C.

Pravila pisanja istraživačkih izveštaja

Nakon svega što je prethodno rečeno, čitalac već ima na raspolaganju

mnoge dobre ideje o tome na šta treba misliti kada se piše naučni rad. Medutini,
dosada ipak nismo dali detaljne instrukcije o tome šta i kako treba pisati.
Najdetaljnije instrukcije za pisanje daju redakcije naučnih časopisa. Redakcije u
svetu objavljuju te instrukcije u svom časopisu, recimo jednom godišnje, a danas
je već sasvim normalno da svaki iole ozbiljniji časopis ima svoju Internet
prezentaciju na kojoj se mogu pročitati i instnikcije o tome kako treba pripremiti
i poslati članak. Kod nas je pitanje forme i formata poslatog članka više „laissez
faire”, pri čemu obe strane dozvoljavaju sebi razHčite slobode - časopisi ne nude
dostupnu infonnaciju o tome kako radovi moraju izgledati, a autori pišu onako
kako su navikli.

1. Elem enti stila

Postoji veoma mnogo priručnika i udžbenika koji se bave pitanjem stila

pisanja naučnih radova (nažalost, ne na našem jeziku). U uvodnim poglavljima je
rečeno da različite društvene nauke različito gledaju na problematiku pisanja
naučnih tekstova. Pored toga, različite škole i pravči imaju ili mogu imati speci-
fične preferencije koje se tiču stila pisanja. Poznato je da istorijske nauke, a
generalno rečeno i sve druge nauke kada koriste tzv. istorijsku metodu, na pisanje
izveštaja gledaju kao na važnu komponentu naučnog rada, pa se kaže da je u
istoriji istraživanje nauka, a izlaganje umetnost. Vrlo slično shvatanje imaju i
etnolozi.
Znajući to, ne možemo reći da je stil pisanja naučnih tekstova uvek i svuda
jednak. Međutim, postoje neka univerzalna pravila čije se poštovanje očekuje od
svih pisaca naučnih radova, bez obzira da li smatraju da pišu „umetnost” ili
istraživačke izveštaje. Navešćemo neka od tih najosnovnijih pravila,
• Pisanje naučnih radova mora imati kao prvenstveni cilj informisanje
naučne javnosti, a ne ličnu ekspresiju bilo koje vrste.
• Pisanje naučnih radova mora biti rukovodeno idej ora nepristrasnosti i
uzdržanosti.
• U odnosu prema drugim autorima, posebno oponentima, od pisca
naučnog rada se zahteva da bude uzdržan, tolerantan, pristojan i kole-
gijalan.
Osim ovih, postoje još i mnogi drugi zahtevi koji se odnose na stil pisanja
naučnih tekstova, pri čemu su većina refonnulacija i razrada nekog od navedena
tri principa. Naravno, to su opšta pravila koja ne govore dovoljno o tome kako da
se formulišu konkretne rečenice, ili kako da se konkretno izraze određeni stavovi.
Da bi se bilo „dobar pisac” treba poštovati nekoliko osnovnih sugestija.
Jezik pisanja, u gramatičkom smislu, mora biti ispravan, a u semantičkom smislu
jasan i koncizan. Uobičajena operacionalizacija zahteva za „nepristrasnošću i
uzdržanošću”, koja se koristi u naučnim tekstovima, je da se izbegava pisanje u
prvom licu Jednine. Šta više, u pojedinim sredinama se preporučuje pisanje u
„bezhčnom” obhku. Na primer, ako se iznosi neki stav iU tvrdnja, reći će se ,,...mi
smatramo to i to...”, ih, bezhčno, „...može se zaključiti to i to...”. U slučaju kada
je potrebno da se neposredno spomene Učnost autora, onda se koristi fraza „...
ovaj autor...”. Naravno, kao i svuda u Ijudskom društvu, u nauci važi latinska
izreka quod licet lovi, non licet bovi, pa se u tzv. pozvanim člancima, obično
preglednim radovima koje pišu renomirani autori na molbu redakcije naučnog
časopisa, niože naći jasna i neposredna formulacija „... ja smatram...”.
Od nesumnjive je koristi da autor ostavi malo vremena da tekst „sazri”, da
ga ponovo pročita i koriguje. Nažalost, dobro je poznato da svaki pošten autor,
nakon svakog ponovnog čitanja svog teksta, smatra da ga treba promeniti ili
dopuniti. Takve večite naknadne dopune nisu, naravno, moguće.
Nastojanje da se bude „uzdržan i nepristrasan” može da dovede do dosadnih
tekstova bezpoente. Kako se ne bi preterivalo u upotrebi tih opštih pravila, danas
se mogu naći i sugestije da radovi budu pisani sa „perspektivom”, „ličnim sta-
vom”, „gledištem”, odnosno kako se to kaže na engleskom, sa slantom. „Siant”
podrazumeva da postoji jasan cilj članka koji se provlači kroz sve njegove delove,
od naslova do zaključaka. Takode, slant treba da donese „novost razHčitosti” u
tom smislu da članak bude jasno pozicioniran i distinktan u odnosu na druge
slične članke iz te oblasti, odnosno da njegova „poinka” bude takva. Naravno,
lakše je postići „slant” ako je članak polemičan, kritičan ih oponentski u odnosu
na druge radove. Medutim, treba imati u vidu da cilj „slanta” nije polemičnost,
nego čitljivost, tj. da je to pokušaj da se bolje implementira gore navedeno opšte
pravilo br. 1 .
Treba pomenuti i naučna saopštenja koja se čitaju na naučnim skupovima.
Takođe, istraživači često moraju usmeno prezentirati projekt istraživanja, prehmi-
name i konačne nalaze i to sa ciljem da dobiju sredstva za nastavak radova, ih da
opravdaju već utrošena sredstva. Edukativna istraživanja (v.) se skoro redovno
brane pred komisijom. U tom slučaju je komunikacija sa „čitaocima” direktna, a
za govorni stil važe dodatna pravila i sugestije, razhčiti od onih za pisani jezik.
Neki Ijudi su podobniji za javno izlaganje, a drugi manje podobni, ah i za njih
postoje mnoge „formule za uspeh”, pre svega vežba.

2. Delovi i strul<tura istraživačkih izveštaja

Amerikanci koriste jednu skraćenicu koja jasno opisuje osnovnu strukturu

istraživačkih izveštaja: SIMRAD, iU nešto skraćeno, IMRAD, ih još skraćenije
IMRD. Značenje te skraćenice na engleskom je sledeće: Summary (rezime),
Introduction (uvod), Methods (metode), Results (rezultati), Analysis (analiza) i
Discussion (diskusija). Ova podela je zgodna za pamćenje, ali je gruba. Postoje,
naime, delovi rada koje ona ne spominje, a obavezni su i važni. Pred.stavićemo
jedan širi pregled delova istraživačkog izveštaja, šta oni sadrže i kako se pišu,
odnosno kako izgleda „^vostč&n" form at istraživačkog izveštaja.

a. Naslov rada

Treba imati u vidu da će većina čitalaca pročitati samo naslov rada, rezime
i eventualno ključne reči. Naslov istraživačkog izveštaja treba, zapravo, da sadrži
kritične ključne reči (vidi dole), a jedna od njih je naziv zavisne varijable. Ako
postoji samo jedna nezavisna varijabla, ili njihov mali broj, obično se one nađu u
naslovu. Iz toga sledi da će naslov obično sadržavati iskaz opovezanosti varijabli.
Postoje dva osnovna tipa formulacija iskaza o odnosu među varijablama: „pove-
zanost izrneđu” ili „poređenje grupa”. Umesto tennina „povezanost” se preponi-
čuje da se koristi „uticaj”, „zavisi” ili kao faktor 5 ”, odnosno takvi termini
koji ukazuju na mogućnst predvidanja jedne varijable iz druge (drugih), a sve u
cilju bolje usmerenosti istraživanja. Na primer, „Uticaj zadovoljstva poslom na
stepen apsentizma” ili „Zadovoljstvo poslom kao faktor apsentizma”.
Naslov treba da bude kratak, ne više od 10-12 reči. Tih nekoliko reči treba
da obuhvataju suštinu rada. Zato ih ne treba traćiti na suviške kao što su „Istra-
živanje o...” ili „Anketna studija...”. Naslov je deo rada koji će biti najviše čitan.

b. Im e autora i afilijacija

Uz ime autora treba navesti i ustanovu gde autor radi - afilijaciju - a ako
ima više autora treba navesti afilijaciju za svakog. Ovaj podatak je važan za
bibliografsku i scijentometrijsku obradu i izračunavanje pokazatelja citiranosti
institucija.
Autorstvo, odnosno ko je autor rada, nije jednostavno pitanje. Ono je neka-
da razlog za vrlo ozbiljne sukobe. Opšte je pravilo da se pravo na autorstvo stiče
na osnovu doprinosa radu. Kolege koje su dale sugestije i savete oko nacrta ili
sprovodenja istraživanja, studenti koji su prikupljali podatke, tehničari koji su
konstruisali instrumente, infomiatičari i statističari koji su pomogali oko upotrebe
računara i statističke obrade ne smatraju se koautorima. Dobro je da njihov do-
prinos bude pomenut i nagraden, ali tako što će biti pomenuti u fiisnoti ili u
posebnom odeljku. Naravno, postoje izuzeci od ovog opšteg pravila, na primer,
ukoliko je neka od pomenutih aktivnosti bila presudna za rad.
Suština je, možda, u razumevanju značenja izraza „doprinos”. Postoji,
recimo, konsenzus oko toga da doprinos mora konceptualno biti odreden kao
stvaralačka, inicijatorska i idejna uloga u istraživanju. Ovaj kriterijum je posebno
važan za određivanje imena prvog autora. Uloženo vreme, rad, trud i energija se,
u tom smislu, ne smatraju kriterijumom za određivanje autorstva. Međutim,
postoji konsenzus i oko toga da prosti akademski stepen ne može da određuje
autorstvo, iako prvi kriterijum, konceptualni doprinos, obično daje prednost
autorima sa višim akademskim stepenom.
Izostavljanje iz autorstva osoba koje su suštinski doprinele istraživanju se
može podvesti podplagiranje. Zato odredivanje autorstva u radu duboko zadire u
moralnost istraživanja. Međutim, navođenje autora koji nije radio na radu je
takode nemoralno jer obično služi tome da takav autor nezasluženo stekne bene-
ficije.

c. Rezim e

U nekim časopisima se insistira da rezime, ili apstrakt, bude strukturisan.

To znači da rezime ukratko odražava strukturu čitavog rada. Taj zahtev nije lako
ispuniti i on nije prihvaćen u svim redakcijama, ali je dobar za ilustraciju onoga
šta rezime treba da sadrži. Dužina rezimea je uvek ograničena, ali ta ograničenja
znatno variraju od publikacije do publikacije - kreću se od 250-1000 znakova.
Rezima je tačna, koncizna, koherentna i vrednosno neutralna rekapitulacija
suštine rada. U rezimeu se ponavlja problemska izjava, ukralko navode inetode
koje su korišćene, glavni nalazi i zaključci i njihove implikacije. Rezime može da
bude podeljen u više pasusa, mada se to zbog kratkoće izbegava.
Pisanje rezimea je prilično iskušenje. Najbolje se piše kada se rad završi i
kada se slegnu utisei, jer aulor onda lakše može ,,u tri reči” da prepriča ono što
stvamo odlikuje rad. Pri tome treba da ima u vidu potencijalne čitaoce koji će prvi
uvid u rad imati upravo preko rezimea i koji će na osnovu njega odhičiti da li da
potraže rad in extenso.

d. K ljučne reči

Navode se iza rezimea i mogu biti slobodne, u smislu da ih autor sam

odreduje, po svom osećaju i nahodenju, ili mogu biti odabrane sa nekog spiska
ključnih reči, odnosno tzv. tezaurusa. Vrlo je korisno da se autor stavi u poziciju
nekoga ko pretražuje bibliografsku bazu i treba da pronađe baš njegov članak. To
čini zadatak smišljanja ključnih reči lakšim. Dobra praksa je da ključne reči budu
hijerarhijske: disciplina, oblast, problem, metoda, nezavisne varijable, zavisne
varijable i da odražavaju bitne odhke istraživanja. U zavisnosti od prakse redakci-
ja i drugih bibliografskih institucija, ako autor nije dao ključne reči, daće ih ured-
nici, a i ako ih je dao, opet se može desiti da uz rad budu priključene i zvanične
ključne reči.
Prosečan čitalac možda neće obratiti pažnju na ključne reči, ali će, mcdu-
tim, one igrati važnu ulogu u pretraživanju on-Hne biblioerafskih baza gde se,
većinom, prelraživaiije radova vrši u okviru naslova, rezimea i ključnih reči.
Postoje i tezaurusi (rečnici) ključnih reči u okviru pojedinih oblasti (npr. za
psihologiju takav tezaurus izdaje APA).

e. U vod

Zadatak uvoda je da čitaocu pruži infomiacije o tome šta je poenta rada,

kako bi lakše razumeo ostatak rada. U uvodu se mora istaći problem istraživanja
ih tzv. problemska izjava (v.). Zatim se izlaže teorijski okvir istraživanja i njego-
va lokacija u odnosu na dosadašnja istraživanja. Teorijsko pozicioniranje istraži-
vanja se obično postiže tako što se ukratko navede šta je dosada rađeno u tom
području, u oblikupregleda literature, navodeći osnovne reference. Većina refe-
renci u radovima se nalazi upravo u uvodu, ali treba se uzdržavati od preobilnog
citiravija. Korisno je, potrebno i logično da se ukaže na osnovne nedostatke
postojeće literature, je r se obično u tome nalazi raison d'etre većine istraživanja.
Konačno, u uvodu treba objasniti cilj istraživanja (ukoliko postoji), odnosno kako
će biti pokušano da se nade rešenje problema. Ako je istraživanje primenjeno,
akciono ili evaluativno, mora se opisati njegov praktični značaj.
Autori koji naglašavaju značaj izjave o cilju i smatraju je neophodnim
delom uvoda, obično zahtevaju da ona sadrži i osnovnu specifikaeiju objekata —
ispitanika - učesnika, kao i njihovog mesta (recimo „učenika srednjih škola u
Novom Sadu”).
Sledeći odeljak mora biti o varijablama kojc’ učestvuju u istraživanju, o
načinu njihove upotrcbe i relacijama izmedu varijabli. Varijable se obično navode
po redosledu: nezavisne, zavisne pa medijatorske, kontrolne, grupišuće i druge.
Recimo „...osobine ličnosti su obuhvatale podskale iz Eysenckovog testa EPQ,
motivacija je merena upitnikom, a uticaj radnog staža je kontrolisan statistički...”.
Poseban odeljak treba biti posvećen hipotezama istraživanja ili istraživač-
kimpitanjima. S obzirom da je opšta teorijska hipoteza već sadržana u deklaraciji
problema ili cilja, ovde treba navesti empirijske, operacionalne hipoteze, njih ne
više od nekoliko (a jedna je sasvim dovoljna). U poglavlju o hipotezama opisano
je da empirijske hipoteze nisu isto što i statističke hipoteze. Statističke hipoteze
(nulte i altemativne) ne treba navoditi u uvodu. Ako se statističke hipoteze (kao
statistička operacionalizacija istraživačkih hipoteza) negde uopšte eksplicitno
navode, onda to može biti u poglavlju o rezultatima, analizi ili diskusiji. Redanje
nuitih hipoteza opterećuje tekst dosadoni, suvoparnošću i trivijalnošću. Da bi se
izbegla suvoparnost i lažna objektivnost koju autori nekada žele postići navode-
njem statističkih hipoteza, danas se čak umesto termina „hipoteze” koristi naziv
očekivanja ili predviđanja.
Osim toga, statističke hipoteze ne postoje ako je istraživanje kvalitativno.
Isto tako, eksplorativna (deskriptivna) istraživanja mogu imati izvesna očeki-
vanja, ali po deimiciji ne služe proveravanju hipoteza.
 Odeljak o hipotezama može se iskoristiti za navođenje svih detalja vezanih
za operacionalizaciju varijabli.
Uvod treba da bude što kraći, jasniji, jednostavniji i informativniji.
Istraživači često, posebno nakon dugogodišnjeg bavijenja nekom oblasti, osećaju
potrebu da daju jedan koherentan i kritički pregled oblasti. Osim toga, u
društveno-naučnim radovima, tezama i disertacijama na našim univerzitetima
uvod je obično najduže poglavlje. Dok se u edukativnim istraživanjima može naći
neki smisao u dugačkim uvodima (ah ne preterano veliki smisao), u istraživačkim
izveštajima nema mesta za iscrpne preglede oblasti. Uvod će se razlikovati kod
kvalitativnih istraživanja.
Detaljnije o tome šta su problem i cilj istraživanja, kao i način na koji se
priprema pregled literature pisano je u poglavlju o problemu i cilju istraživanja.

f. M etode

Prilikom pisanja ovog poglavlja treba se staviti u situaciju nekoga ko želi da

ponovi istraživanje. Već je naglašeno da način pisanja istraživačkih izveštaja
mora biti takav da se na osnovu njih istraživanje može ponoviti. Zahtev za
rephkabilnošću istraživanja je zapravo zahtev za proverljivošću i ima mnogo viši
status od protokolamog i kurtoaznog. Proverljivost nalaza se u epistemologiji,
posebno u nekim pravcima, kao što je pozitivizam, direktno povezuje sa istini-
tošću nalaza. Pored toga, zainteresovan i obavešten čitalac će upravo u ovom
poglavlju tražiti odgovor na pitanje da li je istraživanje vredno pažnje, odnosno
da li je metodološki korektno.
Postoji problem „slepila” kod istraživača jcr im se čini da svi znaju kako je
šta urađeno, a pored toga njima je obično dosadno prepričavati tehničke detalje
istraživanja. Drugi istraživači, opet, dolaze u iskušenje da vrlo detaljno opisuju
šta su sve radih. Jcdna dobra preporuka APA-e je da se u poglavlje o metodama
uključe samo one informacije koje su presudne za razumevanje i ponavljanje
istraživanja. Opisima, kao što je; „...pošto nismo dobili odobrenje, morali smo
otići u drugu školu...”, nije mesto u ovom poglavlju.
Poglavlje o metodama se obično deli na više odeljaka: pregled, ispitanici -
učesnici - objekti (u zavisnosti od toga kako će se zvati jedinice posmatranja),
oprema - uredaji - merni instrumenti, i postupak.
Preglcd. - Ukoliko istraživanje ima složcn nacrt, a to može biti slučaj kod
eksperimentalnih istraživanja, opis nacrta istraživanja mora se naći upravo ovde,
u pregledu. Treba objasniti da li je istraživanje bilo terensko ili laboratorijsko,
transferzahio ili longitudinalno.
O bjekti. - Bez obzira na vrstu istraživanja, važan odeljak je onaj o uzorku
ispitanika, odnosno načinu selekcije objekata i njihovim svojstvima. Mora se
detaljno objasniti vrsta uzorka, stopa neodgovora i standardna greška, ako ju je
mogućc izračunati. Ako je istraživanjc bilo longitudinalno, reeimo panel istraži-
vanje, ili je trajalo dugo, onda se mora opisati stopa osipanja uzorka (koja je neiz-
bežna) i razlozi osipanja.
Važni su i svi drugi podaci o uzorku kao što su starost, pol, obrazovanje,
nacionalnost i jezik. Ako postojc neke specijalne knrakteristike objekata, one
trebaju biti ovde opisane - rccimo, deca alkoholičara, roditelji autistične dece,
piA'orodena deca itd. Treba navesti i detalje o plaćanju učesnika i ostale dctalje.
Kada su objekti životinje, treba navesti rod, vrstu, dobavljača i druge identi-
fikacione podatke.
Kod kvalitativnih istraživanja objekti će biti birani prigodno ili namerno.
Trcba opisati m čin na koji izabrani upravo oni i zbog čega su izabrani.
O prcm a i m crni instrum cnti. - Ako su u istraživanju korišćeni specijalni
laboratorijski ili neki drugi uredaji, oni moraju biti ovde opisani. Od interesa su
samo uredaji koji su korišćcni za manipulaciju nezavisnom varijablom i za
merenje zavisne varijable i samo ako su po nečemu posebni (nc treba opisivati
štopericc, npr., onc se niogu pomenuti u odcljku o postupcima). Ako su urcdaji
fabrički, navodi se proizvođač, model, godina proizvodnje i dnigi podaci koji su
od značaja. Kada je opremu konstruisao sam istraživač, treba detaljno opisati njcn
nacrt, Ako je korišćen ncki speeijahzovani softver, treba ga detaljno opisati, ih
samo navcsti ukohko je opštepoznat.
Ako su za mcrcnje zavisne varijable (i drugih varijabh) korišćeni psihološki
testovi ih upitnici, oni moraju biti ovde navedeni i opisani. U zavisnosti od dužine
rada, od broja i dužine memih instrumcnata, kao i od toga h su standardni ih
konstruisani ad hoc, instrumenti mogu biti prikazani in extensa iii samo opisani.
Opis trcba sadržavati vrstu i format instrumcnta, format stavki, broj stavki itd. Za
one instrumente za koje je to relevantno treba prcdočiti podatke o mcrnim
svojstvima, prvenstveno pouzdanost i vahdnost.
Postupak. - U ovom odeljku valja detaljno i tačno opisati kako jc teklo
istraživanje. Preporučuje se da odcljak bude organizovan hronološki i, ako je
postojalo više grupa, za svaku grupu zascbno. Odeljak o postupcima je ključni
deo poglavlja o metodama.
Treba parafrazirati uputstva koja su data ispitanicima. Zatim trcba opisati
kako su izglcdali ckspcrimentalni tretmani (manipulisanje nczavisnom varijab-
lom) i kako je mcrena zavisna varijabla (v. prethodni odcljak). Mora se objasniti
način dodeljivanja objekata gi'upama: randomizacija, jednačenje, uravnoteženjc...
Potrebno ja da budu opisani i svi metodi kontrole neželjene varijansc i, konačno,
treba opisati i izlazni intervju, ako ga je bilo.
Ako je istraživanje neeksperimentalno sadržaj odeljka će biti drugačiji -
kako je sprovedeno anketiranje, koje tehnike merenja su korišćene, kako jc spro-
vedeno posmatranje, kako je izgledao zapisnik posmatranja (što može biti
uvršteno u prethodni odeljak) itd.
Ako je relcvantno, treba navesti vrcme trajanja ckspcrimcnta, intcrvjua,
odnosno metode prikupljanja podataka koja je korišćena.
 U meta-analizi će biti potrebno da se opiše kako su prikupijani radovi, kako
su izdvajane veličine efekta, štaje činjeno u slučajevima kada veličinc efekta nisu
bile dostupne u radovima i tonie slično.
U analizi sadržaja treba opisati postupke prikupljanja poruka, treniranja
ocenjivača, formiranja kodne sheme (listc kategorija), načina rada ocenjivača,
ocenjivanja njihove pouzdanosti i dr.
Izveštaji iz kvalilativnih islraživanja će se razlikovati od kvantitativnih u
celosti, a u poglavlju o metodama posebno. Odeljku o postupcima u tome nije
izuzetak (Crcsvvcll, 2003). U njcmu trcba opisati mesto (mesta) na kojima se
istraživanjc sprovcdcno (jer se kvalitativne studije najčcšće sprovode na tcrcnu),
uslove koji su vladali, na kakav je prijem naišao istraživač i koji događaji su se
dešavali.
U kvalitativnim istraživanjima je prikupljanje podataka bazirano na
kvalitativnim metodama kao što su intervju i posmatranje. Zato treba dctaljno
opisati kako su oni sprovcdeni i kako su bclcženi ili snimani. Ako su analizirani
artefakti, tekstovi, umetnička dela i drugo, trcba ih opisati. Treba priložiti izgled
zapisnika iz intei-vjua, posmatranja ili fokus grupa.
Poglavlje o metodama može sadržavati i druge odeljke, specifične za pred-
met istraživanja i korišćene metode. Moraju sc navesti i svi drugi usiovi, očekiva-
ni ili neočekivani koji su pratili istraživanje; datum i vreme sprovodcnja tcren-
skog istraživanja, situacija u kojoj je vršeno posmatranje itd.

g. Rezullati i analiza

U nckim disciplinaina se preporučuje da ovo budu dva odvojena poglavlja.

Ovde ćemo zauzeti stav da je poglavlje o prcdstavljanju rczuhata osnovno, a da se
analiza rezultata priključi poglavlju sa diskusijom. Kasnije ćc o tome biti nešto
više reči, a zasada ukazujcmo samo na to da pod analizom, iz naslova ovog
odeljka, ne podrazumevamo analizu podataka, ncgo analizu rezultata.
Ovo poglavlje istraživačkog izvcštaja sadili sve rezuhate prikupljanja i
obrade podataka. U kvantitativnim istraživanjima će obrada podataka biti prven-
stvcno statistička, ali to nijc uvck slućaj. Prikupljeni podaci i konačna prilika za
njihovu analizu predstavlja konačnu satisfakciju istraživačima. Nažalost, mnogim
istraživačima, a poscbno studcntima, ova prilika izaziva i puno zebnje je r da bi se
nalazi interpretirali valja ih statistički obraditi. Jcdino šta se stvamo može
preporučiti studentima je da ovladaju osnovnim statisličkim tehnikama isto onoli-
ko koliko su ovladali drugim pojmovima kojc su koristili u istraživanju.
U ovom poglavlju na prvom mestu trcba objasniti ciljeve analize podataka.
Naravno, oni moraju biti povczani sa ciljevima istraživanja i hipotezama i tako ih
treba izložiti. Tu se može obrazložiti i opšti nacrt analizc, navesti modcl analize
varijanse, vrstu multivarijatne tehnike i drugo.
Zatim trcba prikazati deskriptivnu statistiku. Ona treba da obuhvata sve
gnipe i sva merenja, a ako je relevantno i uzorak u cclini. Minimalno trcba nave-
sti meru cenlralne tendencije, meru raspršenja i veličinu grupe. Ako grupa i
merenja ima malo, deskriptivna statistika se može navesti u tekstu. Mnogo je
češći slučaj da su podaci mnogomerni i u tom slučaju za prikaz treba koristiti
graj'ikone (v.) i tabcle.
Ako su korišćene kvalitativne metode, onda se nalazi mogu ilustrovati
prepisima intervjua, kontekstima iz analize sadržaja, fotografijama (grafikoni i
fotograflje u boji mogu izgubiti smisao kad se odStampaju cm o-belo) i dnigim
indikatorima koji su specifični za korišćene metode.
APA pravila (2001), kao i pravila mnogih redakcija, nalažu da tabele i
grafikoni ne budu priloženi u telu teksta, nego u dodatku. Ovaj jasan zahtev
olakšava autorove dileme oko razmeštaja tabela i grafikona, ali ne poboljšava
nužno čitljivost teksta. Problem čitljivosti je posebeno zaoštren kod dužih radova,
kao što su diplomski, magistarski i doktorski. Tamo vlada stalna dilema oko toga
šta treba staviti u tekst, a šta u prilog. Dilema praktično ne postoji ako jedna ili
dve kratke tabele ih jedan ih dva grafikona mogu da opišu većinu glavnih nalaza.
Tada te tabele i grafikone svakako treba staviti u tekst, a ostale tabele, grafikone,
listinge, snimke i izveštaje treba smestiti u dodatke (priloge).
Problem nastaje ako nema takvih kratkih tabeia ih grafikona. To je čest
slučaj kod strukturalnih istraživanja i muhivarijatnih eksperimenata. Ako je, na
primer, radena kosougla faktorska ajtem analiza nekog testa od 100 ajtema, onda
treba priložiti najmanje dve matrice (recimo matrice sklopa i interfaktorskih kore-
lacija) od po 100 redova. U članku verovatno uopšte neće biti mesta za takve
matrice, nego će se opisali njihov sadržaj: broj faktora, varijable sa najvećim
opterećenjima, tipične korelacije faktora itd. U eduka^tivnom istraživanju, malrice
će ići u prilog, a njihov opis u tekst. Kada smo već kod ovog primera (a on je
ilustrativan za sve MVA tehnike), često će logika nalagati da se rezultati prikažu
po fiiktorima, u kom slučaju se uz svaki faktor mogu navesti varijable koje ga
najviše zasićuju i varijansa (dužina) faktora.
Nakon deskriptivne statistike red je na statistici zaključivanja ili na regre-
sionoj, korelacionoj ili miiltivarijatnoj analizi. Statistika zaključivanja koristi se
za proveravanje istraživačkih hipoteza koje za te potrebe treba operacionalizovati
kao statističke hii^oteze. U pogledu saopštavanja rezultata testiranja hipoteza
savetuje se da minimalni skup informacija sadrži:
• tip testa (/, r, F itd.),
• broj stepcni slobode (u zagradama),
• vrednost testnog statistika,
• egzaktnu verovatnoću testa pod pretpostavkom da je nulta hipoteza
tačna,
• ocenu varijanse greške ili standardnu grešku (radi izračunavanja inter-
vala poverenja) i
• veličinu efekta, vrstu i iznos.

Na primer: „Uktipni efekt tipa instrukcije na zapamćivanje je visoko zna-

čajan, F{2,64) = 1,15,p = 0,0005, a MSE = 2,A. Grupa kojaje primila instrukciju
 A pamtila je bolje (M=14,70, SD=5,50) od gmpe koja je primila istrukciju B
(M=12,70, SD=6,50) i efekat d = 0,85 je visok, viši od tipičnog”. Kao što je
rečeno u poglavlju o testiranju statističkih hipoteza, intervale poverenja treba
navesti eksplicitno ili barem implicitno - navodeći standardnu grešku. Na primer:
„Interval poverenja za razliku aritmetičkih sredina bio je od 0,5 do 3,50, što
ukazuje da stvarna razlika može biti manja od jedne ocene (verovatno bez
ikakvog praktičnog značaja), ali i veća od 3 ocene.”
Takođe, korisno je da se autor odmah na početku opredeli za nivo grešaka I
tipa i da to ekspiicitno navede: „Koristićemo alfa nivo 0,05 u statističkom zaklju-
čivanju”. Nakon toga će čitalac znati šta znače kasnije ocene o značajnosti.
Ako ima više grupa i više merenja, pa je korišćen višefaktorski nacrt analize
varijanse ili ima više različitih testova, prikazivanje nalaza u tekstu će postati
nepregledno pa se za to može koristiti tabelami prikaz. Treba imati u vidu, poseb-
no u edukativnim radovima, da se listing statističkih programa koji sadrži kom-
pletne rezultate testiranja statističkih hipoteza može staviti u prilog.
Ako je istraživanje korelacionog tipa, primer prezentacije nalaza bi mogao
biti: „Kod prvog istraživačkog pitanja nadena je statistički značajna korelacija
izmedu broja odslušanih predavanja iz metodologije i prosečne ocene na studija-
ma: r(48) = 0,30, p = 0,03. Pozitivna korelacija ukazuje na to da studenti koji su
čcšće prisustvovali predavanjima iz metodologije teže da imaju više ocene, a oni
koji nisu prisustvovali teže da imaju niže ocene. Veličina efekta je 0,30, po čemu
povezanost ove dve varijable možemo karakterisati kao srednju.”
Ako je korišćena višestruka regresija, treba navesti R, korigovani R ' (ili R,
kao veličinu efekta), značajnost predikcije i standardnu grešku ocene. Tabelarni
prikaz koji obuhvata b ili p, značajnost regrcsionih koeficijenata, inlervale pove-
renja (ili standardne grcške), a ako postoje supresorski efekti i proste prediktor-
kiiterijum korelacije, mogu se uključiti u tekst. Ako prediktora ima mnogo, tabeiu
sa njihovim osnovnim pokazateljima treba smestiti u dodatak.
Ako se koriste tehnike kao što su faktorska, kanonička ili kanonička diskri-
minaciona analiza, treba navesti osnovne pokazatelje latentnih konstrukata ili
varijabli. U kanoničkoj i diskriminacionoj analizi poželjni su: p, p i značajnost
kanoničkih korelacija. U izveštaju iz faktorske analize treba navesti broj zadrža-
niii faktora, kriterijum po kome su zadržani, kao i njihovu dužinu odnosno vari-
jansu. Problem prikazivanja matrica sa opterećenjima varijabli ili koeficijentima
opisan je ranije. Te matrice se obično stavljaju u priloge (kada je reč o dužim ra-
dovima, kao što su diplomski), a u tekstu se daje samo njihov kratak i jezgrovit
opis i, naravno, interpretacija.
Izbor rezultata koji će biti prikazani mora biti usaglašen sa ciljevima istraži-
vanjima koji su izneti u uvodu i sa diskusijom i zaključcima koji će biti dati ka-
snije. Glavni ciljevi i glavni zaključci moraju biti dobro potkovani rezultatima. Iz-
bor načina prikazivanja rezultata može biti intelektualna aktivnostp erse. Nije la-
ko naći pravi format tabcle, ili odabrati pravi grafikon, jer za to ne postoje recepti.
Nauka i moral obavezuju istraživača da prikažc sve rczuhate, uključujući i
one koji nepodržavaju islraživačke hipoteze.
 Kao što je rečeno na početku, generalni savet je da se osnovna analiza re-
zultata ostavi za poglavlje sa diskusijom i zaključcima. U poglavlju sa rezultatima
i analizom biće iznesene sve konstatacije o delovanju nezavisnih na zavisne vari-
jable. Poželjno je da se tom prilikom sa nekoliko osnovnih zaključaka komentari-
šu ti nalazi. Recimo, manje iskusnim istraživačima se može desiti da kažu kako je
„tretman značajno dclovao na sudenje ispitanika”, ali da ne kažu da h je eksperi-
mentalna grupa u pogledu sudenja bila bolja ih lošija od kontrolne. U tom smislu,
kratka analiza rezultata će doprineti da raziičiti rezultati, u ovom primcru deskrip-
tivne statislike i statistike zaključivanja, budu povezani i razumljivi čitaocu.
Diskusija i zaključci. - Ovo poglavlje je kraj drame koja se naziva islraži-
vački izveštaj - tačnije, njen rasplet. Ono mora da sadrži „nešto više nego proste
činjenice”. U njemu autor interpretira rezullate i bavi se njihovim implikacijama,
prvenstveno sa stanovišta problcma istraživanja i istraživačkih hipoteza. Prvo što
čilaoci oCekuju je kratak, jasan i kritičan sinopsis očekivanja koja slede iz hipote-
za i razmatranje da li su ona podržana rezultatima ili ne.
Ako rezultati potkrepljuju hipotcze, u diskusiji se rezultati moraju povezati
sa nalazima drugih studija. Posebno treba odgovoriti na pitanje kako se vlastiti
rezultati uklapaju u teorijski okvir koji je odabran i na koji način ga potvrduju i
unapređuju.
Ako rezultati ne potkrepljuju hipoteze valja potražiti objašnjenje za to.
Rezullati mogu da ne budu u skladu sa očekivanjima na dva načina: tako što su
suprotni ili tako što nisu značajni. Od toga zavisi i gde će se tražili objašnjenja.
Interpretacija neočekivanih nalaza je za nauku barem jednako, ako ne i inspirativ-
nija i važnija od iskaza „dobijeni p je manji od 0,05”.
Kada se radi o analizi, odnosno intepretaciji rezultata, osnovno što se može
zaključiti je da nema „kuvara”, „vodiča” ili „priručnika” za njeno pisanje. Ono što
postoji, to su sugestije koje sc tiču slila pisanja. Ovde smo u prethodnim odelj-
cima ukazali na neke opšte odlike stila naučnog pisanja (na primer, nepristrasnost,
ali i „slant”). Neke discipline društvenih nauka (etnologija i istorija), kao i neke
paradigme, polažu posebnu pažnju na stil pisanja i samo pisanje izveštaja tretiraju
kao deo naučnog istraživanja. Kada se u tim oblastima govori o stilu pisanja, onda
je teško uočiti razliku u odnosu na prozno pisanje. Za izveštaje iz empirijskih
istraživanja u naukama o ponašanju je uglavnom kontraindicirano da se pišu kao
prozna dela, ali treba uzeti u obzir da neka empirijska istraživanja, prvenstveno
bazirana na kvalitativnoj mctodologiji, poštuju pravila etnološkog literarnog stila.
U svakom slučaju, analiza mora da ,,u jedno” povcže rezultate, hipoteze i
ciljeve istraživanja. Sve što je utvrdeno mora bili komentarisano, moraju biti
objašnjene dobijene veze i razlike i sve to mora biti smešteno u jedan opštiji okvir
kako ne bi bilo trivijalno. Na više mesta smo spomenuli značaj generalizacije,
operacije karakteristiSne za induktivno saznavanje. Gencralizacija se obavlja
upravo tokom diskusije rezultata obrade podataka. Svaki istraživač oseća prirod-
nu želju da gcneralizira i obično nije problem u nedostatku opštosti i širine, nego
u tome što ponekad zaključci potpuno prevazilazc, „transcendiraju” podatke,
odnosno koriste podatke samo kao alibi za iznošenje privatnih stavova, pa čak i
predrasuda. Istraživački izveštaj ne može biti scena za takvu predstavu. Ako istra-
živač želi da iznese svoje stavove, on mora da napiše pregledni rad, ili uvodnik i
da ga u toj formi ponudi redakcijama.
Svaki čitalac će biti vrlo zahvalan autoru ukoliko ovaj u zaključku kritički
evaluira istraživanje u celini, počevši od izbora vrste istraživanja, preko primenje-
nih metoda, do dobijenih rezuhata. Svaki događaj u istraživanju koji je mogao da
ugrozi validnost istraživanja i podataka trebabiti komentarisan i procenjen njegov
mogući uticaj. Takođe, zahvalnost čitalaca se može zaslužiti tako što će se
ukratko izneti novapitanja i problemi koje je istraživanje otvorilo, kao i predlozi
kako bi trebalo popraviti istraživanje. Ako postoje sugestije zapraktičnu primenu,
one ovde trebaju biti izložene ukratko i esencijalno.
Zaključci mogu biti mesto i za neke dodatne komentare, kao što su zahvale
i posvete.
Dodaci i prilozi. - Ovo poglavlje obično sadrži dodatne infonnacije koje iz
tehničkih ili nekih dnigih razloga nije pogodno uključivati u sam tekst izveštaja.
Dodaci su posebno karakteristični za studentske radove i teze, a retko su prisutni
u člancima. Medutim, APA pravila i mnoge redakcije zahtevaju da sve tabele i
grafikoni budu na kraju rada (iza dodataka). Mi ćemo podrazumevati da su tabele
i grafikoni takođe deo „dodataka i priloga”, pa ćemo ih ovde skupa tretirati.
Osnovni razlog da se neki deo rada stavi u priloge je njcgova obirnnost. U
priloge se stavljaju uzorci primenjenih testova i upitnika, kompleksna matema-
tička izvođenja, spiskovi reči koje su korišćene kao draži, računarski listinzi,
detalji o primenjenim metodama i sl. Pored toga, u prilozima će se naći volumi-
nozne tabele i grafikoni.
Ako se tabele i grafikoni stave u prilog, onda se u tekstu moraju tačno
referisati. Da bi se mogle tačno referisati, sve stavke u prilozima moraju biti jasno
numerisane, moraju počinjati na novoj strani, moraju sadržavati kratak i infonna-
tivan naslov, a redovi, kolone, koordinatne ose i drugi elementi tabela i grafikona
moraju biti jasno obeleženi. Statistički programi obično omogućuju dobro
obeležavanje tabela i grafikona, ali samo ako autor prethodno unese nazive svih
varijabli i kategorija. Ako to nije učinio pre obrade, onda priložene tabele i grafi-
koni mogu biti potpuno nečitljivi, pa ih treba propratiti legendom. Prilikom
referisanja treba se pozvati na broj stavke (recimo tabele).
Spisak literatu re - Jedno od vrlo važnih poglavlja istraživačkog izveštaja
je spisak literature. On može da se navede na više mesta u radu, ali prepomču-
jemo da se to uradi odmah iza zaključaka. S obzirom na značaj ovog poglavlja i
vrlo prisutnu šarolikost pravila i iz toga proistekiih nedoumica, posvetićemo mu
posebno poglavlje.
Istraživački izveštaj može da ima još neke elemente koji su manje važni sa
stanovišta smisla i značenja, ali se uključuju zato što ih zahteva redakcija naučne
publikacije, ili zato što ih nalažu bibliografski, protokolami ili kurtoazni razlozi,
a može da ih uključi i sam istraživač po svom nahođenju. Na primer, autor može
iza rezimea da stavi jednu ili dve rečenice u kojima citira značajnu izjavu nekog
važnog autora, poslovicu ili nešto slično. APA pravila nalažu da postoji i zaglav-
Ije na svakoj strani, a u dnu prve stranice se često navode ustanove koje su finan-
sirale projekt.
Naravno, kao što kaže naslov poglavlja, popis i opis delova se odnosi na
istraživačke izveštaje. Taj format neće biti primeren za svaku vrstu naučnog rada
(npr. za uvodnike, osvrtc, eseje).

3. Način citiranja i spisal< literature

Značajno poglavlje svakog naučnog rada je „literatura”, odnosno „spisak

literature”, „korišćena literatura”, „bibliografija”, „refcrence” ili slično. Vlada
velika šarolikost načina fonniranja ovog spiska i načina pozivanja na druge
naučne radove. Zbrka počinje već sa terminologijom; jer kao što se vidi iz uvodne
rečenice sam naziv poglavlja može biti različit. Elementi tog spiska - stavke - su
naučni radovi na koje se poziva pisac istraživačkog izveštaja.
Treba znati da u svetu postoji nekoliko uglednih načina navodenja literatu-
re, izvestan broj manje uglednih i još toliko internih i modifikovanih pravila. Mi
ćemo početi od međunarodnog standarda ISO 690/1987 (http://www.collections
canada.ca/iso/tc46sc9/standard/690-le.htm) da bismo izneli osnovne elemente
bibliografskih referenci i varijante njihovog navođenja. ISO standard elemente u
spisku literature naziva bibliografskim referencama. Kada se bibliografska refe-
renca navodi u tekstu, onda ISO standard to naziva citatom (eng. citation). Naziv
bibliografska referenca nije sporan i prihvatljiv je i u našem jeziku, ali drugi
naziv, citat, u našem jeziku je sporan jer ima jedno drugo značenje. U ovom
tekstu često „citat” nazivamo referencom, jer ako se u tckstu naučnog rada napiše
npr. (Fajgelj, 1970) to je referenca na spisak literature - čitalac se upućuje, oba-
veštava da u spisku potraži puni naziv navedenog rada. Dobra zamena za ISO
naziv „citat” bila bi „poziv na referencu”. Na engleskom se sreće sledeća tennino-
loška ]5raksa; postoji referenca u tekstu i referenca u spisku, prva odgovara ISO
citatu, a druga ISO bibliografskoj referenci.
Pravila koja se primenjuju i koja se piscu naučnog rada obično postavljaju
kao zahtev odnose se na:
• format poziva na referencu - „referenca u tekstu”,
• format bibliografske reference - ,,referenca u spisku” i
• položaj spisaka literature u tckstu.
Pošto bi u tekstu bilo krajnje ncpraktično da se svaki put navodi puni tekst
bibliografske reference, koristi se neka vrsta skraćenice. Pravila defniišu kako
treba da izgleda ta skraćenica da bi povezivanje ove dve reference (u tekstu i u
spisku) bilo jasno i nedvosmisleno. Spomenuti ISO standard dopušta tri varijante.
I . Numeričko referisanie
Problem bibliografije u naučnim radovima se danas obrađuje sistematski, kao
posebna disciplina (5). Kao što mnogi danas konstatuju, problem sastavljanja
 bibliografije uopšte nije iak, što dovodi do toga da ga, l^al(o konstatuju Parsell i
Biight (21, str. 460), autori obave pogrešno, ili da čak izostave kompletnu biblio-
grafiju radova (Hauptman, 5).

5. Hauptman, Robert (1999). VVhatever Happened to Bibliographies? Chronicle of

Higher Education, Vol. 45 Issue 23, 810-812.

21. Parsell, Glennys; Bligh, John (1999). AMEE Guide No.17: W riting for journal
publication, h/ledical Teacher, Vol. 21 Issue 5, 457-469.

Dakle, u tekstu se navodi redni broj reference iz spiska, zatvoren u zagrade.

Ime (imena) autora se može navesti ispred ili iza zagrade, ili ne mora uopšte. U
zagradi se, iza poziva na broj, mogu staviti i druge potrebne informacije, kao što
je broj strane). Dakle Je d n a bibliografska referenca ima jedinstven broj u čitavom
tekstu, preko koga se referiše.
2. Fusnote
Problem bibliografije u naučnim radovima se danas obraduje sistematski, kao po-
sebna d isciplina ". Kao što mnogi danas konstatuju, problem sastavljanja biblio-
grafije uopšte nije lak, što dovodi do toga da ga, kako konstatuju Parsell i B light'^
autori obave pogrešno, ili da čak izostave kompletnu bibliografiju ra d o v a 'l

" Hauptman, Robert (1999). W hatever Happened to Bibliographies?

Parsell, Glennys, Bligh, John (1999). AMEE Guide No.17; W riting fcr journal
publication.

” Hauptman, 1999, str. 811.

Postoji nekoliko varijanti ovog rešenja koje ISO dopušta. Suština je u tome
da referenca u tekstu predstavlja samo broj ftisnote. U fusnoti se navodi potpuniji
opis bibliografske reference; ime (imena) autora, naziv rada i sve drugo što je
potrebno da taj poziv na referencu bude nedvosmislen. U fusnosti se može navesti
i broj strane, kao i drugi potrebni komentari. Fusnota ne mora da sadrži samo
jednu referencu; ako se u tekstu uzastopno citira nekoliko radova, svi mogu biti
svrstani u jednu fusnotu.
U gomjem primeru se vidi i razlika izmedu prvog i naknadnih citata; u
drugom je Hauptman naveden kraće nego u prvom. ISO dozvoljava da u naknad-
nim citama bude čak samo broj fusnote u kojoj je rad prvi put referisan.
Inače, korišćenje fusnota za citiranje radova je još uvek veoma uobičajeno
u nekim naučnim disciplinama. Starije naučne publikacije su poznate upravo po
skraćenicama ibid. i op. cit. koje su se koristile u fusnotama. TenTiin ibidem (isto)
se koristio za označavanje rada koji je upravo citiran, po pravilu na istoj strani.
Opus cilatum (navedeno delo) se koristio za naknadno citiranje, ali kada je od
prethodnog citata prošlo više strana. ISO ne predviđa način citiranja sa „ibid.” i
,,op. cit.” Međutim, Kate L. Turabian je još 1937. napisala priručnik za pisanje
teza i disertacija i, između ostalog, propisala način citiranja piitcm fusnota. Zbog
prošlosti i tradicije, njena pravila (sa fusnotama) su i danas jedna od tri najčešće
navodena pravila pisanja naučnih radova (iza APA i MLA, vidi dole).
Sve u svemu, teško je naći opravdanje za korišćenje fusnota u citiranju
literature. Jedan problem je što treba voditi računa o tome kada je rad prvi put
citiran, a kad nije. Mediitim, ozbiljniji problem je to što stari način korišćcnja
fusnota ne predviđa uopšte spisak literature na jednom mestu. To pravi probleme
kako čitaocu, tako i agencijama koje se bave bibliografskim pokazateljima. Da bi
se napravio spisak citirane literature treba pročitati čitav rad/publikacija. Zato je
po ISO standardu predvideno da na kraju rada postoji jedinstveni spisak literature
(čak i kad se koristi pravilo fusnota).
3. Metod nrvou elementa i godine
Problem bibliografije u naučnim radovima se danas obrađuje sistematski, kao po-
sebna disciplina (npr. Hauptman, 1999). Kao što mnogi danas konstatuju, pro-
blem sastavljanja bibliografije uopšte nije lak, što dovodi do toga da ga, kako kon-
statuju Parsell i Bligtit (1999, str. 460), a utori obave pogrešno, ill da čak izostave
kompletnu bibliografiju radova (hau'ptman, 1999).

Hauptman, Robert (1999). W tiatever Happened to Bibliographies? C h ro n ic le o f

H ig h e rE d u c a tio n , Vol. 45 Issue 23, 810-812.

Parsell, Glennys, Bligh, John (1999). AMEE Guide No.17; Writing for joum al
publication, M e d ic a l T e a c h e r, Vol. 21 Issue 5, 457-469,

Odmali treba reći da je ovaj način pozivanja na referencc optim alan.

Zastupa ga američko udriiženje psihologa (APA, www.apa.org) u okviru svog
vrlo uglednog APA Publication Manual-a (2001) i i Udruženje za savremeni jezik
(Modem Language Association - MLA, www.mla.org). U APA ga nazivaju i
„citiranjem pomoću zagrada” (engl. parenthetical citation) jer se pri citiranju imc
autora i godina zatvaraju u zagrade.
Ako postoji više autora, u referenci u tekstu koristi se ime prvog, a ostali se
zamenjt^u sa ,.et al.” ili ..i sar.”. Ipak, APA sugeriše da se navede sto više aulOi'a'
i da se ,,et ai.” koristi samo kada ima tri iTTviše autora. Isto tako, ako ime autora i
godlna ne daju jedinstvenu identifikaciju rada, onda se iza godine stavljaju mala
slova a, b, c, itd., kako u spisku referenci, tako i u referenci u tekstu.
Sledeće važno pitanje je kako trcba da izgleda puni format bibliografske
reference. Zbog različitosti tekstova koji se citiraju, teško je dati generalni fomiat
stavke; nekada ne postoji autor, nekada nije poznat datum objavljivanja, nekada
ne postoji izdavač, nekada ne postoji čak ni naziv teksta (npr. kada se autor pozi-
va na ličnu komunikaciju sa nekim poznatim autorom). Smatra se da postoje četiri
osnovna tipa referenci i da se iz njih može izvesti većina oslalih. To su: a) članak
u časopisu, b) knjiga, c) poglavlje u knjizi i d) članak u elektronskom obliku.
 Svaka od ovih referenci ima nekoliko karakterističnih celina. Neke od tih
celina moraju obavezno biti navedene u referenci u spisku. Navešćemo koje su to
celine, u zavisnosti od tipa reference.
9 Referenca za članak u časopisu mora da sadrži: autore, godinu izdanja, nas-
lov članka, naziv časopisa, broj časopisa (tzv. vohuB cn) i redne brojeve
strana.
9 Referenca za knjigu mora da sadrži: autore, datum izdanja, naslov, grad u
kome je knjiga izdata i naziv izdavača.
a Referenca za poglavlje u knjizi mora da sadrži: autore poglavlja, datum
objavljivanja, naslov poglavlja, urednike knjige, naziv knjige, brojeve
strana poglavlja, grad u kome je knjiga izdata i naziv izdavača.
e Reference za elektronske radove su, nažalost, još uvek u fazi razvoja.
Relevantne celine su: autori, naslov rada, godina, datum pristupania (ako je
na Intemetu) i IJRL (v.'). ali postojejoš i dmge informacije koje treba nave-
sti d a b i seTHentifikovao izvor rada.
Vrlo su poznata i prihvaćena APA pravila (2001), pa ćemo jedan njihov deo
iskoristiti za ilustraciju različitih varijanti referenci. To neće biti potpuni spisak i
u praksi treba očekivati da se pojave neki izvori koie ie teško cit_iiati..Dobra prak-
sa je da se generalno, a posebno u problematičnim slučajevima, navede što viSe
iufnrmaciia koie čitao'-" n-)nf^ii Hn pomopnu ila nađe referisano delo. U našoj pu-
biicistici se APA pravila obično nc poštuju doslovno, najvećim delom zato što su
menjala (kao i vcćina drugih pravila), ali i zato što su vrlo složena i iz verzije u
verziiu sve detaljnija. Zatim, neki naši autori prevode izraze kao što su „editor”,
„second edition” ili ,,in”, a neki ne prc^’ode. Kod nas se može sresti i različita
interpunkcija: umesto tačke, naši autori celine često razdvajaju zarezima. U ovoj
knjizi se koriste nešto prilagođena APA pravila, kako za citiranje, tako i za
navođenje referenci. Na Internetu se može naći mnogo stranica sa uputstvima za
primenu APA pravila, npr. http://webster.commnet.edu/apa/ ili http://owI.engIish.
purdue.edu/handouts/research/r_apa.htmI
Autor ie nepoznat ili ga nema fčest slučai u novinama)
Caffeine linked to mental illness. (1991, 13 ju l). New York Times, str. B I3,
BI5.
(Napomena: kurzivom se označava pubiikacija u kojoj jc objavljen rad.)

Kniigc
Strunk, W .,Jr., White, E. B. (1979). The elements o f style (3. izdanje). New
York: Macmillan.
American Psychiatric Association. (1990). Diagnostic and statistical
manual o f mental disorders (3. izdanje). Washington, DC: autor.
(Napomena: „autor” se u prethodnoj referenci koristi zato što su autor i iz-
davač isti.)
 Freuđ, S. (1961). The ego and the id. U J. Strachcy (ur. i prev.), The stan-
dard edition o f the complete psychological works o f Sigmund F reud (Vol. 19, 3 -
66). London: Hogarth Pre.ss. (originalni rad jc objavljen 1923)
(Napomena: u tekstu bi poziv na prethodnu referencu trebao izgledati kao
(Frcud, 1923/1961). Skraćenice ur. i prev. značc urednik i prevodilac. U
gornjcm primeru se vidi da je F ro jS o ^ d elo objavljeno u zborniku svih nje-
govih radova, čiji je urcdnik bio Strachey.)
Eleklronski mediii
Tator, C., Carson, J. D., Cushman, R. (21.3.2000.) Hockcy injuries o f the
spine in Canada, 1966 - 1996. CMAJ: Canadian Medical Association Journal,
Vol.162, Issue 6, 787. Pristupljeno 15.11.2000. iz baze EBSCO (Academic Sea-
rch Elite) na: hltp://vvw\v.epnet.com/chost/login.html.
(Napomcna: ovoje samo mali primercitiranja elektronskih radova. Spome-
nuti rad je citiran sa Interneta, tako da mora imati svoj URL iHaFum kada
mu je pristupljeno (zbog ovde spomenutog kratkog života resursa na Inter-
netu). Izraz „pristupljeno” je uslovni prevod uobičajenih eng. izraza „cited”
i „retrievcd”.)
Cirunni ili institucionahii autori
Filozofski fakultet Novi Sad. (1993). Ovde ide naslov rada. Zhoriiik nečega
o nečcmu, 8, 5-9.
Clanak u naučnom časonisu
Spitch, M. L., Verzy, H. N., Wilkic, D. M. (1993). Subjcclive shortening: A
model of pigeons' memory for event duration. Jourhal o f Experimental Psycho-
logy: Aniina! Behavior Processes, 9, 14-30.
Pismo uredniku
O'Ncill, G. W. (Januar 1992). In support ofD SM -llI (pismo uredniku]. APA
Monitor, 4-5.
Clanak u časopisu za i:iopularizaciiu naukc
Gardncr, H. (Decembar 1991). Do babies sing a universal song? Psychology
Today,10--l(s.
Ćlanak u novinaina
Bro\vn, L.S. (Proljeće 1993). My research w'ith orangs. ThcPsycho!ogy De-
partment News!elter, 3, 2.
Eseii. brošure. pamfleti
Fondacija „Humanitarac” (1992). Čuvajmo našu djecu. (9. izdanje) [bro-
šura]. Podgorica: autor.
Problempozicije, odnosno lokacije spiska literature već smo pomenuli kada
smo diskutovali način pozivanja referenci u tekstu. Rečeno je da su nekada donii-
nantna bila tzv. Turabian pravila, koja su još uvek uobičajcna u nekim diseiplina-
ma i naučnim časopisima i u kojima ne postoji spisak literature na kraju rada,
nego su sve bibliografske reference smeštene u fusnote.
Mnogo bolji načinje da postoji jedinstven spisak literature koji se u slučaju
kraćih tekstova stavlja na kraj, a u slučaju dužih tekstova (knjiga) postoje dve
varijante: iza svakog poglavlja i na kraju knjige. Smeštanje spiska literature iza
svakog poglavlja u knjizi ima praktičnu prednost je r zahteva manje hstanja strana,
ali nije praktično ako u knjizi uopšte ne postoji kompletan spisak svih citiranih
radova.

4. Pisanje teza i disertacija

Pisanje dužih naučnih radova, kao što su knjige, nije u fokusu metodološ-
kog priručnika za istraživanje ponašanja. Sasvim je jasno da se duži radovi ne
mogu pisati na isti način kao i istraživački izveštaji koji se pišu u formi članaka za
časopise i koji se stalno nalaze pred iskušenjem kako da balansiraju infoiTnativ-
nost i konciznost.
Medutim, pisanje diplomskih radova, magistarskih teza i doktorskih
disertacija („teze i disertacije”) u oblasti empirijskih istraživanja ponašanja, su
vrsta istraživačkog izveštaja sa posebnom namenom. Ta namena, edukativna,
oslobođa ih zahteva za kratkoćom, ali njihova opšta skica potpuno odgovara onoj
koju smo opisali u odeljku o delovima i strukturi istraživačkih izveštaja. U tom
pogledu nema h ’alitativne razlike izmedu istraživačkih izveštaja iz „pravih” istra-
živanja, koji se objavljuju kao članci u serijskim publikacijama i teza i disertacija,
kao izvcštaja iz „edukativnih” istraživanja (v.). Razhku treba posmatrati samo
kao kvantitativnu - teze i disertacije su generalno mnogo voluminoznije od
uobičajenih istraživačkih izveštaja.
Ipak, ono što se naziva „originalni naučni doprinos” nije bez značaja u edu-
kativnim istraživanjima. Naime, samostalni naučni doprinos predstavlja ono što
smo ovde na više mesta isticali kao ideju vodilju, bez njega ne može postojati
„slant”, on je okosnica i temelj rada u cehni. Takode, teško je oceniti metodolo-
giju rada kao dobru ako su zaključci trivijalni. Opšti pristup, vladanje metodo-
logijom i istraživačkim tehnikama se, zapravo, dokazuje kroz naučni doprinos,
ma koliko on bio skroman. Na pitanje šta je naučni doprinos nije lako odgovoriti,
nego je dužnost mentora, komisija i naučnih i nastavnih ustanova da ocene da li
on postoji. Vehki samostalni naučni doprinos se, naravno, ne očekuje od seminar-
skih i diplomskih radova. Medutim, za magistarske teze, a posebno za doktorske
disertacije se smatra da ih mora krasiti originalan doprinos naučnom znanju. Ako
doktorska diseitacija nije doprinos nauci, onda se za njenog autora ne može reći
da poseduje naučno-islraživačke kompetencije.
Ono što smo u odeljku o delovima i struktiiri istraživačkih izveštaja nazivali
odeljcima, odnosno delovima, ili ih opisivali kao stavke koje se mogu ili moraju
naći u tim poglavljima, obično će u tezama i disertacijama dobiti status poglavlja.
Zbog edukativne prirode ovih izveštaja, autor mora dokazati da vlada svim