Бакар

Бакар најчешће настаје у цементацијској зони лежишта сулфидних руда бакра. Бакар се у природи
налази у облику својих минерала, а ретко у елементарном стању.

Бакар се добија пирометалуршким процесом и хидрометалуршким процесом.

Пирометалуршки процес – бакар се добија из сулфидних, оксидних и самородних руда. Пржењем

руде гвожђе се делимично проводи у гвожђе (III) - оксид и сумпор у сумпор (IV) – оксид. Добијени
прженац се топи са коксом и кварцним песком и добија се бакренац, па се гвожђе (III) – оксид
редукује до гвожђа (II) – оксида који са силицијум (IV) – оксидом гради троску.
Низом реакција у различитим деловима пећи сумарно настаје угљен-моноксид (гротлени гас) и
растоп бакренца на којем плива троска. Тако се као међупроизвод добија бакренац или бакрени
камен из којег се затим редукцијом и оксидацијом уз помоћ кокса и додатак кременог песка
уклони готово сво гвожђе у јамним или пламеним пећима (гротленим пећима), и добија се сирови
бакар или блистер. Блистер бакар садржи нежељене примесе, па се пре употребе рафинише.
Рафинација се обавља електролитичким и термичким поступком. Ови поступци су међусобно
повезани. Племенити метали падају на дно ћелије и у облику муља остају у ћелији за електролизу.
Електролитички барак се претапа у пећима и излива у подесне облике који се даље прерађују.

Хидрометалуршки процес – своди се на превођење бакра у раствор из кога се бакар издваја

електролизом.

Особине:
Бакар је црвенкасто-браон боје, мек метал, врло велике топлотне и електричне проводљивости.
Бакар је отпоран на ваздух, јер му се површина прекрива танким слојем базне соли која га штити
од даље оксидације, није отпоран на органске киселине и амонијак. Лако се обрађује пластичном
деформацијом, прерађује се ваљањем и ковањем. Тешко се топи и лије јер упија гасове. Добро се
леми. Добро се легира са елементима: цинка, калаја, алуминијума, олова, никла, силицијума итд.

Употреба:
Половина светске производње бакра употребљава се у електротехници. Скоро исте количине
бакра употребљавају се за израду технички врло важних легура.

Легуре:
Бакар образује легуре са калајем, цинком, алуминијумој, оловом, никлом, манганом,
берцилијумом и др. Легуре бакра одликују се добрим механичким својствима, добро се лију и
прерађују пластичном деформацјом.
Најпознатије легуре бакра су: месинг и бронза.
Месинг је легура бакра и цинка, мада може садржати и алуминијум, силицијум, калај и олово.
Бронза је легура бакра са калајем, мада може садржати и алуминијум, олово, манган, берилијум,
никл, силицијум и цинк.
 Алуминијум

У природи се не налази слободан, јер показује велику хемијску активност, првенствено велики
афинитет према кисеонику. Алуминијум се углавном јавља у облику једињења са силицијумом,
гвожђем, калцијумојм и др. тј. у облику глина.

Алуминијум се добија електролизом чистог безводног алуминију – троксида – глинице у

растопљеном криолиту. Добијање алуминијума обухвата добијање глинице и електролизу
глинице. Добијање глинице из боксита своди се на уклањање примеса гвожђа и силицијума.
Глиница се из боксита добија углавном алкакним Бајеровим поступком којиј обухвата припрему
боксита, разлагање боксита и печење. Боксит се дроби и пржи, па се одстрањује вода, а органске
примесе сагоревају. Пржени боксит се меље у фини прах, па се лужо раствором
натријумхидроксида на одређеној температури и притиску. Добијени раствор натријумалумината
хидролизира, па се ствара алуминијумхидроксид и процес се назива кристализација. Процес се
убрзава додавањем свежег раствора исталоженог алуминијум – хидроксида који служи као клица
за даљи процес кристализације. Метални алуминијум добија се електролизом раствора глинице у
растопљеном криолиту.

Особине:
Алуминијум је бео, сјајан метал. На ваздуху алуминијум је постојан јер се прекрива танким слојем
оксида који га штити од оксидације. Раствара се у алкалијама, хлороводоничној и сумпорној
киселини, а у азотној и органским кисенима се не раствара. Добро се ваља, кује, извлачи и
заварује, тешко се лије, добро се легира.

Употреба:
Алуминијум се користи за израду легура које се примењују као конструкциони матерјал у
авионској индустрији, бродоградњи, индустрији аутомобила итд. Користи се за израду посуђа за
кућне, спортске и војничке потреба. Користи се за дезоксидацију челика и за производњу челика
који су отпорни на старење. У електротехници се употребљава за израду електричних водова.
Такође се користи и у спољашњој и унутрашњој архитектури као декоративни материјал.

Легуре:
Алуминијум образује легуре са магнезијумом, бакром, цинком, манганом и другим елементима.
Обрађују се пластичном деформацијом и ливењем, а могу и да послуже и за спајање металних
делова.
Познатије легуре алуминијума су: силумин, антикродал, дуралуминијум.
Силмун је легура алуминијума за ливење која садржи силицијум.
Антикродал је легура алуминијума са магнезијумом и магнаном.
Дуталуминијум је легура алуминијума са бакром, манганом и магнезијумом.