Цинк

Најважнији минерал цинка је сфалерит, а мње значајан је смитсонит. Сулфидне руде цинка
садрже и друге обојене метале: калијум, бакар, олово и др. Цинк се из концентрата руда
добија пирометалуршки и електролитички.

Пирометалуршким процесом цинк се добија тако што се сфалерит пржи, а смитсонит

жари и настаје оксид цинка. Овај окид се редукује помоћу кокса тако што се загрева у
затвореним ретортама у пећима за дестилацију до 1000°C.

Електролитичким процесом цинк се добија тако што се цинк (II) – оксид раствара у
сумпорној киселини, па се добија раствор који подвргава електролизи.
Катоде су лимови од алиминијума, аноде су оловне.

Цинк је плавобео метал који се тоби на 419,6 °C, кључа на 907°C. На собној температури је
крт. Кује се, пресује, ваља и извлачи, добро је лије.
У погледу хемијских својстава је постојан, пошто се на ваздуху превлачи слојем базног
карбоната који га штити од даље оксидације. Топлотна и електрична проводност цинка је
мала.

Цинк се користи за антикорозивну заштиту и за добијање легура (месинг, ново сребро и

др.). Велике количине цинка се троше у графичкој индустрији, за израду електричних
батерија итд.

Цинк долази на тржиште у блоковима (полугама) и плочама. За хемијске лабараторије у

неке специјалне сврхе производи се у облику зрна (гранула).

Ваљани производи су: лимови, траке и фолије – користе се у штампаријама,

бродоградњи...

Пресовани производи су: шипке, цеви и профили – користе се као антифрикциони

материјали.
 Олово

У природи олово се налази у овим минералима: галенит, церзут и англезит. Пратиоци

оловних руда су обично гвожђе, цинк, манган, антимон, сребро и злато.
Добија се углавном пирометалуршким процесом на два начина:
1. Оксидационо – реакционим процесом
2. Оксидационо - редакционим процесом

Оксидационо – реакциони процес за добијање олова се састоји из делимичног прежења

сулфида олова, па се добијени производи редукују на повишеним температурама са
неоксидисаним сулфидом и дају сирово олово.

Оксидационо – редукациони процес за добијање олова обухвата пржење руде или

концентрата олова и редукцију добијених оксида, Овим процесом се углавном прерађује
сулфидни концентрат и добија се сирово олово.

Овим процесима се добија сирово олово које садржи 99% олова и примеса: бакар, злато,
сребро, цинк, антимон, арсен, калај и бизмут. Присутне примесе негативно утичу на
својства сировог олова, па се подвргава рафинацији.

Олово је метал сивобеле боје, мекано и ковно. Олово се на ваздуху оксидише и превлачи
слојем оксида олова који га штити од даље оксидације. Лош је проводник топлоте и
електрицитета. Лако се кује, ваља, извлачи и пресује у хладном стању, али има малу
чврстоћу на кидање. Олово је отпорно према базама.

Олово се употребљава за израду акумулатора, за водоводне цеви, цистерне, резервоаре за

киселину, у хемијској индустрији за облагање судова, апарата и других предмета на које
делује сумпорна киселина, у индустрији боја, у индустрији стакла и керамике, за израду
лимова, сачми и легура. Користи се и у нујклеарној техници као заштитно средство од
радиоактивног зрачења.

Олово се најчешће легира са антимоном и калајем.

Легура олова и антимона назива се тврдо олово.
Легура олова и калаја у различитим односима употребљавају се за лемење.
Легуре олова, антимона и калаја служе за израду штампарских слова. У промету се јављају
под називима: линотим, линотипстандард, стереотип, монотип итд.
Лако топљиве легуре се добијају на бази олова, калаја, бизмута и кадмијума, долазе на
тржиште под именом својих проналазача.
Легуре за израду оловне сачме састоје се од олова, арсена и антимона.

У промету се легуре јављају у облику блокова или шипки, док се оловне сачме јављају у
виду лоптица разних величина. Ваљањем олова и његових легура добијају се лимови и
фолије. Олови и његове легуре прерађују се пресовањем и добијају се шипке, жице и цеви.