2

Садржај
Стр.
Предговор преводиоца . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Предговор писца . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Писмо епископа Паладија велможи Лавсу . . . . 16
Пишчев увод у животопис светих Отаца . . . . 17
1. О ави Исидору гостопримцу . . . . . . . . . . . . . . 25
2. О ави Доротеју . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
3. О Потамијени . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
4. О Дидиму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
5. О Александри . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
6. О среброљубивој девојци ................ 33
7. О нитријским подвижницима . . . . . . . . . . . . . 37
8. О ави Амуну Нитријском . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
9. О ави Ору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
10. О ави Памву . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
11. О ави Пиору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48
12. О ави Амонију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
13. О ави Венијамину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
14. О Аполонију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
15. и 16. О Паисију и Исаији . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
17. О Макарију који је нехотично извршио
убиство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56
18. О ави Натанаилу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
19. О Макарију Египатском . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60
20. О Макарију Александријском . . . . . . . . . . . . . . 67
21. О ави Марку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
3
22. О ави Мојсеју Етиопљанину . . . . . . . . . . . . . . 82
23. О ави Павлу Фермаском . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
24. О Евлогију и богаљу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88
25. О Павлу Простом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
26. О ави Пахону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
27. О Стефану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
28. О Валенту . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106
29. О Ерену . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
30. О Птоломеју . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
31. О јерусалимској девственици . . . . . . . . . . . . 113
32. О Илији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114
33. О Доротеју . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116
34. О девственици Пиамуни . . . . . . . . . . . . . . . . 116
35. О ави Пахомију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118
36. О ави Афтонију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
37. О јуродивој девственици . . . . . . . . . . . . . . . . 124
38. О Питириму . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125
39. О ави Јовану Ликопољском . . . . . . . . . . . . . 128
40. Повест аве Јована о брату који се покајао . . 140
41. Повест аве Јована о палом и покајаном . . . . 142
42. О Пименији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148
43. О ави Амону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
44. О ави Виу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
45. О ави Теону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150
46. О ави Илији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
47. О ави Аполосу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152
48. О ави Амуну . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168
49. О ави Копријану презвитеру . . . . . . . . . . . . 169
4
50. О ави Сурусу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
51. О ави Исаији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
52. О ави Павлу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
53. О ави Анувију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
54. О ави Алину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175
55. О ави Апелију презвитеру . . . . . . . . . . . . . . . 178
56. О ави Јовану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179
57. О ави Пафнутију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181
58. О мученицима: Аполонију и Филимону . . . 186
59. О ави Диоскору презвитеру . . . . . . . . . . . . . . 188
60. О нитријским монасима . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
61. О ави Амонију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190
62. О ави Исидору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191
63. О ави Амону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192
64. О ави Јовану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193
65. О ави Питириону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193
66. О ави Евлогију презвитеру . . . . . . . . . . . . . . . 194
67. О ави Серапиону презвитеру . . . . . . . . . . . . . 195
68. О Посидонију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196
69. О Серапиону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198
70. О Домнину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202
71. О римској девственици . . . . . . . . . . . . . . . . . 203
72. О Евагрију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
73. О ави Пиору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212
74. О Мојсеју Ливијском . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213
75. О ави Хронију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214
76. О ави Јакову . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
77. О ави Пафнутију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
5
 78. О Херимону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
79. О палом Стефану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
80. О Соломону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . 221
81. О Доротеју . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
82. О Диоклу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
83. О Капитону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
84. О сујетном отшелнику . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223
85. О Јефрему . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223
86. О Јулијану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
87. О Инокентију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
88. О Адолију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227
89. О Аврамију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228
90. О Елпидију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
91. О ави Енезију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230
92. О ави Евстатију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230
93. О Сисинију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231
94. О Гадану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232
95. О Илији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232
96. О Саватију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
97. О Филорому . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 234
98. О Северијану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236
99. О монаху милосрдном . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237
100. О ави Висариону . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238
101. О Меланији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240
102. О Руфину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
103. О Меланији Старијој . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244
104. О Меланији Млађој . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247
105. О Албини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249
6
106. О Пинијану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249
107. О Памахију . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250
108. О Макарију и Константину . . . . . . . . . . . . . . 250
109. О Естохији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251
110. О Венерији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251
111. О Теодори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251
112. О Усији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251
113. О Адолији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
114. О Вазианили . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
115. О Фотини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
116. О Азели . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
117. О Авити . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
118. О Магни . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253
119. О девственици која је сакрила блаженог
Атанасија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254
120. О Аматалиди . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256
121. О девстваници Таори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257
122. О једној девственици у Колуту . . . . . . . . . . . 257
123. О девојци која је оклеветала једног чтеца . . 259
124. О Салвији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263
125. О Олимпијади . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 264
126. О Кандиди . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267
127. О Геласији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268
128. О Јулијани . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268
129. Повест Иполита, апостолског знанца . . . . . . 269
130. О Магистријану . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271
131. О жени једнога сенатора . . . . . . . . . . . . . . . . 272
132. О брату који живи са мном . . . . . . . . . . . . . . 275
7
Поговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277
Мапе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279
Слике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283

――――――

8
 ПРЕДГОВОР ПРЕВОДИОЦА
Писац Лавсаика Паладије, епископ
Еленопољски, родио се у Галатији 363 или 364
године. Око 386 ступио је у монаштво, и озбиљно се
одао монашким подвизима. Али жељан светог,
еванђелског искуства, он 388 године одлази у Египат
да својим очима види тамошње свете и
христочежњиве подвижнике. Око 390 год. он прелази
у Нитрију, а годину дана касније — у пустињу,
познату под именом: Ћелија. Ту је провео девет
година, најпре са светим Макаријем, а затим са
Евагријем. Од тешких подвига здравље му се озбиљно
поремети, и он отиде у Палестину где је поднебље
прохладније. Године 400 он би хиротонисан за
епископа Еленополиса, у Витинији. Убрзо се умеша у
велике спорове око светога Јована Златоуста, стојећи
одлучно на страни овог великог Светитеља и Учитеља
васељене. Године 405 он оде у Рим да брани светог
Златоуста од клеветничких напада. Одани
приврженик светога Златоуста, и у многоме његов
ученик, он би прогнан и сам 406 године. У прогонству
је провео до 412 године, живећи у Сијени и Тиваиди,
где је упознао многе чувене подвижнике. Године 412
или 413 би враћен на епископски престо. Умро је,
вероватно, око 425 године.
Своје дело Лавсаик написао је 419 – 420. У
њему је укратко описао животе и дела светих
подвижника и подвижница, које је сам лично видео на
својим путовањима и за време свога бављења и
живљења по пустињама, или о којима је слушао од
очевидаца. Лавсаик је књига оствареног Еванђеља.
9
Ту се Еванђеље појављује као свакодневни живот и
свакодневна пракса, свети живот и света пракса.
Еванђеље преведено у живот, у праксу, у искуство,
ето — то је Лавсаик. Ретко се где као у Лавсаику
тако неодољиво осећа, да је Спасово Еванђеље у
свакој својој речи — живот, и истина, и пут, и то —
вечни Живот, вечна Истина, вечни Пут. Отуда је
Лавсаик — приручник, требник прагматике
еванђелске, уџбеник основних правила и метода
светог, еванђелског, подвижничког, а то ће рећи:
правог хришћанског живота.
Епископ Паладије написао је Лавсаик по жељи
царског доглавника Лавса, који је био коморник на
двору византијског цара1). Отуда је и књига добила
назив: Лавсаик (λαυσαϊκόν).
Говорећи укратко у својој Црквеној историји о
египатским Оцима, историчар петога века Сократ
упућује на Паладијев Лавсаик оне који желе да се
подробније упознаду са њима и њиховим животом, и
вели: „Ко жели да зна, како су Оци египатских
пустиња живели, шта су радили, шта говорили
корисног по слушаоце, како су им се и звери
покоравале, — постоји нарочита књига, коју је
саставио монах Паладије, ученик Евагријев. У тој
књизи он је пружио подробне податке о њима;
споменуо је и жене, сличне по своме животу оним

1)
Цар Теодосије I (Велики), од 379 до 392, цар на Истоку, а
од 392 до 395 - цар читавог Римског царства. Едиктом 380 г.
прогласио је Хришћанство за једину званичну религију у
Римском царству. – напом. приређ.
10
људима о којима смо горе говорили." (Eccles. histor.
lib. IV, сар. 23).
Од колике је животне важности Лавсаик за
православне хришћане показује и то што је Црква још
у дубокој старини прописала у своме Типику (Уставу)
да се Лавсаик чита на јутрењама Великога поста у
све дане, осим суботе и недеље2).
Превод сам извршио према грчком тексту
Лавсаика, који се налази у 34 тому Мињовог издања
Патрологије (Historia Lausiaca, P. gr. t. 34, col. 995 –
1260.) и према тексту јерусалимског рукописа
Лавсаика из шеснаестог века, који је издат у
Јерусалиму 1914 године од стране монаха Августина,
јорданита3).
Лавсаик сам превео с благословом Њ. П. Епи-
скопа Охридско-Битољског Господина Николаја.

Пред Божић 1933 год. Јеромонах Јустин,

у Битољу професор Богословије.

2)
У Типику, у Послѣдованіе свяатыя М-цы стоји: По Г- й
катисмѣ – чтеніе въ Лавсаицѣ (= εἶτα ᾽Ανάγνωσις εἰς τὸ
λαυσαϊκόν); по Г- й пѣсни-чтеніе въ Лавсаицѣ.
3)
Παλλαδίυ ᾽Επισκόπου ᾽Ελενουπόλεως
῾Η πρὸς Λαῦσον ἱςτορία
ἤτοι
ΛΑΥΣΑ-Ι-ΚΟΝ
ἐξ ῾Ιεροσολυμιτικοῦ χειρογράφου ΙΣΤ΄ αἰώνος
᾽Εκδίδονται ὑπὸ
Αὐγουστίνου μονάχου ᾽Ιορδανίτου
᾽Εν ῾Ιεροσαλύμοις 1914.
11
12
 ЛАВСАИК

ПРЕДГОВОР ПИСЦА
У овој је књизи описано добродетељно4)
подвижништво и чудесан начин живота блажених и
светих Отаца — монаха и отшелника5) пустињских, са
циљем да побуде на ревност и подражавање оне који
хоће да воде небески живот и желе да иду путем који
води у царство небеско. У њој су исто тако
забележене успомене на жене–старице и славне
богољубиве матере, које су храбром и савршеном
душом издржале борбе добродетељног
подвижништва, што треба да служи као пример
љубави према Богу за оне жене које желе да се украсе
венцем уздржања и чистоте.
Ова је књига написана по жељи једног
прекрасног човека, веома ученог, по нарави тихог, по
срцу побожног, по души богољубивог, издашног
према невољнима, због честитости уздигнутог на
највиши положај испред многих одабраних људи, и у
свему томе несумњиво чуваног силом Духа Божјег.
Такав је човек који нам поручи да напишемо ову
књигу, или боље, ако треба истину рећи, он подстаче
наш лењи ум на созерцање бољих ствари и на
такмичење и подражавање подвижничких

4)
добродетељ = врлина – напом. приређ.
5)
отшелник (αναχωρητης = анахорет) је монах који не живи
у општежитељном манастиру, него усамљено; пустињак –
напом. приређ.
13
добродетељи светих и бесмртних Отаца наших, који
су век свој провели у богоугодном животу и у
великом изнуравању тела. И ми, пошто описасмо
животе ових непобедивих бораца, посласмо тај опис
њему са изображењем очигледних добродетељи
свакога од ових великих људи. Љубитељ ове
богоугодне и духовне жеље јесте прекрасни човек
Лавс, који је по вољи Божјој постављен за чувара
наше побожне и благочестиве царевине.
Ја дакле, и нешколован у изражавању, и као
човек који сам тек окусио духовнога знања и који сам
недостојан да описујем духовни живот светих Отаца,
уплаших се ове веома важне поруке која превазилази
моје моћи, и не хтедох да је примим, пошто она
захтева и светске мудрости и духовног разумевања.
Али, ценећи високо, на првом месту, добродетељну
ревност човека који нас је подстакао на овај посао, и
затим узевши у обзир и корист читалаца, а бојећи се
исто тако да не будем подвргнут опасности за
разумљиво непослушање, ја приписах Божјем
промислу ову благородну поруку и, пошто са своје
стране употребих велико старање, ступих на
поприште овога подвига. Но, ја сам описао, и то
укратко, само највећа дела и чудеса славних
подвижника и великих људи; и не само славних људи
који су живели савршеним животом, него и блажених
и благородних жена које су се подвизавале у
узвишеном животу.
Ја сам био удостојен да својим очима видим
света лица неких од њих, а за небески начин живота
оних који су се већ били усавршили на попришту

14
побожности, дознао сам од богоносних подвижника
Христових. Са великом брижљивошћу, која доликује
моме побожном циљу, ја сам пешке обишао многе
градове и врло многа села, пештере и сва пустињска
обиталишта монашка. Неке сам ствари написао на
основу свог личног истраживања, а неке по причању
светих Отаца; и изнео сам у овој књизи подвиге
великих људи, и жена које су са надом у Христа
савладале своју природу. И сада шаљем ову књигу
теби, чије уши воле божанске речи, теби, прави и
христољубиви слуго Божји, Лавсе, који си понос
најбољих и богољубивих људи, и украс благочестивог
и богољубивог царства. Ја сам, са својственом ми
краткоћом, споменуо славно име и описао сваког од
подвижника Христових, били људи или жене; од
многих и веома великих подвига ја сам описао само
неке свакога од подвижника, додајући у већини
случајева порекло, град, и место борављења.
Ја сам исто тако споменуо и оне људе и жене
који су достигли до највишег ступња добродетељи,
али су се, због гордости и сујете, стропоштали у
најдубљи понор, на дно пакла; и славна подвижничка
постигнућа, тако много жељена и тако напорно
стечена, уништена су за трен ока гордошћу и
самообманом. Али благодаћу Спаситеља нашег, и
провиђањем светих Отаца, и саучешћем духовне
љубави, они су били истргнути из ђаволових мрежа, и
по молитвама светих вратили се своме ранијем
добродетељном животу.

15
 Писмо епископа Паладија велможи Лавсу
Похваљујем твоју жељу. Заиста заслужујеш да
своје писмо почнем са похвалом: јер док сви јуре за
сујетним стварима, од којих немају никакве користи,
ти скупљаш књиге и желиш да се учиш. Једино Богу
свесвега није потребно учити се, јер је Он самобитан,
и није било другога пре Њега; а свима осталим
бићима потребно је учење, пошто су створена и
саздана. Први анђелски чинови имају за учитеља
свевишњу Тројицу; други се уче од првих, а трећи ―
од других, и тако редом до последњих. Они који су
савршенији у знању и добродетељи уче оне који су
несавршенији у знању. Они дакле који мисле да им
нису потребни учитељи, пате од болести незнања, које
је мајка гордости, стога се не покоравају онима који
их с љубављу уче. Таквим људима на путу пропасти
претходе демони који су због гордости отпали од
небеског живота, и лете по ваздуху, јер су и они
одбацили небеске учитеље. Али, учење се не састоји у
речима и слоговима, ― такво учење понекад имају и
најгори људи ―, него у добрим особинама карактера:
добродушности, неустрашивости, храбрости,
негневљивости и смелости, која и речи рађа као
пламен огњени. Када не би било тако, велики Учитељ
не би рекао ученицима својим: научите се од мене,
јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11,19). Он је
своје апостоле учио не китњастом речитошћу него
благом нарави, и никога није изобличавао осим оних
који мрзе учење и учитеље. Стога душа која се
подвизава по Христу, треба или сама да поуздано
изучи оно што не зна, или да друге јасно учи ономе
16
што је научила. Ако пак она не чини ни једно ни
друго, онда пати од лудила. Јер засићеност учењем и
презирање учења, за којим увек чезне душа
богољубива,― почетак је отпадништва. Буди здраво; а
што је најглавније, нека ти Бог подари познање
Христово.
Пишчев увод у животопис светих Отаца
Многи су оставили за собом многе и различите
списе који се тичу разних епоха: неки су писали по
вишњем надахнућу и богоданој благодати ради поуке
и окрепљења оних који са искреном намером следују
Спаситељевом учењу; други су писали залуђени
човекоугодничком и рђавом намером ради охрабрења
сујетних; трећи су опет писали захваћени неким
лудилом и делатношћу добромрзца демона, и у својој
гордости и гневу планирали пропаст лакомисленим
људима и љагу непорочној Цркви васељенској, и
таквим писањем навели душе безумних на одвратност
према часном и светом животу; па се учини добро и
мени смиреном, ради наде у Христа, поштујући
заповест твоје великодушности, велики љубитељу
науке, да ти најпре испричам све што се односи на
мене и на напредак моје душе у добродетељи Божјој,
почевши од моје младости.
Била је тридесет и трећа година мога живота са
братијом и живота усамљеничког, двадесета пак мога
епископства, а педесет трећа од мога рођења, када се
реших да теби који то желиш, духовне користи ради,
опишем дела светих Отаца, и светих жена, како оних
које сам сâм видео тако и оних о којима сам слушао

17
од најверодостојнијих лица, са којима сам живео у
Египатској пустињи, и Ливији, и Тиваиди, и Сијени,
близу које су и такозвани Тавенисиоти, затим у
Месопотамији, Палестини и Сирији, и у западним
крајевима, Риму и Кампанији, и њиховој околини.
Моја је жеља: да ти у овој књизи све то потпуно тачно
изложим од почетка; да ти ова књига буде диван и
душекористан потсетник и непрекидан лек истине, и
да њоме одгониш сваку дремљивост која се у души
јавља од неразумне похоте, сваку сумњу у вери, сваку
неодлучност и ситничарство у пословима, сваку
млитавост и малодушност у карактеру, гнев,
неразумну смућеност и бесмислен страх; и још, да
њоме избегнеш таштину овог трулежног света, и да
непрекидном жељом напредујеш у нади на Бога и у
делу побожности, поставши вођ себи, и својим
друговима, и својим потчињенима, и благочестивим
царевима. Сви христољубци хитају кроз оваква славна
дела да се сједине са Богом. Ти треба сваки дан да
очекујеш одлазак душе твоје из тела, као што је
писано: Имам жељу отићи и с Христом бити (Флп.
1,23); и: Уреди своје послове за одлазак, и сврши своје
на њиви (Прич.Сол.24,27). Јер који се увек сећа смрти
као нечег што неминовно мора доћи, и неће
закаснити, тај неће пасти великим падом, као што је
писано: У свима речима својим сећај се смрти и
нећеш сагрешити вавек (Прем.Сирах.7,39). Немој
занемарити ове моје напомене, нити презрети
простоту и неукрашеност мога стила; јер говорити
китњасто није ствар божанског учења, него убедити
душу разлозима истине, као што је речено: Отвори
уста своја речи Божјој, и суди право о свему (Прич.
18
Солом.31,8-9); и још: Не отступај од поуке стараца,
јер се и они научише од својих отаца (Прем.Сирах.8,11).
Следујући донекле овоме правилу, ја сам се,
истинољубиви човече Божји, састајао са многима од
светитеља. Ја сам, не из пуке радозналости, путовао
по тридесет дана, па и два пута толико. Као пред
Богом говорим, ја сам на својим путовањима пешке
пропутовао сву земљу римску; и радосно сам
подносио све муке на путу, чим бих срео богољубивог
човека, и добио од њега нешто што нисам имао. Јер
када је блажени апостол Павле, који је био много
бољи од мене, а и од целога света, и превазилазио
многе начином живота, знањем и разумом
духовним,— предузео путовање из Тарса у Јудеју, да
би видео Петра, Јована и Јакова, о чему он пише са
извесном врстом хвале, помињући своје напоре са
жељом да покрене оне који проводе живот у лењости
и нераду, и каже: Изиђох у Јерусалим да видим Петра
(Гал.1,18); када се он, дакле, није задовољио само оним
што је чуо о Петровој добродетељи, него је чезнуо да
се лично састане са њим, у толико сам пре требао да
то учиним ја, који дугујем десет хиљада таланата
(алузија на Мат.18,24), не што бих могао учинити неко
добро светитељима, него да бих користио себи
грешноме. Јер и они који су описивали животе Отаца,
Авраама, Исаака, Јакова, Мојсеја и Илије, и осталих,
чинили су то не да њих прославе него да читаоцима
користе.
Знајући то, верни и честити слуго Христов
Лавсе, и потсећајући себе на то, поднеси трпељиво
наше брбљање, коме је намера да сачува побожно

19
расположење твоје душе која је изложена видљивим и
невидљивим бурама зла, и може уживати мир и
тишину једино кроз непрекидну молитву и духовно
самообрађивање. Јер многи од веома богобојажљиве
браће, свиђајући се себи због својих подвижничких
трудова и милостиња и хвалећи се својом
безбрачношћу и потпуном чедношћу, и уздајући се у
изучавање божанских речи и дела ревности,— нису
достигли бестрашће. Немајући духовно расуђивање, а
под изговором побожности, они су постали жртва
болести која се пројављује у делима празне
радозналости, из које се рађа зла делатност, која
искорењује добру делатност, ту мајку духовног
самообрађивања.
Молим те дакле, буди јунак у свакој
мудрости, и немој гомилати богатство. Ти си
добровољно већ и поступио тако, пошто си смањио
своје богатство раздајући га невољнима. Таквим
радом ти си послужио добродетељи. Ти се ниси подао
неком тренутном одушевљењу и неразумној
превременој одлуци, или жељи да угодиш људима, и
своју слободну вољу ниси спутао заклетвом, као што
су то учинили неки који су сујетним такмичењем у
непијењу и неједењу заробили своју слободну вољу
судбоносном заклетвом и — жалосно подлегли или
љубави према овом свету и унинију6) или телесним
болестима, или жељи за неким уживањем, и тако

6)
ἀκηδία = духовна чамотиња, тромост, лењост, но најпотпу-
није ову грчку реч изражава црквенословенска реч: уныніе
(униније). – напом. о. Јустина

20
нарушили заклетву. Ако дакле разумно једеш и
разумно се уздржаваш, нећеш сагрешити никада. Јер
разум је у нама божанствен, и он изгони из нас оно
што је штетно а прима оно што је корисно. Јер, по
речи Апостола, закон није постављен праведнику
(1Тим.1,9). Јер боље је разумно пити вино него ли са
гордошћу пити воду. Молим те, погледај оне што
разумно и побожно пију вино, и свети су људи; и оне
што непромишљено и са гордошћу пију воду, и
несвети су људи и покварени. И немој више кудити
или хвалити вештаство хране, него сматрај блаженом
или кукавном душу оних који добро или рђаво
употребљавају вештаство. У старо време Јосиф је пио
вино код Египћана, али разуму свом није нашкодио,
јер је душу своју држао под контролом. Питагора пак,
Диоген и Платон пили су воду, тако исто и
манихејци7) и остали тобожњи философи; а
необузданошћу својих мисли они су достигли до
такве таштине, да нису знали ни самог Бога Творца, и
обожавали су мртве идоле. Блажени апостол Петар, и
остали ученици са њим, употребљавали су по мало
вина, те су због тога Јудејци приговарали самом
учитељу њиховом, Господу и Спаситељу свих људи,
говорећи: Зашто ученици твоји не посте као што то
чине ученици Јованови? (Мк.2,18). Другом опет
приликом безверници нападоше Ученике, и
пребациваху им говорећи: Зашто с цариницима и
грешницима учитељ ваш једе и пије? (Мт.9,11). Јасно је
да их они не би напали због хлеба и воде, него су то
учинили због јела и вина. И опет, када они сасвим

7)
видети фусноту 121 на стр. 171. – напом. приређ.
21
неразумно куђаху пијење вина а хваљаху пијење воде,
Спаситељ им рече: Јован дође путем праведним, који
не једе и не пије, — јасно је: не једе меса и не пије
вина, јер без друге врсте хране он не би могао живети
—, а они кажу: ђаво је у њему. Дође Син човечији,
који и једе и пије, а они кажу: гле човека изелице и
винопије, друга цариницима и грешницима (Мт.11,18–
19), — јер он једе и пије.
Шта онда да радимо? Немојмо следовати ни
онима што куде ни онима што хвале, него или са
Јованом постимо разумно, па макар нам говорили:
ђаво је у вама, или са Исусом мудро пијмо вино, ако је
оно потребно нашем телу, па макар нам они говорили:
гле људе изелице и пијанице. Јер заиста, нити је јело
нешто нити уздржање, него вера која се кроз љубав
пројављује у делима. Јер када вера прати свако дело,
онај који ради вере једе и пије — не подлеже суду,
„јер све што није од вере, грех је“ (Рм.14,23). Али када
неко од сластољубаца или од оних који ма у чему
греше, каже: ја имам веру, или, ослањајући се на веру,
чини нешто по неразумној жељи или по поквареној
савести, — греши. Јер је Спаситељ заповедио: По
родовима њиховим познаћете их (Мт.7,16). А род оних
што живе по божанском разуму и духовној мудрости,
као што Апостол каже, јесте: љубав, радост, мир,
трпљење, благост, доброта, вера, кротост,
уздржање, чистота (Гал.5,22-23). Јер сам блажени
Павле рече: Род Духа је то и то. А да онај који се
стара да стекне такве родове неће неразумно или
безвремено или нецелисходно јести месо или пити
вино, или трпети у себи нечисту савест, показује опет

22
исти блажени апостол Павле, говорећи: Сваки који се
бори, од свега се уздржава (1Кор.9,25). Такав човек,
када му је тело здраво, уздржава се од масних јела; а
када је оно болесно, или на муци, или у тескобама,
или у невољама, онда ће он употребити јела или пића
као лекове ради излечења и уздржаваће се од свега
што шкоди души: од гнева, зависти, сујете, унинија,
оговарања и неразумног подозревања; притом ће
благодарити Господа.
Пошто сам довољно говорио о овоме, ја бих
твојој истинољубивој души предложио још једну
поуку. Избегавај, уколико ти је могуће, сусрете са
људима чије присуство не пружа користи и који на
недоличан начин улепшавају своју кожу, па макар
били православни; а о јеретицима и да не говорим.
Они ће ти нашкодити својим лицемерством, чак и
када изгледају врло стари, са седом косом и
набораним челом. Јер, претпоставимо чак да ти они не
могу ни мало нашкодити због благородства твога
карактера, ипак трпећи то, тобож, мало зло, ти се
можеш надути и погордити, и исмејати их, а то би ти
шкодило. Али најбоље је, приђи светлом прозору и
тражи сусрете са светим људима и женама, да би уз
помоћ њихову био способан јасно видети своје
сопствено срце и прочитати га као неку ситно писану
књигу, и путем поређења изнаћи у себи и лењост
своју и брижљивост своју. Много је ствари које
сведоче о њиховој благости: боја њихових лица која
долази од начина њиховог живота, и изглед њихове
одеће, и простодушност њихове нарави, и скромност
њихових речи, и смерност њихова у опхођењу, и

23
неизвештаченост њиховог изражавања, и
облагодаћеност њихове душе, и мудрост њихових
мисли. И Господ ће омоћати твоју кротост, и свију
оних који следују циљу побожности, па макар се
десило да се налазиш у унинију или некој другој
невољи. Јер, као што мудрост каже: Одећа човекова,
и ход ногу, и смех зуба — показују какав је он (Прем.
Сирах.19,27).
Почињући дакле са излагањем живота светих
Отаца, ја нећу пропустити да споменем ни оне по
градовима нити оне по селима, ни оне по пештерама
нити оне по пустињама; а додаћу и оне по
општежићима. Јер главни предмет нашег
истраживања није место где су они живели него
начин делатности њихове слободне воље, којом су
они уз помоћ Христову водили анђелски живот.

24
 1. О ави Исидору гостопримцу
Када први пут дођох у Александрију, за време
другог конзулства великога цара Теодосија8) (који,
због своје праве вере у Христа, борави сада са
Анђелима), сретох у том граду човека дивног,
украшеног сваким савршенством у речи, нарави и
знању. То је био презвитер Исидор, гостопримац
Александријске цркве. Он је, прича се, прве године
своје младости провео у пустињи у подвижничким
борбама. Ја сам видео и ћелију његову на Гори
Нитријској9). Али када га ја сретох, било му је
седамдесет година. Пошто поживе још петнаест
година, он сконча у миру.
Овај свети човек до саме смрти своје није носио
ланену одећу, осим капуљаче, није се купао, није јео
месо, никада се није најео до ситости. Међутим, тело
је његово, по благодати Божјој, било тако пуно, да су
сви, који нису знали начин његовог живота, држали да
он живи у великој раскоши. Мени би недостајало
времена, када бих стао подробно причати о
добродетељима његове душе. Он је био тако кротак, и
човекољубив, и миран, да су чак и сами безверни
непријатељи његови, због његове праве вере у Христа,

8)
Теодосије I, Велики (Θεοδοσίου), цар између 379-395 г. У
питању је 388 година. – напом. проф. др. Димитрија Станилoе.
9)
Нитријска Гора (ὄρει τῆς Νιτρίας) – назив је добила по
језерима у којима се налазило много шалитре (нитре). Налази
се у Доњем Египту, на 70 миља (= 100 км) јужно од града
Александрије. – напом. приређ.
25
поштовали и сенку његову ради његове неизмерне
благости. А имао је овај светитељ такву духовну
благодат, и познавање Светога Писма, и разумевање
божанских догмата, да је чак за време трпезе, када је
по обичају са братијом узимао храну, ум његов падао
у усхићење и он тонуо у дубоко ћутање. Умољен да
нам исприча шта му се десило за време усхићења (τὰ
τῆς ἐκστάσεως), он је одговарао: „Путовао сам
мишљу, захваћен неким созерцањем". Ја сам и сâм
често виђао где он за трпезом плаче. И кад бих га
упитао, зашто плаче, он ми је одговарао: „Стидим се
што ја, разумно биће, храним себе бесловесном
храном, а требало би да сам у рају сладости, и да се
храним бесмртном храном, по датој нам од Христа
власти“.
Он је и у Риму био познат целом сенату и
великашким женама откако је тамо одлазио, најпре са
блаженим Атанасијем, а затим са светим
Димитријем10) епископом. Иако је изобиловао
богатством и имањем, он не написа завештање пред
смрт, и својим сестрама, које беху девице, не остави
ни новаца нити имања, него их повери Христу овим
речима: „Бог који вас је створио, снабдеће вас оним
што је потребно за живот, као што је и мене снабдео“.
Са његовим сестрама живело је у једној обитељи

10)
Одлазећи у Рим, у другом прогонству, свети Атанасије је
повео са собом неколико монаха, укључујући овог Исидора.
Димитрије је био епископ у другом граду у Египту, ученик
светог Атанасија. Исидор је био у Риму 340, 388 и 398 г. док
се 402 г. године склонио са четворицом „Дуге браће“ код
светог Јована Златоуста у Цариград. – напом. . Д. Станилое.
26
седамдесет девица.
Када ја као млад човек посетих овог светог
човека и замолих га да ме вежба у усамљеничком
животу, и пошто бејах у пуној снази и потребни ми
беху, не речи, него телесни трудови и изнурење тела,
он ме, као искусни укротитељ ждребади, одведе изван
града у такозвана Пустињачка Места, удаљена пет
миља11), и предаде ме Доротеју.

2. О ави Доротеју
Пошто ме предаде Доротеју,
једном Тивејском12) подвижнику који
провођаше шездесету годину у својој
пештери, он ми нареди да останем код
њега три године ради укроћења мојих
страсти (јер он знађаше да овај старац
води врло строг живот); и заповеди ми
да се по истеку три године опет вратим њему ради
даље духовне поуке. Али ја нисам могао остати три
године код њега, пошто ме силна болест примора да
га напустим пре одређеног рока. Јер преко целога
дана, па и у само врело подне, он је скупљао камење у
приморској пустињи, стално зидао од њих ћелије, и
онда их давао онима који нису могли сами себи да
саграде. Сваке године он је саграђивао по једну

11)
7,5 км; миља (μίλιον) је износила 1,48 км. – напом. приређ.
12)
Тиваида је област око древног египатског града Тебе
(Тиве), на источној обали реке Нил. По томе граду, Тиваидом
се називао уопште цео горњи (јужни) Египат – напом. приређ.
27
ћелију. Када му једном рекох: „Шта чиниш, оче, у
такој старости убијајући тело своје таквим трудом на
оваквој врућини?“ он ми одговори: „Оно убија мене, а
ја ћу убијати њега“.
Он је дневно јео по шест унција13) (једна унција
износи 30 грама) хлеба и прегршт зелени, и пио по
мало воде. Бог ми је сведок, ја га никад нисам видео
да је испружио ноге, или да је легао да спава на
рогози или на постељи, него је по сву ноћ седео и
плео палмово пруће (за прављење котарица), чиме је
зарађивао себи хлеб. Држећи да је он због мене почео
водити овако строг подвижнички живот, ја се стадох
марљиво распитивати код многих његових ученика,
да ли се он целог живота тако подвизавао (неки су од
ових ученика живели сасвим одвојено и већ се
славили добродетељним животом), и они ми
говораху: он измлада живи тако, никада није намерно
легао да спава, осим што је за време рада, или за
време јела, заклапао очи тренутно, тако да му је често
и залогај испадао из уста од велике санљивости.
Једном када сам покушао да овог светог човека
принудим да мало прилегне на рогозу, он ми узбуђено
рече: „Ако Анђеле наговориш да некад заспе, онда
ћеш наговорити и ревносног подвижника“.
Једнога дана око деветог часа14) он ме посла на
свој бунар да напуним крчаг, пошто је већ било време

13)
160 гр; унца (ούγκίας) је дванаести део литре и износила
27,3 гр. – напом. приређ.
14)
три сата после подне. – напом. приређ.
28
обеду. Када дођох на бунар, ја угледах аспиду15) на
његовом дну, и од страха не захватих воде него
отрчах к њему и рекох: „Пропали смо, ава, јер на дну
бунара видех аспиду“. А он се озбиљно осмехну,
загледа се у мене мало дуже, и машући главом рече:
„Ако би ђаволу пало на памет да у све бунаре и
изворе водене набаца аспиде, или змије, или отровне
животиње, зар би ти престао сасвим да пијеш?“ И
изишавши из своје ћелије, он сам напуни крчаг, осени
воду крсним знаком, први се напи воде, и рече: „Где
крст осени, ту је немоћно Сатанино зло“.

3. О Потамијени
Причао ми је блажени Исидор гостопримац, да
је при сусрету са светим и блаженим Антoнијем, чуо
од овога једну ствар коју вреди забележити. Наиме: у
време Максимина16) гонитеља беше робиња у некога
сладострасника једна веома лепа девојка, Потамијена.
Њен се господар дуго мучио да је разноврсним
обећањима заведе, али није успео. Најзад, бесан од
јарости, он је предаде тадашњем градоначелнику
Александрије као хришћанку, која због гоњења грди
управу и цареве, и обећа му новац ако је казни.
Убедиш ли је, говораше он градоначелнику, да
пристане на моју жељу, онда је немој предавати на

15)
аспиде = породица змија отровница (кобра и др.) – напом.
приређ.
16)
Максимин - цезар од 305 до 311 г. и август од 311 до 313
г. Познат по свирепости и бесној мржњи којом је гонио
хришћане. – напом. приређ.
29
мучење. Буде ли пак као раније упорна, он је молио
градоначелника да је мучењем умори; да се жива,
говорио је он, не би смејала мојој страсној жудњи.
Јуначка девица би изведена на суд, и њено тело
би мучено разним справама за мучење; у исто време
наговараху је многим и различним речима, али она
остаде у души својој непоколебљива као камен. Тада
судија изабра најстрашнију и најужаснију из справа за
мучење: он нареди да се велики котао напуни смолом
и испод њега потпали најјача ватра. Када смола стаде
клокотати и кипети, немилосрдни судија предложи
блаженој девици ово: ,,Или иди, те се покори вољи
свога господара, или знај, ја ћy наредити да те баце у
овај котао”. А она одговори: ,,Боже сачувај, никада
неће постојати тако неправедан судија, који би ми
наредио да се покорим сладострашћу”. Разјарени
судија нареди да је свуку и баце у котао; а она подиже
глас свој и рече: ,,Заклињем те животом цара, кога се
ти бојиш, ако си већ пресудио да ме тако мучиш,
немој наређивати да ми свуку хаљине, него заповеди
да ме постепено спуштају у кипећу смолу, да би ти
могао видети какво ми је трпљење даровао Христос,
кога ти не знаш”. И будући спуштана у котао
постепено, у току три сата скоро, она издахну када јој
смола дође до грла.

4. О Дидиму
У цркви александријској било је тада много
светих људи и жена, усавршених и достојних да
наследе земљу кротких. Међу њих спада и блажени
30
писац, Дидим слепи. Ја сам га видео четири пута,
посећујући га у размацима у току десет година. Када
је преминуо, било му је осамдесет и пет година.
Ослепио је, како ми је сам причао, у својој четвртој
години; писмености се није учио, нити је ишао у
школу, јер је имао природног учитеља: своју
сопствену савест, веома развијену. Он је украсио себе
таквом благодаћу духовног знања, да се на њему, као
што је речено, испунило написано: Господ чини
слепце мудрим (Пс.145,8). Он је од речи до речи знао
Стари и Нови Завет, а догмате је изучавао тако
марљиво, и њихово учење излагао тако танано и
темељно, да је све старе превазишао знањем.
Једном када он покуша да ме убеди да извршим
молитву у његовом дому, и ја не хтедох, он ми
исприча ово: „У ову ћелију је три пута улазио
блажени Антоније да ме посети, и када сам му ја
предлагао да изврши молитву, он је одмах преклањао
колена у овој ћелији, не чекајући да ја понављам свој
предлог, и тако ме делом учио послушању. Тако и ти,
ако желиш да идеш трагом његовог живота, пошто си
монах и живиш у туђини ради стицања добродетељи,
— одбаци свако частољубље“.
Он ми је причао још и ово: „Када сам једнога
дана размишљао о животу кукавног цара Јулијана 17),
као гонитеља, мени је било тако тешко од тих мисли,

17)
Јулијан, римски цар од 361 до 363 г. По ступању на
престо одрекао се хришћанства, и покушао да обнови римско
паганство. Велики гонитељ и истребитељ хришћана.
Погинуо 363 г. у рату против Персијанаца. – напом. приређ.
31
да ништа окусио нисам до позног вечера. И док сам
седео на клупици, ја задремах, и видех у екстази
јахаче где јуре на белим коњима и вичу: „кажите
Дидиму, данас у седми час18) издахну Јулијан; устани
дакле и једи, и извести о томе епископа Атанасија, да
би и он то знао“. И ја забележих, рече Дидим, час и
дан, недељу и месец; — и показа се као тачно“.

5. О Александри
Причао ми је писац Дидим о једној служавки,
по имену Александри. Пошто напусти град, она се
затвори у једној гробници; и што јој бејаше потребно
за живот добијаше кроз један отвор; и не виде ни
мушког ни женског лица за неких десет година.
Десете године се ова блажена упокоји, припремивши
себе за укоп. Жена која јој је одлазила, када по
обичају дође, не доби од ње одговора; и извести нас о
томе. Ми отидосмо тамо, обисмо врата гробнице, и
ушавши нађосмо је упокојену.
О њој нам казиваше триблажена Меланија
Римљанка (о којој ћу говорити касније): „Ја никада не
могох видети ову блажену лице у лице, него стојећи
крај отвора ја је мољах да ми каже разлог због кога је
напустила град и затворила се у гробници. Она ми
одговори кроз отвор: „Један човек лудоваше за мном,
и да га не бих ожалостила или озлоједила, ја се радије
реших да себе живу затворим у овој гробници, него ли
да саблазним душу, саздану по лику Божјем“. А када

18)
један сат по подне. – напом. приређ.
32
јој рекох: како ти, слушкињо Христова, подносиш да
никога никада не видиш, него сама војујеш против
унинија и помисли? она ми одговори: „Од ранога
јутра до деветог часа19) ја проводим у молитви, и неко
време предем лан; у току осталих часова размишљам
о вери светих Отаца и Патријараха, и о подвизима
блажених Апостола, Пророка и Мученика. Када пак
наступи вече, ја најпре принесем славословље
Господу моме, па поједем парче хлеба, а васцелу ноћ
проводим у молитви, очекујући свој крај када ћу се са
благом надом ослободити овога света и јавити се лицу
Христову“.
Нећу пропустити у своме казивању ни оне што
су, имајући изглед побожности, живели у охолости, да
бих могао хвалити оне који су се усавршили у
добротељи, и да бих учврстио у предострожности
своје читаоце.

6. О среброљубивој девојци
У Александрији бејаше једна, само по имену,
девственица; јер иако по спољашности бејаше
смирена, али у души бејаше тврдица, охола и до
крајности грамжљива за новац; бејаше више
златољубива него ли христољубива: од свога имања
она никада не даде ни један обол20) ни странцу, ни
сиромашку, ни просјаку, ни монаху, ни девственици,

19)
три сата по подне. – напом. приређ.
20)
обол (ὀϐολός) је новчић (тежине 0,72 гр. сребра) који је
вредео једну шестину драхме (δραχμóν). – напом. приређ.
33
ни Цркви. Успркос многим опоменама светих Отаца,
она није скидала са себе терет богатства. А имађаше и
рођаке; и узе к себи на васпитање кћер своје сестре, и
даноноћно јој обећаваше своје имање, пошто сама
беше отпала од чежње за небом. Јер је и лакомство,
што га ђаво под изговором љубави према сродницима
порађа у човеку, један облик ђаволових обмана. Јер је
опште познато, да ђаво не води бригу о сродницима,
пошто учи људе братоубиству, матереубиству и
оцеубиству, као што се види из Светога Писма. Али и
када изгледа да он потстиче на бригу о сродницима,
он то не чини из наклоности према њима, него да би
душу увукао у неправедна дела, знајући јасно
Апостолове речи: Неправедници неће наследити
царства Божјег (1Кор.6,9). Човек, кога води духовна
мудрост и божанствена љубав, може, и не
напуштајући бригу о својој души, помагати
сродницима у невољи и пружати им различите утехе.
Али када човек сву душу своју потчини бризи о
сродницима, пада под суд закона, јер је олако узимао
душу своју. И свештени Псалмопевац Давид пева о
онима што се са страхом Божјим брину о души својој:
Ко ће изићи на гору Господњу? и ко ће стати на
светом месту његовом? У кога су чисте руке и срце
безазлено, ко не узима олако душу своју (Пс.23,3-4). А
олако узимају душу своју они који мисле да се она
распада заједно са телом, и не брину се о духовним
добродетељима.
Пресвети Макарије, презвитер и надзорник
сиротишта за кљасте и богаље, желећи да излечи од
лакомства ову девственицу, која је само по имену

34
била девственица, јер је била далеко од
подвижништва, измисли ово средство. Треба
приметити да је он у младости својој био глачалац
драгог камења. Он дође к њој и рече јој: „Дошло ми је
до руку неко драго камење: смарагди и јакинти; и не
умем рећи, да ли су украдени или купљени, само—
они су неизмерно скупоцени. Ималац их продаје за
пет стотина златника21). Ако дакле мислиш да их
купиш, дај ми пет стотина златника. Ти можеш за
један од тих каменова добити својих пет стотина
златника, а остале употреби за украс својој
сестричини“. Привезана свом душом за сестричину,
девственица се обрадова могућности да је украси,
паде пред ноге Макаријеве и рече му: „Преклињем те,
немој их продати другоме!“ Тада је светитељ позва
говорећи: „Дођи моме дому и види камење.“ Али она,
немајући стрпљења, даде му одмах пет стотина
златника, говорећи: „Молим те, ако хоћеш, добави ми
то камење, јер ја не желим да се видим са човеком
који га продаје“. Пошто прими од ње пет стотина
златника, свети Макарије их употреби на сиротиште.
Много времена прође а девственица се
устручаваше да опомене светог Макарија, јер он
имађаше велики углед у Александрији као крајње
богољубив и милосрдан презвитер (он је живео око
сто година, и ми смо му неко време били
савременици). Најзад, она га нађе у цркви и упита:
„Молим те, шта би са оним камењем за које дадосмо
пет стотина златника?“ А он јој одговори: „Оног истог

21)
око 1,6 кг злата; златник, номизма (νομίσματα) је тежила
3,2 гр злата. – напом.приређ.
35
дана када ми ти даде новац, ја га дадох за камење. И
ако хоћеш да их видиш, хајде са мном у сиротиште,
јер камење лежи тамо; разгледај их и види да ли ти се
допадају; у противном, узми назад свој новац“.
Девственица отиде врло радо. Сиротиште је
имало два спрата: на горњем су биле жене а на доњем
људи. Када она стиже до дома, светитељ је уведе на
капију и упита је: „Шта желиш најпре да видиш:
јакинте или смарагде?“ Она му одговори: „Како ти
хоћеш“. Он је онда одведе на горњи спрат, показа јој
жене хроме, сакате, унакаженог изгледа, и рече јој:
„Ето, то су јакинти!“ Затим је сведе на доњи спрат и,
показујући јој људе, рече: „Ето, то су смарагди! И ја
држим да скупоценије од њих нигде нећеш наћи. Ако
ти се не допадају, узми свој новац натраг“. Постиђена,
девственица изађе и, дошавши дома, разболе се од
велике туге, јер је учинила добро дело не из љубави
према Богу него против воље. После је она
благодарила презвитеру, када је девојка, о којој се
старала, по удадби умрла бездетна, и када је она сама
почела већ употребљавати своје имање како треба.

36
 7. О Нитријским22) подвиж –
ницима
Пошто сам посетио многе светитеље и
проживео три године у манастирима око
Александрије, где сам видео до две хиљаде великих,
веома ревносних људи, украшених сваком
добродетељу, ја сам одатле отишао у Нитријску Гору.
Између ове Горе и Александрије налази се језеро,
звано Марија23). Оно се простире седамдесет миља.
Пошто сам се превезао преко њега, ја сам за дан и по
дошао Гори са јужне стране. Крај ове Горе налази се
велика пустиња, која се простире до Етиопије,
Мазика24) и Мавританије. У Гори живи око пет
хиљада људи, који проводе живот на разне начине,
како ко може и хоће; тако да се тамо може живети
сâм, или по двојица, или у групи. На овој Гори има
седам хлебарница које служе потребама ових људи, и
отшелника који су се повукли дубоко у пустињу, њих
шест стотина на броју. Пошто на овој Гори проведох
читаву годину и примих много кориснога од
блажених и преподобних Отаца: Арсисија Великога,
Путуваста, Агиона, Хронија и Серапиона, ја, побуђен

22)
Нитријска долина, југоисточно од Александрије, дугачка
је тридесет миља (45 км) и широка три миље (4,5 км), а
окружена је двема планинама од којих је једна чувена
Нитријска Гора. У овој долини је било много повижника. –
напом. Д. Станилое.
23)
То је језеро Мареотис (Μαρεωτισ) – напом. Д. Станилое.
24)
Μαζίκων – напом. приређ.
37
многим казивањем њиховим о древним духовним
Оцима, отидох у само срце пустиње.
На овој Нитријској Гори постоји једна огромна
црква, поред које се налазе три палме, и на свакој од
њих виси по један бич. Један је одређен за кажњавање
монаха који сагреше, други — за кажњавање
разбојника ако наиђу, и трећи — за поправљање оних
који случајно наиђу а пали су у неку погрешку; те
тако сви који згреше, и нађе се да заслужују батине,
бивају везани за палме, добијају одређени број
удараца, и затим се пуштају. До цркве је гостионица,
у којој налази уточишта странац за све време свога
боравка на овој Гори, док он сам не реши да оде, па
макар његов боравак трајао две или три године. Њему
дозвољавају да недељу дана проведе без рада, а затим
му одређују посао или у градини, или у хлебарници,
или у кујни. Ако је пак странац знатнији човек, онда
му дају књиге да чита, али му не допуштају да и с ким
разговара до подне. На овој Гори живе и лекари, и
апотекари. Употребљавају овде и вино, и продају га.
Сви ови људи праве себи одећу својим рукама; и у
том погледу не знају за оскудицу. Када наступи вече,
може човек стати и слушати како се из сваке ћелије
чују славословља и Псалми, певани Христу; и како се
молитве шаљу небу, те човек може помислити да се
налази изнад овога света у рају сладости. У цркви се
скупљају суботом и недељом. При овој цркви има
осам презвитера; али док је жив први презвитер,

38
остали не служе, не суде, не проповедају, него само
живе поред њега у безмолвију25).
Велики Арсисије и с њим многи други свети
старци (γέροντες) које видесмо, беху савременици
блаженог Антонија. Од њих сâм велики Арсисије
причао ми је да је познавао и Амуна нитријскога, чију
је душу видео велики Антоније када су је Анђели
примили и узносили на небо. Он ми је још говорио да
је познавао и Пахомија тавенискога, који је имао
пророчки дар и био архимандрит над три хиљаде
људи. О његовим добродетељима причаћу касније.

8. О ави Амуну Нитријском

Арсисије ми је причао како је Амун проводио
свој живот. Пошто је остао сироче, Амун је као
младић од двадесет и две године био приморан од
свога стрица да ступи у брак. Како није могао да се
одупре стричевом наваљивању, он одлучи да се венча,
да седи у брачној ложници, и да испуни све брачне
обреде. Када се сви гости, који су их пратили до
брачне ложнице, разиђоше, блажени Амун устаде,
закључа врата, седе, дозва своју блажену супругу и
рече јој: „Приђи, госпођо и сестро моја, да ти

25)
ἐν ἡσυχίᾳ. Реч ἡσυχία (исихија) значи: душевни мир и
тишина, живљење ван житејских брига, побожно
господарење над спољним утисцима. Пошто у српском
језику не налазим реч која исцрпљује садржину речи ἡσυχία
остајем при црквено-словенској речи: безмолвіе. – напом. оца
Јустина.

39
објасним у чему је ствар. Брак који смо склопили
нема ничег нарочито доброг. Ми ћемо добро урадити,
ако од овога тренутка будемо одвојено спавали, да
бисмо Христу угодили, чувајући нашу чедност
неприкосновеном“. И извукавши из недара Библију,
он је, као од лица Апостола и Спаситеља, стаде
читати девојци, неискусној у Светом Писму,
објашњавајући јој својим богоученим умом, већи део
прочитаних места и поучавајући је животу
девствености и чедности, тако да она, потпуно
убеђена благодаћу Христовом, рече: „И ја сам,
господару мој, решила да с радошћу проводим свети
живот, и да чиним све што ми наредиш“. „Ја
наређујем, рече он, и молим ово: да од сада сваки од
нас живи сам“. Али њој то паде тешко, и она рече:
„Останимо у истом дому, само у различитим
постељама“.
Тако живљаше он са њом у истом дому
осамнаест година. По цео дан је радио у градини и
балсамовој шумици, јер се занимаше прављењем
балсама26). Балсамова шумица сади се као и винова
лоза, и захтева много труда при одгајивању и
надгледању. Увече пак, када би дошао дома и
помолио се, он је заједно са супругом јео; затим је
узносио ноћне молитве и вршио молитвословља, а у
зору рано одлазио у своју градину. Пошто су тако
живели, они обоје стекоше бестрашће (ἀπάϑειαν);
молитве светога Амуна имале су дејства, и она му
најпосле рече; „Имам ти нешто рећи, господару мој;

26)
балсам (βάλσαμος) је мирисна смола – напом. приређ.
40
ако ме послушаш, уверићеш ме да ме заиста љубиш
по Богу“. Он јој рече: „Кажи шта желиш“. Она му
рече: „Ти си човек благочестив и подвизаваш се у
праведности, а и ја ревносно идем твојим путем; било
би дело правде да живимо одвојено; многи ће од тога
имати користи. Неумесно је да ти живиш са мном у
чедности ради Господа а да због мене скриваш своју
толику и такву добродетељ подвижничку“. Амун јој
захвали и, давши хвалу Богу, рече: „Добро си
смислила, госпођо и сестро моја. Ако ти се допада,
остани у овом дому, а ја ћу отићи и подићи себи други
дом“.И пошто се растаде с њом, он отиде дубоко у
Гору Нитријску (тада на њој није
било тако много манастира) и
сазида себи двоспратну ћелију. И
пошто поживе у пустињи још
двадесет и две године, и достиже
до врха подвижничке добродетељи,
свети Амун премину, или боље —
заспа у монашком животу када му
је било шездесет година. Два пута
годишње виђао је он своју блажену супругу.
Док је живео сам на Нитријској Гори, њему
донесоше побеснелог дечака, ланцима везаног, који је
био побеснео од уједа бесног пса. Дечак је кидао себе
од несносног бола. Видећи родитеље који беху дошли
да моле за сина, свети Амун им рече: „Људи, што ми
задајете муке, тражећи од мене оно што је изнад мојих
сила? Ваша помоћ је у вашим рукама. Платите
удовици чије сте говече заклали кришом, и дете ће

41
вам оздравити“. Тако прекорени, они учинише по
наређењу. И по молитви Амуна дечак оздрави.
Једном приликом дођоше два човека да виде
светог Амуна. Распитујући их он им рече: „Донесите
ми једно буре воде, да бих имао довољно воде за
долазнике“. Они му обећаше да ће то учинити. Али
када изађоше из ћелије, један се покаја што је дао
обећање, и рече другоме: „Не желим да убијам своју
камилу, јер ако је натоварим тим буретом, она ће
угинути“. А други, чувши то, упреже своје магарце, и
са много муке донесе буре воде. Изишавши му у
сусрет, Амун га упита: „Шта би камили твога друга те
паде док си ти ишао овамо?“ А овај, враћајући се,
виде да су хијене растргле ту камилу.
Овај свети човек учини и многа друга чудеса. О
једном чуду његовом прича блажени Атанасије,
епископ александријски, пишући у животопису
Антонија, како је Антоније једном приликом послао
Амуну монахе да га позову. Антоније се налазио у
унутрашњој пустињи. Када монаси дођоше к Амуну,
старац устаде и пође са њима, и дошавши са учеником
својим на обалу реке Ликон коју је ваљало прећи,
беше га стид да се свуче, да не би себе икада видео
нага. И док о томе размишљаше, он се одједном
обрете с друге стране реке, као у екстази прешавши
тамо, пренесен од Анђелâ. А братија преплива реку.
Када дође к Антонију, Антоније му први поче
говорити: „Бог ми је открио о теби многе ствари, а
обавестио ме је и о твојој смрти. Стога сам те и позвао
к себи тако срдачно, да бисмо се, видевши један
другог, могли узајамно помоћи“. И одредивши му

42
једно врло усамљено место, он га замоли да не одлази
отуда до свога престављења. И када се ава Амун
престави у својој усамљености, Антоније виде где
његову душу Анђели узносе на небо.
То је дакле Амун, који је тако живео и тако се
преставио. А река Ликон, коју ме је било страх
прелазити и на чамцу, јесте дубоки рукавац огромнога
Нила.

9. О ави Ору
На овој Нитријској Гори бејаше један чудесни
подвижник, по имену Ор. У његовим манастирима
бејаше до хиљаду братије. Изглед његов беше
анђелски; и када му беше деведесет година, тело
његово не беше ништа изгубило; лице његово бејаше
веома светло и свеже, и од првог погледа уливаше
поштовање према себи. Спочетка се он подвизавао у
далекој пустињи, али касније основа манастире у
суседној пустињи. Својим сопственим рукама засади
шуму, пошто тамо не беше дрвећа, те тако израсте
густа шума. Оци који су живели са њим причали су
нам да тамо није било ни жбуна када је Ор дошао из
пустиње. Он је засадио ову шуму да братија, која се
скупљала око њега, не би лутала по околини за оним
што јој је потребно. Он се у сваком погледу старао за
братију, молећи се Богу и трудећи се за њихово
спасење, да они не би оскудевали ни у чему
потребном, и да не би имали никаквог изговора за
лењост.

43
 Живећи у пустињи, ава Ор се спочетка хранио
травама и слатким корењем, пио воду када је налазио,
и све време проводио у молитвама и славословљима.
А када достиже дубоку старост, јави му се у сну
Анђео и рече: „Ти ћеш бити у многобројном људству,
и многи људи биће поверени твоме руководству;
спашће се помоћу тебе десет хиљада; и које год овде
стекнеш, они ће ти се покоравати и у будућем животу.
Не сумњај нимало,— настави Анђео — ти нећеш
оскудевати ни у чему потребном до саме смрти своје,
кад год призовеш Бога“. Када то чу, ава Ор отиде у
суседну пустињу и, начинивши себи колибицу,
живљаше у њој најпре сам, хранећи се разним
травама, које је често једанпут недељно јео.
Он испрва беше неписмен, али, по изласку из
пустиње у насељено место, њему би дата благодат од
Бога, те је напамет знао Свето Писмо. Када му је
братија давала Библију, он ју је читао као писмен. Он
доби и другу благодат, благодат — да изгони бесове,
те су тако многи од бесомучника громко причали о
његовом житију, и ако он то није желео. И многа
друга исцељења учини он. Стога се око њега слеже на
хиљаде монаха.
Када их угледа, он их прерадосно поздрави и
изгрли. Својим сопственим рукама ноге им умивао, и
затим поуке давао. У Светом Писму је био веома
искусан, пошто је ову благодат примио од Бога.
Пошто би им објаснио многе главе из Светога Писма,
и предао им православно учење о вери, он их је
потстицао на молитве. Јер је обичај код великих људи
да не приступају телесној храни пре но што душу

44
своју нахране духовном храном; а та је храна —
примање Тела Христова. После Причешћа и
принесене захвалности Богу, ава Ор је одмах позивао
братију за трпезу, а сам је увек за време обеда давао
братији важне савете и говорио им о спасењу.
Он се славио међу многим Оцима и стога што
је за један дан подизао ћелије за многе монахе који би
к њему дошли: сазивао је сву присутну братију, те је
један правио кал (= блато), други цигле, трећи је вукао
воду, четврти секао дрва. И када би ћелије биле
готове, он је давао дошавшима све што им треба.
Једном дође к њему један лажни брат са својим
оделом које је био сакрио, и ава Ор га изобличи пред
свима. Отуда нико није смео да лаже пред њим, јер су
сви знали колику благодат добродетељи он има, коју
је стекао својим дугим светим животом. Мноштво
монаха, када су с њим бивали у цркви, личили су на
хорове Анђела који Бога славе.
Сва братија сведочаше о његовим великим
добродетељима, нарочито слушкиња Божја
Меланија , која је пре мене дошла на ову Гору. Ја га
27)

сам нисам затекао у животу. Причајући о великим

савршенствима овога човека, Меланија је говорила, да
он никада није лагао, нити се клео, нити икога клео,
нити икада говорио ишта без потребе.

27)
Племенита Меланија (старија) је напустила Рим 366 г. и
живела као подвижница у Нитрији. Упокојила се 410 г. –
напом. Д. Станилое.
45
 10. О ави Памву
На Нитријској Гори живео је и блажени Памво,
учитељ епископа Диоскора, Амонија, Јевсевија и
Јевтимија — браће, тако исто и Оригена28), братанца
Драконтовог29), човека славног и дивног. Овај Памво
имађаше велике, многобројне и различите
добродетељи и преимућства, али се међу његовим
великим добродетељима нарочито истицала
добродетељ: онакво презрење према злату и сребру,
какво захтева Господња реч. Блажена Меланија ми је
причала: „Пошто ускоро по свом доласку из Рима у
Александрију чух од блаженог презвитера Исидора
гостопримца о добродетељном животу Памва, ја
отидох к њему у пустињу са Исидором, однесох му
ковчежић са триста литри сребра30) и замолих га да
прими ово моје имање. А он, седећи и плетући
палмове гранчице, благослови ме само речју, и рече:
„Бог нека те награди“. Затим рече своме ученику
Оригену: „Узми то и расподели свој братији која живе
у Либији и по острвима, јер су ти манастири
сиромашнији од осталих“. И нареди му да братији у

28)
Не ради се о чувеном богослову, јеретику, Оригену
александријском, који је живео више од 100 г. раније. – напом.
Д. Станилое.
29)
Драконт је био епископ Ермопољски; претрпео
прогонство од аријанаца. – напом. приређ.
30)
98 кг; литра (λιτρα) је античка мера тежине (= 12 унци) и
износила је 0,3276 кг; тако је триста литри је износило 98 кг.
сребра. – напом. приређ.
46
Египту не даје од тога новца, пошто је њихова земља
плоднија од других. Ја сам, — причаше Меланија —,
стајала и чекала да ме удостоји благослова, или бар
рекне реч похвале за овакав дар, али пошто ништа не
чух од њега, ја му рекох: треба да знаш, господине, да
овде има триста литри сребра. Он ни онда не подиже
главу, него ми одговори и не погледавши на
ковчежић: „Чедо, Онај коме си ти донела то, нема
потребе да Му говориш колико тежи, јер је он
измерио горе, и хумовима поставио меру, у толико
пре Он зна колика је тежина тога сребра. Да си га дала
мени, било би добро да ми кажеш и количину; али ако
си га донела Богу који није одбацио ни две лепте него
их је оценио скупље од свих осталих дарова, онда
ћути и буди спокојна.“ Тако је делала благодат
Господња, — говораше блажена Меланија —, када ја
дођох на ову Гору. Ускоро затим упокоји се човек
Божји без боловања и без икаквог телесног страдања.
Он је плео котарицу и послао је по мене; и када
уплете последњи прут, он ми рече: „Узми ову
котарицу из мојих руку, на успомену од мене, јер
ништа друго немам да ти оставим“. Он премину без
болести, предавши дух свој Господу у својој
седамдесетој години. Пошто обавих тело светитељево
танким платном и метнух га у гроб, ја напустих
пустињу; а котарицу ћу чувати до саме смрти своје“.
Причају да је овај Памво на свом самртном
часу рекао презвитеру и економу Оригену, и Амонију
људима знаменитим, који су стајали крај његовог
одра: „Од како дођох на ово место у пустињи, и
сазидах ову ћелију и настаних се у њој, ја нисам

47
пропустио ни један дан да не радим рукама својим,
нити се сећам да сам икада јео хлеб забадава,
поклоњен од другог; не кајем се ни за једну реч коју
сам изговорио до сада. И тако ја одлазим Богу као да
Му још нисам ни почео служити“.
Слуге Христове, Ориген и Амоније, сведочаху
нам и казиваху ово о ави Памву: „Када су га питали о
нечему из Светога Писма, или о чему другом, он
никада није одговарао одмах, него је говорио да још
није нашао одговор. Често је пролазило по три месеца
а он није давао одговора, говорећи да још не зна шта
да одговори. Он је из страха Божјега био веома
опрезан у својим одговорима, тако да су његове
одговоре примали са сваким страхопоштовањем као
одговоре самога Бога. Овом добродетељу, то јест
опрезношћу у речи, он је, вели се, превазилазио све
светитеље, па чак и Антонија Великог“.

11. О ави Пиору

Између осталога прича се и
за ово дело светога Памва.
Једном приликом дође к њему са
својим хлебом блажени Пиор,
подвижник. А када га Памво
укори: „Зашто си то учинио?“
Пиор му одговори: „Зато, да те не бих оптерећивао“.
Не говорећи ништа, Памво се растаде с њим. После
неког времена велики Памво отиде у ћелију Пиора,
носећи са собом хлеб већ поквашен. Упитан од овога,

48
зашто га је поквасио, Памво одговори: „Поквасио сам
га, да и ја не бих оптерећивао тебе“.

12. О ави Амонију

Овај Амоније, који је био ученик великога
Памва заједно са своја три брата и две сестре, пошто
достигоше највиши степен богољубља, настанише се
у пустињи и саградише два засебна манастира, браћа
— мушки, а сестре —– женски, на довољном
растојању један од другога. А како Амоније, овај
изванредни човек, беше веома учен, град неки пожеле
да га има за свог епископа. Изасланици града дођоше
блаженом епископу Тимотеју и молише га да им
Амонија хиротонише за епископа31). А он им рече:
„Доведите га к мени, и ја ћу вам га рукоположити“.
Када они са многим другим људима отидоше да га
доведу, он се даде у бегство. Али, видећи најзад да ће
бити ухваћен, он се заустави и стаде их молити. А
када се они не дадоше умолити, он се закле да неће
примити епископски чин, нити ће напустити пустињу.
Но пошто и то не поможе, он на очиглед свима
дохвати ножице32) и одреза себи лево уво до корена,
говорећи им: „Сада се морате уверити да ми је
немогуће примити чин на који ме приморавате, јер

31)
Амоније је био један од најпознатијих монаха у Нитрији.
Пошто је одсекао ухо да не би био хиротонисан, звали су га
"онај без ува". Он је један од познате „Дуге Браће“– напом. Д.
Станилое.
32)
маказе – напом. приређ.
49
закон забрањује да се уводи у свештенство човек коме
је уво одсечено“. После тога они га оставише и
отидоше, и дошавши епископу испричаше му све. А
он им рече: „Закон тај нека држе Јудејци. Што се мене
тиче, ја ћу, достојног по животу, ако ми само
доведете, рукоположити, па макар био и без носа“.
Грађани опет отидоше Амонију и молише га. Али
пошто се свети човек не даде наговорити, они
хтедоше да га силом одведу. Но он им се закле
говорећи: „Ако ме будете приморавали, ја ћу и свој
језик отсећи“. Тада га оставише и отидоше.
О овом светом Амонију прича се и ово чудо.
Кад год би се у његовом телу појавила нека одурна
пожуда, он није штедио своје тело него је усијаним
гвожђем трао удове свога тела, тако да је сав био
изранављен. Од ране младости па све до смрти он је
употребљавао само сирову храну, јер никада није јео
ништа што је спремано на ватри, осим хлеба. Стари и
Нови Завет знао је напамет, и из списа славних
писаца: Оригена, Дидима, Пијерија33) и Стефана,
могао је поновити шест милиона реди, као што о томе
сведоче велики Оци пустиње. Причају и о његовим
пророштвима. Он је био утешитељ братије у пустињи
као нико други.

33)
Пијерије је био свештеник Александријске Цркве и
руководитељ Катихетском школом, у време епископа
Теонаса (281-300 г.). Зна се да је написао Омилије на пророка
Осију и на Јеванђеље Лукино. – из Патрологије 1, еп. Атан.
Јевтића.

50
 О њему је Евагрије, човек духоносан и веома
расудан, дао овакав суд: „Никада нисам видео
бестраснијег човека од њега“ (οὐδέ ποτε αὐτοῦ
ἀπαθέστερον ἑώρακα ἄνθρωπον). У време доласка
великога Амонија у Цариград ради потреба
пустиножитеља, блажени Евагрије, на заузимање
светих епископа, дошавших из разних области, и
пустињака, крстио је Руфина, тадашњег епарха
преторијанског, који га је и сам много пута молио за
ово. Крштење је било извршено у присуству ових
епископа у цркви коју је сам Руфин био подигао за
сахрањивање светих. У свему послушан преподобном
Амонију, Руфин је указао достојно поштовање према
Евагрију због његовог узвишеног живота. После
кратког времена Амоније се упокоји, и би сахрањен у
храму, званом Руфинијана. Прича се да његов гроб
исцељује од сваковрсних грозница.

13. О ави Венијамину

На овој Нитријској Гори бејаше један чудесан
човек, по имену Венијамин, чији је добродетељни
живот трајао осамдесет година. За високе подвиге
добродетељи он би удостојен дара исцељивања, те је
сваки болесник на кога ја он стављао своје руке, или
му давао благословеног јелеја, потпуно оздрављао. И
овај човек који је био удостојен таквога дара, разболе
се од водене болести34) на осам месеца пре свога
34)
Водена болест је појава прекомерног нагомилавања воде
(тачније, лимфе), у телу, као последица ослабљеног рада
срца, бубрега или неких других органа. – напом. приређ.
51
упокојења, и његово тело толико отече, да је он по
патњама својим био други Јов, у наше време. Епископ
Диоскор, у то време презвитер Нитријске Горе, узе
нас: мене и блаженога Евагрија, и рече нам: „Хајде да
видите новога Јова, који са тако отеченим телом и
неизлечивом болешћу, одржава безграничну
благодушност“. Ми отидосмо и видесмо његово тело:
оно је било толико отечено, да шакама двеју рукâ не
би могли обухватити мали прст његове руке. Пошто
не бејасмо у стању да гледамо тако страшну патњу,
ми окренусмо од њега очи своје. Тада нам блажени
Венијамин рече: „Помолите се, децо, да се не разболи
мој унутрашњи човек. Јер од овога тела, и када сам
био здрав, нисам видео користи; и када сам болестан,
нећу видети штете.“ За време ових осам месеца он је
стално седео у столици огромне ширине, јер није био
у стању да лежи на одру због других телесних
потреба. И болујући сам од тако неизлечиве болести,
он је и даље исцељивао друге од сваковрсних болести.
Ја сам осећао потребу да опишем страдање овог
светитеља, да се не бисмо чудили када праведне људе
постигну извесне невоље. А када је преминуо овај
племенити човек, уклонили су праг и довратник са
врата, да би могли изнети из ћелије тело његово;
толико је било отекло тело блаженог и славног Оца
Венијамина.

52
 14. О Аполонију
Један трговац, по имену Аполоније, одрече се
света и настани се у Нитријској Гори. Пошто је већ
био зашао у године, он није могао да изучи ни занат,
нити да пише, па се за време двадесетпетогодишњег
боравка на Гори подвизавао на овај начин: купујући у
Александрији за своје паре, стечене сопственим
трудом, разноврсне лекове и ћелијске потребе, он је
њима снабдевао сву братију за време болести.
Дешавало се да он од ранога јутра па до деветог
часа35) обилази поснице и манастире (τὰ ἀσκητήρια,
καὶ μοναστήρια) и све колибе тамошње, отвара врата и
загледа, лежи ли ко. А носио је са собом суво грожђе,
нар, јаја, пшенични хлеб,— ствари потребне
болесницима. На тако користан начин живео је слуга
Христов до дубоке старости. Пред смрт он предаде
све ствари човеку, сличноме себи, и умоли га да он
врши ову службу. Јер је и оваква служба потребна на
Гори, на којој живи пет хиљада монаха, а место је
пусто.

15. и 16. О Паисију и Исаији

Беху два брата, по имену Паисије и Исаија,
синови једног шпанског трговца. Када им отац умре,
они разделише покретну имовину, које се састајала у
новцу (пет хиљада златника), у намештају и робљу. И
стадоше размишљати и саветовати се међу собом,
говорећи: „Какав ћемо начин живота изабрати, брате?

35)
три сата по подне – напом. приређ.
53
Ако изаберемо трговину, којом се бавио наш отац,
онда ће наш труд после нас остати другима. А могу
нас притом снаћи беде од разбојника или од буре на
мору. Хајде дакле, брате, да изаберемо монашки
живот, да бисмо корисно употребили очеву имовину,
и да не бисмо душе своје погубили“. Тако се обојици
допаде идеал монашког живота, али се нађе да се они
разликују у начину како да се оствари идеал. Они
разделише новац и осталу имовину, сваки са намером
да угоди Богу, али на различите начине. Јер један
раздаде све на манастире, цркве и тамнице, изучи
занат којим ће себи зарађивати хлеб, и посвети се
подвижништву и молитви. А други, не утроши свој
део на такве ствари, него сазида себи манастир,
прикупи нешто братије, и стаде примати сваког
намерника, лечити болне, збрињавати старце, свакоме
беднику пружати милостињу, а суботом и недељом
давати по три или четири трпезе и гостити сиромахе.
На такав начин он употреби своју имовину.
Када се обојица упокојише, братија на разне
начине величаше и једног и другог, пошто обојица
беху савршени у добродетељи. Једнима се више
допадаше Паисије, који се у самом почетку одрекао
свега, а другима — Исаија, који је добро чинио
невољнима. А када међу братијом настаде спор о
различитом начину живота ових блажених, нарочито
о томе ко је више достајан хвале, они отидоше
блаженом и светом Памву, изложише му спор да он
пресуди, молећи га да каже који је начин живота
бољи. Памво им рече: „И један и други су савршени
пред Богом; јер је један, примајући и збрињавајући

54
све, извршио авраамовско дело, а други је, да би
угодио Богу, пригрлио неумољиву ревност пророка
Илије“. Тада она група која је више ценила
подвижника, говораше: „Падамо пред ноге твоје,
кажи нам како они могу бити подједнаки? Овај је,
продавши све и раздавши сиромасима, испунио
заповед еванђелску и непрестано се подвизавао у
молитвама, сваки дан, и час, и ноћ, носећи крст и
идући за Спаситиљем“. А друга група, напротив,
говораше у корист другога: „Пази, овај је показао
толико милосрђа према невољнима, да је ишао на
друмове, скупљао их и помагао им; и он је, лечећи
болне и помажући им, успокојавао не само своју душу
него и душе многих других“. Тада им блажени Памво
рече: „Опет вам кажем: обојица су равни пред
Господом; и ви се сви морате сложити са мном у томе.
Паисије, да није био тако велики подвижник, не би
био достојан да се по доброти упореди са нашим
Спаситељем; Исаија опет, дајући одмориште
намерницима и служећи беднима, исто се тако, по
могућности, уподобио Господу који говори: не дођох
да ми служе, него да послужим. Исаија је такође
служио, иако изгледа да му је труд био теретан, ипак
му је уједно давао и спокојства. Причекајте мало, док
ја добијем од Бога откривење о њима; и после тога
дођите, и дознаћете.“
После неколико дана они опет дођоше ради
тога великоме Оцу. Блажени Памво им одговори: „Ја
видех обојицу где заједно стоје пред Богом у Рају“.

55
 17. О Макарију који је нехоти –
чно извршио убиство
Један јуноша, по имену Макарије, када му беше
око осамнаест година, пасијаше стоку поред језера,
званог Марија, и играјући се са својим вршњацима он
нехотично уби једнога од њих. Не рекавши никоме ни
речи, он отиде у пустињу, и луташе у таком страху од
Бога и људи, да и не осети како три године проведе у
пустињи без крова над главом. А земља је та сува,
што је познато свима који су о њој слушали, или у њој
живели. Овај Макарије затим сагради себи ћелију и,
пошто проживе у њој још двадесет и пет година,
удостоји се такве благодати — да је побеђивао
демоне, и налазио насладу у самоћи. Живећи дуго са
њим, ја га упитах, како он мисли о свом греху:
убиству. Он ми изјави да је то убиство — предмет
његове велике туге и захвалности, „јер ми, — рече он
— нехотично убиство постаде повод спасењу“. И
наводећи сведочанство из Светога Писма, он
говораше да Мојсеј не би био удостојен Господњег
боговиђења (Δεσποτικῆς θεοπτίας), и тако великог
дара, и писања светих речи Духа, да није побегао у
гору из страха од Фараона због убиства које је
извршио у Египту. Ја ово велим, не да бих некога
навео на убиство, него да бих показао да има
добродетељи које зависе од околности, када човек
приступа добру не по слободном расположењу. Јер
неке добродетељи зависе од слободног избора, а неке
од околности.

56
 18. О ави Натананилу
Међу старим светим монасима бејаше један
изванредни подвижник Христов, по имену Натанаил.
Ја га нисам затекао у животу; био је преминуо
петнаест година пре мога доласка на Гору36). Но
сретајући се са саподвижницима и савременицима
овога светитеља, ја сам радо распитивао за
добродетељни живот овога човека. Они ми показаше
и ћелију његову, у којој већ нико не живи зато што је
близу насељеног места. Блажени Натанаил је беше
подигао на том месту када отшелници беху ретки.
Они ми испричаше о његовом подвижнишву ову
особеност: он је са изванредном истрајношћу боравио
у својој ћелији, да не би никада отступио од свога
циља. Ђаво, који све обмањује и саблажњава,
саблазни у почетку и њега опседнувши га унинијем, и
натера га да промени ћелију. Јер светитељу прва
ћелија изгледаше чамотињска. Он је напусти и
сагради себи другу, ближе селу. Пошто доврши
ћелију и настани се у њој, после три или четири
месеца јави му се ноћу ђаво држећи воловски бич као
џелат, а имађаше изглед одрпаног војника, и стаде
бичем фијукати. Наљутивши се на њега, блажени
Натанаил му рече: „Ко си ти, да тако што чиниш у
моме обиталишту?“ А ђаво одговори: „Ја сам онај што
те је извукао из прве ћелије; и сада дођох да те
истерам и из ове“. Када блажени Натанаил сазнаде да
је био преварен, врати се одмах под свој пређашњи
36)
Пошто је еп. Паладије прешао у Нитрију 390 г. значи да
је Натанаило умро 375 г. – напом. Д. Станилое.
57
кров, и у току тридесет и седам година ни једанпут не
прекорачи праг, противећи се ђаволу, који му је
показивао необичне ствари, које је немогуће
испричати, само да би га приморао да изађе из ћелије.
Између осталога добромрзац употреби и ово
лукавство, да би подвижника одвратио од његовог
правила.
Седам светих епископа посетише једном светог
Натанаила, или по промислу Божјем или по дејству
кушача, те он умало не наруши свој обет. Када се
епископи на крају посете помолише, и после молитве
изађоше, подвижник их не испрати ни један корак, да
не би уступио добромрзцу. Тада ђакони ових
епископа рекоше светитељу: „Ти, ава, гордо поступаш
што не испраћаш епископе“. А он им рече: „Ја
господу моју епископе уважавам, и сав клир ценим, а
ја грешник међу свима људима сам — трице. Али по
своме обету, ја сам умро за све то и за сав живот. Јер
ја имам прикривени циљ који Господ зна, Господ који
зна тајне срца мог, због чега ја не испратих епископе“.
Пошто претрпе неуспех у овом покушају, ђаво
узе други облик на себе. На девет месеца пре
Натанаиловог престављења, он се појави у облику
десетогодишњег дечака који тобож тера магарца,
натовареног котарицом хлеба. И пошто касно у ноћи
дође близу подвижникове ћелије, он учини те
изгледаше као да магарац паде, и дечко повика: „Ава
Натанаиле, смилуј се на мене и пружи ми руку!“ А он,
чувши глас тобожњег дечака, отвори врата на ћелији
и, стојећи унутра, рече: „Ко си ти, и шта желиш да ти
учиним?“ Одговори ђаво: „Ја сам послушник тог и тог

58
монаха, и носим хлеб. У познатог теби тог и тог брата
је вечера љубави (ἀγάπη), и сутра, рано у суботу, биће
потребне просфоре. Молим те, не остави ме, да ме
хијене не би растргле“. Јер у тим местима има много
хијена. Блажени Натанаил стајаше у недоумици;
саучешће се силно распламте у њему, срце му се
узбуди милосрђем и, размишљајући шта да чини,
говораше у себи: „Ја морам или нарушити заповест (о
љубави према ближњем), или отступити од свога
правила (о неизлажењу из ћелије)“. Најзад,
промисливши благочестиво о томе, он рече себи:
„Боље је да не нарушим своје правило које толико
година држим, да бих посрамио и победио ђавола“.
Затим, помоливши се Господу, подвижник рече
тобожњем дечаку: „Слушај дечко, или ма ко ти био, ја
верујем и служим Ономе који господари над
целокупном твари. Ако је теби стварно потребна
помоћ, послаће ти је Бог мој, и нити ће ти хијене, нити
ишта друго, нашкодити; а ако си ти — искушење, и то
ће ми сада открити Бог мој“. И затворивши врата,
подвижник отиде у дубину ћелије. А ђаво, посрамљен
и овим поразом својим, претвори се у вихор, и ишчезе
са шумом, сличан шуму који стварају дивљи магарци
када беже.
Такво бејаше војевање блаженог Натанаила;
такве његове подвижничке добродетељи, и
непобедива борба његова са противником; такав
његов живот, и крај његовог славног живота.

59
 19. О Макарију Египатском
Бојим се да причам и пишем о
многим и великим, и за неверујућег
готово невероватним, подвизима
којима је испуњен добродетељни живот
светих и бесмртних Отаца: Макарија
Египатског и Макарија Александри-
ског37), људи славних и подвижника
непобедивих,— да ме не би сматрали за
лажова. А Свети Дух је јасно објавио, да Господ
потире оне који лаж говоре (Пс.5,7). Али ја, по
благодати Божјој, не лажем, и ти, силноверујући
Лавсе, не сумњај у подвиге светих Отаца, него
напротив, прослављај ове славне и заиста блажене
људе (ὄντως μακαρίων), који су и имена добили која
оправдавају свештеним подвизима њиховог
подвижништва . 38)

Први борац Христов (ἀθλητὴς τοῦ Χριστοῦ), по

имену Макарије39), бејаше Египћанин по рођењу; а
други по времену, но први по монашким
преимућствима, и он по имену Макарије, бејаше
грађанин александријски и продаваше слаткише.

37)
Првог Макарија зову Египатским можда зато што је
коптског порекла и из сеоског подручја, за разлику од другог,
Александријског, за кога се мисли да је Грк пошто је у том
граду живело пуно Грка. – напом. Д. Станилое.
38)
Име Макарије значи: блажени. – напом. о. Јустина.
39)
Св. Макарије Египатски је живео од 301 до 391 г. а Св.
Макарије Александријски од 293 до 394 г. – напом. приређ.
60
 Најпре ћу говорити о добродетељима Макарија
Египатског, који је живео пуних деведесет година, од
којих је шездесет провео у пустињи. Дошавши у
пустињу у тридесетој години, иако је по добу био
млађи од других, он је у току десет година с таквом
истрајношћу подносио подвижничке напоре, да се
удостојио особитог одликовања: назвали су га
„детестарац" (παιδαριογέροντα), јер је напредовао у
добродетељима брже но што његово доба
претпоставља. Када му је било четрдесет година он
доби власт над духовима, да исцељује од болести, и
дар пророштва. А би удостојен и чесног свештеничког
чина. У унутрашњој пустињи, званој Скит40), живљаху
с њим два ученика: један од њих беше његов
послушник, и увек се налажаше поред њега ради оних
што долажаху да се исцељују; а други живљаше у
засебној ћелији.
После извесног времена, провидевши у
будућност својим проницљивим оком, светитељ рече
своме послушнику, који се зваше Јован и који касније
постаде презвитер на место светога Макарија (јер
велики Макарије би удостојен презвитерства): „Чуј
ме, брате Јоване, и добродушно прими мој савет; биће
ти од користи. Ти се налазиш у искушењу; тебе куша
дух среброљубља. И знам да ћеш, ако добродушно
примиш овај мој савет, постићи савршенство у делу
Божјем на овом месту, и прославићеш се, и никаква се
40)
Скит – безводна, каменита пустиња, веома дивља за
живот; налазила се у северозападном крају Египта, западно
од делте Нила, 80 км. јужно од Александрије, а на дан хода
(око 30 км) од Нитријске Горе. – напом. приређ.
61
невоља неће приближити твојој ћелији; а ако ме не
послушаш, с тобом ће се десити што и с Гијезијем41)
(4Цар.5,1-27), чијом си болешћу ти заражен“. Догоди се
да Јован, по престављењу бесмртнога Макарија,
прекрши савет овога светитеља, а послуша онога који
је среброљубљем довео Јуду до вешања. А када прође
неких петнаест или двадесет година, он, који
задржаваше код себе имовину сиротиње, би ударен
таквом губом, да на телу његовом не беше здравога
места, на које би се могао ставити прст. Ето дакле
пророштва светога Макарија.
Излишно је и говорити о томе, какву је храну и
пиће употребљавао блажени Макарије, када је
немогуће било наћи прождрљивост не само међу
тамошњим монасима него и међу најбезбрижнијима
који су живели у тим крајевима. То је долазило од
оскудице у намирницама и од ревности по Богу
тамошњих житеља, јер се од њих сваки старао да
превазиђе другога разним подвизима.
Испричаћу и о другим подвизима овога
небеског човека, Макарија. Прича се да се овај
светитељ налази у непрекидној екстази (ἀδιαλείπτως
ἐξίστασθαι), и да више времена проводи у општењу са
Богом него ли са поднебесним тварима. Прича се и о
разним чудесима његовим.

41)
Гијезије је био слуга пророка Јелисеја, који тајно узе
сребра од војводе персијског Неемана, које овај нуђаше
пророку за исцељење од губе, а које Јелисеј не хте узети.
„Заједно са сребром Неемановим, добићеш и болест његову“,
прорече му Јелисеј. – напом. приређ.
62
 Неки распутни Египћанин заљуби се у једну
удату жену. Пошто није успео да је заведе, јер она
беше верна своме мужу за кога се удала као девојка,
овај се бесрамник обрати врачару, говорећи: „Или
учини да ме она заволи, или својом вештином учини
да је њен муж одбаци“. Врачар, пошто доби од њега
добру награду, употреби своје мађије и чаролије. Али
пошто не могаде изазвати у њеном срцу љубав према
овоме распутнику, он учини да она изгледа као
кобила онима који је гледају. Када муж њен дође
дома, угледа своју жену у облику кобиле; и када леже
у своју постељу, он би запрепашћен што и кобила
беше на постељи. Плакаше муж и јадиковаше, не
знајући шта је по среди; обраћаше се тобожњој
животињи речима, али му она не одговараше. Тада
дозва тамошње презвитере, уведе их у кућу и показа
им њу, али и они не могоше разумети шта јој се то
догодило. У току три дана она нити траву узе као
кобила, нити хлеба као људско биће, лишена и једне и
друге врсте хране. Најпосле, да би се прославио Бог и
обелоданила добродетељ светога Макарија, паде на
памет мужу да је одведе у пустињу светитељу. И
повевши је као коња, он је одведе у пустињу где
живљаше Божји човек. А када дођоше, братија стајаху
крај ћелије светога Макарија и, не пуштајући мужа к
светитељу, говораху: „Шта си довео овамо ту
кобилу?" Човек им одговори: „Да би јој помогле
молитве праведника". Они му рекоше: „Какво се зло
десило?" Он им рече: „Ова кобила коју ви видите,
бејаше моја несрећна жена, и ја не знам како се она
претвори у коња. Ево, већ је три дана како ништа
окусила није“. Када то чуше братија, испричаше слуги
63
Христовом Макарију, који се већ мољаше за њу у
ћелији; јер док они још на путу беху, њему би то
откривено од Бога. Он се мољаше да му Бог открије
узрок због кога се то десило. И за време молитве он
дознаде све, шта се и како догодило. Стога свети
Макарије одговори братији, који га известише да је
неко довео коња, и рече: „Ви сте коњи, јер имате
коњске очи. А ово је жена, каквом је и саздана, и није
се претворила у коња, него само изгледа таква очима
опсењених људи“. И када је приведоше к њему, он
благослови воду и, изливши је на њену главу, помоли
се над њеном главом, и одмах учини да сви који је
гледају, виде у њој жену. Онда нареди да јој донесу
храну, и он јој даде да једе. И исцеливши је на тај
начин, он је отпусти са њеним мужем; и они
благодарише Бога. А њој човек Христов даде овај
савет: „Никада не остављај цркву; никада се не
уклањај од причешћивања Христовим Тајнама. А ово
ти се догодило, јер пет недеља ниси приступила
пречистим Тајнама Спаситеља нашег“.
Ево опет друго дело његовог великог
подвижништва. Дуго време свога живота он је копао
подземни ходник који се од његове ћелије протезао
пола стадије42), и на крају овога ходника направи себи
пештеру43) велику. И када би га многи посетиоци
узнемиравали, он би се потајно повлачио из своје
ћелије у пештеру, и нико га није могао пронаћи. Један

42)
око 90 м; стадија (σταδίου) износи 178 м. – напом. приређ.
43)
пештера = пећина – напом. приређ.
64
од његових ревносних ученика причао нам је, да је
светитељ, док је подземним ходником ишао до
пештере, творио двадесет четири молитве, а толико
исто и при повратку.
О њему се ширио глас да је васкрсао мртваца,
да би убедио једнога јеретика који је одрицао
васкрсење тела. И овај се глас о њему веома
подржавао у пустињи.
Једном би доведен светом Макарију бесомучни
младић (νεανίσκος δαιμονιῶν). Довела га беше његова
мајка која горко плакаше, а држаху га два младића. А
демон, који беше у младићу, имао је огромну силу, јер
би, пошто поједе три модија44) хлеба и попије
киликијску амфору45) воде, повраћао и једно и друго
претварајући их у пару. Јер све што би он појео и
попио, било је уништавано као огњем. Јер постоји
један ред демона који се назива огњени (πύρινον). Јер
и међу демонима постоје разлике, као и међу људима;
оне долазе не од разноликости суштине него од
искварености воље. Овај дакле младић, када не би од
мајке добио довољну количину хране, често је јео
своју поган и пио своју мокраћу. Пошто мајка веома
плакаше и јецаше због неисказане несреће свога сина,
и много мољаше светитеља и преклињаше,
непобедиви јунак Христов (ὁ ἀήττητος ἀθλητὴς τοῦ

44)
око 10 кг; модиј (μοδίων), је античка мера за запремину
растреситих материјала и течности, и износила је 8,754 лит;
за хлеб, један модиј је тежина од 3,2 кг. – напом. приређ.
45)
ἀμφορέα Κιλικίσιον (киликиска амфора). О. Јустин је ту
ставио, ведро воде. – напом. приређ.
65
Χριστοῦ) — Макарије узе к себи младића и усрдно се
помоли Богу за њега. И после једног или два дана
демон престаде да га мучи. Тада свети Макарије рече
младићевој мајци: „Колико желиш да твој син једе?“
Она одговори: „Молим те, нареди му да једе десет
литри46) хлеба“. Светитељ је озбиљно укори што тако
много тражи, и рече јој: „Жено, шта ти то рече?“ И
моливши се за њега са постом седам дана, и
истеравши из њега љутог демона многоједења (τὸν
ἀλάστορα δαίμονα τῆς πολυφαγίας), светитељ му
одреди меру хране: три литре47) хлеба, које је он имао
јести радећи свој посао. И тако, непобедиви
разоритељ сваког демонског дејства, јунак Христов
Макарије, благодаћу Божјом и богоугодним животом
својим исцели младића и предаде матери његовој.
Ова необична чудеса учини Бог преко
истинског угодника свог Макарија, чија бесмртна
душа борави сада са Анђелима. Ја нисам видео овога
светитеља, јер се годину дана пре мога доласка у
пустињу беше упокојио овај победитељ безумних
страсти.

46)
3,27 кг; десет литри (δεκάλιτρον) – напом. приређ.
47)
1 кг; три литре (τρίλιτρον) – напом. приређ.
66
 20. О Макарију Алексан –
дријском
Саподвижник Макарија Египатског у делима
вере, који је носио исто часно име, свети Макарије
Александријски, беше презвитер у такозваним
Ћелијама48) када ја дођох к њему. У овим сам
Ћелијама проживео девет година, од којих сам три
провео у безмолвију (ἐν ἡσυχίᾳ) са блаженим
Макаријем. Нека сам његова дела и знамења ја сâм
видео, за нека сам дознао од оних што су живели
заједно с њим, а за нека пак чуо сам од многих
других.
Једном приликом свети
Макарије виде у великог оца
Антонија пробране палмове
гранчице (он је од њих плео
котарице) и затражи му један
свежањ тих гранчица. А Антоније
му рече: „Писано је: не пожели
ништа што је ближњега твога“
(2Мојс.20,17; 5Мојс.5,21); и чим то
изрече, гле, све се гранчице одмах сасушише као од
огња. Када то виде, Антоније рече Макарију: „Ето, на
теби почива Дух, и ти ћеш бити наследник мојих
добродетељи“.
Опет тамо у пустињи нађе једном ђаво Светога

48)
Пустиња Ћелије (Келије) се налази се на северозападу
делте Нила, седам километара југоисточно од Нитријске
Горе. – напом. приређ.
67
Макарија веома уморног телом, и рече му: „Гле, ти си
добио благодат Антонијеву; зашто се не користиш
тим преимућством и не тражиш у Бога хране и снаге
за путовање?“ Макарије му одговори: „Снага је моја и
слава моја — Господ (Пс.117,14); али ти нећеш
искушати слугу Божјег". Ђаво онда сатвори призрак:
као камила лута по пустињи, натоварена свим оним
што је потребно; видевши Макарија, камила се
заустави пред њим. А светитељ, наслућујући да је то
призрак (што стварно и беше), припаде молитви, и
камила одмах пропаде у земљу.
Овај Макарије састаде се једном са Макаријем
Великим (тј. Египатским) и, како им је ваљало да се
превезу преко Нила, деси се да уђоше у једну лађу, у
коју уђоше и неки трибуни са великом помпом:
имађаху кочије све оковане бакром, и коње са златним
уздама. Са њима беху неки војници —
телохранитељи, и неки дечаци — украшени
огрлицама и златним појасима. Када ови трибуни
угледаше где у углу седе монаси, одевени у рите,
стадоше хвалити њихову простоту; а један од трибуна
рече им: „Блажени сте ви што свет презресте“. —
Одговори им Макарије Александријски: „Да, ми смо
презрели свет, а вас презире свет. Знај да си ти рекао
ове речи не од своје воље него пророчки, јер се ми
обојица зовемо Макарије (=блажени)“. — Трибун,
поражен овом речју, чим се врати кући скиде са себе
световну одећу и, посветивши се монаштву, учини
многа дела милосрђа.
Једном послаше Макарију грозд свежега
грожђа, пошто му се грожђе веома јело. Но

68
показујући уздржање, он га посла једноме брату који
је био на раду а коме се такође јело грожђе. Овај с
великом радошћу прими грожђе, и желећи да сакрије
своје уздржање, посла га другоме брату, као да сам
није био жељан грожђа. Али и овај брат поступи исто
тако, ма да је и сам веома желео да га поједе. На тај
начин грожђе је дошло у руке многој братији, али га
ни један није хтео појести. Најзад, последњи брат,
примивши грожђе, посла га опет ави Макарију као
велики дар. А Макарије познаде грожђе и,
распитавши се шта је све било, зачуди се, и
заблагодари Господу за такво уздржање братије, па га
и сам не хтеде појести. Такво бејаше подвижништво
великога Макарија, коме сам се ја, и многи други, у
њега учио. Када би чуо да је неко учинио некакав
нарочити подвиг, и он је то са жаром чинио
неизоставно. Тако на пример, када од некога чу да
тавениски монаси једу само неварену храну у току
целе Четрдесетнице, овај светитељ одлучи да седам
година не једе ништа што је спремљено на ватри него
да се храни само сировим поврћем или поквареним
бобом. И у току тих седам година он ништа друго не
окуси. Пошто изврши овај подвиг, он напусти такав
начин живота.
А када овај изврсни монах чу за неког другог
монаха да једе по литру49) хлеба, он донесе одлуку да
га у томе подражава: изломи своје пексимите50) у

49)
327 гр. – напом. приређ.
50)
βουκελλάτον је тврди двопек који користе војници. – напом.
приређ.

69
комаде и спусти их у крчаг са одлуком да једе само
онолико колико може руком захватити. Велико то
беше мучење тела. Шалећи се на рачун тога, он нам је
говорио: „Захватим, дешавало се, повише комада
руком, али ми узани грлић није давао да их извучем,
јер мој крчаг, као неки цариник, није ми допуштао да
једем“. Читаве се три године он подвизавао у таквом
уздржању, једући по четири до пет унци51) хлеба и
пијући одговарајућу томе количину воде. А за читаву
годину употребљавао је у храни једну секстарију52)
зејтина.
Ево још једног подвига овога јунака. Реши се
овај дијамант да савлада сан. И он казиваше о томе:
„Читавих двадесет дана и ноћи ја нисам улазио под
кров, да бих победио сан; дању ме је палила сунчева
жега, а ноћу сам се кочио од хладноће“. И још
говораше: „Да нисам убрзо отишао под кров и
окрепио себе сном, мој би се мозак тако сасушио, да
бих најзад полудео занавек. У сваком случају,
уколико је зависило од саме природе, којој је
потребан сан, ја сам уступио".
Када је свети Макарије једнога дана у зору
седео у својој ћелији, један комарац паде му на ногу и
уједе га. Осетивши бол он га уби својом руком, јер се
комарац беше напио крви. Али се затим стаде кајати
што се осветио за себе, и осуди себе за овај грех: да
шест месеца седи наг у баруштини Скита која се

51)
110 до 140 гр; (унца = 27,3 гр.) – напом. приређ.
52)
0,546 лит.; секстарија (гр. ξέστης) је античка мера за
запремину течности. – напом. приређ.
70
налази усред пустиње. Комарци су тамо као осе, и
пробадају чак кожу дивљих свиња. Ови су га комарци
тако изболи и изуједали по целом телу, да су неки
мислили да је губав. А када се после шест месеца
врати у своју ћелију, по гласу су само познали да је то
сâм господин Макарије.
Једном зажеле блажени Макарије, као што нам
је сâм причао, да отиде на гроб Јана и Јамврија53),
врачара који су живели у време Фараона, да га види
или да се сретне и са тамошним демонима. Јер се
причаше да су ова два врачара силом својих враџбина
населили то место врло многим демонима, и то веома
опаким. Ову гробницу беху подигли сама браћа Јан и
Јамврије, који због своје изванредне мађионичке
вештине заузимаху у оно време прва места поред
Фараона. Имајући велику власт у Египту за време
свога живота, они сазидаше здање из четвртастог
камења, направише у њему гробницу, и метнуше
много злата. При том засадише разноврсно дрвеће, јер
место бејаше мочварно, и ископаше велики бунар.
Све то урадише, надајући се да ће после смрти
уживати у овом дивном врту. Пошто слуга Христов
Макарије није знао пут до тога места, то се управљао
према звездама, као што чине морепловци. Тако
светитељ прође сву пустињу. Беше пак узео свежањ
трски, те на сваку миљу побадаше по једну трску
успут, да би знао наћи пут при повратку. Пошто је

53)
Ради се о врачарима који се супротстављаху Мојсију и
Арону (Књ. Изласка 7,11.22). Они ту нису именовани, али их
Ап. Павле, из јеврејске традиције, именује: Јан(ије) и
Јамврије, у 2 Тим, 3.8. – напом. приређ.
71
тако за девет дана прешао сву пустињу, он се већ
приближи ономе врту, али како беше наступила ноћ
он мало задрема. Тада злобни демон, који увек војује
против Христових подвижника, док је Макарије
спавао на једну миљу од гробнице, покупи све трске
и, метнувши их поред саме Макаријеве главе, ишчезе.
Када се светитељ пробуди, нађе све трске, које је
успут побадао као путоказ, сабране на једно место.
Можда је то Бог допустио, призивајући Макарија на
веће подвиге, да би се он ослањао не на трске као на
путоказ, него на благодат Бога који је помоћу огњеног
стуба водио Израиљски народ четрдесет година по
страшној пустињи. „Када се приближих гробници,
причаше светитељ, из ње ми изађоше у сусрет
седамдесет демона у разним обличјима: једни викаху,
други скакаху, трећи љутито шкргутаху на ме зубима,
а четврти као крилате вране налетаху ми на лице,
говорећи: „Шта ти хоћеш, Макарије? Шта ти хоћеш,
монаше? Зашто си дошао к нама? Нисмо ли ми и неке
монахе мучили? Ти си, са себи сличним монасима,
завладао нашом пустињом, и отуда сте протерали
наше сроднике. Ми ничег заједничког немамо с
тобом. Зашто долазиш у наша места? Као отшелник,
буди задовољан пустињом. Они који уредише ово
место, предадоше га нама. Ти не можеш остати овде.
Зашто ти тражиш да уђеш у ово имање, у које ни један
жив човек није ушао откако сахранисмо браћу која га
уредише?“ И много још галамљаху демони и
јадиковаху, а ја им рекох: ући ћу само да разгледам,
па ћу изаћи. А демони рекоше: „Обећај нам то по
својој савести". Слуга им Христов рече: „Обећавам".
„И ушавши унутра, — прича светитељ. — ја разгледах
72
све, и између осталог спазих једну бакарну ведрицу
(већ зарђалу), обешену на железном ланцу над
бунаром, и неколико комада нара, изнутра потпуно
празних, јер се беху сасушили од сунца“. Затим
спокојно изишавши отуда, светитељ се за двадесет
дана врати у своју ћелију. Али када му нестаде хлеба
и воде што је носио са собом, он се нађе у великој
невољи, јер путујући пустињом тих дана он скоро
ништа не окуси. Можда је он тиме био кушан у своме
трпљењу, као што се у ствари и показало. Када он већ
беше готово сасвим малаксао, њему се јави неко, како
он сâм причаше, у облику девојке, обучене у чисту
хаљину, која држаше један крчаг из кога је капала
вода. Она беше далеко од њега, говораше Макарије,
око једне стадије; и он је ишао три дана, гледајући је
како са крчагом стоји и зове га, али је никако није
могао сустићи, као што се то дешава у сну. У нади да
ће се напити воде, он је храбро подносио умор. После
тога појави се мноштво биволица (а њих има много у
оним местима); и једна од њих, која имађаше биволче,
стаде према монаху, а из њених вимена течаше млеко.
„Ја јој приђох, говораше Макарије, и напих се млека.
А Господ, да би ми још више показао своју милост,
дајући поуку мојој малодушности, нареди биволици
да ме прати до моје ћелије. И она, послушна
наређењу, иђаше за мном, хранећи мене млеком а не
допуштајући своме биволчету да сиса“.
Када једном приликом овај добродетељни
човек копаше за монахе бунар близу једнога места,
пуног лишћа и суварака, њега уједе аспида. А ова
животиња има смртоносан отров. Светитељ дохвати

73
аспиду обема рукама за чељусти и растрже је рекавши
јој: „Када те није послао Господ мој, како си се
усудила да ми приђеш?“
Када овај велики Макарије чу за славни живот
тавениских монаха, преруши се и обуче у световно
сељачко одело, и путујући кроз пустињу петнаест
дана стиже у Тиваиду. И дошавши у тавениски
манастир, потражи архимандрита, по имену Пахомија,
човека веома знаменитог, који имађаше дар пророчки.
А овоме светитељу још не беше откривено ко је
велики Макарије. Када га срете, Макарије му рече:
„Молим те, господине, прими ме у обитељ своју, да
бих био монах“. Рече му велики Пахомије: „У тако
старачким годинама како се можеш подвизавати?
Братија се подвизавају од младости, и подносе велике
напоре, јер су навикли на њих; а ти у тим годинама, не
можеш подносити искушења подвижничког живота,
саблазнићеш се, и отићи ћеш из обитељи, и
оговараћеш нас“. И Пахомије га не прими; нити га
прими другога дана, тако све до седмога дана. А
старац Макарије чврсто стајаше при својој одлуци,
постећи све време. Најпосле рече Пахомију: „Ава,
прими ме, па ако не будем постио као они, и не будем
радио шта и они, онда нареди да ме избаце из
обитељи“. Велики Пахомије убеди братију да приме
Макарија (а у овој једној обитељи и досад се налази
хиљаду четири стотине људи). Тако, велики Макарије
ступи у ову обитељ. После кратког времена наступи
Четрдесетница. И виде старац Макарије да сваки
монах меће на себе различит подвиг: један једе само
увече, други — на пет дана; један по сву ноћ стоји на

74
молитви, а дању је за послом. А Макарије, наломивши
велику количину палмових гранчица, стајаше у углу,
и за све време Четрдесетнице до самог Ускрса не узе
хлеба, нити се дотаче воде, нити сави колена, нити
седе, нити леже, нити ишта окуси осим неколико
листа сировог купуса; па и њих је узимао само у
недељне дане, и то стога да би га видели где једе, и да
не би пао у самопрецењивање. А ако би некад, због
какве било потребе, изашао из ћелије, он се брзо
враћао и прихватао за посао. Не отварајући уста и не
говорећи ни речи, он је стајао ћутећи, и ничим се
другим није занимао осим творењем молитве у срцу
(τῆς ἐν καρδίᾳ προσευχῆς) и плетењем гранчица које је
имао у рукама. Када то видеше подвижници оне
обитељи, стадоше роптати на свога игумана,
говорећи: ,,Откуда нам ти доведе овог бестелесног
човека на нашу осуду? или га отерај одавде, или знај
да ћемо те данас сви напустити“. Када то чу од
братије, велики Пахомије се стаде распитивати о
њему; и пошто дознаде како он живи, стаде молити
Бога да му открије ко је тај човек. И њему би
откривено да је то — монах Макарије. Тада га
господин Пахомије узе за руку, изведе напоље, уведе
га у молитвени дом, где се налази њихов жртвеник,
загрли га и рече му: ,,Ходи, дивни старче! (καλόγηρε)
ти си Макарије, и скривао си то од мене! Одавно
желим да те видим, јер сам слушао о твојим делима.
Хвала ти што си смирио чада моја, да не би високо
мислили о својим подвизима. Молим те, иди у своје
место, јер си нас довољно поучио; моли се за нас“.
Тако, по жељи Пахомија и на молбу све братије
његове, Макарије отиде.
75
 Овај бестрасник (ὁ ἀπαθὴς) причао нам је још и
ово: ,,Када сам извршио сав подвижнички подвиг
(πἅσαν πολιτείαν ἀσκητικήν) као што сам желео, у
мени се појави друга духовна жеља: ја зажелех да се
мој ум само за пет дана не одвраћа од Бога, и да ни о
чему другом не мисли него да једино буде устремљен
к Њему. И пошто се реших на то, ја закључах своју
ћелију и њено двориште, да не бих давао одговор
никоме ко би дошао. И ја то почех другога дана,
наредивши своме уму ово: „Гледај, не силази с неба;
тамо имаш: Анђеле, Арханђеле, све вишње Силе,
Херувиме, Серафиме, и самог Бога — Творца свега;
тамо борави; не силази с неба; не падај у чулне
помисли!" „Пошто тако проведох два дана и две ноћи,
ја толико раздражих демона, да он постаде као пламен
огњени и сагоре ми све што беше у ћелији; и сама
рогоза на којој сам стајао би захваћена ватром; и
изгледаше ми да сав горим. Најзад, поражен страхом,
ја трећег дана одустадох од ове намере, пошто нисам
био у стању да ум свој сачувам нерасејаним, и
спустих се у созерцање овога света, да ми се то не би
приписало у гордост“.
Једанпут отидох овоме духовном монаху,
великом Макарију, и нађох где неки презвитер са села
лежи покрај његове ћелије. Глава му је сва била
толико разједена болешћу, званом рак54), да му се сва
темењача55) видела. Он је био дошао Макарију ради
исцељења, али овај није хтео ни да га види. Ја стадох

54)
καρκίνου – напом. приређ.
55)
темена кост – напом. приређ.
76
молити светитеља: „Молим те, смилуј се на овог
патника, и дај му бар неки одговор“. А светитељ ми
одговори: „Он је недостојан исцељења; Господ му је
послао онакву болест да би га уразумио. Ако хоћеш
да се он исцели, саветуј му да никада више не врши
Свете Тајне“. Ја му рекох: „Ради чега, молим те, реци
ми“. Он ми одговори: „Чинио је блуд и служио
Литургију, због тога је тако кажњен сада. Ако дакле
он од страха престане чинити оно што се дрзнуо
чинити из нехата, Бог ће га исцелити“. Када ја то
испричах патнику, он ми са заклетвом обећа да више
неће свештенодејствовати. Тада га Макарије прими и
рече му: „Верујеш ли ти да постоји Бог од кога се
ништа не скрива?“ „Верујем“, одговори овај. Затим му
рече Макарије: „Ниси требао да се шалиш са Богом!“
„Нисам требао, господине мој“, одговори овај. Рече
му велики Макарије: „Ако схваташ свој грех и Божју
казну, којој си подвргнут због греха, онда се поправи
y будуће“. Презвитер исповеди свој грех и даде
обећање да више неће грешити и да више неће
служити олтару, него ће стати y ред мирјана. Затим
светитељ метну руке своје на њега; и он за неколико
дана оздрави, и отиде здрав дому своме, славећи Бога
и благодарећи великог Макарија.
Овај је светитељ имао разне ћелије у пустињи у
којима је упражњавао подвиге добродетељи: једну у
Скиту, ‒ усред пустиње; једну у Ливији, ‒ у тако
званим Ћелијама, и једну y Нитријској Гори. Неке од
њих беху без прозора; у њима је, веле, Макарије
проводио Четрдесетницу у мраку. Друга је ћелија
била толико тесна да у њој није било могуће

77
испружити ноге. Трећа ћелија беше пространија; у њој
је он примао посетиоце.
Овај богољубиви човек исцели тако много
бесомучника (δαιμονιζομένων), да их је тешко
избројати. Када ми бесмо тамо, доведоше из Солуна
(ахајска област) једну девојку, племенитог рода и
богату, која је много година патила од узетости. Они
што је донесоше, оставише је крај светитељеве ћелије.
Светитељ се сажали на њу и, помоливши се,
својеручно је помаза светим јелејем; и мољаше се
непрестано за њу, и то више у мислима, и кроз
двадесет дана посла је здраву y њен град. Када на
својим ногама дође дома, она посла богате даре
светима.
Светоме Макарију, духовном лекару од свих
безумних страсти, на моје очи доведоше детенце у
коме беше зли дух. Пошто му метну десну руку на
главу а леву на срце, светитељ се све дотле молио за
њега док се не подиже y ваздуху. Детенце се, као мех,
толико наду свим телом својим, постаде врло тешко и,
повикавши изненада, стаде бацати воду из себе. А
када се то заврши, оно се поврати на своју стару меру.
Затим, пошто га помаза светим јелејем и покропи
освећеном водом, он га предаде његовом оцу и нареди
да болесник за четрдесет дана не окуси ни меса ни
вина. И тако отпусти детенце, исцељено.
Једном почеше великог Макарија узнемиравати
славољубиве помисли, покушавајући да га извуку из
ћелије и потстичући га да отпутује у Рим, тобож, ради
користи других: исцељења тамошњих болесника. Јер
у њему благодат Господња веома дејствоваше против

78
нечистих духова. Дуго га узнемираваху ове помисли,
али им се он не подаде. А када га нападоше још јаче,
да би га извукле из ћелије, светитељ паде на праг
своје ћелије, пружи ноге преко прага, и рече
демонима славољубља: „Гурајте ме, демони, вуците
ме, ако можете, јер ја својим ногама нећу отићи на
друго место; ако ме можете овако однети, поћи ћу
куда кажете“. И заклињући се говораше им: „Овако ћу
лежати до вечера; док ме не покренете, ја вас нећу
послушати“. Пошто је лежао дуго и остао непомичан,
он најзад устаде касно увече. А ноћу га опет почеше
узнемиравати демони. Светитељ устаде, узе кош, насу
у њега два модија56) песка и, метнувши га себи на
леђа, иђаше тако по пустињи. Срете га Теосевије
козмитор57), Антиохијац по рођењу, и рече му: „Шта
носиш, ава? дај мени свој товар, немој мучити себе“.
А Макарије му одговори: „Ја мучим онога који мене
мучи (Σκύλλω τὸν σκύλλοντά με). Јер, будући
безобзиран, он ме потстиче на путовање“. И пошто је
дуго ходио тако, он се врати у своју ћелију, казнивши
своје тело.
Слуга Христов Пафнутије, ученик овога
славнога подвижника, причаше нам да је једнога дана,
када је блажени и бесмртни Макарије седео у

56)
20 кг; модиј запремински износи 8,754 лит; за песак то је
тежина од 10 кг. – напом. приређ.
57)
κοσμήτωρ (космитор) - значење је неизвесно. Е. Софоклес
у свом Лексикону (E. A Sophocles - Greek Lexicon of The Roman and
Byzantine periods) сугерише = κοσμήτωρ, у смислу чистач
манастира. – напом. приређ.
79
дворишту своје ћелије и беседио с Богом, хијена нека
донела к њему своје младунче које бејаше слепо.
Гурнувши главом вратанца на дворишту, она дође к
Макарију који сеђаше тамо и спусти младунче пред
ноге његове. Свети Макарије узе младунче у руке и,
пљунувши му у очи, помоли се Богу, и оно одмах
прогледа. А мајка, пошто га нахрани, узе га и тако
отиде. Идућег дана хијена донесе светом Макарију
кожу неке велике овце. Када светитељ угледа кожу,
рече хијени: „Откуда теби ова кожа; ти си сигурно
растргла нечију овцу? Ја нећу да примим од тебе оно
што је добијено на неправедан начин“. А хијена саже
главу до земље, и паде на колена крај светитељевих
ногу, дајући му кожу. Он јој рече: „Ја ти рекох да нећу
примити, ако ми се не закунеш да више нећеш
цвелити сиромашне људе једући им овце“. А она на то
саже своју главу, као пристајући на речи светитељеве.
Тада он прими кожу од хијене. Овај слуга Христов
остави ову кожу светом и блаженом Атанасију
Великом. А блажена слушкиња Христова Меланија
причаше ми: „Од светог и чудесног човека Макарија
ја сам узимала ону кожу која се називала дар хијене“.
И шта је чудно у томе, ако људима, који су распели
себе свету, хијена, којој су они учинили добро, доноси
дарове у славу Бога и у част његових слугу? Онај који
је пред пророком Данилом укротио лавове, и овој је
хијени даровао разум.
Причају још о овом светом Макарију да откако
се крстио, никада није пљунуо на земљу; а сада већ
има шездесет година како се крстио. А истинити слуга
Христов и бесмртни Макарије крстио се када му је

80
било четрдесет година.
По спољашњости овај непобедиви јунак
Христов Макарије (треба и то да ти споменем, слуго
Христов; ја недостојни добро сам га познавао, јер сам
био његов савременик) био је овакав: погрбљен и
сувоњав; имао је длаке само на усницама и нешто на
подбратку; од превеликих подвижничких трудова
њему чак ни на бради нису расле длаке.
Једном, када ме беше спопало страшно униније,
ја отидох овоме светитељу и рекох му: „Ава
Макарије, шта да чиним? мене смућују помисли
говорећи ми: ти ништа не радиш, иди одавде“. Свети
Отац Макарије одговори ми: „Реци својим
помислима: Христа ради ја чувам зидове“.
Од многих и великих чудеса и подвига славнога
и добродетељнога Макарија ја сам ти споменуо само
ове, христољубиви и знањељубиви слуго Божји.
Овај чудесни човек Макарије причао нам је још
и ово чудо (а он бејаше презвитер): „Опазио сам да за
време давања Тајни Христових ја никада сам нисам
давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео
узимао са жртвеника и давао њему. Уосталом, ја сам
примећивао само руку која му је давала Причешће“.

21. О ави Марку

Овај Марко је још од младости знао напамет
Свето Писмо и Старог и Новог Завета; био је веома
кротак и смирен, као ретко ко. Једнога дана, пошто
сам имао времена, ја отидох к њему (био је већ врло
стар), седох крај врата његове ћелије (као почетник, ја
81
сам га сматрао за нешто више од човека — ὑπὲρ
ἄνθρωπον —, што он, у ствари, и беше), и стадох
прислушкивати шта говори или шта ради. Потпуно
сâм у својој ћелији, готово стогодишњи старац који је
и зубе изгубио, он се још борио са собом и са
ђаволом: „Шта ти још хоћеш, зли старче (κακόγηρε)?
Гле, ти си и вино пио, и зејтин употребљавао, — шта
још хоћеш да ти учиним? Прождрљивче,
чревоугодниче58), ти си обестан“. А ђаволу говораше:
„Та одлази од мене, ђаволе, ти си заједно са мном
остарео у нераду. Под изговором телесне немоћи ти
си учинио те сам ја употребљавао и вино и зејтин, и
учинио си ме сластољупцем. Зар ти и сада још
понешто дугујем? Ништа већ не можеш наћи у мене
што можеш украсти; одлази дакле од мене,
човекомржче“. А затим као дражећи себе, говораше
самом себи: „Еј ти, брбљивче, прождрљивче, стара
изелицо, докле ћу бити с тобом?“.

22. О ави Мојсеју Етиопљанину

Један човек, по имену Мојсеј, по рођењу
Етиопљанин, црне боје, беше слуга у некога
чиновника. Господар га његов отера због његове
распутности и разбојништва. Прича се да је чак и
убијао. Сматрам за потребно да споменем његова
рђава дела, да бих затим показао каква је била његова
добродетељ после покајања. Неки причају да је он био
харамбаша велике разбојничке дружине. Од

58)
чревоугодије = стомакоугађање – напом. приређ.
82
разбојничких дела његових, између осталога,
спомиње се и ово: он је мрзео једнога чобанина који
му је својим овчарским псима омео неки ноћни
потхват. Желећи да га убије, он је тражио место где
чобанин чува своје овце. И дознаде да се овај налази с
друге стране Нила. А како река беше надошла, и
имађаше у ширини око једне миље, он дохвати мач у
зубе, метну одело на главу, и тако преплива реку. Док
је он пливао, пастир нађе могућности да се сакрије у
једно тајно место. Пошто му потхват не испаде за
руком, Мојсеј закла четири најбоља овна, повеза их
ужетом, и поново преплива Нил. И када дође до једне
колибице, он одра овнове, поједе најбољу парчад
меса, и даде коже у замену за вино, попи 18
италијанских секстарија59) вина, и отиде својој
дружини која се налазила на педесет миља далеко.
У последње време овај се страшни харамбаша,
поражен неким несрећним догађајем, повуче у
манастир, и тако се предаде покајању да је и самог
свог сарадника, ђавола, који га је измлада потстицао
на зло и учествовао у свима његовим грешним
делима, натерао да против воље призна Христа.
Између осталога причају, да су једном приликом, док
је он седео у ћелији, напали на њега четири
разбојника, не знајући да је то Мојсеј. Блажени свеза
сву четворицу, и метнувши их себи на леђа као врећу
сламе, однесе их на скуп братије и рече: „Пошто ми
није допуштено да икоме чиним неправде, шта

59)
10 лит; осамнаест италијанских секстарија (ἰταλικῶν
δεκαοκτὼ ξεστῶν) – напом. приређ.
83
заповедате да чиним са овима што су ме напали?“
Ухваћени од светог Мојсеја на такав начин,
разбојници исповедише свој грех пред Богом. А када
дознадоше да је то Мојсеј, некадашњи чувени и
злогласни харамбаша разбојнички, прославише за
њега Христа и, дирнути његовим покајањем, сами се
одрекоше света и постадоше врло виђени монаси. Они
овако расудише: „Када се овај силовити и у
разбојничком послу прослављени човек толико
побојао Бога, зашто онда да ми одлажемо спасење
душа својих?“
На овог блаженог Мојсеја (јер
њега треба тако називати) нападоше
демони распутности, покушавајући
да га заведу у пређашњи раскалашни
и блуднички живот. Они су га тако
силно кушали да он, како сам
причаше, умало не напусти своје
монаштво. Тако, он отиде великом
Исидору, који живљаше у Скиту, и
исприча му о својој борби са
блудним помислима. Светитељ му рече: „Ништа се не
бој, брате; тако је само у почетку. Они су те тако
силно напали, јер желе да те врате на пређашње твоје
навике. Као што пас, навикнут на касапницу, не може
да се одвоји од ње, али, ако се касапница затвори и
нико му ништа не пружи, он јој се више не
приближава, јер нема тамо хране за њега; тако и ти,
ако истрајеш у подвигу уздржања, умртвивши уде
своје који су на земљи, и затворивши улаз
чревоугодију које је мајка раскалашног живота, онда

84
ће демон блуда, не налазећи више хране која би га
распаљивала, с тугом отступати од тебе“. Тако отиде
слуга Христов Мојсеј, и од тог часа затвори се у своју
ћелију, и стаде се са веома великим трпљењем
подвизавати нарочито у уздржавању од хране, и
ништа друго није јео осим литре сувог хлеба, а
свакодневно је врло много радио, и творио по педесет
молитава. Али иако је тако изнуравао тело своје, оно
ипак остаде распаљиво, нарочито у сну. И он опет
отиде једноме монаху, веома искусном међу светима,
и рече му: „Шта да радим, ава, снови ми помрачавају
разум, јер се душа моја, по старој навици, наслађује
њима“. Рече му онај светитељ: „Пошто ум свој још
ниси отстранио од маштања о томе, то си и подложан
тој гадној похоти. Учини дакле ово што ћу ти рећи:
навикавај се постепено на бдење, моли се усрдно, и
брзо ћеш се ослободити тога“. Славни Мојсеј саслуша
овај савет као од искусног наставника, поврати се у
ћелију, и зарече се да неће по сву ноћ спавати, нити ће
преклонити колена своја за време молитве, да би
избегао тиранију сна. Тако он проведе у својој ћелији
шест година, по сву ноћ стојећи усред ћелије,
непрестано се молећи Богу и не заклапајући очи. Али
и тако радећи, он не могаде савладати необуздану
похоту. То је заиста необуздана похота, јер ма како да
је изнуравао себе трудом, он ипак не беше у стању да
покори ову срамну страст.
После свега тога он опет одлучи да себе
подвргне другим суровим подвизима. Излазећи ноћу
овај противник Сатане (јер је на различите начине он
ратовао против њега) обилазио је ћелије оних монаха

85
који, пошто су били остарели у подвижничким
напорима, нису већ били у стању да себи доносе воду,
узимао њихове крчаге и пунио их водом да они знали
нису. А тим местима воду доносе издалека: једни са
две миље даљине, други са пет, трећи са пола миље. А
демон, који није могао подносити издржљивост јунака
Мојсеја, вребаше га, и једне ноћи када се Мојсеј бавио
тим послом, и тек што се беше сагао над бунар да
напуни крчаг једнога монаха, удари га тако тојагом по
леђима, да он паде као мртав, не схватајући од чега му
је то и од кога. Идућег дана дође један монах да
захити воде, и нађе Мојсеја где лежи и једва дише.
Онда отиде и извести о томе великог Исидора,
свештеника Скитског, који отиде с неким на оно
место, узе Мојсеја и донесе у манастир. Читаву
годину бејаше Мојсеј болестан јако, да једва најзад
ојача телом и душом. Тада му Исидор, велики јереј
Христов, рече: „Брате, престани да се бориш са
демонима, и не насрћи на њих, јер у подвижништву
постоји мера и у подвизима против демона“. А
неустрашиви Христов Мојсеј рече: „Нећу престати да
се борим са њима док не престану маштарије у
сновима“. Тада му слуга Христов пресвитер Исидор
рече: „У име Христа, од овог часа престали су твоји
нечисти снови. Сада се смело причести Светим
Тајнама. Да се ти не би понео, као да си својим
сопственим подвизима победио похоту, ђаво је и
показао тако силно своју власт над тобом. Али, то је
на твоју корист, да не би пао од охолости.“
Чувши то Мојсеј опет оде у своју ћелију, и
спокојно провођаше живот у умереном

86
подвижништву. А када после два или три месеца
блажени презвитер Исидор упита подвижника, да ли
га узнемирава онај дух, он одговори: „Од онога часа,
када се ти, слуго Божји, помоли за мене, са мном се
није десило ништа слично“.
Овај светитељ би удостојен великога дара
против демона. Као што се ми зими не бојимо мува,
тако, и мање од тога, бојао се демона овај велики
ратоборац. Такав је био божанствени подвижнички
живот непобедивог јунака Мојсеја (τοῦ
ἀκαταγωνίστου ἀθλητοῦ Μωϋσέως), по пореклу
Етиопљанина а по души украшеног божанском
благодаћу. По славним делима својим он је причислен
лику великих Отаца. Упокојио се у Скиту када му је
било седамдесет и пет година; постао је био и
свештеник, и оставио за собом седамдесет ученика.

23. О ави Павлу Фермаском

У Египту се налази гора, звана Ферма, преко
које води пут у пустињски Скит. На тој Гори живи
око пет стотина подвижника. Међу њима бејаше један
изванредни монах, по имену Павле, који је
непрекидно живео на овакав начин: никада се није
подухватио никаквог посла, нити је икада примио
ишта од икога, изузев свакодневну храну. Дело
његовог подвижништва састајало се у непрекидној
молитви. Пошто је био одредио себи да дневно
обавља по триста молитава, он је скупљао по триста
каменчића, држао их у своме џепу, и чим би свршио
једну молитву, он би избацио један каменчић из џепа.

87
 Једном приликом овај божанствени човек отиде
светом Макарију Александријском ради духовне
помоћи, и рече му: „Ава Макарије, ја сам веома
потиштен“. А слуга Христов натера га да му каже
узрок своје потиштености; и овај му рече: „У једном
селу живи девственица која се подвизава већ тридесет
година. Многи су ми причали да она, осим суботом и
недељом, ништа не једе, него проводи тако седмице
узимајући храну петог дана а творећи свакодневно по
седам стотина молитава. Када то чух ја стадох корити
себе, размишљајући: ето, ја сам човек, створен са
јачим телесним силама, а нисам у стању да творим
више од триста молитава“. Одговори му свети
Макарије: „Ја ево већ шездесет година творим по сто
утврђених молитава, својим рукама зарађујем што ми
је нужно за храну, и по дужности примам посете од
братије, па ипак ме савест не кори као да сам
занемарио своју дужност. А ако тебе, који твориш по
триста молитава, твоја савест кори, то значи да се ти
или не молиш чистим срцем или да се можеш више
молити а не молиш се“.

24. О Евлогију и богаљу

Презвитер нитријски Кроније причао ми је ово.
У раној младости својој ја, због унинија, побегох из
обитељи свога архимандрита и, лутајући, дођох до
горе светога Антонија. А овај блажени човек
живљаше између Вавилона и Ираклије у великој
пустињи која се простире до Црвеног мора, на

88
тридесет миља од реке (Нил)60). Када дођох у његов
манастир који се налази поред реке, у месту званом
Писпир, где живљаху два његова ученика, Макарије и
Аматас (који касније и сахранише блаженог Антонија
када се упокоји), ја сам пет дана чекао да видим
светога Антонија. Говорили су ми да он посећује
манастир у размацима понекад од десет дана, понекад
од двадесет, понекад од пет, како му кад Бог стави у
срце да помогне онима што долазе у манастир. Овога
пута беше се сабрало много братије са разним
нуждама. Међу њима бејаше и Евлогије, један
александријски монах, и са њим неки богаљ човек.
Они беху дошли због следеће ствари:
Овај Евлогије беше учен чевек, са широким
образовањем; рањен божанском љубављу и жељом за
бесмртношћу, он се одрече светске буке и, пошто
раздаде све своје имање, остави за себе нешто мало
новаца, јер беше неспособан за рад. Опхрван
унинијем због тога, он не хтеде нити да ступи у
општежиће нити да се ода усамљеничком животу,
него нађе на тргу богаља који не имађаше ни руке ни
ноге, и у кога само језик беше неповређен, да би
могао молити пролазнике за милостињу. Евлогије се
заустави, загледа се у њега, помоли се Богу, и даде
овакав обет Богу: „Господе, у име твоје узећу овог
богаља и стараћу се о њему до смрти његове, да бих
се помоћу њега и ја спасао. Даруј ми, Христе,
60)
Ова гора близу Нила, удаљена је око 50 миља (74 км) од
Мемфиса. Св. Антоније ту борављаше двадесет година.
Вавилон је вероватно данашњи Фустар на десној обали Нила.
Ираклија (Хераклеја) је јужно од Фајума. – напом . Д. Станилое.
89
трпљења, да бих му послужио“. И пришавши богаљу,
рече му: „Хоћеш ли, пријатељу, да те узмем у свој дом
и да се старам о теби?“ Он му рече: „О, када би ме
удостојио тога! али ја не заслужујем то“. „Ја ћу дакле
отићи, рече Евлогије, довешћу магарца и узећу те
одавде“. Богаљ пристаде на ово са великом радошћу.
Евлогије доведе магарца, посади богаља на њега,
одведе га своме дому, и стаде се старати о њему у
сваком погледу.
Тако богаљ проведе петнаест година. Евлогије
се старао о њему као о оцу, с љубављу га умивао,
мазао уљем, угађао му у свему, носао га на својим
рукама, чувао га више но што је овај заслуживао, и
старао се о њему како је то захтевала његова болест.
Али по истеку петнаест година, демон уђе у богаља са
жељом: и да Евлогија одврати од његовог обета и
намере, и да богаља лиши збринутости и захвалности
Богу. Богаљ устаде против Евлогија, поче га ружити и
многим погрдама обасипати, додајући: „Крвниче,
бегунче; ти си туђе новце покрао. Ти си, можда,
будући робом, похарао свога господара, и хоћеш да се
иза мене сакријеш, примивши ме у свој дом под
видом доброчинства, и хоћеш да се помоћу мене
спасеш“. А Евлогије га мољаше и умираваше му срце,
говорећи: „Не, пријатељу мој, немој говорити тако,
него боље реци, чиме сам те увредио, и ја ћу се
поправити“. А богаљ говораше дрско: „Ја нећу ову
твоју негу; однеси ме и баци на трг, где ми је пре било
тако угодно“. „Молим те, пријатељу мој, говораше
Евлогије, умири се, и ако сам те нечим увредио“. А
богаљ, сав бесан од гнева, говораше му: „Не могу да

90
подносим твоју подлу и лицемерну негу. Мени је
одвратан овај бедни и цицијашки живот; ја хоћу да
једем меса!“ И великодушни Евлогије донесе му и
меса. Када то угледа, зловољни богаљ повика:
„Досадно ми је да живим само са тобом; хоћу да
гледам гомиле људи“. Рече му Евлогије: „Ја ћу ти
одмах довести много братије“, А овај опет с
негодовањем рече: „Тешко мени кукавноме! ја не
могу да гледам твоје лице, а ти још хоћеш да ми
доведеш сличне себи лењивце“. И кидајући себе,
повика помамно: Ја нећу, ја нећу! ја хоћу на трг! О,
насиља! Баци ме тамо одакле си ме узео“. И да је имао
руке, богаљ не би пропустио да себе задави или да
мачем лиши себе живота. Толико га демон беше
разбеснео.
После тога Евлогије отиде
суседним подвижницима, и упита
их: „Шта да радим; овај богаљ довео
ме до очајања?“ Они му рекоше:
„Због чега?“. Он им одговори:
„Страшно ме је бацио у бригу, и
просто не знам шта да радим. Да га
избацим? бојим се, јер сам дао обет
Богу. Да га не избацим? али он ми
неће дати мира ни дању ни ноћу. Не знам шта да
чиним са њим“. Они му рекоше: „Пошто још живи
Велики (тако су називали светог Антонија), отиди к
њему: метни богаља у чамац, однеси га у манастир,
почекај тамо док Велики изађе из пештере, и нека он
да своје мишљење. Како ти он каже, ти тако поступи,
јер ће ти Бог говорити кроз њега“.

91
 Евлогије радо послуша савет подвижникâ:
сажали се на богаља, метну га у чобански чамац и,
отпловивши ноћу из града, стиже са њим у манастир
великога Антонија. Догоди се да Велики дође у свој
манастир, како казиваше Кроније, другог дана касно у
вече, обучен у кожни огртач. Чим дође у манастир он,
по своме обичају, дозва Макарија и упита га: „Брате
Макарије, нису ли овде дошла нека братија?“
Макарије одговори: „Дошли су“. „Јесу ли Египћани
или Јерусалимљани?“ упита Велики. А велики
Антоније раније је дао на знање Макарију: „Када
видиш да су у манастир дошли неки немарни људи,
онда реци себи: то су Египћани; а када видиш да су
благочестиви и разборити, ти говори себи: то су
Јерусалимљани“. Тако Велики, по свом обичају, упита
свог ученика Макарија: „Јесу ли ова браћа Египћани
или Јерусалимљани?“ Макарије му одговори: „И једни
и други“. Када би Макарије рекао: „Египћани су“,
свети Антоније би му наређивао: „Спреми им лећа61),
и дај им да једу“, па би их отпустио, помоливши се за
њих. А када би Макарије рекао: „Јерусалимљани су“,
светитељ би провео са њима по сву ноћ, говорећи им
о спасењу.
Тако оне вечери, прича Кроније, Велики седе и
дозва к себи све. Већ је било врло касно увече када он
три пута викну: „Евлогије, Евлогије, Евлогије“, иако
му нико не беше казао име овог ученог човека. Али
Евлогије не одговори, мислећи да тако зову још неког

61)
лећа или сочиво је зрнаста махунарка са малим пљоснатим
семенкама. – напом. приређ.
92
другог. Антоније му опет рече: „Теби говорим,
Евлогије, што си дошао из Александрије“. Тада му
рече Евлогије: „Шта заповедаш, молим те?“ Рече му
Велики: „Зашто си дошао овамо?“ Одгори му
Евлогије: „Онај који ти је открио моје име, откриће ти
и ствар ради које сам дошао“. Рече му свети Антоније:
„Знам ради чега си дошао, али испричај пред свом
братијом да и они чују“.
Повинујући се наредби Великога, слуга
Христов Евлогије рече пред свима: „Овог богаља ја
нађох на тргу, где лежи бачен и незбринут.
Сажаливши се на њега, ја се помолих Богу да ми
дарује благодат трпљења у служењу богаљу; и узевши
га к себи, ја дадох обет Христу да ћу га неговати, да
бих се и ја спасао помоћу њега и он збринуо помоћу
мене. И ето, петнаест је година како ми живимо
заједно, што је твојој светости, разуме се, све
откривено. Али сада, после толико година, он ме
страшно вређа, не знам због какве моје кривице. И ја
сам решио да га напустим, јер ме он сам приморава на
то. Ето, због тога сам дошао твојој светости, да ме
посаветујеш шта да радим, и да се помолиш за мене,
јер ме он ужасно вређа“.
Велики Антоније рече му врло строгим и
суровим гласом: „Евлогије, ти ћеш га одбацити? Али
Онај који га је створио, неће га одбацити. Ти ћеш га
одбацити, али ће Бог наћи бољега но што си ти, и он
ће га помоћи“. Када ово чу, Евлогије ућута и уплаши
се. А велики Антоније поче речима шибати богаља и
викати на њега: „Сакатуро, гаде, недостојни и земље и
неба, хоћеш ли престати да ратујеш са Богом и да

93
љутиш брата? Зар не знаш да теби служи Христос?
Како се усуђујеш да тако против Христа говориш?
Није ли он Христа ради посветио себе служењу
теби?“ — Пошто таквим прекорним речима изобличи
богаља, Антоније их остави, и поче разговарати са
свом братијом о нуждама свакога од њих. Затим се
опет обрати Евлогију и богаљу, рекавши им: „Не
тумарајте више, децо, него идите с миром; не растајте
се један од другога; одбаците сваку увреду коју демон
убацује у вас, и с чистом љубављу вратите се у ћелију,
у којој сте толико времене проживели. Бог већ шаље
по вас. Ово је искушење навео на вас Сатана, јер он
зна да сте обојица већ при крају живота и да ћете се
удостојити Христових венаца: он помођу тебе, ти
помоћу њега. Тако дакле, не мислите ни о чему
другом. Ако Анђео, када по вас дође, не нађе вас на
једном и истом месту, ви ћете бити лишени венаца“.
— Тако они отпутоваше хитно, и дођоше у своју
ћелију испуњени савршном љубављу. Не прође ни
четрдесет дана а блажени се Евлогије престави и
отиде Господу; три дана после њега упокоји се и
сакати телом, али крепак душом, и предаде дух свој у
руке Божје.
Кроније, пошто неко време беше провео у
Тиваиди, сиђе у манастире александријске. Догоди се
да братија већ беше отслужила четрдесетодневни
помен за блаженог Евлогија и тродневни за богаља.
Када Кроније сазнаде то, би поражен, и узевши
Еванђеље метну га усред братије ради удостоверења62)

62)
потврђивања, оверавања – напом. приређ.
94
оних што га слушаху, и исприча им како је велики
Антоније унапред знао за њих и за све што се десило,
и додаде са заклетвом: „При овом њиховом разговору
ја сам био тумач, јер блажени Антоније не зна грчки;
а ја знам оба језика, те сам речи Великога преводио на
грчки блаженом Евлогију и богаљу, а речи Евлогија и
богаља на египатски — светом, блаженом и великом
Антонију.
И још Кроније исприча и ово: „Оне ноћи када
велики Антоније отпусти блаженог Евлогија, пошто
га помири са богаљем, исприча ми ово: „Целу годину
дана ја сам се молио да ми се открије место праведних
и грешних. И ја видех огромног црног исполина63) где
досеже до облака и рукама додирује небо; испод њега
беше језеро, велико као море. Затим видех душе
људске где лете као птице, и оне које прелетеше руке
и главу исполина, беху сачуване од Анђелâ; а оне које
он удараше својим рукама, падаху у језеро. И дође ми
глас говорећи: ове душе које видиш да прелећу руке и
главу исполина, јесу душе праведника, њих Анђели
чувају у Рају; а оне душе које црни исполин удара
рукама, потапају се у Ад, јер су их телесне жеље
вукле доле, и оне су се предавале злопамћењу“.

25. О Павлу Простом

Сада ћу говорити о ономе што сам слушао од
светог слуге Христовог Јеракса, од Кронија и од

63)
γίγαντα μέλανα = дивовски црнац; (исполин = див, човек
веома високог раста и крупног тела). – напом. приређ.
95
многе друге браће. Неки Павле, сељак — земљоделац,
прекомерно безазлен и прост, ожени се женом, веома
лепом али поквареном; она је дуго време грешила, али
је то од њега скривала. Једном, када он изненада дође
из поља дома, затече своју жену и њеног љубавника у
срамном делу. Промисао Божји обрати овај случај на
корист Павлову. Видећи своју жену са њеним
саучесником, Павле се благо насмеја и довикну им
говорећи: „Добро, добро; ваистину, ништа ме се не
тиче. Тако ми Исуса, ја је више примити нећу. Иди,
ето ти ње и њене деце; и ја одлазим и бићу монах“. И
не рекавши никоме ништа, он обиђе осам манастира,
и пошто дође блаженом Антонију, закуца на његова
врата. Блажени Антоније изађе и упита га: „Шта
хоћеш?“ Павле му одговори: „Хоћу да будем монах“.
Антоније му одговори и рече: „Ти си стар човек,
шездесетих година; ти не можеш бити монах овде;
него боље врати се у своје село, ради и живи
земљорадничким животом благодарећи Бога, јер ти не
можеш поднети тегобе пустиње“. Старац опет
одговори и рече: „Што год ме будеш
учио, ја ћу то чинити“. Рече му
Антоније; „Рекох ти да си стар, и да
не можеш бити монах; одлази! Ако
пак стварно хоћеш да будеш монах,
онда иди у општежитељни манастир,
где има много братије, који те могу
подржати у невољама. А ја овде
живим сам, једем сваког петог дана, и то не до
ситости (и то не утољујући потпуно своју глад)“.
Оваквим и сличним речима Антоније одбијаше

96
Павла. И пошто га више није могао трпети, он затвори
врата, и не изађе три дана због њега, чак ни за
најнужније потребе. А старац све време стајаше, и не
одлазаше. Четвртог дана, приморан потребом, он
отвори врата и изађе, и видевши Павла рече му:
„Одлази одавде, старче, шта ми досађујеш? ти не
можеш остати овде“. Павле му рече: „За мене је
немогуће умрети на другом месту, осим овде“. Пошто
га осмотри и виде да са собом не носи ни хране, ни
хлеба, ни воде, нити ишта друго, и да већ четири дана
ништа не једе и не пије, велики Антоније,
промисливши: „Да не би, ненавикнут на пост, умро, и
на тај начин оставио мрљу на мојој души“ — он га
онда прими. И рече му: „Можеш се спасти, ако будеш
послушан, и ако чиниш све што чујеш од мене“. А
Павле одговори и рече: „Све ћу чинити што ми
наредиш“.
И отпоче Антоније тих дана водити тако суров
живот, какав није водио ни у раној младости.
Кушајући пак Павла, рече му: „Стој овде и моли се
док се ја не вратим и не донесем ти посао коју имаш
да вршиш“. И ушавши у пештеру, посматраше га кроз
прозор како, паљен жегом, читаву недељу дана остаде
непомичан на оном месту. Затим, пошто накваси
палмове гранчице, рече му: „Узми и плети уже, као
што ја чиним“. Старац плетијаше до деветог часа64), и
исплете уже дугачко петнаест хвати65). Погледавши на

64)
до три сата после подне – напом. приређ.
65)
28,5 м; (όργυιάς δεκαπέντε - петнаест хвати); хват је распон
раширених руку = 1,89 м. – напом. приређ.
97
плетиво, велики Антоније не би задовољан њиме, и
рече Павлу: „Ниси добро сплео; расплети и отпочни
изнова“. А Павле већ четири дана не беше ништа јео,
и то у тим годинама. Антоније га је оптерећивао
толиким трудом, да би га извео из стрпљења, те да би
Павле побегао од њега и од монашког живота. Али
Павле расплете уже, и исплете га поново од истих
гранчица, ма да је то био далеко тежи посао, пошто се
гранчице беху укрутиле од првог плетења. Када
Антоније Велики виде да старац не узропта, нити паде
духом, нити се иоле увреди, нити се измени у лицу,
сажали се на њега и при заласку сунца рече му:
„Хоћеш ли, оче, да се мало прихватимо хлеба?“ Павле
му одговори: „Како ти хоћеш, ава“. Ово још више
дирну Антонија што старац, при помену хране, не
потрча брзо, него остави њему на вољу. „Онда,
постави трпезу“, рече Антоније старцу. И овај учини
тако. Антоније донесе и метну на трпезу четири
пексимита66), од којих сваки беше тежак по шест
унци67), и покваси (јер беху суви) један за себе и три
за Павла. Затим Антоније поче појати један псалам, и
отпева га дванаест пута, сатвори дванаест молитава,
да би и у овоме искушао Павла. А старац се мољаше
заједно са Великим, и још усрдније од њега. После
дванаест молитава Антоније му рече: „Хајде, једи“.
Али чим седе за трпезу и узе хлеб, Антоније му рече:
„Седи, и немој јести до вечера, него само гледај хлеб“.
А када наступи вече, и Павле не узе ништа да једе,

66)
παξαμᾶν, двопек – напом. приређ.
67)
160 гр; (ἓξ ούγκιῶν - шест унци) – напом. приређ.
98
Антоније му рече: „Устани, помоли се, и иди спавај“.
И уставши од трпезе, Павле учини тако. У поноћи га
разбуди Антоније на молитву, и остадоше у молитви
све до деветог часа68). Припремивши затим трпезу,
Антоније позва Павла, и они касно увече седоше да
једу. Антоније Велики поједе један пексимит, и не узе
други; а старац који је лакше јео, још не беше појео
свој пексимит. Антоније причека да Павле поједе
пексимит, па му рече: „Оче, поједи и други
пексимит“. Рече му Павле: „Ако ти будеш јео, јешћу и
ја; не будеш ли ти јео, нећу јести ни ја“. „Мени је
доста, рече Антоније, јер сам ја монах“. „И мени је
доста, одговори Павле, јер и ја хоћу да будем монах“.
Тада устадоше, и Антоније сатвори дванаест молитава
и отпоја дванаест псалама. И после молитава
отспаваше први сан, затим опет устадоше и појаху
псалме од поноћи до сванућа. Затим Антоније посла
Павла да обиђе пустињу рекавши му: „Врати се овамо
после три дана“. Павле учини тако; и када се врати
затече код Антонија неку братију и замоли га да му
нареди шта да ради. Антоније му рече: „Ћутке служи
братију, и ништа немој окусити док братија не крене
на пут“. И тако читаве три недеље Павле не окуси
ништа. Братија га упита: „Због чега ћутиш?“ А Павле
им не одговори. Тада му рече Антоније: „Што ћутиш?
Разговарај са братијом“. И он стаде говорити.
Једном приликом донесоше Павлу врг меда69), а
Антоније му рече: „Разбиј суд, нека сав мед истече“.

68)
три сата после подне – напом. приређ.
69)
στάμνου μέλιτος = крчаг меда – напом.приређ.
99
И он учини тако. „Скупи опет мед“, рече му Антоније.
И он учини тако. Затим му Антоније рече: „Скупи
опет мед у шкољку тако, да у њему не буде ни трунке
нечистоће“. Још му нареди Антоније да читав дан
вади воду. Једном подеравши му одећу, и нареди му
да је сашије; и овај је саши.
Овај човек стече тако велико послушање, да му
би дата од Бога власт да изгони демоне. И када
Антоније Велики виде да му старац врло радо следује
у подвижничком животу, рече му: „Ето брате, ако
можеш да се свакодневно тако подвизаваш, онда
остани са мном“. Рече му Павле: „Можда има нешто
више што ћеш ми ти показати, не знам; али што сам
до сада видео да ти чиниш, чиним и ја лако“.
Сутрадан Антоније му рече: „У име Господа, ето, ти
си већ постао монах“.
Пошто се, после неколико месеци, блажени
Антоније Велики најзад увери да је Павле слуга
Христов, иако веома прост и неучен, потпуно савршен
душом, он му, уз садејство благодати Божје, начини
ћелију, удаљену три до четири миље од његове, и рече
му: „Ето, ти си, уз помоћ силе Христове, постао
монах; живи сада сâм, да би био кушан и од демона“.
Пошто проживе сâм годину дана, Павле Прости, због
високог савршенства у подвижничкој добродетељи,
би удостојен дара да изгони демоне и исцељује од
сваке болести.
Једнога дана доведоше блаженом Антонију
једног ужасно бесомучног младића, у коме беше
главни, веома опаки демон који и сама небеса
проклињаше. Погледавши на младића, велики

100
Антоније рече онима што га беху довели: „Ово није
мој посао, јер ја још нисам удостојен власти над
главним чином демона; ту власт има Павле Прости“.
Тако блажени Антоније отиде славноме Павлу,
одвевши и њих, и рече му: „Ава Павле, истерај овога
демона из човека, да би он здрав отишао своме дому и
славио Господа“. Рече му Павле: „А што ти то не
учиниш?“ Одговори му Антоније: „Ја немам кад;
имам другу работу“. И оставивши код њега младића,
он се врати у своју ћелију. Онда устаде незлобиви
старац и, пошто се помоли усрдно, дозва бесомучника
и рече му: „Ава Антоније казао је: „Изађи из човека,
да би он здрав славио Господа“. А демон, ругајући се,
повика: „Нећу да изиђем, зли и брбљиви старче“. Тада
Павле узе свој монашки огртач, удари њиме младића
по леђима, говорећи: „Ава Антоније је казао:
„Изађи!“. А демон још страшније стаде грдити и
Антонија и Павла, говорећи: „Ви, стари лењивци,
спавачи, ненаситници; ви који никад нисте задовољни
својим, шта имате заједничко с нама? што нас
мучите?“ Најзад му Павле рече: „Изађи, или ћу ја
отићи и казати Христу. Ако не изађеш, ја ћу, тако ми
Исуса, овога часа отићи и казати Христу, и онда —
тешко теби!“ Љути демон поче ружити и Исуса,
вичући: „Нећу да изађем“. Наљутивши се на демона,
свети Павле изађе из своје ћелије у само подне. А у то
доба дана, нарочито у тим местима Египта, бива жега
слична оној у пећи вавилонској70). И стојећи на стени

70)
Три јеврејска младића (Садрах, Мисах и Авденаго) беху
бачена у пећ огњену седмоструко ужарену, јер се не хтедоше
поклонити „златном лику“ који постави вавилонски цар
101
ове горе као непомични стуб под отвореним небом, он
се мољаше говорећи: „Исусе Христе, распети за време
Понтијског Пилата, ти видиш да ја нећу сићи са ове
стене, нити ћу јести, нити пити док не умрем, ако ме
сада не услишиш, и не истераш овога демона из
човека, и не ослободиш га од овог нечистог духа“.
Још док прости и смиреномудри Павле призиваше
Исуса, и пре но што изговори речи чистих уста својих,
повика демон доле у ћелији: „Одлазим, одлазим;
изаћи ћу; мене насилно и тирански изгоне; оставићу
овога човека и никада му се нећу приближити.
Смирење и простота Павлова изгоне ме, и ја не знам
куда да идем“. И одмах изиђе демон и, претворивши
се у огромног змаја, дугачког неких седамдесет
лаката71), стропошта се у Црвено Море, да би се
испуниле речи Светога Духа: явленную вѣру
возвѣɪцаетъ праведный72) (Прич.Сол.12,17); и на другом
месту опет: на кога ћу погледати? вели Господ; на
смиреног и кротког и на оног који дрхће од речи мојих
(Ис.66,2).
Обично ниже демоне изгоне људи јаке вере; а
главне демоне изгоне смирени људи. — Таква су
чудеса простог и смиреномудрог Павла, и многа
друга, већа од ових. Њега сва братија називаху

Навуходоносор, у пољу Деиру у земљи Вавилонској.

(Књ.Прор.Данила, гл.3). – напом. приређ.
71)
32 м; (πηχῶν έβδομήκοντα – седамдесет лаката); један
лакат (πῆχυς) износи 0.462 м. – напом. приређ.
72)
ко говори истину, јавља што је право.. (Прич.Сол.12,17) –
напом. приређ.
102
Простим.

26. О ави Пахону

У Скиту живљаше један човек, по имену
Пахон, коме беше око седамдесет година. Деси се да
мене, по дејству демона, мучаше блудна похота тако
да не бејах у стању да се борим са помислима и
ноћним виђењима. Веома силно гоњен страшћу, ја сам
од тог искушења већ био готов да напустим пустињу,
али о томе не рекох ни суседним Оцима ни свом
учитељу Евагрију, него се тајно упутих у
најзабаченију пустињу, и тамо проведох петнаест
дана посећујући Оце Скита, који беху остарели у
пустињи. Међу њима сретох и Пахона. Пошто нађох
да је он веома незлобив и врло искусан у
подвижништву, ја се усудих да му откријем своју
душу. И овај ми светитељ рече: „Нека те то не
смућује, јер ти то не трпиш од немара. О томе сведочи
у твоју корист место, оскудица у најнужнијим
потребама и немогућност да се сретнеш са женама.
Напротив, то је непријатељ навео на тебе за твоју
ревност у добродетељи. Јер је блудна напаст тројака:
некада нас напада тело, добро неговано; некада нас
нападају страсти кроз наше помисли; а некада сам
ђаво напада на нас из зависти. Ја сам то пронашао
после дугог посматрања. Ево, као што видиш, ја сам
стар човек; четрдесет година живим у овој ћелији
радећи на своме спасењу; али, поред толиких мојих
година, мене до сада нападају искушења“. И онда са
заклетвом додаде: „У току дванаест година, после
моје педесете године, не прође ни ноћ ни дан а да ме
103
ђаво не напада. Сматрајући да ме је Бог оставио, те
стога ђаво има такву власт нада мном, ја претпоставих
да радије умрем неразумно него ли да се срамно
подам телесној страсти. И изишавши из своје ћелије ја
хођах по пустињи и нађох пештеру хијене. У њој
читав дан лежах го, да би ме зверови, при изласку из
пећине, појели. Када наступи вече и, као што је
писано: „сунце позна запад свој; стереш таму, и бива
ноћ, по којој излази све звериње шумско; лавови ричу
за пленом, и траже од Бога хране себи“ (Псал.108,19–
21). Звери, мужјак и женка, излазећи у то време из
пећине, оњушише ме и облизаше од главе до пете. И
када већ помишљах да ће ме појести, оставише ме.
Пролежах тамо и целу ноћ, али не бих поједен. И
пошто размислих да ме је, свакако, Бог помиловао, ја
се вратих у своју ћелију. А демон, почекавши
неколико дана, опет ме нападе страшније него
прошли пут, те умало не изрекох хулу на Бога. Јер се
он претвори у етиопску девојку, коју сам у младости
виђао када је лети скупљала сено; учини ми се да ми
она седи на колену; и демон ме толико захвати да се
мени учини да ја учиних грех са њом. Избезумљен, ја
је ударих, и она ишчезе. Веруј ми, две године нисам
могао да са руке своје отарем злосмрадије (τῆς
δυσωδίας τῆς χειρός μου ἐπὶ διετίαν ἀνασχέσθαι οὐκ
ἠδυνάμην). Стога још више клонух духом, и најзад у
очајању стадох да лутам по пустињи. Нашавши малу
аспиду, ја је узех и принесох своме телу, да бих,
уједен од ње, умро. И ја припијах аспидину главу уз
своје тело, које је било узрок мојим искушењима, али
ме она, по промислу благодати, не уједе. После тога ја
чух глас који говораше у срцу мом: „Иди, Пахоне,
104
бори се. Ја сам попустио да демон узме толику власт
над тобом за то, да се ти не би погордио, као да сам
можеш победити овога демона, него да се, сазнавши
немоћ своју, никада не ослањаш на свој начин живота
већ свагда прибегаваш Богу за помоћ“. Умирен овим
речима, ја се вратих у своју ћелију. Отада осећам.
поуздање и, неузнемираван више блудном напашћу, ја
проводим, после оне борбе, у миру своје дане.
Посрамљени демон, пошто је упознао моју
одвратност према њему, није ми се више приближа-
вао“.
Овим речима учврсти ме свети Пахон за борбу
са Сатаном, охрабри ме за подвиге, научи ме да лако
подносим војевање са демоном блуда, и отпусти ме
препоручујући ми да свагда будем јуначан.

27. О Стефану
Неки Стефан, родом из Либије, живео је око
шездесет година између Мармарике и Мареота73). А
када се веома усаврши у подвижништву, он би
удостојен дара: да разликује душе, те сваки уцвељен
човек, ма каква била његова невоља, после сусрета са
њим, одлазио би од њега утешен. Њега је познавао и
блажени Антоније, и живео је још и у наше време, али
га ја нисам видео, јер је живео врло далеко. Њега су
видели ученици светога Амонија и Евагрија, и

73)
Мармарика је поморски регион између Египта и Киринеје
(покрајине на северу Либије). Мареот је део Либије, суседне
Египту. – напом. Д. Станилое.
105
причали ми о њему ово: „Ми смо га затекли болесна,
када се код њега на најопаснијем месту појавила
ужасна болест — рак. Ми видесмо да га лечи неки
лекар. Предоставивши лекару болесне делове свога
тела, овај свети човек рађаше рукама, плетијаше
котарице и разговараше с нама. И док му лекар
отсецаше болесне делове тела, он се тако држаше и
показиваше такво трпљење као да резаху туђе тело.
Ма да делове његовог тела отсецаху као косу, он то не
осети нити се промени, благодарећи својој
изванредној помоћи од Бога. И док ми с једне стране
туговасмо, а с друге — негодовасмо, што да човек
таквога живота падне у такву болест и подвргне се
таквим операцијама, — блажени Стефан, разумевши
наше помисли, рече нам: „Децо, нека вас то не
саблажњава, јер Бог никада ништа не чини на зло него
за добри циљ. Можда ови моји делови тела заслужују
казну, па је боље да пострадају овде, него ли по
одласку из овог живота“. Пошто нас утеши на такав
начин, и овим речима учврсти у трпљењу, он нас
научи да будемо истрајни у невољама“.
Ја ово испричах за то, да се ми не бисмо
чудили, када видимо да се неки светитељи
подвргавају тако страшним недузима.

28. О Валенту
Бејаше неки Валент, родом из Палестине, а по
духу горд као Коринћанин, јер је блажени апостол
Павле у својој посланици Коринћанима корио ове
због порока гордости: И ви се надусте (1Кор.5,2). Овај

106
Валент је много година живео с нама у пустињи,
веома је изнуравао тело своје, и по животу био велики
подвижник. Али опчињен демоном самопоуздања и
охолости, он паде у тако огромну гордост, да постаде
играчка демона. Захваћен пагубном страшћу
самопоуздања, он, мало по мало обмањујући себе,
стаде високо мислити о себи, као да га Анђели
посећују и служе му у сваком делу.
Једнога дана, причаху о њему људи који су га
добро познавали, када он касно увече, у мраку
плетијаше котарице, испаде му игла којом је шио
котарице. И када је не нађе, демон учини да се појави
лампа, и он нађе изгубљену иглу. Због тога се он још
више наду; и занет гордошћу, поче веома високо
мислити о себи. И подвижник се толико погорди, да
стаде презирати и саме Христове Тајне. Утом се деси
да неки странци дођоше и донесоше у цркву слаткише
за братију. Блажени Макарије, презвитер наш, прими
их, и свакоме брату посла у ћелију по прегршт
слаткиша, међу њима и овоме Валенту. Када Валент
доби слаткише, он изгрди и изби доносиоца, и рече
му: „Иди и реци Макарију: Ја нисам гори од тебе, да
ми ти шаљеш благослов“.
Дознавши на тај начин да се Валент налази у
прелести (ὅτι ἐπλανήθη), свети Макарије отиде
сутрадан да га посаветује, и рече му: „Брате Валенте,
ти си у прелести; престани, и помоли се Богу“. Али
Валент не обрати пажњу на савете светога оца
Макарија. Пошто не послуша Макаријеве савете,
Макарије отиде веома тужан због Валентовог пада.
Када се пак демон убеди да се Валент потпуно предао

107
његовој обмани (τῇ πλάνῃ), отиде, и узе на себе изглед
Спаситеља, и дође му ноћу са својим демонима у
облику хиљаде анђела који ношаху буктиње. И показа
му се тобож огњени точак, и учини се Валенту да
усред точка угледа Спаситеља; и један од демона
иступи преда њ у обличју анђела и рече му: „Својим
подвижништвом и слободом живота ти си угодио
Христу, и он је дошао да те види. Изиђи дакле из,
своје ћелије, и ништа друго немој радити, него стани
издалека, погледај га падни и поклони му се, и онда
иди у своју ћелију“. Валент изиђе и, угледавши
мноштво духова са буктињама, на растојању од једне
стадије, паде и поклони се — Антихристу.
Прелашћен, он толико беше поремећен умно, да
сутрадан дође у цркву и свој сабраној братији рече:
„Мени не треба Причешће, јер сам данас видео
Христа“, Тада га свети Оци везаше веригама, и за
годину дана излечише га, уништавајући његову
гордост својим молитвама, разноврсним унижењем и
суровим животом; као што се каже: супротности се
лече помоћу супротности (тј. болести се лече помоћу
онога што им је супротно).
Потребно је унети у ову књижицу и житија
прелашћених људи (τῶν ἠπατημένων), ради
предострожности читаоцима (пошто и у Рају међу
добрим дрвећем беше дрво познања добра и зла), да
се они, ако и учине неки подвиг, не би погордили због
своје добродетељи. Јер и добродетељи често постају
повод паду, када их ми упражњавамо не са духовном
мудрошћу и не са побожним циљем, као што је
написано: Видех праведника који пропада у правди

108
својој; и то је таштина (Еклез74).7,16).

29. О Ерону
Ерон бејаше мој сусед, родом из Александрије,
образован младић, веома даровит, чиста живота. Он се
исто тако, после великих трудова, сјајних подвига и
веома добродетељног живота, узнесен гордошћу на
врх безумља, стропошта отуда жалосним за све
падом, и погуби себе. Покретан таштим
самопоуздањем, он се погорди пред светим Оцима, и
све их стаде вређати, међу њима: и блаженог
Евагрија, говорећи: „Они који слушају твоје учење,
обмањују себе, јер не треба имати друге учитеље осим
једнога Христа“. Он и Свето Писмо
злоупотребљаваше са циљем да и оно послужи
његовој будалаштини, и говораше да је сам Спаситељ
рекао: не зовите се учитељи на земљи (Мт.23,10).
Најзад се његов разум толико помрачи таштом славом
самопоуздања, и он паде тако ниско, да су и њега
метнули у вериге, пошто из гордости није хтео да
приступи ни Светим Тајнама. Треба истину рећи:
живот Еронов, по причању људи који су живели с
њим, бејаше необично строг и веома подвижнички,
тако да неки који су га присније познавали, говораху
да он често по три месеца није јео, задовољавајући се
само Светим Причешћем и по којом дивљом
травкицом ако би му дошла до руке.
И ја имам једно искуство о њему када сам са

74)
Проповедник – књига у Ст. Завету – напом. приређ.
109
блаженим Алвинијем био на путу за Скит. Били смо
далеко од Скита четрдесет миља. На том путу ми
једосмо два пут и писмо воде три пут, а он не окуси
ништа, и идући пешке прочита петнаест псалама
напамет, затим велики псалам75), па посланицу
Јеврејима, па Исаију и одломак из пророка Јеремије,
онда Луку еванђелиста и Приче76). И притом он је
тако ишао, да га ми нисмо могли сустизати.
Напослетку, лукави демон тако овлада њиме да он,
као гоњен неком превеликом ватром, не могаде
живети у својој ћелији, него, по промислу Божјем,
отиде у Александрију и, као што се каже, истера клин
клином. Јер се он драговољно одаде равнодушности, а
затим невољно нађе спасење. У Александрији он
стаде посећивати позоришта и коњске трке, и
проводити време по крчмама. И тако, једући и пијући
прекомерно, он паде у блато сладострашћа. И када
вребаше прилику да згреши, он ступи у везу са једном
глумицом, и у њега се од тога појави нека рана. Од
таквог живота он, по промислу Божјем, доби неку
страшну болест, и тако тешко боловаше шест месеца
да му иструлели делови тела сами од себе отпадаху. А
када касније оздрави, без отпалих делова тела, он се
трже, поврати се у побожно расположење духа, и
исповеди пред светим Оцима све што се с њим збило.
И после неколико дана, не успевши да се врати послу,
он премину.

75)
Пс. 118 – напом. приређ.
76)
Приче Соломонове – напом. приређ.
110
 30. О Птоломеју
Опет један други подвижник, по имену
Птоломеј, живљаше тако узвишеним добродетељним
животом, да је то тешко, или боље рећи — немогуће
описати. У почетку он живљаше иза Скита, у месту
званом Климакс (Лествица). У том месту није могао
живети ни један монах, пошто је бунар са водом био
удаљен осамнаест миља. Тамо је одлазио Птоломеј и у
великим крчазима доносио себи воду. А у месецу
децембру и јануару он се задовољавао росом коју је са
камења скупљао у своје крчаге (јер у те месеце тамо
пада силна роса). Тако је живео ту петнаест година. За
све то време он се скоро ни с ким није сретао. И тако
лишен духовне поуке и општења са светим Оцима, и
користи која од тога произлази, а лишен и постојаног
причешћивања Тајнама Христовим, он толико одлута
од правога пута да, слично неким безбожницима, и
овај јадник стаде тврдити да све у свету бива само од
себе (αὐτοματισμὸν), јер њиме управљаше демон
заблуде. Овај враг подметну му да говори ову новину:
да дела немају никаквог значаја, него се све у свету
просто дешава само од себе, случајно (τὰ πάντα ἐκ τοῦ
τὸν κόσμον αὐτομάτως φέρεσθαι). Затим се непријатељ
живота људског увуче сав у душу његову и
нашаптаваше му ово: Пошто је то тако, зашто онда
изнураваш себе? шта ће ти то користити, Птоломеје,
када не постоји награда? А и када би постојао неки
наградитељ, зар би те он могао достојно наградити за
такве подвиге? И какав је то суд којим Свето Писмо
прети, када се све збива без промисла (ἀπρονοήτων
ὑπαρχόντων ἁπάντων)?
111
 Ова сатанска нашаптавања смрвише кукавног
Птоломеја тако да он потпуно изгуби памет, и до сада,
причају, скита он по Египту, сав предан чревоугодију
и пијанству; ни с ким не разговара него као глувонем
тумара по тргу, пружајући хришћанима жалостан и
тужан призор, а служећи за шегу онима који не знају
наш живот. И ова неизлечива несрећа постиже јадног
Птоломеја због његове бесмислене гордости: обманут
демоном, он је мислио да зна више од свију светих
Отаца. Надувен на такав начин он, непријатељ самоме
себи, потону у овај бездан погибли, те никада не
разговараше ни са једним од светих Отаца, тих
мудрих крманоша, нити посвећиваше пажњу њиховом
духовном учењу, него немајући крманоша, а захваћен
мрачном буром, он потону на последње дно смрти.
Или, он се може упоредити са дивним дрветом које се,
покривено лишћем и родом, за трен ока лиши свега
тога, и осуши. Тако би и с њим, по речима Светога
Писма: имже нѣсть увравленія, падаютъ аки
листвіе77) (Прич.Сол.11,14).

77)
који немају вођства, падају као лишће. – напом. приређ.
112
 31. О јерусалимској дев –
ственици
Још сам познавао у Јерусалиму једну
девственицу, која је шест година носила кострет78).
Затворивши се у својој ћелији, она се одрече свега
што сачињава задовољство, и међу женама провођаше
живот високог подвижничког уздржања. Но доцније
њу напусти Божја помоћ због њене претеране
гордости, те дојкиње свакога зла, и она паде 6езочним
падом. Јер, отворивши прозор своје ћелије, она прими
код себе човека који ју је послуживао, и сагреши са
њим. То се догоди с њом зато што се она подвизавала
не из духовне побуде и из љубави према Богу, него да
би је људи видели, тј. из сујете, која је проналазак
искварене воље. Демон сујете, одвративши је од
побожних мисли, подстаче је да осуђује друге. Када је
демон потпуно опи овом гордошћу, и још се она стаде
наслађивати њоме, тада отступи од ње свети Анђео,
чувар целомудрија.
Ја сам ти, веома побожни човече, описао како
животе оних што су истрајали у добродетељи, тако и
животе оних што су, после многих напора, због нехата
били одвучени ђаволом са врхунца подвижништва у
разноврсне мреже његове. То сам учинио, да би сваки
у своме животу могао распознавати прикривене замке
добромрзца и избегавати његове клопке. Било је
много великих људи и жена који су се у почетку

78)
Кострет је тканина од оштре и грубе козје или камиље
длаке. Одећа од кострети се носила уз тело. – напом. приређ.
113
ревносно подвизавали у добродетељи, али их је
напослетку сатро непријатељ рода људског. Од много
таквих ја спомињем неколико њих, а велико ћу
мноштво прећутати, јер бавећи се много њима, ја нити
бих исправио њих, нити бих користио себи; притом
бих се показао непажљив према изврсним
подвижницима Христовим, ако бих прекинуо даље
описивање добродетељи њиховог божанског
подвижништва.

32. О Илији
Неки славни подвижник, по имену Илија,
бејаше велики пријатељ девственица. Он се много
стараше о болесницима. Јер има таквих душа, чији
крај посведочава њихову добродетељну делатност.
Овај Илија имађаше сажаљења према подвижницама,
и на свом имању у граду Атриви подиже велики
манастир; у њега скупљаше све лутајуће жене, и
стараше се о њима доследно своме циљу, пружајући,
им сваки потребни одмор, и услугу, и вртове, и све
потребно за живот. Ове жене, са различитом
прошлошћу и са разним навикама, непрестано су
водиле борбу између себе. А пошто је овај светитељ
био дужан да саслушава њихове оптужбе и да их мири
— беше их скупио око триста —, он би приморан да
остане две године у њиховој средини. Пошто је био
још млад, — имао је између тридесет и четрдесет
година —, њега поче кушати похота. Он остави
манастир, и два дана луташе по пустињи постећи и
овако се молећи: „Господе, или ме убиј, да не бих
гледао ове јадне жене, или уклони из мене похоту, да
114
бих им могао служити разумно“. А када наступи вече,
он заспа у пустињи, и три Анђела дођоше к њему, —
као што сам казиваше —, ухватише га и рекоше му:
„Зашто си напустио женски манастир?“ Он им
објасни ствар, говорећи: „Зато што се побојах да не
нашкодим и њима и себи“. Анђели му рекоше: „А ако
те ми ослободимо похоте, хоћеш ли ићи и служити
им?“ Он пристаде на то. Али они затражише од њега
да се закуне, и то оваквом заклетвом: „ Кунем вам се
Оним који се брине о мени да ћу се и ја бринути о
њима“. И он им се тако закле. Тада га један Анђео
дохвати за руке, други за ноге, а трећи, узевши нож,
ушкопи га, као у екстази (ὡς ἐν ἐκστάσει), али не
стварно него мислено (ἀλλ᾿ οὐ κατὰ ἀλήθειαν, κατὰ δὲ
φαντασίαν τινά). И њему се показа да би ушкопљен и
исцељен, тако рећи, у екстази оној (ἐν τῇ ἐκστάσει
ἐκείνῃ). Онда га упиташе Анђели: „Да ли осећаш
икакав бољитак?“ Он им рече: „Да, осећам велики
бољитак, јер се потпуно лако осећам, и убеђен сам да
сам ослобођен од оне муке и похоте“. Тада му рекоше
Анђели: „Иди онда у свој манастир“. И он се врати
после пет дана, а сав је манастир туговао за њим за
време његовог отсуства; и уђе у манастир; и отада
остаде у ћелији на манастирском боку; и изравњаваше
несугласице међу њима, уколико му је то било
могуће. И поживе још четрдесет година; а Оцима
говораше: „Никада се више не појави похота у моме
срцу“.
Такав беше дар светога човека Илије, и такво
подвижништво; и тако се овај блажени човек стараше
о манастиру.

115
 33. О Доротеју
Блаженог Илију наследи неки Доротеј, веома
искусан човек, који је остарио у добром
подвижничком животу. Пошто није био у стању да се
онако брине о манастиру као блажени Илија, нити да
станује у оној ћелији, он се затвори у једној ћелији на
узвишици, и начини прозор који је гледао на женски
манастир. Он је овај прозор отварао и затварао.
Седећи непрестано крај прозора он је опомињао жене
на мир. И тако он остаре у тој ћелији, и нити икада
могаше иједна жена попети се до њега, нити он
могаше икада сићи доле, јер степенице не беху
постављене.
Таква бејаше подвижничка добродетељ
блаженога Доротеја, и у њој његова кончина.

34. О девственици Пиамуни

Пиамуна беше девственица, која све време
свога живота проживе са својом мајком, једући
једанпут у два дана, и то увече, док је дању прела лан.
Она би удостојена пророчког дара, о чему ево једног
примера. Догоди се једном у Египту, за време поплаве
Нила, да једно село нападе на друго, јер међу селима
бивају свађе око поделе поплављеног земљишта, које
се често завршавају тучом и убиствима. Тако, једно
јако село нападе на Пиамунино село, и велика гомила
људи пође са копљима и моткама да помлати њено
село. Али блаженој се деви јави анђео Божји и откри
јој намеравани напад. Она дозва старешине свога села
и рече им: „На вас иду из тог и тог села; изађите им у
116
сусрет и умолите их да одустану од своје зле намере,
да не би сви ми, житељи овога села, пропали зачас“.
Али се старешине веома уплашише, и падоше пред
ноге њене молећи је и преклињући је: „Ми не смемо
да им изађемо у сусрет, јер знамо њихово пијанство и
безумље, него ако имаш милости према нама, и према
нашем селу, и према дому своме, — изађи им сама у
сусрет, и умири их, да би се они вратили назад“. Али
светитељка не пристаде на то, него уђе у своју собу и
сву ноћ остаде на молитви, молећи Бога и говорећи:
„Господе који судиш свој земљи, коме никаква
неправда није у вољи, када ова молитва узађе к теби,
нека света сила прикује за земљу оне људе где их буде
затекла“. И зби се тако на молитву ове свете девојке.
Око једнога сата, када нападачи бејаху на три миље од
села, на том месту бише приковани за земљу као што
мољаше светитељка, и не могаху се макнути с места.
И самим нападачима би откривено да им се то
догодило посредством слушкиње Христове Пиамуне.
Стога они послаше у њено село, тражећи мир и
поручујући житељима: „Захвалите Богу и чистим
молитвама праведне Пиамуне, које су и вас спасле и
нас одвратиле од великога греха“.

117
 35. О ави Пахомију
У Тиваиди постоји место, звано Тавенис79); у
њему беше неки монах Пахомије80), један од највећих
подвижника, који би удостојен пророчког дара и
анђелских виђења (ὀπτασιῶν ἀγγελικῶν). Он бејаше
веома сиромахољубив и човекољубив. Када једном
сеђаше у својој пештери, јави му се анђео Господњи,
и рече му: „Пахомије, ти си успешно извршио своје
дело, зато је излишно да остајеш у овој пештери.
Хајде дакле, изађи и покупи све младе монахе, и живи
са њима, и управљај њима по уставу који ћу ти ја
дати“. И даде му бакарну таблицу на којој беше
исписано ово:
„Допустићеш свакоме да једе и пије према
својој моћи. Послове им одређуј свакоме према
његовим силама. Не забрањуј никоме ни да пости, ни
да једе. Тешке послове додељуј онима који су јачи и
једу више; а мале и лаке — додељуј слабима који нису
навикли на подвижништво. Направи засебне ћелије у
једном здању, и нека у свакој ћелији живе по тројица.
Храна нека се свима даје на једном месту. Нека не
спавају лежећи, него нека начине себи столице са

79)
Тавенис je регија северно од Тебе (Тиве), на десној обали
Нила. – напом. Д. Станилое.
80)
Пахомије (272–346) је оснивач општежитељног
(киновијског) монашког живота. Око 320 г. основао је
манастир у Тавени, а затим и друге манастире којима је он
био старешина. – напом. Д. Станилое.
118
наслонима81) и, метнувши на њих покровце своје, нека
тако спавају седећи. Ноћу нека носе ланене хитоне82)
и појас. Сваки од њих, нека има бели козји огртач; без
њега не треба ни да једу, ни да спавају. Причешћу
Тајнама Христовим у суботне и недељне дане нека
приступају носећи кукуљаче, одвезавши појас и
скинувши козји огртач“. А кукуљаче прописа им
Анђео без подвезача, као за децу; и нареди да се на
њих стави крсни знак пурпурне боје. И заповеди
Анђео да се братија раздели на двадесет и четири
реда, према броју двадесет и четири слова азбуке83),
од алфа (α) и вита (β) па надаље до омега (ω). Тако,
када би архимандрит поставио питање, или се
заинтересовао за некога од толике братије, он би
упитао свога помоћника: „У каквом се стању налази
ред алфа или ред вита?“ или пак: „Однеси благослов
реду ро (ρ)“. Свако би слово указивало на ред који оно
означава. „Простијим и безазленијим монасима,
продужи Анђео, дај име: јота (ι), а непокорније и
крутије означи словом: кси (ξ)“. И тако, саобразно

81)
за главу – напом. о. Георгија Флоровског: Св. Пахомије и
општежитељно монаштво, Сабрана дела, књ. 8, Пожаревац, 2017.
стр. 161- 169.
82)
хитон (χιτῶνα = хитон) је преведена јеврејска реч
„кутонет“ (Књ.Изласка 28,40) која се односи на врсту одеће за
свештенике и левите. То је била дугачка кошуља са рукавима
до лаката ношена на голом телу. У Православној цркви,
хитон припада одећи монаха и схимника, која се носи испод
расе. – напом. приређ.
83)
грчког алфавита – напом. о. Георгија Флоровског, поменути
чланак, стр. 165
119
природи наклоности, нарави и живота свакога реда,
он дозначи слова свакоме реду. Шта значе ови знаци
биће познато само духовнима. На таблици беше још
написано: „Ако дође гост из другога манастира, где
живе по другоме уставу, он нека не једе са њима, нити
да пије са њима, нити да улази у манастир, осим ако
није заиста на путу“. А ко једанпут уђе, дужан је
остати са њима на свагда. Таквога не припуштај
вишим подвизима за три године; тек после три
године, пошто обави тешке послове, нека ступи на то
поприште. „Када једу нека своје главе покрију
кукуљачама, да брат не би видео брата где жваће.
Монаху није допуштено да за трпезом разговара, нити
да оком блуди мимо зделе или трпезе“. И прописа
Анђео да они у току сваког дана творе по дванаест
молитава84), тако исто увече дванаест, ноћу дванаест,
и три у девети час85). А када братија нађе за сходно да
приступи трпези, Анђео нареди да се пред сваку
молитву отпоје псалам.
Када велики Пахомије примети Анђелу да је
мало молитава, Анђео му рече: „Ја одредих толико, да
би и слаби могли, без муке, испуњавати ово правило,
а савршенима није потребно прописивати правило,
јер, боравећи сами у ћелији, они сав свој живот
проводе у созерцању Бога (τῇ τοῦ θεοῦ θεωρίᾳ). Устав
дадох за оне који још немају зрео ум, да би они, макар
као немарне слуге, из страха од Господа, испуњавали

84)
о. Георгије Флоровски, каже да се ради о деловима
псалтира - поменути чланак, стр. 165
85)
у три сата после подне. – напом. приређ.
120
опште правило живота, и тако живели живот у
слободи“.
Пошто заповеди ово, и тиме испуни своју
дужност, Анђео отиде од великог Пахомија. Овај
устав примише веома многи манастири, који броје до
седам хиљада људи. Први велики манастир, у коме
живљаше сам блажени Пахомије, и од кога поникоше
и други манастири, има братије око хиљаду и триста
људи.

36. О ави Афтонију

Међу монасима Пахомијева манастира налази
се слуга Божји, по имену Афтоније, мој присни
пријатељ, који сада заузима друго место у том
манастиру. Њега, као неприступачног саблазнима,
обично шаљу у Александрију ради манастирских
потреба: да прода манастирске производе, и да купи
потребне ствари. Има и других манастира, у којима
живе по двеста или по триста душа. Један од таквих
манастира, у коме живе триста људи, ја нађох када
уђох у град Панополис. У том манастиру видех
петнаест кројача, седам ковача, четири столара,
дванаест камилара, петнаест ваљавичара86). Овде се
занимају разноврсним занатима; оно што им
преостане од зараде, они дају на издржавање женских

86)
ваљавичар је руковаоц ваљавице за сукно. У ваљавици,
рецкасти дрвени маљеви, које обично покреће речни ток,
неколико дана непрестано ударају по сукну које постаје
власасто. – напом. приређ.
121
манастира, и поклањају казаматима87). Они држе и
прасад; а када их укорих због тога, они ми рекоше: „У
нашем предању ми смо примили и то, да прасад треба
чувати због мекиња, биљних отпадака и помија, да то
не би ишло у штету. Прасци се кољу, и месо се
продаје, али се окрајци поклањају болесницима и
старцима, пошто је околина сиромашна и
многољудна, јер племе Влемија88) живи близу“.
У манастиру се устаје рано изјутра, и сви
одлазе на своје дневне послове: неки раде у кујни,
неки спремају трпезу. Тако они проводе време до
трећега часа89); спремају столове, постављају хлеб,
поврће, конзервиране маслине, крављи сир, окрајке
меса, и ситно зеље. У трпезарију не улазе у једно исто
време. Они који нису навикли на строг живот улазе у
шести час90), и једу; слабуњави улазе у седми час91),
неки - у осми92), други - у девети93), трећи - у десети

87)
казамат (турц.) је затвор са најгорим условима. – напом.
приређ.
88)
Влемијани (Βλεμμύων) – данашњи Бедуини, разбојнички
народ Ливије, који је живео на југу и западу од Египта. –
напом. из Житија о. Јустина.
89)
до девет сати пре подне – напом. приређ.
90)
у подне – напом. приређ.
91)
у један сат по подне – напом. приређ.
92)
у два сата по подне – напом. приређ.
93)
у три сата по подне – напом. приређ.
122
час94), једни - касно увече; неки улазе у два дана
једанпут, неки у три дана, неки у пет дана; једном
речју, сваки ред зна свој час. Тако је у њих и са
пословима: једни обрађују земљу, други — башту;
једни су у ковачници, други у хлебарници; једни су у
столарској радионици, други у ваљавици; једни чине
коже, други плету велике котарице; неки пак плету
мале котарице. И за радом они уче напамет Свето
Писмо.
У Пахомијеве манастире спада и женски
манастир, који има око четири стотине монахиња: у
њему се држе истог устава и истог начина живота,
само не носе монашке огртаче. Монахиње живе на
једној обали реке Нила, а монаси на другој. Тако, када
се нека девственица упокоји, остале је девственице
спреме за укоп, изнесу је и метну на обалу реке. А
монаси, пошто се превезу преко реке, пренесу
покојницу на своју обалу са палмовим и маслиновим
гранчицама и појањем псалама, и сахрањују у своме
гробљу. Осим презвитера и ђакона нико не улази у
женски манастир; али и ови то чине само у недељне
дане ради богослужења.
У овом женском манастиру десило се ово.
Кројач мирјанин пређе реку и, по незнању свом,
затражи себи посао. Једна млада девственица,
изишавши из манастира неким послом (јер је место
пусто), нехотице се срете са њим и даде му одговор:
„Ми имамо своје кројаче“. Друга сестра виде овај
сусрет, и када после неког времена, по потстицају

94)
у четири сата по подне – напом. приређ.
123
ђаволовом, настаде свађа између њих две, ова је, од
велике злоће и пламеног гнева, оклевета пред
сестрама за онај сусрет. Њој се придружише и неке
друге, не понесене великом злобом. Сестра пак, не
могући да поднесе такву клевету, када јој грех ни на
ум није пао, од туге баци се кришом у реку и удави се.
Но и клеветница, када се расвести и увиде да је из
пакости оклеветала сестру и тиме учинила грозни
грех, отиде те се обеси, пошто није била у стању да то
поднесе. Када у манастир дође презвитер, и сестре му
испричаше то, он забрани да се икакви помени чине за
преступнице, а оне сестре које су знале ту ствар а
нису одвратиле клеветницу него су још поверовале
њеним речима, одлучи од Причешћа за седам година.

37. О јуродивој девственици

У томе манастиру бејаше једна девственица, по
имену Исидора, која Христа ради изиграваше
јуродиву и бесомучну, изабравши ову врсту
подвижништва по своме крајњем смирењу и
самоунижењу. А друге је толико омрзоше због тога,
да чак и не јађаху с њом; а она то примаше с радошћу.
Тумарајући по кујни, она би обављала свако
послушање за све сестре, као робиња, готова на сваку
службу. И ова блажена бејаше, како се то каже,
манастирски сунђер, стварно испуњујући речи
Светога Писма: Који хоће да буде већи међу вама,
нека буде слуга свима (Мт.20,26; Мк.10,43-44); и: Ако ко
међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека
буде луд да буде мудар (1Кор.3,18). Друге девственице,
као већ пострижене, ношаху на глави кукуљице, а
124
њена глава беше увек повезана једном старом
марамом; и тако она обављаше све послове. За све
време њеног живота ни једна је од четири стотине
сестара никада не виде како једе. Она никада не седе
за трпезу, нити икада узе кришку хлеба, него се
задовољаваше мрвама при брисању столова и
остацима при прању кухињског посуђа. Она никада
није носила обућу, никога није вређала, нити је икада
и најмање узроптала, иако су је многи вређали, и
грдили, и презирали.

38. О Питириму
Светоме отшелнику Питириму, који живљаше у
Порфириту, човеку веома знаменитом у
подвижништву, претстаде Анђео и рече му о
преподобној Исидори: „Зашто се поносиш својим
подвизима као благочестив, живећи у таквом месту?
Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе?
Отиди у женски тавениски манастир, и тамо ћеш наћи
једну сестру која носи круну (διάδημα) на глави. Она
је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са
толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и
мада је сви презиру, она ипак никада не отступи
срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши
у свету, блудиш мислима по градовима“.
Уставши са свога места, велики Питирим отиде
у тавениски манастир и замоли тамошње учитеље да
га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они
се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан
међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се

125
помолише, Велики изјави жељу да лично види све
девственице. А када се све сабраше, међу њима се не
појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече:
„Доведите ми све“. А када му оне рекоше: „Све смо
овде“, он им рече: „овде нема једне коју ми Анђео
показа“. Тада му оне рекоше: „Имамо једну луду
(σαλήν); она је у кујни“. Јер тамо тако називају умно
поремећене. Рече им Велики: „Доведите ми и њу, да је
видим“. И оне отидоше да је позову. Али Исидора не
послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и
откривено. Оне је стадоше вући силом, говорећи јој:
„Свети Питирим жели да те види“; јер име његово
беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа
њено лице и стару мараму, повезану око њене главе,
— паде пред ноге њене, и рече јој: „Благослови ме,
мајко (ἀμμᾶ) 95)!“ Она такође паде пред ноге његове, и
рече: „Благослови ти мене, господине мој!“ Видевши
то, све се запањише, и стадоше викати: „Ава, не
допуштај да те вређа, јер је она луда!“ Рече им свима
свети Питирим: „Ви сте луде; а она је боља и од вас и
од мене, и она је мајка (ἀμμᾶς) наша“ (јер тако зову
духовне мајке=οὕτω γὰρ καλοῦσι τὰς πνευματικὰς
μητέρας), „и ја се молим, да се нађем раван њој на дан
Суда“.
Када то чуше, све сестре падоше пре ноге
његове, плачући и исповедајући како су на разне
начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек
потсмевала, говораше једна; а ја сам њен смирени

95)
Реч ἀμμᾶς означава духовну мајку, као што реч άββᾶς
означава духовног оца. – напом. о. Јустина
126
изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала
док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије
на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла,
говораше једна; а ја сам је песницом ударала,
изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала
слачицом96), тврђаше једна. Једном речју, све
исповедише да су је на разне начине вређале.
Примивши њихово покајање, свети Питирим се
заједно са Исидором помоли за њих, и утешивши
много чесну Христову слушкињу, он отиде из
манастира.
После неколико дана, не могући подносити
славу и почасти које су јој указивале све сестре, и
мучећи зе због њихових извињавања, блажена
Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где
се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега
дана.
Тако се подвизавала ова дивна, смиреномудра и
блажена девственица.

96)
Слачица је биљка чије семе има јак и љут укус. Уље
слачице иритира кожу и ствара опекотине. – напом. приређ.
127
 39. О ави Јовану Ликопољском
У Ликопољу97) живљаше неки Јован, који од
детињства изучи дрводељски занат, а брат његов —
бојаџиски. Доцније, када му беше двадесет и пет
година, он се одрече света, и пошто по разним
манастирима проведе пет година, он се повуче у гору
Лико, на чијем највишем врху начини себи ћелију са
три собе, и зазида себе у њима. У једној се је соби
молио, у другој радио и јео, а трећа му је била за
телесне потребе. Пошто је тако затворен провео
тридесет година, а за све то време кроз прозор примао
од послушника све животне намирнице, он би
удостојен пророчког дара, и тим даром пророштва
постаде свима познат по самим догађајима. Између
осталога, он посла различита предсказања блаженом
цару Теодосију. Тако, он му унапред откри устанак
побуњеника и њихов брзи пораз; предсказа му о
Максиму98) тиранину, да ће се цар вратити одневши
победу над њим у Галији; предсказа и о тиранину
Евгенију99), да ће Теодосије и њега победити, и да ће

97)
Јован Ликопољски (око 305-395). Ликопољ је град у
Средњем Египту, на левој (западној) обали Нила. Данас се
назива Асиут. – напом. Д. Станилое.
98)
Максим – цар узурпатор западног римског царства од
383 до 388 г. Цар Теодосије I поразио га у бици код Аквилеје
388 г. – напом. приређ.
99)
Евгеније – проглашен 392 г. за западно-римског цара.
Цар Теодосије одбијe да га призна и 394 г. порази га у бици
код Фригида. Покушао је да врати паганство на Западу. –
напом. приређ.
128
сам тамо окончати дане своје и оставити царство сину
своме. О светости овога човека пронесе се велика
слава свуда, зато га и цар Теодосије поштоваше као
пророка.
Један војсковођа дође к њему да дозна, да ли ће
победити Етиопљане, који у то време беху продрли у
Сијену, у горњој Тиваиди, и пустошаху њене крајеве.
Свети Отац му рече: „Ако пођеш на непријатеље,
савладаћеш их, и победити, и покорити, и бићеш
веома славан у цара“. Тако и би; догађаји потврдише
пророштво. Он исто тако предсказа, да ће
благочестиви цар Теодосије умрети природном смрћу.
Уопште, он је у необичној мери имао пророчки дар,
како смо о томе слушали од Отаца који су живели с
њим, чији славни живот бејаше познат свима
тамошњим житељима; они ништа пристрасно не
говораху о овом човеку, него пре казиваху о њему у
умањеном облику.
Неки трибун дође к њему и мољаше га за
дозволу да му доведе своју жену која одавна тешко
болује, и сада, пошто се спрема да отпутује у Сијену,
жели да види светитеља: да се он помоли за њу, и
отпусти је с благословом. Али светитељ одби да види
жену, пошто он, деведесетогодишњи старац, живи
безизлазно у својој пештери већ четрдесет година, и
никада није допуштао да му на очи излазе жене. Чак
ни један човек никада не уђе код њега, јер је он кроз
прозор благосиљао и поздрављао долазнике,
разговарајући са сваким о његовим невољама. Иако
трибун упорно мољаше аву за допуштење да му
доведе жену своју (ава живљаше у пустињи на гори,

129
на растојању од града пет стадија), али светитељ не
пристаде, говорећи: „То је немогуће“,— и отпусти га
тужна. Међутим, жена свакодневно досађиваше мужу
и заклињаше му се говорећи да нипошто неће
отпутовати из града док не види пророка. Када муж
извести блаженог Јована о заклетви своје жене,
светитељ, видевши веру њену, рече трибуну: „Ове
ноћи јавићу јој се у сну, само да не би више тражила
да види лице моје у телу“(Кол.2,1). Муж саопшти жени
својој речи блаженога Оца. И стварно, жена виде у
сну пророка где приђе њој и рече: „Шта је теби до
мене, жено? (Јн.2,4). Зашто желиш да видиш лице
моје? зар сам ја пророк, или праведник? Ја сам човек
грешан и слаб као и ви (Д.Ап.14,15). Уосталом, ја сам се
помолио за тебе и за твога мужа, да вам све буде по
вери вашој (Мат.9,29). Идите дакле с миром“. И пошто
ово рече, удаљи се. Пробудивши се, жена исприча
мужу шта јој пророк рече, описа његов изглед, и
посла к њему мужа да му захвали. Када га блажени
Јован угледа, предухитри га рекавши му: „Ето, ја
испуних твоју молбу: видех твоју жену и убедих је да
више не тражи де ме види, него јој рекох: идите с
миром“.
Жени једнога чиновника дође време да роди,
када овај не беше код куће. Онога дана када се она
породи, њен муж беше у оца Јована, и она се од туге
тешко разболе. Светитељ му саопшти радосну вест,
говорећи: „Када би ти знао дар Божји (Јн.4,10), и да ти
се данас роди син, ти би прославио Бога. Само мајка
његова беше у опасности. Када отидеш дома, дете ће
већ напунити седам дана; дај му име Јован; васпитавај

130
га брижљиво до седме године, и онда га пошаљи
монасима у пустињу“.
Таква је чудеса чинио Јован за долазнике са
стране; а својим суграђанима, који су му стално
долазили због својих невоља, он предсказиваше
будућност, и откриваше свачија тајна дела,
предсказиваше и о надолажењу Нила, и да ли ће оно
бити плодотворно. Исто тако он унапред објављиваше
и о понекој казни Божјој која им је претила, и
изобличаваше виновнике. Сам блажени Јован није
јавно вршио исцељења, него је давао јелеј, којим је
исцељивао врло многе болеснике. Тако жена једнога
сенатора ослепе, јер јој зенице бејаху побелеле100), и
мољаше мужа да је одведе к Јовану. Он је увераваше
да Јован никада не прима жене; а она га замоли да
отиде ави, да се овај помоли Богу за њу. Светитељ се
помоли за њу и посла јој јелеј; жена три пута дневно
мазаше њиме очи, и за три дана прогледа, и јавно
захвали Богу.
И зашто бисмо говорили о другим делима
његовим, а не о онима која својим очима гледасмо?
Нас је било седморо браће у Нитријској Гори, сви
дошљаци: ја, блажени Евагрије, Албин, Амоније и
други. Ми смо се старали да тачно сазнамо у чему се
састојала добродетељ блаженога Јована. И Евагрије
рече: „Ја бих рад био да од некога, који је вичан у

100)
катаракта, сива мрена (καὶ λευκώματα κατά τῶν κορῶν
ποιήσασα) - PG. t. 34, col. 1113В; од беле павлаке на оку –
превод о. Јустина; од беле навлаке на оку – превод јером.
Атанасија Јевтића; от бельма – руски превод из 1873.) – напом.
приређ.
131
оцењивању духа и речи, дознам какав је он човек. Ако
дознам, ја ћу се задржати код њега; не дознам ли како
он живи, ја нећу отићи к њему у гору“. Пошто чух то,
ја никоме не рекох ни речи, и проведох у миру један
дан, али другог дана ја закључах своју ћелију и,
поверивши себе Богу, упутих се у Тиваиду. И стигох
тамо после осамнаест дана, пошто сам путовао
делимице пешке а делимице на чамцу реком. Али то
беше доба поплаве, када многи болују; разболех се и
ја. Стигавши Јовану, ја нађох двориште његове ћелије
затворено (јер братија касније беше направила пред
светитељевом ћелијом велико двориште, у коме се
могло сместити око стотину људи). Ово двориште они
затвараху кључем, а отвараху га само у суботне и
недељне дане. И када дознадох зашто је двориште
затворено, је сачеках суботу, и у други час101) посетих
праведнога човека. Затекох га где седи крај прозора,
кроз који је, изгледа, разговарао са посетиоцима.
Пошто ме поздрави, он ме преко тумача102) упита:
„Откуда си, и зашто си дошао? Изгледа ми да си из
Евагријевог братства“. И док ми разговарасмо, уђе
управитељ те области, по имену Алипије103). Када овај
уђе, Велики остави разговор са мном; и ја се повукох
мало устрану, да им не бих сметао. Пошто се њихов

101)
у осам сати пре подне – напом. приређ.
102)
Истраживач Cuthbert Butler (1858-1934) у својој студији о
Лавсаику (1899 г.) сугерише да је Паладије знао копски језик
али не и сахидски дијалект Горњег Египта. – напом. приређ.
103)
Вероватно је то Faltonius Probus Alypius, намесник
Африке 378 г. и римски префект 391 г. – напом. Д. Станилое.
132
разговор протеже много, мене спопаде досада, и у тој
досади почех да ропћем на доброга старца (τοῦ
καλογήρου) што презре мене а указа поштовање
ономе. У таквом расположењу духа ја већ намислих
да напустим старца с презрењем. Али слуга Христов
дозва к себи тумача, по имену Теодора, и рече му:
„Иди, реци ономе брату: не падај духом, ја ћу одмах
отпустити управитеља и разговараћу с тобом“. Тако ја
тачно сазнадох да је он духован човек, и да унапред
зна све. Ободрен тиме, ја причеках.
Када управитељ изађе, светитељ ме дозва к
себи и рече ми: „Зашто си се наљутио на ме? шта си
нашао у мени што заслужује љутњу, те си помислио
оно што није својствено мени, нити доликује теби?
Зар не знаш шта је речено у Светом Писму: не
требају здрави лекара него болесни (Мт.9,12). Ја ћу
тебе наћи кад год зажелим, и ти мене. Ако ти ја и не
дам поуке, даће ти друга братија и други Оци. Али
овај човек, предат ђаволу због световних дела својих,
једва је улучио слободни тренутак, као роб који је
умакао од суровога господара, и дошао к мени да што
корисно получи104). Стога би неумесно било да
оставим њега а посветим пажњу теби, човеку који се
непрестано стараш о своме спасењу.“
Ја га онда замолих да се помоли за мене, и
потпуно се уверих да је он стварно духован човек
(ὄντως ἀνήρ ἐστι πνευματικός). Тада, благога лика он
ме кротко помилова својом десном руком по левом
образу, и рече ми: „Тебе очекују многе невоље; ти си

104)
задобије, прими – напом. приређ.
133
много пута био у искушењу да напустиш пустињу;
бивао си страшљив, и побеђивао си.
Али демон те подбада под видом побожних и
паметних разлога, јер он ти подмеће жељу да се
видиш са оцем својим и да наговориш свога брата и
своју сестру да ступе у монаштво. Ево дакле, ја ти
јављам благу вест: обоје су спасени, јер су се одрекли
света. А отац твој живеће још седам година. Ти дакле,
остани у пустињи и немој желети да због њих идеш у
своју постојбину, јер је писано: „Ни један није
приправан за царство Божје који метне руку своју на
плуг па се обзире натраг“ (Лк.9,62). Тако, добивши од
речи богонадахнутога човека довољно поуке и
прекора, ја захвалих Богу што разлози, који су ме
побуђивали да оставим пустињу, беху уклоњени
предвиђањем светога човека.
Затим ми он опет благо рече: „Желиш ли да
будеш епископ?“ Ја му одговорих: „Ја већ јесам“. Он
ме упита: „Где?“ Одговорих му: „Ја надзиравам
(ἐπισκοπῶ)105)“) кујне, радионице, столове, посуђе; и
ако је вино кисело, ја га стављам у страну, а ако је
добро, ја га пијем. Исто тако ја надзиравам (ἐπισκοπῶ)
лонце, и ако је у њима недовољно соли или других
зачина, ја додам у њих, и затим једем. Ето, то је моје
епископство (αὐτὴ μού ἐστιν ἡ ἐπισκοπή), а
рукоположило ме је чревоугодије“. Блажени ми са
осмехом рече: „Остави шалу. Ти ћеш бити
рукоположен за епископа, многе ћеш муке и туге

105)
Грчка реч епископ буквално значи: надзорник. – напом. о.
Јустина.

134
поднети. Ако пак желиш да их избегнеш, не излази из
пустиње, јер те у пустињи нико не може
рукоположити за епископа“.
Отишавши од њега, ја се вратих у пустињу, у
своје драго место, и све ово испричах светим Оцима о
чудесном и духовном Јовану. После два месеца они
отпловише и посетише овог блаженог човека. А ја,
несрећник, заборавих његове речи. После три године
ја се разболех од слезине и стомака, и братија ме
посла из пустиње у Александрију, јер је моја болест
претила да се претвори у водену. Лекари ми
посаветоваше да ради промене ваздуха отпутујем из
Александрије у Палестину, јер је тамо ваздух мекши
него ли у нашим крајевима. Из Палестине дођох у
Витинију, и ту, не знам како да објасним, да ли по
људској ревности или по благовољењу Јачега,—
једини Бог зна —, ја бих удостојен рукоположења које
је изнад мене. Пошто узех учешћа у делу блаженога
Јована106), ја бих приморан да се једанаест месеца
скривам у мрачној ћелији, и ту се сетих да ми онај
чудесни и блажени човек предсказа ово што сада
подносим.
Овај велики подвижник Христов причаше ми
још и ово, желећи тиме да ме учврсти у одлуци да
никако не напуштам пустињу: „Четрдесет и осам
година ја сам провео у овој ћелији; и за то време не
видех женско лице, нити новац; нити икога видех где
једе, нити ико виде мене где једем или пијем“.
Ја већ поменух да су два месеца после мене оци
106)
Златоустог, архиепископа Цариградског – видети
предговор преводиоца.
135
наше пустиње ишли у посету овоме светитељу. О
томе су они причали ово: „Када стигосмо к њему, он
нас све поздрави, обраћајући се свакоме веселим
лицем. И ми га одмах замолисмо да се најпре помоли
за нас (јер је такав обичај код свих египатских Отаца).
Затим он упита, да ли нема неког клирика међу нама.
А када ми сви рекосмо да нема, он нас све прелете
погледом и откри да међу нама има клирик који се
скрива. (Стварно, са нама је био један ђакон, али о
томе није знао нико осим његовог брата, коме је он,
по своме смирењу, забранио да никоме не говори о
томе, сматрајући себе, у сравњењу са таквим
светитељима, недостојним и имена хришћанског а
камоли чина). Показавши на њега руком, он рече:
„Ево ђакона“. А када овај, желећи да сакрије свој чин,
стаде одрицати, светитељ га узе за руку, загрли га са
прозора, и саветујући га благо, рече му: „Чедо, не
одбацуј благодати Божје, нити лажи одричући се дара
самога Христа. Јер је лаж туђа Христу и хришћанима,
па макар била изречена за малу или за велику ствар.
Ако чак и ради доброг циља говоре лаж, и то није
похвално, јер је лаж, по Спаситељевој речи, од ђавола
(Јн.8,44). Изобличени ћуташе и прими кротко приговор
старчев. А када ми завршисмо молитву, један од наше
братије, који је већ три дана страшно патио од
грознице, стаде молити аву да га исцели. А блажени
Отац му рече, да ће му ова болест послужити на
корист, и да га је постигла због маловерја, али му даде
јелеја и нареди му да се њиме маже. А када се намаза
јелејем, он поврати све што му беше у стомаку, и
грозница му сасвим прође, те он на својим ногама
отиде у манастирску гостопримницу.
136
 Свети Јован имађаше већ деведесет година, и
тело му се беше тако сасушило од подвижништва, да
му ни брада не растијаше на лицу. Он ништа друго
није јео осим воћа, и то по сунчевом заласку. У тако
дубокој старости, после толиких подвига, он није јео
ни хлеба нити ишта друго што се на ватри спрема.
Када нам он нареди да седнемо, ми захвалисмо Богу
за сусрет са њим. Он нас прими као своје рођене, и
радосна лица упита нас: „Откуда сте, децо, и из које
земље дођосте ништавном човеку?“ А када му
казасмо своју постојбину, и да смо из Јерусалима
дошли к њему ради душевне користи, да бисмо очима
видели оно што чусмо (ушима се мање верује него
очима; оно што се слухом прими, често се заборави, а
сећање на виђено не изглађује се, и догађај као да се
упечаћује у душу), блажени нам одговори: „Шта ћете
необично видети, љубљена децо, те сте толики пут
превалили и толику муку поднели? Зажелели сте да
видите људе смирене и ништавне, који нису достојни
гледања, нити имају ишта необично. Достојни
дивљења и хвале налазе се свуда, где се у црквама
читају Божји Пророци и Апостоли, које треба
подражавати. Ја се веома дивим вама и вашој
ревности, што сте, презревши толике опасности,
допутовали к нама ради поуке, док ми, због лењости,
не желимо да изађемо из своје пештере. Али и сада,
ма да сте учинили похвално и добро дело, немојте
мислити да је оно довољно; него подражавајте
добродетељи ваших Отаца. Ако сте чак и све њихове
добродетељи стекли (што ретко бива), ни онда се не
ослањајте на себе. Јер су неки, који су се били успели
на сам врх добродетељи, напослетку падали због
137
самопоуздања. Обратите пажњу, да ли се добро
држите у својим молитвама; не помрачује ли се
чистота вашега разума; не блуди ли ваш ум када
стојите на молитви Богу; нека друга мисао, када уђе у
вашу душу, не скреће ли вашу пажњу на нешто друго;
не узбуђује ли вашу душу сећање на какве било
неумесне жеље. Обратите пажњу, да ли сте се
истински одрекли света; да нисте овамо дошли да
уходите нашу слободу (Гал.2,4); не тражите ли у својим
добродетељима сујетну славу, да бисте се само
показали пред људима као подражаваоци наших дела.
Обратите пажњу, не узнемирава ли вас каква страст,
почаст, слава и похвала људска, или притворна
побожност и самољубље. Не сматрајте себе за
праведне; не хвалите се праведношћу. За време
молитве не подајте се ни сећању на сроднике, ни
сећању на пристрасност или неко друго расположење;
не подајте се мисли ни о чему другом, па ни о самом
свету. Иначе, узалуд је дело ваше, када се ви за време
разговора с Богом подајете мислима које вас свлаче
доле. Такво склизнуће ума сналази свакога који се
није потпуно одрекао света, него још се стара да му
угађа. Телесне и земаљске бриге развлаче душу
његову мноштвом замисли; и душа, опхрвана
страстима, не може Бога видети. Но такав човек и не
треба да се ревносно стара да дође до познања Бога,
да не би, будући недостојан такве тековине а
удостојен њене честице, помислио за себе да је све
постигао, — и на тај начин сасвим пропао. Богу се
увек треба приближавати постепено и бојажљиво
(μετρίως καὶ εὐλαβῶς), онолико колико сваки може
умом ићи напред, и колико је то уопште доступно
138
човеку. Они који Бога траже, треба да душу своју
одврате од свега другог, по речи Светога Писма:
Узрите и познајте да сам ја Бог (Пс.46,11). Ко се пак
удостоји делимичног (ἐκ μέρους) познања Бога, (јер
нико не може потпуно познати Бога), он уједно с тим
добија познање и о свима осталим стварима: види
тајне, јер му их Бог показује; провиди будућност,
созерцава откривења као и светитељи, чини чудеса,
постаје пријатељ Божји и добија од Бога све што
тражи“.
Између многих ствари које нам говораше о
подвижништву, рече и ово: „Смрт треба да очекујемо
као пресељење у бољи живот, и да се не бринемо због
телесних болести, нити да товаримо стомак чак ни
добром храном; јер пресићен човек пати од истих
прохтева од којих и сластољупци; него да
покушавамо кроз подвиг да изградимо бестрашће у
нашим прохтевима. И нека нико не тражи животне
удобности и одмор, него нека сада трпи тескобу и
невољу, да би наследио ширину Христовог Царства.
Јер нам ваља, вели, кроз многе невоље ући у Царство
Божје“ (Д.Ап.14,22); јер, рече: „Уска су врата и тесан
пут што воде у живот, и мало их је који га налазе; а
широка су врата и широк пут што воде у пропаст, и
много их је који њим иду“ (Мт.7,14 и 13). Ми не треба,
рече, да се бринемо много о овдашњем, пошто после
мало времена имамо отићи у вечни покој. И не сме
човек да се горди због својих подвига, него треба увек
да се смирава, и да тера себе дубље у пустињу, кад
год помисли за себе да је нешто високо. Јер живљење
у близини насеља саблазнило је и многе савршене.

139
Зато и Давид пева о оном што је искусио: „Далеко бих
побегао, и настанио се у пустињи. Похитао бих Богу
који ме спасава од малодушја и од буре“ (Пс.54,8-9).
Многи и међу нашом браћом то искусише, јер ради
хвалисања падоше са пута и не стигоше на циљ.

40. Повест аве Јована о

брату који се покајао
У једном граду, причао је ава Јован, живљаше
неки младић, који бејаше многа зла починио и тешко
грешио. Али по тајанственом дејству Божјем, он се
сакруши у срцу свом због многих грехова својих,
настани се међу гробовима, и стаде оплакивати
пређашњи свој живот. Падајући лицем на земљу, он
се није усуђивао да пусти глас, нити да изговори име
Божје, нити да моли, јер је сматрао да је недостојан
живота. Он још пре смрти затвори себе у гробницама
и, одрекавши се живота, он само јецаше из дубине
срца. Пошто тако проведе недељу дана, ноћу
устадоше на њега демони, виновници његовог
пређашњег рђавог живота, вичући и говорећи: „Где је
онај покварењак, пресићен телесним уживањима? Он
је сада незгодан за нас, јавио се као целомудрен и
добар, и хоће да постане уредан хришћанин када већ
нема снаге за то. Испуњен нашим злом, какво добро
ти још очекујеш себи? Зар нећеш скоро поћи са нама
на уобичајена дела своја? Очекују те блуднице и
крчмари; зар нећеш поћи да се наслађујеш
сладострашћем, пошто је свака друга нада изгубљена
за тебе? Тебе ће свакако убрзо постићи суд када тако

140
убијаш себе. И што хиташ на своју казну, јадниче?
Што се напрежеш да убрзаш своју осуду?“ — И много
друго говораху му, као: „Наш си, сјединио си се с
нама; творећи сваку неправду, ти си нам постао дужан
за све, а сада се усуђујеш да нам умакнеш? Што не
одговараш? Зар нећеш поћи заједно с нама?“ Али он,
јецајући непрестано, не слушаше их, нити им
одговори иједну реч, мада демони веома наваљиваху
на њега. Када ништа не успеше, иако су много пута
понављали ове ствари, зли и гадни демони га
шчепаше, и почеше тешко тући и мрцварити тело
његово, и пошто га измучише страшно, оставише га
полумртва. Лежећи непомичан онде где га оставише
демони, он ипак одмах поче јецати чим се освести.
Међутим рођаци који су га тражили, када га нађоше и
сазнадоше од чега је његово тело тако изранављено,
хтедоше да га одведу дома, али он не пристаде, иако
су га они дуго наговарали. Идуће ноћи демони опет
нападоше на њега са још већом жестином него ли
прошле. И опет га рођаци не могоше наговорити да
напусти ово место. Боље је умрети, говораше он, него
ли живети у греховним нечистотама. Треће ноћи
демони га тако немилосрдно истукоше, да га умало не
убише. Пошто видеше да он не уступа, отидоше,
оставивши га без даха. Одлазећи они викаху:
„Победио си, победио си“.
После тога му се ништа страшно није
дешавало, него је он без страха живео у гробовима све
до краја свога живота, подвизавајући се у чистој
добродетељи. И Бог га тако прослави знамењима и
чудесима, да је многе подстакао на дивљење и

141
ревност према добру. Шта више, врло многи од оних
који се беху предали очајању, стадоше чинити добра
дела и подвиге. И зби се на њима реч Светога Писма:
„Који се сам понижује, подигнуће се“ (Лк.18,14). Стога
се, децо, подвизавајмо нарочито у смиреномудрију;
оно је темељ свију добродетељи. За ово
подвижништво веома нам је корисна и пустиња што
удаљенија од насеља.

41. Повест аве Јована о палом

и покајаном
Бејаше још и други монах који живљаше
дубоко у пустињи, и много се година подвизаваше у
добродетељима. И догоди му се у старости да га
демони страшно нападну искушењем. Подвижник је
веома волео безмолвије (τὴν ἡσυχίαν), и проводећи
дане у молитвама, песмама и многим созерцањима, он
је имао неколико божанских виђења: нека на јави а
нека у сну. Он готово беше достигао бестелесни
живот: није обрађивао земљу, није се бринуо о
исхрани, није међу растињем тражио потребну храну
телу, није ловио ни птице, нити друге какве
животиње, него испуњен уздањем у Бога, откако
остави свет и пређе у пустињу, он никада није мислио
како ће прехранити тело своје. Пошто је драговољно
предао све забораву, он је, савршеном љубављу
устремљен Богу, очекивао час када ће бити позван из
овога света, а хранио се највише радошћу због онога
што не видимо и онога чему се надамо (Јевр.11,1).
Међутим, нити тело његово ослаби од напрезања,

142
нити душа његова беше тужна, него у неком
узвишеном расположењу он имађаше чврсту навику.
Ценећи га, Бог му је у одређено време слао на
трпезу хлеб на два или три дана; и он се њиме хранио.
Кад год би осетио потребу за храном, он је улазио у
своју пештеру, и тамо налазио храну. Пошто би узнео
молитву Богу, он би се поткрепио храном, па би се
затим наслађивао славословљима. Молитва и
созерцање беху његово стално занимање. Тако је он
напредовао из дана у дан и, предајући се садашњости
врлине, стално се надом приближавао благој
будућности, и био скоро уверен у свој бољи удео, као
да га је већ имао у рукама, што је и учинило да умало
није пао када га је затим спопало искушење. Зашто не
бисмо рекли и о томе?
Када он дође до такве уверености, у њега се
неприметно увуче мисао, да је он већи од других, и да
зна и има нешто више него други људи. При таквим
мислима он се већ стаде ослањати на себе. Убрзо
затим у њему се појави немарност, с почетка мала,
тако да је човек не би ни сматрао немарношћу; потом
се разви већи немар, да се већ и осећаше његово
постојање. Подвижник већ стаде немарније устајати
од сна за славословље, постаде млитавији према
молитви, и његово славословље не беше онако дуго;
души се прохте да се одмара, ум паде доле, и мисли
почеше да блуде; а тамо у дубинама душе, немар већ
постаде мио, и само пређашња навика, као неки
браник, донекле задржаваше подвижника у овом
његовом стремљењу, и чуваше га за неко време. И
понекад, улазећи у пештеру увече после уобичајених

143
молитава, он је налазио на трпези хлеб који му је слат
од Бога, и хранио се њиме, али није изгонио из ума
оне одвратне мисли, нити је помишљао да немар убија
ревност, нити се трудио да зло одврати од себе.
Удаљити се мало од дужности, њему је изгледало
безначајна ствар. И тако, похотљива љубав, пошто
овлада његовим мислима, вуцијаше га у свет. Али се
ипак тада уздржа. Идући дан проведе у обичним
подвизима; и после молитве и славословља уђе у
пештеру и нађе постављен хлеб, али овога пута не
онако марљиво спремљен и чист него прљав. Он се
зачуди и ожалости, али га ипак узе и поткрепи се.
Настаде трећа ноћ, и зло се утростручи. Ум његов се
још брже предаваше сладострасним помислима.
Његова му уобразиља тако живо престављаше
сладострасне призоре, као да их он стварно
доживљаваше. Али без обзира на то, он и трећег дана
настави своје подвиге: мољаше се и појаше Псалме,
али овога пута не са чистим расположењем, него се
често осврташе и луташе погледом на разне стране.
Његово добро дело прекидаху разне мисли. Увече,
осетивши потребу за храном, он уђе у пештеру и нађе
на трпези хлеб, али као да су га мишеви или пси
гризли, а ван пештере — суве мрве. Тада он стаде
јецати и сузе лити, али не онолико колико је било
потребно да се угуши похотљивост. Ипак, пошто
поједе не онолико колико је желео, он беше готов да
се одмара. Ту га помисли наједанпут стадоше
нападати са свих страна, савладаше му разум, и одмах
заробљеника повукоше у свет. Уставши, он пође у
насељене крајеве, идући ноћу кроз пустињу. Дан
свану, а он још беше далеко од насеља. Мучен жегом
144
он сустаде, и стаде се освртати не би ли угледао неки
манастир у коме би могао одахнути. И стварно, у
близини угледа један манастир. Богобојажљива и
благочестива братија примише га као рођеног оца:
умише му лице и ноге, и по молитви одведоше га за
трпезу молећи га да са љубављу прими што је дао Бог.
Пошто се поткрепи, замолише га братија да им каже
реч спасења, и каквим се средствима могу спасавати
ђаволових замки (1Тим.3,7), и како могу побеђивати
нечисте мисли. Саветујући их као отац децу, он им
препоручиваше да буду истрајни у трудовима, и
увераваше их да ће се они брзо претворити за њих у
велику насладу. И много других веома корисних
ствари он им говораше о подвижништву. Пошто
заврши поуку, он невољно помисли на себе, и стаде
размишљати како то он друге уразумљује а сам је
остао неуразумљен. И поставши свестан свога пораза,
он се одмах журно поврати у пустињу, оплакујући
себе и говорећи: „Да ми Господ није помогао, брзо би
се душа моја преселила у ад“ (Пс.93,17); и „умало не
огрезох сав у злу“ (Прич.Сол.5,14); и „умало ме не убише
на земљи“ (Пс.118,87). И зби се на њему реч Светога
Писма: „Брат помаган од брата јесте као тврд град
и као тврђава неосвојива“ (Прич.Сол.18,19). Од тога
доба он је целог живота јадиковао; није више добијао
храну од Бога, и својим је трудом зарађивао себи
хлеб. Закључавши се у пештери, и простревши врећу
на поду (Ис.58,5), он је све дотле лежао на земљи и
плакао, док није чуо глас Анђела који му у сну рече:
„Бог прими твоје покајање и смилова се на тебе; само
пази, не обмањуј себе. Доћи ће ти у посету братија
коју си поучио, и донеће ти на благослов хлебове;
145
прими их, раздели са њима, и свагда благодари Бога“.
Ово сам вам испричао, децо, да би се ви више
свега упражњавали у смиреномудрију, ма како вам
велики изгледали ваши подвизи. Јер је то прва
заповест Спаситељева. Он говори: „Блажени
сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско“
(Мт.5,3). Пазите да вас помоћу неких сањарења 107) не
преваре демони. А када вам ко дође, било брат, или
пријатељ, или жена, или отац, или мајка, или учитељ,
или дете, или слуга, ви најпре пружите руке своје на
молитву, и ако је привиђење, побећи ће од вас. Ако
вас пак демони или људи прелашћују ласкајући вам и
хвалећи вас, не обраћајте пажњу на њих и не
надимајте се умом. И мене су често ноћу
прелашћивали демони разним призрацима, те ми по
сву ноћ нису давали да се молим, нити да се одморим;
а изјутра би ми се с потсмехом клањали и говорили:
„Опрости нам, ава, што смо ти сву ноћ задавали
посао“. А ја сам им одговарао: „Одступите од мене
сви који чините безакоње“ (Пс.6,9); нећете искушати
слугу Господњег (Мт.4,7).
Тако и ви, посветивши се безмолвију, вежбајте
се увек у созерцању, да бисте у молитви имали чист
ум (καθαρὸν νοῦν). Добар је и онај подвижник који,
живећи у свету, стално се бави добрим делима,
указује братољубље и гостољубље и љубав, чини
милостињу, добротвори онима који му долазе, помаже
болесне, чувајући себе од саблазни. То је добар,
истински добар подвижник: он делом и трудом

107)
маштања – прим. приређ.
146
испуњује заповести, и ако се бави земаљским
стварима. Бољи је од овога и већи онај созерцатељ
који, узишавши од житејских ствари духовнима,
оставља другима да се брину о њима, а сам,
одрекавши се себе и заборавивши себе, бави се
небеским стварима. Ослободивши се свега, он
предстоји Богу, и никаква га друга брига не одвлачи
од тога. Такав се сједињује са Богом, живи са Богом,
свагда славећи Бога непрекидним славословљима.
Знам човека у пустињи, који десет година није
узимао никакву земаљску храну, него му је Анђео
сваког трећег дана доносио небеску храну и хранио га
њоме, и то му је служило уместо јела и пића. И знам
да томе човеку дођоше демони у призрацима,
показујући се као анђелска војска, са огњеним колима,
и многобројним копљоношама, као да прате неког
цара, и рекоше му: „Човече који си све испунио,
поклони ми се, и ја ћу те узнети на небо као Илију“. А
монах помисли у себи: ја се свакодневно клањам
своме Цару и Спаситељу, и када би ово био Он, не би
то захтевао од мене. Чим он само рече у себи: ја имам
свога Цара—Бога, коме се свагда клањам, а ти ниси
мој цар, —одмах све ишчезе. А ово говорећи као о
другом, он жељаше да сакрије своје подвиге. Оци пак
који заједно живљаху са њим говораху да је он то сам
видео.
Причајући нам такве и многе друге ствари у
току три дана, до деветог часа108) свакога дана,
блажени Јован лечаше душе наше. Затим нас

108)
до три сата после подне – напом. приређ.
147
благослови и наложи нам да идемо у миру; још нам и
пророштво изрече: да је данас стигла у Александрију
вест о победи благочестивог цара Теодосија и поразу
тиранина Евгенија, и да ће цар умрети природном
смрћу. Све се тако заиста и десило.
Пошто посетисмо и многе друге Оце, дођоше
братија и јавише нам да се блажени Јован упокојио на
чудесан начин; био је наредио да никога не пуштају к
њему у току три дана, — и преклонивши колена на
молитву, престави се и отиде Богу, коме нека је слава
вавек. Амин.

42. О Пименији
Овај блажени Јован, када слушкиња Христова
Пименија дође да га посети, не показа лице своје, али
јој откри неке тајне. Он јој наложи да при повратку из
Тиваиде не иде преко Александрије, јер ће пасти у
искушење. Али Пименија, или пренебреже или
заборави предсказање великога старца, удари на
Александрију да види град. На путу, близу
Никопоља109), њене лађе пристадоше уз обалу ради
одмора. Слуге изађоше на обалу, али се ту посвађаше
и потукоше са месним житељима, људима дивље
нарави, који једноме евнуху одрезаше прст, другога
убише, а светога епископа Дионисија, не знајући, чак

109)
Никопољ је на пола пута између Мемфиса и
Александрије. Неки налазе да је ова Пименија у сродству са
царем Теодосијем Великим који је подигао Цркву Вазнесења
Господњег близу Јерусалима. – напом. Д. Станилое.
148
и у реку бацише, и све остале слуге ранише, па и саму
Пименију наружише.

43. О ави Амону110)

У Тиваиди видесмо и другога човека, по имену
Амона, који бејаше отац три хиљаде монаха који се
називаху Тавенисиоти. Они су проводили узвишени
живот, носили су монашке огртаче, јели су са
покривеним лицем и обореним очима да не би видели
како суседни брат једе, и сви су строго ћутали, те је
човеку изгледало да се налази у пустињи. Сваки је
испуњавао своје правило кришом. За трпезу су седали
само привидно, да би један од другога сакрили своје
испосништво. Неки би од њих једном или два пута
приносили руку устима, узевши хлеб или маслине или
што друго, и окусивши од сваког јела по једанпут —
бивали тиме задовољни; а други, појевши мало хлеба,
ништа друго не би такнули; неки би пак узели две -
три кашике чорбе, и од свега се другог уздржали.
Пошто сам се свему томе са разлогом подивио, ја
нисам пропустио да и из тога извучем користи за себе.

44. О ави Виу

Ми видесмо и другог старца, аву Виа, који
својом кротошћу превазилажаше све људе. Братија
која живљаху са њим тврђаху, да се он никада није
клео, нити лагао, нити се на кога љутио, нити икада
икога макар речју увредио. Живот његов бејаше веома
110)
Άμμωνᾶν (PG. t. 34, col. 1131C) – напом. приређ.
149
тих; нарави бејаше благе, и имађаше анђелско
расположење душе. Велико беше његово
смиреномудрије и самоунижење. Дуго смо га молили
да нам каже коју поуку, и он једва пристаде да нам
каже неколико речи о кротости. Када једно време
хипопотамос111) пустошаше у суседном крају, овај
светитељ, замољен од земљоделаца, стаде крај реке, и
угледавши звера огромне величине, нареди му
кротким гласом, говорећи: „Наређујем ти именом
Исуса Христа, да више не пустошиш овај крај“. А
звер, као од Анђела протеран са тог места, ишчезе
сасвим. Другом једном приликом он тако исто
протера и крокодила.

45. О ави Теону.

Недалеко од града Александрије ми видесмо у
пустињи другог светог човека, по имену Теона, који,
закључан у ћелији својој, упражњаваше ћутање
(σιωπὴν ἀσκήσαντα) тридесет година. Пошто је чинио
врло многа чудеса, житељи Александрије сматраху га
за пророка. Свакодневно му је долазило мноштво
болесника, и он кроз прозорче стављаше на њих руке
своје, и они оздрављаху. Лице његово беше као лице
анђела; очи му беху светле, и он сав бејаше испуњен
многом благодаћу.
Недавно га касно у ноћи нападоше разбојници
са намером да га убију, надајући се да ће код њега
наћи злато. Светитељ се помоли, и они до изјутра

111)
хиппопотамос (ἱπποπόταμου) или хиппо – нилски коњ. –
напом. приређ.
150
остадоше непомични крај његових врата. А када се к
њему слеже народ и жељаше да их спали, светитељ,
приморан нуждом, изговори народу ове речи:
„Пустите их здраве нека иду; ако то не учините, од
мене ће отступити благодат исцељења“. Народ га
послуша, јер се нико не усуђиваше да му противречи.
А разбојници одмах отидоше у оближње манастире к
монасима, и покајавши се од дела својих, променише
начин живота.
Ава Теон беше образован човек; читао је на три
језика: римском, грчком и египатском. О томе смо
сазнали од многих, а и од њега самог. Када дознаде да
смо странци, он сатвори за нас благодарну молитву
Богу, написавши је на дашчици. Јео је само неварено
семење. Причају, да је ноћу излазио из своје ћелије, и
појио водом дивље звери које су се стицале к њему.
Око његове ћелије могли су се видети трагови бивола,
дивљих магараца и газела; у њима је он уживао.

46. О ави Илији

У пустињи близу Антиноје, главног града
Тиваиде, ми видесмо и другога старца, по имену
Илију, који имађаше сто и десет година. На њему
почиваше, говораху, дух пророка Илије. Он беше
чувен по томе, што у тој страшној пустињи проживе
седамдесет година. Не може се, како ваља, речима
исказати дивљина те пустиње. Ту, у гори живљаше
Илија, никада не силазећи у насељена места. На уској
стази која је водила к њему, штрчало је оштро
камење, те се једва могло ићи по њој. Пештера у којој

151
је живео старац находила се под једном стеном, те је
било веома страшно и погледати. Он је сав дрхтао од
старости. Сваки дан је чинио многа чудеса, и није
престајао исцељивати болесне. Оци говоре да се нико
не сећа када се он настанио у гори. У старости је јео
по три унце112) хлеба на дан, и то увече, и по три
маслине, а у младости је јео само један пут недељно.

47. О ави Аполосу

Ми видесмо и другог светог човека, по имену
Аполоса, у Тиваиди, у околини Ермупоља. У тај град
је долазио Спаситељ са Девом Маријом и праведним
Јосифом, испуњујући пророштво Исаије који говори:
Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Мисир; и
затрешће се од њега идоли мисирски и попадаће на
земљу (Ис.19,1). Ми видесмо тамо и многобожачки
храм, у коме су сви идоли попадали лицем на земљу,
када је Спаситељ ушао у град.
Ми видесмо, дакле, овога човека у пустињи. Oн
под гором имађаше манастир, и бејаше отац око пет
стотина монаха. Он бејаше чувен у Тиваиди; и дела
његова бејаху велика; и кроз њега Господ чињаше
велика чудеса, и знамења врло многа твораше кроза
њ. Још од детињства он је показивао велике подвиге;
у старости већ доби велику благодат. У осамдесетој
години својој он подиже велики манастир свој са пет
стотина савршених људи, који су скоро сви могли
чинити чудеса. Он се у својој петнаестој години

112)
80 грама – напом. приређ.
152
повукао из света, и четрдесет година провео у
пустињи, строго се подвизавајући у свакој
добродетељи, и најзад, причају, он чу глас Божји који
му говораше: „Аполосе, Аполосе, кроз тебе ћу
погубити мудрост Египћана и разум разумних
незнабожаца (Ис.29,14; 1Кор.1,19). Ти ћеш погубити са
њима и мудраце вавилонске, и истребићеш свако
служење демонима. А сада иди у свет, јер ћеш ми
родити народ изабрани, ревностан у добрим делима“
(Тит.2,14). А он одговори и рече: „Отстрани сујету од
мене, Господе, да не бих, уздигнут изнад братије, био
лишен сваког добра“. Рече му опет глас Божји: „Стави
руку себи за врат, и ухвати је, и закопај у песак“. Он
брзо стави руку за врат и извуче малог Етиопљанина и
закопа га у песак док овај викаше говорећи: „Ја сам
демон гордости“. И опет би глас к њему; „Иди, јер све
што узиштеш од Бога, добићеш“. Чувши то, он одмах
пође у насељене крајеве (то је било за време Јулијана
тиранина), и кроз неко време дође у оближњу
пустињу.
Пошто заузе једну малену пештеру под гором,
он стаде живети у њој. Сав посао његов састојао се у
томе што је он на коленима непрестано узносио
молитве Богу: сто дању и сто ноћу. У то време, као и
пре тога, Бог му је достављао храну на чудесан начин:
Анђео му је доносио храну у пустињи. Одећа се
његова састојала из левитона113), који неки називају

113)
левитон (λεβιτῶν) = коловион (κολόβιον); дугачка (до
глежња) туника, дугих рукава. Назив левитон је отуд што је
то била хаљина Левита, резервисана само за богослужења. (J.
Wortley, An Introduction to the Desert Fathers.) – напом. приређ.
153
коловион, и маленог рупца на глави. И та одећа
његова у пустињи не овештаваше114). У тој пустињи,
која је била близу насеља, он силом Духа чињаше
чудеса и чудесна исцељења. Њих је немогуће
испричати све због њихове необичне чудесности, као
што то слушасмо од стараца који су живели с њим
заједно, и сами били савршени, и управљали многом
братијом.
Тако се овај човек убрзо прочу као неки нови
пророк и апостол који се јавио у наше време. Чим се
пронесе велики глас о њему, сви околни монаси, који
су живели по разним местима, стадоше долазити к
њему и предавати му душе своје као рођеном оцу. Он
је једне призивао созерцању, а друге саветовао да се
посвете практичној добродетељи; али је најпре сам
показивао делом оно што је другима саветовао речју.
Често, показујући им пример подвижништва, он је са
њима узимао храну само у недељне дане, и то се
хранио једино поврћем које је само од себе расло из
земље, и није употребљавао ни хлеб, ни сочиво, ни
воће, нити ишта кувано.
Када једном (за време Јулијанова царовања) он
чу да један брат,115) узет у војску, лежи везан у
тамници, посети га са братијом, молећи га и
саветујући га да буде истрајан у мукама, и да са
презрењем гледа на опасности које му прете. Још му
говораше да је сада за њега време подвига и да се у
овим искушењима проба душа његова. Када он

114)
овештан = изношен, поцепан, излизан. – напом. приређ.
115)
хришћанин – напом. јером. Атанасија Јевтића
154
оваквим речима укрепљаваше душу брата, трибун,
извештен од некога о братији, дотрча сав бесан од
једа, удари катанце на тамничка врата, затвори тамо
Аполоса са свима монасима, као способне за војску,
постави јаку стражу, па отиде својој кући, а њихове
молбе не хтеде ни да чује. А у поноћи јави се
стражарима светозарни Анђео и обасја све у тамници,
тако да од страха стражари беху запрепашћени. Када
дођоше к себи, они отворише врата и молише братију
да сви изађу. Боље је, говорили су стражари, да
умремо за њих, него ли да презремо ослобођење које
је, неправедно затворенима, послато од Бога. А
изјутра дође у тамницу и трибун са другим главарима,
и мољаше братију да иду из њиховога града, јер,
говораше он, од земљотреса паде кућа његова и поби
му најбоље слуге. А када братија то чуше, отпојаше
захвалне песме Богу, вратише се у пустињу, и
живљаху сви заједно, имајући, по речи Апостола,
једно срце и једну душу (Д.Ап.4,32).
Аполос их учаше, да се свакодневно украшују
добродетељима, и да лукаве утицаје ђавола на
помисли — одбацују одмах у самом почетку. Када је
змији размрскана глава, говорио је он, онда је и цело
тело њено мртво. А Господ нам је заповедио, говорио
је он, да смрвимо главу змији (Пост.3,15). То пак значи,
да смо ми дужни у самом почетку изгонити из душе
прљаве и недоличне мисли, и не допуштати уму
нашем срамно сањарење116). Још је он говорио, да
братија треба да се труде да један другога превазиђу
добродетељима, да се нико не би показао мањи од
116)
маштање – напом. приређ.
155
другога у слави. Сведочанство вашег напретка у
добродетељима, учио је он, нека буде стицање с ваше
стране бестрашћа и уздржања од хране, јер је то
почетак дарова Божјих. А када неко добије од Бога
силу да чини чудеса, нека се не горди као да већ има
свега довољно, нека се не надима мишљу као да је
већи од других, и нека не показује свима да је примио
таку благодат. У противном случају, он вара себе и,
заробљен помислима, лишава се благодати.
Тако је узвишено учење било у његовим
поукама. Овакве смо поуке ми често слушали од њега
и доцније. Али у делима је он био још већи, јер све
што је тражио од Бога, Бог му је одмах давао.
Он је имао и нека откривења. На пример, он
виде свога старијег брата, који је у пустињи
преминуо, а пре тога је дуго времена живео са њим у
пустињи, и по животу био савршенији од њега. У сну
му се, дакле, указа, како његов брат седи на престолу
са Апостолима, како му је оставио у наслеђе своје
добродетељи, и како се моли Богу за њега да га што
пре преведе са земље и упокоји са њим на небесима.
Но Спаситељ му рече да он, Аполос, треба још неко
време да поживи на земљи ради усавршавања, док се
буду намножили ревнитељи његовог живота, јер ће
њему бити поверено велико мноштво монаха, и нека
благочестива војска, да би он од Свевишњега добио
славу, достојну његових трудова.
Што ава Аполос виде, то се и догоди. Пошто се
он беше прочуо, то се са свих страна стекоше к њему
многи монаси и, благодарећи његовим поукама и
животу, врло многи се потпуно одрекоше света. Тако

156
се око њега у гори образова братство до пет стотина
људи. који су имали општежиће и једну трпезу. И они
су личили на неку дивну анђелску војску, необично
уређену; и испуни се на њима реч Светога Писма:
обрадова се пустиња сасушена (Ис.35,1); весели се,
нероткињо, запевај и покликни ти, која не трпиш
мука од порођаја, јер пуста има више деце него ли она
која има мужа (Ис.54,1). Мада се ова пророчка реч
испунила и на Цркви, која је састављена од
незнабожаца, ипак се она збила и на Египатској
пустињи која је дала Богу више деце него ли насељене
области. Јер где се у градовима налази тако много
спасавајућих се монаха, колико их предстоји Богу у
Египатској пустињи? Колико је у градовима људи,
толико је у овим пустињама монаха. И мени се чини
да се и на њима испуњује апостолска реч: где се
умножи грех, онде се још већма умножи благодат
(Рм.5,20). Јер некада се у Египту страшно беше
умножило огромно и нечастиво идолопоклонство,
више него ли у ма којој другој земљи. Они су
обожавали псе, мајмуне и неке друге животиње;
сматрали су за богове: лук, кромпир, и друго разно
поврће. О томе ми је сам свети Аполос причао, и
објашњавао узроке пређашњег многобоштва.
Незнабошци који су пре нас овде живели, говораше
овај Светитељ, обоготворавали су вола зато што су,
обрађујући земљу уз његову припомоћ, добијали
храну; обоготворавали су и воду Нила који им је
натапао сву земљу; обожавали су чак и своју земљу
зато што је била плоднија од других крајева; па су још
поштовали и остале гадости: псе, мајмуне и друге
неразумне животиње и ништавне биљке, зато што је,
157
тобож бављење око њих било узрок спасења људима
за време Фараона, када је он, гонећи Израиљце, био
потопљен. Тако је сваки обоготворио оно чиме је био
заузет те није пошао са Фараоном, говорећи: ово
данас постаде за ме богом јер због њега не погинух са
Фараоном. Ето, то је говорио свети Аполос.
Али пре његовог учења треба писати о ономе
што је он стекао у делима. Недалеко од њега раније
живљаху незнабошци по свима местима, па чак и
оближња села обожаваху демоне. У једноме од тих
села бејаше огроман храм, и у њему —
најзнаменитији идол. Овај идол беше дрвен. Нечисти
жреци су га свечано носили по селима, лудујући
заједно са народом. Светковање се то обављало као и
оно у част нилске воде. Догоди се да у то време
пролажаше туда свети Аполос са неколицином
братије. Чим угледа народ где демонски лудује, он
паде на колена пред Спаситељем, и учини да сви
незнабошци одједном постадоше непомични. И
пошто се не могаху маћи са тога места, ма колико да
су једни друге гурали, то их је читав дан пекла жега, и
они нису схватали, откуда се то деси са њима. Тада им
жреци рекоше, да је то учинио један хришћанин који
живи у пустињи, у њиховом крају, наиме Аполос. И
још им рекоше жреци да треба њега да моле да их
избави од беде.
Међутим људи који су живели у околини, чуше
њихову вику и запомагање, дотрчаше к њима и питаху
их: „Шта вам се то изненада деси, и на који начин?“
Једни рекоше да не знају, него само наслућују да је то
учинио један човек кога треба молити да се смилује

158
на њих; други увераваху како су га, тобож, видели где
пролази поред њих; и мољаху дошавше да им брзо
притекну у помоћ. Ови доведоше волове и покушаше
да покрену идола, али он заједно са жрецима остаде
непомичан. Најзад, када им ово ни на који начин не
поможе, они их послаше Аполосу да га умоле да их он
избави, па ће они напустити своју заблуду. Када они
саопштише то Аполосу, човек Божји похита к њима
што брже могаше и, помоливши се, све их ослободи
од свезаности. После тога сви они једнодушно
припадоше к њему, и повероваше у Спаситеља свих и
чудотворног Бога, а идола одмах спалише. Пошто их
све поучи основним истинама хришћанске вере
(κατηχήσας), Аполос их присаједини Цркви. Многи
од њих и досада живе у манастирима. На тај начин се
свуда пронесе слава његова. И многи повероваше у
Господа, тако да већ није било ни једнога незнабошца
у оним крајевима.
После неког времена два села ударише једно на
друго због зиратне117) земље. Чим вест о томе допре
до светог Аполоса, он одмах похита к њима да их
измири. Једна од противничких страна не пристајаше
и противљаше му се, уздајући се у харамбашу једне
разбојничке дружине, човека веома храброг у борби.
Када Аполос виде да се он противи, рече му:
„Пријатељу, ако ме послушаш, ја ћу умолити Господа
свог да ти опрости грехе“. Чим овај то чу, не стаде
оклевати, него одмах баци оружје и, павши пред ноге
његове, постаде посредник мира, и своје присталице
врати кућама. А када они, измиривши се, отидоше,
117)
плодне – напом. приређ.
159
тада њихов знаменити предводник пође за
Светитељем, тражећи да он испуни обећање. Блажени
Аполос га одведе у најближу пустињу и саветоваше га
и мољаше га да причека, говорећи да му Бог може
послати опроштај. А када паде ноћ, они оба у сну
видеше, како стоје на небу пред престолом
Христовим и гледају где се Анђели заједно са
Праведницима клањају Богу. Када се и они, павши
заједно, поклонише Спаситељу, к њима би глас од
Бога: „Какву заједницу има светлост са тамом? или
какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15).
Зашто овај човекоубица, који је недостојан оваквог
виђења, стоји заједно са праведником? Уосталом, иди
ти, човече, поклоњен ти је овај што се касно обратио“.
Пошто видеше и чуше и многобројна друга чудеса,
која не може ни језик изразити ни уво чути, они се
пробудише и испричаше све то онима што беху с
њима. Све је необично зачудило њихово казивање о
подједнаком виђењу. И пређашњи човекоубица стаде
отада живети са подвижницима и, до саме смрти
исправљајући себе, он се од вука преобрази у
безазлено јагње. И испуни се на њему пророштво
Исаије који говори: вук и јагње ће пасти заједно, и лав
ће јести сламу као во (Ис.11,6-7;65,25). Исто тако, тамо
се могло видети како се Етиопљани подвизавају
заједно са монасима и многе превазилазе у
добродетељима: и на њима се испуни реч Светога
Писма: Етиопија ће пружити руке своје к Богу
(Пс.67,32).
Једном незнабошци заметнуше кавгу с
хришћанским сељацима око својих међа. Са обадве

160
стране појави се мноштво наоружаних. Аполос дође к
њима да их помири. Али му се предводник
незнабожаца успротиви, човек суров и диваљ, упорно
тврдећи: „Нећу се измирити до гроба“. Аполос му
рече: „Нека се с тобом деси то што си изабрао; нико
други осим тебе погинути неће. А када умреш, земља
ти неће бити гробом, него ће зверови и јастреби
пунити утробу своју тобом“. И ова се реч зби одмах:
ни с једне ни с друге стране нико не погибе осим
овога предводника; њега затрпаше у песак, и изјутра
нађоше где су га јастреби и хијене растргли на
комаде. Видевши такво чудо, и испуњење Аполосове
речи, сви незнабошци повероваше у Христа, а
Аполоса прогласише за пророка.
Пре овога свети Аполос живљаше у пештери, у
гори, са петоро братије, који беху његови први
ученици; он тек што беше изишао из пустиње.
Наступи Ускрс; и они, пошто обавише у пештери
службу Божју, хтедоше да се мало прихвате хране
што беше у њих. А у њих беше неколико сувих
хлебова и нешто зелени. Аполос им рече: „Чеда, ако
смо верна и истинска деца Христова, онда нека сваки
од вас замоли у Бога какву жели храну“. Али они све
препустише њему, сматрајући себе недостојнима
такве благодати. А када се он радосна лица помоли
Богу, и сви рекоше: „Амин“, — тог часа уђоше у
пештеру неки непознати људи, који рекоше да долазе
из далека, и донеше све, о чему братија ни чули нису,
и што се не рађа у Египту, наиме — разноврсно воће:
грожђе, нар, смокве и орахе, све то чему још није
било време, затим меда и саћа, суд свежега млека и

161
десет великих, чистих и топлих хлебова, — све тако
нешто што рађа у туђини. Људи који ово донесоше,
чим то предадоше као послато од неког знатног и
богатог човека, одмах се хитно удаљише. Пошто
примише дарове, братија се прехрани тим даровима
до Педесетнице; и сами се дивљаху и говораху да им
је то заиста послао Бог.
Један монах замоли аву да се сместа помоли
Богу за њега, да га Бог удостоји неког дара. Када се
ава помоли, Бог даде овоме монаху дар
смиреномудрија и кротости, тако да се сви чуђаху
како он стече велику кротост. О овим чудесима аве
Аполоса причали су нам Оци који су живели с њим, а
то су нам посведочила и многа браћа.
Не тако давно беше настала глад у Тиваиди.
Житељи градова, знајући по чувењу да су монаси,
који су живели са Аполосом, често пута добијали
храну на чудесан начин, отидоше к њему сви са
женама и децом да траже у њега благослов и храну.
Не бојећи се нимало да ће му нестати хране, он је
свакоме од долазника давао онолико колико је
потребно за дан. А када остадоше само још три велике
котарице хлеба, и глад биваше све јача, он нареди да
му донесу и те котарице, које су монаси требали тог
дана да узму себи за храну, и громко, да би сва
братија и народ чули, рече: „Зар рука Господња није у
стању да напуни ове котарицег? Ево шта говори Дух
Свети: неће нестати хлеба у овим котарицама док се
сви не наједу новога хлеба (1Цар.17,14)“. И сви који су
тада одлазили тамо, тврдили су да је за све било хлеба
у току четири месеца.

162
 Слично је ава Аполос учинио са јелејем и
житом, тако да преда њ иступи Сатана и рече му: „Зар
си ти Илија или који други од Пророка и Апостола, те
то чиниш?“ Он му одговори: „Зар свети Пророци и
Апостоли који су нам ово предали да чинимо, нису
били људи? Или је тада Бог био присутан, а сада се
удаљио? Бог може свагда чинити то; за Њега нема
ништа немогуће (Лук.1,37). Ако је дакле Бог добар,
зашто си ти зао?“ Зар не треба сада ми да кажемо оно
што видесмо: братија доношаху за трпезу пуне
котарице хлеба, и пошто би се најело пет стотина
браће, опет их враћаху назад пуне!
Право је да кажемо колико бесмо запрепашћени
када видесмо и друго чудо. Нас тројица од братије
путовасмо к њему. Његова братија познадоше нас још
из далека, јер раније беху чули од Аполоса о нашем
доласку к њему. И похитавши, они нам изађоше у
сусрет певајући Псалме (јер је у њих такав обичај
према свима монасима), поклонише нам се лицем до
земље, загрлише нас, и говораху међу собом: „Ево,
дошла су братија, о којима нам ава пре три дана
предсказа да ће нам доћи три брата из Јерусалима“. И
иђаху једни испред нас, а други за нама, певајући
Псалме, док се не приближисмо ави Аполосу. Чувши
појање, ава Аполос нам изађе у сусрет, како је то он
обично чинио према свој братији. Угледавши нас, он
нам се први поклони до земље и, уставши, загрли нас.
Затим нас уведе и, помоливши се Богу за нас, уми нам
ноге својим сопственим рукама и замоли нас да се
одморимо. Тако је он поступао са братијом што је к
њему долазила.

163
 Братија који су живели с њим нису узимали
храну пре но што се причесте Христовом
Евхаристијом118). То су они чинили деветога часа119).
После обеда, они би седели слушајући све до сумрака
авине поуке о свима заповестима. После тога неки су
од њих одлазили одатле у пустињу, и тамо сву ноћ
читали Свето Писмо напамет; а други су остајали ту,
непрестано славећи Бога песмама до изјутра. Ја сам
својим очима гледао како они с вечера почињу своје
појање песама и не престају до самога јутра. Многи
пак од њих силазили су с горе у девети час и,
примивши Евхаристију, опет се пели у гору, остајући
задовољни само духовном храном све до деветог часа
идућега дана. Тако су радили многи од њих у току
многих дана. При свем том они су били радосни
живећи у пустињи. Нико не може указати овде, на
земљи, на такву и толику радост, и благодушност
телесну. Међу њима нико не беше ни тужан ни
потиштен. Ако би се ко и показао понекад тужан, ава
Аполос би га одмах питао за узрок његове туге и
откривао шта се налази сакривено у срцу свакога. „Не
треба, говорио је он, да ради спасења тугују они који
имају да наследе Царство Небеско. Нека тугују
незнабошци, нека плачу Јевреји, нека кукају
грешници, а праведници нека се радују. И када они
што мисле о земаљском, налазе радости у земаљском,
како да се ми, удостојени толике наде, не радујемо
непрестано, када нас и Апостол потстиче да се свагда
радујемо, да се непрестано молимо, и да за све

118)
Св. Причешћем – напом. јером. Атанасија Јевтића
164
благодаримо (1Сол.5,17-18)“.
Уосталом, ко ће изразити благодат Аполосових
речи и остале добродетељи његове, које смо
прећутали због њихове прекомерне чудесности, ма да
смо о њима слушали од њега самог и од других?
Често пута, разговарајући насамо с нама о
подвижништву, он нам је говорио и о дочекивању
братије: да се треба до земље клањати долазећој
братији. „Јер, говорио је он, ти се клањаш не њима
него Богу; видећи брата свог, ти видиш Господа Бога
свог; — то смо ми примили од Авраама (1Мојс.18). А
да треба братију салетати на одмор, научили смо од
Лота (1Мојс.19), који принуди Анђеле. Монаси треба,
ако је могуће, да се сваки дан причешћују Светим
Тајнама, јер ко се удаљује од Светих Тајни, удаљује се
од Бога; а ко се непрестано причешћује, непрестано
прима Спаситеља, јер сам Спаситељ говори: који једе
моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему
(Јн.6,56). Од користи је, дакле, монасима да се
непрестано сећају спасоносног страдања, и да сваки
дан буду готови припремити себе да свагда достојно
примају Свете Небеске Тајне, јер се на тај начин
удостојавамо опроштаја грехова. Исто тако није
допуштено нарушавати свеопште постове (τὰς
καθολικὰς νηστείας) без нарочите нужде, јер је
Спаситељ издат у среду, а распет у петак. Стога, ко
нарушава пост, тај заједно са непријатељима издаје и
распиње Спаситеља. А када нам за време поста дође
брат, коме је потребан отпочинак, треба му самоме

119)
у три сата по подне – напом. приређ.
165
понудити обед; ако пак неће, немој га приморавати.
Јер сви имамо заједничко предање о посту“ (κοινὴν
γὰρ ἔχομεν πάντες τὴν παράδοσιν).
Много је ава прекоравао оне што носе оружје и
дотерују косу. „Јер такви људи, говорио је он, хоће да
се покажу и да се допадну. Они би требали да постом
изнуре своје тело, и да кришом чине добро; а ови,
напротив, истичу себе пред свима“.
Уосталом, нашто говорити много? Све његове
поуке потпуно су одговарале његовом животу; и то не
може човек ни достојно испричати ни достојно
описати.
Пошто је тако у току целе седмице доста пута
разговарао с нама о многим стварима, он нам,
испраћајући нас, рече: „Мир имајте међу собом, и на
путу се не одвајајте један од другога“. А када упита
братију што беху с њим, не жели ли ко да нас прати
до других Отаца, они скоро сви изразише срдачну
готовост да то учине. Тада свети Аполос изабра
између њих три човека, силна у речи и у животу, и
који знађаху грчки, римски и египатски језик, а
отпуштајући нас са њима, нареди им да нас не
остављају док не видимо све Оце (само, ко би зажелео
да их види све, не би то успео ни за цео свој живот).
Најпосле нас благослови и отпусти овим речима: Нека
вас благослови Господ од Сиона, и гледаћете добра
јерусалимска у све дане живота свога (Пс.127,6).
Када у подне иђасмо кроз пустињу, изненада
угледасмо огромну, као брвно, змију, где се вуче по
песку. Кад је угледасмо, спопаде нас страшан страх. А
братија, који нас праћаху, мољаху нас да се не
166
плашимо, него да будемо спокојни и да идемо по
трагу змије. „Видећете веру нашу“, говораху они, јер
су хтели да је рукама убију. „Ми смо већ рукама
својим убили многе змије, аспиде и рогате змије“. На
њима се испунила реч Светога Писма: Ево вам дајем
власт да стајете на змије и на скорпије и на сву силу
непријатељску (Лк.10,19). Али ми, због неверја свог, а
још више због страха, молисмо их да не идемо по
трагу змије него правим путем. Тада један брат од
њих, остави нас, и са великом смелошћу одјури за
звером у пустињи. И пошто недалеко пронађе његово
легало, он нам громко довикну да је змија у пештери,
и позва нас да видимо шта ће се догодити, док нас
друга браћа увераваху како не треба да се плашимо.
Када ми са великим страхом пођосмо да видимо
звера, изненада нас срете један брат и рукама нас
стаде вући у свој манастир, говорећи да ми нисмо у
стању поднети јарост тога звера, утолико пре што
никада нисмо видели тако нешто. А за себе говораше
да је често пута виђао ову животињу, и да је необично
велика, и да има преко петнаест лаката 120). Пошто нам
нареди да останемо где смо, он отиде ономе брату и
замоли га да напусти пештеру, јер овај није хтео да
напусти пештеру док не убије змију. Ипак га он најзад
умоли, и доведе га к нама; а овај нас укори за
маловерје. Пошто се одморисмо код овог брата, чији
манастир беше удаљен једну миљу, ми се доста
окреписмо.

120)
7 м; (ύπερδεκαπέντε πήχεις - петнаест лаката) – напом.
приређ.
167
 48. О ави Амуну
Овај брат нам исприча да је на овом месту где
он живи, живео један свети човек, по имену Амун, у
кога се он учио, и који је на том месту учинио врло
многа чудеса. К њему су често пута долазили
разбојници и узимали му хлеб и храну. Али једнога
дана он изађе у пустињу и доведе са собом две
огромне змије и нареди им да на вратима стоје и
стражаре. А када човекоубице по своме обичају
дођоше, и видеше чудо, занемеше од ужаса и
попадаше на земљу. Изишавши, Амун их виде неме и
скоро полумртве; и подигавши их, стаде их корити,
говорећи: „Погледајте, колико сте ви свирепији од
зверова, јер се они Бога ради покоравају нашој вољи,
а ви нити се Бога бојите нити хришћанску веру
поштујете“. Затим их уведе у своју ћелију и предложи
им трпезу, и саветоваше им да промене свој начин
живота. А они, променивши свој пређашњи живот,
показаше се бољи од многих; кроз извесно време
стадоше и сами чинити таква чудеса.
Другом приликом, причаше тај исти брат,
огромна змија пустошаше суседни крај и уништаваше
много стоке. Тада они што живљаху поред пустиње,
сви заједно дођоше ави и молише га да сатре овог
звера у њиховом крају. Али он, кобајаги не могући да
им помогне, отпусти их ожалошћене. Идућег дана,
уставши у зору, он сам отиде по трагу звера. Када ава
трећи пут преклони колена на молитву, звер наиђе на
њега са силним шиштањем, страшно дрхћући,
надимајући се и испуштајући смрдљив задах. Али се
ава нимало не уплаши, него окренувши се к демону,
168
рече: „Нека те смрви Христос, Син Бога живога, који
има да сатре великога звера“. Чим он то рече, змија
препуче, и избљува кроз уста отров заједно са крвљу.
Када сељаци дођоше сутрадан, они видеше велико
чудо светитељево, а не могући трпети смрад од звера,
затрпаше га песком. Ту са њима беше и ава, јер се они
не усудише приближити зверу, и ако је већ био мртав.
А раније, настави брат, док је звер још била
жива, изненада је угледа један дечак који је стадо
чувао. Престрављен он паде као мртав и цео дан
лежаше у пољу близу пустиње. Увече га нађоше
рођаци и, приметивши да још помало дише, само
беше сав отекао, однесоше га ави. Међутим, нису
знали од чега му је то. Пошто се ава помоли и помаза
дечака јелејем, дечак устаде и исприча шта је видео.
То је нарочито подстакло светитеља да погуби тога
звера.

49. О ави Коприју презвитеру

Један презвитер, по имену Коприје, недалеко
одатле имађаше манастир у пустињи. То беше свети
човек, деведесетих година, и беше игуман над
педесеторо братије. И он твораше врло много чудеса:
исцељиваше од болести, чињаше многа исцељења,
изгоњаше демоне; а и на наше очи сатвори многа
чудеса. Видевши нас и помоливши се за нас, он нам
уми ноге, и питаше нас шта се ради у свету. Али ми га
молисмо да нам боље он исприча о добродетељима
свога живота, и како му Бог подари дарове, и на који
начин он стече ову благодат. Он нам без икакве

169
гордости стаде причати о своме животу и о животу
својих великих претходника, од којих су га многи
превазилазили, чијем животу он подражаваше. „Децо,
говораше он, нема ничег необичног у мојим делима у
сравнењу са подвизима наших Отаца“.
Међутим, док нам презвитер још причаше о
томе, један од наше браће који није веровао његовим
речима, задрема, и виде у његовим рукама дивну
књигу, златним словима исписану, и једног седог
човека који му приђе и са претњом рече: „Што ти не
слушаш читање него дремаш?“ Преплашени брат
исприча на латинском шта чу и шта виде. Још док нам
брат ово казиваше, дође један сељак са котарицом
пуном песка, и причека да брат заврши своје
казивање. Ми упитасмо презвитера: „Шта хоће овај
сељак са песком?“ Ава одговори: „Децо, не би
требало да се хвалимо пред вама, нити да вам
причамо о славним делима Отаца да се не бисмо,
погордивши се умом, лишили награде. Али пошто сте
ви, дошавши из далека, показали толику ревност и
жеђ за духовном користи ја вас нећу лишити поуке,
него ћу вам у присуству братије испричати шта је Бог
урадио преко нас.
„Суседна нам област бејаше неродна, и сељаци
који су је држали, посејавши жито, једва су два пута
више жели од посејанога. Јер црв који се појављивао у
класу, сатирао је сву жетву. Земљоделци које смо ми
научили и превели у хришћанство, молише нас да се
помолимо за жетву. Ја им рекох: „Ако имате веру у
Бога, вама ће и овај пустињски песак доносити рода“.
А они тог часа напунише своја недра овим песком по

170
коме ми сад газимо, и донеше нам га са молбом да га
благословимо. Пошто се ја помолих да им буде по
вери њиховој, они га заједно са житом расејаше по
својим пољима, и гле, њихова земља постаде плоднија
од сваке области у Египту. Тако, навикнути да то
чине, они нам сваке године долазе са пређашњом
молбом“.
„Још једно велико чудо, настави ава, Бог је
благоволео да учини преко мене у присуству многих.
Када једном приликом отидох у град, сретох тамо
једног манихејца121) који обмањиваше народ. Пошто
га пред народом не могох убедити, ја се обратих
гомили и рекох: наложите на тргу ватру, и ми ћемо
обојица ући у њу; ко од нас остане неповређен од
ватре, тога је вера добра. То би учињено: народ журно
наложи ватру и заједно са мном повуче у њу
манихејца. Али манихејац рече: Нек сваки од нас
засебно уђе у ватру; и ти си дужан да први уђеш
пошто си то ти предложио. — Када ја, осенивши себе
именом Христовим, уђох у ватру, ватра се растави на
две стране и нимало ме не повреди, и ако остадох у
њој пола сата. Видећи чудо народ стаде викати и
терати манихејца да уђе у ватру, али он преплашен, не

121)
манихејство – јерес; покушај да се хришћанство (са
знатним примесама гностицизма) споји са начелима
персијске Зороастрове вере. У манихејству постоји дуализам:
манихејски Бог који је творац свега доброг и духовног, а
симболизује га светлост, и манихејски Сотона, творац свега
материјалног и заводљивог. Било је раширено у 4 и 5 веку.
Оснивач манихејства, Манес, био је Персијанац. Из њега се
касније развило богумилство. – напом. приређ.
171
хтеде. Тада га народ дохвати и угура у ватру; и пошто
га ватра опали свега, истераше га са грдњом из града,
при чему народ викаше: Обмањивача спалите жива! А
мене народ узе на руке и, хвалећи Бога, однесе у
цркву.
„Једном приликом, када пролажах поред
незнабожачког храма, неки незнабошци приношаху
жртве својим идолима. Ја им рекох: Зашто ви, разумна
бића, приносите жртве неразумним стварима? Тиме
ви постајете неразумнији од њих. И пошто моје речи
беху тачне, они тог часа пођоше за мном и
повероваше у Спаситеља.
„Једно време ја сам у оближњем пољу имао
градину ради братије која нас је посећивала;
обрађавао ју је један сиромашак. Једном се увуче тамо
један незнабожац да украде поврћа. Пошто украде, он
отиде својој кући, али га не могаше за три дана
скувати, јер оно остаде у котлу онакво какво је било
узето, пошто се вода никако не хтеде загрејати. Тада
тај човек, дошавши себи, узе поврће и донесе нам га,
молећи нас да му опростимо грех, и изјављујући да ће
постати хришћанин. Тако и би. У то баш време
дођоше нам братија са стране, те за њих беше као
наручено поврће што нам га он донесе. Пошто
једосмо од тог поврћа, ми захвалисмо Богу на
двострукој радости, тј. на спасењу човека и на
нахрањењу братије“.

172
 50. О ави Сурусу
Једном се приликом састадоше ава Сурус, ава
Исаија и ава Павле, људи благочестиви и
подвижници, да би заједно посетили великог
исповедника аву Анувија. Он је живео далеко од њих
три дана хода122). И рекоше један другоме: „Нека
сваки од нас покаже свој начин живота, и како га је
Бог почаствовао у овом животу“. Ава Сурус им рече:
„ Молим од Бога дар, да силом Духа лако стигнемо на
место“. И тек што се он помоли, истог тренутка се
појави готов брод и дуну погодан ветар, и за трен ока
они се нађоше на месту где су желели, и ако су
пловили уз воду.
51. О ави Исаији
Исаија им рече: „Шта је необично, пријатељи,
ако нас сретне човек који ће нам испричати живот
сваког од нас?“

52. О ави Павлу

Павле им рече: „А ако је Бог и нама открио да
ће кроз три дана узети к себи Анувија?“ Када они
изиђоше до места боравка Анувијевог, овај човек
изађе им у сусрет и поздрави их. А Павле му рече:
„Испричај нам своја славна дела, јер ћеш прекосутра
отићи Богу“.

122)
дан хода - источни народи рачунају око 30 км. – напом.
приређ.

173
 53. О ави Анувију
Ава Анувије им рече: „Благословен Бог који је
и мене обавестио о томе, као и о вашој посети и о
вашем животу“. Пошто исприча о подвизима свакога
од њих, он им стаде причати и о својим подвизима,
говорећи: „Откако сам почео исповедати на земљи
име Спаситељево, лаж не изађе из мојих уста, нити се
храних земаљском храном, него ме је Анђео
свакодневно хранио небеском храном; нити у срцу
мом пониче жеља за ичим другим осим за Богом; нити
Бог ишта сакри од мене што се збива на земљи; нити
светлост зађе очима мојим, јер нисам дању спавао,
нисам се ноћу одмарао, тражећи Бога, и Анђео беше
увек поред мене, показујући ми силе света; светлост
ума мог се није гасила; све што сам искао у Бога,
одмах сам добијао; често сам виђао безброј Анђела
где стоје пред Богом; видео сам ликове Праведника;
видео сам мноштво Мученика; видео сам како сви они
прослављају Бога; видео сам Сатану, преданог огњу;
видео сам његове анђеле у мукама; видео сам
Праведнике који се вечито радују“.
Пошто у току три дана исприча то и много
других ствари, ава Анувије предаде душу. Анђели и
хорови Мученика одмах је прихватише и на небо
однесоше, док братија гледаше и слушаше њихове
песме.

174
 54. О ави Елину
Други ава, по имену Елин, који се још из
детињства подвизавао у добродетељи, доносио је
често суседној братаји огањ у недрима, потстичући их
да напредују у показивању чудеса, и говорећи им:
„Ако се ви истински подвизавате, онда покажите
чудеса добродетељи“.
Када једном беше у пустињи, он зажеле мед. И
одмах нађе саће под каменом, и рече: „Иди од мене,
разуздана жељо, јер је писано: по духу ходите, и
жеље телесне не извршујте“ (Гал.5,16), — и
оставивши саће, отиде.
Једном, пошто беше постио у пустињи три
недеље, он нађе разбацано воће и рече: „Нећу јести
нити ћу такнути ово воће, да не бих саблазнио брата
свога, то јест душу своју; јер је писано: не живи човек
о самом хлебу (Мт.4,4). Постивши још недељу, он
најзад задрема. У сну му се јави Анђео и рече му:
„Устани и једи што нађеш“. Он устаде и, погледавши
око себе, угледа извор и око њега раскошно биље. Он
узе воде и биљне хране; и потом тврђаше да ништа
слађе никада у животу окусио није. Нашавши пак у
том месту малу пештеру, он проведе у њој неколико
дана без хране. Када најзад осети потребу за храном,
он преклони колена и стаде се молити, и одмах му
бише предложена сваковрсна јела, и врући хлебови, и
маслине, и разно воће.
Једном приликом он посети своју братију, и
пошто их поучи у много чему, он пожури у пустињу
носећи са собом неке потребне ствари. А када угледа

175
неке дивље магарце где пасу, он им рече: „У име
Христово нека један од вас приђе к мени и понесе ово
моје бреме“. И одмах један од њих притрча к њему. И
метнувши на њ своје бреме он га узјаха, и за један дан
стиже у своју пештеру. А када распростре на сунцу
хлебове и воће, дођоше, по свом обичају, неке звери
на извор, и чим само додирнуше хлеб, оне поцркаше.
Једне недеље он дође неким монасима и рече
им: „Што се данас нисте скупили на богослужење?“
Ови му одговорише да није дошао презвитер који
живи с оне стране реке123). Он им рече: „Ја ћу отићи и
позвати га“. Они му рекоше да је немогуће прећи реку
пошто је дубока. Још додадоше, да ту живи огромна
звер, крокодил, који је сатро многе људе. Али ава без
оклевања одмах устаде и отиде на реку; и тог
тренутка звер, узевши га на своја леђа, пренесе га на
другу обалу. А када он нађе презвитера у пољу,
замоли га да не оставља братију. Овај пак, видећи га
одевена у прње, сашивено од многих крпа, упита га,
откуда му те прње, и додаде: „Брате, како је дивна —
предивна одећа твоје душе!“ И дивећи се његовом
смиреномудрију и убоштву, он пође за њим на реку.
Али пошто не нађоше чамац, ава Елин стаде громко
дозивати крокодила. Крокодил се на његов позив
одмах појави и подметну своја леђа. Ава мољаше и
презвитера да пође са њим; али овај, угледавши звера,

123)
Евхаристију у манастиру је служио сеоски свештеник,
јер се веровало у ''лаички концепт монаштва'', због страха од
љубоморе и сујете према монасима који су постали
свештеници. – по о. Георгију Флоровском, Сабрана дела, књ. 8,
Пожаревац, 2017. стр. 166.
176
уплаши се и удари назад. Он, и братија с оне стране
реке, са ужасом посматраху како ава на зверу прелази
реку. Изишавши на обалу, он и звера приведе са
собом, и рече му да је боље да умре и претрпи казну
за душе које је погубио. И звер тог часе паде и
издахну.
Ава проведе код братије три дана, и за све то
време учаше их заповестима Божјим, и откри им тајне
жеље свакога од њих. Један, говораше он, пати од
блудних помисли, други — од сујете, трећи — од
охолости, четврти — од гнева; једног називаше
кротким, другога — мирољубивим; код једнога
изобличаваше пороке, у другога хваљаше
добродетељи. Слушајући то, они се чуђаху и говораху
да је заиста тако. Затим им он рече: „Спремите
поврћа, јер ће нам данас доћи много братије“. И
стварно, док они спремаху поврће, дођоше братија и
поздравише се с њима.
Један од ове братије, желећи да са авом живи у
пустињи, мољаше га за то. А када му ава рече да он
неће бити у стању да поднесе искушења од стране
демона, овај стаде упорно тврдити да ће све поднети.
Ава Елин га прими и нареди му да живи у другој
пештери. Демони га најпре смућиваху срамним
помислима; затим, нападоше га ноћу и стадоше га
давити. Он истрча из пештере и исприча ави шта му
се догодило. А ава, обележивши прстом место, нареди
му да ту од сада борави без страха.
Једном, када им у пештери беше нестало хлеба,
дође Анђео у облику брата и донесе им храну. Другом
пак приликом аву тражаху десеторо браће, и лутаху

177
седам дана по пустињи без хране. Нашавши их, ава им
наложи ла се одморе у пештери. Када му они
напоменуше за храну, он, немајући ништа чиме би их
понудио, рече: „Моћан је Бог да у пустињи спреми
трпезу“ (Пс.77,19). И док се они још мољаху, обрете се
пред вратима један леп младић и закуца на врата. Они
отворише врата и угледаше младића са великом
котарицом, пуном хлеба и маслина. Примивши то,
они се заложише124), захваљујући Господу; а младић
одмах постаде невидљив.
Пошто нам ава Коприје исприча то и много
других чудесних ствари, и с љубављу нас дочека, он
нас одведе у свој врт и показа нам палме и друга
родна дрвета, која сам беше засадио у пустињи,
побуђен вером сељака, којима је рекао да и пустиња
може доносити рода онима који имају вере у Бога.
„Јер, говорио је он, када ја видех да су они засејали
песак и поље им је постало родно; то сам и сâм тако
поступио, и постигао успех“.

55. О ави Апелију125) презвитеру

Ми видесмо и другог презвитера, у горњим
крајевима, човека праведна, по имену Апелија. Он је
најпре био лимар, а затим је постао подвижник.
Једном, када му дође ђаво у облику жене, а он у то
време прављаше за монахе неке бакарне ствари,
шчепа руком раскаљено жељезо из ватре, и све јој

124)
нахранише – напом. приређ.
125)
Άπέλλη (PG, t.34, col. 1163А) – напом. приређ.
178
лице и тело опече. А братија слушаху како она јауче у
ћелији. Од тога доба овај човек увек руком узима
раскаљено жељезо, и оно га не повређује. Он нас
прими врло љубазно, и ево шта нам исприча о
богоугодним људима који беху са њим, и који су још
живи и сада.

56. О ави Јовану

Има у овој пустињи, казиваше он, брат наш
Јован, који није нашег века човек, јер својим
добродетељима он превазилази све садашње монахе;
њега скоро нико не може пронаћи, јер стално прелази
из места у место у пустињи.
Он је најпре три године стајао под једном
стеном молећи се непрестано; за све то време никада
није сео нити легао да спава, него би стојећи
продремао по мало; само је у недељне дане примао
Евхаристију (причешће) коју му је доносио презвитер, и
ништа друго није јео. Једнога дана Сатана, узевши на
себе обличје презвитера, брзо дође к њему, правећи се
као да хоће да му да Причешће. Али блажени га Јован
познаде и рече му: „Оче сваке обмане и сваког
лукавства, непријатељу сваке правде (Д.Ап.13,10), ти
не само не престајеш обмањивати душе хришћана,
него се усуђујеш ругати се и самим пречистим
Тајнама“. Ђаво му одговори: „Умало те не улових, јер
сам тако преварио једнога од твоје братије и,
лишивши га разума, доведох до лудила. Многи су се
праведници много молили за њега док га једва нису
повратили памети“. Рекавши то, демон отиде од њега.

179
 Када се у њега од дугог непомичног стајања
ноге израњавише и стадоше гнојити, јави му се Анђео
и, коснувши се његових уста, рече: „Господ ће бити
твоја истинита храна, и Дух Свети — твоје истинито
пиће. Но за сада теби је доста духовног пића и хране,
да их, од пресићености, не би повратио“, — и
исцеливши га, скину га са оног места. После тога он
стаде путовати по пустињи, хранећи се биљем. У
недељне дане он је долазио на пређашње место ради
примања Причешћа.
Измоливши у презвитера мало палмових грана,
он је од њих правио колане126) за стоку. Када један
богаљ хтеде да отиде к њему ради исцељења, он тек
што узјаха на магарца и ноге се његове само дотакоше
колана, направљеног светитељем, — тог часа оздрави.
Понекад је ава слао болесницима благослов, и
они би се одмах ослобађали од своје болести.
Једном му би откривено о његовим
манастирима, да неки од братије не воде правилан
живот. Тада им он преко презвитера написа писмо, да
неки од њих лењствују а други се старају о
добродетељи. И нађе се да је збиља било тако. Написа
он и Оцима да неки од њих не брину о спасењу
братије, а неки их приљежно одвраћају од зла.
Притом је објавио каквих су казни достојни једни а
каквих почасти други. И још, позивајући једне ка
савршенијем стању, он их је потстицао да од чулнога
прелазе духовном, јер је већ време да почну водити

126)
колан је каиш испод трбуха магарцу или коњу, којим се
причвршћује седло или самар. – напом. приређ.
180
такав живот. „Јер ми, говорио је он, не треба да заувек
останемо деца и нејач, него треба да се пењемо
савршенијим схватањима, да достигнемо мушки
узраст, и да стекнемо највеће добродетељи“.
То и многе друге ствари причао нам је отац о
ави Јовану, али све то, због необичне чудесности, ми
нисмо записали, не зато што то не би било истинито,
него због неверја неких. Лично ми смо потпуно
убеђени у истинитост тога, јер су нам једно исто
причали многи и велики људи, који су све то очима
својим видели.

57. О ави Пафнутију

Ми видесмо и друго место, где је живео
отшелник Пафнутије, човек велики и добродетељан,
који се недавно преставио у околини Ираклије
Тиваидске. О њему су многи причали много.
После дугог подвизавања Пафнутије замоли
Бога да му открије коме је он од светих подвижника
сличан. Јави му се Анђео и рече му: „Ти си сличан
том и том фрулашу127) који живи у граду“. Пафнутије
похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом
начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и
беше истина) да је он човек грешан, и пијаница, и
блудник, и да је недавно престао бити разбојник и
постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде подробно
испитивати какво је уопште добро учинио, он му
одговори да он не зна никакво своје добро осим што

127)
αύλητῇ - напом. приређ.
181
је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао
једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели
да је обешчасте, и вратио је у село. „Другом једном
приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену
где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових
слугу и судија због државних дугова свога мужа, и
оплакује своју судбину. Ја је упитах, зашто плаче?“ —
„Ништа ме не питај, господине, рече она, нити
распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу
своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мога мужа у
току две године много пута тукли због државног дуга
од триста златника128), и затворили у тамницу, и три
моја премила детета продали, ја се спасавам бегством,
прелазећи из места у место. И пошто су ме често
хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам
по пустињи, и већ је трећи дан како ништа окусила
нисам“. „Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину,
дадох јој триста златника и испратих до града. Тако
ослободих њу са децом и мужем“.
Пафнутије му рече: „Ја не знам да сам ишта
слично учинио у своме животу; али си ти, свакако,
слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер
нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о
теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим
делима. Када се Бог тако брине о теби, брате, ти немој
занемарити душу своју“. Фрулаш тог часа баци фрулу
из руку и, заменивши складност музичке песме
духовном мелодијом, пође за овим човеком у
пустињу. И ту се према својим моћима подвизаваше
три године, проводећи време свога живота у
128)
триста златника (χρυσίνων τριακοσίων) – напом. приређ.
182
славословљима, и молитвама, и тако пређе на небо и
упокоји се убројан у ликове Светитеља и редове
Праведника.
Пошто посла Богу овог усрдног подвижника
добродетељи, ава Пафнутије стаде водити још
савршенији живот од пређашњег, и опет замоли Бога
да му открије, коме је од светитеља сличан. И опет
њему би глас од Бога: „Ти си сличан старешини
суседног села“. Пафнутије се хитно упути к њему.
Када закуца на врата његова, овај изиђе и, по обичају,
прими госта. Умивши му ноге, он спреми трпезу и
понуди га да једе. Али Пафнутије га стаде
распитивати за дела његова, и говораше: човече,
испричај ми како проводиш живот, јер ми је Бог
објавио да си ти многе монахе превазишао“. А овај му
одговори, да је он човек грешан и недостојан и самог
имена монашког. Али пошто Пафнутије упорно
настојаваше, овај човек му одговори: „Ја нисам имао
потребе да ти причам о својим делима, али пошто си
дошао по вољи Божјој, то ћу ти причати о себи. Ево,
већ је тридесета година како сам се одвојио од жене,
пошто сам са њом проживео само три године и добио
са њом три сина који служе мојим потребама. До
данашњег дана нисам напуштао гостопримство. Нико
се од сељака не може похвалити да је пре мене
угостио странце. Сиромах или странац не излазе из
мога дома празних руку, него добију што им је
потребно за пут. Нисам пропустио да пружим
потребну утеху ојађеном сиромашку; нисам био
пристрасан на суду према сину свом; туђи плодови
нису ушли у моју кућу; није било непријатељства где

183
се нисам јављао као миротворац: нико није корио моје
синове за недоличне поступке; стада моја нису дирала
туђе плодове; нисам први засејавао своје њиве, него
сам их предостављао другима, а сâм сам се користио
само оним што би преостало; нисам допуштао да
богаташ тлачи сиромаха; целог живота свог нисам
никога увредио, нити сам против икога произнео рђав
суд. Ето шта сам, уколико се сећам, учинио по вољи
Божјој“.
Чувши за добродетељи овога човека, Пафнутије
га загрли и рече: „Нека те благослови Господ од
Сиона, и видећеш добра јерусалимска (Пс.127,5). Теби
недостаје главна добродетељ: премудро знање о Богу,
које не можеш без напора стећи, ако се не одречеш
света, и не узмеш крст и не идеш за Спаситељем“.
Када то чу, овај се човек не осврну на своје имање
него сместа поће за авом у гору.
А када дођоше до реке и не нађоше чамац,
Пафнутије му нареди да прегази реку коју нико
никада није газио на том месту, пошто је дубока. Они
пређоше тако да им вода беше само до појаса. Тада
Пафнутије остави овога човека на једном месту, а сам,
удаљивши се од њега, мољаше Бога да постане бољи
од оваквих људи. После некога времена Пафнутије
виде где Анђели узеше душу овога човека, славећи
Бога и говорећи: Блажен је онај кога си изабрао и
примио; настаниће се у дворима твојим (Пс.64,5;
118,165). А светитељи одговараху и клицаху: Велики
мир имају они који љубе закон твој (Пс.118,165). Тада
Пафнутије дознаде да се овај човек упокојио.
Продужујући да се неуморно моли Богу и да

184
још више пости, Пафнутије опет замоли Бога да му
открије, коме је он сличан. И опет му рече глас Божји:
„Ти си сличан трговцу који тражи добра бисера
(Мт.13,45); него устани и не оклевај: с тобом ће се
срести човек коме си ти сличан“. Спустивши се са
горе, он виде једнога трговца, александријца, човека
благочестива и христољубива, који је трговао са
двадесет хиљада златника, имао сто лађа, и сада се
враћао из горње Тиваиде. Он је све своје имање и све
приходе од трговине раздавао сиромасима и
монасима. И овога пута, са својим синовима, ношаше
Пафнутију десет врећа поврћа. „Шта је то,
пријатељу?“ упита га Пафнутије. А он му одговори:
„То су плодови трговине који се приносе Богу ради
окрепљења праведних“. „Шта дакле, рече му
Пафнутије, зар нећеш примити наше (монашко)
звање?“ А када овај признаде да то веома жели,
Пафнутије му рече: „Докле ћеш се ти бавити
земаљском трговином, не предузимајући небеску
трговину? Остави то другима, а сам, док је време тако
благопријатно, пођи за Спаситељем, коме ћеш после
кратког времена стићи“. Трговац, нимало не
оклевајући, нареди својим синовима да све што је у
њега остало, раздаду сиромасима; а сам отиде у гору,
затвори се у оном месту где су се пре њега
подвизавали двоје, и непрестано се мољаше Богу.
После мало времена он остави тело и постаде
небожитељ (οὐρανοπολίτης).
Пошто и овог човека посла на небо, Пафнутије
најзад и сам, немајући више снаге да се подвизава,
стаде одлазити душом. И предстаде пред њега Анђео

185
и рече му: „Хајде најзад и ти, блажени, у вечна
насеља, јер Пророци дођоше да те приме у своју
средину. То ти раније није било откривено, да се ти не
би погордио, и тако лишио својих заслуга“. Пошто
проживе још један дан и исприча све неким
презвитерима, који по откривењу беху дошли к њему,
Пафнутије предаде душу. Презвитери јасно видеше
како га примише ликови Праведника и Анђела који
слављаху Бога.

58. О мученицима: Аполонију и

Филимону
Бејаше у Тиваиди монах, по имену Аполоније.
Он показа врло много чудеса свога узвишеног живота,
и би удостојен ђаконства. Пошто у свима
добродетељима он беше превазишао људе који се
прославише у време гоњења, он је храбрио
исповеднике Христове, и многе учинио Мученицима,
док најзад и сам не би ухваћен и бачен у тамницу. Ту
су му долазили најбезобзирнији незнабошци и
говорили му највеће погрде и богохулства.
Међу њима се налажаше један музикант129),
човек чувен по својим злоделима, Он приђе
Аполонију и стаде га вређати, називајући га
безбожником, насртљивцем, варалицом; говораше да
га сви људи мрзе, и да он треба што пре да умре.
Аполоније му рече: „Нека се Господ смилује на те,
човече, и нека ти не упише у грех то што си рекао“.

129)
χοραύλης άνὴρ – напом. приређ.
186
Када то чу музикант, чије име беше Филимон, би
поражен до дна душе речима Аполонијевим. И он
одмах похита суду, стаде пред судију и рече му у
присуству народа: „Неправду чиниш, судијо, мучећи
богољубиве и невине људе. Јер хришћани ништа
рђаво не чине и не говоре, него и непријатеље своје
благосиљају“. Слушајући га, судија најпре помисли да
се он претвара и шали; али кад овај настави, судија му
рече: „Ти си полудео, човече, и сишао си с ума“.
„Нисам полудео, неправедни судијо, рече Филимон; ја
сам хришћанин“. Тада судија, заједно са народом,
покуша да га разним ласкама придобије, али видећи
да је несавитљив, подврже га разноврсним мукама.
Судија, који је наредио да се ухвати Аполоније
и вређа на све могуће начине, нареди да га бију као
варалицу. А Аполоније му рече: „Ја бих желео,
судијо, да и ти и сви овде присутни следују мени у
мојој заблуди“. Кад он ово
рече, судија нареди да њега
и Филимона баце у ватру на
очиглед свега народа. Када
обојица беху у пламену, и
судија беше присутан,
блажени Аполоније завапи к
Богу, да чује сав народ и
судија: „Не дај, Господе,
зверовима душе оних који те
исповедају (Пс.73,19), него нам јавно покажи себе“. И
гле, спусти се светао облак, пун росе, покри двојицу
мученика, и ватру угаси. Запањени народ и судија
повикаше: „Један је Бог хришћански!“

187
 Али неки пакостан човек извести о овоме
градоначелника Александрије. Овај изабра грубе и
сурове чиновнике и стражаре, и посла их да судију и
Филимона доведу везане. Са њима поведоше
Аполонија и неке друге исповеднике. За време пута
сиђе благодат на Аполонија, и он поче поучавати
војнике. А када се они размекшаше — повероваше у
Спаситеља, сви се једнодушно јавише на суду као
сужњи за Христа. Посматрајући их и видећи
непоколебљивост вере њихове, градоначелник нареди
да их све баце у дубину морску. То би за њих символ
крштења. Сродници њихови, нашавши тела њихова
избачена на обалу, спремише свима једну гробницу,
где многа чудеса бивају.
Таква благодат бејаше у Аполонију, да што год
замоли од Господа, одмах добије; толико га Спаситељ
почитоваше. И ми видесмо њега и друге који с њим
пострадаше, и молисмо се за време њиховог страдања.
А после, поклонивши се Богу, целивасмо и тела
њихова у Тиваиди.

59. О ави Диоскору презвитеру

Видесмо ми и другог презвитера у Тиваиди, по
имену Диоскора, Oца стотине монаха. Када су се они
спремали да приступе Светим Тајнама, он им
говораше: „Пазите да се нико од вас, који је ноћу
имао нечисте снове, не дрзне приступити Светим
Тајнама, и да нико не заспи са нечистим
сањарењима130). Што бива без сањарења, бива не по
130)
маштањима – напом. приређ.
188
произвољењу човековом, него само од себе
(αὐτομάτως), без учешћа воље (ἀβουλήτως), јер
долази од природе, од изобиља вештаства, и зато се не
уписује у грех. А сањарења зависе од слободне воље,
и сведоче о нечистоти душе. Стога је монах дужан да
и закон природе побеђује, и да се не предаје ни
најмањој телесној нечистоти, него треба да изнурава
тело и да му не допушта да одебља131). Старајмо се да
изнуримо тело дугим постом, иначе ће нас оно
дражити на нечисте жеље. А монах никада не треба да
допусти да га се нечисте жеље косну, јер — чиме ће
се он одликовати од мирјана? Ми често виђамо да се и
мирјани уздржавају од задовољстава ради телесног
здравља или из неких других побуда; не треба ли
утолико више да се монах брине о здрављу душе, ума
и духа?“

60. О нитријским монасима

Дођосмо ми и у Нитрију, где видесмо многе и
велике отшелнике. Једни су од њих домороци, а други
дошљаци. Једни друге превазилазе у добродетељима,
и ревносно се надмећу у подвижништву, показујући
сваку добродетељ, и у начину живота један другога
надмашују. Једни су се од њих бавили созерцањем, а
други — практичном делатношћу. Неки од њих,
видећи да издалека идемо кроз пустињу, изађоше нам
у сусрет са водом, други нам ноге опраше, трећи нам
одећу очистише, четврти нас јелом понудише. Неки
нас поучише добродетељима, а неки — созерцању и
131)
да се угоји – напом. јером. Атанасија Јевтића
189
богопознању. Сваки од њих трудио се да нам буде од
користи у нечему. И ко ће исказати све добродетељи
њихове, када је немогуће говорити о њима на достојан
начин?
Они живе у пустињи, и ћелије су им једна од
друге на таквом растојању, да они не могу на тој
даљини ни распознати један другога, ни брзо
угледати, ни чути шта други говори. Сви они живе
понаособ — у добровољном затвору. Једино се
суботом и недељом скупљају у црквама и примају
један другог. Многи од њих често по четири дана не
излазе из својих ћелија, тако да један другога виде
само на црквеним скуповима. Неки од њих долазе на
ове скупове са даљине од три или четири миље; тако
удаљено живе они један од другога. Међу њима је
таква међусобна љубав, и према осталој братији, да,
ако би неко изразио жељу да се спасава заједно с
њима, сваки би похитао да му да своју ћелију на
употребу.

61. О ави Амонију132)

Тамо видесмо и једнога оца, по имену Амонија.
Он је имао изврсне ћелије, двориште, бунар и остале
потребне принадлежности. Када би му дошао неки
брат који жели да се спасава, и рекао му да му нађе
ћелију за становање, Амоније би одмах одатле
отишао, наредивши брату да све дотле остане у
његовим ћелијама, док он не нађе за њега згодно
132)
Άμμωνίου (PG. t. 34, col. 1177В). Пиамон (Piammon) – у
Историји монаха у Египту. – напом. приређ.
190
обиталиште. И пошто би оставио брату своје ћелије са
свима њиховим принадлежностима, он је одлазио
далеко и затварао се у некој малој ћелији. Ако би се
стекло много оних који желе да се спасавају, он би
скупио сву братију, и тада је један доносио камење,
други воду, и ћелије су бивале готове за један дан.
Оне који су имали да обитавају и у овим ћелијама,
братија је позивала у заједничку трпезарију на
угошћење, и док су они били за трпезом, сваки би од
братије, напунивши хлебом и осталим потребама или
свој монашки огртач или котарицу, односио то у нове
ћелије, да нико не би сазнао шта је ко донео. А када
би увече дошли они који су имали да се настане у
ћелијама, изненада би нашли све што им је потребно.
Многи од тамошњих Отаца нису јели хлеб, ни
воће, него само зеље. Неки од њих нису по сву ноћ
спавали, него су седећи или стојећи проводили на
молитви до сванућа.

62. О ави Исидору

У Тиваиди видесмо и манастир неког Исидора,
ограђен великим каменим зидом,
у коме је било хиљаду монаха.
Унутра је било и бунара, и
градина, и свега што је потребно,
јер нико од монаха није никада
излазио отуда. Ту вратар беше
презвитер који никоме није
допуштао да изађе, нити је икоме допуштао да уђе,
осим ономе који би изјавио жељу да безизлазно

191
остане тамо до своје смрти. Оне странце, који би
дошли манастиру, он је примао и угошћавао у малој
гостопримници до манастирске капије, а изјутра би их
благословио и испратио с миром. Само два
презвитера, који су управљали пословима братије,
излазили су и доносили им све што је потребно.
Презвитер, који беше вратар, говорио нам је да су сви,
који у манастиру живе, толико свети, да могу чинити
чудеса, и да нико од њих није бивао болестан пре
смрти. Када би пак некоме од њих дошло време да се
упокоји, он је претходно извештавао о томе сву
братију и легавши, умирао.

63. О Амону
Постоји и друга пустиња у Египту, у
приморском крају, али врло неприступачна. У њој
живе многи и велики отшелници. Она се налази близу
града Диолка133). Тамо видесмо презвитера, светога
Оца, по имену Амона, човека неисказано смиреног, и
који је врло често имао божанска виђења. Једном,
када приношаше службу Богу, он виде Анђела где
стоји с десне стране жртвеника и бележи братију која
прилажаше Даровима и записује њихова имена у
књигу. А имена оних који не беху дошли на овај сабор
(на Литургију), он виде да су избрисана; и ови после
тринаест дана помреше.
Аву Амона су демони често толико мучили и

133)
Διόλκῳ πόλεως - Диалкополис; налази се у делти реке
Нил, близу Средоземног мора. – напом. приређ.
192
доводили до такве изнурености, да он није могао
стајати пред жртвеником нити приносити Дарове. Али
тада се је јављао Анђео и, узимајући га за руку, враћао
му снагу и постављао га здравим пред жртвеником.
Братија, која гледаше његове муке, беше на то
задивљена.

64. О ави Јовану

Видесмо у Диолки и другога аву, Јована,
настојатеља манастира. Он имађаше велику благодат.
Личио је на Авраама134), а браду је имао као Аарон135).
Он је чинио многа чудеса и исцељења, и исцељивао
многе узете и оне који су патили од подагре136).

65. О ави Питириону

Видесмо у Тиваиди високу гору, која се налази
поред реке, веома страшну и стеновиту. Тамо у
пештерама живљаху монаси. Настојатељ у њих беше

134)
Праотац Авраам је био старозаветни патријарх. Њему се
првом јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела,
три госта код Мавријског дуба. – напом. приређ.
135)
Аарон је брат Мојсијев, а његова брада се помиње кад се
миро, које је Мојсије излио на његову главу (чиме је
установљена служба свештенства), сливало низ његову
браду: „Као уље мирисно на глави Арона, које се стаче на
браду, браду Аронову... (Пс.133,2) – напом. приређ.
136)
подагра (ποδαγροὺς) или гихт је болна упала зглобова. –
напом. приређ.

193
неко, по имену Питирион, један од ученика
Антонијевих, трећи по реду од оних који су били на
овом месту. Он је изгонио демоне, и често чинио и
друга чудеса, јер, заузевши место Антонија и његовог
ученика Амона, он прими од њих у наслеђе и њихове
благодатне дарове. Он је дуго разговарао с нама о
многим стварима, али је са нарочитом силом говорио
о разликовању духова, и како неки од њих мотре на
наше страсти и често их обраћају на зло. „Стога децо,
говораше нам он, ко хоће да изгони бесове, треба
најпре да покори страсти; јер ко какву страст победи,
таквог беса и изгони. Треба мало помало да покорите
страсти, да бисте изагнали демоне тих страсти. На
пример, демон изазива чревоугодије137); ако, дакле,
савладате чревоугодије, изагнаћете и демона
његовог“.
Овај је подвижник јео свега два пута недељно,
у недељу и четвртак, и то чорбу од брашна и,
навикнут на њу, он није могао узимати другу храну.

66. О ави Евлогију презвитеру

Видесмо и другога презвитера, по имену
Евлогија, који за време приношења Дарова Богу138)
добијаше такву благодат познања (χάριν γνώσεως), да
је знао мисли свакога монаха који је приступио
Светим Тајнама. Често се догађало да понеке монахе,
који су хтели да приступе жртвенику, он задржи,

137)
угађање стомаку – напом. јером. Атанасија Јевтића
138)
тј. Свете Литургије – напом. јером. Атанасија Јевтића
194
говорећи им: „Како се усуђујете да приступате
Светим Тајнама, када имате рђаве мисли? Ето, ти си
ноћас имао нечисту, блудну мисао“. „Понеки, говорио
је ава, мисли у души својој да нема разлике у томе, да
ли ће неко грешан или праведан приступити Светим
Даровима. Понеки пак са сумњом приступи Светим
Даровима, мислећи: да ли ће ме они осветити када им
приступим? Стога, удаљите се за неко време од
Светих Тајни, и од срца се покајте „да бисте добили
отпуштење грехова и постали достојни заједнице са
Христом. Ако пак најпре не очистите мисли своје, не
можете приступити благодати Христовој“.

67. О ави Серапиону презвитеру

У крају Арсиноитском139) видесмо презвитера,
по имену Серапиона, настојатеља многих манастира и
игумана великога братства, које је бројало до десет
хиљада душа. Братство је обрађивало велику
економију. За време жетве сви су они доносили ави
своје плодове које су добијали уместо плате за жетву:
сваки по четрдесет модија жита140). И све је то ава
употребљавао на помагање сиротиње, те тако нико у
околини није трпео оскудицу. Шта више, жито је
слато сиротињи и у Александрији. Уопште, и горе
поменути Оци, који живе по целом Египту, не
139)
у близини града Арсиноја. – напом. приређ.
140)
око 200 кг; (τεσσαράχοντα μοδίους, четрдесет модија);
модиј је античка мера за запремину течности и растреситих
материјала, и износила је 8,754 лит. За жито један модиј има
тежину (тачније, масу) 5,2 кг. - напом. приређ.
195
занемарују то, него од зараде братије, шаљу сиротињи
у Александрији, пуне лађе жита и одела, јер међу
братијом ретко да ко трпи оскудицу у томе.

68. О Посидонију
Дела Посидонија Тивејског, човека веома
искусног и истрајног у подвижништву, тако су
многобројна, да их је немогуће испричати. Он је био
тако кротак, и тако превелики подвижник, и тако
незлобив, да ја не знам да ли сам икада срео таквог
човека. Ја сам живео заједно са њим годину дана, док
се он подвизавао у Витлејему, с оне стране
Пименије141). За то време видео сам многе његове
добродетељи. Једнога дана он ми ово исприча о себи:
„У месту, званом Порфирит142), живео сам годину
дана, и у току целе године не сретох човека; нити чух
гласа људског, нити окусих хлеба, него се храњах
малим урмама и дивљим травама, ако би их где
нашао. Једном, када ми нестаде хране, изађох из
пештере са намером да отидем до првог насеља. И
пошто сам путовао целога дана, ја сам био далеко од

141)
Пименија је, према традицији, било место где су се
анђели јавили пастирима при Рођењу Христовом. Епифаније
говори о манастиру под тим именом, који би могао бити
манастир у којем је неко време живео Јован Касијан. – напом.
Д. Станилое.
142)
Порфирит (Πορφυριτησ) је гора у пустињи која се
простире између Нила и Црвеног мора. У њој су живели
многи пустињаци. - напом. Д. Станилое.
196
пештере једва две миље. И тада, осврћући се око себе,
ја угледах једнога коњаника у војничком оделу, који
имађаше на глави шлем у облику тијаре143).
Претпостављајући да је то војник, ја пожурих у своју
пештеру натраг и, ушавши у њу, нађох корпу грожђа
и свежих смокава. С радошћу их узех, и проживех у
пештери два месеца хранећи се овом пријатном
храном“.
У Витлејему пак чудесни Посидоније учини
ово чудо. Једна трудна жена имађаше нечистог духа, и
када настаде време да роди, она се мучаше, а
сатираше је и нечисти дух. Док нечисти дух мучаше
жену, њен муж отиде светом Посидонију и замоли га
да дође његовом дому. Пошто отидосмо и ми са њим,
он стаде на молитву, а и ми са њим. После дуге
коленопреклоне молитве он истера духа. Тада устаде
и рече нам: „Молим вас, помолите се ви сада. Јер када
нечисти дух изађе, треба да се деси неки знак, да
бисмо се уверили да је он заиста изашао“. И гле,
изишавши одмах, демон до темеља сруши цео зид у
дворишту. А жена та није говорила шест година; када
изиђе демон из ње, она се породи и проговори.
Такве је подвиге и знамења чинио славни јунак
Христов Посидоније, који је поседовао већи од свих
дарова: дар предвиђања. И усред таквих подвига овај
блажени славно оконча свој живот.

143)
тиара (τιαρα), или дијадема, је украсна круна од злата са
драгим камењем. – напом. приређ.
197
 69. О Серапиону
Бејаше неко, по имену Серапион, родом
Египћанин, назван Синдонит, јер никада ништа није
носио осим синдона (σινδόνίον = ланено платно). Он
се много упражњавао у лишавању себе од свега, због
чега је и назван бестрасним (ἀπαθὴς).
Будући добро образован, он је
напамет знао цело Свето Писмо. Од
многе убогости и изучавања Светога
Писма он није могао да спокојно
борави у ћелији; не што би га
привлачиле материјалне ствари, него
што је с радошћу проводио апостолски живот.
Путујући тамо — амо по свету, он се толико усаврши
у подвигу убоштва, да стече савршено бестрашће. Он
се родио са таквом наклоношћу (јер у људи су разне
наклоности а не суштине).
Оци казиваху да је он, узевши к себи за
подвижника једног, свог вршњака, продао себе у
једном граду глумцима — незнабошцима за двадесет
кованих новчића144). И запечативши145) новчиће, он их
је чувао при себи. И остаде код њих, не једући ништа
осим хлеба и воде, и непрестано проповедајући реч
Божју, док глумце не преобрати у хришћане и не

144)
двадесет кованих новчића (монета) (είκοσι νομισμάτων) –
напом.. приређ.
145)
запечаћивање новца било је практиковано у античко
доба, као и запечаћивање драгоцених предмета, чуваних у
кући. – напом. Д. Станилое.
198
убеди их да напусте позориште. Оставши тако дуго
времена код њих, блажени Серапион обрати најпре
самог глумца, затим његову жену, и најзад сву њихову
породицу. Причају да им је он обојима, док га нису
знали, прао ноге. А када се крстише, обоје напустише
позориште, и почеше живети чесно и богољубиво, и
поштујући веома Серапиона, говораху му: „Брате,
сада ми тебе пуштамо на слободу, пошто си ти нас
ослободио од срамнога ропства“. Тада им велики
Серапион рече: „Пошто је Бог мој радио, а ви
сарађивали, да се душе ваше спасу помоћу мене, то ћу
вам ја казати сву тајну овога дела. Сажаливши се на
ваше душе које живљаху у великој заблуди, ја,
слободни подвижник, родом Египћанин, продадох
себе вама, ради вашега спасења, да бисте се ви
ослободили од великих грехова. И ја се радујем што је
Бог учинио то кроз моју смиреност. Узмите своје
злато, а ја ћу отићи да помажем другима“. А они га
преклињаху и тврђаху му: „Ми ћемо те увек имати
као оца и господара душа наших, само остани са
нама“. Али пошто га не могоше наговорити, рекоше
му: „Подај ово злато сиромасима, јер оно беше залог
нашег спасења“. Серапион им одговори: „Подајте га
ви, јер је оно ваше; ја не раздајем сиротињи туђе
новце“. После тога они га молише да их бар кроз
годину дана посети.
Путујући непрестано, овај свети слуга Христов
дође једном у Грчку, и у току три дана које проведе у
Атини, нико му не подари хлеба, а он новаца не
имађаше. Јер он, убоги, не имађаше ни кесе, ни
монашког огртача, нити што друго осим синдона

199
којим се обавијао. А када наступи четврти дан, он
силно огладне, пошто тих дана не беше ништа окусио.
И ставши на једној узвишици у граду, где се скупљаху
чиновници, он стаде запомагати, пљешћући рукама:
„Атињани, помозите!“ И к њему се слегоше и они са
философским огртачима и они са радничким блузама,
и питаху га: „Шта је с тобом, човече? откуда си? од
чега патиш?“ Он им одговори: „Ја сам по рођењу
Египћанин а по животу - монах. Пошто напустих
своју отаџбину, падох у руке тројици кредитора.
Двојица од њих оставише ме пошто им исплатих дуг,
и нису имали разлога да ме туже; али ме трећи не
оставља, јер немам чиме да му платим“. Распитујући
се подробно за кредиторе, са намером да им плате,
људи питаху Серапиона: „Где су, и ко су ти људи што
те узнемиравају? Покажи нам их, да бисмо ти
помогли“. Тада им он рече: „Од младости ме
узнемирава — среброљубље, и похота, и
чревоугодије. Од двојице сам се ослободио: од
среброљубља и похоте; јер немам ни злата нити
икакво друго имање, и не наслађујем се
задовољствима које подржавају ову болест. Стога ме
те страсти не узнемиравају више. Али никако не могу
да се ослободим чревоугодија. Ето, ово је четврти дан
како нисам јео, а стомак ме као сурови тиранин мучи,
и тражи уобичајени дуг, који, ако му не исплатим,
неће ми допустити да живим“. Тада неки од философа
помислише да је он све то намерно измислио, али му
ипак дадоше један новчић. Примивши га, Серапион га
однесе у једну хлебарницу, узе један хлеб и одмах
напусти град, и више се у њега не поврати. Тада
дознадоше философи да тај човек заиста живи
200
добродетељним животом. И плативши колико кошта
хлеб, узеше натраг новчић.
Пошто одатле отиде у Лакедемонски146) крај,
блажени Серапион чу, да је један од првих људи у
граду — манихејац по вери са целим својим домом,
ма да добродетељан човек у другом погледу. Овај
прекрасни монах опет, као и раније, продаде себе
томе човеку, и за две године успе да од јереси одврати
њега и сав дом његов, и да их присаједини Цркви. И
они га љубљаху, не као роба већ више него рођеног
брата и оца, веома га поштоваху, и заједно с њим
слављаху Бога.
Пре неког времена овај духовни дијамант —
Серапион, пошто их довољно поучи у много чему,
отиде од њих, вративши и овим господарима својим
новац за који беше продао себе. И немајући са собом
апсолутно ништа, он седе на лађу као да му је ваљало
пловити у Рим. Гледајући Серапиона, морнари
мишљаху да је он или већ платио за свој пут или има
код себе злата за трошак; стога га примише без
распитивања, и сваки држаше да је неко други узео
његов пртљаг. Када запловише, и беху већ на пет
стотина стадија од Александрије, путници стадоше
јести око сунчева заласка, а морнари беху раније јели.
Видећи да Серапион не једе првога дана, они
мишљаху да му се смучило од пловидбе; то исто би
другог, трећег и четвртог дана. Али петога дана, када
сви јеђаху, видећи њега где спокојно седи, рекоше му:

146)
Лакедемонија – уобичајени назив за Спарту, град-државу
у Античкој Грчкој, која се налазила на југоисточном делу
полуострва Пелопонез. – напом. приређ.
201
„Што ти, човече, не једеш?“ „Немам шта“, одговори
им он. Када то чуше, морнари почеше распитивати
један другог, ко је унео на лађу његов пртљаг. И када
дознадоше да то није учинио нико (јер Серапион није
имао ништа), они га стадоше грдити, говорећи: „Како
си ти ушао овамо када ниси платио? како ћеш на
толиком путу издржавати себе? чиме ћеш нам
платити за путовање?“ Он им спокојно одговори: „Ја
ништа немам. Одвезите ме и избаците тамо где сте ме
узели“. А морнари му рекоше: „Што се љутиш? При
оваком, хвала Богу, повољном ветру, ми не бисмо то
учинили па да нам даш сто златника. Ми ћемо
отпловити своме циљу, и извршити пут који нам
претстоји“. Тако Серапион остаде безбрижно на лађи,
и лађари га снабдеваху храном све до самога Рима. А
када стиже у Рим, јунак Христов се распита, ко је у
том граду најбољи подвижник или подвижница.

70. О Домнину
Између осталих он се срете са неким
Домнином, учеником Оригеновим147), човеком
славним у подвижништву, који је извршио велике
подвиге. О њему се ширио глас да је учинио многа
чудеса. Говорило се о њему да је његова постеља чак
и после његове смрти исцељивала од болести.
Сусревши се са њим, и поучивши се од њега (јер се

147)
Треба поменути да, у време кад су се дешавале повести у
овој књизи, чувени Ориген (185–253) још није био осуђен од
Цркве као јеретик. – напом. Д. Станилое.
202
овај човек одликовао и нарављу, и образовањем, и
речју, и животом). Серапион се распита у њега, кога
још ту има од подвижника или подвижница, и дознаде
од њега за неку девојку — усамљеницу, која већ
двадесет и пет година живи затворена у својој ћелији,
и ни с ким се за то време није видела.

71. О римској девственици

Пошто овај славни човек дознаде где се налази
њен дом, отиде тамо и рече старици која јој је
прислуживала: „Реци девственици да један монах
жели да је, по сваку цену, види“. Старица му
одговори, да се она за дуги низ година није ни с ким
виђала. Но он јој понова рече: „Кажи јој да се ја с њом
морам видети, јер ме је Бог послао к њој“. Али
старица не хтеде да чује.
После чекања од три дана, он је најзад виде, и
упита је: „Зашто ти седиш овде?“ Она му одговори:
„Ја не седим већ путујем“. „Куда путујеш?“ упита је
Серапион. „Богу моме“, одговори му девственица.
„Јеси ли жива или мртва?“ упита је слуга Божји.
„Верујем у Бога мог да сам умрла за свет, одговори
она; јер ко живи по телу (τῇ σαρκὶ) — неће отићи
Богу“. Када то чу, блажени Серапион јој рече: „Пошто
је тако, онда ти, да би ме уверила да си умрла за свет,
учини оно што ја будем учинио“. Одговори му она:
„Нареди ми оно што је могуће, и ја ћу учинити“. Рече
јој он: „Мртвоме као што си ти, све је могуће осим
безбожности“. Затим јој рече: „Изађи и прођи се међу
светом“. Она му одговори: „Ја не излазим двадесет и

203
пет година; како да сада изађем?“ „Тако дакле, рече
Серапион, а не каза ли ти: Ја сам умрла за свет! Стога
је сасвим очигледно да и свет не постоји за тебе. А
ако је тако, онда — мртав ништа не осећа; и за тебе
треба да је потпуно свеједно: изаћи или не изаћи“.
Чувши то, девственица изађе. А када дођоше до једне
цркве, и уђоше у њу, рече јој блажени Серапион у
цркви: „Ако истински хоћеш да ме потпуно убедиш,
да си умрла и да више не живиш да људима угађаш,
учини оно што ја могу учинити, и тада ћеш ме
убедити да си заиста умрла за овај свет“. А
девственица рече: „Шта хоћеш да учиним?“ „Свуци са
себе све своје хаљине, као ја, рече Серапион, метни их
на своје раме, и прођи посред града, а ја ћу, без стида,
ићи испред тебе у истом виду“. „Али, ако ја то учиним
— рече девственица — саблазнићу многе таквом
непристојношћу; и понеки ће рећи да сам луда или
бесомучна“. „Шта се тебе тиче — одговори јој
блажени Серапион — ако то буду рекли, јер си ти,
како рече, умрла за њих, а мртвога се не тиче када га
ко грди или исмева, јер он не осећа ништа“. Тада му
рече девственица: „Молим те, нареди ми да учиним
ма који други подвиг, и ја ћу учинити, јер још нисам
дошла до таквог степена, него се само молим да до
њега доспем“. Онда јој слуга Божји, бестрасни
Серапион, рече: „Пази дакле, сестро, не размећи се
као да си светија од свију; и не хвали се као да си
умрла за овај свет. Ето, дознала си да си још жива за
овај свет и да људима угађаш. Ја могу бити мртвији
од тебе, и могу делом доказати да сам умро за свет,
јер се бестрасно односим према њему. И могу, не
стидећи се и не саблажњавајући, учинити оно што сам
204
теби наредио“. Пошто је таквим речима поучи
смиреномудрију и сломи њену гордост, блажени
Серапион је остави савршеном, и отиде од ње.
Такав беше живот Серапиона бестрасног и
крајње убогог. Много сјајних и чудесних дела, која се
односе на бестрасност, учинио је овај добродетељни
мудрац Христов. Од многих таквих дела ми смо
описали неколико, и обелоданили чистоту његовог
живота. Овај бесмртник сконча у шездесетој години
живота, и би сахрањен у самој пустињи.

72. О Евагрију
Било би неправо прећутати дела
славнога ђакона Христовог,
Евагрија ,
148)
човека апостолског
живота; напротив, потребно је записати
их ради поуке читаоцима и ради славе
доброте Спаситеља нашег. Са
излагањем ћу почети од почетка: како
је он ступио у монаштво, и како је,
пошто се достојно свога обета подвизавао, преминуо
у својој педесет четвртој години у пустињи, по речима
Светога Писма: Он се усаврши за кратко време, и
испуни многе године, јер душа његова беше угодна
148)
Евагрије (345-399) је уживао велики ауторитет са својим
духовним списима, пре него што га је Пети Васељенски
сабор, 553 године, осудио као оригенисту. Неки његови
списи - осим учења о преегзистенцији душе и апокатастаси –
и касније су цењени и коришћени (видети у Добротољубљу т.
1). – напом. Д. Станилое.
205
Богу (Прем.Сол.4,13-14).
Он бејаше родом из Понта, из града Ибора, син
презвитера. Свети Василије149), епископ кесаријски,
произведе га за чтеца цркве Аргонске. После
престављења светога епископа Василија, свети
Григорије150), епископ Ниски, брат епископа Василија,
човек апостолске славе, врло мудар, врло бестрастан,
и високо образован човек, уочивши способност
Евагријеву, рукоположи га за ђакона. Када дође отуда
на велики Сабор цариградски151), свети епископ
Григорије152) остави ђакона Евагрија у блаженог
епископа Нектарија153), као највештијег у оповргавању
свих јереси. И он се стаде славити у великом граду, са
младићским жаром сузбијајући проповедима сваку
јерес. Догоди се да он, кога је цео град поштовао због
његове изванредне чесности, би рањен страсном
љубављу према једној жени, — како нам сам он

149)
Свети Василије Велики (330-379), велики учитељ Цркве.
– напом. приређ.
150)
Свети Григорије Ниски (335-395) – напом. приређ.
151)
Други Васељенски Сабор, завршен под Св. Нектаријем,
381 г. у Цариграду. – напом. приређ.
152)
Свети Григорије Богослов (Назијанзин) (330-390). У току
Другог Васељенског Сабора, после неких интрига, захвали се
на катедри Цариградској и на председништву Сабора, и оде у
родни крај. – из Патрологије 2, еп. А. Јевтића
153)
Свети Нектарије Архепископ Цариградски (+397). По
одласку Св. Григорија, изабран је за Цариградског Епископа
и преузео да председава Другим Васељенским Сабором 381
г. у Цариграду. – из Патрол. 2, еп. А. Јевтића
206
причаше касније, пошто се беше ослободио тoга
искушења. Жена пак са своје стране заволе њега; а
беше она из врло знамените куће. Бојећи се Бога и
стидећи се своје савести, и престављајући себи
срамоту нечасног дела и злурадост јеретика, Евагрије
мољаше и преклињаше Бога да спречи намеру
женину, која, распаљена похотом, махнито жељаше да
га увуче у грех. И ма да је желео да се удаљи од ње,
он није могао, јер су га везивале њене дражи.
Ускоро после молитве, којом је успео да
одврати себе од извршења греха, стаде предањ у
виђењу Анђео, који имаше изглед трибуновог војника,
и шчепавши га, он као да га одведе у судницу, баци у
тамницу, и жељезним ланцима свеза му и врат и руке.
И они који, тобож, долажаху к њему, не говораху му
зашто је са њим тако поступљено. Сам пак он, мучен
савешћу мишљаше да то трпи због горе поменуте
ствари, и још му се чињаше да га је муж оне жене
доставио судији. Он беше на страшним мукама док се
над другима вршило ислеђење и док су их мучили за
такав преступ. После тако великог страха и безмерне
муке, Анђео, који га је толико уплашио виђењем, узе
на себе обличје искреног пријатеља који му долази у
посету. Изгледаше да је веома поражен и ожалошћен
што се његов искрени пријатељ налази у тако
срамним оковима, везан између четрдесет осуђеника,
и рече му: „Господине ђаконе, зашто си тако срамно
затворен са четрдесет осуђеника?“ Ваистину не знам,
одговори он, али слутим да ме је један трибун, рањен
безумном љубомором, опањкао. И можда је новцем
поткупио судију, да би ме подвргао најтежој казни“.

207
Тада му пријатељ рече: „Хоћеш ли да послушаш савет
свога пријатеља? За тебе није корисно да останеш у
овом граду“. Евагрије му одговори: „Ако ме Бог
ослободи ове напасти, и ти ме после тога будеш видео
у Цариграду, знај да с правом трпим ову казну и да
заслужујем још већу“. Пријатељ му рече: „Ако је тако,
ја ћу донети Еванђеље, и ти се закуни на њему да ћеш
отићи из овога града и старати се о души својој, па ћу
те ја избавити од ове напасти“. Евагрије му одговори:
„Молим те, заклећу ти се како хоћеш, само ме избави
од ове мрачне облачине“. Тада овај донесе Еванђеље,
и затражи заклетву. И Евагрије се закле на Еванђељу:
„Ја нећу остати овде, осим један дан колико ми треба
да на брод пренесем своје ствари“. Пошто се закле, он
дође к себи из мучне екстазе, која га ноћу беше
снашла. И уставши размишљаше: „Ма да сам се
заклео у екстази, ипак је то заклетва“. И пошто
пренесе на брод све што је имао, он отпутова у
Јерусалим, и тамо би примљен од блажене Меланије
Римљанке.
После неког времена ђаво опет осурови његово
срце, као некад Фараоново, и, пошто беше млад и
бујан, поново га спопаде сумња и поколеба се душом.
Он онда и тамо опет промени своју одећу, и дохвати
га вртоглавица сујете. Али Бог који све нас чува од
пропасти, посла на Евагрија овде другу беду:
грозницу; и шестомесечна тешка болест изнури
његово тело које му сметаше да буде добродетељан. А
када лекари беху у великој неприлици и не могаху
пронаћи лек, блажена Меланија рече: „Не свиђа ми се,
синко, твоја дуга болест. Реци ми дакле, шта ти је на

208
души, јер ово није твоја стварна болест“. Он јој онда
признаде све што му се десило у Цариграду. Блажена
му рече: „Дај ми пред Богом реч, да ћеш се решити да
живиш монашким животом, и ја, ма да сам грешница,
помолићу се Господу да ти да време да се поправиш и
да ти продужи живот“. Он пристаде. И пошто се она
помоли Богу, он оздрави за неколико дана. И када
устаде, он доби од ње саме монашку одећу, и отиде у
Нитријску гору, која се налази у Египту. У њој
проживе две године, а треће — удаљи се у пустињу.
Четрнаест година проживе Евагрије у
такозваним Ћелијама; јео је по литру хлеба на дан, и
по секстарију154) зејтина на три месеца, и ако је то био
човек, одрастао у раскоши и уживању. Он сачини сто
молитава; и записиваше у току години само цену
онога што је појео (а писао је дивно и брзо). У току
петнаест година очистивши ум, он би удостојен дара
знања, и мудрости, и разликовања духова. Он је
саставио три свештене књиге за монахе: Оповржења
(Антиритикон); и изложио у њима средства за борбу
против демона. Понекад је на њега силно нападао
демон блуда, као што нам је сам причао, и тада би он
по читаву ноћ стајао го у бунару, за време зиме, тако
да му се тело слеђивало. У друго опет време
узнемиравао га је дух богохулства, и тада он
четрдесет дана није улазио под кров, тако да се на
телу његовом, као код дивљих животиња, начичкаше
крпељи. Једном му се јавише дању три демона, у
облику клирика, да би спорили с њим о вери: један

154)
око пола литра – напом. приређ.
209
назва себе аријанцем155), други — евномијанцем156,
трећи — аполинаристом157). Али их он брзо победи
духовном мудрошћу. Опет једнога дана, када би
изгубљен кључ од цркве, Евагрије, осенивши крсним
знаком браву и призвавши име Христово, гурну врата
руком и отвори их. Он је толико пута био бијен од
демона, и толико је искушења поднео од разноврсних
демона, да је тешко набројати их. Једноме од својих
ученика он предсказа све што ће му се десити кроз
осамнаест година, и то предсказа у виђењу.
Овај блажени човек говораше: „Откако сам
дошао у пустињу, ја нисам окусио салату, ни зелени,
нити икакво друго свеже поврће, нити воће, нити

155)
аријанство – јерес Аријева (+336), који учаше да Христос,
Син Божји, није исте суштине са Богом Оцем већ је створен
пре свих створења. Тиме је одрицао Божанство Христово па
тиме и Св. Тројицу. Осуђено на Првом (325) и Другом (381)
Васељенском Сабору. – из Догматике 1, о. Јустина Поповића.
156)
евномизам – антитринитарно јеретичко учење Евномија
Кизичког (+393), које је крајње аријанство, а по коме је Бог
суштином нерођен и прост па тиме потпуно разумљив и
схватљив. Све што је рођено је друге суштине. Син, пошто је
створен, Оцу је сличан само по моралу али не и по бићу. Он
је прво биће до Бога док су сва друга створења, па и Дух
Свети, дело Сина. – из Догматике 1, о. Јустина Поповића.
157)
аполинаризам – христолошка јерес Аполинарија
Лаодикијског Млађег (+390), по којој Христос није човек, ни
Богочовек, већ само Бог који се оваплотио, тј. отеловио, али
не и сасвим очовечио (нема двеју природа у Христу). У
Христу је место ума људског и самосвести, заузео Бог Логос.
– из Догматике 1, о. Јустина Поповића.

210
грожђе, ни месо, ни хлеб, ни вино, нити ишта што се
на ватри спрема, осим неких дивљих трава и нешто
воде; нити сам се купао“.
Касније, пошто тако проживе шеснаест година
не употребљавајући кувану храну, када његово
ослабело тело и његов покварени стомак осетише
потребу за куваном храном, он стаде јести хлеб; али
ипак и у току последње две године он није јео кувано
поврће, осим пиринча или сочива. Тако овај блажени
истроши тело и оживотвори душу своју Духом
Светим, и причести се у цркви на Богојављење. Овај
сјајни јунак Христов говораше нам пред смрт: „Ево
већ три године како ме не узнемирава телесна
похота“.
Када је после тако добродетељног живота,
после толиких подвижничких бескрајних напора и
неуморних трудова и непрестаног стражења у
молитви, добромрзац и покварени демон толико
нападао на овога праведника, онда колико тек морају
да пате од гадног демона или од свог сопственог
нехата људи немарни!
Када овога светитеља известише о смрти
његовог оца, он рече ономе што му ту вест донесе:
„Престани говорити хулу, јер је мој отац бесмртан“.
Довде је узвишени живот славнога Евагрија, испуњен
добродетељним подвизима.

211
 73. О ави Пиору
Неко, по имену Пиор, родом Египћанин, у
младости се одрече света, отиде из
дома родитељског, и од изобиља
духовне љубави даде обет Богу, да
никада више неће видети никога од
својих. После неких педесет година,
сестра његова, већ остарела, дознаде
од некога да је њен брат жив, и
одлучи да га по сваку цену види.
Пошто није могла да иде у пустињу, она умоли
месног епископа да пише Оцима у пустињи, да
пошаљу Пиора да се она види са њим. После многог
наваљивања од стране Отаца да их послуша, он
одлучи да узме са собом још једнога, и отиде. Када
дође до сестрина дома, извести је да је дошао њен
брат Пиор, и стоји пред вратима. Осетивши пак по
шкрипању врата да му сестра иде у сусрет, Пиор
затвори очи и довикну јој: „Сестро, ја сам Пиор, брат
твој; ево, нагледај ме се до миле воље“. Пошто се
увери, она прослави Бога и, ма да је много
настојавала, није га убедила да уђе у кућу. А он,
сатворивши. молитву на прагу, врати се опет у
пустињу, у ту своју отаџбину, и тамо се усавршаваше
у подвижничкој добродетељи.
О овом светитељу причају да је показао овакво
чудо трпљења: на месту свога боравка он ископа
бунар, и нађе врло горку воду, али он ипак остаде
тамо до саме смрти своје, и употребљаваше само ту
горку воду, у чему се и откри трпљење овог славног
јунака Христовог. Многи монаси, и то врло искусни,
212
надметаху се после смрти овога бесмртника да остану
у његовој ћелији, али нису могли да проведу ни једну
читаву годину, јер је тамо и вода необично горка, и
место врло страшно и лишено сваке удобности.

74. О Мојсеју Ливијском

Мојсеј Ливијски бејаше човек веома кротак и
препун љубави. Он би удостојен дара исцељења. Он
ми је сам причао ово: „Када као врло млад човек бејах
у манастиру, стадосмо копати веома велики бунар,
широк двадесет стопа158). Нас осамдесет људи
копасмо три дана, и ископасмо дубље за један
лакат159) него што се обично налази водена жица, али
воде не нађосмо. Сасвим потиштени, ми већ
помишљасмо да напустимо посао. И док ми тако
размишљасмо дође нам из велике пустиње у само
подне, за време највеће жеге, блажени Пиор, старац,
огрнут монашким огртачем, и пошто се поздрави с
нама рече нам: „Што сте пали духом, маловерни? Ја
вас од јуче посматрам како сте малодушни“. Рекавши
то он спусти лествице у бунарску рупу и сатвори
молитву с нама; затим узе будак и, ударивши трипут у
земљу, рече: „Боже светих Патријараха, не остави
бескорисним труд слугу твојих, него им пошаљи
потребну воду“. И тог часа потече вода, те нас све
попрска. И помоливши се опет, ава отиде. Иако смо

158)
око 5 м; (εἴκοσι ποδῶν, двадесет стопа); стопа износи 0,26
м. – напом. приређ.
159)
око пола метра – напом. приређ.
213
много наваљивали на њега да једе са нама, он не
пристаде, говорећи: „Оно због чега бих послан, ја
учиних; али за ово нисам послан“.
Таква су необична чудеса Пиора, чврстог стуба
трпљења, и такав је крај његове добродетељи. Место
горке воде он сада са великом духовном радошћу пије
из вечитог потока сладости.

75. О ави Хронију

Неко, по имену Хроније, родом из села званог
Финик, одброја од свога села, које се налазило близу
пустиње, пет хиљада корака160), и пошто се ту помоли
Богу, ископа бунар и нађе дивну воду на седам
хвати161) дубине. И ту сагради себи колибицу; и од
дана у који се настани у том усамљеном месту,
мољаше се Богу да му да силе да се не врати више у
насељене крајеве. После неколико година он би
удостојен презвитерства, и око њега се окупи
братство до двеста људи.
Прича се о оваквој добродетељи његовог
подвижништва: да је шездесет година пробавио крај
жртвеника, свештенодејствујући, и за све то време
није изишао из пустиње, нити је јео хлеб који није
зарадио својим рукама.

160)
πεντακις χίλια βήματα (PG. t. 34, col. 1196B) – напом. приређ.
161)
13 м. – напом. приређ.
214
 76. О ави Јакову
Заједно са њим живљаше неки Јаков, његов
сусед, прозван: Хроми – човек веома чувен. Обојица
су били познати блаженом Антонију.

77. О ави Пафнутију

Једнога дана њима се придружи и Пафнутије,
звани Кефала, човек необичан. Он имађаше дар знања
Светога Писма Старога и Новога Завета, и тумачаше
цело Свето Писмо не читавши га. Био је пак толико
скроман, да је скривао ову пророчку добродетељ.
Прича се у похвалу његове добродетељи, да у току
осамдесет година он није имао две хаљине
истовремено. Када смо се ја и ђакони, Евагрије и
Албин, срели са овим Оцима, распитивали смо их о
узроцима отпадања или скретања братије од доброг
живота.

78. О Херимону
Догоди се да тих дана подвижник Херимон
умре седећи, и нађоше га мртва на столици, са радом
у рукама. Догоди се да и други брат, копајући бунар,
би затрпан земљом; и још, неки трећи брат, идући из
Скита, умре од жеђи.

79. О палом Стефану

Ми се сећамо и Стефана, палог у срамну
распутност, и Евкарпија, и Ирона Александријског, и
215
Валента Палестинског, и Птоломеја скитског,
Египћанина. Када ми стадосмо распитивати, шта је
узрок те неки који живе у пустињи тако
добродетељним животом — залуде, или их заведе
чревоугодије, или се одаду разврату, — свети Оци, и
међу њима премудри Пафнутије, дадоше нам овакав
одговор. Све што се догађа, бива на два начина: или
по Божјем благоволењу или по Божјем попуштењу.
Све добро што се чини у славу Божју, бива по Божјем
благоволењу; а све пак што је шкодљиво, и опасно, и
критично, бива по Божјем попуштењу. Попуштење
бива према онима које Бог оставља због њихове
неразумности и неверја; јер је немогуће да човек, који
правилно расуђује и побожно живи, буде остављен од
Бога, и падне срамним падом, или преварен од
демона. Но подвргавају се паду и они који
упражњавају добродетељ: или са нечистом намером
или да би угодили људима или из гордости ума. Такви
људи бивају остављени од Бога ради њихове користи,
да би кроз ту остављеност од Бога, осетивши промену
у своме стању, они исправили или своју намеру или
своје дело; јер они некад греше намером а некад
делом, тј. када имају у виду рђав циљ или поступају
онако како не треба. Често се, на пример, дешава, да
развратник са рђавом намером даје милостињу
младим женама ради срамног циља. Међутим,
похвално је дело указивати помоћ сиротици,
монахињи и подвижници. Дешава се исто тако, да са
добром намером дају милостињу болнима, или
старима, или осиротелим богаташима, али цицијашки
и с гунђањем. У таквом случају, намера је добра, али
је само дело недостојно намере, јер милостињу треба
216
чинити с радошћу и великодушношћу.
Светитељи говораху још и то, да у многим
душама има нарочитих предрасположења: у некима
— природна доброта душе, у другима — склоност ка
подвижништву. Али када и делање по природној
склоности, и доброта, не бивају ради самога добра и
богоугодног циља; када они који имају нарочите
дарове не приписују их дародавцу добара — Богу
него својој сопственој вољи, и својој природи, и својој
способности, — тада они бивају остављени
Промислом, и падају у срамна дела, или у срамне
страсти и срамоту. Остављени, пошто доживе
понижење и срамоту, стану мало по мало избацивати
из себе гордост због уображене добродетељи, и
престају да се уздају у себе него за све благодаре Богу
дародавцу. Када се човек надује и погорди због својих
умних способности, па не приписује Богу ни умне
способности ни стечено знање него своме труду или
својој природи, — тада Бог узима од њега Анђела кога
је промислом поставио да чува овај дар. Чим Анђео
отступи, човеком, који се погордио због својих умних
способности, овлада ђаво, и он се одаје разврату, да
би тај скотски или псећи разврат изагнао демонску
надутост, то јест гордост; да би, другим речима, по
удаљењу сведока целомудрија, речи таквих људи
постале неверодостојне, пошто благочестиви људи
беже од учења које излази из таквих уста, као од
извора који има пијавице; и на њима се испуњују речи
Светога Писма: А грешнику рече Бог: зашто казујеш
уредбе моје и носиш завет мој у устима својим?
(Пс.49,16).

217
 Душе, заражене страстима, стварно личе на
различите изворе: душе чревоугодника и винопија
личе на блатњаве изворе; душе среброљубаца и
грамжљиваца — на изворе, пуне жаба; душе злобне и
горде, које имају способност знања, личе на изворе, у
којима живе змије, јер је у њима устајали разум као
смрдљива вода у бари, одакле нико неће да захвата
због горчине нарави и смрада нечистих дела. Стога је
Давид и молио Бога да му подари три дара: благост,
разборитост и знање (Пс.118,66); јер је знање
бескорисно без благости (ἄνευ γὰρ χρηστότητος
γνῶσις ἄχριστος). Но ако се такав човек поправи,
одбацивши од себе узрок због кога га је Бог оставио,
то јест надутост, и прими у себе смиреномудрије,
сазна своју ограниченост и престане да се превазноси
над другима, већ стане благодарити Бога: њему се
тада опет враћа посведочено знање. Јер духовне речи,
које нису праћене честитим и целомудреним животом,
личе на класје, оштећено ветром, које, иако има
изглед класја, ипак је лишено хранљивог зрневља.
Сваки дакле пад језиком, или видом, или слухом, или
чулом мириса, или делом, или целим телом, одговара
мери гордости или самопоуздања, долази од
остављености Богом који и тиме штеди остављене. Јер
ако би Бог, без обзира на развратни живот таквих
људи, стао сведочити о величини њиховог ума
сарађујући њиховом учењу, они би гордошћу
претворили себе у демоне, надимајући се при свој
нечистоти својој.
И ево шта нам још казиваху ови најбољи
између Отаца, преподобни људи: „Када видите некога

218
човека, по животу рђавог а по речима привлачног,
сетите се демона који је, како вели Еванђеље,
разговарао са Господом, и сведочанства Светога
Писма које говори: а змија беше разборитија од свега
звериња на земљи (1Мојс.3,1). Та разборитост (ἡ
φρόνησις) послужила је змији више на штету, јер није
била праћена другом добродетељу. Стога, верујући и
добар човек треба увек да мисли о ономе што Бог
даје, треба да говори оно што мисли, и да чини оно
што говори. Јер ако истину речи не прати сустопице
добродетељни живот и благородна и добра нарав,
онда је то, по речима блаженога Јова, хлеб без соли
(Јов.6,6). Такав хлеб нигде неће јести; а ако ко и поједе,
подвргава своје здравље великом растројству. Ако
неко и стане јести хлеб без соли, ако и има укуса у
празним речима, онда, ваљда, само за оне који немају
у себи сведочанство добрих дела.
„Различити су узроци због којих Бог оставља
људе. Некада то бива, да би се обелоданила сакривена
добродетељ, као на пример добродетељ трпљења
великога јунака Јова, са којим је Бог спорио и
говорио: Не одбацуј мој суд. Хоћеш ли мене осудити
да би себе оправдао? (Јов.40,3). Ти си од почетка
познат мени који видим сакривено и проничем у
дубину људских помисли. Али пошто твоје
добродетељи беху непознате људима, и неки те
оговарачи подозреваху да ми служиш због богатства,
ја сам и навео на тебе такву невољу, одузео ти
богатство, да бих им показао твоју благодарну
мудрост. — Некада пак Бог оставља човека, да би га
одвратио од гордости и отргао од самопоуздања или

219
уображености. То се може видети на блаженом
апостолу Павлу. Јер и он би препуштен невољама, и
подвргаван ударцима и разним мукама, због чега је и
говорио: даде ми се жалац у месо, анђео сатанин, да
ме ћуша да се не поносим (2Кор.12,7), то јест да га
спокојство, и благополучност, и почасти због толиких
чудеса не би повукли у ђаволску гордост, ако би се
предао безбрижности. Остављен беше због својих
грехова и раслабљени, коме Исус Христос рече: ето
си здрав, више не греши, да ти не буде горе (Јн.5,14).
Остављен би и Јуда, који претпостави сребро Речи
живота, због чега се и обеси (Д.Ап.1,18). Остављен би и
Исав; због тога и паде у неуздржљивост, и грубу
храну претпостави очевом благослову (Мојс.25,30-34).
Дознавши све ово Духом Светим, блажени Павле рече
онима који су на такав начин остављени: И као што
не мараху да имају Бога у разуму, тога ради предаде
их Бог у покварен ум да чине што не ваља (Рм.1,28). А
о другима који мишљаху за себе да, при исквареној
души и празној охолости, имају познање о Богу, рече:
Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога,
нити му захвалише, него залудеше у својим мислима, и
потамне неразумно срце њихово. Кад се грађаху
мудри, полудеше (Рм.1,21-22); ударени демоном
самопоуздања и безумља, они се предадоше телесним
нечистоћама (Рм.1,24). Отуда треба да знамо, да не
може пасти у разврат онај који није остављен
Промислом Божјим; а људи бивају остављени Богом и
предају се разним невољама због нехата и лености“.

220
 80. О Соломону
Четири сам године провео у тиваидском граду
Антиноји, и за то време упознао сам све тамошње
манастире. Око града живе до двадесет хиљада људи,
који живе од својих руку и веома се ревносно
подвизавају у добродетељи. Међу њима има и
отшелника који су се затворили по каменитим
пештерама. Међу њима се налази један отшелник
Соломон, човек веома кротак, и целомудрен, који
поседује дар трпљења. Он казиваше да је већ педесет
година у пештери, храни се радом руку својих, и
изучио је целокупно Свето Писмо.

81. О Доротеју
У другој пештери живи презвитер Доротеј,
човек бескрајно добар. За беспрекорни живот он би
удостојен презвитерства, и врши богослужење за
братију која живи у пештерама. Једном приликом,
млађа Меланија, унука старије Меланије (о којој ћу
говорити касније), посла овоме бесребрнику пет
стотина златника са молбом да их раздели тамошњој
братији. Али он узе три златника, а остале посла
отшелнику Диоклу, човеку великога знања, рекавши:
„Брат Диокло је мудрији од мене, и може их
корисније расподелити, јер боље од мене зна коме
стварно треба указати помоћ. А мени је доста и
оволико“.

221
 82. О Диоклу
Овај Диокло поче своје образовање са
писменошћу, затим се посвети философији, и најзад
га благодат привуче небеској философији. У двадесет
осмој години свога живота он напусти световне науке,
и одаде се небеском учењу Христовом. И ево, већ је
тридесет пета година како живи по пештерама. Он
нам говораше: „Ум, када престане да Бога созерцава
мишљу, постане или демон или скот“. А када га ми
стадосмо распитивати, на који начин то бива, он рече:
„Ум човеков, чим се удаљи од созерцања Бога, по
неопходности пада под власт: или демона похоте, који
га одводи у разврат, или демона раздражљивости, од
кога се рађају безумни испади“. Сладострасну похоту
он назва скотском, а гневну раздражљивост —
демонском. А када му ја приметих: „Како је могуће да
ум човечји буде непрестано са Богом?“ он ми рече: „У
свакој мисли и у сваком делу учествује душа; али са
Богом бива само онда када побожно и божанствено
размишља.“

83. О Капитону
У близини овог преславног подвижника
живљаше неки Капитон, који је од разбојника постао
врло искусан монах. Он је педесет година провео по
пештерама, на четири миље од града Антиноје, и није
излазио из своје пештере ни до реке Нила, говорећи,
да се још не може сретати са људима, пошто му се
још противи враг.

222
 84. О сујетном отшелнику
У близини ових подвижника ми видесмо и
другог отшелника, који је такође живео по пештерама.
Прелашћиван у сновима играчкама сујете, он је и сам
прелашћивао оне који су долазили к њему и
обмањивали се. И он постаде, по речима Светога
Писма: човек неразуман, који се сеже за сенку и гони
ветрове, и верује сновима (Прем.Сир.34,2). Мада је по
телу он сачувао целомудрије, уосталом и због
старости и времена, а можда и због сујете, али је душу
упропастио, искваривши је нечистом сујетом и
отпавши кроз то од благочестивог живота.

85. О Јефрему
Свакако си слушао о ђакону едеске цркве,
Јефрему. Он је достојан да га се сећају благочестиве
слуге Христове. Пошто он на достојан начин прође
пут Светога Духа, и нимало не скрену са правога пута,
он би удостојен дара природног познања, за којим
следи богословље, и најзад блаженство. Он је стално
живео веома усамљенички, и много је година давао
поуке онима што су му долазили, и на послетку је
изашао из ћелије због следећег разлога.
Када настаде велика глад у граду Едеси 162), овај
се божанствени човек сажали на житеље који
пропадаху од глади, отиде богатим грађанима и рече
им: „Зашто немате милосрђа према људима који

162)
древни град у горњој Месопотамији – напом.приређ.
223
пропадају него ваше богатство труне на осуду душа
ваших?“ Они измислише, тобож згодан, изговор, и
рекоше светитељу: „Ми немамо коме да поверимо
раздавање хлеба гладнима, јер се сви баве
трговином“. Рече им добродетељни Јефрем: „Шта
мислите о мени? за кога ме сматрате?“ Рекоше му:
„Ми те сматрамо за Божјег човека“ (стварно, сви су га
веома поштовали истински, не привидно). „Ако тако
мислите о мени, рече им слуга Христов, поверите ми
бригу о гладнима“. Хвалисави богаташи рекоше му:
„О, када би нас улостојио“. А изабраник Божји Јефрем
одговори им: „Ево, од данас ви ме постављате за
стараоца невољнима“. И узевши од њих новац,
сагради куће са разним оделењима, и постави око три
стотине постеља; и неговаше болеснике, и храњаше
гладне, и сахрањиваше умрле, а у којих беше наде на
оздрављење, њих брижљиво чуваше и неговаше;
једном речју: он је свима, који су му прибегавали од
глади, свакодневно давао уточишта и указивао помоћ
од онога што су му давали.
Пошто прође година и благостање се поврати и
сви се вратише својим кућама, овај славни
подвижник, немајући више посла ту, поврати се у
своју ћелију, и упокоји се после месец дана,
наследивши блажену земљу кротких. Поред других
његових подвига, Бог му напослетку пружи и ову
прилику да би кротком нарави стекао преславне
венце. Овај знаменити човек остави после себе и
списе, од којих врло многи заслужују изучавање и
сведоче о великој добродетељи његовој.

224
 86. О Јулијану
Слушао сам о неком Јулијану, веома великом
подвижнику, који је живео у околини Едесе. Он је до
крајности изнурио своје тело, и био је само кости и
кожа. Пред крај свога живота он би удостојен дара
исцељења.

87. О Инокентију
О блаженом Инокентију, презвитеру
елеонском, ти си, свакако слушао од многих великих
људи, али ево да чујеш и од нас смирених, који смо
три године живели заједно са њим, јер су његове
добродетељи, често сакривене од њих, постале
познате нама. Но није лако једноме, и двојици, па и
десеторици људи, да изложе добродетељи овога
човека. Овај прекрасни подвижник бејаше неизмерно
прост. Он је најпре био један од доглавника на двору
цара Константина, па се одрекао света, и напустио
брачни живот, у коме је и сина имао, по имену Павла,
који је служио у царевој гарди.
Када овај син његов сагреши са ћерком једног
презвитера, свети Инокентије прокле свога сопственог
сина молећи Бога и говорећи: „Господе, дај моме сину
таквога духа, да он никада не нађе времена да греши
телом, јер је боље да се бори са демоном него ли да
робује разврату“. Тако и би. Он се још и сада налази
на Маслинској гори, носећи вериге и мучен духом. И
чудновато је да отац његов, који је друге исцељивао,
није хтео да се смилује на њега који је толико патио
од демона.
225
 Будући неизмерно безазлен и прост, он би
удостојен дара да изгони демоне. Тако, једном
приликом доведоше к њему на наше очи младића,
поседнутог злим духом и узетог. Када га угледах, ја
изгубих сваку наду на његово исцељење и хтедох да
удаљим мајку бесомучнога заједно са онима што га
беху донели. У том се деси да, док ми гледасмо
његове несносне муке, старац наиђе. Угледавши
бесомучнога и с њим његову мајку где плаче и кука
над неизразивом несрећом свога сина, расплака се
добри старац (ὁ καλόγηρος) и, сажаливши се на њих,
узе младића и уђе у своју молитвеницу (τὸ μαρτύριον),
коју беше сам саградио, и у којој се налажаху частице
моштију светога Јована Крститеља. И пошто се
помоли над њим од трећег часа до деветог163), он
истера из њега демона, и исцели га од узетости, и
предаде га матери здрава. Узетост младићева бејаше
таква да, када је он пљувао, пљувачка му је падала на
леђа, — толико је он био искривљен. И овај јадник би
зачас исцељен молитвом праведника.
Једна старица, чувајући овце у околини
Лазарије, изгуби једну овцу. Беху је украли тамошњи
младићи. Сва уплакана, старица дође овом Божјем
човеку. А он јој рече: „Покажи ми место где си је
изгубила“. Она пође ка Лазарији; Велики иђаше за
њом. Када стигоше на место, он се стаде молити. У
међувремену, они који беху украли овцу, заклаше је, и
месо сакрише у винограду. Док се светитељ молио, а
ни један од криваца не признаваше, по дејству

163)
од девет сати пре подне до три сата после подне – напом.
приређ.
226
благодати долете један гавран однекуд, паде на
украдено месо, откину један комад и одлете опет.
Опазивши то, блажени Инокентије приђе том месту, и
пронађе и месо и крадљивце. Тада младићи који беху
украли овцу, падоше пред ноге његове, признадоше
своју кривицу и платише за овцу колико је коштала.
На тај начин они бише уразумљени, да се никада
више не усуде на тако нешто.

88. О Адолију
Упознадох у Јерусалиму још једнога човека, по
имену Адолија, родом Таршанина. Дошавши у
Јерусалим, он пође непрокрченим путем
добродетељи, не оним којим већина од нас иде, него
неким необичним и новим, који он сам прокрчи себи,
и на коме се он надчовечански подвизаваше, тако да и
сами зли демони дрхтаху од строгости његовог веома
узвишеног живота и не усуђиваху се да му се
приближе. Због прекомерног уздржања и бдења он је
изгледао као неко привиђење; јер је за време
Четрдесетнице он јео у пет дана једанпут, и то
умерено, а у остало време јео је сваког трећег дана.
Али велико и необично дело његовог подвижништва
беше ово: од увече до јутарњег часа, када су се
братија опет сакупљали у храмовима, он је стајао на
Елеону, на брежуљку Вазнесења, одакле се узнео
Исус, стајао је, певао Псалме, и молио се. И то је
чинио по сваком времену; макар падао снег, или
киша, или град, он је остајао непомичан. И пошто би
испунио своје уобичајено молитвено правило, он је

227
будилничким чекићем куцао по свима ћелијама и
позивао братију у храмове на јутарње славословље; у
свакој је ћелији певао заједно с њима по један или по
два антифона и, помоливши се на тај начин, одлазио у
своју ћелију пред свитање. Ја сâм поуздано знам да је
често, када су га братија за време жеге свлачила и
цедила његове хаљине, зној текао из њих као да су
биле пране у води; затим су му навлачили другу одећу
док се она не би осушила. И пошто би се одморио до
трећега часа164), он би остале часове све до увече
проводио опет у појању Псалама и у молитвама.
Таква је дакле добродетељ неизмерног трпљења
Адолија, тог тврдог камена, који беше родом
Таршанин. Пошто се усаврши до краја подвизима
истрајности, он заспа вечним сном у Јерусалиму, и би
погребен.

89. О Аврамију
Неки Аврамије, родом Египћанин, ревносни
монах, провођаше у пустињи веома строг и суров
живот. Али ум његов би рањен крајњом самообманом.
Дошавши у цркву, он је спорио са презвитерима и
говорио: „Христос ме је прошле ноћи рукоположио за
свештеника, и ви ме морате примити као презвитера
који има да служи“. Свети Оци га изведоше из
пустиње и, упутивши га у простији и равнодушнији
живот, излечише га од гордости. Пошто Аврамија
приведоше сазнању његове властите немоћи, они

164)
девет сати пре подне – напом. приређ.
228
показаше да је он био прелашћен од демона гордости,
и својим светим молитвама васпоставише га у
пређашњи добродетељни живот.

90. О Елпидију
Видео сам и другог човека, достојног сећања, у
пештерама јерихонским, које су још у старини
издубили Аморејци када су бежали и скривали се по
њима (на гори Лука) од Исуса Навина који је био
опсео град. Тај се човек звао Елпидије, родом
Кападокијац; касније он би удостојен презвитерства у
тамошњој обитељи, и би рукоположен од
Кападокијског хороепископа165) Тимотеја, човека
веома способног. Дошавши, Елпидије се настани у
једној од пештера, и показа такве подвиге уздржања,
да све превазиђе тиме. У току двадесет и пет година
он је јео само суботом и недељом, а све ноћи
проводио је стојећи на молитви. Као матица међу
пчелама он је живео међу братијом, и населио гору
као град. Ту су се могле видети различите врсте
подвижништва.
Овог Елпидија, који се стварном надом радовао
и ради Христа подносио невоље за време ноћног
стајања на молитви, уједе једном шкорпија, када ми
стајасмо заједно с њим на молитви. Он је одгурну
ногом, али се не мрдну са свога места без обзира на

165)
хороепископ (сеоски епископ) – особа која има
свештенички а понекад и епископски степен, овлашћена од
градског епископа. Спроводи епископску власт у селима и
сеоским црквама. – напом. приређ.
229
болове што му их причини шкорпија.
Другом једном приликом, један брат држаше у
руци једну лозу; блажени Елпидије, који је у то време
седео на ивици горе, узе је и зари у земљу као садећи
је, мада тада није било време за то. Лоза се прими, и
израсте тако разгранато и обилно, да засењаваше сву
цркву.

91. О ави Енезију

Заједно са овим светим јунаком Христовим
подвизавао се у усавршавању и славни слуга Христов
Енезије, човек знаменит, који се одликовао
подвизима.

92. О ави Евстатију

И равночесни брат његов Евстатије усрдно је
подносио муке проводећи живот по Христу.
***
Блажени пак Елпидије, изнуравајући своје тело,
достиже до таквог бестрашћа, да се видео сав састав
његових костију. Ревносни ученици
његови, између осталих обавештења
о његовим добродетељима дају и ово:
да се он за свих двадесет и пет
година никада није окренуо на запад,
и ако су врата његове ћелије била на
врху горе; никада после дванаест сати у подне није
видео сунце које је тада бивало изнад његове главе и

230
клонило се западу; исто тако за свих двадесет и пет
година никада није видео ни звезде које се рађају на
западу. Овај велики подвижник трпљења откако уђе у
пештеру не сиђе са горе до саме своје смрти.
Таква су небеска дела овенчаног и непобедног
борца Елпидија који сада борави у Рају са себи
сличнима.

93. О Сисинију
Овај бесмртни Елпидије имађаше ученика по
имену Сисинија, по пореклу роба али по вери
слободна, родом Кападокијца. Јер треба означавати и
порекло светитеља у славу Христа који нас
облагорођује и води блаженом и истинском
благородству небеског царства. Ватрено љубећи
подвижничке добродетељи, Сисиније проведе шест
или седам година у блаженог Елпидија, и пошто
изучи добродетељ овога човека и истрајност у
подвижничким напорима, затвори се напослетку у
гробници. Три године стајао је он у гробници молећи
се непрестано, и ни дању, ни ноћу не седе, нити
прилеже, нити изађе напоље. Он би удостојен дара да
изгони демоне. А сада, пошто се поврати у своју
постојбину, би удостојен презвитерства, и окупи око
себе братство од људи и жена. Уређењем
целомудреног живота он даде сведочанство о
бестрашћу, јер истера из себе сваку мушку похоту, а
уздржањем укроти код жена сваку женску похоту, те
се тако испуни оно што је написано: У Христу Исусу
нема мушкога рода ни женскога (Гал.3,28). На срамоту

231
недарежљивих богаташа он беше неизмерно
гостољубив, ма да ништа имао није.

94. О Гадану
Познавао сам једног палестинског старца, по
имену Гадана. Он је живео у околини Јордана и сав
живот провео без крова. Неки Јудејци, који су живели
око Мртвога мора, покренути завишћу према овом
блаженом пустињаку, нападоше на њега са
обнаженим мачем. Али се тада деси чудо: када један
Јудејац подиже мач и хтеде да убије Гадана, сасуши
му се рука којом је држао мач, и испаде му мач из
руке а он и не осети.
Таква Божја помоћ сарађиваше светоме Гадану,
и таква беше добродетељ овог блаженог човека до
саме смрти његове.

95. О Илији
Бејаше још један веома славан монах, по имену
Илија, који живљаше у тим местима у пештери,
провођаше необично честан и
благочестив живот, непрестано се
упражњаваше у уздржању и молитви,
и с љубављу примаше све долазнике.
Једнога дана, када к њему дође много
братије (јер је пут водио поред њега),
њему недостајаше хлеба, и он нас је заклетвом
уверавао: „Умало не падох у несвест због недостатка
хране. И када уђох у ћелију веома снужден што не
могу да испуним дуг љубави према дошавшима, ја
232
нађох три велика свежа хлеба, узех их и с радошћу
предложих њима. Пошто се двадесет људи сити
наједоше, преостаде још један хлеб. Ја узех тај хлеб и
храних се њиме двадесет и пет дана“.
Таква благодат бејаше са гостољубивим
Илијом, коме су у човекољубивог Господа
припремљене награде за подвиге.

96. О Саватију
Мирјанин, по имену Саватије, родом из
Јерихона, имао је жену, али је страха Божја ради
толико волео монахе, да је ноћу обилазио ћелије и сву
пустињу, и крај сваке обитељи остављао кришом по
један модиј урми166) и подоста поврћа, јер
подвижници јордански не једу хлеб. Једнога дана,
када овај љубитељ монаха и устројитељ трпеза за
уздржљивце, ношаше светитељима оно што им је
потребно за њихов подвижнички живот, срете га лав.
Зли враг монаха из зависти подстаче неукротивог
звера против служитеља њиховог, да би монахе
лишио помоћи а Саватију омео остварење намере.
Звер, скочивши на њега иза једног споменика,
постављеног једноме монаху, удари га шапом и обори
на земљу. Али Онај који је у време пророка Данила
научио лавове да посте, забрани и овоме лаву, иако је
овај био силно гладан, да растргне љубитеља
заповести. И тако лав дохвати старчевог магарца и

166)
око 9 кг; модиј (μόδιον) је запремина од 8,754 лит.; за
урме то је тежина око 9 кг - напом. приређ.
233
отиде. Јер Онај који је Саватију даровао живот,
утолио је и глад звера.

97. О Филорому
У Галатији сретосмо и дуго време живљасмо са
веома богољубивим презвитером Филоромом,
превеликим и дуготрпељивим подвижником. Он се
родио од мајке робиње и од оца слободног. У своме
христоликом животу он показа такво добродетељно
благородство, да и сами непобедиви у своме роду
подвижници поштоваху његов равноанђелски живот и
добродетељно подвижништво. Овај славни јунак
Христов Филором одрече се света у дане нечестивог
цара Јулијана, и смело се расправљаше са овим
безбожником. Јулијан нареди својим слугама да га
обрију и немилосрдно бију. Он то поднесе
великодушно, па се чак и захвали цару, како нам он
сам казиваше.
У почетку је овај славни човек, по његовим
речима, водио борбу са блудним жељама и
чревоугодијем, али је он одагнао ту насилничку
страст. Као неки силни пожар многом водом, он угаси
страст крајњим уздржањем, ношењем верига,
затворништвом, уздржавањем од јела и пшеничног
хлеба, и уопште од свега куванога на ватри. Тако се
он подвизавао осамнаест година. Победивши
разуздане страсти, он отпева победну песму Христу:
величаћу те, Господе, јер си ме подигао, и ниси дао
непријатељима мојим да ми се свете (Пс.29,1).
Нападан на разне начине од злих духова, он проведе у
једном манастиру четрдесет година.
234
 Филором нам је причао: „За тридесет и две
године ја нисам окусио воће. A када ме једном
спопаде неизмеран страх, тако да сам се и дању
плашио, ја се, да бих се избавио од тога страха,
закључах на шест година у једну гробницу“. На тај
начин он се ослободи страха и издржа борбу са духом
који му је причинио толики страх.
О овом славном човеку веома се старао епископ
Василије, који је с радошћу гледао строгост његовог
живота, истрајност и трудољубље. Филором чак и
сада, у осамдесетој години живота, не оставља перо и
хартију. Овај блажени човек причао нам је, да од дана
свога просвећења и препорођења водом и Духом, па
све до сада, ни у кога није џабе јео туђи хлеб, него се
хранио својим сопственим трудом; и пред Богом
говорио нам је да је двеста педесет златника, што је
био зарадио својим трудом, раздао богаљима, и
никога није вређао. Он је пешке путовао и у сами Рим,
да би се помолио у пресветом храму блажених и
светих апостола Христових Петра и Павла. Ишао је и
у Александрију да се помоли у храму чесног
подвижника Марка. „Био сам удостојен, говорио је он,
да, по обету, дваред идем пешке на поклоњење светим
местима у Јерусалиму, и то о свом трошку“. Говорио
нам је он још користи наше ради: „Не сећам се да сам
икада умом својим отступио од Бога свог“.
Такви су подвизи блаженога Филорома, и таква
је његова непобедива победа. Као награда за његове
блажене напоре најзад му је дат неувенљиви венац
славе.

235
 98. О Северијану
У галатијској Анкири167), у самом граду, ја се
упознадох са једним врло угледним чиновником
Северијаном и његовом женом Воспоријом. Мало сам
био са њима. Они бејаху толико испуњени добрим
надама, као да су стварно провидели будућност, и за
децу се нису паштили. Приходе са имања они су
трошили на невољне, без обзира на то што су имали
четири сина и две кћери, којима не даваху никакво
имање, осим ожењима и удатима. А осталој својој
деци они су говорили; „После наше смрти све ће бити
ваше; а док смо живи, ми ћемо сабирати плодове са
нашег имања и раздавати их црквама, манастирима и
њиховим гостопримницама, и свима невољнима;
њихове ће молитве и нама, децо, и вама пружити
вечни живот место овог привременог и мучног
живота“.
И ево каква у њих беше добродетељ. Када
настаде силна глад, и сви људи страдаху од ње, они
обратише у православље све тамошње јеретике, јер у
многим местима отворише своје житнице и даваху за
исхрану гладнима. Ово њихово неисказано
човекољубље приведе јеретике у сагласност са правом
вером, и они прославише Бога за простоту њихове
вере и бескрајно доброчинство.
Други пак чудесан подвиг њихов састојао се у
томе што су они живели врло скромно: хаљине им
беху веома просте и јевтине; трошили су на себе врло

167)
главни град малоазијске области Галатије. На том месту
данас се налази турски град Анкара – напом. приређ.
236
мало; употребљавали су просту храну, и то онолико
колико је потребно да се одрже у животу; строго су
чували пред Богом своје целомудрије; већи део
времена проводили су на њивама; нарочито су волели
да се одају безмолвију (τῇ ἡσυχίᾳ); увек су избегавали
градове и пороке који се тамо рађају, да се не би,
узимајући учешћа у народном весељу и понесени
градском хуком, удаљили од воље Божје. За сва таква
дела добродетељног живота, ови блажени супрузи већ
овде виде својим духовним очима вечна блага, која им
је припремила слава Божја.

99. О монаху милосрдном

У овом граду ми сретосмо и једнога монаха,
који је одбио да прими рукоположење за презвитера.
У монаштво је ступио пошто је извесно време био
провео у војсци. Двадесет година већ он проводи
подвижнички живот, остајући поред епископа града,
човека веома светог. Он је толико човекољубив и
милостив, да обилази градове са циљем да помаже
невољне. Он не оставља без своје бриге: ни стражаре,
ни болнице, ни сиротишта, ни богатога, ни просјака,
него свима указује помоћ. Немилосрдним и
немилостивим богаташима он даје поуке о милосрђу и
милостињи; брине се о сваком сиромашку за оно што
му је потребно; мири оне који су у непријатељству,
нâге снабдева одећом, болесне — лековима.
Оно што обично бива по великим градовима,
дешава се и у овом граду. У црквеном трему лежи
мноштво богаља који просе насушни хлеб; неки су од
њих жењени, неки нежењени. Једном се догоди да се
237
жена једнога од њих породи ноћу у трему, и то за
време зиме. Док је она јаукала и мучила се од
неподношљивих болова, блажени, који се у то време
молио у цркви, чу њено јаукање, прекиде своје
уобичајене молитве, изађе да види шта је то, и пошто
не нађе никога који би јој помогао у овој невољи, сам
заузе место бабице, и не згади се на нечистоћу која
обично бива у породиља, јер га његово предубоко
милосрђе учини неосетљивим за то.
Одећа коју овај христољубац носи не вреди ни
пребијене паре; а храна његова не уступа његовој
одећи. Да се књигама занима, он нема времена, јер га
дела човекољубља одвлаче од читања. Ако му ко од
братије поклони књигу, он је одмах продаје, и
добијени за њу новац раздаје невољнима. А онима
који га питаху: „Зашто то продајеш?“ он би
одговорио: „Чиме ћу уверити мога Учитеља да сам
брижљиво изучио његову науку, ако не будем, по
његовом примеру, творио дела његове науке?“
Овај бесмртник, који је у таквој делатности
провео век, до сада је у живој успомени у целом овом
крају, а сам се наслађује вечном радошћу у царству
небеском. За своје блажене напоре он ће примити
достојну награду. Пошто је на земљи хранио гладне и
одевао наге, он се сада наслађује сваковрсном
радошћу у Онога који награђује за добра дела.

100. О ави Висариону

Бејаше један старац, убог и милостив, по имену
Висарион. Сишавши у једно насеље, он виде на тргу
мртвог просјака без икакве одеће. А он сам имађаше
238
на себи један хитон, сагласно еванђелском предању, и
малу кабаницу, јер осим ове најнужније одеће он није
имао ништа друго. Но под пазухом он је увек носио
Еванђеље, или да би проверавао себе у сталној
послушности речи Господњој, или да би имао при
себи учење које је он делом испуњавао. Овај је човек
живео тако узвишеним и беспрекорним животом, да је
као земаљски анђео ишао путем небеског закона. Када
дакле он угледа мртваца, одмах скиде са себе
кабаницу и покри га њоме. А када мало одмаче, он
срете једног сиромаха, потпуно нага, и застаде
премишљајући у себи: „Зашто ја, који сам се, тобож,
одрекао света, имам одећу, а мој се брат мрзне на
мразу? Ако допустим да он умре, онда ћу несумњиво
ја бити узрок смрти ближњега. Шта дакле? да ли да
свучем свој хитон, разделим га и дам једну половину,
или да га целог поклоним човеку, сазданом по лику
Божјем? Али какву ће корист имати и он и ја, ако
разделим хитон на два дела?“ И пошто размисли,
рече: „Зар ћу ја претрпети штету, ако учиним више
него што је заповеђено?“
И овај благородни подвижник свесрдно позва
сиромаха под трем једне куће, навуче на њега свој
хитон и отпусти га, а сам, оставши потпуно наг, покри
се рукама и седе; једино имађаше под пазухом Свето
Писмо, које човека чини богатим. У то време, по
промислу Божјем, наиђе туда један чувар поретка
(οίκονομίαν), познаде старца и рече своме другу:
„Погледај, није ли онај старац — ава Висарион?“ Овај
одговори: „Да, он је“. Тада први чувар брзо сјаха с
коња и упита светитеља: „Ко те скину голог?“ Ава
пружи десну руку са Еванђељем и рече: „Оно ме
239
скину голог“. А чувар тог часа скиде са себе горњу
хаљину и рече: „Ево ти, савршени војниче!“ Светитељ
је узе и одмах се кришом уклони из тог места, носећи
је као мали монашки огртач. Он се постара да избегне
похвалу од човека који сазнаде његово добро дело, и
тајно очекиваше славу сакривену.
Пошто у потпуности испуни еванђелску
заповест, и немајући већ у души ништа световно, он
показа дело још савршенијег чувања заповести Божје.
Путем он виде једног сиромашка, и трчећи отиде на
трг, где је мало пре био, и продаде Еванђеље. После
неколико дана ученик његов Дула, упита га говорећи:
„Ава, где ти је Књижица?“ Старац му спокојно и
веома мудро одговори: „Не жалости се, брате; јер да
бисмо имали уздање горе, ја, послушности ради,
продадох саму ону реч која ми је увек говорила:
продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21).

101. О Меланији168)
Сматрао сам за неопходно да у овој књизи
споменем и знамените и благочестиве жене, којима је
Бог, као и људима који су провели живот
добродетељно, даровао венац, да се нехатне жене не
би разнеживале и изговарале како су оне сувише
слабе за добродетељне подвиге и благочестиви живот.
Видео сам ја међу њима много благочестивих, и
сретао сам врло много девојака и удовица које су се
јуначки подвизавале у добродетељи.

168)
Старијој – напом. приређ.
240
 Преблажена Меланија бејаше
по рођењу Шпањолка или
Римљанка, кћер проконзула
Марцелина, жена једног
достојанственика, чијег се имена не
сећам добро. У својој двадесет
другој години она остаде удовица.
По смрти свога мужа, покренута
божанском љубављу, она заручи
себе вечном Женику и љубљаше Га
до краја. И никоме ништа не говораше о томе, јер јој
је и само време сметало, пошто тада владаше
империјом, Валент169). Одредивши стараоца своме
сину, она узе са собом сву своју покретну имовину,
натовари на лађу, и са неколико својих слугу и
слушкиња журно отпутова у Александрију. Када тамо
стиже, она продаде све што имаше и, претворивши на
тај начин своје имање у новац, отиде у Нитријску
гору, где нађе свете Оце: блаженога Памва, слугу
Христовог Арсисија, великога Серапиона, светога
Пафнутија, славног Исидора Исповедника, епископа
ермупољског, и знаменитога Диоскора. Пошто
проведе код њих око пола године, она обиђе пустињу
и посети све светитеље.
Када затим управник александријски протера у

169)
Валент, цар источног дела Римског царства од 364 до 378
г. Био је аријанац и прогонио православне хришћане
(Никејског символа вере). Рањен у бици са Готима, сакрио се
у неку колибу која би запаљена и он жив изгорео, 378 г. –
напом. приређ.

241
Ћесарију палестинску свете оце: Исидора, Писимија,
Аделфија, Пафнутија, Памва, Амонија и неке друге,
свих дванаест епископа и презвитера, и осим тога
клирике и отшелнике, те их скупа са дванаест
епископа и презвитера бејаше сто двадесет и шест на
броју, — тада са њима заједно пође и ова блажена
Меланија, и служаше им својом имовином. Али
пошто је било забрањево указивати им услуге (како
ми то причаху свети Писимије, Исидор, Пафнутије и
Амоније), ова храбра жена, облачећи одело слуге,
доносила им је увече све што им је било потребно.
Проконзул палестински сазнаде за то и, желећи да
извуче од ње неку корист, намисли да је заплаши. И
ухвативши је, он је баци у тамницу, не знајући да је
она жена. Налазећи се у затвору, ова богољубива жена
изјави проконзулу: „Ја сам кћер тога и тога, била сам
супруга човека славног по рођењу, а сада сам
слушкиња Христова; немој ме, судећи по мојој бедној
одећи, сматрати ништавном. Јер ја могу, ако ми се
прохте, показати своје достојанство и осветити се; а
ти ме не можеш ни застрашити, нити узети што од
моје имовине. Дакле, да ти не би, из незнања, пао под
одговорност, ја сам се ето објаснила с тобом; јер се
према неосетљивима треба понашати гордо, као према
псу или јастребу, и смело се устремити на њих у
случају њихове дрскости“. Када то чу, судија се
освести, извини се, замоли од ње опроштај, и допусти
јој да несметано општи са светим људима.

242
 102. О Руфину170)
Пошто ови свети људи беху
поново позвани у Александрију,
Меланија подиже манастир у
Јерусалиму, у коме је провела
двадесет и седам година и имала
педесет девственица.
Са њом живљаше и веома
благородни, самохрани, и веома
чврсти Руфин, родом из града
Аквилеје у Италији; он би доцније
удостојен презвитерства. Ученијег и смиренијег
човека није било међу људима. У току двадесет и
седам година они су обоје примали оне који су
долазили у Јерусалим на хаџилук: епископе и монахе,
девственице и супружнике, знатне и просте; и све
којима је била нужна њихова помоћ они су помагали
и о свом трошку издржавали. Они су од шизме
Павлина171) присајединили православљу око четири
стотине монаха, и сваког јеретика духоборца 172),

170)
Руфин Аквилејски (345 – 411) – напом. приређ.
171)
раскол у Антиохији је настао када је, после свргавања св.
Мелетија од стране аријанаца 362 г, православнима за
епископа рукоположен Павлин насупрот већ постављеном
еп. Мелетију. По повратку св. Мелетија, део православних је
остао уз Павлина (+388) стварајући раскол који је превазиђен
тек 415 г. – напом. из Патрологије eп. Атанасија.
172)
јерес духоборства или македонијанство развио је еп.
цариградски Македоније, на начелима полуаријанства. По
њему, Дух Свети је створење и то створење Сина и зато је
243
убедивши, приводили су Цркви; а месноме клиру
одавали су част даровима и намирницама. Тако
делајући, они проведоше свој живот у побожности, не
увредивши никога, већ указавши помоћ скоро целоме
свету.

103. О Меланији Старијој

О чудесној и светој Меланији ја сам горе
говорио овлаш, али сада хоћу да и остало или, боље,
оно што се задржало у сећању о њеним
добродетељима, уткам у шарено ткиво казивања и
испричам неисказана доброчинства ове необично
богољубиве жене. Од њих је она својим сопственим
трудом изаткала себи блажену одећу бесмртности, и
из своје имовине исплела својим властитим рукама
неувенљиви венац славе за чесну главу своју, и
украсивши се, она је са великом смелошћу отишла
Господу. Уосталом, када бих ја стао причати све што
знам о подвизима ове блажене жене, недостајало би
ми времена. Колико је богатство она употребила на
невољне, понесена небеском ревношћу! Мислим да
такво огромно имање не би могао сагорети ни пожар,
када би га захватио. Али причати о томе, није само
моја ствар већ и оних који су у Персији, Британији и

нижи и од Оца и од Сина, јер “кад не би био створење он би

био или други Син Божји или унук”. Сматрао је и да је Дух
Свети не само створење, него је исто што и анђели, само се
достојанством разликује од њих, и као такав може се назвати
Богом. Ова јерес осуђена је на Другом Васељенском Сабору
381. г. – по Догматици 1, о. Јустина Поповића.
244
на свима острвима, јер доброчинстава и дарова ове
бесмртне жене није био лишен ни запад, ни исток, ни
север, ни југ. Тридесет и седам година живећи у туђој
земљи, она је из својих властитих средстава
снабдевала и цркве, и манастире, и гостопримнице, и
тамнице. Уопште, нико од долазника није одлазио од
ње непомогнут, јер су јој њени сродници, а и сам син
њен и надзорници њених добара, сваке године слали
новац, као доливајући зејтин у чисто кандило, који је,
горећи светлим пламеном милосрђа, осветљавао све
радосном дарежљивошћу. Пошто је била тако
истрајна у чињењу милостиње, она најзад остаде без
стопе земље.
Жеља за сином није ју одвраћала од љубави
према пустињи; нити ју је љубав према сину јединцу
одвајала од љубави према Христу, него је,
благодарећи њеним светим молитвама, њен млади син
достигао велики успех у наукама и у благости
карактера. Ступио је и у сјајан брак, по схватањима
света, и добио светска одличја. Имао је и два детета.
После дуже времена, када ова благочестива
жена чу да се њена унука173) удала и да намерава да се
одрекне света, побоја се да је не захвати неко рђаво
учење, или јерес, или порочан живот. Она, иако
старица од шездесет година, седе на лађу, отплови из
Ћесарије и стиже у Рим за двадесет дана. Тамо срете,
поучи у вери, и преведе у хришћанство блаженог,
достојног и знаменитог Апронијана, који беше
незнабожац; и убеди га да треба да живи целомудрено
са својом женом, сестричином њеном, блаженом

173)
Меланија Млађа – напом. приређ.
245
Авитом; учврсти у том убеђењу и своју унуку,
Меланију Млађу, са њеним мужем Пинијаном.
Поучивши и своју снаху Албину, жену свога сина, и
наговоривши све њих да продаду имање, она их
изведе из Рима и одведе у свето и тихо пристаниште
живота.
Ево како она у Риму победи све сенаторе и
њихове жене, који покушаваху да је спрече да се
одрекне и осталог имања свог. Слушкиња Христова
говораше им: „Децо, пре четири стотине година
написано је: последњи је час (1Јн.2,18). Зашто боравите
у таштини живота? Пазите да вас не изненаде дани
Антихриста; тада се већ нећете моћи наслађивати
својим богатством и имовином ваших предака“.
Таквим речима ослободивши све њих од света, она их
приведе монашком животу. И пошто поучи у вери
свога млађег сина Публикола, одведе га у Сицилију,
затим продаде све остало имање своје, и узевши
новац, отиде опет у Јерусалим, раздели имовину у
току четрдесет дана и упокоји се у доброј старости, и
чесној успомени, и дубокој кротости, украшена
милосрђем и обогаћена плодовима добрих дела. У
Јерусалиму она остави после себе манастир и средства
за издржавање манастира.
Када пак све оне личности, које беху од
блажене Меланије научене вери, оставише Рим, вихор
варварског налета, о коме су древна пророштва
предсказивала, устреми се на Рим, и не поштеде чак
ни бронзане статуе на тргу, него са варварском
суровошћу поруши све и разори, те Рим, који је
цветао хиљаду и двеста година, по речима Сибиле,

246
постаде село174). Тада, научени вери од Меланије,
радоваху се што их нису задесили ужаси опустошења,
и за дивну промену околности и своје чудесно
спасење они слављаху Бога, који је самим делима
убедио невернике да док сви други беху поробљени,
спасоше се само оне породице које старањем славне и
бесмртне Меланије принесоше себе потпуно на жртву
Господу. Међутим, кајаху се и они који су се
противили спасењу, али касно и узалудно.

104. О Меланији Млађој

Пошто сам горе обећао да ћу говорити о
Меланији Млађој, то сада треба да испуним обећање,
јер није право да ми, због њене младости по телу,
ниподаштавамо и прећутимо такву добродетељ, која
је, можда, веома много уздиже над многим разумним
и ревносним старицама. Њу, дакле, по годинама
младу а по благочестивом знању стару, родитељи
силом удадоше за једног римског велможу. А она
бејаше толико прожета казивањима своје бабе и
толико занета, да се не могаше одушевљавати браком.
Јер када она роди два мушка детета, па јој оба
умреше, она осети такву одвратност према браку, да
рече своме мужу Пинијану, сину градоначелника
Севера: „Ако пристајеш да са мном живиш

174)
Визиготи (Западни Готи) на челу са царем Аларихом су
после две опсаде (408 и 409 г.) коначно 24. августа 410 г.
заузели и опљачкали Рим, срушивши тако Западно Римско
царство. - напом. приређ.
247
целомудрено, ја ћу те сматрати за свога господара и
признавати за господина мога живота; а ако ти то,
пошто си још млад, изгледа тешко, узми све моје
имање, само ми тело ослободи, да бих могла испунити
своју богоугодну жељу и постати наследница
богоугодних добродетељи моје бабе, чије име ја
носим. Јер да је Бог хтео да ми живимо у овом свету и
уживамо у њему, Он нам не би тако рано узео децу“.
Дуго су се они борили око тога, док се најзад
Бог не смилова на младога мужа и породи у њему
тежњу за богоугодним животом, те се и он одрече
свих блага овога света; и испуни се реч Апостола:
Шта знаш, жено, да ако мужа спасеш? Или шта
знаш, мужу, да ако жену спасеш? (1Кор.7,16). И тако,
бивши удата у тринаестој години и проживевши са
мужем седам година, Меланија се одрече света у
својој двадесетој години. Најпре, све своје свилене
покриваче она поклони црквама (као што је то
учинила славна Олимпијада), и друге свилене ствари
она исече на парчад и направи од њих разне црквене
утвари; сребро и злато повери неком презвитеру
Павлу, монаху далматинском, да га морем пошаље на
исток; десет хиљада златника посла у Египат и
Тиваиду, десет хиљада — у Антиохију и њену
околину, петнаест хиљада — у Палестину, десет
хиљада — црквама по острвима и заточеничким
местима; а црквама, манастирима, гостопримницама и
свима невољнима на западу сама раздаде, и раздаје,
четири пута више. Тако она, по милости Божјој, силом
вере своје истрже своју имовину из уста лава
Алариха. Она ослободи све робове који су хтели, но
већи део од њих изјави жељу да хоће да служи њеном
248
брату, што она и допусти. Сву своју имовину у
Италији, Аквитанији, Тараконији и Галији, она
распродаде, а за себе задржа, рада помагања
манастирима и свима невољнима, имовину у
Сицилији, Калтанији и Африци.
Таква је мудрост врло богољубиве Меланије
Млађе, која показа богопросвећен, старачки ум при
руковању својим великим богатством. Подвижништво
пак њено беше овакво: јеђаше сваки други дан, а
раније је јела сваки пети дан; сама служаше својим
робињама које она учини својим саподвижницама;
многе своје рођаке она разбуди на ревност по Богу, те
и они, слично њој, почеше живети богоугодним
животом.
Такав је живот Меланије Млађе у Господу
нашем Исусу Христу.

105. О Албини
Са њом175) је и њена мати Албина која се
подвизава као и она, и добровољно раздаје своје
имање. Оне живе на својим имањима, некад у
Сицилији а некад у Кампанији, са девојкама и
слушкињама.

106. О Пинијану
Исто тако и Пинијан, некадањи муж њен, а
сада, по вољи Христовој, једнодушни саподвижник у
добродетељи, подвизава се са тридесет монаха, чита

175)
Меланијом Млађом – напом. приређ.
249
Свето Писмо и занима се обрађивањем градине и
богоугодним састанцима. Они нам указаше не мало
почасти, када много нас беше отишло у Рим ради
блаженога епископа Јована176), и утешише нас својим
гостопримством и снабдеше нас намирницама,
потребним за пут. Тако они са великом радошћу
зарађују вечни живот помоћу богодарованих дела
савршеног живљења.

107. О Памахију
Рођак њихов Памахије, проконзул, одрече се
света као и они, и живљаше савршеним животом. Што
се његовог богаства тиче, он га делимично раздаде за
живота а делимично на свом самртном часу остави
сиромасима; и отиде ка Господу.

108. О Макарију и Константину

Исто тако и неки по имену Макарије, из
Викарије, и Константин који је био помоћник
италијанских трибуна177), људи истакнути и врло
учени, достигоше највиши степен богољубља. Они су,
држим, и сада још живи и, подвизавајући се у

176)
Паладије је заједно са другим епископима 405 г. ишао у
Рим да брани Св. Јована Златоустог, кога је напао Теофило
Александријски, услед чега је дошло до неправедног суђења
„под Храстом“ 403 г.; након тога је Златоусти прогнан. – из
Патрологије 2, еп. Ат. Јевтића
177)
трибуни - највиши (изабрани) званичници у старом Риму.
– напом. приређ.
250
савршеном живљењу, очекују блажени и бесконачни
живот.

109. О Евстохији
Евстохија, ћерка блажене Павле Римљанке, и
сада се подвизава у Витлејему. Ја је нисам видео, али
кажу да је она веома целомудрена и има општежиће
од педесет девојака.

110. О Венерији
Познавао сам и Венерију, ћерку велможе
Калодика, која је мудро одбацила терет камиле178) и
избавила се од рана које богатство задаје.

111. О Теодори
Познавао сам такође и блажену Теодору ћерку
трибуна, која је дошла до такве убогости, да је сама
примала милостињу. Тако се и упокојила.

112. О Усији
У приморском манастиру Исиа познавао сам
Усију, жену у сваком погледу благочестиву.

178)
терет камиле (τῆς καμήλου φορτίον) тј. терет који носи
камила. – напом. приређ.
251
 113. О Адолији
Познавао сам и сестру њену Адолију, која је
такође живела добродетељним животом и, мада не
толико као ова, али сразмерно својим силама,
показала ревност по Богу.

114. О Вазианили
Познавао сам и Вазианилу, ћерку
војеначалника Кандијана; она се свесрдно и
богобојажљиво упражњавала у добродетељи, и сада се
још храбро подвизава.

115. О Фотини
Познавао сам исто тако и Фотину, деву веома
целомудрену, кћер лаодикијског презвитера
Теоктиста.

116. О Азели
У Риму видех добру Азелу, девственицу
Христову, која чесно остаре у манастиру. Она беше
веома кротка, и у ње се одржаваху скупови, на којима
сам виђао новообраћене људе и жене.

117. О Авити
Видео сам и блажену, достојну Бога, Авиту, са
њеним мужем Априкијаном и ћерком њиховом
Евномијом; они су у свему угађали Богу. Они су се
лако и брзо обратили од живота разузданог и
252
раскошног к животу добродетељном и уздржљивом,
због чега се удостојише хришћанске кончине и
потпуно ослободише од свакога греха. Познати за
живота, они и после смрти оставише за собом добру
успомену.

118. О Магни
У овом граду Анкири има много и других
девственица, око две хиљаде или више: све се оне
подвизавају у светом и благочестивом животу, живе у
уздржању и веома смирено, као што и доликује
кроткима. А има и веома знаменитих и истакнутих
жена, које са великом ревношћу воде богоугодну
борбу. Међу њима се издваја побожношћу Магна,
жена веома чесна и искусна. Не знам како да је
назовем: девојком или удовицом, јер је њу мајка дала
силом, али она се под разним изговорима није давала
мужу, правећи се болесна, те тако остаде нетакнута и
чедна, како причају њени сродници. Међутим, после
кратког времена умре њен муж и она постаде једини
наследник свега имања. И заменивши пролазна блага
вечнима, она се сва посвети Богу; више свега
брињаше се о вечном животу, поступаше кротко са
својим слугама; провођаше крајње строг
подвижнички живот, испуњен целомудријем. У
опхођењу беше тако пажљива, да сама њена појава,
испуњена неизмерном побожношћу, побуђиваше
према њој поштовање код знаменитих епископа.
Огњем убогости она сажеже велико и излишно
богатство; па и оно што преостаде за њене потребе
она намени манастирима, сиротиштима,
253
гостопримницама, црквама, убогима, епископима,
сирочићима, удовицама; уопште, она је с радошћу
непрестано помагала свима невољнима, чинећи дела
вере кришом, или сама или преко својих верних
слугу. Она се није одмицала од цркве, нарочито ноћу;
упражњавала је сваку подвижничху добродетељ са
надом на живот вечни.

119. О девственици која је

сакрила блаженог Атанасија
Познајем једну девственицу у Александрији,
која имађаше око седамдесет година када се сретох са
њом. Сав клир сведочаше за њу, да у младости, када
јој је било око двадесет година, и када је била
необично лепа, од ње су се, због њене лепоте,
склањали добродетељни људи, да на њих не би пало
неко подозрење. Но догоди се тада да аријанци,
кујући завере против блаженог Атанасија179),
епископа александријског, безочно га оклеветаше за
тешке злочине помоћу Јевсевија, градоначелника за
владе цара Констанција180). Бежећи од поквареног

179)
Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски
(295–373). Безмало, кроз цео живот свој био је од јеретика
тако безобзирно клеветан и тако гоњен, као ретко ко у
историји човечанства. – напом. из Патрологије 2, А. Јевтића.
180)
Констанције II, средњи од тројице синова цара
Константина Великог. У Римском царству управљао је
Источним делом од 337 до 340, а читавим Римским царством
до 361 г. Често је стајао на страну аријанаца. – напом. приређ.
254
суда, блажени Атанасије се не усуди да се повери ни
сроднику, ни пријатељу, ни клирику, нити икоме од
својих познаника. Када градоначелникови људи
изненада бануше у епископов дом и стадоше га
тражити, он узе своју доњу хаљину и огртач, и у
поноћи утече код ове девственице181). Она би тиме
изненађена, и уплаши се. Али јој епископ рече: „Мене
траже аријанци који су ме оклеветали за тешке
злочине. Али да бих и сам избегао безумни суд, и да
не бих навео на грех оне који желе моју осуду, реших
се да побегнем. Ето, Бог ми ове ноћи откри да се ја ни
код кога не могу спасти осим код тебе“.
Од велике радости
девственица одбаци свако
предомишљање, сва се
предаде вољи Господњој, и
усрдно скриваше пресветог
епископа шест година, док
цар Констанције беше жив.
Сама му је прала ноге, чинила
му све могуће услуге, набављала му књиге. И у целој
Александрији нико није знао где борави блажени
епископ Атанасије. А када би објављено да је умро
цар Констанције182), и глас о томе дође до Атанасија,
он се обуче у светле одежде и ноћу се опет појави у
цркви. И када га угледаше, сви се запањише, и
гледаху га као мртваца који је оживео. Међутим

181)
Ово је почетак трећег прогонства Св. Атанасија, од 356
г, које је трајало до 362 г. – по Патрологији 2, еп. А. Јевтића.
182)
361 г. – напом. приређ.
255
пријатељи су се жалили да нису знали и стога нису
могли пронаћи његово уточиште. А блажени
говораше својим искреним пријатељима и
познаницима: „Ја се зато нисам сакрио у вас, да бисте
се ви могли праведно клети (да не знате где сам се
сакрио), а осим тога и због потере; а код ње сам се
сакрио стога што нико није могао претпоставити тако
нешто, пошто је она лепа и млада. На тај сам начин ја
учинио два добра: послужио сам њеном спасењу, и
сачувао сам свој углед и сигурност“.

120. О Аматалиди
У граду Антиноји има дванаест женских
манастира; у њима се живи богоугодним животом.
Тамо сам срео слушкињу Божју, по имену Аматалиду,
старицу која осамдесет година живи у подвижништву,
како нам причаше она сама и њене сусетке. Са њом је
живело шездесет младих девојака, које су под
руководством ове добре старице (τῆς καλογήρου)
непорочно проходиле пут подвижништва. Све су оне
толико волеле њу, да у том манастиру нису
закључавана врата, као што је то случај по другим
манастирима, него их је она задржавала у манастиру
својом бескрајном љубављу и божанским поукама, и
оне су се постепено усавршавале у целомудрију.
Старица је била достигла такав степен бестрашћа, да
је, кад сам дошао к њој и сео, пришла мени и села
поред мене и, по великој у Христу смелости, метнула
ми своје руке на раме.

256
 121. О девственици Таори
У том манастиру тридесет година већ живи
девственица Таора, ученица ове старице. Она никада
није хтела да узме ни нову хаљину, ни нарамник183),
ни обућу, говорећи: „Мени то не треба, иначе ћу бити
приморана да одем“. И заиста, када су све остале
сестре одлазиле недељом у цркву ради причешћа, она
је у својим дроњцима безизлазно седела у ћелији за
својим радом. Лице њено беше тако благолико, да би
се и најчвршћи човек, налазећи се поред ње,
саблазнио њеном лепотом, да она није имала своју
врло јаку заштиту у целомудрију, и да својом
чедношћу није доводила у постиђеност и страх чак и
најразвратније око.

122. О једној девственици у

Колуту
Бејаше и друга истинска девственица, која је
будно испуњавала дело подвижништва. Она је живела
не тако далеко од мене, али јој ја лица не видех; јер,
како ми говораху они који су је познавали, она никако
није излазила из своје ћелије откако се одрекла света,
и шездесет је година провела у подвижништву заједно
са својом мајком. Када јој напослетку дође време да
из овог живота пређе у живот вечни, њој се јави свети

183)
нарамник – горња одећа која се носи преко рамена
(горњих делова руку до лаката) – напом. приређ.
257
мученик Колут184) који се у том месту беше прославио
јунаштвом, и рече јој: „Данас ћеш отићи Господу свом
и видети све свете; стога хајде да заједно с нама
обедујеш у манастиру“. Блажена, уставши рано
ујутру, обуче се, метну у своју котарицу хлеба,
маслина и нешто поврћа, и после толико година изађе,
и отиде у храм Мученика. Ту се она помоли, седе и
цео дан чекаше згодно за обед време. У девети час185),
када већ дође време да се узима храна, а у храму не
беше никога, она постави јестиво и обрати се
Мученику овим речима: „Благослови моје јестиво,
свети Колуте, и нека ме прате молитве твоје“. И
пошто седе, прихвати се; затим се опет помоли, отиде
дома око сунчева заласка, и даде својој матери
тумачење строматописца Климента186) на пророка
Амоса, и рече јој: „Подај ово епископу, послатом на
заточење, и реци му да се он моли за мене, јер ја
одлазим Господу своме“. И те ноћи она се престави:
не ухвати је ни грозница, нити је заболе глава, него
сама приготовивши себе за укоп, предаде дух у руке
Божје.
184)
Свети мученик Колут, пострадао за царовања
Максимијанова. Рођен у египатском граду Тиви. – напом.
приређ.
185)
три сата после подне – напом. приређ.
186)
односи се на Климента александријског (150-215 г.), који
је, поред других, написао (око 201 г.) дело Стромате
(Στρώματεῖς = Шаренице) у коме је „покушао да
систематизује хришћанско вероучење и одреди однос
Хришћанства и античке културе, посебно античке
философије“. – из Патрологије 1, еп. Атан Јевтићa.
258
 123. О девојци која је
оклеветала једнога чтеца
Ћерка једнога презвитера у Ћесарији
палестинској, девојка, паде у грех, и би научена од
свога саблазнитеља да оклевета чтеца овога града и да
на њега баци кривицу за свој пад. Када затрудне, она,
на питање свога оца, изјави да јој је то од чтеца. Када
то чу, презвитер се смути, и извести епископа; а
епископ одмах сазва црквени савет. Дозваше и чтеца,
и стадоше га испитивати како се то десило. Питан од
епископа, чтец не признаде, јер како је могао причати
о ономе што није урадио? Наљутивши се, епископ му
врло строгим гласом рече: „Дакле, ти не признајеш
свој грех, и не кајеш се, кукавче и јадниче, испуњени
нечистотом?“ „Кунем ти се, одговори чтец, сушту
истину рекох, да у овој ствари немам удела, јер ја
нисам крив према њој чак ни у помислима. Ако пак
хоћете да чујете оно што не постоји, онда ћу рећи:
учинио сам“. Када он то рече, епископ га разреши од
дужности чтеца. Тада се чтец баци пред ноге
епископу и стаде га молити говорећи: „Ако само зато,
господине епископе, што рекох, згрешио сам, — ти
донесе одлуку да ме лишиш почасног степена и
сматраш да сам недостојан да будем клирик при твојој
светости, онда нареди да ми њу даду од сада за жену,
јер сада нити сам ја клирик нити је она девојка“. Када
то чу епископ, и отац њен — презвитер, сложише се
да је даду за чтеца, сматрајући да је младић чврсто
везан за њу и да већ не може без ње. Младић, пошто је
прими у руке од епископа и њенога оца, наговори је
да пође са њим у женски манастир, и тамо умоли
259
настојатељницу да је чува док се не породи.
Пошто остави девојку у манастиру, чтец отиде,
затвори се у једну ћелију, и стаде живети крајње
суровим и строгим животом, припадајући Христу са
скрушеним срцем, са многим сузама и јауцима. „Ти
знаш дела моја, Господе, говорио је он, јер Ти све
знаш и ништа није сакривено од тебе. Нема ни једног
тајног места у коме би се човек могао сакрити од
твоје свевидеће силе. Ти знаш све пре но што се
догоди; Ти једини гледаш дубине помисли, и сваку
мисао видиш сасвим јасно; Ти си строги испитивач
свега што је у срцу, и судиш праведно; Ти си
помоћник онима којима је учињена неправда; Ти си
заштитник оклеветаних који се не да варати; Теби је
немило све што је неправедно; на теразијама твојим
увек претеже правда; Ти си увек у светлости
неприкосновеној, и свако дело људско збива се пред
твојим очима. Стога, твоме праведном и
непроменљивом суду припада да објави моју
невиност“.
Док је младић усрдно проводио време у
молитви и истрајно постио, приближише се дани када
је девојка требала да се породи. А када наступи час,
поче се откривати и праведни суд Божји који подврже
клеветницу страшним и неподношљивим боловима.
Неизмерно јаукање, неисказане порођајне муке,
ужасна виђења адских мука, силно су мучили ову
јадницу; а дете не излажаше из утробе. Прође један
дан, па други, а муке биваху све несносније; настаде
дан трећи, четврти, а муке се страховито
умногостручише; затим наступи пети дан, па шести,
па седми као најцрњи, и несрећна жена од
260
неисказаних мука већ беше на самрти. У току свих
тих дана она нити што окуси, нити је ухвати сан. Али
пошто су се порођајне муке непрестано појачавале
благодарећи молитвама младога чтеца, раскрави се
најзад срце грешнице и лажљивице, које дотле беше
упорно и у неисказаним патњама. И она признаде, и
своје признање пропрати јауцима и вапијама: „Авај
мени кукавној! мени прети опасност да пропаднем са
два зла своја: клевете и блуда; изгубила сам своје
девичанство и одала се сраму; мене је други
упропастио, а ја сам окривила чтеца“.
Када то чуше манастирске девственице,
доставише то њеном оцу. А отац њен, бојећи се да га
не окриве за клевету, не поверова ономе што му
доставише, и прећута све. Но праведни Суд Божји
који све открива, настави да мучи несрећницу све
жешћим боловима. Када дакле она од болова не
могаше нити да живи нити да умре, наступи дан осми,
затим девети, и њу покри дубока тама непрестајућих
мука.
Када њени страшни јауци постадоше већ
неподношљиви за сестре манастирске које беху око
ње, оне хитно отидоше те јавише епископу да је већ
девети дан како та и та признаје да је на правди Бога
окривила чтеца, и да не може да се породи зато што је
оклеветала њега. Чувши то, епископ посла к чтецу два
ђакона да га о свему овоме известе и да му кажу да се
он помоли за избављење несрећне жене од мука. Али
честити им младић не даде одговора, нити им отвори
врата. Откако се беше повукао у ћелију, он је стално
испуњавао уобичајено правило поста, и молио се
Богу. Најпосле се отац сажали на своју ћерку, дође
261
епископу и веома га мољаше да се у цркви помоли за
њу. Али када и сви упутише молитве Господу,
јадница се ни тада не ослободи мука, јер молитве
оклеветанога учинише да Господ не услиши њихову
молитву. Тада се епископ диже и отиде ћелији у којој
бејаше чтец; и када стаде куцати на врата, чтец не
хтеде да отвори. Епископ, пошто је дуго стајао пред
вратима, а чтец био унутра, нареди најзад да скину
врата. Када уђоше, нађоше младића у усрдној
молитви, простртог по земљи. И после многих молби
епископ га подиже и рече му: „Брате Евстатије, по
Божјем промислу, клевета је обелодањена, молитве су
твоје услишане, сажали се на ону која је згрешила
теби и веома се мучи од тешких патњи; опрости јој
грех, јер по твојим молитвама она трпи ово; реци
Господу да је порођајем ослободи мука“. Пошто се
честити чтец усрдно помоли Богу заједно са
епископом, јадница се одмах ослободи мука, роди
дете, и стаде молити све да јој опросте безакоње ради
молитава праведника, кога од тога часа сви због
честитости стављаху у ред Мученика. Јер он,
одбацивши сваку бригу, узиђе на таку висину
добродетељи, да би удостојен дара духовнога.
Ово написах, да не би нико, клеветајући друге,
запао у мреже ђавоље, те да у овом животу не би био
подвргнут неподношљивим страдањима тела, као што
се десило са поменутом лажљивицом, а да по
ослобођењу од тела не би био предан на вечне и
бесконачне муке. Јер клеветник разгневљује Бога. Ако
оклеветани, добродушно трпи и молитвама постиже
обелодањење клевете, очекујући праведни суд Божји,
као овај чтец, увенчан Христом, — тај ће се и овде,
262
колико је могуће, прославити, и тамо бити удостојен
вечних венаца. Стога изучимо тачно непобедиву силу
молитве која: утврђује верне, милује грешнике,
помаже усрдне у добродетељи, савлађује свако
створење, облагорасположава Творца свесвега,
доставља венце онима који живе благочестивим
животом, изобличава клеветнике и дарује Царство
Небеско онима који трпељиво подносе клевете.

124. О Салвији
У то време деси се да нас неколико кренусмо из
Елије у Египат, пратећи блажену девственицу
187)

Салвију, сестру епарха Руфина. С нама бејаше и

Јувин, тада још ђакон, а сада већ епископ цркве
аскалонске, човек благочестив и учен. Када стигосмо
у Пелузију, затекосмо страховиту жегу. Јувин узе
леген188), уми себи руке и ноге као лед хладном водом,
затим распростре по земљи кожу и леже да се одмори.
Приметивши то, блажена Салвија, као мудра мати
која се брине о рођеном сину, стаде га корити што
разнежује своје тело, говорећи му: „Како се усуђујеш
да у таким годинама, када крв твоја још ври, тако
разнежујеш своје тело, као да не знаш какве те све
беде могу снаћи од тога? Веруј ми, чедо, сада ми је
ево шездесет година, а ја нисам ни лице, ни ноге, нити
икоји други део тела умивала, осим прсте на рукама, и
то када сам се спремала за Причешће. И када су ме

187)
Αὶλίας – напом. приређ.
188)
лавор, грч. νιπτῆρα. – напом. приређ.
263
лекари, због разних болести које су ме сналазиле,
приморавали да употребим купање, ја нисам
пристајала да учиним уобичајене уступке телу; нисам
спавала на постељи, нити сам за време путовања
дозвољавала да ме носе на носиљкама.
Будући веома учена и љубећи божанствене
књиге, она је ноћи претварала у дане, трошила много
уља на осветлење, и читала све списе древних тумача,
међу којима три милиона реда од Оригена, и двеста
педесет хиљада реда од Григорија, Пијерија, Стефана,
Василија и других славних писаца. Она их је не
просто и не овлаш прочитавала, него је веома
пажљиво сваку књигу прочитавала по седам или осам
пута. Тиме је она, ослободивши се од лажноназванога
знања, најпре окрилила себе благодаћу Божјом, затим
и силом духовних речи и добрих нада претворила себе
у духовну птицу и, пролетевши кроз таму овога
живота, узлетела Христу, да од Њега прими бесмртне
награде.

125. О Олимпијади
По стопама њеним ишла је, и све добродетељи
њеног светог духовног живота подражавала је веома
благочестива Олимпијада, која је са великом
ревношћу ишла путем који води у небо, и у свему
следовала правилима Светога Писма. По телу она
беше ћерка проконзула Селевка, а по духу —
истинско чедо Божје; уз то, она беше унука епарха
Авлавија, и за неколико дана невеста Нивридија,
епарха цариградског, али у ствари она не беше ничија
жена. Кажу да је она до саме смрти своје остала
264
непорочна девојка, сажитељска Божанске речи,
савезница истинског смиреномудрија, друг и
служитељ свима невољнима. Она раздаде све своје
огромно и неизмерно богатство; помагала је све без
разлике. Ни град, ни село, ни пустиња, ни острва, ни
далеке покрајине, нису остали лишени дарова ове
славне деве. Она је и црквама давала на свештене
потребе, и помагала манастирима, општежићима,
сиротиштима, тамницама, заточеницима, и уопште по
свему свету слала милостињу. Ова блажена достиже
до последњег степена смиреномудрија, од кога се
даље није могло ићи: живот без сујете, спољашност
препроста, нарав искрена, лице неукрашено, тело
изнурено, ум смирен, душа без охолости, срце мирно,
бдење без сна, дух нељубопитљив, љубав бескрајна,
добротворство необухватљиво, одећа бедна, уздржање
безмерно, устремљеност разума к Богу, наде вечне,
милостиње неисказане, украс свих смирених.
Она је претрпела многа искушења по дејству
онога који је зао по својој вољи и туђ свему доброме;
она је водила не мале борбе за истину Божју; ноћи и
дане она је проводила у неизмерним сузама;
покоравала се свакој власти човечијој, Господа ради
(1Петр.2,13); са сваким страхопоштовањем повињавала
се светим епископима; поштовала је свештенство;
уважавала клир; са страхопоштовањем се односила
према подвижништву; примала девојке; помагала
удовице; хранила сирочад; штитила старе; посећивала
болне; плакала с грешницима; изводила на пут
заблуделе; имала сажаљења према свима; невољне
обилно помагала; многе незнабожачке жене учила
вери, давала им средства за живот; и целокупним
265
животом својим оставила за собом име добротворке.
Она је откупила из ропства хиљаде и хиљаде
робова, дала им слободу, и учинила их по части,
равнима себи, или тачније рећи: по одећи они су
изгледали да су знатнијег рода од ње, јер је немогуће
наћи одећу беднију од њене. Одећа ове свете
девственице мање је вредела од одеће најбеднијих
одрпанаца. Кротост њена беше таква, да је
превазилазила простоту саме деце. Нико од блиских
јој није никада приметио да је ова христоносица
карала икога. Сав њен тешки живот прошао је у
скрушености и обилном проливању суза; пре би се
могао за време жеге видети извор без воде, него ли
њене озбиљне, увек Христа созерцавајуће очи, без
суза.
Шта ја говорим? Уколико се више својом
мишљу задржавам на причању о подвизима и
добродетељима ове, као камен, чврсте душе, утолико
више заостају моје речи иза њених дела. И нека нико
не помисли да ја китњасто говорим о бестрашћу
славне Олимпијаде, која је сва била чесни сасуд
Светога Духа. Ја сам својим очима гледао анђелски
живот ове блажене деве, као духовни и прави њен
пријатељ и најближи сродник, јер ми је она
поверавала да раздајем њено богаство. При свом
богатству своме она се није нимало бринула о своме
телу, слушала је управу, повињавала се властима,
покоравала се епископима, уважавала сав клир, и
удостојила се исповедништва у борби за истину,
подвргнута многим бурама тешких оптужаба.
Сви благочестиви житељи Цариграда сматрају
је по животу за Исповедницу. У подвизима ради Бога
266
она нађе себи смрт и, скончавши у њима, стече
блажену славу, и увенчана торжествује у бесконачном
животу заједно са богоугодним, сличним њој, душама,
занавек се настанила у вечним обитељима, и смело
очекује од господа Бога награде за добра дела своја.

126. О Кандиди
Попут Олимпијаде и на исти начин живела је
достојно Господа блажена Кандида, ћерка
војеначалника Трајана. Она је достигла до највишег
степена благочешћа, мудро је украшавала цркве,
поштовала је епископе због достојанства Христових
Тајни, уважавала је, како треба, сав клир Христов и,
научивши своју кћер вери, уврсти је у ред
девственица као дар Христу из свога срца. Касније и
она сама оде за својом ћерком: целомудријем,
чистотом и раздавањем богатства. Ја сам видео како
се ова благородна жена, ради изнурења тела, трудила
по сву ноћ, млела брашно својим рукама, и пекла
просфоре. Говорила је: „Пошто сам пост није
довољан, то му ја додајем напорно бдење, да бих
сатрла похлепност Исава“. Она се потпуно
уздржавала од меса, а јела је само рибу, зејтин и
поврће, па и то само празником; у свако пак друго
време она се задовољавала разблаженим сирћетом и
сувим хлебом. Пошто проведе веома суров живот, ова
се славна жена упокоји блаженим покојем, и сада се
наслађује вечним благом, припремљеним за оне који
љубе живот добродетељан.

267
 127. О Геласији
По примеру ове добродетељне жене, са
ревношћу је грела189) путем бесмртности и побожно
носила иго190) девствености пречесна Геласија, ћерка
једнога трибуна. Овој прекрасној жени приписују ову
добродетељ: сунце никада није зашло у гневу њеном
на слугу, или на слушкињу, или на кога другог.
Пошто избеже пут злопамћења који води у вечну
смрт, ова блажена пође путем који води у вечни
живот.

128. О Јулијани
Једна девојка, по имену Јулијана, у Ћесарији
кападокијској, сматрана је за врло учену и врло
побожну. Она је узела к себи писца Оригена191), када
је овај бежао од незнабожачког гоњења192), и две
године га скривала и издржавала о свом трошку, и

189)
грести = ићи – напом. приређ.
190)
иго = јарам – напом. приређ.
191)
Ориген - знаменити и врло учени писац и богослов III
века (185-253 г.), родом из Александрије. Написао је:
Хексаплу, Тумачења Старог Завета и Новог Завета (углавном
алегоријска), О Начелима... Поред многих заслуга имао је и
многа погрешна учења (као што су нпр. преегзистенција
душе, апокатастасис...), осуђена на Петом Васељенском
Сабору 553 год. – из Патрологије 1 еп. Атан. Јевтића.
192)
под римским царем Максимином; трајало је од 235 до
238 г. (колика је била и његова владавина) – из Патрологије 1,
еп. Атан. Јевтића
268
служила му. Ја сам нашао записано у једној старој
књизи, и то руком Оригеновом, ово: „Ову књигу
нађох код девственице Јулијане у Ћесарији, када сам
се скривао код ње. Она каже да ју је добила од
Симаха193), јудејског тумача“.
Ја нисам без нарочитог циља изложио
добродетељи ових славних жена, него да бисмо знали
да је могуће из разних случајева, ако зажелимо,
извлачити разноврсне користи.

129. Повест Иполита,

апостолског знанца
У другој књизи, са натписом Иполита194),
апостолског знанца, ја нађох ову повест. У Коринту
живљаше једна, веома високог рода и врло лепа,
девојка која се подвизавала у добродетељном животу.
За време гоњења оклеветаше је код тадашњег судије
— незнабошца, као да се она рђаво изражавала и о
временима, и о царевима, и о идолима. Они што
трговаху развратом, хваљаху још и њену лепоту

193)
Симах – преводилац Св. Писма Старог Завета са
јеврејског на грчки; учени Самарјанин који је прво прихватио
хришћанство а затим пао у евионитство (јерес која је
порицала божанство Христово). Преводио је Св. Писмо од
201 до 203 г. Његов превод су употребљавали и хришћани. У
Оригеновој Хексапли једна колона је била са Симаховим
преводом Св. Писма. – по Црквеној Историји Јевсевија Памфила,
књ. шеста гл. 17.
194)
Свети Свештеномученик Иполит Римски (170 – 235 г.). –
напом. Д. Станилое.
269
женољубивом и безбожном судији, и он оберучке
прихвати клевету својим скотским ушима и
похотљивим помислима. А када доведоше девојку
пред овог крвника, он се још више распали похотом.
И овај бесрамник употреби сва лукавства да
придобије ову слушкињу Божју, али пошто не успе,
подвргну је разноврсним мукама. Па пошто ни тиме
не успе, и немајући моћи да је одврати од вере
Христове, он је, распаљен страшћу за њом, предаде на
овакво мучење: целомудрену деву он метну у јавну
кућу, и нареди власнику куће: „Узми је, и сваки дан
ћеш ми плаћати за њу по три златника“. Власник пак,
који је на сраман начин зарађивао злато, стаде је у
своме гнусном дому предлагати свима који су год
хтели. Када то дочуше људи развратни, они као кобци
нагрнуше у гадни дом, плаћаху таксу за нечасно дело,
и жељаху да је наговоре на блуд. Али целомудрена
дева одбациваше њихове заводничке речи, мољаше их
и преклињаше говорећи: „Ја имам неку рану која
страшно смрди, па се бојим, омрзнућете ме. Боље ме
оставите на миру неколико дана, и онда ћете ме имати
бесплатно“.
Таквим речима блажена дева увераваше
похотљивце, и они је оставише на миру за неко време.
А она непрекидним молитвама усрдно призиваше
Бога да се смилује на њу. И Бог који зна мисли
људске, виде како целомудрена дева свим срцем чува
своју невиност, и као чувар спасења свих људи Он у
те дане удеси ово:

270
 130. О Магистријану
Неки младић Магистријан, леп по
спољашности, побожан по души, загрејан од Бога
духовном ревношћу до презирања смрти, касно у
ноћи дође власнику јавне куће под видом
похотљивости, даде му пет златника, и рече: „Допусти
ми да ову ноћ проведем са овом девојком“. А када уђе
са њом у нарочиту собу, он јој рече: „Устани, спасавај
се!" И скинувши са ње хаљину, обуче је у своје мушко
одело, и рече јој: „Покри се крајем плашта и изађи“.
Она учини тако и, сву себе осенивши крсним знаком,
изађе из те куће чедна и неоскрнављена, и потпуно би
спасена благодаћу Христовом и старањем младића
који је својом сопственом крвљу избави од срамне
пропасти.
Сутрадан се сазнаде све то, и Магистријан би
изведен пред свирепог судију. Пошто безбожник
подвргну ислеђењу славног јунака Христовог и
дознаде све, он нареди да га баце зверовима, да би и
тиме био посрамљен добромрзац ђаво (ὁ μισόκααλος
δαίμων); јер када смисли да храброг младића подвргне
безочној казни, он га учини двоструким мучеником
Христовим: Магистријан се јуначки борио и за своју
бесмртну душу, и јуначки је поднео муке за славну и
блажену деву. Стога и би удостојен двоструке части
од Христа, и славних и блажених венаца од његова
човекољубља.

271
 131. О жени једнога сенатора
Сећам се још једне историје коју није добро
обићи. Кажу да је гонитељ Магнентин195), који је имао
недопуштене везе са многим незнабошкињама, желео
да такве везе заведе и са Хришћанкама. Али
Хришћанке су више волеле умрети него ли изгубити
целомудрије. Када Магнентин дође у један град, њему
се допаде жена једнога сенатора. Преплашени муж
њен рече Магнентину: „Пошљи, узми је“. И бише
послани по њу војници, а жена им рече: „Причекајте
мало док се ја, по обичају, дотерам“. И ушавши у
спаваћу собу, она узе мач и зари га у своју утробу.
Нека чују и постиде се девојке, које сматрају
себе за невесте Христове а изневеравају Га нечистим
пожудама. Нека да Бог свакоме да чува целомудрије и
радосно кличе са Псалмопевцем: Прикуј страху
твоме тело моје, судова твојих побојах се
(Пс.118,120); и са Апостолом: Ја више не живим, него
живи у мени Христос (Гал.2,20). Нека и нама буде
допуштено да говоримо са целомудреним: Ја сам
драгога свог, и мој је драги мој (Песма над песм.6,2).
Када се каже женик, и када се каже драги, не треба
ништа телесно замишљати. Речи: женик и невеста,
означавају духовно сједињење са Оцем.

***

195)
Магненције (гр. Μαγνεντίνου, lat. Magnentius), римски цар
од 350 до 353 г. Поразио га на бојном пољу цар Констанције
II (средњи син цара Константина Великог). Живот окончао
самоубиством. – напом. приређ.
272
 Ми смо видели и друге Оце и монахе свуда по
Египту, који чињаху многа силна чуда и знамења, која
ради њиховог мноштва овде не спомињемо, него тек
нешто мало из тог мноштва казујемо. Јер, шта да
кажемо за Горњу Тиваиду крај Сијене196), у којој се и
најдивнији људи подвизавају и небројено мноштво
монаха, тако да човек не би поверовао да се тамо
живи животом који надмаша људско живљење? Они и
до данас васкрсавају мртве и ходе по води, попут
Апостола Петар. И све што Спаситељ чињаше кроз
Своје Светитеље, то исто и сада кроз њих чини.
Али пошто нам беше исувише опасно да се
попнемо даље иза Ликоа197), јер су се туда кретали
разбојници, не одважисмо се да и тамошње Светитеље
видимо. А ни ове оце, које видесмо, не бисмо без
опасности, нити олако, нити без муке видесмо све ово
о чему наша историја говори, него је требало много
претрпети и кроз опасности проћи, и једва се
удостојисмо виђења свега тога. Јер се седам пута, што
се каже, суочисмо са смрћу, и ни осми пут нас не
избеже зло (Јов.5,19).
Једном смо пет дана и ноћи ходили по пустињи
и замало не изгубисмо душе од глади и жеђи.
Други пак - на дивљу маслину пуну трња
падосмо, и тако се израњависмо да болови беху
неиздржљиви; и ту за мало душе не испустисмо.
Трећи пут упадосмо у неко блато до појаса, и
196)
Συήνην – напом. приређ.
197)
Лико (Λυκῶ) је Луксор, на месту некадашње Тиве (Тебе)
– напом. приређ.

273
не беше избавитеља (Суд.18,28), и речима блаженог
Давида заваписмо: Спаси ме, Господе, јер дођоше
воде до душе моје. Пропадам у дубоком глибу, где
нема дна. И извади ме из глиба да не пропаднем
(Пс.68,1-2.15).
Четврти пут нас поплави велика вода, која се
изли када Нил надође, и по води лутасмо, и у
вировима се замало не утописмо. И тада заваписмо
говорећи: Да ме не захвати водена матица, да ме не
прождре пучина и да не склопи јама нада мном
ждрело своје (Пс.68,16).
Пети пут на разбојнике наиђосмо, пловећи по
мору према Диолкону198). Они нас тако потераше да
нас ухвате, да нам једва остаде даха у ноздрвама, јер
целих десет миља199) нас тако гоњаху.
Шести пут, док пловисмо Нилом, преврну нам
се чамац, и за мало се не утописмо.
Седми пут, код језера Мареотида200), где расте
папирус, насукасмо се на једно мало, пусто острво и
три дана и ноћи проведосмо под отвореним небом,
препуштени великој хладноћи и киши; јер беше тада
време Богојављења.
А за осму невољу нашу сувишно је казивање,
али је корисно. Док смо ишли према Нитријској

198)
Диолкон (Δίολκον), место на обали Средоземног мора у
делти реке Нил. – напом. приређ.
199)
δέκα μίλια – напом. приређ.
200)
Μαρεώτιδα λίμνην, преведено Марија, налази се у близини
Александрије. – напом. приређ.
274
котлини, прођосмо поред места где бејаше јама пуна
воде и у којој живљаше много крокодила, јер се ту
сливаше вода из читаве околине. Три велика
крокодила беху тада на рубу јаме опружена, и ми се
приближисмо да их погледамо, мислећи да су зверови
мртви. Но они одмах кидисаше на нас, а ми на сав
глас призвасмо Христа, вапијући: „Христе, помагај!“
— На то они зверови, као неким Анђелом одвраћени,
сами се бацише у воду. А ми се вратисмо да
наставимо пут за Нитрију, размишљајући о речима
Јова који вели: Из седам невоља избавиће те; и ни у
осмој неће те се зло дотаћи (Јов 6,19).
Благодаримо, дакле Господу који нас је од
толиких опасности избавио и толике нам велике
ствари дао да видимо. Њему слава у векове. Амин.

132. О брату који живи са мном

Рећи ћу неколико речи о брату који од
младости до данашњега дана живи са мном, и онда ћу
завршити своју повест. Знао сам ја да он одавно живи
врло узвишеним животом, и обуздава страсти. Знам
тачно да он не једе жудно, пости не страсно, победио
је, чини ми се, страст среброљубља, веома је далеко
од сујете, увек је задовољан оним што га снађе, не
украшава се хаљинама, захваљује када га презиру и
ниподаштавају, подвргава се опасностима за истинске
пријатеље, трпи кушања од хиљаде и више демона.
Једном га срете демон и рече му: „Пристани да
макар једном сагрешиш, и само именуј коју било
богату и високог рода жену, и ја ћу ти је одмах

275
довести“. Другом приликом демон богохулства, који
га је нападао у току четрнаест дана и ноћи, како ми
сам он причаше, повуче га ноћу за ногу и мушким
гласом рече: „Немој се клањати Христу, и ја ти нећу
приступати“. А он му одговори: „Ја ћу се баш зато
клањати Њему и славити Га, што Га ти мрзиш; увек ћу
Му се молити, и док је даха у мени ја ћу Му се
молити, јер је служење Богу одвратно теби“.
Он обиђе сто шест градова, а у многима
проведе дуго време, али се, по милости Христовој, не
саблазни женом чак ни у сну, осим што се борио са
демоном блуда. Мени је познато да је он, нуждавајући
се хране, три пута добијао храну из руку светих
Анђела; налазећи се једном у најудаљенијој пустињи
и немајући са собом никакве хране, он нађе у
монашком огртачу три врућа хлеба. Други пут нађе
пексимит, а трећи пут — вино са хлебом. Познато ми
је исто тако да, када једном немађаше хране, он чу
глас Анђела: „Иди, узми уље и хлеба у тог и тог
човека“, — и он без предомишљања отиде означеном
човеку. А када га овај угледа, рече му: „Јеси ли ти тај
и тај монах?“ „Да, ја сам“, одговори он. Онда му овај
рече: „Господар ми је наредио да ти дам тридесет
модија пшенице и дванаест секстарија уља201)“.
Таквим ћу се човеком хвалити као што беше
овај кога ја познајем. Знам да је он плакао због људи
који се налазе у невољи и оскудици, и давао им све
што је имао осим свога тела. Знам да је он плакао и
због грешника, и сузама их својим приводио

200 кг пшенице (τριάκοντα μοδίους σίτου) и 6,5 литара уља

201)

(δώδεκα ξέστας έλαίου). – напом. приређ.

276
покајању. Он ми једном са заклетвом рече: „Ја сам
молио Бога да ми да моћи да никога не потстичем,
нарочито не зле богаташе, да ми ишта дају од онога
што ми је нужно“.

Поговор
Мени је доста што сам благодаћу Божјом
удостојен да могу споменути све ово и записати. Јер ја
држим да се у теби није, без дејства Божјег, јавила
добра мисао да наредиш мојој ништавности да
саставим ову књигу и опишем животе светих и
блажених Отаца. А ти ћеш, верни слуго Христов,
честити Лавсе, мени најмилија и најрођенија душо,
усрдно читајући ову књигу и упознавајући
добродетељне животе славних подвижника, њихове
напоре, њихово трпљење и истрајност у тескобама,
учинити не малу корист бесмртној души својој у дан
васкрсења праведних. Следуј им свесрдно, хранећи се
благом и бескрајном надом и гледајући увек на
будуће дане као на краће од прошлих. Моли се за
мене, чувајући себе беспрекорним и чистим, каквог те
знам, и какав си био од конзулства Тацијанова202) тја
до данашњега дана, и какав си био када те нађох
произведена за коморника у благочестивога цара. У
коме такво почасно место, и такво богатство, и таква
власт, нису ослабили страх Божји, тај потпуно
припада Христу, коме је ђаво рекао: Све ово даћу

202)
Конзул Тацијан у Цариграду, у време владавине цара
Теодосија I (379 - 395). Помиње га Сократ Схоластик у својој
Историји Цркве у књ. 5, гл. 18. – напом. приређ.
277
теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт.4,9).
Подражавајући Њега, ти си одбацио богатство које се
стицало к теби и пролазну славу овога живота, и
пожелео си бесмртни небески живот и вечно царство,
непролазну славу, и неисказана блага, која око не
виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1Кор.2,9).
Нека Господ учини наследницима ових блага и нас са
свима светим Патријарсима, Пророцима, Апостолима,
Мученицима и светим људима, споменутим у овој
књизи, благодаћу самога Спаситеља нашег Христа, са
којим слава Оцу и Светоме Духу вавек века. Амин.

КРАЈ И СЛАВА БОГУ

278
279
280
281
Александрија око 415 г. (у доба цара Теодосија II)

282
 Обала реке Нил

Египатска пустиња

283
 Камила

Једна од највећих змија

284
 Крокодил реке Нил

Hippopotamus (Нилски коњ)

285
286