1.

Sezona ljubavi

Išihara je, još od sinoćnje žurke, slutio da će se dogoditi nešto nalik

ovome. To što je samo njega morila ta slutnja svakako nije bilo
rezultat činjenice da je inteligentniji od ostalih, veštiji u analizi
situacije, nadaren za telepatiju niti bilo šta slično. Išihara je bio sklon
tome da svakog trena prasne u beslovesni i nekontrolisani smeh, i ta
sklonost mu je bila zajednička sa svim ostalim pripadnicima grupe.
Razlika je bila samo u tome što se u razdoblju između jednog naleta
smeha i sledećeg, samo u njegovoj glavi povremeno javljala nekakva
slika - ako već ne i prava zamisao.
Žurka je počela kao i obično, u sedam uveče, i tamo su bili manje-
više svi - Išihara, Nobue, Džano, Sugijama, Kato i Sugijoka. „Manje-
više“ zato što niko o tome nije vodio računa, ali zapravo, njih šestorica
su činili čitavu grupu. Kao i uvek, okupili su se u Nobueovom stanu u
Čofu Sitiju, na zapadnom rubu šire oblasti Tokija. Svi su doneli hranu
ili piće u plastičnoj ili papirnoj kesi ili, u jednom slučaju, u
staromodnoj furošiki.1
Džano je bio taj sa furošikijem. Osim toga, oko vrata mu je o
remenu visila njegova dragocena „laika M6“.
„Pazite ovo, video sam pre neki dan Karinaku Rije - onu glumicu iz
pornića - na uličnom vašaru u Šindžukuu i okinuo krš snimaka, ali
zamislite samo: nijedan mi nije uspeo. Nemam pojma zašto. Hoću reći,
nije mi jasno. Zbog čega se to dogodilo? Razmišljao sam i razmišljao o
tome, ali...“
Mazeći „laiku“ desnim kažiprstom, Džano je još izvesno vreme
raspredao o toj misteriji, ali, sasvim tipično, niko od ostalih ni na koji
način nije reagovao. Ova okupljanja nisu imala atmosferu koja se
obično vezuje za reč „žurka“. Nobueov stan, odmah severno od stanice
Čofu, bio je smešten u staroj drvenoj omalterisanoj dvospratnici iza
koje se nalazio prostrani parking. Šest članova grupe obično se tu
okupljalo subotom uveče, ali okupljanja nisu imala jasnu svrhu, a
njihovi učesnici se nisu mogli čak ni nazvati „prijateljima“ pošto nisu
imali nikakve zajedničke ciljeve niti interesovanja. Nobue i Išihara su
bili razredni drugovi u gimnaziji; Džano se upoznao sa Išiharom u
kompjuterskom odeljenju knjižare, gde su razmenili primedbe o
novom mekintošu koji je bio ovakav ili onakav, a onda, pošto nisu
imali pametnija posla, odlunjali su u jedan kafić i sedeli jedan spram
drugog nekoliko sati, i niti jedan niti drugi nisu mnogo govorili, ali su
obojica došli do opšteg zaključka da je onaj drugi prilično sličan
njemu, zbog čega su razmenili brojeve telefona i postali neka vrsta
drugova; Sugijama, jedini stariji od trideset godina, upoznao se sa
Džanom kada je bio privremeno zaposlen na gradilištu blizu Čibe;
Kato je bio nešto nalik na Sugijaminog potrčka ili pomagača; a
Sugijoka je poznavao Nobuea iz neke njihove ranije priče.
Nobue je bio taj koji je prvobitno predložio žurku. Sada je već
prošlo otprilike godinu dana otkad su se prvi put okupili u njegovom
stanu. Za taj prvi skup se uopšte nisu pripremili, i niko nije doneo ništa
za jelo ili piće. Svi su već bili na žurkama, naravno, ali im nikada nije
palo na pamet da budu domaćini jedne od njih niti kako da se
pripreme, a kamoli da unesu u žurku iole živosti. Na prvoj žurci ih je
bilo samo petorica - Nobue, Išihara, Džano, Sugijama i Kato. Poslali su
Katoa, koji je izgubio brzu partiju igre „kamen-papir-makaze“, do
ulične mašine sa hranom i pićem da kupi celo pakovanje bočica sa
sakeom, i kada se on vratio, svi su sedeli u tišini i pijuckali iz malih
staklenih posuda. Malo-malo pa bi jedan od njih prsnuo u beslovesni
smeh ili na nepovezan način ispričao neku ličnu anegdotu, sasvim
svestan toga da ga niko drugi ne sluša, i posle nekih pet sati takve
zabave, žurka se nekako raspala sama od sebe.
Tek kad su se četvrti put okupili, žurke su počele da poprimaju
nekakav oblik. Te noći je bio pun mesec. Sugijama je doneo gomilu
laserskih karaoke diskova, i mada niko iz grupe nije umeo da peva,
nekoliko ih je stidljivo pevušilo. Pevušili su uz jednu melodiju kada je
sinulo svetlo iza prozora stana s druge strane parkinga i tamo je, jasno
vidljiva sa mesta na kojem su sedeli, neka mlada žena veoma dugih
nogu i neverovatnog tela počela da se skida. Svi su, u društvu punog
meseca, pijuckajući sake u tišini punoj strahopoštovanja, posmatrali
kako se odvija taj skromni striptiz. Mlada žena sa neverovatnim telom
smesta je bila uzdignuta do statusa posebnog idola za svakoga od njih,
a mašina za karaoke (koja ju je očigledno prizvala čarolijom) do
statusa čudesne mašine vrednije obožavanja čak i od njihovih
dragocenih računara. Od te večeri pa nadalje, karaoke je postao
suštinski element svake žurke, i svi su oni počeli da uče stihove
napamet i stidljivo pokušavaju da pevaju. Međutim, prošlo je više
meseci, a da im se mlada žena sa neverovatnim telom nije ponovo
ukazala. Na šestoj žurci, kada se drugi put zaredom nije
materijalizovala, Nobue je predložio da posle svake žurke obavljaju
ritual koji će potom postati veoma značajan sastojak njihovog života.
Neko iz te grupe trebalo je da smisli i iznese zamisao koju bi ostali
zaista saslušali, razmotrili, izrekli svoje mišljenje, došli do saglasnosti i
postupili na osnovu toga, i to je bio događaj bez presedana - događaj
od istorijskog značaja ravan onom trenutku pre sedam ili osam
miliona godina, kada se neki ljudski predak prvi put uspravio i
zateturao unapred na dve noge.
Evolucija žurki je bila spora, ali neumoljiva. Na treću žurku Išihara
je doneo eihire (sušeno ražino peraje), kusamoči (pirinčane kolače sa
pelinom), i pisen (kikiriki pomešan sa sitnim pirinčanim krekerima), i
otad pa nadalje, svi su počeli da donose jelo ili piće. Na devetoj žurci
prostoriju je zapljusnuo mali talas panike kad se Sugijoka nije pojavio
sa uobičajenim suvim grickalicama poput ražinog peraja, kikirikija ili
čokolade, već sa spakovanom salatom sa makaronama, poput onih
koje se prodaju u delikatesnim radnjama i supermarketima. Nobue je
samo bacio pogled na salatu sa makaronama i, posle neizbežnog
naleta grčevitog smeha, postavio tanjire i viljuške za sve. Čovek je
mogao da pretraži svaku pojedinu moždanu ćeliju u Nobueovoj glavi -
i bilo čijoj drugoj, kad smo već kod toga - a da tamo ne pronađe čak ni
naznaku da bi se drugi mogli opskrbiti priborom za jelo, ali bilo je
tako, i bio je to duboko dirljiv trenutak. Sugijoku, koji je salatu sa
makaronama kupio u jednoj kasapnici odmah niz ulicu, blizu
sopstvenog stana, oči su bukvalno zasuzile kad je video da je njegova
nabavka izazvala toliko uzbuđenje i dobila toliko neočekivan značaj.
Na desetoj žurci, došao je na Džana red da ostale potrese do srži tako
što je doneo šest porcija „nagasaki čanmena“, instant jela sa
rezancima kojem je trebalo dodati samo ključalu vodu. Takve
zapanjujuće mutacije u prirodi žurki mogle su se, po uverenju
Nobuea, Išihare i ostalih, neposredno pripisati karaokeu; a razmere
neizostavnog rituala posle žurke nastavile su da se šire.
Za vreme žurke održane druge subote u junu, kada je veče vlažno
od sezone kiša i kada vazduh, donji veš i osećanja dosežu tačku
zasićenja, Išihara je postao svestan toga da se u njemu formira
neželjena anksioznost.
Nepoznavanje takve anksioznosti bilo je zajedničko svim
članovima te grupe. Međutim, u drugim stvarima nisu mogli biti
međusobno različitiji. Svi su, osim dvojice, bili iz različitih delova
zemlje, a društveno poreklo i ekonomsko stanje znatno su im varirali.
Stvari je dodatno komplikovala činjenica da se na prvi pogled nije
moglo proceniti ko je šta. Dok je Nobue, na primer, izgledao kao
izdanak neke stare bogataške porodice, bio je zapravo treći sin
nadničara iz voćnjaka mikana u Šizuoki; dok je Džano, kad biste ga
pogledali pod određenim svetlom i iz određenog ugla, mogao da
prođe kao diplomac nekog elitnog univerziteta, on je zapravo
svojevremeno bio zavisnik od otrovnog i odavno demodiranog
toluena, čija je isparenja udisao svakodnevno zajedno sa drugovima iz
gimnazije, pa su svi zahvaljujući tome dobili onesposobljavajte nervne
poremećaje, ali je sam Džano, otporan premda tanan, sačuvao
zdravlje, međutim uhvatili su ga kako duva toluen prilikom jedne od
njegovih retkih poseta fakultetu da bi ga bez pardona izbacili, što je
značilo da je on zvanično završio samo srednju školu; Sugijama je, na
primer, sudeći po njegovom žalosnom licu i bolesnom tenu, mogao da
bude na ivici da sebi preseče vene, dok je, u stvari, bio sklon da još
češće i neočekivanije prasne u smeh nego ostali, u tolikoj meri da su
ga čak i oni povremeno gledali iskosa. Drugim rečima, ti mladići su
predstavljali različite tipove, a zajedničko im je bilo samo to da su svi
odustali od toga da se potpuno posvete bilo čemu u životu. Međutim,
za to nisu bili oni krivi. Kriv je bio izvestan sveprisutan duh vremena,
koji su na njih prenele njihove majke. A možda se i podrazumeva da je
taj „duh vremena“, u stvari, bio nepodnošljivi sistem vrednosti
zasnovan primarno na apsolutnoj sigurnosti u to da se ništa na ovom
svetu nikada neće promeniti.
Ako je tih šest mladića imalo još nešto zajedničko, onda je posredi
bilo nešto što je zaista teško objasniti, izuzev možda izvesne snage na
onome što bismo mogli da nazovemo ćelijskim nivoom. Ta snaga je
upravo ono što je svima njima davalo, čak i u nedostatku ma kakvih
dobrih šala, pametnog izmotavanja ili zabavnih incidenata,
sposobnost da se smeju manje-više nenormalno.
Ali ne može se nipošto reći da su se oni smejali zajedno. Smejali su
se individualno, u potpuno različitim trenucima, i ne baš obavezno
zbog neke konkretne stvari. Svako se smejao na svoj osoben način, ali
u svakom slučaju, smeh je bio glasan, nekontrolisan i grčevit, kao
kijanje ili štucanje. Neutralni posmatrač bi primetio da se u svakom
datom trenutku najmanje jedan od šestorice smeje - da u vreme kada
smeh jednog mine, smeh drugog započne, što praktično znači da
smehu nije nikad bilo kraja - ali isti taj posmatrač ne bi imao utisak da
se iko zaista zabavlja. Možda za te mladiće, rođene u drugoj polovini
Šova razdoblja2, veza između zabave i smeha jednostavno nikada nije
ni uspostavljena.
Dakle, takva je bila atmosfera žurke na kojoj je Išihara prvi put
iskusio svoje anksiozne slutnje. Noć je odmicala kao i uvek. Nekoliko
članova grupe prepričavalo je događaje iz svog života dok ih niko nije
slušao, a neprekidno kretensko cerekanje odjekivalo je među
zidovima; ali čak i kada je došlo vreme za primenu njihove „kamen-
papir-makaze“ tehnike, Išiharu anksioznost nije napuštala. Muzika
glavne pesme za večerašnji ritual, „Sezona ljubavi“ grupe Pinki i ubice,
tiho se čula iz zvučnika, i svi su počeli da oponašaju vodeći vokal,
pošto je svako od njih sebe zamišljao u ulozi ljupke i šarmantne Pinki.

II
 Išiharu je zaprepastila opipljivost anksioznosti koja se javila u
njemu. Nikada nije iskusio ništa nalik tome. Bio je siguran da nije
posredi samo to što je najednom otkrio strepnju koja se tamo oduvek
nalazila. Ne, ovo je definitivno bilo nešto novo. Imalo je oblik fetusa. I
baš kao što fetus u poznijim fazama trudnoće udara u zidove materice
kako bi obznanio sopstveno postojanje, fetus anksioznosti je slao
Išihari jeziv signal koji kao da je govorio: Nemoj ni da pomisliš da
zaboraviš da sam tu! Signal je povremeno remetio i slabio rad
njegovog srca i prizivao sliku sićušnog, još nerazvijenog ljudskog bića,
čija su leđa bila izvijena napred, a vrpca koja mu se pružala iz pupka
ličila je na razmotano vatrogasno crevo, i ta slika mu se naizmenično
palila i gasila u mislima. Iznova i iznova je pokušavao da odvrati sebi
pažnju kretenskim smehom. Smeh mu je zapravo bio toliko benavo
bezuman, i toliko eksplozivan, da su ostali počeli da se pitaju nije li
sišao s uma, a Nobue je došapnuo Džanu: „Ako još malo odlepi, da ga
odvedemo negde i ostavimo, važi?“
Džano, koji je odavno već u sebi gajio ambiciju da nešto ostavi za
sobom, osetio je izvesno uzbuđenje zbog tih reči i nesvesno jače
stegnuo „laiku M6“. On je tu „laiku“ kupio od čoveka sa staklenim
okom u maloj prodavnici foto-aparata u Hong Kongu, gde je otišao na
ekskurziju za zaposlene koju je organizovala kompanija za koju je
radio i to oglasila kao gurumei tsuaa („putovanje za gurmane“), i na
njegovo iznenađenje, ispostavilo se da je to podrazumevalo njihovo
grupno tumaranje i obedovanje po različitim restoranima. Naravno,
„laika“ nije bio njegov prvi foto-aparat - godinama je sa sobom nosio
„olimpus pen“ koji je na poklon dobio od oca - ali tek mu je nedavno
svanulo da on nije toliko naklonjen fotografiji zato što naročito uživa
u snimanju slika u kadrovima, već zato što je za njega čin okretanja
sočiva prema nekom predmetu i okidanje zatvarača bilo zapravo
virtuelno ostavljanje tog predmeta za sobom. Stoga je fotografisanje
Džanu donosilo izvestan stepen katarze, ali on bi više voleo da ostavi
za sobom pravu „stvar“ - ili, ako je ikako moguće, pravu „osobu“.
Jedna čudna stara priča nedavno je dobila novi život u popularnim
romanima i filmovima o čoveku koji, u skladu sa pravilima društvene
grupe u kojoj živi, mora da ostavi svoju ostarelu majku da umre na
pustom planinskom vrhu. Bila je to priča koja bi sigurno nagnala
svakog doseljenika, izbeglicu ili potomka robova koji drži do sebe da
se zagrcne od gađenja, ali ona je govorila o Džanovim najdubljim
težnjama. Kad bi mu se samo ukazala prilika da ostavi za sobom nešto
što mu je izuzetno važno - da to uradi kao da mu u životu više nimalo
ne treba! Često je pomišljao na to da bi, kad bi bio žena, trebalo samo
da zatrudni, rodi dete i ostavi ga za sobom; a padalo mu je na pamet
čak i to da bi, ukoliko se preruši u ženu i ostavi negde za sobom „bebu
iz kupusišta“3, možda uspeo da iskusi sličan osećaj, premda ga je
ograničavao strah da možda, ako bi zabasao toliko daleko, nikada više
ne bi umeo da se vrati. Na kraju krajeva, ja sam muškarac i to mi je što
mi je, mrmljao je, prepuštajući se ponovo iščekivanju da mu se ukaže
prilika prikladna za njegov pol.
Pošto je Išihara svima istanjio živce svojim zapanjujućim
cerekanjem, konačno se primirio i prionuo na „kamen-papir-makaze“,
što su ostali već radili. Takmičenje u igri „kamen-papir-makaze“ bilo
je ono što bi se moglo nazvati uvodom u najznačajniji ritual, i premda
se podrazumeva da „kamen-papir-makaze“ nije nešto što se može
zaista uvežbati, svako od njih je na sopstveni način bio ubeđen da radi
upravo to. Nobue je, na primer, larmao kako „Džano uvek počne
kamenom, zar ne? A kod Sugijame je uvek papir, je l’ da?“ - mada ga,
naravno, niko nije slušao. Džano je zurio u sopstvenu šaku, proučavao
svaki oblik kamena, papira i makaza koji je formirao. Bio je naročito
zabrinut zbog svojih makaza i neprekidno je podešavao ugao između
kažiprsta i srednjeg prsta, mrmljajući sebi pritom: „Kvadrat nad
hipotenuzom, to zna svako dete, ravan je kvadratu nad obe katete,
tako da, hm...“ Sugijoka je utiskivao desnu šaku u levu i molećivo
pitao: „Šta mislite, koja odražava moje stvarno biće?“, ali naravno da
niko na to nije obraćao nimalo pažnje. Kato je pokušavao da sebi čita
iz levog dlana, uveren pritom u teoriju da vibracije koje su proizvod
protivnikovog raspoloženja mogu tamo da dovedu do tananih izmena
u šarama linija: „Ako se linija života trzne - makar i malčice - to znači
da će protivnik da pokaže papir, vidiš?“ Sugijama je kockom leda
trljao desni dlan. „Na kraju krajeva“, mrmljao je on, „čak ti i jaja
otvrdnu ako ih čeličiš ledom.“ Išihara je držao desnu ruku povrh glave
i pravio kamenje i makaze, uzvikujući pritom: „Kamen!“ ili „Makaze!“
„Kako to da uvek znam šta ću da odaberem“, pitao se on naglas, „a to
ne zna niko drugi?“
Večeras, pored sakea u bočicama, pili su pivo i vino. Što se hrane
tiče, glavnu ulogu je imala sušena govedina. Bila je tu i salata sa
makaronama - taj začetnik novog doba - da ne pominjemo razne suve
grickalice, ali ništa od svega toga nije moglo da se takmiči sa glavnom
zvezdom u pogledu arome i čiste vizuelne primamljivosti. Sušenu
govedinu je doneo Kato, koji je radio za jednog malog uvoznika hrane.
Kato se gotovo isključivo hranio proizvodima svoje kompanije, ali
nikada ranije mu nije palo na pamet da bi stvari koje on jede
svakodnevno žurke mogle da učine pompeznijim. Njegova glavna
poslastica bio je džinovski kukuruz iz Perua, mada kad bi se uželeo
mesa, dograbio bi pakovanje iste te sušene govedine - proizvod
američke kompanije Tengu - i rehidrirao režnjeve tako što ih je kuvao
u vodi kao sukijaki. Kad bi osetio da je njegovom telu potrebno
povrće, otvorio bi konzervu kompota od kajsija - proizvod Narodne
Republike Kine - ne sumnjajući ni na tren u to da kajsija možda nije
povrće. Ove konkretne večeri on je doneo sušenu govedinu pomislivši
samo kako bi ostali mogli da budu donekle zadovoljni zbog toga, ali u
stvari, ispostavilo se da je ona bila prava senzacija. Kad je nehajno
ispustio četiri Tenguova pakovanja u terijaki stilu na tatami prostirke
u Nobueovom stanu, u sobi je zavladao redak muk. Svi su oni i ranije
jeli sušenu govedinu. Ali višak energije, sa kojom niko od njih nije
znao šta bi, dao je tom asketskom prehrambenom proizvodu
vanzemaljski sjaj ispunjen duhom divljine. Niko nije rekao ni reč, ali
sa snagom koja bi neutralnog posmatrača možda navela da se zapita
kako bi reagovali na nešto poput velike rakovice, oni su počeli da
kidaju sušeno meso u komadiće i proždiru ga.
Uz vino iz Jamanašija i Portugala, sušena govedina je brzo
iščezavala; Išihara je prestao da se smeje kao kreten; a pripreme za
obračun kamenom, papirom i makazama bile su u punom zamahu. Ali
neposredno pre nego što je trebalo da započnu sa stvarnim
takmičenjem, Nobue je otkrio nešto što im je čitav svet okrenulo
naglavce.
Kao da je čitava večnost prošla otkad su poslednji put videli svetlo
na prozoru sobe s druge strane parkinga. To svetlo je sada bilo
upaljeno, i kroz čipkane zavese oni su mogli da razaberu siluetu žene
sa neverovatnim telom. Sugijama se smesta toliko napeo da je
zacvileo i verovatno bi počeo da trabunja nešto da nije zagrizao
sopstvenu levu šaku. Žena sa neverovatnim telom češljala je dugu
kosu, i sad ju je nehajno zabacila preko ramena u dva ili tri elegantna i
brza pokreta prstima. To je bilo dovoljno da izazove silne uzdahe i
usklike Nobuea i ostalih, a Išihara je čak promrljao: „Da li bi ikome
smetalo ako bih izdrkao?“ On nije bio jedini koji je pomišljao na
masturbaciju, ali dok je žena raskopčavala dugmad bluze, divna aura
nepovredivosti kojom je ona zračila kroz zavese sprečavala ih je da
takve misli sprovedu u delo. Bluza je skliznula sa nje, otkrivši linije
njenih ramena i leđa, a kada je počela da se migolji kako bi se izvukla
iz suknje, Džanove, Sugijokine i Katove oči ispunile su se suzama.
„Sigurno je ovako kada vidiš NLO, ili zemlju iz spejs-šatla“,
promrmljao je Nobue, i svi su zaklimali glavom, bez daha. Žena je
smakla sa sebe negliže, otkopčala brushalter, a onda nestala iz
vidokruga.
„Vreme za tuširanje!“, povikao je Išihara, a ostala petorica su
odgovorila gotovo jednoglasno, kao hor u nekom školskom
pozorišnom komadu:
Tako je! Tako je! Vreme za tuširanje!
„Ona će sada da se tušira!“
Sad će da se tušira!
„Sad sledi lepo, vruće, seksi tuširanje!“
Seksi tuširanje!
„Tuširanje je čudo!“
Čudo! Čudo!
„Iz svih tih, ono, malih rupičica u toj stvari čudnog oblika...“
Stvari čudnog oblika...
„Vruća voda izbija - pomislite samo na to!“
Pomislite samo na to!
„Mora da je posredi čudo!“
Jeste! Posredi je čudo!
Samo su tim žustrim napevom koji je podsećao na neobične pozive
i odgovore, njih šestorica uspeli da ovladaju uzbuđenjem koje je
bubrilo duboko iznutra. Sad su se oglasili kolektivnim uzdahom i seli
natrag da dokrajče vino i pivo, čvareći se u naknadnom sjaju
savršenog zadovoljstva.
A onda je, konačno, započelo takmičenje u igri „kamen-papir-
makaze“.
Za večerašnji ritual tematska pesma bila je, kao što je već rečeno,
„Sezona ljubavi“. Umesto uobičajenog „džan-ken-pon“ stoga, moralo se
odbrojavati rečima „džan-feen-PINKl!“
Nobue je prvi bio eliminisan, pa se srušio na tatami prostirke i
tamo se bacakao u očajanju i frustraciji. Po pravilima, on je sada
dežurni vozač čitave noći. Sugijama mu je dobacio ključeve i on se
odvukao napolje da zagreje motor „haj-ejsa“.
Na kraju je pobedu odneo Išihara. Posle pobede nad poslednjim
protivnikom, poskočio je u vazduh povikavši: „Uspeo sam!“ - i istog
trena kada je izustio te reči, anksioznost mu se vratila kao jezivo
pitanje: Da li je zaista u redu biti ovoliko srećan?
Naravno, kako se ispostavilo, Išiharina anksioznost znala je sasvim
dobro o čemu govori.

III

Pošto je te večeri pesma trebalo da bude „Sezona ljubavi“, bilo je

neophodno odrediti samo prvo mesto (glavni vokal), poslednje mesto
(vozač), i peto mesto (tonac/binski radnik). Prirodno, da je glavna
pesma bila nešto što su snimili Učijamada Hiroši i Kul petorka, Deni
Iida i Rajski kralj,Tri fankija ili Tri gracije, to bi zahtevalo sasvim
drugačiji sistem rangiranja.
Išihara je bio toliko oduševljen što je osvojio prvo mesto da je
zacvileo i počeo da izvodi ples koji su ostali nazivali „Išihara“.
Nepojmljiva anksioznost je još bila na delu, ali njemu je palo na pamet
da bi sve možda moglo da se razreši ako bi on pomerao svoje telo.
Postoji glodar po imenu tremugija nastanjen u pustinji Kalahari, koji
liči na vevericu ukrštenu s pacovom, i premda ne postoje razlozi za
pomisao da je Išihara bio svestan te činjenice, ovaj njegov ples je
veoma podsećao na ritual parenja tog stvorenja. Malo je savijao
kolena, isturao zadnjicu, držao ručne zglobove mlitavo u visini grudi i
skakutao gore-dole oglašavajući se osobenim povikom: Kuun! Kuun!
Kuun!

Svi su poneli svoje stvari do kombija „haj-ejs“ i popeli se u njega.

Džano, koji je drugi eliminisan, popisao je opremu, i kad je pokazao
da je sve u redu, Nobue je izvezao „haj-ejs“ na ulicu i ubrzao. U
napetom iščekivanju rituala, svi putnici su mrmljali sebi u bradu -
uglavnom o kratkom striptizu koji je pred njima upravo izvela žena sa
neverovatnim telom. U mračnom zadnjem delu kombija, Sugijama je
skupio inače uske oči sve dok se nije činilo da su stisnute u puku liniju
iza njegovih naočara. „To je bilo fenomenalno, fenomenalno“, mumlao
je on. „Fenomenalno je bilo.“ Kato je nežno dodirivao tačku na
potiljku gde mu se kosa proređivala. „E, pa to je stvarno bilo
šokantno“, mrmljao je on, „ali pravi ispit je tek pred nama.“ Teško da
je čak i on sam znao šta je to trebalo da znači.
Dok je njime upravljao Nobue, „haj-ejs“ je prešao preko reke
Tama, ubrzao kraj zabavnog parka Jomijurilend, ušao na auto-put
Tomej kod petlje Kavasaki, i skrenuo drumom Odavara-Acugi do
Ninomije, gde je izašao preko obilaznice Sejšo i konačno se zaustavio
na pustom mestu kraj obale koje su otkrili Džano i Kato. Poslednjeg
plasiranog, Nobuea, poslali su da proceni lokaciju osmatranjem mesta
na plaži u trajanju od punih dvadeset minuta, kako su zahtevale
smemice. Morao je da se uveri da je to mesto zaista pusto. Jednom se
ispostavilo da je prazan plac koji je Džano pronašao u ulici punoj
skladišta duž Tokijskog zaliva povremeno poprište izvesnih
nezakonitih transakcija, pa su ih napala dvojica mladića na
motociklima i porazbijala prozore kombija. Nobue, Išihara i ostali
redom su mrzeli takve stvari. Ali pazite dobro, nije njima smetalo
nasilje. Sugijama je trenirao karate i kik-boks još od srednje škole i
imao je običaj da nasrće na protivnike koji su sasvim očigledno bili u
stanju da ga sastave sa zemljom, pa je zahvaljujući tome u četiri
zasebne prilike pretrpeo frakturu lobanje; Džano se nehotice
priključio jednoj omladinskoj fašističkoj organizaciji kad mu je bilo
osamnaest godina, i u okviru obuke lovio je poljske miševe
samostrelom u dalekim planinama Nagana; Nobue i Išihara su uspeli
da dođu do više nokauta u pijanim tučama - premda, uistinu, samo kad
im se ukazala prilika da napadnu sa leđa protivnike koji to nisu ni
slutili; Sugijoka, koji je imao zbirku od stotinu i više komada hladnog
oružja, od sekača za kutije do japanskih mačeva, uvek je nosio sa
sobom jedno ili dva sečiva i neprestano ih je zabadao u zidove, debla
drveća i kožne džakove napunjene piljevinom, a kada je bio posebno
iznerviran umeo je čak i da u trake isecka sjajnu kožu upotrebljenih
lutki na naduvavanje; a Kato je patio od hronične, opsesivne deluzije
da će pre ili kasnije ubiti - sporo i metodično - bebu, malo dete ili neko
drugo slabo i nebranjeno biće, a nedavno je počeo da veruje kako će
se otarasiti te opsesije samo ako se više odluči i tako i uradi. Ne, nije
njima smetalo nasilje: reč je bila o kontaktu sa neznancima. Ti mladići
su strepeli i više od svega mrzeli mogućnost da im se obrate ljudi sa
kojima se nisu upoznali, ili da moraju da objašnjavaju svoje postupke
ljudima koje ne poznaju.
„Tačno je kao što je Kato i rekao, nigde žive duše. Pas lutalica je
dotumarao sa ribljom glavom u ustima, ali sam ga gađao kamenom.
Ciljao sam mu u jajca, ali sam promašio, a on je svejedno pobegao.“
Ostala petorica su dočekala Nobueovu objavu klicanjem koje je
više ličilo na kolektivno stenjanje, a onda dograbili svoje stvari i
pohitali iz kombija. Nobue i Džano, koji su za tu noć bili fizički radnici,
morali su da iznesu svu onu tešku opremu: kalemove debelog
produžnog kabla, video-kameru „3CCD Hi8“ i tronožac, reflektorke od
petsto vati i njihove stalke, džinovski muzički uređaj, „bouzove“
zvučnike i komplet „zenhajzerovih“ mikrofona. Huktali su i šištali
cimajući sve to niz uske betonske stepenice do plaže, dok su se Išihara
i ostali presvlačili u svoje kostime: somotske zvoncare, pantalone od
antilop kože, nabrane svilene košulje, široke pojaseve, leptir-mašne i
smokinge sa somotskim reverima, posle čega su usledili cilindri, lažni
brkovi, crni štapovi i bele rukavice - to jest, sve to za druge. Samo je
Išihara stavio svetlocrveni ruž na usne, lažne trepavice i periku u stilu
Kleopatre, klibereći se pritom manijački: Hi hi hi hi hi hi hi hi!
Konačno, obučeni upravo kao svojevremeno Pinki i ubice, izvođači su
krenuli plažom i stali okrenuti prema moru i sićušnim svetlima
ribarskih brodova daleko od obale. Išihara je stupio napred, podigao
mali prst kad je uzeo mikrofon, i zapevušio: „Spreman, bejbe.“ Džano,
koji je stajao sa strane, uključio je reflektorke i uvod za „Sezonu
ljubavi“ grunuo je iz sistema „bouzovih“ zvučnika „501“, odjeknuvši
preko tamnog mora i neba. Kada je prvi stih - Prosto ne mogu da
zaboravim - odjeknuo prema talasima otpevan Išiharinim glasom od
kojeg je svakoga spopadala mučnina, sve krabe na plaži istovremeno
su šmugnule u svoje rupe. Što se tiče samog Išihare, on je čak bio u
stanju da zaboravi - makar dok je pevao - na anksioznost koja je
narastala u njemu.
 Dan posle rituala, ta anksioznost je razotkrila ono od čega je bila
sazdana.
Katalizator za sve to bio je Sugijoka koji je imao gadan mamurluk.
Pošto je pratio Išiharu u „Sezoni ljubavi“ više od četrdeset puta i
prešao kratku udaljenost do kuće od Nobueovog stana, Sugijoka je
ostao previše uzbuđen da bi zaspao, pa je sažvakao neke ovalne
tablete za spavanje koje je kupio od devojke bledog lica dok se jednog
dana motao po Šibuji, i zalio ih pivom. To ga je konačno uspavalo, ali
se zato probudio u deset ujutro sa osećajem da mu je telo napravljeno
od posebno guste vrste cementa. Bio je razdražljiv i zlovoljan, kao što
bi svako bio u takvim okolnostima, i činilo se da je svaki deo njegovog
bića usporen, izuzev nemirnog, svrabežljivog nerva koji je spajao
njegove niže organe - tačnije, njegov penis - neposredno sa
odgovarajućim sektorom u mozgu. Sugijoka je već mnogo puta iskusio
taj osećaj, ali danas je to bilo neuporedivo gore nego ikada pre, pa je
proveo nekoliko dugih minuta pitajući se da li da gleda porniće i
masturbira sve dok ga glavić ne zaboli, ili da poseti Ružičasti salon
odmah kod južnog izlaza stanice Čofu, ili da potraži zadovoljenje sa
Eriko, naduvanom lutkom koju još nije isekao i koja se hvalila, kako je
stajalo u njenoj brošuri, „supertesnim analnim osećajem“; sve dok
odmeravanje razloga za i protiv svake mogućnosti nije postalo toliko
bolno samo po sebi da je iskasapio savršeno dobar jastuk sa
punjenjem od heljdinih ljuspica dvadeset centimetara dugačkim
sečivom svog švajcarskog noža za planinske komandose, i izašao na
ulice Čofua čkiljeći u svetlu dana. Uglavivši nož između opasača i
farmerki, ispod kabanice od vinila, hodao je uskom ulicom iza
supermarketa Ito Jokado kada je primetio dežmekastu ženu u poznim
tridesetim godinama - tipičnu, da ne kažemo stereotipnu „Tetkicu“ ili
Oba-san - koja se očigledno vraćala kući iz kupovine. Oba-san je na
sebi imala prozirnu staru belu haljinu i nosila zanjihane kese iz
prodavnice pune školjki, tofua sa jajima, kiflica sa karijem i čega sve
ne. Čelo joj je bilo orošeno znojem, a ispod pazuha je bila mokra, i
odavala je neobičnu mešavinu mirisa, a hodala je tako da joj je guzica
bila natrćena. Sugijokinim zakrvavljenim očima izgledalo je kao da ta
guzica govori: OPALI ME - ili bolje, japanskim ekvivalentom, ŠI-TE. A,
u stvari, nabori na leđima njene haljine kao da su ispisivali reč
hiraganom:

Znači, ti bi da te opalim, a, a?, pomislio je Sugijoka, i ubrzao korak

sve dok se nije našao tik iza Oba-san i bio u stanju da pogleda izbliza.
Iz neposredne blizine, otpozadi, ona je bila najsmešnije stvorenje koje
je ikada video. Sve do tada, najsmešniji mu je bio nilski konj dok
prazni bešiku, prizor koji mu se urezao u sećanje još u detinjstvu
prilikom posete zoološkom vrtu, ali na listovima Oba-san poiskakale
su crvene i plave vene, okružene nakostrešenim crnim čekinjama.
Grozno, pomisli Sugijoka. Kada se obreo na nekih pedeset centimetara
od nje, nanjušio je školjke i primetio nekoliko dugačkih, jakih malja
koje su rasle iz velikog crnog mladeža na zadnjoj strani vrata Oba-san.
Jadnica!, pomislio je i oči su mu se napunile suzama. Još se vukao pola
koraka iza nje kad su naišli na školski sportski teren gde je nekoliko
malih dečaka igralo fudbal, i baš kad je neki visoki klinac sa brojem 6
na dresu postigao gol glavom bacivši se prema lopti, Sugijoka je
isturio kukove kako bi bocnuo dupe Oba-san svojom najisturenijom
izraslinom.
Kakav je samo izraz imala na licu kad se naglo okrenula.
Šminka joj se topila od znoja, nozdrve širile od besa, loše iscrtane
obrve uvređeno trzale, i činilo se da će sledećeg trenutka početi da
bljuje zelenu penu. Sugijoka nije znao da se ceri; znao je samo da mu
se ukrutio kao drvo. Isturio je još nekoliko puta kukove, a Oba-san je
zavapila kao sirena vatrogasnih kola. „Aaaooooooooooh! Manijak!
Aaooooooooooooh! Šta radiš ti to? Zvaću upomoć!“ Sugijoka, koga je
time uvredilo, kako mu se činilo, najniže moguće živo biće na svetu,
sad je osetio moćan zadah ukvarenih školjki koji ga je zapahnuo
odozdo, sa tela Oba-san. Obuzet bezimenim strahom, isukao je svoj
nož za komandose, prislonio sečivo uz njeno grlo koje je još zavijalo
kao sirena, i vodoravno zasekao. Vrat joj se razjapio kao druga usta, i
začuo se huk vazduha posle kojeg je odmah šiknula krv. Sugijoka se
cerekao sebi u bradu dok je bežao. Bacio je pogled iza sebe taman da
vidi kako Oba-san pada na pločnik.
Na ulici nije bilo nikog drugog.
2.
Tragovi zvezdane prašine

Ubijena žena se zvala Janagimoto Midori, a njeno telo je prva

pronašla - ili bolje rečeno, prva uradila nešto po tom pitanju - njena
prijateljica po imenu Henmi Midori. Posle Sugijokinog žurnog bekstva
sa poprišta, ukupno je jedanaest ljudi prošlo kraj mesta gde je
Janagimoto Midori ležala dok su joj mehurići krvi žuborili iz grla, ali
svi su se pravili da je ne vide - premda je bilo nemoguće ne primetiti je
na takvoj ulici, širokoj jedva toliko da dva automobila mogu da se
mimoiđu. Njena nabrana bela haljina bila je natopljena crvenom
bojom; peciva sa karijem koja je kupila ležala su spljeskana kraj nje, a
beton je bio zamazan žutim karijem kao bljuvotinom; a na žarkom
suncu koje se probijalo kroz oblake sezone kiša, školjke koje su se
rasule i otkotrljale iz njenog cegera brzo su počele da se osećaju na
zadah ukvarenih plodova mora. Svaki od jedanaest prolaznika makar
je načas opazio Janagimoto Midori pre nego što je skrenuo pogled i
pravio se da ništa nije video. Jedna mlada domaćica sa detencetom
koje je pokazalo i uzviknulo: „Vidi, mama! Ona žena leži na zemlji!“,
otišla je toliko daleko da izgrdi dete rečima: „Nemoj da gledaš! Ta
žena se samo igra!“ Kada je jedan polaznik pripremne škole za
fakultet ugledao žrtvu, prvi poriv mu je bio da joj pohita u pomoć, ili
makar da pozove policiju, ali imao je na sebi belu košulju i išao je na
sastanak. „Žao mi je, Oba-san“, promrmljao je dok je prolazio. „Ne
smem da uprljam ovu košulju. Osim toga“, uveravao je on sebe, „tamo
pored nje je gomila govana ili nečeg tome nalik.“
Srce Janagimoto Midori prestalo je da kuca samo pedeset sekundi
pošto ju je Sugijoka zaklao, tako da pokušaj uspravljanja u sedeći
položaj ili obaveštavanje policije ne bi nikako mogli da je spasu, ali
svako nepotrebno odlaganje priznanja da su otkriveni ljudski
posmrtni ostaci svakako je ozbiljan udarac za ponos. U trenutku kada
je Henmi Midori naišla na svoju mrtvu prijateljicu i vrisnula njen
nadimak - „Nagiiiii!“ - ova potonja je bila jedva prepoznatljiva.
Janagimoto Midori je u agoniji kopala noktima po rani i licu. Deo
njenog jednjaka sada je štrčao iz razjapljene sekotine u njenom grlu,
zajedno sa raznim krvnim sudovima; dobrih deset centimetara jezika
visilo joj je sa strane iz usta; desna očna jabučica joj je bila izbijena iz
duplje; a u desnoj pesnici je stezala pramen kose koji je iščupala sa
sopstvene glave. Kad se sagnula da bolje pogleda, Henmi Midori je
nehotice uvećala sav taj haos tako što je eksplozivno povratila na
unakaženo lice svoje prijateljice, i upravo pošto je to uradila, ugledala
je ključni dokaz. Bila je to mala srebmasta značka koja je pala sa
Sugijokine kišne kabanice kad se on okrenuo da umakne sa mesta
zločina. Pre nego što je policija stigla, Henmi Midori je instinktivno
podigla značku sa tla i ubacila je u svoju tašnu.

Janagimoto Midori je bila razvedena i živela je sama, jer je njen

bivši muž preuzeo starateljstvo nad njihovim sinom jedincem, pa je
grupa njenih prijateljica, poznata pod zajedničkim imenom kao
Društvo Midori, prihvatila na sebe da priredi bdenje za nju. Malo iza
deset uveče, otišli su i poslednji rođaci i poznanici, a za njima i bivši
muž i dete, ali Midori su ostale. Sve one - Henmi Midori, Ivata Midori,
Takeuči Midori, Suzuki Midori i Tomijama Midori - imale su isto ime
kao i pokojna Janagimoto. Upoznale su se u kružocima za hobije,
kulturnim centrima i slično tome, i premda im je poreklo bilo veoma
raznovrsno, zajednička im je bila činjenica da svaka od njih živi sama i
ne ume da stekne prijatelje. Međutim, sada su se družile već nekoliko
godina, sve to na osnovu: „Ma nemoj! I ti se zoveš Midori?“ Večeras,
dok su ostaci Janagimoto Midori ležali pred njima, sve su odreda
plakale. S vremena na vreme, jedna od njih bi prigušila jecaje kako bi
rekla: „A bila je tako dobra!“, „Kad samo pomislim da više nikad
nećemo čuti kako Nagii peva ‘Tragove zvezdane prašine!“ ili „Da li se
to samo meni čini, ili je njen bivši muž izgledao kao da mu je donekle
laknulo?“ - ali kao i obično, izgledalo je da nijedna od njih ne čuje šta
one druge imaju da kažu. Te su žene nesumnjivo pripadale
zastrašujućem plemenu poznatom kao Oba-san. Rođene usred Šova
perioda, sve su bile u svojim poznim tridesetim, sve su potekle
odnekud izvan Tokija, sve su završile gimnaziju ili višu školu, sve su
bile snažne građe i daleko od lepote, sve su bile oduševljene
karaokeom, i nijedna od njih se nikada nije upoznala sa gospodinom
Orgazmom. Pokojna Janagimoto Midori nije jedina iz grupe bila
neuspešna u održavanju dobrog braka. Sve su bile razvedene, neke sa
decom, a neke bez. Tomijama Midori je imala tri muža, a sa drugim po
redu je dobila sina, dok je Takeuči Midori u svojoj sedamnaestoj
rodila kćerku koja je odrasla, udala se za stranca i sad je živela u
Kanadi.
Dok su plakale, svih pet su bile obuzete osećajem koji nikada
ranije nisu iskusile. Suočavanje sa otrežnjujućom činjenicom da svi mi
jednog dana moramo umreti nije imalo nikakve veze sa tim. A nisu baš
osećale ni zajedničku tugu koju je Janagimoto Midori sigurno osećala
dok je ležala na samrti toliko nečuveno i neočekivano, tela i odeće
uprljanih sopstvenom krvlju i sukrvicom. Nije to bila ni žalost zbog
gubitka prijateljice sa kojom su sve one bile, ako ne baš prisne, ono
makar naviknute da se povremeno okupe i blebeću bez nezgodne
neophodnosti da jedna drugu slušaju. Ne, taj nepoznati osećaj koji je
iskusilo pet preostalih Midori bio je osećaj da ih je neko napravio
budalama.
Nije baš da su Midori u životu nedostajali muškarci. Premda
nijedna nije uspela da postigne trajnu vezu, ne može se reći ni da su
one ikada iskusile nešto što bi prepoznale kao samoću. Svaka od njih
je bila žena koja odbija da zavisi od bilo koga drugog. Pošto su se
probijale kroz život bez davanja ili primanja utehe i privrženosti,
nijedna nije stekla mnogo prijatelja, a dobrano su zašle u tridesete pre
nego što su se međusobno pronašle i formirale tu grupu jednoumnih
individua. Okupljale su se kako bi ćaskale, ili obedovale na branču u
nekom hotelu sa švedskim stolom, pevale karaoke ili plivale i sunčale
se na javnom bazenu, ali nikada se nisu mešale jedna drugoj u lični
život. Kad god bi jedna od njih rekla nešto - ako bi, na primer, Henmi
Midori kazala: „Slušajte ovo, znate onog lika iz moje kancelarije koji
važi za seks-manijaka? Juče, dok smo odlazili sa posla, padala je kiša,
a on je zaboravio kišobran pa se sav nakvasio i ja sam ga pustila ispod
mog, a onda dok smo išli zajedno, on me najednom pogleda i kaže:
‘Henmi-san, da li bi se malo JEBALA?’ Zamislite samo? Samo sam se
zapiljila u njega, ono kao: Kako se samo usuđuješ! A on mi onda kaže
kako je šest od osam žena kojima je rekao nešto slično prihvatilo to, i
da ovlaže od tog direktnog nastupa. Ja ću onda, kao, Pa nisu žene
stalno vlažne, majmune! Ali on to ne kapira. Mislim, nesposoban je da
prihvati tuđe stanovište, znate šta hoću da kažem?“ - nijedna od
ostalih uopšte ne bi obratila pažnju na ono što je ona zaista govorila,
ali neka od njih bi možda čula i zakačila se za neki poseban detalj, kao
što je reč „kišobran“ i počela da prepričava neko svoje iskustvo koje
sa ovim nema ama baš nikakve veze: „Znam, znam, dešava se to
stalno, zar ne? Ja jednom nisam imala kišoban, a jedan muškarac iz
moje kancelarije, po imenu Sakaki-bara, kome je četrdeset i još je
neoženjen, ali ne znači da je nužno i homić, s tim da ako mene pitate,
teško je biti siguran u to kakve su mu namere, e taj je stajao ispred
mene, pljuštalo je, i ja sam mislila da će me pustiti pod svoj kišobran,
ali on je umesto toga njime počeo da uvežbava zamah za golf i umalo
me nije mlatnuo po licu! Ali stvarno, to vam je tipično. Takve stvari se
sada dešavaju stalno. Toliko je luđaka na ulicama!“
Svejedno, iz razloga koji nikome nisu bili baš sasvim jasni, Društvo
Midori ostalo je netaknuto već malo duže od četiri godine. Niko - čak
ni same Midori - nije mogao da utvrdi koji je bio ključni faktor za
stvaranje njihovog osobenog tipa ličnosti, ali sve su one nagonski
osećale odbojnost prema bilo kom ponašanju koje bi zavonjalo na
„lečenje rana“. U stvari, za to su bili odgovorni njihovi očevi, ali
nijedna od tih žena toga nije bila svesna niti je za takve stvari marila, a
njihovi muški roditelji u svakom slučaju nemaju nikakve veze sa
našom pričom. To da se otvore pred nekom drugom osobom i govore
o izvorima svoje trenutne anksioznosti, te da takva osoba sve to
prihvati kao „normalno“, pa da se one zato izleče, sve su to Midori
smatrale odvratnim. Kakav god razlog bio, one nisu mogle da podnesu
svest o sopstvenim ranama. Stoga čudan, nepoznat osećaj koji su
iskusile dok su sedele i plakale pred lešom Janagimoto Midori, nije bio
ništa drugo do neumoljivi bes koji je izazvala spoznaja da je „rana“
došla iz spoljnog sveta kako bi im rasporila grlo.
Nastavile su da plaču više od tri sata pošto su svi ostali otišli.
Tomijama Midori, koja je prva prestala da jeca, zapevušila je jedva
čujno „Tragove zvezdane prašine“, što se savršeno poklapalo sa
ritmom kiše po armiranom betonu zida jednosobnog stana njihove
pokojne prijateljice; i jedna po jedna, pošto bi prestale sa plakanjem,
pridružile su se pesmi. Bilo je to prvi put u četiri godine njihovog
druženja da sve zajedno zapevaju istu pesmu. Pevale su je iznova i
iznova, reprizirajući „Tragove zvezdane prašine“, duže od jednog sata,
i tek kada su završile sa pevanjem, Henmi Midori je izvadila srebrnu
značku i pokazala je tako da sve mogu da je vide.
„Ovo sam pronašla na mestu zločina“, rekla je. „Da li iko od vas zna
šta je to?“ Značka je krenula iz ruke u ruku. „Mislim da je pripadala
ubici.“
Suzuki Midori je kazala: „Čula sam kako je onaj detektiv tupave
njuške rekao da je to izgleda bilo nasumično ubistvo, što znači da
možda nikada neće pronaći ubicu“, a Ivata Midori je rekla: „Pročitala
sam u novinama, u rubrici sa lokalnim vestima, kako policija traga za
očevicima“, da bi Tomijama Midori kazala: „Znam tu značku!
Viđam sina jednom nedeljno, je l' da? I onda uvek hoću da ga
počastim nekom dobrom hranom, zato što je njegov otac muškarac
lišen svake ambicije, i plašim se da je u sirotom dečaku ubio čak i
volju da jede delikatese, a to ne bi bilo tako da on živi sa mnom, ali ja
moram da radim i znam da moj sin to razume, ali svejedno, on uvek
voli da jede kod MOS Burgera, i to terijaki pljeskavice sa duplom
dozom majoneza, tri komada, i posle toga idemo u radnju koja se zove
Dečji zamak, a ispred te radnje je video-igrica koju on voli, pa ako
osvojite više od trista hiljada poena, dobijete jednu ovakvu značku,
dok tamo visi plakat sa spiskom svih onih ljudi koji su značku uspeli
da osvoje.“
Prvi put, samo je jedna od njih govorila, a sve ostale iz grupe su
slušale.

II
 „I zato, ako istražimo sva imena sa spiska, kladim se da ćemo
pronaći ubicu.“
Tomijama Midori je tada zaćutala i prostoriju je ispunila jeziva
tišina. Bila je to tišina bremenita iščekivanjem od kojeg je poigravalo
srce, a Društvo Midori je samo veoma retko bilo u prilici da nešto
takvo iskusi - najskorije se to dogodilo kada su njih šest odlučile da
prvi put zajedno otputuju u inostranstvo (i završile na petodnevnoj
ekskurziji do Singapura i Hong Konga, koja je obuhvatala četiri
noćenja). Nijedna Midori nikada nije mnogo volela da putuje, i
premda su stalno pokušavale da smisle nešto što bi zajedno radile,
pomisao da otputuju preko mora nekako im nikada nije pre toga pala
na pamet. Svaka od njih je o putovanju u inostranstvo uvek mislila kao
o nepotrebnoj ekstravaganciji. One su smatrale da je pogrešno želeti
nepotrebne stvari, i da svi oni koji se razmeću maramama marke
„selin“, na primer, torbama „luj viton“, „šanel“ kaiševima ili „hermes“
parfemima, u suštini nemaju nimalo poštovanja prema sebi. Negde
duboko u unutrašnjim organima, Midori su bile uverene da je
kupovina takvih stvari samo pokušaj, premda na krajnje primitivnom
nivou, „lečenja rana“, ali se sasvim podrazumeva i to da su one takođe
želele da imaju marke „selin“, „luj viton“, „šanel“ i „hermes“, da ne
pominjemo putovanja po belom svetu. Zato ih je tog dana, kad su se
okupile u stanu Suzuki Midori zarad sumnjivog kulinarskog iskustva
sa nazivom „Spakovani ručkovi sa sedam glavnih železničkih stanica“ i
kada je Ivata Midori rekla: „Šta mislite da otputujemo preko mora,
možda negde blizu?“, obuzela ista ta golicava tišina. Svaka je bila
oduševljena, ali je oklevala da bude prva koja će to priznati.
„Dobro, znači, ustanovićemo ko je ubica... i šta onda?“ Te reči je
izgovorila Henmi Midori, sklona preterivanju u nanošenju pakovanja
na lice, čiji su čelo i obrazi sijali toliko jarko zahvaljujući tome što se
na njima video odraz svake pojedinačne sijalice iz plafonjere, a posle
toga je usledila nova, još dublja tišina. Svih pet su stidljivo spustile
pogled, kao mlade dame koje se prvi put sastaju da predloženim
bračnim partnerom i zaključuju da im se on baš dopada. Ivata Midori
je čupkala rasparane niti tepiha kraj svog jastuka za sedenje; Henmi
Midori je raširila prste šake i zagledala se u nokte; Takeuči Midori je
pevušila neku neodređenu melodiju; Suzuki Midori je prinela praznu
kriglu usnama; a Tomijama Midori je zatreptala dugim lažnim
trepavicama - od onih kakve se više ne viđaju često.
Niko nije progovarao, pa je Henmi Midori, koja je otkrila leš
Janagimoto Midori, otišla svojim pitanjem i korak dalje.
„Da li ćemo same da ga ubijemo?“
Posle toga, usledila je tišina dotad najdublja od svih.

U subotu te sedmice, Tomijama Midori se sastala sa svojim sinom

Osamuom na stanici linije Kejo. „Kako ti je otac?“, upitala je mazeći ga
po kosi i razmišljajući o tome koliko je baš briga za to kako mu je
otac, a Osamu je, kao i uvek, samo nakrenuo glavu u stranu i nije
odgovorio. Međutim, Tomijama Midori je volela to svoje nevaspitano
dete kako samo majka može. U stvari, ona je bila u stanju da uopšte
pojmi koncept ljubavi samo kada je mislila na sina. Ljubav za nju nije
bila kad se sa nekim osećate lagodno, ili bubrite od sreće zbog puke
činjenice da ste kraj nekoga. Ljubav je kad se osećate primoranim da
ispoljite sav mogući trud kako biste se uverili da taj neko uživa da
provodi vreme u vašem društvu. U izvesnom smislu, vreme koje je
provodila sa Osamuom bilo je za nju prilično bolno. Ostao bi jednu noć
i otišao sledeće večeri, i ako bi se jednom osmehnuo za sve to vreme,
ona bi osetila da je postigla nešto od suštinskog značaja. Osamuov
temperament je bio strogo konzervativan. Sastajao se sa majkom kod
ulaznih vrata stanice, išao sa njom kroz arkadu do MOS Burgera, igrao
video-igricu u Dečjem zamku, naterao bi je da mu kupi neku novu
kompjutersku igru i tri sveske raznih mangi, vozio se autobusom do
njenog stambenog kompleksa, odigrao školice po kaldrmi sa strogom
preciznošću, pozabavio se novom kompjuterskom igrom u njenom
stanu na trećem spratu, čitao mange posle večere, ušao u kadu tačno
osamnaest minuta posle punog sata i zaspao držeći majku za ruku.
Njih dvoje zapravo nisu mnogo razgovarali, ali Osamu bi se uvek
osmehnuo makar jednom. Međutim, Tomijama Midori bi bila na ivici
nerava sve dok on to ne uradi, a on je ponekad to radio tek na peronu
gde je čekao voz kako bi se vratio kući.
Tog dana, Osamu se osmehnuo samo nekoliko trenutaka posle
njihovog susreta. U Dečjem zamku, Tomijama Midori je prepisala
imena svih igrača koji su osvojili više od trista hiljada poena. U skladu
sa strategijom koju su ona i ostale Midori zajedno smislile, ona je
kazala upravniku radnje da radi u marketinškom odeljenju jednog
velikog proizvođača video-igara, pa je želela da stupi u kontakt sa
onima koji su postigli velik rezultat i zamoli ih da isprobaju novu
pucačku igru. „Da li biste mogli da mi date njihove adrese?“, upitala ga
je ona.
„Ja ne znam njihove adrese“, kazao je upravnik, čije je lice
podsećalo na zgaženu pomorandžu. „Ali imam spisak škola koje
pohađaju.“
Tamo je bilo sedam imena:

Šinkaj Joširo, Srednja škola Sakuragi, drugi razred

Šakaj Minenori, Osnovna škola Čofugaoka, peti razred
Sakuma Tošihiro, Osnovna škola Šimofuda, šesti razred
Naka Acuši, Srednja škola Nišiboši, prvi razred
Sugijoka Osamu, Institut za elektroniku Koganej
Fuđi Masacugu, Osnovna škola Šimofuda, šesti razred
Maeda Takumi, Srednja škola Jamanobe, treći razred

Malo joj je smetalo što je ubica nosio ime Osamu, isto kao njen sin,
ali Tomijama Midori je smatrala da tu ne može biti greške. Nacrtala je
zvezdicu kraj Sugijokinog imena. On je osvojio 370.000 poena. „Taj lik
je strava!“, rekao je Osamu i ponovo se osmehnuo. Tomijama Midori
ga je potapšala po glavi.

Sugijoka nije primetio da ga prate dve neupadljive tetkice dok je

izlazio na prednju kapiju Instituta za elektroniku. Sunce je sinulo prvi
put posle mnogo dana, i on se besmisleno kikotao dok je šetao u
debeloj hladovini starih kedrova duž ulice. Izdaleka su ga pratile Ivata
Midori i Henmi Midori.
„Mislila sam da će više da liči na nekog degenerika.“
„Vide li ti te njegove šiške? Verovatno ima devojaka kojima su one
slatke.“
„Izgleda da se on zove isto kao Tomijin sin.“
„Rekla je da je apsolutno sigurna u to da je on taj, zar ne?“
Mogle su one da budu dve savršeno prosečne domaćice koje
razgovaraju o prijemnim ispitima svoje dece, toliko uklopljene u
okolinu da ih niko ne bi dvaput pogledao. Pošto su išle iza Sugijoke,
nisu videle da se on moronski kezi. Prisećao se prošle žurke na kojoj
je, dok su svi čistili sušenu govedinu, sušene lignje, salatu sa
makaronama i knedle sa svinjetinom, on ustao i objavio šta je uradio,
istog trenutka postavši heroj i podigavši raspoloženje u sobi do
grozničavog vrhunca. „Verovatno nećete poverovati u ovo“, kazao je
kad je na sto stavio isečak iz novina sa naslovom „NASUMIČNI
ZLOČIN“. Onda je izvukao nož za komandose, koji nije bio očišćen i na
njemu se još nalazila skorena, sasušena, pocrnela krv. „Ovim sečivom
je zaklana ta Oba-san“, kazao je uz kreštavi smeh. „To je oružje kojim
je počinjeno ubistvo.“
Niko nije ni posumnjao u to. Svi su znali da Sugijoka stalno nosi
noževe i voli da bode stvari. Međutim, ovo je bilo nešto sasvim drugo.
Išihara je bio naročito zadivljen. Dok je zamišljao kako se vrat Oba-
san otvara kao Pekmenova usta, shvatio je otkud sva ta njegova
anksioznost, ali pošto nije znao kako da to iskaže, samo je
promumlao: „E, stvarno, do jaja“, i zakoprcao se na svom jastuku,
grgoljeći od smeha. Ostali isprva nisu bili sigurni kako da reaguju, ali
kad je Džano, koji je mislio samo na to da je Sugijoka u potpunosti
uspeo da ostavi nešto za sobom, počeo da se cereka kao poludeli
vojnik Vijetkonga koji izlazi iz rupe u zemlji spreman da napadne,
Nobue je takođe počeo grohotom da se smeje i tapše, uz reči: „Pa to je
neverovatno! Dakle, ti si ubica!“ Sugijama je spustio pogled i
promrmljao: „Možda je i meni vreme da uradim nešto sa svojim
životom“, dovršivši to kikotom koji je ličio na niz slogova - ka, ki, ku,
ke, ko! - dok je pomodni Kato zurio u Sugijoku očima toliko
razrogačenim da su postale gotovo okrugle i uzvikivao: „E, tako je kad
čovek stvarno ima STILA!“ I sledećih tridesetak minuta, oni više nisu
razmenjivali reči, već mnogo zapanjenih pogleda i sporadičnih naleta
nekontrolisanog smeha. Sada, dok je išao tom ulicom punom drveća,
Sugijoka se prisećao tog smeha i kikotao se sebi u bradu. Sa
posebnom privrženošću prisetio se pitanja koje je neko postavio kada
je smeh donekle posustao - „I onda, kakva je bila ta Oba-san?“ - i toga
kako su se svi usredsredili na njega dok je pripovedao svoju priču.
„Pa znate, pošto smo odradili predstavu sa Pinki i ubicama, malo
se stidim što moram da priznam kako nisam mogao da zaspim od
uzbuđenja, pa sam uzeo gomilu tableta za spavanje koje sam kupio od
neke male uličarke u Šibuji, ali čak ni tada nisam mogao da zaspim, i
ujutro, znate već kako bude sledećeg jutra posle takvih stvari, digne
vam se toliko da vas sve boli, pa sam izašao tako napaljen na ulicu,
ponevši sa sobom i nož, tako da sad pomišljam kako sam od samog
starta planirao da nekoga smaknem - da, ne da nekoga ubijem, već
smaknem, takav je bio taj osećaj - i video sam kako ta Oba-san u beloj
haljini izlazi sa zadnje strane Ita Jokada, u beloj haljini koja kao da je
bila napravljena od izdrkotine, a i smrdela je na školjke.“

III

„Instinktivno sam razumeo da je ta Oba-san ona koju treba da

smaknem, a sad ću vam reći i zbog čega sam to znao. To je zato što
sam ja lovac. Nije da sam se ikada zaista bavio lovom kao takvim, ali
pročitao sam knjigu lika koji sebe naziva Japanskim Lovcem Broj
Jedan, i taj vam lik radi u običnoj reklamnoj agenciji kao, kako se ono
kaže, kopirajter, žena ga je ostavila, nema puno para i živi u Novom
gradu u Tani, mnogo pije i upušta se često u tuče, i čak i kad izgubi,
sebe smatra Japanskim Lovcem Broj Jedan, i sad da li je stvarno
uhvatio neku divljač, što uzgred nikada nije uradio, ali u svakom
slučaju, pročitao sam ja tu knjigu koju je napisao, a kad je pročitate,
pomislite ono kao E, to je pravi lovac, zato što taj lik u svojoj glavi
stalno ima uz sebe sačmaricu, iako je zapravo ne poseduje, pošto je
pao na pismenom ispitu za dozvolu, gde je mogao da bira između više
ponuđenih odgovora i koji je, ono, smešno lak, kao pismeni ispit za
vozačku dozvolu. Hoću reći, pitanja su u fazonu: ‘Posle lova ili pucanja
u metu, pronašli ste nekoliko neupotrebljenih patrona za pušku. Šta sa
njima treba uraditi? A: Sa dužnom pažnjom odneti ih kući i smestiti na
neko sigurno mesto. B: Podeliti ih deci koja se nađu u blizini. C:
Zavrljačiti ih u najbližu vodu urlajući JEBITE SE! iz petnih žila.’ E, pa
taj lik je uvek birao B ili C zato što je, vidite, iskren i, na sopstvenu
žalost, ne ume da slaže. I tako on zapravo ne poseduje pušku, i šta
uradi? Ode da džogira i dok džogira zamišlja sebe kako puca u sva
živa bića na koja usput naiđe. Započeo je od mrava, gusenica i tako to,
a onda prešao na bogomoljke, leptire kupusare, pretvorivši sve staze
za trčanje oko Novog grada u Tami u polja smrti, a onda je posle
izvesnog vremena savladao strah i počeo da lovi pse i mačke. Kako on
to kaže u knjizi, ne sećam se tačno njegovih reči, ali bilo je nešto kao:
‘Ne moraju kao lovišta da posluže samo pustinje, savane i planinske
šume, već i sam grad. Tačno negde posred grada, to je moje lovište,
moje i samo moje.’ Tako on veli, a onda kaže da je opstanak
najsposobnijih samo još jedna bla-bla-truć-truć filozofija od koje vam
pomoći nema ako živite u gradu. Kaže on: ‘Važan je humanizam.
Treba da ovaplotimo svoj lov u mašti, ostavši verni tom
nerazumljivom učenju poznatom kao humanizam, i ako je moguće,
potom da to realizujemo i u stvarnosti.’ Baš je to rečeno na kul način,
ha?“
Dok je govorio, Sugijoka je zagledao po prostoriji i primetio da
prvi put svi pažljivo slušaju i pokušavaju da prate ono što on kazuje.
Nobue je nabrao čelo - redak prizor - i rekao: „Neverovatno. To je
izgleda neki zaista neverovatan čovek.“ Išihari su se oči sijale kad je
dodao tome: „Vala baš. Ali gde ima da se kupi ta knjiga? Ko je izdavač?
Kadokava, kladim se, a?“ Sugijama je zurio u svoje ruke i mrmljao:
„Dubokoumno. To sranje je baš dubokoumno!“, dok je Džano, nalik na
borca Vijetkonga koji je đipio niotkuda naoštren da napadne u noći
bez mesečine, povikao: „On DELA, eto šta on radi! Nije on Mislilac, kao
onaj Rodenov tip, on je Delatnik“, a Kato je promrmljao, orošenih
očiju: „E to je pravi gospodin, koji u svojoj torbi o ramenu nosi čitav
Svet lova!“ Uzbuđen zbog pomisli da se ovo nikada ranije nije
dogodilo - da su sve oči uprte u jednog čoveka, sve uši spremne za
jednu priču - Sugijoka je nastavio da govori.
„Drugim rečima, zamislite kako ste smaknuli nešto, ali ne možete
to da uradite pukom snagom svoje volje, treba vam nekakva pomoć.
Kao što je u mom slučaju bila jutarnja erekcija i premalo sna, ali to ne
može biti nešto nalik na ideje, ideologiju ili šta god - takve stvari ništa
ne vrede, makar sudeći po tome šta kaže taj lik. On veli da je posle
ciljanja u pse, mačke i tako to, počeo da zamišlja kako puca u ljudska
bića, ali to je bilo sve, dalje od toga nije išao, od te vizuelizacije. Ali
onda, jednog jutra, ko je primenio njegova učenja u praksi i stvarnom
svetu, ako ne ja? Mislim, samo zato što sam prišao s leđa toj Oba-san i
bocnuo je dokom u dupe, ona je zavrištala kao da je svi đavoli gone.
Nemam ja nameru da trpim takva sranja. Svako bi odlepio, zar ne?
Hoću reći, a šta je sa mojim dostojanstvom? Zato sam ja probio
barijeru mašte, isukao nož u stvarnom svetu i zaklao je, kao gerilac, i
to je bilo to. Tako je trebalo da uradim.“
Svi su se saglasili. „To je tačno. Stvari se moraju dovesti do krajnjih
granica“, rekao je neko, a onda je neko drugi kazao: „Kada dobro
razmislite, jasno je da je u ovo vreme ubistvo jedina stvar koja iole
ima nekog smisla.“
Tako su izgledali trenuci trijumfa kojih se Sugijoka prisećao dok
je, kikoćući se sam za sebe, prilazio svojoj stambenoj zgradi. Henmi
Midori i Ivata Midori su pribeležile adresu.

Pet preostalih Midori okupilo se u Ivatinom domu kako bi

organizovale studijsku grupu na temu „Kako počiniti ubistvo“.
Trosobni stan Ivate Midori bio je relativno skup, ali napravljen od
slabih novih „veštačkih materijala“ i zidovi su bili toliko tanki da su
Midori morale da govore tiho i smanje jačinu zvuka video-traka koje
su pribavile kako bi ih koristile u svom istraživanju. Predlagani su i
analizirani različiti metodi ubijanja. Prigušenim glasovima zastupale
su za i protiv po pitanju trovanja, premlaćivanja i davljenja, i sve su
bile šokirane i duboko dirnute kad su shvatile da zapravo slušaju
mišljenja onih drugih. Ivata Midori je prva to pomenula. „Zaista nikada
nismo ovako razmenjivale ideje i slušale jedna drugu, je li tako?“,
rekla je ona. „Znam“, kazala je Henmi Midori. „Kao da, kad pažljivo
slušaš ono što drugi ljudi govore, možeš stvarno da shvatiš šta
pokušavaju da kažu, znate već na šta mislim?“ ATakeuči Midori je sve
to sažela: „Nekako te to natera da drugu osobu zaista sagledaš kao
drugu osobu.“
Posle bezmalo četiri decenije života na ovoj planeti, Midori su
otkrile druge ljude. I do kraja večeri, pošto konačno na naučni način
odaberu i dogovore se o metodu ubistva, sve će se uhvatiti za ruke i
zaplakati. Za žene iz ovog konkretnog naroda, koje u suštini nisu
nikada saznale za bilo šta mimo banzai juriša4, bila je to
revolucionarna noć preobražaja.

„Najvažnije je da budemo sigurne da nas niko neće uhvatiti.“

Sugijoka se ponovo cerio sam sebi dok je išao uobičajenim putem

kući sa instituta. Stao je kod betonskog zida ispred ženskog doma
pripremne škole za fakultet po imenu „Cvetna latica“, gde je voleo da
se ispiša. Široka ulica je vodila do doma, ali se završavala tim zidom
kao ćorsokak, pa je tamo bilo malo vozila i ona su bila međusobno
dosta udaljena. Štaviše, u tri ili četiri posle podne, kada je Sugijoka
obično tuda prolazio, većina devojaka je bila na nastavi, tako da su
sobe bile prazne. Bilo je to savršeno vreme i mesto da tako urođeno
stidljiva osoba kao on pokaže koliko je perverzna pišajući na javnom
mestu.

„Posle razmatranja svih tih mogućnosti, ja velim da je najbolje da

to bude što jednostavnije - ali uz jednu malu caku.“

Sugijoka tog dana nije svratio u Dečji zamak da odigra video-

igricu. Na pameti mu je bila samo žurka zakazana za sledeće veće u
Nobueovom stanu. Pomisao na prethodnu žurku i dalje ga je nagonila
na osmeh. On nikada ranije nije bio u središtu pažnje - niti jednom u
životu - i osećao je izuzetnu zahvalnost. Ali kome bi trebalo da
zahvalim?, zapitao se, i odgovor je smesta bio očigledan. Kome
drugom nego Japanskom Lovcu Broj Jedan?
Tematska pesma za sutra je „Čančiki okesa“, zahvaljujući meni, jer
nju je Kato odabrao pošto sam mu je pustio. Kako je to samo sjajna
pesma, praktično bluz-melodija, tužna pesma koja te zaista usreći, i
upravo je to suština svega u vezi sa Japanskim Lovcem Broj Jedan,
radost usred tuge. Mislim da ću početi i da džogiram, kupiću patike za
trčanje i juriti kroz ovaj truli grad na samrti, u potrazi za lovinom. Svi
su saglasni da je ubistvo ono pravo, prvi put da smo se saglasili oko bilo
čega, osim možda oko one žene sa neverovatnim telom, ali koliko bi
strava bilo da i nju sredim baš kao što sam sredio tu Oba-san koja je
smrdela na školjke? Ipak, ne mogu to sam, trebaće mi pomoć svih
ostalih. Biće to iskustvo koje stvara neraskidive veze, a postoji li išta
važnije u ljudskom životu od cementiranja prijateljskih veza?

„Najvažnije je održavati određenu udaljenost od mete, zar ne? Na

kraju krajeva, on je muškarac, i ako se previše primakneš, rizikuješ da
te savlada.“

Mogao bih baš i da se ispišam dok sam ovde, ko će pa da me spreči,

ona ružna studentkinja bela kao duh, bolesnog lica, koja se ponašala
tako zgroženo kad mi je videla kitu pre neki dan? Ha!
Sugijoka je kročio bliže zidu od betonskog bloka i raskopčao šlic, i
samo što je izvukao kitu napolje, primetio je da širokom ulicom prema
njemu nailazi neka žena sa crvenom kacigom, vozeći sporo moped.
Imala je na sebi crnu jaknu i pantalone od vinila, a činilo se da joj
ispod senke vizira blista osmeh. Ta žena je bila Ivata Midori.
Zaustavila je moped blizu iza Sugijoke i rekla: „Ne bi smeo tu da
piškiš.“ Stezala je u ruci dršku brisača podova marke „daskin“, za čiji
je kraj lepljivom trakom bio pričvršćen blistavo uglačan sašimi nož
oštar kao žilet, i kada se Sugijoka okrenuo da kaže: „Začepi, ženo“,
blistavo sečivo žarilo se duboko u meso njegovog grla i izbilo napolje
u pokretu zasecanja. „Evo ti ga, na“, rekao je glas, a onda se moped
okrenuo i nestao odatle.
3.
Čančiki okesa

Sugijoka je još bio živ dok se motor brzo udaljavao. U stvari,

poživeo je puna dva ili tri minuta posle tog prvog gejzira krvi. Šta se to
dešava?, pitao se. Ironično je bilo to da je tada prvi put uopšte
pokušao da o nekom fenomenu razmišlja na apstraktan način. Olovno,
nenaspavano jutro koje je dovelo do toga da oštrica njegovog sečiva
završi na grlu Oba-san u beloj haljini i prekolje je sa žestinom
komandosa iz starih ratnih filmova koje je voleo da gleda, i potom
prizor pada Oba-san na tle - sve je to sada izgledalo kao scena iz
nekog filma. Dok se on toga prisećao, Oba-san je pala sporije nego iko
u bilo kojoj usporenoj sceni smrti koju je on dosad video, nož je
izgledao kao kartonski rekvizit iz dečjeg pozorišnog komada umotan
u aluminijumsku foliju, ulica je izgledala manje stvarno od murala
neke srednjoškolske likovne sekcije, dečaci na igralištu ličili su na
rukom nacrtane animirane likove iz „Žute podmornice“ Bitlsa, a sunce
je podsećalo na sunce iz karikature, sa očima i nasmešenim ustima. A
sada, pošto je špic ganc novog, blistavog sašimi noža probio kožu
njegovog grla tanku kao krep-papir i prodro do dubine od gotovo
deset centimetara, on je iskusio isti osećaj nadrealnog. Sečivo je
razorilo bezbroj ćelija i stotine krvnih sudova, a Sugijoki se činilo da
neki drugi, zasebni Sugijoka sa izvesne udaljenosti posmatra kako
grimizna tečnost, oslobođena svog uobičajenog toka, izbija iz
njegovog vrata u mlazu toliko gustom da mu je zaklanjao vidokrug.
Taj drugi Sugijoka kao da se smejao i govorio da ne uzima to toliko za
ozbiljno, da je sve to samo san. Ali zašto je ovog puta sve bilo toliko
nalik na onaj prošli put? Zbog čega te obuzme taj čudan osećaj
nadrealnog i kad ubiješ nekoga, i kad ubiju tebe? Čudio se tome i prvi
put u životu pokušavao da rezonuje. Dok mu je vidokrug tamnio iz
crvene boje u crnu, on je mislio koliko bi lepo bilo još malo razmišljati
o tome, i razgovarati na tu temu sa Nobueom, Išiharom i ostalima, ali
ono što je zaista mislio, shvatio je konačno, svodilo se na to da nije
želeo da umre. Na samom kraju, obuzeo ga je apsolutni užas, ali tada
je, naravno, sve ionako bilo gotovo.

Sastanak Društva Midori te noći bio je kao nikada ranije ispunjen

smehom i radosnim kreštanjem.Taj sastanak je održan u kućici
Takeuči Midori, koju joj je poklonio bivši muž, u predgrađu Čofu Sitija.
Bio je to maleni montažni dom izgrađen od novih materijala i sijao je
od krova do oluka vanzemaljskim sjajem, kao neka kuća u filmskom
studiju ili nekoj diorami. Prizemlje se sastojalo samo od skučene
kuhinje i dnevne sobe sa deset prostirki, gde su se one sada okupile.
Ivata Midori je dobila počasno mesto i udobno se uzdizala na tri
jastuka za sedenje, dok je ispred nje bilo izobilje delikatesa i pića.
Ostale su joj se iznova klanjale, smejale se i uzvikivale: „Vata-
sama,Vata-sama! Povedi nas u Svetlost!“, dodajući jedna drugoj boce
vina „šato latur“ iz 1987. i „šabli premije gran kru“, koje su kupili
zajednički sakupljenim novcem u otmenoj radnji po imenu Sejdžo Iši.
Sve su se smejale dok im suze nisu potekle niz obraze. Začudo, njihova
stara navika zasebnog trtljanja o nepovezanim temama više se nije
mogla primetiti; uistinu su razgovarale.
Suzuki Midori otpi gutljaj „šablija“ pravo iz boce. „Vata, ozbiljno“,
rekla je ona, „zar je taj manijak Sugijoka zaista bio usred pišanja kad
si ga sredila?“
Ivata Midori je usisala režanj dimljenog lososa koji joj je visio
preko donje usne, kao da uvlači u usta drugi jezik, i rekla: „Koliko ćete
puta da me terate da prepričavam to? Upravo je raskopčao šlic,
izvukao karu, koja nije bila ni najmanje impresivna, verujte, ali, pa,
nije bila ni toliko loša...“ Obrazi su joj pocrveneli. „Tako da tehnički i
nije baš korektno reći da je bio usred šoranja. Pišaćka je štrcnula iz
njega tek pošto sam ga probola daskin-kopljem.“
Henmi Midori, već sva crvena u obrazima od „šato latura“,
porumenela je još više. „A da li mu je... mislim, znaš već šta ono kažu
za zatvorenike kad ih vešaju... da im se digne ona stvar kada...“
Aman! Hemi! Pa, ne mogu da verujem! Kako možeš to da kažeš? I
to danas, kad je jedan perspektivni mladić izgubio život!
Sve su se zavalile i grohotom nasmejale. Ivata Midori, sa
postojanim samopouzdanjem prikladnim za njen status zvezde večeri,
počela je da se hladi kraljevskom maramicom i rekla: „Da sam gledala
tamo dole, ne bih pogodila u karotidnu arteriju kako me je Tomi
naučila. Bila mi je potrebna sva moguća koncentracija.“
„Koncentracija...“ Tomijama Midori je tu reč izustila kao uzdah, i
boriće na njenom licu izvijale su se sve dok nisu podsećale na
konturne linije neke topografske mape. „Vi ne znate šta meni znači ta
reč. Oduvek sam zamišljala kako će jednog dana neko - jedna od
mojih prijateljica - izgovoriti tu reč dok ja sedim kraj nje sa snenim
pogledom u očima. Sad se osećam kao da se to konačno dogodilo...
Ovo je velika pobeda.“
Ivata Midori je zatvorila oči i počela da duboko klima glavom.
„Sasvim si u pravu“, rekla je ona. „Žene naših godina ne poznaju
dobro koncentraciju, osim ukoliko ne slede neku religiju ili tako to.
Nisam sigurna čak ni da li većina žena uopšte razume značenje te
reči.... Ali da ste samo videle kako sam bila obučena!“
Takeuči Midori je između zuba skrckala režanj ražinog peraja sa
roštilja i kazala: „Da li te je moja Dženis dobro poslužila?“
Ivata Midori posegnu i sama za jednim režnjem.
„‘Dženis’?“, reče ona.
„Moj moped.“
„To sam skapirala, ali zašto ‘Dženis’?“
„Veoma sam volela Dženis Ijan.“
HAH! I ja! I ja! Stvarno? Zar i ti? Da! Zaboravila sam naslove, ali
ona je imala mnogo tužnih pesama, je li tako? Ružna sam i možda me
niko nikad neće voleti, ali znam stvarnu urednost ljubavi, ili Probala
sam da zapadnem jednom dečku za oko tako što sam tobože zvala
nekog drugog, ali nikog nisam uspela da prevarim - takve pesme. Lepo
je umela da iskaže psihologiju prosečne devojke koja se ne ističe...
Simpozijum o Dženis Ijan potrajao je neko vreme. Sve su bile već
ozbiljno pijane kad je Ivata Midori promrmljala: „Mislim da sam
izgledala kao Noćni vozač.“
Niko od ostalih nije znao ko je bio taj stari TV junak, ali sve su se
nasmejale.
„Nosila sam naočari za sunce i sve to.“

Kada su se svi okupili u Nobueovom stanu i kad je Kato izvestio o

ubistvu, rekavši da je Sugijoka, sudeći po večernjim vestima, „umro od
ubodne rane u grlu“, niko nije znao kako da reaguje. Kao i obično,
pribegli su beslovesnom cerekanju, ali sada je ono zvučalo i izgledalo
neprirodno. Svi su to primetili, ali Išihara i Nobue su na to bili
najosetljiviji.
Nobue je prisilio sebe da prestane sa smehom uz iznenadno
žalostivo Ohhh, i iskrivio lice na neobičan način - u izraz koji bi
neutralnog, ali morbidno opsednutog posmatrača nagnao da konačno
sve to prekine. Išihara je uspeo da prestane da se smeje samo tako što
je otvorio ionako krupne oči što je više mogao, rastegavši do krajnjih
granica kožu i mišiće oko njih i pokazavši zakrvavljeno crvenu
polokovsku šaru na iskolačenim beonjačama, iskrivivši lice koje bi
neutralnog, ali akutno manijakalnog posmatrača nateralo da se
zakikoće. Ali kada su ostala trojica videla njegov izraz, zasoptali su,
progutali knedlu i ućutali.
„Budale!“, viknu Nobue, proprativši tu primedbu rečenicom koju
nikada ranije nije izgovorio: „Ovo nije vreme za smeh!“
Niko nije pomislio da postavi ikakvo konstruktivno pitanje, kao, na
primer, ko je mogao da ubije Sugijoku, ili zašto; niti je iko od njih
shvatao da su jednostavno njihova tuga i bes prigušili smeh. Bilo je to
prvi put da je iko od njih iskusio takve emocije. Jedan deo Nobueove
svesti trudio se da pronađe prikladan izraz lica za tugu i bes, ali
zahvaljujući neiskustvu, uspeo je da dovede samo do neke vrste
krivljenja facijalnih mišića. Išihara je to primetio, uzdržao se da
ponovo ne prsne u smeh, i umesto toga naglo zapevao. Zapevao je
„Čančiki okesa“, pesmu koju je Kato predložio kao temu za večerašnje
okupljanje.
Priključili su se i ostali pomislivši jedno te isto:
Nedostaje nam jedan glas.
 II

Pevali su „Čančiki okesa“ dugo, pri čemu im se u jednom trenutku

sa ulice pridružio neki radnik u prolazu, i pre nego što se pevanje
završilo, svi su lili suze. Sugijoka je bio samo prijatan, lakomisleni,
prevrtljivi, nepojmljivo veseli drkadžija opsednut noževima, koji se
odlikovao jedino time što je imao novi „mek“ i jedva znao kako da ga
koristi. Niko od njih nikada nije o njemu mislio drugačije nego kao o
nekakvom devijantu, ali sada su se svi saglasili da je makar imao sluha
za dobru pesmu. Dok su pevali, radili su ono što su Japanci radili od
pamtiveka kad bi ih zanela neka melodija, ali umesto da lupkaju
štapićima po keramičkim posudama za pirinač, udarali su ritam
plastičnim viljuškama i kašikama po tanjirima i posudama od
stiropora. Tako su dobijali zvuk koji nije podsećao na nostalgično ting
ting, već na suvo, emocija lišeno paf paf, kao sintetizovani bubnjevi. A
kad su konačno završili sa pevanjem, svi su ostali da sede i pričaju o
tome koliko je „Čan-čiki okesa“ veličanstvena pesma.
„Tužna jedna pesma, a opet nekako vesela.“
„Dođe ti da, iako više nije preostala ni trunka nade, i dalje želiš da
živiš.“
„Javi ti se slika nekoga ko mora da puzi kako bi preživeo, ali isto
tako i slika divne ptice koja širi krila kako bi se vinula u let.“
„Pitam se nije li možda najupečatljiviji aspekt ove pesme njeno
odbijanje da se svrsta u bilo koju konkretnu kategoriju. Nije klasika,
nije džez, nije hip-hop, niti haus. Štaviše, najsličnija je salsi.“
„Ima nečeg u napevu i refrenu zbog čega osetiš kako i u teškim
vremenima i dalje mora da postoji prava inspiracija. A opet, čini se da
nadilazi vreme i postavlja pred nas izazov kad odbijemo da delamo u
datoj situaciji.“
Takvo je bilo opšte mišljenje iza različitih napomena koje su njih
petorica razmenjivali oko jedan sat. Da doslovce navedemo neke od
tih napomena:
„Š’a ga znam, ono, kao da sam tužan zbog svega, ono, kao kad ga
izdrkam na ženu iz one dečje emisije Otvori! Ponkiki?“
„Kad bi pio na nekom štandu gde prodaju oden i gde nikada ranije
nisi bio, pa neki beskućnik naiđe i mazne ražnjić odena, a onda ga
siledžija bez malića gotovo do smrti izmlati od batina, upravo bi
ovakvu pesmu poželeo da čuješ.“
„U jednoj prodavnici u koju stalno idem, na mestu gde drže salatu
od tofua i krompira, uvek trčkaraju tri ili četiri bubašvabe, i ako ih ima
tri, kažem: ‘Dame i gospodo, YMO!’5, a ako ih je četiri, kažem: ‘A sad...
BITLSI!’, i iz nekog razloga, kad god to izgovorim, one odgamižu
odatle kao spermatozoidi ili nešto takvo.“
„Seronje to zovu ‘tradicionalnom muzikom’, ili čak ‘japanskom
narodnom muzikom’, ali je zapravo više kao rege ili salsa, zar ne?“
„Bilo bi sjajno slušati ovu pesmu sa, ono kao, mnogo starijom
ženom - znate, sa ‘zrelom damom’, kako one sebe vole da nazivaju u
telefonskim klubovima - dok je karaš stojećki.“
Taj poslednji komentar bio je Katov.
„Sugijoka je rekao da je prvi put čuo tu pesmu dok ga je otac
krvnički tukao.“
To je izazvalo iznenadnu tišinu, i svi su neko vreme ostali sami sa
svojim mislima. A onda je Sugijama konačno izrekao pitanje koje je
neko morao da postavi.
„Š’a mislite, ko ga je ubio?“

Tri dana kasnije, Nobue i Išihara su otišli na mesto Sugijokinog

ubistva, gde su, u nedostatku boljih zamisli, odlučili da se olakšaju
onako kako je Sugijoka često radio. I upravo su otkopčali šliceve kad
je neki ženski glas rekao: „Prestanite s tim!“ Odgovorivši istovremeno
i refleksno uzvikom Hai!, osvrnuli su se preko ramena. Tamo je stajala
neka učenica pripremne škole za fakultet koja je izgledala kao da je
sazdana isključivo od otrovnijih sastojaka neke gastrointestinalne
bolesti. Nobue i Išihara su bili od onih muškaraca koji obično sve
žene, od malih devojčica pa do prababa, gledaju u izvesnom smislu
kao seksualne objekte, ali ova učenica je bila jedinstveni izuzetak. Nije
bila samrtnički bleda, niti naročito mršava ili debela, nije joj iz očiju,
nosa i usta izbijao raznobojni sekret, niti joj je koža bila posuta
bubuljicama; ali zračila je aurom bolesti u mučnom talasu dovoljno
jakom da poskida lišće sa džinovskih mangrova na nekom
južnopacifičkom ostrvu.
„Tu ne sme da se piški.“
 I njen glas kao da je bio posut bolesnim prahom, poput sojinog
brašna na ukvarenom pirinčanom kolaču. Nobue i Išihara su se
pogledali. Obojica su bila potpuno svesna toga da im se dešava nešto
čudno. Obično, kad god su zajedno bili u prilici da razgovaraju sa
nekom ženom, bila ona neobično seksepilna devojčica iz zabavišta ili
prefinjena starica koja je zastala da kupi knedle na povratku kući iz
hrama, bili su skloni da jedan u drugome vide suparnika, i podozrevali
su da će onaj drugi pokušati da je ukrade, pa su se obojica, ne bi li
prikrili taj antagonizam, smejali kao kreteni. Naravno, to je samo
plašilo i od njih teralo decu, stare udovice i sve ostale između. Ali
sada, suočeni sa ovom učenicom koja kao da je bila stoprocentno
sazdana od čestica bolesti, bili su ujedinjeni u nedostatku
takmičarskog duha i potpunoj nesposobnosti da se nasmeju. Bila je
ovo žena sa kojom ne bi bili u stanju da se suoče ukoliko ne sarađuju,
ukoliko se (makar figurativno) ne drže za ruke, stežu jedan drugog i
cvile: Bojim se!
„Smem li da pitam kako se zoveš?“, reče Nobue. Bilo je to prvi put
od nižih razreda osnovne škole da se obratio jednoj ženskoj osobi na
normalan i učtiv način. To ga je iznenadilo, a iznenadilo je i Išiharu.
„Stanujem tamo, u domu.“ Devojčin glas nije bio ni visok ni nizak,
ni jasan ni mutan, ni utanjen ni gromoglasan. Takav glas čovek nikada
ne bi mogao da upamti. Ali nipošto nije bio svakidašnji. „Smeta nam
što ljudi stalno tu mokre.“
Uprkos, ili možda upravo zbog čistog užasa koji su iskusili, Nobue i
Išihara se nikada nisu osećali niti ponašali ovoliko normalno.
„Moraš nam oprostiti! Ali čak se i psi uvek olakšavaju na istim
mestima, zar ne? Možda je to instinktivno.“
Išihara se zapitao zbog čega mu je srce toliko brzo tuklo kada je
izgovorio reč „instinktivno“. Mislio je da zvuči kao neko čudo od
deteta kad koristi takve reči. Možda se učenici takođe učinilo da bi u
njemu moglo biti nekakve nadarenosti; kako god bilo, osmehnula mu
se i rekla: „Sigurna sam da ćete sledeći put biti pažljiviji.“
Njen osmeh je bio toliko grozan da je Nobue izbacio iz sebe
rečenicu za koji nikada ranije ne bi pomislio da je uopšte kadar.
„Smemo li da ti ponudimo šolju čaja ili nešto slično?“

U obližnjoj poslastičarnici, učenica je privukla poglede drugih

mušterija, pa čak i kelnerice. Kad je ušla unutra, temperatura kao da
je opala za tri ili četiri stepena. Dok su sedeli preko puta nje u
separeu, Nobue i Išihara su konačno shvatili šta to nije u redu s njenim
licem. Oči su joj bile čudne. Ne pogled u očima, koliko činjenica da one
nisu bile horizontalno ujednačene. Kad se osmehivala, oči su joj klizile
još dalje od linije. Činilo se da je sama ta karakteristika bila dovoljna
da gurne Nobuea i Išiharu u neki drugačiji, strašan svet, i obojica su
shvatili nešto što je Sugijoka pojmio tek trenutak pre smrti. To,
naravno, ne znači da su oni bili pozorniji ili pronicljiviji od Sugijoke,
već je samo ukazivalo na magnitudu lica, osmeha i glasa te mlade
učenice.
„Ne dolazim često ovamo“, rekla je ona, a Nobue i Išihara su
istovremeno pomislili: Odlično! Sa takvim licem, najbolje je da sediš
kod kuće!
Ali Nobueovo oduševljenje iznenadnom sposobnošću da govori
kao sav normalan svet bilo je još veće od straha. Nije mogao
beslovesno da se nasmeje sve i da mu je život od toga zavisio, ali
uspeo je da se osmehne i upita: „O? A zbog čega to?“
„Nikad to čovek ne bi rekao ovako, kad te pogleda“, ubacio je
Išihara i sam sa osmehom, zapitan šta bi čovek inače rekao kad bi je
pogledao.
Učenica ih je pogledala sva ozarena. Kelnerica je slučajno uhvatila
krajičkom oka taj osmeh; lice joj se trznulo i ona je tiho jeknula kad je
njen poslužavnik pao na pod, a zvuk eksplozije stakla razorio vazduh
u iskrzane fragmente. Uvučeni u uskovitlani vrtlog nestvarnog, Nobue
i Išihara su bili obojica ubeđeni da je učeničin osmeh neposredno
razbio čašu, da ona raspolaže natprirodnim moćima.
„Zar se na tom mestu nedavno nije dogodio neki incident?“, upitao
ju je Išihara. Ukoliko raspolaže natprirodnim moćima, onda ona
verovatno zna sve o tome.
„Mm-hm“, rekla je učenica. „Jedan momak sa surferskom frizurom
piškio je tamo kad ga je u vrat ubola žena na mopedu, sa kacigom,
naočarima za sunce i daskin drškom za koju je bio pričvršćen nož. Sve
sam videla.“
 III

Učenica je govorila običnim japanskim jezikom, običnim tonom

glasa. Nobue i Išihara nisu odoleli da ne požele da ona govori nekim
nerazumljivim jezikom. Čak i ako ne bi razumeli šta im priča, više bi
voleli da im ona govori na jupiterskom, neptunskom, sajskom ili
nemekiškom... Jela je svoj čokoladni parfe na sasvim osoben način.
Pošto je podrobno olizala svoju čistu kašiku, pažljivo je njom pokupila
samo kapavi čokoladni sirup. Onda je opet olizala kašiku tako da bude
čista i žustro je okretala ručni zglob, kao da pokušava da oslika svoj
jezik čokoladom. Nastavila je da liže sve dok, držeći kašiku blizu
jednog oka, više nije mogla da primeti ni najmanju mrlju; a onda je,
ovog puta pažljivo izbegavajući čokoladu i starajući se da ne dodirne
voće niti šarene mrvice sa ukusom mente, zahvatila punu kašiku
čistog sladoleda i ubacila je pravo među krajnike. Nobue, Išihara,
ostale mušterije i kelnerica, svi su oni bez daha posmatrali tu
predstavu. Bilo je to kao da gledaju akrobatu, butoh-igračicu ili
najdeblju ženu na svetu koja hoda po razapetom užetu. Niko nikada
nije video da neko ljudsko biće konzumira čokoladni parfe na taj
način. Nobue i Išihara su istovremeno mislili kako će tom brzinom
sladoled da se istopi i svejedno pomeša sa čokoladom, kad je gusti
snop sunčevih zraka, kao nešto sa srednjovekovne religiozne slike,
najednom obasjao klupu na kojoj je učenica sedela. Jedna od
mušterija je zabrektala, još dublji muk se spustio na prostoriju, a
sladoled je počeo vidno da se topi. Videvši da humka od vanile gubi
grube ivice od vrha nadole, učenica se oglasila uzdahom zbunjenosti
ili očajanja i počela na smenu da zuri u Nobuea i Išiharu, dok su joj se
neravnomerne oči punile tugom. Jeza im je krenula duž kičme, i jedva
su uspeli da se uzdrže od toga da se upiške u gaće. Zapravo, Išihara je
pustio kap ili dve. A to ga je podsetilo: zar ova učenica nije upravo
opisala Sugijokino ubistvo? Nobue je posmatrao donekle omamljeno
kako devojka najednom menja taktiku, počinje da gnječi čokoladni
parfe kašikom i trpa tako dobijenu kašu u usta, gde je ova izvanredno
brzo nestajala. Mislio je da bi bilo bolje za sve u blizini da je ona
jednostavno dovela tu čudnovatost do prirodne krajnosti i nagurala
kašu u nozdrve, kad ga je Išihara ćušnuo laktom u rebra.
„Hej, Nobu-čine.“
On se trže iz jezivog sanjarenja. „Šta je bilo, Iši-kune?“ Osećaj da su
mu se leđa naježila toliko da liče na pileću kožu bio je gotovo
nepodnošljiv, i on je samo sa strahovitom snagom volje uspeo da se
uzdrži i ne popne Išihari u krilo.
„Zar ova osoba nije upravo rekla nešto o Sugijokinom ubistvu?“
„U pravu si! Umalo da zaboravim. Bravo za to što si se setio!“
„Hvala. Ne znam kako mi je uspelo. Zahtevalo je to svu moju
raspoloživu snagu.“
„Setio si se nečeg toliko važnog u ovakvim uslovima! Pa ti si
neverovatan.“
Kada je čuo takve pohvale na svoj račun, Išihara je počeo da se
oglašava čudnim gugutanjem iz grla. Bila je to neka vrsta grčevitog
štucanja mišića jednjaka koje je zvučalo kao kuu, kuu, i služila je kao
vesnik naleta kretenskog smeha koji se prolomio trenutak kasnije.
Nobue mu se pridružio. Začudo, počeli su da se smeju i ostale
mušterije i kelnerica. Možda su nagonski znali da je smeh jedina
moguća odbrana od užasa koji se dešavao pred njihovim očima.
Nije se smejala jedino sama učenica. A činilo se i da joj ne pada na
pamet da se upita nije li sve to veselje na njen račun. Ona je nemo
nastavila da demolira svoj čokoladni parfe.

Zahvaljujući tome što se Kato, inače najbliži Sugijoki, veoma

potrudio, nije im trebalo mnogo da otkriju Društvo Midori. Nedelju
dana, svakodnevno, Kato je motrio na grob Janagimoto Midori, žene
koju je Sugijoka ubio. On se nalazio na ogromnom javnom groblju u
Hačiodžiju, blizu kuće Katove porodice. Istrpeo je tri kišna dana, a
potom i tri oblačna i zagušljiva dana, i za to vreme je do kraja pokidao
četiri nove igre na gejmboju, a sunčanog sedmog dana, najednom je
osetio prodoran miris parfema. Sačuvao je poziciju u igrici koju je
igrao i sagnuo se iza nadgrobnog spomenika koji je odabrao kao
zaklon za uhođenje, toliko nervozan da je počeo da se smeje kako
samo on ume, otvarajući usta kao što bi se ona normalno otvarala za
smeh, ali izbacujući vazduh isključivo kroz nos. Nobue, Sugijama i
ostali povremeno su pokušavali da oponašaju taj njegov smeh, ali niko
od njih nije uspeo u tome. Zvuk koji je taj smeh proizvodio bio je
vlažan i visok, kao krik neke amfibije, ali se na svu sreću nije daleko
čuo. Sve Midori su na sebi imale elegantne kostime i, znajući da se
mirisi brže rastvaraju u sunčanim danima, nijedna nije propustila da
se dobro poprska različitim markama parfema po različitim delovima
tela - po kosi, usnim školjkama, potiljku, ramenima, ispod pazuha,
među dojkama, na laktovima, petama, gležnjevima. Jedna od njih je
čak parfemom „Poazon“ poprskala intimne delove tela. Ivata Midori je
oduvek želela da to pokuša. Dugo je uživala u sećanju na scenu iz
jednog veoma lošeg romana, u kojem je udata žena parfimisala svoje
stidne dlačice pre nego što bi krenula na tajni sastanak. Ljubavnik te
udate žene u romanu, sećala se ona, podlegao bi besramnoj požudi
svaki put kada bi udahnuo parfem pomešan sa mirisom njenih sokova.
Ali kakvi su bili izgledi da Ivata Midori, već u svojim kasnim tridesetim
godinama, ikada iskusi nešto nalik tome? Mnogo puta je to pitala sebe,
ali nikada nije pronašla odgovor - niti bilo kakve izglede da se to ikada
dogodi - pa je odlučila da danas to proba pre odlaska na groblje. Sue
dok sam zajedno sa prijateljicama, govorila je sebi, bezbedno je da
budem malo pustolovna.
Kato je stavio slušalice kako bi prisluškivao razgovor Midori preko
sićušnog bežičnog mikrofona koji je sakrio u šljunku ispred groba.
Pored krc-krc-krckanja cipela Oba-san, začuo se i usamljeni glas. Prva
rečenica Tomijame Midori okončala je nazalni Katov kikot.
„Nagi! Osvećena si!“

Te večeri na žurci Nobue je objavio da će se uzdržati od karaokea,

i niko tome nije prigovorio.
„Dogodilo se nešto veoma važno.“
Pošto je to rekao, kretenski se smejao nekoliko trenutaka,
prekrivši usta obema rukama, a onda zatražio od Katoa da izvesti o
onome što je saznao. Kato se oglasio tim svojim izuzetno teškim
kikotom pre nego što je progovorio. Nije navikao na takve stvari, i
govorio je neobičnim glasom koji je podsećao na spikere sa javne
televizije.
„Kao što ste svi već svesni, izgleda da su policija i mediji odustali
od svake nade da će pronaći Sugijokinog ubicu. Nama su potrebne
krajnje precizne informacije. Molim vas da pogledate materijale koji
su pred vama, jer oni sadrže podatke koje sam prikupio zahvaljujući
svom prenosivom snimaču marke „kenvud“. U gornjem levom uglu
prve strane, pod naslovom ‘Društvo Midori’, naći ćete spisak imena, a
ispod njih se nastavljaju i na sledeću stranu prelaze i fotografije svake
članice te grupe.“ Onda je završio svoj izveštaj neobjašnjivim: „Želim
vam prijatno veče i nadamo se da ćemo se ponovo uskoro vide ti. “
„Pitam se koja je od ovih žena po imenu Midori ubila Sugijoku“,
razmišljao je Džano naglas dok je žvakao parče sušene lignje. „Mada,
to i nije važno, je li tako?“, nadodao je, i iz nekog razloga prsnuo u
prigušeni smeh. Bio je kao vijetkonški gerilac koji se krio u mraku,
pognute glave, i trudio se da priguši svoje veselje dok se prisećao
nedavnog iznenadnog napada i jedinstvenog izraza postiđenog užasa
na licu neprijatelja u deliću sekunde pre neprijateljeve smrti. Džano je
neko vreme nastavio da grgolji.
„Ne sme biti milosti ni oproštaja za takve ljude“, izdeklamovao je
Nobue, dodavši: „I koja je to fora sa tim osvetničkim žarom? Sav se
raspilaviš od njega!“ On prekri usta rukama i ponovo se kretenski
nasmeja.
Sugijama, čije su se oči pretvorile u veoma uske proreze iza
naočara, izrekao je osećanja svih njih, naglašavajući reči prskanjem
pljuvačke.
„Ukratko, možemo da im radimo šta god nam je volja. Da je po
mome, ja bih oteo te Oba-san i svukao ih gole, a onda, znate već, radio
im sve ono o čemu stalno slušamo - nabio im drveni tučak u dupe,
pišao po njima, silovao ih, ubio i tako to. Mislim da to treba da
uradimo. Najzad, one su krive za ubistvo. Ubistvo, drugovi! Ne smemo
im dozvoliti da se izvuku sa tim.“
Niko od njih nije ni pomislio po čemu se to iole razlikovalo od
onoga što je uradio Sugijoka.
„Mislim da treba da probamo da smislimo mnogo različitih načina
za to“, nastavio je Sugijama. „Da, ono, pokupimo metode od nacista,
Japanske carske vojske, iz Bosne i iz takvih izvora. Hoću reći, to je
potpuno opravdano. Oko za oko i sve to - jedino to i jeste opravdano
na ovom svetu. Mislim, može da se priča o razumnoj nužnoj odbrani,
ali niko nikada ne govori o razumnom podlom napadu!“
Džano je sedeo pognute glave i cerekao se sebi u bradu. Ali zvučao
je neobično sigurno u sebe - kao da već zna odgovor na sopstveno
pitanje - kada je podigao pogled i upitao:
„Šta ćemo upotrebiti kao oružje?“
4.
Vidimo se u Jurakuču

„Buki?“, rekao je Nobue, ponovivši operativnu reč iz Džanovog

pitanja na izvornom japanskom. Uzdrhtao je od uzbuđenja. „O, kako si
samo sjajno pitanje postavio, Džano-rine! Buki... buki... Kako samo ta
reč prodire pravo u corazon! Kao da čujem duboki glas Frenka Nagaja
pušten do daske preko JBL-ovog „paragon“ sistema! Buuukiii... Buki je,
ako se ne varam, ‘oružje’, ali reč ‘oružje’ ne zvuči baš odgovarajuće, je
li tako?“ Nasmejao se i zapevušio neku sentimentalnu melodiju.
„‘Oružje’ zvuči kao ‘uznožje’, ‘međunožje’ ili tome slično“, rekao je
Išihara i zapevušio zajedno sa njim. Pridružili su se i ostali, i ubrzo su
svi bili na nogama, izvikujući reči pesme „Vidimo se u Jurakuču“. Dok
je razmišljao o tome da je on taj koji je svojim izveštajem izazvao sve
to uzbuđenje, Kato je skinuo Armanijev šal koji mu je bio oko vrata i
obavio ga oko glave kao turban. Sugijama je svoje naočari stavio
naopako, a čak je i obično povučeni Džano, uzbuđen zbog toga što je
njegovo pominjanje reči buki za rezultat imalo toliko nadahnut horski
izliv, stezao veliku pivsku bocu između nogu i mrdao dupetom.
„Vidimo se u Jurakuču“ nije trebalo da se peva na ovakav način, već
pre tužnim, odjekujućim šapatom u stilu kabarea iz pedesetih, dok se
svetlosne tačkice sa disko-kugle polako okreću po zidovima; ali svaka
pop pesma u ovoj zemlji, kada je peva nekoliko građana istovremeno,
sklona je tome da se pretvori u beslovesnu proslavu lišenu svakog
stvarnog osećaja melanholije.
Nakon poslednjeg refrena, Nobue je povikao:
„Na oružje!“
Ostali su odgovorili bodrim: „O!“ i isturili pesnice prema niskom,
otromboljenom plafonu njegovog stana.

Sa Džanom na čelu, petorka je krenula ludirajući se kao da su se

zaputili na rasprodaju polovnih računara, linijom Džoecu od Uena do
Kumagaje, kako bi kupili izvesno oružje. U vozu su igrali širitori,
jednostavnu igru u kojoj jedan igrač kaže neku reč, a sledeći upotrebi
poslednji slog te reči kao prvi slog sledeće, i tako dalje. Sugijama se
zalagao za „zuce“, ali zbog problema sa prostorom, niko drugi ga nije
u tome podržao, pa se on nađurio i rekao da, ako već ne može da igra
ono što on hoće, neće igrati ni širitori, i sedeo je napućen i zagledan
kroz prozor u okolinu. Limitid ekspres je stigao u Kumagaju
četrdesetak minuta posle polaska sa stanice Ueno, i oni su za to vreme
uspeli da napreduju samo sa osam reči. Išihara, koji je predložio da
igraju širitori, kazao je: „Onda ću ja da počnem. Prva reč je širitori.
Sledeća! Nešto što počinje sa ri.“ Međutim, tu se nije zaustavio, već je
počeo da se smeje i viče: „RI! Rl! Rl! RI! Rl! Rl! Rl! RI!“ puna dva
minuta. Džano, koji je bio sledeći, pridružio mu se pred kraj i onda
nastavio - „RI! Rl! Rl! Rl! Rl! Rl! RI! RI!“ - još oko tri minuta, cerekajući
se toliko da je spao sa sedišta i skotrljao se na pod. Njegova pljuvačka
je kao fina izmaglica prožimala vazduh u vagonu kada je konačno
istrtljao: ringo.6
„Ringo?“, zarežao je Nobue, a onda zaćutao, i čudna napetost je
obuzela četvoricu igrača. „Zašto ringo?“, povikao je. „Zašto ne
banana?“ Svi su se smejali dok su im tečnosti curele iz različitih
otvora. Kato, koji je bio sledeći, ponovio je: „GO! GO! GO! GO! GO! GO!
GO!“ dvanaest ili petnaest puta, a onda, videvši da su svi previše
zauzeti smejanjem da bi obraćali pažnju na njega, uskladio je napev
tog sloga sa ritmom voza dok je ovaj jurio po šinama - „GOGOGOGO!
GOGOGOGO!“ - da bi konačno završio rečju gorufu.7 Na to je otišlo
sledećih osam minuta.
Kada su stigli na stanicu Kumagaja, čak je i Sugijama, koji se durio
sve vreme dok je trajao metež u vozu, ponovo živnuo i počeo da
poigrava, govoreći: „Stigli smo na selo! Čak i stanica miriše na selo!“
Međutim, niko od njih nije znao šta sad. Opijeni Džanovom
jednostavnom objavom - „U Kumagaji se može kupiti 'tokarev’“ - nisu
gubili vreme, već su podigli sav novac koji su imali i uskočili na liniju
Džoecu, ali šta sad?
„Džano-rine, gde prodaju 'tokareve’?“, rekao je Nobue, prekinuvši
načas sa poskakivanjem. I Džano je skakutao okolo i vikao; „Ovo je
selo! Ispred stanice je tezga sa roštiljem, a ne Parko!“, ali sada je naglo
prestao sa tim, izvadio beležnicu iz torbe i otvorio je.
„Izvori ukazuju na to da se ‘tokarevi’ mogu kupiti u jednoj
gvožđarskoj radnji blizu granice sa prefekturom Gunma, po ceni
između pedeset i sto hiljada jena.“
„Eto, tako vam je na selu!“, kazao je Nobue i nastavio da skače.
„Gde biste inače mogli da kupite pištolj u gvožđarskoj radnji?“

Ušli su u autobus koji će ih odvesti đo granice. Kad god je bilo

najavljeno ime neke lokalne autobuske stanice, oni su rukama
prekrivali usta kako bi prigušili razdraganost. Iako su se zahvaljujući
tome oglašavali sasvim čujnim, neobično metalnim zvukom ku, ku, ku,
ku!, ostali putnici uopšte nisu obraćali pažnju na njih petoricu. Koliko
god da su bili glasni, nijedan od tih mladića ničim se nije isticao, pošto
su svi zračili aurom potpunog prenebregavanja još od detinjstva.

Granica između prefektura Sajtama i Gunma bila je neopisivo

pusto i samotno mesto. Katoa je to podsetilo na jedan film koji je
gledao sa ocem kad je bio mali - Poslednja bioskopska predstava. Došlo
mu je da zaplače, a onda je to zaista i uradio. Ispred njih se nalazila
velika reka širokih obala na kojima se korov njihao nošen vetrom, a u
blizini su bili veliki salon za pačinko, prođavnica automobila i radnja
sa jelima od rezanaca, i svima su oznake bile napisane na engleskom.
Ali oblik engleskog pisma, lenjo lelujanje korova i boje i dizajn
enterijera u zgradama - kao i kola, stolovi u prodavnici jela od
rezanaca i odeća koju su ljudi imali na sebi - sve je to bilo posebno
depresivno. Zar na ovom svetu zaista postoje toliko varljive boje?,
upitao se Kato tim svojim unutrašnjim spikerskim glasom, dok su mu
suze lile niz obraze. Kakve to farbe moraš da pomešaš da bi dobio
ovakve boje, i zbog čega bi to uopšte radio? Čemu toliki trud da bi se
dobile boje koje će svakoga lišiti hrabrosti i duha?
 Svi su oni to osećali. Nobue je saosećajno tapšao Katoa po ramenu.
„Hajdemo po taj ‘tokarev’“, rekao je on i onda, zagrcnuvši se od
sopstvenih suza, zapevušio uvod pesme „Vidimo se u Jurakuču“.
Prolazili su kroz užasan pejzaž. Nije tamo bilo ničega što bi im
zaustavilo pogled. Takav pejzaž kao da je čupao svu lepotu iz sveta,
ispunjen obličjima i bojama koje vam oduzimaju volju i energiju da
delate. Pošto su svi oni bili poreklom sa sela, taj pejzaž im je bio
poznat i nagonio ih je da budu sumorno zamišljeni. Po čemu se selo
razlikuje od Tokija?, pitali su se oni. Pa, Tokio je bio toliko pun svega
da je bilo teško sagledati stvarnost, a građevinski materijal i englesko
pismo na oznakama birali su se sa više pažnje. To je otprilike bilo sve,
ali opet - bolje tamo nego na selu. U jednom izuzetno kratkom trenu
činilo se da su naslutili istinu o onome zbog čega su takvi kakvi su.
Bilo je to dobro iskazano Išiharinim rečima kada se on zaputio prema
znaku na kojem je pisalo GVOŽĐARA NOGAMI.
„Nije stvar samo u tome što je selo dosadno ili ubogo. Ono kao da
polako isisava život iz tebe još od samog rođenja, kao što ti komarči
šišaju krv malo-pomalo. Heh, heh, heh, da.“
Na ulazu u Gvožđaru Nogami nalazio se znak u obliku ogromnog
čekića, a na debeloj staroj drvenoj ploči ispod njega pisalo je
OBELEŽAVAMO 250 GODINA OD OSNIVANJA. „Šta, kao, prodaju
gvožđarsku robu dvesta pedeset godina?“, pitao je Džano. Zamislio je
ljude kakvi se obično viđaju u istorijskim dramama na televiziji,
muškarce sa perčinima i žene zacrnjenih zuba i obrijanih obrva, kako
stoje u redu da kupe srpove i ašove, i upitao se koliko su tada koštale
takve stvari, kakav su novac koristili i da li su dobijali račun, jesu li
imali nešto nalik na poljoprivrednu zadrugu zahvaljujući kojoj bi
dobijali popust za kupovine na veliko. Dok su mu se sva ta pitanja
rojila u glavi, poveo ih je unutra i prišao registar-kasi. Vlasnik radnje
je sedeo za pultom i izgledao je kao da je tamo proveo čitavih dvesta
pedeset godina. Nije toliko imao bore na licu, koliko mu je lice bilo
skriveno među tim borama, lice koje čak ni najusavršeniji holivudski
studio za specijalne efekte ne bi mogao da reprodukuje, sa kožom
poput krpe za prašinu korišćene čitav vek i potom marinirane u
kiselini. On je čitao izdanje Centralne revije od pre tri meseca, a kraj
njega je bio prenosivi televizor na kojem su išle vesti CNN-a.
„Izvinite“, rekao je Džano starcu. Gledajući sa strane, primetili
biste možda da je između njih dvojice postojala izvesna sličnost.
„Da, šta je bilo, tronošci su iza one police, a benzin za paljenje
ćumura odmah do njih“, rekao je vlasnik radnje glatkim i
iznenađujućim baritonom. Bio je to glas za kakvim obično tragaju
horske grupe.
„Eh?“ Džano je posustao pred suptilnom, ali izuzetnom snagom
starčevog glasa. „Kakvi sad tronošci?“
„Tronožac morate da imate ako mislite da roštiljate na ćumur. Vi
momci sigurno uživate u roštiljijadama kao i sva druga omladina, da?“
Džano usrdno odmahnu glavom i reče:
„Držite li vi ‘tokareve’?“

II

Centralna revija je ispala i odlepršala sa krila vlasnika radnje.

Njegove sitne oči zagledale su se u Džana iz dubine unutar bora. Onda,
sa nečim nalik na jecaj u baritonu, on reče:
„Držim. Šta će vam to?“
Džanove oči se raširiše, pune emocija. U stvari, toliko ih je
razrogačio da su neki od sasušenih krvnih sudova sasvim čujno
popucali.
„Držite?“, reče on, sagnuvši se napred tako da mu se lice našlo na
samo pet centimetara od lica vlasnika lokala. Izgledalo je to kao da
mu nudi poljubac.
„Tako sam rekao, zar ne?“ Vlasnik radnje je podigao glas, prsnuvši
pljuvačkom i primakavši sopstveno lice za dva i po centimetra bliže.
„A i pitao sam šta će vam to.“
Vrh Džanovog nosa načas je dodirnuo vrh nosa vlasnika radnje pre
nego što je on uzmakao, stao mirno i salutirao.
„Tražimo osvetu“, reče on.
„Osvetu, kažeš?» Vlasnik radnje se zavali natrag u stolicu, a duboka
bora mu se pojavi između obrva. Ta bora je bila naročito upadljiva
zahvaljujući činjenici da su sve ostale njegove bore bile horizontalne.
„Protiv koga i zašto? Govori!“
Glas mu je sada bio još jači i činilo se da se ljuti - sve bore su mu se
pomerale prema vertikalnom položaju.
„Našeg druga je ubila sredovečna Oba-san, nečuvenim oružjem -
sašimi nožem koji je lepljivom trakom bio pričvršćen za kraj daskin-
drške!“
„Kakva to Oba-san?“
„Kakva?“
„Od onih koje ostavljaju muževi pa nemaju para, ali ne mogu da
rade u salonu za masažu ili sapunjari8 zato što su prestarele i...“
„Po rezultatima našeg istraživanja, nije ta. Nije ni od onih koje
kupuju sebi odeću na rasprodajama u robnoj kući Ito Jokado, već pre u
buticima ili specijalizovanim radnjama.“
„Ah. Dakle, to nije Oba-san koja sedi za štandom stojećeg bara i
priprema mala jela od ukiseljenih dajkon-traka9, već od onih koje se
oblače u lepe haljine i pevaju moderne pop pesme ljudi kao što je
Frenk Nagaj u karaoke klubu sa svećnjacima?“
„Tako je. Frenk Nagaj, Nišida Sačiko ili Jumin.“
„I jede špagete sa pečurkama u nekom restoranu kraj velikih
staklenih prozora kroz koje može da je vidi svako sa ulice?“
„Da, gospodine. Takođe gratinirani pirinač, supu od luka,
indonežanski pilav i tako dalje.“
Vlasnik radnje je stegao šake u pesnice i stisnuo vilice. Izgledao je
kao da suzbija u sebi suze.
„A zašto bi“, upitao je on sada tiše, između stisnutih zuba, dok su
mu se bore kretale kao plima i oseka u komplikovanim šarama, „jedna
takva Oba-san poželela da vam ubije druga?“
„Razlog nije sasvim jasan. Izgleda da joj je bilo dosadno.“
Jasno“, reče vlasnik radnje i ustade. „Sačekajte malo tu.“ Odvukao
se sitnim koracima pozadi i ubrzo vratio sa nečim umotanim u voštani
papir, da bi to stavio na pult ispred Džana.
„U okviru je deset bojevih metaka. Košta sto trideset hiljada jena,
ali pošto imate čiste motive, daću vam popust. Neka bude sto deset
hiljada.“ Džano je sakupio novac od ostalih, izbrojao jedanaest
novčanica od deset hiljada jena, pružio svežanj vlasniku radnje i
postavio poslednje pitanje.
„Da li to prodajete, ono, bilo kome?“
Vlasnik radnje se nasmejao, i bore su mu se raširile kao sunčevi
zraci.
 „Ma, kakvi. Samo ljudima koji mi leže. Dopada mi se vaš duh. Uvek
kažu da će, kad ljudska bića izumru, preostati samo bubašvabe, ali to
je sranje. Preostaće samo ove Oba-san.“

Dok se vraćala u svoj stan iz karaoke kluba, Ivata Midori je

razmišljala o svom seksualnom nagonu, ili se, bolje rečeno, pitala zbog
čega se čini da ga uopšte nema. Večeras se Društvo Midori sastalo u
svom uobičajenom klubu sa srebrnastim mikrofonima, i neki mladić
koji je ličio na komercijalistu flertovao je sa njom. Ona je tog dana bila
u kozmetičkom salonu i posebno se potrudila oko šminke. Sve Midori
su se na sličan način pripremale za karaoke noći, i uvek su u klubove
odlazile u kostimima ili jednodelnim haljinama. Ivata Midori se pitala
je li ona jedina koja oseća toliku zahvalnost prema sakou svog
kostima. On je efikasno prikrivao njen mek i ispupčen stomak kao i
safalade sa strane, njene tamne, prevelike bradavice i tri magnetna
flastera marke „pip elekiban“ na ramenima. Kad god se Društvo
Midori sastajalo u karaoke klubu, umesto u nečijem stanu, Ivata
Midori je nekoliko minuta pokušavala da zaključi da li treba da
flastere skine ili ne, jer oni su joj veoma pomagali da ukloni
ukrućenost u ramenima i vratu, koja joj je dolazila sa godinama. Ona
je u te klubove išla samo da bi uživala u karaokeu i savršeno je dobro
znala da neće tamo upoznati nekog muškarca, ali - nikad se ne zna. Šta
ako upozna nekoga ko je baš njen tip, previše popije, izgubi glavu i
završi u nekom ljubavnom hotelu, a on, dok joj pomaže da se skine,
otkrije te magnetne flastere na koje je ona potpuno zaboravila?
Obrukala bi se samo tako. Ne bi posredi bilo samo to što je muškarac
koji je nju privlačio otkrio njene magnete. Sramota bi bila u činjenici
da bi taj muškarac, upravo kada je ona uspela da probudi svoj
seksualni nagon alkoholom, načas ugledao njenu stvarnost i time
postao deo te stvarnosti, pa bi ona morala da odustane od glume da je
u njoj na delu ma kakav libido.
Ali zbog čega je razmišljala o tome dok je u ponoć hodala ulicama?
Ivata Midori je zastala ispod ulične lampe da malo diše sporo i
duboko, i pokuša da se otrezni. Karaoke klub je bio odmah ispred
stanice Čofu, nadomak njenog stana. Ostale četiri Midori natrpale su
se u taksi na stanici, pevajući kreštavo pesmu Macude Seiko. Mahnula
im je u znak pozdrava dok se njihov taksi udaljavao, i čim je ostala
sama, obuzelo ju je nešto neprijatno. Ona je tu neprijatnost nazivala
„grubom stvarnošću“, ali naravno, posredi je bila samo ona sama.
Pošla je ulicom ispred stanice i skrenula na uglu u užu, tamniju ulicu,
na čijoj je desnoj strani stajao veliki hram. Tu su ulične lampe bile
malobrojnije i prigušenije. Prošla je kraj video-kluba koji je nedavno
bio zatvoren. Hram je od ulice razdvajao uski betonski jarak za
navodnjavanje, a levo od nje bile su mračne kuće. Ivata Midori je
oduvek uživala u toj desetominutnoj šetnji do svog stana. Ali ovo veče
je bilo zagušljivo i vlažni veš joj se lepio uz telo.
Razmišljala je o pesmi koju je pevala i o sporom igranju sa mladim
komercijalistom. Henmi Midori je povikala u mikrofon: „U redu,
narode, vreme je za stiskavac!“, i započela baladu na engleskom - ona
nije mogla da se seti naslova, ali ritam joj je bio mučan, sladunjav - i
grupa mladića je prišla njihovom stolu i sve ih zamolila za ples. Neki
mladići su izgledali bolje od drugih, ali komercijalista sa kratkom
kosom bio je najzgodniji od svih, i on je uzeo Ivatu Midori za ruku.
„Aaah! Vata! Nije fer!“, uskliknula je Tomijama Midori, napućivši usne
tobože nadureno. Onaj koji je pružio ruku Tomi bio je mlad, ali nizak,
dlakav i otečenog lica, a izgledao je i prilično tupavo. Isprva je Ivata
Midori stajala odmaknuta od zgodnog kratkokosog mladića, držeći ga
lako za ruke, ali on je umeo da joj govori sve prikladne reči. Počeo je
tako što ju je pitao da li ona često dolazi na to mesto. Dok su
razgovarali, polako je pojačavao stisak na njenim šakama, a onda je
zavukao jednu ruku iza njenih leđa i malo njom šarao, ali lice mu je
bilo toliko lepo da se ona zbog toga uopšte nije uplašila.
„Baš lep miris.“
„Daješ mi kompliment zbog parfema - zadirkuješ me, zar ne?
Zadirkuješ Oba-san?“
„Apsolutno ne. Inače ne marim za parfeme.“
„O? Otkud to?“
„Moja majka je bila jedna od onih prokletih hostesa iz noćnih
klubova.“
„Ne bi trebalo da o njoj govoriš tako.“
„Ja, naravno, cenim svoju majku. Ali ne možeš na silu voleti ono što
ne voliš.“
„Biće da je to tačno.“
„Ipak, dopada mi se ovaj miris. Prvi put da mi se dogodi nešto
takvo.“
Ivata Midori je postala svesna toga da stoji pod uličnom lampom i
osmehuje se zbog tog rekonstruisanog dijaloga.
Nije mogla da primeti Džana koji je vrebao u senkama mračnog
hrama i tiho disao.
„Kakav je to parfem?“
„Zove se ‘Micouko’.“

III

Ivata Midori je bila malo iznenađena kad je shvatila da se seća

praktično svake reči iz razgovora sa mladićem kratke kose. Sredinom
svojih dvadesetih godina, ona je bila udata za muškarca čijeg lica više
nije mogla jasno da se seti. Razvod je bio toliko konačan zaključak da
ona nikako nije mogla to da objasni prijateljicama koje su pitale:
„Zašto? Šta se desilo?“ Ne samo što je ona zaboravila kako je on
izgledao, već nije mogla da se seti ni da li je on radio u firmi za
obezbeđenje, ili je bio Ultramen ili tako nešto, i nije je ni najmanje bilo
briga. Nije mogla da se seti niti jednog svog razgovora sa njim.
Naravno, ne može se reći da nisu nikad razgovarali. On je bio od onih
muškaraca koji su voleli da pričaju u bučnim uličnim bistroima radije
nego u kakvom tihom baru ili parku u suton, ili noću u spavaćoj sobi.
On je obično sedeo na suncu i pio kafu - šoljicu za šoljicom - pričajući
o raznoraznim stvarima. Nisu to bile baš toliko dosadne teme kao
bejzbol, makete vozova ili društvene igre, već teme koje bi većina
ljudi smatrala zanimljivim - moćna iskustva iz detinjstva, na primer, ili
prikladan pristup međuljudskim odnosima na radnom mestu, ili zbog
čega je tačno ljudski život vredan življenja - ali Ivata Midori, koja je
hodala tom mračnom, praznom ulicom, nije mogla da se seti niti jedne
jedine reči od svega toga. A opet, pamtila je svaku pojedinost
glupavog, nevezanog razgovora sa mladićem koga je upoznala i sa
kojim je igrala u karaoke klubu. Delom je to, naravno, bilo samo stvar
vremena. Osam godina je prošlo otkad se rastala od muža, a njihov
brak je iscureo prirodno i neumitno kao pesak u peščaniku, ali prošlo
je jedva nekih pola sata otkad je dozvolila svom plesnom partneru
mali poljubac u znak pozdrava. Vreme je bilo ogromna stvar. U stvari,
možda je vreme bilo sve. Zar nisu uvek tako govorili? Da vreme leći
sve rane (i „ranjava sve izlečeno“)? Ali Ivata Midori nije baš bila
sigurna u to. Mnogo pesama se takođe bavilo time kako vreme leci
rane ili rešava probleme, ali istina je bila da probleme rešava onaj ko
preduzme nešto konkretno, a što se rana tiče - pa, za fizičke rane tu su
bila bela krvna zrnca i šta već ne. A rane srca? Možete da prestanete
da se opsesivno bavite bolnim stvarima jedino ako usmerite energiju,
nadanja i sve to, na nešto drugo. Nije stvar u tome da vreme ne radi za
vas, već samo da rani, što je ona dublja, treba više vremena da se
zaleči.
Da sam se baš potrudila da ga ne zaboravim, verovatno bih se setila
nekih stvari koje je govorio, pomislila je ona. Ili, opet, možda i ne bih. U
školi sam zapisivala stvari koje sam želela da zapamtim, stvari koje
sam čula ili pročitala i koje su mi izgledale zaista važne, a sada ne
mogu da se setim niti jedne od njih. A čega se sada sećam u vezi sa svim
tim knjigama koje bi me rasplakale dok sam ih čitala u srednjoj školi?
Ničega. Same reči nisu toliko važne. Čak i ako neko kaže reči koje vas
preneraze, ili nateraju da poželite da ih ubijete, nateraju vas da
zadrhtite od emocija, same te reči ćete vremenom zaboraviti. Reči su
samo alatke koje koristimo kako bismo izrazili ili drugome prene li
nešto. Ili ne, one nisu čak ni alatke, više su kao sredstvo za postizanje
cilja. Možda su reči kao novac. Novac je samo alatka za transakcije, je
li tako? Važna je stvar koju novcem kupite, a ne novac sam. Dakle, što
se reči tiče, važno je ono što se njima prenosi drugima... a to je - šta?
Ponovo se prisetila scene iz onog đubreta od romana. Glavna
junakinja, preljubnica, pre nego što bi izašla na popodnevni sastanak,
sedela je za toaletnim stolom i prskala parfemom intimne delove svog
tela. Bilo je to samo nešto iz jeftinog mekog pornića, i njoj je bilo teško
da poveruje da bi iko radio nešto takvo, a opet je to toliko živo
upamtila. Zbog čega li je još pamtila poglavlje iz nekog trećerazrednog
romana u nastavcima koji je slučajno pročitala u časopisu pre toliko
vremena? Nisu u pitanju tu reči, već nešto mnogo snažnije od reči,
mislila je Ivata Midori, usporivši ponovo korake. U srcu tog „nečeg“
mnogo snažnijeg bio je seks, svakako, ali seks se nije svodio samo na
dvoje ljudi koji se skinu goli i isprepletu udove. Tu je umešano još
mnogo toga, stvari koje vas nagone da se osećate toliko dobro da
zaboravite na to ko ste, i stvari koje su toliko jezive da vam se koža
bukvalno naježi, kao i stvari koje su vam toliko drage da se plašite da
zaspite, stvari koje vas čine toliko srećnim da vam dođe da skačete
gore-dole - sloj za slojem takvih stvari, sve to pomešano u lepljivi haos
krvi, znoja i ljubavnog soka. Te stvari ostanu utisnute u vašem telu -
ne onako kako mozak pamti reči, već su urezane ili otisnute kao žig na
vašim unutrašnjim organima. Sećala se slika iz anatomije sa školskih
časova pre toliko godina - crvenkastosmeđe džigerice i crvenih i
plavih krvnih sudova, živaca nalik na korenje drveća, i ćelija. Dođe do
neke emocije, i nervi prebace prekidače kako bi izmenili krvni
pritisak i otkucaje srca, a električni impuls prožme ćelije, tako da nije
reč o pukoj metafori - te stvari ostanu utisnute na čvrst, fizički,
biološki način.
Bila sam tri i po godine sa tim čovekom, a on nije ama baš ništa
utisnuo u moje telo. Bio je kao jedna od onih lutaka čiji stomak
pritisnete kako biste je naterali da govori. A mladić kratke kose? Je li on
utisnuo nešto u nju?
„Nećeš valjda da kažeš da te podsećam na majku?“
„Naravno da neću.“
„Najzad, ja sam dosta starija od tebe.“
,Ja smatram da su godine u izvesnom smislu nevažne.“
Naročito su je pogodile reči „u izvesnom smislu“. Mladić kratke
kose izgledao je na prvi pogled možda malčice lakomisleno -
zainteresovan za stvari kao što je moda, na primer - ali ona je ostala
zadivljena suptilnim nijansama njegovog obraćanja. I osećala je da su
te reći zaista utisnute u njeno telo. Deo njenog bića reagovao je
direktno na njih. Bilo je to slično osećaju kada vam nečiji jezik zalazi u
grlo za vreme dubokog poljupca, ili prodor penisa u ljubavnom činu.
„Značenje“ je bilo nešto što vam prodire u telo.
„Kako to misliš, u ‘izvesnom smislu’?“
„Mislim da ili postoji uzajamna privlačnost, ili je nema. Možda je
stvar u herniji. Neki likovi vole žene veoma blede, bele kože, na
primer, dok drugi više vole one tamnije puti. Neki vole ozbiljne, tihe
žene, dok se drugi baš trude da sebi nađu poludele veštice.“
Na reči „uzajamna privlačnost“ njeno telo je ponovo reagovalo.
Dok je sad o tome razmišljala, opet, setila se da mnogi muškarci
koriste takve reči. Ali upravo zato što ih je izgovorio on, mladić kratke
kose, one su ušle u njeno telo. Pošto je toliko odmakla u rezonovanju,
Ivata Midori je najednom osetila da je na ivici da shvati nešto važno, i
još jednom je stala ispod ulične lampe. Naslutila je da je konačno
shvatila zbog čega ne pamti ništa o muškarcu sa kojim je provela tri i
po godine, zarobljena u moćnoj instituciji po imenu brak. Ima stvari
koje se utisnu u vas, i onih kojima to ne uspe. One se razlikuju za
svakog pojedinca, ali ima i onih stvari koje se utisnu u većinu ljudi, i
stvari koje privlače gotovo svakoga - onako kako pripadnice Društva
Midori privlače pesme Dženis Ijan.
Nešto izluđujuće motalo se po glavi Ivate Midori, nešto što ona još
nije iskristalisala u suvislu misao. Kao da su se mala krilata noćna
stvorenja sjatila oko ulične lampe iznad nje u pokušaju da se zgusnu u
jedan jedini entitet.
„Pa, ne čini mi se da se iko ikad potrudio da pronađe mene.“
„Siguran sam da grešiš što se toga tiče. Možda jednostavno nisi
primetila.“
Kada joj je mladić to rekao, znala je da želi nešto da mu odgovori,
ali nije znala šta. Sada, kad je kročila ispod ulične lampe, došle su joj
reči koje je trebalo da kaže.
Nije stvar u tome da nisam primećivala. Nisam želela da primetim.
A da je, posle toga, rekla: Ali šta kad bi to bio neko kao ti...?
Šta bi se onda desilo? Snebivljivo se nasmejala i nastavila da
korača, zamišljajući izraz sopstvenog lica ukoliko bi se našla gola u
zagrljaju mladića kratke kose. Ta slika nipošto nije bila neprijatna, i
čak je izazvala izvesno vlaženje gaćica među njenim nogama, ali onda
je usledio niz drugih slika - krevet neobičnog oblika u nekom
ljubavnom hotelu, jeftini noćni stočići, grozne pločice u kupatilu,
bedne zavese... I na kraju je zaključila da se mladić i njen neuhvatljivi
libido nikada ne bi poklopili. I čim je to zaključila, još jednom je stala,
dok joj je srce tuklo. Zar nije upravo do toga pokušavala da dođe? Ona
jednostavno nikada nije pronašla nikoga čiji bi se libido poklopio sa
njenim!
I baš kada je iskusila to otkrovenje, crni predmet neobičnog oblika
pojavio se pred njenim očima. Bio je to „tokarev“, u Džanovoj ruci. Ko
si ti?, htela je da upita Ivata Midori kad je crna stvar bljunula kratko
bam, i ona je osetila da joj nešto svrdla kroz lice.
5.
Brdo iznad luke

Ali metak joj nije glatko prošao kroz lice. Pošto se obrtalo kao
svrdlo, tane je povuklo čitavo njeno lice unutra, izvijajući joj meso kao
kad se cedi krpa. Naravno, Ivata Midori je toga bila svesna samo delić
sekunde koliko je metku trebalo da dođe do mozga, kada su prestale
sve fizičke senzacije. Međutim, začudo, iako su sve fiziološke funkcije
prestale, njena svest je još nekoliko trenutaka nastavila da
funkcioniše. Pokušala je da vrisne: Ne želim da umrem! Nije bilo fer da
joj se život okonča pre nego što ona pronađe muškarca koji bi mogao
da otključa njen libido. Dakle, ona nije gubila vreme na to da se upita
ko ju je ubio, već je besnela zbog činjenice da mora da ode sada, tako
naglo, dok je toliko toga ostalo nerazrešeno. A onda je i njena svest
nestala u mlečnobeloj izmaglici.
Dok je njušio barut na šaci, Džano je neko vreme zurio u prolivenu
krv i razbacane komadiće kosti i moždanog tkiva, a onda šapnuo:
„Spreman, pozor, SAD!“ i dao se u trk što je brže mogao.
Kad se vratio u Nobueov stan držeći „tokarev“ i dalje stegnut u
ruci, Džano je pevušio svoju omiljenu pesmu - „Brdo iznad luke“, kojoj
ga je starija sestra naučila kad su bili mali.
Ostali su sa izvesnom zabrinutošću primetili da on i dalje drži
pištolj i upitali ga da li ga je iko video sa njim. „La la la la la la la la la
bez brige! La la la la la la la la la...“ Džano je ubacivao reći u pauze u
melodiji, osmehujući se vedro sve vreme. „La la la la la la la la la la la
la nameravao sam da sakrijem ‘tokarev’ la la la la la u torbi ali la la la
la moji prsti nisu la la la la la hteli da ga puste pa sam skinuo košulju i
la la la obavio je oko ruke, tako da je sve u redu la la la la la la!“ Stezao
je pištolj toliko snažno da mu je šaka bila bela kao kreč od ručnog
zgloba do vrhova prstiju. Usne su mu se osmehivale, ali kosa mu je
stajala podignuta na glavi, a uglovi očiju su mu se trzali, kao i nozdrve
i slepoočnice, i da je neko pažljivo oslušnuo, čuo bi da mu zubi
cvokoću dok peva to „la-la-la“. Nobue ga je uhvatio za bledi desni
ručni zglob i povukao ga naniže, dok je Sugijama pokušavao da mu
odvoji kažiprst od obarača. „Pazi šta radiš“, rekao je Nobue ozbiljno
nabravši čelo. „Ako to opali, napraviće mi rupu u novom tepihu.
Uzgred, kako vam se sviđa? Kupio sam ga prošle nedelje kad sam išao
u Tokio, za slučaj da se neka ribica useli kod mene. Ribice više vole
tepihe od tatamija, zar ne?“
Sugijama je pocrveneo u licu od napora dok se trudio da odvoji
Džanov prst od obarača. Kao da je tamo bio zavaren. „Predajem se“,
reče on konačno. „Pogledajte samo u to, liči na zlatnu ribicu u
samrtničkom grču, ili nešto takvo. Prst mu je beo i hladan kao led.“
Išihara se nagnuo da bolje pogleda. „Beznadežno“, objavio je sa
smehom koji kao da je bio izazvan vibracijama moždane materije, a
ne glasnim žicama, i zvučao je kao raštimovani pikolo na kojem svira
genijalni muzičar čiji je um konačno pukao pod pritiskom. Nobue i
ostali su zijali u njega oklembešenih vilica, kao da im je konačno
svanulo koliki je on čudak. Između naleta smeha toliko visokog da su
im probijali bubne opne, Išihara je sada počeo sa ritmičkim napevom:
„Hej! Hej!
Hej! Hej!“, falsetom, uz poskakivanje po malčice drugačijem ritmu.
Gledajte ovamo, govorio je.
„Gledajte ovamo, mislim da ćemo morati da otfikarimo taj prst, zar
ne? Eh? Eh? Eh? Eh? Seci ga! Seci ga! Seci ga!“ Poskakivao je gore-dole
kao dete koje moli majku da spremi loptice od pirinča za izlet, a ne
sendviče. „Mada, nije lako otfikariti prst“, napomenu on. Jeste li ikada
gledali neki film o jakuzama? Eh? Nema šanse da to uradite nožem za
meso, perorezom i tako tim. Hej! Trebaće nam nekakva testera.“
Pitao je Nobuea gde je kutija sa alatom, a onda zaista otišao da
donese preklopnu testeru za potkresivanje grana. Kad ju je rasklopio i
ugledao nazubljeno sečivo, smeh mu se pojačao i povisio, i on je počeo
da brzo trepće. Išiharine oči nisu podsećale na oči bilo kog drugog
pripadnika ljudske rase - niti bilo kog poznatog reptila, amfibije, ptice,
ribe, protozoe ili filmskog vanzemaljca, kad smo već kod toga. Kapci
su mu lupkali kad god bi trepnuo - ili je makar to „lup“ bilo najbliže
tom zvuku od svih mogućih onomatopeja. Mada, nije to toliko ličilo na
tiho zatvaranje vrata; više je podsećalo na zvuk stakla kada puca. Hej!
Hej! Hej! Hej!, pevao je on u jednom ritmu dok je skakao gore-dole u
drugom, proizvodeći očnim kapcima taj upečatljivi zvuk pucanja
stakla i smejući se tim smehom genijalnog muzičara sa pokvarenim
pikolom koji ima psihotični napad.
„Imam testeru, imam testeru, imam testeru, Džano-rin nije jakuza,
ali gledajte kako ću da mu otfikarim prst! Jej! Jej! Jej! Hej! Hej! Hej! U
pravu sam, zar ne? Napišite kandži-simbolom ‘tačno’ - je’n, dva, tri,
četiri, pet poteza - i kako se to čita? Tadaši, a to je moje ime, Išihara
Tadaši. Tačno? Jeste! Jej! Jej! Jej! Jej! U pravu sam, je l’ da? Držite ga
dobro, pa ću izvesti to kao Kikori, a ne kao Josaku: kii-i, feo-o, rii-i, no-
o, ode Džano-rinov PRST!“
Išihara se izgleda obraćao svom unutrašnjem biću, a ne bilo kome
drugome u prostoriji, ali moćni talasi energije koju je emitovao
prožimali su ostale. Nobue se prvi priključio smehu i počeo da
poskakuje zajedno sa njim. „Tako je, tako je, Iši-kun je u pravu!“,
objavio je on i ubrzo su svi osim Džana skakutali po sobi u znak
saglasnosti. Činilo se da će se pod provaliti dok su skakali i vikali:
„Odsecite mu prst! Odsecite mu prst! Odsecite mu prst!“ Nobue,
Sugijama i Kato su dograbili Džana - koji je još očajnički pevušio „Brdo
iznad luke“, mada niko nije mogao da ga čuje od silne buke - i kada je
Išihara, uzmahujući testerom, modulirao glas do još višeg lelekanja -
Hju lu lu lu lu lu lu hi lu! - Džano je najednom shvatio da je stupio u
dodir sa tajanstvenom, transcendentnom snagom. Pribravši se smesta,
pustio je „tokarev“. Ovaj je pao na pod, a Išihara je rekao: E, jebi ga.
„E, jebi ga. Baš nisi nimalo zabavan.“

„Kada čuješ ime Tokarev, ne možeš da ne pomisliš na bivši

Sovjetski Savez, ali...“
Džanov desni kažiprst je bio beo i naduven kao da se danima
natapao u rasolu, ali on je zadržao pribranost. Svima je bilo drago što
je on ponovo došao sebi - izuzev Išihari, koji je još držao u rukama
testeru i ponavljao reči: „Baš nisi nimalo zabavan“, upadljivo
prenebregavajući sve ono što je Džano govorio.
„Sigurno svi ovo već znate, pošto ste čitali članke u nedeljnim
časopisima i slično, ali taj model je zapravo ‘T-54’, i proizveden je u
Kini.“
Džano ih je preklinjao da mu dozvole da zadrži „tokarev“, ali
Nobue i ostali su ga ubedili da ga se moraju rešiti. Odlučili su da ga
bace u jedan od onih ogromnih kontejnera za nezapaljivo đubre u
blizini stambenih naselja na granici sa Fuču Sitijem. Svi će otići
zajedno, ako ni zbog čega drugog, ono kako bi se uverili da se Džano
nije popišmanio.
„U ovo vreme to je najčešći pištolj na japanskom crnom tržištu,
premda je, naravno, prvi put da sam nekim od njih lično rukovao.“
Džano je pristao da se otarasi pištolja, ali još je odugovlačio. Prvo
se zamajavao tako što je jednu stranu pištolja premazao mastilom i
pokušao da ostavi otisak na papiru uspomene radi, kao što neki ljudi
rade sa ribama koje upecaju. Onda je potpuno rasklopio „tokarev“ i
zamenio nekoliko komponenti sličnim delovima iz maketa pištolja.
Sada je taj bezopasni hibrid umotavao lepljivom trakom. Džano je
iscrpno proučavao romane i filmove u kojima su pištolji imali
istaknutu ulogu, i taj postupak je obavio sa opsesivnom preciznošću.
„U stvari, ne bi trebalo ni da ga nazivamo ‘tokarevim’.To je
zapravo ‘crna zvezda’. ‘Crna zvezda’ je, kao što svi znate, prvi put
proizvedena 1951.“
Naravno, niko od njih nije pojma imao o tome.
„Model ‘54’ je poboljšani model ‘51’, ali pošto su, u suštini, isti kao i
pozniji modeli ‘tokareva TT-33’, pretpostavljam da ne škodi nazivati
ga ‘tokarevim’, što smo mi i radili, ali što se ovog konkretnog pištolja
tiče, stvar je u tome da ukoliko ga ne prislonite čoveku uz samu
slepoočnicu, ili ga uperite pravo u lice kao što sam ja uradio sa tom
Oba-san, verovatno ćete promašiti. Čak i jakuze kažu da se plaše da
koriste ‘T-54’ zato što se nikad ne zna gde će završiti meci. Ali s druge
strane, ta municija kalibra devet milimetara je izuzetno smrtonosna.“
Džano je jeo pirinčane krekere sa ukusom račića i pio stoprocentni
sok od jabuka. Završio je sa lepljivom trakom i srknuo malo soka kada
je Nobue, začkiljivši smrknuto i ozbiljno, rekao: Da, ali čekaj samo.
 „Kako to da Oba-san nije vrisnula niti pokušala da pobegne kad si
joj turio pištolj u facu? Većina ljudi bi pokušala da pobegne, zar ne?“
Džano je nagnuo glavu u stranu.
„Izgledala je kao da se nečeg setila“, rekao je on. „Prestala je da
hoda i samo je stajala tamo, kao da je shvatila da je upravo nešto
važno ostavila za sobom.“

II

Društvo Midori je sada spalo na samo četiri članice. Grupa od četiri

članice, podrazumeva se, potpuno je drugačija od petočlane ili
šestočlane - a kad smo već kod toga, i od dvočlane ili tročlane. Naslov
u novinama je glasio „NEOBJAŠNJENO UBISTVO“ i, ispod toga,
„Drogom izazvano ubistvo zbog uzbuđenja?“ Članak je doneo i
komentare izvora iz policije u smislu da, pošto iza ubistva ne stoji
nikakav prepoznatljiv motiv, a nisu pronađeni ni oružje niti drugi
tragovi, teško da će kukavica koja je počinila taj zločin ikada biti
uhapšena.
Stan Henmi Midori bio je najmanji od svih u kojima su Midori
živele, i najskromnije namešten i ukrašen. Ona je zakupila jedan deo
stare kuće podeljene na tri stana. U jednom od nostalgičnijih krajeva
Čofua, kuća je imala mali vrt, i precizno uglavljene tatami prostirke su
zajedno sa stubovima, zidovima i plafonom od tradicionalnih
materijala davale nekako smirenu i trezvenu atmosferu prikladnu za
veče dana u kojem su se poslednji put oprostile od drage, pokojne
prijateljice.
„Dakle, sada nas je samo četiri“, rekla je Suzuki Midori. Smatrala je
da je na njoj da preuzme teret predvodništva, pošto Ivate Midori više
nema, premda ostalima nije nužno padalo na pamet da im uopšte
treba predvodnica. Sunce je odavno zašlo i noć je bila sve tamnija, ali
četiri preživele Midori sada su pile samo zeleni čaj, i nijedna nije ni
pipnula čokoladne kolače niti domaće pirinčane krekere sa ukusom
soja sosa koji su ležali uredno nanizani na lakiranom poslužavniku
ispred njih.
„Četiri je čudan broj“, rekla je Henmi Midori. „Sve ovo vreme bilo
nas je šest, a sada, pošto se ovo dogodilo sa Nagi, a onda i sa Vatom,
jedna za drugom...“
Bila je to tužna pomisao u tužno vreme, i opet nije mogla da
razveje izvestan neočekivani osećaj optimizma kojim je prostorija bila
prožeta. Bdenje i sahrana Ivate Midori održani su u njenom rodnom
gradu Šizuoka, tako da njeni ostaci, naravno nisu bili tu sa preživelim
Midori. Ali odsustvo njenog lesa nije imalo nikakve posebne veze sa
atmosferom optimizma. Obično, ako tiho srkućete zeleni čaj po
povratku sa sahrane drage prijateljice koja je brutalno ubijena,
očekujete da iskusite duboku prazninu i žalost, strepnju usled
bespomoćnosti pred stvarima u ovom svetu koje, kad jednom budu
počinjene, nikada ne mogu da se ponište - ali za Midori nije bilo tako.
Ono na šta su sve četiri mislile, začudo, bilo je: Sredićemo ovo ovako ili
onako. Možda je taj njihov mentalitet bio povezan sa onim koji je, za
vreme velikog rata sada toliko davno u prošlosti, doveo do čuvenih
grupnih samoubilačkih napada. Kod Midori, verovatno, moždana kola
koja su dozvoljavala misli poput: Šta je tu - tu je, a pošto ne možemo to
da promenimo, bolje nam je da ga jednostavno prihvatimo, nikada nisu
ni postojala.
„Kad smo već kod grupa sa četiri člana“, kazala je Tomijama
Midori, „ne možemo da ne pomislimo na Bitlse.“
Ton njenog glasa pokazivao je da ona to zaista duboko oseća, ali
bilo je tu i izvesne ružičaste nade u pomisli kojoj je uspelo da ublaži
osećanja ostalih.
„Dakle, pre nego što se ovo dogodilo sa Vatom, mi smo izgleda bile
Rolingstonsi?“, rekla je Takeuči Midori uz malo kikota i osmeh.
,Jesu li postojali bendovi sa šest članova?“, zapitala se Suzuki
Midori, i tada je vazduh optimizma koji je prožimao sobu počeo da se
kovitla od ćeretanja.
„Prilično sam sigurna da ih je bilo šestoro u grupi Učijamada Hiroši
i Kul petorka.“
„Šest i nije naročito zgodan broj da se radi većina stvari, je li tako?“
„Opet, porodica sa četvoro dece, ako se računaju i mama i tata,
broji šestoro, zar ne?“
„Dok sam još bila udata, moj sin i ja postavili smo zajednički
rekord od pet MOS hamburgera ali, sasvim sigurno, nikad nismo
uspeli da savladamo šest.“
 „Linija Sobu je imala po šest vagona u svakom vozu. Da li ste to
znale?“
„Logotip ‘audija’ ima četiri kruga, a Olimpijade pet.“
„Onda, da nas je samo tri, šta bismo bile?“, upitala je Henmi Midori.
„Sestre Kašimaši?“
Poređenje sa triom iz slepstik-komedija ostalima nije naročito
prijalo.
„To nije smešno“, odbrusila je Suzuki Midori. Ustala je i izvadila
bocu kanadijen kluba iz komode za čaj. Pošto je iskapila preostali
zeleni čaj iz šolje, zamenila ga je mirisnim ražanim viskijem, a onda
sasula to jednim gutljajem, kao pilot kamikaza neposredno pre
poletanja. „Sestre Kašimaši, dupe moje! Nismo pretrpele sve ovo u
svom životu da bismo tako završile!“
„Tako je, tako je! Šta bi onda bile poslednje dve, komičarski duet?“
„A samo jedna... Bile bismo onda - Mijako Harumi?“
Sve su se slobodno služile kanedijen klubom za vreme te razmene
ideja. A kada je alkohol počeo da deluje, atmosfera starog šestočlanog
Društva Midori postepeno se vratila.
„Sve mi znamo ko stoji iza ovoga“, rekla je Suzuki Midori. „Oni koji
pokušavaju da nas pretvore u Sestre Kašimaši ili Sajmona i Garfankla
su ti kretenski Sugijokini prijatelji.“

Sutradan, Suzuki Midori je otpratila Henmi Midori do mesta

Sugijokinog ubistva. Stajale su ispod svojih suncobrana, na samom
mestu gde je on bio uboden u vrat, i govorile prigušenim glasovima,
kada im je prišla učenica pripremne škole za fakultet neopisivo
uznemirujućeg lica i glasa.
„Izvinite, mogu li nekako da vam pomognem?“
Dve Midori nisu se ponašale kao da im je potrebna pomoć niti kao
da pokušavaju da pronađu neku adresu, i bile su iznenađene zato što
im se neko tako neočekivano obratio - pogotovo neko sa takvim
licem. Bilo je to lice koje je istog trena one koji bi u njega pogledali
lišilo dobrih trideset procenata energije potrebne da nastave da žive.
„N-ne treba, hvala.“
Suzuki Midori i Henmi Midori su se zgledale. Obe su bile od onih
žena koje procenjuju svoj položaj na lestvici sreće poredeći se sa
drugima, pa su istog trena kad su opazile tu devojku iskusile osećaj
nadmoći koji je navirao duboko iz njih i pomislile nešto u stilu: Kakvo
lice! Biće da mladost i nije najvažnija od svega! Međutim, ubrzo su
postale svesne druge, moćnije reakcije - iznenadne želje da odu negde
daleko, daleko od svega i bace se sa stenovite litice - i taj nadirući
osećaj nadmoći rastopio im se u grlu.
„A ti si...?“, upitala je Henmi Midori, trpeći osećaj da joj teška,
gorka tečnost kulja uvis prema jednjaku iz procepa između želuca i
jetre.
„Učenica. Cvelat. Živim u ovom domu ovde.“ Od devojčinog glasa,
svaka maljica na njihovim telima digla se i uzdrhtala. Njihove stidne
dlačice, pa čak i sveže izbrijane čekinje ispod pazuha, kao da su se
talasale i mreškale pod groznim lahorom.
„Cvelat?“
Suzuki Midori je pomislila da je ta reč možda učenički sleng za
tečne sline ili nešto nalik tome. Devojci zapravo nije curilo iz nosa,
primetila je, ali takvo lice je malo tekućih slina - ili čak tekućih suza,
tekućeg izmeta ili tekuće menstrualne krvi - moglo samo da ulepša.
„Pripremna škola Cvetna latica, mi je skraćeno nazivamo Cvelat,
ali to nije jedini aspekt mog identiteta, jer sam ja ujedno i svedok.“
Učenica je udahnula i grudi su joj se nadigle pod belom pamučnom
bluzom. Mlaki vetar je zaduvao i neka senka je najednom zaklonila
sunce koje je celog dana veselo sijalo.
„Svedok?“, zacvilele su dve Midori jednoglasno. Vršci njihovih
stidnih dlačica nastavili su da se mučno lelujaju dok ih je prožimala
nekakva grozničava jeza, kao uvod u erupciju sekreta gnusnog
smrada iz svake njihove pore.
„Zar se ne sećate? Pre izvesnog vremena, baš tu negde, gde vas dve
sada stojite, jedan mladić koji je bio tek na pragu života ubijen je, a ja
sam sve to videla. A onda, posle toga, imala sam tu čast da sarađujem
sa policijom u istrazi, i kasnije sam upoznala dva prijatelja žrtve i
otišla sa njima u poslastičarnicu, gde smo bili u prilici da razgovaramo
o raznim temama koje zanimaju omladinu poput nas.“
Dok je učenica govorila, Henmi Midori, čiji se obrasli brežuljak još
lelujao kao travnata livada u kojoj Nausika iz Doline Vetra leži i spava,
imala je osećaj da je po celom telu liže najodvratniji muškarac na
svetu. Ali, prikupila je hrabrost i zakrkljala:
„Njegovi prijatelji?“
 „Veoma zabavni, veseli momci, a onaj niži mi je dao broj svog
telefona, i možda sam velika kukavica, ali još se nisam usudila da ga
pozovem.“
Ne radi to - sva optička vlakna će se rastvoriti od zvuka tvog glasa,
pomislila je Suzuki Midori kad je upitala: „Da li slučajno znaš ime tog
mladića? Mi smo prijateljice sirote majke Sugijoka-kuna - momka koji
je ubijen - i ona bi volela da napravi memorijalni album o njegovom
životu.“
„Išihara-san“, kazala je učenica, i neravnomerno usađene oči su joj
zasvetlucale.

III

Suzuki Midori je prelistala svoju ličnu beležnicu marke „luj viton“.

Pronašla je praznu stranicu i olovkom napisala ime u katakani:

„Prepoznaješ li taj kandži?“, upitala je. „Iši kao ‘kamen’ i hara kao
‘polje’? A kad bi mogla da mi daš i njegov broj - na kraju krajeva,
nećemo moći da stupimo u kontakt s njim ako ne budemo imale
njegov telefonski broj, je li tako?“
„Ne znam taj kandži.“
Učenica je izvila uglove usana u grimasi koja je verovatno trebalo
da predstavlja nestašan osmeh. Ali taj je osmeh podsećao na trula jaja,
buđav sir i otrovne gljive. Suzuki Midori i Henmi Midori, koje su
otrpele puni udar tog osmeha sa udaljenosti od samo sedamdeset
centimetara, osetile su da im se želudac skuplja, zajedno sa još dva ili
tri druga unutrašnja organa, i masni znoj im je izbio na
slepoočnicama.
„Vidite, mi, devojke naše generacije, pišemo muška imena
katakanom, kao što se radi sa stranim rečima, a ne kandžijem,
verovatno zato što postojanje jednog mladića samo po sebi više ne
znači mnogo, pa su ta imena samo zvuci bez ikakvog značenja, kao
Toši-čan, Fumidža, Džun, Takaši, Takeši, Jošihiko, Kažu, Tomo, Juki,
Akira, Jasuši, Kejsuke, Kodži, Johsuke, Satoši, Toru, Judži, Krompir,
Smoki, Tofu, Ajdamer, Gljivaludara ili Ribljačorba. Valjda je to danas
prosto fora među devojkama.“
Sa njihovih slepoočnica kapi masnog znoja klizile su niz kosu
zataknutu iza ušnih školjki do potiljka i oko osnove vrata, da bi im
konačno natopile svilene bluze. Činilo se da je taj znoj mnogo puta teži
- stotinu puta teži - od onog iz saune ili posle tenisa, a dok im se
kotrljao kraj ušiju one su čule duboku tutnjavu. Još pet minuta licem u
lice sa njom, pomislila je Suzuki Midori, i neću više znati čak ni ko sam.
Ta devojka nije bila strahovito ružna, odvratno zapuštena niti bilo šta
nalik tome. Jednostavno, ta blaga asimetrija njenih očiju i lica
usisavala je u sebe energiju kao crna rupa.
„Ali, o, telefonski broj, on mi je u fioci stola, da odem po njega? Ili -
mala je to soba, ali možda biste volele da uđete? Naravno, ovo je
ženski dom, tako da postoje stroga pravila protiv puštanja muškaraca
u sobu, ali nema nikakvih problema ako vam žene dođu u posetu,
naročito ako su to tako elegantne i prefinjene dame kao vas dve. Ne
izgledate kao da ste iz neke sekte, a jedna moja drugarica koja studira
u Londonu poslala mi je malo čaja od jabuke, pa bih baš volela da ga
probate.“
Pre bih se skinula gola pred nekim zgodnim mladim muškarcem i
ušmrknula džem kroz nozdrve, pomislila je Suzuki Midori, nego što bih
sedela i pijuckala čaj od jabuka koji si mi ti skuvala, i gledala u to tvoje
lice. „To je veoma ljubazno s tvoje strane“, rekla je Suzuki, „ali i nas
dve smo, dok smo pohađale pripremnu školu za fakultet, živele u
ženskim domovima veoma nalik na ovo tvoje mirno utočište, i premda
bismo najradije na svetu posetile tvoju sobu, to zaista ne bi bilo
prikladno. Na kraju krajeva, ženski dom je jedno od zaista
malobrojnih svetih mesta preostalih u ovoj našoj zemlji!“
Kada je učenica klimnula glavom i otkaskala natrag u dom da
donese Išiharin broj, Henmi Midori je pognula glavu i zaljuljala se na
nogama. Suzuki Midori ju je pridržala rukom da ne padne.
„Budi jaka“, kazala je ona. „Ako sada omanemo, kako ćemo osvetiti
Vatu?“
„Da. Da, u pravu si.“ Henmi Midori je izvukla „šanel“ maramicu iz
„lansel“ tašne i pritisnula je na slepoočnice, čelo i vrat. „Ali, šta je ona?
Je li zaista biće sa ove planete, sa istim genima i ostalim stvarima kao
mi? Kad sam ugledala to lice i čula taj glas...“
 „Izgubila si volju za životom, zar ne?“
„Da! Šta god iko rekao, čak ni kad moj duh ne bi zbog toga mogao
da vaskrsne u Čistoj zemlji, htela sam samo da padnem na kolena i
zalupam glavom po pločniku.“
„Znam. Ali slušaj - upravo sam shvatila nešto veoma značajno.“ Čim
je Suzuki Midori to rekla, učenica se ponovo pojavila, i skakutala je
prema njima sa rukama na leđima. Dve Midori su shvatile kako
izgleda kad vam se mučitelj vrati sa novim spiskom pitanja. Obe su
osetile talas vrtoglavice, i obe su raširile noge i malo savile kolena
kako se ne bi srušile.
Vodeći računa da ne gleda pravo devojci u lice, Suzuki Midori je
prepisala Išiharin broj u svoju beležnicu.
„Sigurno niste za malo čaja od jabuka?“, rekla je učenica. „Imam i
malo pite bundevare, kupila sam je. Mislila sam da ću je podeliti sa
nekim u domu, ali biću...“
Prekinule su je kako bi joj objasnile u lavini reči da su strašno
zauzete pomaganjem majci Sugijoka-kuna oko memorijalnog albuma i
zaboga, koliko je samo sati, pa su se uz te reči okrenule na peti i
zaždile odatle što su brže mogle. Tek pošto su skrenule za nekoliko
ćoškova, usporile su i pokušale da dođu do daha.
„Reci mi onda. Šta si to značajno shvatila?“ Iako je upravo
sprintom pretrčala dobrih sto metara lice Henmi Midori nije bilo
rumeno, već sivkastoplavo. Bilo je jasno da bi ona, da nije progovorila,
briznula u plač ili možda umrla.
„Pa, razmisli o tome“, rekla je Suzuki Midori. „Taj Sugijokin
prijatelj, taj Išihara, dao je toj devojci telefonski broj, zar ne?“
„Eh?“ Henmi Midori se zagledala u nju sa mahnitom slutnjom.
Ruka kojom je dizala maramicu do čela zastala je usred pokreta i izraz
zapanjenosti na njenom licu pretvorio se u izraz neverice i gađenja.
„Tako je! A kazala je da su zajedno otišli u poslastičarnicu!“
„Zar bi neka normalna osoba otišla na sladoled sa takvom
devojkom?“
„To ne bi učinio ni najgori perverznjak. Čak ni muškarac koji je
upravo izašao iz zatvora posle dvadeset godina.“
„Pa, eto dokaza“, rekla je Suzuki Midori i krenula dalje.
„Dokaza za šta?“
„Za to da imamo posla sa crvima. Našu dragu Vatu... ubili su crvi.“
 Sve četiri pripadnice Društva Midori sastale su se posle posla na
stanici Šindžuku. Pošle su vozom do Ocukija, gde su otišle u japansku
gostionicu na obali jezera Jamanaka, mesto koje je Suzuki Midori pre
mnogo godina nekoliko puta posetila. Prošlo je oko mesec i po dana
od sahrane Ivate Midori. Jezero Jamanaka više nije vrvelo od letnjih
posetilaca, i premda je bila subota uveče, tamo nije bilo mnogo ljudi ili
vozila. Gostionica se nalazila nedaleko od mesta gde ste mogli da se
ukrcate u čuvene čamce na pedale, u obliku labuda. Bilo je to prvo
putovanje za sve njih posle mnogo vremena, i dok su išle prema ulazu
u gostionicu, gde je na tabli pisalo JEZERSKA KUĆA, veselo su ćeretale.
„Mesto kraj vode je romantično čak i noću, zar ne?“
„Pre tri godine, došla sam na jezero Jamanaka sa jedinim
muškarcem sa kojim sam ikada prevarila muža...“
„Nekad sam sanjala o tome da se vozim u tim čamcima u obliku
labuda...“
„Ti ragbisti su izgledali kao gomila kretena, zar ne? Džogirali su svi
goli do pojasa...“
Rezervisale su mesta i kasna večera ih je čekala posle kupanja. U
toj gostionici hranu nisu služili u sobama, pa su se one okupile u
obedovaonici za dugačkim drvenim stolom koji je podsećao na
staromodne školske klupe. Stolice nisu bile uobičajene, od cevi i
plastike, već su to bili stari dobri okrugli tronošci bez naslona koji
nikada nisu bili savršeno stabilni i klatarili su se napred-nazad kad
god biste premestili težinu. Dok su se smeštale, otvorio se mali šalter
iza šanka, i neka starija žena sa keceljom - rođena tridesetak godina
prerano da bi bila članica Društva Midori - obratila im se glasom nalik
na sićušna staklena zvona, glasom koji je mogao da pripada kakvoj
školskoj učenici.
„Podgrejala sam malo miso supe, pa ako vam nije teško da priđete
šanku i poslužite se...“
U miso šupi je bilo režnjeva krompira i praziluka, a na stolu su joj
se ubrzo pridružili veseli tanjiri sa salatom od makarona, punjenim
zelenim paprikama i terijaki piletinom.
„Zar ovo nije sjajno?“, rekla je Suzuki Midori. „Sigurno je prošlo
deset godina otkad sam bila u ovoj gostionici, ali ništa se nije
promenilo.“
 „Većina mesta - čak i skijaški domovi - nekada je imala isti ovaj
sistem posluživanja hrane“, primetila je Henmi Midori, a onda je
usledilo uobičajeno bezbrižno blebetanje. Jao, kako je zabavno! Ovo
me stvarno vraća u mladost! Zelene paprike su mljac! Znate li da su ovi
krompiri organski?
Takeuči Midori je svima privukla pažnju podigavši kažiprst. „Nešto
nedostaje“, izjavila je ozbiljno. „A to nešto je...“
„Pivo!“, povikale su sve jednoglasno.
I upravo u tom trenutku, gromoglasno BUM! zatreslo je zemlju
ispod njih. Nova tutnjava ubrzo je usledila, zadžangrljavši praznim
čašama na stolu. Čule su takođe, u pravilnim razmacima, suvi stakato:
ta ta ta ta ta ta ta! Midori su ostale neme, osluškujući, čak i pošto su
stigle predimenzionirane pivske flaše.
„Izvinite.“ Suzuki Midori je teatralno pozvala njihovu postariju
domaćicu iz kuhinje. „Kakvi su to zvuci?“
„To vam je Kita-Fudži“, odgovorila je starica tim svojim
devojačkim glasom. „Tamo je poligon za obuku teritorijalne odbrane,
znate, na severnoj strani planine Fudži. Noćne artiljerijske vežbe.“
Suzuki Midori se okrenula prema ostalima i rekla: „Vidite li?“ Sve
su klimnule glavom. Videle su.
6.
Zarđali nož

„Rekla sam vam. Ovaj kraj je oduvek bio popularan kod mladih
parova i sve to, ali nema mnogo ljudi koji znaju da je ovde takođe i
prava riznica naoružanja.“
Suzuki Midori je sebi sipala malo piva iz jedne velike boce dok je
to govorila, ne zaboravivši da nagne čašu kako bi smanjila penu.
Otkad je Ivata Midori bila pogođena metkom koji joj je tako unakazio
lice i oduzeo joj život, Suzuki Midori je postepeno preuzela, premda
prećutno, ulogu predvodnice, i sada su se ostale Midori povele za
njenim primerom napunivši i same svoje čaše. Bilo je protivno
običajima da sipaju sebi piće, i sve četiri su se pogledale, potpuno
svesne značenja svog raskida sa konvencijama. Bio je to smeo izraz
obične činjenice da nijedna od njih nije imala nikog posebnog u svom
životu da joj sipa piće, ili da ona piće sipa njemu. Na nešto nalik tome
nikada nisu ni mislile kad ih je bilo šest. Kad god su se u to doba
okupljale u nečijem stanu ili apartmanu, sipale su piće jedna drugoj
nasumično, govoreći stvari poput: Popićeš još malo, zar ne?, ili Ja ću to!
Tri preživele Midori radile su u poslovnom okruženju i sve su znale da
je u Evropi i Americi uobičajeno da gospoda sipaju piće damama, kao i
da domaćica na prijemu sipa piće svim svojim gostima - naročito kad
je reč o dobrim vinima. Stvari je dodatno komplikovala činjenica da su
se u njihovoj zemlji nedavno zbili incidenti u kojima su izvesni
poslovni ljudi, koji su insistirali na tome da na putovanjima
organizovanim za zaposlene u firmi službenice sipaju piće, bili tuženi
za seksualno zlostavljanje. U svakom slučaju, svaka od preživelih
Midori sigurno nije sipala sama sebi pivo i posmatrala ostale kako
rade to isto zbog toga što su se osećale usamljeno.
„E, pa onda“, rekla je Suzuki Midori, i one su podigle čaše.
Posle smrti njihove dve drugarice, sve preostale Midori došle su do
manje-više nesvesne spoznaje. Nijedna od njih nikada nije pronašla,
osim svojih očeva, muškarca koji bi ih nagnao da u dubini srca požele
da mu sipaju pivo ili da on njima sipa vino; a sada, dok su se bližile
svojim poznim tridesetim godinama, bilo je krajnje sumnjivo da će
ijedna od njih ikada pronaći takvog muškarca. Međutim, nije to bilo
pitanje jesu li one usamljene ili ne. Svaka je bila ubeđena da je to što
nikada nije izgarala od strasti za muškarcem izazvano različitim
životnim okolnostima koje su se zaverile protiv takve strasti -
okolnostima u porodici, na primer, u društvenom miljeu ili u zajednici.
I one su sada shvatile da je njihovo beslovesno: „Uzećeš još malo, zar
ne?“ služilo samo da prikrije stvarnost tako što je stvari činilo
nejasnim i dvosmislenim.
Ali zašto im je ta spoznaja, koliko god bila nesvesna i
neformulisana, došla baš sada? Moglo se i to pripisati iznenadnim i
neočekivanim smrtima njihovih drugarica. Dve preminule Midori nisu
imale priliku da iskuse takva otkrovenja, i sada nikada i neće. One su
napunile same sebi čaše upravo da bi odale počast sećanju na te dve
zlosrećnice i sada su se pripremale da ih iskape sa tihim
dostojanstvom. Sve četiri su delile nesvesno i neizgovoreno ubeđenje
u to da su makar za njih preostale izvesne mogućnosti.
„Kanpaj!“
Tiho su se kucnule čašama.
„Za uspešnu operaciju.“

U nedelju, Midori su se rano probudile. Da bi im vreme brže prošlo

do večeri, kada su imale zakazani sastanak sa izvesnim čovekom,
iznajmile su bicikle i istraživale puteve koji su se uzdizali prema
obroncima. Kasnije će svratiti na ručak u jedan italijanski restoran u
šumi, na mestu sa ekstravagantnim enterijerom, zadivljujućim
jelovnikom i gotovo nejestivom hranom. Još kasnije će igrati tenis i
potom, pred kraj dana, okretati pedale čamca u obliku labuda i ploviti
jezerom.
„Jednom se umalo nisam ozbiljno spetljala s jednim muškarcem, a
on je, na koje god mesto za odmor da smo otišli, mislio samo na jednu
stvar - na to kako da iznajmimo bicikle. Sad mi to izgleda veoma,
veoma davno, ali... Mislim da je otad prošlo samo nekih sedam
godina.“
Radnja za iznajmljivanje bicikala bila je šupa sa limenim krovom,
udaljena oko deset minuta hoda od gostionice. Starca sa slamnatim
šeširom koji je upravljao radnjom zatekle su opruženog na ligeštulu,
pozvale ga i iznajmile dva ružičasto-žuta tandema po imenu „Bicikli za
ljubavnike“. Sada su okretale pedale po uskom asfaltiranom putu dalje
od jezera, gde je miris zemlje i trave dopirao kroz ostatke jutarnje
izmaglice.
„Znači, zajedno ste vozili bicikle na mnogo različitih mesta?“
„Da, ali nisu to toliko bila ‘mesta za odmor’, sad kad malo bolje
razmislim o tome. Valjda je mesto koje je na mene ostavilo najjači
utisak bila Kanada.“
„Išla si u Kanadu? Blago tebi! Gledala sam TV emisije o Kanadi.
Trebalo bi da je baš lepa, zar ne?“
„Zapravo sam videla samo Vankuver. Taj muškarac sa kojim se
umalo nisam ozbiljno spetljala morao je tamo da ode poslom, pa smo
odlučili da ga ja posetim krišom, ali mogla sam da ostanem samo tri
dana. Bilo je to definitivno lepo mesto, pejzaži i sve to, ali nije bilo
bogzna šta da se radi. Izgleda da smo samo vozili bicikl.“
„Hemi, pa ti nam to nikada ranije nisi pričala! Tada si bila udata,
zar ne? Znači li to da si imala ljubavnika?“
„Muž i ja smo se u to vreme već bili rastali, a ljubitelj bicikala je bio
u istoj situaciji. U svakom slučaju, u Vankuveru se na biciklu nije
moglo videti ili uraditi mnogo toga, ali krajem svakog dana obreli
bismo se u jednom malom zoo-vrtu. Nije bio velik kao zoo-vrt Ueno ili
Tama, ništa tome nalik, ali ulaz ili kapija, mesto gde su se kupovale
karte, bilo je zaista čarobno, kao nešto iz bajke, i bila je tamo velika
slika životinje, ali nimalo otrcana, ako znate šta hoću da kažem. Još
pamtim to mesto. Ili bi možda trebalo da kažem kako je to gotovo sve
što pamtim.“
„Kakva je to bila životinja? Medved grizli? Los ili tako nešto?“
 „Beli vuk. Taj vuk je tamo bio najveća atrakcija, kao što je panda u
Uenu, i obično je bilo mnogo ljudi ispred njegovog kaveza, ali mi smo
tamo dolazili uvek oko sutona, kad je većina ljudi odlazila. Još pamtim
kako smo kupovali karte i išli da vidimo vuka, i mada sam tada već
zašla u tridesete, srce mi je tuklo kao da sam devojčica.“
„Zbog belog vuka?“
„Dobrim delom zbog toga, da, mada je, naravno, razlog bio i
ljubitelj bicikala - ali čudno je to da jedva mogu da se setim bilo čega u
vezi sa njim. Naravno, zabavljali smo se vrlo kratko, ali, hoću da
kažem, zbog čega se ja to jedva sećam muškarca za koga se umalo
nisam ozbiljno vezala, ali i dalje mogu da zatvorim oči i tako jasno
vidim tog belog vuka? Bio je sasvim sam, zato što su drugi vukovi bili u
zasebnom kavezu - mislim, nisu to bili toliko kavezi, koliko zagrađeni
prostori uređeni kao planinska scenografija, sa velikim stenama i svim
tim - i svaki od tri puta kada smo otišli tamo, taj beli vuk je sedeo u
svojoj veoma plemenitoj pozi na vrhu najviše stene, kao ono zagledan
u daljinu, i ni mišić mu se nije pomerao. Sećam se da sam pitala
muškarca: ‘Da li je živ?’ I dandanas, kad god odem da vozim bicikl, što
nije naročito često jer, kad vam se pa ukaže prilika za to...? Ali kad god
to uradim, setim se kako je taj beli vuk sedeo tamo kao kip na sivom
stenju, i setim se kako sam izgovarala te reči. Je li živ? Je li živ? Je li
živ?“
Italijanski restoran je bio ušuškan u pošumljenoj oblasti
prošaranoj malim vilama i letnjikovcima. Sama građevina je bila
neobična, po tome što su joj spoljni zidovi bili napravljeni od betona
izlivenog u kalupe tako da podseća na četvrtaste, okrugle i trouglaste
klade, a naziv tog mesta bio je gotovo predugačak da bi se izgovorio
bez zastajkivanja kako bi se uzeo dah: Monte Varvarini di Nouenta.
Kada su Midori prispele na svojim biciklima, kod ulaza ih je dočekao
neki stranac u izlizanom smokingu koji je zablejao: Irass-haimase!“ -
očigledno to nije bio Italijan, već čovek sa Bliskog istoka, iz Južne
Amerike ili nekog sličnog mesta. Naručile su špagete, karpaćo,
minestrone i lingvini. Činjenica da u restoranu nije bilo drugih
mušterija bila je pravi pokazatelj da je došlo do rasprskavanja
privrednog mehura, a špagete karbonara bile su, na opšte
zaprepašćenje, garnirane mrvljenim ostacima tvrdo kuvanih jaja.
„U mojoj kancelariji radi jedna dvadesettrogodišnjakinja koja se
nedavno udala, i pozvala me je na svoje venčanje zato što smo
povremeno išle zajedno na čaj, i uvek mi je izgledala kao obična,
prosečna devojka, ali pre neki dan me je pozvala i rekla: ‘Takeuči-san,
imam ljubavnika!’“
„E, pa stvarno! A samo što se udala, zar ne?“
„Pre samo nekoliko meseci. Ali lik sa kojim je u šemi viđao se s
njom i pre nego što se udala, i ona tvrdi da je on zapravo više njen tip,
ali on nije hteo da je zaprosi, pa je pomislila: U redu, pa nisi ti jedini
muškarac na svetu, i udala se za tog drugog lika s kojim se
istovremeno viđala. Taj za koga se udala je nekakav državni
službenik, veoma je ozbiljan i konzervativan, a kad se seksaju to se
završi dok kažeš, pa, seks, a stvari koje joj on priča nasmrt je smaraju,
dok onaj drugi radi u jednom butiku u Aojami, svira u bendu i zna
kako da nabavi svaku drogu koju bi mogla da poželiš, a izgleda da ima
i druge ribe, ali ona se viđa s njim dva ili tri puta nedeljno, i onda je
pre nekih nedelju dana državni službenik saznao za to, a saznao je to
zato što ona nije primetila da je tom drugom liku spao kondom i ostao
u njoj, pa ga je njen muž tamo zatekao kad su počeli da se seksaju, i
ona je samo pomislila: Ma nek ide do sto đavola, i sve mu ispričala, i
zamislite samo? On je počeo da cmizdri kao beba i da je preklinje
rečima: ‘U redu je ako želiš da se i dalje viđaš sa tim tipom, samo
nemoj da me ostaviš, molim te!’“
Takvom muškarcu, saglasile su se sve četiri Midori, nije bilo mesto
među živima.
Posle ručka su otišle na teniske terene.

II

Odvezle su se na tandem-biciklima zemljanim putem do terena i

iznajmile rekete i loptice u maloj kancelariji poput brvnare, od
mladića kome nije nedostajalo bubuljica. Poslao ih je na Teren B, gde
su se podelile u dva tima za meč dublova. Nijedna od njih nikada
ranije nije igrala, pa su im servisi retko završavali unutar linija, i
nijednom igra nije zaličila na malo dužu razmenu udaraca, ali četiri
Midori su beskrajno uživale, navijale i kreštale jednako energično kao
i mlađe grupe sa njihove obe strane. Rezervisale su teren na dva sata,
ali posle jednog sata igranja te njihove osobene vrste tenisa, u kojoj su
sve četiri učesnice skakale gore-dole i cičale od zadovoljstva kad god
bi neka od njih uspela da pogodi lopticu, bilo im je dosta pa su sele na
klupe da ispijaju sportska pića i uzbuđeno ćeretaju. Nijednoj od njih
nije izbila niti kap znoja, ali ostvarile su jedan od svojih snova - tenis
kraj jezera - i bile su odlično raspoložene. Tomijama Midori se
zagledala uvis u planinu Fudži, koja se dizala pravo ispred njih, i
kazala: Sad kad malo bolje razmislim...
„Dolazila sam ovamo kad sam bila mala, ne na teniske terene, već
na jezero Jamanaka. Pitam se zbog čega sam to zaboravila pre toliko
mnogo vremena. Moj otac je radio u banci koja je imala planinsku
kuću u kojoj su zaposleni mogli da provode praznike. Sudeći po
položaju Fudžija, rekla bih da je to bilo na suprotnom kraju, kao kad
biste odavde krenule i obišle oko pola jezera, otprilike je tamo bila ta
planinska kuća. Izgleda da smo tamo odlazili svakog leta kad sam bila
mala, ali naravno, moj otac je bio običan bankarski službenik, tako da
nikada nije mogao da dobije neki duži odmor, pre je to bilo tri dana
zaredom, a čini mi se da pamtim čak i putovanja kada smo u kući
boravili samo jednu noć, ali svejedno, išli smo tamo mnogo, mnogo
puta. Da mi je samo znati koliko sam godina imala kad se to dogodilo -
pamtim da me je otac nosio na ramenima, pa sam sigurno bila veoma
mala, možda prvi ili drugi razred. Nije to bila neka bogzna kakva kuća,
nije bilo ničeg naročitog u vezi s njom, samo obedovaonica i tri ili
četiri sobe gore, sa krevetima na sprat, ali nalazila se na blagoj padini
jednog brda, i u bašti je bio roštilj, jednostavan, od cigli i sa nekim ono
kao teškim gvozdenim paravanom na vrhu, i sećam se da smo uvek
kao poslednje jelo pripremali jaki-soba rezance, ali pekli smo
raznorazne stvari, šnicle, krompir, hamburgere i zamrznute račiće, a
odrasli su pili pivo dok smo mi deca pili oranžadu, a onda, pre odlaska
u krevet, uvek smo pravili vatromet. Moj otac je obično koristio
odmor posle praznika Obona, pa je to taman bilo otprilike u ovo doba
godine, ali čudno je, zar ne, to kako sam se tako naglo svega toga
setila? Imala sam veliki vatromet koji se zvao Vodoskok duge, zato što
je izbacivao fontanu raznobojnih varnica gotovo beskonačno, ali fitilj
je bio vlažan i nije hteo da se upali. Uvek smo počinjali onim malim
vrteškama na zemlji, prskalicama i sličnim stvarima, pa smo
postepeno prelazili na sve veće i veće, a ovo što nije htelo da se upali
čuvala sam za sam kraj, pa sam se zato stvarno rastužila i rasplakala, i
tata mi je prišao i rekao: 'Šta je bilo?’, a ja sam samo pokazala na
ćorak od vatrometa, on je čučnuo i posegnuo za njim i, zamislite samo,
taman dok je pružao ruku, ta prokletinja se upalila. Uspeo je da levom
rukom pokrije lice, ali desna mu je bila baš gadno opečena. Znate,
vatrometi su neverovatno vreli, vreliji čak i od vatre, a moj otac je
skroz pobeleo, ali nije želeo da se ja zabrinem, pa se trudio da se
osmehuje iako je grizao usnu kako ne bi zaurlao. Držao je ruku ispod
slavine i pustio da mu hladna voda teče preko nje, i stavili su mu neku
mast, ali malo kasnije ona se nadula otprilike dvostruko više nego što
je bilo normalno. Ali on mi je sve vreme govorio da ga ne boli i da mu
ni najmanje ne smeta. A onda, pre mnogo godina, kad mi je poslednji
put palo na pamet da razmišljam o svemu tome, pokušavala sam da
pripremim neku kašu pomoću smese za čorbu od kornjače koju mi je
dala jedna od devojaka iz kancelarije, i dok sam je zagrevala, slučajno
sam dodirnula ringlu i opekla prst - samo malčice, ali baš me je
zabolelo - i to me je nateralo da se setim očeve opekotine, koja mu je
prekrila ceo dlan, i nisam mogla ni da zamislim koliko ga je to sigurno
bolelo, a on se opet trudio da se ponaša kao da to nije ništa - samo
zato što nije hteo da se ja zabrinem, zar ne? Pomislila sam zbog toga
da je baš mario za mene. Ali čudno je to, je l’ da? Potpuno sam
zaboravila na to. Da mi je znati zbog čega sam se sada setila.“
„To je zato što ti je srce sada otvoreno“, promrmlja Suzuki Midori,
a Tomijama Midori klimnu glavom. I preostale dve Midori su to isto
tako razumele. A zbog čega su im srca sada bila otvorena? Zato što su
radile ono što su zaista želele da rade. Sve do sada, nisu ni znale šta je
posredi. Sve do sada, nisu ni bile ono što su zaista želele da budu.
„Onomad kad sam bila udata, u mislima sam uvek bila na nekom
drugom mestu, razmišljala o kojekakvim stvarima, a sada mi se čini i
da razumem zbog čega.“
Okretale su pedale svog čamca u obliku labuda po površini jezera,
orale polako kroz treperavu zlatnu lepezu koju je tamo oslikalo sunce
dok je tonulo, a kosa im je vijorila na vetru.
„Kad god sam bila sa mužem, bilo da smo večerali ili šetali, ili
makar samo razgovarali o ovom ili onom, uvek sam mislila na nešto
drugo. Opet, u to vreme mi nije ni padalo na pamet da u tome ima ičeg
nenormalnog.“
Suzuki Midori je čkiljila u sunce na zalasku dok je govorila.
„Kad ste udate za nekoga, pričate o raznoraznim stvarima, zar ne?
Pošto mi nismo imali dece o kojoj bismo pričali, meni je moj muž
govorio o onome što se dešavalo u kancelariji, o tome da jedan njegov
kolega koji nam je bio u poseti ima rak, ili da je jednog čoveka koji se
zaposlio u kompaniji iste godine kad i on mama-san iz nekog bara
prevarila da joj bude žirant za kredit, pa mu se život sad pretvorio u
pakao, i takve stvari. A imali smo i mačku mezimca po imenu Fu Ming,
što zvuči kineski, bila je polusijamka, a ja sam još bila u svojim ranim
dvadesetim i nisam htela da budem neka tamo dosadna domaćica koja
ume da priča samo o onome što je tog popodneva videla na televiziji,
pa sam uglavnom pričala o Fu Ming, ali čak i kada smo pričali i smejali
se u vezi s mačkom, ja sam mislila na nešto sasvim drugo. „Danas je Fu
Ming jurila za muvom i skočila je na stočić za kafu, ali je stala na
audio-kasetu, okliznula se i onda umalo nije pala - pričala bih mužu
nešto tome nalik, ali u to vreme bi mi mozak bio drugde, na nekom
zaista glupom mestu. Kao što sam možda mislila o onom jutru kad sam
ga otpratila do stanice i videla kako kraj nas prolazi neka visoka žena
u poslovnom kostimu, a on je oko tri sekunde zurio u nju. Pomislila
bih: To je verovatno tip žene koji se njemu zaista dopada, i pretvorilo
bi se to u neku vrstu opsesije koja bi se naduvavala, sve veća i veća, a
ja bih počela da osećam kako zaista mrzim to što živim sa takvim
čovekom. Ali o tome nisam mogla ni sa kim da razgovaram, pa sam
samo sažaljevala sebe, i to je tako trajalo. Premetala sam takve stvari
po glavi, iznova i iznova, čak i dok sam sedela tamo i smejala se sa
njim, pričala mu smešne priče o Fu Ming. Bilo je tako sve vreme dok
smo bili zajedno, i ja sam na kraju počela da se pitam da možda sa
mnom nešto nije u redu, ali nisam imala sa kim da o tome razgovaram,
a onda, posle otprilike pola godine ispunjene svim tim razmišljanjima,
Fu Ming se razbolela od nečeg što se zove hidro-peri-tako nešto,
stomak joj se napunio vodom, pa je uginula, i posle njene smrti ja više
nisam imala mnogo toga da kažem svom mužu. Nije to bilo zato što
sam razmišljala o Fu Ming, tugovala, niti bilo šta tome nalik, samo mi
se činilo da mi je glava potpuno prazna. Mislim, nije bila u pitanju
mačka, već činjenica da svom mužu nikada nisam rekla niti jednu
stvar koju sam zaista mislila. I tako, pa, biće da sam ja ta koja je
uprskala stvar, ali kod mene je uvek bilo tako. Nikad nisam znala kako
izgleda uraditi nešto, a da mi to bude jedina stvar u glavi. Čak i za
vreme, izvinjavam se, seksualnog odnosa, mislila sam na nešto sasvim
drugo. Strašno je to, znam, i počela sam toliko da mrzim ćelu tu
situaciju da sam se na kraju razvela, ali čak ni razvod nije resio
problem. Ali sada... neverovatno je da se sada sve promenilo.“
Zapadna padina planine Fudži poprimila je ružičastu i boju
lavande pod suncem na zalasku.
„Sve se promenilo...“
Vetarje zamro, a senka koju je bacao čamac u obliku labuda
protegla se preko staklaste površine jezera najavljujući brzi dolazak
noći.
„Postoji negde mesto na ovom svetu“, rekla je Suzuki Midori,
setivši se nečeg što je pročitala u nekoj knjizi, „gde o noći govore kao
da je živo biće. Ne samo što dan ostaje bez svog svetla, već stvorenje
po imenu noć dolazi i guta sve pred sobom...“

Mali bar koji su tražile nalazio se u uskom sokaku koji je razdvajao

šupu za iznajmljivanje bicikala od prodavnice suvenira. Taj bar,
uglavljen između kuhinje sa rezancima i kafića, imao je staromodni
znak koji je visio iznad njegovog ulaza bez prozora.
Muškarac je već bio tamo i ispijao čašu viskija „santori old“, sa
vodom i ledom. Kada su četiri Midori otvorile vrata i zavirile unutra,
on im je mahnuo i rekao: „Zdravo! Ovamo! Ovamo!“ Od vrha frizure pa
do đonova crnih cipela od prevrnute kože, on je odavao, pored blagog
mirisa znoja, utisak čoveka koji nikada nije imao sreće sa ženama,
kome se ama baš nikada sa njima nije posrećilo.
U kafani opremljenoj samo kratkim šankom i trima malim
stolovima nije bilo drugih mušterija. Žena bez karmina ili bilo kakve
druge šminke, osim debelo nanesenih slojeva plave, zelene i smeđe
boje oko očiju - bila je to sumnjiva kozmetička strategija - i jedna
bucmasta devojčica koja je izgledala kao srednjoškolka čija je
inteligencija bila daleko ispod prosečne, uskliknule su jednoglasno:
„Irashaimase!“10 dok su Midori ulazile.
Suzuki Midori, koja je naslutila da niko ne želi da sedne do
muškarca, odlučila je da se žrtvuje. Taj muškarac, koji je verovatno
odabrao najbolju odeću koju je imao ni ne razmišljajući o tome da li se
pojedini komadi međusobno uklapaju, bio je u žutoj košulji, ružičasto-
sivim kariranim pantalonama, ljubičastim najlonskim čarapama,
smeđem blejzeru sa crnim prugama, a oko vrata mu je bila crvena
svilena marama.
„Ja sam Sakaguči“, rekao je on. Bio je pripadnik teritorijalne
odbrane.

III

„A VI ste sigurno četiri dame koje se sve zovu Midori.“

Sakaguči je gutao svoj viski i vodu dok je to govorio, pa je to više
zvučalo kao, A vi ste sigurno gut, četiri dame koje se gut, sve zovu gut,
Midori. Obrazi i meso oko očiju bili su mu rumeni, ali Suzuki Midori je
znala da to nije isključivo posledica alkohola. On je očigledno bio
nervozan i osećao se neprijatno zbog njihovog prisustva. Možda su
one Oba-san u poznim tridesetim, ali ovog muškarca verovatno nikad
u životu nisu okružile četiri žene, a svakako ne četiri žene koje bi
ispoljavale iole interesovanja prema njemu. Sve su toliko mogle da
naslute.
„Da li ste za neko piće?“ Dok je to govorio, namestio je usta u
osmeh. „Kad kažem ‘neko’, mislim na viski, eto na to mislim. U ovoj
rupi drugoga i nema.“
Bio je to grozan i zabrinjavajući osmeh.
„Ovaj viski su svojevremeno nazivali ‘darma’. Smešno, zar ne?
Darma. Prodavali su ga u drvenim sanducima, po šest boca u sanduku.
U vreme kad sam išao u gimnaziju, mislio sam da je on nešto zaista
posebno, i odlučio sam da jednog dana postanem toliko važan da mi
ljudi donose takve poklone, čitave sanduke darme. Ali u nekom
trenutku - zapravo se to desilo bukvalno preko noći - pojavila su se
‘stara dobra vremena’, ‘džim bim’, ‘i. v. harper’, i pre nego što ste
uopšte mogle da se naviknete na pomisao da u svetu postoji toliko
različitih tipova pića, svi su prestali da piju domaći viski. Ne smeta
vam ako ga mešam sa vodom? Ako nešto može da se kaže za ovu
kafanu, onda je to da je u njoj voda izvrsna. Pozadi imaju bunar, a
kažu mi da mama-san i njena kćerka svakodnevno vade vodu iz njega.
I to ne pomoću motorne pumpe, već pomoću čekrka i kofe na užetu,
baš kao u staro doba.“
On je očigledno sa velikim naporom zadržavao taj osmeh na licu, a
opet, njima se činilo da bi, ukoliko ga pohvale govoreći mu da je
ljubak ili šarmantan, njegov vlasnik nastavio da se tako smeši još sat
ili dva ili, ako je baš neophodno, ćele noći. „Viski sa vodom, to bi bilo
sjajno“, rekla je Suzuki Midori, a Tomijama Midori se osmehnula i
klimnula glavom, rekavši: „Nismo mi baš toliko mlade da se rado ne
sećamo ‘santori olda’!“ Možda ohrabren time, Sakaguči je konačno
odustao od osmeha. Čak su i mama-san i njeno potomče, koje je
glumilo hostesu, odahnule s olakšanjem iza šanka kad se taj osmeh
izgubio, a Midori su postale svesne toga da je napetost gotovo čujno
iščezla iz prostorije, kao vazduh koji nestaje iz balona. Nijedna od njih
nikada nije upoznala čoveka koji je mogao da stvori opštu atmosferu
panike jednostavno tako što bi se osmehivao.
„Čuo sam za vas, darne“, rekao je Sakaguči, čije je lice sada ponovo
bilo neutralno. Midori su iskapile svoj viski sa vodom.
„Ma, nije valjda?“, osmehnula se Henmi Midori učtivo. „Pa, i nama
je izvesna osoba rekla za vas, i za ovaj bar, kao i to kada bismo mogli
ovde da vas zateknemo.“
Ta „izvesna osoba“ koju je ona pomenula bio je čovečuljak
neodredljive starosti koji je izgledao kao odrasla verzija nedonoščeta,
a jedna od koleginica Henmi Midori ga je upoznala u nekom noćnom
klubu. Taj čovek je, po sopstvenim rečima, pre dvadesetak godina
osnovao kompaniju za proizvodnju dečje odeće, ali pošto je ona pre
neke tri godine bankrotirala, počeo je da se bavi svojim sadašnjim
poslom zastupnika i posrednika. Henmi Midori i Suzuki Midori su
otišle zajedno da se sastanu sa njim u salonu u predvorju jednog od
hotela-nebodera u Zapadnom Šindžukuu. Čovečuljak je došao u
neupadljivom odelu, i dok je iz šolje pijuckao čaj sa mlekom, gurnuo
je mali blok za beleške preko stola i rekao: „Napišite šta je to što
želite.“ Henmi Midori je uradila kao što joj je rekao i gurnula blok
natrag prema njemu, zajedno sa kovertom u kojoj je bila njegova
provizija. Provizija je iznosila 250.000 jena, što nije obuhvatalo i cenu
čaja.
„Roba je u kolima“, govorio im je sada Sakaguči. „Daću vam je
kasnije, ali prvo moram da vam objasnim neke stvari.“
 Pošto je toliko rekao, najednom je spustio pogled i ujeo se za usnu.
Činilo se da želi nešto da kaže, ali ga je previše sramota. Henmi Midori
je žurno izgovorila: „Ma, ne brinite ništa - gotovina nam je tu“, ali
Sakaguči je podigao pogled i odmahnuo glavom. Ne mislim na to,
rekao je, skliznuvši u neki regionalni dijalekt.
„Dobio sam poruku u vezi sa ovim pre nedelju dana. Imao sam na
lageru samo nekoliko pušaka M16, pa sam morao baš da se potrudim
kako bih pronašao ono što želite, i bio sam zauzet time pa tada nisam
razmišljao, ali onda, dok sam vas večeras čekao, palo mi je na pamet,
pa me je donekle prenerazilo.“
Izgledao je kao da će svakog trenutka zaplakati, i Suzuki Midori je
upitala: „Šta je bilo?“, blagim glasom, kao da su ona i taj teritorijalac,
koji je izgledao otprilike njenih godina, stari i prisni prijatelji. Ne vredi
im da on sada bude sav preneražen i labilan - još nisu dobile robu, a
on im je bio potreban kako bi ih naučio da je koriste. Istovremeno,
nije mogla da se ne zapita šta to tačno toliko snažno izbija iz
muškaraca koji uopšte nisu privlačni za žene. Bilo je to gotovo kao
zadah, i bilo je isto gde god da žive i čime god da se bave. Možda bi se
moglo ustanoviti šta je to tačno hemijskom analizom njihove kose ili
mokraće - možda bi se tako otkrio neki marker izazvan ili odgovoran
za to što nijedna žena nikada ne može da ih zavoli.
„Stvar je u tome da sam se, pre desetak godina, upoznao sa ženom
po imenu Midori na obali ovog jezera, a sve vi se zovete Midori, i ja ne
znam da li je posredi karma ili šta već ne, ali ta Midori je bila grozna
lažljivica.“
„Auh!“, rekla je Takeuči Midori, dozvolivši da joj se ta
najuobičajenija i najsvestranija upadica omakne kroz otvorene, šanel-
crvene usne, uz mali uzdah. Sakaguči kao da je prikupio hrabrost
zahvaljujući tom „Auh!“, i dok je mešao i pijuckao još jače piće,
promrmljao je, kao da govori sam sebi: Tako je, ona je bila lažljivica.
„Bili smo zajedno samo oko godinu i po, ali evo jedne njene laži
koju joj nikada neću oprostiti: ja sam rodom sa planine i nikada nisam
jeo mnogo ribe, tako da nisam imao pojma da je glava buri, odrasle
žutorepe tune, jedan od njenih najukusnijih delova, a jedan pripadnik
mog odreda koji je bio iz Kjušua, želeo je da napusti oružane snage
pošto se ženio - zašto bi to bilo razlog za napuštanje oružanih snaga
stvarno nemam pojma, ali mnogi mlađi muškarci su danas takvi - i ja
sam mu pomogao tako što sam rekao tu i tamo ponešto lepo o njemu,
pa mi je on po povratku u svoj rodni grad poslao ćelu buri, spakovanu
u led, vidite, i ja i još neki drugari razgovarali smo o tome kako da je
spremimo i pojedemo, a izlazio sam sa tom ženom u to vreme i zaista
uživao u svakom danu, znate već, živeo punim plućima, a ona je naišla,
videla ribu i rekla: ‘Pa, ponajpre, glava vam uopšte ne treba, je li
tako?’ I odsekla je glavu, umotala je i odnela sa sobom. Onda sam
kasnije ustanovio da je glava najukusniji deo, a koristi se za pravljenje
jela po imenu buri-dajkon, i posle toga su moji drugovi počeli da je
zovu Kradljivica Burija. Ali to nije bilo sve. Ispričala mi je ona još
mnogo drugih laži.“
Takeuchi Midori prodahta još jedno: „Auh!“ i pogleda ga sa toliko
saosećajnosti da je mogla da ga istopi. „Pa, to je strašno!“
Sakaguči je smešao novo piće, sa manje vode, i sasuo ga sebi u
grlo.
„Ali laž najgora od svih“, zagrgoljio je, nagnuvši se napred
raširenih ruku, kao da moli za milost, dok su mu se suze sakupljale u
uglovima očiju. „Kazala mi je da je stjuardesa, dok je zapravo radila
kao običan vodič u turističkom autobusu!“
Svaka od četiri Midori iskoristila je ubacivanje reči „Auh!“ kako bi
grčeviti smeh pretvorila u skandalizovano soptanje, i sve su mahnito
zaklimale u znak saglasnosti kada je Takeuči Midori uskliknula:
„Stvarno nije u redu tako obmanjivati ljude!“
„Ta žena po imenu Midori, sada znam da je imala i druge
muškarce, a meni je dolazila samo kad bi joj se ćefnulo, u noćima kada
nije mogla da se vidi ni sa kim drugim, ali ono zbog čega sam se zaista
naljutio - pa, ljutio sam se zbog mnogočega, ali pošto sam shvatio da je
ona verovatno skuvala tu glavu sa dajkon repom i pojela je zajedno sa
nekim drugim muškarcem, e, zbog toga ja više nisam mogao da jedem
buri, baš kao ni repu! Isto tako, ona je stvarno lepo pevala, i samo zato
što je znala da nikada ranije nisam putovao avionom, rekla mi je kako
stjuardese moraju da pevaju putnicima!“
Midori su bile primorane da postave pitanje kako ih ne bi obuzeo
grčeviti kikot.
„Zaista nikada ranije niste leteli avionom?“
„Na desetine puta za vreme padobranske obuke, ali to su bili vojni
transportni avioni. Ali i dalje me najviše grize to što... što je ona... ona
mi je govorila kako sam i ja dobar pevač. I normalno, počeo sam da se
pitam nije li to bila samo još jedna laž i, pa, otad pa nadalje nisam
uopšte bio u stanju da pevam. Dakle... da li bih smeo da vam sada
otpevam neku pesmu?“
O, molimo vas za to! Molimo! Molimo, pevajte nam! Obožavamo da
slušamo kako muškarci pevaju!
Bila je to pesma pokojnog Išihare Judžira „Zarđali nož“, i Sakaguči
je pevao toliko loše da su stihovi poprimili čudnu novu patetiku i
značenje. Dok je slušala njegovu verziju, Suzuki Midori se prisetila
toga da niko nikada nije rekao da je lako živeti na ovom svetu;
Takeuči Midori je razmišljala o plemenitoj istini u tome da ničiji život
ne sadrži isključivo srećne trenutke; Henmi Midori se zaklela da će
upamtiti kako je najbolje da joj srce stalno bude otvoreno i kako
praštati čak i onima koji nam se zamere; a Tomijama Midori je morala
da sebi neprestano ponavlja kako je pad do dna u stvari samo prvi
korak prema novoj budućnosti punoj nade. Sakaguči je obema
rukama stezao mikrofon, oči su mu bile zatvorene, a znoj mu je curio
sa čela dok je pevao sve tri strofe i refrene do gorkog kraja. Nakazni
duet koji se sastojao od majke i kćerke stajao je u stavu mirno iza
šanka i posmatrao Sakagučijev nastup očima koje su sijale mešavinom
neprirodnog žara i beskrajnog očajanja, kao pripadnice organizacije
Domaćica civilne zaštite koje prate eskadron mladih kamikaze pilota.
Kada je Sakaguči završio, sve Midori su se obilno znojile pod
odećom.

„Evo ga“, rekao je Sakaguči dok je izvlačio veliku torbu za tenis iz

prtljažnika svojih kola i nehajno iz nje vadio nešto nalik na teleskop,
tek malo duže od teniskog reketa. „Naziv mu je M72 LPTB, što
označava laki protivtenkovski bacač. U njemu je raketa sa
kumulativnim punjenjem kalibra šezdeset šest milimetara. Izuzetno
ubojito oružje, a lagano, tako da može da ga koristi čak i žena. Od one
vrste koja se baca, samo za jednokratnu upotrebu. Američke jedinice
su pre nekoliko godina slučajno ostavile za sobom gomilu ovakvih,
posle združene vežbe. Dobro je održavan, tako da mislim da vam je
ovo najbolja stvar.“
7.
Posle bagremove kiše

Društvo Midori nije se dalo u akciju istog trena kad se dokopalo

raketnog bacača, već je započelo sa novim nizom studijskih grupa sa
ciljem izučavanja gerilske i terorističke taktike. Sve četiri su bile
stalno zaposlene, pa su ti sastanci morali da se održavaju noću. U
međuvremenu, one su nastavile da prate kretanja neprijateljskog
tabora, redovno nadzirući Išiharu, Nobuea i ostale.
U subotu uveče održale su novu studijsku grupu. Bilo je to u stanu
Suzuki Midori. Prisustvovalo ih je samo tri, pošto je Henmi Midori bila
zauzeta osmatranjem Nobueove zgrade.
„Onda u redu. Ima li iko ikakvih pitanja ili mišljenja o onome što
smo pričale prošle večeri?“
Predsedavajuća Suzuki je pijuckala svoj zeleni čaj i gledala čas u
Takeuči, čas u Tomijamu. Sve su one odlučile da se uzdrže od ispijanja
alkohola na tim sastancima. Naročito subotom, kada su sastanci često
umeli da potraju do sitnih sati, alkohol bi samo izazvao pospanost i
ometao koncentraciju.
Takeuči Midori je podigla ruku. „Čitam jednu sjajnu knjigu!“,
kazala je. Ispijala je šolju gustog espresa koji je donela u svom
termosu. „Napisao ju je onaj slavni general iz Republike Koreje, Paik
Sun-jup, a naslov knjige je Ratovanje protiv gerile. Pre tri večeri,
pričale smo o Gerilskom ratovanju Ernesta Če Gevare, zar ne? E, pa
Čeova knjiga je neka vrsta priručnika pisana sa stanovišta gerilaca,
naravno, dok Paik Sun-jup piše s druge strane. On je bio specijalista za
suzbijanje komunističke gerile iz Seveme Koreje. I on je...“
Suzuki Midori je prekinu. Sačekaj malo, reče ona.
„Taki, jesi li ti to stavila manje šminke nego obično? Nemaš čak ni
karmin na usnama.“
Takeuči Midori preblede i oglasi se tihim brektajem. Rukom brzo
posegnu za tašnom koja je stajala kraj nje i za tili čas poče da se
ogleda u okruglom ogledalcetu.
„Izvinjavam se“, reče ona sa iskrenim kajanjem. „Nisam bila
svesna...“
„Ne kažem to kako bih te kritikovala, veruj mi.“
Suzuki Midori nehajno otpi malo svog zelenog čaja. Ona je
nedavno počela veoma da ceni ekonomičnost čaja i kafe u poređenju
sa stvarima kao što su rakija, vino i viski. U prošlosti, često je
beslovesno gutala vino koje je koštalo pet ili šest hiljada jena u Seidžo
I šiju, dok je kesica od sto grama čak i najfinijeg zelenog čaja iz Jamea
ili Udžija bila jeftinija od tri hiljade jena, a mogla je lako da potraje i
svih deset dana. Osim toga, zahvaljujući kofeinu bila je koncentrisana.
Za sve vođe gerilskih i terorističkih grupa u svetu govorilo se da
ispijaju čaj pre nego vino, i ona je sada razumela zbog čega je tako.
„I ja sam pravila istu grešku mnogo puta i morala sam da hitam u
najbliži toalet da to sredim, tako da govorim iz iskustva. Zar nisu i
Gevara i Marigela upravo to naglašavali: ako je nešto važno, vredi to
uvežbavati i ponavljati iznova i iznova? Zbog toga sam toliko stroga
kad su takve stvari u pitanju. Lako i neprimetno može da vam pređe u
naviku da stavljate manje šminke, ali ljudi oko vas brže primećuju
takve stvari nego što možete da zamislite. Nipošto ne bismo smele da
dozvolimo da ljudi pomisle kako u našem ponašanju ima nečeg
sumnjivog, je li tako? Upravo zbog toga, premda sve ovih dana imamo
toliko drugih stvari da uradimo, nastavićemo da se okupljamo jednom
nedeljno u karaoke klubu ispred stanice, i zato i kupujemo ove knjige
i gnjavimo se time što putujemo do knjižara u udaljenim varošima,
stavljamo na sebe kecelje ili se oblačimo kao studentkinje, nosimo
druge stvari koje inače nikada ne bismo nosile, poput onih mojih
ljubičastih farmerki. Treba da nastavimo da radimo na takvim
detaljima, i nikada ne spuštamo gard. Najzad, bilo bi prilično sumnjivo
da neka grupa žena naših godina kupuje priručnike za gerilsko
ratovanje i terorizam u našim lokalnim knjižarama, zar ne? Zar nisu
Marigela i Natali Menigon iz Direktne akcije upozoravale upravo na
takve stvari? Ostale smo bez dve drugarice, Nagi i Vate, pa zato
moramo biti sigurne da trag dokaza neće dovesti do nas kad se
budemo osvetile skotovima odgovornim za to.“
Takeuči Midori je klimala glavom u znak saglasnosti dok je gledala
u ogledalce i pažljivo nanosila crveni „šanel“ ruž na usne. „Kako sad
izgleda?“, rekla je kad je završila. Pošto su joj uvis okrenutim palcem
pokazale da je dobro, ona se osmehnula i rekla: „Moram biti
pažljivija!“ Možda je to bilo delimično zbog ruža, ali taj osmeh nije
ličio ni na jedan njen pređašnji osmeh, i preostale dve Midori su bile
blago zapanjene.
„Taki!“, zasoptala je predsedavajuća Suzuki. „Kakav ti je to seksi
osmeh? Čak je i moje srculence upravo preskočilo!“
„Stvarno, Taki“, rekla je Tomijama Midori. „Da li ti ljudi na poslu
govore kako ovih dana izgledaš posebno zanosno?“
Takeuči Midori pognu glavu, porumenevši, i reče kako joj zaista
tako kažu.
„Šef mog odeljenja pitao me je da li sam to pronašla nekog novog
ljubavnika. Baš je to bilo čudno. Pojma nisam imala o čemu on to
priča.“
„Ti i jesi pronašla novog ljubavnika“, reče Suzuki Midori i pokaza
glavom prema suprotnom uglu sobe. Tamo je bio „M72“, zatvoren u
svojoj spoljnoj cevi. „Ali vratimo se onome što si govorila, Taki. Čega
to ima toliko dobrog u knjizi tog korejskog generala? Jesi li pronašla
nešto što bismo mogle da upotrebimo?“
„Pa, ništa posebno, valjda, ali...“ Takeuči Midori je prelistala svoj
podvučeni primerak Ratovanja protiv gerilaca. „O, samo malo. Na
primer: ‘U Japanu se nikada nije vodio gerilski rat.’ Mislila sam da to
vredi upamtiti. I ovo: ‘Kod ljudskih bića je fascinantno to što ona, kako
se psihološki sve više dezintegrišu, sve se više vraćaju starim
navikama i običajima.’ Pa, samo takve stvari... Izgleda da nam to nije
od velike pomoći, je li tako? Nema tu stvarnih praktičnih saveta i tako
to...“ Zatvorila je knjigu i slegnula ramenima, i dalje sa tim seksi
poluosmehom. Suzuki Midori i Tomijama Midori su se zapitale šta je
to dovelo do takvog preobražaja u njoj - i isto tako u njima samima.
Obe su imale slična iskustva u svojim kancelarijama. Tomijama-san,
Suzuki-san, u poslednje vreme izgledate strašno lepo...
Čudno je to bilo. Sve donedavno, Društvo Midori se često bavilo
pitanjima kao što je Kako Pronaći Dobrog Muškarca - pri čemu „dobar
muškarac“ znači neko što bogatiji (ako ni zbog čega drugog, ono da
stvari kasnije ne bi potonule u haos), pristojnog izgleda, neko ko vas
vodi u otmene restorane, klubove i hotele, tako da vam zbog njega
zavide sve prijateljice. Prvobitnih šest pripadnica uvek su pričale o
svojim bliskim romantičnim susretima i o tome koliko im je malo
nedostajalo da dođu do cilja. Zamislite samo šta mi se dogodilo! Danas
sam išla ulicom ijedan gospodin u „bentliju“ zaustavio se kraj ivičnjaka
i obratio mi se, ili: Pre neki dan, jedan mlađi muškarac iz moje
kancelarije, koji je tamo idol svih mlađih žena, najednom mi je prišao i
zapodenuo razgovor o nečemu što nije imalo nikakve veze sa poslom, i
plašim se da sam se malo zbunila, ali... Oduvek je bilo mnogo priča, ali
na kraju niti jedna od njih nije nikud stigla sa tim svojim malim
avanturama. U to doba, mislila je Suzuki Midori, sigurno im je na čelu
pisalo UMIRE OD GLADI ZA MUŠKARCIMA. Smešno je bilo to da, čim
muškarci prestanu da vam budu potrebni, počnu da vas smatraju
poželjnim.
Nekoliko sati kasnije, Tomijama Midori je podigla pogled prema
zidnom časovniku i rekla: „Zar Hemi nije trebalo već da se vrati?“ Bilo
je pola četiri ujutro, i prozori dnevne sobe Suzuki Midori bili su beli od
kondenzacije. Zagušljiva sezona kiša, brutalno sunce leta i vreli dani
rane jeseni ostali su sada za njima. Bila je sredina novembra, ono doba
godine kada devojke počnu da razmišljaju o toplim džemperima,
vrućim šupama i vatrici u kaminu. „Sigurno joj je strašno hladno, tako
napolju i po noći.“ Njih tri su se zavalile da piju svoj čaj i espreso dok
su čekale. Kako se ispostavilo, vesti koje im je donela Henmi Midori
vredele su čekanja.
Malo posle četiri, čule su kako se napolju zaustavlja taksi. Takeuči
Midori je skočila i prišla prozoru. „Hemi je“, rekla je ona, pa su sve tri
otišle do ulaznih vrata da je dočekaju. Izgledala je ozeblo i iscrpljeno,
ali prve reči je izustila bez daha: „Imamo ih!“ Ostale tri su navaljivale
da ona uđe i popije nešto toplo pre nego im podnese raport. Zeleni
čaj? Kafu? Čaj sa mlekom?
„Stvar je u tome što ne možemo da ih napadnemo u stanu u kojem
se okupljaju, zar ne?“, rekla je Henmi Midori postoje nasula malo
viskija sebi u kafu, promešala, otpila i objavila da je napitak dobar.
„Raketni bacač možete da koristite samo ako je iza vas dvadeset
metara čistine - inače ćete razneti same sebe povratnim udarom. Zato
sam im večeras nadzirala stan, baš kao i prošle subote, ali prošle
subote, kao što sam vam i rekla, svi su se spakovali u nekakav veliki
Tojotin kombi i odvezli nekud gde nisam mogla da ih pratim jer nisam
imala kola. Zato sam večeras u blizini parkirala svoj ‘akord’, i oko
ponoći ti su momci - čini mi se da reč ‘momci’ i nije baš prikladna, već
ta jeziva grupa koja vas tera da se zamislite o tome kako se pet takvih
čudaka uopšte ikada okupilo zajedno - ponovo ušli u kombi i odvezli
se. I šta mislite, kuda su otišli? Krenuli su pravo prema Izuu i zaustavili
se na jednom mestu na obali iznad Atamija. I šta mislite da su tamo
radili? Pazite sad. Priredili su veliku karaoke predstavu, samo za sebe,
usred noći, u jednom zabačenom zatonu sa velikim betonskim
lukobranom...“

II

„SA BETONSKIM LUKOBRANOM!“

Suzuki Midori je nehotice izbacila tri male kapi pljuvačke dok je
ponavljala reči Henmi Midori isto toliko puta glasnije. Dograbila je
bocu viskija sa stola, zapetljala oko nje, sipala malo viskija u svoju
šolju i popila ga tako, čistog. Takeuči Midori i Tomijama Midori su se
povele za njenim primerom, tako da je sve to ličilo na scenu iz nekog
starog kaubojskog filma. Prva je progovorila Takeuči Midori. Dah joj
je bio vreo i osećao se na viski.
„To znači da možemo sve da ih pobijemo odjednom...“

Prošle su tri nedelje. U grupi Nobue-Išihara, raspoloženje je bilo u

opadanju. Entuzijazam je dosegao svoj vrhunac one noći kada je
Džano izvestio o tome kako je „tokarevim“ smaknuo Ivatu Midori, i
energija grupe je otad pa nadalje neprestano klizila naniže. Tome je
doprinelo i postepeno zahlađenje, ali njihov poslednji Karaoke udar
na plaži bio je mlitav i grozan, i premda su se večeras okupljali prvi
put posle tri nedelje, svaki je bio u sopstvenom svetu, i jeo ili pio
odsutno iz svoje privatne zalihe. Niko nije doneo mnogo toga. Nobue
je uzeo poslednjih nekoliko konzervi piva iz frižidera i postavio ih na
svoj kraj stola; Išihara je izvadio dve bočice sakea koje je kupio iz
nekog aparata za hranu i piće; Kato je spustio tamo bocu domaćeg
vina, na kojoj se još videla nalepnica na kojoj je pisalo „¥800“; a
Džano je izvukao minijaturnu bocu „starih dobrih vremena“. Svako od
njih je sada konzumirao ono što je doneo, ali to je ostavilo Sugijamu,
koji nije doneo ništa, u stanju samotnog očajanja koje mu se sasvim
jasno videlo po obešenom nosu i koži lica koja bi sasvim prikladno
izgledala i na sušenoj ribi. Nobue, koji je sedeo preko puta Sugijame
sa pet konzervi piva pred sobom, nije ni primetio da njemu i svima
ostalima ovaj potonji upućuje izmučeni pogled koji je govorio: a-šta-
je-sa-mnom?, dok su oni ispijali sake iz bočica, domaće vino i mini
burbon, a Nobueu, naravno, uopšte nije palo na pamet da upita
Sugijamu voli li ovaj pivo. Koža Sugijaminog lica pocrvenela je od besa
tako da je sada bila boje lososa, i on je jarosno piljio u Nobuea dobrih
tri minuta, ali nije uspeo da ovome u očima nazre ma kakav odsjaj
razumevanja. Pomislio je da nogom preturi sto i izjuri napolje, ali se
brzo setio da nije imao šta da radi u svom jednosobnom stanu sa šest
prostirki, gde su zalihe bile svedene na preostali milimetar sakea u
boci, dva jajeta koja je kupio prošlog meseca, teglice sa čajem od
ječma koji je kuvao preko leta i koji je sada hranio plutajuću koloniju
bele budi, i iskidanog pakovanja instant jaki-sobe. Ustao je, i dalje sa
istim potištenim izrazom na licu, klimajući glavom i gunđajući
nepojmljivo: „Kakav košmar - Amerika beži iz Somalije!“, dok je
obilazio sto i prilazio mestu gde je sedeo Nobue. Je li tako, Nobu-
čine?“, rekao je on. Nobue je podigao prazan pogled prema njemu i
rekao: „Šta?“ A Sugijama je, brz kao bubašvaba koja nestaje ispod
ormara, ugrabio jednu konzervu piva. Pre nego što je Nobueu
zaprepašćeno „hej!“ uopšte umaklo sa usana, Sugijama je otvorio
konzervu i žedno počeo da guta njenu sadržinu. „Mm-hm, tako je, tako
je, tako je“, mrmljao je on i polako hodao natrag prema svom mestu
kao da se ništa nije dogodilo. Niko nije ni pomislio da se zapita zbog
čega je opšta energija toliko niska, ali to što ni grickalica nije bilo u
izobilju nimalo nije doprinosilo poboljšanju situacije. Nobue je iz
frižidera izvukao dugačku, vakumiranu kobasicu od ribljeg mesa sa
vertikalnim natpisom MARUHA duž celog omota, proizvod koji u
prodavnicama mešovite robe visi kao relikvija iz devetnaestog veka,
ali njemu uopšte nije palo na pamet da je isecka na komadiće i ponudi
ih ostalima. Umesto toga, istisnuo je na jednu stranu majoneza koliko
bi stalo na vršak malog prsta i nasmejao se bez ikakvog očiglednog
razloga - Ah, ha ha ha ha ha! - pre nego što je odgrizao oko dva
centimetra, zavirio u tragove zuba na novom kraju kobasice i ponovo
se nasmejao, a onda obazrivo dodao još malo majoneza i ponovio ceo
sled. Išihara je izgleda došao gladan: zajedno sa sakeom u bočicama,
doneo je i tri kroketa u pakovanju iz bakalnice - posudi od stiropora
zatvorenoj industrijski jakim plastičnim omotom. Međutim, Nobue
nije izneo štapiće niti sos, a očigledna činjenica da niko ne može da
jede krokete bez štapića ili sosa nekako se nije probila u Išiharin
iznureni mozak. Samo je sedeo tamo i igrao se neotvorenim paketom,
ostavljajući kažiprstom mala udubljenja u zategnutom plastičnom
mehuru. Obično, čak bi i taj nivo beslovesne diverzije doveo do
glasnog smeha, ali večeras, zbog praznog želuca i sveukupnog
nedostatka vitalnosti, on se nije čak ni zakikotao. Bilo je krajnje
neobično za nekoga Išiharinog psihološkog sklopa da provede iole
duže vreme bez smeha. Čak ni napola isprebijan, on nije mogao da se
uzdrži od erupcije besmislenog smeha - i to nije puka pretpostavka.
Jedne noći kasno, pre tri godine, on je išao pijan kroz Centralni park u
Šindžukuu, pa je skočio na jednu klupu i počeo da peva japanske pop
pesme iz petnih žila. Pošto nije obratio pažnju na ponovljene povike:
„Tišina!“ i „Umukni!“, koji su sa svih strana dopirali iz mraka, prišla su
mu tri sredovečna beskućnika, svukli su ga sa klupe, isprebijali kao
mačku i onda, dok su im suze besa tekle niz obraze, izistinski pokušali
da ga zadave. Takva ubistva nisu retka na mestima kao što su
Šindžuku i Šibuja, ali Išihara je preživeo. Simptomi cijanoze već su
počeli da mu se pojavljuju na licu, veličanstveno plavi i ljubičasti, kada
je najednom počeo da se smeje toliko nekontrolisano da su njegovi
zaprepašćeni napadači ustuknuli. Kada je prvi put čuo tu priču, Nobue
je kazao da je zapanjen time što iko može da se smeje u takvim
situacijama. „Ne znam zašto, ali baš mi je bilo smešno“, kazao je
Išihara tada i ponovo se nasmejao kad se svega setio. „Bila je tu prava
poplava svetla i zvuka kao sa drugog sveta, pa me je to raspametilo i
pomislio sam kako bi prava šteta bila kad se ne bih nasmejao, jer ako
se smejete, osećate se bolje iako nemate nikakvih razloga za to. Ali
uglavnom nisam hteo da propustim dobru priliku.“
Kato je jeo grožđe, od svih mogućih stvari, uz svoje vino. Radnja u
kojoj je kupio vino imala je promotivnu akciju za vinograde
prefekture Jamanaši, i kada je plaćao bocu, izuzetno neprivlačna
devojka odevena u radničke pantalone indigo boje, kao kakva
seljanka iz prošlosti, poklonila mu je besplatni grozd sa nabreklim
crnim zrnima. Čak je i Katou bilo čudno to što jede grožđe uz vino.
„Valjda je to prirodna kombinacija“, mumlao je sam sebi, „kao
kukuruz i burbon, ili soba-rezanci i džin od heljde - osim što te
kombinacije zvuče dobro.“ Džano je pio najautentičnije piće - tu mini-
bocu „starih dobrih vremena“ - ali je bio na mnogo klizavijem terenu
kad je o klopi reč. Morao je da se snađe sa osam zrna zasoljenog
pasulja koja je otkrio u džepu svoje šuškave vindjakne, i bila je to
nevolja kao sa onim japanskim vojnicima iz poslednjih dana rata na
Pacifiku. Džano je smatrao da ima matematički um, pa je skinuo sa
ruke osmougaoni časovnik marke „kasio“ i zurio je u digitalne
brojeve. Po isteku tačno tri i po minuta on bi se oglasio visokim blip! i
ubacio zrno u usta, kotrljao ga po jeziku tačno minut i po uživajući u
njegovom slanom ukusu, a onda zagrizao i polako ga sažvakao,
mrveći zrno u finu kašu pre gutanja. U trenutku kada bi zagrizao, lice
bi mu se opustilo u osmehu istinskog blaženstva. Sugijami je bilo još
gore. On nije imao ama baš ništa za jelo. Zurio je naizmenično u
kobasicu od ribljeg mesa, grožđe, krokete i zasoljena zrna pasulja, pa
ih je redao po stepenu privlačnosti. Grožđe je smatrao prikladnijim za
desert, i to mišljenje je izrekao kroz mumlanje, ubacujući primedbe
zbog povlačenja američkih snaga iz Somalije, ali i dalje je tu bila tužna
činjenica da nije imao ništa za grickanje.
Niko od njih petorice nije ni pomislio da se zapita šta je uzrok
njihovog neraspoloženja, a kamoli da podstakne ostale ili pokuša da
sve obodri. Očigledna činjenica da bi žurka mogla da živne ako bi oni
udružili novac i kupili veliki krčag sakea, burence piva ili bocu
jeftinog burbona tako da svi mogu to da dele, nikome od njih nije ni
pala na pamet. Dok niko od tih mladića nije poticao iz naročito
siromašne sredine, oni nisu poznavali ni koncept nesebičnog
pomaganja drugima. Nedostajala im je moć imaginacije neophodna da
naslute šta bi drugima moglo da zatreba ili šta bi oni mogli da požele,
pošto im je od obdaništa nadalje usađivano u glavu to da takve stvari
samo ugrožavaju opstanak. Tokom odrastanja, niko od njih nije imao
ni najmanje potencijala da bude popularan, i nijedan nije niti jednom
iskusio kako to izgleda dobijati podsticaj od drugih. Kada čovek
provede đetinjstvo bez ohrabrivanja, gubi sposobnost da ga pruži, ili
čak i prepozna kad mu bude ponuđeno.
Sugijama je ispijao poslednji gutljaj piva, i premda se bolna slika
onoga što će se sa njim desiti pošto piva nestane još nije ni formirala u
njegovoj glavi, on je znao da se oseća strašno usamljeno. Njegove
žalosne oči okrenule su se prema prozoru na drugoj strani sobe i
onda, iznenada, on je bio na nogama.
„Uf!“, zahuktao je, ostavivši konzervu na stolu kako bi stigao do
prozorskog praga u naizgled pravilno izvedenom troskoku. Znajući
šta se nalazi iza tog prozora, ostala četvorica su ga pratila u stopu,
ponevši sa sobom piće i hranu, i sada su sva petorica bili obraz uz
obraz kod prozora, noseva gotovo nabijenih u staklo. Kroz čipkanu
zavesu na prozoru stana s druge strane parkinga, mogli su da
razaberu poznatu siluetu. Nikako nisu mogli sa sigurnošću da kažu da
lije to žena neverovatnog tela potpuno gola. Možda je na sebi imala
veš, ili bodi, ili triko, ali svakako nije bila u suknji, bluzi, pantalonama,
kućnom ogrtaču ili pižami. „Uf“ je bila jedina reč koju je svako od njih
mogao da smisli kako bi iskazao ono što oseća. Slabašni zvuk muzike
sa upornim ritmom dopro im je do ušiju, i sada su shvatili da žena sa
neverovatnim telom igra. Nije to bio neki mahniti ples, kao aerobik ili
disko, već nešto senzualno, sa pokretima poput sporog okretanja
ukrug raširenih ruku, i dok su oni upijali u sebe njenu siluetu koja je
ležerno izvodila piruetu, sa tim neverovatno dugim nogama,
ponosnim, prpošnim grudima i čvrstim, oblim guzovima, Nobue i
ostali su sa divljenja i požude prešli u neodoljiv osećaj
strahopoštovanja. Bili su svesni želje da se ulizički poklone i podignu
ruke prema nebu kao divljaci koji se klanjaju izrezbarenom totemu.
Džano se čak brzo pomerio u stranu, pao na kolena i počeo da se moli.
Njegova molitva je bila u obliku pesme - klasika Nišide Sačiko
„Posle bagremove kiše.“
 III

Kao Mesija ili Rekvijem, pesma je narastala tako da obuhvati i

ostale glasove. Njih petorica su izgubili svaki osećaj za vreme,
mrmljajući; „Uf... uf‘, u intervalima između stihova teksta dok su
posmatrali kako žena sa neverovatnim telom igra.
Otpevali su pet refrena kada je silueta skliznula sa zavese i nestala
u nekom drugom delu stana - verovatno u kupatilu. Ali petorica su
ostala u svojim položajima kao da se mole. U razmaku od oko deset
minuta, svi su prošli kroz kompletan duhovni preporod.
„To je bilo strava“ rekao je Kato sa uzdahom kad su se vratili za
sto. „Hej, O-Sugi, uzmi pivo“, lanuo je Nobue i pružio Sugijami drugu
konzervu. Išihara je gladno zagrizao u svoje krokete, ali je propustio
da najpre ukloni pakovanje. Stiropor - ili možda plastični omot -
uhvatio mu se u grlu, i dok mu je lice plavelo, on je počeo da se smeje i
razbacuje oko sebe mrvice kroketa. Taj dugo očekivani Išiharin smeh
nepobitno je označio promenu u raspoloženju, i Džano je ubacio sva
tri preostala usoljena zrna pasulja u usta odjednom, pljesnuo rukama i
povikao: „Ljudi! Molim vas za pažnju!“ Nadzirao je improvizovano
sakupljanje kapitala, i onda je otpočela uobičajena žurka.

Kad su se Džano i Kato iznenada pojavili na vrhu metalnih

merdevina stare drvene stambene dvospratnice i bučno sišli, Henmi
Midori, koja je upravo zamenila Suzuki Midori na osmatranju, napela
se. Pomislivši da je neprijatelj u pokretu, odmah je pritisla dugme za
SLANJE na svom mobilnom telefonu. Tomijama Midori i Takeuči
Midori već su bile stacionirane blizu napuštenog zatona iznad Atamija,
ali Suzuki Midori je svoja kola parkirala kod porodičnog restorana
dalje uz ulicu od Nobueovog stana i bila je unutra gde je ispijala
kapućino. Srknula je samo triput pre nego što joj se oglasio signal.
Grlo joj se smesta potpuno osušilo, ali kapućino je još bio previše vreo
da bi ga naglo progutala. Podsetivši sebe na to da ne sme dozvoliti
drugim mušterijama niti kelnericama da pokaže koliko je nervozna,
ustala je i drveno pošla prema javnom telefonu blizu ulaza. U stvari,
niko nije na nju obraćao nimalo pažnje, ali dok je sporo prilazila
zelenom telefonu, u sebi je uvežbavala svoju ulogu: Ja sam nevaljala
domaćica iz predgrađa i spremam se da dogovorim sebi sastanak sa
tajnim ljubavnikom...
„Zdravo, draga. Ja sam. Ima li vesti?“
Izvini. Izgleda da sam prerano reagovala.
„O... znači, još si u kancelariji?“
Da. Mislila sam da svi kreću, ali samo su dvojica otišli da nešto
obave. Bojim se da ću morati još da ostanem ovde.
„Čekaću, draga.“
Suzuki Midori se vratila na svoje mesto i žedno popila polovinu
sada već mlakog kapućina.
Henmi Midori je u proteklih nekoliko nedelja počela da shvata
koliko je zapravo teško nadzirati neku zgradu. U savremenom
predgrađu Tokija ništa ne izgleda neprirodnije od motanja po ulici
usred noći, ko god da ste, i kako god da ste obučeni. Ali ona je mnogo
razmišljala o tome kako da se najbolje uklopi u okolinu, i svoje zamisli
je iznosila na studijskim grupama. Možda je najbolje bilo povesti sa
sobom bebu, malo dete ili nekog starca. Niko neće ništa posumnjati
ako ste sa nekim kome treba briga i pomoć - osim možda ako to nije
usred noći. Ali savršeni dodatak za bilo koje doba dana ili noći bio je
pas. Henmi Midori je jednom nadzirala Nobueov stan u društvu šin-
cua svoje prijateljice - bilo je to milo, rundavo stvorenje. Kada je
čistila za šin-cuom pomoću plastične kese i kada su studentkinje
zastajkivale da pomaže životinju i zacvile: „Kawaii!“11, ona je počela
da se oseća gotovo kao pravi stanovnik te četvrti. Često je na sebi
imala trenerku i nosila sportsko piće u ruci. Večeras je bila
neformalno odevena, u džemperu i farmerkama, sa cegerom u ruci,
svesna činjenice da što vreme više odmiče, to njeno prisustvo ovde
izgleda neprirodnije.
Džano i Kato su se vratili sa plastičnim kesama iz bakalnice i
prodavnice pića, pa su se u skokovima popeli uz metalne stepenice.
Taj kraj je bio na samoj granici između trgovačkog i stambenog dela
predgrađa. Pošto je u ulici bila bakalnica otvorena dvadeset četiri sata
dnevno, ljudi su dolazili i odlazili u svako doba, ali posle ponoći, kad
su se zatvarale prodavnica pića s jedne, i video-klub s druge strane
bakalnice, ulica bi utihnula i zamračila se. A posle prolaska poslednjeg
voza na liniji Kejo, prolaznika je bilo malo i nailazili su u dužim
intervalima.
Desetak minuta pre nego što će se video-klub zatvoriti za tu noć,
neki pijanac je prišao Henmi Midori da je pita kuda da ide. Nesigurno
je izašao iz taksija i doviknuo za ovim dok se vozilo udaljavalo -
„Govnaru!“ - a onda se zateturao prema Henmi Midori i rekao:
„Izvinite, je li ovde negde Drugi blok Drugog sektora?“ Nije mogla
dobro da proceni njegove godine po licu ili odeći - mogao je da bude
znatno mlađi od nje, ili znatno stariji - i zabrinuto se zapitala nije li to
policajac u civilu koji glumi pijanca.
„Ja samo čekam prijateljicu koja živi u onoj stambenoj zgradi
tamo, pa se plašim da ne poznajem ovaj kraj naročito dobro, ali da
vidimo... Pitam se nije li to tamo, ovom ulicom pravo? Znam da je Šesti
blok onamo, a ovo je Sedmi - vidite znak na toj telefonskoj banderi.
Znači...“
Tako je, baš tako, kazao je muškarac poraženim glasom.
„Vraćam se kući. Zapravo, to nije kuća, već stan. Sada sam sam.
Sam sam već tri meseca. Sačiko je rekla da me ostavlja zato što nisam
dobio to zaposlenje u Singapuru, ali, naravno, da se ispostavilo da je
razlog bio drugi muškarac. Neki lik koji živi na visokoj nozi, kažu mi
da vozi jaguara i tako to, ali znate, pre nekih šest meseci njoj je iz
tašne ispala bočica ulja za bebe, a ja sam je podigao i rekao: ‘Šta je
ovo?’, da bi mi ona rekla kako time sprečava da joj se koža previše
osuši, ali kladim se da je to zapravo koristila za razne gadosti sa tim
svojim lovatorom. Ne bih znao da vam kažem kakve su to tačno
gadosti bile, možda su ga utrljavali tu i tamo, ili su ga koristili da bi
lakše klizilo, i tako dalje. Ovaj, izvinite. Znam ja dobro gde je Drugi
blok, ali sam vas svejedno pitao zato što sam hteo, znate, malo
normalnog razgovora. Najobičnije konverzacije. Kada je propala šema
sa Singapurom, Sačiko i ja smo se samo svađali. A sa ženama u
kafanama sve se svodi na: ‘Hajde, idemo u neki hotel!’ ‘Ma nema
šanse!’ - i sve tako. Pokušao sam da naručim jednu od onih, znate već,
erotskih masaža, ali to je koštalo petnaest hiljada jena na sat, i kome
je onda do normalnog razgovora? Ali vi, vi ste veoma ljubazno
pokušali da pomognete, i ja to zaista cenim, zaista zaista cenim. Ali,
čujte, moram da vas zamolim za jednu uslugu...“
Čak ni posle te njegove tirade, Henmi Midori i dalje pojma nije
imala koliko taj čovek ima godina. Nije baš bilo toliko mračno da ne
može da mu vidi lice; jednostavno, u njegovim crtama ili glasu - u bilo
čemu drugom u vezi sa njim - nije bilo ničeg što bi ukazalo na energiju
živog bića. On je bio kao duh koji je lebdeo između smrti i rađanja, i
činilo se da će, ako pruži ruku i dodirne njegov kišni mantil, šakom
proći pravo kroz njega, kao da je sazdan od vazduha.
„Nemojte nikoga da povredite, važi?“, rekao je muškarac. „Ne
mislim na sebe, već se nadam da nećete povrediti nikoga. Nije dobro
nanositi bol ljudima. To definitivno nije dobro.“
„Razumem“, kazala je Henmi Midori, a on je izgovorio: „Hvala vam,
hvala vam“ bezbroj puta dok je posrtao dalje od nje. Posmatrala ga je
sve dok nije dobro odmakao niz ulicu, a onda promrmljala: „Kreten.“
Šta ti znaš o tome kako izgleda biti povređen?, pomislila je. Šta je sa
ljudima koji su ubijeni? Još od smrti Ivate Midori, Henmi Midori je
uvela praksu neposredno pre nego utone u san ili odmah pošto se
probudi, ne da masturbira, kao što je ranije radila otprilike svakog
drugog dana, već da snažno stisne meso svojih obraza ili usana. Metak
je ostavio rupu veličine pesnice u licu Ivate Midori, a pogrebnik nije
mogao da uradi bogzna šta i to sredi za bdenje. Bilo je strašno
pogledati u otvoreni sanduk. Sirota Vata! Mora da ju je strašno bolelo!
Čak i sada, oči Henmi Midori napunile bi se suzama svaki put kada bi
joj to palo na pamet. I samo štipanje sopstvenog lica veoma je bolelo -
a kamoli kada tamo vrelo parče olova izrije veliku, iskrzanu rupu. Šta
ako bi se nešto nalik tome dogodilo članu vaše porodice, neposredno
pred vašim očima? Sama pomisao na to bila je kao vatra u biću Henmi
Midori. Osećala je mučninu od pokušaja da zamisli kako bi joj bilo
kada bi njenom ocu, majci, sinu ili kćerki nešto izbušilo rupu u licu ili
grudima, tako da umre ječeći u agoniji. Oduvek je mislila da je čovek
koji je u stanju da uradi grozne stvari drugom čoveku neka sasvim
druga vrsta ljudskog bića, ali...
Iz stana koji je osmatrala dopiralo je mnogo buke. Više nije mogla
da čuje kako se skotovi cerekaju. Zvučalo je kao da igraju „kamen-
papir-makaze“. Tokom nedelja nadzora, Henmi Midori je svima njima
upoznala lica. Čak i ako bi ostavila po strani ono što su uradili Vati, u
tim licima je bilo nečeg odbojnog i neoprostivog. Kakav je odgoj
mogao da dovede do takvih crta? Često je mislila koliko bi dobro bilo
potamaniti ih sve, zajedno sa svim njihovim roditeljima, braćom i
sestrama, na najsuroviji zamislivi način.
Jedan od njih je sišao niz metalno stepenište, mumlajući nešto sebi
u bradu. Popeo se u kombi i pokrenuo motor. Henmi Midori je ponovo
pritisla dugme za SLANJE na svom telefonu.
„Svi odlaze iz kancelarije, draga. Požuri da me pokupiš.“
8.
Voli me do koske

Takmičenje u igri „kamen-papir-makaze“ završilo se tako što je

Džano zauzeo prvo mesto, da bi ga sledili Kato, Sugijama, Nobue i
Išihara, tim redosledom. Nobue i Išihara su ubacili kostime i opremu u
„haj-ejs“ i svi su se ukrcali u kombi. Išihara je vozio. „Nije mi jasno,
prosto mi nije jasno“, nastavio je on da mrmlja kao da pevuši dok je
upravljao vozilom. On nikada, ali nikada pre toga nije završio
poslednji, pa je zato prvi put morao da vozi. Takmičenje u igri
„kamen-papir-makaze“ nije bilo turnir, već pre obračun: svi igrači
odjednom. Takmičari su vikali, skakali gore-dole, smejali se
histerično, kotrljali po podu, udarali glavom o zidove, grčili se u
svakom udu i povremeno čak i povraćali od preteranog uzbuđenja.
Čudno je bilo što je to mahnito ponašanje izgleda zaista uticalo na
krajnji ishod. Stvari poput statističkih verovatnoća i psihičkog
predviđanja bile su beskorisne u takvoj grupi; odlučujući faktor je
izgleda imao više veze sa koncentracijom. Poput Jorube, Herera ili
drugih zapadnoafričkih ratničkih plemena koja obavljaju ritual pre
bitke, oni bi napeli celo telo, grozničavo skakali unaokolo, kolačili oči
i kreštali ili urlali iz petnih žila, a iz nekog razloga, onaj koji bi imao
najviše uspeha u zastrašivanju ostalih uvek je pobeđivao. Išihara je
obično bio u stanju da potpuno razbije džanken-pon ritam svojih
protivnika. Kada bi započelo odbrojavanje, on bi glumio Tarahumara
šamana sa stomakom punim pejota, kabaretsku hostesu koja je sebi
ubrizgala preveliku dozu spida, ili sijamsku mačku sa ljutom
papričicom nabijenom u dupe. Niko nije bio u stanju da probije
barijeru njegove koncentracije i natera ga da se drži pravilnog ritma.
Umesto toga, oni bi izgubili svoj ritam smejući se nervozno u reakciji
na njegovo iznenadno, eksplozivno i krajnje otkačeno cerekanje. A
opet večeras, prvi put, Išihara je bio pobeđen u prvoj rundi. Ne samo
što mu je bilo zabranjeno da učestvuje u nastupu; nije mu bilo
dozvoljeno čak ni da pije. Njegov posao bio je jednostavno da ih
odveze do lokacije, pomogne u nameštanju osvetljenja, video-kamera
i razglasa, sačeka trezveno da se nastup završi, i onda ih sve odveze
natrag do Nobueovog stana.
Znao je da nije posredi to da mu je večeras nedostajalo uobičajene
bodrosti. On je predvodio ostale u brojanju dok je izvodio seriju vežbi
takozvane erotske gimnastike, koju je navodno naučio iz jednog
članka u seks-magazinu i koja je obuhvatala pumpanje udovima,
izvijanje tela i okretanje vrata - istovremeno i zapanjujuće brzo - uz
toliko eksplozivan smeh da se činilo da će mu se koža sljuštiti sa lica.
Na „pon“ je pokazao papir. I Nobue je imao papir - pa su obojica
eliminisani, jer su Džano, Sugijama i Kato pokazali makaze. U plejofu
sa Nobueom za poslednje mesto, Išihara je promenio taktiku i izveo
fizičku ceremoniju koja je predstavljala, po njegovom dubokom
uverenju, ezoterični oblik joge. Dok se oglašavao delfinskim,
ultravisokim cviljenjem odnekud duboko iz grla, obema rukama se
grozničavo češao od prepona do temena i pomerao stopala kao
Muhamed Ali - to je bila taktika koja je obično za posledicu imala
iznenadni protivnikov zaključak da postoje i važnije stvari u životu
nego što su „kamen-papir-makaze“. Nobue, suočen sa Išiharom koji je
izvodio svoju ceremoniju i kreštao: „Ne kad izvodim JOGUJO-GU-
GUUUUUUU!“, već je sebi priznao poraz dok je uzmicao i krotko
pokazivao makaze. Dok se češao levom rukom po preponama i
grudima, siguran u pobedu, i dok je izvikivao svoj ratni poklič, Išihara
je ponovo pokazao papir. Stajao je tamo neko vreme, zapanjen, i
prazno zurio u svoj opruženi dlan. Onda se okrenuo i tromim
koracima izašao da zagreje kombi. Lice mu se osmehivalo, oči su mu
svetlucale na mesečini pozne jeseni, i zračio je treperavom aurom
koja je mogla da izazove moždani napad kod nekog neutralnog, ali
osetljivog deteta, a opet je bio neobično depresivan. Jednostavno ne
kapiram, neprestano je mrmljao.
Kada su stigli do avenije Fuču, u zadnjem delu kombija žurka se
baš zahuktala. Kato, koji je pokušavao da stoji u zaljuljanom i
nestabilnom vozilu, birao je kostime za to veče. Van sebe jer je osvojio
prvo mesto prvi put posle nekih osam meseci, Džano se osmehivao i
sam sebi nešto trabunjao.
„Ne mogu da verujem! Da pomislim samo kako ću ja - ja - pevati
vodeći vokal... Pa, ja nisam ništa nalik tome postigao još od osnovne
škole, kad sam imitirao Tonija Tanija i pevao ‘Abakus ća-ća-ća’ na
školskoj priredbi za talentovane, pa su me pozvali na bis, pozdravili
me ovacijama stojeći na nogama i sve to, i...“
Nobue je pokušao da ga prekine i pita Džana koju pesmu ovaj želi
večeras da peva, ali nije mogao da dopre do njega, pa je zato Kato
odabrao pesmu. „Džano-rine, Džano-rine, ne smeta ti da to bude ‘Voli
me do koske’, je li tako?“ Kato ga je prodrmao za rame, ali Džano se
samo osmehivao sam sebi i nastavljao sa pričom koju nije slušao niko
drugi.
„Fora je u tome što sam ja bio prvi nivo sa abakusom, a imao sam u
razredu jednog seronju po imenu Nakajama, pa sam ga izazvao iako je
on imao elektronski kalkulator, i pobedio sam, porazio sam ga. Ali eto,
taj Nakajama, kad mu je bilo četrnaest godina, iz nekog razloga je,
premda nije bio bolestan niti ništa nalik tome, već valjda samo zato
što mu se kosa malo proredila, počeo da nosi tupe. Verovatno je to
palo na pamet njegovim roditeljima, ali jednom za vreme vežbe za
slučaj zemljotresa, tupe mu je spao pa su svi saznali da nosi periku, i
onda je popizdeo i počeo sve da udara i šutira. Eto kakav je to seronja
bio, ali naravno, incident sa tupeom se odigrao mnogo nakon što sam
njegov kalkulator pobedio svojim abakusom, ali...“ Ta priča nije
zanimala ama baš nikoga, međutim, činilo se da on nema nikakvu
nameru da ikada završi sa njom.
Sugijama je završio treći, što je značilo da je on jedan od pratećih
vokala, pa je zagrevao glas i ispuštao AAAAHHHHH, između gutljaja
pića, koje je nudio i ostalima. Džano i Kato su kupili nekoliko
aluminijumskih „burića“ piva od dva litra, i veliku bocu santori viskija
u Goro-čanu, prodavnici pića na ćošku, pa su dodavali bocu i buriće
ukrug kao lopte za ragbi. Veoma brzo, svi su bili trešteni pijani. Kato je
odabrao, među blizu dvadeset kostima koje su kupili udruženim
parama, odelo kakvo su nosili enka pevači u ljigavim kabareima -
plavi saten sa reverima od zlatne folije, odgovarajuću košulju i leptir-
mašnu. Presvukao se u odelo, iako je taj postupak usred pijanstva i u
vozilu u pokretu morao da kod njega izazove mučninu, na koju se on
odmah veselo požalio. Pošto je završio sa oblačenjem, skinuo je
Džana, iako je ovaj ne obazirući se na to i dalje pričao o abakusu, i
onda ga, kao da menja odeću na lutki u izlogu ili na Barbiki, uvukao u
kožno sado-mazo odelo izukrštano rajsferšlusima. Donji deo kožnog
kompleta bila je mini suknja, a na remenju gornjeg dela bile su dve
metalne crvene ruže prikačene u visini bradavica. Pristajalo je to
mršavom Džanu kao san snova, i Sugijama i Kato su digli glasove u
raskalašnom klicanju koje je bilo vidljivo kao fina, pivska izmaglica.
Priča o abakusu se nastavljala čak i kada je Kato Džanu zalizao kosu,
naneo mu ruž na usne i spakovao ga u crne mrežaste čarape i cipele sa
visokim potpeticama. U međuvremenu, Sugijama je uvežbavao noćnu
pesmu u šljokičastom kimonou od rajona, ali je previše jako stegao
obi pa se najednom ispovraćao. Džano se okliznuo na bljuovotini u
svojim visokim potpeticama i pao na pod kad je Sugijama, ne
omanuvši ni na tren u taktu, otpevao poslednje reči pesme „Voli me do
koske“, i onda viknuo Išihari da ponovo pusti traku. Kad su izašli na
autoput Tomej, Išihara je pevao zajedno sa ostalima, ali, delimično
zbog toga što nije popio nimalo alkohola otkad su krenuli iz
Nobueovog stana, nije mogao da se otrese dosadnog osećaja da nešto
nije u redu. Kada su stigli do puta Odavara-Acugi, uobičajeni haos i
zbrka u zadnjem delu kombija dosegli su nove nivoe demencije, i čak
je i inače smireni i pribrani Kato stajao priljubivši glavu uz bolni
prozor, a fluidi su mu navirali iz očiju, nosa i ušiju dok je pevao,
između grčeva i šikljanja bljuvotine: „Do koske, do koske, hoću da me
voliš ti do koske!“
Dok je posmatrao kako Džano, Sugijama i Kato loču pivo i viski i
pevaju refren za refrenom, Nobue nije mogao da odoli, a da se ne
nasmeje. Njih trojica, obično relativno uzdržani, večeras su bili
izuzetno dobro raspoloženi. Da, pod kombija bio je dobro zaliven
bljuvotinom, ali - dođavola, makar su se zabavljali. Uživajući u
hladnom vazduhu koji je dopirao kroz prozor, Nobue je odlučio da
popuši jednu, pa se smestio na sedište suvozača kraj Išihare.
 „Šta je bilo, Iši-kune?“, upitao je on dok je palio cigaretu. „Mislim,
znam da si izgubio u ‘kamen-papir-makaze’ i sve to, ali nikad te nisam
video toliko tihog. Zar nešto nije u redu?“
Išiharine oči su bile izuzetno zakrvavljene. Nenaviknut na vožnju,
sve vreme je držao oči širom otvorene kada se nalazio za volanom.
„Kato, Džano i Sugijama su potpuno pošandrcali“, nastavio je
Nobue, spustivši prozor na strani suvozača. „Tamo jedva da je ostalo
iole viskija ili piva. Ovo je prvi put da su se njih trojica toliko otkačili.“
„Nobu-čine“, rekao je Išihara, i dalje nenormalno izbuljenih očiju.
„Ne znam. Imam loš predosećaj u vezi sa ovim...“
Išihara je parkirao na njihovom mestu kod obale, desetak
kilometara pre Atamija. Spustio se uskim, neupadljivim putem koji se
odvajao od druma Manazuru i završavao ogromnim betonskim
nasipom. Džano, Kato i Sugijama su pijano poispadali iz kombija, i dok
su nesigurno stajali na plaži sa mikrofonima u pesnicama i vikali:
„Požurite!“, Išihara i Nobue su se mučili oko mašine za karaoke,
osvetljenja i video-kamera. Nobue je uključio lampu u unutrašnjosti
kombija kako bi Išihara imao malo svetla za rad, a onda otrčao na
plažu. Niko od njih nije primetio četiri sredovečne žene koje su se
krile iza džinovskog betonskog tetrapoda samo dvadeset metara dalje.

II

Mala plaža se nalazila u potkovičastom zatonu iza zakrivljenog

betonskog lukobrana. Lukobran je bio visok oko tri metra i uski,
krivudavi put koji je vodio do njega bio je sa obe strane omeđen
gustim šumarcima borova i drugog drveća. Niko ne bi bio u stanju da
ih vidi sa puta niti sa obale, čak i da su uključili sva svetla. Mogli su se
primetiti samo sa mora, ali malo je ribarskih brodova tako kasno
subotom uveče u zalivu Atami. A to takođe nije bilo mesto za turiste
niti lokalno stanovništvo, zgodno za razgledanje ili romantične šetnje.
Nasumično nabacani džinovski betonski tetrapodi za razbijanje talasa,
slični mutiranim verzijama dečjih piljaka, kvarili su pogled na pejzaž;
smrad otpadne vode nadvio se nad plažom, velikom otprilike koliko i
košarkaški teren, sa više kamenja nego peska; zarđale gomile čelika -
bačeni motori ribarskih barki ili kamiona - davale su ionako pustoj i
odbojnoj atmosferi hladne, metalne vibracije.
Pre oko dve godine, pošto nije imao apsolutno ništa da radi jednog
nedeljnog popodneva, Džano je sedeo u svom stanu i slušao iznova i
iznova snimak bučne haus muzike, sve dok nije postao ubeđen da je
bukvalno na ivici da siđe s uma. U nadi da će izbeći psihotični slom,
pozvao je Katoa i odvukao ga na dugo putovanje autobusom koje se
sastojalo od mnogo presedanja i završilo se na morskoj obali, kraj
koje su hodali bez reči i tada natrapali na ovaj zaton. U to doba im nije
padalo na pamet kako bi to bilo dobro mesto za Karaoke udare (to je
dakle bila najava rituala), ali Kato je na jednom kraju plaže otkrio
bačene, krvlju natopljene gaćice i kasnije to otkriće prijavio Nobueu.
Otad su stvari krenule da se razvijaju. „Penetrator se uvek vraća na
poprište zločina“, izjavio je Nobue, i sledećih deset sedmica, svake
subote, čitava grupa je dolazila tu da osmatra plažu. Za vreme desete
posete, Džano je rekao: „Možda to i nije bila neka devica kojoj su
skinuli danu, znate. Nema nikakvog dokaza da te gaćice nisu pripadale
nekoj pedesetogodišnjoj Oba-san koja je zaboravila tampone, je li
tako?“ Čim je to seme sumnje bilo tako glasno posejano, svi kao da su
se probudili iz sna. Najednom su shvatili da su možda bili preveliki
optimisti kad su zaključili, samo na osnovu blatnjavih i okrvavljenih
gaćica, da će ubrzo biti u mogućnosti da prisustvuju silovanju neke
anđeoske, ali krajnje lascivne nimfice kakvih su puni porno-filmovi.
Bez obzira na to, činilo se da je šteta napustiti to mesto na koje su dva
i po meseca dolazili svake sedmice, pa je Išihara predložio da zaton
bude njihov stalni višenamenski prostor za specijalne događaje, i on je
to ostao otad pa nadalje.
U prošlosti, samo oni koji bi osvojili prva četiri mesta u obračunu
igrom „kamen-papir-makaze“ imali su pravo da pevaju, ali posle
Sugijokine smrti, taj broj je bio sveden na trojicu. Podela odgovornosti
je bila jasno definisana, i pomoćno osoblje nikada nije menjalo ulogu
sa glavnim akterima tokom jedne noći. Išihara je stoga morao da
ostane u kombiju, kraj bučnog prenosivog generatora koji je bio
privezan pozadi kako njegova buka ne bi ometala nastupe. Dva kabla
su vijugala iz generatora kroz uski otvor na prozoru, sve do plaže, gde
su bili spojeni sa dve video-kamere, pri čemu je jedna bila pričvršćena
za tronožac kako bi snimala totale svih na bini, dok je drugu držao
Nobue, koji je trebalo da se muva okolo i svakog pevača snima izbliza.
Kamere su bile prenosive „soni 3CCD VXl“, mikrofoni bežični
„zenhajzer SY3“, a zvučnici „bouz 501“. U kombiju je bio i prenosivi
DAT dek sa jednostavnom miksetom, i time je trebalo da rukuje
Išihara.
„Iši-kune, požuri, molim te!“ Džano je drhturio u oskudnoj sado-
mazo odeći. „Sva sreća te sam pijan, ali jebote, kako je samo hladno u
ovom kostimu!“ Trojica pevača su bila okrenuta prema moru, mahala
neaktivnim mikrofonima i mrmljala: Je’n, dva, je'n, dva! Proba, proba!
Nažalost, Išihara je oduvek bio krajnje netalentovan za sve što je
imalo bilo kakav mehanizam. U srednjoj školi, kad se tek pojavio
vokmen, drug iz razreda ga je prevario i naterao da slušalice, „bubice“,
ugura u nozdrve. Nije bilo nikakvo čudo što sada nije umeo da uključi
zvuk.
„Ako budemo čekali da Išihara to pripremi kako treba, ostaćemo
ovde do zore“, zacvileo je Sugijama.
„U redu, u redu“, kazao je Nobue. „Idem da vidim zbog čega toliko
oteže.“ Postavio je kameru na tetrapod iza trojice pevača i zaputio se
natrag prema „haj-ejsu“.

„Volela bih da se okupe u jednu grupu“, rekla je Suzuki Midori.

Raketni bacač joj je počivao na ramenu.
„Jedan od njih je uvek u kombiju, gde izigrava tonca“, kazala je
Henmi Midori, zagledana kroz svoj dvogled marke „cajs“.
Sve četiri Midori bile su zgađene kostimima. Zar se Japan u svojoj
posleratnoj istoriji borio da ovo postigne?, pitala se Takeuči Midori.
Odrasli muškarci na sredini svoje treće decenije, odeveni kao
perverznjaci, podvriskuju i cerekaju se kao moroni, pa pevaju karaoke
usred ničega? Od te pomisli joj je bukvalno bilo muka. Na ovom
samotnom mestu, uz smrad otpadne vode, prolivene nafte i trule ribe
svuda unaokolo, u odeći kakvu ne bi na sebe odenuo ni najbedniji
provincijski komičar... Pogotovo onaj mali mršavko u sredini - kakva
mu je to kožna mini suknja, pobogu? A onaj sa naočarima i šljokičastim
kimonom, koji pije pivo direktno iz duolitarskog burenceta i zavija - šta
li bi njegova majka rekla kada bi mogla ovo da vidi?
Mesec je bacao namreškanu srebrnu traku preko površine mora.
Midori su imale skijaške rukavice kako im na šakama ne bi bilo
previše hladno da valjano upotrebe raketni bacač. Sve su povezale
kosu pozadi i lica su im bila skrivena crnim vunenim skijaškim
maskama, a na telu su imale bluze dugih rukava i crne džempere
ispod nepropusnih vindjakni, kao i crne pantalone i cokule za
pešačenje. Dah im se maglio u male bele oblake, i sve su čučale, disale
u rukavice kako se ne bi odale.
Zvučnici su se aktivirali uz zujanje i režanje, a pojačani glas je
rekao: „Dobro... dobro, dobro.“
„Pa, krećemo.“ Suzuki Midori je skinula rukavice i, baš kao što ju je
Sakaguči naučio i kao što je potom desetinama, ako ne i stotinama
puta uvežbavala, otvorila zadnji poklopac na „M72-A2 LPTB“-u,
uklonila nosiljku i izvukla unutrašnju cev.
„Ne zaboravi“, šapnula je Henmi Midori, „moraš da naciljaš u
tetrapod iza njih. Ako jednog od njih pogodiš direktno, neće vredeti.“
„Znam“, reče Suzuki Midori, napućivši usne i usmerivši svu svoju
koncentraciju na prizor pred njom. Naciljala je u tetrapod tik iza tri
ogavna tipa u tim dementnim kostimima.
Ostale su klečale kraj nje sa obe strane kako bi izbegle povratni
udar, a Henmi Midori i Takeuči Midori su joj pomagale držeći
izvučenu unutrašnju cev.
„O, bože... Ovlažila sam“, promrmljala je Tomijama Midori.
Suzuki Midori zašišta na nju da se prene. „Nož ti je spreman, zar
ne? Budi u pripravnosti da njime dokrajčiš preživele, ako ih bude.“
I baš kada je započeo uvod u pesmu „Voli me do koske“, sa tim
vulgarnim tenor saksofonom, Suzuki Midori je otkočila oružje i
povukla obarač.
Šest peraja je izniklo iz zadnjeg dela šezdesetšestomilimetarske
rakete sa kumulativnim punjenjem kada je ova izletela, i jasno se
videlo kako se bojeva glava obrće dok huji prema tetrapodu. Povratni
udar je osvetleo vazduh iza Midori blistavim pepeljastim sjajem. Kad
su začuli čudno, ali duboko rezonantno ba-FIJUUU i primetili blesak
svetla, tri skota su prestala sa pevanjem i okrenula se da pogledaju
tamo. Sledećeg trenutka, bojeva glava je udarila u tetrapod i
eksplodirala u zaglušujućem udaru i ogromnoj lopti narandžaste
vatre.

Šta je sad pa to, kog đavola?, upitao se Džano dok je bojeva glava u
obrtanju opisivala zadimljeni luk prema njima. Pomislio je da liči na
neki svemirski brod iz starog filma sa buđavim specijalnim efektima,
kad su ga preplavili zaslepljujuća svetlost i gromoglasni zvuk. Bio je
zavrljačen na stenovitu plažu kao mokra krpena lutka. Sugijama je
gledao uvis prema video-kameri koju je Nobue ostavio na tetrapodu
kad ju je eksplozija raznela u paramparčad i otvorio je usta da kaže:
Auuu!, ali naravno, nije imao vremena za to. Rajon njegovog kimonoa
zapucketao je i planuo, zajedno sa šljokicama, kad je on poleteo oko
dva metra uvis. Prva Katova pomisao bila je da su to Nobue i Išihara
pripremili neki specijalni vatromet. Za Išiharu je ovakvo preterivanje
bilo tipično, pomislio je, i samo što nije počeo da se smeje kad se
komad betona veličine pesnice odvalio sa tetrapoda i poleteo brzinom
od sto metara u sekundi da mu otkine donju vilicu - meso, kosti, zube,
sve dok je on počinjao sa uzletom koji će dosegnuti zadivljujuću visinu
od tri metra. Krajnji rezultat bila su tri raskomadana tela koja su
izgledala kao da su ih ručkale ajkule, sa nazubljenim komadima
iskidanim iz njihovih mišica, trbuha i vratova - da ne pominjemo
fragmente tetrapoda zarivene u različite delove njihovih tela. U
treptaju oka, podsećali su na krvave prnje - veoma nalik na bačene
gaćice koje su nekada pronašli upravo na ovoj plaži. I, naravno, sva
trojica su bili mrtvi.
U trenutku eksplozije, Nobue je izlazio iz „haj-ejsa“ kako bi se
vratio na plažu, a Išihara je bio pozadi, petljao oko potenciometara na
mikseti. Od udara, ceo kombi se zatresao i nakrivio, i obojica su
popadala. Nobue je napolju ljosnuo licem o tle, a Išihara je glavom
tresnuo u ćošak generatora. Ali „haj-ejs“ je ostao uspravljen i manje-
više netaknut, zaštitio ih je od udara i fragmenata tetrapoda. Međutim,
krv je pokuljala iz posekotine na Išiharinom čelu i potekla mu niz lice,
tako da se on uspaničio. U reakciji na snažan blesak svetlosti i
nesnosnu buku, njegov mozak je mahnito pokušavao da radi, a on se
spremao da se na silu kretenski nasmeje ne bi li nekako došao sebi,
kada je Nobue uskočio natrag u izlupani kombi i povikao:
„Dolaze po nas sa noževima!“

III
 „Kako to ‘sa noževima’?“, upitao je Išihara. Zurio je u krv koja mu
se nakupila na dlanu iz minijaturnog gejzira sa gornjeg desnog ugla
čela. „Misliš na noževe, ono kao, sa sečivima?“ Iako nije bio u stanju da
shvati šta se dešava, bio je prestravljen na sopstveni način. Nikada
ranije nije video da mu iz glave šiklja krv. Zabrinut da bi to moglo da
se pokaže fatalnim, očajnički je pokušavao da gurne krv natrag u
sebe.
„Vozi, đavo te odneo!“, viknu Nobue. „Dolaze ovamo! Sa noževima!
Jebote, ludilo! Džano-rin, O-Sugi i Kato-kiči su mrtvi! Raskomadani!“
Išihara ga pogleda kao da ga ne razume, pritiskajući posekotinu na
glavi okrvavljenim dlanom. „Gde su ‘raskomadani’?“, upita on, pa
nadoda: „Čudno je, znaš - sva ova krv mi curi, a ništa me ne boli. Šta
misliš, zašto je to tako, Nobu-čine? Hoću reći, posečeš samo malo vrh
prsta i zaboli te toliko da ti dođe da zaurlaš, pa kako onda da me ovo
ne boli?“
Činilo se da Išihara uopšte nije u stanju da vozi. Nobue se naglo
okrenu prema sedištu vozača, ali pritom vide kroz vetrobran četiri
maskirane prilike sa noževima u rukama, sada na samo nekoliko
koraka od kombija. On se baci prema prekidačima i zaključa vrata.
Četiri napadača u crnom, lica skrivenih iza vunenih skijaških maski,
stigoše do kombija upravo kad su se brave zaključale, pa pomahnitalo
kao životinje počeše da udaraju po kombiju i ljuljaju ga tamo-amo.
Eksplozija je raznela sva svetla, pa je oko „haj-ejsa“ vladao mrkli
mrak, ali slaba unutrašnja lampica bila je dovoljna da Nobue razabere
prilike napolju. Kad su sve četiri podigle noževe u pesnicama, i Nobue
je podlegao panici, pa mu je mokraća natopila bokserice dok se
spuštao u vozačevo sedište. Išihara je bio pozadi, na klupici, i
pokušavao i dalje da vrati krv u glavu. Prozor sa vozačeve strane bio
je napukao tamo gde su u njega udarili komadići betona, i dve nejasne
prilike napolju podigle su kamenje veličine lopte za bezbol i počele
njima da udaraju po staklu.
Ipak, prozor nije pukao. Takeuči Midori i Henmi Midori su toliko
pomahnitale da nisu bile čak ni svesne toga da je sva snaga iskopnela
iz njihovih ruku. U međuvremenu, Nobue je pokušavao da okrene
ključ bravice motora, koji nije držao u ruci. Palcem i kažiprstom je
pritiskao bravicu, stežući nepostojeći ključ i okrećući ga u smeru
kazaljki na satu pa natrag, napred-nazad, napred-nazad. Pokušao je
čak i da glasom oponaša zvuk motora - Vruuum, vruuum - ali ni to,
naravno, nije imalo nikakvog efekta. „Koji je andrak s ovim?“, mrmljao
je dok je napolju Suzuki Midori vikala: „Sklanjaj se!“, i udarala
kamenom velikim kao bebina glava po bočnom prozoru. Staklo se
uleglo, uz čudan zvuk nalik na prevlačenje noktima preko table, što je
Išiharu nagnalo da ukloni ruku sa glave i podigne pogled. Lice mu je
bilo umazano krvlju s jedne strane, dok je sa druge strane bilo sasvim
lišeno boje.
„Jesi li upravo čuo neki super-ultra-mega jezivi zvuk, kao da neko
škrguće zubima?“, upitao je on Nobuea, koji je i dalje pokušavao da
startuje kombi nepostojećim ključem.
Oko četvrtina stakla u prozoru popustila je, ali sada je Suzuki
Midori oklevala, nesigurna šta sledeće da uradi. Da je jasno
razmišljala, sigurno bi (a) gurnula nož kroz raspoloživi otvor ili (b)
izbila ostatak stakla, otključala vrata i na silu ušla. Međutim, u žaru
trenutka, nijedna od tih mogućnosti nije joj pala na pamet.
Teritorijalac Sakaguči nije ih uputio u to kako da počiste eventualne
preživele posle bitke. Znala je da je upamtila te delove iz priručnika za
Zelene beretke i uputstava za gerilce, ali usled halabuke i
zaslepljujućeg svetla eksplozije, jetkog mirisa baruta i prizora tri živa
tela koja su bila bukvalno raznesena, mozak kao da joj je izgarao,
najednom lišen svih informacija, uključujući i to kako se ona sama
zove, gde se nalazi i šta radi. Ostale Midori, čija su usta na skijaškim
maskama podsećala na usta lutaka na naduvavanje, drhtale su silovito
dok su je huškale: „Izbodi ih! Sve ih pobij!“
„Šta to radiš, Nobu-čine?“, rekao je Išihara. On je sada stajao iza
Nobuea i gurkao ga u rame. „Kako možeš da pokreneš motor kad je
ključ kod mene ?“ Nobue nije odgovorio, već je nastavio da zija
razrogačeno u četiri napadača ispred vetrobrana i bočnog prozora.
„Hej“, reče Išihara, podigavši pogled, „tamo su neki čudni ljudi sa
maskama i - IIIIK! - pa oni imaju noževe!“
Suzuki Midori tresnu još jednom velikim kamenom po prozoru.
Kiša rasprsnutog stakla zasu Nobuea, izazvavši mrlje boje na
njegovom prebledelom licu, a kamen mu pade u krilo.
„Iši-kune!“, zakrešta on.
„Da?“, odgovori Išihara, kao da čita iz scenarija.
 „Pomagaj! Pokušavaju da nas ubiju!“
Naravno, Midori, koje su stajale tik ispred vrata bez prozora, čule
su kako on to govori. Bile su toliko blizu Nobueu da su mogle da se
propnu na nožne prste, nagnu napred i poljube ga. Takeuči Midori
povika: „Suzu, požuri i otvori vrata! Otvori vrata!“
„Šta, koji moj?“, reče Nobue, uzmičući od njih. „Iši-kune, to su žene!
Oba-san!“
Dok je pokušavao da se iskobelja sa sedišta i pridruži se Išihari u
zadnjem delu kombija, srča mu je popadala sa odeće. Ruka u rukavici
posegnula je kroz prozor i podigla dugme za zaključavanje, a Suzuki
Midori je trzajem otvorila vrata i popela se unutra, nespretno
zamahnuvši prema Nobueu svojim rendal-nožem - bio je to poklončić
od Sakagučija koji im je nož dao zajedno sa raketnim bacačem. Njen
pokret je bio nepromišljen, ali podržan težinom njenog tela dok se
ona verala unutra, pa je vrh oštrice bio taman na odgovarajućoj visini
da uroni u meso Nobueovog obraza i proseče mu desni, zaustavivši se
tek kada je došao u dodir sa zubima na drugoj strani. Nobue je načas
izgledao kao da ne razume šta se to upravo dogodilo, a onda je
pokušao da zaurla, ali je ustanovio da mu metal onemogućava da se
oglasi bilo kakvim zvukom. Ostale tri Midori su vrisnule umesto njega
kad su videle da je sečivo Suzuki Midori zariveno u neprijateljev
obraz. I upravo je taj nož zariven u lice i viđen tako izbliza konačno
isisao svu mahnitost iz njih. Henmi Midori oseti da joj se nešto vrelo
sliva niz butinu i upita se nije li to neočekivano dobila menstruaciju,
ali, naravno, bila je to samo mokraća.
Suze su odmah ispunile Nobueove oči i sada su mu lile niz lice.
„Bofi!“, reče on, ali od pomeranja njegovih usta sečivo se zaokrenulo i
samo pojačalo bol. Suzuki Midori je stajala ukočena nekoliko
trenutaka pošto ga je ubola. Činilo joj se da se skamenila, a um joj je i
dalje bio potpuno prazan - bilo je to stanje koje nikada ranije nije
iskusila. Šaka kojom je stezala dršku noža drhtala je; u stvari, drhtala
joj je čitava ruka. Vreme kao da je potpuno stalo, i niko nije znao šta
sada treba da se radi, dok Išihara nije prišao, pružio ruku i podigao
skijašku masku koja joj je pokrivala lice. Ona se oglasila
zaprepašćenim: „Ijaaaah!“
„U pravu si, to je stvarno žena“, reče Išihara, a onda, kao da želi da
se oslobodi sve svoje napetosti i straha, poče da se smeje najmoćnijim,
najstarostavnijim i najnatprirodnijim smehom kojim se ikada u životu
oglasio. Ličilo je to na egzorcistički napev snimljen i pušten velikom
brzinom, gromoglasno jako, i vibrirao je u mozgu, zabijao se u stomak
i činilo se da je kadar da nagna vazduh i sva živa bića duž čitave obale
mora da se zalede i potom brzo raspadnu. U kratkim intervalima
između naleta smeha, Išihara je izbacivao reči čije značenje nije bilo
jasno - žena, Oba-san, svinja, tarapana, drkanje, seks, volim te, i tako
dalje - a Suzuki Midori, najednom obuzeta neopisivim strahom, poče
da povraća. Pokušavši da pokrije usta, pustila je nož, koji je onda
ispao iz Nobueovog obraza i teško začangrljao na podu. Ostale Midori
pohitale su da pridrže klonulu Suzuki koja je i dalje bljuvala, i počele
da uzmiču, povukavši je za sobom. Išihara je pritisnuo Nobueov obraz
maramicom i, zakikotan, izvukao ključ motora iz džepa.

Dok su uzmicale preko plaže, Midori su htele - ne htele morale još

jednom da pogledaju šta je ostalo od Džana, Katoa i Sugijame. Nisu
želele to da vide, ali su neizbežno spustile pogled, jer su morale da
paze kuda gaze u mraku. Sugijamin stomak je bio vertikalno iskidan, i
creva su mu visila napolje upravo nalik na dae-čang koji je Henmi
Midori jednom jela u korejskoj kafani sa roštiljem, pa se i ona
ispovraćala. Jedno Džanovo oko istopilo se i curelo mu je iz duplje, a
Katou je nedostajala donja polovina lica, pa mu je glava podsećala na
grotesknu, ali čudesno realističnu polumasku. Takeuči Midori, koja je
videla da nečija otkinuta šaka leži kraj njenih nogu, zapazila je koliko
ova podseća na morsku zvezdu i zaplakala. Rakovi i morske vaši već
su se gostili Džanovim istopljenim okom, a kada je Tomijama Midori
to slučajno ugledala, vrisnula je i onda se presamitila, uhvatila za
stomak i počela da povraća. Četiri Midori su još stenjale i bljuvale
kada su konačno stigle do kola, i sve su mislile nešto nalik na: To je
sve. Nema više. Dovoljno je bilo osvete.
9.
Snovi u svakom trenu

Četiri Midori su raspustile Društvo Midori i odlučile da se neko

vreme ne sastaju niti da stupaju međusobno u kontakt. Raketni napad
na obali odmah iznad Atamija dobio je u medijima tretman velike
vesti. Vlasti su istraživale slučaj verujući da je delo neke ekstremne
političke frakcije, a četiri Midori su izmakle svakoj sumnji. Njihova
imena nisu se čak ni pojavila u istrazi. Pod jedan, Društvo Midori nije
se nalazilo ni na kakvom spisku opasnih grupa - levičarskih terorista,
desničarskih fanatika, organizovanih zločinačkih sindikata, bandi
motociklista ili čega već. Lokalna policija je zatražila pomoć
Nacionalne policijske agencije, a forenzička analiza kojom se Japan
diči primenjena je u potpunosti, ali nije odvela dalje od toga da je
oružje identifikovano kao prenosivi raketni bacač. Vlasti pojma nisu
imale o tome kako bi iko mogao da se dokopa takvog oružja.
Teritorijalna odbrana je javno istupila sa tvrdnjom da „M72“ ne spada
u naoružanje iz njihovog arsenala, a nezvanično je bacila sumnju na
američke vojne snage u Japanu. Sa svoje strane, američka vojska je
zauzela stav da nije njen problem to što narod priglupih pacifista želi
da diže toliku frku zbog nečega što je bilo praktično beznačajno u
poređenju sa, recimo, neredima u Los Anđelesu - i taj stav je žustro
kritikovan u uvodnicima Asahi Šimbima.
Svejedno, da je Išihara bio prosečno ljudsko biće, ili da je Nobue
bio normalan, četiri pripadnice Društva Midori bi sasvim sigurno bile
pozvane na isleđivanje. Išihara je video lice Suzuki Midori, i moguće je
da bi, samo da je on rekao: Video sam jednu od ubica. Bila je to neka
Oba-san, istražitelji pomislili na to da povežu ovaj incident sa
ubistvom Ivate Midori, žene ubijene „tokarevim“. Ali nije da je Išihara
išta zadržavao za sebe zato što je bio zabrinut da se istraga ne proširi
na incident sa „tokarevim“. I njega i Nobuea su nekoliko puta pozivali
u policiju na razgovor, ali islednici nisu mogli da shvate ništa što su
oni govorili. Imenica „Oba-san“ jeste s vremena na vreme silazila
Išihari sa usana, ali uvek naizgled nasumično, usred konfuznog i
nepovezanog bulažnjenja, tako da nikada nije podstakla interesovanje
islednika.
„Nobu-čin je uboden u obraz, a ja sam izgubio u igri ‘kamen-papir-
makaze’ pre nego što se devojka u stanu preko puta skinula gologuza -
Hja ha ha ha! Vala baš gologuza! Supon-pon!12 I tako, u be-skraj-no!
Šta? GOLOGUZA, kažem opet! Ha ha! - pa nisam mogao da se
usredsredim na ‘kamen-papir-makaze’ i izgubio sam, probao sam
papirom i izgubio pa sam toliko popizdeo da sam pomislio da se
popišam na komplet za karaoke i na zvučnike, ali nije mi se pišalo i
ništa nije htelo da izađe, ali mislio sam, znate, kad je Nobu-čin bio
uboden nožem, to je bilo toliko jako da me je podsetilo na ono kad
seku svadbenu tortu, pa mi je došlo da zapevam svadbenu pesmu, ono
kao dan danka dan!, ali nisam mogao da se setim melodije i nisam ni
zucnuo, pa je umesto toga sve bilo kao u Smelom šogunu gde onaj
zlikovac stalno nosi masku, ali kad mu masku skinu, ispostavi se da je
to neka Oba-san, i onda Oba-san veli, ono kao: ‘Šta vi to insinuirate?’,
ali je uistinu zla i ja uvek na kraju to gledam zato što se emituje odmah
posle Mornarskog meseca, ali ne baš kao svadbena torta već više kao
kad neki od zlikovčevih siledžija ubode mačem kao slabašno detence i
kaže ta-dam, eto na šta me je to podsetilo, hoću reći, bilo je stvarno
zabavno, ali opet...“
Išiharu su poslali na psihološku procenu i dijagnostifikovali su mu
šizofreniju ili uznapredovalu i verovatno neizlečivu maniju.
Islednicima je preostalo samo da odustanu od pokušaja da od njega
dobiju informacije. Što se Nobuea tiče, pošto mu je nož probio obraz,
prosekao desni i iskidao jezik, on nije mogao suvislo da govori čak ni
pošto je izašao iz bolnice, i odavao je utisak teške mentalne
zaostalosti. Na kraju je policija došla do prećutne saglasnosti da je
ubistvo takvih nepopravljivih omladinaca ionako verovatno
predstavljalo uslugu narodu i državi, a masovni mediji su, opet,
postepeno prešli na druge senzacionalne priče. Stvarni zid na koji je
istraga naletela, međutim, bio je nedostatak bilo kakvog logičnog
sleda događaja. Zločine bez jasnog motiva najteže je rešiti, a
povezivanje raketnog napada na plaži sa tri nasumična ubistva u
Čofuu bilo je skok koji je nadaleko prevazilazio maštovitost policije.
Islednici su načas sledili teoriju da je napad možda počinilo pleme
lokalnih maloletnih delinkvenata koji su bili besni zbog karaoke
nastupa, ili nomadska banda na motociklima koja je puteve u tom
kraju smatrala svojom teritorijom, ali posle nekih pet meseci lišenih
bilo kakvih konkretnih rezultata, istraga je bila okončana.
U to vreme, četiri Midori su donekle spustile gard i počele
povremeno da komuniciraju preko telefona, iako su se i dalje klonile
svakog sastajanja licem u lice. Začudo, sve četiri su živele mnogo
ispunjenije nego ikada ranije i zračile novopronađenim
samopouzdanjem. Jedna Midori je postala najpopularnija osoba na
svom radnom mestu, a druga je bila radnica nedelje sedam nedelja
zaredom. Treća je ustanovila da se komunikacija sa njenim sinom
dramatično poboljšala: on je sada njoj otvoreno govorio o svojim
osećanjima i interesovanjima, postizao je bolji uspeh u školi, i više nije
provodio sate i sate nemo igrajući kompjuterske igre. A četvrta Midori
se zaljubila u mnogo mlađeg muškarca koga je upoznala u jednom
karaoke klubu. Tako si smirena... to je tako utešno za srce... a
istovremeno... ta titrava, električna napetost... Kako ti to polazi za
rukom? Takve je stvari govorio taj zgodni dvadesetšestogodišnji
diplomac sa Univerziteta Kjoto, orlovskog nosa, zaposlen u savetu
velike brokerske firme, i šaputao Midori koja je bila na sredini svojih
tridesetih, dok ju je strasno i nežno lizao između nogu. Sve četiri
Midori su imale zajedničku nedeljivu, veoma ozbiljnu i veoma stvarnu
tajnu - tajnu koja je služila istovremeno da im pojača samopouzdanje i
podari im izvestan oreol misterioznosti. A ta kombinacija pribranosti i
intrigantnosti ženu čini uistinu privlačnom, pogotovo kada ona sama
izgleda nesvesna toga.
Spolja, svakodnevni život svake Midori nije se značajno razlikovao
od života njihovih saradnika i suseda. Ali tri raskomadana leša, nož u
Nobueovom obrazu i Išiharin smeh moćniji od raketnog bacača nisu
bile stvari koje su se jednostavno mogle smesti s uma. Bilo je
iznenađujuće koliko je stvari na ovom svetu moglo čoveka da podseti
na namotaje creva koji izbijaju iz iskidanog stomaka, ili trideset
centimetara pocrnelog, unakaženog jezika koji visi iz razvaljenih usta,
ili na spaljenu i otkinutu šaku nalik na morsku zvezdu. Organi i delovi
rastavljeni od svojih matičnih tela tako da su izgubili svaku svrhu, nisu
zapravo podsećali ni na šta drugo na ovom svetu, i upravo je iz tog
razloga svaki neuobičajeni prizor ili miris bio dovoljan da prizove ta
sećanja. Inače, za ljude koji su prisustvovali takvim užasima - vojnike
koji su se vratili iz rata u inostranstvu, na primer - ovakvi flešbekovi
su često vesnici teških posttraumatskih stresnih poremećaja.
Čak i jedno jedino toliko nezamislivo grozno iskustvo poput onog
čemu su one prisustvovale može izazvati PTSP, i bilo je bezbroj
izveštaja o ljudima u kojima se taj poremećaj razvio pošto su videli
kako im prijatelji ili rodbina ginu na njihove oči u saobraćajnim
nesrećama, požarima ili prirodnim katastrofama. Ali za sve Midori,
koje su slepo i nepokolebljivo verovale u sopstvenu pravičnost,
sećanja su imala drugačiji učinak. Bitka kod Atamija je za njih bila
neka vrsta svetog rata - na kraju krajeva, one su se osvetile za ubistvo
drage prijateljice - i kao takva nije bila nešto čega bi one trebalo da se
stide. U stvari, to iskustvo im je pojačalo dostojanstvo i činilo se da im
ispunjenost izbija iz svake pore. Svejedno, one su ipak bile nežnijeg
pola i nisu bile lišene materinskih nagona. Slika tih unakaženih leševa
koja im se vraćala u sećanje prirodno je pomagala da priguše
ushićenje i sprečavala ih da postanu preterano opijene same sobom.
Tako su one živele sa svojim košmarom iz stvarnog života, bez
njegovog glorifikovanja i poricanja. U svakom slučaju, izašle su iz
svega kao pobednice.

Da nije bilo ovog lika ovde, mislio je Nobue dok je zurio u Išiharu,
odavno bih već sišao s uma. Bili su u Nobueovom stanu, nekih sedam
meseci posle incidenta kod Atamija. Rana u Nobueovom obrazu je bila
zaceljena, ali on se još oporavljao od traume koju je pretrpeo i koja ga
je od te noći proganjala. Jezik mu je bio unakažen, ožiljcima prekriven
obraz uštinut i sklon trzanju, i još nije mogao normalno da govori.
Napustio je svoj posao u prodavnici računara, ali nije bio u preteranim
poteškoćama. Njegovi roditelji, koji su reagovali na sinovljevu nesreću
kada je bio obogaljen u besmislenom, ali spektakularnom napadu, koji
je postao velika vest na svim nacionalnim medijima, odano su mu i
redovno slali prilično veliki džeparac. Što se Išihare tiče, niko nema
pojma kako je njemu to uspelo, ali posle napada on je nastavio da
svakog radnog dana u nedelji putuje na posao u maloj dizajnerskoj
firmi. A kad bi došla sledeća subota, neizostavno bi se pojavio u
Nobueovom stanu uzvikujući: No-o-bu-u-či-i-ne! dok se napolju peo
stepenicama. Ukratko, u njemu se praktično nije primećivala nikakva
promena.
Trenutno, Išihara je ćuškao Nobueovo rame i govorio: „Nobu-čine!
Nobu-čine, reci: ‘Čestitke za Novu godinu’!“ Najbliže što je Nobue
mogao da postigne bilo je nešto nalik na: Ke bit ee a Nou hobiu, na šta
se Išihara srušio na tatami i zakotrljao po prostirci, smejući se
histerično. Nobueu to nije smetalo. Sada je znao da vam, kad pretrpite
teška emocionalna ili fizička oštećenja, ne pomažu toliko oni ljudi koji
su sažaljivo saosećajni ili preterano pažljivi što se vaših osećanja tiče,
koliko oni koji se prema vama ophode onako kako su to oduvek radili.
„HJAHJAHJAH!“ Sad je Išihara ponovo bio na nogama, ćuškajući
Nobueovo rame i poskakujući gore-dole. „Nobu-čine, molim te,
preklinjem te, reci sada: ‘Crvena pica plava pica žuta pica.’ Molim te,
molim te, molim te. Kunem se da se neću smejati.“ Dok je Nobue zurio
u svog starog prijatelja, suza zahvalnosti mu se skotrljala niz obraz.
Odjednom je shvatio koliko voli tu osobu, pa je ščepao šaku koja mu je
ćuškala rame i stegao je čvrsto svojom. „Hvala ti, Iši-kune“, rekao je
promuklo. Išihara je bio toliko zaprepašćen, kako gestom tako i
sentimentom, da se zapitao nije li se njegov prijatelj konačno slomio
pod pritiskom i poludeo. Pribio je čelo uz Nobueovo da vidi nema li
jadni momak temperaturu.
Biće im potrebno još malo vremena pre nego postanu sasvim
spremni da krenu u konačnu bitku.

II

Prošlo je više od pola godine. Sve to vreme, naravno, subotom se

nisu održavali Karaoke udari, pošto je trupa od njih šestorice bila
smanjena za četvoricu. Nobueova rehabilitacija se nastavila. U jedno
nedeljno popodne, krajem jeseni, on i Išihara su šetali rame uz rame i
gotovo sa rukom u ruci kraj avenije Košu u Čofuu. Bili su kao
poslednja dva primerka, oba muška, vrste koja će ubrzo izumreti, dok
istražuju svoj tesni rezervat za divljač. Pošto mu se sada rana u obrazu
zacelila u stalni ožiljak, Nobue se pre svega osećao kao da je
strahovito ostario. Prolazili su pored Instituta za elektroniku Koganej
kada je, sa jedva primetnom govornom manom rekao: „Nekada je
postojao lik po imenu Sugijoka, zar ne?“ Išihara je u obe ruke nosio po
jedan sladoled garigari-kun, lizao prvo jedan pa onda drugi i pevušio
nešto kao: „Sladoled za jesen, sladoled u jesen, dva sladoleda u toplom
jesenjem danu! Dve mršave kite sad se šišaju, i šišaju! Ona koja prva
štrcne odneće prvu nagradu!“ Ali na pominjanje Sugijokinog imena,
Išihara je zastao. „Nobu-čine, kakav je ono lik bio taj Sugijoka?“,
upitao je, i počeo da skakuće ukrug. Bio je to, po svemu sudeći, čudan
prizor - sitan muškarac od dvadeset i nešto godina sa izuzetno
velikom glavom i očima, sisao je na smenu dva sladoleda i skakutao
ukrug oko muškarca otprilike istih godina, sa jednako prevelikim
očima, gadnim ožiljkom na obrazu i prerano proređenom kosom.
Ostali pešaci na ulici ugledali bi Išiharu i brzo spustili pogled kako bi
izbegli u prolasku bilo kakav kontakt očima ili interakciju. „Prestani
da igraš oko mene kao neki poludeli Indijanac“, nastavio je Nobue da
govori, iako je zapravo uživao u tom blesavljenju. Konačno, Išihara se
naglo zaustavio i čučnuo na pločnik, uhvativši se za glavu i požalivši se
na vrtoglavicu. Onda je ponovo skočio uvis. „Garigari-kun A“, rekao je
golom štapiću od sladoleda u desnoj ruci, „počivaj nam u miru.
Garigari-kun B, sada je tvoj red da umreš!“ Pošto je poklopao ono što
je preostalo od drugog sladoleda, okrenuo se prema Nobueu i rekao:
„Ozbiljno, ne mogu da se setim - kakav je bio Sugijoka? Kao da se
prisećam da je bio mršav, uskog lica, da je voleo noževe i mnogo
mumlao, pa se nije znalo da li je natmuren ili veseo, ali ima dosta
takvih likova. Voleo bih da ga jasno zamislim, kao u flešbeku iz filma
ili tako nešto, ali ne mogu.“
Nobue je odgovorio predlogom.
„Zašto ne bismo otišli da pogledamo mesto na kojem je ubijen?
Nije daleko odavde.“
 U kasno novembarsko popodne poput ovog, kada je vreme lepo i
sunce toplo na ramenima, svaka normalna osoba izlazi napolje
ukoliko može, pa je učenica prirodno bila u svojoj sobi. Kada je
ugledala Nobuea i Išiharu kroz prozor, otvorila ga je i nagnula se
napred da ih pozove: „Zdravo! Ovo je baš veliko iznenađenje!“ Kada je
čuo taj glas i podigao pogled prema licu koje je virilo kroz prozor,
Nobue je imao osećaj da mu se rana u obrazu ponovo otvorila i da mu
je jezik opet iseckan. Išihara se oglasio prestravljenim „HJAH!“ i
kolena su mu zaklecala. „Hitanj!“, šapnuli su oni jedan drugom, ali
učenica je rekla: „Čekajte tamo! Slučajno baš sada imam vremena!
Silazim za tili čas!“, i trenutak kasnije oni su čuli brzo tup tup tup tup
tup njenih koraka po drvenim stepenicama. Nobue i Išihara su bili u
stanju koje je podsećalo na paralizu u vreme sna, dok su njihovi
mozgovi pokušavali da obrade zaostalu sliku lica te učenice
pripremne škole. Nesposobni da se pomere, još su drhtali od te slike
kada se stvarno lice stvorilo pred njima i naizgled nateralo plavo nebo
da se s praskom prepolovi, a žuto lišće gingka da se pretvori u dronjke
trulog mesa, uzlepršane na lahoru. Obojica su se osećali kao da su
upravo srknuli malo sopstvene bljuvotine.
„Otkad se nismo videli! Jeste li došli da ponovo posetite svog
prijatelja?“, rekla je učenica, izvivši ionako asimetrično lice još više u
nešto što je verovatno trebalo da bude osmeh. Kakvo bi to samo
olakšanje bilo, mislili su Nobue i Išihara, kada bi se koža sa tog lica
samo sljuštila i otkrila reptilskog vanzemaljca, zver iz podzemnog
sveta ili nešto tome nalik. Činilo im se da su im noge ukorenjene u
zemlji.
„Za momke tako smešnih lica, svakako ste odani svojim
prijateljima!“
Nobue se zapitao kakvo on to lice ima, kad ga vlasnica jednog
ovakvog smatra smešnim. Kroz glavu mu sevnu slika Stookog, avetnog
goblina iz Ge Ge Ge no Kitaro13, i obuze ga mučni osećaj da se
preobrazio u nekog takvog goblina ili avet. Bez razmišljanja, on
podiže dva mlitava ručna zgloba i zastenja: „Počuj me...“ Nije bilo
ničeg smešnog u vezi s tim, ali učenica je uskliknula: „Nemoj više!“ i
prekrila usta obema rukama, uz kikot upravo nalik na onomatopeju
junakinje iz neke mange sa devojčicama: Ki ki ki ki ki ki! Išihari se
činilo da mu se čitav mozak strahovito osuo. Osetivši instinktivno da
mora da dela, ili da se izloži riziku naglog sunovrata u ludilo, on se
prodera besmislenim: ,Jo-lo-le-i-hi!“
„Vas dvojica ste baš smešni!“, kazala je učenica i ponovo se
zakikotala, pa se činilo da bi taj košmar mogao beskrajno da se
ponavlja. „Taj vaš drugar...“, rekla je ona. „Kako se ono beše zvao?“
Nobue pomisli da će se upiškiti u gaće. „Su... Sugijoka“, reče on i
nesmotreno podiže pogled. Tako ugleda lice učenice iz blizine i zaista
ispusti nekoliko kapi.
„O, da, tako je, Sugijoka-kun. On i dalje često navraća ovamo,
znate. Samo stoji tu i plače li plače.“
Išihari se ote krik i on se spusti u čučanj, a Nobueove oči se
ispuniše vrelim suzama. Nisu to bile suze za Sugijokom, naravno, već
jednostavno proizvod kukavne užasnutosti.
„Ponekad, kad su uslovi kako treba, ja vidim takve stvari. Kao
ovde, u sobi u mom domu, s vremena na vreme vidim devojku od
nekih trinaest, četrnaest godina koja stoji kraj police za knjige, a onda
sam jednom videla kako joj stopala iščezavaju, pa mi je sinulo da je
ona duh, jer duhovi u pričama nikad nemaju stopala, i to mi je mnogo
stvari objasnilo. Povremeno ih viđam i kod bazena, ali...“
Ne!, kriknuli su Išihara i Nobue u sebi. Molimo te da ne ideš sa
takvim licem na bazen! Ali paraliza ih je sprečila da pokažu bilo kakvu
emociju.
„Tamo vidim uglavnom malu decu, plutaju u vodi i kosa im je sva
raširena i ustalasana. Dešava mi se to često kad mi je telo iscrpljeno, a
nervi na ivici pucanja.“
Umorna si, je li? Pa zašto onda ne odeš negde i ne ostaneš da ležiš,
ono, ZAUVEK? Recimo na Groblju slonova!
„Uvek vidim Sugijoka-kuna kako stoji eno baš tamo, sa velikom
otvorenom posekotinom u vratu, i izgleda kao da je iz njega iscurela
sva krv, zato što je otprilike dvostruko mršaviji nego što je bio za
života, kad je stalno tamo piškio, ali žao mi ga je zato što samo stoji
tamo, izgleda frustrirano i plače. Kaže da nigde drugde ne može da
ide, plaši se, a niko ne dolazi da mu pomogne. ‘Mogu samo da stojim
ovde i plačem’, veli on, ‘ali niko me ne primećuje, a oduvek sam sanjao
o tome da odem na trčanje sa nekom lepom devojkom, ali sada
nemam stopala pa više nikad neću biti u stanju to da uradim, a svi moji
prijatelji su ubijeni, razneseni u paramparčad i umiru prosute utrobe i
oklembešenih očnih jabučica, dok ja mogu samo da stojim ovde i
plačem, a to je dosadno, samotno, ali sad je prekasno da se bilo šta
promeni’, kaže on.“

Njih dvojica su se odvukli natrag do Nobueovog stana, nesposobni

čak i da govore dok su suzbijali istovremeni poriv da se pomokre,
izbace izmet i povrate, i borili se protiv vrtoglavice, drhtavice i jeze.
Lice i glas učenice, njena figura, reči i zadah tela, iscrpeli su iz njih i
poslednju iskru energije, i obojica su iznova preživljavali sve nesrećne
preokrete u događajima, traume i fizičke i emocionalne rane,
prokletstva, neprijateljstva i zavisti koje su ikada iskusili. Pod
strašnim teretom tih različitih zala, srušili su se čim su zatvorili vrata i
ostali tako klonuli, nesposobni čak i da podignu glavu.
„Vo-vode... neka mi neko da vode“, rekao je Nobue, ali Išihara nije
mogao da se pomeri, i premda se nekoliko puta potrudio da se
nasmeje, nije mogao da natera mišiće svojih usta i obraza da ga
poslušaju. Shvativši najednom da je zaboravio šta je smeh, upitao se
nije li ovo možda kraj, neće li ovako umreti.
Konačno, kasno jesenje popodne se primaklo kraju. Dok je soba
tonula u tamu, Nobue je zaplakao. Između grčevitih jecaja bljuvao je
reči: „E, u pizdu materinu!“ Išihara je uhvatio taj ritam i pokušao da ih
imitira. Je’n, dva, tri, čet’ri. E, u pizdu materinu! Koji je to ritam?, pitao
se. Liči na rege. Je’n, dva, tri, čet’ri. E, u pizdu materinu! Je’n, dva. Kroz
prozor sa druge strane zamračene sobe, video je kako se pali svetlo u
stanu s druge strane parkirališta. Možda će jedne od ovih večeri
ponovo videti siluetu žene sa neverovatnim telom kako igra gola,
mislila su obojica dok je i dalje trajao njihov duet E, u pizdu materinu!
Posle ponavljanja takta za taktom tog jecavog rege ritma i intonacije
reči nekoliko stotina puta, prestali su i pogledali se. Osetili su kako
nešto poprima obličje u njima, nešto što bi moglo poslužiti da obnovi
njihov posustao duh. Tada nisu znali da je tako, ali to nešto bio je bes.

III
 Njih dvojica su se sada okupljali ne samo subotom, već manje-više
svakodnevno. Išihara je često i noćio kod Nobuea, a komšije su počele
da u njima vide zaljubljeni par homoseksualaca. Oni se nisu zaista
zajedno upuštali u seksualne aktivnosti, ali su se često grlili bez
posebnog razloga, beslovesno smejali i spremali specijalitete jedan
drugome - uglavnom stvari kao instant ramen, hranu iz kesice ili
podgrejana gotova jela. Obedovali su okrenuti jedan prema drugome
iznad Nobueovog stočića, a potom sedeli jedan kraj drugog obgrljenih
kolena i gledali na videu Kišnog čoveka, Ostani uz mene, Smrtonosno
oružje ili neku drugu sagu o muškom prijateljstvu. A noću, kada niti
jedan niti drugi nisu mogli da spavaju od anksioznosti ili straha, ležali
su zajedno na jednom kauču, i čak se držali za ruke. Prošao je još
jedan mesec. Jedne noći, dok je hladan vetar duvao i dok su nanosi
opalog lišća šuštali, drhturili i kovitlali se u uglovima parkirališta, njih
dvojica su se saglasili da im se jede nešto što bi moglo da zagreje čak i
njihova ledena srca, i sa tim ciljem na pameti krenuli su prema
bakalnici. Usput je Nobue neprestano zastajkivao i pritiskao obraz
rukom. Kad god je to radio, Išihara je skakutao oko njega i pevušio na
taj svoj osobeni, melodičan način: „Šta je bilo, Nobu-čine? Nobu-čine,
šta je bilo? Obraz ti je skroz crven, jesi li dobro? Reci mi, Nobu-čine!“
„Zaboli me kad god ga izložim hladnoći“, odgovarao je Nobue i
neizostavno dodavao: „E, u pizdu materinu!“
„Baš mi se dopada taj izraz“, rekao je Išihara ovog puta i zapao u
neobično suvislo prisećanje.
„Znaš, Nobu-čine, oduvek sam bio dobro dete, a i otac mi je bio
dobar lik, tako da nikad u mom detinjstvu nismo imali velikih
problema, ali kad sam se našao u srednjoj školi, ne znam kako to
tačno da objasnim, ali činjenica da nikada nismo imali nikakvih
problema počela je strašno da me pritiska, zato što ja nisam bio baš
kao on - bili smo drugačiji - ali nisam znao kako da doprem do njega i
to me je mnogo mučilo, zaista sam bio zbog toga zabrinut, i još se
sećam jedne noći, kad smo on, ja i moja majka gledali neku komičnu
seriju na TV-u - možda su to bile Lutalice - i jedan od komičara je
izveo neki glupi geg koji nije bio čak ni smešan, već je imao samo
neku glupavu uzrečicu, poput: ‘Uups! Baš sam ne-e-e-e-valjalko!’ ili šta
god, a moj otac je počeo da se smeje kao lud, smejao se i lupkao me po
glavi - tup! tup! tup! - i ja sam mu rekao da ne radi to zato što me boli,
a on će: ‘Ma, ne budi toliko gunđalo’, i nastavio je da me lupka, sve
dok mu konačno nisam odgurnuo ruku i povikao: ‘PRESTANI!’ iz
petnih žila, majka se na to, ono, zaprepastila, a otac se sav zbunio i
rekao; ‘Koji je pa tebi andrak iz čista mira? Nije valjda da ti smeta
jedna takva sitnica?’, pa me je ponovo lupio po glavi, samo jače,
pokušavši da od toga napravi štos, kao da se samo zavitlavamo, i ja
sam tada osetio da sam pukao. Bio je to definitivno fizički osećaj i
znao sam da mi malo nedostaje da ga izbodem kuhinjskim nožem,
rascopam mu glavu metalnom palicom ili nešto slično, ali sam umesto
toga rekao: E, u pizdu materinu! I kad sam to rekao, moj otac je
planuo. Viknuo je: ‘KAKO SE USUĐUJEŠ DA MI TO KAŽEŠ!’ Ali onda,
odmah pošto se tako izdrao na mene, dok je publika na TV-u i dalje
urlala od smeha, on je najednom zaplakao kao devojčica, bulazneći
nešto, a moja majka ga je zagrlila, evo ovako, i kazala: ‘Dušo, nije on
to zaista mislio!’ Ali istina je živa, da nije bilo tog E, u pizdu materinu!,
prilično sam siguran da bih ga ubio. A onda, posle toga, kad god bih
viknuo E, u pizdu materinu!, bilo je to, šta znam, kao da se sve ono što
sam osećao pretvaralo u nešto što sam mogao očima da vidim, kao da
je izbijalo iz mene. Hoću reći, nije to bilo ni najmanje gadno kao
bljuvotina ili nešto tome slično, ali... Mislim, baš bi truba bilo da je
izgledalo kao bljuvotina, zar ne? Fuj.“
U bakalnici gotovo i da nije bilo drugih mušterija, pošto je to bio
kasni sat radnog dana. Njih dvojica su pošli pravo prema ćošku sa
časopisima, kao da ih tamo privlači gravitaciona sila, i sledećih
trideset minuta proveli su prelistavajući magazine sa slikama golih
devojaka. „Bogte - vidi samo kolike su joj te bradavice“, napomenuo bi
Nobue, a Išihara bi rekao:
„Ova ima sise kao koza“ i počeo da mekeće. Nobue je pokazao na
drugu sliku i zapitao se: „Zašto ona ima ovo neobrijano parče oko
pice, kao crvenu senku?“, a Išihara je rekao: „Evo jedne sa
bubuljicama na dupetu, a naredane su u obliku Velikog Medveda!“
Obojica su prasnuli u smeh na to i poskakivali nekih dvanaest ili
petnaest puta, držeći i dalje časopise u rukama. Išihara je onda prišao
kasi i upitao prodavca, mladića slatkog lica i otprilike njegovih godina:
„Imate li neku hranu koja može da zagreje ledeno srce?“ Mladi
prodavač je nakrivio glavu, razmislivši. „Da vidimo... ledeno srce, to
nije baš tako lako. Smem li da vas zamolim da načas pričekate?“
Pozvao je šefa, ozbiljnog muškarca od nekih trideset godina sa
naočarima. „Kupac traži jelo koje će zagrejati ledeno srce“, kazao je
prodavač slatkog lica, a šef je promrmljao: „Tako dakle“, i počeo da
hoda duž gondola prekrštenih ruku, sa izrazom snažne
usredsređenosti na licu. Prodavač je marširao kraj njega, a Išihara i
Nobue su ih sledili. Konačno, šef je odabrao pakovanje nabejaki
udona, jednostavnog jela sa rezancima za čije su pripremanje bile
potrebne samo vatra i voda. „Ovo bi trebalo da reši stvar“, rekao je on.
Dok su im iz ruku visile plastične kese sa nabejaki udonom i, za
desert, dva sladoleda sa pirinčanim kolačima, otišli su u video-klub,
gde su iznajmili kasetu sa epizodom stare TV serije Borba!, pod
naslovom „Tenkovi protiv artiljerije“. Pri povratku u stan, Išihara je
stao kod automata za piće i kupio bočicu sakea koju je otvorio na licu
mesta i počeo da pije kad su nastavili da hodaju. Neki sredovečni
pijanac je išao prema njima iz suprotnog smera i tiho pevušio. Da li je
bio u nekoj tuči ili je jednostavno negde pao, tek čovek je krvario iz
posekotine na ivici usne, bela košulja mu je bila blatnjava, proređena
kosa štrcala mu je na sve strane, a kravata mu je bila izobličena i
izgužvana, ali dok je prolazio kraj njih, i dalje je sam sebi zadovoljno
pevao.
„Znam tu pesmu“, rekao je Išihara. „Kako se ono beše zove?“
„‘Snovi u svakom trenu’“, rekao je Nobue.
Gledali su kako vodnik Sanders sam uništava nemački tenk, kada
je Nobue rekao: „O-Sugi i Džano-rin su voleli tu pesmu. Uvek su
govorili da ćemo jedne noći morati da je iskoristimo kao glavnu
temu.“ Zapevušio je „Snove u svakom trenu“ i Išihara mu se pridružio.
Ubrzo su pevali iz petnih žila, a Nobueove oči su bile pune suza. I
Išihara je počeo da grca. „Ko ih je ubio?“, zacvileo je on. „Ko je ubio
Kato-kičija, O-Sugija i Džano-rina?“
„A šta misliš, koje?“, zajecao je Nobue. „Te žene, naravno! Iši-kune,
istina je, malo sam istraživao. Sećaš se onog spiska koji nam je
napravio Kato-kiči, sa imenima i adresama onih Oba-san? Osmatrao
sam njihove stanove i kažem ti, na oprezu su, veoma su obazrive.
Nikad se više ne okupljaju na jednom mestu, čak ni da bi zajedno
pevale karaoke. Znaš onu čije smo lice videli, onu koja se izbljuvala
kad si joj strgnuo skijašku masku? Pa, možeš samo da zamisliš kako
mi je bilo, pošto sam ceo dan osmatrao njen apartman, kada sam je
konačno ugledao. Istog trena sam je prepoznao - osetio sam to u svom
obrazu! Te kučke su jezive, čoveče, i pritom ne mislim samo na
njihova lica. Hoću da kažem kako imaju prilično zajebano, ozbiljno
naoružanje...“
Dok je Nobue sve to govorio svojim novim, donekle nazalnim
glasom, neki nemački vojnik na TV ekranu urlao je u bežični radio.
„Neprijatelj se raširio po celom brdu!“, dreknuo je sada. „Nemoguće je
odrediti mesto za udar!“
Nobue i Išihara su se okrenuli da pogledaju u TV. Nemački SS
oficir u crnoj pripijenoj uniformi vikao je i sam u svoj radio.
„Dummkopf! Onda prosto raznesite celo brdo!“

Otišli su u knjižaru koja je radila ćele noći i kupili mapu šire oblasti
Tokija. Kad su se vratili u stan, ponovo su zagrejali dve bočice sakea.
Pijuckali su tako da se ne napiju prebrzo i jeli dimljenu lignju, pomno
posmatrajući Čofu Siti na mapi raširenoj na podu.
„U redu, Iši-kune, ja ću da čitam imena i adrese, a ti uzmi ove čiode
i obeleži mesto gde svaka od njih živi. Sasvim je dovoljno da bude i
približno.“ Nobue je otvorio studentsku beležnicu koju je Kato ostavio
za sobom i pročitao relevantne podatke za svaku od četiri Midori.
Prve dve su živele blizu centra grada, treća na severnoj ivici, a četvrta
u zapadnom predgrađu. Išihara je takođe stavio čiodu na mesto doma
pripremne škole za fakultet Cvetna latica, prebivalište devojke
neskladnih očiju i zastrašujućeg lica. Na glavi svake čiode bio je mali
plastični suncokret.
„Prilično široka oblast“, promrmljao je Išihara. „Bilo bi kul da sam
džin i da je ova mapa pravi Čofu, pa da mogu prosto da ga zgazim, evo
ovako, i da sve umru. Da ih zgnječim kao cvetić.“
Nobue je zurio u mapu između Išiharinih nogu dok je ovaj sporo
koračao ukrug i rušio grad. Šta učiniti? „Tokarev“ je odavno već
nestao - mada im on ne bi mnogo pomogao protiv te četiri žene. Bilo je
očigledno da one nisu obične Oba-san. U novinama je pisalo da su
koristile raketni bacač. Gde se u Japanu mogao naći raketni bacač?
Nobue je jednom video bivšeg pripadnika Zelenih beretki nastanjenog
u Japanu - možda su te žene bile udate za takve čilagere.
Išihara je prineo flomaster prvom mestu na mapi gde je postavio
čiodu. Nacrtao je oznaku omanko, koja se sastojala od dva
koncentrična kruga presečena dugačkom uspravnom linijom, sa
talasastim dlakama koje su se širile iz te krofne, i svaki japanski
srednjoškolac smesta bi to prepoznao kao simbol za ženski organ za
razmnožavanje. „Omanko Jedan, Suzuki Midori“, objavio je i zapisao
ime. Nastavio je da crta dve debele, izobličene usne, isturene zube i
isplaženi jezik na koji je smestio izuvijano, vrelo govno; dodao je dve
velike, deformisane nozdrve i u svaku ubo naoštrenu olovku broj 2; i
konačno je dovršio portret iskolačenim očima i balonom za dijalog sa
upisanim rečima: „O, da, DA! Zabodi mi JOŠ VEĆI!“
„Iši-kune“, zastenjao je Nobue, „prestani da se zajebavaš i pokušaj
da mi pomogneš da smislim šta treba da radimo.“
Išihara je odgovorio nacrtavši veliku omanko oznaku koja je
pokrila ceo Čofu na mapi.
„Dummkopf.“, rekao je. „Prosto ćemo razneti čitav grad.“
10.
Do sledećeg viđenja

I.

„Čitav grad Čofu - raznećemo ga, raznećemo ga, raznećemo ga,

raznećemo ga...“
Išihara je nastavio sa tim napevom čak i kad se zavukao ispod
jorgana, i konačno se toliko zaneo da su vlažne oči počele da mu sijaju
sopstvenim svetlom, i nije mogao da zaspi. Morao je da uradi nešto, ali
nije znao šta, i premda se sam pitao nije li ovo prelazak preko linije
koju bi najbolje bilo ne prelaziti, čvrsto je stegnuo Nobueovu ruku u
svojoj, da bi drugom počeo da se trlja po grudima i stomaku, i stenje
pritom: Ah... ahh... ahh! Sasvim razumljivo, Nobue je bio zaprepašćen i
zbunjen.
„Iši-kune! Šta radiš to? Čoveče, nije smešno. Ponajpre, zaspati
držeći se za ruke, ako razmisliš o tome - ma sranje, čak i ako ne
razmisliš o tome - jebote, prilično je čudno. Ali, znaš već, kada me je
obraz zaista jako boleo, bio sam toliko iznerviran, frustriran i
usamljen, i mislio sam da ću tako samo nastaviti da se obrušavam u
spirali, pa sam ti dozvolio da me držiš za ruku dok smo spavali, iako
sam znao da to nije normalno, ali molim te, ako već misliš da me držiš
za ruku, nemoj da trljaš telo i oglašavaš se tim jezivim zvucima, u
redu?“
„Ali kad je toliko dobro“, promrmljao je Išihara, savivši kolena
kako bi počeo da kruži kukovima. „Pokušaj i ti s tim, Nobu-čine:
Raznećemo ga, raznećemo ga, raznećemo ga - samo ponavljaj to u
glavi, i kad budeš dodirnuo telo, učiniće ti se da ćeš da svršiš, kao da
se prepuštaš i počinješ da prskaš - stre, štrc, štrc, ŠTRRRRRC!“
„Iši-kune, slušaj me, to što radiš je skroz sjebano.“ Nobue je blago
oslobodio ruku i obrisao oznojeni dlan o čaršave. Nije bio siguran da
lije znoj njegov ili Išiharin. „Evo u čemu je stvar, Iši-kune. Upravo smo
shvatili da moramo obaviti veoma važnu misiju, zar ne? Znaš da ne
smemo dozvoliti da kuražne smrti Džano-rina, Kato-kičija i O-Sugija
budu uzaludne. Ne smemo dozvoliti da njihove žrtve budu jalove!“
Sugijama, Džano i Kato su umrli ludirajući se na plaži obasjanoj
mesečinom, odeveni u bizarne kostime, pevajući „Voli me do koske“,
ali nekako, ničega od svega toga nije bilo u Nobueovom sećanju na
događaje. Njegove sopstvene reči su ga moćno pokretale, i sada su mu
suze navirale na oči. „Moramo obaviti zadatak, Iši-kune, misiju koja
nam je dodeljena. Ti si mi jedini preostali prijatelj, tačno, ali mislim da
bi bila velika greška ako bismo postali homići. Ne smemo dozvoliti da
njihove smrti budu zabadava!“, rekao je ponovo, i reči nabijene
emocijama nagnale su ga da nabere čelo i iskrivi lice kao gorila
mlatnut palicom za bejzbol, ali trenutak kasnije, on je sedeo uspravan
kao motka na krevetu, sa kosom dignutom od straha, kada je Išihara
gromoglasno zaurlao: „HOMI-I-I-I-I-ĆI!“ I još dvaput je zaurlao - HOMI-
I-I-I-I-ĆI! HOMI-I-I-I-I-ĆI! - a onda se osmehnuo i rekao: „Strava!“
Nobue je bio prilično siguran da sad čak ni sam bog nije mogao da zna
šta je to „strava“ trebalo da znači.
„Iši-kune, slušaj me. Pre mnogo vremena - ili, zapravo, biće da se
to desilo prilično skoro - pročitao sam jednu priču u mangi za devojke
sa naslovom, hm, ‘Erikina cvetna bašta’, o balerini po imenu Erika
koja ne može da nađe posao, pa se smuva sa momkom koji je mlađi od
nje i zove se Joši-bo, a Joši-bo je takođe nezaposleni baletan, pa oni
počnu da žive zajedno, i tako prođe godina, prođu dve, i onda jednog
dana oboje shvate: Ovo nije dobro. Vole jedno drugo, naravno, i pomno
paze jedno na drugo, ali ako ostanu zajedno, biće to kao da su
kompletni, kao da je sve razrešeno pa neće nastaviti sa pokušajima da
ostvare svoje snove. To oni shvate i Erika, koja se toga kasnije priseća,
kaže nam kao iz ofa: ‘Bilo je to užasavajuće otkrovenje.’ I tako, iako se
oni vole, odluče da se rastanu. Razumeš li ti to, Iši-kune? Iako se vole.
A isto je i sa tobom i sa mnom. Ako postanemo homići, nešto će
načiniti pun krug, i ispostaviće se da su Džano-rin i ostali umrli
zabadava. Hoću da kažem... kako to da izrazim? Osećam da ukoliko
nešto ubrzo ne uradimo, ako ne preduzmemo nešto pozitivno,
izgubićemo borbeni duh, tigrovo oko, i nikad nam se taj osećaj više
neće vratiti.“
Išihara je ponovio reči „užasavajuće otkrovenje“ i promrmljao:
Kakvo je to samo glupo sranje.
„U redu, onda, Nobu-čine, kaži ti meni: kako da zbrišemo te
preostale Oba-san?“
Nobue ponovo nabra čelo. Ovog puta je izgledao kao nilski konj
koji je slučajno seo u lokvu ljutog senfa.
„To moramo da prokljuvimo, Iši-kune, samo to pokušavam da ti
kažem. Sada nam jedino preostaje da razmislimo. Moramo da
razmišljamo, razmišljamo i razmišljamo, sve dok sve dobro ne
promislimo.“
Išihara je rekao: „Kako bi bilo da odvedemo onu učenicu iz doma
do njihove kuće, i nateramo je da igra i peva?“, a Nobue je odmahnuo
glavom i rekao mu da bude ozbiljan. „E, pa onda, Nobu-čine, što lepo
ne prestaneš da tupiš o toj Eriki i homićima i bog sveti zna o čemu sve
ne, i zašto ne smisliš neki konkretan plan?“ On se uspravi u sedeći
položaj, posegnu za mapom, i raširi je ispred njih na kauču.
„One žive veoma daleko jedna od druge“, rekao je Nobue, i dalje
nabranog čela. Bore su mu iščezle kada je čuo sledeće Išiharine reči.
„A šta misliš o atomskoj bombi?“

Dva dana kasnije, Išihara i Nobue su bili u Setagaji - skupom delu

Tokija gde nikada ranije nogom nisu kročili. Na štandu sa voćem
ispred stanice kupili su pakovanje gurmanskih jagoda. „Pitam se hoće
li se on zaista sastati sa nama“, mrmljao je Nobue, dok je Išihara
skakutao ukrug oko njega i pevušio: „Hoće, hoće, znam da hoće!“
Juče su bili u jednoj knjižari i pitali ženu za kasom ima li knjige o
tome kako se pravi atomska bomba. Odgovorila im je kratko i
odrično, pa su onda otišli u video-klub. „Ima li filmova ili
dokumentaraca koji mogu da vas nauče da napravite atomsku
bombu?“, pitali su oni, a dugokosi lik za kasom rekao je: „Nego šta
nego ima.“ Film koji su iznajmili nosio je naslov Čovek koji je izumeo
vatru, a producirao ga je i režirao neko po imenu Hasejama Gendžiro.
Hasejama Gendžiro je imao kuću u Setagaji. Nobue je pronašao
njegovu adresu u Imeniku Japanskog udruženja filmskih režisera. Kod
zapisa o Hasejami Gendžiru stajala je njegova fotografija, i Nobue i
Išihara su smatrali da je on veoma zgodan.
Kuća je bila u predgrađu poznatom po tome da tamo žive samo oni
najbogatiji. Nobue je pritisnuo dugme za zvonce interkoma na ulaznoj
kapiji, a neki ženski glas je rekao: „Ko je?“
„Došli smo da se vidimo sa Hasejama-sensejem“, izgovorio je
Nobue pažljivo u mikrofon. „Ljubitelji smo njegovih dela.“
„Zar ga niste videli tamo napolju?“, rekao je glas. „Samo što je
izašao da kupi cigarete. Brzo će se vratiti.“
Njih dvojica su čekali ispred kuće dvanaest ili trinaest minura kada
je Hasejama Gendžiro, isti kao na sopstvenoj fotografiji, izjurio iza
ćoška punom brzinom i naglo se zaustavio pred kapijom. Imao je boks
kratkog „houpa“ ispod miške.
„Sranje“, rekao je on ogorčeno, pogleda spuštenog na ručni sat.
„Baš ne mogu da se otarasim tih poslednjih deset sekundi!“ Presamitio
se načas, gutajući vazduh, a onda se uspravio kad je primetio dvojicu
posetilaca. „Ko ste vi?“, rekao je. „Šta želite?“
„Mi smo vaši obožavaoci“, odgovorili su manje-više jednoglasno.
Nobue je pružio pakovanje sa jagodama i dodao: „Da li biste nas
naučili da napravimo atomsku bombu?“
„Ha“, rekao je Hasejama Gendžiro. „Stalno me to pitaju.“ Onda je
ustuknuo za korak i pobliže ih osmotrio. „Ali vas dvojica imate
zanimljiva lica. Pođite za mnom. Možemo da popričamo u parku.“

Poveo ih je u gradski park udaljen oko pet stotina metara. Bio je to

veliki park sa teniskim terenima, atletičarskim borilištima i malom
botaničkom baštom. Njih trojica su seli na nasip iznad teniskih terena.
Hasejama Gendžiro je na sebi imao „najki“ trenerku za zagrevanje,
košarkaške patike „er džordan II“, kačket sa logom „Čikago bulsa“, i
„rejban“ naočari za sunce. Nobue i Išihara su zurili u njegov profil i
razmišljali: Da li je moguće biti više kul od ovoga? On je bio, koliko su
mogli da vide, sama suština tog kvaliteta. Grupa od četiri žene u
svojim poznim četrdesetim godinama, potamnelih od sunca, igrala je
energični i kreštavi meč dublova na jednom terenu. Nobue se pitao da
li i pripadnice zastrašujućeg Društva Midori igraju tenis.
 „Odakle ti taj ožiljak na obrazu?“, upitao je Hasejama Gendžiro
Nobuea, kome je srce ubrzalo kada je odgovorio:
„Posečen sam nožem.“
„U tuči? Ne izgledaš mi kao neki takav tip.“
„Stvar je u tome“, rekao je Išihara, „da smo se upustili u borbu na
život i smrt sa grupom Oba-san žena.“
„ŠTA ste uradili?“, kazao je Hasejama Gendžiro, podigavši malo
glas. „Bitka sa Oba-san? I vi biste protiv njih da upotrebite nuklearno
oružje?“
„Da, gospodine. One žive u različitim delovima Čofua, pa sada
nikako ne možemo sve da ih ubijemo bez jednog takvog oružja.“
Išihara je gledao u sopstveno izobličeno lice u „rej-bankama“. Čak je i
on morao da prizna da je to lice zaista posebno.
„Oba-san su problem za svakoga“, rekao je Hasejama Gendžiro
izmučenim glasom. „Oba-san su, da to izrazim donekle teškim rečima,
živa bića koja su prestala sa evolucijom. A svako može da se pretvori
u Oba-san. Devojke, naravno, ali čak i mladići, čak i sredovečni
muškarci - pa čak i deca. Pretvorite se u Oba-san istog trenutka kada
ostanete bez volje da dalje evoluirate. To je jeziva istina koju, kako se
čini, niko ne ume da prepozna. Jeziva!“
,Je li lako napraviti atomsku bombu?“, upita Nobue, a Hasejama
Gendžiro tužno odmahnu glavom.
„Nemoguće je ako nemate plutonijum“, rekao je on, a onda ih
obojicu pljesnuo po ramenu i rekao: „Ali ne gubite nadu. Postoji još
bolje oružje, a lako ga je napraviti. Sada ću vam reći kako, ukoliko
imate deset minuta. Najbolje bi bilo da beležite ono što vam pričam.“

II

Nobue i Išihara su povukli čitavu ušteđevinu sa svojih računa u

banci i poštanskoj štedionici. Nažalost, čitava njihova ušteđevina
iznosila je samo 12.930 jena, tako da nisu imali drugog izbora do da se
obrate svojim roditeljima. Nobue je poručio svojima da mu je iskrslo
nešto hitno i da mu je novac smesta potreban. Išihara se javio kući i
objasnio da je zakačio gadnu prehladu koja se razvila u bolest opasnu
po život: šaljite gotovinu. Roditelji su mu odmah poslali gajbicu
mandarina i vakumsko pakovanje jegulja, zajedno sa porukom: I mi
smo u neprilikama - nadamo se da će ti ovo pomoći da se izvučeš!
Jegulje i mandarine nisu nikako mogle da doprinesu pravljenju oružja
koje im je opisao Hasejama Gendžiro. Nobueovi roditelji su na kraju
poslali hitnu pomoć u visini od 300.000 jena, ali to nije bilo ni blizu
dovoljno.
„Toliko će koštati samo da iznajmimo helikopter“, požalio se
Išihara, a onda prešao na lične uvrede, rekavši: „Zar tvoju porodicu
čini gomila ubogih siromaha?“
„Pazi ko mi kaže!“, odgovorio je Nobue sa izvesnom žestinom.
„Tvoji su, jebote, poslali samo jegulje!“
Međutim, pošto su konačno otkrili praktičan i izvodljiv metod za
dizanje Čofu Sitija u vazduh, nisu nameravali da se ozbiljno zavade.
Proveli su nekoliko u suštini prijatnih minuta lupkajući jedan drugoga
po obrazima i čelu: Siromah! Jeguljaš! Siromah! Jeguljaš! Ali ostala je
činjenica da i dalje nemaju dovoljno sredstava da naprave oružje.
Pošto se ispostavilo da su njihovi roditelji toliko nepouzdani, sada su
shvatili da nemaju drugog izbora do da stupe u kontakt sa
Sugijokinim, Džanovim, Katovim i Sugijaminim roditeljima. Potrefili
su pravi tekst pisma tek posle nekoliko verzija.
„Nekada je postojala grupa od šest dobrih prijatelja. Oni su se
međusobno pomagali i hrabrili, ponekad pili zajedno, pevali zajedno,
slavili svoju mladost, stajali rame uz rame dok su pokušavali da
prežive u betonskoj pustinji velikog grada. Međutim! Dogodilo se ono
nezamislivo. Sudba je kleta dovela do toga da nam četvorica tih
nedužnih mladića budu oduzeta, ugrabljena sa ovoga sveta -
ugrabljena iz grupe šestorice! - pre nego što im je bilo vreme. Mi
bismo želeli da se prisetimo tih dragocenih života zbirkom čistih, od
srca pripremljenih i bolnih uspomena prikupljenih od onih koji su
najbolje poznavali i upamtili naše preminule drugove. Živela grupa
šest dobrih prijatelja! Nadamo se da ćete vi, koji delite sa nama tugu,
podržati objavljivanje ove zbirke tako što ćete dodeliti pet stotina
hiljada jena....“
Stiglo im je ukupno milion i sedamsto hiljada jena. To što im je
nedostajalo trista hiljada do cilja bilo je rezultat činjenice da su
Sugijamini roditelji poslali samo dvesta hiljada, a njegova majka je
priložila poruku izvinjenja napisavši da je njen muž trenutno
nezaposlen pa jedva krpe kraj sa krajem. Ali Nobue i Išihara su
sklopili ruke i naklonili se u znak zahvalnosti prema prefekturi
Fukušima, gde su živeli Sugijamini roditelji. Usred sopstvenih muka,
oni su poslali koliko su mogli, i verovatno će zbog toga morati mesec
ili dva da žive na prosu i vodi. Išihara i Nobue su bili rešeni da ne
dozvole da ta žrtva bude uzaludna. Obojica su smatrali da neuspeh
jednostavno ne dolazi u obzir.
Počele su pripreme.
Zakupili su malo skladište blizu Harumija na dve sedmice, sa
mogućnošću produženja ugovora. Nije dolazilo u obzir da prave
oružje u Nobueovom stanu zbog opasnosti od preuranjene eksplozije.
To je jasno stajalo u napomenama koje im je izdiktirao Hasejama
Gendžiro, sa naslovom: „Za bolje sutra.“
„Za bolje sutra br. 1: Mesto za izgradnju treba da bude prostrano i
što udaljenije od naseljenih oblasti...“
Na podu skladišta sklopili su pronađenu rasturenu montažnu šupu,
prekrili unutrašnje zidove slojevima ojačane plastike, a onda se
zarekli da će se uzdržavati od svih aktivnosti koje bi mogle da ometaju
njihovu koncentraciju, uključujući piće, pušenje, igranje igrica na
računam i masturbiranje. Onda su počeli da sakupljaju materijale
popisane u beleškama.
„Za bolje sutra, br. 2: Prikupite sledeće predmete: porcelanske
tacne, alkoholne gorionike, hidro-ekstraktor, bočice, levak za
odvajanje, kondenzator za refluktovanje, levak za kapanje, staklene
epruvete (raznih veličina), sirup tiofosforne kiseline, kalcijum-hlorid,
aktivni aluminijum, etil-alkohol, izopropil-alkohol...“
Ni Nobue ni Išihara nisu imali nikakvog talenta niti iskustva sa
takvim stvarima, ali bilo im je iznenađujuće lako da pribave
neophodne predmete u prodavnicama specijalizovanim za hemikalije
i naučnu opremu. Kada su sve nabavili, dali su se punim žarom na
posao, proučavajući uputstva Hasejame Gendžira bukvalno stotinama
puta dok su manipulisali sastojcima. Neverovatno je bilo to što se niti
jednom u danima koji su usledili oni nisu našalili, izmotavali,
beslovesno cerekali, međusobno zadirkivali niti ismevali. Štaviše, sveli
su obroke na jednostavnu kombinaciju sendviča i kafe, i nikada nisu
jeli toliko da se zasite. Ovladali su radom na kondenzatoru za
refluktovanje i levku za odvajanje, i pri svakom koraku su ispoljavali
gotovo preteranu pažnju - bilo da su zagrevali epruvete tačno do tri
stotine stepeni, ili hladili posude za prečišćavanje gasa tačno četrdeset
pet minuta. Nijedan od njih nikada nije radio nešto čemu se morao
toliko iscrpno posvetiti, i upijali su u sebe osnove hemije onako kako
peščane dine upijaju kišu, radeći neumoljivo i retko spavajući duže od
sat ili dva odjednom. Postepeno su počeli da slute kako konačno
shvataju šta im je to toliko nedostajalo čitavog života, šta su to zaista
želeli. Prvi put da je iko od njih bio u stanju da se toliko u potpunosti
baci na neki poduhvat, a da ništa drugo na svetu nije važno niti može
da im skreće pažnju. Nisu se oni samo uzdržavali od masturbiranja, na
primer - zaboravili su čak i da misle na to.
„Za bolje sutra, br. 3: Pretvorite etilen i propilen u etilen-oksid i
propilen-oksid, prvo jedno, onda drugo. OPREZ: Oba ova oksida su
veoma zapaljiva kad se pomešaju sa vazduhom. Posebno se postarajte
da te supstance ne izložite potencijalnom izvoru paljenja, kao što su
otvoreni plamen, preterana vrelina, varnice itd. Koristite dobro
ohlađene posude za prečišćavanje gasa...“
Uputstva Hasejame Gendžira bile su precizne do najsitnijih
pojedinosti - i stoga izuzetno opasne u pogrešnim rukama. Ali možda
je procenio po izgledu dvojice njegovih štićenika da oni nikada neće
uspeti da naprave ono o čemu im je govorio. Zatražio je da se vrate i
pokažu mu rezultate kada proizvedu petstoti deo neophodnog
materijala, pomislivši da njihov rad, ukoliko uspeju da naprave makar
toliko, iskoristi za svoj sledeći film. Ali kada su počeli da akumuliraju
etilen-oksid i propilen-oksid, Išihara i Nobue su sasvim zaboravili na
Hasejamu Gendžira.
„Za bolje sutra, br. 4: Kombinujte etilen-oksid i propilen-oksid, u
odnosu koji je gore naveden, u za to prikladnom sudu. Najbolje je da
to bude nekakav rezervoar...
Za bolje sutra, br. 5: Najvažniji je fitilj. To mora biti ono što se
obično naziva fitilj em sa odloženim paljenjem, kako bi izazvao
eksploziju nekoliko sekundi (vidite priloženi grafikon) pošto se
rezervoar rasprsne od udara o tle...“
U uputstvima su bile navedene različite vrste posuda, od plastičnih
posuda za gas do boca za mleko, ali Išihara i Nobue su se konačno
odlučili za posudu koju su sami smislili. Došli su do veoma velike i
jake kutije za tronožac nalik na one koje se koriste u kompanijama za
proizvodnju filmova i napravili debelu, izolovanu vinilnu kesu koja je
mogla da stane unutra. Napunili su kesu svojom mešavinom, uglavili
je u kutiju za tronožac - ne ostavivši ni centimetar prostora da može
da šeta - i pokrili je lažnim dnom. Povrh toga su obazrivo spustili
mnogo manji tronožac od onoga za koji je kutija bila napravljena.
Pripremili su fitilj sa odloženim paljenjem koji je funkcionisao po
istom opštem principu kao i ručna bomba, od jedne od onih
cilindričnih konzervi u koje staje dve stotine cigareta marke „pis“ bez
filtera. Usuli su crni barut iz rasečenih petardi u usku rolnu od debelog
papira, koju su spakovali u konzervu, zajedno sa nekoliko tankih
olovnih cevi iz kompleta za pravljenje modela igračaka, takođe
napunjenih barutom. Postavili su udarač na opruzi tako da se oslobodi
usled udara, i zapali barut sa odloženim dejstvom u olovnim
cevčicama, da bi on opet zapalio fitilj. Konačno, okružili su fitilj
eksplozivom za okidanje i razornim barutom. Bila im je potrebna
samo jedna konzerva za cigarete. Devetnaest dana pošto su započeli
sa radom, oružje je bilo kompletno.
Bio je to eksploziv gorivo-vazduh (EGV), koji je nosio i naziv
termobarična bomba, ali se obično pominjao kao nuklearno oružje za
siromahe.

Jednog sunčanog zimskog dana, Nobue i Išihara su došli u

kancelariju helikopterske čarter linije na aerodromu Haneda. Nosili
su betakam video-kameru, koju su iznajmili, zajedno sa dve kutije za
tronošce. Već su rezervisali let, i transakcija je obavljena brzo i
rutinski. Išihara je glumio kamermana koga je angažovala neka
nemačka TV stanica, a Nobue njegovog pomoćnika. Niko nikada ne bi
ni pomislio da bi teroristi iz komšiluka zakupili helikopter na dva sata
po ceni od sto pedeset hiljada jena na sat. Osim toga, oni nisu tražili
prelet iznad Carske palate ili skupštinskog doma, već iznad prilično
neuglednog tokijskog predgrađa po imenu Čofu Siti. Dok su sedeli na
udobnoj sofi u čekaonici i pijuckali čaj od prženog pirinča koji im je
donela devojka u crnim čarapama, ispisivali su izmišljena imena i
adrese na formularima, škrabali po tačkastim linijama za potpisivanje,
platili avans i dobili priznanicu.
„Sve spremno?“, rekao je mladi pilot kad su se upoznali na
helikopterskoj platformi. Nobue i Išihara su ga pogledali i malo im je
nedostajalo da zaskiče kao tinejdžerke: pilot je bio pljunuti pokojni
Sugijoka. „Uklonili smo zadnja vrata kako bismo olakšali snimanje.“
U središtu velikog, žuto ofarbanog kruga nalazio se stari „sikorski“.
Pilot koji je ličio na Sugijoku pomogao im je da se popnu na zadnje
sedište sa video-kamerom i kutijama za tronošce. Nobue je kameru
držao u krilu. „Krećemo“, rekao je pilot kada su elise počele da se
okreću, i oni su poleteli. Ispod njih, na tlu, službenik koji je upravo
primio od njih trista hiljada jena osmehivao se i mahao kao kreten.
„Onda, letimo pravo za Čofu, je li tako?“, rekao je pilot preko
interne radio-veze. Išihara, koji se već provodio kao nikad u životu,
odgovorio je čudnim falsetom: „Tako je, draaaaagi moj!“ Pilot se
okrenuo da ga načas pogleda, ali onda je resio da se ne zamajava time
- nije bilo nikakve sumnje da na TV-u i filmu radi mnogo ekscentričnih
ljudi. „Koji deo Čofua?“, upitao je on. „Stanica Čofu, moliću lepo“,
rekao je Nobue, i on i Išihara su, pod udarima vetra koji je naletao
kroz otvorena vrata, prasnuli u neobuzdani grohot. Pilot se ponovo
oglasio. „Stižemo za petnaest minuta.“

III

Henmi Midori je bila kod kuće i gledala Emanuelu 4. Film je

emitovan na kanalu VAUVAU pre neko veče, a ona ga je snimila. Bilo
je rano posle podne. Malo pre toga, pozvala je Tomijamu Midori, samo
da bi čula kako je Tomi zauzeta usled sinovljeve posete i da nema
vremena za priču. Onda je odsutno prelistavala udžbenik za kurs
konverzacije na engleskom koji je nedavno počela da pohađa. Ali telo
ju je iznutra golicalo i svrbelo, što je bio podsetnik na to da je otprilike
vreme da joj počne menstruacija, a engleska slova su počela da joj liče
na mikroskopske snimke spermatozoida, pa je zatvorila knjigu i
ubacila kasetu sa prefinjenim mekim pomičem za čije snimanje je
pretprošle večeri podesila svoj video-rikorder. Prvobitna Emanuela,
sada sredovečna žena, glumila je tu ulogu i u ovom filmu. Koliko je
godina prošlo otkad je gledala prvi film iz serije sa muškarcem s kojim
se tada zabavljala? Taj muškarac joj je rekao da ona donekle podseća
na Silviju Kristel, i te noći su prvi put spavali zajedno. Za Henmi Midori
je bilo savršeno jasno da Silvija Kristel, čak ni u ovom poznijem filmu,
sa spuštenom sredovečnom zadnjicom, nimalo ne liči na nju. Da li ju je
taj muškarac samo folirao, ili mu se ona toliko dopadala da je zaista
zamišljao tu navodnu sličnost? Dok je gledala film i prisećala se tih
vremena, svrab joj se spustio dublje u telo. Pomislila je da će se,
ukoliko sada, usred dana, sama sebe zadovolji, na kraju osećati
prilično bedno, kada je osetila nekakav miris nalik na benzin. Delić
sekunde kasnije, Henmi Midori nije znala više ništa. U najobičnijem
trenu, bila je spaljena u fini pepeo, zajedno sa čitavom njenom kućom.
Tomijama Midori je uživala u onome što je na neko vreme
izgubila, ali je ponovo do toga došla posle bitke na obali mora iznad
Atamija - u razgovoru sa svojim sinom. Osamu je postao pravi
brbljivac. Govorio je o školi, o svojim omiljenim TV serijama,
drugovima, devojčicama iz razreda, i naročito o američkoj
profesionalnoj košarci, kojom je bio potpuno opsednut. Gledao je
utakmice na televiziji i snimao ih kako bi mogao iznova i iznova da ih
gleda, i beskrajno je trtljao o svojim omiljenim igračima i o tome
koliko su njihove veštine bile „da odlepiš“. Njegovo živahno lice i
sjajne oči bili su ljupki i zračili su energijom koja kao da je prodirala u
samo biće Tomijame Midori i obasjavala je. Nešto ranije, pozvala ju je
Henmi Midori, ali ona je taj razgovor prekinula, nevoljna da žrtvuje
makar minut tog dragocenog vremena sa sinom. Hemi je sigurno htela
samo da priča o sećanjima na Atami ili govori o visokom mladom
komercijalisti iz njene kancelarije. „E, moram da nabavim ovu
majicu“, govorio je Osamu, i Tomijama Midori je odmah odlučila da
mu je pronađe, po svaku cenu. Izgleda da je to bila majica sa slikom
nekoga po imenu Čarls Barkli, koji zakucava loptu u koš preko
Godziline glave. „Ako bi se Barkli i Godzila ikada zaista pobili“, kazao
je Osamu, „Barkli bi svakako pobedio, eto toliko je on strava!“ Pre
nego što je izašla iz svog stana, Tomijama Midori je pomogla sinu da
navuče svoju dečju „barberi“ kabanicu sa kapuljačom, a sama je
obukla kratku bundu od vizona koju je otplaćivala u trideset šest rata.
Sada su koračali držeći se za ruke kraj drvoreda topola pod vedrim i
bledoplavim zimskim nebom. Tako malena ruka, a opet, u njoj je bilo
svih neophodnih ćelija, nerava i pulsirajućih krvnih sudova, mislila je
ona, i osećala takav nalet ljubavi da su joj se oči napunile suzama,
kada je Osamu pokazao prema nebu i rekao: „Vidi! Helikopter!“ Ni on
ni ona nisu primetili crni cilindar koji je iz helikoptera padao. Prešli su
još nekoliko šuškavih koraka kroz opalo lišće topole kojim je ulica
bila prekrivena, kada je kutija za tronožac, posle pada sa visine od
hiljadu metara, udarila o tle kod autobuskog stajališta ispred severnog
ulaza u stanicu Čofu. Raspala se, kao i vinilna kesa u njoj, ispustivši
gasnu mešavinu etilen-oksida i propilen-oksida, koja se odmah raširila
kroz vazduh iznad čitavog grada Čofua. Nekoliko sekundi kasnije,
eksplodirala je konzerva za cigarete marke „pis“. To nije izazvalo udar
koji se širi napolje, već momentalno zapaljenje same atmosfere.
Tomijama Midori i njen sin, zajedno sa svim drugim ljudima koji su se
tiskali ulicama u centru grada, jednostavno su iščezli u vatri.
Pošto je Suzuki Midori provetravala svoju prostirku za spavanje na
verandi stana u predgrađu, gde zapaljenje nije sasvim doseglo, umrla
je na donekle grozniji način. Nedavno je počela da sluša Mocarta, i tog
popodneva je otišla u odeljenje robne kuće sa kompakt-diskovima da
kupi klavirske koncerte broj 22 i 23. Slušala ih je dok je pripremala i
jela špagete za ručak u svom stanu, a onda, podstaknuta vedrim
plavim zimskim nebom, odlučila da provetri prostirku za spavanje.
Svaki ton koji je izbijao iz klavira Vladimira Aškenazija bio je kao
opipljiv, svetlucavi dragulj, a muzika kao da joj je curkala u same
kosti. Pitala se otkud to da je počela toliko duboko da oseća Mocarta,
ali odgovor joj je sinuo gotovo odmah. Sve je to imalo veze sa onom
noći na obali kod Atamija. Izvestan osećaj superiornosti koji je imala
zbog toga što krije toliko moćnu tajnu, tajnu koju ne zna niko drugi,
niti može čak da je zamisli, bio je nit koja ju je povezivala sa
Mocartovom senzualnošću. Ukoliko nemate legitimni osećaj da ste za
to ovlašćeni, ne možete razumeti Mocartovu lepotu, mislila je ona dok
je iznosila prostirku za spavanje do ograde, opijena adađom iz drugog
stava, i onda osetila neobičan miris. Sledećeg trenutka, vatra je
ispunila čitav njen vidokrug. Sama eksplozija nije dosegla do verande,
ali pošto je proždrala sav kiseonik u blizini za nula zapeta jednu
sekundu, ona je shvatila da grebe po grudima dok joj se lice krivilo u
groznu masku. Mocarta je zaglušila sveobuhvatna rika kolapsa njenog
grla, i dok joj je krv curila ispod polomljenih noktiju i iz ogrebotina
koje je iskopala u sopstvenim prsima, ona se srušila i izdahnula tamo,
na verandi, uvijena u svoju prostirku za spavanje.
 Učenica pripremne škole za fakultet sa neravnim očima
prisustvovala je času iz dečje psihologije u velikoj sali za predavanja u
zgradi svoje škole i pitala se zašto niko u krcatoj prostoriji neće da
sedne oko nje. Rastužena zbog pomisli da je razlog možda to što je
njeno lice toliko strašno, kao što joj je brat uvek govorio dok je bila
mala, i kao što joj je upravnik u MOS Burgeru nedavno rekao kad je
otišla da se prijavi za posao na određeno vreme. U svojoj samoći, ona
je odlučila da pokuša i prizove jednog od svojih avetnih prijatelja
kako bi sa njima razgovarala. Sugijokin duh se uvek pojavljivao prvi,
pa ni današnji dan nije bio nikakav izuzetak. Ali dok je on izranjao iz
izmaglice, bilo je očigledno da to više nije onaj isti žalosni i krotki duh.
Podrugljivo joj se smeškao. „Svi ćete umreti“, kazao joj je. O čemu ti to
pričaš? Prestani da se ponašaš toliko čudno, inače ti više neću
pokazivati svoje sike, spremala se da odgovori, kada se sala za
predavanja rastočila. „Eto ti ga, na“, zacerekao se Sugijokin duh.
Učenica je istog trena znala da je prešla na drugu stranu. Iskusila je
neobičnu mešavinu žalosti i olakšanja kad je ustanovila da je u
potpunosti ostala bez lica.
Takeuči Midori je bila u svojim kolima u garaži ispod super-
marketa Ito Jokado, i ona je, zajedno sa još tri domaćice koje su se
zatekle u svojim kolima, preživela i eksploziju goriva u vazduhu i
nestanak kiseonika u okolnoj atmosferi. Isprva je pomislila da je to
zemljotres ili nuklearni rat, i sedela je u kolima sa podignutim
prozorima čitavih pet minuta, da bi onda izašla i popela se preko
humki obrušenih opeka napolje na ulicu, gde ju je dočekao
zaprepašćujući prizor. Grad je bio u ruševinama. Iz zapaljenih
automobila dizali su se uskovitlani stubovi dima, a ugljenisana tela
ležala su na zemlji dokle god je pogled dopirao.

Nobue i Išihara su bili toliko zapanjeni razmerama eksplozije da su

načas prestali sa smehom, ali pilot koji je ličio na Sugijoku i koji je
jedva uspeo da umiri helikopter pošto ga je zaneo udarni talas,
pomokrio se u gaće od panike i izbezumljenosti. Usne su mu pobelele
kao kost, i misli su mu bile potpuno zbrkane - Ko su ova dvojica? Šta se
to upravo dogodilo? Šta će mi reći kad se budem vratio u kancelariju?
Kad pomislim samo šta sam sve trpeo od tog seronje vodnika u
Teritorijalnoj odbrani samo da bih došao do dozvole za upravljanje
helikopterom! - i počeo je da plače. Kad je Nobue rekao: „Ostavi nas
negde u planinama, gde nikoga nema“, on je klimnuo glavom i rekao:
„Hai?“ jadnim glasom pre nego što je skrenuo i punim gasom poleteo
prema Čičibuu.
Spustio je helikopter u oblasti za odmor kod snežnog, pustog
druma u planinama Čičibu. Nobue i Išihara su rekli: „Vidimo se!“, i
krenuli odatle, ali pilot im je doviknuo: „Čekajte malo!“, a onda
potrčao za njima. „Ne smem da se vratim u firmu! Mislim, prilično sam
siguran da bi to značilo smrtnu kaznu, zar ne?“
Njih trojica su stajali jedan kraj drugog i pišali u valov klozeta, a
onda ispili konzerve vrele kafe iz mašine sa hranom i pićem.
„Nemoj da brineš“, rekao je Nobue. „Kad se desi nešto ovoliko
veliko, treba im najmanje nedelju dana da uopšte počnu da traže one
koji su to uradili. Ne postoji motiv, a po adresi koju sam zapisao u
tvojoj kancelariji ispada da stanujem u Nigati, pa će verovatno
zaključiti da je to bio neki ruski desničar ili tako nešto. Ovde je
prilično hladno“, dodao je i krenuo prvi niz planinu.
„Ko ste vas dvojica?“, upitao je pilot sa mešavinom straha i
poštovanja na licu, dok je išao za njima.
„Niko to ne zna“, rekao je Išihara. „Celog života, svi su nas
ignorisali, pa niko ne zna ko smo.“
Nobue se upitao da li je umrla i žena sa neverovatnim telom iz
stana preko puta, i zaključio da verovatno jeste. Voleo bih da su makar
takve uspele da prežive, pomislio je i osetio, samo na trenutak, žalac
griže savesti.
Išihara je zapevušio „Do ponovnog viđenja“. Osećao je da mu telo
pršti od energije dok je to radio. Nobue mu se pridružio, ali pilot je bio
očigledno previše mlad da bi pamtio tu pesmu. Moraćemo da ga
naučimo, pomislio je Išihara. Možda smo izgubili četvoricu, ali sada već
pronalazimo novu krv, i sigurno možemo naći zamena koliko god
hoćemo. Za dva ili tri meseca, možda ćemo moći da održimo još jedan
Karaoke udar.
Osećao se zaista dobro, i zacerekao se tim svojim poznatim
grohotom.
1 Tradicionalna japanska tkanina za pakovanje odeće, poklona i
drugih predmeta; prim. prev.

2 Shoiua - „razdoblje prosvećenog mira i harmonije“: period japanske

istorije koji se poklapa sa vladavinom cara Hirohita (25.12.1926
-7.1.1989); prim. prev.

3 Popularna marka lutke za decu - Cabbage Patch Kid; prim. prev.

4 Banzai juriš je termin koji su savezničke snage koristile za napade

japanske pešadije u talasima. Poreklo ovog termina je u japanskom
pokliku: Tenno Heika Banzai („Živeo car!“), skraćeno na banzai; prim.
prev.

5 Yellow Magic Orchestra, japanska grupa koja je svirala elektronsku

muziku i sastojala se od tri člana: Haruomija Hosonoa, Jukihira
Takašija i Rjuičija Sakamotoa; prim. prev.

6 Jabuka

7 Golf

8 Vrsta javnih kuća u kojima se upražnjava seks bez penetracije,

sapunjanjem celog tela mušterije i masiranjem telom; prim. prev.

9 Daikon - vrsta zimske repe blagog ukusa; prim. prev.

10 Izraz dobrodošlice ispunjen poštovanjem; prim. prev.

11 „Sladak“, „ljubak“, „mio“; prim. prev.

12 Japanski kolokvijalni izraz za: go kao od majke rođen; prim. prev.

13 Poznati manga strip nastao 1960; prim. prev.