj čikaškoj policiji, koja uživa potpunu podršku
javnosti. A taj sjaj u gradonačelnikovom oku otprilike je nešto
najnepodnošljivije što je stari Kronkajt ikada video, to kako ovome
blesnu oči kada pobedi dostojnog protivnika. A Kronkajt je stvarno
dostojan protivnik. Lako se može zamisliti da su se između
gradonačelnikove kancelarije i producenata Si-Bi-Esa vodili dugi
telefonski razgovori, da je bilo mnogo rasprave, mnogo pretnji i da je
postignut neki kompromis, i otud stari Kronkajt sada stoji tu i veliča
vrline ljudi za koje je pre nepuna tri sata rekao da su siledžije.
U ovom poslu ponekad svašta mora da se proguta.

24.

PRED KRAJ dana, neposredno pred smiraj, u traumi nastaje zatišje.

Nekako ošamućena i postiđena, policija okleva. Prestali su da dižu
pendreke pa umesto toga dižu megafone. Ljubazno traže od
demonstranata da napuste park. Demonstranti ih gledaju i čekaju. Grad
kao da je povređeno dete. Detence udari glavom a onda, nakon
neznatnog kašnjenja u kome se svi ti haotični čulni signali razrešavaju
u bol, počinje da plače. Grad je sada u tom kašnjenju, između povrede i
jadikovanja, između uzroka i posledice.
Nada se da će to zatišje opstati. Tako se barem nada Alen Ginzberg,
da, jednom kada iskusi taj mir, grad neće više hteti da se bije. U Grant
parku sada vlada mir a on je prestao da poje i ommmmmuje taman
toliko da se promuva kroz taj divni svet. U torbi uvek nosi dve stvari:
Tibetansku knjigu mrtvih i srebrni foto-aparat kodak retina refleks.
Sada poseže upravo za kodakom, kojim je ovekovečio sve sjajne
trenutke u svom životu, a trenutak je zaista sjajan. Okupljeni
demonstranti svi sede i smeju se i pevaju pesme radosti i mašu
zastavama koje su napravili kod kuće i rukom na njima napisali svoje
najdomišljatije slogane. On od svega toga hoće da napravi pesmu.
Njegov kodak je izlizana polovna naprava, ali čvrst je, utroba mu je još
zdrava. Obožava njegov metalni obim u ruci, crne drške zatalasane kao
aligatorova koža, čak i nalepnicu Napravljeno u Nemačkoj
samouvereno nalepljenu napred. Uslikava fotku okupljene gomile.
Hoda između njih, njihova tela mu se sklanjaju da prođe, lica su im
otvorena prema njemu. A kada vidi jedno poznato lice, on stane i
klekne: to je jedan studentski vođa, seća se. Onaj lepi maslinaste kože.
Sedi s nekom prijatnom mladom devojkom s velikim okruglim
naočarima koja mu drži glavu na ramenu, iscrpljena.
Fej i Sebastijan. Naslonjeni jedno na drugo kao ljubavnici. Iza njih
sedi Alis. Ginzberg prinosi foto-aparat oku.
Mladić mu iskosa upućuje kiseo osmeh od koga samo što mu ne
prepukne srce. Blenda škljoca. Ginzberg ustaje i tužno se osmehuje.
Nastavlja svojim putem, gde ga gutaju nepregledna svetina i usijan dan.

25.

PESNIK ODLAZI a Alis lupne Fej po ramenu, namigne joj i upita: „I, jeste
li se vas dvoje lepo proveli sinoć?”
Jer Alis naravno ne zna šta se dogodilo.
I tako joj Fej objašnjava o tajanstvenom panduru koji ju je uhapsio i
noći koju je provela u zatvoru, da ne zna ni kako se pandur zove ni čime
je sve to zaslužila, kako joj je pandur rekao da smesta napusti Čikago, a
Alis se potresa jer odmah zna da je u pitanju policajac Braun. Razume
se da je on.
Ali to ne može da kaže Fej. Ne ovog trena. Kako da joj usred gomile
demonstranata koji policiji dobacuju besne uvrede prizna da je bila u
prilično vatrenoj ljubavnoj avanturici upravo s jednim od tih pandura?
Ne dolazi u obzir.
Alis čvrsto zagrli Fej. „Žao mi je”, kaže. „Ali ne brini. Sve će biti u
redu. Nećeš ti nikuda. Ostaću uz tebe, bez obzira na sve.”
A tada se na obodu parka okupi policija i objavi preko megafona:
Imate deset minuta da se raziđete odavde.
Što je smešan zahtev, jer tu ima jedno deset hiljada ljudi.
„Je l’ stvarno očekuju da svi odemo?”, pita Alis.
„Verovatno ne”, kaže Sebastijan.
„Šta će da urade?”, pita Fej, gledajući unaokolo veliku tvrdoglavu
masu ljudskog roda koja je zauzela park. „Da nas sve sklone silom?”
 Ispostavlja se da im je namera upravo to.
Počinje slabašnim praskom sabijenog vazduha, nežnim i gotovo
milozvučnim izbacivanjem kanistera suzavca u park. A kod onih koji ga
gledaju kako doleće prisutno je neobično kašnjenje između zapažanja i
razumevanja njegovog značenja. On poleće u paraboli u nebo odveć
lepo da bi ga primilo i kao da delić sekunde visi u vazduhu iznad njih,
Severnjača za neke od njih, čiji su kompasi sada upereni u tu stvar, tu
čudnovatu novu leteću činjenicu, koja zatim počinje da se spušta, a
vriska i cika počinju približno sada, kada ljudi u zoni sletanja projektila
počnu da prihvataju to što ide pravo na njih i shvate da je to zaista kraj
njihovog protesta. Iz kanistera već ističe njegov sadržaj, ostavljajući
rep narandžastog gasa, kometa na putanji sudara. A kada sleti, on
bupne u travu kao loptica za golf, podigne jedan busen i upali se. Vrti se
i bljuje mlazeve otrovnog dima dok iz pravca Konrad Hiltona dopire još
kratkih prasaka a u rulju doleću još jedna ili dve leteće bombe, i eto
koliko brzo relativni red i mir mogu da prerastu u ludilo. Gomila
počinje da beži, policija počinje da trči i bezmalo svi u parku plaču
istovremeno. To je od suzavca. Od toga kako ti napada oči i grlo. Kao da
ti je pravo u ženicu pljusnulo vrelo ulje, pa oči ne možeš bezbolno da
držiš otvorene, tako crvene i natekle, ma koliko ih trljao. I taj kašalj
tako iznenadan i neodložan kao davljenje, taj mahinalni suvi kašalj koji
premošćava svu snagu volje. Ljudi plaču i pljuju i beže bilo kuda gde
nema gasa, što predstavlja osnovni problem zapremine: suzavac je
ispaljen - namerno ili slučajno, ne zna se - tako da sleti iza većeg dela
gomile, što znači da se patnja koju on izaziva može izbeći samo ako se
trči na suprotnu stranu, prema Aveniji Mičigen i Konrad Hiltonu i
širokim policijskim barikadama, tako da se problem zapremine ogleda
u tome što na Aveniji Mičigen želi da bude daleko više ljudi nego što za
njih na njoj trenutno ima mesta.
To vam je nezaustavljiva sila koja se susreće sa svojim
nepokretnim predmetom, telesna masa deset hiljada demonstranata
koja bezglavo srlja pravo na čikašku policiju.
S njima je i Sebastijan, koji vuče Fej za ruku. A Alis ih gleda i shvata
kako je to upravo pogrešan pravac kretanja, kako je jedini pravac gde
nema policije nazad u sam suzavac, u taj oblak što grli tlo poput
narandžaste magle. Dovikuje im da stanu, ali glas joj se - grub i
promukao od pređašnjeg skandiranja a sada raznesen suzavcem - ne
čuje preko urlanja i vrisaka svetine, u kojoj svi trče, međusobno se
sudaraju i rasejavaju. Ona gleda Sebastijana i Fej dok ljudi padaju oko
njih, i gubi ih u masi. Krenula bi za njima, ali nešto je zadržava.
Verovatno strah. Strah od policije, posebno od jednog policajca.
Odlučuje da se vrati u studenjak i sačeka Fej. A ako se Fej ne vrati,
ništa je neće sprečiti da je pronađe, što je utešna laž koju sebi govori da
bi se izvukla iz trenutne situacije. Ona zapravo više nikada neće videti
Fej. To još ne zna, ali sluti, pa prestaje da trči. Vraća se prema protestu,
parku. A u tom trenutku Fej vuče Sebastijana za ruku jer Alis nije s
njima. Fej zastaje i okreće se. Osvrće se onamo odakle su došli. Nada se
da će iz tog haosa izviriti Alisino lice, ali između njih dve nalazi se
narandžasti oblak suzavca. Što je isto kao da je posredi betonski zid, ili
kontinent.
„Moramo da idemo”, kaže Sebastijan.
„Čekaj”, veli Fej.
Mimo nje proleću lica, nijedno od njih Alisino. Ljudi joj se češu o
ramena, izbegavaju je, nastavljaju da trče.
Alis je sada s druge strane suzavca. Vidi jezero. Dotrčava do njega i
pljuska se po licu da ublaži pečenje od suzavca, pa se šunja na sever duž
obale, gde, kako bi izbegla da privuče pažnju na sebe, odbacuje u pesak
svoje omiljene naočare za sunce i vijetnamku, vezuje kosu u konjski rep
i trudi se da liči na obično malograđansko dete koje poštuje zakon,
čime praktično zauvek okončava svoju protestnu karijeru.
„Moramo odmah da pođemo”, kaže Sebastijan.
I tako Fej pristane, jer Alis nema.

26.

HJUBERT H. HAMFRI, u tuš-kabini predsedničkog apartmana na

poslednjem spratu, čeprka sebi ispod noktiju besplatnim hotelskim
sapunom marke Dav, kome se za vreme njegovog dugog tuširanja
smanjio prvobitni bubrežasti obim.
Agenti tajne službe uporno proviruju unutra: „Jeste li dobro,
gospodine potpredsedniče?”
Njemu je jasno da štošta treba uraditi i da za to ima malo vremena i
da devedesetominutno tuširanje nije baš bilo na rasporedu
rukovodioca njegove kampanje. Ipak, da nije sa sebe skinuo onaj
smrad, bio bi neupotrebljiv.
Prsti su mu se toliko smežurali da zalaze u onu superzasićenu
oblast gde mu koža liči na vuneno ćebe kojim mu je prava koža labavo
zaogrnuta. Ogledalo je već mutno i sivo kao škriljac u tom vlažnom,
gustom vazduhu.
„Da, dobro sam”, govori on agentu.
Samo što nije dobro, uviđa dok govori. Jer odjednom ga u grlu nešto
zagolica, neznatno ga zagrebe iza Adamove jabučice. Nije govorio sat i
po vremena a sada kada je progovorio oseća to, onu prethodnicu
bolesti. Isprobava grlo - svoje dragoceno i zlatno grlo, glasne žice i
pluća, te delove sebe koji su sve što ima da da kada se kroz nekoliko
dana bude obraćao zemlji i prihvatao nominaciju za predsednika -
izgovara nekoliko tonova, samo malo solfeđa, malo do, re, mija. I
uistinu to oseti, onaj šiljak bola, ono peckanje od trenja, onu oteklinu
na mekom nepcu.
O, ne.
Zavrće vodu, briše se peškirom, navlači bademantil, upada u glavni
konferencijski prostor apartmana i saopštava kako mu smesta treba
vitamin C.
Kada ga grupa čudno pogleda, on obznani „Možda me boli grlo” sa
ozbiljnošću s kakvom bi neki lekar mogao da kaže Tumor je zloćudan.
Agenti se nelagodno pogledaju. Neki od njih se nakašlju. Jedan
istupi i kaže: „Verovatno vas ne boli grlo.”
„Otkud ti znaš?”, kaže Trostruki H. „Treba mi vitamin C, i to ovog
prokletog trena.”
„Gospodine, verovatno je do suzavca, gospodine potpredsedniče.”
„O čemu govoriš?”
„Suzavac, gospodine. Uobičajeno oružje za podsticaj, gospodine,
koje se koristi za nenasilno razbijanje rulje. Nadražuje oči, nos, usta i,
da, svakako, gospodine, grlo i pluća.”
„Suzavac.”
„Da, gospodine.”
„Ovde unutra?”
„Da, gospodine.”
„U mom hotelskom apartmanu.”
 „Došao je iz parka, gospodine. Policija ga koristi za demonstrante. A
danas, vidite, imamo istočni vetar.
„Od dvanaestak čvorova”, dodaje drugi agent.
„Tako je, da, hvala, jak vetar koji je suzavac potisnuo nazad preko
Avenije Mičigen i u hotel i, da, čak i do poslednjeg sprata. Našeg sprata.
Gospodine.”
Trostruki H već oseća kako mu oči suze i peku ga, kao kad stojiš nad
iseckanim crnim lukom. Odlazi do velikih prozora apartmana i gleda
park, u haosu bežanije, prestravljene mladeži, pandura u poteri i
oblacima narandžastog gasa.
„Policija je ovo uradila?”, pita on.
„Da, gospodine.”
„Ali zar ne znaju da sam ja ovde?”
I to je maltene granica izdržljivosti jadnog Hjuberta H. To bi trebalo
da bude njegova konvencija, njegov trenutak. Zašto je to moralo da se
dogodi? Zašto uvek mora da ispadne ovako? I on naprasno ponovo ima
osam godina i nalazi se u Južnoj Dakoti gde mu Tomi Skramf
upropaščava proslavu rođendana tako što dobija epileptični napad baš
tu na kuhinjskom podu, pa ga lekari odvode a roditelji vraćaju decu
kući još noseći neotvorene poklone koje je Hjubert trebalo da dobije,
tako da je jedan mali nevelikodušni deo njega provalio iz njega te noći i
on je ridao ne zato što bi Tomi mogao da umre, već priželjkujući
njegovu smrt. A onda ima devetnaest leta i upravo je završio prvu
godinu fakulteta, ima dobre ocene i fakultet mu se dopada, ide mu od
ruke, i stekao je prijatelje i našao devojku i život mu se konačno
sređuje i tada mu roditelji kažu da se vrati kući pošto im je ponestalo
novca. I tako se on vrati kući. A zatim je 1948. godina i upravo su ga
prvi put izglasali u Senat SAD, kada mu otac iznenada umre. A sad kada
će ga svakog časa nominovati za predsednika, svud oko njega su borba,
suzavac, mesari, govna i smrt.
Zašto uvek biva tako? Zašto svaki trijumf mora da plati tugom i
krvlju? Sve njegove pobede završavaju se žalošću. U izvesnim
pogledima, on je još onaj razočarani osmogodišnjak koji priželjkuje zlo
Tomiju Skramfu. Još oseća žaoku onog dana, sve do srži.
Zašto ono najbolje u životu ostavlja tako duboke ožiljke?
Upravo zbog toga i doveli su mu savetnike za upravljanje, da
poprave takvo samodestruktivno, negativno ponašanje. On ponavlja
svoje mantre za samopouzdanje. Ja sam pobednik. Otkazuje narudžbinu
vitamina C. Oblači se. Vraća se poslu. Sic transit gloria mundi.119
 27.

STARI KRONKAJT SE NAGINJE udesno i naslanja na svoj pisaći sto na

način koji se na TV-u tumači kao ozbiljno razmišljanje i nepokolebljiva
narav čoveka čiji je posao da zemlji prenosi loše vesti, naslanja se tako
i krivi glavu i pilji u kameru s bolnim izrazom na licu, svojevrsnim
očinskim izrazom koji znači mene će ovo boleti više nego tebe, i govori:
„Demokratska konvencija će upravo početi” - pa pravi dugu dramsku
pauzu kako bi deo koji sledi istinski dopro do ljudi - „u policijskoj
državi.”
Zatim dodaje „Kao da jednostavno nema drugog načina da se to
kaže”, zarad producenata, koje zamišlja kako upravo vrte glavama u
kontrolnom kombiju zbog njegovog ponovnog bezočnog iznošenja
ličnog stava.
Ali nešto se mora reći radi gledalaca koji su kod kuće i očito ne
kapiraju. Telefonska centrala Si-Bi-Esa ludi čitavog dana. Više poziva
nisu primili otkako su ubili Kinga. Pa naravno, rekao je Kronkajt, ljudi
su ljuti, policija se otela kontroli.
Jeste, ljudi su ljuti, rekli su mu producenti, ali ne na policiju. Ljuti su
na decu, rekli su. Krive tu decu. Govore kako ta deca dobijaju ono što su
zaslužila.
I tačno je da izvesni demonstranti nisu baš, da tako kažemo, lako
dopadljivi. Pokušavaju da vam uvrede senzibilitet. Pokušavaju da vas
isprovociraju. Neuredni su, nečisti. Ali oni su samo delić mase trenutno
okupljene ispred Hiltona. Većina dece tamo napolju liči na običnu decu,
bilo čiju decu. Možda su se upleli u nešto što ne razumeju, možda ih je
ponelo nešto krupnije. Ali nisu kriminalci. Nisu nastrani. Nisu ni
radikali ni hipici. Verovatno samo ne žele da budu mobilisani.
Verovatno su samo iskreno protiv Vijetnamskog rata. A, uzgred budi
rečeno, ko danas nije?
Ali ispostavlja se da za svako prikazano jadno dete koje dobija
pendrekom po glavi, Si-Bi-Es dobije deset telefonskih poziva podrške
panduru koji je pendrek držao. Novinari su se na ulici nagutali suzavca
a onda se vratili u sedište i tamo zatekli telegram koji je stigao iz
daljine od hiljadu i po kilometara i koji tvrdi kako novinari ne razumeju
šta se zapravo događa u Čikagu. Čim je to čuo, stari Kronkajt je znao da
je podbacio. Nakon tolikog izveštavanja o radikalima i hipicima,
gledaoci više ne vide ništa osim njih. Sive oblasti su prestale da
postoje. A evo šta stari Kronkajt misli o tome. Prvo, svako ko misli da
televizija može da spoji naciju tako da se povede pravi dijalog i da jedni
druge počnemo da slušamo sa empatijom i saosećanjem pati od velike
obmane. Drugo, nesumnjivo će pobediti Nikson.

28.

TRAŽITI OD DEMONSTRANATA da napuste park ali im ne dati

očiglednog načina da to i učine predstavlja rđavo planiranje od strane
policije. Više nije dozvoljeno okupljati se u parku, ali nije dozvoljeno ni
preći policijsku barikadu, a park je zabarikadiran sa svih strana. Tako
da vam je to klasična nedoumica. U stvari, barikada nema samo na
jednom mestu na istočnoj ivici parka, kod jezera, tačno tamo gde je,
glupavo, sleteo suzavac. Tako da demonstranti dolaze tamo, jer nemaju
drugog izbora; nema kuda drugde da se ode. Prvi među njima izlivaju
se na Aveniju Mičigen i u zidove Konrad Hiltona poput odbeglih talasa.
Zapljuskuju beton i ciglu i tamo bivaju priklešteni dok policija uviđa
kako se u retorici dana nešto promenilo. Promenili su se ulozi. Imajući
u vidu njihovu brojnost i njihovo novo očajanje, sada su u prednosti
demonstranti. I zato ih policija odbija, pribija uza zidove hotela i tuče.
Tu negde nalaze se i Fej i Sebastijan. On je steže za ruku toliko jako
da je boli, ali ona se ne usuđuje da ga pusti. Oseća kako je zarobljena u
toj ljudskoj reci u pokretu i kako je sa svih strana pritiskaju i katkada
čak načas odižu s tla i nose, kada ima utisak kao da pliva ili lebdi, da bi
je zatim opet spustili, i trenutno joj je najpreče da održava ravnotežu,
da ostane na nogama, jer ti ljudi su u panici, a evo na šta liči deset
hiljada uspaničenih ljudi: na divlje životinje, ogromne i bezumne. Ako
padne, izgaziće je. Strah koji je zbog toga spopada uveliko prevazilazi
strah i ulazi u svojevrsnu staloženu jasnoću. Ovo je život ili smrt. Ona
jače steže Sebastijana za ruku.
Ljudi trče s maramicama na licu, ili s majicama obmotanim oko
usta. Ne mogu da podnesu suzavac. Ne mogu da ostanu u parku. Pa
ipak im sada postaje jasno da je i to bila greška, ići na tu stranu, jer
kako se oni bliže sigurnosti mračnog grada iza Avenije Mičigen,
prostori koje mogu da popune sve više se smanjuju. Sprovode ih kao
kroz levak pomoću teške opreme, ograda, bodljikave žice i kordona
murije i nacionalnih gardista koji broje po trideset ljudi. Sebastijan
pokušava da se domogne ulaznih vrata Hiltona, ali rulja je previše
gusta, struja suviše jaka, tako da promašuju metu i umesto toga bivaju
odneti do bočne strane zgrade, i priljubljeni uz izloge bara Hejmarket.
Tada ih spazi policajac Braun.
On je posmatrao svetinu, tražio Alis. Stoji na zadnjem braniku
jednog transportnog vozila američke vojske, nekoliko stopa iznad svih
ostalih, gleda gomilu, bebi-plave šlemove čikaške policije, sve zajedno,
nalik koloniji uzdrmanih otrovnih pečuraka, kako se odozgo čini. A
onda iz gužve iznenada izranja jedno lice, tamo kod bara, žensko lice, a
njega preplavi optimizam kada pomisli da je u pitanju Alis, zato što je
to prvi put od početka dana da mu išta načas izgleda poznato, a film
koji mu je išao u glavi - gde ga Alis vidi kako mlati hipike i otud u njemu
prepozna onog surovog muškarca kakvog je oduvek želela - ponovo
kreće dok se lice ne razreši a on s potresnim razočaranjem shvati da
zapravo ne vidi Alis, nego Fej.
Fej! Devojku koju je uhapsio baš sinoć. Koja bi upravo trebalo da je
u zatvoru. Zbog koje ga je Alis i ostavila.
Jebena kučka.
On skače u gomilu i izvlači pendrek iz futrole. Probija se napred,
lakta se prema prozoru uz koji je Fej prignječena. Između njega i nje
nalazi se nekoliko kordona pandura i masa zarobljenih smrdljivih
hipika koji se praćakaju kao tune u mreži. On se gura ramenima kroz
narod, govoreći: „Prolazim!
Otpozadi!” A pandurima je drago da ga propuste pošto je to još
jedan tip između njih i linije fronta. I tako on prilazi granici između
murije i demonstranata, granici koja se prepoznaje po pendrecima u
vazduhu koji se spuštaju brzo kao kada se zaglavi pisaća mašina. Što je
bliže, teže mu je da se kreće. Kao da se sve diže i spušta, kao da su svi
deo neke velike, bolesne životinje.
A tada demonstrante na Aveniji Mičigen proseca odred nacionalne
garde - čiji jedan pripadnik nosi pravi-pravcati bacač plamena, mada
ga, na sreću, ne koristi - praktično ih napadajući s boka, odsecajući ih
od ostatka krda, tako da se ta grupica kod Konrad Hiltona nalazi u
zamci: s jedne strane policija, s druge nacionalna garda, iza zidovi
hotela.
Nemaju kud.
Fej je prikleštena uz izlog, ramenom snažno pripijena uz njega. Iole
snažnije, misli se, i rame će joj pući. Gleda u bar Hejmarket, kroz izlog
koji kao da podrhtava i škripi, i vidi kako u nju bulje dva muškarca u
odelima i crnim kravatama. Oni pijuckaju piće. Kao da nemaju nikakav
izraz na licu. Oko nje demonstranti se vrpolje i sklanjaju u zaklon.
Dobijaju pendrekom po glavi, ubadaju ih u rebra tupim krajem
pendreka, a kada padnu, odvlače ih u marice, što Fej izgleda
prihvatljivije. Između udarca u glavu i odlaska u maricu, izabraće
maricu. Ali tu ne može ni da se okrene, a kamoli spusti na zemlju, toliko
je čvrsto pritiskaju tela oko nje. Polako ispušta Sebastijanovu ruku.
Sada je neko između njih, još jedan demonstrant između Fej i
Sebastijana koji radi isto što i oni, što znači da pokušava da pobegne,
odlaže batine što duže može. Tu se pali prost i iracionalan nagon za
preživljavanjem. Da se pobegne nema kud, a oni ipak beže. A Fej sada
mora da odluči šta će, jer bude li i dalje tako držala Sebastijana za ruku,
lakat joj se može slomiti tu gde ga taj tip pritiska. Uz to, ovako je laka
meta, tako leđima okrenuta pandurima. Ako se okrene, možda će moći
da se skloni od njihovog divljačkog vitlanja. Tako i odluči. Pušta
Sebastijanovu ruku. Pušta da joj njegovi znojavi prsti iskliznu iz stiska,
a dok to čini oseća kako je on čvršće hvata, svojski je steže, ali uzalud.
Oslobodila se. Ruka joj se cima nazad uz telo dok čovek između njih
pada na izlog - koji zadrhti od udara i oštro krene kao čizme na ledu - i
ona se okreće.
Najpre spazi pandura koji se obrušava na nju.
Pogledi im se susreću. To je pandur od sinoć, koji ju je uhapsio u
studenjaku. Prvo mu vidi lice, jer kada neko netremice gleda pravo u
tebe imaš utisak da mu je lice osvetljenije. To lice, taj užasni čovek koji
sinoć nije hteo ni da je pogleda dok je plakala na zadnjem sedištu
njegovog patrolnog vozila i kumila ga i nagovarala da je pusti i zurila u
njegov odraz u retrovizoru a on nije govorio ništa osim: „Ti si kurva.”
I kako ju je opet pronašao, ovde, sada.
Lice mu je mirno kao u psihopate. Palicom zamahuje hitro i bez
osećanja. Liči na nekoga ko je izašao da potkreše travu, ne osećajući
prema tome ništa osim potrebe da završi posao. Ona gleda njegovo
krupno svirepo telo i snagu kojom zamahuje pendrekom, brzinu kojom
treska po glavama, rebrima i udovima, i zna da joj je naum da batine od
policije izbegne tako što će ih eskivirati kao sportista bio i naivan i
neizvodljiv. Taj čovek može da radi šta god hoće. Ona ne može da ga
zaustavi. Nemoćna je. On stiže.
Ona tu pokušava da bude što sitnija. Samo joj to pada na pamet. Da
postane što manja meta. Trudi se da se skupi, privlači ruke i saginje
glavu i savija se u kolenima i struku kako bi se spustila ispod ljudi
ispred sebe.
Ima utisak kao da je u položaju za molitvu. Oglašavaju joj se sva
zvona za uzbunu i ona oseća kako joj napad panike nastupa kao i uvek,
sa onom gvozdenom težinom u grudima kao da je iznutra nešto steže.
Razmišlja Molim te, ne sada dok pandur i dalje kažnjava svakoga ko mu
se slučajno ispreči na putu do Fej. A demonstranti viču „Mir!” ili „Ne
pružam otpor!” i dižu ruke, pokazuju dlanove, predaju se, ali pandur ih
ipak udara, u glavu, vrat, trbuh. Već je tako blizu. Između njega i Fej
stoji samo jedan čovek, žilav mladić velike brade u maskirnoj jakni, koji
vrlo brzo kapira poruku i daje sve od sebe da se izmigolji, a Fej oseća
kako joj se pluća koče i kako joj se u glavi vrti kao kad naglo ustaneš,
zbog čega je sva drhtava i klimava, a koža joj je hladna i mokra, i probija
je znoj, toliko brzo ovlažilo joj se čelo, dok su joj usta suva kao kreda i
lepljiva pa panduru ne može ni da kaže da ne radi šta god već da je
namerio da uradi - sve se to odvija dok ga ona gleda kako gura u stranu
tipa u maskirnoj jakni i gura se u gomilu tako da mu Fej bude u
domašaju, kako pokušava da se okrene tako da može da je dohvati, da
digne oružje u svem tom ljudskom haosu, kada iza sebe svi začuju dva
praska, dva slabašna praska koji zvuče kao da nečija šaka udara po
otvorenom kraju prazne boce. Pre današnjeg dana takav zvuk ne bi
imao nikakvo značenje, ali sada su svi demonstranti veterani u tome i
znaju: taj zvuk znači suzavac. Neko iza njih ispalio je još suzavca. A
gomila na to - taj zvuk a zatim i neizbežni oblak dima koji izbija
sekundu kasnije - reaguje predvidivo: paniči i beži odatle u talasu tela
koji stiže do Fej baš kada pandur srne na nju, i svi oni zajedno
istovremeno udaraju u izlog.
 Za izlog se to, konačno, ispostavlja kao preveliko opterećenje. To
dobrano prevazilazi njegovu izdržljivost.
Izlog baš i ne pukne koliko oštro eksplodira svugde odjednom. A Fej
i pandur i velika navala demonstranata koji se oslanjaju na njega listom
padaju i preturaju se unazad u ljude, dim i muziku u baru Hejmarket.

29.

DAN JE VEĆ BIO toliko neobičan da gostima u baru Hejmarket treba

časak vremena da shvate kako se dogodilo nešto još neobičnije. Izlog
se lomi i unutra upadaju demonstranti, panduri i krupne oštre krhotine
stakla, a oni to načas jednostavno gledaju kao da gledaju televizor
iznad šanka. Blago su opčinjeni. Osećaju kao da ih to privlači, ali da su
ipak odvojeni od toga. Oni su posmatrači, a ne učesnici.
I tako nekoliko trenutaka, dok se demonstranti i panduri rvu
unaokolo i pokušavaju da povrate ravnotežu u toj gunguli ljudskog
roda na crno-belim pločicama poda u Hejmarketu, ljudi u baru to
posmatraju s pasivnim interesovanjem, u fazonu: Čoveće.
Gotivno.
Pitam se šta li će biti dalje?
Dalje bude to da unutra procuri suzavac a panduri se neviđeno
nadrkaju i nagrnu kroz taj novi otvor u bočnom zidu bara i istrčavaju iz
foajea jer upravo se dogodilo ono što u Čikagu nikako nije smelo da se
dogodi: delegati i demonstranti nalaze se u istoj prostoriji, zajedno.
U tom pogledu naređenja su im bila veoma jasna: delegate sačekati
na aerodromu; čim izađu iz aviona, odvesti ih policijskim kolima u
Hilton, prebaciti ih do amfiteatra i nazad velikim autobusima s vojnom
pratnjom - zaklonjene štitovima, kao u mehuru, odsečene od hipika jer
hipici hoće da poremete i ugroze našu demokratiju, što je gradonačelnik
svakodnevno govorio u novinama i na televiziji. (Odgovor vođa
protesta kako je demokratija prestala da bude demokratska kada njeni
predstavnici moraju da se štite od ljudi koje predstavljaju prošao je
poglavito bez izveštaja u javnosti a svakako je na njega izostao bilo
kakav odgovor gradonačelnika ili njegove kancelarije za odnose s
javnošću.)
U svakom slučaju, evo njih, policije, zajapurenih i u trku, brzi koliko
im to dozvoljavaju kloparavi opasači puni oružja. Otprilike u tom
trenutku gosti u baru Hejmarket shvataju da se događa nešto vrlo
realno. Naprasno kašljući i plačući od suzavca, dok ih kače policija u
trku ili zalutali pendreci, oni uviđaju kako nisu više posmatrači; sada
su deo tog događaja. Toliko brzo stvarnost izvan bara prodire unutra i
poništava stvarnost u baru: uz puki prasak stakla. Bar je sada
produžetak ulice.
Linije fronta su se pomerile.
Koliko još ima vremena, pitaju se oni, dok se linije ne pomere?
Koliko ima vremena dok im ne ugroze hotelske sobe? Sopstvene kuće?
Porodice? Do tog trenutka, kada i sami udišu suzavac, za mnoge od njih
protest je bio blago ulično pozorište. Sada misle kako će cigle jednog
dana možda i njima uletati kroz prozore, ili kako će im ćerke porasti da
ih zavode bradati dugokosi muškarci što mirišu na dim, pa tako čak i
oni među njima koji se najviše zalažu za mir uzmiču i puštaju pandure
da rade svoj okrutni posao.
Drugim rečima, vlada opšti haos. Haos i panika. Fej žestoko sleće na
bok i ispod nekoliko drugih tela koja se sva sudaraju glavama i vilicama
i vidi zvezde i bori se da povrati dah koji su joj izbili kada je pala na
pod. Pokušava da se usredsredi na sitnice, da vidi kroz taj
zelenoljubičasti zvezdani pokrov svog vida, da vidi karirani pod,
komadiće i krhotine stakla oko sebe, od kojih neki klize poput
hokejaških pakova dok ih šutiraju i guraju u opštoj makljaži koja sada
zauzima bar. Ima osećaj da je sve to veoma daleko. Trepće. Vrti glavom.
Vidi noge policajaca kako trče prema njoj, noge gostiju kako beže.
Prstima ide po čelu i napipava kako joj tamo raste čvoruga velika kao
orah. Seti se pandura koji je malopre nasrtao na nju, i vidi ga kako leži
nauznak, napola u baru, napola napolju.
 30.

ON SE NE POMERA. Pilji pravo uvis. Vidi nazubljenu ivicu izloga - ono

što je od njega ostalo - jedno dva i po metra iznad sebe, ekvator u svom
vidnom polju. Severno od njega nalazi se limena tavanica bara
Hejmarket. Južno, nebo, mutan maglovit suton. Kad je pao, izvio se,
okrenuo, tresnuo unazad i pri sletanju osetio bolno sevanje. Leži
potpuno nepomičan i razmišlja šta oseća. Ne oseća ništa.
Oko njega kroz razbijeni izlog u bar uskače policija. Ima osećaj kako
nekome od njih treba nešto da kaže, mada ne zna šta. Samo da tu nešto
ne štima. Ne shvata šta se zbiva, ali sluti da je to važno - važnije i od
delegata i od hipika i od bara. Pokušava da im se obrati dok skaču oko
njega. Glas mu izlazi sitan i tanak. „Čekajte”, kaže, ali niko od njih ne
čeka. Oni uleću u bar, gde cimaju hipike s poda i izbacuju ih na ulicu,
gde mlate hipike a možda čak i ponekog delegata jer unutra je mračno i
teško je razabrati kada tako vitlaš.

31.

SEBASTIJAN SE OSOVIO NA NOGE pa sada pronalazi Fej na podu i trza

je za ruku da ustane. Njoj se vrti u glavi, muka joj je, ništa joj ne bi bilo
draže do da sedne u neki naizgled udoban plišani separe u Hejmarketu,
pijucka čaj s medom a onda možda odspava - oh, bože, koliko joj se
spava, čak i sada, baš tu u tom nasilnom središtu sveta. Još vidi zvezde.
Mora da je baš jako opaučila glavu.
Sebastijan je povlači a ona popušta. Dozvoljava mu da je vuče. Ne
prema ulaznim vratima, kuda trči nekoliko drugih demonstranata, i ne
nazad na ulicu, već dublje u bar, do najdaljeg ugla, gde su telefonska
govornica i dva toaleta i ona srebrna viseća vrata s okruglim prozorom
što vode u kuhinju. Tamo odlaze, u industrijsku kuhinju Hiltona,
trenutno u ludilu zbog narudžbina za sobe - jer se hotelski gosti boje da
napuste hotel pa sve obroke dobijaju na licu mesta, donose im se - tako
da nad tiganjima u kojima cvrče bifteci i minjon filei, nad pultovima za
pravljenje sendviča gde slažu bagete neverovatne visine, nad stonim
servisima gde glancaju vinske čaše do savršene bistrine bez ijedne
mrljice, stoje desetine muškaraca s belim keceljama i belim kapama.
Oni vide Sebastijana i Fej i ne govore ni reči. Samo rade. To ih se ne
tiče.
Sebastijan je vodi kroz bučnu i prilježnu kuhinju, skroz pored
roštilja na kojima skakuće plamen i plinskih ringli na kojima se kuvaju
sosovi i testenine, pored pulta za pranje sudova i samog perača
sudova, s licem u oblaku pare, i iza do zadnjeg ulaza, pa kroz vrata i u
prostor za smeće, do kontejnera sa oporim mirisima prokislog mleka i
stare piletine, i u uličicu iza toga, dalje od Avenije Mičigen, dalje od
galame i suzavca, i dalje, konačno, od hotela Konrad Hilton.

32.

POLICAJAC BRAUN JOŠ leži na leđima na žlebu razbijenog izloga bara

Hejmarket i postaje mu jasno da ne oseća noge. Pao je i sleteo na nešto
oštro i osetio probadajući bol blizu bubrega, a sada ne oseća ništa.
Samo neku jezu koja se širi, utrnulost. Pokušava da ustane, ali ne može.
Kada zažmuri, zakleo bi se da je zarobljen ispod automobila. Takav
osećaj ima. Ali kada ponovo otvori oči, ne pritiska ga ništa vidljivo.
„Upomoć”, kaže on nikome, vazduhu, isprva tiho ali onda
neodložnije: „Upomoć!”
Dotada su hipici već izbačeni iz bara, a svi gosti su se povukli u
sobe. Jedini ljudi koji ostaju u baru jesu ona dva agenta tajne službe,
koji mu sada lagano prilaze i pitaju ga „U čemu je problem, policajče?”
sa svojevrsnom prisnošću koja nestaje čim pokušaju da mu pomognu
da ustane pa ne uspeju i sa njega povuku krvave ruke.
Braun isprva pomisli da su se povredili na razbijeno staklo ispod
njega. Zatim shvati da krv nije njihova. To je njegova krv. On krvari. I to
mnogo.
Ali nije moguće da krvari.
Pošto ga ništa ne boli.
„Dobro sam”, kaže agentu koji je seo pored njega, onome čija mu
ruka snažno pritiska grudi.
„Naravski, drugar. Sve će biti u redu.”
„Stvarno. Ne boli me.”
„Aha. Samo ti ostani tu gde si i ne mrdaj. Dovešćemo ti pomoć.”
I Braun primećuje kako drugi agent sada govori u voki-toki nešto o
nekom oborenom policajcu, smesta pošaljite hitnu pomoć, a zbog toga
kako ovaj izgovara reč smesta, Braun čvrsto zatvara oči i govori „Izvini,
izvini”, ali ne agentu nego Bogu. Ili svemiru. Ili kojim god karmičkim
silama tamo negde koje mu upravo odlučuju sudbinu. Izvinjava im se
svima - za susrete sa Alis, za to što je varao ženu, za to što ju je varao
tako ružno, u mraku, u uličicama, u kolima, izvinjava se što nije imao
volje da prestane, ni discipline, samokontrole, izvinjava se zbog toga, i
izvinjava se što se kaje tek sada, kada je prekasno, i svestan je hladnoće
koja mu se širi donjom polovinom tela i naslućuje (iako ne oseća) oštru
krhotinu prozora koja mu trenutno probija kičmenu moždinu, i nije
siguran šta ga je tačno zadesilo, ali šta god da je, izvinjava se - što se to
dogodilo, što je to zaslužio.

33.

CRKVE ŠIROM ČIKAGA otvorile su svoje hramove, kao utočišta. Mladež

stiže nagutana suzavca i isprebijana. Daju im vode, da jedu, poljski
ležaj. Nakon dana punog nasilja, suočeni s tim malim dobrim delima,
neki od njih samo što ne zajecaju. Napolju, nemiri su se rascepkali,
raspali se na zasebne tučnjave i gungule na ulici, neki panduri trče za
decom u barove i restorane, u park i iz parka. Trenutno nije bezbedno
biti napolju, pa se mladi pojavljuju u ritavim parovima na mestima
poput ovog: stara Crkva Svetog Petra u Ulici Medison u centru grada.
Budući da su preživeli približno isti dan, čak i ne čavrljaju s drugim
demonstrantima. Skrušeno sede. Sveštenici im daju činije zagrejane
supe iz konzerve a oni govore „Hvala, oče” i stvarno tako misle.
Sveštenici im daju tople peškiriće za oči crvene od suzavca.
Fej i Sebastijan sede na crkvenoj klupi u prvom redu ćutke i obuzeti
nelagodnošću jer svašta treba da se kaže a oni ne znaju kako. Umesto
toga bulje u oltar, u bogato izgraviranu kameno-drvenu oltarnu sliku
Crkve Svetog Petra na Lupu120: kameni anđeli, kameni sveci i kameni
Isus na betonskom krstu, glave okrenute pravo dole; podno njega, tik
ispod pazuha mu, dva kamena apostola, jedan ga gleda ucveljena lica,
drugi, postiđen, gleda sebi u noge.
Fej pipa čvorugu na glavi. Prestala je da je boli, sve u svemu, i sada
je naprosto zanimljiva, taj neobičan tuđinski izrastaj, taj tvrdi kliker
pod njenom kožom. Bude li se igrala time, možda će odoleti da ne
postavi pitanja koja gori od želje da postavi, pitanja koja su počela da
se uobličuju u tih poslednjih dvadeset minuta otkako su tu seli. Sad
kada su van opasnosti, kada je pribrala misli i na veče počela da gleda
razumno i logično, ta pitanja je opsedaju.
„Fej, slušaj...”, kaže Sebastijan.
„Ko si ti zaista?.”, pita ona, pošto ne može da odoli, koliko god joj
čvoruga bila zanimljiva.
Sebastijan se tužno osmehuje. Gleda sebi u cipele. „Da. Što se toga
tiče.”
„Umeo si da se snađeš po onim zgradama”, kaže Fej. „Otkud si to
znao? I onaj ključ. Imao si ključ od moje ćelije. I odakle si poznavao one
pandure u podrumu? Šta se događa?”
Sebastijan sedi poput deteta koje trpi grdnju. Kao da ne može da
podnese ni da je pogleda.
Iza njih, do crkve je stigao Alen Ginzberg. On tiho ulazi i ide od
jednog do drugog umornog tela, blagosiljajući usnule ljude a svesnima
stavljajući ruku na glavu, govoreći Hare Rama, Hare Krišna i tresući
onako glavom, tako da mu brada liči na kakvog čvrstog uzdrhtalog
sisara.
Mesec dana pre toga, Ginzbergovo pojavljivanje privuklo bi mnogo
pažnje. Sada je on postao deo scenografije protesta, jedna od njegovih
mnogobrojnih boja. Ide unaokolo a deca mu se umorno, malaksalo
osmehuju. On ih blagosilja i ide dalje.
„Radiš li za policiju?”, pita Fej.
„Ne radim”, kaže Sebastijan. Naginje se napred i sklapa ruke kao u
molitvi. „Pre zarađujem s policijom. To nije ništa zvanično. Zapravo i ne
sarađujem s njima. Pre radimo uporedo. Imamo izvestan sporazum.
Izvestan obostrano pogodan odnos. I oni i ja razumemo nekoliko
jednostavnih činjenica.”
„A to su?”
„Pre svega, da trebamo jedni drugima.”
„Ti i policija.”
„Da. Ja policiji trebam. Policija me voli.”
„Ono što se danas dogodilo tamo napolju”, kaže Fej, „nije ličilo na
ljubav.”
„Ja obezbeđujem frku. Dramu. Policija traži razloge da pritegne
radikalnu levicu. Ja im te razloge obezbeđujem. Štampam kako ćemo
oteti delegate ili ubaciti nešto u pijaću vodu ili baciti bombu na
amfiteatar, i zbog toga svi ličimo na teroriste. A policija želi upravo to.”
„Da bi mogli da urade ono što su uradili večeras. Da bacaju suzavac
na nas i da nas biju.”
„Pred TV kamerama, dok ljudi kod kuće navijaju. Da.”
Fej odmahuje glavom. „Ali zašto im pomagati? Zašto podsticati sve
ovo...” - ona pokazuje rukom na krvavu mladež koja trenutno zauzima
hram - „sve ovo ludilo, ovo nasilje?”
„Jer što nas policija više pritiska”, kaže Sebastijan, „to naša strana
izgleda snažnija.”
„Naša strana.”
„Protestni pokret”, kaže on. „Što nas murija više bije, to naš
argument izgleda ispravniji.” Naslanja se na naslon klupe i belo gleda
napred. „To je zapravo prilično genijalno. Demonstranti i policija,
progresivci i autoritarci - oni trebaju jedni drugima, jedni druge
stvaraju, jer treba im neki protivnik koga će ocrnjivati. Najbolji način
da istinski osetiš pripadnost nekoj grupi jeste da izmisliš neku drugu
grupu koju ćete mrzeti. Zbog čega je, iz reklamnog ugla, današnji dan
bio neverovatan.”
Iza njih, Ginzberg ide gore-dole između brojnih klupa Crkve Svetog
Petra, nemo blagosiljajući one što tu spavaju. Fej čuje njegov jednolični
glas kako peva hinduističke pohvalne pesme. Ona i Sebastijan zure u
oltarnu sliku, u te svece i anđele u kamenu. Ona ne zna šta da misli o
njemu. Oseća se izdanom, ili možda, tačnije, ima utisak kako bi trebalo
da se oseća izdanom - sebe nikada nije smatrala delom Sebastijanovog
pokreta, ali mnogi se smatraju, te ona pokušava da se oseća izdanom u
njihovo ime.
„Fej, slušaj”, kaže Sebastijan. Nalakćuje se na kolena, teško diše i
gleda u pod. „To nije cela istina. Istina je da nisam mogao da idem u
Vijetnam.”
Svetla u hramu sada tamne, demonstranti su prestali da pristižu
jedan po jedan kroz ulazna vrata. Svuda unaokolo, ljudi tonu u san u
grupama od po dvoje, troje, četvoro. Ubrzo je crkva osvetljena samo
svećama na oltaru, slabašnim narandžastim sjajem.
„Svima sam rekao da sam letos bio u Indiji”, kaže Sebastijan. „Ali
nisam. Bio sam u Džordžiji. U kasarni. Hteli su da me pošalju u
Vijetnam dok se nije pojavio neki tip i ponudio mi tu pogodbu.
Službenik iz gradonačelnikove kancelarije koji je mogao da povuče
neke ozbiljne veze. Rekao mi je da štampam takve određene članke a
da će me oni izvući iz vojske. Nisam mogao da podnesem pomisao da
odem u rat. Zato sam prihvatio pogodbu.”
On pogleda Fej, upalog lica. „Sada me sigurno prezireš”, kaže.
Jeste, možda bi trebalo da ga prezire, ali ona umesto toga oseća
kako smekšava prema njemu. Uviđa kako se njih dvoje i ne razlikuju
previše.
„Meni tata radi u KemStaru”, kaže ona. „Polovina novca zahvaljujući
kom sam došla da studiram potekla je od pravljenja napalma. Tako da
valjda nisam u položaju da te osuđujem.”
On klima glavom. „Radimo šta moramo, je l’ tako?”
„I ja bih verovatno prihvatila tu pogodbu”, kaže Fej.
Zure u oltar dok Fej nešto ne padne na pamet: „Znači, kada si rekao
da vidiš moj maarr?”
„Da?”
„Rekao si da si tu reč naučio od tibetanskih monaha.”
„Da.”
„Dok si bio u Indiji. Ali nisi bio u Indiji.”
„Čitao sam o tome u Nešenel džiografiku. Nisu bili tibetanski
monasi. Sad kada malo razmislim, mislim da je članak bio o nekom
aboridžinskom plemenu iz Australije.”
„Šta si me još slagao?”, pita Fej. „Šta je s našim sudarom? Jesi li
stvarno ikada želeo da imamo sudar?”
 „Dabome”, kaže on, smešeći se. „To sam bio pravi ja. Stvarno sam to
želeo. Veruj mi.”
Ona klima glavom. Pa sleže ramenima. „Otkud bih ja znala?”
„Ali postoji još nešto, zapravo, još jedna mala laž.”
„Dobro.”
„Tehnički gledano, to nije laž koju sam izrekao tebi kao takvoj. Pre je
uopštena laž koju sam govorio svima.”
„Da čujemo.”
„Ne zovem se zaista Sebastijan. To sam izmislio.”
Fej se smeje. Ne može da se obuzda. Dan je bio toliko besmislen da
joj izgleda shodno da na njega doda još jednu sumanutost. „Za tebe je
to mala laž?”, pita.
„Recimo da mi je to ratno ime. Uzeo sam ga od Svetog Sebastijana.
Znaš, mučenika? Policija je tražila nekoga u koga može da odapinje
svoje strele. Ja sam im tu metu obezbedio. Mislio sam da je podesno. I
ne zanima te kako se stvarno zovem.”
„Ne zanima me”, kaže Fej. „Ne još. Ne trenutno.”
„Recimo samo da nemam ime koje bi moglo da okupi vojsku.”
Ginzberg je sada stigao do njih. Obišao je čitav hram, išao gore-dole
između redova klupa i konačno stiže do njih. Staje pred njih i klima
glavom. Oni uzvračaju isto. U crkvi vlada potpuna tišina i sva buka
potiče od samog pesnika, njegovih metalnih ogrlica koje se taru jedna o
drugu i međusobno sudaraju, njegovog mumlanja i blagosiljanja.
Stavlja im ruku na glavu, meku toplu ruku, nežan dodir. Žmuri i šapuće
nešto nerazumljivo, kao da na njih baca neke tajne čini. Kada prestane,
otvara oči i sklanja ruke.
„Upravo sam vas venčao”, govori im. „Sada ste venčani.”
Zatim odlazi vukući noge i tiho pevušeći za sebe.

34.
„MOLIM TE DA NIKOME NE GOVORIŠ ono što sam ti rekao”, kaže čovek
koga ona poznaje kao Sebastijana.
„Neću”, veli ona, znajući da to obećanje može da održi, pošto nikoga
od tih ljudi više nikada neće videti. Od sutra neće više živeti u Čikagu,
neće više studirati na Serklu. Ta spoznaja je očvrsnula u njoj u toku
dana. Ona i ne zna da je odlučila; pre kao da je odluka sve vreme tu, već
doneta za nju.
Ovde joj nije mesto, a tome u prilog govori sve što se odigralo
prethodnog dana.
Plan joj je jednostavan: otići će u zoru. Dok svi spavaju, ona će se
iskrasti i otići. Svratiće do studenjaka. Doći će do svoje sobe i zateći
širom otvorena vrata, unutra upaljena svetla. Na svom krevetu zateći
će usnulu Alis. Fej je neće buditi. Otići će na prstima do noćnog stočića,
vrlo lagano otvoriti boku na dnu i izvaditi nekoliko knjiga i Henrijevo
prosidbeno pismo. Otići će nečujno, još jednom za kraj krišom
pogledati Alis, koja bez crnih naočara za sunce i vojničkih čizama opet
izgleda kao ljudsko biće, i nežna i ranjiva i čak lepa. Poželeće joj sve
dobro u životu. Onda će Fej otići - Alis neće ni znati da je ova bila tu. Fej
će ući u prvi autobus nazad za Ajovu. Jedno sat vremena piljiće u
Henrijevo pismo, dok je iscrpljenost najzad ne školi, i prespavaće
ostatak puta do kuće.
To je plan. Pobeći će u praskozorje.
Ali od toga je još dele sati, a evo je u Čikagu, s tim momkom, u
nečemu što liči na trenutak izvan vremena. Tamno i mirno utočište.
Sjaj svetlosti sveća. Ne zanima je kako se Sebastijan stvarno zove jer,
misli se, zašto to kvariti? Zašto kvariti tu zagonetku? U njegovoj
bezimenosti ima nečega dražesnog. Mogao bi da bude bilo ko. Ona bi
mogla da bude bilo ko. Zna da sutra više neće biti tu, ali još nije otišla.
Sutrašnji dan će biti pun posledica, ali ovaj trenutak ne nosi nikakve
posledice. Šta god da se sada dogodi, dogodiće se bez reperkusija.
Predivno je biti na ivici prepuštanja. Može da postupa bez brige. Može
da radi šta želi.
A želi da ga uzme za ruku i povede u senke iza oltara. Želi da na sebi
oseti njegovo toplo telo. Želi da bude nepromišljena - nepromišljena
kao što je bila s Henrijem na igralištu one noći koja kao da je bila pre
čitavu večnost. Pa čak i dok to radi i privija mu usne na usne a on se
malo opire i prošapće „Jesi li sigurna?” a ona se osmehne i kaže „U redu
je, sada smo venčani” i oni zajedno padnu na popločani pod, svesna je
da to samo delimično radi zato što zaista želi. Radi to i zato što sebi
hoće nešto da dokaže, da se promenila. Jer nakon što prođeš vatreno
krštenje, ne bi li iz njega trebalo da izađeš kao drugi čovek? Drugačiji i
bolji čovek? A ovaj dan je stvarno bio vatreno krštenje, i njoj bi bilo
draže da više ne bude onakva kakva je bila, obuzeta istim onim
sitničavim brigama i sumnjama. Hoće da dokaže da je preturila preko
glave užas tog dana i da je sada jača i bolja, iako ne zna da li zaista jeste.
Po čemu se vidi da je neko postao jači i bolji čovek? Po delima,
zaključuje. I tako ona dela. Skida mu jaknu, pa skida svoju. Oni sede,
zbacuju cipele s nogu i kikoću se jer ne postoji seksi način da se izuju
tesne cipele. To je njena velika demonstracija, sebi i čitavom svetu -
promenila se, postala je žena, radi ono što rade žene i to neustrašivo.
Otkopčava mu kaiš i svlači pantalone tako da on sada lepo štrči iz njih.
Čak ni oni posteri s časova domaćinstva u srednjoj školi nemaju nad
njom više nikakvu moć, jer ona na koži oseća prljavštinu, a trenutni
miris tog muškarca mešavina je znoja, dima, zadaha tela i suzavca,
zbog čega ona želi da ga proždere, i on želi da proždere nju, a ako je
istinski iskrena prema sebi, bajno je i oslobađajuće to što se valjaju
unaokolo prljavi po tim blistavo čistim i glatkim podovima, božjim
podovima, gde, ako pogleda uvis, tačno iznad sebe vidi kamenog Isusa,
čija je glava obešena pod takvim uglom da se čini da i on gleda pravo u
nju, njen strašni Bog negoduje zbog toga što ona radi u njegovoj svetoj
kući, a njoj se to mnogo sviđa, sviđa joj se što se to odigrava baš tu, i
zna da će se sutra vratiti u Ajovu i opet biti Fej, stara Fej, vratiće se
svom pravom ja poput duše koja je putovala izvan svog tela, reći će
„ne” fakultetu i „da” Henriju i postaće supruga, neobično novo
stvorenje koje će iskustvo o ovoj noći čuvati zaključano u sebi. Nikada
o njemu neće pričati, mada će svakodnevno misliti na to. Pitaće se kako
može da bude dve tako različite osobe: prava Fej i ona druga,
bezobrazna, nasrtljiva i nepromišljena Fej. Čeznuće za tom drugom Fej.
Kako se godine budu gomilale a dani joj se natrpavali obavezama
kućnim i dečjim, na ovu noć pomišljaće toliko često da će početi da joj
izgleda stvarnija od njenog stvarnog života. Počeće da veruje kako je
njeno bivstvovanje kao supruge i majke obmana, fasada koju ona
projektuje svetu, a da je Fej što je oživela na podu Crkve Svetog Petra
ona prava, autentično ja, i to uverenje zabiće se u nju duboko poput
udice, probiće je toliko potpuno da će na kraju preuzeti vlast. Postaće
previše snažno da bi se zanemarilo. I dotada joj se već neće činiti da
napušta muža i dete; činiće joj se da povraća onaj stvarni život koji je
izgubila u Čikagu pre mnogo godina. Zapravo će joj biti drago zbog
toga, što je verna sebi, svom istinskom ja. Imaće utisak da je našla
jedinu pravu Fej - makar izvesno vreme, dok ne počne da čezne za
porodicom i dok se sva ona zbrka ne vrati.
U onoj priči o slepcima i slonu, obično se prenebregava činjenica da
je svačiji opis bio tačan. Fej neće shvatiti, i to možda nikada, da ne
postoji samo jedno pravo ja skriveno mnogim lažnim ja. Pre postoji
jedno pravo ja skriveno mnogim drugim pravim ja. Jeste, ona je krotka,
stidljiva i vredna učenica. Jeste, ona je uplašeno dete sklono panici.
Jeste, ona je smela i nagla zavodnica. Jeste, ona je supruga, majka. I još
štošta drugo. Njeno uverenje da je istina samo jedno od toga sakriva
krupniju istinu, koja je, na kraju krajeva, upravo onaj problem sa
slepcima i slonom. Nije posredi to što su oni bili slepi - posredi je to što
su prebrzo stali, te nikada nisu saznali da postoji i jedna krupnija istina
koju treba razumeti.
Za Fej, ta krupnija istina, ono što podupire svaku važnu epizodu u
njenom životu kao što greda podupire kuću, jeste sledeće: Fej je ona
koja bezi. Ona koja paniči i beži, koja je pobegla iz Ajove da izbegne
sramotu, koja će pobeći iz Čikaga i u brak, koja će pobeći od porodice i
naposletku pobeći iz zemlje. I što više veruje da ima samo jedno pravo
ja, to više beži da bi ga našla. Nalik je nekome zarobljenom u živom
pesku ko se, usled nastojanja da se izbavi, samo brže davi.
Hoće li ona to ikada shvatiti? Ko zna. Videti sebe jasno projekat je
za ceo život.
Te misli su sada daleko od nje. Sada je sve prosto: ona je telo u
saboru s drugim telom. A njegovo telo je toplo, celo se priljubljuje uz
njeno, a koža mu ima ukus soli i amonijaka. U zoru će opet početi da se
služi glavom, ali zasada je sasvim jednostavno - jednostavno kao ukus.
Ona je telo koje opaža svet, i sva čula su joj ispunjena.

35.
JEDINA DRUGA OSOBA u crkvi koja zna šta oni rade jeste Alen Ginzberg,
koji sedi skrštenih nogu, naslanja se na zid i smeška se. Video ih je kako
se sklanjaju iza oltara, video njihove senke od svetlosti sveća, čuo ono
poznato zveckanje otkopčanog kaiša. Raduje se zbog toga, što ta deca
uživaju u svojoj iscrpljenoj i uprljanoj puti. Blago njima. To ga podseća
na onu pesmu o suncokretu koju je napisao tako davno - koliko li tome
ima, deset godina? Petnaest? Nije važno. Mi nismo svoja prljava koža,
napisao je, iznutra smo zlatni suncokreti, blagosloveni sopstvenim
semenom i dlakava gola tela-dostignuća što u sumrak izrastaju u lude
crne zvanične suncokrete...
Da, razmišlja on. Pa sklapa oči i pušta da ga savlada san, osećajući
se zadovoljno i radosno.
Jer zna da je bio u pravu.
 | DESETI DEO |
SMANJENJE STEPENA ZADUŽENOSTI
Kasno leto 2011.
 1.

FEJ JE OPET slagala sina.

Opet se suviše stidela da mu nešto kaže. U Čikagu, na aerodromu,
pitao ju je kuda namerava da ode, a ona ga je slagala. Rekla je da ne zna,
da će videti u Londonu. Ali zapravo je tačno znala kuda će: čim je
otkrila da će putovati sama, rešila je da dođe ovamo, u norveški gradić
Hamerfest. U očevo rodno mesto.
Sudeći po očevom opisu, porodična kuća u Hamerfestu bila je
prelepa: na rubu grada, široka drvena trospratnica s pogledom na
okean, dugačak gat na kome porodica po podne može da peca i vrati se
kući s punom kofom jezerskih zlatovčica, ispred kuće polje koje se leti
zlatno talasa od ječma, mali obor za životinje - nekoliko koza, ovaca,
jedan konj - a čitav prostor obeležen redom krasnih plavozelenih
omorika na kojima se zimi nakupi toliko snega da sneg ponekad s njih
bučno i muklo pada na zemlju. Nakon što bi boja od prošle godine
izgubila sjaj usled zimskih vremenskih prilika, kuća se svakog proleća
ponovo farbala u jarkocrvenu boju lososa. Fej se seća kako je sedela
ocu kod nogu, slušala to i do kraja upijala tu viziju svog porodičnog
porekla, da bi je kasnije u glavi nadograđivala, u pozadinu smeštala
nepravilan planinski venac, plaže pokrivala crnim vulkanskim peskom
kakav je jednom videla u Nešenel džiografiku - šta god bi drugo a lepo
našla u nekom filmu ili časopisu, svako mesto naizgled ruralno, idilično
i strano, sve je to postajalo ovo mesto, kuća u Hamerfestu. Kuća je
sabirala sve njene maštarije sporim detinjim priraštajem. Postala je
riznica svega onoga najboljeg, i naposletku se njena predstava o njoj
sastojala od jednakih delova nordijske i francuske unutrašnjosti,
toskanskih polja i one divne scene iz filma Moje pesme, moji snovi kada
glavna glumica peva i vrti se oko sebe na travnatim brdima Bavarske.
Pravi Hamerfest, otkriva Fej, uopšte ne izgleda tako. Posle kratkog
leta od Engleske do Osla, i još jednog leta u avionu marke De Haviland,
naizgled prevelikom za svoje propelere, ona sleće u Hamerfest i zatiče
stenovito, jalovo mesto lišeno bilo čega što raste osim najotpornijeg i
najtrnovitijeg žbunja i čestara. Mesto koje zviždi s vetrom arktičkog
kruga, vetrom što na sebi nosi slatkasta petrohemijska isparenja. Jer
ovo je grad nafte. Grad gasa. Ribarske brodiće u zasenak bacaju
ogromni narandžasti teretnjaci što prevoze tečni prirodni gas i sirovu
naftu do rafinerija kojima je obala prošarana, do okruglih belih
rezervoara za skladištenje i prečišćavanje koji, iz vazduha, liče na
pečurke što niču iz nečega mrtvog. Nema polja ječma koji se blago
njiše, već su tu prazne parcele sa odbačenom opremom zarđalom i
umrljanom od nafte. Stenovita brda, strma i prekrivena lišajevima.
Nema plaža, samo nepristupačna litica pokrivena stenčugama koja liči
na ishod kakve nesreće u vezi s dinamitom. Kuće ofarbane jarkim
nijansama žute i narandžaste boje pre su grudobran protiv mračne
zime nego dokaz prave čilosti. Kako je moguće da je to ono prekrasno
mesto koje je zamišljala? Izgleda tako strano.
Mislila je da će u turističkom birou naći nekoga ko može da joj
pomogne, ali kada je rekla da traži farmu Andresenovih, pogledali su je
kao da je skrenula pameću. Nema farme Andresenovih, rekli su. Nema
nikakvih farmi, rekli su. I tako je ona opisala kuću a oni su rekli da takva
kuća sigurno više ne postoji. Da su je sigurno uništili Nemci u ratu.
Uništili su baš tu kuću? Uništili su sve kuće. Fej je dobila pamflet za
Muzej obnove. Rekla je da traži mesto sa prilično zemljišta i možda
ponekom omorikom i kućom s pogledom na vodu. Znaju li oni možda
gde bi mogla da nađe tako nešto? Kazali su joj da bi to mogao da bude
opis mnogih mesta i predložili joj da se prošeta. Da se prošeta? Da,
grad nije veliki. Tako da to i radi. Fej se šeta po obodu Hamerfesta i
traži nešto što se podudara sa opisom njenog oca, farmu na ivici grada
s pogledom na vodu. Prolazi pored bezličnih četvrtastih stambenih
zgrada koje kao da su se zbile da se zgreju. Nigde nikakvih polja,
nikakvih farmi. Ona odlazi dalje, gde je predeo kamenit, obrastao u
korov, gde preživljavaju samo biljke koje korenje puštaju u samu stenu,
čvrste hrskave trave što prespavaju ona dva meseca tame koja se zimi
nadvijaju nad arktičkim krugom. Fej se oseća kao budala. Šipči već
satima. Zapravo je mislila da zna šta tu da očekuje, zapravo je verovala
u sopstvenu uobrazilju. Minule su tolike godine a ona i dalje pravi iste
stare greške. Nailazi na stazu ugažene trave koja vodi preko obližnjeg
grebena, pa ide njome, zaokupljena sumornim mislima, približno na
svakom drugom koraku naglas govoreći: „Glupa. Glupa.” Jer ona to
jeste, glupa, a sve glupe odluke koje je ikada donela dovele su je ovamo,
na ovo glupavo mesto, samu na stazu prašnjavu od krede, u kraju sveta
koji je i bog zaboravio.
„Glupa”, kaže ona, zureći sebi u noge, penjući se stazom što strmo
vodi uzbrdo i preko grebena napred, misleći kako je glupo što je došla
tamo, kako je glupo što traži tu staru kuću, kako joj je glupa čak i odeća
- bele cipelice ravnih đonova nimalo zgodne za pešačenje po tundri, i
tanka košulja kojom se grli jer sveže je iako je leto. Samo još nekoliko
glupih izbora u životu punom glupih izbora, misli. Bilo je tako glupo
doći ovamo. Bilo je glupo ponovo stupiti u vezu sa Samjuelom, za koga
se osećala odgovornom nakon što ga je ostavila s Henrijem, što je
takođe bilo glupo. Ne, to nije bilo glupo, ali bilo je glupo što se za
Henrija uopšte udala, i što je napustila Čikago. I tako dalje i tako dalje
dok Fej i dalje ide uzbrdo, prateći svoj dugi niz rđavih odluka. Od čega
je to počelo? Šta ju je smestilo na stazu do tog glupavog života? Ne zna.
Kada se osvrne na to, vidi samo onu staru poznatu želju da bude sama.
Da bude slobodna od ljudi, njihovih osuda i njihovih neprijatnih
zapetljancija. Jer kad god bi se s nekim zaplela, uvek bi usledila propast.
U srednjoj školi spetljala se sa Margaret samo da bi pala u nemilost
čitavog grada. A na fakultetu sa Alis samo da bi je uhapsili i gurnuli u
džumbus i nasilje. A s Henrijem samo da bi upropastila dete koje su
dobili.
Na aerodromu, kada se Samjuelovo ime pojavilo na spisku zabrane
letenja, njoj je laknulo. Sada joj je krivo zbog toga, ali tako je. Obuzela su
je ova suprotna osećanja: radost što je Samjuel izgleda više ne prezire, i
olakšanje što on neće ići s njom. Jer kako bi s njim izdržala ceo let do
Londona - čitavo more pitanja? A kamoli da s njim putuje i živi gde god
već da završe (iz nekog razloga, činilo se da on naginje Džakarti).
Njegova potreba bila je prevelika - oduvek je bila prevelika - da bi je ona
podnela.
Kako je Samjuelu mogla da kaže da u Hamerfest ide zbog jedne
budalaste priče o duhovima? One što ju je čula kao dete, priče koju joj je
otac pripovedao o nisse-u one noći kada je imala prvi napad panike.
Priča je sve ovo vreme ostala u njoj, a kada je pomenuo Alis, Samjuel ju
je podsetio na nešto što joj je stara drugarica odavno rekla: Duha se
ratosiljaš tako što ga vratiš kući.
Što je glupo, obično sujeverje. „Glupo, glupo”, kaže ona.
Kao da je stvarno nešto progoni. Sve ovo vreme mislila je da joj je
otac iz otadžbine možda doneo kakvo prokletstvo, kakvog duha. Ali
sada misli kako možda ništa ne proganja nju, nego proganja ona sama.
Možda je ona to prokletstvo. Jer kad god se s nekim zbližila, morala je
za to da plati. I možda i treba sada da bude ovde, u najzabačenijem delu
sveta, sama. Tu nema s kim da se upetlja. Nema više kome da uništi
život.
Na vrh grebena stiže zamišljena, opsednuta tim gorkim mislima,
kada postane svesna da je neko tu. Diže glavu da bi videla kako na stazi
stoji konj, jedno pet-šest metara ispred nje, tamo gde greben ponovo
počinje da se spušta do male doline. Kad ga vidi, ona ustukne i otme joj
se iznenađeno „Oh!”, ali konj kao da se ne uplaši. Ne pomera se. Ne jede.
Kao da ga ni u čemu nije omela. Sablasno je - kao da ju je očekivao. Konj
je beo i napregnutih mišića. Povremeno mu zadrhte slabine. Krupne
okrugle oči koje kao da je mudro posmatraju. U ustima žvale, oko vrata
uzde, bez sedla. Pilji u nju kao da ju je upravo pitao nešto važno pa čeka
da mu ona odgovori.
„Zdravo”, kaže ona. Konj je se niti boji, niti je druželjubiv. Zapravo je
pomalo jezivo, to kako je naoko čeka da nešto uradi ili kaže, iako ona ne
zna šta. Ona korakne prema njemu, a konj nikako ne odreaguje. Ona
prevali još jedan korak. I dalje ništa.
„Ko si ti?”, pita, a još dok to izgovara, sine joj odgovor: to je
vodenduh. Nakon svih ovih godina pojavio se pred njom, tu, na tom
grebenu visoko iznad studene luke, u Norveškoj, u najsevernijem gradu
na svetu. Obrela se u bajci.
Konj netremice gleda pravo u nju kao da govori: Znam ko si. A ona
oseća kako je on privlači, kako želi da ga dodirne, da ga protrlja rukom
po rebrima i skoči na njega i pusti ga da uradi šta god hoće. Bio bi to
umestan kraj, razmišlja.
Prilazi još, a životinja ne uzmakne čak ni kada ona pruži ruku da je
pomazi po licu. I dalje čeka. Ona ga dodiruje po onom mestu između
očiju, onom mestu za koje uvek misli da će biti mekše no što zaista
jeste, jer lobanja je tu tako blizu površine, sve kost i retko krzno.
„Jesi li me čekao?”, kaže mu ona na uvo, koje je sivo i crno i
prošarano srebrom i liči na porcelansku šoljicu za čaj. Ona se pita može
li da mu skoči na leđa, može li da izvede taj skok. To bi bio najteži deo.
Sledeći deo bio bi jednostavan. Ako krene u galop, konj bi do obližnje
litice stigao za samo desetak koraka. Pad do vode trajao bi pukih
nekoliko sekundi. Zapanjuje se što bi, posle toliko dugog života, kraj
mogao da nastupi tako brzo.
 Zatim Fej začuje neki zvuk, neki glas što ga vetar donosi iz doline.
Tamo dole je neka žena, koja ide ka njoj i viče nešto na norveškom. A
iza nje, tik mimo nje, nalazi se kuća: mala i četvrtasta, iza nje trem što
gleda na vodu, staza do rasklimatanog drvenog gata, veliki vrt ispred
kuće, nekoliko omorika, mali pašnjak za dve-tri koze, dve-tri ovce. Kuća
je siva i trošna, ali tamo gde je zaštićena od vetra - ispod strehe i iza
prozorskih kapaka - Fej vidi da se na njoj zadržala stara boja: crvena
kao losos.
Kada je vidi, samo što se ne sruši. Nije onakva kakvom ju je
zamišljala, ali ipak je prepoznaje. Poznata joj je, kao da je već više puta
bila tu.
Kada žena stigne do nje, Fej vidi da je ona zgodna i mlada, možda
Samjuelovih godina, sa istim upečatljivim crtama kakve stalno sreće u
ovoj zemlji: bela koža, plave oči, duga ravna kosa one prefinjene boje
između plave i boje pamuka.
„Ovo je sigurno vaš konj”, veli Fej. Obuzima je nelagodnost što se
tako drsko služi engleskim, ali nema drugu mogućnost.
Međutim, žena ne izgleda kao da se uvredila. Ona nakrivi glavu na
tu novu informaciju i kao da je načas obradi, pa upita: „Britanka?”
„Amerikanka.”
„A”, kaže ova, klimajući glavom, kao da to rešava neku važnu
zagonetku. „Konj ponekad odluta. Hvala što ste ga uhvatili.”
„Nisam ga baš uhvatila. Stajao je ovde kada sam naišla na njega. Pre
je on uhvatio mene.”
Žena se predstavlja - zove se Lilijan. Na sebi ima sive pantalone sa
šarom riblje kosti od nekog naizgled izdržljivog materijala, svetloplavi
džemper i vuneni šal koji kao da je iz kućne radinosti. Ona je slika i
prilika skromnog nordijskog stila - suzdržana i otmena. Izvesne žene
mogu lako da nose šal. Lilijan uzima konja za uzde pa svi zajedno kreću
nizbrdo prema kući. Fej se zapita da joj to nije neka daleka rođaka,
nekakva sestra, jer to je gotovo nesumnjivo pravo mesto. Podudaraju
se tolike pojedinosti, čak i ako je verzija koju joj je otac pripovedao bila
preuveličana: u dvorištu ispred kuće ne nalazi se polje, već pre bašta;
nema dugog niza omorika, nego samo dve; nema velikog doka preko
vode, već je tu umesto njega mali, naoko klimav gat, možda dovoljno
veliki za kanu. Fej se pita da li je on svesno lagao i naduvavao priču, ili
je, u godinama nakon njegovog odlaska, u njegovoj mašti, kuća zaista
porasla u razmerama i veličanstvenosti.
Lilijan, u međuvremenu, prijatno zapodeva razgovor, pita Fej
odakle je, uživa li u putovanju, gde je bila. Predlaže joj koje restorane da
proba, koje obližnje znamenitosti da vidi.
„Ovo je vaša kuća?”, pita Fej.
„Moje majke.”
„Živi li i ona ovde?”
„Naravno.”
„Koliko dugo živi ovde?”
„Većim delom života.”
Vrt ispred kuće buja od života u velikom cvetanju žbunova, trava i
cveća gustog i jedva pripitomljenog. To je osobenjački i neuredan vrt,
mesto gde se priroda ohrabruje da pravi sebi svojstvenu zbrku. Lilijan
vodi konja u obor i zatvara klimatavu ogradu koju privezuje komadom
kanapa vezanog u čvor. Zahvaljuje Fej što joj je pomogla da vrati
životinju.
„Nadam se da ćete uživati u odmoru”, kaže.
I premda je došla ovamo da to pronađe, Fej se sada uzbudila i vezao
joj se jezik, nije sigurna ni šta da kaže ni šta će dalje, nije sigurna kako
sve da objasni.
„Slušajte, ja nisam stvarno na odmoru.”
„Jel’?”
„Tražim nekoga. Zapravo jednu staru porodicu. Svoju rodbinu.”
„Kako se prezivaju? Možda mogu da pomognem.”
Fej proguta knedlu. Ne zna zašto je toliko uznemirena dok to
izgovara: „Andresen.”
„Andresen”, kaže Lilijan. „To je prilično uobičajeno prezime.”
„Da. Ali, vidite, mislim da je to to. Hoću reći, mislim da je moja
porodica nekada živela ovde, u ovoj kući.”
„Niko iz naše porodice nije se prezivao Andresen, niti se odselio u
Ameriku. Jeste li sigurni da niste pogrešili grad?”
„Moj otac je Frenk Andresen? Dok je ovde živeo, zvao se Friđof.”
„Friđof”, kaže Lilijan, i kao da joj treba časak da to registruje dok
usredsređeno gleda uvis i pokušava da pristupi tome zašto to ime
zvuči poznato. Ali onda naprasno shvati i pogleda Fej a očima kao da
strelja.
„Poznajete Friđofa?”
„Ja sam mu ćerka.”
„O, bože”, kaže ova i zgrabi Fej za ručni zglob. „Dođite ovamo.”
Uvodi Fej u kuću, najpre kroz ostavu punu povrća podrobno
smeštenog u tegle, ukiseljenog i obeleženog, kroz toplu kuhinju gde se
peče nešto nalik hlebu a vazduh miriše na kvasac i kardamom, pa u
malu dnevnu sobu sa škriputavim drvenim podovima i naizgled
starinskim i ručno pravljenim drvenim nameštajem.
„Sačekajte ovde”, veli Lilijan, koja pušta Fejin ručni zglob i nestaje
kroz druga vrata. Prostorija u kojoj ona ostaje udobna je i bogato
ukrašena ćebadima, jastucima i fotografijama na zidovima. Po svoj
prilici porodičnim fotografijama, koje Fej proučava. Niko od tih ljudi ne
izgleda joj poznat, izuzev određenih muškaraca koji je po očima
podsećaju na oca - ili možda umišlja? - poznato joj je to škiljenje, to
držanje obrve, ta jedva primetna bora između očiju. Na sve strane
nalaze se lampe, lusteri, sveće i zidne svetiljke, po svemu sudeći kako
bi mesto bilo blistavo osvetljeno za vreme neprekidnog zimskog
mraka. Jedan zid zauzima veliki kamin od kamena. Drugi je prekriven
knjigama neupadljivih belih hrbata i naslova koje Fej ne prepoznaje.
Laptop koji izgleda anahron u inače staromodnoj sobi. Fej čuje kako
Lilijan govori kroz vrata, blago ali brzo. Fej ne zna ni reč norveškog, te
je taj jezik za nju samo zvučni događaj, čiji samoglasnici zvuče pomalo
ravno, bezmalo poput nemačkog koji se izgovara u molskom tonalitetu.
Nalik većini jezika koji nisu američki engleski, čini se da ide prebrzo.
Vrata se ubrzo otvaraju i Lilijan se vraća u pratnji majke, a kada Fej
vidi njenu majku to je kao da se gleda u ogledalo - po očima, i tome
kako se obe grbe u ramenima, i tome šta su im godine učinile od lica.
To prepozna i ta žena, koja se ukopa u mestu kada vidi Fej pa načas obe
zure jedna u drugu, ne mičući se. Svakome ko gleda bilo bi jasno da su
sestre. Fej vidi kako se na ženinom licu naslućuju crte njenog oca:
njegove jagodice, njegove oči, njegov nos. Podozriva, žena krivi glavu.
Ima neposlušnu gomilu sede kose trakom vezane na temenu. Na sebi
ima jednostavnu crnu košulju i stare farmerke, i jedno i drugo
prošarano dokazima brojnih kućnih zadataka: krečom i gipsom i, na
farmerkama, na kolenima, blatom. Bosa je. Briše ruke tamnoplavom
krpom.
„Ja sam Freja”, kaže, a Fej preskoči srce. U svim pričama o
duhovima koje joj je otac pripovedao, u svima koje obuhvataju neku
mladu devojku, on ju je krstio tako: Freja.
„Izvinite što vam smetam”, veli Fej.
„Vi ste Friđofova ćerka?”
„Da. Friđofa Andresena.”
„Iz Amerike ste?”
„Iz Čikaga.”
 „Znači”, kaže ona nikom posebno, „otišao je u Ameriku.” Zatim
gestikulira Lilijan: „Pokaži joj”, a Lilijan s jedne police donosi knjigu i
seda na kauč. Knjiga je starina, požutelih krtih strana, s dva kožna
omota koji joj štite korice i kopčom napred. Fej je već videla jednu
takvu: očevu Bibliju, onu s porodičnim stablom punim egzotičnih
imena koja joj je on pokazivao i s negodovanjem coktao jer su oni
prevelike kukavice da sebi stvore bolji život u Americi. A Biblija u
Lilijaninom krilu ista je takva, s porodičnim stablom na prve dve
stranice. Ali dok je njen otac stao kod Fej, to stablo pokazuje puno
cvetanje porodice tu u Hamerfestu. Lilijan, vidi Fej, jedno je od šestoro
Frejine dece. Sledeću liniju ispod ispunjavaju unučad, sa još nekoliko
praunučadi ispod toga. To je bujanje koje iziskuje još jedan list hartije
da bi se sasvim smestilo. A iznad Frejinog imena nalaze se imena
njenih roditelja: Marte, njene majke, i još jedno ime, preškrabano
mastilom tako da se ne razaznaje. Freja im prilazi vukući noge, staje
ispred Fej i upire prst u to mesto.
„To je bio Friđof”, kaže, noktom utiskujući polumesec u stranicu.
„On je i vaš otac.”
„Jeste.”
„Prebrisano mu je ime.”
„To je uradila moja majka.”
„Zašto?”
„Zato što je bio... oh, kako se kaže?” Ona pogleda Lilijan tražeći
pomoć za reč. Kaže nešto na norveškom a Lilijan s razumevanjem
klimne glavom i kaže: „Aha. Misliš kukavica.”
„Da”, veli Freja. „Bio je kukavica.” Pa gleda Fej, čekajući da vidi
kakvu će reakciju to izazvati, hoće li se Fej time uvrediti, a Freja je
napeta i možda čeka svađu na koju je naizgled potpuno spremna.
„Ne razumem”, kaže Fej. „Kukavica. Zašto?”
„Zato što je otišao. Napustio nas je.”
„Ne. Doselio se u Ameriku”, veli Fej. „Pokušavao je da stvori bolji
život za sebe.”
„Da, za sebe.”
„Nikada nije pomenuo da ovde ima porodicu.”
„Onda ne znate baš mnogo o njemu.”
„Hoćete li da mi ispričate?”
Freja teško uzdiše i gleda Fej s nečim što liči na nestrpljenje ili
prezir.
„Da li je još živ?”
 „Jeste, ali mozak mu propada. Veoma je star.”
„Šta je radio u Americi?”
„Radio je u fabrici. U hemijskoj fabrici.”
„I da li je lepo živeo?”
Fej razmisli načas o tome, o svim onim trenucima kada je oca
viđala samog, povučenog od drugih, usamljenog, u zatvoru koji je sam
sebi napravio, kako satima stoji u dvorištu i bulji u nebo.
„Nije”, kaže. „Uvek je izgledao tužan. I usamljen. Nikada nismo znali
zašto.”
Freja na to kao da smekša. Klima glavom. Kaže: „Onda ostanite na
večeri. Ispričaću vam priču.”
Što i čini, dok jedu hleb i riblji paprikaš. Posredi je priča koju je Freji
ispripovedala majka kada je ova dovoljno porasla da je shvati. Počinje
1940, poslednjeg puta kada je o Friđofu Andresenu iko išta čuo. Poput
većine mladića iz Hamerfesta, on je bio ribar. Imao je sedamnaest
godina i nedavno beše prevazišao posao koji se na doku poveravao
deci, čišćenje, vađenje utrobe i filetiranje. Sada je radio na brodu, posao
bolji u svakom pogledu: unosniji, zabavniji, mnogo uzbudljiviji kada
izvlače čitave velike mreže pune bakalara, morskih listova i onih
smrdljivih morskih vukova zlokobnog izgleda, za koje su se svi slagali
da ih je bolje loviti nego čistiti. Na vodi je provodio čitave dane, gubeći
pojam o vremenu jer leti na Arktiku sunce nikada ne zalazi. I dičio se
veštinom koju je stekao s različitim alatkama svog zanata, bovama,
mrežama, bačvama, najlonima i udicama uredno složenim u trupu
broda. Omiljeno mu je bilo da sedi na osmatračnici na najvišem
jarbolu, jer imao je najoštrije oko na brodu. Imao je dar; svi su tako
govorili. Primećivao je jata crnih grgeča koja su čitavog leta uplivavala
u zaliv, a kada bi video neko uzavrelo mesto na vodi, viknuo bi „Riba!”,
pa bi se svi iskotrljali iz kreveta, stavili kape i prionuli na posao.
Spustili bi čamce na vesla, dva čoveka po čunu - jedan da rukuje
veslima, drugi mrežom - pa bi raširili mrežu između sebe a on bi s vrha
upravljao celom operacijom dok jato ne stigne do njih a oni ribu ne
opkole i čitavu tu uzburkanu masu pobedonosno ne izvuku vitlom na
palubu. U tome je bilo moći, u njihovom gospodarenju divljim morem,
u osećaju da su nezaustavljivi čak i kada jedre preblizu nazubljenim
obalama koje bi im, da nisu tako sposobni mornari, osudile brod na
tonjenje.
Friđof je ribu umeo da spazi bolje nego bilo ko drugi za našeg
pamtiveka. Imao je najoštrije oko u gradu i stalno se time hvalio, kad
god su bili u luci. Govorio je da je okean papir koji samo on ume da čita.
Bio je mlad. Imao je malo novca. Vreme je provodio u barovima.
Upoznao je konobaricu po imenu Marte. Možda ne bi bilo tačno reći da
se zaljubio u nju. Pre su ih oboje obuzimale izvesne zajedničke
pubertetske žudnje, pa su se stavili jedno drugom na raspolaganje da ih
zadovolje. Ljubav su prvi put vodili u brdima blizu njene porodične
kuće, nakon što je on sačekao da se bar zatvori i otpratio je kući, pa su
ležali u gruboj travi pod sivobelim suncem. Zatim ga je ona povela u
obilazak zemljišta, pokazala mu veliku kuću ofarbanu u crveno kao
losos, dugi gat iznad vode, dugi niz omorika, polje ječma. Rekla je da joj
se tu mnogo dopada. Bila je dražesna devojka.
Toga leta došao je rat. Svi su mislili da je Hamerfest odveć zabačen
da bi ikoga zanimao, ali ispostavilo se kako Nemci žele grad da bi
poremetili savezničke isporuke Rusiji, a i da im služi kao zgodna baza
za punjenje podmornica zalihama. Vermaht stiže, širila se glasina
norveškom obalom, s doka na dok, s broda na brod. Na Friđofovom
brodu govorilo se o bekstvu. Mogu da se dokopaju Islanda. Da tamo
započnu nov život. Ili da produže nekuda. Ima načina da se iz
Rejkjavika stigne do Amerike, rekao je neko. Ali šta je s podmornicama?
One neće uznemiravati njihov ribarski brodić. Ali šta je s minama?
Friđof će ih spaziti, rekli su. Izvodljivo je.
Friđof je želeo da veruje u ono što su govorili neki stariji muškarci,
da Nemce više zanimaju dokovi nego grad, da će ih sve ostaviti na miru
dok god ne budu pružali otpor, da oni ratuju s Rusijom i Britanijom, a
ne s Norveškom. Ali kolale su glasine o tome šta se zbiva na jugu:
iznenadni napadi, spaljena sela. Friđof nije znao šta da misli. Kada se
sledećeg puta bude iskrcala u Hamerfestu, posada će doneti odluku:
ostati ili otići. Svako ko želi da ostane slobodan je da tako i učini. Svako
ko je spreman da se izloži opasnosti putovanja na Island poneće sve
što može od zaliha.
Jedini koji nije imao izbora bio je Friđof. Ili mu se bar tako činilo,
kad su ga stariji momci odveli u stranu i rekli mu da im trebaju njegove
oči. Samo on može da primeti mine zbog kojih su vode iza ostrva toliko
nesigurne. Samo on može da protumači vrtloge i virove koji ukazuju na
prisustvo podmornice. Samo on može da vidi obličja neprijateljskih
brodova tamo daleko na obzorju, toliko daleko da se mogu izbeći. On
ima dar, slagali su se svi. Bez njega su mrtvi.
Te noći sačekao je da se bar zatvori pa je otišao kod Marte. Ona se
silno obradovala što ga vidi. Opet su vodili ljubav u travi a ona mu je
posle toga rekla da je trudna.
„Naravno, moraćemo da se venčamo”, rekla je.
„Naravno.”
„Moji roditelji kažu da možeš da živiš s nama. Jednoga dana
nasledićemo kuću.”
„Da. Dobro.”
„Baka misli da je devojčica. Obično pogodi što se toga tiče. Hoću da
se zove Freja.”
Većim delom noći kovali su planove. Ujutru joj je rekao kako plovi
na severoistok da lovi bakalara. Kazao joj je da će se vratiti za nedelju
dana. Ona se osmehnula. Poljubila ga je na rastanku. I nikada ga više
nije videla.
Freja se rodila u okupiranom gradu. Nemci su došli i većinu
porodica isterali iz kuća. Sada su u tim kućama živeli vojnici, dok su se
svi ostali natrpali u stambene zgrade, škole ili crkve. Marte je delila
jedan jedini stan sa šesnaest drugih porodica.
Iz tog vremena gladi i beznađa potiču neke Frejine najranije
uspomene. Tako su živeli četiri godine dok se Nemci nisu povukli. Toga
dana, u zimu 1944, svim živim dušama u Hamerfestu naređeno je da se
evakuišu iz grada. Oni koji su to učinili pobegli su u šumu. Oni koji nisu,
bili su ubijeni. Nemci su spalili grad do temelja. Sve građevine osim
crkve. Kada su se ljudi vratili, nisu imali čemu da se vrate osim
stenama, šutu i pepelu. Tu zimu preživeli su u brdima, u pećinama.
Freja se seća hladnoće i dima od vatri koje su palili, dima od koga niko
nije mogao da zaspi, već su samo kašljali i hripali. Seća se kako je u
šaku povraćala pune kašike kiseline i pepela.
Na proleće su izašli iz zaklona i iznova počeli da grade Hamerfest.
Ali nisu imali sredstava da naprave ono što je on nekada bio. Zbog toga
grad mestimično izgleda tako kako izgleda sad, jeftin i bezimen, kao
svedočanstvo otpornosti pre nego lepote. Martina porodica ponovo je
podigla svoju kuću najbolje što je mogla, čak je i ofarbala u istu boju,
istu onu crvenu kao losos, a nakon izvesnog vremena, kada je Freja
dovoljno porasla, Marte joj je ispričala priču o Friđofu Andresenu,
njenom ocu. Posle rata niko nije čuo ni glasa od njega. Pretpostavljali
su da je, poput tolikih drugih, pobegao u Švedsku. Katkada je Freja
izlazila i gledala ribarske brodiće, zamišljala ga na vrhu nekog od njih
kako je pogledom traži po okeanu. Sanjarila je o njegovom povratku, ali
onda su prošle godine, ona je odrasla, dobila sopstvenu porodicu,
prestala da priželjkuje njegov povratak i počela da ga prezire, a onda
prestala da ga prezire i naprosto počela da ga zaboravlja. Do Fejinog
dolaska godinama nije pomislila na oca.
„Mislim da mu majka nikada nije oprostila”, kaže Freja. „Bila je
nesrećna većim delom života, ljuta na njega, ili na sebe. Sada je mrtva.”
Upravo je prošlo sedam sati i u kuhinju se uliva kosa i zlatna
svetlost. Freja pljesne dlanovima na sto i ustane.
„Hajdemo na vodu”, veli. „Da vidimo sumrak.”
Donosi Fej kaput i usput joj objašnjava da su sumraci u Hamerfestu
dragoceni jer ih ima tako malo. Večeras sunce zalazi u osam i petnaest.
Pre mesec dana zalazilo je u ponoć. Za mesec dana smrkavaće se u pola
šest. A jednog dana sredinom novembra sunce će izaći u jedanaest pre
podne a zaći oko pola sata kasnije, i nakon toga neće se videti puna dva
meseca.
„Dva meseca mraka”, kaže Fej. „Kako to podnosite?”
„Navikneš se”, veli ona. „Šta ćeš?”
One ćutke sede na gatu, piju kafu, osećaju hladan povetarac s vode i
gledaju kako bakarno sunce zalazi nad Norveškim morem.
Fej pokušava da zamisli oca kako sedi visoko iznad vode, posađen
na najvišem jarbolu ribarskog brodića, dok mu lice crveni od vetra.
Zamišlja kako mu je, u poređenju s tim, bilo u fabrici KemStara u Ajovi -
gde je okretao brojčanike, beležio brojeve, bavio se papirologijom,
stajao na ravnoj, dosadnoj zemlji. I šta mu se vrzmalo po glavi kada su
krenuli za Island, dok je gledao kako se Hamerfest gubi s vidika a za
sobom ostavljao kuću, dete. Koliko će dugo žaliti zbog toga? Koliko će
to žaljenje narasti? Fej sluti da je žalio zauvek. Da mu je ta žalost
postala tajno srce, ono što je najdublje zakopao. Seća ga se kakav je bio
kada je mislio da ga niko ne gleda, zagledan u daljinu. Fej se oduvek
pitala šta on u tim trenucima vidi, a sada misli da zna. Video je ovo
mesto, ove ljude. Pitao se šta bi možda bilo da je odlučio drugačije. Bilo
je nemoguće zanemariti sličnost njihovih imena: Freja i Fej. Kada je nju
krstio Fej, da lije mislio na svoju drugu ćerku? Kada je izgovarao Fejino
ime, da li je uvek čuo odjek tog drugog imena? Da li mu je Fej bila samo
podsetnik na porodicu koju je ostavio za sobom? Da li je hteo da se
kazni? Kada je opisivao kuću u Hamerfestu, opisivao ju je kao da je
zaista živeo u njoj, opisivao ju je kao da je njegova. A možda je, u
njegovoj glavi, i bila. Možda se pored pravog sveta nalazila i ta
maštarija, taj drugi život gde je on nasledio farmu s kućom crvenom
kao losos. Ponekad takve maštarije mogu da budu uverljivije od nečijeg
sopstvenog života, zna Fej.
 Nešto ne mora da se dogodi kako biste imali osećaj da je stvarno.
Njen otac nikada nije bio življi, nikada srećniji, nego kada je pričao
o tom mestu, i možda je Fej to prepoznavala još kao dete. Razumela je
da je deo njenog oca uvek negde drugde. Da on, kada je gleda, nikada
zaista ne vidi nju. A sada se pita nisu li svi njeni napadi panike i
problemi bili složeni pokušaji da privuče pažnju, da bude primećena.
Bila je ubeđena da je progone duhovi iz otadžbine jer - iako to nije
shvatala u tom smislu - možda je pokušavala da mu bude Freja.
„Imate li dece?”, pita Freja, prekidajući dugu tišinu.
„Sina.”
„Jeste li bliski?”
„Jesmo”, kaže Fej, jer opet se odveć stidi da kaže istinu. Kako da toj
ženi ikada kaže da je sinu učinila isto što je Friđof učinio njoj? „Vrlo
smo bliski”, veli.
„Dobro je, dobro je.”
Fej pomišlja na Samjuela i vidi ga na onom aerodromu od pre
nekoliko dana, kako se oprašta s njim. U tom trenutku uhvatila je sebe
obuzetu neobičnom potrebom: da se privije uz njega, da ga fizički oseti
tu. Ispostavilo se da joj je najviše nedostajala njegova toplota. Onih
dugih godina nakon što je ostavila porodicu, više od svega čeznula je za
ljudskom toplotom, kada bi joj Samjuel ušao u postelju onih jutara kada
bi ga prestravila još jedna noćna mora, ili kada bi se pripio uz nju kada
ima temperaturu. Kad god bi imao veliku potrebu, dolazio je kod nje,
taj kotlić, ta vruća vlažna lopta. Ona bi se privila licem uz njega i udisala
njegov dečji miris, nalik znoju, sirupu i travi. Toliko je bio vreo da bi joj
se koža ovlažila tamo gde ga pipne, i zamišljala je kako mu jezgro gori
svom energijom koja će njegovom telu biti potrebna da poraste i sazri.
Upravo za tom toplotom iznenada je zažudela na aerodromu. Tako
nešto odavno nije osetila. Uglavnom je ohlađena - možda zbog pilula,
lekova za anksioznost, razređivača krvi i beta-blokatora. Sad joj je uvek
tako hladno.
Sunce je već zašlo i one netremice gledaju ljubičasto nebo. Lilijan je
u kući i pali vatru. Freja sedi i sluša nalete vode. Njima zdesna, uz
obalu, nalazi se ostrvo gde, u sve gušćoj tami, Fej vidi blistav jezičak
svetlosti.
„Šta je ono?”, pita ona, upirući prst.
„Melkoja”, kaže Freja. „To je fabrika. Tamo vade gas.”
„A ono svetlo?”
„Vatra. Stalno gori. Ne znam zašto.”
 I Fej se zagleda u dimnjak koji izbacuje narandžasti plamen u noć i
odjednom je opet u Ajovi, s Henrijem, sedi na obali reke Misisipi i gleda
vatru što izlazi iz azotare. Ta vatra se videla odasvud u gradu. Ona ju je
zvala svetionikom. To je bilo toliko davno, kao da je bilo u drugom
životu. Naprasno se prisetivši te dugo uspavane uspomene, Fej
zaplače. Ne snažno, već slabašno i nežno. Razmišlja kako bi Samjuel
nazvao takav plač - prva kategorija - i osmehuje se. Freja ili ne
primećuje da ona plače ili se pravi da ne primećuje.
„Žao mi je što sam gaja dobila a vi niste”, kaže Fej. „Mislim na našeg
oca. Žao mi je što vas je ostavio. To nije u redu.”
Freja odmahuje rukom, otpisujući to. „Snašle smo se.”
„Znam da ste mu mnogo nedostajale.”
„Hvala vam.”
„Mislim da je oduvek želeo da se vrati. Mislim da se kajao što je
otišao.”
Freja ustaje i gleda ka pučini. „Dobro je što se nije vratio.”
„Zašto?”
„Pogledajte unaokolo”, veli ona, šireći ruke prema kući, zemlji,
životinjama, Lilijan i vatri koju ona pali i Bibliji sa iscrpnim porodičnim
stablom. „Nije nam trebao.”
Ona pruža Fej ruku i one se rukuju, u zvaničnom gestu koji oglašava
kraj tog razgovora i kraj Fejine posete.
„Vrlo mi je drago što smo se upoznale”, veli Freja.
„Takođe.”
„Nadam se da ćete imati prijatan boravak.”
„Hoću. Hvala vam na gostoprimstvu.”
„Lilijan će vas odvesti u hotel.”
„Nije daleko. Mogu i peške.”
Freja klima glavom i kreće ka kući. Ali onda, posle nekoliko koraka
po stazi, zastaje, okreće se prema Fej i pogleda je tim znalačkim očima
koje kao da prolaze pravo kroz nju i pristupaju svim tajnama koje ona
ima u sebi.
„Ove stare priče nisu više važne, Fej. Vratite se sinu.”
A Fej može samo da klimne glavom i da gleda Freju kako se uspinje
ostatkom puta i iščezava u kući. Fej ostaje časak na gatu da bi zatim i
sama otišla. Penje se stazom uz greben, a kada stigne na njegov vrh,
tačno tamo gde se susrela s konjem, opet pogleda kuću u dolini, sada
osvetljenu toplo i zlatno, dok joj se iz dimnjaka vije tanka vitica plavog
dima. Možda je tu stajao i njen otac. Možda se on seća baš toga. Možda
mu je ta vizija prolazila ispred očiju onih noći u Ajovi kada je zurio u
ništavilo. Bilo bi to sećanje koje ga je održavalo čitavog života, ali isto
tako i ono što ga progoni. A sada se priseća i one stare priče o duhu koji
izgleda kao kamen: što ga dalje nosiš od obale, to on postaje teži, dok
jednog dana ne postane pretežak za nošenje.
Fej zamišlja kako je njen otac poneo sa sobom parčence zemlje,
uspomenu: tu farmu, tu porodicu, svoje sećanje na nju. To je bio kamen
davljenja iz njegovih priča. Poneo ga je na more i na Island i doneo ga
do same Amerike. I dok god ga je držao uza se, samo je tonuo sve
dublje.
 2.

ZAŠTO SU BOLNIČKE SOBE počele da liče na hotelske sobe, pita se

Samjuel dok gleda svetlosmeđe zidove te bolničke sobe, njenu
svetlosmeđu tavanicu, svetlosmeđe zavese i industrijski izdržljiv itison
čija bi se boja mogla opisati kao žućkastosmeđa ili boja žita ili
svetlosmeđa. Slike na zidovima osmišljene da budu neuvredljive i da se
lako zaboravljaju i da nikoga ne uznemiravaju i toliko apstraktne da
nikoga ni na šta ne podsećaju. Televizor sa milijardu kanala uključujući
i BESPLATNI EJČ-BI-O, sudeći po malom kartonskom znaku na komodi.
Komodu od imitacije hrastovine i Bibliju u njoj. Pisaći sto u uglu s
brojnim portovima i utičnicama jeste „bežična radna stanica” s
lozinkom za vaj-faj odštampanom na plastificiranom papiru koji se
krivi i čepa na uglovima. Jelovnik za sobnu poslugu s koga mogu da se
naruče stvari poput pohovanih bifteka, pomfrita i milkšejkova, koje će
vam dostaviti na svako mesto u zgradi, čak i na kardiološko krilo.
Daljinski upravljač čičak trakom pričvršćen za televizor. Televizor
prišrafljen na zid i okrenut prema krevetu, kao da on gleda pacijenta a
ne obrnuto. Knjiga obližnjih čikaških zanimljivosti. Kauč duž
naspramnog zida zapravo je zidni krevet, što će shvatiti svako ko na
njega sedne prebrzo i odalami o njegovu tvrdu metalnu konstrukciju.
Digitalni radio-časovnik sa zelenim brojevima koji trenutno trepću da
je ponoć.
U sobi lekar, potpuno ćelav, objašnjava slučaj grupi studenata
medicine. „Pacijentovo ime, nepoznato”, kaže. „Izmišljeno ime kojim se
služi glasi, ovaj, da vidimo, Pa-van-edž?”
Lekar pogleda Samjuela, tražeći pomoć.
„Pounidž”, veli Samjuel. „Tri sloga. Rimuje se sa ounidž121, ali sa p.”
„Šta je ounidž?”, pita neko od studenata.
„Je l’ on to reče gonič?”, pita drugi.
 „Mislim da je rekao poklič.”
Lekar studentima govori kako imaju sreće što su danas prisutni jer
možda više nikada neće videti baš takav slučaj, i kako stvarno razmatra
da o tom pacijentu napiše članak za Žurnal medicinskih čudnovatosti, za
koji će, razume se, studente pozvati da budu koautori. Studenti gledaju
Pounidža sa istim zamišljenim zanimanjem s kakvim bi gledali šankera
kako im sprema neko složeno besplatno piće.
Pounidž spava već tri dana uzastopce. Nije u komi, istakao je lekar.
Spava. Bolnica ga hrani intravenozno. I Samjuel mora da prizna da
Pounidž izgleda bolje, da mu je koža manje voštana, lice manje
podbulo, mrljavi osipi po čitavom vratu i rukama sada izbledeli do
manje-više uobičajene ljudske teksture. Čak mu i kosa izgleda zdravija,
bolje (Samjuel ne može da se seti drugog načina da je opiše)
pričvršćena. Lekar navodi u kakvom je zdravstvenom stanju pacijent
bio po prijemu u urgentni centar: „Neuhranjenost, iscrpljenost,
maligna hipertenzija, otkazivanje bubrega i jetre, dehidratacija toliko
uznapredovala da iskreno nisam siguran kako mu se manje-više stalno
nije priviđala voda.” Studenti to zapisuju.
Lekarevi glava, lice i ruke dostigli su istinski upečatljivu ajkulsku
ćosavost. Studenti medicine nose podloge za pisanje i svi zajedno
mirišu na antiseptički sapun i cigarete. Monitor otkucaja srca, s
Pounidžom povezan nizom žica i vakuumskih držača, ne klikće.
Samjuel stoji sa Aksmenom, koga stalno pogledava iskosa i letimice,
nadajući se da ovaj to neće primetiti. U njihovim mnogim zajedničkim
pohodima, Samjuel je stotinama puta čuo Aksmena kako govori preko
računara, ali nikada ga nije sreo uživo, pa oseća ono iščašenje kakvo
osećaš kada se slika ne podudara sa zvukom, kao kada prvi put vidiš
lice neke radijske ličnosti i pomisliš: Stvarno? Aksmenov glas je nekako
cičav i nazalan, zbog čega se onlajn čini da je on zasigurno jedan od
onih bubuljičavih kratkovidih mekušaca od četrdeset kila koji su sama
suština onlajn gejmerskog stereotipa. Njegov piskavi glasić zvučni je
ekvivalent udarca koji ne boli. Glas koji zvuči kao da su mu siledžije
odavno nabile usta u sinusnu šupljinu.
„...i srčana aritmija”, govori lekar, „dijabetička ketoacidoza, šećerna
bolest, koju verovatno nije ni znao da ima i koju začelo nikako nije
obuzdavao i zbog koje mu je krv bila približno iste gustine i žitkosti
kao instant puding.”
Ispostavlja se da je u stvarnom životu Aksmen pomodan i poletan -
u uskom šortsu i majici bez rukava, preplanulih ruku koje su mišićave
ali ne razmetljivo, u mokasinama bez čarapa, umereno kovrdžave kose
koja preklinje da bude nestašno razbarušena - sve to izgleda kao da se
obukao shodno nekom priručniku koji se daje isključivo mladim hip
gejevima. Ubrzo će otkriti seks, a onda će se pitati zašto je ikada toliko
vremena trošio na igranje video-igara.
„Znači svi smo bili tamo”, govori Aksmen, „na liticama iznad Rta
maglovitih voda. Znaš to mesto?”
Samjuel klima glavom. To je mesto na karti Vilobega, najjužnija
tačka zapadnog kontinenta, mesto gde je Pounidž po svemu sudeći
imao svoju gotovo terminalnu zdravstvenu krizu.
Tamo ga je Aksmen zatekao, njegov avatar, golog i mrtvog, i
primetio Pounidžov dugotrajni OOT status, što znači „odsutan od
tastature”, što Pounidž bezmalo nikada nije bio, znao je Aksmen,
odsutan od tastature. Zato je Aksmen pozvao nadležne u stvarnom
životu, koji su otišli da istraže i kroz prednje prozore videli Pounidža
skljokanog van svesti ispred računara.
„Svima sam rekao da se nađemo kod Maglovitih voda”, govori
Aksmen polušapatom da ne bi ometao lekara. „Okačio sam to onlajn.
’Bdenje sa svećama za Pounidža.’ Imali smo prilično dobar odaziv.
Tridesetak ljudi. Naravno, sve vilenjaci.”
„Naravno”, kaže Samjuel. Ima osećaj da im razgovor upravo
prisluškuje jedna zgodna studentkinja medicine, pa ga preplavljuje ona
sramota koja ga preplavi uvek kada neko iz stvarnog sveta otkrije da
on u slobodno vreme radi to: igra Vilobeg.
„Svi mi vilenjaci stajali smo tamo sa upaljenim svećama. I ne
računajući jednog tipa pozadi koji je igrao brejkdens i nije zaista
učestvovao, bio je to svečan i lep i žalostan prizor.”
„.. .i osip na ruci koji je uznemiravajuće ličio na, ali na sreću nije bio,
nekrotizirajući fasciitis”122, kaže lekar. Blista mu kupola gole glave.
Stvara utisak da je prostorija veća isto kao što bi to činilo veliko
ogledalo.
„Ali evo u čemu je štos”, veli Aksmen, koji sada hvata Samjuela za
košulju i blago je povlači kako bi Samjuelu zadržao pažnju i izrazio
sopstvenu uznemirenost. „Planove za bdenje postavio sam onlajn, na
forumu rezervisanom za vilenjake. Ali ispostavilo se da su ih videli i
neki trolovi.”
„Trolovi?”
„Da, orci.”
„Čekaj, trolovi ili orci?”
 „Orci koji su trolovali. Znaš šta hoću da kažem. Neki igrači koji
igraju kao orci videli su vest o bdenju sa svećama i ponovo je postavili
na forum rezervisan za orke, što ja naravno nisam video jer ne čitam
njihove forume pošto sam u tom smislu častan.”
Monitor otkucaja srca ne klikće zato što monitori otkucaja srca ne
klikću u stvarnom životu, zaključuje Samjuel. To je sigurno holivudsko
pretvaranje, način da se publika izvesti o tome šta se događa u
pacijentovim grudima. Monitor otkucaja srca privezan za Pounidža
samo polako štampa nazubljenu liniju na uskoj hartiji namotanoj na
kalem nalik nečemu u kasi.
„I tako, bez našeg znanja”, kaže Aksmen, „dok se mi skupljamo na
liticama iznad Rta maglovitih voda, orci se kriju u jednoj pećini na
severu. I usred našeg obreda, koji je, treba da naglasim, sa izuzetkom
onog tipa što je igrao brejkdens a kasnije skinuo svu odeću i dugo
skakao unaokolo, bio istinski svečan i lep i miran, usred srede, dok ja
držim govor o tome kako je Pounidž sjajan tip i kako se svi nadamo da
će se uskoro oporaviti i podstičem ljude da mu pišu dopisnice za
ozdravljenje i dajem adresu bolnice kako bi mogli da napišu prave
papirne dopisnice, svi ti orci iznenada istrčavaju iz drveća i počinju da
nas ubijaju.”
Ona zgodna studentkinja medicine kao da grize olovku ili da bi se
suzdržala da se ne osmehne ili da se otvoreno ne zakikoće izazvana
prisluškivanjem tog konkretnog razgovora. Ili zato što je pušač a to je
jedan od onih nesvesnih tikova oralne fiksacije kojima su pušači skloni.
Lekarova glava ima onu uglačanost nove kugle za kuglanje još u
zaštitnom omotaču.
„I tako počnu da nam se pale svi alarmi i svi se okrećemo da se
borimo s njima”, kaže Aksmen. „Samo što ne možemo da se borimo s
njima. Znaš li zašto ne možemo da se borimo s njima?”
„Zato što svi držite sveće?”
„Zato što svi držimo sveće.”
To što lekar nema ni obrve ni trepavice potresna je odlika i
Samjuelu treba nekoliko minuta da je prepozna. Pre toga, tip mu je
izgledao čudno iz nekog razloga koji nije sasvim umeo da utvrdi.
„I tako taj ork kreće da se bori sa mnom”, veli Aksmen, „a ja
mahinalno zamahnem i udarim ga, ali naravno udarim ga svećom,
kojom mu nanesem otprilike nula štete a on mi iznova i iznova šalje
ROFL. I tako ja otvorim kontrolni panel i izaberem ekran s likom i
selektujem svecu a onda na ekranu sa inventarom pronađem mač pa
dvaput kliknem da ih zamenim, a igra pita Jeste li sigurni da hoćete da
zamenite predmete?, a sve to vreme ork me lagano raspolućuje
sekirom, opušteno zamahujući dok ja samo stojim kao drvo potpuno
bespomoćan da ga sprečim, a igri sam otprilike skroz u fazonu: Da,
hoću da zamenim predmete! Da, jebote, siguran sam!”
Na taj iznenadni izliv besa lekar i studenti pogledaju Aksmena sa
izrazom prezira koji prenosi koliko bi ga brzo odatle izbacili da nije
spasao život pacijentu o kome će oni napisati dosetljiv članak za
časopis.
„U svakom slučaju”, veli Aksmen, sada tiše, „na kraju mi ne ostane
dovoljno vremena čak ni da zamenim oružje jer sam sasvim mrtav
dobrano pre nego što završim postupak. I tako mi duh vaskrsne na
najbližem groblju a ja otrčim duhom nazad do svog tela pa se ponovo
otelotvorim i znaš šta se dogodi?”
„Orci su i dalje tu.”
„Orci su i dalje tu, a ja još držim usranu sveću.”
„. ..i laktička acidoza”, govori lekar, sada glasnije, pokušavajući da
nadjača Aksmena, „i hipertireoza, zadržavanje mokraće, gušobolja.”
Lekareva potpuna ćosavost počinje da ostavlja utisak bolesti a ne
estetike, kao da pati od nekog naslednog poremećaja zbog koga su ga
klinci čitavog detinjstva zadirkivali, zbog čega Samjuela malo zagrize
savest što tako blene.
„I to se dogodi možda dvadeset ili trideset puta”, veli Aksmen.
„Vratim se u telo, ponovo se otelotvorim, i ubiju me u roku od nekoliko
sekundi. Pa Jovo nanovo. Čekam da orcima to dosadi, ali njima nikako
da dosadi. Konačno se toliko naljutim da se izlogujem i postavim
prilično oštru kritiku na forumu rezervisanom za orke, gde kažem da je
ponašanje orka koji su upali na naše bdenje bilo nemoralno i dostojno
prekora. Rekao sam kako treba zabraniti pristup svim njihovim
nalozima i kako lično treba da se izvine svima iz naše gilde. To je
pokrenulo prilično veliku raspravu.”
„Šta je opšte mišljenje?”
„Orci su kazali da je njihov manevar bio krajnje svojstven orcima.
Rekli su da je to što su nas ubijali na bdenju bilo u skladu s tim kako
orci treba da se ponašaju u svetu igre. Ja sam rekao da se svet igre i
stvarni svet ponekad preklapaju na izvesnim mestima gde bi
prvenstvo trebalo da ima stvarni svet, kao na primer za vreme mirnog
bdenja gde drugovi žale za svojim ozbiljno bolesnim ortakom i vođom
pohoda. Oni su kazali da orkovski avatari ne znaju šta je taj ’stvarni
svet’ o kome govorim i da je za njih svet Vilobega jedini svet koji
postoji. Ja sam im rekao: da je tako, oni nikada ne bi ni doznali za
bdenje jer nemaju orkovske laptope sa kojih mogu da pristupe onlajn
forumima rezervisanim za vilenjake, a čak i da imaju, ne bi razumeli šta
tamo piše pošto orci ne čitaju engleski.”
„Sve to zvuči vrlo zamršeno.”
„Otvorio sam to krupno metafizičko pitanje koliko stvarnog sveta
stavljaš u zagradu kada igraš Vilobeg. Većina članova naše gilde
napravila je jednonedeljnu pauzu od pohoda da o tome razmisli.”
„Jesi li se odonda uopšte opet ulogovao?”
„Ne još. Vilenjak mi je još na onoj litici. Raskomadan.”
Lekar govori: „Tako mi boga, ovo mi je prvi put u životu da vidim da
je embolija pluća nečiji najmanji problem. U poređenju sa svim ostalim
što se ovde zbiva, antikoagulant koji smo primenili za emboliju bio je
lako rešenje.”
Samjuel oseti kako mu u džepu nakratko zabruji telefon, što ukazuje
na novi prispeli mejl. Vidi da je od njegove majke. Pisala mu je uprkos
dogovoru. On se izvinjava i izlazi u hodnik da ga pročita.

Samjuele,
Znam da smo rekli kako ne treba ovo da radim, ali
predomislila sam se. Ako te policija pita, molim te da im kažeš
istinu. Nisam ostala u Londonu. Nisam otišla u Džakartu. Otišla
sam u Hamerfest. On je u Norveškoj, najseverniji grad na svetu.
Strašno je zabačen i slabo naseljen. Pomislio bi da će mi
odgovarati. To ti govorim zato što sam odlučila da ne ostanem.
Srela sam neke ljude koji su me nagovorili da se vratim kući.
Objasniću kasnije.
U stvari, upravo sam otkrila da Hamerfest više nije
najseverniji grad na svetu. Tehnički je drugi najseverniji. Postoji
mesto po imenu Honingsvag koje je takođe u Norveškoj i
neznatno severnije i koje se pre nekoliko godina proglasilo
gradom. Ali budući da ima oko tri hiljade stanovnika, teško da
se može nazvati „gradom”. Tako da rasprava i dalje besni. Ljudi
iz Hamerfesta većinom su prijateljski nastrojeni prema svima
osim prema ljudima iz Honingsvaga, za koje misle da su
uzurpatori i gadovi.
Šta sve može da se nauči, a?
Bilo kako bilo, Hamerfest je zabit i izolovan. Trebaće mi
 nekoliko dana da stignem kući.
U međuvremenu, hoću da potražiš svog prijatelja Perivinkla.
Reci mu da ti kaže istinu. Zaslužuješ neke odgovore. Reci mu
kako sam rekla da ti kaže sve. Treba da znaš da se on i ja
odavno poznajemo. Upoznali smo se na fakultetu. Nekada sam
bila zaljubljena u njega. Ako ti treba dokaz, vrati se u moj stan.
Na polici se nalazi jedna debela knjiga poezije, sabrane
Ginzbergove pesme. Hoću da pogledaš šta je u njoj. Naći ćeš
jednu fotografiju. Sakrila sam je tamo pre mnogo godina. Molim
te da se ne ljutiš na mene kada je nađeš. Uskoro ćeš imati sve
odgovore koje tražiš, a kada ih budeš imao, seti se da sam samo
htela da pomognem. To sam radila nespretno, ali radila sam
radi tebe.
S ljubavlju,
Fej

Samjuel zahvaljuje Aksmenu i kaže mu da mu javi kada se Pounidž

probudi. Napušta bolnicu i brzo se odvozi u Čikago. Ulazi u majčin stan
kroz i dalje uništena vrata. Nalazi knjigu i uzima da je prelistava, držeći
je naopačke i tresući je. Ona ima onaj miris starih knjiga, suv i plesniv.
Stranice su požutele i krhke su mu pod vrhovima prstiju. Iz knjige
izleprša fotografija i sleće licem na pod. Na njenoj poleđini piše: Fej, na
tvoj medeni mesec, s ljubavlju, Al.
Samjuel je podigne. To je ista fotografija koju je viđao na vestima,
ona uslikana na protestu 1968. Eto njegove majke s njenim velikim
okruglim naočarima. Eto Alis kako sedi iza nje sva mrtva ozbiljna. Ali ta
fotografija veća je od one koju je video na vestima, šire joj je vidno
polje. On uviđa da je fotografija koju je mislio da tako dobro poznaje
zapravo samo delić te veće fotke, isečena, kropovana da bi se sakrio
čovek na koga mu se majka naslanja. Ali Samjuel ga sada vidi, tog
čoveka, njegovu činiju crne kose, kako iskosa i prepredeno gleda u
foto-aparat, očiju punih obešenjaštva. Tako je mlad, i lice mu je napola
u senci, ali očigledno je. Samjuel je to lice već video. To je pljunuti Gaj
Perivinkl.
 3.

KANCELARIJA GAJA PERIVINKLA u centru Menhetna nalazi se na

dvadesetom spratu, na jugoistočnom uglu, i gleda na finansijsku četvrt.
Ćela dva zida u potpunosti su od stakla. Ostali zidovi su okrečeni
neutralno škriljčanosivo. Na sredini sobe mali pisaći sto, jedna jedina
stolica na okretanje. Na zidovima nema nikakvih umetničkih dela,
nema porodičnih fotografija, kipova ili biljaka, na pisaćem stolu ničega
osim jednog lista papira. Estetika koja uveliko prevazilazi
minimalizam - pre liči na monaško poricanje. Jedini ukras u čitavom
tom velikom prostoru jeste jedna jedina uramljena reklama za nekakav
novi čips. Umesto tradicionalnijeg trougla ili kruga, novi čips je u
obliku malog torpeda. Reklamom dominira fotografija muškarca i žene
iskolačenih očiju, čije se uzbuđenje da jedu taj čips najbolje može
opisati kao manično. Natpis iznad njih, napisan masnim
trodimenzionalnim slovima, glasi: TREBA LI VI DA RAZMRDATE SVOJE
GRICKALAČKE NAVIKE? Reklama je približne veličine filmskog plakata.
Izgleda kao da joj nije mesto u tom raskošnom zlatnom ramu.
Samjuel čeka već dvadeset minuta, šetajući se po prostoriji poput
graška koji poskakuje u svojoj čauri, od prozora do reklame i nazad,
ijedno i drugo proučavajući koliko god može dok se od uznemirenosti
ne okrene i ne oseti kako mora da šetka. Za Njujork je otišao pravo iz
majčinog stana. To mu je drugi put u životu da se iz Čikaga dovezao u
Njujork, i trenutno ima toliko snažno osećanje već viđenog da ga
obuzima blaga pozadinska strepnja: kada se poslednji put vozio u
Njujork, nije ispalo dobro. I ne može a da se toga ne priseća baš sada,
jer dok pilji kroz prozor Perivinklove kancelarije, vidi, nekoliko blokova
istočno, onu staru poznatu zgradu, onu tanku belu s grotesknim
životinjskim likovima pri vrhu: zgradu u Liberti stritu 55. Betaninu
zgradu.
 On zuri u zgradu i pita se da li je ona trenutno tu i gleda li možda
ovamo, u Samjuelovom pravcu, sav taj metež dole. Jer između Betanine
zgrade i Perivinklove, daleko dole na nivou ulice, nalazi se Zukoti park -
mada je „park” velikodušan izraz za taj mali potez betona ne veći od
nekoliko teniskih terena, gde su već sedmicama okupljeni
demonstranti. Samjuel se s mukom probijao kroz narod dok je išao u
zgradu. MI SMO 99 ODSTO, glasili su njihovi transparenti. OVAJ
PROSTOR OKUPIRAN. Odozgo, on vidi tu veliku masu ljudi,
fluorescentnoplave najlonske mehure njihovih šatora, na spoljnom
rubu bubnjarski krug, što je jedini zvuk protesta koji dopire do njega
gore na dvadesetom spratu: neprekidno, nezaustavljivo bubnjanje.
Vraća se do reklame. Izgleda da se novi čips u obliku torpeda
prodaje u sopstvenim naročitim plastičnim čašama čiji se poklopci
ljušte kao kod jogurta. Način na koji par bulji u čips u očekivanju da ga
pojede toliko je maničan da gotovo liči na stravu.
Otvaraju se vrata i konačno se pojavljuje Perivinkl. Na sebi ima
svoje uobičajeno usko sivo odelo i živopisnu kravatu - danas tirkiznu.
Kosa mu je sveže ofarbana i izgleda kao da je premazana crnim lakom.
On vidi Samjuela kako gleda poster za čips i kaže: „Ta reklama ti govori
sve što treba da znaš o Americi dvadeset prvog veka.”
Iz zaleta seda na stolicu za pisaćim stolom i obrće se na njoj dok se
ne okrene prema Samjuelu. „Sve što treba da znam da bih radio svoj
posao nalazi se baš tu”, kaže, upirući prst u poster. „Ako možeš da
shvatiš uvid ove reklame, možeš da osvojiš svet.”
„To je glupavi čips”, veli Samjuel.
„Naravno da je to glupavi čips. Meni se dopada ona fraza:
grickalačke navike.”
Napolju, bubnjanje se pojačava a onda se rasipa shodno kakvoj
improvizacionoj muzičkoj logici.
„Izgleda da mi izmiče”, kaže Samjuel, „ta genijalnost.”
„Razmisli o tome. Zašto ljudi jedu grickalice? Zašto su grickalice
neophodne? Odgovor - a sproveli smo milion istraživanja o tome - zato
što nam je život ispunjen dosadom, dirinčenjem i beskonačnim
mukama i treba nam trunčica zadovoljstva da odagnamo tamu koja se
skuplja. Stoga se počastimo.
Ali evo u čemu je štos”, nastavlja Perivinkl, a oči mu sijaju, „čak i
ono što radimo da bismo narušili navike i samo postaje navika. Čak i
ono što radimo kako bismo umakli iz svojih tužnih života i samo
postaje tužno. Ova reklama uvažava činjenicu da ti jedeš sve te
grickalice a ipak nisi srećan, da gledaš sve te emisije a i dalje si
usamljen, da vidiš sve te vesti a svet i dalje nema nikakvog smisla, da
igraš sve te igre a da seta ipak tone sve dublje u tebe. Kako da
pobegneš?”
„Kupiš novi čips.”
„Kupiš čips u obliku rakete! To je odgovor. Ova reklama priznaje
nešto što ti već duboko naslućuješ i od čega egzistencijalno strahuješ:
da je konzumerizam promašaj i da u njemu nikada nećeš naći nikakav
smisao ma koliko novca potrošio. Tako da je za nekoga poput mene
najveći izazov uveriti nekoga poput tebe da problem nije sistemski.
Nije da se posle grickalica osećaš praznim, nego samo još nisi pronašao
prave grickalice. Nije da je TV slaba zamena za veze s ljudima, nego
samo još nisi pronašao pravu emisiju. Nije da je politika beznadežno
bankrotirala, nego samo još nisi pronašao pravog političara. A ova
reklama to samo otvoreno kaže. Života mi, to je kao da igraš poker s
nekim ko pokazuje karte a ipak još blefira snagom ličnosti.”
„Nisam baš o tome došao da razgovaram.”
„Kada razmisliš o tome, to je junački posao. To što ja radim. To je
jedino što Americi i dalje ide od ruke. Mi ne pravimo grickalice. Naša
specijalnost je proizvodnja novih načina razmišljanja o grickalicama.”
„Znači to je rodoljublje. Ti si rodoljub.”
„Jesi li ikada čuo za pećinske crteže iz pećine Šove?”
„Ne.”
„Nalaze se u južnoj Francuskoj. Najstariji crteži tamo pronađeni.
Govorimo o starosti od otprilike trideset hiljada godina. Prizori
svojstveni starijem kamenom dobu - konji, stoka, mamuti i tome
slično. Nema crteža ljudi, ali tu je jedan prikaz vagine, koliko god to
vredelo. Najzanimljivije je bilo kada su mesto datirali radioaktivnim
ugljenikom. U istoj prostoriji otkrili su crteže nastale u razmaku od
šest hiljada godina. Izgledali su istovetno.”
„Dobro. Pa?”
„Pa razmisli o tome. Šest hiljada godina nije bilo ni napretka ni
dokaza bilo kakvog poriva da se išta promeni. Ljudima je odgovaralo
kako stvari stoje. Drugim rečima, to nije narod obuzet duhovnom
bedom. Tebi i meni svake noći treba nova razonoda. Ti ljudi ništa nisu
menjali šezdeset vekova. To nije narod kome su dosadile njegove
grickalačke navike.”
Bubnjanje napolju se načas pojačava a zatim ponovo stišava do
svojevrsne zlokobne zvonjave.
 „Potištenost je”, kaže Perivinkl, „morala da se izmisli. Civilizacija je
imala jednu nehotičnu propratnu pojavu, a to je potištenost. Dosada.
Navika. Sumornost. A kada se to rodilo, rodili su se i ljudi kao što sam
ja, da o tome brinu. Tako da to nije rodoljublje. To je evolucija.”
„Gaj Perivinkl, vrhunac evolucije.”
„Jasno mi je da pokušavaš da budeš zajedljiv, ali reč kao što je
vrhunac u kontekstu evolucije nema nikakvog smisla. Seti se da je
evolucija lišena vrednosti. Ne radi se o tome šta je najbolje, nego
naprosto šta preživi. Pretpostavljam da si došao da razgovaramo o
tvojoj majci?”
„Da.”
„A gde je ona ovih dana?”
„U Norveškoj.”
Perivinkl se načas zagleda u njega, vareći to.
„Čoveče”, kaže naposletku.
„U severnoj Norveškoj”, veli Samjuel, „na samom njenom vrhu.”
„Ostao sam bez teksta, možda prvi put u životu.”
„Hoće da mi kažeš istinu.”
„O čemu?”
„O svemu.”
„Stvarno ozbiljno sumnjam u to.”
„O sebi i njoj.”
„Postoje izvesne stvari koje deca, da tako kažemo, imaju pravo da
ne znaju o svojim majkama.”
„Sreli ste se na fakultetu.”
„Hoću reći, ozbiljno sumnjam kako želi da čuješ sve.”
„Tako je rekla. Tom se rečju poslužila.”
„Da, ali da li je mislila doslovno? Jer ima izvesnih stvari...”
„Upoznali ste se na fakultetu. Bili ste ljubavnici.”
„To ti i govorim! Ima izvesnih pojedinosti, izvesnih seksualnih
stvari seksualne prirode...”
„Reci mi istinu, molim te.”
„Izvesnih, da tako kažemo, škakljivih podrobnosti za koje bismo se
ti i ja gotovo nesumnjivo složili kako treba da budemo pošteđeni
njihove neprijatnosti, ako razumeš šta hoću da kažem.”
„Poznavao si moju majku na fakultetu, u Čikagu. Da ili ne?”
„Da.”
„Kako si je poznavao?”
„Biblijski.”
 „Hoću reći, kako ste se upoznali?”
„Ona je bila nova studentkinja. Ja sam bio junak kontrakulture. Tada
sam se služio drugim imenom. Sebastijan. Seksi, jelda? I mnogo bolje
nego Gaj. Ne možeš da budeš i junak kontrakulture i neki tamo Gaj. To
ime je previše prosečno. U svakom slučaju, tvoja majka se manje-više
zaljubila u mene. Dogodilo se. I, da, zaljubio sam se i ja u nju. Bila je
gotivna devojka. Ljupka i pametna i saosećajna i krajnje
nezainteresovana da navodi ljude da obraćaju pažnju na nju, što je bilo
neobično za moj tadašnji društveni krug, kada su moji prijatelji čak i
izborom odeće na neki način između redova govorili Pogledaj me!, Fej
se za tim nikada nije povela, što je bilo osvežavajuće. Bilo kako bilo,
izdavao sam novine po imenu Slobodni glas Čikaga. Čitala su ih sva
deca koja su bila u fazonu. Verzija internet mema s kraja šezdesetih, da
se izrazim tako da bi mogao da me razumeš.”
„Ne liči na moju majku da je privuče tako nešto.”
„To su bile ozbiljno uticajne novine. Stvarno. Sva izdanja mogu da
se pročitaju u Muzeju istorije Čikaga. Teraće te da staviš malene bele
rukavice da bi ih dodirivao. Ili možeš da im pristupiš na mikrofilmu.
Sva su arhivirana i prebačena na mikrofilm.”
„Moja majka nije baš društvena. Kako se uplela u protestni pokret?”
„Nije namerno. Pre su je, takoreći, ubacili usred njega. Znaš li ti
uopšte šta je mikrofilm? Ili si premlad za to? Mali crno-beli namotaji
koje namotavaš u mašinu što duva topao vazduh i kaže ka-čank kada
okreneš stranicu. Vrlo analogno.”
„Ubacili su je usred njega zbog tebe?”
„Mene i Alis i tog pandura koji se umešao, tog tipa sa ozbiljnim
problemima upravljanja ljubomorom.”
„Sudija Braun.”
„Da. To je bilo neočekivano, da se opet sretnemo s njim. On je ’68.
bio pandur koji je tvoju majku, čini mi se, stvarno hteo da ubije.”
„Zato što je mislio da je ona u vezi sa Alis, koju je voleo.”
„Tako je! Tako je sve do ispravne upotrebe zamenice ’koju’.
Čestitam. Sada nastavi. Kaži mi šta ti znaš. Pričaj mi od 1988. Prošlo je
dvadeset godina i tvoja majka konačno ostavlja tvog oca, ostavlja tebe.
Kuda odlazi? Kaži mi.”
„Nemam pojma. Odlazi da živi u Čikagu? U svom stančiću?”
„Razmisli bolje”, veli Perivinkl. Naginje se napred na stolici, ruku
sklopljenih i položenih na pisaći sto. „Majka ti je na fakultetu, u živom
srcu protestnog pokreta, a sledećeg trenutka udata je za tvog ćaleta,
prodavca zamrznute hrane, koji živi svoj bezbedni život u predgrađu.
Zamisli kako je to moralo da joj izgleda nakon sveg onog uzbuđenja i
droge i seksa, o čemu ti neću odavati nikakve pojedinosti. Koliko dugo
može da opstane kao Henrijeva domaćica pre nego što to počne da je
izjeda, odluka koju nije donela, život koji je mogla da ima?”
„Otišla je kod tebe?”
„Otišla je kod mene, Gaja Perivinkla, junaka kontrakulture.” On širi
ruke kao da traži zagrljaj.
„Tatu je ostavila zbog tebe?”
„Ma gde bila, tvoja majka je neko ko se nikada ne oseća kao kod
kuće. Tvog tatu nije ostavila zbog mene kao takvog. Ostavila ga je zato
što ona to radi.”
„Znači, ostavila je i tebe.”
„Ne tako dramatično, ali da. Bilo je malo vike, malo gađenja s njene
strane. Rekla je da se odričem svojih načela. To su bile osamdesete.
Bogatio sam se. Svi su se bogatili. Ona je želela život knjiga i poezije, ali
to nije bila, da tako kažemo, putanja moje karijere. Budući da je prvu
upropastila, želela je još jednu priliku da živi kao radikal. Rekao sam joj
da odraste. Valjda je na to mislila kada je tražila da ti kažem sve?”
„Mislim da moram da sednem.”
„Evo”, kaže Perivinkl, ustajući sa stolice. Povlači se do prozora i pilji
napolje.
Samjuel seda i trlja se po slepoočnicama zbog nečega što naprasno
liči na glavobolju ili mamurluk ili potres mozga.
„Bubnjanje tamo dole zvuči kao da je improvizovano i haotično”,
kaže Perivinkl, „ali zapravo je pušteno da se vrti ukrug. Ponavljanje
samo mora dovoljno da se sačeka.”
Samjuel želi da zasada bude neosetljiv prema svim tim novim
informacijama. Sluti da će ga vrlo brzo spopasti neka vrlo snažna
osećanja. Ali trenutno može samo da zamišlja svoju majku kako skuplja
hrabrost da ode u Njujork, samo da bi se sasvim razočarala kada stigne
tamo. Zamišlja je kako to radi i žao mu je zbog nje. Njih dvoje su
potpuno isti.
„Pretpostavljam da moj ugovor za knjigu nije bio neka ogromna
slučajnost.”
„Tvoja majka je njuškala po internetu”, kaže Perivinkl. „Otkrila je da
si pisac. Ili da to pokušavaš da postaneš. Pozvala me je i zamolila za
uslugu. Računao sam da joj dugujem barem toliko.”
„Blagi bože.”
 „Razbija ti iluzije, zar ne?”
„A ja sam stvarno mislio da sam se proslavio bez ičije pomoći.”
„Bez ičije pomoći proslave se samo serijske ubice. Svima ostalima
trebaju ljudi kao što sam ja.”
„Guverneru Pakeru, na primer. I njemu treba neko kao što si ti.”
„Što nas dovodi do sadašnjice.”
„Video sam te na TV-u kako ga braniš.”
„Učestvujem u njegovoj kampanji. Ja sam savetnik.”
„Zar to nije sukob interesa? Što radiš u njegovoj kampanji dok
izdaješ knjigu o njemu?”
„Mislim da si svoju ulogu u ovome pobrkao sa svojevrsnim
novinarstvom. To što ti zoveš sukobom interesa, ja zovem sinergijom.”
„Znači da si bio u Čikagu kada je moja majka napala guvernera, zar
ne? Bio si s njim. Na njegovoj priredbi za prikupljanje novčanih
sredstava. Na njegovoj klopaži.”
„To je njegov bajno narodski naziv za to, da.”
„A dok si tu”, veli Samjuel, „zakazuješ i sastanak sa mnom. Na
aerodromu. Da mi kažeš kako dižete tužbu.”
„Jer si potpuno podbacio u pisanju knjige. Jer si sasvim uprskao
veliki ugovor koji smo ti dali. Ugovor koji nisi ni zaslužio, trebalo bi
sada da dodam, pošto sve karte stavljamo na sto i sve to.”
„I rekao si mojoj majci za to, za taj sastanak sa mnom, za tu tužbu.”
„Kao što možeš da zamisliš, prilično se uznemirila što ti je po drugi
put sjebala život. Tražila je da razgovara sa mnom pre nego što se
susretnem s tobom. Valjda je htela da me odgovori od toga. Rekao sam
važi, nađimo se u parku. Tražila je da se nađemo tačno tamo gde je, pre
mnogo godina, policija ispalila suzavac na nas. Majka ti je ponekad
nostalgična budala.”
„A onda si se ti pojavio s guvernerom Pakerom.”
„Tako je.”
„Mora da te je istinski prezirala što radiš za nekoga poput njega.”
„Pa, da vidimo. Brak je odbacila zbog nekog neodređenog liberalnog
antirežimskog idealizma. A Paker je otprilike najprorežimskiji
autoritarni kandidat svih vremena. Tako da se slobodno može reći da
joj nije bilo milo. Prema njemu je gajila istu mahinalnu mržnju kao i
većina tvrdokornih liberala, poredila ga s Hitlerom i tako dalje,
govorila da je fašista. Ona naprosto ne razume ono što ja razumem.”
„A to je?”
„Paker u sebi ima isto što i svako drugi ko se kandiduje za
predsednika. Levičari ili desničari, svi su oni od istog materijala. Samo
što je on u obliku rakete umesto u obliku čipsa.”
Bubnjanje napolju načas se usporava i raspada. Na nekoliko
sekundi sve utihne a onda počinje iznova onim poznatim pogonskim
tumpa-tumpa-tumpa-tumpa. Perivinkl diže prst „Eto ga ponavljanje”,
kaže.
„Želeo si da se sve ovo dogodi”, kaže Samjuel. „Želeo si da moja
majka onako reaguje.”
„Neki bi mogli reći da je to zločin iz strasti, ali ja kažem da sam
tvojoj majci dao priliku.”
„Smestio si joj.”
„U jednom trenutku imala je šansu da ti podari priču kojom ćeš
ispuniti ugovor, da sa sebe skine krivicu što ti je ponovo sjebala život i
da pospeši vidljivost mog kandidata, što je njemu bilo preko potrebno.
I svi, svi, svi su na dobitku. Ljutićeš se na mene samo ako ne budeš
uspeo da sagledaš čitavu sliku.”
„Ne mogu da verujem.”
„Uz to ne zaboravi da sam ja sve to samo pokrenuo. Kamenje je
uzimala i bacala tvoja majka.”
„Nije gađala guvernera Pakera. Gađala je tebe.”
„Ja sam bio u njegovoj pratnji, da.”
„A fotografija u vestima? Ona iz ’68, na kojoj se naslanja na tebe, na
protestu. Imao si je.”
„Lep poklon od velikog pesnika.”
„Isekao si sebe i dao je vestima. Pustio si u javnost fotografiju i
zapisnik o majčinom hapšenju, za koji si takođe znao.”
„Raspirivao sam. Oduvek sam to radio, to mi je oduvek išlo od ruke.
Treba da kažem da je to što me je tvoja majka napala kamenjem bio
iskren potez s njene strane. Mislim da me ona stvarno mrzi. Ali posle
toga, kako bismo što bolje iskoristili okolnosti, nas dvoje smo se
dogovorili da ona uopšte ne sarađuje s tobom. Da ti ne kaže ništa pod
milim bogom. Tako ne bi imao izbora osim da se složiš s mojom
verzijom događaja. Kad smo već kod toga?”
Perivinkl donosi neku knjigu s police iza pisaćeg stola i daje je
Samjuelu. Knjiga je čisto bela, s crnim slovima na koricama: Pakerov
ataker.
„To je besplatni primerak”, kaže Perivinkl. „Dao sam piscima iz
senke da je na brzaka sastave. Moraću na nju da stavim tvoje ime. Ili
ćemo, nažalost, ipak morati da te tužimo. Na mom stolu nalazi se list
hartije koji to ukazuje na zbunjujućem advokatskom jeziku. Molim te,
potpiši ga.”
„Pretpostavljam da ova knjiga nije preterano naklona prema njoj.”
„Intimno je kasapi u javnosti. Mislim da je to bila tvoja zamisao.
Pakerov ataker. Dobar naslov. Lako se pamti a nije samozadovoljan. Ali
posebno mi je mio podnaslov.”
„A to je?”
„Neispričana verodostojna priča o najpoznatijoj radikalnoj levičarki
Amerike, iz pera sina koga je napustila.”
„Ne verujem da mogu da stavim svoje ime na to.”
„Većina dokumentarističkih knjiga prodaje se zbog snage svojih
podnaslova. Možda to ne znaš.”
„Ne mogu to da uradim čiste savesti. Ne bi bilo u redu da na tu
knjigu stavim svoje ime.”
„I šta, upropastiš ugled koji sam ti ja izmislio?”
„Da li je ona zaista najpoznatija radikalna levičarka Amerike?”
„Knjigu prodajemo kao memoare. Taj žanr dozvoljava malo
manevarskog prostora.”
„Radi se samo o tome da mi knjiga sada izgleda, znaš, lažna.”
„Razume se, izbor je na tebi. Ali ako ne staviš svoje ime na tu knjigu,
pokrenućemo sudski postupak protiv tebe, a majka će ti ostati
begunac. Primetićeš da ti ne govorim šta da radiš, samo rasvetljavam
dva puta, od kojih je jedan, nadam se, očigledan izbor ako nisi potpuno
lud.”
„Ali knjiga nije verodostojna.”
„A zašto bi se nas to tačno ticalo?”
„Imam osećaj kako ne bih noću mogao da zaspim. Imam osećaj
kako treba da odolimo štampanju nečega što je potpuno lažno.”
„Šta je istina? Šta je laž? U slučaju da nisi primetio, svet je kudikamo
digao ruke od one stare prosvetiteljske ideje o sklapanju istine na
osnovu proučenih podataka. Stvarnost je suviše zapetljana i
zastrašujuća za to. Umesto toga, daleko je lakše ne obazirati se na
podatke koji ti se ne uklapaju s predubeđenjima i verovati svim
podacima koji se uklapaju. Ja verujem u šta ja verujem, ti veruješ u šta
ti veruješ, i svi se slažemo da se ne slažemo. To je liberalna trpeljivost u
susretu s mračnodopskim poricanjem. Trenutno je vrlo hip.”
„To zvuči grozno.”
„Veći smo politički zaluđenici nego ikada ranije, veći smo verski
zanesenjaci, krući u razmišljanju, manje sposobni za empatiju. Svet
vidimo kao jednu neprekidnu celinu. U potpunosti izbegavamo
probleme koji podrazumevaju raznolikost i globalnu komunikaciju.
Otud staromodni pojmovi kao što su istina i laž nikoga ne zanimaju.”
„Moraću malo da razmislim o ovome.”
„Možda je to doslovno poslednje što trenutno treba da radiš.”
„Javiću ti”, kaže Samjuel, sada ustajući.
„Najgore što trenutno možeš da radiš jeste da ispituješ okolnosti i
pokušavaš da zaključiš šta je ispravno.”
„Javiću ti se.”
„Slušaj, Samjuele, stvarno, glas iskustva? Strašan je teret biti
idealista. To prlja sve što ćeš kasnije raditi. Kada postaneš neminovni
cinik kakav svet zahteva da budeš, to će te neprestano progoniti do
kraja života. Jednostavno odmah odustani od toga, od idealizma, od
toga da sve radiš kako treba. Onda kasnije nećeš imati za čim da žališ.”
„Hvala. Javiću se.”
 4.

ISPRED PERIVINKLOVE ZGRADE pločnici urliču. Nova briga za one što

trenutno okupiraju Zukoti park jeste to što policija preti da primeni
gradske propise koji zabranjuju okupiranje parkova. Policija stoji na
rubovima parka i gleda kako se demonstranti okupljaju u opštu
skupštinu i otvoreno govore o prednostima i manama povinovanja
policiji. Tako da je dan napet. Osim toga, tu je i pitanje bubnjanja: ljudi
se žale na to, na neprekidno bubnjanje do duboko u noć, uglavnom
komšije, porodice koje žive u kraju i imaju decu koja rano ležu, i
tamošnji lokali koji su dosada bili prilično kul što se tiče dozvoljavanja
demonstrantima da se služe njihovim toaletima, ali će uskoro postati
daleko manje kul ukoliko bubnjanje pod hitno ne prestane. Na jednom
kraju parka nalazi se bubnjarski krug, a na drugom multimedijalni
šator, platforma za govornike, biblioteka i opšta skupština, koje služe
kao superego za bubnjarski id. Neko upravo raspravlja o pitanju
bubnjanja, neki mladić u staromodnom sportskom sakou koji izgovori
nekoliko reči pa zastane dok te reči izvikuju ljudi najbliži njemu, a
zatim ponovo oni neposredno iza njih, i tako dalje u velikom talasu,
zvuku koji počinje tiho a onda se brzo pojačava i pojačava opet, poput
odjeka što putuje nazad kroz vreme. To je nužno jer demonstranti
nemaju mikrofon. Navodeći zakone o remećenju javnog reda i mira,
grad je zabranio uređaje za pojačavanje zvuka. Zašto još nisu uhapsili
bubnjare, svako može da nagađa.
Govornik trenutno govori kako bubnjare potpuno podržava i kako
smatra da protest treba da bude inkluzivan, sveobuhvatan, otvoren za
sve, i kako shvata da se ljudi politički izražavaju na različite načine i da
nije svima prijatno da tu gore govore razborito i demokratski u
„narodni mikrofon” i kako je nekima draže da njihova poruka poprimi,
da tako kažemo, apstraktniji oblik nego što su to predloži strategija i
papiri sa argumentima i višefazni proglasi koje je ta grupa junački
napisala pomoću mukotrpno sporog mehanizma konsenzualnog
pristupa i pod neverovatnom prisilom koja obuhvata stalnu policijsku
prismotru i budno oko medija, kao i nadglasavanje zvukova
bubnjarskog kruga, mogao bi da doda, ali sve je to u redu i oni treba da
prigrle raznolikost u svim njenim vidovima i da budu zahvalni što se
protestu priključilo toliko različitih ljudi, ali on podnosi predlog da
čitava grupa koja okupira pita bubnjare da li bi malo ohladili tako oko
devet uveče, moliću, jer ljudi moraju da spavaju i svi su na izmaku
živaca ovde napolju i dovoljno je teško spavati u šatorima na betonu
bez prokletog bubnjanja cele proklete noći. On to podnosi opštoj
skupštini da vidi postoji li jednoglasno slaganje. Mnoge ruke dižu se
uvis i vrte prstima. U odsustvu otvorenog protivljenja, predlog kao da
se usvaja, dok neko ne ukaže kako još nisu čuli mišljenje bubnjara i
kako moramo da čujemo njihovo mišljenje jer iako se možda nećemo
složiti s njima, važno je dobiti svačije mišljenje i svačije gledište i da ne
budemo fašisti povodom toga i da ih pod navodnicima prisiljavamo na
to ili šta već. Sa raznih strana dopire stenjanje. Uprkos tome, šalje se
izaslanik do bubnjarskog kruga da potraži njihovog predstavnika.
Samjuel sve to posmatra u svojevrsnoj ravnodušnoj ošamućenosti.
Oseća se tako odvojeno od toga što se tu zbiva, čini mu se da je sam i
bespomoćan. Ti ljudi kao da imaju cilj, što je on potpuno izgubio. Šta
radiš kada otkriješ da ti je zreli život prevara? Sve što je mislio da je
ostvario - izdanje, ugovor za knjigu, posao predavača - dobio je samo
zato što mu je mama nekoga zadužila. Uopšte nije zaslužio ništa od
toga. On je varalica. A ovako se osećaš kada si varalica: ispražnjeno.
Oseća se šuplje. Kao da mu je izvađena utroba. Zašto ga niko od ovih
ljudi ne primećuje? Žudi da neko iz gomile primeti progonjen izraz za
koji je siguran da mu se trenutno vidi na licu, pa da mu priđe i kaže:
Izgleda da vas je preplavio nepodnošljiv bol, mogu li nekako da vam
pomognem? Želi da ga vide, da uvaže njegovu patnju. Zatim to
prepoznaje kao detinjastu želju, isto kao kada mami pokažeš
ogrebotinu da je ona poljubi. Odrasti, govori sebi.
„Što se tiče policije”, kaže govornik, menjajući temu dok čekaju da
neki bubnjar prestane da bubnja i obrati im se.
„Što se tiče policije”, ponavlja gomila.
Samjuel odlazi odatle, Liberti stritom, i prevaljuje dva bloka do
Betanine stare stambene zgrade. Staje tamo i zuri uvis u nju. Ne zna šta
traži. Zgrada izgleda kao da se nimalo nije promenila za sedam godina
otkako je on poslednji put bio tu. On misli da je nedopustivo da mesta
gde su se odigrali najvažniji trenuci u nečijem životu i dalje izgledaju
isto, netaknuta, proste činjenice koje odolevaju urezivanju priča koje se
odvijaju oko njih. Minuli put kada je bio tu, Betani ga je čekala u svojoj
spavaćoj sobi, čekala ga je da joj rasturi brak.
On čak ni sada ne može da pomisli na to bez onog uobičajenog
izliva gorčine, kajanja i ljutnje. Ljutnje na sebe, jer je postupio onako
kako je Bišop to tražio od njega; ljutnje na Bišopa, jer je tražio to od
njega. Samjuel je toliko puta iznova proživljavao taj trenutak, toliko je
često maštao o njemu: pročitao je Bišopovo pismo i mučno ga spustio
na kuhinjski pult. Otvorio je vrata spavaće sobe i zatekao Betani kako
sedi na krevetu i čeka ga, dok joj na licu plešu senke što ih bacaju tri
sveće pored postelje, tako da je jedina svetlost u čitavoj toj velikoj
prostoriji bio njihov mali ćilibarski sjaj. U svojim snovima, on odlazi
kod nje i grli je i konačno su zajedno i ona ostavlja onog užasnog Pitera
Ačisona i zaljubljuje se u njega, a njemu se menja ceo život u tih
proteklih sedam godina. Kao u nekom od onih filmova o putovanju
kroz vreme kada se junak vrati u sadašnjicu i zatekne srećan kraj koji je
u njegovom dotadašnjem životu uvek bio nemoguć.
Kad je bio dete i čitao neku knjigu iz serijala Izaberi svoju
pustolovinu, Samjuel je na mestu neke veoma teške odluke držao
zalogu, da bi, ako se priča ispostavi kao loša, mogao da se vrati i
pokuša ponovo.
Više od svega voleo bi da se i život tako ponaša.
Zalogom bi obeležio upravo taj trenutak, kada zatiče Betani svu
prelepu i obasjanu svećama. Odlučio bi drugačije. Ne bi uradio ono što
je zapravo uradio, naime, rekao „Izvini. Ne mogu”, jer se osećao dužnim
da ispoštuje Bišopa, koji je bio mrtav i stoga ga je trebalo poštovati.
Tek mnogo kasnije Samjuel je shvatio da on to ne poštuje Bišopa, već
Bišopovu ranu koja ga je najviše unakaradila. Šta god da se dogodilo
između njega i direktora škole, šta god da ga je progonilo kao dete, i
dalje ga je progonilo u inostranstvu i u ratu, pa i prinudilo da napiše
ono pismo. Ne dužnost već obična stara mržnja, gađenje prema sebi,
strah. I, poštujući to, Samjuel je Bišopa ponovo izneverio.
Samjuel je to uvideo tek mnogo kasnije, ali tada je naslućivao,
naslućivao je da greši u izboru. Još dok se spuštao liftom, još dok se
udaljavao od zgrade u Liberti stritu 55, ponavljao je sebi: Vrati se, vrati
se. I čak i kada je pronašao kola i izašao iz grada i vozio se čitave noći
kroz mrak Srednjeg zapada, i dalje je to govorio: Vrati se, vrati se.
 Mesec dana posle toga, u Tajmsu, na stranici za venčanja, osvanuo
je članak o venčanju Pitera Ačisona i Betani Fol. Finansijski guru i
solistkinja na violini. Tajms se prosto naslađivao. Sreli su se na
Menhetnu, gde je mladoženja radio za nevestinog oca. Venčaće se na
Long Ajlendu, u privatnoj rezidenciji prijatelja nevestine porodice.
Mladoženja je specijalista za upravljanje rizikom na tržištima
dragocenih metala. Planirani medeni mesec obuhvatiće jedrenje i
obilazak ostrva. Mlada će zadržati svoje prezime.
Da, voleo bi da se vrati u tu noć i donese drugačiju odluku. Voleo bi
da izbriše tih nekoliko proteklih godina - godina koje su, kako ih on
sada vidi, dugačke, neraspoznatljive, jednolične i ljutite. Ili bi se možda
vratio još dalje, toliko da opet vidi Bišopa, da mu pomogne. Ili da
nagovori mamu da ne ode. Ali čak ni to ne bi bilo dovoljno daleko da
povrati šta god da je izgubio, onaj istinski deo sebe koji je zakopao
kada je počeo da pokušava da joj udovolji. Kakav bi čovek postao da mu
nagoni nisu vrištali kako će mu majka svakog časa otići? Da li je ikada
bio slobodan od tog tereta? Da li je ikada bio zaista svoji
Takva pitanja postavljaš kada pucaš. Kada naprasno shvatiš da ne
samo što živiš onako kako nikada nisi nameravao, već imaš i utisak da
te tvoj život napada i kažnjava. Počinješ da tražiš ona rana pogrešna
skretanja. Koji te je trenutak odveo u lavirint? Počinješ da misliš kako
bi ulaz u lavirint možda mogao da bude i izlaz, i ako uspeš da
prepoznaš trenutak kada si zasrao, onda možeš da sprovedeš neko
ogromno ispravljanje kursa i da se spaseš. Zbog toga Samjuel misli da
će, ukoliko opet vidi Betani i vaskrsne nekakav odnos s njom, makar
prijateljski i platonski, možda moći da povrati nešto važno, da će
možda moći da se ispravi. U takvom je stanju da ta logika ima smisla,
da misli kako je trenutno jedini odgovor da se vrati, da u suštini
resetuje svoj život - samodestruktivni manevar za koji on polako
shvata da hitno mora da se dogodi dok stoji ispred Betanine zgrade a
telefon mu bruji zbog prispeća novog mejla od šefice, koji mu dodatno
smračuje raspoloženje dok ga čita - Htela sam da vas obavestim da vam
je kancelarijski računar zaplenjen, budući da će biti podnet kao dokaz na
suđenju protiv vas u rektorovoj kancelariji - a u ušima čuje Bišopov glas
onog dana kada ga je majka ostavila a Bišop mu rekao kako je to prilika
da postane novi čovek, bolji čovek, što Samjuel želi da bude, i to
trenutno žarko. Bolji. On ulazi u zgradu u Liberti stritu 55. Čuvara u
predvorju s liftom ljubazno moli da prenese poruku Betani Fol. Ostavlja
ime i broj. Kaže da je u gradu i pita je da li bi se videla s njim. I,
dvadesetak minuta kasnije, dok Brodvejom besciljno seta na sever,
pored butika Sohoa iz kojih, zajedno s klimatizacijom, na pločnike curi
dens muzika, stiže mu poruka od Betani: U gradu si. Kakvo iznenađenje!
Ispostavlja se da je ona na probi koja će se uskoro završiti i da li bi
on voleo da se nađu za ručak? Predlaže biblioteku Morgan. Blizu je nje,
u centru grada. Unutra ima restoran. Volela bi nešto da mu pokaže.
I tako se on obre na Aveniji Medison ispred velelepne kamene vile,
nekadašnjeg doma Džej Pi Morgana, američkog gorostasa bankarstva i
industrije. Unutra, mesto kao da je osmišljeno da se posetioci osete
malim - rastom, intelektom i novčanikom. Sobe s tavanicama od deset
metara i raskošno oslikanim zidovima nadahnutim Rafaelovim
muralima u Vatikanu, na kojima su sveci zamenjeni svetovnijim
junacima: Galileom, na primer, i Kristoferom Kolumbom. Sve površine
su ili mramor ili zlato. Tri sprata polica za te mnoge hiljade starih
knjiga - prva izdanja Dikensa, Ostin, Blejka, Vitmana - vidljivih iza
bakarne rešetke koja ih štiti od dodira. Jedan Šekspirov prvi folio.
Gutenbergova Biblija. Toroovi dnevnici. Mocartov rukopis simfonije
Hafner. Jedini preživeli rukopis Izgubljenog raja. Pisma koja su pisali
Ajnštajn, Kits, Napoleon, Njutn. Kamin velik otprilike kao većina
njujorških kuhinja, iznad koga visi tapiserija primereno nazvana
Trijumf pohlepe.
Taj prostor koji kao da je osmišljen da zastrašuje i umanjuje navodi
Samjuela na pomisao da je narod koji demonstrira u Zukoti parku
protiv superbogatih zakasnio jedno sto godina.
Betani ga zatiče kako bulji u odlivak lica Džordža Vašingtona u
prirodnoj veličini.
„Samjuele?”, kaže ona, a on se okreće.
Koliko se ljudi promene za samo nekoliko godina? Prvi Samjuelov
utisak - ne ume bolje da objasni - jeste da ona izgleda stvarnija. Više ne
blista njegovim uobraziljama o njoj. Drugim rečima, liči na sebe, na
običnu osobu. Možda se ona uopšte nije promenila, ali promenio se
kontekst. Još ima iste zelene oči, istu bledu kožu, isto savršeno
uspravno držanje zbog koga se Samjuel uvek oseti malko grbavim. Ali u
njoj ima i nečeg drugačijeg, kako joj se lice izboralo oko očiju i usta, što
ne ukazuje ni na vreme ni na godine već pre na osećanja, iskustvo,
patnju, mudrost. To je jedna od onih stvari koje on prepoznaje u tren
oka ali ne bi mogao tačno da je odredi.
„Betani”, veli on, i oni se grle, ukočeno, gotovo zvanično, kao što bi
možda zagrlio nekoga s kim si nekada radio.
 „Drago mi je što te vidim”, kaže ona.
„I meni tebe.”
Kako verovatno ne zna šta bi dalje rekla, ona gleda po prostoriji i
kaže: „Opasno mesto, zar ne?”
„Opasno mesto. Opasna zbirka.”
„Veoma lepa.”
„Divna.”
Jedan beskoristan trenutak provode tako što blenu po sobi,
gledajući sve osim jedno drugo. Samjuela spopada panika - da li im je
već nestalo tema za razgovor? Ali onda Betani prekine tišinu: „Oduvek
sam se pitala koliko su mu radosti sve ove stvari zaista donosile.”
„Kako to misliš?”
„Ima velika imena - Mocarta, Miltona, Kitsa. Ali nema nikakvih
dokaza prave vatre. Ovo mi je oduvek ličilo na zbirku jednog
investitora. On gradi raznovrstan portfelj. Koji ne odiše ljubavlju.”
„Možda je bilo nekoliko komada koje je voleo. Koje je krio od svih
ostalih. Koji su bili samo njegovi.”
„Možda. Ili je to možda još žalosnije, što nije mogao da ih deli.”
„Htela si nešto da mi pokažeš?”
„Ovuda.”
Odvodi ga u jedan ugao gde se, izloženo ispod stakla, nalazi
nekoliko rukom pisanih partitura. Betani upire prst u jednu: Violinski
koncert br. 1 Maksa Bruha, napisan 1866.
„To sam svirala na prvom koncertu na kom si me čuo”, kaže Betani.
„Sećaš li se?”
„Naravno.”
Požutele stranice rukopisa Samjuelu liče na haos, i to ne zato što ne
ume da čita muziku. Na njima su ispisane reči preko kojih se zatim
žvrljalo, note koje su izbrisane ili preškrabane, pod mastilom kao da se
nalazi prvi sloj olovke, a tu su i mrlje od nečega što bi moglo da bude
kafa ili boja. Kompozitor je na vrhu napisao allegro molto, ali zatim
precrtao molto i zamenio ga sa moderato. Na naslov prvog stava,
Foršpil, nastavlja se dugačak podnaslov koji se prostire na više od pola
strane i potpuno je sakriven frčkama, crtama i žvrljotinama.
„Ovo je moj deo”, kaže Betani, upirući prst u gomilu nota koje kao
da jedva staju u pet notnih linija ispod. Njemu izgleda čudesno kako ta
zbrka može da se pretvori u muziku koju je čuo one večeri.
„Jesi li znala da mu nikada nisu platili za ovo?”, kaže Samjuel.
„Kompoziciju je prodao dvojici Amerikanaca, ali oni mu nikada nisu
platili. Mislim da je umro siromašan.”
„Otkud ti to znaš?”
„Rekla mi je majka. Na tvom koncertu, u stvari.”
„Sećaš se toga?”
„Odlično.”
Betani klima glavom. Ne navaljuje.
„I”, kaže, „šta ima novo kod tebe?”
„Dobiću otkaz”, veli on. „Šta ima novo kod tebe?”
„Razvela sam se”, kaže ona, na šta se oboje osmehnu. A taj osmeh
prerasta u smeh. A taj smeh kao da otopi nešto između njih, neku
krutost, neku obazrivost. Zajedno su sa svojim katastrofama, kako se
ispostavlja, i, dok ručaju u muzejskom restoranu, ona mu priča o svom
četvorogodišnjem braku s Piterom Ačisonom, kako je do druge godine
počela da prihvata sve inostrane nastupe koje su joj nudili kako ne bi
morala da bude u istoj zemlji kao Piter i otuda ne bi morala da prizna
ono što joj je bilo jasno od samog početka: da joj je on vrlo drag ali da
ga ne voli, ili, čak i ako ga voli, da ga ne voli na onaj osobiti način koji
traje godinama. Bili su dobri jedno prema drugom, ali nikada
strastveni. U poslednjoj godini braka završavala je mesec dana dugu
turneju po Kini i zazirala od povratka kući.
„Tada sam napokon morala to da okončam”, kaže ona. „Trebalo je
to da uradim mnogo ranije.” Upire viljušku u njega. „Samo da nisi
otišao one noći.”
„Izvini”, veli Samjuel. „Trebalo je da ostanem.”
„Ne, dobro je što si otišao. One noći tražila sam lak izlaz. Ali teži je,
naposletku, bio bolji za mene, mislim.”
On njoj priča o nedavnim promenama koje su mu se dogodile,
počev od neobičnog ponovnog pojavljivanja njegove majke - „Pakerov
ataker je tvoja mama?”, kaže Betani, što privuče poglede s drugih
stolova - preko policije i sudije, pa sve do današnjeg susreta s
Perivinklom i nedoumice u pogledu knjige koju su napisali pisci iz
senke.
„Slušaj”, kaže on, „mislim da hoću da počnem iz početka.”
„Šta?”
„Život. Karijeru. Mislim da sve želim da spalim. Da potpuno
resetujem. Ne mogu da podnesem pomisao da se vratim u Čikago. Ovih
poslednjih nekoliko godina bile su jedna duga kolotečina iz koje
moram da izađem.”
„Dobro je”, kaže Betani. „Mislim da je to dobro.”
 „I znam da je ovo drsko i bezobrazno od mene i zaista neočekivano
i sve to, ali nadao sam se da možeš da mi pomogneš. Nadao sam se da
mogu da te zamolim za uslugu.”
„Naravno. Šta ti treba?”
„Mesto za boravak.”
Ona se osmehuje.
„Samo nakratko”, dodaje on. „Dok ne smislim šta ću.”
„Na svu sreću”, kaže ona, „moj stan ima osam spavaćih soba.”
„Neću ti smetati. Nećeš me ni primećivati. Obećavam.”
„Piter i ja smo tamo živeli i nikada se nismo viđali. Tako da je
svakako moguće.”
„Jesi li sigurna?”
„Ostani koliko god ti treba.”
„Hvala ti.”
Završavaju ručak i Betani mora da ide na drugu probu dana.
Ponovo se grle, ovoga puta čvrsto, kao prisni prijatelji, kao drugovi.
Samjuel se izvesno vreme zadržava kod Bruhovog rukopisa i proučava
njegove neuredne stranice. Raduje ga što čak ni majstori ne uspevaju
uvek iz prve, što čak i velikani katkada moraju da se vrate. Zamišlja
kompozitora nakon što je poslao taj rukopis u inostranstvo, zamišlja
kako mu je sigurno bilo kada više nije imao muziku već samo sećanje
na nju. Uspomenu da ju je stvorio, i kako će zvučati kada se bude
svirala. Novac mu je sigurno presušivao, i izbijao je rat, i na kraju je
imao samo maštu i možda uobrazilju kakav bi mu život bio da je sve
ispalo drugačije, kako bi vedrim danima njegova muzika ispunjavala
prostore katedrala.
 5.

NASLOV SE POJAVLJUJE jednog jutra iz Biroa za statistiku

zaposlenosti: NEZAPOSLENOST NEPROMENJENA.
Nekoliko trenutaka kasnije preuzima ga televizija, prekidajući
program da predoči potresan izveštaj: privreda prošlog meseca nije
dodala nijedno radno mesto.
To je najveća priča dana. To su provereni podaci koji kao da
kristališu taj osećaj neizvesnosti i neprijatnosti koji ljude obuzima u
jesen 2011, a to je da svet hrli u propast. Bankrotiraju čitave ostrvske
države. Evropska unija je manje-više pod stečajem. Ugledne banke se
naprasno ukidaju zbog prezaduženosti. Berza je letos pala, a većina
stručnjaka kaže da će nastaviti da se koprca do dobrano u zimu. Kolaju
glasine o smanjenju stepena zaduženosti - svi previše duguju. Svet,
kako se ispostavlja, ima daleko više stvari nego što za njih ima novca.
Trenutno su veoma u modi mere štednje. Kao i zlato. Novac se uliva na
tržišta zlata jer su okolnosti postale toliko loše da ljudi preispituju
samu filozofsku opravdanost papirnog novca. Izvesna gledišta da je
novac prevara koju potkrepljuje kolektivna mašta pomeraju se sa
oboda i dobijaju na snazi u mejnstrim razgovoru. Ekonomija je postala
srednjovekovna, tako da je sada blago samo pravo blago - zlato, srebro,
bakar, bronza.
To je ogromno, nečuveno globalno skupljanje, ali bezmalo previše
krupno da bi se shvatilo, previše zamršeno da se u njega pronikne.
Teško je odmaći se toliko da se to u potpunosti vidi, tako da se vesti
bave njegovim višestrukim delovima - podaci o zaposlenosti, tržišni
trendovi, izvodi iz banke - manjim epizodama u većoj priči, mestima
gde se pojava pomalja i može se izmeriti.
Zbog toga priča o nezaposlenosti dobija toliko pažnje. Čvrste brojke
se odlikuju celovitošću kakvu neodređeni pojam poput „smanjenja
stepena zaduženosti” nema.
Tako da se pravi logotip: VELIKA DEBELA NULA! Pripremaju se
složeni i šareni grafikoni i tabele koji prikazuju skorašnje grozne
trendove u zaposlenju. Voditelji temeljno ispituju merodavne
stručnjake, znalce i političare, koji se svi deru jedni na druge iz svojih
zasebnih pravougaonika na televizoru. TV mreže skupljaju
„Amerikance sa ulice” da učestvuju u „javnoj raspravi” o krizi radnih
mesta u zemlji. To liči na leteću lavinu izveštavanja.
Samjuel sedi pred televizorom i prebacuje informativne kanale.
Znatiželjan je da vidi o čemu danas govore i obuzima ga olakšanje što
je u pitanju to. Jer što su vesti više zaokupljene brojkama o
nezaposlenosti, to manje ima vremena za raspravu o drugoj
potencijalno krupnoj priči dana, a to je objavljivanje jedne nove knjige:
Pakerovogatakera, sablažnjive biografije Fej Andresen-Anderson, iz
pera njenog rođenog sina.
Samjuel je sinoć svratio na proslavu objavljivanja. Bio je to deo
dogovora koji je sklopio s Perivinklom.
„Nek ti ne bude krivo zbog ovoga”, rekao je Perivinkl nakon što su
se uslikale neophodne fotografije. „To ti je najpametniji potez u
životu.”
„Nadam se da će ovo izgladiti stvar sa sudijom?”
„Već sam se pobrinuo za to.”
Ispostavlja se da su, istog dana kada je saznao da je Fej Andresen-
Anderson pobegla u Norvešku - što je značilo da se suočava s
postupkom izručenja koji bi mogao da potraje godinama - sudiju
Brauna zvali telefonom iz kampanje Pakera za predsednika i ponudili
mu posao: car zločina. Ali postojala je jedna caka - slučaj je morao da
nestane. I tako, pošto nije bilo nade da se slučaj okonča u iole doglednoj
budućnosti, i kako se posao cara zločina za predsedničkog kandidata
koji nosi pištolj naprosto nije mogao odbiti, sudija je na te uslove
pristao. Slučaj je neupadljivo ubacio u neku birokratsku, pravosudnu,
zakonsku crnu rupu i zvanično se penzionisao kao sudija. Prvi politički
potez koji je predložio na svom novom radnom mestu podrazumevao
je ozbiljno ograničavanje prava propisanih Prvim amandmanom za
levičarske demonstrante, predlog koji je guverner Paker oberučke
podržao u nadi da će osvojiti malo lakih bodova među konzervativcima
koji se jednostavno gnušaju onoga što se događa sa čitavim tim
okupiranjem Volstrita.
Samjuel ih čuje svakog dana, demonstrante protiv Volstrita.
Probudi se, popije kafu i piše dobrano zagazivši u popodne u velikoj
kožnoj fotelji kod prozora što gleda na Zukoti park, gde protesti kao da
imaju istinsku moć trajanja. Po svemu sudeći, oni će tu spavati do
zime. Betani mu je dala da bira sobu, i on je izabrao tu, na zapadnoj
strani, s pogledom na protest i, uveče, suncem koje zalazi nad zemljom.
U bubnjanju je naučio da uživa, pogotovo sada kada su bubnjari pristali
da bubnjaju samo u razumno vreme preko dana. Dragi su mu njihovi
ritmovi, njihov stalni zamah napred, to kako satima umeju da udaraju
bez ijedne stanke. Trudi se da im bude dorastao po disciplini, jer ima
novi projekat, novu knjigu. Rekao je Perivinklu za to nakon što se
oslobodio obaveza iz ugovora.
„Pišem majčinu priču”, kazao je Samjuel. „Ali pravu priču. Stvarne
događaj e.”
„Koje tačno događaje, zanima me?”, upitao je Perivinkl.
„Sve. Obuhvatiću sve. Čitavu priču. Od njenog detinjstva do danas.”
„Znači da će biti dugačka otprilike šeststo strana i da će je pročitati
deset ljudi? Čestitam.”
„Ne pišem zato.”
„Oh, ti to radiš zbog umetnosti. Sada si jedan od tih.”
„Tako nešto.”
„Moraćeš da promeniš imena, znaš. Suštinske činjenice po kojima
se neko može prepoznati. Ne bih voleo da moram opet da te tužim.”
„Da li bi to bilo za usmenu ili pismenu klevetu? Nikada ne mogu da
upamtim razliku.”
„Bilo bi i za usmenu i za pismenu klevetu, i uz to za povredu časti,
povredu privatnosti, gubitak ugleda, gubitak poslovanja, pretrpljen
duševni bol i kršenje odredbe o konkurentnim radovima iz tvog
ugovora s nama. Plus advokatski troškovi, plus odšteta.”
„Reći ću da je u pitanju delo mašte”, reče Samjuel. „Promeniću
imena. Tebi ću obavezno nadenuti neko baš budalasto.”
„Kako ti je majka?”, upitao je Perivinkl.
„Ne bih znao. Verovatno joj je hladno.”
„Još je u Norveškoj?”
„Da.”
„Među irvasima na polarnoj svetlosti?”
„Da.”
„Video sam jednom polarnu svetlost. U gornjoj Alberti. Putovanje
sam rezervisao kod agencije po imenu Vidite polarnu svetlost!. Želeo
sam da me polarna svetlost očara. I jeste. Očarala me je. Što je za mene
bilo veliko razočaranje jer se potpuno podudaralo sa onim što sam
očekivao od nje. Uradila je tačno ono za šta sam platio. Neka ti to bude
nauk.”
„Nauk za šta?”
„Za to što pišeš tu svoju veliku epsku knjigu. I što njome očekuješ da
postigneš. Neka ti polarna svetlost bude nauk. Naravno, to je
metafora.”
Samjuel nije siguran šta pokušava da postigne. Isprva je mislio da
će, sakupi li dovoljno informacija, naposletku moći da izdvoji razlog za
majčino napuštanje porodice. Ali kako bi to ikada mogao zaista da
utvrdi? Svako izdvojeno objašnjenje izgledalo je suviše lako, suviše
površno. I tako, umesto da traži odgovore, naprosto je počeo da piše
njenu priču, misleći da će, bude li svet mogao da vidi onako kako ga
ona vidi, možda dobiti nešto više od pukih odgovora: možda će uspeti
da je razume, da empatiše s njom, da joj oprosti. I tako je pisao o
njenom detinjstvu, o odrastanju u Ajovi, o odlasku u Čikago na fakultet,
o protestu 1968, o onom poslednjem mesecu s porodicom pre nego što
je nestala, a što je on više pisao, to je priča više rasla. Samjuel je pisao o
majci, ocu i dedi, pisao je o Bišopu, Betani i direktoru škole, pisao je o
Alis, sudiji i Pounidžu - pokušavao je da ih shvati, trudio se da vidi ono
što prvog puta nije jer je bio previše zaokupljen sobom. Čak je i za Loru
Potsdam, pokvarenu Loru Potsdam, pokušavao da nađe malo
saosećanja.
Za Loru Potsdam, kojoj su i život i svet trenutno ružičasti jer je onaj
skot od njenog profesora engleskog dobio otkaz a zamenio ga je jedan
nesrećni postdiplomac a njen neuspešno plagirani rad o Hamletu
progutala je akademska izmaglica, tako da je sve to supergotivno i
čitava ta epizoda totalno potvrđuje ono što joj majka govori od malih
nogu, a to je da je ona moćna žena koja treba da dobije ono što poželi i
da, kada nešto poželi, treba DA SE BORI za to, a ona trenutno želi
nekoliko jeger-bombi da proslavi pravdu: profesora više nema, karijera
joj je spasena. I ona u tome vidi tračak svoje budućnosti, te neminovne
uspešne budućnosti prostrte pred njom poput piste za F-16,
budućnosti u kojoj će razneti na paramparčad svakoga ko pokuša da joj
se ispreči na putu. Ono s profesorom bilo joj je prvi veliki ispit, i ona ga
je položila. I to ubedljivo. To će biti posebno tačno kada Lorina
inicijativa S.P.R.N.K. ozbiljno dobije na uticaju i pobere neke sjajne
pohvale na večernjim vestima i na sastancima upravnog odbora, a njoj
prijatelji počnu da govore kako sledećeg semestra treba da se
kandiduje za studentski senat, na šta je ona u fazonu Ma nema teorije
dok u kampus ne dođe kampanja Pakera za predsednika i guverner
Paker lično ne poželi da ugrabi priliku i fotografiše se s Lorom pošto je
superzadivljen njenim pregnućem u ime vrednih ilinoiskih poreskih
obveznika sa svih strana, rekavši: „Nešto se mora preduzeti da nam se
studenti i novčanici zaštite od tih beskorisnih liberalnih profesora u
zastarelim oblastima.” A kada na konferenciji za štampu neki novinar
upita guvernera Pakera šta misli o Lorinoj snalažljivosti i rešenosti, taj
totalno poznati predsednički kandidat odgovori: „Mislim da jednog
dana treba da se kandiduje za predsednika.”
I tako ona promeni glavni predmet studija. Nema više poslovne
komunikacije i marketinga. Odmah upisuje dva glavna predmeta za
koja zaključuje da će joj najviše pomoći za neki mogući budući pokušaj
da postane predsednica: političke nauke i glumu.
Samjuelu ne nedostaje da predaje studentima kao što je Lora
Potsdam, ali iskreno mu je žao zbog toga kako im je držao nastavu.
Sada se trza na to koliko ih je potcenjivao. Kako je, na kraju krajeva,
video samo njihove mane, slabosti i nedostatke, sve ono u čemu ne
ispunjavaju njegova merila. Merila koja su se menjala kako studenti
nikada ne bi mogli da ih ispune, jer se Samjuel toliko bio uljuljkao u
ljutnji. Ljutnju je bilo lako osećati, kao pribežište nekoga ko ne želi
previše da se trudi. Jer u leto 2011. život ga nije ispunjavao i nikuda
nije išao a on se zbog toga toliko ljutio. Ljutio se na majku što je otišla,
ljutio se na Betani što ga ne voli, ljutio se na studente jer se ne mogu
obrazovati. U ljutnji se smestio jer mu je to bilo mnogo lakše od truda
potrebnog da iz ljutnje izađe. Kriviti Betani što ga ne voli bilo je mnogo
lakše od poniranja u sebe koje bi mu omogućilo da razume kako se on
ne može voleti upravo zbog toga što radi. Kriviti studente što su
nenadahnuti bilo je mnogo lakše nego raditi nešto što će ih nadahnuti.
I tako mu je, ma kog datog dana, bilo mnogo lakše da se smesti ispred
računara nego da se suoči sa svojim životom u zastoju, da se zaista
istinski suoči s rupom u sebi koju mu je majka ostavila kada ga je
napustila, a kada svakoga dana birate ono što je lakše, onda se to
pretvara u obrazac, a obrasci vam postaju život. Potonuo je u Vilobeg
kao olupina u vodu.
Tako umeju da prođu godine, baš kao što su prošle Pounidžu, koji,
upravo, najzad otvara oči.
Spavao je mesec dana - najduža neprekidna „dremka” dotad
zabeležena u okružnoj bolnici - i sada otvara oči. Telo mu je uhranjeno,
mozak odmoran, krvotok, sistem za varenje i limfni sistem manje-više
pročišćeni i rade normalno, a njemu glava više ne zvoni od bola, ne
oseća onu oštru glad, probadanje u zglobovima i drhtanje u mišićima
koje obično oseća. U stvari, ne oseća ništa od onog pozadinskog bola
koji mu je onoliko bio stalan pratilac, i to je za njega čudo. U poređenju
sa onim kako se inače oseća, zaključuje da je ili mrtav ili na drogama.
Jer nema šanse da bi ikada moglo da mu bude toliko dobro da nije na
nekim ozbiljnim drogama, ili u raju.
Gleda po bolničkoj sobi i vidi Ližu kako sedi na kauču. Ližu, svoju
prelepu bivšu ženu, koja mu se osmehuje i grli ga i koja pod miškom
nosi onu otrcanu crnu kožnu svesku u kojoj je on napisao prvih
nekoliko stranica svog detektivskog romana. I govori mu kako je iz
jedne velike njujorške izdavačke kuće stiglo nekoliko paketa sa silnom
papirologijom koju on treba da potpiše, a kada je Pounidž pita za šta je
ta papirologija, ona mu se isceri i kaže: „Ugovor za tvoju knjigu!”
Jer to je bio još jedan Samjuelov uslov za Perivinkla, da ovaj objavi
roman njegovog prijatelja.
„A o čemu je dotični roman?”, pitao je Perivinkl.
„Ovaj, o vidovitom detektivu na tragu serijskom ubici?”, rekao je
Samjuel. „A za ubicu se ispostavlja da je dečko detektivove bivše žene,
mislim, ili zet, ili šta već.”
„U stvari”, rekao je Perivinkl, „to zvuči neviđeno.”
Pounidž je Samjuelu jednom kazao kako su ljudi u nečijem životu ili
neprijatelji, ili prepreke, ili zagonetke, ili zamke. I za Samjuela i za Fej,
negde u leto 2011, ljudi su začelo bili neprijatelji. Oni su u životu
ponajviše želeli da ih svi ostave na miru. Ali na ovom svetu ne može se
preživeti sam, i što je Samjuel duže pisao svoju knjigu, to je više uviđao
koliko je grešio. fer ako na ljude gledaš kao na neprijatelje ili prepreke
ili zamke, bićeš u stalnom ratu s njima i sa sobom. Međutim, ako
odlučiš da na njih gledaš kao na zagonetke, onda ćeš stalno biti
radostan, jer napokon, ako bilo koga zagrebeš dovoljno duboko, ako
istinski zaviriš ispod haube nečijeg života, naići ćeš na nešto poznato.
Razume se, to iziskuje više truda nego uverenje da su oni
neprijatelji. Razumevanje je uvek teže od obične mržnje. Ali ono ti širi
život. Osećaćeš se manje usamljenim.
I tako se Samjuel trudi, trudi se da bude marljiv u tom čudnovatom
novom životu koji ima sa Betani. Oni nisu ljubavnici. Možda će to
jednoga dana postati, ali još nisu. Samjuelov stav povodom toga:
dogodiće se šta god da se dogodi. Zna kako ne može da se vrati i
proživi život iz početka, kako ne može da promeni svoje greške iz
prošlosti. Njegov odnos sa Betani nije knjiga iz serijala Izaberi svoju
pustolovinu. I tako će on umesto toga raditi ovo: razjašnjavaće ga,
rasvetljavaće ga, pokušavaće bolje da ga shvati. Može da spreči da mu
prošlost proguta sadašnjost. Zato se trudi da bude u trenutku, da ne
dozvoli da trenutak izbledi zbog njegovih uobrazilja kakav taj trenutak
treba da bude. Trudi se da Betani vidi onakvu kakva zaista jeste. A ne
žele li to svi? Da ih ljudi jasno vide? Oduvek je bio opsednut tek malim
brojem Betaninih odlika: njenim očima, na primer, ili njenim držanjem.
Ali onda mu je ona jednog dana rekla kako je Bišopu najsličnija upravo
po očima, i da se malčice rastuži kad god se zagleda u svoje oči u
ogledalu. A drugom prilikom kazala mu je kako je držanje usvojila posle
beskrajnih časova Aleksanderove tehnike u kojima je godinama
istrajavala dok su se druga deca njenog uzrasta igrala na ljuljaškama i
trčala kroz mlazeve prskalica za travnjak. Nakon što je čuo te priče,
Samjuel nije više mogao da zadrži isto mišljenje o njenim očima ili
njenom držanju. To se u njegovim očima umanjilo, ali shvatio je da se
celina umnogome povećala.
Tako da on, možda prvi put, Betani počinje da vidi takvu kakva
jeste.
Kao i svoju majku. Pokušava da je razume, da je vidi jasno a ne kroz
iskrivljenje sopstvenog besa. Samjuel je Perivinkla slagao samo u
pogledu toga da je Fej ostala u Norveškoj. Činilo se zgodnim svima
servirati tu laž - ako svi budu verovali da je ona na Arktiku, onda je niko
neće gnjaviti. Jer istina je da se ona vratila kući, u onu ajovsku varošicu
na reci, da vodi računa o ocu.
Demencija Frenka Andresena dotada već beše prilično poodmakla.
Kada ga je Fej prvi put videla a medicinska sestra rekla „Došla vam je
ćerka”, on je pogledao Fej sa ogromnim čuđenjem i iznenađenošću. Bio
je kost i koža. Čelo su mu krasile crvene tačke odrane od češanja i
čačkanja. Pogledao ju je kao da je duh.
„Ćerka?”, kazao je. „Koja ćerka?”
Fej bi to pripisala ludilu da nije znala još nešto, da nije znala da se u
tom pitanju možda krije nešto više od jednostavne zbunjenosti.
„Ja sam, tata”, rekla je, i rešila da rizikuje. „Ja sam, Freja.”
On je to ime registrovao negde duboko u sebi i lice mu se izgužvalo,
pa ju je pogledao sa strepnjom i očajem. Ona mu je prišla i rukama mu
obujmila krhko telo.
„U redu je”, rekla je. „Ne budi tužan.”
 „Izvini”, rekao je on, gledajući je sa intenzitetom neobičnim za
nekoga ko je čitavog života izbegavao tuđi pogled. „Mnogo mi je žao.”
„Sve je ispalo kako treba. Svi te volimo.”
„Stvarno?”
„Svi te mnogo vole.”
Gledao ju je veoma pomno i dugo joj proučavao lice.
Petnaest minuta kasnije čitava epizoda bila je izgubljena. Uhvatio je
sebe usred neke priče pa je ljubazno pogledao i upitao: „A ko si ti,
mila?”
Ali taj trenutak kao da je razlabavio nešto u njemu, kao da je otčepio
nešto važno, jer među pričama koje je sada pripovedao bile su i priče o
mladoj Marte, s kojom se šetao u ponoć pod slabo osvetljenim nebom,
priče koje Fej nikada nije čula i zbog kojih je medicinske sestre
obuzimala neprijatnost jer je bilo jasno da je reč o šetnjama posle
snošaja. Nešto u njemu kao da se diglo, kao da mu je s leđa pao kakav
teret. Čak su i sestre tako kazale.
Tako da Fej iznajmljuje stančić u blizini staračkog doma, svakog
jutra pešači tamo i ceo dan provodi sa ocem. On je ponekad prepozna,
ali uglavnom je ne prepoznaje. Pripoveda joj stare priče o duhovima, ili
o fabrici KemStara, ili o ribarenju na Norveškom moru. S vremena na
vreme je pogleda, a ona po izrazu na njegovom licu shvati da on
zapravo vidi Freju. A kada se to dogodi, teši ga i grli i govori mu da je
sve ispalo kako treba, i opisuje mu farmu kada je on pita za nju, a kada
je opisuje, to radi veličanstveno - ne samo ječam u dvorištu ispred
kuće, već čitava polja žita i suncokreta. On se smeši. Zamišlja to. Veseli
ga to što čuje. Raduje ga kada ona kaže: „Opraštam ti. Svi ti opraštamo.”
„Ali zašto?”
„Zato što si dobar čovek. Davao si sve od sebe.”
I to je tačno. Jeste. Bio je dobar čovek. Najbolji otac koji je umeo da
bude. Fej to naprosto nikada nije videla. Ponekad smo toliko
zaokupljeni sopstvenom pričom da ne vidimo kako smo sporedni
likovi i u nečijoj tuđoj.
Dakle to ona sada može da uradi za njega, da ga teši i pravi mu
društvo i oprašta i oprašta i oprašta. Ne može da mu spase ni telo ni
glavu, ali može da mu olakša duši.
Izvesno vreme razgovaraju, a onda on mora da odspava, a katkada
zaspi i usred rečenice. Dok on spava, Fej čita, još jednom prolazi kroz
sabranu poeziju Alena Ginzberga. Katkada joj se javi Samjuel, a kada se
to dogodi ona odloži knjigu i odgovara na njegova pitanja, sva njegova
velika i strašna pitanja: Zašto je napustila Ajovu? I fakultet? I muža? I
sina? Iako je to plaši, trudi se da odgovara iskreno i iscrpno. To joj je
doslovno prvi put u životu da ne krije neki veliki deo sebe, i oseća se
toliko otkrivenom da se to bliži panici. Nikada se nikome nije predala -
oduvek se davala malo-pomalo, u delićima. Ovaj deo za Samjuela, jedan
delić za oca, jedva išta za Henrija. Ćelu sebe nikada nije stavila samo na
jedno mesto. Imala je osećaj da je to odveć opasno. Jer svih ovih godina
najviše je i večito strahovala da svako ko bi je upoznao celu - pravu nju,
onu istinsku duboku suštinsku Fej - u njoj ne bi našao dovoljno
predmeta za ljubav. Nije imala dovoljno veliku dušu da bi mogla da
podržava neku drugu.
Ali Samjuelu sada poverava sve. Odgovara mu na pitanja. Ne krije
ništa. Čak i kada je zbog odgovora spopadne panika - da će Samjuel
pomisliti da je grozna osoba, da će prestati da je zove - ona mu ipak
govori istinu. I baš kada pomisli da mu se zanimanje za nju sigurno
iscrpio, baš kada joj odgovori potvrde da je nedostojna njegove ljubavi,
zapravo se dogodi upravo suprotno. On kao da se dodatno zainteresuje,
kao da češće zove. A ponekad zove da razgovaraju - ne o njenoj ružnoj
prošlosti, već o tome kako joj je prošao dan, ili o vremenu, ili o vestima.
To joj uliva nadu da će jednom uskoro oni biti dvoje ljudi koji se
susreću iskreno, bez izobličavanja prošlosti, kada se oduzmu sve njene
nepromenjive greške.
Biće strpljiva. Zna da tako nešto ne ide na silu. Čekaće, i vodiče
računa o ocu, i odgovaraće na sinovljeva brojna pitanja. A kada
Samjuela budu zanimale njene tajne, odaće mu i svoje tajne. Kad mu se
bude razgovaralo o vremenu, razgovaraće o vremenu. Kada bude hteo
da razgovara o vestima, razgovaraće o vestima. Ona pali televizor da
vidi šta se zbiva u svetu. Danas govore samo o nezaposlenosti,
globalnom smanjenju stepena zaduženosti, recesiji. Ljudi su u panici.
Neizvesnost je veća nego ikada pre. Na pomolu je kriza.
Ali Fej smatra da kriza ponekad zapravo uopšte nije kriza - samo
novi početak. Jer iz svega ovoga nešto je naučila: ako je novi početak
stvarno nov, on će ličiti na krizu. Svaka prava promena treba, isprva, da
te uplaši.
Ako je se ne bojiš, onda promena nije prava.
Tako da, posle godina zloupotrebe, banke i vlade sređuju knjige. Svi
se slažu da svi duguju previše i da nas čeka nekoliko bolnih godina. Ali
Fej razmišlja: Dobro. Verovatno tako i treba da bude. To je prirodan red
stvari. Tako ćemo naći put nazad. To će reći i sinu, ako je bude pitao.
Pre ili kasnije, svi dugovi moraju da se vrate.
 IZJAVE ZAHVALNOSTI
DOGAĐAJI iz 1968. opisani u ovom romanu mešavina su istorijskih
činjenica, intervjua očevidaca i autorove mašte, neznanja i uobrazilje.
Na primer, Alen Ginzberg je prisustvovao čikaškim protestima, ali nije
bio gostujući profesor na Serklu. I na Serklu 1968. nije bilo studentskih
domova. I Zgrada bihevioralnih nauka nije otvorena do 1969. I moj
prikaz protesta u Grant parku ne drži se tačnog hronološkog redosleda
događaja. I tako dalje. Za istorijski tačnije prikaze protesta iz ’68.
preporučio bih vam sledeće naslove, koji su meni bili od neprocenjive
koristi dok sam pisao ovaj roman: Chicago ’68 (Čikago ’68) Dejvida
Farbera; The Whole World Is Watching (Ceo svet gleda) Toda Gitlina;
Battleground Chicago (Čikaško bojište) Frenka Kuša; Miami and the
Siege of Chicago (Majami i opsada Čikaga) Normana Mejlera; film
Chicago 10 (Čikaška desetorka) u režiji Breta Morgena; Telling It Like It
Was: The Chicago Riots (Onako kako je bilo: Čikaški nemiri) u redakciji
Voltera Šnira; i No One Was Killed (Niko nije poginuo) Džona Šulca.
Osim toga, zahvaljujem sledećim knjigama što su mi pomogle da
uverljivo (nadam se) prikažem to razdoblje: Make Love, Not War
(Vodite ljubav, a ne rat) Dejvida Alina; Young, White, and Miserable
(Mladi, beli i nesrećni) Vajnija Brajnsa; Culture Against Man (Kultura
protiv čoveka) Džulsa Henrija; 1968. Marka Kurlanskija; Dream Time
(Vreme snova) Džefrija O’Brajena; i Shards of God (Božje krhotine) Eda
Sandersa.
Neke reči koje sam u ovoj knjizi dao Alenu Ginzbergu napisao je
prvo on u svojim esejima i pismima, sabranim u Deliberate Prose:
Selected Essays 1952-1995 (Namerna proza: izabrani eseji 1952-1995) u
redakciji Bila Morgana, i u Journals: Early Fifties Early Sixties (Dnevnici:
od početka pedesetih do početka šezdesetih) u redakciji Gordona Bola.
Za sjajne norveške priče o duhovima zahvaljujem knjizi Folktales of
Norway (Norveške narodne pripovetke) u redakciji Rajdara
Kristijansena i u prevodu Peta Šoa Ajversena. Nix (vodenduh) jeste
germansko ime za duha koji bi se, u Norveškoj, zapravo zvao nokk.
Moje informacije o napadima panike potiču iz knjiga Dying of
Embarrassment (Umiranje od neprijatnosti) Barbare G. Markvej i ostalih
i Fearing Others (Strah od drugih) Arijela Stravinskog. Za uvide u vezi sa
željom i frustracijom zahvaljujem knjizi Missing Out: In Praise of the
Unlived Life (Propuštanje prilika: pohvala neproživljenog života) Adama
Filipsa.
Za istraživanje o psihologiji i ponašanju igrača onlajn RPG igara
zahvaljujem Niku Jiu i njegovom projektu Dedalus. Moje razmišljanje o
četiri vrste izazova u video-igrama potpomogla je knjiga Level Design
for Games (Osmišljavanje nivoa za igre) Fila Koa. Pounidžovi razni
poremećaji mozga potekli su iz bloga Rough Type (Grub tip) Nikolasa
Kara i članka „Microstructure Abnormalities in Adolescents with
Internet Addiction Disorder" („Mikrostrukturne nepravilnosti kod
mladih s poremećajem zavisnosti od interneta”) Kaja Juana i ostalih,
objavljenog u naučnom časopisu PloS ONE u junu 2011.
Oglasi za žensku higijenu iz Fejinog kabineta za domaćinstvo
potiču sa sajta Found in Mom’s Basement (Pronađeno u maminom
podrumu) na adresi pzrservices.typepad.com/vintageadvertising.
Izvesne pojedinosti o Lori Potsdam uzete su iz dva neverovatna poziva
sajtu Savage Lovecast (Sevidžov ljubavni podkast) Dena Sevidža. Za opis
spota Moli Miler zahvaljujem knjizi Visual Digital Culture (Vizuelna
digitalna kultura) Endrua Darlija. Neke informacije u vezi s
brutalističkom arhitekturom Serkla potiču iz doktorata Endrua Bina na
Univerzitetu Veslijan pod nazivom „The Unloved Campus: Evolution of
Perceptions at the University of Illinois at Chicago" („Omraženi
kampus: razvoj opažanja na Univerzitetu Ilinois u Čikagu”). Argument
za bojkot razmnožavanja izvučen je iz jednog članka u časopisu Ain’t I a
Woman (Zar ja nisam žena) 3, br. 1 (1972). Pismo uredniku koje Fej čita
u Slobodnom glasu Čikaga izvučeno je iz neobjavljenog pisma
novinama Chicago Seed (Čikaško seme) poklonjenog Muzeju istorije
Čikaga. Sebastijanove informacije o pojmu maarr potiču iz članka „The
Meaning of the Steps Is in Between: Dancing and the Curse of
Compliments" („Smisao koraka krije se između: plesanje i prokletstvo
komplimenata”), objavljenog u časopisu The Australian Journal of
Anthropology (Australijski žurnal antropologije), u avgustu 2000. Priča
Alena Ginzberga „Jedite mango!” potiče iz Učenja Šri Ramakrišne.
Za pomoč zahvaljujem osoblju Muzeja istorije Čikaga. Za dodatne
revizije ovog romana veliko hvala Odboru za društvene nauke savezne
države Minesote i Univerzitetu Sent Tomas.
Hvala mom uredniku Timu O’Konelu za izvanredne savete za
uobličavanje priče, da ne pominjem njegov perivinklovski polet i
predanost. Hvala svima vama sjajnim ljudima iz izdavačke kuće Knopf.
Tomu Poldu, Endruu Ridkeru, Polu Bogardsu, Robin Deser, Gabrijel
Bruks, Dženifer Kerdili, Luen Volter, Oliveru Mandeju, Keti Hurigan,
Elen Feldman, Kameronu Akrojdu, Karli Ijof i Soniju Mehti.
Hvala mom agentu Emili Forland, na mudrosti, strpljenju i dobrom
bodrenju. Hvala Merien Meroli, i svim divnim ljudima iz kompanije
Brandt & Hochman.
Hvala mojoj porodici, prijateljima i nastavnicima na ljubavi,
ljubaznosti, širokogrudosti i podršci. Hvala Moli Dorozenski za savete
posle čitanja dugih ranih skica.
I konačno, hvala Dženi Grojon, mojoj prvoj čitateljki, što mi je
pomogla da pronađem put kroz deset godina pisanja.
1 Engl.: coyotes - ispravna množina bila bi kajotis. (Prim, prev.)

2 Igra reči: Warshington - od war (rat). (Prim, prev.)

3 Sirhan Bishara Sirhan (1944-) - atentantor na američkog senatora

Roberta F. Kenedija. (Prim, prev.)

4 Weather Underground Organization - američka militantna radikalna

levičarska organizacija. (Prim, prev.)

5 Po njujorškom bejzbol klubu. (Prim, prev.)

6 Artful Dodger (Vrdalama Prepredenjaković) jeste lik iz Olivera Tvista.

(Prim, prev.)

7 Engl: Pwnage - od glagola pwn (nastalog namernim pogrešnim

pisanjem glagola own, budući da su p i o susedna slova na tastaturi),
koji u žargonu, kao i glagol own u tom smislu, znači potpuno poraziti,
razbiti, naročito u video-igri, tako da bi Pwnage bio npr. Razbijač.
(Prim, prev.)

8 Engl.: Axman - Sekiraš. (Prim, prev.)

9 Engl.: futures - obaveza da se određena roba ili finansijska aktiva

poput žita, zlata ili hartija od vrednosti kupi ili proda određenog dana
po unapred određenoj ceni. (Prim, prev.)

10 Lat.: nelogičan zaključak (odgovor, nastavak), nešto bez veze s

prethodnim. (Prim, prev.)

11 Lat.: posle toga, otud zbog toga: formula koja označava logičku
grešku koja prihvata za uzrok nešto što se samo ranije zbilo. (Prim,
prev.)

12 Franc.: eto. (Prim, prev.)

13 Lat.: dokaz zastrašivanjem: namerno otežavanje razumevanja

dokaza u pokušaju da se publika zastraši kako bi ga prihvatila. (Prim,
prev.)
14 Lat.: k čoveku: pozivanje na osećanja i predrasude umesto na
razum. (Prim, prev.)

15 Engl.: meme - pomodni koncept koji se prenosi internetom, internet

fenomen. (Prim, prev.)

16 Engl.: sitcom (situational comedy) - komedija situacije: komedija u

kojoj se intrigama i nesporazumima likovi dovode u komične situacije,
danas najzastupljenija u humorističkim TV serijama. (Prim, prev.)

17 Engl.: GIF (Graphic Interchange Format) - jedan od najčešće

korišćenih grafičkih formata za razmenu slika na internetu. (Prim,
prev.)

18 Engl.: Streamwood - stream (potok) + wood (drvo, šuma). (Prim,

prev.)

19 Male - materijal kojim se prekriva zemlja oko biljaka radi

sprečavanja rasta korova i ukrašavanja. (Prim, prev.)

20 Engl.: tuna melt - sendvič s tunjevinom i topljenim sirom. (Prim,

prev.)

21 Engl.: hooah - vojnički žargon, fonetski napisana skraćenica HUA

(Heard Understood Acknowledged), što znači: čuo, razumeo, primio
poruku. (Prim, prev.)

22 Ital: via - ulica. (Prim, prev.)

23 Engl.: Missile Command - Raketna komanda. (Prim, prev.)

24 Engl.: large - krupan, velik. (Prim, prev.)

25 Engl.: iceberg - ledeni breg. (Prim, prev.)

26 Impetigo - zarazna bolest kože, naročito kod dece, koju izazivaju

bakterije streptokoke ili stafilokoke. (Prim, prev.)

27 Thraupinae - ptica pevačica iz roda vrapčarki. (Prim, prev.)

28 Max Christian Friedrich Bruch (1838-1920) - nemački kompozitor i
dirigent. (Prim, prev.)

29 Trop - pesnički i retorički ukras, stilsko sredstvo. (Prim, prev.)

30 Antonio Lopez de Santa Anna (1794-1867) - meksički predsednik i

vojni diktator. (Prim, prev.)

31 Kniks - naklon uz pregibanje kolena u znak pozdrava. (Prim, prev.)

32 Od 2009. godine, zgrada se zove Toranj Vilis (Willis Tower). (Prim,

prev.)

33 Engl.: iFeel - doslovno ja (se) osećam. (Prim, prev.)

34 Engl.: autocare - odnosi se na mogućnost aplikacije da se sama

pobrine za određeni sadržaj. (Prim, prev.)

35 Glif - grafički oblik koji prepoznajemo kao znak u određenom

sistemu pisanja. (Prim, prev.)

36 Prevod Velimir Živojinović; Celokupna dela, Viljem Šekspir, knjiga

četvrta, BIGZ - Narodna knjiga - Nolit - Rad, Beograd, 1978. (Prim,
prev.)

37 Pleistocen - epoha kenozoika, kolokvijalno poznata i kao ledeno

doba. (Prim, prev.)

38 Ital.: a cappella - bez instrumentalne pratnje. (Prim, prev.)

39 Kiwanis Club - volonterska, neprofitna međunarodna organizacija

koja se bavi obrazovanjem. (Prim, prev.)

40 Sintetički materijal kojim se građevine štite za vreme gradnje.

(Prim, prev.)

41 Herbert Norman Schwarzkopf Jr. (1934-2012) - američki vojni

general koji je predvodio sve koalicione snage u Zalivskom ratu,
poznatom i kao Operacija pustinjska oluja, po kome je i dobio nadimak
Olujni. (Prim, prev.)
42 Engl.: web + seminar - onlajn seminar. (Prim, prev.)

43 Walter Leland Cronkite Jr. (1916-2009) - američki televizijski

novinar, najpoznatiji kao voditelj večernjih vesti Si-Bi-Esa, čovek za
koga se svojevremeno govorilo da uživa najveće poverenje u Americi.
(Prim, prev.)

44 Engl.: Mulberry Street - Ulica dudova. (Prim, prev.)

45 UCLA (University of California, Los Angeles) - Kalifornijski

univerzitet u Los Anđelesu. (Prim, prev.)

46 Engl.: Vista Hills - doslovno brda s kojih puca lep pogled, vidikovac.
(Prim, prev.)

47 Buketić cveća koji žene nose kao ukras, obično na odeći ili kao
narukvicu. (Prim, prev.)

48 Slovo koje su u 17. veku u Novoj Engleskoj žene morale javno da

nose ako počine preljubu; slovo A označavalo je reč adulteress
(preljubnica). (Prim, prev.)

49 Engl.: Madison, Mashed Potato, Jerk, Watusi - plesovi i plesni

pokreti popularni u to vreme. (Prim, prev.)

50 Engl.: Monkey, Dog - plesovi u kojima se oponašaju pokreti rečenih

životinja. (Prim, prev.)

51 Engl.: hitchhike - stopiranje. (Prim, prev.)

52 Engl.: duck - patka. (Prim, prev.)

53 Vrsta satena od takozvane veštačke svile. (Prim, prev.)

54 „Tighten it up now, everything will be out of sight”, iz pesme

„Tighten Up” sastava Archie Bell & The Drells. (Prim, prev.)

55 Engl.: Freddie, Chicken - takođe popularni plesovi iz tog vremena.

(Prim, prev.)
56 Engl.: „Take me by my little hand, and go like this”, iz pesme „The
Twist" Čabija Čekera. (Prim, prev.)

57 Engl.: „Whiplash girlchild in the dark”, iz pesme „Venus in Furs”

sastava Velvet Underground. (Prim, prev.)

58 Karbolna kiselina je služila kao sredstvo za dezinfekciju. (Prim,

prev.)

59 Engl: Pristeen - igra reči, od pristine (besprekorno čista) i teen

(tinejdžerka). (Prim, prev.)

60 Franc.: cotillon - plesna zabava na kojoj se predstavljaju

debitantkinje. (Prim, prev.)

61 Gold Coast - istorijska bogataška četvrt na obali jezera Mičigen.

(Prim, prev.)

62 Peča i vuk (Пещя ц волк), simfonijska bajka za decu, muzička

kompozicija Sergeja Prokofjeva iz 1936. godine. (Prim, prev.)

63 Stereoskop - optički aparat u kome su dve slike istoga predmeta

predstavljene tako da gledalac ima utisak plastičnosti, dubine, kao kad
gleda stvarni predmet sa oba oka u prostoru. (Prim, prev.)

64 Engl.: free-range, odnosi se na stoku i živinu kojoj je dozvoljeno da

slobodno pase, traži zrnevlje itd. umesto da bude zatvorena u
skučenom prostoru, kao i na njihove proizvode. (Prim, prev.)

65 Engl.: lane - manja ulica. (Prim, prev.)

66 Transsupstancijacija - po hrišćanskom verovanju, pretvaranje hleba

i vina u telo i krv Isusa Hrista. (Prim, prev.)

67 Sheep Meadow - livada na zapadnoj strani Central parka poznata

kao okupljalište za velike demonstracije i političke pokrete. (Prim,
prev.)

68 Engl.: bush - žbun, grm. (Prim, prev.)

69 Ujka Sem (Uncle Sam) - prepoznatljivi simbol Amerike. (Prim, prev.)

70 Leonard Peltier (1944-) - indijanski aktivista i pripadnik Američkog

indijanskog pokreta (AIM), 1977. osuđen na dve doživotne robije za
ubistvo s predumišljanjem dva agenta Ef-Bi-Aja u obračunu koji se
odigrao u indijanskom rezervatu Pajn Ridž. (Prim, prev.)

71 Rastafarijanac, pripadnik rastafarijanizma. (Prim, prev.)

72 Columbus Circle (doslovno Kolumbov krug) - kružni tok na

Menhetnu. (Prim, prev.)

73 Falun Gong - kineski metod oplemenjivanja duha i tela. (Prim, prev.)

74 North American Free Trade Agreement - Severnoamerički

sporazum o slobodnoj trgovini, sporazum između Kanade, Meksika i
Sjedinjenih Američkih Država kojim je stvoren trgovinski blok u
Severnoj Americi. (Prim, prev.)

75 General Agreement on Tariffs and Trade - Opšti sporazum o

carinama i trgovini, sklopljen sa ciljem da reguliše trgovinu na
međunarodnom nivou. (Prim, prev.)

76 Engl.: upchuck - povraćati, bljuvati. (Prim, prev.)

77 Kordit - vrsta eksploziva, bezdimni barut. (Prim, prev.)

78 Engl.: igra reči, war hall - ratna dvorana. (Prim, prev.)

79 Enkripcija - šifrovanje podataka radi zaštite od neovlašćenog

pristupanja. (Prim, prev.)

80 Izbori u Americi održavaju se prvog utorka posle 1. novembra.

(Prim, prev.)

81 Engl.: patch - peč, dopuna programa čija je svrha da ispravi

postojeće greške ili da ažurira program i prateće podatke. (Prim, prev.)

82 Engl.: crowd-surfing - praksa popularna na rok koncertima, kada

neko od muzičara skoči s pozornice u publiku a publika ga prenosi na
rukama. (Prim, prev.)

83 Ining - deonica u igri; igra se devet ininga, ali ako jedan tim vodi sa
više od deset razlike, utakmica se završava posle petog. (Prim, prev.)

84 Damping - prodaja robe ili bilo kakve druge usluge po znatno

sniženim cenama kako bi se eliminisala konkurencija i osvojilo novo
tržište. (Prim, prev.)

85 Engl.: Oh, my God - o, bože. (Prim, prev.)

86 Češnjača - Alliaria petiolata, biljka iz porodice slačica. (Prim, prev.)

87 Izumrli zglavkari koji su živeli u paleozoiku. (Prim, prev.)

88 „Looks like everybody in this whole round world / They’re down on

me!” - iz pesme „Down on Me” Dženis Džoplin. (Prim, prev.)

89 Ostrvo u njujorškoj luci koje je između 1892. i 1954. služilo kao

prijemni centar za milione doseljenika koji su stizali u SAD. (Prim,
prev.)

90 Engl.: square - u žargonu, konzerva(tivac), malograđanin. (Prim,

prev.)

91 People’s Law Office - advokatska kancelarija u Čikagu, koja zastupa

klijente za koje se veruje da su bili predmet napada vladinih zvaničnika
ili agencija. Osnovana 1969. (Prim, prev.)

92 Freedom House - nevladina organizacija koja sprovodi istraživanja

o demokratiji, političkoj slobodi i ljudskim pravima i zalaže se za njih.
Osnovana 1941. (Prim, prev.)

93 Narodni front za oslobođenje Južnog Vijetnama - glavna

pobunjenička organizacija koja se u Vijetnamskom ratu borila protiv
američki orijentisane vlade Republike Vijetnam. (Prim, prev.)

94 Philip David „Phil” Ochs (1940-1976) - američki protestni pevač i

tekstopisac. (Prim, prev.)

95 „We Shall Overcome” - gospel pesma koja je postala protestna

pesma i glavna himna Pokreta za građanska prava. (Prim, prev.)

96 „Break My Stride” - veliki hit američkog muzičara Metjua Vajldera.

(Prim, prev.)

97 Franc.: fromagerie - prodavnica sira. (Prim, prev.)

98 Bicikl jednobrzinac s fiksnim zupčanikom, popularan među

hipsterima u gradskim sredinama. (Prim, prev.)

99 Od engleskog leverage (poluga) - poslužiti se pozajmljenim

kapitalom za investiciju, očekujući da zarada bude veća od kamate koju
treba otplatiti. (Prim, prev.)

100 Specijalna antiteroristička jedinica. (Prim, prev.)

101 Rapir - mač s dugim, obostranim, pri vrhu zašiljenim sečivom.

(Prim, prev.)

102 Džilit - štap s kvrgom na jednom kraju ili koplje bez šiljka. (Prim,
prev.)

103 Akson - produžetak citoplazme nervne ćelije, čija je funkcija da

odašilje formirani signal na sledeću nervnu ćeliju ili izvršni organ.
(Prim, prev.)

104 ROFL (Rolling On the Floor Laughing) - valjam se od smeha. (Prim,

prev.)

105 Koji zabranjuje pretres i zaplenu lične imovine bez sudskog

naloga. (Prim, prev.)

106 Koji, između ostalog, nalaže da niko neće biti zadržan za kapitalna
krivična dela bez podizanja optužnice pred Visokom porotom, osim
pripadnika vojske u vanrednom ili ratnom stanju. Takođe zabranjuje
državnu konfiskaciju privatne imovine bez pravedne nadoknade.
(Prim, prev.)

107 Koji garantuje pravo na pravično suđenje i prava optuženog lica.

(Prim, prev.)
108 Koji zabranjuje previsoku kauciju za slobodu optuženog, kao i
„surovo i neuobičajeno kažnjavanje”. (Prim, prev.)

109 Habeas corpus - postupak za utvrđivanje zakonitosti pritvora.

(Prim, prev.)

110 Na engleskom terror znači i snažan strah, strava. (Prim, prev.)

111 Fuga - poremećaj izgubljenog sećanja, zadržanih veština i potrebe

za stvaranjem novog života u novoj sredini. (Prim, prev.)

112 U Lengliju u Virdžiniji nalazi se sedište Centralne obaveštajne

agencije (CIA). (Prim, prev.)

113 U Nju Meksiku nalazi se Nacionalna laboratorija Los Alamos, u

kojoj se za vreme Drugog svetskog rata pravila atomska bomba, a koja
danas sprovodi multidisciplinarna istraživanja u oblastima kao što su
državna bezbednost, istraživanje svemira, obnovljiva energija,
medicina, nanotehnologija i superračunari. (Prim, prev.)

114 Matsuo Basho (1644-1694) - najpoznatiji japanski haiku pesnik.

(Prim, prev.)

115 Kopromanija - opsednutost izmetom. (Prim, prev.)

116 Ernest „Ernie” Banks (1931-2015) - američki profesionalni igrač

bejzbola. (Prim, prev.)

117 U Dalasu je izvršen atentat na Džona F. Kenedija, a u Kaliforniji na

njegovog mlađeg brata Roberta F. Kenedija. (Prim, prev.)

118 Daniel Irvin „Dan” Rather Jr. (1931—) - američki novinar i

nekadašnji voditelj večernjih vesti Si-Bi-Esa. (Prim, prev.)

119 Lat.: Tako prolazi slava (ovog) sveta, tj. sve je prolazno. (Prim,
prev.)

120 The Loop - glavna poslovna četvrt Čikaga. (Prim, prev.)

121 Engl.: ownage - u američkom slengu, radnja ili činjenica krajnjeg

poražavanja neprijatelja ili takmaca, naročito u video-igrama. (Prim,
prev.)

122 Ozbiljna bakterijska infekcija mekih tkiva i fascija (tankih vezivnih

opni koje obavijaju ili prekrivaju mišiće ili druge organe). (Prim, prev.)