Naziv originala:

Nora Roberts
LEGACY
Copyright © 2021 by Nora Roberts
Za moju decu, i njihovu decu.
I sve koji će doći posle.
 PRVI DEO

AMBICIJE

Moć da se čini dobro jeste istinski i opravdani kraj težnje.

– Ser Fransis Bejkon
 Prvo poglavlje

DŽORDŽTAUN
Prvi put kad je Adrijan Rico upoznala svog oca, on je pokušao
da je ubije.
Sa sedam godina, svet joj se prvenstveno sastojao od
kretanja. Većinu vremena je živela sa majkom – i Mimi, koja je
brinula za njih obe – u Njujorku. Ali ponekad su odlazile u Los
Anđeles na nekoliko nedelja, ili u Čikago ili Majami.
Leti je morala da poseti baku i dedu u Merilendu na najmanje
dve nedelje. To je, po njenom mišljenju, bilo najzabavnije jer su
oni imali pse i veliko dvorište u kojem se igrala, i gumu umesto
ljuljaške.
Kad su živele na Menhetnu, išla je u školu, i to je bilo dobro.
Morala je da ide na časove plesa, i na gimnastiku, a to je bilo
mnogo bolje od škole.
Kad su putovale zbog majčinog posla, Mimi ju je podučavala
kod kuće jer je morala da se obrazuje. Mimi je učenje o mestu
gde su boravile uključila u obrazovanje. Pošto su bile u
Vašingtonu čitavih mesec dana, deo školovanja podrazumevao
je obilaske spomenika, Bele kuće, i odlazak u Smitsonijan.
Ponekad je morala da radi sa mamom, i to joj se mnogo
sviđalo. Kad god je morala da učestvuje u nekom maminom
videu o fitnesu, morala je da nauči vežbe, kao što su kardio-ples
ili joga položaji.
Volela je da uči; volela je da pleše.
Sa pet godina snimila je ceo video sa mamom namenjen deci
i porodicama. Video o jogi jer je, na kraju krajeva, ona bila beba
u maminoj kompaniji Joga bejbi.
Bila je ponosna i uzbuđena što je majka rekla kako će snimiti
još jedan. Možda kad joj bude deset, namenjen tom uzrastu.
Mama je znala sve o različitim uzrastima i demografiji i
takvim stvarima. Adrijan ju je čula kako priča o njima sa svojim
menadžerom i producentima.
Mama je mnogo znala i o fitnesu, i povezanosti između uma i
tela, i ishrani, i meditaciji, i raznim sličnim stvarima.
Nije umela da kuva – ne kao Popi i Nona, koji su držali
restoran. Nije volela da igra igre kao Mimi – jer je bila zaista
zauzeta izgradnjom karijere.
Imala je mnogo sastanaka, i proba, i planiranje aktivnosti, i
javne nastupe, i intervjue.
Čak i sa sedam godina, Adrijan je razumela da Lina Rico nije
znala mnogo o tome kako da bude majka.
Ipak, nije joj smetalo ako se Adrijan igrala sa njenom
šminkom – pod uslovom da sve vrati na mesto gde je i
pripadalo. I nije se nikad ljutila ako su uvežbavale rutinu i
Adrijan je grešila.
Najbolje od svega na ovom putovanju bilo je što će se,
umesto da odlete nazad u Njujork kad mama završi video i sve
intervjue i sastanke, odvesti na produženi vikend da posete baku
i dedu.
Pokušaće da ih ubedi da se to pretvori u nedelju dana, ali za
sada je sedela na podu kod ulaza i posmatrala majku kako
uvežbava još jednu rutinu.
Lina je izabrala ovu kuću na mesec dana, jer je imala
prostoriju za vežbanje sa zidovima prekrivenim ogledalima, što
je njoj bilo važno podjednako kao i broj spavaćih soba.
Radila je čučnjeve i iskorake, podizanje kolena, legionare –
Adrijan je znala sve nazive. I Lina je govorila ogledalu – svojim
gledaocima – davala uputstva, ohrabrivala ih.
Ponekad bi izgovorila i neku ružnu reč i počinjala nešto iz
početka.
Adrijan ju je smatrala prelepom: bila je kao oznojena
princeza, iako nije imala šminku zato što nije bilo ljudi ili
kamera. Imala je zelene oči kao Nona i kožu koja kao da je bila
okupana suncem – iako nije bila. Kosa – sad skupljena u
punđicu – bila je kao kesten koji možeš da kupiš topao i mirisan
u vreme Božića.
Bila je visoka – ne visoka kao Popi – i Adrijan se nadala da
će takva biti i ona, kad poraste.
Nosila je tesne, kratke šortseve i sportski grudnjak – ali nije
oblačila ništa što je mnogo otkrivalo za video-snimke ili
pojavljivanja, jer je govorila kako to nije otmeno.
Pošto je odgajana da bude svesna povezanosti uma, tela i
zdravlja, Adrijan je znala da joj je mama u formi, zategnuta i
zanosna.
Mumlajući za sebe, Lina je prišla da zabeleži nešto za šta je
Adrijan znala da je nacrt za video. Ovaj bi uključio tri dela –
kardio, trening snage i jogu – svaki od trideset minuta, sa
dodatnih petnaest minuta određenih vežbi za celo telo.
Lina je dohvatila peškir da obriše lice i ugledala ćerku.
„Sranje, Adrijan! Prepala si me. Nisam znala da si tu. Gde je
Mimi?“
„U kuhinji je. Imaćemo piletinu i pirinač i šparglu za večeru.“
„Divno. Što ne odeš da joj pomogneš s tim? Moram da se
istuširam.“
„Zašto si ljuta?“
„Nisam ljuta.“
„Bila si ljuta kad si razgovarala telefonom sa Harijem. Vikala
si kako nisi nikom rekla, naročito ne nekom lajavom tabloidnom
reporteru.“
Lina je naglo skinula gumicu sa kose kao kad ju je bolela
glava. „Ne treba da slušaš privatne razgovore.“
„Nisam slušala, čula sam. Jesi li ljuta na Harija?“
Adrijan se stvarno sviđao mamin menadžer. Krišom joj je
donosio kesice M&M ili neke druge čokoladne bombone i pričao
je smešne šale.
„Ne, nisam ljuta na Harija. Idi i pomozi Mimi. Reci joj da ću
sići za oko pola sata.“
Bila je ljuta, mislila je Adrijan kad joj je majka otišla. Možda
ne ne Harija, ali na nekoga, jer je napravila mnogo grešaka dok
je vežbala i izgovorila je mnogo ružnih reči.
Majka je retko kad grešila.
Ili je možda samo imala glavobolju. Mimi je rekla kako ljude
ponekad boli glava ako previše brinu.
Adrijan je ustala sa poda. Ali pošto nije baš volela da pomaže
oko večere, otišla je u sobu za fitnes. Stala je ispred ogledala,
devojčica visoka za svoje godine sa kovrdžavom kosom – crnom
kao nekad dedina – koja joj je ispadala iz zelene platnene
gumice. Oči su joj imale previše zlatne boje u sebi da bi dostigle
pravu zelenu kakve su bile majčine, ali stalno se nadala da će se
to promeniti.
U ružičastom šortsu i cvetnoj majici, zauzela je pozu. I
uključivši muziku u glavi, zaplesala je.
Volela je časove plesa i gimnastike kad su bile u Njujorku, ali
sad nije zamišljala da je na času, već da ga drži.
Vrtela se, šutirala, radila premete, izvodila skokove. Korak
unakrst, salsa, skok! Smišljala je usput.
Zabavljala se dvadeset minuta. Poslednjih nevinih dvadeset
minuta njenog života.
 Tada je neko pritisnuo interfon na ulaznim vratima. I nastavio
je da pritiska.
Zvučalo je ljutito, nikad neće zaboraviti taj zvuk.
Nije smela sama da otvara vrata, ali to nije značilo da ne
može da ode i vidi. Zato je otišla do dnevne sobe, pa u
predsoblje kad je Mimi žurno došla iz kuhinje.
Obrisala je ruke o jarkocrvenu kuhinjsku krpu dok je žurno
prolazila. „Sveti Petre! Gde gori?“
Zakolutala je tamnosmeđim očima na Adrijan, i zatakla krpu
za pojas farmerica.
Sitna žena snažnog glasa, povikala je: „Obuzdajte se malo!“
Znala je da je Mimi bila istih godina kao i njena majka jer su
zajedno išle na fakultet.
„Šta tebe muči?“, prasnula je, zatim okrenula bravu i otvorila
vrata.
Sa mesta gde je stajala, Adrijan je videla kako se Mimin izraz
lica menja od razdražljivog – kao kad Adrijan ne bi pospremila
svoju sobu – u uplašeni.
I sve se dogodilo tako brzo.
Pokušala je da ponovo zatvori vrata, ali čovek ih je naglo
otvorio i odgurnuo je. Bio je krupan, mnogo krupniji od nje.
Imao je bradicu prošaranu sedim vlasima, kao i u kosi, kao
srebrna krila na zlatnom, ali lice mu je bilo crveno kao da je
trčao. Adrijanin prvi šok kad je videla kako je krupni muškarac
gurnuo Mimi ukočio ju je u mestu.
„Gde je ona, jebem ti?“
„Nije ovde. Ne možeš ovako da upadaš ovamo. Izlazi.
Smesta izlazi odavde, Džone, ili zovem policiju.“
„Lažljiva kučko.“ Zgrabio ju je za ruku i protresao je. „Gde
je? Misli da može pričati šta hoće, uništava mi život?“
„Skidaj ruke s mene. Pijan si.“
 Kad je pokušala da se otrgne, ošamario ju je. Zvuk je
odjeknuo kao pucanj u Adrijaninoj glavi, i skočila je napred.
„Nemoj da je udaraš! Ostavi je na miru!“
„Adrijan, idi na sprat. Odmah idi gore.“
Ali razjarena, Adrijan je stegla pesnice. „On mora da ode!“
„Zbog ovoga?“, čovek je zarežao na Adrijan. „Zbog ovoga
mi uništava prokleti život? Ne liči nimalo na mene. Mora da se
kurvala unaokolo, i pokušava meni da prišije malo kopile.
Zajebi to. Ko je jebe.“
„Adrijan, gore.“ Mimi se okrenula prema njoj, i Adrijan nije
videla ljutnju – kao kod sebe. Videla je strah. „Odmah!“
„Kučka je tamo gore, zar ne? Lažljivice. Evo šta ja radim
lažljivcima.“ Ovog puta je nije ošamario, već ju je jednom,
dvaput udario pesnicom u lice.
Kad se sklupčala, strah je prešao na Adrijan. Pomoć. Morala
je da nađe pomoć.
Ah sustigao ju je na stepenicama, povukao joj glavu unazad
kad ju je ščepao za kovrdžavi konjski rep i počupao je.
Vrisnula je, vičući majku.
„Da, zovi mamicu.“ Ošamario ju je tako da joj je lice gorelo.
„Hoćemo da pričamo sa mamicom.“
Dok ju je vukao uz stepenice, Lina je istrčala iz spavaće sobe
u kućnoj haljini, sa kosom još mokrom od tuširanja.
„Adrijan Rico, šta...“
Zastala je, i stajala veoma mirno dok je gledala čoveku u oči.
„Pusti je, Džone. Pusti je da ti i ja možemo da pričamo.“
„Dosta si ti pričala. Upropastila si mi život, glupa
seljančuro.“
„Nisam pričala sa tim reporterom – niti sa bilo kim o tebi.
Priča nije potekla od mene.“
„Lažeš!“ Ponovo je počupao Adrijan za kosu, tako jako da joj
se činilo kako joj glava gori.
Lina je napravila dva oprezna koraka napred. „Pusti je, i
rešićemo. Popraviću to.“
„Jebeno prekasno. Univerzitet me je jutros suspendovao.
Žena mi je ponižena. Moja deca – i ne verujem nijedan jebeni
tren da je ova mala kučka moja – plaču. Vratila si se ovamo,
nazad u moj grad, da ovo uradiš.“
„Ne, Džone. Došla sam zbog posla. Nisam razgovarala sa
reporterom. Prošlo je više od sedam godina, Džone, zašto bih to
sad uradila? Uopšte? Povređuješ mi ćerku. Prestani da mi
povređuješ ćerku.“
„Udario je Mimi.“ Adrijan je namirisala majčino tuširanje i
šampon – odmerenu slatkoću narandžinog cveta. A smrad
muškarca kojeg nije poznavala bio je znoj i burbon. „Udario ju
je u lice, i pala je.“
„Šta si...“ Lina je skrenula pogled sa njega da pogleda preko
ograde koja se pružala na drugom spratu. Ugledala je Mimi
kako, krvavog lica, puzi iza sofe.
Ponovo je pogledala u Džona. „Moraš da prestaneš, Džone,
pre nego što neko bude povređen. Pusti...“
„Ja sam povređen, jebena kurvo!“
Glas mu je zvučao usijano i crveno, kao lice, kao vatra kojom
je gorela Adrijanina glava.
„Žao mi je što se ovo dogodilo, ali...“
„Porodica mi je povređena! Hoćeš da vidiš šta znači biti
povređen? Hajde da počnemo sa tvojim kopiletom.“
Bacio ju je. Adrijan je imala osećaj letenja, kratak i strašan,
pre nego što je udarila u ivicu gornjeg stepenika. Vatra koja joj
gorela u glavi sad je buknula u ručnom zglobu, šaci, i raširila se
kroz ruku. Zatim je udarila glavom o drvo, i samo je videla
majku kad je čovek jurnuo na nju.
 Udarao ju je i udarao, ali majka je uzvraćala, i šutirala. I bilo
je užasnih zvukova, tako užasnih da je poželela da pokrije uši,
ali nije mogla da se pomeri, mogla je samo da se ispruži na
stepenicama i drhti.
Čak i kad joj je majka povikala da beži, nije mogla.
Stavio je ruke majci oko vrata, tresao je, a majka ga je udarila
u lice, kao on Mimi.
Bilo je krvi, bilo je krvi, na mami, na čoveku.
Držali su jedno drugo, gotovo kao u zagrljaju, ali čvrsto i
opako. Zatim mu je majka nagazila stopalo, naglo podigla
koleno. I kad se čovek zateturao unazad, gurnula ga je.
Udario je u ogradu. Zatim je poleteo.
Adrijan ga je videla kako pada, mlatarajući rukama. Videla
ga je kako udara o sto gde je majka držala cveće i svece. Čula je
te užasne zvuke. Videla je kako mu je krv potekla iz glave,
ušiju, nosa.
Videla je...
Zatim ju je majka podigla, okrenula, naslonila joj lice na
svoje grudi.
„Nemoj da gledaš, Adrijan. Sad je sve u redu.“
„Boli.“
„Znam.“ Lina joj je pridržala zglob. „Popraviću ovo. Mimi.
Oh, Mimi.“
„Policija dolazi.“ Sa otečenim očima, napola sklopljenim, već
modrim, Mimi se teturala uz stepenice, zatim sela i obe ih
zagrlila. „Stiže pomoć.“
Preko Adrijanine glave, Mimi je nečujno izgovorila dve reči.
Mrtav je.

Adrijan će zauvek pamtiti bol, i tihe plave oči bolničara koji joj
je učvrstio naprslinu u ručnom zglobu. Imao je i tih glas kad joj
je osvetlio oči lampicom i pitao je koliko prstiju pokazuje.
Sećala se policajaca, onih prvih koji su došli nakon što su
sirene prestale da zavijaju. Onih u tamnoplavim uniformama.
Ali većina toga joj je, čak i dok se događalo, bila mutna i
daleka.
Svi su se okupili u dnevnoj sobi na spratu sa pogledom na
zadnje dvorište i jezerce. Uniformisani policajci su uglavnom
razgovarali sa njenom majkom, jer su Mimi odveli u bolnicu.
Majka im je rekla čovekovo ime, Džonatan Benet, kao i da
predaje englesku književnost na Univerzitetu Džordžtaun. Ili je
predavao, kad ga je poznavala.
Majka je ispričala šta se dogodilo, ili je počela.
Onda su ušli čovek i žena. Čovek je bio stvarno visok i nosio
je braon kravatu. Koža mu je bila tamnije smeđa, a zubi vrlo
beli. Žena je imala kratku crvenu kosu, i pegice po celom licu.
Imali su značke kao u TV serijama.
„Gospođo Rico, ja sam detektivka Rajli, a ovo je moj partner,
detektiv Kenon.“ Žena je ponovo zakačila značku za pojas.
„Znamo da je ovo teško, ali moramo da postavimo vama i vašoj
ćerki neka pitanja.“
Zatim se nasmešila Adrijan. „Adrijan, je li tako?“
Kad je Adrijan klimnula glavom, Rajlijeva je ponovo
pogledala u Linu. „Je li u redu da mi Adrijan pokaže njenu sobu,
pa da ona i ja tamo razgovaramo dok vi razgovarate sa
detektivom Kenonom?“
„Hoće li tako biti brže? Odveli su moju prijateljicu – ćerkinu
dadilju – u bolnicu. Slomljen nos, potres mozga. A Adrijan ima,
po mišljenju bolničara, naprslinu levog ručnog zgloba, i udarila
je glavu.“
„I sami delujete malo potreseno“, primetio je Kenon, a Lina
je slegla ramenima. Zatim se trgla od pokreta.
 „Povređena rebra će zaceliti, a i lice. Zaista mi se fokusirao
na lice.“
„Možemo sada da vas pošaljemo u bolnicu, i razgovaramo
tamo čim vas pregleda lekar.“
„Radije bih otišla kad... završite u prizemlju.“
„Razumem.“ Rajlijeva je pogledala u Adrijan. „Možemo li da
razgovaramo u tvojoj sobi, Adrijan?“
„Može.“ Ustala je, držeći ruku u povezu na grudima. „Neću
vam dati da mi odvedete mamu u zatvor.“
„Ne budi blesava, Adrijan.“
Ne obazirući se na majku, Adrijan je zurila Rajlijevoj pravo u
oči. Bile su zelene, ali svetlije od majčinih. „Neću vam
dozvoliti.“
„Jasno. Samo ćemo razgovarati, u redu? Je li tvoja soba ovde
gore?“
„Druga vrata desno“, rekla je Lina. „Hajde, Adrijan, idi sa
detektivkom Rajli. Onda ćemo otići da proverimo kako je Mimi.
Sve će biti u redu.“
Adrijan je krenula prva i Rajlijeva se ponovo osmehnula kad
su ušle u sobu u nežnim ružičastim i prolećnim zelenim bojama.
Veliki plišani pas ležao je na krevetu.
„Ovo je baš sjajna soba. I stvarno uredna.“
„Morala sam da je pospremim jutros, ili ne bismo išle da
gledamo trešnje u cvetu i ne bih dobila sladoledni kup.“ Trgla
se, kao i Lina malopre. „Nemojte reći za kupove. Trebalo je da
uzmemo voćni jogurt.“
„Naša tajna. Je li ti mama stroga oko toga šta jedeš?“
„Ponekad. Uglavnom.“ Suze su joj zablistale u očima. „Hoće
li Mimi umreti kao što je i onaj čovek umro?“
„Povređena je, ali ne tako ozbiljno. I znam da se dobro brinu
o njoj. Šta kažeš da sednemo ovde sa ovim tipom?“
 Rajlijeva je sela na rub kreveta i pomilovala velikog psa.
„Kako se zove?“
„Barkli. Hari mi ga je poklonio za Božić. Sad ne možemo da
imamo pravog psa jer živimo u Njujorku i previše putujemo.“
„Deluje kao sjajan pas. Možeš da ispričaš meni i Barkliju šta
se dogodilo?“
Pokuljalo je, kao poplava kroz provaljenu branu.
„Čovek je došao na vrata. Zvonio je i zvonio, pa sam izašla
da vidim. Ne smem sama da otvaram vrata, pa sam sačekala
Mimi. Izašla je iz kuhinje i otvorila vrata. Onda je pokušala da
ih ponovo zatvori, stvarno brzo, ali on ih je gurnuo, i gurnuo je i
nju. Skoro da se srušila.“
„Jesi li ga poznavala?“
„Neee, ali Mimi jeste, jer ga je nazvala Džon i rekla mu da
ode. Bio je ljut i vikao je i govorio ružne reči. Ja to ne smem da
govorim.“
„U redu.“ Rajlijeva je nastavila da miluje Barklija kao da je
pravi pas. „Shvatila sam suštinu.“
„Želeo je da vidi moju mamu, ali Mimi je rekla kako ona nije
tu, iako je bila. Tuširala se na spratu. Nastavio je da viče i
ošamario je Mimi. Udario ju je. Ne srne se udarati. To nije u
redu.“
„Nije bilo u redu.“
„Vikala sam na njega da je ostavi na miru, jer ju je uhvatio za
ruke, i povređivao ju je. I pogledao je u mene – nije me pre
video, ali pogledao je u mene, tako me je pogledao da sam se
uplašila. Ali povređivao je Mimi, i naljutila sam se. Mimi mi je
rekla da idem na sprat, mislim, ali on ju je povređivao. A onda je
– udario ju je – pesnicom.“
Adrijan je stegla zdravu ruku dok su suze počele da joj se
slivaju niz obraze. „I bilo je krvi, i pala je, i ja sam potrčala.
Potrčala sam po mamu, ali uhvatio me je. Počupao me je za
kosu, jako me je počupao, i tako me je povukao uz stepenice, a
ja sam zvala mamu.“
„Hoćeš da stanemo, dušo? Možemo da sačekamo da mi
ispričaš ostatak.“
„Ne. Ne. Mama je istrčala, i videla ga. I nastavila je da mu
govori da me pusti, ali nije hteo. On je samo govorio kako mu je
ona uništila život, i mnogo ružnih reči. Stvarno ružnih, a ona je
stalno ponavljala kako nije rekla, i kako će popraviti, ali da me
on pusti. Bolelo me je. I nazivao me je ružnim imenima, i on –
on... bacio me je.“
„Bacio te je?“
„Na stepenice. Bacio me je na stepenice, i udarila sam se, i
moj zglob, kao da se upalio, i udarila sam glavu, ali nisam pala
daleko. Samo nekoliko stepenika, mislim. Mama je vrisnula na
njega, i potrčala je na njega, i tukla se sa njim. Udarao ju je u
lice, i držao je rukama kao...“
Oponašala je davljenje.
„Ja nisam mogla da se pomerim, a on ju je udarao u lice, ali
ona mu je uzvraćala, udarala ga je jako, i šutirala ga je, i
nastavili su da se tuku, a onda... onda je on poleteo preko
ograde. Odgurnula ga je da pobegne, da stigne do mene. Lice joj
je bilo krvavo, i gurnula ga je, i preleteo je preko ograde. On je
bio kriv.“
„U redu.“
„Mimi je uspuzala uz stepenice dok je mama mene grlila, i
rekla je kako stiže pomoć. I svi su bili krvavi. Niko me nikad pre
njega nije udario. Mrzim što mi je on bio otac.“
„Kako znaš da je bio?“
„Zbog onoga što je vikao, kako me je nazivao. Nisam glupa. I
predaje na koledžu gde je moja mama studirala, a rekla mi je
kako je upoznala mog oca na koledžu. Eto.“ Adrijan je slegnula
ramenima. „To je to. Sve je udarao, i smrdeo je, i pokušao je da
me baci niz stepenice. Pao je zato što je bio zao.“
Rajlijeva je obgrlila Adrijan oko ramena i pomislila: To mi
zvuči ispravno.

Mimi su zadržali u bolnici preko noći. Lina joj je kupila cveće u

bolničkoj prodavnici poklona – najlepše što je mogla – da joj
odnese u sobu. Adrijan je prvi put išla na rendgen, i zaradila prvi
gips u životu čim je otok splasnuo.
Umesto da pokuša da završi Mimine planove za večeru, Lina
je poručila picu.
Bog zna da je dete zaslužilo. Baš kao što je i ona sama
zaslužila stvarno, stvarno veliku čašu vina.
Nasula je jednu, i dok je Adrijan jela, prekršila je svoje staro
pravilo i nasula je i drugu.
Morala je da obavi milion poziva, ali sačekaće. Sve će
prokleto sačekati dok se malo ne smiri.
Jele su u zadnjem dvorištu u hladu drveća i zaklonjene
ogradom. Ili Adrijan je jela dok je Lina grickala jedno jedino
parče između gutljaja vina.
Možda je bilo malčice sveže za obedovanje napolju, i prilično
kasno da dozvoli Adrijan da se najede pice, ali loš dan je bio loš
dan.
Nadala se da će joj ćerka spavati, ali morala je da prizna da
nije bila sasvim upoznata sa večernjim ritualom. To je rešavala
Mimi.
Možda penušava kupka – pod uslovom da ne kvasi gips.
Pomisao na gips, i koliko je gore moglo da bude, probudila je u
njoj želju da ponovo napuni čašu vinom.
Ali odolela je. Umela je dobro da vlada sobom.
 „Kako to da mi je on bio otac?“
Lina je pogledala i videla kako je te zlatno-zelene oči
posmatraju.
„Zato što sam nekad bila mlada i glupa. Žao mi je. Rekla bih
kako bih volela da nisam, ali onda ti ne bi bila ovde, zar ne? Ne
mogu da popravim ono što je bilo, samo šta je sada i šta sledi.“
„Je li on bio bolji kad si bila mlada i glupa?“
Lina se nasmejala, i rebra su joj žalosno zacvilela. Zapitala se
koliko može da kaže sedmogodišnjem detetu.
„Mislila sam da je bio.“
„Je li te ranije udarao?“
„Jednom. Samo jednom, i posle toga nikad ga više nisam
videla. Ako te muškarac jednom udari, verovatno će te udariti
ponovo, i ponovo.“
„Ranije si mi rekla da si volela mog tatu, ali nije vam uspelo,
i nije nas želeo, pa više nije bio važan.“
„Mislila sam da sam ga volela. Trebalo je to da kažem. Imala
sam samo dvadeset godina, Adrijan. On je bio stariji i zgodan i
zavodljiv i pametan. Mladi profesor. Zaljubila sam se u onoga
kakvog sam ga smatrala. I nije bio važan između onda i sada.“
„Zašto je bio tako ljut danas?“
„Zato što je neko, reporter, otkrio, i napisao priču. Ne znam
kako, ne znam ko mu je rekao. Ja nisam.“
„Nisi zato što nije bio važan.“
„Upravo tako.“
Koliko treba da kaže? Lina je ponovo razmislila. Pod tim
okolnostima, možda sve.
„Bio je oženjen, Adrijan. Imao je ženu i dvoje dece. Nisam
znala. To jest, lagao me je, i rekao mi kako je bio usred razvoda.
Poverovala sam mu.“
Da li je, pitala se Lina. Sad joj je bilo tako teško da se seti.
 „Možda sam samo tako želela, ali verovala sam mu. Imao je
svoj stančić blizu koledža, pa sam verovala da je u suštini
slobodan. Kasnije sam saznala da nisam bila jedina koju je
lagao. Kad sam otkrila istinu, raskinula sam. Nije mu bilo zaista
stalo.“
Nije bilo baš tako, pomislila je. Vikao je, pretio, gurao je.
„Onda sam shvatila da sam trudna. Kasnije, mnogo kasnije
nego što je trebalo da shvatim, činilo mi se da je trebalo da mu
kažem. Tada me je udario. Nije bio pijan, kao danas.“
Pio je, pomislila je, ah nije bio pijan. Ne kao danas.
„Rekla sam mu da nisam želela niti mi je potrebno ništa od
njega, da se ne bih ponižavala tako što bih rekla bilo kome kako
je on biološki otac. I otišla sam.“
Lina nije prenela u celosti pretnje, zahteve da se otarasi
deteta, i sve druge gadosti. Nije imalo svrhe.
„Završila sam semestar, diplomirala, a onda otišla kući. Popi
i Nona su mi pomogli. Ostalo znaš, kako sam počela da držim
časove i snimam video-materijal, kad sam bila trudna sa tobom
– za trudnice, a kasnije za mame i bebe.“
„Joga bejbi“
„Tako je.“
„Ali uvek je bio zao. Znači li to da ću i ja biti zla?“
Bože, kako je bila loša majka. Dala je sve od sebe da razmisli
šta bi njena majka rekla.
„Osećaš li se zlom?“
„Ponekad se naljutim.“
„Pričaj mi o tome.“ Ali Lina se nasmešila. „Zloba je izbor,
mislim, a ti ne biraš da budeš zla. I bio je u pravu, ne ličiš na
njega. Imaš previše Ricovih u sebi.“
Lina se nagnula preko stola i uhvatila Adrijan za zdravu ruku.
Možda je previše izgledalo kao razgovor dve odrasle osobe, ali
to je bilo najbolje što je mogla.
„On nije važan, Adrijan, osim ako mu ne dozvolimo. Zato mu
nećemo pridavati značaj.“
„Hoćeš li morati da ideš u zatvor?“
Lina je nazdravila čašom vina. „Ti im nećeš dozvoliti, sećaš
se?“ Tada je videla brzi strah i stegla je ćerkinu ruku. „Šalim se,
samo se šalim. Ne, Adrijan. Policija je shvatila šta se dogodilo.
Ispričala si detektivki istinu, je li tako?“
„Jesam. Obećavam.“
„I ja. A isto i Mimi. Izbaci to iz glave. Ono što će se dogoditi
dogodiće se zato što postoji ova priča, a sad kad se ovo
dogodilo, biće još priča. Razgovaraću uskoro sa Harijem, i on će
mi pomoći da to rešim.“
„Možemo li i dalje da idemo kod Popi i None?“
„Da. Čim Mimi bude bolje, nakon što skineš gips, nakon što
rešim neke stvari, otići ćemo tamo.“
„Možemo li uskoro? Stvarno uskoro?“
„Čim budemo mogli. Za samo nekoliko dana možda.“
Proći će mnogo vremena, pomislila je Lina, pre nego što
bude bolje. Ali iskapila je vino. „Sigurno.“

Drugo poglavlje

Linina karijera imala je korene u njenoj neplaniranoj trudnoći.

Za svega nekoliko meseci, prešla je od studentkinje i honorarnog
ličnog trenera/grupnog fitnes instruktora u svet video-vežbanja.
Trebalo joj je neko vreme da se probije, ali odlučnost,
upornost i talenat za posao doveli su do uspeha.
U mesecima pre nego što je Džon Benet provalio kroz vrata u
Džordžtaunu, karijera joj je cvetala, sa poslovanjem Joga bejbi –
video-snimcima, DVD-jevima, ličnim pojavljivanjima, knjigama
(sa još jednom u planu) – zaradila je više od dva miliona.
Privlačna, oštroumna žena na najbolji mogući način koristila
je jutarnje programe – a onda i kasnonoćna pojavljivanja. Pisala
je članke za časopise o fitnesu – i pojačavala ih fotografijama.
Bila je mlada i lepa, sa izduženim zategnutim telom, i znala
je kako da to iskoristi kao svoju prednost.
Čak je dobila i nekoliko malih uloga u televizijskim serijama.
Volela je da bude u središtu pažnje, i nije se stidela ni toga
niti svojih ambicija. Verovala je u potpunosti u svoj proizvod –
zdravlje, fizička sposobnost i balans – i verovala je, potpuno, da
je ona najbolja osoba da promoviše taj proizvod.
Vredan rad Lini nije padao teško. Uživala je u njemu, u
putovanjima, gustom rasporedu i daljem planiranju.
Pripremala je liniju opreme za fitnes, i u saradnji sa
nutricionistom i lekarom, imala je planove za suplemente.
A onda je gurnula čoveka koji je nenamerno promenio pravac
njenog života u njegovu smrt.
Samoodbrana. Policiji nije dugo trebalo da zaključi da je
branila sebe, ćerku i prijateljicu.
I na užasan način, takav publicitet joj je povećao prodaju,
prepoznatljivost imena i ponude.
Nije joj trebalo dugo da odluči da se prepusti toj plimi.
Nedelju dana nakon što se dogodilo ono najgore, odvezla se
od Džordžtauna do ruralnog Merilenda sa planovima da
okolnosti iskoristi najbolje što može.
Nosila je ogromne naočare, pošto čak ni njena veština
šminkanja nije mogla da sakrije modrice. Rebra su je još bolela,
ali započela je izmenjenu rutinu vežbanja i dodala još
meditacije.
 Mimi je još povremeno imala glavobolje, ali slomljeni nos joj
je zaceljivao, a modrica oko oka bledela u bolesno žućkastu.
Adrijan nije podnosila gips, ali volela je da joj se potpisuju na
njega. Za dve nedelje, prema doktoru, trebaće joj još jedno
snimanje rendgenom.
Moglo je biti i gore. Lina se stalno podsećala da je moglo biti
i gore.
Pošto je Hari kupio Adrijan novi gejm boj, zabavljala se na
zadnjem sedištu za vreme vožnje. Lina je ugledala obrise
merilendskih planina, svetloljubičaste u odnosu na jasnoplavo
nebo.
Tako je očajnički želela da pobegne od njih, od tihog, jezivo
sporog tempa, u kretanje, gužvu, među ljude, sve tamo negde.
I dalje je tako bilo.
Nije bila rođena za male gradove i seoski život. Bog zna da
nikad nije želela da pravi mesne kuglice ili preliv za picu ili da
vodi restoran – bilo to porodično nasleđe ili ne.
Žudela je za gomilom, gradom i, da, svetlima reflektora.
Smatrala je Njujork bazom, ako ne sasvim domom. Dom je
bio, i uvek će biti, mislila je, tamo gde je bilo posla i akcije.
Kad se konačno isključila sa I-70, saobraćaj je nestao, i put je
počeo da vijuga kroz valovita brda, zelena polja i kuće i farme
raštrkane unaokolo.
Pa, pomislila je, mogla bi ponovo da odeš kući, ali prosto ne
bi mogla da ostaneš tamo. Barem ne Lina Tereza Rico.
„Skoro smo stigle!“, začuo se veseo Adrijanin glas sa zadnjeg
sedišta. „Vidi! Krave! Konji! Kad bi barem Popi i Nona imali
konje. Ili piliće. Pilići bi bili zabavni.“
Adrijan je otvorila prozor, zaglavila lice u otvor kao srećno
kuće. Crne kovrdže su joj plesale i letele.
I na kraju će, pomislila je Lina, biti sva raščupana i zamršena.
 A onda je krenula bujica pitanja.
Koliko još? Mogu li da se ljuljam na gumi? Hoće li biti
limunade kod None? Mogu li da se igram sa psima?
Mogu li? Hoće li? Zašto?
Lina je prepustila Mimi da odgovara. Vrlo brzo će biti i
drugih pitanja na koja će morati da odgovara.
Skrenula je kod crvenog ambara gde je izgubila nevinost sa
nepunih sedamnaest u senjaku. Sa mlekarovim sinom, setila se.
Fudbalski kvoterbek. Met Viver, pomislila je. Zgodan, lepo
građen, drag, ali nije ga bilo lako osvojiti.
Na neki način su se voleli, onako kako se to radi sa nepunih
sedamnaest. Želeo je da se oženi njome – jednog dana – ali ona
je imala druge planove.
Čula je da se oženio nekom drugom, dobio dete ili čak dvoje,
i još je radio na farmi sa svojim ocem.
Dobro za njega, razmišljala je, i tako je i mislila. Ali nije i
neće nikad biti dobro za nju.
Ponovo je skrenula, od gradića Treveler Krik, gde se nalazio
italijanski restoran Rico, na malenom gradskom trgu, kao
institucija već dve generacije.
Njeni baka i deda koji su ga otvorili konačno su prihvatili da
im treba toplija klima. Ali onda su otvorili još jedan Rico na
Auter Benksu.
Bilo im je u krvi, rekli su, ali nekako – srećom – nju je taj gen
zaobišao.
Pratila je potok, vozila prema jednom od tri pokrivena mosta
koji su privlačili fotografe, turiste i venčanja u tu oblast.
Ljupko, pretpostavljala je, tako postavljen na malom
uzvišenju na krivini potoka. I kao uvek, Mimi i Adrijan su
istovremeno uzviknule Auu! dok je ona vozila između tih
crvenih zidova ambara, ispod tog šiljatog plavog krova.
 Skrenula je ponovo, ne obazirući se na to što je Adrijan
odskakala kao gumena lopta na zadnjem sedištu, i konačno na
vijugavi puteljak, preko drugog mosta, pa preko potoka po
kojem je grad dobio ime, do velike kuće na brdu.
Psi su dotrčali, velika žuta džukela i mali dugouhi pas.
„Evo ih Tom i Džeri! Juhu! Ćao, društvo, ćao!“
„Ne otkopčavaj pojas dok ne stanem, Adrijan.“
„Mama!“ Ali uradila je kako joj je rečeno, samo je nastavila
da poskakuje. „Eno ih Nona i Popi!“
Izašli su na veliki trem oko kuće, Dom i Sofija, držeći se za
ruke. Sofija, sa kestenjastim uvojcima koji su joj uokvirivali
lice, imala je čitavih metar sedamdeset osam u ružičastim
patikama, a muž joj je i dalje bio mnogo viši, sa metar devedeset
pet.
Okretni i jaki, oboje su izgledali deceniju mlađi dok su stajali
ispod nadstrešnice gornje terase. Koliko su sad imali godina?
Majka oko šezdeset sedam ili šezdeset osam, a otac je bio oko
četiri godine stariji, ili tako nešto, pomislila je. Ljubav iz srednje
škole, sa skoro pedeset godina braka za sobom.
Preživeli su gubitak sina koji je živeo manje od četrdeset
osam sati, tri pobačaja, i veliku žalost zbog medicinskog
mišljenja da više neće moći da imaju dece.
Dok se – iznenađenje! – kad su oboje bili u četrdesetim, nije
pojavila Lina Tereza.
Lina se parkirala ispod široke nadstrešnice za automobile
pored sjajnog crvenog pikapa i velikog crnog terenca. Znala je
da mamina bebica – ulickani tirkizni kabriolet – ima počasno
mesto u odvojenoj garaži.
Tek što je zakočila, Adrijan je iskočila. „Nona! Popi! Zdravo,
zdravo!“ Zagrlila je pse dok se Tom naslanjao na nju, a Džeri
mahao repom i lizao je. Zatim je otrčala pravo u dedine raširene
ruke.
„Znam da misliš da grešim“, počela je Lina, „ali pogledaj je,
Mimi. Ovo je za nju sad najbolje.“
„Devojčici je potrebna majka.“ To govoreći, Mimi je izašla,
nabacila osmeh, i prišla do trema.
„Gospode, pa neću je gurnuti u korpu i ostaviti u trsci. To je
samo jedno prokleto leto.“
Majka je silazila stepenicama sa trema, i pošla joj u susret.
Obuhvatila je ćerkino povređeno lice rukom, i nije ništa rekla,
već ju je samo zagrlila.
Ništa drugo u toku prošle užasne nedelje nije je tako potreslo,
gotovo slomilo.
„Ne mogu ovo, mama. Ne želim da me Adrijan vidi kako
plačem.“
„Iskrene suze nisu sramota.“
„Svima nam ih je sada već dosta.“ Odlučno se odmakla.
„Lepo izgledaš.“
„Ne mogu da ti uzvratim istom merom.“
Lina je uspela da se osmehne. „Treba da vidiš onog drugog.“
Sofija se kratko promuklo nasmejala. „To je moja Lina. Dođi,
sešćemo na trem, kad je već tako lepo. Sigurno ste gladne.
Imamo hrane.“
Možda su to bili italijanski, a možda i restoranski geni. Kako
god, Linini roditelji su pretpostavili da je svako ko im je dolazio
u kuću morao biti gladan.
Odrasli su seli za okrugli sto na tremu dok se Adrijan igrala u
prednjem dvorištu sa psima. Imali su hleb i sir, antipasto,
masline. Limunada kojoj se Adrijan nadala ispunjavala je
stakleni bokal. Iako je tek otkucalo podne, imali su i vina.
Pola čaše koliko je Lina dozvolila sebi pomoglo joj je da
opusti napetost od vožnje.
 Nisu razgovarali o onome što se dogodilo, ne pošto je Adrijan
dotrčala da sedne – nakratko – na Domovo krilo da se pohvali
novim gejm bojem, ili da popije limunadu i čavrlja o psima.
Kako je otac strpljiv, pomislila je Lina. Uvek je bio tako
strpljiv sa decom, tako dobar sa njima. I tako zgodan sa bujnom
sedom kosom, i borama smejalicama oko zlatno-smeđih očiju.
Ceo život je mislila kako su on i Sofija savršen par – visoki i
zgodni, i tako potpuno usklađeni jedno sa drugim.
Dok se ona uvek osećala malčice izbačena iz koloseka.
Pa, i bila je, zar ne? Samo malčice u raskoraku sa njima, sa
ovim mestom, gradom koji su meštani nazivali Krik.1
Zato je pronašla svoj ritam na drugom mestu.
Adrijan se zakikotala kad je, nakon što su joj se baka i deda
poslušno potpisali na gips, baka nacrtala i pse i dodala i njihova
imena.
„Sobe su vam spremne“, rekla je Sofija. „Odnećemo vam
torbe na sprat da se raspakujete, i odmorite se ako želite.“
„Ja moram do restorana“, dodao je Dom, „ali vratiću se na
večeru.“
„Zapravo, Adrijan već danima priča o ljuljanju na gumi.
Mimi, možda bi ti mogla da odeš pozadi sa njom, da se malo
poigra.“
„U redu.“ Mimi je ustala, i iako je u jednom pogledu koji je
uputila Lini pokazala neodobravanje, veselo je doviknula
Adrijan: „Hajdemo da se ljuljamo.“
„Da! Hajdemo, momci!“
Dom je sačekao da Adrijan otrči iza kuće sa Mimi za petama.
„I šta je ovo?“
„Mimi i ja ne ostajemo. Moram da se vratim u Njujork,
završim projekat koji sam počela u Vašingtonu. Jednostavno ne
mogu da ga završim tamo sada, pa... Nadam se da ćete biti voljni
da primite Adrijan.“
„Lina.“ Sofija se nagnula da uhvati ćerku za ruku. „Treba ti
nekoliko dana, najmanje, da se odmoriš, da se oporaviš, da
pomogneš Adrijan da se ponovo oseti bezbednom.“
„Nemam vremena da se odmaram i oporavljam, i gde bi se
Adrijan osećala bezbednije nego ovde!“
„Bez majke?“
Okrenula se ocu. „Imaće vas dvoje. Moram da predupredim
ovu priču. Ne mogu dozvoliti da mi uništi karijeru, posao, zato
moram da je preteknem i uzmem konce u svoje ruke.“
„Taj čovek je mogao da te ubije – tebe, Adrijan i Mimi.“
„Znam, tata, veruj mi. Bila sam tamo. Biće srećna ovde, voli
da bude ovde. Samo je o tome pričala danima. Donela sam njen
zdravstveni karton tako da može kod doktora da uradi novi
rendgenski snimak. Doktor u Vašingtonu misli da će moći da
nosi privremenu udlagu za nedelju ili dve. U pitanju je obična
povreda, i manja, pa...“
„Manja!“
Kad joj je otac prasnuo, Lina je podigla obe ruke. „Pokušao
je da je baci niz stepenice. Nisam stigla do nje na vreme. Nisam
mogla da ga sprečim. Da nije bio tako glup, smrdljivo pijan,
uspeo bi, mogla je da slomi i vrat umesto ručnog zgloba. Veruj
mi, nikad to neću zaboraviti.“
„Dome“, promrmljala je Sofija, i potapšala muža po ruci.
„Koliko dugo želiš da ostane kod nas?“
„Preko leta. Slušajte, znam da je dugo, i znam da mnogo
tražim.“
„Rado ćemo je primiti“, jednostavno je rekla Sofija. „Grešiš
što ovo radiš. Nisi u pravu, Lina, što je ostavljaš sada. Ali kod
nas će biti bezbedna i srećna.“
„Zahvalna sam na tome. U osnovi je završila školsku godinu,
ali Mimi ima još nekoliko zadataka za nju, i uputstava za vas.
Kad školska godina ponovo počne, ovo će biti iza nje, i mene, i
nas.“
Roditelji joj nisu rekli ništa na trenutak, samo su zurili u nju.
Očeve zlatno-smeđe oči i majčine zelene navele su je da pomisli
kako je njena ćerka bila prava mešavina to dvoje ljudi.
„Zna li ona da je ostavljaš ovde?“, pitao je Dom. „Da se
vraćaš u Njujork bez nje?“
„Nisam joj ništa rekla zato što sam morala prvo vas da
pitam.“ Lina je ustala. „Sad ću otići da popričam sa njom. Mimi
i ja treba uskoro da krenemo.“ Zastala je. „Znam da sam vas
razočarala – opet. Ali mislim da je ovako najbolje za sve. Treba
mi vremena da se fokusiram, i ne bih mogla da joj posvetim
pažnju koja joj sad možda treba. Osim toga, ovako ne postoji
mogućnost da je neki novinarčić slika i zalepi joj lice na
naslovnu stranu tabloida u supermarketu ako je ovde, sa vama.“
„Ali ti ćeš iskoristiti publicitet“, podsetio ju je Dom.
„Onaj koji mogu da kontrolišem i usmeravam, da. Znaš, tata,
mnogi muškarci nisu kao ti. Nisu ljubazni i dragi, i mnogo žena
završi sa modricama na licu.“ Dodirnuta se prstom ispod oka.
„Mnogo dece završi sa rukom u gipsu. Možeš biti prokleto
siguran da ću pričati o tome kad mi se ukaže prilika.“
Udaljila se, ljuta, jer je verovala da je u pravu. I očajna, jer je
sumnjala da greši.

Sat vremena kasnije, Adrijan je stajala na tremu i posmatrala

majku i Mimi kako odlaze.
„Povredio je sve zbog mene, pa me ni ona ne želi pored
sebe.“
Dom se sagnuo sa svoje poprilične visine, nežno joj je spustio
ruke na ramena dok ga nije pogledala u oči.
 „To nije istina. Ti nisi ni za šta kriva, i mama ti dozvoljava da
ostaneš kod nas zato što će biti zauzeta.“
„Uvek je zauzeta. Ionako me Mimi čuva.“
„Svi smo mislili da bi volela da provedeš leto sa nama.“
Sofija ju je pomilovala po kosi. „Ako ne budeš zadovoljna –
recimo za nedelju dana – Popi i ja ćemo te lično odvesti u
Njujork.“
„Stvarno?“
„Tako je. Ali nedelju dana ćemo imati našu omiljenu unuku
kod nas. Imaćemo našu gioia.“ Našu radost.
Adrijan se osmehnula. „Ja sam vam jedina unuka.“
„I dalje si omiljena. I ako budeš srećna, Popi može da te
nauči kako da praviš raviole, a ja tiramisu.“
„Ali imaćeš i obaveze.“ Dom joj je prstom dotakao nos. „Da
hraniš pse, pomažeš u bašti.“
„Znate da volim to da radim kad dođem u posetu. Nisu mi to
obaveze.“
„I rad iz zadovoljstva je ipak rad.“
„Mogu li da odem do radnje i gledam kako bacaš testo za
picu?“
„Ovog puta ću te naučiti kako da ti bacaš testo za picu. I
možemo da počnemo kad ti skinu gips. Sad moram do restorana.
Idi operi ruke, i možeš da pođeš sa mnom.“
„U redu!“
Kad je utrčala unutra, Dom se uspravio. Uzdahnuo. „Deca su
prilagodljiva. Biće ona dobro.“
„Da, hoće. Ali Lina nikad neće vratiti ovo vreme. Dakle.“
Sofija je pomilovala Doma po obrazu. „Nemoj da joj kupiš
previše slatkiša. “
„Kupiću joj taman dovoljno.“
Rejlan Vels je sedeo za stolom za dvoje u Ricu i radio je glupi
domaći. Po njegovom mišljenju, već je imao domaći jer je imao
obaveze kod kuće, pa što školski zadaci ne bi ostali u glupoj
školi!
U deset, Rejlan se često osećao opkoljen i zbunjen odraslim
svetom i pravilima određenim za decu.
Završio je matematiku, koja mu je bila laka jer je matematika
imala smisla. Mnogo ostalog sranja nije. Kao odgovaranje na
gomilu pitanja o Građanskom ratu. Naravno, živeli su dosta
blizu Antitama i to sve i bojno polje bili su kul, ali sve je to
nekako prošlo.
Unija je pobedila, Konfederacija izgubila. Kao što je Sten Li
rekao – a Sten Li je bio genije – dovoljno rečeno.
I tako je Rejlan odgovorio na pitanje, zatim je žvrljao,
odgovorio na još jedno pitanje, i sanjario o epskoj bici između
Spajdermena i Dok Oka.
Pošto su došli u vreme koje je mama nazivala sporim – posle
ručka, a pre večere – većina mušterija su bili srednjoškolci koji
su dolazili da igraju video-igrice pozadi, i možda da zgrabe
parče piće ili koka kolu.
On nije smeo da ubaci ni novčić dok ne završi glupi domaći.
Mamino pravilo.
Preleteo je pogledom preko gotovo praznog restorana, preko
pulta, i do velike otvorene kuhinje gde je ona radila.
Šest meseci ranije, obavljala je sve kuvanje kod kuće u
njihovoj kuhinji. Ali to je bilo pre nego što je otac otišao.
Sad je kuvala ovde jer su morali da plaćaju račune i ostalo.
Nosila je veliku crvenu kecelju sa nazivom RICO na njoj, i
podigla je kosu ispod blesave bele kape koju su svi kuvari i
kuhinjski radnici nosili.
Rekla je da voli da radi ovde, i verovao joj je, jer je izgledala
srećno kad je radila za tom džinovskom peći.
I uglavnom je prepoznavao kad nije govorila istinu.
Kao kad je rekla njemu i sestri da je sve u redu, ali oči su joj
govorile drugačije.
Prvo je bio uplašen, ali rekao je kako je sve u redu. Maja je
prvo plakala, ali njoj je bilo tek sedam, i devojčica je. Ali
prebolela je.
Uglavnom.
Shvatio je da je sad on bio muškarac u kući, ali vrlo brzo mu
je postalo jasno da to nije značilo kako može da izbegava
domaće zadatke ili ostaje budan do kasno radnim danima.
Zato je odgovorio na još jedno glupo pitanje o Građanskom
ratu.
Maja je dobila dozvolu da ode do svoje drugarice Kesi da
zajedno rade domaći. A nikad ga nije imala mnogo. A on?
Dozvola uskraćena.
Možda zato što su on i njegov najbolji drug i njihova druga
dva najbolja druga prethodnog dana igrali basket i zabavljali se
umesto da rade domaći zadatak.
Kao i dan pre toga.
Dok Ok nije mogao da se poredi sa maminom ljutnjom, zato
je sad morao da dolazi u Rico posle škole umesto da se druži sa
Mikom, ili Nejtom, ili Spenserom.
Ne bi bilo tako loše da su Mik ili Nejt ili Spenser mogli da se
druže sa njim kod Rica. Ali i njihove mame su bile ljute.
Kad je video gospodina Rica da ulazi, Rejlan je malo živnuo.
Kad bi gospodin Rico otišao u kuhinju, razvlačio je testo. Umeli
su to i Rejlanova mama i neki drugi kuvari, ali gospodin Rico je
znao trikove, bacao ga je uvis, okretao i ponovo hvatao iza leđa.
I da nisu bili tako zauzeti, pustio bi Rejlana da proba,
dozvolio mu da napravi svoju picu sa bilo kojim prilozima –
besplatno.
Nije obratio mnogo pažnje na dete koje je ušlo sa
gospodinom Ricom, jer je bila devojčica. Ali imala je gips na
ruci, zbog čega je bila neznatno zanimljivija.
Smišljao je razloge za gips dok je završavao poslednje glupo
pitanje u svom zadatku.
Pala je u bunar, sa drveta, kroz prozor iz zapaljene kuće.
Kad je odgovorio na pitanja – konačno! – počeo je poslednji
zadatak.
Prvo je uradio matematiku, jer je bila laka. Zatim smeće od
istorije, jer mu je bila dosadna.
I sačuvao je za kraj zadatak gde je trebalo da upotrebi zadate
reci u rečenici, jer mu je to bilo zabavno.
Voleo je reči i više od matematike i gotovo isto koliko i
crtanje.

1. Pešak. Bežeći posle pljačke banke, automobil je u jurnjavi

pregazio pešaka.
2. Komšija. Kad su vanzemaljci sa planete Zork izvršili
invaziju, svet je računao na Spajdermena, dobrog komšiju, da
ih zaštiti.
3. Sakupljanje. Zli naučnik je oteo gomilu ljudi i počeo da
sakuplja njihove organe za svoje lude eksperimente.

Završio je poslednju rečenicu kad je majka sela za njegov sto.

„Uradio sam sav glupi domaći.“
Pošto joj se smena završila, Džen je skinula kecelju i kapu.
Ošišala je kosu na kratko nakon što ju je muž napustio i činilo
joj se da joj paž frizura pristaje. Osim toga, više gotovo uopšte
nije morala da se petlja sa njom.
Mislila je da je Rejlanu treba šišanje. Njegova nekad
sunčanoplava kosa počela je da dobija njenu boju tamnog meda.
Odrastao je, pomislila je, dok mu je rukom tražila da joj pokaže
domaći.
Zakolutao je prelepim zelenim očima – tatinim – i gurnuo joj
svesku preko stola.
Odrastao je, razmišljala je, kosa mu više nije bila tanka i
ravna plava, već gusta i malo talasasta. Izgubio je dečju
zaobljenost u licu – kad je vreme proletelo? – i dobio je lepo
isklesane, oštre ivice koje će poneti u odraslo doba.
Pretvorio joj se od ljupkog u zgodnog dečaka pred očima.
Proverila mu je domaći, jer iako je mogla da vidi muškarca
kakav će postati jednog dana u dečaku, dečak je voleo da se
glupira.
Pročitala je rečenice sa zadatim rečima i uzdahnula.
„Zalog. Zalog Mračnog viteza je bio da se pomoću svoje
moći bori za pravdu.“
Samo se iskezio. „Uklapa se.“
„Kako može neko tako pametan da provede toliko vremena i
uloži toliko truda izbegavajući domaći koji može da uradi za
manje od sat vremena?“
„Jer je domaći glup.“
„Tačno“, složila se. „Ali to je tvoj posao. Danas si bio
dobar.“
„Pa mogu li onda da idem kod Mika?“
„Za nekog tako dobrog u matematici, loše ti ide računanje
preostalih radnih dana. Nema druženja do subote. I ako opet
zabrljaš sa zadacima...“
„Nema druženja dve nedelje“, završio je glasom više
žalosnim nego ozlojeđenim. „Ali šta da radim sada? Satima.“
„Nemoj da brineš, dušo.“ Vratila mu je svesku. „Ima mnogo
toga što treba da uradiš.“
„Kućni poslovi.“ Sad je bio ozlojeđen. „Ali uradio sam sav
domaći.“
„Jao, želiš li nagradu što si uradio ono što je trebalo da
uradiš? Može!“ Uz ogroman osmeh, razigranih očiju,
zapljeskala je rukama. „Šta kažeš da ti izljubim lice?“ Nagnula
se prema njemu. „Samo da ti izljubim lice ovde pred svima.
Njam-njam, cmok-cmok.“
Nakostrešio se, ali i protiv volje se osmehnuo. „Prestani!“
„Veliki, bučni poljupci po licu te neće osramotiti, zar ne,
dragi moj dečače?“
„Smešna si, mama.“
„Kao i ti. Hajdemo sad po tvoju sestru i idemo kući.“
Ugurao je svesku u pretrpani ranac.
Ljudi su počeli da dolaze na pivo ili čašu vina, ili da se nađu s
prijateljima na ranoj večeri.
Gospodin Rico je sad stavio kapu i kecelju, i izvodio je svoje
trikove sa bacanjem testa. Devojčica je sedela za šankom na
visokoj stolici i pljeskala rukama.
„Doviđenja, gospodine Rico!“
Gospodin Rico je uhvatio testo, zavrteo ga, namignuo. „Ćao,
Rejlane. Pazi na mamu.“
„Da, gospodine.“
Izašli su na natkriveni trem, gde su neki ljudi već sedeli za
stolovima, jeli i pili. Iz saksija sa cvećem širili su se mirisi koji
su se mešali sa mirisima prženih lignji, začinjenih sosova i
prepečenog hleba.
Grad je imao velike betonske žardinijere sa cvećem
postavljene oko trga, a neke radnje su imale još saksija ili
visećih korpi.
Dok su čekali zeleno svetlo na pešačkom prelazu, Džen je
morala da se suzdrži da ne uhvati sina za ruku.
Ima deset godina, podsetila se. Nije želeo da drži majku za
ruku dok prelazi ulicu.
„Ko je bila ona devojčica sa gospodinom Ricom?“
„Hm? Oh, to mu je unuka, Adrijan. Ostaće kod njih preko
leta.“
„Odakle joj onaj gips?“
„Povredila je zglob.“
„Kako?“, pitao je dok su prelazili ulicu.
„Pala je.“
Pošto je osetila Rejlanov pogled na sebi dok su hodali
ulicom, pogledala ga je. „Šta je bilo?“
„Imaš onaj pogled.“
„Kakav pogled?“
„Imaš taj pogled kad ne želiš da mi kažeš nešto loše.“
Pretpostavljala je da ima pogled. I pretpostavila je da će u
gradu veličine Travelers Krika, i sa Ricovima koji su toliko
utkani u njega, Rejlan – sa ušima kao u slepog miša – ionako
čuti.
„Otac ju je povredio.“
„Ozbiljno?“ Njegov otac je rekao i uradio mnogo toga lošeg,
ah nije mu nikad polomio ruku, a ni Maji.
„Očekujem da ćeš poštovati privatnost gospodina i gospođe
Rico, Rejlane. I pošto ću odvesti Maju tamo – ona i Adrijan su
vršnjakinje – da vidimo hoće li se sprijateljiti, nemoj ništa
govoriti sestri. Ako Adrijan želi da joj kaže, ih bilo kome
drugom, to je njena stvar.“
„U redu, ah bože, tata joj je slomio ruku!“
„Ručni zglob, ali ni to nije ništa bolje.“
„Je li u zatvoru?“
„Ne. Umro je.“
„Oh.“ Zapanjen – i pomalo uzbuđen – skakutao je na
vrhovima prstiju. „Je li ga ona, kao, ubila ili tako nešto da se
odbrani?“
„Ne. Ne budi blesav. Ona je samo devojčica koja je prošla
kroz nešto grozno. Neću da je zatrpavaš pitanjima.“
Stigli su do Kesine kuće, odmah preko puta njihove.
Uspeli su da zadrže kuću jer su Ricovi dali njegovoj majci
posao nakon što ih je otac napustio i odneo veći deo novca iz
banke.
To je bilo nešto zaista pokvareno što je uradio.
Rejlan je čuo mamu kako plače kad je mislila da on spava
posle toga – i pre nego što je dobila posao.
Ne bi nikad uradio ništa, ili rekao nešto što bi povredilo
gospodina ili gospođu Rico.
Ali devojčica mu je sad izgledala mnogo zanimljivije.

Treće poglavlje

Leto se potpuno promenilo kad je Adrijan upoznala Maju. Svet

joj se otvorio kroz spavanje kod drugarice, zajedničko igranje i
razmenjene tajne.
Prvi put u životu imala je pravu najbolju drugaricu.
Učila je Maju jogi i plesnim koracima – i umalo i premetu – a
Maja nju kako da vrti palicu i kako da igra jamb.
Maja je imala psa po imenu Džimbo koji je umeo da hoda na
zadnjim nogama, i mačku po imenu Mis Pris koja je volela da se
mazi.
Imala je brata po imenu Rejlan, ali on je samo želeo da igra
video-igrice ili čita stripove i trči unaokolo sa svojim
drugovima, pa ga i nije mnogo viđala.
Ali imao je zelene oči, zelenije i tamnije od očiju njene majke
i bake. Kao da su bile ispunjene zelenilom.
Maja je rekla da je on uglavnom govnar, ali Adrijan nije
videla nikakvog dokaza za to, pošto se držao dalje od njih.
I stvarno su joj se sviđale njegove oči.
Ipak, pitala se kako bi to bilo da ima brata ili sestru. Sestra bi
bila bolja, očigledno, ali imati nekoga bliskog po godinama u
kući činilo joj se zabavnim.
Majina mama bila je stvarno dobra. Nona je rekla kako je
pravi dragulj, a Popi je rekao da je dobra kuvarica i vredna
radnica. Ponekad, kad je gospođa Vels imala svoju smenu, Maja
bi došla i ostala ceo dan, i ako bi pitale na vreme, došle bi i neke
druge devojčice.
Kad su joj skinuli gips, morala je da nosi udlagu još tri
nedelje. Ali mogla je da je skine ako je želela da se kupa u kadi
ili ako je bila pozvana na plivanje u bazenu u zadnjem dvorištu
Majine drugarice Kesi.
Jednog dana krajem juna, otišla je na sprat sa Majom da
uzmu sve što im treba za čajanku koju su planirale da naprave
napolju u hladu velikog drveta.
Zastala je kraj otvorenih vrata Rejlanove sobe. Ranije ih je
uvek držao zatvorenim sa velikim znakom ZABRANJEN ULAZ
na njima.
„Ne smemo da ulazimo bez dozvole“, rekla joj je Maja.
Uplela je sjajnu plavu kosu u pletenice danas, jer je mama imala
slobodan dan i imala je vremena.
Maja je stavila ruku na kuk i zakolutala očima. „Kao da
želim. Soba mu je neuredna i smrdi.“
Adrijan nije osetila nikakav miris kroz vrata, ali neuredno
jeste bilo. Nije nimalo namestio krevet. Odeća i cipele su mu
bile razbacane svuda po podu zajedno sa akcionim figuricama.
Ah zidovi su joj privukli pažnju. Prekrio ih je crtežima.
 Superheroji, bitke sa čudovištima ili superzločincima,
svemirski brodovi, neobične zgrade, strašne šume.
„Je li to sve on nacrtao?“
„Jeste, stalno crta. Dobro crta, ali uvek nešto glupo. Nikad ne
crta nešto lepo – osim jednom za mamu za Dan majki. Nacrtao
je buket cveća i obojio ga i sve. Plakala je – ali zato što joj se
dopalo.“
Adrijan crteži nisu bili glupi – neki su bili pomalo strašni, ali
ne i glupi. Ipak, nije to rekla, jer joj je Maja bila najbolja
drugarica.
Kad je gurnula glavu samo malo dalje, Rejlan je dotrčao
stepenicama. Ukočio se u mestu na trenutak, skupljenih očiju.
Zatim je poleteo napred i preprečio se na vratima.
„Ne smete u moju sobu.“
„Nismo ušle, seronjo. Niko ne želi da uđe u tvoju smrdljivu
sobu.“ Maja je preterano prezrivo dunula kroz nos, i pljesnula
rukom po kuku.
„Vrata su bila otvorena“, rekla je Adrijan pre nego što je
Rejlan stigao da uzvrati sestri. „Nisam ušla, kunem se. Samo
sam gledala crteže. Naročito mi se sviđa onaj Ajronmen. Ovaj“,
dodala je, i zauzela položaj kao da je spremna za borbu, sa
jednom rukom ispruženom, i stegnutom pesnicom.
Sad su te ljutite oči pogledale u nju. Nagonski se skupila
unazad dok joj je zglob pulsirao od avetinjskog bola.
Video je kako je pokrila svoju pričvršćenu ruku zdravom – i
setio se njenog oca.
Svako bi se uplašio da mu rođeni otac nešto polomi.
Zato je naterao sebe da slegne ramenima kao da ga nije briga.
Ali možda je ostavila malo utisak na njega što je znala ko je bio
Ajronmen.
„U redu je. To je bila samo vežba. Mogu ja i bolje.“
 „Onaj sa Spajdermenom i Dok Okom je isto stvarno kul.“
Dobro, možda je ostavila malo veći utisak. Nijedna druga
Majina glupa drugarica nije znala za Dok Oka iz Zelenog
Goblina.
„Da, valjda.“ Pošto je smatrao da je dosta razgovarao sa
devojčicom, iskezio se na sestru. „Drži se dalje.“
S tim rečima je ušao i zatvorio vrata.
Maja se blistavo osmehnula. „Vidiš? Seronja.“ Uhvatila je
Adrijan za ruku i odskakutala do svoje sobe da uzme pribor za
čajanku.
Te noći pre spavanja, Adrijan je uzela papir i olovku da
pokuša da nacrta svoju omiljenu superjunakinju, Crnu Udovicu.
Sve što je nacrtala ličilo je na mrlje povezane u linije ili još
mrlja. Nažalost, vratila se uobičajenim prizorima – kući, drveću,
cveću i velikom okruglom suncu.
Čak ni to nije bilo naročito dobro, nijedan crtež joj nije bio
dobar – iako ih je Nona uvek stavljala na frižider.
Nije joj išlo crtanje. Nije bila dobra ni u kuvanju i pečenju,
iako su Nona i Popi govorili kako brzo uči.
U čemu je bila dobra?
Da se uteši, radila je jogu – iako je morala da pazi da ne
optereti previše ručni zglob.
Kad je završila noćni ritual, oprala je zube, zatim obukla
pidžamu.
Krenula je da kaže dedi kako je spremna za krevet – baka je
bila na poslu u Ricu – kad joj je on pokucao na otvorena vrata.
„Vidi moju devojčicu. Sva čista i blistava i spremna za
spavanje. A vidi ovo“, nastavio je kad je video crtež. „Ovo mora
u našu umetničku galeriju.“
„Kao da je beba crtala.“
„Umetnost je u oku posmatrača, i meni se sviđa.“
 „Majin brat Rejlan stvarno ume da crta.“
„On ume. Veoma je darovit.“ Pogledao je u nju, i njeno
snuždeno lice. „Ali nisam ga nikad video da hoda na rukama.“
„Ne bih smela to da radim još.“
„Ali hoćeš ponovo.“ Poljubio ju je u teme, zatim ju je
pogurao ka krevetu. „Hajde da ušuškamo tebe i Barklija pa da
pročitamo još jedno poglavlje Matilde. Moja devojčica čita bolje
od većine tinejdžera.“
Adrijan se šćućurila sa plišanim psom. „Aktivan um, aktivno
telo.“
Kad se Dom nasmejao i seo na krevet pored nje sa knjigom,
sklupčala se uz njega.
Mirisao je na travu koju je pokosio pre večere.
„Misliš li da nedostajem mami?“
„Naravno. Zar te ne zove svake nedelje da razgovara sa
tobom, da vidi kako ti je, šta radiš?“
Volela bih da me zove češće, pomislila je Adrijan, ali ne pita
me tako mnogo šta radim.
„Mislim da ću te sutra naučiti kako da praviš pastu, onda ti
mene moraš naučiti nešto.“
„Šta?“
„Jednu koreografiju koju smisliš.“ Kucnuo ju je po nosu.
„Aktivan um, aktivno telo.“
Oduševila se. „Važi! Mogu da smislim novu za tebe.“
„Ne neku pretešku. Nov sam u tome. Za sada mi pročitaj
priču.“

Kad se Adrijan osvrnula na to leto, shvatila je da je bilo idilično.

Predah od stvarnosti, odgovornosti, i svakodnevica kakvu nikad
u potpunosti nije spoznala.
Dugi, vreli sunčani dani sa limunadom na tremu, veselo
oglašavanje pasa u dvorištu. Ushićenje od nenadane grmljavine
kad je vazduh postao srebrne boje, a drveće se njihalo i plesalo.
Imala je prijatelje s kojima se igrala, i smejala. Imala je zdrave,
energične, brižne baku i dedu kojima je, u tom kratkom trenutku
u vremenu, bila središte sveta.
Naučila je dobre kuhinjske veštine, a neke će zapamtiti do
kraja života. Otkrila je zabavu u branju svežeg bilja i povrća
koje je raslo u dvorištu, i kako se baka smešila kad joj je deda
doneo pregršt poljskog cveća.
Tog leta je naučila šta porodica i zajednica zaista znače. To
neće nikad zaboraviti i često će čeznuti za tim.
Ali dani su prolazili. Parada i vatromet 4. jula. Vrela vlažna
noć šarenih svetala i kovitlavih zvukova kad je karneval došao u
grad. Hvatanje i puštanje svitaca, posmatranje kolibrija, lizanje
lizalica od trešnje na velikom tremu koji se prostirao oko cele
kuće, i koji je danju bio tako tih da se čulo žuborenje potoka.
A onda su svi počeli da pričaju o odeći za povratak u školu i
priboru. Prijatelji su pričali o tome koje će nastavnike imati i
pokazivali su nove rančeve i sveske.
I leto je, uprkos vrućini, svetlu, dugim danima, žurilo ka
svom kraju.
Pokušala je, i nije uspela da ne zaplače kad joj je baka
pomogla da se spakuje.
„Oh, dušo.“ Sofija ju je privukla u zagrljaj. „Ne odlaziš
zauvek. Vratićeš se u posetu.“
„Nije isto.“
„Ali biće posebno. Znaš da su ti nedostajale mama i Mimi.“
„Ali sad ćete mi nedostajati ti i Popi, i Maja i Kesi i gospođa
Vels. Zašto uvek neko mora da mi nedostaje?“
„Teško je, znam, jer ćeš ti nedostajati meni i Popiju.“
„Volela bih da živimo ovde.“
 Mogla je da živi u ovoj velikoj kući, sa ovom lepom sobom
gde je mogla da išeta pravo na trem i vidi pse, vrtove, planine.
„Ne bi mi niko nedostajao kad bismo živele ovde.“
Pošto je brzo protrljala Adrijanina leđa, Sofija se odmakla da
spusti farmerice u kofer. „Ovo nije mamin dom, dušo.“
„Bio je. Rođena je ovde i išla je u školu ovde i sve.“
„Ali ovo više nije njen dom. Svako mora da pronađe svoj
dom.“
„Šta ako ja želim da ovo bude moj? Zašto ne mogu da imam
ono što želim?“
Sofija je pogledala u to ljupko buntovno lice i srce joj je
malčice napuklo. Zvučala je baš kao njena majka.
„Kad budeš dovoljno odrasla, možda ćeš želeti da ti ovo bude
dom. Ili ćeš možda želeti Njujork, ili negde drugde. Ti ćeš
odlučiti.“
„Deca ništa ne mogu da odluče.“
„Zato ljudi koji ih vole daju sve od sebe da u njihovo ime
donose dobre odluke dok oni ne budu spremni da sami odlučuju.
Tvoja mama daje sve od sebe, Adrijan. Zaista, radi najbolje što
može.“
„Kad bi ti rekla da mogu živeti ovde, ona bi možda pristala.“
Sofija je osetila kako se pukotina na srcu širi. „To ne bi bilo
ispravno ni za tebe ni za mamu.“ Sela je na rub kreveta, i
obuhvatila Adrijanino suzno lice rukama. „Potrebne ste jedna
drugoj. Slušaj me“, rekla je kad je Adrijan odmahnula glavom.
„Veruješ li da ti ja uvek govorim istinu?“
„Da, valjda. Da.“
„Govorim ti istinu sada. Potrebne ste jedna drugoj. Možda ti
se ne čini tako trenutno kad si tužna i ljuta, ali tako je.“
„Zar tebi i Popiju nisam potrebna?“
„O bože, jesi.“ Čvrsto ju je zagrlila. „Gioia mia. Zato ćeš
nam pisati pisma, i mi ćemo pisati tebi.“
„Pisma? Nisam nikad napisala nijedno pismo.“
„Sad hoćeš. Zapravo, daću ti neki lep pribor za pisanje da
počneš. Imam ga u radnom stolu, i doneću ga. Spakovaćemo ga
za tebe.“
„I pisaćeš pisma samo meni?“
„Samo tebi. I jednom nedeljno, naravno, zvaćeš i
razgovaraćemo.“
„Obećavaš?“
„Časna reč.“ Prstom je obuhvatila Adrijanin prst i izmamila
joj osmeh.
Nije zaplakala kad se auto dovezao – velika, sjajna crna
limuzina – ali čvrsto je stegla dedinu ruku.
Stegao je i on njenu. „Vidi taj lepi auto! Kako će ti biti
zabavno da se voziš ovako otmeno. Hajde sada.“ Još jednom joj
je stegao ruku. „Idi i zagrli mamu.“
Vozač je nosio odelo i kravatu, i izašao je prvi da otvori
vrata. Majka je izašla. Na sebi je imala lepe srebrne sandale, i
Adrijan je videla da su joj nokti bili nalakirani jarkoružičasto u
skladu sa košuljom.
Mimi je izašla sa druge strane, sva nasmešena iako su joj oči
svetlucale.
Iako još nije imala punih osam, Adrijan je znala da nije u
redu što je želela da prvo potrči ka Mimi. Zato je prešla preko
travnjaka do majke. Lina se sagnula da je zagrli.
„Mislim da si porasla.“ Kad se uspravila, Lina joj je prešla
rukom preko kovrdžavog konjskog repa. I skupila je obrve kao i
uvek kad joj se nešto nije dopadalo. „I vidim da si se mnogo
sunčala.“
„Stavljala sam zaštitnu kremu. Popi i Nona su pazili na to.“
„Dobro. To je dobro.“
 „A gde je meni zagrljaj?“ Mimi je raširila ruke. Ovog puta,
Adrijan je potrčala. „O, nedostajala si mi!“ Podigla je Adrijan
uvis, poljubila joj obraze, zagrlila je čvršće. „Porasla si, i sva si
preplanula, i mirišeš kao sunce.“
Svi su se zagrlili, ali Lina je rekla da ne mogu da ostanu da
jedu i piju.
„Doletele smo iz Čikaga. Već nam se razvukao dan, a imam
intervju u Tudej šou ujutru. Mnogo vam hvala što ste čuvali
Adrijan.“
„Ona je pravo zadovoljstvo.“ Sofija je uhvatila Adrijan za
obe ruke, i poljubila ih. „Potpuno zadovoljstvo. Nedostajaće mi
tvoje lepo lice.“
„Nona.“ Adrijan ju je zagrlila.
Dom ju je podigao, zavrteo je, zatim zaljuljao. „Budi dobra
mami.“ Poljubio ju je u vrat, zatim je spustio na zemlju.
Morala je da zagrli Toma i Džerija, i malo otplače lica
zagnjurenog u njihovo krzno.
„Hajde, Adrijan, nije da ih nikad više nećeš videti. Leto će
doći ponovo dok trepneš.“
„Mogle biste da dođete za Božić“, predložila je Sofija.
„Videćemo kako ide.“ Poljubila je majku u obraz, zatim i
oca. „Hvala vam. Bilo mi je mnogo lakše što sam znala da je
daleko od... svega. Žao mi je što ne mogu da ostanem duže, ali
moram da budem u studiju do šest ujutru.“
Pogledala je iza sebe gde je Mimi već pomagala Adrijan da
uđe u limuzinu i pokušavala da joj odvrati pažnju pokazujući joj
kako rade svetla.
„Ovo je bilo dobro za nju. Dobro za sve.“
„Dođite za Božić.“ Sofija je uhvatila ćerku za ruku. „Ili Dan
zahvalnosti.“
„Pokušaću. Čuvajte se.“
 Ušla je i zatvorila vrata.
Ne obazirući se na majčina naređenja da zakopča pojas,
Adrijan je klekla na zadnje sedište da gleda kroz zadnji prozor
velikog automobila, i vidi baku i dedu kako im mašu dok su
stajali ispred velike kamene kuće sa psima kod nogu.
„Adrijan, sedi da Mimi može da ti zakopča pojas.“ Još dok je
govorila i limuzina klizila ispod natkrivenog mosta, Lini je
zazvonio mobilni. Pogledala je na ekran. „Moram da se javim.“
Pomerila se dalje na sedištu. „Ovde Lina. Zdravo, Meredit.“
„Imamo gaziranu vodu i sok.“ Mimi je veselo govorila dok je
zakopčavala Adrijanin pojas. „I neke bobice, i onaj vege čips
koji voliš. Napravićemo piknik u kolima.“
„U redu je.“ Adrijan je otkopčala torbicu koju su joj baka i
deda kupili i izvadila je gejm boj. „Nisam gladna.“

NJUJORK
Od tog davnog leta, Adrijan je razvila naviku pisanja pisama.
Zvala je baku i dedu barem jednom nedeljno, napisala im
povremeno mejl ili poruku, ali nedeljna pisma su postala
tradicija.
Koristeći blagodeti toplog i blago vetrovitog septembarskog
jutra, sedela je na krovnoj terasi majčinog tripleksa na Aper 1st
Sajdu da piše o svojoj prvoj nedelji školske godine.
Mogla je da ga otkuca na kompjuteru i pošalje poštom, ali
njoj je to bilo kao i slanje mejla. Zbog samog čina pisanja,
pomislila je, ta pisma su bila lična.
Slala je i poruke, i često je čak i Maji povremeno slala rukom
pisane razglednice.
 Više nije imala dadilju – Mimi se zaljubila u Isaka, udala se i
dobila dvoje dece. Osim toga, Adrijan će za šest nedelja napuniti
sedamnaest.
Mimi je i dalje radila za Linu, ali kao administrativna
asistentkinja, pomagala joj je da zakaže sastanke, i radila
zajedno sa Harijem da dogovore intervjue i događaje.
Majčina karijera je uzletela sa knjigama i DVD-jem, fitnes
događajima, motivacionim govorima, pojavljivanjima na TV-u
(glumila je sebe u jednoj epizodi Reda i zakona: odeljenje za
specijalne žrtve.)
Brend Joga bejbi je sijao punim sjajem.
Kompanija Ever fit džim na Menhetnu razgranala je franšize
po celoj zemlji. Njena odeća za fitnes, linija zdrave hrane,
esencijalna ulja, svece, losioni, oprema za vežbanje tokom malo
više od decenije preokrenuli su ono što je bilo posao jedne žene
u milijardersko nacionalno preduzeće.
Joga bejbi je finansirala kampove za siromašnu decu, i
izdašno donirala novac ženskim sigurnim kućama, pa Adrijan
nije mogla da tvrdi kako majka nije ništa davala.
Ali posle škole uglavnom se vraćala u prazan stan. Šalila se
sa Majom da je bliskija sa domarom nego sa majkom.
Suštinski, najviše su bile povezane, razmišljala je Adrijan,
tokom nedelja kad su radile zajedno na svom godišnjem
zajedničkom DVD-ju sa vežbanjima.
Ali to je bio njen život, i već je odlučila šta će uraditi sa
ostatkom kad bude mogla sama da bira.
Već je napravila prvi izbor, i sad je sedela na toplom
povetarcu i čekala eksploziju.
Nije trebalo dugo.
Čula je kako se klizeća staklena vrata otvaraju iza nje, i
zaustavljaju uz čvrst udarac.
 „Adrijan, za ime božje, šta radiš? Nisi ni počela da se
pakuješ. Krećemo za sat vremena.“
„Ti krećeš za sat vremena“, ispravila ju je Adrijan i nastavila
da piše. „Ja ne moram da se pakujem jer ne idem.“
„Ne budi dete. Imam popunjen raspored u Los Anđelesu
sutra. Pakuj se.“
Adrijan je spustila nalivpero, i promeškoljila se na stolici i
pogledala majku u oči. „Ne. Ne idem. Neću ti dozvoliti da me
vučeš preko čitave zemlje naredne dve i po nedelje. Neću da
živim u hotelskim sobama, pohađam školu onlajn. Ostajem
ovde, i ići ću u prokletu privatnu školu u koju si me ugurala
nakon što si kupila ovaj stan prošlog proleća.“
„Uradićeš tačno ono što ti kažem. Još si dete, pa...“
„Upravo si mi rekla da ne budem dete. Ne može i ovako i
onako, mama. Imam šesnaest – sedamnaest za samo nekoliko
nedelja. Tek sam tri nedelje u ovoj novoj školi gde nemam
prijatelje. Neću da sedim sama veći deo dana u hotelskoj sobi ili
u studiju ili na nekom događaju. Mogu da sedim sama i ovde
posle škole.“
„Nemaš dovoljno godina da ostaneš ovde sama.“
„Ali imam dovoljno godina da ostanem sama u nekom
drugom gradu dok ti potpisuješ novu knjigu ili DVD, dok daješ
intervjue ili učestvuješ na događajima?“
„Tamo nisi sama.“ Usplahirena, zbunjena, Lina je sela. „A
dovoljno je samo da me pozoveš telefonom ili mi pošalješ
poruku.“
„I pošto Mimi ne ide sa tobom zato što ima dvoje dece koju
ne želi da ostavlja na dve nedelje, i nju mogu samo da pozovem
telefonom. Ali sposobna sam da se brinem o sebi. Ako nisi
primetila, već neko vreme to radim.“
„Pobrinula sam se da imaš sve što bi moglo da ti treba ili da
poželiš. Nemoj da razgovaraš tako sa mnom, Adrijan.“
Usplahirenost i zbunjenost su se pretvorili u zapanjenost i
ljutnju. „Dobijaš najbolje obrazovanje koje bi svako poželeo,
moći ćeš da upišeš koledž koji poželiš. Imaš prelep i bezbedan
dom. Radim, i radim naporno, da ti sve to pružim.“
Adrijan je dugo i uporno gledala u Linu. „Radiš i radiš zato
što si ambiciozna žena sa iskrenom strašću. Ne zameram ti. Bila
sam srećna u državnoj školi. Tamo sam imala prijatelje. Sad ću
pokušati da budem srećna i pronađem prijatelje ovde gde si me
smestila. Ali ne mogu ako odem na dve nedelje.“
„Ako misliš da ću ostaviti tinejdžerku u Njujorku pa da pravi
žurke i beži iz škole i izlazi u svako doba, grdno si se prevarila.“
Adrijan je sklopila ruke na stolu, i nagnula se napred.
„Žurke? Sa kim? Ne pijem, ne pušim, ne drogiram se. Umalo da
nađem dečka prošle godine, ali sad moram da počnem od nule.
Bežim iz škole? Dobijam najbolje ocene još od svoje desete. I
kad bih želela da izlazim u svako doba, mogla bih to i kad si ti
tu. Ne bi ni primetila. Pogledaj me.“ Adrijan je podigla ruke.
„Tako sam odgovorna da samoj sebi idem na živce. Moram da
budem. Ti propovedaš balans, pa, primeniću ga malo i na sebi.
Neću da me ponovo odvlačiš od moje svakodnevice. Neću.“
„Ako si odlučna da ne ideš, videću mogu li baka i deda da te
prime na nekoliko nedelja.“
„Volela bih da ih posetim, ali ostajem ovde. Idem u školu
ovde. Ako mi ne veruješ, neka me Mimi proverava svakog dana.
Podmiti domara da te izveštava o mojim dolascima i odlascima,
baš me briga. Ustajaću ujutru i ići ću u školu. Vraćaću se kući
po podne i raditi domaće zadatke. Vežbaću tamo unutra, u toj
prelepoj sali za vežbanje koju si napravila. Praviću sebi nešto za
jelo ili ću poručivati. Ne zanimaju me žurke i seks i opijanje dok
ne padnem. Zanima me normalan početak školske godine. To je
sve.“
Lina je ustala, otišla do zida, i zagledala se u 1st River.
„Govoriš kao... Radim sve što mogu za tebe, Adrijan.“
„Znam.“
Setila se bakinih reči iz tog davnog leta. Tvoja mama radi
najbolje što može, Adrijan.
„Znam“, ponovila je. „I treba da mi veruješ da neću uraditi
ništa što bi te osramotilo. Ako ne, onda treba da znaš da ne bih
nikad uzrujala ili razočarala Popija i Nonu. Samo želim da idem
u prokletu školu.“
Lina je zažmurila. Mogla je da je prisili – ona je bila glavna.
Ali po koju cenu? I u koju svrhu?
„Ne želim da izlaziš posle devet, niti da napuštaš četvrt –
osim ako ideš do Mimi u Bruklin.“
„Ako bih želela da odem u bioskop petkom ili subotom
uveče, moglo bi da bude deset.“
„Prihvatam, ali javićeš se meni ih Mimi u tom slučaju. Ne
želim da puštaš nikoga u stan dok mene nema – sa izuzetkom
Mimi i njene porodice. Ili Harija. On ide sa mnom, ali možda se
vrati na jedan dan.“
„Ne tražim društvo. Tražim rutinu.“
„Jedno od nas – ja, Hari, ili Mimi – zvaće te svako veće.
Neću reći kada.“
„Proveravaćeš me jesam li kod kuće?“
„Postoji razlika između toga da li ti verujem da si odgovorna
i jesam li spremna da rizikujem.“
„Prihvatam.“
Povetarac je pomerao Lininu kosu boje pečenog kestena.
„Ja... mislila sam da uživaš u putovanjima.“
„Nekima. Ponekad.“
„Ako se predomisliš, dogovoriću da odeš kod Mimi ili bake i
dede, ili da doletiš kod mene gde god ja bila.“
Pošto je znala da bi majka to zaista uradila, i to bez mnogo
prekora, Adrijan je osetila kako je nešto u njoj smekšalo.
„Hvala, ali biću dobro. Biću zauzeta oko škole, a i istražujem
koledže. Uz to, imam i projekat koji želim da počnem.“
„Koji projekat?“
„Moram još malo da razmislim o tome.“ Sa šesnaest, Adrijan
je znala kako da vrda, i to lako. Takođe je znala kako da nekome
odvrati pažnju.
„Osim toga, moram da kupim veliku kesu M&M, nekoliko
litara koka-kole, pet ili šest kesa čipsa. Znaš, osnovne
namirnice.“
Lina se osmehnula. „Kad bih mislila da si ozbiljna, možda
bih te onesvestila i odvukla sa sobom. Moram da idem. Kola će
stići uskoro. Verujem ti, Adrijan.“
„Možeš.“
Lina se sagnula, poljubila joj teme. „Ovde će biti kasno kad
sletim u Los Anđeles, pa te neću zvati. Poslaću poruku.“
„U redu. Srećan put i lepo se provedi.“
Klimnuvši glavom, Lina je krenula unutra. Nešto ju je
zabolelo u grudima kad se osvrnula i videla kako je Adrijan
ponovo uzela nalivpero.
Nastavila je da piše kao da je to bilo jedno obično popodne.
Kad je počela da silazi stepenicama do narednog nivoa, Lina
je izvadila telefon i pozvala Mimi.
„Hej, jesi li krenula?“
„Uskoro. Slušaj, Adrijan ostaje ovde.“
„Molim?“
„Iznela mi je dobre razloge. Znam da ti to ne bi uradila, ali ti
bi verovatno razmislila da li bi zakazala nacionalnu turneju u
trećoj nedelji nove školske godine. I kad je ona pritom još i u
novoj školi. Ja nisam. Čekaj trenutak.“
Upotrebila je fiksni telefon da pozove prizemlje. „Zdravo,
Bene, Lina Rico. Možeš li da pošalješ nekoga po moje torbe,
molim te. Hvala. Mimi, moram da joj verujem. Nije mi nikad
dala razlog da joj ne verujem. I, zaboga, čvršća je nego što sam
shvatala, pa dobro za nju, rekla bih. Hoćeš li samo, molim te, da
je pozoveš kasnije, vidiš kako ti zvuči?“
„Naravno. Ako želi da bude ovde dok tebe nema, i to ćemo
rešiti.“
„Čvrsto je rešila – ako se to promeni, valjda će ti javiti – ali
rešena je i to je to.“
„Mamina ćerka?“
„Je li?“ Lina je zastala kod ogledala, proverila kosu, lice. Što
se izgleda ticalo, da, pomislila je. Videla je mnogo sebe u svojoj
ćerki. Ali ostalo... možda nije dovoljno obratila pažnju.
„U svakom slučaju, biće ona dobro. Samo je pozovi ili joj tu i
tamo pošalji poruku. “
„Nema problema. Biću na vezi sa njom, i sa tobom. Izvini,
Lina“, dodala je Mimi kad su povici zagrmeli kroz telefon.
„Džejkob je očigledno ponovo odlučio da ubije sestru. Moram
da idem, ali želim ti srećan put. I ne brini.“
„Hvala. Čujemo se uskoro.“
Kad je interfon zazujao, otišla je do vrata.
I sve ostalo je potisnula u stranu. Morala je da obavi neke
pripremne poslove u avionu, i imala je popunjen raspored pred
sobom.

Četvrto poglavlje
Sama u Njujorku, Adrijan je sledila svoju jutarnju rutinu.
Probudio ju je budilnik, obavila je jutarnju jogu. Istuširala se,
sredila kosu – to joj je uvek bilo teško – i minimalno se
našminkala; oduvek je bila u ljubavi sa šminkom.
Obukla je omraženu školsku uniformu – tamnoplave
pantalone, belu košulju, tamnoplavi blejzer. Svakog dana kad je
oblačila uniformu, klela se da nikad dobrovoljno neće oblačiti
tamnoplavi blejzer nakon što maturira.
Spremila je doručak od mešanog voća sa grčkim jogurtom,
parče integralnog tosta i sok.
Pošto joj je Mimi usadila tu naviku, oprala je sudove i
namestila krevet.
Brza provera vremena na telefonu obećala je uglavnom
sunčan i topao dan, pa se nije trudila da oblači jaknu.
Nabacila je ranac i krenula privatnim liftom iz penthausa u
prizemlje.
Nije mogla da se žali što je morala da prepešači pet ulica do
škole, naročito kad je vreme bilo tako lepo. Iskoristila je te
trenutke da razmišlja o svom planu – odstupanju od kolotečine.
I jedno jedino pravilo koje je nameravala u potpunosti da
prekrši.
Kad je telefon zazvonio, proverila je ekran. „Zdravo, Mimi.“
„Samo obavljam svoju dužnost.“
„Možeš da kažeš mami kad te pita da sam bila na putu za
školu kad si zvala. Naravno, umesto da odem tamo, uhvatiću
voz do obale u Džersiju i idem da upijam malo sunca, pomoću
lažne lične karte kupiću gomilu piva, i imaću mnogo seksa sa
nepoznatima u jeftinom motelu.“
„Dobar plan, ali mislim da ću taj deo izostaviti iz izveštaja.
Znam da si dobra, dušo, ali proveravanje je ispravno i znak
ljubavi.“
 „Kapiram.“
„Hoćeš li da dođeš ovamo za vikend?“
„Hvala, ali dobro mi je. Ako se to promeni, naći ćeš me na
pragu.“
„Ako ti nešto treba, zovi me.“
„Hoću. Čujemo se uskoro.“
I kad je to obavila, odložila je telefon.
Imala je i rezervni plan ako prvi ne uspe. Ali obavila je
istraživanje, i smatrala je da Plan A ima stvarne mogućnosti.
Zakačila je identifikaciju na blejzer dok se penjala kratkim
kamenim stepenicama do dostojanstvenog braon kamenog
zdanja koje je služilo kao srednja škola – ako si bio dovoljno
bogat i dovoljno pametan.
Ušla je i prošla kroz malu sigurnosnu proveru.
Tišina, blistavi drveni pod, besprekorno čisti zidovi nasuprot
buke i kretanja i donekle prljavštine njene stare škole.
Nedostajalo joj je, sve to.
Dve godine, podsetila se kad je skrenula od širokog ulaza u
hodnik nalevo. Još dve godine i moći će sama da odlučuje.
Nameravala je da to isproba tako što će doneti jednu odluku
danas.
Do treće godine, većina učenika je već napravila sopstvene
tabore. Trebalo je vremena da se napravi mesta za novu devojku,
a nije prošlo još ni pune tri nedelje.
Znala je da su je ti ustanovljeni tabori proučavali, odmeravali
je, razmatrali. Iako nikad nije bila stidljiva, i ona je dala sebi
vremena.
Imalo bi smisla da se u naredne dve godine druži sa
sportistima. Sport joj možda baš i nije ležao, ali okretnost jeste.
Moderne devojke bi mogle da budu zabavne, pošto je volela
odeću. (Još jedan razlog da mrzi uniformu.)
 Partijaneri je nisu zanimali ništa više od zastrašujuće
ozbiljnih intelektualaca.
Kao i uvek, grupa kao celina je imala tu i tamo ponekog
snoba, siledžiju – to je često bilo povezano.
Štreberi su, uvek, svuda, bili smrt za sticanje ugleda u
društvu.
Ali za projekat, upravo tamo se uputila.
Donela je odluku tokom ručka koja će je gotovo sigurno
osuditi na propast prilike da se pridruži društvenoj hijerarhiji.
Adrijan je kroz trpezariju nosila poslužavnik – zelenu salatu
sa grilovanom piletinom, sezonsko voće, mineralnu vodu –
pored stola sa sportistima, daleko od modernih devojaka, i do
najnižeg ranga, stola sa štreberima.
Primetila je zastoj u nekim razgovorima, i neko zlobno
cerekanje, kad je zastala kraj bednog stola i tri osobe koje su za
njim sedele.
Pošto je obavila ono što je morala – pročitala zadnje stranice
školskih novina, pročešljala prošlogodišnji godišnjak –
usredsredila se na Hektora Sanga.
Azijat, mršav kao vešalica za kapute, sa crnim četvrtastim
naočarima i tamnosmeđim očima iza njih. Te oči su sad
zatreptale na nju kad je zastao u nameri da zagrize parče
vegetarijanske pice.
„Mogu li da sednem ovde?“
Promumlao je: „Hm-m.“
Samo se osmehnula i sela preko puta njega. „Ja sam Adrijan
Rico.“
„U redu. Zdravo.“
Devojka pored njega, sa kožom nalik na karamel krem i
prelepom glavom sa pletenicama, zakolutala je krupnim
okruglim crnim očima. „On je Hektor Sang, i razmišlja kako
niko ne sedi ovde osim nas. Ja sam Tiša Kirk.“
Pokazala je palcem sa debelim srebrnim prstenom na dečka
koji je oprezno i crvenog lica sedeo pored Adrijan. „Crvenokosi
je Loren Murhed-Treći. Imaš oko 5,3 sekunde da odeš pre nego
što se zaraziš štreberskim bacilima i budeš trajno prognana iz
društva.“
Adrijan je propisno istražila i Tišu, koja bi upala u grupu
zastrašujuće ozbiljnih intelektualaca da nije bilo njenih
štreberskih sklonosti. Više je volela turnire Tvrđava i zmajeva ih
maratone Doktora Hua od sastanaka Nacionalnog počasnog
društva ili Nacionalno zaslužnih učenjaka.
„Oh, dobro.“ Adrijan je slegla ramenima, iscedila malo
limuna u salatu, i pažljivo zagrizla. „Mislim da je vreme isteklo.
Dakle, drago mi je što sam vas upoznala, Hektore, Tiša i Lorene.
U svakom slučaju, Hektore, imam predlog za tebe.“
Ispustio je picu na tanjir ostavivši malu mrlju. „Šta?“
„Poslovni predlog. Treba mi snimatelj, a pošto tebe to
zanima, mislila sam da bi mogao da mi pomogneš sa jednim
projektom.“
Pogled mu je leteo između njegovih dvoje prijatelja. „Za
školu?“
„Ne. Želim da napravim seriju od sedam petnaestominutnih
videa. Jedan za svaki dan u školi. Želela bih da nasnimim glas za
neke od njih, a neki da imaju stvaran zvuk. Razmišljala sam da
postavim postolje i kameru, da uradim to sama. Ali ne bi
izgledalo kako želim.“
Konačno je pogledao u nju, i u očima mu je pročitala
zanimanje. „Kakve snimke?“
„Fitnes. Joga, kardio, treninge snage, i tako dalje. Da
postavim na Jutjub“
„Možda se zavitlavaš sa nama.“
 Okrenula se ka Lorenu. Njegova kosa, bolno crvena i kratko
ošišana, uokvirivala mu je mlečnobelo pegavo lice. Imao je
nežne plave oči i dobrih šest-sedam kilograma viška.
Pomislila je kako bi mogla da mu pomogne oko toga kad bi
želeo.
„Zašto bih? Treba mi neko da mi snimi moje segmente, i
platiću pedeset dolara za svaki. To je trista pedeset za sedam.
Mislim da čak možemo i da se dogovorimo, u razumnim
okvirima.“
„Mogao bih da razmislim. Kad si želela da počneš?“
„U subotu ujutru – čim izađe sunce. Želim da snimam u zoru,
i u sumrak. Imam veliku terasu, i bila bi pogodna za ovo.“
„Verovatno bi mi trebali pomoćnici.“
Adrijan je pojela još salate, i razmislila. „Sedamdeset pet po
segmentu. Podelite kako god želite.“
„Koje vreme u zoru?“, pitao je Loren.
Pre nego što je stigla da progovori – jer je podigla pogled –
Tiša je rekla: „Izlazak sunca u subotu, šest dvadeset sedam
ujutru. Zalazak, sedam i dvadeset uveče. Po istočnom vremenu.“
„Ne pitaj“, predložio je Loren. „Ona jednostavno zna takve
stvari.“
„Sjajno. Treba da stignete tamo na vreme da postavite šta god
vam treba. Ovo je moja adresa, i ukratko šta sam osmislila,
osnovni scenariji.“
Izvadila je USB iz džepa, i stavila ga pored Hektorovog
poslužavnika. „Pregledaj, razmisli, i javi mi.“
„Tvoja mama je žena iz Joga bejbi, je li tako?“
Adrijan je klimnula Tiši glavom. „Tako je.“
„Zašto ti to ne urade njeni ljudi? Ona ima sopstvenu
produkcijsku kompaniju.“
„Zato što je ovo za mene. Moje. Dakle, ako odlučite da
prihvatite posao, obezbediću vam da se popnete. Verovatno će
trajati ceo vikend. Možda i duže. Ne znam koliko će vam
postprodukcije trebati da sve završite.“
„Pogledaću, javiću ti možda sutra.“ Hektor joj se osmehnuo.
„Znaš, sad si stvarno sjebana ovde. Nadam se da je vredno
toga.“
„I ja.“
Ostatak dana provela je tako što je izbegavala podsmešljive
poglede, zlobna dobacivanja i cerekanje.
Kad je ponovo izašla na vazduh, Hektor i njegovo malo
pleme su joj prišli.
„Dakle, slušaj. Uspeo sam da bacim pogled na tvoje nacrte.
Čini se izvodljivo.“
„Sjajno.“
„Ali voleo bih da pogledam prostor pre nego što se
obavežem. Da se uverim hoće li odgovarati onome što želiš da
postigneš.“
„Mogu da ti pokažem i sada ako imaš vremena. Stanujem
samo nekoliko ulica odavde.“
„Odgovara mi.“
„Svi idemo“, rekla joj je Tiša.
„Dobro.“
„Dakle...“ Dok je hodao pored nje, Hektor je podigao svoje
naočare. „Pogledao sam nekoliko video-snimaka tvoje majke za
vreme odmora. Njena produkcija je savršena, zar ne? Ja imam
dobru opremu, ali neću moći da postignem ono što ona izvodi u
studiju.“
„Ne želim ono što ona ima. Želim moje.“
„Istraživao sam o njoj, i tebi.“
Adrijan se osvrnula preko ramena na Lorena.
Štreber iz debatnog tima, zapamtila je. Uvek su ga birali
poslednjeg za bilo koji tim na fizičkom – a prvi se dobrovoljno
javljao za redara u hodniku.
„I?“
„Ljudi uvek izvode neke prevare, pa sam želeo da proverim.
Mama ti je najozbiljnije ubila tatu.“
Nije bilo prvi put da joj je to neko bacio u lice, ali Adrijan je
morala da prizna da je Loren bio najotvoreniji.
„Nije mi bio tata, bio mi je biološki otac. I on je tom prilikom
pokušao da ubije mene.“
„Zašto?“
„Zato što je bio pijan i zao i možda lud. Ne znam. Tada sam
ga videla prvi i poslednji put. I pošto je to bilo pre skoro deset
godina, nema nikakve veze sa ovim.“
„O bože, Lorene, prestani.“ Tiša ga je dobro bocnula laktom.
„Zar nije tvoj stric bio u zatvoru zbog prevare na berzi?“
„Pa, da, ali to je zločin belih okovratnika, ne...“
„Reče najbelji od svih belaca u istoriji belaca“, dobacila mu
je Tiša. „Lorenova porodica je najbelja od svih belih
anglosaksonskih protestantskih porodica. Tri generacije skupih
advokata iz više klase.“
„Dakle, voli da se raspravlja“, izjavila je Adrijan.
„Shvatila si. Reci gore, Loren će reći dole i pričaće o tome sat
vremena.“
„Gore zavisi od toga gde stojiš.“
Tiša ga je ponovo gurnula. „Samo nemoj da počinješ.“
„Pa, mi stojimo ovde dole, pa idemo unutra, zatim gore.
Zdravo, Džordže.“
Domar se široko osmehnuo Adrijan kad je otvorio vrata.
„Kako je bilo u školi danas?“
„Isto kao i uvek. Ovo je Hektor. I Tiša i Loren. Dolaziće u
posetu povremeno.“
 „U redu. Želim vam svima prijatan dan.“
Dok su prolazili kroz mirisno predvorje sa malim,
ekskluzivnim radnjama, Adrijan je izvadila ključ. Prošla je
pored liftova do jednog sa oznakom PRIVATNO.
PENTHAUSA.
„Ako odlučite da dođete u subotu, ostaviću vaša imena
obezbeđenju i recepciji. Sa recepcije će pozvati, i ja ću vam
poslati lift da se popnete.“
„Koliko si visoko?“, pitao je Loren dok su išli.
„Na četrdeset osmom spratu. U nivou krova.“
„Jao“, promrmljala je Tiša kad je Loren pobeleo. „On se plaši
visine.“
Pošto joj to nije iskrslo dok ga je istraživala, okrenula se sad
prema njemu sa iskrenim saosećanjem.
„Izvini. Ne moraš da izlaziš na terasu.“
„Ništa strašno.“ Zavukao je ruke u džepove. „Nije strašno. U
redu sam. U redu sam.“
Sasvim suprotno, pomislila je, pošto su mu već izbile graške
znoja na desnoj slepoočnici.
Ali pustila ga je. Niko ne voli da se sramoti.
„Pa, u svakom slučaju, uzećeš drugi lift u subotu, i to će te
odvesti do glavnog nivoa, do ulaznih vrata. Treba da prođeš
ovuda, i da ukucaš šifru za alarm.“
Tiša je promrdala obrvama. „Otmeno.“
I Adrijan je slegla ramenima. „Moja majka voli otmeno.“
Lift se otvorio u Lininu kućnu salu za vežbanje. Stalci sa
pojedinačnim tegovima pružali su se duž zidova pokrivenih
ogledalima, i police – lopte za stabilizaciju, prostirke i blokovi
za jogu, trake za vežbanje, konopci za preskakanje, medicinke, i
gvozdene kugle kraj njih.
Ogroman TV sa ravnim ekranom zauzimao je veći deo zida
iznad dugačkog uzanog gasnog kamina. U maloj otvorenoj
kuhinji, energetska pića su ispunjavala frižider za vino. U
staklenoj vitrini su se nalazile boce sa vodom Joga bejbi.
Čitav zid staklenih vrata otvarao se ka prostranoj terasi, i
gradu izvan nje.
„Nema mašina?“ Tiša je tumarala prostorom.
„Telo je mašina u maminom svetu.“
„Pa, organske složenosti su drugačije od mehaničkih
složenosti.“
„Terminator je imao i organske i mehaničke složenosti“,
istakao je Loren.
„Godinama smo daleko od Skajneta“, naglasila je Tiša. „U
svakom slučaju, kapiram da misli kako koristiš svoje telo, težinu
svog tela, održavaš ga u skladu i sve to.“
Adrijan je sačekala trenutak. „Tako je. Kupatilo je nalevo iza
kuhinje ako nekome treba.“ Otključala je i otvorila staklena
vrata. „Želim da snimamo ovde napolju.“
„Sjajno.“ Hektor je izašao. „Sjajno. Treba da pomerimo
nameštaj, raščistimo prostor.“ Pogledao je u đakuzi koji je
brujao ispod prekrivača na postolju. „I isključi ono. Čuju se
zvuci grada, čak i ovde gore, ali to samo doprinosi utisku. Ako
snimamo ovde, imaćemo reku u pozadini.“
„I izlazak sunca“, dodala je Adrijan. „Za snimke zalaska
sunca, otići ćemo na drugu stranu. Vidi se Krajslerova zgrada,
Empajer stejt. Nisam sigurna šta je najbolje za kasno pre podne
ili po podne. Samo želim različite uglove.“
„Da, da. Možda bih mogao da pozovem tatu za neku opremu,
da postavi svetlo. Možda bi mi dozvolio da upotrebim njegovu
dobru kameru.“
„Hektorov tata je kinematograf.“ Loren je progovorio od
vrata, gde se zaustavio. I ostao. „On je u Tankoj plavoj liniji –
policijskoj seriji. Dakle, ima li nešto da se popije osim tih
zdravih stvari? Znaš, na primer, sokovi?“
„Zabranjeno u ovoj kući – ali nabaviću za subotu. Imamo
soka dole u glavnoj kuhinji.“
„Preživeću bez njega.“
„U redu, pa...“ Hektor je napravio još jedan krug po prostoru,
proučavajući uglove. „Možemo li da napravimo neku probu,
jedan segment, da steknemo dobar utisak?“
„O, naravno. Moram da se presvučeni. Ne mogu da vežbam u
ovome.“
„Hajde, samo idi“, rekla je Tiša. „Ja i Hektor možemo da
pomerimo nameštaj. Loren može da izađe i možda kupi koka-
kolu.“
„Imaš prodavnicu odmah kod predvorja u prizemlju ako
želiš.“ Adrijan je ušla u salu, prekopala po rancu, i izvadila deset
dolara. „Ja častim.“
„Dobro.“
Dok se Adrijan presvukla u helanke i majicu bez rukava,
Hektor i Tiša su pomerili dva stola, dve sofe, i stolicu na
udaljenu stranu terase.
Iznela je prostirku za jogu, postavila je tako da bude okrenuta
prema jugoistoku.
„Isprobala sam ovo pre neki dan, i trebalo bi da mi to pružiš,
reku, izlazak sunca.“
„Snimaću svojom kamerom, samo da isprobam. Mislim,
svetlo će biti drugačije i tako to, ali možemo da proverimo
vreme, uglove, pa ću moći bolje da isplaniram.“
„Sjajno.“ Osvrnula se kad se lift otvorio. Loren je stavio
njenu karticu nazad na ranac, zatim je spustio torbu na pult u
kuhinji.
„Uzeo sam koka-kolu, čips i još ponešto.“
 Adrijan je pomislila na majku, i morala je da se nasmeje. „To
bi bilo prvi put da takve stvari ulaze na ovo mesto otkako smo se
uselile.“
„Čoveče, šta ti jedeš?“
„Misliš za užinu?“ Nasmešila se dok je Loren delio koka-
kolu. „Voće, sirovo povrće, humus, bademe, pomfrit od slatkog
krompira je ponekad prihvatljiv. Nije tako loše. Navikla sam
se.“
„Mama ti je previše stroga.“
„Fitnes i ishrana? To je njena religija. Ona primenjuje ono što
propoveda, pa je teško žaliti se. U svakom slučaju.“ Stala je
ispred podmetača. „Želim ovo da uradim, kao što sam rekla, bez
glasova, a onda da nasnimimo glas.“
„Petnaest, je li tako?“ Tiša je izvadila telefon. „Ja ću meriti.“
Izvežbala je rutinu bezbroj puta, poboljšavala je dok nije
stekla utisak da je ispunila svoje ciljeve. Blag i lep jutarnji
pozdrav suncu.
Pustila je misli da lete.
Pošto je bila navikla na kamere i ekipu kad je snimala sa
majkom, Hektar i ostali joj nisu smetali. Kad je završila sa
savasanom, dodala je glasove.
„Ovaj deo ću sada da govorim, tako da ne mislite kako sam
zaspala. Nasnimljeni glas će davati uputstva kako da se diše,
kako da se isprazni um, omogući telu da se u potpunosti
prepusti. Opuštanje od nožnih prstiju, do članaka, listova, i gore
uz telo, kako da se zamisle nežne boje ili svetlo pri udisajima, a
izbaci mrak i stres kroz izdisaje.“
„Imaš otprilike devedeset preostalih sekundi“, rekla joj je
Tiša.
„Tako je. Reći ću da ostanu u savasani dokle god žele, a
onda...“
 Protegla se, sa rukama iznad glave, pre nego što se okrenula
na stranu i privukla kolena. Glatko se prevrnula u položaj sa
prekrštenim nogama na sredini prostirke.
„Položaj za meditaciju“, rekla je stavljajući desni dlan preko
levog, tako da su joj se palčevi dodirivali. „Udisanje, izdisanje,
bla-bla.“ Skrstila je ruke na sredini tela i nagnula se napred.
„Zahvaljivanje na prisustvu, istrajavanju u vežbanju, zatim...“
Ponovo je sela, sastavila dlanove, spustila glavu. „Namaste.
To je to.“
„Petnaest minuta, četiri sekunde.“ Stisnutih usana, Tiša je
klimnula glavom. „To je stvarno dobro.“
„Stvarno si savitljiva.“ Loren se dovukao na terasu da sedne
na jednu sofu i gricka čips. „Ja ne mogu čak ni da dodirnem
prste na nogama.“
„Savitljivost je važna. Savitljiva osoba mora da ode dalje
nego nesavitljiva da bi imala koristi.“ Mogla bi da mu pomogne,
ponovo je pomislila. „Ustani, probaj da dotakneš nožne prste.“
„Sramota me je.“
„Sramota je samo kad ne pokušaš.“
Sumnjičavo ju je pogledao, ali sagnuo se iz struka, spuštenih
ruku. Prsti mu nisu dosegli ni petnaest centimetra od nožnih
prstiju.
„Osećaš istezanje.“
„Sranje, da!“
Oponašala je njegov položaj. „Ja ne osećam ništa, ništa dok
se ne spustim sasvim dole.“ Istegla se dole, sa dlanovima na
podu, nosom ka kolenima. „Dobijamo istu korist. Uspravi se,
sad udahni. Ne, kad udahneš, naduvavaš balon. Ispuni pluća,
raširi stomak.“
„Moj je raširen non-stop.“ Nasmejao se na to, a i ostali.
Adrijan se samo nasmešila. „Samo pokušaj. Udahni, ispuni
balon. Sad ćeš ga isprazniti, uvlačeći stomak ka kičmi dok se
saginješ da dodirneš nožne prste.“
Kad je probao, klimnula je glavom. „I to je već dva
centimetra bliže. Disanje. Sve je u disanju.“
Pogledala je sa strane i videla Hektora kako se naslanja na
zid, i proučava ekran kamere.
„Kako izgleda?“
„Dobro je. Mogu da proučim i osmislim uglove. Mogu da
nagovorim tatu da mi da neke svoje stvari. Moraćeš da imaš
mikrofon za neke druge stvari, i treba ti uvod, zar ne?“
„Da, radim na tome. O, hvala.“ Uzela je koka-kolu od Tiše,
popila bez razmišljanja. Zatim je stala, zažmurila. „U redu, to je
tako prokleto dobro.“
„Imam još dvadesetak minuta pre nego što budem morao da
odem kući.“ Hektor je isključio video. „Možda možemo da
prođemo kroz uvod i prelaze između svakog segmenta.“
„Možemo da razrađujemo zamisli sutra.“ Loren je pokušao
ponovo da dodirne nožne prste. „Za vreme ručka, ako želiš da
rizikuješ i sediš sa nama dva dana zaredom.“
„Rizikovaću.“
Kad su otišli, i kad je izbacila prazne boce koka-kole i kesice
čipsa, shvatila je da je upravo pronašla produkcijski tim za svoj
prvi projekat.
Pronašla je svoje pleme.
Smišljali su ideje za ručkom, uvežbavali i radili na
pojedinostima posle škole.
U petak uveče, naručila je picu, pripremila piće. Pomogla je
svojoj ekipi da postavi opremu koju je Hektor doneo. Postolje za
svetlo i klizna vrata i gelovi za večernja snimanja, trambulinu,
suncobran za po podne, mikrofon, kablove.
Uspeli su da postave improvizovani studio sa onim što je
Hektor izmolio ili pozajmio.
Jeli su picu u trpezariji na glavnom nivou uz Lorenovu
plejlistu hitova iz osamdesetih.
Sa Wham! koji zahtevaju da ih probude2, Adrijan je konačno
morala da pita: „Zašto osamdesete?“
„Što da ne?“
„Zato što niko od nas tada nije bio rođen?“
Podigao je prst. „To je zašto, a ne zašto da ne. To je istorija,
čoveče. Muzička istorija. Mislim da ću sledeće da puštam
devedesete. Znaš, da analiziramo društveno tkivo – gde muzika
ulazi u njega – u deceniji kad smo rođeni.“
„To je tako štreberski.“
„Prihvatam.“ Odgrizao je još jedan zalogaj. „Gotivim
muziku, čoveče.“
„Mjuzik men“, rekla je Tiša između zalogaja. „Robert
Preston, Širli Džons – verzija filma, 1962. Preston je takođe
svirao solo gitaru 1957. u brodvejskoj produkciji, sa Barbarom
Kuk kao Marijan.“
„Kako to znaš?“, Adrijan je začuđeno zurila. „I zašto?“
„Čita, pamti“, ubacio se Hektor.
„Hej, treba da puštam plejlistu brodvejskih mjuzikla. E to je
potpuno štreberski. “
„Tu si u pravu, sine.“ Hektor je pogledao unaokolo. „Ovo je
sjajno mesto.“
„Kaže klinac koji živi u kući i penthausu koji se ne razlikuju
od ovoga svake druge nedelje naizmenično.“ Tiša je otpila koka-
kolu.
Hektor je samo slegao ramenima. „Roditelji su se razveli, pa
sam čas tamo čas amo. Maćeha i očuh su dobri, za sada. Imam i
malog brata od tate, sestricu od mame. Slatki su.“
„Nekad sam želela brata ili sestru. Morala sam to da
prevaziđem, jer se to neće nikad dogoditi. Šta je sa tobom?“,
pitala je Adrijan Tišu.
„Dva starija brata, i roditelji povezani kao lepkom. Braća su
uglavnom u redu, osim kad me gnjave.“
„Sestra.“ Loren je skinuo kobasicu sa pice i ubacio je u usta.
„Ima deset godina. Roditelji su se razišli na nekoliko meseci, pa
su se pomirili, i tada je iskočila princeza Rozalinda. Ponekad je
derište.“
„Ponekad?“, ponovila je Tiša kroz smeh.
„U redu, uvek je derište, ali mnogo su je razmazili, pa nije za
sve sama kriva. Ti si jedinica“, obratio se Adrijan. „Imaš svu
pažnju.“
„Nju dobija mamina karijera, a ja ono što ostane. U redu je“,
brzo je rekla. „To znači da mi uglavnom nije na grbači. I imaću
sopstvenu karijeru. Vi mi pomažete da to započnem.“
„A kad ti postaneš Jutjub zvezda...“ Tiša je snažno, preterano
uzdahnula. „Mi ćemo i dalje biti troje štrebera dok ti sediš za
stolom sa popularnim klincima.“
„Ni slučajno. I pošto će i za mene biti štreberski sto, treba da
budem počasni štreber.“
„Nema ništa počasno u tome. Ti si štreberka“, rekao joj je
Hektor. „Piješ sok od šargarepe i jedeš integralne pahuljice
svojom voljom. Mame ti nema nekoliko nedelja, ali ti radiš
umesto da se zabavljaš. Ti si sportski štreber.“
Nije nikad sebe smatrala štreberkom, po bilo kom merilu, ali
kad je završila sa jogom pred spavanje i zavukla se ispod
pokrivača u deset, shvatila je da joj taj naziv odgovara.
I zaista joj nije smetalo.

Peto poglavlje
Počeli su pre zore u subotu ujutru. Adrijan je pripremila
posluženje kao što su sokovi, đevreci, sveže voće, i pošto je
saznala da joj sve troje prijatelja voli lepu kafu, aparat za kafu sa
raznovrsnom ponudom.
Moraće sve to da skloni u svoju sobu kasnije, pošto Lina
nipošto nije dopuštala kofein u kući.
Zadovoljna prvim segmentom – svetlo je bilo savršeno – sišla
je da promeni opremu, i možda drugačije namesti kosu pre nego
što počnu sa sledećim.
Tiša je pošla sa njom kao garderoberka.
Ako se Tiša iznenadila što se Adrijan skinula do gole kože
bez stida čim su zatvorile vrata spavaće sobe, trudila se da se
pretvara kako nije.
„Htela sam da vidim mogu li ponovo da podignem kosu, ali
osim ako je ne poprskam betonom, verovatno neće preživeti
petnaest minuta kardio-plesa.“
Tiša je stisnula usne dok se Adrijan uvlačila u glatke tesne
kapri helanke. „Zašto ne ispleteš pletenice sa strane, pa njih
zakačiš šnalama pozadi?“
„Pletenice?“ Adrijan je obukla odgovarajući plavi sportski
grudnjak. „Sa ovom kosom?“
„Hej, ja imam crnačku kosu. Vidiš ove pletenice? Ja to znam.
Kakav proizvod za kosu imaš?“
Adrijan je obukla jarkocrvenu majičicu preko grudnjaka. I
pošto je osmislila rutinu uz hip-hop muziku, zavezala je i
karirani duks sa kapuljačom oko struka i obula duboke patike.
„Sve, iz nesreće i očaja.“
„Sedi, drugarice. Rešiću ovo.“
I sela je. Adrijan je zurila u ogledalo, zadivljena rezultatima.
„Ne mogu da verujem. Čudo. Izgleda ljupko i, znaš, neobično,
ali suzdržano. Moraćeš da me naučiš.“
 „Može.“ Tiša se osmehnula u ogledalo. „Lepo je, znaš, to što
nam se još jedna devojka pridružila u klubu. Sad imam neki
balans. Znaš, Ric, možda ti mene možeš da naučiš malo te tvoje
joge. Deluje zabavno.“
„Zabavno je. Naučiću te.“
I kardio-ples je bio zabavan. Trebalo joj je tri pokušaja pre
nego što su ona i ostali završili uz Lorenovo snimanje zvuka,
Hektorovu kameru, dok se Tiša kretala od jednog do drugog.
Dok ručak koji je poručila nije stigao, imali su tri segmenta.
Uklopili su još dva pre predaha za večeru, i završili su dan sa
večernjom jogom uz zalazak sunca.
„Nisam mislila da možemo toliko toga da obavimo za jedan
dan. Sad nam ostaju samo još vežbe za celo telo, snimanje
glasova, i uvod.“ Adrijan se skljokala na sofu na terasi. „Možda
ću odraditi i dodatnih deset minuta trbušnjaka.“
„Napraviću kopiju“, odlučio je Hektor. „Hoću malo da se
poigram.“
„Kako?“
„Samo da nešto isprobam. No problemo ako ne uspe, imamo
glavni snimak. Šta kažete da počnemo u deset sutra? Ako
budemo radili ovim tempom, bićemo gotovi do jedan ili dva.
Malo produkcije, korekture, tra-la-la, i sve ćemo završiti do
kraja nedelje. Ako treba nešto ponovo da snimimo, možemo i to
da ubacimo, ali mislim da će sve biti dobro.“
Dok nisu otišli, i dok nije opustošila sve ostatke od ručka i
večere, približila se ponoć. Adrijan se ispružila u krevetu i
nasmešila u mraku.
Imala je prijatelje, imala je posao, imala je put, i tačno je
znala kuda ide.

Bacili su se odmah na posao sa Adrijan koja je prvo odradila

uvod tako da se ne oznoji pa da opet mora da se presvlači.
Gledala je pravo u kameru, a grad joj je bio iza leđa.
„Zdravo, ja sam Adrijan Rico, a ovo je Vreme je.“ Pričala je
svoju priču, objašnjavajući svaki segment, naglašavajući dužinu
od petnaest minuta, mogućnost da se uradi jedan segment ili
kombinacija.
„Dobro ti ovo ide“, rekao joj je Hektor. „Budem nekad sa
tatom kad snima. Glumci nikad – veoma retko – snime sve iz
prvog puta.“
„Vežbala sam. Mnogo.“
„Bilo je dobro, ali hajde da probamo i drugi put, samo da
imamo rezervu. I mogla bi više da se krećeš. Pratiću te.“
Završili su video do podne. Morali su da vrate nameštaj na
mesto pre nego što su se okupili na najtišem mestu u tripleksu:
maminoj garderobi.
„Opa.“ Tiša je razrogačenih očiju šetala po nemilosrdno
organizovanoj sobi. „Mama ti ima sjajnu odeću. Mislila sam da
moja mama ima krpice, ali tvoja ju je zajebala. Ovo je kao...“
Pogled joj je leteo tamo-amo. „Stotinu pari cipela. Dvadeset šest
patika. Lepe boje.“
„Nekad kad je snimala video ili se negde pojavljivala, dali bi
joj odeću za vežbanje i patike koje je nosila. Njima pripadne
DVD, a njoj oprema. Sad ima sopstvenu liniju.“
Tako će i ona, pomislila je Adrijan. Jednog dana.
Adrijan je stajala na sredini prostorije, a Hektorov laptop je
bio otvoren na polici ispred nje namešten na njen prvi joga
segment.
„Mikrofon ima pop filter“, rekao joj je Hektor dok ga je
pričvršćivao za stalak. „Tako da ti glas bude jasniji. Tata mi ga
je pozajmio. I slušalice. Svi će nositi nekoliko i bićemo potpuno
tihi. Ako neko treba da prdne, neka zadrži.“
 „Loren pazi na zvuk. On će početi da snima, ja ću dati znak,
pustiću video, a ti počni da pričaš.“
„Kapiram.“
Stavila je slušalice, i nekoliko puta polako, lako udahnula i
izdahnula. Kad je Hektor pokazao prstom na nju, počela je.
„Jutarnji pozdrav suncu. Stanite na vrh svoje prostirke za
jogu.“
Kad je završila sa namaste, Hektor je sačekao trenutak, zatim
je pokazao Lorenu znak da seče. „Ovo je bilo prokleto savršeno.
Reci mi da imaš sve, Lorene, jer je bilo prokleto dobro!“
„Zvuči dobro. Ovde je stvarno tiho. Sve unutrašnji zidovi. A
ona – ti, Adrijan – zvučala si umirujuće.“
„Onda je plan uspeo. Možemo li da nastavimo i snimimo
zalazak sunca jedan, kad nam već ide?“
„Jebeno da!“, rekao joj je Hektor, i sve namestio.
Na kraju, Loren je skinuo slušalice i podigao oba palca.
„Društvo, savršeno je.“
„Moramo da ih premotamo, uverimo se da je sve uspelo kao
što je tata rekao da će biti. Ako smo nešto zabrljali, rekao je da
ga pozovem i on će nam pomoći.“
„Rekla bih da je baš dobar“, primetila je Adrijan.
„Jeste, dobar je.“
„Hajde da odnesemo ovo dole.“ Izdahnuvši, Adrijan je
razdrmala ramena. „Da sednemo, sve pustimo i proverimo.“
„I naručimo picu.“
Pogledala je u Lorena. „Jeli smo picu u petak.“
Tiša je ustala sa poda i nakrivila glavu. „Šta hoćeš da kažeš?“
„Dobro, naručiću picu.“
Imala je zalihe koka-kole i znala je da mora da im ukloni
svaki trag iz stana pre nego što se majka vrati. Malo je brinula
da je razvila sklonost ka koka-koli i da joj neće biti lako da je
ostavi.
Ali dok je mlitavo sedela pored Tiše na sofi dok je Hektor
nameštao video, zaključila je da je vredelo. Sve je vredelo.
„Sigurni ste da zvučim dobro? Nije dosadno?“
„Smireno“, rekla je Tiša. „Imaš neku smirenost, Ric.“
„Umirujuće“, istovremeno je rekao Hektor.
„Da li su uputstva dobra? Čekajte. Hajde da vidimo. Doneću
nekoliko prostirki. Tiša i Loren mogu da vežbaju.“
„Šta? Ja to ne mogu.“
Adrijan mu je uputila pogled dok je trčala uz stepenice.
„Kako znaš? I pokazaću ti kako da vežbe prilagodiš. Onda
Hektor i ja možemo da uradimo segment uz zalazak sunca.“
Hektor je zaustio da se pobuni, ali ona je već otrčala na sprat.
„Ne mogu ja to“, ponovio je Loren, i okretao je glavu od Tiše
do Hektara. „Mogao bih da povratim, ih možda nešto polomim.“
„Ne budi takav glupan.“ Tiša je ustala kad je Adrijan dotrčala
sa prostirkama.
„Ovo nam treba da budemo sigurni. Da isprobamo segmente.
Trebalo je toga ranije da se setim. Hajdemo na terasu. Svež
vazduh, dovoljno prostora.“
„Ja sam spremna.“ Tiša je krenula i otvorila vrata za glavnu
terasu. „Hajde, Lorene. Ne budi slabić.“
„Ako povratim, nisam ja kriv. I mogao bih da dobijem
vrtoglavicu od visine.“
„Vrtoglavica, 1958. godine, klasik Alfreda Hičkoka sa
Džimijem Stjuartom i Kim Novak.“ Tiša je slegla ramenima.
„Videla sam na TV-u.“
Loren nije povraćao, ali je mnogo stenjao. I lice mu se
zacrvenelo kad mu je Adrijan prišla, da mu popravi stav ili
položaj tako što mu je stavljala ruke na kukove ili ramena.
„Deluje“, promrmljala je Adrijan Hektoru. „Vidim da deluje.
Oboje su potpuni početnici, ali mogu da slede uputstva. Samo
im treba pomoć oko usklađenosti, treba im vežbe. Ali to je joga.
Neprekidna vežba pa... Pica. Doneću je.“
Oduševljeno je dohvatila novac koji je ostavila na stolu
unutra i zaplesala je do vrata.
A onda se ukočila kad ih je otvorila.
„Žurka sa picom?“ Hari Ris, Linin menadžer marketinga,
držao je dve kutije sa picama.
Levu obrvu je izvio kao kad je bio zajedljiv ili se zabavljao,
ili i jedno i drugo. Kao i uvek, izgledao je sređeno i stilizovano u
crnim farmerkama, crnoj kožnoj jakni sa svetlosivom majicom, i
niskim crnim čizmama.
„Hari. Nisam mislila da ćeš se vratiti dok ne bude...“
Nakrivio je glavu. „Dok ne bude bezbedno?“
„Ne. Ne. I nije žurka. Posao je.“
„A-ha.“ Zakoračio je u predsoblje, metar osamdeset dva
zgodnoće sa savršeno stilizovanom smeđom kosom, pametnim
smeđim očima, i licem za koje je njena baka jednom rekla da su
ga isklesali neki vešti i čarobni vilenjaci.
„Jeste! Uveri se sam.“ Uzela je kutije sa picama. „Moji
prijatelji i saradnici.“ Pokazala je na staklena vrata kroz koje je
videla kako Tiša i Loren pokušavaju da odrade vežbe, dok se
Hektor smeškao na njih.
Takođe je videla, kao i on, boce koka-kole, kesicu čipsa,
patike, nečiji duks sa kapuljačom, sve razbacano po dnevnom
boravku.
„Je li te ona poslala da me proveravaš?“
„Ne. Došao sam kući na nekoliko dana jer Lina ima ovo
popodne i ceo sutrašnji dan slobodan, a ja sam želeo da obavim
neke poslove. I želeo sam da vidim Marša. Naleteo sam na tipa
koji je dostavljao picu u prizemlju. Preuzeo sam je od njega.“
 „Hvala.“
Maršal Taker i Hari su bili zajedno tri godine, i iako ih je
obojicu obožavala, Adrijan je i dalje proklinjala izbor trenutka.
„Hoćeš li me upoznati sa tvojim prijateljima?“
„Naravno. Slušaj, Hari...“
„Neću te grditi što si pozvala prijatelje, osim ako ne otkrijem
da pravite orgije a niste me pozvali.“
„Da, baš. Radimo, kunem se. Imala sam projekat, i oni su mi
pomogli da ga izvedem.“
Možda joj je stomak zatreperio kad je prišla vratima, ali dala
je sve od sebe da pokaže samopouzdanje kad ih je otvorila.
„Hej, društvo, mali predah. Ovo je Hari. On je mamin marketing
menadžer.“
Možda su mogli da izgledaju i više krivi, ali Hari je shvatio
da bi morali da porade na tome.
„Kako ide? Joga na otvorenom sa picom i gaziranim
sokovima. Zvuči prilično dobro.“
„Hari, ovo su Hektor, Tiša i Loren. Idemo zajedno u školu.“
Dakle, već je našla prijatelje, što je smatrao pozitivnim – kao
što je i izneo pred Linom kad je odlučila da je prebaci u trećoj
godini.
„Radimo na videu“, nastavila je Adrijan. „Hektor je snimatelj
– njegov otac nam je dozvolio da pozajmimo opremu.“
„Da?“ Hari je krenuo prema laptopu. „Kakav video?“
„Fitnes u sedam delova. Postavićemo ga na Jutjub.“
„Za školu?“
„Ne. Ne za školu.“
„Znači li to da prestanem?“ Loren je sklonio kosu. „Sav sam
se oznojio.“
Hari je obišao oko stola da pogleda ekran laptopa gde je
Adrijan, zaustavljena, stajala u položaju ratnik 2 dok je sunce
izlazilo iznad reke u pozadini.
„Opa, sjajno svetlo.“
„To je prvi petnaestominutni deo. Jutarnji pozdrav suncu.
Samo smo isprobavali.“
„Nemojte da vam ja smetam. Hektore?“
Hektor, koji je veoma pažljivo ćutao, pogurao je naočare na
nos i klimnuo glavom. „Da, gospodine.“
„Gospode, nemoj da mi govoriš gospodine. Šta kažeš na to da
pustiš video.“
„A, naravno.“

Nastavite da gledate preko desne šake dok je okrećete, sa

dlanom na gore, zatim podignite desnu ruku, gledajući u
dlan, spuštajući levu uz zadnju stranu leve noge dok se
nameštate u obrnutog ratnika.

„Uzeću koka-kolu. Želi li neko koka-kolu?“

Tiša je iskolačila oči na Lorena i rekla: „Psst!“
„Šta? Žedan sam.“
„Ima li dovoljno za celo odeljenje?“ pitao je Hari dok je
gledao Adrijan na ekranu. „I meni bi dobro došla jedna. A i pica
dobro miriše. Jedno parče kao nagrada za moje ćutanje.“
„Ja ću doneti tanjire i ostalo“, dobrovoljno se javila Tiša.
„Hvala. Hari“, dodala je Adrijan.
„Psst.“ Utišao ju je, i posmatrao još minut pre nego što je
zaustavio snimak. Ponovo je pogledao u Hektora.
„Ti si ovo snimio?“
„Da, gospodine. Mislim, da.“
„Koliko ti je godina?“
„Uf. Sedamnaest.“
„Šta si ti, prokleto čudo od deteta?“
 Hektor je skupio ramena i povio ih.
„Sedam delova, Ed?“
„Da, mislila sam sedam do...“
„Koliko ste završili?“
„Sedam.“
„Bože. Pokaži mi još jedan.“
„Kardio-ples. Uputstvo u osmotaktnom ritmu, kumulativno,
ponavljanje dok sve ne završimo, i radimo to tri puta. Skinuo
sam muziku sa javnog domena. U redu je, samo nam je trebao
ritam.“
Gledao je prvih nekoliko minuta, uzevši čašu koka-kole od
Tiše kad ju je donela. „Presvukla si se i promenila frizuru,
pametno, drugačiji ugao sa gradom u pozadini, to je dobro.
Svetlo i zvuk su takođe dobri. Prisutna si i talentovana, Adrijan,
ali oduvek si takva.“
Sam je zaustavio snimak, i zavalio se na naslon stolice. „I
nećeš ovo postaviti na Jutjub.“
„Hari!“
„Nećeš ovo postaviti kad ti majka ima produkcijsku
kompaniju.“
„Ovo je moje. Mi smo ovo uradili. Nije njeno.“
Polako je otpio dok joj je proučavao tvrdoglavo lice. „Imaš
proizvod, ona ima sredstva da ga reklamira i ponudi na tržištu.
Ako je i ostatak dobar kao ovo što sam video, govoriću u tvoju
korist. Ako nije, napravićeš da bude ovako dobro, i govoriću u
tvoju korist. Kako ćeš ovo nazvati?“
„Vreme je, a moja kompanija je Nova generacija. Moja
kompanija, kad je osmislim.“
Nasmešio joj se. „Pomoći ću ti da to razradiš. Ne budi glupa
da ne iskoristiš ono što ti je u krilu, Ed. Maminog agenta, njenu
razrađenu kompaniju, mene. Nova generacija je dobro ime, i za
sada ta produkcijska kompanija može da bude pod širokim
kišobranom Joga bejbi. DVD, Adrijan. Agent, advokati, ti, i
tvoja mama razradićete sve pojedinosti, i posao. Dobićeš odmah
novac, dobar procenat od prodaje. Lavovski deo – izboriću se za
to, ne brini. Na tvojoj sam strani.“
„Uvek si na mojoj strani.“
„Tako je.“ Ispružio je ruku da je privuče bliže sebi. „Znaš da
mi možeš verovati da ću brinuti o tebi.“
„Verujem ti.“
„Slušaj onda taticu. Dozvoli mi da ovo odnesem tvojoj mami
– nakon što prvo sve pregledam.“
Razmišljajući, dajući sve od sebe da odvaže sve strane –
zaista je želela da to bude samo njeno, ali... „I vi se, društvo,
pitate. Ovo smo zajedno uradili.“
„Da, ali tvoj je projekat“, podsetio ju je Hektor.
„DVD bi bio sjajan. Što se tiče prodaje i svega. Samo
kažem“, dodao je Loren kad ga je Hektor pogledao. „Mislim
Jutjub, to je sjajno, takođe, ali ako pogledate širu sliku...“
„Tiša?“
Tiša je podigla ramena. „Ti se pitaš, Hektor je u pravu. Ali
obavili smo zaista dobar posao. Mislim, ozbiljno.“
Adrijan je otišla do zida, zagledala se napolje, vratila se.
„Recimo da uradimo kako kažeš. Recimo da mama prihvati da
producira i iznese na tržište. To je moja produkcijska kompanija
na DVD-ju, pod kišobranom, kako si rekao. A ja da budem
navedena kao izvršni producent i koreograf.“
„Pošteno.“
„Hektor da bude naveden kao producent i snimatelj. Loren
kao producent i tehničar zvuka, Tiša kao producentkinja i
tehničar osvetljenja. I dobijaju udeo za svaki naslov.“
„Kakav udeo?“ Kad je Loren promrmljao, Hektor mu je
odmahnuo rukom.
„I pet posto zarade na kraju. Svako.“
„Mislim, realno, tvoj agent će reći dva posto.“
„Pregovaraćemo. Ako dotle dođe.“
„Ovakvi DVD-jevi se prodaju za – biće to komplet od dva
diska zbog dužine.“ Tiša je, kriveći glavu, pogledala u nebo.
„Oko 22,95 dolara.“
„Ona je već brend“, istakao je Hari. „Komplet od dva diska,
tražićemo oko 29 dolara.“
„U redu. Ako uzmemo u obzir ono što je Adrijan uložila,
cenu produkcije i proizvodnje, naslovnu stranu i omot, popust
dobavljača, troškove marketinga... Recimo neto 10,50 dolara, ali
to je samo pretpostavka, dok ne obavim neka istraživanja.
Dakle, to je – sa dva posto – oko dvadeset jedan cent za svakog
od nas po prodaji, povrh isplate udela. Možda se proda oko sto
hiljada primeraka. To bi bilo oko dvadeset jedna hiljada dolara.
Svakom.“
„Sa Joga bejbi iza toga, brendom Rico, nešto novo?“ Hari je
proučavao Tišu dok je govorio. „Dostigli bismo milion u
prodaji.“
Zurila je u njega. „Dva posto je dobro.“
„Jeste li vi svi čuda od dece?“
„Mi smo štreberi“, odgovorio je Hektor.
„U redu, štreberi, hajde da jedemo picu i pogledamo šta imate
ovde.“
Kad je završio, kad od pice nije ostalo ništa osim lepih
uspomena, Hari je ponovo seo. „U redu. U redu, momci i
devojke. Po mom, nikad skromnom, mišljenju, imate nešto
ovde. Hektore, možeš li da mi narežeš DVD?“
„Naravno. Mogu mejlom da vam pošaljem fajl.“
„Uradi i jedno i drugo. Letim u ponedeljak po podne da se
nađem sa Linom u Denveru. Pokazaću joj ga, izneću joj
ponudu.“ Ustao je, promrdao ramenima dok je hodao po terasi.
„Prekasno je da se napravi, promoviše i distribuira za prazničnu
prodaju, ali možemo da pogodimo osećaj krivice u januaru kad
raste prodaja i zanimanje za vežbanje.“
Okrenuo se. „Štreberi, ako niste rekli roditeljima šta radite,
sad je vreme. Moraju vam dati dozvolu da potpišete ugovore.“
Zavukao je ruku u džep, izvadio je srebrnu futrolu za posetnice,
i spustio nekoliko kartica na sto. „Ako imaju bilo kakvo pitanje,
vaši roditelji mogu da me pozovu. Hektore, možeš da pošalješ
fajl na mejl adresu na kartici. I budite spremni. Ovo će ići brzo.“
Hektor je pažljivo obeležio disk koji je kopirao. „Moj tata
zna. Mislim osim svega ovoga danas. I, znate, i on je u poslu.“
Stavio je disk u omot i pružio ga Hariju.
„U redu onda, moram kući. Hvala na pici.“
„Platio si je“, naglasila je Adrijan dok je ustajala da ga
isprati.
„U pravu si. Nema na čemu.“ Obgrlio ju je oko ramena dok
su hodali. „Zna li Mimi?“
„Ne.“
„Reci joj. Biće na tvojoj strani.“
„U redu, ali, Hari...“
„Veruj mi.“ Poljubio ju je u teme. „Uz tebe sam.“
Dve sekunde nakon što je zatvorila vrata, na terasi su
odjeknuli veseli povici. Svi su nezgrapno zaplesali.
Nisu poznavali Linu Rico, pomislila je Adrijan. Ah nema
veze, imali su Harija na svojoj strani.
Napravila je premet preko glave.

***
Nekih trideset šest sati kasnije na devet hiljada kilometara, Lina
je pogledala dva snimka na Harijevom laptopu. Pijuckala je
mineralnu vodu – bez leda – dok je avion leteo prema Dalasu.
„Sedam ovakvih?“
„Tako je.“
„Trebalo je da napravi šest desetominutnih delova da dobije
čist sat.“
„Komplet od dva diska, uvod i otvaranje i tri dela na prvom,
četiri dela na drugom. Dva čista sata. Petnaest je veća
posvećenost, a kad se dva sastave, dobiješ tridesetominutno
vežbanje.“
„Kakva je to bila muzika u kardio-vežbanju – i taj izgled?“
„To je hip-hop, Lina. Dobar, svež, energičan vajb. Zabavno
je, a ona se obukla u skladu sa tim.“
Lina je samo odmahnula glavom, i pustila naredna dva dela.
Pošto je znao sa kim ima posla, Hari nije ništa rekao.
„Nisi ništa znao o ovome?“
„Ne. Želela je da to uradi sama. Bila je preduzimljiva,
kreativna, radna. Pronašla je vršnjake u školi koji su imah
veštine da joj pomognu u stvaranju. To su dobra deca.“
„Proveo si, šta, nekoliko sati sa njima i znaš to?“
„Da. Takođe sam razgovarao sa njihovim roditeljima, ali da,
očigledno su dobra, pametna deca. Ozbiljno pametna“, dodao je.
„Pronašla je prijatelje, Lina, i sa njima je ostvarila nešto
posebno.“
„I sad, meni ništa ne govoreći, radeći mi iza leđa dok sam
van grada, očekuje od mene ne samo da odobrim već i da
produciram.“
„Ne, nije tako. To sam ja smislio. Možeš da gledaš na to kao
da ti je radila iza leđa ili možeš da gledaš na to kao njenu želju
da uradi nešto sama. Da se dokaže. A ne možeš da pogledaš na
to što je uradila i tvrdiš kako se nije dokazala. Treba da budeš
ponosna na nju.“
Proučavala je svoju vodu, zatim je polako otpila. „Ne kažem
da nije obavila pristojan posao, ali...“
„Tu stani.“ Podigao je ruku. „Nemoj da umanjuješ. Oboje
znamo da je to prokleto dobar posao. Ostavimo po strani moj
lični odnos sa tobom, sa Adrijan, jer razgovaram sa tobom kao
tvoj menadžer. Ako joj pomogneš da pokrene svoju kompaniju, i
produciraš ovaj komplet DVD-jeva, pomoći ćeš joj da reklamira
svoj brend. Istovremeno će i tvoj zasijati jače.“
„Grupica tinejdžera kao producenti.“
„To je udica, Lina.“ Nacerio se, i to široko. „Umeš da
prepoznaš sjajnu zlatnu udicu isto kao i ja. I ta priča će prodati
gomilu DVD-jeva. Mogu ovako da izbacujem razloge do
besvesti.“
„Možeš da sereš do besvesti.“
„To mi je veština“, rekao je veselo. „Ali ovo? Ovo je pravo,
sjajno zlato.“
„Možda. Možda. Razmisliću. Odgledaću ostatak i
razmisliću.“
I bio je u pravu, pomislila je. Znala je da je imao pravo. Samo
nije želela da prelako popusti.
„Da nisi otišao kući i svratio... A vraški me je naljutilo“,
dodala je, „što si uzeo ta dva dana.“
„Morao sam na jedan sastanak, što sam ti rekao pre nego što
smo pošli.“
„Napuštena u Denveru.“
Nasmešio se, a to je i htela. „Bilo je važno.“
„I očigledno duboka, mračna tajna.“
„Ne više.“ Dunuo je. „Maršal i ja smo našli surogat.“
„Surogat?“ Podigla je čašu sa vodom i sad ju je zvučno
spustila. „Za bebu?“
 „Da. I pre nego što počneš, dogovorili smo se da ne kažemo
ništa do dvanaeste nedelje. To je kao neka granica. Želimo
porodicu, Lina, pa imamo surogat-majku, i u ponedeljak ujutru,
išli smo sa njom na pregled te dvanaeste nedelje. I mi – čuli smo
otkucaje srca.“
Oči su mu zasuzile. „Čuli smo otkucaje srca i...“
Podigao je aktovku koja mu je stajala kraj nogu, otvorio je da
izvadi sliku ultrazvuka. „Ovo je naša beba. Moja i Maršova.“
Nagnula se, proučila je i zatreptala od sopstvenih suza. „Ništa
jebeno ne vidim.“
„Ni ja!“ Uz suzni smeh, uhvatio ju je za ruku. „Ali to je moj
sin ili ćerka – negde tamo. Oko šesnaestog aprila postaću otac.
Marš i ja ćemo postati tate.“
„Bićete sjajni. Bićete sjajni.“ Dala je znak stjuardesi. „Treba
nam šampanjac.“
„Želim da kažem svetu, ali ti si prva.“ Čvrsto joj je stegao
ruku. „Daj mi poklon i produciraj Adrijanin DVD. Nećeš
zažaliti.“
„Lukavo od tebe što me hvataš sad kad sam se raznežila.“
Uzdahnula je. „U redu.“
To nije značilo da nije imala šta da kaže svojoj ćerki, savete i
zahteve koje je očekivala da ispoštuje. Kad je ponovo ušla u
stan, dala napojnicu nosaču što joj je uneo torbe u spavaću sobu,
samo je želela da se dobro istušira i odspava osam sati što joj je
na turneji bilo nemoguće.
Ali prvo ono najvažnije. Izgleda da nije mogla da odoli da
prvo radi ono najvažnije. Raspakovala se, odvojila je veš za
pranje od onoga za hemijsko čišćenje, sklonila je cipele i mali
izbor nakita koji je sebi dozvoljava da nosi na putovanje.
Okačila je šalove i jakne koji su joj trebali u hladnijim
gradovima.
 Sišla je u prizemlje, sipala sebi mineralnu vodu, dodala
krišku limuna. I zaključila kako je dobro pogodila vreme, kad je
čula vrata da se otvaraju.
Izašla je i ugledala ćerku u školskoj uniformi sa lakom
jaknom, pošto je vreme postalo dovoljno sveže, i sa rancem na
ramenu. I opreznim izrazom.
„Džordž je rekao da si se vratila. Dobro došla kući.“
„Hvala.“
Prišle su jedna drugoj i razmenile površne poljupce u obraz.
„Hajde da sednemo i razgovaramo o tom tvom projektu.“
„Razgovarala sam sa Medi, i pošto si odobrila, spremna je da
zastupa mene i moje prijatelje. Rekla je da bi ugovor trebalo da
bude spreman uskoro.“
„Svesna sam.“ Lina je sela i pokazala Adrijan da uradi isto.
„Možeš da zahvališ Hariju što je navijao za tebe.“
„I jesam zahvalna.“
„Što ne bi bilo neophodno da si se posavetovala sa mnom.“
„Da sam se posavetovala sa tobom, to bi bila saradnja. Želela
sam da to uradim sama, i jesam. Ili, uradila sam to sa Hektorom,
Tišom i Loren.“
„Koje nisam nikad upoznala, i o kojima znam malo, skoro
ništa.“
„Šta želiš da znaš – a što već nisi potražila?“
„Stići ćemo do toga. Da si želela da radiš ovakav projekat,
mogla sam da ti pružim savete, studio, profesionalce.“
„Tvoj studio, tvoje profesionalce. Želela sam nešto drugo, i to
sam i uradila. I dobro je. Znam da je dobro. Možda nije tako
uglađeno kao što bi bilo u tvom studiju, sa tvojim
profesionalcima, ali dobro je. Ti si počela od nule“, nastavila je
Adrijan pre nego što je Lina ponovo progovorila. „Znam da ja
nisam. Znam da imam prednosti koje ti nisi imala jer si ti
izgradila nešto važno. Znam da ima ljudi koji će reći kako je
meni lako da se probijem, jer si mi ti otvorila vrata i podržala
me. Nešto od toga je istina, ali znaću da sam mogla ovo da
uradim. I znam da mogu i ja da izgradim sebe.“
„A kako? Na krovu sa pozajmljenom opremom i školskim
drugovima?“
„To je početak. Upisaću se na Kolumbiju, i uzeću nauku o
vežbanju kao glavni predmet, a sporedni će mi biti poslovanje i
ishrana. Sto posto sam sigurna da me neće niko napumpati i...“
Zaćutala je, zapanjena sama sobom, kad se Lina ukočila i
nagnula napred.
„Oprosti. Oprosti, to je bilo ružno i pogrešno i nepristojno.
Ali osećam potrebu da ti se pravdam zbog svega što želim ili ne
želim, svega što radim ili ne radim. Ali žao mi je.“
Lina je spustila čašu, zatim je ustala da ode do vrata terase.
Otvorila ih je da pusti vazduh unutra. „Ličiš više na mene nego
što shvataš. Zadala si sebi težak zadatak. Video je dobar – imaš
dara, obe to znamo. Čitava zamisao i izvođenje su... zanimljivi.
Hari će sve izreklamirati do besvesti, ti ćeš imati sav publicitet
koji on izvuče iz šešira, a ja ću to, prirodno, podržati. Videćemo
kuda će otići.“
Okrenula se. „Koliko dugo radiš na ovome?“
„Radim na ideji, rutinama, tajmingu, pristupu oko šest
meseci, rekla bih.“
Uz klimanje glavom, Lina se vratila po čašu. „Pa, videćemo
kuda to vodi. Želim da se istuširam. Možemo da poručimo
večeru.“
„Nameravala sam da napravim onaj kari od leblebija koji
voliš. Mislila sam da ćeš biti umorna od usluge po sobama i
restoranske hrane.“
„Imaš pravo. To bi bilo lepo.“
Nova generacija, u saradnji sa Joga bejbi, objavila je Vreme je
drugog januara. Adrijan se bavila reklamiranjem za vreme
zimskog raspusta, i duboko joj je nedostajalo da provede Božić
sa bakom i dedom i zaklela se da joj se to više nikad neće desiti.
Prodaja prvog meseca joj je govorila da je izabrala pravi put,
i da će nastaviti da se penje na njemu.
Počela je da planira sledeći projekat.
Prvu pretnju smrću dobila je u februaru.
Lina je proučavala list belog papira. Štampana slova, crna i
debela, sastavljena u pesmu.

Neko nosi ruže na kamen iznad groba

Jer bolje od njega napravila svog roba.
Ali ti nećeš imati ni cveta ni kamena,
Jer kad ti donesem smrt, bićeš usamljena.

„Stiglo je u ovome.“ Drhtavom rukom, Adrijan je pružila

kovertu majci. „Bilo je u poštanskom pretincu koji smo dobili za
poštu obožavalaca DVD-ja. Pokupila sam ga posle škole. Nema
ni imena niti povratne adrese.“
„Ne, naravno da ne.“
„Poštanska markica je iz Kolambusa, Ohajo. Zašto neko u
Kolambusu u Ohaju želi da me ubije?“
„Ne želi. To je samo neko odvratan. Čudi me što je ovo prvo
koje si dobila. Hari čuva sva moja.“
To ju je zapanjilo gotovo isto koliko i pesma.
„Pretnje? Imaš dosije sa pretnjama?“
Lina je posegla za peškirom. Smišljala je novu koreografiju
kad je Adrijan upala u salu.
„Pretnje, podjednako ružni seksualni predloži, uobičajena
zloba.“ Vratila je pismo Adrijan. „Stavi ga u kovertu.
Prijavićemo, napravi kopiju. Policija će uzeti original. Ali
kažem ti, nije to ništa. Zato ćemo odložiti u dosije, sklonićemo
ga i zaboraviti.“
„Da zaboravim da je neko rekao kako treba da umrem? Zašto
bi to bilo ko želeo?“
„Adrijan.“ Lina je prebacila peškir preko ramena i dohvatila
je svoju bocu sa vodom. „Mnogi su prosto sjebani. Ljubomorni
su, opsednuti, ljuti, nesrećni. Mlada si, lepa, uspešna. Bila si na
TV-u, bila si na naslovnim stranama Seventina i Šejpa.“
„Ali... Nisi mi nikad rekla da si dobijala pretnje.“
„Nema svrhe. I nema svrhe da brineš zbog toga. Daćemo ga
Hariju i on će se za to pobrinuti.“
„Dakle, kažeš da su pretnje smrću samo deo svega?“
Lina je okačila peškir i odložila bocu. „Kažem da to neće biti
poslednje i naviknućeš se. Zovi Harija. On zna šta da radi.“
Adrijan se osvrnula kad je otišla, i videla je kako joj se majka
ponovo okrenula prema ogledalu kad je počela novu seriju
vežbi.
Zvaće Harija, pomislila je. Ali neće se nikad, nikad naviknuti
na to.

Šesto poglavlje

Da nadoknadi propušteni Božić, Adrijan je provela dve nedelje

preko leta sa bakom i dedom. Ponovo se povezala sa Majom,
provela vreme sa ostarelim Tomom i Džerijem, zanimala se u
bašti, u kuhinji sa bakom i dedom.
Ugostili su njenih troje njujorških prijatelja na nedelju dana
da bi snimili još jedan video.
Uvek će nositi sa sobom uspomene na baku i dedu kako su
sedeli na velikom tremu i gledali je dok je snimala vežbanje joge
napolju. Kako je silazila u prizemlje ujutru i videla baku i Tišu
da čavrljaju uz kafu u kuhinji.
A onda je škola donela jesen i raznobojno lišće. Iako je Hari
želeo da joj nadzire poštu, zahtevala je da je pregleda sama.
Nešto je bilo ružno, nešto vulgarno, ah dobro je daleko
preovladavalo.
Nije zaboravila, ali ga je sklonila u stranu.

FOGI BOTOM, VAŠINGTON D.C.

Ah pesnik nije. Misli o njoj živele su u tom ljutitom i strpljivom
mozgu. Ah bilo je vremena, još mnogo vremena. A bilo je i
drugih. Mnogo drugih koji će doći pre.
Ona će biti kreščendo, vrhunac. Ali pre kreščenda, trebalo je
početi.
Sa spiska, ime izabrano da bude prvo. Adrijan Rico će biti
poslednja, a Margaret Vest prva.
Počelo je sa uhođenjem, lovom, posmatranjem, snimanjem.
Kakvo ushićenje! Ko bi rekao da je planiranje tako uzbudljivo?
Dobro isplanirano, sa jednostavnim, jasnim krajem delovalo
je najbolje. Lagane šetnje pored tihe kuće, sati za kompjuterom.
Samo još jedan gost u otmenom restoranu koji uživa u jelu dok
plen jede i smeje se i pije.
Da vidi kako se kreće, bez ikakve predstave da joj vreme
otkucava, ističe. Kako isprobava zalogaj slatkiša i koluta očima
od zadovoljstva i smeje se sa muškarcem kojem će, sreća njena,
raširiti noge kasnije.
Razvedena i u potrazi, to je bila Megi!
 I kad su se kockice složile, kako je srce zaigralo. Sve vreme,
veština, vežba stopili su se zajedno. Presečen alarm na toj tihoj,
sad usnuloj kući. Obijanje brave na zadnjim vratima, bezbedno u
senci.
Novo uzbuđenje, hodanje kroz kuću, pa tiho penjanje uz
stepenice. Skretanje prema sobi gde su se svetla poslednja
ugasila u kući.
Spavaća soba.
Spavala je. Spavala tako mirno. Čvrsto, tako čvrsto da je bilo
teško odupreti se nagonu da je probudi, pokaže joj pištolj, kaže
joj zašto.
Dve ruke da pištolj bude miran. Drhtanje nije bilo zbog
živaca, već zbog uzbuđenja. Čistog uzbuđenja.
Pištolj je jedva čujno opalio prvi put sa prigušivačem. Drugi
put, malo glasnije, a treći najglasnije. Ipak i četvrti put iz čistog
uživanja.
Kako joj je telo poskočilo. Kako je taj tihi zvuk koji je
ispustila odjeknuo u mračnoj sobi.
Kako užasno, reći će. Ubijena u sopstvenom krevetu! Tako
lep deo grada. Tako divna žena!
Ah nisu zapravo poznavali kučku, zar ne?
Da zbuni policiju – budale – nekoliko stvari je ukradeno.
Suveniri.
Pomisao da napravi fotografije svog rada stigla je prekasno,
nekoliko ulica dalje od tihe kuće.
Sledeći put. Sledeći put će napraviti fotografije da ih kasnije
gleda.

***
Adrijan je objavila drugi video u januaru, ali pošto je zahtevala
da uči da vozi, odvezla se do Merilenda kolima koja je kupila od
zarade da provede Božić u kući na brdu.
Složila se da uradi neke priloge izvan studija, neka telefonska
uključenja, ali provešće Božić u Travelers Kriku.
Lina je provela veći deo meseca, uključujući i praznike, na
snimanju u Arubi.
Stigla je i druga pesma, kao i prva, u februaru, iako je na ovoj
bila poštanska markica iz Memfisa.

Misliš da si tako posebna i tako važna,

Ali ti si varalica i sasvim prazna.
Jednog dana, što živiš u laži, platićeš.
Tog dana, uz moju pomoć, umrećeš.

Ovog puta se nije trudila da kaže Lini – kao što je Lina rekla,
čemu! Napravila je kopiju za sopstveni dosije i original predala
Hariju.
Koncentrisala se na školu, na ideju za naredni video.
I trudila se da se ne opterećuje prijemom na Kolumbiju nakon
što je Tiša dobila pismo, pošto je Loren primljen na Harvard, a
Hektor na Univerzitet u Los Anđelesu.
Imala je rezervne koledže, naravno. Nije bila glupa. Ali
želela je Kolumbiju. I želela je da bude u sobi sa Tišom.
Želela je.
Kad je otvorila pismo u kom je pisalo da je primljena, plesala
je na sva tri sprata tripleksa.
Pozvala je baku i dedu, poslala poruke prijateljima, javila
Hariju. Pošto je majka imala neki događaj u Las Vegasu,
Adrijan je kopirala prijemno pismo i stavila ga na njen radni sto.
Oprostila se sa srednjom školom bez žaljenja, i počela ono
što je smatrala narednom deonicom svog puta.
 ***
Adrijan je napala koledž strateški, birajući izborne predmete za
koje je verovala da će joj proširiti ciljeve, pojačati energiju za
učenje i doneti dobre ocene, ostavljajući leto za video-snimanja i
duge posete Merilendu.
Imala je planove, mnogo planova, i do završne godine na
Kolumbiji, mnogi su uredno došli na svoje mesto. Ona i Tiša su
delile stan u blizini kampusa – i plaćale su stanarinu zaradom od
Adrijaninih godišnjih DVD-jeva.
Počela je da radi sa još jednom studentkinjom, kojoj je glavni
predmet bio modni dizajn, dok je razvijala sopstvenu liniju
odeće za fitnes i sport.
Dok se Tiša zaljubljivala i odljubljivala, ili barem
zadovoljavala požudu, sa bezbrižnom lakoćom, Adrijanin
ljubavni život je bio neobavezan.
Nije imala vremena za ljubav. Požudu je smatrala ne samo
jednostavnijom, već zadovoljstvo i oslobađanje kroz nju
sastavnim delom dobrog zdravlja – kad joj se prilazilo bezbedno
i bez zahteva.
Njen poslovni odnos sa majkom, iako je bio složen,
doprinosio je i jednom i drugom brendu. Njihov lični odnos je
ostao kao što je Adrijan osećala da je uvek i bio: suzdržan, ali
prijateljski.
Dokle god nijedna nije radila protiv one druge.

Jedne bučne februarske večeri, Adrijan je ušetala u restoran

mučeći se da potisne usplahirenost zbog onoga što je smatrala
svojim godišnjim Ružnim Danom zaljubljenih. Ovo, sa
poštanskom markicom iz Bouldera, bilo je šesto. Činjenica da se
kasnije nije ništa dešavalo, pretnje se nisu ostvarivale, nije je
tešila. Njihova doslednost pokazivala je nekoga veoma
fokusiranog i neprirodno obuzetog.
Umalo da otkaže večernji sastanak sa agentom i Harijem, ali
naterala se da izađe sa najnovijom pesmom koja joj je bila teška
kao olovo u torbi.
Pošto je, kao i uvek, stigla rano, pomislila je da popije piće u
baru da umiri živce umesto da sedi sama za stolom u sali za
obedovanje.
Brujanje razgovora i energije je pomoglo. Saopštila je ime
hostesi, zatim skrenula ka baru sa njegovim tamnim drvetom,
starom ogoljenom ciglom. Počela je da uzima stolicu, a onda
ugledala poznato lice na jednoj stolici za šankom.
Videla je Rejlana nekoliko puta otkako je krenula na koledž u
Savani, i pošto ju je Maja obaveštavala o svemu, znala je da je
dobio priželjkivano stažiranje kod Marvel komiksa što ga je
dovelo do mesta umetnika početnog nivoa u njihovom
njujorškom sedištu.
Dečak sa crtežima po svim zidovima svoje sobe dobio je, po
njenom mišljenju, posao iz svojih snova.
A prelepa plavuša sa njim je sigurno bila umetnica u koju se
zaljubio na koledžu i sad su održavali vezu na daljinu dok je
ona, Adrijan, završavala poslednju godinu.
Oklevala je – delovali su tako zaneti jedno drugim da su
mogli biti i na nekoj pustoj plaži na mesečini. Ali teško je mogla
da se pretvara da nije videla brata svoje stare prijateljice.
Izgledali su kao umetnici, pomislila je kad je krenula prema
njihovom stolu. Rejlan sa svojom kosom boje tamnog meda koja
mu je talasasto padala preko okovratnika košulje, a ženi je –
Adrijan nije mogla da se seti imena – pletenica posvetlela od
sunca padala do pola leđa.
Rejlan ju je ugledao dok je prilazila, i tim svojim zelenim
očima joj je preleteo preko lica, prvo zbunjeno, a onda ju je
prepoznao.
Osetila je blagu vrtoglavicu – ali njegove oči su uvek u tome
uspevale.
„Pa, zdravo, Adrijan.“
„Zdravo i tebi, Rejlane. Čula sam da radiš u Njujorku.“
„Da, Lorili Vintrop, ovo je Adrijan Rico, Majina dobra
drugarica. Adrijan, ovo je Lorili, moja...“
„Verenica. Upravo danas!“ Čak i uzbuđen, Lorilin glas je u
sebi nosio slike magnolije, španske mahovine, i hladnog slatkog
čaja ispijanog na verandama. Ispružila je ruku sa lepim
dijamantom na trećem prstu.
„O moj bože.“ Adrijan je nagonski prihvatila ponuđenu ruku,
osetila toplinu, pa uzbuđenje. „Prelepo. Čestitam. Opa, Rejlane,
čestitam. Ne mogu da verujem da mi Maja nije poslala poruku.“
„Nismo još nikome rekli.“
„Ja sam brbljivica. Ne mogu da se suzdržim.“
„Učini mi uslugu, nemoj reći Maji da smo prvo rekli tebi.
Znaš“, dodao je Rejlan, „možda da se ponašaš iznenađeno kad ti
kaže.“
„Može. Smatraj to veridbenim poklonom.“
„Želiš li da sedneš?“, ponudila je Lorili. „Maja mi je mnogo
pričala o tebi, i upoznala sam tvoje baku i dedu. Baš su divni,
zar ne? O, sviđaju mi se tvoji DVD-jevi. I prosto ne mogu
prestati da pričam. Rejlane, dušo, donesi Adrijan stolicu.“
„Ne, ne, ali hvala. Nalazim se sa nekim – samo sam malo
poranila.“
„Živiš u Njujorku. Ne mogu da verujem da ču se tamo
preseliti sledećeg proleća.“
Rejlan je gledao u svoju verenicu kao da je jedina žena na
ovom ili na bilo kom drugom svetu. Adrijan je osetila blagi
uzdah, malo stezanje u sebi.
„U slučaju da nisi shvatila, Lorili je južnjakinja.“
„Stvarno? Ne bih nikad pogodila. I umetnica, takođe, tako mi
je rečeno.“
„Trudim se. Zapravo želim da predajem likovno. Volim decu.
Rejlane, dušo, moramo da ih imamo desetak.“
Nasmešio joj se. Adrijan je mogla da se zakune da je
izbrojala zvezde u dubokom zelenom moru njegovih očiju.
„Možda petoro.“
„Zvuči mi kao pregovaranje.“ Adrijan se nasmejala, i
pokušala da zamisli dečaka kojeg je poznavala sa petoro dece.
I začudo, mogla je.
„Rejlane, tvoja mama i Maja će biti na sedmom nebu. Lude
su za tobom“, Adrijan je rekla Lorili.
„Oh! Lepo od tebe što to kažeš.“
„Govorim istinu. Maja mi je mnogo pričala i o tebi, i rekla je
kako si predobra za Rejlana.“
„Prava istina“, složio se Rejlan. „Pod uslovom da im ne
poveruje još godinu dana od juna kad ozvaničimo, prihvatam.“
„Tako si blesav.“ Lorili se nagnula preko stola da ga poljubi.
„Imam sastanak, pa vas napuštam. Tako mi je drago što smo
se sreli. I šta god Maja kaže, mislim da vas dvoje delujete
savršeno jedno za drugo. Čestitam još jednom.“
„Drago mi je što smo se upoznale.“
„I meni.“
Adrijan je otišla da se na brzinu zagrli sa svojim agentom, i
sa Harijem. Pre nego što su seli za sto, naručila je bocu
šampanjca za Rejlana i verenicu.
Savršeni zajedno, ponovo je pomislila, i otkrila je da im je
sreća tako zarazna da nije ni shvatila kako je zaboravila na
pesmu u torbici.
 Tri dana kasnije, primila je poruku zahvalnosti – sa ručno
naslikanim lalama – od Lorili.

Draga Adrijan,
Mnogo ti hvala za šampanjac. To je bilo neverovatno
pažljivo, tako neočekivano. Želeli smo da ti zahvalimo
lično, ali nismo želeli da ti prekidamo sastanak.
Tako mi je drago što smo se upoznale, i to na najsrećniji
dan mog života. Džen i Maja te tako mnogo vole, a volim i
ja njih. To znači da, preko te veze, volim i tebe. Nadam se
da ti ne smeta.
Nastaviću da radim tvoje vežbe i one će mi pomoći da
izgledam čarobno na dan venčanja.
Hvala još jednom,
Lorili (buduća gospođa Vels!)

Iako Adrijan nije smatrala sebe sentimentalnom, pismo joj je

bilo tako ljupko da ga je zadržala.

Nakon što je diplomirala u proleće, zaronila je pravo u novi

video. Iako je unajmila plesače i trenere da učestvuju u
prethodnim snimanjima, ovog puta je prisilila Tišu i Lorena.
„Izgledaću kao budala.“
U donjem delu trenerke i majici sa natpisom Nova
generacija, Loren je sad imao sto osamdeset dva centimetra.
Smršao je i pustio vatreno crvenu kosu da naraste dovoljno za
ono što je Tiša nazivala advokatskim frizom.
„Nećeš“, uveravala ga je Adrijan. „Dobar si bio na probama.
Sad samo prati moja uputstva.“
„Ne možeš da me uputiš da odjednom razvijem ritam.
Zeznuću taj kardio-ples. Zašto latino stil, Eds? Sa kukovima i
svim tim.“
„Zato što je zabavno.“ Bocnula ga je u stomak. „I izgledaš
sjajno. Koliko si izgubio?“
Zakolutao je očima. „Dvadeset pet nakon što sam nabacio
deset na prvoj godini i ti počela da me gnjaviš iz daljine.“
„Nije mi nikad dala priliku da nabacim deset. Na daljinu?“
Sad je Tiša zakolutala očima. „To nije ništa u poređenju sa
stanovanjem sa njom.“
„Ti izgledaš dobro.“
Tiša je promrdala kukovima, i zagladila oreol boje abonosa
koji je nosila otkako je odsekla pletenice. „Izgledam. Stvarno
izgledam. Otkidam sa ovim izgledom.“
„Sa to malo krpica što imaš na sebi“, primetio je Hektor kad
je ponovo ušao.
Na sebi je imala tesan crni šorts, crni sportski grudnjak sa
ružičastim rubovima, i ružičasti duks sa kapuljačom Nove
generacije vezanim oko struka.
„Kapiram, šepurim se.“
„A-ha.“ Hektor je, sa kozjom bradicom i kratkim konjskim
repom, podigao naočare sa metalnim okvirom. „Znaš da ovde
ima golubova.“
„Doprinose ambijentu.“
Adrijan je izabrala staru zgradu, koja na nekim mestima nije
imala krov, baš zbog toga. Još nije snimala u pravom studiju ili
uređenoj teretani, i po dobijenim informacijama, publika je više
uživala u njenim neobičnim mestima snimanja.
Samo se osmehnula kad je zavrištala sirena. „Autentičan
ambijent. I umesto profesionalaca, imamo dvoje običnih ljudi.“
Osim ekipe za osvetljenje i zvuk, Hektorovih pomoćnika.
Ali ipak, kad je razmislila, nisu se mnogo odmakli od onog
vikenda na krovu koji je zacementirao njihovo prijateljstvo i
pokrenuo njene snove.
„U redu, prvo trideset četiri minuta kardio-plesa.“
Nosila je ružičasti šorts sa lažnim crnim pojasom, ružičastim
sportskim grudnjakom sa crnim rubovima. Pustila je svoju kosu
do ramena da radi šta god je dođavola htela za ovu koreografiju.
Zauzela je položaj, čekala Hektora – koji je bio i režiser – da
joj da znak. I smešila se u Hektorovu kameru.
„Zdravo, ja sam Adrijan Rico. Dobro došli u Za vaše telo.
Ovaj komplet od dva diska provešće vas kroz zabavan i
izazovan kardio-ples sa latino primesama. Tridesetominutno
vežbanje fokusirano na središnji deo tela, trideset minuta
treninga snage sa lakim i srednjeteškim tegovima, dodatna tura
od trideset pet minuta vežbi za celo telo koje pogađaju svaki
mišić. I konačno, trideset pet minuta joge. Danas smo u
Njujorku.“
Podigla je pogled kad joj je golub preleteo iznad glave. „I
društvo nam prave neke ovdašnje ptice. Sa mnom su i moji
prijatelji. Tiša.“
Tiša je otresito pozdravila.
„I Loren.“
Adrijan se nasmejala kad je Loren podigao ruku u vidu
pozdrava vulkanu.
„Zapamtite, možete uraditi bilo koji deo ovog videa, zameniti
redosled, kombinovati. Radite onako kako vama odgovara, ali
radite nešto, jer je to za vaše telo.“
Uspevalo je, osećala je. Znala je kad je čula Tišu kako se
smeje, i čula Lorena kako mumlajući broji.
Uspevalo je kad se, za vreme vežbi za središnji deo tela,
Loren srušio na prostirku i počeo da doziva mamu.
Trajalo je tri duga, cela dana i završilo se picom i vinom na
podu stana koji su Adrijan i Tiša delile.
 „Trbušnjaci mi i dalje vrište“, tvrdio je Loren.
„Probudili smo ih.“
Odgrizao je ogroman zalogaj pice. „Žele ponovo da spavaju.
Možda zauvek. Sledeći put ću ja držati kameru, a Hektor neka se
topi u bazenu sopstvenog znoja.“
„Ja sam tip iza scene.“ Hektor je otpio gutljaj vina koje se
nadao da će zavoleti. „I biću iza scene u Severnoj Irskoj naredna
dva meseca.“
Tiša se uspravila. „Kakve scene?“
„HBO serija. Pomoćnik sam u B ekipi, ali primljen sam.“
Osmehnuo se od uha do uha. „Holivud, društvo. Pa, verzija
Severna Irska.“
„Velika stvar, druže.“ Loren je podigao prst. „Velika stvar.“
„To je korak ka srednjoj stvari koja bi mogla da odvede do
nečeg velikog. Bolje bi bilo da me ne šutnete kao svog
snimatelja.“ Ovog puta je Hektor uperio prst u Adrijan.
„Nikad. Gospode, Hektore Sang, ovo je ogromno! Kad
odlaziš?“
„Počinjemo sledeće nedelje, ali letim tamo prekosutra, pa
mogu malo nešto i da obiđem. Treba da dođete kod mene preko
leta.“
„Da, kao da je to vožnja podzemnom do Kvinsa.“ Tiša je
odmahnula glavom. „Prepuna sam letnjih kurseva, Hek. Upisaću
master studije poslovne administracije što pre.“
„I posle toga biće moj poslovni menadžer. A kad Loren
završi pravni fakultet i položi pravosudni, biće moj advokat.
Tako.“ Adrijan je podigla čašu da nazdravi. „Održaćemo ekipu
zajedno.“
Tokom narednih nekoliko meseci, Adrijan je manevrisala sa
pojavljivanjima, posetama baki i dedi, reklamiranjem nove linije
sportske odeće i novim projektom.
 Nedeljni blog o fitnesu, uključujući kratku demonstraciju
koju je nazvala Petominutno vežbanje nedelje.
Pošto je mogla da emituje gotovo odakle je htela – kad ju je
Hektor naučio kako – često je uključivala i nekog drugog u
snimanje. Vlasnik lokalne prodavnice, slučajni šetač psa,
policajac na dužnosti (s kojim je uspešno izlazila nekoliko
meseci posle toga).
U jednom od omiljenih snimaka, onom koji je gledala
bezbroj puta u narednim godinama, glavna zvezda bila je njena
baka.
Sa tridesetak centimetara snega napolju, pucketanjem vatrice,
i velikom kućom koja je sva sijala zbog Božića, Adrijan se
smestila u kuhinju.
„Samo se zabavi“, rekla je Sofiji.
„Kuhinja je za kuvanje, okupljanje, obedovanje.“
Adrijan je namestila kameru. „Kuvaš, sakupljaš, jedeš, treba
da se krećeš.“ Zadovoljna, Adrijan se okrenula, i nasmešila baki.
„Izgledaš sjajno. Zaboravi. Izgledaš seksi.“
Sofija je odmahnula rukom, zatim se nasmejala i zabacila
kosu. „To je do odeće. Tvoja kreacija.“
„Pa, moj brend. Ali računa se ko to nosi.“
I zaista se odeća isticala, pomislila je Adrijan, šumski zelena
sportska majica, kapri helanke sa zelenom, plavom i ružičastom
bojom, uz ružičaste patike.
„Videla si dovoljno da znaš kako ovo ide. Samo prati moja
uputstva. Ako imaš nešto da kažeš, kaži. Lako je, zabavno, i
brzo.“
„Već se samosažaljevam.“
Adrijan je uz smeh zavukla ruku u džep i pritisnula snimanje.
„Za ovonedeljnih pet minuta, ovde sam sa predivnom Sofijom
Rico, ili kako je ja znam, sa Nonom. U kuhinji smo gde ona – i
moj deda – kuvaju kao kulinarski anđeli. On trenutno vrti testo
za picu u njihovom restoranu ovde u planinama Merilenda. Zato
Nona i ja uzimamo pet minuta od našeg prazničnog pečenja da
razmrdamo tela i ubrzamo otkucaje srca. Jesi li spremna,
Nona?“
Sofija je gledala pravo u kameru. „Ovo nije moja zamisao, ali
pošto mi je ona jedina unuka, onda...“
„Visoko podizanje kolena, diži kolena iznad struka da rade
trbušni mišići. Tako je, Nona. Niko neće sebi uskratiti praznične
poslastice. Ja neću, ne kad ih prave Dom i Sofija Rico, zato kad
udovoljite sebi – umereno – nemojte zaboraviti da se krećete.“
„Samo bih za tebe ovo uradila da ljudi gledaju ovu sirotu
staru ženu.“
„Ha! Sirota stara žena, dupe moje. I kad već pričamo o
dupetu. Čučnjevi. Znaš kako se rade čučnjevi, Nona. Spuštaj tu
guzicu. Steži gluteus.“
Prešla je u iskorake, vrlo svesna Sofijinih podrugljivih
pogleda, zatim je kombinovala pokrete, izvikivala brojeve, zatim
završila kruženjem kukovima i istezanjem.
„I to je to. Odvojte pet minuta između kupovine, pečenja,
umotavanja poklona, udovoljavanja sebi, i ako imate sreće,
izgledaćete zgodno kao moja neverovatna baka.“
Adrijan je obgrlila Sofiju oko struka. „Zar nije prelepa? Zar
nisam srećna što imam ovakav DNK?“
„Laska mi zato što je sve istina.“ Sofija je, smejući se,
zagrlila Adrijan i poljubila je u obraz. „Hajde da pojedemo
keks.“
„Hajde.“ Adrijan je okrenula glavu tako da naslone obraz na
obraz, i nasmešila se u kameru. „Srećan Božić i srećni praznici.
Ne zaboravite: ostanite u formi i čili i čarobni. Vidimo se
sledeće godine!“
 Pritisnula je daljinski. „Bila si savršena!“
„Želim da vidim. Premotaj.“
„Apsolutno. Ali uz kolače.“
„I vino.“
„I vino. Volim te do neba i nazad, Nona.“
Iri, Pensilvanija
U hladnoj, oblačnoj noći krajem decembra, sa najlakšim
pahuljama koje su se kovitlale kao komadići čipke, pesnik se
skupio na zadnjem sedištu sjajnog plavog sedana.
Alarm u automobilu, brave? Veoma prosto kad obaviš
istraživanje.
Prošlo je previše vremena između uzbuđenja, ali moralo se
birati pažljivo. Ponovo pištolj, iako su drugi osetili sečivo,
palicu. Ali pištolj, način kako bi oživeo u ruci kad bi obavio svoj
posao.
Omiljen.
Kao i ovaj plen.
Zar nije dokazala da je kurva? Zar nije čak i sad bila u toj
jeftinoj motelskoj sobi i puštala nekoga ko joj nije bio muž da se
nabija u nju?
Bolje bi joj bilo da uživa u tome, jer to će joj biti poslednji
put da je nešto osetila.
Neće biti Srećne Nove godine za tebe, kučko.
Sva u crnom, senka, nevidljiva, kad je kurva konačno otvorila
vrata. Svetlo iz sobe ju je obasjavalo. Poslala je poljubac
preljubničkom jebaču unutra, zatim se smeškala sve do
automobila.
Pritisnula je privezak za ključeve – ponovo zaključala, i
smestila se za volan.
Razrogačila je oči u retrovizoru samo na tren, taj završni tren,
pre nego što joj se metak zario u mozak.
 Još jedan pucanj za svaki slučaj. I sad tradicionalna
fotografija.
Samo trenutak kasnije, lagana šetnja kroz laki kovitlavi sneg
do automobila parkiranog tri ulice dalje.
I misao je zazvonila jasno i vedro.
Srećan Božić svima, i svima laka noć.

***
U februaru, Adrijan je otvorila pesmu. Uznemiravale su je,
uvek, ali ova joj je oduzela dah, i naterala je da se drhtavo spusti
na stolicu.

Stara žena sa lažnom crvenom kosom tvoj je najnoviji štos,

Njeno šepurenje i poziranje izašlo mi je na nos.
Pažljivo biraj koga ćeš prikazati,
Ili će, kao i ti, i oni umreti.

Prijavila je, kao i uvek, napravila kopije, kao i uvek. Ali ovog
puta je pozvala i policiju u Travelers Kriku.
Zatim baku i dedu. Iako joj je trebalo mnogo truda, konačno
ih je ubedila da postave alarm.
Sad je već bilo sedam godina, pomislila je dok je hodala po
stanu i nestrpljivo čekala da Tiša dođe kući. Kakva je to osoba
pisala i slala bolesnu pesmu nekome svake godine sedam
godina?
Bolesna, baš kao i njene pesme, pomislila je. Neko ko je
očigledno pratio njen blog, njen javni život.
„I kukavica“, promrmljala je.
Morala je to da zapamti. Kukavica koja je želela da je uzruja i
uznemiri. Iako je znala da ne treba da pruža tom nekom
zadovoljstvo, nije mogla da se otarasi ni uzrujanosti niti
uznemirenosti.
Kad je otišla do prozora, zagledala se napolje, i posmatrala
automobile kako prolaze, ljude koji žure stazama.
„Zašto se ne pokažeš?“, promumlala je. „Gde god da si, ko
god da si, izađi da se suočimo.“
Dok je posmatrala, počela je da pada retka susnežica, i svetlo
se prigušilo. I znala je da nije mogla ništa drugo, samo da čeka.

Sedmo poglavlje

Adrijan nije očekivala poziv na Rejlanovo venčanje, i bilo joj je

iskreno žao što je imala drugu obavezu i nije mogla da ide.
Setila se noći pre više od godinu dana kad je naišla na njega i
Lorili dok su proslavljali svoju veridbu. I setila se drage poruke
koju joj je Lorili poslala, sa ručno naslikanim lalama.
Umesto da samo obeleži na kartici svoje žaljenje, sela je i
sledila bakinu tradiciju pisanja pisama.

Lorili,
Sigurna sam da si zauzeta planovima oko venčanja, ali
želela sam da ti pošaljem pismo i da te sa žaljenjem
obavestim da bih volela da dođem na tvoj i Rejlanov
poseban dan. Tog vikenda ću biti u Čikagu. Žao mi je što
ne mogu da budem tamo da vam oboma poželim sve
najbolje.
Kad sam te upoznala prošle godine, upalo mi je u oči
kako ste izgledali kao stvoreni jedno za drugo. Nema
sumnje da će mi Maja preneti sve predivne pojedinosti tog
dana, i moraš znati koliko je oduševljena što će biti tvoja
 deveruša.
Postaješ deo divne porodice.
Molim te, prenesi Rejlanu moje čestitke, a primi ih i
sama – prilično sam sigurna da se to tako radi. U svakom
slučaju, znam da ćete biti neverovatno srećni zajedno.
Uživajte u svakom trenutku.
Sve najbolje,
Adrijan

Kad je poslala pismo, nije imala pojma da je započela

prijateljsko dopisivanje koje će trajati godinama.

BRUKLIN, NJUJORK
Čak i kad bi zavladao haos, što je bilo često, Rejlan je voleo svoj
život.
Najverovatnije, on i Lorili će se naći usred renoviranja kuće
koju su kupili u Bruklinu kad im deca diplomiraju na koledžu.
Ali uprkos mnogim poteškoćama, stara dvospratna kuća od
cigle, sa ogromnim tavanom i ustajalim podrumom i škripavim
stepenicama, sasvim im je odgovarala.
Možda su bili ludi što su je kupili nekoliko nedelja pre nego
što im je prvo dete došlo na svet, ali oboje su želeli da ga donesu
kući – u njihov dom.
I možda je na nju potrošio previše svog takozvanog
slobodnog vremena tokom pet godina pošto je isprobavao svoje
stolarske veštine, unapređivao slikarske veštine, ili učio zajedno
sa Lorili kako da postavi pločice, ali tako im je odgovaralo.
Oboje su želeli da podižu svoju porodicu u kući sa dvorištem,
komšilukom, sa karakterom. I pošto je Bredli došao samo
trinaest meseci nakon što su izgovorili jedno drugom da, vođeni
optimizmom kupili su tu staru kuću.
Dve godine kasnije, dobili su Maraju.
Dogovorili su se da naprave predah od pravljenja još jednog
deteta dok još malo ne doteraju kuću, i barem još malo nešto
uštede. I dok izdavačka kuća grafičkih romana koju je Rejlan
osnovao sa dva prijatelja ne izađe iz minusa.
Sa Bredlijem u vrtiću i Marajom u jaslicama, Lorili koja je
predavala likovno u srednjoj školi, i – konačno – Triketra
komiksom koji je polako napredovao, odlučili su se i na treće
dete.
Došao je kući posle dana provedenog na sastancima,
planiranja strategija, dogovaranja poslovanja – i zadovoljan
radom na sledećem grafičkom romanu – u poznati haos.
Pas – koji je u potpunosti bio njegova obaveza, pošto ga je on
doneo kao kuče kući prethodnog leta – trčao je i lajao po celoj
dnevnoj sobi, pa u trpezariji – oborivši jednu stolicu usput –
jurnuo je u kuhinju, gde je Lorili mešala nešto na šporetu, pa
ponovo ukrug.
Maraja, u kostimu princeze, sa zvezdanim štapićem u ruci,
jurila je za njim. U međuvremenu, Bredli je ispaljivao
sunđeraste loptice iz svog oružja, ciljajući jedno od trkača bez
razlike.
„Biće ti žao kad Džasper to izgrize“, Rejlan je upozorio svog
sina.
„Ali zabavno je.“ Bredli, sa zlatnom kosom, plavim očima, sa
blistavim osmehom koji bi istopio i olovo, pritrčao je da uhvati
oca za noge. „Možemo li do Karnija na sladoled posle večere?
Molim te.“
„Možda. Pokupi loptice, dete. Veruj mi, cenićeš taj savet
jednog dana.“
 Bredli mu se držao za noge dok se Rejlan vukao preko
prostorije, pozdravio je sada razigranog Džaspera, a onda je
podigao svoju princezu iz bajke.
„Pretvoriću Džaspera u zeca.“
Njeno r još je zvučalo kao v, i topilo mu je srce. Poljubio ju
je u nos. „Onda će hteti šargarepe.“
Poslovna torba mu je udarala o bok dok je nosio ćerku, i
vukao za sobom sina u kuhinju da poljubi ženu.
Mršavi muškarac koji je premašio metar i osamdeset već u
srednjoj školi – i dodao još koji centimetar na koledžu – sagnuo
se da nosom pomazi Lorilin obraz.
I onjuši vazduh. „Špagete večeras. Jupi.“
„Sa lepom salatom za početak.“
Kod Rejlanovih nogu, Bredli je rekao: „Fuuuj!“
Lorili je jedva pogledala sina.
„Kad bi izvesni ljudi pojeli svu salatu bez kukanja, mogli
bismo da uživamo u špagetama i onda se lepo prošetamo do
Karnija na sladoled.“
„Jupi. Možemo li?“, Bredli se prebacio od Rejlanovih nogu
do Lorilinih. „Možemo li, mama?“
„Prvo salata i testenina.“ Lorili je odmahnula glavom kad je
Bredli skočio da veselo zapleše, a Maraja se izmigoljila da mu
se pridruži. „Kako si ti proveo dan?“
„Dobro. Stvarno dobro. Ti?“
„Odlično. I, prema mojoj tabeli“, nagnula se bliže da mu
šapne u uho, „večeras bismo mogli da pokušamo da napravimo
još ovakvih manijaka. Dakle, još bolje.“
„Još bolje od sladoleda.“ Prešao je rukom preko svetloplave
kose koju je ošišala kratko da uštedi sebi i vreme i trud. Voleo je
kako joj je uokvirivala lice. „Naći ćemo se u spavaćoj sobi
odmah posle čitanja priče.“
 „Biću tamo.“ Naslonila se na njega dok je gledala kako im
deca plešu. „Stvarno nam dobro ide, Rejlane.“
Pomilovao ju je po leđima, preko stražnjice, i opet po leđima.
„Radujem se svemu što dolazi.“
Posle večere – i nereda i galame – posle šetnje i sladoleda,
posle večernjeg običaja čitanja priče, ušuškali su decu u krevet.
Uvek je bilo i pitanja koje je znao da deca čuvaju da ih
postave pred spavanje.
Zašto ne mogu da vidim zvezde noću kad nekad mogu da
vidim Mesec?
Zašto tebi raste brada, a mami ne?
Zašto psi ne mogu da pričaju kao ljudi?
Potrajalo je, baš kao što je Rejlan i znao da će biti, dok nisu
bili sigurni da je oboje dece zaista zaspalo, tako da vođenje
ljubavi sa njihovom mamom prođe neprimećeno i
neuznemireno.
„Šta kažeš na malo vina? Ako nam ovo uspe, nećeš opet
smeti da ga piješ neko vreme. Možda da sad iskoristiš priliku.“
„Volela bih.“
Krenuo je da ga donese. Sa zidova hodnika na drugom spratu
još je trebalo oguliti tapete. Na prvom mestu su im bile dečje
sobe, kuhinja, i dva od tri i po kupatila.
Mislio je da će zbog još jedne bebe, ako budu imali sreće,
morati da pretvore još jednu od četiri spavaće sobe u dečju
umesto da urede sopstvenu spavaću. Što je značilo da će
premestiti njegov studio na sprat u tavanski prostor.
Lorili je već tamo slikala, ali mogli su da pregrade deo za
njega. Pronaći će način.
Izvadio je bocu vina, otvorio ga, i počeo da vadi čaše kad je
zazvonio telefon na pultu.
Video je ime svoje majke na ekranu.
 „Hej, mama.“
Opušteni osmeh kad joj je čuo glas pretvorio se u čisto
zaprepašćenje. „Šta? Ne. Kako? Kada? Ali...“
Kad se nije popeo na sprat, Lorili je sišla i zatekla ga kako
sedi za pultom, sa glavom u rukama.
„Šta je bilo? Rejlane, šta nije u redu?“
Podigao je glavu, a ona je požurila prema njemu. „Sofija
Rico. Nesrećan slučaj. Ona – bila je sa prijateljicom, vozile su se
kući iz književnog kluba. Oluja, klizav put, drugi vozač se
zakucao u njih. Prijateljica joj je u bolnici, ali Sofija... Mrtva je,
Lorili. Nema je.“
„O moj bože, ne.“ Suze su mu se slivale niz obraze i kad ga
je privukla sebi. „Ne Sofija. Oh, Rejlane.“
„Ne znam šta da radim. Ne mogu da razmišljam. Bila mi je
gotovo kao baka.“
„Hajde, hajde.“ Lorili ga je poljubila u obraze. Zatim je uzela
čaše, nasula vino. „Popij malo ovoga. Tvoja mama...“
„Ona je zvala.“
„Biće tužna, i Dom. I Adrijan i njena majka, i, bože, dušo,
ceo grad. Držače službe, komemoraciju. Ići ćemo. Možemo da
ostanemo nekoliko dana ako možemo da pomognemo.“
„Mama je rekla kako ne zna za sahranu ili komemoraciju, ali
zvaće sutra kad bude znala nešto više. Rekla je da dolaze Maja i
Džo. Uzeće bebisiterku za Kolina i doći će da joj pomognu da
zatvori restoran i...“
„Oh, restoran. Naravno. Slušaj, ti možeš da ostaneš nedelju ili
dve ako možeš da pomogneš. Ja ću vratiti decu kući.“
„Ne znam još šta da radim. Moram da razmislim. Smislićemo
nešto. Ne mogu da shvatim, Lorili. Oduvek je bila deo mog
života.“
„Znam, dušo.“ Zagrlila ga je i milovala po leđima. „Naći
ćemo način kako da pomognemo.“ Pošto mu je podigla lice do
svog, poljubila ga je. Zatim je sela pored njega za pult, držeći ga
za ruku. „Mogu da uzmem bolovanje na poslu. Samo ću otići
sutra da se dogovorim. Osim ako ne želiš da kreneš sutra.“
„Ja... “ Pokušao je da razbistri glavu, ali još je čuo suze u
majčinom glasu. „Ne, mislim da treba da se organizujemo, neka
deca nastave sa školom, i sačekaćemo da mama ponovo pozove.
Oboje možemo da rešimo stvari na poslu i krenemo tamo
prekosutra.“
„I meni to zvuči ispravno. Mogu početi da se pakujem kad
stignem kući.“
U redu, plan, pomislio je. Bolje se snalazio sa planom, sa
rasporedom. Sa nečim osmišljenim.
„Mogu da krenem rano, samo da sve organizujem do ranog
popodneva.“
„Treba da planiraš da ostaneš barem nedelju dana. Nemoj da
brineš za mene i decu“, rekla je pre nego što je stigao da se
pobuni. „Vratićemo se vozom kući. To će za njih biti
pustolovina. Bićeš potreban mami. Sofija joj je bila kao najbliži
rod.“
„Kako da kažemo deci?“ Posegao je za vinom, a onda je
samo zurio u njega. „Tako su mali, Lorili, i nikad nisu izgubili
nikog ovako bliskog.“
„Mislim da ćemo im reći da je Nona morala da ode na nebo
da bude anđeo, i kad pitaju zašto, moramo im reći da ne znamo,
i da smo tužni što nije sa nama.“ Lorili je uzela Rejlanovo vino i
otpila malo. „Ali da je u našim srcima zauvek. Mislim da treba
samo da ih volimo, dušo, kao i uvek.“
Dogovorili su se da ne kažu deci ujutru, već da ih odvedu u
školu kao i obično tako da ih pitanja i žalost ne muče celog
dana.
 Možda ih je zagrlio samo malo jače, samo malo duže pre
nego što je pomogao Lorili da ih veže u njihova automobilska
sedišta.
„Nauči nešto“, naredio je Bredliju.
„Ako budem učio, znaću sve i neću morati da idem u školu.
Onda mogu sa tobom na posao da pravim stripove.“
„Koliki je kvadratni koren iz 946?“
Bredli se cičeći nasmejao. „Ne znam!“
„Vidiš. Još ne znaš sve. Nauči nešto. I ti, princezo Mo.“
Okrenuo se da privuče svoju ženu. „Hvala.“
„Zašto?“
„Zato što si ti ti, zato što si moja. Zato što postojiš.“
„Jao, dragi moj mužu. Vidimo se uskoro.“ Ljubila ga je dok
je Bredli ispuštao zvuke gađenja. Onda se nasmejala. „Volim
te.“
„Volim i ja tebe.“
Sela je za volan, vezala pojas, i osmehnula mu se. „Doći ću
kući do četiri. I ranije ako ti trebam.“
„Bićemo na vezi.“
Odmakao se, svi su mahali. Vratio se u tihu kuću gde se
Džasper već sklupčao za jutarnje dremanje.
„Danas idem rano, druže, i ti ideš sa mnom. A onda ćeš imati
mali odmor kod Bik.“
Rejlanova prijateljica i partnerka je već prihvatila da uzme
psa koliko god dugo treba. Rejlan je samo trebalo da prenese
Džasperovu hranu, krevet, slatkiše, igračke.
Neverovatno, pomislio je Rejlan, koliko se stvari nakupilo za
poluodraslog labradora retrivera.
Dohvatio je duks da ga obuče preko svoje majice sa natpisom
Niko, što je bio lik koji mu je pomogao da pokrene Triketru.
U Triketri je svaki dan bio opušteni petak.
 Zgrabio je torbu koju je nosio kao aktovku, i zakačio povodac
na oduševljenog psa. Inače, naročito na sunčan prolećni dan,
šetao bi ili vozio bicikl kroz desetak ulica do starog skladišta
gde je Triketra imala kancelarije, ali nameravao je da spakuje
još posla u slučaju da produži boravak u Travelers Kriku.
Zato je otvorio zadnja vrata svog starog prijusa za Džaspera.
Za volanom, otvorio je prozore tako da uđe vazduh i pas
može da promoli glavu napolje.
U toku vožnje je razmišljao o obavezama koje je morao da
obavi odmah ako na kraju bude radio na daljinu nedelju ili dve.
Mogli bi da održavaju telefonske sastanke i poslovne
dogovore. Sve što je trebalo da vidi i odobri mogli bi da mu
pošalju mejlom. Svakako bi mogao da napravi privremeni radni
prostor u svojoj staroj spavaćoj sobi, i ispuni rok – još deset
dana – za završetak bojenja najnovijeg grafičkog romana o
Nikome.
Pošto je tu već bio u prednosti, podsetio se, nije trebalo da
brine. Obično je sam ispisivao slova, ali pošto to nije radio
nijedan njegov partner, imali su među zaposlenima umetnike za
to. Mogao je, samo ovog puta, da to prepusti nekom drugom ako
treba.
Pozabaviće se time kad dođe vreme.
Skrenuo je na mali parking četvrtaste petospratne zgrade sa
dugačkim visokim prozorima, starim ulazom, širokim čeličnim
vratima, i krovom gde su pravili žurke posle posla leti,
povremeno se žučno raspravljali, ili pušili.
Pre nego što je ušao, Rejlan je odveo psa do zakržljalog
grmlja i trave na kraju parkinga. Pustio ga je da pronjuška okolo,
obavi šta ima da ne zabrlja i ne obavi unutra ono što ne srne.
Uzeo je ključeve, otključao teška čelična vrata, isključio
alarm.
 Upalio je svetla.
Svih pet spratova je bilo otvoreno, a spajale su ih otvorene
čelične stepenice i nekoliko teretnih liftova.
Namestili su glavni nivo kao neku vrstu ogromne
igraonice/trpezarije/salona.
Dvojica od troje partnera bili su muškarci, na kraju krajeva.
A Bik je bila odmah uz njih. Žena koja je sve kapirala.
Odbačeni nameštaj – velike sofe, istrošene karirane fotelje,
stolovi od gajbi – sačinjavao je salon. Razgovarali su o tome da
ga zamene sad kad su mogli to da priušte. Ali prevagnula bi
sentimentalnost kad god bi to spomenuli.
Isprsili su se za dva najveća moguća TV-a sa ravnim
ekranom, nekoliko sistema za igrice, neke klasične flipere
(kojima je gotovo stalno trebala popravka) i neke stare arkadne
video-igrice.
Svi su se slagali sa tim da um i telo ponekad moraju da se
igraju, da bi se ideje krčkale. I da će, jednog dana, neke igrice
biti njihove.
Videli su da ta mesta popunjavaju Niko, Ljubičasta kraljica i
Snežni gavran.
A biće ih još. Rejlan je verovao u to jer su radili ono što su
voleli, a ono što su voleli radili su dobro. I svaki novi zaposleni
je morao da ispuni ta dva uslova.
Pošto je imao psa, krenuo je teretnim liftom umesto
stepenicama. Džasper se čvrsto priljubio uz njega i drhtao dok je
lift stenjao i ječao do petog sprata.
Uzeo je najviši sprat za svoju kancelariju i radni prostor jer
niko drugi nije želeo da se penje tako visoko svakog dana.
Većina posla, aktivnost, buka širili su se ispod njega. Nisu
mu uopšte smetali odjeci svega toga; zapravo, uživao je. Ali više
je voleo samotni prostor i pogled sa velikih prozora.
 Video je do reke, do južnih obrisa Menhetna.
Pošto se Niko borio protiv zločina u gradu, a njegov alterego
Kameron Kvinsi je radio kao kompjuterski tehničar, Rejlan je
često skicirao obrise grada u raznim stanjima radi nadahnuća.
Ali sad je samo mogao da misli na to kako neko koga je
voleo više nije na ovom svetu. Da žali što nije išao kući
nedeljama, što je nije video, razgovarao sa njom.
A sad više nikad i neće.
Život je postao užurban, naravno, i prihvatio je to. Ali morali
su da pronađu više vremena. Sestra mu je imala sina koji još nije
napunio ni dve godine, a video ga je samo jednom od Božića.
Nije pružio svojoj majci dovoljno vremena sa svojom decom,
niti njima sa njom. To će ispraviti.
A Dom... Hoće li sad biti usamljen u toj velikoj kući?
Potrudiće se, zaista se potruditi da uzvrati vreme onima koji su
njemu posvećivali svoje.
Pošto je vreme bilo važno, seo je za svoj sto za crtanje dok je
pas njuškao okolo po prostoru sa dve škripave stolice na točkiće,
starim studentskim frižiderom punim koka-kole i getorejda,
ogromnom tablom gde je kačio crteže i beleške, rečenice za
priču, ogledalom gde je isprobavao izraze lica. Uramljene
fotografije njegove porodice. Akcione figurice, fikus u saksiji
koji je polako ubijao.
Imao je raširene dve stranice sa završenim tekstom na radnoj
površini, koji je delom već bio ispisan mastilom. Pisao je,
pregledao, menjao, završavao priču, radeći isto sa svim
crtežima.
Mogao je da obavi posao digitalno, ali više je voleo rukom.
Baš kao što je voleo sam da piše mastilom i boji. Shvatao je da
će to možda morati da se menja kako kompanija raste, ali čuvao
je za sebe to zadovoljstvo što je duže mogao.
 Kad se Džasper smirio uz kost za grickanje i plišano mače za
igru, Rejlan je uzeo svoj alat. I izgubio se u poslu.
Jednim delom mozga čuo je da je i drugima počeo radni dan,
jer su glasovi išli otvorenim stepenicama, kao i kloparanje
koraka dok su se ljudi penjali. Miris kafe i nečiji izgoreli đevrek.
Ali Niko je bio u neprilici, pošto je devojku u koju je bio
zaljubljen trenutno mamio u opasnost zavodljivi zlikovac,
gospodin Suav.
Zato je sedeo, radio, usavršavao, oživljavao segmente dok je
sunce prodiralo kroz prozore.
Njegova tamnoplava kosa padala mu je preko ušiju. Lorili bi
rekla kako mu treba šišanje, ali volela je da se igra njome kad bi
se sklupčali zajedno u krevet. Zaboravio je da se obrije tog jutra
pošto su mu misli bile odsutne, tako da su jednodnevne čekinje
prekrivale upale obraze.
Oči su mu bile napete, fokusirane, iako su usne počele da mu
se izvijaju dok je gledao kako lik koji je on smislio dobija na
dubini.
Nije obraćao mnogo pažnje kad je čuo brzo klepetanje nečijih
trčeći koraka po stepenicama, ali Džasper je lajao i otimao se.
Bacio je pogled na Bik, i njene dugačke, crvene dredove koji
su leteli.
„Hej, Bik, hvala ti što ćeš uzeti Džaspera. Završiću...“
„Rejlane.“ Glas joj je pukao pre nego što je uspela drhtavo da
udahne. „Neko puca u srednjoj školi. Lorilinoj školi.“
Na trenutak, mozak mu je utrnuo. „Šta?“
„Džodžo drži upaljen TV u salonu, i upravo je stigla vest.
Škola je zatvorena. Jedno dete je izašlo. Kaže da ih je barem
dvojica, barem dvojica pucača. Rejlane...“
Već je ustao i potrčao ka vratima. Džasper je pokušao da
potrči za njim, ali Bik ga je uhvatila i zadržala. „Ne, ti moraš da
ostaneš.“
Rejlan je poleteo stepenicama, gotovo je protrčao kroz
Džonu, drugog partnera koji je čekao u podnožju.
„Ja ću voziti.“
Rejlan se nije raspravljao, nije usporio. Uskočio je u Džonin
narandžasti sjajni mini. „Požuri.“
„Ona je dobro.“ Džona je zadržao svoje uobičajeno smireno
ponašanje po svaku cenu dok je ubacio auto u rikverc. „Ona je
pametna. Mnogo puta je prošla kroz vežbu.“
Rejlan je jedva čuo reči, nije mogao da čuje sopstvene
očajničke misli dok mu je srce tuklo u ušima.
Sa spuštenim krovom na miniju, prolećni vazduh je strujao
oko njega. Nežno zeleno Ušće se razvijalo na drveću, rano cveće
je plesalo, raznobojno i ljupko. On ništa od toga nije osećao,
ništa nije video.
Samo je mogao da vidi Lorilino lice dok se smeškala pre
nego što se odvezla.
„Koliko je sati?“ Zapanjilo ga je kad je pogledao na sopstveni
sat i video kako je tri sata prošlo otkako je seo da radi.
To bi značilo da je Lorili na času, u učionici pre prvog
odmora za ručak.
U učionici je bilo dobro. I on je znao vežbu baš kao i ona,
pošto mu je objasnila korake, plakala je zato što se to mora.
Zaključaj vrata učionice, odvedi decu u ostavu, smiri ih, neka
budu tihi.
Pronađi zaklon, i čekaj da dođe policija.
Kad je prošao prvi šok, izvadio je telefon. Sigurno ga je
utišala za vreme časova, ali osetila bi vibriranje.
Kad mu je poziv prebačen na govornu poštu, uz njeno veselo
otezanje, osetio je kako mu se nešto mučno podiže u grlu.
„Ne javlja se. Ne javlja se.“
 „Verovatno je ostavila telefon na stolu. Skoro smo stigli,
Rejlane. Skoro smo stigli.“
„Na radnom stolu.“
Naterao se da to prihvati, iako ju je deo vežbe obavezivao da
zadrži način komunikacije sa spoljnim svetom.
Video je barikade, policijske automobile, vozila hitne
pomoći, TV ekipe, mahnite roditelje, prestravljene supružnike
koji su došli, kao i on.
Izašao je iz automobila i pre nego što je sasvim stao.
Škola se nalazila pola ulice dalje, od crvene cigle, sunce se
presijavalo na njenim prozorima, zemlja oko nje je bila prolećno
zelena.
Video je policajce, i čak iz daljine, video je jedan razbijeni
prozor.
„Moja žena.“ Uspeo je da procedi reči kad se uhvatio za
barikade bruklinske policije. „Lorili Vels, nastavnica likovnog.
Tamo je unutra.“
„Moramo vas zamoliti da sačekate ovde, gospodine.“
Uniformisani policajac je govorio smireno, jednolično.
„Policajci su u zgradi.“
„Rejlane!“
Zatreptao je na trenutak kad je jedna žena požurila ka njemu.
Misli su mu skakale između užasne bistrine i naglih prekida.
„Suzan.“
Poznavao ju je, naravno. Bili su na večeri kod nje, i ona i
njen muž – Bil, Bil Makinerni, nastavnik matematike, šahovski
guru, žestok navijač Jenkija – bili su na večeri kod njih.
Zagrlila ga je, ta žena koja je mirisala na travu i zemlju i
gnojivo. Baštovanka, setio se u sledećem naletu bistrine.
Strastvena baštovanka koja je živela odmah pored škole u
rančerskoj kući sa velikim stražnjim popločanim dvorištem.
 „Rejlane. Rejlane, bože. Danas mi je slobodan dan, radim u
bašti. Pucnjava.“ Osetio je svaki pojedinačan trzaj kad je počela
da se trese. „Čula sam pucnjavu. Ali nisam razmišljala, prosto
nisam razmišljala. Čovek ne bi nikad pomislio da bi moglo da se
desi ovde, u sopstvenom dvorištu.“
„Jesi li razgovarala sa Bilom? Možeš li da ga dobiješ?“
„Poslao mi je poruku.“ Odmakla se, obrisala suze. „Rekao mi
je da su on i njegova deca bezbedni, da ne brinem. Voli me, ne
brini.“ Ponovo je prstima pritisnula oči, zatim ih je sklonila.
„Lorili?“
„Nije se javila.“ Izvadio je telefon da proba ponovo.
Oglasila se pucnjava. Zvučalo je kao uzvratna paljba i
vatromet i teror. Mogao je da se zakune da su mu pucnji prošli
pravo kroz srce, kao oštri, smrtonosni udarci. Svuda oko njega
ljudi su vrištali, jecali, vikali.
Ljudi su se držali jedni za druge, i Suzan se uhvatila za njega.
Osetio je kako mu Džonina ruka steže rame kao nevidljiva
težina. Tu, a nije tu.
Jer svet je upravo stao. U praznini, čuo je samo užasnu tišinu.
Zatim je video policiju kako izvodi kolonu dece, dece koja su
držala ruke uvis ili na glavama. Deca su plakala, a neki su imali
i krvi na odeći.
Čuo je kako roditelji izvikuju imena i plaču. Video je
bolničare koji žure u zgradu.
Buka, previše buke ispunjavalo je prazninu, kao vrišteći urlik
u glavi. Nije sasvim uspeo da razabere reči uhvaćene u urliku.
Napadači su pogođeni.
Situacija je bila pod kontrolom.
Više poginulih, više ranjenih.
„Bile!“ Suzan se odmakla, plačući i smejući se. „Eno ga Bil,
eno ga Bil.“
 Roditelji su grlili decu; supružnici su grlili supružnike.
Bolničari su iznosili nosila, i sirene hitne pomoći su se
udaljavale.
Zadržao je fokus na vratima gde će ona izaći svakog trena.
Vratiće mu se.
„Gospodine Velse.“
Poznavao je devojčicu – jedna Lorilina učenica. Bio je
jednom ili dvaput godišnje da im održi predavanje i govori o
tome kako nastaju grafički romani i stripovi od zamisli do
završetka.
Izgledala je tako bledo, koža joj je bila bela u odnosu na
crvene mrlje od suza. Žena – njena majka, pretpostavio je –
čvrsto ju je zagrlila, i sama uplakana.
Neće nikad saznati zašto mu je njeno ime tako jasno došlo u
zbrkane misli. „Kerolajn. Ti si jedna od Lorilinih. Gospođe
Vels. Gde...“
„Čuli smo pucnjeve. Bili smo u učionici i čuli smo pucnjeve,
i – i smeh. Smejali su se i pucali. Gospođa Vels nam je rekla da
uđemo u ostavu, kao u vežbama. Da budemo brzi i tihi. A ona je
otišla da zaključa vrata učionice.“
„Je li još unutra?“
„Gospođa Vels, otišla je da zaključa vrata, i on je pao, tamo.
Rob Kejler – znam ga. I krvario je, i pao je, i ona – gospođa
Vels – krenula je da ga uvlači unutra, da mu pomogne da uđe. A
onda je on...“
Suze su joj se slivale i slivale niz lice, tako mlado lice, još
meko, još se malčice borilo protiv tinejdžerskih bubuljica. „To
je bio Džejmi Henson. I njega poznajem. Bio je to Džejmi, i
držao je pištolj u ruci, i ona – gospođa Vels – ona – ona – samo
se bacila preko Roba. Videla sam. Nismo sasvim zatvorili vrata i
videla sam. On... Gospodine Velse, gospodine Velse, on ju je
ubio. Ubio ju je.“
Neobuzdano jecajući, bacila se na njega. „Pucao je u nju i
pucao, i smejao se i otišao. Samo je otišao.“
Nije više ništa čuo. Nije više ništa osećao. Jer njegov svet se
završio blagog prolećnog dana sa nebom tako plavim da mu je
slomilo srce.

Osmo poglavlje

Nazvali su je herojem. Dečak kog je zaštitila svojim telom

proveo je deset dana u bolnici, ali je preživeo.
Nijedan učenik iz njenog razreda nije pretrpeo fizičke
povrede. Ranama na srcima, dušama, i umovima trebaće godine
da zacele. Ako i onda.
Dvojica dečaka, od šesnaest i sedamnaest godina, ljuti na
svet, prezirući sopstvene živote, okončali su živote šestoro
drugih tog lepog dana u maju. Petoro su im bili drugari iz
razreda.
Ranili su još jedanaestoro.
Životi koje su uništili, deca koja su ostala bez roditelja, braće
ili sestara, njihova nevinost, porodice koje će tugovati večno,
širih su se mnogo dublje.
Njih dvojica nisu preživeli napad.
Adrijan se borila sa sopstvenim bolom dok je sedela za
bakinim stolom, i birala njen pribor za pisanje.
Poslala je cveće, ali cveće je izbledelo. Nedelju dana posle
dva istovremena smrtna udarca, pisala je Rejlanu.

Dragi Rejlane,
 Ne postoje dovoljno prikladne reči da ti kažem koliko mi je
žao. Znam da su sad sa tobom tvoja majka i sestra, i nadam
se da ti to daje neku utehu.
Takođe mi je žao što nisam mogla da dođem na Lorilinu
komemoraciju, pošto nisam mogla da ostavim dedu.
Ona je bila najdivnije ljudsko biće koje sam poznavala.
Nisam je dobro poznavala, i uglavnom kroz prepisku, ali
jasno se videla njena radost, dobrota, ljubav za tebe i decu.
Svet je izgubio jednog anđela.
Znam da zvuči prazno ako ti kažem da mi javiš ako
mogu bilo šta, bilo šta da uradim. Ali iskreno to mislim.
Da bih mogla da savladam ovaj šok, ovaj bol, govorim
sebi da Nona i Lorili sad paze jedna na drugu. I na nas.
Tebe, decu i mene.
Jer takve su one bile.
Neki ljudi ostave zaveštanje dobrote iza sebe. Tvoja
Lorili i moja Nona su uradile upravo to.
Moje najdublje saučešće,
Adrijan

Uzela ga je, kao i pismo koje je napisao njen deda, i izašla do

mesta gde je Dom sedeo na prednjoj verandi.
„Hajde da se provozamo, Popi. Moram da pošaljem ova
pisma, i mogli bismo da svratimo i do restorana da vidimo šta se
dešava.“
Nasmešio joj se, ali odmahnuo je glavom. „Ne danas, dušo.
Možda sutra.“ Govorio je isto svakog dana.
Prišla je da sedne na trenutak na stolicu pored njega – bakinu
stolicu. I spustila je ruku na njegovu.
„Džen i Maja se vraćaju sledeće nedelje. Barem je trenutno
takav plan.“
 „Taj siroti dečko. I sirota deca. Ja sam proživeo čitav život sa
Sofijom. On je imao samo treptaj. Džen treba da ostane koliko
god treba.“
„Zna ona to.“
Okrenuo je ruku i pomilovao njenu. „Treba da se vratiš svom
životu, Adrijan.“
„Izbacuješ me?“
„Nikad.“ Stegao joj je ruku. „Ali moraš da živiš svoj život.“
„Trenutno treba da obavim neke poslove. Šta kažeš da kupim
sendvič sa ćuftama za ručak? Možemo da ga podelimo.“
Iako je predložila njegovo omiljeno jelo, samo joj je opet
odsutno potapšao ruku. „Šta god ti želiš, meni odgovara.“
I to je govorio gotovo svakog dana. Ustajući, sagnula se da ga
poljubi u obraz. „Neću se zadržati duže od sata.“
„Samo polako.“
Ali neće. Nije želela da ga ostavlja samog duže od sat
vremena. Delovao joj je previše krhko i neraspoloženo.
Dok je ulazila u grad, ponovo je razmatrala sve svoje
mogućnosti, i znala je da mora da izabere.
I zaista, sve vreme je znala koju će odluku doneti.
Parkirala je ispred Rica, odšetala odande do pošte da pošalje
pisma i da otvori poštansko sanduče. To je značilo kratak
razgovor sa službenicom, kojoj su oči zasuzile kad je pitala za
Doma.
Odatle je otišla do Glavne ulice i do Farm freša po litar
mleka i desetak jaja – i tamo ju je dočekao novi razgovor. Nije
joj trebalo mnogo namirnica, ne kad su ljudi doneli, i nastavljali
da donose tako mnogo hrane.
A deda nije jeo onoliko koliko bi trebalo.
Izabrala je neki žele od divlje maline u nadi da će ga obilan
doručak koji je isplanirala ujutru dovesti u iskušenje.
 I dodala je neke sveće od soje sa mirisom lavande da joj
umire misli kroz jutarnju meditaciju.
Vratila se do automobila – još jedan razgovor kod pešačkog
prelaza dok je čekala zeleno svetlo. Stavila je jaja i mleko u mali
frižider, i sklonila ostalo pre nego što je ušla u krcati Rico za
vreme ručka.
Otišla je pozadi jer nije bila sigurna koliko je još bila u stanju
da razgovara. Namirisala je beli luk i začine i sirće. Otišla je do
glavne trpezarije i otvorila kuhinju, bučnu od razgovora, zveketa
posuđa, udaraca noževa o daske za sečenje.
Para se dizala iz sosa koji se krčkao na velikoj pećnici; vrata
na velikoj rerni su lupila kad je kuvar izvukao još jednu vrelu
pitu.
„Hej, Adrijan.“ Beri je kutlačom vadio sos preko još jedne
pite. Žgoljav, očiju kao u sove, i odan, radio je u Ricu još od
srednje škole. Četiri godine kasnije, pomagao je u vođenju
restorana dok je Džen – sad menadžerka – tešila svog sina i
Dom se mučio sa bolom. „Kako ide? Kako je šef?“
„Dobro je. Pokušaću da ga oraspoložim sendvičem sa
mesnim kuglicama. Kad budeš stigao.“
„Nema problema. Znam kakav voli. Sedi. Hoćeš li piće,
gutljaj?“
„Ne, hvala. Uzeću...“ Zaustila je da kaže vodu, jer joj je
ostala omiljeno piće. Ali pomislila je kako bi mogla da
oraspoloži i sebe. „Uzeću kolu. Treba mi kancelarija nekoliko
minuta, ako je to u redu.“
„Nema problema“, ponovio je. „Reci našem Domu da nam
nedostaje ovde.“
„Hoću.“
Sipala je sebi koka-kolu iz mašine sa dosta leda.
Kancelarija je bila mali prostor iza dela gde je radio perač
sudova za ogromnom sudoperom, gde je stajala velika mašina za
testo, sad besposlena, i jedan pomoćni kuvar uzimao zalihe iz
frižidera.
Adrijan je mahnula, zatim se zatvorila unutra.
Sela je za radni sto u relativnoj tišini, a onda se samo
naslonila leđima na naslon i zažmurila na nekoliko trenutaka.
Mogla je da istrpi bol u srcu samo kad je nešto radila. Čistila
po kući – iako tu nije bilo mnogo posla. Vežbala, kupovala
osnovne potrepštine.
Ali kad god bi stala, čak i na trenutak, taj bol joj je oduzimao
dah.
Rešenje je bilo, podsetila se, da nastavi da radi.
Mislila je da će odluka koju je donela osigurati upravo to.
Pošto je znala da će to zahtevali razgovor licem u lice,
izvadila je tablet i pozvala Tišu preko Fejstajma.
Tiša se javila sa svojim kratkim pletenicama i neverovatno
ljupkim dvogodišnjim Finijasom na krilu.
Život se promenio, mislila je Adrijan. Jednostavno nije
mogao da miruje.
Sad je njena dugogodišnja prijateljica, njena poslovna
menadžerka, njeno rame za plakanje, bila mama. Zaljubila se – i
još je zaljubljena – u tekstopisca seksi očiju i zavodljivog
osmeha koji ju je zaveo muzikom, cvećem, herojskim
strpljenjem.
„Vidi ti tog dečaka!“
Ciknuo je kad je video Adrijan na ekranu, zatim je zapljeskao
rukicama. Rekao je: „Ric!“ i slao joj poljupce.
„Hej, Finijase, hej, Fine, hej, ljubavi. I pretpostavljam da mu
je to crveni sos na licu, a ne krv njegovih žrtava.“
„Ispravno pretpostavljaš. Ovog puta. Upravo smo završili
ručak. Pričaj dok ga ne obuzdam. Monro se zaključao u studio i
radi. Ali to je u redu. Njegova je večernja smena. Kako si,
Adrijan? Kako je Popi? Volela bih da smo mogli da ostanemo
duže.“
„Snalazimo se. Ali brinem zbog njega, Tiša.“
„Naravno da brineš.“ Finijas se bunio, jako, što je morao da
opere lice i ruke. „Prestani, dete. Skoro smo gotovi. Rekla si da
ti je i mama otišla.“
„Imala je posla. Ostala je tri dana, a za nju, to je mesec dana
u Travelers Kriku. Ne mogu previše da je krivim zbog toga, jer
je patila. Znam da jeste.“
„Svima nam nedostaje Nona. Staviću ovoga da gleda Ulicu
Sezam, pa možemo razgovarati kao odrasle osobe. Sačekaj malo,
Ric.“
Dok je Adrijan čekala, čula je Tišu kako govori Finijasu o
Elmu, i Finijas se dugo i grleno smejao.
Taj zvuk joj je popravio raspoloženje. Sve će biti u redu.
„Eto. Uf. Taj dečko voli Elma više nego što ja volim moj
novi laptop. A znaš koliko volim tu mašinu.“
„Znam.“
„A ovo i dalje nije razgovor odraslih. Pomozi mi.“
„Tako mi je drago što si srećna, Tiša. Tako mi je drago što
imaš Monroa i Finijasa, i oni tebe.“
„Prilično nam dobro ide. Mislim da smo imali mnogo sreće
sa detetom. Ali nedostaješ nam.“
„Obostrano je. Da li vas dvoje i dalje pričate o tome kako
ćete se možda preseliti u predgrađe, ili u onu izmaštanu kuću na
selu?“
„O, pričamo, da. Mislim, oboje smo čitav život živeli u
gradu, i dobro nam je, zar ne? Ali...“ Pogledala je u pravcu
odakle je Adrijan čula Elmov skičavi glas i Finijasovo kikotanje.
„Bilo bi lepo imati kuću i dvorište, možda nekog blesavog psa.
Ljuljašku, i sve to. Postajem prokleto pripitomljena, Adrijan.
Ponavljam: pomozi mi.“
„Ne kad ti to tako dobro stoji. Dakle, evo o čemu se radi, a
ima nekoliko delova. Prvi deo je: preseliću se ovamo.“
„Šta? Stvarno? Ostaćeš tamo?“
„Zamoliću te da središ da mi se spakuju stvari. Lične stvari.
Nameštaj – možeš da uzmeš sve što ti treba ili što želiš. Mislim
da ostatak može da ide u skladište na neodređeno vreme. Ali ne
treba mi ovde.“
„Ovo je veliko. Ovo je ogromno. Kad si odlučila? “
„Mislim kad sam stigla ovde, kad sam videla Popija. Ne
može da živi sam u ovoj velikoj kući, Tiš, i ubilo bi ga ako
odem. Potrebna sam mu ovde – iako on to ne bi nikad rekao. I
ne moram da budem u Njujorku da bih radila. Tu imam sreće.“
„Istina, ali Njujork ti je bio baza od samog početka.“
„Za posao, da, ali ovo mi je bio dom – ono pravo – već dugo.
Mogu da uzmem donji nivo, uz neke prepravke, malo
preuređenja, malo tehnike za prikazivanje mojih vežbanja, za
snimanje videa, za sve što mi treba. I ako treba da odem iz
Njujorka, uskočiću u auto ili u voz. Ali trenutno mi ne bi bilo
prijatno čak ni to.“
„Shvatam. Zaista. Sa praktične strane, uštedećeš desetine
hiljada dolara godišnje na kiriji. Možeš taj procenat da iskoristiš
tako što ćeš opremiti svoj radni prostor tamo. Što se kreativne
strane tiče, prebacićeš se na prizore u Travelers Kriku i oko
njega umesto Njujorka, što bi moglo dobro da se pokaže na
tržištu. Što se ličnog plana tiče, ne bi svakodnevno brinula za
Popija jer bi bila tamo.“
„I zato mi nisi samo prijateljica, već i moja menadžerka.“
„Šta je Popi rekao?“
„Nisam mu još rekla. Uradiću to čim sve rešim. Šta će
uraditi? Izbaciti me?“
„Tu si ga uhvatila.“
„Ti i ja možemo da radimo na daljinu dokle god treba.
Osim...“ Sad je namestila svoj najubedljiviji glas. „Ovde ima
nekih zaista lepih imanja, nekih stvarno lepih kuća u Travelers
Kriku i oko njega, sa dvorištima i tupavim psima i ljupkim
dečacima.“
„Pa, sranje, Adrijan.“
Zatim je zažmurila kad je Finijas glasno ponovio ono što je
rekla. „Kad ću naučiti?“, promumlala je. „To nije kao
preseljenje u Nju Rošel kao Petrijevi. Rob i Lora“, rekla je na
Adrijanin prazan pogled. „Nema veze.“
„Moglo bi da bude bolje od toga.“ Adrijan je znala kako da
pritiska, kad da pritiska, i kad da pusti stvari da se krčkaju. „To
ti je samo nešto za razmišljanje. I ako razmišljaš na taj način,
poverila bih ti još jedan posao. Džen Vels upravlja Ricom. Nona
i Popi su vodili poslove, ali uglavnom se ona time bavila. Nije
da on ne može, ali mislim da će mu trebati pomoć. Ja to ne
mogu.“
„Ric, volim ga kao da je moj. Znaš da ću pomoći s tim gde
god da sam.“
„Nadala sam se da ćeš to reći. Razgovaraću sa Popijem, i
Džen se vraća za dan-dva, pa ću pričati i sa njom. Ali treba mi
tvoja zastrašujuće pametna glava za posao.“
„Možemo da dođemo na nekoliko dana, da to razrešimo.
Sačekaj da razgovaram sa Monroom, da vidim kad bi on
mogao.“
„Hvala.“ Bilo je vreme da još malo podstakne krčkanje,
pomislila je. „Hej, zamisli lepu kuću sa lepim dvorištem. Ima
kancelariju veću od garderobera za tebe. Pravu muzičku sobu za
Monroa. Igraonicu za Finijasa – i ko god još dođe posle njega.“
 „Sad pokušavaš da me zavedeš kvadraturom i nižim
poreskim stopama.“
„Što bolje mogu. Razmisli o tome, pričaj o tome. Moram da
se vratim Popiju, ali treba da se javim i stanodavcu, da otkažem
stan.“
„Pobrinuću se za to. I pronaći ću ti skladište. Zadrži za sada
nameštaj. Možda će ti na kraju ponešto zatrebati.“
„U pravu si. Hvala, stvarno hvala. Poljubi svoje momke za
mene, i uskoro ćemo razgovarati ponovo.“
„Može. Ric? Ovo je za tebe pravi potez. Ne samo zbog
Popija. Pravi je i za tebe. Čini mi se ispravnim.“
„Da, i ja tako mislim. Stvarno te volim.“
„I ja tebe.“
Pošto je ugasila tablet, Adrijan je uzdahnula. Da, sve će biti u
redu. Malo vremena, malo posla, malo razmišljanja, ali sve će
biti u redu.
Ponela je koka-kolu koju je zaboravila da popije sa sobom u
restoran. Ovog puta se popela na stolicu za šankom.
„Sad ću ti napraviti sendvič. Želeo sam da bude topao kad ga
poneseš kući.“
„Dobro radiš, Beri, pomažeš da ovo mesto nastavi da radi za
vreme svega ovog.“
„Rico mi je kao dom. Oduvek je bio.“
„Vidi se. Slušaj, zar nemaš mlađu sestru?“
„Imam tri. Šta misliš, zašto mi je ovo dom?“
Nasmejala se, otpila malo kole dok je on sekao dugačku kiflu.
„Jedna je na koledžu. Dizajn enterijera, zar ne?“
„To je Kejla. Da, doći će za nedelju dana. Završila je prvu
godinu.“
„Dakle, ovo je sad poverljivo. Ono što mi kažeš ostaje među
nama. Je li dobra u tome?“
 „Pa, jedno je sigurno: misli da je moj stan očajno uređen. I ne
greši, ali živim sam otkako sam raskinuo sa Maksi. Preuredila je
svoju sobu kod kuće pre nekoliko godina, i izgleda kao iz
prokletog časopisa. Dospela je na Dekanovu listu, što znači da je
dobra. Ima oko i tako to.“
„Reci joj da me pozove. Možda imam posao za nju.“
„Stvarno?“ Gurnuo je sendvič u rernu da otopi sir preko
mesnih kuglica i sosa. „U Njujorku?“
„Ne, ovde. Ako pristane, može da me savetuje, i videćemo
odgovaramo li jedna drugoj.“
„Naravno. Odlepiće. Prati tvoje vežbe.“
„Stvarno?“ Adrijan se nasmešila, i otpila još kole. „Upravo je
dobila još jedan plus.“
Kad je stigla kući, Dom je još sedeo na tremu. Ustao je kad je
izvadila kesu sa hranom za poneti i ručni frižider.
„Daj da ti pomognem.“
„Mogu sama. Hajde da jedemo ovde napolju.“
„Kako god želiš, dušo.“
„Onda ćemo ovde. Tako je lepo napolju. Vraćam se za tren.“
Ponekad, mislila je dok je išla kroz veliku kuću do velike
kuhinje, pravi izbor je takođe i jedini izbor.
Podelila je veliki sendvič, uzela lepe tanjire, krpene salvete i
sipala i vodu i vino. Da ga dovede u iskušenje, dodala je i
pregršt njegovog omiljenog čipsa – neka zdrava ishrana ide
dođavola na jedan dan – na oba tanjira.
Iznela je poslužavnik i sve poređala na dugačak sto na
verandi.
„Hajde da jedemo, Popi. U restoranu je sve bilo u redu kad
sam svratila.“ Nastavila je da brblja kad je ustao i polako prišao
stolu. „Beri danas radi, i dobro obavlja posao – ali kaže da im
nedostaješ.“
 „Možda ću otići sutra.“
Isto je rekao i prethodnog dana.
„To bi bilo sjajno. Bože, nisam jela mesne kuglice u
sendviču... bog zna otkad!“ Nagnula se nad tanjirom, i sos je
iscurio na njega kad je zagrizla. „Oh, dođavola, kladim se da je
ovo nezakonito u nekim državama. Jednog dana, daćeš mi recept
za tajni sos Ricovih.“
„Znaš da hoću.“ Smešio se i grickao.
„Dakle, pričala sam sa Tišom preko Fejstajma – i preslatkim
Finijasom – dok sam bila tamo. Pozdravljaju te.“
„To je divan dečkić. Pametan je kao pčelica. Još pametniji.“
„Jeste. Nadam se da ćeš ga više viđati ako uspem da
nagovorim nju i Monroa da se dosele ovamo.“
„Hm? Šta, ovde?“
I eto, pomislila je, pojavila se rupica na zavesi koja mu je
pala preko očiju.
„Mmm.“ Odgrizla je još jedan zalogaj. „Znam da možemo
raditi na daljinu, naravno, ali pričaju o tome kako bi kupili kuću
– u predgrađu, možda čak i na selu – otkako se Fin rodio. Što ne
ovde! A njen neverovatni poslovni mozak bi pomogao i u Ricu.
Monro može da radi bilo gde.“ Otpila je gutljaj vina, osmehnula
se, slegla ramenima. „Kao i ja.“
„Ne razumem.“
Ispustila je novi zvuk, pojela čips. „O, znam zašto nikad ne
pokušavam da pojedem jedan. Sad mi organizam plače i traži
još. Oh.“ Ponovo se blistavo osmehnula. „Ostajem ovde. Zar ti
nisam spomenula? Otkazala sam – odnosno Tiša će mi otkazati
– stan u Njujorku. Sređuje mi da mi stvari budu spakovane i
poslate ovamo. Neke će u skladište – ona i to rešava. Mislim da
ne bih preživela ni dan bez njene pomoći oko takvih poslova.“
„Gioia, tvoj život je u Njujorku.“
 „Bio je u Njujorku jer je tamo živela mama, i tamo sam
počela. Ali dom mi je ovde, i tako je otkad znam za sebe. Želim
da živim život u svom domu.“
Vilica mu se zategla. „Adrijan, nećeš menjati svoj život zbog
mene. Neću ti dozvoliti.“
Opušteno je olizala sos sa prsta. „Šteta, jer je rešeno. Radim
to za tebe, zato što te volim. Radim to za sebe, jer tako želim.
Volim te“, ponovila je. „Volim ovu veliku staru kuću. Volim
prizore, volim drveće, bašte. Volim ovaj grad, i ostajem. Samo
pokušaj da me sprečiš.“
Suza mu se skotrljala niz obraz. „Ne želim da...“
„Da li je važno šta ja želim?“ Spustila je ruku na njegovu.
„Da li je?“
„Naravno da jeste. Naravno.“
„Ovo želim.“
„Da živiš u ovoj staroj kući, izvan grada, sa tri semafora?“
Pojela je još jedan čips. „Da. Upravo to želim. Oh, i uzeću
donji nivo.“
„Ja...“
„Pravo uljeza. Treba mi prostor za fitnes, za snimanje. Za
posao. Tamo je lep izlaz ka zadnjem dvorištu pa ima svetla, a
dovešću ekipu da se pozabavi tehničkim stvarima. Možda
zaposlim Berijevu mlađu sestru da mi uredi enterijer.“
„Adrijan, ovo je velika odluka. Treba ti vremena da dobro
razmisliš o svemu.“
„Jesam, odmerila sam za i protiv. Za je pobedilo. Znaš
Ricove, Popi. Znamo šta želimo, i onda radimo na tome da to i
dobijemo.“ Nazdravila mu je čašom. „Navikni se na to, cimeru.“
Spustila je čašu i ustala da ga zagrli dok su mu suze tekle niz
obraze. „Potrebna sam ti“, promrmljala je. „Ali potreban si i ti
meni. Ovo radimo jedno za drugo.“
 „Bićemo mi dobro.“
„Da, hoćemo.“ Obuhvatila mu je rukama lice i poljubila ga.
„Ona ne bi ništa manje očekivala od nas. Sad, treba da pojedeš
taj prokleti sendvič, jer ako ga ne pojedeš ti već ja, zaista ću
kasnije platiti za to.“
„U redu. U redu. Beri zna kakav volim.“
„Tako je i rekao.“
Kad je ponovo sela, odgrizao je još jedan zalogaj. Otpio je
malo vina, pročistio grlo. „Zaista misliš da ih možeš nagovoriti
da se dosele ovamo sa tim preslatkim dečakom?“
Smešeći se, kucnula je čašom o njegovu. „Verujem da ću
uspeti. Onoj gumi za ljuljanje je potrebno novo mlado dupence.“
„Sigurno. Prvo sam mislio kako samo želim da nestanem.
Kako da ja ostanem kad nje nema? Dakle, da i ja nestanem.“
Suze su je zapekle i ispunile joj oči. „Znam.“
„Nećeš da me pustiš.“
„Ne, neću.“
Klimajući glavom, pogledao joj je pravo u oči. „Što mi ne
kažeš šta nameravaš da uradiš sa mojim podrumom? Našim
podrumom“, ispravio se.

Dva dana kasnije, šetala se prostorom koji je nameravala da

preuredi. Proučavala ga je, zamišljala, razmatrala, odbacivala.
Oni su tu ubacili vinski podrum pre nego što se rodila, i to će
ostati, naravno. Kao i ostava.
Neće morati da dira gostinsku sobu ili veliko kupatilo.
To joj je ostavilo ceo dnevni boravak sa starinskim barom i
kaminom, koji bi bio zanimljiva pozadina.
Želela je da izgleda onako kako je i bilo – kao deo doma – ali
u isto vreme delotvorno, fokusirano. Uzela je tablet, i počela da
beleži zamisli koje će podeliti sa Kejlom kad – nadala se –
mlada dizajnerka dođe na dogovor.
Signal Fejstajma ju je prekinuo, i Adrijan je pogledala u
ekran. Majka nije nikad razgovarala preko Fejstajma. Adrijan je
prihvatila poziv.
Na ekranu se pojavila Lina, potpuno našminkana, sa
kestenjastom kosom zaglađenom u rep. U poslovnom
raspoloženju, zaključila je Adrijan.
„Zdravo. Ovo je nešto novo.“
„Treba da razgovaramo, a ovo je najbolji način. Upravo sam
pročitala tvoj blog.“
„Oh. Nisam znala da ti...“
„Adrijan, ne možeš da se zakopaš u toj kući, u tom gradu. O
čemu si razmišljala?“
„Razmišljala sam da želim ovde da budem – i treba da budem
– i umesto da se zakopavam, vidim ovo kao novu mogućnost.“
„Pronašla si se u Njujorku, i mesta koja koristiš za DVD,
emitovanje, deo su tvog ličnog pečata.“
„Menjam ga.“
Lina je nekom odmahnula rukom ne skidajući pogled sa
ekrana. „Vidi, pohvalno je to što razmišljaš da iz korena
promeniš život da bi pazila na dedu.“
„Pohvalno.“
„Da. Ljubazno je i divno i pohvalno. Nisam glupa, Adrijan,
nisam šlepa za okolnosti. Znam da ne bi trebalo da ostane u toj
kući sam. Razmišljala sam da pokušam da ga ubedim da se
preseli u Njujork, ah shvatila sam da bismo se oboje osećali
osujećeno zbog toga. Tražim mu negovateljicu koja bi se uselila
u kuću.“
„Jesi li mu to spomenula?“
„Ne, jer bi odmah odbio. Ali kad nađem nekoga...“
„Prestani da tražiš.“ Adrijan je sela na rukohvat kauča, i
podsetila se da nema svrhe da se ljuti. Majka je inače uvek bila
spremna da baca novac na poteškoću ih neprijatnost.
Ah barem je pokušavala da nešto uradi.
„On nije bolestan, samo je u žalosti. Ne treba mu
negovateljica. Trebam mu ja. I to je obostrano. Želim da budem
ovde, i ne samo zato da pazim na njega. Želim da budem u
našem porodičnom domu. Zašto je to tebi važno?“
„Ne želim da vidim kako zaustavljaš svoju karijeru kad se tek
ubrzava. Imaš dar.“
„I nastaviću da ga koristim.“
„U staroj kući u nekoj zabiti?“
„Tako je, i na verandi, u zadnjem dvorištu, u parku, na
gradskom trgu. Imam gomilu ideja. Imamo isti koren u poslu,
mama, ali razvijamo ga na dva različita načina.“
„Nova generacija je još pod kišobranom Joga bejbi.“
Sad je Adrijan podigla obrve. „Jeste. Ako te moje preseljenje
navodi da se premišljaš u vezi s tim, možemo tražiti da nas
advokati razdvoje.“
„Nemoj...“ Lina je zaćutala, zatim na trenutak skrenula
pogled sa ekrana dok je Adrijan gledala kako se bori da se
pribere. „Pokušavam da naglasim da je ovo posao koliko i strast,
način života, i da u poslu moraš biti praktičan koliko i
inovativan. I ne boriš se samo ti sa preokretom. Ona je bila moja
majka.“
Lina je udahnula, pa pogledala ponovo u ekran. „Bila je moja
majka.“
„Znam. U pravu si.“ I videla je jasnu tugu, kakvu je i sama
osećala. „I trebalo je da te obavestim, na ličnom i poslovnom
nivou. Nisam razmišljala o tome. Jednostavno nisam, i žao mi je
zbog toga. Hajde da probamo ovako. Daj mi godinu dana, i ako
ovo preseljenje ne uspe onako kako mislim da hoće,
procenićemo ponovo.“
„Pod ponovnom procenom misliš da ćeš zapravo tražiti savet
od mene, Harija, i ostatka tima?“
„Da.“
„U redu.“ Ponovo je skrenula pogled sa ekrana. „Da, da, dva
minuta! Želim da uspeš, Adrijan.“
„Znam da želiš.“
„Moram da idem. Reci tati... reci da ću ga uskoro pozvati.“
„Hoću.“
Kad je završila razgovor, Adrijan je sela na kauč. Pogrešila
je, priznala je sebi, što nije rekla majci za svoju odluku. I po
cenu života, nije mogla da bude sigurna je li to uradila namerno
na nekom nivou ili je samo previdela.
Sad je gotovo, pomislila je. I kad jednom sve pokrene, Lina, i
svi ostali, uvideće da je napravila pravi potez u pravo vreme.
Zato bi bilo bolje da počne da im dokazuje.

SEVERNA KALIFORNIJA
Samo još jedan šetač u zoru. Stapanje sa okolinom je bilo i
veština i lična zabava. Kanjon je nudio odjek tišine – ponekad
krik jastreba ili orla.
Predatori, dostojni divljenja.
Ona koja neće doživeti da vidi sunce ponovo pešačila je ovde
dvaput nedeljno, tri puta ako bi stigla, ali ta dva puta je
ponavljala kao navijena.
Njeno vreme samo za sebe, vreme povezanosti sa prirodom,
vreme usklađenosti tela i duše.
Ili je tako govorila na Tviteru.
 Lov, ovo planiranje, bilo je čisto zadovoljstvo. Putovanje,
neodvojivi deo načina života, nudilo je tako mnogo mogućnosti.
Novi prizori, novi zvuci. Nova ubistva.
I pojavila se, kao po satu. Hodala je u svojim cipelama za
pešačenje, sa jarkoružičastom bejzbol kapom na glavi i lažnom
plavom kosom skupljenom u rep i provučenom kroz otvor
pozadi. Sunčane naočare, maslinastozeleni šorts.
Sama.
Lažno hramanje, blagi trzaj privukao joj je pažnju.
„Jeste li dobro?“
Odmahivanje rukom, hrabar, pomalo bolan osmeh. I glas
zadihan, tih. „Samo malo iskrenut članak. Glupost.“
Još jedan korak, blago posrtanje.
I zar nije požurila odmah da pomogne?
Nož joj se glatko zario u stomak. Otvorila je usta u zapanjeno
O što je moglo da se pretvori u vrisak, ali nož je pravio te
veličanstvene vlažne zvuke dok ga je izvlačio, pa zabijao.
Kad je pala, skliznule su joj i sunčane naočare.
Suveniri! Sunčane naočare, sportski sat, privezak za ključeve
i, naravno, sad već tradicionalna fotografija.
Krv joj je natopila zemlju; jastreb je kružio i kreštao.
Sa još jednim imenom precrtanim na spisku, ubica se udaljio.
I smišljao je novu pesmu čak i sada dok je krčio put ka Adrijan.
Nazad na posao. Vreme za putovanje!

Tri dana kasnije Adrijan je ponovo krenula u grad da obavi

poslove – ovog puta u veliku kupovinu namirnica, pošto su
dolazili Tiša i njena porodica. Pokupila je svežanj pisama iz
novog pretinca koji je navela na blogu, svom veb-sajtu,
društvenim medijima, i otišla je u cvećaru po sveže cveće.
Dom joj je pomogao da odloži namirnice – i smatrala je to
dobrim znakom. Jeli su grčku salatu dok mu je prenosila tračeve
koje je čula u gradu.
Kad se nasmejao, stvarno nasmejao, grlo joj se skupilo od
suza, onih srećnih.
Poštu je stigla da otvori tek kasnije u toku dana. I odmah je
videla da ju je njen pesnik pronašao.

Misliš li da se možeš sakriti, misliš li da možeš pobeći?

O ne, nismo ni blizu gotovi, odmah ću ti reći.
Sve ove godine na mene misliš i mislićeš.
I kad poslednji put udahneš, moje lice videćeš.

Ovog puta poslato iz Baltimora, videla je, i pomislila:

preblizu.
Ali poštanska markica nije značila ništa, znala je. Pisma su
dolazila iz svih krajeva zemlje u protekloj deceniji.
Ali uvek u februaru.
Dakle, preseljenje nije potreslo samo njenu majku. Potreslo je
i njenog poetičnog progonitelja. Sad će morati sve da ispriča i
lokalnoj policiji – zato što je morala da bude razumna. I Hariju i
– iako je to mrzela – dedi.
I da bi bili sigurni, pošto je morala da misli na Doma, možda
bi trebalo da dodaju nešto alarmnom sistemu.
Nešto joj je već palo na pamet.

Deveto poglavlje

Istog trena kad su se Tišina kola zaustavila ispred kuće, Adrijan

je istrčala napolje. I otkrila je da oduševljeni Dom nije bio
daleko iza nje. Privukla je Tišu u zagrljaj, i stezala je i stezala.
„Stigli ste! Dajte sad tog dečaka! Zdravo, Monro.“
„Zdravo i tebi, lepa devojko.“
Visok i vitak i besmisleno zgodan, nagnuo se nad zadnjim
sedištem da izvadi Finijasa iz automobilskog sedišta.
Koža Finijasovog tate je bila nekoliko nijansi tamnija od kože
njegove mame, imao je kratke dredove, seksi čokoladne oči, i
malu potkresanu bradu koja je pristajala njegovom oštrom licu.
Adrijan je otrčala oko automobila da ga zagrli, i pružila je
ruke ka dečaku kad je Tiša ispustila nenadano: „Au! Je li ono
medved?“
Adrijan je ukrala Finijasa, i spustila mu je poljupce svuda po
licu da ga nasmeje. „To je pas. To je od juče naš pas.“
„Pa, sr... sreća, ogroman je.“ Tiša se nagonski povukla kad je
veliki crni planinski pas krenuo prema njoj.
„Ona je njufaundlander – tako su rekli u azilu, a veterinar je
potvrdio. Ima oko devet meseci, pa znači da će još malo porasti.
I nežna je kao jagnje.“
„Ne znam nijedno jagnje.“
Pas je seo kod Tišinih nogu, podigao pogled sa žalosnim
očima, i ispružio je šapu.
„Naučila je kako da obavlja svoje potrebe, sedne, pruži šapu,
donese. Njenu vrstu nazivaju psima dadiljama jer su tako
strpljivi i pažljivi sa decom.“
Dok je govorila, Adrijan je nosila skakutavog Finijasa koji je
mlatarao rukom želeći da upozna psa.
„Adrijan...“
„Zar misliš da bih uzela psa koji bi povredio ovog divnog
dečaka? Ili bilo koga drugog? Ovo je Sejdi, i ona je velika,
čupava planina ljubavi.“
„Seksi Sejdi.“ Smeškajući se, Monro se sagnuo i pomilovao
psa koji je mahao repom i čekao još.
„Neko ju je našao – misle kako ju je vlasnik samo napustio
kao što rade neki, da ne kažem kakvi, ljudi kad odluče da ne žele
psa. Odveli su je u azil dan pre nego što smo Popi i ja otišli.
Tako da je bilo suđeno, zar ne, Popi!“
„Ljubav na prvi pogled“, složio se.
Adrijan je čučnula.
„Pas, pas, pas. Laj!“ Finijas je tapkao ručicama po Sejdinoj
glavi, a ona je taj pokret prihvatila rado kao i Monroovo
milovanje. Zatim je liznula dečaka po licu i on se neobuzdano
nasmejao.
„I pametna je. Na Guglu sam potražila tu vrstu još dok sam je
gledala u azilu, pošto nam je ukrala srce. Pametni, lako ih je
trenirati, umiljati, nežni, strpljivi, naročito obožavaju decu.“
„Oduvek sam želela psa.“
„Sofija i ja smo razgovarali o drugom psu kad smo izgubili
Toma i Džerija. Mislim da nismo nikad uzeli drugog zato što
smo morali da čekamo Sejdi.“
„Pa, povezala si godine čekanja i priželjkivanja u jednu
predivnu stvarnost.“ Tiša je konačno oprezno spustila ruku na
glavu psa.
„Hajde da svi uđemo unutra. “ Dom je uperio prst u Finijasov
stomak. „I svi ćemo piti vino.“
„Popi.“ Monro je otvorio prtljažnik. „Govorite mojim
jezikom. Ne, gospodine, ja ću to. Svakako bih vam bio zahvalan
ako sipate to vino.“
„Ja ću mu pomoći.“ Posle još jednog zvučnog poljupca,
Adrijan je vratila Finijasa Tiši. Ali on se samo izmigoljio tako
da rukama obgrli Sejdi.
„Zašto ne pomogneš Tiši sa ovim dečakom“, predložila je
Adrijan. „I razdeli ovaj keks koji si pekao kad nisam gledala.“
 „Ne možemo da imamo dete u kući bez keksa.“
Otišla je do prtljažnika, i dohvatila nekoliko torbi. „Dakle...
postoji li mogućnost da vas dvoje nagovorim da se preselite
ovamo?“
Monro joj se osmehnuo. „Tiša je naviknuta na grad. Ja sam
želeo seoski život pa smo se dogovorili da tražimo po
predgrađima. Ali sad kad smo s tobom, mislim da postoji
mogućnost.“
„Stvarno? Stvarno? Preselili biste se ovamo?“
„Volim tišinu“, rekao je na svoj zaneseni način. „Čujem
muziku u tišini. Trebaće joj nešto sa komšilukom“, nastavio je
dok je nosio torbe prema kući. „I gde može da ode do
prodavnica i tako dalje. Moramo da razmišljamo o dobrim
školama, bezbednim ulicama.“
„Izabrala sam tri kuće za početak.“
Pogledao ju je, i odmahnuo glavom. „Ti nikad ne gubiš ni
trenutka, Ric.“
„Popi sve poznaje, uključujući i najboljeg prodavca
nekretnina u kraju.“
„Radićemo na tome“, rekao je.

Adrijan je znala da je napravila pravi izbor sa savetnicom za

dizajn kad je Kejla došla na sastanak sa tabletom punim
aplikacija, metrom, lepezom boja, i gomilom zamisli.
Visoka i vitka, sa plavom kosom i izvučenim pramenovima u
pletenicama, zračila je entuzijazmom.
„Kakav divan prostor.“ Već je čučnula da pomiluje i umiljava
se Sejdi. „Ima mnogo više dobrog prirodnog svetla nego što sam
mislila – a ja sam brinula da ćeš imati spuštene tavanice. Ali ovo
je sjajno. Uzbuđena sam. Pokušavam da ne zvučim blesavo, ali
uzbuđena sam. Ovo mi je prvi pravi razgovor za posao. Prijatelji
i porodica se ne računaju. Ne želim da zabrljam.“
„Dobro ti ide.“
Uspravila se kad je Sejdi učtivo sela kraj Adrijaninih nogu.
„Trebalo je da kažem – želim da kažem kako sam zahvalna što
ćeš mi pružiti priliku. Mislim, nisam još ni diplomirala.“
„Ni ja nisam završila srednju školu kad sam snimila svoj prvi
video sa vežbama.“
Kejline lepe kestenjaste oči su se raširile. „To je zaista istina?
Čovek bi pomislio da je izmišljeno. Kao neka urbana legenda.“
„Apsolutna istina. Troje prijatelja i ja smo ga producirali, i
tako sam počela. Samo moj početak. Možda će, ako se složimo
oko ovoga, ovo biti tvoj.“
„Ali bez pritiska.“ Kejla je zagrlila tablet i nasmejala se. „U
redu, obavila sam neka istraživanja o kućnim teretanama, ali ti
nemaš nikakve trake za trčanje ili kružne mašine za trening u
svojim video-snimcima. Gledala sam ih gomilu, tako da znam
da koristiš mnogo mesta napolju pored, valjda, studija.“
„Tako je. Telo je mašina. Ponekad mašini trebaju alati.“
„Kao što su tegovi, lopte stabilnosti, prostirke za jogu i sve
to.“
„Tačno. Zato ću morati da ih kreativno izložim – i daću ti
spisak onoga što najčešće koristim.“
„Imam neku predstavu o tvom stilu iz gledanja video-
snimaka i nekih intervjua, ali možda možeš da mi kažeš šta želiš
ovde. Izgled. I stvarno se nadam da ne želiš da izbaciš onaj bar
ili kamin. Stvarno su lepi, i samo malo staromodni i otmeni.“
Adrijan joj se nasmešila. „Upravo smo pronašle prvu
zajedničku stvar.“
Posle sat vremena i još nekoliko zajedničkih zamisli, Kejla je
sakupila svoje stvari. I Maja je sišla stepenicama, čvrsto držeći
za ruku plavokosog Kolina.
 „Dom je rekao da odmah siđem. Zdravo, Kejla.“
„Zdravo. Zdravo, Koline. Tako mi je žao zbog Lorili, Majo.
Nisam je baš dobro poznavala, ali bila je tako dobra. Tako mi je
žao.“
„Svima nam je žao. Teška vremena.“ Duboko je udahnula
dok je Kolin zurio u krupnooku Sejdi koja je mahala repom.
„Dom je rekao da ti kažem kako će on otići malo do restorana.“
„Stvarno? Stvarno!“ Adrijan je podigla pesnicu u vazduh, i
izvela dva baletska okreta. „Ovo je prvi put da će izaći iz kuće.“
Zatim je pritisnula rukama lice, boreći se protiv suza. „Izvini,
Kejla.“
„Ne, ne, nemoj da se izvinjavaš.“ Kad su se i njene oči
napunile suzama, Kejla je čvrsto zagrlila Adrijan. „Napraviću
nekoliko različitih nacrta, i poslaću ti poruku, može?“
„Da. Dobro. Hvala.“
Izašla je kroz staklena vrata prema dvorištu, dok su Maja i
Adrijan gledale jedna u drugu vlažnih očiju.
„Prvo“, počela je Maja, „koga to imamo ovde?“
„Ovo je Sejdi, i umiljata je i nežna koliko je velika. Voli
decu.“
„Za doručak?“
„Jutros je pojela pola kriške slanine koju joj je Finijas
ponudio pre nego što smo uspeli da ga zaustavimo, i uzela ju je
pažljivo kao vojvotkinja.“
„I ostali su mu svi prsti na ruci?“
„Na obe ruke. Pogledaj to lice, Majo, te oči. Pogledaj taj
rep.“ Adrijan je čučnula i stavila ruku na Sejdina leđa. „Dođi
dole.“
„Ne moram tako daleko.“ Ali kad je Maja to uradila, Sejdi je
srećno onjušila Kolina. Oprezniji od Finijasa, Kolin se naslonio
na majku. A onda je pažljivo naslonio ruku na Sejdino lice.
 Zatim se osmehnuo i rekao: „Da da da da. Oooooh.“
„Odobrava. Ako ne odobrava, onda kaže ne. Prva reč mu je
bila veoma čvrsto ne. I dalje mu je glavna reč u repertoaru.“
„Znam da me se ne seća, ali popravićemo to.“
„Nisam mogla da verujem da si se doselila ovamo.“ I Majine
oči su se ponovo napunile suzama. „Tako mi je drago što si se
doselila.“
„I meni. Majo, ne želim da se obe ponovo rasplačemo, ali
tako mi je žao zbog Lorili.“ Morala je da se zaustavi, da diše
kroz navalu suza. „Tako mi je žao što nisam mogla da budem na
komemoraciji, da budem uz tebe, tvoju mamu, uz Rejlana i
njegovu decu.“
„Isto“, izustila je Maja drhtavim glasom. „Isto i ja uz tebe i
Doma zbog Sofije.“
„Kako je Rejlan?“
„Gura nekako. Ne znam kako će, deca pomažu. Radiće od
kuće za sada, ili će ih voditi sa sobom u kancelariju kad nisu u
školi. Opire se pomisli da unajmi dadilju ili da ih vodi u vrtić
trenutno, i to je verovatno pravi izbor. Ah pre ili kasnije...“
Maja se nasmešila kad se Kolin odmakao da sedne, a Sejdi
legla tako da budu u istom nivou.
„Rekao je da si mu pisala. Mnogo mu je značilo. Sad pre
nego što obe zaplačemo – a Kolin je video previše toga ovih
dana – reci mi šta radiš ovde. Tako je divno od tebe što si
unajmila Kejlu.“
„Mlada, sveže oči i oduševljenje. Mislim da je to bilo
prokleto pametno. Predlaže blage neutralne boje za zidove, a ja
sam mislila da će početi sa upadljivim, energičnim bojama. Ali
rekla je kako misli da bi to moglo da odvlači pažnju prilikom
snimanja i emitovanja.“
„Mala upadica. Patike i vežbe koje dodaješ u Vežbaj sada na
internetu? Sjajne su, Adrijan.“
„Jesam li spomenula koliko sam morala da se potrudim da
ubedim majku da prihvati emitovanje uživo i saradnju sa drugim
profesionalcima?“
Maja se osmehnula. „Možda jednom ili dvaput.“
„Zašto bismo se takmičile među sobom sa prodajom DVD-
jeva?“ Adrijan je zakolutala očima. Nelagodno je prihvatila kad
joj je Tiša iznela kakve mogućnosti donosi veliki broj pratilaca,
kakve prilike za prodaju i marketing, i moguću gledanost.
„Kad već govorimo o Tiši, gde je ona? Nadala sam se da će
se Kolin i Finijas igrati zajedno.“
„Treba uskoro da se vrate. Razgledaju kuće.“
„Kuće?“
„Ovako sam blizu da ih nagovorim – pa, nju, jer Monro je
već za to – da se presele ovamo.“
„Ovamo? Ozbiljno? Pa, to je ogromno iznenađenje.“
„Hajde da izvedemo moju veliku bebu i tvog čovečuljka
napolje i ispričaću ti.“
Pre nego što je Adrijan ustala, Maja je pružila ruku da uhvati
njenu. „Sad ćemo ovo moći da radimo stalno. Mrzim razlog
zbog kojeg se to desilo, ah sad mi zaista treba moja prijateljica.“
„I ti njoj. Zato mi ispričaj neke vesti.“
„Zapravo imam nešto.“ Krenuli su napolje sa Sejdi koja je
hodala uz Adrijan. „Gospođa Friker ide u penziju.“
„Kako mi je to promaklo! Bila sam u gradu pre neki dan i
razgovarala sa ljudima i ništa nisam čula o tome.“
„Ne priča o tome. Znaš da sam upravljala Zanatima od
koledža – trenutno pola radnog vremena. Nada se da ćemo Džo i
ja otkupiti posao.“
„Da otkupite?“ Adrijan se ukopala u mestu. „Kupite
prodavnicu poklona? To bi bilo predivno.“
 „Misliš?“ Maja je povila ramena i spustila Kolina. Zateturao
se nekoliko koraka pre nego što se spustio da se igra na travi.
„Mislim, volim to mesto, i svakako poznajem posao. Ali
vlasništvo se mnogo razlikuje od upravljanja.“
„Mislim da bi bila sjajna u tome. Kad se gospodin Friker
razboleo pre nekoliko godina, ti si vodila to mesto. Obavljala si
kupovinu, izlaganje robe, isplate, posao.“
„I bilo mi je mnogo. I pre nego što sam imala bebu. Ako
uskočimo u to, trebao bi mi neko da se bavi platama i knjigama
– to mi nije jača strana, a ni Džoova. Osim toga, on ima
sopstveni posao.“
Adrijan je pokazala prstom iznad. „Je li to sijalica iznad moje
glave? Slučajno poznajem odličnog poslovnog menadžera koji
će se možda preseliti u Travelers Krik.“
„Misliš da bi ona to uradila? To bi bio odgovor na sve. Da li
bih mogla da je priuštim? Misliš li da bi pregledala brojke i rekla
mi ako sam luda što uopšte o tome razmišljam?“
„Odgovor je da, na sva pitanja. Ali više od svega toga,
najvažnije je da li ti to želiš.“
„U tome je nevolja. Želim. Zaista želim. Mogu da odgovaram
sebe od toga pet-šest puta na dan. Ali uvek se vraćam na to da ja
to želim.“
Pogledala je u Kolina dok je vodio, kako se činilo, živ
razgovor sa vlati trave.
„Uvek sam volela to mesto. Kad smo bili u srednjoj školi,
govorila sam sebi kako ću se preseliti u veliki grad kao ti, naći
neki uglađeni posao gde ću nositi predivnu odeću. Onda sam
počela da radim u Zanatima da zaradim malo džeparca, i
zaljubila sam se. Zatim se desio Džo. A posle njega i Kolin. A
ovo je ono što želim.“
„Onda ću ti reći da pustiš Tišu da pogleda kako stoje stvari,
pa posle toga donesi odluku. Jer ako ljudi žale zbog nečega,
onda je to zato što nisu išli za svojim snovima. Hoće li mi
dozvoliti da ga podignem?“
„Voli devojčice“, rekla je Maja. „Stidljiviji je sa dečacima
dok ih ne upozna bolje.“
„Ja sam devojčica, pa...“ Podigla je Kolina, zavrtela ga je i
nasmejala. „I čula sam auto kako se zaustavlja. Ovo su ili Tiša i
porodica, ili Popi. Hajde da vidimo.“
„Imam dvadesetak minuta, maksimalno, pre nego što budem
morala ovoga da odvedem kući na ručak i spavanje. Inače će
postati ozbiljno kenjkav.“
„Ovo lice?“, Adrijan ga je poljubila. „Ne bi nikad moglo da
bude kenjkavo.“
„Dođi da živiš moj život nekoliko dana.“
Sejdi se pomerila od Adrijan, čak je i ubrzala korak kad je
ugledala Finijasa. Sad potpuno sigurna, Tiša je spustila sina tako
da se on i pas nežno pozdrave.
„Majo! A Kolin je tako porastao. Predivan je! Dođi.“
Uzela ga je od Adrijan i Monro se sagnuo da spusti obraz na
Tišino rame.
„Bože, izgledaš kao letnje sunce.“
Posle stidljivog osmeha, Kolin se izmigoljio.
„U redu, u redu, ko može da se takmiči sa još jednim
dečakom i ogromnim psom?“
Nakon što ga je spustila, Tiša je zagrlila Maju. Šta god da joj
je promrmljala navelo je Maju da je čvrsto zagrli.
„Hvala. I hvala vam oboma na cveću. Bilo je predivno, i
hvala vam. Oh, tako mi je drago što vas vidim. Sve vas. Vidi
Finijasa. Mali čovek.“
Sejdi se protegla, u očiglednom blaženstvu, dok su dečaci
puzali svuda po njoj.
 „A ti.“ Tiša je uperila prst u Adrijan. „Mrzim te.“
Monro je kroz smeh prebacio ruku preko ženinog ramena.
„Kuća iz snova.“
„Znala sam.“ Adrijan je kratko zaplesala, mrdajući kukove.
„Kladim se da je to ona lepa plava dvospratnica sa natkrivenim
tremom, otvorenim prostorom i lepim zadnjim dvorištem –
ograđenim – u Ulici Mauntin Lord.“
„Nazvala bih te ružnim imenom zbog toga, ali tu su deca. U
životu nisam nikad zamislila sebe kako živim na mestu koje se
zove Mauntin Lord.“
„Izneli smo ponudu“, rekao je Monro, cereći se od uha do
uha.
„Je... znate šta! Neka sam prokleta i...“
Kad su je reči izdale, Adrijan je napravila tri premeta.
„Razmetljivice. Ovo je ludo.“ Tiša se uhvatila za glavu i
zavrtela je. „Znam da je ludo, ali želim tu kuću. Pogledali smo
samo dve. Gledali smo samo nekoliko sati, jedan dan, i... bila je
naša.“ Prebacila je ruku preko ramena i Monro ju je prihvatio.
„Zato što je savršena za nas. Možemo da odšetamo do grada
u restoran, na piće, u kupovinu, ali imamo dvorište. Imamo
komšije u lepom kraju, a ne radi se o Stepfordu.“
„U pravu je.“ Tiša je uzdahnula. „U pravu je, a ipak je ludo.
Ali želim tu kuću.“
„Dvoje – ne, troje, računajući i Monroa – mojih najboljih
prijatelja ostvaruje ono što želi. I čujte, i ja, takođe! Dođi na
večeru večeras, Majo. Ti i Džo i Kolin. Proslavićemo.“
„Nisam još ni razgovarala sa Tišom o tome – a i Džo i ja
treba još malo da razgovaramo.“
„O čemu?“, pitala je Tiša.
„Maja će kupiti najbolju radnju u gradu, ali potrebno joj je da
pogledaš brojke. Ponesi ih večeras. Pogledaćeš, zar ne, Tiš?“
 „Naravno.“
„Sjajno. Dođi u pet. Pićemo vino. Tiša može da pogleda, a
Sejdi i ja ćemo čuvati decu.“
„Davež“, Tiša je rekla Maji.
„Pričaj mi o tome.“
„Organizovana, delotvorna, i okrenuta ciljevima. Imali smo
teških nekoliko nedelja.“ Adrijan je rukom obgrlila Tišu i Maju
oko struka. „Dakle, novi počeci, novi poduhvati, i ostvarivanje
onoga što želimo. Meni sve to odgovara.“
„Videćemo da li brojevi odgovaraju meni i Džou – i šta Tiša
ima da kaže. Ah znam da govorim u njegovo ime kad kažem da
bismo voleli da dođemo na večeru. Niko ne odbija jelo u Casa
Rizzo.“
„U međuvremenu.“ Sagnula se da podigne Kolina. „Moram
ovoga da odnesem kući. Vidimo se večeras. I hvala unapred,
Tiša.“
„Brojevi, posao, projekcije. To sam ja.“ Nakon što su
mahnuli Maji na odlasku, Tiša se okrenula Adrijan. „Koja
radnja, koliko dugo posluje, zašto vlasnici prodaju, gde se
nalazi?“
„Imaću te odgovore, pa i više, kad sednemo na trem sa
limunadom.“

Deset nedelja kasnije, Tiša je živela u Ulici Mauntin Lord, Maja

je bila vlasnica radnje, a Adrijan je stajala u svom novom studiju
sa Kejlom.
„Savršeno je. Baš kako treba. Bila sam napeta kad si govorila
o tome kako ćeš okrečiti kamin, ali i tu si imala pravo. To
smekšava ciglu.“
„Sviđa li ti se? Meni je prelepo. Želim da ti se sviđa.“
„Sviđa mi se. Uzela si ono što sam želela – ili mislila da
želim – i učinila to još boljim. Obrada drveta je baš vredela.
Pretvaranje šanka u stanicu za smutije, dodavanje keramičke
posude sa zelenim žitom govori o povezanosti ishrane i fitnesa.“
„A okruženje i dalje izgleda domaće, pristupačno.“
Od dobrog, prirodnog svetla uglancani pod se sijao, u velikoj
pletenoj korpi nalazile su se raznobojne prostirke za jogu, dok je
jedna stara vešalica služila kao vidljiva ostava za trake za
vežbanje.
Postavila je plutajuće police za velike lopte tako da su
izgledale kao zidna umetnost. Umesto uobičajenih držača za
tegove, Kejla je preuredila jednu staru policu za vino.
„Sviđa mi se način na koji si iskoristila nešto od ovoga što je
bilo ovde – dedine i bakine stvari, pradedine i prababine – kao
onaj ormar. Za peškire, znojnice, joga blokove. I to što si stavila
biljke i sveće na onu staru klupu. Tako kućna teretana izgleda
kao dom.“
„Znači, onaj mali deo za sedenje kraj kamina nije previše?“
„Nije, i iskoristiću ga. I boje mi odgovaraju. Bila si u pravu
za nežnu boju žalfije. Mislila sam da će biti previše siva i
dosadna, ali samo je nežna i ističe boju opreme. Zelene biljke
deluju živahne u odnosu na nju. Moći ću da emitujem iz bilo
kog ugla.“
Adrijan je odsutno spustila ruku da protrlja Sejdinu glavu kad
je pas seo pored nje. „Baš je bilo pažljivo od tebe što si pronašla
one porodične slike, i uramila ih za policu iznad kamina.“
„Stalno pričaš o domu, a šta je dom bez porodice!“
„Pa, Kejla, upravo si rasturila svoj prvi profesionalni
dizajnerski posao. Neće ti biti poslednji.“
„Tako sam srećna!“ Skakutala je u patikama boje lavande.
„Rekla si da smem da slikam i stavim slike u svoj portfolio.“
„Apsolutno. I napisaću ti preporuku kao tvoj prvi klijent.“
 „O bože!“
„I znam da ćeš se uskoro vratiti na koledž, ali ako možeš da
ubaciš nekako još jedan poslić, mojim prijateljima Tiši i Monrou
bi dobro došla pomoć oko njihove nove kuće.“
Razrogačila je oči, zinula. „Šališ se.“
„Ne šalim se. Rekla sam Tiši da ćeš, ako imaš vremena,
svratiti nakon što odeš odavde. Daću ti njenu adresu. Živi u
Ulici Mauntin Lorel.“
„Znam tu kuću. Znam je. Svi znaju da su se doselili ovamo.
To je tako sjajna kuća. Otići ću odmah! O bože!“
„Hvala, Kejla, što si mi dala upravo ono što mi je bilo
potrebno.“ Adrijan je pružila ruku, ali Kejla je prišla da je zagrli.
„Ti mi nisi samo prvi klijent. Bićeš mi omiljeni klijent zauvek.
Zdravo, Sejdi!“ Potrčala je prema staklenim vratima, zatim je
stala, i zauzela pozu. „Ja sam dizajner enterijera.“ Otrčala je,
smejući se.
Adrijan je znala kakav je osećaj kad ostvariš san.
Razmišljajući o tome, izvadila je telefon da pošalje poruku
Hektoru, Lorenu i Tiši.

Ćao, družino, vreme je da napravimo našu prvu produkciju

u mom novom kućnom studiju. Koji izgleda prokleto
čarobno. Imam temu, koreografije sam skoro završila.
Raspored mi je otvoren, zato smislite kad možete da me
ubacite, i krećemo. Tiša, Kejla je na putu ka tebi. I,
društvo? Čekajte da vidite Tišinu novu kuću. Da ne
spominjem moj novi studio. Čujemo se uskoro.

Trčeći se popela stepenicama, oduševljena što je kuća prazna

jer je deda otišao na posao. Svaki dan sada, pomislila je kad je
ušla u spavaću sobu da se presvuče. Ponekad samo na sat
vremena, ali često je tamo provodio veći deo dana.
 Posao, razmišljala je, njegova ljubav prema njemu, donosila
mu je i radost i utehu.
Isto je i ona osećala prema svom.
Pošto je obukla odeću za vežbanje, sišla je ponovo u svoj
novi prostor. Otvorila je staklena vrata tako da je Sejdi mogla da
izađe kad god je htela ili joj je trebalo. Pustila je osnovnu
muziku za ritam, podesila je tajmer. I nakon što se okrenula
prema ogledalu, bacila se na posao.
Dok je vežbala i usavršavala zagrevanje, setila se sebe kao
deteta, koje je gledalo majku kako vežba. Kuće u Džordžtaunu,
lepo uređene prostorije sa zidovima prekrivenim ogledalima i
majčinog odraza.
Kako je čeznula.
Kako je, i onda sama, plesala u toj prostoriji, zamišljajući
sebe kao balerinu, ili brodvejsku zvezdu, ili šta će postati. I tako
dobru, tako izuzetnu, majka ju je gledala sa istom čežnjom koju
je ona osećala.
A onda je došao onaj čovek, doneo strah, krv i bol.
Njegovo lice – sećala se svake sitnice na njemu – zamutilo joj
je sve drugo pred očima pa je morala da zaustavi tajmer.
„Nema svrhe, nema svrhe, nema svrhe vraćati se tamo.“
Zažmurila je i disala da se smiri. Čak su i mediji retko
iskopavali tu užasnu staru priču sada. Stara, stara vest. Nema
svrhe.
Podsetila se da je retko imala ovakve trenutke, kad joj se
strah vraćao, kad bi je uhvatila hladnoća, pa vrućina, a onda bi
ostala bez daha.
Prebrodiće ona to. Prebrodila je ona to.
„Ja sam jaka“, rekla je svom odrazu. „I ne određuje me jedan
užasan dan za čitav moj život.“
Krenula je da vraća tajmer, zatim je ugledala Sejdi u
ogledalu, ispruženu nekoliko metara iza nje, kako je posmatra.
Čežnja, pomislila je Adrijan.
Umesto da uključi tajmer, vratila se da sedne na pod, i
pomazila velikog medveda od psa koji je ispuštao zadovoljne
zvuke u grlu. Taj zvuk ju je uvek zasmejavao.
„Vratiću se ovome. Hajdemo ti i ja napolje da se igramo sa
loptom.“
Nađeš vremena za one koje voliš, pomislila je dok je izlazila,
i dohvatila je veliku narandžastu loptu kojoj se Sejdi radovala.
Ako ju je detinjstvo nečemu naučilo, to je bilo da nađe vreme
za svoju strast, svoje odgovornosti. I za one koje voli.

Deseto poglavlje

Tokom leta posle ženine smrti, Rejlan je radio gotovo isključivo

od kuće. I gotovo uvek noću. San mu nije bio prijatelj od
Loriline smrti, pa je pretvorio noći u radno vreme, i lovio je
malo sna u ranim jutarnjim časovima.
Dremao je kada su – ako su – deca dremala.
Nije mogao da podnese pomisao na dadilju, nije mogao
podneti pomisao da unese još jednu drastičnu promenu u dečje
živote. I nije mogao podneti pomisao da ih ostavi sa nekim
drugim.
I pošto se prvih nekoliko nedelja Bredli često budio plačući
usred noći, san mu je postao više luksuz nego prioritet.
Neće nikad zaboraviti pomoć, utehu, pažnju koju su mu
majka i sestra pružile, ali nisu mogle da ostanu zauvek.
Imao je odgovornosti, prvo prema deci, a onda prema poslu.
A posao ne samo da mu je izdržavao porodicu već je održavao i
njegovu kompaniju i zaposlene koji su računali na njega da će
im obezbediti plate.
Na mahove je mogao da se izgubi u poslu, ili u potrebama
svoje dece. Pranje veša, kupovina namirnica, priprema hrane,
pažnja, odlasci u park. Sve što mu je pomagalo da im pruži
osećaj sigurnosti, osećaj normalnosti.
Uvek se pitao kako su se samohrani roditelji snalazili.
Otkrio je da je mnogo tog snalaženja uključivalo očaj i
iscrpljenost – i potpuni nedostatak svega.
Izmršavio je – kilogram ovde, kilogram tamo, dok od vitkog
nije postao usukan. Jedva bi prepoznao samog sebe kad god bi
se ugledao u ogledalu.
Ali nije imao vremena da se time pozabavi.
U jesen, išao je u kancelariju nakon što bi odveo decu u
školu, i pre nego što bi otišao po njih.
Razradio je rutinu koja je uključivala kućnu pomoćnicu
jednom nedeljno radi čišćenja koje su on i Lorili uvek uspevali
da obave sami.
Za Božić, kad je prosto želeo da se zatvori u mraku i ponovo
žali, prisilio se da okiti jelku, okači lampice.
I slomio se, srećom sam, kad je počeo da kači čarape i
otpakovao Loriline. Bol ga je prosto preplavio, kao mračan
užasan talas koji ga je bacio na pod.
Kako je mogao ovo? Kako bi iko mogao ovo da prebrodi?
Dok je stezao čarapu, Džasper je dotapkao do njega, dopuzao
mu u krilo, i spustio mu glavu na rame.
Privukao je psa i grlio ga i grlio dok najgore nije prošlo.
Uspeće on, i prebrodiće. Jer deca su mu spavala na spratu, i
bio im je potreban.
Ali umesto da provede božićno jutro kod kuće pa se zatim
odveze do majke na prazničnu večeru drugi dan Božića,
napravili su svoj mali porodični Božić na Badnje jutro, a onda se
odvezli dole.
Deda Mraz je doneo poklone i rano napunio čarape, rekao je
deci, jer je znao da će ići kod nane. Jer Deda Mraz je znao sve.
Nove tradicije, rekao je sebi. Morao je da ih stvori jer bi ga
stare razbile na parčiće koje više nikad ne bi uspeo da sastavi.
I tako je preživeo leto, jesen i zimu, i na godišnjicu Loriline
smrti sedeo je sam u mraku, dok su deca spavala, i sanjao je o
njoj.
Sela mu je u krilo kao što je često radila kad su bili sami i na
miru. Osetio joj je miris, taj nežni, cvetni koji je koristila.
Ispunio ga je kao dah.
„Dobro ti ide, dušo.“
„Ne želim da mi ide dobro. Želim tebe.“
„Znam. Ah tu sam. U deci sam. Ovde sam unutra.“ Spustila
mu je ruku na srce. „Samo treba da nastaviš. Znam da je danas
teško, ali biće ti bolje sutra.“
„Želim da se vratim. Želim da te sprečim da odeš na posao
tog dana.“
„Ne možeš.“ Milovala mu je nosom vrat. „Da nisam otišla,
taj dečak bi bio mrtav. Nemoj reći da te nije briga, jer to nije
istina. Ko zna u koga će izrasti, kakve divne stvari će možda
raditi.“
„Došao je da me vidi“, promrmljao je Rejlan. „Sa roditeljima.
Nisam želeo da razgovaram sa njima.“
„Ali jesi.“
„Želeli su da znam... samo su želeli da znam koliko im je žao,
koliko su zahvalni. Nisam želeo da me bude briga.“
„Ali jeste.“
„Dobili su dozvolu da posade drvo na školskom tlu.
Patuljastu trešnju – ukrasnu – koja se vidi sa prozora tvoje
učionice. Želeli su da znam kako te nikad neće zaboraviti.“
„Ne možemo znati kakve će druge dobre i ljubazne stvari
možda uraditi u životu. I da nisam bila tamo, možda taj neko ko
bi preuzeo moj razred ne bi odveo ni drugu decu na bezbedno.
Ne možemo znati, dušo, prosto ne možemo znati.“
„Ne možemo znati ni šta bi ti uradila sa svojim životom. Šta
bismo mi uradili sa našim.“
„Rejlane, učinila sam šta sam morala sa svojim, i
pretpostavljam da mi je tako bilo suđeno. Znaš to. Sad ti radiš
ono što moraš. Sećaš li se kako smo pričali one noći pre nego što
se to dogodilo, kako da kažemo deci za Sofiju?“
„Nameravali smo da im kažemo kako je morala da postane
anđeo, i kako će ih čuvati, i sve druge kojima je to potrebno.“
„Činilo se ispravnim jer su tako mali. Ali možeš i ti tako da
misliš o meni. Jer uvek sam sa tobom, Rejlane, dušo. Pazim na
tebe i naše bebe.“
„Adrijan mi je pisala. Rekla je da si bila anđeo.“
„Pa, eto, vidiš!“ Poljubila ga je, tako nežno, tako umiljato.
„Volim te, Rejlane. I treba sad da se oslobodiš bola. To ne znači
da ćeš se osloboditi mene, uspomena, ljubavi. Pusti sad bol, i
pretvori ga u nešto drugo. Za mene, za našu dečicu.“
„Ne znam mogu li.“
„Znam da možeš. Znam da hoćeš.“
Ponovo ga je poljubila, a onda je ostao da sedi sam u mraku.
Ustao je, upalio svetlo u kancelariji. Iako je bila skoro ponoć,
sedeo je za svojim radnim stolom.
Počeo je da je crta, svoju Lorili. Prvo lice – tako mnogo
izraza. Srećan, tužan, ljutit, veseo, zavodljiv, iznenađen.
Zatim njeno telo, spreda, iz profila, leđa. Ispunio je stranice
papira pre nego što joj je dodao krila.
Crtao ju je sa skupljenim, raširenim, kako leti, okreće se sa
njima. Bori se sa njima.
Prvo ju je nacrtao u dugačkoj beloj haljini, i smesta je znao
da je pogrešio.
Bela krila, da, velika, prelepa, i nekako divlja. Ali odeća je
trebalo da joj bude odvažnija, jača, žešća od anđeoski bele.
Pokušao je ponovo, crtajući je u tesnom kombinezonu,
uzanim čizmama, razmišljao je o oreolu, ali ga je odbacio kao
previše otrcano. Nacrtao je dugačke rukave u špic sa zadnje
strane ruku, napravio V-izrez na prednjem delu čizama.
Jednostavno, snažno, i kad je dohvatio bojice, izabrao je
plavu. Kao njene oči.
Umrla je spašavajući druge, pomislio je, ali pre vremena.
Greška u poretku stvari. Dakle... dato joj je da živi stotinu
godina kao ljudsko biće, ah samo ako nastavi da se bori za
druge, da ih spasava, da radi za pravdu, za nedužne.
Li, biće Li Marli – deo njenog imena, i kombinacija imena
njihove dece – u ljudskom obliku, u svom alter egu. Umetnica.
I kad je raširila krila, kad su je zvali da zaštiti, postala je
Pravi Anđeo.
Zakačio je crtež na tablu.
Pre nego što su deca ušetala tog jutra, imao je nacrt priče o
njenom poreklu.
Uradio je ono što je tražila, pomislio je. Oslobodio se
delimično bola, i pretvorio ga u nešto drugo.
Obukao je decu, tražio je sjajne ružičaste patike koje je ćerka
morala da obuje za vrtić i nije mogao da ih nađe. Pošto im je to
potrošilo vreme, napravio je jaja za doručak – i dobio radosne
povike za to.
Ubacio je i njih i svoj noćni rad u auto, odvezao ih u školu i
uputio se u kancelariju. I prvi put za godinu dana, sa pravom
svrhom, pravim uzbuđenjem.
 Prvo je naleteo na Džonu.
„Gospode, Rejlane, izgledaš kao da si iz pakla izašao.
Drogiran.“
„Nisam spavao celu noć. Treba mi sastanak sa tobom i Bik.“
„Upravo je otišla na sprat. Vidi, treba da zovem Kristal za
ispisivanje.“
„Kasnije.“ Da bi uštedeo na vremenu, odvukao je Džonu do
teretnog lifta.
„Znam da ti je juče bilo teško, ali jesi li ozbiljno uzeo neke
droge?“
„Kafu, previse kafe.“
Kad je lift počeo da ječi i škripi, Rejlan je poslao poruku Bik.
Moja kancelarija, odmah!
„Ti vrlo retko piješ kafu.“
„Sinoć jesam. Imam nešto.“ Potapšao je torbu. „Želim da vi
to vidite, da mi date svoje iskreno mišljenje.“
„U redu, naravno. Ali nema više kafe za tebe. Ionako imamo
partnerski sastanak danas po podne. Što malo ne odremaš, pa
ćemo...“
„Ne. Odmah.“
Ponovo je ščepao Džonu za ruku, i povukao ga u svoju
kancelariju. Otvorio je torbu, izvadio je crteže, i počeo da ih
kači. Ne obazirući se na poluzavršeni posao na svom stolu,
dodao je nacrte, poglavlje po poglavlje, priče o poreklu.
„Prelepa je.“ Tiho je rekao Džona. „To je Lorili, i prelepa je.“
Rejlan je odmahnuo glavom. „Ona je Li Marli u ljudskom
obliku. Ona je Pravi Anđeo, zaštitnica nedužnih.“
„Gde jebeno gori?“ zahtevala je da zna Bik kad je ušla.
„Imam... Oh.“ Stala je i proučila skice. „Ovo je sjajno, čoveče.“
„Želim da ovo pogledate, želim da saslušate priču. A onda
treba da mi kažete je li dobro. Ne zato što me žalite. Ne zato što
ste je i vi voleli. Već zato što je dobro. Ne, mora da bude bolje
od dobro ako se odlučimo za ovo. Ako vidite mane, želim da
znam. Ako ne ide, treba da znam. To je njeno lice. Njeno srce.
Zato treba da znam.“
Džona je već prišao tabli, i već je počeo da proučava nacrte.
„Već znaš da je dobro. Već znaš da je i više nego dobro.
Odavanje poštovanja njoj, naravno, ali...“
Zaćutao je kad mu je glas zadrhtao. „Preuzmi“, obratio se
prigušeno Bik.
„Čitam.“
„Vidim kuda ovo vodi“, počeo je Rejlan. „Već sam razradio
nacrt u svojoj glavi.“
Bik je samo zamahala prstom na njega. „Ćuti. Preseli je iz
Bruklina. Stavi je u Soho. Daj joj potkrovlje u Sohou. Radi u
galeriji u prizemlju da bi mogla da ga priušti.“
„U redu.“ Rejlan je klimnuo glavom dok je razmišljao. „U
redu, i tako ostaje na Menhetnu. To je bolje.“
„Smislio si da spase ovu ženu u pljački prodavnice. Može li
da bude dete? Kao desetogodišnji dečak? Ulično dete. Dirljivije
je.“
„Moglo bi biti bolje. Mogu da poradim na tome.“
„Reči ću ti šta. Ona u kritičnom stanju u vozilu hitne pomoći,
oni pokušavaju da je vrate dok joj duh odlazi u ono što se naziva
Međuprostor? To bi moglo da bude čarobno. Upravo su odustali
kad se ona vraća, udiše. Da, moglo bi da bude čarobno.“
Okrenula se prema njemu. „Koliko će ti to teško biti, da
napišeš i ilustruješ sve to? Da je vratiš?“
„To će mi biti uteha.“ Već je bila. „To će biti kao da dobijam
nešto pozitivno iz toga što sam je izgubio. Ali samo ako može
da bude važno.“
„Biće važno. Džona?“
 On se sabrao, i sad se smešio. „Živeo Pravi Anđeo. Neka
dugo leti.“
Pokrenuli su Pravog Anđela na drugu godišnjicu Loriline
smrti. Rejlan ju je suprotstavio Grdanu, poludemonu koji je
zarazio ljudske domaćine dok im se obična ozlojeđenost i
osujećenost nije pretvorila u besomučno nasilje.
Posao je zaokupio Rejlana, uključio ga, a prijem njegovog
Anđela kod čitalaca ojačao mu je duh, i kompaniju.
Ali do leta, i kraja još jedne školske godine, prihvatio je da
treba da napravi promenu. Za svoju decu, za sebe, za kvalitet
svog rada.
Uzeo je dugo zakasneli odmor, nedelju dana na plaži samo sa
decom.
I ne misleći više na posao, odbacio je i pravila u vezi sa
odlaskom na spavanje i doručkom, pa se svet sveo na zamkove
od peska i mazanje kremom za sunčanje, kobasice sa roštilja,
pripremu rakova. Budio se uz zvuke okeanskih talasa i decu koja
su mu skakala po krevetu.
Noću, ako ne bi pao u komu od dana provedenog na suncu
kraj mora kao i deca, sedeo je na malom tremu, i gledao kako
zvezde padaju preko tamnog neba.
Kad je sanjao o njoj, na sebi je imala dugu belu haljinu
pokrivenu ljubičastim cvetovima. Sećao se haljine, one koju se
poslednju naterao da spakuje za donaciju.
Stajala je kraj ograde na tremu dok joj je okeanski povetarac
strujao kroz kosu i mesečina je kupala.
„Uvek smo voleli da dolazimo ovamo. Razgovarali smo o
kupovini kućice ili bungalova jednog dana.“ Nasmešila se kad je
pogledala u njega. „Nismo nikad stigli.“
„Previše toga nismo stigli.“
„Oh, stigli smo do onoga važnog. Trenutno spavaju unutra,
sklupčani i osunčani, dok ih Džasper čuva.“
„Voli plažu koliko i oni. Mogao bih sad da kupim kuću. Pravi
Anđeo ozbiljno razbija. Mogao bih da potražim na Kejp Meju,
bliže je kući, ali...“
„Teško je, čak i za dobrog tatu, da sve uradi.“
„Brinem da ću negde zabrljati. Dvadesetak kapkejkova – bez
glutena – za Bredlijev čas, gumica za kosu prave boje za Maraju
da joj se slaže uz odeću – to dete je ludo za modom. Kako si ti to
postizala?“
„Dušo, imala sam tebe, pa ako nisam stigla da napravim
kapkejkove, ti si ih kupio u pekari. Ako nisam mogla da
pronađem gumicu za kosu, ti si pronašao šnalu za kosu sa
cvetom koja bi je zamenila.“
Sela je pored njega, kao uteha, uzela čašu vina koju je on
jedva dotakao. „Nije sramota potražiti pomoć, Rejlane.“
„Nije to. Svaki put kad krenem da tražim dadilju, jednostavno
mi se čini pogrešnim. Zbog njih. Zbog nas. Ne znam zašto, ali
čini mi se pogrešnim.“
„Da, znaš zašto.“ Milovala mu je nogu dok je pijuckala vino.
„Baš kao što znaš šta treba da radiš, moraš da radiš, i u svom
srcu želiš da radiš.“
„A to mi se čini kao da te ostavljam, okrećem se od svega što
smo imali, što smo izgradili, što smo želeli.“
„Oh, Rejlane, dušo, ja sam ostavila tebe. Nisam želela, nisam
nameravala, ali sam te ostavila. Sad moraš uraditi ono što je
ispravno za našu decu, za tebe.“ Pošto je spustila vino, poljubila
ga je u obraz. „Računam na tebe za to.“
Zatim je ustala, raširila svoja bela krila, i odletela u noć.

Kad se vratio u Bruklin, pomučio se da precizno dogovori igru

sa drugarima za oba deteta, a onda je mnogo jednostavnije
organizovao sastanak sa partnerima.
To je uključivalo salu za sastanke na trećem spratu i
naručivanje kineske hrane za ručak.
Džona, sveže obrijan posle svog zimskog eksperimentisanja
sa bradom, uzeo je slatko-kiselu piletinu. „Marta mi je upravo
donela izveštaje o prodaji Anđela, i Snežnog Gavrana –
pretprodaje za julsko izdanje Kraljice. Poslaću vam ih, i
postavićemo ih ovde tako da možemo jesti sa apetitom. Jer
razbijamo, društvo.“
„Lepo je znati.“ Bik je vesto rukovala štapićima u nudlama.
„Zato što sam jutros piškila na štapić. Pets i ja ćemo od sledećeg
proleća imati da hranimo još jedna usta.“
„O bože.“ Džona je uperio prst u nju dok je Rejlan skočio i
zaobišao sto da je zagrli. „Napumpana si?“
„Potvrđujem. Za sad neću razglašavati, i idemo u kliniku na
zvaničan test, ali vas dvojica treba da znate.“
„Kako si?“, pitao je Rejlan. „Kako se osećaš?“
„Čista petica za sada. Neka tako i ostane. I stvarno sam
srećna. Glupo, ludo srećna. Vidite, ne želim da kažem nikom
drugom dok ne odem kod lekara, sve raščistim, i uverim se da se
sve dobro odvija. To znači držanje jezika za zubima, Džona.“
Delovao je uvređeno. „Umem da držim jezik za zubima.“
„Obično moramo da ti zavarimo gubicu, ali ovo je važno.
Drži je zatvorenom dok ti ne dam zeleno svetlo.“
„Kako to da ne napadaš Rejlana?“
„Jer on ne brblja.“
„Brblja!“ nezadovoljno je uzdahnuo Džona. „Ja takođe.“
Bik se nasmejala i udarila ga po ramenu. „Mudar čovek
poznaje samog sebe.“
„Ovo je sjajna vest, Bik. Srećan sam zbog tebe i Pets.“
„I ja sam srećna zbog nas, Rejlane. Sad, sazvao si sastanak.
Jesi li hteo da nam ispričaš kako si se proveo na letovanju?“
„To mogu da sažmem vrlo lako. Prilično prokleto savršeno.
Deca su uživala. Moram priznati, Bredli nastavlja sa svojom
obuzetošću Mračnim vitezom.“
„Moraš da uradiš nešto sa tim tvojim klincem“, rekao mu je
Džona.
„Ikona je ikona, ali morao sam da donesem tešku odluku da
mu pomognem da napravi Vejnovu vilu od peska.“
„Šta? A šta je sa leglom Snežnog gavrana! To je bolje!“
„Tek mu je sedam, Džona.“ Gotovo osam, shvatio je Rejlan
iznenađeno. „Daj mu vremena. Sad, pre nego što pogledamo
brojeve, i pređemo na drugi posao, moram oboje da vas pitam –
kao partnere, ne prijatelje – da li to što radim od kuće na bilo
koji način smeta kompaniji, što se tiče produktivnosti,
kreativnosti, i raspodele odgovornosti.“
„Radio si od kuće kad si smislio Pravog Anđela“, podsetila
ga je Bik. „To je suprotno od smetnje.“
„I već smo organizovali da radiš izvan kancelarije do kraja
leta, ili veći deo“, ubacio se Džona. „Imamo tehnologiju,
Rejmene. Da, sjajno je kad možemo da budemo svi u istoj
zgradi i zajedno smišljamo ideje, ili odlučujemo, ili se
raspravljamo oko odluka. Ali radićemo sve to, kad bude bilo
potrebno, putem video-konferencija.“
„Kako biste se oboje osećali kad to ne bi bilo samo preko leta
ili školskih raspusta, ih kad su deca bolesna?“
Bik se naslonila leđima na naslon. „Nešto nije u redu sa
decom?“
„Ne. Ali čini mi se da moram da uradim nešto bolje za njih.
Ja nisam dovoljan. Treba im više. Treba im porodica i
postojanija svakodnevica od one koju mogu da im pružim sam.
Odlagao sam to, zbog sebe, ali ne mogu tako da nastavim.
Odlučio sam da se vratim kući, nazad u Travelers Krik.“
„Iz Bruklina u vukojebinu?“ pitao je Džona, vidno
zaprepašćen.
„Došao sam iz vukojebine u Bruklin. Tamo im je baka, i ne
viđaju se dovoljno. Njihova tetka i teča, brat od tetke. Porodica.
I znam da su svi zauzeti, ali biće tamo. Pa ćemo i mi. Neću
morati da šaljem mami video-snimak Marajinog plesnog nastupa
ili Bredlijeve utakmice Male lige. Mogla bi da im prisustvuje.
Znam, ako mi bude trebalo, mogli bi da sede i rade domaći u
Ricu, kao što sam i ja.“
„Ovo mi se čini kao da je odjednom, ali nije“, izjavila je Bik.
Ne, Rejlan je pomislio, uopšte nije bilo odjednom.
„Razmišljam o tome već neko vreme, ali odlagao sam jer mi
se prodaja one kuće koju smo kupili zajedno, preuređivali
zajedno, u koju smo doveli decu kad su se rodila, činilo kao
izdaja.“
„Nije“, promumlao je Džona. „Nije.“
„Hvala na tome. Mogu da dođem vozom ili kolima, možda
jednom mesečno, ili kako god vam odgovara. I ne bih brinuo o
deci, jer bi bili sa mojom mamom i sestrom. Ako ne bude dobro,
ako to bude uticalo na kompaniju, povući ću se. Možete da
otkupite moj udeo i...“
„Jebeno zaveži.“ Bik je uperila prst u njega.
„Takođe. Ovo je naša beba, od kolevke pa do groba. Ili smo
nas troje“, rekao je Džona, „ili nijedno. Ti si rekao, hajde da
pravimo naše jebene stripove.“
„Bio sam pomalo pijan tada.“
„Pa, nastavili smo da pravimo naše jebene stripove i nakon
što smo se otreznili. Možda ćeš se preseliti u Usrani Krik, ali
imamo tri vesla.“
„Gospode, Džona.“ Bik je stavila ruku na srce. „Ti si prokleti
pesnik. Šta deca kažu na to? Ne bi nam rekao da nisi prvo
razgovarao sa njima.“
„Oni su za. Iznenadilo me je koliko su brzo pristali. Imaju
prijatelje ovde, školu, kuću. Ali uzbuđeni su. Mo želi kuću sa
kulom za princezu. Bojim se da Bred navija za Vejnovu vilu.“
„Gospode.“ Džona je samo odmahnuo glavom iznad svoje
piletine. „To dete me ubija.“
„Prvo ćemo živeti kod mame – barem ću je zaskočiti s time –
jer trebaće neko vreme da pronađemo smeštaj tamo, a to će biti
nakon što se pozabavimo kućom ovde, spremimo je za prodaju,
oglasimo.“
„Nemoj.“ Bik je odmah rukom poklopila usta, razrogačenih
očiju.
„Ne mogu da zadržim dve kuće. Prihodi nam nisu toliko
veliki.“
„Ne, mislim... Kako bi se osećao da je mi kupimo? Pets i ja.
O bože, upravo sam to izgovorila.“
„Molim?“
„Ludo, zar ne? Ali pričale smo nakon što sam piškila na
štapić, i nakon što smo skakale unaokolo, obe smo rekle kako bi
trebalo da kupimo kuću. Da ostanemo blizu njenog i mog posla,
ali da imamo kuću, dvorište, komšiluk pogodan za decu. Sveti
bože, šta ako kupimo tvoju kuću? Je li to strašno? Da li bi ti bilo
grozno kad bi neko koga poznaješ živeo u njoj? Da li bi...“
Srce mu se sasvim raširilo, i sva dobrota se slila u njega.
„Ne mogu da se setim ničeg boljeg. Ne stranci. Porodica.“
„Stvarno? O čoveče, o bože, moram da razgovaram sa njom.
Mislim, ona obožava tvoju kuću, ali ne mogu tek tako da kažem
rešeno.“
„Suđeno je.“ Džona je pojeo još piletine. „Sav sam se
naježio. Znaš da se ne ježim osim ako nije suđeno.“
 „Pozvaću je. Jesi li siguran u ovo?“
„Jesam. Siguran sam. Zapravo, mislim da sam se i sam
pomalo naježio.“
„To je moje, čoveče. Ne možeš da mi ukradeš jezu.“
„Odmah ću je pozvati.“ Bik je skočila, zatim ponovo sela.
„Ne, prvo iznesi brojke. Moram da vidim brojke pre nego što
kupim kuću.“
Džona je otpio malo mauntin djua, i iskezio se kad se
okrenuo na stolici prema kompjuteru. „Napraviću uvod u ovaj
prikaz tako što ću reći da svi možemo priuštiti da kupimo kuću.“

Pošto je dan prosto mamio na to, Adrijan je snimila svoju

koreografiju u dvorištu, birajući kratak i delotvoran segment
joge, i na kraju je sela prekrštenih nogu na prostirku, sa rukom
prebačenom preko Sejdi, koja je prišla da joj se pridruži.
„Ne zaboravite, savitljivost je veoma važan deo vežbanja.
Pronađite vremena za to, pronađite vremena za sebe. Do
sledećeg puta, Sejdi i ja vam kažemo da uživate danas.“
Pritisnula je daljinski i pomazila nosom svog psa. „I to je sve
za ovu nedelju.“
„Dobro si izgledala.“
Okrenula je glavu i ugledala Doma. „Hej, nisam znala da si
se vratio. Trebalo je da se uključiš. Znaš da ljudi vole da te vide
u blogu.“
„Ostaviću te pseće poze tebi i Sejdi.“
„Onda, taj-či sledeće nedelje. To ti dobro ide.“
„Možda. Šta kažeš da sednemo u hladovinu, ako nisi zauzeta,
i uživamo u ovom letnjem danu?“
„Nisam zauzeta. Sedi, i doneću nam malo limunade.“
„Ne bih imao ništa protiv.“
„Pet minuta. Ostani sa Popijem, Sejdi.“
 Kad je Dom seo za stočić u dvorištu, Sejdi mu je prišla, i
položila mu glavu na butinu.
Dok je milovao psa, Dom je razgledao baštu, oživljenu letom.
Paradajz je sazrevao, ruže cvetale, veliki grm ruzmarina širio je
mirise kroz vazduh.
Čuo je zujanje pčela, pesmu ptica.
Mrzeo je što je bio svestan da ne može mnogo da radi u bašti
kao nekad, ali znao je da Adrijan voli da popravlja iza njega.
„Mnogo toga ona popravlja, Sejdi.“
Posmatrao ju je dok je silazila iz kuhinje sa poslužavnikom.
Bokal i čaše sa ledom, činijica bobičastog voća, tanjiri sa voćem
i sirom.
Mnogo popravlja, ponovo je pomislio.
„Kako je u Ricu?“
„Malo sporo danas po podne. Ljudi žele da budu napolju na
ovako lep dan. Ali imam vest.“
„Trač?“ Adrijan je prodrmala ramenima dok je sipala
limunadu, na šta je led zazvečao. „Volim tračeve.“
„Više vest nego trač, bojim se, ali dobra vest. Džen mi je
rekla da se Rejlan i njegova deca doseljavaju u Krik.“
„Stvarno?“ Ubacila je malinu u usta. „Mora da je
oduševljena.“
„Malo je reči.“
„A šta je sa njegovim poslom, kompanijom?“
„Radiće odavde, odlaziti u Bruklin kad bude trebalo. Ostaće
kod nje dok ne nađe kuću. Rekao bih da bi ona bila srećna kad
bi to trajalo zauvek.“
Otpio je limunadu. „Baš kao bakina.“
„Mnogo puta sam je gledala kako je pravi. Što mi ti još ne
dozvoljavaš sa tvojim sosom.“
Nasmešio se. „Jednog dana.“
 „To sam već čula.“ Bacila je Sejdi borovnicu, na opšte
oduševljenje kad ju je pas uhvatio u vazduhu.
„Hteo bih o nečemu da pričam sa tobom.“
„Oh?“
„O kući, poslu. Davno sam napravio promene u svom
testamentu...“
„Oh, Popi.“
Presekao ju je odmahivanjem glave. „Čovek – ili žena – koji
ne sredi svoje poslove je sebičan i kratkovid. Volim da mislim
kako nisam ni jedno ni drugo.“
„Nisi.“
„Palo mi je na pamet da o tome nisam nikad razgovarao sa
tobom, a ovo što sam uradio možda je više teret nego poklon.
Ostaviću ti i kuću i posao.“
„Oh, Popi.“
„Ne samo da tvojoj majci ne treba ni jedno ni drugo, nego ih
ne bi ni želela. Ovo nije njen dom, i to već dugo. Nikad je
zapravo nije zanimao naš posao. Ima svoj. Ali uostalom, imaš ga
i ti. Želim da budeš iskrena sa mnom jer to su obaveze kojima
nema kraja. Možda ćeš želeti da se vratiš u Njujork, možda ne
želiš da razmišljaš o posedovanju još jedne firme.“
„Ne selim se nikuda. Ovo je dom. Znaš to. A Rico nije samo
posao, ni tebi, ni meni. Pa ni gradu.“
Očekivao je upravo to, ali ipak mu je pao kamen sa srca.
„U redu onda. Znam da ti mogu poveriti i jedno i drugo. Što
se tiče unutrašnjosti kuće, zamolio bih te da dozvoliš majci da
uzme šta god želi. Nešto majčinog nakita. Sofija nije bila sklona
otmenosti, ali ima nekih sentimentalnih komada. I nameštaj,
stvari. Lina treba da uzme ono što joj nešto znači.“
„Bez pogovora. Obećavam ti.“
„Dobra si devojka. Moje blago, uvek, ali ove poslednje dve
godine... Ne bih preživeo bez tebe. Ili tebe.“ Ponovo je protrljao
Sejdinu glavu. „Moja velika devojka.“
„Volimo te, Popi. A to što imam ovo?“ Raširila je ruke. „Što
imam tebe? Ti si mi dao korene. To mi je bilo najvažnije.“
„Kad vidim u šta si izrasla iz tih korena, ponosan sam.“
Uzdahnuo je. „Sad kad smo to rešili, hajde da uradimo upravo
ono što si rekla u svom snimku. Uživamo u današnjem danu.“
DRUGI DEO

PROMENE

Sve se menja;
ništa ne nestaje.
– Ovidije
 Jedanaesto poglavlje

Nije bilo tako jednostavno da se samo spakuju u auto i krenu na

jug. Nije bilo, otkrio je Rejlan, tako jednostavno da se svede
samo na pakovanje. Prvo moraš da izabereš i pročistiš i odlučiš i
organizuješ. I navedeš dvoje dece da urade isto sa svojim
stvarima.
Kako i kad su nakupili toliko stvari?
Zatim je morao da se pozabavi stvarima za bebe koje su on i
Lorili odložili u iščekivanju još jedne ili dve bebe.
Nije ga zabolelo srce onako kako je moglo, jer je mogao sve
da ponudi – krevetić, kengura, sto za presvlačenje, ljuljašku,
nosiljke, i još mnogo toga – Bik.
Ono što ne bude odgovaralo njoj i Pets, doniraće.
I pošto je mogao da prizna da je osim kancelarije, prepustio
veći deo izbora nameštaja svojoj ženi, i pošto nije znao šta će
mu trebati ili šta će želeti u novoj kući, ponudio je i nešto od
toga.
Čak i tako, trebalo mu je vremena da organizuje i spakuje
osam godina, i sve uspomene koje su išle uz noćnu lampu ili
komplet šerpi, rođendanske i božićne poklone, čak i tepih iz
dnevne sobe – na kojem je jedan ćošak malo izgrickao Džasper
dok je bio mali.
Iznajmio je skladište, platio je ljude za selidbu, otkazao sve
što je trebalo otkazati, prebacio što je trebalo prebaciti, i trudio
se da bude ludački zaposlen tri nedelje.
U zoru, na dan selidbe, tumarao je po gotovo praznoj kući, i
osluškivao odjeke svog nekadašnjeg života. Smeh, mnogo
smeha, ali i suza. Plač bebe zbog izbijanja zuba u dva ujutru,
dremanja na kauču. Nabijeni nožni prsti, prosuto mleko, jutarnja
kafa, zapetljane božićne lampice, prvi koraci.
Nade i snovi.
Kako se oprostio od svega toga?
S rukama u džepovima šortsa koji je obukao, vratio se u
dnevnu sobu. I ugledao Bredlija kako sedi na stepenicama.
Njegov dečak je imao nabor od spavanja na levom obrazu,
svetla kosa mu je bila razbarušena, krupne plave oči i dalje
pospane. I gledao ga je.
„Hej, druže.“
„Ne budi tužan.“
Rejlan je došao do stepenica, seo pored sina, prebacio mu
ruku preko ramena. U pidžami Betmena – šta se može! – Bredli
je još mirisao na šumu.
„Nisam tako tužan.“
„Pozdravio sam se sa prijateljima i mojim timom, i
gospođom Hauli preko puta ulice. Kad sam se probudio,
pozdravio sam se sa svojom sobom.“
Rejlan ga je privukao sebi, i poljubio ga u teme. „Radim li
ispravnu stvar, dete?“
„Mo je uzbuđena, ali ona je samo beba, šta god da kaže.
Volim nanu, i tetku Maju i teču Džoa, i Kolin mi je nekako
smešan. Volim naninu kuću i da idem u piceriju gde radi. I Oli
koji živi pored nanine kuće je dobar. Ali biće drugačije, jer sad
nije samo poseta.“
„Da, biće drugačije.“
„Kad kupimo našu kuću, hoće li ona ići sa nama?“
Rejlan nije morao da pita ko. „Ona je u tebi i Mo koliko i ja.
Kuda ti ideš, ide i ona.“
Bredli je naslonio glavu na oca. „Onda u redu. Ali kad
kupimo našu kuću, ne može da bude ružičasta, u redu? Šta god
da ona kaže.“
Rejlan je shvatio da se ovo „ona“ odnosilo na Maraju. „Neće
biti ružičaste kuće. To je pakt između muškaraca. Šta kažeš da
muški doručkujemo punjeno pecivo pre nego što se obučemo i
spremimo Maraju? Neka ova pustolovina počne.“
„Punjeno pecivo! Možemo li da svratimo u Mekdonalds i
uzmemo hepi mil za ručak?“
„Ubaciću to u raspored putovanja.“
Raspored je uključivao svečanu predaju ključeva Bik i Pets,
Džonin ispraćaj sa dve kese grickalica, igrica, stripova koji bi
zabavio pun autobus dece tokom četvorosatne vožnje, trubljenje,
mahanje – i zaustavljanje za manje od pola sata kad je Maraja
morala da piški.
Taj delikatan ples – kad je Rejlan cupkao ispred ženskog
kupatila, osećajući se kao perverznjak – ponovio se i u vreme
ručka, koji zapravo nikome nije trebao kad su imali tolike
grickalice, i petnaest minuta pre odredišta kad su oba deteta
morala da piske.
I, prirodno, svako zaustavljanje je zahtevalo da stave
Džasperu povodac i izvedu i njega da mokri.
Stigli su u Travelers Krik sa praznim bešikama i povišenim
šećerom od gumenih bombona.
Džen je istrčala iz uredne kuće u kojoj je živela duže od
trideset godina dok joj je pletenica poskakivala na leđima, a oči
joj blistale od suza radosnica.
„Stigli ste! Dobro došli kući! Trebaju mi zagrljaji. Jako mi
trebaju!“
Malo ošamućen od vožnje koja je potrajala pet i po sati, i sam
malo opijen od šećera, Rejlan se izvukao iz automobila. Već
odvezujući Maraju, Džen se okrenula da ga toplo zagrli.
 Džasper je iskočio i trčao ukrug po dvorištu kao da je
preživeo višenedeljno zatočeništvo.
„Čeka te hladno pivo“, promrmljala je. „Kladim se da si ga
zaslužio.“
„Jesam, i uzeću ga, mama. Hvala.“
„Prestani.“
Deca su neprestano govorila, pa je njegova majka spremno
ubacivala odgovarajuće zvuke – čuđenje, nevericu, oduševljenje
– dok ih je uvodila u kuću.
„Sobe su vam spremne. Sa iznenađenjima.“
„Kojim iznenađenjima?“, pitala je Maraja. „Kojim?“
„Idi i vidi.“
Uz ciku i vrisku, pojurili su stepenicama dok je Džasper lajao
i trčao iza njih.
„Dobila sam američku lutku! Bako!“
„Betmenov automobil na daljinski! Ovo je tako super!“
„Betmobil? Ne pomažeš mi.“ Rejlan je samo zagrlio majku i
spustio joj obraz na glavu. „Mama.“
„O, dečače moj, dete moje. Biće u redu. Sve će biti u redu.“
Okrenula se i obgrlila ga oko struka kad ga je povela u kuhinju.
„Hajdemo po to pivo. Sad, ako si za, Maja i njeni dolaze ovamo
na porodičnu večeru, ali to će sačekati ako ne želiš.“
„Ne, to bi bilo sjajno.“
Izvadila mu je pivo i otvorila ga. Kad mu ga je predala,
zagladila mu je kosu. „Umoran si. Treba ti šišanje i brijanje i
dobar san.“
„Ovo su bile lude dve nedelje.“
„Sad ste ovde. Kad dođeš do daha, popiješ pivo, unećemo
vaše stvari da se smestite. Rejlane, volela bih da uzmeš spavaću
sobu.“
„Neću da uzmem tvoj krevet, čvrsto odbijam. Biću
zadovoljan krevetom na razvlačenje u sobici.“
„Pa da ti noge vise sa kreveta?“ Naslonila se na snežnobeli
kuhinjski pult. „Da je sebično po mome, dala bih da se završi
podrum, i nagovorila te da živite ovde dok deca ne završe
fakultete. Ali pošto sam razumna žena, znam da ti treba
sopstveni dom.“
„Da slušam decu, to bi bila neka mešavina ružičastog zamka i
Vejnove vile.“
„Ne znam mogu li da ti pomognem u tome, ali ima jedna
kuća koju ćeš možda želeti da pogledaš.“
„Stvarno?“
„Dobila sam dojavu – odnosno, Dom mi je javio. Spratnica,
četiri spavaće sobe, kućna kancelarija u prizemlju, plac od deset
ari. Sveže renovirana. Neko ju je kupio da je preuredi i upravo
se sprema da je oglasi za prodaju.“
„Upravo?“
„Dojava“, ponovila je. „U Ulici Mauntin Lord.“
„Ma nemoj. Tamo je živeo Spenser.“
„Roditelji mu i dalje tamo žive, nekoliko kuća dalje. Kuća je
odmah pored prijatelja Adrijan Rico, Tiše i Monroa, i njihovog
sinčića. Dobri su ljudi, biće dobre komšije.“
Osmehnuo se preko piva. „Zvuči kao da je rešeno.“
„Verujem da ćeš želeti da pogledaš više od jedne, ali kladim
se da ova odgovara na više načina. Dom je rekao vlasniku da
ima nekoga ko bi želeo odmah da pogleda, i dao mi je ime i broj
da zoveš.“
„Onda hoću. Kako je Dom?“
„Dobro je. Usporio je malo, ali dobro je. Mnogo mu je
pomoglo što je unuka sa njim. Kao što je meni važno da ti i deca
budete tu.“
Deca su pritrčala da uhvate Džen za noge, brbljajući i
zahvaljujući.
Nasmešila se Rejlanu. „Ništa mi nije važnije.“
Uneli su prtljag, igračke, njegovu opremu i alat. Pošto joj je
to očigledno predstavljalo zadovoljstvo, dozvolio joj je da
pomogne Maraji da smesti svoje stvari u Majinu staru sobu,
Bredlijeve u njegovu, dok je Rejlan radio šta je mogao da se
ugnezdi u sobicu na spratu.
Ugurao je nekako i svoj radni prostor, i ostavio ostatak stvari
u garderober u hodniku koji je majka već ispraznila za njega. Na
glavnom spratu se nalazilo maleno kupatilo sa isto tako malim
ugaonim tušem, i to će mu sasvim odgovarati. Za sada.
Ulica Mauntin Lord, pomislio je, i protegao se na kauču u
sobici samo nakratko. Trčao je tom ulicom, tim stazama i
dvorištima kao dete. Zato možda.
Probudio se ošamućen, dezorijentisan, ukočen kao daska. I sa
sestrom koja mu je stajala na vratima sa dve čaše vina i
smeškala se.
„Dobro, sad ne moram ja da te budim.“
Seo je i protrljao zadnju stranu bolnog vrata. „Gospode bože,
kako sam zaboravio koliko je ovaj krevet na razvlačenje
neudoban?“
„Istegni se, vojniče. Večera je za sat vremena, deca – i tvoja i
moje – napolju su sa psom. Džo se raspravlja sa mamom ko je
zadužen za roštilj.“
„Šta imamo?“ Ustao je, razmrdao ramena, pokušao da
protegne leđa.
„U čast tvog dolaska, odrezak, pečeni krompir, grilovani
kukuruz i povrće, paradajz i mocarelu, i pitu od višanja.“
„Prokleto dobro.“ Nasmešio se. „Zdravo.“
„Zdravo.“ Prišla je da ga zagrli i pružila mu čašu. „Hajde da
se prošetamo oko kuće. Da ti krv ponovo prostruji i da se malo
ispričamo pre nego što uletimo u gomilu.“
„Nisam nameravao da se tako onesvestim i uvalim decu
mami.“
„Ona je na sedmom nebu, kao i deca. Dobro si postupio,
Rejlane.“
„Nadam se.“ Izašli su ispred kuće, i zastao je da osmotri
komšiluk u kojem je odrastao. Ponešto se promenilo, naravno,
ali ne mnogo toga, a ostao je isti onaj osećaj jednostavnosti.
„Dobro se osećam. Nisam bio siguran hoću li. Kako ide posao?“
„Dobro je. Sviđa mi se, a nisam bila sigurna hoće li tako biti.
Zar nismo srećni!“
„Mama je dobro obavila posao.“
Šetali su oko grmova hortenzija, otežalih od ogromnih
ružičastih cvetova.
„Čujem da ćeš možda uzeti kuću u Mauntin Lorelu.“
„Nisam je još ni video. Nijednu.“
„Lepa je kuća, barem spolja. Pol Viker – bio je u tvom
razredu.“
„Bajker, opasan tip.“
„Ovo je njegov stariji brat, Mark. Trgovac nekretninama.
Kupio je kuću da je preuredi. Pol, koji sad više nije tako opasan,
radi za njega. U svakom slučaju, mogu da ti ispričam za prve
komšije.“
Sagnuli su se ispod grana crvenog javora dok su šetali oko
kuće. „Sjajni su. Monro je tekstopisac, Tiša je poslovni
menadžer Adrijan Rico. Njihov klinac Finijas je Kolinov
najbolji drug, pa ih zato tako dobro poznajem.“
„Možda ću sutra pozvati tog trgovca nekretninama, brata
onog Pola koji je nekad izgledao opasno.“
Kucnula je čašom o njegovu pre nego što je otpila. „Što ne bi
odmah?“
 Čuo je decu kako se igraju u zadnjem dvorištu gde se on
nekad borio protiv super zlikovaca, bacao loptu u koš, kosio
travu.
Možda će mu telefonski poziv omogućiti da napravi sledeći
korak i pruži njima isto.
„Može.“

NJU ORLEANS, LUIZIJANA

Uličica se pušila od gulaša koji se krčkao, iako je prošlo dva
ujutru. Kontejner je smrdeo od ostataka dnevne hrane. Ali ona je
uvek izlazila iz bara poslednja, uvek na vrata koja su vodila u
uličicu.
Glupo, baš glupo, za obrazovanu ženu sa diplomom
poslovnog menadžera, i još jednom iz ugostiteljstva. Ali mislila
je, pošto je bila u formi, pošto je nosila tizer – i nelegalni nož –
da može savladati sve što je snađe.
Ovo neće moći, kao ni bilo šta drugo posle večeras.
Još jedna drolja – dvaput razvedena – sa tako velikim egom
da je i bar nazvala po sebi. Stela. Stela Klensi, koja je već sipala
sebi poslednje piće.
Sad je sledilo samo čekanje, znojenje ispod jednokratnog
crnog kombinezona, da ona izađe, zaključa pre nego što krene u
kratku šetnju do svog stana.
Neće nikad stići tamo. Umreće u smrdljivoj uličici kao što je
i zaslužila.
Bliže tri sata, izašla je, sa ofarbanom crvenom kratkom
kosom kao kurva, da joj se vidi tetovaža pozadi na vratu.
Cev je udarila prva.
 Pala je kao drvo, ta snažno građena žena u tesnoj majici na
bretele i šortsu koji joj je jedva pokrivao međunožje.
Kurva.
Nije ispustila ni glasa.
Krv je prsnula kad je cev udarila u lobanju. Udarila je ponovo
i ponovo, lomeći kosti nakon što je prestala da diše.
Kakva zabava! Da, odlična zabava.
Povuci se, saberi se. Posao je obavljen.
Uzmi joj sat, ružan, razmetljiv prsten, jeftinu torbicu.
Osmeh, kučko. Slikanje.
Pokupi suvenire u torbu, skini krvavi kombinezon. Strpaj ga
u kesu sa cevi.
U Misisipi sa tom torbom.
Zatim pronađi bar, popij nešto. Možda da isprobaš Uragan
kao pravi turista pre nego što ponovo kreneš na put.

Pas ga je probudio rano. Rejlan je izračunao da je na sofi na

razvlačenje ostario tridesetak godina kad je uz škripu spuzao sa
nje. Navukao je sportski šorts, pustio razigranog Džaspera u
kuhinju, zgrabio koka-kolu iz frižidera pre nego što je otvorio
zadnja vrata.
Džasper je izleteo kao raketa. I u maglovitoj jutarnjoj vrelini,
Rejlan se naslonio na kvaku dok je Džasper njuškao po dvorištu
da odluči gde da obavi svoje jutarnje potrebe.
Obziran i neobično stidljiv pas kad je u pitanju bilo vršenje
nužde, Džasper je odlutao do zadnje ograde i iza grma budleje.
Naviknut na to, Rejlan je čekao u tišini, tako drugačijoj od
jutarnje buke Bruklina.
Uradio je pravu stvar. Ako je imao neke potajne sumnje u
vezi sa selidbom, raspršile su se prethodne večeri za starim –
sveže obojenim, svetloplavim – izletničkim stolom gde su se
deca gostila i brbljala kao svrake na kokainu, a Džo, sa
naočarima u stilu Džona Lenona i bejzbol kapom Oriolsa,
cupkao Kolina na kolenu – iako su dečaku i ruke i lice bili
umazani od sosa.
Sa sestrom koja je vodila strastven razgovor o modi sa
Marajom. I mamom koja je izgledala kao da joj je poklonio svet.
Nahranio je psa, pristavio kafu tako da mama ne mora, a onda
je pod tušem malo ublažio ukočenost.
Podsetio se da se obrije i, proučavajući se, razmotrio svoj
bedan strah od šišanja kod nepoznatog berbera.
To je mogao da odloži i za kasnije.
Kad se obukao, Džen je već bila za kuhinjskim pultom i pila
kafu sa Džasperom ispruženim kraj nogu.
„Kakvo uživanje kad se probudiš na skuvanu kafu.“
Obišao je pult i zagrlio je s leđa. „Deca još spavaju?“
„Izmorili smo ih. Hoćeš li doručak?“
„Jeo sam dovoljno sinoć da nekoliko dana ne ogladnim.“
„Dobro bi ti došlo nekoliko kila, mršavko.“
Verovatno, pomislio je. Povratio je nešto malo što je izgubio
prve godine posle Loriline smrti, ali neće se vratiti na to da se
bori protiv kilograma.
„Uz tvoje kuvanje, ako ne budem pazio, dobiću i više od
nekoliko. Možda bi mogla da okačiš svoj radni raspored kao
nekad. Možemo da se smenjujemo u kuvanju. Mnogo bolje
kuvam nego pre.“
„Gore nije moglo.“
„Uf.“
„Grudvice hleba u jajetu. Izgoreli grilovani sir.“
„Rani eksperimenti.“
„Pošto su deca očigledno zdrava i uhranjena, verujem ti na
reč da si napredovao.“
 „Iznenadiću te.“ Poljubio ju je u teme. „Moraću da probudim
lenjivce, i pokrenem ih ako ćemo ići da pogledamo onu kuću.“
„Pusti ih da odspavaju malo. Mogu sa mnom na posao.“
„Hoćeš da ih vodiš na posao?“
„Vodila sam tebe i Maju kad sam morala. Znaš kako to
izgleda.“
Seo je pored nje načas. „Pomagao sam oko postavljanja
stolova, proveravao je li ekipa koja je zatvorila lokal dobro
očistila stolove i stolice, i zaradio bakšiš za video-igrice.“
„Obaviš posao, budeš plaćen.“
„Jesi li sigurna?“
„Meni ne bi smetalo, a ti treba da odeš u razgledanje bez njih.
Ako ti se svidi, možeš da svratiš i povedeš ih da vide, a ti da
vidiš njihovu reakciju.“
„Razumna si žena, Džen Mari.“
„Jesam.“ Ustala je da stavi malo šlaga u kafu. „I ko zna bolje
od mene kako je to biti samohrani roditelj sa dvoje dece i punim
radnim vremenom! Ricovi su mi pomogli više nego što bih ikad
mogla da im vratim.“
„Znam.“
„Zatim komšije, zajednica. Sad i ti to imaš, i mene, Maju i
Džoa. Možemo da se smenjujemo i u drugim stvarima, ne samo
u kuvanju, i hoćemo. U međuvremenu, ti moraš da obaviš i
druge poslove, ne samo da pronađeš kuću. Moraš da pronađeš
pedijatra, zubara, upišeš decu u školu, pronađeš veterinara.
Ošišaš se.“
Provukao je prstima kroz kosu. „To još neću. Za to još
moram da se pripremim. Ostalo ću početi već danas.“
„Mogu da ti kažem da sad imamo zubara u gradu. Idem kod
njega već godinu dana, i zadovoljna sam. Ima ordinaciju odmah
preko puta vatrogasne stanice, pa ima čak i redovan parking.“
 „Prodato.“ Sad je prešao jezikom preko zuba. „Valjda.“
„Što se šišanja tiče, uvek imaš Bila.“
„Tamo te ošišaju do glave.“ Gurnuo ju je laktom. „Znaš da
odande izađeš ćelav. Nikad me nisi terala da idem tamo.“
„Jer sam volela i tebe i tvoje zlatne uvojke.“
Zakolutao je očima. „Onda ćeš zavoleti i mušku punđu kad je
pustim.“
Nasmejala se i odmahnula glavom. „Idem gore da se obučem.
Probudiću decu i napraviti im doručak.“
Zaboravio je kako to izgleda kad neko drugi obavlja te
jednostavne zadatke. „Ako si sigurna, povešću Džaspera sa
sobom. Malo ćemo se prošetati. Videću bolje ovaj kraj ako
budem šetao umesto da vozim.“
„Dobro. Treba da ti kažem da se pojavila još jedna kuća, već
je na tržištu. Na drugoj je strani grada, bliže školi, pa bi ti možda
više odgovarala. Ima manje dvorište, ali ga ima. Nije renovirana,
pa će verovatno biti jeftinija. Čvrsta, od crvene cigle, pristojna
veranda ispred, na maršruti školskog autobusa.“
„Dobro je znati.“
„Ne moraš da žuriš“, rekla je dok je ustajala. „Vidimo se u
restoranu kad dođeš.“
Nije žurio, spremio je psa, povodac. Poneo je lopaticu za
skupljanje izmeta i vrećicu, i stavio ih je u džep. Pronašao je
sunčane naočare, razmišljao je da stavi kapu Metsa, ali onda se
setio da je ovo teren Oriolsa, pa se predomislio.
Džasper je vrteo glavom, levo-desno, levo-desno, opčinjen
novim okruženjem. Pošto nije morao da žuri, Rejlan ga je pustio
da zastaje i žustro njuška, povremeno podigne nogu da piški i
tako pokaže muškost.
Zastao je na uglu blizu Glavne ulice gde je jedna žena rezala
uvele cvetove na ogromnoj ruži puzavici. Na sebi je imala
ružičaste bermude ispod kojih su joj se videle žgoljave,
avetinjske noge prošarane ljubičastim venama.
Gospođa Pinski, setio se. Kosio joj je travnjak svake nedelje
tri leta. Između poslova košenja i honorarnog posla u Ricu,
uštedeo je dovoljno da kupi svoju prvu krntiju od automobila.
Gospođa Pinski mu se činila hiljadu godina starom kad je
imao petnaest. A evo je sad, i dalje je potkresivala ruže.
„Hej, gospođo Pinski!“
Pogledala je u njegovom pravcu, skupivši oči iza naočara,
stavljajući ruku na uho – i slušni aparat. „Šta?“
„Rejlan Vels, gospođo Pinski. Sin Džen Vels.“
„Ti si Dženin dečko?“ Stavila je ruku na kuk. „Došao si da
posetiš mamu?“
„Doselio sam se u Krik.“
„Stvarno? Odselio si se negde bogu iza nogu, zar ne?“
„Da, gospođo.“
„Mama ti je dobra žena.“
„Najbolja na svetu.“
„Dobro je što to znaš. Nekad si mi kosio travu. Tražiš
posao?“
„Ah, ne, gospođo. Imam posao.“
„Ne mogu da nađem nikoga da mi pokosi prokletu travu, a da
mi ne traži i bubreg.“
Posmatrala ga je kao jastreb, sećao se, ali uvek ga je pošteno
plaćala. I obično bi dodala i nekoliko kolačića i čašu nekog
hladnog pića.
„Pokosiću vam travu“, čuo je sebe kako kaže, pre nego što je
stigao da se ugrize za jezik.
Ozbiljno ga je posmatrala. „Pošto?“
„Besplatno.“
„Odradiš posao, budeš plaćen za to.“
 „Možda ću kupiti kuću u Mauntin Lorelu. Ako je kupim,
bićemo komšije. Komšije se međusobno pomažu.“
To joj je izmamilo osmeh. „Mama te je lepo vaspitala.
Kosilica je pozadi u šupi.“
„Dobro, gospođo. Moram sad da pogledam tu kuću. Imam
zakazano razgledanje. Pobrinuću se za to kad se budem vraćao,
ako je to u redu.“
„Može. Najlepše ti hvala.“
Produžio je, upozoravajući se da se više ne javlja kao
dobrovoljac ako slučajno sretne još nekoga koga se sećao.
Sad je morao da pronađe vremena svake nedelje da joj kosi
travnjak, a već se obavezao – u sebi – da će preuzeti taj posao i
od mame.
Morao je da kupi kuću, preseli se, i pokosi i taj travnjak.
„Zašto mi nisi rekao da zavežem?“ pitao je psa. „Pre nego što
sam se ubacio u posao košenja trave?“
Stigao je do sledećeg ugla i Mauntin Lorela, i ukopao se u
mestu.
Nije bila ta kuća – očigledno ne ona koju je došao da vidi,
pošto je žena sa upadljivim trudničkim stomakom stajala na
otvorenim ulaznim vratima.
Nije stao zbog žene na vratima, već one koja mu je bila
okrenuta leđima.
Imala je oblak crne kose koja joj se kovrdžala kao vadičepovi
preko ramena. Stajala je, visoka i vitka u tesnim helankama –
plavim sa zlatnim vijugavim šarama nalik na plamenove. Plava
majica bez rukava, tesna, koja joj je isticala duge, preplanule
ruke. Plave patike, sa plamenovima sa strane.
Nije joj video lice – nije ni morao, ne još.
Kobalt Flejm, pomislio je, poluboginja. Uhvaćena u mrežu
Grdana, koji ju je mučio. Njena bitka sa njegovim Anđelom biće
prokleto epska. I na kraju će postati saveznice.
Priča je sama potekla iz njega – kao lava iz vulkana.
Jer tamo je ona postala, tamo je stekla svoje moći.
Nadahnuće, još okrenuto leđima, koraknulo je sa verande. I
planina crnog krzna došetala je iz dalekog ugla verande da joj se
pridruži.
Kraj njegovih nogu, Džasper je ispustio zvuk. Ne režanje, ne
upozoravajući lavež, već ako je moguće, pseći uzdah. Zatim je
zadrhtao. Kad je Rejlan spustio pogled i počeo da ga umiruje,
Džasper je pojurio napred.
Rejlan se zateturao od trzaja. „Hej!“
Uzvik, juriš čoveka i psa, naveli su ženu da se okrene.
Spustila je naočare za sunce, nasmejala se. „Rejlan? Rejlan
Vels!“
Adrijan Rico, pomislio je dok se borio da obuzda psa. Da, to
je to lice. Oduvek je lepo izgledala. „Adrijan, zdravo, izvini. Ne
znam šta ga je spopalo. Ne ujeda.“
Džasper je legao na verandu, zatim počeo da puzi prema
crnoj planini.
„Ni ona.“ Nakrivivši glavu, Adrijan je gledala kako se
Džasper ispružio kod Sejdinih nogu. „Šta on to radi?“
„Ne znam.“
„Mislim da joj se nabacuje.“ Druga žena je iskoračila na
verandu. Imala je duge pletenice uvezane pozadi na vratu i
četvorogodišnjeg dečaka koji joj se držao za nogu sa plastičnim
čekićem u ruci.
Sejdi je spustila ogromnu šapu na Džasperovu glavu, i iskosa
pogledala u Adrijan.
„Mislim da mu govori da navali. Nisu se čak ni upoznali.
Ovo je Sejdi.“
„Džaspere. Prestani. Ponižavaš se.“
 „Prilično sam sigurna da vidi zvezde. Dobro došao kući,
Rejlane.“
„Hvala. Izvinite što smo vas prekinuli.“
„Niste. Izašla sam na kratko trčanje i svratila. Ovo su Tiša
Kirk i Finijas Grant. Tiša, Finijase, Rejlan Vels.“
„Drago mi je što sam te upoznala.“ Tiša mu se osmehnula.
„Znam da su Maja i Džen srećne što si se vratio.“
„I mi smo. Zapravo sam krenuo da pogledam kuću pored.“
„O, prelepa je!“ Tiša je pogledala kad je Finijas seo i počeo
da zakucava nevidljive eksere.
Dečak je naglašeno rekao: „Moram ovo da završim.“
„Mnogo sam puta zavirila“, nastavila je Tiša. „Mark zaista
dobro radi. Imaš dvoje dece, je li tako?“
„Da, sedam i pet godina. Pa, skoro osam i šest.“
„Bilo bi divno imati decu pored.“
Finijas je prestao da zakucava. Rekao je: „Moram da kakim“,
i uleteo je u kuću.
„Izvinite, moramo da kakimo.“ Tiša je požurila za njim.
„Pa, što se mora, mora se.“ Adrijan je uz smeh sišla
stepenicama. „Moram kući, ali moj deda bi zaista voleo da te
vidi, i tvoju decu, i tvog zaljubljenog psa.“
„Nije nikad pre uradio ovako nešto. Ali ona je veoma
upečatljiva.“
„Seksi Sejdi. Tiša je u pravu u vezi sa kućom – i ja sam je
pogledala. Dobra je. A što se tiče komšija?“ Pokazala je rukom
prema Tišinoj kući, odakle je dopirala muzika – klavir. „Najbolji
su.“
„Tako mi je i Maja rekla. Lepo izgledaš, Adrijan. Mislim,
drago mi je što te vidim.“
„Isto.“ Sagnula se i pomilovala Džaspera pre nego što je
zakačila povodac na svog ogromnog psa. „Sigurna sam da ćemo
se ponovo sresti, Džaspere. Ljubav se ne može sakriti. Hajdemo,
Sejdi!“
Sejdi je jednostavno preskočila opčinjenog Džaspera, sabrala
se, i uskladila se sa Adrijaninim dugim, sigurnim korakom.
„Divno.“ Pogledao je u svog sad izgubljenog psa. „Ona je
možda previše za tebe, druže, ali srcu se ne može naređivati.
Hajde da vidimo kuću.“

Dvanaesto poglavlje

Posle obilaska kuće, razgovora sa preduzimačem i njegovim

bratom, nekad opasnim tipom, sa kojim se podsetio srednje
škole, njihovog zajedničkog pregleda u kakvom je stanju kuća,
Rejlan je morao da razmisli.
Dogovorio se da će se vratiti za sat vremena sa decom, što je
Mark Viker odobrio.
Svratio je kod gospođe Pinski i prastarom bednom kosilicom
pokosio njen travnjak. Morao je da prizna, travnjak mu se činio
nemerljivo veći kad je imao petnaest, pa mu nije dugo trebalo.
Ipak, oznojio se, i zahvalno prihvatio veliku čašu ledenog
čaja koji je tako zasladila da su mu zubi utrnuli.
Rekla mu je da je dobar dečko, da je obavio dobar posao, i
ponovo mu je pohvalila majku što ga je lepo vaspitala.
Odveo je psa kući, pustio je Džaspera da leči zaljubljeno srce
u zadnjem dvorištu dok je on uskočio u auto i odvezao se kratko
do Rica.
Gomila ljudi na ranom ručku je sedela za stolovima i u
separeima dok je njegova majka radila za pećnicom a Dom
razvijao i bacao testo.
 Izgledao je mršavije, starije nego kad ga je Rejlan nakratko
video za božićne praznike, ali nije izgubio ništa od svoje veštine
bacanja testa.
Maraja, sa bojankom i bojicama na visokoj stolici za pultom,
gledala ga je apsolutno oduševljeno.
„Još jednom, Popi! Još jednom!“
Kad je raširio testo u savršen krug na dasci, namignuo joj je.
„Prvo moram da napravim ovu. Ljudi žele svoje pice.“
„Hoćeš li i meni napraviti jednu? Baka je rekla da možemo
jesti picu kad Bredli završi sa igrom pozadi.“
„Napraviću vam jednu posebnu, baš tvoje veličine, koja
odgovara princezi.“
Zinula je, baš kao Džasper kad je prvi put ugledao Sejdi, a
onda je ugledala oca. „Tatice! Jesi li čuo? Gospodin Rico će mi
napraviti picu za princeze.“
„Divno. Kako si, Dome?“
„Ne mogu da se žalim, pa neću. Dobro došao kući.“
„Hvala. Pitam se može li ta pica za princeze malo da sačeka.
Mo, idem po Bredlija i vodim vas da vidite kuću. Prvo ćemo to,
pa ćemo se onda vratiti na picu.“
„Ali ja dobijam posebnu picu za princeze.“
„Dogovoreno. Video sam ti unuku na tren, i slona kojeg
naziva psom.“
„Spomenula mi je.“ Dom je na picu dodao papriku, pečurke,
crne masline. „To je dobra, čvrsta kuća sa dobrim, pristojnim
komšijama. Drago mi je što si pogledao.“
„Kako ti se čini?“, pitala je Džen.
„Kao što je Dom rekao, ali želim da vide i deca. A evo i
našeg gejmera.“ Video je po Bredlijevom izrazu da nije osvojio
najbolji rezultat.
„Moram da zaradim još novčića.“
 „Obavićemo i to. Idemo odmah da vidimo kuću.“
„Ali ješćemo picu. Baka je rekla.“
„Vratićemo se na picu, ali vlasnik kuće nas čeka.“
„Umreću od gladi.“
Pre nego što je Rejlan progovorio, Dom je sakupio šaku
salame i sira i napunio posudicu za poneti. „Ovo će ti pomoći.
Kad se vratiš, napraviću ti posebnu picu.“
Kao dečak koji je obraćao pažnju na pojedinosti, Bredli ga je
odmerio. „Kako posebnu?“
„Ja ću dobiti onu za princeze.“
„Mogu li ja za Betmena?“
„Idi sa ocem, budi dobar dečko i biće Betmen.“
„Jupi! Hvala, Popi. Možemo li da krenemo odmah pa da se
vratimo?“
„Da, idemo.“
„Ne brini za to.“ Džen je odmahnula rukom kad je Rejlan
počeo da skuplja bojice.
„Mi smo sve uradili“, rekla mu je Maraja kad ju je podigao.
„Zato sam dobila bojanku, a Bredli novčiće. Popi je rekao da
smo dobri radnici.“
„Drago mi je što to čujem.“
Odveo ih je do auta i ubacio na sedišta.
„Gde je Džasper?“ Bredli je gutao salamu kao bombone.
„Kod nane. Već je video kuću.“
„Hoćemo li živeti tamo?“, želela je da zna Maraja.
„Moramo da je pogledamo.“
„Meni se sviđa da živimo kod nane.“
Pokušaj da spavaš na sofi na razvlačenje, pomislio je, i da se
tuširaš u ormaru. „Blizu je nane.“
„Koliko blizu?“
Uhvatio je sinov sumnjičavi pogled u retrovizoru. „Videćeš.
Eno nanine kuće“, rekao je dok su prolazili. Skrenuo je levo sa
Glavne ulice, nastavio da vozi, prošao pored sveže pokošenog
travnjaka gospođe Pinski, skrenuo desno u Mauntin Lord.
Zatim levo na kolski prilaz.
„Ovoliko blizu.“
„Nimalo ne liči na našu staru kuću.“
Bredlijeve reči su ga pogodile pravo u srce, pošto je Rejlan
pomislio potpuno isto.
„Ne, ne liči.“
Nije bilo lepe i izbledele cigle, već vodoravne daske sveže
obojene u dim sivu sa kontrastom tamnoplavih žaluzina i čisto
belih okvira.
Mirna ulica – što je bilo važno – i kratko, zeleno prednje
dvorište koje je vodilo do široke staze. Staze su bile važne.
Gledao je dovoljno HGTV da bi prepoznao kako su
potkresani žbunovi, drvo koje je Mark nazvao razmetljivom
ružičastom svibom, doprinosili privlačnosti kuće.
Ulazna vrata su imala dugačke svetiljke sa strane, i prikladna
sporedna vrata – okrenuta prema komšijama koje je upoznao –
koja su vodila u sporedni ulaz – vešernicu.
To će biti važno.
Imala je sve što je tražio, pomislio je dok je izvodio decu iz
kola. Znao je to. Baš kao što je znao iz sopstvenog iskustva
renoviranja da kvalitet unutrašnjih i spoljašnjih radova može da
dobije visoke ocene.
Ali.
Nije nimalo ličila na njihov dom u Bruklinu.
Dok ju je proučavao sa decom pored sebe, pozdravila ga je
komšinica.
Izašla je, prišla, dok je dečkić koračao iza nje. „Imam
ključeve. Mark je rekao da su skoro završili, pa je poslao ekipu
na drugi posao. On samo mora da ih uputi, uzme nešto, i vratiće
se. Ali nije želeo da čekaš ako stigneš pre njega.“
„Hvala. Ovo je gospođa Kirk.“
Bredli je razrogačio oči. „Kao kapetan Džejms Tiberijus?“
„Upravo tako. Uvek sam mislila kako bih mogla da budem
njegova baka s kojom je proveo divno vreme kad mu je bilo oko
četiri godine.“
Bredli je još jače razrogačio oči. „Stvarno?“
„Tako volim da razmišljam. Ovo je Finijas.“ Pomilovala se
po stomaku. „Ovo ćemo tek da odredimo. Ako odlučite da živite
ovde, bićemo vam komšije.“
„Mogu li da pipnem bebu?“
Tiša je pogledala u Maraju. „Ovu? Naravno.“
Veoma nežno, Maraja joj je spustila ruku na stomak. „I moja
učiteljica je imala bebu u stomaku. Bila je velika. Rekla je da će
izaći na leto.“
„Ova mora još da poraste pre nego što izađe u novembru.“
Finijas, zainteresovaniji za svoju vrstu, ponudio je Bredliju
da pogleda njegovog plastičnog dinosaura. „Ovo je T-reks. Jeli
bi ljude samo da nisu izumrli pre ljudi. Ali jeli su druge
dinosaure. On mi je omiljeni.“
„Odlično. Ja volim velociraptore jer oni love u čoporu.“
„Imam i njih! Verovatno su nastali od ptica. Hoćeš da vidiš?“
„Možda jednom, ali moramo da pogledamo kuću.“
„Oni tamo lupaju i testerišu. Imam i ja i čekić i testeru.“
„Nikad ne ćuti“, upozorila ih je Tiša, i uhvatila sina za ruku.
„Kaži, vidimo se kasnije, Fine.“
„Dobro, vidimo se kasnije.“
„Mark je rekao da samo ostavite ključeve unutra na
kuhinjskom ostrvu ako ne stigne“, doviknula je dok se vraćala u
svoju kuću. „On ima druge.“
 „Hvala. Pa, družino, idemo unutra.“
„Sviđa mi se gospođa sa bebom u stomaku. Ima lepu kosu.“
„Da, ima.“ Izabrao je da uđe na prednji ulaz, kao gost, jer to i
jesu bili tog trenutka.
Podovi su blistali, nije mogao da porekne, a sjaj se nastavljao
od prednjeg ka zadnjem delu, do kuhinje, i do širokih vrata za
popločani plato iza kojeg se prostiralo veoma lepo zadnje
dvorište.
„Izgleda stvarno veliko“, zaključio je Bredli.
„Pa, otvoreno je i prazno.“
„Ima kamin. I mi smo imali kamin.“ Maraja mu je prišla.
„Tako Deda Mraz zna kuda da uđe.“
Ali ne od cigle. Popločan prefinjenom belom šarom na beloj
osnovi. Na gas, ne na drva. Uglađena polica iznad kamina, ne
rustična.
„Odjekuje!“ Bredli je uzviknuo sopstveno ime da se zabavi.
Ali nije bilo uspomena u tim odjecima.
Sin mu je otrčao pozadi, a Maraja za njim. Ne u kuhinju – sa
belim ormarićima, besprekornim aparatima, kamenom sivom
radnom pločom, dubokom ugradnom sudoperom – već da
pogledaju kroz ona široka vrata.
„Čoveče, zadnje dvorište je veliko! Džasperu će se dopasti.“
„Nema ljuljaški?“ Zaprepašćenost je odzvanjala u Marajinom
glasu. „Kako to?“
„Ovde još niko ne živi, bleso.“ Bredli ju je gurnuo laktom.
„Tata će nam nabaviti ljuljaške i ostalo.“
„Ti si blesa.“ Gurnula je i ona njega. „Kakva je ovo soba?“
Ponovo je otrčala do staklenih vrata koja su se nalazila pored
trpezarije. „Je li to naša igraonica?“
„Ima jedna dodatna soba – kao prostor za igru – na spratu.“
Iza tih vrata bi bila, morao je da prizna, savršena kućna
kancelarija. Dobro osvetljenje, pogled na dvorište, prostor za sve
što mu treba.
„Hoću da vidim. Možemo li gore?“
„Došli smo da vidimo. Tamo su i spavaće sobe.“
Zastao je na tren kad su deca potrčala ka stepenicama.
Kupatilo ispod stepenica, dnevni boravak pored kuhinje,
predsoblje/vešernica sa druge strane kuhinje. Nova peć, i dobra
ostava u završenom podrumu, zaštićenom od plavljenja.
Dobra kuća, podsetio se, sa cenom u okviru njegovih
mogućnosti.
Popeo se tamo gde su odjekivali dečji užurbani koraci i
glasovi.
Blistavih očiju, Maraja mu je potrčala u susret. „Koja će biti
moja soba, tatice? Mogu li da izaberem?“
„Pa, ima kupatilo sa dva umivaonika. Ova soba.“ Dok ga je
stezala za ruku, poveo ju je u jednu od četiri spavaće sobe. „A u
to kupatilo se ulazi i iz ove i iz one sobe sa druge strane.
Otprilike su iste veličine, pa...“
„Ne mogu da delim kupatilo sa dečakom! Oni smrde!“
Njen užasnuti izraz je naveo Rejlana da poželi da je pojede
kao ružičasti cvet.
„Ima još jedna spavaća soba preko puta, ali ova je veća pa...“
Zaćutao je kad je otrčala da vidi.
„Ima svoje kupatilo! Vidi, vidi! Dečaci ne smeju da ga
koriste! Samo moja kada i sve! Mogu li da dobijem ovu sobu,
molim te?“
Dotrčao je i Bredli. „Igraonica je ogromna! A ja hoću sobu sa
kaminom i velikim kupatilom.“
„E tu ne može. To je glavna spavaća. Moraš da plaćaš sve
račune da bi dobio glavnu spavaću.“
„Ne mogu da plaćam račune.“
 „Što znači da dobijaš jednu od one dve sobe ako kupimo
kuću. Sa lepim velikim kupatilom samo za tebe, pošto Mo traži
sobu preko puta.“
Bredli je odšetao, stisnutih usta, klimajući glavom. „U redu,
valjda. Želim onu tamo pozadi, jer je dalja od nje.“
Okrenuo se, smeškajući se, a onda mu je osmeh izbledeo kad
je pogledao u oca. „Tebi se ne sviđa kuća?“
„Šta? Ne – mislim, naravno da mi se sviđa.“
„Lice ti kaže da ti se ne sviđa.“
Maraja je doplesala do njih. „Možemo li da obojimo moju
kadu u ružičasto? Šta je bilo?“
„Tati se ne sviđa kuća.“
„Zašto ne? Lepa je. Lepo miriše.“
Želeli su je, shvatio je. Želeli su ovu kuću, ovaj novi početak.
Samo je od nje morao da napravi dom. Da se oslobodi – sasvim
– i napravi dom.
„Vas, takva neodlučna bića kakva jeste, prevarila je moja
velika uzdržanost“, rekao im je. „Želeo sam da čujem vaše
mišljenje, a ne da iskoristim ogromnu moć mog nadmoćnog uma
da utičem na vaše slabašne mozgove.“
„Tata.“ Napetost se raspršila kad je Bredli frknuo. „Daj!“
„Možemo li da je kupimo?“ Maraja mu je obgrlila nogu,
dižući lice prema njemu. „Možemo li da obojimo kadu u
ružičasto u samo mom kupatilu?“
„Da, i ne. Možeš da uzmeš ružičastu zavesu za tuširanje,
ružičaste peškire, ali nema bojenja kade.“
„Ali Bredli ne srne nikad, baš nikad, da mi kaki u kupatilu.“
„Imam svoje kupatilo – veće od tvog – i ti ne možeš da kakiš
tamo.“
Nastavili su da vređaju jedno drugo zbog kake. Rejlan je
zaključio da su već počeli da se osećaju kao kod kuće.
Kad je zaključio kupovinu, sredio papirologiju i pravne poslove,
Rejlan je počeo da odbrojava dane spavanja na sofi na
razvlačenje i rada u uglu, ili na kuhinjskom pultu.
Uskoro je morao u nabavku školskog pribora, što mu se
činilo nemogućim. Ali čvrsto je rešio da odloži tu noćnu moru
do poslednjeg mogućeg trenutka.
Ono što je imao, uprkos trenutnim radnim uslovima, bila je
čvrsta nova priča sa očaravajućim novim likom koji će prvo
poslužiti kao neprijatelj, večna suprotnost, i konačno prijateljica
njegovom Anđelu.
Mogao je da zahvali, i jeste, svojoj majci i sestri što su pazile
na decu i zabavljale ih preko leta. I što su primale decu na
spavanje dok je on putovao do svoje kompanije da zaokruži
priču, taj lik, sa svojim partnerima.
Proveo je tu jednu noć u Džoninoj samačkoj jazbini, jer nije
mogao da se natera, ne još, da prespava kod Bik i Pets u svojoj
staroj kući.
Ali pre nego što je prešao na pravi posao stvaranja romana,
morao je to da raspravi sa svojim nadahnućem.
Ako mu ona ne odobri, promeniće fizički izgled, ali to nije
želeo. Sve se uklapalo. Nadao se, pošto se sećao devojčice koja
je prepoznala Ajronmena sa njegovog crteža na zidu spavaće
sobe.
Pošto je to već dovoljno dugo odlagao, i pošto su deca otišla
na druženje kod Maje i Kolina po podne, uzeo je blok za crtanje,
i psa, i odvezao se do velike kuće na brdu.
Oduvek je voleo tu kuću, način na koji se dizala tako
glomazna i bezvremenska sa tremom oko cele kuće, prelepim
starim drvećem pozadi i sa strane. Zabati su samo doprinosili
njenom zagonetnom izgledu.
„Gospode, Džaspere, koja sam ja budala. Mogu i ovo da
iskoristim. Da dodam malo gotike, i eto skrovišta za Flejm.
Potamniću kamen, približiti drveće, dodati kulu. Da, to će biti
dobro.“
Crtajući u glavi, prišao je ulaznim vratima, i zalupao velikim
bronzanim zvekirom. Promenio ga je iz zvezde u groteskni lik.
Režeći.
Kad niko nije otvorio, uradio je kako mu je sestra savetovala
i zaobišao je iza kuće – dodajući pojedinosti svom crtežu – dok
je kružio ka vratima prema popločanom platou na nižem nivou.
Pošto su bila otvorena, podigao je ruku da pokuca, pa zastao.
I tada je zinuo i izgleda da nikako nije mogao da ponovo zatvori
usta.
Stajala je na sredini prostorije, okrenuta zidu sa ogledalom.
Na sebi je imala crni kratki šorts, sportski grudnjak sa ukrštenim
bretelama na leđima. Kosu je podigla i uvila u punđu iz koje su
ispadale kovrdže.
I stojeći na jednoj bosoj nozi, podigla je levu i ispružila je
prema tavanici, stojeći sasvim vertikalno.
To ne bi trebalo da bude anatomski moguće.
Zatim ju je spustila samo da je podigne iza sebe, i dalje u
ravnoteži, i zgrabila je nožni prst, ispružila drugu ruku kad se
nagnula napred, i dok je vukla nogu u izvijeni luk.
Kad mu se nekoliko kapi krvi vratilo u mozak i kad je shvatio
da je zagazio na teritoriju voajera, krenuo je unazad.
Ali ona je okrenula glavu, samo centimetar-dva, i ugledala ga
je.
Umesto da vrisne i pozove svog čudovišnog psa, nasmešila
se, i mahnula mu ispruženom rukom da uđe.
Promolio je glavu kroz odškrinuta vrata. „Izvini. Samo sam...
Nisam želeo da prekidam.“
„Još malo pa sam gotova. Samo mi je trebalo dobro
istezanje.“
„Da li...“ Zaćutao je kad je Džasper uhvatio miris, uleteo kroz
vrata, i potrčao ka svojoj ljubavi, koja je ležala ispružena ispred
kamina.
„Džaspere, prokletstvo. Izvini.“
„Nema veze.“
Naročito pošto se Džasper samo srušio ispred Sejdi, koja se
nije obazirala na njega.
„Još samo drugu stranu. Jesi li tražio Popija?“
„Uf, ne, zapravo.“ Nije mogao da skrene pogled. „Kako to
izvodiš? Kako to bilo ko može da izvede? Zašto nemaš
zglobove?“
„Imam ih. Dobro su podmazani. Rastegljivost je najvažnija
za fitnes.“
„To nije rastegljivost. To ne može čak ni Gambi.“
„Balet, DNK, gimnastika, vežba. Kako ti stojiš sa
rastegljivošću?“
„Ne tako. Ali ja sam sa planete Zemlje, što ti, očigledno, nisi.
Što me dovodi do...“
„Dodirni prste na nogama.“
„Šta?“
„Možeš li da dodirneš prste na nogama, a da ne saviješ
kolena? Hajde da vidimo.“
Osećao se glupo, ali ipak i krivo što ju je posmatrao, pa je
dodirnuo prste na nogama.
„Dobro. Eto potencijala. Vežbaš li?“
„Pa...“
„Aha“, rekla je kad je spustila obe noge na pod.
„Dvoje dece, posao, kupovina kuće, briga o psu, spavanje na
sofi na razvlačenje.“
„Zauzet.“ Nasmešila se kad je to rekla. „Zar nismo svi! Svi su
oduševljeni što si kupio kuću u Mauntin Lorelu. Kad se smestiš,
osmisliću ti neke vežbe. Trideset minuta dnevno. Imaš li
tegove?“
„Ne, ja...“
„Dobićeš ih. Treba ti malo jačanja.“
Iznerviran, uputio joj je jedan dugi pogled. „U redu.“
„To nije uvreda. To je profesionalna primedba. Kardio, vežbe
za srednji deo tela, snagu i otpor, savitljivost. Svima trebaju.
Imaš prelepu decu.“
Ljutnja je malo popustila. „Imam, hvala.“
„Mešavina su tebe i Lorili, koja mi se mnogo dopadala. Jasno
je, iz tih nekoliko puta koliko sam ih videla, da si sjajan otac.“
„Olakšavaju mi više nego što otkrivam. U svrhu
preživljavanja.“
„Deo tvog posla je da ostaneš zdrav zbog njih.“
Morao je malo da se nasmeje. „Mislim da ti je to prljav
potez.“
„Sigurno, ali je i istina. U svakom slučaju, smisliću ti neke
osnovne vežbe. Sad, šta mogu učiniti trenutno za tebe?“
„Radiš li to svima? Daješ svima savete o fitnesu i zdravlju?“
„Ne svima, jer nije svako spreman da čuje. Maja mi je među
najboljim prijateljima. Volim Džen. Brinu za tebe, i znaš to pa ti
ne otkrivam nikakve tajne ovde.“
„Ne, ne otkrivaš.“
Morao je da promeni temu, pa je počeo da razgleda po
studiju. „Ovo je ozbiljno mesto, ali nije strašno. Mislio sam...
pogledaj ovo.“
Adrijan je pogledala i videla kako se Džasper sklupčao kraj
Sejdi, zatvorenih očiju.
„Mislim da ima blaženi osmeh na licu. Daje mu priliku. I
tebi“, obratila se Rejlanu. „Da joj se ne sviđaš, stajala bi ovde, i
posmatrala te.“
„Neka tako i ostane. Moram da zatražim tvoju dozvolu za
nešto.“
„Oh. Treba li da sednemo?“
„Možda.“
„Samo napred.“ Pokazala je na sofu pre nego što je otišla da
napuni dve bočice Nove generacije vodom. „Ovo je sad tvoje.
Tako ćeš ostati hidriran kad vežbaš.“
„Dobro. Dakle, radim na novom romanu, sa novim likom.“
„Svidela mi se pojava Pravog Anđela.“
Opet ga je oduševila. „Čitala si?“
„Naravno da jesam. Ne samo da si brat moje dobre
prijateljice, već volim i grafičke romane.“
A to bi moglo – trebalo bi – da radi u njegovu korist. „Ovaj
lik će biti suprotnost Anđelu – prvo neprijatelj, a onda saveznik.
Ona je poluboginja.“
„Kao Grdan.“
„U početku je povezana sa njim, prisiljena da radi za njega.
Usamljenica, izmučena, bori se protiv svojih mračnih nagona, i
da zaokružim, Anđeo će joj konačno pomoći da se oslobodi.
Postaje ljudsko biće, živi sama. Piše priče strave i užasa – ili
pretvara svoje iskustvo i istoriju dugu više od petsto i nešto
godina u knjige.“
„Jedva čekam da pročitam, ali ne razumem zašto ti treba
moja dozvola.“
„U redu, dobro.“ Otvorio je blok za crtanje, i pružio joj ga je.
„Ovo je ona.“
„To sam ja! To sam ja u vrućoj odeći.“
„Da, izgledala si prilično vruće.“
Ponovo ga je podrugljivo pogledala. „Hvala, ali mislila sam
na dizajn, zbog plamenova.“
 „Dobro, da, pa... To si imala na sebi kad sam došao prvi put
da pogledam kuću. Bila si mi okrenuta leđima, i samo mi se taj
lik pojavio u glavi. Kobalt Flejm.“
Očarana, podigla je pogled sa crteža. „Zar to tako ide?“
„Ponekad. Obično ne. Skoro nikad.“
„Ima li još crteža?“ Još dok je ispitivala, Adrijan je okretala
stranice. „O bože, ona jaše zmaja! Zmaja!“
„Da. Zmajeva vatra. Vatra je njen zaštitni znak. Zmajeva
Vesta – rimska boginja vatre.“
„Devojka zmaj. Još bolje. Dobro izgledam. Snažno.
Žestoko.“ Nastavila je da okreće stranice. „Oooo, zla i nasilna.
O, o, izmučena! Sviđa mi se!“
„Stvarno? Nemaš ništa protiv?“
„Šališ se? Ja sam prokleta poluboginja, superjunakinja. Pa
dobro, zlikovac, pa onda junakinja. I jedno i drugo mi odgovara.
I jašem zmaja. Imam koplje.“
„Ako ga zadržim, ispaljivaće plamen.“
„Plameno koplje. Postaje sve bolje. Gde ona živi?“
„Ovde. Mislim ovako velika kuća, samo jezivija, mračnija,
ali upravo sam shvatio da bi ova kuća mogla da joj bude baza.“
„Sad će Popi da odlepi. Da mu kuća postane besmrtna, dom i
skrovište poluboginje.“
„Znači, neće mu smetati?“
„Smetati? Uramio je tvoj crtež kad si ga nacrtao kako baca
picu.“
„Stvarno?“
„Divi se tvom daru. Što ne bi?“
Odjednom je shvatio, kad je nastavila da razgleda crteže,
koliko mu je to značilo.
„Mogla bi da ima tajnu sobu, čak i ako joj ne treba. I kulu,
možda kupole. O, kao da treba da ti pričam šta je dobro. Kako se
zove njen alterego?“
„Adrijan Dark, i već sam odlučio za kulu.“
„Savršeno! Rejlane, tako sam prokleto polaskana.“
„Laknulo mi je, jer sam spreman da počnem da radim na
tome, i nisam želeo da joj menjam izgled.“
„E sad ne možeš, ili ćeš slomiti moj krhki ego.“
„Ne bih rekao da je naročito krhak, ali neću joj promeniti
izgled.“
„Mogu li nekad da vidim? Kako napreduje, mislim. Ili si
ćudljiv po pitanju svoje umetnosti?“
„U Bruklinu sam radio u preuređenom skladištu. Svi su sve
videli. Moram da idem“, rekao je kad je pogledao na sat.
„Moram da pokupim decu od Maje.“
Kad je uzeo blok za crtanje i ustao, i Adrijan je ustala sa
njim. „Dođi opet, hoćeš li, kad Popi bude ovde? Povedi decu.
Nedostaju mu deca u kući.“
„Hoću. Hajdemo, Džaspere.“
Džasper je otvorio oči, i okrenuo glavu.
„Hajdemo, Romeo, ili ću te sledeći put kad dođem, ostaviti.“
Adrijan je rekla: „Sejdi“, i veliki pas je ustao, i prišao. Sa
Džasperom odmah iza nje. „Hajde da vas ispratimo.“
„To bi mi pomoglo da ne moram da ga vučem.“
Ipak je morao da podigne Džaspera da ga ubaci u auto, gde je
zavijao kao da je ozbiljno ranjen.
„Devojke ne vole plačljivce, druže. Zaveži.“ Mahnuo je i
odvezao se.
Bacio je pogled u retrovizor, video Adrijan u njenoj majušnoj
crnoj odeći, sa rukom na ogromnom psu. I osetio je kako ga je
nešto prigušeno preseklo kako nije već jako dugo.
Prepoznavši požudu, zanemario ju je.
Nije spreman za to, rekao je sebi. I ne sa sestrinom
najstarijom prijateljicom, ako ikad i bude spreman za to.

Trinaesto poglavlje

Nova pesma je stigla na vreo avgustovski dan sa nebom boje

starog gipsa. Ovo pismo imalo je markicu Vičite. Pročitala ga je,
treće ove godine, u automobilu na parkingu ispred prodavnice.

Kad si već bes u mojoj glavi, i ljutnja srca moga

Što čekam tako dugo i što si mi daleka?
Uživam da čekam tvoju krv da prolijem.
Ja ću izabrati kada ću te ubiti.

Potreslo ju je; kao i uvek. Sedela je još malo, čekajući da se

smiri, slušajući kako neki umoran glas izvan automobila govori
jednom uplakanom da će kasnije kupiti sladoled.
Sledila je sopstveni protokol, gurnula je pesmu u koverat,
koverat u torbicu. Napravila je kopije kad je stigla kući, poslala
ih, kao i obično, policiji, saveznom agentu, Hariju.
Ništa neće biti od toga, naravno. Ništa nikad nije ni bilo.
I sad je broj ponovo porastao. Sa jednog pisma godišnje tako
dugo, na dva, i sad tri.
Znala je da će FBI čuvati dosije, kao što je znala da su
uglavnom odbacivali pomisao da predstavlja stvarni rizik.
Neodređeno preteče pesme, nekoliko redaka, i nikad nikakva
otvorena ili stvarna pretnja ili radnja.
Obuzetost, da, ali kukavička, koja je izazivala duševni i
emocionalni nemir, bez pokušaja da se fizički naškodi.
Znala je šta su mislili, agenti, policija. Bila je javna ličnost,
tako je izabrala. Uz taj izbor išla je i cena.
Znala je šta bi njena majka rekla – šta je rekla. Odloži,
zaboravi.
Uzela je kolica i ugurala ih u preterano rashlađen vazduh
supermarketa. Otvorila je aplikaciju sa spiskom za kupovinu na
telefonu i krenula.
I podsetila je sebe da bude zahvalna što deda nije tražio da
pođe sa njom. Inače bi kupovina trajala duplo duže.
Hrana je, na kraju krajeva, bila njegova strast. I ljudi su mu
neprestano prilazili.
Pričao bi sa svima, pažljivo proučio svaku breskvu, video
neko povrće koje bi nadahnulo neko novo jelo, što je značilo
dodati još nešto na spisak da se to ostvari.
Kad bi nedeljom otišao na otvorenu pijacu, to bi se neizbežno
pretvorilo u maratonsko proučavanje hrane, razgovore o hrani, i
druženje.
Dok je sakupljala proizvode – pažljivo, ali ne udubljeno –
morala je malo da se osmehne. Kupovina sa njim je trajala
mnogo duže, ali uvek je bio zabavan.
Otkačila je stavke sa spiska iz mlečnog odeljenja, i krenula
dalje.
Kad je stigla do polica sa žitaricama – deda ih je zaista
mnogo voleo – bila je na svome. I čula je žalostan muški glas.
„Hajde, čoveče, dogovorili smo se da ćemo uzeti čirioz.“
„Ali ovi su čarobno ukusni.“
Videla je Bredlija kako steže kutiju žitarica dok mu je sestra
izvodila veoma dobru piruetu kroz prolaz, i Rejlana koji je
izgledao kao čovek pod opsadom.
„Čarobno i ukusno je dobro“, tvrdio je Bredli. „Zar ne želiš
da uzmemo dobre žitarice?“
„Hoće li izdržati ili popustiti?“, zapitala se Adrijan dok mu je
prilazila. „Zdravo, slatkiši.“
„Imali smo dogovor.“ Obratio joj se, očigledno se nadajući
podršci. „Dogovor je bio Čirioz.“
„Mogli bismo da pomešamo čarobno ukusno sa čiriozom.
Kažeš da treba da pravimo ustupke.“ Bredli se okrenuo Adrijan.
„On uvek kaže da treba da pravimo ustupke.“
„Ti si veoma bistar, zar ne?“ Posegla je da uzme Domove
žitarice.
„Uzela si tako mnogo stvari. Mora da mnogo jedeš!“
Rejlan se slabašno osmehnuo. „Bistar, kažeš?“
„Da, i zaista sam uzela mnogo stvari jer ćemo imati kuću
punu ljudi nekoliko dana.“
„Mi smo imali punu kuću ljudi jer mi je bio rođendan. Sad
imam osam godina. Imao sam tortu u obliku Betmena.“
„Oduvek mi je Mračni vitez bio čarobno ukusan.“
To je izmamilo osmeh, pre nego što se ubacila i Maraja.
„Ja ću napuniti šest sledećeg meseca i imaću tortu sa
balerinom. Ili princezom. Moram da odlučim.“
„Što ne obe? Balerinu princezu?“
Oči, zelene kao očeve, zasijale su. „Želim to. Tata, želim
tortu sa balerinom princezom.“
„Zapamtio.“
„Sviđaju mi se tvoje sandale.“
Adrijan se osmehnula. „Hvala. I meni se sviđaju tvoje, i sviđa
mi se tvoj pedikir. Tako je lepa ta ružičasta.“
„Tata mi je nalakirao nokte. Ti imaš francuski pedikir.
Stvarno ti se lepo slaže sa tenom.“
„Mnogo ti hvala. Ona će napuniti šest?“ pitala je Rejlana.
„Hronološki. Što se tiče mode? Oko trideset pet. Čujem da ti
dolazi ekipa da snimate novi DVD.“
„Mnogi članovi ekipe su mi prijatelji – odsešće kod nas i
mnogo će jesti. Deda mi je već na sedmom nebu.“
Videla je kako Bredli, tiho, pažljivo, spušta kutiju sa čarobno
ukusnim žitaricama u kolica. Setila se kako je Mimi nekad
krijumčarila svoj keks, i nasmešila se. „Kako vam se dopada
nova kuća?“
„Imam ružičaste peškire u svom kupatilu. Bredli ima crvene,
i imamo penjalice u zadnjem dvorištu, ali nećemo dobiti bazen,
pa na to možemo da zaboravimo. Misliš li da sam dovoljno
velika da stavljam ruž na usne?“
„Misliš da nisi?“ rekla je Adrijan, pa čak i čučnula da malo
bolje pogleda. „Kladila bih se da jesi, jer su ti usne tako lepe i
savršene i ružičaste.“
„Stvarno?“
„O bože, da. Tako si srećna što imaš tu predivnu prirodnu
boju u njima.“
„Zadivljujuće“, promumlao je Rejlan kad se uspravila.
„Moram da krenem. Drago mi je što sam vas videla. Pozdravi
Džaspera od mene i Sejdi.“
„Svrati ponekad“, čuo je sebe kako kaže. „Džasper vene za
njom.“
„I možeš da vidiš moju sobu. Imam nove zavese i sve.“
„Volela bih. Vidimo se kasnije.“
Dok je odlazila, dok ju je Rejlan posmatrao, rekao je: „Video
sam potez sa žitaricama, Bredli. Ali u duhu ustupaka, preći
ćemo preko toga.“
„Kako si video?“
„Jer sam...“ Rejlan se okrenuo, i uvukao dah kao Dart Vejder.
„Bredli, ja sam ti otac.“

***
Kad je stigla kući, Adrijan je sklonila namirnice, pustila Sejdi da
izađe, kopirala pesmu. Pošto će Hari i njegova porodica stići
narednog popodneva, samo će mu predati njegov primerak.
Razmišljala je da siđe u svoj studio da vežba, zatim je umesto
toga otišla na sprat da proveri, nepotrebno, spavaće sobe.
Otići će u grad po sveže cveće ujutru, ali za sada joj je sve
izgledalo kako treba. Soba koju će Hari i Maršal deliti, one u
koju će smestiti njihovo dvoje dece, Hektorova soba –
jednokrevetna, pošto njegova partnerka, s kojom je godinu i po
dana, nije mogla da doputuje ovog puta. I Lorenova.
Proverila je kupatila – podjednako nepotrebno, ali tako je
imala nekog posla, nešto što joj je odvraćalo misli od prokletih
pesama.
Kao i njen deda, radovala se što će im kuća biti puna ljudi.
Ništa joj nije moglo skrenuti misli sa brige lakše od prijatelja i
posla.
Ili dobro, znojavo vežbanje, pomislila je, i krenula je u svoju
sobu da se presvuče kad je čula otvaranje ulaznih vrata.
Otišla je do vrha stepeništa. „Popi. Rano si se vratio.“
„Odlično se snalaze. I želeo sam da pričam s tobom o
nečemu.“
„Uzela sam rebarca, uzela sam pile“, počela je kad je krenula
da silazi. „Sve što si želeo za letnju čorbu.“
„Ne to.“ Kad je stigla do njega, pružio joj je svoj ključ od
auta. „Predajem ti ovo. Umalo da prođem kroz crveno na
Vudbajnu, i to mi nije prvi put.“
„Popi.“ Uzela je ključeve, zatim ga je zagrlila. „Znam da je
ovo teško. Biću tvoj vozač. Bilo kada, bilo kuda. Obećavam.“
„Imam pet-šest ljudi koji bi rado vozali moje matoro dupe
kuda treba. Možeš da budeš jedna od njih. Počevši od sada.“
Zabacila je glavu. „Kuda želiš da ideš?“
„Želim nešto da ti pokažem, da razgovaram sa tobom.“
 „Misterija!“
„Gde je naša devojka?“
„Parkirana je iza.“
„Hajdemo po nju, idemo da je provozamo.“
Uzeli su Adrijanin auto, pošto je Domov poslednjih nekoliko
godina bio pikap koji je voleo. Pošto je znala da nije voleo
klimu, otvorila je prozore. Sejdi je veselo promolila glavu kroz
zadnji prozor.
„Idi u grad, skreni desno na Glavnoj ulici.“
„Kapiram. Naletela sam na Rejlana i decu u prodavnici.“
„To su dobra deca.“
„Jesu.“ Zabavljala ga je pričama o ratu oko žitarica i
razgovorima o šminki dok su se vozili.
„Monro je doveo onog njihovog veselog dečaka na picu baš
pre nego što sam otišao. Rekao je kako imaju muški dan – i
puštaju Tišu da se malo odmori. Skreni levo na semaforu. I baš
tamo.“ Pokazao je. „Parkiraj upravo tamo.“
„Stara škola.“
„Stara osnovna, tako stara da sam ja išao u nju. Još su
koristili varjaču u tim danima.“
„Jao.“
Uz osmeh je pogurao naočare malo više na nos. „To sam i ja
govorio češće nego što bih da se setim.“
Stara, oronula zgrada od cigle sa malterom koji je
mestimično otpao izgledala je kao šćućurena kocka. Ono što je
nekad bilo igralište postalo je rupičasti asfalt ispunjen korovom
ograđen starom pletenom ogradom.
Na nekoliko prozora, koje je s godinama razbilo vreme ili
dobro naciljani kamen, nalazile su se daske od iverice. Iz oluka,
ili onoga što je od njih ostalo, raslo je još korova.
„Svašta je tu bilo tokom godina“, rekao je Dom. „Tu je bila
antikvarnica neko vreme, ali samo se pretvorilo u prašnjavu
staru buvlju pijacu. Sećam se radionice jednom – kosilice i
slično. Ništa nije opstalo.“
„Prilično je lako videti zašto. Neuredno je.“
„Napušteno je, zato. Vlasnik je imao velike snove, mutio je
nešto, a nije imao dovoljno novca ni za jedno niti za drugo. Hteo
je da otvori bar. Sad samo dobija kazne zbog ugrožavanja
bezbednosti, i priča se da će mesto biti zaplenjeno.“
„Pa...“
„Ne mogu to da prihvatim, Adrijan.“ Dom je stegao vilicu
dok je odmahivao glavom. „Ne mogu. Ta zgrada je stara stotinu
godina. Ima istoriju. Treba ponovo da ima svrhu.“
Razumela je nostalgiju, razumela je istoriju. Ali.
„Želiš da je kupiš?“
„Želim tvoje mišljenje, jer ću uzeti od tvog nasledstva.“
„Popi, ne budi blesav. “
„I ne samo to. Kad se pridružim tvojoj baki, ovo će biti tvoja
odgovornost.“
„Šta to? O čemu razmišljaš?“
„Hajde da pogledamo. Imam ključeve.“
„Naravno da imaš“, promumlala je. Nameravala je da ostavi
Sejdi u autu, ali Dom je već otvarao vrata.
„Hajde, devojko. Idemo da istražujemo.“
„Je li bezbedno? Zaista mi ne deluje bezbedno.“
„Dovoljno je bezbedno da pogledamo.“ U braon šortsu i
tamnoplavoj golferskoj majici, krenuo je prvi stazom, uz oronule
betonske stepenice do dvostrukih ulaznih vrata.
„Moraš da upotrebiš maštu“, rekao joj je kad je izvadio
ključeve.
„Kladim se.“
Osećao se miris. Prvi utisak joj je bio da je smrdelo, na
paučinu, prašinu, prljavštinu, nekorišćenje, i miševe i – moguće
– pacove koji su prostor koristili kao klozet.
Ali Domovo lice je sijalo.
„Osećaš li to?“
„Možda osećam da mi nešto puzi uz nogu.“
Zagrlio ju je oko ramena. „Deca, sve te uspomene na decu,
kako šetaju ovuda. Sad nije mnogo ostalo od prvobitne
drvenarije, i to je prokleta šteta. Ali kreten koji je vlasnik ovoga
opustošio je mesto da nije ni trepnuo. Temelji su još zdravi“,
nastavio je dok je hodao. „Krov nije, ali to bismo podigli, dodali
drugi sprat.“
„Hoćemo?“
Videla je prastare gipsane zidove, požutele od starosti,
iskrzani polivinilski pod na mestima gde je neko pokušao da ga
podigne.
Dom je pokazao dole. „Ispod je pravo drvo, i kladim se da
bismo mogli da ga ishoblujemo i ispoliramo. Potrebne su
potpuno nove cevi, struja mora biti usklađena sa najnovijim
propisima. Potrebno je očistiti spoljašnju ciglu, popuniti spojeve.
Napolju je potrebno raščistiti, očistiti, staviti novi asfalt, i
potrebna je pristupna rampa za invalide.“
Okrenuo se prema njoj, da vidi šta ona misli, ali ona je videla
samo veliki, ružan, smrdljiv prostor sa razbijenim prljavim
prozorima. „Doveo sam Marka Vikera – on je prokleto dobar
preduzimač – da pogleda. Misli da će trebati skoro godinu dana,
i oko milion.“
„Dolara? Milion dolara? Popi, mislim da treba da legneš.
Mislim da moram i ja.“
„Možda, ali prvo me saslušaj. Prodajna cena je – ili je bila –
prenaduvana. Cenkao sam se, vratio sam se. Otišao sam jer on
mora da proda, a živi u nekom pohlepnom svetu snova. Danas se
malo prizemljio, pa sam rekao da ću razgovarati sa svojim
partnerom i javiti mu.“
„Ja sam ti partner?“
„Ti si mi sve.“
Prokletstvo. On je to želeo, šta god bilo, tako mnogo.
„Hajdemo napolje, jer ne želim da razmišljam o tome šta
trenutno udišemo. I možeš da mi ispričaš šta želiš da uradiš za
milion – Bože, to mi oduzima dah – milion dolara.“
Izašao je sa njom, i ponovo zaključao. Zatim je, hvatajući je
za ruku, krenuo oko oronule ograde.
„Ožuljao sam kolena tamo, više puta. Igrao se šuge i lopte i
između dve vatre.“
Naslonila se na njega.
„Nije bilo toliko ljudi u gradu tada, toliko mnogo dece. I
mnogi žive na farmama. Sad je drugačije. Grad je narastao.
Dobar je grad. Znaš li šta nema, Adrijan?“
„Šta?“
„Mesto za tu decu. Negde gde mogu da odu posle škole,
tokom leta. Mesto gde mogu da se loptaju, ili igraju stoni tenis,
video-igrice, možda čak i da uče ili se samo druže na
bezbednom mestu. Mnogo je zaposlenih roditelja, mnogo
zaključane dece. Tako je kako je.“
„Želiš da izgradiš omladinski centar.“
„Možda bismo imali neke časove. Kao izučavanje muzike ili
umetnosti. Aktivnosti, nešto organizovano.“ Nasmešio joj se.
„Zdrave grickalice.“
„Sad mi podilaziš.“
„Samo malo. Čuvanje posle škole, malo vežbanja.“
„Ponovo mi podilaziš“, rekla je, ali ga je obgrlila oko struka.
„Sofija i ja smo razgovarali o ovom mestu više puta. Ali
nismo imali način da ga se dočepamo, do sada. Možda je još van
domašaja, ali...“
„Ništa nije van domašaja ako nastaviš da se trudiš. Malo je
zastrašujuće, neću da lažem. Ali ako zaškiljim, i odbacim sav
svoj zdrav razum, gotovo da vidim.“
A on je to želeo. Ništa drugo nije bilo važno.
Odmakla se, ispružila ruku. „Hajde da probamo, partneru.“
Uhvatio ju je za ruku i stegao je. „Gioia mia. Ponosan sam na
tebe.“

Malo toga je Dom voleo više od kuvanja za gomilu, osim ako je

uključivalo zvuke i kretanje dece u svojoj kući.
Sa Adrijaninim prijateljima, dobio je i jedno i drugo.
Marinirao je kilograme i kilograme masnih svinjskih rebara u
začinjenom sosu koji je sam napravio, pekao je letnje povrće iz
sopstvene bašte, napravio je hladnu testeninu, raznobojnu kao
vašar, sa debelim maslinama, grožđastim paradajzom, i tankim
trakama tikvica. Ispekao je fokaču.
Završio je sa tortom nafilovanom bogatim kremom i
jagodama.
Stenjanje dobro nahranjenih, dečje čavrljanje, sam nered od
savršene pripreme složenih jela, doneli su mu duboku radost.
Uživao je da gleda Adrijan sa prijateljima koje je stekla u
srednjoj školi. I da vidi Harija, koji je bio gotovo kao otac
njegovoj devojčici, sa porodicom koju je stvorio.
Generacije za stolom činile su porodicu, stvarale dom.
Uz kapućino i tortu, obratio se Hanteru, Harijevom
najstarijem. „Reci mi šta bi naročito želeo u omladinskom
centru.“
„Bazen.“ Hanter, sa svojim crnim blistavim očima, ubacio je
zalogaj torte u usta. „Tate kažu...“ Podigao je palac, pa ga
spustio.
 „Jahanje konja i štalu.“ Hanterova mlađa sestra Sibil uzela je
još krema.
„A šta je s tobom, Finijase?“
„Planetarijum.“
Dom je trezveno klimnuo glavom, zatim pogledao u Adrijan.
„Trebaće nam veća zgrada.“
„Rekla bih. Šta kažeš na igre? Igre za stolom, video-igre,
teren za košarku. Umetnost i zanati, časovi muzike – gledam u
tebe, Monro.“
Hanter je mahnuo viljuškom na njega. „Znaš li da sviraš
gitaru?“
„Znam. Voliš gitaru?“
„Da, pa ako dobijem jednu za Božić, možeš li ponešto da mi
pokažeš kad dođemo u posetu?“
„Naravno. Možda možeš da dođeš do mene sutra i pokazaću
ti nešto.“
„Stvarno? Sjajno!“
„Tvoj tata Hari mora da radi ovde sutra.“ Finijas je odmerio
Harija kao neki eksperiment. „Zato tvoj tata Maršal može da te
dovede. Možeš i ti da dođeš“, ljubazno se obratio Sibil. „Ja ću
dobiti teleskop za Božić.“
„Stvarno?“ pitao je Monro preko kapućina.
„Da, jer ću biti astronom i astronaut i otkriću život na drugoj
planeti. Zato što postoji.“
„To nije nasledio od mene“, rekao je Monro svojoj ženi.
„Prosto nije.“
„Pa, matematički i logički, u pravu je. Postoji.“
Sad je Monro pokazao viljuškom na Tišu. „Vidiš? Dome,
Adrijan, klopa je bila neverovatna. Dobrovoljno prijavljujem nas
ostale za rad u kuhinji.“
„Prijavljujem se za to. Zapravo, ako se ne pomerim, zalepiću
se za ovu stolicu.“ Hektor, sa svojim naočarima sa ramom od
kornjačevine i čekinjavim konjskim repom, ustao je. „Uvek
mislim kako smo Silvi i ja donekle pristojni kuvari dok ne
jedemo ovde. Nismo ni blizu.“
„Žao mi je što nije mogla da dođe.“ Loren je ustao da
pomogne u sakupljanju tanjira. Ukrotio je svoju vatrenu kosu
šišanjem na kratko i – po Adrijaninom mišljenju – uspeo je da
izgleda kao advokat čak i u farmericama i majici.
„I njoj, ali prilično je zauzeta pakovanjem, pošto se selimo u
Njujork.“
Uprkos trudničkom stomaku, Tiša je odmah ustala sa stolice.
„Šta?“
„Da, mislio sam da ću to sakriti.“ Nasmešio se i slegao
ramenima. „Dobila je sjajnu ponudu, pa sam i sam počeo da se
raspitujem. Vraćamo se u Njujork, zbog čega je moj tata prilično
srećan. Naročito pošto sam pitao Silvi da se uda za mene.“
Loren ga je udario po ruci. „I ništa ne govoriš!“
„Govorim ti. Mislio sam da se provozam sa tobom da
pogledamo nekoliko mesta, i vratimo se avionom odande.“
„Putovanje!“
Adrijan je ustala da ga zagrli. „Ovo je sjajna vest. Treba da
otvorimo šampanjac.“
„Prvo sudovi, naravno.“
Hari je sačekao da završe sa sudovima i da njegova deca
istrče kalorije iz torte dok ih je Maršal nadgledao.
Uhvatio je Adrijan za ruku. „Šta kažeš da prošetamo?“
„Naravno. Upravo sam htela da siđem i proverim postavku za
sutra.“
„To će Hektor.“ Povukao ju je prema prednjem delu kuće.
„Nešto nije u redu? Je li sa tobom sve u redu, sa mamom?“
„Dobro sam, ona je dobro. Vratiće se u Njujork za nekoliko
dana. I želeće da razgovara sa tobom o još jednoj produkciji
majke i ćerke. Verovatno tokom zime.“
„Moraće da bude ovde. Ne želim da ostavljam Popija. Osim
toga, treba da dođe da ga vidi.“
Izašao je sa njom na prednji trem. „Kakav pogled. To čak i
ovaj ubeđeni stanovnik grada ume da ceni. Dom je oduševljen
tim projektom omladinskog centra.“
„Bože, baš jeste. Uskočićemo u to čim završimo sa ovom
produkcijom. Potpisali smo ugovor – nakon što je Tiša ubedila
prodavca da spusti cenu za još dvanaest hiljada.“
„Ona je čudo.“
„Jeste.“ Proučavala ga je dok su hodali. Vitak i doteran i
zgodan kao i uvek. Možda i više sa nagoveštajima sedih vlasi u
kosi.
„O čemu se zapravo radi, Hari?“
„Pitam se zašto nisi rekla Domu, i drugima, za najnoviju
pesmu.“
„Ko kaže da nisam?“
„Ja, Eds, zato što znam. Prošetaćemo i uživati u poslednjim
ostacima ovog dugog letnjeg dana dok mi ne kažeš zašto.“
„Nisam videla svrhu, Hari, i dalje je ne vidim. Naročito kad
je u pitanju Popi. Kao što si rekao, trenutno je uzbuđen. Zašto
bih mu ispričala nešto uznemirujuće na šta uopšte ne može da
utiče? Ima devedeset četiri, Hari.“
„A ostali?“
Dugo je i nestrpljivo prosiktala. „Srećna sam što vidim
Hektora i Loren uživo dvaput godišnje, i šta oni tu mogu? Tiša
je trudna, i opet, zašto? To se dešava godinama.“
„Sve je gore i gore. I ti i ja to znamo.“
„I ja to redovno prijavljujem. Da, sve je gore i gore, i to me
brine. Uznemirujuće je i kida mi živce – što ta osoba sigurno i
želi. Ali nije bilo čudnih telefonskih poziva, vandalizma ili
pokušaja provale. Ništa ličnije od ružne poezije.“
„Već tri godine. Znam da imaš alarm, i ogromnog psa, ali
ipak si i dalje izolovana ovde, Adrijan. Mislim da je možda
vreme da razmisliš o ličnoj zaštiti.“
Istinski zapanjena, ukopala se u mestu. „Hoćeš da nabavim
pištolj?“
Podjednako zapanjen, ukopao se pored nje. „Ne! Bože, ne.
To bi bilo baš previše. Ali mogla bi da uzmeš telohranitelja.“
Nasmejala se. „Ma daj, Hari.“
„Ozbiljan sam. Lina ima obezbeđenje na svojim događajima,
a ona ne doživljava takvu vrstu stalne pretnje. To je zdrav
razum.“
„Ja ne pravim događaje napolju“, podsetila ga je, „jer, kako
sam rekla, Popiju je devedeset četiri. I pošto sam donela tu
odluku, shvatila sam koliko volim da radim od kuće, koliko toga
mogu da uradim, do koliko ljudi da doprem.“
„Razumem, ah obezbeđenje ovde – ljudsko obezbeđenje,
iskusno obezbeđenje – dodalo bi još jedan sloj.“
„I narušilo moju privatnost, i Popijevu. Policija je udaljena
oko pet minuta. Ko god da ovo radi, imao je godine da uradi
nešto opasnije ili nasilnije. To je emocionalno uhođenje.“
„Uhode uglavnom pokušavaju da ostvare svoje opsesije.“
Svakako joj nije pomagao da se oseća bolje, pomislila je.
Uostalom, nije ni želeo.
„Ništa od toga ne odbacujem. Ne mogu. Ali ako uzmemo u
obzir najgori slučaj – da neko pokuša da me povredi – snažna
sam, energična, brza. Nisam bespomoćna, Hari.“
„Nisi nikad bila.“
„Mrzim što si tako zabrinut, ali zbog činjenice da jesi, još
sam odlučnija da ne kažem ništa Popiju. Ići ću na kurs
samoodbrane.“
Hari je zakolutao očima. „Gde?“
„Onlajn. Možeš da naučiš sve sa interneta ako si posvećen.
Posvetiću se tome. To je još jedan sloj.“
„U redu, dobro. Znao sam da neću uspeti, ali morao sam da
probam.“
„Volim te zbog toga, ali, uostalom, volim te u svakom
slučaju. Istražiću kurseve, izabraću jedan sledeće nedelje. I
ovako takmičarski nastrojena, završiću ga kao najbolja u grupi.“
„Ne bi me iznenadilo.“
„I znaš šta? Kad naučim dovoljno, to bi mogao da bude dobar
video-snimak za blog, ili čak i segment.“
„I to si“, rekao je dok su hodali nazad prema kući, „nasledila
od Line.“
Iako ju je to ljutilo, slegla je ramenima. „Možda. Malo.“
„Ona je samonikla žena, Adrijan, a i ti si. Jedan od razloga je
što kad neka od vas vidi prepreku, smislite način kako da je ne
odgurnete previše već da je nekako iskoristite.“
„Ponekad se pitam jesam li to bila. Prepreka.“
„Ne.“ Zagrlio ju je oko ramena. „To joj nisi nikad bila. Ti si
bila izbor.“
Možda, ponovo je pomislila. Ali nije nikad shvatila zašto je
majka napravila takav izbor.

Četrnaesto poglavlje

Zaista mu je poslala personalizovani fitnes-video. Rejlanu se

učinio kratkim, iznenađujućim, i ne tako ljupkim.
Pretpostavljao je da bi trebalo da oseća... šta, tačno, da je
odvojila vreme da sastavi vežbanja za mesec dana? Sedam dana
nedeljno – stvarno? – tokom četiri nedelje.
Uz obavezno zagrevanje i opuštanje. Svakog prokletog dana.
Odgledao je prvi segment na laptopu, stojeći u kuhinji dok su
se pekli smrznuti pileći štapići i uštipci od krompira (imao je
dug dan; osim toga, obariće i malo brokolija da nadoknadi) i
deca trčala po zadnjem dvorištu sa psom – sve sami manijaci.
Kardio, prvi dan. Pokazala je trčanje u mestu sa visokim
podizanjem kolena, objasnila mu da to radi trideset sekundi pre
nego što pređe na džamping džekove, prednje iskorake, zadnje
iskorake, čučnjeve, legionare i tako dalje. A onda mu je, a nije
se čak ni zadihala, rekla da ponovi sve to dva puta pre nego što
napravi trideset sekundi predaha da popije vode, pa da pređe na
fudbalsko izvrdavanje, oponašanje penjanja i druga mučenja. U
tridesetominutnom kupanju u znoju.
Ponoviti jednom nedeljno, gde ga je uveravala da će
napredovati na intervale od četrdeset sekundi do kraja četvrte
nedelje.
Takođe je imao mogućnost – koju je toplo preporučivala – da
ubaci i desetominutne vežbe za srednji deo tela svakog dana.
„Naravno, što da ne? Imam vremena na pretek.“
Pustio je snimak dok je vadio brokoli, a ona se prebacila na
vežbe snage, drugi dan. Neverovatno, pomislio je dok je seckao,
kako joj je glas umirujuće zvučao dok je nagovarala nedužne na
jačanje bicepsa, dizanjem većih i manjih tegova, vežbanje
grudnih mišića, pokrete veslanja, i na nešto što se naziva
razbijači lobanje.
Možda je bio očaran gledanjem kako joj se mišići zatežu – i
iskoristiće to za svoju umetnost – ali nije imao tegove.
Bio je zauzet.
Treći dan je bio za vežbe srednjeg dela tela, i to mu je
delovalo mučno.
Uprkos umirujućem glasu, zadivljujućim mišićima, isključio
ju je.
Stavio je brokoli da se kuva, izvadio tanjire. Kasno se setio
veša koji je bacio na pranje tog jutra pre nego što su otišli u
poslednju maratonsku kupovinu za školu.
Prebacio je veš iz mašine za pranje u mašinu za sušenje i
pitao se zašto nije samo naručio picu. Onda se setio kako je
uradio upravo to prethodne večeri posle napornog pešačenja.
Ali deca su dobila nove cipele i jesenju odeću, nove rančeve i
torbice za hranu, sveske i fascikle i nove olovke sa
besprekornim gumicama.
Svaku prokletu stvar i više od toga.
I uz oduševljenje novim, svežim početkom, pomogli su mu
da sve složi. Zato su sad ti rančevi, osim vreća za ručak koje će
napuniti ujutru, visili na vešalicama u predsoblju.
Baš na vreme, pomislio je, pošto će veliki žuti autobus stići u
7.20 ujutru za prvi dan škole.
Je li bio nikakav otac zato što je osetio olakšanje i radost tog
trenutka? Ne, nije, uveravao je sebe. Bio je realan. Pomisao na
sate u praznoj kući, na tišinu bez prekidanja?
Blaženstvo. Da ti krene jedna suza niz lice od blaženstva.
Proverio je večeru, procenio je da joj treba još oko pet
minuta, pa je otišao do vrata da pozove decu.
A onda je samo stajao i gledao ih.
Maraja je primenjivala svoje plesne pokrete protiv
Bredlijevih nindža ratničkih dok je Džasper jurio unaokolo sa
žutom teniskom lopticom u ustima.
Maraja je isprljala zadnjicu svog ružičastog šortsa mrljama
od trave. Pertle na Bređlijevim starim patikama su se opet
odvezale, i posivele od prljavštine.
 Toliko ih je voleo da je bolelo.
Otvorio je vrata ka zagušujućoj vrućini i vlazi da su se deca
presijavala od znoja.
Povikao je da uđu, prvo civilizovano, a onda je uradio nešto
neočekivano.
Uzeo je crevo za polivanje, okrenuo na prskalicu, i zalio ih.
Cičali su, plesali, bežali i vraćali se.
„Tata!“, vrisnula je Maraja kad je pokušala da pobegne od
mlaza, ali lice joj je kao i Bredlijevo sijalo od oduševljenja.
„Dole svi napadači zadnjeg dvorišta. Moje moćno crevo će
vas poraziti! “
„Nikad!“, jurišao je Bredli, praveći preterane plivačke
pokrete dok ga je mlaz pogađao u stomak.
Zadovoljan zbog maštovitosti, i kad mu se Maraja pridružila
u napadu, zbog timskog rada, Rejlan je pustio da ga savladaju.
Crevo je palo na zemlju i Džasper je veselo laptao vodu koja
je i dalje curila dok se on rvao sa decom.
Natopljen kao i oni, izvalio se na leđa, sa po jednim detetom
u svakoj ruci. Pošto je ostavio zadnja vrata otvorena, čuo je
pištanje tajmera na rerni.
„Večera je spremna.“

***
Ujutru ih je slikao sa blistavim licima, u novim cipelama, sa
rančevima. I kad je video kako ih je taj žuti školski autobus
progutao, osetio je bol u grudima.
Nije potrajao, ali osetio ga je pre nego što se okrenuo psu.
„Sad smo samo ti i ja, druže. Šta kažeš na to da ti opereš sudove
od doručka dok ja radim? Ne? Ne ide tako?“
Pospremio je kuhinju, osluškivao tišinu. Da, bilo je nekog
blaženstva u njoj, ali mislio je na decu. Nova deca u školi. Preko
leta su se sprijateljili sa decom koja su živela u blizini, ali ipak,
biće nova deca.
Kad stignu kući, biće puni priča – i doneće mu gomilu
obrazaca da ih popuni. Zato bi mu bilo bolje da iskoristi tu tišinu
dok je trajala.
U kancelariji je seo za tablu za crtanje dok se iza njega
Džasper neprimetno došunjao na ono što je Rejlan smatrao
svojim kaučem za razmišljanje.
Završio je scenario, pregledao ga, poigravao se s njim,
ispravljao ga. Moglo bi, a verovatno i hoće, biti promena tu i
tamo usput, ali činilo mu se da je ispalo sasvim dobro.
Dobro je krenuo sa početnim pločama, i sad je proučavao
kako je celina – dve strane – izgledala na tabli. Postavio je svoja
razmišljanja i balončiće sa dijalogom, upisao dodatni tekst. Sad
je uzeo plavu olovku da dopuni likove nekim sitnicama, kao i
pozadinu. Drugim bojama je istakao izvesne pojedinosti, dodao
je senke i svetlo.
Povremeno je bacao pogled na crteže zakačene na tablu radi
profila, crta lica, tipova tela.
Zlikovac je imao vitku građu, gotovo mršavu, i umetničko,
romantično, poetično lice sa pozlaćenom kosom koja mu se
talasala do ramena.
Sve je to bilo tanak sloj preko čudovišnog zla.
Oči mu je nacrtao blago iskošene – gotovo kao vilinske. Biće
kristalno-plave, dok se ne nahrani. A onda će se pojaviti
demonske, kao krv crvene.
Zadovoljan, prešao je na sledeće stranice, sledeće ploče,
podsećajući se scenarija, šablona za skicu. Kad je izmerio i
obeležio ploče, Džasper je skliznuo sa kauča i zamahao repom
da izađe.
Rejlan ga je pustio, i uzeo je sebi koka-kolu.
 Počeo je, kao i uvek, sa balončićima. Nije bilo svrhe crtati
nešto što će oni prekriti. Više teksta nego dijaloga na ovoj
stranici, pomislio je, dok je Adrijan tumarala svojom kućom,
boreći se da se odupre pozivu Grdana, zatim puna stranica
prepuštanja tome da postane Kobalt Flejm, sa kopljem u ruci, i
tugom u očima.
Da, morao je da prizna sebi. Bila je seksi.
Dok je njegova melanholija dobijala oblik, izgradio joj je
kuću, ponovo se oslanjajući na skice, na prethodne ploče radi
pojedinosti.
Kula, sa njom ispred dugačkog prozora, dok gleda u noć.
Usamljena, pomislio je. Rastrzana. Progonjena. Izmučena.
Ko nije voleo junaka sa takvim osobinama!
Jake jagodice – ne dijamantski oštre kao kod njenog
gospodara, ali jake i definisane. Morao bi da eksperimentiše sa
bojama da dobije pravu nijansu zlatne, zelenkasto-smeđe. Ali za
sada, oblik, izraz, kompozicija.
Upravo je počeo sa dugačkom pločom, sa njenim
preobražajem, kad je čuo Džaspera kako zavija kao uklet i
poludeo.
Sve je spustio i požurio ka zadnjim vratima. Kad nije video
Džaspera, srce mu je poskočilo, ali zavijanje je ponovo počelo.
Prateći ga, ugledao je svog psa, sa šapama postavljenim na
ogradu, kako ludački maše repom, glave zabačene u zavijanju.
Nije čuo kad se zaustavio automobil, ali sad ga je video, kao i
Adrijan koja je izvlačila sportsku torbu i nešto što mu je ličilo na
prostirku za jogu, dok je Sejdi strpljivo sedela.
Prebacila je ručke torbi na ramena pre nego što ga je
primetila.
„Izvini zbog buke. Mogu da je pustim pozadi sa njim na
nekoliko minuta ako je to u redu.“
 „Da, može. Džaspere, sramotiš svoj rod. I znaš, on je...“
Oponašao je makaze.
„Ljubav nije uvek seks, i seks nije uvek ljubav.“ Tako
govoreći, prišla je kapiji. „Hajde, Sejdi, popusti mu malo. Nešto
sam ti donela.“
Setivši se personalizovanog videa za mučenje, Rejlan ju je
oprezno odmerio kad je ušla kroz kapiju sa Sejdi. „Nešto si mi
donela?“
„Ima još u automobilu, ali oko toga će mi trebati pomoć.“
Džasper je trčao oko Sejdi, valjao se po travi, skakao u
vazduh. I Adrijan se osmehnula kad je pružila Rejlanu crnu
prostirku za jogu. „Kako se odvija prvi dan škole ovde?“
„Za sada dobro, ali sad počinjem da brinem.“
Dodala mu je sportsku torbu, i pokazala se težom nego što je
izgledala.
„Prostirka za jogu, blokovi i kaiševi, trake za vežbanje,
tegovi za ručne i nožne zglobove.“
„O. Nije trebalo.“
„Za šta služe prijatelji! Jesi li dobio video sa vežbama?“
„Jesam. Da, ali...“
Osmehnula se svojim osmehom od hiljadu vati. „Zauzet si,
zauzet.“
Prosto je isijavala šaljivo razumevanje. Nije joj poverovao ni
tren.
„Što ne bismo uneli ovo, a onda možemo da iznesemo i
tegove iz kola. Mogu da ti pomognem da ih odneseš dole –
pretpostavljam da ti je tamo najbolje. Onda ću te ostaviti na miru
tako da možeš ponovo da se vratiš poslu.“
Šta se dešavalo, pitao se...
„Tegovi? Donela si mi tegove?“
„I besplatno članstvo za mesec dana tako da možeš gledati
WorkOutNow.com kad budeš spreman.“ Prošla je pravo pored
njega u kuhinju.
Glatko kao zmija u travi.
„Oh, Rejlane, ovo izgleda stvarno lepo. Deluje srećno.
Sređeno i srećno“, dodala je. „Kalendar sa rasporedom, tabla sa
dečjim crtežima i fotografijama.“
Okrenula se prema njemu. „Mogu li da budem davež i...“
„Već si se kvalifikovala.“
Samo se nasmejala i zabacila gustu kosu. „Ne poričem. Ali
rekao si da svratim ponekad i vidim kako radiš. Ako imaš nešto
završeno sa novim likom.“
„Da, napreduje.“ Uhvaćen u zamku, spustio je torbe na
kuhinjski pult. „Kancelarija mi je tamo.“ Poveo ju je oko ostrva
i kroz otvorena staklena vrata.
Zastala je na ulazu. „O, ovo je divno! Svi ti crteži. I tako je
dobro svetlo – pretpostavljam da je to važno. I tako sređeno,
ponovo, sa svim tim olovkama i četkicama i pravom tablom za
crtanje. Pretpostavljam da sam mislila kako sve radiš na
kompjuteru.“
„Nešto. Nešto i radim. Ali volim staru školu.“
„Ovo je stara škola?“ Prišla je tabli i crtežima na njoj. „Kuća.
Sviđa mi se. Liči na našu sa dodatkom Bitlđusa3.“
To ne samo da mu je izmamilo smešak, već ga je pogodilo
pravo u srce ponosa. „Da, čini mi se da je tako.“
„A ona izgleda tako... tako tužna, tako usamljena. Tako
izgleda saosećajno, pa čak i ako – kada – radi užasne stvari,
čitalac će saosećati sa njom. A ovo, crtaš joj veliko, celo telo, u
pokretu.“
„Njen preobražaj, da.“
„Proučavao si anatomiju?“
„Pa, da, na koledžu. Moraš znati kako su stvari povezane da
bi mogao da ih oživiš na papiru. Muskulatura, kičma, rebra.“
„To nam je zajedničko. Ne možeš da podučavaš fitnes, ne
bezbedno, ne dobro, ako ne znaš kako su stvari povezane, kako
reaguju. Dakle, sviđa mi se ovo tvoje okruženje, i tvoj srećni
dom, i jednog dana bih takođe volela da mi objasniš ceo ovaj
postupak. Ali radiš, a ja moram da se vratim. Hajde da unesemo
one tegove.“
„Kako znaš da već nisam kupio tegove?“
„Pitala sam Džen.“
„Izdala me je rođena majka.“
Trebalo im je pola sata, nakon čega je Rejlan pomislio kako
je dovoljno vežbao za taj dan. Dok nije uneo i poslednji komplet
– svaki težak po 15 kilograma – ona je sastavila držač u dva
nivoa, i popunila je sve osim poslednja dva mesta.
Njegov skoro završeni podrum je sad izgledao pomalo
zastrašujuće.
„Stvarno ti treba klupa.“
„Stani.“
„Videćeš.“ Odmahnula je rukom. „Dobro je što već imaš tvrd
pod, i svetlo uopšte nije loše. Prostor je i više nego
odgovarajući.“
Stajala je na dugim, dugim nogama u crnom sportskom šortsu
sa svetloplavim trakama. Odgovarajuća svetloplava sportska
majica na bretele isticala joj je duge, zategnute ruke.
I patike su joj bile usklađene. Ista plava sa neupadljivim NG
– Nova generacija – crnim logom.
Maraji bi se dopalo, pomislio je.
„U početku ti se neće mnogo dopasti“, rekla je Adrijan dok je
šetala unaokolo. „Ali do kraja druge nedelje, već ćeš videti
koristi. Spavaćeš bolje, osećaćeš se bolje. A do kraja treće
nedelje, postaće ti navika. Silazićeš ovamo da vežbaš baš kao što
se tuširaš, pereš zube. Jednostavno će ti postati svakodnevica.“
„To ti kažeš.“
„Da, kažem. Samo zapamti, ako te nešto zaboli, prestani. Ako
je neprijatno, ne odustaj. Ali bol znači da prekineš.“
„Već boli.“
„Budi muško, Velse.“ Bocnula ga je prstom u grudi, zatim se
okrenula da se popne stepenicama.
Obratio je pažnju jer mu je trebao izgled s leđa za umetnički
rad.
„Oh, imaš li blender?“
Pomalo se plašio da odgovori. „Da.“
„Sjajno. Imaš uzorak našeg superzdravog smutija u torbi, i
neke predloge za druge domaće zdrave napitke.“
„Izlazi iz moje kuće.“
„Idem, i vodim devojku tvog psa sa sobom.“
Kad je izašla, videla je kako Sejdi leži na travi sa
mnogobrojnim Džasperovim ponudama pred njom. Štapovi, dve
lopte, napola izgrizena kožna kost, iskrzani konopac i plišano
mače.
„Bože, to je tako prokleto slatko. Popustiće mu“, predvidela
je. „Kako da se odupre tolikoj ljubavi! Znaš, mogao bi nekad da
ga dovedeš kod mene. Neka se druže dok ti radiš.“
„Radiš i ti.“
„Da, ali veliko dvorište, velika kuća, i Popi bi voleo.“
„Dobro, naravno.“
„Sjajno. Hajde, Sejdi. Reci deci da sam ih pozdravila.“
„Hoću.“
Pomilovala je sad odbačenog Džaspera kad je krenula ka
kapiji.
„Zahvaljujem ti na ovome što si donela, ali ne mislim to
iskreno.“
 Ponovo je zabacila gustu kosu. „Hoćeš.“
Da bi izbegao novo zavijanje, Rejlan je podmitio Džaspera
psećim keksom. Uveo ga je u kuću, i stajao je tako, odmahujući
glavom.
„Kapiram da si ti poludeo za tom velikom lepom devojkom.
Ali ne čini mi se u redu, zaista ne, da ja imam ovo – to nešto što
počinje sa visokom, predivnom fitnes kraljicom. I ne znam šta,
dođavola, da radim sa tim.“
I pošto nije znao, pojeo je ostatke pilećih štapića za ručak,
zatim se vratio na posao.

Leto je vrelim pesnicama zadržalo dolazak jeseni do kraja

septembra. Bazeni u zadnjim dvorištima su ostali puni, bašte su
cvetale, i klima-uređaji su nastavljali da zuje. Izletnici su
donosili splavove i kajake u Travelers Krik da se rashlade
sporim vožnjama ispod krošnji razbokorenog drveća koje je
ostalo tvrdoglavo zeleno.
U oktobru se, kao rukom odneto, leto ugasilo. Jesen je
doletela na svežem povetarcu, bojeći drveće živim upadljivim
bojama koje su privlačile pešake i bicikliste i donosile kanadske
guske koje su kreštale leteći ka severu.
Adrijan se zaustavila na parkingu ispred Rica, savršenog
jesenjeg dana, sa neobično šarenim drvećem ispod divlje plavog
neba. Prohladan jesenji povetarac nosio je šareno lišće koje se
kotrljalo i poskakivalo i kovitlalo kao maleni gimnastičari.
Kad su ona i Dom izašli svako sa svoje strane, otvorila je
zadnja vrata da stavi Sejdi povodac.
„Nemoj previše da radiš, Popi.“
„Nemoj ni ti. Beri će me dovesti kući pre večere. Šta kažeš na
to da donesem kući manikote?4“
 „Ko bi to odbio!“ Poljubila ga je u obraz, i zadržala se još
malo dok nije ušao na zadnja vrata.
To mu je bio prvi pun radni dan u restoranu nakon što ga je
letnja prehlada oborila na nekoliko dana. Verovatno, pomislila je
dok je vodila Sejdi prema pošti, zato što se – oni, ispravila se –
natrčao, sastajući se sa arhitektom, inženjerom, preduzimačem,
urbanistom.
Vredelo je, sad kad se potpuno oporavio, pomislila je, i ako
sve bude išlo po planu, radovi na omladinskom centru će početi.
Počela je da zavezuje Sejdin povodac za držač za bicikle
ispred pošte kad je čula očajničko zavijanje.
„Jao, izgleda da ti je dečko u blizini. Sačekaj samo da uzmem
poštu, i otići ćemo da ga obrađujemo na brzinu. “
Sejdi je sela, uvek poslušna, ali okretala je svoje lepe oči
prema zavijanju. I Adrijan je u njima videla čežnju.
Kao što je i predvidela, popustila je.
„Pet minuta“, obećala je, i ušla u predvorje.
Videla je Rejlana sa ogromnom kutijom na pultu kako priča
sa službenicom. Odmerila ga je i klimnula glavom. Doteran,
vitak, ali više nije bio premršav. Izgledao je, kritičkom oku, na
dobrom putu da ojača, u farmerkama i duksu sa kapuljačom.
Leto mu je, kao što je primetila ranije, provuklo osunčane
prste kroz kosu.
Osetila je malo Sejdine čežnje, potisnula ju je, zatim je
promolila glavu kroz vrata. „Zdravo, gospođo Grajms. Zdravo,
Rejlane, čula sam Džaspera kako peva svoju ljubavnu pesmu
kad sam zavezala Sejdi napolju.“
„Bolje da izađem onda pre nego što progrize sebi put kroz
vrata automobila.“
„Ako imaš malo vremena, mogli bismo da ih odvedemo do
parka, da se prošetamo pored potoka.“ Gde je ionako
nameravala da trči sa Sejdi.
„Naravno. Mogli bismo. Hvala, gospođo Grajms.“
„O, ne brini. Poslaćemo ovo u Njujork. A što ti lepo izgledaš
danas, Adrijan.“
„Hvala. Isprobavam naše nove helanke za trčanje.“
„Moja unuka obožava tvoj brend. Nosi ih svaki dan na
trening. Kros-kantri“, rekla je Rejlanu. „Na univerzitetu.
Osvojićemo državno prvenstvo ove godine. Pazite šta vam
kažem.“
„Koju veličinu nosi?“ pitala je Adrijan.
„Mršava je kao prut, duge noge – kao ti. Nosi XS. Ja ne bih
ubacila ni levu nogu u XS, čak ni u njenim godinama.“
„Omiljena boja?“
„Voli ljubičastu.“
„Doneću joj jedne iz nove linije, da vidim kako joj se
dopadaju.“
„O, pa, Adrijan, ne moraš to da radiš.“
„Ona će dobro trčati, a ja ću imati dobru reklamu.“
„Biće prosto oduševljena.“
„Želim njeno iskreno mišljenje. Samo ću uzeti poštu iz svog
sandučeta.“
„Želim vam lep dan, oboma. I tim slatkim psima.“
Rejlan je prišao kad je Adrijan izvadila ključić od svog
poštanskog sandučeta iz neprimetnog bočnog džepa.
„Znači li to da ti je zelena omiljena boja?“
„Da, kako si... helanke. Ovu boju zovemo Šumske senke,
donji deo i duks, a majicu Platnena eksplozija.“ Blago mu se
osmehnula kad je ubacila ključ u bravu. „Pravimo i muške
helanke za trčanje.“
„Ne. Nikad. Pre bih umro.“
Otvorila je sanduče i pružila ruku da uzme svežanj pisama.
Video je kako joj se ruka zaustavila, i stegla u pesnicu. Video je
da joj se lice promenilo. Veselje se pretvorilo u zebnju. I
pomislio je, strah, pre nego što je zgrabila poštu, i ugurala je u
torbu koju je nosila prebačenu ukoso preko ramena.
„Pa, drago mi je što sam te srela. Moram da idem.“
Uhvatio ju je za ruku pre nego što je uspela da uzmakne. „Šta
se desilo? Šta ima tu unutra?“
„Ništa. Trebalo bi...“
„Reci mi šta te je potreslo“, rekao je i poveo je napolje.
„Zdravo, Sejdi.“
Pre nego što je Adrijan stigla da to uradi sama, odvezao joj je
povodac sa držača.
„Ne tiče me se, misliš.“ Sejdi ga je povukla, što je učtivije
mogla, prema žalosnom zavijanju koje je dolazilo kroz spušteni
prozor njegovog automobila. „Možda si i u pravu. Ali ni moj
život se nije ticao one osobe koja mi je dovukla tonu tegova u
kuću.“
Džasper je sad zalajao – oduševljenim lavežom kad su se
približili kolima. Skakao je unutra kao na federima.
Rejlan je predao povodac Adrijan i prešao je na suvozačevu
stranu da izvadi rezervni povodac iz pregratka za rukavice.
Ruke su mu bile pune očajnog psa pre nego što se Džasper
oslobodio da potrči želji svoga srca.
Psi su se pozdravili kao da su oboje bili u ratu na odvojenim
kontinentima. Kad je Rejlan konačno uspeo da zakopča povodac
za Džasperov okovratnik, uspravio se, i provukao ruku kroz sad
potpuno raščupanu kosu.
„Odvešćemo pse u njihovu ljubavnu šetnju, i ispričaćeš mi.“
„A ljudi kažu da sam ja nasrtljiva.“
„Jesi.“
„Ni ti ne zaostaješ“, uzvratila je, ali uhvatila je korak sa njim
pošto su joj psi ostavili malo izbora.
„Ne kad je važno.“
Po prećutnom sporazumu, krenuli su sporednom ulicom
umesto Glavnom, i dao joj je vremena da se smiri. Trebalo joj
je; video je to. Poznavao je lica, izraze, govor tela. To je bilo
važno za njegov posao.
I obično samouverena, otvorena Adrijan Rico bila je
potresena, uplašena i ćutljiva.
Sačekao je da prođu pored kuća, zadnjih strana prodavnica,
do lepog zelenog parka gde je potok vijugao ispod prvog
kamenog mosta.
„Stiglo ti je nešto sa poštom“, počeo je.
„Da.“
„Od?“
„Ne znam, a to me i muči.“
Krenuli su pešačkom stazom pored potoka, tu gde je tekao
polako i lako. Izvan parka, znala je, širio se, počinjao da
krivuda. Van grada gde su se talasala podnožja brda, neravnija,
gde su stene bile sve oštrije, voda je ubrzavala svoj tok.
Dublje među tim brdima, jurili su brzaci. Reka je umela da
nadođe sa prolećnim kišama, u iznenadnim letnjim olujama, i
izlije se preko obala.
Često, prečesto po Adrijaninom mišljenju, nešto što je
izgledalo nevino, bezopasno, umelo je da postane smrtonosno.
„Moram da te zamolim da ovo što ću ti ispričati ostane
između nas.“
„U redu.“
„Znam da ćeš održati reč. Iz jednog razloga: naletela sam na
tebe jedno tri puta otkako ti je Maja rekla da je trudna. Znam da
je rekla tebi i mami pre nego što je rekla meni pre nekoliko
dana. Ali nisi ništa spomenuo.“
 „Rekla je da još ne govorimo.“
„Tačno. Ne želim da uzrujavam dedu. Tiša je u poslednjoj
nedelji trudnoće i ne treba joj dodatni stres. Ionako ništa ne
mogu da urade, osim da brinu.“
„Šta je bilo u tom poštanskom sandučetu, Adrijan?“
„Pokazaću ti.“ Omotala je povodac oko ruke i posegla u torbu
da nađe kovertu.
„Nisi ga otvorila.“
„Ali znam šta je, jer ih dobij am od svoje sedamnaeste, sa tim
istim štampanim slovima, bez povratne adrese. Poštanska
markica na ovoj je... iz Detroita. Retko stižu iz istog mesta dva
puta. Ne verujem da imaš perorez.“
„Naravno da ga imam. Ko ne nosi perorez?“
„Ja, a želim da otvorim kovertu pažljivo.“
Zavukao je ruku u džep i pružio joj nožić.
Uprkos svemu, morala je da se nasmeši. „To je perorez sa
Spajdermenom.“
„Osvojio sam ga na vašaru kad sam bio dete. Dobar mi je.“
„Ti ništa ne gubiš“, promrmljala je, i pažljivo je rasekla vrh
koverte.
Zaustavili su se kod sledećeg kamenog mosta da propuste
neke trkače. I pošto su pustili pse da se ispruže na travi, Adrijan
je izvadila jedan list papira. Rejlan joj je pročitao preko ramena.

Još jedno doba, još jedan razlog zašto ćeš umreti.

Dok jesenji vetrovi duvaju, na jedno možeš računati.
Kuda god ideš, kuda god bežiš, ja ću te pratiti,
I kad se konačno sretnemo, na tvoje molbe za milost ja ću
se
Oglušiti.

„Gospode bože, kako je ovo bolesno. Treba da odeš u

policiju.“
„Jesam, još sa prvim. Imala sam sedamnaest godina, moj prvi
samostalni DVD je izašao mesec dana ranije. Prvo pismo je
stiglo u februaru. Uvek su dolazila u februaru, kao neka uvrnuta
čestitka za Dan zaljubljenih.“
Pažljivo je vratila papir u kovertu, i kovertu u torbu. „Postoji
rutina – neka vrsta protokola. Napravim kopije. Original ide u
FBI. Imam svog agenta – trećeg koji je ovo preuzeo otkako je
počelo. Napravim kopiju za detektiva u Njujorku. Počelo je
tamo, i slučaj je još otvoren. Napravim kopiju za policiju ovde,
jednu za Harija, jednu za mene.“
„Dakle, nema otisaka, nema DNK na poleđini markice, nema
tragova zato što se ništa posle toga ne desi.“
„Tako je.“
„Nije februar.“
„Stizala su jednom godišnje, dok se nisam preselila ovamo.
Posle prvog bloga koji sam uradila sa adresom u Travelers
Kriku, pre dve godine u maju, dobila sam jedno nedugo posle
toga. Sledeće godine, dobila sam jedno u februaru, jedno u julu.
A ovo je četvrto ove godine.“
„Gubi kontrolu.“
„Tako i oni kažu. Ali i dalje su to samo pesmice, četiri stiha,
svaki put.“
„Uhođenje je uhođenje.“ Pogledao je po parku, u lepo drveće
i staze. „Emocionalno zlostavljanje je emocionalno
zlostavljanje. Neko ko putuje, to je najlogičnije.“
„To se kotira visoko na spisku“, rekla je, i shvatila da se
oseća jačom zato što razgovara sa njim. „Jeftina, obična koverta,
osnovni beli papir, crno – uvek crno – mastilo. Hemijska olovka,
to je analiza. Uvek štampana slova, ne iskošena, bez kompjutera
ili pisaće mašine.“
 „Pisanje penkalom, rukom, mnogo je ličnije. Prisnije.“
Namrštila se na njega. „Tako mi je rekao kriminalistički
psiholog koji je procenjivao slučaj. Zašto ti tako misliš?“
Slegao je ramenima. „Uglavnom pišem scenarija na
kompjuteru, ali i crtam, ispisujem natpise, bojim rukom zato što
je...“
„Tako mnogo ličnije.“
„I ne možeš da se setiš nikoga ko bi gajio takvu mržnju,
takvu obuzetost? Pitao te je to svaki policajac koji te je ikad
ispitivao o tome. Razmišljala si o tome stotinu puta. Dakle,
nemaš.“
Da, pomislila je, osećala se sigurnije dok je razgovarala s
njim.
„Jedva da sam bilo koga poznavala kad je ovo počelo. Bila
sam u novoj školi, tek što sam se sprijateljila sa Tišom,
Hektorom i Lorenom.“
„Ali ljudi su znali tebe, iz video-snimaka koje si snimala sa
majkom, a onda i iz onog koji si snimila sama. Znači, to ne mora
da bude neko koga poznaješ, neki tip koga si ostavila, neko ko bi
voleo da ti bude dečko.“
„Nisam imala dečka kad je ovo počelo.“
„Šteta. Ipak, bilo bi neverovatno da bi u nekom tipu, ako si ga
šutnula kad ti je bilo sedamnaest, gorela takva vatra koja bi
trajala sve ove godine.“ Pogledao ju je. „Mada, nije da nisi
vredna vatre.“
„Hvala ti na tome. Ne čini mi se da je to takva vrsta prisnosti.
Nije to ’Voleo sam te, ali ti si me odbacila.“
„Ne znaju ni oni tebe više nego što ti znaš njih.“
Sad se namrštila na njega. I ona je mislila isto, ali nije mogla
da odredi razlog zašto je u to verovala.
„Zašto to kažeš?“
 „Neko ko ovo radi?“ Kucnuo je prstom po torbi koju je
nosila. „Meni se čini da žele da budeš obuzeta isto koliko i oni.
To je svrha. Žele – verovatno više osećaju potrebu – da ti se
motaju po glavi, da ti sjebu život. Ali neće. Prejaka si za to.“
„Ne osećam se baš tako jakom trenutno.“
Pošto mu je došlo tako prirodno kao disanje da ponudi utehu
ili podršku, prebacio joj je ruku oko ramena da je nakratko
zagrli.
„Trenutno te je uzrujalo – a bila bi budala da nisi reagovala.
Ti nisi budala. Ali ispratićeš svoj protokol, i otarasićeš se toga, i
nastaviti sa svojim životom i poslom. Mislim da on to ne zna,
što znači da nije u blizini gde bi mogao to da vidi.“
„Nadam se da, dođavola, nije.“
„Nije. Nema dovoljno besa u pesmi, niti dovoljno
osujećenosti. Misli da je pametan, lukav. Dovoljno je pametan
da prikrije tragove i da stavi nekoliko redaka na stranicu, ali nije
naročito pametan. I nije neko ko proučava ljudsku prirodu. Da
jeste, znao bi iz gledanja tvojih videa – a kladim se da ih ima sve
– da si ti sila.“
„Ja sam sila.“
Odsutno joj je pomilovao kosu. „Znaš da jesi jer ti proučavaš
ljudsku prirodu. Zato i jesi dobra u onome što radiš.“
Dok je stajala očarano, on je osmatrao park, i nesvesno joj
milovao leđa.
Potez utehe, podrške.
„Zato si se doselila ovamo nakon što ti je baka umrla. Mama
mi je rekla kako Dom verovatno ne bi poživeo ni šest meseci da
nisi. Znala si to. Donećeš one helanke – i verovatno ceo komplet
odeće – gospođi Grajms zato što znaš da će to značiti mladoj
sportistkinji i njenoj baki. Dođavola, meni si donela sve one
proklete tegove jer si znala da se ja ne bih potrudio.“
 „Ali koristiš li ih?“ Podigla je obrve i pružila ruku da mu
stegne bicepse. Podigla ih je još više, iskreno iznenađenja. „Da,
koristiš.“
„Pa, stoje mi tamo.“ Pogledao ju je u oči – te prelepe,
neobične boje koju je morao da naslika. „Ne poznaje te. Ne
poznaje čak ni Adrijan Rico, ne pravu, onu koja je na DVD-ju.“
„Ne znam da li se zbog toga osećam bolje ili gore. Bolje“,
smesta je shvatila. „Ne želim da me taj kučkin sin poznaje. Ili
kučka, jer mogla bi da bude i žena. Kako god. Pomogao si mi da
se osećam bolje, i hvala ti na tome. Otišla bih kući, i brinula
zbog toga mnogo duže.“
„To što se osećaš bolje ne znači da ne treba da budeš
pažljiva.“
„Jesam. Imam velikog psa koji ide svuda sa mnom.
Proveravam jesu li vrata zaključana i alarm uključen svake noći.
I pohađam kurs samoodbrane, i tekvondoa, na internetu već
skoro dva meseca.“
„Stvarno. Znaš pokrete?“
„O, znam pokrete. Šta radiš za večeru?“ Zatreptao je, i
nasmejao je. „To nije bio takav potez! Dođi na večeru, dovedi
decu, Džaspera. Popi će doneti manikote, i reći ću mu da donese
dovoljno za celo društvo. Uživaće. Vole li tvoja deca
manikote?“
„To uključuje testeninu, sos, sir. Dakle, podrazumeva se.“
„Dođite na večeru.“
„Mogli bismo. I deca bi volela.“
„Je li šest prekasno?“
„Šest odgovara.“
„Sjajno. Dođi, Sejdi. Zaista moram da se vratim“, rekla je,
kad je njen pas podigao glavu sa mesta pored Džaspera. „Treba
da napišem blog. Ti treba da radiš.“
 „Stići ćemo i to.“
Nije morao da zove Džaspera, pošto se on dovukao odmah za
Sejdi kao pas kojem je svaka želja ispunjena.
„Ako ponesem blok za crtanje večeras, da li bi mogla da
izvedeš nekoliko pokreta? Flejm rastura, pa bi mi dobro došlo da
mi to njen prototip pokaže.“
„Trenutno se više branim nego što rasturam. Ali mogu da ti
pokažem ponešto.“
Nije bio ubeđen da već ne bi mogla da rastura, ali ako nije
bilo tako, zaključio je da će vrlo uskoro moći.

Petnaesto poglavlje

Dom je toliko uživao u večeri sa Rejlanovom porodicom da je

Adrijan počela svake nedelje da priređuje večere, dok su se gosti
smenjivali. Broj je ostajao mali, a vreme rano. Šta god da je
deda verovao, znala je da se umarao brže nego nekad.
Pošto je većina njegovih prijatelja vršnjaka preminula ili se
preselila u toplije krajeve, gosti su uglavnom bili mlađi. To mu
je izgleda davalo još više energije.
I tako, jednom nedeljno, isplanirali bi jelovnik, kuvali, i
dočekivali goste dok je oktobar prelazio u novembar sa
upaljenom vatrom u kaminu i bogatim gulašima.
Uz vatru, sveće i tihu muziku – Domov omiljeni stari
standardni miks – Dom i Finijas su vodili ozbiljan razgovor o
Oskaru iz Mapeta.
„Kažem hvala bogu ne samo na ovom predivnom obedu“,
mrmljala je Tiša, „već i na Domovom neiscrpnom strpljenju.
Koji četvorogodišnjak želi da razgovara o upravljanju besom
kod jednog Mapeta?“
„Prošle nedelje je bio obuzet molekulima“, podsetio ju je
Monro. „Radije prihvatam psihoanalizu Mapeta.“
„Dolazi ti mama, zar ne?“ Adrijan je zamahala vinom. „Da ti
pomogne? Ona će se barem pretvarati da razgovara o
Mapetima.“
„Da.“ Tiša se držala vode dok je milovala svoj stomak.
„Samo što je odlučila da dođe i Monroova majka.“
„Borba baka.“ Odmahujući glavom, Monro je zagrabio još
goveđeg gulaša – u severnoitalijanskom stilu. „Biće epski.“
„Moja majka je nameravala da dođe u ponedeljak, pošto mi je
termin za nedelju dana, da pazi na Finijasa dok se mi bavimo
donošenjem ovoga na svet.“
„Dogovorili smo se sa mojom majkom da će doći kad joj
pošaljem poruku da se Tiša porađa. Ali čula je da će joj
konkurencija već biti ovde, pa je pozvala da nam kaže kako će i
ona doći u ponedeljak.“
„Onda je moja majka čula to, pa je odlučila da će doći za
vikend.“
„Sad obe dolaze ovog vikenda.“
„Molite se za nas“, završila je Tiša. „Jedna prepreka u
planovima.“ Nastavila je da miluje stomak. „Beba je odlučila da
dođe večeras. Ili do jutra, u svakom slučaju.“
Monro i Adrijan su progovorili istovremeno. „Šta?“
„Bez panike, početak porođaja. Razmak je još na šest
minuta.“
Finijas je pogledao preko stola u majku. „Tata treba da meri.
To je njegov posao. Moraš da pozoveš babicu kad dođu na pet
minuta.“
„Znam postupak, čovečuljak.“ Ali Tiša mu se osmehnula.
„Nemoj još da šalješ poruke tvojoj ili mojoj mami“, brzo je rekla
Monrou. „Svi smo dobro.“
„Dušo, trebaće im neko vreme da stignu ovamo.“
Finijas je prekrstio ruke – njegov buntovan stav. Crne oči su
mu prkosno sevnule. Stegao je čvrsto malu vilicu. „Ne želim da
ostanem kod kuće sa bakom ili nanom. Želim da idem u
porodilište. To je i moja beba.“
„Razgovarali smo o ovome, Fine. Mama ima puno posla, a ja
treba da joj pomognem.“
„Mogu li nešto da predložim?“
Tiša je klimnula glavom Domu. „Predlažite. Pokreni sat,
Monro. Sad ću ustati i krenuti sa ovim.“
Adrijan je skočila zajedno sa njom.
„Što ne bismo mi – Adrijan i ja – doveli Finijasa u
porodilište? Sigurno imaju čekaonicu.“
„Imaju.“
„Mogli bismo da uzmemo sve što Finijasu treba iz vaše kuće,
i odvedemo ga tamo. Da zajedno sačekamo.“
„Moglo bi da traje satima – sigurno.“
„Meni je trebalo deset sati i trideset pet minuta da izađem“,
ponosno je rekao Finijas. „Već sam imao i kosu.“
„Bila bi mi čast“, rekao je Dom Tiši. „I zadovoljstvo.“
„Popušta... i gotovo.“
„Dvadeset osam sekundi. Videćemo kad će sledeći. Mogao
bih da pošaljem poruke“, razmišljao je Monro. „Mislim, ne
bismo želeli da ih obe dovedemo ovamo zbog lažne uzbune.“
Tiša ga je pogledala u oči, i nasmešila se. „Naravno da ne. To
ne bismo želeli. Jednostavno ćemo sačekati da budemo sigurni.“
„A ja mogu da idem i čekam sa Popijem i Adrijan jer bebe
treba da se povežu sa svojom porodicom.“ Finijas je ozbiljno
pogledao u Doma. „Pročitao sam u knjizi.“
„Možemo tako da počnemo – hvala. Ali ako postane veoma,
veoma kasno, i svi budu veoma, veoma umorni, ne možeš da se
žališ ako te Popi i Adrijan odvedu kući da spavaš.“
„Mogu li da spavam ovde?“
„Naravno.“ Adrijan je obgrlila rukom ono što je ostalo od
Tišinog struka dok su hodale.

Osam sati kasnije, sa bakama koje su stigle u poslednjem

trenutku, Adrijan je otišla do čekaonice, gde je Finijas ležao
sklupčan u Domovom krilu.
Obojica su spavali tako slatko, da je izvadila telefon da to
ovekoveči pre nego što im je prišla, i nežno dodirnula Domovo
rame.
„Popi.“ Milovala mu je ruku dok nije otvorio oči, tupo se
zagledao, i postepeno razbistrio.
„Kako je Tiša?“
„Sjajno. Neverovatna je.“
Finijas je naglo otvorio oči. „Je li stigla moja beba?“
„Imaš malog brata, i savršen je. Čeka da te upozna.“
„Hajde, Popi! On čeka.“
„Nisam siguran da bi trebalo...“
„Tiša je pitala za tebe“, rekla mu je Adrijan. „Ako nisi
preumoran.“
„Preumoran da upoznam novu bebu? Ne bih rekao.“
U porođajnoj sali, dve bake su sklopile suzno primirje.
Monro se uspravio nakon što je poljubio zavežljaj koji je Tiša
držala.
„Dođi, čovečuljak. Dođi da upoznaš brata.“ Pomogao je
Finijasu da sedne na krevet.
„On nosi kapu. Ima li kosu kao što sam ja imao?“
„Da, baš kao ti.“
„Mogu li da ga držim? Moram da skinem gornji deo pidžame
jer treba da se povežemo sa njim.“
Suze su krenule Tiši niz obraze kad je klimnula glavom.
„Tako je. Pomozi mu, tata.“
Uplakane bake su prišle da se slikaju, a Tiša je pažljivo
spustila bebu u Finijasovo naručje.
„Gleda me! Ja sam stariji brat i već znam mnogo toga. Zato
ću te naučiti“
„Treba da mu izaberemo ime“, počeo je Monro i uputio
upozoravajući pogled svojoj majci pre nego što je uspela da
izgovori svoj predlog. „Sećaš li se ona tri koja smo izabrali ako
dobiješ brata?“
Finijas je klimnuo glavom. „Ali on nije ona dva druga. On je
Tadijas. Ti si Tadijas, i pomoći ću im da brinu o tebi.“
Monro je uhvatio Tišu za ruku dok su mu se oči punile
suzama. „Eto, i to je rešeno.“

Božić je lakše pao Rejlanu. Nova kuća, nov život, porodica uz

njega. Još jednom je nakratko otputovao u Bruklin, i otkrio je da
mu je i to lakše palo.
Deca su uživala ovde, to nije dovodio u pitanje, pa mu je to
donelo olakšanje, i sigurnost da je doneo prave odluke.
Možda je osetio bol na Marajinoj prazničnoj baletskoj
predstavi. Ali tu mu je bila porodica, i gledala sa njim dok je ona
plesala u svojoj svetlucavoj ružičastoj suknjici.
I iako je napola mrzeo da prizna, one svakodnevne vežbe u
podrumu su mu takođe koristile.
Spavao je bolje, osećao se bolje.
Prokletstvo.
Radi društva, povremeno bi popio pivo sa Džoom, večerao u
Ricu sa decom, viđao se sa starim prijateljima kad bi došli u
grad.
 Težak životni preokret ga je gurnuo u drugom pravcu. Bio je
srećan što ga je odveo do Travelers Krika.

U novogodišnje veće, kad su deca zaspala na sofi, a pas hrkao

ispod stočića, Rejlan je podigao pivo da nazdravi.
„Još jedna godina, Lorili. Nedostaješ mi. Ali dobro nam je
ovde. Ne bi mi smetalo kad bi me ponovo posetila. Prošlo je
dosta vremena. Ali tu sam kad god budeš spremna. “

U isto vreme, nedaleko odatle, Adrijan je ispijala jednu jedinu

čašu vina u ponoć. Pošto je napolju padala ledena susnežica,
izgovorila se da ne ode ni na jednu zabavu. Nije želela da joj
deda izlazi po ovakvom vremenu, pa je iskoristila sopstveni
strah od svojih vozačkih veština da ga ubedi da ostanu kod kuće.
Pošto je on zaspao još pre jedanaest, znala je da je donela
pravu odluku.
Možda bi uživala u društvu, ali i ovo joj je odgovaralo. Vatra
je pucketala, susnežica udarala o prozore, držala je vino u ruci.
U svakom slučaju, bili su na mnogo okupljanja, a i sami su
priredili mnogo zabava za vreme praznika. Majka je bila vikend
pre Božića, i ostala je četiri dana – što je bio rekord.
Da bude poštena, Lina je provela mnogo vremena sa Domom,
čak je obišla i omladinski centar u izgradnji. Ako je Lina više
volela tropski praznik u odnosu na hladne vetrove brdovitog
kraja, to je bio njen izbor.
Gotovo da i nisu razgovarale o novom zajedničkom projektu,
pošto su se dogovorile da rasprave pojedinosti početkom godine.
Pošto je Adrijan već imala sopstvene zamisli, posebnu viziju
toga, smatrala je da bi bilo mudro da to ne iznosi usred
praznične gužve.
 Kad je gomila na Tajms skveru veselo pozdravila Novu
godinu, nazdravila im je. Pijuckajući vino, stopalom je trljala
Sejdina široka leđa.
„Prošla je jedna prilično dobra godina. Hajde da imamo još
bolju i da počnemo odmah.“
Kad je isključila TV i ustala, ustala je i Sejdi da pođe za njom
kroz tihu kuću dok je proveravala brave, gasila svetla. Čak i dok
je nakratko stajala i gledala kroz prozor.
„Pada sneg, Sejdi. To nam se više sviđa. Toplo ćemo se obući
sutra i prošetati napolju. Vidiš li sva ta svetla? Mnogo je ljudi
još budno, i slave. Srećna Nova godina, Travelers Kriku. Znam
da smo sami večeras, i možda je malo samotno. Ali deo smo
nečega. Možemo biti zadovoljni zbog toga. Hajdemo u krevet.“
Telefon joj je dao signal da joj je stigla poruka kad je krenula
na sprat. Zbunjena, izvadila ga je iz džepa.

Srećna Nova godina, Adrijan. Reci to i Popiju. Mama.

„Dakle, ovo je prvi put.“

Dirnuta, raspoložena, Adrijan je odgovorila.

Hoću. Srećna Nova godina i tebi. Uživaj u suncu Arube.

Adrijan.

„Drugačiji početak ove godine, Sejdi. Shvatićemo to kao

dobar, pozitivan znak.“

Nova godina se dokotrljala na okrutnim hladnim vetrovima. Čak

i kad su se smirili, vazduh je pucketao od ledenih temperatura
koje su probijale do kostiju. Iako nije verovala u legendu, kad je
mrmot ugledao svoju senku, Adrijan je razmišljala o hibernaciji.
 Ima previše posla za to, podsetila se.
Pored svog posla, imala je sastanke i pitanja i odgovore o
napretku omladinskog centra. I hvala bogu što su završili pre
ledenog vremena.
Morala je da brine o psu i dedi, i još sitnica da razradi u
svojoj viziji za projekat sa majkom.
I da isplanira zabavu za devedeset peti rođendan.
Imala je mesec dana da završi te planove, i žarku nadu da će
do sredine marta otopliti.
Dok se oblačila – u tople antilop pantalone, postavljenu
košulju ispod kašmirskog džempera, čizme sa debelim
đonovima i krznom oko ruba – podsećala se svih poslova koje je
trebalo da obavi i kuda je trebalo da ide.
Prvo poseta omladinskom centru, zatim će se odvesti do Rica
da parkira pre nego što se suoči sa ledenim vremenom i odšeta
do gradske cvećare – da dogovori cveće za zabavu. Zatim će
otići do pekare da poruči tortu i ostale slatkiše, pa će se odvući
do pošte – a to joj je budilo strah pošto je bilo vreme za njenu
februarsku pesmu – i završiti kod Rica da odabere jelovnik sa
Džen.
Dobra dva sata, po njenim proračunima, ako ne i bliže tri. Ali
onda će se vratiti kući u toplotu.
Sišla je u prizemlje i zatekla Doma u kuhinji kako kuva čaj.
„Dobro se obuci, devojčice moja.“
„Možeš da računaš na to. Slikaću centar, da vidiš kako
napreduje.“
„Radujem se slikama mnogo više nego što bih izlazio po
ovakvom vremenu. Moje stare kosti bi popucale i raspale se.
Umesto toga, provešću dan kraj kamina u biblioteci, picu
začinjeni čaj, i čitati roman Stivena Kinga koji si mi donela
prošle nedelje.“
 „Sam u kući na hladan zimski dan i čitaćeš strašnu knjigu?
Jesi li siguran da ne želiš da ostavim Sejdi sa tobom?“
Nasmejao se. „Ne bojim se knjiga.“
„Hrabriji si od mene. Daj da ti to ponesem.“
„Adrijan.“
„Poneću ti, kao i tanjir sa kolačićima koji si hteo da staviš na
ovaj poslužavnik.“
Podigao je naočare. „Uhvatila si me.“
„Poznajem te ja. Hajde, smesti se. Ja ću ovo doneti.“
Uzela je kolačiće, dodala nekoliko kriški jabuka, ogulila
mandarinu iz činije za voće, zatim je odnela poslužavnik kroz
kuću do biblioteke, gde je vatra već tinjala.
Spustila je poslužavnik na sto pored stolice, nasula prvu solju
čaja pre nego što mu je namestila prekrivač preko krila.
„Razmazićeš me. Treba da se pakujemo i uhvatimo taj
avion.“
„Kuda idemo?“
„U Sorento. Sofija je volela Sorento. Upravo smo razgovarali
o tome.“
Pomilovala ga je po glavi. Često je spominjao kako je pričao
sa svojom ženom tokom zime. „Volela bih da idem u Sorento sa
tobom.“
„Naći ćemo ti nekog dobrog italijanskog mladića. Nekog
zgodnog, ljubaznog, i bogatog, koji te zaslužuje.“ Povukao ju je
da je poljubi. „I plesaćemo ti na venčanju.“
„U tom slučaju, počeću da se pakujem čim se vratim.“
„Šta bih radio bez tebe?“
„To nam je zajedničko. Uživaj u svojoj strašnoj knjizi, a ja ću
brzo doći kući.“
„Čuvaj našu dragu devojku, Sejdi“, doviknuo je kad su
krenule iz sobe.
 Umotala se – u postavljenu košulju, kaput, šal, vunenu kapu,
rukavice. I prvi nalet vetra je i dalje bio nalik na arktički.
I svet je bio prekriven snegom dok se vozila ka gradu. Uzane
staze bile su očišćene, a svaki sneško belić zaleđen na mestu sa
zaprepašćenim osmehom – ili su njoj tako izgledali.
U gradu, ono malo ljudi na ulicama ličili su na brzohodajuće
grudve, spuštenih glava i povijenih ramena. Sneg od poslednjeg
čišćenja svetlucao se u smrznutim gomilama kraj ivičnjaka, a
planine su se presijavale zamrznutom belinom.
Vozila je pravo do gradilišta.
Stari kamen će sačekati proleće da bude popunjen,
popravljen. Ali novi drugi sprat je stajao pod krovom, njegovi
plavi zidovi čekali su to naizgled daleko proleće da budu
obloženi pločama koje su izabrali – posle beskrajnog
premišljanja. A prozori – svi novi – izgledali su široki i predivni.
Ugasila je automobil, i sama povila ramena kad su ona i Sejdi
požurile ka novim dvostrukim vratima.
Unutra, temperatura je narasla na blaženih petnaest stepeni.
Ono što je nekad bila gomila krša sad je stajalo otvoreno, čisto –
ako nije računala cerade, piljevinu, merdevine, alat. Sve je
odjekivalo od zvukova radova – zakivanja eksera, zujanja
testera.
Primetila je da su dva kupatila na glavnom spratu bila
uokvirena, i slikala ih je. Zatim se prebacila na snimanje znajući
da će deda uživati da čuje i zvučne efekte – naročito kad je neko
na drugom spratu ispustio bujicu maštovitih psovki.
Popela se sa Sejdi privremenim stepenicama na drugi sprat,
oduševljena što vidi još završenih prostorija.
„Zdravo, Adrijan.“ Mark Viker se odmakao od motorne
testere. „Zdravo, Sejdi. Vidi tu veliku devojku. Vidi tu veliku
lepoticu.“
 I sam krupan čovek, Mark se sagnuo da pomazi i protrlja
druželjubivog psa. „Gde je šef danas?“
„Ispred vatre, drago mi je što to mogu da kažem. Previše je
prokleto hladno napolju. Odneću mu slike.“ Zamahala je
telefonom. „Biće oduševljen. Mnogo se napredovalo otkako smo
bili prošle nedelje, Mark.“
„Ide, ide.“ Sa zadovoljnim izrazom, zakačio je palčeve za
pojas sa alatom. „Divno je videti kako se ovo staro mesto vraća.
Dom je svakako imao viziju. Danas po podne nam dolaze
vodoinstalater i električar, da to srede. Inspektor nam je dao
zeleno svetlo, i radimo.“
„Zaista radite. Nisam nikad radila ovakav projekat, ali
svakako izgleda i zvuči, pa čak i miriše, na dobar posao.“
„I ne radimo nikako drugačije.“
Verovala je u to, i kad se vratila u automobil sa telefonom
prepunim slika i video snimaka, jedva je čekala da ih pokaže
dedi. Napomenula je sebi da svrati za nekoliko dana da slika i
vodovodne cevi i razvučenu struju.
„Ja to nisam videla, Sejdi, čak ni kad smo imali završene
crteže. Popi je video, ali ja nisam. Sad i te kako vidim.“
Oraspoložena, provela je gotovo sat vremena u cvećari.
Možda ih je čekala duga hladna zima, ali želela je da ispuni
kuću cvećem za njegovu proslavu.
Drhteći je otišla do pekare, zatim je pokušala da održi
raspoloženje dok je ulazila u poštu.
„Možda je dobio upalu pluća, ili se smrzao, i preskočiće ovu
godinu.“
Ali bila je tu, pomešana sa ružičastim i žutim i bež
kovertama, ta usamljena jeftina bela sa štampanim slovima.
Neće je pročitati još, ne još. Neće dozvoliti da joj pokvari
veselo raspoloženje koje je osećala.
 Umesto toga, ugurala ga je u torbu sa ostalima, i prešla je
ulicu do Rica.
Kad se zavukla sa Džen u malu kancelariju, ponovo se
oraspoložila.
„Sviđa mi se zamisao da imamo veliki švedski sto u
trpezariji, kao i ponudu u velikoj sobi, glavnom dnevnom
boravku, biblioteci. Razmišljam da imamo tri bara. Jedan
bezalkoholni, jedan sa vinom i pivom, jedan sa mešanim pićima.
Zatim i deo sa kafom.“
„Znaš da možemo dobiti poslužitelje i barmene odavde.“
„Ne. Niko iz Rica neće raditi te noći. To je i njihova zabava.
Tiša će mi pomoći da to sve sredim.“
„Kako je ta beba?“
„Debela i srećna, i Finijas je još zaljubljen u njega. I Maji se
približava termin. Izgleda sjajno.“
„Debeo i srećan“, ponovila je Džen. „Kolin je malo
sumnjičav zato što će imati sestricu. Finijas je dobio brata, i on
zahteva od Maje da promeni bebu u dečaka.“
„Deluje mi razumno.“
„Podseća me na Rejlana. Jednostavno nije shvatao zašto je
morao da ima sestru. Ali onda ju je zavoleo dok nije počela da
mu petlja po stvarima. Bilo je trenutaka, kažem ti, kad sam
mislila da će biti doživotni neprijatelji. A onda, kao da je neko
pritisnuo prekidač, postali su prijatelji.“
Skinula je naočare, i pustila ih da joj vise na lancu oko vrata.
„Ponekad mi nedostaju ti ratovi, ta mala ljutita lica. Ali vidim ih,
tu i tamo, na Bredliju i Maraji.“
„Tvoja deca prave sjajnu decu.“
„Da, tako je. Dakle, jesmo li završile ovde, ili ćeš pitati i
Doma za mišljenje?“
„Nećemo njega pitati. Čekala sam da mu kažem za zabavu
kad sve završimo, tako da ću mu reći kad dođem kući. On će se
pretvarati kako je to prevelika muka, a uživaće u svakom
trenutku. Moram da idem. Zadržala sam se duže nego što sam
nameravala. Hvala ti na ovome, Džen.“
„Iskreno ti kažem da mi je ovo čisto zadovoljstvo. Život koji
živim velikim delom dugujem Domu i Sofiji. Devedeset pet? To
je prekretnica. Jedva čekam da proslavim sa njim.“
„Planira da dođe sutra, pa očekuj da će pokušati da iscedi
jelovnik iz tebe.“
Kad su ustale, Džen je napravila pokret kao da zatvara
rajsferšlus na ustima.
Dobar i uspešan dan, razmišljala je dok se vozila kući. Dobro
iskorišćeno pre podne. Ako deda nije ništa napravio za ručak – a
sumnjala je da je zaspao nad knjigom – napraviće ona nešto na
brzinu za oboje.
A onda će mu ispričati sve o proslavi njegovog rođendana.
„To se zove fait accompli5, Sejdi.“
Kad je parkirala i uzela torbu sa poštom, setila se.
„Neću još razmišljati o tome. Ne, ne, ne. Ko jebe tog kretena,
je li tako?“
Ona i Sejdi su ušle u kuću. „Vratila sam se!“ Spustila je torbu
na sto pored stepeništa da se njome pozabavi kasnije, i produžila
je do biblioteke.
„Kao što sam i sumnjala“, promrmljala je kad je ugledala
Doma, sa knjigom na krilu, povijene glave, sa naočarima nisko
na nosu i zatvorenih očiju.
Krenula je napolje. Napraviće mu ručak, a onda...
Ali Sejdi mu je prišla, spustila mu glavu na krilo, i zacvilela.
„Psst! Pustimo ga da spava.“ Žurno je prišla, povukla je psa, i
rukom očešala Domovu.
„Hladan si. Previše hladan.“ Kad je krenula da mu podiže
prekrivač, ruka mu je mlitavo pala sa rukohvata.
Samo je visila.
„Probudi se, odmah“, zahtevala je. „Ne, ne, ne, ne. Popi,
probudi se.“ Uhvatila mu je rukama lice da ga podigne – hladno,
tako hladno. „Molim te, molim te, probudi se. Molim te, ne
ostavljaj me. Ne ostavljaj me samu.“
Ali ostavio ju je, znala je da jeste, i sve je u njoj zadrhtalo.
Kad je veliki bronzani zvekir zalupao na vrata, trgla se i
potrčala. „Ostani sa njim“, naredila je Sejdi. „Ostani sa njim.“
Otrčala je do vrata – neko će joj pomoći – i naglo ih je
otvorila.
Rejlanov veseli osmeh je u trenutku nestao. Ušao je, i uhvatio
je za ramena. „Šta je bilo? Šta nije u redu?“
„Popi. Popi je. Biblioteka.“
Odjurila je nazad, i pala na kolena kraj stolice.
„Ne mogu da ga probudim. Neće da se probudi.“
Iako je video da je Dom otišao, Rejlan mu je stavio dva prsta
na puls i nije osetio ništa osim hladne kože.
„Mora da se probudi. Možeš li da ga probudiš? Molim te,
probudi ga.“
Rejlan ju je bez reči podigao i privukao sebi. Kad se privila
uz njega, slomljena žalosnim jecajima, samo ju je grlio.
Kad je progovorila, glas joj je poskakivao i zapinjao.
„Ostavila sam ga. Nije trebalo da ga ostavljam. Predugo sam
bila odsutna. Trebalo je...“
„Stani sada.“ Razumeo je slepi, razorni bol, pa se trudio da
bude nežan, i glas i ruke. „Sedi ispred kamina, kod kuće, sa
knjigom, sa ženinom slikom kao obeleživačem. Ima poslužavnik
sa čajem, i kolačima i voćem koji si mu sigurno ti donela. Ćebe
je ušuškano oko njega. Kladim se da si i to ti uradila.“
„Ali...“
 „Adrijan.“ Odmakao ju je malo. „Otplovio je, tiho, gledajući
u ženinu sliku. Proživeo je dug, lep, velikodušan život, i sudbina
mu je dodelila lep kraj.“
„Ne znam šta da radim.“ Naslonila mu je lice na rame. „Ne
znam šta da radim.“
„U redu je. Pomoći ću ti. Hajde da izađemo.“
„Ne želim da ga ostavim samog.“
„Ali nije sam. Sa Sofijom je.“

Šestnaesto poglavlje

Umesto rođendanske proslave, Adrijan je planirala

komemoraciju. Umesto da se bori protiv tuge, iskoristila ju je da
donese odluke ne na osnovu praktičnosti ili logike, već čiste
emocije.
U svakoj prilici se pitala šta bi Dom želeo, šta bi njemu bilo
važno.
I njeno srce je znalo odgovore.
Na kraju, održala je otvorenu komemoraciju u gradskom
parku na dan kad je deda trebalo da proslavi devedeset peti
rođendan.
Potok je brzo tekao ispod lučnih kamenih mostova, ubrzan
otapanjem snega. Sunce se probijalo kroz gole grane i
presijavalo se na preostalom snegu koji je pokušavao da se
sakrije u senkama.
Monro i dvojica njegovih prijatelja muzičara okupili su se u
trio da tiho i lepo sviraju dok su se ljudi okupljali.
Uprkos oštrim martovskim vetrovima, došlo ih je na stotine, a
desetak ih se popelo i na podijum da podeli neku uspomenu ili
trenutak.
Na trenutak je i ona zauzela mesto tamo i pogledala u more
lica.
„Želim da zahvalim svima što ste došli, što ste deo odavanja
počasti jednom istinski lepom životu. Znam da su mnogi od vas
prevalili dug put da budu ovde, i to pokazuje, tako jasno, koliko
je života Dom Rico dodirnuo.
Travelers Krik nije bio samo grad mom dedi baš kao što mu
ni Rico nije bio samo posao. I jedno i drugo su bili njegova
zajednica, njegov dom, njegovo srce. On i njegova voljena
Sofija posvetili su se zajednici, kući i srcu. Današnji dan je
dokaz koliko su dobro radili.“
Morala je da zastane na trenutak kad je videla da se Džen
okrenula ka Rejlanu i zagnjurila mu lice u rame.
„On je bio moje srce“, nastavila je, „moje sidro, moja krila.
Iako će mi nedostajati, uteha mi je što znam da su ga mnogi
voleli, i uteha mi je što znam da je sada uz ljubav svog života.
Pronalazim snagu jer znam da on očekuje od mene da nastavim
ono za šta su on i baka radili i šta su izgradili. Biću zahvalna
svakog dana na zaveštanju koje su mi preneli. Živeo je dobro, i
živeo je punim životom, i živeo je ovde. I ono što je započeo
nastavlja da živi. Hvala vam.“
Kad se povukla, tu je bio Hektor, da je uhvati za ruku i umiri.
Prijatelji, na desetine i desetine, došli su u kuću. Cveće ju je
ispunilo – ono poslato u znak saučešća. Hrana se širila na
stolovima, i tu ju je Džen nadglasala. Pripremilo ju je i poslužilo
osoblje Rica.
To joj je donelo utehu, gomile ljudi, malo smeha kao i suza.
Monro je pustio muziku u pozadini, stare hitove koje je deda
voleo.
Pomoglo je što je videla sve te generacije ljudi čije je živote
dotakao na neki način.
Majka joj je prišla, uhvatila je za ruku. „Obavila si sjajan
posao, Adrijan. U svemu.“
„Pomogla si.“
Lina je odmahnula glavom. „To je bila tvoja vizija za njega, i
nisam uvek mogla da je shvatim. Delovalo mi je previše,
preterano otvoreno. Ali bila si u pravu. Sve do uveličane
fotografije njega kako baca testo.“
„Je li bilo mesta gde je bio srećniji nego u kuhinji gde je
bacao testo!“
„Imao je mnogo srećnih mesta. To mu je bilo važno.“
Zaćutala je kad je prišao Rejlan sa decom. Oba deteta su
držala beli ružin pupoljak.
„Žao nam je Popija. Bio je tvoj deda. Uvek je bio stvarno
dobar.“ Bredli je pružio cvet Adrijan. „Rekao je kako će me
zaposliti da pravim piće kad dovoljno porastem.“
„Mnogo ti hvala.“ Sagnula se da ga zagrli. „I kad porasteš
dovoljno, dobićeš posao.“
„Tata kaže da je on sad na nebu sa Nonom i našom mamom.“
Maraja je pogledala u Linu, i pružila cvet. „Možeš ti da uzmeš
ovaj, jer je bio tvoj tata.“
Lini je trebao trenutak da progovori pre nego što je uzela
cvet. „Hvala ti. Veoma ljubazno od tebe. Izvinite me, idem po
vazu.“
„Kako se držiš?“, Rejlan je pitao Adrijan.
„Bolje. Danas zaista...“ Pogledala je oko sebe, tako mnogo
ljudi, glasovi, povezanost. „Da, bolje. Volela bih da pričam sa
tobom – drugi put, na nekom mirnijem mestu.“
„Naravno. Ako ti u međuvremenu bilo šta treba...“
„Znam da mogu računati na tebe. To si mi već dokazao.“
Nagnula se i poljubila ga u obraz. Zaustila je da kaže još nešto,
ali neko ju je pozvao.
Gomila se postepeno proredila, i ponovo je zavladala tišina.
Monro je odveo Finijasa i bebu kući, a Hektorova Silvi je otišla
da mu pomogne. Maja, i više nego umorna u poslednjoj fazi
trudnoće, još jednom je čvrsto zagrlila Adrijan pre nego što je
otišla sa svojom porodicom.
Kratko, Adrijan je sedela u velikoj sobi sa Tišom, Hektorom i
Lorenom.
„Ne znam nikoga ko je imao bolji ispraćaj.“ Hektor se
nagnuo napred i stegao joj ruku. „Učinila si ga ponosnim.“
„Ne poznajem nikoga“, dodao je Loren, „nijednu običnu
osobu koju je toliko ljudi želelo da isprati. Ali... jesi li sigurna da
će ti biti dobro u ovoj velikoj kući?“
„Da. Nije to samo velika kuća. To je dom.“
„Znam, ali... Mislio sam da će Hari i Maršal ostati još
nekoliko dana.“
„Deca im idu u školu“, podsetila ga je Adrijan. „I majka mi je
tu za sada.“
„Ona ostaje?“
Adrijan je pogledala u Tišu, i slegla ramenima. „Iskreno, ne
znam. Nije rekla.“
„I dalje nameravate da snimate početkom maja?“, pitao je
Hektor.
„Volela bih. Moram... Moram da razgovaram sa njom, da se
dogovorimo. Pustila sam to, i još mnogo toga, u proteklih
nekoliko nedelja.“
„Odmori se malo.“
„Jesam, Tiš. Apsolutno sam se odmorila. I vraćam se na
posao, tako Ricovi rade. I to će mi pomoći. Kao što mi je
pomogao dolazak svih vas.“
„I mi smo ga voleli. I tebe.“ Loren je prišao da je poljubi.
„Znaš, Eds, ovo dvoje su našli sebi para. Šta kažeš da se
obavežemo, ako ne nađemo nekog dostojnog sebi, da ćemo se
mi venčati. Recimo, do četrdesete.“
„Mogla bih da prihvatim.“
„Što mi govori da je Ric iscrpljena, i mozak joj već spava.“
Tiša je ustala. „Vodim ovu dvojicu kući sa mnom. A ti se
odmori.“
Adrijan je pomilovala Sejdi po glavi. „Hoću. Možda ću se
prvo prošetati sa svojom prijateljicom.“
Deo nje je želeo da ostanu, da svi ostanu kao što su nekad
spavah svi zajedno u velikoj kući. Želela je da odloži trenutak
samoće, i tišine, i spoznaje da će se probuditi ujutru bez sveg
planiranja, svih pojedinosti koje su je okupirale otkako joj je
deda umro.
Ali ljudi su imali živote kojima su morali da se vrate, a isto –
koliko god je to bilo teško zamisliti – i ona.
Prošla je kroz kuhinju – zahvalila je Džen i ekipi – i dohvatila
je jaknu iz predsoblja.
Kad je obišla oko kuće sa Sejdi, zatekla je majku u zadnjem
dvorištu kako sedi sa čašom vina pod svetlom raštrkanih sveća.
I odmah se osetila krivom, pošto je zaboravila na nju.
„Previše je hladno da sediš ovde napolju.“
„Želela sam vazduh, i mir, ali u pravu si. Čula sam kola. Jesu
li tvoji prijatelji otišli?“
„Da.“
„Nadam se da nisu mislili da ne mogu ostati ovde zbog
mene.“
„Ne, naravno da ne. Jednostavno se činilo da bi, uz sve,
boravak kod Tiše i Monroa imao više smisla.“
„Hari bi ostao duže da je mogao. I Mimi.“
„Znam. Nismo mogli da odlažemo ovo večno. Da se
vratimo... svemu“, završila je Adrijan.
„Ne, ne možemo. Znam da si verovatno umorna, ali volela
bih da razgovaram sa tobom. Unutra. U pravu si za hladnoću.“
„U redu. Napraviću još jedan krug sa Sejdi.“
„Biću u kuhinji.“
„Šta misliš o čemu se ovde radi?“ Adrijan je ugasila svece, i
krenula. „Nadam se da nije uzrujana jer je meni ostavio kuću,
posao. Zaista ne želim da se bavim teškim osećanjima večeras.“
Ali završila je krug, i ušla u kuću kroz predsoblje.
Majka je sedela u niši. Dve čaše vina, tanjir sira i voća.
Izgledala je iscrpljeno, shvatila je Adrijan. Pod jarkim
kuhinjskim svetlom, umor se jasno video.
„I ti si imala dug dan. Možemo da razgovaramo ujutru.“
„Dovoljno dugo ovo odlažem. Nisam želela da spominjem
dok se ne završi komemoracija. Dok nismo... stigli ovamo.“
Tada je Adrijan sela. „Ako se radi o kući, o Ricu...“
„Šta? O bože, ne.“ Lina se gotovo nasmejala. „Znao je da ja
ne bih želela ni jedno ni drugo, ne bih, dođavola, znala šta da
radim s tim. Travelers Krik jednostavno nije moj dom, Adrijan.
Odatle potičem, i to je drugo. Ostavio mi je onu sliku na kojoj je
njegova baka naslikala polje suncokreta jer mi se oduvek
dopadala. Nije naročito dobra slika, ali meni se sviđa. Ostavio
mi je džepni sat svog oca, jer mi je deda davao da se igram
njime kad sam bila dete. Ostavio mi je takve stvari, stvari koje je
znao da će mi nešto značiti. Volela sam ga, Adrijan.“
„Naravno da jesi.“
„Ne, ne.“ Lina je odmahnula glavom i uzela svoje vino.
„Volela sam ih oboje, ali živeli smo u drugačijim svetovima. Ja
sam izabrala drugačiji. Nisu nikad pokušavali da me zadrže.“
Duboko je udahnula. „Kad mi je majka umrla, bilo je tako
iznenada, tako trenutno. Bila sam tako ljuta. Nije trebalo tako da
se desi, klizav put u mračnoj noći. Ali ovo je, nekako, drugačije.
Videla sam kad sam bila ovde za praznike. Izgledao je stariji,
kretao se sporije. Videla sam vreme kad neće biti tu, i to me je
uplašilo. Uvek je bio nedodirljiv. Činilo se da će tako biti
zauvek. Uvek je bilo vreme da nadoknadim to što nisam bila
ovde dovoljno.“
Kad joj je glas pukao, zaustavila se, otpila malo vina. „Htela
sam da dođem na njegov rođendan, i nameravala sam da
ostanem možda i nedelju dana. Zatim da počnem da dolazim u
posete svakog drugog meseca, na dan ili dva. Samo da
nadoknadim malo tog vremena. A onda... ti si pozvala, i više
nije bilo vremena.“
„Bio je ponosan na tebe. Oboje su bili ponosni na sve što si
postigla.“
„Znam i to. Oduvek sam se osećala zarobljenom ovde,
zatvorenom.“ Pogledala je oko sebe. „Ova velika kuća na brdu,
gradić ispod. Nije to bilo za mene. Meni treba gužva, kretanje.
Ovde toga nema.“
Zastavši, pritisnula je prstima oči.
„Opravdanja su sranje.“ Spustila je ruke na sto. „Isto i
odlaganje, što sad radim. Bila sam loša majka.“
„Ti... Šta?“
„Ne misliš valjda da ne znam koliko sam bila nepodobna u
tom pogledu? Želela sam šta sam želela, i borila sam se za to –
šta god da je trebalo, šta god da sam morala da ostavim iza sebe.
Gola činjenica je da nisam dobra sa decom.“
„U redu.“ Zbunjena, Adrijan je podigla ruke. „Nikad mi ništa
nije nedostajalo.“
Lina se kratko nasmejala. „To mi nije neko opravdanje. Nije
zato što su Mimi i Hari popunjavali praznine. I još više zato što
su ti baka i deda pružili dom. Izgubila sam roditelje“, rekla je
polako. „Izgubila sam ih oboje. I to me je navelo da se suočim
sa tim koliko sam ja bila loša.“
„Ti si mi dala disciplinu i podsticaj, navela me da shvatim
vrednost rada na svojoj strasti. Ne bih imala Novu generaciju da
mi ti nisi utabala put.“
„Tim putem si pošla sama, sa prijateljima koji su upravo
otišli. Nisi došla kod mene, jer zašto bi! Videla sam tada, znala
sam tada, ali, pa, znaš, posao. Žao mi je.“
Adrijan se iznenadila, pa je rekla: „Mislim da si prestroga
prema sebi.“
„Ne, nisam. Znaš da nisam, ali malo me sažaljevaš trenutno.
Iskoristiću to i zamoliću te da mi pružiš priliku da budem bolja.
Odrasla si žena, jasno mi je, i izgubila sam vreme između. Ali
volela bih da pokušam da budem bolja kao roditelj. Kao majka.
Volim te. Teško mi je da to pokažem. Ali to ne znači da ne
osećam.“
Adrijan se nije mogla setiti da je Lina u životu tražila nešto
od nje. Disciplinovala ju je, usmeravala, nije se slagala sa njom.
Ali nikad ništa nije tražila od nje.
„Da li bi mi odgovorila na pitanje?“
Nekako između podsmeha i osmeha, Lina je krivila čašu
napred-nazad. „Popila sam više vina večeras nego što inače
popijem za nedelju dana, pa bi sad bilo vreme da mi postaviš
pitanje.“
Adrijan nije žurila, i sama je otpila gutljaj vina. „Zašto si me
rodila? Imala si izbor.“
„Oh, to.“ Lina je udahnula, zatim dugačko izdahnula. „Neću
te lagati, neću reći da nisam razmišljala o tom izboru. Bila sam
mlada, nisam završila koledž. Otkrila sam da čovek kojeg sam
mislila da volim i koji voli mene nije samo spavao sa drugim
ženama, već je imao i ženu od koje se nije razvodio.“
 „Bilo ti je užasno.“
Posle kratkog oklevanja, Lina se nagnula napred. „To je
jedna od velikih razlika između nas. Ti to vidiš, razumeš to. Ne
treba ti ništa više da osećaš empatiju. Moj nivo empatije je
znatno niži od tvog. Preskočilo je generaciju.“
Naslonila se leđima na naslon. „Bilo je užasno. Mimi mi je
mnogo pomogla. Uvek. Znala sam da će stati uz mene kakvu
god odluku da donesem, pa je bilo manje strašno. Imala sam
potrebu da kažem Džonu. Prestala sam da se viđam s njim,
naravno. To sam ti već ispričala, ali osećala sam obavezu da mu
kažem. Otišla sam u njegovu kancelariju na koledžu, i... nije
dobro prošlo.“
Skupljenih obrva, zažarenih očiju, Lina je zurila u sto.
„Čuvao je bocu u radnom stolu, i očigledno ju je upotrebio pre
nego što sam stigla tamo. To je trebalo da mi bude znak
upozorenja. Ali otišla sam da to završim.“
Podigla je pogled. „Nazvao me je lažljivicom, zatim kurvom,
optužio me kako pokušavam da mu uništim život, da ga
zarobim, i tako dalje. Rekla sam mu kako ne želim ništa od
njega, kako nemam nameru da bilo kome kažem, ali nije
vredelo. Zahtevao je da te se otarasim, rešim te se, ili ću zažaliti.
Bila sam dovoljno ljuta da mu kažem kako ću sama odlučiti šta
ću sa svojim telom, i da se on tu ništa ne pita. Krenuo je na
mene. Tako brzo, gurnuo me je na zid. Sećam se kako su stvari
padale sa polica, bio je tako nasilan. I udario me je, dvaput,
pesnicama.“
Pritisnula je rukom stomak.
„Udario je tebe u začetku, sve vreme vičući kako će on
odlučiti. Otarasiće te se istog trenutka. Videla sam kakav je bio,
Adrijan, kad sam prekinula sa njim, ali, uostalom, videla sam i
šta je ušlo u kuću u Džordžtaunu mnogo godina kasnije. Videla
sam ubojito nasilje. Nisam sigurna šta je moglo da se desi, ali
vrata su se otvorila. Bila je to studentkinja s kojom je u to vreme
spavao. Pojurio je ka njoj, vičući joj da se gubi odatle, i uspela
sam da se izvučem, pobegnem.“
Ponovo je podigla čašu. „To me je opredelilo. Možda je bilo
proizvoljno ili iz prkosa, ali stalno sam mislila kako je napao
nas. Nas. I zato sam izabrala nas. Trebalo je da odem u policiju,
i zbog toga žalim, ali samo sam želela da pobegnem od njega. I
kad sam došla kući, kad sam sela u ovu kuhinju sa mamom i
tatom i rekla im, sve im ispričala, bili su uz mene. Uz nas.“
„Mora da si bila mnogo uplašena.“
„Ne nakon što sam došla kući, ne nakon što sam otišla da
radim. Zapravo sam uživala u trudnoći. Bila mi je izazov, i
imala sam cilj. Tako ja živim, na kraju krajeva.“
„Tako Ricovi žive“, ispravila ju je Adrijan.
„Tačno tako.“ Lina je opet odmahnula glavom. „U svakom
slučaju, Joga bejbije nastala iz toga, od nas. Ali nije mi trebalo
dugo, nakon što si se rodila, da shvatim kako nisam baš neka
majka, nisam naročito dobra sa bebama, sa decom. Mogla sam
da se postaram da budeš zdrava, bezbedna, sigurna, ali zato sam
morala da izgradim karijeru i posao. Tako sam ja to videla. A
Mimi je bila tu da se pobrine za ostalo. I tvoji baka i deda, zatim
Hari. Oslobodili su me da radim šta sam želela.“
Ponovo je pogledala u sto. „Radila sam šta sam želela“,
promrmljala je. „A ti si bila zdrava, zbrinuta, lepo vaspitana.
Imala si dobro obrazovanje, putovala si, bila si talentovana – o,
bila si tako talentovana. I zar se nisam pobrinula da ti drugi
popune praznine? Biće dovoljno vremena, kasnije, za sve.
Nisam imala vremena da tepam i mazim, ili pokazujem
naklonost.“
Podigla je ruke. „I tako sam izgubila sve to vreme.“
 Pre nego što je ponovo spustila ruke, Adrijan se nagnula i
uhvatila je za jednu.
„Znaš li koje mi je jedno od najživljih sećanja, jedna od
mojih najdubljih i najjačih uspomena na tebe? Na moju majku?“
„Bojim se da pitam.“
„Povredio je Mimi. Bila sam tako zapanjena i uplašena, i
potrčala sam po tebe, trčala sam i vrišteći te dozivala. I uhvatio
me je, povredio me je. Povređivao me je. Ti si izašla, i bila si
tako smirena, tako snažna.“
„Nisam. Nisam.“
„Jesi. Pokušala si da ga nagovoriš da me pusti. Pričala si,
pokušavala da ga nagovoriš da me pusti. Na to si se fokusirala.
Ja sam bila u središtu tvoje pažnje...“
„I kad me je bacio, kad je pokušao da me baci niz stepenice,
zabolelo me je. Osetila sam užareni bol, ali videla sam tebe.
Videla sam te kroz bol, bes na tvom licu, razjarenost, kako si
skočila na njega. Zbog mene. Da me spaseš. Udario te je,
povredio te je, ali nisi se zaustavila. Krvarila si, ali nisi se
zaustavila. Ubio bi te, ubio sve nas, ali ti mu nisi dala. I kad je
pao, dotrčala si do mene. Mene. Zagrlila si me, dok ti je lice bilo
umrljano krvlju i suzama.“
Adrijan je ponovo pružila ruku, i uhvatila majčinu preko
stola. „Znam da si me volela. U svakodnevnom životu, to nikako
ne umeš da pokažeš.“
Linin iznenađen smeh se završio polujecajem. „Stvarno ne
umem.“
„Ali kad je teško, ružno, tu si. Oduvek sam to znala. I nisam
znala ili razumela da si onda, kad si me ostavila ovde tog leta,
preuzela na sebe svu žestinu, sve napade, svu ružnoću, a mene si
ostavila baš tamo gde je trebalo da budem.“
„Tako je bilo uglavnom, preuzimam zasluge za većinu toga.
Ali bilo je tu i računice. Morala sam da iskoristim ono što se
desilo da napredujem, i ne dozvolim da to što se desilo uništi
ono što sam započela.“
„Večeras si popila mnogo vina.“
„Tako mi je žao, Adrijan. Volela bih da kažem kako ću biti
bolja, kako ću raditi bolje. Želim da pokušam, i to mi je cilj.
Nadam se da to neće biti prvi postavljen cilj koji nisam ostvarila.
Ti imaš previše njih u sebi da mi ne bi pružila priliku. I to
koristim.“
Pustila je majčinu ruku da uzme čašu. „Nastavi da piješ“,
rekla je i ponovo nasmejala Linu.
„U redu, priznaću sve. Uživam u životu. Ponosna sam na ono
što sam izgradila, i mislim – znam – da sam promenila neke
živote nabolje svojim radom. Volim da budem u centru pažnje.
Volim finansijske prednosti, putovanja, sve. Volim slobodu, i
zato se nikad nisam udavala. Ali, na kraju krajeva, znam da sam
dovoljno mudra, dovoljno organizovana, dovoljno pametna da
sam mogla da pronađem više vremena za tebe, za svoje roditelje.
S njima više nikad neću vratiti vreme. U međuvremenu...“
Podigla je čašu. „Ti si bolja nego što sam ja ikad bila.
Pristupačnija si, naočitija, uravnoteženija. Imaš smisla za posao
– tu sam bolja od tebe, ali i ti imaš smisla – i okružuješ se
talentovanim ljudima, koje voliš, i koji vole tebe. Još ravnoteže.
I imaš više prirodnog talenta od mene. Opet ću preuzeti zasluge
za to što sam ti dala temelje, ali radila si sama na njima. I to
poštujem.“
Pijuckala je i proučavala ćerku. „Mislila sam da ćeš se
upropastiti ako dođeš ovamo. Pogrešila sam. To ti je samo
pomoglo da proširiš svoj dar i privlačnost. Ja bih se ugušila, ali
ti si se samo još više otvorila.“
Opet je otpila i pogledala po sobi. „Šta ćeš raditi ovde u ovoj
velikoj, staroj kući?“
„Živeću, za početak. Raditi. Smišljaću usput.“
„Volela bih da ostanem još koji dan ako ti ne smeta.“
„I ja bih to volela. Povešću te da vidiš omladinski centar u
izgradnji. Možda imaš neke predloge.“
„Prihvatila bi ih?“
„Možda.“ Adrijan se nasmešila. „Ako mi odgovaraju. I volela
bih da se vratiš u maju – prve nedelje maja.“ Izračunala je.
„Možda i druge nedelje maja, za zajednički projekat. Većinu
toga sam već pripremila.“
„Nismo čak ni... Šta si pripremila? Pretpostavila sam da ćemo
snimati u Njujorku.“
„Imam drugačije viđenje.“ Lina Rico, Adrijan je pomislila,
nije bila jedina koja je znala kako da iskoristi trenutak. „Sala za
fizičko srednje škole u Travelers Kriku. Imaćemo učenike,
nastavnike – to sam sve sredila. Komplet od dva CD-a.“
„U srednjoškolskoj sali za fizičko – zapravo u seoskoj
srednjoj školi? Sa decom?“
„Maturantima sa roditeljskim i lekarskim odobrenjem.
Šestoro njih, šestoro nastavnika. Vodićemo ih kroz korake.
Vežbanja od trideset ili trideset pet minuta – kardio, snaga,
vežbe na prostirci, joga, i kombinacija svega toga.
Obezbedićemo odeću – možda Joga bejbi za nastavnike, Nova
generacija za učenike.“
„Takmičenje?“
„Ah, prijateljsko.“
„Fitnes 101.“
Adrijan se namrštila. „Prokletstvo, to je bolje od mog radnog
naziva.“
„A kako glasi?“
„Nije važno. Koristimo grad gde živim i gde si ti odrasla – i
dajemo mu jedan lep nastup. Koristimo školu gde si ti
maturirala, dodamo malo slatke nostalgije.“
„Hajde da ne spominjemo godinu kad sam maturirala.“
Osmehnule su se jedna drugoj sa ženskim razumevanjem.
„Baš.“
„Nameravala si ovo da uradiš sa mnom ili bez mene.“
„Da. Ali ako ti se ne sviđa, uradiću jednom sa tobom i
projekat koji ti želiš. Samo mislim da će ovo privući mnogo
pažnje, i veliku prodaju.“
„Želim da vidim koreografije.“
„Još ih nisam usavršila.“
„Dobro. Imam i neke svoje zamisli. Ako se i tebi dopadnu,
dogovorile smo se.“
Lina joj je pružila ruku da se rukuju. Zatim ju je stegnula.
„Biću bolja.“
„Već jesi.“

Adrijan je trebalo da pregleda punu vreću pisama saučešća.

Želela je da pokuša da odgovori na što veći broj, što pre. Neki su
poslali svoje izjave saučešća na kuću, neki na restoran.
Izašla je na rano trčanje sa Sejdi da majci prepusti teretanu.
Sa smutijem za doručak sela je za kuhinjski pult da počne da ih
pregleda. Mnoga je mogla samo da stavi u kutiju uspomena, jer
je već razgovarala lično sa pošiljaocima. Ali druga su stigla sa
svih strana, od raznih ljudi čije je živote deda na neki način
dotakao.
Kad ih sve otvori, i sve razvrsta, pokušaće da sastavi poruke.
Čovek iz Čikaga je slao izjave saučešća, i spomenuo je kako
mu je Dom dao prvi posao. Žena iz Memfisa je pisala da se
verila u Ricu, i Dom im je lično doneo bocu šampanjca za sto.
Drugi su govorili kako su slavili rođendane u Ricu, ili dolazili
tamo sa svojim sportskim timovima posle pobede ili poraza.
I to se nastavljalo i nastavljalo, i svaki put bi je dirnulo u srce.
A onda joj je srce stalo kad je naišla na poznata crna
štampana slova.
Nije bila uobičajena koverta, shvatila je, što je objasnilo kako
joj je ranije promakla. Deblja, veća, bela, sa markicom iz
Filadelfije.
Kad ju je pažljivo otvorila, pronašla je razglednicu, crnobelu
fotografiju mačke, razrogačenih očiju, ofucane dlake.

IMAŠ LOŠ DAN?

ZAPAMTI DA JE NEKOM UVEK GORE!

Otvorila je i pročitala pesmu.

Dedica ti je mrtav, sigurno ti fali.

Mnogo si suza isplakala, ali više ne žali.
Videćeš ga opet, i biće vam sjajno,
Kad te pošaljem kod njega u pakao trajno.

„Ovo je jebeno prevršilo svaku meru.“ Razjareno je počela da

čepa razglednicu na parčiće. Stala je, zažmurila, malo se
pribrala. „Nećeš ga iskoristiti, nećeš ga tako iskoristiti.“
Krenula je tamo-amo jer je osetila da sva drhti. Previše je bila
ljuta da razmišlja, a morala je da razmišlja.
Žustro je otvorila frižider i izvadila koka-kolu. Otpila je prvi
gutljaj kad je ušla Lina.
„Ma daj? Pokušavamo da se zbližimo, a ti... Šta se dešava?“
Adrijan joj je samo pokazala na razglednicu.
Lina ju je pročitala i sela. „Ako ne piješ ovaj smuti, ja ću.“
„Samo izvoli.“
„Volela bih da ti kažem da je ovo obično sranje, ali ni meni
se tako ne čini. Svako ko je pratio tvoj blog, čitao bilo koji tvoj
intervju, zna koliko ste bliski ti i Popi bili, pa je ovo sračunata
okrutnost.“
„Znam. Znam da je smišljeno da se osećam upravo ovako
kako se osećam.“
„Ne, Adrijan, smišljeno je da te rastuži, da pojača tvoj bol i
uplaši te. Ali naljutilo te je. On te – ili ona – ne poznaje.“
Zastala je i pogledala u Linu. „To je i Rejlan rekao.“
„Rekla si Rejlanu Velsu?“
„Slučajno. Video me je kako vadim pisma iz poštanskog
sandučeta, i primetio je moju reakciju. Zato sam mu rekla.“
„Dobro. Što više ljudi kojima je stalo do tebe zna, to bolje.
Sad, šta želiš da uradimo?“
Adrijan se na trenutak iznenadila što je majka, koja je uvek
čvrsto čuvala svoju privatnost za sebe, odobravala njeno
otvaranje pred ljudima izvan najužeg kruga.
„Ne znam.“
„Želela bih da unajmimo detektiva. Policija, pa čak ni FBI,
nisu tako posvećeni kao što bi bio neko ko plaćen da to istraži.
Oni nemaju vremena.“
„Ne znam šta bi privatni detektiv mogao da uradi.“
„Saznaćemo. Možda ništa, ali saznaćemo. Prepusti to meni.
Pusti da nađem pravu osobu, i dam joj da se time pozabavi.
Trebalo je da to uradim pre mnogo godina, ali činilo mi se –
uvek – da je to samo ružna nuspojava toga što smo poznate.“
„Isto misle i svi ostali.“
„Pa, mislim da sam, kao i svi ostali, pogrešila. Hajde da
pokušamo s tim.“
„U redu.“ Adrijan je klimnula glavom. „U redu. Bolje nego
da samo sedimo i čekamo da stigne sledeće.“
Ili, pomislila je, da čekaju da pesnik dođe. Koliko dugo će
mu još nekoliko napisanih redaka biti dovoljno?

Sedamnaesto poglavlje

Rejlan je sedeo u svom automobilu ispred kuće u Bruklinu.

Izgledala je isto – naravno da je izgledala isto – ali nije bila ista.
Prošlo je gotovo godinu dana otkako se odvezao od života u
njoj. Ništa zapravo nije bilo isto.
Ali njegova prijateljica, njegova partnerka, unela je novi
život u kuću. Vreme je da se uđe, rekao je sebi. Vreme za
suočavanje.
Pokupio je cveće, ogromnog plišanog zmaja duginih boja, i
poneo je sve ka ulaznim vratima.
Čudno, naravno da mu je bilo čudno što kuca na vrata koja su
nekad bila njegova. Ali ubrzo se nasmešio, i to iskreno, kad je
Pets otvorila vrata.
Stajala je, visoka žena snažnih ramena sa razbarušenom
smeđom kosom i živahnim plavim očima. Odmah je ispružila
ruke i povukla ga u veseo i srdačan zagrljaj.
„Stigao si! Oh, drago mi je što te vidim, Rejlane.“
„Čestitam, mama.“
„Ne mogu da dođem sebi. Mogla bih da zurim u nju ceo dan.
Tako je lepa. Uđi, uđi da upoznaš našu Keli Rouz. Zmaj! Zmaj u
duginim bojama! Divan je!“
„Bože, da nisi i ti želela jednog? Cveće za mame, zmaj za
bebu. Da je čuva.“
„Zmaj čuvar. Samo si ti mogao toga da se setiš.“
Uzela je cveće, i uhvatila ga za ruku. Držala ju je snažno i
čvrsto, dok je on stajao da sve upije.
 Nova boja, neki nov nameštaj pomešan sa onim što su uzele
od njega. Bebi alarm, ukrašena ljuljaška za bebe, kolevka sa
vrteškama iznad, pakovanje pelena, osveživač prostora.
Vazduh je mirisao na cveće – nije ga on jedini doneo – i
novorođenče. Meki, kremasti život.
Novi život, pomislio je ponovo. Ne njegov. I shvatio je da
nema ništa protiv.
„Jesi li u redu, druže?“
„Jesam.“ Okrenuo je glavu i poljubio je u obraz. „Zaista
jesam.“
„Hajdemo ovamo. Hoćeš li kolu?“
„O, da. Lepo izgleda ovde, Pets. Stvarno. Izgleda srećno, i
zato je tako dobro.“
„Volimo ovu kuću. Vrlo je čvrsta. Ima dobar duh. Bik je
upravo odnela Keli da je presvuče. Da, mi smo takve majke,
ispostavilo se. Želele smo da je obučemo u neku preslatku
haljinicu kad je upoznaš. Kako su deca, i svi ostali?“
„Sjajno. Uzbuđeni su što spavaju kod nane – ’Kad krećeš,
tata?’ Maji je ostalo još nekoliko dana pre nego što dobijemo
novu bebu. Vas dve ste stvarno obavile porođaj kod kuće?“
„Jesmo, i ne stidim se da priznam da sam se usrala od
straha.“ Sipala je koka-kolu preko leda. „Ali prošlo je zaista
glatko. Bik je borac. Sad ću zaplakati, izvini.“
„Nemoj da se izvinjavaš.“
„Junački je prošla kroz to, a Šeri, naša babica, bila je sjajna. I
tako se rodilo najlepše stvorenje na svetu, galameći, mašući
pesnicama kao da kaže: O čemu se ovde jebeno radi?“
Sipala je i drugu čašu, i kucnuli su se. „I evo ih.“
Bik je silazila stepenicama noseći zavežljajčić u lepršavoj
ružičastoj haljinici sa odgovarajućom trakom za kosu.
„Možda bi trebalo da imamo svetla“, rekla je Bik, „muziku,
možda i čitav orkestar. Dozvoli mi da ti predstavim najnovije
svetsko čudo, Keli Rouz.“
Imala je onaj pogled novorođenčeta, kao da je upravo
isplivala iz nekog tajanstvenog sveta, sa krupnim, bademastim
očima, koje su se isticale na licu boje čokolade posute zlatnim
prahom. Savršeno oblikovana vilinska usta i prćast nos.
„Dobro, predivna je. Dobro si obavila posao, Bik.“
„Najbolji do sada. Hoćeš li da je pridržiš?“
„Naravno da hoću.“
Ostavio je koka-kolu da uzme bebu. I srce mu se istopilo.
„Uvek ću imati neki slatkiš, šta god tvoje mame kažu. Možeš da
računaš na to.“
Keli je zurila u njega, izgledala je kao zainteresovana. A onda
mu je pljucnula na košulju.
„Ovo mi vraća uspomene.“
„Izvini, izvini.“ Bik mu je brzo stavila krpicu za brisanje na
rame.
„Dobro je. Sve je u redu.“
„Možemo da ti operemo košulju“, rekla mu je Pets. „Sad
gotovo stalno peremo veš.“
„U redu je“, ponovio je. „A ti izgledaš sjajno. I to ne samo za
nekoga ko se porodio pre nedelju dana.“
„Spavamo isprekidano, bradavice su mi još u šoku, i otkrili
smo da ljudsko biće od tri kilograma iskaki pola tone dnevno.
Ovo nam je najbolje vreme u životu. Doneo si nam zmaja!“
„Doneo sam Keli zmaja, i ne zaboravite to.“
Seo je sa njom dok se Bik udobno smestila, i podigla noge.
Ošišala se u stilu Hali Beri, i njemu je bila gotovo isto toliko
ljupka koliko i njena ćerka.
„Kako ti je mama?“, pitala je.
„Dobro je. Teško je. Dom joj je bio kao otac. Dobro je što su
deca kod nje danas, večeras, svima je dobro.“
„Samo jednu noć?“
„Da, sutra se vraćam kući. Mo ima prolećni plesni nastup
ovog vikenda. Maja se primiče terminu. Kasnije ću otići do
kancelarije.“ Pomilovao je bebin obraz prstom dok je govorio.
„Da im odnesem još posla, ispričam se sa svima.“
„Znaš da Kobalt Flejm: preobražaj demona razbija, je li
tako? Hvala, dušo“, rekla je kad joj je Pets donela čašu soka od
narandže.
„Razvoj njenog odnosa sa Anđelom dodaje oštricu, i emocije.
Osim toga, znaš, borbe. Sve me je to navelo da razmišljam o
stvaranju tima o kojem smo pričali ranije.“
„Naš klub superheroja.“
„Da, a ne samo usputna preklapanja koja smo imali. Isturena
straža.“
„Isturena straža.“ Dok je razmišljala, Bik je kružila stopalom.
„Ratoborno. Pomalo političko. Sviđa mi se. Trebala bi nam priča
koja bi to podržala, nešto što će spojiti likove koje želimo
zajedno. I trebala bi nam infrastruktura. Gde im je sedište, kako
izgleda? Trebaće ti neko veliko, veliko zlo da ih podstakne da
sastave taj tim, i zadrže ga.“
„Da, razmišljam o tome. Imam neke beleške, nekoliko
početnih crteža. Mislio sam da ih odnesem Džoni, a onda
možemo da održimo sastanak onlajn.“
„Bik, dušo? Zašto ne odeš u kancelariju sa Rejlanom?“ Pets
je podigla ruku pre nego što se Bik usprotivila. „Znaš da to želiš.
Imamo dovoljno mleka u frižideru. Podojila si je pre sat
vremena, pa je to rešeno. Izađi na nekoliko sati.“
„Stvarno? Sigurna si?“
„Što imam priliku da je imam samo za sebe? Da, sigurna
sam. Rejlan može da te odveze tamo i nazad, još je predaleko da
bi išla peške. Ali možemo da se prošetamo kad se vratiš. Da
izvedemo Keli na svež vazduh. Idi.“
„Dva sata. To bi bilo dobro. Dva sata“, ponovila je, i
pogledala u ćerku. „Nisam se odvajala od nje ni dva minuta.
Nisam sigurna da bi trebalo... Ne, neću biti takva mama. Jesam
li? Ne.“
Izdahnula je. „U redu, hajdemo u ludnicu da razgovaramo o
Isturenoj straži.“
Na kraju je ostao dve noći – na oduševljenje dece i njegove
majke – pošto su ideje samo vrcale. Bilo je to veće kad je jeo
picu iz iste picerije koju su koristili on i Lorili za starim
trpezarijskim stolom dok su on i njegovi partneri smišljali obrte
u priči ili ih odbacivali.
„Vidi, sviđa mi se zamisao ogromnog sedišta nalik na
pećinu.“ Džona je odgrizao još jedan zalogaj pice, natovaren
mesom. „Stalaktiti, stalagmiti, prolazi. Ah to me previše podseća
na polubogove.“
„Mrzim kad je u pravu.“ Bik je uzela jedan crtež sa gomile
raširene na stolu. „Jer mi se sviđa ovaj džinovski, samosvetleći
kameni sto.“
„Udaljenost je važna. Nikoga još ne lovi vojska.“
„Mogli bismo da iskoristimo pećinu“, razmišljao je Džona.
„Ali ne duboko pod zemljom. Možda urezanu u planini. U
Andima?“
Raspravljali su o tome, a Džona je jednom rukom jeo, a
drugom crtao. Beba se probudila uz dreku.
„To je znak da je gladna“, rekla je Bik pre nego što je Pets
ustala. „Ja ću. Šta kažete na Himalaje? To bi bilo tajanstveno.“
Podigla je Keli iz kolevke, ponovo je sela da raskopča
košulju i podoji je.
„Ne znam zašto ih gurate u pećine i jame.“ Pets je slegla
ramenima. „Mislim, mračno je. I uvek se bore protiv mračnih
sila. Mogli biste da im date ostrvo, neko daleko tropsko ostrvo.
Sunce i plaže.“
Punih deset sekundi, niko nije progovorio.
„Izvinite. Vi ste stručnjaci.“
„Ne.“ Rejlan je odmahnuo glavom. „Svi sedimo ovde i
razmišljamo: Zašto nama, dođavola, to nije palo na pamet?
Ostrvo Isturene straže.“
„Daleko od brodskih linija“, nastavio je Džona. „Raskošno i
netaknuto. Da li bi Niko mogao da učini da ostrvo nestane – da
se ne vidi na satelitskim slikama, ili iz aviona?“
„Mogao bih da poradim na tome.“
„Pojavilo se iz mora, u dalekim izmaglicama vremena.“ Bik
se ponosno osmehnula na Pets. „Stvarno te volim sada. Želim
vodopad.“
„I vulkan“, dobacio je Rejlan. „Moramo imati vulkan. Sedište
bi trebalo da bude stakleno. Prozirno. Kao da nije tamo.“
„Sveti bože, baš mi se sviđa – a i ti, Pets“, rekao je Džona
kad je započeo novu skicu.

Dobro i uspešno putovanje, razmišljao je Rejlan dok se vozio

ispod natkrivenog mosta do Travelers Krika. Sa prvim romanom
o Flejm u pripremi za štampu, okvirom za Isturenu stražu, i
novu pustolovinu Nikoga, posao je išao baš kako treba.
Lično, sad je znao da je u potpunosti i konačno prihvatio da
je kuća u Bruklinu pripadala njegovim prijateljicama, i čak je
mogao i da slavi život koji su tamo izgradile.
Večeraće kod majke – već ga je obavestila – i čuče sve o
dečjim doživljajima sa nanom. Kad dovede decu kući, okupa ih,
smesti ih u krevet, odmah će se baciti na posao.
Zamisli su mu samo iskakale i iskrile u glavi.
 A onda je ugledao Adrijan kako postojano trči sa svojim
velikim psom sa druge strane puta. Tesne pantalone, boje divljih
ljubičica, koja je prestajala negde na pola listova – gotovo je
mogao da vidi presek tih nožnih mišića. Majica, glatka, otvorena
na leđima, letela je iza nje kao i njene guste kovrdže.
Osetio je ono stezanje, uvrtanje i povlačenje. Ovog puta nije
osetio onakvu krivicu, ali se postideo jer je skoro provezao
pored mamine kuće.
Naglo je skrenuo na kolski prilaz, i kad je izašao iz kola,
video je da su Adrijan i pas skrenuli za ugao prema kući.
Nameravala je da trči do kuće, a onda je uhvatila sebe kako
skreće. Nije još bila sasvim spremna za tišinu u kući, pa je
skrenula prema Tiši.
Primetila je da Rejlanov auto još nije bio ispred kuće. Po
Kriku se pričalo da je otišao u Njujork na dan-dva. Nije ga
videla od dedine komemoracije.
Toliko se toga desilo.
Krenula je ka Tišinim vratima, a onda je čula galamu i smeh
iz zadnjeg dvorišta, pa je ponovo skrenula.
Finijas i Kolin su se igrali na penjalicama u zadnjem dvorištu,
obojica zajapurenih obraza u svetlim majicama s kapuljačama,
penjali su se stepenicama da se spuste toboganom.
Otvorila je kapiju, otkopčala Sejdin povodac.
Pas je otrčao pravo kod dece, koja su odmah krenula ka njoj.
„Zdravo, Sejdi. Zdravo!“
Svi su poskakali na psa.
„Zdravo, Adrijan. Zdravo!“
„Zdravo i vama. Kakva lepa nedelja, zar ne? Hoćete li da se
igrate sa Sejdi malo?“
„Mama kaže da je Sejdi moj surogat pas – to znači zamenski
– dok Tadijas ne napuni barem godinu dana. A onda ćemo
možda nabaviti kuče. To je još dve stotine osamnaest dana.“
Tipično za Finijasa, pomislila je.
„Sejdi obožava da bude tvoj surogat pas. Kako ti je mama,
Koline?“
„Rodiće devojčicu. One nemaju penis.“
„Čula sam. Bićeš dobar brat, kao što je Fin.“
„Valjda. Ali on je dobio dečaka sa penisom.“
„Pa, ja nisam imala nijedno ni drugo i nisam imala priliku da
budem starija sestra, tako da ste vas dvojica srećni. Javiću se
tvojoj mami, Fine.“
„Rekla nam je da se igramo napolju jer će ona da hrani bebu i
staviće ga da spava. Daje mu mleko iz svojih grudi. Dečaci to ne
mogu.“
„Ovo je bilo poučno.“
Otišla je do kuhinjskih vrata i provirila. Tiša, koja je sedela
na pultu, mahnula joj je da uđe.
„Prvi put sam sela posle ko zna koliko sati. Beba spava,
dečaci se igraju napolju, Monro stvara muziku.“
„Čujem.“
„I naručili smo večeru jer sam ja tako rekla. Posluži se čime
god želiš.“
„Uzela sam šta sam htela.“ Kucnula je po boci vode. „Deluješ
umorno.“
„Izbijaju mu zubi. Kako brzo zaboravljamo. Mama ti je
otputovala?“
„Jeste, pre nekoliko sati. Bilo je... zanimljivo.“
„Je li – mogu li da ga nazovem primirjem – još na snazi?
Mislim, znam da je bila u Vašingtonu na nekoliko dana, ali ovo
je najduže što znam da se zadržala ovde.“
„Novi rekord. Ne bih to nazvala primirjem.“ Adrijan je sela.
„Više novim pravcem. I drži se. Ozbiljna je, trudi se. I želela
sam da ti kažem da je pristala na produkciju. Unosimo neke
izmene, ali dogovorile smo se. Poslaću ti sve mejlom ako želiš
da počneš sa poslom.“
„Trebalo bi, ako si odlučila da to završiš do druge nedelje
maja.“
„Želim pre mature, tako da, da.“
„Pozabaviću se time. I ti deluješ umorno.“
„Možda malo. Našla sam se danas sa šefom radova jutros, sa
inspektorom. Pozvaću Kejlu radi uređenja enterijera, jer smo
radile na idejama preko mejlova i poruka. Znam da ti i Džen
držite Rico u redu, ali ipak moram da ostanem uključena. On bi
to očekivao.“
„I hajde da dodamo ono što izostavljaš. Jesi li se sastala sa
privatnim detektivom?“
Adrijan je podigla bocu sa vodom i otpila dugačak gutljaj.
„Da, i deluje mi postojano i pametno. Ona zapravo misli da bi
mogla da uđe u trag ovoj poslednjoj razglednici. Ima izdavača.
Nije kao druge.“
„I to je još jedna briga. Ponovo je razbio obrazac.“
„Želeo je da me šutne dok sam ležala na zemlji, pa je tako i
uradio. Ali detektivka – Rejčel Makni – rekla je da je to bila
greška. Ranije nije bilo mogućnosti da mu se uđe u trag. Sad
ima. Možda je u pravu. U svakom slučaju, majka tako želi, a ja
želim da joj to dozvolim.“
Pogledala je kroz velika staklena vrata i nasmešila se. „Sejdi
je na sedmom nebu.“
„Isto i dečaci. Volim što Fin ima najboljeg druga. Velikim
mozgovima zaista trebaju drugari, i sad mogu da budu mali
majmunčići zajedno.“
„Kolin je i dalje razočaran što će dobiti sestru koja nema
penis.“
 „Često to spominje.“
„Žao mi je što ću propustiti da vidim Finovog brata, koji ima
penis, ali trebalo bi da krenem.“
„Mogla bi da ostaneš, poslužiš se poručenom hranom.“
„Bih, ali moram da izmenim neke delove koreografije.“
„Hoćeš li biti dobro, sama?“
„Da, ta kuća mi je dom. A imam i Sejdi.“
„Ako se predomisliš, samo se vrati. I ne brini za ostalo.
Započeću posao, dogovoriti datume.“
Adrijan je ustala. „Dakle, Rejlan se još nije vratio?“
„Maja kaže da ga čekaju na porodičnoj večeri večeras.“ Tiša
se zavalila na stolici. „Zašto tu nešto ne preduzmeš?“
„Šta?“ Doslovno je odskočila. „S Rejlanom? Ne. To je
prosto... čudno.“
„Zašto? On je ozbiljno sladak, i sigurno nije neki siledžijski
narkomanski psihopatski ubica sa sekirom. Slobodan je.“
„Drugarica sam sa njegovom sestrom, njegova majka radi za
mene. Poznavala sam mu ženu. Stvarno mi se dopadala njegova
žena. On još nosi burmu. I, povrh svega, prošlo je dosta vremena
otkako sam nešto preduzimala. Prilično sam sigurna da sam
zarđala.“
„Izašla si sa onim tipom nekoliko puta prošle jeseni.“
„Sa Vejnom? Dvaput, i on je prvi prišao, ja sam samo
pristala. I nije bilo nikakve hemije. Potrebna je hemija.“
Zastala je i uzdahnula. Zatim dunula. „Nedostaje mi seks,
neću da lažem, ali ne dovoljno da bih se nabacivala prijatelju, ili
išla na sastanke sa nekim s kim nema hemije.“
Ponovo je zakačila bocu sa vodom. „Možda bi mogla da mi
pozajmiš Monroa, samo na nekoliko sati.“
„On je dobar u tome. Ali ne. Nađi svog čoveka.“
„Možda kasnije. Poljubi onu bebu za mene. Vodim sebe i
Finovog surogat psa kući.“
Tiša se nasmejala. „Rekao ti je za to? Morala sam to da
smislim, jer je počeo da mi iznosi statistiku u vezi sa psima za
decu. Neću kuče u kući kad mi jedno dete još nema pet godina a
drugo je beba kojoj izbijaju zubi.“
„Sve je u redu. Poslaću ti završen raspored i smernice.“
Tiša je ustala da ode do vrata, zatim je doviknula: „Znaš,
Monro i ja smo prvo bili prijatelji.“
„Koliko?“, doviknula joj je Adrijan. „Pet minuta?“
„Osam. Izdržali smo osam minuta. Razmisli o tome.“
Adrijan je samo odmahnula, zakačila Sejdi povodac, i otrčala.

***
Krajem naredne nedelje, dok se april borio da procveta u
kratkim predasima između ledene kiše i hladnih noći, Rejčel
Makni je sedela sa Adrijan u dnevnoj sobi.
Rejčel, krupna žena u četrdesetim, pila je crnu kafu i na sebi
imala tamnoplavu rolku sa kamenosivim odelom.
Bivša policajka, sa kratkom ravnom kosom iste boje kao i
odelo, više je ličila na ljubaznu bibliotekarku nego privatnu
detektivku sa sopstvenom agencijom.
Možda je baš zato Adrijan bilo tako prijatno sa njom.
„Nisam očekivala da ćete se tako brzo javiti.“
„Imam pisani izveštaj za vas, ali mislila sam da biste voleli
licem u lice da čujete kako napredujem.“
„Nisam očekivala ni napredak ovako brzo.“
„Dugo ste se s time nosili“, rekla je Rejčel, sa očiglednim
saosećanjem, „bez ikakvog napretka. Ali do sad je vaš
progonitelj koristio jeftini beli papir, jeftine bele koverte, i lako
dostupnu markicu sa američkom zastavom. Dovoljno je pametan
da ne liže spoj na koverti. Ispisuje rukom štampana slova, tako
da ni to ne može da nas dovede do određenog kompjuterskog
softvera ili pisaće mašine.“
„I pisanje pesama rukom je ličnije.“
Rejčel je podigla obrvu, i klimnula glavom. „Da. Uvek ista
vrsta mastila – jeftina hemijska olovka. Verujem da koristi istu
vrstu. On je stvorenje navike. Ovog puta je prekinuo naviku.“
„Uspeli ste da uđete u trag toj karti?“
„Jesam. A isto će i FBI agent dodeljen vašem slučaju, kad je
dobije. Trenutno ste mi jedina klijentkinja – vaša majka je jasno
iznela taj zahtev.“
„Takva je.“
„Jeste. Hoću da kažem da bih mogla odmah to da ispratim. I
istražim tu grešku. Mogao je da izabere naširoko prodavanu
razglednicu koju je objavio veliki izdavač. Umesto toga, izabrao
je jeftinu i iz uskog kruga.“
„Uskog?“
„Razglednice Mačjeg kluba. Izrađuje ih jedna žena u Silver
Springu, u Merilendu, i počela je da ih objavljuje i reklamira tek
18. februara ove godine. To je skroman posao, gospođice Rico.“
„Adrijan.“
„Adrijan. Ona radi od kuće, slika svoje mačke – ima ih šest.
Muž joj pomaže tu i tamo, rekla mi je.“
„Prodala mu je razglednicu?“
„Ne. Ne prodaje od kuće – ih barem nije dok nije postavila
veb-stranicu, i počela da prodaje preko interneta. Ali s tim je
počela tek prošle nedelje. Njena sestra drži prodavnicu sa
kancelarijskim priborom u Džordžtaunu, i uzela je zalihu
razglednica: 18. februara. A gospođa Lini – gospođa što pravi
razglednice sa mačkama – ubacila je svoje razglednice u još tri
druge prodavnice u naredne dve nedelje. Ona u centru Silver
Springa, gde redovno kupuje, iznela je razglednice na policu 23.
februara I dve privremene prodavnice – jedna u Betesdi, u
Merilendu, jedna u severozapadnom Vašingtonu – počele su da
ih prodaju 2. marta.“
„Dakle, razglednica koju mi je poslao morala je biti iz jedne
od tih prodavnica.“
„Da. I to nam sužava oblast. Razglednice su prodavane
pojedinačno ili u kutiji od osam različitih. Njena sestra je uzela
šest kutija sa različitim razglednicama i dvadeset četiri
pojedinačne, uključujući i onu koju si ti primila. Prodala je dva
kompleta, i deset pojedinačnih – uključujući i kartu Imaš loš dan
– do datuma na tvojoj markici. U drugim prodavnicama, imamo
prodatih osam kompleta i šest onih koje nas zanimaju.“
„On živi u tom kraju.“
„Ili je bio na proputovanju. Nijedna prodavnica nema snimke
video-kamera iz tog vremena. Neka plaćanja su izvršena
kreditnom karticom, neka u gotovini. U razgovorima sa
šefovima i prodavcima, niko ne može da se seti nikoga ko im je
zapao za oko, ko je bio zbog nečega upadljiv.“
Rejčel je spustila kafu, stavila crvene naočare da pročita
svoje beleške. „Vremenski sled. Poslednja pesma poslata na
uobičajen način imala je markicu sa datumom 10. februar, iz
Topeke, u Kanzasu. Izjavila si da si pokupila poštu iz tvog
poštanskog pretinca 13. februara, videla kovertu, ali je tada nisi
otvorila.“
Zatim je podigla pogled sa više saosećanja. „To je bilo istog
dana kad je deda umro.“
„Da.“
„Njegova umrlica, i članak o njemu, njegovoj ženi, vašoj
porodici, izašli su u oblasnim novinama 17. februara, i bili su
povezani sa veb-stranicom Travelers Krika na taj datum.“
„Da.“ Adrijan se zavalila. „I narednog dana, razglednica je
izneta na prodaju u Džordžtaunu. Nekoliko dana kasnije u Silver
Springu, i nekoliko dana kasnije u onim privremenim
prodavnicama.“
„Tačno. Na razglednici je markica od 16. marta, deset dana
pre komemoracije, koja je spomenuta u novinama, i na gradskoj
veb-stranici. Ova razglednica, umesto da bude poslata na tvoj
poštanski pretinac, stigla je u restoran, i otvorila si je dan posle
komemoracije.“
Kad je Adrijan ustala, Sejdi je podigla glavu, da proveri je li
joj potrebna. Posmatrala je dok je Adrijan hodala tamo-amo.
„Objavili su priču i u novinama u Kiti Hoku. Moji prababa i
pradeda otvorili su Rico i tamo kad su se odselili – to je bilo pre
nego što sam rođena. Moji baba i deda su prodali taj restoran
kad su dedini roditelji umrli. Nisu mogli da vode oba. Mogao je
da pročita o dedinoj smrti na mnogo mesta.“
„Mogao je, da. Ali mislim da on pregleda lokalne novine,
proverava spominješ li se negde ti ili tvoja porodica. Možda te, u
suštini, posmatra izdaleka. Ima pristup tvom blogu, prati
emitovanje vežbanja, kupuje DVD. Ima ih sve, Adrijan. Često ih
gleda.“
Morala je da se oslobodi drhtavice. „Policija smatra da to nije
seksualna obuzetost.“
„Složila bih se. Možda je aseksualan. Možda je to, u stvari,
heteroseksualna žena, ali nikad nije bilo nikakvih seksualnih
nagoveštaja u pesmama. Želi da uspostavi moć i kontrolu nad
tobom na drugačiji način. Doslednost i sažetost pesama, pretnja
da će ti nauditi. Previše uživa u tome da te uznemirava da bi to
priveo kraju.“
„Do sada?“
Rejčel je raširila ruke. „Ubrzavanje nije dobar znak. I iako još
ništa nije preduzeo povodom tih okolišnih pretnji – možda nikad
i neće – mogla bi da razmisliš o ličnom obezbeđenju. Mogla bih
nekoga da preporučim.“
„Imam Sejdi, i sigurnosni sistem. Završila sam kurseve preko
interneta. Samoodbrana, borilačke veštine. Ne mogu da
razmišljam o telohraniteljima. Na koliko dugo? Ovo bi lako
moglo da se nastavi još deset ili dvanaest godina. To je deo
mučenja, zar ne? Da ne znam hoće li ikad prestati. I, bože, da se
pitam šta da radim kad i ako prestane. Šta bi to moglo da znači.“
Ponovo je sela. „Želim da vam zahvalim na obavljenom
poslu. To je najopipljivija pojedinost koju sam dobila otkako je
ovo počelo.“
„Oh, nisam završila. Imam još nešto da ispitam. Tvoja majka
želi da budem temeljna, Adrijan. Veoma sam dobra u tome.“
Rejčel je izvadila veliku kovertu iz aktovke. „Kopija mog
pisanog izveštaja. Ako stigne neka nova pesma, molim te da mi
javiš.“
„Hoću. Mogu li da pitam zašto ste napustili policiju?“
„Posle dvoje dece, muž i ja smo razgovarali o tome. To je
opasan posao. Istrage nisu onakve kakve gledaš na TV-u ili u
filmovima. To je potraga, mnogo hodanja, izveštaji. I“, rekla je
dok je ustajala, „želela sam da budem svoj gazda. Želela sam da
sama donosim odluke.“
„Shvatam.“
Rejčel je pružila ruku. „Budi razumna. Čuvaj se. Bićemo na
vezi.“
Adrijan je odnela šoljicu i tanjirić u kuhinju, i oprala ih.
Mogla je malo da radi – uvek je imala šta da radi.
Ali kad bi ostala kod kuće, čitala bi izveštaj, prolazila kroz
sve što joj je već rečeno. Brinula bi kao da ima pokvaren zub.
„Sunce šija za promenu, Sejdi. Šta kažeš da se presvučeni i
da odemo napolje malo da trčimo?“
 Sejdi je znala šta znači „napolje“; znala je „trčanje“, i
požurila je u predsoblje gde joj je visio povodac. Jednom je
potvrdno zalajala.
„Daj mi pet minuta da obučem odeću za trčanje, i krećemo.“

Osamnaesto poglavlje

Kad je posetila gradilište naredne nedelje, divila se zidovima –

sad su bili izmalterisani, obojeni.
Okrenula se ka Kejli, koja je došla kući za prolećni raspust.
„Opa, zar ne?“
„Tako je utegnuto. Ovo mesto.“ U pocepanim farmerkama i
studentskom duksu, Kejla se okrenula ukrug. „Nekad smo
govorili da je ukleto.“
„Možda je bilo. Ali ako je bilo nekih duhova, rekla bih da su
sad srećniji. I želim da kažem koliko cenim to što provodiš svoj
prolećni raspust na gradilištu.“
„Nisam mogla da verujem da želiš moju pomoć u uređivanju
novog omladinskog centra. Umrli bismo za ovako nešto kad sam
bila u srednjoj školi. Tako mi je žao zbog tvog dede, Adrijan.
Značio je mnogo svima. I zaista sam počastvovana što sam deo
ovoga.“
„Pa, dobro, pošto mi treba pomoć.“ Obgrlila je Kejlu oko
struka. „Mislim da sam odlučna žena, i imam pristojno oko,
razumno dobar ukus. Ali gledam oko sebe? I ne znam odakle bih
počela.“
„U redu, rekla si da želiš nešto prijatno, veselo, ali lako za
održavanje. Ništa preterano, ali ništa ni dosadno – i želiš da
poštuješ istoriju zgrade.“
 „Hoćeš li moći da radiš na osnovu toga?“
„Imam uzorke i table sa dizajnom u automobilu. Mogu li da
ih donesem?“
„Table, stvarno? Pa, da. Pomoći ću ti.“
Pre nego što je stigla, Mark ju je pozvao sa vrha novih
stepenica.
„Hej, Adrijan, možeš li da dođeš gore i pogledaš ovo?
Zdravo, Kejla. Kako je na koledžu?“
„Odlično, gospodine Vikere. Kako su Čarli i Rič?“
„Rastu kao korov. Kejla je nekad čuvala moju decu.“
Sve je povezano u Travelers Kriku, pomislila je Adrijan.
„Odmah dolazim. Kejla ima neke stvari u automobilu koje treba
da unesemo.“
„O, doneću ih ja.“
„Hej, Deriče, siđi i pomozi Kejli da donese stvari, hoćeš li?“
„Odmah.“ Visok i mršav, oštrih laktova, Derik je dotrčao
stepenicama u radnim čizmama. „Kako ide, Kejla?“
Adrijan je sve pregledala, razmotrila predlog za promenu – i
to pametan – u ostavi.
Kad je ponovo sišla, Kejla je postavila uzorke iverice preko
nogara za sečenje, i tri table sa elementima dizajna postavljenim
zajedno.
„I treba mi da se ponovo oduševim.“
„Trebaju ti izbori. Sve slike i video-snimci koje si mi poslala
stvarno su mi pomogli. Mislila sam da želiš da ti se boje i tonovi
prelivaju. Da se držiš jednog spektra? Ali mislim da treba da
imaš zone – određene, ali sa tim prelivanjem. Treba ti malo
nečeg starinskog ubačenog radi istorijskog izgleda, zato sam
gledala ove podove za kupatila, i trpezarije.“
„Liči na ciglu.“
„Ali lako se čisti, i ne kliže se. Ili možeš da izabereš
neutralan polivinil, možda da postavimo zid sa šarom cigle. Za
ormariće, mogla bi da odabereš boju – da bude veselo – ali sa
ravnim prednjim vratima koja se lako čiste. Izaberi rustično
posuđe.“
„Već mi se sviđa tamnozelena za ormariće. Volim zelenu.“
„Zapamtila sam. Upari ih sa belim radnim površinama – ovo
je ručni rad, i ne moraš da premazuješ, neće ostajati mrlje.
Možeš da napraviš zaobljene ivice. Izgleda lepše i bezbednije je
za decu. Možda sa starinskim bronzanim kvakama.“
Adrijan je proučavala dok je Kejla redala uzorke po grupama.
„Nastavi.“
Pre nego što su završile, izabrala je većinu materijala,
izdvojila je nekoliko uzoraka da ih ponese kući i ponovo
pregleda.
Mark je sišao da prouči neke uzorke. „Sviđa mi se ovo što
vidim. Vidi ti tebe.“ Blago je bocnuo Kejli u ruku.
„Profesionalno.“
Markov brat, nekad opasna faca, prišao je da uradi isto.
„Zeleni ormarići. Elegantno.“ Namignuo je Kejli, zatim se
široko osmehnuo Adrijan. „Nisam znao da dolaziš večeras.
Stavio bih svoj najbolji šešir.“
Pol, setila se, i osmehnula se i ona njemu. „Mislila sam da je
to tvoj najbolji šešir.“
„Ovaj stari?“
„Pole, šta kažeš da pomogneš damama da sve ovo odnesu u
kola.“
„Rado. Veliko je zadovoljstvo pomoći da ovo mesto ponovo
oživi.“ Malo se zateturao kad je podigao table. „Svakako jedva
čekam pravo prolećno vreme ako ikad stigne ovamo. Viđam te
povremeno kako trčiš sa psom. Vas dvoje ste baš prizor.“
„Sejdi voli da trči. Ja takođe.“ Otvorila je vrata da Sejdi može
da uskoči. „Samo gornju tablu u ova kola, Pole, hvala.“
„Mejson će početi da čisti i popunjava ciglu sledeće nedelje,
ako ne bude kiše.“ Naslonio joj se na auto na trenutak. „Tada ćeš
videti pravu razliku. I kad postavimo zidne obloge na drugom
spratu.“
Protrljao je bradu. „Daj nam dobrih nekoliko nedelja, i kuća
će zablistati.“
„Jedva čekam. Hvala još jednom.“
„Uvek. Hteo sam da skoknem do Rica večeras na pivo i koji
zalogaj. Sa zadovoljstvom bih te častio ako želiš da pričamo o
poslu.“
„Hvala. Ako ne, vidimo se ovde za nekoliko dana.“
Kucnuo se po obodu kape. „Čuvaj se.“ I šepureći se, vratio se
u zgradu.
„Ovaj ti se baš nabacuje.“
„Da, shvatila sam.“
„Stvarno je sladak, i lepo građen. Beri je nekad izlazio sa
njegovom sestrom. Pol je dobar. Nekad je bio malo neobuzdan –
kaže Beri – ah dobar je.“
„Da, pa...“, promrmljala je nešto neodređeno Adrijan.
„Nema iskre?“
„Čini mi se da ne. Lepo je građen. Moglo bi se razmisliti.
Doneću konačnu odluku o ostalom večeras. Ih sutra. Znam da
moramo da razgovaramo o uređenju pre nego što ti se završi
raspust.“
„Nešto sam već zamislila.“
„Računam na to. Vidimo se uskoro.“
Nema iskri, razmišljala je Adrijan dok se odvozila. Nije bilo
hemije. Ipak, nije mu pružila priliku. Mogla je uvek da isproba
ono neobavezno pivo u Ricu, i jednostavno... vidi.
„Čini mi se da prosto nemam volje za to, Sejdi. Možda kad
završimo ovu produkciju, i centralni projekat. Razmisliću još.“
Skrenula je do Tiše, u nadi da će joj pokazati uzorke o kojima
je još trebalo da odluči.
Auto im nije bio parkiran ispred, što je značilo da je porodica
otišla nekuda.
Ali videla je Rejlanov auto ispred njegove kuće, i zaustavila
se iza njega.
Još nije imala vremena ili prilike da razgovara sa njim od
komemoracije. Prekinuće ga u poslu, pomislila je kad je pustila
Sejdi napolje. Ali biće kratka.
Sejdi je krenula napred, veselo se njišući.
„Već dugo te nisam dovodila da vidiš svog dečka. Moja
greška.“
Pokucala je, zatim pomilovala Sejdi po glavi. „Moraš malo
da se smiriš, znaš, neka se malo potrudi pre nego što...“
Rejlan je, sa telefonom na uhu, otvorio vrata. Psi, jedan sa
jedne, drugi sa druge strane vrata, pojurili su jedan prema
drugom i završili valjajući se u oduševljenoj gomili ljubavi na
podu dnevne sobe.
„Ili ne“, promrmljala je Adrijan.
Rejlan joj je pokazao da uđe.
Na sebi je imao sivi donji deo trenerke, duks sa natpisom
Niko, očigledno se nije brijao dan-dva, i izgledao je, pomislila
je, neobično privlačno.
„Da, devojka moga psa. Da, moj pas ima devojku.“ Krenuo je
u stranu da zaobiđe pseću gomilu. „Smešno. Ne, to bi bilo
sjajno, ozbiljno. Mama će ih čuvati, i iskoristićemo veće. Da,
predugo. Naravno, vidimo se za nekoliko nedelja.“
Prekinuo je i gurnuo telefon u džep. „Zdravo.“
„Zdravo. Izvini što te prekidam.“
„Nema brige.“ Pogledao je pse koji su lizali jedno drugom
lice. „Nismo dugo spajali ljubavnike.“
„Očigledno, moramo da se popravimo.“
„Šta kažeš da ih izvedem u zadnje dvorište, da im damo malo
privatnosti?“
„Naravno, ali ne želim da te zadržavam. Verovatno radiš.“
„Nastaviću kasnije. Hajdemo, zaljubljene ptičice.“
Poveo ih je napolje i kroz zadnja vrata, gde su se psi rastrčali
po travnjaku.
„Hoćeš piće? Koka-kola, voda, sok?“
„Ne treba, hvala.“
Kuhinja je podsećala na porodicu, pomislila je. Kalendar na
frižideru sa mesečnim rasporedom, plutana tabla gde je kačio
dečje slike, neke posetnice, gotovo opustošena činija sa voćem
na pultu.
„Nisam te videla od komemoracije“, počela je, „a htela sam o
nečemu da razgovaram sa tobom.“
„Kako si?“
„Dobro. Stvarno dobro. Kad je Nona umrla, samo sam
dolazila u posetu. Produžene posete mnogo puta, ali posete.
Nedostajala mi je, ali više sam brinula zbog njega. A onda sam
došla da živim ovamo. Više od dve godine. Nekad ujutru
ustanem, i pomislim je li na mene red da ga vozim na posao, ili
očekujem da namirišem njegovu jutarnju kafu kad siđem u
kuhinju. A onda se setim.“
„Ja još ponekad očekujem da ga vidim iza pulta kod Rica.
Bio je neizostavan deo mnogih života.“
„Jeste. Želela sam da ti kažem... Znam da sam ti zahvalila na
svoj pomoći koju si mi pružio, što si bio uz mene. Ali želela sam
da znaš koliko mi je značilo ono što si rekao. Rekao si kako je
proživeo dug, lep, bogat život. I sudbina mu je dopustila da ga
napusti na lep način. To mi je pomoglo, u tom užasnom
trenutku. Ali još bolje, vrtim te reči u glavi kad mi trebaju, i
pomognu mi da prebrodim. I sve ostalo, što si obavio, sve one
pozive umesto mene, držao me za ruku kad sam zvala majku,
sve mi je to značilo. Ali te reči ostaju zauvek.“
„I sad mi ih je ponestalo.“
„Tada nisam mogla da razmišljam, ah od tada jesam. Zašto si
tada došao? Baš u trenutku kad si nam trebao?“
„Svratio sam da ti pokažem model romana o Flejm.“
„Gotov je?“
„Da. I bio je, u osnovi. Sastavio sam model, i pošto sam
zasnovao njen izgled na tebi, doneo sam ga.“
„Još ga imaš?“
„Naravno.“
„Mogu li sad da ga vidim?“
„Naravno“, ponovio je. „U kancelariji je.“
Pošla je sa njim, i dok je obilazio radni sto da otvori fioku sa
fasciklama, osmotrila je njegove crteže na zidu, i na tabli.
„Radiš na novoj priči o Nikome. I!“ Približila se.
„Suprotstavljaš ga Čarobnici Divini. Sviđa mi se. Između njih
vlada neka seksualna napetost iako pokušavaju da unište jedno
drugo. Ovo je drugačije.“
Pomerila se i kucnula po drugom crtežu. „Kao staklena
tvrđava? Nije staklo“, ispravila se. „Neka vrsta providnog,
neprobojnog materijala, je li tako? Baš sjajno. Je li to ostrvo?
Liči na ostrvo. Jeste, ostrvo. Sa vulkanom! Ko ne voli vulkane!“
Okrenula se prema mestu gde je stajao i posmatrao je,
potpuno zbunjen. „To im je sedište, zar ne? Sigurno su dobri
momci, jer je providno. Reci mi da konačno stvaraš tim heroja.
Stvaraš svoje Osvetnike, svoju Ligu pravde.“
„Isturena straža. Isturena straža.“
„Isturena straža.“ Ponovila je tiho, sa poštovanjem.
„Savršeno. Smišljaš im snagu, usklađuješ zadatke, ujedinjuješ
moči da postanu saveznici protiv zla.“
„Možda bismo mogli i to da iskoristimo.“
„Biće trvenja, mora da ga bude. I Ljubičasta Kraljica i Snežni
Gavran su upadali u neprilike u Daminom gambitu.“
„Sveti bože.“ Rejlan je samo ošamućeno zurio.
„Ali Snežni Gavran i Niko su se lepo uklopili u Bez milosti, i
nastavku, Svi za. Hoće li i Kobalt Flejm biti članica? Hoće li joj
verovati dovoljno?“
„Mislimo da će je Pravi Anđeo predložiti, i posle kraće
rasprave, dobiće probno članstvo. Zaista ih čitaš.“
„Sviđa mi se borba – emocionalna – i bitke. Dobro protiv zla,
usamljenost zbog vođenja dvostrukog života, rizikovanje svega.
I sviđa mi se šta je Ujka Ben rekao Piteru. ’Sa velikom moći ide
i velika odgovornost.’“
Primetila je knjigu u njegovoj ruci. „Je li to to?“
Pružio joj je, i morao je da se osmehne kad je počela da
skakuće na vrhovima prstiju.
„O bože, ovo je tako sjajno.“
„To je samo model, jeftiniji papir i povez.“
„Neverovatno. Predivno.“ Pažljivo je listala. „Izgleda tako
usamljeno i izmučeno kad je sama, a onda je tako živa, prosto
veličanstvena, kad jaše svog zmaja. I pogledaj suprotnost
između nje i Anđela. Više nego fizička.“
Podigla je pogled. „Oduševljavam se kao klinka, Rejlane, ali
tvoj umetnički rad je prosto predivan.“
„Hej, da li bi mogla da živiš u mojoj kancelariji i da to
ponavljaš na svakih sat vremena?“
„Mi koji smo dobri u ovome što radimo, i radimo na tome,
znamo da smo dobri u tome što radimo. Pa nastavljamo da
radimo.“ Uz uzdah mu je vratila knjigu. „Hvala što si mi
dozvolio da vidim.“
„Možeš da je zadržiš.“
„Mogu...“ Blago ga je udarila po ruci. „Stvarno?“
„Da.“ Oprezno je protrljao ruku. „Baš si jaka.“
„Dođavola! Potpiši je, potpiši je, potpiši je.“
„Hoću ako me nećeš ponovo udariti.“
„Pošto sam ti pohvalila umetnički rad – iskreno“, rekla je kad
je izabrao crveni marker, „ima još nešto o čemu sam htela da
pričam sa tobom. Omladinski centar se gradi po rasporedu, i
očekujemo da će biti potpuno otvoren do septembra. Deo onoga
što se nadamo da ćemo ponuditi jesu razne demonstracije i
praktični časovi. Zanati, sport, muzika – time će se pozabaviti
Monro – ples, umetnost. Nadam se da ću te ubediti da nam
pokloniš malo vremena kad budeš mogao da podučavaš crtanju i
ilustrovanju.“
„Mogao bih.“
„Pa, to je bilo lako.“
„Moji partneri i ja smo radili tako nešto povremeno za
lokalne škole i sajmove, na danima profesionalne orijentacije.
Zabavno je – i tako smo pronašli jednog stažistu preko leta
prošle godine.“
„Onda te sigurno unajmljujemo. Nameravamo da ti platimo
velikom zahvalnošću i srdačnim rukovanjem.“
„To zadovoljava moju uobičajenu tarifu u toj oblasti.“
„Hvala, Rejlane.“ Uzela je knjigu nazad, zagrlila ju je
zapravo. „I hvala ti na ovome. Još samo nešto, i sklanjam ti se s
puta. Ponovo ću početi sa tradicijom večera kod Ricovih. Kući
su potrebni ljudi. Šta kažeš da ti i deca isprobate moje
samostalne kulinarske veštine u petak?“
„To zvuči... Zaboravio sam. Kod mame su u petak. Izmolili
su spavanje kod nje i filmski maraton. Ja nisam pozvan.“
 „Oh, dakle. Samo ti onda? Osim ako ne želiš da uživaš u
miru i tišini sam, jer Tiša mi kaže da je to bolje od šampanjca i
kavijara.“
„Ne volim kavijar“, razmišljao je. „Ja sam Tom Henks u
Velikom kad je u pitanju kavijar. U svakom slučaju, ah, naravno.
Besplatna večera koju ne moram sam da pripremim?“
„Sjajno. Bićeš moja prva žrtva. To jest, moj prvi gost.
Izostaviću kavijar. Sedam odgovara?“
„Da, odgovaraće.“
„Vidimo se onda. Idem napolje po Sejdi, i izaći ćemo tamo
do automobila. Hoćeš li da Džasper uđe ili ostane napolju?“
„Mora da ostane napolju dok ne prestane da se duri. Duri se
nakon što Sejdi ode kući.“
„Obavezno ga dovedi u petak.“
Ostao je tu gde je bio dok je ona sama izašla napolje. Izašla je
sama, podsetio se, baš kao što bi učinio prijatelj.
Prijatelji.
Nisu imali romantičan sastanak. Pozvala je njega i decu, i
psa, na večeru. Samo zato što deca ne mogu, to nije značilo da
njih dvoje imaju romantičan sastanak.
A da bude još tužnije? Nije bio siguran da se još sećao kako
se to radi.
Tako da je dobro što nije bilo romantike.
I pošto je nije bilo, nazvao je sebe budalom kad je zaustavio
ispred velike kuće u petak uveče. Zapravo se usplahirio oko toga
šta će obući, što je zaista bilo sramotno.
Odlučio se za farmerice – uvek siguran izbor – a onda, pošto
je uhvatio sebe kako razmišlja da li da upaše ili ispaše košulju,
obukao je laki prolećni džemper.
Izabrao je dobru bocu vina, jer tako se radi, ali sprečio je
samog sebe da svrati do cvećare i kupi cveće.
 Previše.
Sad, pošto se Džasper već bacao na vrata na zadnjem sedištu,
zastao je još samo na trenutak.
„Nije zainteresovana na taj način, nije nikad ni bila, zato
o’ladi. A ne bi ni znao kako da se ponašaš, čak i da jeste, zato
o’ladi.“
Otvorio je vrata, pustio Džaspera da izleti, zatim pojuri ka
ulaznim vratima. Rejlan je pošao za njim sporije, dok se javljao
na telefon koji mu je zazvonio u džepu. Džona ga je zvao na
Fejstajm.
„Džona.“
„Hej, čoveče, imaš trenutak? Želeo sam nešto da proverim sa
tobom.“
„Ah, zapravo, javiću ti se. Upravo idem na večeru.“
„O, naravno. Ne čujem decu. Uvek čujem decu kad treba da
večerate.“
„Oni su kod moje mame.“
„Oh, sjajno. Pa, jedi dok ti objašnjavam. Mislim da će ovo
dodati nešto novo, ali izazvaće lančanu reakciju koju moramo da
rešimo.“
„Nisam kod kuće. Večeram sa prijateljem.“
„Večeraš sa prijateljem? Kojim prijateljem? Čekaj malo.
Obrijao si se. Izlaziš sa ženom.“
„Ne. Nije ništa romantično.“
„Hej, to je Džasper. Zašto tako zavija? Čekaj! Ideš na
sastanak sa Flejm! Onom što ima psa za kojim je Džasper
poludeo. Sveti bože!“
„Nije sastanak. Zaveži.“
„To je ona prezgodna fitnes kraljica, zar ne? Je li već stigla?
Ti kuvaš? Ne, rekao si da nisi kod kuće, ali imaš psa. Kod nje si!
Ona kuva. O-la-la.“
 „Podseti me sledeći put kad te vidim da te šutnem u jaja.“
„Naravno, naravno. Hej, pošalji mi poruku kasnije. Želim da
čujem sve o...“
Rejlan je prekinuo vezu. Palo mu je na pamet da bi razgovor
koji je upravo vodio mogao da se desi između dvojice tinejdžera
uzavrelih hormona.
Iz nekog razloga, to ga je smirilo.
Pustio je da veliki zvekir udari o vrata.
Na sebi je imala farmerice – odlična odluka – i svetložutu
košulju preko bele potkošulje. Vezala je tu čarobnu kosu pozadi
i podigla je.
„Tačno na vreme“, rekla je kad je Džasper pojurio ka Sejdi.
„Savršen izbor.“ Uzela je vino. „Ovo će ići tako dobro uz
današnji jelovnik. Hajdemo tamo da popijemo malo.“
Uključila je muziku. I Dom je uvek puštao muziku, tihu, tek
brujanje u pozadini.
I ono što je takođe primetio da je isto? Mirisi.
„Šta god da je na jelovniku, miriše čarobno.“
„Miriše, nadam se da je takav i ukus. Popi mi je ostavio
njegov tajni recept za crveni sos u testamentu. U zapečaćenoj
koverti.“ Nasmešila mu se dok je spretno otvarala vino. „Mislim
zapečaćenoj pečatnim voskom. Moram da zapamtim recept, pa
ga onda ponovo stavim u zapečaćenu kovertu i na sigurno
mesto. Preneću ga svojoj deci kad i ako zasluže.“
Izvadila je čaše za vino. „Znam da ga tvoja mama ima –
toliko joj je verovao.“
„Zasluženo. Nije ga nikad otkrila, i nije nikad napravila
Ricov sos kod kuće.“
„Ja večeras jesam. Večeraćemo lazanje, koje nikad nisam
napravila sama. Ako nije dobro kao što miriše? Laži.“
Sipala je vino. „Hvala što si došao“, dodala je. „Ovo je prava
probna vožnja za mene. Sama kuvam, neko drugi će to da jede, i
smišljam kako da ponovo otvorim ovaj deo života.“
Prihvatio je vino koje je ponudila, kucnuli su se čašama. „Za
uspešne probne vožnje.“
„Salute. Što ne sedneš? Možemo da pojedemo predjelo ovde
pre nego što pređemo na glavno jelo u trpezariji.“
„Ozbiljan obrok.“
„Italijanski obrok“ Izvadila je dugačak, uzan poslužavnik,
prebacila sa njega malo ljutih papričica, čeri, leblebije, masline,
i ostalo – marinirano u bakinom naročitom kiselom sosu – na
tanjiriće.
„Od početka do kraja? Sigurna sam u sebe, pošto me je Nona
naučila. Mora da i ti malo kuvaš, sa dvoje dece.“
„Ne možemo da živimo na poručenoj hrani iz Rica, koliko
god bi to želeli. Roštilj i vok su redovni, ali umem zaista da
ispečem i prilično dobru piletinu. Osim toga, ne možeš odrasti sa
mojom majkom a da ne naučiš kako da kuvaš.“
„Tako sam i mislila.“
„Kad sam u žurbi... Rekao bih ti da me ne osuđuješ, ali pošto
si ti ti, verovatno hoćeš. Spremim na brzinu pileće štapiće i
njoke od krompira.“
„Mimi ih je pravila povremeno kad je majka bila van grada.
Naša tajna. I ne osuđujem.“ Pojela je malo provolonea. „Ja
obrazujem. Moja majka sudi, ali i ona pokušava da popusti sa
tim.“
„Je li tako?“
„Mi... moglo bi se reći takođe imamo probnu vožnju.
Popijeva smrt ju je zaista pogodila. Zato se preispituje. Čak i pre
toga. Poslala mi je poruku za Novu godinu, odmah posle ponoći,
da mi poželi srećnu Novu godinu. Nikad to pre nije radila. I
pristala je, bez mnogo prigovora, na temu srednje škole za naš
novi DVD.“
„Čuo sam nešto o tome. Mnogo se priča po Kriku.“
„Prilično sam opijena svim tim. Sviđa mi se zamisao o dve
generacije. Dve i po“, ispravila se, „pošto sam ja već odavno
izašla iz srednje škole.“
„Hoćeš li iskoristiti sportiste? To je sjajno, inače.“
„Hvala. Imamo vođu navijačica, fudbalera, nastavnika
fizičkog, fudbalskog trenera, tako da su sportisti zastupljeni.
Takođe imamo naučnike, matematičare, glumce, učenika koji je
dobio punu stipendiju za Virdžinija Tek.“
Nasmešila se preko vina. „Raznovrsnost na sve načine. Pol,
starost, rasa, oblik, oblik i ne toliko. Bio je izazov sastaviti dobar
program koji sve obuhvata.“
„Kladim se da si uživala.“
„Da, jesam. Majka se vraća za nekoliko nedelja pa možemo
da imamo probe, proverimo da li se sve uklapa, izmerimo vreme
sa celom grupom. Onda dolazi ekipa, sve nameštamo, i snimamo
preko vikenda, dva duga dana, sa podrškom posle škole trećeg
dana, ako je potrebno. Nego, jesi li spreman za veliku probu?“
„Ako moram još da mirišem, a da ne jedem, moglo bi da
postane gadno.“
„Držim palčeve. Možeš li da izvedeš pse i upališ sveće na
stolu? Ja ću doneti ostalo.“
Lakše nego što je mislio, priznao je kad je pustio pse da
izađu. Sa njom je uvek bilo lako razgovarati, biti u njenom
društvu. I ako u toj kući ne možeš da se opustiš, onda nešto s
tobom nije u redu.
Iznela je lazanje, meke, debele štapiće – specijalitet iz Rica –
i jelo sa pečenim čeri paradajzom u ulju i začinskom bilju.
„Izvadiću na tanjire, ako nemaš ništa protiv.“
„Ne budi štedljiva.“
 „Nadam se da nećeš zažaliti zbog toga.“
Izvadila je velike komade lazanje sa prilozima dok je Rejlan
ponovo sipao vino.
Sela je i uzela prvi zalogaj viljuškom. „Evo.“
Zajedno su probali. Adrijan je polako razvukla osmeh pre
nego što je promrdala obrvama.
„Zaveštanje Ricovih nastavlja da živi“, rekao je Rejlan kad je
uzeo drugi zalogaj.
„Uf. Neću nikad biti strastvena i dosledna kuvarica kao što su
bili moji baba i deda, ali dobro je znati da ih nisam izneverila.
Sad kad me je prošla trema, treba da ti kažem da sam pročitala
tvoju knjigu. Dva puta.“
„Ja sam prezauzet jelom da bi me hvatala trema sada.“
„Dobro, jer bi je uzalud potrošio, a sad možeš da je sačuvaš
za neko prikladnije vreme. Priznajem da sam bila malo
subjektivna na prvo čitanje. Kad sam videla sebe na stranici, u
priči. To je bilo tako čudno i divno. Na drugo čitanje, to nisam
bila ja, bila je ona, ali ipak sam osetila njenu borbu. Tako je
izmučena. Privlačnost i odbojnost koju oseća prema Grdanu.
Njeno divljenje i zavist prema Pravom Anđelu.“
Uzela je vino i zamahala s njim pre nego što ga je otpila.
„I iako sam sve pročitala, i znala sam, onog trenutka u
podzemlju ispod noćnog kluba, ispod Stiksa, gde je Anđeo
ranjena, bespomoćna, i Grdan pritiska Flejm da je dokrajči, da
upali iskru koja će uništiti grad, srce mi je stalo. Kad bi ubila
Pravog Anđela, isporučila njenu dušu Grdanu, oslobodila bi ga
se. Osuđena je na tamu, ali ona tamu razume.
Dakle, kad okrene svoju moć, svoju vatru na Grdana, da
spase Anđela, da spase ljude koji je se boje i preziru, to je tako
uzbudljivo.“
„Počinjem da se pitam kako je moj ego preživljavao bez
tebe.“
„Ništa ne ulepšavam. Moglo je da bude i drugačije, jer Flejm
je pomalo luda. Ona se rukovodi emocijama, a Anđeo je sve što
je ona ubedila sebe da ne može biti, tako zavidi, mračno.“
Nabola je paradajz. „Kad bi uništila Pravog Anđela, dobila bi
sve što je mislila da je želela – mislila da je zaslužila.“
„I tako bi odsekla sebe od svoje ljudske strane, konačno i
potpuno.“
„A umesto toga, izabrala je da bude ljudsko biće. Uživaju li
tvoja deca u onome što im tata radi?“
„To je uglavnom nešto što radim, i Bredli je i dalje obuzet
Betmenom.“
Adrijan je, zabavljena, otpila malo vina. „Sigurna sam da je
to faza.“
„Kad smo farbali jaja za Uskrs, nacrtao je Betmenove uši na
jednom. Prilično dobre uši. Živim sa tim, i pokrivam ga kad god
mogu kod mog partnera Džone, koji to shvata lično.“
„Nedostaje li ti?“, zapitala se. „Da budeš tamo sa ljudima sa
kojima radiš?“
„Ponešto. Postoji neki vajb, neka energija, i deo toga se
izgubi kroz telekonferencije. Ovako verovatno obavim više
posla bez prekidanja, ali sigurno mi nedostaju svakodnevni
neobavezni razgovori. A tebi? Nedostaje li ti Njujork?“
„Mislila sam da hoće, ali zapravo mi ne nedostaje. Veći deo
posla ionako obavljam sama. Sad kad su mi Tiša i Monro ovde,
to mi mnogo znači, ali što se posla tiče, moj ne podrazumeva
saradnju kao tvoj, barem ne dok ne dođe do završnih faza.“
„Monro.“ Rejlan je umočio poslednji slani štapić u posudicu
sa uljem. „Nisam imao pojma kad smo se uselili u kuću pored da
je on napisao deset posto pesama na mojoj plej-listi.“
„On je potcenjen tip.“
 „Da, jeste. Ponekad sedi napolju u dvorištu, svira gitaru ili
klavijature. Ili saksofon. Jednom sam ga pitao zašto ne izvodi
sopstvene pesme.“
„Rekao je: volim mir.“
„Tačno. Adrijan, ovo je bila neverovatna večera. Ozbiljno
neverovatna.“
„Nije još gotovo. Imamo i zabaljone. Sigurna sam da su
dobre jer mi je Nona otkrila njenu tajnu pre mnogo godina.
Samo ću odneti sudove. Kapućino?“
„Naravno. Pomoći ću ti.“
Oboje su ustali, pokupili sudove.
„Oh, videla sam Maju danas“, počela je dok su nosili sudove
u kuhinju. „Upravo se vratila sa nedeljnog pregleda, i sve je
dobro.“
„Čuo sam. Mama je malo poludela što će dobiti devojčicu.
Džo je srećan zbog toga. Kolin i nije baš, i poverio mi se kako
misli da prave veliku grešku jer su devojčice budalaste.“
„A ti si odgovorio?“
„Izrazio sam saosećanje da uspostavim poverenje. Zatim sam
se potrudio da mu ukažem na devojčice u mnogim
univerzumima koje nisu budalaste. Ružičasti Moćni rendžer,
Čudesna Žena, Princeza Leja, Oluja, Ljubičasta Kraljica,
njegova majka, njegova baka. Nisam spominjao njegovu rođaku,
jer Maraja trenutno otelovljuje njegovu definiciju budalastog.“
„Mudro.“
Krenula je ka aparatu za kapućino kad je on prišao da spusti
sudove. I naletela je pravo na njega.
Podigla je pogled. Zelene oči. Zašto je morao da ima zelene
oči? Nagnula se, prema njemu, prema toj čežnji.
I pošto se pribrala, odskočila je.
„Žao mi je. Bože! Rejlane, žao mi je. To je bilo...“
 Lako ju je uhvatio za ruku da je zadrži. „Mora li da ti bude?“

Devetnoaseto poglavlje

Nije mogla da sabere misli. Nije mogla da se seti nijedne

smislene rečenice da nešto kaže.
„Samo nisam mislila da... Nisam ovo organizovala da –
pozvala te da... Oh, dakle.“
„Hajde da vidimo je li nam oboma žao, ili nije.“
To bi promenilo stvari, krupni trenuci menjaju stvari. Zato ju
je polako privukao, zatim još sporije, malo pre nego što je
izbrisao svaki razmak među njima, i sklopio usne preko njenih.
Polako, meko, nežno. Samo proba, iz koje je bilo ko od njih
mogao da se povuče, a da ne uništi dugo, važno prijateljstvo.
Privučena sporim, mekim, nežnim poljupcem, ponovo se
nagnula prema njemu.
Kao ključ okrenut u bravi. Osetila je škljocanje koje joj je
tako dugo izmicalo, i prepustila se tom poljupcu, tom trenutku.
Promenilo je stvari. Stavila mu je ruku na obraz, zatim mu je
provukla prste kroz kosu, i promenila stvari.
Je li on produbio poljubac ili ona? Nije znala, samo je znala
da je sve u njoj želelo više.
Odmakao se, i dalje je gledajući. „Žao ti je?“
„Ne. Ne, nimalo.“
„Ni meni.“
Ovog puta mu je obavila ruke oko vrata, i brujanje u njenom
telu odjeknulo joj je u grlu kad ju je uhvatio za kukove.
„Pametno“, uspela je da izusti pre nego što ga je ponovo
poljubila. „Pametno bi bilo kad bismo sačekali nekoliko dana.“
 „Misliš?“ Milovao joj je bokove, gore-dole. „Stvarno tako
misliš?“
„Ih možemo odmah da odemo gore, da uštedimo vreme.“
„Upravljanje vremenom je potcenjeno. Glasam za to.“
Uhvatila ga je za ruku, udahnula. Izašli su zajedno iz kuhinje.
„Nisam očekivala da će se veče ovako završiti“, počela je.
„Ni ja. Ali razmišljao sam o tome.“
Zastala je u podnožju stepenica. „Stvarno?“
„Nastavi da se krećeš. Manje rizika da ćeš se predomisliti.“
Treperenje iz stomaka joj se popelo u grudi. „Neće se
dogoditi.“
„Evo o čemu se radi. Nisam bio ni sa kim posle Lorili, pa
sam zarđao.“
„I kod mene je već dugo sušno razdoblje. Osvežićemo jedno
drugom sećanje.“
Skrenula je u spavaću sobu gde je, kao i uvek, ostavila
prigušenu lepu lampu kraj prozora.
Zatim se okrenula prema njemu.
Želela je to toplo, to usplahireno, nervozno ushićenje.
„Sećam se ovog dela.“ Mrmljao joj je kraj usta kad su ruke
počele da mu klize.
Kad je počeo da joj vadi ukosnice iz kose, nagonski je
podigla ruku. „O, biće...“
„Neverovatno. Ima je tako mnogo.“ Provlačeći joj prste kroz
kosu, pomerao ju je prema krevetu. „Sad mi se sve vraća.“
Jednim glatkim pokretom koji joj je skoro zaustavio srce,
podigao ju je, nagnuo i oboje su se našli na krevetu.
„Lepo. Visoka ocena.“
„Hvala.“ Zastao je na trenutak, proučavao joj lice, i gledao
kako joj se svetlo i senke igraju preko njega. Nacrtao ga je
bezbroj puta, i znao mu je svaki ugao. A ipak... „Ko bi pomislio
da ćemo završiti ovde?“
I kad je prislonio usne na njene, vreme za razmišljanje se
završilo.
Gušio je potrebe, tako dugo, i ponovo je otkrio kako se
čudesno i toplo šire kroz njega. Ponovo je želeo, osećao se
čudesno što njega neko želi, i sve je bilo veličanstveno
normalno. Posegla je za njim. Nije znao hoće li ikad moći da
objasni šta mu je značilo što ga je neko opet želeo.
Šta je značilo imati ženu koja je u njemu budila želje, i nudila
da mu ih ispuni.
Skinuo joj je košulju sa ramena, prelazio joj rukama preko tih
čvrstih mišića, i nasuprot njima baletski dugih ruku i satenski
glatke kože.
Kad joj je skinuo majicu, izvila je leđa da mu pomogne.
Zatim joj je prešao rukama preko grudi, lagano, lagano, pre nego
što je jednostavno spustio glavu tamo dok joj je srce dobovalo
ispod njega.
Osećala se tako... cenjeno. Njegove ruke na njenoj koži,
gotovo pobožno, zadržavajući usne kao da mu je njen ukus bio
podjednako važan kao disanje. Pitala se kako je bilo moguće da
su se tako dobro uklopili, tako lako nakon što su se toliko godina
poznavali, zatim se razišli, pa ponovo ukrstili puteve.
Njegove usne donele su joj nova ushićenja, gotovo
zaboravljena, od kojih joj je telo treperilo i srce joj zamiralo.
Ruke su mu podsticale vrelinu, male vatre u krvi.
Još njega, samo je znala da je želela još.
Skinula mu je džemper, zatim mu uz prigušeno odobravanje
prešla rukama preko grudi, i oko ramena. Kad su im se oči srele
u mraku, nasmešila se.
„Nemoj da deluješ tako samozadovoljno.“
„Ti si obavio posao“, odgovorila je. „Ja sam ti samo dala
ideju.“
„Nekim danima sam te mrzeo, i proklinjao ti ime.
Maštovito.“
„Što znači da smo oboje obavili dobar posao.“
Njegove oči, pomislila je, prelazeći mu prstima preko obraza.
Oduvek je bila napola zaljubljena u njegove oči.
„Rejlane“, promrmljala je, i ponovo mu je privukla usta na
svoja.
Osetio je pramenu, neobuzdanu hitnost. Način na koji joj je
telo treperilo pod njegovim, kako ga je hvatala i milovala i
gnječila rukama. A ipak se borio da razvuče, uspori ritam.
Čaroliju nije trebalo progutati odjednom.
Dok su skidali odeću jedno sa drugog, zaustavio je žurbu
jednim dugačkim, divnim poljupcem. Kad se pritisnula uz njega,
nudeći se, otvarajući se, zahtevajući, upotrebio je ruke – a bila je
tako vrela, tako vlažna, tako meka – da joj pruži to prvo,
zadihano olakšanje.
Kad joj je telo, čudo ženske snage, omlitavelo, osetio se kao
bog.
Zato je sad on bio na redu, sladeći se njenom kožom, gutajući
joj puls koji je brujao i dobovao, puštao je ruke da mu lutaju
svuda, i uzimaju sve dok više nije mogao da diše od želje.
I kad je ušao u nju, polako, polako, polako, to je bilo kao
poslednji ključ u bravi. Na trenutak je spustio čelo na njeno,
pokušavajući da se opet namesti.
Ali uokvirila mu je lice rukama, pogledala ga u oči tako da se
izgubio u njenima.
U njoj.
Prepustio se, uzimajući sada, jašući sada dok se kretala sa
njim, dok se obavijala oko njega. Kad je prešao taj vrhunac,
konačno, konačno, zagnjurio joj je lice u kosu da je udahne.
 Dugo je tiho ležala, zadihana i ošamućena kao da je istrčala
maraton na pustinjskoj vrelini i prošla kroz cilj u oazu osvetljenu
mesečinom. I sad je utonula u topao, tihi bazen gde je telo
moglo da joj plače od zahvalnosti da je imalo energije.
A onda mu je, uz uzdah, prešla rukom niz leđa.
„Očigledno smo se setili.“
„Pokušavam da smislim da li da ti kažem hvala, ili uh. Dakle,
uh, hvala.“
Okrenuo se tako da su ležali bok uz bok. Osmehnula se sama
za sebe jer je mogla da se zakune da je skoro čula točkove kako
mu se okreću u glavi.
„Nekoliko stvari“, rekao je. „Želim da kažem da ja zaista
nisam tip samo za jednom.“
Osmeh joj se raširio. „Stvarno?“
„Ne, ja...“ Čuo je sebe, i brzo se nasmejao. „Ne mislim ovo
sada. Mada... mislim jednu noć i kraj. Želeću da te vidim
ponovo.“
Sad se ona okrenula da bi mogla da ga pogleda. „Meni
odgovara, i sa tim mada.“
„To je odlična vest. Verovatno bi trebalo da izađemo, kao
par.“
„Romantični izlasci su precenjeni.“
Te čarobne zelene oči su se skupile. „Sad pokušavaš da me
zavedeš.“
„E, to je izraz koji se ne čuje svakog dana, i ne pokušavam.
Mada...“
Spustila je glavu da ga ovlaš poljubi.
„U svakom slučaju, naravno, odgovara mi da pogledamo
film, nešto pojedemo, kao i svi ti ostali tradicionalni društveni
običaji. Precenjeno je shvatanje da moramo da izađemo negde
subotom uveče. Ako dvoje veoma zauzetih ljudi žele da izađu,
to je u redu. Ako dvoje veoma zauzetih ljudi žele da ostanu kod
kuće i imaju mnogo seksa, i to je u redu.“
„Ti čak i ne moraš da pokušavaš da zavodiš. Mislim da je to
prirodan dar.“
„Što ću sad morati da izbrusim do savršenstva. Rekao si
nekoliko stvari.“
„Da, mislim da jesam. Drugo mi je palo na pamet nakon što
smo dokazali kako su nam sećanja prilično jasna. Rekao sam ko
bi mislio da ćemo završiti ovde, ali kasnije mi je palo na pamet
da sam možda, da budem iskren, primetio da se tako nešto
sprema nekoliko puta.“
„Je li tako?“ Sklonila je kosu sa očiju i namestila mu se na
grudima. „Budi precizniji, i ništa ne izostavljaj.“
„Nema mnogo da se izostavi, samo... Prvo leto kad si
boravila u Kriku i ti i Maja ste se zbližile. Tada sam samo
primetio nešto, ništa se nije dogodilo. Bila si Majina drugarica,
dakle i manje od primetio. Dok nisi progovorila o mojim
crtežima. Znala si za Ajronmena, i Spajdermena. Zato si mi
odmah postala zanimljivija. Na trenutak, a onda sam morao da te
zanemarim jer su, Kolin može da potvrdi, devojčice budalaste.“
„Sad ću ja tebi da priznam da sam bila tako zadivljena da sam
pokušala i ja da crtam posle toga.“ Namrštila se na trenutak, dok
se prisećala. „Šta sam pokušavala da nacrtam... o da, Crnu
Udovicu. Želela sam da budem Crna Udovica, pa sam pokušala
da je nacrtam. I bila sam očajna što nisam mogla.“
Zavrteo joj je uvojak oko prsta. „Nataša ili Jelena?“
„Nataša.“
„Mogao bih da te naučim da crtaš.“
„Iskreno sumnjam.“ Ponovo ga je poljubila. „A primećivanje
koje je nešto nagovestilo?“
„Leto posle moje prve godine na koledžu. Sećam se zato što
sam radio honorarno u Ricu, i ti si došla sa Majom i nekim
drugim devojkama. Mislim da ste imale petnaestak možda. I
izgledala si lepo. Zaista si bila lepa. I tada sam doživeo onaj
trenutak hmmm. Pre nego što sam se trgao, podsećajući sebe da
si bila unuka gospodina Rica, i Majina drugarica, i u osnovi
klinka, a ja sam bio student.“
„Za mene je to bilo leto pre toga.“
„Kako?“
„Primetila sam te tako da je to nešto značilo. Bio si napolju i
kosio travnjak, bez majice. Bio si sav znojav i mršav.“
„Nisam bio mršav.“
„Uvek si bio mršav – sad si vitak i zgodan – ali bio si mršav,
i kosa ti je bila znojava, i pomalo kovrdžava, i posvetlela od
sunca kao kod surfera. Sva sam zatreperila iznutra. Naročito što
sam znala da imaš zelene oči iako si nosio sunčane naočare.
Slaba sam na zelene oči.“
„Zapamtiću.“
„U svakom slučaju, morala sam da se podsetim da sam
obećala srce i dušu Danijelu Redklifu.“
„Hariju Poteru?“ Uhvatio ju je za ramena da ih malo podigne.
„Izlazila si sa Harijem Poterom?“
„Ne, nisam ga nikad upoznala, ali sam očajnički želela jer bi
se on bez sumnje zaljubio u mene i živeli bismo srećno do kraja
života. A ja očigledno imam sklonost prema štreberima.“
„I to ću zapamtiti.“
„Osim toga, na spisku mi je i Piter Parker, i bila bih dugo
ljubavna robinja Tomu Holandu.“
„Šta sve čovek ne sazna dok je go.“
„Istina.“ Stegla mu je levu mišicu. „Koliko puta podigneš
tegove sada?“
„Ne počinji.“
 „Navikao si se. Moram da ti osmislim novi program.“
„Počeo sam da vežbam sa tobom i sa tvojom majkom onlajn.
Imam sve proklete programe.“
„Pa, dobro za tebe.“
„Verovatno me je to što te skoro svaki dan gledam u toj
tesnoj maloj odeći i dovelo ovamo.“
„Nesvesno zavođenje.“ Podigla je obrve. „Skoro svaki dan?“
„Menjam. Počeo sam da dižem tegove sa Hugom Hamerom.
On je strašan.“
„Najumiljatiji tip na svetu.“
„Sledeće što ćeš mi reći jeste da je onaj drugi tip – kako se
ono zove – sa oštro isklesanim trbušnjacima i muškom
punđicom mačkica.“
„Sigurno misliš na Vinsa Harisa, i ne, on je zmija i još glumi
divu povrh svega. Ali dobar je u onome što radi. Isprobaj Give
Me Twenty Margo Mejfild ponekad. Ona će te oboriti na pod, na
dobar način.“
Poljubila ga je u grudi. „I od sve te priče o vežbanju sam
ogladnela. Šta kažeš na desert?“
„Može.“ Okrenuo se ponovo na nju.
„Nisam mislila na takav desert.“ Smejući se, obgrlila ga je.
„Mada.“

Ostao je, što ih je oboje iznenadilo, i oduševilo pse, koji su

spavali zajedno u Sej dinom krevetu.
Adrijan se iznenadila kad se Rejlan izvukao iz kreveta kad i
ona.
„Pustiću pse da izađu“, rekla mu je. „Možeš još malo da
odspavaš.“
„Ustao sam. Navika. Deca.“ Posegao je za pantalonama. „U
njihovim godinama, vikend ništa ne znači njihovim unutrašnjim
satovima.“
„U koje vreme ideš po njih?“
„Rekli smo oko deset.“
„Sjajno, imamo dosta vremena. Vežbaćemo, a onda ćemo
doručkovati.“
„Nemam nikakvu opremu.“
Dohvatila je njegovu košulju, i nabacila je na sebe. „Ja ću se
pobrinuti za to. Hajde, Sejdi, Džaspere.“
„Čekaj. Ne.“ Osetio je duboku i iskrenu paniku. „Neću da
obučem one tesne pantalonice.“
„Ja ću se pobrinuti“, doviknula je i nastavila. „Imaš novu
četkicu za zube u ormariću u kupatilu.“
„Gospode, zašto ne možemo samo opet da imamo seks?“,
promumlao je. „I to je vežbanje.“
Ali otišao je u kupatilo, i pronašao četkicu. I uhvatio je svoj
odraz u ogledalu. Izgledao je kao čovek koji je imao seks.
Mnogo stvarno dobrog seksa.
Majka će prepoznati. Baš kao što je znala kad je prvi put
imao seks – sa Elom Sinkler u trećem razredu srednje škole.
Samo ga je pitala je li koristio zaštitu, sećao se – što jeste –
ali bilo je ponižavajuće.
Bolje bi mu bilo da skloni taj izraz s lica, ili će ona primetiti.
A to je bilo uvrnuto.
Dok nije izašao, Adrijan je već obukla jedan kompletić –
mali, tesan crni šorts, sportski grudnjak, crno-beli, karirani.
Dok je na njoj to izgledalo izuzetno, on nije imao nameru da
obuče tesni crni šorts.
Nikad.
„Šta kažeš na to da potpišem krvlju da ću vežbati kad odem
kući?“
Ništa ne govoreći, podigla je nešto što je ličilo na normalan
sportski šorts – vrećast, manje-više do kolena – i majicu sa
natpisom Nova generacija.
„Otprilike nosiš Popijevu veličinu. Nisam još ništa uradila sa
njegovim stvarima. Stalno nameravam.“
Sad nema izlaza, pomislio je.
„To će ti odgovarati. Mogu da ti pomognem sa tim ako želiš.
Znam da je teško.“
„Jeste. Hvala, ali sačekaj da vidim hoću li moći time da se
pozabavim ovog vikenda. Stalno govorim sebi kako treba da se
preselim u glavnu spavaću sobu. Tamo je dobar osećaj, i terasa, i
pogled. Počeću odatle.“
Navukao je šorts, podesio uzicu. Nije bio mršav, podsetio se.
Vitak. Prihvatao je da je vitak.
Pomiren sa sudbinom, pošao je u podrum sa njom.
„Jesi li dizao tegove juče? Radio vežbe za gornji deo tela?“
„Ne.“
„Dobro, nisam ni ja. Danas je taj dan.“
Kad su stigli u njen studio, stavila je ruke na kukove. „Želiš li
program ili lični trening?“
„Ubićeš me. Već osećam.“
„Onda lični trening.“
Uzela je daljinski, uključila muziku i nasmešila se.
„Hajde da se zagrejemo.“
Znao je da je bila odličan trener – gledao je njene vežbe na
internetu već mesecima – ali utisak je bio sasvim drugačiji kad
se fokusirala jedan na jedan.
Zauzela je stav, i na svoj veseo ali nepopustljiv način,
pritiskala ga je da radi više – morao je da prizna – a onda je
pritiskao sam sebe.
Kad je dohvatio svoje uobičajene tegove od devet kilograma,
odmahnula je glavom. I pružila mu je one od jedanaest.
 „Postavi sebi izazov. Ako počneš da gubiš formu, uzmi lakše.
Sad, prvo čučnjevi, savijanje ruku sa tegovima, čučnjevi,
podizanje prese za ramena.“ Pokazala je. „Celo telo je
uključeno. Shvataš?“
„Da, da.“
Sve vreme mu je objašnjavala; energija kao da je nije
napuštala.
Stegni, diši, ispravi grudi, izbaci zadnjicu.
Kad ga je oblio znoj, nije želeo da joj pruži zadovoljstvo da
kaže kako se dobro oseća.
Gotovo ispravno.
Naročito kad ga je naterala i na kardio, a onda i žestoke vežbe
za trbušnjake.
„Sjajno! Dobro. Sad za nagradu. Malo joge da se istegneš i
ohladiš.“
Dok je radio jogu uvek se osećao nezgrapno i nespretno, ali
opet ga je namestila – ramena, kukovi – i naterala da zadrži poze
duže nego što bi da je radio sam.
„Prilično si savitljiv, Rejlane.“
Možda, ali pošto je ona trenutno noge ispružila uglavnom
ravno iz kukova – što ne bi bilo moguće – dok joj je gornji deo
tela ležao ravno na podu, nije mislio da je njegovo savijanje
napred između razmaknutih nogu bilo nešto posebno.
Sedeli su jedno naspram drugog, sa prekrštenim nogama na
prostirkama. „Namaste. Odlično. Hajde samo još nekoliko puta
da prodrmamo ramena – vežbao si ih – uz dvominutno
hlađenje.“
Brzo je skočio i oborio je na leđa na prostirku.
„Ne želim da se hladim.“
Malo je zakasnio da pokupi decu. I video je po majčinim
podignutim obrvama i kratkom osmehu da nije uspeo sa lica da
izbriše taj izraz čoveka koji je upravo imao seks.
Dve nedelje kasnije, njegova sestra je rodila Kvin Meri Abot.
Kolin je dugo i oštro proučavao bebu u majčinom naručju.
Zatim je slegao ramenima, i sagnuo glavu da sakrije osmeh koji
mu se krišom razvukao preko lica. Izjavio je: „Možda i nije tako
loša.“
Adrijan je došla sa ružičastim cvećem baš kad je Džen, očiju
punih suza, predala bebu Rejlanu. Kad se približila da proviri,
čula ga je kako šapuće: „Slatkiši. Računaj na mene za to.“
I kad ga je videla kako miluje taj ljupki, paperjast obraz
svojim dugim prstom, zabrinula se da se pomalo zaljubila.

KENTAKI
Prolećna putovanja. Šta bi moglo biti lepše! Blagi povetarac,
rascvetalo cveće. Konji na pašnjacima pasu travu.
Mnogo toga da se vidi, mnogo toga da se radi.
Ukrao je usranu malu hondu u Indijani – Napred Hužersi!6 –
zamenio je tablice, i odvezao se do Luisvila. Ili Luavila za
domaće seljačine.
Uskoro se spremao derbi i biće ludnica.
Mirisalo je dobro. Ludilo uvek dobro miriše.
I u tim lepim predgrađima sa drvoredima, živela je njegova
meta. Kurva koja se predstavljala kao brižna majka dvoje dece,
posvećena medicinska sestra i verna supruga.
Život pun laži samo što se nije završio.
Posmatrao ju je nekoliko dana – lako zadovoljstvo.
Biće slatko i jednostavno dokrajčiti je.
Zamisao da je pretuče nasmrt morala je da se preradi kad se
ukazala najbolja prilika. Nije bilo dovoljno vremena, dovoljno
privatnosti.
Šteta, pošto je takav način nudio tako duboko, mračno i lično
uzbuđenje.
Ali uz ukradeno vozilo parkirano na parkingu ispred non-stop
otvorenog supermarketa oko osamsto metara dalje, dolazak
peške na parking za zaposlene u bolnici u jedan ujutru pokazao
se kao neupadljiv.
Čekanje je bilo kratko, zaista, i dogegala se umorno u
cipelama sa gumenim đonovima.
A onda je samo trebalo da iskoči – Bu! – i prereže joj grlo.
Bože, krv je samo potekla!
Pljus, pljus, glug, glug.
Zgrabio joj je ključeve, torbicu, gurnuo je ispod automobila
pored.
Imala je lep, najnoviji model subarua. Pošto je niko neće
naći, verovatno nekoliko sati – najmanje – i pošto zamena
tablica neće dugo trajati, bio je savršen za poslednji deo tog
prolećnog putovanja.
Pojačao je muziku, spustio prozore. Progutao je pilulu da
održi telo i duh dok vozi. Subaru će ga odvesti stotinu
kilometara dalje, ili više, pre nego što bilo ko primeti da je
nema.

Adrijan je obožavala da joj prijatelji dođu u goste. Bili su joj

Hektor i Loren čitavih nedelju dana – i njena majka, koja
zapravo i nije bila gost u tehničkom smislu.
I Hari, i Mimi, i sve je ličilo na ponovno okupljanje.
Hektorova verenica je došla vozom za vikend kao i Harijev
muž čim je završio poslove oko dečjih rasporeda.
Čak i pošto je ostatak ekipe za produkciju odseo u obližnjoj
krčmi, imala je punu kuću.
I to joj je odgovaralo. Iako je svoje kulinarske veštine
smatrala natprosečnim, poručila je u Ricu hranu za doček – i
švedski sto – za snimanje.
Nedelju dana pre njihovog dolaska sredila je bakinu i dedinu
sobu. Otkrila je da nije bilo tako bolno kako je očekivala.
Uhvatila je sebe kako se smeška kad je naišla na Domov
omiljeni džemper, ili stare, pohabane papuče koje je odbijao da
baci.
Njegova četka za kosu. Bio je tašt – i opravdano, pomislila je
– zbog svoje guste kose. Sklonila ju je u stranu za uspomenu, i
ostavila je njegov omiljeni zeleni džemper na zakopčavanje u
ormaru. Mogla je, po potrebi, da se umota u njega.
Zadržala je bočicu bakinog parfema, pa je i nju sklonila u
stranu, zajedno sa njegovim losionom za posle brijanja. Sitnice,
male uspomene, male utehe.
Slagala je u kutije, u burad, odvajala komade koje je mislila
da će neko naročito želeti, zatim je sve odnela do svog
automobila pre nego što je dovukla sredstva za čišćenje.
Ekipa za čišćenje će se pozabaviti ostatkom kuće, ali ovo je
morala da obavi sama, da pokaže poštovanje, ljubav, zahvalnost
prema dvoje ljudi koji su tako mnogo noći proveli ovde.
Otvorila je vrata trema da pusti prolećni vazduh, i Sejdi je
ušetala da se sklupča na suncu.
Odlagala je ovo, razmišljala je dok je ribala, glancala,
usisavala, govoreći sebi kako je ta soba bila prevelika za nju
samu. Ali zapravo ju je volela, oduvek je volela taj veliki,
raskošan prostor, tavanicu pokrivenu pločama sa bež kvadratima
uokvirenim čisto belim, sjajne drvene podove, pa čak i smirene i
nežno plavo-sive zidove.
Raznežena, poređala je bočice mirisa – njegovog i njenog –
na policu iznad kamina, i dodala tri bakina bakarna svećnjaka.
Promenila je posteljinu na velikom krevetu sa visokim i
debelim stubovima, raširila svoj beli jorgan, dodala čitavo brdo
jastuka, i prekrivač preko podnožja.
Polako je sve uređivala po svojoj volji – njene lepe bočice, i
korpe na otvorenim policama u kupatilu, čiste mekane peškire,
još sveća. Njena odeća u garderobi, zajedno sa prostirkom za
jogu, Sejdin krevet u delu za sedenje.
Na kraju možda unajmi Kejlu da pogleda, razmisli o promeni
boja, jednostavno unese neke promene. Ali za sada, kad je
pogledala oko sebe, videla je dovoljno uspomena pomešanih sa
dovoljno njenog, dovoljno novog da se oseća prijatno.
I tako je izašla na terasu, gde je mogla da pogleda preko brda
i drveća, vrtova, krivudavog potoka i još daljih planina.
Dali su joj ovo, i zato će ona to čuvati i negovati.
Zatim je sela na pod terase i zagrlila psa. „Dobro nam ide, zar
ne, Sejdi? Bićemo sasvim dobro.“
Ujutru je predala kuću čistačima i završila sa sadnjom cveća
koje je izabrala za saksije na tronovima, i popločano dvorište.
Već se isprobala – sama – sa povrćem i biljem pozadi, kao
što su uvek radili i baba i deda. Držala je palčeve za to.
Ali sad je kuća bila spremna – ili će uskoro biti – za društvo, i
ona je još imala snage da izgara.
Ušla je da se opere, presvuče u helanke i atlet majicu, i uzela
je povodac.
„Hajdemo na trčanje.“
Počela je sa laganim trčanjem, zagrejala mišiće, uživala u
pokretu, i načinu na koji je proleće širilo krila sa divljim
svibama i cvetnim grmovima, lepim sveže malčiranim cvetnim
lejama, mirisom trave sveže pokošenom.
Ali pritiskala ju je glavna misao dana – romantični izlazak.
Znala je da je to sigurno pritiskalo i Rejlana.
Skrenula je prema njegovoj kući, i dok je prolazila pored
Tišine, čula je Monroovu muziku – klavir, brz i vedar – kroz
prozore otvorene da bi ušao svež vazduh.
I čula je kosilicu pošto je Rejlan hodao sa njom preko
prednjeg travnjaka.
Nije bio tako žgoljav kakvog ga se sećala kao dečaka. Čvrsti
mišići su sad bili na tim rukama – kao što je imala prilike da
sazna. I dalje nije nosio kapu na kosi posvetleloj od sunca.
I ovog puta, za razliku od onog davno – primetio ju je. Stao
je, isključio kosilicu. I trenutak kasnije, Džasper je počeo
žalosno da zavija u zadnjem dvorištu.
„Samo ću je pustiti tamo na trenutak, može?“
„Bolje bi bilo, pre nego što komšije pozovu policiju.“
Uvela je Sejdi kroz kapiju da se vidi sa svojim psećim
ljubavnikom.
Kad je otišla pozadi, Rejlan je seo na stepenice trema, i otpio
getorejd pravo iz boce. Sela je pored njega i otkopčala svoju
bocu sa vodom sa pojasa.
„Subotnji posao ponedeljkom?“
„Nisam mogao da se usredsredim na posao, pa sam pomislio
da bih mogao da radim nešto fizički.“
„I ja. Juče i danas. Teških nekoliko dana za oboje.“
„Da.“ Spustio je ruku preko njene. Uzajamno razumevanje.
„Tri godine za tebe juče, za mene danas. Dobio sam ovaj grm.
Planinski lovor? Posadiću ga sa decom posle škole.“
„To mi zvuči kao prava stvar. Čudno, i ja sam danas sadila
cveće, u ovim prelepim italijanskim saksijama koje je Nona
volela. A juče...“ Dugačko je izdahnula. „Uselila sam se u
glavnu spavaću sobu. I imala sam osećaj da sam postupila
ispravno.“
 „Vreme pomaže“, rekao je kad je okrenula ruku ispod
njegove da isprepletu prste. „Lorili je volela da posećuje Krik,
ali njoj ovo nije bio dom. Imala je tako grozno detinjstvo,
hraniteljske domove, dolazila je i odlazila, nikad zapravo nije
imala sopstveni dom.“
„Pričala mi je malo o tome. U pismima koja je pisala“,
objasnila je Adrijan kad ju je pogledao.
„Nije nikad mnogo pričala o tome, većini nije.“
„Pisanje pisama, pravih pisama, drugačije je. U njima postoji
neka čudna prisnost. Rekla mi je kako nikad nije osećala da ima
pravi dom, dok niste kupili kuću u Bruklinu.“
„Zaljubila se. Dom zauvek, tako ga ja nazvala.“
Adrijan je pustila tišinu da vlada na tren. „Ali zasadićeš
planinski lovor za nju, ovde u Kriku, i to je važno.“
„Čini mi se.“ Pomerio se da je pogleda. „A ti ćeš imati kuću
punu ljudi kasnije, i užurbanu nedelju.“
„Spremna sam za to. Društvo bi trebalo da stigne oko tri i
otići ćemo da obavimo probu u školi. Vratićemo se kući na
večeru i razgovor.“
„Da, Monro i ja ćemo kao pravi muškarci peći pljeskavice sa
decom dok se to dešava.“
„Možemo da napravimo mesta za sve vas.“
„Hvala, ali radni je dan.“ Otpio je još jedan gutljaj getorejda.
„To znači biti odrastao, moram to da kažem, pa čak i mislim, što
je često bez veze. Uz malo sreće, čovečuljci će biti u krevetu pre
nego što vi završite sa glavnim jelom.“
„Isplaniraćemo večeru na neradni dan. Ili večeru nedeljom –
još posebnije – i možemo da jedemo dovoljno rano da
ispoštujemo to što se sutra ide u školu.“ Na njegov dugi pogled,
slegla je ramenima. „Šta je bilo? Volim tvoju decu. Volim
decu.“
 „Znam. Ljudi misle da to mogu da odglume, da vole decu
uopšteno ili određenu decu. Ne mogu.“
„Možemo da isplaniramo za narednu nedelju, ako ti
odgovara. Ovog vikenda...“
„Čas fizičkog“, završio je.
„Šta kažeš da imamo naš petak uveče, a onda večeru sa
decom u nedelju?“
„Verujem da je to u skladu sa našim društvenim
kalendarom.“
Petak noć sa Adrijan je postala navika. Delili su obrok, i
delili su krevet.
„Nemoj da kuvaš u petak. Doneću večeru.“
„Prihvatiću. Moram da se vratim.“
Kad je ustala, ustao je i on sa njom, i dalje je držeći za ruku.
Uhvatio je i drugu i sagnuo se da je poljubi.
„Hvala što si svratila, što si mi pomogla da mi nekoliko
teških dana budu malo lakši.“
„I meni, takođe.“ Stegla mu je ruke, zatim otišla do kapije da
pozove Sejdi.
Kad se vratio kosilici, čuo je Džasperovo tugaljivo zavijanje,
i Adrijanino nasmejano obećanje da će mu uskoro ponovo
dovesti devojku.
Posmatrao ju je kako je krenula u lagan trk, dok joj je kosa
letela, i noge sevale. Razmišljao je o planinskom lovoru koji će
posaditi sa decom, na uspomene koje će se ukoreniti u tome,
život koji će procvetati iz njega.
I razmišljao je, dok je Monroova vesela muzika plesala u
vazduhu, o uspomenama i životu koji je tek dolazio.

Dvadeseto poglavlje
Taksi – redak prizor u Travelers Kriku – zaustavio se ispred
kuće. Nepoznati prizor izmamio je iz Sejdi upozoravajući lavež.
„U redu je.“ Adrijan joj je spustila ruku na glavu kad je
pogledala kroz prozor. „Oh, i više nego u redu! To je Mimi!
Srećna?“ dodala je Adrijan i Sejdi je zamahala repom.
Potrčala je da obuhvati Mimi u zagrljaj. „Došla si! Taksijem!
Oh, tako je dobro što si tu. Moja Mimi.“
„Manja promena planova.“ Mimi ju je poljubila u oba obraza.
Preuzela je torbu na točkiće od vozača i zahvalila mu.
„Je li to sve što imaš? Za nedelju dana. Oh, reci mi da ostaješ
nedelju dana.“
„Ostajem. Kofer mi je kod tvoje mame i Harija, pošto oni
voze auto, a ja sam odlučila da dođem vozom jer su oni davali
intervju u Vašingtonu. Stići će za sat vremena, ali nisam želela
da krenem tako rano, ili da skrećem s puta.“
„Dođi, uđi. Doneću ti čašu vina.“
„Nije još ni četiri!“
„Dani putovanja se ne računaju. Samo ostavi torbe kraj
stepenica, o tome ćemo brinuti kasnije. Srećna“, ponovila je, na
šta je Sejdi ponovo zamahala repom i naslonila se na Miminu
nogu.
„Je li ona veća?“, pitala je Mimi, prihvatajući ponuđenu
Sejdinu šapu. „Kunem se da je veća.“
„Možda malo. Oh, izgledaš tako dobro“, rekla je Adrijan dok
ju je vukla kroz kuću do kuhinje.
„Spavala sam u vozu. Nisam radila. Čitala sam knjigu dok
nisam zaspala, i bilo je sjajno.“
Zaista je izgledala dobro, pomislila je Adrijan, opuštena u
farmerkama i upadljivoj crvenoj košulji, i sa čarobnom kratkom
korvrdžavom kosom.
„Sedi, opusti se.“
 „Nasedela sam se, dušo moja. Moje dupe zna.“
„Onda ćemo uzeti ovo vino i izaći. Kako je Isak, kako su
deca?“
„Svi su dobro. A isto i vino. Natali je dobila letnju praksu. U
Rimu.“
„Šta? Kada? Opa!“
„Juče je stiglo. Van sebe je od sreće. Bože, tako će mi
nedostajati, ali...“ Mimi je, smejući se, podigla visoko čašu. „To
je tako divno za nju.“
„Neverovatno. Biće neverovatna.“
„Moj sin, priprema se za studije medicine, a sad moja
devojčica provodi leto u Rimu da radi u međunarodnim
finansijama. Uglavnom više i ne znam šta njih dvoje govore
sada, ali tako sam ponosna na oboje.“
„Uopšte se ne vidi.“
Mimi je obgrlila Adrijan oko struka, i privukla je u zagrljaj
postrance. „Moja deca, sve troje, stalno rastu. Vidi šta si uradila
sa tom baštom. Imaš prelepo cveće, paradajz?“
„Paradajz, papriku, krastavce, šargarepu, bundeve, tikvice,
začinsko bilje i još bilja.“
Nakon što je podigla sunčane naočare, Mimi je osmotrila
redove. „To je praktično farma.“
„Gradska devojko, ovo je dvorišni povrtnjak.“
„Meni je to isto. Ti si ovo uradila, sama?“
„I za sada je dobro. Želela sam da pokušam. Nona i Popi su
sadili svake godine. Pokušaću da održim tu tradiciju. Opušta me,
i imam mnogo vremena kad ne radim aktivno.“
„Što je skoro uvek.“
„Polovinu dana uglavnom kad ne radim pretprodukciju,
postprodukciju ili sam usred nje.“
Prilično ponosna, proučavala je mlade biljke.
 „Imam neki svoj ritam, i sviđa mi se to. Smanjila sam
putovanja kad sam se doselila ovamo zbog Popija, i nije mi
trebalo dugo da shvatim kako mi se sviđa da ne budem na putu.
Umem da cenim šta Monro kaže kad se ljudi pitaju zašto
isključivo piše i ne nastupa. I ja volim svoj mir.“
„Nisi nikad volela da putuješ, zaista nisi.“
„Ne“, priznala je Adrijan, „zaista nisam.“
„Lina uživa u tome. I pre nego što stigne ovamo, zamoliću te
za iskren odgovor. Znam njeno mišljenje, ali želim da čujem i
tvoje. I neka ostane među nama. Kako stoje stvari između tebe i
tvoje majke?“
„Nadam se da je njeno mišljenje da su bolje, jer jesu. Bolje se
razumemo, a njoj ide bolje sa odraslima. Ti si bila mama mog
detinjstva.“
„Jao, dušo. Uvek te je volela, Adrijan.“
„Sad to bolje shvatam.“ Adrijan je podigla loptu koju joj je
Sejdi spustila kraj nogu, i bacila ju je visoko i daleko. „Činjenica
da je pristala, bez mnogo izmena, na ovu produkciju, sa
ubacivanjem srednje škole? To je veliki ustupak sa njene strane,
i cenim to.“
„Napeta je zbog toga.“
„Šta?“ Adrijan se nasmejala, a onda je videla Mimino lice.
„Ozbiljno? Lina Rico, napeta?“
„Da, Lina Rico, napeta, što će se vratiti u svoju srednju školu,
i činjenice da je dvoje nastavnika znaju iz tog vremena. S jednim
je čak i izašla nekoliko puta.“
„Šališ se. Kako to nisam znala?“
„Pretpostavljam da nije spominjala. Ništa ozbiljno, rekla mi
je, jer je na kraju počela da izlazi sa tim fudbalerom farmerom?“
„Fudbaler farmer? Mama?“
„Farmerski sin koji je igrao fudbal. To je, očigledno, bilo
ozbiljno dok je trajalo.“
Zanimljivo, pomislila je Adrijan. Šta sve ne saznaš kad figura
majke konačno počne da te smatra odraslom.
Baš zanimljivo.
„Sa mnom nikad ne razgovara o tom vremenu.“
„Razgovaraš li ti sa njom o momcima, muškarcima s kojima
si izlazila?“
„Apsolutno ne.“ Ponovo je bacila loptu.
„Rekla si srećna’ Sejdi. Izgledaš srećno, Adrijan.“
„Jesam. Imam svoj posao, dom. Posadila sam baštu. Imam
sjajne prijatelje, divnog psa. To je sreća.“
„I ne želim to da kvarim, ali je li ti se javila privatna
detektivka?“
„Prati trag u Pitsburgu. Ili je pratila pre nekoliko dana. Ne
kvariš ništa. Imam osećaj da sam to skinula sa grbače kad sam to
prepustila njoj.“
Sejdi je dotrčala do njih, i ponovo zalajala.
„Čuje auto. Mora da su Hari i mama – mada očekujem i sve
ostale uskoro. A mi evo pijemo vino pre četiri.“
Kroz smeh, Mimi ju je obgrlila oko struka. „Bolje da
donesemo još čaša.“

U petak uveče, Adrijan je stajala u sali za fizičko srednje škole

sa svojom majkom, prijateljima, ekipom. Hektor i njegov
pomoćnik nadvili su se iznad kamere – postavljanje one
nepomične, moguće pomeranje dve prenosive. Direktor
osvetljenja radio je sa električarima da postave postolja za
svetla, rašire kablove, izaberu gelove i filtere.
„Dobar je prostor“, rekla je Adrijan majci.
„Pretpostavljam da jeste.“
„Uspomene?“
 Lina je slegla ramenima. „Nisam igrala košarku niti me je
ona mnogo zanimala.“
„Ali rekli su mi da su se ovde održavali i plesovi.“
„Da.“ Nagoveštaj osmeha zatreperio je preko Lininog lica.
„Sa živom muzikom. Davno prošlo vreme. Hajde da pregledamo
garderobu.“
„Za nas je ženska svlačionica.“
Kad su otišle pozadi, Lina se osvrnula oko sebe. „Barem su
obnovili – ponešto – poslednjih decenija. I ne miriše na znoj, na
vlagu, i Lavs bejbi soft. Omiljeni parfem iz osamdesetih“, rekla
je na Adrijanin bled pogled.
„Koji ti nisi koristila.“
„Ne, nisam. Otkud ti znaš?“
„Jer nisi nikad želela da budeš deo gomile. Isticala si se,
pazila si na to. I to nije zamerka.“
„Nisam tako ni shvatila.“
„Tvoje.“ Adrijan je pokazala na stalak koji su garderoberi već
postavili. „Moje. Kao što smo razgovarale, usklađivaćemo i
dogovaraćemo se oko boja za svaki deo. Postaviće garderobu i
za ekipu – devojke ovde, momci u drugoj svlačionici. Žene u
helankama ili tri-četvrt pantalonama. Imamo sve veličine.“
Mahala je rukom dok je majka pregledala izbor.
„Momci, u sportskim šortsevima ili donjim delovima trenerke
– ’momci’ i ’devojke’ uključuju i nastavnike. Devojke, sportski
grudnjaci i razne atlet ili majice kratkih rukava; momci, isto. Sve
majice će imati natpise ili Joga bejbi ili Nova generacija.
Mislila sam da to možemo da izmešamo. Imamo čarape, patike,
znojnice, boce za vodu, uzorke našeg pića Enerdži ap. Sa
logoom. Ekipa može da zadrži sve što koristi, a napravićemo i
dukseve sa prezimenom svakog člana ekipe. Harijeva zamisao.“
„Uvek razmišlja. Prvo uvod i kardio“, govorila je Lina, „pa
zašto ne bismo uzeli crvene? Skerletne majice, crne helanke sa
jezičcima plamena sa strane za mene.“
„Obeležiću crveni grudnjak, crnu atlet majicu, i crveno-crne
tri-četvrt pantalone.“ Kad je to uradila, podigla je pogled.
„Zatim vežbe snage.“
„Ti biraj.“
Promene, pomislila je Adrijan kad je razmislila o svojim
izborima. Promene mogu da se dogode, i mali rascepi u
odnosima mogu da se poprave.

Veoma vedra i veoma rano u subotu ujutru, Adrijan je sedela na

tribinama, prolazeći još jednom kroz scenario poslednji put dok
je Tiša sedela pored nje i razgovarala sa Monroom telefonom.
„Da, izgleda da ćemo početi skoro na vreme. Adrijan i njena
mama su već završile glavni uvod. Ako ih dovedeš za, recimo,
sat vremena, podojiću Tada za vreme odmora, a Fin može da
postavi ekipi svojih deset miliona pitanja. Na tebe žena može da
se osloni, Monro. Vidimo se za sat vremena.“
Stavila je telefon u džep. „Dakle, tvoja majka napola flertuje
sa onim nastavnikom.“
Adrijan je iznenađeno podigla pogled i videla majku na
drugoj strani sale sa prosedim smeđokosim muškarcem, i
naočarima sa ramom od kornjačevine. Oboje su bili u odabranoj
odeći, i zaista se činilo da flertuju.
„To je tip sa kojim je izašla nekoliko puta u srednjoj školi.“
„Dobro. Zašto šapuću?“
„Ne znam. Nisam je nikad videla ni kako delimično flertuje.
Stvarno je čudno.“
„Možda se malo i ogrebe dok je u gradu.“
„Fuj. Stvarno? I oženjen je, ima decu – unuke, takođe. Rekao
mi je.“
 „Verovatno je zato samo napola flert. Iz nostalgije. S druge
strane, Loren potpuno flertuje sa onom zgodnom nastavnicom.“
Adrijan je pogledala ispod udaljenog košarkaškog koša, gde
je Loren očigledno flertovao sa plavušom sa konjskim repom.
„Ona nije udata, nema decu. Alison – ili Ali. Dvadeset
sedam, nastavnica biologije koja vežba pet dana nedeljno i voli
jogu.“
„Sve si ih zapamtila?“
„Nemam tvoj um za podatke – ili neobične trivijalnosti – ali
imena i lica? Suštinski deo produkcije.“
Videla je pomoćnika produkcije koji je okupljao momke i
ostale muške nastavnike. Nivo buke je odmah porastao.
„U pravu si. Počećemo na vreme.“ Potapšala je Tišinu nogu, i
predala joj scenario.
Krenula je sa tribina kad su izašle devojke, i uputila se ka
Hektoru dok je on još jednom proveravao tronožac kamere.
„Jesi li spreman za ovo?“ pitala ga je.
„Naravno.“ Pogledao je u kameru dok su pomoćnici
postavljali članove ekipe na označena mesta za taj deo. „Izgleda
dobro.“
Proučavala je monitor. „I upravo to sam tražila. Malo ćemo
porazgovarati sa njima, malo ih podsetiti, zatim možemo da
odradimo uvod u segment i bacimo se na posao.“
Uhvatila je majčin pogled, i otišla je do sredine sale.
„Tvoja zamisao“, šapnula je Lina. „Ti preuzmi.“
„U redu. U redu, svi!“ Adrijan je podigla ruke dok glasovi,
kikotanje, usplahireni napadi smeha nisu utihnuli. „Lina i ja
želimo da vam zahvalimo, još jednom, što ste deo ovoga. Dobro
ćemo vas izmoriti tokom narednih nekoliko dana.“ Nasmešila se
na jauke. „I usput ćete se zabaviti sa tim. Ili. Prvi podsetnik...“
„Kad kažeš levo, misliš desno“, doviknuo je jedan momak.
 „Tačno. Kamera izvrće slike. Ako zabrljate, samo nastavite.
Ako treba da usporite, uradite to – ali nemojte biti lenji! Mendi
je modifikator za prvi segment, tako da uvek možete da pratite
nju i prilagođavate se. Boce sa vodom su obeležene vašim
imenima. Koristite svoje boce.“
Pogledala je u majku da završi.
„Hektor i Šarlin će hodati okolo sa kamerama. Ako želite da
gledate u kameru, u redu, ali nastavite da se krećete! Adrijan i ja
ćemo se takođe kretati tu i tamo, nameštati vas, malo vas
podsticati, ili predlagati da se povučete. Imaćemo jedan minut –
zaista jedan minut – predaha za vodu na polovini. Kad se
oduvamo, pravimo predah da se obrišete peškirima, presvučete i
pregrupišete. Ima li pitanja?“
Kad su pitanja prestala, Adrijan i Lina su zauzele svoje
položaje, i okrenule se kameri. „Setite se da dišete, svi“, rekla je
Adrijan, i sačekala Hektorov znak.
„Ovo je Fitnes 101, kardio“, počela je Lina. „Spremite se da
vežbate i da se znojite.“
„A ovo su učenici i nastavnici iz mamine bivše srednje škole
u Travelers Kriku. Motivisani su.“ Osvrnula se. „Jeste li
motivisani?“
Dobila je Daaa!, ah stavila je ruku iza uha. „Ne čujem vas.
Jeste li motivisani?“
Ovog puta su zagrmeli. Okrenula se ponovo ka kameri.
„Hajde onda da se zagrejemo.“
Četrdeset minuta kasnije, Lina je dohvatila svoju bocu sa
vodom. „To je bilo dobro.“
„Zaista jeste. Želim da vidim snimak, ali...“
„Bilo je prokleto dobro. Slušaj, brinula sam da će se klinci
možda izmotavati, ili dobacivati jedni drugima, rugati se onima
koje izabereš – deci i nastavnicima – koji su malo van forme.“
 „Odradili smo samo jedan deo, ali ne verujem da će to raditi.“
„Ni ja, sada. I ako sve ostane dovoljno glatko, sa dva sata
predaha za ručak i oporavkom posle prvog dela, možda sve bude
po rasporedu. Samo jedno.“
„U redu.“
„Onaj klinac, Kevin? Ne želim da ga previše stavljam u
središte pažnje. Vidi se da se stidi, ali mogla bi da proveriš da li
bi hteo da radi malo sa tobom, jedan na jedan. Stidi se delom i
zato što je malo bucmast i nije u formi. I hrabro od njega što je
deo ovoga.“
„Uvek si to radila“, promrmljala je Adrijan.
Lina se smesta ukočila. „Šta?“
„Primetiš nekoga kome treba pomoć, i želi je, ali je ne traži.
Uvek sam ti se divila zbog toga. Zbog toga si tako dobra u
ovome što radiš.“
„Ja... Pa, hvala.“
„Već sam razgovarala s njim o tome, jer sam očigledno
mamina ćerka. Osmislila sam mu program koji može da
primenjuje kod kuće, sam – roditelji ga podržavaju. I dolaziće u
moj studio jednom nedeljno da ga ocenim.“
„Sa uključenom ishranom.“
„Naravno. Počeo je pre oko nedelju dana. Već vidim
napredak. Hoćeš li da te obaveštavam o njemu?“
„Volela bih.“ Lina nije pružila ruku, to nije bio njen način, ali
je pitala: „Mi smo bolje?“

U nedelju uveče, posle dva znojava, ispunjena dana, Adrijan je

sela na svoju joga prostirku, prekrstila je noge sa rukama na
kolenima i dlanovima okrenutim na gore. „Sklopite ruke kao u
molitvi, naklonite se da prigrlite vežbe koje ste upravo završili. I
namaste.“
 Nasmešila se. „Čestitam svima. Upravo ste završili Fitnes
101 i rasturili ste.“
Ekipa se uskomešala, pozdravljala dlanom o dlanom, čak su
se i grlili.
„Hvala što ste nam se pridružili“, rekla je Lina u kameru.
„Zapamtite. Ostanite dobro, nastavite da se trudite.“ Zagrlila je
Adrijan. „Svaki dan je nova prilika. Ja sam Lina Rico.“
„Ja sam Adrijan Rico. Vratite se i vežbajte sa nama, bilo
kada.“
Obišle su krug, pozdravljale se sa ekipom, grlile se.
„Kraj!“ viknuo je Hektor. „Odličan posao, svi.“
Dok su skinuli scenografiju, sakupili opremu, dodatnu
garderobu, spustio se sumrak.
Lina se ukopala u mestu na povik svog imena kad su izašle.
Adrijan je videla muškarca, napola u senci – i srce joj je
zalupalo.
Desna ruka joj se stegla u pesnicu; propela se na nožne prste.
Zakoračio je napred, sa kapom u ruci, i poluosmehom na licu.
Pomalo poznat, pomislila je, kad je stavila ruku na maminu, za
svaki slučaj.
Za svaki slučaj.
Ali majka se zadihano nasmejala. „Mete? Mete Viveru! Pa,
ja... Gospode. Metju.“
I prilazeći mu, obuhvatila ga je rukama da ga zagrli.
Adrijan je videla da je zatvorio oči na trenutak, i izdahnuo.
„Adrijan, ovo je moj stari prijatelj. Mete, ovo je moja ćerka,
Adrijan.“
„Drago mi je što smo se upoznali. Mnogo ličiš na mamu.
Otkud nama odrasla deca, Lina?“
„Bog zna.“
„Odmah želim da kažem da mi je žao zbog gospodina Rica.
Bio sam na komemoraciji, ali bilo je tako mnogo ljudi, i nisam
hteo da smetam.“
„Nisi nikad voleo gužvu.“
„To se nije promenilo. Dakle, ah, moj rođak Klif je bio tamo
sa vama svima.“
„Klif, naravno, fudbaler. Kao ti.“
„To su bili dani.“ Kad se osmehnuo, pojavila mu se rupica
kod ugla usana.
„Ne želim da te zadržavam. Samo sam se pitao da li bi možda
želela da nešto pregrizemo, ispričamo se.“
„Oh, pa, pravimo žurku za kraj u restoranu.“
Klimnuo je glavom, dok je vrteo kapu u rukama. „Neki drugi
put onda. Neki drugi put.“
„Zapravo, ekipa će zauzeti zadnji deo, verovatno će malo i da
se rašire. Ali mogu da nam uzmem sto. Imam veze kod
vlasnice.“
Adrijan se nasmešila. „Pobrinuću se za to.“
„Vidimo se tamo, Adrijan. Još imaš pikap, Mete?“
„Dovezao sam se autom jer, koliko se sećam, nisi mnogo
volela da se voziš kamionetom.“
Adrijan je razmišljala dok je išla prema svojim kolima.
Četvrtasta vilica, kosa boje slame, proseda na slepoočnicama,
glatko obrijan, stidljiv, ljubazne oči. Onaj blistavi osmeh i rupica
na obrazu.
Zanimljivo.
Još zanimljivije je postalo pred kraj večeri kad je Adrijan
krenula da izmiri račun.
„Izbaciću ih napolje, Džen. Izvini, znam da je vreme za
zatvaranje.“
„Meni ne smeta. Volimo velike, vesele, gladne grupe ovde.“
„Mi smo bili sve to.“ Pogledala je unaokolo, i videla samo još
nekoliko zauzetih stolova u glavnoj trpezariji. „Ne vidim mamu
i njenog prijatelja.“
„O, da. Otišli su pre oko pola sata. Zamolila me je da ti
kažem da će otići da pogleda Metovu farmu.“ Džen je vratila
Adrijan kreditnu karticu i račun. „Da sam na tvom mestu, ne bih
je čekala.“
„Hvala, ja... Šta?“
Uz nešto nalik na cerekanje, Džen se nagnula preko pulta.
„Kad radiš ovako dugo u restoranu kao ja, znaš kako da čitaš
ljude. Govor tela, izrazi, tonovi, pokreti, sve to. Ono što sam
videla je – rekla bih da su bili dvoje ljudi koji idu ka
romantičnom završetku. Stari plamen, dušo.“
„Da, ali...“
„Dugo poznajem Meta. Dobar je čovek. Dodaću da su oboje
izgledah srećni i imah su mnogo tema za razgovor.“
„Pa, to je... nešto. Nisam sigurna šta. Ja ću pokrenuti sve
preostale. Većina ih ionako ide kod mene.“
Odlučila je da ništa ne spominje, čak ni Hariju ni Mimi. Bilo
je previše čudno.
Kad su stigli kući i Hari izjavio da je Lina izgleda otišla na
spavanje, Adrijan se prigušeno nasmejala i rekla: „Izgleda.“
Ujutru, ustala je rano i obavila kratko vežbanje dok su svi u
kući spavali. U kuhinji je napravila fritate za oproštajni doručak,
i gurnula ih je u rernu, držeći palčeve u sebi.
Proverila je aparat za kafu da bude sigurna da u njemu ima
vode, dodala je sveža zrna, a onda sebi napravila smuti.
Sela je za pult sa smutijem i tabletom da proveri mejlove
gledalaca. Kad je čula da se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju,
pomislila je da je neko od gostiju izašao na jutarnji vazduh.
Ali kad je podigla pogled, videla je majku kako ide pozadi
prema kuhinji.
 Pretpostavila je da je Lina došla kući kasno, i nije očekivala
da je tamo prespavala. Nakon što je na trenutak razmislila,
ponela se nagonski.
„Sigurna sam da znaš da si kažnjena.“
„Smešno.“
Kad je Lina uzela bokal i programirala otmeni aparat za kafu,
Adrijan je podigla obrve.
„Kafa? Ti?“
„Povremeno. Radi se o umerenosti i dobrim izborima, ne
lišavanju.“
„Volela bih da si to rekla devojci koja je volela koka-kolu.“
Lina se okrenula. „I ja.“
„Nisam tako mislila. Zaboravi na to. I pijem koka-kolu.“
Ustala je i uzela jednu iz frižidera. „Dakle, dakle, dakle. Ti i
Met Viver.“
„Ništa ozbiljno. Nijedno od nas to ne traži.“ Sa šoljom crne
kafe, Lina je sela na pult sa Adrijan.
„Dakle, nema prave hernije.“
„O, ima je mnogo.“ Lina je prešla preko svoje glatke kose. „I
onda i sada. Bilo je lepo što sam ga videla opet, da se prisetimo
prošlosti, Bože, tri decenije. On i mlađi sin rade na farmi.
Najstariji je završio prava i radi u susednom okrugu. Ćerka mu
je medicinska sestra i živi nekoliko kilometara dalje. Razveden
je desetak godina i ima petoro unučadi.“
Otpila je kafu. „Ali i sada, kao i onda, vezan je za farmu, a ja
za svoju karijeru. Uvek je bilo nečega između nas, i sad shvatam
da će uvek biti. Ali želimo veoma različite stvari u životu. Imali
smo seks iz nostalgije, i bilo je lepo.“
Onda se nasmešila. „I dogovorili smo se da kad budem u
gradu, i dok smo oboje neopterećeni – a izgleda da to oboje
želimo – biće još seksa iz nostalgije.“
 „Seks na jednu noć. Moja majka.“
„Nisam bila trideset godina bez seksa, Adrijan. Samo znam
kako da biram i pazim da se ne sazna. Nešto divno miriše.“
„Pravim fritate.“
„Fritate?“ Lina ju je proučavala preko kafe. „Izgleda da imaš
usađene gene Ricovih.“
„Trudim se da ih negujem, što me je podsetilo. Pitam se treba
li da izdamo kuvar. Zdravi, ali ukusni recepti. Rico i Rico, Fit
kroz kuvanje. Ili tako nešto.“
„Mogle bismo da vidimo. Obe znamo da ja ne kuvam, ali...
Daj da razmislim o tome, onda ćemo pričati sledeći put kad
dođem u grad. Ali trenutno, nosim kafu na sprat, idem da se
presvučeni. Zovu li to i dalje hodom sramote?“
„Uglavnom kao šalu, među prijateljima.“
„Ipak ću to da izbegnem.“
Adrijan je veselo ponovo privukla tablet. Videla je novi mejl
od detektivke u ličnom sandučetu.

Adrijan,
Vratila sam se u Vašington, i volela bih da dogovorimo
sastanak ove nedelje, ako je moguće. Napisaću, naravno, i
pisani izveštaj, ali želela bih da pričam sa tobom lično.
Molim te, javi mi koji dan i vreme bi ti najviše
odgovarali, i zakazaćemo u skladu sa tim.
Sve najbolje,
Rejčel

Adrijan je proverila kalendar, zabeležila kad ima sastanke na

gradilištu, poslovne sastanke sa Tišom, sa svojim mladim
polaznikom radi procene napretka.
Odgovorila je, navodeći te datume kao neodgovarajuće, ali
ostavljajući otvoren ostatak nedelje.
 Mogla je da preraspoređuje svoj posao da se uklopi. Prednost
kad radiš za sebe, pomislila je.
Zatim je sklonila tablet i izbacila ga iz glave. Oproštajni
doručak nije vreme za mračne misli.
 TREĆI DEO

ZAVEŠTANJA

Budućnost je kupljena sadašnjošću.

– Samjuel Džonson
 Dvadeset prvo poglavlje

Adrijan je pročitala sledeću pesmu usred nedelje, nekoliko sati

pre nego što je Rejčel trebalo da stigne. Pesnik se vratio na samo
jednu stranicu, i običnu belu kovertu.
Poštanska markica, Omaha.
Pročitala ju je sedeći na prednjem tremu sa Sejdi kraj nogu,
koja ju je posmatrala.
„Dobro sam. Ne brini.“

Leto konačno stiže, tvoje zadnje.

U prošlosti ostaje moje čekanje.
Tvoje, moje, naše, kakav će to susret biti,
I s tvojom smrću, moj život će se ispuniti.

„Dobro sam“, ponovila je. „Ali ko god ovo radi, nije ni blizu
da bude dobro. Tvoje, moje, naše. Kakve su to gluposti?“
Ustala je da prošeta po tremu dok je kos prozujao kao leteći
dragulj do hranilice koju je okačila na granu drveta.
„I taj poslednji stih, šta to znači? Ubiće me, ostvariti cilj, ih je
u pitanju ubistvo-samoubistvo? Ubiti mene, okončati svoj život?
Zašto pokušavam da shvatim ludilo?“ Pritisnula je prstima oči.
„Neko će morati da ga shvati.“
Spustila je ruke, pogledala na padinu brda, zelenu i raskošnu,
ozelenelo drveće, visoki rododendron u bočnom dvorištu bogat
krupnim ružičastim cvetovima.
„U pravu je što se tiče jednoga. Leto sigurno dolazi. I znaš
šta? I meni je muka od čekanja.“
 Možda je bio osećaj, možda je bila nesmotrena, ali nije je bilo
briga. Tog trenutka, jednostavno je nije bilo briga.
Ušla je i popela se na sprat da se presvuče u odeću za
vežbanje. Pažljivo je nanela šminku. Posle malo razmišljanja,
stavila je malo proizvoda u kosu i pokupila je u visok, podignut
rep.
„Opušteno seksi, je li tako, Sejdi? Ko kaže da ne treba da
izgledaš najbolje kad bacaš rukavicu u lice? Hajde da im jebeno
pokažemo.“
Pas je sišao sa njom do studija, smestio se pored kamina dok
je Adrijan namestila sve za snimanje.
Staviće na blog. On prokleto prati njen blog. Zatim će
postaviti na sve društvene mreže za svaki slučaj.
„Da vidimo kako ti se ovo sviđa, kretenu.“
Pritisnula je snimanje, i blistavo se osmehnula.
„Zdravo svima. Ja sam Adrijan Rico, i mislila sam da
odradimo dodatne vežbe ove nedelje. Samo kratko skupljanje
energije i oslobađanje od stresa kad vam je potrebno. Biće teško.
Ali želim da ovo posvetim pesniku – znaš ko si! Lako je nešto
odlagati, ali šta ti to donosi i kuda to vodi? Ništa i nikuda, zar
ne? Nesrećan si, napet, odlažeš preduzimanje pravih koraka da
dobiješ ono što zaista želiš. Možeš da kriviš nekog drugog,
možeš da kriviš svet, ali sve se svodi na ono što je u tebi.“
Lagano se kucnula pesnicom po srcu.
„Kad se osećaš tako loše, tako tužno, tako ljuto, ustani i
pokreni se. Sad, ovo nije za početnike, ali ovaj pesnik me prati
već dugo, tako da je ovaj dodatak samo za iskusne. Tri runde,
svaka po trideset sekundi. Radićemo naizmenični iskorak, sa
čučnjevima.“
Pomerila se unazad da pokaže.
„Desno, levo, čučanj. I radićemo ih brzo. Zapamtite položaj –
sigurnost i učinak.“
Ponovo se spustila u iskorak. „Koleno iznad nožnog članka,
težište je napred, zadnji deo kolena bliže podu. Zatim promenite.
Spuštajte se mekano. Zatim čučnite. Pa se spustite u sklek,
paukova noga – desno – pa ponovo gore da promenite stranu.
Radimo sve to ponovo, druga tura, leva noga u položaj pauka,
zatim treći put, smenjujući noge.“
Sve je pokazala, zabacujući konjski rep.
„Ovo zahteva izdržljivost, snagu, traži petlju. Možete li?
Devet minuta. Razmišljajte o nagradi. Tajmer je postavljen, i
idemo.“
Ubrzala je, ne skidajući pogled sa kamere dok je izvikivala
pokrete.
„Ako ste dostigli svoj maksimum, prestanite, pregrupišite se.
Saberite se i nastavite. Nije sramota dostići granicu, sramota je
nikada ne probati. Grudi gore, glava gore. Niže u čučanj,
stražnjica pozadi! Spusti je! Namesti se u izdržaj, paukova noga,
izdržaj, paukova noga. Radi! Kažu da dolazi leto, pa hajde da
dovedemo to telo u formu. Tvoje, moje, naše. Spremni smo za
ovo! Sad skok!“
Nije mogla da stane, nije želela da stane. Konačno je
pokazala šta misli.
„Druga runda. Ako ne možete više, odmorite, zatim se
vratite. Izazivam vas da odradite.“
Srce joj je tuklo koliko od zadovoljstva toliko i od napora.
Znoj joj je oblio kožu, ali stalno je usmeravala pogled ka kameri
dok je radila treću rundu.
U onog ko je gledao.
„I to je devet minuta. Odmorite, istegnite se. Čestitam
svakome ko je ovo probao. Sad vaše omiljeno smirivanje, da
usporimo otkucaje srca, istegnemo napregnute mišiće. I
zapamtite... Moj život je moj i želim da ga živim snažno. Ako
mislite da me možete zaustaviti, grešite. Neću da se plašim i
neću da sumnjam, jer sopstvenom sudbinom ja upravljam.“
I nasmejala se. „Ah, stihovi su mi malo jadni, ali pokazuje da
svako može da bude pesnik. Do sledećeg puta, ja sam Adrijan
Rico. Ostanite u formi. Ostanite snažni.“
Pregledala je jednom, zatim postavila na blog ispod Bonus
kružnog izazova, a dodala je i na svoje društvene mreže.
„Kladim se da će ovo da te izludi. Dobro.“
Popila je vodu, istegla se.
„Hajdemo napolje, Sejdi, i ostavićemo telefon ovde. Jer kad
Tiša ovo vidi – ona će verovatno biti prva od mnogih – biće
veoma ljuta. Hajdemo samo napolje da proverimo paradajz.“
Tiši je trebalo manje od dvadeset minuta da dojuri do kapije.
Otišla je pozadi gde je Adrijan bacala loptu oduševljenoj
Sejdi.
„Kad se ne javljaš na telefon, to je isto kao da si gurnula prste
u uši i zapevala: La-la-la.“
„Možda, da, ali želela sam malo mira. Brza si.“
„Želim da to skineš – sve. Znaš da ja mogu, imam ovlašćenje,
ali...“
„Znaš da je to moj izbor. Ja biram da ostavim snimak.“
„Izbor ti je pogrešan.“
„Je li? A da ćutim pokunjeno sve ove godine je pravi izbor?
Da puštam drugima da to rešavaju, a cilj sam ja? To je pravi
izbor?“
„Policija, Ric, FBI, sad i privatna detektivka. Profesionalci.
Dakle da, to je pametan izbor.“
„I uz sve to, dobila sam još jedno danas.“
„I mislila sam.“ Tiša je protrljala rukama lice. „I žao mi je.
Znaš da mi je žao, ali kako će ti pomoći to što ga izazivaš?“
 „Zato što je kukavica, i siledžija, i odavno je trebalo da mu
stavim do znanja da to znam.“
„Šta je u ovom pisalo?“
Adrijan je zažmurila, prisetila se i ponovila reči.
„Prokleti psihopata!“ S rukama na kukovima, Tiša je obišla
dva kruga. „Kad dolazi detektivka?“
„U četiri, možda pola pet.“
„U redu, pođi mojoj kući, da je sačekaš tamo. Mogao bi da
bude i na kilometar, Adrijan.“
„Ili bi mogao da bude u prokletoj Omahi. I upravo zato
moram nešto da preduzmem. Ne mogu ovako da nastavim.
Postigao je barem nešto od onoga što je želeo. Poigrava mi se sa
glavom. Plašim se glupe pošte. I da, da, predlog je bio da
zatvorim poštanski pretinac, ali zaključak je takođe bio da bi
našao drugi način.“
„Ali na taj drugi način bi možda pogrešio.“
„Možda, moguće. A ta pisma i dalje stižu na moje ime, pa će
svejedno završiti na pošti. Nema povratne adrese. To nije
odgovor. Ne znam je li ovo, ali osećam se bolje. Osećam se kao
da sam učinila nešto da mu uzvratim.“
Tiša je prosiktala kroz zube kad joj se oglasio telefon. „Hari
je. Zdravo, Hari. Da – čekaj – da, znam. Stojim ovde sa njom.
A-ha.“
Pružila je telefon. „Za tebe je.“
„Dođavola.“
Pustila je da je grdi.
„Ne, neću da skinem, i kakva je svrha ako je već imao više od
dvesta pregleda? Jedan od njih je verovatno on – ona – neka
budu i oni. Nije mi žao što sam to uradila jer mi je, dođavola,
trebalo da uzvratim. Ne, čekaj.“
Udahnula je. „Kažem ovo i tebi i Tiši. Žao mi je što sam vas
uzrujala, zabrinula. Žao mi je što će ovo uzrujati moju majku i
sve ostale. Ali... razglednica koju mi je poslao posle Popijeve
smrti me je rasturila. Ova je samo uništila ono što je ostalo.
Završila sam. Hari, završila sam. Vraćam telefon Tiši.“
Kad je to uradila, udaljila se, podigla loptu, i ponovo je
bacila. Nekoliko minuta kasnije, Tiša ju je obgrlila s leđa.
„Volimo te, Adrijan.“
„Znam, zato mi je i žao što te ovo brine. Znam, zaista znam,
nisam postupila bezbedno niti razumno. Ali, Tiša, morala sam
konačno da uzvratim. Morala sam barem da osetim kako imam
neku kontrolu.“
„Razumem. Razumem te – predugo smo prijateljice da te ne
bih razumela.“
„Isto, i zato mi je stvarno žao što sam te zabrinula. Samo, seti
se da sam sve ostalo obavila razumno. Policija, FBI, detektivka,
sigurnosni sistem, časovi samoodbrane, veliki pas.“
Sejdi je ispustila loptu kod Adrijaninih nogu, i pogledala je sa
obožavanjem.
„Da, ona je baš krvoločna. U redu.“ Tiša ju je još jednom
stegnula, zatim se odmakla. „Kad malo bolje razmislim, ne
znam da li bih ja izdržala tako dugo kao ti. A ti kad uzvratiš,
uzvratiš žestoko. Tom kretenu će trebati prva, druga i treća
pomoć posle ovog udarca koji si mu zadala. I moram da idem.
Vidimo se sutra, kad ću te mučiti budžetom za opremanje
omladinskog centra.“
„Omladinski centar porodice Rico.“
„Dobro onda. Izabrala si ime.“
„Vrtela sam se i vrtela. Da li da ga nazovem po baki i dedi,
po Popiju – pošto je to bila njegova vizija? Ali on je delio tu
viziju sa Nonom. Ipak, ne bi bili ovde, imali sredstva da ostvare
tu viziju, bez njegovih roditelja. Ja ne bih bila ovde da ostvarim
tu viziju bez svega toga, uključujući i moju majku. Dakle,
porodica, i ploču možeš da dodaš u budžet.“
„Razgovaraćemo o tome.“ Tiša je pogledala u večito strpljivu
Sejdi. „Nauči barem da režiš.“
Adrijan je ponovo podigla loptu kad je Tiša otišla. „Režanje
nije tvoj stil, zar ne, dušo?“
Bacala je loptu ponovo i ponovo, dok je smišljala kako da
ispriča Rejčel za to što je uradila.
„Pridikovanje, Sejdi. Mislim da me čeka još jedno
pridikovanje. Zašto su pridikovanja gora od jednog čvrstog
šamara preko lica?“
Kad je Rejčel poslala poruku da će malo zakasniti, Adrijan
joj je rekla da ne brine. Smestila se na prednji trem sa tabletom i
istraživala ukrasne ploče. Veličine, materijale, oblike, slova.
Nije želela ništa veliko i upadljivo, već nešto istančanije,
dostojanstvenije, što bi odgovaralo zgradi.
Želela je ono što bi želeli njeni baba i deda.
Dobila je još jednu poruku nakon što je suzila izbor na tri
omiljene.

Adrijan, zadržala sam se u saobraćaju. Procenjujem da

stižem u šest. Možemo i da odložimo ako je to prekasno.

Adrijan je bacila pogled na sat, i primetila da je detektivka

već prevalila pola puta.

Meni nije kasno. Nemam nikakvih naročitih planova za

večeras.

„Je li tako, Sejdi? Družimo se samo ti i ja.“

Odlično, odgovorila je Rejčel, vidimo se za tridesetak minuta.
Bilo je bliže četrdeset kad je Adrijan videla auto kako dolazi
uz brdo. Ali provela je vreme dobro, birajući ukrasnu ploču, i
postavljajući poslužavnik sa sirevima i bokal vina.
Sejdi je sačekala da Rejčel izađe iz auta, da prepozna gošću
pre nego što je zamahala repom.
„Tako mi je žao“, zaustila je Rejčel, ali Adrijan je odmahnula
rukom.
„Nema potrebe. Obavila sam sve što sam želela da obavim. I
spremam se da popijem čašu vina. Znam da vas čeka duga
vožnja nazad, ali osim ako ne želite nešto drugo, rekla bih da ste
ga i vi zaslužili.“
Rejčel je pogledala u bokal, i uzdahnula. „Volela bih jednu
čašu. Hvala. Dva manja sudara“, rekla je kad je sela. „Jedan
kvar, i saobraćaj se zakrčio.“
Prihvatila je ponuđeno vino, i sela načas. Nosila je
zatamnjene sunčane naočare i laki plavi sako preko bele majice.
„Ovde imaš pravi mali raj.“
„Dajem sve od sebe da ga održavam. Ove godine sam se
sama okušala sa povrtnjakom pozadi, i neizmerno sam srećna
što mi sazrevaju paradajz i paprika. I plašim se da ću ih ubiti.“
„Magnezijum sulfat, razblažen vodom.“
„Da!“ Adrijan se iznenađeno nasmejala. „Baka se klela u to. I
vi imate baštu?“
„Živim u gradu, dakle saksije i žardinijere. Ništa nije kao
sveže ubran paradajz. Dakle...“
„Pre nego što počnemo, moram da vam kažem, i da vam
pokažem. Dobila sam još jednu pesmu jutros.“ Uzela je fasciklu
koju je stavila na stolicu pored sebe. „Ima poštansku markicu
Omahe. Kopirala sam i poruku i kovertu.“
Rejčel je stavila naočare za čitanje i pročitala pesmu.
„Direktnija nego inače, postavlja vremenski okvir.“
„Leto, a to upravo dolazi. Moram da vam kažem, reagovala
sam.“
Rejčel ju je pogledala preko naočara. „Kako?“
Adrijan je samo otvorila tablet, pronašla video i okrenula ga
prema Rejčel, zatim ga je pustila.
Rejčel je pijuckala vino i gledala bez reči do kraja.
„To si postavila danas.“
„Jesam, kao i na mojim profilima na društvenim mrežama.
Pregledala sam komentare nekoliko puta, i za sada nije bilo
ničega neobičnog.“
Rejčel je klimnula glavom, zatim je pustila naočare da joj
vise na lancu dok je gledala pravo u Adrijan.
„Pametna si žena, Adrijan, i znala si da bi postavljanje
ovakvog otvorenog izazova moglo da dovede do nečeg
nepredviđenog, pa čak i suočavanja. Zato si to i uradila.“
„Da.“
„Nisam ovde da izdajem naredbe, i mogu samo da ponudim
najbolji savet. Reči ću da bih volela da si sačekala do ovog
sastanka.“
„Čekala sam od svoje sedamnaeste. Umesto da je popustilo,
samo se pogoršalo.“
„To je istina. Pošto nisi čekala, procenićemo šta imamo. Ako
ga ovaj video pokrene da iznese pretnju u komentarima na nekoj
društvenoj mreži, moći ćemo da uđemo u trag njegovoj IP
adresi. Što si znala.“
„Da. Sigurna sam da i on zna, ali mogao bi da se razljuti na
objavu. Ljudi to rade. Čak i oni koji nisu bolesni i obuzeti.“
„Tačno, zato ćemo pažljivo pratiti. Mogu da se posavetujem
sa agentom zaduženom za tvoj slučaj, da je poguram da i ona
učini isto.“
„Bila bih vam zahvalna.“
„U međuvremenu, imam izveštaj.“ Posegla je u torbu. „Ima
malo napretka, i nekih teorija.“
„Išli ste u Pitsburg.“
„Jesam. Novinar koji je otkrio priču o tvom ocu preselio se
tamo pre nekoliko godina. Radi za tračerski internet sajt.“
„Ne mislite valjda da je on iza ovoga?“
„Ne, i njega su već ispitali otkako si počela da primaš pesme.
Napad u Džordžtaunu, smrt Džonatana Beneta privukla je
mnogo medijske pažnje. Pre toga, tvoja majka, samim tim i ti,
privukle ste, uglavnom pozitivne, ali i nešto negativne pažnje,
naravno. Nikad nije sve sto posto.“
„I neki ljudi su je kritikovali što je bila neudata,
nagoveštavajući kako je promiskuitetna – što je blagi izraz za
neke – zato što nije htela da navede ime oca.“ Adrijan je
zatvorila tablet, i sklonila ga u stranu. „Tada ništa od toga nisam
znala. Kad se priča pojavila, posle Džordžtauna, neki su je
mnogo žešće napali. Bilo je ružnih stvari. Ni to nisam znala zato
što me je dovela ovamo, i ostavila me dok to nije utihnulo ili
nestalo.“
Sad smirena i postojana, Adrijan je otpila malo vina.
„Zaštitila me je, na svoj način, i uzvratila, još se više posvetila
karijeri. Ništa je nije moglo zaustaviti. Nekad sam bila ogorčena
zbog toga. Sad joj se divim.“
„Priče su se pojavljivale, s vremena na vreme. Taj novinar,
Denis Braun, pokušao je da je oživi, jer mu je to privremeno
pokrenulo karijeru.“
„Znam, ali te kasnije priče je bilo lakše zanemariti. Ona je
tako snažna, i prosto je odbijala da govori o tome u intervjuima.
Ili uopšte. Kad Lina Rico zaključa vrata, nemoguće ih je
probiti.“
„Slažem se s tobom, i zato sam i otišla u Pitsburg. Zaključala
je vrata tvom biološkom ocu, ali neko ih je razvalio. Kako i
zašto? Ne volim pitanja bez odgovora. To je stara, rešena priča,
ili nije? Želela sam da saznam.“
„I jeste li? Saznali?“
„Mnogo je godina štitio izvor, naročito kad taj izvor ne samo
da je presušio, već više nije ni održiv. A ja mogu da primenim
sredstva koja policija ne može. Dva puta se razvodio, plaća
izdržavanje za troje dece. Prihod mu se, rekli bismo, ozbiljno
smanjio. A voli viski.“
Adrijan se osmehnula sa razumevanjem. „Podmitili ste ga.“
„Jesam, uz dozvolu tvoje majke, jer ona plaća. Hiljadu dolara
– imala sam dozvolu da dam pet, ali bio je jeftin – već ga je
hiljada otvorila. Od boce viskija je postao zaista pričljiv.“
Pošto je već bila poslužena, Rejčel je namazala malo sira na
kreker tanak kao papir. „Bože, ovo je dobro. Šta je to?“
„Rustiko sa cvenom paprikom.“
„Čarobno. I tako, posle novca i nekoliko čašica viskija,
dobila sam celu priču. Izvor mu je bila Ketrin Benet.“
„Ja... ne razumem.“
„Benetova žena je znala za njegovu sklonost ka privlačnim
mladim studentkinjama. Okretala je glavu, čuvala svoj način
života, svoju porodicu, njihov položaj na univerzitetu, u
zajednici. Ali saznala je za tebe. On je bio otac, i to joj je izgleda
uzdrmalo temelje. Koliko sam uspela da shvatim, umesto da se
suoči sa njim, rizikuje razvod, počela je da uzima lekove na
svoju ruku – ili je pojačala dozu lekova. Gutala je valijum,
ksanaks i druge lekove da preboli, ali tu si bila ti, ti i tvoja
majka. Povrh svega, a možda i više od toga, Joga bejbi je
postajala vrlo poznata. Mogla je da istrpi preljube, ali ne i stalni
podsetnik da je napravio dete izvan sveta koji je ona tako
pažljivo održavala.“
„Ona je obelodanila priču“, razmišljala je Adrijan. „Okrivio
je moju majku, mene – nikad sebe – ali, u stvari, uništila ga je
njegova žena.“
„Ona je bila žrtva, u svojim očima. I on je trebalo je da plati
što ju je ponizio. Tvoja majka je trebalo da plati. I ti. Ljutita
nepromišljenost ili proračunata, ne mogu da znam sigurno. Ali
otišla je do Brauna. Imala je imena, datume, dala mu je imena i
drugih žena – i on im je ušao u trag, dobio je obrazac. U to
vreme, Benet je bio u ljubavnoj vezi sa još jednom
studentkinjom. Dvadesetogodišnjakinjom. Možda je to slomilo
Ketrin, ne znam. Ali ti i tvoja majka ste joj bile mete, i naslov.
Univerzitetski profesor petljao se sa studentkinjama –
nedovoljno da bilo koga ozbiljno uzdrma, osim onih koji su bili
umešani. Isti profesor koji je napravio dete izvan braka ženi koja
je pokrenula svoju karijeru sa tim detetom? Braun je mislio da
mu je to karta za uspeh.“
„Dakle, umesto da ga ostavi, odlučila je da uništi nas, i
njega.“
„Pakao nije ravan takvom besu, naročito kad je taj bes tinjao
duže od decenije. Ali ti i tvoja majka niste bile uništene.
Preživele ste, napredovale. A Džonatan Benet? Ne samo da je
bio uništen, bio je mrtav. Mrtav nakon što je napao dete, dve
žene i dete, svoje biološko dete. I tako, umesto da bude hrabra,
povređena žrtva, bila je supruga serijskog preljubnika,
pokvarenog, nasilnog pijanca, zlostavljača dece. I to se prelilo i
na nju, žestoko.“
„Mislite da ona stoji iza ovoga? Ona šalje pesme?“
„Ne, zato što je umrla, počinila je samoubistvo pilulama, pre
skoro četrnaest godina. Ali imaš polubrata i polusestru.“
„O moj bože.“ Morala je da ustane, da prošeta, da se čvrsto
obgrli rukama.
„Niki, trideset sedam, Džonatan Junior, trideset četiri. Treba
li ti predah?“
„Ne. Ne. Samo nastavite.“
„Nisam još uspela da razgovaram ni sa jednim od njih. Junior
je nedostupan, i to desetak godina, kad je uzeo svoje nasledstvo
– znatno, pošto su majčini roditelji bili bogati – i praktično je
nestao. Radim na tome. Niki je savetnica. Putuje od klijenta do
klijenta da pravi poslovne planove, razmatra trenutne,
racionalizuje troškove, povećava zaradu. Radila je za Ardaro
konsaltants petnaest godina. Veoma je tražena.“
„Putuje.“
„Često i po celoj zemlji.“
„Omaha. Poslednje putovanje je bilo u Omahu.“
„Ima zakazano u San Dijegu, Santa Feu i Bilingsu na ovom
putovanju, i treba da se vrati kući u Džordžtaun krajem sledeće
nedelje. Nameravam da razgovaram sa njom. Nema kriminalni
dosije, nije se nikad udavala, nema dece. Živi, očigledno sama, u
kući gde su odrasli ona i brat. Kući kupljenoj majčinim novcem.
Opisuju je kao tihu, vrednu, prijatnu. Nisam uspela da nađem
bliske prijatelje, niti neprijatelje.“
„Povučena je. Zar ne kažu uvek tako?“
„Često. Brat ima nekoliko manjih padova. Pije i buntovan je,
vožnja pod uticajem alkohola, nekoliko napada, sve odbačeno.
Nije se ženio, nema dece. Naveo je kuću u Džordžtaunu kao
svoje boravište do pre deset, skoro jedanaest godina. Opisuju ga
kao neljubaznog, nedruštvenog. Imao je niz poslova, nigde se
nije zadržao duže od godinu dana, obično manje. Jeste imao
neke prijatelje, a jedan, lečeni alkoholičar, rekao mi je da je u
ono vreme uvek pričao o tome kako će sagraditi kolibu u šumi,
možda pored reke ili jezera, i reći svetu da odjebe. Možda je
uradio baš to. Radim na tome.“
Adrijan je ponovo sela. „Moram da kažem da ne gledam na
Benetove kao na polubrata i polusestru.“
„Imaš prava na to.“
„Postoji mogućnost, i to za mene mala, da smo biološki
povezani, i ništa više. Mislite da je jedno od njih – i skloniji ste
ćerki zbog njenih putovanja – kivno na mene. Kao što je bila i
njihova majka.“
„Ona je možda to i podstakla.“
„Da, shvatam. I otac im je umro, osramoćen, jer je majka
štitila mene, sebe, i Mimi. Zato nas možda krive za to. Majka im
je umrla, i možda nas i za to krive. Umrla je neposredno pre
nego što su pesme počele da pristižu.“
„Možda psihički slom, taj konačni gubitak. I onda još i tvoj
DVD. Ali vremenski sled svakako podržava moju teoriju. Ali
iako snažno verujem da je jedno odgovorno za ovo, ili čak i
oboje, moram da obavim još razgovora. Zato što verujem da ovo
prevazilazi pesme. Kasno sam krenula iz Vašingtona jer sam išla
da razgovaram sa još jednom Benetovom ljubavnicom. Živi u
Fogi Botomu. Bila je u ljubavnoj vezi sa njim oko godinu dana
pre nego što je započeo vezu sa tvojom majkom. Bila je veoma
pristupačna, i dok smo razgovarale, pitala sam je da li je dobila
neke pretnje, neke anonimne pesme. Da li se na bilo koji način
osetila ugroženom, i tako dalje. Nije bilo pisama, niti telefonskih
poziva“, nastavila je Rejčel, i uzela još jedan kreker. „Ali
preselila se pre nekoliko godina zbog jedne provale i tragedije.
Nedugo nakon razvoda, otišla je – sa novim dečkom – na dugi
vikend, a sestra je ostala u njenoj kući. Samo je čuvala kuću, ali
uglavnom da pruži sestri priliku da malo promeni okruženje, jer
je nedavno dobila otkaz na poslu. Neko je provalio u kuću.
Sestra je ubijena sa više pucnjeva dok je spavala. Odneto je
nekoliko predmeta, vrednih, u toj traljavoj provali.“
„Vi ne mislite tako.“
 „Ne. Otputovala sam u Fogi Botom jer sam razgovarala sa
majkom druge žene čije ime je bilo na Ketrininom spisku –
spisku imena koji je dala novinaru.“
Rejčel je odsutno namazala sir na još jedan kreker. „Dozvoli
mi da dodam da će trebati vremena da pronađem svakoga sa tog
spiska. Brakovi, razvodi, selidbe na različita mesta. U ovom
slučaju, majka je živela u Betesdi, pa ju je bilo lako naći. Znala
je da joj je ćerka bila u vezi sa starijim čovekom dok je studirala.
Oženjenim čovekom. Prolazno, ništa više. Razgovarala sam sa
majkom, jer je ćerka izbodena nasmrt pre nekoliko godina dok
je bila u svojoj uobičajenoj jutarnjoj šetnji. Napadnuta je na stazi
u Severnoj Kaliforniji gde je živela sa mužem i dva sina.“
Adrijan je pažljivo uzela bocu vina, i sipala još u svoju čašu.
„Obe su imale ljubavne veze sa Džonom Benetom.“
„Imena su im bila na spisku datom novinaru. Pa jesu li ili
nisu, Ketrin je verovala da jesu. Policija nije imala taj spisak,
niti bilo koji razlog da poveže ubistvo iz pištolja tokom provale
u Vašingtonu sa ubistvom nožem u Kaliforniji. Jedina veza je da
je vlasnica kuće gde je prva žrtva upucana bila žena, kao i druga
žrtva, koja je pohađala Univerzitet u Džordžtaunu. U različito
vreme. Želela sam da ti to saopštim što pre. Odmah ću početi da
proveravam i druga imena sa spiska.“
Adrijan je polako pijuckala vino. „I ime moje majke je na
tom spisku.“
„Javila sam joj, i preduzeće mere opreza. Ne mogu da kažem
da po nju nema opasnosti, ali verovatnije je da su – hajde da
kažemo oni’ radi jednostavnosti – fokusirani na tebe. Može biti
da nameravaju da se sa njom obračunaju kasnije, ali pesme
dolaze tebi, i tako je oduvek bilo. Preziru te zbog samog tvog
postojanja. Činjenica da si rođena oduzela je nešto od njih,
uništila im položaj. I učinila te odgovornom za očevu smrt, i
moguće i za majčino samoubistvo. Ako primenimo ovu teoriju,
dok čitamo pesme, to okrivljavanje i ogorčenost su očiti.“
„Da“, složila se Adrijan. „Jesu.“
„Još? Uspešna si u svom poslu, poznata si ličnost na tom
polju. Nisi platila cenu za uvredu koju si nanela svojim
rođenjem. Osim toga, mlada si, veoma privlačna žena, prilično
novčano obezbeđena, i imaš divno porodično zaveštanje.
Njihovo je preljuba, nasilništvo, samoubistvo, javno poniženje.“
„Ako mene povrede, to se neće promeniti, ali čini mi se da
razumem vašu teoriju. Šta sad? Hoćete li odneti sve ovo u FBI,
policiju?“
„Hoću, ah želela bih da se čujem i sa drugim ženama, ako je
moguće, pre toga. Ili barem sa onima koje mogu da pronađem. I
želim da razgovaram sa Niki Benet. Ako mogu da potkrepim tu
teoriju, policija će biti spremnija da je privede na ispitivanje, da
pronađu njenog brata. I ako mogu da povežu jedno ili oboje sa
tim ubistvima, da podignu optužnicu.“
„U redu. U redu“, ponovila je Adrijan, odlučno klimajući
glavom. „Zato što mislim da ste u pravu. Sve to užasno ima
smisla. Već ste otkrili više za nekoliko nedelja nego ostali za sve
ove godine.“
„Volela bih da preuzmem sve zasluge, ali stigla sam vrlo
kasno i sa svežim pogledom. Osim toga, nisam bila zatrpana
slučajevima na radnom stolu. Mogla sam da se fokusiram na
ovo, samo ovo. I imala sam sreće sa izborom trenutka. Denis
Braun je bio spreman da priča. I na osnovu njegove priče, dobili
smo čvrste osnove na kojima se moglo raditi.“
„Nije me briga.“ Adrijan je zamahala čašom. „Samo znam da
prvi put čujem neki razlog za sve ovo, i zaista mogu da
poverujem da će se završiti. Te žene, te dve žene.“ Zažmurila je.
„Možda ih ima i više.“
 „Da, možda ih ima i više.“
„Koliko ih je na spisku?“
Rejčel je zastala na trenutak i popila poslednji gutljaj vina.
„Trideset četiri za četrnaest godina pre njegove smrti. To je ona
zabeležila. U prošeku ih je imao i više od dve godišnje.“
„Trideset četiri? To mi više liči na zavisnika od seksa nego
preljubnika. I to mora da ju je izjedalo, njegovu ženu. Moralo je,
koliko god se ona trudila da živi normalno. Deca znaju kad nešto
nije u redu u domu. Osećaju.“
„Slažem se. Da li se psihopate rađaju ili stvaraju? Ima mnogo
teorija. U ovom slučaju, sklona sam da pomislim i jedno i drugo.
Krenuću kući, osim ako ti ne trebam za još nešto.“
„Ne. Ne, ali dali ste mi mnogo toga za razmišljanje.“
„Ima još više pojedinosti u pisanom izveštaju. Ako imaš bilo
kakvo pitanje, potraži me. U međuvremenu, čuvaj se.“
„Hoću. Nadam se da će vam vožnja kući proteći lakše nego
ovamo“, dodala je Adrijan kad su ustale.
„Nadam se. Hvala na vinu – i tom siru.“
„Čekajte, dajte da vam spakujem malo.“
„Ne moraš...“
Ali Adrijan je već uletela u kuću. Ponovo je izletela, sa sirom
zamotanim u providnu foliju, ubacila je i krekere, i masline koje
je videla da Rejčel gricka u maloj poklopljenoj teglici, a dodala
je i bočicu vode san pelegrino.
„Majka vas plaća. Ali ovo je od mene.“
„Prihvatiću, hvala. Čućemo se, Adrijan.“
Gledala je kako se Rejčel odvozi, zatim je spustila ruku na
Sejdinu glavu.
„Osećam se bolesno u sebi. Bolesno. Ne bih ni pomislila na
njegovu decu... Ne znam jesam li ikada.“ Pošto je osećala neku
slabost u nogama, sela je, i sagnula se da obgrli Sejdi, da se
uteši. „Ali muka mi je od pomisli da su oni toliko razmišljali o
meni, na tako uvrnut način.“
Ostala je tako dok se nije osetila sigurnije. Zatim je sedela još
malo duže, razmišljajući o svemu.
Morala je da pročita izveštaj, nije mogla to da izbegne. I
pošto nije mogla ni da pomisli da jede, napravila je sebi smuti –
zatim se naterala da ga popije.
Posle toga...
Kad je Sejdi naćulila uši, Adrijanin stomak se stegao, ali kad
se podigla, prepoznala je Rejlanov auto. I sve se smirilo.
Čak je uspela da namesti i osmeh kad je izašao iz auta. Kad
su Sejdi i Džasper potrčali jedno prema drugom. „Jesi li
pobegao od dece?“
„Nakratko. Ne mogu da ostanem. Monro daje Bredliju čas
gitare, a Maraja je ostala da se igra sa Finom. Ali ne mogu da
ostanem.“
„Ako si došao da me prekorevaš zbog mog nesmotrenog
ponašanja, možda će mi trebati još jedna čaša vina, a već sam
popila jednu i po.“
„Nisam.“ Popeo se na trem, mirišući na travu i proleće.
„Kosio si.“
„Da, malo sam se oznojio, ali.“ Obuhvatio joj je lice rukama,
i poljubio je. Nežno, pomislila je, kao što bi poljubio nekoga
blago bolesnog. „Tiša mi je prenela vesti.“
„Još je ljuta na mene.“
Mahao je prstom tamo-amo. „Kapiram da se istresla na tebe,
kao i Hari. U svakom slučaju, i sam sam odgledao video. Jednog
dana ćeš morati da mi kažeš kako izvodiš onu vežbu kad skočiš
u vazduh iz izdržaja a da ništa važno ne slomiš. I dobro, možda
si bila nesmotrena, ali... sjajna.“
„Šta?“
 „Želela si da ga udariš pravo u centar, i pogodila si metu, a da
ne izađeš iz lika. Samo kratak dodatni video o vežbanju – ako si
dovoljno snažan, dovoljno jak. Trebalo je da zadaš udarac, i tako
si i učinila. Podržavam te u tome.“
„Podržavaš me u tome.“
„Da li bih voleo da to nisi učinila?“ Provukao je prste kroz
kosu – takođe malo oznojenu. „Da nisi dobila još jednu pesmu?
Da nikad nisi dobila ni prvu? Naravno. Ali možemo mi da
trljamo lampu koliko hoćemo, neće iz nje iskočiti duh. Radimo
ono što možemo.“
Zurila je u njega, i zaplakala.
„Hajde sad.“ Privukao ju je. „Imala si užasan dan.“
„Stvarno užasan. Došao si. Došao si i rekao upravo ono što
mi je trebalo.“ I mogla je malo da se prepusti, isplače, zato što je
bio tu.
„Imala si društvo“, promrmljao je. „Dve čaše za vino, dva
tanjirića.“
„Rejčel Makni. Privatna detektivka.“
„Je li ti dan zbog toga postao još gori?“
„Oh, kad bi samo znao.“
„Čekaj da pitam Tišu mogu li da zadrže decu još pola sata. I
možeš sve da mi ispričaš.“
Jače mu je pritisnula lice na rame. „O da, molim te.“

Dvadeset drugo poglavlje

Ušla je da prvo ispljuska lice vodom, zatim im je napravila

limunadu. Bolji izbor od vina trenutno, pomislila je.
Zatim je sela i sve mu ispričala.
 „Prvo, zvuči mi kao da ti je mama pronašla keca iz rukava u
toj privatnoj detektivki.“
„Da, jeste. Tako je smirena, i... Čini se da joj je važno kako
se osećam. Činjenice su važnije, ali ne zanemaruje ni to kako se
osećam. I to mi pomaže.“
„Uvek je tako. Zatim, ne moram da ti kažem da je, ako je
njena teorija tačna, takav motiv čisto sranje. Ne moram da ti
kažem zato što nisi budala ili osoba koja voli da glumi
mučenicu.“
„Dakle... i to mi je trebalo da čujem. Znam, Rejlane, ali i to
mi pomaže, pomaže mi da to čujem jasno i glasno. Odvojila sam
se odavno, odavno od biološke strane mog rođenja. On mi nije i
nije mi bio ništa, i osim DNK, ne verujem da je u meni. Uopšte.
To bi bilo teže postići bez bake i dede i, kad se sad osvrnem,
moje majke. Bez Mimi i Harija, Tiše, Hektora i Lorena. Bez
Maje i tvoje mame. Bez svega toga“, rekla je pokazujući na grad
u daljini.
„Pošto sam mogla to, pošto sam imala sve ovo, nisam nikad
ni pomislila na njegovu decu, njegovu ženu, ništa.“
„Zato što oni nisu deo tvog života.“ Rekao je to jednostavno
– i to je pomoglo. „Zašto bi bili! Da su te jedno ili oboje
potražili, pokušali – iz bilo kog razloga – da se povežu s tobom,
možda bi bilo drugačije. Ali nisu. Ili možda jesu, ali ne na Oprin
način.“
„Ne, svakako ne. Rejlane, ako je jedno od njih, ili oboje –
one dve žene...“
Stavio je ruku preko njene. „Te dve žene nisu znale. Nisu bile
na oprezu. Iz nekog razloga, taj neko želi da ti budeš. Ali
slušaj.“
Prineo joj je ruku usnama pokretom koji bi joj bio neopisivo
romantičan pod nekim drugim okolnostima.
 „Oni su ubice“, završila je. „Oni su poludele, obuzete, nasilne
ubice, i žele da završe ono što je njihov otac započeo kad je
pokušao da me baci niz stepenice.“
Ponovo joj je poljubio ruku, uporno je gledajući svojim
zelenim očima. „Ali neće završiti ništa. Tvoja superdetektivka
pronaći će dovoljno toga da ih uhapse. Ali u međuvremenu,
mogla bi da otputuješ, odeš nekuda – na neko mirno, povučeno,
bezbedno mesto – dok se to ne desi.“
„Gde? Koliba u planini, kuća na nekoj plaži, stan u Parizu ili
gde već? Rejlane, bila bih sama. Stvarno sama. Šta se uvek desi
ženi koja je u opasnosti kad se sakrije od nekog zlikovca na
neko udaljeno, navodno bezbedno i tajno mesto?“
„To je izmišljeno.“
„Ali često ima korene u stvarnosti. Zlikovac nađe ženu, a ona
je sama. Moraće da dođu po mene ovamo, ako dođu. Ovde gde
je policija na pet minuta, a hrabri prijatelji i ljubavnici i na
manje od toga. Gde poznajem svaki ugao ove kuće. Ovde nisam
sama, i osećam se sigurnije nego bilo gde drugde. I verujem da
će Rejčel uraditi upravo ono što je rekla da će uraditi. Nabaviće
dovoljno materijala da ih uhapse.“
„Ne možeš očekivati da se osećam dobro što ćeš ostati ovde
sama.“
„Ne očekujem, ali druge mogućnosti su gore.“
„Možda. I to me možda sprečava da se dalje raspravljam sa
tobom. Šta kažeš na ovo? Čim se škola završi, svi ćemo otići
nekuda.“
„Hoćemo?“
Nasmešio se izazivački. „Nemoj mi reći da se plašiš da odeš
na letovanje sa dvoje dece i dva psa?“
„Ničeg se ne plašim. Već odavno nisam bila na pravom
odmoru.“
 „Onda obavezno. Glasam za plažu, a isto će i deca, što znači
da si nadglasana. Videću šta mogu da smislim. Moram sad da
idem.“
„Radni dan.“
„Da, jeste.“ Ali povukao ju je da ustane, i ovog puta je nije
poljubio kao da je bolesna. „Zaključaj vrata, u redu? Zatim još
jednom proveri jesi li zaključala vrata, i uključi alarm. Zatim mi
pošalji poruku pre nego što legneš.“
„U redu. Oraspoložio si me više nego smuti od kelja koji
pravim sebi za večeru.“
„Gospode bože, nadam se.“ Ponovo ju je poljubio, brzo,
zatim je sišao niz stepenice. „Nikad ne pijem tako nešto.
Hajdemo, Džaspere.“
„Začuđujuće je ukusan.“
„To je užasna, grozna laž.“ Morao je da ugura nevoljnog
Džaspera u auto. „Ne priliči ti.“
„Možda se navikneš da ti bude ukusno.“
Odmahnuo je glavom. „Samo zbog toga, poješću kesu slanih
grickalica kad strpam decu u krevet. Pošalji mi poruku.“
Hoće, pomislila je dok je išla da pokupi sudove sa stola na
tremu.
Zaključaće, proveriti, uključiti alarm.
I spavaće lakše, znala je, jer je bio kod nje i rekao joj ono što
joj je trebalo da čuje.

Ispunila je ostatak nedelje – toliko da je pretilo da pretera. Pored

sopstvenog posla, koji je uključivao gledanje Hektorovog prvog
izdanja Fitnesa 101, imala je i dugačak razgovor preko
Fejstajma sa majkom.
To je uključivalo očekivano prekorevanje, i malo rasprave o
prvom izdanju.
 Počela je ozbiljnu kupovinu osvetljenja, vodovodnih
instalacija, boje, sistema za igrice za centar. Čak i uz značajnu
Kejlinu pomoć, zaklela se sebi da nikad više neće preduzimati
tako obimno renoviranje u životu.
Um joj je bio potpuno obuzet običnim stvarima dok joj se
Rejčel nije javila u petak po podne.
Pronašla je još tri žene. Jedna je očigledno umrla prirodnom
smrću posle duge bitke sa rakom. Jedna je pronađena prebijena,
opljačkana u uličici u Nju Orleansu gde je vodila bar. Treća je
ubijena pištoljem u potiljak u svom automobilu nakon što je
izašla iz motelske sobe gde je ostavila čoveka s kojim je bila u
vanbračnoj ljubavnoj vezi.
Policija u Iriju u Pensilvaniji je dugo i temeljno ispitivala
muža, ali imao je čvrst alibi.
Četiri za sada, pomislila je, najmanje četiri.
Pogledala je na sat. Rejlan će stići uskoro, i to je bilo dobro.
Ispuniće joj misli i omogućiti da izbaci ono što je upravo
saznala.
Nije znala šta je nameravao da donese za večeru, ali šta god
bilo, mogli su da jedu na tremu, na vazduhu. Pošto je padala kiša
čitavo jutro, sve je mirisalo na sveže i čisto.
Odlučiće koje posuđe da upotrebi kad vidi šta će jesti. Isto i
sa vinom.
Pošto nije imala šta da radi, presvukla se – u haljinu,
jednostavnu, prolećnu, zabavnu i ženstvenu. Pokupila je kosu u
nizak konjski rep na vratu i pustila uvojke da joj pobegnu.
Bosonoga, brzo se okrenula pred ogledalom, i učinilo joj se
da je prilično savršena za opuštenu, po mogućstvu romantičnu
večeru kod kuće, pod vedrim nebom.
Čula je Sejdin lavež i pre nego što je čula auto, ali izašla je na
terasu na drugom spratu da vidi Rejlana kako se dovozi.
 A video je i on nju. Kakav prizor, pomislio je, žena u
lepršavoj haljini kod ograde na gornjoj terasi sa ogromnim psom
kraj sebe i cvećem koje se prelivalo iz saksija oko nje.
Biće njegova celo veče, celu noć. Činilo mu se neverovatnim.
„Šta ima za večeru?“
„Siđi pa ćeš saznati.“
Požurila je u prizemlje, pošto je, po naređenju, zaključala
vrata. Kad je otvorila ulazna vrata, Džasper je uleteo tako da su
on i Sejdi počeli svoje radosno i živahno druženje.
„Misliš li da će ikad preći na: Hej, drago mi je što te vidim?“,
pitala se Adrijan.
„Ne.“
„Slediću njihov primer.“ Zagrlila ga je i ljubila dok nije
zakolutao očima.
„Psi su mi bez sumnje najbolji prijatelji. Izgledaš
neverovatno.“
„Odlučila sam da proslavim povratak sunca tako što ću obući
haljinu. Retko je oblačim. A to mi ne liči na pakovanje za
poručenu hranu.“
„Zato što nije. Potpaliću roštilj i ispeći nam odrezak.“
„Odrezak?“
„Svako ko pije smutije od kelja treba povremeno da jede
crveno meso.“
„Znaš li koliko u kelju ima gvožđa?“
„Ne, i nije me mnogo briga.“ Spustio je torbu na pult, izvadio
odreske, a onda i dva ogromna krompira. „A šta je odrezak bez
krompira!“
„Svaki ovaj može da bude obrok za četvoročlanu porodicu.“
Podigla je jedan, odmerila mu težinu. „Ali mogla bih da uradim
nešto zanimljivo sa ovima.“
Kao da se brani, dohvatio je drugi. „Uključuje li to i kelj?“
 „Ne. Uključuje puter, začinsko bilje, začine, i roštilj.“
„Onda si na dužnosti sa krompirom.“ Izvadio je kesu mešane
salate. „Ovde neće biti osuđivanja.“
„Uzdržaću se od osuđivanja ako mogu da dopunim tvoju
salatu još nečim što imam.“
„Onda će biti tako. Imam iskustva u toj oblasti. Možeš da mi
veruješ.“ Pružio joj je drugi krompir. „Ostaviću ih u tvojim
sposobnim rukama i postaviću roštilj.“
Kad je ponovo ušao, stajala je za pultom i umotavala
krompire u foliju.
„Dvorište ti je predivno. Posadili smo i mi nešto. Cveće
izgleda dobro, i povrće je u redu. Ali nije tako lepo kao tvoje.“
„Kompostiraš li?“
„Nameravam.“
„Prestani da nameravaš i uradi to.“ Naglasila je svoje reči
tako što ga je dva puta čvrsto kucnula po grudima. „Pomozi da
se spase planeta, napravi ga, upotrebi ga, i tvoja bašta će takođe
biti divna.“ Pružila mu je krompire. „Treba da staviš i njih, pošto
bi im inače možda trebalo nedelju ili dve s obzirom na veličinu.
Otvoriću lepu bocu crnog vina. Onda možemo da sednemo na
zadnji trem, i gledamo u moju divnu baštu. Imam Rejčelin
izveštaj o napretku. Volela bih da ti ispričam o tome da
završimo s tim i ne razgovaramo i ne mislimo o tome ostatak
večeri.“
„Dobro.“ Nagnuo se napred i poljubio je u čelo. „Sve će biti
u redu.“
To je, pomislila je, bio tata u njemu. Uteha, umirivanje. Nije
imala kompleks tate – njen deda je ispunio tu ulogu na svaki
način. I imala je Harija.
Ali ta Rejlanova strana bila joj je veoma privlačna.
Otišao je unutra, stavio odreske i mešanu salatu u frižider, i
uzeo otvorenu bocu vina. „Hajde da sednemo.“
Iznela je činijicu maslina, činijicu badema. Ako je taj gen
tatice bio deo njega, onaj da nahrani dušu je bio deo nje.
Udahnula je kad je sipao vino. „U pravu si u vezi sa
dvorištem. Uvek sam uživala da pomažem oko bašte, da budem
ovde napolju sa dedom i bakom, čak i kao dete. Sad kad to
radim sama, i dalje uživam.“
„Ja sam se nekad ljutio i gunđao zbog korova i posla. Sad,
kad to prestane da im bude zanimljivo, slušaću Bredlija i Maraju
kako se ljute i gunđaju.“
„I jednog dana, oni će se sećati kako su radili u bašti sa
tobom, i sadiće svoju.“
„Sviđa mi se da u to verujem.“ Promeškoljio se na stolici i
pogledao je u oči. „Pričaj mi.“
„Rejčel je pronašla još tri žene sa spiska. Mrtve. Jedna je
prilično jasno umrla prirodnom smrću. Izgubila je bitku sa
rakom kostiju. Ali druge dve.“
„Nisu prirodnom.“
Odmahnula je glavom. „Nisu prirodnom. Jedna žena je
prebijena nasmrt u uličici iza svog bara u Nju Orleansu. Ko god
da ju je ubio uzeo joj je sat, torbicu.“
„Da liči na krađu, ulični napad.“
„Da. Druga je bila u Iriju u Pensilvaniji. Bila je u svom
automobilu, parkiranom. Neko ju je upucao u potiljak sa zadnjeg
sedišta. To je bilo s predumišljajem. Bila je u motelu s nekim ko
joj nije bio muž.“
„Ispitali su muža?“
Klimnula je glavom, razmišljajući kako su sedeli i pričali o
ubistvu dok se roštilj pušio, dok su leptiri plesali oko cveća, a
psi trčali po dvorištu.
„Poslovno putovanje, van grada, čvrst alibi. Istraživali su da
vide je li unajmio nekoga da to uradi. Predumišljaj, nakon što su
temeljno istražili? On čak nije ni znao za preljubu. U svakom
slučaju, između dva ubistva bile su godine, nekoliko hiljada
kilometara razdaljine, različiti načini. Nije bilo razloga da se
povežu.“
„Do sada. Dakle, to je četiri od – koliko? – trideset četiri.
Osam i po posto.“
Napola se nasmejala. „Ti si od Tišine vrste. Ljubitelj
matematike.“
„Matematika je istina. To je teritorija serijskog ubice. Zar nije
tri osobe ta granica?“
„Ne znam. Ali Rejčel misli da će ih verovatno pronaći još. O
bože.“ Stresla se jednom, i otpila malo vina. „Najstarije ubistvo
koje je pronašla bilo je pre više od dvanaest godina – oko godinu
dana nakon prve pesme koju sam primila.“
„Dakle, prešao je sa tri godine na dve. To je otkrila.
Verovatnoća je da se nije povukao pet godina. Žao mi je.“
Uhvatio ju je za ruku. „To zvuči hladno, ali...“
„Ne, ne, trenutno upravo to želim. Iskreno, logično, bez
vrdanja. Niki Benet je na putu, vraća se sa svog poslednjeg
putovanja, tako da Rejčel mora sačekati da razgovara sa njom.
Nekoliko dana u svakom slučaju, jer Niki namerava da obiđe i
druge poslove, proveri napredak, podstakne razvoj ili šta god
već. To je deo njenog sistema. U međuvremenu, Rejčel će
pregledati spisak.“
„Mrzim kad ljudi pokušavaju da mi govore kako da radim
svoj posao, ali zar ne bi trebalo da ode sa tim u FBI ili u mesnu
policiju?“
„Hoće. Treba joj nedelju dana da sastavi dovoljno toga da bi
imali čvrst slučaj za podizanje optužnice. Uspostavila je vezu –
sve su bile na Ketrininom spisku – ali živele su i radile u
različitim oblastima, nisu poznavale jedna drugu, ubijene su na
različite načine. Nijedna, barem kako je istraga utvrdila, nije
primila nikakve pretnje. Nije bilo pesama.“
„Mora da ih ubedi. Shvatam. Mene je ubedila.“
Uzela je bocu i napunila svoju čašu, a zatim i njegovu. Dim
sa roštilja, leptiri, psi, vino. Malo normalnosti kao protivteža
užasu.
„Ono što nije rekla, a nisi ni ti, jeste da one nisu dobijale
pesme zato što im nisu bile glavni fokus. One nisu razlog zašto
im je otac bio izložen, zašto je mrtav, zašto im se majka ubila.
Možda su one samo užasna vežba, ili način da se oslobodi stres
tako da se završni čin odloži.“
Na trenutak nije ništa rekao, samo ju je držao za ruku. „Znam
da ne osećaš nikakvu povezanost sa njima, a i zašto bi! Ali
mislim da taj ko je pisao te pesme oseća povezanost sa tobom.
Ti si krv, sestra. Ti si važnija. Želeli su ili im je bila potrebna
tvoja pažnja, da budeš svesna da postoje.“
„Ali nisam znala ko je slao pesme.“
„To se čuva za veliko otkrivanje. Kad pišeš strip, naročito o
dobru protiv zla – i prostoru između – moraš da pronikneš u
motive, postupke, reakcije. Zašto bi ovaj lik doneo ovu odluku u
ovo vreme? Da, to su samo stripovi, ali... “
„Ne govori samo. Ti pišeš jake priče sa višedimenzionalnim,
složenim likovima.“
„Pa, hvala ti na tome. To me ne čini Frojdom ili lungom ili
kako god, ali natera te, ili bi trebalo, da razmišljaš ne samo o
tome šta čini heroja već i šta čini zločinca. Čemu streme, šta im
je potrebno? Ovde je, prilično je jasno sa moje tačke gledišta,
žena koja je za nešto kriva. Žene.“
Namrštila se i podigla vino dok je razmišljala. „Žene kao
vrsta?“
 „Mislim, da. Uzmi ženu u motelu. Čekaju je u njenom autu,
ubiju je. Ali ne napadaju muškarca sa kojim je varala. Gde je bio
on?“
„U Rejčelinom izveštaju piše da je bio i dalje u sobi kad se to
dogodilo. Izjavio je da se istuširao, obukao i izašao kad je video
da joj je auto još tamo. Prišao je i video je. Prijavio je. Ispitali su
i njega.“
„Dakle, ubica je mogao, da je želeo, da ode do sobe, pokuca,
i ubije tipa. Ako se radilo o varanju, zašto ne? Ali radi se o
ženama, one su krive. Ne otac što je varao, iznova i iznova, već
žene s kojima je varao.“
„Ubistvena mizoginija. Ti misliš da je sin.“
„Ne nužno. Mnoge žene mrze žene.“
„Istina“, priznala je. „Žalosno, ali istinito.“
„I ona ima posao koji zahteva putovanja, pa može da ubaci
pesmu u poštu na raznim mestima. Ili jedno ili drugo, ili oboje.
Ali mislim da je tvoja detektivka na dobrom putu da sve otkrije,
i ovo će ostati iza tebe.“
Sedela je tiho, pijuckala vino, gledala roštilj kako se puši.
„Evo šta ja mislim“, rekla je polako. „Mislim da to što imam
nekoga ko je spreman da razgovara o tome sa mnom umesto da
pokuša to da potisne da me zaštiti, pomaže meni da to potisnem.
I mislim da mi to što imam nekoga ko veruje da ću biti sposobna
da ovo ostavim iza sebe pomaže da u to verujem.“
Zatim je slegla ramenima. „Zaboga, žene su krive još od Eve.
Pitam se znaju li da je njihova majka započela sve ovo.“
„Ako su znali, to nije bilo samoubistvo.“
Trgla se. „Šta?“
„Izvini, otišao sam predaleko.“
„Ne, čekaj. Bože.“ Zavalila se i pokušala da se pribere. „To
ima užasnog smisla. Ona – majka, žena – izdala je oca. Ako se
držimo toga da njega nisu krivili zbog varanja, već žene sa
kojima je varao. Izdala ga je. Da se samo pravila da ne vidi,
imali bi oca, život, sve bi bilo dobro. I koliko bi lako bilo ubaciti
nekome pilule ko je već zavisan od njih? Samo joj daš više i
više, dok ne umre.“
„Ode na spavanje, zauvek. Tiha smrt. Nema nasilja pošto je
ipak majka. Krv je.“
„Počinje sa krvnom vezom, i završava se njome. Sa mnom.
To ništa ne menja, ali neobično je korisno videti kako je možda
sve počelo, sve se oblikovalo. “
„Moguće je i da sam potpuno pogrešio.“
„Trenutno, to mi daje čvrsto uporište. Kad neko želi da te
ubije, želiš da znaš zašto. Razgovaraću sa Rejčel o svemu ovom.
Sutra. Trenutno, mnogo tražim, ali hajde da to ostavimo.“
„Ostavljamo dok ne budeš želela ponovo da otvorimo tu
temu. Ne možeš podizati decu, voditi posao, i naći prostora za
život bez razvrstavanja u kategorije. Dakle, šta kažeš da ti
ispričam za kuću na plaži na ostrvu Bak u Severnoj Karolini?“
Trebao joj je trenutak da se prebaci. „Zaista si našao nešto
ovako kasno u sezoni?“
„Veze. Sećaš li se mog prijatelja Spensera?“
„Onako.“
„Lagaću i reći ću mu kako ga se sećaš veoma dobro i kako ti
je drag. U svakom slučaju, živi u Konektikatu, sa ženom. Imaju
veoma lepu vikendicu na ostrvu Bak, i uglavnom provode veći
deo leta tamo, ali desilo se da gospođa Spenser očekuje njihovo
prvo dete u julu. Sad su tamo, i nameravaju da se vrate za
nekoliko nedelja. Nadaju se da će se vratiti, ako sve prođe
dobro, možda u avgustu, malo će se smenjivati porodica. Ali
možemo biti tamo dve nedelje, počevši od petog jula. Inače,
primaju pse, pošto i oni imaju dva mopsa. Voljna?“
 „Dve nedelje?“ Nije verovala da će on to moći da izvede. A
dve nedelje... „Šta da radim sa svim ovim?“
Pogledao je u baštu, kao i ona.
„Rekao bih da poznajemo dovoljno ljudi koji bi se pobrinuli
za to, naročito ako mogu da beru paradajz ili šta već.“
„Nisam bila odsutna cele dve nedelje... nikad. Ne najednom
mestu, ne kad nije bilo vezano za posao.“
„Možeš da radiš i tamo, kao i ja, ako bude potrebe. Imaju
teretanu.“
„Sad se poigravaš sa mnom.“
„Sopstveni bazen, prvi red do okeana. Tiha oblast, tako da
ideš na plažu, uživaš u pogledu. Ako želiš više buke, ideš do
Negs Heda ili do Mirti Biča.“
„Ne treba mi buka. Zvuči čarobno.“
„Moguća mana. Ima da se vozi, prilično. Sa dvoje dece, dva
psa.“
„Volim i decu i pse.“
„Primetio sam.“
„Tvoja deca neće imati ništa protiv toga?“
„Sviđaš im se. Osim toga, plaža.“
„Volela bih.“
Dve nedelje plaže i... ničega. Nije mogla da zamisli.
„Ako njima ne smeta – stvarno im ne smeta – ja sam za. Ako
oni nisu, treba obavezno njih da povedeš. Previše je dobro da bi
propustio.“
„Razgovaraću sa njima. Znam svoju decu. Neće imati ništa
protiv.“
„Dobro onda. Proveriću one krompire.“
„Ja ću se pozabaviti salatom. I kakav voliš odrezak?“
„Ako ću jesti komad mesa, želim da bude slabo pečen.“
„Tako treba.“
 Pripremili su prvi obrok zajedno i jeli na tremu dok se sunce
povlačilo prema planinama na zapadu. Razgovarali su o
njegovoj deci, omladinskom centru, njegovom poslu, njenom.
Prosto je uživala da razgovara o stvarima koje su bile važne
svakog dana.
„Bićeš uvek zadužena za krompir.“ Rejlan se, punog
stomaka, zavalio sa vinom.
„Oduševljena sam tvojom salatom i veštinom roštiljanja. I
kao Ricova, ne kažem to olako.“
„Čekaj samo da probaš moje makarone sa sirom. Iz kutije
samo ako je neophodno“, dodao je kad je skupila oči. „Mamin
recept.“
„Džen pravi izuzetne makarone sa sirom koliko se sećam.“
„Vidiš? Staviću to na naš jelovnik za plažu.“ Posmatrao ju je
i sipao joj poslednje ostatke vina. „Sviđa mi se tvoje lice.“
Razdragano je naslonila bradu na šaku. „Je li tako?“
„Lica i tipovi tela me zanimaju iz očitih razloga. Nacrtao sam
tvoje jednom, lice, kad smo bili deca.“
„Jesi?“
„Vežbao sam. Mnogo sam crtao Maju. Obično sam joj
dodavao đavolske rogove ili račvasti jezik. Tvoji baba i deda,
tako dobra lica. Ponekad bih sedeo u Ricu posle škole kad je
mama radila i pokušavao da crtam lica ljudi koji su ulazili. Bilo
je lakše crtati likove sa maskama ili kapuljačama, pa sam želeo
da vežbam. Pitam se jesam li već tada nešto osećao.“
„Prema umetnosti? Sigurno.“
„Ne, ne prema tebi. Možda malo. Čini mi se da sam crtao
Kesi – sećaš li se Kesi? – kao devojku zmiju, jer je bila
podmukla. Mada, nisam joj zamerao – divio sam se tome. Ali
samo sam tvoje lice crtao. Dakle, možda je ipak tu nečega bilo.
Sad prokleto sigurno osećam.“
 Potražila mu je ruku. „To je olakšanje, jer i ja to isto
osećam.“
„Volim da mislim na tebe kad nisi tu. Šta ona sada radi?
Možda ću je, ako pogledam kroz prozor, ugledati kako dolazi
kod Tiše. Ili ću se možda odvesti u nabavku i videti je kako trči.
Nisam znao da ću moći ponovo ovako da se osećam. To bih
voleo da znam.“
Srce joj je poskočilo u grudima. Ustala je i povukla ga za
ruku tako da i on ustane. „Mislim da treba da unesemo posuđe, i
ostavimo ga za kasnije.“
„Kasnije mi odgovara.“
„I mogli bismo da damo našim veoma dobrim psima da glođu
kost dok mi odemo na sprat.“
„Zaslužili su.“
„I...“ Približila mu se, nagnula lice ka njemu. „Onda posle
toga, možemo da se pozabavimo sudovima pre nego što
popijemo kapućino na tremu, gledamo u svetla Travelers Krika,
i slušamo tišinu neko vreme pre nego što ponovo odemo na
sprat.“
„Sve to“, promrmljao je pre nego što ju je poljubio. „Torba
mi je u autu.“
Nasmešila se. „I to možeš kasnije da uzmeš. Psi i sudovi, a
onda želim da budem sa tobom. Samo sa tobom, Rejlane.“

Dvadeset treće poglavlje

Kad se Adrijan probudila ujutru sklupčana uz Rejlana nasred

kreveta, napolju je lenjo padala kiša. Njeno postojano žamorenje
je zvučalo kao muzika. Svetlo, meko, tiho sivilo se izgleda
pomeralo, kao prozirna zavesa koja se presijavala na povetarcu
koji je šaputao kroz otvorene prozore.
Još jedan dan koji je mogao da joj bude sumoran, samo
vlažan i sumoran. Ali sad joj se činio romantičan kao Kamelot.
Zato se priljubila uz njega, telo uz telo, koža uz kožu,
prelazeći mu usnama preko lica, osećajući grebuckanje jutarnjih
čekinja. I osetila je kako se ukrutio uz nju kad su mu se oči,
snene i zelene, otvorile.
„Dobro jutro“, promrmljala je.
„Već vidim mogućnosti.“
„Verovatnoće“, ispravila ga je, i zavukla mu je ruke u kosu
da privuče njegove usne svojima.
Želela je vrelinu, zato ju je dala, pustila da se širi, živa
žeravica da zaiskri. A zapaljena iskra bukne u tihi, spori plamen.
Okrenula se na njega da povede, preuzme stvar u svoje ruke;
zadovolji sebe kao što je znala da će zadovoljiti njega.
Snažne ruke koje su plovile po njoj ubrzale su joj puls,
dobovanje u ritmu kiše. Usne su tražile usne da klize, klize, klize
u dubinu i ubrzavale joj otkucaje srca, kao odjek njegovog.
Želela je da ga okusi – njegov vrat, vilicu, čvrstu liniju njegovog
ramena.
A onda i njegova usta, čudo osećaja sa jezicima koji klize,
zubima koji grebu. Grickanje da zadirkuje; zadihano stenjanje
kao odgovor. I njegov ukus ju je ispunjavao dok se svaki osećaj
nije sjedinio u zadovoljstvo.
Oči su im se spojile, i niko nije izgovorio ni reč dok se
pomerala.
Kad ga je zajahala, uvukla ga je polako, polako, duboko,
duboko, da zavrti to zadovoljstvo. I gledala je kako ga savlađuje
baš kad je preplavilo i nju.
Vodila ga je iz sna u san sa svim nežnim i toplim i opojno
lepim. Izgubljen u njoj, potpuno izgubljen u njoj, predao se njoj,
trenutku, onome što su zajedno stvorili.
U maglovitom svetlu, njeno dugo, gipko telo izdiglo se iznad
njegovog, ljuljalo se u svom laganom ritmu dok ih je zvuk kiše
obavijao, stvarajući svet za njih odvojen od svega, svakoga,
osim njih samih.
Pogledala je u njega, kroz njega, zlatnim, zelenim i otežalim
očima. Video je zadovoljstvo u njima, i moć, i znanje, i sve što
je jednu ženu činilo privlačnom, opasnom, neodoljivom.
Kad se slomila, bacajući se preko tog nadolazećeg talasa,
glava joj je pala unazad, telo se izvilo, ruke podigle tako da je
šakama sakupljala i stezala divlju lepotu svoje kose.
Stenjala je, uzdisala, kao žena koja je svesna svoje moći, i
uživa u sopstvenoj pobedi. I nikako nije prestajala da se pomera,
nikako nije zaustavljala svoj usporeni, postojani ritam.
Morao je da je uhvati za kukove, uhvati se za nju da spreči
samog sebe da joj otme tu kontrolu i prepusti se olakšanju kad je
rastresla kosu i nasmešila mu se.
Nije bilo reči, još nije bilo reči.
Dok ga je gledala, i dah joj izlazio u kratkim malim
uzdasima, prelazila mu je rukama preko tela, klizila preko
sopstvenih grudi dok ih on nije okusio, mogao je da se zakune
da im oseća ukus, zatim ponovo dole. Zatim ih je spustila na
njega.
Pomerila se, sagnula se da ga poljubi. Osetio joj je drhtaj, čuo
brzi uzdah kad se zaljuljala na sledećem talasu.
Zvuk, taj običan mali zvuk prekinuo je njegovo suzdržavanje.
„Ne mogu. Treba...“
Okrenuo ju je na leđa, podigao joj kukove. Otvoreno,
neobuzdano je ušao u nju, polulud od tih dugih nogu obavijenih
oko sebe.
 Ovog puta, plima ih je povukla oboje ispod sebe.
Ležala je mlitavo, blago zabrinuta da će joj srce možda
iskočiti iz grudi.
„Hajde da ostanemo ovako na tren“, predložila je. „Ili sat
vremena. Možda i čitav dan dok nam se znaci života ponovo ne
vrate.“
„Šta? Jesi li nešto rekla? Ne čujem jer mi krv šišti u ušima.“
„Nije ti tu šištala malopre.“
Nasmejao se, zacerekao, pa se opet nasmejao. Zatim je
podigao glavu i nasmešio joj se. „Rasturila si me.“
„To mi je i bila namera. Obično nisam ljubitelj kišnih subota,
ali ova je počela prilično dobro.“
„Odlično, jer ću provesti ostatak dana sa dvoje dece i psom
na kišnu subotu.“ Ponovo je spustio glavu da joj pomazi vrat.
„Ovo treba da mi da snagu da to preživim.“
„I dovešćeš ih na večeru sutra?“
„Jedva čekaju. Mo je već izabrala šta će obući. Naravno, ona
bira odeću i kad jede sendvič.“
„Sviđa mi se njen stil.“
„Ima stila. Lorili je govorila kako je proučavala i kritikovala
stranice Voga u materici.“
Trgao se, pitajući se da li je sad kad je ležao nag u krevetu sa
Adrijan bio najbolji trenutak da spomene svoju pokojnu ženu.
„U svakom slučaju... Mogu li da se istuširam?“
„Naravno. Ja idem u prizemlje da pustim pse i napravim neki
doručak.“
„Moraš?“
„Da, moram. Posle ovog vežbanja, umirem od gladi.“
Dok se tuširao, pitao se šta treba da radi u vezi sa ovim što
mu se dešavalo. Treba li išta da uradi? Kako to treba da uradi,
ako uopšte treba?
 Mislio je ono što joj je rekao prethodne noći. Nije znao hoće
li moći ponovo da se oseća ovako. Ali jeste.
Podigao je ruku i zagledao se u burmu. Nosio ju je tako dugo
da mu se činilo kao da je deo njega. Ali je li bilo pošteno, je li
bilo ispravno, nositi je dok je spavao sa drugom ženom?
Kad je očigledno bio zaljubljen u drugu ženu?
Nije to bio samo seks. Možda je napola ubedio sebe da bi
mogao biti, ali znao je da nije.
Ono što je rekla onog dana – dana kad je donela proklete
tegove? Ljubav nije uvek samo seks, seks nije uvek ljubav.
Istina, bez sumnje. Ali kad je bilo i jedno i drugo, bilo je
čudesno. Znao je to jer je imao dva čuda u svom životu.
Ali... nije znao kako se ona oseća. Stalo joj je do njega,
naravno, mnogo joj se sviđao, naravno. Ali pored toga, uz njega
je išao i paket.
Dvoje dece i pas, ponovo je pomislio.
Mnogi nisu želeli da preuzimaju pakete.
Mogao je da je pita kako se osećala, šta je osećala. Inače je
više voleo neposrednost. Ali, još jedno ali, je li bilo pošteno ili
ispravno da navaljuje kad je imala prave i ozbiljne nevolje?
Nekog ludaka koji joj je pretio.
Nije joj trebao još i njegov pritisak kad ga je već imala više
od ikoga.
Jedno po jedno, rekao je sebi dok se brisao peškirom.
Pomoći će joj da to reši, koliko god bude mogao. Provodiće
vreme sa njom kad god bude mogao. I njegova deca će provoditi
vreme sa njom koliko god ona bude želela.
A onda će videti šta je sledeće.
Kad je sišao, ona je stavila hranu psima u činije.
„U pravi čas. Znaš li da koristiš aparat za kafu? Ja ću ovo da
završim.“
 „Prvo, šta je ’ovo’?“
„Dobićeš poširano jaje na integralnom hlebu sa paradajzom i
spanaćem, i grčki jogurt sa bobicama i granolom. Ima sve.“
„U redu. To mi zapravo i ne zvuči strašno. Mogu da ti
napravim kafu, ali bih radije koka-kolu koju sam video u
frižideru. To mi je uobičajeni jutarnji kofein.“
„Stvarno?“ Prestala je sa onim što je radila da ga pogleda.
Automatski bi mu napravila kafu u subotu ujutru jer je
pretpostavila da je to želeo. „To mi je omiljeno. Hladna koka-
kola ujutru. Dopuštam je sebi možda jednom nedeljno.“
„Zašto jednom nedeljno?“
„Iz mnogo razloga, ali uzeću isto što i ti.“
Stavila je hranu na tanjir.
„Pravila sam ovo dedi – ako bih ga preduhitrila u kuhinji. On
je obično birao hladne žitarice tokom nedelje, ali vikendom bi
sišao ovamo, i pravio palačinke, francuski tost, slaninu i još
slanine.“
„Slanina je kraljica sve hrane.“
Seo je sa njom, i uzeo zalogaj zdrave hrane. „Ali ovo je
sjajno. Ja ne bih to ovako sastavio. Mogao bih da probam ovo za
decu – sa kajganom.“
„Ne umeš da poširaš jaje?“
„Nemam pojma, ali osmogodišnji dečak koji ga jede sa
svojom mlađom sestrom? Bilo bi: Hej, vidi, Mo, očna jabučica!
A onda bi ga bockao i bockao. Oooo, bljak, bljak, krvari žuto. I
ona više nikad ne bi pojela jaje u životu.“
„Vidim da to znaš zato što imaš sestru, i radio si slične
odvratne stvari.“
„To mi je bio posao, a Velsovi muškarci svoje poslove
shvataju ozbiljno.“
„Kad pomislim da sam želela brata. Što, kad pomislim na
to...“
Uhvatio ju je za ruku. „Nemoj. Ne razmišljaj o tome.“
„Ne brini. Imam danas dovoljno posla da zaokupim mozak.
Vežbanje, zatim redovni kućni poslovi vikendom, pa još jedno
gledanje Hektorovog sirovog video-snimka iz srednje škole.
Zatim moram da počnem da radim na sadržaju mog sledećeg
samostalnog videa.“
Znao je kako da joj sad zaokupi misli. „Kako to zamišljaš?
Taj sadržaj?“
„Moraš da mešaš. Ljudima dosade iste rutine. Možda se vrate
na neke stare omiljene, ali žele da isprobaju i nešto malo
drugačije. Moram da držim korak sa onim što se trenutno
dešava, šta je bezbedno, šta je dobro za početnike, šta čini dobro
onim iskusnijima. I moraš da ubaciš i malo zabave. I to je
izazov. Kao zdrav doručak. Postane dosadno ako jedeš samo
granolu i kinou.“
Nasmešila se dok je jela poslednji zalogaj. „Hoćeš još?“
„Ne, hvala. Ali to je bilo iznenađenje. Trebalo bi da napišeš
kuvar.“
Bocnula ga je prstom u rame. „To sam i ja rekla mami. Tek
sam počela da razmišljam o tome.“
„Dobro bi to obavila.“ Poljubio ju je u obraz. „Odneću
sudove. Očekujem da ću odagnati malo kišne subotnje tuge tako
što ću pričati deci o plaži. Biće radosti i slavlja“, rekao je kad je
počeo da stavlja sudove u mašinu za pranje sudova. „Tada će
Maraja da objavi kako joj treba nova odeća za plažu.“
„Pa, zar ne treba!“
Prodorno ju je pogledao preko ramena. „Ne treba joj tvoje
ohrabrenje. I suočiću se sa onim čega se svaki otac širom zemlje
plaši: sa odlaskom u kupovinu.“
„Mogu ja da je odvedem.“
 Sasvim se okrenuo. „Šta?“
„I meni će trebati nova odeća za plažu. Ja ću je odvesti.
Ženska kupovina, ženski ručak, ženski razgovori. Zabavićemo
se.“
„Nemaš pojma za šta se prijavljuješ. Ozbiljan sam.“
Otpila je koka-kolu. „Izazov prihvaćen. Razgovaraćemo o
tome za večerom, Maraja i ja, i izabraćemo dan nakon što se
završi škola.“
„Moraš nešto da mi se zakuneš, odmah, ovde i sada.“
„Za ime božje, Rejlane, neću joj dozvoliti da trči po putu ili
da se igra šibicama.“
„Ne to. Želim da mi se svečano zakuneš da ćeš i posle tog
iskustva i dalje imati seks sa mnom. Šta god da se desi.“
Stavila je ruku na srce. „Kunem se.“
„Idem pre nego što se urazumiš. A onda ću te zaključati, jer
kad spomene kupovinu, a hoće, reći ću joj da je ti vodiš.“
„Slažem se.“ Ustala je i obgrlila ga oko struka. „Muškarci.
Takvi ste slabići kad se radi o malo kupovine.“
„Da, i ne stidim se toga. Nemoj previše da radiš, u redu?“
„Samo dovoljno jako.“
Poljubio ju je i zadržao za trenutak. „Vidimo se sutra. Poljubi
svoju dragu za rastanak, Džaspere. Moramo da idemo.“
Kad je stigao do majke, video je da je čarobna baka
nagovorila njegovu decu da mirno sastavljaju slagalicu na
trpezarijskom stolu. A ona je stajala na merdevinama i brisala
visoke police u kuhinji.
„Silazi odatle. Šta radiš na tim merdevinama?“
„Pošto nemam sposobnost levitiranja, pomažu mi da
dohvatim ove police.“
„Silazi“, ponovio je. „Ja ću to uraditi. Ne možeš da stojiš na
merdevinama.“
 Pogledala ga je sa visine, sa sredstvom za čišćenje u jednoj
ruci, krpom u drugoj. „Hoćeš da kažeš da sam stara?“
„Ne, kažem da si moja mama.“
„Dobar odgovor. Ionako sam završila.“
Kad je sišla, dok je on motrio na nju, video je razne skupljače
prašine koje je držala na policama. Kuvari pri dnu, da ih lako
dohvati, setio se.
„Samo se drži“, naredio je. „Vratiću sve nazad, možeš da mi
dodaješ. Ali drži se.“
Sad je pljesnula rukama po kukovima. „Moram ionako sve da
obrišem ili operem. I kad si ti to počeo da misliš kako si mi
šef?“
„Otkad sam te video kako stojiš na merdevinama. Samo
sačekaj, i ja ću to uraditi.“ Ušao je u trpezariju, stavio ruke na
dečje glave, i pogledao u slagalicu.
„Prodavnica slatkiša, divno. Skoro ste završili.“
„Pada kiša, tata.“ Maraja je pokušala da stavi veliki šareni
komad u gotovo svaku raspoloživu prazninu pre nego što je
našla pravo mesto. „Baka kaže da imamo još jednu koju
možemo da ponesemo kući ako kiša neće da prestane.“
„Možeš da nam pomogneš sa tom, ali ne sa ovom.“ Bredli, sa
jezikom među zubima, pronašao je središnji komad sa
ogromnom kesicom M&M bombona.
„Onda ću samo posmatrati.“
Dok ih je gledao, a oni se primicali kraju, video je Bredlija
kako je zavukao dva komada ispod ruke dok je uzimao jedan.
Kad su stigli do poslednjih komada, počeo je da gurka sina,
ali njegova majka koja je bila u kuhinji, okrenuta od njih, samo
je okrenula glavu.
Rejlan nikad nije razmišljao o mitu da neko ima oči na
leđima. On ga je davno nazvao Mamina telepatija.
 I uputila je Bredliju Pogled.
Bredli se skupio, kao i sva ljudska bića, sisari, ribe ili živina,
a i vanzemaljci.
„Nema više delova! Gde su delovi!“
Dok je njegova sestra tražila, i čak gledala ispod stola, Bredli
je izvadio jedan deo.
„Evo ih. Poslednja dva. Kao što je baka rekla, u redu?“
Zajapurena od uzbuđenja, i srećom potpuno nesvesna
pokušaja državnog udara, Maraja je zgrabila svoj deo.
„Odbrojavamo! Tri, dva, jedan!“
I postavili su poslednje delove zajedno.
„Jupi! Vidi, tata, sve smo sami uradili. Njam, njam, slatkiš!“
„Baka je rekla da ćemo, ako završimo bez svađe, dobiti
čokoladicu.“ Bredli je pogledao u Rejlana. „Možemo li?“
„Baka je glavna. Ali idite prvo na sprat i donesite sve svoje
stvari. Pomoći ću baki da ovo završi, a onda moramo da idemo.“
Otrčali su sa Džasperom za petama.
Rejlan je uzeo kuhinjsku krpu da počne sa brisanjem.
„Ulepšavaju moj svet“, rekla je.
„Ti ulepšavaš njihov. Želim da kažem, dok lepote ne mogu
da nas čuju, zaključio sam da pomoću svojih supermoći znaš da
Adrijan i ja zajedno slažemo slagalice.“
Nasmešila se, pružila mu stari delftski čajnik koji je pripadao
njegovoj baki. „Takođe sam zaključila da vas to slaganje
slagalica oboje čini srećnim.“
„Tako je. Srećni smo. Znaš sa kakvim sranjem se bori.“
„Dovoljno da me zabrine, da. Maja mi je rekla da je ona – ili
Lina – unajmila privatnu detektivku.“
„I detektivka napreduje. Ali u međuvremenu, i sa namerom
da se malo odmori, da vidi šta će dalje, unajmio sam nam
Spenserovu kuću na plaži na dve nedelje u julu. Pozvao sam je
da ide sa mnom i decom.“
„Znači, nije u pitanju samo slaganje slagalica. Gore se penji.
Prvo gornja polica. Ne ispituj svoja osećanja“, rekla mu je dok
mu je pružala čajnik. „Samo ih osećaj. Imaš dobro, jako srce, i
toliko prostora u njemu.“
„Moram da razgovaram sa decom o tome. Moraju i oni da se
slože.“
„Naravno. Podižeš dobra, jaka srca sa mnogo prostora u
njima.“ Pružila mu je staklenu posudu za keks. „Pažljivo s tim.“
Zatim mu je stavila ruku na nogu. „Volela sam njihovu majku
kao sopstveno dete. I ona je ulepšavala moj život.“
„Znam.“
„Ljubav nije ograničena, Rejlane. Uvek ostavlja još
prostora.“ Razmišljao je o tome dok se vozio kući sa decom koja
su ga bombardovala time šta su radili kod bake.
Gradili su tvrđavu od posteljine, pekli su beli slez, igrali Igru
života i jamb i Staru sobaricu.7
Još obuzeti slagalicama, želeli su da počnu novu čim su ušli u
kuću. Zato ih je namestio, i seo da radi sa njima dok je kiša
pljuštala i Džasper zaključio da je dobro vreme za dremanje.
„Koliko još ima dana do kraja škole, Bredli?“
„Trinaest! Samo još trinaest školskih dana do slobode!“
„Tako je. Radim na spisku letnjih poslova.“
„Tata!“ Bredli se dramatično oklembesio na stolici dok je
Maraja sistematično tražila uglove.
„O da, i prvi je da postavimo obruč za košarku. Nameravao
sam to da obavim. A tu je i čišćenje trema, zalivanje biljaka,
čišćenje soba. Imam dugačak spisak.“
„Leto je za zabavu.“
„I to ću ubaciti. Košarkaški obruč, letnje takmičenje u
čitanju, vožnja biciklom, druženje sa drugarima, odlazak u park,
nekoliko nedelja na plaži, porodično kuvanje...“
„Plaža!“, Maraja je ciknula. „Idemo na plažu! Možemo li da
uzmemo istu kuću kao i prošli put?“
„Pa, ne“, počeo je kad je Bredli skočio da neobuzdano
zapleše od sreće. „Pošto idemo na drugu plažu.“
„Kako to?“, pitao je Bredli. „Ono je bila dobra plaža.“
„Da, ali i ova je. Ići ćemo u sasvim drugu državu. Severna
Karolina. Pokazaću vam na mapi. Moj prijatelj Spenser nam
dopušta da koristimo njegovu kuću na plaži, odmah kraj okeana.
I ima bazen.“
„Bazen!“ Bredli je ponovo zaplesao, ali Maraja je nastavila
da ispituje.
„Je li to lepa kuća kao i ona druga?“
„Veoma lepa.“
„Hoću li i dalje imati svoju sobu i neću morati da je delim sa
smrdljivim dečakom?“
„Da.“ Rejlan je odlučio da se ne obazire na Bredlijevo
plaženje. „Velika je kuća, ima mnogo soba. Zato sam pozvao
Adrijan da ide sa nama, ako vam ne smeta.“
Bredli je prestao da se plazi i pogledao ga je.
„Dve devojčice, dva dečaka.“ Maraja je klimnula glavom.
„Ona je dobra. Jednom mi je pomogla oko premeta.“
„Nisam to znao.“
„Došla je da vidi Tišu kad sam bila kod Fina i pomogla mi je
da ispravno uradim premet. Ona može da uradi jako mnogo, i
lepo miriše. Sviđa mi se njena odeća. Fin mi je rekao kako je
video da je ljubiš u usta. Je li ona tvoja devojka?“
Pa, sranje, pomislio je Rejlan. Toliko o postepenoj pripremi.
„Ona je devojka, i moja prijateljica, i sviđamo se jedno
drugom.“ Sad je pogledao u Bredlija. „Sviđa ti se, zar ne?“
„Ume da hoda na rukama. To je sjajno. I priča normalno, a
ne: Oooo, zar niste porasliiiii“, rekao je prilično raspevanim
falsetom pre nego što je zakolutao očima. „Zna stvari kao što su
zašto je Džoker Betmenov neprijatelj.“
„Osnovne stvari.“
„Sviđa mi se.“
„Onda je u redu ako ona i Sejdi pođu sa nama na plažu?“
„Džasper voli Sejdi. Sejdi je svakako Džasperova devojka.“
Maraja je skočila. „Treba mi odeća za plažu, tata. Treba mi nova
odeća za plažu. Možemo li u kupovinu?“
„Čudno što to pitaš. I Adrijan je rekla da joj treba nova odeća
za plažu ako će poći sa nama, i rekla je da možda vas dve
možete zajedno u kupovinu.“
Maraja je zinula i razrogačila oči. „Mogu da idem u kupovinu
sa devojkom? Samo sa devojkom?“
„Ako želiš. Ići ćemo sutra kod nje na večeru pa možete o
tome da razgovarate.“
„Želim da idem u kupovinu sa Adrijan. Moram odmah da
odem u svoju sobu i vidim šta mi treba. Trebaju mi sandale i
japanke i tri nova kupaća kostima.“
„Uspori. Tri?“
„Ne možeš da nosiš isti svakog dana.“ Žensko kolutanje
očima ovog puta. „Moraš da ispereš so iz okeana i ono iz
bazena, i trebaju ti tri. Idem odmah gore. Napraviću spisak!“
Na krilima predloženog odlaska u kupovinu, njegova
pomodarka je istrčala iz sobe.
Bredli je ponovo seo. „Moram da razgovaram sa tobom. U
četiri oka.“
„U redu.“
„Hoćeš li imati seks sa Adrijan?“
Rejlanu je mozak u glavi eksplodirao. Morao je da pređe
rukom preko kose da proveri je li plamen samo metafora. „Uf.
Ovo nisam očekivao.“
„Poljubio si je u usta.“
„Jesam. Jedno uvek ide za drugim.“ Ali pošto ga je Bredli
samo gledao, pomislio je da nema vrdanja. „Seks je zapetljan i
privatan. I tako treba da bude. Ali pod ovim okolnostima...
Gajim osećanja prema Adrijan, i oboje smo odrasli. Dakle... da.“
„Ljubio si i mamu u usta. Mnogo. I imao si seks sa njom jer
moraš da imaš seks da bi napravio bebe.“
„Jesam, jesmo. Želeli smo tebe i Mo. Ah, nemaš uvek seks da
napraviš bebe, dakle ti...“
Osam godina, pomislio je Rejlan. Skoro devet, naravno, ali
ipak. Koliko je bilo previše?
„Voleo sam tvoju mamu, mnogo.“
„Ali više je ne voliš?“
Srce mu se steglo. „O, Bredli, volim je.“
Razuveravanje, shvatio je Rejlan. Dete je želelo da ga
razuveri, a ne da mu drži čas biologije.
„Uvek ću je voleti.“ Povukao je dečaka sa stolice, sebi na
krilo. „I samo treba da pogledam u tebe i u Mo, i da vidim nju.
Ona je u vama, i volim da je vidim u vama.“
„Mo se ne seća tako mnogo, jer je ona praktično bila još
beba. Ali ja se sećam. Još ponekad razgovaram sa njom u glavi.“
„I ja.“
Bredli je podigao pogled. „Stvarno?“
„Da. Uvek će mi nedostajati, ali samo treba da pogledam u
tebe i Mo, i ona je tu. Volim je. Volim što smo zajedno napravili
tebe i Maraju.“
Vratile su mu se majčine reči, kao da ih je izgovorila upravo
za ovaj trenutak.
„Ljubav pravi prostora, Bred. Uvek ima još prostora za
ljubav.“
Posle dugog kišnog dana, popodneva provedenog u igri,
filmskog maratona koji je odobrio radi sopstvenog mentalnog
zdravlja, Rejlan je proverio decu još jednom.
Spavali su kao i uvek, Maraja sklupčana sa plišanom
igračkom omiljenom te nedelje, Bredli ispružen na krevetu
prepunom akcionih figurica.
Ušao je u svoju sobu, seo na rub kreveta i zagledao se u
burmu.
Kad je sela pored njega, samo joj je izustio ime. „Lorili.“
„Bila bih tužna kad ne bi zadržao mesto za mene u srcu.“
„Uvek si tu.“
„Znam, a i ti znaš. Naša deca znaju. Kladim se da i Adrijan
zna. Stvarno mi se dopada. I to znaš.“
„Nisam mislio da će se ovo dogoditi. Da ću ovo osećati
prema još nekom. Ikad.“
„Ali osećaš. Drago mi je zbog toga.“
Pogledao ju je, tako lepu, njemu tako stvarnu. „Zaista?“
„Zašto misliš da bih želela da budeš sam? Ne bih mogla da te
volim i da ti to želim. Vreme je da je skineš, dušo. Vreme je. Ne
znači da ćeš me zaboraviti ako je skineš. Gradiš novi život, za
sebe, za decu. Ovo je dobra kuća, Rejlane, srećna. Znao si da je
bilo vreme za to. Znaš da je vreme za ovo.“
„Da, znam.“
„Stavi je u kutiju u fioci, onu gde stavljamo uvojke dečje
kose, slike njihovog ultrazvuka, sve te slatke male uspomene.
Čuvaj je tamo.“
Klimnuo je glavom, ustao da otvori fioku i izvadi kutiju.
Počeo je da skida prsten, zatim se okrenuo prema njoj. „Neću
te više videti, ne posle ovoga, zar ne?“
„Ne ovako. Ali sam si rekao. Samo treba da pogledaš u
decu.“
 „Lorili. Promenila si moj svet.“
„Promenili smo svet jedno drugom.“
„Sećam se kad sam te prvi put ugledao, kad si ušetala na čas
likovnog. Oduzela si mi dah. Sećam se kad sam te poslednji put
video kad... kad si se odvezla. I tako mnogo trenutaka između,
Lorili. Ali sad mogu da ih se setim tako mnogo i smešim se ili se
osećam dobro, blagosloveno, jer sam ih imao sa tobom.“
Stavila je ruku na srce. „Sačuvaj mesto za mene tamo. Ne
smeta mi društvo, dušo. Drago mi je zbog toga.“
Pogledao je u prsten i zažmurio na trenutak. Zatim ga je
skinuo.
„Vidiš gde je bilo, gde sunce nije moglo da dopre.“
„Izbledeće s vremenom. Pustićeš svetlo unutra.“
Stavio je prsten u kutiju sa uspomenama. I nestala je.

Dvadeset četvrto poglavje

Jednog sunčanog junskog popodneva, Adrijan je sedela u

Tišinoj kućnoj kancelariji držeći bebu dok je njena poslovna
menadžerka pregledala finansijske izveštaje, budžetska pitanja i
marketinške planove za Rico i omladinski centar.
Bucmast od majčinog mleka, Tadijas je mlatarao gumenom
igračkicom dok je Finijas sedeo na podu očigledno gradeći neki
grad iz budućnosti od lego kocaka.
Za to vreme, note Monroovog klavira dopirale su sa sprata i
Adrijan su podsećale na neku baladu o slomljenom srcu.
„Konačno“, zaključila je Tiša, „Džen je napravila veoma
snažan i dobro promišljen korak kad je Beriju dala povišicu i
unapredila ga. Pošto Bob-Rej, pravi pomoćnik menadžera,
poslednjih godinu dana i više odlazi u penziju, želela bi da
razmotriš predlog da Beri postane njen zvanični pomoćnik, uz
povišicu i prednosti koje idu uz taj položaj. Imam njeno pismo
preporuke. Podržavam.“
„Pročitaću, ali odobriću zato što znam Berija, znam kako
radi, koliko je odan, i koliko voli Rico. Zar nije tako?“, pitala je
Tadijasa dok ga je cupkala na kolenu.
„Sjajno. Javiću Džen. U međuvremenu, kad ti i Kejla ponovo
krenete u kupovinu, držite se budžeta.“
„Da, gospođo. Nismo previše preterale oko nabavke
osvetljenja i vodoinstalacija.“
„Preterate malo ovde, malo tamo, i dok se okrenete, preterale
ste mnogo svuda. I premašila si budžet za 1,6 posto na
osvetljenju, a čitavih dva posto na vodovodnim instalacijama.“
Adrijan je ponovo cupkala bebu. „Mama ti je tako stroga.“
„Tata nije.“ Finijas je pažljivo izabrao još jednu kocku. „On
kaže da ponekad jednostavno moraš malo da se rveš čak i kad je
vreme za spavanje.“
„Neko ovde mora da bude sudija, mali moj čoveče. Šta gradiš
ovog puta?“
„Pravim Finvil. Kad odrastem, sagradiću sopstveni grad i
biću šef svega.“
„Kako ćeš biti astronaut i šef Finvila?“
Pogledao je majku najstrpljivije što je mogao. „Sagradiću
Finvil u svemiru.“
„Naravno. Na šta sam mislila!“
„Nemam predškolsko celo leto, ali posle toga krećem u
zabavište. Voziću se autobusom sa Bredlijem i Marajom, i
čuvaću mesto Kolinu jer autobus prvo dolazi po nas.“
„Kako znaš da prvo dolazi po vas?“ pitala je Adrijan.
„Zato što pokupi Moinu drugaricu Sisi posle Mo, a ona živi
preko puta Kolina, zato ću mu sačuvati mesto jer smo najbolji
prijatelji. U Finvilu nam neće trebati školski autobusi. Svi će se
teleportovati.“
Adrijan ga je pogledala sa njegovim prelepim crnim
kovrdžama, krupnim prelepim smeđim očima i ponovo se
zaljubila u njega. „Veoma delotvorno i brzo.“
„Autobusi koriste benzin i to nije dobro za vazduh. A mi
moramo da pravimo vazduh u Finvilu, jer je u svemiru. Flej,
tata! Ja ću izgraditi Finvil.“
Monro je ušetao, čučnuo, i ozbiljno proučio grad u
nastajanju. „Ti ćeš živeti ovde.“ Kucnuo je po kuli. „Jer je
najviša. Možeš da pogledaš napolje i uveriš se da je grad miran.“
Dobro je protrljao Sejdi koja je ležala ispružena kraj
Adrijaninih nogu. „Promena smene. Izvini, nisam čuo da si
došla ili bih ranije preuzeo decu.“
„Mogla sam da držim bebu i gledam zidanje Finvila. Svidelo
mi se ono što si svirao malopre. Imaš li i tekst?“
„Radim na tome. Ovog puta je prvo došla muzika. Hajde da
odvedemo Teda u šetnju, Fine. Idemo malo na svež vazduh.
Mami neće smetati ako sad ostaviš svoj grad, zar ne, mama?“
„Ne, samo idite. Možda Teda treba presvući.“
„Rešićemo, zar ne, Fine?“
Monro je podigao skakutavu bebu u svoje naručje. I Adrijan
je ispružila ruke prema Finijasu. „Hej, zgodni. Treba mi jedan.“
Zagrlio ju je i ljuljao se sa jedne na drugu stranu, što je njoj
bilo tako ljupko. „I ti možeš da živiš u Finvilu.“
„Računam na to.“
Dok je izlazio sa svojim ocem, čuo se Finijasov šapat.
„Hoćemo li na sladoled, tata?“
„Bože, uvalićeš me u nevolju. Tvoja mama ima istančan
sluh.“
 Adrijan je odmahnula glavom. „Nisi prestroga u vezi sa
sladoledom po podne u junu.“
„Vole da igraju igru. A volim i ja. Još moramo da
pregledamo neke brojeve za Novu generaciju, ali pošto sad
nema drugih ušiju u prostoriji, prebacujem se na lični plan. Prvo,
ono teško. Ima li vesti od privatne detektivke?“
„Zapravo, da. Pronašla je još četrnaest žena – sve su žive i
zdrave. Razgovarala je sa svima osim sa jednom, i ide u
Ričmond – sad je verovatno već tamo – da razgovara i sa
poslednjom lično.“
„U redu.“ Tiša je polako klimnula glavom. „To je dobro,
čvrsto. To je malo više od četrdeset jedan posto živih i zdravih.“
„Mogu da ti kažem da mi je to donelo ozbiljno olakšanje.“
„I trebalo bi. S druge strane, sa onima koje je otkrila da nisu
žive i zdrave i kad se one dodaju na tih četrnaest, ostaje joj isti
procenat da pronađe. I hoće. Temeljna je.“
„Jeste. Niki Benet se još nije vratila u Vašington. Očigledno
je svratila do još jednog klijenta. Nije još imala sreće da pronađe
brata, barem ne još. Ipak, razgovarala je sa nekim komšijama.
Niko ga nije video godinama.“
„Možda ga je sestra ubila i zakopala u podrumu.“
„To je baš optimistično.“
„Samo lupetam. U svakom slučaju, osećam se bolje kad znam
da nijedno nije u blizini, a tvoja detektivka i dalje kopa. Želim
da se ovo sranje završi. Dovoljno dugo si se s tim nosila. Slučaj
zatvoren.“ Pljesnula je rukama. „Onda možeš da ideš na plažu sa
mojim seksi komšijom i samo da uživaš.“
„Jesi U sigurna da možeš brinuti o bašti?“
„To je dve nedelje, Adrijan, ne dve godine. Možemo mi to.
Sad pređimo na zabavne stvari. Kako ti ide sa spomenutim seksi
likom?“
 „To je... Imali smo zaista dobru večeru sa decom. Maraja je
već isplanirala odlazak u kupovinu. Znaš, mislila sam: dođavola,
naravno, mogu da odvedem dete u kupovinu, nije mi teško. Ali
nisam to nikad radila. Možda bi ti trebalo...“
„A-a-a.“ Tiša je odmahnula prstom. „Prvo, znaš da ja
kupujem samo kad sam saterana u ćošak, i drugo, ona je
oduševljena što ide sa tobom. Povezaćete se. Prihvati to. Ona je
dobro dete. Oboje su. Kad živiš pored nekoga, znaš.“
„Ali da je samo pustim da radi šta hoće, ili da je obuzdavam,
ili šta?“
„Pričaš sa sportskim sudijom, sećaš se? Zato ću ovde da
ostanem neutralna. Postupaj po osećaju. I prestani da tražiš
prepreke.“
„Ne tražim. Baš. Samo... Skinuo je svoju burmu.“
„Oh.“ Tiša je naduvala obraze i sela. „To je krupno.“
„Da. Ne znam šta to tačno znači. Ne znam treba li da mu
kažem da sam primetila, ili ne. Nisam očekivala, kad smo počeli
šta smo počeli, ništa slično ovome.“
„Sa tvoje ili sa njegove strane?“
„I jedno i drugo. Oboje. Znaš me oduvek, Tiš. Nisam nikad
imala ozbiljnu vezu.“
„Zato što si ih izbegavala.“
„Možda. Ne, ne možda“, priznala je pred Tišinim
nepopustljivim pogledom. „Da, izbegavala sam ih. A ovo se
samo desilo. Kako mi... Oboje imamo sopstvene poslove,
zahtevne karijere. Dodaj još dvoje dece. Dodaj Rico, i sad
centar, mojim obavezama. Kako uopšte možeš svime da
žongliraš? Ne znam kako ti i Monro uspevate.“
„Sve je u ritmu, i timskom radu. Tražiš li izgovor da se
izvučeš?“
„Ne, i to me brine. Obično ne brinem, stvarno ne. Samo
smislim šta mi treba i šta želim da radim, a onda to uradim.“
Oduvek je tako bilo. Verovala je da će tako uvek i biti.
„Ne znam šta mi treba ili šta želim, tačno, kad dođe do toga.
Nisam nikad o tome morala da razmišljam. I verovatno
preterujem, što takođe mislim da ne radim mnogo.“
Tiša je zabacila glavu i zagledala se u tavanicu. „Sećam se
kako si mi se smejala kad sam došla kući, i izjavila kako moram
da se preselim u Južnu Ameriku prvi put kad me je Monro
zaprosio.“
„Samo si htela da se preseliš na Zapadnu obalu kad ti je prvi
put rekao da te voli.“
„Istina. I jedno i drugo pokazuje da čak i razumni ljudi brinu i
preteruju mnogo puta kad se zaljube.“
„Bože. Nisam to tražila, niti očekivala. To ne možeš da
organizuješ u program, ne možeš da zakažeš ili odlučiš šta sledi
i da na to prioneš.“
„Teško ti je da pustiš da se stvari razvijaju. Dugo si sama
vozila kroz život, Adrijan. Ali“, dodala je i podigla prst, „takođe
znaš kako da promeniš put kad treba. Promenila si ga kad sam te
upoznala, i promenila si svoj život. I moj. Ponovo si to uradila
kad si se doselila ovamo. Možda bi, za sada, mogla pokušati da
podeliš volan s nekim drugim i malo uživaš u pejzažu.“
„Zaista nisam bila usplahirena zbog svega toga ranije.“
„Zato što je nosio taj prsten, i žena mu je bila neka vrsta
tampona.“
„Gospode, Tiša, ne želim tako da mislim o njoj.“
„Verovatno je i on tako mislio, barem malo. Samo je shvatio
pre tebe da je to vreme prošlo. Opusti se, Ric, i upijaj pejzaž.“
„Pretpostavljam da moram da probam, zato što ne mogu da
dolazim ovamo a da ne dovedem Sejdi da poseti svog dečka.
Dosadi mi brojevima“, rekla je Tiši. „Ugasi mi mozak njima.“
 „Brojevi su život i svetlo i istina.“
Sat vremena kasnije, sluđena brojevima, Adrijan je otišla u
komšiluk. Samo budi opuštena, samouverena, jednostavna, rekla
je sebi. Samo će svratiti tako da Sejdi i Džasper mogu da se
druže. A on je, verovatno, bio udubljen u posao.
Ali i pre nego što je pokucala, čula je glasnu muziku, videla
kako svetlo ševa o prozore. Nije joj bilo poznato da je radio u
takvoj buci, ali možda je isprobavao neku scenu.
Kucala bi, ali Džasper je zajaukao, i Sejdi je odgovorila
kratkim trostrukim lavežom.
Kad je Rejlan otvorio vrata, muzika se izlila kao poplava i
šarena svetla su se zavrtela po dnevnoj sobi gde su njegova deca,
za koju je pretpostavila da su u školi, plesala kao poludela.
Rejlan je nosio sunčane naočare u bojama duge, bejzbol kapu
okrenutu naopačke, i ljubičasti zvezdani prsluk preko majice.
„Dakle“, procedila je, „ovo je neočekivano.“
Sa parom vilinskih krila, baletskom suknjicom, i plastičnom
tijarom, Maraja joj je pritrčala. „Imamo žurku sa plesom! Dođi
da plešeš.“
„Ples?“
„Ples zbog letnjeg raspusta“, objasnio je Rejlan. „Bredli,
utišaj muziku nakratko.“
„O, ne morate to da radite.“
Ali Bredli, sa zelenom perikom, u Betmenovoj majici, i sa
maskom u obliku mačjih očiju, utišao ju je. „Sve je tata
organizovao! Mi smo sišli iz autobusa i on je sve organizovao.
Ovo je Klub letovanje“
Odgurao je sav nameštaj da raščisti ono što je očigledno bio
plesni podijum, i neka vrsta svetlosne mašine bacala je boje na
zidove. Trake i baloni su padali sa tavanice.
Sve njene ranije brige prosto su se raspršile od oduševljenja.
 „Ne može se na ples bez odgovarajuće odeće“, dodao je
Rejlan.
„Znaš da plešeš.“ Maraja ju je povukla za ruku. „Znaš.“
„Bojim se da se nisam obukla za žurku.“
„Imamo mi svašta!“ Potrčala je do komode, otvorila je, zatim
se vratila sa još jednom tijarom i ružičastom boom.
„Au. Ko ne voli tijare? Ne želim da upadam na vašu
porodičnu žurku“, počela je.
„Klub letovanje je otvoren za sve“, rekao joj je Rejlan dok ju
je Bredli proučavao.
Počela je da smišlja novi izgovor, ali dečak joj je prišao. „Ti
umeš da hodaš na rukama. Umeš li da plešeš na njima?“
„Umem li da plešem na rukama?“
„Umeš li da praviš špage?“, zahtevala je da zna Maraja.
„Oh, shvatam.“ Klimajući glavom, namestila je tijaru,
omotala bou oko vrata. „Ovo je audicija. Pa onda, Bredli, udri.“
„Šta da udarim?“
„Misli da uključiš ponovo muziku.“
Kad ju je uključio, Adrijan je, zahvalna što je obukla helanke,
izula patike.
Nekoliko puta je zavrtela kukovima, promrdala ramenima,
zatim se sagnula, postavila ruke i podigla noge. Uskladila se sa
ritmom, hodajući napred-nazad, s jedne na drugu stranu. Raširila
je noge dok se kretala ukrug, zatim se spustila u most, odmerila
prostor za salto i spustila se u špagu. Raširila je ruke da se
nakloni.
Kad su deca zapljeskala, prebacila je viseći kraj boe preko
ramena.
„Jesam li prošla audiciju?“
„To je bilo sjajno“, rekao je Bredli.
„Najviša ocena.“ Rejlan je pružio ruku. „Izgleda da ćemo
plesati.“

***
Dok je Adrijan plesala, Rejčel je sedela u urednoj dnevnoj sobi
otmene gradske kuće Trejsi Poter u centru Ričmonda.
Obavila je dodatnu proveru i saznala je da je Trejsi bila
godinu dana posle Line u Džordžtaunu, i stekla je diplomu
žurnalistike i komunikacija. Napredovala je do stalnog mesta u
lokalnom ogranku NBC-ja gde je trenutno vodila emisije u šest i
jedanaest sati.
Kao lokalna slavna ličnost, udala se u kasnim dvadesetim,
imala je dvoje dece, razvela se sredinom tridesetih. I ponovo se
udala u četrdesetoj za građevinskog preduzimača.
Imala je troje unučadi, jedno od najstarije ćerke, i dvoje od
posinka.
Ona i muž su pripadali lokalnom klubu, uživali su u golfu, i
posedovali su još jednu kuću u San Simeonu.
Čak i izbliza, Rejčel je procenjivala da je žena mogla proći i
kao četrdesetogodišnjakinja, što je govorilo o izvrsnim estetskim
zahvatima iako je imala odlične gene. Kosa, gusta i sa stručno
izvučenim srednjeplavim pramenovima, talasala joj se oko lica
glatke kože sa oštrim plavim očima i usnama savršeno
našminkanim tamnocrvenim ružem.
Prekrstila je noge u tesnim belim farmerkama i zavalila se sa
čajem u vedžvud šolji.
„Mogu da vam posvetim trideset minuta“, počela je. „Želim
da obavimo ovaj razgovor ovde umesto u mojoj kancelariji. To
je stara priča, ali radije ne bih raspirivala tračeve.“
„Hvala što ste se sastali sa mnom.“
„Radoznalost. Kako moja davna, nesmotrena, i kratka
avantura sa Džonom Benetom ima veze s bilo čime danas?“
 „Svesni ste da je profesor Benet ubijen za vreme napada na
Linu Rico, njeno maloletno dete, i njihovu prijateljicu u
Džordžtaunu pre dve decenije.“
„Bilo je svuda u vestima u ono vreme. Ja sam novinarka. Čak
i da nisam spavala s njim skoro deceniju pre toga, bila bih
svesna. Takođe sam svesna da mu je to dete bilo biološka ćerka.
Svesna da je fizički napao obe žene i dete. Jesam li rekla da je ta
veza bila nepromišljena?“
„Jeste. Mogu li da pitam jeste li je smatrali nepromišljenom i
pre tog nesrećnog događaja?“
„Shvatila sam da je nesmotrena kad sam videla Džona da je
fizički napao Linu Rico – mada tog trenutka nisam znala ko je
ona bila – u njegovoj kancelariji. Trebalo je da se nađemo tamo
kod njega radi seksa na brzaka.“
Otpila je kafu.
„Zapanjila sam se – nije trebalo, priznajem, kad sam videla
da ju je uhvatio za vrat, i pritisnuo uza zid. Bio je to samo tren,
ali videla sam mu taj gnev i nasilje na licu. Odlučila sam da ne
rizikujem da to okrenem protiv sebe i prekinula sam vezu. Koja i
nije bila veza.“
Zastala je; Rejčel je čekala.
„Bilo mi je devetnaest i bila sam budalasta, ali ne toliko.
Dovoljno budalasta da imam seks sa oženjenim muškarcem –
usred, kako je tvrdio, složenog razvoda, iako je to bila laž – ali
ne i dovoljno budalasta da dovedem sebe u opasnost da me neko
pretuče zbog malo uzbudljivog, nedozvoljenog seksa. Zašto vam
je Lina Rico dala moje ime posle ovoliko vremena?“
„Nije. Pretpostavila sam da ga ne zna, ili ga se nije sećala. Vi
ste na spisku, gospođo Poter.“
„Kakvom spisku?“
„Žena, poput vas, koje su spavale sa Džonatanom Benetom.
Ima trideset četiri imena na njemu. Četiri su mrtve – žrtve ili
umalo žrtve ubistva. Četiri koje sam pronašla i potvrdila.“
Trejsi je spustila šolju. Rejčel joj je odala priznanje. Nije se
trgla, nije ostala bez daha. Zurila je, uporno i dugo.
„Želim to da potvrdim. Nezvanično. Upravo ste naveli kako
sam na nekom spisku za ubistvo.“
„Daću vam sve podatke koje imam. Jeste li dobijali bilo
kakve pretnje?“
„Ne. Oh, dobijete neke od usijanih glava preko interneta ako
im se ne dopadne vaše izveštavanje. Ali ništa ovakvo, ne. Kad se
to dogodilo?“
„Smrti? Tokom proteklih trinaest godina.“
„Trinaest godina? Jeste li ozbiljni? Bih ste policajac –
istražila sam pre ovog sastanka. Ljudi umiru, budu ubijeni.
Četvoro tokom tog vremenskog razdoblja...“
„Na istom spisku. I ima ih još koje moram da nađem.“
„Pretpostavljam da je i Lina Rico na tom spisku.
Pretpostavljam da vam je ona klijent.“
„Na spisku je. Jeste li ikad upoznali suprugu ili decu
Džonatana Beneta ili imali bilo kakve veze sa njima?“
„Ne, zašto bih? Bili smo u prolaznoj vezi, gospođo Makni,
svega nekoliko nedelja. Kad razmislim, trebalo je da ga
prijavim. A isto i Lina Rico.“
„Što niste?“
„Uplašila sam se što sam tog trenutka videla njega, pravog
njega. A to je bilo đavolski mnogo pre pokreta Me Too. Šta
mislite na koga bi se svi okomili, ako bi do toga došlo? Na
redovnog profesora – a i drugi na fakultetu su morali znati kakav
je bio – ili mladu studentkinju koja je spavala sa njim?
Dobrovoljno.“
„Razumem. Znam da je ovo uznemirujuće. Ne osećam samo
obavezu prema svojoj klijentkinji, već prema svima koje mogu
da pronađem sa spiska tako da preduzmu mere opreza.“
„On je već dugo mrtav. Odakle taj spisak? Dajte, molim vas“,
prasnula je Trejsi. „Kako da preduzmem mere opreza kad ne
znam sa čime se suočavam?“
„Njegova žena je sastavila spisak. Znala je.“
„Dakle“, dodala je Trejsi, „nije bila tako nesvesna kako je on
pretpostavljao. Mislite da njegova žena, posle ovoliko vremena,
ubija žene sa kojima je spavao?“
„Njegova žena je umrla, predozirala se pilulama za spavanje.
Pre trinaestak godina.“
„Ah.“ Sad je ostavila šolju. „Je li se ponovo udala? Imala
porodicu – brata, sestru?“
„Ne.“
„Neko, očigledno, povezan sa njegovom ženom s obzirom na
vreme. Imali su dece? Koliko su imali godina? Ako sam i znala,
ne mogu da se setim.“
„Dovoljno godina. Gospođo Poter, sigurna sam da imate
dovoljno izvora s obzirom na vaše zanimanje, ali opet ću vas
upozoriti. Nameravam da razgovaram i sa ćerkom i sinom
profesora Beneta što pre. Zatim nameravam da predam svoja
saznanja FBI agentima, i odgovarajućim policijskim upravama.“
„Je li i vaše ime na spisku?“
„Nije.“
„Onda je to za vas posao. Za mene je malo više.“
„Ako stupite u vezu sa tim pojedincima, ili ih upozorite na
moju istragu, mogli bi da se povuku. Bilo bi samo gore. Nadam
se da ću se naći sa ćerkom za, najmanje, nekoliko dana. Učiniću
sve što mogu da zaštitim svoju klijentkinju, a samim tim i svaku
drugu ženu na tom spisku.“
„Sigurna sam da hoćete. Na odličnom ste glasu. Zahvalna
sam što ste me upozorili, i apsolutno ću preduzeti mere opreza.
Sad moram da se presvučeni i odem u studio.“
Nema pomoći, pomislila je Rejčel kad je ušla u auto da se
odveze kući. Žena će čeprkati. Takva joj je priroda.
Samo se nadala da to čeprkanje neće dati nekome znak za
uzbunu.

Za samohranog oca, leto je otvorilo drugi svet i zahtevalo oštru

promenu rasporeda. Nije bilo buđenja dece, oblačenja,
hranjenja, i praćenja na autobus – da bi se vratio da radi u miru i
samoći čitavih nekoliko uzastopnih sati.
Nije morao da namešta svoj unutrašnji sat za njihov povratak
pa je mogao da pokuša da nešto završi i pripremi se za užinu,
razgovor i domaći sa decom.
Dugi letnji dani su značili da se nadao kako će se deca igrati
zajedno bez krvoprolića – jer i to se povremeno dešavalo. Ili
dogovaranje da se igraju kod drugara. Što je značilo – po
roditeljskom zakonu – da su i drugari dolazili kod njih.
To je značilo da mora da im obezbedi pristojan ručak, a ne da
zuri veći deo dana u neku vrstu ekrana.
Majka je, naravno, volela da ih preuzme na nekoliko sati ako
je imala prepodne ili popodne slobodno. Jednom nedeljno, na
njen zahtev, vodila ih je na posao sa sobom na nekoliko sati.
Da im pokaže kako se zarađuje za život, govorila je.
A jednom nedeljno ih je preuzimala i Maja.
Ponekad mu je zadnje dvorište bilo puno dece, i to je bilo u
redu jer su nekad njegova deca boravila u tuđim dvorištima.
I ponekad bi potrošio sat vremena igrajući košarku sa njima
oko obruča koji je prilagodio njihovoj visini.
U nadi da ne pravi veliku grešku, postavio je šator u dvorištu
za Bredlija i dvojicu njegovih najboljih prijatelja.
 Trojica, skoro devetogodišnjaka, pomislio je, kampuju u
zadnjem dvorištu. Šta bi moglo poći po zlu!
Mnogo toga.
Ali kao što je i njegova majka učinila za njega, postavio je
šator, i snabdeo ga grickalicama, pićima, baterijskim lampama.
Maraja, koja je digla nos na samu pomisao da spava u šatoru,
otišla je u svoju dugo iščekivanu kupovinu.
Šta je tamo moglo da pođe po zlu?
Nije želeo da misli o tome.
„Fin donosi svoj teleskop da gledamo u mesec i ostalo.“ Sa
jezikom među zubima, Bredli je pokušavao da ukuca klin. Što je
Rejlana opet navelo na razmišljanje je li trebalo da im iz
sentimentalnosti dozvoli da koriste njegov stari šator umesto da
kupi nov, koji je samo trebalo otvoriti.
„Kad bismo imali rupu za vatru, mogli bismo da pečemo
viršle i beli slez.“
„Nemamo je, i nećeš paliti vatru.“
„Kad bismo mogli da koristimo kampersku peć Olijevog
tate...“
„I opet ne. Možda za koju godinu. Možda kad budeš imao
deset. Ako želiš viršle, napraviću ih ja unutra.“
„Nije isto. Ješćemo picu, kao što smo rekli.“
„Dobro.“
„Uzećemo hot-dogove kad odemo na utakmicu u subotu
uveče.“
Još nešto što ga je vratilo u prošlost. Topla letnja noć,
bejzbol, kad sediš tako blizu igrača male lige da se gotovo
osećaš kao da stojiš na dijamantu.
Zaustavio se, razbarušio sinu kosu. „Hot-dogove u izobilju.“
„I naćose. I pomfrit.“
„Sad ću biti gladan. Mislim da smo uspeli, dete. Hajde da
unesemo dušek na naduvavanje.“
„Kauboji su spavali na zemlji.“
„Želiš da spavaš na zemlji?“
„Ne. Ja nisam kauboj.“ Bredli se uvukao na stomaku u šator,
na dušek. „Ali možemo da ostanemo budni celu noć ako želimo.
Rekao si.“
„Tako je. Ali ne smete da izlazite iz dvorišta.“
„Znam, znam.“
Tako je bilo i sa njim, pomislio je Rejlan, a ipak su se on i
Spenser i Mik i Nejt išunjali u ponoćnu šetnju kroz šumu.
Uplašili su se do besvesti, sećao se. I Spenser se spotakao i
izgulio potkolenicu, koja mu je neko vreme užasno krvarila.
Dobra vremena.
„Spavanje u šatoru večeras.“ Zapevao je Monro preko
ograde.
„Prastarom šatoru. Ako postanu bučni, otvori prozor i baci
nešto na njih.“
Pošto su postali i dobri prijatelji, a ne samo komšije, Monro
je preskočio ogradu, zatim se sagnuo da prebaci i Finijasa.
Svi su stajali i proučavali šator.
„Slepi miševi izlaze noću“, predusretljivo je saopštio Finijas.
„Ali neće vam smetati. Oni žele bube.“
„Slepi miševi?“, ponovio je Bredli.
„Ti voliš Betmena. Mogao bi da tražiš slepe miševe. Mogu li
da bacam loptu na koš?“
„Naravno.“ Rejlan je gledao dečaka kako prilazi, uzima
loptu, povlači se korak unazad i gađa.
Fiju.
„Svaki put.“ Mogao je samo da odmahne glavom.
„Dečko je vešt. Jesi li spremio svoje priče o duhovima?“,
Monro je pitao Bredlija.
 „Imam jednu stvarno dobru.“
„Duhovi su, možda, ljudi koji ostanu zarobljeni na trenutak u
vremenskom i prostornom kontin – šta je to?“
„Kontinuumu“, pomogao je Monro.
„Kontinuumu“, rekao je Finijas.
Fiju.
„Kao Zvezdane staze?“
„Volim Zvezdane staze.“ Finijas je pogledao u Bredlija pre
nego što je ponovo pogodio koš. „Oni hrabro idu tamo gde niko
pre nije išao. To ću i ja uraditi. Najviše mi se sviđa Spok.“
„Zapanjen sam.“ Rejlan je morao da se nasmeje.
A Sejdi je zalajala.
„Mora da su se devojke vratile.“ Rejlan je pogledao na sat.
„Hoćeš pivo?“
„Podržavam.“
„Pivo od đumbira, Fine?“
„Volim pivo od đumbira, hvala. Ono nije kao pravo pivo.“
Fiju.
Rejlan je samo ponovo odmahnuo glavom. „Kasnije ćemo
poručiti picu ako želiš.“
„Sa picom nikad nema greške. Proveriću sa šefom, ali zvuči
mi dobro. Slučajno imamo sve što nam treba za kupove sa
sladoledom.“
„I sa šlagom?“ pitao je Bredli.
Monro je frknuo. „Nema kupa bez šlaga, sine, inače bi bio
samo sladoled.“
„Sačekajte me.“ Rejlan je ušao da donese pice i vidi kako su
prošle dame.
Kad je ušao, video je Adrijan i Maraju kako vuku gomilu
kesa za kupovinu.
„Opa. Izgleda da je bilo uspešno.“ I, kako je primetio,
Adrijan nije delovala bledo, potreseno, ili staklastih očiju.
„Vidi moje nove sandale, tatice!“ Maraja je balansirala na
jednoj nozi da se pohvali jarkoljubičastim sandalama sa kaišem
od ružičasto-belih cvetića. „I imam i beli par, i japanke – plave
sa leptirom i ljubičaste sa cvećem – i gumene papuče i moći ću
da izaberem patike iz Adrijanine kolekcije i ona će mi ih dati.“
„Još jedno opa. Po mojoj računici, to je šest pari cipela.“
Adrijan je spustila dve kese koje je nosila. „Šta hoćeš da
kažeš?“
„I kupila sam šortseve i haljine i majice i suknje-šortseve.“
Dok je ćerka nastavljala da mu brblja, razmišljao je o
činjenici da je on odrastao muškarac koji je znao šta su suknje-
šortsevi.
„Sve sam isprobala, i sve je savršeno! I ručale smo u bistrou,
i pila sam penušavu vodu iz vinske čaše. A onda smo išle na
mani-pedi. Dobila sam ljubičaste nokte na nogama da mi se
slažu sa novim sandalama i ružičaste nokte na prstima. “
„Vidim. Lepo.“
„Uzeću sve moje nove cipele i skloniću ih.“ Okrenula se da
zagrli Adrijan. „Uživala sam u kupovini sa tobom. Provela sam
se najbolje u životu.“
„I ja.“
Maraja je potrčala stepenicama, dok su joj dve kese lupale.
„Ima još dve kese u autu. Doneću ih, pošto znam koja je
koja.“
„Čekaj. Još dve? Ona je ovoliko velika. Koliko ovolike odeće
staje u šest kesa?“
„Budi zahvalan što sam ti kupila malo vremena tako što sam
je odvela na bušenje ušiju.“
„Šta? Ha? Šta!“
„Duguješ mi“, rekla je i izašla.
 Pratio ju je. „Njoj je šest godina.“
„Napuniće sedam za samo nekoliko meseci, kao što mi je
čvrsto stavila do znanja kad smo naleteli na jednu njenu
drugaricu u salonu koja je upravo probušila uši.“ Adrijan je
donela dve kese i predala ih Rejlanu. „Moraćeš da vodiš bitku.“
Nije želeo da razmišlja o tome. Međutim, proučio je brojne
kese koje su još bile u autu. „One su tvoje.“
„Sve osim ove.“ Izvukla je jednu. „Tu su, na ljupko
zahtevanje tvoje ćerke, novi kupaći kostimi, sportske majice, i
papuče za tebe i Bredlija. Nešto je bilo iz čovekoljublja“,
nastavila je. „A nešto, lavovski deo, da ne biste sramotili nas
devojke na plaži.“
Zatvorila je vrata automobila. „Upozorila me je da ti i Bredli
nosite odeću koja se ne uklapa, čak do te mere da nosite crvene
kupaće gaćice sa ljubičastom sportskom majicom. Posle toga
nam je bilo teško da uživamo u ručku, ali prešle smo preko toga
iz sažaljenja prema vama.“
„Uživala si u svemu ovom.“
„Moram da koristim štap za teranje stoke da bih naterala Tišu
da bilo šta kupi, osim apsolutno najneophodnijeg. Maja voli da
kupuje. Ali Mo? Ona je boginja kupovine. Divim joj se.“
„Dok se tako diviš, hoćeš li malo vina?“
„Trebalo bi da sledim primer boginje i odnesem svoje stvari.
Ali mogla bih prvo da popijem čašu vina.“
„Popij više.“ Prebacio je kese u jednu ruku da prihvati njenu.
„Bredliju dolazi nekoliko prijatelja da spavaju u šatoru u
zadnjem dvorištu.“
„U šatoru u dvorištu? Zašto?“
„Devojke.“ Uz odmahivanje glavom, poveo ju je prema kući.
„Tiša, Monro i deca će doći na večeru. Naručili smo picu. I priča
se o kupovima sa sladoledom. Ostani.“
 „Vino, pica i sladoled, ili tajlandska salata sa nudlama koju
sam nameravala da napravim sebi. Ti pobeđuješ.“
„Pica uvek pobeđuje.“ Zastao je na vratima, i dalje je držeći
za ruku. „Onda ostani. Prenoći.“
Jasno je video da nije očekivala da je to pita. Nije ni on. Ali
činilo mu se prirodnim; činilo mu se ispravnim.
„Nisam sigurna, sa decom...“
„Uskoro ćemo ići zajedno na plažu“, istakao je. „I već znaju
da sam te poljubio u usta. Preneo im je Finijas, koji vidi, čuje i
zna sve. I prihvatili su. Zato ostani.“
„Možda samo hoćeš podršku zbog kampera u zadnjem
dvorištu.“
Nasmešio se i privukao je k sebi. „I to je razlog. Ne
najvažniji, ali svakako razlog.“
„Pretpostavljam da ti mogu pomoći, pošto dobijam picu i
sladoled.“
Znajući da prave veliki korak, sledeći korak, Rejlan ju je
poljubio u usta.

Dvadeset peto poglavlje

U dvorištu ispred svog studija, Adrijan je vežbala jogu sa lakim

tegovima. Nameravala je da radi petnaest minuta, pa je postavila
tajmer. Osmislila je novi program, samo sa jogom (možda je
malo zagazila na majčinu teritoriju), sve po petnaest minuta sa
četiri različita fokusa.
Dobar dodatak, činilo joj se, njenom onlajn emitovanju. I
zabavno ako bude mogla da radi sve napolju, pomislila je,
zauzimajući pozu drvo dok je radila vežbe za jačanje ramena.
 Držala je staklena vrata otvorena tako da Sejdi može
slobodno da ulazi i izlazi kako joj je volja.
Kad je tajmer zapištao, bila je na prostirci, u mostu, i dizala
tegove za grudni koš.
„U redu, sranje, predugo.“
Ustala je i spustila tegove da prouči plan na tabletu, i unese
ispravke.
Postavila je novih petnaest minuta i počela ponovo.
Ovog puta, kad se tajmer oglasio, sedela je prekrštenih nogu
na prostirci, sa rukama sa strane, podignutih dlanova na gore.
Sklopila ih je zajedno u molitvi, i naklonila se.
„Ubola sam. To će biti dobro.“
Pošto je mogla, istegnula se i posmatrala beli oblak kako
prelazi preko plavog letnjeg neba.
Sejdi je došla, i ispružila se pored nje.
Slušala je ptice kako pevaju, povetarac kako uzdiše. Osetila
je miris trave, ruzmarina, suncokreta iz obližnje saksije u
dvorištu.
Kad bi samo moglo da ostane ovako kako je bilo, pomislila
je. Lepo i tiho i toplo i svetlo. Ili kao veče koje je provela kod
Rejlana – uz svu tu buku i uzbuđenje, dečje trčanje, prijateljske
razgovore, Monroovo sviranje bendžoa, i sve bi bilo dobro u
svetu.
Ali neće ostati, i nije bilo sve dobro u svetu.
Znala je da je Rejčel pronašla još četiri žene. Tri žive, jedna
ubijena na parkingu bolnice u kojoj je radila.
I to je ponovo promenilo procenat, znala je. Nije imala
nameru da računa.
I znala je da je Rejčel nameravala da razgovara sa Niki Benet
narednog dana. Pošto je ta žena konačno morala da se vrati u
kancelariju, Rejčel će otići kod nje, sve joj izložiti i pritisnuti je
da joj da odgovore.
Ako ih ima.
Moralo ih je biti. Moralo je doći vreme kad će ponovo sve
biti dobro u svetu.
Zato što je želela da se proteže na travi sa svojim psom ispod
plavog neba i da ne misli o činjenici da neko koga nikad nije
upoznala želi da je povredi.
I zašto.
„Povrh toga?“, pitala je dok je milovala Sejdi. „Mama dolazi
sledeće nedelje. Ne smeta mi, zaista ne. To je samo još jedna
stvar više – zato moram da završim ovu koreografiju pre nego
što ona stigne i predloži promene.“
Zatim je uzdahnula. „Zato što će verovatno biti stvarno dobre
promene. I nikakva sam zato što Rejlan ide sutra u Njujork.
Samo na jednu noć, ali ipak. Jesi li me ikad videla da patim za
muškarcem? Ne, nisi.“
Promeškoljila se i zagrlila psa. „Zato ću prestati, i smisliću
deo za trbušnjake.“
Ustala je da skloni tegove pre nego što ponovo pogleda u
tablet da se podseti. Ali kad je krenula da namesti tajmer, Sejdi
je zalajala – prijateljski – i krenula oko kuće.
Prateći je, Adrijan je videla Tišu i Maju kako svaka izlazi iz
svog auta.
„Pa, ovo je iznenađenje.“
Maja je raširila ruke. „Bez dece smo!“
„Vidim.“
„Mama je preuzela Kolina i Finijasa – unapred dogovoreno.
Zatim je zahtevala da joj dovedemo i njenu unuku. Izmuzla sam
se i ostavila bebu.“
„Već sam to uradila sa Tedom – Monroova smena – pa sam
mu poslala poruku da mu kažem da odradi duplu smenu.“
 „I došle smo da ti prekinemo radni dan i da se družimo“,
završila je Maja kad su stigle pozadi.
„Može. Ionako sam veći deo odradila.“
„Smotaj tu prostirku, devojko“, rekla je Tiša. „Hajde da
sipamo nešto hladno.“
„Volela bih da su margarite.“ Maja je zatvorila oči i
uzdahnula. „Volela bih da provedemo popodne u ispijanju
penušavih smrznutih margarita iz širokih čaša obrubljenih
limetom i solju. Sećaš li se kako smo pile margarite, Tiša?“
„Sećam se. Rado. Sledećeg leta sise će nam opet biti naše, i
pićemo penušave smrznute margarite.“
„Jutros sam napravila limunadu“, Adrijan je rekla obzirno.
„Sad želim da stavim tekilu u moju.“
„Ne muči nas. Limunada. Imaš li keksa?“, pitala se Tiša.
„Ne, izvini. Imam...“
„Nemoj reći humus.“ Maja je podigla prst. „Nemoj mi reći
presno povrće. Ne želimo da te povredimo.“
„Naći ću nešto drugo. Prednji ili zadnji trem?“
„Ovde je sasvim dobro. Otići ćemo na trem.“ Maja je
uhvatila Tišu za ruku. „Tako da ne nosiš osveženje bez humusa
daleko.“
Sve je sklonila i otvorila kuhinjska vrata ka tremu.
Tiša je uzela čaše, Maja bokal dok je Adrijan sakupljala
grickalice koje bi ispunile trenutne zahteve. Imala je čips sa
gvakamolom, biljne krekere, i veoma lepu gaudu. Hladno
grožđe i bobičasto voće.
„Lepo.“ Maja je sela i zabacila svoj sunčanoplavi rep. I
ispustila je jedno mmm. „Nisam provela popodne samo sa
devojkama, samo sa vama, tako dugo. Moramo smisliti kako da
ovo uradimo. Jednom mesečno. Bez dece, bez frajera, samo mi.“
„Devojački klub umesto književnog kluba.“ Tiša je zagrabila
gvakamoli umak. „Volim svoju decu mnogo, ali...“
„Kapiram te, sestro.“ Maja se kucnula čašom sa Tišom.
„Nekoliko sati da me niko ne zove, da ne moram nikoga da
brišem, presvlačim, hranim. A ti i ja to ne radimo same kao što
je radila moja majka. Bože, kao Rejlan.“
Maja se osmehnula Adrijan. „I čula sam da si vodila kraljicu
mode u kupovinu. Kako je to prošlo?“
„Nagovorila me je da kupim sebi dva puta više od onoga što
sam isplanirala ili što mi je trebalo. Stalno sam mislila kako
nosim odeću za vežbanje ili trenerke devedeset posto vremena.
Ne treba mi te preslatke tri-četvrt pantalone. I rekla je nešto o
tome kako kad u odeći izgledaš dobro, onda ćeš se dobro i
osećati. Kad se osećaš dobro, bolji si prema ljudima. I zato sam
kupila tri-četvrt pantalone – zbog čovečanstva.“
„Kao njena zaljubljena tetka, drago mi je što ima nekoga u
svom timu ko ceni njene urođene veštine. Sad... Kako stoje
stvari sa tobom i Rejlanom?“
Adrijan je polako birala savršeno veliku kupinu. „Sve dobro
ide.“
„Veoma neodređeno.“ Maja je klimnula glavom ka Tiši. „Zar
ti nije taj odgovor veoma neodređen?“
„Žalostan i sebičan nedostatak pojedinosti, kad sedimo ovde,
žene sa seksualnim životima stisnutim između aktivne dece,
dojenja, ispunjavanja želja, vođenja poslova, menjanja pelena.“
„Odgovaranja na pitanja, popravljanja igračaka, brisanja
suza“, nastavila je Maja. „Kad si poslednji put imala energije ili
priliku za neprekinut seks, sa uključenom predigrom, na bis?“
„Bis? O bože, bože.“ Naslonivši se na leđa, Tiša je pogledala
u nebo. „Verujem da je to bilo još kad su bake vodile Finijasa na
produženi vikend u Heršipark. I tako smo dobili Tadijasa.
Prilično sam sigurna da je to bilo za vreme bisa.“
 „Mama je čuvala oba deteta preko noći pre nekoliko nedelja,
iako naša devojčica i dalje želi da sisa ili pije mleko iz bočice
oko dva ujutru. Džo i ja smo uspeli prvu rundu, a onda smo
spavali kao zaklani deset sati. Moramo to još jednom da
probamo.“
A onda se osmehnula ka Adrijan. „Na tebe je red.“ Zatim je
uperila prst u nju kad je Adrijan odmahnula glavom. „Nije
pošteno. Kad smo Džo i ja počeli da izlazimo, obasipala sam te
pojedinostima.“
„Isto je sa mnom i Monroom.“
„Nijedan od njih nije moj brat“, istakla je Adrijan i pojela
grožđe. „Pričanje o seksu sa bratom moje prijateljice mojoj
prijateljici je više nego neprijatno i baš uvrnuto.“
„Nije moj brat.“ Tiša je zamahala čašom jednom rukom, a
drugom je narezala malo sira. „Maja može da prošeta, pričaj
meni, a onda ću ja ispričati njoj kasnije.“
„Šta ako kažem, pošto Rejlan ima dvoje dece starije od tvoje,
ima nade za vas oboje u toj intimnoj oblasti.“
„I dalje neodređeno“, razmišljala je Maja, „ali podiže.“
„Za sada nije imao poteškoća sa podizanjem.“
Tiša je huknula. „E tako se priča.“ Ispružila je noge. „Bože,
kako je dobar osećaj. Dobijaš dodatne bodove što si se ovoga
setila, Majo. Inače bih otišla kući i pravo na posao.“
„Ja sam krenula u radnju da završim obnavljanje veb-
stranice. Volim radnju. Volim da radim sa zanatlijama,
umetnicima, za pultom, da razgovaram sa ljudima svakog dana.
Ali naravno da možeš upasti u kolotečinu koja vodi ka
jednoličnosti, pa zaboraviš ko si van posla, van uloge supruge i
mame.“
Podigla je čašu. „Da ne zaboravimo da smo i prijateljice.“
„Vas dve ste najbolje koje sam u životu imala.“ Adrijan je
nagnula čašu. „Obe ste dve velike prekretnice u mom životu.
Ono prvo leto ovde, ti si napravila mesta za mene u svom
društvu, Majo. Zaista mi je trebao prijatelj.“
„Reći ću ti šta nisam nikad uradila. Kad je moja mama otkrila
šta se dogodilo, i da ćeš ostati ovde preko leta, postavila me je
da sednem. Objasnila mi je, i rekla da će mi mnoga deca možda
postavljati pitanja. Neki će ti se možda i rugati ili ti reći nešto
ružno. I pitala me je kako ću se osećati ako mi deca to budu
radila. Rekla sam kako bih se osećala loše, i postiđeno. Samo je
rekla da sam u pravu, i znala sam da ja to neću raditi. Tačno je
znala da ti je trebao prijatelj.“
„Volim tvoju mamu“, promrmljala je Tiša.
„Najbolja na svetu. Naravno, rekla sam, a šta ako je ona zla
ili glupa ili mi se samo ne dopadne? Rekla je da treba da
otkrijem. I jesam. I evo nas.“
„Pitala si me želim li da dođem kod tebe i vidim tvoje
barbike, i promenila si leto koje je trebalo da mi bude tužno i
usamljeno. I evo nas. I tebe.“
Okrenula se Tiši. „Bila sam tako ljuta na svoju majku što me
je upisala u školu gde nisam nikoga poznavala, i nisam želela da
budem tamo. Bilo je vreme da joj pokažem šta mogu, da budem
svoja. Prišla sam tom stolu u kantini tražeći ekipu za snimanje
videa. Dobila sam mnogo više.“
„Prilično si nas zaprepastila. Nova devojka, koja je trebalo da
ode do popularnih klinaca – sportista ili snobova, svakako –
prišla je pravo nama i sela. To je bilo hrabro. Uvek si bila
hrabra.“
„Nadrkana i odlučna. I evo nas.“
Pošto joj se činilo ispravno, spustila je čašu i uhvatila
prijateljice za ruke. „Sledećeg puta ćemo imati i kolaće.“
Rejčel je ušetala u kancelarije Ardaro konsultants u
severozapadnom Vašingtonu sa određenim planom, koji je
mogao da se izmeni na nekoliko načina ako bude neophodno.
Nekoliko dana ranije, pozvala je kancelariju sa tvrdnjom da je u
komisiji za okupljanje učenika srednje škole Niki Benet.
Glumila je da je razgovorljiva i vesela, i iako je Nikina
asistentkinja bila previše profesionalna da bi joj dala njenu tačnu
adresu, predložila joj je da pozove ponovo za dva dana kad se
Niki vrati u kancelariju.
Danas, nameravala je da spopadne Niki u kancelariji kao
iznurena vlasnica nezavisne knjižare u Betesdi, u Merilendu,
kojoj je bilo potrebno da reorganizuje posao.
Barem dok ne stigne do kancelarije, dok se ne nađu licem u
lice.
Obukla se za ulogu – sive pantalone sa najboljim crnim
cipelama sa visokim potpeticama, odgovarajućom bluzom
okruglog izreza, i svetloplavim blejzerom. Pozajmila je sestrine
dijamantske minđušice, koje su visile na nekoliko svetlucavih
lančića, zamenila je svoju jednostavnu burmu upadljivim
prstenom sa kockastim cirkonima za koje je verovala da će
proći.
Imućna žena. Žena koja može da priušti da unajmi dobrog
stručnjaka i iskusnog savetnika iz dobre firme da joj preokrene
njenu voljenu firmu.
Zakoračila je u ukusno uređeno predvorje, sa prijatnim, ali
pomalo nadmenim izgledom, i prišla je recepcionerki.
„Dobro jutro. Mogu li da vam pomognem?“
„Nadam se. Volela bih da razgovaram sa...“ Podigla je prst,
izvadila telefon iz – takođe pozajmljene – Maks Mara torbe.
„Da, Niki Benet.“
„Imate li zakazano?“
 Rejčel ju je pogledala. „Toplo su mi je preporučili. Bila sam
u zgradi na drugom sastanku. Volela bih pet minuta njenog
vremena. Molim vas, recite joj da gospođa Salina Matijas čeka.
Možda ste čuli za mog brata. Senator Čarls Matijas.“
„Veoma mi je žao, gospođice Matijas.“
„Gospođa.“
„Gospođo Matijas, gospođa Benet je trenutno van kancelarije
na konsultacijama sa drugim klijentom. Sa velikim
zadovoljstvom bih vas uputila našem drugom savetniku, ili bih
zamolila asistentkinju gospođe Benet da vam zakaže sastanak.“
„Pa, kad se vraća u kancelariju?“
„Sutra. Posle ovog posla, najavila je rad od kuće.“
„Radiće od kuće?“, Rejčel se kratko, podrugljivo nasmejala.
„Vidim da sam gubila vreme.“
Izašla je.
I pitala se šta je to govorilo o njoj kad je uživala da glumi
snoba na kog će se recepcionerka žaliti koleginici na pauzi.
Kad se vratila u auto, prezula se u patike, zatim izvezla auto
iz parking garaže da se odveze u Džordžtaun.
Zaustavila se da nešto na brzinu pojede, isprazni bešiku, a
onda se parkirala pola ulice dalje i preko puta otmenog doma
Benetovih.
Dežuraće ispred kuće – što nije bilo ni blizu zabavno kao kad
se pretvarala da je kreten – dok se Niki ne vrati.
Lep kraj, pomislila je, miran, sređen. Bogat.
Ako neko odluči da prijavi čudan automobil, porazgovaraće
sa pandurima koji dođu da provere. Nekad je bila jedna od njih,
na kraju krajeva.
Otkucala je svoje kretanje tog prepodneva, vreme kad je
nešto radila, zatim je stavila slušalice i pripremila se za slušanje
trenutne audio-knjige.
 Provela je sledeći sat u škotskom gorju i grickala je čips –
velika slabost.
Kad su odrpani harambaša i strastvena žena koju je voleo
završili svoju pustolovinu, javila se mužu, pozvala svoju
kancelariju, zatim počela da traži drugu audio-ponudu.
Neupadljiv crni mercedes se zaustavio ispred otmene kuće.
Izašla je Niki Benet, sa kratkom smeđom kosom koja se malo
vijorila na povetarcu. Na sebi je imala letnje svetlosivo odelo,
tamnije sive cipele sa niskim, širokim potpeticama. Prebacila je
crnu aktovku preko ramena pre nego što je sa zadnjeg sedišta
izvadila platnenu torbu za kupovinu.
Rejčel je sačekala da Niki stigne do vrata pre nego što je
izašla iz auta, zaključala ga, i prešla ulicu.
Pozvonila je.
Nekoliko trenutaka kasnije, Niki je otvorila, zagledala se u
Rejčel umornim, sumnjičavim očima. „Da?“
„Gospođice Benet, ja sam Rejčel Makni.“ Pružila je svoju
identifikaciju. „Želela bih da razgovaram sa vama nakratko.
Mogu li da uđem?“
„Ne. O čemu se radi? Bila sam van grada. Nisam čula ni za
kakve neprilike u komšiluku.“
„I nema ih, koliko ja znam. Vaše ime se pojavilo u slučaju
koji istražujem.“
„Kakvom slučaju?“
„Poezije.“
Niki je zurila pravo kroz nju. „Nemam pojma o čemu pričate.
Imam posla.“
Pre nego što je stigla da zatvori vrata, Rejčel se pomerila
dovoljno da je spreči. „Gospođice Benet“, počela je i navela
nekoliko imena sa spiska, završavajući sa pet ubijenih žena.
„Ne znam nijednu od tih osoba. Ako su moji klijenti ili
klijenti moje firme, zakažite u mojoj kancelariji. Ovo je moj
dom.“
„Adrijan Rico.“
To je izazvalo reakciju, samo brz treptaj u umornim očima.
„Ako ste novinarka koja hoće to da iskoristi, nisam...“
„Nisam novinarka.“ I ponovo je podigla identifikaciju.
„Istražujem niz pretnji i niz ubistava, koja su sva povezana sa
vašim ocem.“
„Otac mi je mrtav više od dvadeset godina. Sad, ako ne
odete, pozvaću policiju.“
„U redu. Ako ne razgovarate sa mnom, upravo tamo i idem.
Vlastima. Mogu da uđem, vi možete da odgovorite na neka
pitanja. Razjasnićemo. Ili ću razgovarati sa policijom.“
„Nećete ući u moju kuću.“ Ali izašla je i skrstila ruke ispred
otvorenih vrata. „Bila sam dete kad mi je otac umro. Moj brat i
ja smo bili deca.“
„Kao i Adrijan Rico. U stvari, ona je bila čak i mlađa od vas
dvoje.“
„Ništa od toga nema nikakve veze sa mnom. Ali ipak smo
platili zbog toga. Izgubili smo oca. Živeli smo sa skandalom,
medijima, pitanjima. Platili smo. Majka mi se konačno slomila i
ubila zbog toga. Platili smo, i gotovo je.“
„Neko ne misli tako. Pet od imena koja sam vam navela, pet
tih žena, nasilno su umrle. Ubijene su. Sva imena koja sam
navela, a ima ih još, bila su u vezi sa vašim ocem.“
Nikine oči su sad letele levo-desno, pa opet. Živci su oživeli
u njima.
„To nema nikakve veze sa mnom.“
„Zar vam to nije neobično?“
„Ljudi umiru. Moj otac je umro. Majka je umrla.“
„Ubijena, Niki, ta imena sa spiska koji je sastavila vaša
majka.“
„Lažete.“ Sad ju je obuzela ljutnja. „Majka nije ništa znala o
tome. Nije znala za druge žene. Nije imala nikakav spisak.“
„Odnela je taj spisak novinaru koji je obelodanio priču dan
pre nego što je vaš otac napao Linu i Adrijan Rico i Mimi
Krene.“
„To je laž.“ Ali treptaj se vratio.
„Nemam razloga da lažem. Mnogo putujete.“
„Pa šta? Ne tiče vas se.“ Glas joj je postao piskav. „To mi je
posao. Izgradila sam karijeru. Izgradila sam život. Neću vam
dozvoliti da dođete ovamo i pokušate da mi to uništite zbog
nečega što je moj otac uradio kad sam bila dete.“
„Pišete li poeziju, Niki?“
„Dosta mi je ovoga, i vas.“
„Proteklih trinaest godina, odmah nakon što vam je
preminula majka, Adrijan Rico je primila anonimnu preteču
pesmu. Poštanske markice se razlikuju, kao kod nekoga ko
putuje. Vaš otac je predavao poeziju, između ostalog.“
„Ne pišem poeziju. Ne šaljem anonimne pretnje.“ Ali dah joj
se ubrzao, otežao. „Moj otac je mrtav zato što je mislio da može
varati moju majku nekažnjeno. Mrtav je zato što je postao
pijanica i siledžija. Mrtav je zato što je jedna od njegovih kurvi
ostala trudna i rodila mu kopile, a on to nije hteo da prizna kao
muškarac.“
„I to vas je povredilo. Povredilo vas je, i kad vam se majka
ubila, povredilo vas je ponovo. Još više. Sve te žene su nanele
vašoj majci bol, mnogo bola. A to dete koje je napravio bilo je
živi podsetnik na taj bol. Platili ste, rekli ste. Mislite li da i oni
treba da plate?“
„Mogu svi da trunu u paklu što se mene tiče. Uopšte ne
mislim o njima. Nisu mi ništa.“
 „Poslednja pesma je stigla iz Omahe. Jeste li prošli kroz
Omahu na nedavnom putovanju, Niki?“
„Ne. Ali to se vas ne tiče. Odlazite sa mog imanja ili ću vas
tužiti za upad i uznemiravanje.“
„Gde vam je brat, Niki?“
„Ne znam. Nije me briga. Idite dođavola!“
Ušla je i zalupila vratima.
Rejčel je uzela jednu posetnicu iz torbe i gurnula ju je ispod
vrata. Nikad se ne zna.
Ali jedno je znala, ispravila se dok je išla prema kolima.
Niki Benet je bila lažljivica, i to ne naročito dobra.
Sa druge strane vrata, Niki je počela da drhti. Prvenstveno od
srdžbe. Ne, neće dozvoliti da joj nijedan deo života trpi zbog
ljudi do kojih joj nije bilo stalo, zbog nečega što je njena
pijandura i preljubnik od oca uradio kad je ona bila tinejdžerka,
za ime božje.
I nije poverovala ni na tren da joj je majka znala za sve te
drolje sa kojima se njen otac ševio.
Samo što jeste. Samo što jeste, priznala je, i pokrila je lice
rukama.
Sve te godine, samo još više laži.
Laži i izdaje i alkohola i pilula. Čitav život joj je bio izgrađen
na laži.
Ne, ne, ne, ne njen život. Ona je izgradila sopstveni prokleti
život. Dođavola sa svima ostalima.
Kad je spustila ruke, razrogačila je oči kad joj je brat sišao
elegantnim zavojitim stepenicama.
„Zdravo, seko. Rastužila si se?“
„Džej Džej.“ Jedva ga je prepoznala sa zapuštenom bradom i
kosom skoro do ramena. U izgrebanim kaubojskim čizmama i
opasačem izgledao je kao neki kauboj i apostol sa nagoveštajem
njihovog oca. „Šta ti radiš ovde? Kako si ušao?“
„Pa, reći ću ti“, rekao je. I udario ju je pesnicom u lice.

Rejčel je stala na benzinskoj pumpi da napuni rezervoar, uzela je

hladno piće, i još jednom ispraznila bešiku. Sela je u auto da
pozove Adrijan.
„Rejčel ovde. Želela sam da ti javim da sam razgovarala sa
Niki Benet.“
„Šta je rekla?“
„Tvrdi kako ne zna o čemu pričam, ne poznaje nijednu ženu
sa spiska koji sam spomenula. Mnogo poricanja, mnogo ljutnje.
I kroz to su zasijale neke laži. Bila ili ne neposredno odgovorna
za pretnje upućene tebi, za ubistva, nešto zna.“
„Šta je sledeće?“
„Volela bih da se dočepam podataka o njenim putovanjima u
proteklih nekoliko godina. Da vidim mogu li da je smestim blizu
ubistava. To dodaje veliku težinu gomili.“
„Možete li to?“
„Ja sam privatna detektivka pa ne mogu da tražim nalog.
Nisam sigurna da bih ga dobila čak ni da sam još u policiji. “
Pogledala je na sat. „Sad moram kući. Imam porodično
okupljanje za nekoliko sati, ali uz tvoju dozvolu, volela bih da
izložim ovo što imam mom ujaku. On je još u policiji.“
„Šta god mislite da može pomoći. Kako god.“
„Onda ću tražiti njegovo mišljenje. Još imam prijatelje i veze
u policiji. Ujak ih ima mnogo. Reći ću da mi osećaj govori kako
je povezana, i potresena je. Sve ću ti napisati, izneću ti svoja
zapažanja i utiske.“
„Potražila sam je na veb-stranici njene kompanije. Nisam
imala nameru, ali morala sam da je vidim. Izgleda tako...“
„Obično?“, dodala je Rejčel.
 „Da. Obična prijatna profesionalna žena. Nisam mogla da
nađem nijednu fotografiju njenog brata, osim nekoliko iz
obnovljene priče o Džordžtaunu, i to kad je bio dete. Izgledao je
kao klinac obučen za slikanje u školi.“
„Više nije klinac. Nijedno nije. Ako je jedno ili oboje iza
ovoga, ja ću to otkriti.“
Zato što mi je nešto kod nje zasmetalo, pomislila je Rejčel.
Nešto u njoj je palilo znak na uzbunu.
„Drago mi je što ste vi na mojoj strani.“
„Možeš da računaš na to. Sačekaj da malo razmenim
mišljenje sa ujakom. Javiću ti se.“
Nešto će iskrsnuti, rekla je Rejčel sebi kad je krenula sa
parkinga. Videla je, i osetila je, talase gneva, straha, krivice od
Niki.
I ti talasi će se razbiti.

Dvadeset šesto poglavlje

Sve je bolelo. Nije mogla da razmišlja od bola, i telo joj se treslo

od šoka. Užasan san, pomislila je Niki. Probudi se. Probudi se.
Dok se probijala kroz iskrzane, pocepane slojeve, osetila je
krv u ustima. Može li da se oseti neki ukus u snu?
Ali bio je to bakar, i to gadan, poželela je da se zakašlje i
pljune. Ali lice, o bože, lice joj je pulsiralo i zvonilo od bola. U
glavi joj je tutnjalo, i unutra i napolju, dok se mučila da otvori
oči i probudi se.
Našla se na podu, kako leži na pločicama, hladnim
pločicama, a svetlo je bilo prejako. Oči su je zabolele i zasuzile
joj.
 Pokušala je da sedne, da se uspravi, ali desna ruka joj je
zapela. Zamućenog vida, sa duplim slikama, zurila je u lisice
oko ručnog zgloba.
Uplašena, videla je lanac zavaren za lisice, i za debeli
gvozdeni klin zabijen u pločicu na zidu.
Kupatilo ispod stepenica, njeno lepo kupatilo gde je držala
lepe peškire za goste koji nikad nisu dolazili.
U panici, pokušala je da trzanjem oslobodi ruku, ali
narukvica lisica joj se samo urezala u zglob i izazvala još više
bola.
Zato je vrištala, uprkos eksploziji koju joj je to izazvalo u
glavi, vrištala je.
Čula je korake, pokušala da uzmakne. Jer sad se setila. Blagi
bože, setila se.
Džej Džej je prišao vratima. Nosio je jednu njenu kutiju sa
dosijeima, koju je spustio na pod.
Čučnuo je, nasmešio joj se. „Uuu, možda sam ti slomio taj
tvoj podignuti nos, Nik. Sigurno ćeš imati nekoliko modrica oko
očiju.“
„Udario si me. Udario si me.“
„Ne jako kako sam mogao. Treba da mi zahvališ.“
„Šta radiš? Šta radiš?“
Nasmešio joj se, baš kao što se sećala. Usne su mu bile široko
razvučene, a oči hladne kao zima.
„Neću te ubiti. Možeš da mi zahvališ kasnije. Da si pustila tu
radoznalu kučku unutra, obe bih vas roknuo. Ali usprotivila si
se, Nik, zato ćemo ovako.“
„Šta si uradio, Džej Džej?“
Zamahao je prstima u vazduhu. „Znaš. Ako nisi ranije, sad
znaš. Baš kao što znaš da možeš vrištati dok ti pluća ne
prokrvare i niko te neće čuti. Unutrašnja soba, seko. Lepi debeli
gipsani zidovi, bez prozora. Dakle.“
Zavukao je ruku u kutiju, izvadio bočicu advila i flašu vode.
Gurnuo ih je prema njoj. „Uzeo bih četiri da sam na tvom
mestu.“
„Ubio si one žene. One o kojima je detektivka govorila.“
„Zaslužile su. Sve zaslužuju, i sve ću ih naći. Ne žurim, ali
vidim da moram malo da ubrzam. Imao sam prokleto sreće što
sam bio ovde kad je ta kučka došla da te ispituje. Baš sam hteo
da ti tražim još novca, da se lepo istuširam toplom vodom, dobro
se najedem. Izvučem korist iz toga.“
„Zašto? Zašto? Zašto?“ Iz oteklih očiju ponovo su potekle
suze. „Varao je, on...“
„Jebeno zaveži o njemu! Širile su mu noge, zar ne?“ Udario
je pesnicom o malu komodu. „Koliko puta moram da ti kažem
da su one krive? Muškarac uzima šta mu se nudi, to mu je u
prirodi. One su razlog što je mrtav, što smo odrasli posramljeni.
Nema za njih mesta na zemlji, i to treba da znaš! Naročito ono
štene koje njena kurva od majke nije ubila u utrobi. Ona je ubila
našeg oca. Ona je razlog.“
Sve je to već čula, bezbroj puta, i znala je da ga ne vredi
ubeđivati. Naročito što se deo nje, užasan deo kojeg se stidela,
slagao sa njim.
Drhtavim rukama otvorila je flašu vode, i bočicu pilula.
Morala je da ublaži bol i razmisli.
„Ti si joj slao pesme? Adrijan Rico?“
„Uvek sam imao smisla za to, zar ne? Tata je to uvek
govorio. I mama, ali tata se razumeo u to sranje. Bio je ponosan
na mene. Više na mene nego na tebe.“
Sedeo je na podu kod vrata i gledao joj preko glave. „Voleo
me je. Mama mi se često rugala, ali on me je voleo. ’Skini mu se
s grbače’, govorio joj je. ’Dečaci umeju da budu vatreni. Dečaci
će uvek biti dečaci’, govorio je.“
On bi, pomislila je Niki, govorio takve stvari čak i kad bi
otkrio da je Džej Džej ukrao nešto iz prodavnice, ili započeo
tuču, ili se iskrao noću.
„Samo je pokušavala da te spreči da ne upadaš u nevolje.“
„Bila je slaba. ’Popij još jednu pilulu, Ketrin.’ I to je govorio
kad bi počela da ga gnjavi. I nije mu pružala ono što mu je
trebalo ili ne bi to tražio od kurvi i drolja, zar ne?“
„Znam da je bila slaba“, pažljivo je rekla Niki. „Uzela je
pilule. A ja sam se brinula o tebi, Džej Džej. Pokušala sam da se
brinem o tebi, znaš to. Brinula sam se da imaš nešto da jedeš
nakon što više niko nije radio za nas. Pomagala sam ti oko
domaćeg, i prala ti odeću.“
„Očekivala si da ćutim i radim. Očekivala si da ribam podove
i perem sudove.“
„Nisam sve mogla sama.“ Pokušala je da mu se osmehne, ali
bože, bolelo je. „Trebala mi je tvoja pomoć.“
„Otišla si na koledž, zar ne? Ostavila si me.“
„Živela sam kod kuće, ali morala sam da steknem diplomu.
Morala sam da nađem dobar posao.“
„Lažljivice. Imali smo mnogo novca.“
„Imali smo porodični novac.“ Opet, pomislila je, podseti ga
opet, ostani smirena. „Ali mama nije bila stabilna, Džej Džej.
Znaš da nije bila, a ona je upravljala novcem.“
Nisi ni ti bio stabilan, pomislila je. Znala sam. Oduvek sam
znala.
Uradila sam najbolje što sam mogla! Nisam ja kriva.
Morala je pažljivo da udiše dok su reči navirale, želela je da
slobodno priča.
„Živela sam kod kuće za vreme studija. Živela sam kod kuće
kad sam našla posao. Želela sam da ti ideš na koledž, Džej Džej.
Da odeš, počneš svoj život, ali...“
„Škola je za jadnike. Otišla si da putuješ u tvojim poslovnim
odelima.“
„Vodila sam te sa sobom kad god sam mogla. Naročito nakon
što je mama umrla.“
„Pre toga, mnogo puta si me ostavljala sa njom, da čistim
njene brljotine, da sakrivam pilule, slušam njene jadikovke. Nisi
bila tu da slušaš njene jadikovke, da je čuješ kako govori ružno
o tati kad je dobijala svoje napade. Nisi bila tu kad se smejala i
smejala i govorila kako joj je drago što je mrtav. Kako joj je
drago što je ispričala svetu kakvo je prevarantsko đubre bio.
Kako se smejala i smejala, i plakala i plakala.“
Nije izlazila sa muškarcima, pomislila je Niki. Nije išla u
klubove, u bioskop. Samo škola i kuća, zatim posao i kuća.
Putovanja? Često je pomišljala kako su joj poslovna
putovanja sačuvala zdrav razum.
Ali morala je da ga umiri, da ga ubedi da je pusti.
„Žao mi je, Džej Džej. Žao mi je što nisam bila tu stalno,
ali...“
„Nisi bila tu kad mi je rekla da je sve vreme znala, imala je
čitav spisak žena sa kojima se tucao. Kako sam mogao prestati
da ga obožavam ako sam želeo da postanem pravi muškarac! I
sačuvala je taj spisak. I iskopala ga je i bacila na mene. Rekla je
da bi se on, da me je toliko voleo, držao svoje zakletve.
Izgovorila je užasne stvari, stalno ih je govorila. Mogao sam da
je zadavim na licu mesta. Ali nisam.“
Osetila je hladnoću, duboko u stomaku. Sad više nego strah.
„Šta si uradio?“
„Dao sam joj šta je želela. Pilule. I još pilula. Pomogao sam
joj da ode na sprat i legne u krevet, i dao sam joj još pilula.
Zatim sam je gledao kako umire, i izašao sam i popio nekoliko
piva.“
„Bila nam je majka.“
„Bila je drogirana kučka koja nam je ubila oca. Ubila ga je
isto koliko i sve ostale. I ti si došla kući, pronašla je, pozvala
hitnu pomoć, pozvala mene dok sam pio ono pivo. Plakala si
zbog nje, plakala kao da nam nije godinama bila lanac oko
vrata.“
Ponovo se osmehnuo. „I dobili smo novac, zar ne?“
Posegao je u kutiju, izvadio je mini integralne pahuljice i
počeo je da gricka. „Išao sam na putovanja sa tobom jer sam
želeo da vidim zemlju, da vidim hoću li ugledati mesto koje je
ličilo na moje. A ti si me do ludila gnjavila sa koledžom ili
nekim zanatom ili tražila da nađem dobar posao. Imao sam vešte
ruke, govorila si, i tu si bila u pravu. Upotrebljavao sam ih da
bih ulazio i izlazio iz kuća, uzimao šta sam želeo ako sam želeo.
Ali stalno sam razmišljao o onom spisku.“
Ubacio je pahuljicu u usta. „Naravno, krađa je bila zabavna,
ali nije imala pravu svrhu. Čovek mora imati pravu svrhu u
životu. Razmišljao sam da ubijem one koji su mi ubili oca. I šta
sam video jednog dana na TV-u kad sam umirao od dosade dok
si ti bila negde i pokušavala da ubediš ljude da rade ono što ti
želiš da rade? Video sam onu malu kučku u nekoj jebenoj
emisiji kako hvali sebe. Priča o novoj generaciji. I takvim
glupostima. Zato sam seo i napisao joj pesmu. Jebi se, treba da
budeš mrtva. I ubiću te jednog dana. Ali poetski.“ To mu je bilo
smešno, pa se smejao i smejao.
Previše je ličio na njihovu majku, pomislila je Niki.
„Želeo sam da je odmah ubijem, ali znao sam da nešto tako
slatko treba da sačeka. Ne samo da je to jelo koje se najbolje
servira hladno, već možeš i ponovo da ga podgreješ, a tad će biti
najukusnije. Zato sam ubio jednu od ostalih. Tako sam se dobro
osećao. To me je držalo neko vreme. I voleo sam da pišem
pesme. Jednu godišnje na početku. Mislio sam da će znati da
dolazi i to će je držati u strahu.“
„Džej Džej, molim te, slušaj me.“
Nije slušao, nije je čuo. Čuo je samo sopstvene misli.
„Ali ona je samo nastavila da snima one njene proklete DVD-
jeve, nastavila je da radi šta joj je volja. U svakom slučaju.“
Ponovo je zatvorio kutiju sa pahuljicama. „Neće još dugo.“
„Džej Džej, treba da me pustiš.“
Ponovo joj se osmehnuo, osmehom koji je ledio krv.
„Nakon što sam se namučio da zakucam onaj klin u zid? A
nameravao sam da ga primenim na nju kad budem spreman.
Mislio sam da ćemo imati lep, dug razgovor pre nego što je
prebijem nasmrt. Tako želim da je dokrajčim.“
„Džej Džej, znaš da neću nikome reći o ovome. Uvek sam
pazila na tebe.“
„Pazila si na mene kad ti je odgovaralo.“
„To nije istina, znaš da nije. Plašim se za tebe. Moraš da
prestaneš ili će te uhvatiti. Nisi ti kriv, ali moraš da staneš. Ne
znaju gde si, tako da se možeš vratiti, samo reci da je dosta. Ne
bih im nikad rekla kako da te nađu. Ti si jedina porodica koja mi
je ostala.“
„Porodica, dupe moje.“ Zacerekao se na tu reč, i oči su mu
zasijale.
Previše.
„A opet, da mi nisi porodica, samo bih te ubio. Umesto što
sam te dovukao ovamo. Imaš toalet, umivaonik, tako da možeš
da dođeš do vode. Imam hrane u ovoj kutiji.“
Kucnuo je po njoj, zatim ju je gurnuo do nje.
„I ne brini za posao. Poslao sam im poruku sa tvog telefona.
Rekao sam da imaš hitan slučaj u porodici, i moraćeš da uzmeš
dvonedeljni odmor. O, da, poslao sam poruku i tvojim
spremačicama. Neće doći naredne dve nedelje.“
Počela je da diše prebrzo, kratko i brzo.
„Molim te, molim te, molim te, ne ostavljaj me ovako
vezanu. Vid mi je mutan, Džej Džej, i muka mi je. Možda imam
potres mozga.“
„Preživećeš.“ Ustao je. „Sad ću lepo da se istuširam. Bio sam
dugo na putu. A onda ću uzeti ono što želim, jer sve u ovoj kući
je moje koliko i tvoje. Pošto sam ostavio kamionet koji sam
ukrao u Kanzasu u opasnom kraju, zamišljam da su ga dosad već
rasturili. Zato ću se poslužiti tvojim autom.“
„Nemoj ovo da radiš. Nemoj. Ja sam ti sestra.“
„Možeš da dohvatiš umivaonik, toalet. Vratiću se kad
završim u ovom delu sveta.“
„Džej Džej, molim te. Ne ostavljaj me ovako.“
Samo je zatvorio vrata iza sebe.
Morala je da stavi ruku na usta da zadrži vrisak. Možda bi se
vratio i opet je udario. Ili još gore.
I na kraju će i uraditi gore, to je sad znala. Zato što je videla,
prihvatila je ono što je oduvek znala.
Nijedan roditelj joj nije bio stabilan.
A brat joj je bio lud.
Neko vreme je plakala, i pokušala da odagna glasove u glavi
koji su joj govorili kako je znala, oduvek je znala da joj brat nije
kako treba.
Nije znala da im je ubio majku – nije. Ali pitala se. Njegov
glas na telefonu kad je pozvala da mu kaže, tako hladan i lak. I
oči kad je došao kući, pretvarajući se da mu je stalo, tako
prazne.
Ali nije znala. I nije bila njena krivica.
Ako je majka nekad besnela i jadikovala o tome kako su
muškarci neverni, kako ne treba nikad nijednom da veruje, nije
znala sigurno. Ako je majka i spominjala broj, čak izgovorila i
imena, nije znala da je razgovarala sa novinarom. Nije znala.
Tako da to nije bila njena krivica.
Nije trebalo da plaća. Ne bi trebalo da bude povređena. Ne bi
trebalo da se plaši.
Uradila je najbolje što je mogla. Radila je vredno na
rešavanju tuđih poteškoća.
Pokrivala je Džej Džeja bezbroj puta, a evo šta je on uradio
za nju.
Plakala je i plakala, gorke, samosažaljive suze, dok je jecanje
i zvonjava u ušima nisu naterali da povrati u toalet.
Iscrpljena, zadremala je, zatim se naglo trgla kad je čula kako
su se ulazna vrata zalupila.
Pala je u histeriju i počela da vuče lanac dok joj ručni zglob
nije prokrvario. Vrištala je dok nije ostala bez glasa.
Niko nije čuo. Niko nije došao.

Rutinski, kad je Džej Džej ubijao, provodio je nedelje, ponekad i

mesece, proučavajući svoj plen, posmatrajući je, beležeći joj
navike, pronalazeći slabe tačke.
To mu je bio vrhunac procesa.
Smatrao je sebe intelektualcem. Na kraju krajeva, eto
njegovog oca. Profesor na jednom od najuglednijih državnih
univerziteta. On to nije želeo, niti su mu trebale tolike godine u
učionicama.
Dosadno!
Sva ta pravila, sva ta organizacija ugušila bi njegov urođeni
intelekt umesto da ga uveća.
Zar nije naučio, gotovo potpuno sam, kako da obija brave,
zaobiđe alarme, krade automobile? I najvažnije od svega, kako
da nestane drugima pred očima.
Znao je kako da se stopi, kako da postane deo pejzaža.
Što je značilo, razmišljao je dok se vozio – tačno pet
kilometara na sat preko ograničenja brzine – trebalo mu je
brijanje, šišanje.
Proživeo je život kao usamljeni zaluđenik u divljinama
Vajominga poslednje dve godine. Držao se povučeno, nije
talasao. Običan tvrdoglavi, patriotski (kad je bilo prikladno) tip
spreman na preživljavanje koji je živeo sam na svom parčetu
zemlje, čije su posete vukojebini od grada zbog namirnica bile
retke i neupadljive.
Nije stvarao prijateljstva, ali ni neprijatelje.
Kad god je kretao na duže putovanje zbog onoga što je
smatrao svojom životnom misijom, niko ne bi primetio, niti je
bilo koga bilo briga.
Uklapao se gde god je trebalo da bude. Negde hipster, negde
poslovni čovek, možda samo putnik u prolazu na putu života.
Znao je kako da izgleda bezopasno. Belac prosečne visine i
težine bez izrazitih obeležja.
Imao je dva kompleta lažnih identifikacija u svakom
trenutku. Nakon što je platio izdašnu svotu za njih kad se prvi
put povukao iz sveta, naučio je kako sam da ih napravi.
Držao je i njih, i svoju gotovinu, u čeličnoj kutiji otpornoj na
vatru ispod dasaka na podu svoje kolibe.
Zajedno sa njima čuvao je fotografije svake žene koju je
ubio. One napravljene za vreme uhođenja – pomoću dugih
sočiva – i one koje je odštampao sa društvenih mreža ili članaka
iz novina.
Pošto je ubio pogrešnu ženu u Fogi Botomu, napravio je
fotografiju posle smrti da bi bio siguran kako više nikad neće
napraviti takvu grešku.
 Čovek se uči dok je živ.
Često je razmišljao da se vrati i ispravi tu grešku, ali sama ta
greška ga je ljutila.
Imao je identifikaciju za ovo putovanje, vozačke dozvole,
platnu karticu, glasačku registraciju, dozvole za oružje. Nije
očekivao da će biti zaustavljen, ali nesrećni slučajevi se dešavaju
jer su ljudi glupi. Nevolja je bila u tome, naravno, i što je vozio
sestrin auto. Ih bi bila nevolja da nije uložio vreme i trud da
napravi lažnu registraciju koja bi prošla ukoliko bi ga slučajno
zaustavila policija.
Osnovno je pokriveno, pomislio je, izmene napravljene.
Nameravao je da ide na sever i zapad od Vašingtona, provede
malo vremena kampujući blizu Travelers Krika.
Pošto je proveo godine posmatrajući Adrijan Rico, izračunao
je da mu treba nedelju dana, maksimalno, pre nego što je
dokrajči.
Kučka ga je izazivala. Snimila je onaj glupi, nadmeni, usrani
video da mu se podsmeva, i to nije mogao da podnese.
Nameravao je da čeka do avgusta, do tih lenjih vrelih dana,
da je izvuče napolje, ali morao je da ubrza.
Sreća mu je očigledno bila naklonjena. Da nije došao ranije,
da nije bio već u kući kad je njegova glupa sestra otvorila vrata
onoj glupoj pički, ne bi ni znao da je neko počeo da sastavlja
slagalicu. Ne bi ni znao da ga neko traži.
Nije mogao da shvati kako su uspeli, i to ga je brinulo.
Bio je pametan; bio je pažljiv.
Mora da je poteklo od novinara, ali zašto bi neko išao tamo
posle toliko godina? Moraće da pita kučkinog sina pre nego što
ga ubije. Ali trenutno mu je trebao podsticaj.
Detektivka – verovatno lezbača – navela je imena sa spiska.
A jedno se odnosilo na novinarku, koja nije živela tako daleko,
pa će ona zameniti ono đubre iz Pitsburga, za sada.
Nije obavio više od osnovnog istraživanja o Trejsi Poter, ali
znao je dovoljno, i saznaće još više.
Zato je krenuo u Ričmond. Uzeće jeftinu sobu u motelu na
dan-dva. Tri najviše. Dan, ako ga ta sreća i dalje bude pratila.
Ali jedan dan ili tri, ona će biti mrtva pre nego što on napusti
Ričmond.
I pošto je lezbača ostavila svoju jebenu posetnicu, i nju će
posetiti, na putu za Travelers Krik.
Sa Adrijan neće žuriti. O da, čekao je godinama da provede
vreme sa kučkom koja mu je ubila oca, uništila mu život.
I kad je prebije nasmrt – jedini pravedan način – vratiće se u
Vašington. Do tada, mislio je da će već odlučiti šta da radi sa
Niki.
Da je pusti ili joj puca u glavu.
Činilo mu se da će druga mogućnost prevladati jer je bog
znao da se ženi ne može verovati.
Kad je shvatio da će ubiti četiri žene – uključujući i drolju
koja je sve započela – za dve nedelje, osećao se srećnije nego
mesecima pre toga.
Novi rekord! Odličan rezultat!
Ako pronađe Brauna u Pitsburgu, to bi bio šlag na torti – pet
od pet! -pre nego se vrati u Vajoming.
I odluči šta će, ili ko, biti sledeći.

Adrijan je sedela na tremu jedne savršene letnje večeri i

razgledala Kajline linkove za nameštaj i pokućstvo na tabletu.
Imala je čašu vina, činiju kiselog zelenog grožđa, i psa koji joj je
dremao kraj nogu.
Blizu savršenstva, po njenoj proceni, pomislila je, trenutak
pre nego što je Sejdi podigla glavu uz lavež.
 Zatim je videla kako Rejlanov auto dolazi uz brdo, i
zaključila je: Savršenstvo dostignuto.
Sejdi se očigledno slagala, jer je počela da lupka repom.
Gledala je Rejlana kako izlazi, a Džasper je iskočio.
„Gde su ostali?“
„Bredli je na času gitare. Maraja spava kod druge najbolje
drugarice koja slavi rođendan. Njena prva najbolja, zajedno sa
još šest drugih, takođe je tamo. Molim se bogu da ti roditelji
sačuvaju zdrav razum.“
Popeo se na trem dok su Sejdi i Džasper jedno drugom lizali
lice.
„Džasper je želeo da vidi svoju devojku. Ja sam želeo da
vidim svoju. I da joj dam ovo.“
Stavio je grafički roman na sto. „Vruće, da se tako izrazim, iz
štampe.“
„O bože, to je prava stvar. Prekrasno je!“ Uzela ga je,
prelazeći prstom preko slike Kobalt Flejm na naslovnoj strani, sa
kopljem u ruci, kako jaše zmaja. „Sviđa mi se, sviđa.“
Prelistavala je. „O, kakav umetnički rad, Rejlane, čarobno je.
Progutaću svaku stranicu još jednom.“
Podigla je glavu, i povukla ga dole da ga poljubi.
„Prilično smo prokleto ponosni na ovo, a porudžbine u
pretplati pristižu brzinom svetlosti.“
„Sačekaj da ti donesem čašu vina pa ćemo nazdraviti.“
„Neka bude koka-kola, i doneću je ja. Imam samo pola sata.
Bredli i ja imamo momačko veće kasnije. Uzeću picu. Ješćemo i
kokice i imaćemo maraton filmova o Iks-menu.“
„Tako mi je drago što si prvo svratio. Ja ću provesti
devojačko veče čitajući prvi roman o Kobalt Flejm.“
„Hoćeš li da tebi dospem još vina dok sam tamo?“
„Ne, dosta mi je.“
 Čim je ušao, otvorila je prvu stranicu, pročitala zahvalnice.
Kad se vratio, gledala je u njega. „Stavio si moje ime u
zahvalnice. ’Adrijan Rico, nadahnuće.’ Nisi mi rekao da ćeš to
uraditi. Nije bilo u prvoj verziji. Tako sam... počastvovana.
Mislim, stvarno počastvovana.“
„Ovoga ne bi bilo da nije bilo tebe.“ Seo je i ispružio noge.
„Mislim da nam je to jedan od najboljih poslova, zaista je tako, i
prevazišao je i Isturenu stražu.“
„Kako to ide?“
„Nekoliko prepreka, nekoliko zaokreta, i postojano
napredovanje. A kako si ti?“
„Sve je dobro. Razmatrala sam predloge za omladinski
centar. Sve izgleda tako dobro, Rejlane. Sad rade na terenima,
igralištu. A osmislila sam i novi projekat za onlajn prikazivanje
na jesen. Dakle, sve je dobro.“
Stavio je ruku na njenu. „Sve?“
Uzdahnula je. „Pa, Rejčel se konačno našla licem u lice sa
Niki Benet i ne veruje da je bila sasvim iskrena. Želi da
razgovara sa svojim ujakom, on je policajac, da vidi šta on misli
o sledećem koraku. Ima li dovoljno, ne znam, da je zvanično
ispitaju ili pretraže kuću, ili šta god već, dođavola, rade.“
Oklevala je na trenutak. „To – ceo taj deo? Čini mi se kao da
nije povezano sa mnom. Znam da nije tako, ali tako mi se čini.
Ne poznajem je. Ne poznajem njenog brata. I sedela sam ovde
napolju na ovo zaista lepo veće posle zaista plodnog dana, i ne
čini mi se da je povezano sa mnom.“
„Ne bi trebalo da bude.“
„Ali jeste. Znam.“
„Sedela si ovde gde je svako mogao da se doveze preko
brda.“
„Ne mogu da budem zaključana u kući. Nemoj to da tražiš.
Već imam majku koja navaljuje da odem u Njujork i zaključam
se u stanu. Neću, pa ona dolazi ovamo. Imam Tišu ili Maju ili
Monroa ili Džen koji svraćaju gotovo svakog dana. I tebe.“
„Volimo te. Volim te.“
„Rejlane.“
Čvršće joj je stegao ruku. „Nisam nikad mislio da bih mogao
da se zaljubim ili da ću se zaljubiti ponovo. Ali jesam.“
„Skinuo si burmu“, rekla mu je.
„Da, jesam. Da je to bio samo seks, još bih je nosio. Ali to
već znaš.“
„Znaš...“ Nije tačno znala kako da mu kaže šta oseća, ili
misli. „Nisam imala... Namerno i pažljivo sam izbegavala
ozbiljnu vezu. Zato nisam imala nijednu.“
„Sad je imaš. I to znaš.“
„Ne znam jesam li dobra u tome.“
„Za sad ti dobro ide.“
„Još je rano, zar ne?“, istakla je. „I ne vidiš moje mane.“
„Vidim ih.“
Sad je zabacila kosu i pogledala ga. „Oh, stvarno?“
„Naravno. Impulsivna si, naročito kad si ljuta ili uzrujana.
Dakle, onaj izazivački video koji si snimila, vođena ljutnjom,
namenjen onom kretenskom pesniku. Zastrašujuće si usmerena
ka cilju. Napadna si pod maskom Dozvoli mi da ti pomognem.
Kao, Hej, ovo je mali vodič za vežbanje, i donosim ti ovu
opremu. I tvrdoglavo hoćeš da sve obaviš sama. Pretpostavljam
da je to zato što ti je mama preterano određivala pravila, a ti ih
prekršila – impulsivno – čim si mogla. Ne mogu da te krivim.“
Hladno je pijuckala vino. „Neki ljudi bi možda videli to kao
pozitivne osobine.“
„Neki možda bi.“ Slegao je ramenima. „Kao što bi neki ljudi
možda videli moje opsesivno sastavljanje rasporeda, znaš, kao
opsesivno. Ili moju sklonost da i dalje kasnim i posle opsesivnog
sastavljanja rasporeda kao da sam nemaran. Neki ljudi bi možda
mislili da je razgovor sa mojom pokojnom ženom o tome da ću
skinuti burmu znak da sam lud.“
Uzdahnula je. „Kao neko ko opsesivno sastavlja raspored, ja
to ne smatram manom. I koliko znam, nisi nikad bio nemaran.
Apsolutno nisi lud što pričaš sa Lorili. Ipak... Ne znam jesam li
dobra u održavanju prave veze. Umem li da se potrudim, a znam
da je potreban trud.“
„Timski rad. Pojedinačan sa obe strane“, dodao je. „I mnogo
timskog rada.“
Imao je one oči, pomislila je, i ono srce.
„Znam da nisam nikad osećala ovo što osećam prema tebi.
Baš kao što znam da imam duboku, postojanu potrebu da budem
zaista dobra u onome što radim, i odbijam da to vidim kao
manu. I znam da si imao nekoga ko je bio stvarno, stvarno dobar
u ovome o čemu ovde pričamo. Verovatno savršen. To je
zastrašujuće.“
„Bila je zaista dobra u ovome o čemu ovde pričamo. Ali
večiti otrcan izraz: niko nije savršen.“
Zastao je na trenutak, otpio malo koka-kole. „Teško mi je da
ti pričam ovo o njoj.“
Iskreno zapanjena, Adrijan je podigla obe ruke. „Ne, nemoj.
Rejlane, ne tražim da praviš poređenje, da nekako izgladiš moje
sumnje u mene samu.“
„Mislim da treba da čuješ. Pomoći će ti da razumeš da
postoje stvari, koliko god teške, koje naučiš da rešavaš u vezi,
naučiš da trpiš, pa čak i da razumeš, kod nekoga koga voliš.
Lorili...“
Zaćutao je, odmahnuo glavom. „Samo ću reći, da završim sa
tim. Za sve godine koliko smo bili zajedno, koliko god da smo
pričali o tome, ona ipak – bože, ipak je brkala Ratove zvezda i
Zvezdane staze.“
Na tren je samo zurila. Osetila je kako joj se smeh diže iz
grla. Progutala ga je. „Moj bože, Rejlane, to je... Ne znam kako
si živeo sa tim.“
„Voleo sam je. Trudila se da to nadoknadi na bezbroj načina,
ali... I zvala je Spoka ’doktor Spok’. Svaki put. Mislim da je to
moralo biti namerno, samo da me muči.“
„Ne!“ Podigla je ruku i okrenula glavu. „Ne znam mogu li
više to da slušam.“
„Jednom sam doneo kući dečju svetlosnu sablju za Breda, i
ona je pomislila kako je bilo baš ljupko što sam mu doneo nešto
iz Zvezdanih staza. Ili, recimo, grupa nas je vodila razgovor o
istoriji i sposobnostima Milenijumskog sokola, a ona je pitala je
li to bio svemirski brod Kapetana Kirka. Bilo je ponižavajuće.“
„Ne govori više. Dovoljno si rekao.“
„Mogao bih da nastavim, ali neću. Hoću da kažem, ljubav
nadjačava mane. Voleo sam je. Volim tebe. Mislim da sam zbog
toga srećan tip.“
„Nisam očekivala da ću voditi ovakav razgovor na tremu
večeras.“
„Moraću češće da svraćam između časa gitare i pice.“ Bacio
je pogled na sat i skočio. „Sranje, sranje, sranje, zakasniću kući.
Vidiš, znao sam tačno koliko sam vremena imao, sve sam
razradio, a ipak ću zakasniti da preuzmem Bredlija od Monroa.“
Sagnuo se, poljubio je i ona ga je uhvatila za ruku.
„Ako ti kažem da i ja tebe volim, hoćeš li zakasniti još više?“
Zastao je i obuhvatio joj lice rukama. „Moram da idem, ali
ipak mi reci.“
„Volim i ja tebe.“
Netremice je gledajući, ponovo ju je poljubio. „Znao sam to,
ali stvarno je dobro čuti te kako to izgovaraš.“
„Imaš još jednu mana. Pravi si pametnjaković.“
„Ipak moram da idem. Džaspere! Idemo. Dođavola, zašto
nisam poručio picu dok smo sedeli ovde? Odmah, Džaspere!“
„Šta želiš?“, doviknula je dok je trčao prema automobilu.
„Naručiću ti ja.“
„Velika, peperoni i italijanska kobasica. Bez osude zbog
mesa. Mi smo muškarci. U auto, Džaspere.“ Morao je malo da
potera nevoljnog psa.
Ponovo je zastao. „Obećao sam deci da ću ih odvesti na vašar
prekosutra. Pođi sa nama.“
„Volim vašare.“
„Ješćemo čimni kejk i pomfrit u ulju od kikirikija i
čizburgere, tako da prihvati to.“
Sela je kad je ušao u auto. I hoće, pomislila je dok je uzimala
telefon da mu poruči hranu – uz dodatak letnje salate za dvoje.
Prihvatiće, jer tako se radi kad voliš.

Dvadeset sedmo poglavlje

Posle razgovora sa ujakom, Rejčel je odlučila da odnese sve što

ima u vašingtonsku policiju. Nedovoljno za nalog, ne sasvim
dovoljno čak ni da pritisnu Niki da dođe na razgovor, znala je,
ali zamolila je detektiva kojeg je poznavala da ode do kuće.
Policijska značka nosila je veću težinu od dozvole privatnog
detektiva.
Detektiv s kojim je godinama radila uzeo je dosije, i složio se
da tu nešto smrdi.
Neće mu biti najhitniji slučaj, i to je morala da prihvati, ali on
i partner će se pozabaviti.
Naročito pošto je spomenula činjenicu da ima još jedan
zakazan razgovor sa FBI agentom koji je vodio Adrijanin slučaj.
Ništa nije kao malo takmičenje sa saveznim agentima, pa da
se lopta zakotrlja.
I tako je Niki mogla da očekuje, za dan-dva, posete lokalnih
policajaca i FBI.
Da je malo razmrdaju, pomislila je. I nešto će ispasti.
Posle sastanaka, odvezla se nazad – kroz užasan saobraćaj –
do svoje kancelarije da napiše izveštaj. Jurila je kroz gustu kišu
do zgrade u kojoj su se nalazile njene kancelarije, kancelarije
male pravne firme (koja joj je često slala slučajeve), i
fotografski studio.
Krenula je stepenicama do drugog sprata, prošla kroz vrata sa
mutnim staklom u prijemnu prostoriju. Tri stolice sa
postavljenim kožnim sedištima i naslonima postavljenim uz oba
sporedna zida, uzano udubljenje za kačenje kaputa. Dracena
visoka kao i ona izdizala se uvis iz svetloplave saksije pored
duplog prozora. Recepcionerka se uspešno brinula o njoj.
Njena firma je bila pretplaćena na nekoliko časopisa,
uključujući Forbs i Venitifer. Rejčel je lično izabrala tri crteža
olovkom od lokalnog umetnika uramljena na zidovima boje bele
kafe.
Prvoklasna prijemna prostorija, kako joj je rekao njen muž,
marketinški genije, donosila joj je prvoklasnu klijentelu.
U godinama otkako je otvorila vrata Makni istraga, pokazalo
se da je uglavnom bio u pravu.
„Saobraćaj.“ Rejčel je zakolutala očima kad je okačila
kišobran u udubljenje. „Neizrecivo. Napolju pljušti.“
„Kreće se ka jugu, kažu, ali sporo. Špic će biti užasan.“
„Sjajno. Baš se radujem.“
 Na putu do kancelarije, obavila je kratke razgovore sa
dvojicom kolega, i otišla u malu prostoriju za odmor da popije
kafu. Posle još jednog dužeg razgovora – prošaranog planovima
za venčanje – sa šefom kancelarije, sela je u svoju kancelariju.
Zatim se zavalila, otpila kafu, zažmurila da otpusti napetost
zbog borbe sa vašingtonskim saobraćajem usred letnjeg potopa.
Kiša je takođe značila da će muževa utakmica softbola biti
otkazana, pa će ona – ili on – morati da razmišljaju o večeri.
Naručiće, odlučila je. Oboma će to odgovarati, naročito što će
oboje morati da se bore sa saobraćajem da stignu kući.
I ako nijedno ne odnese posao kući, mogli bi da otvore lepu
bocu vina, imaju opušten porodični obrok koji nijedno neće
morati da skuva. Možda uglave i neki seks pre nego što se
ugase.
Što je značilo da bi, ako je želela da se to sve desi, bolje bilo
da završi posao.
Napisala je izveštaj, priložila ga u mejlu Lini, jer je njena
klijentkinja tako tražila.
Poslala je svojoj asistentkinji sate da sastavi račun za
navedenu klijentkinju.
Pre nego što je posegla za telefonom da pozove Adrijan sa
novostima – što su njih dve više volele – telefon je zazvonio.
„Makni istrage, Rejčel Makni.“
„Gospođo Makni, ovde Trejsi Poter.“
„Šta mogu učiniti za vas?“
„Možda ja nešto mogu učiniti za vas. Obavila sam malo
istraživanje – i da, zamoliti ste me da to ne radim, ali time se
bavim. U svakom slučaju, dok sam to radila, nečega sam se
setila. Setila sam se da sam jednom načula telefonski razgovor
između Džona i njegove žene. I da, prisluškivala sam.“
„Isto bih i ja pod tim okolnostima.“ Ili bilo kojim, priznala je
Rejčel. Radoznalost je bila u DNK svakog istražitelja.
„Sećam se da je bio veoma prezriv prema njoj. Nešto u vezi
sa decom, ili jednim od njih dvoje. Kako ne, nije mogao da
ostavi sve i dođe kući. Morao je da završi posao. Kako treba
sama to da reši. Zatim se sećam da je prasnuo na nju. ’Ako ne
možeš to da rešiš, samo uzmi još jednu pilulu. Doći ću kući kad
dođem.’ Ili tako nešto.“
„U redu.“
„Priznajem, bilo mi je zabavno. Stajala sam na vratima
spavaće sobe malog stana koji je iznajmljivao za svoje ljubavne
izlete. Rekla sam nešto kao: ’Nevolja kod kuće’, ili: ’Nevolja u
raju?’ Sećam se njegovog odgovora, jer sam mu tada
posvećivala potpunu pažnju: ’Nemoj nikad da se udaješ, i ako to
uradiš, nemoj da rađaš prokletu decu’“
Trejsi se tiho nasmejala. „Tada sam imala devetnaest. U
svakom slučaju, kratko se izvikao, što me je iznenadilo jer nikad
nije govorio o svojoj porodici. Ni ja nikad nisam pričala o njima.
Ali oboje smo popili nekoliko pića.“
„Sećate li se šta je rekao?“
„Sećam se suštine. Rekao je kako je njegova žena pre svega
želela ta derišta, i kako je trebalo da je natera da ih se otarasi pre
nego što su se rodili. I sad, iako je imala nekoga ko je dolazio da
sprema, kuva, nije mogla da izađe na kraj sa njima.“
Trejsi je zastala na trenutak. „Nisu me zanimale njegove
porodične neprilike, ali sećam se da sam se pitala kako je mogao
da priušti svu tu pomoć u kući od svoje plate. Nisam znala da je
to bio njen novac, i to mi je upalo u oči. Taj razgovor mi je
uglavnom bio dosadan, pa sam rekla nešto kao: ’Zašto ne dođeš
u krevet i ne pozabaviš se mnome?’ I to je bilo to.“
„Zanimljivo.“
„Rekla bih. Pada mi na pamet da Lina Rico možda nije bila
jedina ljubavnica koja je zatrudnela, pošto je odbio da
učestvuje.“
I sama je već pomislila na tu mogućnost, i pokušala je i to da
istraži.
„Pretpostavljam da se to ne odnosi na vas.“
„Ne. Ali naša veza je bila kratka. Koristila sam kontracepciju,
i zahtevala da on stavlja kondom. Nije želeo, žalio se i opirao,
ali za mene je to bilo ili-ili. Možda je moj utisak bio malo
iskrivljen, ali primetila sam da je svoju ženu samo prezirao, a
decu smatrao teretom. A to me vodi ka drugom, pomalo
nejasnom sećanju.“
„Slušam vas.“
„Iskreno, nisam prepoznala nijedno ime na spisku koji ste mi
pokazali, ali davno sam išla na koledž. Ali ovo sećanje me je
navelo da pomislim na devojku u Šekspirovom klubu – Džon ga
je vodio. Ostala sam u njemu jer, kakav god da je bio, Džon je
bio izuzetan predavač, a njegova promišljanja o Šekspiru sjajna.
Nisam mogla da joj se setim imena čak i kad sam razmišljala o
njoj. Znam da je bila nova – prva godina – a mislim da sam ja
bila na trećoj ili četvrtoj godini tada.“
„Mislite da su ona i Džon bili u vezi.“
„Imao je svoj tip, mislim. Voleo je mlade, pametne,
privlačne, sa lepim telom. Ona je sve to imala. Pomalo stidljiva,
ali u tom klubu je cvetala. I pošto sam i ja nekad spavala s njim,
prepoznala sam znake.“
„Šta vam se kod nje sad ne uklapa?“
„Prestala je da dolazi, naglo, a kao što sam rekla, prosto je
cvetala tamo. Pretpostavila sam da je veza propala, i da joj je
srce bilo slomljeno, ili se stidela. Rekla sam nešto prijateljici
koja je slučajno živela u istom domu. Keti, priznajem. Tada sam
čula priču.
 Ta devojka – i prisetila sam se sa starom prijateljicom sa
koledža koja se setila kako se zvala. Džesika. Džesika je došla
kući u dom jedne noći, prebijena. Sad, ovo je iz treće ruke, jer
iako je bila u istom domu, moja prijateljica nije bila na istom
spratu. Ali čula je kako se Džesika doteturala u dom sa
modricama svuda po licu, jednim okom zatvorenim od otoka, i
pantalonama natopljenim krvlju. Pobačaj.“
Rejčel je zaokružila ime Džesika u beleškama koje je hvatala,
i podvukla je pobačaj. „Policijski izveštaj? Medicinska
dokumentacija?“
„Pričalo se kako je tvrdila da su je napali i opljačkali na ulici,
nije mogla da prepozna napadača. I ne bi, ionako. Nije dozvolila
svojim cimerkama da pozovu hitnu pomoć ili policiju, što je u
svakom slučaju trebalo da urade. Ispisala se sa koledža, prema
mojoj prijateljici.“
„Volela bih ime vaše prijateljice i kontakt informacije.“
„Pitala sam, ali radije bi da je ne odajem – osim ako ne
postane zaista bitno.“
„To je deo celine, gospođo Poter.“
„Slažem se, ali izvor je izvor. Zamoliću je još jednom, ali
zasad, ne mogu da vam otkrijem taj podatak. I ne mogu da vam
kažem gde je ta Džesika živela tada, pa čak ni njeno prezime.
Međutim, volela bih da kažem da sam sigurna, ali zapravo mogu
da kažem kako sam oko sedamdeset posto sigurna, da je to bilo
tačno u ono vreme kad je Džon došao na predavanje sa desnom
rukom u zavoju. Našalio se na račun profesora engleskog koji
nikad nije pokušao da popravlja po kući. Svi smo se nasmejali, i
to je bilo to.“
„Ovo je veoma korisno.“
„Ima li Džesike na spisku?“
„Dve, zapravo. Prilično često ime. Sećate li se kako je
izgledala?“
„Ah... Smeđokosa, pamtim je kao mladu, svežu, lepu. Vitka,
ali sa oblinama. Ali to je to. Ne bih je prepoznala kad bih je
videla, žao mi je. Razgovarale smo u klubu, ali to je bilo jednom
nedeljno nekoliko meseci.“
„Sećate li se kad se ovo dogodilo?“
„Gotovo sam sigurna da je to bilo na mojoj trećoj godini, i
posle zimskog raspusta. Znam da je bilo hladno, i preselila sam
se u zajedničku kuću izvan kampusa. Čekajte, da, sad kad
razmislim, sigurna sam da je bio početak januara. Prvi ili možda
drugi sastanak kluba posle zimskog raspusta. Mislim prvi.“
Klimajući glavom za sebe, Rejčel je zapisala verovatnu
godinu, i zaokružila je. „U redu.“
„Volela bih da znam ako je i kad je nađete. Mogla sam da je
upozorim, ali nisam. Možda me ne bi slušala, ali mogla sam da
joj kažem kakav je bio. A sad moram da idem na šminkanje.
Moram da obavim neke promocije pre Vesti u pet.“
„Ako se setite još nečega, volela bih to da čujem. Hvala što
ste mi ovo preneli.“
Rejčel se zavalila, razmislila.
Uspela je da pronađe obe Džesike sa spiska. Jedna, koja je
prethodila Lini sa svojom vezom sa Benetom, živela je u
Londonu. Rođena i odrasla u Engleskoj, i Trejsi bi sigurno
zapamtila njen naglasak. Osim toga, to je bila ranija veza.
Ali druga Džesika je odgovarala po godinama. Žestoko je
poricala da je imala bilo kakvu seksualnu vezu sa Benetom, što
joj je čak i u kratkom telefonskom razgovoru zvučalo kao ljutita
laž.
Rejčel je izvukla svoje beleške. Da, Džesika Kingsli, rođena
Piters, udata za Roberta Kingslija – sveštenika Crkve Spasitelja
– nakon dvadeset četiri godine, majka četvoro dece, koja je
živela u svom rodnom gradu Eldora u Ajovi.
Prvi put daleko od kuće, razmišljala je Rejčel, stidljiva i
uzbuđena. Pada na zavodljivog profesora. Odlazi kući za zimski
raspust i saznaje da je trudna. Kaže Benetu, koji reaguje kao i sa
Linom Rico, ali ova ne može da se odbrani. Postiđena i
zaprepašćena, uspeva da se vrati u dom pošto je pobacila.
Izmišlja priču, odlazi kući.
Verovatno krivi sebe, sakriva taj nesrećan slučaj, sahranjuje
ga.
Kaže li svom budućem mužu pre venčanja, kaže li mu ikad?
Malo verovatno. Plašila se da joj neće biti oprošteno. Umesto
toga, započinje život u svom gradiću i čuva tajnu.
Mogla sam da je upozorim, rekla je Trejsi. Iako Rejčel jeste,
ili je pokušala, znala je da mora pokušati ponovo.
Izvadila je bocu vode iz mini-frižidera i šetala je po
kancelariji pijuckajući dok je razmišljala kako da nastupi.
Ako ne pokuša, i nešto se desi Džesiki Kingsli, moraće da
živi sa tim. Nije želela da živi sa tim.
Zatvorila je vrata kancelarije – znak da je ne uznemiravaju –
zatim je sela i izvukla broj telefona iz dosijea.
Žena se javila, očigledno rasejana. „Sačekajte trenutak.
Vadim pitu iz rerne.“
Rejčel je čula zveket, šuštanje, korake.
„Izvinite. Izvolite.“
„Gospođo Kingsli, ovde Rejčel Makni. Razgovarale smo pre
nekoliko nedelja.“
„Rekla sam vam da se to mene ne tiče, i ne zovite me opet.“
„Molim vas, nemojte da prekidate vezu. Ne morate ništa da
kažete. Samo vas molim da me saslušate kratko. Šta god da se
dogodilo ili nije u Džordžtaunu, ime vam je na spisku. Ono što
nisam znala kad smo razgovarale ranije, ali sad mi je potvrđeno,
jeste da je pet žena sa tog istog spiska mrtvo. Ubijene su. Morate
biti svesni toga, svesni da postoji možda i više žena, koje još
nisu pronađene. Policija i FBI istražuju, i možda će vas potražiti.
Ne bih mogla, radi svoje savesti, da sakrijem tu vest od vas, i
samo želim da vas posavetujem da preduzmete mere opreza.“
„Zašto bi trebalo da vam verujem?“
„Zašto bih lagala?“
„Koliko ja znam, možete biti i neka novinarka, koja pokušava
da širi lažne vesti kao i ostali.“
Rejčel je samo zažmurila. „Možete potražiti moje ime na
Guglu, naziv moje agencije. Samo želim da budete svesni da
neko ubija žene koje su išle na Univerzitet Džordžtaun, a čija
imena su na spisku. Pored vašeg imena.“
„Dobro. Rekli ste mi. Sad me ostavite na miru.“
Rejčel je samo odmahnula glavom kad joj se telefon zalupio
u uhu. Džesika očigledno nije samo zakopala taj nesrećni slučaj,
stavila ga je u betonski bunker, ispunila poricanjem, zatim ga
potopila u okeanske dubine.
Učinila sam šta sam mogla, razmišljala je Rejčel.
Imala je sat vremena pre nego što je morala da se probije do
kuće, jer možda će kiša otići na jug, ali izgleda da se nije žurila.
Provela ga je tražeći još jedno ime na spisku.
Samo još jedno večeras.
Trajalo je gotovo dva sata, što je značilo da će vožnja do kuće
biti surova borba, ali pronašla je dve žene.
Jednu živu – i sama je bila profesorka na Koledžu Boston
koja ne samo da je priznala vezu, već je shvatila Rejčel veoma
ozbiljno.
I jednu mrtvu, advokaticu koja je višestruko izbodena na
parkingu supermarketa nekoliko kilometara od svog doma u
Oregonu.
 Pošto joj nisu pronašli torbicu niti sat, a auto je otkriven više
od nedelju dana kasnije u Severnoj Kaliforniji, motiv je bio
pripisan otmici automobila i krađi.
„Uzeo je auto, pa kako je stigao do parkinga? Mora da ju je
pratio u drugom vozilu. Takođe ukradenom? Rekla bih
apsolutno. Ali hajde da saznamo.“
Bacila je pogled na sat, i opsovala.
„Kasnije.“ Sakupila je svoje stvari, ugasila kompjuter.
I, primetila je, ponovo je napustila kancelariju posle svih.
Zaista je morala da prestane sa tim.
Dohvatila je kišobran i zaključala kancelariju iza sebe. I
pozvala je muža da mu javi kako je krenula kući.
I da naruči picu. I otvori bocu vina.
Jela je sa porodicom, pila vino, čak je uspela i da se na brzinu
i tiho povalja sa svojim mužem.
Ali znala je da neće spavati.
Izvukla se iz kreveta, uvukla u trenerku, zatim otišla u
kancelariju. Čula je kako TV grmi iz dnevne sobe, zato je
zatvorila vrata.
Možda je prošlo jedanaest u Vašingtonu, ali nije bilo ni osam
u Oregonu. Možda bi imala sreće i pronašla nekoga kome bi bilo
dovoljno stalo da proveri ukradene automobile pronađene na
parkingu gde je Alis Megvajer, rođena Vendel, ubijena pre pet
godina.

Otprilike u vreme kad je Rejčel primenjivala svoje moći

ubeđivanja na detektiva portlandske policije, Trejsi Poter je
sedela u svojoj malenoj garderobi skidajući televizijsku šminku,
koja joj se po završetku njene emisije u jedanaest sati činila kao
da ima dvadeset kila.
I kad je namazala hidratatnu kremu, mogla se zakleti kako je
čula da joj zahvalna koža ispušta zahvalne zvuke dok ju je
upijala.
Uz dobovanje kiše, želela je da se presvuče iz odela
prikladnog za TV, zameni cipele sa visokim potpeticama
gumenim čizmama koje je držala pri ruci za ovakve noći.
Proklela je sebe što je parkirala na udaljenom kraju parkinga,
što je radila kad god nije ispunila svojih deset, hiljada koraka
dnevno.
Što se, morala je priznati, uglavnom i dešavalo.
Muž će joj spavati kao klada kad stigne kući – a ko bi mogao
da ga krivi! Ali mislila je da bi mogla da se opusti uz malo
konjaka pre nego što mu se pridruži.
Ekipa joj je odavno otišla, i poželela je laku noć pojedincima
koji su još ostali. Izašla je na zadnja vrata i pustila ih da se
zalupe iza nje dok je otvarala kišobran.
Čak i uz sigurnosna svetla, jedva je videla metar ispred sebe
dok je kiša šibala nošena vetrom.
Bila je zahvalna na čizmama, i rekla je sebi kako je bila
pametna što je odvojila vreme da se presvuče u farmerice dok ju
je kiša zapljuskivala po nogama.
Imala je ključ u ruci, i pritisnula je privezak da otključa vrata.
Svetla su zatreperila. Nije čula uobičajeno škljocanje brava,
ali kiša je tutnjala. Gotovo je pretrčala ostatak puta, zatim je
sklopila kišobran i zavukla se u auto.
„Gospode bože“, promumlala je, i pružila ruku da pritisne
dugme za paljenje.
Nije imala vremena ni da vrisne. Snažan trzaj za kosu joj je
povukao glavu unazad. Nož joj je duboko presekao grlo.
Zakrkljala je, kolutajući očima, mlatarajući rukama.
„Kao riba na udici.“ Džej Džej je groktao od smeha. Gurnuo
ju je ka suvozačkom sedištu. U jednokratnom slikarskom
kombinezonu – uključujući i kapu, rukavice, čizme – skočio je
sa zadnjeg sedišta.
Više nije krkljala i gurnuo ju je jače dok je zauzimao vozačko
mesto.
„Kakav si nered napravila“, rekao joj je dok je palio auto.
„Ali nema veze. Ne idemo daleko.“
Čestitao je sebi što je znao, prosto je znao, da je večeras bila
ta noć. Kiša, savršen znak, savršeno skrovište. Ostaviće njen
auto na parkingu tržnog centra nekoliko ulica dalje, gde je
ostavio sestrin.
Spakovaće zaštitnu opremu u vreću, i otarasiti je se negde
usput do Vašingtona. Na nekoj zgodnoj pumpi.
Pogledao je u Trejsi i pomislio: jedna kučka gotova, ostalo
još tri.

Adrijan je često koristila Maju ili Tišu kao zamorčiće. Danas je

iskoristila Tišu da doradi kardio-ples za projekat.
„Hajde, Tiš, ovo bi trebalo da bude zabavno.“
„Bebi izbijaju zubi. Ne spavam kako treba. Dojim.“
„Ovakav kardio će ti lepo povratiti energiju. Sad trostruki
korak. Desno, levo, desno. Upotrebi kukove! To deluje na
srednji deo tela. Gde ti je ritam? Ti ci crnkinja.“
„Ne stavljaj me u stereotipe!“ Ali nasmejala se. „I mom ritmu
očajnički treba san.“
„Šaše, korak nazad, desno, levo, desno. Sad okret. Zapamti te
srećne kukove.“
„Dupe moje!“
„I za to je sigurno dobro.“
Cimala je, nagovarala, grdila Tišu tokom vežbe.
„Ovo će biti dobro.“
„Ne želim nikad da vidim snimak.“
 „Samo ću ga ja oceniti. Mislim da moram malo da pojačam.
Možda je malo prelako.“
„Ponavljam, dupe moje.“
Kad se Tiša spustila na stolicu u studiju, Adrijan joj je donela
energetsko piće. „Živni malo. Moram da radim na jogi snage.“
„Neću to da radim.“
„Prvo moram da usavršim. Želim da ceo program bude
osmišljen pre nego što majka dođe. Imam veći deo nedelje.
Mada, danas mi je dan kratak. Idem na vašar sa Rejlanom i
njegovom decom kasnije.“
„Vašar, sa decom. Duboko si se uvalila, Adrijan.“
„Jesam. Svratio je na pola sata pre dva dana, i jedno je vodilo
drugom...“
Tiša se nagnula napred. „Ispričaj sve.“
„Nemoj opet. Gospode, s tobom je sve seks.“
„Kamo sreće. Monro i ja smo spali na 1,6 puta nedeljno.“
„Zarez šest?“
„Coitus interruptus8 Sad je u proseku 1,6. Zakleli smo se da
ćemo povećati prošek na čvrstih dva, i nastaviti odatle kad Fin –
hvala bogu – krene u zabavište krajem avgusta. Možemo da
ugrabimo jedan brzi za vreme popodnevnog spavanja jednom
nedeljno.“
„Pa, to je plan.“
„Spontani seks je precenjen... Čini mi se da se sećam. U
svakom slučaju. Koja je to stvar vodila ka drugoj?“
„Rekao mi je da me voli. To me je nasmrt uplašilo. Znala
sam da se to sprema – nisam glupa – ali ipak me je prestravilo.“
„Jao.“
Na to je Adrijan digla obe ruke u vazduh. „I brbljala sam
smišljajući izgovore ili razloge ili postavljajući prepreke, a on je
bio tako strpljivo odlučan. Odlučno strpljiv? I jedno i drugo, i
takođe tiho, čvrsto siguran u sebe. I mene. I nas. Ukazao mi je
na moje mane.“
„Pa, to je romantično.“
„Zapravo i jeste bilo. Jer on ih vidi, poznaje ih, i ne smetaju
mu. Naveo je i neke svoje, a ja sam samo mogla da mislim, ne
smetaju mi. I ja... Rekla sam mu da i ja volim njega. Zato što ga
volim.“
„Razmenili ste reč na V, najveću reč od pet slova koja
postoji. Jupi! I bilo je vreme.“
„Vreme? Tiš, zajedno smo tek nekoliko meseci. Jedva.“
Tiša je samo odmahnula rukom. „Poznajete se oduvek. I uvek
si osećala nešto prema njemu.“
„Ne, nisam.“
Sad je odlučno uperila kažiprst u nju. „Jesi, da – i nemoj da
zvučim kao Fin. Onda davno, kad si mi pričala o Maji, pričala si
i o njenom starijem bratu. I videla sam tu iskru.“
„Da. To je bilo pre više od deset godina. Imala si mnogo toga
da kažeš o njemu.“
„Jesam?“
„O njegovoj umetnosti, zelenim očima.“
„O bože.“ Sela je, nasmejala se sebi. „U pravu si. Jesam.
Mislim, sad kad razmislim o tome, osetila sam nešto prema
njemu onog dana kad sam videla crteže na zidovima njegove
sobe. I kako me je onda pogledao, tim očima, kad sam rekla da
mi se zaista sviđaju. Koliko mi je bilo? Sedam? Bože.“ Sa istim
iznenađenjem i veseljem, stavila je dlanove na obraze i
odmahnula glavom. „A onda mi je zalupio vrata pred nosom,
kao što bi učinio svaki pristojan desetogodišnjak. Mislim da to
nisam pokazala, naročito posle Lorili.“
„Zato što je u beskrajnom kontinuumu prostora i vremena,
ovo bilo to vreme i to mesto.“
 „Naravno, to sve objašnjava.“
„Da, zaista je tako. Dobri ste zajedno, Adrijan, dakle to je
najvažnije, jer mnogi koji se zaljube jedni u druge to nisu. I sad
moram da idem.“ Ustala je. „Znaš, Rejlanova deca će ispričati
Finijasu za vašar. I na kraju ću i ja morati da odvučem dupe
tamo.“
„To! Hajde da se nađemo tamo. Biće zabavno. Poslaću Maji
poruku da vidim hoće li ona i Džo i deca doći.“
„Hoćeš gužvu da sakriješ svoju ljubav?“
„Ne. Svi zaslužujemo malo zabave. Hej, to je vašar.“

Mnogo pre nego što je letnje sunce zašlo, muzika je grmela,

vožnje se vrtele i vrtele, deca, i mnogo odraslih, cičali. Vazduh,
ispunjen mirisima prženog šećera, mesa sa roštilja, cvrčave
masnoće, širenja vreline i vlage.
Vašarske igre privlačile su one pune nade koji su bili spremni
da bace dvadeset dolara za priliku da osvoje igračku od dva
dolara. Zvona su zvonila, točkovi se okretali, vazdušne puške
pucale.
Istog trena kad su parkirali na polju sa desetinama drugih
kola, Bredli je zgrabio Rejlana za ruku. „Hajdemo, tata! Umirem
od gladi. Želim dva hot-doga i pomfrit i čimni kejk i sladoled
i...“
„Ako pojedeš polovinu toga pre nego što počneš da se voziš,
povraćaćeš.“
„Ne-ne!“
„Da-da. Prvo izaberi neke vožnje, a onda klopa, pa ćemo
odigrati neke igrice pre drugih vožnji.“
„Želim Materhorn i da se vrtim ukrug i panoramski točak.“
Sva oduševljena, Maraja je izvela veoma lep premet.
„Jesi li raspoložena za ovo?“ Rejlan je pitao Adrijan.
 „Apsolutno.“
Na ulazu je kupio četiri ulaznice. Zatim je osmotrio divlji
lavirint tezgi i vožnji. „Izgleda da je Materhorn prvi na redu.“
„Ove godine mogu da se vozim na njemu.“ Maraja je posegla
za Adrijaninom rukom. „Prošle godine nisam bila dovoljno
visoka, ali porasla sam. Izmerili smo i sve to. Moram na dečje
vožnje samo ako želim.“
„Šta kažeš da se voziš sa mnom, Mo?“
„Mogu da se vozim sa Adrijan, tatice. Mi smo devojke.“
„Biće nam dobro“, Adrijan ga je uveravala.
I bilo im je, kad su se skupile zajedno u bobu, podižući se i
spuštajući, sve brže i brže dok se svet oko njih nije zamutio.
Pored nje, Maraja je vrištala, neobuzdano se smejala, pa vrištala.
Kad su usporili, široko se osmehnula Adrijan. „Ovo mi je
bilo nešto najzabavnije u životu!“
„Čeka te još mnogo toga.“
Istog trenutka kad su dotakle zemlju, Maraja je skočila u
Rejlanovo naručje. „Možemo li opet? Možemo li?“
„Moje neustrašivo žensko biće.“ Protrljao je svojim obrazom
njen. „Naravno. Ali zašto ne bismo isprobali nešto drugo prvo?“
„Poruka od Tiše. Parkiraju auto, a Maja i Džo su odmah iza
njih.“
„Zašto joj ne kažeš da ćemo se naći kod krive vrteške?“
„Mogu li da dobijem šećernu vunu kad jedemo?“
Dok su hodali, Rejlan je pogledao u Maraju, zatim u Adrijan.
„Možda ćeš morati da staviš naočnjake.“
„Tata, hajde da bacaš obruč. Mogu li da dobijem perorez kad
pobediš?“
„Kad ti bude trinaest“, rekao je Rejlan Bredliju.
„Ko će to dočekati!“
„Kako si onda tvrdio da si skoro tinejdžer pre neki dan?“
 Bredli je savršeno okrenuo glavu na drugu stranu. „Gotovo
jesam, zato treba da imam perorez.“
„Nema smisla.“ Ali Rejlan je zastao kod igre sa bacanjem
obruča, i kupio je karte. Primetio je lep ružičasti perorez, i bacio
obruč. Pao je preko boce.
„Kako si to uspeo?“, zahtevala je da zna Adrijan.
„To je samo koordinacija ruka-oko i malo osnovne fizike.“
Predao joj je nagradu. „Dovoljno si stara da imaš ovo. Budi
odgovorna.“
Osvojio je drečavu ogrlicu za Maraju, višebojnu hemijsku za
Bredlija.
„To ne bi trebalo da bude moguće“, izjavila je Adrijan dok su
išli ka sledećoj vožnji.
„Da, to tip koji upravlja igrom obično kaže.“
Kad su se našli sa ostalima, Finijas je tužno proučavao
vrtešku. „Nisam dovoljno visok.“
„Bićeš sledeće godine“, rekla mu je Maraja. „Ja sam upravo
postala dovoljno visoka.“
„U redu je, čoveče. Ja sam dovoljno visok, ali ne idem na te
mašine za povraćanje.“ Monrou je beba mlatarala nožicama u
kolicima. „Ti, ja, i Ted ćemo na druge vožnje. Zašto mi ne daš
svoju malenu, Majo, i povešću je sa nama.“
„Troje na jednog?“ Potapšavši Kvininu guzu u nosiljci koju
je nosila, Maja je odmahnula glavom. „Ovog puta ostajem sa
tobom.“
„Smenjivaćemo se.“ Džo se nagnuo da poljubi Maju. Zatim
je protrljao ruke. „Ja volim neke mašine za povraćanje. Jesi li
spreman za prvu vožnju, Koline? Taman si dovoljno visok.“
Kolin se ugrizao za usnu. „Valjda.“
„Ne moraš. Možeš da pođeš sa nama“, rekla mu je Maja.
„Ne, mogu ja to.“
 I jeste, ali za razliku od Maraje, sišao je razrogačenih očiju i
zaprepašćen. Uspeo je da izvede još dve vožnje sa očima nalik
na mesece od plavog stakla.
„Hajde da damo i mami priliku, može? Pomoći ćemo Monrou
sa mališanima.“
„U redu. Moramo da budemo pravedni.“ Pomalo se
teturajući, Kolin je uhvatio Džoa za ruku dok su hodali prema
dečjim vožnjama. „Nisam povraćao.“
„Čelični stomak.“
Posle prve ture, pojeli su ono što je Adrijan procenila kao
smešno ogromnu količinu mesa, šećera i masti, zatim su išetali
ono što su mogli kroz vašarske atrakcije dok se sumrak spuštao i
svetla počela da blešte.
Kao čarolija, pomislila je.
I kao čarolijom, Rejlan je probušio balone strelicama da
osvoji Maraji ogromnog plišanog jednoroga. Na strelištu,
dosledno je pogađao vukove, petlove, medvede, kojote dok su se
vrteli, osvojivši robota za Bredlija.
„Ne, ozbiljno“, Adrijan je zahtevala da zna. „Kako to
uspevaš?“
Samo je slegao ramenima. „To je moja supermoć. Bacanje
lopte tamo.“ Pokazao je. „Vidiš li nešto što ti se dopada?“
Nasmejala se. „Imaj malo milosti prema vašarskim
radnicima, vašarski čoveče.“
„Meni se sviđa oktopod“, rekao mu je Finijas. „Okto znači
osam, a oni imaju osam krakova.“
„Da vidim šta mogu učiniti.“
Osvojio je oktopoda za Finijasa, plišanu zmiju za Kolina.
„Ja ću ovo.“ Džo je pokazao na igru udaranja čekićem.
„Mnogo zamahujem čekićem. Ima da mi zazvoni zvono.“
Predao je Maji svetleći mač koji je osvojio, i razmrdao ramena.
 Zamahnuo je čekićem, i snažno lupio. Kad se nije mnogo
podiglo, tvrdio je kako je taj pokušaj bio samo vežba, i uzeo još
karata.
Drugi zamah, zvono je zazvonilo, svetla sevnula.
„Moj snagator.“ Maja je zatreptala trepavicama, i uzela
plišanu, krupnooku kravu.
„Ne gledaj u mene.“ Smejući se, Monro je zamahao rukama u
vazduhu. „Već sam osvojio ove čarobne kristale čistom srećom.
Ja sam muzičar, ne Tor.“
Pre nego što je Rejlan pristupio, Adrijan je podigla ruku. „Ja
ću probati.“
Vašarski radnik joj se osmehnuo. „Srećno s tim, gospođice.“
Čekić je bio teži nego što je očekivala, ali namestila je
stopala, podigla ga i spustila.
Teg se zaustavio čitavih dvadeset pet centimetara od zvona.
„Lep pokušaj, mlada damo.“ Radnik joj je pružio gumicu za
kosu sa sjajnim, veselim cvetovima.
Stavila ju je, promrdala ramenima unazad, zatim unapred.
„Još jednom.“ Rejlan je uzeo karte.
Zgrabila je čekić, zauzela položaj, nakrivila glavu s jedne na
drugu stranu. Udahnula. Izdahnula. Udahnula, i zamahnula uz
izdisaj.
Teg je poleteo gore, pokrenuo zvono i svetla.
„Mlade dame nemaju ovo.“ Pokazala je bicepse.
Radnik se nasmejao. „Valjda nemaju.“

Dvadeset osmo poglavlje

Otprilike u vreme kad je Adrijan pogodila zvono, Rejčel je

pronašla još dve mrtve žene, što je činilo ukupno osam.
Više od dvadeset posto, pomislila je.
To niko ne može zanemariti. Niko.
Zapisala je, poslala kopije nadležnom vašingtonskom
detektivu, i FBI agentu.
Ostavila im je i govorne poruke, tražeći da požure da
razgovaraju sa Niki Benet.
I dođavola s tim, pomislila je. I sama će pokušati još jednom.
Poslala je poruku mužu.

Izvini. Izvini. I još jednom izvini. Znam da već stvarno

kasnim, ali moram još nešto da obavim. Možda još sat
vremena, do sat i po.

Kad je zatvorila prazne kancelarije, primila je od njega

poruku.

Previše radiš, Rejč. Ovde je sve u redu. Megi je kod Kiki

večeras na druženju. Sem me je razbio dvaput u Fortnajtu,
pa sam potražio utehu u knjizi. Ako imaš vremena, kupi
malo sladoleda. Možda će mi trebati još utehe.

Nasmešila se dok je zaključavala vrata iza sebe.

Naći ću vremena, i utehu s tobom. Volim te.

Kad joj je zazvonio mobilni, primetila je da je broj skriven. U

njenom poslu, to nije mogla tek tako da zanemari.
„Rejčel Makni.“
„Gospođo Makni, ovde detektiv Robert Morsted iz
ričmondske policije, Odeljenje za krvne delikte.“
„Ričmond“, ponovila je dok joj se krv ledila.
 „Vaše ime i broj smo pronašli u adresaru Trejsi Poter.“
Naslonila se na zaključana vrata. „Mogu li da dobijem broj
vaše značke da proverim jeste li dobronamerni?“
Kad joj je dao te podatke, uključujući i ime svog poručnika,
ponovo je otključala vrata i upalila svetla.
„Sačekajte trenutak, molim vas.“
Ponovo za stolom, upotrebila je fiksni telefon da proveri.
Zatim se zavalila na stolici i zažmurila.
„Detektive Morstede, razgovarala sam sa Trejsi Poter dva
puta u vezi sa istragom koju vodim. Šta joj se dogodilo?
Detektive, radila sam u Vašingtonu deset godina. Možete to da
proverite. Trenutno radim sa detektivima Bauerom i Vočovskim,
iz policijskog odeljenja Metropoliten, i specijalnim agentom
Marlin Krebs iz FBI.“
Ustala je da uzme novu bocu vode dok je govorila. „Vi ste iz
Krvnih delikata, pa moram pretpostaviti da je Trejsi Poter ili
povređena ili mrtva.“
„Ubistvo gospođe Poter je u svim vestima ovde.“
„Ja sam u Vašingtonu, ne u Ričmondu.“ Dođavola, pomislila
je. Dođavola, to je devet.
„Poterova je deveta žrtva ubistva, žena, na spisku od trideset
četiri žene koji imam. Obavite te pozive, detektive, i dajte mi
broj telefona na koji mogu da vam pošaljem podatke i dokaze
koje sam do sada sakupila. I kad obavite te pozive, poterajte te
policajce da pokrenu guzice. Dala sam im svoju glavnu
osumnjičenu, a oni još nisu razgovarali sa njom.“
„Gde ste nabavili taj spisak?“
„Poslaću vam kopije mojih dosijea i izveštaja. Veoma su
opširni.“ Uključila je kompjuter, sačekala da se sistem podigne.
„Ta ubistva se protežu godinama unazad, izvršena su na različite
načine, i širom zemlje.“
 „A veza?“
„Osveta. Odgovoriću na sva vaša pitanja nakon što pročitate
dosijee, i obavite te pozive.“
„Obaviću ih. Poslaću vam podatke da vi meni pošaljete
dosijee. I postaviću pitanja. Već smo na terenu i možemo stići
do vas za manje od dva sata.“
Već je skoro pola deset, pomislila je. Pa, dobro. Jebeno
dobro.
„U redu. Još sam u kancelariji, ali moram nakratko do kuće.
Možete da razgovarate sa mnom tamo.“ Izbrbljala je adresu. „I
ja imam jedno pitanje, detektive. Volela bih da znam kako je
ubijena. Biće dovoljno i ono što ste objavili u medijima.“
„Žrtva je ubijena između jedanaest sati i ponoći sinoć. Njen
leš je otkriven na parkingu tržnog centra nekoliko ulica dalje od
njenog studija oko osam ujutru. Izgleda da je krađa auta pošla po
zlu.“
„Nije. Kontakt podaci?“
Kad joj je dao, počela je da mu šalje dosijee.
„Na putu ovamo, proverite ove osobe. Džonatan Benet Mlađi,
Niki Benet. Brat i sestra. Vidimo se za nekoliko sati.“
Prekinula je vezu, osećajući mučninu i srdžbu. Nema utehe
večeras, pomislila je. I neće moći ponovo da poseti Niki Benet
da je pritisne. Morala je da stigne kući, smiri se i pripremi za
razgovor sa Ričmondom.
Pre toga, zapisala je telefonski razgovor, ime detektiva iz
Ričmonda, vreme i datum. Zatim je na brzinu potražila detektiva
Morsteda.
Dvadeset dve godine na poslu, a poslednjih devet u Krvnim
deliktima.
Dobro i pouzdano.
Pronašla je ričmondske novine i, trudeći se da ne krivi sebe,
pročitala je pojedinosti o zločinu.
„Krađa automobila, dupe moje“, promrmljala je. I
pretpostavila je da je i Morsted to znao.
Ali nije je poznavao, razmišljala je. Na njegovom mestu i ona
bi se suzdržavala.
Ušao je u auto, pritajio se – kao sa Džejn Arlo u Iriju. Ubio ju
je odmah – zašto bi rizikovao? Ali odvezao je auto od parkinga
kod studija do tržnog centra. Tako je trebalo duže da je nađu,
zaključila je. Više vremena da se udalji.
Ostavio ju je u autu, znači da je ubica imao auto, verovatno
na istom parkingu.
Ušao, odvezao se.
Kopirala je izveštaje iz novina za svoje dosijee pre nego što
ponovo zatvori i zaključa vrata.
Devet sada, pomislila je. Najmanje devet mrtvih žena. Ali
neka joj je bog u pomoći, zaustaviće ovo. Prekinuće tu
smrtonosnu osvetu.
Razmišljala je da pozove ujaka, odlučila da sačeka dok ne
stigne kući, i malo se smiri.
Već je prošlo deset, primetila je, ali biće budan.
I svratiće da kupi prokleti sladoled. Najmanje što je mogla da
uradi, pošto će verovatno biti budna pola noći zbog ovoga – i
dovešće policiju u kuću.
Boreći se protiv krivice i ljutnje, izašla je i krenula prema
kolima.
Videla je blesak, osetila oštar ubod u ruku.
Okrenula se, posegla za ključevima i dugmetom za paniku na
njima.
Bol joj se raširio u grudi, rame. Kad se izvrnula unazad,
udarila je glavom o vrata svog automobila, i osetila kako tone.
Prišao je. Upotrebio je dvadeset dvojku poluautomatik da
smanji buku. Ali znao je da je trebalo prvo da priđe – dvadeset
dvojka nije bila tako ubojita!
Morao je da prizna da mu je bolje išlo sa nožem nego sa
pištoljem.
Ali voleo je kako bi mu pištolj zagrmeo u ruci, kako su se
meci prosto zarivali u ljude.
Prilično dobro je krvarila, ali smestiće joj jedan i u uho za
svaki slučaj.
Kad se približio, čuo je neobuzdani smeh, povišene glasove.
Neka iskrvari nasmrt, pomislio je kad se sagnuo, i tako
povijen se udaljio. Neka leži tamo i iskrvari na zemlju kako je
takva znatiželjna kučka i zaslužila. „Dve kučke gotove“,
promrmljao je.
Povlačio se i povlačio, zatim je, skriven mrakom, obišao
zgradu u širokom luku pre nego što je izašao na stazu i lagano se
udaljio.
Ostani budna, naredila je sebi. Nemoj da izgubiš svest. O
gospode, o bože. Itan, naša deca. Ne, ne, ne, neće im ovo
učiniti. Neće ovako umreti i ostaviti ih. Pokušala je da pozove
pomoć, ali jedva je tiho graknula.
Drhteći, dovoljno se pomerila – o bože, kako je bolelo! – da
izvadi telefon iz džepa. Iskliznuo joj je iz prstiju – znoj, krv, šok,
drhtavica – ali dohvatila ga je ponovo. Pritisnula je 911.
„911. Kakav hitan slučaj imate?“
„Ispaljeni pucnji. Ispaljeni pucnji. Policajac pogođen. Ne, ne,
ne više policajac. Ja sam pogođena. Pogođena sam. Parking.“
Dala je adresu dok su joj zubi cvokotali.
„Šaljem policiju i hitnu pomoć ka vama. Ostanite sa mnom.
Ostanite sa mnom. Kako se zovete?“
„Rejčel Makni. Pogođena, tri puta. Možda četiri. Možda
četiri, mislim. Pogodio me je u glavu. Rana na glavi? Ne znam.
Pluća su gora. Gubim krv. Osumnjičeni je...“
„Ostanite sa mnom, Rejčel. Pomoć stiže.“
„Belac. Videla sam ga, videla sam ga. U srednjim tridesetim.
Oko sto osamdeset visok, sedamdeset kilograma. Plavokos, ima
bradu, bradicu, i... ne sećam se. Gubim svest.“
„Ostanite sa mnom, Rejčel. Čujem sirene sa vašeg telefona.
Samo ostanite sa mnom.“
„Ne mogu...“
I utonula je.

Ponovo je došla sebi nakratko dok se svet okretao. Svetlo,

prejako u očima. Glasovi, preglasni. Nije mogla da misli od njih.
Zavežite, pomislila je. Zavežite da razmislim.
Zamahala je rukom, i neko – stranac – sagnuo se. „Imamo te.
Drži se sada.“
„Benet.“ Profrfljala je reč. Nije osećala jezik. „Mlađi.
Upucao me je.“
„U redu. U redu. Drži se.“
Ali već se ponovo onesvestila.

***
Niki se skupila u kupatilu. Ponekad joj je bilo tako hladno da joj
je telo drhtalo. Ponekad joj je bilo tako vruće da je znoj curio sa
nje.
Smrdela je. Pokušala je da se opere, ali svejedno je smrdela.
Nije mogla da dohvati prekidač za svetlo.
Ponekad se molila da sijalice pregore pa da bude malo u
mraku. Zatim bi zadrhtala na pomisao da ostane u mraku.
Boleo ju je desni ručni zglob, povređen i krvav. Lice joj je
tutnjalo od bola na mestu gde ju je udario. Popila je pilule koje
joj je Džej Džej ostavio, i pomogle su joj. U glavi je zamislila
kako su neke životinje odgrizle sopstvenu šapu da se oslobode iz
zamke.
Da li je mogla to da uradi? Treba li da pokuša?
Zatim je, na tu pomisao, ponovo povratila.
Nije znala koliko je vremena prošlo. Jedan dan? Nedelju
dana?
Pojela je suve žitarice, krekere. Jednu jabuku. Bananu. I
počela je da se boji da će ostati bez hrane, a onda polako umreti
od gladi.
Plašila se da se on neće vratiti.
Plašila se da hoće.
Znala je.
Kad god bi zaplakala, priznala je kako je znala kakav je. Nije
normalan, nikad zapravo nije bio. Sklon zlobi i nasilju, i
pokrivao je sve to osmesima punim obožavanja prema ocu.
Oduvek ju je mrzeo; i to je znala.
Jer, rekao joj je jednom, ona se rodila prva. Zato što je
učestvovala u očevoj ljubavi i pažnji, što je s pravom pripadalo
njemu.
A ipak ga je štitila, zar ne?
Pokrivala ga je kad se iskradao noću. Prala mu krvavu odeću
pre nego što neko drugi vidi. Zavaravala majku – o, to je bilo
tako lako – kad god bi počela da viče na njega.
Ubio je majku.
Je li znala to? Ne, ne, mislila je da nije znala. Možda je
sumnjala. Malo. Ali nije znala.
Slala mu je novac kad mu je bio potreban. Nije nikad ništa
pitala.
Nije želela da zna odgovore. Osećala je olakšanje kad ga nije
bilo. Imala je sopstveni život, zar ne? Zar ne? Zar ne?
 Skupila se, plačući, smejući se, bolelo ju je, sve je na njoj
pulsiralo od bola, čula je sopstveno brbljanje dok je pričala
uprazno.
Plašila se da će poludeti što je želela da živi.
Nije znala za pesme. Nije znala za ubistva – žene koje je
ubio.
Ali znala je da je istina kad je detektivka došla. Znala je, i
prikrivala je brata.
Otac joj je govorio, ponovo i ponovo i ponovo, da je to bio
njen posao. Samo je želela da obavi svoj posao.
Nije želela da umre zato što je obavljala svoj posao.

Detektiv Morsted je čitao Rejčeline dosijee dok je njegov

partner vozio. Morsted je bio ulickan tip, sa pažljivo vezanim
čvorom na kravati i savršeno uglancanim cipelama. Radio je taj
posao dvadeset dve godine, i bio je u Krvnim deliktima gotovo
deceniju. Kosa mu je bila kratko podšišana, a četvrtasta vilica
sveže obrijana.
Oduvek je bio čovek od pojedinosti.
U Rejčelinim izveštajima je pronašao mnogo pojedinosti.
Njegova partnerka, već pet godina i više, Lola Diks, izgledala
je opuštenije. Kosa joj je bila sasvim kratko ošišana, ali znao je,
kako mu je rekla, da je tako imala više vremena za važnije
stvari.
Kao što je san.
Nosila je sakoe ili blejzere, ali birala je upadljive boje.
Uglavnom je nosila majice ispod njih umesto košulja na
zakopčavanje. Uvek je nosila patike, osim usred zime po snegu.
Po njegovoj proceni, imala je najmanje deset u bilo koje
vreme.
Ako je on išao u sitnice, ona je bila šira slika.
 Čitao je njene odlomke dok su vozili putem 95.
Razgovarali su i raspravljali.
„Ovde ima jedno koje liči na naš slučaj, osim oružja kojim je
počinjeno ubistvo. Kalibar dvadeset dva, potiljak. Ali u
automobilu otpozadi.“
„Već je bio u automobilu, kao što smo ustanovili kod
Poterove. Imala je osam od trideset četiri pre nego što smo
dodali Poterovu? To nije samo loša sreća, Bobi. Ona – ako je
detektivka u pravu za tu Niki Benet – putuje poslom. Izabere
metu, ubije je, napusti grad.“
„Statistički...“
„Da, da.“ Pogledala ga je iskosa. „Nije tipično žensko oružje
ili načini. Ženske serijske ubice su retke ptice. Ponekad uhvatiš i
retku pticu, Bobi.“
„Ponekad. Zatražila je da mesna policija uzme nalog za putni
raspored Benetove. Pridružićemo se tome.“ Povukao se za uho.
„Motiv je tanak.“
„Ništa nije tanko za ludake. Neposredna osveta bi bila
usmerena na Ricove – majku, ćerku i dadilju. Ludaci zaključe da
su sve žene koje su se tucale sa taticom saučesnice, pa sve
moraju da plate.“
„Mnogo je to godina, Lola. Mnogo strpljenja. Nigde se ne
spominju pesme ili pretnje, osim kod Ricove devojčice.“
„Skoro joj je trideset, Bobi. Odavno više nije ’devojčica’.
Ona je najvažnija, zato dobija pesme.“
„Zajednička krv“, složio se.
„Uspostavlja vezu, muči je malo. Glupo, ali radi se i o egu.
Uskoro ćemo sići sa ovog puta bogu iza nogu.“
„Potražiću glavnog istražitelja u Vašingtonu. Možda i
porazgovaramo dok smo tamo.“
Pronašao je broj u dosijeu. Iznenadio se kad se vašingtonski
policajac javio na prvo zvono.
„Detektiv Bauer.“
„Detektive Bauere, ovde detektiv Morsted, policija
Ričmonda. Istražujemo ubistvo, i verujemo da smo pronašli
vezu sa slučajem na kojem radite. Na putu smo da razgovaramo
sa privatnom detektivkom u Džordžtaunu. Rejčel Makni.“
Lola je pogledala kad joj je partner ispravio ramena.
Poznavala mu je govor tela. Nešto se desilo. I to nije bilo dobro.
„Kad?“ Počeo je da piše u notes na krilu koji je koristio za
lične beleške o slučajevima. „Gde je sada? Naći ćemo se tamo.“
Bacio je pogled na GPS, preračunao. „Petnaest minuta.“
„Ima još jedna?“ pitala je Lola kad je završio poziv.
„Privatna detektivka je upucana sa četiri metka ispred svoje
kancelarije. Možda pola sata nakon što sam razgovarao sa
njom.“
„Mrtva?“
„Ne još. Idemo u bolnicu. U operacionoj sali je.“

***
Džej Džej se zaustavio kod Reganovog nacionalnog aerodroma
da ostavi auto na parkingu i ukrade drugi. Ugurao je zatvorenu
torbu sa krvavom opremom u kantu za smeće.
Iako je mrzeo što je morao da se odrekne svoje glatke vožnje,
jebena policija je imala ime njegove sestre, pa su znali i za auto.
Vreme za promenu.
Imao je sreće sa starim, jednostavnim kombijem bez alarma.
Provalio je, prebacio svoje torbe, oružje, alat. Pošto je
pokretanje te stare krntije bilo dečja igra, krenuo je dalje za
manje od deset minuta.
Moraće da natoči gorivo, zapazio je. I pronaći će bezbednije
mesto da zameni tablice. Za svaki slučaj!
 Možda će stati na stanicu za kamiondžije, ili neko odmorište,
kupiti nešto za jelo, malo odremati. Još je imao nekoliko svojih
pilulica da se malo okrepi, ali imao je vremena, pa će možda
odremati.
Nema razloga za žurbu, i želeo je da uživa u svojim
trenucima. Policajci su, kao što je vreme stalno pokazivalo, bili
previše glupi da povežu novinarku – spikerku, samo je to bila –
dole u Virdžiniji sa roknutom detektivkom u Vašingtonu.
Juriće sopstveni rep dok se on ne odveze u nedođiju i provede
malo kvalitetnog vremena sa očevim kopiletom.
Očevom ubicom.
Pronašao je odmorište za kamione usput. Voleo je odmorišta
za kamiondžije, one na duge staze. Više puta je zamolio nekoga
da pošalje pismo njegovoj dragoj sa sledeće stanice. Njihova
igrica, objasnio bi im, i platio im kafu.
Ovog puta nije imao pesmu da pošalje. Ali možda i napiše
jednu. Poslednju, i ostavi je uz njeno krvavo, slomljeno telo.
Da, tako će. Upravo će tako uraditi! I ta pesma će biti
objavljena u novinama, na internetu. Kučke kao što je ova koju
je upravo ubio svečano će je izgovarati iz TV ekrana.
Biće slavan. Učiniće oca ponosnim!
Zato bi trebalo da je potpiše ovog puta. Ne sopstveno ime,
naravno. Neki nadimak.
Bard, pomislio je. Otac je voleo Šekspira kao brata, pa bi to
bilo kao da odaje počast svom starom.
Uzeće odrezak i jaja, ćufte od krompira, neku dobru jaku
kamiondžijsku kafu, i napisaće svoju najbolju pesmu do sada.
Pročitaće je kučki pre nego što je dokrajči.
Kad završi, kad napravi dobre slike njenog leša, njenog
pokvarenog lica, brzo će se vratiti u svoju staru kuću da se
pozabavi sestrom broj jedan.
 Za nju neće biti pesme, pomislio je. Samo metak u mozak.
Brzo i lako.
Šteta, razmišljao je, što neće imati taj izvor da izvlači još
novca u budućnosti, ali previše je znala. A žene nisu mogle da
spreče svoja pogana usta da brbljaju.
Osim toga, u kući ima mnogo vrednih stvari koje će poneti.
Zatim će se, kao kamiondžija na duge staze, vratiti u
Vajoming. Srediće i preostale kučke sa spiska u slobodno
vreme.
Napraviće razmak, kao i uvek.
Čovek ne treba da požuruje svoj životni posao.

Dok je Džej Džej gutao svoj odrezak i jaja, Morsted i Diksova

su izašli iz bolničkog lifta. Oboje su prepoznali policajca u
čoveku koji je koračao tamo-amo nekoliko metara dalje.
Morsted je izvadio značku. „Detektive Bauer?“
„Ne.“ Muškarac, krupan u majici i farmerkama sa visokim
strukom dobro ih je odmerio. „Narednik Muni. To je moja
nećaka, ćerka moje sestre, u operacionoj sali. Bauer i Vočovski
su izašli.“
„Žao nam je zbog vaše nećake, naredniče“, Diksova je počela
i rekla mu njihova imena. „Znate li u kakvom je stanju?“
„Ne znam ništa prokleto jebeno osim da je primila četiri
metka. Izvadili su ih, i sad su u Dokazima. Dva u grudi.“ Udario
je pesnicom o šaku. „Sama je pozvala pomoć, to je uradila. Od
toga je napravljena.“
„Postoji li osumnjičeni?“
Oštar pogled, sad usijan, okrenuo se ka Morstedu. „Nemojte
postavljati glupa pitanja. Došli ste da razgovarate sa njom jer ste
povezali tačkice. Ili ih je ona povezala za nas. Vi iz Ubistava
nećete dobiti prokleti nalog za Benetovu. Ići ću sam, probudiću
sudiju, i prokleto ću ga uzeti sam.“
„Naredniče“, tiho je progovorila Diksova – jedna od njenih
veština. „Preuzeli smo ovaj slučaj pre osamnaest sati. Izgleda da
je moj partner bio poslednja osoba koja je razgovarala sa vašom
nećakom pre nego što se ovo dogodilo. Jeste povezala te tačkice
za nas, i pročitali smo njen dosije, koji nam je poslala dok smo
dolazili ovamo. Ako su Bauer i Vočovski nesposobni da
obezbede nalog da privedu Niki Benet na ispitivanje, radi
pretrage njenog doma, kancelarije, vozila, mi ćemo.“
Muni je podigao ruku i izdahnuo. „Skočio sam na vas. Morao
sam da izađem iz čekaonice. Rejčelin muž, njeno dvoje dece,
moja sestra, moj zet, moja žena, Rejčelin brat, njena sestra,
dođavola, većina porodice, a ima nas mnogo, svi su tamo, ili su
napolju i pokušavaju da se smire šetnjom.“
„Meni je brat bio pogođen. Pohađao je Tehnički koledž u
Virdžiniji -2007. Bila sam samo dete. Nisam nikad bila tako
uplašena u životu kao dok sam sedela u toj čekaonici. Zato sam
postala policajac.“
„Je li preživeo?“, Muni ju je pitao.
„Da. Bio je prvi u mojoj porodici koji je diplomirao na
koledžu.“
„Drago mi je što to čujem.“ Prešao je rukom preko prosede
kose. „Hajde da vam donesem kafu.“
Vrata lifta su se ponovo otvorila.
„Bauer, Vočovski – Morsted i Diksova.“
Muni je sačekao da se svi rukuju. „Jeste li ga dobili?“
„Radimo na tome, naredniče“, rekao mu je Bauer. „Radi se
na tome. Izvlače sudiju iz kreveta.“ Protrljao je vrat pozadi.
„Vočovski je razgovarao sa pukovnikom dok sam ja razgovarao
sa tužiocem – i nju sam probudio.“
„Sastavićemo tim“, rekao je Vočovski ostalima. „Tim za
uklanjanje, tim za potragu. Bauer i ja ćemo je privesti na
razgovor. Dobrodošli ste da posmatrate. Ona ima novac“, dodao
je, „pa može priuštiti dobrog advokata. Trebaju nam neki čvrsti
dokazi. Fizički dokazi.“
„Ako je ta žena pucala na Rejčel“, Bauer je nastavio,
„uhvatićemo je zbog toga. To je prokleto obećanje, naredniče.
Treba nam istražni tim da nam pronađe nešto što je povezuje sa
Rejčel, ili bilo kojom drugom ženom za koju Rejčel veruje da ih
je ova žena ubila.“
„Još je na operaciji?“, pitao je Vočovski, i Muni je samo
klimao glavom. „Kad izađe, kad dođe sebi, pomoći će nam da
ovo resimo.“
„Radili smo na tome.“ Bauer je lako udario pesnicom po
butini. „Nameravali smo da razgovaramo sa Benetovom danas.
Nismo stigli ranije. A onda smo čuli za taj dvostruki napad.“
Muni je odmahnuo rukom. „Ni meni nije delovalo hitno.
Trebalo je. A nije.“
Zaćutao je i udaljio se kad je video jednu doktorku u
hirurškoj opremi. Srce mu je tuklo u grlu, u ušima. „Operisali ste
Rejčel Makni. Ja sam joj ujak. Ja sam...“
„Sećam se.“ Tiha žena, umornih očiju klimnula je glavom.
„Doktorka Stringer. Nećaka vam je stabilno. Jaka je, i stabilna.
U ozbiljnom je stanju, i pomno ćemo je pratiti u narednih
dvanaest sati. Dobro je podnela operaciju.“
„Možete li da prenesete porodici? Želeće da je vide. Znam da
ne može čitava horda da je vidi, ali muž, deca, njena mama. Oni
treba da je vide.“
„Biće omamljena preko noći, ali da, sredićemo to.“
„Neće otići dok se ona ne probudi.“
„Kantina radi non-stop. Mogu da sredim da donesu krevet za
njenog muža čim ona izađe sa intenzivne nege. Rane na ramenu
i ruci su bile manje. Grudna rana je ozbiljnija, kao što smo već
raspravili. Razderala je i potiljak, kad je pala, verujem. Želim da
kažem da je čudo što je ostala svesna i uspela da pozove 911.“
„Ne poznajete Rejčel.“
Doktorka se osmehnula. „Znam. Nadam se da ćete otkriti ko
joj je ovo uradio.“
„Računajte na to. Čitava porodica je tamo. Ili većina.“
Okrenuo se drugim policajcima. „Dajte mi pet minuta sa
porodicom, a onda idem sa vama.“
„Naredniče...“
„Ne zajebavajte se sa mnom. Policajac sam prokleto skoro
koliko si ti živ, Bauere. Neću učiniti ništa što će ugroziti slučaj
protiv osobe koja mi je strpala nećaku u bolnicu. I biću tamo kad
je privedete.“
„Pet minuta. Treba da odemo do kuće, spremimo se,
obavestimo tim.“
„Uključićemo se i mi.“ Morsted je očekivao nezadovoljne
poglede. „Samo da posmatramo i pomažemo. To je vaše
hapšenje, detektivi. Ali moraćemo da razgovaramo sa
osumnjičenom u vezi sa našom žrtvom.“
„Pošteno. Imate pet minuta, Muni. Naredniče? Zaista mi je
drago što će Rejčel preživeti.“
Diksova je pogledala prema čekaonici kad je čula plač. „Suze
olakšanja“, rekla je. „Zvuče drugačije od tuge. Dobro ih je čuti.“

Dvadeset deveto poglavlje

Pošto bol nikako nije prolazio, Niki je uzela još pilula. Utonula
je u san, a onda je uzela još. U ušima joj je zvonilo, iako joj je
delovalo nemoguće, glava ju je još više bolela. Kao da ju je neko
udarao čekićem po mozgu. Zbog dužine lanca, mogla je da se
uspravi samo u čučanj, ali kad je probala, u glavi joj se zavrtelo,
i morala je ponovo da sedne.
Ili ponovo povrati.
Zato je uzela još pilula.
Ponekad je čula glasove, ali kad bi zadržala dah da vrisne u
pomoć, shvatila je da su glasovi bili njeni. Niko osim Džej
Džeja nije mogao da uđe u kuću, a on ne bi došao da pomogne.
Ponovo se osvestila, sa mučninom i drhteći, suznih očiju i sa
zvonjavom u ušima.
Lupanje. U njenoj glavi, bože, da, u njenoj glavi, ali i nešto
drugo.
Je li to neko lupao na vrata? Nisu mogli da uđu, ne, nisu
mogli da uđu, ali možda, kad bi mogla da vrisne, čuli bi je. Kad
bi mogla da ustane, ili skoro ustane, ispuni pluća i vrisne.
Možda.
Pokušala je, jecajući dok se mučila da se podigne na drhtave,
slabašne noge. Kad je udahnula vazduh i uspela promuklo da
krikne, vrtoglavica ju je preplavila u talasu. Pala je napred i
udarila licem o dasku na WC šolji.
Sveža krv je pokuljala iz polomljenog nosa. Oba prednja
zuba su joj se oštro zarila u usnu pre nego što su ispala.
Neizdržljiv bol je trajao samo trenutak pre nego što je mlitavo
klonula na pod.
Ispred kuće, Bauer je ponovo zalupao pesnicom.
„Nema svetla unutra.“ Dotrčala je Diksova. „Nema
automobila ispred. Ona ima mercedes sedan, novi, registrovan
na njeno ime.“
„Možda je u bekstvu.“ Bauer se odmakao. Klimnuo je
uniformisanom policajcu iza sebe. „Provalite.“
 Ovaj je udario jednom, dvaput, i treći put je provalio teška
vrata od mahagonija.
„Policija!“, doviknuo je Bauer kad su policajci prošli.
„Imamo ovlašćenje da uđemo u prostorije. Izađite sa podignutim
rukama.“
Diksova je upalila svetla. „Sranje, izgleda da imamo krv
ovde.“ Čučnula je. „Osušena krv na podu. Možda nije u
bekstvu.“
„Pretražimo.“
„Ovakve stare kuće su kao lavirint“, izjavio je Muni kad je
Bauer usmerio tim ka prvom i drugom spratu.
Sa spremnim pištoljem, Diksova je otvorila garderober dok se
Morsted kretao prema zadnjem delu kuće, i dalje najavljujući
prisustvo policije.
Vočovski je pregledao prednju sobu, salon, a Muni je krenuo
ka vratima ispod stepenica.
Još jedan garderober, pomislio je, možda kupatilo.
Nanjušio je kad je uhvatio kvaku.
Krv, povraćka.
„Imam nešto ovde“, viknuo je, zatim je naglo otvorio vrata.
„Uh, jebote. Treba nam hitna pomoć!“ Stavio je oružje u futrolu,
ušao, i čučnuo. Stavio je prste na Nikin vrat. „Živa je.
Onesvešćena. Bože, već neko vreme je ovde.“
Diksova je prišla, pogledala preko Munijevog ramena. „Nešto
krvi je sveže. Trebaju nam makaze za metal ovde!“
„Izgubila je dva zuba. I to je sveže.“ Muni ju je okrenuo na
stranu da se ne uguši sopstvenom krvlju. „Udarila je glavom o
WC šolju, eto šta je uradila. Pogledaj prskanje. Jako se udarila,
ali ima i starijih modrica, i kladim se da joj je nos već bio
razbijen pre nego što je pala na lice.“
„Hrana u kutiji. Žitarice, krekeri, ima tu nekih gadnih kora od
jabuke, banane. Gotovo prazna boca advila. Ko god da ju je
vezao za zid, nije želeo da je ubije.“
„Ima brata.“
Prišao je Bauer. „Gospode, užasno izgleda. Hitna pomoć
stiže. Izdali smo poternicu za automobilom.“
„Možda bi trebalo da izdamo poternicu i za bratom“, rekao je
Muni.
Bauer je osmotrio onesvešćenu ženu, lanac, kutiju sa
zalihama. I klimnuo je glavom.
Nakratko je došla sebi u kolima hitne pomoći. Zakolutala je
očima i otvorila ih, sjajne kao staklo, pogledala gore, pa na
jednu i na drugu stranu.
„Bićeš sad dobro, Niki.“ Bauer se nagnuo prema njoj dok joj
je medicinski tehničar proveravao vitalne znake. „Sad si
bezbedna. Ja sam policajac, i na putu si za bolnicu.“
„Zašto?“ Šuškala je, zatim je zastenjala. „O, moje lice. Ne
osećam lice.“
„Dali smo ti nešto da ne osećaš bol“, rekao joj je tehničar. „U
šoku je, detektive.“
„Vidim. Skoro smo stigli, Niki, i pobrinuće se za tebe. Možeš
li da mi kažeš šta se dogodilo? Možeš li da mi kažeš ko ti je ovo
uradio?“
Osećala se kao da lebdi, bilo joj je pomalo muka, kao da je
utrnula, i bilo joj je jako hladno.
Ali obavila je svoj posao. Izgleda da nije mogla protiv sebe.
„Ne znam. Čovek na vratima. Gurnuo me je. Udario me.
Onda sam se našla u kupatilu. Lanac.“
Zaplakala je.
„Jesi li ga prepoznala? Poznaješ li ga?“
„Ne. Udario me je. Zašto?“ Zažmurila je, pokušala da
razmisli. „Eksperiment?“, procedila je reč. „Je li rekao? Ne
sećam se. Smejao se. Boli. Sve me boli.“
„Kako je izgledao? Možeš U da se setiš?“
Setila se dečka kojeg je želela na koledžu, onog koji joj se
podsmevao kad je pokušala da ga privuče. Onog zbog kojeg se
osetila ružnom i glupom.
I opisala ga je.
„Visok. Mlad. Smeđa kosa, talasasta. Plave oči. Veoma
plave. Sećam se. Lepo lice. Rupice na obrazima kad se
nasmešio. Naglasak. Južnjački, mekan, južnjački. Povredio me
je. Umorna sam sada.“
Zažmurila je, i iako je ostala budna, pustila je da odluta.
Džej Džej ovde nije mogao da je povredi, pomislila je. Ona
će sad da se vrati svom životu. Uskoro. Nije je bilo briga hoće li
povrediti još nekoga. Dovoljno je platila. Nije bila ni za šta
kriva.
U bolnici, Bauer se sastao sa svojim partnerom, sa Munijem,
i sa dvoje ričmondskih detektiva.
„Rekla je da nije poznavala tipa koji ju je zaključao. Bila je u
prilično lošem stanju, i drogirana, ali dala je delimično pristojan
opis. Ni nalik na poslednju fotografiju brata koju imamo.
Onesvestila se pre nego što mi je dala još pojedinosti, ali smeđe
i plavo... talasasta kosa... mlad, visok. Rupice na obrazima i
južnjački naglasak.“
„Neki stranac joj upada u kuću, udara je, zaključava, krade
joj auto – ali ostavlja joj hranu i pilule protiv bolova? I to dva
dana pre nego što mi je nećaka upucana?“ Muni se namrštio.
„Teško sranje.“
„Ispitaćemo je ponovo, dobićemo još pojedinosti. I ako je
sranje, gurnućemo je pravo u njega. Ali odmah je dala taj opis.
Rekla je nešto o eksperimentu. Kao pitanje, kao da nije bila
sigurna.“
 „Izdali smo poternicu za bratom, i tražimo auto“, naglasio je
Vočovski. „I možda se slažem sa Munijem o sranju, ali moramo
da se zapitamo zašto bi lagala! Ako te je brat udario, vezao
lancem, zašto bi lagala u vezi s tim?“
„Možda je cela porodica luda.“ Morsted je slegao ramenima.
„Naravno, iz njenog dosijea se ne vidi ništa neobično. Zapravo,
vidi se vrlo malo. Takođe, možemo da se zapitamo je li i ona
bila deo čitave priče. Jesu li radili zajedno, pa su se posvađah?“
„Moguće.“ Diksova je klimnula glavom. „I sviđa mi se taj
ugao. Ali onda moramo da se zapitamo zašto ga nije odmah
odala. Tvrdila: O moj bože, moj brat. Šta je učinio? Rekao je
ovo, ono, poludeo je. Nisam imala pojma! I ko ne bi saosećao sa
ženom čiji brat ju je udario u lice, vezao je lancem, i onda je
ostavio sa kutijama žitarica za najmanje dva ili tri dana, kako
izgleda.“
„Ponovo ćemo je ispitati kad je zakrpe.“
Pogledao je na sat. „Sranje. Slušajte, proveriću šta je s njom.
Po mom mišljenju, trebalo bi da se nekoliko sati odmorimo, i
posvetimo se tome sveži. Ostajete, Ričmond?“
„Ostajemo dok ne razgovaramo sa njom.“ Morsted je
pogledao u Diksovu, i dobio je klimanje glavom.
„Imamo sobu u stanici, ali ne bih je preporučio ako ste uzeli
sobu u motelu na sopstveni račun.“
„Otići ću da sedim kod Rejčel. Čekaću da vidim kako je, i
želim da budem u sobi ako ćete razgovarati sa njom, ali onda ću
biti sa porodicom. Ista bolnica, i zar to nije da se jebeno
raspametiš?“
Muni je ponovo pogledao u vrata hitne hirurške službe.
„Jedno znamo. Ona nije pucala u moju nećaku. Ali to ne znači
da nije bila deo toga.“
„Tim pretražuje kuću. Ako ima nešto što je povezuje, oni će
naći. Idem da je proverim.“
Bauer je saslušao nešto što je smatrao uobičajenim
medicinskim blebetanjem. Pacijentkinji su potrebni mir i tišina.
Pored toga, dobio je potvrdu da ima povrede lica starije od
četrdeset osam sati, i razderotina i posekotina na ručnom zglobu
otprilike isto toliko stare.
To ju je oslobodilo sumnje za ubistvo u Ričmondu.
Pored slomljenog nosa, povređene jagodice, ozbiljnih
povreda usta i desnog ručnog zgloba, pretrpela je i potres
mozga.
I verovatno će biti zbunjena i imati praznine u sećanju.
Pošto je ozbiljno navalio, dobio je dozvolu da provede pet
minuta sa njom, koje je nameravao da produži. Zatim je doktor
zahtevao osam sati odmora.
Da bi sve bilo pošteno, poveo je Munija i Diksovu – da bi
dobio i ženski ugao gledanja.
Namestio je izraz dobrog policajca kad je prišao Nikinom
krevetu.
„Kako si, Niki?“
„Ne znam. Tako sam umorna. U bolnici sam.“
„Bezbedna si. Niko te neće povrediti. Vozio sam se sa tobom
u kolima hitne pomoći i malo smo popričali. Ja sam detektiv
Bauer.“
„Hitna pomoć? Ne sećam se.“
„U redu je. Ispričala si mi za osobu koja te je povredila.
Moram da ti postavim nekoliko pitanja, a onda ćemo te pustiti
da se odmoriš. Rekla si da je bio mlad. Možeš li da nam kažeš
šta si mislila?“
„Ko su oni?“ Otekle oči su joj pale na Munija i Diksovu. „Ne
poznajem ih!“
„Policija, kao i ja. Ovde smo da ti pomognemo, da budeš
bezbedna. Šta bi rekla, koliko je bila stara osoba koja te je
povredila?“
„Muškarac.“ Ponovo je zažmurila. Umalo da kaže dvadeset,
jer je tada toliko imao. Ali zabrinula se da će to zvučati
premlado. „Nisam sigurna. Kasne dvadesete. Možda tridesete.
Žao mi je.“
„U redu. Dobro je. Belac?“
„Da.“
„Šta je imao na sebi?“
„Ne... uniformu? Ne, ne mislim... možda. Ne, ne sećam se.
Žao mi je.“
„Možeš li ponovo da ga opišeš, što bolje možeš?“
„Ja... visok.“
„Koliko visok?“
„Mislim, viši od vas, mislim. Malo. Snažan. Mislim da je bio
snažan. Talasasta smeđa kosa i lepe plave oči. Tako lep, tako
privlačan. Rupice na obrazima, naglasak. Kao filmska zvezda.“
„Kad ti bude malo bolje, hoćeš li raditi sa policijskim
crtačem?“
„Mogu da pokušam. Sad sam tako umorna.“
„Rekla si eksperiment. Je li ti on to rekao?“
„Eksperiment? Je li on to rekao? Plakala sam. Plakala sam, a
on se smejao. Imala sam toalet, zar ne? Mogla sam da dohvatim
vodu, zar ne? Evo hrane. Uzmi ove pilule. Vratiću se.“
„Rekao je da će se vratiti?“
„Mislim... da. Plašila sam se da neće. Plašila sam se da hoće.
Plašila sam se.“
„Je li se vratio?“
„Ne bih rekla... ne znam. Ponekad mi se činilo da sam čula
glasove. Ali ne znam.“
„Gde držiš ključeve? Od kuće, od auta?“
 „U posudi na stolu pored vrata. Ako ih tamo stavite, uvek
znate gde su. Hoću sad da spavam. Samo da spavam.“
Muni se malčice približio. „Je li taj čovek bio u kući kad je
Rejčel Makni dolazila da te vidi?“
Zapravo je osetila kako joj je strah poleteo niz kičmu. „Ko?“
„Rejčel Makni. Dolazila je da te vidi. Ona je privatna
detektivka.“
„Da, da. Ne. Sećam se da je neko dolazio. Tek sam stigla
kući? Mislim da sam tek stigla kući. Nosila sam namirnice.
Zašto je dolazila? Šta je želela?“
„Moj otac.“ Zažmurila je. „Ne želim da pričam o ocu. Nisam
ni za šta bila kriva. Bila sam dete. Želela sam da ode. Uzrujala
me je. Nisam je pustila da uđe, zar ne? I otišla je. Je li čovek bio
sa njom? Mislim da je došao odmah posle. Ubrzo posle. Mislila
sam da je opet ta žena, i želela sam da ode. Bila sam ljuta.
Otvorila sam vrata, ali nije bila ona. I on se nasmešio, i udario
me.“
„Udario te je na ulazu?“ navaljivala je Diksova. „Kad si
otvorila vrata?“
„Ja…“ Šta je rekla ranije? Kako je mogla da se seti? „Nisam
sigurna. Sve mi je mutno. Izgledao je tako lepo. Ne znam zašto
je bio tako zao prema meni. Želim da spavam. Moram da
spavam.“
„U redu, Niki.“ Bauer joj je potapšao ruku. „Odmori se
malo.“
Muni je nevoljno istupio. „Prilično je prokleto zgodno kako
se nečega seća sasvim jasno, a nešto drugo joj je mutno.“
„Nije da se ne slažem, ali tako je sa traumom. Ovako ili
onako, povrede su joj stvarne.“
„Trauma ne znači da ne laže“, istakla je Diksova. „Jer mislim
da laže.“
 „I ja. Zašto ti?“
„Gotovo sanjalački opisuje tog tipa. Kao da je zaljubljena u
njega. I ako ga ne poznaje, ako on nikad pre nije bio u njenoj
kući, kako bi izabrao sobu bez prozora, unutrašnju prostoriju?
Kako je znao koliko dug lanac da podesi tako da dohvati
umivaonik i vodu, ali ne i vrata? Podržavam Munijevu izjavu o
sranju. Bio je tako zao prema njoj? Nazivaš razbijanje lica i
vezivanje lancem za zid zlim’? Nešto tu nije u redu.“
„Ne mogu da se ne složim. Možda je imala ljubavnika, s
kojim se posvađala. Ali nećemo izvući iz nje ništa više večeras.
Čim svane, poslaćemo policajce u komšiluk, pokucaće na vrata.
Proverićemo je li neko video tipa. Zaustila je da kaže uniforma,
ali se predomislila. Ali možda se preobukao u momka za
isporuku, majstora, policajca...“
„Sve ćemo ponovo preći sa njom sutra. Možda ćemo imati
sreće sa automobilom večeras. Ali u smeni sam već skoro
prokletih dvadeset četiri sata. Treba mi nekoliko sati odmora.
Kao i svima ostalima. Možemo se naći ponovo u stanici u osam,
i ispitaćemo je čim budemo mogli. Ako se nešto desi ranije,
bacićemo se na to. U međuvremenu, postavićemo joj stražu
ispred vrata. Niko neće ući ko ne treba, i ona neće izlaziti.“
„Ja idem da proverim Rejčel.“
„Ako se probudi pre osam, i seti se nečega, javite mi.
Rešićemo, narednice.“

Džej Džej je zaustavio kombi na jednoj staroj šumskoj stazi oko

petsto metara od Travelers Krika. Kombi nije bio mnogo
upadljiv, ali neće mu još dugo trebati. Trebao mu je san, i nije
želeo da neki glupi policajac ili neki dobri samarićanin
proverava kombi parkiran kraj puta.
Razmišljao je da provali u Adrijaninu kuću dok spava, ali
znao je – iz njenog glupog bloga – da ima psa. Velikog. I
pretpostavljao je da ima alarm.
Smatrao je da bi mogao da onesposobi alarm, ali psi laju.
I ujedaju.
Bolje bi mu bilo da sačeka, i pozabavi se psom napolju.
Pošto je razradio plan, mogao je malo da odspava, podesi
svoj alarm u telefonu na, recimo trideset minuta pre svitanja.
Zatim će uzeti ranac sa alatom i otpešačiti u šumu – proučiti
teren pošto je ona jebeno volela da obavlja svoje usrane vežbe
tamo. Naći će dobro mesto da osmatra njenu kuću.
Čim se reši psa, on i kučka od njegove mlađe sestre će se
lepo i dugo družiti.
Trebale su godine, pomislio je dok se nameštao da spava.
I poslednju pesmu će joj predati lično.

Nije dobro spavala. Previše joj se toga vrzmalo po glavi,

priznala je Adrijan kad je odustala i izvukla se iz kreveta u zoru.
Zaljubila se i nije znala kako da se ponaša. I, veoma je dobro
poznavala sebe: kad nije znala kako nešto da reši, kopala je po
tome dok ne bi pronašla neko rešenje, neku zaobilaznicu.
Ali ovo nije bio program ili recept ili frizura.
Ljubav je bila jedinstveno stanje.
I dolazila joj je majka. Moraće da se bavi novom složenošću
njihovog odnosa, i tim opreznim koracima. A možda će
razgovarati i o tom jedinstvenom stanju.
Nije nikad razgovarala sa majkom o nečemu takvom, nikad
nije ni razmišljala da tako nešto sa njom deli. Pa, kako onda to
da reši!
Telefonom je isključila alarm tako da može da otvori vrata
trema. Izašla je, proučavala požar izlazećeg sunca u istočnim
šumama, i spustila je ruku na Sejdinu glavu kad joj se pas
pridružio.
„Lepo jutro, Sejdi, i to je nešto.“
Morala je da donese desetak odluka, velikih i malih, u vezi sa
omladinskim centrom. Moralo je da bude ispravno, moralo je da
bude upravo ono što su njeni baka i deda želeli.
Da li bi im smetalo kad bi izabrala crno-belu šaru umesto
jednobojne podloge za igralište? Verovatno ne, ali razmišljala je
o tome u četiri ujutru.
Razmišljala je o tome, i o izboru dvorišnih biljaka, o stilu
bezalkoholnog bara. Brinula je o tome i o drugim stvarima da ne
bi razmišljala o činjenici da ima polubrata i polusestru koji
možda žele da je ubiju.
Izvan njene moći, pomislila je, a mrzela je kad nešto nije bilo
u njenoj moći. Morala je za to da se osloni na Rejčel, i nadala se
da će joj se ona javiti do kraja dana.
„Javiće nam kad nešto sazna, je li tako?“ Sagnula se da
pomiluje Sejdi. „Zato ćemo samo čekati. Hajde da pozdravimo
sunce, šta kažeš? Da malo odmorimo glave.“
Presvukla se u helanke i majicu za jogu, skupila je kosu
gumicom. I bosonoga je sišla do kuhinje sa prostirkom. Bez
obzira na nemirnu noć, volela je rana jutra, njihovu tišinu,
vazduh, osećaj da sve osim nje, Sejdi i ptica još spava.
Napunila je Sejdinu činiju svežom vodom, zatim i svoju
bocu, i ostavila je ulazna vrata otvorena da uđe vazduh dok su
silazile u popločano dvorište. Shvativši odmotavanje prostirke
kao znak, Sejdi je odlutala u dvorište.
Adrijan je stala na trenutak, okrenuta prema svetlu, sad
ružičastom i zlatnom odmah iznad drveća. Detlić je negde žurno
kucao u drvo u potrazi za doručkom, a jastreb je kružio iznad
glava loveći svoj.
Paradajz je sazrevao na lozi koju je posadila, a raskošne
hortenzije koje su posadili njeni baka i deda pre mnogo godina
procvetale su u cvetove koji će uskoro dobiti ludu plavu boju.
Lepo jutro, ponovo je pomislila. I još jedan svež početak.
S rukama u molitvi, udahnula je, zatim visoko podigla ruke.

***
Posmatrao ju je sa svog mesta u šumi. Bio je ushićen.
Bila je tu! Ne na ekranu, ne u gomili kao kad je, pre mnogo
godina, putovao u Njujork pošto je čuo da će se pojaviti u
emisiji Tudej.
Već uživo, i sama.
Kakav način da se započne dan!
Nije očekivao da će izaći tako rano. I ostavila je vrata
otvorena. Gotovo je povikao od sreće kad je izašla na terasu na
spratu, i samo stajala tamo, gledajući preko mesta gde se sakrio.
Možda je pas bio veći nego što je mislio, ali pobrinuće se za
njega. Sejdi, zapamtio je sa bloga. Kučka za kučku.
Voleo je pse. Nije podnosio mačke, i ubio je dosta lutalica u
svoje vreme, ali voleo je pse. Možda nabavi sebi psa ovih dana,
razmišljao je dok je punio pušku.
Ali ne kučku, i proklet bio ako bi dao da mu psu odseku jaja.
Muškarac mora da bude muškarac, zar ne?
Kako se pas približavao šumi, Džej Džej je nameštao pušku.
Malo bliže, velika devojko, pomislio je.
Ali kad je podigla glavu, kad je onjušila vazduh – možda ga
je nanjušila – opalio je.
Zvuk, ne više od prigušenog praska, nije stigao do Adrijan
dok se spuštala na prostirku u čaturangu. Džej Džej je gledao
kako je pas zateturao, pa još jednom, a onda pao.
Laku noć, pomislio je.
Bistre glave, postojanog daha, Adrijan je nastavila sa svojim
vežbama. Mišići su joj se zagrejali; raspoloženje se ublažilo.
Zadržala je ratnika 1, pustila da istezanje odradi svoju čaroliju, a
onda je glatko kliznula u ratnika 2.
Duboko, tako da joj je telo uzdahnulo. I dok joj je pogled bio
fokusiran na ispruženu ruku, ugledala je čoveka kako izlazi iz
šume.
Sve se ukočilo, i u tom ukočenom trenutku, vratila se
godinama unazad, u Džordžtaun. Nije moguće, nije moguće jer
ga je videla kako pada preko ograde, videla ga je kako pada.
Videla ga je kako je umro.
Ali sad je hodao prema njoj, sa užasnim smeškom.
Trči!, čula je kako joj je glas vrisnuo u glavi. Ali kad je želela
da se okrene i pojuri uz stepenice, uperio je pušku u nju.
„Napravi korak i pucaču. Neću te ubiti, ali oboriću te.“
Iza njega, malo nalevo, ugledala je Sejdi ispruženu na zemlji.
Upozorena ili ne, osetila je užas i bol.
„Sejdi!“
Kad je krenula ka psu, preprečio joj je put. „Još jedan korak, i
pucaču ti u koleno. Boleće kao pakao, i nećeš ponovo trčati. Ona
samo spava.“
Ponovo je sevnuo onaj osmeh kao na licu onog pokojnika.
I jedan užasan tren, ponovo je imala sedam, i bila je
bespomoćna.
„Ne ubijam pse. Za koga me smatraš? Pištolj za
uspavljivanje. Kupio sam ga u Vajomingu, samo za nju, samo za
danas. Sad ćeš ući u kuću tako da imamo malo privatnosti.“
I opet taj osmeh. „Imamo mnogo tema za razgovor. Seko.“
Nije to bio taj čovek, shvatila je. Njegov sin. Gotovo
preslikan, ali sad je videla neke razlike. Sin je bio sitnije građe, i
kosa mu nije bila proseda na slepoočnicama. Sama kosa je bila
neuredno ošišana.
Ali oči, oh, oči su bile iste. Uprkos osmehu, gnev i ludilo su
stanovali u njima.
Ali više joj nije bilo sedam. Nije bila bespomoćna.
„Ti si Džonatan Benet.“
„Zovi me Džej Džej.“
„Ti si mi slao pesme. Dugo.“
„Imam još jednu za tebe, ali to će sačekati. Razgovaraćemo
unutra.“
Ako bi mogla da ga zadrži ovde napolju, možda bi pronašla
načina da pobegne. Ili se Sejdi možda probudi, ako je rekao
istinu.
„Bili smo samo deca. Ti, tvoja sestra, ja. Mi nismo ništa
uradili.“
„Dete postane čovek, ili kurva, zavisi.“
„Je li i tvoja sestra ovde? Želi li ona da razgovara sa mnom?“
„Samo smo ti i ja. Niki? Ona voli da podiže zidove, da se
isključi. Po tome je na majku, samo bez pilula i alkohola. Pa, sad
je u četiri zida, i tamo će i ostati.“
Čula mu je zadovoljstvo u glasu. Ne ljutnju, ne srdžbu, već
gotovo sanjalačko zadovoljstvo. Možda bi mogla da ga urazumi.
„Ne znam ništa o tebi ni o njoj. Ja samo...“
„Saznaćeš dovoljno. Penji se stepenicama, lepo i polako.
Pokušaš li da potrčiš, razneću ti koleno. Mrdaj!“
I taj gnev, ta razjarenost, buknula mu je u očima.
„Ili ću te oboriti i uvući te unutra krvavu.“
I učinio bi to, videla je da bi. Okrenula se prema stepenicama,
pokušala da misli, samo da misli, kroz panični strah.
Poznavala je kuću, svaki centimetar. On nije. Samo trenutak
nepažnje, to je bilo sve što joj je trebalo.
Na desetine mesta da se sakrije, desetine načina da uzvrati.
 Ali trebalo joj je nešto za skretanje pažnje. A nije smela da
rizikuje sa pištoljem uperenim u leđa.
Da stigne do telefona. U spavaćoj sobi na punjaču. Da stigne
do telefona, i pozove pomoć.
Ušla je u kuhinju, pogledala u držač za noževe. Možda,
možda, ako se ukaže prilika.
„Zatvori vrata i zaključaj ih.“
Poslušala je, ali sad je razmišljala.
Da je želeo odmah da je ubije, već bi bila mrtva. Prvo je
želeo da razgovara. Želeo je da ispriča svoju priču, ili izlije
srdžbu na nju, ih i jedno i drugo.
Želeo je da je povredi pre nego što je ubije.
To joj je dalo vremena, a s vremenom su išle i prilike i
odvraćanje pažnje.
„Kakvo mesto“, govorio je. „Velelepna kuća. I ja sam
odrastao u velikoj kući, ali sad mi je već dugo dovoljna i jedna
lepa kolibica. Na sprat.“
„Na sprat?“
„I tamo si ostavila otvorena vrata. Mislila si da si potpuno
sigurna ovde, zar ne, u tvojoj velelepnoj kući.“
Sprat, pomislila je. Telefon joj je na punjenju.
Hodala je, razmatrajući mesta gde bi mogla da se sakrije, ili
mesta gde bi mogla da se bori, oružje koje bi mogla da iskoristi.
Lampa, teška vaza, pritiskač za papir, otvarač za pisma.
„Zašto pesme? Zašto si mi slao pesme?“
„Zato što mi to dobro ide. Još kao detetu. Moj tata je bio
ponosan na moje pesme.“
„Bilo ti je teško kad si ga izgubio.“
„Nisam ga izgubio. Ti si ga ubila.“ Pritisnuo joj je pištolj na
krsta. „Da se nisi rodila, on bi bio živ.“
Prisetila se treninga, pa se smirila disanjem. „Nisam ni znala
za njega do tog dana. Majka mi nikad nije rekla. Nije nikom
rekla.“
„Živo mi se jebe kome je rekla, a kome nije. On je mrtav zato
što si ti živa.“
Pogledala je u bronzanu statuu na stolu u hodniku na spratu.
Teška je, pomislila je.
Prošla je pored nje, i ušla u spavaću sobu.
„Zatvori i zaključaj.“
Telefon na punjaču, samo metar dalje. Odvlačenje pažnje.
Okrenula se prema njemu, pustila je da joj se sav strah prelije
u glas. „Ne znam zašto ovo radiš. Ne razumem zašto...“
Udario ju je levom rukom, dovoljno jako da je obori na pod i
da joj bol sevne kroz lice.
„Zatvori i zaključaj. Učini šta ti kažem kad ti kažem, ili ću ti
sledeći put izbiti zube.“
Podigla se, zatvorila vrata, okrenula ključ. I kad se pomakao
u stranu i uzeo njen telefon, izgubila je nadu.
Bacio ga je na pod, i zgazio ga. Nacerio se.
Rekao je: „Ups!“
Pokazao joj je pištoljem prema dvosedu, mestu za čitanje.
„Sedi. Odmah! Osim ako nećeš još jedan šamar.“
Bila bi spremna za to sledeći put, i znala je kako da uzvrati.
Imala je desetak centimetara prednosti u najboljem slučaju – i
imala je duže noge. Gipke mišiće, da, ali suprotstavila bi ih
njegovim.
Morala bi.
Ali on je i dalje držao pištolj.
Sela je u ugao dvoseda najbliži vratima.
Skinuo je ranac sa ramena, spustio ga, seo na stolicu.
„Sad nam je svima udobno.“
 Trideseto poglavlje

U dvorištu, ispod sve jačeg sunca, Sejdi je počela da trza

nogama. Zakolutala je očima i otvorila ih.
Kad je pokušala da ustane, noge je nisu držale, pa je legla
dahćući, zbunjena.
Povratila je zbog mučnine u stomaku, i ležala je cvileći.
Želela je Adrijan, i hladnu vodu.
Kad je uspela da ustane, zabatrgala je nekoliko koraka
napred. Opet joj se smučilo. Polako, pijano, krenula je ka kući.
Želela je ponovo da spava, ali još više je želela Adrijan i vodu.
Zastala je kod prostirke za jogu, onjušila je, malo se utešila
kad je osetila Adrijanin miris. Ali bio je tu i neki drugi miris,
onaj koji je osetila pre nego što ju je nešto zabolelo, pre nego što
se razbolela.
Ljudski, ali nepoznat. Nije joj se dopao. Zarežala je.
Otišla je do vrata iz popločanog dvorišta, ali bila su
zatvorena, i nije videla Adrijan unutra. Bilo joj je teško da se
popne stepenicama. Trebalo joj je dugo, ali tamo je bila voda, i
kad je počela da pije, nije mogla da se zaustavi.
Činija za hranu je bila prazna, ali nije želela da jede.
Adrijan nije došla da je pusti da uđe, pa je čekala kao što ju je
naučila. Ponovo je zacvilela, nadajući se. Zatim je pogledala uz
stepenice.
Nije želela da se penje; želela je da uđe. Ali krenula je prema
njima i uz pseći uzdah, počela je da se penje.

U spavaćoj sobi, Džej Džej je čvrsto držao pištolj. „Prokleto

velika kuća za jednu žgoljavu ženu.“
 „To je moj porodični dom.“
„Baba i deda su riknuli, zar ne? Baba je zdrobljena u autu, a
deda je umro od starosti. Jebena pica, je li? Možda i odem po
jednu kad završim ovde. Misliš da si posebna. Misliš da si
važna, sa tvojim DVD-jevima i snimanjem i blogom, govoriš
ljudima kako da žive, šta da jedu, teraš ih da skaču okolo i
kupuju tvoja preskupa sranja. Moj otac je bio važan. Doktor
Džonatan Benet. Moj otac. Kapiraš?“
„Da. Bio je nastavnik. To je veoma važno.“
„Bio je pametan, pametniji od tebe. Pametniji od bilo koga.
Ostao je sa našom narkomankom od majke samo zbog mene.
Voleo me je.“
„Znam da jeste.“
„Štitio me je.“
„Naravno. Ti si mu sin.“
„I mrtav je zbog tebe. Zato što je tvoja kurva od majke ostala
trudna i pokušala je da ga prevari. Ne vidim ništa njegovo u tebi,
nikad i nisam, zato je to verovatno laž. Ne menja ono što se
dogodilo. Nabacivala mu se kao i sve ostale. Muškarac koji ne
uzme šta mu se nudi je budala, a moj otac nije bio budala.“
Neka ispriča svoju priču, mislila je dok je tiho sedela sa
rukama u krilu. I pogledom je tražila moguća oružja u sobi.
Bakini svećnjaci – teški, lako ih je dohvatiti i zamahnuti.
Bakarna činija koju je kupila u Majinoj radnji. Pristojna težina,
lako se baca. Otvarač za pisma na pisaćem stolu, makaze u
srednjoj fioci. Oštre.
Samo neka priča.
„Nijedna druga nije dobila dete, ili... se pretvarala da ga ima.
Zašto si ih ubio?“
„Ona radoznala kučka koju si unajmila otišla je do onog
glupavog novinara, zar ne? On će zažaliti zbog toga. Ona već
jeste.“
Obuzela ju je hladnoća, i naježila se. Užasan grč u stomaku.
„Kako to misliš?“
„I ona je mislila da je pametna, ali nije bila pametna kao ja.
Ja sam sin svoga oca. Ubio sam je sinoć, ostavio je da iskrvari
na ulici.“
„O bože.“ Uhvatila se za laktove i zaljuljala.
„Dobila je šta je tražila, pošto mi je dolazila u kuću, pokušala
da navede moju sestru da me oda. Pa, Niki neće pričati.“
Osmehnuo se, tako široko.
„Ti – ubio si svoju sestru?“
„Ne još.“ Zacerekao se i iskezio ponovo. „Ali kad to uradim,
i to će biti tvoja krivica. Ti si unajmila radoznalu kučku i uvukla
Niki u to. Dakle, ti si ih obe ubila, baš kao što si ubila mog oca.
Uništila si mi jebeni život, kurvo jedna, oduzela mi jedinu osobu
na svetu koja me je volela. Nije trebalo nikad da udahneš život.“
„Tvog oca više ništa neće vratiti.“
„Znam to!“ Udario je pesnicom o rukohvat fotelje. „Misliš li
da to jebeno ne znam? Misliš li da sam glup?“
Srce joj je sad kucalo u grlu, divlje kao i gnev u njegovim
očima. „Ne, ali ne razumem šta pokušavaš da uradiš ubijanjem.
Pokušavam da razumem.“
„Osvećujem ga, budalo. To sin, pravi sin, radi kad mu je otac
ubijen.“
Ne, ne može da ga urazumi, shvatila je. Ali mogla bi da
odugovlači.
„Misliš li da bi on želeo da ovo radiš? Da provedeš život
radeći ovo? Rekao si kako te je štitio. Želeo je najbolje za tebe.
Mogao si da postaneš nastavnik, kao on. Ili pesnik. Pesme su ti
tako privlačne.“
„Učio me je da se zauzmem za sebe.“ Pokazao je palcem na
sopstvene grudi. „Zauzimam se za sebe, i za njega. Moje pesme
su njemu u čast. A sačuvao sam najbolju za kraj.“
Levom rukom je otkopčao gornji pregradak ranca, i izvadio
pažljivo savijen list papira. „Šta kažeš da ti je pročitam?“
Nije rekla ništa, ali se pripremila. Napašće ga, odlučila je.
Ako će pucati u nju, neće sedeti kao bespomoćni slabić.
Džej Džej je pročistio grlo.
„Konačno, kad se upoznasmo ja i ti, prava pravda, moja
pravda će se ispuniti. I kad ti poslednji dah udahneš, ja ću se
nasmešiti kada umreš. I kad mi tvoja krv bude curila kroz ruke,
pevaću glasnije od bilo koje muzike.“
Glasno se nasmejao dok je ostavljao papir na stranu.
„Glasnije od muzike! Dodao sam još nekoliko redova, jer sam
želeo da završim sa malo lakomislenosti. Danas mi je srećan
dan, prokleto crveno slovo! I želeo sam malo ironije, jer ću te
jebeno prebiti nasmrt.“
Ustao je; Adrijan je udahnula dok se pripremala da pojuri.
I uz glasan lavež i režanje, Sejdi je skočila na staklena vrata.
Odvraćanje pažnje, pomislila je. Uplašena za psa koliko i za
sebe, Adrijan ga je šutnula u ruku koja je držala pištolj. Uspela
je da zada jedan udarac, zakačivši mu rame umesto lica, dok je
pištolj zakloparao preko sobe.
Zatim je potrčala. „Trči“, viknula je na Sejdi. „Trči, Sejdi.
Beži!“
Nadala se da će stići do stepenica, ali već ga je čula kako
stiže. Umesto toga, zavukla se u jednu spavaću sobu.
Mesta za sakrivanje, podsetila se. Načini da se suprotstavi.
„Sad ću te samo još više povrediti. Sad će samo biti još
gore.“
Zgrabila je starinski otvarač za pisma sa radnog stola u
gostinskoj sobi, uvukla se u kupatilo i tiho u sledeće.
 Videće još šta će biti.

Pošto se rano probudio, Rejlan je odlučio da malo radi pre nego

što deca ustanu i razduvaju mu dan kao suvi maslačak.
Maraja je želela da joj skine pomoćne točkove sa bicikla, što
ga je užasno plašilo. Ali brat joj je vozio bicikl na dva točka, i
sad je i ona rešila da radi isto.
Zato je obećao da će je naučiti.
Pošto će raditi, obukao je farmerice i košulju pre nego što je
krenuo u kuhinju gde se premišljao: kafa ili koka-kola.
Koka-kola je obično pobeđivala, i ni danas nije bio izuzetak.
Pustio je Džaspera napolje, stajao je uživajući u prvom naletu
kofeina, uživajući u tišini kuće. Sledeći već ustanovljenu rutinu,
dao je Džasperu doručak, prepekao đevrek u tosteru, pustio
Džaspera da uđe pa da obojica jedu na miru.
Uspeo je da zagrize zalogaj đevreka kad je Džasper podigao
glavu sa činije. I zajaukao je.
„Ćuti, zaboga, probudićeš decu. Treba mi ovih sat vremena!“
Požurio je ka vratima. „Mora da su izašle na rano trčanje. U
redu, u redu.“
Džasper je zavijao, a Sejdi je napolju ludački lajala. Otvorio
je vrata i pustio Džaspera da izleti. „Obojica ćemo dobiti
jutarnju dozu naših devojaka. Ali zavežite, dođavola, oboje.“
Otišao je do kapije, gde je Sejdi, koja bi retko kad zalajala,
stajala na zadnjim nogama i glasno lajala.
„Hej, hej, smiri se, devojko.“ Jednom rukom je uhvatio
kapiju, a drugom je pomilovao Sejdinu glavu.
„Treseš se. Gde je Adrijan?“
Pošto su oba psa sad zavijala, primetio je da Sejdi nema
povodac. Adrijan je nikad nije vodila na trčanje bez povoca.
„Bože, o bože.“ Užasnuto je utrčao u kuću po telefon i
ključeve. I dok je trčao, pozvao je Monroa i Tišu.
„Hej!“, veselo se javila Tiša. „Da, čujem pse, Finijase.“
„Uhvatio ju je. Mislim da je uhvatio Adrijan. Zovi policiju,
pazi na moju decu. Ja idem.“
„Šta? Šta? Monro, Rejlan kaže da je ono đubre uhvatilo
Adrijan. On ide. Zovem, Rejlane. Paziću decu. Idi. Sranje, ide i
Monro. Zovem 911.“
Oba psa su uskočila u auto i pre Rejlana. Monro je istrčao
kroz ulazna vrata u majici i sportskom šortsu. Bio je bos i držao
je bejzbol palicu.
„Šta se desilo, jebote?“, pitao je kad je uskočio u auto.
„Sejdi – sva se trese, bez Adrijan, bez povoca. To je sve što
znam.“ Isterao je auto u rikverc, skrenuo za dlaku. „I imam neki
loš predosećaj.“
„Sejdi ne bi pobegla bez razloga.“ Monro se osvrnuo da
pogleda Sejdi koja je dahtala i režala i drhtala dok je on pozivao
Adrijan. „Ne javlja se, i sad i ja imam loš predosećaj. Nagazi.“

U bolničkom krevetu, Rejčel je ispustila zvuk negde između

stenjanja i uzdaha. Zatreperila je očima. Muž, koji joj je stajao
kraj uzglavlja, stegao joj je ruku.
„Hajde, dušo, vrati nam se.“
Otvorila je oči, jedan dugi trenutak je gledala kroz njega,
zatim se fokusirala. „Itane?“
„Da, tako je.“ Prineo joj je ruke usnama, i borio se da ne
zaplače. „Došla je sebi. Dobro si, dušo. Sad će sve biti u redu.“
„Ne mogu da zadržim Munija.“ Ujak je prišao sa druge strane
kreveta, sagnuo se da je ovlaš poljubi u čelo. „Pozvaću sestricu.“
„Čekaj. Čekaj.“ Posegla mu je za rukom. „Pucao. Pucao je u
mene. Džonatan Benet. Izgleda kao otac. Videla sam ga pre
nego što je pucao. Videla sam ga.“
 „Već ga tražimo. Ne brini.“
„Čekaj. Zvali su policajci iz Ričmonda. Htela sam da kupim
sladoled, ali zvali su iz Ričmonda. Ne sećam se imena. Ubio je
Trejsi Poter tamo. Došao je ovamo zbog mene.“
„Došli su iz Ričmonda, u hotelu su nekoliko ulica dalje.
Javiću im da si se probudila.“
„Rekao je nešto. Nešto.“ Morala je da se priseti. Budila se, a
buđenje je vraški bolelo. „Rekao je nešto, da će me dokrajčiti, ne
znam zašto nije. Mislio je da jeste? Rekao je... Dve su gotove.
Dve kučke su gotove.“ Ponovo je naglo otvorila oči. „Poterova,
ja. Krenuće na Adrijan Rico. Travelers Krik. Morate da
obavestite...“
„Idem da to obavim“, odgovorio je ujak, i izašao iz sobe.
Kad su se vrata zatvorila, okrenula je glavu prema Itanu.
„Deca?“
„Bili su tu, svi su bili tu. Dobro su, i biće mnogo bolje kad im
kažem da si se probudila.“
„Da znaš da bi mi dobro došli sad neki lekovi protiv bolova.“
Uspela je da se osmehne. „Nisam kupila onaj sladoled. Izvini,
dušo.“
Stavio je njenu ruku na svoj obraz, i pustio suze da poteku.

Nije mogao da začepi. Adrijan je znala gde je bio, kuda se

kretao jer nije mogao da začepi. Psovao ju je, vređao je, dok se
ona, bosonoga, pažljivo dišući, tiho kretala. Znala je da se vratio
po pištolj jer je i ona krenula tamo, ali prestigao ju je.
Nije smislila kako da stigne do stepenica i siđe, a da je on ne
vidi. Ali je izračunala koliko će joj trebati da stigne do terasnih
vrata. Da ih otključa, otvori – što neće biti sasvim nečujno.
Koliko će joj trebati da izađe i potrči tako da izbegne metak?
Na tu pomisao ju je oblio znoj od straha. Bila je brza, ali niko
nije bio tako brz.
Ipak, pokušaće, mora da pokuša ako ne bude imala izbora.
Ali setila se i nečeg drugog.
I dalje stežući otvarač za pisma, dohvatila je i činijicu i
ubacila je u sobu preko puta hodnika.
Kad ga je čula da trči prema zvuku, uletela je u drugu sobu.
Počela je pažljivo, tiho da se povlači, i ovog puta mu je
odmakla. Dok joj se znoj slivao niz leđa od stresa, morala je da
čeka, diše, osluškuje dok je on išao iz sobe u sobu.
Sad pažljivije, procenila je, mnogo temeljnije.
Vreme je da krene. Vreme da se pokrene. Pripremila se,
zatim pojurila u zaklon, izlažući se samo na nekoliko trenutaka
koliko joj je trebalo da utrči u svoju spavaću sobu.
Otključala je vrata terase, i otvorila ih.
Škripanje šarki je zvučalo kao vrisak.
Nekoliko sekundi kasnije, činilo joj se kao nekoliko sekundi
kasnije, on je uleteo u sobu, pomahnitalih očiju, mašući
pištoljem. Kad je pojurio ka vratima, i na terasu da je potraži,
zaskočila ga je s leđa.
Zarila mu je vrh otvarača za pisma među lopatice. Kad je
viknuo od bola i okrenuo se, izbegla je najveću silinu udarca.
Ali pogodio ju je u jagodicu koja ju je već bolela.
Iskoristila je bol da se bori. Hvatajući ga za ruku u kojoj je
držao pištolj, gurnula ju je na gore, i zarila mu jako nokte u
meso. Otkrila je da je jači nego što je izgledao, ali gotovo ga je
izbacila iz ravnoteže dok su se rvali. Pokušao je da je udari
levom rukom, ali samo ju je očešao po ramenu. Podigla je
koleno, kao silovitu polugu. Iako je pogodila više mišiće butine
nego genitalije, videla je kako mu se lice zgrčilo od bola.
I licem u lice, uspela je da uhvati pištolj.
Dva puta je opalio u tavanicu.
Rejlan je iskočio iz kola i pre nego što se auto sasvim zaustavio.
Zaleteo se na ulazna vrata. Zatim se samo preusmerio na prozor.
Upotrebio je lakat, razbio staklo, i ne obazirući se na
krhotine, provukao je ruku do kvake, podigao je i provukao se.
Nije morao da je doziva. Čuo je udarce, i razbijanje na spratu.
Dok je trčao uz stepenice, odjeknuli su pucnjevi.
Nije osetio strah, već zaslepljujući, razjareni gnev.

Adrijan je rizikovala da skloni jednu ruku sa pištolja, da bi Džej

Džeju zadala kratak udarac u vrat. Zagrcnuo se, zakrkljao, ali
pre nego što je stigla da mu zada još jedan, podigao je lakat.
Dohvatio ju je ispod brade i zabacio joj glavu.
Videla je zvezde, hiljadu zvezda. I uspeo je da je odgurne,
baš kao i njegov otac pre mnogo godina, tako da je udarila o
ogradu terase.
Bez razmišljanja, jer mišići pamte, spustila je ruke i ispravila
noge. Pokušao je da je ponovo napadne, da nanišani pištoljem.
I Rejlan se bacio na njega.
Čula je taj ružni zvuk pesnice o kost, videla kako se otimaju
za pištolj dok je ona mrdala glavom da je razbistri. Videla je krv,
Rejlanovu krv, i podigla se, skupila je pesnice dok se pripremala
da se umeša.
„Beži.“
Iskezila se. „Đavola.“ Zarežala je i uzela krvavi otvarač za
pisma koji je ispao Džej Džeju iz leđa.
Pištolj je ponovo opalio, i metak je probio kroz drvo ograde.
Dok joj je zvuk zvonio u ušima, psi su uleteli zajedno kroz vrata
kao jedna režeća, razjarena masa.
Džej Džej je vrisnuo kad su mu se zubi žarili u potkolenicu,
tetivu, rame. Rejlan mu je istrgao pištolj kad se Džej Džej
izvrnuo unazad.
 Pao je na ogradu. Pucanje drveta je odjeknulo kao još jedan
pucanj iz pištolja pod njegovim naletom, i poslalo ga, kao i
njegovog oca, preko.
Monro, držeći palicu kao čovek koji jedva čeka da zamahne,
spustio ju je, i povukao Adrijan unazad.
„Policija dolazi. Čujem ih. Pozvaćemo hitnu pomoć. Ne
gledaj, dušo.“
„Dobro sam. Dobro sam.“
„Naravno da jesi.“ Čvrsto ju je zagrlio, zatim ju je predao
Rejlanu. „Otključaj vrata sledeći put, brate.“
„Izvini.“ Obgrlio je Adrijan i zagnjurio joj lice u kosu.
„Nema brige. Idem dole da ga proverim, i pozovem Tišu.
Biće mnogo zabrinuta.“
Pošto su psi i dalje režali, i dalje lajali dok su gledali preko
terase, Adrijan ih je pozvala. „Tiho. Dobre kuće. Sedi. Miran.
Miran.“ Pogledala je u Rejlana. „Ostani.“
„Računaj na to.“
„Ima puls“, doviknuo je Monro. „Dobro se razbio, ali diše.
Dovešću ovamo policiju.“
„Hvala bogu.“ Spustila je glavu na Rejlanovo rame. „Ne
želim da bude mrtav. Ne želim da ovako pogine, i to u ovoj kući.
Ne u ovoj kući. Kako si znao da dođeš? Kako si znao da si mi
potreban?“
„Sejdi mi je rekla.“
„Sejdi.“ To ju je slomilo, više nije mogla da se obuzda i suze
su joj potekle.
Rejlan ju je podigao, poljubio joj kosu kad mu je spustila
glavu na rame, i odneo je u prizemlje.

Za manje od dvadeset četiri sata, Adrijan je ponovo imala punu

kuću. Njena majka, Mimi, Hari, Hektor i Loren, svi su došli da
se pridruže, kako je ona to u sebi nazivala, brigadi Travelers
Krika.
Ekipa iz omladinskog centra poslala je cveće, kao i radnici
Rica. Drugi su zvali ili svratili da je vide. Psi su dobili mnogo
poklona, kosti za žvakanje, lopte, i kutije keksa.
Prijatelji i porodica, pomislila je. Prijatelji koji su bili
porodica.
Osećala se srećnom; osećala se blagoslovenom. Osećala se
konačno i potpuno bezbednom.
Obavila je dug telefonski razgovor sa Rejčel, i dobro se
isplakala.
Džonatan Benet Mlađi će se oporaviti od svojih povreda.
Ubod između lopatica, modrica na oku, modrica na grlu,
povrede koje mu je ona nanela. Nos mu je slomio Rejlan, a imao
je i višestruke ujede pasa. I potres mozga, slomljenu nogu,
smrskan lakat, i unutrašnje povrede usled pada.
Uverili su je da će živeti i provesti taj život u zatvoru.
Njegova sestra se slomila pod ispitivanjem, i dala je dugu,
podrobnu izjavu iz bolničkog kreveta, uključujući i njegovo
priznanje da im je ubio majku.
S obzirom na okolnosti, protiv Niki Benet neće biti podignuta
optužnica.
I s obzirom na okolnosti, Adrijan je smatrala da je bila srećna
i blagoslovena što je preživela taj susret samo sa modricama,
nekoliko čvoruga i ogrebotina.
Razgovarala je i razgovarala i razgovarala sa policijom, sa
FBI, i za sada, barem, odbijala je da razgovara sa medijima.
Samo je želela da sve ostavi po strani i živi.
Sedela je na suprotnom kraju kuće od onog gde je ekipa
popravljala ogradu na gornjoj terasi i zamenjivala okrvavljene
daske na donjoj. I njima je bila zahvalna što su jednostavno
došli, nezvani, čim je policija dozvolila.
I tako je sad sedela sa svoje dve najstarije prijateljice, i pila
limunadu. Džen i Mimi su gospodarile kuhinjom i pravile koja
je šta znala za ono što je Monro nazvao najžešćim svetskim
takmičenjem u kuvanju.
Monro, pomislila je, njen dragi prijatelj koji nikad nije
povisio glas osim u pesmi, doslovno je prešao preko razbijenog
stakla da joj pomogne.
Pogledala je preko kosog travnjaka, u planine, na krovove,
natkrivene mostove Travelers Krika.
„Mislim da ovo mora biti najlepše mesto na svetu.“
„I ja bih rekla“, složila se Tiša. „I želim da kažem, još
jednom, da Hektor i Loren mogu da spavaju kod mene, i daju ti
malo prostora i mira večeras.“
„Volim što su ovde. I kako su odmah došli, što su znali da
mogu. Što su morali lično da me vide.“ Pogledala je u Maju, i
odmahnula glavom. „I ne mogu da verujem da ih je Džo
nagovorio da idu na pecanje.“
„Zapanjio se neizrecivo kad je čuo da nijedan nije dosad
nikad zabacio udicu. Kune se da ćemo večeras na roštilju peći
svežu pastrmku.“
„I blagosloven bio što vode sa sobom Fina, Kolina, i
Bredlija“, dodala je Tiša.
„Poveo bi i Mo, ali ona je samo rekla“ – Maja je namestila
izraz neverice na licu – „’Zašto bih želela to da radim, Džo?
Crvi su ljigavi.’ Bože, što volim tu devojčicu.“
„I ja.“ Uzdahnula je Adrijan. „I volim naš svet.“ Pogledala je
na mesto gde su Sejdi i Džasper ležali stisnuti zajedno i dremali.
„Svaku sitnicu u njemu.“
Lina je izašla sa čašom leda u ruci. Došla je do stola, sipala iz
bokala. „Proterana sam iz kuhinje“, rekla je kad je sela.
„Smatraju me žalosno nesposobnom i neprikladnom. Maraju su
prihvatili, i ona pomaže u pravljenju keksa u obliku srca. Mene
su odbili.“
„Sva sreća pa ne voliš da kuvaš.“
Lina je klimnula glavom Adrijan. „Sva sreća. Prihvatili su i
tvog Monroa i, posle ozbiljne rasprave, on je zadužen za
punjenje jaja.“
„On pravi najbolja punjena jaja u istoriji punjenih jaja.“
„On i Džen i Mimi su raspravljali o najboljim načinima da ih
skuvaju kako bi se lako gulila.“ Sad se Lina nasmejala. „Tako
mi je drago što su me izbacili.“
Maja i Tiša su razmenile poglede.
„Bolje da proverimo bebe“, rekla je Maja kad su zajedno
ustale, i Tiša je podigla alarm za bebe.
Lina je pogledala za njima dok su ulazile. „Dobre su
prijateljice. Znam kako je imati dobre prijateljice. Imam Mimi
veći deo života. Harija i Maršala takođe, ali Mimi? Doživotna
prijateljica.“
Zatim je pogledala u Adrijan, i dodirnula joj povređeni obraz.
„Neću o tome opet da pričam. Znam da si morala da ponavljaš i
ponavljaš – kao i posle Džordžtauna. Treba da kažem kako sam
zahvalna na tvojoj snazi, hrabrosti, i pameti.“
„Mnogo toga je došlo od tebe.“
„Ti si izgradila svoje. Tog dana u Džordžtaunu, pomislila
sam: ovo je neće odrediti. A ni mene. Ali nju ne – neću to
dozvoliti. I nije, ali nikad zapravo nije ni nestalo. Nadam se da
sad može.“
„I može i hoće.“
„Sve te žene, Adrijan, sve te ostale, a umalo i ti. Pitala sam se
i pitala, jesam li mogla da uradim nešto drugačije da to
sprečim...“
 „Ništa. Mama.“ Spustila je ruku na Lininu. „Ništa. On ne
samo da liči na oca. Ima taj isti nedostatak, to isto ludilo u sebi.
Videla sam, u obojici. Sama činjenica da postojim ih je
izluđivala. Rekao mi je nešto, Džej Džej. Rekao mi je kako ne
vidi ništa od oca u meni. Ne vidim ni ja. Ja sam Rico, od glave
do pete.“
„Da, jesi.“
Sejdi je podigla glavu, a Džasper trenutak kasnije.
„To je Rejlanov auto. Rekao je da ima da obavi nekoliko
poslova. Pretpostavljam da je završio.“
Kad se auto popeo uzbrdo, Lina je ustala, i izašla preko
travnjaka. Prišla je Rejlanu i zagrlila ga. Poljubila ga je u oba
obraza, zatim je otišla.
Rejlan je stajao na trenutak, dirnut i zbunjen, pre nego što se
popeo na trem.
„Ona ne voli da se grli, tako da je ovo bio važan trenutak“,
rekla mu je Adrijan.
„Tako mi se i činilo.“ Nežno ju je uhvatio za bradu i
proučavao joj lice. „Kobalt Flejm, primila si udarac.“
„I ti si, strelče sa vašara.“
„Ali razbili smo zlikovca. Uz malu pomoć prijatelja. Zato je
ovo za njih.“ Seo je i izvadio dve pseće ogrlice iz torbe koju je
nosio, jednu jarkocrvenu, drugu jarkoplavu. Predao ih je
Adrijan.
Pročitala je urezana imena. „Gospođa Sejdi Vels. Gospodin
Džasper Rico.“
„Mislio sam da ozvaničim, tako što će razmeniti prezimena.“
„Mislim da je ovo nešto najslađe što sam videla. Izvoli, Sejdi,
hajde da ti stavimo novu ogrlicu.“
„Sad ti i ja“, nastavio je Rejlan kad je Adrijan počela da
menja ogrlice. „Mislim da moramo da ozvaničimo.“
 „Šta?“ Podigla je pogled nasmešeno, zatim je zatreptala kad
ju je pogledao u oči. „Šta?“, ponovila je.
„Nameravao sam da ti dam više vremena. Mnogo. Ali ne
mogu. Trenuci su važni, i trenuci menjaju stvari. Ne želim više
da izgubim nijedan. Volim te. Volim sve kod tebe. Želim sve
tvoje. Treba mi sve u vezi s tobom. Zato, udaj se za mene.
Dozvoli mi da se oženim tobom. Hajde da budemo porodica.“
„O, Rejlane, upravo se navikavamo...“
„Ne navikavaš se da budeš zaljubljena. Zaista ne. Ja sam
porodičan čovek, Adrijan. Brak mi dobro ide.“
„Ide, da, tako je. Bilo je. I jeste. Ne znam hoće li ići i meni.“
„Brzo učiš. Znam da uz mene ide i paket, baš kao što znam
da je taj paket lud za tobom. Možemo i da dodamo tom paketu,
ako tako želiš.“
„Još dece?“
„Ako to želiš. Oboje smo dobri sa decom, ali moraš da ih
želiš.“
„Samo treba da...“ Ustala je, otišla do ograde, pogledala
napolje.
Puna kuća, pomislila je. Kuća izgrađena za porodicu, za decu,
predata njoj. Njeno zaveštanje.
„Oduvek sam želela decu“, promrmljala je.
„Podeli sa mnom moju. Imaj ih još sa mnom. Budi gospođa
Adrijan Vels, a ja ću biti gospodin Rejlan Rico.“
„Mogla sam da pretpostavim da ćeš me nasmejati u ovakvom
trenutku.“ Zažmurila je. „Kad Sejdi nije mogla do mene, znala
je kuda da ide. Tebi i Džasperu. Trebala joj je pomoć, i znala je
gde će je dobiti. Ja znam kuda da idem kad meni treba pomoć.“
Okrenula se prema njemu. „Uvek ćeš to biti ti.“
Ustao je i prišao joj, uhvatio je za ruke. „Možemo da se
venčamo sutra ili godinu dana od sutra. Možeš da isplaniraš
kakvo god venčanje želiš.“
Zavukao je ruku u džep, izvadio kutijicu, otvorio je. I izvadio
prsten.
Ništa napadno, pomislila je. Znao je da ona ne bi želela nešto
napadno. Jednostavan usađeni dijamant na prstenu od belog
zlata.
„Ali sada se zaista nadam odgovoru da. Ostalo su pojedinosti.
I u tome smo dobri.“
„Moraš da odeš i izabereš savršen prsten za nekoga kao što
sam ja. Nekoga ko radi ovo što ja radim, ko je ovo što ja jesam.“
„Znam ko si. Volim ko si. Reci da.“
„I ja volim ko si ti.“ Pogledala je u te predivne zelene oči,
stavila mu ruku na obraz, povređen kao i njen. „Rekao si mi
kako nisi verovao da ćeš moći ponovo ovako da se osećaš. Ni ja
nisam verovala da bih ikad mogla ovako da osećam.“
„Je li to da?“
„Prvo imam pitanje.“
„Pitaj.“
„Koliko brzo možete ti i deca i Džasper da se uselite?“
Smešeći se, obuhvatio joj je rukama lice. „Može sutra?“
„Prvo moraš njih da pitaš.“
„Već jesam, dok si vežbala jutros.“ Spustio joj je usne na
čelo, pa na ruke. „Vole te. Ja te volim. Reci da, Adrijan. Samo
da.“
Tako jednostavno zaista, shvatila je. Tako ispravno.
Jer uvek će biti on. Možda je uvek i bio.
„Volim i ja njih. Volim tebe. Da, Rejlane. Samo da.“
Kad ju je poljubio, polako i jako, kad joj je stavio prsten na
ruku, osetila je kako joj je sve u životu došlo na svoje mesto.
Kad ga je obgrlila, ponovo je pomislila:
Ovo je najlepše mesto na svetu.
A sad je naše.
 O autorki

Nora Roberts rođena je u Merilandu kao najmlađa od petoro

dece i jedina kćerka u porodici u kojoj se brižljivo negovala
ljubav prema pisanoj reči. I sama je rešila da se okuša u pisanju
1979. godine kada je tokom zime ostala zavejana u kući, i tokom
te, sada već čuvene snežne oluje, rođena je njena književna
karijera. Prvu knjigu objavila je dve godine kasnije i od tada ne
prestaje da niže književne uspehe. Dobitnik je brojnih nagrada i
priznanja, a magazin Njujorker proglasio ju je za „omiljenog
pisca Amerikanaca“.
 napomene

[←1] Engl.: potok. (Prim. prev.)

[←2] Pesma grupe Wham! zove se Wake me up before you go,

što znači Probudi me pre nego što kreneš. (Prim. prev.)

[←3] Beetlejuice – američka horor komedija iz 1988. koju je

režirao Tim Barton. (Prim. prev.)

[←4] Vrsta testenine. (Prim. prev.)

[←5] Franc.: svršen čin. (Prim. prev.);

[←6] Košarkaški klub iz Indijane. (Prim. prev.)

[←7] Vrsta igre s kartama. (Prim. prev.)

[←8] Lat.: Prekinut snošaj. (Prim. prev.)