Dr Iben Aleksander

DOKAZ RAJA
Putovanje jednog neurohirurga u drugi ivot

Prevela Dubravka Srekovi Divkovi

Naslov originala Eben Alexander, M. D. Proof of Heaven A Neurosurgeons Journey into the Afterlife

Copyright 2012 by Eben Alexander, M. D. Translation Copyright 2013 za srpsko izdanje, LAGUNA

Ova knjiga je posveena itavoj mojoj dragoj porodici, sa bezgraninom zahvalnou.

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta. SW-COC-001767 1996 Forest Stewardship Council A.C.

SADRAJ
Prolog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 1. Bol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 2. Bolnica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 3. Iznebuha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 4. Iben IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 5. Podzemni svet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 6. Sidro ivota . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 7. Svetlosna melodija i Kapija . . . . . . . . . . . . . 61 8. Izrael . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 9. Jezgro . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 10. Neke znaajne stvari . . . . . . . . . . . . . . . . 77 11. Izranjam iz mranog vira . . . . . . . . . . . . . 89 12. Jezgro . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .101 13. Sreda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 14. Iskustvo bliske smrti posebne vrste . . . . . . .113 15. Dar zaborava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .117

Dr Iben Aleksander

16. Bunar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .125 17. N na 1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .129 18. Zaboraviti, i pamtiti . . . . . . . . . . . . . . . .137 19. Gde se sakriti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . .139 20. Kapija se zatvara . . . . . . . . . . . . . . . . . .145 21. Duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 22. est lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .153 23. Poslednja no, prvo jutro . . . . . . . . . . . . .157 24. Povratak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 25. Jo nisam tu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 26. Kako razglasiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . .173 27. Dolazak kui . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .175 28. Ultrastvarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . .179 29. Zajednika iskustva . . . . . . . . . . . . . . . .181 30. Povratak iz mrtvih . . . . . . . . . . . . . . . . 187 31. Tri tabora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .193 32. Odlazak u crkvu . . . . . . . . . . . . . . . . . .201 33. Zagonetka svesti . . . . . . . . . . . . . . . . . .203 34. Poslednja dilema . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 35. Fotografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .223 Eternea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231 Re zahvalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233 Izabrana literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239 Dodatak A: Izjava dr Skota Vejda . . . . . . . . . 249 Dodatak B: Neuroloke hipoteze koje sam razmotrio kao mogua objanjenja mog iskustva . . . . . . 251

Prolog

ovek treba da traga za onim to jeste, a ne za neim to on misli da bi trebalo da bude. Albert Ajntajn (18791955)

ad sam bio mali, esto sam sanjao da letim. Uglavnom sam u tom snu stajao napolju, u mome dvoritu, po noi, gledao u zvezde, i samo bih iznebuha zalebdeo. Prvih pedalj-dva kretao sam se nezavisno od svoje volje. No ubrzo bih primetio: to se vie uzdiem, to vie moje napredovanje zavisi od mene od onoga to ja radim. Ako se previe uzbudim, ako me previe ponese doivljaj, sunovratio bih se na tle... bolno. Ali kad glumim hladnokrvnost, sve prihvatam kao neto najobinije, otiskivao bih se sve bre, sve bre, u zvezdano nebo. Moda su i ti snovi delom razlog to sam se kao malo stariji zaljubio u avione i rakete u sve to me opet moe odneti u taj svet iznad naega. Pri porodinim putovanjima, moje je lice, od uzletanja do ateriranja, bilo zalepljeno za prozor aviona. U leto 1968, kad sam imao etrnaest godina, sav novac koji sam zaradio ianjem travnjaka

10

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

11

potroio sam na asove jedriliarenja kod nekog Gasa Strita na sletitu Stroberi Hila, malom travnatom aerodromu odmah zapadno od Vinston-Salema u Severnoj Karolini, grada gde sam odrastao. Jo pamtim kako mi je srce snano tuklo dok povlaim ogromnu ruicu boje vinje kojim se otkainje konopac to me vezuje s vunim avionom i dok naginjem jedrilicu prema poljani. Tada sam se prvi put oseao istinski samim i slobodnim. Veina mojih drugova doivljavala je to u automobilima, ali ako se ja pitam, stotinu puta je jae uzbuenje kad si na trista metara visine, u jedrilici. Sedamdesetih godina, dok sam bio na koledu, stupio sam u tim sportskih padobranaca (takozvanih skajdajvera) pri Univerzitetu Severne Karoline. Liio je na kakvo tajno bratstvo druina ljudi koji se razumeju u neto posebno i arobno. Prvi skok me je prestraio, drugi jo i vie. Ali pri dvanaestom skoku, kad sam zakoraio iz otvora aviona i morao da padam vie od trista metara pre otvaranja padobrana (moje prvo brojanje deset sekundi), ve sam znao da sam tu kao riba u vodi. Na koledu sam ostvario 365 skokova s padobranom i nakupio vie od tri i po sata u slobodnom padu, preteno u formacijama gde je uestvovalo i do dvadeset pet skakaa. Iako sam sa skokovima prestao 1976, i dalje sam uivao u ivopisnim, uvek prijatnim snovima u kojima sam skakao s padobranom. Najlepi skokovi esto su bili oni u predveerje, kad sunce poinje da tone za horizont. Teko je opisati

oseanje koje mi se javljalo pri takvim skokovima; oseanje da se bliim neemu to nikad neu umeti da imenujem, ali i svest da tog neeg moram imati jo. Nije to ba tano bila ni samoa, jer nai skokovi zapravo uopte i nisu bili usamljeniki. Skakali smo po petorica-estorica, nekada i desetorica-dvanaestorica odjednom, i u slobodnom padu pravili formacije. to je formacija vea i zahtevnija, to lepe. Jednog divnog subotnjeg dana u jesen 1975, ostali skakai sa Univerziteta i ja udruili smo se s nekolicinom prijatelja iz nekog padobranskog centra u istonoj Severnoj Karolini radi novih formacija. U pretposlednjem skoku tog dana iz Bikrafta D18 i sa visine od 3.200 metara napravili smo pahuljicu od deset ljudi. Uspeli smo da se potpuno uredimo u formaciju pre nego to smo preli 2.100 metara, pa smo tako itavih osamnaest sekundi mogli da uivamo letei u formaciji kroz ist bezdan izmeu dva dinovska kumulusa pre no to smo se na visini od 1.100 metara pustili i udaljili jedni od drugih kako bismo otvorili padobrane. Kad smo se doekali na tle, sunce je ve zalazilo. Ali mi smo pohrlili u drugi avion i brzo opet uzleteli, te uspeli da se vratimo u poslednje suneve zrake i izvedemo jo jedan skok pri samom zalasku. Ovoga puta su dva mlaa lana prvi put uestvovala u formaciji to jest, trebalo je da se prikljue spolja, ne da budu osnova ili osovina (to je lake, poto ti je tada u sutini jedini posao da pada pravo, dok e svi ostali manevrisati ka

12

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

13

tebi). To je bilo uzbudljivo ovim mladim lanovima, ali i nama starijima, prekaljenijima, jer smo gradili tim, proirivali iskustvo drugim skakaima kako bi kasnije umeli da nam se pridruuju u jo veim formacijama. Trebalo je da ja budem poslednji spolja u pokuaju izvoenja estolane zvezde iznad pista malog aerodroma odmah izvan Roanouk Rapidsa u Severnoj Karolini. Momak pravo preda mnom zvao se ak. Bio je vrlo iskusan u grupnoj akrobatici ili GA to jest, u pravljenju formacija u slobodnom padu. Na visini od 2.300 metara jo smo bili na suncu, ali na ta dva i neto kilometra ispod nas ve su treptale uline svetiljke. Skokovi u suton uvek su velianstveni i bilo je jasno da e i ovaj biti predivan. Iako u iz aviona izai otprilike svega sekundu posle aka, morao sam da budem brz kako bih pristigao ostale. Prvih sedam sekundi padau glavake. To znai da u padati brzinom veom za gotovo 150 kilometara na sat u odnosu na moje drugove da bih se naao tano nad njima kad budu sainili osnovnu formaciju. Kod GA skokova, za sve padobrance vai uobiajena procedura: putamo se na visini malo veoj od 1.000 metara i udaljujemo se od mesta formacije kako bismo postigli maksimalna rastojanja. Svaki potom zamae krilima (signalizirajui tim pokretom ruku da e idueg trena otvoriti padobran), okrene se i pogleda navie kako bi proverio da nema drugih iznad njega, a onda povlai gajtan.

Tri, dva, jedan... sad! Izala su prva etiri skakaa, a tik za njima poli smo i ak i ja. Glavake, zaranjajui potpuno vertikalno i bliei se najveoj brzini, osmehivao sam se dok sam gledao sunce kako zalazi drugi put tog dana. Plan mi je bio da, kad stignem do ostalih, naglo aktiviram vazdune konice izbacujui ruke (imali smo od runih zglobova do kukova krila od tkanine, koja su pruala izvanredan otpor kad se pri velikoj brzini do kraja naduju) i usmeravajui zvonaste rukave i nogavice skakakog odela nasuprot vazdunoj struji. Ali za to nisam ni imao priliku. Dok sam jurio ka formaciji, video sam da je jedan od novih uleteo prebrzo. Moda ga je malice prestrailo brzo padanje izmeu bliskih oblaka podsetilo ga je na to da se kree brzinom od oko ezdeset metara u sekundi ka ogromnoj planeti ispod njega, delimino nevidljivoj zbog sve gue tame. Umesto da se polako prikljui obodu formacije, on se zakucao u nju i sve odbacio na razne strane. Sad su se i svih pet ostalih skakaa premetali bez kontrole nad svojim kretanjem. Ujedno su bili i meusobno preblizu. Skaka za sobom ostavlja brazdu superturbulentnog vazduha niskog pritiska. Ako drugi skaka uleti u taj trag, istog asa ubrzava i moe naleteti na onog ispod sebe. Zauzvrat, mogue je da se obojici skakaa ubrza pad, te e udariti u svakog ko se zatekne ispod njih. Ukratko, to je recept za optu katastrofu.

14

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

15

Nakosio sam telo i udaljio se od grupe kako bih izbegao to premetanje i guvu. Manevrisao sam sve dok se u padu nisam naao iznad same take, arobnog mesta na tlu nad kojim je trebalo da otvorimo padobrane radi prijatnog dvominutnog sputanja. Osvrnuo sam se i laknulo mi je: video sam da se dezorijentisani skakai sad takoe udaljuju jedni od drugih i raskidaju smrtonosni vor. Meu njima je bio i ak. Na moje veliko iznenaenje, iao je pravo ka meni. Zaustavio se tano poda mnom. Usled grupnog tumbanja, tih 600 metara preli smo bre nego to je ak oekivao. Moda je pomislio i to da je imao sree, te da ne mora da se dri pravila bar ne do poslednjeg slovca. Ne sme me videti. Jedva da mi je ta misao i prola kroz glavu, a aku je iz ranca procvetao areni pomoni padobran. Pomoni padobran se napeo od vazdune struje koja je ibala oko njega brzinom od 190 kilometara na sat i sunuo pravo ka meni, povukavi za sobom u navlaci i glavni padobran. Od asa kad sam video da se pomalja akov pomoni padobran, imao sam na raspolaganju samo deli trena. Jer za manje od sekunde uleteu u njegov glavni padobran koji se upravo iri i vrlo verovatno u samog aka. Ako bih mu tom brzinom udario u ruku ili nogu, otkinuo bih mu je, a pritom bih i sam zadobio smrtonosan udarac. Ukoliko bih naleteo pravo na njega, i njemu i meni telo bi se tavie rasprslo.

Ljudi kau kako se u takvim situacijama sve odigrava usporeno, i to je tano. U mikrosekundama koje su usledile, moj mozak je posmatrao tu akciju kao usporen film. im sam ugledao pomoni padobran, ruke su mi poletele ka bokovima i ispravio sam telo u pad glavake, tek ovlano se savivi u kukovima. Vertikalan poloaj poveao mi je brzinu, a nagib je omoguio najpre spor, potom i nagao prelazak u horizontalno kretanje, jer telo mi se pretvorilo u efikasno krilo, te sam projurio pored aka, tik ispred njegovog arenog parakomandera koji se rascvetavao. Mimoiao sam ga brzinom od preko 240 kilometara na sat, iliti 67 metara u sekundi. S obzirom na toliku brzinu, sumnjam da mi je video izraz lica. Ali da je stigao, ugledao bi izraz gole zapanjenosti. Nekako sam u mikrosekundama uspeo da reagujem na situaciju koja bi inae, da sam imao vremena da stvarno razmislim o njoj, bila za mene previe sloena. A ipak... razreio sam je, i obojica smo sleteli ivi i zdravi. Kao da je moj mozak, suoen sa situacijom koja je zahtevala vie od njegove uobiajene sposobnosti, zadobio naas nadljudsku mo. Kako sam to izveo? Za svojih dvadeset i vie godina rada na polju neurohirurgije prouavanja mozga, analize njegovog funkcionisanja, operacija izvedenih na njemu imao sam mnotvo prilika da lupam glavu upravo nad tim pitanjem. Na kraju sam odgovor pripisao

16

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

17

injenici da je mozak uistinu izuzetan ureaj: izuzetniji nego to i slutiti moemo. Sada pak shvatam da je pravi odgovor na to pitanje dublji. No da bih sagledao taj odgovor, morao sam proi kroz potpunu metamorfozu ivota i svog pogleda na svet. Ova knjiga pripoveda o dogaajima koji su promenili moje stavove o tome. Iako je mozak jedan udesan mehanizam, oni su me ubedili da mi tog dana ivu glavu uopte nije spasao on. U trenutku kad je drugi akov padobran poeo da se otvara, u akciju je uleteo jedan mnogo dublji deo mog bia. Deo koji je uspeo da reaguje tako brzo zato to nije ni bio vezan za vreme, onako kako su vezani mozak i telo. Bio je to isti onaj deo mog bia, u stvari, koji mi je u detinjstvu izazivao takvu udnju za nebesima. Nije to samo najmudriji ve i najdublji na deo, pa ipak, sve do poznih godina ja nisam uspevao da poverujem u njega. No sada verujem, a stranice koje slede ispriae vam zato.

Ja sam neurohirurg. Diplomirao sam 1976. na Univerzitetu Severne Karoline u apel Hilu, na odseku hemije, a medicinsku diplomu sam stekao 1980. na Medicinskom fakultetu Djukovog univerziteta. Za tih jedanaest godina studiranja i stairanja na Djuku, te rada u Masausetskoj optoj bolnici i na Harvardu, usredsredio sam se na

neuroendokrinologiju, koja izuava interakcije izmeu nervnog sistema i endokrinog sistema skupova lezda koje lue hormone i na taj nain upravljaju veinom telesnih aktivnosti. Dve od tih jedanaest godina proveo sam i u istraivanju patoloke reakcije krvnih sudova u jednom podruju mozga kada je prisutan izliv krvi izazvan aneurizmom sindrom poznat kao cerebralni vazospazam. Poto sam odradio specijalistiki sta iz oblasti neurohirurgije u Njukaslu na Tajnu u Engleskoj, petnaest godina sam proveo na Harvardskom medicinskom fakultetu kao vanredni profesor hirurgije, sa specijalizacijom iz neurohirurgije. U tim godinama sam operisao bezbroj pacijenata, a mnogima je mozak bio u ozbiljnom, pa i po ivot opasnom stanju. U istraivakom radu veinom sam se bavio razvojem naprednih tehnikih procedura kao to je stereotaktika radiohirurgija, tehnika koja hirurgu omoguuje da precizno usmerava talase zraenja na odreene mete u dubini mozga a da pritom ne oteti okolna podruja. Takoe, uestvovao sam u razvoju neurohirurkih procedura pomou slike dobijene magnetnom rezonancom, jer one su kljune u tretiranju teko izleivih stanja mozga kao to su tumori i vaskularni poremeaji. U tom razdoblju bio sam i autor ili koautor vie od 150 radova i napisa objavljenih u uskostrunim medicinskim asopisima, a svoje nalaze predstavio sam na preko dvesta medicinskih konferencija irom sveta.

18

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

19

Ukratko, posvetio sam se nauci. Moj ivotni poziv bio je da uz pomo orua savremene medicine pomaem ljudima i leim ih, da saznam neto vie o funkcionisanju ljudskog tela i mozga. Smatrao sam neizmernom sreom to to sam se u njemu pronaao. to je jo vanije, imao sam prelepu enu i dvoje divne dece, i premda sam u mnogom pogledu bio oenjen svojim radom, nisam zapostavljao porodicu, smatrajui je jo jednim velikim blagoslovom u mom ivotu. Po mnogo emu ja sam bio veoma srean ovek i znao sam to. Desetog novembra 2008, u mojoj pedeset petoj godini, meutim, kao da me je izdala srea. Pogodila me je retka bolest i na sedam dana me bacila u komu. Za to vreme je itav moj neokorteks spoljna povrina mozga, onaj njegov deo koji nas ini ljudima bio iskljuen. Van funkcije. Jednom reju, odsutan. Kad vam je mozak odsutan, odsutni ste i vi. Budui da sam neurohirurg, nasluao sam se bio pria od ljudi koji su proiveli udna iskustva, obino nakon zatajenja srca: o putovanjima u misteriozne, predivne predele; o razgovorima s pokojnim srodnicima ak i o susretima sa samim Bogom. Divne pripovesti, u to nema sumnje. Ali sve su one, po mome tadanjem miljenju, bile puka matarija. ta izaziva ta onostrana iskustva o kojima takvi ljudi vrlo esto govore? Nisam tvrdio da to znam, ali znao sam da su zasnovana na radu mozga. Na njemu se zasniva itava svest. Ako mozak ne radi, ne moemo biti svesni.

To je zato to je mozak na prvom mestu maina koja proizvodi svest. Kad se maina pokvari, prestaje i svest. Koliko god da je prava mehanika modanih procesa sloena i tajanstvena, sutina jeste do te mere prosta. Iupajte kabl i televizor e se ugasiti. Predstava je gotova, nebitno je koliko ste uivali u njoj. Tako bih vam makar rekao pre no to se pokvario moj roeni mozak. Dok sam bio u komi, mozak mi nije radio nepravilno on uopte nije radio. Sada verujem da je moda upravo to i bilo uzronik dubine i intenziteta iskustva bliske smrti koje sam lino proiveo za to vreme. Mnoga iskustva bliske smrti zabeleena su u situacijama kad pacijentu neko vreme nije radilo srce. U tim sluajevima, neokorteksu se privremeno prekida aktivnost, ali manje-vie ne trpi preveliko oteenje, pod uslovom da mu se obezbedi dotok krvi obogaene kiseonikom uz pomo kardiopulmonalne reanimacije ili reaktivacije srane funkcije najdue kroz etiri minuta otprilike. Ali u mom sluaju mrtav je bio i mozak. Susreo sam se sa stvarnou jednog sveta svesti koja je postojala potpuno nezavisno od ogranienja mog fizikog mozga. U neku ruku, moje iskustvo bilo je savren juri razliitih iskustava bliske smrti. Kao neurohirurg koji se vie decenija bavio istraivanjima i radom u operacionoj sali, bio sam u natproseno povoljnom poloaju da prosudim ne samo realnost ve i implikacije onog to mi se dogodilo.

20

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

21

Te implikacije po svojoj ogromnosti izmiu svakom opisu. Lino iskustvo pokazalo mi je da smrt tela i mozga ne znae kraj svesti, da se ljudsko iskustvo nastavlja i nakon smrti. to je jo vanije, ono se nastavlja pod budnim pogledom Boga, koji voli i uva svakoga od nas, kao to brine i o tome kuda konano ide i sva vaseljena i svaki stvor u njoj. Mesto na koje sam ja stigao bilo je stvarno. Tako stvarno da na ivot ovde i sad deluje u poreenju s njime potpuno kao san. To, meutim, ne znai da ne cenim ivot kojim sada ivim. Cenim ga, zapravo, vie no pre. Zato to ga sad sagledavam u pravom kontekstu. Ovaj ivot nije bez svoga znaaja. Ali odavde mi ne moemo sagledati tu injenicu makar u najveem broju sluajeva. Ono to se meni desilo dok sam bio u komi bez pogovora je najvanija pria koju u ikad ispriati. Ali ona je i prevrtljiva, jer je krajnje strana uobiajenom razumevanju. Nije pria o kakvoj se naprosto trubi na sva usta. U isto vreme, moji zakljuci se zasnivaju na medicinskoj analizi sopstvenog iskustva i na mome prisnom poznanstvu s veinom naprednih shvatanja na polju nauke o mozgu i prouavanja svesti. im sam shvatio istinu koja se krije iza moga putovanja, znao sam da je moram ispriati. Da je ispriam kako treba to mi je postalo glavni ivotni zadatak. To ne znai da sam se okanio svoga medicinskog rada i ivota neurohirurga. Ali sada kada znam da sam bio povlaen da shvatim da se na ivot ne okonava sa

smru tela ili mozga, smatram svojom dunou, svojim pozivom da opiem ljudima ta sam video izvan tog tela i izvan ovoga sveta. Naroito sam eljan da svoju priu podelim sa onima koji su ve uli pripovesti sline mojoj i poeleli da poveruju u njih, ali nisu to uspeli do kraja. Takvim ljudima, vie no svima drugima, upuujem ovu knjigu i poruku sadranu u njoj. Ono to imam da vam ispriam vanije je od svega to e vam iko ikada ispriati, i istinito je.

1.

Bol

Linberg, Virdinija 10. novembar 2008.

i su mi se naglo otvorile. U tami nae spavae sobe, usredsredio sam pogled na crveno svetlace sata na nonom stoiu: 4.30 ujutru sat vremena pre no to obino ustajem da bih se otisnuo na sedamdesetominutnu vonju od nae kue u Linbergu do Fondacije za fokusiranu ultrazvunu hirurgiju u arlotsvilu, gde sam radio. Moja supruga Holi jo je vrsto spavala pored mene. Dve godine pre toga, 2006, poto sam se gotovo dvadeset godina bavio akademskom neurohirurgijom u irem podruju Bostona, preselio sam se sa Holi i itavom porodicom u brdovitu Virdiniju. Holi i ja smo se upoznali u oktobru 1977, dve godine poto smo oboje zavrili koled. Holi je bila na magistarskim studijama likovnih umetnosti, a ja na medicinskom fakultetu. Nekoliko puta bila je izala s mojim cimerom i kolegom Vikom. Jednoga dana doveo ju je da je upozna sa mnom verovatno da se malo pravi vaan. Kad su polazili,

24

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

25

rekao sam Holi da navrati kad god poeli, i dodao da se ne mora smatrati obavezanom da povede i Vika. Prilikom prvog naeg pravog izlaska, povezli smo se na neku urku u arlotu u Severnoj Karolini, to je znailo dva i po sata kolima do tamo i isto toliko natrag. Holi je imala laringitis, pa sam devedeset devet posto prie u oba smera morao da obavim ja. No to mi nije teko palo. Venali smo se u junu 1980. u Episkopalnoj crkvi Svetog Tome u Vindzoru u Severnoj Karolini, a ubrzo posle toga preselili smo se u stambeni blok Rojal ouks u Daramu, gde sam radio u Djukovom univerzitetskom medicinskom centru kao hirurg-staista. Stan nam je bio daleko od kraljevskog, a ne pamtim ni da sam negde u blizini opazio ijedan hrast.* Imali smo vrlo malo novca, ali oboje smo bili toliko zauzeti i toliko sreni to smo zajedno da nismo za to marili. Meu prvim odmorima bila nam je prolena kamping-tura po plaama Severne Karoline. Prolee je u obe Karoline sezona za komarie, a na ator nije nudio neku veliku zatitu od njih. No svejedno smo se ludo provodili. Dok sam jednog popodneva plivao u penuavim talasima Oukrakouka, izumeo sam nain da nalovim plavih rakovica koje su mi se vrzmale oko nogu. Poneli smo ogromnu hrpu u motel Poni ajlend, gde su bili odseli neki nai prijatelji, pa smo spremili rakovice na rotilju. Bilo ih
* Ime naselja (Royal oaks) na engleskom znai kraljevski hrastovi. (Prim. prev.)

je u obilju za sve nas. Ali uprkos svem naem stezanju kaia, nije mnogo vremena prolo a ustanovili smo da nam neprijatno ponestaje gotovine. Tad smo noivali kod naih najboljih prijatelja Bila i Peti Vilson, te nam je iz ista mira dunulo da im se jedne veeri pridruimo na tomboli. Bil je ve deset godina, svakog leta, odlazio tamo etvrtkom i nikad nita nije dobio. Holi je pak prvi put igrala tombolu. Nazovimo to poetnikom sreom, ili prstom provienja, tek dobila je dvesta dolara, to je za nas bilo kao pet hiljada. Te pare produile su nam letovanje, a bili smo i mnogo oputeniji. Diplomu doktora stekao sam 1980, a iste te godine je i Holi stekla svoju i zapoela karijeru kao umetnik i predava. Prvu samostalnu operaciju mozga izveo sam na Djuku 1981. Na prvi sin Iben IV rodio se 1987. u Bolnici za majke Princeza Meri u Njukaslu na Tajnu, u severnoj Engleskoj, za vreme moje specijalizacije u oblasti cerebrovaskularne medicine, a na mlai sin Bond rodio se 1998. u Brigamovoj i enskoj bolnici u Bostonu. Voleo sam tih petnaest godina provedenih na Harvardskom univerzitetu i u Brigamovoj i enskoj bolnici. Naoj porodici su u najdraem seanju ti dani koje smo proiveli u irem podruju Bostona. Ali 2005. Holi i ja smo se saglasili da nam je vreme za povratak na jug. eleli smo da budemo blie svojima, a ja sam u selidbi video i priliku da steknem malo vie samostalnosti nego to sam je imao na Harvardu. Zato smo u prolee 2006. zapoeli ivot iznova u Linbergu, u brdima Virdinije.

26

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

27

Nije nam trebalo mnogo vremena da se opet ugnezdimo u taj oputeniji ivot kakvim smo oboje sreno odrastali na jugu.

Naas sam samo leao tako, neodreeno pokuavajui da utvrdim ta me je to probudilo. Prethodni dan nedelja bio je sunan, vedar i mrazovit klasino virdinijsko vreme u poznu jesen. Holi, Bond (tada desetogodinjak) i ja bili smo na rotilju kod jednog suseda. Uvee smo razgovarali telefonom sa Ibenom IV (tada dvadesetogodinjakom), koji je u to vreme bio bruco na Univerzitetu Delavera. Jedina neprijatnost tog dana bio je blag respiratorni virus koji smo Holi, Bond i ja jo vukli od prethodne nedelje. Neposredno pred polazak na spavanje zabolela su me lea, pa sam se na brzinu okupao, to je naizgled ukrotilo bol. Pomislio sam da sam se moda probudio tako rano ujutru zato to me virus u telu jo vreba. Malice sam se promekoljio u krevetu i niz kimu me je prostrelio udar bola neuporedivo snaniji nego prethodne veeri. Oigledno je virus gripa jo prisutan, i to jai nego to sam mislio. Kako sam bio sve budniji, tako je i bol bio sve gori. Poto nisam mogao opet da zaspim, a imao sam jo itav sat do poetka radnog dana, odluio sam da se jo jednom okupam u toploj vodi. Seo sam u krevetu, spustio noge na pod i ustao.

Istog trena je bol poleteo za jo jedan stepen navie kao tupo, grozno pulsiranje koje mi je prodiralo duboko u donji deo kime. Ne dirajui usnulu Holi, oprezno sam se odunjao hodnikom do velikog kupatila na spratu. Odvrnuo sam esmu i spustio se u kadu, prilino siguran da e toplota odmah doneti poboljanje. Greka. im se kada napunila do polovine, znao sam da sam se prevario. Ne samo to se bol pogorao ve je sada postao toliko jak da sam se uplaio da u morati moda vikom da dozovem Holi kako bi mi pomogla da izaem iz kade. Razmiljajui o tome u koliko sam se budalastoj situaciji naao, pruio sam ruku i dohvatio pekir koji je visio o drau tano iznad mene. Polako sam ga povukao do jednog kraja kako bi bila manja ansa da se dra izvali iz zida, pa se neno digao na miie. Niz lea mi je sevnuo nov udar bola, toliko jakog da sam jeknuo. Ovo izvesno nije grip. Ali ta bi drugo moglo biti? Poto sam se uz batrganje iupao iz klizave kade i navukao skerletnocrveni frotirni bademantil, polako sam se vratio u spavau sobu i kljoknuo na krevet. Opet sam bio sav mokar od hladnog znoja. Holi se promekoljila i obrnula. ta je bilo? Koliko je sati? Ne znam, rekao sam. Lea. Imam ozbiljne bolove. Holi je uzela da mi masira lea. Na moje iznenaenje, malice mi je laknulo. Doktori veinom ne prihvataju bolest ba vedro. Ni ja nisam izuzetak. Nakratko sam bio ubeen da e bol i to to ga je izazvalo konano poeti

28

Dr Iben Aleksander

Dokaz raja

29

da se povlai. Ali u pola sedam, kad sam obino kretao na posao, i dalje sam bio u agoniji i takorei oduzet. U pola osam je u nau sobu doao Bond, radoznao da sazna zato sam jo kod kue. ta je bilo? Tati nije dobro, duo, rekla je Holi. Ja sam jo leao na krevetu potrbuke, s glavom poduprtom jastukom. Bond mi je priao, pruio ruke i poeo neno da mi masira slepoonice. Na njegov dodir, glavu mi je prostrelilo neto nalik munji najgori bol dotad. Dreknuo sam. Iznenaen mojom reakcijom, Bond je odskoio. Nije nita, obratila se Holi Bondu, oigledno mislei upravo suprotno. Nisi ti kriv. Tatu strano boli glava. A onda sam je zauo kako izgovara, vie sebi nego meni: Razmiljam da li da zovem hitnu pomo. Ako neto doktori mrze vie od svoje bolesti, onda je to dolazak u hitnu pomo u ulozi bolesnika. Zamislio sam ve kuu koja se puni radnicima hitne pomoi, reanje rutinskih pitanja, vonju do bolnice, popunjavanje dokumentacije... Zamislio sam i to kako e mi u jednom trenutku laknuti, pa u se pokajati to sam uopte i zvao hitnu pomo. Ne, sve je u redu, rekao sam. Trenutno ne valja, ali uskoro e biti bolje. Mislim da bi trebalo da pomogne Bondu da se spremi za kolu. Ibene, ja stvarno mislim da...

Nita mi nee biti, prekinuo sam je, lica jo zarivenog u jastuk. I dalje sam bio oduzet od bola. Najozbiljnije, nemoj zvati hitnu. Nije mi toliko zlo. Samo imam gr miia u krstima i glavobolju. Preko volje, Holi je odvela Bonda u prizemlje i dala mu da dorukuje, pa ga poslala do kue jednog druga u istoj ulici, da se s njim poveze do kole. Dok je Bond izlazio iz kue, sinulo mi je neto: ukoliko jeste posredi neto ozbiljno i ako zaista zavrim u bolnici, moda ga neu tog popodneva videti posle kole. Skupio sam svu snagu i graknuo: Lepo se provedi u koli, Bonde! Kad se Holi vratila na sprat da proveri kako mi je, ve me je obarala nesvestica. Mislei da dremam, ostavila me je da se odmorim i sila da pozove neke moje kolege, u nadi da e uti njihovo miljenje o tome to se sa mnom dogaa. Dva sata potom, poto je procenila da sam se dovoljno odmarao, vratila se da vidi kako mi je. Otvorivi vrata nae sobe, ugledala me je kako leim u istom poloaju kao i pre. Ali kad me je paljivije osmotrila, primetila je da mi telo nije oputeno kao tad, ve da je kruto kao drvo. Upalila je svetlo i videla da se silovito tresem. Donja vilica bila mi je neprirodno isturena, a oi otvorene i izvrnute. Ibene, kai neto!, zavritala je Holi. Kako nisam odgovorio, pozvala je hitnu pomo. Kola su stigla za manje od deset minuta; hitro su me preneli i povezli me na urgentno odeljenje Linberke opte bolnice.

30

Dr Iben Aleksander

Da sam bio pri svesti, saoptio bih Holi ta se tano dogaalo na krevetu u tim stranim trenucima dok je ekala hitnu pomo: epileptini napad pune snage, izazvan nesumnjivo nekim izuzetno snanim okom koji je doiveo mozak. Ali, naravno, nisam bio u mogunosti da joj to kaem. Narednih sedam dana, za Holi i decu biu prisutan samo kao telo. Ne pamtim nita od onoga to se te nedelje deavalo na ovom svetu, te sam morao da od drugih napabirim te delove prie koji su se deavali za vreme mog nesvesnog stanja. Mog bia, mog duha kako god elite da nazovete taj centralni, ljudski deo mene vie nije bilo tu.

2.

Bolnica

rgentno odeljenje Linberke opte bolnice drugo je po prometu u Virdiniji, a obino je rad u punom jeku ve u pola deset. Ni taj ponedeljak nije bio izuzetak. Iako sam radnim danima veinom bio u arlotsvilu, mnogo sam vremena proveo i u operacionoj sali Linberke opte, pa sam tamo poznavao takorei sve ljude. Lora Poter, doktorka sa urgentnog i moja poznanica s kojom sam gotovo dve godine blisko saraivao, dobila je iz hitne pomoi obavetenje da na njeno odeljenje stie pedesetetvorogodinji belac s dijagnozom status epilepticus. Dok je silazila ka ulazu za kola hitne pomoi, u glavi je pretresla spisak moguih uzroka stanja tog novog pacijenta. Bio je to isti onaj spisak koji bih pretresao i ja da sam se naao na njenom mestu: nagli raskid sa alkoholom; predoziranost nekom drogom; hiponatremija (abnormalno nizak nivo natrijuma u krvi); modani udar; metastatiki ili primarni tumor na mozgu; intraparenhimna hemoragija (krvarenje unutar modanog tkiva); apsces na mozgu... i meningitis.