1.

Римокатоличко учење о Литургији (“Sacrosanctum concilium”)

Конституција “Sacrosanctum concilium” – О светој Литургији

Декрет је донесен ради унапређења хришћанског живота верника. Сабрани бискупи желе
да један део богослужења, које је могуће подвргнути променама, боље прилагоде потребама
времена. Будући да се у литургији, посебно у жртви евхаристије врши се дело нашег искупљења
и да света Литургија у највећој мери омогућава верницима да животом изразе тајну Христову и
посведоче је другима, тим пре она треба да буде предмет разматрања. Декрет има за циљ
доношење начела за гајење и обнову Литургије (и неких практичних прописа). Декрет се односи
најпре на римски обред.

Сви су обреди у Цркви равноправни: Сабор сматра равноправним све признате обреде и
тражи да се они и даље чувају и негују; тамо где је потребно, треба их пажљиво, у духу здравог
предања, преиспитати и дати им нову снагу за данашње прилике и потребе.

Природа свете литургије и њена важност у животу Цркве

Бог је извршио искупљење кроз Сина свога, као посредника измељу Бога и људи. Христос
је својом смрћу уништио нашу смрт и својим васкрсењем обновио наш живот. Искупљење се
задобија литургијом. Христос je послао апостоле испуњене Духом Светим да, не само објављују
спасење, него да врше дело спасења кроз жртву и светим тајнама, око којих се креће сав
литургијски живот. Тако се људи прво кроз тајну крштења укључују у Христову Пасхалну
тајну(страдање, смрт и васкрсење), кад год празнују Господњу вечеру, објављују смрт Господњу
док он не дође.

Христос је присутан у богослужењу, а посебно у литургијским радњама. Присутан је у:

- евхаристијској жртви (приноси се онај исти којије принет на крсту).

- и у самом служитељу

- у својој речи, јер он говори кад се у Цркви чита Свето писмо.

- када се Црква моли и пева псалме (где су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам ја међу
њима).

Свако литургијско славље дело је Христа Свештеника (Првосвештеника) и његовог тела (Цркве), те
је оно свето дело са којим се не може изједначити ни један други чин Цркве.

Предукус небеске литургије: Кроз земаљску литургију учествујемо предукусом у оној

небеској литургији која се слави у светом граду Јерусалиму, где као путници тежимо, где Христос
седи са десне стране.

1
 Литургија не исцрпљује све делатности Цркве: пре неголи људи могу приступити
литургији потребно је да буду позвани к вери и обраћењу кроз проповед и покајање, кроз
припрему за тајне, кроз подстицај за врлински живот.

Евхаристија је извор живота Цркве: Литургија је ипак врхунац ка којему тежи делатност
Цркве и уједно је извор из којега проистиче сва њена снага. Из евхаристије, као са извора, излива
се на нас милост, те се с највећим успехом постиже оно посвећење људи, према чему, као према
свом циљу, стреме сва друга дела Цркве.

Настојање на литургијском одгоју и делатном учешћу

Да се постигло освећење, потребно је да верни приступају светој литургији са правим

расположењем душе, зато пастири морају пазити, не само да се у литургијским радњама ваљано
одржава поредак, него да у њима верни учествују познавањем, делатно и плодно. У обнављању
и неговању свете литургије највише се треба трудити око пуног, свесног и делатног учешћа свег
народа у литургијском обреду, на које хришћански народ, као царско свештенство, има права и
дужност.

Најпре се треба побринути за литургијски одгој свештенослужитеља. Декрет прописује да

учитељи литургике треба да се за тај задатак долично припреме на институтима, а професори
осталих предмета (Св. писма, аскетике, догматике, патрологије) повезивати садржај својих
предмета са светом Литургијом. Предмет литугике треба убројати међу најважније предмете; нека
се предаје колико под теолошким и историјским, толико и под духовним, пастирским и правним
видом. У семеништима треба учити полазнике да живе литургијски а на факултетима инсистирати
на проучавању литургике.

Обнова свете литургије

Обнову литургије Црква жели спровести да би је хришћански народ могао боље разумети
и у њој учествовати и тако задобити обиље благослова. Литургија се, наиме, састоји од
нерпомењивог дела који је божански установљен и од промењивих делова који се током времена
могу или чак морају мењати, ако су се у њих увукле појединости које мање одговарају изворној
природи саме литургије. Том се обновом треба средити текст и обреди, да јасније изразе оне
светиње које су у њима означене.

Само хијерархија уређује литургију: Уређење свете литургије зависи једино од црквене
власти коју поседује Апостолска Столица и, према одредбама права, бискуп, и у одређеним
границама надлежни, законито установљени територијални бискуспски сабори. У Литургију не
може нико, па ни свештеник, да додаје нешто, уклања или мења без благослова Столице.

Уз здраво предање оправдано је исправљање: нека обнављању појединих делова

литургије увек претходи брижљиво теолошко, историјско и пастирско проучавање. Нека се не
уводе новости, ако то не тражи истинска корист Цркве и уз опрезно настојање да нови облици
изникну из већ постојећих облика.

2
 Свето писмо у литургији: Свето писмо је од највеће важности у литургијској служби, стога
треба неговати употребу Светог писма. Из њега се узимају читања и тумаче омилије; из њега се
певају пслами; њиме су надахнуте и прожете молитве, прозбе и литургијске песме, од њега радње
и симболи примају своје значење.

Делатно учешће верника: Да би се постигло што делатније учествовање, треба да се води

брига о усклицима народа, одговарањима, псалмима, припевима, песмама, као и о радњама,
кретањима и држању тела.

Устројство богослужења: Обреди треба да се одликују једноставношћу, да буду кратки и

јасни, без сувишних понављања, да би их верници разумели. Читање Светог писма препоручује се
да се установи чешће читање Светог писма у богослужењу. Проповед треба да се црпи из Светог
писма и литургије и да се у рубрикама назначи најприкладније место исту. Препоручује се
литургијска катихеза, у виду кратких напомена у самим обредима које изговара свештеник.

Литургијски језик: У латинским обредима треба чувати латински језик. Корисно је да се у

литургији, светим тајнама и другим богослужењима користи и народни језик, зато га треба
употребљавати у читањима, поукама и неким молитвама и песмама. Ваља се ипак побринути да
верници ипак знају на латинском изговарати или певати делове литургије који се на њих односе.
Употребу народног језика мора да потврди Апостолска столица.

Одредбе за прилагођавање народном и духу и предању

Црква не жели да одредбама наметне строгу једноличност, она поштује и подржава

духовне особености и обележја различитих раса и народа и, колико је могуће, пажљиво чува све
оно што у народним обичајима није неразрешиво повезано са празноверјем и заблудом,
напротив, понекад то укључује и у саму литургију. Стога се са посебном пажњом треба односити
према богослужењу у мисионарским Црквама и дати места за оправдане разноликости.

Границе прилагођавања одређује надлежна црквена територијална власт, али не без

пристанка Апостолске столице, а она се односе на свете тајне, благосиљање, литургијски језик,
црквену музику и уметност.

Света тајна Евхаристије

Свети Сабор доноси следеће одлуке:

Треба прерадити поредак мисе: нека се обреди поједноставе, задржавајући њихову

суштину; нека се изостави оно што се током времена подвостручило или без велике користи
додало.

Читања у литургији: треба повећати број библијских читања тако да се кроз одређени број
година народу прочита значајнији део Светог писма.

3
 Проповед у свакој литургији нека се не пропушта, она је део саме литургије, њоме се
тумачи Свето писмо и даје пастирска поука народу.

„Молитва верних“ у литургији: Нека се у недељу и заповедне празнике после еванђеља у

омилије опет уведе „заједничка молитва“ или „молитва верних“ за свету Цркву, за оне који су на
власти, за оне које муче разне невоље, као и за све људе и за спасење свог света.

Најважније је да се верници причешћују: У случајевима које одреди Апостолска Столица,

а по процени бискупа, може се допустити причешће под оба вида и клирицима и монасима и
лаицима.

ОСТАЛИ САКРАМЕНТИ И БЛАГОСЛОВИ

Смисао сакрамената: Сакраменти имају циљ да освећују људе, изграђују Тело Христово,
они веру хране и јачају; зато се и зову „тајне вере“. Због тога је велика корист да верни народ лако
разуме сакраментне символе и да врло често прима оне тајне који су установљени за одржавање
хришћанског живота. Сакраменти освећују сав наш живот.

Улога благослова: Уз то је Црква установила благослове. То су свети знаци, налик

сакраментима, њима се људи освећују се разне животне прилике.

Крштење одраслих: Потребно је обновити катихезу одраслих и поделити је на више

степена. Обред крштења у мисијама: уколико се могу прилагодити хришћанском обреду,
дозвољено је да се усвоје и елементи иницијације који су обичајни код појединих народа. Обред
за крштење деце: потребно је прерадити неке делове сходно узрасту детињства и да се јасније
истакну улоге и дужности кума и родитеља. Обред потврде (= миропомазања): Нека се поново
састави обред потврде, да буде јаснија унутрашња веза тог сакрамента са читавом хришћанском
иницијацијом. Редослед сакрамената за болеснике: Уз одвојене обреде болесничког помазања
(јелеоосвећења) и попудбине (= последње причешће пред саму смрт хришћанина) нека се састави
„повезан обред“, према коме ће се болеснику дати помазање после исповести, а пре примања
попудбине. Обред венчања: Венчање нека се обично обавља за време мисе, после читања
Еванђеља и проповеди, а пре „молитве верних“. Обред сахрањивања деце: Нека се за обред
сахрањивања деце и приреди посебна миса.

БОЖАНСКИ ЧАСОСЛОВ

Сврха Часослова је освећење дана и ноћи (тј. освећује космичко време) „Без престанка се
молите“ (1.Сол 5,17). Стога, посебан се нагласак ставља на преуређење часовног служења. Да би
се заиста осветио дан корисно је држати часове у оно време које приближно одговара правом
времену сваког појединог канонског часа, имајући у виду и прилике савременог живота.
Препоручује се да читање Светог писма буде присутно у већој мери, да се одаберу читања из дела
отаца, учитеља и црквених писаца и да се житија светих нека се ускладе са историјском. Језик
часослова: Клирици нека у служби часова задрже латински језик. У случајевима када би латински

4
језик био велика препрека, може се допусти да користе превод на народном језику, само ако је
превод одобрен.

ЛИТУРГИЈСКА ГОДИНА

У литургијској години истичу се Господњи празници: Дан Господњи или недеља - недеља
је најосновнији празник, она је темеље и језгро читаве литургијске године. Током године црква
слави све догађаје који описују икономију спасења, од оваплоћења, рођења, вазнесења до
силаска Духа. Богородичини празници: посебно место црква посвећује и Богородици, која је
неодојива од дела спасења свог Сина. Поштовање светих: Празници светих подређени су
Господњим празницима, да не би благдани светаца превладали над празницима којима се слави
тајна спасења, нека се више њих остави слављењу поједине цркве или народа, као и редовничких
обитељи.

Истиче се такође и значај коризме (васкршњег поста), зато треба већу пажњу придавати
елементима страдања и вернима улити снажан осећај за покајање и нека се велика пажња
придаје молитви за грешнике.

ЛИТУРГИЈСКА МУЗИКА

Богослужбена музика подстиче на усрднију молитву, на јединство и чини свештене обреде

још свечанијим. Сви верници треба да певају! Треба неговати црквену музику и промовисати
хорове. Корал (једногласје) и полифонија: Црква сматра да је грегоријанско појање (једногласно)
својствено римској литургији и оно треба да заузме прво место, али не искључује друге видове
црквене музике из богослужења, нарочито полифонију. Црквена музика у мисијама: међу
народима који имају своју посебну музичку традицију, нека и та музика ужива дужно поштовање и
нађе одговарајуће место у богослужењима. Оргуље и други инструменти: У латинској цркви
оргуље јесту традиционални инструмент у црквеним обредима који им даје лепоту и сјај. Уз
сагласност надлежне црквене власти, у богослужењу се могу дозволити и други музички
инструменти.

САКРАЛНА УМЕТНОСТ И САКРАЛНИ ПРЕДМЕТИ

Сакрална и црквена уметност се односе на бескрајну божанску лепоту, коју на неки начин
ваља изразити људским делима. Оне су усмерене према Богу и израз су хвале и славе њему. Имају
за циљ да допринесу побожности и украсе богослужење.

Црква допушта сваки стил, Црква никада није имала неки свој властити уметнички стил,
дозвољавала је различите облике сваког временског раздобља. Уметност свих народа и крајева
има слободу деловања у Цркви.

Нека се у свему више води рачуна о племенитој лепоти а не о простој раскоши, па и када је
реч о свештеним одеждама и украсима.

5
 Нека се и даље задржи пракса да се у црквама излажу свете слике верницима на
поклоњење; оне ипак треба да буду изложене у умереном броју.