УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ
КОСОВСКА МИТРОВИЦA

Неке примене обичних диференцијалних једначина

-Семинарски рад-

Наставни предмет: Одабрана поглавља обичних диференцијалних једначина

МЕНТОР КАНДИДАТ
Проф. др Марина Тошић Јована Марковић 62/2018

Косовска Митровица, 2019.

САДРЖАЈ

УВОД..................................................................................................................................2

1 Oсновне дефиниције и неки типови обичних диференцијалних једначи.................3

1.1. Диференцијална једначина која раздваја промењиве........................................4

1.2. Хомогена диференцијална једначина .................................................................5

1.3. Линеарна диференцијална једначина...................................................................6

2. Примене обичних диференцијалних једначина у физици………………...………..8

3. Примена обичних диференцијалних једначина у биологији и хемији..................12

ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................15

ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................. 16

1
 УВОД

Диференцијална једначина је једноставно речено једначина која повезује неку

функцију у (тј. 𝑥 → 𝑦(𝑥)) и неке њене изводе. Обична диференцијална једначина је
једначина у којој је непозната функција једне промењиве, а која описује везу између те
функције и њених извода за произвољну вредност промењиве функције. Дакеле то је
једначина

𝐹(𝑥, 𝑦, у′, … , 𝑦 (𝑛) ) = 0

где F представља неки израз који повезује промењиву x са њој зависном

непознатом функцијом y и њеним изводима y, у′, … , 𝑦 (𝑛)

Решавање диференцијалних једнадначина је врло тешко и заузима пажњу многих

математичара од почетка развоја диференцијалног рачуна до данас. На прелазу с 19. у 20.
век то је био прави изазов за многе математичаре. Диференцијалне једнадначине се
појављују као математички модели у решавању важних природних и техничких проблема.
У разним ситуацијам се сусрећемо с неком величином чија је брзина промене
пропорционална с њеном тренутном вредношћз. На пр. раст (пад) популације
пропорционалан је броју тренутне популације, брзина распада радиоактивне супстанце
пропорционална је тренутној количини те супстанце, добит је пропорционална количини
уложеног новца и слично.

Циљ овог рада је показати неке примене обицних диференцијалних једначина

првог реда у физици, хемији, биологији и неким природним појавама. Рад је подељен у
четири поглавља. Прво поглавље је уводног карактера и служи као мали подсетник о
диференцијалним једначнама, о неким типовима диференцијалних једначна и начинима
њиховог решавања. У другом и трећем поглављу рада обичне диференцијалне
једнадначине примењујемо у решавању неких типичних проблема из физике те биологије
и хемије. Четврто поглавље је закључак,

2
 1. ОСНОВНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И НЕКИ ТИПОВИ ОБИЧНИХ
ДИФЕРЕНЦИЈАЛНИХ ЈЕДНАЧИНА

Диференцијалном једначином зовемо једначину која садржи извод или

диференцијале непознате функције.

Ако непозната функција зависи од једног аргумента, диференцијална једначина

зове се обична, а ако зависи од неколико аргумената па садрзжи парцијалне изводе
те непознате функције, тада се једначина зове парцијална диференцијална једначина. Ред
диференцијалне једначине је ред највишге извода који диференцијална једначина садржи.

Примери у овом раду садржаће само обичне диференцијалне једначине првог реда,
које имају општи облик:

𝐹 (𝑥, 𝑦, у′) = 0,

где је x аргумент, а y тражена функција.

Често је диференцијалну једначину првог реда могуће ришити по у':

у′ = 𝐹(𝑥, 𝑦)

а често се своде и на облик

P(x, y)dx + Q(x, y)dy = 0.

У том случају можемо за непознату функцију узети y (као функцију од 𝑥), али и 𝑥
(као функцију од y).

Функција која задовољава диференцијалну једначину зове се решење или интеграл

диференцијалне једначине.

Решење или интеграл диференцијалне једначине зове се опште решење ако садржи
онолико независних, произвољних константи колики је и ред диференцијалне једначине,
док функције које се добијају из општег интеграла уз различите бројчане вредности
произвољних константи јесу партикуларна решења те диференцијалне једначине. Из
наведеног следи да опште решење диференцијалне једначине n-тог реда увек садржи n
независних константи С1, С2, . . . , Сn.

3
 Геометријски сваком партикуларном интегралу диференцијалне једначине
одговара његова графичка интерпретација, тј. график у облику криве која се зове
интегрална крива те једначине, а општем интегралу одговара фамилија свих интегралних
кривих. За одређивање једне посебне фамилије кривих (која одговара условима
конкретног задатка) потребно је у опште решење убацити почетне услове, а ти услови су
на пр. за диференцијалну једначину првог реда кординате једне тачке 𝑥 = 𝑥0, y = y0 кроз
коју пролази та крива.

Решење диференцијалне једначие које се не мозже добити из општег решења ни за

какву вредност константе С зове се сингуларно решење.

1.1. Диференцијална једначина која раздваја промењиве

Диференцијалне једначинне које раздвајаву промењиве су оне код којих су

промењиве 𝑥 и y раздвојене тј. могу се одвојити. У том случају задата диференцијална
једначина се своди на облик

f (x)dx = F(y)dy.
Решење те једначине добијамо тако што интегралимо обе њене стране:
∫ 𝑓(𝑥) 𝑑𝑥 = ∫(𝑦)𝑑𝑦 + 𝐶.
Могућност интеграције обе стране једначине можемо образложити тиме што
промењиве 𝑥 и y нису независне, већ је y функција од 𝑥 па је F(y) такође функција од 𝑥.
При решавању диференцијалних једначина тог типа поступак се обично своди на пет
корака.
𝑑𝑦
1. Ако диференцијална једначина садржи извод y' пишемо га у облику 𝑑𝑥

2. Затим се ослобађамо разломака тако што диференцијалну једначину помножимо са

имениоцима.
3. Споје се чланови који садржзе исти диференцијал.
4. Диференцијална једначина се подели таквим изразом да се промењиве раздвоје.
5. Диференцијална једначина се интеграли.

4
 1.2. Хомогене диференцијалне једначине

Хомогене диференцијалне једначине имају општи облик:

𝑦
у′ = 𝑓 ( ).
𝑥

Кажемо да је функција по 𝑥 и y хомогена у односу на промењиве ако стављањем

λ 𝑥 и λy (где је λ нека произвољна константа) уместо 𝑥 и y даје исту функцију помножену
са λn, ,такав n се назива стepeн хомогене функције.

На пример функција:

𝑓 (𝑥, 𝑦) = 𝑥 2 − 𝑥𝑦 + 𝑦 2 ,

jе хомогена функција другог стeпeна јер је:

f (λx, λy) = λ2 x2 − λ2 xy + λ2y2 = λ 2(x2 – xy + y2) = λ2 f (x, y),

𝑦
док је 𝑓 (𝑥, 𝑦) = 𝑥 хомогена функција нултог стepeнa, јер је:

λ𝑦 𝑦
𝑓 (λ𝑥, λ𝑦) = = = 𝑓(𝑥, 𝑦).
λ𝑥 𝑥

Хомогене диференцијалне једначине нултох степена се своде на диференцијалне

једначине које раздвајају промењиве, увођењем смене:
у
= 𝑢, одатле следи: у = 𝑥𝑢.
𝑥

Диференцирањем по 𝑥 добијамо:

у′ = 𝑥𝑢′ + 𝑢.
𝑦
То убацимо у задату диференцијалну једначину 𝑦 ′ = 𝑓 (𝑥 ) па добијамо:

𝑥𝑢′ + 𝑢 = 𝑓(𝑢).

Ту диференцијалну једначину решавамо исто као и диференцијалну једнадначину

𝑦
која раздваја промењиве само у добијеном резултату умјесто 𝑢 вратимо .
𝑥

5
 1.3. Линеарне диференцијалне једначине

Диференцијална једначина облика:

𝑦 ′ + 𝑓(𝑥 )𝑦 = 𝑔(𝑥)

назива се линеарна, јер се тразжена функција y = y(𝑥) и њен извод y' појављују у првом
степену, док су 𝑓 (𝑥 ) и 𝑔(𝑥) задате непрекидне функције по 𝑥.

Ако је 𝑔(𝑥 ) = 0, та једначина гласи:

𝑦 ′ + 𝑓 (𝑥 )𝑦 = 0 ,

а такав облик једначине називамо линеарна хомогена диференцијална једначина првог

реда.

Линеарну диференцијалну једначину можемо решити на више начина.

Представићемо један од њих.

Заменом: 𝑦(𝑥 ) = 𝑢(𝑥 )𝑣(𝑥), уврштавањем 𝑦 = 𝑢𝑣 и 𝑦 ′ = 𝑢′ 𝑣 + 𝑢𝑣′ у

𝑢𝑣 ′ + 𝑣 (𝑢′ + 𝑓(𝑥 )𝑢) = 𝑔(𝑥 ). (1)

Како је 𝑦 = 𝑢𝑣 једну од тих функција можемо узети произвољно, док је друга

одређена једначином (1). Функцију 𝑢(𝑥 ) одабраћемо ћемо тако да израз у заградама
једначине (1) постане нула тј. ставићемо 𝑢′ + 𝑓(𝑥 )𝑢 = 0 .

У једначини (1) остаје 𝑢𝑣 ′ = 𝑔(𝑥 ).

У том случају довољно је да за 𝑢(𝑥) добијемо било који партикуларни интеграл

(узмемо С = 0). Решимо једначину 𝑢′ + 𝑓 (𝑥 )𝑢 = 0 :

𝑑𝑢
= −𝑓(𝑥 )𝑢,
𝑑𝑥
𝑑𝑢
∫ = −𝑓 (𝑥 )𝑑𝑥,
𝑢

ln(𝑢) = −𝑓(𝑥 )𝑑𝑥,

𝑢 = 𝑒 − ∫ 𝑓(𝑥)𝑑𝑥 .

Убацивањем добијеног резултата 𝑢𝑣 ′ = 𝑔(𝑥 ) добијамо:

6
 𝑑𝑣
𝑒 − ∫ 𝑓(𝑥)𝑑𝑥 = 𝑔(𝑥).
𝑑𝑥

Следи

𝑣 = ∫ 𝑒 − ∫ 𝑓(𝑥)𝑑𝑥 𝑔(𝑥 )𝑑𝑥 + 𝐶,

како је 𝑦 = 𝑢𝑣 имамо:

𝑦 = 𝑒 − ∫ 𝑓(𝑥)𝑑𝑥 (∫ 𝑒 − ∫ 𝑓(𝑥)𝑑𝑥 𝑔(𝑥 )𝑑𝑥 + 𝐶).

То је опште решење линеарне диференцијалне једначине.

Постоје још неки типови обичних диференцијалних једнадачина, али ми смо овде навели
само оне који ће бити потребни за читање и разумевање овога рада.

7
 2. ПРИМЕНА ОБИЧНИХ ДИФЕРЕНЦИЈАЛНИХ ЈЕДНАЧИНА У ФИЗИЦИ

Диференцијалне једначине омогућавају математички запис закона који одређују

физикалне феномене у природи. Кроз примере у овом поглављу видећемо широку
примену диференцијалних једначина у физичким законима.

Пример 1. Тело се креће равномерном брзином 𝑣 која је пропорционална квадрату

времена t. Одредимо зависност између пређеног пута s и времена t ако је познато да је у

почетном тренутку t = 0 пређени пут износио s = s0.

𝑑𝑠
Кинематицко значење првог извода s по t је 𝑣 = 𝑑𝑡 ,

𝑑𝑠
у нашем случају = 𝑘𝑡 2
𝑑𝑡

где је к коефицијент пропорционалности. Одатле добиjамо диференцијалну једначину

𝑑𝑠 = 𝑘𝑡 2 𝑑t

а то је диференцијална једначина која раздваја промењиве. Сада решавамо добијену

диференцијалну једначину:

∫ 𝑑𝑠 = ∫ 𝑘𝑡 2 𝑑𝑡,

𝑠 = 𝑘 ∫ 𝑡 2 𝑑𝑡,

𝑘 3
𝑠= 𝑡 + 𝐶.
3

Дакле опште решење постављеног проблема дато је са:

𝑘 3
𝑠= 𝑡 + 𝐶.
3

8
Додавањем почетних услова (𝑠 = 𝑠0 , 𝑡 = 0) добијамо С=𝑠0 па је тражена зависност
времена од пређеног пута:

𝑘 3
𝑠(𝑡) = 𝑡 + 𝑠0
3

Пример 2. Тачка масе m помера се праволинијски под дdtеловањем силе F која је

пропорционална времену t и обрнуто пропорционална брзини кретања v. Одредимо
зависност између брзине v и времена t ако је тачка започела кретање из стања мировања.

Према другом Нуњтоновом закону је

𝑑𝑣
𝐹=𝑚
𝑑𝑡
𝑑𝑣
где је акцелерација кретања. Према условима задатка имамо:
𝑑𝑡

𝑑𝑣 𝑘𝑡
𝑚 =
𝑑𝑡 𝑣

Па ћемо тражену зависност добити решавањем ове диференцијане једначине која рздваја
промењиве.

𝑚𝑣𝑑𝑣 = 𝑘𝑡𝑑𝑡,

𝑚 ∫ 𝑣𝑑𝑣 = 𝑘 ∫ 𝑡𝑑𝑡,

𝑣2 𝑟2
𝑚 = 𝑘 + 𝐶.
2 2
Дакле опште решење постављеног проблема је:

𝑣2 𝑟2
𝑚 = 𝑘 + 𝐶.
2 2
Увођењем почетних услова ( v = 0, t = 0 ) добијамо да је С=0 па је:

𝑘
𝑣 = √ 𝑡.
𝑚

9
Пример 3. Округла плочица ротира у течности. Деловање трења на плочицу успорава

ротацију и то пропорционално угаоној брзини ω окретаја. Изразимо угаону брзину као

функцију времена зависну од t ако је познато да се за 25 секунди од почетка кретања
угаона брзина смањила од 100 на 50 окретаја у секунди.

𝑑𝑤
Означимо ли са ω(t) број окретаја плочице у секунди у тренутку t, тада ће бити број
𝑑𝑡

окретаја плоцице у једној секунди у тренутку t, тј. ugaona брзина у том тренутку t. Према
𝑑𝑤
условима задатка добијамо: = −𝑘𝑤.
𝑑𝑡

где је 𝑘 коефицијент пропорционалности, док је предзнак минус показатељ да је функција

𝑑𝑤
ω(t) опадајуца, па је < 0. Добили смо диференцијалну једначину која раздваја
𝑑𝑡

промењиве коју решавамо:

𝑤
∫ = −𝑘 ∫ 𝑑𝑡,
𝑑𝑤

𝑙𝑛|𝑤| = −𝑘𝑡 + 𝑙𝑛|𝐶 |,

𝑤
𝑙𝑛 | | = −𝑘𝑡,
𝑐

𝑤 = С𝑒 −𝑘𝑡 .

Заменом w=100, t=0 dobijamo C=100 па је:

𝑤 = 100𝑒 −𝑘𝑡 .

Коефицијент пропорционалности 𝑘 ћемо одредити из другог услова ( ω = 50 и 𝑡= 25):

50 = 100𝑒 −25𝑘 .

односно

1 = 2𝑒 −25𝑘 .

па је:

10
 𝑙𝑛2
𝑘= = 0.04𝑙𝑛2
25

Коначно добијамо:

𝑤(𝑡) = 100𝑒 (−0.04𝑙𝑛2)𝑡 .

и то је тражена угаона брзина у зависности од функције 𝑡.

Пример 3. Графички представљено решење

11
 3. ПРИМЕНА ОБИЧНИХ ДИФЕРЕНЦИЈАЛНИХ ЈЕДНАЧИНА У
БИОЛОГИЈИ И ХЕМИЈИ

У биологији и хемији можемо пронаћи много примера природних модела раста и

пада који се могу моделирати обицним диференцијалним једначонама. Посебно је
занимљива динамика популације неких живих врста која уз одређене условее доживљава
промене. Величина популације је функција зависна од времена те се сви математички
модели раста популације могу поделити на континуиране и дискретне. У овом поглављу
ћемо показати како се многи такви модели могу моделирати и решити обичним
диференцијалним једнадначинама уз одређене почетне услове.

Пример 4. Тренутна маса стабла је приближно 1.6. 𝑡 Ако је његов годишњи коефицијент

раста 𝑘 = 0.02, одредимо општи закон тог раста и масу стабла након 9 месеци.

Стопа промене велицине М с обзиром на време 𝑡 пропорционална је тренутној маси М

па ће ошти закон тог раста бити решење диференцијалне једначине

𝑑𝑀
= 0.02𝑑𝑡
𝑀

Решавањем добијамо диференцијалну једначину која раздваја промењиве:

𝑑𝑀
∫ = ∫ 0.02 𝑑𝑡
𝑀

ln 𝑀 = 0.02𝑡 + 𝐶

𝑀(𝑡) = 𝐶𝑒 0.02𝑡

Према томе општи закон тог раста уз почетне услове 𝑀(0) = 1,6 гласи

𝑀(𝑡) = 1,6𝑒 0.02𝑡

Одредимо сада масу стабла након 9 месеци. Време 𝑡 рачунамо у годинама па због ˇ

12
тога масу стабла након 9 месеци можемо одредити ставањем 𝑡 = 0.75:

M(0.75)+1.6e0.02·0.75 =1.6e0.015 ≈ 1.624.

Дакле маса стабла ће након 9 месеци приближно износити: 1.624 𝑡

Пример 5. Култура бактерија размножава се тако да након сат времена броји 1000
бактерија, а након 4 сата 3000 бактерија. Одредимо законитост промене броја бактерија
узависности од времена 𝑡 па одредимо почетни број бактерија у тренутку 𝑡 =0.

Означимо са N(t) број бактерија у времену t ,нека је k константа завистна од времена.

Раст можемо описати диференцијалном једначином

𝑑𝑁
= 𝑘𝑁
𝑑𝑡
To је диференцијална једначина која раздваја промењиве, коју решавамо на уобичајан
начин.

𝑑𝑁
= 𝑘𝑑𝑡
𝑑𝑡
𝑑𝑁
∫ = 𝑘 ∫ 𝑑𝑡
𝑑𝑡

𝑙𝑛|𝑁| = 𝑘𝑡 + 𝑙𝑛|𝐶 |

𝑁(𝑡) = 𝐶𝑒 𝑘𝑡

Да бисмо одредили законитост промене броја бактерија звисно од времена 𝑡 ,

искористићемо

𝑁(𝑡) = 𝐶𝑒 𝑘𝑡

добијамо

𝐶𝑒 𝑘𝑡 = 1000, и 𝐶𝑒 4𝑘 = 3000

одакле је

13
 1 1000
𝑘 = 𝑙𝑛3 ≈ 0.366 𝐶= 3 ≈ 693.361
3 √3

Па је тражена забисност бактерија од времена 𝑡

𝑡−1
𝑁(𝑡) = 1000 ∙ 3 3

Преостаје још одредити почетни број бактерија, а то одређујемо додавањем услова 𝑡 = 0,

па је:
1
𝑁(0) = 1000 ∙ 3−3 ≈ 693

Дакле број почетних бактерија био је 693.

14
ЗАКЉУЧАК

У овом раду су описане неке примене обичних диференцијалних једнадчина у

неким природним појавама. Наведени су разлицити примери проблема који се моделирају
диференцијалним једначинама. Показано је како су у њиховом решавању кључна два
корака. Први корак је поставити одговарајућу диференцијалну једначину која описује везу
међу величинама које се појављују у том проблему. Затим се добијена диференцијална
једначина решава методама математичке анализе, прецизније, теорије диференцијалних
једначина.

15
 ЛИТЕРАТУРА

1. И. Агановић, К. Веселић, Линеарне диференцијалне једначине, Елемент, Загреб, 1997.

2. Т. Перић, Обичне диференцијалне једначине, http://web.efzg.hr/dok/MAT/
tperic//Predavanje_14_MAT.pdf
3. С. Крунић, Неке обичне диференцијалне једначине с применама - методичка
обрада,http://www.dmi.uns.ac.rs/site/dmi/download/master/matematika/ SlavkoKrunic.pdf
4. С. Јанковић, Природно математички факултет у Нишу, Ниш 2002
5. Д. С. Митриновић, Ј.Д. Кечкић, Једначине математичке физике, Грађевинска књига
Београд, Београд 1985

16