You have downloaded a document from

The Central and Eastern European Online Library

The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

research institutes, and various content providers

Source: Istorija 20. veka

The History of The 20th Century

Location: Serbia
Author(s): Branko Petranović
Title: DESANKA PEŠlĆ, JUGOSLOVENSKI KOMUNISTI I NACIONALNO PITANJE 1919-1935,
BEOGRAD 1983, 290 STR.
DESANKA PEŠIĆ, YUGOSLAV COMMUNISTS AND THE PROBLEM OF NATIONAL
QUESTION 1919-1935
Issue: 1/1985
Citation Branko Petranović. "DESANKA PEŠlĆ, JUGOSLOVENSKI KOMUNISTI I NACIONALNO
style: PITANJE 1919-1935, BEOGRAD 1983, 290 STR.". Istorija 20. veka 1:157-166.

https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=803816
CEEOL copyright 2023

OSVRTI

Branko PETRANOVIC

DESANKA PESlC, JUGOSLOVENSKI KOMUNISTI

I NACIONALNO PITAN JE 1919— 1935,
BEOGRAD 1983, 290 STR.

Studija о kojoj večeras raspravljamo* nije istoriografska u

onorn klasionom značenju da istraživač traži objašnjenja konteks-
ta ideja i njihovih nosilaca iscrpnom analizom arhivsko-empiričke
dokumentacije. Pre bismo rekli da autor zasniva istoriju ideja pra-
ćenjem nastanka, razvoja i sudbine poiedinačnih ideja koje su op-
redeljivale odnos između partijske opozicije i „levice” , odnosno
vrhovne arbitraže u licu Kominterne, naročito od 1924, dajući ti­
me prilog i teoriji о nacionalnom pitanju.
Težište analize je na indiviđualnim pogledima prvaka pokre-
ta koji se prate do 1928, kada se gasi dijalog. Analizom pojedinač-
nih pogleda pisac, dakle, nije razmatrao službenu politiku ruko-
vodstva n naeionblnom pitanju koja za rezultat daje — kako kaže
— „pročišćen, relativno konačan i kolektivan politički rezultat” .
Takvim pristupom stvorene su istraživačke pretpostavke đa se pra-
ti složeni put „intelektualnog, političko-ideološkog i teorijskog us-
vajanja jedne nove politike” , a na drugoj strani utvrđuje odnos
prema principima koji su se smatrali izvomo marksističkim.
Analiza individualnih gledišta vodećih jugoslovenskih komu-
nista о nacionalnom pitanju izwsena je na velikom dokumentar-
nom materijalu. Običnom čitaocu studija može izgledati i kao za-
morni traktat, ali za stručnjaka tekstualne analize izvedene do
kraja čine srž i smisao ovog rada. Egzaktnost izvedene tektstualne
analize ima jednu veliku prednost — što je, uostalom, u biću me-
toda pri pisanju ovakvih radova — prednost koja se sastoji u one-
mogucavanju da se originalni stavovi (pogledi, ideje) izvitopere u
kasn-ijoj interpretaciji ill kritici njihovih nosilaca. Uporedna ana­
liza teksta i interpretacije autora je zastupljena kao princip rada.
Autor se, u stvari, od prve rečenice zalaže za maksimalno „pošto-
vanje činjenica” . Originalni tekst ostaje osnovno merilo u analizi
i tumačenju pogleda, otkrivajući falsifikate, skraćivanja, izostav-
Ijanja i proizvoljnosti podmetane sagovomiku.
Rukovodeći se, dakle, naučnom akribijom, pisac se trudio da
isključi iz upotrebe populaame, mehanikom ponavljanja u praksi
partijskih konfrontacija prihvaćene — dobronamemo ili zlonamer-
* Uvodna reč na okruglom stolu о studiji D. Pešić о jugoslovenskim
komunistima i nacionalnom pitanju 1919— 1935. održana u Narodno.i biblioteci
u Beogradu, maja 1984.

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

158 В. Petranović

no — „redukcije” izlaganja učesnika rasprave о nacionalnom pita-

nju око nekih okosnica, kao, što je, recimo, Markovićevo „svođe-
nje” nacionalnog pitanja na ustavno, što je, u ono vreme bio je-
dan od glavnih razloga za inkriminaciju i dolaženje na kominter-
novskii indeks. Dok je Sima Mamković smatrao, praveći razliku iz-
među nacionalnog i ustavnog pitanja, da se nacionalno pitanje mo-
že izuzetno u Jugoslaviji, i to sada, svesti na ustavno, dotle su nje-
govi kritičari tvrdili da je zastupao tezu da se često može svesti na
ustavno i da njegovo tumačenje ove pojave počiva na trajnom pri-
lazu. No i autentdonim tumačenjem osnovnog stava Markovića iza-
zivani su funkcioneri Kominterne, jer se njime posredno odbaci-
valo shvatanje о revolucionamoj situaciji u Jugoslaviji suprotno
oficijelnoj liniji i njenim vrhovnim tumačima.
Autor uvodi i drugu korekciju putem analize izvora imark-
sističkih teoretičara i revolucionara, poput Lenjina, naročito u od-
nosu prema demokratiji u građanskom društvu, ishvatanju prava
na samo opredel jenje i otcepljenje, oceni, revolucionarne situacije.
On će naglasiti značaj interpretacije Roze Luksemburg о promeni
taktike u radničkom pokretu do stepena, koji joj daje vrednost
metodoloskog orijentira, Za Engelsa. revizija taktike nije bila us-
lovljena pltanjem konaenog, usvajanja vlasti, koji je Kominterna
vise nego fetišizirala, a s njom i „levica” u Partiji, već pitanjem
današnje, svakodnevne borbe; ne ponašanjem proletarijata prema
kapitalističkoj državi u trenutku osvajanja državne vlasti, nego
njegovim ponašanjem u okviru kapitalističke države. Engels je, ka-
že R. L/ukisemburg, dao „putokaz potčinjenom, a ne pobedničkom
proletarijatu” .
Savesniim odnosom prema sabranoj dokumentaciji, njenoj
analizi i antidogmatskim pristupom, pisac je otklonio neke dosa-
dašnje z'ablude, uprošćavanja i terminološke stereotipe.
Na toj antidogmatskoj ravni razotkrivaju se sektaški sadržaji
u svesti i mentalitetu dela rukovodilaca KPJ, nesposobnih da uvi-
de da je bolja gradanska demokralija od vojne diktature, federa-
cija od centralistickog uredenja. О toj tvrdoći mišljenja kao da nai-
bolje ,govori stav Rajka Jovanovića da bi pobeda opozieione bur-
žoazije (savez S. Pribićevića i srbijanske buržoazije). iako se zalaže
za demokratiju i federaciju, donela samo „učvršćenje i proširenje
socijalne baze diktature f inansi jskog kapitala” srpske buržoazije i
„osposobljavanje Jugoslavije za aktivnu ulogu u antisovjetskom
bloku” .
S ranijim istraživanjima istoričara, i u ovoj studiji se, s pre-
ciznošću tekstualne analize i kritičkom valorizacijom pisca iščišćava
terminološko-ikvalifikativni korov iz komunističke dokumentaejje
u uslovima naraslih protivrečnosti jugoslovenskog društva, opšteg
i nacionalnog sektaštva, pogrešnih procena i ocena. Mnogobrojni
slereotiipi, bez stvaamog sadržaja, sterilni, opterećeni verbalizmom
i snagom slogana prenošeni, svedeni su na njihovu realnu isto-

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

Desanka Pešić — Jugoslovenskd komunisti 159

rijsku mem. Na primer, ocene о vojno-fašističkoj diktaturL „-nku-

pacij i ', nacionalno m ugnj etavanj u pre canski h Srba. Pojedmci su
već tađa, kao Đuro Cvijić, govorili da se it slučaju Srba „iz preka”
može govorili samo о eksploataciji. a ne о nacionalnom ugnj etava-
nju. Analiza je, takode, otkrila pod udamost nekih frankovačkih i
komunistićkih parola (o izgonu srpskih vojnika i činovmka, služe-
nju vojne obaveze u svom kraju itd.), ali ukazala i na naknadni
kritički osvrt tim povodom u Partiji.
Iz analize proizlazi da podela na „levicu” i „desnicu" nije bi-
la nacionalna podela. Za Zivotu Milojkovića, svrstanog od „levice”
u „desnicu” , daleko bi vise pristajalo da je bio razvrstan u „ultra-
levicu” zbog svog čisto lclanog pristupa i nihilističkog odnosa pre-
ma nacionalnom pitanju. Times'о da podleže prihvaeenoj semats-
koj polarizaciji pisac uvažava preHvanje gledista u okviru faktički
izdilerenciranih struja. Tako saznajemo da su se pogledi Marko-
vića i Cesarca u nekim pitanjima podudarali (da situacija u Jugo-
slaviji nije rcvolucionarna: Cesarec nije odbacivao mogućnost da
se; nacionalno pitanje reši u bUržoaskom društvu; nije ni pravio
neku načelnu razlilku izmedu autonomije, federacije i konfederaci-
je). Pod tzv. slabostima argumentacije kritikuie se Markovićevo
shvatanje, zapravo njegova „problematična teza” da će srpski cent-
ralizam nestati kada srpsko građanstvo ojača, a s njegovim nesta-
janjern iščeznuće i hrvatski i slovenački zahtevi za federalizmom,
iz čega su njegovi oponenti u Komintemi zaključivali da se radi о
zalganju za učvršćenje kapitalizma. Po njima, revolucionarna par-
tija je mogla podržavati samo „razome sile u kapitalističkom dru-
štvu” . Tumačeći nacionalne sukobe kao izraz sukoba nacionalnih
buržoazija, Sima Marković je takođe smatrao da hrvatska i slove-
načka buržoazija nisu zainteresovane za otcepljenje, te se samim
tim za njih otcepljenje i sticanje državne nezavisnosti i ne pos-
tavlja.
U studiji je kritički analiziran ekstremni odnos „levice” svo-
đenjem, naročito posle Petog kongresa Kominterne, borbe protiv
„buržoaskog nacionalizma” na borbu protiv „srpskog nacionaliz-
ma” , poistovecivanjem hegemonije srpske buržoazije sa celim srp-
skim narodom. Do krajnosti nediferenciranom klasnom upotrebom
pojmova, kao što su „pobjeđnička Srbija” , ili govorom о naciji ,,ko-
ja opstanak i život u ovoj zemlji (misli se na Kraljevinu SHS) mo-
že smatrati gozbom” , stvarane su zabune i problem još vise zamr-
šavan. Lenjin je pisao da je marksizam nepomirljiv s nacionaliz-
mom, pa ma bio najpravedniji, najčistiji i najcivilozavaniji, ali je
istorijsko iskustvo nalagalo gradiranje nacionalizma u,gnjetene na-
cije i nacionalizm’a nacije koja ugnjetava. Nije, medutim, bila pri-
hvatljiva teza о nacionalizmima buržoazija ugnjetenih nacija koje
seju nacionalnu mržnju i nacionalizma cele nacije „koja ugnjeta­
va” , zaobilaženjem očigledne istine da nacija nije homogena dru-
štvena i politička celina.

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

160 В. Petranović

Analtičkim metođom razgmute su neke politick e kategorije

i vređnosni sudovi političkog karaktera, kao što su „oportunizam”
i drugi. Ovaj i sličpi sudovi su posmatrani u spletu konkretne is­
torijske situacije i neposredne političke borbe; oni su praćeni, sa-
mim tim, i kao relevantne istorijske činjenice na osnovu kojih se
gradila ili odbacivala akcija, ali istovremeno i podvrgavani kritič-
koj proveri sa stanovišta istorije kao toka (jesu li se dokazali) i
analize istorijskog materijala u dužem toku istorijske radnje. Ovai
legitimni metod u istoriografiji primenjen je i u drugim srodnim
slučajevima propagandnog i agitacionog karaktera: u vezi s rad-
n ičko-seljačkom vlađom, odnosnom prema „imperijalisti'čkoj Jugo-
slaviji” i razbijanju njenog organizma na više patuljastih, nacio-
nalno nezavisnih država.
„Levica” i „đesnića” sn se razilazile, kao što je poznato, na
pitanju da Н je društveno-politička situacija u Evropi i Jugoslavia i
bila izrazito revoluconama ili ]е bila s'amo prožeta krznim momen-
tima koji su u projekciji „levice” prenaglašavani u skladu s oce-
nama Kominteme. Kraljevina SHS mogla se upravo uzeti kao ra-
dikalan primer produbljivanja krize i rasta nezadovoljstva; nacio-
nalni sukobi postajali su sve intenzivniji, a spoljna opasnost od
Italije opsedala njene vrhove, ali su se istovremeno u njoj klasne
suprotnosti nalazile daleko od dramatičnih razmera usijanja; bilo
je očigledno da na istorijskoj pozornici ne deluju nacionalni i po-
litički pokreti s revolucionamom perspektivom i da, jeđnom rečju,
ne postoji revolucionama snaga koja može da potrese postoieći re-
žim. Staviše, vladajuće rojalističko-građanske snage su u završnoj
fazi parlamentarizma i neposredne spoljne opasnosti nalazile argu-
mentaciju za svoj protivodgovor usmeren na jačanje državne pozi-
cije prema spoljnom svetu, za politiku nacionalne nivelacije, raz-
bijanje građnske opozicije i obračun s malobrojnim revolucionar-
nim snagama.
Pisac u analizu unosi opravdano razlikovanje sa stanovišta
naučne analize: da li su iđeološke orijentacije, političke odluke,
analize situacije kao krizne obeju struja u sukobu bile bliže mark-
sizmu ili boljševizmu. Pisac konstatuje da su „obljševičke” odred-
nice ođnele prevagu u pitanju revolucije kao jedinog izlaska iz po-
stojećeg stanja i ocejie političke situacije u svetu, na Balikanu i u
Jugoslaviji, ukazujući da kod predstavnika „levice” i „desnice” go-
tovo i nije bilo razlike u shvatanju marksističke, odnosno boljše-
vičke analize.
U jednom drugom kontekstu autor je ukljuoio u analizu neka
pitanja •—• istina nedovoljno razvijena, vezana za ulogu bugarskih
predstavnika u Kominterni, koja nam izgledaju važne pretpostav-
ke budućih širih istraživanja. Pominju se i navode Dimitrov, ,,ge-
neralm kormilar” Kominterne, i Vasil Kolarov, istaknuti prvak
Kominterne, s velikom međunarodnom reputacijom, već dugo u
emigraciji, čijom zaslugom je dobrim delom i stvorena predstava

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

Desanka Pešić — Jugoslovenska komunisti 161

0 BRP kao „velikoj” , „staroj” i „zaslužnoj” partiji. Oni su prak-

tično zbog svog položaja i svoje uloge u K I smatrali da imaju čak
neku vrstu mandata za partije Balkana. Dimitrovljeva uloga u jed-
noj kasnijoj situaciji KPJ je čak bila presudna za njen opstanak i
budućnost. Dimitrov i Kolarov su forsirali tezu о revolucionarnoj
situaciji na Balkanu, koju Ukrajinac Skripnik prevodi na ocenu о
Balkanu kao „barutani” Evrope. Njihova analiza upućivala je na
jake nacionalne pokrete na Balkanu, među kojima su navodeni
oni u Trakiji, Albaniji, Makedoniji, Hrvatskoj, Dobrudži, koji su
izazivali pažnju i bugarske javnosti, vladajuće i opozicione, s ob-
zirom na homogeni nacionalni karakter Bugarske (ako izuzmemo
Makedonce i tursku manjinu). Upozoravali su na seljačke pokrete
pod uticajem ideja Stambolijskog, kakvi su bill Bugarski zemljo-
radnički savez, HRSS, Caranistička stranka u Rumuniji, seljački
pokreti u Grčkoj, koji su se tek začinjali.
Pisac daje panoramu mišljenja о nacionalnom pitanju i pre-
ma njima se kritički odreduje do svog naučnog stava. Reljefno je
vidljiva „krivudava linija” KPJ u prilazu nacionalnom pitanju kao
najvižnijem političkom pitanju međuratne Jugoslavije. Autor preg-
nantno kaže, što je uopšte odli'ka njegove interpretativne metode,
da odgovor na to pitanje .nije bio lak ni za sađašnjost ni za buduć-
nost, jer se KPJ nalazila između „onog što je donela iz svoje pro-
šlosti, onog ćto je Komintema od nje zahtevala u ime buđućnosti
(svelskc revolucije) i onoga što je predstavljalo njeno nacionalno
tie, sa svim svojim specifičnostima, zakonitostima i realnostima” .
Traxenje odgovora nije teklo same pod pritiskom nasleđa i spolj-
nog uticanja Kominterne već i u uslovima unutraSnjih sukoba. na-
srtaja režima, delatnosti Partije van zakona. U pojedinim krilič-
nim trenucima, kao 1929, ona je bila svedena na malu izolovanu
Parti ju od 500 do 1000 članova. bez mogućnosti uticaja na javni
život. Podmetnula je te godine — usleđ intemacionalisticke oba-
veze — glavu na panj monarhodiktaturi. Nasuprot velikim gradan-
skim opozicionim strankama nacionalnog smera koje su 1929. is-
tupale za preuredenje države, KPJ se našla na istoj liniji s ultra-
desničarskim snagama za njeno razbijanje.
Deo učesnika u raspravi о nacionalnom pitanju je stajao na
gleđištu da je glavni uzrok nacionalnih borbi sukob ekonomskih
interesa srpske buržoazije, na jednoj strani. i hrvatske i slovenač-
ke, na drugoj. Oslabljena i osiromašena u prvom svestkom ratu
srpska buržoazija je osigurala političku dominaeiju u vidu pan-
srpske đmastije, generaliteta, predsedništva vlade i resora vojske
1 spoljnih poslova. sa izuzetkom jednog trenutka kada se na celu
ovog poslednjeg nalazio Ante Trumbić, јег drukčije ne bi mogla
ni da izdrži konkureneiju mnogo razvijenije buržoazije Hrvatske i
Slovenije. Po Đuki Cvijiću. hegemonija ovog tipa nije izazvala sa-
mo reakeiju slovenačke i hrvatske buržoazije već i otpor hrvatskog
i slovenačkog naroda.

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

162 В. Petranović

Pisac kritikuje Staljinovo gledište koje je suštinu nacional-

nog pitanja ispunjavalo strateškim problemom, to jest shvatanjem
seljaštva kao vojske revolucije. Ono nije prihvatljivo ni kao suš-
tina nacionalnog pitanja, a pogotovu kao uzrok njegovog izbijanja
u Jugoislaviji. Među mnogobrojnim uzrocima koji su ga izazvali
autor navodi vladavinu srpske buržoazije političkim sredstvima,
težnju za ekonomskom dominancijom razvijenije buržoazije zapad-
ni'h krajeva zemlje, razne oblike političkog bespravlja, državne tra-
dicije, strah katoliko od prevlasti pravoslavlja i obrnuto.
Pisac izlaže poglede jugoslovenskih komunista bez uprošća-
vanja i svođenja na negativan ili pozitivan od'nos prema Komin-
terni. Nema crno-belih slika koje bi ceo problem reducirale na
puki izraz discipline ili poslušnosti osporavanjem onovremene kon-
stelacije, duha vremena i ličnih uverenja učesnika. S pozicija ob-
jektivnog ’analitičara autor polazi od načela da osnovanost ili ne-
osnovanost jedne politike ocenjuje sud istorije. Analiza je pokazala
da se neki pogledi ne mogu svoditi samo na socjaldemokratske
koncepcije dsto tako kao što se d neke teorijsko-ideološke kategorije
ne mogu odbacivati samo zato što su bile u sukobu sa shvatanjima
Kominteme i njenih vođa. Pisac nije pao ni u drugu krajnost, na-
ime da zanemaruje značaj Kominteme u revolucionamom radnič-
kom pokretu u procesu organizacionog konstituisanja komunistič-
kih paortija i njihovog iđejno-političkog sazrevanja nakon osniva-
nja. Autor, tim povodom, decidirano kaže da „kriterijumi vredno-
sti teorijskog nasleđa Dmge i Treće internacionale mogu biti samo
praksa međunarodnog radničkog pokreta i konkretna istorijska si-
tuacija koja je te vrednosti proizvela” .
Pojedinačni pogledi, političke koncepcije, oficijelne teze, pa­
role, direktive, odluke i platforme ргосепјпји se sa stanovišta nji-
hove ostvarljivosti, sukoba sa stvarnošću ili upijanja u životu, pro-
mašenih ili ostvarenih pređviđanja. Da li je stvarnost bila takva
da su one mogle da pobede, da se ukorene, potvrde istorijskim raz-
vitkom? Autor polazi od ovih merdla kao istoričar, a ne kao neki
savremeni tribunal. Kritičkim vrednovanjem strategije Partije, od-
nosno jednog Ш drugog dela suprotstavljenih snaga u njoj, vodi
se računa i о odnosu snaga, prvobitnom nastanku ideja i njihovoj
evoluciji, opštoj političkoj atmosferi i revolucionamoj perspektivi
kao trajnoj orijentaciji komunista. Ostao je dug istordčara da na­
kon promene generalne linije Partije pokaže do kog je stepena
stara politika bila prevaziđena. Raniji ideološko^politički arsenal
nije odgovarao novom vremenu polovinom 30-ih godina. Diskon-
tinuitet linije je nesumnjiv i ne može ostati nezabeležen kao činje-
nica i kao merilo kritičke valorizacije prošlosti. Istoričar je dužan
da objasni nastali preokret, Mislimo da on to može uraditi samo u
okviru naučne istoriografije, nezaviiisno od toga da li je izabrao me-
tod političke istorije ili istorije ideja koja otkriva zamenu starih
shvatanja novim, na osnovi preorijentacije Komnteme, kao rezul-

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

Desanlca Pešić — Jugostavenski kom unisti 163

tat novog pregrupisavanja medunarodnih snaga i interesa sovjet-

ske državne politike.
Preokret generalne linije Kominterne nije mogao zaobići ni
KPJ. Umesto borbe klasa, borbe rada i kapitaia, jedinstvenog rad-
ničkog fronta, potpomognutog siromašnim seljacima i seoskom si-
rotinjom, proglašena je 1935. na Sedmom kongresu Kominterne li-
nija koncentracije svih demokratskih i antifašističkih snaga. Za-
počela je borba za savez i s građanskim snagama antifašističkog
usmerenja. Neki istoričari nazivaju ovu narodnofrontofsku pojavu
renesansom Kominterne. Ona je, svakako protiwecna, jer se u or-
ganizacionom biću partija nije ništa bitno izmenilo, a na drugoj
strani, u istom vremenu, došlo je do surovih staljinistiokih obra-
čuna s reperkusijama i na nacion'alne komunističke pokrete. Ogra-
ničenost ove „renesanse” vidi se i u nasilnom prekidanju narodno-
frontovske politike u svetskim razmerama posle preokreta u od-
nosima između Moskve i Berlina. Uspešno započeta kolaboracija
antifašističkih snaga prekinuta je kao rezultat jedne spoljnopoli-
tioke taktičke aberacije.
Novi splet unutrašnjih i medunarodnih okolnosti uticao je
na odbacivanje stare politike jugoslovenskih komunista u nacio-
nalnom pitanju. Pojavljuje se i nova generacija revolucionara. No-
v'a politika izvire iz potreba novog dana, nove epohe, novih pre-
strojavanja. SSSR je izalizo iz prinudne izolacije u svet meduna­
rodnih odnosa koji je pratila i Kominterna kao deo aparata sov-
jetske državne politike. Još je na snazi vladajuće shvatanje prole-
terskoig intemacionalizma kao vrhovne norrne ponašanja, reduci-
rano na odbranu prve zemlje socijalizma. Osnovno merilo komu-
nističke valjanosti cenilo se prema odnosu koji su revolucdonari
zauzimali prema SSSR-u. U toj novoj epohi poceli su jugoslovenski
komunisti s Gorkićem na čelu i Titom kao aktivnim učesnikom u
kreiranju takve politike prilaziti drukčije nacionalnom fenomenu,
naglašavajući sve vise značaj vlastite prakse i svog nacionalnog
tla.
Prelazak na novo shvatanje о održanju Jugoslavije i izgrad-
nji KPJ na principu nacionalnih kompartija, što autor prati do po-
lovine 1935, zahteva da se jasnije razigraniče stavovi, odbace stari
neupotrebljivi kanoni i prevazidene ideje. Istonija valjda ne pos-
toji da bi petrifikovala zablude i previđala generalno različite po-
glede. Novo vreme odbacivalo je stare ideje i vladajuća rešenja
koja su imala podršku većine, dok su kritikovana shvatanja posta-
jala deo vladajuće političke prakse. Možemo li sada svaku krdtičku
analizu shvatanja — koja su za izvesno vreme pobedila, a novom
situacijom bila potisnuta i, delatnost Partije oslonjene na poglede
koji su bili ođbačeni smatrati revizijom istorije i njenim politizira-
njem? Nije li upravo obmuto: zadržavanjem na razini jednom da-
tih objašnjenja praktično dezavuišemo i nauku kao traganje za is-
torijskom istinom.

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

164 В. Petranović

Istraživanje ove pojave na ravnd tekstualne analize ostvare-

no je, po našem mišljenju, upravo briljantno, daleko uspešnije ne-
go što je to pošlo za rukom bilo kome do sada među istoričarima.
Ako se tome prilazu može nešto primetiti, onda su to poneki pre-
ostali terminoioskd sastojci, tu i tamo u studiji, koji su jeđnostav-
no suvišni: „Sima Marković kao razuman političar” , „čuditi se
.. „realni političar” , ,,političkii realizam” ; postavljanje potpita-
nja itd. Autor se mogao više zadržati i na kritici autonomis tič-
kog koncepta Sime Markovića.
Ali ono što nama izgleda najvažnije s istoriografske tačke
gledišta tiče se činjenjice da pisac ove odlične stuđije prildkom kre-
tanja kroz „džunglu” mnogobrojnih pogleda nije mogao da se ko-
risti nekim istorijskim istraživanjima više nego važnim za potkrep-
ljenje svoje analize.
Istoriografska analiza tek treba da utvrdi stvami stepen opas-
nostii koji je postojao za Sovjetski Savez, na jednoj strani, a na
drugoj opasnost od rata između Italije i Kraljevine Srba, Hrvata
i Slovenaca. Da H je antisovjetski rat bio neminovan (sada se ka-
že rat, a ne govori se о revolucionarnoj situaciji) 1928; đa Id Ju­
goslavia priprema rat protiv SSSR-a, koji se — u verziji K I —
kao imperijalisti'čki imao pretvoriti u građanski? Iz ovog klupika
činjenica izvođenje su strategija i taktika, koje su u jugoslovens-
kom slučaju kulminirale u pozivu na ustanak. Šesti kongres Kom-
interne je operiisao tipovima revolucija šematski, ali nije nigde re-
oeno da se ove šeme imaju nespecifično primenjivati, sem što je
jugoslovenska „levica” prigrila stavove Kominterne u njihovom
najdogmatičnijem značenju. Nasuprot tome stajale su daleko elas-
tičniije analize Milana Gorkića. U vreme Drezdenskog kongresa 1928.
izgleda da ova opasnost kao neposredna nije postojala za SSSR.
Nije reč о opštim planovima i idejama kao konstanti politike kapi-
talističkih siila prema SSSR-u u to vreme, ali je visila kao Damok-
lov mač nad Jugoslavijom, koliko znamo preko istraženih italijans-
kih izvora, koji nam kazuju da je Musolini 1928. računao s ratom
protiv Kraljevdne, svog suseda na istočnoj obali Jadrana. Cinjenica
da su dva Italijana i928, svaki sa svoje osnove, različito motivisa-
ni, nezavisno jedan od drugog, bili protiv Jugoslavije — Musolini
je pripremao rat — i zalagali za primenu politike Kominterne о
razbijanju Jugoslavije na Cetvrtom kongresu KPJ (Palmiro Toljati
— Erkoli), možemo uzeti samo kao hronološku slučajnost.
Sistemationo i kritično ispitana su pitanja vezana za razbi^-
janje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca s najširom skalom ku-
mulativno navedenih uzro'ka koji su mogli uticati na ovu politiku
centralizovanog štaba svetskog proletarijata, čije se ponašanje i
u ovoj ranijoj fazi, misiimo, ne može razumeti bez determinisanosti
interesima sovjetske državne politike. Globalno je to odredeno sa-
nitamim kordotnom i mestom koje je Jugoslavija imala u njemu
kao potencijalni placdarm za napad na Sovjetsku Rusiju, stardm

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

Desanka Pešić — Jugoslovensfci komunisti 165

predubeđenjima carske Rusije, koja kao refleks žive dugo i u no-

voj politici kao tradicionalni putevi koji la'ko ne iščezavaju — for-
mir'ani istorijskom tradicijom i geopolitikom — da na Balkanu eg-
zistiraju mnogobrojne nesamostalne, vazalne državice u neprekid-
nim sukobima. A li istonijska empitrija о svemu tome nije ispitana
niti je mogla biti ispitana.
Ovo važi i za „redukciju” i kasnije proširenje državica koje
treba da se izdvoje iz sastava Jugoslavije. Peti kongres Kominter-
ne je izdvojio tri, a Zemaljsko veće NRPJ četiri, ne pominjući Sr-
biju i Bosnu. Izneta je pretpostavka, koja nara izgleda nezaobilazna
u konkretnom istorijskom istraživanju, da još nije bilo u KPJ is-
kristalisano koje nadonalne i istorijske oblasti u Jugoslaviji treba
da dobiju status samostalnih država van Jugoslavije ili država u
njenom sastavu.
Ne može se ne prihvatiti osnovna teza autora da je Komin-
terna uticala na nacionalnu politiku KPJ preko ,device” , obezbe-
dujući ozakonjenje tendencije za razbijanje Jugoslavije, i to bez ob-
zira na posledice i na to da li s-u svi komunisti znali da je ta teza
na snazi u praksi, te da je ustanak 1929. imao posledice u kobnom
pravcu za komuniste da osete gvozdeni rezini kralja Aleksandra
— u rukavicama za građansku opoziciju, ali nemilosrdno brutalan
kada su u pitanju bill članovi revolucionarne partije. Nedostaje,
medutim, jspitivanje gradanskih nacionalnih konfrontacjja, porast
snage HRSS-a kao nacionalnog pokreta, oštrih nacionalno-politič-
kih sukoba u gradanskim redovima. Zapravo, do kog stepena je i
taj faktor mogao uticati da se otvori nacionalno pitanje u KPJ. Je-
su li komunisti. koji su nosili diskusiju u toku — koliko su god bill
— baš i bili toliko ideološki zatvoreni da ne osete nacionalna stru-
janja oko sebe? Još nisu bili stegnuti oibrucima Kominterne kao
njihovi naslednici, nova generacija revolucionara, deset godina kas­
nije, koja je ipak na specifičan naein znala da probije ljuštru kom-
Lnternovske prakse baš u sudaru sa životom: još nije bila odstra-
njena niogućnost dijaloga; još nisu bili iščezli tragovi socijaldemok-
ratskih koncepcija; oštrina politiokih borbi bila je vise nego opšta.
Ima jedna Gramžijeva misao — da postoje neke sti’anke bez ko-
jih ne možemo shvatiti istoriju nekih nacija. Koliko su komunisti
bili svesni te činjenice? Može se odgovoriti da se radi о maloj za-
vereničkoj partiji, pod udarom zakona, optuženoj za internacional-
nu zaveru i anacionalno ponašanje, ali ni to ne objašnjava do te
mere zatvoreni sistem mišljenja, koji je, izgleda, postajao presudan.
Uspeh HRSS na izborima 1923. izazvao je konstemaciju njihovih
nacionalno-stranačkih (radikalskih) supamika, a na drugoj strani
predstavljao je pojavu prema kojoj se snage na politiekom popriš-
tu nisu mogle oglušavati. Ovome možda protivreči činjenica da je
baš ,,]evica” u duhu teze о jedinstveuom frontu radnika i seljaka
formulisala kao politick! zađatak približavanje seljačkim masama
a Hrvatskoj, okupljenim u HRSS, radi njihovog revolucionisanja,

CEEOL copyright 2023

CEEOL copyright 2023

166 В. Petnanović

kritikujući istovremeno njihov reforrnizam, nasuprot „partijskoj o-

poziciji” , koja je s rezervama gledala na pokret Stjepana Radića.
Naknadno saznanje je pokazalo da Radić nije želeo saradnju sa KPJ,
da se odrekao republikanstva i stupio u radi'kal&ku vladu.
Nije reč о taktičkim varijantama komunista, niti о nedosled-
nosti vođstva HRSS-a koje je tražilo za svoju buržoaziju formulu
nagodbe s đvorom, već о činjenicama koje se ovako mogu pore1-
đati: im'ali su program konfederacije i ustavni projekt koji је sta-
jao na principu priznanja hrvatskog nacionalnog individualiteta,
kao d Hrvatska zajednica svoj projekt federativnog uređenja: pretvo-
rili se u nacionalni pokret, čime nisu mogli biti ignorisani, pri се­
т и imamo и viđu i sovjetsko rešenje federacije kao državnopravnog
oblika nackmalnog pitanja. Šta više, ne guibimo iz vida da је tai
uzor nadjačao nacionalne projekte. Uostalom, istorija тога ovu
pretpostavku skinuti s đnevnog reda, pa neka je učini i sasvim
deplasiranom hipotezom. Čak i и tom slučaju dobili bismo' argu­
ment za posebno stanje svetski protagonista revolucionamog pok-
reta.

Ovom studijom smo dobili jedan koncistentan rad, čiji zna-

čaj za razvoj racionalne istorijske svesti nije još dovoljno shvaćen.
Kritičke napomene koje su do sada učinjene, ukoliko su lišene po-
litizacije, potvrđuju staru misao da knjige о kojima se ne rasprav-
lja i koje ne izazivaju kontroverze ne zaslužuju ni da budu napi-
sane. Ne ustručaVamo se da dodamo da jedna knjiga treba i da do-
segne određeni nivo da bi se о njoj vodila rasprava. Ako apstra-
hujemo aferaški šund, koliko je onda takvih knjiga? Studija De-
sanke Pešić je nesumnjivo jedna od onih retkih.

CEEOL copyright 2023