Odsek primenjene inženjerske nauke Požarevac

Olovo - Pb
Seminarski rad
Predmet: Tehnički materijali

Profesor: Milica Ivanović Student: Bojan Radojković

2022/40018

Požarevac, novembar 2022. godine

 SADRŽAJ

UVOD 2

1. Istorija olova 3

2. Osobine olova 5

2.1. Fizičke osobine olova 5

2.2. Hemijske osobine olova 5

3. Rasprostranjenost olova 6

4. Dobijanje olova 8

Flotaciona separacija 8

Ekstrakcija - indirektno topljenje 8

Visoka peć 9

5. Proizvodnja olova 10

6. Olovo i njegove legure 11

7. Hemijska jedinjenja olova 13

7.1. Oksidi olova 13

7.2. Tetraetil olovo 13

7.3. Silikati olova 14

7.4. Karbonati olova 14

7.5. Hromati olova 15

7.6. Ostala jedinjenja olova 15

8. Upotreba olova u elektrotehnici 16

8.1. Olovo u akumulatorima 16

8.2. Olovo u procesima spajanja lemljenjem 17

8.3. Olovo u industiji mikročipova 18

Zaključak 20

Literatura 21

1
Uvod

Olovo je hemijski element sa simbolom Pb (latinski: plumbum) i atomskim

brojem 82. Ono je meki, otrovni, teški metal. U periodnom sistemu stoji u 4. glavnoj
grupi, odnosno 14. grupi po IUPACu (ugljenikova grupa) te u 6. periodi. Olovo se lako
obrađuje i ima nisku tačku topljenja u odnosu na mnoge druge metale.

Olovo je jedan od najstarijih poznatih metala, jedan od sedam metala korišćenih

u antičkom svetu (drugi su zlato, srebro, bakar, gvožđe, kalaj i živa). Njegova niska
tačka topljenja od 327°C (621°F), zajedno sa lakoćom livenja i mekoćom i
savitljivošću, čine olovo i legure olova posebno pogodnim za širok spektar livenih
proizvoda, uključujući rešetke i terminale za baterije, protivtegove, vodovodne
komponente, itd. Sa specifičnom težinom od oko 11,35 grama po kubnom centimetru,
olovo je najgušći od uobičajenih metala, osim zlata; ovo ga čini dobrim štitom od
rendgenskih zraka i gama zračenja. Njegova kombinacija gustine i mekoće čini ga
odličnom barijerom za zvuk. U poređenju sa drugim metalima, olovo je loš provodnik
toplote i struje, iako ima odličnu otpornost na koroziju kada može da formira
nerastvorljiv zaštitni premaz na svojoj površini. Metal ima strukturu kubične kristalne
rešetke usredsređene na lice.

Otprilike 30 procenata ukupnog potrošenog olova je u obliku jedinjenja olova,

kao što su oksidi, tetraetil i tetrametil olovo, hromati olova, sulfati, silikati i karbonati i
organska jedinjenja. Ova jedinjenja olova su korišćena u mešavinama pasta u
akumulatorima, u cementima, staklima i keramici, kao pigmenti u bojama i kao
sredstvo protiv detonacije u benzinu.

2
1. Istorija olova

Olovo se kopa i topi najmanje 8.000 godina. To potvrđuju artefakti u raznim

muzejima i drevne istorije i drugi spisi, uključujući biblijsku Knjigu Izlaska. Olovne perle
pronađene u sadašnjoj Turskoj datirane su na oko 6500. godine pre nove ere, a navodi
se da su Egipćani koristili olovo zajedno sa zlatom, srebrom i bakrom već 5000. godine
pre nove ere. U faraonskom Egiptu, olovo se koristilo za glaziranje grnčarije i
pravljenje lemljenja, kao i za livenje u ukrasne predmete. Britanski muzej drži olovnu
figuru, pronađenu u Ozirisovom hramu u drevnom gradu Abidosu u zapadnoj Anadoliji,
koja datira iz 3500. godine pre nove ere.

Jedna od najvažnijih istorijskih primena olova bile su vodovodne cevi Rima.

Olovne cevi su proizvedene u dužinama od 3 metra (10 stopa) i u čak 15 standardnih
prečnika. Mnoge od ovih cevi, koje su još uvek u odličnom stanju, otkrivene su u
današnjem Rimu i Engleskoj. Rimska reč plumbum, koja označava olovne izlive i
konektore za vodu, od koje potiče engleska reč plumbing i simbola elementa, Pb.

Marko Vitruvije Polio, rimski arhitekta i inženjer iz 1. veka pre nove ere, upozorio
je na upotrebu olovnih cevi za transport vode, preporučujući da se umesto njih koriste
glinene cevi. Vitruvije se u svom pisanju takođe osvrnuo na lošu boju radnika u
fabrikama olova tog dana, napominjući da isparenja rastopljenog olova uništavaju
„snagu krvi“. S druge strane, bilo je mnogo onih koji su verovali da olovo ima povoljne
medicinske kvalitete. Plinije, rimski naučnik iz 1. veka nove ere, napisao je da se olovo
može koristiti za uklanjanje ožiljaka, kao liniment ili kao sastojak u flasterima za čireve
i kurije oči, između ostalih zdravstvenih primena.

Mnoge crkve i velike zgrade izgrađene u 15. i 16. veku pružaju primere olova
koji se koristi kao krovni materijal i za transport vode. Zaista, vitraži mnogih katedrala
i zamkova ovog perioda bili su mogući zahvaljujući upotrebi olovnih navlaka koje su
držale staklene elemente zajedno u veličanstvenom jedinstvu boja i oblika.

Godine 1859. francuski fizičar, Gaston Plante, otkrio je da parovi elektroda od

olovnog oksida i olovnog metala, kada su potopljeni u elektrolit sumporne kiseline,
stvaraju električnu energiju i mogu se naknadno puniti. Niz daljih tehničkih poboljšanja
od strane drugih istraživača doveo je do komercijalne proizvodnje olovno-kiselinskih
baterija za skladištenje do 1889. Ogroman rast tržišta baterija u 20. veku (koji su na
kraju potrošili oko 75 procenata svetske proizvodnje olova) u velikoj meri je bio
paralelan usponu automobila, u kome su baterije našle primenu za pokretanje,
osvetljenje i paljenje.

3
 Još jedan istaknuti olovni proizvod bio je tetraetil olovo, aditiv za benzin
izumljen 1921. godine u Sjedinjenim Državama za rešavanje problema „kucanja“ koji
su postali uobičajeni sa razvojem motora visoke kompresije koji rade na visokim
temperaturama. Ubrzo nakon što je dostigao svoj vrhunac 50 godina kasnije, upotreba
ovog jedinjenja olova je opala u Sjedinjenim Državama pošto je ugradnja katalitičkih
pretvarača postala obavezna na izduvnim sistemima svih američkih putničkih
automobila.

Do početka 21. veka, Kina je bila vodeća u svetu u primarnoj i sekundarnoj

rafinaciji olova. Druge vodeće rafinerije uključuju Sjedinjene Države, Ujedinjeno
Kraljevstvo, Nemačku i Indiju.

4
2. Osobine olova

7.3. Fizičke osobine olova

Olovo je neplemeniti metal sa standardnim potencijalom elektrode od -

0,13V. Međutim, mnogo je plemenitiji od mnogih drugih metala u upotrebi kao
što su gvožđe, cink ili aluminijum. Olovo je dijamagnetni teški metal, sa
gustinom od 11,3 g/cm3, kristališe u kubnom sistemu centriranog na lice i
stoga ima kubno najgušće sferično pakovanje. Olovo koje se javlja u prirodi
obično je tvrđe zbog nečistoća.

Lako se izvlači u tanke listove ili žice, međutim, zbog male tvrdoće nije
stabilan. U olovu nema modifikacije olova u obliku dijamanta, za razliku od
lakših homologa iz 14. grupe periodnog sistema. Razlog leži u nestabilnosti
Pb-Pb veze uzrokovane relativističkim efektom i slabom težnjom ka
četvorovalentnosti.

Olovo je plavičasto-bele boje, ostavlja sivi trag na papiru. Ova osobina

se ranije koristila za pravljenje instrumenata za pisanje. Stoga je razvoj olovaka
doveo do određenih nejasnoća i zabluda, jer su mnogi smatrali da je grafit u
olovkama zapravo ruda olova. Tačka topljenja olova je 327°C, a tačka
ključanja je između 1740 i 1751°C. U naučnoj literaturi podaci o tački ključanja
se donekle razlikuju, negde se navodi 1740 °C, 1746°C i 1751°C. Olovo
provodi električnu energiju i toplotu kao i mnogi metali, ali daleko slabije od
većine (na primer, električna provodljivost olova je 4,8 · 106 S/m, a srebra 62
· 106 S/m). Na temperaturi ispod 7.196K olovo ne pokazuje nikakav električni
otpor, postaje superprovodnik tipa I. Brzina zvuka u olovu je oko 1200 m/s,
međutim ovi podaci nisu identični u naučnoj literaturi, verovatno zbog različitog
stepena čistoće olova ili načina njegove obrade.

7.3. Hemijske osobine olova

Olovo se pasivira stajanjem na vazduhu, jer se na njegovoj površini

formira sloj olovnog oksida koji ga štiti od dalje oksidacije. Svež deo olova ima
metalni sjaj, ali veoma brzo potamni usled formiranja mat površine. Fino
zagrejani olovni prah u vazduhu, tzv. piroforno olovo se samo po sebi zapali.
Pasivirano olovo nije rastvorljivo u mnogim kiselinama. Tako je otporno na
sumpornu, fluorovodoničnu i hlorovodoničnu kiselinu, jer anjoni koje ugrađuje
5
 u njima daju nerastvorljive soli. Zbog toga se olovo koristi za izradu specijalnih
hemijskih uređaja i opreme. Međutim, olovo se rastvara u razblaženoj azotnoj
kiselini, jer je olovo(II)-nitrat rastvorljiv u vodi. Takođe se rastvara u
koncentrovanoj rezistivoj kiselini formiranjem rastvorljivih kompleksa
Pb(HSO4)2), sirćetne kiseline (samo uz uvođenje vazduha) i vrućih alkalnih
rastvora.

U vodi, koja ne sadrži rastvoreni kiseonik, metalno olovo je stabilno. U

prisustvu kiseonika se lako rastvara, pa olovne vodovodne cevi predstavljaju
izvesnu opasnost po zdravlje ljudi. Ako voda sadrži dosta hidrogenkarbonata i
sulfata, što se prepoznaje po takozvanoj tvrdoj vodi, posle izvesnog vremena
na olovu se formira sloj baznih olovo(II)-karbonata i olovo(II)-sulfata. Oni štite
vodu od olova, ali čak i tako, manje količine olova i dalje mogu ući u vodu.

3. Rasprostranjenost olova

Olovo u Zemljinoj kori nalazi se u koncentraciji od oko 0,0018%, ali se veoma

retko nalazi u prirodi. Međutim, Međunarodna mineraloška organizacija (IMA) priznaje
olovo kao poseban mineral, odnosno ubraja se u elemente-minerale. Do 2010. godine,
u svetu je pronađeno 130 mesta gde se izvorno olovo može naći, uključujući
Argentinu, Etiopiju, Australiju, Austriju, Belgiju, Brazil, Češku, Finsku, Francusku,
Gruziju, Grčku, Grenland, Italiju, Kanadu, Kazahstan , Kina, Kirgistan, Meksiko,
Mongolija, Namibija, Norveška, Nemačka, Poljska, Rusija, Švedska, Slovenija,
Ukrajina, Američka Devičanska Ostrva, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke
Države.
Od više od 60 poznatih minerala koji sadrže olovo, daleko najvažnija primarna
ruda metala je galenit olovo sulfid (PbS). Galenit često sadrži srebro, cink, bakar,
kadmijum, bizmut, arsen i antimon; u stvari, vrednost sadržaja srebra često prelazi
vrednost olova, u kom slučaju se smatra srebrnom rudom. Drugi komercijalno značajni
minerali koji sadrže olovo su cerusit (olovni karbonat) i anglizit (olovni sulfat). Oni
su poznati kao sekundarni minerali po tome što potiču iz galenita prirodnim
delovanjem, kao što su vremenske prilike. Cerusit, na primer, nastaje delovanjem
karbonatnih podzemnih voda na galenit, dok se anglizit formira kada se galenit
podvrgne rastvorima sulfata koji nastaju oksidacijom sulfidnih minerala.

6
 Slika 1. Rude galenita

Više od 95 odsto iskopanog olova dolazi iz ove tri rude. Rude od komercijalnog
značaja mogu se kretati od 2 do 20 procenata olova ili više, iako sama galena sadrži
86,6 procenata olova. Ova naizgled nesrazmera je posledica činjenice da se galena
obično nalazi pomešana sa drugim mineralima, kao što su cink sulfid, cink blenda i
gvožđe sulfidi pirit i markazit. Shodno tome, procenat povratnog olova u rudama je
tipično oko 4 procenta, a skoro 90 procenata primarnih olovnih ruda dolazi kao
nusproizvod iskopavanja cinka i srebra. Više od polovine ukupne potražnje rafinerije
olova zadovoljava se reciklažom istrošenog olova, uglavnom iz obnovljivih baterija.

a) b)

Slika 2. Olovne baterije a) prije i b) nakon mehaničke pripreme lomljenja i

uklanjanja sulfatne kiseline

Značajna nalazišta olovnih ruda nalaze se u Australiji, Kanadi, Kini, Meksiku,

Peruu, Kazahstanu, Rusiji i Sjedinjenim Državama.

7
4. Dobijanje olova

Kada se ruda ukloni iz vena (uskih kanala) ili lođa (otprilike sfernih naslaga) u
Zemlji, obično na dubinama od oko 60 metara, ruda se obrađuje u mlinovima za
koncentrisanje. Ovde se ruda fino usitnjava, ponekad do prečnika čestica manjeg od
0,1 milimetra (0,004 inča), a zatim se tretira jednim od nekoliko procesa koncentracije
minerala. Takvi procesi su dizajnirani da uklone što je moguće više otpadnog kamena,
poznatog kao gang.

Flotaciona separacija se uglavnom koristi za sulfidne rude. U ovom procesu,

fino usitnjena ruda se razblaži vodom i naglo meša sa vazduhom u rezervoaru u koji
je dodat 1 procenat borovog ulja ili druge pogodne hemikalije. Čestice sulfida se
vezuju za hemikalije, i, kada se vazduh upusti u smešu, uljna pena koja sadrži većinu
metalnih sastojaka rude lebdi na vrh, dok uglavnom bezvredni sloj tone na dno.
Agregacija metalnog koncentrata se pokreće u flotacionom kupatilu, gde sredstva za
flokulaciju kao što su stipsa i kreč pomažu u povećanju prosečne veličine čestica;
ksantat se takođe dodaje u penu kako bi se čestice isplivale na površinu. Pena zatim
teče iz rezervoara i suši se. Koncentrati olova koji se otpremaju iz mlina za
koncentrovanje u topionicu sadrže 40 do 80 ili više procenata olova, sa različitim
količinama nečistoća, od kojih su najčešći sumpor (do 30 procenata) i cink (do 15
procenata).

Slika 3. Flotacija - flotacijske ćelije

Ekstrakcija - indirektno topljenje

Pre nego što se olovni koncentrat može puniti u tradicionalne visoke peći za
topljenje, mora se pržiti da bi se uklonio veći deo sumpora i da bi se proizvodi fine
flotacije dalje aglomerirali tako da se ne bi izduvali iz visoke peći. Različiti materijali za
fluksiranje, kao što su krečnjak ili ruda gvožđa, mešaju se sa koncentratom rude.
Mešavina se širi na rešetku koja se kreće, a vazduh se duva kroz nju na temperaturi
od 1.400°C (2.550°F). Sumpor, zajedno sa dodacima koksa, služi kao gorivo i
8
sagoreva se do gasa sumpor-dioksida, koji se obično obnavlja za proizvodnju
sumporne kiseline kao nusproizvoda.

Visoka peć

Pečenje spaja preostale sastojke u krhki proizvod koji se zove sinter, koji se
sastoji od oksida olova, cinka, gvožđa i silicijuma zajedno sa krečom, metalnim olovom
i nekim preostalim sumporom. Ovaj materijal se razbija u grudvice dok se ispušta iz
pokretne rešetke. Prefluksirani, grudvasti sinter se zatim ubacuje u vrh zagrejane
visoke peći, zajedno sa koksnim gorivom. Uduvavanje vazduha se upušta u donji deo
peći da bi se pomoglo sagorevanju koksa, stvarajući temperaturu od oko 1.200 °C
(2.200 °F) i stvarajući ugljen monoksid. Ovaj gas zatim reaguje sa metalnim oksidima,
proizvodeći ugljen-dioksid i rastopljeni metal. Nemetalni otpad formira šljaku sa
materijalima za tečenje

Slika 4. Topljenje olova u visokoj peći

9
5. Proizvodnja olova

Najznačajnije zemlje proizvođači olovne rude u 2004. godini bile su Kina,

Australija i SAD, čije je zajedničko učešće u svetskoj proizvodnji od 3,1 milion tona
godišnje bilo oko dve trećine. U Evropi su najveći proizvođači bili u Irskoj, Švedskoj i
Poljskoj.

Najznačajniji proizvođači rafinisanog olova (mekog olova čistoće 99,99%) bili

su Kina (1,8 miliona tona), SAD (1,2 miliona tona) i Nemačka (403.000 tona), čiji je
udeo zajedno činio oko polovine ukupne svetske proizvodnja od 6,7 miliona tona.
Osim njih, najveći proizvođači rafinisanog olova u Evropi bili su Italija, Francuska,
Španija i Velika Britanija.

Slika 5. Države sa najvećom proizvodnjom olova (2004.god.)

10
6. Olovo i njegove legure

Pošto su mehanička svojstva čistog olova relativno loša, legira se sa drugim

elementima, posebno da bi se poboljšala čvrstoća ili tvrdoća. Olovo i većina njegovih
brojnih legura mogu se lako proizvesti skoro svim komercijalnim procesima.
Ekstrudirani proizvodi uključuju cevi, šipku, žicu, traku, zamke i posebne oblike. Valjani
proizvodi, čija debljina može varirati od folije debljine nekih 10 mikrometara (0,0004
inča) do listova debljine 5 centimetara (2 inča) ili više, koriste se u mnogim
aplikacijama. To uključuje opremu otpornu na koroziju (posebno za rukovanje
sumpornom kiselinom) za hemijsku industriju; krovovi, oplate, vodootporne membrane
i slične primene; u zaštiti od rendgenskih i gama zraka i u zvučnoj izolaciji, ponekad
kao laminat u plastičnom sendviču; i kao jastučići ili kućišta za prigušivanje vibracija
za mnoge primene u građevinarstvu i mašinama.

Rafinisano olovo obično ima čistoću od 99 do 99,99 procenata, ali olovo od

99,999 procenata (poznato kao „pet devetka“) postaje sve češće komercijalno. Na
ovim nivoima, razredi olova se uglavnom razlikuju po sadržaju bizmuta. Sa
savremenim tehnikama topljenja i rafiniranja moguće je dostići ove visoke nivoe
čistoće bez obzira na prirodu sirovine. Proizvedene su ocene veoma visoke čistoće
(99,9999 procenata), uglavnom u naučne i istraživačke svrhe.

Iako ne postoje međunarodni standardi koji regulišu različite vrste i čistoću

olova, standardi su uspostavljeni u pojedinačnim zemljama. U Sjedinjenim Državama,
na primer, olovo koje je prečišćeno do čistoće od najmanje 99,94 odsto označava se
kao korodirajuće olovo (naziv potiče od procesa kojim je ranije proizvedeno, a ne iz
bilo koje karakteristike metala).

Hemijsko olovo, koje se najčešće koristi nakon korodirajućeg olova, je olovo

rafinisano do sadržaja bakra od 0,04 do 0,08 procenata i sadržaja srebra od 0,002 do
0,02 procenata. Ovaj tip ima značajno poboljšanu otpornost na koroziju i mehaničku
čvrstoću i stoga je veoma poželjan u hemijskoj industriji (otuda i njegovo ime),
posebno za cevi i kao materijal za oblaganje.

Obično olovo je potpuno rafinisano i posrebreno olovo, sa niskim sadržajem

bakra; široko se koristi svuda gde visoka otpornost na koroziju nije neophodna.

Kiselo olovo, proizvedeno dodavanjem bakra u potpuno rafinisano olovo,

razlikuje se od hemijskog olova prvenstveno po većem sadržaju bizmuta.

Dva druga razreda olova su arsenično olovo, koje sadrži oko 0,15 procenata
arsena, 0,10 procenata kalaja i 0,10 procenata bizmuta i nalazi se primenu u omotaču

11
kablova, i kalcijumovo olovo, koje sadrži 0,03 do 0,11 procenata kalcijuma, koje se
koristi u olovno-kiselim baterijama i aplikacijama za livenje.

Antimonsko olovo

Najčešći i najvažniji metal legiran olovom je antimon. Antimonske legure olova

obično sadrže od 1 do 6 procenata antimona, ali mogu da sadrže i do 25 procenata.
Ostale komponente obično uključuju kalaj, gvožđe, bakar, cink, srebro, arsen ili
tragove nikla. Pošto ima poboljšanu tvrdoću i snagu, antimonsko olovo je
tradicionalno poznato jednostavno kao tvrdo olovo.
Antimonsko olovo brzo gubi snagu na povišenim temperaturama, tako da se
generalno koristi u aplikacijama gde temperature ne prelaze 120°C (250°F). Njegova
daleko najvažnija komercijalna primena je kao liveni metal za mreže i terminale u
olovno-kiselinskim baterijama, u kojima se sadržaj antimona kreće do 8 procenata sa
oko 0,25 procenata kalaja i malim količinama arsena, bakra i srebra.

Legure za ležajeve na bazi olova, poznate i kao babit metali na bazi olova ili
beli metali, obično su olovo od antimona sa široko promenljivim dodacima kalaja ili
bakra (ili oboje) i arsena za povećanje čvrstoće. Jedna takva legura, koja se obično
koristi za ležajeve vagona, sadrži 86 procenata olova, 9 procenata antimona i 5
procenata kalaja. Mnoge legure olova i zemnoalkalnih metala, kao što su kalcijum i
natrijum, takođe se široko koriste kao materijali za ležajeve. Olovne bronze sadrže od
4 do 25 procenata olova plus dodaci bakra i kalaja, a neke legure koje sadrže bakar i
olovo sadrže do 40 procenata olova. Sve ove legure ležajeva su dovoljno meke tako
da kvar podmazivanja ne dovodi do oštećenja ležaja.

Olovo-kalaj

Kao lemovi koriste se legure olovo-kalaj koje sadrže do 98 težinskih procenata

kalaja. Čvrstoća ovih legura raste sa većim sadržajem kalaja, dok se tačka topljenja
snižava na minimum od 183°C (361°F) sa sadržajem olova od 38 procenata. Legura
poluolovo-polu kalaj je najčešći lem opšte namene. Značajno manji sadržaj kalaja, od
oko 5 do 30 procenata, koristi se u automobilskoj industriji za lemljenje jezgara
radijatora i za druge primene. Sadržaj kalaja od samo 2 procenta se koristi u industriji
konzerviranja. Elektronska industrija zahteva lemove niskog topljenja za zaštitu
komponenti osetljivih na toplotu, pa je sadržaj kalaja generalno oko 60 do 65
procenata.

Terne metal, legura olova i obično 10 do 15 procenata kalaja, koristi se za

premazivanje čeličnog lima kako bi se proizveo jak proizvod otporan na koroziju koji
se široko koristi za automobilske rezervoare za benzin, ambalažu, krovove i druge
namene gde je olovo traže se povoljna svojstva ali se želi smanjena ukupna težina.

12
 Olovo-srebro

Kada se žele spojevi za lemljenje koji zadržavaju svoju čvrstoću i druga svojstva
na višim temperaturama od konvencionalnih olovo-kalajnih lemova, koriste se legure
olovo-srebro koje imaju tačke topljenja od oko 305°C (580°F). Sadržaj srebra u ovim
legurama za lemljenje kreće se od 1,5 do 1,75 procenata; kalaj se obično dodaje u
količini od oko 1 procenat da bi se inhibirala intergranularna korozija.
Dodavanje 1 procenta srebra legurama olova i antimona poboljšava njihove
performanse kao mrežnog materijala u baterijama.

7. Hemijska jedinjenja olova

Postoje stotine organskih i neorganskih jedinjenja olova, uključujući okside,

karbonate, sulfate, hromate, silikate i acetate. Većina njih je proizvedena od
korodirajućeg olova visoke čistoće.

7.1. Oksidi olova

Litarg ili olovni monoksid (PbO) je jedno od najvažnijih jedinjenja metala.

Sadrži otprilike 93 procenta olova i 7 procenata kiseonika po težini, a proizvodi
se oksidacijom metalnog olova u različitim procesima, od kojih svaki dovodi do
karakterističnih varijacija u fizičkim svojstvima. Stoga je dostupan u mnogim
veličinama čestica i u dva kristalna oblika.
Najveća pojedinačna upotreba litarga, ponekad pomešane sa crvenim
olovom i drugim aditivima, je kao pasta za baterije za skladištenje. Litarg
veoma visoke čistoće se široko koristi u proizvodnji stakla, uključujući
televizijske cevi za slike i kompjuterske video terminale, gde zaštitna moć
olova blokira inače štetno zračenje. Pored toga, unutrašnji deo obične sijalice
je napravljen od olovnog stakla. Litharge se koristi u proizvodnji emajla i u
proizvodnji frita, koji su fluksovi koji se koriste za smanjenje temperatura
topljenja u proizvodnji stakla. Olovo u prahu daje veću snagu i sjaj finom
kristalnom staklenom posuđu.
Litharg je ključna komponenta u proizvodnji hrom-žutih i hrom-zelenih
pigmenata. Služi kao akcelerator, učvršćivač i kontrolni sastojak u proizvodnji
gume i kao katalizator u preradi nafte, gde razlaže neka od organskih jedinjenja
sumpora koja se nalaze u nafti.

13
 Crveno olovo, ili olovo tetroksid (Pb3O4), je još jedan olovni oksid čije
su dve najvažnije upotrebe u bojama i kao dodatak vatri u baterijama za
skladištenje. Takođe ima značajnu primenu u čašama, glazurama i staklastim
emajlima. Crveno olovo se proizvodi zagrevanjem gline na pažljivo
kontrolisanoj temperaturi, nižoj od one koja se koristi za proizvodnju gline. U
ovom procesu, litarg preuzima više kiseonika da bi formirao crveno olovo.

Olovni dioksid (PbO2) je oksidaciono sredstvo koje se koristi u

proizvodnji boja, šibica i zamena za gumu. Narandžasti mineral (Pb3O4), koji
ima isti hemijski sastav kao crveno olovo, ali se razlikuje po boji i tonu, koristi
se u proizvodnji štamparskih boja i pigmenata. Crni oksid je mešavina litarga i
fino podeljenog metalnog olova i prvenstveno se koristi u baterijama.

7.2. Tetraetil olovo

Tetraetil olovo, Pb(C2H5)4, koje se obično označava kao TEL, nekada

je bilo glavno industrijsko jedinjenje olova zbog njegove upotrebe kao sredstva
protiv detonacije u benzinu, ali je njegova upotreba opala od sredine 1970-ih
zbog ograničenja životne sredine. TEL se proizvodi topljenjem svinjskog olova
i mešanjem sa natrijumom da bi se formirala legura olovo-natrijum koja se
učvršćuje i melje. Ova legura reaguje sa etil hloridom da bi se formirao TEL.

7.3. Silikati olova

Smatra se da su olovni silikati najraznovrsnija hemijska jedinjenja olova

u keramičkoj industriji. Tri tipa su komercijalno dostupna: olovni monosilikat
(PbO·0,67SiO2), olovni bisilikat (PbO:0,03A12O3·1,95SiO2) i trobazni olovni
silikat (PbO·0,33SiO2). Silikati se u velikoj meri koriste u fino usitnjenom obliku
za glazure ili određena keramička tela i u granuliranom obliku za staklo, emajle
suvim procesom ili u serijama frita. Olovni silikati takođe daju bele pigmente za
spoljašnje boje.

7.4. Karbonati olova

Prvi pigment bele boje bio je bazični karbonat belo olovo,

2PbCO3·Pb(OH)2. Opšte poznato jednostavno kao belo olovo, naširoko su ga
koristili stari Egipćani, Grci i Rimljani. Danas se proizvodi na nekoliko različitih
metoda, uključujući hemijsku precipitaciju iz kaše đubriva u vodi koja sadrži
malu količinu sirćetne kiseline. Gas ugljen-dioksida se uvodi u pažljivo
kontrolisanim količinama i brzinama u zatvoreni sud, uz mešanje, da bi se
proizvelo fino podeljeno belo olovo. Iako se, zbog svoje uloge u trovanju
olovom, više ne koristi kao pigment u bojama, belo olovo se i dalje koristi, ali u
14
 sve manjim količinama, u keramici. Njegov pad u potonjoj upotrebi je zbog
njegove rastvorljivosti u mnogim kiselim rastvorima, uključujući želudačni sok,
sa mogućim opasnim rezultatima. Njegova uloga je delimično zamenjena
osnovnim silikatima, koji su relativno nerastvorljivi u fritama za keramiku i
glazuru i stoga predstavljaju minimalnu opasnost za radnike koji rukuju
glazurom u keramičkim fabrikama.

7.5. Hromati olova

Hromati olova - žuti, narandžasti i crveni - imaju značajnu primenu kao

pigmenti. Standardni hromat, PbCrO4, dobija se precipitacijom iz rastvora
olovnog acetata ili olovnog nitrata kojima je dodat kalijum ili natrijum bihromat.
Gradacije boje se dobijaju variranjem tipova olovnih hromata koji se koriste kao
i procesom proizvodnje.

7.6. Ostala jedinjenja olova

Čitav niz olovnih jedinjenja se koristi kao stabilizator u vinilnoj plastici.

Kao takvi, oni omogućavaju plastici da se odupre degradaciji od toplote i
svetlosti, posebno na otvorenom. Ovi stabilizatori uključuju određene bazične
sulfate i fosfite, kompleksne silikate i organska jedinjenja kao što su salicilati i
bazni stearati.
Među ostalim olovnim jedinjenjima od interesa su acid olova, Pb(N3)2,
standardni detonatorski eksploziv na čiju efikasnost manje utiče vlaga od drugih
i praktično je nerastvorljiv u vodi, i olovni arsenat, dobijen iz plastične mase i
koristi se kao insekticid.

15
8. Upotreba olova u elektrotehnici

8.1. Olovo u akumulatorima

Godine 1859. francuski fizičar, Gaston Plante, otkrio je da parovi

elektroda od olovnog oksida i olovnog metala, kada su potopljeni u elektrolit
sumporne kiseline, stvaraju električnu energiju i mogu se naknadno puniti. Niz
daljih tehničkih poboljšanja od strane drugih istraživača doveo je do
komercijalne proizvodnje olovno-kiselinskih baterija za skladištenje do 1889.
Ogroman rast tržišta baterija u 20. veku (koji su na kraju potrošili oko 75
procenata svetske proizvodnje olova) u velikoj meri je bio paralelan usponu
automobila, u kome su baterije našle primenu za pokretanje, osvetljenje i
paljenje.

Akumulator je uređaj koji služi za skladištenje i prozvodnju električne

energije neposrednim pretvaranjem hemijske energije u električnu.

U zavisnosti od upotrebe olovni akumulatori mogu biti:

• Olovni otvoreni-nalivajući akumulator

• Olovni zatvoreni akumulator
• Ventilom regulisani olovni akumulator

Slika 6. Struktura akumulatora

16
 Struktura akumulatora:

 Rešetka - napravljena od olovne legure daje mehaničku čvrstinu

aktivnom materijalu; čisto olovo je suviše mekano. Služi i za
provođenje struje kada se na akumulator priključi potrošač.
 Aktivni materijal - aktivni materijal mešavine olovnog oksida i
olovnog sulfata. Rešetka sa aktivnim materijalom se naziva ploča.
 Elektrolit - rastvori kiselina, baza i soli. Jonska struja. Kiselina
učestvuje i u reakciji pražnjenja.
 Separator - je izolator koji se stavlja između pozitivne i negativne
ploče i sprečava kratak spoj između njih. Otporan na visoke
temperature. Otporan na kiselinske oksidacije koja se javlja u
akumulatoru. Pravi od mikroporoznog polietilena koji poseduje
odgovarajuće karakteristike za primenu u akumulatoru.
 Kutija i poklopac - Prave se od polipropilena koji je laka ali jaka
plastika. Za razliku od druge plastike polipropilen nije krt na
hladnom, tako da je otporan na udare tokom rukovanja, otporan
je na kiselinu i može da podnese razne reagense (benzin, dizel,
kočiono ulje, antifriz) koji se uobičajeno mogu naći na vozilu.

Slika 7. Hemijska reakcija prilikom punjenja i pražnjenja akumulatora

8.2. Olovo u procesima spajanja lemljenjem

Tvrdo i meko lemljenje

Postoje dve vrste lemljenja legura olova. U skoro svim slučajevima

neindustrijskog lemljenja, meki rad se obavlja na maksimalnim temperaturama
od 450°C. Lemljenje se odvija u temperaturnom opsegu između 450°C i
1100°C stepeni. Iako se u elektrotehnici koristi samo meko lemljenje, tvrdo
lemljenje se uglavnom koristi za ugradnju i spajanje metalnih komponenti.

U opticaju su četiri uobičajene legure olova kao meki lemovi, koji se

obično nazivaju limovi za lemljenje. Imaju različit sastav i temperaturu obrade.
Potrebne su najniže moguće temperature lemljenja, posebno kod osetljivih
elektronskih vodova i komponenti.

17
Udeo olova Udeo kalaja Udeo bakra Udeo srebra Temperatura u
u% u% u% u% °C Vrsta veze

60 40 - - 235 Listovi
Kalaisanje
60 40 - - 183

49 50 1 - 190 Električni kablovi

Fina elektronika /
36 60 - Četvrti 180
pločice

Lemljenje olovnim legurama je finomotorički zadatak u kome se, pre

svega, mora izbeći da delovi, radni predmeti i podloge budu izloženi
prekomernoj toploti. Naročito u oblasti elektrotehnike, mnoge komponente
mogu biti nepopravljivo oštećene i time potpuno prekinuti strujna kola. Čak i
kod instalacionih priključaka koji moraju biti čvrsto zalemljeni, rezultujuća
toplota mora da se distribuira što je više moguće. Ovo se postiže takozvanim
tačkastim vezivanjem, pri čemu se za prethodno pričvršćivanje prvo koristi
nekoliko pojedinačnih tačaka lemljenja.

Kod legura olova i kalaja, svi uobičajeni metalni građevinski materijali

mogu se međusobno provodljivo i/ili čvrsto povezati mekim lemljenjem. Trajnost
spoja za lemljenje je ograničena. Ako se na zalemljene spojeve primenjuju
velike mehaničke sile, treba izbegavati lemljenje ili zavarivanje. Sledeći metali
mogu biti meko lemljeni:

 Valjano olovo
 bakar
 Legure na bazi bakra
 Gunmetal
 Meki čelik
 cink
 lim

Prilikom lemljenja sa svim vrstama olova, vodite računa da što bolje

odvojite otrovne pare. Obično je prilikom lemljenja pojedinačnih tačaka na
električnim priključcima i kablovima dovoljno okrenuti nos u trenutku lemljenja.

8.3. Olovo u industiji mikročipova

Iako se čini da je Intel nadmašio tu projekciju, kompanija nije otkrila

ukupne troškove eliminacije olova iz svojih procesora. Olovo je toksičan metal,

18
ali ima kombinaciju električnih i mehaničkih svojstava koja ga čine korisnim za
proizvodnju poluprovodnika, saopštila je kompanija.

Intel je prvi put počeo da uklanja olovo iz svojih proizvoda 2002. godine,
kada je počeo da isporučuje fleš memoriju koja je koristila bezolovni lem
napravljen od kalaja, srebra i bakra. Do 2004. godine kompanija je uspela da
zameni većinu olovnog lema koji se koristi u svojim setovima čipova i
procesorima lemom kalaj-srebro-bakar. Međutim, kompanija je nastavila da
koristi 0,02 grama olova u lemu koji se koristi unutar ovih čipova, povezujući
silikonsku matricu sa paketom čipa.

Intel planira da zameni kalaj-olovni lem sa lemom koji koristi leguru kalaj-
srebro-bakar. Promena materijala za lemljenje neće uticati na performanse
čipova, rekao je Intel.

19
Zaključak

Na prethodnim stranama ovog rada mogli smo videti da je istorija čovečanstva

isprepletana nečim tako toksičnim, a opet tako korisnim i za sam razvoj čovečanstva
neophodnim, nečim što se zove OLOVO. Kroz celu svoju istoriju i razvoj čovečanstvo
je upotrebljavalo i dalje upotrebljava olovo za razne namene i za razne proizvode i
procese bez kojih verovatno mnogo toga ne bi funkcionisalo ili bar ne na način na koji
smo mi naviknuti. U 21. veku koji je deklarisan kao vek borbe za ekologiju i za očuvanje
planete olovo zbog svog toksičnog delovanja na ljudski organizam sve manje se
koristi, i traže se ili su nađene alternative njegovoj upotrebi.
Međutim to isto olovo je u 20. i 21. veku mnogo više života odnelo upravo
krivicom ljudi, i to onih istih koji navodno brinu o njegovoj toksičnosti, a ne brinu o
fabrikama municije u kojima to isto olovo izgleda i nije tako toksično.
Svakako planeta zemlja dala nam je mnogo toga i lepog i korisnog, a problem
nastane kada te darove počnemo da koristimo sebično gledajući isključivo sopstvene
interese, uništavajući tu istu planetu i čovečanstvo na njoj.

20
 Literatura

https://www.britannica.com/technology/lead-processing/The-metal-and-its-alloys

https://www.computerworld.com/article/2541375/intel-eliminates-the-lead-from-its-chips.html

http://www.pse.pbf.hr/hrvatski/elementi/pb/spojevi.html

https://bs.wikipedia.org/wiki/Olovo

21