Zbornik Radova Politehnika 2019

ZBORNIK RADOVA
Izdavač
Beogradska politehnika
Brankova 17, Beograd
www.politehnika.edu.rs
Za izdavača
prof. dr Vojkan Lučanin
Urednici sekcija:
dr Jelena Drobac
dr Ivana Matić Bujagić
dr Svetozar Sofijanić
dr Aleksandra Nastasić
dr Nenad Đorđević
Tehnička priprema i dizajn korica

Tim Beogradske politehnike
Dizajn logoa Skupa

Dušan Borović
ZBORNIK RADOVA
DIZAJN
ŽIVOTNA SREDINA I ODRŽIVI RAZVOJ
BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU
MENADŽMENT KVALITETOM
GRAFIČKO INŽENJERSTVO
Beograd, 2019. godine

Skup su podržali:
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije
Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije
Grad Beograd - Sekretarijat za kulturu
Konferencija akademija strukovnih studija Srbije
Uprava za bezbednost i zdravlje na radu
Inženjerska akademijа Srbije
Privredna komora Srbije
Društvo arhitekata Beograda
Centar za promociju nauke
Institut za standardizaciju Srbije
PROGRAMSKI ODBOR:
dr Dejan Blagojević, Visoka tehnička škola, Niš, predsednik

prof. dr Vojkan Lučanin, Mašinski fakultet, v.d. direktor Beogradske politehnike, Beograd
prof. dr Petar Uskoković, dekan Tehnološko-metalurškog fakulteta, Beograd
Radmila Šerović, Ministarstvo zaštite životne sredine, Beograd
Marina Furtula, v.d. direktor Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, Beograd
dr Branko Savić, predsednik Konferencije akademija strukovnih studija Srbije, Beograd
prof. dr Miško Šuvaković, dekan Fakulteta za medije i komunikacije, Beograd
prof. dr Momir Praščević, dekan Fakulteta zaštite na radu, Niš
prof. emeritus dr Ilija Ćosić, predsednik Inženjerske akademije Srbije, Beograd
dr Vera Petrović, Visoka škola elektrotehnike i računarstva strukovnih studija, Beograd
prof. dr Aleksandar Jovović, Mašinski fakultet, Beograd
doc. dr Filip Kokalj, Mašinski fakultet, Univerzitet u Mariboru, Maribor, Slovenija
doc. dr Dimitrios Tzetzis, International Hellenic University, Grčka
dr Aurimas Gaizauskas, Vilnius College of Design, Litvanija
dr Jelena Ivanović Vojvodić, Društvo arhitekata Beograda-BINA, Beograd
prof. dr Dragan Mlađan, Kriminalističko-policijski univerzitet, Beograd
dr Darko Ljubić, McMaster University, Hamilton, Kanada
vanr. prof. dr Svetlana Grujić, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd
prof. dr Slaviša Putić, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd
Tatjana Bojanić, direktor Instituta za standardizaciju Srbije, Beograd
Srđan Markotić, Privredna komora Srbije, Beograd
Dragan Stevanović, Privredna komora Srbije, Beograd
vanr. prof. dr Predrag Živković, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd
vanr. prof. dr Darko Radosavljević, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd
doc. dr Vladimir Pavićević, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd
dr Radoslav Raković, Energoprojekt ENTEL a.d., Beograd
dr Miloš Jelić, Istraživačko-razvojni centar “Alfatec”, Niš
dr Marina Stamenović, Beogradska politehnika, Beograd
dr Dragoslav Ugarak, Beogradska politehnika, Beograd
dr Aleksandra Nastasić, Beogradska politehnika, Beograd
mr Aleksandra Šaranović, Beogradska politehnika, Beograd
mr Duško Trifunović, Beogradska politehnika, Beograd
dr Nenad Đorđević, Beogradska politehnika, Beograd
dr Ivana Matić Bujagić, Beogradska politehnika, Beograd
mr Vesna Alivojvodić, Beogradska politehnika, Beograd
mr Rade Pejović, Beogradska politehnika, Beograd
Aleksandar Kutrički, Beogradska politehnika, Beograd
ORGANIZACIONI ODBOR:
dr Predrag Maksić, predsednik

dr Jelena Drobac, zamenica predsednika
dr Dragana Gardašević
mr Vesna Alivojvodić
Nebojša Ćurčić
Novak Milošević
Srđan Trajković
Ana Cvijanović
RECENZENTI:
dr Aleksandra Nastasić, dr Aleksandra Božić, dr Darko Radosavljević, dr Dragutin Jovanović,

dr Dragoslav Ugarak, dr Dominik Brkić, dr Dragana Gardašević, dr Ivana Matić Bujagić,
mr Jelena Zdravković, dr Koviljka Banjević, dr Ljubomir Maširević, dr Miloš Jelić, dr Marina
Stamenović, dr Natalija Simeonović, dr Nenad Đorđević, dr Olivera Jovanović, dr Predrag
Živković, dr Predrag Maksić, dr Radoslav Raković, dr Saša Marković, dr Svetozar Sofijanić,
mr Vesna Alivojvodić, dr Vitomir Miladinović
PREDGOVOR
Nastavljajući tradiciju započetu 2011. godine, Beogradska politehnika je organizovala peti po

redu naučno-stručni skup Politehnika. Ovaj skup organizovan je uz podršku Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstva zaštite životne sredine, Konferencije
akademija strukovnih studija Srbije, Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, Inženjerske
akademije Srbije, Privredne komore Srbije, Društva arhitekata Beograda, Centra za
promociju nauke, Instituta za standardizaciju Srbije i Sekretarijata za kulturu grada
Beograda.
Najveći broj autora radova dolazi iz Srbije, ali zastupljeni su i radovi autora iz još nekoliko
evropskih zemalja. Radovi su raspoređeni po sledećim tematskim sekcijama: dizajn, životna
sredina i održivi razvoj, menadžment kvalitetom, bezbednost i zdravlje na radu i grafičko
inženjerstvo. Na petom naučno-stručnom skupu Politehnika uvedena je nova tematska
sekcija – Grafičko inženjerstvo. Učešćem stručnjaka i profesionalaca iz pomenutih oblasti
Skup je objedinio sve oblasti koje se izučavaju na studijskim programima u Beogradskoj
politehnici.
Tematske celine, kao i struktura radova sabranih u ovom Zborniku, raznovrsne su i raznolike,
što je u potpunosti u skladu sa glavnim ciljem Skupa – da se problemi savremenog okruženja
posmatraju multidisciplinarno, čime se suštinski doprinosi sveobuhvatnom sagledavanju i
rešavanju društvenih problema. Autori radova samostalno su se opredeljivali za teme koje po
svom karakteru govore o trenutnom stanju u oblastima koje Skup objedinjava. Treba istaći i
činjenicu da je veliki broj mladih naučnika i stručnjaka odabrao upravo ovaj Skup kako bi sa
kolegama podelili svoja saznanja i rezultate. Tradicionalno ovaj Skup predstavlja odličnu
priliku da se mladi naučnici, dizajneri i stručnjaci afirmišu i pronađu dodatni podstrek i
razumevanje za svoj dalji rad.
Kreativni impuls povezao je na jednom mestu stručnjake, istraživače i predstavnike privrede

iz obrazovno-naučnih ustanova, instituta i državnih institucija, s ciljem razmene iskustava
dobijenih iz teorijskih i praktičnih istraživanja i prakse. Ova baza znanja predstavlja dobru
osnovu za naredne korake ka unapređenju i još snažnijem integrisanju obrazovno-naučnih
ustanova i privrednog okruženja. Svi pristigli radovi recenzirani su od strane eminentnih
stručnjaka iz navedenih oblasti. Pozitivno recenzirani radovi, koji se nalaze u Zborniku,
obrađuju širok spektar tema u okviru tematskih celina skupa, rasvetljavajući probleme i
nudeći rešenja iz različitih perspektiva.
Beogradska politehnika se zahvaljuje svim organizacijama koje su pružile materijalnu

podršku i pomogle održavanje ovog Skupa. Takođe, zahvaljuje se i svim autorima radova na
trudu i želji da prikažu svoje radove široj javnosti. Na kraju, Beogradska politehnika se
zahvaljuje recenzentima, članovima Programskog i Organizacionog odbora na posvećenosti
i požrtvovanosti koja je kao rezultat imala uspešnu organizaciju petog naučno-stručnog
skupa Politehnika.
Beograd, decembar 2019. godine

UREDNICI
DIZAJN
PREDAVANJA PO POZIVU
Maja Lalić, Mikser, Beograd

Koncept Young Balkan Designer
Ieva Zukauskaite, Vilniaus dizaino kolegija, Litvanija

Vilniaus dizaino kolegija today
Slobodan Jovanović, Centar za promociju nauke / Coba & Associates, Beograd

Art + Science
ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE I ODRŽIVI RAZVOJ
PREDAVANJE PO POZIVU
Anđelka Mihajlov, Ambasadorka održivog razvoja i životne sredine

Ciljevi održivog razvoja i Agenda 2030: fokus na životnu sredinu i korišćenje prirodnih
resursa
Okrugli sto: Zajedno do održivih razvojnih rešenja
Viktor Simončič, nezavisni konsultant za očuvanje životne sredine, Hrvatska

Lokalni izazovi i razvojne prilike tranzicije ka cirkularnoj ekonomiji
RADOVI PO POZIVU
Aleksandar Žunjić, Mašinski fakultet, Beograd

Uloga i značaj ergonomije za profesionalnu bezbednost i zdravlje na radu
Vesna Nikolić, Žarko Janković, Fakultet zaštite na radu, Niš

Kontinuirano usavršavanje lica za bezbednost i zdravlje na radu u nacionalnim i regionalnim
okvirima
PREDAVANJE PO POZIVU
Dragan Mlađan, Kriminalističko-policijski univerzitet, Beograd

Metode, principi i sredstva osiguranja bezbednosti od požara
RAD PO POZIVU
Radoslav Raković, Energoprojekt ENTEL a.d., Beograd

Praktični aspekti unapređenja kompetentnosti zaposlenih u realnoj organizaciji
PREDAVANJA PO POZIVU
Predrag Živković, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd

Mogućnosti primene postupaka štampanja sa proširenim gamutom
Milica Rančić, Šumarski fakultet, Beograd

Nanoceluloza - novi biomaterijal za održivu budućnost
Vanja Vujaklija, DC Grafički centar, Beograd

Priprema za štampu u procesu grafičke proizvodnje
Luka Starčević, Ministarstvo zaštite životne sredine

Ambalaža i ambalažni otpad
Dragan Lazarevski, Conatus d.o.o., Beograd

Nove tehnologije u grafičkoj industriji
SADRŽAJ
SEKCIJA: DIZAJN
Ana Maksimović
20
Corporate guidelines for choosing the most sustainable packaging in food industry
Ana Maksimović, Nikola Matović

26
Kako koristiti pakovanje proizvoda da efektivno komuniciramo održivost
Maja Milinić Bogdanović

Multidisciplinarnost kao nova avangarda modnog dizajna u radovima Iris Van 31
Herpen
Jelena Drobac
36
Avangarda, internet i društvene mreže
Duško Radaković, Dragana Gardašević

42
Neki matematički koncepti kao alat u dizajnu i umetnosti
Natalija Jovanović, Jelena Ivanović Vojvodić

Participativna arhitektura i dizajn primenjen u studiji prostorne provere lokacije 48
park-dvorište u Sinđelićevom sokačetu u Beogradu
Sandra DePalo
55
Studija arhitekture svetla i senke
Željko Zdravković
63
Beograd kao (ne)održivi habitat
Ljubomir Maširević
69
Teorije o dinamici mode
Predrag Maksić
75
Ideologija i institucije dizajna
Aleksandar Kutrički
81
Značajne godišnjice koje obeležavaju epohu XX veka u dizajnu
Duško Radaković
86
Generativni dizajn u razvoju proizvoda
Rade Pejović, Ana Cvijanović

94
Pametni materijali u dizajnu tekstila
David Tipšin
Dizajn korisničkog interfejsa android aplikacije studentskog servisa Beogradske 100
politehnike
STUDENTSKI RADOVI
Ivana Grčić
105
Fotografija i primena fotografije u grafičkom dizajnu
Katarina Vojnov
112
Teorija boje, njen uticaj i primena u dizajnu
SEKCIJA: ŽIVOTNA SREDINA I ODRŽIVI RAZVOJ
Silvester Bolka, Teja Pešl, Rebeka Lorber, Tamara Rozman, Rajko Bobovnik,
Miroslav Huskić 120
Biocomposites from waste paper and recycled polypropylen
Dominik Brkić, Marina Stamenović, Aleksandra Božić, Vladana Đurđević
126
Reciklaža bakra iz otpadnih radnih memorija
Ivana Matić Bujagić, Zorica Jauković, Svetlana Grujić, Tatjana Đurkić, Mila
Laušević
131
Efikasnost uklanjanja steroidnih jedinjenja u postrojenju za prečišćavanje
otpadnih voda
Jelena Rusmirović, Tihomir Kovačević, Slavko Mijatov, Saša Brzić, Sanja
Šešlija, Aleksandar Marinković 137
Mechanical and dynamic-mechanical properties of tannic ACID based epoxides
Jovanka Kovačina, Milena Milošević, Aleksandra Božić, Aleksandar
Jovanović, Aleksandar Marinković, Antonije Onjia, Dragan Povrenović 142
Prečišćavanja otpadnih voda primenom ozonizacije
Tihomir Kovačević, Jelena Rusmirović, Saša Brzić, Slavko Mijatov,

Aleksandar Marinković
148
Influence of reactive bio-based plasticizer on mechanical and rheological
properties of polyurethanes
Zorica Sovrlić, Marija Milivojević, Zoran Štribanović, Jovica Sokolović,
Radmila Marković, Dragana Božić, Vojko Gardić 154
Praćenje kvaliteta rudničkih voda u oblasti uticaja rudnika bakra u Boru
Dejan Milenković
159
„Pametno“ i „zeleno“ u urbanim politikama velikih gradova
Ivan Todorov, Gojkan Stojinović, Vladana Đurđević

Upravljanje otpadom na teritoriji opštine Veliko Gradište – SPIDER SERBIA 167
D.O.O.
Dejan Blagojević, Goran Rajković, Jovan Jončić, Miloš Spasić
Primena DHT11 senzora u postupku kontrole termičkih procesa pri odlaganju 172
medicinskog otpada
Vladimir Pavićević, Maja Đolić
177
Specifično zagađenje površinskih voda metalima u Evropskoj uniji
Mirjana Sklabinski
182
Medicinski otpad – medicina i/ili ekologija
Slavica Mihajlović, Marina Blagojev

188
Eksploatacija prirodnih resursa u funkciji održivog razvoja
Milijana Đorđević
193
Zagađivanje i zaštita vode, vazduha, zemljišta i hrane
Danijela Prokić, Angelina Mitrović, Ivana Matić Bujagić, Marija Vukčević,

Tatjana Đurkić
198
Adsorpcija estrogenih hormona iz vodenih rastvora na različitim ugljeničnim
materijalima
Danijela Prokić, Ivana Matić Bujagić, Marija Vukčević, Ana Kalijadis,
Tatjana Đurkić
204
Ekstrakcija estrogenih hormona iz vode korišćenjem aktivirane ugljenične tkanine
kao adsorbenta
Aleksandar Petrov, Andrijana Maksimović
209
Održivi urbani razvoj i prevencija kriminaliteta
Gordana Ludajić, Jelena Kiurski-Milošević, Danijela Jašin

215
Toksični elementi u poljoprivrednom zemljištu Vojvodine
Eleonora Gvozdić, Ivana Matić Bujagić, Tatjana Đurkić, Svetlana Grujić

220
Određivanje veštačkog zaslađivača saharina u uzorcima otpadne vode
Milan Martinović
225
Jačanje ekološke svesti na lokalnom nivou – primer Opštine Savski venac
Milan Martinović
231
Urbana ekologija – primer lokacije „Beograd na vodi“
Predrag Petrović, Marija Petrović

236
Monitoring stanja i mogućnosti primene površinskih voda u poljoprivredi Srbije
Bratimir Nešić, Luka Nešić, Nenad Nešić

242
Tretman plastičnog otpada
Zoran Kalinić, Srđa Popović, Mesud Adžemović

248
Legislativa za cirkularnu ekonomiju: stanje i perspektive
Nenad Nešić, Bratimir Nešić, Luka Nešić

253
Primena mehanizma čistog razvoja u upravljanju otpadom
Grozdanka Bogdanović
259
Primena hemijskih metoda za dobijanje metala iz sekundarnih izvora
Maja Đolić, Milica Karanac, Vladimir Pavićević, Aleksandra Božić,
Aleksandar Marinković
263
Kinetika adsorpcije arsenatnog jona na letećem pepelu impregniranim sa oksidom
železa (A-FeOOH)
Radule Tošović
Refleksije ekonomsko-ekološke relacije u proizvodnji mineralnih sirovina u 269
savremenim uslovima poslovnog odlučivanja u mineralnom sektoru
Aleksandra Jelić, Marija Kicošević, Ljubica Milović, Miroslav Janjušević,
Slaviša Putić 275
Opasnosti i procena rizika kod opreme u inženjerstvu zaštite životne sredine
Marina Knežević, Tanja Nikolić, Ana Kramar, Matea Korica
282
Biosorbenti za prečišćavanje otpadnih voda iz tekstilne industrije
Nataša Bukumirić, Vesna Alivojvodić
Percepcija i participacija studenata u domenu racionalne upotrebe resursa i 287
zaštite životne sredine
Nikoleta Cesnak, Nataša Bukumirić, Vesna Alivojvodić
293
Analiza negativnog uticaja plastičnog otpada na morski ekosistem i zdravlje ljudi
Vojislav Pantelić, Nikoleta Cesnak, Nataša Bukumirić, Vesna Alivojvodić

299
Primena gumenog reciklata kao dodatka asfaltu u održivoj izgradnji puteva
Vesna Alivojvodić, Aleksandra Vučinić, Nela Petronijević

304
Potencijali za iskorišćenje kritičnih sirovina u okvirima cirkularne ekonomije
STUDENTSKI RADOVI
Sara Damnjanović, Anđela Vukašinović

309
Problem mikroplastike u životnoj sredini
Milena Radojević
316
Komunalne karakteristike Opštine Smederevska Palanka
Nikola Jovulov
321
Iskorišćenje biomase u procesu dobijanja peleta
Jovana Joksimović
Tretman otpadnih voda iz postrojenja za reciklažu papira elektrokoagulacijom 326
korišćenjem elektroda aluminijuma i gvožđa
Jovana Joksimović
332
Proces deinkinga pomoću enzima
Nemanja Andrejević
338
Upravljanje ambalažnim otpadom – nacionalni ciljevi i statistika Republike Srbije
Nataša Selaković
Upravljanje opasnim otpadom u Javnom komunalnom preduzeću „Beogradski 343
vodovod i kanalizacija“
Filip Glišić
348
Antikorozivna svojstva premaza na bazi alkidnih smola i derivata tanina
SEKCIJA: BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU
RAD PO POZIVU
Aleksandar Žunjić
354
Uloga i značaj ergonomije za profesionalnu bezbednost i zdravlje na radu
RAD PO POZIVU
Vesna Nikolić, Žarko Janković

Kontinuirano usavršavanje lica za bezbednost i zdravlje na radu u nacionalnim i 359
regionalnim okvirima
Milan Stanković, Aleksandar Mićović, Aleksandar Sedmak

Ispitivanje parametara buke, vibracija i komfora u kabini specijalnih terenskih 370
vozila sa aspekta tehnološkog razvoja
Dragoslav Ugarak, Nebojša Ćurčić

376
Zaštita od ultraljubičastog zračenja Sunca
Nikola Ilanković, Dragan Živanić, Atila Zelić, Srđan Savić

383
Case study – safety measures applied on bucket elevators
Nikola Ilanković, Dragan Živanić, Atila Zelić

Accidents during logging operations in the USA between 1984. and 2018. 389
concerning log loading, unloading and transport
Atila Zelić, Rastislav Šostakov, Dragan Živanić, Nikola Ilanković

395
Predlog za donošenje pravilnika o bezbednosti i zdravlju na radu sa dizalicama
Aleksandar Mićović, Nebojša Ćurčić, Nataša Elezović

399
Generalni remont sistema za gašenje požara na tenku M-84
Novak Milošević, Dragana Gardašević, Evica Stojiljković

Primena AHP pristupa za organizaciju rada pri manipulaciji teretom - 404
Ergonomske performanse
Svetozar Sofijanić, Igor Panin, Miloš Dimitrijević, Dejan Curović

410
Unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu kroz sertifikaciju SCC
Miloš Devrnja
415
Stres kao prepoznat rizik na radnom mestu
Dragan Marinković, Tatjana Marinković

420
Kontrola i prevencija stresogenih faktora u radnoj sredini
Svetlana Velimirac
Analiza grešaka u domenu engleskog jezika struke studenata studijskog programa 425
Bezbednost i zdravlje na radu Beogradske politehnike
Ružica Grabovac, Dragana Petković Gajić
430
Uloga sindikata u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu
Sandra Lukić
436
Pravni okvir bezbednosti i zdravlja na radu Republike Srbije
STUDENTSKI RADOVI
Dejana Petković, Katarina Miljković

442
Organizovanje prevoza zaposlenih sa invaliditetom - problemi i mogućnosti
Jovana Vukojičić
Polivinil-hlorid (PVC) kao izvor opasnosti i štetnosti po bezbednost i zdravlje 450
radnika u procesu ekstruzije
Darko Marković
Bezbednost i zdravlje na radu u proizvodnji etil-alkohola u preduzeću “Pan-alko 456
sistem“
SEKCIJA: MENADŽMENT KVALITETOM
RAD PO POZIVU
Radoslav Raković
463
Praktični aspekti unapređenja kompetentnosti zaposlenih u realnoj organizaciji
Miloš Jelić
Energetska preispitivanja i preispitivanja rukovodstva u sistemima menadžmenta 469
energijom
Jelena Božović
475
Standardizacija u oblasti grafičke tehnologije
Miodrag Radivojević, Branko Tešanović
Eksterna revizija u funkciji upravljanja poslovnim rizicima i kontinuitetom 481
poslovanja
Nikola Radić, Vlado Radić
486
Nova kultura za upravljanje kvalitetom u eri četvrte industrijske revolucije
Nikola Radić, Vlado Radić

492
Upravljanje rizikom u industriji 4.0
Dragana Rošulj, Gordana Pejović, Aleksandra Nastasić, Koviljka Banjević

Uloga i značaj menadžmenta znanjem sa stanovišta zahteva standarda serije ISO 498
9000
Aleksandra Nastasić, Koviljka Banjević, Dragana Rošulj
Doprinos ISO standarda sprovođenju ciljeva održivog razvoja: SDG 4 - Kvalitet 505
obrazovanja
Saša Marković
512
Razlozi upisa u visokoškolsku ustanovu i modeli ponašanja studenata
Duško Radaković, Srđan Trajković, Dominik Brkić, Marina Stamenović,

Vladan Radivojević 519
Iskustva mešovitog oblika nastave na Beogradskoj politehnici
Dragana Gardašević, Vladan Radivojević, Koviljka Banjević
529
Metode i tehnike ispitivanja pouzdanosti testa - primer određivanja ESPB
Zorica Baroš, Sanja Pavlović

Nova definicija kilograma i njen naučno-tehnološki značaj u okviru najnovije 534
revizije Međunarodnog sistema jedinica (SI)
Vukašin Pajić, Milorad Kilibarda, Milan Andrejić
540
Analiza uzroka zadržavanja transportnih sredstava na granici
Nevena Stanković, Milan Andrejić, Vukašin Pajić

546
Unapređenje kvaliteta logističkih procesa u tokovima distribucije
Sara Orlović, Milan Andrejić, Milorad Kilibarda

552
Upravljanje reklamacijama korisnika u logistici
Snežana Tadić, Mladen Krstić, Milovan Kovač

558
Lociranje dry port terminala: studija slučaja za područje Republike Srbije
Slobodan Zečević, Snežana Tadić, Mladen Krstić, Aleksandar Zlatković

564
Parametri isporuke robe u centralnoj gradskoj zoni
Julijana Vasiljević, Tamara Ribarić, Zoran Ribarić, Dragan Vasiljević

570
Elektronsko učenje i promene procesa upravljanja
Dragan Vasiljević, Julijana Vasiljević, Boris Ribarić, Zoran Ribarić

Organizacija kvaliteta u sistemima za upravljanje letenjem bespilotnih 576
vazduhoplova
Zoran Ribarić, Dragan Vasiljević, Julijana Vasiljević, Boris Ribarić
Upravljanje letenjem bespilotnih vazduhoplova u jedinstvenom sistemu kontrole 582
letenja
SEKCIJA: GRAFIČKO INŽENJERSTVO
Srđan Stanojković, Petra Balaban

589
Sinergija grafičke industrije i ambalaže
Petra Balaban, Srđan Stanojković

595
Ček-lista kao podrška vrednovanju i izboru ambalaže za životne namirnice
DIZAJN
CORPORATE GUIDELINES FOR CHOOSING THE MOST SUSTAINABLE PACKAGING IN FOOD
INDUSTRY
Ana Maksimović1
Abstract: In the past sixty-something years that humankind has been using plastic, we managed to
produce 8.3 billion metric tons. Only around 10% of that amount has been incinerated. A shocking
91% of worldwide plastic waste doesn't get recycled. And 6.3 billion metric tons became plastic
waste. Much of it ends up in the oceans and joins the Pacific Garbage patch. By 2050, there will be
more plastic than fish in the ocean. Even though plastic has been the favorite go-to packaging
solution throughout the industry since the 1950s because of it being light and cheap, the current
extent of plastic pollution and risks to climate instability that arise from continuous oil exploitation
urge us to reconsider alternatives. Many leading companies are publically committing to choosing
greener solutions for their product packaging, however, these choices are never that simple. This
paper answers how companies can prioritize their values in order to come with the right answers
for their packaging needs.
Keywords: communicating sustainability, corporate social responsibility, sustainable guidelines
(TNR 12 pt)
1. INTRODUCTION
TNR 1)
The food industry is the largest consumer of packaging. Packaging accounts for the largest
production and simultaneously, the largest quantity of plastic waste [1]. Waste hierarchy teaches us
how to treat resources and how to manage waste. It ranks actions by favorability as such: refuse,
reduce, reuse, repair, recycle, and rot.
Undoubtedly, the best solution would be to refuse the packaging altogether whenever that is
possible. However, in the case of food, oftentimes it is not. The next best solution would be to
design it thinking about the resources and the afterlife. Reducing the number of used materials
facilitates the waste sorting process. It also enables recyclers to extract it using the least energy.
World leaders are making way for sustainable packaging. Eleven leading multinationals declared
switching to reusable, recyclable or compostable alternatives by 2025. What could be a better long-
term alternative for plastic? And how can companies choose the best option for their business?
(TNR 12 pt)
2. THE FUTURE OF FOOD PACKAGING TRENDS
There are a number of innovative solutions that derive from natural, renewable resources. A
thermoplastic pellet produced from milk protein, Lactips2, is definitely one of them. It is
biodegradable, edible, and even water-soluble. However, like Lactips, many other solutions, even
though game-changing, are not yet ready for mass production because they’re still in the testing
phase.
Future predictions announce shifting to easily recyclable simplified materials, or organically
recyclable packaging derived from renewable sources. Besides legal restrictions, companies’
packaging is urged to change due to customers that demand sustainable solutions. However, in
1
maksimovic.n.ana@gmail.com
2
http://lactips.com/en/home-lactips-en/
20
order to completely phase out plastic packaging, this sustainable alternative would have to be able
to pair plastic on both functionality and price.
2 pt)
3. CRITERIA
For a material to be truly sustainable, it has to comply with all Three Pillars of Sustainability and be
environmentally, economically and socially sustainable. According to Pauer et al. [2], when
evaluating whether or not an alternative is a better solution to plastic, we need to weigh out both
options in terms of:
 direct environmental impacts (caused by production and disposal)
 indirect environmental impacts (ex. packaging-related food losses and waste)
 its circularity
The environmental impact of a business is becoming more and more relevant, not only from a legal
viewpoint, but also from the perspective of a consumer. In order to evaluate environmental
sustainability, a company could follow Environmental Key Performance Indicators (KPIs) defined
by Department for Environment, Food and Rural Affairs (Defra) for UK’s small and medium
enterprises, but applicable to other European realities.
3.1 Environmental KPIs
Environmental KPIs [3] make environmental performance of a business quantifiable in the context
of overall business goals. These can be applied when choosing the most sustainable packaging from
an environmental perspective by looking at your supplier’s production process. KPIs were defined
by analyzing the value of ecosystem services and how various environmental impacts affect them.
However, a lot of businesses don’t have transparent track of environmental impact records. How to
choose a packaging distributor just by looking at the website copy? Much of it could be
greenwashing and as there are usually no facts to support it, it’s really hard to tell a difference. In
the hopes that things will change, these are the environmental KPI categories to keep an eye on:
 Emissions to air (Greenhouse gases, acid rain, eutrophication and smog precursors, dust and
particles, ozone depleting substances, volatile organic compounds, metal emissions to air)
 Emissions to water (nutrients and organic pollutants, metal emissions to water)
 Emissions to land (pesticides and fertilizers, metal emissions to land, acids and organic
pollutants, waste (landfill, incinerated and recycled), radioactive waste)
 Resource use (water use and abstraction, natural gas, oil, metals, coal, minerals, aggregates,
forestry, agriculture)
The best that you can do when making a decision is to look at independent Life Cycle Analysis
(LCAs) and comparative impact studies that are often done as a part of doctoral or postdoctoral
research. These should give your company a better insight into all the facts a producer's website
forgot to mention.
3.2 Simplifying the criteria
In trying to simplify the idea of sustainable packaging you want to see on your shelves, let’s define
a solution that fulfills the following benchmarks:
Durable. Make sure the packaging material endures longer than your products’ shelf life.
Cost-effective. The cost of packaging in the industry ranges from 1.4% to 40% of the product price.
Search for a solution which price doesn’t exceed 10% of the final product price.
Environment-friendly. Environmentally-friendly packaging considers the complete life cycle of a
product: production, resources origin, and the afterlife. Minimize packaging surface and layers,
choose a material that is recyclable, compostable or recycled, and avoid mixed materials (ex. foil +
plastic).
Legally compliant. And finally, choose the material with appropriate certification.
21
4. PLASTIC
Plastic as a material has good and bad sides. Let’s see the list of pros and cons in order to know how
to come up with a decision.
4.1 Pros
Plastic is cheap, lightweight and durable. You can easily find the right plastic package for your
needs because of such an extensive demand, that’s followed by the supply. However, in the recent
years, plastic has become the frowned upon packaging solutions.
4.2 Cons
Packaging saves great quantities of food from waste keeping it fresh and uncontaminated. Only
2.5% of all packaged food goes to waste, and that percentage reaches 50 for unpackaged food [4]. A
study [1] for 2015 found that 55% of global plastic was discarded as waste. The 2nd most common
faith was incineration (25.5%). Recycling came last (19.5%).
From an environmental perspective, recycling might be seen as the most favorable solution for
dealing with plastic waste. It has the lowest global warming potential of the three categories in
question. However, it leads to producing material that’s lower in quality and value (downcycled).
After recycling it only once or twice, plastic ends up in a landfill or it gets incinerated.
It’s made from oil, a non-renewable resource. Its production involves hazardous and polluting
processes like landscape modification, mining, transportation, and combustion. Consequences
include emissions of gases that affect climate, oil spills, and occasional acid rain. Many products
made out of plastic leach toxic chemicals to the environment. These toxic residuals are easily
released because they’re not tightly bound to the plastic polymer. Some of them are hormone-
disrupting or cancerogenous.
An extensive research on single-use plastics [5] preceded a Europe-wide ban which implementation
is expected by 2021. This ban will save Europe €22 billion by 2030.
The last con on the list are microplastics. These plastic particles smaller than 5mm are transported
via water and easily ingested. They get into our food chain. In addition, such a small size makes it
impossible to monitor and track effects on wildlife health.
2 pt)
5. PLASTIC ALTERNATIVES
(TNR 12 pt)
If plastic is so bad, let’s take a look at the alternatives. If we look at the impact plastic production
has on climate change, plastic packaging seems to be net positive (considering GHG, energy, water,
resource use, emissions) compared to alternative materials.
In fact, plastic production uses fewer resources and emits fewer gases than its alternatives
aluminum, glass, and paper. We can see it in the 2018 study prepared by Franklin Associates [6] for
the Plastics Division of the American Chemistry Council. Even though the results are more than
obvious, they should be taken with a grain of salt. The study was still financed by the Plastic
Division.
2 pt)
6. BIOPLASTICS
Waste hierarchy urges to choose packaging from recycled materials whenever possible as seen in
article 4 of Directive 2008/98/EC on waste. New extractions are justified only when packaging
comes from a renewable source.
22
Bioplastics is an umbrella term for both bio-based plastic and biodegradable plastic. Bio-based
plastics are made partly from biological material other than petroleum. Biodegradable plastics break
down in predefined conditions and at expected rates. Not all bio-based plastic is biodegradable, nor
is all biodegradable plastic bio-based.
The demand for bioplastics is on the rise. European Bioplastics organization predicts a 20% growth
in the next five years. But are they the best substitute for plastic packaging? The answer is: it's
complicated. It could be both yes and no. Let’s see why.
6.1 Pros
A study [7] concluded that considerable energy and GHG emission savings could be achieved by
substituting plastic with bioplastic. Another study [8] showed that switching to bioplastics would
reduce GHG emissions by 50-75%.
Bioplastics are made partly out of renewable resources. Let’s take the ones made out of corn for
example. At the end of their lifecycle, same CO2 that corn adopted while growing will be released
and recaptured by new crops. Regular plastic, however, will release the CO2 from fossil deposits
that have been trapped underground for years. Replacing all fossil-based polyethylene with plant-
based polyethylene would save 42 million tons of CO2 annually.
6.2 Cons
Term “bioplastic” doesn’t tell consumers anything about the environmental performance of the
material, nor its recyclability, because these characteristics are determined by its molecular
structure, not the origin of the biomass.
Many bioplastics degrade much faster than plastic. However, composting ought to be done in
industrial facilities under special conditions, which many cities don’t have. If, instead, compostable
bioplastic gets into the ocean, it will break down into microplastics that will endanger marine
ecosystem. Even biopolymers, the truly biodegradable plastics, based on plant cellulose or
polylactic acid (PLA), are often chemically modified to resist biodegradation which enhances their
commercial properties.
Plant biomass is a renewable resource that can be grown all over the globe, unlike oil. Yet, if you
take a closer look at how the crops for bioplastic are grown, you see fertilizer pollution, and land
diversion from food production. You need to examine where it’s grown, how much surface it
occupies, and how much water resources it employs. At current production rates, bioplastic doesn’t
pose a threat to food or feed production because it annually uses less than 0.02% of arable land and
holds down 1% of the total plastic production.
Research on bioplastic toxicity is in its infancy, but the first results [9] show that chemical mixtures
affect metabolic activity and influence the hormonal system in living organisms. Bioplastics do not
seem to be safer than regular plastic.
Finally, non-compostable bioplastics don’t seem to be the best option on the table. Let’s take a look
at emerging packaging compostable at home to see if it is a better option.
7. COMPOSTABLE BIOPLASTICS (HOME COMPOST)
Packaging is undoubtedly saving a lot of food from going to waste. Regardless, the persistent
plastic pollution and its consequences on climate change require turning to more sustainable
solutions. Many municipalities don’t have composting facilities for bioplastics, nor do they have
strategies for separating this waste from the waste that’s supposed to be recycled. But what if
23
packaging was compostable at home? MaterBi3 and NatureFlex4 packaging is certified compostable
at home together with organic waste. Compostable packaging might not be the best alternative to
plastic, but it just might be the best we have for now.
7.1 Pros
Bioplastics that decompose with organic waste are becoming the go-to solution for many companies
that decided to transition to more sustainable packaging for their renewable origin.
In an article [10] scientists find compostable bioplastic to be a more sustainable alternative to
single-use plastic, because of lower environmental impact that comes as a result of discarding
petroleum-based plastic.
Europe’s municipal solid waste in 2005 summed up to be 25% of 56.3 million tons5 because landfill
disposal remains to be the main waste management method. Composting some of the waste would
be a good strategy towards lowering the impact of municipal solid waste [11].
MaterBi shopping bag compared to a PE bag scored high for its renewable origin. However, it
failed in terms of human health and ecosystem quality because of the use of pesticides, fertilizers
and the use of land and water [12].
This takes us back to the initial conclusion. Sustainability is a complex topic and it doesn’t have one
right answer. Are the positive characteristics of compostable bioplastics such as renewability of
resources and compostability of packaging important enough to be prioritized over the traits they’re
failing at like land use and pollution?
7.2 Cons
Three main arguments against this kind of packaging are land use, toxicity test and littering.
Increase in production surface would mean occupying the land used in food production. Increased
pollutant concentration would follow increased land use: pesticides and fertilizers to grow crops and
chemicals to turn crops into bioplastics.
Over the years, many studies about the toxicity of plastic have been done. Not enough have been
done about the toxicity of compostable packaging. Another argument is the possible soil
acidification. Not enough studies have been done over whether or not packaging could increase soil
acidity after being composted. And if it does, by how much?
Many scientists advocate against compostable packaging out of fear that it will play in favor of the
bad littering habits.
8. CONCLUSION)
Sustainable packaging is a question that doesn’t have one true answer because sustainability is a
complex matter. A material that’s good for the climate because of low GHG emissions, might not
be the best for its production process because it releases toxins into the environment or because it’s
coming from non-renewable sources.
The best way to consider the overall impact is by looking at LCA and deciding which factors are
more important to your company than others. Certainly, sustainability has to be a trade-off because
materials have different relative impacts across different environmental metrics. Before choosing,
you need to define what sustainability means to you.
At the end, you need to weigh the facts against the values your company advocates for. There’s not
a perfect solution that checks all the boxes, so your choice needs to be a trade off in which you gain
more than you lose.
3
https://www.novamont.com/eng/mater-bi
4
http://www.futamuragroup.com/divisions/cellulose-films/products/natureflex/
5
As found on: https://ourworldindata.org/faq-on-plastics
24
LITERATURE
(TNR 12 pt)
[1] Geyer, R., Jambeck, J.R., Law, K.L. (2017). Production, use, and fate of all plastics ever made, Science
Advances Vol. 3(7), pp. 126-131, ISSN 2375-2548
[2] Pauer, E., Wohner, B., Heinrich, V., Tacker, M. (2019) Assessing the Environmental Sustainability of
Food Packaging: An Extended Life Cycle Assessment including Packaging-Related Food Losses and
Waste and Circularity Assessment, Sustainability Vol. 11(3), pp. 925, ISSN 2071-1050
[3] Department for Environment, Food and Rural Affairs, 2006. Environmental Key Performance
Indicators, Reporting Guidelines for UK Business. [Internet] Available on: https://bit.ly/2Oa7AHk
(Accessed: 20.10.2019.)
[4] Rathje, W.L., Reilly, M.D., Hughes, W.W.: Household garbage and the role of packaging—the United
States/Mexico City household refuse comparison. Solid Waste Council of the Paper Industry
Publishing, Tucson, Arizona, (1985)
[5] Five Gyres, Algalita, Californians Against Waste, Clean Production Action, Plastic Pollution Coalition,
Responsible Purchasing Network, Story of Stuff, Surfrider Foundation and UPSTREAM, 2017. Plastics
BAN List 2.0. [Internet] Available on: https://www.5gyres.org/publications
[6] Franklin Associates, 2018. Life cycle impacts of plastic packaging compared to substitutes in the United
States and Canada. Theoretical Substitution Analysis. [Internet] Available on: https://bit.ly/2KbBOso
[7] Piemonte, V., Gironi, F. (2011). Land‐use change emissions: How green are the bioplastics?
Environmental Progress & Sustainable Energy Vol. 30(4), pp, ISSN 1944-7450
[8] Posen, D., Jaramillo, P., Landis, A.E., Griffin, W.M. (2017) Greenhouse gas mitigation for U.S. plastics
production: energy first, feedstocks later. Environmental Research Letters Vol. 12 (3), letter 12, ISSN
1748-9326
[9] Anja Krieger, 2019. Are bioplastics better for the environment than conventional plastics? [Internet]
Available on: https://bit.ly/2X4o0oW
[10] Song, J. H., Murphy, R. J., Narayan, R., Davies, G. B. H. (2009) Biodegradable and compostable
alternatives to conventional plastics. Philosophical Transactions of the Royal Society B, Vol.
364(1526), pp. 2127–2139, ISSN 1471-2970
[11] Kale, G., Kijchavengkul, T., Auras, R., Rubino, M., Selke, S.E., Singh, S.P. (2007). Compostability of
Bioplastic Packaging Materials: An Overview. Macromolecular bioscience, Vol. 7(3), pp. 255-277,
ISSN 1616-5195
[12] Gironi, F., Piemonte, V. (2011) Bioplastics and Petroleum-based Plastics: Strengths and Weaknesses.
Energy Sources, Vol. 21, pp. 1949-1959, ISSN 0090-8312
25
KAKO KORISTITI PAKOVANJE PROIZVODA DA EFEKTIVNO KOMUNICIRAMO ODRŽIVOST
Ana Maksimović1
Nikola Matović2
R 12 pt)
12 pt)
(TNR 12 pt)
Potrošači postaju sve svesniji okoline i uticaja koje njihovo potrošačko ponašanje ima na nju.
Zabrinutost za životnu sredinu podržala je razvoj ekološki prihvatljivih trendova i održivog
marketinga. Potrošači nagrađuju etički stav koji brendovi zauzimaju. Stoga, brendovi moraju
efikasno komunicirati svoju posvećenost zaštiti životne sredine ako žele da kupci biraju njihove
proizvode.Mnogi brendovi se odlučuju da izraze tu posvećenost kroz odabir održivog pakovanja.
Poslednjih godina su mnoge kompanije (poput Unilevera, Carlsberga, Tesca i McDonaldsa) počele
sa objavljivanjem sopstvenih smernica o održivom pakovanju. Ovo je stvorilo konfuziju među
kupcima zbog neuniformnosti poruka i nalepnica koje se koriste. Umesto da pomogne kupcu da
razume i izabere najbolju alternativu, ambalaža je počela da dovodi potrošače u zabludu tokom
procesa donošenja odluka.
Ključne reči: održivost, pakovanje, komuniciranje održivosti
HOW TO USE PRODUCT PACKAGING TO EFFECTIVELY COMMUNICATE

SUSTAINABILITY
Consumers are becoming aware of the environment and the impact their consumer behavior has on
it. Environmental concerns have supported the development of environmentally friendly trends and
sustainable marketing. Consumers reward the ethical stance that brands take. Thus, brands need to
communicate their commitment to the environment effectively if they want customers to choose their
products. Many brands have decided to make that commitment by choosing sustainable packaging.
In recent years, many companies (such as Unilever, Carlsberg, Tesco and McDonald's) have begun
publishing their own sustainable packaging guidelines. This has created confusion among
customers over the non-uniformity of the messaging and labels used. Instead of helping the
customer understand and choose the best alternative, packaging began to mislead consumers
during the decision-making process.
Keywords: sustainability, packaging, sustainability communication
2 pt)
1. SMERNICE ZA ODRŽIVO PAKOVANJE
2 pt)
Održivo pakovanje je prilično kompleksan pojam. Zato naučnici radije koriste kriterijume koje je
definisao Savez za održivo pakovanje (SPA) [1] ili one koje je iznela Koalicija za održivo
pakovanje (SPC) [2]. SPA definiše održivo pakovanje kao ono koje je sigurno, ciklično, i efikasno.
Sa druge strane, SPC ga definiše kao ambalažu koja je: tokom celog životnog ciklusa bezbedna za
okruženje, konkurentna u pogledu troškova i performansi, koristi izvore obnovljive energije pri
proizvodnji, transportu i reciklaži, proizvedena korišćenjem čistih tehnologija, napravljena od
obnovljivih ili recikliranih materijala, i dizajnirana da optimizira upotrebu materijala i energije.
1
maksimovic.n.ana@gmail.com
2
nikola.m.matovic@gmail.com
26
Različite studije tokom godina su pokazale da vizuelni i verbalni nagoveštaji utiču na izbor
potrošača [3, 4, 5]. Verovatnije je da će biti izabran proizvod koji odgovara potrebama kupca.
Ottman [6] je definisao četiri osnovne potrebe zelenih potrošača: da poseduju informacije, drže sve
pod kontrolom, prate trendove, i imaju pozitivan uticaj.
Studija koju su uradili Oliver i Rosen [7] segmentira potrošače u četiri grupe, u zavisnosti od
njihovog interesovanja za teme zaštite životne sredine i verovatnoće da će se odlučiti za kupovinu
“zelenih” proizvoda.
 ne-zeleni potrošači - osetljivi na vsinu cene proizvoda, nisu zainteresovani za kupovinu
održivih proizvoda
 aktivni zeleni potrošači - kupuju ove proizvode bez obzira na kredibilitet marketinške
kampanje
 latentni zeleni potrošači - zabrinuti za životnu sredinu, ali skeptični prilikom kupovine, jer
misle da njihov izbor pri kupovini ne može ništa da promeni
 potencijalni zeleni potrošači - nisu zabrinuti za životnu sredinu, ali su zainteresovani da
ostvare pozitivan uticaj, spremni su da promene navike tako da se prilagode ponašanju
vršnjaka
Potencijalni i latentni zeleni potrošači čine 60% svih kupaca [8]. Na brendovima je da istraže to
potencijalno tržište i komuniciraju održivost tako da proizvodi postanu privlačniji.
Upotreba zelenih proizvoda smanjuje negativan uticaj na životnu sredinu [9]. Kompanija može
učiniti proizvod održivijim promenom: samog proizvoda, cene, distribucije, ili promocije.
Međutim, potrošači doživljavaju izgled pakovanja i verbalne tvrdnje o održivosti na ambalaži
različito u zavisnosti od njihovog nivoa brige o životnoj sredini [10]. Potrošači su često sumnjičavi
prema verbalnim tvrdnjama na pakovanju [11]. Takve tvrdnje se tumače kao ekomanipulacija3,
posebno kada one nisu u skladu sa izgledom pakovanja. Kupci koji vode brigu o životnoj sredini će
preferirati brendove koji jasno komuniciraju održivost i objašnjavaju im kako podržavaju zaštitu
životne sredine kupovinom proizvoda.
(TNR 12 pt)
2. STUDIJE SLUČAJA
(TNR 12 pt)
2.1 Francuski i poljski potrošači
(TNR 12 pt)
Nedavna studija [12] je analizirala svest i kupovne navike mladih potrošača vezanih za održivo
pakovanje. Ispitanici su bili francuski i poljski studenti, stari 18-30 godina. Studija je pokazala da
jedino dobrostojeći kupci uzimaju u obzir pakovanje prilikom kupovine. Za ovu grupu ispitanika,
verodostojnost poruke na ambalaži bila je suštinski faktor prilikom odlučivanja šta će kupiti.
Ispitanici su izjavili da imaju sklonost ka održivom proizvodu ako su poruke pouzdane.
Većina je napomenula da očekuju da će ambalaža postati važniji kriterijum prilikom donošenja
odluka u kupovini. Na pitanje o ekološki prihvatljivim porukama koje bi najviše cenili na
pakovanju, grupa je pozitivno reagovala na poruke koje su deklarisale upotrebu recikliranih
materijala i obnovljivih izvora energije pri proizvodnji ambalaže. Ispitanici su mislili da pakovanje
takođe treba da sadrži sadrži poruku o materijalu od koga je napravljeno, kao i informacije koje se
odnose na to kako će materijal uticati na njihovo zdravlje, sigurnost i kvalitet životne sredine.
2.2 Rumunski potrošači

(TNR 12 pt)
Drugačija studija o rumunskim potrošačima [13] pokazala je da su dva glavna motiva za odabir
održivog pakovanja zaštita životne sredine i ušteda resursa recikliranjem. U suštini, rumunski
potrošači su bili svesni velikog uticaja koji ambalaža ima na životnu sredinu.
3
Prevod sa engleskog greenwashing.
27
Iako su u početku tvrdili da im je stalo do životne sredine, nisu svoje tvrdnje podržali akcijom.
Većina njih je izjavila da radije bira proizvode u organskoj ambalaži, ali 57,5% njih je priznalo da
ih ne kupuje na nedeljnom nivou.
Studija je zaključila postojanje povezanosti između nivoa prihoda i pokušaja da se izaberu održive
alternative. Većina potrošača sa većim primanjima odlučila se za održiviju ambalažu iako im to
očigledno nije bilo od koristi.
Neki su, međutim, odlučili da ne kupuju održiva pakovanja jer nisu imali dovoljno informacija.
Potrošači sa nižim primanjima su se odlučili protiv zbog više cene proizvoda. Ova studija, međutim,
nije analizirala ulogu zelenih poruka u donošenju odluka.
2.3 Francuski i holandski potrošači

12 pt)
Studija iz 2015. godine [10] analizirala je na koji način poruka i izgled ambalaže utiču na odluku
kupca u zavisnosti od nivoa njihove brige za životnu sredinu. Odabrali su brend koji se nije
prodavao na francuskom ili holandskom tržištu i koji učesnici nisu prepoznali. Upakovali su isti
proizvod u ambalažu uobičajenog i održivog izgleda. Onda su testirali oba proizvoda sa tvrdnjama o
održivosti koje su bile prisutne ili odsutne na etiketi pakovanja.
Studija je otkrila da reakcija potrošača na izgled ambalaže i poruka o održivosti zavisi od nivoa
njihove brige za životnu sredinu. Učesnici sa niskom brigom za životnu sredinu (NBŽS) redovno su
niže rangirali pakovanja sa održivim porukama, jer je tvrdnja o održivosti sklona skepticizmu [14].
Tokom istog istraživanja, učesnici sa visokom brigom za životnu sredinu (VBŽS) birali su
pakovanje sa održivom porukom, iako je izgledalo uobičajeno.
U slučaju ambalaže održivog izgleda koja nije sadržala održivu poruku, izgled ambalaže povećao je
nameru za kupovinu kod VBŽS učesnika. Za NBŽS učesnike, izgled ambalaže nije uticao na
odluku. Kao što se pretpostavljalo na osnovu rezultata prethodnog istraživanja [15, 16] NBŽS su
bili sumnjičaviji od VBŽS korisnika prema zelenim porukama na pakovanjima uobičajenog izgleda.
I u poslednjem slučaju, kada su poruka o održivosti i izgled ambalaže bili skladni, obe grupe
potrošača (NBŽS i VBŽS) su favorizovale ambalažu. Ovaj rezultat potvrđuje da izuzetan dizajn
povećava šanse da će proizvod biti izabran [17].
2.4 Srpski potrošači

3 (TNR 12 pt)
Studija koju smo uradili 2019. godine za potrebe ovog rada analizirala je na koji način Srbi reaguju
na izgled i poruke održivosti na pakovanju. Kada smo pitali koga smatraju odgovornim za zaštitu
životne sredine, potrošači su izdvojili pojedince (85%) i vladu (80%), a zatim i proizvođače (71%) i
lokalnu samoupravu (71%). Iako je većina smatrala da je bitno birati održiva pakovanja kako bismo
sačuvali životnu sredinu, kao razloge zbog kojih ne bi dali više novca za održivije pakovanje naveli
su nedovoljan kućni budžet. Čak 51% potrošača je priznalo da uvek obraća pažnju na cenu kod
kupovine proizvoda, a samo 5% da uzima u obzir izgled i dizajn pakovanja.
Kao i kod prethodnih studija, i ova je pokazala da korisnici koji pokazuju veću brigu za zaštitu
životne sredine pokazuju i spremnost da plate više kako bi kupili pakovanja koja izgledaju održivo
ili imaju održivu poruku. Sa druge strane, korisnici koji su pokazali nizak nivo brige za životnu
sredinu su bili skeptični u vezi održive poruke na pakovanju i birali su pakovanje na osnovu toga
koliko im je estetski privlačno.
(TNR 12 pt)
3. EFIKASNO PREDSTAVLJANJE ODRŽIVIH PORUKA NA PAKOVANJU
(TNR 12 pt)
Studija iz 1997. godine [18] je utvrdila da je reakcija na konkretnije tvrdnje bolja. Davis [19] je
pokazao da specifične tvrdnje o životnoj sredini vode do pozitivnije percepcije proizvoda i
oglašivača nego nejasne tvrdnje.
28
Zeleni vodič koji je Federal Trade Commission (FTC) izdao 1992. godine je bio prvo izdanje koje
je objasnilo kompanijama kako da izaberu sertifikate i kako da ih predstave u marketinškom
materijalu [20]. Opšte smernice su:
 Kvalifikacije i obelodanjivanje - ekološki znak treba da bude jasan, uočljiv i sveobuhvatan.
Za poruku koristite čitljiv font i jednostavan jezik. Eko-oznaku i poruku treba postaviti
blizu jedna drugoj. Izbegavajte vizualne sadržaje koji bi mogli odvratiti pažnju od poruke.
 Napravite razliku između karakteristika proizvoda, pakovanja i usluge - budite sigurni da je
jasno na šta se poruka odnosi. Da li se poruka odnosi i na pakovanje, i na proizvod ili samo
na ambalažu?
 Preterano naznačivanje ekološke osobine - ne preterujte. Ako je osobina beznačajna,
nemojte je ni spominjati.
 Uporedna tvrdnja - ako upoređujete, pružite činjenične informacije i učinite upoređivanje
razumljivim.
Eko-oznake (poput znaka Fair trade, FSC, reciklabilno, i sl.) mogu povećati kredibilitet brenda. One
koje su dodeljene od strane nezavisne institucije ulivaju više poverenja nego neki drugi interni
sertifikati. Nezavisne institucije imaju transparentne kriterijume za skaliranje svake grupe
proizvoda. Nagrađene etikete nisu samo pouzdanije, već su i manje zbunjujuće od etiketa koje
mogu postojati pri kompaniji. [21] Štaviše, kupci veruju u sertifikate koje izdaju vladine institucije
više nego u one koje izdaju privatne kompanije.
Međutim, prikazivanje informacija trebalo bi da bude umereno. Mnoštvo etiketa na proizvodu
zbunjuje kupce bez obzira na nivo brige o životnoj sredini [22].
(TNR 12 pt)
4 ZAKLJUČAK
(TNR 12 pt)
Potrošačke navike drastično su se promenile u poslednjih 20 godina. Novije generacije, posebno
milenijalci, počele su obraćati pažnju na etikete na pakovanju i da prate marketinške kampanje
svojih omiljenih brendova upućene ka održivosti. Kako bi odgovorili na potrebe novih zelenih
potrošača, brendovi su počeli da obećavaju da će koristiti materijale i proizvodne prakse koje su
bolje za životnu okolinu.
Ekomanipulacija može naštetiti reputaciji brenda umesto da donese korist od prodaje [23]. Zato je
potrebno da kompanije dobro poznaju svoju ciljnu grupu. Takođe, moraju da dobro komuniciraju
ono što je toj publici bitno da znaju. Da bi kupci razumeli oznake, brendovi moraju da objasne
tvrdnje o održivosti u odnosu na vrednosti njihove kompanije.
Pre nego što na tržište izbace novi proizvod, brendovi moraju osmisliti strategiju koja obuhvata
dizajn ambalaže, poreklo materijala i izgled, kao i tvrdnje o održivosti koje će predstaviti ciljnoj
grupi. Da bi ih definisali, moraju da shvate koliko prosečan korisnik doživljava njihov brend, koliko
je zabrinut za životnu sredinu i koliko veruje u posvećenost njihovog brenda održivosti.
Najbolji način prenošenja održive poruke je odabir odgovarajuće eko-oznake koju je izdala jedna od
zvaničnih sertifikacionih institucija. Obavezno je naznačiti da li se etiketa odnosi na proizvod, na
ambalažu ili na oboje. Uz to, treba jasno istaknuti vrstu materijala od kog je ambalaža napravljena
tako da korisnici znaju u koju kantu za otpatke da bace pakovanje.
(TNR 12 pt) (TNR 12 pt)
LITERATURA
(TNR 12 pt)
[1] Sustainable Packaging Alliance, 2012. Sustainable Packaging Framework. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2pb22Uz (Pristup: 01.10.2019.)
[2] Sustainable Packaging Coalition, 2015. The SPC’s Definition of Sustainable Packaging. [Internet]
Dostupno na: https://sustainablepackaging.org/resources/ (Pristup: 01.10.2019.)
[3] Kauppinen‐Räisänen, H. (2014): Strategic Use of Colour in Brand Packaging, Packaging Technology
and Science, Vol. 27, pp. 663-676.
29
[4] Naylor, R., Droms, C. M. & Haws, K. L. (2009): Eating with a purpose: consumer response to
functional food health claims in conﬂicting versus complementary information environments. Journal
of Public Policy & Marketing, Vol. 28, pp. 221-233.
[5] Orth, U.R. & Malkewitz, K. (2008): Holistic Package Design and Consumer Brand Impressions,
Journal of Marketing, Vol. 72, pp. 64–81.
[6] Ottman, J. (1993): Green Marketing: Challenges and Opportunities New Marketing Age, NTC Business
Books, Lincolnwood, IL, USA.
[7] Oliver, J. D. & Rosen, D. E. (2010): Applying the environmental propensity framework: A segmented
approach to hybrid electric vehicle marketing strategies. Journal of Marketing Theory and Practice,
Vol. 18 (4), pp. 377-393.
[8] Oliver, J.D. (2013): Promoting Sustainability by Marketing Green Products to Non-Adopters, Gestion
2000, Vol. 30 (3), pp. 77-86.
[9] Janssen, M.A. & Jager, W. (2002): Stimulating diffusion of green products: Co-evolution between firms
and consumers, Journal of Evolutionary Economics, Vol. 12, pp. 283-306.
[10] Magnier, L. & Schoormans, J.P.L. (2015): Consumer reactions to sustainable packaging: The interplay
of visual appearance, verbal claim and environmental concern, Journal of Environmental Psychology,
Vol. 44, pp. 53-62.
[11] Mohr, L.A., Dogan, E., Scholder, P.E. (1998): The Development and Testing of a Measure of
Skepticism Toward Environmental Claims in Marketers' Communications, The Journal of Consumer
Affairs, Vol. 32 (1), pp. 30-55.
[12] Jerzyk, E. (2016): Design and Communication of Ecological Content on Sustainable Packaging in
Young Consumers’ Opinions, Journal of Food Products Marketing, Vol. 22 (6), pp. 707-716.
[13] Orzan, G., Cruceru, A.F., Bălăceanu, C.T., Chivu, R.G. (2018): Consumers’ Behavior Concerning
Sustainable Packaging: An Exploratory Study on Romanian Consumers, Sustainability, Vol. 10 (6),
1787.
[14] Mohr, L.A., Dogan, E., Scholder, P.E. (1998): The Development and Testing of a Measure of
Skepticism Toward Environmental Claims in Marketers' Communications, The Journal of Consumer
Affairs, Vol. 32 (1), pp. 30-55.
[15] Bickart, B.A. & Ruth, J.A. (2012): Green Eco-Seals and Advertising Persuasion, Journal of
Advertising, Vol. 41(4), pp. 53-69.
[16] Chang, C.C. (2011): Enhancing Self‐Referencing to Health Messages, The Journal of Consumer
Affairs, Vol. 45 (1), pp. 147-164.
[17] Luchs, M.G., Brower, J., Chitturi, R. (2012): Product Choice and the Importance of Aesthetic Design
Given the Emotion‐laden Trade‐off between Sustainability and Functional Performance, The Journal of
Product Innovation Management, Vol. 29 (6), pp. 903-916.
[18] Manrai, L.A., Manrai, A.K., Lascu, D.-N., Ryans, J.K. (1997): How Green-Claim Strength and Country
Disposition Affect Product Evaluation and Company Image, Psychology and Marketing, Vol. 14 (5),
pp. 511–537.
[19] Davis, J. (1993): Strategies for Environmental Advertising. Journal of Consumer Marketing, Vol. 10
(2), pp. 19–36.
[20] Federal Trade Commission, 1992. Green Guides. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2KukVJR
(Pristup: 01.10.2019.)
[21] UNEP (2007): Sustainability communications: A toolkit for marketing and advertising courses, UN
environment Document Repository [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2X9chVS (Pristup:
30.09.2019.)
[22] Langer, A., Eisend, M., Ku, A. (2007): The Impact of Eco-Labels on Consumers: Less Information,
More Confusion?, European Advances in Consumer Research, Vol. 8, pp. 338-339.
[23] Walker, K., Wan, F. (2012): The harm of symbolic actions and green-washing: corporate actions and
communications on environmental performance and their financial implications, Emerald Management
Reviews, Vol. 109 (2), pp. 227-239.
30
MULTIDISCIPLINARNOST KAO NOVA AVANGARDA MODNOG DIZAJNA U
RADOVIMA IRIS VAN HERPEN
Maja Milinić Bogdanović1, Beogradska politehnika
Apstrakt: Ovim radom istražuje se novo polje savremenog modnog pristupa koje kroz svoje radove
razvija holandska dizajnerka Iris van Herpen. Sa polazištem da se dizajn, umetnost i nova
tehnološka i naučna dostignuća, danas, susreću i prepliću kroz dizajnerski svet kreiran
maštovitošću zajedničkih projekata dizajnera, arhitekata i inžinjera, istraživanjem rada Iris van
Herpen, tema rada je razotkrivanje granica između dizajna i umetnosti, kao i to kako se primenom
multidisciplinarnosti omogućava razvoj novog sveta dizajna oko nas. Transformacijom polazišta
da je odeća samo puko odevanje u stav da je moda isticanje psihološkog gledišta i stava i
istraživanjem reciprociteta između izrade i inovacije, kroz upotrebu novih tehnologija i primenu
nekonvencionalnih materijala sa jednim umetničkim pristupom modi dostižu se rešenja koja se
mogu posmatrati kao nova avangarda u svetu modnog dizajna.
Ključne reči: Iris van Herpen, 3D tehnologije, multidisciplinarnost, nova avangarda u modnom
dizajnu.
MULTIDISCIPLINARITY AS A NEW AVANT-GARDE OF FASHION DESIGN IN

WORKS IRIS VAN HERPEN
Abstract: This work explores the new field of contemporary fashion approach, developed by Dutch
designer Iris van Herpen through her work. Starting with the idea that design, art and new
technological and scientific achievements, today, meet and intertwine through the design world
created by the imagination of joint projects of designers, architects and engineers, exploring the
work of the Iris van Herpen, the theme of the work is to reveal the boundaries between design and
art, as well as how the application of multidisciplinarity enables us to develop a new world of
design around us. By transforming the starting point that clothing is merely a dressing of a view to
that fashion is a psychological point of view and attitude, and by exploring the reciprocity between
workmanship and innovation, through the use of new technologies and the application of
unconventional materials with an artistic approach to fashion, reaching solutions that can be seen
as the new avant-garde in the world of fashion design.
Keywords: Iris van Herpen, 3D technologies, multidisciplinarity, the new avant-garde in fashion
design.
1
mmbogdanovic@politehnika.edu.rs
31
1. UVOD
U svetu dizajna, danas, spoj umetnosti, nauke i tehnologije donosi nova dostignuća. Uzročno-
poslednična veza nastanka novih metoda izrade dizajnerskih proizvoda, u okvirima istorijskog
trenutka u kojem se ostvaruje, daje objašnjenja o tome šta je uticalo na razvoj bržih proizvodnih
procesa. Savremeni dizajn se neprestano razvija. Metode koje dizajneri primenjuju danas su sve
inovativnije. Nagoveštaj je da će upotreba 3D tehnologija postati primarni način izrade proizvoda u
budućnosti. Granice maštovitosti prilikom kombinovanja dizajna, nauke i tehnologije su u nama.
Jasno je da će naprednije aplikacije nastaviti da se pojavljuju u godinama koje dolaze. Tako i polje
modnog dizajna se menja veoma brzo, jer ne menjaju se samo trendovi već i pristup koji su nam
neophodni za realizaciju inovativnih rešenja u okviru ove grane savremenog dizajna. Tako
postavljeni okviri jasno daju predstavu o tome da je samo ljudski um i njegov kreativni proces
granica. Multidisciplinarni pristup u modnom dizajnu, sa uspešnim primenjivanjem novih
tehnologija se može videti u radovima dizajnerke Iris van Herpen ( Iris van Herpen).
2. NOVA AVANGARDA U RADOVIMA IRIS VAN HERPEN
Rad Iris van Herpen je daleko izvan uobičajenog i svakidašnje-dopadljivog. Podjednako u pogledu
metoda rada s jedne strane i nekonvencionalnih materijala i tkanina sa druge strane, Iris van Herpen
holandska dizajnerka, je aktivno poništila granice savremenog kostima u poslednjih nekoliko
godina.
Studirala je modni dizajn na Art Institutu za umetnost Arnhem i internatu Aleksandra Mekvina u
Londonu. Od 2011. godine član je prestižnog pariskog Sindikata visoke mode. U svojim radovima
pokušava jasno da izrazi da je moda umetnički izraz, da pokazuje i nosi umetnost, a ne samo
funkcionalnost i da nije lišena sadržaja. Odevanje stvara uzbudljiv imperativ i oblik
samoizražavanja. Forma prati funkciju nije slogan sa kojim se slaže ova dizajnerka. Naprotiv,
smatra da oblici dopunjuju i menjaju telo i samim tim emociju. Pokret, je tako od suštinskog
značaja za telo i veoma bitan u njenom radu. Sjedinjujući formu, strukturu i materijale zajedno na
nov način, pokušava da iskaže i ostvari optimalnu napetost i kretanje.
Iris Van Herpen je jedna od najinteresantnijih i najoriginalnijih umetnica našeg veka, a poznata je
po svojim futurističkim, mističnim, fantazijom inspirisanim dizajnom. Međutim, ono gde se ova
dizajnerka prepoznaje kao nosilac avangarde u modnom svetu, nisu futuristička forma i dizajn
kojim njeni radovi odišu, već multidisciplinarnost koju primenjuje za izradu svojih kolekcija.
Podjednako u pogledu metode rada s jedne strane i nekonvencionalnih materijala i tkanina s druge
strane Iris van Herpen je aktivno poništila granice u dizajnu odevnih predmeta u poslednjih
nekoliko godina.
Kreativni proces dizajnerke je uvek počet od skice, koji zatim rezultira pažljivom obradom na
računaru, razvijenim uz pomoć arhitekata i grafičkih stručnjaka, što zahteva koncentraciju i vrlo
često veoma dug istraživački tok. Iris van Herpen fascinira svojim kreativnim univerzumom. Erika
Ngao (Erica Ngao), modna kritičarka, iznevši svoje utiske nakon revije pod nazivom Bežanje
2011. godine smatra da revija izražava jake emocije i dovodi do iluzije da smo transponovani u
drugu dimenziju i neki drugi svet. Prikaz žene, dočaran radom ove umetnice, izgledao je kao
predivan insekt i kao zavodljiva kreatura poreklom sa druge planete. Njena odeća je čista poezija,
izjavila je pomenuta modna kritičarka. [1]
32
Haljina Skeleton je izrađena 2011. godine kao rezultat
saradnje Iris sa Isaie Blohom (Isaie Bloch) [2] , belgijskim
grafičarem, umetnikom i arhitektom. Utisak lakoće ranijih
modela koji je bio prisutan u radovima Iris van Harpen, sa
Skeleton haljinom nestaje i na ovom radu se prepoznaje
organska tvorevina, kojom dizajnerka želi da prikaže
nekadašnji izgled donjeg rublja, gde je čvrstina forme bila
dominantna. Ako imamo u vidu da je ženskim korsetima
morala da se obezbedi savršenost forme ženskog tela,
izmeštanje skeleta je imalo za cilj prikaz surovosti kojom se
robovalo lepoti. Haljina je izrađena SLS tehnologijom –
sinterovanja poliamidnog praha. [3]
Ova izuzetna umetnica se zalaže za reciprocitet između
izrade i inovacije u tehnici i materijalima. Ona stvara
savremeni pogled na visoku modu, gde kombinuje precizne
Slika 1. Iris van Harpen u saradnji
tehnike ručne izrade sa digitalnom tehnologijom i time stvara
sa Isaie Blohom arhitektom, haljina
jedan inovativni pristup modnom dizajnu kojim prednjači u Skeleton, 2011.
svom vremenu.
Snaga njenih modela je u ekstremnoj suprotnosti između lepote i regeneracije. Na jedinstven način
radom daje predlog da se stvarnost preispita i da se jasno, direktno i hrabro izrazi individualnost
koju posedujemo. Suštinu svog kreativnog izraza Iris van Harpen izražava kao karakter i emocije
koje prožimaju misao žene. Oblik ženskog tela deformiše kroz detalje. Kombinuje tradicionalne
tehnike sa inovativnim i materijale inspirisane svetom koji dolazi.
Doprinos Iris van Harpen u radu je vrednovan kao imaginaciona inspiracija, u odnosu tehnologije u
okviru aditivne proizvodnje, njene kreacije nose jednu krutu formu, koja je više izložbenog
karaktera i revijalnog tipa. Primenjujući najčešće SLS tehnologiju svoj rad bazira na krutim
materijalima koji nemaju fleksibilnost.
Ledena haljina pripada kolekciji Magnetna kretanja (Magnetic Motion) izrađena je u SLS
tehnologiji i pokazatelj je saradnje Iris van Harpen sa drugim dizajnerima, umetnicima i
arhitektama. U izradi ove haljine na projektu je učestvovao i arhitekta Nikolo Kas (Niccolo Casas).
Slika 2. Iris van Harpen u saradnji sa Nikolom Kasom arhitektom, Ledena haljina
levo: haljina, desno: detalj, 2014.
33
Uključivanjem eksperata različitih oblasti dizajna, nauke , umetnosti i arhitekture, Iris van Herpen,
empirijskom metodom vrednuje sve kvalitete kojima zaokružuje projekat na kome radi. Svojom
kreativnošću ostavlja bez daha i daje podstrek za ramišljanja o napuštanju konvencionalnog
dizajneskog pristupa, čime dostiže nivoe nove avangarde u modi. Model Metalna haljina
proizveden kao spoj tananih delova, zglobno vezanih, proizvedenih od materijala koji nakon
sinterovanja metalnog praha dobija svoju konačnu formu.
U saradnji sa arhitektama Iris takođe razvija novi pristup modnoj kolekciji. Takva je saradnja sa
arhitektom Filipom Bislejom, koji je predstavio Kanadu na Bijenalu u Veneciji 2010. godine sa
svojom interaktivnom instalacijom. Ovaj umetnički projekat je pokazatelj fantastičnih dostignuća u
okviru aditivne proizvodnje i nosi naziv Hilozoik Graund (Hylozoic Ground). Desetine hiljada,
lakih 3D tehnologijom proizvedenih komponenti su opremljene mikroprocesorima i senzorima koji
reaguju na ljudsko prisustvo. Umetnik je radom želeo da prikaže na koji način priroda funkcioniše
kao i to da su čovek i priroda u interaktivnom odnosu. Nizovi senzora osetljivog na dodir i
aktivatori stvaraju talase empatičnog pokreta, privlačeći posetioce u svetlucave dubine mitskog
pejzaža, u osetljivu i krhku šumu svetlosti. Svi elementi su proizvedeni u SLS tehnologiji i
zadivljuju svojom preciznošću izrade, koja je dostižna samo uz pomoć novih tehnologija.
Slika 3. levo, Filip Bislej, Hilozoik Graund, detalj, Paviljon Kanade u Veneciji, Italija, 2010. desno,
Iris van Herpen, iz kolekcije Napon (Voltage), detalj, SLS tehnologija,2013.
Hilozoik Graund [4] može se tumačiti kroz široki spektar disciplina i područja koja obuhvata,
uključujući održivi dizajn, materijale, inženjerstvo zaštite životne sredine, robotiku, psihologiju i
biotehnologiju.
Vizionarska arhitektura Filipa Bisleja utiče na posmatrača na emocionalnom i poetskom nivou,
povezujući živu i neživu prirodu. U uporednom prikazu radova ova dva umetnika može se uočiti da
zajednički rad na istim projektima se odražava i na njihovu estetiku, što možemo videti na već
pomenutom radu Bisleja i modnoj kolekciji Iris van Herpen pod nazivom Napon (Voltage) [5].
3. ZAKLJUČAK
Nove tehnologije omogućavaju dizajnerima da prošire svoja dostignuća izvan tradicionalnih

granica, a na taj način da pretvore neke od najizazovnijih koncepata dizajna u stvarnost. Iris van
Herpen je samo još jedan od pokazatelja da su granice u nama, a ne u tehnologiji, umetnosti ili
nauci, jer je novi pristup u stvaralačkom procesu već dokazao svoju opravdanost.
34
LITERATURA
[1] Iris Van Herpen is Pushing the Boundaries of Fashion, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2q7XVJl
(Pristup: 2.11.2019).
[2] Herpen Van Iris, A Magazine # 13, Die Keur, Bruges, 2014., pp. 14-29.
[3] Lipson, Hod and Melba, Kurman, Fabricated - The New World of 3D Printing, John Wielz and Sons,
Indianapolis, 2013.
[4] Hylozoic Ground Venice, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/32Ljkpj, (Pristup: 2.11.2019)..
[5] Philip Beesley and Iris Van Herpen - Dutch Design Awards, [Internet] Dostupno
na: https://bit.ly/2O3nnb3 , (Pristup: 2.11.2019).
[6] Clarke, Sarah E. Braddock, Jane Harris, Digital Visions for Fashion and Textiles: Made in Code 1st
Edition, Thames&Hudson, London, 2012.
[7] Clarke, Sarah, Braddock, Е. Marie O'Mahony, Techno Textiles 2: Revolutionary Fabrics for Fashion
and Design, Thames&Hudson, London 2008.
35
AVANGARDA, INTERNET I DRUŠTVENE MREŽE
Jelena Drobac1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Avangardna umetnost je ostavila dubok trag na svet, kulturu i politiku dvadesetog i
dvadeset prvog veka. Vremenski i konceptualno se deli na dva dela: istorijsku avangardu i
neoavangardu. Iako ih nazivamo slično, ova dva segmenta su bitno različita jer se i svet u tom
razdoblju bitno promenio tehnološkim napretkom, društveno-političkim promenama ali i užasima
dva krvava svetska rata.Avangarda je bila predvodnica mnogih promena koje će uslediti poput
globalnog umrežavanja, velike i brze razmene informacija, redefinisanju i repozicioniranju
umetnosti u svetu, razvoja i primene novih tehnologija u svim sferama života i umetnosti.
Neovangardni pokreti su stvoreni u svetu koji se pomerao i ujedinjavao posle užasa ratova a
današnje društvene mreže funkcionisu u kompletno umreženom svetu.
Ovaj rad se bavi paralela avangardnih pokreta, interneta i društvenih mreža i mapiranjem termina
i ideja koji su začeti u avangardi a danas deo naše online svakodnevice.
Ključne reči: dizajn, avagarda, internet, društvene mreže, UX dizajn
AVANGARDE, INTERNET AND SOCIAL MEDIA
Abstract: Avantgarde art has left a profound mark on the world, culture and politics of the
twentieth and twenty-first centuries. It is temporally and conceptually divided into two parts: the
historical avant-garde and the neo-avantgarde. Although we call them similarly, the two segments
are substantially different because the world in that period was also significantly changed by
technological advances, socio-political changes, and also by the horrors of two ferocious world
wars. However, the avant-garde has been the forerunner of many changes that will follow such as
global networking, great and rapid exchange of information, the redefinition and repositioning of
art in the world, the development and application of new technologies in all spheres of life and art.
Neo-avantgarde movements were created in a world that moved and was united after the horrors of
wars while today's social networks function in a fully networked world.
This paper deals with the parallels of avant-garde movements, the internet and social media while
mapping the terms and ideas that were conceived in the avant-garde and became a part of our
online everyday life.
Keywords: design, avant-garde, internet, social networks, UX design
1. O AVANGARDI
Avangardna umetnost je ostavila dubok trag u svetskoj kulturi i politici dvadesetog i dvadeset prvog
veka. Vremenski i konceptualno se deli na dva dela: istorijsku avangardu koja traje od početka
dvadesetog veka do kraja drugog svetskog rata i neoavangardu koja dolazi nakon toga. Iako imaju
isti koren, ova dva segmenta su bitno različita jer se i svet u tom razdoblju bitno promenio. Sam
naziv potiče od francuske reči avant garde, što u bukvalnom prevodu znači ispred garde, a u
prenesenom smislu – prethodnica ili izvidnica. Jedna od teorija tvrdi da je prvi put izvan vojne
1
jdrobac@politehnika.edu.rs
36
terminologije ovaj naziv upotrebila Olinda Rodriges (Olinda Rodrigues), u svom eseju “Umetnik,
naučnik i industrijalac” 1825. godine u kom poziva umetnike da budu “avangarda naroda, jer je
snaga umetnosti najbrži put za društvene, političke i ekonomske reforme”[2]. Istorijskom
avangardom danas nazivamo splet umetničkih grupa, pokreta, tendencija i struja nastalih u Evropi u
prvoj polovini dvadesetog veka. Iako bitno različiti u svojim idejama, pojavnim oblicima,
lokacijama i okvirima, ovi pokreti imaju zajednički cilj – da radikalno promene izgled, shvatanje i
poziciju umetnosti. Danas se ovim pojmom pokrivaju mnogi pokreti poput apstraktnog
ekspresionizma, konceptualne umetnosti, konstruktivizma, kubizma, dadaizma, zenitizma, De Stijl,
ekspresionizma, futurizma, suprematizma, nadrealizma, i mnogi drugi.
Umetnici istorijske avangarde su različitim manifestima i proglasima pozivali umetnike da se
udružuju, umrežavaju, ruše društvene norme i akademizam kao i razne druge stege. Povezuje ih i
negiranje tradicije, težnja za eksperimentom, ali i internacionalizam i transnacionalnost. Javlja se
tendencija da se umetnost u Evropi decentralizuje i izmesti u neke druge gradove, pa tako pored
starih prestonica Pariza i Minhena do izražaja dolaze Moskva, Barselona, Cirih i drugi. Još 1918.
godine grupa De Stijl (Die Stijl) je pozivala na “stvaranje međunarodnog jedinstva u životu,
umetnosti i kulturi” [1] dok grupa Kobra u imenu nosi upravo ovaj princip, jer je ono nastalo
skraćivanjem imena tri grada u kojima su delovali Kopenhagen, Brisel i Amsterdam. Mnogi od
avangardnih umetnika, posebno pisaca i pesnika, su stvarali na dva, tri ili više jezika.
Italijanski umetnik Filipo Tomazo Marineti (Filippo Tommaso Emilio Marinetti, 1876–1944) 1909.
godine objavljuje “Futuristički manifest” koji izlazi isprva na naslovnoj strani francuskih novina
Figaro (Le Figaro). Ovim, on je želeo da uzdrma učmalu i zaostalu Italiju i da pokuša da je
isprovocira da krene u pravcu napretka, brže industrijalizacije, bržeg tehničkog razvoja, da
razmišlja u sadašnjem vremenu i da ne bude zadovoljna svojom prošlošću. U periodu od 20. marta,
kad je prvi put objavljen, do avgusta iste godine, “Futuristički manifest” je publikovan u novinama
u Milanu, Moskvi, Japanu, Berlinu, Lisabonu, Frankfurtu, Kelnu, Madridu i Buenos Ajresu. Vrlo
impresivno i brzo za pred-internetsko doba, neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata. Ovom
distribucijom se potvrđuju dve tendencije avangardnih pokreta: umrežavanje i internacionalni duh.
Marinetijev manifest je ponovno publikovan 1912. u Londonu, a zatim 1914. godine u Moskvi. [1]
Često se ovaj pokret u stručnoj literaturi opisuje kao “fenomen socijalne kohezije i grupisanja na
polju umetnosti”[1]. Ovakva definicija podrazumeva sve oblasti umetnosti prisutne u tom momentu:
likovne umetnike, pisce, kompozitore i izvođače muzike, arhitekte i urbaniste, dizajnere, filmske i
pozorišne stvaraoce, scenografe i kostimografe, galeriste i izdavače časopisa. Ideja saradnje i
umrežavanja kroz projekte van geografskih granica. Na ovaj način su želeli da razviju novu
globalnu umetnost.
Tako 1922. godine konstruktivista Henrih Berlevi u poljskom listu “Nasy Kurier” najavaljuje
“veliku mrežu časopisa” [1] kao transnacionalno čvorište formirano u Diseldorfu. Ova ideja
razmene podataka, umrežavanja i transnacionalne kulture, iako propagirana početkom, razviće se i
realizovati tek krajem devadestog veka kroz napredak tehnologije i razvojem interneta. I sam naziv
internet je ukorenjen u avangardnoj terminologiji jer se sastoji od reči International – međunarodna
i Network – mreža. Ovo nije prva direktna, opipljiva veza između Interneta i avangarde. Vanaver
Buš još 1945. godine u tekstu pod nazivom “Kao što možda mislimo” (As we may think) predlaže
koncept nazvan memeks odnosno produžetak memorije (eng. memory extender). U tekstu se daje
koncept povezivanja putem umrežavanja veza koje zadaje korisnik, nešto poput današnjih
heštegova (hashtag) dok ga Rajner Kulen definiše kao “medijum nelinearne organizacije
informacionih jedinica” [1]. Takođe, dve decenije kasnije se javlja ideja o nelinearnom čitanju
literarnog teksta odnosno koncept da se segmenti jednog ili više tekstova međusobno povezuju,
dinamikom koju nameće čitalac. Ovakav način organizacije je potpuno zastupljen na internetu
posredstvom veza, a u štampanu književnost se taj princip uvodi kroz dela Rejmonda Kenoa poput
“Sto hiljada milijardi pesama” (Cent Mille Milliards de Poèmes, 1961) ili roman - igra karata
“Kompozicija broj 1” Marka Saporte iz 1962 ili “Hazarski rečnik” Milorada Pavića iz 1984. godine.
37
Današnji termin hipertekst je skovao 1965. godine sociolog Ted Nelson dok je radio na projektu
Xanadu, koji je zamišljen kao spremište svega što je ikada napisano, tj. neka vrsta univerzalnog
globalnog hiperteksta. Njemu se pripisuje i izraz hipermedija gde se nesekvencijalnom tekstu
dodaju slika i ton kao prošireno značenje. To je zapravo kako današnji internet i mreža funkcionišu,
a tek 1991. godine nastaje World Wide Web, prvi globalni hipertekst. S njim izlazi i istoimeni
pregledač (World Wide Web) pomoću kojega se veb mogao pregledati a svaki dan se susrećemo sa
hipertekstom kroz link ispis http (zapravo skraćenica hypertext protocol).
2. MANOVIČ O AVANGARDI I SOFTVERU
Lev Manovič je rusko-američki umetnik i teoretičar medija koji je među prvima napravio
sistematizovanu paralelu između avangardnih pokreta i savremenih medija među kojima je i
internet. Pošto je obrazovan u Rusiji u oblastima likovnih umetnosti, arhitekture i programiranja,
poseduje kako umetničku praksu tako i široko teorijsko obrazovanje, širom sveta postaje poznat kao
autor koji na oba polja svog delovanja kombinuje svoja široka interesovanja. U teorijskom
delovanju je prepoznatljiv po preplitanju u celinu istoriju umetnosti, studije medija, društvenu
teoriju sa računarskom logikom. Ovakav pristup posebno dolazi do izražaja u knjizi “Jezik novih
medija“ (The Language of New Media, 2001). Smatra se da je u njoj prvi put data sistemska teorija
novih medija koja se, između ostalog, sastoji i u međusobnom odnosu kompjuterske logike sa
širokim spektrom kulturnih oblasti, i u kojoj se suština i osnova kompjuterske logike upoređuje sa
slikarstvom, fotografijom, kinematografijom i televizijom. Isto tako u svojoj umetničkoj praksi
postao je međunarodno priznat autor projektom „Freud Lissitzky Navigator“ iz 1994. koji se smatra
prvim digitalnim filmom za internet.
U tekstu “Avangarda kao softver” [4] iz 1999. godine navodi da se nova avangarda više ne bavi
viđenjem i predstavljanjem sveta na novi način, već radije pristupa i koristi na novi način prethodno
akumulirane medijske sadržaje. Na takav način novi mediji postaju post-mediji ili meta-mediji koji
koriste staromedijski sadržaj kao primarni materijal. Do ovakve promene je došlo prvo u umetnosti,
što se može pročitati i iz radova Rihtera, Konera, Raušenberga, Rozenkvista, a potom i u širem
društvenom kontekstu, kada se odustaje od ideje stvaranja “nove” slike ili postupaka i okreće
analizi postojećeg i akumuliranog. Ovaj preokret Manovič objašnjava prelazom iz industrijskog u
informatičko društvo, gde je važnije pronaći načine za efikasniju i efektniju analizu sakupljenog
medijskog materijala, nego osmišljavanje novog materijala ili načina prezentovanja. On smatra da
se ovakav proces desio uporedo sa rastom ekonomskog značaja analize u odnosu na materijalnu
proizvodnju i ono što je on, u nekim drugim tekstovima, postavio kao kulturni algoritam stvarnost-
medij-podatak-baza podataka. Kao današnja svakodnevna potvrda Manovičevih stavova reciklaže
medija u informatičkom društvu i potrebu da se „prvi objavim“, tj. potrebu za brzinom objavljivanje
rada – imamo web stranice posvećene umetnosti, portale i forume posvećene samopromociji
umetnika poput Behance, Soundcloud, Pinterest, Facebook, Twitter, Instagram i druge Internet
forme sa opcijama share, upload, download, itd.
U tom kontekstu možemo govoriti o tome da je naše doba metamedijsko, gde dominira računar, za
razliku od medijskog društva, gde je film igrao glavnu ulogu. Ove tvrdnje ilustruje primerima 3D
kompjuterske animacije koje sve oponašaju izgled klasičnog filma, uključujući i zrnastu strukturu,
fleš animacije na internetu, koje imitiraju staru video-grafiku ili veb-dizajn koji preuzima estetiku
pre-računarskih štampanih medija sa pokretnim slikama koje opet podležu konvencijama
kinematografije i TV stvaralaštva.
U ovom tekstu on daje istorijsku paralelu između avangardnog pokreta dvadesetih godina XX veka
sa novomedijskim tokovima i načinom razmišljanja. Početno stanovište je bilo da su avangardni
umetnici prošlog veka stvarali u novim medijima svog doba poput filma, fotografije, nove
tehnologije u arhitekturi i štampi itd. Osnovni postupci bili su kolaži, filmska i fotografska montaža,
neobično kadriranje, tipografska hijerarhija, korišćenje seksualnosti, koji su i danas zastupljeni.
Jedan od osnovnih postulata i principa umetničke avangarde bilo je kolažiranje u najširem smislu,
dok je to danas preneseno u kompjuterski jezik opcija „cut-paste“ koja se može primeniti na sve
38
tipove kompjuterskih podataka. Manovič objašnjava padajuće menije i HTML tabele kao
produžetak modela pokretnih ramova, koje je još 1926. godine primenio Lisicki na „Međunarodnoj
umetničkoj izložbi“ u Drezdenu. Takođe, ideja slikanja po filmskoj traci, prisutna u avangardnim
delima Normana Meklarena i drugih, unapređena je u softverske alatke koje kombinuju animaciju,
tekst i živu sliku.
Pored svega toga, umetnička avangarda 1920-ih godina je zagovarala poseban pristup koji se naziva
vizuelni atomizam, gde se složena vizuelna poruka šalje koristeći jednostavne elemente sa
psihološkim efektima koji se mogu pretpostaviti unapred. Ovakav pristup je imao za cilj da se
pronađu načini racionalizacije masovne komunikacije i stoga su, na primer u sovjetskoj Rusiji,
umetnici i dizajneri osnivali psihološke laboratorije. Danas se po ovom principu grade medijske i
oglasne poruke, a poseban segment ovakvog atomizma jeste hiperlinkovanje u veb dizajnu gde se
podatak čini nezavisan u odnosu na strukturu, a opet se može beskonačno uklapati u nove strukture.
Tako se na mnogo razvijenijem tehničkom nivou ideje preuzete od Lisickog, Rodčenka,
Ejzenštajna, ali i Kandinskog i Sere prenose u nove medije.
Dizajn modernog interfejsa, prema Manoviču, čine dve osnovne filmske tehnike: vremenska
montaža, gde slike različitih realnosti slede jedna drugu; i montaža unutar kadra, koja omogućava
prikaz različitih realnosti unutar istog kadra. Stoga, prelazeći iz jednog prozora u drugi na monitoru,
korisnik sam postaje montažer. Takođe, oblikovanje izgleda interfejsa Manovič shvata kao prirodni
sled istorijskog razvoja tipografskih principa i pravila grafičkog dizajna, gde su tipografska
hijerarhija podataka, pažljivo oblikovani blokovi teksta na svetloj pozadini i upotreba svedenih
geometrijskih elemenata ustrojeni tako da privuku pažnju i prenesu poruku. U početku, primarna
uloga grafičkog dizajna je bila da prenese ograničenu količinu informacija, a kasnije postaje
stvaranje delotvorne estetske i smislene strukture i hijerarhije informacija i poruka. To se ogleda u
izgledu foldera, u strukturiranju informacija i aplikacija, bazama podataka itd. Isto tako, ono što je u
umetničkoj avangardi bio pokušaj “oneobičavanja” ugla sagledavanja i snimanja poput
eksperimenata sa ptičijim i žabljim perspektivama, izrazito krupnih kadrova, dijagonalno
pozicionirane kamere, danas je u 3D softveru dobilo novi pojavni oblik koji omogućava
sagledavanje modela iz proizvoljnih uglova.
Imajući sve to u vidu, Manovič sagledava nove medije kao transformaciju avangardnih postupaka i
tehničkih rešenja u softver. U daljem objašnjenju on tvrdi da su avangardne estetske strategije
usađene u kompjuterski softver pa je prema tome “avangarda materijalizovana u kompjuteru”.
Paradoksalno je to da umesto da računar postane katalizator novih formi, on nedvosmisleno
nastavlja da osnažuje postojeće i postaje novi stadijum avangarde.
Ipak, postoje bitne razlike između stare i nove avangarde. Kod prve je presudno bilo traženje novih
načina i formi prezentacije sveta, dok se novomedijska softverska avangarda bavi analizom i
reciklažom akumuliranog materijala, kao i novim načinima pristupanja i manipulisanja
informacijama i sadržajima.
3. NADNACIONALNI SVET I NADNACIONALNA ESTETIKA
Okončanjem drugog svetskog rata, Evropa i svet se polako ali sigurno oporavljaju od gubitaka i
razaranja. Vojne tehnologije i novi materijali razvijani za potrebe rata ulaze u svakodnevni život.
Avio industrija, računari, penicilin, sintetička guma, selotejp, mikrotalasne pećnice, konzervirana
hrana, superlepak i brojne druge ratne inovacije su danas sastavni deo naših života. Nakon drugog
svetskog rata, svet je podeljen na dve struje i uvučen u Hladni rat. Razvoj računarskih tehnologija
napredovao je 1950-ih kada se pojavila potreba za povezivanje računara u naučnim laboratorijima u
široku mrežu. Smatra se World Wide Web nastaje na krilima te ideje ali tek 1977. godine u obliku
Mreže agencija za napredne istraživačke projekte (ARPANET). Ova mrežna tehnologija, zajedno sa
TCP / IP-om, postala je tehnički temelj Interneta kakav danas poznajemo.
Umrežavanje se dešava u širem i dubljem smislu kada počinju da se formiraju brojna nadnacionalna
udruženja kako bi se izbeglo ponavljanje masovnih krvoprolića poput svetskih ratova. Prvo nastaju
Ujedinjene nacije (1945.) a slede i brojna regionalna udruženja poput Arapske lige (1945),
39
Evropske ekonomske zajednice (1958) koja kasnije prerasta u Evropsku uniju, NATO (1949),
Pokret nesvrstanih (1961), Organizacija afričkog jedinstva (1963) i brojne druge koje su aktivne i
aktuelne i danas.
Vremenom, udruživanje na političkom i vojnom nivou, jačanjem ekonomskih prilika dovodi do
ukrupnjavanja tržišta i umrežavanja i na tržišnom nivou. Ovakva ekonomska klima je zahtevala
novi vizuelni jezik koji bi bio prijemčiv na širem planu i sve većem tržištu. Estetika nove ekonomije
i sveta bi morala biti očišćena od nacionalnih i etničkih determinanti i morala bi biti bazirana na
sažetosti i brzini prenosa informacija. To je najlakše uraditi pročišćenom novom tipografijom, jakim
geometrizovanim formama, racionalizacijom i analizom grafičkih elemenata i informacija. Dakle,
sve ono za šta su se brojni predstavnici istorijske avangarde zalagali decenijama ranije je najzad
našlo put do šire scene. Ovakav stil u dizajnu, a posebno u grafičkom dizajn, novoj struci u povoju,
se danas zove Švajcarskim stilom ili Međunarodnim tipografskim stilom koji nastaje 1950tih godina
iako su mu koreni mnogo stariji. Smatra se da je ovaj stil duboko baziran na ruskim i nemačkim
prethodinacama poput suprematizma i konstruktivizma odnosno Bauhausa i radovima Jana Čiholda,
ali i holandskog De Stijl pokreta. Iako su mu koreni na drugim geografskim lokacijama ovaj pokret
se naziva švajcarskim stilom jer su glavni predstavnici bili švajcarski autori poput Jozef Miler
Brokmana (Josef Müller- Brockmann, 1914 –1996), Armin Hofmana (Armin Hofmann, 1920-),
Maks Bila (Max Bill, 1908–1994) u grafičkom dizajnu, ali i arhitekte Le Korbizijea. Sam stil se
danas stavlja pod okrilje neoavangardnih pokreta a odlike stila su:
 Asimetrična organizacija elemenata
 Upotreba grida - nevidljive modularne mreže sa blokovima i proredom po kojoj se raspoređuju
elementi
 Predstavljanje vizuelnih i tekstualnih podataka na jasan i efikasan način
 Upotreba bezserifne tipografije – groteks
 Strukturisanje i pravljenje tipografske hijerarhije
Ovakav pristup je duboko ukorenjen u postulatu Bauhausa da “forma prati funkciju” kao i u ideji
vizuelnog atomizma jednog broja avangardnih pokreta. Tokom dominacije ovog stila 1957. godine
nastaje Helvetika, tipografsko pismo svedenih linija koje nosi ime po latinskom nazivu Švajcarske.
Mnogi smatraju da je ovo pismo označilo početak moderne tipografije a svakako je jedno od
najpoznatijih i najkorišćenijih pisama dvadesetog veka. Pored toga što je najjasniji stub
Međunarodnog tipografskog stila, o njegovoj bitnosti i vidljivosti govori i to da je pola veka
kasnije snimljen dokumentarni film 2007. godine kao i da je realizovana izložba "50 godina
Helvetike"u MOMA u Njujorku.
4. GRID, MREŽA I DRUŠTVENE MREŽE
Nakon Švajcarske, stil se brzo širi svetom i dominira do 1970tih godina kada dolazi do
popularizacije zasićenog i kolorističkog dizajna sa razigranom tipografijom. Iako su se trendovi s
godinama menjali, Međunarodni tipografski stil je ostao norma dobrog grafičkog dizajna. Na velika
vrata, ovaj neoavangardni stil se vraća u novom ruhu, baš kako je i Manovič predvideo – kao
dominantni stil koji možemo videti u raznim aplikacijama i na društvenim mrežama. To ne čudi
uopšte jer Švajcarski stil u dizajnu nosi isti duh i vrednosti savremenog web i UX dizajna:
beskonačnu potragu za jednostavnošću i jasnoćom svrhe [5].
Pored već pomenute jednostavnosti, kod dizajna društvenih mreža preglednost i lakoća upotrebe su
imperativ baš kao i hijerarhija informacija. Ti elementi se postižu upotrebom modularne mreže –
gridom ali i dobrom bezserifnom tipografijom. Asimetrija i levo poravnanje teksta, potpuno
nezamislivo u klašičnom prelomu, a osnov švajcarskog modela preloma po gridu, ukomponovani sa
dobrom i efektnom fotografijom ili vizualom su formula izgleda društvenih mreža od Instagrama,
preko Fejsbuka, Tvitera, Pinteresta, Linkedina do Behance i drugih platformi. Ovi elementi su
složeni na jednostavan, ali vrlo logičan, strukturiran, čvrst i skladan način.
40
Slika 1. Grid kod Fejsbuka i Pinteresta
Baš kao i kod švajcarskog stila, dizajn modernih veb-sajtova i društvenih mreža se bazira na
ujednačavanju dizajnerskih elemenata, snažnim geometrijskim oblicima, apstraktnim
geometrizovanim šarama i neuobičajenim kombinacijama boja. Dizajn, koji je sveden se po potrebi
razigrava veštim manipulacijama tekstom i upečatljivim apstraktnim vizualima jasno jasno može
prenositi informaciju.
5. ZAKLJUČAK
U zadnjih sto godina, što je dijapazon ovog rada, svet se vrtoglavo menjao, današnji život čoveka je
nemerljivo drugačiji nego svakodnevnica ranijih generacija a opet koncepti, termini, estetika i
postupci današnje tehnologije su postavljeni u avangardnim pokretima i idejama, razrađene u
neovangardi a žive danas svuda oko nas. Ideje umrežavanja, termini i pristupi su osmišljeni u
istorijskog avangardi, mnogo pre pametnih telefona, letova dostupnih običnom čoveku, televizora i
bežične komunikacije. Manovič je u svojim 20 godina starim razmatranjima, u duhu predvodnice,
napravio paralele koje će se itekako potvrditi tačnim.
LITERATURA
[1] Berg, van der Hubert; Fenders, Valter, Leksikon avangrade, Službeni glasnik, Beograd, (2013)
[2] Calinescu, Matei The Five Faces of Modernity: Modernism, Avant-Garde, Decadence, Kitsch,
Postmodernism. Duke University Press. (1987).
[3] Manovich, Lev The Language of New Media, The MIT Press, САД, (2001)
[4] Manovich, Lev The avant garde as software, (1999). [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2NUbky5
(Pristup: 09.11.2019.)
[5] Novin, Guity History of Graphic Design (2016). [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2KtFyps
(Pristup: 09.11.2019.)
[6] Terror, Diogo Lessons from Swiss Style Graphic Design (2009). [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2CL5Qir (Pristup: 09.11.2019.)
41
NEKI MATEMATIČKI KONCEPTI KAO ALAT U DIZAJNU I UMETNOSTI
Duško Radaković1, VŠSS – Beogradska politehnika

Dragana Gardašević2, VŠSS – Beogradska politehnika
Apstrakt: Prisustvo matematičkih zakonitosti u muzici, arhitekturi, dizajnu i svim granama nauke i
umetnosti su odavno poznati. Međutim, određeni matematički koncepti su veoma primenljivi u
realnom okruženju, posebno u dizajnu. Poznavanje oblika obrtnih tela, ravnih likova (figura) i
grafika funkcija (harmonijskih), dovodi do boljeg razumevanja samog procesa dizajniranja, koje,
osim glavnog dela koje čini idejno rešenje, sadrži i drugi, veoma bitan deo zvani kreativno
mišljenje, u kojem matematika igra veoma važnu ulogu. Logo, ručka šolje, tačnije svaki oblik koji se
želi dizajnirati, bez obzira da li je kreiran u dve ili tri dimenzije, predstavlja između ostalog
primenu nekog matematičkog koncepta. U tom smislu, cilj ovog rada je da predstavi matematičke
koncepte čije poznavanje podstiče kreativno mišljenje, dok poznavanje funkcija, tačnije njihovih
grafika i osobina omogućuje i olakšava sprovođenje ideje u konkretno rešenje.
Ključne reči: matematika, generativna umetnost, dizajn, modelovanje
SOME MATHEMATICAL CONCEPTS AS TOOLS FOR DESIGN AND ART
Abstract: The presence of mathematical principles in music, architecture, design, and all branches
of science and art has long been known. However, certain mathematical concepts are very
applicable in a realistic environment, especially in design. Knowledge of shapes of rotating bodies,
in-plane figures (figures), and graphs of function (harmonic) driven shapes leads to a better
understanding of the design process itself. Besides, the design process, mainly consisting of
conceptual design, contains another very important part called creative thinking, in which
mathematics plays a very important role. A logo, a cup handle, a crown, or more precisely any
shape that is undergoing a design, whether it is created in two or three dimensions, among other
things represents the application of some mathematical concept. In this sense, the authors of this
paper wish to imply that knowledge of mathematical concepts encourages creative thinking, while
knowledge of functions, more precisely their graphics and properties, enables and facilitates the
implementation of an idea into a concrete solution.
Keywords: mathematics, generative art, design, modelling
1. UVOD
Osnovno pitanje koje se postavlja je kako napraviti matematički nacrt (u daljem tekstu nacrt) na
osnovu ideje? Da bi se mogao uraditi postavljeni zadatak, potrebna su određena predznanja, bez
kojih je nemoguće izvršiti taj zadatak. Na intuitivnom nivou, mnogi dizajneri koriste različite
matematičke koncepte, dok u procesu dizajniranja modela koriste i različite matematičke funkcije.
U ovom smislu, pod predznanjem se podrazumeva poznavanje grafika i jednačina matematičkih
funkcija potrebnih za konstruisanje traženog modela, kao i razumevanje njihove oblasti
1
dradakovic@politehnika.edu.rs
2
dgardasevic@politehnika.edu.rs
42
definisanosti i skupa vrednosti, što značajno olakšava postavku parametara i upotrebu alata u
programu za konstrukciju nacrta.
2. ISTORIJSKI PREGLED
Matematički koncepti predstavljaju kombinaciju skupova aksioma i teorema koje mogu biti
izvedene logički na osnovu aksioma, pri čemu se logička i filozofska osnova matematike svode na
pitanje da li aksiomi datog sistema osiguravaju kompletnost i konzistenciju [1]. Najveći broj
matematičkih koncepata koji se danas koriste u dizajnu nastali su u antičko doba, a razvijani je od
15. veka do kasnog 20. veka. Razvojem nauke došlo je i do formulisanja i primene matematičkih
koncepata u umetnosti i dizajnu. Linearna perspektiva nastala je u srednjem veku, geometrija i
projektivna geometrija razvijana je u 17. veku (koncept preuzet od Euklida (Εὐκλείδης)), simetrija se
primenjuje od 15. veka, a sferne projekcije razvijane su tokom 20. veka. Pored navedenih, teorija
proporcija u umetnosti i dizajnu najpoznatija je kroz zlatni presek, dok se razvojem računara u
drugoj polovini 20. veka u umetnost i dizajn uključuju različite matematičke funkcije (tako nastaje
algoritamska i fraktalna umetnost i dizajn) [2].
Zlatni presek, koji predstavlja savršene proporcije u prirodi, koristi odnos uzastopnih članova
Fibonačijevog (Leonardo Pisano Fibonacci) niza, koji konvergira broju 1,618. Savršenstvo oblika
moguće je dobiti i manipulacijom kvadrata i krugova baziranih na članovima Fibonačijevog niza. U
praksi, npr. dizajner može da koristi ovaj koncept u cilju osmišljavanja uređenosti štampane ili veb
stranice (u kontekstu pozicije i veličine elemenata). Ovo ne mora da se ograniči samo na jednu
stranicu, već na dizajn celog projekta. U prirodi mogu da se uoče brojni sistemi kod kojih je
zastupljeno ovo pravilo. Oblici koje je čovek stvorio, a koji prate pravila zlatnog preseka, su npr.
Velike piramide u Egiptu, Partenon u Atini, čak i logo Tojote (Toyota), Pepsi, Nissan (Slika 1). U
novije vreme primer zlatnog preseka u arhitekturi je Korbizjeova zgrada Sekretarijata Ujedinjenih
nacija u Njujorku [3].
Slika 1. Logo Toyota (a) i primena u dizajnu (b)

Izvor: (a) https://images.app.goo.gl/TR2YzGQ3RViDA9XYA ,
(b) https://images.app.goo.gl/Rf2b2myne5NwwW5s9
2𝑎+𝑏 𝑎
Manje poznati srebrni presek predstavlja niz čiji su elementi razlomci oblika 𝑎 = 𝑏 , za 𝑎 > 𝑏,
počev od 𝑎 = 𝑏 = 1. Analogno načinu na koji odnos uzastopnih članova Fibonačijevog niza teži
zlatnom preseku, srebrni presek predstavlja vrednost kojoj teži odnos dva uzastopna broja Pelovog
2 5 12 29
(John Pell) niza. Članovi Pelovog niza su brojevi {1 , 2 , 5 , 12 , … }. Ovi razlomci teže ka 𝛿𝑆 = 1 +
√2 = 2.4142 i vezani su za pravilne osmouglove. Ako se pravilni osmougao podeli na dva jednaka
trapezoida i pravougaonik, tada strane pravougaonika predstavljaju srebrni presek u odnosu 1: 𝛿𝑆 , a
strane trapezoida stoje u odnosu 1: 1: 1: 𝛿𝑆 . Dalje, ako je dužina ivice pravilnog osmougla t, tada je
rastojanje između naspramnih strana 𝛿𝑆 ∙ 𝑡, a površina je 2𝛿𝑆 ∙ 𝑡 2 [4] (Slika 2). Rimljani su
primenjivali srebrni presek u konstrukciji oltara u obliku osmougla koji ih okružuju. Veliki
osmougao je obično uklanjan nakon završetka konstrukcije. Činio je konstrukcijski vodič i alat za
poravnanje svega što je unutar njega konstruisano. Na Dalekom Istoku korišćen je za konstrukcije
Budinih statua, u japanskoj arhitekturi (veruju se da je srebrni presek smireniji i dostojanstveniji od
zlatnog) (Slika 3a), i animaciji za konstrukciju animiranih likova npr. Doremona (Slika 3b) [3].
43
Slika 2. Konstrukcija srebrnog preseka na osnovu pravilnog osmougaonika
Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Pell_number
(a) (b)
Slika 3. Pagoda Horiu konstruisana po pravilima srebrnog preseka (a) i Doremon (b)
Izvor: https://architects.zone/golden-and-silver-ratio-in-architecture/
Od 15. veka, grupa toskanskih umetnika uvodi koncept kreiranja iluzije dubine na ravnoj površini,
poznat kao linearna perspektiva [5]. Iako je ovaj koncept bio poznat još u doba starih Grka i
Rimljana, o čemu na žalost ne postoje sačuvani zapisi, bio je izgubljen do početka 15. veka, kada su
ga u arhitekturu i umetnost uveli Filipo Bruneleski (Filippo Brunelleschi) 1415. i Alberti (Leon
Battista Alberti) 1430. godine, a nalazi se u delima poznatih umetnika Donatela (Donato di Niccolo
di Betto Bardi), Mazača (Masaccio), Da Vinčija (Leonardo da Vinci), Direra (Albrecht Dürer) [6].
Konceptom perspektive posebno se bavio Dezarg (Girard Desargues) u 17. veku, koji je primetio da
se, na osnovu umetničke perspektive, ni dimenzije ni oblik predmeta ne čuvaju u projekcijama, dok
se kolinearnost čuva. Perspektiva je koncept često primenjivan u dizajnu (Slika 4a) i umetnosti
(Slika 4b).
Sledeći važan doprinos matematike koji je primenljiv u dizajnu dao je Nikolo Fontana (Nicolo
Fontana), poznatiji pod nadimkom Tartalja, obnavljanjem, a Đirolamo Kardano (Gerolamo
Cardano) objavljivanjem rešenja kubne jednačine u delu Pravila algebre (poznat pod nazivom Ars
Magna) 1545. godine, zajedno sa Ferarijevim (Lodovico de Ferarri) rešenjem jednačina četvrtog
stepena. Ovo predstavlja osnovu algoritamskih rešenja koja se u dizajnu koriste od kraja 20. veka.
Razvoj geometrije u 19. veku izneo je na svetlo činjenicu da je Euklid svu pažnju posvetio samo
jednoj vrsti geometrije, dok se ostale iz nje mogu dobiti zamenom Euklidovog petog postulata
odgovarajućim aksiomom o paralelama.
(a) (b)
Slika 4. Koncept linearne perspektive u dizajnu (a) i umetnosti (b)
Izvor: (a) https://images.app.goo.gl/Nm5RyFTpPBatkKDw9
(b) https://images.app.goo.gl/F5dNbbHiXG8Vqjiv6
44
Možda najpoznatiji geometrijski koncept primenljiv u dizajnu je simetrija. Na osnovu načina na koji
se simetrija javlja, razlikujemo sledeće vrste: refleksija, koja predstavlja direktnu izometriju sa
fiksnom linijom koja predstavlja osu refleksije u odnosu na koju se preslikavanje vrši (Slika 5, gore
desno); rotacija, direktna izometrija sa fiksnom tačkom koja predstavlja osu rotacije (Slika 5, gore
levo); translacija, direktna izometrija bez fiksnih tačaka (Slika 5, dole desno) i klizna refleksija,
koja predstavlja indirektnu izometriju bez fiksnih tačaka (Slika 5, dole levo).
Slika 5. Tipovi simetrije: rotacija (gore levo), refleksija (gore desno),

klizna refleksija (dole levo) i translacija (dole desno)
Izvor: https://bit.ly/2rAOouN
Posebno treba pomenuti Apolonijeve (Ἀπολλώνιος ὁ Περγαῖος) krugove i površi koji čine nastavak
istraživanja kvadrature (površi) i kubature (zapremina) prenete od Arhimeda (Ἀρχıμήδης) u 16. veku,
koji su snažno uticali na razvoj analitičke geometrije i infitezimalnog računa, bez kojih bi razvoj
računarskih programa za dizajn bio nezamisliv. Sledeći važan koncept predstavljaju poliedri. U
umetnosti su korišćeni kao modeli za demonstraciju zakona simetrije i perspektive, ali i kao simboli
dubokih religioznih i filozofskih istina. U dizajniranju, primena koncepta poliedra se ogleda u
smislu konstrukcije trodimenzionalnih oblika [7]. Geometrija fraktala i mustri (pattern), možda je
najčešće korišćena u dizajnu. Fraktali se primenjuju u konstrukciji zgrada i urbanog dizajna.
Predstavljaju sliku sastavljenu iz delića koji su istog oblika kao i celokupna slika. Tako se, na
primer, oblici iz prirode simuliraju i pomoću računara pretvaraju u fraktalne oblike, što doprinosi da
se ovaj koncept primenjuje za dizajn novih oblika.
3. GENERATIVNA UMETNOST I MATEMATIČKE FUNKCIJE U DIZAJNU
„Generativna umetnost je stara koliko i sama umetnost“ – Filip Galantera [8]. Ovu umetnost prate
određeni matematički principi, tj, sheme načina na koji se realizuje ideja umetnika. Do danas ne
postoji jasna definicija šta je generativna umetnost. Ova umetnost se odnosi na umetničku praksu u
kojoj autor koristi sistem (na primer, računarski program, mašinu, matematička pravila, zakonitosti,
i dr.) ili bilo kakvu proceduralnu napravu (i tehniku) koja se realizuje sa izvesnim stepenom
autonomije što za rezultat daje gotov umetnički rad. U ovom kontekstu, termin „proceduralna“
predstavlja skup instrukcija za obavljanje neke radnje, pri čemu je u svakom koraku poznat sledeći
korak. Herbert (Jean-Pierre Hébert) takođe koristi algoritme u svojim radovima i definiše
„algoriste“ kao umetnike koji stvaraju i konzistentno koriste jednu ili više procedura za
komponovanje, konstruisanje ili kreiranje umetnosti, ili rešavanje umetničkih problema.[9]
Generativna umetnost se može videti i u islamskoj umetnosti. Principi se nalaze u prirodi, a
predstavljeni su floralnim i biomorfnim oblicima, apstrakcijom preko osnovnih geometrijskih
oblika (kružnica i linija) i načinom „popločavanja“ (algoritmom uklapanja).
Vodeći se činjenicom da je u drugoj polovini 20. veka došlo do naglog razvoja računara i primene
softverskih rešenja u dizajnu (pa i u umetnosti) – počinje razvoj apstraktne generativne umetnosti.
Osnovni principi generativne umetnosti mogu se videti u muzici – Džon Kejdž (John Cage –
sintisajzeri, matematički modulirani zvuk), Brajan Ino (Brian Eno – ambijentalna muzika,
45
elektronska muzika), Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart – „muzička igra sa kockicama“) ili u
delima starijih umetnika kao što su Hans Hake (Hans Haacke - „Condensation Cube“), Serđo
Maltaljati (Sergio Maltagliati – kompozitor i vizualni umetnik, Musica intorno alla Gabbia), Sol
Levit (Sol LeWitt – kodira svoje radove).
Neke matematičke funkcije koje čine podlogu za dizajniranje su harmonijske (cirkularne) funkcije.
Harmonijske funkcije su funkcije definisane na otvorenom skupu Ω ⊆ ℂ = ℝ2 , dvostruko
neprekidno diferencijabilne, koje ispunjavaju uslov:
𝜕2 𝑢 𝜕2 𝑢
∆𝑢 = 𝜕𝑥 2 + =0 (1)
𝜕𝑦 2
U kontekstu dizajna, za ove funkcije je karakteristično da su vezane za oscilacije i periodičnost.

Najčešće korišćene funkcije ovog tipa su trigonometrijske – periodičnost i oblik ovih funkcija
veoma je primenljiv u dizajnu i umetnosti (Marijus Vac je koristio funkciju kosinus za kreiranje lepih
oblika) [10,11]. Superponiranjem osnovnih trigonometrijskih funkcija sa različitim fazama, mogu da
se dobiju raznovrsni 3D modeli. Na Slici 6 prikazani su modeli koje je matematičkim principima
generisao Marijus Vac (Marius Watz).
Slika 6. 3D modeli generisani primenom trigonometrijskih funkcija

Izvor: https://www.flickr.com/photos/watz/with/24473155876/
U kontekstu dizajna proizvoda, osnovne trigonometrijske funkcije (Slika 7) mogu se primeniti u

cilju dobijanja konkretne željene forme (Slika 8).
Slika 7. Osnovne trigonometrijske funkcije (levo) i superponiranje prve dve (desno)
Primena se može videti u detaljima konkretnih proizvoda, a ogleda se u direktnoj primeni

harmonijske funkcije ili kombinacije više harmonijskih funkcija sa različitim parametrima (Slika 8).
Pored toga, mogu da se kombinuju osnovni geometrijski elementi (linije i kružni lukovi) čiji se
oblici menjaju u skladu sa harmonijskim funkcijama.
46
Slika 8. Primeri primene harmonijskih funkcija
4. ZAKLJUČAK
Poznavanje jednostavnih matematičkih koncepata kao što su simetrija, perspektiva, proporcije,

fraktali i slično, kao i osnovnih trigonometrijskih funkcija može da bude veoma korisno za
dizajnera. Posebno u kontekstu produbljivanja i realizacija ideja, ali i u poboljšanju upotrebe UI/UX
(korisničkog interfejsa/iskustva) u dizajnu proizvoda i veb dizajnu. Sa aspekta definisanja oblika,
mogu da se koriste razne matematičke koncepcije i funkcije za generisanje interesantnih formi po
uzoru na elemente i oblike koji se nalaze u prirodi. Na osnovu toga, poznavanje matematičkih
koncepata i funkcija može da bude veoma koristan alat za uspešno bavljenje dizajnom.
LITERATURA
[1] [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/32D65qj , (Pristup: 3.9.2019.)

[2] Čerić V., Likovna umjetnost, matematika i algoritmi, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2NGVGWw
[3] [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/33Fxut3 , (Pristup:4.9.2019.)
[4] Weisstein, Eric W. (2002). CRC Concise Encyclopedia of Mathematics, Second Edition, p.1207-8. CRC
Press.
[5] Blumberg, N., Linear perspective, Encyclopædia Britannica, Inc., 2016., [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2rvCOB5 (Pristup:3.9.2019.)
[6] Heilbron, J.L., Geometry, Encyclopædia Britannica, Inc., 2019., [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2NDZyHQ , (Pristup:3.9.2019.)
[7] Salla, N., (2002) Art, Mathematics and Architecture for Humanistic Renaissance: the Platonic Solids,
The Humanistic Renaissance in Mathematics Education,.
[8] Intervju sa Filipom Galanterom, „Generative art is as old as art“, Septembar 6, 2004, [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/34TV8Cn , (Pristup: 15.09.2019.)
[9] H. Dehlinger (2007), On fine art and generative line drawings, Journal of Mathematics and the Arts,
1:2, 97-111, DOI: 10.1080/17513470701441445
[10] Jinju Jang, The story of a designer conquering mathematics, Medium, 2017., [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2QdNZsu
[11] [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2qI0WQP , (Pristup: 12.9.2019.)
47
PARTICIPATIVNA ARHITEKTURA I DIZAJN PRIMENJENI U STUDIJI
PROSTORNE PROVERE LOKACIJE PARK-DVORIŠTE U
SINĐELIĆEVOM SOKAČETU U BEOGRADU
Natalija Jovanović1, Studio Pilastro

Jelena Ivanović Vojvodić2, Beogradska internacionalna nedelja arhitekture
Apstrakt: Participativna arhitektura podrazumeva pristup osmišljavanju i realizaciji urbanističkih

rešenja koji aktivno uključuje neposredne korisnike u proces osmišljavanja javnih površina i
odlučivanja o njihovoj upotrebi i izgledu. Osnovna svrha ovog pristupa jeste da arhitektonska i
urbanistička rešenja budu upotrebljiva i da u što većoj meri odgovaraju potrebama krajnjih
korisnika, premda neki u njemu vide i jednu vrstu demokratizacije i politizacije arhitekture kao
načina da se određene društvene grupe demarginalizuju i da se pravo na grad aktuelizuje (Frediani
2016: 99). Cilj ovog rada je da na primeru Studije grupe autora ( dr Jelena Ivanović Vojvodić
dipl.inž.arh; Aleksandar Кotevski mas.inž.arh; Nina Šašić, dipl. antr; Natalija Jovanović mas.
prim.diz; Sandra Šumonja Nikolić, dipl.fil; Tatjana Vukosavljević mas.prim.diz; okupljenih oko
organizacije Beogradske Internacionalne Nedelje Arhitekture – BINA), prikaže sprovođenje metoda
participativnog istraživanja na temi susedstva kroz zajedničke aktivnosti sa korisnicima prostora.
Obuhvat rada na Studiji je bio orjentisan na analizu svih projekata i planova koji okružuju park-
dvorište u Sinđelićevom sokačetu u okviru bloka B17 plana (Regulacioni plan Bulevara revolucije,
od ul. Takovske do ul. Sinđelićeve, blokovi A1-A19, B11, B17 (Sl.list grada Beograda br.15/01).
Ključne reči: participativna arhitektura, javni prostor, zajednica, urbani dizajn.
PARTICIPATORY ARCHITECTURE AND DESIGN APPLIED IN THE

STUDY OF SPATIAL LOCATION ANALYSIS OF THE PARK-COURTYARD
IN SINDJELIC’S PASSAGE IN BELGRADE
Abstract: Participatory architecture involves an approach to designing and implementing urban

solutions that actively involves immediate end-users in the process of designing public spaces and
deciding on their use and appearance. The basic purpose of this approach is for architectural and
urban solutions to be usable and to the greatest extent suited to the needs of users, although some
see it as a kind of democratization and politicization of architecture as a way to demarcate certain
social groups and actualize the right to the city (Frediani 2016: 99). The aim of this paper is to
draw on the example of the Study Group of Authors (Jelena Ivanović Vojvodić, PhD; Arch.Arch.;
Alexander Kotevski, MA; Nina Šašić, BSc; Natalija Jovanović, MA; Sandra Šumonja Nikolić, B.Sc.;
Tatjana Vukosavljevic, MA, gathered around the Belgrade International Architecture Week -
BINA), demonstrates the implementation of participatory research methods on the topic of
neighborhood through joint activities with space users. The scope of work on the Study was focused
on the analysis of all projects and plans surrounding the park yard in Sindjelic's co-block within
block B17 of the plan (Regulacioni plan Bulevara revolucije, od ul. Takovske do ul.Sinđelićeve,
blokovi A1-A19, B11, B17 (Sl.list grada Beograda br.15/01).
Keywords: participative architecture, public spaces, community, urban design.
1
natalija.jovanovic@pilastro.rs
2
jelena@bina.rs
48
1. UVOD
Obuhvat rada na Studiji je bio orjentisan na analizu svih projekata i planova koji okružuju park-
dvorište u Sinđelićevom sokačetu u okviru bloka B17 plana (Regulacioni plan Bulevara revolucije,
od ul.Takovske do ul.Sinđelićeve, blokovi A1-A19, B11, B17 (Sl.list grada Beograda br.15/01), kao
i sprovođenje metoda participativnog istraživanja na temi susedstva kroz zajedničke aktivnosti sa
korisnicima prostora. Studijom i istraživanjima, analizom, radionicama, sastancima sa svim
relevantnim institucijama i građanima usaglasiti i spovestim metode participativnog urbanizma
kako bi se pronašlo zajedničko, održivo i odgovarajuće rešenje za budućnost javnog prostora parka-
dvorišta i bloka kao i svih njegovih korisnika.
2. PROBLEM STUDIJE
Problem rada na Studiji Prostorna provera lokacija za dodelu istraživanja, analize i studije - SIA -
obuhvat 1 podrazumeva analizu i sintezu, komparativnu metodu glavnih postulata:
1. Plan generalne regulacije građevinskog područja sedišta jedinice lokalne samouprave –Grad
Beograd -celine I i II (Službeni list grada Beograda, br.20/2016), kojim je predmetni blok kod
Mlatišumine ulice opet definisan kao javna saobraćajna površina. Direkcija kao Investitor,
pridržavajući se u svemu zakonskog i planskog okvira, trebalo bi da pristupi daljoj izradi
tehničke dokumentacije i izgradnji bloka u svemu u skladu sa navedenim PGR-om.
2. Integrisana ulica unutar bloka: prema pravilima za izgradnju predviđen je obrađen ivičnjak,
promena visine u odnosu na kolske saobraćajnice, zastori visokog kvaliteta (betonske kocke,
kamene ploče, kamena kocka, mermer i dr), predviđena su parking mesta, zelenilo, opremanje
mobilijarom fontane, česme, skulpture, klupe, žardinjere, kandelabri i sl.) Građevinska dozvola
br. 351-390/2015 od 17.12.2015. godine, izdata je od strane nadležnog Sekretarijata za
urbanizam i građevinske poslove, a nakon rešenih imovinsko-pravnih odnosa na katastarskikm
parcelama koje su obuhvaćene građevinskom dozvolom. Na osnovu dobijene građevinske
dozvole izrađen je Projekat za izvođenje radova. Izvođenje radova je obustavljeno
14.10.2016.godine.
3. Pobuna građana protiv izgradnje saobraćajnice u parku iz 2016. kada je planirana izgradnja
saobraćajnice (4.10.2016.) prema projektu parternog uređenja Direkcije za građevinsko
zemljište i izgradnju Beograda.
4. Privremeni objekti - lokali na javnom zemljištu su u nerešenom statusu prema institucijama
grada Beograda.
Svi navedeni elementi bili su predmet studije preko utvrđene metodologije participativnog
urbanizma.
3. METODOLOGIJA I TEHNIKE PARTICIPATIVNE ARHITEKTURE
Кad je reč o metodologiji i tehnikama participativne arhitekture, istraživač treba uvek da ima u vidu
činjenicu da će različiti elementi ovog pristupa biti u različitoj meri prisutni ili upotrebljeni u
zavisnosti od faktora povezanih sa konkretnom prirodom projekta. U slučaju ove analize reč je o
participativnom uređenju spoljašnje javne površine, pa će ta činjenica oblikovati prirodu i usloviti
stepen učestvovanja zajednice u uređenju. Кako je u pitanju javna površina, pravo na učestvovanje
u odlučivanju o uređenju imaju prema postulatima parcipativne arhitekture svi građani Vračara ili
čak Beograda, ali pošto je reč o površini koja je interesna sfera relativno malog broja ljudi (oko pet
stotina neposrednih korisnika) ovaj projekat je negde između masovno-participativnog i
ograničeno-participativnog dizajna. Priroda i stepen učestvovanja zavise najviše od toga u kojoj
meri je prostor već urbanistički iskorišćen, uređen i izgrađen i od toga kakve su lokalne javne
politike i opšta kulturna klima spram kolaborativnog uređenja. Stepen i vrsta participacije građana u
49
procesu odlučivanja su u načelu između i interakcije ljudi koji su češće u kontaktu, suseda i komšija
i planova kojima se dati prostori dizajniraju, odnosno između simboličnog učešća i potpune
kontrole nad procesima rada (Cooper 2006: 9). U ovom slučaju otvorena javna površina izmedju
objekata i park nije u potpunosti urbanistički iskorišćen, što donekle otvara prostor za participaciju
zajednice, ali u lokalnom kontekstu ne postoji komunikacija izmedju građana i institucija koja bi
omogućila neometanu participaciju, pa ima smisla pretpostaviti da će se ovaj participativni projekat
smestiti bliže konsultacijskom kraju spektra, što će reći da će predlozi, zahtevi i molbe korisnika
najverovatnije biti uzeti u obzir, ali ne nužno i prihvaćeni. Metodologija rada je bila utvrdjena preko
serije intervjua, anketa, upitnika i sastanaka na kojima su se razmatrali problemi urbanističkog
plana i potreba građana koji taj prostor neposredno koriste. Takođe metodološki principi
participacije građana su već bili uspostavljeni preko iskustava u okviru projekta EU Kreativne
Evrope Shared Cities, Creative Momentum: Urban Hub 1 koji je realizovao tim Čuvari parka uz
pomoć BINA tima (2016-2018).
Demografska struktura
Precizni podaci o demografskoj strukturi stanara Sinđelićevog sokačeta, koji predstavljaju

neposredne korisnike ove javne površine, ne postoje, niti oni o tome kako je polno, starosno i
socioekonomski struktuirano stanarsko-vlasničko telo tih objekata. Najrelevantniji zvanični podaci
do kojih se može doći odnose se na čitavu površinu Vračara, i to iz 2011. godine, iz koje potiče
poslednji popis stanovništva republike Srbije, odnosno Beograda i, konkretno, Vračara. Prema tom
popisu stanovništva prosečna starost na Vračaru bila je 44,9 godina, pri čemu se na nivou republike
očituje stabilan porast broja stanovnika koji imaju 65 i više godina od 1948. do 2011. godine. Što se
polne strukture tiče, zastupljenost muškog i ženskog stanovništva uglavnom je relativno jednaka, u
zavisnosti od opštine, a na Vračaru je 2011. bilo nešto zastupljenije žensko stanovništvo. Jedina
relevantna informacija koja bi bila od neposrednog značaja za ovu analizu jeste procena broja
korisnika ove javne površine, koja je izvršena tako što je sabran broj stanova u svim ulazima koji
izlaze direktno na Sinđelićevo sokače, potom su sabrani svi lokali čiji ulazi takođe izlaze direktno
na Sinđelićevo sokače, i kada su ova dva broja sabrana, i pomnožena sa tri (što je prosečan broj
korisnika prostora), kao rezultat je dobijen broj 492, što će reći da je broj neposrednih korisnika
javne površine Sinđelićevo sokače najverovatnije između 450 i 500 ljudi.
Saradnja sa stanarima
Prvi sastanak sa stanarima održan je 14. Oktobra 2018. godine, a najavljen je ubacivanjem letaka u
poštanske sandučiće. Na prvom sastanku stanara je bilo relativno malo, a zamišljen je kao strogo
informativan, sa ciljem upoznavanja stručnog tima sa stanarima, kao i za njihovo upoznavanje sa
našim zadatkom i ulogom u razrešenju problema nastalog u vezi s projektom za Sinđelićevo sokače.
Stanari koji su došli na prvi sastanak bili su izuzetno nepoverljivi i izuzetno neraspoloženi za
saradnju. Za taj sastanak bila je pripremljena neutralna, uopštena anketa o upotrebi prostora o kom
je reč, osmišljena tako da bude u potpunosti opšta, odnosno da se tiče isključivo upotrebe ovog
javnog prostora i potreba, odnosno želja stanara u vezi s njim, bez pomena bilo kakvih planova ili
izmene prostora uopšte. Svrha je bila da ispitanici sami identifikuju primaran problem ili tematske
prioritete i usmere buduću komunikaciju.
Drugi sastanak sa stanarima održan je sledeće nedelje, 21. oktobra 2018. godine na istoj lokaciji, uz
prisustvo mnogo većeg broj stanara – preko sedamdesetoro ljudi – od kojih i nekolicina onih koji su
prisustvovali prethodnom sastanku. Nova, konkretizovana anketa koja detaljno ispituje stavove u
50
vezi sa spornim Regulacionim planom Bulevara revolucije odštampana je u pedeset primeraka i
podeljena stanarima.
Pošto se ispostavilo da saradnja sa stanarima Sinđelićevog sokačeta postaje teško ostvariva i da je
uspostavljanje kontakta s relevantnim uzorkom stanara spor i mukotrpan proces zahvaljujući
njihovom nepoverenju, početkom novembra je na internom sastanku odlučeno da se pokuša stupiti
u kontakt sa predsednicima kućnih saveta. Nakon četiri izlaska na teren s ovim ciljem, najzad smo
došli do troje ljudi koji su se deklarisali kao predstavnici stanara, a koji su mahom ponovili ono što
su i svi ostali ispitanici do kojih smo došli izjavili – da je stav stanara prema projektu univerzalno
negativan; da se kategorički protive izgradnji obdaništa i integrisane ulice do garaže, kao i seči
drveća; da je nedopustivo Trnsku ulicu širiti i da za tim nema potrebe; da se eventualno može
ostvariti pristup garaži iz pravca Sinđelićeve ili Mlatišumine ulice, ali ne i iz Mileševske (prim.aut.
reč je o I, II i III, ulazu u zgradu na broju 3 u Mileševskoj ulici), ali da bi saobraćajnica izgrađena u
te svrhe morala da bude isključivo pristupna, odnosno da ne bi smela da funkcioniše kao
„regularna“ ulica.
Iako je ostvarivanje kontakta sa stanarima bilo teško i sporo, s obzirom na činjenicu da smo čuli
mišljenja više od 100 stanara – što će reći da smo anketirali više od jedne petine neposrednih
korisnika – i imajući u vidu činjenicu da su stavovi korisnika prema Regulacionom planu Bulevara
revolucije, kao jednoobrazni, izvedeni su određeni opšti zaključci o odnosu stanara prema planu i
odnosu plana prema njihovim potrebama, i na osnovu analize tih podataka urađen je
novoprojektovani predlog uređenja parka.
4. REZULTAT ANALIZE I PREDLOG UREĐENJA PARKA
Iz istraživanja obavljenog u skladu s principima participativne arhitekture i analize koja je iz njega

proistekla može se zaključiti da se velika većina neposrednih korisnika javne površine Sinđelićevo
sokače odlučno protivi sprovođenju Regulacionog plana Bulevara revolucije i izgradnji Beograda
onakvog kakav je dat na uvid javnosti jer smatra da taj plan nije u skladu s njihovim potrebama i
željama, odnosno da bi sprovođenje tog plana narušilo kvalitet njihovih svakodnevnih života.
Preovladavajući kriterijumi za zaključak su: ekonomski parametri za odbijanjem postojećeg plana -
umanjenje vrednosti investicija stanara u nekretnine biranjem lokacije na Vračaru, i socijalni
parameri za odbijanjem postojećeg plana - postojeća struktura stanovništva živi u objektima koji
nisu novoizgrađeni i teži da zadrži socijalnu strukturu odnosno ne prihvata promene.
Elementi plana koje svi korisnici prostora kategorički odbacuju jesu izgradnja objekta dečije zaštite-
vrtića u Sinđelićevom sokačetu, proširenje Trnske ulice tako da ima četiri trake, izgradnja bilo
kakve saobraćajnice, bilo parking mesta ispred ulaza I, II i III u Mileševsku broj 3 i umanjivanje
zelene površine i seča bilo kojih od stabala u sokačetu. Jedan aspekt plana prema kom su iskazani
ambivalentni stavovi jeste izgradnja pristupne saobraćajnice u samom sokačetu, s tim što su
naglasili da bi ta saobraćajnica morala da bude isključivo pristupna, s usporenim saobraćajem, i da
se sprovede diskretno i bez rušenja drveća, tako da bi ta potencijalna saobraćajnica pre trebalo da
bude integrisana ulica.
Jedan aspekt plana prema kom su iskazani ambivalentni stavovi jeste izgradnja pristupne
saobraćajnice u samom sokačetu – iako su mnogi i ovaj aspekt plana kategorički odbacivali, neki su
popunjavajući ankete naveli da bi eventualno bilo moguće obezbediti pristup garažama iz pravca
Sinđelićeve ili Mlatišumine ulice (uz, naravno, pristup iz Trnske ulice), s tim što su naglasili da bi ta
saobraćajnica morala da bude isključivo pristupna, s usporenim saobraćajem, i da se sprovede
diskretno i bez rušenja drveća, tako da bi ta potencijalna saobraćajnica pre trebalo da bude
integrisana ulica.
Mnogi korisnici su verbalno i pismeno zatražili uređenje postojeće zelene površine u sokačetu,
najpre u vidu postavljanja klupica i rasvete, eventualno postavljanja fontane i delimičnog
popločavanja, kao i u vidu dodatnog ozelenjavanja. Ovakvi predlozi predstavljaju jedini vid
intervencije u sokačetu koju su korisnici podržali. Valjalo bi primetiti i to da su korisnici skloni
51
brzoj i učinkovitoj samoorganizaciji, te da su odlučni u svojim naporima da usklade promene na
ovoj javnoj površini sa sopstvenim potrebama i željama, odnosno da se svim dozvoljenim
sredstvima bore da spreče intervencije koje oni smatraju štetnim, nepotrebnim ili iz bilo kog razloga
nepoželjnim.
Slika 2. Predlog programa dvorišta – parka i uvođenje sadržaja partera i ozelenjavanja
Na osnovu istraživanja i analize predložen je projekat uređenja bloka B17 sa sledećim prioritetima:
 Rekonstrukcija saobraćajnih pravaca i menjanje profila Trnske ulice – predloženi profil Trnske
intergisane saobraćajnice je dve saobraćajne trake u širini od 7m i obostrano parkiranje sa
drvoredima širine 5m kao i trotoari različite širine od oko 2,5m u ukupnoj profilaciji od 22,5m.
 Rekonstrukcija saobraćajnih pravaca i menjanje profila Mlatišumine ulice – profil ulice
definisati saobraćajnim krivinama ulazaka i izlazaka iz postojećih garaža uz poštovanje
saobraćajnih i pešačkih tokova.
 Rekonstrukcija volumena i gabarita objekata unutar bloka B17– predlog stručnog tima je
redefinisanje građevinskih linija ka unutrašnjosti bloka u Mlatišuminoj ulici prema delu kod
bulevara, kao i redefinisanje spratnosti bloka ka punim spratnim visinama do P+7.
 Zelene površine – predlaže se sitnim šljunkom i niskim rastinjem uobličavanje parkovskih
zelenih površina, kao i uklanjanje niskih granja na krošnjama drveća.
 Popločanje pešačkih staza – predlaže se formiranje novog - glavnog pešačkog pravaca u širini
od 3,5m (u pravcu Save Кovačevića - Mlatišumina ulica i pomoćnih pešačkih pravaca u širini
od 2m bez stepeništa radi neometanog kretanja osoba sa posebnim potrebama a u skladu sa
zakonom, kao i dodatno povećanje zelene travnate površine koje se može postići elementima
popločanja koje dozvoljavaju rast trave.
 Fontana, česma za vodu – park je centralno mesto okupljanja užeg i šireg kruga stanovnika
opštine Vračar. Česma za vodu je obavezni element svakog parka, to je osnovna potreba, kako
ljudska tako i za pse i kućne ljubimce. Fontana je deo ambijenta posebno važna u letnjim
mesecima.
 Кlupe – klupe su takođe neizostavni deo svakog parka, značajne su za korisnike svih uzrasta i
omogućavaju korišćenje parka i boravak na otvorenom prostoru u dužim intervalima, odnosno
duže vreme na svežem vazduhu i suncu što su osnovne ljudske potrebe.
 Кomšijski sto – prema predhodnom iskustvu participacije zajednički sto sa klupama je rešenje
za zajedničke sadržaje, okupljanja i druženja.
 Igralište za decu – razmotriti nove, inteligentne, didaktičke rekvizite pored ili umesto
postojećih klackalica i ljuljaški.
52
 Osvetljenje – u noćnom periodu osvetljenje je jedan od elemenata bezbednosti prolaznika i
korisnika parka. Predlog je za postavljanjem nižeg- ambijentalnog osvetljenja.
 Skulptura – razmotriti mesto za umetničku skulpturu, na taj način se prostor parka oplemenjuje
i kultiviše, približava se korisnicima i pomaže pri formiranju identiteta mesta što je od velike
važnosti za uspostavljanje civilizovanog odnosa prema parku kao javnom i zajedničkom
prostoru.
Slika 3. Rekonstrukcija Trnske ulice u integrisanu saobraćajnicu sa obostranim parkiranjem
Slika 4. Pešačke komunikacije i programski sadržaji parternog uređenja –

komšijski sto, igralište, klupe, rasveta
5. ZAKLJUČAK
Niz ideja o susedstvu su bile razmatrane sa stanarima oko budućeg održavanja javnog prostora,
parka-zajedničkog dvorišta kao što su redovno čišćenje, kulturno-umetničke intervencije, ali i
kreiranje novih programa koji podstiču razmenu, druženja i kvalitetniji život. Кonačni cilj ovih
akcija jeste da se park-dvorište u Sinđelićevom sokačetu u Beogradu učini ugodnim mestom za sve
generacije. Кorišćenjem postojećih ljudskih i institucionalnih kapaciteta može se razviti poseban
model brige o susedstvu, koji bi bio prilagođen svim generacijama i koji bi mogao da posluži kao
uzor političkog organizovanja zajednica uopšte. Poseban izazov predstavlja saradnja sa političkim
ustanovama, koje bi trebalo da prepoznaju i podrže lokalne inicijative za proklamovano pravo na
grad.
53
Dvorište posećuju različite generacije stanara, dece, mladih i starijih i u njemu provode slobodno
vreme, ali je i pored toga veći deo ovog prostora nedovoljno je iskorišćen i zapušten. Odnos prema
ovom javnom prostoru treba da se promeni kroz razvijanje modela participativnog projektovanja i
intenzivnu saradnju korisnika prostora, stručnjaka i nadležnih institucija, u cilju kreiranja
funkcionalnog prostora, koji bi trebalo da bude mesto okupljanja, razmene i konstituisanja zajednice
koje vodi brigu oko svih pitanja od zajedničkog interesa.
Posle analize anketa, intervjua stručni tim je radio na obradi i pripremi dokumentacije i predloga
promene plana. Novi projekat treba da istakne društvenu ulogu građanskih inicijativa u unapređenju
savremenih gradova. Novoprojekatovani zajednički predlozi građana i stručnjaka koji nastaju kao
odgovor na socijalne i prostorne potrebe u neposrednom okruženju, a koji se usklađuju sa
profesionalnim, arhitektonskim, urbanističkim, umetničkim i dizajnerskim intervencijama mogu da
unaprede otvoreni, javni, gradski prostor i savremeni urbani dizajn.
LITERATURA
[1] Achten, H. H. (2002), Requirements for Collaborative Design in Architecture, Timmermans, Harry
(Ed.), Sixth Design and Decision Support Systems in Architecture and Urban Planning - Part one:
Architecture Proceedings Avegoor, the Netherlands
[2] Boano, C. and Kelling, E. (2013), Toward an Architecture of Dissensus: Participatory Urbanism in
South-East Asia, Footprint
[3] Cooper, R. W. F. (2006), Participatory Architecture in Montreal: Three Case Studies, Concordia
University, Montreal, Quebec, Canada
[4] Frediani, A. A. (2016), Re-Imagining participatory design: Reflecting on the ASF-UK Change by
Design Methodology, DesignIssues, vol. 32, no. 3, Summer
[5] Luck, R. (2003), Dialogue in Participatory Design, Design Studies, vol. 24, issue 6, p. 523535
54
STUDIJA ARHITEKTURE SVETLA I SENKE
Sandra DePalo1, Beogradska politehnika
Abstrakt: Studija arhitekture svetla i senke je vizuelno i teoretsko-analitička studija svetla u

arhitekturi i dizajnu koja pokazuje princip primene dizajna svetla u prostoru. Cilj ove studije je da
predstavi primene principa dizajna rasvete kako bi se objasnio uticaj svetla na našu percepciju
prostora kroz njegov ambijent, izgled, granice, dubinu, i atmosferu stvorenu svetlom i senkom.
Osnovni dizajn parametri za dizajn osvetljenja su šest vizuelnih prinipa svetla, faktora koji se
uzimaju u obzir prilikom osvetljavanja arhitektonskih prostora. Svaki od ovih vizuelnih principa
ima svoju individualnu važnost ali svi moraju biti u skladu medjusobno, da bi se postigao željeni
prostorni efekat i faktori se uskladjuju kako medjusobno tako i sa postojećom okolnom
arhitekturom ili pejzažom.
Ključne reči: svetlo, senka, arhitektura, dizajn, prostor.
STUDY OF THE ARCHITECTURE OF LIGHT AND SHADOW
Abstract: Study of the architecture of light and shadow is a visual, theoretical and analytical
exploration of the lighting principles and use of light in spatial design and architecture. The aim of
this study is to illustrate the application of lighting on our perception of space, its ambience, mood,
boundaries, depth and its general atmosphere created by light and shadow. Six basic visual
principles of light are the parameters central to lighting the architectural spaces. Each of the
principles have their individual importance, and must be interconnected. To achieve the desired
visual effect within the space these principles are mutually correlated and harmonized with the
surrounding architecture and the built environment or landscape.
Keywords: light, shadow, architecture, design, space.
1. UVOD
Studija arhitekture svetla i senke je vizuelno i teoretsko-analitička studija svetla u arhitekturi i

dizajnu koja pokazuje princip primene dizajna svetla u prostoru. Cilj ove studije je da predstavi
primenu tih principa dizajna rasvete kako bi se objasnio uticaj svetla na našu percepciju prostora
kroz njegov ambijent, izgled, granice, dubinu, i atmosferu stvorenu svetlom i senkom. Svetlo nam
omogućava vidljivost i kroz naglašavanje vizuelnih limita omogućava prostornu hijerarhiju i red, i
prostor za pokret i statičnost. Arhitekta koristi svetlo kao medijum putem kog se prostor
transformše a iskustvo intenzivira. Osvetljavanje se postiže kroz kombinaciju inžinjeringa,
arhitekture i umetnsti. Kroz korišćenje ovih disciplina se izrodio i dizajn osvetljavanja - lajting
dizajn (lighting design), kao specijalnost.
1 sdepalo@politehnika.edu.rs
55
2. ARHITEKTONSKO OSVETLJAVANJE
Beskrajne mogućnosti korišćenja svetla u arhitekturi su bile jasno vidljive kroz istoriju i to se
nastavlja u savremenim tokovima. Osvetljenje nam omogućava otkrivanje prostora koji se javlja i
gubi kroz svetlo. U veličanstvenim prostorima se svetlo javlja, menja i naglašava formu.
“...Eksplozija beline odjednom ustupa mesto / popušta pred pulsirajućim bojama, svetlost je
uslovljena, a njena senka isprekidana” [1].
Svetlo je po definiciji energija čiji efekti se posmatraju kroz naučne, experimentalne, i duhovne
sfere. Svetlo obasjava našu realnost kroz svoje beskrajne zrake, i otkriva nam boje, teksture,
materijale, distance i prolaznost vremena. Na emotivno-duhovnom planu, svetlo izaziva osećanja,
budi sećanja i daje prostoru vażnost i spesifičnost. Mi doživljavamo svetlo kao glavnog “kreatora”
ambijenta. U prošlosti je veliki akcenat bio na arhitekturi svetla i senke kroz korišćenje i dovod
prirodnog svetla kroz formu objekata, kao npr. u Panteonu u Rimu. (1) Ovde se jasno vidi snažan
odnos svetla i života, i direktan duhovni spoj. Kretanje sunčevog svetla kroz unutrašnjost, stvara put
jakih senki i isticanje forme i materijala. Ovako vešta upotreba prirodnog svetla je danas
zapostavljena zbog akcenta koji se stavlja na korišćenje veštačke rasvete.
Slika 2. Ando Tadao, Crkva Slika3. Džejms Tarel,

Slika 1. Partenon, Rim
Izvor: https://bit.ly/370lULm
Svetlosti, Osaka, Japan Gugenhajm muzej, NY, SAD
Izvor: https://bit.ly/34Zjxq3 Izvor: www.jamesturrell.com
Primeri savremene arhitekture koja naglašava svetlno i senku mogu se najbolje videti u delima
Tadao Anda, Stiven Hola i umetnika kao Džejms Tarela koji se igra gradacijom senke i svetla da bi
stvorio izgled krovnog prozora (3). Crkva svetlosti, Tadao Anda u Osaki (2) u Japanu, u kojoj je
prostor definisan svetlom kroz jak kontrast svetla i senke. Ovde kretanje svetla kroz otvor u obliku
krsta dovodi posmatrača u direktno duhovno iskustvo. "Svetlost je poreklo svih bića. Svetlost,
svakim trenutkom, daje novu formu postojanja i novim međusobnim odnosima sa objektima u
prostoru, a arhitektura sažima svetlost do najsažetijeg. Stvaranje prostora u arhitekturi je
jednostavno kondenzacija i pročišćavanje snage svetlosti." [2]
3. OSVETLJAVANJE: VIZUELNI PRINCIPI SVETLA - DIZAJN OSVETLJENJA
Osnovni parametri za dizajn osvetljenja su šest vizuelnih prinipa svetla, faktora koji se uzimaju u
obzir prilikom osvetljavanja arhitektonskih prostora. Svaki od ovih vizuelnih principa ima svoju
individualnu važnost ali svi skupa moraju biti u skladu medjusobno. Da bi se postigao željeni
prostorni efekat ovi faktori se uskladjuju medjusobno tako i sa postojećom arhitekturom ili okolnim
pejzažom. Ovi pricipi su: osvetljenost i blistavost, boja i temperatura, visina, jačina, pravac i
raspodela.
3.1. Osvetljenost
Osvetljenost je parametar za količinu svetla koju projektuje izvor svetlosti (bilo prirodni ili
veštački) na neku površinu. Meri se po luks sistemu. Luks (eng. lux; simbol: lx) je SI izvedena
56
jedinica osvetljenosti (iluminacije) i jednaka je jednom lumenu po kvadratnom metru. Sunčeva
svetlost na prosečnom danu varira od 32 000 do 100.000 luksa, 300 luksa je za generalnu svrhu
kancelarijskog prostora, 500-700 za funkcijsku rasvetu, 1000-1500 za visoko specijalizovane
prostore. Mesečeva svetlost predstavlja oko 1 luks a zvezdana svetlost iznosi samo 0,00005 luksa.
U izgradjenoj sredini, osvetljenost je izuzetno bitan aspekat koji dovodi jasnoću i oblik u prostornu
kompoziciju. Osvetljenost nam omogućava lakšu navigaciju kroz prostor i obavljanje
zadataka/posla. Kroz vidljivost, osvetljenje nam omogućava različitu predstavu dubine u prostoru.
Nivoi osvetljenosti na različitim distancama obeležavaju našu percepciju dubine u prostoru. Visoki
nivoi osvetljenosti na velikim distancama povećavaju naš dożivljaj dubine prostora, dok visoka
osvetljenost na kraćim distancama smanjuju dubinu dożivljaja prostora.
3.2. Lumen / Blistavost
Svetlo se reflektuje preko površine različitih materijala. Relativna svetlost zavisi od fizičkih svojina
reflektivnog materijala. Glatka, staklasta površina reflektuje neometene svetlosne talase, gde je
ugao dodira isti kao i ugao refleksije kreirajući fokusirano svetlo. Površina teksture reflektuje
svetlosne talase iz različitih uglova dodira, kreirajući blistaviji svetliji odraz svetla. Racio lumena
pokazuje razlike u blistavosti izmedju dva objekta ili oblasti u prostoru. Količina svetlosti koja se
prenosi kroz materijal opada eksponencijalno. Površina materijala direktno utiče na način
osvetljenosti i refleksije svetla, pa je koncept lumena/ blistavosti direktno povezan sa izgradjenom
formom, materijalom i bojom. Površina ima potencijal da postane sekundarni izvor svetla. U
arhitekturi Stivena Hola (Steven Holl) često nailazimo na blistave površine koje su izvor svetla.
Holovo korišćenje svetla u boji koje izlazi iza planarne površine pokazuje kako se svetlo
transformiše preko površine koju osvetljava. U kapeili Svetog Ignaciusa svetlo upereno na obojene
zidne površine koje se nalaze iza zida ili plafona, reflektuje meku obruč obojenog svetla u prostor.
Upravo ovo indirektno svetlo sada postaje ambijentalna rasveta, teksture, boje i površine. Ovakav
primer blistavosti u prstoru potpuno transformiše naš doživljaj prostora.
Slika 4. Površina kao izvor svetla Slika 5. Tehnički crtež direktnog i indirektnog svetla
Izvor: Architectural Lighting Designing with Light and Space
3.2.1. Kontrast
Ljudsko oko uočava i fiksira svetlo u najblistavijoj tački. Ove najsvetlije delove prostora uočavamo
najbolje ukoliko se nalaze okružene slabo osvetljenim delovima. Kontrast, suprotnost svetlu - mrak
ili senka je neophodan kako bi se razlikovala pozadina od prednjeg plana, pozitiv od negativa i
arhitektonska forma od praznog prostora. Blistavost je mera svetla reflektovanog preko neke
površine, pa materijali treba da imaju neki kontrast u blistavosti da bi se medjusobno razlikovali i
doživljavali samostalno.
57
Slika 6. Kontrast svetla i senke u prostoru
Izvor: Muzej Grada Beograda, foto Sandra DePalo
Dve površine koje imaju sličnu blistavost se stapaju jedna sa drugom i doživljavaju kao jedna
površina, dok razlika u kotrastu svetla na tim površinama akcentuje svaku individuelnu formu.
Ovako se njihova prostorna veza uspostavlja. Igra svetla i senke nas vodi kroz prostor i skreće
pažnju na važna mesta ili tačke u prostoru, kao i pauze u vizuelnoj prostornoj putanji.
Slika 6. Efekat blistavosti kroz povećanje/ smanjenje dubine prostora, ilustracija

3.3. Boja i temperatura
Boja svetla menja naš doživljaj objekata i njihove sredine. Svaka površina prima boju zahvaljujući
svetlu koje absorbuje i reflektuje. Ljudsko oko reaguje samo na vrlo ograničeni raspon talasanih
dužina, na vidljivu svetlost. Ono odlično raspoznaje i vrlo male razlike unutar tog raspona. Te male
razlike nazivamo boje. Boje su dakle male frekvencijske razlike u području vidljive svetlosti.
Najkraću talasnu dužinu imaju ljubičasta i plava svetlost, a najdužu crvena svetlost. Ono što mi
vizuelno doživljavamo kroz boje koje vidimo, je svetlo koje je kombinacija različitih svetlosnih
talasa i bele svetlosti. Belo svetlo se oslikava kroz mnogo različitih talasa koje zajedno stvaraju
vidjenu boju. Bela svetlost sastavljena je od kontinuiranog niza svih boja vidljivog spektra. U praksi
pod bojom nekog tela možemo smatrati boju koje telo reflektuje kada je osvetljeno belom svetlošću,
tj. telo će biti obojeno nekom bojom ako mu površina apsorbuje belu svetlost samo na određenom
talasnom području. Boja u svetlu pridodaje identitetu i orijentaciji u prostoru. Boja se koristi kao
vizuelni kompas naglašavajući važna mesta i kao putokaz ka tim mestima. Obojeno svetlo nam
ostavlja jaku impresiju na mesto.
Slika 7. Osvetljavanje istog prostora različitim bojama

Izvor: izvorno autorsko
58
3.3.1. Prirodno i veštačko svetlo
Naš biološki ritam je odredjen dnevnim kruženjem svetla i tame. Tokom dana sunce prelazi luk od
180C preko neba i obasjava pejzaž bojama (crvena, oranž, bela, plava, roze, ljubičasta i boje
izmedju) Zbog našeg biološkog ritma, boje i šabloni su nam prepoznatljivi i tako razlikujemo doba
dana. Dnevno svetlo i boje zamenjujemo upotrebom veštačkih izvora svetlosti. Odabirom rasvetlnih
tela, njihove frekvencije, i boje i temperature, dizajn prostora poprima specifičnu atmosferu i
ambijent. Scena prostora se upotpunjuje.
Slika 8. Razlike u boji osvetljenja u odnosu na doba dana

4. VISINA
Jedan od osnovnih aspekata osvetljavanja je visina na kojoj je rasvetno telo postavljeno. Prostorna
veza izmedju izvora svetla, poda, plafona i našeg tela odredjuje kako mi razumemo i istražujemo
limite našeg okruženja. U daljini, rasvetno telo se ne mora primetiti dok se efekti svetla
doživljavaju. Svetiljka moze korišiti kao referentna tačka koja utiče na naše kretanje i interakciju sa
prostorom. VIsina svetlosnog izvora se koristi u štimovanju i kontroli nivoa lumena. Visina svetla
u arhitekturi je izuzentno jak medium za osećaj prostora i vizuelne intimnosti.
4.1. Sunce
Posmatrajući sunčevu putanju preko neba, mogu se videti i shvatiti razni mogući vizuelni efekti
promenom visine i ugla izvora sunčevog svetla. Moguća kompresija prostora izmedju sunca i
zemlje u periodu svitanja/ sumraka, stvara osećaj veće intimnosti, smanjena visina svetla u odnosu
na nas definitivno stvara veći osećaj spokoja. Linija horizonta ili granica izmedju neba i zemlje ili
vode je vizuelni odrednik po kom se meri visina sunca u toku dana. Tako se i zaključuje doba dana.
Po ovome naša percepcija o visini svetla je direktno vezana sa našom percepcijom vremena. Efekti
koje visina svetla ostavlja na površini Zemlje mogu se videti i u formi senki koje se stvaraju sa
objektima i bićima koje sunce osvetljava. Senke koje se stvore su definitivni odrednik vremena kroz
funkciju visine svetla. Dužina i veličina senke je kraća kada je sunce više, dok se senke produže
kada je sunce niže u odnosu na horizont.
Slika10. Osvetljena površina

Slika 9. Karavan kamila
u odnosu na visinu rasvetnog tela
Izvor: foto Nigel Pavitt
59
4.2. Intimnost
Preko studije sunčevog svetla i efekata koje proizvodi, arhitektonsko osvetljavanje se može
uskladiti po sličnim principima. Svaki prostor u kom se nalazimo ima odrednicu ekvivalentnu
horizontu u prirodi u odnosu na izvor svetla. Uglavnom je to pod prostora ili možda radna površina,
sto za ručavanje, linija nameštaja u odnosu na zid, isl. Ukoliko spustimo visinu izvora svetla u
odnosu na našu liniju horizonta u datom prostoru, postižemo intimniju atmosferu sličnu sumraku.
Na ovaj način mozemo kreirati manju ili veću atmosferu intime u prostoru.
Slika 11. Visina rasvetnih tela u odnosu na nivo intimnosti, ilustracija

Izvor: Sandra DePalo
5. JAČINA: FUNKCIJA I RAZMEŠTANJE
Visina rasvetnog tela ima efekat na intenzitet, rasprostranjenost i lumen odredjenog svetla. Dve
identčne svetiljke instalirane na različitim visinama imaće potpuno drugččiji efekat na površinu
koju osvetljavaju. Kako se visina povećava, tako se i dijametar konusa zraka svetla povećava,
osvetljavajući veću površinu i obrnuto.
Slika 12. Jačina svetla u odnostu na visinu rasvete i intimnost,- ilustracija

5.1. Gustina svetlosnih izvora
Kontrola pokreta i ritma u prostoru se meri po kvantittetu izvora svetla i prostornoj kompoziciji
istih. Preklapanje arhitektonstih i svetlosnih šablona, proizvodi neočekivane celine i skraćenja
forme i svetlo kao vizuelni putokaz. Princip gustine osvetljenja se može definisati na osnovu dva
parametra: broj rasvetnih tela na odredjenoj pvršini i organizacija tj grupisanje istih. Gustina
osvetljenja kao i drugi principi osvetljavanja ima komponente subjektivnog doživljaja i nauke. Naše
razumevanje efekta različitih gustina se razlikuje od prostora, projekta i emocija.
Slika 13. Različita organizacija rasvetnih tela Slika 14. Raspodela plafonske rasvete
Izvor: Architectural Lighting Designing with Light and Space Izvor: Izvorno autorsko
60
5.1.1. Ritam i pokret
Interesanta sličnost izmedju arhitekture i muzike je da stvaraju sekvence, progresije kroz prostor i
vreme. Ove sekvence se odlikuju ponavljajućim shemama koje utiču na pokret i ponašanje. U
arhitekturi koncept ritma se postiže kroz proporciju i ponavljanje forme i prostornih shema.
Osvetljenje je element koji se u arhitekturi upravo zato i koristi. Različite ritmičke gustine svetla
dele i spajaju prostor u sekvencijama. Jaka promena gustine svetla kreira preskok ili pauzu a
kontinuitet u gustini naglašava uniformisan pokret i iskustvo. Kao u muzici.
Slika 15. Raspodela svetlosnih tela u prostoru

Izvor: Izvorno autorsko
5.1.2. Raspodela: Navigacija u prostoru i dubina prostora
Navigacija kroz prostor zavisi od broja svetlosnih tela i njihove gustine i organizacije u tom
prostoru. Npr. deset svetiljki postavljenih na metar visine na jednom zidu u holu vizuelno akcentuju
dubinu hodnika, a osećaj perspektive preko jedne tačke se gubi. Ukoliko se svetiljke rasporede na
istoj visini na oba zida u istom holu, hol izgleda kraće kroz vizuelnu percepciju perspektive koja se
sada oseca. Kada se svetla raspodele u različitim visinama i mestima na oba zida, perspetivni osećaj
tunela se potpuno gubi a šablon kostelacije svetiljki dominira vizuelnim poljem.
5.1.3 Distribucija i pravac
Formom svetla upravlja princip putanje i raspodele, što podrazumeva cilj, oblik, i karakteristiku
snopa svetlosnih zraka. Tanak snop svetlosti może da preseče prostor i da osvetli specifičnu tačku,
dok širok snop obasja veću površinu. Distribucija svetla moze biti jako koncentrisana gde je fokus
na jednoj užoj površini, ili difuzna gde je svetlo rasprostranjeno šire.
Slika 16. Distribucija svetlosti u prostoru kroz širok snop svetla

61
6. ZAKLJUČAK
Naša vizuelna percepcija i razumevanje prostora i arhitekture se definiše kroz materijal i svetlo, dva
usko povezana fenomena. Svetlo se našem oku otkriva kroz dodir i preklapanje sa materijalom, a
vizuelno materijal se doživljava isključivo zbog svetla. Ova igra materijala i svetla stvara
nedodirljivu atmosferu i vizuelno definiše prostore i sredine koje okupiramo, prostor za pokret i
statičnost. Izazov savremenog dizajn procesa prostora se moze ostvariti kroz dizajniranje
osvetljenja putem igre svetla i senke u prostoru i arhitekturi. Na osnovu sagledanih i analiziranih
principa osvetljavanja dizajneri danas mogu da kreiraju veličanstvene prostore koji ostavljaju jak
utisak i emociju na korisnika. Svetlo utiče na našu percepciju prostora kroz njegov ambijent, izgled,
granice, dubinu, i generalnu atmosferu stvorenu svetlom i senkom.
Lepota se ne nalazi samo u objektima, već u šablonima, senki, svetla i tame, koju jedna sa drugom
stvaraju. [3]
LITERATURA
[1] Beuttiker, U. & Kahn, L., Louis I. Kahn: Light and Space, Watson-Guptill; First American Edition
edition (1994), ISBN-10: 0823027724, New York, 1994
[2] Descottes, H., Architectural Lighting Designing with Lith and Space, Princeton Architectural Press,
ISBN 978-1-56898-938-9, New York, 2011 - pp 120
[3] Descottes, H., Ultimate Lighting Design, teNeues, ISBN-10: 3832790160, New York, 2005
[4] Lau, B., The Poetics of Sacred Light - a comparative study of the luminous environment in the
Ronchamp Chapel and the Church in the Monastery of La Tourette, PLEA 2008 – 25th Conference
on Passive and Low Energy Architecture, Dublin, 2008
[5] Lowther C. & Schultz S., Bright: Architectural Illumination and Light Installations, Frame Publishers,
ISBN-10:9783899553017, Amsterdam 2008
[6] Plummer, H., Masters of Light Twentieth-century Pioniers, A & U Pub.
ISBN: 49002115759784900211575, Tokyo 2003
[7] Storey, S., Lighting by Design, Pavilion Books, ISBN 1 862057036, London, 2002
[8] Tanizaki, J., In praise of Shadows, New Heaven: Leete’s Island Books, ISBN-10 0918172020 1977 - pp
13
[9] Crkva svetla, Tadao Ando. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2KgeOIP (Pristup: 10.09.2019.)
[10] Luis Kan i moć senke. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2qLksff (Pristup: 12.09.2019.)
[11] Duh prostora: Stiven Hol. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/34Ui7NB (Pristup 01. 02. 2019.)
[12] Obrazovne institucije, Stiven Hol. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/3787aKu (Pristup 02.02.2019.)
[13] Materija svetlosti: Posmatranje svetla sa Dzejms Tarelom. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/33Iyflb
(Pristup 20.02.2019.)
[14] Uticaj Jamesa Turrela: Potencijal svetlosti da stvori snažna i nova opažajna iskustva u izgrađenom
okruženju. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/34Sng91 (Pristup 20.02.2019.)
[15] Dzejms Tarel, radovi. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2qLkV0Z (Pristup 20.02.2019)
62
БЕОГРАД КАО (НЕ)ОДРЖИВИ ХАБИТАТ
Жељко Здравковић1, Београдска политехника
Aпстракт: Београд као (не)одрживи хабитат је тема која има за крајњи циљ подизање
свести код грађана о важним аспектима и о животу у савременој урбаној средини која
тежи ка одрживом развоју и неугрожавању природних система који нас окружују. Уколико
ускоро не променимо свој приступ према животној средини, Београд ће врло брзо постати
град не баш популаран за живот. У оквиру презентације ове теме биће приказана идејна
решења озелењавања многих градских микро простора која су представљена градској
власти 2017. године.
Кључне речи: урбана, средина, фавелизација, хабитат, природа, одрживи, развој, београд,
урбанизација.
BELGRADE AS A (NON)SUSTAINABLE HABITAT
Abstracτ: Belgrade as a (non)sustainable habitat is a theme that aims ultimately to raise awareness
among citizens about important aspects of transitional urbanism and about living in a modern
urban environment that strives for sustainable development and do not threat to the natural systems
that surround us. Unless we do not change our approach to the environment soon, Belgrade will
become very quickly a city not very popular for living. Concepts for the new green urban micro-
spaces, presented to the city government in 2017, will be shown in the presentation of this study.
Keywords: urban, environment, favelization, habitat, nature, sustainable, development, belgrade,
urbanization.
1. УВОД
Као што је навелико познато, Београд се 2000. године након дугогодишње изолације и
ратних збивања у свом непосредном окружењу током последње деценије ХХ века званично
отворио за домаће и стране инвеститоре и крупни капитал. Србија је тада модел наслеђеног
социјалистичког самоуправљања и заједничке друштвене својине из доба СФРЈ, заменила
системом отвореног тржишта, тзв. неолибералним капитализмом. Систем и поредак
неолибералног капитализма тада мало познат јавности почео је да мења слику и изглед
престонице Србије, тада Савезне Републике Југославије.
Београд је 2000. године био град са изузетно лошом и запуштеном инфраструктуром,
разумљиво, као последица дуготрајне изолације и дубоке економске кризе изазване
међународним санкцијама УН, и још увек врло видљивим ожиљцима од НАТО агресије [1]
на СРЈ из претходне године. Дочекао је нови миленијум као можда једна од најтужнијих
престоница Европе: сив, оронуо и измучен, са видљивим економским колапсом и са
најмањим годишњим градским буџетом у региону.
За термин одрживи развој тада је знао можда тек понеко из професионалних стручних
кругова, иако је сам термин први пут употребила британска политичарка Барбара Вард [2]
(Barbara Ward) 1969. године, а као такав препоручен је и уведен у праксу на Конференцији о
заштити животне средине и развоју УН-а у Рио де Жанеиру 1992. године.
1
zzdravkovic@politehnika.edu.rs
63
Заправо, није било ни оног основног економског или било каквог развоја, а камоли одрживог.
О дизајну одрживог урбаног простора и зеленим крововима да и не говоримо. Прва већа
инвестициона улагања у Београд започета су 2001. године, када су истовремено и активирана
скоро сва заборављена градилишта с краја осамдесетих и с почетка деведесетих година
прошлог века. Настављена је изградња београдске Арене, градске обилазнице, градске
железнице, нових инфраструктурних објеката, бројних стамбених објеката, школа, вртића,
поправка болница, док се истовремено и поправљала штета начињена у току НАТО
бомбардовања. У истом периоду одобрен је увоз половних возила из земаља Европске уније
у СРЈ чији је највећи део управо стизао на београдске улице. Број возила у Београду се
увећавао великом брзином. Ресурси су истовремено били изузетно ограничени да би
задовољили све потребе Београђана уз истовремено огроман прилив нових становника из
читаве Србије и региона. Транзиција је стигла у Београд.
2. ФАВЕЛИЗАЦИЈА БЕОГРАДА: ГРАД ИЗНАД ГРАДА
Данашњи Београд можемо поделити у пресеку на три слоја (три Београда). Први је
средишњи Београд „на земљи", (а од скора и на води [3] ) „на нултој коти", који виђамо сваки
дан и коме се тако несебично дивимо, други је „Београд испод Београда" , баш онако како га
је Зоран Николић [4] описао у својој истоименој књизи, док је трећи „Београд изнад
Београда" управо онај најмистичнији и најскровитији Београд, кога виде само они који су га
и креирали - неимари са последњих спратова. Заправо, прва јавно забележена нелегална и
непланска надоградња у Београду се десила 1995. године у Поп Лукиној улици бр. 17, када
су бесправно подигнута два објекта, тачније две породичне куће на врху предратне зграде.
Од тада па све до данас сведоци смо скоро па потпуној „фавелизацији" београдског
културног и историјског наслеђа. У најстрожем центру града скоро да нема објекта који није
променио свој оригинални изглед. Надоградње кровова, пробијање калкана, застакљивања
тераса, клима уређаји и снопови каблова данас „красе" многа београдска здања, па чак и она
која су заштићени споменици културе.
Стиче се нажалост утисак да тај нови Београд изнад Београда и даље „расте" без икакве
контроле уз очигледан прећутни пристанак свих градских власти од 1995. године па до данас.
Након две пуне деценије транзиције многи равни београдски кровови постали су нечији
домови, док се идеја о зеленим крововима више и не помиње, а камоли остварује. Очигледно
да је жеља за инвеститорским профитом у Београду ипак снажно победила идеју о зеленим
урбаним фармама за које је Београд имао идеалне услове, а које су данас распрострањене
широм света у свим градовима који заиста држе до концепта одрживог развоја, а који тамо
представља нову стратегију и филозофију друштвеног развоја. У Београду се данас не
нарушава само изглед постојећих објеката понаособ, грађених између два рата или у
послератном периоду већ се нарушава изглед и функција читавих амбијенталних целина са
стихијском изградњом нових блокова и стамбених насеља.
Слика 1. Приказ делимичног рушења нелегалних кућа

на врху стамбене зграде у Поп Лукиној бр.17
64
Углавном се инвеститори данас воде политиком максималног искоришћавања дозвољене
спратности и габарита нових објеката на уштрб зелених површина и паркинг места. То је
посебно изражено на периферији Београда, где је у последњих десет година у зонама које су
предвиђене за искључиво породичне домове са баштама никло на десетине зграда веће
спратности, обично П+4 до чак П+7. Велики број тих објеката је потпуно нелегално подигнут
углавном без стручног надзора, што нас доводи до новог термина који данас знамо под
називом - инвеститорски урбанизам. На крајње лоше ефекте који ће тек произвести
инвеститорски урбанизам, својевремено је упозоравала и архитекта Александра Саша
Бановић. Радећи као архитекта у Урбанистичком заводу Београда - у периоду од 1960. до
1979. године - учествовала је у изради многих планских докумената, да би касније као
директор Завода за заштиту споменика културе града Београда "успела да сачува емоцију за
старо и прихвати нове и савремене потребе града".Ова храбра жена борац оставила је
неизбрисив траг у историји савременог урбанизма, да би након одласка у пензију започела
рад на монографији "Београд 1930-2009", са акцентом на хронолошком приказу етапа у
развоју града [5]. Бановић је упозоравала да ће град, предат у руке њ. в. Инвеститору,
претрпети трајну, непоправљиву штету, што се нажалост и обистинило.
Слика 2. Приказ непланске надоградње у Слика 3. Приказ непланске надоградње

улици Гаврила Принципа у Београду предратне виле на Врачару
Извор: изворно ауторско Извор: изворно ауторско
Слика 4. Приказ непланске надоградње на Новом Београду

Извор: изворно ауторско
65
3. ХАБИТАТ КОЈИ ГУБИМО
Уз очигледно општеприсутну фавелизацију кровова и урбанистичко-транзициони хаос без

преседана, без метроа или било каквог модерног вида масовног превоза, без јасне
применљиве стратегије одвајања и сортирања отпада, непречишћавања отпадних вода,
кашњења у изградњи канализације у великом броју насеља, Београд ће се у блиској
будућности наћи на ивици урбанистичког, саобраћајног и комуналног колапса са видно
смањеним бројем зелених површина. Према најновијем ГУП-у [6] који је свима доступан
онлајн, видна је огромна будућа узурпација постојећих зелених површина, чак и читавих
шумских појасева, посебно на простору Макишког поља, које је према нацрту и пренамени
земљишта предвиђено да буде у највећој мери комерцијална зона (површина за комерцијалне
садржаје), што подразумева изградњу нових шопинг центара, ритејл паркова и осталих
објеката сличне намене.
Процес дехуманизације Београда није почео скоро, он се заправо погоршао отварањем овог
града и његовог тржишта приватним домаћим и страним инвеститорима где очигледно
профит доминира у односу на природни хабитат, иако је 2008. године усвојен врло детаљан
план Националне стратегије одрживог развоја [7] за период 2009-2017. година који јасно
дефинише све. Ако одрживи развој по опште прихваћеној дефиницији подразумева развој
друштва који расположивим ресурсима задовољава људске потребе, притом не угрожавајући
природне системе и животну средину, чиме се априори осигурава дугорочно постојање
људског друштва и његовог окружења, поставља се питање зашто се примена закона и визија
Националне стратегије одрживог развоја не примењују?
4. ПАРАЛЕЛНИ БЕОГРАД: ВИЗИЈА ОДРЖИВОГ ХАБИТАТА
Већ извесни низ година скоро сваки свој дан започињем са малом али врло вредном комуном
ентузијаста и заљубљеника у Београд на онлајн платформи под називом Беобилд (Beobuild)
[8]. Беобилд постоји званично од 2007. године и у оквиру ове онлајн платформе можете
пронаћи велики број информација о актуелним градилиштима широм Београда и свим
будућим градским пројектима. Међутим најомиљеније место сусрета је Беобилд форум где
можете видети на десетине и стотине врло корисних предлога који би живот Београђанима
учинили неупоредиво лакшим. Паралелни Београд је заправо тема на подфоруму Беобилд
рaдионице, где свако од учесника на форуму може на овој, или на било којој другој теми
визуелно представити и дочарати идеју и визију сопственог концепта.
Тема Паралелни Београд је отворена у јуну 2012. године, а неке од првих визуелизација су
представљале повезивање Теразијске терасе са парком код Економског факултета потом
идејно решење реконструкције зелених површина и околних објеката у зони Старог и Новог
двора, преуређење Трга Републике итд.
До сада је укупно урађено скоро 170 предлога разних визуелизација, студија и идејних
решења обликовања јавних простора за централну градску зону што укључује: озелењавање
тргова и улица, предлоге идејних решења урбаних џепова, градских обала, јавних гаража,
мостова, стајалишта за јавни превоз, разне урбане декорације, интервенције на фасадама,
нове мурале, комуникације у простору и предлоге за урбани градски мобилијар. Током 2017.
године у Старом двору, Градској управи је представљено десет предлога и идејних решења
ревитализације и озелењавања стајалишта јавног превоза у зонама Мостарске петље,
Аутокоманде, Бранковог моста и Карађорђеве улице, те идејно решење реконструкције
сквера Јосипа Славенског и озелењавања улаза у Бранкову улицу као и улазног портала у
Теразијски тунел.
Своје концепте унапређења и ревитализације београдских јавних површина и простора, те
њихових садржаја базирам првенствено на стеченим навикама и потребама самих Београђана,
тачније на начин како они користе простор и шта простор представља за њих. Концепт не
мора бити превише атрактиван, али у суштини што практичнији и јефтинији за одржавање и
66
осмишљен у складу са важећим Каталогом урбане опреме [9] који је усвојен званично 2016.
године. У току сарадње са надлежнима из ЈКП Зеленило Београд приметио сам да се
приликом покушаја уређења јавних зелених површина и даље јављају велики проблеми код
имовинско-правних односа на катастарским парцелама. Конкретно проблем се појавио у
зони Аутокоманде где постоје приватни власници делова земљишта, што се све може и
проверити у катастру непокретности [10].
Слика 5. Приказ концепта Паралелног Београда (Балканска улица, 2017.год)
Слика 6: Приказ постојећег стања степеништа код Бранковог моста
67
Слика 7. Приказ идејног решења ревитализованог урбаног џепа са вештачким водопадом,
новим зеленилом, урбаним мобилијаром и бициклистичком стазом (2017. год)
5. ЗАКЉУЧАК
Ле Корбизјеова (Le Corbusier) изјава да је „Београд најружнији град на најлепшем месту на

свету", можда нама Београђанима свакако не прија, јер ће овај град за нас увек бити
најлепши на свету, и у то нема сумње. А баш то најлепше место на свету можда смо и
угрозили до те мере да тога нисмо ни свесни, док друго можда многи од нас никада неће ни
пронаћи. Пробудимо се док не буде касно за наш најлепши хабитат, а и за нас. Београд то
смо ми.
ЛИТЕРАТУРА
[1] Радио Телевизија Србије, 2009. Порекло имена "Милосрдни анђео". [Интернет] Доступно на:
https://bit.ly/2QiuXB8 , (Приступ: 01.10.2019.)
[2] Researchgate, 2006. Barbara Ward and the Origins of Sustainable Development. [Интернет]
Доступно на: https://bit.ly/36VVquk , (Приступ: 03.10.2019.)
[3] Belgrade Waterfront, 2019. Пројекат Београд на води.
[Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2QdyCAi , (Приступ: 04.10.2019.)
[4] Николић, Љ Зоран, Голубовић Др Видоје.: Београд испод Београда, Лагуна, Београд, (2013)
[5] Архитектура без Београда, 2019. Град који је некада имао визију развоја . [Интернет] Доступно
на: https://bit.ly/2Oa55oq , (Приступ: 05.10.2019.)
[6] ГИС Беоленд апликација, 2019. Генерални урбанистички план Београда за 2021. [Интернет]
Доступно на: https://gis.beoland.com/visios/gisBeoland/ , (Приступ: 05.10.2019.)
[7] Генерални секретаријат Владе Републике Србије, 2019. Национална стратегија одрживог
развоја Републике Србије . [Интернет] Доступно на: http://www.gs.gov.rs/lat/strategije-vs.html/ ,
(Приступ: 07.10.2019.)
[8] Беобилд платформа, 2019,. Званичан вебсајт Беобилда. [Интернет] Доступно на:
http://beobuild.rs/ , (Приступ: 08.10.2019.)
[9] Беоленд, 2019. Каталог урбане опреме. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/33KEapW,
(Приступ: 09.10.2019.)
[10] Републички геодетски завод, 2019. Е-Катастар. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2KffXk2 ,
(Приступ: 10.10.2019.)
68
TEORIJE O DINAMICI MODE
Ljubomir Maširević1, VŠSS Beogradska Politehnika
Apstrakt: Cilj rada je da prikaže najvažnija teorijska promišljanja kako se, i zašto, moda razvijala
upravo na način na koji se razvijala do sada. Mnogi teoretičari ponudili su različita shvatanja o
suštini promene senzibiliteta društava, koje se manifestuje u različitim modnim praksama, ali
nijedno objašnjenje nije uspelo da bude univerzalno primenjivo na svim fenomenima mode. Većina
teorija je uspela da da objašnjenja pojedinih modnih trendova, ili je uspevala da objasni suštinu
modne promene u jednom kraćem istorijskom periodu, da bi budući trendovi, ponovo pokazali, da
su neophodni novi teorijski napori u razumevanju novonastale dinamike mode. Rad će osim prikaza
ključnih teorija dati i njihovu evaluaciju.
Ključne reči: moda, teorija, promena, društvo, simbolička potrošnja
THEORIES ON THE DYNAMICS OF FASHION
Abstract:The aim of the paper is to show the most important theoretical reflections on how and why
fashion developed in the way it has been developing so far. Many theoreticians offered different
understandings of the essence of the change in the sensibility of the society, which is manifested in
various fashion practices. Yet, no explanation is universally applicable to all fashion phenomena.
Most theories have succeeded in explaining some fashion trends or have managed to explain the
essence of fashion change in a shorter historical period. Still, future trends would again
demonstrate that new theoretical efforts are needed to think through the new fashion trends. Apart
from the presentation of key theories, the paper will also work on their evaluation.
Key words: fashion, theory, change, society, symbolic consumption
1. UVOD
Postoje različite teorije mode koje dolaze pojedinačno iz društvenih nauka kao što su: psihologija,
sociologija, antropologija itd. Sve te discipline, sa jedne strane, doprinose da se moda kao fenomen
što sveobuhvatnije razume, a sa druge strane, da se uvidi da je interdisciplinarni pristup u
razumevanju mode, na kraju, nužan. Moda je važan društveni fenomen o kom su pisali sociolozi
pokušavajući da razumeju modernost, potrošnju, slobodno vreme i klasno raslojavanje. Takođe,
psiholozi i antropolozi su pokušavali da ponude svoja objašnjenja fenomena mode i njenog uticaja
na pojedince. Ipak, bez poznavanja istorije mode nemoguće je baviti se teorijskim razumevanjem
mode. Bez poznavanja istorijskih činjenica ne može se dati odgovor na pitanje da li je moda
univerzalan fenomen ili nastaje u jednom trenutku kroz razvoj civilizacije, niti se može raspravljati
o promenama u trendovima mode. Interdisciplinarni pristup, koji neki nazivaju studije mode, je
neophodan da bi se sva istorijska i teorijska znanja o modi stavile pod jedan okvir. Cilj ovog rada je
da prikaže i da evaluaciju samo dela teorija o modi, i to onih koje se bave razumevanjem dinamike
mode. Unutar već opisanog šarenila teorija, koje osvetljavaju pojedinosti fenomena mode, u ovom
radu će biti dat prikaz samo najvažnijih teorija koje su pokušale da objasne smenjivanje ciklusa
modnih trendova. Niz teoretičara je, tokom poslednjih sto i više godina proučavanja fenomena
1
ljmasirevic@politehnika.edu.rs
69
mode, pokušavalo da da odgovor na ključna pitanja kako se i zašto moda razvija. Međutim,
dinamika mode se teoretičarima pokazala kao neuhvatljiv fenomen a sva dosad ponuđena
objašnjenja ili nisu bila sveobuhvatna ili, ako su i bila sveobuhvatna u vremenu nastanaka onda nisu
izdržala test vremena. Istorija mode je mnoga teorijska promišljanja njenog dinamizma učinila
neodrživim jer su se način smenjivanja ciklusa i uticaji pod kojima se ona formira promenili.
2. TEORIJE O DINAMICI MODE
Najzastupljenija teorija o dinamici mode, koja ima svoje različite varijante kod različitih teoretičara
pogotovo sociologa, jeste teorija imitacije. Prema ovom teorijskom shvatanju, modna inovacija se
dešava u višim slojevima društva, nakon čega se širi ka nižim slojevima koji ih oponašaju.
Društvena posledica ovog procesa je dinamika mode. Kada niži slojevi uspeju da oponašaju i
prisvoje materijalna dobra visokih onda viši slojevi automatski teže ka nečemu novom da bi ponovo
podvukli razliku između onih koji su bogati i onih koji su manje imućni i ne mogu da prate modnu
promenu. Prema norveškom filozofu Svensenu[1] ovakve ideje mogu se naći još u delima Adama
Smita, Herberta Spensera i Imanuela Kanta. Prema ovim misliocima osnovna je ljudska sklonost da
se imitiraju bogate i poznate ličnosti.
Razrađenije verzije teorije imitacije kao dinamike mode ponudili su Torsten Veblen i Georg Zimel
[1,2]. Veblen u knjizi Teorija dokoličarske klase iznosi svoje osnovno viđenje da u modernom
gradu nije dovoljno imati bogatstvo da bi ljudi mislili da smo ugledni, već mora biti vidljivo da smo
bogati. Iz ove teorijske pretpostavke Veblen dalje zaključuje da je logično da pojedinci pokušavaju
da prevaziđu druge iz istog društvenog sloja imitacijom viših društvenih slojeva. Prema njemu
postoje dva načela dinamike mode: diferencijacija, unutar jednog sloja, i imitacija višeg sloja.
Veblen smatra da moderna odeća i drugi predmeti moderne potrošnje ne moraju nužno biti lepi. Oni
mame ljude time što su nedostupni, prestižni i poseduju osim stvarne, upotrebne, i simboličku
vrednost. Upravo je ta, simbolička, vrednost nešto što će ružniji odevni predmet učiniti predmetom
želja nižih slojeva jer njegovo posedovanje mogu da priušte samo bogati. Prema njemu se iza
nabora, čipki i teške svile, od koje su sašivene haljine bogatih gospođa sa kraja 19. veka, krije
klasno društvo [3]. Takva haljina nema nikakvu praktičnu svrhu, već simboličko značenje koje
ukazuje na: prekomernu potrošnju, društvenu moć i nametanje ukusa viših slojeva nižim. Izvor
mode je društvena moć a njena dinamika izvire iz društvenih razlika.
Zimel se uveliko slaže sa Veblenom ali dodaje da moda pored označavanja društvenog statusa ima
i funkciju društvene identifikacije i diferencijacije [1,2,3]. Prema njemu, pored imitacije viših klasa,
moderni obrazac mode čini društvenu silu koja deluje kako nadindividualna šema kroz koju
pojedinac balansira između pripadanja nekom sloju i slobode da izabere željeni životni stil. Svi ljudi
su jednaki i dele istu suštinu ljudskog roda, ali isto tako svako ljudsko biće je jedinstveno i posebno.
Kroz modu se, protivurečnost ova dva principa svakodnevno savladava. Na taj način pojedinac
miri, ili pokušava da pomiri, dve društvene tendencije važne za fenomen mode a to su: potreba za
pripadanjem nekom segmentu društva i potreba za razlikovanjem od drugih. Moda je jedinstven
fenomen koji spaja suprotstavljene društvene tendencije. Prema Zimelu, moda ne može da postoji u
totalitarnim društvima koja guše individualne slobode i insistiraju na uniformnosti i u društvima
bez klasnih nejednakosti. Kada bi neki stil preovladao i ostao na snazi dugo, ne bi se mogao više
smatrati modom, jer suština mode je zamena. Sve mode su klasne mode, a modnom dinamikom
upravlja pojava da više klase napuštaju neki vrstu mode u momentu kada niže klase počnu da je
imitiraju. On je smatrao da što je neka roba podložnija modnim promenama, utoliko će biti veća
potreba za njenim jeftinim kopijama. Kopija će zadovoljiti potrebe ljudi sa manjim prihodima ali će
i smanjiti simboličku vrednost originalne robe kod bogatijih i time će se podstaći pokretanje novog
ciklusa mode. Zimel tvrdi da što se moda brže razvija, njeni predmeti postaju sve jeftiniji, što
dovodi do akceleracije mode jer što predmeti mode postaju jeftiniji, javlja se potreba za novim
skupljim. Interesantno je zapažanje Zimela da moda u sebi uvek nosi smrt s obzirom da joj je cilj da
se nametne svim individuama u nekoj grupi, ali dostižući svoj cilj tada samu sebe gasi. U svakoj
modi postoji tendencija ka univerzalizmu koja se nikada ne realizuje do kraja. Kada bi svi članovi
neke grupe pratili istu modu, onda bi se našli u uniformnom društvu koje ne poznaje individualnost
70
te tako nestaje osnovni princip mode po kome se potreba za pripadanjem i razlikovanjem mire i
razrešavaju u njoj samoj. Čim moda prožme sve delove društva ona prestaje da bude moda. Moda je
fenomen koji se nalazi u neprestanom stanju nastajanja i nestajanja. Biti u modi se stalno menja u
izaći iz mode.
Teorije Veblena i Zimela su nastale proučavanjem urbanih sredina, na prelazu iz 19-og u 20-i vek, u
kojima su oni za primer uzeli pripadnike radničke klase (zanatlije i radnike u prodavnicama) koji su
se bogatili a pri tome bili u kontaktu sa srednjim i višim društvenim slojevima [1]. Njihova teorija
se već u to vreme nije mogla primeniti na radnike koji su radili u fabrikama ili manje vidljivim
mestima, koji nisu oponašali više slojeve iz grada. Njih dvojca su na osnovu ograničenog uzorka
radničke klase (samo onog dela koji im je bio vidljiv i poznat) doneli uopštavanja za celu radničku
klasu. Drugo, još je teoretičaru Gabrijelu de Tardeu bilo jasno 1890. godine da imitacija ide i u
obrnutom smeru i da više klase često imitiraju modu nižih klasa. Mnogo je podataka iz istorije
mode koji dokazuju rečeno. Kako je vreme prolazilo sve češće je radnička ili ulična moda postajala
inspiracija visoke mode. Nema mesta u ovom radu za širu raspravu iz istorije mode ali dovoljno je
navesti primer farmerki koji su od radničke odeće postale, potkulturna odeća, onda su ih počeli
nositi umetnici, da bi zatim ušle u svakodnevnu upotrebu kod srednjih slojeva i postale na kraju deo
visoke mode. Teorije Veblena i Zimela nisu u potpunosti netačne ali eksplanatorna moć im nije bila
celovita ni u vremenu kada su se pojavile, da bi ih istorija mode iz dekade u dekadu sve više
pobijala. Na kraju, ove teorije, i danas, mogu delimično da se primene. One ipak delimično
objašnjavaju dinamiku mode, ali stvarnost i način na u koji fenomen mode funkcioniše su daleko
složeniji nego što su Veblen i Zimel to opisali.
Sledeći značajan teoretičar koji je o modi pisao kroz prizmu njenog klasnog karaktera je Pjer
Burdije. Njegove ideje se razlikuju od Veblenovih i Zimelovih ali se od početka dvadesetog veka
do 1979. godine (kada nastaje Burdijeova knjiga Distinkcija) i društvo drastično promenilo. Mada
moda nije direktan predmet njegove knjige, već je to društveni značaj ukusa, ipak, Burdije se kroz
svoja razmatranja dotiče i fenomena mode. Prema njemu Vebeln i Zimel nisu u pravu kada tvrde da
je razlog simbolične potrošnje i dinamike mode to što niži slojevi imitiraju više, već je to želja viših
slojeva da se distanciraju od nižih. Burdije smatra da posedovanje nekog objekta koji ima društveno
priznatu estetsku važnost dovodi do distanciranja društvenih slojeva [4]. Prvo, jer niži sojevi
nemaju dovoljno sredstava da bi mogli da dođu u posed takvog estetskog objekta, drugo, nemaju
dovoljno kulturnog kapitala (znanja i razumevanja) da bi se odlučili da ga prisvoje. Dobar ukus je
kod Burdijea, za razliku od klasičnih teorija, izraz blagostanja koje se ogleda pre svega u kulturnom
pa onda i u ekonomskom kapitalu [2,3,4]. Ukus je odraz klasnog društva u kome pojedinci shodno
klasi kojoj pripadaju i na osnovu kulturnog kapitala koji poseduju oblikuju: telo, ponašanje,
komunikaciju, enterijer svoga doma, odeću, hranu koju konzumiraju, govor … . Ovim Burdije
ukazuje da nije dovoljno samo posedovanje novca, već je potrebno mnogo više toga da bi se za
nekoga reklo da je gospodin [2].
Burdijeove analize pojmovno proširuje i usložnjava klasno shvatanje dinamike mode donoseći time
veću eksplanatornu moć ovoj teoriji. Ipak, ovom teorijom teško je objasniti modne promene u
nižim društvenim slojevima, kao što su potkulturne mode, kojima je ukus viših društvenih klasa
nebitan. Pored toga, rast modernog individualizma čini da pojam klasa bude sve manje operativan i
da se sve više menja konceptom životnog stila ili nekim drugim operativnim pojmovima, koji
dozvoljavaju mnogo više slobode pojedincu u izboru modnih trendova koje prati. Nadalje modne
promene su postale suviše brze da bi se razumele u ključu imitacije viših slojeva, a istorija mode,
kako je već navedeno, pokazala je da i visoka moda ponekad traži inspiraciju u potkulturnim
dešavanjima.
Herbert Blumer je odbacio shvatanje dinamike mode usled imitacije viših klasa [1,2]. On modu
objašnjava duhom vremena u kome ljudi žive. Moda je posledica neke vrste kolektivnog ukusa koji
bi većina ljudi volelo da prati. Moda se razvija sopstvenom logikom a viši slojevi društva mogu da
prate modu i sve njene promene i time se razlikuju od drugih koji nemaju mogućnost da budu uvek
u korak sa vremenom. Dinamika mode ne nastaje kao odgovor na želju da se oponašaju bogati, već
kao želja da se bude u modi. Blumer je svoje stanovište formirao na analizi ženske modne industrije
71
u Parizu neposredno pre Drugog svetskog rata. U svom istraživanju razvio je shvatanje da dinamika
mode nastaje kroz proces u kom modne kuće vrše selekciju između 100 i 200 modela izlažući ih
probnoj publici. Reakcija probne publike je osnova na kojoj se zasniva sledeći modni ciklus [2].
Pored toga, Blumer je u intervjuima sa modnim dizajnerima došao do činjenice da oni crpe ideje za
novu odeću iz tri izvora: istorije mode, egzotičnih odevnih praksi ljudi iz dalekih zemalja i
praćenjem tekućih modnih trendova. Ipak, praćenje trendova je najznačajniji izvor ideja. Ovim je
on objasnio uticaj procesa kolektivne selekcije na dinamiku mode, jer duh vremena, kao što je
pokazao, utiče i na odluke dizajnera ali i na publiku koja odlučuje koji je model najbolji za
nadolazeću modnu sezonu. Međutim, Blumerova teorija nema nikakvu eksplanatornu moć. Mnogi
su ga kritikovali zbog nejasnoće i neodređenosti njegovih objašnjenja mode, ali čini se, da on
svakako misli da je dinamiku mode i nemoguće konkretnije opisati[2]. Ipak, mora se priznati da je
Blumer u analizu mode uveo ključne aktere u industriji kao što su: dizajneri, kupci, probna publika i
administracija. Na kraju treba reći da postoji jedno još neodređenije objašnjenje mode od
Blumerovog, koje kaže da se moda menja zato što modne kuće prate savete modnih firmi iz Pariza i
Londona [1].
Međutim većina teoretičara mode, iz druge polovine dvadesetog veka, kao što su Elizabet Vilson,
Đilo Dorfles, i Ričard Senet vežu modu za koncept modernizma. Modernizam pretpostavlja stalnu
promenu kao bitno obeležje razvoja[5]. Moda je izum zapada gde se rodila ideja o promeni radi
promene, kako u kroju tako i upotrebi materijala, boja i modernih detalja [5]. Želja za novinom nije
zahvatila samo odevnu industriju već i arhitekturu, nameštaj, umetnost i sve druge aspekte života na
Zapadu. Masovno društvo je, kroz proces individualizacije, omogućilo novi odnos individue i
društva kroz modernistički proces konstruisanja vlastitog identiteta. U takvim društvima odeća je
postala sredstvo za najočiglednije uspostavljanje autentičnosti i posebnosti ličnosti pojedinca [3].
Kritikujući ovakva shvatanja možemo reći da, iako moda ukazuje na dve glavne crte modernosti:
raskid sa tradicijom i neprestanu težnju ka novom, ona sadrži u sebi i iracionalnost koja je duboko u
suprotnosti sa duhom modernizma u kome vlada racionalnost. Modernizmom se teško može
objasniti iracionalna brza promena u modi još uvek funkcionalnih artikala. Ljudi kupuju modne
proizvode znajući da ih ta potrošnja ne vodi ničemu. Potražnja za simboličkom vrednošću je
iracionalan zadatak jer dinamika mode čini sve oko sebe ubrzano zastarelim. Modni artikli ne traju i
to ni ne treba da čine. Simboličku vrednost robe moda degradira, dok funkcionalno, ona i dalje
može da se koristi. Nadalje, kao što su savremeni teoretičari uočili, dinamika mode se od večitog
dolaska novog, vremenom promenila u večno recirkulisanje starog, tako da su za njeno kulturološko
razumevanje danas potrebne drugačije teorijske postavke.
Kolin Kempbel je povezao dinamiku potrošnje na zapadu, a samim tim i mode, sa Veberovom
protestantskom etikom, tvrdeći da je kao što kapitalizam nije mogao nastati bez asketskog duha
tako nije mogao ni nastaviti da živi bez modernog potrošača hedoniste [2]. Prema njemu, moda nije
bila svesno kreirana već je rođena kao nusprodukt društvene akcije koja je imala sasvim drugačije
namere. Drugim rečima, dinamika mode je namerno kreirana društvenim pritiskom od strane
modne industrije. Cilj dinamike mode je da obezbedi kapitalizmu konstantnu potrošnju. Ovakvim
pristupom, Kempbel ukida pojedincu mogućnost subjektivnih aspiracija u odabiru onoga što
kupuje. U njegovom slučaju cela dinamika mode se može svesti na sumnjiv koncept reakcije
potrošača na zahtev kapitalističke ekonomije.
Žil Lipovetski smatra da traženje algoritma za dinamiku mode uzaludan posao bez obzira što su
mnogi pokušali to da urade [6]. Imitacija viših klasa nije način da se razume dinamika mode.
Promena u modi dolazi iz razloga što novo može da privuče, a ovu činjenicu nije potrebno
objašnjavati imitacijom. Lipovetski piše krajem dvadesetog veka i smatra da je moda u
međuvremenu postala više demokratska ali nikako egalitarna. Markiranu odeću je nemoguće
postaviti u strogu hijerarhiju, a simbolična vrednost pojedinih marki varira vremenom. Ipak, on
zaključuje da određene marke stoje iznad drugih u dinamici mode. Moda je, kaže Lipovetski,
carstvo prolaznog u kome svako učestvuje, što je u suštoj suprotnosti sa modom iz Veblenovog
vremena kada je ona pripadala povlašćenoj manjini. Danas je moda, sa sve bržim promenama,
ogledalo društva u kome pojedinci imaju fluidan identitet. Baš taj nedefinisani pojedinac
72
utemeljenje je savremene dinamike mode koja mu, sa svakom promenom, servira životni stil i daje
posebnost. Elizabet Vilson se pita da li su modni stilovi zamenili ličnost pojedinca [3]. Upravo je
zamenljivost mode alternativa staromodnim idejama o identitetu i sopstvu. Teoretičari
postmodernog društva uočavaju pojavu brzih promena u modi kao i fenomen nestanka klasne mode.
Oni ističu da danas pojedinac osim odeće može kupiti i željeno telo na tržištu modnih stilova koji
obuhvataju sve istorijske periode i geografske lokacije (sa svim kulturama i nošnjma ikada
korišćenim). Brzo menjanje modnih stilova postala je odevna praksa zapadnih društava krajem
dvadesetog veka. Lipovetski slavi činjenicu da je moda uspela površnošću da ostvari ljudsku
autonomiju. Prema njemu sportska odeća i farmerke su simbol individualnosti oslobođene od
društvenog položaja. Moda prema njemu donosi demokratski dobitak u zapadnim društvima. Njemu
su zamerili da moda ne može društva da učini demokratskim time što pojedinca oslobađa od
tradicije i od prošlosti. Radikalna individualizacija, kroz modu, dovodi do nestanka izvorno
autonomnih ljudi i stvara površne ljude koji nisu u stanju da se vežu ni za jednu vrednost.
Laš Svensen u svojoj knjizi Filozofija mode smatra da je zlatno doba mode, a to je period kada je
moda stalno donosila nešto novo, završen [1]. Taj period stalnih inovacija je trajao po njemu od
1857. do 1960. godine. Posle ovog perioda u modi je usledila logika dodavanja u kome su svi
stilovi manje ili više istovremeni, a svaki se stil konstantno recirkuliše. “Ono što označava današnju
modu, jeste stilski pluralizam … širenje mode je stvorilo mnoštvo … enormnu stilsku varijaciju
pre pre nego jednoobraznost” [1] (strana 155). Ako dinamika mode, kao što postmoderni teoretičari
tvrde, postane norma za stvaranje identiteta onda ona deluje suprotno i razara identitet. U lovu na
identitet na modnom tržištu možemo samo doći njegovog rasipanja. Na kraju, on tvrdi da je moda
mnogostruki fenomen, ali fenomen koji ima vrlo malo smisla. Kritikijući Lipovetskog on tvrdi da,
ako modu neki uzimaju kao pokazatelj stanja u kulturi, onda nam ona ukazuje da obožavamo
površnost, živimo u simuliranoj realnosti i imamo nestalne identitete. Moda nam govori istine
kojima je sama najviše doprinela [1].
3. ZAKLJUČAK
Moda nije univerzalni fenomen. Ona nastaje u Zapadnim društvima sa razvojem kapitalizma i
modernosti, a zatim se širi se na ceo svet. Od njenih ranih faza kada je bila dostupna samo višim
slojevima do demokratizacije mode krajem dvadesetog veka, puno se toga promenilo. Moda je
vremenom od večitog povratka novog, postala večiti povratak starog. Danas je na delu logika
dodavanja i recirkulacije stilova. Visoka moda slabi i gotovo nestaje, a viši slojevi društva su
vremenom počeli da prihvataju uličnu i potkulturnu modu umesto da oni budu izvor modne
inspiracije nižim društvenim slojevima. Mnogi teoretičari pokušali su da objasne njenu dinamiku a
najznačajniji pokušaji izloženi su u radu. Međutim, fenomen mode je pokazao da ima dinamiku
koja se menja i koja ne podleže univerzalnom objašnjenu, već istorijski promenjivom. Ako
dinamiku mode barem delimično možemo da objasnimo nekom teorijom danas, već u sledećem
istorijskom trenutku ona će promeniti način funkcionisanja i današnje teorije postaće neprimenjive.
Ipak, sva teorijska promišljanja njene dinamike su nam pomogla da je razumemo kao kompleksan i
neuhvatljiv fenomen u savremenom društvu. Ako nema konačnog objašnjenja njenog dinamizma,
onda možemo barem istorijski da razumemo kako se menjala dinamika mode i koje su greške
pravili teoretičari pre nas. Na dinamiku mode utiče način na koji se u društvu proizvode dobra, kako
se konzumiraju i kako se stvaraju simboličke vrednosti pojedinih marki. Prema nekim
teoretičirama, u savremenom svetu se danas kupuje roba samo zbog simboličkog značenja, a
potrošnja je, u nikada većoj meri, odvojena od onoga što se naziva zadovoljenje potreba. U
ovakvom društvu gde potrošnja postaje centralni događaj moda ima još veći uticaj i time njeno
proučavanje i razumevanje postaje sve važnije.
LITERATURA
[1] Svensen, L.: Filozofija mode, Geopoetika, ISBN 86-7666-064-6, Beograd, (2005)
[2] Gronow, J.: Sociologija ukusa, Naklada Jesenski i Turk, ISBN 953-6483-51-3, Zagreb, (2000)
73
[3] Černelić, M., Bartlett, Dj., Vladislavić, A.: Moda povjest, sociologija i teorija mode, Školska knjiga,
ISBN 953-0-30205-3, Zagreb, (2002)
[4] Paić, Ž., Purgar, K.: Teorija i kultura mode, Sveučilište u Zagrebu Tekstilno tehnološki fakultet, ISBN
978-953-7105-71-6, Zagreb, (2018)
[5] Droa, R.: Zapad objašnjen svima, Geopoetika, ISBN 978-86-6145-026-6, Novi Sad, (2010)
[6] Lipovetski, Ž.: Carstvo prolaznog, Izdavačka Knjižnica Zorana Stojanovića, (knjiga bez ISBN broja),
Novi Sad, (1992)
74
IDEOLOGIJA I INSTITUCIJE DIZAJNA
Predrag Maksić1, Beogradska politehnika
Apstrakt: Kada je reč o dizajnu i politici, deluje kao da se radi o dve potpuno različite delatnosti,
dve delatnosti koje postoje u ograničenim kulturnim miljeima i ostvaruju se u odvojenim sredinama.
Drugim rečima, ove dve svakodnevne prakse deluju kao odvojene oblasti, kao dva različita sveta.
Reč je o dva različita diskursa, u kojima ljudi ne govore istim jezikom pri čemu se čini da postoji
izvesna ravnodušnost, nezainteresovanost prvog za drugi svet. U ovom radu veza ova dva polja biće
definisana.
Ključne reči: dizajn, politika, ideologija
IDEOLOGY AND DESIGN INSTITUTION
Abstract: When it comes to design and politics, it seems that these are two completely different
activities, two activities that exist in limited cultural milieu and are realized in separate
environments. In other words, these two daily practices act as separate areas, as two different
worlds. These are two different discourses, in which people do not speak the same language, where
there seems to be some indifference, disinterestedness of the first for the second world. In this
paper, the relationship of the two fields will be defined.
Keywords: design, politics, ideology
1. UVOD
Kada je reč o dizajnu i politici, deluje kao da se radi o dve potpuno različite delatnosti, dve
delatnosti koje postoje u ograničenim kulturnim miljeima i ostvaruju se u odvojenim sredinama.
Drugim rečima, ove dve svakodnevne prakse deluju kao odvojene oblasti, kao dva različita sveta.
Reč je o dva različita diskursa, u kojima ljudi ne govore istim jezikom pri čemu se čini da postoji
izvesna ravnodušnost, nezainteresovanost prvog za drugi svet. Kako dolazi do ove odvojenosti?
Prvi razlog je svakako podela rada gde su pojedinci prinuđeni da se specijalizuju prema različitim
oblastima, ovakve podele se ne odnose samo na dizajn i politiku. Obe ove delatnosti su
institucionalizovane, dakle deluju kao samostalne, specifične organizacije ljudi, a sređene su po
izvesnim normama prema kojima se pojedinci, odnosno pripadnici upravljaju. U institucijama se
izvodi usvajanje, poistovećavanje, ozakonjenje, potvrđivanje.
2. TEORIJSKI KONCEPTI ODNOSA DRUŠTVENE STRUKTURE, IDEOLOGIJE I

INSTITUCIJA
Razumevanje i shvatanje ovih odnosa ponudila je marksistička teorija Luja Altisera. Altiser je
sedamdesetih godina ponudio teorijske koncepte za razumevanje odnosa društvene strukture,
ideologije i institucija na osnovu strukturalističke interpretacije marksizma. On je učinio zaokret
koristeći temu reprodukcije proizvodnih odnosa, odnosno otkrio nameru i svrhu institucija
1
pmaksic@politehnika.edu.rs
75
uključivši ih u strukturu društvene celine, a sam pojam institucija doveo u vezu sa pojmom
ideologije. Prema Altiseru za razumevanje društvene strukture potrebno je razumeti njen sadržaj. U
njoj se prepoznaju dva nivoa: juridičko-politički (pravo i Država) i ideologija (različite ideologije,
religiozna, moralna, politička …). Politika se javlja u oba nivoa. Na prvom nivou Države deluje
aparat prinude, kako ga Altiser naziva državni (ugnjetavački) aparat, kome je cilj da održava red,
odnosno da obezbedi vladavinu vladajuće klase (policija, vojska itd.).
Na drugom nivou stoji ideologija. Altiser nudi shvatanje ideologije kao prodirućeg sistema ideja
čija je funkcija da ljudima onemogući uspostavljanje direktnog odnosa sa stvarnošću, već da tim
odnosom posreduje ideološkim diskursom na imaginaran način. Ideologija se zasniva na
predstavama slikama, idejama, mitovima, pojmovima, te utiče na formiranje društvenih stavova
ljudi kao i formiranje društvenih subjekata. Drugim rečima, Altiser se bavi ideologijom vladajuće
klase koja je jedna i podeljena na sektore u kojoj se uočavaju različiti aparati, odnosno dispozitivi
preko kojih ideologija dolazi do izražaja. Moć Države se tako prostire na oba nivoa obezbeđujući
onima koji vladaju ostajanje na vlasti, ne samo sprovođenjem jednog aparata (ugnjetavačkog), već i
putem ideoloških aparata koji služe ubeđivanu [1].
Altiser ovu drugu vrstu aparata naziva državni ideološki aparat. Državni ideološki aparati
predstavljaju se, prema Altiseru, u obliku specijalizovanih i različitih institucija. On razlikuje osam
takvih institucija:
Predlažemo empiričku listu koja će očigledno morati biti detaljno ispitana, testirana,
ispravljena i reorganizovana. Sa svim rezervacijama koje implicira ovaj zahtev, možemo za
sada smatrati sledeće institucije državnim ideološkim aparatima (redosled nije od posebnog
značaja): - religijski DIA (sistem raznih crkvi), - obrazovni DIA (sistem raznih „škola", javnih i
privatnih), - porodični DIA, - pravni DIA, - politički DIA (politički sistem, uključujući razne
partije), - sindikalni DIA, - informacioni DIA (štampa, radio i televizija itd), - kulturni DIA
(književnost, lepe umetnosti, sport itd) [1].
Za ovaj rad je pre svega važna institucija. Ne treba smetnuti sa uma ideološki doprinos
dizajnerskom delovanju. Zbog toga je potrebno dodatno razjasniti pojam ideologije kako bi uloga
dizajna u državno-društvenim institucijama bila jasnija. Dakle, za Altisera ideologija se nalazi na
nivou institucije. Ona se konkretizuje u ideološke forme, ona je sveprisutna i svevremena.
Ideologija je zamišljena predstava stvarnog sveta u kojoj ljudi sebi predstavljaju u zamišljenom
obliku uslove svojih stvarnih postojanja.
Javlja se podvojenost između dizajna i politike kao institucija. Institucije su i same ideološki
aparati. U okviru njih se stvaraju sektori društvene stvarnosti koji pružaju priliku za specijalizovani
rad u praksi kojim se obrazuje posebna stvarnost. Altiser je u marksističku teoriju uneo neke
novine, u odnosu na svoje prethodnike koji su smatrali da je Država istina i svrha građanskog
društva, on smatra da stvarnu moć ima vladajuća klasa, s obzirom na položaj koji joj je određen u
strukturi društva kao celine, koju određuju proizvodni odnosi [1].
Prateći Altiserovu logiku definicije državnih ideoloških aparata odnosno institucija može se
zaključiti da svi državni ideološki aparati daju isti rezultat – reprodukciju proizvodnih odnosa,
to jest, kapitalističkih odnosa eksploatacije:
Svaki od njih doprinosi ovom rezultatu na sebi svojstven način. Politički aparat putem
potčinjavanja individue političkoj državnoj ideologiji, „indirektnom" (parlamentarnom) ili
„direktnom" (plebiscitarnom ili fašističkom) „demokratskom" ideologijom. Aparat
informisanja putem zatrpavanja svakog „građanina" dnevnim dozama nacionalizma,
šovinizma, liberalizma, moralizma itd, putem štampe, radija i televizije. Isto važi i za kulturni
aparat (…) Ovim koncertom dominira jedna partitura koju povremeno narušavaju
kontradikcije (ostaci prethodnih vladajućih klasa, proletarijat i njegove organizacije):
partitura ideologije trenutne vladajuće klase koja integriše u svoju muziku velike teme
humanizma velikih predaka, koji su stvorili grčko čudo čak i pre hrišćanstva, a potom slavu
Rima, večnog grada, i teme interesa, posebnog i opšteg itd, nacionalizam, moralizam i
ekonomizam [1].
76
3. INSTITUCIONALIZACIJA DIZAJNA
Institucionalizacija dizajna odvijala se postepeno. Dizajn je postao pojam jer mu je dat društveni
značaj i standard, ili se sam za njega izborio. Na primer, Herbert Rid ističe:
(…) potreba šireg priznavanje umetnosti (dizajna) kao biološke funkcije, i konstruktivno
planiranje načina života (…) na svim nivoima potreban nam je apstraktni umetnik, umetnik
koji materijale slaže sve dok oni ne ujedine najveći stupanj praktične ekonomičnosti s
najvećom merom duhovne slobode [2].
Dizajn je u kasnijim godinama od svog formiranja u polju društvenog delovanja postao pojam jer se
njegova praksa, njegovi pripadnici i proizvodi potvrdili i dokazali kao izuzetni i potrebni društvu.
Danas se može reći da je dizajnerska oblast relativno određena i organizovana tako da se u njoj
mogu zapaziti svi oni elementi koje je Altiser definisao kao elementi institucije.
Kroz analizu razvoja dizajna i njegove ideologije može se uočiti činjenica da je izgradnja i
održavanje takve institucije u kapitalizmu bilo uslovljeno trkom za profitom, ali i političkim
interesima, koji su na kraju zajedno povezani. Međutim, dizajn je razmišljao o sebi i sebe je želeo i
želi pretvoriti u samostalnu instituciju. Dizajn se organizovao prvo oko ideje spoja lepog i
funkcionalnog za okruženje, za društvo. Uočava se da je vladajuća klasa u polju državne i
ekonomske uprave, vrednost koju je dizajn sobom doneo umela da ceni. Dizajnerska
institucionalizacija je tražila samostalnost u odlučivanju o ukusu, i borila se za dostojanstvo.
Vladajuća klasa je istovremeno u institucionalizaciji dizajna pronašla potvrdu sopstvenog ugleda i
izvor profita. U toj činjenici dokazuje se jedinstvenost društva, ali i celokupne kulture i razvoja. U
njenoj objedinjenosti svakako treba računati ne na izričitu podeljenost ovih delatnosti, institucija
dizajna i politike već upravo suprotno, one se mogu interferisati jer institucije nisu samo sistemi
raznih poteza, nego su društvene realnosti koje natkrivaju pojedince u njihovom svakodnevnom
životu.
Najdirektnije povezivanje sa politikom, odnosno državom, dizajn je zapravo imao preko formiranja
raznih i faktičkih državnih dizajnerskih institucija u vidu saveta i agencija, kojima je uglavnom bio
cilj delovanje sa društvenog, kulturnog, političkog i ekonomskog stajališta. Najizraženija tendencija
osnivanja državnih dizajnerskih institucija osetila se posle Drugog svetskog rata. Meštrović navodi
da je zapadni svet pokušao odmah nakon rata zaustaviti društvene promene i napredovanje
socijalizma kao svetskog procesa. Maršalov plan sa gotovo dvanaest milijardi američkih dolara u
vidu kredita stvorio je snažnu ekonomsku podlogu vojno-političkoj koncepciji suzbijanja
međunarodnog komunizma i trajno je vezao deo sveta za američke geopolitičke interese. Sa druge
stane, sovjetska zamena socijalističkih principa tradicionalnim oblikom konflikta među državama,
doprinela je da se velikodržavana politika i postupci SSSR-a tumače na Zapadu kao ideološki
interes socijalizma. Tek je političkim promenama 1956. godine i promenom kursa, odnosno
objavljivanjem politike koegzistencije sa zemljama Zapada omogućeno slobodnije delovanje levice
u zemljama zapada. Međutim, one više nisu bile u stanju da utiču, a ni danas, na karakter društvenih
odnosa. Osnivanjem Evropske zajednice, koja će kasnije postati Evropska unija, 1957. godine,
započela je naredna faza zapadno-evropske integracije koju je oslikavala oslobađanje suprotnosti
nacionalnih interesa i jačanje atlantske strukture kao sastavnog dela američkog globalnog delovanja
[3].
U isto vreme u političko-ekonomskim krugovima država raste interesovanje za dizajn kao
potencijalno sredstvo osvajanja novih tržišta. Dizajn kao sredstvo prepoznale su brojne vlade
uspostavljajući državne dizajnerske institucije kojima je bila svrha da promovišu vrednosti dizajna
industriji i javnosti. Kako Meštrović navodi, moderne tehnike upravljanja Zapadna Evropa, a ni
SSSR, nisu poznali. Nisu poznavali ni upravljanje dizajnom. U svrhu spoznaje i upoznavanja
upravljanja dizajnom Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (Organisation for European
Economic Co-operation – OEEC) 1955. godine uputila je posebnu misiju u Sjedinjene Države sa
zadatkom da izuči funkciju, organizaciju i metode dizajna, te da njega populariše u naučnim,
77
tehničkim i industrijskim krugovima. Opširni izveštaj misije sadrži uvid u sve aspekte organizacije i
prakse američkog dizajna, završava zaključkom:
(…) premda je teško utvrditi u kojoj meri industrijski dizajner doprinosi povećanoj
produktivnosti, nema sumnje da je ispunio prazninu između inženjerstva i prodaje, i to upravo
zato što uzima u obzir činjenice koje su izvan sposobnosti i inženjera i prodavača – estetiku i
ergonomiju [3].
4. PRIMERI DIZAJNERSKIH STRUKOVNIH UDRUŽENJA U SVETU
Pored državnih dizajnerskih institucija nastajala su i strukovna udruženja koja su podsticala

zanatstvo i umetnost u industriji, nastojala dobiti priznanja ekonomske važnosti dizajna u
podizvođačkoj industriji, i priznanja same dizajnerske profesije u društvu. Među najuspešnijim
nacionalnim strukovnim udruženjima našla su se Svenska Slodforinengen (Švedsko društvo za
industrijski dizajn, 1845), Finsko društvo za zanatstvo i dizajn (1879), Art Workers’ Guild (Esnaf
umetničkih zanata, Velika Britanija, 1884), Arts and Crafts Exibition Society (Društvo za umetničke
i zanatske izložbe, Velika Britanija, 1888), Magyar Iparmuveszeti Tarsulat (Mađarsko društvo za
dekorativnu umetnost, 1885), Poljsko društvo primenjenih umetnosti (1901), Nederlandsche
Vereeniging voor Ambachts en Nijverheidskunst (Holndsko udruženje za zanatstvo i industrijske
umetnosti), Dansko društvo za umetnost i zanatstvo i industrijski dizajn (1907), National Alliance
of Art and Industry (Nacionalni savez za umetnost i dizajn, Sjedinjene Države, 1912), Deutscher
Wekbund (Nemačka, 1907), kao i British Design and Industries Association – DIA (Britansko
društvo za dizajn i industrije, 1915) [4].
Dugogodišnje delovanje ovih udruženja skrenulo je pažnju na značaj i važnost dizajna, te su mnoge
vlade osetile potrebu i ustanovile dizajnerske institucije u vidu agencija, saveta, ili kancelarija.
Možda najvažnija od takvih državnih aparata, institucija bio je Council of Industrial Design – COID
(Savet za industrijski dizajn, 1914), osnovan u Londonu sa ciljem da stoji na usluzi
pretpostavljenom posleratnom izvoznom uzletu. Cilj ove organizacije bio je da promoviše
kvalitetan dizajn u industriji, prenosi dizajnerske preporuke i informacije proizvođačima, vladinim
sektorima i drugim zainteresovanim partijama, zatim da organizuje izložbe dizajna i pruža savete o
edukaciji dizajnera, kao i da edukuje javnost o važnosti kvalitetnog dizajna. COID je te aktivnosti i
obavljao organizujući konferencije, izložbe, opremajući izložbene prostore, izdavao knjige, osnovao
biblioteku, informacijske službe, davao savete, kao i izdavao vlastiti časopis Design. COID je posle
Drugog svetskog rata odigrao značajnu ulogu u posleratnoj obnovi Britanije, u velikom zamahu
planiranja celokupne nacionalne privrede, modernizacije industrije i programa izgradnje dvadesetak
novih gradova (New Town Act, 1946). Ovakvim delovanjem stvoren je prototip državnih institucija
koja će poslužiti kao uzor, na više ili manje efikasan način i drugim državama sa zapada i istoka [3].
Ubrzo zahvaljujući delovanjem Saveta, upravljanje dizajnom u Britaniji postalo je predmet interesa
i brige upravnih odbora u proizvodnim firmama robe široke potrošnje, a zatim postepeno prošireno i
na područje potrošnih dobara. Visoki standardi kvalitetnog dizajna postali su nezaobilazni u gradnji
i opremanju aerodroma, stanica, bolnica, škola, univerziteta, hotela, brodova i svega drugoga što je
činilo proizvod od državnog značaja. U kasnijim godinama COID je imao podršku države, kao na
primer poznata dizajnerska inicijativa konzervativne vlade Margaret Tačer tokom osamdesetih
godina. 1972. godine COID je preimenovan u Design Council čiji je cilj bio da poboljšava dizajn u
svim sektorima britanske
industrije. Godine 1994. Design Council je doživeo dramatične rezove, koji su rezultirali
zatvaranjem regionalnih filijala što je dovelo do potpune promene njegove uloge. 2011. godine
Savet se spojio sa vladinom Agencijom za izgradnju i planiranje okoline, te su njegovi ciljevi
evoluirali prema poboljšanju života ljudi, rastu poslovanja, transformaciji javnih usluga kao i
planiranju urbanog prostora. Danas Design Council, razvija dizajnersko mišljenje, podstiče raspravu
i dopunjuje vladinu politiku po ovim pitanjima.
Po ugledu na Britaniju i druge države su počele da osnivaju sopstvene dizajnerske institucije,
posebno u posleratnom periodu. U Poljskoj je, na primer, osnovan Biuro Nadzoru Estetyki
78
Produkcji (Biro za nadzor estetske proizvodnje, 1947), u okviru Ministarstva kulture i umetnosti.
Biroa je trebao da osnaži dizajnersku profesiju, podigne standarde estetike u industriji putem
pružanja modela i prototipova, te da promoviše estetiku u svakodnevnom životu. Tokom šezdesetih
godina osnovan je Savet za dizajn i estetiku industrijske proizvodnje, sa ciljem promovisanja rada
na industrijskom dizajnu, ali slabijeg uticaja. Meštrović Navodi da su u Istočnoj Evropi delimično
ili potpuno slične institucije bile na državnom budžetu. Recimo u Jugoslaviji je šezdesetih godina
osnovan je Centar za industrijsko oblikovanje u Zagrebu.
Kada se govori o stanju dizajnerskih institucija u socijalističkim zemljama Evrope, u periodu
šezdesetih, treba istaći da tada dolazi do razvoja robne privrede što se postavilo kao test sposobnosti
samog razvoja ovih društava. Iniciranje ekonomskih reformi aktuelizovalo je pitanje dizajna. Dizajn
je trebalo da se sistemski uvede u privredu. U tom cilju u okviru državnog sistema formiran je
Svesavezni naučno-istraživački institut za tehničku estetiku – VNIITE. On je funkcionisao kao
centralni institut koji je delovao na polju planskog uvođenja dizajna u industriju, oslanjajući se na
mrežu projektnih biroa koji su gotovo preko noći izrasli u najvažnijim administrativnim i
privrednim centrima SSSR-a. Na čelu ovog instituta nalazio se dizajner Jurij Solovjev koji je uveo
pojam socijalističkog dizajna koji se zasnivao na kritici kapitalističke forme [3]. Svoja teorijska
načela zasnivao je na ergonomiji, tehničkoj estetici i umetničkom projektovanju. Međutim, usled
velike razine birokratije i planiranja njegova dostignuća ostala su ograničena.
Sa druge strane u Zapadnoj Nemačkoj 1951. godine parlament je izglasao formiranje Dizajnerskog
saveta (Rat für Formgebung). Savet je imao trajnu ulogu u podsticaju sve veće svesti o važnosti
dizajna u nemačkoj industriji uz potporu ministarstva privrede. Francuska situacija u smislu državne
potpore dizajnu bila nešto lošija. Francuska država je imala nešto ambivalentniji odnos. Francuski
Centre de Creation Industrielle (CCI), osnovan je 1969. godine, finansiralo ga je Ministarstvo
kulture. 1975. godine Ministarstvo industrijskog i naučnog razvoja uspostavilo je Conseil Supérieur
de la Création Esthétique Industrielle, kako bi u ekonomskom smislu zaokružio kulturnu ulogu
CCI-a [4]. Međutim, usled opšte nezainteresovanosti industrijskog sektora prema bilo kakvom
obliku intervencija, Savet je raspušten. U posleratnom periodu u Evropi istakle su se dva nacionalna
okvira na svetskoj razini, i to skandinavski i italijanski dizajn. U Švedskoj, vlada je osnovala Centar
za dizajn u Stokholmu 1984. godine. U Danskoj su osnovane nezavisne institucije Danski
dizajnerski savet (1977) i Centar za dizajn (1987), ali uz veliku finansijsku podršku Ministarstva
industrije i rada kao i Ministarstva obrazovanja i nauke, sa ciljem izrade smernica politika
obrazovanja dizajnera. Ni daleki istok nije ostao van ovih trendova. U Japanu je 1969. godine
osnovana Organizacija za podsticaj japanskog industrijskog dizajna. Japan Design Foundation je
formirana 1981. godine i finansirana je od strane nacionalne i regionalne vlade kao i industrija. Cilj
fondacije je bio promovisanje japanskog dizajna u međunarodnim okvirima. Godine 1992. osnovan
je Međunarodni dizajnerski centar Nagoya (International Design Centre Nagoya Inc.), finansijski
podržan od nacionalne i regionalne vlasti kao i privrednog sektora. Njegov cilj je bio spajanje
zajednice, industrije i profesije dizajna.
Kada je reč o drugim dalekoistočnim državama, Vudham navodi primer države Koreje koja je dala
podršku dizajnu. Godine 1970. otvoren je Korea Design and Packaging Center (Korejski centar za
dizajn i ambalažu). Tajvanski centar za promociju dizajna osnovan je 1979. godine u
cilju podizanja svesti o važnosti industrijskog dizajna, te poboljšanja percepcije tajvanskog dizajna
u svetu. Njega je finansijski podržavalo ministarstvo privrede. U Singapuru je osnovan Singapore
Trade Development Board (Odbor za razvoj trgovine) 1984. godine. Sledeći model britanskog
Design Council-a, Odbor je vršio promociju važnosti dizajna za društvo.
5. ZAKLJUČAK
Uvođenje dizajna u institucije sistema dizajna jeste model upravljanja dizajnom od strane vlasti i
kapitala. Reč je o odnosu koji pre svega ide na ruku političkoj ideologiji. Deluje da se politika meša
u dizajn samo na materijalnom planu u vidu velikodušnosti nastupajući kao mecena. Priroda vlasti
jeste da kontroliše i vlada. Reč je o pokušaju da se podredi dizajn, osujeti, i poništi njegovo
79
pozitivno dejstvo, te da se potpuno iskoriste njegove prednosti i uticaj u jednom društvenom okviru.
U takvom odnosu dizajna i vlasti dizajner se zadovoljava dobijenom slobodom i društvenim
formalnim priznanjem. Mitovi o profesiji idealizuju praktičan rad i tako dizajner prihvata ideologiju
koja ga veliča. Ipak, dizajner ima političko mišljenje, on rasuđuje o svom radu, o budućnosti
postojanja profesije, i primećuje da je njegov rad potčinjen zakonima tržišta, te da ono određuje
njegov smisao. Međutim, ponašanje vlasti svojom prirodom deluje tako da podređuje i kontroliše.
Vlast priželjkuje potčinjavanje i to otvoreno i jasno joj je da kulturna polja delovanja, među njima i
dizajn, nisu i ne mogu biti neutralni.
LITERATURA
[1] Altiser, L.: Ideologija i državni ideološki aparat, Karpos, Beograd, (2009), pp. 28-43
[2] Read, H.: Art and Industry – The Principles of Industrial Design, Horizon Press, New York, (1961), pp.
5
[3] Meštrović, M.: Teorija dizajna i problemi okoline, Naprijed, Zagreb, (1980)
[4] Jonathan M. Woodham, Twentieth Century Design, Oxford University Press, Oxford New York, (1997),
pp. 165
80
ЗНАЧАЈНЕ ГОДИШЊИЦЕ КОЈЕ ОБЕЛЕЖАВАЈУ ЕПОХУ
ХХ ВЕКА У ДИЗАЈНУ
Александар Кутрички1, ВШСС Београдска политехника
Апстракт: У раду се анализира поставка едукационог процеса у једној од најпознатијих

школа за дизајн у двадесетом веку, као и трагови који се примењују у данашњем образовању
младих дизајнера. Технолошки развој који је уследио последњих деценија допринео је и низу
реципрочних промена у размишљњу у области дизајна, самим тим и прилагођавању
едукационих процеса у настави. Промена методолошког приступа у истраживачком
процесу, могућност реализације модела и прототипа савременим тродимензионалним
штампачима, доводе и до промене у теоретском приступу едукације нових генерација.
Кључне речи: Тонет, Баухаус, едукација.
SIGNIFICANT ANNIVERSARIES MARKING EPOCH IN DESIGN
Abstract: The paper analyzes the setting of the educational process in one of the most famous
schools of design in the twentieth century, as well as the clues used in today's education of young
designers. The technological development that has followed in recent decades has also contributed
to a series of reciprocal changes in thinking in the field of design, and consequently in the
adaptation of educational processes in teaching. Changing the methodological approach in the
research process, the possibility of realizing models and prototypes with modern three-dimensional
printers, also lead to a change in the theoretical approach of education of new generations.
Keywords: Thonet, BAUHAUS, Education.
1. УВОД
Ове године 2019. навршава се 200 година од почетака производње намештаја од парене
буковине, браће Тонет и 100 година од оснивања школе за дизајн у Вајмару, БАУХАУС.
Такође и 100 година од зачетка Руске Авангарде, до пре тридесетак година, широј публици
на Западу, углавном непознате. Недавно је у Холандији прослављан почетак рада групе Де
Стијл као правац модернизма који је увео многе новине у естетици дизајна. Протекло је и
110 година од првог манифеста Футуриста. Све ове годишњице обележавају прекретницу у
дотадашњем начину рада, размишљања и осмишљавања дѐла у области уметности, дизајна и
архитектуре. Сви ови правци су настали као побуна уметника против Академизма који се до
тада изучавао безпоговорним истраживањем, понављањем, анализама и студијама уметности
античке Грчке, Рима и потоње италијанске Ренесансе.
Одушевљење које је владало, крајем XVIII и у XIX веку, откривањем античких ископина,
археолошких налазишта и преносом артефаката у престоничке градове Европе, Париз,
Лондон, Берлин... проузроковало је појаву еклектицизма и примену класичних елемената у
уметности и архитектури. Развојем индустријске производње јављају се нове тенденције
1
аkutricki@politehnika.edu.r
81
пројектовања употребних предмета у серијској производњи – претходница будућег
индустријског дизајна.
2. ИНДУСТРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА НАМЕШТАЈА
Браћа Тонет се са својом индустријском производњом, појављују на самим почецима

индустријске револуције. Започињу производњу намештаја углавном за седење на потпуно
нов и до тада невиђен начин. Дрвене облице кувају или паре, савијају у калупима и
производе нове форме у дизајну намештаја за седење. Дрво се парило и кувало и пре њих,
али у мануфактурним радионицама где су се радили појединачни елементи и делови
намештаја. Новина коју уводе браћа Тонет је индустријска / серијска производња.
Изузетно елегантни облици наишли су на одушевљење код публике и оно што је
најзанимљивије и данас се поједини модели производе и продају. Посматрајући са аспекта
дизајна производа, то су најдуговечнији индустријски производи који су се икада појавили
на тржишту. Педесет година након оснивања, 1856. године у каталогу који су штампали,
имали су понуди преко хиљаду артикала, од колевки за бебе и „коњића за шишање”, преко
столица и полу фотеља са руконаслонима, до најчувенијих столица за љуљање и чивилука.
Њихови производи су и данас савремени и могу се наћи у ентеријерима локала (кафеа и
ресторана) али и у приватним кућама.
3. ГОДИШЊИЦА ОСНИВАЊА БАУХАУСА
Обележавање стогодишњице оснивања Школе за дизајн у Вајмару БАУХАУС, према

плановима организатора, потрајаће три године. Данашњи професори обилазе престижне
школе за дизајн у свету и презентују ондашње и данашње погледе и процедуре наставе у
области индустријског дизајна и примењених уметности. Похвале које обележавају ову
значајну манифестацију, стижу са свих страна, али заправо нигде се не појављује суд, онога
што је БАУХАУС као школа донео и кроз легенду која је грађена о Школи, успоставио као
еталон у области едукације студената дизајна.
Оснивање саме школе везује се за непосредни завршетак Великог рата (Првог светског рата)
у ком је Немачка поражена. Прво седиште школе је у Вајмару (по попису из 2012. има 65000
становника), где је зачета послератна Вајмарска република. Спајањем двеју постојећих
школа: Високе школе за ликовне уметности и Високе школе примењених уметности,
основана је нова - БАУХАУС.
Падом Аустроугарског церства нестаје Сецецесија, као стил који је био доминантан у
архитектури и обликовању производа. Морисов концепт Уметности и заната како данас
зовемо тај период, сменио је Арт Деко у англосаксонским земљама. У Француској нестаје
Арт Нуво који је обележио епоху на преласку два века. У Немачкој се крајем деветнаестог
века, развијао Југендстил величајући митове раногерманске културе, али и као одговор на
Арт Нуво и Сецесију.
У том тренутку након Великог рата, појављује се БАУХАУС, огољен, прочишћен, без
сувишних детаља и украса, окренут машинској индустријској производњи и једноставности
форме и облика. Вођа идеје Баухауса, Валтер Гропиус и данас се велича због својих идеја и
прочишћених линија у архитектури. Школу су затворили 1932. националсоцијалисти, након
хапшења 32 студената и професора. Вероватно је тај насртај на институцију и уметнике
допринео још већем стварању мита о самој Школи. На блиске односе са младом совјетском
државом и комунистима, као и блиским везама са представницима руске Авангарде од
стране професора па и студената, у међувремену се заборавило или боље речено, није
помињано.
Гропиусов рад и потоњи пројекти које су радили он и архитекта Мис Ван дер Роје у
Америци, након затварања школе Баухауса одликују се идентичним размишљањем и визијом
иако је протекло неких двадесетак година од рата и оснивања Баухауса.
82
4. ШТА НАМ ЈЕ ФИЛОЗОФИЈА БАУХАУСА ДОНЕЛА?
Једноставност, практичност, форме које су настале од комбинација основних облика

геометријских тела. Истовремено, убрзо владајућа Националсоцијалистичка партија диктира
сасвим другачије погледе и у архитектури и у дизајну, која је монументална, богата у
архитектонској пластици, са јасним коренима у античкој класичној архитектури са великим
ослонцем и величањем Германске аријевске митологије, окултних симбола. Наравно са
данашње тачке гледишта, обзиром какво су зло националсоцијалисти са својим вођама
донели Свету у облику ратних разарања, геноцида и уништавања културних и материјалних
добара, комплетна њихова заоставштина је „избрисана” из свих уџбеника, Историје
уметности и Историје архитектуре. Насупрот томе, оправдано или неоправдано
фаворизовање БАУХАУСА негира било какве другачије погледе на област примењених
уметности у тадашњем бурном историјском периоду Немачке.
5. НОВЕ ИДЕЈЕ ПОСТАЈУ ЕТАЛОН
Многе генерације дизајнера и архитеката одгајане су на миту насталом након затварања

БАУХАУСА. Рационалније сагледавање друштено социјалних и политичких околности у
којима је настала Школа, приказује нам је у не баш сјајном светлу. Једна од чињеница је да
се у време вођења БАУХАУСА као директор, доделио себи позицију Алфа и Омега, иако је
постојао Савет предавача (Мајстера) који је доносио предлоге, но Валтер Гропиус је доносио
коначне и искључиве одлуке о раду Школе. Непобитна чињеница је и да је БАУХАУС
променио три руководиоца и седишта у три града у свега четрнаест година постојања. Сваки
од ова три периода имали су својих квалитета али исто толико и мана, лутања.
Но, током свих ових промена у самом БАУХАУСУ основна идеја водиља је била одбацивање
ранијег академизма, окретање експресионизму у време Валтера Гропиуса, рационализму у
време Мајера, али и потпуном негирању Гропиусове ере. Мајер је сам истицао „да се као
директор БАУХАУСА, борио против стила БАУХАУСА”, читај, идеја оснивача Валтера
Гропиуса.
Средином 1922. дошло до конфликта између Јоханеса Итна (који је имао звање Мајстера) и
Валтера Гропиуса, због небитне свађе око набавке дрвета за столарску радионицу, док је
главни узрок био у Итновом окретању мистицизму и „настојању да у широком синкретичком
подухвату повеже зороастризам, првобитно хришћанство и будизам”.
Данас је већини дизајнера непознато дело Гетеа (живео у Вајмару), који се озбиљно бавио
БОЈОМ. Написао је и студију о боји која је 1929. године објављена и у Београду. Његова
истраживања о боји имала су такође многе изворе из домена алхемије. Итну је сигурно та
књига била приступачнија него данашњим дизајнерима, вероватно отуда и потиче његово
истраживање мистицизма. Многа поглавља из његове студије о боји црпу корене из Гетеове
књиге. Од ове мале чарке међу колегама долази до Итновог одласка из Баухауса, а наслеђује
га на његовом Почетном курсу, Ласло Мохољи-Нађ мађарски конструктивиста, блиско
повезан са руским конструктивистима и тамошњом Авангардом. Оно што је такође
историјска чињеница је да се тих година (од 1921. до 1923.) из Холандије преселио Тео ван
Дуисбург уредник часописа Де Стијл, који је истовремено радио као сликар, архитекта, вајар,
графичар, писац и песник. Према неким ауторима, Гропиус му је дао лажну наду да ће
добити место Мајстера на Баухаусу, али до тога никада није дошло. Ван Дуисбург за време
боравка у Вајмару, живео код пријатеља у атељеу и држао је предавања која посећују готово
сви студенти Баухауса! Отуда вероватно и велика примеса Де Стијлових утицаја на радове
студената на Баухаусу и касније Мајерове опаске.
Заправо већини Школа у којима се проучавао дизајн, узор је била организација рада у самом
БАУХАУСУ. За већину Школа и Института то је и данас сто година касније „санак пусти“.
Почетни курс који је увео Јоханес Итн и који је требало да има функцију селекције самих
кандидата, будућих студената, те припрему одабраних за каснији уметнички рад, био је
83
познат још у Уметничкој школи у Глазгову, коју је водио Чарлс Реније Мекинтош. Сјајно
осмишљен почетак студија, заправо никада није заживео у потоњим школама примењених
уметности у Свету. Неколико школа данас практикује „Почетни курс“, али у већини се он
своди на опште предмете и увод у будуће пројекте студената индустријског дизајна, па чак и
архитектуре. Део тог курса данас се провлачи кроз предавања на предметима Теорије форме
или Основа дизајна (Basic Design), а односи се углавном, на истраживање форме, облика и
боје.
Јоханес Итн рођени швајцарац, студирао је на Академији у Штутгарту, код професора
Адолфа Хоелзела. Започео је своју предавачку каријеру у Бечу. Адолф Лос му 1919.
организује изложбу у Бечу, на којој преко Алме Малер упознаје Валтера Гропиуса. Итн са
својим идејама и истраживањима о боји је врло брзо напустио Школу, већ након изласка
прве генерације (1923.). Пред Други светски рат имао је властиту уметничку школу у
Берлину. Касније емигрира у Амстердам (Холандију). Од 1938. до 1954. живи и ради у
Цириху између осталог и као директор Школе уметничких заната и Школе за текстил.
Да ли је популарности БАУХАСА допринело затварање од стране неонациста и хапшења 32
ученика и касније пресељење предавача и појединих ученика у Америку? Валтер Гропиус је
имао архитектонску праксу и пре Првог светског рата (када је мобилисан), након вођења
Баухауса неко време ради у Енглеској на пословима пројектовања, а потом одлази за
Америку, где постаје професор на Високој школи за дизајн, на Харвардском универзитету, у
Кембриџу.
Мис ван дер Роје се са Гропиусом среће у бироу Петера Беренса 1908. Од 1919. до 1938. има
сопствени архитектонски атеље у Берлину. У међувремену је био директор Баухауса у Десау
и сведок затварања Школе. Један од најзначајнијих радова из 1929. године је изградња
Немачког павиљона на Светској изложби у Барселони. Као директор Баухауса, сажео је
наставни план на четири одсека: „Градња и доградња“, ткање, фотографија и реклама.
Емигрира у Америку 1938. Тамо га именују га за директора Армоур Институтa, касније
названом Илиноис институт за технологију, у Чукагу.
Марсел Бројер од 1920. до 1928. ученик у Баухаусу. Од 1926. постаје руководилац столарске
радионице. Током својих истраживања у области намештаја за седење, експериментисао са
кривљењем ламината фурнира и цевима, а основна инспирација су му били комади
намештаја који су производили браћа Тонет. Од 1937. године постаје професор на
Архитектонском факултету на Харвардском универзитету.
6. ЗАКЉУЧАК
Сама појава школе Баухаус у малом граду, где је након Великог рата владала велика криза у
политичком економском и сваком другом погледу, са честим штрајковима, побунама,
покушајима револуције, данас се слави као један од репера у дизајну двадесетог века. Ако
створимо слику у време настанка саме школе, видећемо да су у периоду велике оскудице,
настала данас позната дела. Питање је да ли је сведеност форме настала као последица
оскудице и прилагођавање тадашњој ситуацији у Немачкој.
Одрази савремене ликовне уметности, експресионизам у почетку, а касније и неки од других
праваца из тог периода, свакако су имали утицај на предаваче и студенте школе. Негирање
„академизма” који је до тада био неприкосновен у образовању младих уметника, студије
композиције, конструкције и све друго о чему су се негативно изјашњавали челници
институције, у радовима Валтера Гропиуса, Ласла Мохољи-Нађа, Оскара Шлемера и других,
заправо показују врло експлицитно њихово познавање и примену свега онога против чега су
се „борили”.
Идеје које је пропагирао Гропиус и борба против робовања, класичном, а отвореност ка
свему новом, довела је до сведености форме на њене основне облике. Његово размишљање
да је „зграда крајњи циљ свих обликовних делатности” и да у том смислу архитекте, сликари
и вајари „морају” пре свега да науче (неки) занат, да би „створени Свет постао неимарски”.
84
Пажња је поклањана занатским детаљима и „жељи да Школа у целини буде прожета
животом, блиска времену и његовим проблемима, да не потпада ни под какав шематизам.
Баухаус је прихватала све нове обликовне задатке који су лежали у подручју могућег.”
(Гропиус). Данас, сто година касније и те како је препознатљив „шематизам” Баухауса и у
задацима који се представљају новим генерацијама студената као почетне вежбе и у самој
организацији предавања Теорија форме и Основа дизајна.
Препознатљивост Баухауса по жутом троуглу, црвеном квадрату и плавом кругу, у одабиру
колорита и валера, имала је узор у пређашњем Де Стијлу и предавањима Теа ван Дуисбурга.
Припремни курс који је Школу издвајао од других, данас готово нико не примењује у
изворном облику. Све мање пажње се поклања умешности будућих дизајнeра ка занатима
који истини за вољу полако нестају, услед појаве нових дигиталних технологија. Данашњи
пројекти се изводе на рачунарима у специјализованим програмима, а све чешће ће се модели
и прототипови штампати помоћу штампача који могу данас да репродукују до јуче немогуће
саставе и склопове. Данас је омогућено да штампачи одштампају производ који ће имати
различиту еластичност или саму густину у структури материјала или да на једном крају
имамо део који је штампан као метал, средина производа је на пример налик на гуму (може
бити и прозирна) док се крај предмета „стврдњава” и може у својој густини да имитира тврду
термостабилну пластичну масу.
Ускоро када 3Д штампачи, виртуелне наочари и виртуелне рукавице, по цени, постану
доступни већини, потпуно ће се променити, приступ и рад са новим генерацијама ђака и
студената индустријског дизајна. Веома брзо ће наступити време, када више неће бити
потребно обрађивати модел или материјале на машинама и са ручним алатима да би се
добила макета или прототип будућег производа.
[1] Денегри, Ј.: Дизајн и култура, Радионица СиЦ, Београд, (1985.)

[2] Institut für auslandsbeziehungen, Stuttgard: Баухаус, каталог поводом изложбе у Београду и
Загребу, Institut für auslandsbeziehungen, Stuttgard, Stuttgard, Germany, (1981.)
[3] Михаел Тонет, 1796. -1871. Произвођач намештаја. [Интернет] Доступно на:
https://bit.ly/2RedCdo
[4] Баухаус, 1919. Вајмар, Немачка. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2RchzPC,
https://bit.ly/2P9IQ2J
[5] Конструктивизам, основне поставке Владимира Татлина, 1913. [Интернет] Доступно на:
https://bit.ly/2P9IHfH
[6] Правац Де Стијл који се појавио 2017. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2YbUXjz
[7] Футуризам. [Интернет] Доступно на: https://www.theartstory.org/movement/futurism/
[8] Берлин Нови Музеј са својим експонатима и портретом краљице Нефертити. [Интернет]
Доступно на: https://bit.ly/382bT0v
[9] Вајмарска република. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2Lj13K2
[10] Grossherzogliche Hochschule für bilndende Kunst
[11] Grossherzogliche Kunstgewerbeschule
[12] Сецесија. [Интернет] Доступно на: https://www.theartstory.org/movement/vienna-secession/
[13] Вилијам Морис и покрет Уметност и занати. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/33GCPQ4 ,
https://bit.ly/2Y8p2kh
[14] Преовлађујући стил уређења ентеријера и детаља у ентеријеру у Француској са краја
деветнаестог века. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2LgUmbh , https://bit.ly/2qYkvou
[15] Стил настао као одговор на два распрострањенија стила, француски и аустро-угарски.
[Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2Ye4vL1
85
GENERATIVNI DIZAJN U RAZVOJU PROIZVODA
Duško Radaković1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: S obzirom na to da se sve više tehnologija ugrađuje u proizvod, dizajniranje proizvoda

postaje sve zahtevnije. Potreba za kolaboracijom raste jer se sve više kooperanata uključuje u
razvojni proces. Rokovi se skraćuju zbog potrebe da proizvod što pre stigne na tržište. Pod velikim
opterećenjem odgovornosti dizajneri, a posebno inženjeri, jedva da imaju dovoljno vremena da
provere izvodljivost dizajna, a još manje da ga učine boljim. Inženjerima treba više prostora, dok
dizajnerima nedostaju znanja da bi mogli da razmatraju specifične funkcionalne i tehničke zahteve.
Ovakav jaz stvara poteškoće u kasnijem razvoju proizvoda. Kao ispomoć, primena generativnog
dizajna pruža nekakav optimizam u ovom pogledu, jer se autonomno generiše više alternativa
posredstvom algoritama kao što je topološka optimizacija ili algoritama koji se nalaze u prirodi.
Ovo ima za posledicu to što svi učesnici u razvoju proizvoda mogu da razmotre više dizajnerskih
alternativa nego ranije.
Svrha ovog rada je da pruži uvid u ovu tematiku sa ciljem da se ubrza proces razvoja proizvoda i
skrati vreme do lansiranja na tržište. Pregledom su obuhvaćena inženjerska ograničenja i efekat
koji imaju na kvalitet dizajna. Istraživanjem o generativnom dizajnu predstavljena je upotreba i
tehnička razmatranja, kao i kako primenjivati ovu tehnologiju već u fazama dizajna koncepta i
detaljnog dizajna. Na kraju je prikazan pregled sa mogućim rešenjima koji su dostupni danas.
Ključne reči: generativni dizajn, optimizacija, dizajn proizvoda, modelovanje
GENERATIVE DESIGN IN PRODUCT DEVELOPMENT
Abstract: Product design is an increasingly demanding task as more technology integrates into the
product. The need for collaboration grows because more suppliers become involved in the
development process. Deadlines are getting shorter in the race to the market. Overwhelmed by the
multitude of responsibilities, engineers hardly have time to find a feasible design, or even less to make
it better. Engineers feel they need more bandwidth, while designers lack the knowledge to consider
specific functional and technical requirements. Such a gap creates many difficulties in later product
development. Applying generative design as a possible aid provides some optimism in this regard. It
autonomously produces several alternative designs using algorithms such as topological
optimization, as well as algorithms found in nature. As a result, all participants can consider much
more design alternatives than previously possible.
The purpose of this paper is to provide insight into all these topics to accelerate product
development and shorten the time to market. The review covers the limitations of today's engineers
and the effects they have on design quality. Research on generative design presents details of its use
and technical considerations, as well as how to apply this technology in concept design and
detailed design. Finally, a detailed overview is displayed with solutions available today.
Keywords: generative design, optimization, product design, modelling
1
86
1. UVOD
Svaki dizajnerski projekat je čin balansiranja. S jedne strane, razvoj projekta je ograničen rokovima,
budžetom, ciljnim materijalnim troškovima i funkcionalnim zahtevima. Sa druge strane je težnja ne
samo da se ispune funkcionalni zahtevi, već i da se nadmaše kako bi se stvorili inovativniji i
konkurentni proizvodi. Poslednjih godina, veliki broj trendova je ovaj čin balansiranja usmerio ka
konzervativnijem dizajnu, što koči napore za inovacijama. Jedan od faktora koji inženjere tera da
budu konzervativni je stvarnost da je novi razvoj prepun rizika. Greške u dizajnu koncepta (čak i u
detaljnom dizajnu), koje prođu sa odobrenjem dizajna mogu prouzrokovati opasne posledice za
celokupan projekat, ali posebno za inženjere. Samo izmene radnih naloga kojim se posao vraća za
stolove generiše vanredne slučajeve, gomilanje otpada, prerađivanje dizajna i neuspele prototipe.
Pored toga, greške u dizajnu dodatno utiču na vreme, energiju i resurse, dodatno generišu kašnjenja
u tekućim razvojnim projektima. U stvari, preko 60% anketiranih iz Studije dizajna upravljanog
simulacijom je propustilo rokove projekta zbog neuspelih prototipova.[1]
Drugi faktor koji koči dizajn prema konzervativnom pristupu je sve veća složenost tehnologija koje
se ugrađuju u današnje proizvode. Trendovi u elektronici, uključujući stalnu minijaturizaciju, male
potrebe za energijom i potrebu za većom disipacijom toplote, otežavaju prilagođavanje sve veće
potražnje za računarskom snagom u proizvodima. Sve veća ugradnja softvera u proizvodima
pokreće probleme integracije, jer te aplikacije moraju nesmetano da rade sa elektronskim
hardverom i drugim sistemima u proizvodima. Pojavom Interneta stvari (IoT) razvoj postaje još
složeniji, jer kompanije moraju da smišljaju kako da svoje proizvode opreme pravim senzorima,
kako da prikupe prave podatke, kako da te podatke usmere u odgovarajuću memoriju, a zatim šta da
rade sa tim podacima. Sve ovo konvergira sa inženjerskim dizajnom ka poboljšanju složenosti, ali i
povećanju teškoća u integraciji sistema.
Još jedan faktor koji treba uzeti u obzir je zahtev da inženjeri više sarađuju i sa više učesnika. Da bi
se održali u vrhu konkurencije, proizvođači moraju da integrišu najnovije tehnologije ili gube
konkurentnost na tržištu. Kao rezultat, inženjeri moraju da sarađuju sa stručnjacima za teme iz užih
oblasti. Pored toga, nije dovoljno pronaći dizajn koji zadovoljava specifikacije oblika, strukture i
funkcija. Dizajneri, posebno inženjeri, moraju da urade više. Današnji proizvodi imaju značajna
operativna i poslovna ograničenja koja utiču na dizajnersko rešenje. Kao takvi, potrebne su
povratne informacije od sve većeg broja učesnika, uključujući službe nabavke, dobavljače,
kooperante, proizvodnju, kupce, servise i mnoge druge.
Da stvari budu još gore, današnji inženjeri su već preopterećeni. Prema podacima Studije inženjera
za dizajn hardvera, koju je sprovela LifeCycleInsights, inženjeri su preopterećeni za oko 57% od
ukupnih odgovornosti u razvoju proizvoda.[2] Donošenje dizajnerskih odluka samo je jedna od tih
odgovornosti.
2. GENERATIVNI DIZAJN
Generativni dizajn je sposobnost aplikacija MCAD (Mechanical Computer-Aided Design) da

autonomno generišu jedan ili više geometrijskih rešenja koji zadovoljavaju određene ciljeve i
ograničenja. Karakteriše ga niz osobina:
 Fokus na komponentama: Trenutno se ova sposobnost primenjuje na dizajnu pojedi-načnih
komponenti. U budućnosti se opseg ove primene može proširiti.
 Autonomno izvršavanje: Jednom kada se pokrene, radi autonomno, traži dizajn rešenja u
zavisnosti od podataka koje korisnik unese. Na ovaj način, deluje slično kao sposobnost
gradijentne strukturne optimizacije.
 Vođeno ciljem: Algoritam odlučivanja koji MCAD aplikacije koriste deluje u pravcu
postizanja eksplicitno definisanog cilja ili implicitnoj ideji. Na primer, to može da bude
minimiziranje deformacija pod opterećenjem ili minimiziranje ukupne težine.
 Ograničavajuće veze: Ovaj algoritam odlučivanja je takođe vezan ograničenjima koje definiše
dizajner/inženjer. Opseg ograničenja može da varira od rešenja do rešenja. Na primer,
87
ograničenja dizajna koja se odnose na inženjersku fiziku, kao što je maksimalno naprezanje.
Pored toga, mogu da budu i ograničenja u proizvodnji, kao što je izrada geometrije koja se
može izvući iz kalupa za ubrizgavanje plastike pod pritiskom.
Ceo proces generisanja dizajna veštačkom inteligencijom svodi se, zapravo na računar. Računar je
mašina sa mogućnošću preciznog izračunavanja složenih matematičkih problema u deliću sekunde.
Da bi računar mogao da generiše novi dizajn, potrebno je da programer napiše program šta to treba
da uradi računar i kako. Ovo omogućava algoritam. Za generativni dizajn koriste se algoritmi koji
oponašaju evolutivni pristup viđen u prirodi. Ceo proces se svodi na to da se realizuje željeni dizajn
kroz istraživanje mogućih permutacija (varijacija) rešenja sa ciljem da se dođe do najbolje opcije
[3].
U primeni generativnog dizajna koriste se algoritmi odlučivanja kako bi se odredio konačni oblik.
Kada se algoritmi mogu primeniti u proizvodnoj industriji, infrastrukturi i u osnovi svemu što
zahteva besprekornu kombinaciju oblika i funkcije, to se naziva generativni dizajn [4]. Sledeći
dijagram pomaže da se objasni princip:
Slika 1. Uopštena interpertacija generativnog dizajna
Danas ne postoji samo jedan algoritam koji nalazi rešenje. Postoji mnoštvo algoritama koji se
razlikuju od rešenja do rešenja. Ovakvi tipovi algoritama obično uključuju:
 Topološku optimizaciju: Algoritam je razvijen sredinom 1980-ih i zasnovan je na
strukturalnom inženjerstvu. Postojeći deo, koji je definisao dizajner/inženjer se analizira a
zatim se uklanja materijal koji ne nosi značajna opterećenja. Ovaj postupak se izvodi
iterativno, pri čemu se materijal uklanja više puta tokom procesa. Postizanjem zadatog cilja
završava se optimizacija, što na kraju daje konačan dizajn.
 Biomimikriju: Nedavno postavljen, ovaj algoritam oponaša organizme i sisteme u prirodi, kao
što je umnožavanje rasta bakterijskih kolonija, rasta korena i grananje drveća, ili evolucija
koštanih struktura da bi se optimizovao odnos težine i čvrstoće.
 Morfogenezu: Ovaj algoritam koristi rezultate istraživanja vezana za način kako grupe ćelija
reaguju na svoje okruženje. Ćelije koje su aktivno opterećene jačaju, dok ćelije koje nisu
odbacuju se.
Topološka optimizacija se smatra metodom subtraktivnog generativnog dizajna, jer na progresivan
način uklanja materijal. Ovaj termin je specifičan za istraživanje oblika, struktura i punih tela.
Najčešće se vezuje za projekte u automobilskoj i vazduhoplovnoj industriji u kontekstu ključnog
smanjenja mase (lightweighting projects). U ovakvim projektima inženjeri i dizajneri traže načine
da se redukuje materijal, a da se pri tom ne ugroze zahtevi dizajna. Na primer, Volkswagenov
minibus, u novom retro-dizajnu sa felnama i drugim elementima ima znatno manju masu [5].
Takođe, firme Hackrod i Siemens udružuju se u zajedničkom projektu razvoja samo-dizajniranog
spidstera koji će se proizvesti pomoću virtuelne stvarnosti, veštačke inteligencije i aditivne
proizvodne tehnologije [6].
88
Slika 2. Volkswagen Minibus
Izvor: https://bit.ly/33iATgE
Slika 3. La Bandita - samo-dizajniran spidster

Izvor: https://bit.ly/37FS1A8
Biomimikrija i morfogeneza su oduvek bili inspiracija svakog dizajnera. Nalaženje formi u prirodi,
ekstrahovanje njihovih principa kojima se mogu rešiti funkcionalni, strukturni i tehnološki problemi
u dizajnu je limitirano biomimikrijom. Postavlja se pitanje da li ljudi mogu da dizajniraju kao što to
radi priroda? Ključ po kojem priroda dizajnira nalazi se u procesu evolucije u kojem mutacije
kreiraju varijacije. Varijacije koje su prilagođene novonastalim uslovima preživljavaju i dalje se
reprodukuju.
Strukture materijala kao što su mrežasto-rešetkaste, celularne, periodičke strukture, režirani
(konstruisani) materijali i tako dalje, veoma su raznovrsne. U suštini, to su hibridne strukture
definisane od punog materijala i praznog prostora, ali sa preciznim uređenjem koje određuje
mehanička svojstva. Naravno, količina materijala je takođe značajna i meri se relativnom gustinom
– masa mreže podeljena sa masom punog bloka. Neke tipične pretpostavke u ćelijskom svetu
uključuju saćaste strukture, pene, rešetke i neprekidne strukture slične ljuskama, poput žiroida, od
kojih svaki ima svoje prednosti i nedostatke. Svaka struktura može da se upotrebi na različite
načine: jednolično kao što je prikazano u nastavku, kao ispuna u ljuskastoj konstrukciji, usklađena
preko površine ili prostorno promenljiva u nekom složenom domenu [7].
Slika 4. Izbor raznovrsnih topoloških optimizacija materijala u cilju redukovanja ukupne mase
Izvor: https://bit.ly/33orGDk
89
 Saćasta topologija je najefikasnija kada je u pitanju odnos krutosti i težine u ekstrudiranom
pravcu. U druga dva pravca ove strukture su znatno mekše (za oko red veličina).
 Oktetske rešetke su krute u sva tri glavna pravca, ali su znatno teže za proizvodnju.
 Stohastičke pene su znatno usklađenije ali i najlakše za fino podešavanje funkcionalnih
zahteva dizajna preko veličina ćelija i njihove gustine.
 Auksetične (dilatacione) saćaste topologije omogućavaju dizajn sa posebnim svojstvima
(negativni Poasonov koeficijent – kontrakcija prema unutra pri opterećenju na pritisak,
umesto da se kao bure širi ka spolja)
 Porodica žiroidnih topologija i dalji srodnici iz familije beskonačno povezanih trostrukih
periodičkih struktura poseduju dve strane ili dva domena fluida. Ovo ih čini prirodnim
kandidatima za primenu kod izmenjivača toplote
Generativni dizajn podstiče inovativnosti. Dizajneri, posebno inženjeri sada mogu da koriste
aplikacije da kreiraju proizvode kakve bi pre nekoliko godina smatrali nemogućim. Kada se ovi
alati kombinuju sa aditivnom proizvodnjom metalom, može se stvoriti izvanredan spoj estetike i
funkcionalnosti [8].
Softverske kompanije koje prate trend generativnog dizajn i aditivne proizvodnje omogućuju dizajn
proizvoda koji prati korelacija ka specifičnosti dizajna u biološkim sistemima. Jedan od osnovnih
principa dodate vrednosti aditivne proizvodnje je u oblasti medicine. Mogućnost da se simuliraju
morfološka svojstva kosti je „sveti gral“ dizajna. U ovim aplikacijama fokus je na strukturalnim
zahtevima. Poboljšanjem programa za komputacioni dizajn, budući inženjeri ortopedskih implantata
će se progresivno oslanjati na ove alate kako bi kreirali nove generacije naprednih struktura
podešenih prema strukturama i opterećenjima u biološkim sistemima. Pored toga, biološke
karakteristike pacijenata (veličina, težina, morfološko stanje kostiju, itd.) imaju ogromnu ulogu u
tome kako će svaki deo (implant) biti opterećen. Dizajn implanta čija struktura treba da kompenzuje
opterećenja kod pacijenata sa opsegom telesne težine od 80 kg pa do težina preko 150 kg dovešće
do ne-optimalnih ishoda ukoliko struktura ne odgovara zadatim opterećenjima [8].
Slika 5.Mrežasta struktura po uzoru na strukturu kosti (desno: kičmeni ALIF optimizovan)
Izvor: https://bit.ly/2Dez2yR
Pored primene u medicini, generativni dizajn ima veliku primenu i na druge proizvode, kod kojih je
estetika važna, ali ne i imperativ. Na slici 6 prikazana prva komercijalna stolica kreirana
generativnim dizajnom. Francuski dizajner Filip Stark (Phillipe Starck), u saradnji sa Autodeskom i
firmom Kartell, koristeći veštačku inteligenciju i generativni dizajn napravio je prvu stolicu koja je
dizajnirana izvan opsega ljudskog uma, tj. izvan ljudskih misli i navika. Suština je u dobijanju dobre
estetike, inovativni dizajn i optimalnu upotrebu materijala.
90
Slika 6. Prvi komercijalni proizvod nastao generativnim dizajnom
Izvor: https://bit.ly/34qDS80
2.1 Generativni dizajn u dizajnu koncepta
Tokom dizajna koncepta inženjeri/dizajneri razvijaju niz ideja koje bi potencijalno mogle da ispune
zahteve vezane za formu, strukturu i funkciju. U praksi, kada se jednom odredi prvi izvodljivi
dizajn, inženjeri već tada prelaze na sledeći aspekt dizajna kako bi se ispoštovali sve kraći rokovi
definisani razvojnim planovima. Nedostatak je što se propušta prilika da se istraže drugačija
dizajnerska rešenja koja bi eventualno bolje ispunjavala zadate zahteve. Potencijalna dizajnerska
rešenja mogu veoma da se razlikuju. Neki koriste Top-Down pristup kako bi se uklopili u već
određene prostore pojedinih komponenti. Drugi koriste 2D i 3D skice kreirane preko krivi, linija,
površina i drugih jednostavnih geometrija. U ovoj fazi ovo nisu potpuni i detaljni 3D modeli (oni se
definišu u detaljnom dizajnu).
Sa aspekta razvoja proizvoda, generativni dizajn je veoma primenjiv u fazi dizajna koncepta.
Inženjeri/dizajneri imaju fleksibilnost da istraže alternativna rešenja svojih ideja. Šta više, u
mogućnosti su da sprovedu komparativne studije dobrih i loših strana. Ovo pruža bolji uvid u
međusobnu interakciju ključnih varijabli i željenih performansi. Ova tehnika može da se sprovede i
na 2D skice kao i na apstraktne 3D modele.
Suština ovde je da će rezultujući generativni dizajn biti površinska, mrežna geometrija čiju
praktičnu izvodljivost treba obavezno ispitati. U fazi dizajna koncepta, modelovanje površima
(modelovanje fasetama – Facet Modeling) je veoma korisno za manipulisanje, jer se time izbegava
konverzija geometrije u konturni prikaz (BRep – BoundaryRepresentation), koji je specifičan za
parametarsko i/ili direktno modelovanje. Dobijeni fasetni koncept modela je polazna tačka za dalji
razvoj i obavezno mora da se konvertuje u BRep geometriju.
2.2 Generativni dizajn u fazi detaljnog dizajna
U ovoj fazi razvoja proizvoda, testirani i odabrani dizajn koncept se dalje detaljno razrađuje sa
ciljem da se dizajn lansira za proizvodnju, ispunjavajući sve zahteve oblika, strukture i
funkcionalnosti. Da bi se ovo uradilo potrebno je istražiti opcije za različite aspekte dizajna kako bi
se poboljšale performanse. Ovo se posebno odnosi na iznalaženje ravnoteže između konfliktnih
zahteva kao što su masa, strukturno opterećenje, troškovi i prirodne frekvencije.
Digitalni geometrijski prikaz dizajna u ovoj fazi je u potpunosti detaljan 3D model. Ovi modeli se
često grade koristeći parametarsko i direktno modelovanje, što za rezultat daje glatku, zaobljenu
geometriju. Sada je velika mogućnost da se ide dalje od prvog, izvodljivog dizajna.
Eksperimentisanje na različitoj detaljnoj geometriji i sa različitim konfiguracijama parametara
veličine može drastično da utiče na performanse proizvoda, kao i na cenu i obradivost. Kao i u
prethodnoj fazi, tako i ovde eksperimentisanje sa varijablama i zahtevima dizajna daće nove uvide o
njihovoj međusobnoj vezi. Ovo omogućava inženjerima precizno podešavanje detaljnog dizajna
kako bi se još bolje ispunili zahtevi.
Iz perspektive razvoja proizvoda, generativni dizajn je veoma primenljiv na detaljni dizajn.
Inženjeri/dizajneri mogu kreativno i u širem kontekstu da ocene alternativne pristupe za kreiranje
91
detaljnog dizajna. Ponekad se dešava da generativni dizajn predloži opcije koje inženjer/dizajner
nikad nije razmotrio. Ovo predstavlja veoma dragoceno sredstvo za usavršavanje dizajna kako bi se
našlo rešenje sa dobrom ravnotežom između datih zahteva.
Integrisanje rešenja generativnog dizajna sa modelima detaljnog dizajna je imperativ. Na kraju,
inženjeri moraju da lansiraju detaljni dizajn službama nabavke ili u proizvodnji. Modelovanje
površima može veoma da utiče na produktivnost sa mogućnošću da se uglača prelazak sa fasetirane
na BRep geometriju. U nekim slučajevima potrebno je da se ručno remodeluje glatka površina na
osnovu fasetiranog modela, a moguće su korekcije u fasetiranoj geometriji. Ovo se najviše odnosi
na organizacije koje se bave aditivnom proizvodnjom, a pri tom se oslanjaju na fasetiranu
geometriju što omogućava da se modeli direktno šalju na 3D štampu.
Slika 7. Ilustracija faza topološke optimizacije na platformi nTopology

Izvor: https://ntopology.com/design-analysis/
3. REŠENJE SA DVE APLIKACIJE
U dizajnu koncepta i u detaljnom dizajnu, generativni dizajn je veoma moćan alat u procesu razvoja
proizvoda. Međutim, tradicionalne tehnologije koje podržavaju generativni dizajn, kao neintegrisani
skup softverskih aplikacija, inherentno imaju velike teškoće po pitanju kompatibilnosti u okviru
digitalnog radnog toka.
U osnovi, tradicionalno modelovanje geometrije može da bude parametarsko ili direktno.
Parametarsko modelovanje omogućava izradu modela u koracima karakteristiku-po-karak-teristiku
(feature-by-feature) posredstvom parametarskih kontrola. Direktno modelovanje omogućava
oblikovanje geometrije povlačenjem i/ili pritiskanjem. Oba ova pristupa rade sa BRep, pri čemu se
geometrija prikazuje ravno ili glatkim zakrivljenim površinama.
Nasuprot ovome, mrežasta geometrija sadrži oblak tačaka koje predstavljaju spoljašnju površinu.
Neke CAD aplikacije ovaj oblak konvertuju u geometriju punih tela tako što kreiraju trougaone ili
trepezoidne površi, koje se vezuju po ivicama u homogenu zapreminu. Modelovanje fasetama
omogućava inženjerima da „doteraju“ kvalitet rezultujuće mreže, kao i da modifikuju geometriju
oduzimanjem ili dodavanjem materijala. Postoje slučajevi gde je potrebno da se razvije glatka
zaobljena geometrija kao i mrežasta geometrija. U fazi dizajna koncepta, potrebno je raditi sa
skicama i dodeljenim prostorom uporedo sa mrežnom geometrijom skeniranih komponenti. U
detaljnom dizajnu potrebno je kreirati detaljne 3D modele uzimajući u obzir mrežnu geometriju.
S obzirom na to da većina CAD aplikacija nema mogućnosti da uporedo radi sa mrežastom
geometrijom i parametarskim/direktnim modelovanjem, dizajneri i inženjeri moraju da reše
problem primenjujući dve ili više aplikacija. Neke samostalne aplikacije (kao aplikacije za 3D
skeniranje) nude aplikaciju nalik CAD koja omogućava modelovanje fasetama. Teoretski, mogu da
se koriste ovakve dve aplikacije, ali u praksi se javljaju ozbiljni problemi.
4. REŠENJE SA JEDNOM APLIKACIJOM
Unazad nekoliko godina neke CAD aplikacije proširile su svoje mogućnosti na parametarsko,
direktno i fasetno modelovanje. Implikacije za generativni dizajn su ključne.
92
Kada je potrebno napraviti BRep geometriju iz rezultujućeg generativnog dizajna, tok rada postaje
jednostavniji. Sve mogućnosti modelovanja nalaze se u jednom okruženju, što znači da korisnici
uvek imaju pristup odgovarajućem alatu za trenutnu situaciju.
Drugi slučaj je zanimljiv po tome što nije potrebno transformisati generativni dizajn u BRep
geometriju. Modelovanje fasetama pruža alate za promenu dizajna bez dodatnih vremenski
intenzivnih koraka. Ovo se posebno odnosi na komponente koje će se proizvoditi aditivnom
tehnologijom, koja već́ zavisi od mrežaste geometrije.
Bitno u svim ovim scenarijima jesu aktivnosti koje ovakva, nova vrsta CAD aplikacija omogućava
inženjerima. To jest, izbegava se razmena dizajnerskih podataka. Budući da sve ove mogućnosti
postoje u jednom okruženju, nema potrebe za razmenom 3D podataka, mrežne geometrije ili
konturne prezentacije između različitih softverskih aplikacija. Sav posao može da se obavi u
jednom okruženju. Više se ne gubi vreme na fiksiranje geometrije usled digitalne
nekompatibilnosti. Umesto toga, dalji rad može da se fokusira na dizajn.
5. ZAKLJUČAK
Danas su inženjeri pod velikim pritiskom u razvoju proizvoda. Dizajn je u osnovi nestalan i
nepredvidiv proces, jer greške mogu uzrokovati zastoje i kašnjenja u daljem razvoju. Sve složenija
tehnologija se integriše u proizvode. Inženjeri moraju da sarađuju sa više dobavljača nego ikad.
Rokovi su sve kraći. Uz mnoštvo odgovornosti, inženjeri često imaju vremena samo da pronađu
prvu izvodljivu opciju, umesto one bolje.
Generativni dizajn je sposobnost CAD aplikacija koje autonomno generišu brojne alternative
dizajna s obzirom na zadati broj ograničenja i uslova u eksploataciji. Po završetku, inženjeri mogu
da odluče koji dizajn potpunije da se istraži. Ovo ubrzava dizajn bez detaljne pažnje inženjera.
Međutim, treba imati na umu da je rezultat generativnog dizajna zapravo mrežna geometrija, kojom
može da se manipuliše samo modelovanjem fasetama. Ovo je posebno važno ako uzme to da će se
rezultujući dizajn koristiti tokom ostatka procesa razvoja.
U dizajnu koncepta, generativni dizajn se može koristiti za izuzetne ciljeve. Dizajneri /inženjeri
mogu da ga primene kako bi istražili širok spektar alternativa za dizajn još u najranijoj fazi kada su
zahtevi najfleksibilniji. U detaljnom dizajnu, generativni dizajn se može koristiti za precizno
adaptiranje dizajna tako da ispunjava pravi balans između konfliktnih zahteva, kao što su težina i
konstrukcijsko opterećenje, troškovi i prirodne frekvencije.
LITERATURA
[1] C. Jackson, “Enabling Simulation Driven Design: Aligning People , Processes , and Technology,”
Interal Audit., no. February, p. 10, 2017.
[2] “Hardware Design Engineer Study | Lifecycle Insights.” [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2OKI9MX (Pristup: 16.10.2019).
[3] D. Nagy, “The problem of learning,” 2017[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/34mstG5
[4] K. Wong, “Generative Design: Advice from Algorithms,” Digital Engineering 247, 2018. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2R2QWwH.
[5] R. Noe, “Where Does Generative Design Belong? Designers Must Decide,” Digital Fabrication, 2019.
[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2Ojsoh1.
[6] A. Freier, “La Bandita: Hackrod and Siemens Partner to Develop Self-Designing Car,” 2018. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/35GMkjT.
[7] J. Harris, “5 Techniques for Lightweighting: Doing More With Less,” nTopology, 2019. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/34onXqL.
[8] M. Shomper, “True Biological Modeling for Implants,” 2019. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/35ECVt5.
93
PAMETNI MATERIJALI U DIZAJNU TEKSTILA
Rade Pejović 1, Beogradska politehnika

Ana Cvijanović 2, Beogradska politehnika
Apstrakt: U radu se prikazuje primena pametnih materijala u dizajnu tekstila. Savremene

tehnologije inkorporirane u tekstilu, omogućuju materijalima nove funkcije u oblasti mode,
enterijera i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Razmatra se inovativni dizajn, uslovljen
specifičnošću nadograđenog materijala pametnim sistemima u interakciji sa korisnikom i njegovim
okruženjem. Sagledava se individualni odnos korisnika sa pametnim tekstilima i njihovim novim
funkcijama. Novonastale promene nastale kao posledica interaktivnosti otvaraju posmatraču –
korisniku, nove mogućnosti percepcije vizuelnih sadržaja i senzacija. Sofisticirane strukture
pametnih tekstila, poboljšavaju njihove karakteristike i čine ih složenim površinama. Ova svojstva
omogućuju dizajnerima nove kreativne pristupe u oblikovanju tekstila i korišćenju u interakciji sa
okruženjem.
Ključne reči: pametni materijali, dizajn, tekstil, tehnologija, interakcija.
SMART MATERIALS IN TEXTILE DESIGN
Abstract: This paper presents the application of smart materials in textile design.
Modern technologies, incorporated in textiles, produce materials with new features in the field of
fashion, interior and objects for everyday use. The innovative design is being examined, conditioned
by the specificity of the upgraded material by smart systems, in the interaction with the user and
their environment. The individual relationship of users with smart textiles and their new features is
being observed. The newly created changes as a result of interactivity, open up new possibilities of
perception of visual contents and sensations for the viewer - user. The sophisticated structures of
smart textiles, enhance their characteristics and make them complex surfaces. These properties
grant designers new creative approaches to textile design and interacting with the environment.
Key words: smart materials, design, textile, technology, interaction.
1. PAMETNI MATERIJALI
Nova naučna dostignuća i savremene tehnologije uvode nove postupke u oblikovanju proizvoda.
Počinje upotreba „pametnih materijala“ (engl. smart materials), materijala u ekspanziji, koji unose
nove dinamičke komponente u sam proces dizajniranja kao što je interaktivnost [1]. Po definiciji:
„Interaktivni dizajn (dizajn interakcije) je metod „dizajna usmerenog ka korisniku“, stvorenog na
području računarskog dizajna u cilju osmišljavanja digitalnog interfejsa“, i uključuje vremensku
dimenziju [2]. Iako interaktivni dizajn ima polazište u digitalnoj tehnologiji sa ciljem rešavanja
složenih dizajnerskih problema, danas taj termin ima šire značenje. Dizajn interakcije ima zadatak
da stvori fizički i emotivni dijalog između predmeta i korisnika. Osnovna svojstva pametnih
materijala ili sistema ogledaju se u njihovoj sposobnosti da reaguju na spoljne nadražaje promenom
1
rpejovic@politehnika.edu.rs
2
acvijanovic@politehnika.edu.rs
94
oblika ili promenom boje. Komuniciraju sa korisnikom i okruženjem i pružaju veliki potencijal u
dizajniranju proizvoda. Nude mogućnost kontrolisanog i predvidljivog proizvoda sa različitim
ponašanjima, omogućujući poboljšanje osobina materijala. Dakle, bez obzira kako je ponašanje
proizvedeno, sledeći „tipovi“ široko okružuju niz reakcija materijala trenutno primenjivih u
dizajnu: menjanje boje, emitovanje svetlosti, upijanje toplote, proizvodnja energije, upijanje
energije i menjanje oblika [1].
1.1 Hromogenski materijali
Grupa pametnih materijala koji imaju za posledicu menjaje boje, ujedno i najveća grupa, nazivaju
se hromogenski materijali (engl. chromogenic materials) [3]. U zavisnosti od spoljašnjeg nadražaja
i vrste indukcije, boja kao receptor aktivno reaguje na različite promene uslova iz okruženja i daje
dinamičan odgovor svojom promenom. Promena boje materijala može se indukovati: termički
(termohromatski materijali – menjaju boju pod dejstvom promene temperature); fotohemijski
(fotohromatski materijali – menjaju boju pod uticajem svetla); elektricitetom (elektrohromatski
materijali – menjaju boju pod uticajem napona); pritiskom (mehanohromatski – menjaju boju pod
dejstvom pritiska ili deformacije); magnetnim poljem (magnetohromatski materijali – menjaju boju
pod uticajem magnetnog polja); hemijskim okruženjem (hemohromatski materijali – menjaju boju
kada su izložni specifičnim hemijskim okruženjima; patogenima (biohromatski materijali – menjaju
boju u prisustvu patogena); tečnošću ili gasom (solvatohromski – menjaju boju u kontaktu sa
tečnostima ili gasom) [3]. Kod navedenih grupa pod uticajem promena u spoljašnjem izvoru
energije dolazi do promena optičkih svojstava materijala. Takozvani materijali koji menjaju boju,
zapravo je ne menjaju. Oni menjaju svoj optička svojstva, koje se primećuju kao promena boje.
„Promene su reverzibilne, mogu biti primenjene na celom spektru, ili biti selektivne – na delu
spektra. Shodno tome menja se molekularna struktura na površini na koju pada svetlost“[4].
2. PAMETNI TEKSTILI
Pametni tesktili predstavljaju novo polje dizajna i inženjerstva koji su povezani sa tehničkim
tekstilima, nosivom tehnologijom i pametnim materijalima. Po osnovnoj definiciji, pametni tekstil
je materijal koji može da ispolji ponovljene šeme ponašanja kao odgovor na stimulans kao što je
naprezanje ili promena temperature. Takvo ponašanje može da se integriše u strukturu tkanine ili
vlakna i može da se okarakteriše kao pasivno, reaktivno ili interaktivno [5]. Pametni tekstili koriste
elektromehaničke osobine prediva i tkanina sa namerom da se manipuliše otpornošću ili
provodljivošću (kao i „rukovanjem“ različitih materijala) da bi se kreirao protok energije; kao
rezultat toga pokreću se promene boje, temperature, pokreta, zvuka i drugih oblika prikazivanja.
Materijali kao što su memorijska legura, elektro-aktivni polimeri, tkanina sa sendvič strukturom,
materijali koji menjaju agregatna stanja, membrane ili premazi i mikrokapsule mogu svi da se
integrišu u tekstilne strukture i površine kao senzori ili pokretači [5]. Primer promene stanja može
lako da se vidi kod hromogenskih materijala, koji reaguju reverzibilno na različite spoljašnje
stimulanse.
Ovi tekstili mogu da se definišu kao napredne tehnologije za nove oblike nosivih sistema, poput
umetnutih komjuterskih sistema u izgrađenu podlogu, i kao informacioni i kontrolni sistemi na
arheološkoj i geološkoj skali. Poznavanje tekstila je od velikog značaja i sve više se procenjuje zbog
holističkog pristupa dizajnu kao i pristupa „mešovitih metoda“, koji u mnogim slučajevima već
ujedinjuje naučne sa umetničkim ciljevima i metodama rada. Ovo polje takođe zahteva i
interdisciplinarne timove koji bi razvijali tekstil kao proizvod, kao što je uslužni dizajn, interaktivni
dizajn kao i interakcija čovek-kompjuter. Da bi se ovo postiglo, neophodan je multidisciplinaran
pristup, da bi se kreirali uspešni proizvodi, uključujući nauku, tehnologiju, umetnost i dizajn [5].
95
2.1 Pametni tekstili u dizajnu
Primene ovih tehnologija u dizajnu tekstila kreću se od upotrebe u modi, enterijeru, do nosećih
struktura i prilagodljive arhitekture koja odgovara na klimatske uslove. Snaga i „čulnost“ tekstilnih
struktura su ovde glavni benefiti. Dženi Sabin (Jenny Sabin) je arhitekta koja je zainteresovana za
naše telo kao i za tekstilne strukture. Ona istražuje tekstilne strukture kao što je pletivo, koje je
prikazano na slici broj 1, koje je je primenjeno na građevinske materijale putem različitih procesa,
uključujući livenje i aditivnu proizvodnju, da bi se stvorile noseće tekstilne strukture od različitih
materijala [4]. Pristupačniji procesi mogu rezultirati neverovatnim konceptima. Rad „Branching
Morfogenezis“ napravljen je isključivo od spona za kablove (korišćeno je preko 75000) i
metaforično predstavlja snažnu mrežu koju koriste povezane vaskularne ćelije u našim plućima.
Slika 1. Jenny Sabin, Branching Morfogenezis, 2010.

Izvor: http://skr.rs/h6b
Filip Bizli (Philip Beesley), konstruiše intrigantna, interaktivna okruženja, koja on opisuje kao
„lebdeći geotekstili“, a koristi i elektroaktivne polimere koji su pod naponom kako bi se stvorile
strukture koje mogu da menjaju oblik na dinamičan način. Materijali koji menjaju agregatno stanje
kao što je „Nitinol“, mogu da se kombinuju sa tekstilima kako bi se stvorile pokretne strukture, ali
često im nedostaje snaga koja je potrebna za pomeranje većih tereta. Slika 2, prikazuje koncept
kako građevinski površinski sloj može da kontroliše temperaturu i senku, testiranom uz upotrebu
materijala koji menja oblik sa filcom.
Slika 2. Philip Beesley, Hilozoic ground, 2009.

Izvor: http://skr.rs/hP9
Kada je severnoamerička dizajnerka Barbara Lain (Barbara Layne) razmišljala o budućnosti

tkanina, videla ju je više u okvirima sistema i elektronike, nego u obliku vlakana i krzna. Započela
je kreaciju receptivnih površina koje mogu prenositi podatke i odgovarati na spoljšnje podražaje.
96
Eksperimenti sa LED-ovima doveli su do pojedinih delova odeće koji menjaju uzorak i emituju
tekstove kroz strukturu tkanine. Lain je protkala strujne krugove sa prirodnim vlaknima kako bi
ostvarila mekane površine koje funkcionišu kao kompjuteri. Opremljena sa bežičnim transmisionim
sistemima, Lajnin dizajn je takođe razvijen da podrži komunikaciju između onih koji ih nose u
realnom vremenu [5]. Njena spektakularna haljina prikazana na slici broj 3, „Tornado Dress“,
prikazuje „Mimaki print“ tornado koji se uvija duž površine odeće. Oblak u obliku levka i munje
štampani su na lanenoj tkanini, dok je postava izvezena provodljivim vlaknima i elektronskim
komponentama, uključujući i super svetle bele LED sijalice. Tri male foto ćelije na spoljašnjoj
strani haljine detektuju ambijentalnu svetlost i u zavisnosti od količine svetlosti koju detektuju,
pokreću se različite svetleće šeme na LED displeju, koji podsećaju na efekte munje koje prate
ekstremne vremenske uslove. Lajnin tim trenutno radi na drugom žakard tkanju zasnovanom na
slici Majka Holingšeda (Mike Holingsheda), koja će uključivati zvukove koje pokreću pokreti
gledalaca [5]. Raniji rad koji je vodio ka nastajanju Tornado haljine uključuje „Lucere“, žakard
zidnu dekoraciju sa temom pejzaža belo-na-belom. Zvuk i svetlost dve munje pokreće gledalac
ukazujući na udaljeno osvetljenje koje je poznato kao vrela munja, slika broj 4.
Slika 3. B. Layne, Tornado Dress, 2007. Slika 4. Barbara Layne, Lucere, 2007.
Izvor: https://subtela.hexagram.ca/the-tornado-dress/
Metode u radu sa termohromatskim bojama i dinamičnim tekstilima uvodi Linda Vorbin, (Linda
Worbin), dizajner tekstila. Vorbinova proučava pametne materijale i interaktivni tekstil kao
„tehnologiju koja je integrisana u odevni predmet ili se kontroliše putem integrisanog panela ili
tastera“. Zaposlena je kao profesor na Univerzitetu Boras u Švedskoj (University of Boras,
Sweden), na dizajnu tekstila. Svoju doktorsku disertaciju „Dizajniranje dinamičnih dezena za
tekstil“ završava 2010. godine. U okviru svog doktorskog rada, razvila je metodologiju dizajna za
rad sa termohromatskim bojama i dinamičkim dezenima na tekstilu [6]. Dizajnerska laboratorija na
Švedskoj školi tekstila je bila domaćin mnogim projektima koji su se bavili strukturama pametnih
tekstila sa odlikama kao što su promena boje, provodljivost i emisija svetlosti [6]. Tekstili su
korišćeni kao medij koji su prikazivali promenu iniciranu toplotom tela ili električnog napona, slika
5, osvetljavajući ili ostavljajući tragove nečijih koraka, slika 6.
Slika 5. L.W. promena boje strujom, 2010. Slika 6. L.W. aktiviranje boje pritiskom,2010.
Izvor: http://skr.rs/h6m
97
Loren Bovker (Lauren Bowker) vodi studio za istraživanje materijala „Theunseen“. Njen
istraživački tim uključuje hemičare, modelare, inženjere i naučnike koji se bave anatomijom.
„Theunseen“ teži da kreira izuzetnu umetnost koja povezuje hemijske, biološke i digitalne nake,
koji su predstavljeni kao vrsta „magick“ (magije). Alhemijska težnja za odnosom duha i kosmosa
takođe se ogleda u funkcionalnosti „Theunseen“projekata. Krajnji cilj je da se stvore nevidljive
tehnologije na materijalima koje će imati pozitivan uticaj na ljude u svakodnevnom životu [4].
„Theunseen“ je nastavila predstavljajući modnu kolekciju „Vazduh“, na Londonskoj nedelji mode u
februaru 2014. Vazduh se sastoji od tri dela: odevni predmeti, koji reaguju na toplotu, vlagu i
ultravioletnu radijaciju; velika skulptura koja reaguje na toplotu i skulptura sa krilima, koja je
reagovala na trenje i aerodinamiku. Odevni predmet koji je prikazan na slici slika 7, napravljen je
od kože uz korišćenje njenih složenih mastila i farbi, koje omogućavaju jednu mešavinu
kontrolisanih i nekontrolisanih promena boje na materijalu. Ovaj komad odeće reaguje samo na
toplotu. Materijal otporan na plamen tretiran je mastilom a model je zapaljen; kada su se plamenovi
stišali, pojavile su se boje.
Slika 7. L.B. Beast sculpture, 2014. Slika 8. L.B. Swarovski cap, 2014.
Izvor: https://cnn.it/2pk93mc
U saradnji sa „Swarovski kristalima“,„Theunseen“ je kombinovao oko 4000 komada dragog

kamenja sa reaktivnim mastilom. Kamenje je činilo deo kape i delovalo je kao prirodni izolator,
reagujući na signale koje odašilje moždana aktivnost, temperatura tela, provodljivost kože i ritam
disanja. Rasporedi boja koje nastaju kao rezultat toga menjaju se u toku dana, sa više narandžastih
tonova koji se pojavljuju na prednjem delu u toku jutra i plavih tonova koji se pojavljuju uveče na
zadnjem delu glave, slika 8, [4].
3. ZAKLJUČAK
Kod dinamičnog tekstilnog dezena, estetika izraza i funkcije može da se poveže na način koji nije
moguć kod tradicionalnijih „statičnih“ tekstilnih izraza. Povezivanje tekstila i informacione
tehnologije otvara nove mogućnosti i upotrebe gde su informacije gradivni elementi za estetki izraz
i obrnuto, tj. estetki izraz funkcioniše kao tekstilni interfejs „prikazujući“ informacije. Danas,
tehnologija daje podršku tekstilima sa kojima može da se kombinuje kao sa mekim hardverom, gde
možemo da upišemo nove estetske izraze a da ne menjamo postojeći tekstilni objekat.
Ograničenja industrije i ergonomski zahtevi, pokreću diskusiju i potrebu da korisnici dožive
tekstilni materijal kao produkt dizajna. Kreiranjem kolekcije uzoraka pametnih materijala, stećiće se
mogućnosti da se i kod drugih disciplina pokrene rad sa pametnim tekstilnim materijalima. Cilj je
da se dobije povratna informacija o načinima korišćenja ovih novih odlika tekstila, i da se tekstili i
dalje razvijaju za različite namene. Postavlja se pitanje, da li će pametni tekstilni materijali u
narednoj fazi dobiti na kvalitetu? Odnosno, kada se proizvodnja takvih materijala neće svesti samo
na zanatskom umeće, već će postati deo serijske proizvodnje.
98
LITERATURA
[1] Erlhoff, M. and Marshall, T.: Design dictionary, perspectives on design terminology, Basel – Boston –
Berlin, Birkhäuser, 2008, 363.
[2] Ferrara, M. and Bengisu, M. Materials that change color smart materials, intelligent design, Milano,
Politecnico di Milano, 2014, 9,13, 92.
[3] Addington, M and Schodek, D.: Smart materials and new tehnologies, for the architecture and design
professions, Cambridge, Harvard University, Architectural Press аnd Imprint of Elsevier, 2005, 83.
[4] Kettley, S.: Designing with smart textiles, London-Oxford-New York-New Delhi-Sidney, Bloomsbury
Publishing Plc, 2016, 10,11,28, 146.
[5] Bradley, Q: Textile visionaries, inovation and sustainability in textile design, London, Laurence King
Publishing, 2013, 12.
[6] Worbin, L,: 2010. Designing Dynamic Textile Patterns, Department of Computer Science and
Engineering, Chalmers University of Technology, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/32PU7Ko
(Pristup: 10.05.2018.), 15-17.
99
DIZAJN KORISNIČKOG INTERFEJSA ANDROID APLIKACIJE STUDENTSKOG
SERVISA BEOGRADSKE POLITEHNIKE
David Tipšin1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: U mnoštvu informacija kojima su ljudi danas preplavljeni, vrlo je lako izgubiti fokus.
Aplikacija studentskog servisa ima za cilj da profiltrira najbitnije informacije i dostavi ih studentu.
Ovim radom je obuhvaćen funkcionalan dizajn aplikacije, kao estetske komponente, odnosno dizajn
korisničkog okruženja.
Ključne reči: android aplikacija, dizajn korisničkog interfejsa, dizajn korisničkog iskustva, mobilna
aplikacija
USER UNTERFACE DESIGN OF ANDROID APPLICATION FOR BELGRADE

POLYTECHNIC’S STUDENT SERVICE
Abstract: Among plenty information that overwhelm people, it is easy to lose the focus. The aim of
student’s service application is to filter important information and deliver them to student. This
work includes user experience design and aesthetic components or user interface design
Keywords: android application, user interface design, user experience design, mobile application
1. UVOD
Konstantnim povećanjem broja studenata i studijskih programa, javlja se potreba za što bržom i
jednostavnijom komunikacijom sa studentima. Anketiranjem studenata i analizom veb sajta škole
sam došao do informacija, šta je ono što bi studenti voleli da vide odmah na svojim uređajima. S
obzirom na to da je dominantni operativni sistem na mobilnim uređajima koji se koriste u republici
Srbiji Android, gotovo 90%, odluka je da se inicijalni dizajn aplikacije radi baš za ovaj operativni
sistem.
Slika 1. Zastupljenost operativnih sistema na mobilnim uređajima

Izvor: https://gs.statcounter.com/os-market-share/mobile/serbia
1
dtipsin@politehnika.edu.rs
100
Informacije koje su studentima od najveće važnosti su obaveštenja kao što su: izmene termina
nastave, studijske posete, izmene termina profesorskih konsultacija, organizovanje određenih
aktivnosti. Do ovakvih informacija se trenutno dolazi na sajtu škole kroz nekoliko klikova, a cilj
ove aplikacije je da se vreme do pružanja informacije smanji kroz notifikacije u samoj aplikaciji,
koje bi korisnik mogao da prilagodi.
2. DIZAJN KORISNIČKOG OKRUŽENJA
2.1 Alati
U poslednjih desetak godina tržište softvera za dizajn aplikacija rapidno raste, do tada se Adobe
Photoshop intenzivno koristio za potrebe dizajna interfejsa, a sada imamo i čitavu lepezu
specijalizovanih programa za dizajniranje korisničkog interfejsa koji pojednostavljuju proces
dizajna i ograničavaju nas na ono što može kasnije da se izvede u programiranju . Za potrebe
dizajna ove aplikacije korišćen je Invision Studio, softver koji je besplatan za upotrebu ali i pored
toga nudi sjajne mogućnosti, kao i besplatan skladišni prostor.
2.2 Pokretanje aplikacije
Na prvom pokretanju aplikacije pre logovanja pokreće se ONBOARDING set kartica koji nam daje
detaljno objašnjenje kome je aplikacija namenjena i kako se dobijaju pristupni podaci. S obzirom na
to da je aplikacija zatvorenog tipa, za uži auditorijum.
Ovaj tip aplikacije bi mogao da funkcioniše i bez pristupnih podataka, ali je ovaj korak uveden da bi
smo se ograničili isključivo na studente kojima je aplikacija i namenjena, ali i zbog uvida u
statističke podatke o korišćenju aplikacije i broju aktivnih korisnika zarad povratnih informacija
koje su od velikog značaja za unapređivanje narednih verzija.
Posle uvodnih kartica koje se otvaraju samo na prvom pokretanju dolazimo na prozor za
prijavljivanje. Korišćeno je jednostavano okruženje bez suvišnih informacija koji treba da omogući
što lakši pristup.
Slika 2. Onboarding, pristupni prozor i odabir grupe

101
U dizajniranju interfejsa finese su jako bitne, iz tog razloga posebnu pažnju treba posvetiti svakom
pikselu. Jedan od problema sa kojim se suočavamo u dizajniranju aplikacija je raznovrsnost ekrana
na kojima će se prikazivati u pogledu broja piksela, proporcija stranica i tipu ekrana što direktno
utiče na gamut boja koji se može koristiti. Program u kome je rađen dizajn omogućava i dinamičko
dizajniranje koje će se prilagođavati različitim ekranima.
2.3 Pregled menija
Nakon uspešnog logovanja dobijamo prozor za izbor smera i godine studiranja kako bi se
personalizovao sadržaj koji ćemo gledati i notifikacije koje ćemo dobijati. Postoji mogućnost izbora
do 3 grupe, iz razloga što postoje studenti koji slušaju predmete sa različitih godina. Ova
podešavanja se mogu i naknadno izmeniti. Zatvaranjem ovog prozora ulazimo u telo aplikacije koje
će se otvarati pri svakom narednom pokretanju.
Osnovni meni se sastoji iz četiri stavke: Obaveštenja, Raspred predavanja, Dešavanja i Ispiti i
prijave. Obaveštenja su osnovni prozor, koji se prvi otvara prilikom pokretanja i očekivano je da će
se ovaj prozor najčešće koristiti. U podešavanjima za ovaj prozor možemo dodeliti notifikacije za
svako novo obaveštenje, kako bi se smanjio broj koraka do prijema informacije. Notifikacije bi se
prikazivale poput standardnih obaveštenja u status bar-u Android operativnog sistema, a u
podešavanjima možemo odabrati i poseban zvuk.
Raspored predavanja bi takođe bio personalizovan, prikazivao bi nam informacije koje su
relevantne samo za odabrani smer i grupu. S obzirom na to da možemo izabrati više grupa postojala
bi mogućnost da u ovom meniju imamo prikaz i za ostale grupe. Raspored bi prikazivao
informacije, naziv predmeta, vreme nastave i lokaciju.
U panelu Dešavanja korisnik može dobiti detaljnije informacije o aktuelnostima i zanimljivostima
koje se odvijaju na Beogradskoj politehnici. Ovaj panel bi imao formu bloga sa slikama, dužim
tekstovima i video linkovima. Ovo nisu prioritetne informacije studentima, pa bi zbog toga
notifikacije za ove informacije bile isključene, što bi kasnije bilo moguće izmeniti u podešavanjima.
Poslednja stavka u meniju se odnosi na ispite i prijave ispita. Ovaj prozor bi takođe bio
personalizovan prema odabranom smeru i godini, i prikazivao bi nam ispite, termine polaganja i
mesto za predstojeći ispitni rok. Klikom na ispit dobijamo informaciju šta je neophodno da bismo
prijavili ispit. Pored uspešno prijavljenog ispita bi se nalazio zeleni check mark.
2.4 Dizajn
Početna kolor šema podrazumeva belu podlogu i kombinaciju tamnih ljubičasto/zelenih slova i
površina. Boja koja bi preovladavala je plavo-zelena koja je nenametljiva, a kao kontrast imamo
ljubičaste akcente. Prelazi između kontrastnih boja su nešto što je ponovo u trendu kod ovakve vrste
dizajna, jer doprinosi trodimenzionalnosti. Svetlosive površine bi se koristile za diferencijaciju
Tamna tema bi bila moguć izbor u meniju i podrazumevala bi potpuno crnu podlogu sa kontrastnim
kombinacijama definisanih boja.
„Tamne teme smanjuju svetlost koju emituju ekrani uređaja, a i dalje zadržavaju potrebne odnose u
kontrastu boja. Pomažu vizuelnoj ergonomiji tako što smanjuju zamaranje oka, prilagođavajući
osvetljenje trenutnim svetlosnim uslovima, i olakšavaju upotrebu ekrana u tamnijim okruženjima – i
sve to čuvajući snagu baterije. Uređaji sa OLED ekranima imaju mogućnost da isključe crne pixele
u bilo kom trenutku“ [1].
U aplikaciji preovladava „friendly“ dizajn sa poljima zaobljenih ćoškova. U gornjem delu je uvek
plavo-zeleno polje sa „sendvič“ menijem, naslovom strane na kojoj smo kao i strelice sa strana da
bismo menjali stranice bez ulaska u meni. Menjanje stranica se može obaviti i prevlačenjem prsta
levo-desno.
Responzivnost sadržaja je podrazumevana, tako da je dizajn prilagodljiv različitim ekranima, s
obzirom na diverzitet Android uređaja u pogledu veličina, proporcija i rezolucije ekrana.
102
„Prilagođavanje izgleda ekrana je veoma bitno, ali je potrebno dizajnirati različite izglede ekrana
koji bi prilagodili korisničko iskustvo na različitim uređajima kao što su telefoni i tableti. Android
omogućava izbor alternativnih izgleda ekrana koje sistem prilagođava uređaju na kome smo
trenutno“ [2].
Slika 3. Glavni meni

Tipografija koja je korišćena u dizajnu je Open Sans, font iz Google kolekcije. Font je beserifni sa
mnoštvom varijacija. Ima široku primenu na Android platformi i nove verzije Android operativnih
sistema koriste ovaj font. To je ujedno i garancija da je font kvalitetno izrađen i da će imati podršku
za sve karaktere.
Slika 4. Open Sans font sa varijacijama

Izvor: https://fonts.google.com/specimen/Open+Sans
103
„Open Sans je dizajniran sa pritiskom na vertikali, otvorenim formama i neutralnom ali prijatnom
pojavom. Optimizovan je za štampu, web, mobilni interfejs i ima odlične karakteristike u pogledu
čitljivosti“ [3].
3. ZAKLJUČAK
Dizajn interfejsa ovakve aplikacije, predstavlja osnov za dalje procese programiranja i testiranja
aplikacije. Problem koji bi trebalo da reši jeste skraćivanje vremena do dobijanja informacija od
velikog značaja za studente. Informacije koje su od sekundarnog značenja su ostavljene u posebnim
prozorima i na korisnicima je da dodele notifikacije ukoliko žele.
Ostavljen je i prostor za dalju nadgradnju koja bi podrazumevala veću interaktivnost sa korisnicima.
Ovo bi obuhvatalo praćenje online nastave, uvid u zajedničke materijale po predmetima,
anketiranje, prijavljivanje za razne aktivnosti, online testove. Aplikacija je osmišljena da studentima
pruži jednostavniji uvid i uključi ih u dešavanja u školi.
LITERATURA
[1] Google materials, 2019. Dark theme. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2KUq2mI (Pristup: 01/11/19.)
[2] Android developers, 2019. Screen compatibility overview. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2sby7N8
(Pristup: 01/11/19.)
[3] Google fonts, 2019. Open Sans. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/35sXp7Y (Pristup: 01/11/19.)
[4] UX Collective, 2019. Ux collective. [Internet] Dostupno na: https://uxdesign.cc/ (Pristup: 01/11/19.)
104
Studentski rad
FOTOGRAFIJA I PRIMENA FOTOGRAFIJE U GRAFIČKOM DIZAJNU
Ivana Grčić1, VŠSS Beogradska polittehnika
Apstrakt: Rad predstavlja značaj i primenu fotografije u grafičkom dizajnu. Stvaranje fotografije
sadrži niz neophodnih elemenata kako bi njen sadržaj i prikaz bio kvalitetan. Cilj jeste upoznavanje
sa glavnim elementima i primenom fotografije, najpre u oblasti grafičkog dizajna, a zatim i u
ostalim disciplinama. Upoznavanje sa ostalim elementima, omogućava veću pristupačnost
fotografije kao i njen lakši nastanak čija primena ne mora biti u nekim od naučnih oblasti.
Fotografija može nastati radi čuvanja uspomena koja već kao takva, u sebi nosi veliki lični i
celokupan značaj.
Ključne reči: Fotografija, primena fotografije, grafički dizajn
PHOTOGRAPHY AND USE OF PHOTOGRAPHY IN GRAPHIC DESIGN
Abstract: The work represents the importance and application of photography in graphic design.
Creating a photo contains a number of necessary elements in order for its content and display to be
of high quality. The goal is to get acquainted with the main elements and the use of photography,
first of all in the field of graphic design, and then in other disciplines. Getting acquainted with the
basic elements allows for greater accessibility of photography as well as its easier development
whose application does not have to be in some of the scientific fields. Photography can be created
to keep memories that, as such, carry in themselves a great personal and comprehensive
significance.
Key words: Photography, use of photography, graphic design
1. UVOD
Fotografija kao sredstvo čuvanja trenutaka od zaborava, vizualne komunikacije ili ujedinjenih
istraživačkih disciplina, danas ima sve veći značaj u svakodnevnom životu. Bilo da se radi o učenju,
prisećanju raznih davnih i nedavnih događaja, želje da se prikaže neka trenutna radnja ili emocija,
fotografija je ta koja omogućava pristup onome što želimo iskazati ili saznati. Međutim, nije
dovoljno samo poželeti. Za fotografiju koja govori više od hiljadu reči, potrebno je iskusiti i više od
hiljadu reči i stvari kako bi ona predstavljala predmet govora, ne samo gledanja. Radi nastanka
kvalitetne fotografije, neophodno je upoznati se sa osnovnim elementima poput njenog značaja,
kompozicije, kadriranja, načina osvetljenja, načina obrade, itd. Usavršavanjem na ovim poljima,
obezbeđuje se siguran uspeh u izradi fotografije, koja za svoj cilj može imati primenu u naučnim
oblastima, umetnosti i komercijalnim svrhama, poput grafičkog dizajna. Ograničenja koja se
javljaju u grafičkom dizajnu, zahtevaju dodatna istraživanja i iskustva u svim poljima, a naročito u
procesu i tehnikama štampe. Da bi neki grafički proizvod bio kvalitetan, neophodno je fotografiju
podvrgnuti svim potrebnim načinima obrade i pripreme, kako bi celokupnu ideju prilagodili i
1
igrcic1.2016@politehnika.edu.rs
105
spremili za štampu. Dalji uspeh izrade proizvoda zavisi od mogućnosti koje pruža štampa i to su:
rezolucija, format, opseg boja, materijal, veličina itd.
2. PRIČA FOTOGRAFIJE
Prva fotografija je nastala 1826. godine pod nazivom heliograf ili sunčev crtež i predstavljala je
direktnu sliku pozitiva. Kroz nekoliko godina kasnije radilo se na njenom istraživanju i došlo do
otkrivanja novog procesa stvaranja fotografije pod nazivom degarotipija. Od tog doba pa sve do
današnjeg dana, fotografija se razvijala i zauzela značajno mesto u svetu umetnosti. Kao takva,
fotografija je još uvek toliko mlada i neistražena u mnoštvu sopstvenih mogućnosti da se nalazi na
nivou pećinskog slikanja.
Uprkos tome što su mogućnosti fotografije veće nego što je to danas otkriveno, neosporiva i
neverovatna činjenica kod fotografije jeste to što danas svako može napraviti prikaz koji će
predstavljati sredstvo čuvanja trenutka od prolaznosti i sredstvo uz pomoć kog trenutak potpuno
možemo da doživljavamo na svoj, jedinstven način. S toga, fotografija je ta koja omogućava
oživljavanje ličnog i unutrašnjeg sveta koji svako od nas poseduje. Cilj njenog stvaranja jeste
nošenje značenja, poruke i priče koji zajedno treba da probude i dopru do ljudske svesti, pokrenu
razmišljanje i maštu, sačuvaju trenutak od zaborava, obezbede beg iz nečeg običnog u nešto
zanimljivo i da ukazuju na veliku razliku između onoga što vidite i načina na koji nešto gledate.
Zbog takve uloge, koju je dobila od samog nastanka, fotografija danas poseduje veliku
rasprostranjenost u skoro svim naučnim disciplinama. Predstavlja mešavinu različitih elemenata
poput hemije, koja je oduvek bila sastavni deo izrade fotografije, fizike, optike, elektronike,
računara, psihologije, poslovanja i kreativnosti [3]. Hemija u fotografiji postoji još od samog njenog
nastanka. Ona pruža aktivne supstance koje su potrebne za dobijanje fotografije koje se izrađuju
preko filma. Pažljivim merenjem supstanci i njihovim kontrolisanjem, postiže se fotografija
zagarantovanog kvaliteta. Elektronika i računari su doprineli daljem razvoju i usavršavanju
fotoaparata, s toga je danas u svetu fotografije najpoznatija primena digitalne fotografije.
Psihologija u fotografiji ima veliki značaj, o čemu svedoči pravac psihologije pod nazivom art
psihoterapija. Naime, ovaj pravac je važan jer može pomoći u otkrivanju onog nesvesnog, bilo da se
radi o potencijalu koji neko poseduje, ličnosti ili karakteru. Upoznavanjem, pronalaženjem i
prihvatanjem sebe, što je moguće postići posmatranjem fotografija, čovek na pozitivan način
počinje da utiče na svoje psihičko zdravlje. S toga se mnogi psiholozi oslanjaju na terapije prilikom
čega klijentima prilože fotografije i na osnovu onih odabranih, psiholog je u mogućnosti da skrene
pažnju ili da usmeri klijenta ka onom nesvesnom, skrivenom i potisnutom što poseduje. Poslovanje
omogućava da se fotografija razvija brže od ostalih kreativnih medija, kako tehnoloski, tako i
kreativno i da uz pomoć toga bude sve rasprostranjenija. Jedan je od oblika koji sve više
upotpunjuju mnoge oblike komunikacija, uključujući dizajn, oglašavanje, novine, časopise i
internet.
3. FOTOGRAFIJA U GRAFIČKOM DIZAJNU
Umetnici sve više koriste predmet fotografije kako bi dočarali svoju viziju. S obzirom da fotografija
predstavlja univerzalan jezik i da za razgovor preko fotografije nije potrebno da znamo da čitamo,
pišemo ili govorimo neki stani jezik, njena primena u grafičkom dizajnu je sve češća pojava. Iako
ona olakšava komunikaciju i govori više od hiljadu reči, ukazujući na emociju i poruku priče, ostali
faktori ne ostaju zanemareni. Kao još jedan od glavnih razloga primene fotografije u grafičkom
dizajnu jeste brzina i efikasnost pamćenja ideje. Ovog puta je fotografija prisutna radi
prilagođavanja današnjem urbanom sistemu i društvu koje ima sve manje vremena za čitanje i
obrazovanje putem iščitavanja. Utvrđeno je da fotografiju možemo pročitati i do samo nekoliko
sekundi, dok bi čitanje teksta sa istom porukom i temom trajalo znatno duže, u nekim situacijama
čak i sa smanjenjem doživljaja situacije. S toga, opredeljenje za ovakav način komunikacije postaje
sve više opravdan i prihvaćen.
106
Primena fotografije u grafičkom dizajnu je omogućena sve raznovrsnijom obradom i procesima
štampe. Obrada je prisutna i neizbežna radi boljeg prilagođavanja ideje na neki grafički proizvod.
Obuhvata procese manipulacije, sečenja, odnosno odvajanje pojedinih elemenata sa slike,
korigovanjem svetline itd. Usavršavanjem na ovom polju, obezbeđuje se sigurnost uspeha i
kvaliteta. Štampa je takođe još jedna neizbežna stvar u struci grafičkog dizajna. Od samog procesa i
poznavanja štampe zavisi sve što se do tada uradilo. Radi uspešnog ostvarivanja ideje, neophodno je
posedovati dobro iskustvo i poznavanje različitih tehnika štampe.
Naime, grafički dizajn ima pre svega komercijalnu svrhu, odnosno svrhu upotrebe, tj da se neki
proizvod transformiše u novac. Kao takav, on mora biti u skladu sa potražnjom na tržištu, s toga će
se koristiti najbolji, provereni načini komunikacije, kakvu sposobnost poseduje fotografija. Uz
veliku kreativnost, trud i znanje, grafički proizvodi na kojima fotografija može da se primeni su
neograničeni. Mogu se nalaziti na sredstvima direktnog marketinga, preko ambalaže, propagandnog
materijala pa sve do publikacija i drugih proizvodnih oblika koji u osnovi imaju papir. Pod
sredstvima direktnog marketinga se podrazumevaju proizvodi kao što su flajeri, brošure i katalozi
koji imaju cilj da što bolje informišu o uslugama firme. Dobro sprovedem distribucijom utiču na
uspešnost reklamne kampanje.
Slika 1. Grafički proizvodi direktnog marketinga

Izvor: https://www.stocklayouts.com/
Ambalaža obuhvata proizvodnju nalepnica, promo pakovanja, kutija i deklaracija čiji zadatak jeste
da prodaju proizvod time što će svojim dizajnom privući veću pažnju u odnosu na druge proizvode.
Slika 2. Grafički proizvodi ambalaže

Izvor: https://forge.co.nz/
U sredstva propagandnog materijala ubrajaju se proizvodi poput reklamnih kesa, fascikla, kalendara
i drugih proizvoda koji pored pružanja informacija o firmi imaju i upotrebnu vrednost. Ovakvi
proizvodi se često koriste kao poslovni pokloni koji kao takvi poboljšavaju i ostavljaju veći utisak
na klijenta.
Slika 3. Grafički proizvodi propagandnog materijala

Izvor: https://www.behance.net/
107
Publikacije obuhvataju izradu knjiga, časopisa, monografija i sličnih proizvoda koji pored
sadržajnog pružaju i vizuelni ugođaj.
Slika 4. Grafički proizvodi publikacija

Izvor: http://www6.design.com
Međutim, kako bi bilo koji proizvod, koji sadrži fotografiju, mogao uspešno da prenese informaciju
ili zainteresuje klijente, pored obrade i štampe, potrebno je poznavati i sam tehnički deo nastanka
fotografije. Dobru fotografiju čini više elemenata, kao što su kompozicija, kadar, osvetljenje i
fokus. Zadatak same kompozicije, koja u ovom slučaju ne bi trebalo da sadrži više od par motiva,
odnosno koja bi trebalo da bude što jednostavnija, je da olakša vizuelni izgled proizvoda što
direktno utiče na lakše pamćenje identiteta ili poruke. Ukoliko u kompoziciji postoji nepotreban
sadržaj koji skreće pažnju sa glavnog motiva, može dovesti do vrlo negativnog reultata. Glavni
motiv neće ostati zapamćen i neće biti shvaćen na način koji bi trebalo.
Slični problemi se javljaju i kod ostalih elemenata fotografije, kao što je kadar koji ima zadatak da
još preciznije usmeri pažnju na glavno dešavanje, odnosno poruku. Pogrešno kadriranje
kompozicije može dovesti do nečitljivosti predmeta, tačnije da klijenti zapravo i ne znaju šta se
nalazi na fotografiji. Da bi neki predmet bio uspešno kadriran, neophodno je pre svega poznavati
standardne formate prikazivanja, bilo da se radi o papiru ili ekranima. Jedna fotografija na dva
različita formata ne može biti ista. Radi rešenja problema pribegava se načinu žrtvovanja, odnosno
uklanja se deo fotografije koji će najmanje uticati na poruku fotografije. Proizvodima koji treba
precizno da usmeravaju na potrebne informacije, ovo može predstavljati veliki problem. Zbog
nejasnoće i nerazumljivosti fotografije, najpre u ambalaži, dolazi do pada prodaje, što dalje dovodi
do slabijeg poslovanja preduzeća. S toga je neophodno upoznati se sa pravilima kadriranja kao i
posedovati dobro iskustvo.
Slika 5. Prikaz fotografije u odnosu 16:9 i 4:3

Kada je reč o jačini svetlosti na fotografiji namenjenoj za dizajniranje proizvoda, potrebno je da ona
sadrži parametre koji su u skladu sa temom fotografije. U slučaju postizanja dramatičnosti scene,
koriste se parametric slabijeg osvetljenja, za razliku od fotografija gde je potrebno jasno prikazati
detalje. U tom slučaju se pribegava umerenim parametrima ili čak jačem osvetljenju. Međutim,
zahvaljujući napredovanju tehnologije, ove parametre je moguće ispraviti i nakon nastanka
fotografije uz pomoć obrade preko računarskih programa.
Još jedan element koji pomaže u usmeravanju na glavni deo dizajna jeste fokus. Njegov zadatak
jeste da najbitniji motiv istakne oštrinom, dok sve druge, u zavisnosti od otvora blende, stavi u
sporedni plan i to različitim stepenom zamućenosti. Tako se postiže dubina prostora i
108
prilagođavanje fotografije realnom prikazu, tj. prikazu ljudskog oka. Onaj predmet koji ljudsko oko
želi da posmatra će biti najoštriji i kako bi nesmetano moglo da posmatra sve detalje tog predmeta,
oko će automatski predmete u blizini da postavi u drugi i treći plan, upravo povećanjem stepena
zamućenosti. Savremeni aparati rade po istom principu i omogućavaju sličan doživljaj na
fotografiji, što treba iskoristiti i primeniti prilikom dizajniranja proizvoda.
Slika 6. Princip rada fokusa

Slično tome, radi pojačanja doživljaja situacije, danas se na fotografiju sve više primenjuje upotreba
različitih efekata. Njihov zadatak jeste da scenu sa fotografije još više prilagode samoj poenti
dešavanja. Nekada će se to odvijati preko pojačavanja ili smanjivanja intenziteta boje, nekada preko
totalne korekcije, odnosno promene iz jedne u drugu boju i nekada uz pomoć kombinovanja ovih
nekoliko načina.
U skladu sa tim, vršenjem promena na fotografiji, i od toga šta se zapravo nalazi na fotografiji, ona se
može kvalifikovati u nekoliko grupa. Postoje fotografije koje pripadaju jednoj od najpopularnijih grupa
a to su portretna i autoportretna grupa, u čijem su krupnom planu portreti ljudi ili životinja. Kao najviše
zastupljena grupa, nije naročito zahvalna za primenu u grafičkom dizajnu. Radi njene primene, potrebno
je voditi računa da grafički elementi, poput teksta i ilustracija, ne narušavaju značaj portreta.
Slika 7. Portretna fotografija

Dalje fotografije mogu pripadati grupama kao što su pejzažne, za čiji glavni motiv se mogu uzeti
gradovi, planine, ravnice, putevi itd. Korišćenje ove grupe je veoma zahvalno za primenu u
grafičkom dizajnu, za razliku od portretne, jer vrlo često ostavljaju dovoljno prostora za
kombinovanje sa tekstom, ilustracijama i ostalim grafičkim elementima.
Slika 8. Pejzažna fotografija

Izvor: https://www.popwebdesign.net/
109
Jedna i možda najstarija grupa, koja nosi poseban značaj i koja se i danas koristi često, jeste
dokumentarna fotografija. To je grupa čija je uloga da zabeleži trenutak u kom se nešto odvija.
Retko se sreću dobre dokumentarne fotografije koje su namerno izrežirane, one uglavnom nastaju
spontano, hvatanjem trenutka u pravo vreme i sa pravog mesta. Jedna od glavnih karakteristika jeste
da je ona uglavnom bez boje, tačnije predstavlja splet crno-belih tonova. Međutim, bez obzira na to
što sa sobom ne nosi spektar svih boja, ova fotografija se često uzima i koristi u grafičkom dizajnu.
Слика 9. Документарна фотографија

Pored ovih najzastupljenijih grupa postoji još mnogo grana na koje se fotografija širi. Tu su
fotografije mrtve prirode, modne fotografije, novinarske, ratne itd. Kako bi se neki proizvod koji
sadrži fotografiju smatrao grafičkim i kako bi mogao da izađe na tržište, mora posedovati pomenute
grafičke elemente u koje spadaju tekst, ilustracija, boja, tekstura, geometrijski oblici, linije i
veličina. Svaka dalja dorada na fotografiji spada pod manipulaciju. Manipulacija omogućava
dešavanje stvari koje nisu moguće u realnom svetu, odnosno fantazija.
U ovom procesu se izdvajaju potrebni delovi sa fotografije i koriste se kao sirov material za
dobijanje željene ideje. Slično kao u savremenoj muzici, preklapanjem, premeštanjem, dodavanjem,
uklanjanjem i stapanjem elemenata mogu se postići zadivljujući rezultati. Ranije su se takvi
momenti rešavali upotrebom skalpera, makaza, lepka, boje i aerografa, što je danas slabije
zastupljena pojava zbog delovanja savremene tehnologije. Isečci koji su se koristili su bili materijali
iz sačuvanih novina i časopisa što je dovelo do omogućavanja ponovne upotrebe već korišćenih
materijala, tj reciklaže. Ovakav vid obrade se naziva kolaž, čiji prevod znači zalepiti. Nastao s
početka dvadesetog veka, kolaž se danas nalazi u osnovi grafičkog dizajna. “Kolaž je najbolja ideja
dvadesetog veka.”(Hirst D.).
Slika 10. Primer manipulacije i kolaža

Izvor: https://photoshopstar.com/ (create.adobe.com)
Međutim, kada je reč o grafičkom dizajnu i pravljenju proizvoda upotrebne vrednosti svaka obrada,
manipulacija i kolažiranje se moraju prilagoditi zahtevima i mogućnostima štampe. Zbog
ograničenja u štampi, pre svega u boji, nije moguće svaku ideju ostvariti prolaskom kroz mašinu.
One poseduju znatno manji spektar boja nego ono što vidimo golim okom i na ekranima. S toga je
potrebno izvršiti tehnički deo obrade koji podrazumeva promenu iz jednom kolornog moda u drugi.
U ovom slučaju se govori o prevođenju kolornog moda fotografije, koji je RGB, u CMYK koji služi
za štampu. Rezultat koji se na kraju dobija se ogleda najpre u smanjenom opsegu tonova što dovodi
do nestanka finih prelaza između boja, koji su se mogli uočiti dok su bili na ekranu.
110
Slika 11. Fotografija u RGB i CMYK kolornom modu
Radi poboljšanja izgleda nekog proizvoda u štampi, pored pomenutog tehničkog dela, vrši se
čišćenje mutnih i nepotrebnih boja koje se pre svega nalaze u senkama, prilagođavanje rezolucije i
veličina nastalog rešenja na željeni format tj veličinu papira. Kao još jedna mogućnost postizanja
boljeg kvaliteta, koja se ne vrši putem računarskih programa, jeste odabir materijala na kome se
štampa. Zbog ograničenja štamparskih mašina, danas postoje mnoge vrste papira i dorade koje se
vrše nad njima, kako bi došlo do usklađivanja i olakšavanja realizacije ideje. Prema gramaturi se
dele na običan papir, polukarton, karton, polulepenku i lepenku. Svaki od njih ima svoju namenu
koja se postiže različitom tehnikom dorade. Na osnovu toga oni se dalje mogu razvrstati prema
nameni i tipu ili izgledu, čime omogućavaju široku upotrebu i raznovrsnost proizvoda u grafičkom
dizajnu.
4. ZAKLJUČAK
Kao zadatak, fotografija, najpre ima ulogu da dopre do ljudske svesti i time obavesti posmatrača o
svojoj poruci i nameni. Iz tog razloga, njena uloga nije da ukazuje na spoljašnjost predmeta, već na
njegovu suštinu i razlog zašto se nalazi na fotografiji. Ovim fotografija dobija učešće u raznovrsnim
primenama u oblastima koje okružuju svet i kao takva uspeva da opstane i da napreduje u svom
razvijanju, kako tehnološki tako i kreativno i namenski.
LITERATURA
[1] Adair K. J., 2003. Shoot like a Pro! – digital photography techniques, McGraw-Hill, Osborne
[2] Fot-o-grafiti – percepcija fotografije. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2ILRpjc (Pristup: 08.04.2019.)
[3] Ingledew J.,2013. Photopraphy(portfolio), Laurence King, second edition
[4] Lepota&Zdravlje. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2VucJzK (Pristup: 08.04.2019.)
[5] Miroslav Broznić – Blog, Moć fotografije. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2Ptqqte
(Pristup: 08.04.2019.)
[6] Pogue D., 2011. Digitalna fotografija – priručnik koji nedostaje
[7]Fot-o-grafiti – percepcija fotografije. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2ILRpjc (Pristup: 08.04.2019.)
111
Studentski rad
TEORIJA BOJE, NJEN UTICAJ I PRIMENA U DIZAJNU
Katarina Vojnov1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Cilj rada je upoznavanje sa bojom kao bitnim elementom u dizajnu, pre svega grafičkom,
ali i u drugim oblicima dizajna. Rad se zasniva na istraživanju uticaja boje na čoveka, odnosno
ispitivanje kakve se promene, psihološke i fiziološke javljaju kao reakcija na određenu boju. Rad
daje uvid u to kako se boje tumače u različitim kulturama i koji sve faktori utiču na percepciju boje.
Ukratko će biti i objašnjena značenja pojedinih boja u široko poznatim logo znakovima.
Ključne reči: boje, grafički dizajn, psihologija boja, logo
COLOUR THEORY, ITS INFLUENCE AND IMPACT IN DESIGN
Summary: The aim of the work is to familiarize with the colour as an important element in the
design, above all, graphic, but also in all other forms of design. The work is based on the
observation of the influence of the color on man, respectively the examination of what changes,
psychological and physiological occur as a reaction to a specific colour. The work gives an insight
into how colours are interpreted in different cultures, and which factors influence the perception of
colour. In brief, the meanings of individual colours will be explained in wisely known logos.
Key words: colors, graphic design, psychology of colors, logo
1. UVOD
Hromatika - nauka o bojama definisala je boju kao fenomen koji ima značajno mesto u životu
čoveka. Još iz vremena antičke kulture boja je izazivala veliko interesovanje čoveka. Kod čoveka
boja izaziva različite psihološke i fiziološke efekte, a koliko dejstvo ona ima na ljudski organizam
najbolje pokazuje izučavanje hromoterapije - lečenje bolesti putem boje. Zbog svih uticaja koje
ima, a kako je boja već bitan segment u kreativnom procesu i stvaranju idejnog rešenja, velika
pažnja se poklanja boji kao sredstvu izražavanja u grafičkom dizajnu.
2. OSNOVE BOJE – TEORIJA BOJE
Šta je boja? Boja je prirodni fenomen koji je povezan sa svetlošću - to je optički fenomen. Boja je
subjektivni doživljaj koji nastaje kada svetlost karakterističnog spektra probudi receptore u
mrežnjači oka [5]. U tom smislu, boja je čulni osećaj i nema fizičku jedinicu jer nije fizička
veličina. Za doživljaj boje potrebna su tri elementa: izvor svetlosti, posmatrani objekat i
fotoosetljivi prijemnik, odnosno ljudsko oko. Opažanje boje je ipak naučna oblast koja nije u
potpunosti istražena. Prema Munselovom sistemu, svaka boja opisana je kroz tri atributa a to su:
boja, vrednost i hromatičnost. Boja je kvalitet koji izdvaja jednu boju od druge, po čemu se one u
osnovi i razlikuju. To je kvalitet kojim razlikujemo plavu od crvene, plavu od žute i sl. Vrednost
predstavlja stepen osvetljenosti ili tamnog u pojedinoj boji. To su zapravo nijanse ili razlike u
1
kvojnov10.2016@politehnika.edu.rs
112
tamnim ili svetlim tonovima koje jedna boja može imati. Hromatičnost ili intezitet se odnosi na
jačinu boje, varira od neutralnog sivog tona pa do vrlo intezivnih boja.
Slika 1. Munselov sistem boje

Izvor: paintbarsket.com
Postoje različite podele boja, prva i osnovna je podela na primarne (crvena, plava, žuta) i
sekundarne (zelena, narandžasta, ljubičasta) koje nastaju mešanjem osnovnih. Pored ovih, postoje i
tercijalne boje koje nastaju mešanjem primarnih i osnovnih boja (žuto-narandžasta, plavo-
ljubičasta, plavo-zelena). Boje se mogu deklarisati kao tople (crvena, narandžasta, žuta) ili hladne
(plava, zelena, ljubičasta) i kao takve imaju psihološki uticaj na ljude, stvarajući osećaj ‘topline’ ili
‘hladnoće’. Posebna grupa boja su komplementarne, one se u krugu boja nalaze jedna nasuprot
druge, ali kada se koriste u paru, mećusobno se ističu i daju kontrast jedna drugoj. Komplementarni
par čini jedna osnovna boja i jedna izvedena. Postoje tri komplementarna para, a to su: žuta-
ljubičasta, plava-narandžasta i crvena-zelena. Ove kombinacije boja daju jak kontrast, ali nije
preporučljiva njihova upotreba u tekstovima.
Slika 2. Krug boja

Izvor: www.creativeboom.com
3. BOJA KAO ELEMENT DIZAJNA
Boja je značajna za dizajn i vizuelne komunikacije, naročito za one oblasti gde treba, pored
estetskog, zadovoljiti i funkcionalne, psihofizičke i druge zahteve [5]. Cilj svakog dizajnera je da
ostavi dobar utisak svojim vizuelnim rešenjem, što će postići raznim grafičkim elementima, pri
čemu boja ima značajnu ulogu. 80% informacija koje mozak prima su vizuelne, a boju najpre
uočavamo, pre teksta i detalja. Boje direktno deluju na našu podsvest, privlače nas ili odbijaju i
šalju određenu poruku. Kao element estetskog kvaliteta, boja je često presudan faktor pri izboru
potrošača. Prilikom biranja boje u dizajnu, potrebno je voditi se određenim kriterijumima.
113
Boja bi trebalo da:
 Prati funkciju proizvoda, oblik i veličinu,
 Privuče pažnju i izazove povratnu informaciju kod potrošača,
 Bude određena u odnosu na to kojoj se ciljnoj grupi proizvod plasira,
 Bude u skladu sa trenutnim trendovima,
 Bude prilagođena tradiciji određenog tržišta.
Snaga vizuelne privlačnosti i izazivanje pažnje mogu se vrlo efikasno ostvariti primenom
odgovarajućih boja i njihovom uzajamnom usklađenošću [7].
4. PERCEPCIJA I SIMBOLIKA BOJE
Značenje boja u ljudskom životu počinje od rođenja i traje kroz ceo život, a percepciju iste određuje
nekoliko faktora. Opažanje određenih boja je, u nekoj meri produkt asocijacije i osećaja koji su
urođeni, a sa druge strane, produkt naučenog ili nametnutog u okolini pojedinca. Zbog toga, osim
samih karakteristika boje i uticaja koji ona, kao takva ostavlja, treba uzeti u obzir i kulturološki
kontekst koji u velikoj meri određuje našu percepciju neke boje. Jedan od primera da se ista boja
drugačije tumači u različitim kulturama jeste bela, koja je na našem području simbol nevinosti i
čistote, dok u Kini simbolizuje žalost za pokojnikom. Prilikom korišćenja boja u dizajnu, potrebno
je razmotriti oba aspekta - psiholški i kulturološki, u zavisnosti na kom području i kojoj ciljnoj
grupi će proizvod biti plasiran.
4.1 KULTUROLOŠKI ASPEKT TUMAČENJA BOJA
Svaki narod poseduje svoj mentalitet, kulturu, tradiciju, pa tako svaki od njih ima drugačije
asocijacije na boje, što se mora uzeti u obzir prilikom stvaranja dizajna za inostrano tržište ili
multikulturalnu publiku. Ono što bi se moglo smatrati odgovarajućim u jednoj zemlji, u drugoj bi
moglo biti neodgovarajuće ili čak uvredljivo. Poznavanje interpretacija boja omogućava dizajneru
da ciljnoj publici prenese poruku na odgovarajući način. Crvena boja, kao najtoplija i
najtemperamentnija, označava strast, ljubav, opasnost, uzbuđenje, predstavlja simbol revolucije. U
Aziji se crvena nosi na venčanjima kao simbol braka i blagostanja, dok je u Južnoj Africi simbol
žalosti, a u SAD simboliše požudu i prevaru. Narandžasta - zračenje i komunikacija, ambicija,
kreativnost. Povezuje se sa učenjem i srodstvom. Na Zapadu je vezuju za nešto pristupačno i
jeftino, u Irskoj je simbol religijske boje za protestante. U Holandiji je to boja kraljevske porodice.
Žuta je najsvetlija boja, boja mladosti. U Egiptu i Latinoamerici je boja žalosti, a u Japanu
asocijacija za hrabrost. U Evropi i na Bliskom istoku simbolizuje sreću i prosperitet. Na Tajlandu je
žuta kraljevska boja i boja budizma, a žuti cvet je nacionalni simbol. Zelena se smatra
najsmirenijom bojom, simbol je svežine, novca, zdravlja. Boja nade i slobode. Kod Kelta je zeleni
čovek bio bog plodnosti, a kod američkih Indijanaca zelena je u veza sa voljom. U Japanu je simbol
večnog života, mladosti i svežine, u Kini simbol regeneracije i novog života. Plava označava
svežinu, pouzdanost. U svetu se smatra muškom bojom dok je u Kini boja za devojčice. U Iranu je
boja žalosti, u Severnoj Americi boja liberalizma, u Egiptu - simbol pravde, istine, vrlina.
Ljubičasta odiše luksuzom i prefinjenošću, u Japanu ljubičasta predstavlja prosvećenost i
aroganciju a na Bliskom istoku - bogatstvo. u Brazilu i na Tajlandu je simbol smrti, nose je udovice
u žalosti. U Indiji simboliše tugu i nesreću. Crna kao simbol luksuza, moći i prefinjenosti je na
našim prostorima, između ostalog i boja žalosti. U Aziji se ona vezuje za karijeru, znanje, visoki
kvalitet, u Indiji za lenjost, apatiju, zlo i netoleranciju. U Evropi je simbol sofisticiranosti,
formalnosti i elegancije. Bela kao simbol savršenosti, i jednostavnosti u mnogim zemljama, kao i
kod nas, je i simbol nevinosti i čistote. S druge strane, u Kini i Japanu je to boja za sahrane, a u
Indiji žene koje nose belo prizivaju muževljevu smrt. U svetu bela zastava predstavlja simbol
primirja.
114
4.2. PSIHOLOŠKA PERCEPCIJA
Psihologija boje je deo nauke psiholigije, proučava emocije i čovekove reakcije na određene boje.
Dokazano je da boje snažno utiču na podsvest čoveka i navode na različita emocionalna stanja,
raspoloženja i ponašanja, bilo ona pozitivna ili negativna. Korišćenjem boja u raznim situacijama,
kroz istoriju su se ustalile asocijacije i simbolike koju boje prenose, uzimajući u obzir i kulturološke
okvire. Upravo zbog takvog uticaja, pri dizajniranju proizvoda potrebno je odabrati pravu meru,
nijansu i kombinaciju jer svaka od njih može preneti na hiljade različitih poruka. Poznavanje svih
uticaja, otvara nam veliko polje za primenu istih - u svrhu oglašavanja, brendiranja, poboljšanja
prodaje itd.
Crvena boja - ovu boju najintezivnije osećamo, ona ubrzava rad srca i disanje. Crvena podstiče
ljude na donošenje odluka. U kombinaciji sa narandžastom ili žutom se koristi u prehrambenoj
industriji jer stimuliše otvaranje apetita. Koristi se i za reklamiranje rasprodaja i popusta, tada stvara
osećaj hitnosti.
Narandžasta - pojačava apetit, stimuliše ljude da razmišljaju i razgovaraju, održava budnost i
koncentraciju. Deluje ‘približujuće’ pa slike na takvoj pozadini izgledaju nam veće i bliže.
Najvidljivija boja koja se zapaža na najvećoj udaljenosti.
Žuta - optimistična boja, utiče na naše samopoštovanje i optimizam. Ubrzava metabolizam. Žuta
boja u dizajnu može kod posmatrača pokrenuti inspiraciju i samopouzdanje. Simbol optimizma. S
druge strane, previše žute može dovesti do osećaja anksioznosti ili straha.
Zelena - stvara osećaj smirenosti i pozitivne energije više od većine drugih boja. Ova boja širi
krvne sudove, smanjuje pritisak, napetost, histerične napade, migrene. Zelena je ‘najlakša’ za
ljudsko oko, pa se zato za odmaranje preporučuje gledanje u zelenu površinu. U prodavnicama se
koristi svetlo zelena kako bi opustila kupce.
Plava - asocira na nebo i more pa izaziva osećaj mira i harmonije. Suzbija glad i apetit s obzirom na
to da hrana plave boje u prirodi ne postoji. Ova boja ima značenje inteligencije, napretka,
tehnologije te je najčešće korišćena u poslovnom dizajnu. Smatra se da su ljudi produktivniji kada
su okruženi ovom bojom.
Ljubičasta - kao mešavina crvene i plave ona uspostavlja ravnotežu snage i stabilnosti. Može
delovati pozitivno ili negativno na čoveka, zavisno od njegovog organizma i psihološkog stanja. Od
povoljnih efekata veruje se da budi osećanje uzvišenosti i luksuza.
Crna - simboliše sofisticiranost i glamur. Crna je zapravo ne-boja koja upija čitav spektar odnosno
ne reflektuje ni jedan deo spektra, pa je zbog toga doživljavamo tamnom. Smatra se da crna
podstiče samopouzdanje i snagu. Danas je ona vrlo elegantna i formalna, pruža osećaj perspektive i
dubine, asocira na uspeh, izaziva ozbiljne emocije.
Bela - nije boja jer reflektuje svu snagu spektra. Često se povezuje sa praznim papirom koji
motiviše ljude da generišu svoje ideje, u psihologiji je to boja novog početka. Bela povećava
doživljaj prostora, ukazuje na sterilnost, čistoću, sugeriše na sigurnost. Povezuje sa
niskokaloričnom hranom i mlečnim proizvodima pa se često koristi za reklamiranje istih. Previše
bele može stvoriti osećaj izolacije i praznine.
5. BOJE I POZNATI LOGO ZNAKOVI
Logo je simbol koji treba da predstavlja brend i razlikuje ga od svih drugih. Korporativni logo
opisuje se elementima dizajna kao što su slika, oblik, boja. Logo igra ključnu ulogu u komunikaciji
sa potrošačima, pomaže u stvaranju asocijacija i odnosa između potrošača i brenda. Dobro
dizajniran logo treba da izazove emocionalni odgovor kod potrošača. Velike kompanije, koje
posluju već duži vremenski period na tržištu imaju svoj kvalitetan i lako prepoznatljiviv znak. Logo
bi trebalo da bude jednostavan da bi bio uspešan. Boja znaka treba biti drugačija od boje
konkurencije.
Primeri znakova sa crvenom bojom su Red Bull, Coca Cola, Lego, KFC, McDonalds. Kod Red
Bull-a, crvena privlači pažnju i označava intezitet. Kod znaka McDonald’s u kombinaciji crvena i
115
žuta vas čini gladnim, ohrabrujući vas da želite da kupite proizvod koji prodaju, a istovremeno da se
osećate srećno.
Slika 3. Primeri logotipa sa crvenom bojom

Izvor: https://seeklogo.com
Jarke narandžaste boje u primerima Fante i Nickelodeon-a se koriste za promovisanje energije,

entuzijazma i zabave. Decu naročito privlači ova boja. Narandžasta podstiče na akciju i avanturu pa
se koristi i za sportske brendove kao i za Harley Davidson.
Slika 4. Primeri logotipa u narandžastoj boji

Žutu kao simbol radosti, energije i sreće ljudi doživljavaju kao bezbrižnu i ne koristi se kod
luksuznih brendova, u Ikea znaku žuta ima za cilj da privuče masovnu publiku, a plavom žele da
stvore utisak zrelosti i mudrosti. Nikon pridaje duboko značenje svojim bojama, žuta u njihovom
znaku izražava širinu i strast.
Slika 5. Primeri logotipa u žutoj boji

Zelena je popularna među organskim brendovima, može biti dobar izbor za finansijske kompanije,
jer podseća potrošače na novac. Spotify je želeo da njihov logo odražava živost i svežinu, neon
zelena u njihovom redizajniranom znaku simboliše svežu i modernu muziku. Zelena boja je na
paleti boja hladna i kao takva vizuelno asocira na svežinu, i zbog toga se nalazi u znaku Sprite.
116
Slika 6. Primeri logotipa u zelenoj boji
Plava boja kod Dell logotipa predstavlja pouzdanost, lojalnost, samopouzdanje i inteligenciju.
Plava u znaku PayPal ima funkciju da ga razlikuje od drugih preduzeća u finansijskom sektoru, a i
da probudi osećaj poverenja kod korisnika PayPal platnih usluga.
Slika 7. Primeri logotipa u plavoj boji

Ljubičasta boja je atraktivnija mladima i ženama, dok je muškarci slabije prihvataju. Ljubičasta
boja kao simbol prosperiteta, prestiža i elegancije javlja se kod logotipa kompanije Yahoo, a sa
istom simbolikom stoji i u službi FedEx znaka. Milka čokolada u svom ljubičastom znaku želi da
predstavi nežnost.
Slika 8. Primeri logotipa u ljubičastoj boji

Crna i bela boja u znakovima kao što su Chanel i Prada, označava integritet, stil, eleganciju,
nadmoć i vrhunski kvalitet. Kad je u pitanju Cartoon Network, bela boja predstavlja šarm i
eleganciju mreže, dok crna boja odražava njegovu hrabrost, izvrsnost i prestiž. Crna u Adidas logou
predstavlja inovativnost i dinamičnost, dok kod BBC-a označava snagu, dostojanstvo i eleganciju.
Slika 9. Primeri logotipa u crnoj i beloj boji

117
6. ZAKLJUČAK
Svakodnevno se susrećemo sa velikim brojem dizajniranih proizvoda, svaki detaljno kreiran, sa

pažljivo izabranom bojom koja ima svoju funkciju i značenje. Zaključujući rad o boji, može se
utvrditi da boja ima veliki uticaj na nas a da mi toga često i nismo svesni. Ona je nezaobilazni
element u dizajnu, mora da upotpuni celokupan estetski kvalitet proizvoda i prenese željenu poruku
ili emociju. Poznavanje svih mogućih simboličkih značenja i tumačenja boja u različitim kulturama,
kao i poznavanje njenih psiholoških uticaja omogućava dizajneru da pravilno izabere boje prilikom
kreiranja rešenja za domaće, strano ili multikulturalno tržište.
LITERATURA
[1] Bronzić, M. Simbolika i značenje boja. [Internet] Dostupno na: http://www.bronzic.com/

(Pristup 04.04.2019).
[2] Desnica, E. i Nikolic, M. Industrijski dizajn. Tehnicki fakultet „Mihajlo Pupin“, Zrenjanin, 2012.
[3] Lapiš, S. Utjecaj boje u komunikaciji i percepciji vizualnog identiteta. Završni rad. Osijek, Filozofski
fakultet, 2014.
[4] LEE RIDGWAY, J. Brand Personality: Consumer’s Perceptions of Color Used in Brand Logos. The
Faculty of the Graduate School At the University of Missouri, 2011.
[5] Marković, D. i Cvetković, D. Osnovi grafičkog dizajna. Beograd, Univerzitet „Singidunum“ Fakultet za
informatiku i menadžment, 2009. (Pristup 04.04.2019).
[6] Tahnofer, N. O boji. Zagreb, Novi Liber, 2008.
[7] Fruht, M., Milan R., Ivica R. Grafički dizajn: kreacija za tržište. Beograd, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, 2003.
[8] Hembree, R. Kompletan grafički dizajn, Beograd, Don Vas, 2008.
[9] WebFX, Digital Marketing That Drives Results. The Hidden Meanings Behind Famous Logo Colors.
[Internet] Dostupno na: https://www.webfx.com/ (Pristup 06.04.2019).
118
ŽIVOTNA SREDINA I ODRŽIVI RAZVOJ
BIOCOMPOSITES FROM WASTE PAPER AND RECYCLED POLYPROPYLENE
Silvester Bolka1, Fakulteta za tehnologijo polimerov, Slovenj Gradec, Slovenija

Teja Pešl2, Fakulteta za tehnologijo polimerov, Slovenj Gradec, Slovenija
Rebeka Lorber3, Fakulteta za tehnologijo polimerov, Slovenj Gradec, Slovenija
Tamara Rozman4, Fakulteta za tehnologijo polimerov, Slovenj Gradec, Slovenija
Rajko Bobovnik5, Fakulteta za tehnologijo polimerov, Slovenj Gradec, Slovenija
Miroslav Huskić6, Fakulteta za tehnologijo polimerov, Slovenj Gradec, Slovenija
Abstract: In this paper, we present the development of biocomposites with recycled polypropylene
(rPP) matrix, waste paper as a filler, and maleic anhydride grafted polypropylene (PP-g-MA)
compatibilizer.
Compounding was performed on the twin-screw extruder. The addition of waste paper was 5 wt.%,
and 10 wt.%, the addition of PP-g-MA was 4 wt.%. For the characterization purposes, the test
pieces were prepared by injection molding according to ISO 527 (form 1BA), ISO 178, and ISO
179. Bending E modulus was higher with the addition of the waste paper (for 15 % and 23 % at 5
wt.% and 10 wt.% of waste paper respectively) and also tensile strength was higher (for 7% and
10% at 5 wt.% and 10 wt.% of waste paper respectively). The results of the tensile tests and DMA
tests show the same tendency. The higher moduli and also higher strength indicate high
compatibility of the biocomposites. With addition of 10 wt.% waste paper, the thermal conductivity,
the impact strength and degradation temperature were increased, while the melting and
crystallization temperature remained the same.
Keywords: recycled polypropylene, waste paper, biocomposites, mechanical properties, thermal
properties
1. INTRODUCTION
The polypropylene (PP) is very often physically modified by filling with filler for lowering prices
and enhancing stiffness and strength. Due to low price, low density and high stiffness the natural
fibres such as wood, cellulose, jute, bamboo, conifer and waste paper attracted the attention of
researchers [1-9]. The improvement of the interfacial bonding between the hydrophilic natural fibre
and the hydrophobic PP has been a key research issue because the interfacial adhesion between
natural fibre and PP plays an important role in the determination of the properties of the composites
[9]. The pressure on environmental protection can be lightened, and the idea of changing waste
materials into valuable biocomposites can be realized. Research work about treatment of waste
paper and different compatibilizers for biocomposites with waste paper has been reported [8, 9]. In
recent times the recycling of PP is also an important topic due to increasing amount of PP in the
thermoplastic municipal waste material. PP as packaging material has taken a great part. Maleic
anhydride grafted polypropylene (PP-g-MA) as compatibilizer facilitates the dispersion and
1
silvester.bolka@ftpo.eu
2
teja.pesl@ftpo.eu
3
rebeka.lorber@ftpo.eu
4
tamara.rozman@ftpo.eu
5
rajko.bobovnik@ftpo.eu
6
miroslav.huskic@ftpo.eu
120
enhances surface bonding of waste paper in recycled PP (rPP) matrix. The waste paper promotes the
crystallization, enhanced the strength, stiffness, and toughness of waste paper rPP composite [9].
The aim of this study is to enhance strength and stiffness of rPP with the modification of the matrix
with additives and waste paper. Waste paper was used without any pretreatment. Four different
samples were prepared by compounding and injection molding. Mechanical, thermal and
rheological properties of biocomposites were investigated in detail and compared with rPP.
2. MATERIALS AND METHODS
Commercially available recycled polypropylene was delivered from company TAB-IPM d.o.o.,
Slovenia in ground form. The waste paper was delivered from the company Papirnica Vevče d.o.o.,
Slovenia in ground form. Commercially available compatibilizer PP-g-MA (Fusabond P 353) was
purchased from DuPont, Switzerland. Commercially available antioxidant AT 10) was purchased
form AMIK ITALIA S.p.A, Italy. Commercially available lubricant (CRODAMIDE EBS-MG-
(GD)) was purchased from Croda Europe Limited, Netherlands. The composition of the samples is
listed in Table 1. For all runs, the materials were separately mixed and extruded on the twin-screw
extruder Labtech LTE 20-44. The screws diameters were 20 mm, L/D ratio 44:1, screws rotation
600 rpm, temperature profile was increasing from the hopper (165 °C) to the die (190 °C) [10].
Table 1.Composition of the samples for extrusion

Sample rPP PP-g-MA Lubricant Antioxidant Waste paper
(wt.%) (wt.%) (wt.%) (wt.%) (wt.%)
0 100.00 0 0 0.00 0
1 94.62 4 1 0.38 0
2 89.62 4 1 0.38 5
3 84.62 4 1 0.38 10
The injection molding was performed on Krauss Maffei 50-180 CX with a screw diameter of 30
mm. The temperature profile was increasing from the hopper (175 °C) to the die (190 °C). The tool
temperature was set to 45 °C and the cooling time to 10 s [11]. Flexural and tensile tests were
conducted on the Shimadzu AG-X plus according to ISO 178 and ISO 527-1, respectively [12].
Five measurements for each sample were performed. Thermo-mechanical properties were examined
using a Perkin Elmer DMA 8000 [12]. The samples were heated at 2 °C/min from room
temperature to 170 °C under air atmosphere. A frequency of 1 Hz and amplitude of 20 μm were
used in dual cantilever mode [10]. Thermogravimetric analyses (TGA) were performed on a Perkin
Elmer TGA 4000. The analyses were carried out in a nitrogen atmosphere (20 mL/min) from 40 to
550 °C with a heating rate of 10 °C/min, followed by isothermal segment 5 min at 550 °C in oxygen
atmosphere (20 mL/min) [10]. Thermal measurements were carried out with a differential scanning
calorimeter (DSC 2, Mettler Toledo) under a nitrogen atmosphere (20 mL/min). The sample
temperature was increased from 0 to 180 °C at a heating rate of 10 °C/min and held in the molten
state for 5 min to erase their thermal history. After being cooled at 10 °C/min, the samples were
reheated to 180 °C at 10 °C/min. The crystallization temperature (Tc), crystallization enthalpy
(Hc), melting temperature (Tm) and melting enthalpy (Hm) were obtained from the cooling and
the second heating scan. Moreover, the crystallinity values (Xc) were calculated [13]. Impact tests
were performed on the pendulum Dongguan Liyi Test Equipment, type LY-XJJD5 [9], according to
ISO 179. The distance between supports was 60 mm, 5J pendulum was used. The melt flow index
(MFI) of samples was evaluated according to ISO 1133 via MFI indexer (Dongguan Liyi Test
Equipment, type LY-RR) at the temperature 200 °C with 2.16 kg weight.
121
3. RESULTS AND DISCUSSION
3.1 Mechanical properties
The addition of additives (antioxidant, lubricant, and compatibilizer) increases the bending stiffness
(Ef) and bending strength (σfM) of the rPP at the same time, also reduces the yield strain (ɛfM). The
addition of the waste paper to rPP with additives further increases Ef and σfM of the biocomposites
but also further reduces the ɛfM of the biocomposites. The highest Ef and σfM was determined for the
biocomposite with 10 wt.% waste paper (Table 2). The addition of 10 wt.% waste paper and
additives increase the Ef (+23 %) and σfM (+10 %) of the biocomposites due to good interactions of
rPP matrix and waste paper due to effective PP-g-MA compatibilizer [8, 9]. The addition of
additives increases the tensile stiffness (Et) but also reduces the tensile strength (σm), tensile yield
strain (ɛm) and strain at break (ɛtb). The addition of 10 wt.% waste paper into rPP with additives
increases the Et (+26 %) and σm (+2 %) of the biocomposites due to good interactions of rPP matrix
and waste paper due to high strength and stiffness of the waste paper and in the same time effective
PP-g-MA compatibilizer (Table 2). We can conclude that PP-g-MA is a good compatibilizer for rPP
and waste paper [8, 9]. Improved interactions are also confirmed by DMA measurements.
Table 2.Summarized results from the bending and tension tests

Bending test results Tension test results
Sample Ef (GPa) σfM (MPa) ɛfM (%) Et (GPa) σm (MPa) ɛm (%) ɛtb (%)
0 1.02±0.01 28.4±0.1 6.67±0.13 1.15±0.07 26.4±0.1 6.55±0.10 59.68±2.51
1 1.07±0.01 29.2±0.1 6.57±0.12 1.36±0.15 25.3±0.1 6.81±0.12 79.03±10.29
2 1.17±0.01 30.3±0.2 6.45±0.07 1.38±0.07 25.7±0.2 6.51±0.14 30.80±10.29
3 1.25±0.01 31.3±0.2 6.28±0.11 1.45±0.12 26.8±0.2 5.90±0.17 15.50±2.43
3.2 Thermo-mechanical properties
The addition of additives increases the storage modulus (E´) of the rPP over the whole measured
temperature range. The highest impact on E´ is seen from room temperature till 80 °C due to
partially degraded rPP matrix (Image 1). Further addition of the waste paper to rPP with additives
further increase E´ of the biocomposites. The highest E´ was determined for the biocomposite with
10 wt.% waste paper (Image 1). It has already been found that fine dispersed compatibilizer
domains increase the interfacial interaction between natural fibers in the PP matrix in the ternary
blends [11].
Image 1. Storage modulus of the samples 0-3
122
3.3 Thermogravimetric and thermal properties
TGA analysis of samples 0 and 1 show a one-step thermal degradation process. Td of rPP rises with
addition of additives. At biocomposites with waste paper two-step degradation process occurs. In
samples 2 and 3 there was a 54 and 47 wt.% of inorganic filler in the waste paper respectively
(Table 3). The conclusion could be, that the addition of waste paper and other additives increases
the thermal degradation temperature of rPP due to good interactions between waste paper and rPP,
which is also supported by tensile, bending and DMA measurements, or by char forming process
which hinders the heat transfer and gas transfer [9]. The addition of additives to the rPP influences
neither Tm nor Tc, but lower Hm and Hc. Most likely the additives act as steric berries to the
development of crystalline regions. With addition of 5 wt.% of waste paper Tm and Tc are not
influenced, but the enthalpies rise and the crystallinity rises to 30 %. With addition of 10 wt.%
waste paper the Tm and Tc are not influenced, but the enthalpies drops and the crystallinity reaches
27 % (Table 3). We can conclude that 10 wt.% addition of waste paper is already too high for
complete development of crystalline moieties, but in the same time, inorganic fillers in waste paper
(most probably small particles, what we can conclude from TGA results) acts as nuclei for rPP and
induce heterogenic crystallization [9, 15].
Table 3.Summarized TGA and DSC results

TGA results DSC results
ΔHm ΔHc
Sample Td1 (°C) Td2 (°C) Filler (wt.%) Tm (°C) Tc (°C) Xc (%)
(J/g) (J/g)
0 / 460 0 166 124 67 72 32.3
1 / 468 0.7 166 122 54 61 27.5
2 359 469 2.7 166 123 55 67 29.6
3 355 473 4.7 167 122 47 58 26.8
3.4 Impact properties
The impact strength of rPP decreases with addition of additives, but the standard deviation of the
results decreases. However, impact strength increases with the addition of waste paper (Image 2).
The increase of impact strength with addition of waste paper indicates good interaction between rPP
and waste paper due to compatibilizer, with an increasing amount of waste paper impurities in
waste paper influence the fiber-matrix adhesion [8, 9].
55
Impact strength
53
(kJ/m2)
51
49
47
45
0 1 2 3
Sample
Image 2. Summarized results from impact Charpy tests
3.5 Rheological properties
Melt flow index (Image 3) (MFI) of rPP increases with the addition of additives but decreases
drastically with the addition of waste paper. The decrease of MFI with the addition of waste paper
indicates increasing the melt viscosity by increasing the waste paper content [8].
123
4.5
MFI g/10 min

4
3.5
3
2.5
2
0 1 2 3
Sample
Image 3.Melt flow index of the samples 0-3
4. CONCLUSION
We prepared the rPP/PP-g-MA/waste paper biocomposites and investigated the influence of waste
paper and the effectiveness of the compatibilizer PP-g-MA. Stiffness and strength of biocomposites
with waste paper and PP-g-MA were higher as compared to rPP. High stiffness and strength
indicate very good compatibility of the constituents of biocomposites, due to the compatibilizer PP-
g-MA. The results of DMA support the results of the tensile and bending tests. The thermal stability
of biocomposites is for all samples slightly higher as compared to rPP. Tm and Tc of biocomposites
do not change compared to those of rPP. The degree of crystallinity of biocomposites is lower
compared to the pure rPP. Incorporation of waste paper together with PP-g-MA into the rPP matrix
enhanced strength, stiffness, impact strength and rises thermal stability due to good interfacial
adhesion between waste paper and rPP matrix. The novel biocomposites are suitable for
applications such as technical parts that require higher stiffness and thermal stability as compared to
rPP.
Acknowledgments
We thank Matjaž Sekavčnik for performing experimental work during his diploma thesis. The
authors would like to acknowledge the financial support received in the frame of the Slovenian
smart specialization program (CEL.CYCLE - http://celkrog.si/?lang=en, grant number C3330-16-
529004).
LITERATURE
[1] Oksam, K., Clemons, C.: Mechanical properties and morphology of impact modified polypropylene–
wood flour composites, Journal of Applied Polymer Science, Vol. 67 (1998), pp. 1503-1513, ISSN
1097-4628
[2] Ichazo, M. N., Albano, C., Gonzalez, J., Perera, R., Candal, M.V.: Polypropylene / Wood Flour
Composites: Treatments and Properties, Composites Structure, Vol 54 (2001), pp. 207-214, ISSN 0263-
8223
[3] Wu, J. S., Yu, D. M., Chan, C. M., Kim, J., Mai, Y. W., Effect of fiber pretreatment condition on the
interfacial strength and mechanical properties of wood fiber/PP composites, Journal of Applied Polymer
Science, Vol. 76 (2000), No.7, pp. 1000-1010, ISSN 0021-8995
[4] Gassan, J., Bledzki, A. K.: The Influence of Fiber-Surface Treatment on the Mechanical Properties of
Jute-Polypropylene Composites, Composites Part A, Vol. 28A (1997), pp. 1001-1005
[5] Mi, Y. L., Chen, X. Y., Guo, Q. P.: Bamboo fiber-reinforced polypropylene composites: Crystallization
and interfacial morphology, Journal of Applied Polymer Science, Vol. 64 (1997), pp. 1267-1273
[6] Chen, X. Y., Guo, Q. P., Mi, Y. L.: Bamboo fiber-reinforced polypropylene composites: a study of the
mechanical properties, Journal of Applied Polymer Science, Vol. 69 (1998), pp. 1891-1899
[7] Chuai, C. Z., Almadal, K., Poulsen, L., Plackett, D.: Conifer fibers as reinforcing materials for
polypropylene-based composites, Journal of Applied Polymer Science, Vol. 80 (2001), pp. 2833-2841
[8] Scholten, A., Meiners, D.: Use of Recycled Waste Paper as Fiber Reinforcement for Polypropylene –
Relationship of Fiber Extraction Process and Mechanical Properties of the Composites, AIP Conference
124
Proceedings 2055, Wagenknecht, U., Pötschke, P., Wiessner, S., Gehde, M. (Ed.), pp. 050006-1-
050006-5, ISBN 978-0-7354-1783-0, Dresden, june 2017, AIP Publishing, (2019)
[9] Zhidan, L., Chao, C., Zixian, G., Shaozao, T., Xiuju, Z.: A Compatibilized Composite of Recycled
Polypropylene Filled with Cellulosic Fiber from Recycled Corrugated Paper Board: Mechanical
Properties, Morphology, and Thermal Behavior, Journal of Applied Polymer Science, Vol. 122 (2011)
No.4, pp. 2789-2797, ISSN 0021-8995
[10] Pracella, M., Minhaz-Ul Haque, M., Alvarez, V.: Functionalization, Compatibilization and Properties of
Polyolefin Composites with Natural Fibers, Polymers, Vol. 2, (2010) No.4, pp. 554-574, ISSN 2073-
4360
[11] Jazani, O. M., Arefazer, A., Beheshy, M. H.: Study on the effect of processing conditions on the
mechanical properties of PP/PC/SEBS ternary blends using Taguchi experimental analysis, e-Polymers,
10 (2013) No.1, pp. 1-14, ISSN 1618-7229
[12] Huang, R., Xu, X., Lee, S., Zhang, Y., Kim, B. J., Wu, Q.: High Density Polyethylene Composites
Reinforced with Hybrid Inorganic Fillers: Morphology, Mechanical and Thermal Expansion
Performance, Materials, 6 (2013), pp. 4122-4138
[13] Wunderlich, B.: Thermal Analysis, Academic Press, New York, (1990)
[14] Jena, H., Pandit, M. K., Pradhan, A. K.: Study the Impact Property of Laminated Bamboo-Fibre
Composite Filled with Cenosphere, International Journal of Environmental Science and Development,
Vol. 3, (2012), pp. 456-459
[15] Brachet, P., Høydal, L. T., Hinrichsen, E. L., Melum, F.: Modification of mechanical properties of
recycled polypropylene from post-consumer containers, Waste Management, Vol. 28 (2008) 12., pp.
2456-2464
125
RECIKLAŽA BAKRA IZ OTPADNIH RADNIH MEMORIJA
Dominik Brkić 1, Beogradska politehnika, Beograd, Srbija

Marina Stamenović 2, Beogradska politehnika, Beograd, Srbija
Aleksandra Božić 3, Beogradska politehnika, Beograd, Srbija
Vladana Đurđević 4, Beogradska politehnika, Beograd, Srbija
Apstrakt: U ovom radu opisan je postupak reciklaže bakra iz radne memorije (eng. Random Acess
Memory, RAM) u Laboratoriji za ispitivanje otpadnih materijala Beogradske politehnike. Priprema
uzorka je izvršena usitnjavanjem na laboratorijskom mlinu, prosejavanje pomoću vibracione
tresilice i izdvojeni su feromagnetičnih metala. Usitnjen elektronski otpad lužen je rastvorom azotne
kiseline. Dobijeni rastvoreni bakar je istaložen dodavanjem hidroksida, a njegova karakterizacija je
urađena primenom UV/Vis spektrofotometrije.
Keywords: otpadne RAM memorije, reciklaža bakra, luženje
COPPER RECYCLING FROM WASTE RAM MODULES
Abstract: In this paper, we represent the process of copper recycling from memory modules
(Random Access Memory, RAM) in the Belgrade Polytechnic Waste Testing Laboratory. Sample
preparation was performed by grinding in a laboratory mill, sieving with a vibrating shaker and
separating ferromagnetic metals. The crushed electronic waste is leached with a solution of nitric
acid. The obtained dissolved copper was precipitated by alkali addition and its characterization
was done using a UV/Vis spectrophotometry.
Keywords: waste RAM modules, copper recycling
1. UVOD
Elektronski i električni optad (EE otpad) jedan je od rastućih otpadnih tokova čije je globalno
generisanje dostiglo 447 000 000 t u 2016. godini, odnosno 6.1 kg po stanovniku. Očekuje se da će
u 2021. godini količina generisanog EE otpada iznositi 522 000 000 t sa godišnjim porastom od oko
3 do 4 %. U Republici Srbiji je u toku 2016. godine generisano 51 kt EE otpada. EE predstavlja
heterogenu smešu različitih materijala, njegove glavne frakcije čine metali (aluminijum, bakar i
gvožđe) uključujući i plemenite (zlato, srebro i paladijum, i dr.), različite vrste polimera i staklo
[1,2].
Mnogi elementi se nalaze u EE otpadu u većoj koncentraciji u odnosu na njihove rude čineći EE
otpad značajnim sekundarnim materijalnim resursom. Osim korisnih materija, EE otpad u svom
sastavu sadrži toksične teške metale i halogenovane retardante požara usled čega se kategorizuje
kao opasan otpad koji predstavlja rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Velika brzina
odbacivanja i zamene elektronske i električne opreme doprinosi globalnom iscrpljivanju resursa i
zagađenju životne sredine. Na primer, za proizvodnju pojedinačne radne memorije (eng. Random
Acess Memory, RAM) od 32 MB potrebno je 32 l vode, 1.6 kg fosilnih goriva, 700 g gasova i 72 g
drugih supstanci [3].
1
dbrkic@politehnika.edu.rs
2
mstamenovic@politehnika.edu.rs
3
abozic@politehnika.edu.rs
4
vladanadjurdjevic@gmail.com
126
Za reciklažu metala iz EE otpada mogu se primeniti različiti metalurški procesi kao što su
pirometalurški, hidrometalurški, biometalurški i drugi. Za konvencionalni pirometalurški postupak
neophodna je velika količina energije uz generisanje toksičnih supstanci dok se hidrometalurški
postupci izvode na nižim temperaturama uz olakšanu kontrolu samog procesa. Osim toga,
hidrometalurški procesi se najčešće koriste u kombinaciji sa luženjem kiselinama, bazama ili
solima, hemijskim taloženjem ili ekstrakcijom pomoću rastvarača. Iz dobijenih rastvora
elektrolizom se mogu izdvojiti čisti metali [4,5].
RAM memorije su najznačajnije komponente desktop i laptop računara koje obavljaju funkciju
glavne tj. primarne memorije čiji se rad zasniva na metal oksid poluprovodničkim ćelijama. RAM
memorija u svojoj osnovi sadrži nemetale tj. kompozit epoksidne smole sa staklenim vlaknima i
razne metale. Strukturu RAM memorije čini podloga laminata staklom ojačane epoksidne smole
koji u svojim unutrašnjim slojevima može sadržati slojeve metalne folije. Na spoljašnoj površini
podloge se nalaze provodljivi kontakti. Najzastupljeniji metal u metalnim slojevima i kontaktima je
bakar (95.4 mas% i 99.3 mas% respektivno) [6]. U ovom radu prikazana je reciklaža bakra iz
otpadnih RAM u Laboratoriji za ispitivanje otpadnih materijala Beogradske politehnike. Otpadna
memorija je korišćena bez prethodnog hemijskog tretmana, a dokazivanje dobijenih jedinjenja
bakra je izvršeno primenom dokaznih hemijskih reakcija i spektrofotometrijski.
2. EKSPERIMENTALNI DEO
2.1 MATERIJALI I PRIPREMA UZORKA
Sve korišćene supstance: 65 % HNO3 (Macron Fine Chemicals), 35-38 % HCl (Macron Fine),  95
% H2SO4 (Fisher Chemical), CH3COOH (ZORKA Pharma) i NaOH (SUPERLAB) su analitičke
čistoće.
Slika 1. Memorija korišćena za reciklažu bakra
Otpadna RAM memorija je preuzeta od Tehničke službe Beogradske politehnike. Reciklirana je

Kingston RAM memorija KVR800D2N6/2G od 2 Gb (Slika 1.). Priprema uzorka je izvršena
usitnjavanjem pomoću laboratorijskog mlina Retch SM 100 (Slika 2.) korišćenjem sita od 4 mm, 2
mm i 0.5 mm za dobijanje što homogenijeg uzorka. Prikupljeni sprašeni materijal (Slika 3.) je
prosejan na vibracionoj tresilici Retch AS 200 basic (Slika 4.) u trajanju od 5 min primenom sita od
1.4 mm, 1 mm i 500 μm i amplitude od 80 % odnosno 2,4 mm za dobijanje veličine čestica uzorka
manje od 500 μm (Slika 5.). Pomoću magneta su odvojeni feromagnetni metali: gvožđe, kobalt i
nikl. Dalji postupak reciklaže bakra iz pripremljenog uzorka obuhvata sledeće dve faze: luženje i
izdvajanje bakra iz dobijenog rastvora.
Slika 2. Laboratorijski mlin Slika 4. Vibraciona tresilica
127
Slika 3. Uzorak nakon mlevenja Slika 5. Uzorak nakon prosejavanja
2.2 LUŽENJE USITNJENE RAM MEMORIJE
Za luženje je upotrebljena 3 M HNO3, a odnos čvrste i tečne faze je bio 100 g prema 1 dm3 [6,7].
Reakcija luženja se odigrava prema jednačini hemijske reakcije (1):
3Cu (s)+ 8HNO3 (aq)  3Cu(NO3)2 (aq) + 2NO (g) + 4H2O (l) (1)
Slika 6. Luženje RAM memorije u rastvoru Slika 7. Suspenzija RAM memorije nakon
HNO3 luženja
Luženje je vršeno na 90 °C uz brzinu mešanja od 350 o/min u toku 5 h (Slika 6.). Nakon hlađenja,
dobijena heterogena smeša (Slika 7.) je profiltrirana za izdvajanje izluženog rastvora bakar(II)-
nitrata (Slika 8.).
Slika 8. Filtrat Cu(NO3)2 Slika 9. Osušeni talog Cu(OH)2
128
2.3 IZDVAJANJE BAKRA IZ FILTRATA
Dokaznim reakcija je potvrđeno prisustvo ili odsustvo pojedinih jona metala u dobijenom fitratu. Za
proveru prisustva jona, odpipetirano je 3 ml fitrata. Prisustvo jona bakra je dokazano dejstvom
rastvora amonijaka izdvajanjem svetlo plavog taloga Cu(OH)2 (prikazano jednačinom hemijske
reakcije (2)) koji u višku amonijaka gradi tamnoplavo kompleksno jedinjenje (predstavljeno
jednačinom hemijske reakcije (3)).
Cu2+(aq) + 2NH3(aq) + 3H2O(l)  Cu(OH)2(s) + 2NH4+(aq) (2)
Cu(OH)2(s) + 4NH3(aq)  [Cu(NH3)4]2+(aq) + 2OH-(aq) (3)
Dodavanjem rastvora HCl u filtrat, nije došlo do taloženja braon taloga PtCl2, belog AgCl i belog
PbCl2. Delovanjem glacijalne sirćetne kiseline nije se izdvojio mrko-crveni talog Pd(CH3COO)2.
Dodatno, dejstvom rastvora H2SO4 se nisu izdvojili talozi Ag2SO4 i PbSO4, Provera mogućeg
preostalog jona nikla je izvršena delovanjem vodenim rastvorom amonijaka pri čemu se nije
istaložio zeleni želatinozni talog Ni(OH)2. Takođe je izostalo formiranje kompleksa nikla
karakteristične plave boje dodavanjem viška amonijaka u dobijeni rastvor. Prethodno navedenim
reakcijama je dokazano odsustvo jona: platine, srebra, olova, paladijuma i nikla u filtratu nakon
luženja.
Izdvajanje moguće preostale količine gvožđa je izvršeno delovanjem 3 M NaOH do pH 3.5 pri
čemu nije došlo do formiranja mrkog taloga gvožđe(III)-hidroksida. Daljim dodavanjem rastvora
NaOH do pH 5.5 istaložen je karakterističan svetlo plavi talog bakar(II)-hidroksida. Talog je
izdvojen fitriranjem, ispiran vodom i sušen na 105 °C 90 min (Slika 9.) u sušnici LLG-uniOVEN 42
[5,8].
3. REZULTATI I DISKUSIJA
3.1 KARAKTERIZACIJA DOBIJENOG BAKRA
Za identifikaciju recikliranog bakra primenjena je UV/Vis spektrofotometrija. Na osušeni čvrsti

Cu(OH)2 delovano je rastvorom H2SO4 pri čemu je formiran plavi rastvor CuSO4. UV/Vis
spektrofotometrija vodenog rastvora dobijenog CuSO4 je pokazala apsorpcioni maksimum na
talasnoj dužini od 806 nm što je u saglasnosti sa literaturno poznatom eksperimentalnom vrednošću
od 805 nm [9]. Snimanjem apsorpcionog spektra rastvora komercijalnog CuSO4 takođe je dobijen
apsorpcioni maksimum na talasnoj dužini od 806 nm čime je dodatno potvrđena identifikacija
recikliranog bakra (Slika 10.).
Slika 10. UV/Vis spektar dobijenog i komercijalnog CuSO4
129
3.2 PROCENAT RECIKLIRANOG BAKRA
Polazna masa korišćene RAM memorije iznosila je 109.9 g. Mlevenjem je dobijeno 87.87 g, a
nakon prosejavanja 82.11 g. Za dalji rad upotrebljeno je 15 g dobijenog uzorka. Nakon izdvajanja
feromagnetnih metala preostalo je 13.92 g usitnjenog uzorka. Luženjem u HNO3, filtriranjem i
dodavanjem NaOH istaloženo je 8.18 g Cu(OH)2. Na osnovu udela bakra u Cu(OH)2 (63.55 mas%),
izračunata masa recikliranog bakra (m(Cu)) iznosi 5.19 g. Procenat recikliranog bakra u odnosu na
masu korišćenog uzorka usitnjene RAM memorije (m(uzorka)) proračunat je pomoću formule (1):
𝑚(Cu)
𝑃𝑟𝑜𝑐𝑒𝑛𝑎𝑡 𝑟𝑒𝑐𝑖𝑘𝑙𝑖𝑟𝑎𝑛𝑜𝑔 𝐶𝑢 (%) = ∙ 100 % (1)
𝑚(uzorka)
i iznosi 34.6 %.
4. ZAKLJUČAK
U ovom radu prikazan je postupak reciklaže bakra iz otpadnih RAM memorija. Prisustvo bakra i
drugih plemenitih metala čine RAM memorije vrednim sekundarnim materijalnim resursom, a
njihovom reciklažom smanjuje se rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Nakon pripreme
uzorka i luženja, nastali rastvor je ispitan na prisustvo jona metala dokaznim reakcijama.
Podešavanjem pH na 5.5 izvršeno je taloženje svetlo plavog bakar(II)-hidroksida i izračunata je
masa čistog bakra u talogu. Dobijeni rezultati pokazuju da se bakar može uspešno reciklirati iz
otpadnih RAM memorija luženjem azotnom kiselinom uz odgovarajući predtretman, što je
potvrđeno dobijenim procentom recikliranog bakra od 34.6 % i karakterističnom apsorpcionom
trakom na 806 nm. U nastavku istraživanja trebalo bi odrediti ekonomsku opravdanost ovog
postupka, ispitati čistoću dobijenog bakra kao i primenu drugih sredstava za luženje i mogućnost
njegovog plasmana na tržište.
LITERATURA
[1] Baldé, C. P., Forti, V., Gray, V., Kuehr, R., Stegmann, P.: The Global E-waste Monitor 2017, United
Nations University (UNU), International Telecommunication Union (ITU) & International Solid Waste
Association (ISWA), Bonn/Geneva/Vienna, ISBN: 978-92-808-9053-2, (2017)
[2] N. Seyring, M. Kling, J. Weißenbacher, M. Hestin, L. Lecerf, F. Magalini, D. S. Khetriwal, R. Kuehr:
Study onWEEE recovery targets, preparation for re-use targets and on the method for calculation of the
recovery targets, United Nations University (UNU), International Telecommunication Union (ITU) &
International Solid Waste Association (ISWA), Bonn/Geneva/Vienna, (2015)
[3] Charles, R.G., Douglas, P., Hallin, I.L., Matthews, I., Liversage, G.: An investigation of trends in
precious metal and copper content of RAM modules in WEEE: Implications for long term recycling
potential, Waste Management, 60, 505-520, DOI: 10.1016/j.wasman.2016.11.018, (2017)
[4] Ajiboye, A. E., Olasehinde, F. E., Adebayo, O. A., Ajayi, O. J., Ghosh, M. K. & Basu, S.: Extraction of
Copper and Zinc fromWaste Printed Circuit Boards, Recycling, Vol. (4), 36;
DOI:10.3390/recycling4030036, (2019)
[5] Dhiman, S., Gupta, B.: Partition studies on cobalt and recycling of valuable metals from waste Li-ion
batteries via solvent extraction and chemical precipitation, Journal of Cleaner Production, Vol. 225,
820-832, DOI: 10.1016/j.jclepro.2019.04.004, (2019)
[6] Tatariants, M., Yousef, S., Denafas, G., Tichonovas, M., & Bendikiene, R. (2018). Recovery of gold,
other metallic and non-metallic components of full-size waste random access memory. Journal of
Cleaner Production, 172, 2811–2823, DOI: 10.1016/j.jclepro.2017.11.132
[7] Kumar, M.; Lee, J.; Kim, M.S.; Jeong, J.; Yoo, K.: Leaching of metals from waste printed circuit
boards (WPCBS) using sulfuric and nitric acids, Environmental Engineering and Management Journal,
Vol. 13 No. 10, 2601-2607, ISSN: 1582-9596, (2014)
[8] Rajaković, Lj.: Analitička hemija-kvalitativna hemijska analiza, Praktikum, rešeni zadaci, testovi, TMF,
ISBN: 86-7401-179-9, Beograd, (2006)
[9] Anna Serra-Pont, Ignacio Alfonso, Jordi Solà, Ciril Jimeno: A copper-templated, bifunctional
organocatalyst: a strongly cooperative dynamic system for the aldol reaction, Organic & Biomolecular
Chemistry, 15, 6584-6591, 2017, DOI: 10.1039/C7OB01370A
130
EFIKASNOST UKLANJANJA STEROIDNIH JEDINJENJA U POSTROJENJU ZA
PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA
Ivana Matić Bujagić1, VŠSS „Beogradska politehnika“

Zorica Jauković2, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Svetlana Grujić3, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Tatjana Đurkić4, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Mila Laušević5, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Savremena postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda se sastoje od kombinacije fizičkih,

hemijskih i bioloških procesa za uklanjanje zagađujućih materija regulisanih zakonskom
regulativom. Međutim, ova postrojenja nisu projektovana za uklanjanje emergentnih zagađujućih
materija poput lekova, pesticida i steroidnih jedinjenja. Studije su pokazale da komunalne otpadne
vode predstavljaju primarni put zagađivanja životne sredine steroidnim jedinjenjima. Ova
jedinjenja, iako u životnoj sredini prisutna u niskim koncentracijama, mogu izazvati brojne
poremećaje endokrinog sistema kod ljudi i životinja. Iz tog razloga, cilj ovog rada bila je analiza
komunalne otpadne vode sa ulaza u postrojenje za tretman i efluenta nakon prečišćavanja. Kao
model za ispitivanje efikasnosti uklanjanja steroidnih jedinjenja korišćeno je postrojenje za
prečišćavanje otpadnih voda manjeg kapaciteta u Zucu. Pored rastvornog oblika steroida,
analizirana je i frakcija adsorbovana na suspendovanoj materiji. U uzorcima otpadne vode i
suspendovanog materijala ispitano je prisustvo 20 najčešće detektovanih steroidnih hormona i
sterola metodom tečne hromatografije visokih performansi u sprezi sa tandem masenom
spektrometrijom. Profiltrirani uzorci otpadne vode su za analizu pripremljeni metodom ekstrakcije
na čvrstoj fazi, dok je za pripremu suspendovane frakcije iz otpadne vode korišćena ultrazvučna
ekstrakcija. Efikasnost uklanjanja steroidnih jedinjenja je određena na osnovu koncentracija ovih
jedinjenja detektovanih u influentu i efluentu.
Ključne reči: steroidni hormoni, steroli, koprostanol, postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda,
tečna hromatografija–tandem masena spektrometrija
REMOVAL EFFICIENCY OF STEROID COMPOUNDS IN WASTEWATER

TREATMENT PLANT
Abstract: Modern wastewater treatment plants consist of a combination of physical, chemical and
biological processes used for removal of pollutants covered by legislation. However, these plants
are not designed to remove emerging pollutants such as pharmaceuticals, pesticides and steroids.
Studies have shown that the primary pathway of environmental contamination by steroid
compounds is municipal wastewater. These compounds, although present at low environmental
levels, can cause numerous endocrine disorders in humans and animals. Therefore, the aim of this
paper was the analysis of influent and effluent wastewater from the treatment plant. A small
1
imatic@politehnika.edu.rs, imatic@tmf.bg.ac.rs
2
zpesic@tmf.bg.ac.rs
3
svetlana.grujic@tmf.bg.ac.rs
4
tanjav@tmf.bg.ac.rs
5
milal@tmf.bg.ac.rs
131
wastewater treatment plant in Zuce was used as a model for testing of removal efficiency of steroid
compounds. In addition to the soluble form of steroids, the fraction of steroids adsorbed on
suspended matter was analyzed as well. The presence of 20 most commonly detected steroid
hormones and sterols was examined in wastewater and suspended material, using high
performance liquid chromatography– tandem mass spectrometry method. The filtered wastewater
samples were prepared for the analysis by solid-phase extraction method, while ultrasonic
extraction was used to prepare suspended wastewater material. The removal efficiency of steroid
compounds was determined based on the concentrations of these compounds detected in influent
and effluent.
Keywords: steroid hormones, sterols, coprostanol, wastewater treatment plant, liquid
chromatography–tandem mass spectrometry
1. UVOD
Razni tačkasti i netačkasti izvori zagađenja, poput izliva tretiranih ili netretiranih otpadnih voda
sadrže značajne količine ksenobiotika koje doprinose pogoršanju kvaliteta površinskih voda, pa se
samim tim povećava i potražnja za čistom vodom. U konvencionalnim postrojenjima za
prečišćavanje otpadnih voda (PPOV) najčešće se koriste kombinacije fizičkih, hemijskih i bioloških
procesa za uklanjanje prisutnih zagađujućih materija. Međutim, ova postrojenja su projektovana za
uklanjanje zagađujućih materija regulisanih zakonskom regulativom. Veliki broj emergentnih
zagađujućih materija, poput lekova, pesticida, veštačkih zaslađivača i steroidnih jedinjenja, se ne
može u potpunosti eliminisati u postrojenju za tretman otpadnih voda, već se delimično zadržava u
aktivnom mulju ili se ispušta iz postrojenja u neizmenjenom obliku [1, 2]. Uklanjanje ovih
jedinjenja zavisi od fizičko-hemijskih karakteristika materije i uslova procesa prečišćavanja (npr.
primenjene tehnološke operacije u procesu prečišćavanja, hidrauličnog vremena zadržavanja,
temperature) [3]. Istraživanja su pokazala da je efikasnost uklanjanja steroidnih hormona primenom
primarnog tretmana ili naprednog primarnog tretmana veoma niska [4]. Značajnija efikasnost
uklanjanja ovih jedinjenja se može postići primenom kapajućeg biofiltera (30%-70%, [5]) ili
procesa biološkog prečišćavanja sa aktivnim muljem (npr. do 85%, [6] i 40%-70%, [7]). Visoka
efikasnost uklanjanja humanih/životinjskih i biljnih sterola se može postići u PPOV sa aktivnim
ugljem i biološkim uklanjanjem nutrijenata, dok aerisane lagune pokazuju nižu stopu efikasnosti
[8]. Analiza influenata i efluenata iz šest PPOV u Kanadi sa sekundarnim i tercijernim tretmanom je
pokazala da se tretmanom otpadne vode u svim postojenjima postiže zadovoljavajuće uklanjanje
sterola (efikasnost uklanjanja 80%-100%) [9]. Generalno, najveći procenat uklanjanja pokazali su
holesterol, koprostanol, kampesterol i sitostanol (> 95%) [9]. Glavni mehanizam uklanjanja sterola
iz fekalnih materija tokom tretmana otpadnih voda je fizičko odstranjivanje čestica na kojima su
adsorbovani steroli. Međutim, treba imati u vidu da je neophodno i aktivni mulj, koji zaostaje iz
tretmana, podvrgnuti procesu stabilizacije u cilju njegovog ekološki bezbednog odlaganja [10].
Prisustvo steroidnih jedinjenja takođe je dokumentovano i u površinskoj vodi i vodi za piće [11, 12,
13]. Iako su u životnoj sredini prisutna u niskim koncentracijama, ova jedinjenja mogu imati brojne
štetne efekte na vodene organizme. Pored profiltrirane frakcije otpadne vode, izuzetno je važno
analizirati i suspendovanu frakciju iz otpadne vode, s obzirom na to da su biološki testovi, in vitro i
in vivo studije pokazale da steroidi prisutni u suspendovanoj frakciji značajno doprinose ukupnoj
estrogenoj aktivnosti voda [14].
U ovom radu izvršena je analiza otpadne vode sa ulaza i izlaza iz postrojenja za prečišćavanje
otpadnih voda u naselju Zuce, kako bi se utvrdila efikasnost uklanjanja steroidnih jedinjenja u
postrojenju. Pored rastvornog oblika steroida, analizirana je i frakcija adsorbovana na
suspendovanoj materiji. Efikasnost uklanjanja steroidnih jedinjenja je određena prema jednačini:
C0 – C1
E (%)   100 (1)
C0
132
gde je: E - efikasnost uklanjanja analita; C0 - koncentracija detektovanih analita na ulazu u
postrojenje; C1 - koncentracija detektovanih analita na izlazu iz postrojenja. U uzorcima otpadne
vode i suspendovanog materijala ispitivano je prisustvo dvadeset najčešće detektovanih steroidnih
jedinjenja metodom tečne hromatografije visokih performansi u sprezi sa tandem masenom
spektrometrijom (LC-MS/MS).
2.1 Priprema uzoraka
Za predtretman uzoraka otpadne vode korišćena je filtracija u laboratorijskom vakuum sistemu.

Influenti i efluenti iz PPOV su profiltrirani kroz filter papir sa manjim porama (<0,7 μm, Micro
glass fibre filter, LLG Labware, Nemačka) kako bi se zadržale suspendovane materije iz uzoraka
otpadne vode. Filtriranjem je razdvojena suspendovana faza od tečnog dela, čime je omogućena
detekcija različitih steroida prisutnih u suspendovanom, odnosno rastvornom delu uzorka otpadne
vode. Naime, steroli su po prirodi nepolarni, što znači da su slabo rastvorni u vodi, pa zbog toga
imaju veći afinitet da se vežu za suspendovane čestice. Steroidi hormoni su polarniji od sterola,
odnosno njihova rastvorljivost u vodi je veća, pa se očekuje njihovo veće prisustvo u rastvornom
delu uzorka.
Uzorci profiltriranog dela otpadne vode su pripremljeni metodom ekstrakcije na čvrstoj fazi. Pre
nanošenja uzorka vode izvršeno je podešavanje pH vrednosti vode na 7,5. Kolone za ekstrakciju,
Oasis HLB kertridži (200 mg/6 mL, Waters, Milford, SAD), su prvo kondicionirani sa 5 mL
metanola, a potom sa 5 mL dejonizovane vode. Nakon kondicioniranja, 100 mL uzorka vode je
propušteno kroz SPE kolonu, a potom su kertridži osušeni pod vakuumom u trajanju od 10 min.
Nakon toga izvršeno je eluiranje analita sa kertridža sa 15 mL metanola. Ekstrakti su upareni do
suva u struji azota i rekonstituisani u 0,5 mL metanola. Dobijeni ekstrakti su profiltrirani kroz
0,45 μm filtere poliviniliden difluorida (PVDF), proizvođača Roth (Karlsruhe, Nemačka), u bočice
autosemplera, a potom analizirani LC-MS/MS metodom.
Suspendovana frakcija otpadnih voda je pripremljena za analizu metodom ultrazvučne ekstrakcije.
Steroidi iz suspendovane frakcije otpadne vode su ekstrahovani metanolom u ultrazvučnom
kupatilu u trajanju od 15 min. Kada je ekstrakcija završena, tečni deo ekstrakta prenet je u plastične
kivete i centrifugiran tokom 10 min pri brzini od 4000 o min−1. Nakon centrifugiranja, supernatant
je odvojen u staklene kivete. Na preostalu čvrstu fazu ponovo je dodat metanol i postupak
ekstrakcije je ponovljen još jednom, tako da je konačno dobijeno 15 mL ekstrakta. Kivete su zatim
prenete u vodeno kupatilo (t = 30 °C) gde su ekstrakti uparavani do suva u struji azota i nakon toga
rekonstituisani u 1 mL metanola. Uzorci su potom filtrirani kroz 0,45 μm PVDF filter u bočice za
dalju analizu.
2.2 LC-MS/MS analiza
Za analizu dobijenih ekstrakata korišćen je Dionex UltiMateTM 3000 HPLC sistem (Thermo Fisher
Scientific, SAD) u sprezi sa linearnim jonskim trapom kao masenim analizatorom (LTQ XL,
Thermo Fisher Scientific). Ekstrakti su analizirani primenom dve instrumentalne metode. Za
razdvajanje hormona upotrebljena je Zorbax Eclipse® XDB-C18 reverzno-fazna kolona (Agilent
Technologies, SAD), dimenzija: 4,6 mm × 75 mm× 3,5 µm, dok su steroli razdvojeni na
LiChrospher RP-18 koloni (Cronus, SMI-LabHut Ltd., Velika Britanija), dimenzija
4,6 mm × 250 mm × 5,0 µm. Ispred kolona postavljena je predkolona, dimenzija
4,6 mm × 12,5 mm × 5 µm. Mobilna faza se sastojala od metanola i dejonizovane vode. Alikvot od
10 μL finalnog ekstrakta injektovan je u HPLC sistem. Kao jonizaciona tehnika korišćena je
hemijska jonizacija na atmosferskom pritisku u pozitivnom režimu rada. Kvantifikacija analita
urađena je praćenjem odabranih reakcija fragmentacije prekursor jona u najintenzivniji i
133
najstabilniji fragmentni jon, dok su dodatne MSn reakcije korišćene za potvrdu prisustva analita
[15].
Od 20 ispitivanih steroidnih hormona i sterola, u uzorcima otpadnih voda detektovano je devet

sterola. U tabeli 1 prikazane su koncentracije detektovanih humanih/životinjskih i biljnih sterola u
rastvornom delu i suspendovanoj frakciji uzorka otpadne vode sa ulaza i izlaza iz PPOV u Zucu. U
rastvornom delu uzorka vode sa ulaza u postrojenje u najvećim koncentracijama detektovani su
stigmasterol i koprostanol (13,14 i 10,66 μg L−1, respektivno), dok u suspendovanoj frakciji uzorka
dominira koprostanol (1209,75 μg L−1). U suspendovanoj frakciji otpadne vode sa ulaza u PPOV su
u visokim koncentracijama takođe zastupljeni i holesterol i β-sitosterol (tabela 1). Na izlazu iz
postrojenja u rastvornoj frakciji uzorka vode, u najvećim koncentracijama su prisutni koprostanol i
holesterol (5,31 i 3,50 μg L−1, respektivno), dok se u suspendovanoj frakciji uzorka sa najvećim
koncentracijama izdvajaju koprostanol i stigmasterol. Na osnovu rezultata prikazanih u tabeli 1
može se zaključiti da su steroli prisutni u većoj količini u suspendovanom delu uzoraka u odnosu na
rastvorni deo zbog toga što su nepolarni i slabo rastvorni u vodi, pa imaju veliki afinitet vezivanja
za suspendovani materijal. Takođe, značajno veće koncentracije analita u suspendovanom delu
uzoraka ukazuju na opravdanost analize suspendovane frakcije i ispitivanja njenog uticaja na
kvalitet vode.
Tabela 1. Koncentracije detektovanih analita u rastvornom delu (Cras) i suspendovanoj frakciji

(Csus) uzorka otpadne vode sa ulaza i izlaza iz PPOV (n = 2).
Ulaz u PPOV Izlaz iz PPOV
Steroli
Cras±SD (μg L−1) Csus±SD (μg L−1) Cras±SD (μg L−1) Csus±SD (μg L−1)
Epikoprostanol 0,45±0,11 6,83±0,38 0,15±0,04 3,09±0,06
Koprostanol 10,66±2,66 1209,75±58,90 5,31± 1,28 56,27±1,88
Holestanol 0,81±0,19 19,73±0,23 0,58±0,15 4,28±0,10
Dezmosterol 0,13 ±0,04 2,80±0,04 0,09±0,02 0,56±0,01
Holesterol 6,65±1,35 111,17±4,00 3,50±0,97 17,86±0,81
Stigmasterol 13,14±3,90 12,96±0,22 0,38±0,10 24,19±0,81
Kampesterol 0,25±0,02 3,14±0,15 0,07±0,01 0,73±0,02
β-Sitosterol 1,87±0,58 102,55±5,55 1,07±0,30 14,85±0,72
*
Sitostanol 0,71±0,18 8,41±0,49 ND 1,56±0,05
*
ND - nije detektovan
Efikasnost uklanjanja steroidnih jedinjenja izračunata je prema jednačini (1), poređenjem

koncentracija analita detektovanih u influentu i efluentu iz PPOV. Na osnovu rezultata prikazanih u
tabeli 2 može se uočiti da se iz suspendovane frakcije otpadnih voda uklanja značajno veći deo
sterola u poređenju sa rastvornom frakcijom. Ukupna efikasnost uklanjanja steroidnih jedinjenja
određena je sabiranjem koncentracija analita detektovanih u rastvornom i supendovanom delu, i
daljim poređenjem vrednosti koncentracija sa ulaza i izlaza iz postrojenja prema jednačini (1). Za
sedam od devet detektovanih sterola, procenat eliminacije u PPOV je iznad 75%. Najveći procenat
uklanjanja iz otpadne vode je utvrđen za koprostanol (95%), koji je i najzastupljeniji sterol u
otpadnim vodama. Manje efikasno prečišćavanje postignuto je u slučaju epikoprostanola (55%), a
veoma niska eliminacija u PPOV dobijena je u slučaju stigmasterola (6%).
134
Tabela 2. Efikasnost uklanjanja sterola iz rastvorne (Eras) i suspendovane frakcije (Esus) otpadne
vode, kao i ukupna efikasnost uklanjanja sterola (Eukupno) u postrojenju za prečišćavanje otpadnih
voda u Zucu.
Epikoprostanol
Kampesterol
Stigmasterol
Koprostanol
Dezmosterol
β-Sitosterol
Holestanol
Holesterol
Sitostanol
Steroli
Eras (%) 67 50 28 31 47 97 72 43 100

Esus (%) 55 95 78 80 84 –87* 77 86 81
Eukupna (%) 55 95 76 78 82 6 76 85 83
*
dobijena je veća koncentracija na izlazu u odnosu na ulaz
Poređenjem sa sličnim postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda u Kanadi [8, 9], može se
zaključiti da su efikasnosti uklanjanja steroidnih jedinjenja uporedive. Naime, slično rezultatima u
našoj studiji, većina ispitivanih sterola se efikasno eliminiše u PPOV u Kanadi (efikasnost
uklanjanja veća od 75%), dok je manja efikasnost prečišćavanja zabeležena u slučaju
epikoprostanola (68,5% [9]) i stigmasterola (23,7% [9] i 66% [8]).
4. ZAKLJUČAK
Cilj ovog rada je utvrđivanje efikasnosti uklanjanja steroidnih jedinjenja, značajno prisutnih u
komunalnim otpadnim vodama, u postrojenju za prečišćavanje u Zucu. Pre analize, suspendovana
frakcija je odvojena od rastvornog dela uzoraka metodom filtracije. Za pripremu rastvornog dela
uzorka korišćena je metoda ekstrakcije na čvrstoj fazi, a za pripremu suspendovane frakcije uzorka
korišćena je metoda ultrazvučne ekstrakcije.
Od dvadeset odabranih steroida, analizom uzorka otpadne vode, i u rastvornom i suspendovanom
delu pronađeni su humani/životinjski i biljni steroli, dok steroidni hormoni nisu detektovani. S
obzirom na to da su u suspendovanoj frakciji uzoraka detektovane veće koncentracije analita u
odnosu na rastvorni deo, rezultati analize takođe ukazuju na značaj ispitivanja suspendovane
frakcije i njenog uticaja na kvalitet vode. Većina ispitivanih analita se sa visokom efikasnošću
uklanja u PPOV, dok je manja efikasnost prečišćavanja zabeležena u slučaju epikoprostanola i
stigmasterola.
Zahvalnica
Izrada ovog rada je finansirana od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja
Republike Srbije (br. projekta ON 172007).
LITERATURA
[1] McEachran, A.D., Hedgespeth, M.L., Newton, S.R., McMahen, R., Strynar, M., Shea, D., Nichols,
E.G.: Comparison of emerging contaminants in receiving waters downstream of a conventional
wastewater treatment plant and a forest-water reuse system, Environmental Science and Pollution
Research, Vol. 25 (2018), pp. 12451-12463, Online ISSN 1614-7499.
[2] Radjenović, J., Petrović, M., Barceló, D.: Fate and distribution of pharmaceuticals in wastewater and
sewage sludge of the conventional activated sludge (CAS) and advanced membrane bioreactor (MBR)
treatment, Water Research, Vol. 43 (2009), pp. 831-841, ISSN 0043-1354.
[3] Ivančev-Tumbas, I.: Organski ksenobiotici u preradi vode za piće, Prirodno-matematički fakultet,
Univerzitet u Novom Sadu, ISBN 978-86-7031-176-3, Novi Sad, (2009).
[4] Braga, O., Smythe, G.A., Schäfer, A.I., Feitz, A.J.: Steroid estrogens in primary and tertiary wastewater
treatment plants, Water Science and Technology, Vol. 52 (2005), No.8, pp. 273-278, ISSN 0273-1223.
135
[5] Johnson, A.C., Williams, R.J., Simpson, P., Kanda, R.: What difference might sewage treatment
performance make to endocrine disruption in rivers?, Environmental Pollution, Vol. 147 (2007), pp.
194-202, ISSN 0269-7491.
[6] D’Ascenzo, G., Di Corcia, A., Gentili, A., Mancini, R., Mastropasqua, R., Nazzari, M., Samperi, R.:
Fate of natural estrogen conjugates in municipal sewage transport and treatment facilities, Science of the
Total Environment, Vol. 302 (2003), pp. 199-209, ISSN 0048-9697.
[7] Cargouët, M., Perdiz, D., Mouatassim-Souali, A., Tamisier-Karolak, S., Levi, Y.: Assessment of river
contamination by estrogenic compounds in Paris area (France), Science of the Total Environment, Vol.
324 (2004), pp. 55-66, ISSN 0048-9697.
[8] Fernandez, M.P., Ikonomou, M.G., Buchanan, I.: An assessment of estrogenic organic contaminants in
Canadian wastewaters, Science of the Total Environment, Vol. 373 (2007), pp. 250-269, ISSN 0048-
9697.
[9] Furtula, V., Liu, J., Chambers, P., Osachoff, H., Kennedy, C., Harkness, J.: Sewage treatment plants
efficiencies in removal of sterols and sterol ratios as indicators of fecal contamination sources, Water
Air and Soil Pollution, Vol. 223 (2012), pp. 1017-1031, Online ISSN 1573-2932.
[10] Reichwaldt, E.S., Ho, W.Y., Zhou, W., Ghadouani, A.: Sterols indicate water quality and wastewater
treatment efficiency, Water Research, Vol. 108 (2017), pp. 401-411, ISSN 0043-1354.
[11] Huerta-Fontela, M., Galceran, M.T., Ventura, F.: Occurrence and removal of pharmaceuticals and
hormones through drinking water treatment, Water Research, Vol. 45 (2011), pp. 1432-1442, ISSN
0043-1354.
[12] Vulliet, E., Cren-Olivé, C., Grenier-Loustalot, M.-F.: Occurrence of pharmaceuticals and hormones in
drinking water treated from surface waters, Environmental Chemistry Letters, Vol. 9 (2011), pp. 103-
114, Online ISSN 1610-3661.
[13] Jauković, Z.D., Grujić, S.D. Matić Bujagić, I.V., Laušević, M.D.: Determination of sterols and steroid
hormones in surface water and wastewater using liquid chromatography-atmospheric pressure chemical
ionization-mass spectrometry, Microchemical Journal, Vol. 135 (2017), pp. 39-47, ISSN 0026-265X.
[14] Andrási, N., Molnár, B., Dobos, B., Vasanits-Zsigrai, A., Záray, G., Molnár-Perl, I.: Determination of
steroids in the dissolved and in the suspended phases of wastewater and Danube River samples by gas
chromatography, tandem mass spectrometry, Talanta, Vol. 115 (2013), pp. 367-373, ISSN 0039-9140.
[15] Matić Bujagić, I., Grujić, S., Jauković, Z., Laušević, M.: Sterol ratios as a tool for sewage pollution
assessment of river sediments in Serbia, Environmental Pollution, Vol. 213 (2016), pp. 76-83, ISSN
0269-7491.
136
MECHANICAL AND DYNAMIC-MECHANICAL PROPERTIES OF TANNIC ACID
BASED EPOXIDES
Jelena Rusmirović1, Military technical institute, Belgrade, Serbia

Tihomir Kovačević2, Military technical institute, Belgrade, Serbia
Slavko Mijatov3, Military technical institute, Belgrade, Serbia
Saša Brzić4, Military technical institute, , Belgrade, Serbia
Sanja Šešlija , Innovation center of the Faculty of technology and metallurgy, Belgrade, Serbia
5
Aleksandar Marinković6, University of Belgrade, Faculty of technology and metallurgy, Belgrade, Serbia
Abstract: The possibility of producing and designing the bio-epoxides based on natural polyphenol,
tannic acid, are presented in this work. Tannic acid is consisted from the gallic and
hexahydroxydiphenic acids linked via ester bonds and contained numerous reactive phenolic
hydroxyl groups that can easily react with commercial epoxy resin as substitution for commercial
non-environmental friendly and toxic amine based hardener. Cross-linking of epoxy resin with
tannic acid, as well as structure of the cured tannin based epoxides, are investigated via FTIR
spectroscopy. The effect of tannic acid on the Shore A hardness, tensile and dynamic-mechanical
properties is studied. Tensile testing results show that using the tannic acid as hardener in amount
of 20wt.% do not decrease the mechanical properties.
Keywords: tannic acid, bio-hardener, bio-epoxides
1. INTRODUCTION
Epoxy resins (ER) represent one of the mostly used thermosetting polymers in a widely application
fields such as building construction materials (coatings, adhesives and advanced composites), fire
resistance aerospace composite materials, etc., due to their excellent mechanical properties,
adhesion, and chemical resistance [1]. Epoxide groups in ER are very reactive to many curing
agents like amines (aromatic or aliphatic), isocyanates or acid anhydrides [2] which are usually non-
environmental friendly. The replacement of these curing agents (hardener) by more environment
friendly ones is a great technological challenge of many researches today [1, 3]. Vegetable oils
(VO) and its derivatives represent promising materials for the development of bio-based ERs [3].
However, the using of VOs in bio-ERs preparation demands chemically modification of VOs and
introduction of epoxide or amine groups [3]. It is very important to find bio raw material which can
be used for ERs preparation without previous modification/functionalization. In this sense, tannins
have been proposed as a promising solution for replacement of commercial/synthetic hardeners.
Tannins are natural biodegradable polyphenolic compounds extracted from the bark, fruit and wood
[4].Thanks to the reactivity of the phenolic hydroxyl group and the aromatic ring as well, tannins
easily react with other substances, resulting in materials with improved physical and chemical
properties [5, 6].The application of tannins in materials/composites preparation has been
1
jrusmirovic@tmf.bg.ac.rs
2
tkovacevic@tmf.bg.ac.rs
3
ubsovac@yahoo.com
4
sasabrzic@gmail.com
5
sseslija@tmf.bg.ac.rs
6
marinko@tmf.bg.ac.rs
137
investigated and their efficiency in improvement of corrosion, mechanical and thermal
performances of material is demonstrated [4, 6, 7]. Moreover, for tannins application in materials
preparation, the type of tannin is very important. Tannins are classified into two main categories:
hydrolysable and non-hydrolysable or condensed tannins [8]. Hydrolysable tannins, including
tannic acid (derivatives), are more suitable for processing. Kim et al. [1] examine the mechanical
and flame retardant properties of tannin based epoxy resins depending on the tannic acid (TA)
content. They found that curing process between diglycidyl ether of bisphenol A and TA occurs, but
high TA concentration in ER induces incomplete hardening due to phase separation [1].
Here, we provide method for preparation ERs based on commercial Biresin® CR170 resin with
high loading of TA. Tannic acid represents tannin derivative that is consisted from the gallic and
hexahydroxydiphenic acids units linked via ester bonds and contained numerous reactive phenolic
hydroxyl groups. Phenolic hydroxyl groups can easily react with epoxy groups of commercial ERs
and can be used as substitution for commercial non-environmental friendly amine based cross-
linker/hardener (Figure 1). The effect of tannic acid on the Shore A hardness, tensile and dynamic-
mechanical properties of TA based ERs is presented.
Figure 1.Cross-linking of tannic acid and Biresin® CR170 resin
2. EXPERIMENTAL SECTION
2.1 Materials
Tannic acid (Mw=1702.20 g/mol) and absolute ethanol were purchased from Sigma-Aldrich. Epoxy
resin (DGEBA- Biresin® CR170) and amine hardener, mixture of 3-aminomethyl-3,5,5-
trimethylcyclohaxylamine and 2-piperazin-1-ylethylamine (Biresin® CH150-3) were purchased
from Sika Deutschland GmbH.
2.2 TA-epoxy preparation
In 50 mL round-bottom flask, 2 g of TA was dispersed in 8 g of Biresin® CR170. To dissolve TA,

1.4 mL of ethanol was added. The mixture was homogenized using a mechanical stirrer for 30 min,
afterwards ethanol was removed under the vacuum at 40 °C for 2 hours in Heraeus vacuum oven
(model VT5050). The TA-epoxy mixture was poured into a PTFE mold and cured at 70 °C for 120
hours. Control sample was prepared by mixing 8 g of Biresin® CR170 and 2 g of Biresin® CH150-
3 and curing into a PTFE mold 70 °C for 120 hours. The cured samples are presented in Figure 2.
Figure 2. Cured control epoxy and TA-epoxy samples
138
2.3 Characterization methods
Structural characterization of raw materials and cured samples was determined via FTIR
spectroscopy in absorbance mode using a Nicolet™ iS™ 10 FT-IR Spectrometer (Thermo Fisher
SCIENTIFIC) with Smart iTR™ Attenuated Total Reflectance (ATR) Sampling accessories, within
a range of 400-4000 cm–1, at a resolution of 4 cm–1 and in 20 scan mode.
Dynamic mechanical analysis (DMA) study of the cured control epoxy and TA-epoxy samples was
performed in torsion deformation mode using the Modular Compact Rheometer MCR–302 (Anton
Paar GmbH) equipped with standard fixtures (SRF12) for rectangular bars, temperature chamber
(CTD–620) with high temperature stability (±0.1). The samples for the DMA tests were of a
rectangular bar shape (44×10×4mm). Dynamical–mechanical measurements were performed by
using ''temperature ramp test'' following conditions: the temperature range applied was from 35 °C
to 200 °C, the heating rate was 5 °C·min-1 and the single angular frequency of 1Hz was chosen.
Strain amplitude was 0.1% (0.001), within Linear Viscoelastic region.
Uniaxial tensile measurements of standard samples (ASTM D882) were performed using a
Shimachu testing maschine. All tests were performed at 20 °C adjusted at crosshead speed of
1 mm min-1. Shore A Hardness (Sh A) of cured composites samples was determined using Zorn
Stendal DDR testing device. The three measurements were performed to determine mean values of
Sh A hardness.
3. RESULTS AND DISCUSSION
3.1 FTIR analysis
To confirm the structure and curing process of the TA-epoxides, the FT-IR analysis and are
performed. The FTIR spectra of TA, commercial Biresin® CR170, cured control sample and TA-
epoxy samples (cured 24 and 120 h) are presented in Figure 3. The broad band at 3555-3000 cm-1 in
TA spectrum is related to the presence of phenolic O-H stretching vibrations characteristic for
polyphenols [6]. Strong signals around 1610, 1500 - 1510 cm-1 are assigned for C=C–C vibrations
in aromatic rings of TA, Biresin® CR170, and cured epoxides. The band in region 1050-1300 cm-1
can be attributed to C-O vibrations in aromatic. Band at 1695 cm-1 in TA spectrum originates C=O
ester group vibration. This band is shifted to the higher wavenumber length (1720 cm-1) in the
spectrum of the cured TA-epoxy samples. Bands below 3000 cm-1 (region 2950-2850 cm-1)
originate from the methyl and methylene groups stretching vibrations. Peak at 913 cm−1
corresponds to epoxy ring groups vibration and it has the highest intensity in the Biresin® CR17
spectrum. As epoxy ring react with amine group from the Biresin® CH150-3 or with phenolic
hydroxyl groups of TA the intensity of this peak became lower in cured samples. The curing time
has no significant influence on curing rate.
Figure 3. FTIR spectra of the raw materials, cured control epoxy and TA-epoxy samples
139
3.2 Mechanical properties
The mechanical testing results and stress-strain curves of the examined cured control epoxy and
TA-epoxy samples are shown in Figure 4 and Table 1, respectively.
Figure 4. Stress-strain curve of cured control epoxy and TA-epoxy samples
Slightly higher value of stress at break () is obtained for cured sample based on commercial ER
resin and hardener compared to the TA-epoxy sample, while similar values of elongation at break
() are obtained for both samples. Opposite is found for tensile modulus (E) and Shore A hardness
values. Obtained results indicate that using the TA as hardener in amount of 20wt.% do not
significantly decrease the mechanical properties.
Table 1. The values of stress at break (σ), elongation at break (ε), tensile modulus (E), and Shore A
(Sh A) hardness
Sample σ ε E Sh A
[MPa] [%] [GPa]
Control sample 35.90 3.39 2.73 95.12±1.11
TA-epoxy 31.75 3.36 4.53 97.20±1.05
3.4 Dynamic-mechanical analysis
The temperature dependences of G' and G'' which reflects elastic and viscous behavior respectively,
are given in Figure 5. Table 2 shows a summary of the G' in the glassy (G'GS) and in the rubbery
(G'RP) regions at 50 °C and 170 °C, as well as tanδ peak height (tanδ) and glass transition
temperature determined from tanδ peak position (Tg).
Figure 5. Temperature dependence of: a) storage modulus (G'), loss modulus (G'') and b) tanδ
140
Table 2. Values of G'GS, G'RP, Tg, tanδ and ν of cured TA-epoxy sample
G'GS G'RP Tg
Sample tanδ height
[MPa] [MPa] [°C]
TA-epoxy 405.86 2.52 89.6 0.59
Significantly higher G' values than G'' values are obtained in the whole investigated temperature
region. This means that the TA-epoxy behaves as an elastic solid, although not an ideal one,
because some of the mechanical energy is dissipated. In the temperature dependence of the
mechanical loss factor TA-epoxy, only one peak with the maximum on 89.6 °C can be seen. The
temperature associated with loss factor peak corresponds to the glass transition temperature.
4. CONCLUSSION
This is paper focused on mechanical and dynamic-mechanical properties of the ER using naturally
occurring hardener, tannic acid, which is natural polyphenol consisted from the gallic and
hexahydroxydiphenic acids units linked via ester bonds. Reactive phenolic hydroxyl groups ware
used to react with epoxy groups of commercial epoxy resin. Cross-linking of epoxy resin with
tannic acid was confirmed via FTIR spectroscopy. The effect of tannic acid on the Shore A
hardness, tensile and dynamic-mechanical properties was studied. Tensile testing results showed
that using the tannic acid as hardener in amount of 20wt.% do not decrease the hardness and
mechanical properties.
ACKNOWLEDGEMENTS
The authors acknowledge financial support from Ministry of Education, Science and Technological
development of Serbia, Project No. ОI 172057.
LITERATURE
[1] Kim, Y.-O.; Cho, J.; Yeo, H.; et al , Flame Retardant Epoxy Derived from Tannic Acid as Biobased
Hardener, ACS Sustainable Chemical Engineering Vol. 7 (2019) pp.3858–3865.
[2] Tomuta, A.M, New and Improved Thermosets Based on Epoxy Resins and Dendritic Polyesters (2013),
Universitat Rovira i Virgili
[3] Frias, C.F.; Serra, A.C.; Ramalho, A.; et al, Preparation of Fully Biobased Epoxy Resins From Soybean
Oil Based Amine Hardeners, Industrial Crops and Products, Vol. 109 (2017) pp.434–444.
https://doi.org/10.1016/j.indcrop.2017.08.041
[4] Peres, R.S.; Cassel, E.; Ferreira, C.A.; Azambuja, D.S.; Black Wattle Tannin as a Zinc Phosphating
Coating Sealer, Surface Interface Anals, Vol. 46 (2014) pp.1–6. https://doi.org/10.1002/sia.5345
[5] Chupin, L.; Charrier, B.; Pizzi, A.; et al Study of Thermal Durability Properties of Tannin–
Lignosulfonate Adhesives, Journal of Thermal Analysis and Calorimetry, Vol. 119 (2015) 1577–1585.
https://doi.org/10.1007/s10973-014-4331-0
[6] Milošević, M.; Daničić, D.; Kovačina, J.; et al, Modified Tannins for Alkyd Based Anticorrosive
Coatings, Zastita Materijala, Vol. 60 (2019) pp.81–95. https://doi.org/10.5937/zasmat1901081M
[7] Laoutid, F.; Karaseva, V.; Costes, L.; et al, Novel Bio-based Flame Retardant Systems Derived from
Tannic Acid, Journal of Renewable Materrials, Vol. 6 (2018) pp. 559–572.
https://doi.org/10.32604/JRM.2018.00004
[8] Murphy, M., Plant Products as Antimicrobial Agents, Clinical Microbiological Review Vol. 12 (1999)
pp.564–82
141
PREČIŠĆAVANJA OTPADNIH VODA PRIMENOM OZONIZACIJE
Jovanka Kovačina1, NU Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Centar za elektrohemiju, Univerzitet u

Beogradu
Milena Milošević2, NU Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Centar za ekologiju i tehnoekonomiku,
Univerzitet u Beogradu
Aleksandra Božić3, VŠSS Beogradska politehnika
Aleksandar Jovanović4, Tehnološko - metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Aleksandar Marinković5, Tehnološko - metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Antonije Onjia6, Tehnološko - metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Dragan Povrenović7, Tehnološko - metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Usled razvoja industrije i rastom populacije tokom poslednjih godina javljaju se
problemi u vezi sa otpadnim vodama iz proizvodnje koje je neophodno rešavati na ekološki i
ekonomičan način. Sve otpadne vode iz postrojenja bez obzira kako su nastale sadrže štetne
materije koje mogu da imaju i određen stepen toksičnih primesa, moraju se prečistiti ako njihov
kvalitet ne odgovara zakonskim okvirima. Svrha tretmana otpadnih voda je uklanjanje štetnih
materija čime se postiže smanjnje stepena njene zagađenosti, a istovremeno se ostvaruje i određen
ekonomski i ekološki efekat, stoga je u ovom radu izvršeno prečišćavanje otpadne vode postupkom
taloženja upotrebom kalcijum-oksida u cilju uklanjanja koloidnih materija i teških metala. Većina
zagađujućih materija su organskog porekla i njihovo ukljanjanje vršiće se primenom naprednih
oksidacionih procesa korišćenjem ozona i ozona u kombinaciji sa ultrazvukom u cilju postizanja
kvaliteta vode koji odgovara zakonskoj regulativi. Proces prečišćavanja će se optimizovati u
odnosu na tehnološki postupak, koncentraciju, vreme tretmana i količinu primenjenog oksidacionog
sredstva. Stepen zagađenosti vode organskim jedinjenjima će se određivati na osnovu merenja
HPK, BPK i koncentracije teških metala (olovo, gvožđe, hrom, bakar, cink, aluminijum).
Ključne reči: otpadne vode, HPK, BPK, ozonizacija
PURIFICATION OF WASTE WATER USING OZONIZATION
Abstract: Due to the development of industry and population growth during the in recent years,
there are problems with wastewater from production that needs to be addressed in an
environmentally and economical way. All wastewaters from industry, no matter how they are
created, contain harmful substances that may have some degree of toxicity, must be treated if their
quality does not meet the legal requirements. The purpose of wastewater treatment is to remove
harmful substances, thereby reducing its pollution level, and at the same time, it also has a certain
economic and environmental effect. Therefore, wastewater treatment was carried out in this work
1
jkovaina93@yahoo.com
2
milenamilosevictmf@gmail.com
3
4
aleksandarjovanovic.tmf@gmail.com
5
6
onjia@tmf.bg.ac.rs
7
povrenovic@tmf.bg.ac.rs
142
by precipitation using calcium oxide to remove colloidal substances and heavy metals. Most
pollutants are of organic origin and their removal will be carried in this work out using advanced
oxidation processes using ozone, and ozone in combination with ultrasound to achieve water
quality that complies with the law. The purification process will be optimized with respect to,
method, time and amount of oxidizing agent applied. The degree of pollution of water by organic
compounds will be determined on the basis of measurements of HPK, BOD and the concentration of
heavy metals (lead, ferrum, chromium, copper, zinc, aluminum).
Keywords: wastewater, COD, BOD, ozonization
1. UVOD
Razvojem nauke i tehnologije omogućena je proizvodnja velikog broja različitih zagađujućih

materija. Pod tim se podrazumevaju materije koje ispuštanjem u životnu sredinu ili ekosisitem
mogu da izazovu negativne posledice po zdravlje ljudi i okolinu. Različite grane industrije razvijene
su na principu ostvarivanja maksimalnog profita, bez ili uz minimalna ulaganja u zaštitu životne
sredine. U svetu i kod nas u pogledu kvaliteta otpadnih voda postoji veliki nedostatak informacija o
kontaminaciji površinskih i podzemnih voda, usled nekontrolisanog i neracionalnog ispuštanja
značajnih količina netretiranih industrijskih otpadnih efluenata [1]. Da bi se bilo koja otpadna voda
mogla tretirati na dovoljno efikasan način, neophodno je poznavati sastav i količinu komponenata
koje se u njoj nalaze.
Kako je većina otpadnih efluenata organskog porekla, poslednjih godina razvijale su se metode i
sistemi za prečišćavanje otpadnih voda dizajnirani tako da uklanjaju organsku materiju. Razvojem
metoda pored organskih mogu da se detektuju i antropogeni polutanti neorganskog porekla,
jedinjenja azota i fosfora kao i teški metali u veoma niskim koncetracijama [1]. Promene
koncentacije organskih materija, nutrijenata i drugih zagađujućih materija u vodi, utiču na promenu
njenog kvaliteta, s toga je potrebno da se projektuje postrojenje koje će održavati koncentracije
materija u vodi na vrednostima koje zadovoljavaju propise [2].
Da bi se industrijska otpadna voda uspešno biološki, hemijski i mehanički obradila prolazi kroz
tretmane prečišćavanja koji se sastoje od koagulacije-flokulacije, prečišćavanja sa solima gvožđa i
aluminijuma, filtracije na jednomedijumskim i dvomedijumskim filtrima, filtracije na
granulovanom aktivnom uglju kao i primenu jačih oksidacionih sredstava poznatih pod nazivom
unapređeni procesi oksidacije (eng. Advanced oxidation processes, AOPs) koji vode oksidaciji ili
mineralizaciji organskih molekula, pri atmosferskim uslovima [3]. Posebna pažnja se posvećuje
ukupnom sadržaju organskih materija koje se brzo mikrobiološki razgrađuju. Najbolji pokazatelj
njihove koncentracije je teorijska vrednost hemijske potrošnje kiseonika – HPK i biološke
potrošnje kiseonika – BPK. Hemijska potrošnja kiseonika (HPK) kao zbirni parametar obuhvata
sadržaj svih materija u otpadnim vodama koje se mogu oksidovati tj. količina kiseonika koja se
potroši pri potpunoj oksidaciji organskih komponenata u neorganske proizvode i koristi se za
procenu stepena zagađenja vode organskim materijama [4]. BPK karakteriše biološku aktivnost i
glavni je pokazatelj zagađenosti otpadnih voda [5].
2.1 Materijali i metode
Tokom eksperimentalnog rada sve hemikalije koje su korišćene CaO -kalcijum oksid, H3PO4 -
fosforna kiselina, H2O2 - vodonik peroksid i Na2SO3 - natrijum sulfit bile su p.a. čistoće.
Za eksperimentalni rad korišćeni su sledeći instrumenti: Ozonizator (GENERATION
SILVEROZON SILOZON) i ultrazvučno kupatilo (BANDELIN SONOREX). Strukturna
karakterizacija i sastav organskih komponenti prisutnih u otpadnoj vodi su određene primenom FT-
IR (Thermo scientific, Nicolet iS10) i NMR spektroskopije (Bruker Avance III), kao i Gasne
hromatografije (Gasni hromatograf 7890A GC System (Agilent Technologies). Fizičko-hemijski
143
parametri kvaliteta određivani su standardnim metodama ispitivanja otpadnih voda. Hemijska
potrošnja kiseonika (HPK) i biološka potrošnja kiseonika (BPK) su određivane prema standrdnoj
metodi EPA 410.4 i EN 1899.2:1998, respektivno. Koncentracije teških metala određivane su
prema metodi SRPS EN ISO 11885:2011 (cink, olovo, bakar, hrom, aluminijum).
2.2 Prečišćavanje otpadne vode
Cilj navedenih ispitivanja se odnosio na osvajanje adekvatne tehnologije prećišćavanja industrijske

otpadne vode iz Remontnog zavoda u Kragujevcu kako bi se postigao zadovoljavajući kvalitet
tehnološke vode koja je u skladu sa važećom zakonskom regulativom. U prvoj fazi procesa
uklanjali su se teški metali taloženjem. Uzorak vode sa vrednošću pH=2,71 tretirao se određenom
količinom CaO do postizanja pH vrednosti ~12,00. Tretman je izvršen na sobnoj temperaturi uz
mešanje 30 minuta, a zatim je uzorak vode ostavljen u digestoru 2h. Nastali čvrst talog kompleksa
metala je dekantovan iz filtrata (vode), a zatim je vodi dodavana fosforna kiselina do postizanja pH
=7,00, odnosno pH=3,00.
Slika 1. Šematski prikaz procesa prečišćavanja otpadne vode
Postupak se ponovi kako bi se istaložile dodatne količine zaostalog metala. Tako precišćena voda
nakon dekantacije sadrži i određenu kličinu organskih materija (1,2,3-propan-3-karboksilna
kiselina, etoksiliriani masni alkohol, 2-aminoetanol, (2-metoksimetiletoksi)-propanol, 2-
hidroksietilamonijum oktanoat, 2-butoksietanol) koje se u drugoj fazi prečišćavanja uklanjaju
procesima oksidacije korišćenjem ozona ili ozona u kombinaciji sa ultrazvukom. Kvalitet vode je
ispitivan određivanjem HPK i BPK vrednosti. (Slika 1)
Primer 1 Voda sa vrednošću pH=3 nakon prve faze tretmana oksidiše se sa ozonom u (O3), tokom
180 minuta. Merenja su vršena na svakih 15 minuta.
Primer 2 Voda sa vrednošću pH=3 nakon prve faze tretmana oksidiše se sa ozonom u kombinaciji
sa ultrazvukom (O3/UZ), tokom 180 minuta. Merenja su vršena na svakih 15 minuta.
Primer 3 Voda sa vrednošću pH=7 nakon prve faze tretmana oksidiše se sa ozonom (O3), tokom
180 minuta. Merenja su vršena na svakih 15 minuta.
Primer 4 Voda sa vrednošću pH=7 nakon prve faze tretmana oksidiše se sa ozonom u kombinaciji
sa ultrazvukom (O3/UZ), tokom 180 minuta. Merenja su vršena na svakih 15 minuta.
144
3.1 Karakterizacija organskih zagađujućih materija
Prisustvo limunske kiseline je potvrđeno na osnovu rezultata NMR spektroskopije: 1H NMR (400
MHz, CDCl3) δ 9.73 (s, 1H, C6-OH), 9.57 (s, 1H, C1-OH), 9.52 (s, 1H, C5-OH), 3.26 (m, 1H, C3-
H), 2.76 – 2.63 (m, 4H, C2-H i C4-H). Etoksilirani alkohol i 2-hidroksi-etilamonijum oktanoat su
potvrđeni na osnovu FTIR i NMR spektroskopije, a 2-aminoetanol, (2-metoksimetiletoksi)-
propanol i 2-butoksietanol su dokazani primnom gasne hromatografije. Kvalitativni sadržaj
zagađujućih materija u Fazi I i Fazi II određen je FTIR analizom.
Slika 2. FTIR spektar Industrijske otpadne vode pre i posle prečišćavanja
Primećeno je prisustvo sledećih grupa: OH grupe na 3493 cm-1, vibracije istezanja amino grupe
(NH2) na 3389 cm-1, valencione vibracije istezanja (stretching) metilenske grupe asimetrične na
2920 cm-1 i simetrične na 2848 cm-1, istezanje grupe C=O na 1722 i 1717 cm-1, vibracionih traka na
1
1679 i 1627 cm- i fragmenta C=O grupe u ravni (seckanje) na 1395 cm-1, asimetričnim
deformacionim vibracijama metil grupe na 1456 cm-1, simetrične deformacione vibracije C-O-C
grupe na 1262 cm-1 i deformacione valencione vibracije C-O grupe van ravni klackanje (wagging) i
uvrtanje (twisting) na 1096 i 1014 cm-1 (Slika 2).
3.2 Određivanje koncentracije metala
Otpadna voda koja je tretirana sadržala je teške metale. U Tabeli 1. prikazane su koncentracije
teških metala u vodi pre i posle prečišćavanja i maksimalne dozvoljene koncentracije (MDK).
Rezultati iz tabele 1. ukazuju da se nakon tretmana sa CaO a kasnije i dodatkom fosforne kiseline
koncentracija teških metala smanjila i dobijene vrednosti su u skladu sa zakonskim regulativama i
normama vezanim za zaštitu životne sredine i otpadnih voda. Metali prisutni u vodi dodatkom
kalcijum oksidom i kasnije fosforne kiseline grade komleksna jedinjenja hidroksida i fosfata. Ova
jedinjenja su nerastvorna u vodi i odvajaju se taloženjem.
145
Tabela 1. Koncentracije teskih metala u vodi pre i posle prečišćavanja i maksimalne dozvoljene
koncentracije (MDK)[6]
Metal Početna koncentracija, mg/l Koncentracija nakon tretmana, mg/l MDK*, mg/l
Olovo 2 <0,02 0,2
Gvožđe 5 0,50 200
Hrom 25 <0,01 1,0
Bakar 30 0,20 2,0
Cink 20 <0,05 2,0
Aluminijum 5 <0,10 3,0**
* Granične vrednosti emisije za određene grupe ili kategorije zagađujućih materija za tehnološke otpadne vode, pre
njihovog ispuštanja u javnu kanalizaciju ** Granične vrednosti emisije otpadnih voda iz objekata i postrojenja za preradu i
finu obradu metala
Na osnovu dobijenih rezultata, može se zaključiti da je ovaj postupak tretnana izuzetno efikasan za
uklanjanje metala iz ovakvih tipova otpadne vode.
3.3 Određivanje HPK i BPK
HPK vrednosti uzoraka određene su u zavisnosti od vremena na sobnoj temperaturi na pH=3 i pH=7
(Tabela 2.). BPK vrednost je određena metodom razblaživanja i praćena je potrošnja kiseonika
prvog dana i nakon 5 dana. Određivanjem HPK dobija se uvid u sadržaj ukupnih organskih
materija, a parametar BPK5 je pokazatelj zagađenosti otpadnih voda biorazgradivim organskim
materijama. Ova dva parametra se koriste i za proveru efikasnosti postrojenja za prečišćavanje.
Tabela 2. HPK vrednost u zavisnosti od vremena tretmana, na sobnoj temperaturi

HPK, mg O2/l
Otpadna voda pH t, min
0 15 30 45 60 90 120 180
Primer 1 921 760 776 757 691 550 570 577
pH=3,00
Primer 2 915 540 522 544 588 545 375 365
Primer 3 980 900 821 790 716 710 708 702
pH=7,00
Primer 4 979 852 747 700 689 672 650 630
Iz prikazanih rezultata može se zaključiti da se HPK vrednost vode koja je tretirana ozonom u
periodu od 180 minuta značajno razlikuje od HPK vrednosti vode tretirane ozonom u kombinaciji
sa ultrazvukom. HPK vrednost uzoraka koji su tretirani sa ozonom i ultrazvukom je znatno opala u
odnosu na vrednost uzoraka koji su tretirani samo ozonom, što ukazuje na to da je ultrazvuk znatno
doprineo smanjenju HPK vrednosti. Ukupni rezultati ukazuju da vrednost HPK opada sa vremenom
i zavisi od pH. Bolje vrednosti odnosno oksidacija procesa su uočene na pH=3,00. Metoda iz
Primera 2 pokazala se najboljom tokom ovog eksperimenta.
Izmerena je početna vrednost BPK koja je iznosila 100 mg/l, dok je nakon tretmana BPK bila u
intervalu 90-100 mg/l. Vrednost BPK se nakon tretmana nije znatno promenila a uzrok tome su
najverovatnije prisutni metali koji loše utiču na mikroorganizme. Prisustvo teških metala
onemogućuje mikroorganizmima da obave svoje funkciju.
4. ZAKLJUĆAK
Industrijske otpadne vode sadrže specifične primese od kojih mnoge imaju određeni
stepen toksičnosti. Prikazani postupci prečišćavanja vode vršeni su hemijskim putem u cilju
uklanjanja koloidnih materija i teških metala i oksidacionim procesima ozonom i ozonom u
kombinaciji sa ultrazvukom u cilju uklanjanja organskih materija i postizanja kvaliteta vode koji
odgovara zakonskoj regulativi. Proces prečišćavanja se optimizovao u odnosu na tehnološki
postupak i parametre određenih operacija: metodu, vreme tretmana kao i promenu pH vrednosti
146
radne sredine. Kvalitet vode određivao se na osnovu merenja HPK, BPK5 i koncentracije teških
metala (olovo, gvožđe, hrom, bakar, cink, aluminijum). Uklanjanje teških metala vršeno je
postupkom hemijskog taloženja dodatkom CaO pri čemu su se metali izdvojili u obliku svojih
oksida u uslovima bazne sredine. Dodatkom fosforne kiseline u kiseloj sredini zaostali metali su se
istaložili u obliku svojih fosfata. Kao konačan rezultat dobijena je koncentracija metala koja je u
opsegu maksimalno dozvoljenih vrednosti propisanih zakonskom regulativom, koja se kasnije može
ispuštati u efluent. Na osnovu dobijenih rezultata kao optimalan proces pokazao se Primer 2 u
kiseloj sredini sa vrednošću HPK =365 mg O2/l.
Zahvalnica - Autori se zahvaljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike
Srbije, projekti br. TR34028, OI176018, OI172013, III43009 i ON172022.
LITERATURA
[1] Dalmacija, B., Ivančev-Tumbas, I.: Kontrola kvaliteta voda u okviru upravljanja kvalitetom, Institut za
hemiju, Prirodno- matematicki fakultet, Univerzitet Novi Sad, ISBN 86-7031-016-3, Novi Sad (2000)
[2] Stephenson, T., Reid, E., Avery, L. M., Jefferson, B.: Media surface properties and the development of
nitrifying biofilms in mixed cultures for wastewater treatment, Process Safety and Environmental
Protection, Vol. (91) No 4, pp. 321-324, ISSN 0957-5820 .
[3] APHA - AWWA – WPCF, Standard methods for the examination of water and wastewater, American
Public Health Association, Washington (1998)
[4] Schwedt, G.: The Essential Guide to Analytical Chemistry, John Wiley & Sons, ISBN-13: 978-
0471974123, New York (2004)
[5] Leslie Grady, C. P., Daigger, G. T., Love, N. G., Filipe C. D. M.: Biological Wastewater Treatment,
CRC Press, ISBN 1843393425, London (2011).
[6] Uredba o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode i rokovima za njihovo dostizanje,
Sl. glasnik RS, br. 67/2011, 48/2012 i 1/2016.
147
INFLUENCE OF REACTIVE BIO-BASED PLASTICIZER ON MECHANICAL AND RHEOLOGICAL
PROPERTIES OF POLYURETHANES
Tihomir Kovačević1, Military Technical Institute, Ministry of Defence, Republic of Serbia, Belgrade
Jelena Rusmirović2, Military Technical Institute, Ministry of Defence, Republic of Serbia, Belgrade
Saša Brzić3, Military Technical Institute, Ministry of Defence, Republic of Serbia, Belgrade
Slavko Mijatov4, Military Technical Institute, Ministry of Defence, Republic of Serbia, Belgrade
Aleksandar Marinković5, Faculty of Technology and Metallurgy, University of Belgrade
Abstract: The potential of usage of the naturally fatty alcohol (lauryl alcohol - LA) as plasticizer in
hydroxyl-terminated polybutadiene (HTPB) based polyurethanes was the major task of this paper.
LA was added in different amount into the HTPB matrix where the compatibility between them, as
well as the plasticizer influence on the mechanical and rheological properties of resulted
polyurethanes, was investigated. The obtained results were compared to those where the plasticizer
was commercial dioctyl adipate (DOA). The compatibility curing kinetics were investigated by
Fourier transform infrared spectroscopy (FTIR), while the rheological and mechanical properties
were determined by dynamical-mechanical analysis (DMA) and uniaxial tensile tests. The glass
transition temperature (Tg) was significantly improved by incorporation of LA into HTPB matrix in
comparison to material contained DOA as plasticizer. The improvement of mechanical properties
was remarked for all plasticizer loadings, but only 15 phr of LA within the material significantly
increases its elasticity, which is the major parameter of interest.
Keywords: hydroxyl-terminated polybutadiene, bio-based plasticizer, lauryl alcohol, mechanical
and rheological properties
1. INTRODUCTION
Plasticizers belong to non-volatile, low-molecular weight compounds, widely used in polymer

industry as additive which enable easy processability of polymer materials. This implies improved
flexibility of the polymer provided by plasticizer inserting between macromolecule chains and
reducing their physico-chemical interaction, which is manifested in decreasing of hardness, density
and viscosity of the polymers with concomitant increasing the flexibility and endurance towards
mechanical stresses [1].
The great assortment of polymer materials and their myriad applications lead to the development of
improved classes of plasticizers, capable to meet severe material and process requirements. The
most commonly used materials for such purpose are esters of adipic, phthalic and sebacic acids,
fatty acid esters, benzoates and chlorinated hydrocarbons [1]. However, there are still some
drawbacks related to their toxicity, primarily related to migration throughout the final product.
Additionally, the compatibility between polymer and plasticizer plays significant role for obtaining
end-products with uniform composition, i.e. without phase separation during or after processing [2].
1
tkovacevic@tmf.bg.ac.rs
2
jrusmirovic@tmf.bg.ac.rs
3
sasabrzic@gmail.com
4
ubsovac@yahoo.com
5
148
Plasticizer migration causes deterioration of physical properties of the polymer which makes it
inappropriate for the desired application [3]. Due to that, significant efforts have been made for the
substitution of low molecular weight plasticizers with ones with higher molecular weight, which
show a slower migration rate [4]. Another approach to address this issue is usage of the reactive
plasticizers which, in one side, enable material processability and, on the other hand, participate in
curing reaction. In such a way, the final product possesses compact structure where the plasticizer is
one-side anchored to basic material, while the loose hydrocarbon segment provides polymer
elasticity and flexibility. Nowadays, the bio-based reactive materials as non-toxic, low-migratory
compounds, are recognized to be an adequate substitution for commercial plasticizers. These
compounds include linseed, soybean, castor and sunflower oil as well as their epoxidized
derivatives [5].
In this paper, the commercial plasticizer for hydroxyl-terminated polybutediene (HTPB) based
polyurethane, dioctyl adipate (DOA), is substituted with bio-based lauryl alcohol (LA). The
mechanical and rheological properties of polyurethanes with LA are examined and compared to the
one that contains DOA as a plasticizer.
2. EXPERIMENTAL PART
2.1 Materials
HTPB R-45M (commercialy designated as R-45HT, Sartomer, viscosity at 23 oC: 8000 mPas, OH
value: 47.12 mg KOH/g, hydroxyl functionality: 2.4 - 2.6, average molecular weight: 2800 g/mol,
specific gravity at 23 oC: 0.901 g/cm3, glass transition temperature,
o
Tg: -76 C) was used as a binder, while LA was used as a reactive (cross-linkable) plasticizer.
Material which contained HTPB and DOA was used as referent specimen to evaluate the
contribution of LA in improving of processability and mechanical performances of analyzed
polyurethanes. The curing agent for the described materials was isophorone diisocyanate (IPDI),
while AO 22, with N,N'-Di-2-butyl-1,4-phenylenediamine as active component, was used as
antioxidant.
2.2 IPDI/LA and IPDI/CO compatibility and curing tests
The compatibility between IPDI and LA was investigated by mixing the curative and reactive
plasticizer in two molar ratios: IPDI/LA=1/1 and 1/2 and heating in vacuum oven at 60 °C for 5 h.
Hence, the curing tests was performed in laboratory oven at 70 °C for 5 days. Curing of IPDI with
reactive plasticizes was monitored using Fourier transforms infrared (FTIR) spectroscopy.
2.3 HTPB elastomeric blends preparation
The homogenization of determined amounts of HTPB, DOA/LA, AO22 and IPDI (Table 1) was
performed using laboratory mixer 4PU Baker Perkins at a temperature of 60 °C in two-step
procedure. Firstly, the premix, excluding IPDI, was made by mixing the other components for
20 min under atmospheric pressure and 30 min under the vacuum. Afterwards, IPDI was added in
the obtained mixture and homogenization was continued for 5 min under atmospheric pressure and
10 min under the vacuum. Such obtained material was poured into the standard
polytetrafluoroethylene (PTFE) mold and cured in the vacuum oven for the next 5 days at 60 ºC [6].
The specimens for the mechanical and rheological measurements were cut out from the cured
material. The polyurethane samples are designed as follows: B1- referent composition with 15 phr
DOA as plasticizer, B2-B4 composition with 3.3, 6.6 and 15.0 phr of LA, respectively.
149
Table 1. Compositions of analyzed polyurethanes (in %)
Sample HTPB DOA LA AO 22 IPDI
B1 80.0 12.0 - 1.2 6.8
B2 86.6 - 2.9 1.3 9.2
B3 82.9 - 5.5 1.2 10.4
B4 74.9 - 11.3 1.1 12.7
2.4 Characterization techniques
Curing kinetic of HTPB based elastomeric blends was determined via FTIR spectroscopy using
Nicolet™ iS™ 10 FT-IR Spectrometer (Thermo Fisher SCIENTIFIC) with Smart iTR™ Attenuated
Total Reflectance (ATR) Sampling accessories, within a range of 400-4000 cm-1, at a resolution of
4 cm-1 and in 20 scan mode. Dynamic mechanical analysis (DMA) study was performed in torsion
deformation mode using the Modular Compact Rheometer MCR–302 (Anton Paar GmbH). The
samples for the DMA tests were of a rectangular bar shape (44×10×4 mm). The temperature range
applied was from -80 °C to 50 °C, the heating rate was 5 °C·min-1 and the single angular frequency
of 628 rad·s-1 was chosen. Uniaxial tensile measurements of standard samples (ASTM D882) cured
for 5 days were performed using an Instron tester 1122. All tests were performed at 20 °C adjusted
at crosshead speed of 50 mm min-1.
3. RESULTS AND DISSCUSION
3.1 HTPB/LA compatibility and curing
It can be remarked that there is no phase separation within the mixture of LA and IPDI which
indicates good compatibility between them. On the other hand, curing for 5 days at 70 °C leads to
increasing of the viscosity suggesting reactivity of OH groups from LA towards NCO groups from
IPDI, which is confirmed by FTIR analysis (Figure 1). Figure 1 shows consumption of
characteristic N=C=O peak at 2260 cm-1 suggesting that curing reaction between LA and IPDI is
successfully occurred.
IPDI/LA=1/2
IPDI/LA=1/1
NH(stretching)
Transmittance, %
IPDI
Transmittance, %
1.0
0.33
0.13
3400 3200 3000 2800 2600 2400 2200 2000
Wavenumber, cm-1 N=C=O(stretching)

4000 3500 3000 2500 2000 1500 1000 500
-1
Wavenumber, cm
Figure 1. Curing of LA using IPDI
Moreover, FTIR technique was used for monitoring the changes in the intensity of the NCO
infrared adsorption peak for HTPB/LA/IPDI systems (Figure 2). That was performed by measuring
the mentioned peak height during the polymerization period t (t = 72, 84, 96 and 120 h at 70 °C).
Only result for B2 (3.3 phr of LA) is presented in this paper since spectra for other amounts of LA
are similar.
150
Figure 2. Curing kinetics of HTPB/LA/IPDI based polyurethane
3.2 DMA analysis of HTPB/LA/IPDI based polyurethanes
The influence of LA on rheological characteristics and Tg of HTPB/LA/IPDI based polyurethanes is

determined from temperature dependences of damping factor (tanδ), traced-out in temperature
interval from -80 to +50 °C (Figure 3). The peak of tanδ, positioned between -80 °C and -50 °C, as
well as -75 °C and -35 °C originate from the Tg of polyurethanes with DOA and different amount of
LA, respectively. The main segmental relaxation of analyzed polyurethanes is related to the glass
transition of the whole network, while the minor relaxation, at a higher temperature, is connected to
the segments between cross-links. The establishment of spatial network decreases the
conformational freedom of the chains resulting in their restricted mobility in the vicinity of cross-
link junctions [7]. Such phenomenon typically manifests itself by increase in Tg which is evidenced
from Figure 3. The introduction of reactive LA increases Tg for 11 °C compared to specimen with
DOA, while the influence of LA loading is not remarked. Finally, the lowering of tanδ peak height
indicates that higher LA amount promotes restriction of motions of the polymer segments.
Figure 3. Temperature dependences of tanδ determined by DMA analysis
3.3 Mechanical properties of HTPB/LA/IPDI based polyurethanes
The mechanical properties (tensile strength), determined via stress at break (σt), elongation at break
(εt) and Young modulus (E), are shown in Table 2. The obtained results suggest that incorporation
of the reactive LA instead of inert DOA into HTPB matrix strengths the basic polymer. Still, lower
amount of LA (B2 and B3) causes decrease of εmax and εpr due to insufficient number of loose
hydrocarbon chains as well as their shorter length compared to DOA. This drawback is overcome
by incorporation of higher amount of LA (B4), where significant improvement of elongation is
151
achieved together with substantially higher σmax compared to the specimen with DOA. Figure 4
shows uniaxial testing machine, specimens for examination of mechanical properties and potential
mechanism of curing reaction between HTPB/LA and IPDI.
Table 2. Mechanical properties of analyzed polyurethanes

σmax E
Sample [%] [%]
[daN/cm2] [daN/cm2]
B1 2.86 220.83 222.05 2.20
B2 3.89 194.57 195.31 3.59
B3 3.03 208.98 209.92 2.42
B4 3.30 332.95 335.21 2.22
The proposed mechanism suggests that LA can act as chain extender which additionally plasticize
material. That phenomenon is fully manifested when the quantity of LA is enough to overcome
formation of the short domains where two plasticizer segments are anchored to both side of IPDI.
That short species within the material makes it non-flexible which is confirmed by obtained results.
Figure 4. Apparatus for mechanical testing (a), specimens (b) and proposed chemical structure of
the HTPB/LA/IPDI based material (c)
4. CONCLUSION
This paper focused on mechanical and dynamic-mechanical properties of the HTPB based
polyurethanes which consist bio-based plasticizer instead of commercial one. The obtained results
show that incorporation of significantly increases the Tg, while the quantity of plasticizer has no
effect on rheological properties of HTPB matrix. The influence of LA amount is visible at tensile
properties where 15 phr of plasticizer improve both, tensile strength and elongation at break, of
basic polymer. Such results confirm usefulness of incorporation of natural, reactive plasticizer in
polyurethane formulation since its characteristics are significantly enhanced.
ACKNOWLEDGEMENTS
The authors acknowledge financial support from Ministry of Education, Science and Technological
development of Serbia, Project No. ОI 172057.
152
LITERATURE
[1] Vieira, MGA., da Silva, MA., dos Santos, LO, Beppu MM. Natural-based plasticizers and biopolymer
films: A review. Eur Polym J 2011;47:254–63. doi:10.1016/j.eurpolymj.2010.12.011.
[2] van Oosterhout, J., Gilbert, M. Interactions between PVC and binary or ternary blends of plasticizers.
Part I. PVC/plasticizer compatibility. Polymer (Guildf) 2003;44:8081–94.
doi:10.1016/j.polymer.2003.09.065.
[3] Rahman, M., Brazel, C. The plasticizer market: an assessment of traditional plasticizers and research
trends to meet new challenges. Prog Polym Sci 2004;29:1223–48. doi:
10.1016/j.progpolymsci.2004.10.001.
[4] Craver, C., Carraher, C. Applied polymer science. New York: Elsevier; 2000.
[5] Baltacioglu H, Balkose D. Effect of zinc stearate and/or epoxidized soybean oil on gelation and thermal
stability of PVC-DOP plastigels. J Appl Polym Sci 1999;74:2488–98. doi:10.1002/(SICI)1097-
4628(19991205)74:10<2488::AID-APP18>3.0.CO;2-B.
[6] Seyidoglu, T., Bohn, MA. Modelling of Loss Factor Curves Obtained by Torsion-DMA of HTPB and
GAP Based Binders manufactured with Different Curing Agents and Plasticizers. Energ. Mater. -
performance, Saf. Syst. Appl. 46th Int. Annu. Conf. Fraunhofer ICT, 2015, p. 1–26.
[7] Drah, A., Kovačević, T., Rusmirović, J., Tomić, N., Brzić, S., Bogosavljavić, M., Marinković, A. Effect
of surface activation of alumina particles on the performances of thermosetting-based composite
materials. J Compos Mater 2019;53:2727–42. doi: 10.1177/0021998319839133.
153
PRAĆENJE KVALITETA RUDNIČKIH VODA U OBLASTI UTICAJA RUDNIKA
BAKRA U BORU
Zorica Sovrlić1, Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, Srbija

Marija Milivojević, Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, Srbija
Zoran Štirbanović, Univerzitet u Beogradu, Tehnički Fakultet u Boru, Srbija
Jovica Sokolović, Univerzitet u Beogradu, Tehnički Fakultet u Boru, Srbija
Radmila Marković, Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, Srbija
Dragana Božić, Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, Srbija
Vojka Gardić, Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor, Srbija
Apstrakt: Rudarstvo i proizvodnja bakra u Boru, tokom proteklih sto godina, ima značajan uticaj
na stanje životne sredine. Za potrebe procene uticaja rudničkih voda na životnu sredinu vršena su
višegodišnja ispitivanja kvaliteta otpadnih i kiselih rudničkih voda. Praćenjem stanja hidrološke
mreže Borskog okruga ustanovljeno je da vode sa lokacije P2-Saraka, P3-Jamske drenažne vode i
P11-Jezero Robule imaju karakteristike tipičnih kiselih rudničkih voda i one su odabrane za
monitoring. U ovom radu prikazana je zavisnost koncentracije gvožđa, bakra i mangana od pH
vrednosti voda sa navedenih lokacija tokom vremenskog perioda od 2015. do 2019. godine.
Dobijeni rezultati pokazuju da su najniže pH vrednosti i najviše koncentracije metala Fe, Cu i Mn
registrovani kod uzoraka voda sa lokacije P11-Jezero Robule. Hemijske analize svih uzoraka voda
u navedenom periodu ispitivanja pokazale su da su sve vode daleko kiselije, a vrednosti
koncentracija Fe, Cu i Mn daleko veće od zakonski propisanih vrednosti u Republici Srbiji.
Ključne reči: rudarstvo, kisele rudničke vode, gvožđe, bakar, mangan
MONITORING THE MINE WATERS QUALITY IN THE FIELD OF COPPER

MINE IMPACT IN BOR CITY
Abstract: Copper mining and copper production in Bor over the past hundred years has had a
significant impact on the environment. Several years of testing have been carried out to assess the
environmental impact of wastewater and acid mine drainage water. Many years of monitoring of
the hydrological network of the Bor District have revealed that the waters from the P2-Saraka site,
P3-Jama pit drainage water and P11-Robule Lake have the characteristics of typical acid mine
drainage water and they have been selected for monitoring. In this paper are presented the results
of iron, copper and manganese concentration dependance of pH value of acid mine drainage from
selected locations. The obtained results show that the lowest pH values and the highest
concentrations of Fe, Cu and Mn were registered in water samples from the P11-Robule Lake.
Chemical analyzes of all water samples during the indicated test period showed that all waters
were far more acidic and the concentrations of Fe, Cu and Mn values are much higher than
allowed values from Serbian legislative.
Key words: mining, acid mine drainage, iron, copper, manganese
1
zorica.sovrlic@irmbor.co.rs
154
1. UVOD
Dugi niz godina Bor i njegova okolina suočavaju se sa neželjenim posledicama odvijanja
tehnoloških procesa rudarenja i metalurgije bakra. Sve vreme preduzimaju se mere za identifikaciju,
merenje i smanjenje prisustva zagađujućih materija u okruženju. Prema rezultatima istraživanja iz
1989. godine, procenjeno je da je oko 19300 km potoka i reka, kao i 72000 ha jezera i rezervoara
širom sveta bilo ozbiljno ugroženo otpadnim vodama poreklom iz rudnika [1]. Vode iz jalovišta,
kisele rudničke vode i direktno odlaganje jalovine u vodotokove predstavljaju potencijalni izvor
zagađenja površinskih i podzemnih voda. Kisele rudničke vode mogu ozbiljno da naruše kvalitet
vodotokova u koje se ulivaju [2].
Uticaj zagađenja kiselih rudničkih voda na životnu sredinu je kompleksan. Osnovni efekti su:
toksičnost metala, proces taloženja, kiselost i salinizacija. Ove vode su osnovni uzrok zagađenja
teškim metalima i utiču na oslobađanje metala iz mineralnih ruda u životnu sredinu čineći ih
dostupnim za akvatične organizame. Teški metali se iz akvatičnog ekosistema ne mogu ukloniti
procesima samoprečišćavanja, već se akumuliraju u sedimentu. Vrednost pH je značajan parametar
kvaliteta voda. Za većinu akvatičnih organizama optimalna pH vrednost se kreće od 7,2 – 8,7. Kako
vrednosti pH, ispod i iznad ovih optimalnih, utiču na rastvorljivost teških metala, a samim tim i na
njihovu toksičnost, postoji opasnost od oslobađanja metalnih jona iz kompleksa sa drugim
katjonima [1].
Hidrološka situacija u Borskom regionu je složena zbog mnogih mesta gde se izliva otpadna voda iz
postojećih rudnika i metalurškog kompleksa zajedno sa komunalnim vodama iz grada Bora i više
sela. Ceo kompleks utiče na vodotokove, jer osim taloženja rastvorenih čvrstih materija u
metalurškom kompleksu se ne obavlja prečišćavanje otpadnih voda. Borska i Kriveljska reka su
krajnje destinacije otoka iz površinske i podzemne eksploatacije rude bakra, otpadnih voda iz
procesa flotacije, neprečišćenih gradskih otpadnih voda [3].
Ispitivanja koja su realizovana sredstvima Japanske agencije za međunarodnu saradnju (JICA) i
Japanske organizacije za promociju nauke (JST) u periodu 2011. do 2013. god., pokazala su da
vode sa lokacija Saraka (P2), Jezero Robule (P11) i jamske drenažne vode (P3) imaju tipične
karakteristike kiselih rudničkih voda, a kako se vode P2 i P3 ulivaju u Kriveljsku reku, a vode P11
u Borsku reku, potvrđen je njihov direktan uticaj na lokalne vodotokove [4, 5]. Spajanjem Borske i
Kriveljske reke nastaje Bela reka koja je najveća pritoka reke Timok koja se uliva u reku Dunav
čime se uticaj rudarskih aktivnosti prenosi i na ovu reku. U ovom radu, tokom perioda 2015-
2019.god. nastavljeno je sa praćenjem sadržaja teških metala u vodama sa navedenih lokacija.
Uzorkovanje voda sa lokacija P2-Saraka, P3- Jamske drenažne vode, P-11 Jezero Robule vršeno je
u različitim vremenskim periodima od avgusta 2015. do februara 2019. godine. Tokom terenskih
aktivnosti mereni su pH, protok, koordinate mesta uzorkovanja i vizuelno je određivana boja i miris
uzorka (slika 1.). Sam uzorak vode je filtriran na licu mesta kroz filter CS020AN u plastičnu bočicu
od 50 ml u koju je predhodno dodato 2.5 ml conc. HNO3. Sve bočice su predhodno pripremljene u
laboratoriji tako što su 3 dana tretirane i stajale napunjene sa 3% HNO3.
Određivanje sadržaja Cu, Fe i Mn jona u uzorcima vršeno je primenom ICP-MS Agilent
Technologies 7900 (Agilent, USA). Agilent SPS 4 autosampler je korišćen za dostavljanje uzoraka.
Korišćeni su standarni Ni-konovi. Radni uslovi instrumenta su sledeći:
• nebulizer 0,9mL/min
• RF power 1550W
• carrier gas 1.05 L/min
• makeup gas 0L/min
• mass range 7-205uma
• integration time 0,1s
• acquisition 22,76s
155
Parametri detektora:
• discriminator 8mV
• analogue HV 1770V
• pulse HV 1070V
Multi-elementni standardni rastvor za ICP/MS, koncentracije 10µg/ml, Calibration Standard #2,

Ultra Scientific, (Al, As, Ba, Be, Bi, Cd, Ca, Ce, Cr, Co, Cu, Ga, In, Fe, Pb, Li, Mg, Mn, Ni, K, Rb,
Se, Na, Sr, Tl, U, V, Zn) je korišćen za pravljenje kalibracione krive (od 1 do 200 µg/L). Svi
rastvori su pripremani korišćenjem Milli-Q® water (18 MΩ∙cm-1). Sva snimanja su rađena u
triplikatu.
Slika 1. Uzorkovanje na terenu
Na osnovu dosadašnjih ispitivanja i hemijske analize različitih kiselih rudničkih voda na području
Bora [2,4,5] , odabrane su 3 lokacije koje imaju najznačajniji uticaj na lokalne vodotokove.
Na slikama 2 – 4 dati su dijagrami zavisnosti koncentracije Fe, Cu i Mn od pH vrednosti za različite
periode ispitivanja.
Slika 2. Zavisnost koncentracije metala od pH vrednosti, lokacija P2-Saraka
156
Slika 3. Zavisnost koncentracije metala od pH vrednosti, lokacija P3-Jamske drenažne vode
Slika 4. Zavisnost koncentracije metala od pH vrednosti, lokacija P11-Jezero Robule
Sumarno najveću koncentraciju metala i najnižu pH vrednost ima lokacija P-11 Jezero Robule u
svim vremenskim periodima. Gvožđe se kreće od 131,6 mg/l u uzorku iz februara 2019. god. do
853,4 mg/l u uzorku iz decembra 2016. god. Najniža vrednost za bakar je takođe bila u februaru
2019. god. 13,9 mg/l a najviša u septembru 2016.god. u vrednosti od 62,9 mg/l. Za mangan je
najniža vrednost bila u februaru 2019.god. i iznosila je 28,8 mg/l, a najviša u septembru 2016.god. i
to 124,5 mg/l. Na osnovu ovih rezultata može se uočiti da je najniža vrednost koncentracija za sva
tri metala bila u februaru 2019.god., a kao posledica najvećeg protoka (1400 l/min). Što se tiče
lokacija P-2 i P-3 može se uočiti da je pri najnižoj kiselosti pH, sadržaj metala najniži. Na lokaciji
P-2 to je u uzorcima uzorkovanim aprila 2018.god. kada je najviša pH vrednost bila 7,5, a kod
uzoraka sa lokacije P-3 najviša vrednost pH bila je 5,2 u septembru 2017. godine kada je određen
najmanji sadržaj metala, što je u saglasnosti sa literaturnim podacima datim na slici 5.
Slika 5. Rastvorljivosti različitih metala [6]
157
Sve analize pokazale su da su ispitivane vode daleko kiselije, a koncentracije metala daleko veće od
zakonski propisanih vrednosti datih Uredbom o graničnim vrednostima emislije zagađujućih
materija u vodi i rokovima za njihovo dostizanje (“Sl.glasnik RS”, br. 67/2011 i 48/2012) [7].
4. ZAKLJUČAK
Obzirom da postoji potreba i društveni interes za sprovođenje mera zaštite od zagađivanja, radi
zaštite zdravlja ljudi, kulturnih i materijalnih dobara, Republika Srbija je prihvatila koncept
održivog razvoja kao jedan od imperativa svoje politike. U tom smislu preduzet je i preduzima se
niz mera, kako bi se koliko je moguće ublažile posledice višedecenijske nebrige o ovim pitanjima.
Rezultati ispitivanja hemijskih karakteristika kiselih rudničkih voda nastalih kao posledica
izluživanja metala iz postojećih kopovskih odlagališta i flotacijskih jalovišta u Boru tokom perioda
2015-2019.god. pokazali su da najnižu pH vrednost ima voda sa lokacije P11-Jezero Robule. Za
istu lokaciju vezuje se i najviši sadržaj metala. Vode sa lokacije P3-Jamske drenažne vode
karakteriše manje stabilna pH vrednost, a što se potvrđuje i oscilacijama u sadržaju metala. Kiselost
vode sa lokacije P2-Saraka je najniža, pH je veća od 4,3 što se potvrđuje niskim vrednostima
sadržaja Fe jona u uzorcima.
Sve analize pokazale su da su pH vrednosti niže, a koncentracije metala daleko veće od zakonski
propisanih vrednosti tokom celokupnog perioda ispitivanja tako da se moraju preduzeti zakonom
propisane mere u cilju otklanjanja negativnog uticaja ispitivanih kiselih rudničkih voda kako na
lokalne vodotokove tako i na reke čijim slivovima pripadaju ovi vodotokovi.
ZAHVALNOST
Ovo istraživanje sprovedeno je u sklopu projekta pod nazivom „Research on the integration system
of spatial environment analyses and advanced metal recovery to ensure sustainable resource
development”, finansiranog od donacija Japanske vlade uz učešće finansiranja od strane Republike
Srbije.
LITERATURA
[1] Gardić V., Petrović J., Ignjatovic L., Kolaković S., Vujović S., Procena uticaja rudničkih drenažnih i
komunalnih otpadnih voda na kvalitet površinskih voda u Boru i okolini, Hem.Ind 69(2), (2015), pp
165-174
[2] Sovrlić Z., Urošević T., Marković R., Trujić A.T., Kovačević R., Kazutoshi H., Masuda N.,
Concentrations of anions and cations in the waste water in Bor municipality in different weather
conditions, Proceedings of The 48th International Octobar Conference on Mining and Metallurgy, Bor
(2016), pp.347-350
[3] Agencija za privatizaciju-Republika Srbija, Analiza stanja životne sredine od šteta nastalih kao
posledica prethodnog rada RTB Bor -Finalni izveštaj, Beograd (2006).pp.37-41
[4] Nobuyuki Masuda, Daizo Ishiyama, Masahiko Bessho, Radmila Markovic, Dragana Bozic, Ljubisa
Obradovic, Vladan Marinkovic, Zoran Stevanovic: A new approach to recover dissolved metals in
AMD by two-step pH control on the neutralization method, Proceedings of 13 th International Mine
Water Association Congress – Mine Water & Circular Economy, June 25-30, 2017 Lappeenranta,
Finland, (2017), Proceedings 1111-1118.
[5] Marković R., Masuda N., Bessho M., Avramović Lj., Gardić V., Stanković S., Sovrlić Z.,
Neutralization of artifical acid mine drainage with different Cu, Al and Fe ions content, Proceedings of
the 47th International Octobar Conference on Mining and Metallurgy, Bor (2015), pp.415-418
[6] Marmara Univeritesi. [Internet] Dostupno na: http://mimoza.marmara.edu.tr/
[7] Uredba o graničnim vrednostima emislije zagađujućih materija u vodi i rokovima za njihovo dostizanje
(“Sl.glasnik RS”, br. 67/2011 I 48/2012).
158
„PAMETNO“ I „ZELENO“ U URBANIM POLITIKAMA
VELIKIH GRADOVA
Dejan Milenković1, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka
Apstrakt: Cilj ovog rada je da objasni kako dva koncepta u urbanim politikama velikih gradova
doprinose razvoju principa održivog razvoja. U današnjem svetu koncept „smart and green“ sve
više utiče na kvalitet života u urbanim megapolisima, kao i očuvanju i zaštiti životne sredine.
Upotrebom novih tehnologija s jedne strane, i očuvanjem „zelene agende“ s druge strane,
obezbeđuje se osiguranje održivosti životne sredine. Urbane metropole ne samo da u budućnosti
treba da budu „pametne“ – one moraju biti i „zelene“. Simbioza dva koncepta treba da omogući
obezbeđenje povoljnih uslova za život kako za sadašnje, tako i za buduće generacije ljudi što
doprinosi realizaciji koncpeta održive zajednice u urbanom okruženju za ogroman broj ljudi u
planetarnoj razmeri u vremenu koje nam dolazi.
Ključne reči: pamenti gradovi, zeleni gradovi, urbani razvoj, održivi razvoj, održive zajednice
„SMART“ AND GREEN“ IN URBAN POLICIES OF THE CITIES
Abstract: The aim of this paper is to explain how two concepts in urban urban city policies
contribute to the development of sustainable development principles. In today's world, the concept
of "smart and green" is increasingly affecting the quality of life in urban megapolises, as well as the
conservation and protection of the environment. The use of new technologies on the one hand, and
the preservation of the "green agenda" on the other, ensures the sustainability of the environment.
Urban metropolises not only need to be "smart" in the future - they also have be "green". The
symbiosis of the two concepts should enable the provision of favorable living conditions for both
present and future generations of people, which contributes to the realization of the concept of a
sustainable community in an urban environment for a huge number of people on a planetary scale
in the time ahead.
Keywords: smart cities, green cities, urban development, sustainable development, sustainable
communities
1. UVOD
Gradovi danas, koriste između 60% i 80% svetske energije i proizvode oko 76% ugljen dioksida
koji se ispušta u atmosferu, pokazala su nedavna istraživanja Međunarodne agencije za energiju.
Nesumljivo je da poboljašnje urbanog dizajna, energetske efikasnosti, javnog prevoza i upravljanja
otpadnom u velikim metropolama jeste od presudnog značaja kako u borbi sa klimatskim
promenama, tako i u osiguranju održivosti životne sredine, unapređenju zdravlja stanovnika
gradova i obezbeđenju koncepta održivih zajednica u budućnosti. U poslednje vreme, primetno je,
da sve veći broj gradova shvata ovu poruku i preduzima različite napore u ovom pravcu.2
1
dejan.milenkovic@fpn.bg.ac.rs
2
Uporedi: Markos Bonturi, Head ot the Regional Competitiveness and Governacne Division, OECD, Opening Speach
and Welcoming Statement, „Greeen Cities – New Approaches to Confronting Climate Change,“ OECD Workshop
Proceedings, Las Palmas de Grand Canaria, Spain, 11 june 2009, OECD, 2009. p. 20.
159
Novija literatura promoviše nove urbanističke koncepte kao što su: novi urbanizam, zeleni
urbanizam, organski urbanizam, „pametni“ grad, održivi grad, eko-grad i „zeleni“ grad. Za svrhu
ovog rada, najpre ćemo ukazati na pojam održivog grada, a zatim ćemo detaljno analizirati koncepte
„pametnog“ i „zelenog“ grada u novim urbanim politikama.
Jedan od do danas još uvek nedovoljno određenih pojmova i pojmova koji različiti teoretičari na
različite načine definišu, a koji je od značaja za razmatranje savremenih urbanih politika je pojam
„održiva zajednica“. Na primer, pod pojmom „održiva zajednica“ Egan podrazumeva, „...zajednicu
koja zadovoljava različite potrebe kako sadašnjih, tako i njenih budućih stanovnika, potrebe njihove
deci kao i drugih korisnika, a koja obezbeđuje visok kvalitet života i pruža članovima zajednice
različite mogućnosti i izbore. Takva zajednica to postiže kroz efikasno korišćenje prirodnih resura,
unapređenjem okruženja i životne sredine, promovisanjem socijalne kohezije i uključivanjem i
jačanje ekonomskog prosperiteta.3 U tom smislu i „...održivi grad postaje održiva zajednica ... koja
omogućava svojim građanima da ispune sopstvene potrebe, ne ugrožavajući pri tom svoje okruženje
i uslove života kako sadašnjim, tako ni budućim generacijama ljudi.“4
Održivi grad može biti samo onaj grad u kojem korišćenje energije i drugih resursa kao i odlaganje
otpada ne prelazi kapacitete gradske životne sredine. Drugim rečima, za postizanje održivosti
životne sredine u gradovima, urbana potrošnja ne sme da ugrozi njegovo prirodno okruženje, poput
šuma, tla i zemljišta i vodnih resursa, a zagađivači ne smeju ugroziti kapacitet i sposobnost životne
sredine da obezbedi takve resurse ni danas ni u budućnosti, kako ljudima, tako i drugim živim
bićima koja čine urbani ekosistem.5 Znači, i u urbanom, održivom gradu, svaka generacija ljudi ima
pravo da prostor koji ga okružuje prilagodi svojim zahtevima i potrebama, ali istovremeno ima i
obavezu da narednim generacijama ostavi unapređenu, a ne devastiranu životnu sredinu.
Prema jednoj političkoj studiji koja je krajem 1990-tih godina rađena za potrebe holandske Vlade,
održivi grad podrazumeva tri međusobno povezane vizije grada: odgovorni grad; grad pogodan za
život i participativni grad. „Termin odgovorni grad odnosi se na odgovornost u upravljanju
tokovima unutar grada i izvan njega. „...Druga vizija ... odnosi se na grad pogodan za život. U
samom centru ove vizije su izgrađeno okruženje i upravljanje njime, kao i stvaranje zdrave životne
sredine. ... . Treći aspekt vizije održivog grada odnosi se na participativni grad. Osnovna ideja ove
vizije grada zasnovana je na stvaranju partnerstava i neophodnih partnerskih odnosa.“6
„Za stvaranje održivog urbanog okruženja od presudnog značaja su meranja realizacije i procena:
postojećih javnih politika, infrastrukturnog razvoja; socio-ekonomskih faktora; upotrebe resursa;
emisije zagađujućih materija kao i drugih procesa koji doprinose ali i imaju korist od tzv.
„metabolizma“ gradova, a koji, svi zajedno, utiču na prosperitet i kvalitet života. To će omogućiti
kako gradskim organima tako i vladama država uošte, da identifikuju područija i šanse, kao i da se
suoče sa problemima, kako bi odgovorile tako što bi utvrdili realne ciljeve održivosti sa dugoročnim
perspektivama.“7Pod uticajem i razvojem principa održivog razvoja, pojma održive zajednice i
održivog urbanog grada, poslednjih godina razvijaju se i novi pravci urbanih politika zasnovanih na
prethodnim pojmovima i principima. Održivi grad kao održiva zajednica koja je u osnovi zasnovana
na principu održivog razvoja, menja se i unapređuje pod uticajem savremene informaciono-
komunikacione tehnologije (IKT) i uključivanjem „zelenih“ politika u urbani razvoj. Ipak, za
stvaranje ovih novih urbanih politka koji treba da omoguće da gradovi kao urbani megapolisi
postanu i u budućnosti ostanu „održivi“ značajni su dokumenti Ujedinjenih nacija kao i drugih
3
John Egan, The Egan Review – Skills for Sustainable Communities, Office of the Deputy Prime Minister Eland
House, London, 2004, p. 7 Dostupno na: https://bit.ly/2sI4Gm6 , Pristupljeno 6.11.2019. godine.
4
Herbert Girardet, "Sustainable Cities: A Contradiction in Terms?“ in David Satterthwaite, (ed.), The Earthscan Reader
in Sustainable Cities, 1999, London, England: Earthscan Publications, p. 419
5
C. Kennedy., Cuddihy. J., & J. Engel-Yan, „The changing metabolism of the cities“, Journal of Industrail Ecology, 11
(2), pp. 43-59
6
Nevena Grubić, „Održivi urbani razvoj i ekološka ravnoteža“, Nauka+praksa, Arhitektonski fakultet u Nišu, br.
1/2009, str. 37-38.
7
European Commission, In-Depth Report: Indicators for Sustainable Cities, November 2015 (revised) March 2018, p.
8. Dostupno na: https://bit.ly/2r921Sl , Pristupljeno: 5.10.2019. godine.
160
međunarodnih organizacija, posebno onih koji su nastali u poslednjoj dekadi 20. veka. U nastavku,
osvrnućemo se samo na one koje su usvojile Ujedinjene nacije.
2. DOKUMENTI UJEDINJENIH NACIJA OD ZNAČAJA ZA NASTANAK NOVIH

URBANIH POLITIKA ODRŽIVIH GRADOVA
Značajnu ulogu u razvoju urbanih gradova kao održive zajednice i sadašnjih „pametnih“ i „zelenih“
urbanih politika imali su dokumenti Ujedinjenih nacija, najpre onih koji su proklamovani i usvojeni
na Rio Konferenciji Ujedinjenih nacija. To se naročito odnosi Rio deklaraciju koja je uvela princip
održivog razvoja a zatim i na Agendu 21.
Rio deklaracija usvojena na Konferenciji UN o održivom razvoju i životnoj sredini održanoj u Rio
de Žaneiru 1992. Godine. Deklaracija sadrži jedan novi, ali sa savremeni napredak i budućnost
čoveka možda i najznačajniji princip: princip održivog razvoja. Prema Deklaraciji, održivi razvoj je
princip koji podrazumeva prilagođavanje strukture i dinamike ljudskih delatnosti strukturi i
dinamici životne sredine kako se ne bi desilo se zadovoljavanjem potreba sadašnjih generacija ne
ugrozi pravo i mogućnost budućih generacija na povoljne uslove života Polazeći od principa
održivog razvoja, na Konferenciji u Rio de Žaneiru, otvorena je za potpisianje je i Agenda 21 -
globalni akcioni plan održivog razvoja za 21. vek. Agenda 21 ima ogroman značaj ne samo za
države već i za jedinice lokalne samouprave, jer je njom, između ostalog utvrđena uloga lokalne
vlasti u iniciranju procesa održivog razvoja na lokalnom nivou pri čemu je naglašeno: „... svaka
lokalna vlast treba da uđe u dijalog sa svojim građanima, lokalnim organizacijama i privatnim
preduzećima i da usvoji lokalnu Agendu 21. Kroz konsultacije i postizanje koncenzusa lokalna vlast
bi učila od građana i lokalnih građanskih, društvenih, poslovnih i industrijskih organizacija i
sakupljala informacije potrebne za formulisanje najboljih strategija".8
U nastavku ovog procesa, kada je naš svet bio na prelazu u naredni milenijum, 189 šefova država,
na Milenijumskom samitu Ujedinjenih nacija koji je održan u Njujorku septembra 2000. godine,
složilo se da se pozabave problemima u pogledu ljudskog razvoja putem skupa vremenski
definisanih ciljeva poznatih pod nazivom Milenijumski ciljevi razvoja (MCR). Milenijumski ciljevi
razvoja Ujedinjenih nacija postavljaju osam osnovnih ciljeva kako bi podstakli sve zemlje, bez
obzira da li su bogate ili siromašne, da se usresrede na probleme na polju ljudskog razvoja. Oni su
bili pažljivo odabrani uz pomoć Agencija Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija.
Ciljevi uključuju 18 izvodljivih jasnih zadataka koji treba da budu zadovoljeni putem: (1) politika i
programa u zemlji; (2) međunarodne pomoći i (3) angažovanosti građanskog društva. Postizanje
ovih zadataka treba da bude ostvareno u periodu od 25 godina i važe retroaktivno, od 1990. do
2015. godine. Jedan od osam osnovnih ciljeva je osiguranje održivosti životne sredine, koje treba
realizovati putem tri zadatka: 1) integrisanjem principa održivog razvoja u politiku i programe
država i okretanjem procesa propadanja prirodnih resursa u suprotnom smeru; 2) da se do 2015
prepolovi procenat ljudi bez održivog pristupa ispravnoj pijaćoj vodi i 3) postići značajno
poboljšanje životnih uslova barem 100 miliona stanovnika sirotinjskih četvrti do 2020. godineOvaj
treći zadatak koji se odnosi na osiguranje održivosti životne sredine, svakako se odnosi na održivi
grad kao oblik održive zajednice.9 Posmatrajući savremene pravce urbanih politika, još jedna
aktivnost Ujedinjenih nacija imala je značaj u njihovom usmeravanju. Naime, 1996. godine,
održana je i Druga konferencija Ujedinjenih nacija (HABITAT II), poznatija kao „Sajam gradova“
na kojoj su usvojena Habitat Agenda o principima, ciljevima i obavezama sa globalnim akcionim
planom, koji posebno apostrofira dva ključna problema u urbanim područjima: „stanovanje za sve“
i „održivost urbanih naselja u urbanom svetu“, te je i ova konferencija UN kao i usvojena Agenda,
od značaja sa stvaranje održivih gradova kao i urbanih politika koje to treba da i omoguće.10
8
Uporedi: Dejan Milenković, „Pravo zaštite životne sredine (sa elementima Uvoda u pravo), Viša politehnička škola u
Beogradu, Beograd, 2006. str. 33.
9
Ibid, str. 33-34.
10
Uporedi: UNHABITAT, The Habitat Agenda Goals and Principles, Commitments and the Global Plan of Action,
Istambul, 1996. Dostupno na: https://bit.ly/2LGTop9 Pristupljeno: 3.11.2019. godine
161
3. KONCEPT „PAMETNOG“ I KONCEPT „ZELENOG“ U URBANIM POLITIKAMA
ODRŽIVIH GRADOVA
Opšti osvrt na politike „pametnih“ i „zelenih“ gradova
U urbanim politikama velikih gradova koje treba da obezbede stvaranje održivog grada sve više
dolaze do izražaja dva koncepta, koja se temelje na principu održivog razvoja i pojmovima održive
zajednice i održivog grada. Reč je o konceptu „pametnog“ grada i konceptu „zelenog“ grada koja na
prvi pogled, nemaju mnogo toga zajedničkog. Politika „pametnog“ grada u modernom urbanom
razvoju, proističe iz razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), koje su značajno je
uticale na unapređivanje pružanja različitih usluga građanima u urbanim megapolisima kao i
poboljšanju kvaliteta života građana, što odgovara pojmu održivog grada. S druge strane „zelene“
politike u urbanim sredinama, značajno doprinose očuvanju zelenih oaza u velikim gradovima, kako
u domenu „mikro“ javnog prostora, tako i u domenu zaštite gradskih parkova kao urbanih celina
uključujući i veće javne prostore koji sve više dobijaju mutipraktičnu namenu, što treba da omogući
unapređenje života ljudi u gradu. Dodatno, energetska efikasnost, upravljanje i prerada otpada,
smanjenje emisije izduvnih gasova, sve veća upotreba obnovljivih izvora energije ali i korišćenje
krovova na zgradama kao urbanih zelenih oaza kroz osmišljavanje koncepta „zelenih krovova“ i sl.
jesu samo neki od oblika realizacije politike „zelenih“ gradova. U tom smislu, sve veća simbioza
dva koncepta treba da omogući u budućnosti povoljnije uslove života kako za sadašnje tako i za
buduće generacije ljudi radi uspostavljanja održive zajednice u urbanom okruženju, odnosno
održivih gradova za veliki broj ljudi u planetarnoj razmeri u vremenu koje nam dolazi.
Koncpet „pametnog“ grada u urbanim politikama održivog grada
Koncept „pametnih gradova“ prvenstveno podrazumeva upotrebu informacione i komunikacione

tehnologije (IKT) i kao takav, teži prvenstveno boljem upravljanju resursima i pružanju usluga i
istovremeno podržava energetsku efikasnost, integraciju funkcija javnih usluga i nameće potrebu
uključivanja i saradnje sa građanima.11 Ovaj koncept obuhvata i brojne zahteve koji se odnose na
okruženje odnosno prostor.
Kao što postoje i različita shvatanja pojma „održivi grad“, tako i pojam „pametni grad“ u velikoj
meri zavisi od ugla posmatranja različitih teoretičara, praktičara i organizacija koje pokušavaju da
ga definišu. Karagliju i Nijkamp, „pametni grad“ posmatraju kao „..ljudski i socijalni kapital i
tradicionalnu (transportnu) i modernu (IKT) infrastrukturu koja podstiče održivi ekonomski rast i
visok kvalitet života, uz pametno upravljanje prirodnim resurisma i participativno upravljanje“.
Mreža pamentnih gradova, određuje „pametni grad“ kao „...efikasnu integraciju fizičkih, digitalnih
i ljudskih sistema u izgrađenom okruženju kako bi se građanima pružila održiva, prosperitetna i
inkluzivna budućnost“. CISKO polazi od toga da se u evoluciji pojma „pemetnih gradova“ ovaj
pojam mnogima značio mnogo toga. „Ipak, jedna stvar ostaje konstantna: deo „biti pametan“ koristi
se da označi informaciono-komunikacione tehnologije i internet kao sredstvo za rešavanje urbanih
izazova“. Profesori imaju svoje „viđenje“ pametnog grada. Prema Antoniju Tovinsedu, „...pametni
grad je grad koji pruža uslove i resurse za promenu. U tom smislu, pametni grad je urbana
laboratorija, urbani ekosistem inovacija, živa laboratorija i agent promena“.12
Mreža direktora za urbanu održivost i Institut za održive zajednice, iz koje smo prethodno citirali
pojam „pametni grad“ drugih autora i organizacija, takođe daje i svoju definiciju „pametnog grada“.
Prema shvatanju ovih organizacija odnosno autora studije, pojam „pametni grad“, označava grad
11
Uporedi: Tijana Crnčević, Ljiljana Tubić, Olgica Bakić „Green Infrastructure Planning for Climate Smart and Green
Cities“, Spatium, No. 38. Decembar 2017, p. 35.
12
Definicije „pametni grad“ nisu citirane prema originalu već preko sledećeg izvora: Elliott Bent, Michael Crowley,
Melanie Nutter, and Claire Wheeler, Getting Smart About Smart Cities, Urban Sustainability Directors Network
(USDN) by Nutter Consulting and the Institute for Sustainable Communities. pp 7-8. Dostupno na:
https://bit.ly/2sKH1S1 Pristupljeno 7.11.2019. godine.
162
„...koji koristi napredne informacione i komunikacone tehnologije za prikupljanje, komunikaciju i
analizu podataka koji treba da omoguće unapređenje dizajna, programa i rada gradskih sistema, kao
i učešće građana u cilju veće efikasnosti i efektivnosti, poboljšanju održivosti grada kao i kvaliteta
života u gradu.13 Da bi jedan grad postao „pametan“ mora utvrditi strategiju, usvoji planove i
sprovede odgovarajuće projekte. „Iz ugla strategije, polazište svake strategije „pametnog grada“ je
smanjenje ispuštanja ugljen-dioksida (CO2) u atmosferu kroz korišćenje naprednih rešenja
zasnovanih na podacima koje pružaju informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) u
kombinaciji sa merama koje obuhvataju urbanističku, energetsku i transportnu infrastrukturu i
korišćenje građevinskog zemljišta u gradovima, kao i postupanje korisnika. U tom smislu, opšta
strategija pametnog grada koju su usvojili gradovi poput Amsterdama, Barselone, Helsinkija i
drugih, podrazumeva ostvarivanje sledećeg cilja: stvaranje energetski efikasnog gradskog područja i
uspostavljanje integrisane infrastrukture kroz zajedniči rad lokalne administracije, preduzeća,
naučnih ustanova i građana uz upotrebu urbanih podataka dobijenih kroz integrisani informaciono-
komunikacioni sistem (IKT).“14 Sategije „pametnog“ grada, zatim podrazumeva usvajanje i
realizaciju planova a zatim i realizaciju projekata u različitim oblastima kao što su:
(1) Donošenje Strateškog akcionog plana za energiju (SAPE) odnosno strateškog akcionog plana za
energiju i klimu (SAPEK), koji podrazumeva značajno smanjenje emisije ugljen-dioksida (za
najmanje 20%) i unapređenje otpornosti gradnova na klimatske promene uz obezbeđenje energije iz
obnovljivih izvora, korišćenjem podataka dobijenih kroz IKT.
(2) Donošenje plana održivog razvoja ili zaštite životne sredine od strane jedinica lokalne
samouprave, koji po pravilu obuhvata sledeće oblasti: smanjenja zagađenja vazduha i zemljišta;
zaštitu zdravlja; upravljanje vodama kao i upravljanje otpadom, a koji su sve više fokusirani na
celovito i dugoročno razmatranje održivosti ne samo ovde i sada, već i drugde i kasnije;
(3) Obezbeđenje energetske efikasnosti čiji je fokus na smanjenju potrošnje energije od strane
domaćinstava i preduzeća i povećanje udela obnovljivih izvora energije u potrošnji, kao i
obezbeđenje snabdevanja energijom na „pametan“ način, uspostavljanjem pametnih energetskih
mreža, što je obično i uključeno u SAPE/SAPEK planove;
(4) Usvajanje planova rekonstrukcije i sanacije urbanih sredina kao i projektata izgradnje i razvoja
stambenih objekata, kao što su prenamena nekadašnjih delova grada (bivših luka,industrijske oblasti
ili starih i nefunkcionalnih zgrada i stanova), u zone koje predstavljaju primer pametnog, enregetski
efikasnog urbanog okruga koji uključuje i mogućnost multimedijalnog korišćenja javnog prostora;
(5) Donošenje master planova i zoniranje sa stanovišta prostornog planiranja, koje uključuje i
povezivanje starih i novoizgrađenih objekata u sistem daljinskog grejanja odnosno slične sisteme;
(6) Planovi održive urbane mobilnosti (transporta) koji obuhvataju javni prevoz i druge oblike
mobilnosti ljudi u gradu, koji treba da dovede do čiste i održive mobilnosti građana uz primenu
nove tehnologije kao što su integralni sistem javnog prevoza, uz aktivno korišćenje neverovatnog
broj podataka koji mogu da ponude nova rešenja za izazove mobilnosti u gradu na pametan način.15
Koncept „zelenog“ grada u urbanim politikama održivog grada
Pod konceptom „zeleni grad“ podrazumeva se „...grad/region koji teži efikasnom korišćenju
resursa, smanjenju emisije ugljen dioksida, klimatskom i socijalno uključivom razvoju koji
omogućava i stvara zelene mogućnosti zapošljavanja.“16
13
Elliott Bent, Michael Crowley, Melanie Nutter, and Claire Wheeler, Getting Smart About Smart Cities, Urban
Sustainability Directors Network (USDN) by Nutter Consulting and the Institute for Sustainable Communities. p. 8.
14
J. Borsboom-van Beurden, J. Kallaos, B. Gindroz, J. Riegler, M. Noll, S. Costa, R. Maio, Smart City Guidance
Package for Integrated Planinng and Management, Norvegian University of Science and Tehnology& The European
Innovation Partnership on Smart Cities and Communities (EIP-SCC), Intermediate version June 2017, p. 5. Dostupno
na: https://bit.ly/3680ASI Pristupljeno: 10.11.2019
15
Uporedi: Ibid, pp. 5-8.
16
Shomi Kim, Green + Smart Cities – Planning for a Sustainable Urban Future, (ptt presentatiion), Global Green
Growth Institute, WGEO Executive Training Courese on Scaling up Transition to a Green Economy on a part towards
Implementing the Unitet nations, 2030 Sustainable development Agenda, 25-26 June 2019, Fortaleza, Brazil, p.7.
Dostupno na: https://bit.ly/34W8e2p Pristupljeno: 14.11.2019.
163
Koncept zelenih gradova je koncept koji obuhvata osam kategorija: emisiju ugljen dioksida (CO2);
upotreba energije; energetska efikasnost zgrada; javni prevoz; kvalitet voda; upravljanje otpdom i
korišćenje zemljišta; kvalitet vazduha i upravljanje okolinom. Svaka od ovih kategorija bliže je
određena kroz ukupno 30 pojedinačnih indikatora, od čega su 16 izvedeni iz kvantitativnih podataka
i imaju za cilj da izmere kako jedan grad trenutno funkcioniše (koju količinu ugljen dioksida
ispušta, koliko otpada stvara, količinu energije troši, koji je nivo zagađenog vazduha i dr.) a
preostalih 14 pokazatelja su kvalaititivne procene težnji i ambicija gradova u pogledu većeg
korišćenja obnovljivih izvora energije, unapređenja energetske efikasnosti zgrada i recikliranja i
ponovne upotrebe otpada. Metodologiju zelenih gradova osmislio je za prostor Evrope SIMENS.17
Preme nekim mišljenjima, osnovni elementi po kojima se „zeleni“ grad razlikuje od klasičnog su:
(1) Zelene i plave površine koje proizvode kiseonik. Ovde se najpre misli na gradske parkove i
gradske šume, mikro i makro javne površine i prostori zasađeni cvećem, žbunovima i drvećem kao i
gradske površine i prostori između zgrada, ali i zelene površine sa ograničenim pristupom (kao što
su privatna dvorišta i sl.) koje imaju multifunkcionalnu ulogu u očuvanju životnog okruženja.
Zatim, to su i zeleno-plavi kooridori, koji dovode do integracije zelenih površina i vodnih tokova u
urbanim sredinama (potoka, bara, rečica, i sl). Na kraju, to su i plavi koridori, odnosno vodotokovi
kao što su reke i kanali, kojim su ispresecane urbane celine.18
(2) Zelene zgrade, zeleni zidovi, vertikalne bašte i bašte na krovovima zgrada. Zelene zgrade
podrazumevaju zelenu stamenu infrastrukuru koja je projektovana tako da efikasno koristi energiju,
vodu i druge obnovilje izvore, što je izuzetno važno jer se pokazalo da takve zgrade troše čak 40%
manje energije od klasičnih građevina. Zeleni zidovi i vertikalne bašte kao i bašte na krovovima
jesu ono što razdvaja klasični grad od zelenog grada. Reč je o novom konceptu urbanog planiranja
koji povezuje stabene površine i zelene površine kroz nekonvencionalnu zelenu površinu u okviru
izgrađenih objekata (zeleni krovovi i terese, zelene živice koju čini drveće i žbunje i sl); 19
(3) Mreža ulica. Saobraćajna infrastruktura „zelenog“ grada u najmanjoj mogućoj meri treba da ima
uticaj na prirodne komponente životne sredine, a posebno na propusnost tla i zemljišta. Kada je
zemljište asvalitrano ili betonirano, svojstva zemljišta se pogoršavaju, usled čega postoji i veća
opasnost od poplava, dolazi do negativnih efekata po biodiverzitet a ovakvi materijali doprinose i
povećanju temperature u gradu.20
(4) Održivi javni prevoz i urbana mobilnost. Ovaj element najpre podrazumeva integralni i dobro
koordinirani sistem javnog prevoza koji umanjuje potrebu građana da u urbanim sredinama koriste
sopstevena vozila što neposredno utiče i na emisiju ugljen-dioksida (CO2). U „zelenom“ gradu,
sastavni deo saobraćajne gradske infrastrukture čine biciklističke staze koje unapređuju održivu
moblinost u gradu. „Glavni cilj održivog urbanog saobraćaja i mobilnosti jeste da pruži i osigura
dostupnost i bezbednu mobilnost za celokupnu urbanu populaciju, bez obzira na njihov društveno-
ekonomski status (pol i prihod), na način koji neće ugroziti životnu sredinu. Drugim rečima, održiva
mobilnost treba da posluži kao putokaz za aktivnosti i infrastrukturni razvoj koji će osigurati
poželjni nivo mobilnosti i smanjiti emisije gasova sa efektom staklene bašte iz sektora
saobraćaja“.21
4. ZAKLJUČAK
Novi urbani koncepti „pametnog“ grada i „zelenog“ grada, u suštini, proističu iz šireg koncepta
održivog grada, pa u još širih koncepta održive zajednice i održivog razvoja.
17
Katherine Shields, Harald Langer, European Green City Idex, SIMENS AG – Economist Intelligence Unit, London,
2009.
18
Uporedi: Maria-Laura Tirla, Gabriela Manea, Iuliana Vijulie, Elena Matei, Octavian COCOS, „Green Cities – Urban
Planning Models of the future”, In: Cities in the Globalizing Words and Turkey: A theoretical and Empirical
Percpective, St. Kliment Ohridski University Press, Sofia, 214, pp.465-468.
19
Ibid. pp. 469-472.
20
Ibid. pp. 472-473.
21
Elena Gavrilova, Vodič kroz održivu urbanu mobilnost, Program ujedinjenih nacija za razvoj, Beograd, 2015, str. 5.
164
Mogli bi smo reći da je koncept održivih gradova zapravo doveo do više različitih pravaca urbane
politikologije i urbanih politika, a da su predstavljena dva, suštinski možda i najbitnija sa stanovišta
daljeg urbanog razvoja gradova kao održivih zajednica u budućnosti.
Polazeći od elemenata koncepta „pametnog“ grada u urbanim politikama, kao i koncepta „zelenog“
grada, možemo uočiti velike sličnosti u pomenutim urbanim politikama.
Čak se može reći da je u pitanju više razlika u pristupima, jer pristup konceptu „pametnog“ grada
polazi od savremene informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) dok koncept „zelenog“ grada
akcenat stavlja na upravljanje eko-resursima u urbanim sredinama. I jedan i drugi koncept u urbanoj
politici međutim, imaju isti cilj: da dovedu do stvaranja održivih gradova, kako sa sadašnje, tako i
za buduće generacije ljudi.
Zato se danas sve češće ističe da je „...pametni grad zelen, a da je zeleni grad – pametan. Pametan
zeleni grad je grad kojim se dobro upravlja, što uključuje i održivo upravljanje eko-resursima putem
informaciono-komunikacionih tehnologija, te je kao takav, u stanju da svima pruži efikasne i
pristupačne usluge kroz pametne pristupe i sisteme“.22
Međutim, integracija ove dve predstavljene urbane politike ipak nije automatska, kao što ni korist
od njihove integracije nije uvek dovoljno jasna. Za neke koncept „pametni grad“ konzumira
koncept „zelenog“ grada, jer prvi sam po sebi podstiče stvaranje zelenih gradova, kroz veću
efikasnost, čistiju proizvodnju, smanjenje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i sl. Za
druge, integracija „pametnog“ (digitalnog) i „zelenog“, nije u potpunosti moguća, jer ona stvara
velike praznine i dileme... na primer, da li „pametni“ sistem javnog prevoza treba da ima prioritet u
odnosu na urbane prirodne sisteme i prirodne resurse u gradu? Na kraju, i IKT značajno utiče na
enormno povećanje utroška energije, posebno struje. Prema nekim procenama, potrošnja energije
usled rada na računaru i internetu već sada je veća od potrošnje energije u vazdušnom saobraćaju, a
do 2025. biće veći i od potrošnje energenata u drumskom saobraćaju.23
Bilo kako bilo, očigledno je da će se novi pravci u razvoju urbanih politika zasnovanih na pojmu
održivi grad i u budućnosti tražiti. Pojedini elementi oba analizirana koncepta, i u izvesnoj meri
njihovo sjedinjavanje, svakako će doprineti održivosti gradova u budućnosti. S druge strane,
eventualno prosto sjedinjavanje oba koncepta u jedinstveni tzv. smart&green koncept urbane
politike, zahteva i brojne analize na koji način prevazići prethodno pomenute i postojeće suprotnosti
i negacije.
LITERATURA
[1] Bent, E., Crowley, M., Nutter, M., and Wheeler, C. Getting Smart About Smart Cities, Urban
Sustainability Directors Network (USDN) by Nutter Consulting and the Institute for Sustainable
Communities. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2RnZcHF
[2] Bonturi, M., Head ot the Regional Competitiveness and Governacne Division, OECD, Opening Speach
and Welcoming Statement, „Greeen Cities – New Approaches to Confronting Climate Change,“ OECD
Workshop Proceedings, Las Palmas de Grand Canaria, Spain, 11 june 2009, OECD, 2009.
[3] Borsboom-van Beurden, J & All Smart City Guidance Package for Integrated Planinng and
Management, Norvegian University of Science and Tehnology& The European Innovation Partnership
on Smart Cities and Communities (EIP-SCC), Intermediate version June 2017, p. 5. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2YmNUou
[4] Crnčević, T., Tubić Lj., Bakić, O. „Green Infrastructure Planning for Climate Smart and Green Cities“,
Spatium, No. 38. Decembar 2017, pp. 35-41.
[5] Egan, J The Egan Review – Skills for Sustainable Communities, Office of the Deputy Prime Minister
Eland House, London, 2004, p. 7 [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2PkOajw European Commission,
In-Depth Report: Indicators for Sustainable Cities, November 2015 (revised) March 2018, p. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2rkknzx
22
Shomi Kim, Green + Smart Cities – Planing for a Sustainable Urban Future, (pp presentatiion), Global Green
Growth Institute, WGEO Executive Training Courese on Scaling up Transition to a Green Economy on a part
towards Implementing the Unitet nations, 2030 Sustainable development Agenda, 25-26 June 2019, Fortaleza, Brazil,
p.8-10.
23
Ibid, pp.12.
165
[6] Girardet, H. "Sustainable Cities: A Contradiction in Terms?“ in David Satterthwaite, (ed.), The
Earthscan Reader in Sustainable Cities, Earthscan Publications, 1999, London, England.
[7] Grubić, N. „Održivi urbani razvoj i ekološka ravnoteža“, Nauka+praksa, Arhitektonski fakultet u Nišu,
br. 1/2009, str. 37-38.
[8] Kennedy, C., Cuddihy. J., & Engel-Yan, J. „The changing metabolism of the cities“, Journal of
Industrail Ecology, 11 (2), pp. 43-59.
[9] Kim, S. Green + Smart Cities – Planning for a Sustainable Urban Future, (ptt presentatiion), Global
Green Growth Institute, WGEO Executive Training Courese on Scaling up Transition to a Green
Economy on a part towards Implementing the Unitet nations, 2030 Sustainable development Agenda,
25-26 June 2019, Fortaleza, Brazil, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/33WyUPg
[10] Milenković, D. „Pravo zaštite životne sredine (sa elementima Uvoda u pravo), Viša politehnička škola
u Beogradu, Beograd, 2006.
[11] Shields, K., Langer, H. European Green City Idex, SIMENS AG – Economist Intelligence Unit,
London, 2009.
[12] Tirla, M.L., Manea, G., Vijulie, J., Matei, E., Cocos, O. „Green Cities – Urban Planning Models of the
future”, In: Cities in the Globalizing Words and Turkey: A theoretical and Empirical Percpective, St.
Kliment Ohridski University Press, Sofia, 214, pp. 465-480.
[13] UNHABITAT, The Habitat Agenda Goals and Principles, Commitments and the Global Plan of
Action, Istambul, 1996. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/33U3aua
166
УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ВЕЛИКО
ГРАДИШТЕ – SPIDER SERBIA D.O.O.
Иван Тодоров1,Green City International d.o.o.

Гојкан Стојиновић2, Spider Serbia d.o.o.
Владана Ђурђевић3, ВШСС Београдска политехника
Извод: Неадекватно поступање са отпадом представља једно од највећих oптерећења

животне средине. Општина Велико Градиште иако не спада у велике општине Републике
Србије нема мали проблем са отпадом. Предузеће Spider Serbia d.o.o. се од 2009. године
успешно суочава са изазовима управљања отпадом на територији ове општине и кроз своје
годишње планове и програме унапређује платформу за побољшање стања њене животне
средине. У овом раду ће бити представњене редовне и ванредне активности управљања
отпадом и одржавања хигијене јавних површина у општини Велико Градиште, као и
сугестије за решавање постојећих проблема.
Кључне речи: управљање отпадом, Велико Градиште, Spider Serbia d.o.o.
WASTE MANAGEMENT IN THE VELIKO GRADIŠTE MUNICIPALITY – SPIDER SERBIA D.O.O.
Abstract:Inadequate waste management represents one of the greatest environmental burdens. The
municipality of VelikoGradište, although not one of the large municipalities of the Republic of
Serbia, has no small waste problem. Since 2009 company Spider Serbia d.o.o. is successfully facing
the challenges of waste management in the territory of this municipality and through its annual
plans and programs, has been improving the platform for improving its environment. This paper
will present regular and extraordinary waste management and public hygiene activities in the
Municipality of VelikoGradiste, as well as suggestions for solving existing problems.
Keywords: waste management, VelikoGradište, Spider Serbia d.o.o.
1. УВОД
Предузеће Spider Serbia d.o.o. у складу са уговореним обавезама према Општини Велико
Градиште, поштујући стандарде и прописе из области управљања отпадом и одржавања
хигијене од 2009. године[1]врши услуге сакупљања отпада и одржавања хигијене јавних
површина на територији целе општине [2].
Коришћењем математичког модела врши се процена очекиваног генерисања отпада по глави
становника где је као референтни податак узета просечна зарада запослених становника
општине. Резултат математичког модела говори да сваки становник општине Велико
Градиште на дневном нивоу производи 0,8 kg отпада[3]. У складу са пописом из 2011. године
дошло се до процене дневног генерисања отпада у граду и селима која је дата у табели 1.
1
ivantodorov@hotmail.com
2
gojkan@gtservices.rs
3
vladanadjurdjevic@gmail.com
167
Табела 1. Дневно генерисање отпада на територији општине Велико Градиште
Извор: План и програм сакупљања отпада и одржавања хигијене јавних површина у општини Велико Градиште
за 2019. годину
Дневна производња отпада по Укупна маса
Број становника
глави становника (kg) отпада (kg)
Град 0,8 5868 4694,4
Села 0,8 11691 9352
Укупно: 14046,4
Ако се на укупне резултате из табеле 1 додају привредни субјекти, туристи, установе и

институције, годишња количина очекиваног отпада је следећа:
- ван туристичке сезоне: 7 месеци (212 дана) х 18 тона/дан = 3604 тона,
- током туристичке сезоне: 5 месеци (153 дана) х 19,6 тона/дан = 3213 тона,
што на годишњем нивоу подразумева укупно генерисање од 6815 тона. Кретање количина
генерисаног отпада по месецима и кумулативно дато је на слици 1.
Слика 1. Кретање генерисаних количина отпада по месецима и кумулативно

2. УПРАВЉАЊЕ ЧВРСТИМ КОМУНАЛНИМ ОТПАДОМ
2.1 Посуде за привремено одлагање чврстог комуналног отпада
Посуде за привремено одлагање чврстог комуналног отпада на територији општине Велико

Градиште које је предузеће Spider Serbia d.o.o. поставило на улице и доделило
домаћинствима се деле на:
1. пластичне канте запремине 120 l,
2. пластичне канте запремине 240 l,
3. контејнере запремине 1.100 l и
4. контејнере запремине 1.300 l.
2.2 Канте
Пластичне канте запремине 120 l и 240 l додељене су становницима Великог Градишта који
живе у индивидуалном типу становања, односно кућама, на основу броја чланова
домаћинства. Број канти од 120 l додељен је сваком домаћинству на основу табеле 2. На
одређеном броју места примењиван је модел у коме једна канта од 240 l замењује две канте
168
од 120 l. Канте су предвиђене за одлагање кућног отпада чија запремина не превазилази
запремину саме канте, у шта спада и одлагање предходно охлађеног пепела.
Табела 2. Расподела канти на основу броја чланова домаћинства

Број чланова домаћинства Број канти
1 до 4 1
5 до 7 2
8 и више 3
Обавезе корисника канте се састоје у доношењу канте до највише 1,5 m од ивице коловоза
којим пролази возило за сакупљање отпада и одношење исте након пражњења. Обавезе
предузећа, односно радника су пражњење канти, сакупљање отпада који се налази у расутом
стању око канти и враћање канти на исто место. Динамика пражњења канти је једном
недељно, а о програму одношења отпада и променама предузеће је дужно да обавести
кориснике путем средстава јавног информисања.
2.3 Контејнери
Контејнери су постављени у селима и викенд насељима општине Велико Градиште, као и у

самом Великом Градишту како би корисници који живе у колективном типу становања у
њих одлагали чврст комунални отпад. Поред тога, контејнери су постављени у прометним
улицама Великог Градишта са повећаном урбаном активношћу и око већих трговинских
центара. Нарочита пажња је посвећена локацији Бели Багрем због његовог туристичког
значаја у летњем периоду. Потребна запремина контејнера, односно недељни запремински
капацитет у насељеним местима је израчуната на основу следеће формуле:
Pz – потребна запремина на целој територији општине

S – број становника по попису из 2011. године
Zn – запреминска норма по становнику, емпиријска вредност
1000 – корекциони фактор
F – предвиђена фреквенција сакупљања
Потребна укупна запремина посуда за свако насељено место општине Велико Градиште дата
је у табели 3.
Табела 3. Потребна запремина посуда по насељеним местима

Број пописаних Лица у Pz
Насељено место Домаћинства
лица иностранству (m3)
1 Велико Градиште 5.868 315 2.126 154
2 Бискупље 397 109 110 10
3 Гарево 201 124 66 5
4 Десине 531 379 181 14
5 Дољашница 302 344 122 8
6 Ђураково 226 219 99 6
7 Затоње 597 268 178 16
169
8 Камијево 305 123 92 8
9 Кисиљево 552 153 163 14
10 Кумане 318 104 94 8
11 Курјаче 730 372 215 19
12 Кусиће 664 41 166 17
13 Љубиње 259 258 111 7
14 Мајиловац 770 400 258 20
15 Макце 815 219 243 21
16 Острово 262 38 68 7
17 Печаница 322 272 115 8
18 Пожежено 651 70 177 17
19 Поповац 149 49 51 4
20 Рам 258 14 67 7
21 Сираково 590 343 199 15
22 Средњево 476 86 143 12
23 Тополовник 820 705 302 22
24 Триброде 459 57 104 12
25 Царевац 759 162 194 20
26 Чешљева Бара 278 434 165 7
УКУПНО 17.559 5.658 5.809 461
2.4 Одношење баштенског и кабастог отпада
Под баштенским отпадом се подразумева:

1. трава и разно жбуње,
2. орезано украсно биље и
3. ситно грање настало орезивањем дрвећа.
Баштенски отпад се односи у данима када се празне канте, а пакује се у вреће или снопове,
не веће од канте запремине 120 l. Свако домаћинство може у данима одношења отпада
изнети највише једну врећу или сноп. Под кабастим отпадом се сматра сваки отпад настао у
домаћинствима који се по својој величини и саставу не сматра кућним отпадом. Ова врста
отпада се у градској зони и приградским насељима одвози два пута годишње са унапред
предвиђених локација.
2.5 Возила за сакупљање отпада
Предузеће поседује два возила за одношење чврстог комуналног отпада која су купљена нова
од реномираних европских произвођача. 2009. године набављен је камион MAN, а 2017.
године извршена је надоградња возила новом потисном плочом Ресор д.о.о. из Владичиног
Хана. Запремина коша износи 18 m3, носивост 7 t, радни циклус 24 s, а радни притисак 180
bar. 2017. године купљен је нов IVECO камион са потисном плочом FARID, запремине коша
16m3, носивости 7 t, радног циклуса 24 s и радног притиска 160 bar.
2.6 Одлагање чврстог комуналног отпада
Предузеће Spider Serbia d.o.o. врши прикупљање, транспорт и одлагање чврстог комуналног
отпада на локацију коју је одредила Општина Велико Градиште у складу са уговором, која се
налази у атару села Пожежено [4]. Одлагалиште чврстог комуналног отпада је делимично
170
уређена област у оквиру општине без одговарајуће инфраструктуре, тако да се отпад не
збрињава на адекватан начин.Приступ одлагалишту имају приватна лица, предузећа као што
су локална фарма јунади и локална уљара. Због ове појаве присутна је велика количина
конфиската од клања стоке, лешеви угинулих животиња и други отпаци животињског
пореклакоји представљају потенцијални извор заразе. Отпад из локалне уљаре озбиљно
деградира простор и чини земљиште зауљеним [5]. Одлагалиште представља висок ризик за
животну средину и потребно му је хитно уређење и санација[6].
3. ОДРЖАВАЊЕ ЈАВНЕ ХИГИЈЕНЕ
Хигијена јавних површина, односно улица, коловоза и тротоара, ивичњака и банкина се

спроводи мануелно. Радници су опремљени специјалним колицима. Свака колица поседују
канту, метлу и лопату за сакупљање отпада. У Великом Градишту јавне површине се чисте
свакодневно, док се у селима чисте једном недељно.Прање улица прве зоне Великог
Градишта подразумева прање коловоза и тротоара аутоцистерном, два пута месечно током
јуна, јула и августа. Осим редовног, предузеће Spider Serbia d.o.o. врши одржавање хигијене
приликом манифестација које се дешавају на територији целе општине. Том приликом се
врши припрема локације, одржавање хигијене за време трајања манифестације и санирање
терена по завршетку исте. Припрема поред чишћења укључује и постављање преносивих
корпи по потреби, а хигијена се одржава ручно или механички.
4. ЗАКЉУЧАК
Управљање отпадом на територији општине Велико Градиште од стране предузећа Spider

Serbia d.o.o. се састоји од процене количине генерисаног отпада, постављања посуда за
сакупљање отпада у складу са процењеном количином, сакупљања отпада сопственим
возилима, његовог транспорта и одлагања. Одржавање хигијене подразумева редовноручно и
механичко чишћењејавих површина Великог Градишта и припадајућих села општине и
ванредне активности пре, током и после манифестација.
Као недостаци уочени током ових активности намећу се непостојање примарне селекције
отпада и делимична уређеност одлагалишта. Решавање овог проблема подразумева
неопходност образовања становништва по питању примарне селекције и проналажење
решења за поступање са селектованим отпадом. Потребно је обезбедити санитарну депонију
која би се могла налазити на територији општине Велико Градиште или би се могла
користити најближа регионална. Да би се заокружио систем управљања оптадом, а самим
тим решило питање одлагања и даљег искоришћења рециклабирних материјала, неопходно је
радити на изградњи трансфер станице и рециклажног острва.
[1] Уговор о поверавању обављања комуналних делатностиброј 501-49/2009-01-02, 27.07.2009.

[2] СкупштинаопштинеВеликоГрадиште, Одлука о управљању комуналним отпадом на територији
општине Велико Градиште 501-40/2018-01-1, Службени гласник општине Велико Градиште,
01.12.2018.
[3] Spider Serbia d.o.o. План и програм сакупљања отпада и одржавања хигијене јавних површина у
општини Велико Градиште за 2019. годину, 2019.
[4] Локална стратегија одрживог развоја општине Велико Градиште, 2010 – 2014, 2010.
[5] Душан Јаковљевић, Мирољуб Јефтић, Регионални план управљања отпадом за Браничевски
округ: град Пожаревац и општине Велико Градиште, Голубац, Жабари, 1560 РПОУ.00, Београд,
децембар 2012.
[6] Тим за припрему плана Општине Велико Градиште, Локални план управљања отпадом на
територији општине Велико Градиште за период 2010/2015. 2010.
171
PRIMENA DHT11 SENZORA U POSTUPKU KONTROLE TERMIČKIH PROCESA
PRI ODLAGANJU MEDICINSKOG OTPADA
Dejan Blagojević1, Visoka Tehnička Škla Strukovnih Studija Niš

Goran Rajković2, Visoka Tehnička Škola Strukovnih Studija Niš
Jovan Jončić2, Visoka Tehnička Škola Strukovnih Studija Niš
Miloš Spasić3, UKC Niš
Apstrakt: Reforma sistema zdravstvene zaštite u našoj zemlјi ima za cilј unapređenje kvaliteta
zdravstvenih usluga, kako u državnom, tako i u privatnom sektoru zdravstvene zaštite. Medicinski
otpad obuhvata sve vrste otpada (u čvrstom i tečnom stanju) iz bolnica, klinika, istraživačkih
ustanova i laboratorija koje rade u okviru zdravstvenog sistema. 70% do 90% medicinskog otpada
je komunalni otpad. Od toga 10% do 30% može da se klasifikuje kao opasan otpad koji može da
prouzrokuje rizik po zdravlјe i životnu sredinu. Četiri osnovna procesa se koriste u tretmanu
medicinskog infektivnog otpada: termički, hemijski, radioaktivni i biološki. U ovom radu fokus će
se usmeriti na monitoring i kontrolu termičkih procesesa koji se primenjuju pri odlaganju i preradi
medicinskog otpada pomoću Arduino platforme kojom će se kontrolisati senzor DHT11.
Ključne reči: medicinski otpad, zaštita životne sredine, senzori temperature, kontorla , monitoring
APLICATION OF DHT11 SENSORS IN THE CONTROL OF THERMAL PROCESS

IN THE DISPOSAL OF MEDICAL WASTE
Abstract: The reform of the health care system in our country aims to improve the quality of health
care services, both in the state and private health care sectors. Medical waste covers all types of
waste (solid and liquid) from hospitals, clinics, research facilities and laboratories operating within
the healthcare system. 70% to 90% of medical waste is municipal waste. Of this, 10% to 30% can
be classified as hazardous waste which can cause health and environmental risks. Four basic
processes are used in the treatment of medical infectious waste: thermal, chemical, radioactive and
biological. In this paper, the focus will be on monitoring and controlling the thermal processes used
in the disposal and processing of medical waste using the Arduino Uno platform that will control
the DHT11 sensor.
Keywords: medical waste, environmental protection, temperature sensors, control, monitoring
1. UVOD
Problem upravljanja otpadom, predstavlja ozbiljan izazov sa kojim se Republika Srbija sreće na
svom putu pridruživanja Evropskoj Uniji. Prema izveštaju Evropske Komisije o napredovanu Srbije
za 2018 i 2019 godinu, isiče se potreba za poboljšanjem stanja u ovoj oblasti kroz ažuriranje
Nacionalne strastegije za upravljanje komunalnim otpadom, u cilju da strategija zajedno sa pratećim
dokumentima budu u skladu sa savremnim evropskim propisima u oblastima smanjeinja koičine
otpada, razvrstavanja otpada, na izvoru, zatim definisanje kvantitativnih ciljeva za ponovno
iskorišćenje i reciklažu. Izveštaj takođe ukazuje da je udeo recikliranog otpada u u ukupnom
1
dejan.blagojević@vtsnis.edu.rs
172
upravljanju otpadom i dalje mali, kaoi da je potrebno uložiti veće napore da se divlje deponije u
Srbiji brže zatvore i da su potrebna veća ulaganja u procese razvrstavanja i reciklaže otpada.
Takođe, dve godine uzastopno konstauje se da nema napretka u oblasti medicinskog otpada [1,2].
Količine opasnog medicinskog otpada iz godine u godinu su sve veće, sto je psoledica novih
tehnologija i inovacija u oblasti medicine, kao i pojava novih bolesti. više prete čoveku i njegovoj
životnoj sredini. Ovo poslednje jest jedna od glavnih razloga zašto je danas posebna focus
aktivnosti usmeren na postupka pravilnog odlaganja i prerade medicinskog otpada. Savremena
tehnička rešenja, razvoj ekološke svesti u svim segmentima društva, učinli su da pravilan tretman
medicinskog otpada danas u svetu je sve uspešniji. Cilj ovih aktivnosti pre svega jeste da se
pravilnim tretmanom medicinski otpad izbegne (smanji), iskoristi (reciklira), i obradi i na kraju odloži na
način siguran po okolinu [3].
Uspešno upravljanjenje otpadom, odnosno optimalni rezultati ovog procesa, bazirani su na
efikasnoj realizaciji sledećih aktivnosti: razvrstavanju otpada, obeležavanju otpada, kao i
razdvajanju, koje uvek mora biti odgovornost proizvođača ili generatora otpada. Kad se govori o
razdvajanju medicinskog otpada, potrebno je istaći da je jako važno da se ono treba obaviti što bliže
mestu njegovog nastajanja. Danas je široko primenjiv način razdvajanja medicinskog otpada po
kategorijama rkoji se zasniva na razvrstavanju otpada u plastične vreće ili posude različitih boja.
Tako ns primer, u vrećama tzv. hladnijih boja: crna, zelena, plava, koriste se za komunalni otpad,
odnosno otpad koji može da se reciklira, dok u vrećama tzv. toplijih boja kao što crvena, smesta se
opasan otpad, dok u vrećama žute boje odlaže se infektivni otpad [4].
Osnovni procesi koji se primenjuju u tretmanu medicinskog infektivnog otpada su: termički,
hemijski, radioaktivni i biološki. Kada se govori o termičkim procesima, potrebno je naglastiti da s
eoni zasnivaju na uništavanju patogenih klica toplotom. Takođe, niskotemperaturni procesi se
odvijaju u atmosferi vodene pare. Hemijski procesi podrazumevaju dezinfekciju patogenih klica
primenom određenih hemijskim reakcijama. Procesi radijacije podrazumevaju jonizijuće zračenje sa
ciljem da se uništr mikroorganizmi putem razlaganja organskih materija. Konačno, mehanički
procesi poput drobljenja, mešanja presovanja, koriste se kao dodatni procesi koji imaju za cilj
povećanje temperature, efikasnije razlaganje, kao i smanjenje obima tretiranog otpada [5].
2. TERMIČKI PROCESI
Pojam entropije, njena definicja, metode merenja i određivanja na današnjem stepenu razvoja
nauke, predstavlja nezaobilaznu osnovu prilikom definisanja i pravilnog razumevanja mehanizama
termičkih procesa. Temperatura kao druga od osnovnih statističkih veličina, najčešće se uvodi na
jedinstveni način, preko izvoda entropije po energiji [6]. Tumačenje termičkih procesa, na ovaj
način, bazirano je pre svega na setu zakona termodinamike. Detaljnom analizom svih
termodinmaičkih zakona može se doći do suštinskih odgovora na mnog pitanja koja se odnose na
mehanizme realizacije termičkih kontakata. Prvi zakon termodinamike, ukazuje da je energija
očuvana, a da se temperatura pojavljuje kao integracioni faktor. Ovo na neki način daje potencijlanu
definiciju toplote. Dalje,, ovde je veoma važno ukazati da je tok toplote uzrokovan razlikom
temperatura, odnosno da nije određen jednostavnom razlikom energija. Dalje, prva dva zakona
temrodinamike ukazuju i na nepovratnost procesa uspostavljanja termičke ravnoteže, što upućuje da
u konačnom dolazi do jednake raspodele energije unutar sistema [7]. Drugi zakon termodinamike,
omogućuje interpretiranje temperature kao intenzivnog parametra u odnosu na energiju, kao
integracionog množitelja, koji čini da promena entropija bude totalni diferencijal. Poslednji, treći
zakon je neophodan kod definicije apsolutne nule temperature. Obično, za uvođenje pojma
temperature, posmatraju se, kao i u klasičnim termodinamičkim razmatranjima, dva zatvorena
sistema koja su u međusobnom termičkom kontaktu, međusobno zatvorena, a u okviru
kompleksnog sistema, izolovani u odnosu na okolinu. Prethodna statističko-mehanička razmatranja
ukazuju da stanje termičke ravnoteže nije statičko stanje [8].
173
3. MERENJE TEMPERATURE I RELATIVNE VLAŽNOSTI VAZDUHA UPOTREBOM
SENZORA DHT11
Temperatura i relativna vlažnost vazduha, predstavljaju dva bitna parametra u procesu monitoringa
i kontrole stanja medicinskog otpada. Prvi korak ka optimizaciji ova dva parametra ambijenta je
njihovo pouzdano merenje. Za realizaciju jednog optimlanog sistema kontrole i monitornga
iskorišćen je senzor DHT11. Ovaj senzor je iskorišćen za paralelno merenje temperature i
vlažnosti vazduha. U realizaciji se koristi mikrokontroler PIC16F628A koji očitava podatke i
ispisuje rezultate merenja na 2×16 LCD displeju [9].
Karakteristike senzora DHT11
 napajanje: 3.3 ~ 5.5V
 potrošnja struje za vreme meranja:
do 2.5mA
 standby potrošnja struje: 40 ~ 50 uA
 opseg meranja vlažnosti: 20 ~ 99%
RH
 opseg merenja temperature: 0 ~ 50
°C
Slika 1. Prikaz senzora DHT11  tačnost merenja: ±5% RH i ±2°C
Kao što je već naglašeno, DHT11 (sl.1) je kapacitivni senzor relativne vlažnosti vazduha i
temperature. Senzor se sastoji od dva dela, gde je prvi deo, realizovan kao mali termistor, koji meri
temperaturu tako da mu se pri promeni stepena zagrejanosti sredine menja otpor. Drugi deo je mali
senzor vlage, koji je zalemljen na osnovnu pločicu. Snezor poseduje otvorene bakrene vodove.
Veća koncetracija vlage u vazduhu, prkeo pomenutih vodova samnjuje otpor među njima. DHT11
senzor detektuje dve vrednosti, a zatim ih pretvara u digitalni signal. DHT11 je spada u grupu
jeftinijih senzora dostupan na tržištu i isporučuje se u 4-pinskom kućištu. Pomenuti senzor radi sa
naponima od 3,5 V i 5 V. Dalje, meri temperaturu u opsegu od 0° do 50°C sa preciznošću od ±2°C,
dok vlažnost vazduha meri u opsegu od 20-99% sa preciznošću od ±5%,. Senzor se karateriše
jednožičanom komunikacijom sa mikro-kontrolerom.
Mikrokontroler inicira prenos podataka slanjem signala “start” i ukoliko je ostvarena komunikacija,
dobija odzivni signal (sl.2). Treba napomenuti da nakon slanja signala “start”, pin mikrokontrolera
mora biti rekonfigurisan kao ulazni pin. Kada jednom dobije odziv sa senzora mikrokontroler
postane spreman za prijem signala. Senzor tada šalje 5 bajtova podataka kontinualno (kod ovih
bajtova, prvi bit je najznačajniji).
Slika 2. Povezivanje senzora na kontrolnu jedinicu
174
Kod DHT11 senzora decimalni brojevi temperature i vlažnosti su uvek jednaki nuli (rezolucija pri
merenju temperature je 1°C, a pri merenju relativne vlažnosti 1%). Stoga, prvi i treći bajt zapravo
daju numeričke vrednosti izmerene relativne vlažnosti vazduha i temperature.
Slika 3. Prikaz
Kompletan source kod, koji je pisan u C-u, a kompajliran u mikroC Pro for PIC kompajleru. Poslednji
bajt je bajt za proveru koji govori o tome da li je prenos podataka obavljen bez grešaka. Ako su prva
četiri bajta preneti uspešno, tada će poslednji bajt biti jednak sa poslednjih osam bitova sume prva
četiri bajta. Senzor DHT11 i LCD displej baziran na HD44780 kontroleru, povezani su sa
mikrokontrolerom PIC16F628 koji radi pri frekvenciji od 4 MHz koristeći eksterni oscilator (sl.3).
Za pristup rezultatima merenja, korišćean je android aplikacija ThingView for ThingSpeak.
Aplikacija se preuzima sa Google Play-a i pruža korisnicma mogućnost šregleda rezultata u
odredjenim vremenskim intervalima, Aplikacija je dostupna i korisnicima IOS platforme i
omogućeno je pregledanje rezultata po vremenu (satu, danu, godini) unosa. Osim za mobilne uređaje
sa android platformom, ovu aplikaciju je moguće preuzeti i za uređaje sa iOS platformom. Aplikacija
je korisnički orijentisana i dovoljno precizna.
4. REZULTATI MERENJA
Rezultati merenja su očitavni preko ThingView

korisničkog ekrana koji je podeljen u dva dela, jedan za
očitavanje tempertature i drugi za očitavanje stepena
vlažnosti (sl.4). Korisniku na ekranu su do-stupuni podaci
o minimalnoj vrednosti te-merature, odnosno vlažnosti u
toku dana, maksimalne vrednosti temeprature u toku
dana,sa preciznim vremenima u kojima su te vrednosti
očitane, kao i vreme zadnjeg očita-vanja kao i grafički
prikazi funkcionalnih zavisnosti temperature od vremena.
Stabilan temperaturni opseg, jasno ukazuje na pravilan
tretman medicinskog otpada. Što znači da su primenjene
sve potrebne pro-cedure. Razlike, koje se pojavljuju
izmedju maksimalne i minimalne vrednosti, posledica su
uslova testiranja pogodnosti DHT11 se-nzora za ovu
namenu. Sistem je izveden iz stabilne termičke ravnoteže,
otvaranjem kontejnera za odlaganje medicinskog otpada,
izlaganjem sadržaja različitm temperatura (uzak opseg
Slika 4. Prikaz Thing View ekrana sa sobne temperature ±5C) desetak minuta.
očitanim parametrima merenja
175
Dobijeni rezultati, ukazuju janso na precizno očitavanje posmatrnaih parametara i brzu odziv na
izazvane promene u radnom okruženju, što je potvrđiuje podobonost izabranog senzora za datu
namenu.
5. ZAKLJUČAK
U ovom radu predsavljena je mogućnost primene relativno jeftinog i popularnog senzora iz porodice
DHTxx koji nalazi širkou primenu. Senzori su bili ugrađeni u kotejenr i prostorije za odlaganje
medicniskog opada, povezne wireless vezom na Arduino UNO platformu. Realizovani sistem
omogućio je korektno praćenje variajcije temperature i vlage u kontejnerima za odlaganje opasnog
medicinskog otpada. Dobijeni rezultati merenje, predstavljaju dobru osnovu za monitoring u cilјu
kontrole temerarture u okruženju odloženog medicinskog otpada. Merenja se realizovana u okviru
Kliničkog Centra u Nišu. u ciklusima 24/7. u roku od tri sedmice. Ovakim relativno, jeftinim
rešenjem, stvoriće se uslovi za unapređenje mere prevencije u ovom rizičnom segmentu upravlјanja
opasnim tečnim otpadom.
LITERATURA
[1] Evropska Komisija, Republika Srbija Izveštaj za 2019 godinu Brisel 29.05.2019 [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/33opsE3
[2] Evropska Komisija, Republika Sribja Izveštaj za 2018 godinu Brisel 29.05.2019 [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2OQuyDN
[3] Dr Ivan Milutinovic, dr Milutin R. Đuričić, dr Zagorka Aćimović-Pavlović , Mišo Nenadić,
UPRAVLJANJE OPASNIM MEDICINSKIM OTPADOM U URBANIM SREDINAMA, Ecological
safety in post modern environment Banja Luka 2009.
[4] Ministarstvo Zdravlja Republike Srbije, `` Nacionalni vodič za bezbedno upravljanje medicinskim
otpadom‚‚ 2008 Beograd
[5] Nenković-Riznić, M., Pucar, M. (2008), Planerske reperkusije nacrta zakona o upravljanju otpadom
Republike Srbije, Beograd.
[6] Boltzmann, Ludwig, Ableitung des Stefan'schen Gesetzes (Stefan, Wien. Ber. 79. p. 391. 1879)
betreffend die Abhängigkeit der Wärmestrahlung von der Temperatur aus der elektromagnetischen
Lichttheorie (von Ludwig Boltzmann in Graz), Annalen der Physik (Annalen der Physik und Chemie –
Neue Folge; herausgegeben G. Wiedeman), 258 (182 – 22), 291 – 294 (1884; No. 6).
[7] Boltzmann, Ludwig, Ableitung des Stefan'schen Gesetzes (Stefan, Wien. Ber. 79. p. 391. 1879)
betreffend die Abhängigkeit der Wärmestrahlung von der Temperatur aus der elektromagnetischen
Lichttheorie (von Ludwig Boltzmann in Graz), Annalen der Physik (Annalen der Physik und Chemie –
Neue Folge; herausgegeben G. Wiedeman), 258 (182 – 22), 291 – 294 (1884; No. 6).
[8] V. Dimic, I. Stefanovic, D. Blagojevic, D. Stefanovic: Contribution to the disordering effect of thermal
motion in feromagnetic, 5th International Conference on Applied Electromagnetic PES, Proceeding of
full papers, p. 45‐48. Niš, 2001.
[9] Merenje temperature i relativne vlažnosti vazduha upotrebom senzora DHT 11. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2DnHjQU
176
SPECIFIČNO ZAGAĐENJE POVRŠINSKIH VODA METALIMA
U EVROPSKOJ UNIJI
Vladimir Pavićević1, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu

Maja Đolić2, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: U svom skorašnjem izveštaju „Evropske vode – procena statusa i pritisaka 2018.
godine”, koji se zasniva na podacima zemalja članica o primeni Okvirne direktive o vodama
(2000/60/EC), Evropska agencija za životnu sredinu konstatuje da je samo 38 % površinskih vodnih
tela EU u dobrom hemijskom statusu, 46 % nije ga ostvarilo i 16 % je u nepoznatom hemijskom
status. Hemijski status površinskih voda se procenjuje prema relativno kratkoj listi istorijski
značajnih zagađujućih supstanci. Njihova koncentracija u vodi je upoređena sa standardima
kvaliteta životne sredine (SKŽS) usvojenim za pojedinačne supstance. Zagađujuće supstance koje
najčešće prekoračuju SKŽS u površinskim vodnim telima zemalja članica prijavljene do februara
2018. (u 25 zemalja EU) uglavnom potiču od atmosferskog taloženja, postrojenja za prečišćavanje
komunalnih otpadnih voda, metala, poljoprivrede i saobraćaja. Među 15 prioritetnih supstanci koje
najčešće sprečavaju postizanje dobrog hemijskog statusa su metali: živa, kadmijum, nikl i olovo.
Ključne reči: površinske vode, metali, specifično zagađenje
SPECIFIC METAL CONTAMINATION OF SURFACE WATERS

IN EUROPE UNION
Abstract: In its recent report European waters − Assessment of status and pressures 2018, which
was based on data from Member States on the implementation of the Water Framework Directive
(2000/60/EC, WFD), the European Environment Agency found that only 38 % of EU surface water
bodies are in good chemical status, 46 % are failing to achieve good chemical status and 16 % are
in unknown chemical status. Chemical status of surface waters is assessed against a relatively short
list of historically important pollutants. The concentration of a substance in the water is compared
with an environmental quality standard (EQS) set for a single substance. Pollutants most frequently
exceeding EQSs in surface water bodies in the Member States reported by February 2018 (the
EU−25) are mainly from atmospheric deposition, urban waste water treatment, metals, agriculture
and navigation. Among 15 priority substances most frequently causing failures to achive good
chemical status are the metals: mercury, cadmium, nickel and lead.
Keywords: surface waters, metals, specific contamination
1. UVOD
Sveobuhvatna zaštita voda predstavlja jedan od najvećih izazova sa kojim se suočavamo već
nekoliko decenija, za koji nismo našli odgovarajuće rešenje (čak i u razvijenom delu sveta) i koji
______________________
1
vpavicevic@tmf.bg.ac.rs
2
mdjolic@tmf.bg.ac.rs
177
sigurno predstoji i budućim generacijama. Evropska unija (EU) je usvajanjem Okvirne direktive o
vodama (ODV, Water Framework Directive) uspostavila je jedinstveni zakonodavni okvir za zaštitu
kopnenih površinskih, priobalnih i podzemnih voda [1]. U članu 4 ODV definiše ciljeve zaštite
životne sredine za površinske vode i dalje uvodi operativni program mera naveden u planovima
upravljanja rečnim slivovima (River Basin Management Plans – RBMPs). Cilj je bio da se postigne
„dobar status“ svih vodnih tela površinskih voda do 2015. godine, pri čemu je on ostvaren kada su
oba njegova statusa, ekološki i hemijski ocenjeni kao najmanje dobar. Ekološki status je ocena
kvaliteta strukture i funkcionisanja ekosistema površinskih voda navedena u Aneksu V ODV, dok je
ekološki potencijal to isto za značajno izmenjena i veštačka vodna tela. Elementi kvaliteta za ocenu
ekološkog statusa/potencijala su biološki elementi, fizičko-hemijski i hemijski elementi koji
podržavaju biološke elemente i hidromorfološki elementi.
Pored ekološkog statusa, procenjuje se i hemijski status površinskih voda koji se određuje u odnosu
na standarde kvaliteta životne sredine (SKŽS) kojima su propisane maksimalno dozvoljene
koncentracije i srednje godišnje koncentracije prioritetnih supstanci i prioritetnih hazardnih
supstanci. Prioritetne supstance su one koje predstavljaju značajan rizik za vodene ekosisteme
(uključujući i rizike za vodosnabdevanje), hazardne supstance su otrovne, dugotrajne (perzistentne)
i bioakumulatine ili na drugi način rizične, dok je za prioritetne hazardne supstance neophodno
potpuno prekinuti ili postepeno ukidati ispuštanje i gubitke, tj. u potpunosti onemogućiti dalje
zagađenje voda. Direktiva o standardima kvaliteta životne sredine (2008/105/EC − Environmental
Quality Standards Directive) je zamenila Aneks X ODV, tj. definisala SKŽS za 33 prioritetne
supstance [2], a Direktiva o dopuni SKŽS (2013/39/EU) je uvela SKŽS za 12 novih prioritetnih
supstanci [3]. Hemijski status se ocenjuje kao „dobar” samo ako nije prekoračen SKŽS ni za jednu
prioritetnu supstancu (naravno, tu se podrazumevaju prioritetno hazardne supstance), u suprotnom
nije postignut „dobar” hemijski status.
U svom skorašnjem izveštaju „Evropske vode – procena statusa i pritisaka 2018. godine”, koji se
zasniva na podacima zemalja članica o primeni ODV, Evropska agencija za životnu sredinu
konstatuje da je samo 38 % površinskih vodnih tela EU u dobrom hemijskom statusu, 46 % nije ga
ostvarilo i 16 % je u nepoznatom hemijskom statusu [4]. Zagađujuće supstance koje najčešće
prekoračuju SKŽS u površinskim vodnim telima do februara 2018. (u 25 zemalja EU) uglavnom
potiču od atmosferskog taloženja, postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda (PPOV),
metala, poljoprivrede i saobraćaja. Ubedljivo najveći problem predstavlja živa.
2. SPECIFIČNO ZAGAĐENJE METALIMA
Metali se koriste već hiljadama godina (najstarije arheološko nalazište na svetu je u selu Pločnik
pored Prokuplja iz perioda Vinčanske kulture) za veoma raznovrsne namene. Eksploatacija njihovih
ruda, izdvajanje, obogaćivanje i prerada dovode do velikog zagađivanja svih medijuma životne
sredine – zemljišta, voda (podzemnih, površinskih i atmosferskih), vazduha i živog sveta. Poseban
problem predstavlja neprekidno kruženje metala između atmospfere (u slučaju žive), zemljišta,
površinskih i podzamnih voda i sedimenata.
Veoma zastupljena upotreba metala u mnogim privrednim granama, posebno industriji, i njihovo
ispuštanje neprečišćenim ili nedovoljno prečišćenim industrijskim i komunalnim otpadnim vodama
uzrokuje velike problem u dostizanju dobrog hemijskog statusa površinskih vodnih tela u EU. Među
15 prioritetnih supstanci koje najčešće sprečavaju postizanje dobrog hemijskog statusa su metali:
živa, kadmijum, nikl i olovo, pri čemu je živa daleko najviše zastupljena i prema broju zemalja koje
su prijavile prekoračenja SKŽS i prema ukupnom broju vodnih tela gde je to izmereno, što je
prikazano u tabeli 1. Živa čini 41,1 % prekoračenja SKŽS u površinskim vodama EU do 2018. [5].
178
Tabela 1. Metali koji najčešće prekoračuju SKŽS za površinske vode
(od 111.105 vodnih tela u 25 zemalja EU)
Izvor: Chemicals in European surface waters – knowledge developments,
EEA Report No 18/2018, European Environment Agency Report, (2018)
broj vodnih tela

broj zemalja EU u EU u kojima su
vrsta kojima su prekoračeni
prekoračeni SKŽS SKŽS
živa metal 22 45739
kadmijum metal 19 991
nikl metal 18 600
olovo metal 17 413
cink metal 18 1454
bakar metal 16 808
arsen metaloid 14 385
hrom metal 10 110
Podaci o ispuštanju zagađujućih supstanci u površinske vode EU prikupljaju se u okviru nekoliko

baza podataka – pominjana ODV, Evropski registar ispuštanja i prenosa zagađujućih supstanci
(European Pollutant Release and Transfer Register, E-PRTR) i Sistem informisanja o vodama
Evrope (Water Information System for Europe, WISE). Na narednim graficima su prikazani maseni
protoci četiri najznačajnija metala (navedena u tabeli 1) prijavljeni u ove tri baze podataka u
proteklim godinama (maseni protoci se ne mogu sabirati jer su isti podaci prijavljeni u različitim
bazama, bili bi dvaput ili triput računati) [5].
Slika 1. Podaci o ispuštanjima žive (t/god.) industrije,

postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV) i difuznih izvora
EEA Report No 18/2018, European Environment Agency, (2018)
Živa je vrlo otrovna i teratogena, značajno se akumulira u lancu ishrane. Njenim mikrobiološkim
metilovanjem u vodi stvaraju se još otrovnija organska jedinjenja žive, slično se dešava i u
organizmima. Dospeva u vode direktnim ispuštanjima iz industrije i PPOV, ali i taloženjem iz
atmospfere zbog značajnog isparavanja jer je jedini tečni metal na ambijetalnim temperaturama.
Koncentracija žive u površinskim vodama zavisi od geologije, njenog sadržaja u sedimentima i
padavinama i industrijskih ispuštanja.
179
Slika 2. Podaci o ispuštanjima kadmijuma (t/god.) industrije, PPOV i difuznih izvora
Slika 3. Podaci o ispuštanjima nikla (t/god.) industrije, PPOV i difuznih izvora

Slika 4. Podaci o ispuštanjima olova (t/god.) industrije, PPOV i difuznih izvora

180
Ispuštanja kadmijuma i nikla su najviše iz PPOV, dok kod olova i industrija doprinosi značajnom
udelu. Objavljene su procene da su prijavljivanja ispuštanja iz PPOV za sva tri metala značajno
manja od potrebnih [6]. Znatna ispuštanja u atmosferu su u slučaju kadmijuma i olova iz sektora
proizvodnje i obrade tih metala, dok su kod nikla iz energetskog sektora. Prijavljeni su difuzni
izvori iz poljoprivrede, taloženja iz atmosfere, domaćinstava nepovezanih na kanalizacione sisteme
i tokom poplava i oticanja pri velikim padavinama. U posmatranom periodu ispuštanja arsena i
bakra izveštavanja E-PRTR za industriju (bez PPOV) ne pokazuju jasan trend, dok je smanjeno
ispuštanje cinka [7].
3. ZAKLJUČAK
Bez obzira na značajan obim izveštavanja o ispuštanjima metala u površinske vode, opšti trend nije
jasno uočen jer postoje velike razlike po godinama. Do sada podaci su nedovoljni i nesaglasni,
neophodno je unaprediti i uskladiti izveštavanje o ispuštanjima kako metala, tako i ostalih
zagađujućih (prioritetnih i prioritetnih hazardnih) supstanci, kao i monitoring površinskih voda.
LITERATURA
[1] Water Framework Directive (2000/60/EC)

[2] Environmental Quality Standards Directive (2008/105/EC)
[3] Directive (2013/39/EU) amending Directives (2000/60/EC) and (2008/105/EC)
[4] European waters — assessment of status and pressures 2018, EEA Report No 7/2018, European
Environment Agency, (2018)
[5] Chemicals in European surface waters – knowledge developments, EEA Report No 18/2018, European
Environment Agency, (2018)
[6] Roovaart, J., et al, Diffuse water emissions in E-PRTR: project report, Deltares, Netherlands, (2013)
[7] Roovaart, J., et al, Emissions of pollutants to Europe`s waters – sources, pathways and trends, ETC-
ICM Tecnical Report No 3/2017, Magdeburg, (2017)
181
MEDICINSKI OTPAD – MEDICINA I/ILI EKOLOGIJA
Mirjana Sklabinski1, Ministarstvo zaštite životne sredine
Apstrakt: Medicinski otpad u poslednje vreme sve češće postaje tema javnih rasprava, stručnih
skupova i seminara, imajući u vidu da nepropisno zbrinjavanje ovog otpada izuzetno šteti zdravlju
ljudi i životnoj sredini. Većina ovog otpada, jeste otpad koji ne predstavlja poseban rizik po
zdravlje ljudi ili životnu sredinu, kao na primer materijali koji nisu bili u kontaktu sa pacijentima,
odnosno medicinski materijal kome je istekao rok trajanja, zatim plastika, staklo, papir. Ostali
medicinski otpad iz zdravstvene nege jeste otpad nastao iz dijagnostike, tretmana ili imunizacije.
Takav opasan otpad predstavlja niz pretnji po zdravlje i zagađenje životne sredine, ukoliko se
pravilno ne tretira.
Upravljanje medicinskim otpadom na teritoriji Republike Srbije propisano je Zakonom o
upravljanju otpadom i Pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom, ali i preporukama Svetske
zdravstvene organizacije i određenih uputstava. Ipak, jako je bitno predstaviti i upravljanje ovim
otpadom u praksi, koje u dosta slučajeva odstupa od regulative.
Cilj rada je nalaženje rešenja za pravilno upravljanje medicinskim otpadom, a koje bi umanjilo
rizik kojim se svakodnevno izlažu zaposleni u zdravstvenim ustanovama, na poslovima upravljanja
otpadom, ali i cela životna sredina.
Ključne reči: medicinski otpad, zdravstvene ustanove, tretman otpada.
MEDICAL WASTE – MEDICINE AND/OR ECOLOGY
Abstract: Medical waste has recently become a important topic of public debates, conferences and
seminars, bearing in mind that improper disposal of this waste is extremely damaging to human
health and the environment. Most of this waste is waste that poses no particular risk to human
health or the environment, such as materials that have not been in contact with patients, or medical
material that has expired, then plastic, glass, paper. Other medical waste from nursing care is
waste arising from diagnosis, treatment or immunization. Such hazardous waste poses a number of
threats to health and environmental pollution if not properly treated.
The management of medical waste on the territory of the Republic of Serbia is prescribed by the
Law on Waste Management and the Regulation on Medical Waste Management, as well as by the
recommendations of the World Health Organization and certain guidelines. However, it is also very
important to present the management of this waste in practice, which in many cases deviates from
regulation.
The aim of this work is to find solutions for the proper management of medical waste, which would
reduce the risk to which employees in health care facilities, on waste management operations, and
the entire environment, are exposed daily.
Keywords: medical waste, health institutions, waste treatment.
1
mirjana.sklabinski@ekologija.gov.rs
182
1. MEDICINSKI OTPAD
Medicinski otpad jeste otpad koji nastaje u objektima u kojima se obavlja zdravstvena zaštita ljudi
ili životinja i/ili sa drugih mesta u kojima se pružaju zdravstvene usluge, odnosno to je otpad koji
nastaje prilikom obavljanja zdravstvenih i drugih delatnosti u kojima se koristi medicinski materijal
(igle špricevi, gaze, zavoji i slično). Dakle, medicinski otpad može nastati u bolnicama, domovima
zdravlja, zubarskim ordinacijama, ali i u salonima za tetoviranje i salonima za ulepšavanje.
Medicinski otpad može biti neopasan ili opasan, u skladu sa kategorizacijom i klasifikacijom
otpada, to jeste:
a) Neopasan medicinski otpad jeste otpad koji nije zagađen materijama koje ga mogu
karakterisati kao opasan otpad, a koji je po svom poreklu i sastavu najčešće otpad od
proizvoda kojima je istekao rok trajanja (gaze, zavoji i slično);
b) Opasan medicinski otpad odnosno otpad koji zahteva posebno postupanje, a koji je
poreklom i sastavom infektivni otpad, otpad kontaminiran krvlju i/ili telesnim tečnostima,
patoanatomski otpad, oštri predmeti, hemijski otpad, farmaceutski otpad i slično.
Pravilnikom o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada, objavljenom u Službenom glasniku
Republike Srbije broj 56/2010 određen je i katalog otpada sa listom neopasnog i opasnog otpada
prema poreklu i sastavu. U predmetnom Pravilniku je na primer patoanatomski otpad (delovi tela,
organi, kese sa krvlju i krvni produkti) označen kao neopasan otpad.
Istim katalogom je određeno da oštri predmeti (igle, skalpeli, te svi oni predmeti sa oštrim ivicama i
vrhovima) takođe spadaju u neopasan otpad.
U katalogu otpada postoje i posebne kategorije koje se odnose na medicinski otpad koji nastaje iz
dijagnostike, tretmana ili prevencije bolesti ljudi i otpad koji nastaje od istraživanja, dijagnostike,
tretmana ili prevencije bolesti životinja.
Kako upravljanje medicinskim otpadom zahteva posebne uslove, od mesta nastanka, do mesta
tretmana i konačnog zbrinjavanja ove vrste otpada, tako se može nazvati posebnim tokom otpada.
2. PRAKSA UPRAVLJANJA MEDICINSKIM OTPADOM U REPUBLICI SRBIJI
Do uspostavljanja sistema upravljanja otpadom, odnosno do usvajanja Zakona o upravljanju

otpadom, medicinski otpad se uz mešani komunalni otpad odlagao na smetlištima i time izazivao
veliku opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu, a posebno po neformalni sektor sakupljača
otpada. Imajući u vidu značaj pravilnog tretmana i odlaganja ove vrste otpada, nastala je potreba za
regulisanjem ove oblasti, kako u praksi, tako i u unapređenju zakonske regulative. U projektu koji je
finansiran od EU, od 2007. do 2013. godine, osigurana je donacija kroz dva projekta vrednosti oko
13.5 miliona evra [1]. Kroz navedene projekte, zdravstvenim ustanovama su donirani autoklavi,
drobilice, vozila za transport medicinskog otpada, kao i oprema za sakupljanje, ali i sredstva za
adaptaciju objekata u kome bi oprema bila smeštena.
Obzirom da je projekat započet pre donošenja Zakona o upravljanju otpadom, zdravstvene ustanove
su delatnost skladištenja, tretmana, sakupljanja i transporta otpada obavljale na osnovu potvrde
nadležnog ministarstva.
Stupanjem na snagu Zakona o upravljanju otpadom, zdravstvene ustanove su bile dužne da u skladu
sa Zakonom podnesu zahteve za izdavanje dozvola za upravljanje medicinskim otpadom, a prve
dozvole su izdate 2010. godine. Sa početkom izdavanja dozvola zdravstvenim ustanovama, nastali
su i administrativni problemi, ali i ostali problemi u poštovanju procedura, koji su se zadržali do
danas, čime se može reći da je sam sistem upravljanja medicinskim otpadom na veoma niskom
nivou.
Administrativni problemi podrazumevaju problem u procedurama izdavanja dozvola, jer objekti u
kojima se vrši tretman otpada nisu izgrađeni za takvu namenu, odnosno ne poseduju lokacijske
uslove za obavljanje predmetne delatnosti. Samim tim i dokumentacija u vezi sa aktima u vezi
studije o proceni uticaja na životnu sredinu je predstavila i predstavlja administrativni problem, te
183
se objekti u kojima se vrši tretman medicinskog otpada oslobađaju izrade studije, a oprema za
tretman proglašava mobilnim postrojenjima.
Sa druge strane, Zakon o upravljanju otpadom je jasan kada navodi da je izgradnja i rad postrojenja
propisana zakonom koji reguliše upravljanje otpadom i zakonom o izgradnji objekata. Ovim su se
stvorili preduslovi za lošu regulativu u upravljanju medicinskim otpadom, jer zdravstvene ustanove
u kojime se obavlja delatnost tretmana i skladištenja otpada nemaju uslove za pokretanje bilo kakve
procedure izmene lokacijskih uslova ili promene namena prostora.
Zdravstveni objekti u kojima se vrši skladištenje i tretman medicinskog otpada su većinom dvorišni
objekti, stare garaže, magacini, ali je u nekim slučajevima oprema smeštena u glavnim objektima, u
blizini kuhinja i restorana, bolesničkih postelja, gde se često ukrštaju putevi dopremanja ili
otpremanja otpada, sa putevima koje koriste pacijenti ili posetioci.
Uslovi za rad su neadekvatni jer osoblje zdravtsvenih ustanova nije zainteresovano za unapređenje
sistema, kao ni za postupanje sa medicinskim otpadom u skladu sa zakonom i drugim propisima.
Zdravstvene ustanove u većim gradovima, preuzimaju i otpad iz privatne prakse koji tretiraju u
svojim objektima, odnosno aktivno učestvuju na javnim nabavkama koje raspisuju druge
zdravstvene ustanove koje nemaju opremu za tretman medicinskog otpada, čime se doprinosi
neproporcionalnom učešću na tržištu, posebno ako se ima u vidu da su troškovi zdravtsvenih
ustanova minimalni, a da za pojedine troškove imaju pravo refundacije iz Republičkog budžeta.
Praksa je pokazala da većina zdravstvenih ustanova ne postupa sa medicinskim otpadom u skladu sa
zakonskim propisima u toku tretmana ili skladištenja, da su drobilice često u kvaru, kao i sami
autoklavi, te da se netretiran otpad odlaže u komunalni otpad ili ispušta u kanalizaciju. Zbog
nedostatka amdinistrativnih kapaciteta u sektoru inspekcije, kontrole privatne prakse su vrlo retke,
te često nije poznato kako se tim otpadom upravlja. Inspekcijski nadzori u državnim zdravstvenim
ustanovama su relativno češći, ali bez efekata.
U zdravstvenim ustanovama se često tretira i otpad iz veterine, čime se pacijenti, posetioci i
zaposleni u istima dovode u opasnost zbog različitih infektivnih agenasa.
Poseban problem u upravljanju medicinskim otpadom predstavlja patoanatomski otpad, odnosno
delovi tela i organi, koji se za sada sahranjuje pod kontrolisanim uslovima, ili čuva u zamrzivačima
duži vremenski period.
3. IZLOŽENOST RIZIKU
Upravljanje medicinskim otpadom na bezbedan i ispravan način nije prepoznat kao imperativ u
javnom zdravlju i odgovornosti sistema. U prethodnom poglavlju je opisano kako dolazi do niza
nepravilnosti, što značajno direktno ili indiretkno utiče na zdravlje ljudi i donosi nemerljivu štetu
životnoj sredini. Sve individue izložene medicinskom otpadu su u potencijalnom riziku i uključuju:
a) Medicinsko osoblje,
b) Pacijente,
v) Zaposlene u sektoru upravljanja otpadom,
g) Zaposlene na deponijama,
d) Zajednicama koja se nalaze u blizini gradskih deponija, smetlišta, gde se medicinski otpad
odlaže.
Još u osamdesetim godinama prošlog veka, opasnost koju izaziva medicinski otpad je prepoznata u
mnogim državama, te je shodno tome započeto sa donošenjem niza mera kako bi se ova opasnost
eliminisala ili makar svela na minimum. Početak regulisanja upravljanja medicinskim otpadom
podstakli su incidenti sa smrtnim ishodima. Zabeleženo je da je od 2000. godine do 2010. godine
usled neadekvatnog upravljanja medicinskim otpadom u svetu je zabeleženo 33800 slučajeva HIV
infekcije i 1.7 miliona obolelih od hepatitisa B, kao i 315000 slučajeva infekcije hepatitisom C [2].
Svake godine u Republici Srbiji se povećava broj neformalnih sakupljača otpada koji se inficiraju
hepatitisom B prilikom sakupljanja sekundarnih sirovina iz kontejnera, dok slučajevi HIV-a nisu
zabeleženi.
184
Zabrinjavajući su saloni za tetoviranje i ulepšavanje gde dolazi do proizvodnje infektivnog
medicinskog otpada, kojim se nepravilno upravlja jer se isti odlaže u kontejnere, umesto u određenu
ambalažu.
Radnici u sanitetima koji pružaju prvu pomoć ili lečenje u kućnoj nezi ne vode računa o
upotrebljenom medicinskom otpadu, već preporučuju da se medicinski otpad odloži u kućni otpad.
Potencijalni rizici od opasnog medicinskog otpada uglavnom se odnose na:
- infektivne bolesti (HIV, hepatitis B i C, crevne infekcije, respiratorne infekcije, infekcije krvi,
infekcije kožnog i podkožnog tkiva i slično)
- intoksikacije
- efekte radioaktivnih supstanci – kancerogeni, mutageni, teratogeni.
Kako bi se navedeni rizici koji su povezani sa postupanjem sa opasnim medicinskim otpadom sveli
na minimum, potrebno je primenjivati mere koje se uglavnom odnose:
- na korišćenje adekvatne zaštitne opreme
- na pravilno obeležavanje ambalaže u kojoj se prikuplja medicinski otpad, odnosno na pravilno
razvrstavanje na mestu nastanka
- na pridržavanje higijene nakon manipulisanja medicinskim otpadom
- na pravilno rukovanje medicinskim otpadom sve do momenta tretmana.
4. TRETMAN MEDICINSKOG OTPADA
U razvijenim zemljama se medicinski otpad najčešće spaljuje u spalionicama za industrijski otpad,

što je pokazano kao najbolji način za tretman ove vrste otpada, ali i ostalim priznatim metodama.
Metoda insineracije podrazumeva postupak spaljivanja medicinskog otpada na visokim
temperaturama. Tom metodom otpad se spaljuje u pećima sa dve komore pod propisanim uslovima
u kojima minimalna temperatura sagorevanja u primarnoj komori iznosi 850oC, a u seknudarnoj
komori se podiže na 1100oC do dve sekunde. Na taj način se izbegava stvaranje štetnih gasova,
tačnije dioksina i furana koji su teratogeni, kanceorgeni i mutageni i predstavljaju opasnost po
životnu sredinu. Postorjenja za tretman otpada insineracijom moraju imati savremene filterske
uređaje koji sprečavaju ispuštanje emisija u atmosferu, kao i uređaje za kontinualno merenje emisija
kako se ne bi prekoračile granične vrednosti propisane zakonom. Nesagorivi ostatak (pepeo) iz
ovog procesa se sakuplja i odlaže na deponiju. Ovaj tretman je za sada pokazan kao najisplativiji sa
ekonomske i ekološke tačke gledišta, kao i značajne uloge u redukciji volumena čvrstog otpada i
smanjenja mikroorganizama u otpadu. U većini zemalja se čak otpad tretiran u autoklavu ili
hemijskom metodom nakon tretmana spaljuje u insineratoru, u zavisnosti od količine
mikroorganizama u tretiranom otpadu i količine hlora, jer propisi kojima se uređuje odlaganje
otpada na deponije takođe diktiraju granične vrednosti za otpad koji je namenjen odlaganju.
Insineracija je pogodna za tretman svih vrsta medicinskog otpada, odnosno infektivnog otpada,
patoanatomskog otpada, kesa sa krvlju i telesnim tečnostima i dr.
Sterilizacija (autoklaviranje) parom je metoda koja se primenjuje za tretman medicinskog otpada,
najčešće u zdravstvenim ustanovama. Ovaj proces kombinuje efekat toplote, povećanog pritiska i
vlage za deaktivaciju mikroorganizama, a ranije se upotrebljavala isključivo za sterilizaciju
medicinskih instrumenata. Autoklaviranje se primenjuje samo kod infektivnog medicinskog otpada
kao što su mikrobiološke kulture i oštri predmeti. Uspešnost ove metode zavisi od više faktora, kao
što su temperatura i pritisak postignuti u autoklavu (oko 120oC i pritisak oko 2 atmosfere), količine
otpada i sastava otpada, pakovanja, penetracije pare kroz otpad i slično. Nakon sterilizacije otpada,
isti se drobi do neprepoznatljivosti, kako bi se onemogućila njegova zloupotreba (ponovna upotreba
igle na primer) i kako bi se smanjio volumen otpada namenjenog odlaganju.
Metodom hemijske dezinfekcije se podrazumeva tretman medicinskog otpada hemijskom
dezinfekcijom posebno ili u kombinaciji sa inkapsulacijom ili mehaničkom destrukcijom (fizičko-
hemijski tretman). Obično se primenjuje kod tehnologija tretmana na licu mesta u manjim
zdravstvenim ustanovama, a pre odlaganja na deponiju. Otpad (poput štapića za grlo) se odlaže u
toku dana u kontejner sa hemikalijama koja održava takav otpad neinfektivnim. Na kraju dana se
185
hemikalije odlažu u kanalizaciju, a otpad koji je postao neopasan odlaže na deponiju. Ova vrsta
tretmana je loša zbog same činjenice da se hemikalije ispuštaju u kanalizaciju, ako imamo u vidu
problem sa postrojenjima za prečišćavanje voda i slično, pri čemu se ne smanjuje volume otpada, a
dolazi i do mogućnosti zloupotrebe, odnosno ponovne upotrebe ovog otpada.
5. ZAKLJUČAK
Neadekvatno upravljanje medicinskim otpadom, kao što smo videli predstavlja opasnost za zdravlje
ljudi i životnu sredinu, a kao takvo zahteva definisanje stava nadležnih institucija i odnos društva
prema navedenom problemu. Složenost problema zahteva složeno upravljanje medicinskim
otpadom i sledeće prioritete:
- nadzor toka otpada,
- smanjenje nastanka otpada,
- odvojeno sakupljanje otpada,
- kontrola skladištenja i transporta medicinskog otpada,
- kontrola tretmana,
- kontrola odlaganja.
U tom smislu je potreban pojačan nadzor nad ustanovama koje proizvode medicinski otpad,
odnosno kontrola otpada na mestu nastanka, pa evidencija o predmetnom otpadu sve do njegovog
konačnog zbrinjavanja. To zahteva i stroge procedure i pravila, a jedini način da se isto sprovede
jeste izmena postojeće zakonske regulative kojom se državnim zdravstvenim ustanovama
omogućava nekontrolisani tretman kako sopstvenog, tako i otpada iz privatne prakse.
Za adekvatno upravljanje medicinskim otpadom vrlo je važna evidencija, detaljne informacije oko
postupaka i procedure tretmana, jer su takvi podaci veoma važni za kreiranje dugoročne strategije
upravljanja ovim tokom otpada.
Nedostaci koji se najčešće uočavaju u zdravstvenim ustanovama jeste manjak osoblja za upravljanje
medicinskim otpadom ili njihova nezainteresovanost za tu vrstu posla, nedostatak edukacije kod
bolničkog osoblja, nepravilan tretman ili nedostatak tretmana pre odlaganja, nedostatak svesti da je
pravilno upravljanje medicinskim otpadom bitno i za zdravlje ljudi i životnu sredinu, te
podređivanje pravilnim upravljanjem zarad finansijkse ili ekonomske koristi, nepostojanje
evidencije i neprijavljivanje tačnih količina proizvedenog i tretiranog otpada. Usled nedostatka
evidencije prijavljuju se i različite količine nastalog otpada, pa je tako zabeleženo u izveštajima da
je 2017. godine nastalo 2.963 tone medicinskog otpada [3], dok se u drugim dokumentima navode
količine od 9.600 tona opasnog medicinskog otpada koji nastaje u ustanovama u Republici Srbiji
[4]. Razlike u količinama nastalog otpada sprečavaju unapređenje sistema, pa tako danas u
Republici Srbiji prema izdatim dozvolama postoji kapacitet za zbrinjavanje 14.000 tona
medicinskog otpada, a sve je veći broj zainteresovanih privatnika koji žele da obavljaju delatnost
tretmana medicinskog otpada. U zemljama Evropske Unije je zato organizovan sistem kvota, te se
dozvole izdaju samo ona kada količine proizvedenog otpada premaše količine kapaciteta
postrojenja za zbrinjavanje otpada. Tako u Švedskoj na primer rade samo dva operatera za tretman
medicinskog otpada, u Rumuniji jedan, u Grčkoj dva i tako dalje.
Na osnovu svega navedenog, možemo odrediti osnovne smernice potrebne za održivo upravljanje
medicinskim otpadom:
- Izmeniti zakonsku regulativu poput zemalja u okruženju;
- Nastojati na podizanju svesti o medicinskom otpadu;
- Razviti pravilnu strategiju upravljanja medicinskim otpadom;
- Sprovoditi analize i metodiranje upravljanja medicinskim otpadom.
Obzirom da je Republika Srbija kandidat za članstvo u EU, kao i da se očekuje otvaranje poglavlja
27, neophodno je uskladiti postojeću regulativu, kao i praksu, sa dobrom praksom EU. Ako imamo
u vidu slabe podatke o količinama proizvedenog medicinskog otpada, kao i nepoznanice u vezi
količina istretiranog otpada, ove mere je potrebno što pre sprovesti, kako Republika Srbija ne bi
186
došla u situaciju poput zemalja koje još uvek nemaju uređen sistem upravljanja medicinskim
otpadom, te zbog takve situacije plaćaju penale.
Krajnji cilj uređenja ovog sistema jeste realizacija osnovnog prava svakog stanovnika Republike
Srbije na čistu i očuvanu životnu sredinu.
LITERATURA
[1] The Delegation of the European Union to the Republic of Serbia, 2014. Medical Waste in Serbia: EU
donated 13,5 milion euros for medical waste disposal system. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/36WByYc (Pristup: 27.08.2019.)
[2] Pépin J, Abou Chakra CN, Pépin E, Nault V, Valiquette L.: Evolution of the global burden of viral
infections from unsafe medical injections, 2000-2010., PLoSOne., (2014)
[3] Ministarstvo zaštite životne sredine: Upravljanje otpadom u Republici Srbiji u periodu 2011-2017.
godina, (2018) str. 33
[4] Ministarstvo zdravlja: Nacionalni vodič za bezbedno upravljanje medicinskim otpadom, (2008) str. 39
187
EKSPLOATACIJA PRIRODNIH RESURSA U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA
Slavica R. Mihajlović1, Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina

Marina S. Blagojev2, Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina
Apstrakt: Prirodni resursi su ograničeni i njihova nekontrolisana eksploatacija može imati

negativne posledice na životnu sredinu. Zbog toga je neophodno pronaći načine za njihovo održivo
korišćenje. Održivi razvoj je okvir za oblikovanje politika i strategija kontinualnog državnog i
socijalnog napretka, bez štete za okolinu i prirodne izvore bitne za ljudske delatnosti u budućnosti.
Jedan od modela kojim se reguliše održivo korišćenje je niz strategija i zakonskih regulativa koje
uređuju oblast eksploatacije prirodnih resursa i energije. Osnovni cilj je osigurati održivo
korišćenje prirodnih izvora kako na nacionalnom tako i na međunarodnom, globalnom, nivou.
Održivo korišćenje prirodnih resursa je u direktnoj vezi sa zaštitom životne sredine. Takođe,
očuvanje radne i životne sredine je povezano sa stepenom ekonomskog razvoja i nivoa edukacije
stanovništa o značaju zdrave životne sredine i načinu njenog očuvanja. Ubrzani tehnološki razvoj
dovodi do poboljšanja kvaliteta života u svim sferama ljudskih aktivnosti, ali paralelno sa tim
stvara se mogućnost veće degradacije životne sredine. Zbog toga je neophodno da se u okviru
ciljeva razvojne politike društva uvrste i pravilni kriterijumi koji će doprinositi održivom razvoju.
Samo na taj način doprinosimo očuvanju životne sredine i eliminisanju svih akcidentnih situacija
koje ugrožavaju ravnotežu prirodnih ekosistema.
Ključne reči: prirodni resursi, održiv razvoj, zaštita životne sredine
EXPLOITATION OF NATURAL RESOURCES IN FUNCTION OF A

SUSTAINABLE DEVELOPMENT
Abstract: Natural resources are limited and uncontrolled exploitation can have negative effects on
the environment. It is necessary to find approach of their sustainable use. Sustainable development
is the framework for defining strategies of continuous state and social progress, without harm to the
environment and natural resources essential for human activities in the future. Model that regulates
sustainable use considers strategies and legal regulations for exploitation of natural resources and
energy. Goal is to ensure the sustainable use of natural resources at national and global level.
Sustainable use of natural resources is directly related to environmental protection. Also, the
preservation of the working and living environment is related to the degree of economic
development and the level of education of the population about the importance of a healthy
environment and the way of its preservation. Accelerated technological development leads to an
improvement in the quality of life in all spheres of human activity, but in parallel, it creates the
possibility of greater environmental degradation. Therefore, it is necessary, within the goals of the
development policy of the society, to include the correct criteria that will contribute to sustainable
development. Thus we contribute to preserving the environment and balance of natural ecosystems.
Key words: natural resources, sustainable development, environmental protection
1
s.mihajlovic@itnms.ac.rs
2
m.blagojev@itnms.ac.rs
188
1. UVOD
Koncept održivog razvoja je nastao u cilju očuvanja životne sredine kako bi se sve parcijalne mere i
izdvojene politike ujedinile i na taj načina dale bolji rezultat. Ovaj koncept je dobio pravi smisao
tek kada se u njegovo formiranje uključilo Međunarodno udruženje za zaštitu životne sredine i
prirodnih resursa sa svojim aktivnostima. Udruženje je 1980. godine razvilo strategiju zaštite
životne sredine koja je kao osnovni zadatak postavila ostvarivanje održivog razvoja kroz zaštitu
prirodnih resursa. Kasnije je ovaj koncept preuzela Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj,
[1]. Ova komisija, poznatija kao Bruntlendova komisija, pripremila je 1987. godine izveštaj pod
nazivom „Naša zajednička budućnost“ (Our Common Future). U izveštaju je akcenat bio na
politički prihvatljivijoj ideji održivog razvoja u odnosu na one ideje koje su promovisane u
„Granicama rasta“ iz 1972. godine, [2]. Međutim, upravo su ideje u „Granicama rasta“ koje su se
bazirale na iscrpljivanju resursa i mogućim granicama rasta, skrenule pažnju širokog kruga svetske,
naučne i političke javnosti. To je bio prelomni trenutak da se koncept održivog razvoja nađe u vrhu
prioriteta međunarodne političke aktivnosti [3]. Koncept održivog korišćenja i zaštita prirodnih
vrednosti, a samim tim i prirodnih resursa, bazira se na strategiji prostornog razvoja i nacionalnoj
strategiji održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara. Strategijama se definiše pitanje i nivo
istraženosti prirodnih resursa i dobara po vrstama, prostornom rasporedu, raznovrsnosti, obimu i
kvalitetu. Takođe, određuju se bilansne kategorije i predviđaju promene stanja, način vrednovanja i
uslovi održivog korišćenja [4].
2. PRIRODNI RESURSI
Prirodni resursi obuhvataju sve ono što potiče od prirode i predstavlja opšte bogatstvo i ima
upotrebnu vrednost. Direktnu upotrebnu vrednost imaju mineralne sirovine, vode, šume, zemljišta, a
indirektnu klima i reljef, jer predstavljaju uslove za razvoj nekih drugih ekonomskih delatnosti [5].
Širi termin za prirodno bogatstvo je prirodni potencijal koji obuhvata sve prirodne izvore i uslove.
Oni označavaju sva materijalna dobra koja čovek koristi: rude, ugalj, šume, biodiverzitet, klima i
reljef. Kada čovek počne da koristi ova dobra ona postaju resurs (fra. ressoirece-izvor) koji ima
svoju ekonomsku vrednost.
U prirodne resurse ubrajaju se sve vrste voda (za piće, industriju, energetiku, ribolov,
navodnjavanje i saobraćaj), zemljište (kao osnov za proizvodnju hrane ili kao materijal za
industriju), nalazišta mineralnih sirovina i šume, i sve druge materije koje mogu biti uključene u
proizvodnju, kao i sunčeva energija i energija vetra.
Prirodni resursi su uslovljeni prirodnim faktorima, kao što su elementi geografske sredine (klima,
reljef, zemljište, sunčeva toplota, atmosferske padavine, blizina vode za navodnjavanje), koji se ne
mogu neposredno koristiti, ali bez njihovog učešća neki proizvodni procesi nisu mogući [6].
Prirodni resursi se prema trajanju dele na [7]:
1. Neobnovljive resurse (mineralne sirovine ili mineralni resursi)

2. Obnovljive resurse (zemljište, voda, vazduh, biljni i životinjski svet)
3. Trajne resurse (Sunčeva energija, vetar, plima i oseka, tekuće vode).
2.1 Upravljanje neobnovljivim prirodnim resursima
Upravljanje neobnovljivim prirodnim resursima karakteriše izuzetna složenost, jer se radi o

resursima čije se raspoložive zalihe pri eksploataciji stalno smanjuju. Ovoj grupi resursa pripadaju i
mineralni resursi. Upravljanje mineralnim resursima mora imati strategijski karakter kako bi se
ostvario visok nivo efikasnosti i efektivnosti tokom procesa eksploatacije. Osnovu primenjene
strategije čini racionalnost pri njihovom korišćenju koja se bazira na pravilu da se sa što manje
prirodnih resursa ostvari maksimalna korist [4].
Strategijsko upravljanje mineralnim resursima polazi od ekonomskog vrednovanja na lokalnom,
nacionalnom i regionalnom nivou. Ciljevi upravljanja na lokalnom nivou baziraju se na
189
raspoloživosti resursa, kvalitetu i strukturi, visini kapitalnih ulaganja, ekološkim aspektima i
interesima stanovništva. Nacionalni ciljevi strategijskog upravljanja zasnovani su na istraživanju i
utvrđivanju raspoloživih zaliha, iscrpljenosti resursa, raspoloživosti resursa za eksploataciju
mineralnih sirovina (sredstva za rad), bezbednosti ljudskih resursa, stanju finansijskih sredstava za
investiciona ulaganja, realizaciji mera i aktivnosti koje su predviđene strategijskim planiranjem.
Osnovni regionalni ciljevi strategijskog upravljanja mineralnim sirovinama su usklađivanje
primarne proizvodnje i prerade [4, 8].
Ekspoloatacija mineralnih sirovina ima veliki uticaj na životnu sredinu, kako na prostor gde se vrši
sama eksploatacija, tako i na širu okolinu. Kako bi se negativni uticaj ovih aktivnosti smanjio na
najmanju moguću meru neophodno je preduzeti odgovarajuće prevencije i jasno definisati mere
sanacije. Takođe, neophodno je sprovoditi adekvatne mere zaštite shodno postojećoj tehnologiji
eksploatacije i vršiti istraživanja u cilju primene novih tehnologoja koje minimalno ugrožavaju
životnu sredinu [9, 10].
Uspostavljanje ravnoteže između ekspoloatacije prirodnih resursa i očuvanja biološke raznovrsnosti
je preduslov održivog razvoja. Ubrzani tehnološki razvoj dovodi do poboljšanja kvaliteta života u
svim sferama ljudske aktivnosti, ali paralelno sa tim stvara se mogućnost veće degradacije životne
sredine. Zbog toga je važno analizirati negativan uticaj svih primenjenih tehničko-tehnoloških
procesa kao i elemente kontrolisanog korišćenje prirodnih resursa i energije, kako bi se na vreme
usvojila strategija i definisale aktivnosti u cilju sprovođenja adekvatnih mera zaštite životne sredine
[11, 12].
U toku procesa eksploatacije mineralnih sirovina, kako podzemnim, tako i površinskim
otkopavanjima, negativan uticaj na životnu sredinu može se svrstati u tri gupe: iscrpljivanje rezervi,
razaranje prirodne sredine i zagađivanje životne sredine. U područjima gde su rudnici sa
podzemnom eksploatacijom degradacija životne sredine je manja u odnosu na mesta sa
površinskom eksploatacijom. Međutim, kod podzemne eksploatacije je veoma prisutno sleganje
terena zbog hodnika koji su ispod površine zemlje, pa o tome treba strogo voditi računa. Takođe, u
okolini rudnika sa podzemnom eksploatacijom na površini zemlje su odlagališta jalovine, rudnički
objekti sa bunkerima, radionicama i raznim skladištima kao i objekti za boravak ljudi.
Generalno se može reći da svi vidovi eksploatacije i rudarstvo uopšte može da ima negativan uticaj
na životnu sredinu. Zato je neophodno maksimalno ekonomično i sigurno vršiti eksploataciju uz
minimalno ugrožavanje radne i životne sredine. Rudarstvo mora da prihvati zaštitu životne sredine
kao svoju delatnost, kao što su tehnologija otkopavanja, ventilacija, transport, prerada i drugo. U
tom smislu se i zakonskom regulativom pospešuje obaveza postojanja čvrste sprege između
rudarstva i zaštite životne sredine [13].
2.2 Upravljanje obnovljivim prirodnim resursima
Obnovljive prirodne resurse karakterišu procesi konstantnog obnavljanja i regeneracije koji se

odvijaju paralelno sa procesom njihove potrošnje. Upravljanje ovim resursima se bazira na
usklađenim odnosima između potrošnje i obnavljanja, odnosno regeneracije. Mere koje država
sprovodi u cilju očuvanja prirodnih resursa su pravne mere, kvantitativna ograničenja i ekonomske
mere [3].
Pravnim merama se regulišu svojinska prava nad resursima i sprečava slobodan pristup i
nekontrolisano korišćenje. Kvantitativna ograničenja se odnose na količine korišćenja resursa (obim
eksploatacije, obim skupljanja flore i faune i dr). Analiza aktivnosti koje doprinose upravljanju
obnovljivim prirodnim resursima ukazuju da se najbolji rezultati postižu primenom ekonomskih
mera. Uvođenje sistema poreza i subvencija, kao i fiskalne mere, doprineli su zaštiti i očuvanju
obnovljivih resursa. Najvažniji deo obnovljivih resursa su flora i fauna. Zbog toga se izrađuju
godišnji planovi proizvodnje ili prirasta, obim korišćenja i način realizacije plana kao i kontrola
realizacije planiranih ciljeva. Posebna pažnja je posvećena korišćenju i prometu divlje flore i faune.
Naime, ovo pitanje je uređeno posebnom uredbom Vlade Republike Srbije (Uredba „Sl. Glasnik
190
RS“, br. 31/05) gde je jasno precizirano pod kojim uslovima i do kog nivoa se mogu skupljati
zaštićene vrste iz prirodnih staništa, koristiti i stavljati u promet [4].
3. KONCEPTI DEFINISANJA ODRŽIVOSTI PRIRODNIH RESURSA I ODRŽIVOG

RAZVOJA
Definicije održivosti prirodnih resursa i održivog razvoja mogu se svrstati u šest grupa [14, 15]:
1. Održivost prirodnih resursa je stanje u kojem korisnost (ili potrošnja) resursa ne opada tokom
vremena
2. Održivost prirodnih resursa podrazumeva upravljanje resursima na takav način da se ne smanje
njihove proizvodne mogućnosti tokom vremena
3. Održivost prirodnih resursa podrazumeva da ne dolazi do pada rezervi resursa tokom vremena
4. Održivost prirodnih resursa podrazumeva upravljanje njima na takav način da se zadrži održiv
prinos, tj. efekat njihovog korišćenja
5. Održivost podrazumeva obezbeđenje minimuma uslova za stabilnost ekosistema tokom vremena
6. Održivo korišćenje resursa i održivi razvoj predstavljaju kapacitet za ostvarivanje širih
konsenzusa.
Zaštita prirodnih resursa i životne sredine dolaze sve više do izražaja i dobijaju na značaju zbog
porasta nivoa svesti stanovništva o opasnosti koja nam preti ako se ti problemi ne rešavaju na
vreme. Tokom istraživanja u cilju pronalaženja rešenja uočene su dve povezane prepreke. Sa jedne
strane, postoji složenost okruženja koja proizvodi veliki broj (i to ne uvek primetnih) koristi, a sa
druge strane, specifičnost tih resursa, što znači da tržište nije u stanju da ih vrednuje efikasno.
Takođe, da bi se prirodni resursi, kao ključni elementi životne sredine, održivo koristili neophodno
je da se ispune određeni uslovi [14, 16, 17]. Ti uslovi su:
1. Razvoj i očuvanje svih elemenata životne sredine i potpun zaokret u promeni trendova njihove
eksploatacije
2. Veća efikasnost ekonomsko-ekološke prerade elemenata životne sredine i uvek ih smatrati kao
bazno bogatstvo čovečanstva
3. Brzo, ali oprezno prihvatanje tehničko-tehnoloških dostignuća u sakupljanju i kvalitetnoj
upotrebljivoj preradi informacija o životnoj sredini
4. Što pre eliminisati neodgovarajuće aktivnosti ljudi u životnoj sredini, koje bi mogle da smanje
društveno-ekonomsku efikasnost te sredine u budućnosti.
4. ZAKLJUČAK
Ravnoteža između ekspoloatacije prirodnih resursa i očuvanja biološke raznovrsnosti je preduslov

održivog razvoja. Generalno se može reći da je misija održivog razvoja uspela samo onda ako je
postignut balans između ekonomije i ekologije. Glavna karika u svim aktivnostima na ovu temu je
čovek i njegova svest o značaju očuvanja okoline i njenog postojanja u okviru prirodnih zakonitosti.
Svako narušavanje prirodne ravnoteže dovodi do ugrožavanja i ljudske vrste kao njenog sastavnog
dela. Podizanjem svesti stanovništa počev od lokalnog nivoa, pa sve do globalnog, sve smo bliže
ostvarenju koncepta održivosti. Naime, to je stanje kada čovek koristi prirodne resurse, ali
kontrolisano uz stalnu brigu i težnju za njihovo obnavljanje bar kada je reč o obnovljivim resursima.
S druge strane, neobnovljivi resursi zahtevaju formiranje strategije o njihovom racionalnom
korišćenju i eksploataciji.
Zahvalnica
Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru projekata br. TR34013 i TR34006 koje finansira
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period 2011-2019.
191
LITERATIRA
[1] Štrbac, N., Vuković, M., Voza, D. Sokić M.: Održivi razvoj i zaštita životne sredine, Reciklaža i održivi
razvoj, (2012) No.5, str. 18-29, ISSN 1820-7480
[2] Milenović, B.: Ekološka ekonomija, ekonomski razvoj i životna sredina, Izdavač: Fakultet zaštite na
radu Univerziteta u Nišu, Niš, (1996)
[3] Pešić, R.: Ekonomija prirodnih resursa i životne stedine, Izdavač: Poljoprivredni fakultet Univerziteta u
Beogradu, ISBN 86-80733-30-X, Beograd, (2002)
[4] Ilić, B., Mihajlović, D. & Omanović, A.: Upravljanje prirodnim resursima i njihova održivost, Zbornik
VI Međunarodni simpozijum upravljanja prirodnim resursima, str. 292-299, ISBN 978-86-7747-542-0,
Zaječar, Srbija, 25-26 jun 2016, Izdavač: Fakultet za menadžment Zaječar i John Naisbitt Univerzitet
Beograd, (2016)
[5] Milanović, M.: Ekonomija prirodnih resursa, Izdavač: Megatrend univerzitet, ISBN 978-86-7747-345-
7, Beograd, (2009)
[6] Prirucnik, 2017. Bezbednosno-upravljanje-ljudskim-resursima.
[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2NuKH2m (Pristup: 03. 07. 2019.)
[7] Milanović, M. i saradnici: Prirodni resursi: ekonomija, ekologija, upravljanje, Izdavač: Institut za
ekonomiku poljoprivrede, ISBN 978-86-82121-54-1, Beograd, (2008)
[8] Milenković, S.: Resursi u ekonomiji, Izdavač: Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu,
Kragujevac, (2000)
[9] Maksimović, M., Urošević, S., Ivković, Z.: Ocena uticaja eksploatacije uglja na životnu sredinu u
ruralnom području Jerma-Babušnica, Rudaski radovi, (2015) No.1, str. 8-20, ISSN 1451-0162
[10] Magdalinović, N., Magdalinović Kalinović M.: Upravljanje prirodnim resursima, Izdavač: Megatrend
Univerzitet Beograd, Fakultet za menadžment, Zaječar, Beograd, (2012)
[11] Mihajlović, S., Jovanović, V., Sekulić, Ž. & Kašić, V.: Principi održivog razvoja kao direktni faktori u
zaštiti životne sredine, Zbornik VI Savetovanje sa međunarodnim učešćem: „Zaštita životne sredine i
održivi razvoj“,“Rudarsvo i energetika 2018“, str. 59-63, ISBN 978-86-80420-16-5, Sremski Karlovci,
Srbija, 28.-30. mart 2018, Izdavač: Privredna komora Srbije, Beograd, (2018)
[12] Mihajlović, S. & Blagojev, M.: Aktivnosti na smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte,
Zbornik X Simpozijum sa međunarodnim učešćem „Rudarstvo 2019“, str. 49-56, ISBN 978-86-80420-
22-6, Borsko jezero, Srbija, 28.-31. maj 2019, Izdavač: Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih
mineralnih sirovina, Beograd, (2019)
[13] Ivković, Z., Dramlić, D., Dragosavljević, V.: Zakonska regulativa za očuvanje i unapređenje bioloških
resursa pri podzemnoj eksploataciji uglja, Rudaski radovi, (2015) No. 1, str. 21-32, ISSN 1451-0162
[14] Bošković, N.: Održivo korišćenje prirodnih resursa kao osnova razvoja turizma Srbije, Doktorska
disertacija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, (2015)
[15] Perman, R. et all.: Natural Resource & Environmental Economics. Publisher: Longman, Harlow, (1999)
[16] Goodstein, E. S.: Ekonomika i okoliš. Izdavač: Mate, Zagreb, (2003)
[17] Milenković, S.: Međusobni odnosi turizma i životne sredine, Izdavač: Ekonomski fakultet Univerziteta
u Kragujevcu, Kragujevac, (2006)
192
ZAGAĐIVANJE I ZAŠTITA VODE, VAZDUHA, ZEMLJIŠTA I HRANE
Milijana Đorđević, Filološki fakultet2
Apstrakt: Zagađivanje životne sredine je sve veće i veće sa razvojem civilizacije, naučnih
dostignuća i njihove primene u praksi. Od minimalnog zagađivanja vazduha (prva sagorevanja-
požari), vode i zemljišta do današnjeg radioaktivnog zagađenja (nuklearne probe, akcidenti u
nuklearnim centralama, upotreba nedozvoljenih borbenih sredstava u ratovima i vojnim
intervencijama i zagađenja otrovnim supstancama iz raznih delatnosti). U ovom radu opisano je
zagađenje i zaštita elemenata životne sredine sa kojima se suočava čovečanstvo. A posledica toga je
i zagađenje hrane. Primenom savremenih agrotehničkih mera čovek da bi povećao prinose,
poboljšao kvalitet ili zaštitio namirnice od štetočina koristi veliki broj hemijskih supstanci.
Konzumiranje takve hrane dovodi do različitih posledica, razboljevamo se a nekad krajnji ishod
može biti i smrt.
Ključne reči: zaštita životne sredine, zagađivanje vode, zagađivanje vazduha, zagađi-vanje
zemljišta i zagađivanje hrane.
POLLUTION AND PROTECTION OF WATER, AIR, LAND AND FOOD
Abstract: Environmental contamination is more and more present with civilisations advancment,
scientific discoveries and their utilization. From minimal pollution of air primary combustion -
wildfires), water and land to todays radioactive contamination (nuclear tests, incidents in power
plants, use of unauthorised weapons by the military and toxic pollution by numerous activities. In
this article we describe pollution and protection of the elements in the environment that mankind
faces. The consequences of wich is food contamination. Using modern agricultural technologies, to
increase production, improve quality or protect food products man is using an increasing number
of chemical substances. Consuming such food couses various consequences, illnes and worst case,
death.
Key words: environmental protection, water pollution, air pollution, land contamination and food
contamination.
1. UVOD
Zagađivanje životne sredine je permanentno i postaje svetski ekološki problem. Tome su doprineli
povećanje broja stanovnika što je dovelo do smanjenja životnog prostora za svaku jedinku, primena
agrotehničkih mera radi povećanja prinosa u proizvodnji hrane a sve to kao posledicu ima
ekspluataciju i smanjenje prirodnih resursa. Zagađenja su razli-čita u razvijenim i bogatim
zemljama u kojima živi 1/3 stanovništva i ona su veća zbog razvijenije poljoprivredne i industrijske
proizvodnje nego u nerazvijenim i zemljama u razvoju gde su ta zagađenja organskog porekla.
2
jana.dj@mts.rs
193
2. POJAM I VRSTE ZAGAĐENJA ŽIVOTNE SREDINE
U Zakonu o zaštiti životne sredine stoji da je "zagađenje životne sredine unošenje zagađujućih
materija ili energija u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje
ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi."(5) Zagađivanje je
ustvari nus proizvod savremenih ljudskih delatnosti i aktivnosti čoveka.
U literaturi postoji više vrsta zagađenja životne sredine. Prema komponentama životne sredine koje
se zagađuju, razlikujemo:
- zagađuvanje vode,
- zagađivanje vazduha,
- zagađivanje zemljišta.3
Prema načinu zagađenja razlikujemo:
- zagađivanje materijama (npr. hemikalijama, izduvnim gasovima, produktima sagorevanja itd.),
- zagađenje energijom (npr. toplotnom),
- zagađenje poljima, sile (npr. elektromagnetskim).
Prema prirodi zagađenja, može biti:
- hemijsko (npr. zagađenje vazduha CO2 , Nox, SO2 koji su produkti iz proizvodnih pogona,
hemijskih akcidenata),
- fizičko zagađenje (npr. zagađenje vode česticama zemljišta),
- biološko zagađenje prisustvo patogenih mikroorganizama, virusa, bakterija, parazita,
- radioaktivno (radiološko) zagađenje (npr. zagađenje nuklearnim otpadom, izvođe-nje
nuklearnih proba, havarije na nuklearnim centralama i korišćenja radioakti-vnog materijala u
medicinske svrhe). Ono je najopasniji oblik zagađivanja sa trajnim posledicama na nivou
genotipa. Radioaktivni zraci dovode do promena u strukturi naslednog materijala, odnosno
DNK a mogu i izazvati smrt.
Prema zoni uticaja zagađenja se mogu podeliti na lokalna (fabrike), regionalna (izli-vanje otpadnih
voda u međunarodne reke npr. Dunav, Sava, Tisa itd.) i globalna (zaga-đenje vazduha havarijama
npr.Černobilj i Fukušima, nuklearne probe).
3. POJAM ZAGAĐIVANJA I ZAŠTITE VODE
U Zakonu o vodama stoji: zagađivanje jeste direktno ili indirektno unošenje materija kao rezultat
ljudske aktivnosti, supstanci ili toplote u vazduh, vodu ili zemlju, a koje može biti štetno po ljudsko
zdravlje ili kvalitet akvatičnih ekosistema ili suvozemnih eko-sistema direktno zavisnih i akvatičnih
ekosistema (priobalni ekosistem), koje prouzro-kuje štetu na materijalnim dobrima ili umanjuje ili
ometa običajna i druga legitimna korišćenja životne sredine. (6)
Najopštija definicija zagađivanja voda mogla bi biti da je to svaka čovekova aktivnost koja
umanjuje upotrebljivost prirodne vode kao resursa. Dakle, zagađivanje vode je kva-litativna i
kvantitativna promena njenih fizičkih, hemijskih i bioloških svojstava.
Porast broja stanovnika, povećanje životnog standarda doveli su do povećanje potro-šnje vode ali
istovremeno i produkciju velikog broja zagađujućih materija, koje su ovaj resurs zagadili ili iscrpile,
što je počelo ugrožavati čoveka i biosferu u celini.
Sve vode, površinske, podzemne i atmosferske nisu odolele procesu zagađenja. Zaga-đenost
podzemnih voda vrši se kruženjem atmosferskih voda koje dospevaju do deponija čvrstih otpadnih
materija, ili od sredstava koja se koriste u poljoprivredi od druge polovine XX veka, kao što
mineralna đubriva (nitratna i fosfatna) i pesticidi. Najveći zagađivači površinskih voda su:
- nafta i njeni derivati,
- proizvodi hemijske industrije,
- otpadne vode industrije,
- gradske otpadne vode iz kanalizacije,
- deponije industrijskog i komunalnog otpada.
3
U ovom radu obradićemo ovu problematiku koja je i predmet mog interesovanja.
194
U našoj zemlji naše vode su zagađenje otpadnim vodama iz naselja i industrijske proizvodnje,
mineralna i organska đubriva koja su se koristila i koriste se u poljoprivre-dne svrhe i šumarstvu,
zatim od fosilnih goriva (ugalj, nafta i njeni derivati i prirodnog gasa). Kvalitet voda većine naših
vodotokova odgovara trećoj i četvrtoj klasi, a često se ovaj kvalitet ocenjuje i van klase, dok je
retkost čista voda koja pripada prvoj klasi kao npr. reka Tara.
Migracija stanovnika i nagla urbanizacija započeta sedamdesetih godina XX veka a izražena
devedesetih godina posle raspada i ratnih dešavanja na prostoru SFRJ nije pratila i adekvatnu
komunalnu inftrastrukturu, industrija je opterećena zastarelim i "prljavim teh-nologijama",
disproporcija u izgradnji vodovodne i kanalizacione mreže, kontaminirano zemljište pesticidima i
herbicidima, dovele su vodne resurse u mnogim područjima Srbije u takvo stanje da je kvalitet
pojedinih vodotokova do te mere degradiran i neupotrebljiv i za ostale privredne grane (ribolov,
turizam). U javnu kanalizaciju se ispuštaju neprečiš-ćene otpadne vode direktno čime se povećava
zagađenje.
Da bi se smanjilo zagađenje voda jedna od mera je poštovanje zakona (5, 6) i izgradnja uređaja za
prečišćavanje otpadnih voda što bi bio i veliki doprinos zaštiti živo-tne sredine, izgradnja
kanalizacione infrastrukture (kanalizacija pokriva 48% stanovni-štva zemlje). Rešiti problem
deponija jer su često locirane uz reku ili na obali odakle veliki deo zagađujućih materija pod
uticajem spoljašnjih faktora zagađuje vodotokove i podzemne vode.
Dakle, merama zaštite voda obezbeđuje sprečavanje ili ograničavanje unošenja u vode opasnih,
otpadnih i drugih štetnih materija, praćenje i ispitivanje kvaliteta površinskih i podzemnih voda, kao
i kvalitet otpadnih voda i njihovo prečišćavanje.
4. POJAM ZAGAĐIVANJA I ZAŠTITE VAZDUHA
Zagađen vazduh je onaj koji sadrži štetne materije iznad maskimalno dozvoljene
koncentracije (MDK) i takav vazduh ugrožava životnu sredinu, zdravlje ljudi i materijalna dobra.
Pod aerozagađenjem podrazumevamo prisustvo primesa (toksičnih i netoksičnih) koje su dospele u
atmosferu u vidu gasova, pare, prašine, dima, a nastale su kao rezultat ljud-ske delatnosti ili potiču
iz prirodnih izvora (erupcije vulkana, šumski požari, gasovi ter-malnih voda, čestice prašine sa
površine zemlje, čestice soli i drugo).
Posledice aerozagađenja su:
- smanjena vidljivost,
- neprijatni mirisi (smrad),
- prljavština,
- prljanje materijalnih dobara, raznih predmeta,
- korozija metala,
- oštećenja fasada, spomenika ("kamena erozija"),
- oštećenje biljnog fonda.
Evidentno je povećanje aerozagađenja koje oštećuje listove, utiče na smanjenje foto-sinteze a sa

povećanjem koncentracije dolazi do sušenja biljaka.
Unos štetnih materija (npr. CO2 , Nox, SO2, Pb, Hg, i drugih) preko disajnih organa a delom i
hranom i vodom dovodi do masovnih trovanja i drugih vrsta oštećenja - iritacija očiju, pa sve do
hroničnih oboljenja kao što su: bronhitis, astma, enfizem pluća i povećan procenat smrtnosti kod
starijih ljudi i obolelih osoba od oboljenja disajnih organa, rak pluća itd.
Smanjenje stepena zagađenja vazduha se može postići preduzimanjem sledećih mera:
- poštovanje Zakona o zaštiti životne sredine,
- obezbediti monitoring praćenja kvaliteta vazduha,
- inoviranje postojećih tehnologija ili oprema i izbor novih proizvodnih programa na bazi
"ekoloških" kriterijuma,
- veća potrošnja bezolovnog goriva kod prevoznih sredstava,
195
- smanjenje upotrebe fosilnih goriva za zagrevanje stambenih objekata i prelazak na centralno
grejanje,
- povremeni prestanak rada industrijskih pogona koji prelaze GVI u industrijskim gradovima,
- ugradnja filtera za prečišćavanje u industrijskim pogonima,
- nastojati da u urbanizovanim sredinama zasadimo što veći broj drveća (bagrem, bor, bela
topola, platani), čime će se omogućiti dodatano prečišćavanje vazduha,
- planiranje i postavljanje parkova,
- povezivanje zelenih površina sa šumskim površinama na periferiji gradova čime se
obezbeđuje dovoljno prodiranje svežih, zdravih vazdušnih masa iz nenaseljenog prostora.
5. POJAM ZAGAĐIVANJA I ZAŠTITE ZEMLJIŠTA
Zemljište kao elemenat životne sredine najviše participira otpadne i štetne materije. Pod
zagađenjem zemljišta podrazumevamo prisustvo raznih supstanci i otpadnih materija koje menjaju
njegova fizička, hemijska i biogena svojstva i smanjuju njegovu plodnost. Zagađenje zemljišta se
posmatra sa aspekta uticaja promena u zemljištu u zavi-snosti od tipova zagađivača, izvora
zagađenja i faktora koji utiču na kapacitet apsorpcije zagađivača u zemljištu u realnim uslovima. (2)
Zagađenje teškim metalima (Cd, Cu, Hg, Pb, Zn, Ni) su uglavnom rezultat delovanja antropogenog
faktora i prirodnog (geološkog) porekla. Zemljišta se mogu zagaditi pop-lavnim i zalivnim vodama.
Ispuštanje neprečišćenih gradskih i industrijskih voda su često uzročnici akumulacije štetnih
elemenata u zemljištu.
Zagađenje zemljišta direktno vrši se narušavanjem njene prirodne celine skidanjem njenih
površinskih slojeva (površinsi kopovi uglja, kamenoloma i sl.) kao i oštećenjem florističkog sastava
(seča šume, uništavanjem rastinja itd.), te odlaganjem štetnih materija kao nusprodukata industrije
ili otpadaka urbane sredine (jalovine i šljaka, radioaktivni otpad, smetlišta) kao i prekrivanjem
zemljišta betonskim blokovima, industrijskim celi-nama i dr.
Indirektno zagađivanje vrši se odlaganjem ili taloženjem štetnih materija izbačenih u vodu ili
vazduh. Uticaj štetnih materija je različit i on se povećava u slučaju visoke relativne vlažnosti
vazduha ili magle, delovanja visokih ili niskih temperatura ili nedostatka vode. Te prome-ne se
mogu podeliti na: "vidljive" i "nevidljive", mogu uticati na celu biljku ili pojedine organe. "Kod
"vidljivih" promena ako je zagađenje intenzivno i dugotrajno dolazi do pre-vremenog opadanja
listova, nekroze na plodovima, depresije rasta funkcionalno važnih delova biljke (jako malih
listova, iglica, smanjenja prinosa ili zelene mase)". (4)
U cilju zaštite zemljišta od zagađenja, potrebno je preduzeti sledeće mere:
- izvršiti klasifikaciju zemljišta (prema upotrebnim vrednostima postoje I-VIII klasa, obradiva
zemljišta su I-IV klase),
- zakonski utvrditi vrednosti dozvoljenih koncetracija opasnih i štetnih materija,
- zaštita zemljišta od erozije, vode i vetra, negovanjem šuma i očuvati postojeći i povećati šumski
fond,
- ograničiti korišćenje poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe i sprečiti zagađenje
zemljišta teškim matalima, pogotovo u neposrednoj blizini industrijskih obje-kata, kao i njihovo
deponovanje na poljoprivredno zemljište,
- permanentna kontrola korišćenja mineralnih đubriva i utvrditi dozu mineralnih đubriva po jedinici
površine (ha),
- kontrolisati unošenje u zemljištu radionukleida uranovog, torijumovog niza, kao i kadmijuma,
- sprečiti deponovanje industrijskih otpadaka, industrijskih voda, mulja i urbanih otpad-nih voda na
obradivo poljoprivredno zemljište,
- napraviti prioritete u čišćenju već zagađenog zemljišta usled neadekvatnog postupanja sa
otpadima,
- organizovati obuku kadrova na svim nivoima za potrebe zaštite zemljišta i kontrole njegove
plodnosti, odnosno racionalne primene đubriva i pesticida. (3)
196
6. POJAM ZAGAĐIVANJA HRANE I NJENA ZAŠTITA
Hrana je hranljiva materija neophodna živim bićima jer kao izvor energije omogu-ćavaju odvijanje
životnih procesa.
Hrana je bilo koja materija koja apsorcijom u ljudskom organizmu doprinosi očuvanju njegove
homeostaze. Sve životne namirnice, osim nekih izuzetaka (voda za piće, mine-ralne vode i
kuhinjska so)su biljnog ili životinjskog porekla, pa se zato namirnice prema poreklu dele na
namirnice biljnog i životinjskog porekla.
Prema prirodi zagađujućih materija razlikuje se hemijsko, biološko i radioaktivno zagađenje hrane.
Hemijsko zagađivanje nastaje primenom raznih hemikalija u poljoprivrednoj i indus-trijskoj
proizvodnji hrane (pesticida, aditiva, veštačkih đubriva i teških metala - olovo, živa, kadmijum,
arsen i drugi).
Biološko zagađenje hrane prouzrokuju: virusi, bakterije, gljivice (plesan, buđ), pantljičara itd.
Radioaktivno zagađenje je najopasniji oblik zagađenja sa trajnim posledicama na nivou genotipa.
Njegovi izvori mogu biti prirodni (kosmičkog i zemaljskog porekla i predstavlja manjinu) i veštački
(nuklearne probe, havarije na nukearnim centralama pri-mena radioizotopa u industriji, nauci i
medicini). Prisustvo oko 500 nuklearnih centrala u svetu i njihov nuklearni otpad predstavlja
najveću opasnost od radioaktivnog zagađenja stanovništva.
Hrana se može kontaminirati tokom postupaka proizvodnje, prerade i skladištenja i distribucije
namirnica. Zaštitu hrane od zagađivanja treba sprovoditi od proizvođača do potrošača. Povećati
nadzor tokom poljoprivredne proizvodnje (poljoprivredne inspekcije) i uzgoja životinja za ljudsku
ishranu (veterinarske inspekcije).
7. ZAKLJUČAK
I u XXI veku čovečanstvo se suočava sa sve vecim zagađenjem Zemlje i njenih kom-ponenata
(elemenata). Prvi signali zagađenja vidljivi su kroz smanjenje biodiverziteta, klimatske promene
(povećanje temperature), promene u šemama padavina, povećanje pustinja, podizanje nivoa mora i
okeana zbog topljenja lednika i pojave novih bolesti teško izlečivih.
LITERATURA:
[1] Grupa autora: Enciklopedija životna sredina i održivi razvoj, Ecolibri i zavod za udžbenike i nastavna
sredstva Srpsko Sarajevo, Beograd, 2003.
[2] Đorđević, M.: Uvod u ekologiju, Filološki fakultet, Beograd, 2011.
[3] Đorđević, M.: Životna sredina, Filološki fakultet, Beograd, 2019.
[4] Krstić, i drugi, Fiziologija drvenastih biljaka, Univerzitet u Banja Luci, Univerzitet u Novom Sadu,
Beograd, 2011.
[5] Zakon o zaštiti životne sredine, "Službeni glasnik R.Srbije", br.135/04;36/09;72/09;43/11 i 14/16.
[6] Zakon o vodama, "Službeni glasnik R.Srbije", br. 48/94;54/96;30/10;93/12 i 101/16.
[7] Zakon o zaštiti vazduha, "Službeni glasnik R.Srbije, br.36/09; 10/13.
197
ADSORPCIJA ESTROGENIH HORMONA IZ VODENIH RASTVORA NA
RAZLIČITIM UGLJENIČNIM MATERIJALIMA
Danijela Prokić1, Inovacioni centar Tehnološko-metalurškog fakulteta

Angelina Mitrović2, Tehnološko-metalurški fakultet Univerziteta u Beogradu
Ivana Matić Bujagić3, VŠSS Beogradska politehnika
Marija Vukčević4, Tehnološko-metalurški fakultet
Tatjana Đurkić5, Tehnološko-metalurški fakultet
Apstrakt: U ovom radu vršena je adsorpcija estrogenih hormona (estrona, 17β-estradiola i

17α-etinilestradiola) na različitim ugljeničnim materijalima, u cilju ispitivanja primenljivosti ovih
materijala za uklanjanje estrogenih hormona iz vode. Materijali korišćeni u eksperimentalnom delu
ovog rada bili su hemijski modifikovani i nemodifikovani karbon kriogel i ugljenične nanocevi, kao
i aktivirani i neaktivirani hidrotermalni ugljenik i aktivirane ugljenične tkanine. Hemijska
modifikacija materijala vršena je pomoću KOH, HNO3 ili HCl. Na osnovu eksperimentalnih
podataka ispitana je kinetika adsopcije, konstruisane su adsorpcione izoterme i upoređene sa
teorijskim modelima. Vršena je i desorpcija hormona, da bi se ispitala mogućnost regeneracije
adsorbenta. Koncentracija ispitivanih hormona u rastvoru nakon adsorpcije određena je metodom
tečne hromatografije - tandem masene spektrometrije. Karakterizacija površine ugljeničnih
materijala vršena je primenom BET metode, kao i određivanjem pH-vrednosti vodenih suspenzija
materijala, merenih nakon dostizanja ravnoteže (engl. pH slurry). Najveća efikasnost adsorpcije
postignuta je na nemodifikovanim ugljeničnim nanocevima, dok su u pogledu desorpcije najbolje
rezultate pokazale ugljenične nanocevi modifikovane sa KOH.
Ključne reči: ugljenični materijali, estrogeni hormoni, adsorpcija
ADSORPTION OF ESTROGENIC HORMONES FROM WATER SOLUTION

ONTO DIFFERENT CARBON MATERIALS
Abstract: Adsorption of estrogenic hormones (estrone, 17β-estradiol and 17α-ethinylestradiol) onto

different carbon materials was studied, in order to investigate materials applicability for the
removal of these hormones from water. For this purpose, chemically modified and unmodified
carbon cryogel and carbon nanotubes, carbonized and activated hydrothermal carbon, as well as
activated carbon cloths, were used. Chemical modification of the materials was performed using
KOH, HNO3 or HCl. Based on experimental data, the adsorption kinetics was investigated and the
adsorption isotherms were plotted and compared with theoretical models. In order to test the
possibility of regeneration of the sorbent, desorption of hormones from the sorbent surface was also
examined.
Characterization of carbon materials was conducted by BET method, as well as by determination of
the pH value of materials water suspension, measured after the equilibrium was achieved (pH
1
dprokic@tmf.bg.ac.rs
2
angelmitrovic@gmail.com
3
imatic@politehnika.rs, imatic@tmf.bg.ac.rs
4
marijab@tmg.bg.ac.rs
5
tanjav@tmf.bg.ac.rs
198
slurry). The highest adsorption efficiency was achieved using unmodified carbon nanotubes, while
in the terms of desorption, the best results were obtained for carbon nanotubes modified with KOH.
Keywords: carbon materials, estrogenic hormones, adsorption
1.UVOD
Estrogeni hormoni dospevaju u životnu sredinu uglavnom preko komunalnih otpadnih voda.
Njihovo prisustvo u životnoj sredini može imati različite negativne efekte na akvatične organizme
[1]. Uklanjanje estrogenih hormona iz vode može da se sprovede različitim postupcima, kao što su
adsorpcija, membranska separacija, aerobna bioaugmentacija, aerobna i fotolitička degradacija [2,3].
Među ovim metodama, adsorpcija je jedna od najšire korišćenih tehnika zbog svoje ekonomičnosti,
jednostavnosti i visoke efikasnosti [4], a odabir odgovarajućeg sorbenta je ključni elemenat za
primenu ove metode. Ugljenični materijali su efikasni sorbenti zahvaljujući fizičkim i hemijskim
osobinama, kao što su poroznost, velika specifična površina, visok adsorpcioni kapacitet, hemijska
stabilnost, sl. [5].
Cilj ovog rada bio je da se ispita mogućnost adsorpcije i desorpcije estrona (E1), 17β-estradiola
(E2) i 17α-etinilestradiola (EE2) uz korišćenje različitih ugljeničnih materijala kao sorbenata, kao i
da se proceni uticaj hemijske modifikacije materijala na adsorpciju hormona iz vodenih rastvora.
2.1 Karakterizacija ugljeničnih materijala
U ovom radu korišćeni su različiti ugljenični materijali: ugljenične nanocevi (MWCNT), ugljenični
kriogel (CC), karbonizovani (CHTC) i aktivirani (ACHTC) hidrotermalni ugljenik i aktivirana
ugljenična tkanina (ACC). Nakon hemijske modifikacije ugljeničnih nanocevi i kriogela u prisustvu
HNO3, KOH i HCl dobijeni su i sledeći uzorci materijala: MWCNT/HNO3, MWCNT/KOH,
MWCNT/HCl, CC/KOH i CC/HNO3.
Snimanjem adsorpcionih i desorpcionih izotermi azota na temperaturi tečnog azota i obradom
dobijenih podataka, dobijene su vrednosti specifične površine (SBET), površine mikropora (Smicro) i
mezopora (Smeso) kao i zapremine mikropora (Vmikro) ispitivanih materijala.
Određivanje pH vrednosti vodenih suspenzija nakon postizanja ravnoteže (engl. pH slurry) vršeno
je tako što su uzorci materijala (0,020 g) potopljeni u 2 ml dejonizovane vode. Uzorci su čuvani pod
azotom u zatvorenim plastičnim kivetama na sobnoj temperaturi (25 °C), do ustaljenja pH
vrednosti.
2.2 Adsorpcija estrogenih hormona
Uticaj vremena kontakta na adsorpciju E1, E2, EE2, ispitivan je u šaržnom sistemu uz konstantno
mešanje (200 o min-1), pri početnoj pH vrednosti rastvora 7. 0,02 g ugljeničnih materijala preliveno
je sa 25 cm3rastvora smeše hormona koncentracije 5 mg dm-3. Probe su uzimane na 5, 15, 30, 60,
120, 180 min i 24 h. Za ispitivanje kinetike adsorpcije korišćeni su Lagergrenov model
pseudo-prvog reda:
 k 
log qe  qt   log qe   1   t (1)
 2,303 
i model pseudo-drugog reda

t 1 1
  t (2)
qt k 2  qe qe
2
199
gde je qe ravnotežna masa adsorbata po jedinici mase adsorbenta, qt masa adsorbata po jedinici
mase adsorbenta u vremenu t, k1 konstanta brzine pseudo-prvog reda i k2 konstanta brzine
pseudo-drugog reda.
U ovom radu ispitana je i adsorpcija hormona pri različitim početnim koncentracijama rastvora (2, 4,
6, 8 ,10 i 12 mg dm-3) uz korišćenje MWCNT/KOH, CC/KOH i ACHTC kao adsorbenata, pri čemu
su dobijeni eksperimentalni podaci za konstruisanje adsorpcionih izotermi. Korišćeni su
linearizovani oblici jednačina Lengmirove:
Ce 1 1
   Ce (3)
qe b  Q0 Q0
i Frojndlihove adsorpcione izoterme:
1
ln qe  ln K f   ln Ce (4)
n
gde je Ce ravnotežna koncentracija adsorbata u rastvoru, qe ravnotežna masa adsorbata po jedinici

mase adsorbenta, Q0 maksimalni adsorpcioni kapacitet, b Lengmirova konstanta, Kf i n su
Frojndlihove empirijske konstante.
Desorpcija estrogenih hormona sa materijala vršena je smešom metanola i dihlormetana (1:1, v/v).
Koncentracija hormona u rastvoru nakon adsorpcije i desorpcije ispitivana je metodom tečne
hromatografije (Surveyor, Thermo Fisher Scientific, SAD) u sprezi sa tandem masenom
spektrometrijom (LCQ Adventage Thermo Fisher Scientific, SAD). Razdvajanje hormona vršeno je
na reverzno-faznoj C18 koloni,a mobilna faza se sastojala iz 75% metanola i 25% (0,1%
vodenograstvora) mravlje kiseline.
Površinske karakteristike ispitivanih materijala prikazane su u tabeli 1.
Tabela 1. Površinske karakteristike ispitivanih materijala
Materijal SBET, Smicro, Smeso, Vmicro, pH slurry

m2/g m2/g m2/g cm3/g
MWCNT 252,1 16,3 235,8 0,0749 6,06
MWCNT/HNO3 258,1 10,0 248,1 0,0761 4,25
MWCNT/KOH 245,9 9,8 236,1 0,0719 8,24
MWCNT/HCl 238,5 7,3 231,2 0,0692 5,96
CC* 620 263 357 0,127 9,68
CC/HNO3 / / / / 5,07
CC/KOH / / / / 5,44
ACHTC 1002 947 55 0,479 4,71
CHTC 213 210 3 0,187 7,53
ACC 820,12 635 / 0,4140 2,27
* preuzeto iz rada Minović T. 2015. [5]
Kao i što je očekivano, aktivirani ugljenični materijali (ACC i ACHTC) poseduju razvijenu
specifičnu površinu sa visokim udelom mikroporoznosti. Karbonizovani hidrotermalni ugljenik ima
značajno nižu specifičnu površinu, ali se i on odlikuje prisustvom mikroporoznosti. Karakteristika
nemodifikovanih i modifikovanih CC i MWCN je mezoporozna površina. Na osnovu vrednosti
prikazanih u tabeli 1, može se zaključiti da modifikacija ugljeničnih nanocevi pomoću HNO3, KOH
ili HCl nema značajnog uticaja na promenu specifične površine i poroznosti ovog materijala, pa se
pretpostavlja da ovakva modifikacija ne bi značajno uticala ni na promenu poroznosti kod
200
ugljeničnog kriogela.Vrednosti pH slurry (tabela 1) ukazuju na razlike u kiselosti površine
korišćenih materijala. Modifikacijom materijala sa HNO3 i HCl dolazi do povećanja kiselosti
površine, dok modifikacija sa KOH dovodi ili do porasta kiselosti u slučaju ugljeničnog kriogela, ili
do smanjenja kiselosti površine prilikom modifikacije ugljeničnih nanocevi. Takođe, aktivacijom
karbonizovanog hidrotermalnog ugljenika dolazi do povećanja kiselosti površine materijala.
Podaci dobijeni ispitivanjem kinetike adsorpcije E1, E2 i EE2 na ugljeničnim materijalima
upoređeni su sa jednačinama brzine pseudo-prvog i pseudo-drugog reda. Iz odsečka i nagiba
linearizovanih oblika jednačina brzina dobijeni su parametri prikazani u tabeli 2.
Tabela 2. Parametri kinetike adsorpcije hormona dobijeni primenom Lagergrenovog modela

pseudo-prvog i modela pseudo-drugog reda za hormone E1, E2 i EE2
Pseudo-prvi red Pseudo-drugi red qe exp,

Hor. -1
Materijal R2 k1, qe,mod, R2 k2, qe, mod, mg g
-1
min mg g-1 -1
g mg min -1
mg g -1
E1 0,998 0,0060 2,04 1 0,0485 6,21 6,18

MWCNT E2 0,997 0,0044 3,20 1 0,0577 6,21 6,17
EE2 0,996 0,0053 2,01 1 0,0401 6,21 6,19
E1 0,854 0,0060 2,64 1 0,0305 6,17 6,15
MWCNT/HNO3 E2 0,671 0,0044 4,11 1 0,0373 6,21 6,16
EE2 0,997 0,0051 1,92 1 0,0286 6,21 6,15
E1 0,996 0,0067 1,09 1 0,0212 6,10 6,05
MWCNT/KOH E2 0,990 0,0067 1,06 0,999 0,0223 6,06 6,01
EE2 0,976 0,0048 1,06 0,999 0,0179 6,13 6,08
E1 0,996 0,0064 1,22 1 0,0268 6,06 6,03
MWCNT/HCl E2 0,994 0,0048 1,43 1 0,0258 6,08 6,07
EE2 0,990 0,0051 1,42 0,999 0,0249 6,10 6,07
E1 0,992 0,0074 1,98 1 0,0146 6,02 5,96
CC E2 0,951 0,0044 1,51 1 0,0165 6,06 6,02
EE2 0,982 0,0067 1,93 1 0,0138 6,02 5,94
E1 0,928 0,0071 1,75 0,999 0,0107 5,49 5,42
CC/HNO3 E2 0,819 0,0058 1,51 0,999 0,0080 5,52 5,43
EE2 0,827 0,0055 1,56 0,999 0,0079 5,46 5,37
E1 0,956 0,0078 1,71 0,999 0,0096 6,13 6,04
CC/KOH E2 0,929 0,0067 1,61 0.998 0,0079 6,17 6,05
EE2 0,935 0,0064 1,57 0,999 0,0124 6,17 6,08
E1 0,990 0,0071 2,65 1 0,0081 6,21 6,12
ACHTC E2 0,987 0,0055 2,48 0,992 0,0069 6,25 6,14
EE2 0,994 0,0058 3,13 0,999 0,0055 6,17 6,05
E1 0.987 0,0078 3,91 0,910 0,0015 3,42 3,10
CHTC E2 0,988 0,0083 4,36 0.694 0,0005 3,77 2,84
EE2 0,988 0,0074 4,11 0,640 0,0005 3,57 2,71
E1 0,998 0,0074 3,57 0,993 0,0027 4,02 3,77
ACC E2 0,997 0,0076 3,13 0,996 0,0049 4,02 3,87
EE2 0,985 0,0058 2,08 0,996 0,0057 3,56 3,44
*qe exp ravnotežna masa hormona po jedinici mase adsorbenta, dobijena eksperimentalno
*qe mod ravnotežna masa hormona po jedinici mase asorbenta dobijena modelom
Uzimajući u obzir vrednosti koeficijenata korelacije (R2) i upoređivanjem eksperimentalnih

vrednosti ravnotežnih masa hormona po jedinici mase adsorbenta, sa onima dobijenim
odgovarajućim modelima, može se zaključiti da se adsorpcija hormona na ispitivanim materijalima
201
pokorava zakonu brzine pseudo-drugog reda. Dobijene vrednosti konstante brzine k2, ukazuju da je
adsorpcija brža na materijalima koji poseduju izraženu mezoporoznost (MWCN i CC), dok su za
mikroporozne materijale (ACC i CHTC) niske vrednosti konstante brzine verovatno posledica
otežane difuzije hormona kroz mikropore.
Upoređivanjem površinskih karakteristika (tabela 1) i eksperimentalnih vrednosti ravnotežnih masa
hormona po jedinici mase adsorbenta (tabela 2), zaključuje se da promena kiselosti površine,
uzrokovana promenom funkcionalnih grupa na površini nakon modifikacije, nema značajnog
uticaja na adsorpcione karakteristike materijala. S druge strane, adsorpcija hormona na ugljeničnim
materijalima je efikasnija što je udeo mezoporoznosti veći.
Na slici 1 prikazana je efikasnost adsorpcije i desorpcije hormona na ispitivanim materijalima.
Postignuta je veoma visoka efikasnost uklanjanja hormona (98-100%), sem na ACC i CHTC, kod
kojih je efikasnost oko 50% (slika 1a). U pogledu desorpcije hormona, najbolji rezultat dobijen je
za MWCNT/KOH, gde je procenat desorpcije iznosio 91,27-99,81%, dok je sa površine CHTC
desorbovano samo 34,51- 46,23% adsorbovanih hormona (slika 1b). Za razliku od adsorpcije,
primena naknadnih tretmana, modifikacije i aktivacije materijala, ima značajnog uticaja na proces
desorpcije a time i na mogućnost primene materijala.
Slika 1. Efikasnost a) adsorpcije ib) desorpcije hormona na ispitivanim materijalima
Tabela 3. Parametri Lengmirove i Frojndlihove adsorpcione izoterme za adsorpciju E1, E2 i EE2

na MWCNT/KOH, CC/KOH i ACHTC
Materijal Hormon Frojndlihova ads. izoterma Lengmirova ads. izoterma

R2 Kf, 1/n R2 Q0, B
mg1-1/ndm3/ng-1 mg g-1
MWCNT/KOH E1 0,972 26,15 0,612 0,734 21,74 4,600
E2 0,991 24,09 0,558 0,892 20,00 5,188
EE2 0,981 21,07 0,519 0,970 17,54 7,125
CC/KOH E1 0,992 31,66 0,623 0,925 25,64 4,333
E2 0,974 22,09 0,487 0,978 16,67 10,000
EE2 0,972 19,67 0,473 0,945 17,54 7,125
ACHTC E1 0,997 17,32 0,430 0,935 18,18 7,250
E2 0,990 14,88 0,391 0,983 15,39 8,401
EE2 0,989 10,75 0,338 0,940 14,29 4,660
Parametri Frojndlihove i Lengmirove adsorpcione izoterme za adsorpciju E1, E2 i EE2 na

MWCNT/KOH, CC/KOH i ACHTC dati su u tabeli 3.Ravnotežni podaci dobijeni pri adsorpciji E2
na uzorcima CC/KOH pokazuju dobro slaganje sa oba modela, dok se kod adsorpcije hormona na
ostalim uzorcima materijala, može zaključiti da eksperimentalni podaci pokazuju bolje slaganje sa
202
Frojndlihovim modelom. Maksimalni adsorpcioni kapaciteti dobijeni iz Lengmirove izoterme, za
sve ispitivane hormone se kreću u opsegu 14,29-25,64 mg g-1. Najveći adsorpcioni kapacitet za E1
pokazao je CC/KOH, dok je MWCNT/KOH pokazao najveći adsorpcioni kapacitet za E2 i EE2.
4. ZAKLJUČAK
Adsorpcija hormona na ispitivanim ugljeničnim materijalima prati zakon brzine pseudo-drugog

reda i brža je kod mezoporoznih materijala. Adsorpcija ispitivanih hormona kod većine materijala
pokazuje bolje slaganje sa Frojndlihovom adsorpcionom izotermom, a dobijeni maksimalni
adsorpcioni kapaciteti kreću se u opsegu 14,29-25,64 mg g-1.Pokazano je da naknadni tretmani
materijala, hemijska modifikacija i aktivacija, nemaju značajnog uticaja na efikasnost adsorpcije,
dok prave značajnu razliku u efikasnosti desorpcije hormona. Iako većina ispitivanih materijala
pokazuje visoku efikasnost u adsorpciji hormona (98-100%), ugljenične nanocevi modifikovane
pomoću KOH se izdvajaju kao materijal izbora za adsorpciju ispitivanih hormona iz vode zbog
visoke efikasnosti adsorpcije i desorpcije, kao i visokog maksimalnog adsorpcionog kapaciteta.
Zahvalnica: Ovaj rad je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,
Republike Srbije kroz projekat OI 172007.
LITERATURA
[1] Adeel, M.; Song, X.; Wang, Y.; Francis, D.; Yang, Y.: Environmental impact of estrogens on human,
animal and plant life: A critical review, Environ Int, 99. (2017)., pp. 107-119, 0160-4120
[2] De Mes, T.; Zeeman, G.; Lettinga, G.: Occurrence and fate of estrone, 17b-estradiol and
17a-ethynylestradiolin STPs for domestic wastewater, Rev Environ Sci Bio/Technology, 4. (2005)., pp.
275–311, 1569-1705
[3] Vymazal. J.; Březinová, T.; Koželuh, M.: Occurrence and removal of estrogens, progesterone and
testosterone in three constructed wet lands treating municipal sewage in the Czech Republic, Sci Total
Environ, 536. (2015) ., pp. 625-631, 0048-9697
[4] Tang, P.; Sun, Q.; Suo, Z.; Zhao, L; Yang, H.; Xiong, X.; Pu, H.; Gan, N.; Li, H.: Rapid and efficient
removal of estrogenic pollutants from water by usingbeta- and gamma-cyclodextrin polymers, Chem
Eng J, 344. (2018) ., pp. 514-523, 1385-8947
[5] Minović, T.Z.; Gulicovski, J.J.; Stoiljković, M.M.; Jokić, B.M.; Živković, Lj. S.; Matović, B.Z.; Babić,
B.M.: Surface characterization of mesoporous carbon cryogel and its application in arsenic (III)
adsorption from aqueous solutions,Microporous Mesoporous Mater, 201. (2015)., pp. 271-276,
1387-1811
203
EKSTRAKCIJA ESTROGENIH HORMONA IZ VODE KORIŠĆENJEM AKTIVIRANE UGLJENIČNE
TKANINE KAO ADSORBENTA
Danijela Prokić1, Inovacioni centar Tehnološko-metalurškog fakulteta

Marija Vukčević3,Tehnološko-metalurški fakultet
Ana Kalijadis4, Institut za nuklearne nauke„Vinča“
Tatjana Đurkić5, Tehnološko-metalurški fakultet
Apstrakt: Prisustvo estrogenih hormona u vodenoj sredini, čak i u veoma niskim koncentracijama,
može imati ozbiljne negativne efekte na zdravlje ljudi i akvatičnih životinja. Stoga je važan razvoj
metoda za praćenje prisustva tragova ovih supstanci u vodi. Koncentracije estrogenih hormona u
vodi su reda veličine ng/l, pa je za njihovu detekciju i kvantifikaciju potrebno razviti efikasnu
tehniku pripreme uzorka, koja obuhvata izolovanje i predkoncentrisanje analita. U ovom radu
ispitivana je mogućnost ekstrakcije estrogenih hormona (estrona, 17β-estradiola i 17α-
etinilestradiola) iz vodenih rastvora na čvrstoj fazi, uz korišćenje nemodifikovane i hemijski
modifikovane aktivirane ugljenične tkanine (ACC) kao adsorbenta. Metoda disperzivne ekstrakcije
na čvrstoj fazi za predkoncentrisanje hormona na ACC optimizovana je izborom odgovarajućeg
organskog rastvarača, temperature na kojoj se vrši predkoncentrisanje kao i odabirom
najefikasnijeg adsorbensa. Koncentracija ispitivanih hormona nakon ekstrakcije određivana je
metodom tečne hromatografije u sprezi sa tandem masenom spektrometrijom.
Ključne reči: estrogeni hormoni, ekstrakcija, aktivirana ugljenična tkanina
EXTRACTION OF ESTROGENIC HORMONES FROM WATER USING ACTIVATED CARBON

CLOTH AS AN ADSORBENT
Abstract: The presence of estrogenic hormones in water resources, even at very low concentrations,
may have serious negative effects on people and aquatic organisms. Therefore, the development of
methods for monitoring these substances in water at trace level is important. The typical
concentrations of estrogenic hormones in natural waters are in the order of magnitude of ng/l.
Therefore, the development of an efficient sample preparation technique, which includes isolation
and preconcentration of analytes, as well as a sensitive detection method, is of great importance. In
this paper, the possibility of extraction of estrogenic hormones (estrone, 17β-estradiol, 17α-
ethinylestradiol) from water solutions on a solid phase, using unmodified and chemically modified
activated carbon cloth (ACC) as an adsorbent, was investigated. Method of dispersive solid phase
extraction of hormones onto ACC was optimized by choosing the most appropriate organic solvent,
temperature and the most efficient adsorbent. The concentration of investigated hormones was
measured by liquid chromatography coupled with tandem mass spectrometry.
Keywords: estrogenic hormones, extraction, activated carbon cloth
1
dprokic@tmf.bg.ac.rs
2
imatic@politehnika.rs , imatic@tmf.bg.ac.rs
3
marijab@tmg.bg.ac.rs
4
anaudovicic@vinca.rs
5
tanjav@tmf.bg.ac.rs
204
1. UVOD
Prisustvo steroidnih hormona u životnoj sredini privlači sve veću pažnju naučnika zbog njihovog
negativnog uticaja na životinjski svet. U životnoj sredini ova jedinjenja dolaze u kontakt sa
različitim organizmima, pri čemu mogu prouzrokovati niz promena, kao što su produkcija
vitelogenina (proteina čija je produkcija karakteristična samo za ženke) kod muških jedinki riba,
pojavu feminizacije mužjaka riba [1], uticaj na plodnost, smanjenje koncentracije testosterona u
serumu pojedinih vrsta životinja, što je primećeno u oblastima u čijoj blizini se ispuštaju efluenti
otpadnih voda [2].
Glavni načini dospevanja ovih jedinjenja u životnu sredinu su preko komunalnih otpadnih voda,
otpadnih voda bolnica, otpada sa stočnih farmi [3]. Ove komponente su u životnoj sredini prisutne u
veoma niskim koncentracijama, reda veličine ng/L. Stoga je za njihovu detekciju i kvantifikaciju
potrebno razviti efikasnu tehniku pripreme uzorka, koja obuhvata izolovanje i predkoncentrisanje
analita. Disperzivna ekstrakcija na čvrstoj fazi (engl. Dispersive solid-phase extraction, DSPE) je
tehnika koja integriše ekstrakciju i koncentrisanje analita u jedan korak. Porozni materijali su
pogodni kao adsorbenti za disperzivnu ekstrakciju na čvrstoj fazi zbog njihove razvijene specifične
površine, visoke zapremine pora, kao i mogućnosti podešavanja veličine pora [4]. U ovom radu
ispitivana je mogućnost DSPE estrogenih hormona iz vodenih rastvora uz korišćenje
nemodifikovane i hemijski modifikovane aktivirane ugljenične tkanine (ACC) kao adsorbenta.
U okviru eksperimentalnog dela ovog rada najpre je ispitana efikasnost nemodifikovane i hemijski
modifikovanih ACC za adsorpciju i desorpciju odabranih hormona: estrona (E1), 17β-estradiola
(E2) i 17α-etinilestradiola (EE2) iz vodenih rastvora. Ispitivanje adsorpcije vršeno je pri početnoj
pH vrednosti rastvora 7, u šaržnom sistemu 3 h, na sobnoj temperaturi (25 °C) pri konstantnoj brzini
mešanja (200 o min-1). Adsorpcija hormona na ispitivanim materijalima (0,02 g) je vršena iz
25 cm3 rastvora smeše hormona koncentracije 100 µg dm-3. Nakon adsorpcije, materijali su
prebačeni u plastične kivete.
Desorpcija hormona različitim organskim rastvaračima (u porcijama od po 2,5 cm3) je vršena
sonifikacijom uzoraka ACC u ultrazvučnom kupatilu 15 min. Nakon sonifikacije uzorci su stavljani
na vorteks Nakon desorpcije rastvarači su upareni do suva pod strujom azota, a hormoni su
rekonstituisani u 1 cm3 smeše metanola i 0,1% vodenog rastvora mravlje kiseline, pri čemu je
sadržaj metanola iznosio 75%.
Uticaj organskog rastvarača na prinos metode disperzivne ekstrakcije hormona ispitan je
korišćenjem različitih organskih rastvarača, metanola (MeOH), acetonitrila (ACN), acetona, etil
acetata, kao i smeše metanola i dihlormetana (MeOH/DCM), za desorpciju hormona sa površine
uzorka ACC/HNO3.
Uticaj temperature na prinos metode ekstrakcije hormona ispitan je korišćenjem smeše
MeOH/DCM kao rastvarača za desorpciju i ACC/HNO3 kao adsorbenta. Desorpcija hormona
vršena je na temperaturi od 25 oC, odnosno 40 oC.
U cilju izbora optimalnog adsorbenta, ekstrakcija ispitivanih hormona vršena je korišćenjem
nemodifikovane ACC i ACC modifikovane sa HNO3, HCl ili KOH. ACC/HNO3 i ACC/KOH su
dobijene zagrevanjem ACC tri sata na temperaturi ~ 80 °C, u rastvoru 5 M HNO3 i 4 M KOH
respektivno, dok je ACC/HCl dobijena potapanjem ACC u 1 M rastvor HCl tri sata, bez zagrevanja.
Posle modifikacije, ACC su ispirane u destilovanoj vodi do konstantne pH vrednosti filtrata i sušene
na temperaturi od 110 °C.
Koncentracija hormona zaostalih u rastvoru nakon adsorpcije kao i koncentracija desorbovanih
hormona ispitivana je metodom tečne hromatografije u sprezi sa tandem masenom spektrometrijom.
Za razdvajanje hormona je korišćen tečni hromatograf Surveyor (Thermo Fisher Scientific,
SAD),opremljen reverzno-faznom kolonom Zorbax Eclipse XDB-C18 (75 mm x 4.6 mm x 3.5 µm),
pri konstantnom protoku mobilne faze. Sastav mobilne faze bio je 75% metanola i 25% mravlje
205
kiseline (0,1% vodeni rastvor). Metoda je bila izokratska. Detekcija i kvantifikacija hormona vršena
je korišćenjem LCQ Advantage (Thermo Fisher Scientific, SAD) masenog spektrometra sa
elektrosprej jonskim izvorom i jonskim trapom. Snimanje je vršeno u pozitivnom modu jonizacije.
U cilju optimizacije metode disperzivne ekstrakcije na čvrstoj fazi za analizu hormona iz vodenih
rastvora, najpre je izvršen izbor odgovarajućeg adsorbensa. Mogućnost primene nemodifikovane i
modifikovanih ACC za adsorpciju i desorpciju hormona prikazana je na slici 1. Na osnovu slike1a)
uočava se da se kod svih materijala najbolje adsorbuje estron, dok se najslabije adsorbuje 17α-
etinilestradiol. Najveća efikasnost adsorpcije za sva tri hormona postignuta je pri koriščenju
materijala ACC (78,5-100%), zatim na materijalima ACC/KOH (72,5-100%) i ACC/HNO3 (82,3-
91,3%), dok su najslabiji rezultati dobijeni na ACC/HCl (23,8-52,6%). U pogledu desorpcije,
korišćenjem smeše rastvarača MeOH/DCM, najveći stepen desorpcije za E1 je dobijen sa tkanine
ACC, za E2 sa tkanine ACC/HNO3, a za EE2 sa tkanine ACC/HCl (slika 1b).
Slika 1.a) Efikasnost adsorpcije hormona na različitim materijalima, b) desorpcija hormona
U tabeli 1 prikazani su prinosi metode pri upotrebi nemodifikovane i modifikovanih ACC kao
adsorbenata. Najbolji prinosi DSPE metode dobijeni su korišćenjem tkanine ACC/HNO3, koja je
odabrana kao najoptimalniji adsorbent.
Tabela 1. Prinosi metode pri upotrebi različitih materijala kao adsorbenata
Prinosi (%)
Materijal
Estron 17β-estradiol 17α-etinilestradiol
ACC 69,3 32,8 54,2
ACC/HNO3 55,5 71,8 71,6
ACC/HCl 31,9 29,9 23,8
ACC/KOH 54,5 54,8 67,5
Metoda disperzivne ekstrakcije na čvrstoj fazi za analizu hormona iz vodenih rastvora,

optimizovana je i izborom odgovarajućeg organskog rastvarača. U tabeli 2 prikazani su prinosi
DSPE metode za sve ispitivane hormone.
206
Tabela 2. Prinosi DSPE metoda za ispitivane hormone pri upotrebi različitih rastvarača za
desorpciju uz korišćenje ACC/HNO3 kao adsorbenta
Prinosi (%)
Rastvarač
MeOH/DCM 55,5 71,8 71,6
MeOH 13,2 11,9 33,2
ACN 11,6 5,57 35,1
Aceton 33,2 33,7 61,4
Etil acetat 23,2 22,3 28,2
Kao što se iz tabele 2 može videti, najviši prinosi za sva tri ispitana hormona dobijeni su pri
korišćenju smeše MeOH/DCM, dok su najlošiji rezultati dobijeni pri korišćenju ACN-a za hormon
estron i 17β-estradiol, kao i pri korišćenju etil acetata za hormon 17α-etinilestradiol. Na osnovu
ovih rezultata, kao najoptimalniji rastvarač za desorpciju odabranih hormona sa ACC/HNO3
odabrana je smeša MeOH/DCM.
Prinosi DSPE metode dobijeni ispitivanjem uticaja temperature na ekstrakciju hormona sa ACC
prikazani su u tabeli 3. Pokazano je da zagrevanje uzorka tokom desorpcije dovodi do povećanja
prinosa ispitivanih hormona za oko 10%.
Tabela 3. Uticaj temperature na prinos metode pri upotrebi materijala ACC/HNO3
Prinosi (%)
Temperatura
Sobna temperatura (25 °C) 55,5 71,8 71,6
40 °C 62,6 79,2 81,0
Na osnovu dobijenih rezultata optimalna metoda disperzivne ekstrakcije na čvrstoj fazi za analizu
hormona izvodi se korišćenjem ACC/HNO3 kao adsorbenta, smeše MeOH/DCM kao organskog
rastvarača za desorpciju koja se vrši na povišenoj temperaturi od 40 °C.
4. ZAKLJUČAK
Nemodifikovana i modifikovane aktivirane ugljenične tkanine korišćene su kao adsorbenti u metodi

disperzivne ekstrakcije na čvrstoj fazi za predkoncentrisanje estrogenih hormona. Pokazano je da
primenjeni hemijski tretmani imaju značajnog uticaja kako na efikasnost adsorpcije tako i na
efikasnost desorpcije hormona sa površine adsorbenta. Parametri DSPE metode su optimizovani u
cilju odabira najoptimalnijeg adsorbenta, organskog rastvarača za desorpciju, kao i temperature na
kojoj se vrši desorpcija. Kao najpogodniji material za adsorpciju i desorpciju hormona pokazao se
ACC/HNO3. Najviši prinosi postignuti su korišćenjem smeše MeOH/DCM za desorpciju hormona.
Uočeno je da povećanje temperature dovodi do značajnijih povećanja u prinosu metode.
Optimizovana DSPE metoda dala je zadovoljavajuće prinose za hormone 17β-estradiol i 17α-
etinilestradiol, dok za estron nisu postignute dovoljno visoke vrednosti, pa je potrebno sprovesti
dodatna istraživanja i optimizaciju metode u pogledu ekstrakcije estrona na uzorcima ACC.
Zahvalnica: Ovaj rad je finansiran od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,
Republike Srbije kroz projekat OI 172007
207
LITERATURA
[1] Suri, R.P.S.; Singh, T.S.; Chimchirian, R.F,: Effect of process conditions on the analysis of free and
conjugated estrogen hormones by solid-phase extraction–gas chromatography/mass spectrometry (SPE–
GC/MS), Environ Monit Assess,184. (2012) 3., pp. 1657-1669, 0167-6369
[2] Folmar, L.C.; Denslow, N.D.; Rao, V.; Chow, M.; Crain, D.A.; Enblom, J.; Marcino, J.;Guillette, L.J.:
Vitellogenin induction and reduced serum testosterone concentrations in feral male carp (Cyprinus
caprio) captured near a major metropolitan sewage treatment plant, Environ Health Perspect, 104.
(1996) 10., pp. 1096-1101, 0091-6765
[3] Ying, G.G.; Kookana, R.S.; Ru, Y.R.;Occurrence and fate of hormone steroids in the environment,
Environ Int, 28. (2002) 6.,pp. 545-551, 0160-4120
[4] Zhang, S.; Lu, F.; Ma, X.; Yue, M.; Li, Y.; Liu, J.; Yuo, J.: Quaternary amomonium-functionalized
MCM-48 mesoporous silica as a sorbent for the dispersive solid-phase extraction of endocrine
disrupting compounds in water, Journal of Chromatography A, 1557. (2018).,pp. 1-8, 0021-967
208
ODRŽIVI URBANI RAZVOJ I PREVENCIJA KRIMINALITETA
Aleksandar Petrov1, VŠSS za ekonomiju i upravu u Beogradu

Andrijana Maksimović2, Državni univerzitet u Novom Pazaru
Apstrakt: Koncept urbane održivosti podrazumeva stvaranje grada pogodnog za život. Jedan od
faktora u procesu održivog razvoja urbane sredine jeste osećaj sigurnosti i bezbednosti građana.
Kvalitet života u jednom gradu pored infrastrukturne opremljenosti, kvalitetnog javnog prevoza,
kulturnih sadržaja ili zdrave životne sredine i zelenih površina, određuje i nizak stepen
kriminaliteta. Poslednjih godina značajno mesto u suzbijanju kriminaliteta zauzima
multidisciplinarni oblik prevencije sa bezbednosno-ekološkim aspektom uređenja životnog
okruženja. U pitanju je prevencija kriminaliteta putem uređenja okoline (Crime Prevention
Through Environmental Design – CPTED). Suština CPTED koncepta ogleda se u bezbednosnom
uređenju i dizajniranju javnog prostora čime se pored sprečavanja kriminalnih radnji doprinosi i
znatnom poboljšanju kvaliteta života građana, očuvanju životne sredine, a samim tim i održivom
urbanom razvoju.
Ključne reči: kriminal, ekologija, javni prostor, CPTED
SUSTAINABLE URBAN DEVELOPMENT AND CRIME PREVENTION
Abstract: Urban sustainability concept is about designing a city suitable for life. One of the factors
in the process of sustainable development of urban area is the feeling of security and safety of its
citizens. Quality of life in city is determined by low crime level apart from other factors such as
infastructure, quality of public transport, cultural events or healthier environment and green
spaces. Over the past years multidisciplinary form of prevention with security and ecological
aspects of environmental design has a significant role. This refers to crime prevention through
environmental design (Crime Prevention Through Environmental Design – CPTED). The essence
of CPTED concept is security design and design of public spaces which, apart from preventing
criminal acts, contributes to significant improvement in the quality of life of the citizens,
environmental protection, and consequentially sustainable development, too.
Keywords: crime, ecology, public space, CPTED
1. UVOD
Nagli razvoj industrijalizacije za posledicu je imao masovno preseljenje stanovništva iz ruralnih u

urbane sredine. Posledice urbanizacije znatno su uticale na životnu sredinu što je dovelo do
značajnih promena u kvalitetu života. Te promene dovele su do nekontrolisanog trošenja prirodnih
resursa, zagađenosti vazduha, degradacije zemljišta, devastacije gradske vegetacije, javljaju se
problemi sa odlaganjem otpada, zagađenjem izvora i nedostatkom pijaće vode, dok je nagli porast
gradskog stanovništva sa sobom doneo devijantne promene u ponašanju ljudi koje se ogledaju u
znatnom povećanju stope kriminaliteta. Kako bi razvoj gradova u budućnosti imao zdravu osnovu,
1
a.petrov@live.com
2
andrijanam0809@yahoo.com
209
poslednjih decenija primetan je razvoj koncepta urbane održivosti koja za cilj ima unapređenje
kvaliteta ljudskog života. Prevencija kriminaliteta jedna je od karakteristika urbane održivosti kako
bi grad postao mesto bezbedno za život.
2. URBANA ODRŽIVOST
Koncept održivog razvoja kao nove strategije društvenog razvoja danas je široko zastupljena tema.
Prema Izveštaju Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj Ujedinjenih nacija, održivi razvoj
podrazumeva razvoj koji izlazi u susret potrebama sadašnjosti, a da se ne ugrožava mogućnost
budućih generacija da zadovolje svoje vlastite potrebe [1]. Pri tome se obično misli na ekološku,
socijalnu i ekonomsku održivost. Danas je koncept održivog razvoja vodeći princip razvojnih
politika od lokalnog do državnog nivoa, gde posebno mesto zauzima regionalni koncept održivog
razvoja sa gradskim naseljem kao nosiocem razvoja [2]. Tako dolazimo do koncepta urbane
održivosti koji se definiše u rasponu između dve razlazne postavke globalističke i lokalističke.
Prema globalističkoj postavci urbana održivost je sinonim za održivi razvoj i upravljanje njime,
uključujući regulaciju tržišta, planiranje i nova naučno-tehnološka dostignuća, dok lokalistička
postavka održivost posmatra kao sinonim za održive životne stilove i prema kojoj lokalni kontekst
može da vodi prema različitim i lokalno prilagodljivim perspektivama, uslovima i značenjima
održivosti [3,4].
Održiv grad funkcioniše tako da svi njegovi stanovnici mogu zadovoljiti svoje potrebe. Pri tome se
podrazumeva da neće doći do ugrožavanja životne sredine ili narušavanja ekološke ravnoteže. Zato
je neophodno pronaći adekvatan model urbane održivosti. Jedan takav model razvijen je u Holandiji
i on uključuje tri koherentne vizije grada: odgovorni grad, grad pogodan za život i participativan
grad [5]. Prva vizija podrazumeva odgovoran način upravlja fizičkim tokovima iz okruženja (voda,
hrana), njihovom preradom i distribucijom nazad u okruženje (otpad). Druga vizija podrazumeva
izgrađenu infrastrukturu, humano okruženje i zdravu životnu sredinu, dok se treća odnosi na
stvaranje partnerstva između interesa industrije, zaštite životne sredine i razvoja zajednice.
Urbana održivost, posmatrana kroz viziju sredine pogodne za život, podrazumeva između ostalog i
zadovoljenje potreba građana koje se tiču stanovanja, rada i zapošljavanja, obrazovanja, kulture,
zdravstvene nege, i naročito bezbednosti. Samo bezbedan grad, sa niskom stopom kriminaliteta, čini
život u njemu ugodnim, sigurnim i poželjnim.
3. KRIMINALITET KAO FAKTOR UGROŽAVANJA URBANOG RAZVOJA
Pojam održivosti uglavnom se posmatra kao ekološka i ekonomska tema, dok se kriminal
zanemaruje kao indikator održivog razvoja, naročito urbane sredine [6]. Međutim, činjenica je da je
bezbednost ljudi bitna karakteristika koja određuje kvalitet života u jednom gradu. Pojavni oblici
kriminaliteta koji se javljaju kreću se od imovinskih, krvnih i seksualnih delikata, preko nasilničkog
ponašanja i huliganizma do terorizma, pri čemu su određeni vidovi kriminaliteta karakteristični
isključivo za urbana područja poput kriminaliteta belog okovratnika (White-collar crime). Bitni
socijalno-ekonomski faktori koji mogu uticati na povećanje stope kriminaliteta na jednom urbanom
području jesu siromaštvo, nezaposlenost, visoka inflacija, društvene nejednakosti, veliki jaz između
bogatih i siromašnih, nizak nivo obrazovanja. Da je kriminal u urbanim sredinama postao ozbiljan
problem govori i podatak da je Svetska zdravstvena organizacija (WHO – World Health
Organization) svrstala bezbednost zajednice od kriminala u kategoriju prirodnih katastrofa, požara i
drugih elementarnih nepogoda [7]. Kriminal može imati i dalekosežne posledice po ekonomiju
jednog grada. Primera radi, jedan grad koji poseduje sve predispozicije da postane veliki turistički
centar, to sigurno neće postati ukoliko u njemu cveta kriminal koji će taj grad učiniti nebezbednim
mestom i samim tim odbojnim po turiste uprkos svojoj privlačnosti [9]. Dosadašnja istraživanja
pokazala su da se kriminalitet povećava sa procesom urbanizacije [8,9]. Nagli porast gradskog
stanovništva jedan je od faktora koji utiču na povećanje stope kriminaliteta, naročito u velikim
gradovima zemalja u razvoju čije nedovoljno razvijene ekonomije ne mogu stvarati dovoljan broj
210
radnih mesta. Takav ambijent predstavlja pogodno tlo za nastanak raznih kriminalnih i devijantnih
oblika ponašanja. S tim u vezi, prevencija kriminaliteta postavlja se kao imperativ u velikim
urbanim sredinama.
4. STRATEGIJE PREVENCIJE KRIMINALITETA U URBANIM SREDINAMA
Uopšteno gledano, prevencija kriminaliteta podrazumeva primenu raznih mera radi suzbijanja
nekog od pojavnih oblika kriminala. Tome doprinose različite strategije prevencije. Prevencija
kriminaliteta može se ostvariti na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. U urbanim
sredinama, prevencija kriminaliteta se obično sprovodi kroz primarni, sekundarni i tercijalni nivo
[9]. Primarni nivo sprovodi se kroz obrazovne, kulturne, socijalne odnosno nevladine institucije.
Sekundarni nivo prevencije sprovodi se kroz programe usmerene na pojedince ili grupe pod rizikom
od kriminalnog delovanja i ponašanja, dok se tercijalni nivo prevencije sprovodi na situacije gde je
kriminalitet već zastupljen. Od posebnog značaja jesu strategije koje se sprovode u okviru
urbanističkog planiranja (tabela 1).
Tabela 1. Strategije prevencije kriminala kroz urbanističko planiranje prema preporukama EU

Izvor: Danilović Hristić, N. ‘’Bezbedni javni urbani prostori u procesu globalizacije’’, www.strand.rs [10]
STRATEGIJE PREVENCIJE KRIMINALA U KOJIMA PROCES PLANIRANJA

MOŽE DA POMOGNE
PLANERSKE STRATEGIJE
 Poštovanje postojećih socijalnih i fizičkih struktura
 Kreiranje životnosti, kombinacija namena i aktivnih uličnih profila
 Mešani status, kombinacija socio-ekonomskih grupa, izbegavanje izolacije i segregacije
 Urbana gustina, stvaranje osećaja susedstva, izbegavanje napuštenih i devastiranih prostora
STRATEGIJE URBANOG DIZAJNA
 Vidljivost, preglednost, osvetljenje
 Pristupačnost, laka i jasna orijentacija, alternativne rute kretanja, ograničenje ulaza
neovlašćenim licima
 Teritorijalnost, ljudska razmera, jasna podela prostora
 Atraktivnost, boja, materijal, osvetljenje, buka, miris, urbani mobilijar
 Otpornost, dizajn urbanog mobilijara
MENADŽERSKE (UPRAVLJAČKE) STRATEGIJE
 Otežavanje pristupa meti i uklanjanje meta koje izazivaju
 Redovno održavanje
 Nadzor, patroliranje, monitoring uz pomoć kamera
 Pravila ponašanja u javnim prostorima
 Obezbeđenje infrastrukture za specifične društvene grupe (mlade, stare, decu, beskućnike,
ovisnike o drogama)
 Komunikacija, objašnjenje preventivnih mera i pravila javnosti
Urbanistički pristup u prevenciji kriminaliteta datira od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je
američki arhitekta Oskar Njumen (Oscar Newman) obelodanio svoje istraživanje pod nazivom
‘’Odbranjivi prostor’’ (Defensible Space).
Teorija odbranjivog prostora obuhvata stanovište da gradski kvartovi sa odgovarajućim nadzorom i
podelom na javni i privatni prostor mogu biti kontrolisani od strane samih stanovnika što bi za
posledicu imalo smanjenje straha od kriminala i raznih oblika devijantnih ponašanja [11].
Teorija odbranjivog prostora uticala je i na ostale situacione teorije prevencije kriminaliteta u
urbanim sredinama, poput teorije ‘’Slomljenih prozora’’ (Broken windows) američkih sociologa i
kriminologa Vilsona i Kelinga (Wilson & Kelling). Ova teorija [12] bazirana je na primeru jednog
razbijenog prozora na zgradi. Ukoliko neko taj razbijeni prozor ne popravi, to može značiti da je
zgrada napuštena, da je niko ne održava i ne brine o njoj pa će ubrzo vandali razbiti i sve ostale
211
prozore. Svi razbijeni prozori na zgradi signal su ostalim delikventima da je zgrada napuštena i ona
će ubrzo postati dom beskućnika, skitnica, narkomana, prostitucije... Identična situacija je i sa
smećem na ulici, grafitima na zidovima. Suština ove teorije ogleda se u održavanju javnog prostora
čime se smanjuje i stopa kriminala. U protivnom, ukoliko u jednom stambenom kvartu ima mnogo
neodržavanih zgrada sa izlomljenim prozorima, zidovima ispisanim grafitima i ulicama punih
smeća, ta pojava uticaće na delikventne oblike ponašanja i samim tim na veću stopu kriminala.
Koncept prevencije kriminaliteta usko povezan sa održivim urbanim razvojem koji danas zauzima
sve više pažnje unutar urbanizma i kriminologije temelji se na bezbednosnom uređenju okoline.
Poznat je prema engleskom akronimu CPTED (izgovara se sep-ted), a označava prevenciju
kriminaliteta kroz uređenje sredine (Crime Prevention Through Environment Design).
5. PREVENCIJA KRIMINALITETA KROZ UREĐENJE SREDINE
Prema Međunarodnom udruženju za prevenciju kriminaliteta kroz uređenje sredine, CPTED

predstavlja multidisciplinarni pristup smanjenja kriminala kroz urbani dizajn okoline u cilju
smanjenja viktimizacije, odvraćanja prestupnika od izvršenja krivičnih dela, kao i izgradnje osećaja
zajedništva među stanovnicima kako bi stekli teritorijalnu kontrolu nad oblastima u kojima stanuju i
smanjili mogućnosti za zločin i strah od kriminala [13]. Ovaj koncept podrazumeva projektovanje i
izgradnju zgrada i poseda tako da spreče zločin. Primena CPTED principa obeshrabriće
potencijalne prestupnike i istovremeno ohrabriti građane da kontrolišu sredinu u kojoj žive.
Četiri glavna principa CPTED [6,14,15,16] su:
1. Prirodni nadzor (Natural Surveillance)
2. Prirodna kontrola pristupa (Natural access control)
3. Teritorijalnost (Territorial Reinforcement)
4. Održavanje (Maintenance).
Prirodni nadzor je centralni segment CPTED-a. Podrazumeva neformalni nadzor članova zajednice.
Postiže se arhitektonsko-urbanističkim uređenjem objekata i prostora čime se postiže jasna
preglednost koja omogućuje posmatranje okruženja. Prirodna kontrola pristupa podrazumeva
smanjenje prilika za izvršenje zločina korišćenjem prirodnih karakteristika prostora. Primarni cilj
ovog principa jeste otežati pristup žrtvi čime se postiže osećaj povećanog rizika kod prestupnika.
Teritorijalnost podrazumeva podelu prostora na javni i privatni gde do izražaja dolazi vlasništvo
nad tim prostorom. Osećaj vlasništva prema ranije navednoj teoriji odbranjivog prostora Oskara
Njumana stvara okruženje u kojem se podstiče bezbednosna kultura. Održavanje omogućava
kontinuiranu upotrebu prostora za predviđenu namenu. Posmatra se kao dodatni izraz vlasništva. U
direktnoj je povezanosti sa teorijom ’’slomljenih prozora’’. Uredno održavani dom, zgrada ili javni
urbani prostor jasno stavlja do znanja da o njemu neko brine čime se odvraćaju potencijalni
prestupnici.
Primena CPTED koncepta nije ograničena samo na rezidencijalna područja, već se može primeniti i
u poslovnim i industrijskim objektima, hotelima, obrazovnim ustanovama, sportskim objektima,
tržnicama, parkovima (slika 1), institucijama državne administracije ili ustanovama kulture.
Slika 1. Uređenje gradskog parka prema CPTED principima

Izvor: Auckland Design Manual, CPTED principles, www.aucklanddesignmanual.co.nz
212
Posmatrano iz ugla organa bezbednosti, nekoliko je razloga zašto bi CPTED trebao biti sastavni deo
svakog plana prevencije kriminaliteta. Stručnjaci na prvom mestu ističu da je ovaj vid prevencije
kriminaliteta zapravo jedan segment koncepta urbane bezbednosti (Community policing) gde lokalni
organi za uspostavljanje javnog reda i mira i građani zajedno sarađuju u borbi protiv kriminala. S
tim u vezi, ciljevi CPTED jesu trajna, a ne privremena rešenja prevencije zahvaljujući kojima se
problematične gradske oblasti zahvaćene kriminalom eleminišu planskim uređenjem javnog
prostora, što umnogome olakšava posao policiji [17].
Danas je ovaj koncept prevencije kriminaliteta u praksi opravdao svoju svrhu o čemu svedoče i
konkretni primeri. Tako u Holandiji samo godinu dana nakon primene priručnika o korisnosti
CPTED principa, u gradskoj sredini gde je primenjen, zabeležen je pad stope kriminaliteta za 70%.
Slična situacija zabeležena je i u SAD-u, gde je u gradu Bridžportu nakon implementiranja CPTED
pristupa stopa kriminaliteta opala za 75%, dok je u Sinsinatiju stopa kriminaliteta smanjena u
proseku za 13% tri godine zaredom od kako se ovaj koncept primenjuje [14].
Pored prevencije ovaj pristup efikasno utiče i na suzbijanje straha od kriminala, što u urbanim
sredinama predstavlja važan segment kvaliteta života. CPTED ne iziskuje velika materijalna
ulaganja, te je njegova implementacija moguća i u ekonomski siromašnim sredinama. Podrazumeva
se da ovaj vid prevencije kriminala ima i svojih mana i da ne može uvek opravdati svoju svrhu. Kao
jedan od glavnih nedostataka prevencije kriminaliteta putem uređenja okoline izdvaja se pomeranje
kriminala u druge oblasti, koje nisu ‘’obezbeđene’’ ovim konceptom. I pored toga, zbog svoje
ekonomičnosti i efikasnosti, kao i ekološke prihvatljivosti i aktivnog građanskog učešća, CPTED
može doprineti održivom urbanom razvoju čineći grad zelenijim, zdravijim, prijatnijim i pre svega
mestom bezbednim i pogodnim za život.
6. ZAKLJUČAK
Održivi urbani razvoj je neophodno posmatrati i sa aspekta bezbednosti. Samo grad sa niskom
stopom kriminaliteta može biti grad pogodan za život. Ostvarivanju tog cilja doprinose brojne
teorije i strategije prevencije kriminaliteta. U ovom radu predstavljena je teorija koja prevenciji
kriminaliteta pristupa sa aspekta uređenja i dizajniranja javnog prostora. Bezbedna zajednica bez
kriminala nije moguća samo institucionalnim merama zaštite, već je neophodno i aktivno učešće
građana.
Ovakav vid prevencije moguće je ostvariti dizajniranjem javnog prostora u kome je pojedinac
glavni oslonac u suzbijanju devijantnih oblika ponašanja. Takvim posebnim urbanističkim
planiranjem stvaraju se uslovi da građani mogu sami kontrolisati svoje okruženje i na taj način
znatno uticati na stopu smanjenja kriminaliteta.
Primena CPTED koncepta trebala bi biti obavezujuća prilikom arhitektonskog projektovanja
urbanih područja. Time se naročito dolazi do podesnog oblika projektovanja fizičkih mera zaštite
koje primenom CPTED principa dostižu visok stepen efikasnosti.
Suština ovog koncepta ogleda se u bezbednosnom aspektu prilikom arhitektonskog dizajniranja
kako bi se prirodni elementi okruženja maksimalno iskoristili u svrhu prevencije kriminaliteta i gde
pritom ne dolazi do narušavanja životne sredine čime se ujedno postiže i ekološka ravnoteža
urbanizacije.
LITERATURA
[1] UN Documents, 1987. Report of the World Commission on Environment and Development: Our
Common Future. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2OxswIK (Pristup: 12.08.2019.)
[2] Lješević, M.A., Ristić, V., Mrkša, M., (2012) Održivi razvoj – paradigma budućnosti. Arhitektura i
urbanizam, br. 36, str. 13-18.
[3] Đukanović, M., (1996) Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd.
[4] Grubić, N., (2009) Održivi urbani razvoj i ekološka ravnoteža. Nauka + praksa, br. 12 (1), str. 35-38.
[5] Milutinović, S. (2011) Održivi gradovi, u: Putokaz ka održivom razvoju, Nacionalna strategija održivog
razvoja (ur. Radojević D.), Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, str. 58-73.
213
[6] Knežević-Lukić, N., Ljuština, A., (2011) Održivi razvoj kroz oblikovanje i uređenje bezbednog
prostornog okruženja. Ecologica, God. 18, br. 62, str. 168-172.
[7] Danilović Hristić, N., (2014) Urbana bezbednost i prevencija uličnog kriminala kao preduslovi za
razvoj zdrave zajednice. Acta hist. med. stom. pharm. med. vet. God. 33, br. 1, str. 16-30.
[8] Kostić, M., (2019) Pojava i razvoj pametnih gradova u kontekstu kriminološke i kriminalnopolitičke
vizure. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Godina LVIII, br. 82, str. 119-137.
[9] Spalević, Ž., Jovanović, M., (2013) Urbanizacija i kriminal. Kultura polisa, God. X, br. 22, str. 303-
320.
[10] Danilović Hristić, N. Bezbedni javni urbani prostori u procesu globalizacije. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2QGFab8 (Pristup: 19.08.2019.)
[11] Balgač, I., (2013) Odbranjivi prostor – Teorija napuštena s razlogom? Policija i sigurnost, God. 22, br.
1, str. 71-87.
[12] Kelling, G., Wilson, Q.J., 1982. Broken Windows – The police and neighborhood safety. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2Q3VFgQ (Pristup: 16.08.2019.)
[13] International CPTED Association. [Internet] Dostupno na: http://www.cpted.net/ (Pristup: 01.09.2019.)
[14] Balgač, I., (2013) Prevencija kriminaliteta kroz uređenje okoliša i urbani dizajn – smjernice CPTED-a.
Policija i sigurnost, God. 22, br. 1, str. 88-104.
[15] Bjelajac, Ž., (2015) Arhitektura u funkciji prevencije kriminaliteta – odnos između fizičkog okruženja i
kriminaliteta. Kultura polisa, God. XII, br. 28, str. 157-168.
[16] Geason, S., Wilson, P., (1989) Designing Out Crime – Crime Prevention Through Environmental
Design, Australian Institute of Criminology, ISBN 0 642 14307 2, Canberra.
[17] Dudley, J., (2019) 6 reasons why CPTED should be part of every agency’s crime-fighting plan.
[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2qzafm2 (Pristup: 12.09.2019.)
214
TOKSIČNI ELEMENTI U POLJOPRIVREDNOM ZEMLJIŠTU VOJVODINE
Gordana Ludajić1, Visoka tehnička škola strukovnih studija Zrenjanin

Jelena Kiurski-Milošević2, Visoka tehnička škola strukovnih studija Zrenjanin
Danijela Jašin3, Visoka tehnička škola strukovnih studija Zrenjanin
Apstrakt: Zemljište predstavlja jedan od najvažnijih prirodnih resursa, neprocenjivo dobro koje se sporo
obrazuje a u procesu destrukcije brzo uništava. Zemljište Vojvodine prema svojim prirodnim potencijalima
predstavljaju izuzetnu ratarsku oblast, te je praćenje kvaliteta zemljišta neophodno u cilju očuvanja ovog
prirodnog dobra, odnosno proizvodnje zdravstveno ispravne hrane i postizanja visokih i stabilnih prinosa.
Istraživanje je sprovedeno sa ciljem ispitivanja prisustva toksičnih elemenata (Pb, Cd, As i Hg) kao
i esencijalnih elemenata (Zn, Cu, Fe i Mn) na odabranim uzorcima poljoprivrednog zemljišta
Vojvodine primenom masene spektrometrije sa induktivno spregnutom plazmom (ICP masena
spektrometrija). Analiza korelacije, ANOVA i F- test upotrebljeni su za statističku evaluaciju
dobijenih rezultata. Srednja vrednost sadržaja elemenata u zemljištu: 17,398 mg/kg za Pb, 0,164
mg/kg za Cd, 0,012 mg/kg za Hg, 10,696 mg/kg za As, 24214,038 mg/kg za Fe, 592,396 mg/kg za
Mn i 58,574 mg/kg za Zn. Prema ANOVI i F-testu na p<0.01 nivou, 95% granice pouzdanosti
urađenom za sadržaj toksičnih elemenata u zemljištu, utvrđeno je da je Mn (F=78640,0) uticajnija
varijabla za konačni rezultat, a zatim slede Zn (F=2885,4) ili Fe (F=2699,02). Izračunate vrednosti
nivoa zagađenja su upoređivani sa maksimalno dozvoljenim koncentracijama prema pravilniku
Evropske komisije i nacionalnom pravilniku.
Ključne reči: toksični elementi, zemljište, ICP masena spektrometrija
TOXIC ELEMENTS IN AGRICULTURAL SOIL IN VOJVODINA
Abstract: Soil is one of the most important natural resources which is slow to form, but fast to destroy in a
destruction process. The soil of Vojvodina is an exceptional farming area from the point of view of its
natural potential, so monitoring of the land quality is required in order to preserve this natural, resource
and hence production of healthy food to obtain high and stable yield. The present research was
conducted with the aim of examining the presence of toxic elements (Pb, Cd, As and Hg) and
essential elements (Zn, Cu, Fe i Mn) ions in selected agricultural soil in Vojvodina by Inductively
Coupled Plasma Mass Spectrometry (ICP mass spectrometry). Correlation analysis, ANOVA and
F-test were applied for statistical evaluation of obtained results. The total content mean in soil:
17.398 mg/kg for Pb, 0.164 mg/kg for Cd, 0.012 mg/kg for Hg, 10.696 mg/kg for As, 24214.038
mg/kg for Fe, 592.396 mg/kg for Mn and 58.574 mg/kg for Zn. Accoring to ANOVA and F-test at
p<0.01 level AND 95% confidence limit used for toxic elements content analysis in soil, it was
found that Mn content (F=78640.0) was a more influential variable for final result, followed by Zn
(F=2885.4) or Fe (F=2699.02). The calculated mean and median levels of contamination were
compared with the allowed maximum levels according to the European Commission and the
national legislation.
Key words: toxic elements, soil, ICP mass spectrometry
1
gludajic@gmail.com
2
jelena.kiurski@gmail.com
3
danijelajasin@gmail.com
215
1. UVOD
Glavni izvori toksičnih elemenata kao zagađivača zemljišta su matični supstrat na kome je zemljište
formirano i antropogena zagađenja. Matični supstrat je prirodni izvor toksičnih elemenata u
zemljištu na koji čovek ne može da utiče. Međutim, razvojem industrije antropogeni izvori
toksičnih elemenata postali su značajni zagađivači zemljišta i takvo njihovo delovanje čovek mora
sprečiti ili bar kontrolisati.
Plodno tlo Vojvodine čine černozemi i njima slična zemljišta. Svojim fizičko-hemijskim osobinama
idealna su za biljnu proizvodnju. Međutim, kao i druga poljoprivredna zemljišta i ona su izložena
raznim vidovima oštećenja i zagađenja.
Hemijske materije koje se svakodnevno mogu naći u prirodi (zemljištu, vazduhu, vodama) sve su
brojnije. Intenzivna urbanizacija, industralizacija i demografske ekspanzije doveli su do narušavanja
ekosistema. Neracionalno korištenje prirodnih resursa, kao i neadekvatan tretman urbanog i
industrijskog otpada, predstavlja potencijalnu opasnost za ekosistem. Kontaminacija zemljišta
toksičnim elementima naročito je štetan vid zagađenja životne sredine, jer toksični elementi u
njemu ostaju znatno duže nego u vodi ili vazduhu [1].
U većini poljoprivrednih zemljišta nivo toksičnih elemenata još uvek nije tako visok da prouzrokuje
akutne probleme toksičnosti, ipak povećane koncentracije toksičnih elemenata u hrani značajno
mogu uticati na zrdavlje ljudi. Poseban problem predstavljaju elementi koji se preko hrane
akumuliraju kao na primer kadmijum i olovo. Sadržaj toksičnih elemenata u zemljištima treba
odrediti da bi se identifikovala, a na zemljištima gde se utvrdi nedostatak mikroelemenata treba ga
otkloniti, da bi uspešno mogle da se gaje poljoprivredne biljke [2].
Cilj ovog rada ispitivanje prisustva toksičnih elemenata (Pb, Cd, Hg, As) kao i esencijalnih
elemenata (Zn, Cu, Fe i Mn) na odabraninim uzorcima poljoprivrednog zemljišta Vojvodine.
Rezultati istraživanja pružiće informacije o mogućnosti korišćenja analiziranog zemljišta za
proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane.
2. MATERIJAL I METODE
2.1 Materijal
Uzorci zemljišta uzeti su sa deset odabranih poljoprivrednih parcela, u Vojvodini. Na svakom

lokalitetu uzeto je 20-25 pojedinačnih uzoraka zemljišta. Pojedinačni uzorci su uzimani sondom na
dubini od 0-30 cm i homogenizovani u prosečan uzorak koji je korišten za ispitivanja.
2.2 Priprema i analiza uzorka
Uzorci zemljišta pripremljeni su u skladu sa metodom EPA METHOD 3051A dok je određivanje
izvršeno u skladu sa EPA 6020B [3,4]. Za određivanje sadržaja elemenata Pb, Cd, Hg, As, Zn, Cu,
Fe i Mn u zemljištu na analitičkoj vagi je odmereno 0,5 g uzorka, zatim je dodato 9 ml ccHNO3 i 3
ml HCl, nakon čega je izvršena digestija u mikrotalasnoj pećnici Multiwave 3000 (Anton Paar).
Nakon digestije razoreni uzorak je kvantitativno prenet u u plastični normalni sud od 50 ml, dodato
je 50µl internog standarda Rh koncentracije 10 mg/l i sud je dopunjen do crte ultračistom vodom.
Sadržaj elemenata određen je ICP masenom spektrometrijom (Elan 9000, DRC-e).
2.3 Statistička obrada eksperimentalnih rezultata

Deskriptivna statistička analiza je korišćena za izračunavanje srednjih vrednosti, standardne
devijacije (SD), a urađena je uz pomoć Microsoft Excel 2007 softvera. Analiza varijanse (ANOVA)
i F-test dobijenih rezultata su urađene korišćenjem StatSoft Statistica 10 programa.
216
Za formiranje visokih, stabilnih i kvalitetnih prinosa ratarskih biljaka, bitno je da neophodnih

biogenih elemenata u zemljištu bude uvek dovoljno u pristupačnoj formi.
U tabeli 1 date su srednje vrednosti dobijenog sadržaja ispitivanih elemenata za analizirana
zemljišta, kao i najviši i najniži utvrđen sadržaj.
Tabela 1. Statistički parametri sadržaja toksičnih elemenata u zemljišta
Pb Cd Hg As Zn Cu Fe Mn
sred.vr. 17,398 0,164 0,012 10,696 58,574 21,795 24214,03 592,39
stand.devijacija 3,397 0,015 0,001 1,712 13,859 4,740 3860,6 86,653
min 11,205 0,131 0,011 7,036 37.570 13,936 18088,2 417,82
max 22,205 0,180 0,016 13,043 80.333 31,603 31584,7 748,45
Prosečan sadržaj Hg u analiziranim uzorcima zemljišta iznosio je 0,012 mg/kg. Dozvoljen sadržaj je
do 2 mg/kg pa se može reći da je i u pogledu njenog sadržaja u ispitivanim zemljištima nema
opasnosti da budu zagađena.
Cu u zemljištu je poreklom iz matičnog supstrata [5]. Mineralna đubriva retko sadrže više od 100
mg/kg bakra i njihova dugogodišnja primena u poljskim ogledima nije dovela do kontaminacije
zemljišta bakrom [6]. Sadržaj Cu u ispitivanim uzorcima zemljišta se kretao od 13,936- 31,601
mg/kg. Prema podacima iz literature [7,8,9] za poljoprivredna zemljišta Vojvodine prosečan sadržaj
Cu se kretao od 10,82- 30,86 mg/kg što odgovara izmerenom sadržaju Cu u analiziranim uzorcima
zemljišta.
Sadržaj Zn u zemljištu je promenljiv i varijabilan, a uslovljen je od niza faktora, u prvom redu od
matičnog supstrata na kome je zemljište nastalo. Najčešće vrednosti su od 3 do 50 mg/kg, a njegove
dozvoljene količine 300 mg/kg [10], pa se može reći da je koncentracija Zn u analiziranim uzorcima
daleko ispod maksimalno dozvoljenog sadržaja, te je zemljište nezagađeno ovom elementom.
Statistički značajne korelacije, između sadržaja ispitivanih elemenata u uzorcima zemljišta na
različitim rastojanjima od puta, zabeležene su između esencijalnih mikroelemenata Zn, Cu, Fe i Mn
na nivou p<0,01 (tabela 2).
Utvrđena je veoma značajna, pozitivna korelacija između Zn i Cu (0,952+), Zn i Mn (0,810+), Cu i
Mn (0,844+), Fe i Mn (0,493+).
Uočava se korelacije između Cd i svih analiziranih elemenata, na statistički značajnom nivou
p<0,01, Cd i Hg (0,209+), Cd i As (0,360+), Cd i Zn (0,565+), Cd i Cu (0,526+ ), Cd i Fe (0,786+) i
Cd i Mn (0,690+).
Prema ANOVI i F-testu na p<0.01 nivou, 95% granice pouzdanosti urađenom za sadržaj toksičnih
elemenata u zemljištu, utvrđeno je da je Mn (F=78640,0) uticajnija varijabla za konačni rezultat, a
zatim slede Zn (F=2885,4) ili Fe (F=2699,02).
Relativno visoke koncentracije Cd se nalaze u sirovim fosfatima iz kojih se proizvode fosfatna
đubriva. U sirovim fosfatima se mogu naći u većim koncentracijama pored Cd i As, Pb i Hg [11].
Tabela 2. Pearson-ovi korelacioni koeficijenti, između sadržaja ispitivanih elemenata u uzorcima

zemljišta sa statističkom značajnošću izraženom kao p – vrednosti, napisane u malim zagradama
Cd Hg As Zn Cu Fe Mn
+ + + + +
Pb 0,586 0,033 0,569 0,846 0,853 0,661 0,762+
(<0,01) (0,62) (<0,01) (<0,01) (<0,01) (<0,01) (<0,01)
Cd 0,209+ 0,360+ 0,565+ 0,526+ 0,786+ 0,690+
(<0,01) (<0,01) (<0,01) (<0,01) (<0,01) (<0,01)
Hg 0,003 0,158* 0,089 0,084 0,140*
(0,97) (0,02) (0,17) (0,20) (0,03)
As 0,453+ 0,454+ 0,529+ 0,515+
217
(<0,01) (<0,01) (<0,01) (<0,01)
Zn 0,952+ 0,456+ 0,810+
(<0,01) (<0,01) (<0,01)
Cu 0,391+ 0,844+
(<0,01) (<0,01)
Fe 0,493+
(<0,01)
+
Statistički značajan na nivou p<0,01, Statistički značajan na nivou p<0,05, Statistički značajan
* **
na nivou p<0,10
Prema Alloway [12], u zemljišta gde se unosi otpadni mulj koncentracija Cd se povećava.
Korelacije između Cd i ostalih analiziranih elemenata se mogu objasniti tvrdnjama James i Barrow-
u [13], da primenom otpadnog mulja postoji rizik od zagađenja zemljišta usled znatno većih
količina Cu, Zn, Cd i Mn u otpadnom mulju.
Poznato je da postoji antagonizam između Cu i Zn u adsorptivnom kompleksu zemljišta, pa se na
osnovu tih antagonizama Cd kao najslabije vezan istiskuje [12,14]. Ovo objašnjava statistički
značajnu vezu Cd sa Zn.
Takođe je zabeležena pozitivna korelacija između Pb i svih elemenata osim Hg, na statistički
značajnom nivou p<0,01, Pb i Cd (0,586+), Pb i As (0,569+), Pb i Zn (0,846+), Pb i Cu (0,853+), Pb i
Fe (0,661+) i Pb i Mn (0,762+).
Zemljišta u okolini topionica rude Zn, Cu i Pb odlikuju se visokim sadržajem Cd i Pb. Visok udeo
Pb i Cd u zemljišta uočava se u okolini velikih saobraćajnica, jer su oni prisutni u benzinu,
automobilskim gumama i uljima za podmazivanje [15].
4. ZAKLJUČAK
Na osnovu rezultata ispitivanja mogu se izvesti sledeći zaključci:

- Prosečan sadržaj Pb za sva ispitivanja zemljišta iznosio je 17,389 mg/kg. Kako je
dozvoljena količina Pb 100 mg/kg, može se reći da ispitivana zemljišta nisu zagađena
olovom.
- Sadržaj Cd u analiziranom zemljištu kretao se od 0,13-0,18 mg/kg, a njegove dozvoljene
količine 100 mg/kg, pa se može reći da zemljišta nije zagađeno ovim elementom.
- Prosečan sadržaj Hg u analiziranim uzorcima zemljišta iznosio je 0,012 mg/kg. Dozvoljen
sadržaj je do 2 mg/kg pa se može reći da je i u pogledu njenog sadržaja u ispitivanim
zemljištima nema opasnosti da budu zagađena.
- Sadržaj Cu u ispitivanim uzorcima zemljišta se kretao od 13,936- 31,601 mg/kg. Na
lokalitetima Banatski Monoštor, Čoka i Perlez, uzorci analiziranog zemljišta uzeti sa
parcela pored kojih se nalazio voćnjak a izmereni sadržaj Cu iznosio 19,20- 25,22 mg/kg,
što odgovara prosečnom sadržaju Cu za voćarsko-vinogradarska zemljišta Vojvodine.
- Sadržaj Zn u zemljištu se kretao od 35 do 80 mg/kg, a njegove dozvoljene količine 300
mg/kg, pa se može reći da je koncentracija Zn u analiziranim uzorcima daleko ispod
maksimalno dozvoljenog sadržaja, te je zemljište nezagađeno ovim elementom.
Da bi se preduzele mere smanjenja koncentracije toksičnih elemenata u zemljištu, a preko njega i u

biljkama, neophodno je tačno utvrditi izvor zagađenja i prema tome preduzeti mere zaštite
poljoprivrednih zemljišta usaglašene sa zahtevima nacionalne regulative. Stoga je veoma značajna
redovna analiza poljoprivrednih površina, posebno pored većih industrijskih pogona, naselja i
saobraćajnica, preduzimanje mera za njeno ublažavanje, između ostalog i pravilnim izborom biljnih
vrsta i genotipova koji su tolerantniji na povećane koncentracije toksičnih elemenata u vazduhu i
zemljištu.
218
LITERATURA
[1] Nordberg, F.G., Fowler, A,B., Nordberg, M., Friberg, L.: Handbook on the toxicology of metals, 3 ed,
Academic Press, ISBN: 9780123694133,(2007).
[2] Verkleij, J. A. C., Schat, H.: Mechanisms of metal tolerance in higher plants, In: Heavy metal tolerance
in plants- Evolutionary aspects, ed. by A. J. Shaw, CRC Press Inc., ISBN: 0849368529 Boca Raton,
Florida, (1990), pp.179-193.
[3] U.S. EPA. 2007. “Method 3051A (SW-846): Microwave Assisted Acid Digestion of Sediments,
Sludges, and Oils,” Revision 1. Washington, DC.
[4] U.S. EPA. 2014. "Method 6020B (SW-846): Inductively Coupled Plasma-Mass Spectrometry,"
Revision 2. Washington, DC.
[5] Sekulić, P., Hadžić, V., Bogdanović, D., Vasin, J., Pucarević, M., Milošević, N. Projekat ,,Kontrola
kvaliteta životne sredine na teritoriji AP Vojvodine - nepoljoprivredno zemljište”, Institut za ratarstvo i
povrtarstvo, Novi Sad, Izvršno veće AP Vojvodine, (2004).
[6] Tiller, K. G., Merry, R. H.: Copper pollution of agricultural soils, In Copper in Soils and Plants eds.
Loneragan, J. F., Robson, A. D., Graham, R. D. Academic Press, Sydney, (1981).
[7] Škrbić, B., Đurišić-Mladenović, N.: Chemometric interpretation of heavy metal patterns in soils
worldwide, Chemosphere 80, (2010), 1360–1369.
[8] Kastori, R., Molnar, I., Sekulić, P., Maksimović Arsenijević , I.: Contents of Essential and
Predominantly Toxic Elements in Wheat Grown on Chernozem, EKO-Conference ‘‘Food safety” Novi
Sad II, pp. 251–256 (2002).
[9] Ubavić, M., Bogdanović, D.: Agrohemija, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 138-150, (2001).
[10] Pravilnik o dozvoljenim količinama opasnih i štetnih materija u zemljištu i vodi za navodnjavanje i
metodama njihovog ispitivanja ("Sl. glasniku RS", br. 23/94).
[11] Kastori, R.: Teški metali u životnoj sredini, Poljoprivredni fakultet i Naučni institut za ratarstvo i
povrtarstvo, Novi Sad, 97-103, (1997).
[12] Alloway, B.J.: Heavy Metals in Soils, Blackie Academic and Professional, Chapman and Hall, London,
368 p. (1995).
[13] James, R. O., Barrow, N. J.: Copper reactions with inorganic components of soils including uptake by
oxide and silicate minerals, In Copper in Soils and Plants, eds. Loneragan, J. F., Robson, A. D.,
Graham R. D. Academic Press, New York, (1981).
[14] Adriano, D. C.: Trace Elements in Terrestrial Environments: Biogeochemistry, Bioavailability and
Risks of Metals. Springer, New York, (2001).
[15] Baechle, H. T., Wolstein, F.: Cadmium compounds in mineral fertilizers, The fertilizer society Proc.,
London, No 226, (1984).
219
ODREĐIVANJE VEŠTAČKOG ZASLAĐIVAČA SAHARINA U UZORCIMA OTPADNE VODE
Eleonora Gvozdić1, Inovacioni centar Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu

Tatjana Đurkić3, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Svetlana Grujić4, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Široka primena veštačkih zaslađivača u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji počela je

početkom osamdesetih godina prošlog veka. Većina ovih jedinjenja se ne metaboliše u ljudskom telu
i izlučuje se uglavnom nepromenjena. Glavni izvor veštačkih zaslađivača u životnoj sredini
predstavljaju komunalne otpadne vode. Zbog ograničenih podataka o njihovoj ekotoksičnosti i
ponašanju u životnoj sredini, svrstani su u klasu emergentnih zagađujućih materija. Dosadašnja
istraživanja su pokazala široku rasprostranjenost ovih jedinjenja u površinskim i podzemnim
vodama. U ovom radu je razvijena i optimizovana metoda pripreme uzoraka otpadne vode
ekstrakcijom na čvrstoj fazi za analizu veštačkog zaslađivača saharina. Izvršen je odabir
optimalnog sorbenta, pH vrednosti i zapremine uzorka vode, kao i rastvarača za eluiranje saharina
sa pakovanja kolone. Dobijeni ekstrakti su analizirani metodom tečne hromatografije sa tandem
masenom spektrometrijom. Razvijena metoda je primenjena na uzorke otpadnih voda iz tri
kanalizaciona ispusta u Beogradu i okolini. Detektovane koncentracije saharina su bile u opsegu od
2,9 µg L–1 do 13,5 µg L–1.
Ključne reči: veštački zaslađivači, otpadna voda, ekstrakcija na čvrstoj fazi, tečna hromatografija–
tandem masena spektrometrija
DETERMINATION OF ARTIFICIAL SWEETENER SACCHARIN IN WASTEWATER SAMPLES
Abstract: The widespread use of artificial sweeteners in the food and pharmaceutical industry
started at the beginning of the 1980s. Most of these compounds are not metabolized in human body
and are excreted mostly unchanged. Communal wastewater is the main source of artificial
sweeteners in the environment. Due to limited data on their ecotoxicity and fate in the environment,
they are classified as emerging pollutants. Previous research has shown the wide distribution of
these compounds in surface and ground water. In this paper, the method of preparation of
wastewater samples was developed and optimized using the solid-phase extraction for the analysis
of artificial sweetener saccharin. The sorbent type, the pH and the volume of the water sample, as
well as the elution solvent were tested in the sample preparation optimization. The obtained
extracts were analyzed by liquid chromatography–tandem mass spectrometry. The developed
method was applied to wastewater samples collected from three sewage discharges in Belgrade and
the surroundings. The detected concentrations of saccharin were in the range from 2.9 μg L–1 to
13.5 μg L–1.
Keywords: artificial sweeteners, wastewater, solid-phase extraction, liquid chromatography–
tandem mass spectrometry
1
egvozdic@tmf.bg.ac.rs
2
imatic@tmf.bg.ac.rs ; imatic@politehnika.edu.rs
3
tanjav@tmf.bg.ac.rs
4
svetlana.grujic@tmf.bg.ac.rs
220
1. UVOD
Veštački zaslađivači se koriste kao zamena za šećer ili kao poboljšivači ukusa u prehrambenim i
farmaceutskim proizvodima. Upotreba ovih supstanci u Republici Srbiji je definisana Pravilnikom o
prehrambenim aditivima [1]. U protekloj deceniji, mnoge studije su potvrdile njihovo prisustvo u
prirodnim vodama, u koncentracijama do nekoliko µg L–1 [2,3,4]. Najvažniji izvor ovih jedinjenja u
vodenoj sredini su efluenti iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda ili netretirane komunalne
otpadne vode. Zbog nepoznatog ponašanja u životnoj sredini i uticaja na akvatični ekosistem,
veštački zaslađivači su svrstani u klasu emergentnih zagađujućih materija [2]. Jedan od najčešće
korišćenih veštačkih zaslađivača u Evropi je saharin. Saharin je najstariji niskokalorični zaslađivač
koji je sintetisan 1878. godine. Oko 300 puta je slađi od šećera i nema kalorijsku vrednost. Prolazi
kroz ljudsko telo nepromenjen i izlučuje se putem urina [5]. U Republici Srbiji, saharin je dozvoljen
za upotrebu u stočnoj hrani, koja može predstavljati dodatni izvor ovog zaslađivača [6]. Takođe,
ovo jedinjenje može da bude degradacioni produkat sulfonilurea herbicida [7]. Životinje izlučuju
saharin u velikoj meri, pa se može naći u đubrivu u visokim koncentracijama (do 12 mg L–1) [8].
Kao rezultat korišćenja đubriva u poljoprivredi, velika je verovatnoća da će se saharin, putem
spiranja sa poljoprivrednog zemljišta, naći u podzemnim vodama. Takođe, saharin predstavlja
pogodan indikator zagađenja otpadnim vodama koje se desilo u relativno bliskom vremenskom
periodu, pošto se brzo razgrađuje u životnoj sredini [3].
U ovom radu je razvijena i optimizovana metoda pripreme uzoraka komunalne otpadne vode
ekstrakcijom na čvrstoj fazi (eng. solid-phase extraction, SPE) za analizu veštačkog zaslađivača
saharina. Izvršen je odabir optimalnog sorbenta, pH vrednosti i zapremine uzorka vode, kao i
rastvarača za eluiranje saharina sa pakovanja kolone. Dobijeni ekstrakti su analizirani metodom
tečne hromatografije–tandem masene spektrometrije (eng. liquid chromatography–tandem mass
spectrometry, LC–MS/MS). Razvijena metoda je primenjena na uzorke netretiranih otpadnih voda
iz kanalizacionih ispusta u Beogradu i okolini.
2.1 Hemikalije i reagensi
Analitički standard saharina visoke čistoće (≥ 98%) je nabavljen od proizvođača Sigma-Aldrich

(Sent Luis, SAD). Hemijska struktura i fizičko-hemijska svojstva saharina su prikazani u tabeli 1.
Metanol je kupljen od proizvođača VWR Chemical (Brijar, Francuska), a acetonitril od proizvođača
Sigma-Aldrich (Sent Luis, SAD). Amonijum-acetat je nabavljen od proizvođača Fisher Chemical
(Lafboro, Velika Britanija). Za podešavanje pH vrednosti uzoraka vode korišćena je koncentrovana
sirćetna kiselina. Svi rastvarači su bili HPLC stepena čistoće.
Tabela 1. Hemijska struktura i fizičko-hemijska svojstva saharina: M – molarna masa, Kow –

koeficijent raspodele između oktanola i vode, Ka – konstanta kiselosti, R – rastvorljivost u vodi
Hemijska M Ra
Analit log Kowa pKab
struktura (g mol–1) (mg L–1)
O
Saharin NH
183,1 0,45 1,3 789,2
(C7H5NO3S) S
O
O
a
ChemSpider baza podataka; http://www.chemspider.com/
b
PubChem baza podataka; https://pubchem.ncbi.nlm.nih.gov/
221
2.2 LC–MS/MS analiza
LC–MS/MS analiza saharina izvršena je na Dionex UltiMate 3000 HPLC sistemu u sprezi sa
LTQ XL linearnim jonskim trapom kao masenim spektrometrom, od proizvođača Thermo Fisher
Scientific (Voltam, SAD). Kao jonizaciona tehnika korišćena je elektrosprej jonizacija u
negativnom režimu rada. Za hromatografsko razdvajanje korišćena je reverzno-fazna kolona: Luna
C8 (3,0 mm x 150 mm x 3 µm), od proizvođača Phenomenex (Torans, SAD). Mobilna faza se
sastojala od 84% vode (A), 15% metanola (B) i 1% rastvora amonijum-acetata (C) pri konstantnom
protoku od 0,33 mL min–1. Kao prekursor jon odabran je deprotonovani molekul m/z 182 koji je
dalje fragmentisan uz optimizaciju kolizione energije. Na osnovu rezultata MS n analize, odabrane
su karakteristične reakcije fragmentacije za kvantitativno određivanje (m/z 182  m/z 106) i
potvrdu prisustva (m/z 182  m/z 96) saharina u realnim uzorcima.
2.3. Optimizacija metode pripreme uzoraka
Prilikom optimizacije metode ekstrakcije na čvrstoj fazi testirani su sledeći parametri: vrsta
sorbenta, pH vrednost i zapremina uzorka vode, kao i vrsta rastvarača za eluiranje. Ispitivana je
pogodnost jono-izmenjivačkih, polimernih, C18 i ugljeničnih sorbenata za ekstrakciju saharina.
Testirano je pet SPE kertridža različitih proizvođača: Supelclean LC-SAX (500 mg/3 mL),
Supelclean ENVI-18 (500 mg/6 mL), Supelclean ENVI-Carb (500 mg/6 mL) od proizvođača
Supelco (Belfont, SAD); Oasis HLB (200 mg/6 mL) od proizvođača Waters (Milford, SAD) i Strata
X (200 mg/6 mL) od proizvođača Phenomenex (Torans, SAD).
Standardni rastvor saharina dodat je u odgovarajuću zapreminu dejonizovane vode tako da početna
koncentracija u uzorku bude 5 ng mL–1. Kertridži su kondicionirani sa 5 mL metanola, a zatim sa
5 mL dejonizovane vode, bez podešavanja pH. Uzorci vode su nanošeni na SPE kolonu, nakon čega
su sušeni na vakuumu 10 min. Eluiranje saharina je izvršeno sa 10 mL metanola. Dobijeni ekstrakti
su uparavani i rekonstituisani do zapremine od 1 mL pomoću metanola. Nakon toga, finalni
ekstrakti su filtrirani kroz 0,45 μm poli(viniliden-fluorid) filtere (PVDF), od proizvođača Roth
(Karlsrue, Nemačka).
Nakon izbora odgovarajućeg sorbenta, ispitivana je optimalna pH vrednost uzorka vode koja
omogućava bolju ekstrakciju saharina. Testirane su sledeće vrednosti: 2,0, 3,0, 4,0 i 6,0. Navedeni
eksperimenti su izvedeni na isti način kao u prethodnom ispitivanju optimalnog sorbenta. U cilju
određivanja kapaciteta sorbenta za ekstrakciju analita i sprečavanja ispiranja saharina sa kolone, u
sledećem koraku SPE optimizacije testirana je zapremina uzorka vode koja se nanosi na kertridž, i
to: 50 mL, 100 mL i 250 mL. Eksperimenti su izvedeni na isti način kao u prethodnom koraku
optimizacije, uz podešavanje pH uzorka na optimalnu vrednost. Konačno, kao rastvarači za
eluiranje saharina sa pakovanja kolone testirani su metanol i acetonitril. Oba navedena
eksperimenta su izvedena pod istim uslovima, a za ekstrakciju ovog zaslađivača korišćena je
zapremina eluenta od 10 mL.
2.4. Realni uzorci
Razvijena metoda je primenjena na uzorke otpadnih voda iz kanalizacionog ispusta u Beogradu koji
se uliva direktno u reku Savu (uzorak OTP1), kao i iz dva ispusta u okolini Beograda (uzorci OTP2
i OTP3). Uzorci vode su sakupljeni u plastične boce od 1 L i čuvani u zamrzivaču bez dodatka
konzervansa. Pre ekstrakcije na čvrstoj fazi, uzorci su odmrznuti i filtrirani kroz filtere od staklenih
vlakana veličine 1–3 µm (Whatman GmbH, Dasel, Nemačka).
Rezultati odabira optimalnog sorbenta su pokazali da se određeni stepen ekstrakcije saharina postiže
jedino primenom polimernih Strata X (7%) i Oasis HLB kertridža (24%). Ovi kertridži sadrže
222
kopolimer N-vinilpirolidona sa divinilbenzenom, što im daje istovremeno i hidrofilna (N-vinil-
pirolidon) i lipofilna (divinilbenzen) svojstva, omogućavajući ekstrakciju analita različitih
polarnosti. Slični rezultati su zabeleženi u drugoj studiji, u kojoj su takođe dobijeni niski prinosi za
saharin u prvim koracima SPE optimizacije [8]. Na osnovu navedenih rezultata, Oasis HLB i Strata
X kertridži su odabrani za dalji razvoj SPE metode.
Prilikom optimizacije pH vrednosti uzorka vode, potvrđena je značajnost ovog parametra za
povećanje efikasnosti ekstrakcije. Oba sorbenta su pokazala značajno veću efikasnost vezivanja
saharina kada je pH vrednost uzorka vode bila podešena na 3,0 i 4,0 pri čemu je najveći prinos
metode (96%) zabeležen kada je primenjen Oasis HLB sorbent pri pH = 3,0 (slika 1). S druge
strane, na višoj (6,0) i nižoj (2,0) pH vrednosti, prinosi su bili veoma niski za oba sorbenta. Zbog
toga su pH vrednost 3,0 za uzorak vode i Oasis HLB kertridž izabrani za dalje eksperimente SPE
optimizacije (slika 1).
Slika 1. Optimizacija pH vrednosti uzorka otpadne vode pri korišćenju Oasis HLB i Strata X
sorbenata
Pri odabiru optimalne zapremine uzorka vode zaključeno je da zapremina od 100 mL obezbeđuje
dovoljno visok faktor predkoncentrisanja uz kraće vreme eksperimenta. U daljim eksperimentima,
prilikom testiranja rastvarača za eluiranje, postignuta je slična efikasnost ekstrakcije primenom
metanola (92%) i acetonitrila (91%). Ovakvi rezultati pokazuju dobru rastvorljivost saharina u oba
rastvarača. Konačno, kao optimalan rastvarač je odabran metanol. Takođe, utvrđeno je da je
zapremina od 10 mL metanola dovoljna da se saharin potpuno eluira sa pakovanja kolone.
Razvijena metoda je primenjena na uzorke otpadnih voda iz tri kanalizaciona ispusta u Beogradu i
okolini. Saharin je detektovan u svim analiziranim uzorcima, pri sledećim koncentracijama:
13,5 µg L–1 (uzorak OTP1), 3,9 µg L–1 (uzorak OTP2) i 2,9 µg L–1 (uzorak OTP3). Najviša vrednost
saharina je detektovana u kanalizacionom ispustu u Beogradu (uzorak OTP1), što se može objasniti
većom potrošnjom ovog zaslađivača srazmerno broju stanovnika.
4. ZAKLJUČAK
U eksperimentima optimizacije pripreme uzorka otpadnih voda metodom ekstrakcije na čvrstoj fazi
za određivanje saharina, odabrani su parametri koji utiču na visoku efikasnost ekstrakcije ovog
zaslađivača. Konačno razvijena SPE metoda podrazumeva nanošenje 100 mL uzorka vode, kome je
prethodno podešena pH vrednost na 3,0, na Oasis HLB sorbent, pri čemu se analiti eluiraju sa
pakovanja kolone pomoću 10 mL metanola. Primenljivost metode je potvrđena analizom
netretiranih komunalnih otpadnih voda iz ispusta u Beogradu i okolini. Dobijene vrednosti u
koncentracijama do 13,5 µg L–1 ukazuju na visoku primenu saharina u prehrambenoj industriji u
Republici Srbiji, kao i potencijalnu ekotoksičnost na živi svet u vodi.
223
Zahvalnica
Izradu ovog rada je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije
(br. projekta ON 172007).
LITERATURA
[1] Pravilnik o prehrambenim aditivima, "Službeni glasnik RS", br. 53/2018

[2] Praveena, S.M., Cheema, M.S., Guo, H.-R.: Non-nutritive artificial sweeteners as an emerging
contaminant in environment: A global review and risks perspectives, Ecotoxicol. Environ. Saf., Vol.
170 (2019), pp. 699–707, ISSN 0147–6513
[3] Tran, N.H., Hu, J., Li, J., Ong, S.L.: Suitability of artificial sweeteners as indicators of raw wastewater
contamination in surface water and groundwater, Water Res., Vol. 48 (2014), pp. 433–456, ISSN 0043–
1354
[4] Arbeláez, P., Borrull, F., Pocurull, E., Marcé, R.M.: Determination of high-intensity sweeteners in river
water and wastewater by solid-phase extraction and liquid chromatography–tandem mass spectrometry,
J. Chrom. A, Vol. 1393 (2015), pp. 106–114, ISSN 0021–9673
[5] Carocho, M., Morales, P., Ferreira, I.C.F.R.: Sweeteners as food additives in the XXI century: A review
of what is known, and what is to come, Food Chem. Toxicol., Vol. 107 (2017), pp. 302–317, ISSN
0278–6915
[6] Pravilnik o kvalitetu hrane za životinje, "Službeni glasnik RS", br. 4/2010, 113/2012, 27/2014, 25/2015,
39/2016 i 54/2017
[7] Roberts, T., Hutson, D., Philip, W., Lee, P., Plimmer, J.: Metabolic pathways of agrochemicals. Part 1:
Herbicides and plant growth regulators, The Royal Society of Chemistry, ISBN 978–1–62198–196–1,
Cambridge, (1998)
[8] Buerge, I.J., Keller, M., Buser, H.-R., Müller, M.D., Poiger, T.: Saccharin and other artificial
sweeteners in soils: Estimated inputs from agriculture and households, degradation, and leaching to
groundwater, Environ. Sci. Technol., Vol. 45 (2011), pp. 615–621, ISSN 0013–936X
224
JAČANJE EKOLOŠKE SVESTI NA LOKALNOM NIVOU PRIMER OPŠTINE
SAVSKI VENAC
Milan Martinović, Geografski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Jedna od osnovnih stvari koja lokalna samouprava mora da primeni jeste i jačanje
ekološke svesti. Pored podučavanja stanovništva, potrebno je preduzeti i neophodne mere zaštite i
direktno kroz akcije lokalne samouprave na primerima pokazati kako treba čuvati životnu sredinu,
odnosno kako zaštititi zemljište, vodu, vazduh, biljni i životinjski svet na lokalnom nivou. U ovom
radu predstavljene su akcije koje sprovodi Gradska opština Savski venac, koje imaju za cilj
edukovanje stanovništva kao i jačanje ekološke svesti, gde se preko zajedničkih akcija i programa
na kojima učestvuju i najmlađi mališani sa Savskog venca realizuje i primenjuje zaštita životne
sredine. Pored edukacije za mlade, predstavljene su i akcije najlepše uređeno dvorište na Savskom
vencu, kao i program Eko patrola, gde kompletno stanovništvo učestvuje u poboljšanju zaštite
okoline direktnim anagažovanjem na terenu, stanovništvo može da prijavi bilo koji ekološki
program i preko Eko patrole rešava se svaki ekološki problem na teritoriji Gradske opštine Savski
venac.
Ključne reči: ekologija, zaštita, Savski venac, edukacija
STRENGTHENING ENVIRONMENTAL AWARENESS AT LOCAL LEVEL

EXAMPLE MUNICIPALITY SAVSKI VENAC
Abstract:One of the basic things that local self-government has to implement is to strengthen
environmental awareness. In addition to teaching the population, it is also necessary to take the
necessary protection measures and demonstrate directly through local government actions, for
example, how to protect the environment, how to protect land, water, air, wildlife at the local level.
This paper presents the actions implemented by the City Municipality of Savski venac, which aim at
educating the population as well as enhancing environmental awareness, where through the joint
actions and programs attended by the youngest children from the Savski venac region,
environmental protection is implemented. In addition to youth education, the actions of the most
beautifully landscaped yard on Savski venac, as well as the Eco patrol program, where the entire
population participates in improving the environmental protection through direct involvement in
the field, presented the population any environmental program and through Eco patrol can handle
each environmental problem in the territory of the City Municipality of Savski venac.
Keywords: ecology, protection, Savski venac, education
1. UVOD
Opština Savski venac predstavlja opštinu koja se nalazi u samom centru Grada Beograda, odlikuje
je izuzetna infrastrukturna povezanost, iako je jednja od manjih opština po površini ipak poseduje
veliki deo teritorije koji je pod zelenilom, javne zelene površine zauzimaju površinu od 317 hektara,
čak 18 parka koji zauzimaju površinu od 46 hektara [1]. Svaka opština ima dužnost da se brine o
svojoj okolini, a najbolji način zaštite prirode jeste da se preko velikog broja ekoloških akcija i
manifestacija zajedno sa stanovništvom sačuva priroda Savskog venca.
225
2. EKOLOŠKE MERE
Svaka opština nosi odgvornost o svopstvenoj sredini, zato je od velike važnosti da na lokalnom
nivou postoje akcije i programi koji će usmeravati stanovništvo na adekvatan odnos prema prirodi.
Opština direktno deluje na stanje životne sredine preko sledećih mera:
1. Izradom LEAP, lokalni ekološki akcioni plan, koji treba da purži aktivno učešće javnosti
tokom celog procesa izrade LEAP dokumenta, a ne samo kroz javni uvid gde se stanovništvu
dostavi konačni dokument. Ovakav vid učešća javnosti može doprineti rešavanju lokalnih
ekoloških problema koje čak i stručnjaci nisu upoznati u onoj meri u kojoj jeste lokalno
stanovništvo koje decenijama tu živi i radi.
2. Učestvuje pri izradi prostornih i urbanističkih planova, beogradske gradske opštine moraju
redovno da sarađuju sa Urbanističkim zavodom Beograda, kako bi u svakom trenutku imali
informacije u kom stadijumu razvoja su planovi detaljne regulacije, planovi generalne regulacije
koji obuhvataju prostor opstine, kao i generalni urbanistički plan za ceo grad Beograd na kojem
je takođe planirana i svaka beogradska opština.
3. Učestvuje pri izradi strateške procene uticaja na životnu sredinu, strateškom procenom
obezbeđuje se viši nivo zaštite životne sredine i razvojnih potreba i interesa, ugrađivanjem
načela i ciljeva zaštite u planske dokumente u cilju dostizanja održivog razvoja. Strateškom
procenom se omogućava integracija ekoloških zahteva, mišljenja i načela u planove i programe
u cilju podsticanja i unapređenja održivog razvoja [2].
4. Učestvuje pri izradi proceni uticaja na životnu sredinu.
5. Ogranizuje događaje koji imaju za cilj promociju zdravog odnosa stanovništva prema prirodi,
očuvanju zemljišta, vazduha, vode.
6. Ogranizovanje radnih akcija, čišćenja zelenila, obala, ulica...
7. Organizuje stručne ekološke seminare za stanovništvo, gde stručnjaci iz oblasti ekologije,
arhitekture, planiranja, edukuju stanovništvo o aktuelnostima iz ekologije i način za rešavanje
aktuelnih ekoloških problema.
8. Sradnja opštine i predškolsih ustanova, osnovnih i srednjih škola, kako bi se učenicima još
u ranim godinama skrenula pažnja na očuvanje prirode.
9. Praćenje zakona i dokumenta koji se bave ekologijom, izrada pravilnika iz oblasti ekologije.
10. Saradnja opštine sa Sekreterijatom za zaštitu životne sredinu i saradnja sa Ministarstvom
za zaštitu životne sredine, jako je bitno da opština ima stalnu saradnju sa hijerarhijskim višim
organima, sa organima Grada Beograda kao i sa državnim organima koji zastupaju interese
zaštite životne sredine.
11. Izrada strategije opštine na period od 4 godine, gde treba obratiti posebnu pažnju na zaštitu
životne sredine. Rezultati istraživanja idu u prilog tvrdnji da lokalna vlast treba da uđe u dijalog
sa svojim građanima, pošto takav pristup omogućuje priliv potrebnih informacija za
formulisanje najboljih strategija za poboljšanje stanja životne sredine na teritoriji koja je od
interesa [3].
12. Životna sredina kao deo Odeljenja u Opštini, Opština Savski venac ima Odsek za životnu
sredinu u skolpu Odeljenja za razvoj.
3. EKOLOŠKE AKCIJE
3.1 Za zeleniji Beograd
Opština Savski venac učestvuje u akciji koja se već sedamnaest godina održava pod nazivom „Za
zeleniji Beograd“, uz saradnju Grada Beograda, deset beogradskih opština i JKP “Zelenilo-
Beograd“. Akcija ima za cilj da motiviše i aktivira stanovništvo ka što lepšem uređenju zelenih
površina, kroz takmičenja u različitim kategorijama:
226
 Najlepša okućnica, takmičenje stanovnika koji imaju kuću.
 Najlepša zelena površina okolo stambene zgrade.
 Najlepši balkon.
 Najlepša zelena površina ispred poslovnih objekata.
 Najlepše školsko dvorište, sa ciljom da se predstavi učenicima koliko je značajno
obraćanje pažnje ka uređenju prostora.
 Najlepše zelenilo oko predškolske ustanove, najmlađi mališani najviše vole da provode
vreme igrajući se upravo na zelenim površinama kako u sklopu ustanove, tako i okolo
predškolskih ustanova, tako da je bitno da je zelenilo uređeno i sigurno za rekreaciju i igru.
 Najlepše uređeno zelenilo ugostiteljskog objekta (letnja bašta) –namenjana takmičenju
ugostitelja.
Svaka opština bira svoja tri najlepša zelenila u svakoj od predstavljenih kategorija, a pobednici iz
deset Beogradskih opština takmiče se na završnom takmičenju za najlepše zelenilo na nivou Grada
Beograda
.
3.2 Zelenograd
Opština Savski venac stalno misli i na najmlađe, pa je tako i formiran Dečiji ekološki festival u
Dečijem kulturnom centru Majdan, gde se održavaju ekološka predavanja primerena mlađem
uzrastu, kao i veliki broj radionica na temu ekologije. Projekat pod nazivom ZELENOGRAD, svake
godine obraduje veliki broj dece koje nakon radionica i predavanja nose nova znanja iz oblasti
zaštite životne sredine.
3.3 Čišćenje obale reke Save
Opština Savski venac i JVP “Srbijavode” organizvali su zajedničkim snagama čišćenje obale reke
Save na teritoriji Gradske opštine Savski venac u oktobru 2019. godine, između mosta na Adi i
mosta Gazela. Pored zaposlenih, akciji se priključilo i veliki broj građana što je dokaz da
stanovništvo želi da bude aktivno kada je očuvanje prirode u pitanju, samo su potrebne dobro
organizovane akcije kako bi se stanovništvo uključilo i svojim angažovanjem doprinelo uređenju i
čišćenju obale. Akciju su podržali i JKP “Zelenilo Beograd”, JKP “Gradska čistoća”, JKP
“Beogradski vodovod i kanalizacija”.
Slika 1. Čišćenje obale reke Save [4].

Izvor: www.savskivenac.rs
227
3.4 Eko patrola
Od velikog je značaja da postoji servis koji će ekspresno reagovati na novonastali ekološki problem
gde će u najkraćem roku da sanira problem na bilo kom delu teritorije opštine Savski venac.
Građani uglavnom kontaktiraju Eko patrolu zbog sledećih problema:
 Sakupljanje lakog otpada,

 Košenje trave,
 Uređenje parkova,
 Uklanjanje manjih divljih deponija,
 Čišćenje javnih površina…
Kako bi se rešili ekološki problemi, stanovništvo može da se obrati Opštini pisanim ili elektronskim
putem, a dovoljno je samo navesti tačnu lokaciju gde bi trebalo ekipa Eko patrole da izađe na teren
da konstantuje problem.
3.5 Moja lokalna zajednica 2025
Gradska opština Savski venac prati dane koje su namenjeni za obeležavanje ekologije u svetu.
Jedan od takvih dana jeste i Dan planete Zemlje koji se obeležava svake godine 22. aprila. Povodom
Dana planete Zemlje Opština u saradnji sa Evropskim omladinskim centrom, raspisuje likovni i
literarni konkurs na temu zaštite životne sredine sa temom: Moja lokalna zajednica 2025 godine.
Svake godine javi se veliki broj učenika koji svojim prelepim crtežima i inspirativnim literalnim
sastavima pišu na zadatu temu.
3.6 Eko kesa
Veliki broj stanovnika u svetu kao i veliki broj ostvarenih kupovina ostavilo je traga na životnu
sredinu u vidu bacanja nebrojano milijardi kesa koje ne mogu da se razgrade u kartkom
vremenskom periodu, već nekoliko vekova treba da prođe kako bi se razgradile. Iz tog razloga bitno
je da svaki grad kao i svaka lokalna samouprava poveća svest o tome koliko jedna naizgled obična
plastična kesa ugrožava životnu sredinu. Tom prilikom Gradska opština Savski venac zajedno sa
JKP “Gradska čistoća” krenula je sa velikom akcijom podele velikih eko kesa. Kese su razvrstane i
po vrsti otpatka, kesa za plastiku, kesa za metalni otpad i kesa za papirni otpad. Svaki građanin
Savskog venca dobio je besplatno paket kesa za otpad, tako da su svi ovom akcijom obavešteni o
štetnosti običnih plastičnih kesa kao i savet kako sakupljati i reciklirati otpad. Građani koji nisu bili
prisutni da otvore vrata svojih domaćinstva radnicima za podelu kesa, besplatne pakete mogli su da
podignu u svojim mesnim zajednicama. Velike reciklažne kese čak nije potrebno donositi do
kontejnera, već je dovoljno da se u zakazano vreme ostave ispred zgrada, kako bi komunalno
odeljenje na terenu moglo da ih pokupi.
3.7 Dan bez automobila
Gradska opština Savski venac svake godine obeležava dan bez automobila, uporedno sa Evropskom
nedeljom mobilnosti. Osnovni cilj ove ekološke akcije jeste da se ukaže koliko automobili zagađaju
vazduh i koji su to vidovi saobraćaja koje trebamo koristiti kako ne bi narušavali kvalitet vazduha.
Svake godine zatvori se cela ulica ispred predškolske ustanove Savski venac, gde se mališani
edukuju o zagađenju vazduha, učestvuju u radionicama, voze bickle, a upravo putem ovakvih akcija
deca od malena kroz igru i zabavu uče koliko je bitno čuvati svoju okolinu, kao i kakve loše
228
posledice donosi isparavanje goriva u prirodi. Pored mališana, na akciji prisustvuju i srednjoškolci
za koje je pripremljena edukacija za njihov uzrast.
Tabela 1: Aktivnosti GO Savski venac iz oblasti zaštite životne sredine [5].

Izvor: Izveštaj Odeljenja za razvoj GO Savski venac, arhiva GO Savski venac
Akcije GO Savski venac iz oblasti zaštite životne sredine

Broj
učesnika
1. „Sat za našu planetu“ 24

2. Projekat „Recikliraj dominiraj“ 150
3. Projekat „Učim da recikliram“ 50
Akcija sadnje 20 stabla trešnje sa Ambasadom Finske, JKP
4. 30
Gradsko Zelenilo
Projekta Univerziteta u Beogradu „Metodološki okvir tretmana
5. javnih zgrada u jedinicama lokalne samouprave, sa aspekta
energetske efikasnosti“
6. Učešće u humanitarnoj ekološkoj akciji„Čepom do osmeha“
7. Razvojni pilot projekat „EKO PATROLA“
Međunarodna akcija obeležavanja Dana reke Save kroz Akciju
8. 50
„Sava u srcu“
9. Lokalna akcija „NAJZELENO“ 60
10. „Ekološki edukativni triatlon za decu“ 50
11. Obeležavanja Međunarodnog Dana reke Dunav 50
Program „Nastavak naše male istraživačke ekspedicije duž
12. 450
savskog sliva“
Godišnji program „ZAŠTITIMO I SAČUVAJMO PRIRODNE
13. 100
RESURSE"
„EVROPSKA NEDELjA MOBILNOSTI“- DAN BEZ
14. 250
AUTOMOBILA
Manifestacija Dani Savskog venca-„Zeleno edukativno
15. 100
reciklažno ostrvo"
16. Projekat „ZELENI ISTRAŽIVAČI.“ 450
„Godišnji edukativni program za decu kroz ekološko-dramske
17. 800
radionice u vrtićima“
UNDP/GEF projekat „Uklanjanje prepreka za promovisanje i
18.
podršku sistemu energetskog menadžmenta u opštinama u Srbiji“
„Međunarodni Dan pešačenja” duž Savske promenade uz
19. tematsko vođenje o „Mostovima Savskog venca“/Dani evropske 50
baštine
20. Poseta lagumima Beograda/Dani evropske baštine 20
21. „European mobility week“ /biciklističke ture 50
Ekološka geoturistička tura „Mašin majdan” /Dani evropske
22. 20
baštine
Projekcijom filmova „Posvetimo se prirodi“ (Film o
23. „Prirodnjačkom muzeju“, Film „Potraga se nastavlja „ /Dani 50
evropske baštine
Predavanje „Pomažući drugima pomažemo sebi“/Dani evropske
24. 60
baštine
8.804
229
5. ZAKLJUČAK
Opština Savski venac svakodnevno se trudi da sa velikim brojem akcija i manifestacija konstatno
usmerava i edukuje stanovništvo kako treba da se čuva priroda. Iako opština Savski venac po
poslednjem popisu ima nešto više od 39 hiljada stanovnika, svakodnevno se na opštini nalazi preko
300-400 hiljada stanovnika koji su u prolazu, zato je odgovornost o očuvanju prirode daleko
prevazilazi samo osnovni broj stanovnika, već se brine o velikom udelu stanovnika celog Beograda
koji koriste parkove, šetaju se obalom i ulicama. Savski venac svojom pozicijom u samom centru
Beograda predstavlja grad Beograd svakom turisti koji poseti Beograd preko železničke ili
autobuske stanice i od velike je važnosti da se turistima od početka oda utisak da kako Gradska
opština Savski venac tako i Grad Beograd brinu o očuvanju prirode.
LITERATURA
[1] Plan detaljne regulacije prostorno kulturno-istorijske celine Topčider – II faza, celina 3, Gradske
Opštine Savski venac, Čukarica i Rakovica, ISSN 0350-4727, Službeni list Grada Beograda, Beograd,
2016.
[2] Izveštaj o strateškoj proceni uticaja prostornog plana područja posebne namene uređenja dela
priobalja Grada Beograda – područje priobalja reke Save za projekat „Beograd na vodi“ na životnu
sredinu, Republička agencija za prostorno planiranje, Beograd, 2014.
[3] Alivojvodić, V., Đarmati, S. Stavovi i percepcije stanovništva GO Palilula o stanu životne sredine na
teritoriji opštine, Zbornik radova sa naučnog skupa Politehnika, 2011, ISBN: 978-86-7498-047-7,
Beograd, 2011
[4] Čišćenje obale reke Save, 2019, [Internet] dostupno na https://bit.ly/2O2gfwT (Pristup: 19.10.2019.)
[5] Izveštaj Odeljenja za razvoj GO Savski venac, arhiva GO Savski venac, Beograd, 2019
230
URBANA EKOLOGIJA PRIMER LOKACIJE BEOGRAD NA VODI
Milan Martinović, Geografski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: U ovom radu predstavljeno je nekadašnje ekološko stanje na lokaciji Beograd na vodi,
kao i trenutno stanje na ovoj lokaciji. Lokacija koja dugo u istoriji ima problema sa podzemnim
vodama, ranije nazivana Bara Venecija, upravo zbog čestih plavljenja reke Save i močvarnog
zemljišta. Sve do 2013/2014. godine ovaj deo Grada Beograda bio je eokološki neadekvatno
održavan, uz obalu nalazili su se veliki broj starih brodova koji su zagađivali obalu reke Save, kao i
veliki broj metalnih buradi sa opasno zagađujućim materijama. Danas je stanje potpuno drugačije,
obala je prečišćena, uređena i izgrađena. Trenutno je na lokaciji izgrađeno tri izuzetno visoke
zgrade i u fazi gradnje je veliki šopinig centar, kao i parkovi koji će omogućavati stanovništvu
priliku za odmor i opuštanje. Visoki nivo reke Save u prolećno-letnjem periodu može da napravi
probleme u budućnosti na ovoj lokaciji i velika pažnja treba da bude posvećena bezbednosti obale
od poplave od strane reke Save.
Ključne reči: reka, zaštita, zelenilo, uređenje, park
URBAN ECOLOGY EXAMPLE LOCATION BELGRADE WATERFRONT
Abstract: This paper presents the former ecological status of the Belgrade Waterfront, as well as
the current state. A site that has long had a history of groundwater problems, formerly called Bara
Venecija, precisely because of the frequent flooding of the Sava river and wetlands. Until
2013/2014. this part of the City of Belgrade was ecologically inadequately maintained, along the
coast there were a large number of old ships polluting the banks of the Sava river, as well as a
large number of metal barrels with dangerous pollutants. Today the situation is completely
different, the coast has been refined, landscaped and built. Currently, three extremely tall buildings
have been built on the site and a large shopping mall is under construction, as well as parks that
will allow residents a chance to rest and relax. The high level of the Sava river in the spring and
summer can create problems in the future at this location and great attention should be paid to the
safety of the riverbank from floods by the Sava river.
Keywords: river, protection, greenery, landscaping, park
1. UVOD
Opština Savski venac dugi niz godina izgledala je onako kako je izgledala i tokom 1960/70/80/90-
tih godina, velika urbanistička promena na ovoj opštini dešava se od 2013. godine. Priobalni deo
Savskog venca od mosta Gazela do Brankovog mosta aktiviran je sa ciljem da se taj prostor
urbanistički uredi i dovede do standarda kakvi danas imaju veliki i mnogo bogatiji gradovi u svetu.
Nekada zapuštena površina uz obalu reke Save danas je poprimila potpuno uređenje, uklonjeni su
nasukani brodovi uz obalu koji su ispuštali goriva u reku, uklonjeni su splavovi, uklonjena su burad
sa štetnim materijama, očišćena je obala od otpada, asfalirani su putevi, zelenilo je adekvatno
uređeno, sve sa ciljem kvalitenijeg prostora uz obalu reke Save. Teren u morfološkom pogledu,
pripada aluvijalnoj ravni reke Save, a teren je pre nasipanja imao kote 69,0–72,5 mnv i često bio
plavljen i pod vodom. Na starim topografskim osnovama, na desnoj obali reke Save na planskom
231
području nalazila se Bara Venecija koja je nasipana u cilju odbrane od plavljenja i izdizanja terena
prvo za potrebe izgradnje železničke stanice i pruge iznad maksimalne kote nivoa podzemnih voda.
Pri tome je prvobitna površina terena izdignuta do kota 75,0–77,0 mnv [1]. Udaljenost Savske ulice
od reke Save iznosi 300–400 m te nivo podzemne vode koji je prisutan u tlu oscilira u zavisnosti od
nivoa reke Save. Analizom starih topografskih podloga, na levoj obali Save u okviru planskog
područja došlo se do saznanja da je nekadašnja površina terena bila na apsolutnoj koti od 70,0 do
72,0 mnv. U cilju izdizanja površine terena iznad kote maksimalnog nivoa podzemnih voda
izvršeno je nasipanje terena. Površina terena je izdignuta, a apsolutne kote terena kreću se u rasponu
74,9–80,2 mnv [1].
2. ISTORIJA LOKACIJE
2.1 Savamala
Savamala - je prvo urbanizovano naselje u Gradu Beogradu, koje se nalazilo izvan zidina
kalemegdana. Naselje je nastalo 1830. godine uz obalu reke Save, a ime Savamala dobija po
močvarnom zemljištu, zvana i Bara Venecija. Područje Savamale obuhvata prostor od Savskog do
Brankovog mosta.
2.2 Lokacija u periodu 1970. do 2013. godine
Decenijama se planiralo da se obala reke Save urbanistički uredi, ali urbanističke zamisli nisu
sprovedene u delo. Obala je predstavljala pravu ekološku katastrofu koja nije dolikovala gradu
kakav je Beograd.
Slika 1: Stari brodovi i otpad uz obalu 2010. godina [2]

Izvor: Arhiva GOSV
Kako se u prirodi odvijaju mnogi fizički, hemijski i biološki procesi koji utiču na sadržaj i kvalitet
vode. To je posebno značajno za štetne i toksične materije koje dospevaju u vodu i za živi svet u
vodi. Od najznačanijih procesa koji se dešavaju u vodenim sistemima su: unošenje raznih toksičnih
i drugih materija preko otpadnih voda, zemljišta, nekontrolisanog bacanja stvari u vodene sisteme, –
procesi rastvaranja organskih i neorganskih materija u vodi (zavisno od stepena rastvoljivosti), –
transformacioni procesi: biorazgradnja, fotoliza, hidroliza, redukcija-oksidacija, bioakumulacija [3].
232
Slika 2: Stari brodovi i otpad uz obalu 2010. godina [2].
Izvor: Arhiva GOSV
3. TRENUTNO STANJE LOKACIJE
Kako bi se predstavilo trenutno stanje lokacije, napravljena je hronologija radova na lokaciji

Beograd na vodi:
 8. mart 2014. - početak uklanjanje železničkih šina i priprema terena
 10. mart 2014. - početak obnove zgrade Geozavoda
 28. jun 2014. - javnosti je izložen master plan Beograda na vodi
 avgust 2014. - uklanjanje prvih zgrada na prostoru Beograda na vodi
 31. decembar 2014. - usvojen Prostorni plan područja posebne namene za Beograd na vodi
 8. april 2015. - usvojen leks specijalis za Beograd na vodi
 26. april 2015. - potpisan ugovor za Beograd na vodi
 27. septembar 2015. - postavljen kamen temeljac
 oktobar 2015. - početak prodaje stanova
 14. jul 2018. - otvorena prva zgrada i useljeni prvi stanari
Do septembra 2019. godine izgrađene su 3 zgrade, od kojih je jedna u završnoj fazi gradnje, a
trenutno se grade još 2 zgrade i tržni centar koji je izgrađen 70%, izgrađen je i veliki bulevar, kao i
prelepi park.
Slika 3: Novi park u izgradnji na lokaciji Beograd na vodi, 2019. godina [4].
233
Zelene površine kao prostori prirodnih, kulturnih i estetskih vrednosti su mesto susreta, kontakta,
komunikacije, edukacije, rekreacije i uživanja stanovnika, što pozitivno utiče na psihofizičko
zdravlje ljudi i afirmisanje socijalne dimenzije grada. Predstavljaju staništa koja imaju značajnu
pozitivnu ulogu u regulisanju kvaliteta i temperature vazduha, očuvanju i prečišćavanju vode i
vodnih resursa, ublažavanju klimatskih ekstrema, smanjenju buke, značajno su stanište brojnih vrsta
i dr., i na taj način predstavljaju „klimatsku infrastrukturu” grada [1].
Slika 4: Novi parkovi na lokaciji Beograd na vodi, 2019. godina [5].

Izvor: Brošura BW Park
4. PROSTORNI PLAN LOKACIJE
4.1 Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja Grada Beograda
Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja Grada Beograda – područje
priobalja reke Save za projekat „Beograd na vodi” pripremljen je u skladu sa Odlukom o izradi
Prostornog plana područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područje
priobalja reke Save za projekat „Beograd na vodi” („Službeni glasnik RS”, broj 58/14) koju je
donela Vlada na sednici održanoj u junu 2014. godine [1]. Ovaj plan od izuzetne je važnosti za
Beograd gde je veliki broj stručnjaka zajedničkim snagama adekvatno rešio višegodišnji problem
spuštanja Beograda na reke. Sama lokacija je veoma zahtevna zato što se na tom području nalazi
izuzetno veliki broj podzemnih voda koje se slivaju iz pravca Slavije, a gradnja na takvom terenu
predstavlja veliki urbanistički poduhvat. Na teritoriji GO Savski venac, granica prostornog plana
obuhvata područje na desnoj obali reke Save, prostor između Brankovog mosta, Karađorđeve ulice,
Savske ulice, Savskog trga, Bulevara vojvode Mišića, kompleksa Beogradskog sajma i Starog
železničkog mosta. Površina područja na desnoj obali reke Save iznosi oko 116,10 ha [1].
5. ZAKLJUČAK
Nekada zapuštena lokacija, danas predstavlja najekskluzivniju lokaciju u celoj državi. Prešao se
dugi put od lokacije koja je predstavljala ekološku katastrofu Grada Beograda, koja je bila
zapuštena, neuređena, sa ogromnom količinom otpada, pre desetak godina nalazilio se veliki broj
plastičnog, papirnog, metalnog i izuzetno zagađujućeg otpada. Danas lokacija predstavlja
najmodernije urađeni deo Beograda, uređene su zelene površine, izgrađen je park, obala je
prečišćena, ulaže se u kolektore za otpadne vode i brine se biljnom i životinjskom svetu. Zasađeno
je i veliki broj stabala duž novih saobraćajnica. Područje Beograda na vodi, prvenstveno svojom
izuzetnom pozicijom u odnosu na obale i gradsko tkivo, zatim prirodnim prednostima prostora
234
(reljef, prisustvo vode, osunčanost, strujanje svežeg vazduha sa reke), kao i do sada zanemarivim
stepenom adekvatne iskorišćenosti, predstavlja najveću prostornu vrednost, a time i jedan od
najznačajnijih potencijalnih resursa Beograda. Takođe, “Beograd na vodi” jeste optimalna lokacija
za formiranje novog gradskog centra, ali i niza drugih komplementarnih, implementiranih sadržaja
koji bi doprineli atraktivnosti i višeznačnosti prostora. Lokacijski izuzetno atraktivan, veliki je
potencijal razvoja grada i opštine Savski venac [1]. U predstojećem periodu treba obratiti pažnju na
planiranje odbrane od poplava na ovoj lokaciji, zato što se uz samu obalu nalaze visoke zgrade koje
će primiti i do nekoliko hiljada stanovnika, tako da je od krucijalnog značaja da se napravi
adekvatna strategija za potencijalnu opasnost izlivanja reke Save.
LITERATURA
[1] Uredba o utvrđivanju prostornog plana područja posebne namene uređenja dela priobalja Grada
Beograda – područje priobalja reke Save za projekat “Beograd na vodi” "Službeni glasnik RS", broj 7,
Beograd 2015.
[2] Arhiva slika Gradske opštine Savski venac, pristupljeno u oktobru 2019. godine
[3] Marković, R., Brzaković, M. Osvrt na značaj unapređenja životne sredine sa posebnim osvrtom na
reševanje ekoloških problema jezera Perućac, Zbornik radova sa naučnog skupa Politehnika, 2011,
ISBN: 978-86-7498-047-7, Beograd, 2011
[4] Novi park u izgradnji na lokaciji Beograd na vodi, 2019. godina
[5] BW Parkview, Belgrade Waterfront, brošura 2019, dostupno na https://www.belgradewaterfront.com/
(Pristup: 10.8.2019.)
235
MONITORING STANJA I MOGUĆNOSTI PRIMENE POVRŠINSKIH VODA U
POLJOPRIVREDI SRBIJE
Predrag Petrović1, Institut Lola, Beograd, Srbija

Marija Petrović2, Institut za opštu fizičku hemiju, Beograd, Srbija
Abstrakt: Srbija poseduje značajne resurse površinskih voda, ali koje nisu u zadovolјavajućoj meri
zaštićene i iskorišćene. Njihova iskorišćenost je nedovoljna, posebno sa aspekta navodnjavanja
obradivog poljoprivrednog zemljišta, a ne tako retko, mnoge stajaće vode predstavljaju i značajan
ekološki problem.
Navodnjavanje pored podsticanja promene strukture poljoprivredne proizvodnje, omogućuje i:
optimalniji način obrade zemljišta, smanjenje rokova proizvodnje poljoprivrednih kultura,
povećanje prinosa, optimalniju ishranu kultura, povećanje asortimana biljaka, stabilizaciju
prinosa, podsticanje i intenziviranje stočarske proizvodnje, veće angažovanje prerađivačkih
kapaciteta prehrambene industrije, smanjenje cena finalnih proizvoda, povećanje broja zaposlenih,
intenziviranje izvoza, povećanje bruto nacionalnog dohodka i dr.
Međutim, navodnjavanje je veoma kompleksna agrotehnička mera za čije je uspešno izvođenje
potrebno kontinualno i efikasno izvođenje u različitim oblastima, napr.: agrotehničkim,
poljoprivrednim, tehničko-tehnološkim, geografskim, geodetskim, hidroenergetskim, geološkim,
pravnim, sociološkim, organizacionim, ekonomskim i dr.
S obzirom da se Srbija po površinama koje se navodnjavaju nalazi među poslednjim zemljama u
Evropi, cilj ovog rada nisu analize tehničkih, materijalnih, agrotehničkih, hidroloških,
meteoroloških, geoloških i drugih faktora, već jedan pregled stanja, mogućnosti i perspektive
navodnjavanja obradivog zemljišta u Srbiji. U ovom radu, dat je osvrt na monitoring stanja i
mogućnosti primene površinskih voda u navodnjavanju poljoprivrede Srbije.
Ključne reči: navodnjavanje, sistemi, monitoring, zemljište, kanal
MONITORING THE SITUATION AND POSSIBILITIES OF APPLICATION OF

SURFACE WATER IN AGRICULTURE SERBIAN
Abstract:Serbia has significant resources of surface waters, but which are not satisfactorily
protected and utilized. Their utilization is insufficient, particularly in terms of irrigated arable land,
but not so rare, many standing waters represent a significant environmental problem.
Irrigation in addition to encouraging changes in the structure of agricultural production, enables:
more optimal way of tillage, reducing time limits crop production, increase yields, optimal nutrition
culture, increase the range of plants, stabilization of yields, encourage the intensification of
livestock production, recruitment processing capacities of the food industry, reducing the price of
final products, increasing employment, the intensification of exports, an increase of gross national
income and others.
However, irrigation is very complex agro-technical measure for whose successful execution of the
necessary continuous and efficient performance in different fields, eg.: agro-technical, agricultural,
1
mpm@eunet.rs
2
marijapetrovic52@gmail.com
236
technical and technological, geographic, geodetic, hydro, geological, legal, social, organizational,
economic, etc...
Given that Serbia is among the last irrigated lands in Europe by irrigated areas, the aim of this
paper is not the analysis of technical, financial, scientific farming, hydrological, meteorological,
geological and other factors, but a review of the status, opportunities and prospects of irrigation of
arable land in Serbia. In this paper, an overview of the monitoring of the status and possibilities of
application of surface water in the irrigation of agriculture in Serbia is given.
Keywords: irrigation, system, monitoring, land, canals
1. UVOD
Prema podacima Svetske Unije za zaštitu prirode na planeti je ugrožen i doveden u pitanje
opstanak oko: 21% svih poznatih sisara, 30% vodozemaca, 12% ptica, 28% gmizavaca, 37% riba,
70% biljaka i 35% beсkičmenjaka. Ovako pesimističkoj prognozi svakako doprinose i aktivnosti
čoveka kroz urbani razvoj, zagađenje okoline, prevelike eksploatacije i neadekvatnog korišćenja
resursa, pre svega vode i zemljišta, ali i prirodnih resursa (rude, nafte, uglja, gasa, šuma i dr.).
Ambiciozni program za zaštitu šuma mogao bi da pokrene zaštitu klime, jer bi se pošumljavanjem
velika količina štetnog ugljen–dioksida smanjila u atmosferi. Kjoto protokol, kao i očekivanja
samita u Durbanu 2011. godine u Južnoj Africi, i Parizu 2016. godine, nisu naišla na preterana
odobravanja od strane SAD i Kine, ali i pored takvog činjeničnog stanja, očekuje se njihovo veće
angažovanje u zaštiti životne sredine u narednim godinama.
2. STANJE POVRŠINSKIH VODA U SRBIJI
Srbija poseduje značajne količine površinskih voda u vidu reka i jezera, kao i utvrđene i procenjene
potencijale podzemnih, kako slatkovodnih, tako i mineralnih voda. Površinske vode, su u velikom
procentu, međunarodne, s obzirom na broj reka koje izviru u drugim zemlјama, a prolaze kroz
Srbiju, ili izviru u Srbiji, a ulivaju se u reke koje dalјe prolaze kroz druge zemlјe.
Reke Dunav, Sava, Tisa, Drina, Ibar i Velika Morava, čine glavne vodne resurse u zemlјi. Sve reke
u Srbiji pripadaju: Crnomorskom, Jadranskom i Egejskom slivu. Crnomorski sliv prosečno sadrži
oko 176·109m3 vode, Jadranski oko 2·109m3, dok Egejski iznosi oko 0,5·109m3 vode. Oko 92%
raspoloživih vodnih resursa izvire van Srbije, sa godišnjim tranzitnim dotokom vode od oko
162·109 m3.
Reka Dunav protiče kroz Srbiju u dužini od 588 km, od čega 138 km predstavlјa dužinu granica sa
Hrvatskom, a oko 213 km sa Rumunijom. Pritoke Dunava, Sava, Drina i Tisa ulivaju se na teritoriji
Srbije, povećavajući njegov protok oko 2,5 puta. Druge veće pritoke koje se ulivaju u Dunav u
Srbiji, su Velika Morava, Tamiš koji izvire u Rumuniji i Timok, koji čini manji deo srpsko-
bugarske granice.
Potencijal površinskih voda znatno je pobolјšan izgradnjom rečnih kapaciteta kojih u Srbiji trenutno
ima 30-ak velikih, (skladišnog kapaciteta >10·106 m3), 31 srednje veličine (skladišni kapacitet >106
m3) i oko 100-ak manjih. Ukupna zapremina ovih rezervi je oko 6,2·109 m3.
Značajan sistem površinskih voda predstavlјa sistem Dunav-Tisa-Dunav, koji pokriva oko 20.000
km2 i predstavlјa mrežu kanala čija ukupna dužina iznosi oko 700 km [1,2].
Godišnji nivo padavina u Srbiji varira od 550-650 mm u ravnicama, pa do 800-1.200 mm u
planinskim područjima. Međutim, taj nivo može biti i ekstremno veći, kao što je bio 2006. godine, a
naročito u maju 2014. godine, kada je iznosio 1.600-1.800 mm, sa nezapamćenim poplavama koje
su donele velike nedaće stanovništvu poplavlјenih područja i uopšte državi Srbiji.
Stanovništvo, mnogobrojni sektori privrede, vodoprivrede, polјoprivrede i mnogi drugi faktori su
kroz svoje delatnosti i glavni zagađivači reka i životne sredine uopšte, koje zagađuju podzemne
vode, kako za vodosnabdevanje, tako i brojne izvore mineralnih i termalnih voda, kojih u Srbiji ima
više od 1.000.
237
2.1. Klasifikacija površinskih voda u Srbiji
Uredbom o klasifikaciji površinske vode su podeljene u četiri klase kvaliteta:

I – veoma čista voda kojoj je dezinfekcija potrebna samo ako se koristi za vodosnabdevanje i za
rekreativne aktivnosti.
II – blago zagađena voda kojoj je potreban odgovarajući tretman da bi mogla da se koristi za
vodosnabdevanje.
III – podrazumeva zagađenu vodu kojoj je potreban odgovarajući tretman da bi mogla da se koristi
kao industrijska voda (osim u prehrambenoj i tekstilnoj industriji).
IV – veoma zagađena voda.
Vode klase I i II/I su veoma retke u Srbiji, a mogu se pronaći u planinskim predelima, napr. Đetinja,
Rzav, Studenica, Moravica, Mlava i dr. Najzagađenije reke u Srbiji su: Stari plovni Begej, Toplica,
Veliki Lug, Lugomir, Crni Timok, Bor, kanal Vrbas-Bečej i dr. Generalno, kvalitet vode u Srbiji iz
godine u godinu je sve lošiji i nije retkost da pojedine vode u pogledu kvaliteta opadaju iz više u
nižu klasu. Kvalitet zavisi od eutrofikacije izazvane nutrientima i organskim zagađujućim
materijama su ograničavajući faktor bujanja života u vodi. U velikim rekama je utvrđeno pojačano
bakteriološko, fizičko i hemijsko zagađenje [1], nizvodno u velikim gradovima i ispod 1/3 pripada
kvalitetu II klase.
Pored površinskih stajaćih voda u Srbijи, značajan ekoliški problem predstavlja i sama
poljoprivredna proizvodnja koja zahteva primenu veštačkih i prirodnih đubriva. Sa njiva i drugih
agroekosistema u vodu dospevaju đubriva koja su inače bogata fosfatima i nitratima (spirana
kišom), čime se stvaraju uslovi za proces eutrofikacije. Uz višak soli, biljke posebno alge, često
počinju da bujaju. Tada se povećava i broj uginulih algi, koje tada razlažu saprofiti, pri čemu se
troši kiseonik. Dolazi do prenamnoženosti vodenih biljaka najčešće algi, pri čemu dolazi do tzv.
„cvetanja vode“, koje nastaje procesom eutrofikacije. Tako se smanjuje koncentracija kiseonika u
vodi i samim tim dolazi do gušenja i masovnog pomora vodenih organizama biljnog i životinjskog
sveta. Ovakvi slučajevi su posebno karakteristični za stajaće vode, kao što su zapušteni kanali za
navodnjavanje, trstaci, močvare i slično.
U uslovima smanjene koncentracije kiseonika ili čak, anaerobnim uslovima (kada kiseonika nema
uopšte) i samo razlaganje ne može biti potpuno, pa se stvaraju produkti razlaganja koji vodi daju
loš ukus, neprijatan miris i uopšte lošiji kvalitet. Takva voda ne može da se koristi za piće i može
uzrokovati uginuće stoke ako se koristi kao pojilo.
3. MOGUĆNOST KORIŠĆENJA POVRŠINSKIH VODA U SRBIJI
3.1. Potencijali i korišćenje voda u polјoprivredi Srbije
Reke predstavlјaju najveće izvore vode, koje se koriste za navodnjavanje poljoprivrednog zemljista.
Udeo podzemnih voda u te svrhe, je relativno mali. Od ukupno oko 4,7·106 ha obradive površine,
3,6·106 ha je pogodno za navodnjavanje. Na žalost, sistemi za navodnjavanje pokrivaju < 5% ovih
površina (svega oko 195.000 ha), međutim, veći deo sistema radi ispod optimuma ili uopšte ne radi,
tako da se potpuno navodnjavanje obavlja na još manjim površinama [3].
Oko 2,67 miliona ha polјoprivrednog zemlјišta u Srbiji, ili oko 52% ukupne površine zemlјe ima
loše drenažne sisteme. U ravnici je oko 1,61·106 ha, što iznosi oko 90% polјoprivrednog zemlјišta,
koje je ugroženo lošom drenažom. U cilјu rešavanja ovog problema i opasnosti od prezasićenosti tla
vlagom, oko 2,08·106 ha u oko 400 drenažnih oblasti opremlјeno je instalacijama, uklјučujući i 210
pumpnih stanica i 22.600 km drenažnih kanala. Više od 58.000 ha je opremlјeno pod-drenažnim
sistemima. Mnogi drenažni kanali su ugroženi nanosima i korovom, pa prateće strukture i pumpne
stanice skoro da nisu u funkciji, što rezultira generalno neadekvatnim funkcionisanjem drenažne
mreže. Taj problem se manifestuje i kroz izuzetno veliki broj klizišta koja su zastupljena na
celokupnoj teritoriji Srbije, sa preko 3.000 registrovanih.
238
3.2. Stanje navodnjavanja u Srbiji
Bez navodnjavanja nema stabilne i visoko produktivne proizvodnje polјoprivrednih dobara. Tu

činjenicu svet je shvatio i doveo do toga da se danas navodnjava oko jedne šestine obradivih
površina. U centralnoj Srbiji pod sistemima za navodnjavanje nalazi se oko 20.000 ha, u Vojvodini
oko 120.000 ha, na Kosovu 55.000 ha. Perspektiva intenzivnijeg navodnjavanja u Srbiji postoji, pa
prema nekim procenama Ministarstva polјoprivrede, čak i do 2,7·106 ha bi moglo da se navodnjava.
Isto Ministarstvo smatra da bi moglo relativno brzo da se pristupiti izgradnji sistema uz minimalna
ulaganja za uređenje zemlјišta za navodnjavanje na 1.055.000 ha i to: u Vojvodini na 760.000 ha,
centralnoj Srbiji na 186.000 ha, i na Kosovu 105.000 ha.
Bivša SFRJ je sagledala potrebe za navodnjavanjem i odvodnjavanjem i imala je tri kreditne linije
od Svetske banke i to: za izgradnju sistema Dunav-Tisa–Dunav, sistem za navodnjavanje i
odvodnjavanje Morava 1 i 2 i infrastrukturni sistem Ibar-Lepenac. Tada je zamisao bila, da to bude
primarna mreža infrastrukturnog sistema, a na nju da se nadovezuje sekundarna mreža
navodnjavanja. Na žalost tako zamišljen projekat, nije realizovan.
U svetu je situacija sasvim drugačija. Od ukupne površine kopna na zemlјinoj kugli, 24% je
izloženo suši, odnosno visokim temperaturama. U svetu se koristi oko 1,5 milijarde hektara
obradivih površina, a pod sistemima za navodnjavanje nalazi se oko 250·106 ha ili 17%, na čijim
površinama se proizvede oko 40% ukupne svetske proizvodnje hrane. U globalnim razmerama,
polјoprivreda u svetu troši 70% od ukupno zahvaćenih količina vode, dok je u Evropi to 30%,
uglavnom u južnijim zemlјama, a u severnim oko 1-4%. Od zemalјa EU pod sistemima za
navodnjavanje, najviše obradivih površina je u Grčkoj 37%, Holandiji 29%, Italiji 22%, Portugaliji
21%, Španiji 17%, Danskoj 17%, Hrvatskoj 0,86% itd. Ukupno u 15 zemalјa EU [4], (kod kojih je
razvijen sistem za navodnjavanjem), 13%, obradivih površina pokriveno je tim sistemima, što je
oko 11.256.000 ha.
Nizak stepen iskorišćenja sistema kod nas, je uslovlјen brojnim razlozima: veoma niska privredna i
polјoprivredna produktivnost, nedostatak i nedoslednost strategije razvoja, nerešenost osnovnih
uslova za uspešnu primenu navodnjavanja (komasacija i ukrupnjavanje poseda, čišćenje postojećih
kanala i sl.), slaba materijalna osnova, nedostatak sistema za drenažu i navodnjavanje, neadekvatno
održavanje postojećih sistema, velika zastuplјenost tzv. međunarodnih voda i dr.
3.3. Perspektive navodnjavanja u Srbiji
I pored gore navedenih teškoća, Vlada Srbije je pre desetak godina pokrenula inicijativu izrade
projekta za navodnjavanje do 1,1·106 ha obradivog zemlјišta, i to, u tada narednih 5 godina.
Međutim, taj, kao i mnogi drugi projekti nisu ili su vrlo malo realizovani, jer se i taj problem često
provlačio kroz politički marketing. Krajem 2011. godine, naručena je dokumentacija za
navodnjavanje 270.000 ha novim hidrosistemima, sa rokom završetka čak i u prvoj polovini 2012.
godine, kao i izrada revitalizacije postojeće kanalske mreže na preko 130.000 ha. I taj projekat nije
realizovan.
Ostvareni prinosi u uslovima navodnjavanja mogu biti veći i do 50-100%, u odnosu na prinose bez
navodnjavanja. Efekat navodnjavanja na imanjima individualnih proizvođača naročito dolazi do
izražaja prilikom povrtarske proizvodnje na otvorenom prostoru u plastenicima, zasadima
jagodičastog voća (jagode, maline, kupine), kao i u zasadima jabuka, krušaka, bresaka i dr.
Da bi se takvi prinosi ostvarili, potrebno je definasati sledeće prioritetne korake: obezbediti
kontinuirano finansiranje, izvršiti rekonstrukciju i revitalizaciju postojećih sistema i zamenu starih
rešenja novim, uvesti racionalizaciju rada u smislu manje potrošnje energije, izgraditi nove
savremene sisteme sa težištem navodnjavanja manjih poseda u vlasništvu individualnih
proizvođača, veće korišćenje tečnih stajnjaka, u cilјu smanjenja upotrebe mineralnih đubriva i
zaštite čovekove okoline, regulisati komasaciono uređenje zemlјišnog poseda i dr [4]. Takvi uslovi
239
obezbeđuju stabilnost proizvodnje i cena, sigurnost stanovništva u ishrani, povećanje izvoza, a time
i deviznih rezervi, kao i bruto nacionalnog dohotka.
4. POTENCIJALI IZGRADNJE SISTEMA ZA NAVODNJAVANJE U SRBIJI
Potencijalne mogućnosti navodnjavanja poljoprivredne proizvodnje u Srbiji zasnivaju se na

postojećem vodnom potencijalu koji može da se koristi za navodnjavanje. Značajni vodni resursi
(reke, kanali, jezera, akumulacije i dr.), koji mogu da se koriste za navodnjavanje nalaze se u
Vojvodini i priobalnom delu većih reka, poput Dunava, Save, Tise, Drine, Velike Morave, Tamiša,
Južne i Zapadne Morave, Ibra, Timoka, Peka, Mlave, Belog Drima i dr. Izgradnjom hidrosistema
Dunav-Tisa-Dunav (sa mrežom magistralnih kanala) stvorena je mogućnost za navodnjavanje na
preko 500.000 ha.
Ozbiljnije razmatranje primene navodnjavanja počelo je posle suše 1950. godine, a brz razvoj
počinje tek nakon 1960. godine. Tako da je krajem osamdesetih godina prošlog veka na područiju
centralne Srbije bilo izgrađeno nekoliko hidrosistema za navodnjavanje oko 26.000 ha. Prvi
izgrađeni sistemi su bili: Čačansko polje-4.700 ha, Trstenik-3.700 ha, Kruševačko polje -1100 ha, i
Bela Palanka-1.500 ha. Ti sistemi se na žalost, zbog nemarnosti korisnika i nadležnih organa, ne
koriste.
Na Kosovu i Metohiji, pored postojećih sistema za navodnjavanje 45.000 ha, krajem sedamdesetih i
početkom osamdesetih, izgrađeni su sistemi Ibar-Lepenac i Radonjić (Dečani), na oko 30.000 ha.
Od većih sistema za navodnjavanje koji su izgrađeni posle 1980. godine su: Padinska skela 3.650
ha, Surčin-Donje polje-1.490 ha, Dobanovci-1.470 ha, Paraćin-1.400 ha, Bogatić-800 ha,
Smederevo 440 ha, Debrc-350 ha, Veliko Gradište-300 ha i dr. Na području Vojvodine,
zahvaljujući sistemu Dunav-Tisa-Dunav, izgrađeni su sistemi za navodnjavanje oko 70.000 ha
oranica.
U prošlom veku u Srbiji je bilo izgrađeno sistema za navodnjavanje preko 200.000 ha, što je u
odnosu na ukupno obradivo poljoprivredno zemljište od 4,7 miliona ha, oko 3,96%. U Srbiji postoji
vodni potencijal za navodnjavanje znatno većih površina u odnosu na površine koje se sada
navodnjavaju.
4.1. Prosečne godišnje padavine i pogodnost navodnjavanja u Srbiji
Prema zvaničnim podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije, najmanje padavine su

tamo gde su najpotrebnije, u Vojvodini (zemlјište I i II klase), gde na oko dve trećine ukupne
površine padne ispod 600 mm vode godišnje, a na preostaloj površini između 600-700 mm. Skoro
identična situacija je i u ravničarskom delu centralne Srbije, odnosno u slivu reka Velike Morave i
Timoka, kao i u ravničarskom delu pokrajine Kosova i Metohije. Van tih zona koje gravitiraju
brdsko planinskim predelima nivo padavina je znatno veći i iznosi od 800 mm do 1.000 mm, pa čak
i do 1.500 mm.
U delovima Vojvodine, sa kvalitetnim zemlјištem, su i najpovolјniji uslovi za navodnjavanje, s
obzirom na veoma razvijenu kanalsku mrežu, koja se ne koristi dovolјno ili se uopšte ne koristi. U
slivu reka Velike Morave i Timoka pogodnost kvaliteta zemlјišta je nešto lošija u odnosu na severni
deo Srbije i uglavnom se radi o klasi IIa, IIIa, IIIb i nešto manje površine kvaliteta IIIc. Taj kvalitet
zemlјišta je karakterističan i za područije Mačvanskog okruga [5].
4.2. Kontrola poplava
Zemlјišne površine u dolinama velikih reka u Srbiji, usled povećanih padavina, podložne su
potencijalnim poplavama. Procenjuje se da je takvih površina i do 1,6·106 ha, od čega je 1,45·106 ha
u Vojvodini i u ravnicama jugozapadno od Beograda (područije majskih poplava iz 2014. godine -
Obrenovac, Lazarevac, Ub, Šabac i dr.), dok se ostala površina odnosi na centralnu i istočnu Srbiju
(pre svega oko slivova tri Morave).
240
Ako bi se takve procene posmatrale u celini, značilo bi da se 500 velikih zajednica, 515
industrijskih postrojenja, 680 km železnice, 4.000 km puteva i oko 30% polјoprivrednog zemlјišta,
nalazi u zonama opasnosti sa velikim mogućim oštećenja. Postojeći sistem za odbranu od poplava
obuhvata 3.434 km rečnih nasipa, 930 km kanala i 39 rezervoara i područja za zadržavanje.
Mere i aktivnosti za odbranu od poplava definišu se Opštinskim operativnim planom, na period od
5 godina, za područja koja su strukturno zaštićena objektima izgrađenim u cilјu odbrane od
poplava. Neadekvatno održavanje postojećih i nedovolјne izgradnje novih odbrambenih struktura
dovele su do smanjenja operativnog učinka i povećanja rizika od poplava. To se nažalost pokazalo
najviše 2002., 2005., 2006. i naročito 2014. godine, kada su poplave prouzrokovale katastrofalne
posledice u Srbiji, sa procenjenom materijalnom štetom od oko 1,5 milijardi evra. Na žalost i u ovoj
sferi velikih materijalnih troškova i teških lјudskih sudbina, svedoci smo pretencioznog potenciranja
lјudske solidarnosti, koja je neosporno uvek prisutna, ali se ne može zanemariti lјudski faktor i
višedecenijska neaktivnost u izgradnji novih odbrambenih struktura, odnosno samo delimičnog
rešavanja posledica, a ne i uzroka [1, 3].
5. ZAKLJUČAK
S obzirom da Srbija gravitira članstvu EU, ona mora da implementira mnoge direktive EU o
upravlјanju površinskim vodama. Te aktivnosti moraju voditi kompententna ministarstva, koja
moraju tačno da definišu odgovarajuće programe kako ne bi dolazilo do preklapanja ili izostanka
zaduženja i obaveza. Kad je u pitanju navodnjavanje, za svaku zemlju koja poseduje poljoprivrednu
proizvodnju, navodnjavanje ima izuzetan značaj. Povećava se obim proizvodnje kultura, intenzivira
stočarskа i prehrambenа proizvodnjа, povećava asortiman biljaka, povećava broj zaposlenih
radnika, optimira način obrade zemljišta, stabilizuje cene finalnih proizvoda, povećava izvoz, a time
utiče na povećanje deviznih rezervi i bruto nacionalnog dohotka. U tom cilјu, Srbija mora da
intenzivira razvoj projekata za navodnjavanje i njihovu faznu realizaciju, kako bi se sukcesivnim
sprovođenjem u narednim godinama smanjile posledice izazvane sušom i istovremeno stvorili
uslovi za znatno povećanje poljoprivrednih kultura.
LITERATURA
[1] ECE „Republika Srbija“, „Pregled stanja životne sredine“, 2 deo, Ekonomska komisija Ujedinjenih
Nacija za Evropu, Njujork i Ženeva, 2007. godine.
[2] Petrović P.: "Životna sredina Srbije: pregled stanja, demografija, izrada programske politike,
planiranje, edukacija, finansije i implementacija", ISBN 439-389-45, Simpozijum „Institut za
Istraživanje i projektovanje za privredu – IIPP“, Mašinski fakultet, Beograd, 2007.godine, str. 45-51.
[3] Obradović D., Teofanović Ž., Petrović P., Petrović Marija, Ružičić L.: „Značaj i uticaj navodnjavanja
na naturalni i ekonomski efekat poljoprivrednih prinosa“, ISBN 0354-9496, Časopis JUMTO-a
„Traktori i pogonske mašine“, 2012.godine, Vol.17, No.5, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 46-53.
[4] Petrović M., Petrović P., Obradović D.: “Stanje, perspektive i značaj navodnjavanja obradivog
poljoprivrednog zemljišta u Srbiji“, ISBN 978-86-7834-168-7, 16-ti Naučno-stručni skup „Aktuelni
problemi mehanizacije poljoprivrede“, Poljoprivredni fakultet, Beograd, 2012.godine, str. 138-146.
[5] Antonić D., Teofanović Ž., Stanković V.: „Mogućnosti izgradnje mini sistema za navodnjavanje na
robnim zemljoradničkim gazdinstvima“, ISBN 873-37-259, Naučno stručni skup „Vode Srbije“,
Agrobanka-Beograd, Novi Sad, 2010. godine., str.58-66.
241
TRETMAN PLASTIČNOG OTPADA
Bratimir Nešić1, Fakultet zaštite na radu, Univerzitet u Nišu

Luka Nešić2, Fakultet zaštite na radu,Univerzitet u Nišu
Nenad Nešić3, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Prištini
Apstrakt: Plastični materijali najednom su se našli na udaru javnosti jer se smatralo da zbog svoje
postojanosti u velikoj meri doprinose zagađenju životne sredine i stvaraju velike količine otpada.
Podaci pokazuju da su ovi materijali zastupljeni sa svega 10% mase u ukupnoj količini otpada.
Zbog svoje male težine, a velikog gabarita oni zauzimaju mnogo više mesta na deponijama u
odnosu na druge materijale i doprinose njihovom bržem popunjavanju. Takav način odlaganja
plastičnih otpadaka uticao je na stvaranje subjektivnog utiska o ekološkoj neprihvatljivosti
plastičnih materijala. Stoga se poslednjih godina velika pažnja posvećuje smanjenju količine
plastičnog otpada i ukazuje na ekološke prednosti reciklaže ovih materijala.
Ključne reči: reciklaža, plastika, otpad.
PLASTIC WASTE TREATMENT
Abstract: Plastic materials suddenly came upon as the public problem, because there is an opinion
these materials, because of its sustainability, participate in big contribution to environment
pollution and waste production. Data show that these materials are present with only 10% in total
waste stream. Because of its small weight and big dimensions these materials occupy much more
space on the landfills comparing to other materials and contribute to faster filling of the landfills.
This way of plastic waste disposing created subject impression about ecological unacceptability of
plastic materials. This is why, last couple of years big attention was paid to plastic waste amounts
reduction and to ecological advantages of these materials recycling.
Key words: recycling, plastic, waste.
1. UVOD
Postoji više načina za smanjenje količina plastičnog otpada. Prvi način je dat na primeru
automobilske industrije. Zamena standardnih metalnih materijala plastičnim u proizvodnji, dovela
je do poboljšanja kvaliteta s obzirom na njihovu specifičnu težinu, izvanredna mehanička svojstva i
dizajn. Smanjenjem specifične težine automobila znatno se smanjuje potrošnja goriva i zagađenje
životne sredine što utiče na održivost prirodnih resursa i 90% nafte se prerađuje u gorivo a samo
10% u naftne derivate. Dakle, manji deo nafte koji je utoršen na proizvodnju određenog proizvoda u
automobilskoj industriji uticao je da se uštedi veći deo ove važne sirovine, upravo kroz
eksploataciju istog proizvoda [1].
1
bratimir@gmail.com
2
lukanesic003@gmail.com
3
nesic77@gmail.com
242
Drugi način je zamena plastične ambalaže drugim materijalima. Smatra se da je, sa aspekta
očuvanja životne sredine, poželjnije koristiti papir umesto plastike jer je papir manje štetan po
životnu sredinu. Proizvodnja papira nije vezana za neobnovljive izvore energije i isti selakše
reciklira. Međutim, istraživanja nisu dala očekivane rezultate jer pokazuju da pri
proizvodnjiplastične ambalaže od ekspandovanog polistirena u odnosu na kartonskuambalažu,
proizvodi 46% manje zagađenja vazduha i 42% manje zagađenja vode a potrošnja električne
energije je manja za 30%. Da bi se utvrdilo da li je bolje korisititi plastiku ili papir,treba analizirati
celokupni životni ciklus proizvoda (posebno plastika - posebno papir) a dobijene rezultate treba
uporediti [1].
2. MATERIJAL I METOD
2.1 Nereciklažni postupci tretmana plastičnog otpada
Za rešavanje problema tretmana plastičnog otpada osim reciklaže primenjuju se i sledeći postupci:
deponovanje, degradacija i spaljivanje. Deponovanjese vrši odlaganjem na deponije pri čemu se ne
primenjujeu nikakav tretman osim zatrpavanja inertnim materijalom. Plastični otpad se sakuplja u:
domaćinstvima, školama, fakultetima, bolnicama, fabrikama i drugim ustanovama i potom dovozi
na deponije [2]. Degradacija plastičnog otpada, podrazumeva promenu fizičkih svojstava dejstvom
hemijske reakcije kada se raskidaju veze u osnovnom lancu polimera. Vrlo često istovremeno se
odigravaju reakcije u sporednim lancima. Najčešće se energija i proizvodi degradacije ne mogu
ponovo iskoristiti, osim kada se stvara metan koji se može skupljati i koristiti kao gorivo. Postoje
sledeći oblici degradacije: termička, mehanička,fotohemijska, radijaciona,biološka i hemijska
degradacija[3].Spaljivanje plastičnog otpada, vrši se na 2 načina: spaljivanje bez iskorišćenja
energije i spaljivanje sa iskorišćenjem energije.Spaljivanje bez iskorišćenja energije kao i
degradacija predstavlja samo jedan od načina redukcije plastičnog otpada. Njegove negativne strane
su što se rasipa energija koja je “zarobljena” u plastičnimotpadnim materijalima, što je u suprotnosti
sa zakonom o zaštiti životne sredine. Velika količina pepela može da utiče na zagađenje životne
sredine i stvaranje ekoloških katastrofa. Spaljivanje sa iskorišćavanjem energije - smatra se da
svako sagorevanje, bez obzira da li se radi o sagorevanju konvencionalnih goriva ili sagorevanju
otpada, doprinosi zagađenju životne sredine jer se stvaraju štetni gasovi i pepeo. Pod uslovima
odgovarajućeg sagorevanja sastavne komponente čistih polimera (ugljenik C, vodonik H i kiseonik
O) ne stvaraju pepeo već se gotovo u potpunosti mogu prevesti u ugljen – dioksid i vodu, tj.
jedinjenja koja imaju neuporedivo manji uticaj na životnu sredinu i stvaranje efekta staklene bašte u
odnosu na metan (CH4) koji se stvara razlaganjem plastičnih materijala na deponijama otpada.
Pepeo prvenstveno činepunila i aditivi koje nisu standardne komponente plastičnih materijala jer
potiču od drugih materijala koji se mešaju sa polimerima ili od ostataka katalizatora, stabilizatora ili
pigmenata. Zato su razrađene i metode smanjenja sadržaja metalnih oksida u pepelu. Projektovani
su i procesi za regenerisanje staklenih vlakana i drugih materijala iz kompozitnog otpada čime se
utiče na smanjenje šljake [3].
2.2 Reciklažni postupci tretmana plastičnog otpada
Reciklaža plastičnih materijala, ima veliki značaj jer se radi o materijalima male gustine pa
proizvodi napravljeni od njih, zbog svojih gabarita zauzimaju dosta mesta na deponijama. Reciklaža
može uticati na uštedu nafte tj. neobnovljivih izvora energije jer se primenom reciklažnih postupaka
mogu dobiti proizvodi čiji su kvalitet i cena konkurentni proizvodima od nerecikliranih materijala
[4]. Kako plastični materijali potiču iz nafte, oni poseduju visoku energetsku vrednost pa se zato po
obavljanju svoje primarne funkcije ne mogu smatrati sekundarnim otpadom. Postoji veliki broj
plastičnih polimera za različite svrhe i koji na deponije dospevaju na različite načine. To znatno
otežava reciklažu i utiče na kvalitet proizvoda pa je zato razvijeno više postupaka reciklaže:
primarnareciklaža, sekundarnareciklaža, tercijarnareciklažai kvaternerna reciklaža [3,5,6].
243
Primarna reciklaža je reciklaža plastičnih materijala kojisu tehnološkiotpad u proizvodnjie i nikad
nisu bili u upotrebi. Smanjenje gubitaka materijala u proizvodnji je glavnicilj prerađivača plastike
pa je ovaj vid reciklaže star koliko i sama proizvodnja plastičnih masa. Otpad najčešće nastaje
odbacivanjem proizvoda ili poluproizvoda neodgovarajućeg kvaliteta, zbog obrezivanja ivica,
trnova i ulivnih kanala pri prekidurada i pokretanju mašine. Zavisno od načina prerade, vrste
materijala i oblika proizvoda može nastati i do 50% otpada. Kod velike količine otpada neizbežna je
ponovna prerada, najčešće u isti ili sličan proizvod,što je ekonomska neminovnost. Ovaj tip
reciklažese često zanemaruje u odnosu na ostale a na njegov značaj ukazuje pojava da se
proizvođači opreme sve više okreću preradi industrijskog otpada. Primarno recikliran materijal
može se upotrebiti na 2 načina: uz dodatak nerecikliranog materijala (originala) u srazmeri od 20-
25% ili bez dodatka nerecikliranog materijala (originala) - već se isti koristi za proizvodnju drugih
proizvoda od 100% recikliranog materijala, sa dodatkom boje i penastog PVC rastopa. Krupan
otpadse usitnjava pre ulaskau u granulator. Zavisno od proizvoda koji se reciklira, ponekad treba
uvesti i dodatne mere: prečišćavanje i uklanjanje nepoželjnih materijala raznim rastvaračima i
magnetnim poljem za metalne opiljke [4].
Sekundarna reciklaža plastičnog otpada podrazumeva topljenje i mehaničku preradu korišćenog

materijala, najčešće posle prethodnog prečišćavanja. Najveću primenu ima u reciklaži homogenih
materijala (materijali koji se ne nalaze u smeši s drugim materijalima, pri čemu se mogu dobiti
proizvodi izuzetno dobrog kvaliteta.). Ovaj postupak se takođe može primeniti i za reciklažu smeše
plastičnih materijala. Postupak započinje sakupljanjem plastičnog otpada, koji se zatim melje u
mlinu, secka u seckalici, transportnom trakom materijal dolazi do kade gde se potapa u vodu i
automatski pere, potom obavezno suši u sušari i po potrebi miksuje u mikseru i na kraju granulira u
mašini za pravljenje granulata.PET (Poli-Etilen-Tereftalat) bio je prvi materijal koji je
recikliransekundarnim postupkom. On se u velikoj meri koristi za izradu ambalaže, prvenstveno
boca za gazirana i negazirana bezalkoholna pićakoje i predstavljaju glavni izvor materijala za
reciklažu. Osim PET-a, ovim postupkom mogu se reciklirati i drugi termoplastični materijali kao
što su: (HDP) polietilen visoke gustine, (LDP) polietilen niske gustine, (PS) polistiren, (PP)
polipropilen, (PA) poliamid, (PVC) polivinil hlorid i drugi materijali. Međutim, kako svrha
reciklaže nije samo smanjenje količine otpada već i dobijanje proizvoda za koje postoji tržište a to
su pre svega kvalitet, kvantitet i najvažnije- cena ovako dobijenih materijala,to je od velikog
značaja za njegovu dalju primenu [3, 6].
Tercijarna reciklaža je hemijska konverzija materijala pri čemu nastaju monomeri ili drugi
petrohemijski proizvodi, koji mogu služiti kao goriva ili sirovine u industrijskoj sintezi. Zavisno od
polaznog materijala i željenog proizvoda postoje 2 postupka: tercijarna reciklaža dejstvom
hemijskih agenasa itercijarna reciklaža dejstvom toplote.Tercijarna reciklaža dejstvom hemikalijaje
zasnovana na korišćenju hemijskih reagenasa za potpuno čišćenje u procesu reciklaže jer se
unutrašnja struktura datog polimera razlaže reakcijom depolimerizacije, uklanjajući sve nečistoće
vezane za polimerni lanac. Pod depolimerizacijom se podrazumeva raskidanje veza u osnovnom
lancu polimera, pa su u svakom stupnju proizvodi razlaganja slični polaznom polimeru jer su
osnovne monomerne jedinice ostale sačuvane. Kao polazna sirovina koristi se homogen materijal a
kao krajnji rezultat dobijaju se monomeri koji ponovnom sintezom mogu dati polimer identičan
polaznom. Ovako dobijeni materijali veće su čistoće i pogodniji su za izradu proizvoda koji
zahtevaju visoku čistoću. Svi ovi materijali mogu biti podvrgnuti i primarnoj i sekundarnoj reciklaži
ali samo oni koji imaju nešto slabije veze u osnovnom lancu mogu se reciklirati tercijarnim
postupcima uz dejstvo hemikalija
244
Slika 1. Šematskiprikazpostupakatercijarnereciklažeplastičnogotpada
Izvor: Nešić, B., Reciklaža plastičnog otpada, Bilten, Ekologija Futur 2000, Niška Banja, 2000.
To su, pre svega, PET (Poli-Etilen-Tereftalat), PU (poliuretan) i PA (poliamid). Najčešći postupci

su: alkoholiza, hidroliza, metanoliza i amoniliza.Tercijarna reciklaža dejstvom toplotepodrazumeva
razlaganje polimera uz dejstvo toplote a koristi se za prevođenje polimernih smeša u goriva ili šarže
pogodne za rafinerijsku preradu. Zavisno od postupka i polaznog materijala mogu se dobiti sledeći
proizvodi:procesni gas srednje toplotne moći za sagorevanje u kotlovima i pećima, sirovo
pirolitičko ulje koje služi kao šarža za dobijanje hemijskih jedinjenja, benzena, toluena i ksilena,
sintezni gas koji se sastoji od vodonika i ugljen-monoksida a koristi se za sintezu ugljovodonika,
prečišćeni gasoviti ili tečni vodonikza transport ili prodaju, olefini - etilen, propilen, butilen za
sintezu polimera ilidrugih jedinjenja, metanol, etar, metil formijat ili aditivi za goriva, pepeo i
mineralne materije koje se konvertuju u staklo ikeramiku i ostali proizvodi - dizel koji sagoreva
čisto ili goriva bez sadržaja aromata. Za razlaganje polimera uz dejstvo toplote koriste se procesi
pirolize, gasifikacije i hidrogenovanja. Sa aspekta zaštite životne sredine, sagorevanje ovako
dobijenih goriva predstavlja znatno bolje rešenje od sagorevanja neprerađenog otpada jer se
prekursori štetnih jedinjenja uklanjaju još u toku procesa razlaganja polimera, tako da i ne
dospevaju u gorivo[3, 6].U tabeli 1, prikazan je procentualni sastav proizvoda pirolitičkog
razlaganja smeše polimernog otpada tipičnog sastava, na temperaturi od 650 0C.
Tabela 1.Procentualni sastav proizvoda dobijenih pirolitičkim razlaganjemsmeše polimernog

otpadatipičnog sastava na temperaturi od 650 0C
Izvor:Nikolić M., Nešić B.: Reciklaža plastike, Elaborat, Ekologija Futur 2000, Niška Banja, 2000.
Jedinjenja Sastav (%)
Alifati 22.7
<C10 12.0
C11 – C15 5.2
C16 – C20 2.9
C21 – C25 1.4
C26 – C30 0.4
C31 – C35 0.2
C36 – C40 2.0
C40+ 0.2
Aromati 73.1
Benzen 7.6
Toluen 22.0
C2 – Benzeni 27.4
C3 – Benzeni 6.9
C4 – Benzeni 3.9
Naftaleni 3.2
Neutvrđene komponenete 4.2
245
Piroliza je najčešće korišćen postupak termičkog razlaganja koji se koristi za: termoplastične,
termoreaktivne i elastomerne materijale. Odvija se na povišenoj temperaturi u odsustvu vazduha a
kao rezultat dobija se tečna frakcija, nalik na primarni benzin ili gasno ulje i gasovita frakcija koja
se koristi za zagrevanje u samom procesu a ostatak se koristi za dobijanje toplotne i električne
energije. Radni uslovi se podešavaju tako da se dobije što više tečne frakcije (čak 70 do 80%), mada
se povećanjem temperature može uticati na povećanje sadržaja lakih ugljovodonika (sa brojem
ugljenikovih atopm: C1-C5), tj. gasovite frakcije. Procesi za pirolizu mogu se integrisati s
postojećim rafinerijskim i petrohemijskim kompleksima [3, 6].
Gasifikacija se odvija na višim temperaturama u odnosu na pirolizu i uz kontrolisan dodatak
kiseonika. Kao proizvod dobija se uglavnom sintezni gas (CO+H2) koji u smeši prvenstveno ima
značaj kao gorivo. Međutim, razdvojeni gasovi vrednuju se kao hemijski intermedijeri tako da je
njihova vrednost dva do tri puta veća . Osim sinteznog gasa mogu se dobiti i procesni gas, olefini,
jedinjenja kiseonikai drugi ugljovodonici. Tokom gasifikacije, dolazi do razlaganja heteroatomnih
jedinjenja. Za ovaj postupak razlaganja polimera može se koristiti postojeća oprema za proizvodnju
sinteznog gasa iz teških frakcija nafte [3, 6].
Hidrogenovanje predstavlja modifikaciju najstarijeg katalitičkog postupka za preradu nafte. U toku
ovog procesa polimerni materijal se istovremeno razlaže uz dejstvo toplote i izlaže višku vodonika
na pritisku od preko 100 bar. Pri hidrogenovanju dolazi do razlaganja heteroatomnih jedinjenja, pri
čemu se raskinutim vezama sumpora, hlora, itd., dodaje vodonik a formirana kiselina procesom
neutralizacije prevodi u so pogodnu za odlaganje. Kao krajnji proizvod dobija se tečno gorivo poput
benzina ili dizela. Ovaj postupak karakterišu izuzetno visoka investiciona ulaganja. Zato se
razmatra mogućnost korišćenja postojećih postrojenja za hidrogenovanje, pri čemu je potrebno
uvođenje dodatnog stupnja za pripremu polimerne smeše [3,4,6].
Kvaternerna reciklaža plastičnog otpada predstavlja iskorišćenje energije plastičnog otpada
prilikom njegovog sagorevanja. S obzirom da se plastični materijali proizvode iz nafte, oni imaju
visoku energetsku vrednost pa se, s punim pravom, nazivaju ,,čvrsta nafta’’. Sagorevanjem se
oslobađa najveći deo energije koji je izdvojen iz nafte za njihovu sintezu. Zato se smatra da je
sagorevanje plastičnog otpada sa iskorišćenjem energije zgodan način smanjenja ove vrste otpada,
naročito onog koji nije pogodan za ponovnu upotrebu. Za većinu komercijalnih plastičnih polimera,
razvijene su metode sagorevanja prihvatljive sa stanovišta zaštite životne sredine. Smatra se da
svako sagorevanje, bez obzira da li se radi o sagorevanju konvencionalnih goriva ili otpada
doprinosi zagađenju životne sredine jer se stvaraju štetni gasovi i pepeo. Pod uslovima
odgovarajućeg sagorevanja, sastavne komponente čistih polimera (C, H, O) ne stvaraju pepeo već
se gotovo u potpunosti mogu prevesti u ugljen-dioksid i vodu , tj. jedinjenja koja su sastavni deo
prirode. Ugljen-dioksid i voda imaju neuporedivo manji uticaj na životnu sredinu i stvaranje efekta
staklene bašte u odnosu na metan (CH4) koji se stvara razlaganjem polimernih materijala na
deponijama. Pepeo uglavnom čine razne vrste punila i aditiva koji nisu standardne komponente
polimera. Oni potiču od drugih materijala koji se mešaju s polimerima ili od ostataka katalizatora,
stabilizatora ili pigmenata. Zbog toga su razvijene metode i procesi za smanjenje sadržaja metalnih
oksida u pepelu i regeneraciju staklenih vlakana iz kompozitnog otpada. Toplotna moć plastičnih
polimernih materijala poreklom iz otpada je uglavnom visoka i uglavnom sagorevaju čisto kao nafta
a od uglja čak i čistije, jer su kod smeše plastičnih otpadaka prosečnog sastava, sadržaj sumpora i
emisija ugljen-dioksida manji. Poznato je da jedinjenja sumpora predstavljaju veliku opasnost po
životnu sredinu a nažalost sastavni su deo mnogih konvencionalnih goriva. Hlor i azot koji su
sastavni deo nekih polimera, dovode do stvaranja HCl, ClO2 i NO2, koji predstavljaju nepoželjne
komponente gasova koji se emituju a mogu se ukloniti skruberima ili se njihovo prisustvo može
umanjiti strogom selekcijom polimera koji izazivaju njihovo stvaranje. Ovaj postupak reciklaže se
može primeniti na sve vrste polimernih materijala: termoplastične, termoreaktivne i za elastomerne
materijale, gde prvenstveno ima primenu za redukovanje deponija automobilskih guma, pri čemu se
proizvode toplotna i električna energija. Međutim, visoka investiciona ulaganja neophodna za
246
efikasno izvođenje procesa i sprečavanje emisije štetnih gasova, glavna su prepreka za masovnije
korišćenje ovih postrojenja. Iako je izvodljiv i čist proces sagorevanja to nije uvek slučaj jer
troškovi procesa prečišćavanja mogu biti prilično visoki. Dugoročno posmatrano, u poređenju sa
sve skupljim deponovanjem otpada, sagorevanje predstavlja bolje rešenje i sa gledišta ekonomije i
sa stanovišta zaštite životne sredine [3,6,7]. U tabeli 2, prikazane su vrednosti toplotnih moći
najnekvalitetnijeg uglja – lignita, različitih polimernih materijala i izvedenih goriva.
Tabela2.Toplotna moć uglja i različitih polimernih materijala i izvedenih goriva
Izvor:Nešić, B., Reciklaža plastičnog otpada, Bilten, Ekologija Futur 2000, Niška Banja, 2000.
Materijal Toplotna moć (MJ/kg)
Ugalj – lignit 19.7
Smesa termoplastičnih materijala 38.4
Cele otpadne gume (neusitnjene) 33.3
Gorivo dobijeno iz otpadnih guma 39.9
Na osnovu podataka o vrednostima toplotne moći, može se uočiti da najnižu vrednost toplotne moći
ima ugalj lignit a da smesa termoplastičnih materijala ima skoro pa duplo veću vrednost toplotne
moći u odnosu na ugalj lignit. Najveću vrednost toplotne moći ima gorivo dobijeno iz otpadnih
guma.
3. ZAKLJUČAK
Tretman plastičnog otpada može biti realizovan primenom različitih tehnoloških procesa.
Najpovoljniji proces po životnu sredinu je svakako reciklaža. Postoje i drugi procesi koji su manje
povoljni što znači da više ugrožavaju životnu sredinu. Izbor tehnološkog procesa u današnje vreme
najviše zavisi od mogućnosti finansiranja. Ohrabrenje predstavljaju pojedinačni pokušaji reciklaže
otpada gde su najbrojniji pokušaji reciklaže plastičnog otpada.
LITERATURA
[1] Nešić, B.: Predlogstrategije održivog razvoja sistema zbrinjavanja otpada u Republici Srbiji, 8th
Symposium on the Flora of Southeastern Serbia andNeighbouring Regions, Prirodno-matematički
fakultet Univerziteta u Nišu, Niš 2005.
[2] Andonov D., Dimitrijević A., Nešić B., Ilić B.: Opis stanja deponije opština Varvarin i Ćićevac i
predlog mera zaštite i sanacije, 8th Symposium on the Flora of Southeastern Serbia andNeighbouring
Regions, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Nišu, Niš 2005.
[3] Nešić, B.: Reciklaža plastičnog otpada, Bilten, Ekologija Futur 2000, Niška Banja 2000.
[4] Nešić N., Nešić B., Savić G.: Početna iskustva u reciklaži čvrstog otpada u SAD,Monografija, Eko-
konferencija ’05 sa međunarodnom recenzijom: “Zaštita životne sredinegradova i prigradskih naselja”,
Ekološki pokret grada Novog Sada, Novi Sad, 2005.
[5] Gajić N., Nešić B., Šekularac M.: Koncept održivog upravljanja čvrstim otpadom u gradu Nišu i
nišavskom okrugu, Monografija, Eko-konferencija ’05 sa međunarodnom recenzijom: “Zaštita životne
sredinegradova i prigradskih naselja”, Ekološki pokret grada Novog Sada, Novi Sad, 2005.
[6] Nikolić M., Nešić B.: Reciklaža plastike, Elaborat, Ekologija Futur 2000, Niška Banja 2000.
[7] Petrović V., Nešić B.: Predlogstrategije održivog razvoja eko-biznisa, Monografija, Eko-konferencija
’05 sa međunarodnom recenzijom: “Zaštita životne sredinegradova i prigradskih naselja”, Ekološki
pokret grada Novog Sada, Novi Sad, 2005.
247
LEGISLATIVA ZA CIRKULARNU EKONOMIJU: STANJE I PERSPEKTIVE
Zoran Kalinić1, Nezavisni Univerzitet Banja Luka

Srđa Popović2, Univerzitet “Adriatik” Bar
Mesud Adžemović3, Univerzitet Singidunum Beograd
Apstrakt: Krajem 2015. godine Evropska unija usvoja paket legislativnih mera koje za cilj imaju
prevenciju nastajanja otpada kroz povećano recikliranje, uštedu energije, smanjenje potrošnje
resursa kao i emisije gasova sa efektom staklene bašte, i sve to ograničava na period do 2030. Ovaj
regulatorni/legislativni okvir istovremeno podstiče tranziciju privrede ka cirkularnoj ekonomiji i
uspostavljanje održivog ekonomskog rasta. Srbija i Crna Gora, kao kandidati za članstvo u EU, ali
i Bosna i Hercegovina, imaju obavezu da prate procese usvajanja i uvođenja cirkularne ekonomije
pa su tokom 2016. i 2017.godine, na osnovu preporuka Evropske komisije, usvojene izmene i
dopune zakona iz oblasti životne sredine uključujući i izmene i dopune Zakona o upravljanju
otpadom, kojima je propisan niz samostalnih mera kojima se podržava načelo hijerarhije
upravljanja otpadom, a odnose se na prevenciju nastanka otpada, podsticanje reciklaže, smanjenje
odlaganja biorazgradivog otpada na deponije, priprema za ponovnu upotrebu i dr. Ovim zakonskim
rešenjima učinjen je prvi korak na putu implementacije koncepta cirkularne ekonomije.
Ključne reči: regulatorni okvir, cirkularna ekonomija
LEGISLATIVE FOR CIRCULAR ECONOMY: STATE AND PERSPECTIVES
Abstract: At the end of 2015, the European Union is adopting a package of legislative measures
aimed at preventing waste generation through increased recycling, energy savings, reduced
resource consumption and greenhouse gas emissions, and limits it to 2030. This regulatory / the
legislative framework also encourages the transition of the economy to a circular economy and the
establishment of sustainable economic growth. Serbia and Montenegro, as candidates for EU
membership, as well as Bosnia and Herzegovina, have an obligation to follow the processes of
adoption and introduction of the circular economy, so that in 2016 and 2017, on the basis of the
recommendations of the European Commission, amendments to the law from environmental areas,
including amendments to the Waste Management Act, which prescribe a series of stand-alone
measures that support the principle of waste hierarchy, relating to waste prevention, encouraging
recycling, reducing the disposal of biodegradable waste to landfills, preparing for reuse, etc. These
legal solutions are the first step in the implementation of the circular economy concept.
Key words: regulatory framework, circular economy
1. UVOD
Industrijskim revolucijama, u poslednjih 150 godina, dominirao je linearni ekonomski model

proizvodnje i potrošnje u kojem se prirodni resursi eksploatišu i preoblikuju u robe i usluge, prodaju
i koriste, a potom odlažu ili spaljuju kao otpad. Sa globalnim porastom stanovništvo povećava se
1
zk@nubl.org
2
univerzitetadriatikbar@gmail.com
3
madzemovic@singidunum.ac.rs
248
potražnja za robama i uslugama, ali i potrošnja prirodnih, posebno neobnovljivih resursa. Prema
podacima Međunarodnog panela o resursima [1], u posljednje četiri decenije, upotreba sirovina u
svetu značajno se povećala, sa 26,7 milijardi tona 1970. na 84,4 milijarde tona u 2015. godini, sa
tendencijom da do 2050. bude u rasponu od 170 do 184 milijarde tona.
Ovakva ekspanzija u korištenju sirovina, pre svih fosilnih goriva, ruda metala, nemetalnih minerala
i biomase, održava globalnu ekonomiju, ali ima i nesagledive negativne uticaje na životnu sredinu
koji se odražavaju na iscrpljivanje prirodnih resursa, intenzivne klimatske promene, zagađenja sa
štetnim uticajima na zdravlje ljudi, degradaciju ključnih ekosistema i gubitak biološke
raznovrsnosti.
U linearnom ekonomskom modelu koji sledi obrazac „proizvedi - iskoristi - baci”, količina
potrošnje resursa određuje količinu nastalog otpada i emisiju CO2. Podaci Eurostata [2] iz 2016.
pokazuju da je ukupni otpad koji se u EU-28 generiše od strane privrede i domaćinstava iznosio
2.538 miliona tona, od čega je 45,7% odloženo na otpad, a samo 37,8% reciklirano. Očigledno je da
trenutni linearni ekonomski model nije ekološki i ekonomski održiv i kao neizbežan odgovor na ove
civilizacijske izazove sve veći broj kompanija kreće se ka novom cirkularnom modelu ekonomije.
Cirkularna ekonomija odnosi se na industrijski sistem koji je regenerativan po nameri i dizajnu i
koji se preusmerava prema korištenju obnovljivih izvora energije, koji eliminiše upotrebu toksičnih
hemikalija koje smanjuju ponovnu upotrebu, sa ciljem na uklanjanju otpada vrhunskim dizajnom
materijala, proizvoda, sistema, poslovnih modela.
Na nivou EU, cirkularna ekonomija je shvaćena kao jedno od prioritetnih područja u radu Evropske
komisije koja je 2015. objavila ambiciozni paket cirkularne ekonomije, koji sadrži Akcioni plan za
cirkularnu ekonomiju [3]. Plan i program delovanja sadrži popis 54 mere za zatvaranje petlje toka
cirkularne ekonomije, uzimajući u obzir sve faze životnog ciklusa proizvoda, od proizvodnje,
upotrebe, prerade do upravljanja otpadom i tržišta sekundarnih sirovina. Orijentacija na model
cirkularne ekonomije, zahvaljujući boljem eko-dizajnu, ekonomičnosti i efikasnosti iskorištavanja
resursa i merama za sprečavanje nastajanja otpada, donela bi [4] neto uštede za kompanije u EU do
600 milijardi eura godišnje, stvaranje gotovo 600.000 novih radnih mesta i značajno smanjenje
emisije gasova staklene bašte - 450 miliona tona CO2 manje do 2030.
Sve države članice EU i države kandidati dužne da primene koncept cirkularne ekonomije. Srbija,
Crna Gora, ali i BiH, imaju obavezu da slede procese usvajanja i uvođenja cirkularne ekonomije.
Na osnovu preporuka Europske komisije izmenjeni su zakoni iz područja zaštite životne sredine,
uključujući izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom. Ove izmene zakona propisale su set
nezavisnih mera kojima se jača načelo hijerarhije upravljanja otpadom, podstiče reciklaža,
smanjuje odlaganja biorazgradivog otpada na odlagališta, uvode novi prioriteti u hijerarhiji
upravljanja otpadom tzv. priprema za ponovnu upotrebu i dr. Izmenama u Zakonu u oblasti
upravljanja otpadom napravljen je prvi korak na putu implementacije koncepta cirkularne
ekonomije.
2. PREGLED LEGISLATIVE
Cirkularna ekonomija, kao novi ekonomski model koji omogućava održivu upotrebu prirodnih
resursa, postala je integralni koncept u Evropskoj politici 2011. godine ratifikacijom inicijative za
Evropu u okviru Strategije Evropa 2020.
Glavna inicijativa uključena u sedam prioritetnih inicijativa desetogodišnje razvojne strategije EU
Evropa 2020. [5], naglašava opšte mere koje treba preduzeti u EU i na nacionalnom nivou, sa
dostizanjem ciljeva pametnog, održivog i inkluzivnog rasta.
Plan je koherentan sa Sedmim akcionim programom zaštite životne sredine do 2020. [6], pod
nazivom „Živeti dobro, u granicama naše planete“, obavezujućom odlukom koju su Evropski
parlament i Komisija usvojili 2013. [7], koji pruža strateški okvir za viziju Evrope za ekološku i
politiku klimatskih promena do 2050. godine. U okviru 7. EAP-a poseban fokus među prioritetnim
ciljevima odnosi se na cirkularnu ekonomiju, uz pretvaranje otpada u resurs, uz bolju prevenciju,
ponovnu upotrebu, recikliranje i napuštanje rasipnih i štetnih praksi poput deponija.
249
Akcioni plan EU za cirkularnu ekonomiju, koji je Evropska komisija objavila u decembru 2015.,
predstavlja novu strategiju koja ima za cilj tranziciju prema ekonomiji u kojoj se vremenski
održavaju što duže vredni materijali, proizvodi i resursi, uz istovremeno smanjenje stvaranja otpada.
Akcioni plan utvrđuje mere koje se odnose na sve faze u životnom ciklusu proizvoda (od
ekstrakcije do dizajna proizvoda, proizvodnje, korišćenja do odlaganja otpada), zajedno sa
konkretnim ciljevima za pet odabranih tokova otpada: komunalni otpad, ambalažni otpad,
prehrambeni otpad, kritične sirovine i biološki otpad, kao i razvoj okvira za praćenje cirkularne
ekonomije.
U cilju modernizacije sistema za upravljanje otpadom u Evropskoj Uniji, podsticanja reciklaže i
ponovne epotrebe vrednih materijala, ali i ograničavanja upotrebe deponija za otpad, revidirani
zakonodavni okvir za otpad [8], sa pravno obvezujućim ciljevima i utvrđenim rokovima, stupili su
na snagu u julu 2018.
Prvi set mera Akcionog plana dopunjen je, iste godine, drugim paketom cirkularne ekonomije,
uključujući razvoj novih politika, poput strategije EU za plastiku u cirkularnoj ekonomiji [9], kao i
Direktivom koja se odnosi na plastiku i ribolovni alat za jednokratnu upotrebu [10], kao dva glavna
izvora evropskog plastičnog morskog otpada.
Bolji dizajn proizvoda je ključna pretpostavka cirkularnosti. Direktiva o ekološkom dizajnu [11], i
zakonodavni okvir za energetsko označavanje jedan su od najoperativnijih instrumenata politike na
nivou EU za promociju energetske efikasnosti. Radnim planom za ekodizajn, promovisana je
popravljivost, nadogradivost, trajnost i reciklabilnost proizvoda zajedno sa ciljevima energetske
efikasnosti.
U skladu sa preporukama EU o cirkularnoj ekonomiji u Srbiji, Crnoj Gori i BiH tokom 2016. i
2017. usvojene su izmene i dopune zakona iz oblasti zaštite životne sredine [12], uključujući
izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom [13]. Ova zakonska rešenja promovišu koncept
cirkularne ekonomije, omogućavaju stvaranje zelenih radnih mesta i ustanovljavaju dva nova
pravna institute: „prestankom statusa otpada“, kada određene vrste otpada prestanu da budu otpad
nakon obrade i „nusproizvod“, upotreba proizvodnih ostataka iz proizvodnih procesa nakon
unošenja nusproizvoda u registar.
3. DISKUSIJA
Prvi korak ka cirkularnoj ekonomiji u novom zakonodavnom okviru su mere koje jačaju načelo
hijerarhije u upravljanju otpadom, a posebno sprečavanju otpada, kao i pripreme za ponovnu
upotrebu, recikliranje, njihovo delovanje nakon upotrebe i odlaganja otpada [14]. Prema novim
zakonskim rešenjima jedinice lokalne samouprave su obavezne da osiguraju sisteme sakupljanja i
odvajanja otpada za reciklažu, da izgrade lokacije koje su namenjene sakupljanju kućnog otpada,
da identifikuju ilegalna odlagališta, izvrše projektovanje i sanaciju nesanitarnih deponija, kao i da
potpišu sporazume s jednom ili više jedinica lokalne samouprave o projektivanju i izgradnji
zajedničkih pogona za obradu, skladištenje, oporavak i odlaganje otpada na zajedničkim
lokacijama.
Preovlađujući industrijski ekonomski model „proizvedi - iskoristi - baci”, dominantan je u našim
uslovima. Činjenica da je prirodnih resursa sve manje, čini ovaj sistem neodrživim. Cirkulaarna
ekonomija [15] je koncept restorativnog industrijskog modela, čiji se okvir oslanja na principe na
kojima počiva živi svet koji ne poznaje otpad.
Cirkularna ekonomija predviđa niz mera koji za cilj imaju da proizvodi i resursi ostaju u ekonomiji
što duže, uz minimiziranje stvaranja otpada. To podrazumeva da se favorizuju proizvodi koju
uključuju eko dizajn, mogućnost popravke, reciklabilnost ili energetsku efikasnost, ali i visoke
ciljeve vezane za otpad, visok stepen reciklaže komunalnog otpada i značajno smanjivanje
odlaganja otpada.
Srbija, Crna Gora i BiH su u procese usvajanja i uvođenja cirkularne ekonomije relativno brzo
reagovala, tako što su prihvatile preporuke Evropske komisije o cirkularnoj ekonomiji.
Transpozicija zakonodavstva EU u zakonodavstva ovih entiteta je tekla tako što su usvojene izmene
250
i dopune zakona iz oblasti zaštite životne sredine, uključujući i dopune Zakona o upravljanju
otpadom. Ovim izmenama otvoren je prostor za uvođenje cirkularne ekonomije i otvaranje
„zelenih“ radnih mesta, jer za to postoje realni uslovi korišćenjem komparativnih prednosti
prirodnog okruženja. Uvođenjem nove “zelene” infrastrukture stvaraju se osnove za investicioni
ciklus u kome je ona pokretač rasta i u oblastima upravljanja otpadnim vodama, otpadom i
obnovljivim izvorima energije.
Brojni su izazovi i promene koje stoje na putu implementacije koncepta CE, kako na nacionalnom,
tako i na lokalnom nivou. Potrebna je, pre svega, promena u razmišljanju i oblikovanju novih
poslovnih modela, ali i modernizacija industrije, adekvatni kadrovi, povećanje energetske
efikasnosti, veća efikasnost korištenja materijalnih resursa, novi industrijski rast i otvaranje novih
radnih mesta, proizvodnja bazirane na obnovljenim izvorima energije [16].
4. ZAKLJUČAK
Proces tranzicije sa linearnog na cirkularni ekonomski model je veoma složen i zahteva

ispunjavanje niza pretpostavki: razvijenu ekološku inteligenciju, razvijen institucionalni okvir,
razvijenu infrastrukturu za upravljanje otpadom, znanje i razumevanje fenomena savremene
ekološke realnosti, obezbeđenje neophodnih resursa, kontinuitet, naučni pristup.
Legislativa je osnova zaštite i očuvanja životne sredine u oblasti upravljanja otpadom, ali i uslov za
tržišnu stabilnost u postupanju s otpadom. Legislativni/regulatorni okvir kategorizuje vrste otpada,
aktivnosti i procedure vezane za otpad, alate za izbegavanje stvaranja otpada, a sami propisi na
direktan način utiču na proizvođače i operatere otpadom u upravljanju otpadom. Zbog toga su
obavezni elementi legislative upravljanja otpadom smešteni u ravni: definisanja (karakterizacije)
otpada; opasnih karakteristika pojedninih vrsta otpada; postupanja sa otpadom (npr. reciklaža), ali i
objekata upravljanja otpadom (skladišta, odlagališta, pogoni za obradu i dr.).
Koncept cirkularne ekonomije, iako nije sasvim nov, sve više je zastupljen u planovima i
programima kreatora ekonomske politike, što je očigledno, na primer, u sveobuhvatnom paketu
evropske cirkularne ekonomije. Cirkularna ekonomija je postala i važno polje akademskog
istraživanja, sa značajnim porastom broja naučnih i stručnih radova u uglednim svetski časopisima,
jer je nesumnjiv značaj i važnost održivog razvoja i cirkularne ekonomije za akademske zajednice,
donosioce politika i kompanije.
Područje cirkularne ekonomije u Srbiji, Crnoj Gori i BiH nije dovoljno istraženo, iako potencijali za
realan razvoj ovog ekonomskog modela postoje. Ekonomija je i dalje prvenstveno usmerena na
tradicionalne, linearne načine proizvodnje i potrošnje, čemu u dobroj meri doprinosi i relativno
nizak nivo svesti o recikliranju i upravljanju otpadom.
Procenjuje se da bi se uvođenjem modela cirkularne ekonomije samo u Srbiji otvorilo 30.000 novih
radnih mesta, a konkurentnost privrede, posebno u sektoru recikliranja, može se znatno povećati
[17]. Tome u prilog ide i činjenica da je država Srbija regionalna lider u podsticanju razvoja i
investicionim ulaganjima.
LITERATURA
[1] IRP (2017). Assessing global resource use: A systems approach to resource efficiency and
pollution reduction. Bringezu, S., et al.,. A Report of the International Resource Panel. United
Nations Environment Programme. Nairobi, Kenya.
[2] Eurostat Waste statistics (2016). [Online]. Available at: https://bit.ly/2qI0Vw4
[3] European Commission (December 2nd, 2015). Communication from the Commission to the
European Parliament, the Council, the European Economic and Social Committee and the
Committee of the Regions ‘Closing the loop – an EU action plan for the Circular Economy’
COM (2015) 614 final, Brussels, 21 pages.
[4] European Parliamentary Research Service EPRS (2016) Closing the loop. New circular
economy package. Available at: https://bit.ly/34RbdZv
251
[5] European Commission (2010) EUROPE 2020. A strategy for smart, sustainable and inclusive
growth. Communication from the Commission to the European Parliament COM(2010) 2020
final, Brusells Available at: https://bit.ly/2KaUyZe
[6] European Parliament and the Council of the European Union (2013). Decision No 1386/2013/
on a General Union Environment Action Programme to 2020 'Living well, within the limits of
our planet'. Official Journal of the European Union L 354/171 of 20 November 2013. Available
at: https://bit.ly/2X4Dedm
[7] European Parliament and the Council of the European Union (2013). Decision No 1386/2013/
on a General Union Environment Action Programme to 2020 'Living well, within the limits of
our planet'. Official Journal of the European Union L 354/171 of 20 November 2013. Available
at: https://bit.ly/2pbKEzd
[8] European Council, Council of the European Union (February 23rd, 2018). ‘EU ambassadors
approve new rules on waste management and recycling’, press release. Available at:
https://bit.ly/2O6IZ6b
[9] European Commission (2018). Communication from the commission to the european
parliament, the council, the european economic and social committee and the committee of the
regions. A European Strategy for Plastics in a Circular Economy COM/2018/028 final,
Brussels. Available at: https://bit.ly/33Pb4pD
[10] European Parliament and the Council of the European Union (2019) Directive (EU) 2019/904
of the European Parliament and of the Council of 5 June 2019 on the reduction of the impact of
certain plastic products on the environment . Official Journal of the European Union Available
at: https://bit.ly/2QdO3IL
[11] European Parliament and the Council of the European Union (2009). Directive 2009/125/EC of
the European Parliament and of the Council of 21 October 2009 establishing a framework for
the setting of ecodesign requirements for energy-related products. Official Journal of the
European Union.
Available at: https://bit.ly/2NCGVUw
[12] Zakon o zaštiti životne sredine ("Sl. glasnik RS", br. 135/2004, 36/2009, 36/2009 - dr. zakon,
72/2009 - dr. zakon, 43/2011 - odluka US, 14/2016 i dalje - dr. zakon)
Available at: https://bit.ly/2CycqZG
[13] Zakon o upravljanju otpadom ("Sl. glasnik RS", br. 36/2009, 88/2010, 14/2016 i dalje dr.
zakon). Available at: https://bit.ly/2X3PwTx
[14] Mitrović, S., Radosavljević, I., Veselinov. M. (2016). Cirkularna ekonomija kao šansa za
razvoj Srbije. [pdf] Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Misija OEBS-a u Srbiji.
Available at: https://bit.ly/2O7e3TH
[15] Preston, F., Lehne, J., Wellesley, L. (2019). An Inclusive Circular Economy Priorities for
Developing Countries. Energy, Environment and Resources Department.
[16] Gligoric, M., Jovanović, Gavrilović, B. (2017). Cirkularna ekonomija kao okosnica održivog
razvoja privrede Srbije. Društvo ekonomista Beograda, 2-3, 119-135.
[17] Đureta, V., Mutić, M., Mitrović, S., Bogdanović, M. (2016). Osnove cirkularne ekonomije.
Available at: https://bit.ly/2q3KQ3T
252
PRIMENA MEHANIZMA ČISTOG RAZVOJA U UPRAVLЈANJU OTPADOM
Nenad Nešić1, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Prištini

Bratimir Nešić2, Fakultet zaštite na radu, Univerzitet u Nišu
Luka Nešić3, Fakultet zaštite na radu,Univerzitet u Nišu
Apstrakt:Iako je Srbija na tržište mehanizma čistog razvoja stigla sa zakašnjenjem, neohodni

institucionalni okvir za korišćenje tržišta utvrđenog Kjoto protokolom je ranije uspostavlјen, postoji
veliko interesovanje investitora a sprovođenje projekata u okviru mehanizma čistog razvojamože u
velikoj meri pobolјšati stanje životne sredine. U oblasti upravlјanja otpadom, sprovođenje
projekata može značajno doprineti rešavanju problema na nacionalnom nivou i bržem i efikasnijem
usaglašavanju prakse upravlјanja otpadom sa međunarodno definisanim zahtevima.Efikasno
sprovođenje projekata u upravlјanju otpadom, realno je izvodlјivo s obzirom da se može postići
smanjenje emisija metana uz relativno mala ulaganja. Pogodnost u sprovođenju projekata ogleda
se i u mogućnostima iskorišćenja već postojećih znanja i iskustava na međunarodnom
nivouposebno kada se govori o upravlјanju otpadom gde je veliki broj istraživanjai projektnih
aktivnosti realizovan u prethodnom periodu. Usvojene metodologije u okviru mehanizma čistog
razvoja za upravlјanje otpadom pokrivaju najveći broj tipova projekata čije je sprovođenje moguće
u Srbiji pa nije potrebna priprema novih, već samo prilagođavanje postojećih metodologija. U radu
su opisani detalјi u vezi projektnih aktivnosti, zakonskih i institucionalniha osnova za primenu,
projekata mehanizma čistog razvoja u oblasti upravlјanja otpadom kao i mere za efikasniju
primenu i način primene po isteku Kjoto perioda.
Ključnereči: mehanizam čistog razvoja, upravljanje otpadom
APPLICATION OF CLEAN DEVELOPMENT MECHANISM IN WASTE

MANAGEMENT
Abstract:Although Serbia has arrived late to the Clean Development Mechanism market, the
necessary institutional framework for using the market established by the Kyoto Protocol has been
established earlier, there is strong investor interest and the implementation of projects under the
Clean Development Mechanism can greatly improve the environment. In the field of waste
management, project implementation can make a significant contribution to problem solving at the
national level and to more quickly and efficiently align waste management practices with
internationally defined requirements. Effective implementation of waste management projects is
feasible, given that methane emissions can be achieved with relatively little investment. The
suitability for the implementation of projects is also reflected in the possibilities of using already
existing knowledge and experience at the international level, especially when it comes to waste
management where a large number of research and project activities have been realized in the
previous period. The adopted methodologies under the Clean Development Mechanism for waste
management cover the largest number of project types that can be implemented in Serbia, so it is
1
nesic77@gmail.com
2
bratimir@gmail.com
3
lukanesic003@gmail.com
253
not necessary to prepare new ones, but only to adapt existing methodologies. The paper describes
the details of project activities, legal and institutional basis for implementation, clean development
mechanism projects in the field of waste management, as well as measures for more efficient
implementation and implementation after the Kyoto period.
Keywords: clean development mechanism, waste management
1. UVOD
Republika Srbija članica je Kjoto protokola od 17. Januara 2008. godine. S obzirom na status u
okviru Protokola, Republici Srbiji dostupan je jedan od tri fleksibilna mehanizma Kjoto protokola i
to mehanizam čistog razvoja [1]. Pored stupanja na snagu Kjoto protokola, jedan od obavezujućih
uslova za sprovođenje projekata mehanizma čistog razvoja, državi domaćinu je uspostavlјanje
Nacionalnog tela za sprovođenje projekta mehanizma čistog razvoja (DNA) [2].
U Republici Srbiji „Nadležno nacionalno telo za sprovođenje projekata mehanizma čistog razvoja u
okviru Kjoto protokola“ (DNA) postalo je operativno 21. Novembra 2008. godine. DNA je osnovan
Odlukom Vlade (05 broj: 02-2099/2008-1 od 5. Juna 2008. godine) [3], dok je Sporazum o
osnivanju Nacionalnog tela za sprovođenje projekata mehanizma čistog razvoja u okviru Kjoto
protokola potpisan 30. jula 2008. godine. DNA, kao posebno telo, uvedeno je u nacionalni
zakonodavni okvir Zakonom o zaštiti vazduha [4]. DNA u Republici Srbiji je multisektorsko telo u
čijem radu učestvuju predstavnici relevantnih ministarstava. Relevantne informacije koje se tiču
rada DNA u Republici Srbiji dostupne su na internet adresi:
http://www.merz.gov.rs/cir/odsek/odsek-za-klimatske-promene [5].
2. MEHANIZAM ČISTOG RAZVOJA I UPRAVLЈANJE OTPADOM
Od početka primene Kjoto protokola i sprovođenja prvih projekata mehanizma čistog razvoja sektor
upravlјanja otpadom privlači dosta pažnje [2]. Razlog tome je mogućnost ostvarenja značajnog
smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, u kratkom vremenskom periodu i uz relativno
mala ulaganja.Iako je Republika Srbija uspostavila neophodni institucionalni okvir za korišćenje
tržišta utvrđenog Kjoto protokolom, uslovno, može se dovesti u pitanje opravdanost i očekivana
korist od sprovođenja projekata mehnizma čistog razvoja, imajući u vidu da smo na sredini Kjoto
perioda. S druge strane, određena prednost ogleda se u mogućnostima iskorišćenja već postojećih
znanja i iskustava u ovoj oblasti na međunarodnom nivou. Ovo se naročito odnosi na sektor
upravlјanja otpadom gde je veliki broj istraživanja i konkretnih projektnih aktivnosti realizovan u
prethodnom desetogodišnjem periodu.
Na međunarodnom planu, sektor upravlјanja otpadom privlači dosta pažnje još od početka primene
Kjoto protokola. Koliko su velika očekivanja od ovog sektora u oblasti mehanizma čistog razvoja
očigledno je i kroz činjenicu da su dve od tri prvo odobrene metodologije mehanizma čistog
razvoja, bile za projekte u upravlјanju otpadom. Osnovni razlog ovakvog interesovanja je
mogućnost znatnog smanjenja emisija metana uz relativno mala ulaganja. Prosečni period za koji se
projekat sakuplјanja i korišćenja biogasa isplati je godinu do godinu i po dana i to samo od prodaje
jedinica sertifikovanog smanjenja emisija. Istraživanja su pokazala da emisije metana zavise od tipa
otpada, tipa odlagališta (deponiju ili smetlište), klimatskih uslova i niza drugih faktora.
Za potencijalne projekte u Republici Srbiji lista usvojenih metodologija mehanizma čistog razvoja
relevantnih za upravlјanje otpadom prikazana je u Tabeli 2.
254
Tabela 1.Usvojene metodologije relevantne za upravlјanje otpadom
Izvor: Arnoudov, V., Horst, A.: ''NacionalnastrategijazauklјučivanjeRepublikeSrbijeumehanizamčistograzvoja'',
Ministarstvoživotnesredineiprostornogplaniranja, Beograd, Srbija, 2010.
Metodologijezap Metodologije
Metode rojekteregularnih za projekte
razmera malih razmera
Sakuplјanje i tretman ACM001
Deponijski gas AMS-III.G.
deponijskog gasa AM0075
Alternativne Kompostiranje, gasifikacija,
metode tretmana biodigestija, termički tretman, AM0025
čvrstog spaljivanje.
komunalnog Aerobnitretmančvrstogkomuna
otpada AM0039 AMS-III.F.
lnogotpada
Programski deomehanizma čistograzvoja omogućuje realizaciju projekata malih redukcionih

potencijala uz smanjenje investicionih troškova, a u okviru programa koji podrazumeva slične mere
smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte. Svi uklјučeni projekti moraju koristiti istu
tehnologiju i metodologiju. Program sadrži tačan opis mere, tehnologije koja se primenjuje, kao i
metode utvrđivanja osnovnog scenarija. U okviru programa moraju se definisati i planovi
monitoringa za pojedinačne projektne aktivnosti i program u celini. Svaki projekat koji ispunjava
uslove definisane programom može se istom dodati u bilo kom trenutku bez izrade novog
projektnog dokumenta i prolaska kroz složenu proceduru odobravanja.
Analiza mogućnosti za sprovođenje projektnih aktivnosti u upravlјanju otpadom u Republici Srbiji
pokazala je da bi, teorijski, one mogle obuhvatiti projekte: sakuplјanje deponijskog gasa i
proizvodnju energije, kompostiranje otpada, sakuplјanje i sagorevanje otpada i druge alternativne
načine upravlјanja otpadom [2].
2.1 Deponijski gas
Uočeno je da projekti koji se odnose na prikuplјanje deponijskog gasa mogu proizvesti mnogo više
metana u tropskim i suptropskim područjima, nego u umerenim klimatskim zonama, kojoj pripada i
Republika Srbija. Otpad na odlagalištima proizvodi manje SO2, s obzirom da je više u kontaktu sa
kiseonikom, od otpada deponovanog na uređenim deponijama čvrstog komunalnog otpada.Da bi
teoretski modeli obezbedili pouzdane procene emisija metana za svaki pojedinačni slučaj potrebno
je izraditi studije izvodlјivosti jer svaka deponija ima određene individualne karakteristike.Primera
radi, na teritoriji Republike Srbije odlagališta na kojima se otpad ne tretira (na primer ravnanjem, ili
je razbacan unaokolo, odnosno, prenosi se sa jedne lokacije odlagališta na drugu, itd.) proizvode u
proseku manje metana nego uređene deponije približno iste veličine. U prilog sprovođenju
projekata u sektoru upravlјanja otpadom u Republici Srbiji ide i činjenica da se na ovaj način mogu,
u velikoj meri, rešiti i postojeći dugogodišnji problemi. U prilog opravdanosti sprovođenja ovih
projekata svedoči i trenutni broj projekata mehanizma čistog razvoja na globalnom nivou. Podaci iz
septembra 2009. godine pokazuju da su projekti mehanizma čistog razvoja koji se odnose na
korišćenje metana i dalјe treći po brojnosti, iza projekata koji podrazumevaju korišćenje obnovlјivih
izvora energije i proizvodnju energije iz otpada.
Do sada je pripremlјeno i podneto na validaciju ukupno 1003 projekta u oblasti korišćenja metana,
od čega oko dve trećine iz deponijskog gasa. Od ovog broja, 138 projekata je registrovano od strane
Izvršnog odbora mehanizma čistog razvoja i već ostvaruju smanjenje emisija. U smislu regionalne
rasprostranjenosti, značajno je pomenuti da je u Kini i Brazilu razvijen najveći broj projekata za
sakuplјanje i korišćenje deponijskog gasa. Ovakva regionalna raspodela posledica je velikog broja
stanovnika i klimatskih uslova u ovim zemlјama ali i činjenice da su ove države bile među prvim
državama učesnicama u procesu uvođenja mehanizma čistog razvoja.
255
Projekti sakuplјanja i korišćenja deponijskog gasa imaju mnogo ravnomerniju rasprostranjenost na
globalnom nivou, nego što je to slučaj sa drugim tipovima projekata mehanizma čistog razvoja.
Razlog za to je što ih je lakše pripremiti i sprovesti s obzirom da koriste već utvrđene i dostupne
metodologije i tehnologije. Postojeće usvojene metodologije pokrivaju najveći broj mogućih tipova
projekata u upravlјanju otpadom. Sakuplјanje I sagorevanje deponijskog gasa je jedan od najčešćih
načina iskorišćenja metana sa postojećih deponija i sprečavanja njegovih emisija u atmosferu.
Standardni sistem za sakuplјanje i korišćenje deponijskog gasa sa tela deponije [6] prikazan je na
slici 1.
Slika 1.Standardni sistem za sakuplјanje i korišćenje deponijskog gasa

(1–Telo deponije, 2-Gasne sonde/biotrnovi, 3-Cev za sakuplјanje ocedne vode, 4-Gasni kolektor,
5-Kompresor za isisavanje gasa, 6-Visokotemperaturna baklјa, 7–Kogeneracioni motor,
8–Trafo-stanica, 9–Toplovod)
Izvor: Marković Nenad: ''Kućni otpad, od problema do rešenja'', Misija OEBS u Srbiji, Beograd, 2009.
Nacionalna strategija upravlјanja otpadom sa programom približavanja Evropskoj Uniji[30]

predviđa zatvaranje većeg broja postojećih deponija. Ulogu zatvorenih deponija preuzele bi nove
regionalne deponije. Po zatvaranju deponije, procesi razlaganja otpada se nastavalјaju i proizvodnja
i emisija metana traje više godina nakon toga. Zato zatvorene deponije ili zatvoreni delovi deponija
mogu biti najpogodniji za razvoj ovog tipa projekta.Uzimajući u obzir da su deponije i druga
odlagališta otpada u nadležnosti opština, dok javna komunalna preduzeća upravlјaju deponijama,
ona mogu, kao i koncesionari deponija, biti potencijalni predlagači projekata. Sprovođenjem
projekata bilo bi obezbeđeno povećanje priliva gotovog novca u opštine i značajno bi se doprinelo
pobolјšanju stanja životne sredine odnosno uslova života uopšte, s obzirom da bi bile smanjene
emisije neprijatnih mirisa i mogućnost nekontrolisanih požara.Prednost sistema sagorevanja je u
tome što je ovakav sistem relativno jeftin i ne zahteva komplikovanu opremu. Ovi sistemi se mogu
postaviti i na deponijama srednje veličine, koje nemaju potencijal proizvodnje metana dovolјan i za
proizvodnju električne ili toplotne energije. Ovaj tip projekta pogodan je i za manje deponije, jer ne
zahteva ogromna ulaganja, koja mogu biti velikim delom povraćena kroz prodaju jedinica
sertifikovanog smanjenja emisija [2]. Korišćenje deponijskog gasa može biti značajan izvor
energije, naročito uzimajući u obzir da cene energije rastu i da je Republika Srbija uvoznik
značajnog dela energije.
2.2 Kompostiranje
Kompostiranje otpada je jedna od najčešćih mera za smanjenje emisija metana i predstavlјa veoma
čestu praksu u upravlјanju otpadom [2]. Stvaranjem uslova za aerobno razlaganje otpada sprečavaju
se emisije metana i proizvodi se čisto organsko đubrivo. Ovaj tip projekata je čest u mnogim
256
zemlјama u svetu. Nјihovu realizaciju uslovlјava postojeći sistem za separaciju čvrstog komunalnog
otpada jer se za proizvodnju visokokvalitetnog komposta mora koristiti isklјučivo organski
otpad.Na slikama 2. i 3. prikazan je deo mehanizacije koji se koristi u tehnologiji kompostiranja
[7]kao i gotov kompost koji se dobija na kraju procesa kompostiranja otpada koji potiče iz
komunalne delatnosti, polјoprivrede i šumarstva.
Slika 2.Tehnologija kompostiranja: mobilni mlin za usitnjavanje otpada(levo) i savremeni prevrtač

komposta (desno)
Izvor: NešićBratimir: ''Detalјni opis tehničko-tehnološkog rešenja (sa aspekta zaštite životne sredine) za integralni
sistem upravlјanja otpadom n ateritoriji regionalnog centra Smederevo'', PWW Srbija, Niš, Srbija, 2010.
Slika 3.Tehnologija kompostiranja: mobilno bubanj-sito za frakcionisanje komposta (levo) i gotov

kompost pre prosejavanja i pakovanja (desno)
Izvor: Nešić Bratimir: ''Detalјni opis tehničko-tehnološkog rešenja (sa aspekta zaštite životne sredine) za integralni
sistem upravlјanja otpadom na teritoriji regionalnog centra Smederevo'', PWW Srbija, Niš, Srbija, 2010.
2.3 Sakupljanje i spaljivanje otpada
Sakuplјanje i spalјivanje otpada u cilјu proizvodnje toplotne i električne energije može se

realizovati kao projektna aktivnost i često se praktikuje u EU, SAD i Japanu. Preduslov efikasnog
spalјivanja jeste separacija otpada. Izgradnja postrojenja za spalјivanje otpada zahteva veoma
detalјno istraživanje izvodlјivosti, uklјučujući i logistiku u smislu prevoza otpada i lokacije za samo
postrojenje. Trenutno takve studije u Republici Srbiji nisu dostupne [2].
3. ZAKLJUČAK
Kako bi potencijali Republike Srbije za sprovođenje projekata u upravlјanju otpadom u okviru

mehanizma čistog razvoja bili maksimalno iskorišćeni, poželјno je da potencijalni predlagači
projekata usmere svoje napore na projekte sakuplјanja i sagorevanja deponijskog gasa,
kompostiranje i spaljivanje otpada bilo da uklјučuju samo spalјivanje ili i proizvodnju energije. Ne
treba zaboraviti da sprovođenje projektnih aktivnosti kroz mehanizam čistog razvoja može dovesti
do značajnog povećanja isplativosti projektnih aktivnosti i omogućiti realizaciju projekata koji na
drugi način ne bibili mogući.
257
LITERATURA
[1] Nešić, B.,: Ekonomsko-ekološki efekti kompostiranja kao mehanizma čistog razvoja, Magistarska teza,
Fakultet zaštite na radu Univerziteta u Nišu, Niš, (2018).
[2] Arnoudov, V., Horst, A.,: ''Nacionalna strategija za uklјučivanje Republike Srbije u mehanizam čistog
razvoja'', Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Beograd, Srbija, (2010).
[3] Пословник о начину рада, критеријумима и роковима приликом оцене и одобравања
потенцијалних пројеката механизма чистог развоја од стране Националног тела за спровођење
Пројеката механизма чистог развоја Кјото протокола, Министарство животне средине и
просторног планирања, Београд, Србија, (2008).
[4] Zakon o zaštiti vazduha, ''Službeni glasnik Republike Srbije'' broj 36/2009 i 10/2013.
[5] Nadležno nacionalno telo za sprovođenje projekata mehanizma čistog razvoja u okviru Kjoto protokola
- (DNA). [Internet] Dostupno na: http://www.merz.gov.rs/cir/odsek/odsek-za-klimatske-promene
(Pristup: 18.10.2019.)
[6] Marković, N.,:Kućni otpad, od problema do rešenja, Misija OEBS u Srbiji, Beograd, (2009).
[7] Nešić, B. : Detalјni opis tehničko-tehnološkog rešenja (sa aspekta zaštite životne sredine) za integralni
sistem upravlјanja otpadom na teritoriji regionalnog centra Smederevo, PWW Srbija, Niš, Srbija,
(2010).
258
PRIMENA HEMIJSKIH METODA ZA DOBIJANJE METALA IZ SEKUNDARNIH
IZVORA
Grozdanka Bogdanović1, Tehnički fakultet u Boru, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: U radu je dat kratak pregled hemijskih metoda koncentracije koje se koriste u reciklaži
metala iz sekundarnih izvora. Sekundarni izvori metala su ostaci i nus-proizvodi industrijskih i
rudarskih procesa. Reciklažom metala se ostvaruju značajni ekonomski efekti, štite prirodni resursi
i životna sredina, štedi energija i smanjuje otpad.
Ključne reči: metali, sekundarne sirovine, rudarstvo, luženje
APPLICATION OF CHEMICAL METHODS FOR METALS RECOVERY FROM

SECONDARY SOURCES
Abstract: The paper gives a brief overview of the chemical methods used in the recycling of metals
from secondary sources. Secondary sources of metals are the residues and by-products of industrial
and mining processes. Metal recycling produces significant economic effects, protects natural
resources and the environment, saves energy and reduces waste.
Keywords: metals, secondary raw materials, mining, leaching
1. UVOD
Intenzivan razvoj tehnike i tehnologija u svetu uslovljava veću potrošnju metala, što kao posledicu
ima višestruki porast cene nekih metala poslednjih godina [1]. Porast potrošnje obojenih, retkih i
plemenitih metala i sve strožiji propisi u oblasti zaštite životne sredine nameću pitanje reciklaže i
dobijanja vrednih metala iz sekundarnih sirovina. Iskorišćenje industrijskog otpada kao izvora
sekundarnih sirovina i energije postaje sve značajnije za savremeno društvo. Takođe, sve veća
pažnja se posvećuje mogućnošću tretiranja sirovina sa niskim sadržajem metala, s obzirom da su
nestale, ili su veoma ograničene rezerve bogatih ruda [2].
Sekundarne sirovine su sirovine koje su već jednom prošle kroz proizvodni proces. Najvažnije
sekundarne sirovine za dobijanje bakra su metalni otpaci od bakra i njegovih legura, otpaci od
bakarnih kablova i provodnika, razne strugotine i električni i elektronski otpad. Priprema i prerada
metaličnih sekundarnih sirovina su osnovne operacije neophodne za dalju preradu i dobijanje
gotovih proizvoda. Reciklažom se ostvaruju značajni ekonomski efekti, štite prirodni resursi i
životna sredina, štedi energija i smanjuje otpad. Promena odnosa prema otpadnim sirovinama i
reciklaži istih, može se zapaziti u najrazvijenijim industrijskim zemljama koje su suočene sa
problemom sve većeg iscrpljivanja neobnovljivih izvora. Dobijanje metala tehnologijama reciklaže
dovodi se do uštede energije i to za čelik - 74%, aluminijum - 95%, bakar - 85 %, olovo - 65%.
Dobijanje metala reciklažom smanjuje se potrošnja vode za 40%, smanjuje se zagađenje vode za 76
% i vazduha za 86%. Kina je vodeća zemlja u svetu po proizvodnji bakra iz sekundarnih sirovina,
pri čemu se jedna trećina svetske proizvodnje bakra iz sekundarnih sirovina odvija u njoj [3,4].
1
gbogdanovic@tfbor.bg.ac.rs
259
U rudarskoj industriji se pod sekundarnim sirovinama podrazumevaju sirovine, koje su u
dosadašnjim klasifikacijama tretirane kao vanbilansne (siromašne i niskoprocentne rude) i
tehnogene sirovine, nastale u pocesima eksploatacije i prerade primarnih mineralnih sirovina [5]. U
tehnogene sirovine ubrajamo raskrivke, rudničke jalovine, flotacijske jalovine, rudničke vode i
topioničke šljake. S obzirom da se na deponijama rudarskog otpada nalaze stotine miliona tona
jalovine, reciklaža i ponovno korišćenjem ove vrste otpada, pored ekološkog i ekonomskog značaja,
ima i posebnu vrednost u zaštiti neobnovljivih resursa primarnih mineralnih sirovina. Smatra se da
će 21.vek biti vek proizvodnje metala iz sekundarnih sirovina, tj. vek obnavljanja i da će se iz
primarnih mineralnih sirovina dobijati samo onaj deo metala koji ne može da se obnovi i koji
nastaje zbog veće potražnje metala.
2. VRSTE I KARAKTERISTIKE SEKUNDARNIH IZVORA METALA
Sekundarni sirovine predstavljaju ostatke i nus-proizvode industrijskih i rudarskih procesa. Metali

prisutni u sekundarnim sirovinama mogu se podeliti u pet glavnih kategorija [1]:
1. bazni metali: Cu, Al, Ni, Sn, Zn, Fe;
2. plemeniti metali (PM): Ag i Au;
3. metali platinske grupe (PGM): Pd, Pt, Rh, Ir, Ru;
4. opasni metali: Hg, Be, Pb, Cd, As, Sb;
5. kritični metali (retki metali: Nd, Di, Eu, I, Tb, Te, Ga, Se, Ta, In, Ge)
Reciklaža metala iz sekundarnih sirovina je značajna jer vršimo transformaciju otpada u resurs.Na
primer, električni i elektronski otpadi (EE otpad) su veoma zanimljivi za reciklažu metalnih
komponenti jer sadrže plemenite metale čak i u koncentracijama koje su veće od njihovih
koncentracija u primarnim resursima i ne zahtevaju eksploataciju ležišta mineralnih sirovina, već
samo predtretman nakon sakupljanja u urbanim centrima. U literaturi se često ovakav vid dobijanja
korisnih komponenti iz sekundarnih sirovina naziva „urbanim rudarstvom“ sa značajnim
ekonomskim i ekološkim efektima. Takođe, EE otpad je interesantan i zbog metala koji se nazivaju
kritičnim metalima.
Pri eksploataciji i preradi metaličnih ruda nastaju velike količine rudarskog otpada. Postoje različite
vrste rudarskog otpada koji se razlikuje po fizičkom i hemijskom sastavu, uticaju na životnu sredinu
ili njihovom potencijalu da se dalje recikliraju u cilju dobijanja korisnih metala ili ponovno koriste
za određene namene (na pr. zapunjavanje praznih prostora ili napuštenih površinskih kopova).
Uopšteno, postoje sledeće vrste rudarskog otpada: raskrivka, otpadne stene, rudnička i flotacijska
jalovina, rudničke vode i muljevi nastali u tretmanu rudničkih voda.
Raskrivka predstavlja materijal koji treba ukloniti kako bi se došlo do rudnih ležišta u cilju njihove
eksploatacije. Sastoji se od zemlje i otpadnih stena i uglavnom se koristi za rekultivaciju terena
nakon eksploatacije ležišta. Otpadne stene su materijali sa vrlo malom koncentracijom korisne
komponente da bi njihovo izdvajanje bilo ekonomski opravdano. Uglavnom se odlažu na gomilama
ili odlagalištima pored ili unutar samih rudnika, prekrivaju zemljom i biljnim pokrivačem.
Rudničke jalovine se sastoje od stenske mase ili izdrobljene mase, sa velikim rasponom granulacije
(od veoma velikih komada stena do sitnozrnih čestica i prašine). Flotacijske jalovine predstavljaju
fino usitnjeni materijal koji se dobija kao nus proizvod flotacijske koncentracije i kao takav sadrži
nekoliko puta manju koncentraciju korisnih komponenti u odnosu na ulaznu sirovinu. Odlažu se na
flotacijskim jalovištima, a u zavisnosti od mineralizacije ležišta, tehnoloških pokazatelja rada
procesa flotacijske koncentracije, mogu imati manju ili veću mineralnu vrednost.
Rudničke vode nastaju na više načina, na lokacijama rudnika ili odlagalištima jalovine, mogu da
imaju različiti hemijski sastav i protoke. Rudničke vode se redovno prate i danas postoji više
postupaka koji se koriste za njihov tretman u cilju sprečavanja zagađenja životne sredine. Kada
sadrže značajne koncentracije korisnih komponenata, njihov tretman ima pored ekološkog i
ekonomski značaj. Pri tretmanu otpadnih voda nastaje mulj, koji se sastoji od čvrstih materijala koji
su uklonjene iz otpadnih voda, ali i nekih hemijskih jedinjenja koje su dodate u proces tretmana.
260
Iako se istražuju procesi za reciklažu muljeva, većina njih ima malu ekonomsku vrednost i sa njima
se postupa kao otpadom.
3. DOBIJANJE BAKRA IZ SEKUNDARNIH SIROVINA HEMIJSKIM METODAMA

KONCENTRACIJE
Klasični pirometalurški procesi, koji se koriste za dobijanje metala iz relativno bogatih i manje
kompleksnih ruda i koncentrata i sekundarnih sirovina, praćeni su emitovanjem štetnih gasova u
atmosferu [6]. Danas se pažnja usmerava na hemijske metode koncentracije za izdvajanje metala iz
sekundarnih sirovina [7]. Hemijske metode koncentracije se zasnivaju na metodama koje su duže
vreme poznate u analitičkoj hemiji, a sami postupci su kompleksniji od drugih konvencionalnih
metoda koncentracije i obuhvataju luženje, koncentrisanje i prečišćavanje metala iz rastvora i
izdvajanje jedinjenja metala ili metala iz rastvora. Ovi procesi se drugačije nazivaju i
hidrometalurški procesi.
U prošlim decenijama, luženje odlagališta i gomila niskoprocentnih ruda bakra, u kombinaciji sa
solventnom ekstrakcijom i elektrolizom, su postali važni tehnološki procesi u proizvodnji bakra
zbog malih investicionih ulaganja i operativnih troškova. Danas se ovim postupcima dobija 20 -
25% od svetske proizvodnje bakra [8], sa tendencijom da se obim proizvodnje poveća. U procesu
luženja metala se koriste sledeći reagensi: kiseline, baze, vodeni rastvori soli i dr. Pojedini minerali
prisutni u tehnogenim sirovinama nisu rastvorljivi samo lužnim agensima, već za njihovo
rastvaranje potrebno je prisutstvo nekog oksidansa. Kao oksidansi se koriste kiseonik (O2),
gvožđe(III), hlor (Cl2), natrijum-hlorat (NaClO3), natrijum-hromat (Na2CrO4), vodonik-peroksid
(H2O2) i dr. Bakar se u sekundarnim sirovinama može naći u elementarnom obliku ili u obliku
minerala. Luženje nekih minerala bakra rastvorima kiseline može se prikazati sledećim reakcijama
[9,10]:
CuO + H2SO4 = CuSO4 + H2O (1)
tenorit
Cu2CO3(OH)2 + 2H2SO4 = 2CuSO4 + CO2 + 3H2O (2)
malahit
2CuCO3 ∙ Cu(OH)2 + 3H2SO4 = 3CuSO4 + 2CO2 + 4H2O (3)
azurit
Cu2S + 2Fe2(SO4)3 = 2CuSO4 + 4FeSO4 + S0 (4)
halkozin
CuFeS2 + 2Fe2(SO4)3 = CuSO4 + 5FeSO4 + 2 S0 (5)
halkopirit
Pored istraživanja hemijskog luženja i primene na industrijskom nivou, vršena su brojna

istraživanja bakteriološkog luženja metala. U procesu bakteriološkog luženja istraživanja su vršena
sa ciljem da se proceni i/ili uporedi mogućnost primene različitih mikroorganizama u procesu
oksidacije različitih materijala [10,11]:Na osnovu mnogih ispitivanja nađene su mogućnosti za
poboljšanje aktivnosti mikroorganizama u procesu luženja i sada se primenjuju u komercijalnim
postrojenjima. Ovaj način luženja primenjuje se kod siromašnih ruda bakra još od devedesetih
godina prošlog veka. Veliki uticaj na bakteriološko luženje ima temperatura. Sa njenima porastom
izluženje bakra odvija se brže. Mikroorganizmi su posebno važni zbog regeneracije gvožđe(III)
jona i prevođenja jedinjenja sumpora u sumpornu kiselinu.
Tehnologija bakteriološkog luženja sulfidnih ruda bakra na gomili najviše je razvijena u Čileu. U
postrojenjima Sociedad Contractual Minera El Abra i Codelco Division Radimiro Tomic se
prerađuje 225 000 i 180 000 tona bakra godišnje, respektivno. U severnom Čileu u postrojenju
Quebrada Blanca se prerađuju sulfidne rude, procesom bakteriološkog luženja i to pri niskoj
temperaturi i pri niskom parcijalnom pristisku kiseonika na velikim visinama [10]:Postrojenje za
bioluženje na gomili Quebrada Blanca ilustruje uspešan primer razvoja i primene
biohidrometalurških procesa u rudarskoj industriji.
261
Kina poseduje veći procenat siromašnih ruda iz kojih dodatno valorizuje bakar procesima
hemijskog i bakteriološkog luženja. Luženje „in situ“ zastupljeno je u Južnoj Australiji kao i u
bakarnom pojasu Arizone, u SAD, gde se iz tehnogenih sirovina sa oko 0,1% Cu valorizuje bakar
procesima luženja, solventne ekstrakcije i elektrolize [12].
Hemijskim metodama koncentracije se danas uspešno mogu dobiti plemeniti i retki metali iz
električnog i elektronskog otpada. U elektronskom otpadu je najveći sadržaj metala (60%), a
reciklaža ima bitnu ulogu u njegovom zbrinjavanju. Procesi oksidacionog luženja u kiseloj ili
alkalnoj sredini se primenjuje za dobijanje metala iz štampanih ploča. Pored bakra, iz štampanih
ploča se valorizuju i plemeniti metali [13].Takođe se primenjuje i bioluženje pomoću kojeg se
izdvajaju bakar, nikl, cink, hrom kao i plemeniti metali (zlato i srebro) [14].
4. ZAKLJUČAK
U savremenoj praksi dobijanja metala se sve veća pažnja posvećuje sekundarnim izvorima metala.
Porast količina industrijskog i rudničkog otpada i istovremeno smanjenje bogatih rudnih ležišta,
ukazuje na sve veći značaj sekundarnih sirovina kao resursa. Odlagališta siromašne rude ili
jalovine, flotacijska jalovišta, nova neeksploatisana ležišta sa niskim sadržajem metala, ali i
električni i elektronski otpad predstavljaju potencijalne sirovine za dobijanje metala. Pored
klasičnih pirometalurških procesa, danas se sve više istražuju hemijske metode dobijanja metala iz
sekundarnih izvora koji se ne mogu prerađivati pirometalurškim putem. Izdvajanje metala iz
ovakvih sirovina se u večini slučajeva ostvaruje primenom postupaka luženja.
LITERATURA
[1] Ubaldini, S., Guglietta, D., Trapasso, F., Carloni, S., Passeri, D., Scotti. A.: Treatment of Secondary
Raw Materials by Innovative Processes, Chemistry Journal of Moldova, 2019 14 (1) ISSN (print):1857-
1727; ISSN (electronic)2345-1688, DOI: http://dx.doi.org/10.19261/cjm.2019.585.
[2] Bogdanović, G., Trumić, M., Trumić, M., Antić, D.V., Upravljanje otpadom iz rudarstva–nastanak i
mogućnost prerade, Reciklaža i održivi razvoj, 2011, 4, pp 37-43. ISSN 1820-7480.
[3] Kolomejceva-Jovanović, L., Hemija i zaštita životne sredine, Savez inženjera i tehničara Srbije,
Beograd, 2010.
[4] Wang, M., Chen,W., Zhou,Y., Li, X. Assessment of potential copper scrap in China and policy
recommendation, Resources Policy, 2017, 52, pp 235–244, ISSN: 0301-4207
[5] Trumić, M.Ž., Andrić, Lj. D., Trumić, M. S.,Upravljanje i tretman otpada, Univerzitet u
Beogradu,Tehnički fakultet u Boru, 2014.
[6] Bian, Z.; Miao, X.; Lei, S.; Chen, S.; Wang, W.; Struthers, S. The challenges of reusing mining and
mineral- processing wastes. Science, 2012, 337(6095), pp. 702-703.
[7] Hudson-Edwards, K.A.; Jamieson, H.E.; Lottermoser, B.G. Mine wastes: past, present, future.
Elements, 2011, 7(6), pp. 375-380.
[8] Northey S., Mohr S., Mudd M. G., Weng Z., Giurco D., Modelling future copper ore grade decline
based on a detailed assessment of copper resources and mining, Resources, Conservation and
Recycling, 2014, 83, pp. 190-201.
[9] Pacović N., Hidrometalurgija, RO Štampa, radio i film, Bor,1980.
[10] Bogdanović D. G., Antonijević M. M. Ponašanje i oksidacija halkopirita u vodenoj sredini, Univerzitet
u Beogradu, Tehnički fakultet u Boru, 2011.
[11] Brierley, C.L. Biohydrometallurgical prospects. Hydrometallurgy, 2010, 104(3-4), pp. 324-328.
[12] Norgate T., Jahanshahi S. Low grade ores – Smelt, leach or concentrate?, Minerals
Engineering,2010, 23, pp 65–73.
[13] Xu, Y., Li, J., Liu, L. Current status and future perspective of recycling copper by
hydrometallurgy from waste printed circuit boards, Procedia Environmental Sciences. 2016,
31, pp.162 – 170.
[14] Zhang L., Xu Z. A review of current progress of recycling technologies for metals from waste
electrical and electronic equipment, Journal of Cleaner Production,2016, 127, pp. 19-36.
262
KINETIKA ADSORPCIJE ARSENATNOG JONA NA LETEĆEM PEPELU
IMPREGNIRANIM SA OKSIDOM ŽELEZA (Α–FeOOH)
Maja Đolić 1, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu

Milica Karanac , Inovacioni centar Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, Univerzitet u Beogradu
2
Vladimir Pavićević3, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu

Aleksandra Božić4, Visoka škola strukovnih studija Beogradska politehnika
Aleksandar Marinković5, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: U ovom radu ispitana je kinetika adsorpcije arsenatnog jona na sirovom letećem pepelu
(eng. Fly ash, FA) i getitom -α–FeOOH modifikovanom uzorku (eng. Goethite fly ash, FAG).
Adsorpcija je ispitana u šaržnom sistemu, promenom kontaktnog vremena, temperature i mase
adsorbenta. Optimalni sorpcioni kapacitet od 32,35 mg/g dobijen je primenom Lengmirovog
modela na 45 ºC. Kinetika procesa odgovara modelu pseudo- drugog reda (PSO), dok je vrednost
Veber Morisove (eng. Weber Moris) konstanta potvrdila da je intra-čestična difuzija određujući
stepen reakcije. Termodinamički parametri adsorpcije za FAG/As(V) ukazali su da je proces
spontan i endoterman. Praktični značaj ovog istraživanja predstavlja stabilizacija i smanjenje
količine otpada, ponovna upotreba materijala, kao i ušteda ekoloških i ekonomskih resursa.
Ključne reči: Leteći pepeo; oksidi železa; adsorpcija; modelovanje.
KINETICS OF AS(V) ION ADSORPTION ONTO IRON-OXIDE (Α–FEOOH)

IMPREGNATED FLY ASH
Abstract: This research is focused on the kinetics of As(V) removal onto raw fly ash (FA) and
goethite -α–FeOOH impregnated samples (FAG). The adsorption was carried out in a batch system
by varying the contact time, temperature, pH, and mass of the adsorbent. Optimal capacity of As(V)
removal by the FAG adsorbent was calculated from the Langmuir model at 32.35 mg g-1 for 45°C.
The kinetic data followed the pseudo-second-order kinetic model (PSO). The Weber-Morris model
indicated intra-particle diffusion as a rate limiting step. The thermodynamic parameters for the
FAG/As(V) confirmed that adsorption was spontaneous and endothermic process. This study
gathers several ecological disciplines – waste minimization and stabilization, material reuse, as
well as ecological and economical savings.
Keywords: Fly ash, iron oxides, adsorption, modelling.
1. PRIMENA LETEĆEG PEPELA
Elektrofilterski pepeo (eng. Fly ash, FA) nastaje kao nusproizvod sagorevanja uglja u
termoelektranama (TE). Klasifikuje se kao industrijski otpadni materijal, a od 2014. godine i kao
sekundardna sirovina. Najčešća primena pepela je u građevinskoj industriji (izgradnja puteva,
1
mdjolic@tmf.bg.ac.rs
2
mkaranac@tmf.bg.ac.rs
3
vpavićević@tmf.bg.ac.rs
4
5
263
strukturnih ispuna, proizvodnja keramičkog stakla) [1], sintezi zeolita [2], poljoprivredi
(poboljšanje kvaliteta zemljišta) [3,4], tretmanu komunalnog otpadnog mulja [5] i uklanjanju CO2 iz
otpadnih gasova. Fizičko-hemijska svojstva kao što su: poroznost, raspodela i veličina čestica, kao i
aktivna površina, predstavljaju preduslov za primenu pepela kao adsorbenta za uklanjanje različitih
zagađujućih materija iz otpadnih voda [6]. Arsen se svrstava u prvu klasu toksičnih i opasnih
supstanci [7] i potiče iz različitih prirodnih ili antropogenih izvora. Adsorpcija arsena na oksidima
železa je složen proces, praćen formiranjem kompleksa sa hidroksilnim grupama i razmenom
liganada (bidentatni kompleksi sa nižim stepenom adsorpcije) [8]. U ovom radu izvršena je
modifikacija FA (poreklom iz TE Kostolac, Republika Srbija) sa getitom -α–FeOOH (FAG),
odnosno ispitana kinetika adsorpcije As(V) jona na FAG sorbentu.
a. Sinteza materijala
FAG sorbent dobijen je prema prethodno opisanom postupku [9]. Sinteza adsorpcionog materijala
sprovedena je u perforiranoj koloni sa ventilima za ulaz/izlaz gasa i sa izlaznim ventilom za
rastvarač (Slika 1). U reakcioni rastvor FeSO4·7H2O (rastvaranjem 1,6 g soli u 3,3 mL miliQ vode)
dodat je sorbent FA (10 g). Ksilen je korišćen kao hidrofobni medijum kako bi se obezbedilo
kontinualno kvašenje FA u procesu sinteze. Mešanje disperzije i formiranje uniformnog filma na
površini FA postignuto je uvođenjem azota, a potom vazduha (sa ciljem oksidacije) u trajanju od 30
min. Reakciona smeša je zagrejana na 90 C°, a zatim na svakih 5 min izvršeno je postepeno
dodavanje 4,3 g NaHCO3 u 1 mL miliQ vode, kako bi se podstaklo taloženje oksida železa u formi
getita. Disperzija je zagrejana na 90 C° tokom 60 min, a potom ostavljena preko noći da se istaloži.
Nakon filtracije, materijal je ispran miliQ vodom(200 mL) i bez sušenja korišćen u daljim
adsorpcionim eksperimentima.
Slika 1. Aparatura za sintezu FAG adsorbenta
264
b. Prosec adsorpcije
Adsorpcioni eksperimenti vršeni su u laboratorijskim uslovima u šaržnom sistemu. Za pripremu

standardnog rastvora As(V) jona početnih koncentracija od Ci(As(V)) = 5,0 i 20,0 mg L-1, na pH
vrednosti 6,0 (± 0,1), korišćena je dejonizovana voda i Na2HAsO4 7H2O (Carlo-Erba). Korišćena
suspenzija (FA/As(V)) od 2 do 20 mg adsorbenta i 10,0 mL rastvora As(V), filtrirana je nakon
adsorpcije na standardnoj membranskoj celulozi od 0,45 μm (MF-Millipore). Alikvoti su zakišeljeni
koncentrovanom HNO3 (20 µl) i koncentracija As(V) određena je primenom masene spektrometrije
sa induktivno spregnutom plazmom (eng. Inductively Coupled Plasma Mass Spectrometry, ICP-
MS). Adsorpcioni kapaciteti za FAG, izračunati su prema sledećoj jednačini:
C0  Ce (1)
qa  V
m
Gde je: qa – masa teškog metala adsorbovana po jednici mase adsorbenta (mg g˗1); C0 i Ce – masene
koncentracije teškog metala u rastvoru pre i nakon adsorpcije (mg L˗1); V – zapremina rastvora (L) i
m – masa adsorbenta (g).
Interakcija između rastvora i adsorbenta pri ravnotežnim uslovima na kojima se ostvaruje najveći
adsorpcioni kapacitet određena je korišćenjem adsorpcionih izotermi - Lengmirovog,
Frojndlihovog, Temkinovog i Dubinin-Raduškevičevog modela. Za izračunavanje parametara
adsorpcionih izotermi uklanjanja As(V) korišćeni su sledeći uslovi: Ci(As(V)) = 5,00 mg L˗1,
t = 70 min, V = 0,01 L, mads =2, 4, 6, 8, 10, 15 i 20 mg, pH = 6,0, na temperaturama od 25, 35 i
45°C. Uticaj temperature na proces adsorpcije As(V) na FAG ispitan je na temperaturama 298, 308
i 318 K. Gibsova slobodna energija (ΔG0), entalpija (ΔH0) i entropija (ΔS0) izračunate su pomoću
Vant Hofovih termodinamičkih jednačina [6]. Za ispitivanje kinetike adsorpcije korišćeni su modeli
pseudo prvog, pseudo drugog i drugog reda, kao i difuzioni modeli prenosa mase Veber Moris,
Damvald Vagner i HDMS [10].
c. Karakterizacija materijala
Karakterizacija FA i FAG izvršena je primenom: tačke nultog naelektrisanja (eng. The Point of
Zero Charge, pHpzc), metode adsorpciono/desorpcione izoterme adsorpcije gasa (eng. Brunauer–
Emmett–Teller, BET), skenirajuće elektronske mikroskopije (eng. Scanning Electron Microscopy,
SEM), rendgenske difrakcione analize (eng. X-Ray Difraction, XRD), mosbauerove spektroskopije
(eng. Mossbauer spectroscopy, MB) i infracrvene spektrometrije sa Furijeovom transformacijom
(eng. Fourier-Transform Infrared Spectroscopy, FTIR).
Vrednosti adsorpcione energije (𝐸a) dobijene primenom Dubinin-Raduškevičovom izoterme

ukazuju da je fizisorpcija dominantan proces (Tabela 1). Kada je vrednost 𝐸a < 8 kJ mol–1, proces
adsorpcije odgovara fizisorpciji, na vrednostima 8<𝐸a<16 kJ mol–1 jonskoj izmeni, a 𝐸a > 16
kJ mol–1 adsorpcija odgovara hemisorpciji [11,12]. Poređenjem literaturnih podataka za različite
materijale na bazi getita korišćene za uklanjanje As(V) jona [13], uočavaju se velike razlike u
adsorpcionim kapacitetima: u opsegu od 1,22 mg g-1 za kompozitni material sa getitom [14], do
60,6 mg g-1 za nanočestice getita [15]. U ovom istraživanju, maksimalni adsorpcioni kapacitet FAG
za uklanjanje As(V) jona izračunat je primenom Lengmirovog modela i iznosi 32,35 mg g-1.
265
Tabela 1. Parametri adsorpcionih izotermi uklanjanja As(V) na FAG
Model izoterme Parametri modela 25 C° 35 C° 45 C°
Lengmir qm [mg g-1] 27,616 29,377 32,35
KL [L mg-1] 0,23394 0,25078 0,26461
KL [L mol-1] 11527 18788 19824
R2 0,997 0,999 0,999
Frojndlih KF [(mg g-1) (dm3 mg-1)1/n] 8,855 10,145 11,662
1/n 1,270 1,241 1,202
R2 0,989 0,994 0,998
Temkin AT [L g-1] 3,119 3,509 4,025
bT 8,86 8,88 8,84
B [kJ mol-1] 279,81 288,35 299,28
R2 0,853 0,869 0,885
Dubinin- qm [mg g-1] 15,20 15,90 16,64
Raduškevič
Kad [mol2 kJ-2] 8,50 8,46 8,41
Ea [kJ mol-1] 7,668 7,688 7,709
R2 0,890 0,905 0,921
Kinetički modeli za ispitivanje adsorpcije pseudo prvog, pseudo drugog i drugog reda, kao i
difuzioni modeli prenosa mase: Veber Moris, Damvald Vagner i HDMS, prikazani su u Tabeli 2.
Uspešna primena PSO modela ukazuje da proces hemisorpcije može biti ograničavajući stupanj
[16]. Niska vrednost konstante brzine dobijene primenom PSO modela može se tumačiti kao
smanjenje pokretljivosti i stabilnost hidratisanih arsenatnih kompleksa. Visoka difuzivnost
hidratisanih As(V) jona ogleda se u većoj konstanti brzine, dok nizak uticaj temperature na k2 (PSO)
ukazuje na čvrsto vezivanje molekula vode za solvatacionu ljusku. Primenom Veber Morisovog
(eng. Weber Moris) modela pokazano je da je intra-čestična difuzija određujući stepen reakcije
adsorpcije (najsporija reakcija).
Tabela 2. Parametri kinetičkih modela uklanjanja As(V) na FAG

Kinetički model Konstanta As(V) Kinetički model Konstanta As(V)
Pseudo prvog reda k (k1, k2) 0,03226 Veber Moris, kp1 (mg g-1 min- 0,717
0.5
stepen 1 )
qe(mg g-1) 5,152 (Weber Morris) C (mg g-1) -1,004
R2 0,991 R2 0,997
Pseudo drugog k (k1, k2) 0,00243 Veber Moris, kp2 (mg g-1 min- 0,492
0.5
reda, PSO stepen 2 )
(Lagergreen) qe(mg g-1) 7,791 (Weber Morris) C (mg g-1) 0,282
R2 0,992 R2 0,999
Drugog reda k (k1, k2) 7,791 Damvald Vagner K 0,0058
qe(mg g-1) 0,020035 (Dunwald- R2 0,997
R2 0,885 Wagner)
266
Negativne vrednosti Gibsove energije ΔG0(-34,18; -35,50 i -36,80 na 298, 308 i 318 K redom)
ukazuju da je proces adsorpcije As(V) na FAG spontan, a pozitivna vrednost entalpije ΔH0
(4,86 кЈ mol-1) ukazuje da je adsorpcija endoterman proces. Smanjenje vrednosti Gibsove energije
na višoj temperaturi ukazuje da se spontanost procesa povećava sa povećanjem temperature.
4. ZAKLJUČAK
U radu je ispitana je primena letećeg pepela modifikovanog sa getitom kao jeftinog i lako
dostupnog adsorbenta za uklanjanje arsena iz vode. Maksimalni adsorpcioni kapacitet adsorbenta
FAG za uklanjanje As(V), izračunat prema Lengmirovom modelu, iznosi 32,35 mg g-1 na 45 °C.
Adsorpcija As(V) jona na modifikovanom pepelu je spontan i endoterman proces. Dalja istraživanja
usmerena su ka ponovnoj upotrebi iskorišćenog adsorbenta (FAG/As(V)) kao aditiva za
proizvodnju građevinskog materijala. Primenom održive inženjerske prakse, smanjila bi se količina
deponovanog industrijskog otpada i obezbedilo upravljanje sirovinama uz značajne ekonomske
uštede.
ZAHVALNICA
Istraživanja u ovom radu izvršena su u okviru aktivnosti na projektu III43009 koji finansira
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
LITERATURA
[1] Jayaranjan, M.L.D., van Hullebusch, E.D., Annachhatre, A.P.: Reuse options for coal fired power plant
bottom ash and fly ash. Reviews in Environmental Science and Biotechnol, Vol. 13 (2014), pp. 467-
486.
[2] Bukhari, S.S., Behin, J., Kazemian, H., Rohani, S.: Conversion of coal fly ash to zeolite utilizing
microwave and ultrasound energies: A review. Fuel, Vol. 140 (2015), pp. 250-266.
[3] Singh, R.P., Gupta, A.K., Ibrahim, M.H., Mittal, A.K.: Coal fly ash utilization in agriculture: its
potential benefits and risks. Reviews in Environmental Science and Bio/Technology, Vol. 9 (2010), pp.
345-358.
[4] Shaheen, S.M., Hooda, P.S., Tsadilas, C.D.: Opportunities and challenges in the use of coal fly ash for
soil improvements--a review. Journal of Environmental Management, Vol. 145 (2014), pp. 249-267.
[5] Chen, C., Zhang, P., Zeng, G., Deng, J., Zhou, Y., Lu, H.: Sewage sludge conditioning with coal fly ash
modified by sulfuric acid. Chemical Engineering Journal, Vol. 158 (2010), pp. 616-622.
[6] M. Karanac, Primena elektrofilterskog pepela modifikovanog kalcijum-hidroksidom i oksidima železa
za uklanjanje jona teških metala iz vode, Doktorska disertacija, Tehnološko-metalurški fakultet, 2018.
[7] Tiwari, M.K., Bajpai, S., Dewangan, U.K., Tamrakar, R.K.: Suitability of leaching test methods for fly
ash and slag: A review. Journal of Radiation Research and Applied Sciences, Vol. 8 (2015), pp. 523–
537.
[8] Karanac, M., Đolić, M., Veljović, Đ., Rajaković-Ognjanović, N.V., Veličković, Z., Pavićević, V.,
Marinković, A.: The removal of Zn2+, Pb2+, and As(V) ions by lime activated fly ash and valorization
of the exhausted adsorbent. Waste Management, Vol. 78 (2018a), pp. 366–378.
[9] Taleb, K., Markovski., J., Veličković, Z., Rusmirović, J., Rančić, M., Pavlović, V., Marinković, A.:
Arsenic removal by magnetite-loaded amino modified nano/microcellulose adsorbents: effect of
functionalization and media size, Arabian J. Chem, 2016. https://doi.org/10.1016/j.arabjc.2016.08.006
[10] Karanac, M., Đolić. M., Veličković, Z., Kapidžić, A., Ivanovski, V., Mitrić, M., Marinković, A.:
Efficient multistep arsenate removal onto magnetite modified fly ash, Journal of Environmental
Management, Vol. 224 (2018b), pp. 263–276.
[11] Inglezakis, V. J., Zorpas, A. A.: Heat of adsorption, adsorption energy and activation energy in
adsorption and ion exchange systems. Desalination and Water Treatment, Vol. 39 (2012), pp. 149–157.
[12] Montalvo, D., Vanderschueren, R., Fritzsche, A., Meckenstock, R.U., Smolders, E.: Efficient removal
of arsenate from oxic contaminated water by colloidal humic acid-coated goethite: Batch and column
experiments. Journal of Cleaner Production, Vol. 189 (2018), pp. 510–518.
267
[13] Ramirez-Muñiz, K., Perez-Rodriguez, F., Rangel-Mendez, R.: Adsorption of arsenic onto an
environmental friendly goethite-polyacrylamide composite. Journal of Molecular Liquids, Vol. 264
(2018), pp. 253–260.
[14] Wu, P.-Y., Y. Jia, Y.-P. Jiang, Q.-Y. Zhang, S.-S. Zhou, F. Fang, D.-Y. Peng.: Enhanced arsenate
removal performance of nanostructured goethite with high content of surface hydroxyl groups. Journal
of Environmental Chemical Engineering, Vol. 2 (2014), pp. 2312–2320.
[15] Jacobson, A.T., Fan, M.: Evaluation of natural goethite on the removal of arsenate and selenite from
water. Journal of Environmental Sciences, Vol. 76 (2019), pp. 133–141.
268
REFLEKSIJE EKONOMSKO-EKOLOŠKE RELACIJE U PROIZVODNJI
MINERALNIH SIROVINA U SAVREMENIM USLOVIMA POSLOVNOG
ODLUČIVANJA U MINERALNOM SEKTORU
Radule Tošović1, Univerzitet u Beogradu – Rudarsko-geološki fakultet
Apstrakt: Savremenu proizvodnju različitih metaličnih, nemetaličnih i energetskih mineralnih

sirovina prate dva posebno izražena i značajna, delom i suprotstavljena aspekta, i to: (a) ekonomski
i (b) ekološki. Ekonomski aspekat se dominantno odnosi na značajnu ekonomsku vrednost koja se
stvara geološkim istraživanjem i eksploatacijom mineralnih sirovina, ali i niz drugih ekonomskih
aspekata. S druge strane se pojavljuje prateći ekološki aspekat, koji je zbog uticaja eksploatacije
mineralnih sirovina na medijume životne sredine, na biljni i životinjski svet veoma značajan.
Njihovo objedinjeno razmatranje se ostvaruje kroz geološko-ekonomsku ocenu mineralnih rezervi,
kojom se, na kraju, određuje uticaj ekoloških faktora na novčanu vrednosti mineralnih rezervi, uz
konsekventno uključivanje i ekoloških troškova, koji opterećuju jedinicu rezervi. Predmetni
analitički ekonomsko-ekološki aspekti daju značajne polazne elemente i argumente u procesu
donošenja odgovarajućih stručnih, menadžerskih i poslovnih odluka, koje su veoma značajne za
poslovanje i ostvarivanje proizvodnog procesa u preduzećima mineralnog sektora.
Ključne reči: ekonomija, ekologija, mineralne sirovine, ekonomska ocena, mineralni sektor
REFLECTIONS OF THE ECONOMIC-ECOLOGICAL RELATION IN THE

MINERAL RAW MATERIALS PRODUCTION IN MODERN CONDITIONS
OF BUSINESS DECISION MAKING IN THE MINERAL SECTOR
Abstract: The contemporary production of various metallic, non-metallic and energetic mineral
raw materials is accompanied by two particularly pronounced and significant, in part, opposing
aspects, namely: (a) the economic and (b) the environmental. The economic aspect is
predominantly related to the significant economic value created by the geological exploration and
exploitation of mineral raw materials, as well as a number of other economic aspects. On the other
hand, there is an accompanying ecological aspect, which is very important for the flora and fauna
due to the influence of mineral raw materials exploitation on the environment. Their integrated
consideration is achieved through a geological-economic evaluation of the mineral reserves in
question, which ultimately determines the impact of environmental factors on the monetary value of
the mineral reserves, with consequent inclusion and environmental costs, which burden the reserve
unit. The analytical economic-environmental aspects in question provide important starting points
and arguments in the process of making appropriate professional, managerial and business
decisions, which are very important for the business and the production process in the companies of
the mineral sector.
Keywords: economics, ecology, mineral raw materials, economic evaluation, mineral sector
1
radule.tosovic@rgf.bg.ac.rs , toshovic@yahoo.com
269
1. UVOD
Savremeni uslovi rada i poslovanja u mineralnom sektoru zemlje, nameću posebno značajne
ekonomske, ali i ekološke kriterijume i uslove, koji moraju biti analizirani, razmatrani, definisani i
ocenjivani [1], naročito sa stanovišta uticaja na uslove eksploatacije, odnosno proizvodnje
mineralnih sirovina. Planiranje predmetne proizvodnje se zasniva na projekcijama proizvodnih
količina metaličnih, nemetaličnih ili energetskih mineralnih sirovina, baziranih na geološki
pronađenim, istraženim, definisanim i ekonomski pozitivno ocenjenim mineralnim rezervama. Pri
tome je posebno značajna pozitivna ekonomska ocena mineralnih rezervi, na osnovu koje se vrši
klasifikovanje istih u bilansne, odnosno profitabilne ili komercijalno iskoristive rezerve.
Pojedinačna proizvodnja najvažnijih mineralnih sirovina u Srbiji u 2018. godini, prema poslednjim
javno publikovanim podacima, realizovana je u sledećem obimu 2: (a) kameni ugalj 101 hiljada t;
(b) mrki ugalj 227 hiljada t; (c) lignit 37.253 hiljada t; (d) sirova nafta 880 hiljada t; (e) prirodni gas
506 miliona m3; (f) olovno-cinkana ruda 323 hiljade t; (g) bakarna ruda 17.970 hiljada t; (h)
laporac i krečnjak 3.405 hiljada t; (i) prirodni pesak 185 hiljada m3; (j) šljunak, lomljen ili drobljen
kamen 7.602 hiljade m3; i (k) glina i kaolin 279 hiljada t. U višem stepenu prerade izvršena je
proizvodnja mineralnih proizvoda u 2018. godini u sledećim količinama 2: (a) sirovo gvožđe u
primarnim oblicima 1.779.110 t; (b) pljosnati valjani proizvodi od čelika 2.079.175 t; (c) cevi od
gvožđa i čelika 43.288 t; (d) šipke, profili, žice, limovi, trake i cevi od aluminijuma i legura
aluminijuma 63.141 t; (e) elektrolitički bakar 67 hiljada t; (f) šipke, profili, žice, limovi, trake i cevi
od bakra i legura bakra, 39.325 t; i (g) ostali obojeni metali i proizvodi od njih 30.528 t. Za
obezbeđenje neophodnih proizvodnih elemenata za predmetnu materijalnu proizvodnju, njenu
realizaciju, kao i tržišnu valorizaciju proizvedenih mineralnih sirovina neophodni su odgovarajući
ekonomski planski parametri vezani za mineralne rezerve. U uslovima obavezujuće primene
koncepta održivog razvoja 3, zatim odgovarajuće ekološke politike, mera zaštite životne sredine i
mera prevencije zagađenja 4, sastavni deo planskih parametara su i uticajni ekološki aspekti u
relaciji sa povezanim i zavisnim ekonomskim parametrima.
Razmatranje problematike ekonomsko-ekološke relacije u mineralnom sektoru je veoma značajno,
posebno u delu sa sagledavanjem značaja u ekonomici preduzeća 5, 6, 7, poslovnoj politici i
strategiji 8, 9, menadžmentu u preduzeću 10, poslovnom odlučivanju, 11, 12, 13, 14,
menadžmentu mineralnog sektora i mineralnih resursa 15, 16. Osnovni cilj ovog istraživačko-
analitičkog rada je da u skladu sa savremenim nivoom predmetne materije 17-23, kroz
odgovarajuću analitičku nadgradnju ukaže na značaj i ulogu predmetne ekonomsko-ekološke
relacije za uslove odlučivanja i poslovanja preduzeća mineralnog sektora zemlje, kako bi se uz
maksimalno poštovanje ekonomskih principa poslovanja, ali i ekoloških aspekata predmetne
proizvodnje, obezbedila uspešna i održiva materijalna proizvodnja različitih metaličnih,
nemetaličnih i energetskih mineralnih sirovina.
2. PRELIMINARNA ANALIZA EKONOMSKO-EKOLOŠKE RELACIJE
Proizvodnju mineralnih sirovina, karakterišu dva posebno izražena, delom i suprotstavljena aspekta,
i to: (a) ekonomski i (b) ekološki aspekat. U potpunoj analizi, oni se mogu posmatrati i kao dva
različita pola. Ekonomski pol se vezuje za novostvorenu vrednost, ekonomsku dohodovnost,
neophodnu proizvodnju i privredni razvoj vezane za proizvodnju mineralnih sirovina. On je praćen,
u široj javnosti često isticanim, negativnim uticajem eksploatacije na životnu sredinu, procesima
zagađenja i degradacijom otkopanih prostora. Ekološki pol se vezuje za zdravu životnu sredinu,
očuvanje prirodnog ambijenta i krajolika, kao i čist vazduh, vodu, nezagađeno zemljište, očuvan
biljni i životinjski svet. Neophodnost proizvodnje mineralnih sirovina, bez kojih ekonomija zemlje
ne bi mogla da funkcioniše, ukazuje na specifičnost ekonomsko-ekološke relacije, koja zahteva
pronalaženje održivog rešenja za predmetnu proizvodnju, preduzimanje mera na zaštiti životne
sredine i prevenciji zagađenja u geološkom istraživanju i mineralnoj proizvodnji.
270
2.1. Ekonomski aspekat proizvodnje mineralnih sirovina
Bazična proizvodnja mineralnih sirovina je veoma značajna za brojne privredne grane u kojima se
iste koriste. Proizvodnja mineralnih sirovina je višestruko značajna, pri čemu se naročito mogu
izdvojiti: (a) procesna proizvodna veza; (b) ekonomski značaj i (c) privredno-razvojni značaj.
Procesna proizvodna veza polazi od bazičnog značaja mineralnih sirovina za ostvarivanje
proizvodnje određenih materijalnih proizvoda. Ova veza je dvojaka, jer se mineralne sirovine
koriste kao: (a) polazne sirovine za konačne proizvode; ili (b) mineralne komponente, koje ulaze u
sastav pojedinih delova konačnih proizvoda. Bez obzira na aspekat korišćenja normalno odvijanje
proizvodnog procesa u odgovarajućim preduzećima zahteva obezbeđenje potrebnih količina
mineralnih sirovina zadovoljavajućeg kvaliteta prema uzansama tehnoloških procesa i postupaka.
Ekonomski značaj se izražava kroz vrednost mineralnih rezervi, koje se nalaze u mineralnim
ležištima. Predmetna vrednost zavisi od većeg broja faktora, među kojima se naročito mogu
izdvojiti: (i) vrsta mineralne sirovine; (ii) tržišna cena mineralne sirovine; (iii) cena koštanja
mineralne sirovine; i (iv) količine mineralnih rezervi u ležištu. Tržište mineralnih sirovina je, po
mnogim karakteristikama, specifično u odnosu na tržište drugih proizvoda. Jedno od ključnih
obeležja je velika promenljivost cena pojedinih mineralnih sirovina, kao posledica uticaja
ekonomskih i neekonomskih faktora. Ključni ekonomski faktori su ponuda i tražnja, odnosno
pojavljivanje perioda konjukture i dekonjukture mineralnih sirovina u određenim periodima
vezanim za privrednu potrošnju, odnosno privredni rast ili privredni pad.
Poseban ekonomski aspekat proizvodnje mineralnih sirovina se odnosi na privredno-razvojni
značaj, kao ekonomski značaj u širem smislu. On obuhvata, osim funkcionisanja privrednih grana, u
kojima se mineralne sirovine direktno troše, i paralelno pokretanje niza drugih pratećih i sporednih
delatnosti, posebno uslužnih, kao što su transport, trgovina, stambena gradnja, ugostiteljstvo i dr.
Ove delatnosti obično dovode do većeg razvoja naseljenih mesta u blizini rudnika, kao mesta
proizvodnje mineralnih sirovina, a ovaj ekonomski efekat je naročito ilustrativan kod šireg razvoja
značajnih rudarskih centara u Srbiji, kao što su Bor, Majdanpek, Kolubara, Kostolac, Rudnik i dr.
Širi aspekti razvoja se očekuju u pojedinim područjima u Srbiji, koja su u ovom trenutku predmet
intenzivnih geoloških istraživanja i planirane eksploatacije od strane velikih svetskih kompanija.
Kao primer se može navesti razvojno očekivanje uz planiranu proizvodnju minerala litijuma jadarita
u ležištu Jadar kod Loznice ili očekivana proizvodnja zlata iz ležišta Čukaru Peki u Istočnoj Srbiji.
2.2. Ekološki aspekat proizvodnje mineralnih sirovina
Sastavni deo kompleksne analize uslova i načina geoloških istraživanja, eksploatacije i tržišne
valorizacije mineralnih sirovina odnosi se na analizu ekološkog aspekta u raznim fazama tretiranja
mineralnih sirovina. Ova problematika se kompleksno i interdisciplinarno analizira u okviru
geoekoloških faktora ekonomske ocene mineralnih rezervi 1.
Geoekološki faktori geološko-ekonomske ocene mineralnih resursa, kao jedan parcijalni od ukupno
devet faktora 4, obuhvata široku lepezu različitih geoloških i drugih podataka i informacija, koji
su bitni za sagledavanje geoekološkog stanja, zatim ispoljenog ili potencijalnog uticaja i pratećih
posledica geološko-rudarsko-tehnoloških aktivnosti na ležištima mineralnih sirovina po životnu
sredinu, ali isto tako i plansko-programske elemente neophodnih mera na smanjenju, neutralizaciji,
otklanjanju ili prevenciji štetnih dejstava i uticaja na životnu sredinu i prateće postupke rekultivacije
i remedijacije 1. Pojedinačne geoekološke faktore 1, 4 neophodno je potpuno, studiozno i
kompletno proanalizirati i proučiti kod različitih metaličnih, nemetaličnih ili energetskih mineralnih
sirovina, a njihov obim i stepen obrade zavisi od konkretne vrste mineralnih sirovina, stepena
njihovog geoekološkog uticaja na životnu sredinu, raspoloživosti polaznih podataka i informacija i
detaljnosti poznavanja genetskih, geohemijskih i geoloških procesa, koji su bitni za praćenje
procesa u različitim medijumima životne sredine. Stručna analiza predmetne ekonomsko-ekološke
relacije je višestruko značajna po poslovanje i ekonomske efekte proizvodnje, pri čemu se posebno
mogu izdvojiti. (a) ekonomska vrednost mineralnih rezervi; (b) ekonomski efekti proizvodnje rude i
271
koncentrata; (c) smanjenje zagađenja ili potpuna prevencija uticaja na medijume životne sredine;
(d) definisanje ekoloških troškova i (e) definisanje cene koštanja 1 t rude i koncentrata.
2.3. Ekološki troškovi
U savremenim uslovima ekološkog trenda i obavezne primene koncepta održivog razvoja u

mineralnom sektoru, zbog objektivnih potreba privrede, obezbeđuju se potrebne količine mineralnih
sirovina, uz preduzimanje potrebnih ekoloških mera. U tržišnim uslovima osim bazičnog
definisanja rezervi mineralnih sirovina i definisanja troškovnog opterećenja jedinice rezervi (1 t ili 1
m3) predmetnim troškovima geoloških istraživanja, eksploatacije, pripreme i prerade, neophodno je
iste opteretiti i odgovarajućim ekološkim troškovima 1.
Ekološki troškovi vezani za pojedinačna mineralna ležišta obuhvataju jednim delom troškove
uticaja na životnu sredinu tokom same eksploatacije, a drugim delom troškove u
posteksploatacionom periodu, posebno procesa rekultivacije. Iznos navedenih ekoloških troškova
dodatno uvećava troškovnu stranu ekonomske ocene mineralnih rezervi, koja dodatno utiče na
smanjenje razlike do tržišne cene jedinice rezervi, što naročito u uslovima pada cene na berzi može
usloviti smanjenje isplativosti ili u ekstremnom slučaju i neisplativost, odnosno vanbilansnost
eksploatacije. Na taj način se ekološki troškovi u opštem trendu zaštite životne sredine i prevencije
zagađenja pojavljaju kao veoma značajna stavka u kalkulaciji cene koštanja i dugoročne ekonomske
ocene mineralnih rezervi u ležištu, u višegodišnjem periodu eksploatacije i tržišne valorizacije.
Kao ilustracija se mogu navesti pripadajući ekološki troškovi kod jednostavnijih ležišta, kao što su
ležišta opekarske gline. Za jedno od analiziranih ležišta opekarske gline u ukupnoj ceni koštanja od
533,92 din/t gline, prema izvršenoj kalkulaciji struktura troškova je sledeća 24: (a) Troškovi
geoloških istraživanja 28,77 din/t; (b) Troškovi amortizacije 79,09 din/t; (c) Troškovi investicionog
održavanja 90,91 din/t; (d) Troškovi osiguranja 36,36 din/t; (e) Troškovi materijala 138,53 din/t; (f)
Troškovi proizvodnih usluga 75,76 din/t; (g) Troškovi radne snage 62,50 din/t; (h) Troškovi
očuvanja i unapređenja zaštite životne sredine 5,00 din/t i (i) Troškovi naknade za korišćenje gline
17,00 din/t. Predmetni troškovi očuvanja i unapređenja zaštite životne sredine od 5,00 din/t, odnose
se na redovan monitoring procesa eksploatacije, preventivne mere zaštite, kao i troškove tehničke i
biološke rekultivacije. Oni učestvuju sa 0,94% u ceni koštanja, a s obzirom na mali godišnji
kapacitet od 3.300 t, na godišnjem nivou iznose 16.500 din. Kod drugih, naročito metaličnih
mineralnih sirovina, koje imaju negativno dejstvo na medijume životne sredine ovi troškovi su
znatno veći. Njihova studiozna analiza je posebno značajna u slučaju ležišta bakra, olova i cinka,
arsena, antimona, žive, urana i dr. U pojedinačnim slučajevima, visoki ekološki troškovi mogu bitno
smanjiti profitabilnost eksploatacije, a u ekstremnim slučajevima ugroziti bilansnost mineralnih
rezervi, odnosno dovesti u pitanje ekonomsku isplativost eksploatacije.
3. EKONOMSKO-EKOLOŠKE REFLEKSIJE NA POSLOVNO ODLUČIVANJE
U savremenim uslovima primene menadžment koncepta u mineralnoj ekonomiji, sprovođenju i

realizaciji poslovnih aktivnosti u sklopu geoloških istraživanja, eksploatacije, tehnološkog tretiranja
i tržišne valorizacije mineralnih sirovina prethodi veoma odgovorna aktivnost na donošenju dve
grupe ključnih odluka, i to 12: (a) stručnih odluka na nivou geološke, rudarske, tehnološke,
ekonomske, pravne i dr. struka, i (b) menadžerskih odluka, kao konačnih odluka za izvršenje.
Stručne odluke su bazične, jer se odnose na određene specijalističke domene, za koje postoji stručna
odgovornost u poznavanju odgovarajuće stručne problematike mineralnih resursa i rezervi. One se
donose od strane lica odgovarajućih stručnih obrazovanih profila, u kojima je neophodno i učešće
lica koja se bave ekološkim aspektima. Menadžerske odluke, s druge strane, predstavljaju konačne
odluke, koje donose menadžeri imajući u vidu prethodne stručne odluke, kao i poslovnu politiku
preduzeća i procenu uticaja na poslovanje preduzeća mineralnog sektora. I u ovom delu poslovnog
odlučivanja neophodna je odgovarajuća ekološka komponenta.
272
Predmetna ekonomsko-ekološka relacija ima poseban značaj u savremenim uslovima odlučivanja
po svim predmetno zavisnim pitanjima poslovanja preduzeća, naročito u delu sa geološkim
istraživanjima i eksploatacijom mineralnih sirovina. Pri tome se naročito mogu izdvojiti sledeći
aspekti značajni za odlučivanje: (a) pravilna polazna ekonomsko-ekološka analiza stanja u
predmetu odlučivanja; (b) priprema potrebnih ekonomskih i ekoloških argumenata menadžerima
koji učestvuju u poslovnom odlučivanju; (c) pripreme osnova za potrebne poslovne odluke i (d)
praćenje sprovođenja, odnosno izvršenja donetih poslovnih odluka i njihovih konačnih efekata.
Složenost uslova rada i savremenog poslovanja preduzeća mineralnog sektora zahteva dobro
poslovno funkcionisanje, uspešnu primenu aktuelnog menadžment koncepta 12, baziranog na
ekonomskim pricipima poslovanja, uz obavezu uključivanja i ekološkog menadžmenta, posebno u
delu sa savremenim procedurama procesa stručnog i menadžerskog odlučivanja. Primena
kvalitetnog odlučivanja u mineralnom sektoru i mineralnoj ekonomiji je naročito značajna u cilju
ostvarenja efikasnijeg i efektivnijeg rada u pripadajućim preduzećima, kao i obezbeđenje višeg
nivoa konkurentnosti na tržištu mineralnih sirovina, uz maksimalno uvažavanje osim ekonomskih i
ekoloških aspekata proizvodnje različitih metaličnih, nemetaličnih ili energetskih mineralnih
sirovina. Navedeno je posebno značajno s obzirom na potrebu unapređenja mineralne proizvodnje,
kako po ekonomskoj, tako i ekološkoj dimenziji, i uspešnog funkcionisanja održivog mineralnog
sektora Srbije u predstojećem periodu privrednog, društvenog i ekonomskog razvoja.
4. ZAKLJUČAK
Savremeni uslovi rada i poslovanja u mineralnom sektoru zemlje, nameću posebno značajne
ekonomske, ali i ekološke kriterijume i uslove, koji moraju biti analizirani, razmatrani, definisani i
ocenjivani, naročito sa stanovišta uticaja na uslove proizvodnje mineralnih sirovina. Istu karakterišu
dva posebno izražena, delom i suprotstavljena aspekta, i to: (i) ekonomski i (ii) ekološki aspekat.
Ekonomski pol se vezuje za novostvorenu vrednost, ekonomsku dohodovnost, neophodnu
proizvodnju i privredni razvoj vezanih za proizvodnju mineralnih sirovina. Ekološki pol se vezuje
za zdravu životnu sredinu, očuvanje prirodnog ambijenta i krajolika, kao i čist vazduh, vodu,
nezagađeno zemljište, očuvan biljni i životinjski svet. Proizvodnja mineralnih sirovina je višestruko
značajna, pri čemu se naročito izdvajaju: (a) procesna proizvodna veza; (b) ekonomski značaj i (c)
privredno-razvojni značaj. Neophodnost proizvodnje mineralnih sirovina, zahteva pronalaženje
održivog rešenja za predmetnu proizvodnju, preduzimanje mera na zaštiti životne sredine i
prevenciji zagađenja u geološkom istraživanju i mineralnoj proizvodnji.
Stručna analiza predmetne ekonomsko-ekološke relacije je veoma značajna po poslovanje i
ekonomske efekte proizvodnje, pri čemu se posebno izdvajaju: (i) ekonomska vrednost mineralnih
rezervi; (ii) ekonomski efekti proizvodnje rude i koncentrata; (iii) smanjenje zagađenja ili potpuna
prevencija uticaja na medijume životne sredine; (iv) definisanje ekoloških troškova i (v) definisanje
cene koštanja 1 t rude i koncentrata. Predmetna ekonomsko-ekološka relacija ima poseban značaj u
savremenim uslovima odlučivanja po svim predmetno zavisnim pitanjima poslovanja preduzeća,
naročito po sledećim aspektima: (i) pravilna polazna ekonomsko-ekološka analiza stanja u
predmetu odlučivanja; (ii) priprema potrebnih ekonomskih i ekoloških argumenata menadžerima za
poslovno odlučivanje; (c) priprema osnova za potrebne poslovne odluke i (d) praćenje sprovođenja,
odnosno izvršenja donetih poslovnih odluka i njihovih konačnih efekata.
Razmatrana geoekološka problematika, osim važnog mesta, uloge i značaja za geoekološke aspekte
ekonomske ocene, značajna je za definisanje strategije održivog korišćenja mineralnih resursa, kao i
praktično, racionalno i efektivno korišćenje investicionih sredstava. S obzirom na privredni i
ekonomski značaj mineralnog sektora, u predstojećem periodu privrednog i ekonomskog razvoja
veoma je važno pristupiti sistematičnoj i studioznoj analizi uticaja ekonomsko-ekološke relacije na
uslove i način funkcionisanja mineralne ekonomije Srbije. U okviru daljih autorskih naučno-
stručnih i profesionalno-ekspertskih aktivnosti posebna pažnja biće posvećena razmatranju
mogućnosti unapređenju mineralne proizvodnje, kako po ekonomskoj, tako i ekološkoj dimenziji, i
273
uslovima uspešnog funkcionisanja održivog mineralnog sektora i mineralne ekonomije Srbije u
predstojećem periodu privrednog, ekonomskog i društvenog razvoja.
LITERATURA
[1] Tošović, R.: Mesto, uloga i značaj geoekoloških faktora u geološko-ekonomskoj oceni mineralnih
resursa kao dela prirodnih resursa, Zbornik IV Naučno-stručnog skupa sa međunarodnim učešćem
Politehnika-2017, pp. 219-224, Beograd, (2017).
[2] RZS: Statistički godišnjak 2019, Republički zavod za statistiku, 435 pp., Beograd, (2019).
[3] Milovanović, D., Tošović, R.: Koncept održivog razvoja i mineralni sektor Srbije – kriterijumi i
indikatori, Monografija: Održivi razvoj i priprema mineralnih sirovina, RGF, pp. 52-68, Beograd,
(2007).
[4] Tošović, R.: Geološko-ekonomsko modeliranje polimetaličnog ležišta Rudnik, RGF, Pos. izd. br. 8, 226
pp. ,Beograd, (2006).
5 Sowell, T.: Basic Economics, Basic Books, 5th Edition, 704 pp., New York, (2014).
6 Wessels, W.J.: Economics, Barron's Educational Series, 6th edition, 696 pp., (2017).
7 Tošović, R.: Management of Sales Function in Enterprises of Mineral Sector, Proceeding of ICDQM-
2017, pp. 303-311, Belgrade, (2017).
8 Baye, M.: Prince J., Managerial Economics & Business Strategy, McGraw-Hill Education, 9 edition,
576 pp., (2016).
9 Decker, A. & Galer, D.: Enterprise Risk Management - Straight to the Point: An Implementation Guide
Function by Function, CreateSpace Independent Publishing Platform, 150 pp., (2013).
10 Lam, J.: Enterprise Risk Management: From Incentives to Controls, Wiley, 2nd Edition, 496 pp., 2014.
11 Tošović, R.: Practical Functions of Geological-economic Monitoring the Tailings as Technogenic
Mineral Deposits within Ecological Management and Business Decision, International Scientific
Conference: Effects of Natural and Technological Disasters on Environment and Economy, Book od
abstracts, pp. 150-151, Belgrade, (2019).
12 Tošović, R.: Specifics of Engineering Making Decision in Mineral Sector, 13th International
Conference OMC 2018, pp. 297-302, Zlatibor, (2018).
13 Tošović, R.: Economic Evaluation of Mineral Resources in the Function of Environmental Management
and Business Decision Making, International Scientific Conference on Green economy and
environmental protection, Book od abstracts, pp. 38-39, Belgrade, (2017).
14 Tošović, R.: Characteristics of the Decision-making on Investment of Mineral Projects, 11th
International Conference OMC 2014, pp. 423-435, Zlatibor, (2014).
15 Tošović, R.: Management in Modern Conditions of Serbian Mineral Economy, MISKO 10, pp. 411-
434, Belgrade, (2010).
16 Tošović, R.: Complexity of Management Jobs in Mineral Sector Enterprises, International Journal of
Business and Management Invention, vol. 7, no. 6, ver. III, pp. 50–53, (2018).
17 Harris, J. M.: Environmental and Natural Resource Economics: A Contemporary Approach, Houghton
Mifflin Company; 2 edition, 528 pp, (2006).
18 Hartwick, J.M. &N.D. Olewiler: The Economics of Natural Resource Use, 2nd ed. Reading, Mass.:
Addison Wesley Longman, (1998).
19 Tošović, R.: Geoecological Aspects of the Geological-Economic Evaluation of Mineral Resources,
Proceedings of Simposium of Ecological Truth, pp. 596-601, Sokobanja, (2007).
20 Tošović, R.: A Modern Approaches to Economic Evaluation of Mineral Resources in Conditions
Mineral Market Economy, 6th International Conference COAL 2013, pp. 371-381, Zlatibor, (2013).
21 Tošović, R.: Strategic Management in the Function of Sustainable Mineral Economy, 18th
International Scientific Conference, SM2013, pp. 644-653, Subotica, (2013).
22 Tošović, R.: Economic Evaluation of Mineral Resources in the Function of Environmental Management
and Business Decision Making, International Scientific Conference on Green economy and
environmental protection, pp. 38-39, Belgrade, (2017).
23 Tošović, R.: Economic Evaluation of Small Deposits in the Applicable Function of Business Decision
in Mineral Economy, Intern.Journal of Business and Management Invention, vol. 6, no. 9, pp. 59–63,
(2017).
24 Tošović, R.: Ekspertska geološko-ekonomska ocena ležišta opekarskih mineralnih sirovina. Rudarsko-
geološki fakutet, Univerzitet u Beogradu, 137 pp., Beograd, (2018).
274
OPASNOST I PROCENA RIZIKA KOD OPREME U INŽENJERSTVU ZAŠTITE
ŽIVOTNE SREDINE
Aleksandra Jelić1, Inovacioni Centar Tehnološko-Metalurškog Fakulteta u Beogradu

Marija Kicošević2, Naftna industrija Srbije AD Novi Sad
Ljubica Milović3, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Miroslav Janjušević4, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd
Slaviša Putić5, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Proučavanje opreme u inženjerstvu zaštite u životnoj sredini, kao delu hemijske i
procesne industrije, uslovljava poznavanje osnovnih pojmova vezanih za mašinstvo, hemijsku
proizvodnju, industrijska postrojenja i fabrike. Proučavanje se zasniva, sa jedne strane, na
teorijskim i eksperimentalnim istraživanja hemijskih i fizičko-hemijskih procesa, sa druge strane na
korišćenje dostignuća savremene mašinogradnje i proizvodnje materijala. Predmet i cilj ovog rada
je razmatranje opasnosti i procena rizika kod opreme u inženjerstvu zaštite životne sredine sa
analizom mogućih rizika usled fizičko-hemijskih osobina korišćenih opasnih materija ili usled
dotrajalosti opreme. Prikazana je metodologija i indentifikacija opasnosti u slučajevima
zagađivanja životne sredine naftom i naftnim derivatima.
Ključne reči: Inženjerstvo zaštite životne sredine, oprema, opasnost i rizik od otkaza opreme
HAZARD AND RISK ASSESSMENT OF ENVIRONMENTAL ENGINEERING EQUIPMENT
Abstract: The study of equipment in environmental engineering, as part of the chemical and process
industries, requires knowledge of basic concepts related to mechanical engineering, chemical
production, industrial plants, and factories. The study is based, on the one hand, on theoretical and
experimental investigations of chemical and physicochemical processes, on the other, on the use of
the achievements of modern mechanical engineering and material production. The object and
purpose of this paper are to consider hazards and risk assessment of equipment in environmental
engineering with an analysis of possible risks due to the physicochemical properties of the
hazardous materials used or due to the wear and tear of the equipment. The methodology and
hazard identification in cases of environmental pollution by oil and petroleum products are
presented.
Keywords: Environmental engineering, equipment, hazard and risk of equipment failure
1. UVODNA RAZMATRANJA U VEZI IDENTIFIKACIJE OPASNOSTI I PROCENE

RIZIKA
U više država širom sveta se od sredine XX veka pa do dan danas desio veliki broj havarija u okviru
procesne industrije. U početku se to nije povezivalo sa iznenadnim i ne nadanim zdravstvenim
1
jelicalexandra@gmail.com
2
marija.kicosevic@nis.rs
3
acibulj@tmf.bg.ac.rs
4
janjus90@gmail.com
5
slavisa@tmf.bg.ac.rs
275
posledicama kod stanovništva u okolnim oblastima. Tokom vremena se uspostavilo da je uticaj svih
tih efekata veoma opasan po stanovništo i okolnu sredinu tako da se od tog vremena razvoj politike
i regulative svetske i Evropske Unije (EU) u oblasti sprečavanja i kontrole industrijskih zagađenja i
upravljanja rizikom drastično povećao i dan danas unapređuje. Prvobitno uvedene direktive su
dobile naziv SEVESO, prema gradu u Italiji u kome se 1996. godine dogodila eksplozija u fabrici i
nakon čega je veli broj stanovništva osetio promene na koži lica 1.
Nakon preispitivanja akcidenata koji su usledili u godinama posle donošenja Seveso direktive i
njenih izmena i dopuna, 1996. godine, usvojena je posebna Direktiva 96/82/EC o kontroli opasnosti
velikih akcidenata koji uključuju opasne supstance poznatija kao SEVESO II direktiva. Ova
direktiva, koja je tri puta menjana i dopunjavana, u potpunosti je zamenila prvobitnu Seveso
direktivu i od 1999. godine odredbe ove direktive su postale obavezne za industriju i javne vlasti
država članica EU. U EU je trenutno primena Seveso III direktive. U Republici Srbiji Zakonom o
zaštiti životne sredine je propisana primena Seveso II direktive, a samim tim i država Srbija kao
evropska država u tome daje svoj pun doprinos 2.
Istragom nakon akcidenata identifikuje se neadekvatan sistem upravljanja procesom kao ključni
doprinos akcidentu. Revizije otkrivaju istoriju ponovljenih događaja koji ukazuju na hronične
sistemske probleme koji se stalno ponavljaju bez efektivnog rešavanja uzroka. Nepreispitivanje iz
ove oblasti može dovesti do stagnacije procesne industrije, gubitka fokusa na bezbednost procesa,
što može rezultirati ozbiljnim posledicama po bezbednost i zdravlje ljudi i životnu sredinu. Ovo je
jedan od razloga da Center for Chemical Process Safety (CCPS) stvori okvir procesa upravljanja
bezbednošću nove generacije - bezbednost procesa na osnovu rizika (Risk Based Process Safety -
RBPS).
Metodologija ARAMIS se zasniva na setu standardizovanih stabala greške i konceptu sigurnosnih
barijera. Cilj ARAMIS-a je razvoj nove metode integrisane procene rizika koja će se koristiti kao
pomoćno sredstvo za implementaciju SEVESO II direktive. U okviru ove metodologije predviđene
su dve metode koje se međusobno dopunjuju. Prva metoda se koristi za identifikaciju glavnih
opasnosti od udesa (MIMAN). Druga metoda, koja se nadovezuje na MIMAH metodu je MIRAS
(Metodologija za identifikaciju relevantnih mogućih prikaza razvoja događaja-scenarija).
Identifikacija opasnosti obuhvata identifikaciju kritičnih tačaka, odnosno mesta u procesu ili na
postrojenju koja predstavljaju najslabije tačke ili moguće izvore opasnosti sa aspekta nastajanja
udesa. Identifikacijom kritičnih tačaka se proveravaju svi postupci odvijanja tehnološkog procesa i
svi delovi postrojenja, uređaja, sredstava transporta i opreme, uočavaju se i definišu kritična mesta
na postrojenjima, uređajima i opremi, kao i uzroci koji mogu da izazovu poremećaje ili otkaze koji
dovode do hemijskog udesa, što podrazumeva sledeću analizu 3:
1. Analiza tehničko - tehnoloških specifičnosti i nedostataka u proizvodnji, transportu i
skladištenju;
2. Analiza specifičnosti fizičko-hemijskih osobina opasnih materija;
3. Analiza mogućih otkaza komponenti i materijala usled dotrajalosti opreme i prekida
snabdevanja energentima;
4. Analiza spoljašnjih izvora opasnosti (ekstremnih temperatura, vetra, padavina i poplava, požara,
zemljotresa i klizišta zemljišta, aktivnosti operatera u susedstvu; i
5. Analiza predhodnih udesa.
Postrojenja i kompleksi sa povećanim opasnostima od udesa mogu dovesti do povređivanja i

stradanja ljudi, oštećenja ili uništenja procesne opreme i objekata i zagađenja životne sredine. Na
ovakvim postrojenjima i kompleksima uglavnom postoji opasnost od nastanka požara i eksplozija.
Navedeno proizilazi iz vrsta hemijskih materija koje se upotrebljavaju u tehnološkom procesu i
njihovih količina, te načina i uslova vođenja proizvodnog procesa, skladištenja i transporta. Osim
toga, pojedini objekti po veličini, značaju i stepenu povećane opasnosti spadaju u kategoriju
objekata, koji zahtevaju posebnu pažnju u pogledu zaštite od požara. Većina materija u hemijskoj
industriji poseduje zapaljive i eksplozivne osobine, kao manje značajno poseduju i toksične
276
osobine, zbog te osobine nemaju značaj za zagađenje zemljišta i voda u odnosu na značaj u pogledu
požara.
Analizirajući potencijalne uzroke eventualnih udesa mogu se pretpostaviti sledeći:
• udesi prouzrokovani ljudskom greškom;
• poremećaj u dopremi energenata, fluida i hemikalija;
• udesi prouzrokovani kvarom pojedinih komponenata opreme;
• kvarovi na sistemima dojave požara i gašenja;
• udesi prouzrokovni prirodnim nepogodama; i
• udesi prouzrokovani događajima van kompleksa.
2. TRAŽENJE I OTKLANJANJE SLABIH TAČAKA NA TEHNIČKO-TEHNOLOŠKIM

SISTEMIMA
Traženje i otklanjanje slabih mesta na tehničko-tehnološkim sistemima je posebna aktivnost koja se

zasniva na podacima procesa preventivnog održavanja. U principu sistemi ne mogu bez greške biti
konstruisani i izrađeni, pa mogu postojati delovi ili mesta koja su podložna otkazu (slaba mesta).
Slaba mesta se otkrivaju na različite načine (slaba konstrukciona rešenja i slaba izrada sistema,
neodgovarajuće rukovanje ili održavanje, uticaj uslova okoline – vlaga, temperature, mehanički
udari i dr.). Cilj održavanja tehničko-tehnoloških sistema je omogućavanje ispunjenja njihove
funkcije uz što manje zastoja u što dužem ciklusu i uz što manje troškova. Sadržaj održavanja se
ogleda kroz otklanjanje otkaza, osnovnog održavanja od strane rukovaoca, preventivni periodični
pregledi, tehnička dijagnostika, podmazivanje, traženje i otklanjanje slabih mesta, kontrolni
pregledi, planske zamene delova sistema, preventivne periodične popravke. Mogući uzroci udesa
mogu biti ljudski faktor i tehnički poremećaji. Ljudski faktor može biti uzrok udesa usled:
nepropisnog vođenja tehnološkog procesa 4-7;
 nepoštovanja radnih propisa i radnih procedura pri normalnom radu i pri situacijama udesa;
 nekvalitetnog održavanja opreme;
 korišćenje materijala kvaliteta van specifikacije u toku procesa manipulacije i prilikom
održavanja opreme; i
 nekorišćenje dodatne sigurnosne opreme i procedura.
1) Tehnički poremećaji mogu biti uzroci udesa prilikom:

• poremećaja u dopremi pomoćnih fluida (energetski, procesni, hemikalije);
• električna energija;
• vodena para;
• instrumentalni vazduh;
• gas za inertizaciju;
• hemikalije (protivpožarne pene); i
• rashladna voda.
2) Mehaničkih poremećaja:
• kvarovi na procesnoj opremi;
• kvarovi na merno-regulacionoj opremi;
• kvarovi na sistemu automatske ili ručne dojave požara; i
• kvarovi uzrokovani višom silom (zemljotres, diverzija i dr.).
Prilikom udesa naročit rizik predstavljaju materije koje su lako zapaljive – eksplozivne.
3) Doprema energenata, fluida i hemijskih materija

Kao uzrok udesa ili potsticaja udesa mogu se pojaviti poremećaji u dopremi energenata i fluida čije
je neprekidno prisustvo uslov bezbednog rada.
Sledeći energenti su razmatrani i prihvaćeni kao mogući činioci izazivanja udesa:
• prekid snabdevanja električnom energijom;
277
• ispad instrumentalnog vazduha;
• ispad rashladne vode;
• ispad procesne opreme;
• ispad gasa za inertizaciju;
• ispad pare niskog pritiska;
• ispad pare visokog pritiska;
• neblagovremena doprema tehničkih gasova; i
• neblagovremeno obezbeđenje drugih hemijskih materije.
4) Kvarovi i otkazi na komponentama sistema i opreme

Osnovni preduslov za sigurno funkcionisanje sistema je da njegove komponente mogu kontinualno
da rade na predviđenim radnim opterećenjima. Međutim, postoje razni uzroci mogućih otkaza
komponenata sistema kao što su:
• greške u projektovanju (u odnosu na usaglašenost kapaciteta, parametara opterećenja, trajnost,
projektovanu pouzdanost, zamenljivost i osetljivost na starenje, otpornost na koroziju i sl.);
• mehaničko oštećenje opreme (zamor materijala, pucanje cevovoda usled korozije ili spoljašnjih
uticaja, procurivanje jama za neutralizaciju, curenje usled dotrajalosti armature i sl.);
• otkazi kontrolnih sistema (povećane greške merenja, otkaz pojedinih indikatora i mernih
instrumenata, otkaz celokupnih sistema kontrole); i
• otkazi sigurnosnih sistema (otkaz pojedinih indikatora i mernih instrumenata, otkaz celokupnih
sigurnosnih sistema).
3. ANALIZA SPECIFIČNOSTI FIZIČKO-HEMIJSKIH OSOBINA OPASNIH MATERIJA
Glavna specifičnost opasnih materija koje mogu učestvovati u udesu je zapaljivost. Zbog
specifičnosti osobina opasnih materija definisane su zone opasnosti na svim postrojenjima, odnosno
zone gde može doći do nastanka eksplozije. Opasne materije koje se koriste u proizvodnom
procesu, uskladištenju i transportu opasnih materija su najčešće materije koje spadaju u grupu sa
povećanim opasnostima od požara, eksplozije i od izlivanja u okolinu u obliku tečnih materija. U
objektima kompleksa ili postrojenjima gde se koriste lako zapaljive materije najveći stepen
ugroženosti od požara postoji u objektima u kojima se uskladištavaju, zapaljive tečnosti.U prvu
kategoriju ugroženosti od požara svrstane su, pored ostalih, i organizacije koje proizvode, koriste ili
uskladištavaju zapaljive tečnosti i zapaljive gasove. Zaštita objekata od atmosferskog pražnjenja je
izvedena klasičnom gromobranskom zaštitom. Za ocenu protivpožarne sigurnosti je bitno prisustvo
vatroopasnih materija koje se direktno ili indirektno koriste. Ukoliko je tačka zapaljivosti ovih
materijala niža i ukoliko je interval između DGE (donja granica eksplozivnosti) i GGE (gornja
granica eksplozivnosti) veći to su i opasnosti od požara i eksplozije veći 8-12.
4. ANALIZA MOGUĆIH OTKAZA KOMPONENTI OPREME I MATERIJALA USLED

DOTRAJALOSTI OPREME I PREKIDA SNABDEVANJA ENERGENTIMA
Smanjenje ili gubljenje radnih karakteristika tehničko-tehnološkog sistema u procesu eksploatacije

može biti uzrokovano habanjem, lomovima, korozijom i drugim oštećenjima. Karakter
pojavljivanja i proticanja procesa oštećenja određuje vid otkaza. Oštećenje se može pojaviti zbog
grešaka pri projektovanju i izradi ili zbog drugih razloga. Takođe neka neznatna oštećenja mogu
vremenom preći u kategoriju onih koja dovode do otkaza tehničkog sistema. Oštećenja sastavnih
delova sistema mogu biti dopuštena (postepeno habanje, zamor i sl.) i nedopuštena (zbog
nedovoljne čvrstoće, brzo habanje i sl.). Otkaz je događaj koji onemogućuje tehničko-tehnološki
sistem da obavlja željenu funkciju.
Za identifikaciju otkaza potrebno je znati sledeće:
278
• mogući uzroci otkaza (nepravilno rukovanje instalacijama za utovar, mehanički lom usled
preopterećenosti i skladištenja, korozija instalacija i skladišnih sudova usled starosti i
neadekvatnog održavanja, habanje i udar, nepoznavanje osnovnih osobina hemikalija koje se
skladište, ne obučenost rukovalaca i ne pripremljenost za odgovor na udes, neispravnosti
električne instalacije);
• manifestacija otkaza (uređaj za utovar ne radi, uređaj radi neadekvatno, dolazi do curenja
sadržaja skladišnih tankova ili posuda, dolazi do rasipanja sadržaja skladišnog materijala i
dolazi do varničenja);
• slabljenje električne izolacije, varničenje, otkaz lomljenog spoja, slabljenje električnih
karakteristika, oslabljeno napajanje električnom energijom);
• fizičko-hemijska oštećenja (sagorelost, istopljenost, pregrejanost);
• meteorološki uslovi: vlaga i kvašenje, prevrtanje usled vetra i oluje, pregrevanje ambalaže
usled sunčevog zračenja, havarija usled težine leda i snega, korozija;
• otkazi skladišne opreme: gubljenje hermetičnosti, curenje tečnosti, dejstvo statičkog
elektriciteta, dejstvo spoljašnjih hemijskih agenasa, promena karakteristika tečnosti; i
• posledice neispravnosti elementa utovara ili istovara.
Analiza mogućih otkaza komponenti i materijala usled dotrajalosti opreme i prekida snabdevanja
energentima nalazi se u Tehnološkim pravilima operativnim uputstvima svih proizvodnih delova.
5. METODOLOGIJA INDENTIFIKACIJE OPASNOSTI
Identifikacija opasnosti je prvi korak u svakoj proceni rizika i ima dva pod-koraka. Prvi pod-korak
je da se u svim postrojenjima, identifikuju sve vrste opasnih materija. Nakon prepoznavanja opasnih
materija i njihovih količina, vrši se identifikacija opasnih izvora i efekata, kritične opreme i
kritičnih tačaka. Metoda koja se koristi za identifikaciju opasnosti, izvora i efekata je ček lista
opasnosti, izvora i efekata. Kritična oprema i kritične tačke su identifikovane primenom
metodologije ARAMIS (Accidental Risk Assessment Methodology for Industries). Procena rizika
se radi na dva nivoa, procena rizika bezbednosti procesa i procena rizika od hemijskih udesa. Nakon
identifikacije opasnosti, izvora, efekata, kritične opreme i kritičnih tačaka ovi podaci koriste se kao
inicijalni ulazni podaci za procenu rizika bezbednosti procesa i procenu rizika od hemijskih udesa.
Identifikacija opasnosti i procena rizika od hemijskog udesa izvodi se prema Metodologiji procene
rizika od hemijskih udesa u industriji u odnosu na SEVESO II Direktivu (ARAMIS D1.C -
Accidental risk assessment methodology for industries in the context of the SEVESO II directive).
U okviru ove metodologije predviđene su dve metode koje se međusobno dopunjuju.
Prva metoda se koristi za identifikaciju glavnih opasnosti od udesa (MIMAH). MIMAH
metodologija definiše maksimalni potencijal postrojenja sa aspekta opasnosti i sprovodi se kroz
sedam koraka:
• Korak 1: Prikupljanje potrebnih podataka
• Korak 2: Utvrđivanje potencijalno opasne opreme u postrojenju
• Korak 3: Utvrđivanje relevantne potencijalno opasne opreme
• Korak 4: Izbor kritičnog događaja za svaku izabranu relevantnu opremu,
• Korak 5: Izrada stabla otkaza za svaki izabrani kritični događaj
• Korak 6: Izrada stabla događaja za svaki izabrani kritični događaj
Druga metoda, koja se nadovezuje na MIMAH metodu je MIRAS (Metodologija za identifikaciju
relevantnih mogućih prikaza razvoja događaja-scenarija). MIRAS metodologija sastoji se od 8
koraka i to:
• Korak 1: Prikupljanje potrebnih podataka
• Korak 2: Napraviti izbor između koraka 3 ili korak 4
• Korak 3: Izračunavanje učestalosti kritičnog događaja putem analize stabla otkaza
279
a) Korak 3.A:Procena učestalosti (ili verovatnoća) inicirajućih događaja
b) Korak 3.B: Utvrđivanje bezbednosnih funkcija i bezbednosnih barijera na stablu otkaza
c) Korak 3.C: Procena performansi bezbednosnih barijera
d) Korak 3.D: Izračunavanje učestalosti kritičnog događaja
• Korak 4: Procena frekvencije kritičnog događaja pomoću opštih frekvencija kritičnih
događaja.
• Korak 5: Izračunavanje frekvencija Opasnih Fenomena
• Korak 6: Procena klase posledica Opasnih Fenomena
• Korak 7: Koristiti matricu rizika za izbor Scenarija najgoreg mogućeg udesa
• Korak 8: Pripremanje informacija za analizu posledica od hemijskog udesa.
6. INDENTIFIKACIJA OPASNOSTI OD UDESA U NAFTNOJ INDUSTRIJI
Naftna industrija je povezana sa vodenim telom, usled transporta ili proizvodnje. Ona je odgovorna
za zagađenje hidrosfere ugljovodonicima. Delovi vodenog tela koji su zagađeni ugljovodonicima su
neupotrebljivi i tek posle dužeg vremena uspevaju da se regenerišu. Flora i fauna bivaju pogođene
što direktno utiče i na čoveka. Naftnim mrljama su najviše pogođeni sisari, ali i ptice.
Voda za piće takođe može biti zagađena od strane nafte preko podzemnih voda. Zagađivanjem ovih
voda dolazimo do velikog problema jer je njihov protok mali i proces samoprečišćavanja je dug.
Najznačajniji problemi ekologije danas vezani su za zagađenje vazduha – kisele kiše, ozonske rupe,
efekat staklene bašte i globalno zagrevanje. Oni velikim udelom nastaju i pojačavaju se čovekovom
aktivnošću. Dva glavna zagađivača atmosfere su industrija i saobraćaj. U procesu proizvodnje nafte
veliki broj zagađujućih supstanci se emituje u vazduh. To su – azotni oksidi, isparljiva organska
jedinjenja, oksidi sumpora, vodonik-sulfid, ugljen dioksid i ugljen monoksid. Pri transportu i
manipulaciji, oštećenjem opreme u naftnoj industriji se pak oslobađaju tečni ugljovodonici. Kod
vazduha međutim, u odnosu na zemljište i vodu, najteže je izvršiti remedijaciju-smanjenje
zagađenosti. Direktne posledice mogu biti sledeće: biljke gube hlorofil, odumiru im tkiva i organi,
zaustavljaju se procesi fotosinteze te dolazi do sušenja; životinje imaju problema sa respiratornim
organima i nastaju oboljenja - bronhitis, astma i rak pluća; za čoveka je život u zagađenom vazduhu
opasan, posebno za decu, starije i bolesne osobe. Štetne materije iz vazduha izazivaju oboljenja
slična kao kod životinja, a mogu zagaditi hranu. Iz ovoga zaključujemo da briga o kvalitetu vazduha
treba da postane najprioritetniji zadatak savremenog čoveka.
Naftna industrija može biti opasno mesto za zaposlene, ali i životnu sredinu ukoliko se pravilno ne
upravlja rizicima. Praktično svaka nesreća je dovela do pregleda stanja bezbednosti, te pomogla
unapređenju sigurnosnih protokola i opreme, što je u ovom slučaju njihova pozitivna strana 10-12
7. ZAKLJUČAK
Svaka država treba da bude institucionalno i ekonomski razvijena država sa odgovarajućom

infrastrukturom, s privredom zasnovanom na znanju, efikasno korišćenim prirodnim i stvorenim
resursima, većom efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, ali i sa očuvanom
životnom sredinom. Mnoge zemlje su opterećene nasleđem lošeg stanja brojne opreme, njihovim
procesima transformacije, stihijskom urbanizacijom, neodgovarajućim sprovođenjem mera
prevencije i pripravnosti, kao i neodgovarajućim odgovorom na udese na svim nivoima (od
preduzeća do države). Zato se suočavaju s povećanim bezbednosnim rizikom po zdravlje i život
ljudi i sa ugrožavanjem kvaliteta životne sredine. Jedan od najznačajnih kriterijuma koji se odnosi
na uticaj životne sredine na zdravlje ukazuje na potrebu za kontrolom i brizi o zdravlju lokalnog
stanovništva koje je obuhvaćeno proizvodnjom u okolini. Očuvanje zdravlja ljudi predstavlja
ključno načelo za mnoge direktive i zakone svih država u oblasti zaštite životne sredine. Samim
280
tim, predmet i cilj ovog rada je razmatranje opasnosti i procena rizika kod opreme u inženjerstvu
zaštite životne sredine sa analizom mogućih rizika usled fizičko-hemijskih osobina korišćenih
opasnih materija ili usled dotrajalosti opreme.
LITERATURA
[1] Nacionalni program zaštite životne sredine Republike Srbije, Sl. glasnik Republike Srbije br. 12/10,
Beograd.
[2] Nacionalna strategija Republike Srbije za aproksimaciju u oblasti životne sredine, Beograd, Sl. glasnik
Republike Srbije br. 80/11, Beograd.
[3] N. Pokimica, B. Jezdić, Lj. Veljković, D. Mehandžić, V. Božić, V. Pavićević, "Unapređenje
infrastrukture u oblasi zaštite životne sredine", Međunarodna konferencija Otpadne vode, komunalni
čvrsti otpad i opasan otpad, Zbornik radova, Čačak, 2012., 3-8.
[4] V. Pavićević i dr., Priručnik za vrednovanje infrastrukturnih projekata u oblasti zaštite životne sredina,
Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Beograd, 2011.
[5] S. Putić, M. Rakin, “Proračun, izrada i eksploatacija procesne opreme”, skripta za studente IV i V
godine, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd, 2006.
[6] Center for Chemical Process Safety, "Chemical Process Safety Management – A Challenge to
Commitment," 1988.
[7] H. Andersen, J. Casal, A. Dandrieux, B. Debray, V. de Dianous, N. J. Duijm, J. Tixier, ARAMIS User
Guide, 2004.
[8] F. Markert, N. J. Duijm, J. Thommesen, Modelling of safety barriers including human and
organizational factors to improve process safety. Florence, Italy, 2003.
[9] D. Milošević, Čovek, nafta i životna sredina, Beograd: Verzalpress, 1999.
[10] D. B. Đurić, Lj. J. Petrović, Zagađenje životne sredine i zdravlje čoveka-ekotoksikologija, Beograd:
Velarta, 1996.
[11] ProSmart - The Tool You Need to Improve Process Safety, Center for Chemical Process Safety,
American Institute of Chemical Engineers, New York, 2001.
281
BIOSORBENTI ZA PREČIŠĆAVANJE OTPADNIH VODA IZ TEKSTILNE INDUSTRIJE
Marina Knežević1,Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu

Tanja Nikolić2, Visoka tehnološko umetnička strukovna škola Leskovac
Ana Kramar3, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Matea Korica4, Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Jedna od najaktuelnijih tema u svetu je ekologija i zagađenje životne sredine. Ispuštanje
toksičnih materija iz raznih industrijskih pogona u neposrednu okolinu dovodi do zagađenja vode,
vazduha i zemljišta. U pogonima gde se proizvodni proces vrši uz mokru obradu veliki problem
predstavljaju otpadne vode. Jedan od primera je proces bojenja u tekstilnoj industriji (gde postoji
problem uklanjanja ostataka boja kao organskog zagađivača iz vode). Postoje različiti fizičko-
hemijski i biološki postupci za prečišćavanje otpadnih voda. U tekstilnoj industriji se, pored
otpadnih voda, generišu još dve vrste otpada a to su gasovi i čvrsti otpad. Najčešće korišćen
postupak za prečišćavanje je adsorpcija.
Ključne reči: Ekologija, tekstilna industrija, otpadne vode, adsorpcija.
TEXTILE INDUSTRY WASTE WATERTREATMENT
Abstract: The current topic in the world is ecology, that is, preventing or at least reducing
environmental pollution. The release of toxic substances from various industrial plants into the
immediate environment causes pollution of water, air and soil. In plants where the production
process is carried out with wet treatment, wastewater is a major problem. One example is the
dyeing process in the textile industry (where there is a problem of removing dye residues as an
organic pollutant from water). There are various physicochemical and biological processes for
wastewater treatment. In the textile industry, in addition to wastewater, two more types of waste are
generated, namely gases and solid waste. The most commonly used treatment method is adsorption.
Keywords: Ecology, textile industry, wastewater, adsorption.
1. UVOD
U današnje vreme, voda je globalni svetski problem, tema mnogobrojnih naučnih istraživanja,
stručnih ekspertiza i političkih rasprava. Iz svega toga proizlazi samo jedan zaključak – voda je
postala najznačajniji strateški resurs XXI veka. Voda je zapravo poslednji obnovljivi prirodni resurs
na našoj planeti. Voda koja je jednom iskorišćena u nekom proizvodnom procesu postaje otpadna
voda koja us svom sastavu sadrži određene količine primesa. Sve karakteristike otpadne vode su
potpuno izmenjene u odnosu na vodu koja je primarno bila uneta u proces. Zagađenje vode je
1 katarinac2008@gmail.com
2 tanjanikol@gmail.com
3 akramar@tmf.bg.ac.rs
4 mkorica@tmf.bg.ac.rs
282
ogroman ekološki problem jer su emitovanjem zagađenja u životnu sredinu ugrožena mora, jezera i
podzemne vode a samim tim nastaje problem pitke vode čime je ugroženo zdravlje sadašnje i
buduće populacije [1,2].
Tekstilna industrija spada mežu industrije sa najvećom potrošnjom vode u proizvodnom procesu, pa
je samim tim i generator velikih količina otpadnih voda. U poslednje vreme su sve strožiji zahtevi
za njihovo prečišćavanje i kontrolu. Otpadne vode iz tekstilne industrije nastaju u procesu pripreme
sirovine, bojenja vlakana ili gotove tkanine, u procesima dorase gotovih tkanina, pa samim tim
imaju promenljiv i heterogen sastav. Svakako je karakteristika svih otpadnih voda tekstilne
industrije visoka obojenost i visok sadržaj organskih jedinjenja. Boje koje se koriste u procesu kao i
pomoćna sredstva, predstavljaju organska jedinjenja koja izazivaju veliko zagađenje i obojenost
otpadnih voda iz ove industrije. Zbog nepotpunog vezivanja boje za vlakna, proces bojenja nije
dovoljno efikasan, pa industrijske otpadne vode nastale u tekstilnoj industriji sadrže velike količine
sintetskih boja koje predstavljaju značajno i potencijalno opasno zagađenje. Uslovi za ispuštanje
ovih voda u životnu sredinu su strogi i zato se velika pažnja posvećuje postupcima njihove prerade.
Tretmani prečišćavanja otpadnih voda tekstilne industrije obuhvataju tretmane izdvajanja boje i
mehaničkih nečistoća iz otpadnih voda nastalih tokom proizvodnih procesa. Uobičajeno se
prečišćavanje vrši primenom fizičko–hemijskih metoda od kojih je najčešća primena hemijskog
taloženja, koagulacije i adsorpcije na raznim neorganskim i organskim materijalima [3].
2. INDUSTRIJSKE OTPADNE VODE- OTPADNE VODE IZ TEKSTILNE INDUSTRIJE
Najčešće se otpadne vode dele na: domaće otpadne vode, industrijske otpadne vode, atmosferske
vode, infiltracione vode, otpadne vode iz poljoprivrede, deponijske otpadne vode.[2].
Najveće količine otpadnih voda potiču iz sledećih grana industrije: hemijske, metalohemijske,
metaloprerađivačke, prehrambene, tekstilne, papirne i od energetskih i termoenergetskih objekata.
U tekstilnoj industriji se, pored otpadnih voda, generišu još i gasovi i čvrsti otpad. Tri osnovne mere
prevencije podrazumevaju kontrolu sirovina, održavanje i ispravno vođenje proizvodnje i
konzervaciju vode. Otpadne vode tekstilne industrije sadrže vodu za čišćenje, procesnu vodu i vodu
za hlađenje i sadrže smešu različitih hemikalija. Najveća količina otpadnih voda se proizvodi tokom
pripreme, bojenja i dorade [4].
Brojne metode obezbojavanja se mogu primeniti za obradu otpadnih voda tekstilne industrije. One
mogu biti biološke, fizičke ili hemijske ali se kao najefektivniji pokazao postupak adsorpcije jer se
njegovom primenom mogu ukloniti mnoge vrste boja. Adsorpcija je najčešće korišćen fizičko-
hemijski postupak pri kome se meša otpadna voda sa poroznim materijalom u obliku praha ili
granula kao što su glina ili aktivni ugalj, ili otpadna voda prolazi kroz filtracioni sloj granulastog
materijala. Ovim postupkom dolazi do adsorpcije zagađivača na površini adsorbenta. Na adsorpciju
zagađivača utiče interakcija između zagađivača/adsorbenta, aktivna površina adsorbenta, veličina
čestica, temperatura, pH i vreme kontakta. Najčešće se kao adsorbenti koriste aktivni ugalj, treset,
konoplja, vuna, kora banane, kora pomorandze, pšenična slama, itd. Mehanizmi odgovorni za
sorpciju mogu biti pojedinačni ili kombinacija sledećih procesa: jonska izmena, građenje
kompleksa, fizička adsorpcija ili hemisorpcija, elektrostatička interakcija, mikrotaloženje,građenje
helata itd, što umnogome zavisi od prirode samog biosorbenta, ali i osobina polutanta koji se
uklanja [4,5].
3. BIOSORBENTI ZA PRERADU OTPADNIH VODA
Biomasa koja je do nedavno smatrana otpadom, postaje atraktivna i dobija primenu u postupku
uklanjanja teških metala iz otpadnih voda tekstilne industrije. Na taj način se smanjuje potreba za
formiranjem novih deponije, čime se doprinosi unapređenju i zaštiti životne sredine.
283
Biomasa, kao jeftin ali efikasan adsorbent, predstavlja dobro rešenje za uklanjanje metala, posebno
teških metala iz vodenih rastvora. Različite vrste biosorbenata koje su smatrane za otpad dobijaju
novu primenu i produžava im se životni ciklus [6].
Aktivni ugalj ima sposobnost adsorbcije ogromnog broja organskih i neorganskih jedinjenja iz
vode. Pored toga, korišćenjem aktivnog uglja mogu se ukloniti neprijatni mirisi i ukusi, smanjiti
mutnoća i tvrdoća vode, vezati mikroorganizme i produkte njihove aktivnosti, kao i ostatke nastale
nakon njihovog razlaganja drugim tehnikama. Adsorpciona sposobnost aktivnog uglja se ogleda u
njegovoj visoko razvijenoj poroznosti i hemijskoj reaktivnosti njihovepovršine.
Aktivni ugalj se može dobiti iz prirodnih sirovina bogatih ugljenikom organskog porekla.
Najčešćese koriste drvo, treset, kameni ugalj, kokosova ljuska. Međutim, veliki broj istraživanja se
izvodi u cilju dobijanja aktivnog uglja iz biomase [7].
Sagorevanjem klipa kukuruza dobija se pepeo koji predstavlja jeftin materijal za prečišćavanje
otpadne vode tekstilne industrije. U poređenju sa konvencionalnim adsorbentima, kapacitet pepela
nastalog sagorevanjem klipa kukuruza je dovoljan. Adsorpcija na površini čestica pepela istraživana
je korišćenjem dva modela: Langmuir-ov i Freundlich-ov. Na osnovu dobijenih rezultata može se
zaključiti da adsorpcija boje na pepelu kao adsorbentu ima potencijala za masovni postupak obrade
otpada tekstilnih fabrika.
U laboratorijskim uslovima pepeo klipa kukuruza je pokazao odličnu sposobnost adsorbcije
disperzne boje Tecocet Blau HWF boje iz vodenog rastvora. Sposobnost adsorpcije zavisi od pH
vrednosti rastvora - niži pH ide u korist adsorpciji. Kotlovski pepeo se takođe može upotrebiti u ovu
svrhu. Pepeo iz gradske toplane dobijen je sagorevanjem mrkog uglja. Posle sakupljanja i sušenja
vrši se prosejavanje do veličine čestica od 0,5 mm. Sirovi pepeo se ispira velikim količinama
destilovane vode, suši na vazduhu, prosava i tako pripremljen koristi. Najčećše se koristi za
adsorpciju reaktivnih boja [8,9].
Već decenijama je poznato da vuna veoma efikasno vezuje jone metala, ali se tek poslednjih
godina učinilo nešto vise u pogledu praktičnog iskorišćenja ovih sredstava. Sorpciona svojstva
materijala zavise od niza faktora među kojima se ističu poroznost, sprecifična površina, i sadržaj
odgovarajućih funkcionalnih grupa na površini sorbenta. Zahvaljujući specifičnoj strukturi i
složenom hemijskom sastavu vuna pokazuje višestruko funkcionalna sorpciona svojstva, pa se
može uspešno koristiti kao sorbent za jone metala, molekule boja ili nafte i naftnih derivata [10].
Biokompoziti na bazi celuloznih vlakana naslojeni mangan-dioksidom (MnO2) su takođe dobri
adsorbenti za prečišćavanje otpadnih voda. Pored uklanjanja boja iz vodenih rastvora, moguće je i
uklanjanje metala. Jedan od primera je biokompozit koji je u osnovi mikrokristalna celuloza
naslojena MnO2 koji se koristi za uklanjanje olova iz vodenog sistema. Efikasnost adsorpcije u
ovom slučaju zavisi od pH vrednosti, koncentracije Pb, temperature rastvora i kontaktnog vremena
[11,12].
U proizvodnim procesima u tekstilnoj industriji postoji i mnogo proizvodnog otpada koji se može
daljim modifikovanjem učiniti upotrebljivim za različite namene. Jedan od takvih primera su kratka
i zamršena vlakna konoplje koja se dobijaju kao otpad a predstavljaju jeftin lignocelulozni
biosorbent za efikasno uklanjanje teških metala iz vodenih rastvora [13].
Takođe, i derivati celuloze se mogu koristiti kao adsorbenti za preradu otpadnih voda.
Nanokristalna celuloza se pokazala kao dobar adsorbent za di- i tri-fenilmetinske boje, odnosno za
kristal ljubičasto, metilen plavo, malahitno zeleno i bazni fuksin. Celuloza se koristi za uklanjanje
katjonskih boja iz otpadnih voda, kao i kristalno ljubičaste, metilen plave, malahitno zelene i
baznog fuksina. Na slici 1. su prikazani rezultati količine adsorbovane boje celuloze i njenih
modifikovanih oblika za prethodno pomenute boje [14].
284
Slika 1. Rezulati količine adsorbovane boje celuloze i njenih modifikovanih oblika za uklanjanje
kristalno ljubičastog (CV), metilen plavog (MB), malahitno zelenog (MG) i baznog fuksina (BF)
[14]
4. ZAKLJUČAK
S obzirom da su prirodni sorbenti često otpad i nemaju ekonomsku vrednost (lako su dostupni i
imaju nisku cenu), a i poprilično su efikasni u otklanjanju jona metala i boja iz vodenih rastvora,
može se zaključiti da sorpcija biosorbentima postaje potencijalna alternativa postojećim
konvencionalnim tehnologijama za prečišćavanje industrijskih otpadnih voda. Bez obzira na vrstu
adsorbenta, na vrstu otpada, za prečišćavanje otpadnih voda je izuzetno važno i nalaženje
optimalnih parametara optimalnih procesa prečišćavanja, tj. treba voditi računa o količini
adsorbenta, pH vrednosti rastvora, temperature i vremenu tretmana.
LITERATURA
[1] Povrenović D.: Osnovi tehnologije pripreme vode,Univerzitet u Beogradu, Tehnološko-metalurški

fakultet, Beograd, 2011.
[2] Blagojević T.: Otpadne vode kao ekološki problem, Fakultet tehničkih nauka, Čačak
[3] Dajić A., Mijin D., Grgur B., Mihajlović M., Jovanović M.: Obezbojavanje otpadnih voda iz tekstilne
industrije korišćenjem cevnih mikroreaktora, Univerzitet u Beogradu, Tehnološko-metalurški fakultet,
Beograd
[4] Radetić M.: Ekologija u tekstilnoj industriji, Beograd, 2012.
[5] Lopičić Z., Milojković J., Šoštarić T, Petrović, Mihajlović M., Lačnjevac Č., Stojanović M.: Uticaj pH
vrednosti na biosorpciju jona bakra otpadnom lignoceluloznom masom koštice breskve, Beograd (2013)
[6] Milojković J., Stojanović M., Ristić M.: Biosorpcija kao nova biotehnologija u funkciji očuvanja i
uravnoteženog korišćenja biodiverziteta, ITNMS, Beograd
[7] Momčilović M.: Kinetički i ravnotežni parametri adsorpcionih procesa pri uklanjanju pojedinih štetnih
katjonskih sastojaka iz vodenih rastvora aktivnim ugljevima dobijenih hemijsko-termičkom obradom
srži ploda divljeg kestena i šišarke crnog bora, Univerzitet u Nišu, Prirodno-matematički fakultet,
departman za hemiju, Niš, 2012.
[8] Mizdraković M., Šmelcerović M., Đorđević D.: Korišćenje pepela klipa kukuruza za dekolorizaciju
otpadne vode posle bojenja tekstila, Naučni rad UDK 628.31:677.027 = 163.41, Tehnološki fakultet,
Leskovac
[9] Đorđević D., Stojković D., Stamenković G., Šmelcerović M.: Kinetika adsorpcije reaktivne boje na
pepelu,Zbornik radova Tehnološkog fakulteta u Leskovcu, ISSN 0352-6542
285
[10] Radetić M., Jocić D., Jovančić P., Rajaković Lj.: Sorpciona svojstva vune, Tehnološko-metalurški
fakultet, Univerzitet u Beogradu, Pregledni rad, 677.31.004.12:541.183
[11] Wang Y., Zhang X., He X., Zhang W., Zhang X., Lu C.: In situ synthesis of MnO2 coated cellulose
nanofibres hybrid for effective removal of methylene blue, Carbohydrate Polymers, 2014., 110: 302-
308.
[12] Jiao C., Tao J., Xiong J., Wang X., Zhang D., Lin H., Chen Y.: In situ synthesis of MnO2- loaded
biocomposite based on microcrystalline cellulose for Pb2+ removal from wastewater, Cellulose, 2017,
24: 2591-2604.
[13] Milivojević M., Pejić B., Vukčević M., Kostić M.: Novi biosorbent na bazi vlakna konoplja (Cannabis
sativa) i Ca-alginata za uklanjanje jona olova i cinka, Zaštita materijala, 2018., 59 (1), 67-76
[14] Qiao H., Zhou Y., Yu F., Wang E., Min Y., Huang Q., Pang L., Ma T.: Effective removal of cationic
dyes using carboxylate-functionalized cellulose nanocrystals, Institute of Environmental and Analytical
Science, Henan University, 2015., 25, 508-515.
286
PERCEPCIJA I PARTICIPACIJA STUDENATA U DOMENU RACIONALNE
UPOTREBE RESURSA I ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
Nataša Bukumirić1, Beogradska politehnika, Beograd

Vesna Alivojvodić2, Beogradska politehnika, Beograd
Apstrakt: Planeta Zemlja obiluje raznovrsnim resursima neophodnim za život, od kojih većina nije
neiscrpna. I pored toga što su raspoložive biološko produktivne površine ograničene, težnja čoveka
da sebi obezbedi život u izobilju rezultovala je da ljudska populacija već decenijama unazad živi
izvan granica regenerativnog kapaciteta planete Zemlje. Problem koji dovodi u pitanje ne samo
budući razvoj društva, već, moglo bi se reći, čak i sam njegov opstanak, jesu ograničeni resursi. U
ovom radu biće predstavljeni rezultati istraživanja sprovedenog na populaciji studenata
beogradskih visokoškolskih ustanova u cilju utvrđivanja u mere u kojoj studenti uočavaju aktuelne
probleme vezane za stanje životne sredine u prestonici (prvenstveno u segmentu ubrzanog
iskorišćavanja prirodnih resursa) i moguće načine za usporavanje postojećih procesa, kao i njihovu
spremnost da lično doprinesu poboljšanju postojećeg stanja.
Ključne reči: ekološki otisak, resursi, studenti, istraživanje
PERCEPTION AND PARTICIPATION OF STUDENTS IN THE DOMAIN OF

RATIONAL USE OF RESOURCES AND ENVIRONMENTAL PROTECTION
Apstract: Planet Earth has plenty natural resources necessary for life, most of which are not
inexhaustible. In spite of the limited availability of bioproductive areas, man's quest for abundant
living has resulted in the human society that living beyond the limits of planet Earth's regenerative
capacity for decades. A problem that threatens not only the future development of society but, one
might say, even its very survival, is limited resources. This paper will present the results of a
research conducted on a population of Belgrade students (higher education)in order to determine
the extent to which students perceive current problems related to the environmental situation in the
capital (primarily in the area of accelerated utilization of natural resources) and possible ways to
slow down existing processes, as well their willingness to personally contribute to the improvement
of the existing situation.
Keywords: ecological footprint, resources, students, research
1. UVOD
Ubrzan razvoj ljudske populacije prevashodno baziran na linearnom modelu proizvodnje, uzmi-
iskoristi-baci, rezultuje mnogobrojnim problemima poput: neracionalnog iskorišćenja prirodnih
bogatstava, zagađenja svih medijuma životne sredine, ima za rezultat generisanje velikih količina
otpada, doprinosi klimatskim promenama, s druge strane vodi i ekonomskoj i socijalnoj
nejednakosti, krizi hrane i vode i sl. I pored činjenice da se ekosistemi mogu regenerisati, ne sme se
1
nbukumiric@politehnika.edu.rs
2
valivojvodic@politehnika.edu.rs
287
zanemariti i to da dati proces zahteva vreme, koje već dugi niz godina nije u korelaciji sa brzinom
potrošnje ubrzano rastuće ljudske populacije. Na žalost, na pragu četvrte industrijske revolucije,
čovečanstvo se suočava sa krupnim ekološkim i socijalnim problemima. Ono što leži u osnovi
navedenih problema jesu „resursi“. Termin koji se koristi kako bi se izrazio utrošak resursa je
„ekološki otisak” (eng. ecological footprint) i predstavlja zbir svih biološki produktivnih površina
ili ekoloških usluga koje ljudska populacija zahteva od određenog prostora [1,2]. Procene izražene
kroz globalni ekološki otisak, ukazuju na to da će pri sadašnjem načinu i tempu razvoja, do 2050.
godine, ljudskom društvu biti potrebni resursi tri cele planete [2]. Samim tim nije teško zaključiti da
je aktuelni put razvoja neodrživ i da isti, dugoročno posmatrano, u značajnoj meri može ograničiti
prirodne i ekonomske potencijale za budući razvoj ljudske populacije. Shodno činjenici da je
resursa sve manje, a da je narušavanje kvaliteta životne sredine sve evidentnije, neophodno je da se
budući razvoj ljudske populacije posmatra isključivo u kontekstu koncepta održivosti i ekonomskih
principa koji nisu u neskladu s potenijalima koje planeta nudi.
2. URBANI EKOLOŠKI OTISAK
Kako urbanizacija poslednjih decenija postaje sve intenzivnija, najvažnije bojno polje u pogledu
rešavanja pitanja vezanih za očuvanje resursa, postaju upravo gradovi, koji već danas troše više od
dve trećine svetske proizvodnje energije. U sadašnjoj fazi razvoja ljudskog društva, više od
polovine čovečanstva živi u visoko urbanizovanim sredinama. Prema istraživanjima UN Habitat-a
(Program Ujedinjenih nacija za naselja) procenjuje se da će do 2030. godine, oko 60 % ukupnog
stanovništva na planeti živeti u gradovima [3,4]. Trend razvoja naše prestonice nije izuzetak od
svetskih kretanja. Broj stanovnika na teritoriji Beograda beleži konstantan porast i u periodu između
2002.-2018. godine taj broj je uvećan za više od 100.000 (Tabela 1).
Tabela 1. Promena broja stanovnika u Beogradskom regionu za period 2002-2018. [5]

Procena broja stanovnika (godišnji prosek) Stopa rasta (‰)
2002 1.578.364
2002-2011 49,3
2011 1.658.151
2015 1.683.962 2011-2016 15,4
2017 1.687.132 2016-2017 1,9
2018 1.690.193 2017-2018 1,8
3. METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA
U svetlu aktuelnog problema neracionalne potrošnje resursa i sve lošijeg stanja životne sredine,
naročito urbanih područja, studenti Visoke škole strukovnih studija - Beogradska politehnika,
studijskog programa Zaštita životne sredine, u saradnji sa svojim mentorima, sproveli su
istraživanje pod nazivom Urbani ekološki otisak.
Kako se danas veliki gradovi, kome pripada i grad Beograd, tretiraju kao područja koja stvaraju
najveće pritiske na životnu sredinu, cilj istraživanja bio je da ukaže u kojoj meri je populacija
studenata beogradskih visokoškolskih ustanova upućena u aktuelne probleme vezane za stanje
životne sredine, zatim, u kojoj meri uočava i razume uzroke i posledice ubrzanog iskorišćenja
prirodnih resursa i sagledava načine i daje lični doprinos da se postojeći procesi uspore.
Istraživanje je sprovedeno putem on-line ankete u periodu april – maj 2019. godine, na uzorku od
1.140 studenata beogradskih visokoškolskih ustanova različitih naučnih usmerenja. U anketi su
učešće uzeli studenti svih pet obrazovnih polja.
Najveći odziv bio je od strane studenata društveno-humanističkih i tehničko-tehnoloških nauka, a
najmanji sa fakulteta umetnosti, što se i nalazi u korelaciji sa brojem studenata upisanih na
visokoškolske ustanove sa teritorije grada Beograda (Tabela 2).
288
Tabela 2. Anketni uzorak
Obrazovno polje n %
Polje umetnosti 57 5
Medicinske nauke 137 12
Prirodno – matematičke nauke 216 19
Društveno – humanističke nauke 365 32
Tehničko – tehnološke nauke 365 32
Ukupno 1.140 100
4. REZULTATI ISTRAŽIVANJA
U skladu sa postavljenim ciljevima u nastavku će biti prikazani rezultati dobijeni istraživanjem. Na

samom početku cilj je bio ispitati u kojoj meri su studenti, kao predstavnici generacije koja je
izuzetno svesna svog okruženja, i procesa u njemu, zadovoljni stanjem životne sredine u Beogradu.
Na osnovu dobijenih odgovora, došlo se do saznanja da 81 % studenata nije zadovoljno stanjem
životne sredine u prestonici, dok je oko 18 % njih iskazalo delimično zadovoljstvo po pitanju istog.
Svega 1 % anketiranih studenata smatra da je ekološko stanje u gradu Beogradu na
zadovoljavajućem nivou.
Kako je stanje životne sredine u dirktnoj vezi sa aktivnostima i potražnjom ljudi od date sredine,
iskazano nezadovoljstvo ekološkim stanjem u prestonici je u direktnoj vezi sa načinom življenja
stanovništva u istoj. Kao što je već navedeno u uvodnom delu, termin koji se u poslednjih nekoliko
godina koristi za prikazivanje intenziteta korišćenja ekoloških usluga naspram biokapaciteta
određenog prostora je „ekološki otisak”. S tim u vezi u anketi se našlo i pitanje kojim je trebalo
ispitati da li su studeti upoznati sa značenjem istog. Na osnovu odgovora dobijeno je da 49 %
studenata je upoznato sa značenjem termina „ekološki otisak”, odnosno da zna da je to relacija
između ljudskih aktivnosti i potrošnje resursa (Tabela 3).
Tabela 3. Poznavanje termina „ekološki otisak”

Ekološki otisak je: n %
Relacija između ljudskih aktivnosti i potrošnje resursa 559 49
Vrsta ekološke oznake 148 13
Naziv ekološke organizacije 23 2
Ne znam 410 36
Ukupno 1.140 100
Pored toga što se ispostavilo da termin „ekološki otisak” nepoznanica za veći broj studenata,
pozitivan rezultat je taj da više od polovine anketiranih studenata (61 % ) uočava da aktuelni trend
potrošnje resursa nije održiv. Da prirodnih resursa nema dovoljno ni za sadašnje generacije
mišljenja je 20 % anketiranih studenata.
Tabela 4. Stav studenata prema raspoloživosti resursa za potrebe sadašnjih i budućih generacija
Na planeti Zemlji ima dovoljno prirodnih resursa za sadašnje i buduće
n %
generacije.
Slažem se sa tvrdnjom 171 15
Ne slažem se sa tvrdnjom 228 20
Za sadašnje generacija resursa ima dovoljno, ali za buduće generacije ih neće biti 695 61
Nemam stav 46 4
289
Ipak, zabrinjava podatak da 15 % akademaca smatra da i pored aktuelnog načina potrošnje,
prirodnih resursa ima dovoljno i da će oni u istoj meri biti raspoloživi i za buduće generaicije
(Tabela 4). Kada je reč o resursima, nije moguće neosvrnuti se na jedan od značajnijih ekoloških
problema današnjice, a to je problem otpada. Pored toga što generisani otpad može da bude
uzročnik brojnih problema (ekoloških, toksikoloških, ekotoksikoloških, prostornih, društvenih,
ekonomskih). Neadekvatnim postupanjem s otpadom u nepovrat odlaze velike količine
potencijalnih sirovina koje su u njemu sadržane. Adekvatno primenjeni savremeni pristupi u
zbrinjavanju otpada mogu da doprinsu da se očuva veliki udeo korisnih mateijala iz otpada.
Anketirani studenti (94 %) prepoznali su da se boljom organizacijom sistema sortiranja i
prikupljanja otpada značajno može doprineti uštedi prirodnih resursa.
Istina je da je recikliranje poslednjih godina dobilo veliku pažnju u poslovnom svetu. Mada,
produženjem životnog veka proizvoda, suština je izvan samog materijala za recikliranje. Na putu
pronalaženja uspešnih poslovnih modela i strategija, pažnja se sve više usmerava ka novom pristupu
u okviru same proizvodnje, kroz produžetak korisnog veka proizvoda, odnosno, vremenskog
perioda između kupovine i odbacivanja istog. Drugim rečima, pažnja se sve više usmerava na
mogućnost održavanja proizvoda što je moguće bliže njegovom izvornom stanju tokom vremena,
na primer kroz duže korišćenje, popravke, nadogradnju, obnovu ili preradu. Da praktična rešenja
prilikom dizajniranja proizvoda mogu olakšati kasniji proces reciklaže i ujedno doprineti smanjenju
količine otpada i racionalnijoj upotrebi resursa mišljenja je 82 % anketiranih studenata (Tabela 5).
Tabela 5. Stav studenata prema uticaju dizajna proizvoda na količine otpada i mogućnost lakše
reciklaže
Na smanjenje količine otpada kakav uticaj može imati
n %
dizajn proizvoda koji je u funkciji lakše reciklaže
Veoma značajan uticaj 582 51
Značajan uticaj 353 31
Slabo izražen uticaj 148 13
Nemam stav 57 5
Ukupno 1.140 100
U cilju smanjenja količine otpada koja se generiše u okviru domaćinstava, 85% anketiranih
studenata je prepoznalo potrebu veće angažovanosti građana po tom pitanju. To se može postići na
mnoge načine, poput kupovine proizvoda koje imaju manje ambalaže, višekratnih i višenamenskih
proizvoda, itd. Jedan od efikasnih načina u cilju smanjenja količine otpada koje nastaju u
domaćinstvima je praktikovanje mudre kupovine, odnosno kupovine onih proizvoda koji će duži
period imati istu ili sličnu namenu. Da je to dobra strategija za očuvanje resursa, uz rešavanje i
pitanja prekomernog generisanja otpada složilo se 74 % anketiranih studenata (Tabela 6).
Tabela 6. Stav studenata prema Tabela 7. Stav studenata prema ekološkom

višekratnoj upotrebi proizvoda obeležavanju proizvoda
Boljem iskorišćenju Boljem iskorišćenju prirodnih
prirodnih resursa može resursa može doprineti
n % n %
doprineti višekratna ekološko obeležavanje
upotreba proizvoda proizvoda
Slažem se 844 74 Slažem se 821 72
Ne slažem se 68 6 Ne slažem se 125 11
Nemam stav 228 20 Nemam stav 194 17
Ukupno 1.140 100 Ukupno 1.140 100
Takođe, jedan od načina da se krajnjim korisnicima pomogne u izboru prilikom kupovine proizvoda
jeste prisustvo ekoloških oznaka na ambalaži proizvoda. Studenti su prepoznali značaj ekološkog
290
obeležavanja proizvoda zarad očuvanja resursa i životne sredine što pokazuje i rezultat da 72% njih
se slažu da eko oznake igraju važnu ulogu u postizanju tog cilja (Tabela 7). Značajan doprinos u
cilju smanjenja potreba za resursima iz prirode može imati i kupovina polovnih proizvoda, sa čime
se složilo 53 % anketiranih studenata (Tabela 8).
Kupovina polovne robe često među ljudima budi određene predrasude, te takav način kupovine se
obično vezuje za lošiju finansijsku situaciju pojedinca, proizvode lošijeg kvaliteta, proizvode koji
mogu naneti štetu zdravlju, ali i brigu šta će okruženje misliti o njima, tako da s tim u vezi, polovna
roba iako još uvek u dobrom funkcionalnom stanju se tretira kao otpad. Prema mišljenju 60 %
anketiranih studenata glavni razlog što će se pojedinac pre odlučiti za kupovinu novog proizvoda
nego polovnog je pitanje kvaliteta i ispravnosti proizvoda, zatim slede zabrinutost za zdravlje i
sigurnost (16%), kao i strahovanje od toga da bude omalovažen od strane drugih (16%) (Tabela 9).
Tabela 8. Stav studenata prema Tabela 9. Glavne prepreke kod ljudi pri
kupovini polovnih proizvoda kupovini polovne robe
Boljem iskorišćenju Šta predstavlja prepreku
prirodnih resursa može ljudima pri kupovini polovnih n %
n %
se doprineti kupovinom proizvoda?
polovnih proizvoda Zabrinutost za zdravlje i sigurnost 182 16
Slažem se 604 53 Kvalitet/ ispravnost proizvoda 684 60
Ne slažem se 285 25 Manje privlačan izgled proizvoda 69 6
Nemam stav 251 22 Briga šta će drugi misliti o njima 182 16
Ukupno 1.140 100 Ne znam 23 2
Ukupno 1.140 100
Da su student, kao predstavnici mlade i perspektivne generacije svesni da je resursa sve manje jeste
važno i pozitivno saznanje, ali podatak koji daje nadu je da više od 80 % njih smatra da može dati
lični doprinos u očuvanju prirodnih resursa i da su samim tim spremni da menjanjem svojih
životnih navika praktično doprinesu rešavanju uočenog problema. Da li su i u kojoj meri studenti u
proteklih godinu dana praktikovali aktivnosti koje su u dirktnoj vezi sa očuvanjem životne sredine i
prirodnih resursa, prikazano je u Tabeli 10.
Tabela 10. Aktivnosti u vezi sa očuvanjem životne sredine i prirodnih resursa koje su studenti
praktikovali u proteklih godinu dana
Aktivnosti koje sam praktikovao u proteklih godinu dana n/1.140 %
Kupovina proizvoda koji se mogu reciklirati 205 18
Vođenje računa o utrošku električne energije 741 65
Racionalnije trošenje vode u domaćinstvu 604 53
Popravka uređaja pre zamene za nove 707 62
Sortiranje otpada u okviru domaćinstva 205 18
Izbegavanje kupovine plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu 672 59
Kupovina samo potrebnih količina hrane 832 73
Kupovina proizvoda koji sadrže manje ambalaže 251 22
Korišćenje ekološki prihvatljivijeg načina putovanja (šetnja, bicikl…) 878 77
Na osnovu prikazanih rezultata može se zaključiti da studenti praktikuju brojne aktivnosti koje su u
direktnoj vezi sa očuvanjem životne sredine i resursa. Aktivnost koju su studenti u najvećoj meri
praktikovali u poslednjih godinu dana je ekološki prihvatljiviji načini kretanja/putovanja kao sto su
šetnja, prevoz biciklom i javni gradski prevoz (77%). Interesantni rezultati su ti da aktivnosti koje
su u direktnoj vezi sa pravilnim postupanjem s otpadom praktikuje najmanji broj studenata.
Uzimajući u obzir ranije prikazane rezultate, koji su ukazivali na to da je problem otpada i potrebe
291
za uspostavljanjem efikasnijih sistema njegovog zbrinjavanja prepoznat od strane anketiranih
studenata, dolazi se do neretke konstatacije, da svest o problemu postoji, ali ne i potrebni uslovi, a
nije isključena i dobra volja da se rešenju problema otpada i praktično pristupi. Veća angažovanost
studenata u domenu upravljanja otpadom tiče se plastičnog otpada. Više od polovine anketiranih
studenata (59 %) je izbegavalo kupovinu plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu. Pozitivniji
odnos studenata prema plastičnom otpadu za jednokratnu upotrebu delimično se može pripisati
odnedavno pokrenutoj akciji naplata kesa u okviru više trgovinskih lanaca na nivou Republike
Srbije. Tome svedoči i rezultat da je 70 % studenata smanjilo upotrebu plastičnih kesa u proteklih
godinu dana (Tabela 11).
Tabela 11. Smanjenje upotrebe plastičnih kesa
Dа li ste u poslednjih godinu dаnа smаnjili
n %
upotrebu plаstičnih kesа?
Da 798 70
Ne 205 18
Nisam ih ni ranije često koristio/la 137 12
Ukupno 1.140 100
Mada je cena kesa krajnje simbolična, ispostavilo se da su primetne promene u navikama ljudi. Da
je akcija naplate kesa bio dobar potez u cilju smanjivanja upotrebe istih dele mišljenje i anketirani
studenti gde više od 81 % smatra da bi sa podizanjem cene plastičnih proizvoda doprinelo
značajnom smanjenju njihove potražnje.
5. ZAKLJUČAK
Neminovna je činjenica da se razvoj ljudskog društva i njegovih aktivnosti mora posmatrati

prvenstveno u konceptu održivog razvoja i novih ekonomskih principa. Očuvanje i racionalna
potrošnja prirodnih resursa, naš sklad sa prirodom, uslov je našeg egzistencijalnog opstanka. Na
putu inovacija i neophodnosti osmišljavanja i praktičnog delovanja na svim poljima u domenu
zaštite životne sredine i održivog razvoja, glavni cilj ovog istraživanja bio je da se ispita
zainteresovanost, znanje i spremnost mladih i perspektivnih ljudi iz različitih sfera obrazovanja da
se uhvate u koštac sa predstojećim promena u ovoj oblasti. Na osnovu dobijenih rezultata može se
konstatovati da su studenti pokazali svesnost u pogledu ograničenosti prirodnih resursa, prepoznali
načine kako da se aktuelni procesi uspore, ali i spremnost da u budućnosti menjanjem svojih
životnih navika doprinesu postizanju ciljeva održivog razvoja i očuvanja zdrave životne sredine.
LITERATURA
[1] WWF, 2016 – Izveštaj o živoj planeti, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2rUihXm
[2] Alivojvodić, V, Kokalj, F.: Upravljanje otpadom i cirkularna ekonomija, VŠSS Beogradska
politehnika, ISNB978-86-7498-077-4, Beograd 2018.
[3] State of the World Cities 2006/7 (UN-Habitat, 2006)
[4] Knežević-Lukić, N., Ljuština, A.: Bezbednosni aspekt održivog razvoja urbanih ekosistema, Ecologica
19 (2012), br.66, str. 295-298, UDC:504.03:352.075.17
[5] Republički zavod za statistiku, Saopštenje број 180 - год. LXIX, 28.06.2019 – Statistika stanovništva,
ISSN 0353-9555, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2LgVsUA
292
ANALIZA NEGATIVNOG UTICAJA PLASTIČNOG OTPADA
NA MORSKI EKOSISTEM I ZDRAVLJE LJUDI
Nikoleta Cesnak1, VŠSS Beogradska politehnika, Beograd

Nataša Bukumirić2, VŠSS Beogradska politehnika, Beograd
Vesna Alivojvodić3, VŠSS Beogradska politehnika, Beograd
Apstrakt: Možemo sa sigurnošću reći da se nalazimo u vremenu plastike, veštačkog materijala koji
dominira našom svakodnevnicom i ekonomijom. Zbog svojih svojstava poput na primer male mase,
otpornosti na koroziju, lakog oblikovanja, kao i niske cene, ovaj materijal, postao je neizbežni
pratilac aktivnosti čoveka u gotovo svim sferama njegovog delovanja. Današnja široka primena
plastičnih materijala s druge strane rezultuje i stalnim rastom količina plastičnog otpada, koji usled
neadekvatnog zbrinjavanja, postaje teret za životnu sredinu. Ovako odbačena plastika podleže
dugotrajnim procesima degradacije usled abiotičkih i biotičkih faktora, koji mogu rezultovati i
formiranjem mikroskopskih komada plastike, čijim dospevanjem u lance ishrane, može bilo
direktnim ili indirektnim putem, da rezultuje nizom negativnih uticaja po živi svet i zdravlje ljudi. U
radu je data analiza stanja zagađenosti mora i okeana plastičnim otpadom, s osvrtom na njegovu
prostornu raspodelu i uticaje koje mikroplastika ima na živi svet i zdravlje ljudi.
Ključne reči: plastični otpad, mikroplastika, ekosistem mora, zagađenje.
ANALYSIS OF NEGATIVE IMPACT OF PLASTIC WASTE ON THE MARINE

ECOSYSTEM AND HUMAN HEALTH
Abstract: We can say with certainty that this is time of plastic, synthetic material that dominates
over our everyday life. Due to its properties such as low mass, corrosion resistance, lightweight
design and cost-effectiveness, this material has become an inevitable companion in almost all
spheres of human activities. On the other hand, today's widespread use of plastic materials, also
results in a steady increase in amounts of plastic waste, which, due to inadequate disposal, can
become an environmental burden. Such discarded plastic can be subject to long-term processes of
degradation due to abiotic and biotic factors, resulting in the formation of microscopic pieces,
which, upon reaching the food chains, can, either directly or indirectly, result in a range of negative
impacts on the living species and human health. This paper contains an analysis of pollution of the
seas and oceans by plastic waste, its distribution and impact which mikroplastic has on living
beings and on human health.
Keywords: plastic waste, microplastic, marine ecosystem, pollution.
1. UVOD
Plastika je sintetički organski polimer - materijal koji se sastoji od više lanaca monomera (malih
molekula) koji mogu biti razgranati ili nerazgranati, a nastaju procesom polimerizacije ili procesom
1
cesnaknikoleta@gmail.com
2
3
293
polikondenzacije [1]. Plastika se može dobiti iz fosilnih goriva, ali i od biomase različitog porekla.
U sastav plastike ulaze i razne druge hemikalije koje imaju za cilj poboljšanje performansi iste.
Hemikalije koje se dodaju plastici vode poreklo iz petrohemijskih proizvoda, i kao takve značajno
doprinose toksikološkim i ekotoksikološkim svojstvima plastičnih masa [2].
Plastiku je 1862. godine izumeo Aleksandar Parkesin i ona je tada bila poznata pod nazivom
Parkesin. Njene pozitivne karakteristike su uočene i masovno primenjivane tek posle Drugog
svetskog rata [1]. Glavne karakteristike koje su doprinele masovnoj upotrebi iste su: finansijska
isplativost, otpornost na koroziju, lakoća oblikovanja, kao i laka manipulacija tokom proizvodnje.
Zbog svojih pozitivnih karakteristika, plastika ima široku primenu u vidu makro, ali i mikro
plastike. Precizna klasifikacija plastike prema veličini je sledeća: makroplastika se definiše kao
plastika čija je dimenzija prečnika >5 mm, mezoplastika je dimenzije ≤5 mm ali >1 mm, mikro
plastika je ≤1 mm, ali je >0,1 µm i nanoplastika se definiše kao plastika dimenzije ≤ 0,1 µm [3].
Pored niza prednosti plastika se karakteriše i negativnim svojstvima poput dugog vremena
raspadanja usled neodgovarajućih mehanizama razgradnje (u zavisnosti od vrste i sastava plastike),
lošeg dizajna, izmešanog sastava, toksičnosti aditiva, nedovoljno precizno definisanog sastava,
kratkog životnog veka proizvoda i sl. [4].
Kada je reč o problematici plastičnog otpada u dubokim vodama, odnosno u morima i okeanima ne
misli se samo na vidljivu plastiku, već i na isfragmentisanu plastiku mikro veličina - mikroplastiku.
Iako velika količina mikroplastike nastaje fragmentacijom većih komada plastičnog otpada, znatne
količine se, takođe, unose u životnu sredinu direktno u obliku mikroplastike iz određenih
industrijskih procesa koja putem otpadnih voda značajno doprinosi zagađenju svih sfera životne
sredine, naročito mora i okeana [2].
2. PLASTIČNI OTPAD - PROBLEMATIKA SAVREMENOG DRUŠTVA
Jedan od vodećih problema savremenog društva, kada je plastični otpad u pitanju, je odsustvo ili
nedovoljna zastupljenost procesa separacije otpada na kopnu prema vrsti materijala, što dalje
otežava pravilno rukovanje otpadnim materijalima, kao i sam proces i kvalitet reciklaže. Otpadni
materijali, razvrstani primarno, odnosno na mestu nastanka su sačuvani od negativnih uticaja
spoljašnje sredine i otpadni materijali nisu pomešani sa drugim vrstama otpadaka, među kojima
mogu biti i otpadna ulja, sredstva za čišćenje, pranje i druge opasne i štetne materije.
Plastika najčešće dospeva u mora i okeane sa kopna usled neadekvatnog sistema i neodgovarajuće
infrastrukture koji bi podržali pravilno upravljanje otpadom. Može dospeti preko otpadnih voda
(uključujući kanalizacione i industrijske otpadne vode), ulivanjem reka u mora i okeane, kao i
slučajnim gubitkom ribolovne i druge opreme sa brodova. Karakteriše se sposobnošću da pluta u
vodenoj sredini, pa se u većoj količini, talasima, morskim strujama i vetrom prenosi i akumulira na
površini vode, a nije isključivo ni njeno često izbacivanje na obale i plaže raznih država jer je
distribucija takva, da ova vrsta otpada predstavlja međudržavni, odnosno globalni problem.
O globalnoj zatrovanosti svih medijuma životne sredine plastičnim otpadom svedoče i rezultati
studije iz 2019. godine koju je sprovela grupa istraživača iz američkog Geološkog zavoda (United
States Geological Survey -USGS), otkrivši da u više od 90% uzoraka kišnice, uzetih sa različitih
područja države Kolorado, uključujući i uzorke sa lokacija iznad 3000 m nadmorske visine, sadrži
višebojne mikroplastične komade, perlice i vlakna [5].
Zbog svoje sveprisutnosti u svim sferama životne sredine, plastika pravi brojne probleme po život i
zdravlje akvatičnih i kopnenih organizama, kako od fizičkog povređivanja oštrim ivicama
polomljene plastike, upetljavanjem u plastične mreže i kese, tako i gutanjem sitnijih komadića
plastike i njenim prenosom kroz lanac ishrane. Pri tome se kao posledice javljaju gušenje i davljenje
živog sveta ili zarobljavanje i izgladnjivanje do smrti. Plastični otpad predstavlja i estetski rizik
turizmu, a time utiče i negativno na ekonomiju onih zemalja i luka koje opstaju i posluju
zahvaljujući turizmu i ribolovnoj industriji [6].
294
2.1. Mehanizam razgradnje plastičnih otpadnih materijala
U današnje vreme, razvitkom industrije, tehnologije i nauke, čovek stvara razne materijale koje
priroda kao takve ne prepoznaje, pa i ne razgrađuje ili ne razgrađuje dovoljno brzo. Plastika spada u
ovu kategoriju. Mada, ceo proces razgradnje plastike zavisi od sastava proizvoda i hemijskog
sadržaja materijala. Polimeri koji podležu prirodnoj razgradnji, sačinjeni su od obnovljivih
materijala kao što su: kukuruz i pšenica, a veštački polimeri su sačinjeni od nafte i naftnih derivata,
i problematičniji su, jer su postojani i akumuliraju se u životnoj sredini usled neadekvatnog
upravljanja plastičnim otpadom [4,5]. Na razgradnju plastike mogu uticati živi organizmi, odnosno
mikroorganizmi, sunčeva svetlost, delovanje temperature, kiseonika i voda. Proces degradacije traje
dugo i može se meriti hiljadama godina, odnosno nekoliko ljudskih života [2]. Za sav taj period,
nova količina plastičnih proizvoda se stavlja na tržište, biva upotrebljena, a potom neadekvatno
odbačena i tretirana. Kao rezultat razgradnje posredstvom navedenih faktora sredine nastaju sitniji
komadići plastike koji mogu biti i dalje iz reda makro dimenzija ili mikro veličina koji nastavljaju
svoje postojanje uključujući se u proces kruženja materije u prirodi što ih svrstava u još opasniji
kategoriju plastičnog otpada. Da je nakon bronzanog i gvozdenog doba usledilo doba plastike
ukazuju i podaci da mikroplastika već decenijama unazad postaje i stalni deo Zemljinih sedimentnih
stena. Pri ispitivanju zastupljenosti mikroplastike u sedimentnim stenama uspostavljena je i veza
između eksponencijalnog porasta proizvodnje plastike sa eksponencijalnim porastom mikroplastike
u ispitivanim uzorcima sedimenata [7].
3. ANALIZA ZAGAĐENOSTI MORA I OKEANA MIKROPLASTIKOM
Mora i okeani se mogu onečistiti direktnim ili indirektnim delovanjem čoveka, pri čemu u ove
vodene ekosisteme mogu dospeti otpadni materijali različiti po vrsti i sastavu. Izvori zagađivanja
mora i okeana mogu biti različiti. Posebno istican problem zagađivanja vodenih ekosistema
proteklih nekoliko godina predstavlja upravo problem mikroplastike.
Prvi dokazi o prisustvu mikroplastike u životnoj sredini datiraju još od sedamdesetih godina XX
veka. Vremenom je uočeno da se mikroplastika može podeliti na primarnu i sekundarnu. Primarna
mikroplastika je ona koja se proizvodi u sitnom obliku, na primer kao plastični pelet za proizvodnju
i oblikovanje novih proizvoda, plastičnih kesa i slično. Ona se i proizvodi da bude mikro veličine, a
može nastati i kao nus proizvod procesa emitovanja čestica iz industrijske proizvodnje, održavanja
plastike, oslobađanja prašine i vlakana, kao i propadanjem i krunjenjem plastike u toku procesa
starenja [3]. Primarna mikroplastika se primenjuje i kao abrazivno sredstvo u različitim
industrijskim procesima. Može se pronaći u kozmetičkim i farmaceutskim proizvodima, potom u
proizvodima za čišćenje. Zbog velikog broja potencijalnih izvora procene su da samo zemlje
Evropske unije svake godine ispuste od 75.000 do 300.000 tona primarne mikroplastike u životnu
sredinu [8]. U njen sastav često ulaze polietilen, polipropilen, polistiren ili poliolefin, koji prema
svojim fizičko-hemijskim svojstvima predstavljaju efikasne adsorpcione i apsorpcione površine za
usvajanje opasnih i štetnih hemikalija prisutnih u vodenim ekosistemima. Mnoga jedinjenja, kao što
su polihlorovani bifenili, aromatični ugljovodonici, dihlordifeniltrihloretan mogu lako da se vežu za
površinu mirkoplastike [9]. Kada se ovako toksične, plastične čestice unesu u lanac ishrane
(planktoni, ribe, morski plodovi, ptice, sisari, ljudi), negativni uticaji se uočavaju kod svih
konzumera, jer se lako sprovodi proces bioakumulacije i biomagnifikacije kod jedinki višeg reda
čije zdravlje se potom narušava [2].
Sekundarna mikroplastika nastaje raspadanjem makroplastike na sitnije komadiće u morskoj
sredini, kao i na kopnu [2]. Prema podacima iz Evropske strategije za plastiku, na godišnjem nivou
od 5 do 13 miliona tona plastičnog otpada završi svake godine u okeanima [8]. U poslednjih deset
godina zabeleženo je oko pet većih plastičnih ostrva i to u predelu sledećih okeana: Severni
Atlantik, Južni Atlantik, Južni Indijski okean, Severni i Južni Pacifik. Delovanjem morskih struja
sav plastičan otpad dospeo u mora i okeane vremenom se akumulira i spaja u pokretna plutajuća
ostrva, koja neprestano rastu. Ove udarne tačke nisu jedine. Velike vodene površine domaćini su i
295
brojnim manjim plastičnim ostrvima koja migriraju talasima, vetrom i morskim strujama i
spajanjem se s drugim sličnim zonama uvećavaju svoju površinu [10]. Rezultati skorašnjih
istraživanja pokazuju da je veća količina plutajućeg plastičnog otpada pronađena i u antarktičkim i
arktičkim vodama, kao i u dubokom arktičkom, morskom dnu. Ovi rezultati su alarmantni, jer
govore o činjenici da su čak i polarni, nenastanjeni predeli (predeli bez antropogenih izvora
zagađivanja) postali skladište plastičnog otpada, što samo ukazuje na lakoću prenosa plastičnog
otpada vodenom sredinom. Plastični materijali veće specifične težine, poput: polistirena, polietilen
tereftalata i polivinil hlorida se obično talože na dnu vodenih površina, dok polietilen i polipropilen
(manje specifične težine) lebde na površini vode [2].
3.1 Negativan uticaj mikroplastike na živi svet
Proces razgradnje mikroplastike ne traje kratko. Zbog svojih dimenzija mikroplastika lako biva
usvojena od strane akvatičnih organizma bilo direktno putem vode ili indirektno putem hrane,
odnosno ulaskom u lance ishrane [11]. Najčešće žrtve konzumacije mikroplastike su morske ptice,
kornjače, rakovi, ribe, kitovi, ptice i razni sisari. Mikroplastika kod živog sveta izaziva začepljenje
crevnog trakta, stvara osećaj sitosti čime se remeti sposobnost ishrane, utiče na inhibiciju
izlučivanja želudačnih enzima, izaziva poremećaj nivoa steroidnih hormona, kašnjenje ovulacije i
neplodnost, kao i kancer. Unošenjem mikroplastike u organizam, potreba za hranom se smanjuje,
varenje se blokira, nakon čega nastupa smrt organizma [2]. Mikroplastika može biti usvojena i od
strane sićušnih organizama poput fitoplanktona, zooplanktona, korala, morskih krastavaca, koji
predstavljaju početnu i važnu kariku lanca ishrane. Procesima bioakumulacije i biomagnifikacije,
mikroplastika u kombinaciji sa drugim opasnim štetnim materijama, bilo prirodnog (npr. toksini
algi) ili sintetičkog porekla, nanosi ozbiljne štete višim predstavnicima lanca ishrane [2,12].
Negativnom uticaju mikroplastike su pogođeni svi učesnici lanca ishrane, kao na primer ostrige i
školjke, tako i morske kornjače, kitovi i polarni medvedi [13].
Ljudi mogu biti izloženi negativnom uticaju mikroplastike putem vode, hrane ili vazduha
(udisanjem aerosola čija je čvrsta faza plastični materijal). Mnogi kozmetički i farmaceutski
proizvodi, poput paste za zube, pilinga za lice, sredstva za čišćenje, ili za tuširanje sadrže namerno
dodatu mikroplastiku, koja nakon upotrebe konkretnog proizvoda, lako može da dospe u
vodotokove. Čak i plastika koja služi kao ambalaža za pakovanje hrane može ostaviti svoj trag na
konzumente hrane. Rezultati skorašnjih istraživanja upućuju na to da je moguće evidentirati tragove
plastike u stolici ispitanika, koji su konzumirali hranu prvobitno upakovanu u plastičnu ambalažu (u
proseku 20 čestica mikroplastike na 10 g stolice) [14]. Posledice koje mikroplasika može imati na
ljudski organizam još uvek je u fazi istraživanja. Za sada postoje procene da mikroplastika koja se
koristi u pilinzima za lice i tuširanje a koja je većih dimenzija od 1 µm, pri produženoj upotrebi
dovodi do apsorpcije čestica polietilena i polipropilena u tkivima, što rezultira oštećenjem kože.
Takođe procene su da se mikroplastika sadržana u pasti za zube može apsorbovati kroz
gastrointestinalni trakt, pri čemu ove mikročestice mogu izazvati promene na hromozomima,
rezultujući ozbiljnim posledicama po ljudsko zdravlje poput neplodnosti, gojaznosti i razvoja
malignih oboljenja [2].
4. POTENCIJALI ZA SMANJENJE KOLIČINE PLASTIČNOG OTPADA U VODENIM

SREDINAMA
Uz sadašnji trend zagađivanja mora i okeana neminovna je dalja degradacija vodenih ekosistema,
uz to je prisutna i pretnja zdravlju ljudi. Plastični otpad i mikroplastika nošena morskim strujama
postala je međunarodni problem, pa je i za rešavanje postojećeg stanja neophodna međunarodna
saradnja. Aktivnosti koje imaju za cilj promene na ovom planu ne smeju da podrazumevaju
jednokratne akcije čišćenja vodenih sredina, već predstavljaju kompleksne procese koji moraju da
obuhvate široki spektar delovanja počev od podizanja svesti ljudi o postojećem stanju i
neophodnosti preduzimanja adekvatnih koraka u pravcu sprečavanja daljeg zagađivanja, do
296
promena u proizvodnim procesima. Industrija plastike vrlo je važna za savremenu privredu, a
povećanje njene održivosti može dovesti do novih prilika za razvoj, konkurentnost i otvaranje
radnih mesta [15]. Promenom prihvatljivijih ekonomskih principa, koji podrazumevaju prelaz sa
lineranog modela poslovanja, na modele koji omogućavaju maksimalno iskorišćenje sirovina, može
značajno da se doprinese rešavanju pitanja negativnog uticaja koje sa sobom nosi plastični otpad.
Značajnu pažnju potrebno je pokloniti i usavršavanju postojećih sistema za upravljanje otpadom i
pratećoj zakonskoj regulativi. Adekvatniji sistemi za sakupljanje i selekciju plastičnog otpada,
podizanjem reciklabilnosti plastičnih materijala, povećanjem udela plastičnog reciklata pri izradi
novih proizvoda moguće je zadržati plastične materijale duže u upotrebi, kao na primer i
prestankom korišćenja plastike za jednokratnu upotrebu,i time značajno uticati na smanjenje
količina plastičnog otpada [15].
5. ZAKLJUČAK
Mada plastika predstavlja važan i sveprisutan materijal, ona na kraju svog životnog ciklusa često
postaje ozbiljan teret za životnu sredinu. Uz sadašnji trend zagađivanja mora i okeana, neminovna
je dalja degradacija vodenih ekosistema, uz to je prisutna i pretnja zdravlju ljudi. Ipak i pored
činjenice da otpadna plastika predstavlja značajan ekološki problem, potpuno izbacivanje plastičnog
materijala iz upotrebe je za sada teško prihvatljiva opcija, s druge strane jedinstveno rešenje kojim
bi se omogućilo sprečavanje daljeg zagađivanja vodenih sredina teško da postoji. Neophodna je
primena različitih mehanizama koji bi omogućili dugoročno rešavanje postojećeg stanja i koji bi
povezali sve aktere koji su doprineli zagađivanju mora i okeana plastičnim otpadom.
LITERATURA
[1] Hodolič, J. i dr.: Reciklaža i reciklažne tehnologije, FTN, Novi Sad, 2011, str. 139, 141.
[2] Sharma, S. & Chatterjee, S.: Microplastic pollution, a threat to marine ecosystem and human health, a
short review, DOI 10.1007/s11356-017-9910-8, 2017.
[3] GESAMP, Sources, fate and effects of Micro plastics in the marine environment: a global assessment.
Joint Group of Experts on the Scientific Aspects of Marine Environmental Protection; 90:96, 2015.
[4] Zec, I.: Upotreba plastike i drugih ambalažnih materijala u proizvodnji i u komercijalne svrhe. Master
rad. Beograd: Univerzitet Singidunum, Inženjerski menadžment, 2016.
[5] Wetherbee, G., Baldwin, A., Ranville, J.: 2019, It is raining plastic, U.S. Geological Survey Open-File
Report 2019–1048, 1 sheet, dostupno na: https://doi.org/10.3133/ofr20191048.
[6] Plamenac, A.: Elementi analize zagađenja mora smećem sa osvrtom na upravljanje čvrstim otpadom u
lukama. Magistarski rad. Tivat: Fakultet za mediteranske poslovne studije, 2015.
[7] Briggs H., Microplastics: Seeking the 'plastic score' of the food on our plates, Science & Environment
BBC News, 13. October 2019., [Internet] Dostupno na: https://bbc.in/2qoMRrv
[8] European Commission: A European Strategy for Plastics in a Circular Economy, Communication from
the Commission to the European Parliament, the Council, the European Economic and Social
Committee and the Committee of the Regions, COM/2018/028 final, 2018.
[9] Cauwenberghe LV, Devriese L, Galgani F, Robbens J, Janssen:Microplastics in sediments: a review of
techniques, occurrence and effects, Mar Environ Res, 2015, 111:5–17.
[10] Van Sebille E, England MH, Froyland G.: 2012, Origin, dynamics and evolution of ocean garbage
patches from observed surface drifters. Environ Res Lett. doi:10.1088/1748-9326/7/4/044040
[11] Fendall LS, Sewell MA.:2009, Contributing to marine pollution by washing your face: microplastics
in facial cleansers, Mar Pollut Bull, 58:1225–1228, 2009.
[12] Alivojvodić, V.: Plastična kesa - neminovnost savremenog načina života, Ekoška istina, Naučno-stručni
skup sa međunarodnim učešćem, Tehnički fakultet u Boru - Univerzitet u Beogradu, Sokobanja, Srbija,
Zbornik radova, str.456-460, 2008. ISBN 978-86-80987-57-6
[13] Derraik JGB: 2002, The pollution of the marine environment by plastic debris: a review, Mar Pollut
Bull, 44:842–852
[14] Schwabl, P.et al.: Assessment of microplastics concentrations in human stool - Preliminary results of a
prospective study. 2018, UEG J. 6, A127.
297
[15] Alivojvodić, V., Kokalj, F.: Upravljanje otpadom i cirkularna ekonomija, Beogradska politehnika,
Beograd, 2018. ISBN 978-86-7498-077-4
298
PRIMENA GUMENOG RECIKLATA KAO DODATKA ASFALTU U ODRŽIVOJ
IZGRADNJI PUTEVA
Vojislav Pantelić1, Mag auto d.o.o., Beograd

Nikoleta Cesnak2, Beogradska politehnika,Beograd
Nataša Bukumirić3, Beogradska politehnika, Beograd
Apstrakt: Sve veće količine otpadnih pneumatika predstavljaju problem za društvo. S druge strane
u kontinuirano se postavljaju novi zahtevi društva kada je reč o izgradnji asfaltnih kolovoza. Traži
se veća primena reciklata,brže odvođenje suvišne vode sa kolovoza, efikasnije kočenje, redukovanje
saobraćajne buke, manja potrošnja goriva i dr. U radu su sagledanemogućnosti primene gumenog
reciklata u izgradnji održivih asfaltnih kolovoza, kao i benefiti koji se time postižu.
Ključne reči: održivi kolovoz, asfalta i gume, gumeni reciklat.
USE OF RUBBER RECYCLING AS AN ADDITION TO ASPHALT IN

SUSTAINABLE ROAD CONSTRUCTION
Abstract: Increasing quantities of waste tires are a problem for society. On the other hand, when it
comes to the construction of asphalt pavements, new society requirements are constantly being set,
like requiring ofwider use of recyclates, faster removal of excess water from the pavement, more
efficient braking, reduction of traffic noise, lower fuel consumption, etc. The paper examines the
possibilities of application of rubber recycling in the construction of sustainable asphalt pavements,
as well as the benefits that can be achieved.
Keywords: sustainable pavement,asphalt rubber, Recycled Tire Rubber (RTR).
1. UVOD
Asfalt je prirodno nastala ili tehnički proizvedena mešavina bitumenskog veziva i kamenih zrna, te
eventualno potrebnih dodataka za obezbeđivanje upotrebljivosti kod građenja puteva. Prirodni
agregati su pesak, drobljeni kamen i šljunak, a veštački su sekundarni proizvodi poputšljake iz
visokih peći i leteći pepeo [1]. Osnovni uslovi kvalitetakoje treba da ispuni asfaltna mešavina su:
otpornost na deformacije pri dejstvu opterećenja, otpornost na zamor, otpornost na pukotine pri
niskim temperaturama, trajnost, otpornost na uticaj vlage, otpornost na klizanje i ugradljivost [2].
Rekonstrukcija asfaltne kolovozne konstrukcije obuhvata sledeće aktivnosti [4]:
• Profilisanje (struganje) površinskog sloja kolovoza do zahtevane kote,
• Dodavanje veziva (cementne i/ili bitumenske emulzije), vode (za hidratacija, mešanje i
kompaktiranje), dodavanje aditiva sa ili bez dovođenja toplote,
• Dodavanje agregata ako je potrebno (radi korekcija ili dr. razloga), i dodavanje dr. primesa.
1
vojislavpantelic@gmail.com
2
cesnaknikoleta@gmail.com
3
4
299
2. RECIKLAŽA ASFALTA
Samohodnim građevinskim mašinama glodalicama pomoću strugača na rotirajućem dobošu

profiliše se gornji asfaltni sloj do određene kote. Ostrugani material jeste asfaltni reciklat koji u sebi
najčešće sadrži 5-7 %bitumena i 93-95 % agregata. Mada je sadržaj bitumena u asfaltu mali, on
učestvuje sa čitavih 50 % u finansijskoj vrednosti asfalta. Svojstva agregata i bitumena u
ugrađenom asfaltu se ne gube vremenom, a sa većim sadržajem bitumena raste i vrednost asfaltnog
reciklata [3]. Generalno, asfaltni sloj kolovoza spada u tihe podloge, što ga čini traženim u svetu.
Potrebe za izgradnju i rehabilitaciju puteva kontinuirano rastu. Danas se u svetu sve više koristi
polimerizovani bitumen u proizvodnji asfalta, a primenu nalazi i gumeni reciklat.Osnovni cilj
savremenih pristupa u proizvodnji asfalta jesteprocentualno povećanje upotrebe polimera i gumenih
reciklata, uz smanjenje korišćenja bitumena. Da bi se gumeni reciklat mogao primeniti u asfaltnoj
mešavini on mora da zadovolji propisane standarde. Gumeni reciklat može se dodavati asfaltnoj
mešavini i kod in situ i ex situ postupka reciklaže asfalta. Asfalt koji u sebi sadrži gumeni
reciklat(eng.Asphalt Rubber-AR)primenjuje se u SAD, Evropi i drugim razvijenim zemljama već
duži niz godina.
3. PNEUMATICI
Pneumatici predstavljaju naziv za točkove prevoznih sredstava koje u svom sastavu sadrže gumeni
granulat, tekstil i čelik. Sirovina za dobijanje gumenog granulata može biti prirodna i/ili sintetička
guma. Kako gumeno drvo sporo raste (tek nakon pet godina rasta može da se koristi stvoreni
prinos), ono ne zadovoljava potrebe gumarskih industrija koje moraju zadovoljiti potrebe potrošača
koje se razvijaju i umnožavaju velikom brzinom. Iz navedenog razloga, u upotrebi je najčešće
sintetička guma koja nema ,,prijateljski’’ odnos prema životnoj sredini. Ona u svom sastavu sadrži
prerađenu naftu koja predstavlja neobnovljiv i ,,prljav resurs, čijom eksploatacijom se formiraju
pritisci i dodatno opterećenje životne sredine zagađujućim materijama [5]. U tabeli 1. dat je prikaz
prosečnog procenta komponenti guma u Evropskoj uniji [9].
Tabela 1. Prosečan procenat komponenti gume [9]

Izvor: www.fhwa.dot.gov
Procenti komponenti sadržanih u pneumatiku različiti su od proizvođača do proizvođača. Svaki

svetski brend ima svoju formulu proizvodnje guma. Sastav letnjih i zimskih pneumatika je takođe
različit. Sve to ne treba zanemariti već imati u vidu prilikom selekcije otpadnih pneumatika radi
proizvodnje gumenog reciklata.Otpadna guma je guma od motornih vozila, automobila, autobusa,
kamiona, motocikala, poljoprivrednih i građevinskih mašina, aviona i drugih letelica, transportnih
traka i slični odgovarajući proizvodi koje vlasnik zbog oštećenja, isteka roka trajanja, istrošenosti i
drugih uzroka odbacuje ili namerava da odbaci [6].
Prema Direktivi EU 1999/31/EC odlaganje celih automobilskih guma u životnu sredinu od 2003.
godine više nije dozvoljeno, a od 2006. godine nije dopušteno ni odlaganje isečenih auto guma [7].
Zakonom o upravljanju otpadom regulisana je oblast sakupljanja, transporta, skladištenja i tretmana
otpadnih guma.Gume predstavljaju veliki ekološki problem, posebo u slučaju požara na deponijama
300
istih. To utiče na životno okruženje emisijama štetnih proizvoda u procesima gorenja otpadnog
materijala [6]. Dioksini, furani, policiklični aromatični ugljovodonici predstavljaju izuzetno
toksična jedinjenja koja kod čoveka mogu izazvati teška oboljenja i stvoriti genetske mutacije [8].
Reciklaža otpadnih guma ima veliki značaj u zaštiti životne sredine, jer gume nisu biorazgradive,
već su postojane i akumuliraju se u životnoj sredini, poput plastike i stakla. Reciklaža otpadnih
guma je i ekonomski isplativa, jer od iskorišćenih i odbačenih proizvoda stvara proizvode s novom
vrednošću [5].Ova činjenica je upravo u skladu sa ciljevima ciruklarne ekonomije koja teži da
iskoristi otpad kao sekundarni resurs i smanji njegovu količinu uz smanjivanje i izbegavanje
emitovanja gasova sa efektom staklene bašte.
Prednosti i karakteristike gume se ne menjaju nakon primenjenog postupka reciklaže. Gumu
karakteriše usporen razvoj bakterija, otpornost na plesni, toplotu i vlagu, Sunčevu svetlost i UV
zračenje, kao i otpornost na razne vrste mineralnih ulja, većinu razređivača, kiselina ili drugih
hemikalija. Nakon obrade, dobijeni gumeni reciklat se dalje može upotrebiti za izgradnju sportskih
terena, kuhinjskih pločica, dekoraciju bašta, izgradnju puteva kao dodatak asfaltu [5].
4. PRIMENA GUMENOG GRANULATA U ODRŽIVOJ IZGRADNJI PUTEVA
Gumeni reciklat -Recycled Tire Rubber (RTR) dobijen od otpadnih pneumatikakorišćen je za zakrpe
kojima su se popunjavale rupe na asfaltnom kolovozu još 1960. godine. Reciklirana guma se koristi
kao vezivo asfaltne smeše ili kao njen aditiv za poboljšavanje asfaltnih karakteristika.Cena
bitumena u najvećoj meri zavisi od cene sirove nafte što utiče i na cenu izgradnje i održavanja
kolovoza. Kolebanje cena nafte otežava finansiranje izgradnje i rehabilitaciju putne infrastrukture.
Cena polimera poput stiren butadien stiren - SBS takođe zavisi od raspoloživosti materijala na
tržištu. Suprotno tome tokom istog perioda cene gumenog reciklata - RTR na tržištu su bile niske i
stabilne.Lokalne, nacionalne i federalne regulative su doprinele promovisanju reciklaže pneumatika
[9].
Prema izveštaju US Departmenta za Transport podnetom Kongresu 1993. godine stoji podatak da
se tehnologija modifikovanja gumenog granulatacrumb rubber modifier technology – CRMkoristi u
agencijama za autoputeve još od 1970-ih godina [10]. U svetu se danas razvijaju nove tehnologije
asfalta koji su glatkiji, tiši, dugotrajniji i bezbedniji. Novije tehnologije podrazumevaju fino
gradirane gustine slojeva asfaltne mešavine, šupljikave strukture koje imaju mogućnost odvođenja
suvišne vode sa kolovoza usled padavina, kao i redukovanje saobraćajne buke za 3-10 dB.
Redukovanje buke za 3 dB ekvivalentno je dupliranom rastojanju između izvora buke i slušaoca,
odnosno buka se smanjuje za 50 % [11,12]. Ovakve vrste asfaltne podloge su idealne za
saobraćajnice i parkinge u krugu bolnica i stambenih naselja.
4.1.Varijacije primene gumenog granulata kao veziva u asfaltnoj mešavini
Varijacije primene gumenog granulata kao veziva u asfaltnoj mešavini su:
Suvi proces - (Dry process)

Gumeni reciklat se u ovom procesu koristi kao zamena za agregat.Suvi gumeni reciklat dodaje se
asfaltnom reciklatu - reclaimed asphalt pavement (RAP) u postrojenju za proizvodnju smeše asfalta.
Gumeni granulat je veličine od 4,75-1,00 mm. U suvom postupkuse najčešće koristi reciklat dobijen
kriogenim procesom. Potrebne su smeše agregatnih mešavina koje obezbeđuju prostor za granule
gume. Mešavina dobijena suvim procesom jeste najmanje komercijalna značajna vrsta asfalt
gume[9].
Mokri proces - mešanje na licu mesta (Wet process)

Ovaj proces se najduže primenjuje. Reciklat se dodaje u tank za mešanje. Stupa u reakciju sa
vezivom tokom 40 do 60 minuta, pri toploti od 175-200 °C. Tokom reakcije čestice gume
apsorbuju lagane frakcije veziva asfalta i nabreknu. Ova apsorpcija uzrokuje povećanje viskoznosti
301
smeše asfalta i gume te se formiraasphalt rubber (AR). Sa daljim razvijanjem procesa viskonzitet se
smanjuje. Ta opisana pojava se naziva digestija gume u asfaltnom vezivu. Sadržaj gumenog
reciklata u mešavini asfalt-guma kreće se u rasponu od 5 % do 22 %. Početni minimalni procenat
predstavlja jedan od ciljeva da se min 5 % reciklata koristi za izradu novih proizvoda. Kod većeg
procentualnog sadržaja gumenog reciklata potrebno je omogućiti određeni stepen šupljikavosti
slojeva agregata kako bi se ostavilo prostora za čestice gume, jer u suprotnom teško je postići
sabijanje slojeva. Čestice gume razdvajaju čestice agregata, pošto se sabijaju pri valjanju, a šire
kada se ukloni sila sabijanja [9].
Povećanje viskoziteta gumenog reciklata radi uspešnog mešanja sa asfaltnom mešavinom zahteva
povećanje temperature i neprestano mešanje. Izlaganje gume visokim temeraturama može stvoriti
neprijatne mirise i dim. Bezbednost i zdravlje zaposlenih se takođe mora uzeti u obzir. Tehnologija
toplog mešanja asfalta (Warm Mix Asphalt-(WMA)) asfaltnu smešu zagreva na 100-150°С [13].
Zato je ova tehnologija pogodna za proizvodnju mešavine asfalt-gume.
Mokri proces - terminalna mešavina (Terminal Blend)

U ovom procesu smeša asfalta i gume proizvodi se u postrojenju dobavljača. Gumeni reciklat je
veličine do 0,6 mm. Manja veličina se koristi iz razloga da se poboljša stabilnost skladištenja i
vezivanja čestičnih materija. Termalna mešavina gumenog reciklata kao veziva može biti bez ili sa
polimerom čime se postižu Superpave performance značajne za kvalitet asfalta. Učešće gumenog
reciklata u ovakvom vezivu je 5-10 %. U nekim sistemima, guma je potpuno digestovana u asfaltu
bez čestica.U zavisnosti koja se tehnologija koristila, stabilnost skladištenja, odnosno povezivanja
čestičnih materija može postatiproblematična kod ove varijante. Ako je guma izmešana sa vezivom
smeše, slegnuće se vremenom jer je guma teža od veziva smeše. Vreme slegnuća će zavisiti i
varirati u zavisnosti od veličine čestičnih delova reciklirane gume, kao i kod ostalih aditiva i metoda
koje se koriste u ovom procesu. Akcenat se stavlja na mešanju i čistoći cele kontstrukcije
(rezervoara), kako nečistoće i druge čestične materije ne bi komplikovale i ugrozile odvijanje ovog
procesa.
4.2.Strukturemešavine asfalta i gumenog reciklata
Strukture mešavine asfalta i gumenog reciklata koja se koristi u izradi puteva mogu biti [9]:
Mešavina otvorene-propustljive strukture (Open-graded mixtures)

Jedna od najčešćih metoda korišćenja mokrog procesa je upravo u mešavinama šupljikave strukture.
Ove mešavine, odnosno miksture projektovane su da imaju određeni procenat šupljina između
agregatakoje pomažu da se suvišna voda sa kolovoza nastala usled padavina odvodi (drenira) kroz
asfalt. Time se pospešuje bezbednost saobraćaja pa je karakteristično, da se ovakvi sistemi i prave i
primenjuju u predelima sa dosta vlage [9].
Mešavina gusto profilisane strukture (Dense-graded mixtures)

Gumeni reciklat u ovom procesu, koriste se tako da nemaju oblik čestičnih materija ili će se
upotrebiti u sistemu koji koristi vrlo fine česticegume. Fine čestice ili potpuno digestovane čestice
reciklata gume koriste se pri termalnom mešanju. U oba slučaja u okviru ovog procesa omogućava
se supstitucija asfaltnog veziva tamo gde bi se inače ono standarno koristilo [9].
Mešavina sa gradiranom strukturom međuprostora (Gap-graded mixtures)

Za razliku od gusto profilisane strukture izrađene mokrim procesom kod mešavina sa gradiranom
strukturom međuprostora uklanja se određena količina peskovitog agregata, kako bi se gumenom
reciklatuomogućila ugradnja u spomenutu mešavinu. Ovo ima veze sa sposobnošću gume da se pod
pritiskom sabija i vraća u prvobitan položaj kada pritisak izostane.Mešavina sadrži visok sadržaj
veziva 6-8 %. Agencije u Arizoni dizajniraju ove mešavine za 5 % vazdušnog međuprostora, a
Kalifornija dizajnira sa 3 do 4 % [9].
302
5. IZAZOVI
Prvobitni projekti upotrebe mešavine asfalta i gume rađeni su u toplijim klimatskim uslovima na
prostoru SAD. Problemi su postojali oko zbijanja materijala i zamešavanju mešavine kada bi se
ovaj koncept primenio u predelima sa hladnijom klimom. Ovo je tipično bio građevinski problem
zbog nedostataka informacija oko rada sa vezivima koji imaju visok viskozitet, što se tek naknadno
otkrilo asfaltiranjem. I pored navedenog, u skorijem vremenskom periodu, reciklirana guma je
počela uspešno da se koristi i u hladnijim krajevima planete Zemlje [9].
6. ZAKLJUČAK
Iskustva korišćenja mešavine asfalta i gume u SAD su mnogobrojna i višedecenijska. Mnoge

savezne države primenjuju mešavinu asfalta i gume u izgradnji putne infrastrukture. Studije novijih
tehnologija proizvodnje asfaltne mešavine u kojima se primenjuje vezivo sa sadržajem reciklata
gume govore da se postižu značajni rezultati u redukovanju buke, odvodu suvišne vode sa kolovoza,
bezbednosti u saobraćaju. Pored toga ostvaruju se značajne uštede supstitucijom bitumena, kao i
redukovanju temperature potrebne u proizvodnji smeše asfalta i gume, čime se smanjuje emisija
CO2, obezbeđuje zdravija i bezbednija radna sredina za zaposlene i angažovane u proizvodnji i
ugradnji smeše asfalta i gume.
Perspektiva upotrebe reciklata gume je velika na teritorije Republike Srbije. Broj registrovanih
vozila u Republici Srbiji kontinuirano se povećava. Veći gradovi, preduzeća za javni i privatni
transport, vulkanizerske radnje, prometne saobraćajnice poput autoputeva predstavljaju izvore na
kojima se generišu velike količine otpadnih pneumatika. Potrebno je uspostaviti i kontrolisati
tokove kretanja otpadnih pneumatika od izvora ka proizvodnom pogonu za dobijanje gumenog
reciklata.
Primena mešavine asfalta i gumenog reciklata prema objavljenim istraživanjima donosi komfortnost
za stanovnike stambenih naselja i bolnice redukovanjem saobraćajne buke. Parking prostori su
idealni za ugradnju podloge od mešavine asfalta i gume. Procentualni sadržaj komponenti
pneumatika razlikuje se od proizvođača do proizvođača pneumatika. Stim u vezi bilo bi od značaja
ustanoviti varijacije kvaliteta mešavine asfalta i reciklata gume u zavisnosti od selekcija otpadnih
pneumatika prema proizvođaču i sezoni (zimski, letnji).
LITERATURA
[1] Cvetanović, A., Banić, B.: Kolovozne konstrukcije, Akademska misao, 2007.
[2] Matić, B.: Kolovozne konstrukcije, Univerzitet u Banja Luci, Arhitektonsko-građevinski fakultet.
[3] Wirtegen Group. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/34NUp65 (Pristup: 10.08.2019. godine).
[4] PIARC Committee C7/8-Road Pavements, Pavement reciclyng guidelines, file: 4128,78-02-e-VCD,
2003.
[5] Hodolič, J. i saradnici: Reciklaža i reciklažne tehnologije, Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, 2009.
[6] Zakon o upravljanju otpadom, Službeni glasnik RS, br. 36/2009-115, 88/2010-170, 14/2016-17,
95/2018-267.
[7] Direktiva EU 1999/31/EC.
[8] Đarmati, Š.: Ekotoksikologija, VŠSS Beogradska politehnika, Beograd, 2009.
[9] The Use of Recycled Tire Rubber to Modify Ashphalt Binder and Mixtures, September 2014., [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2Pdm6Pn
[10] Report to Congress june 1993, US Department of Transportation, [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2DG7KRU ;
[11] Asphalt. America rides on us. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/3825RNA
[12] Reyff, J., et al., I-80 Davis OGAC Pavement Noise Study: Traffic Noise Levels Associated With an
Open Grade Asphalt Concrete Overlay. Prepared for California Department of Transportation by
Illingworth & Rodkin, Inc., Sacramento, CA, December 1, 2002.
[13] Position Paper, The use of Warm Mix Asphalt WMA version oktober 2014., [Internet] Dostupno na:
www.eapa.org
303
POTENCIJALI ZA ISKORIŠĆENJE KRITIČNIH SIROVINA U OKVIRIMA
CIRKULARNE EKONOMIJE

Aleksandra Vučinić2, Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije
Nela Petronijević3, Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina, Beograd
Apstrakt: Današnji ubrzani tehnološki razvoj podrazumeva sve intenzivniju potrošnju različitih
materijala od kojih neki postaju deficitarni. Reč je o metalima i rudama, koji imaju važnu i
jedinstvenu primenu u okviru savremenih tehnologija. Gotovo da se ne može bez njih u sferi
digitalnih tehnologija, mobilnosti i tehnologija vezanih za niskougljeničnu energetsku tranziciju.
Imajući u vidu raznovrsnu primenu ovih materijala i stalni rast potrebe za njima, od je presudne
važnosti je na vreme uspostaviti njihovo održivo snabdevanje. Jedno od rešenja za prevazilaženje
očekivanih poremećaja u snabdevanju ovim materijalima, danas se vidi u promeni pristupa u
korišćenju samih sirovina. Prelaskom na nove održivije načine proizvodnje i potrošnje, koji u
fokusu imaju očuvanje resursa, a eliminisanje generisanja otpada, stvara se prostor za bolje
iskorišćenje kritičnih sirovina koje su već postale deo proizvodno-potrošačkog lanca. U kojoj meri
primena principa cirkularne ekonomije može u perspektivi da dovede do efikasnijeg iskorišćenja
kritičnih sirovina tema je ovog rada.
Ključne reči: kritične sirovine, cirkularna ekonomija
POTENTIALS FOR UTILIZATION OF CRITICAL RAW MATERIALS WITHIN THE

CIRCULAR ECONOMY
Abstract: Today's accelerated technological development implies an increasing consumption of

various materials, some of which are becoming scarce. These are metals and ores, which have an
important and unique application within modern technologies. They are almost irreplaceable,
particulary in the sphere of digital technologies, mobility and technologies related to transition
towards low carbon energy. Having in mind the diverse application of these, critical raw materials
and gradual increase of the quantities needed, it is crucial to establish their sustainable supply
over time. One of the solutions to overcome the expected disruption in the supply of these materials,
can be changing of approach to use of raw materials themselves. Moving to new more sustainable
modes of production and consumption, which focus on conserving resources and eliminating waste
generation, creates space for better utilization of critical raw materials that have already become
part of the production and consumer chain. The extent the which the application of the circular
economy principles can lead to more efficient utilization of critical raw materials in the future is in
the focus of this paper.
Key words: critical raw materials, circular economy
1
2
aleksandra.vucinic@ekologija.gov.rs
3
n.petronijevic@itnms.ac.rs
304
1. UVOD
Razvoj savremenog društva danas je izložen brojnim izazovima poput ubrzanog porasta broja ljudi i
migracije stanovnika ka gradovima, rasta jedinične potrošnje dobara po stanovniku, proizvodnji
koja sve teže prati potrebe potrošnje, kao i intenzivan tehnološki razvoj. U pogledu korišćenja
resursa ljudsko društvo danas već uzima više od prirode nego što ona to može da nadoknadi, pa je
neophodno preispitivanje postojećeg vrednosnog sistema u cilju pronalaženja adekvatnih rešenja za
postojeće stanje.
Možda jedina opcija koja danas deluje kao rešenje koje ne stoji na putu razvoju, jeste pronalaženje
dodatnih izvora resursa, kroz reorganizaciju i optimizaciju danas usvojenih tokova proizvodnje i
potrošnje, odnosno putem boljeg razumevanja tokova materijala i energije [1].
Današnji ubrzani tehnološki razvoj podrazumeva sve intenzivniju potrošnju različitih materijala od
kojih neki postaju deficitarni, ove materijale nazivamo kritični materijalima (kritičnim sirovinama).
Zbog njihovog velikog ekonomskog značaja i postojećeg rizika u pogledu budućeg snabdevanja
prema EU popisu kritičnih sirovina iz 2017. u njih se ubrajaju: antimon, berilijum, barit, bizmut,
borat, kobalt, ugljeni koks, fluorit, galijum, germanijum, hafnijum, helijum, indijum, magnezijum,
prirodni grafit, niobijum, fosfatna stijena, fosforus, silicijum, volfram, tantalijum, olovo, vanadijum,
kao i Teški elementi retke zemlje: disprozijum, erbijum, evropijum, gadolinijum, holmijum,
lutecijum, terbijum, tulijum, iterbijum, itrijum; Laki elementi retke zemlje: cerijum, lantan,
neodijum, prazeodijum, samarijum; Metali platinske grupe: iridijum, platina, rodijum, rutenijum[2].
Očekuje se da će na primer u Evropskoj uniji u budućnosti energetski sektor ostati s nedovoljnim
količinama elemenata retke zemlje (u manjoj meri kritični će biti kobalt i prirodni grafit) i to za
razvoj sistema za iskorišćenje energije vetra, u sektoru transporta zbog predviđanja daljeg rasta
korišćenja električnih vozila i vozila na hibridni pogon, naslućuje se deficit elemenata retke zemlje,
zatim, kobalta i prirodnog grafita. Već su primetni napori da se pronađu nova rešenja, koja bi
obezbedila zamenu pojedinih elemenata (na primer, niobijuma, tantala, magnezijuma) materijalima
poput keramike za motore na mlazni pogon, legure na bazi aluminijuma za školjke automobila. U
sektoru telekomunikacija i elektronike zbog globalne ekspanzije digitalnih mreža i usluga, očekuje
se dalje povećanje potrebe pre svega za elementima retke zemlje, tantalom, olovom, dok, u slučaju
elektronskih uređaja i germanijuma, deficitarna će biti optička vlakna [6].
2. HOLISTIČKI PRISTUP KORIŠĆENJA KRITIČNIH SIROVINA
Proizvodno-potrošački odnosi koji su dominantni u današnjim ekonomskim sistemima,

podrazumevaju korišćenje elemenata prirodne sredine (resursa). Ipak u narednim decenijama
potrebe za resursima biće veće nego bilo kad u dosadašnjoj ljudskoj istoriji i postaje očigledno da
linearni ekonomski model uzmi-iskoristi-baci koji se zasniva na pretpostavci da su prirodni resursi
neograničeni i lako dostupni, mora da doživi ozbiljnu transformaciju [1].
U Evropskoj uniji tranzicija ka cirkularnoj ekonomiji pokrenuta je Akcionim planom za cirkularnu
ekonomiju, usvojenim 2015. Ciljevi ovog akcionog plana bili su da se podsticanjem konkurentnosti
potpomogne održivi ekonomski rast i stvori prostor za nova radna mesta. Uvedena je „zatvorena
petlja“ kojom je predstavljen životni ciklusa proizvoda – od proizvodnje i potrošnje do upravljanja
otpadom uzimajući u obzir i tržište za kritične sirovine [2].
Veliki iskorak na daljem putu implementacije cirkularne ekonomije dogodio se 2018. godine
stupanjem na snagu Paketa zakona za cirkularnu ekonomiju [1] koji uključuje mere koje imaju za
cilj prevenciju nastajanja otpada, a gde ovo nije izvodljivo akcenat stavljaju na značajno povećanje
reciklaže otpada. Između ostalog učinjeni su i pokušaji da se uspostavi veze između kritičnih
sirovina, cirkularne ekonomije i ostalih aktivnosti [2]. Zamena kritičnih i toksičnih materijla u
proizvodima kao i zamena u cilju optimizacije samih proizvoda postaje takođe važna, ali i dizajn
proizvoda i usluga usklađeno s principima cirkularne ekonomije.
305
Primer korišćenja kritičnih sirovina u okvirima cirkularne ekonomija, koji obuhvata i životni ciklus
proizvoda dat je na slici 1. Ovako prikazani holistički prikaz obuhvata integrisane različite strategije
iskorišćenja kritičnih sirovina. Posmatrajući četiri osnovne faze životnog ciklusa proizvoda, tj.
osnovni materijali – materijalna faza, proizvodnja, faza upotrebe i kraj životnog ciklusa - u svakoj
fazi neophodno je uravnoteženje ulaza, priliva, izlaza i gubitaka [3].
Fazu upotrebe moguće je prikazati četvoroslojnom hijerarhijskom strukturom, (tj. nivo usluge, nivo
proizvoda, nivo delova i nivo materijala) kao što je prikazano na slici 1. To nam omogućava
snimanje i modeliranje više opcija, tj. intenzivne upotrebe, ponovne upotrebe, prerade, recikliranja
materijala za održivu upotrebu materijala, iz prethodnih antropogenih ciklusa, koje mogu obuhvatiti
samo mogućnost recikliranja [3]. Najviši okvir, sastoji se od dva segmenta : proizvodno orjentisane
strategije i strategija orjentisane prema kraju životnog ciklusa.
Prema sadašnjem stepenu razvoja i društvenog prihvatanja principa cirkularne ekonomije, predlaže
se da strategije orijentisane prema kraju životnog ciklusa predstavljaju trenutni fokus cirkularne
ekonomije, prilagođavanjem materijala u ovoj fazi, za ulogu resursa za druge faze (sa stanovišta
materijala tj. posebno za reciklažu), što je moguće sprovesti različitim pristupima u sferi
upravljanja otpadom. U međuvremenu se predlaže da se strategije orijentisane na proizvodnju
baziraju na primeni različitih strategija koje se zasnivaju na delovanju usmerenom na sam životni
ciklus proizvoda (dizajn materijala u cilju bolje reciklabilnosti, dizajn proizvoda – modularnost
proizvoda, reciklaža, ponovna upotreba, intenzivna upotreba, itd.). Odgovarajuća faze životnog
ciklusa za ova dva niza strategija su označene crvenim strelicama na slici 1 [3].
Slika 1. Holistički pristup u korišćenju kritičnih sirovina u okvirima cirkularne ekonomije [3]
3. SIROVINE I CIRKULARNA EKONOMIJA
Bitan aspekt za uspeh cirkularnih modela poslovanja i očuvanja kritičnih sirovina u lancu upotrebe,
je mera do koje sekundarna proizvodnja (prerada sekundarnih sirovina) može zaista da zameni
primarnu proizvodnju (od izvorne sirovine) , umesto da i ona troši deo izvornih sirovina, što dalje
utiče i na veće troškove sekundarne prerade.
306
U slučaju kada je sekundarna proizvodnja nedovoljna zamena za primarnu proizvodnju – odnosno,
npr. proizvodi su nižeg kvaliteta, reciklirani proizvodi se dobijaju uz korišćenje i primarnih
sirovina, umesto da ih potpuno zamene, nastaje dodatni utrošak energije i utrošak sirovina.
Naknadna prerada je u tom slučaju slaba zamena za primarnu proizvodnju i uključuje i dodatne
troškove [4].
Cirkularna ekonomija može da ima ključnu ulogu u smanjenju rizika isporuka pri uvozu određenih
kritičnih sirovina. Podsticanje recikliranja - gde je to izvodljivo - može pružiti alternativu primarnoj
proizvodnji. Okvirna evropska direktiva o otpadu (2008/98/EC) reguliše kada se prerađeni otpad
može smatrati „sekundarnom sirovinom“, ali kriterijumi za to su i dalje nejasni, a klasifikacija
otpada na nivou EU ne funkcioniše pravilno u skladu sa industrijom. Specijalizovanije reciklaže
otpada zahteva veće i stalne količine otpada da bi se dobila isplativa prerada [5]. Uzimajući u obzir
da je recikliranje kritičnih sirovina još uvek u povoju tehnološkog razvoja, ostaje ulaganje u
primarne proizvodnju kako bi se zadovoljila trenutna potražnja za ovim materijalima uz
istovremeno razvijanje efikasne i zamene za pojedine materijale i razvoj reciklaže [6].
Izdvajanje kritičnih sirovina iz otpada, svakako će imati značajnu poziciju u lancu snabdevanja
ovim materijalima u bliskoj budućnosti.
Prelazak na cirkularnu ekonomiju u segmentu boljeg iskorišćenja vrednosti kritičnih sirovina tokom
čitavog životnog ciklusa zahteva:
 bolje poznavanje tokova otpada i saradnju svih činioca u celokupnom lancu vrednosti;
 eko-dizajn koji podrazumeva mogućnost demontaže proizvoda, sakupljanja i selekcije
(odvajanje) proizvoda;
 nove procese za podizanje stepena obnovljivosti materijala i reciklaže;
 standardizaciju i sertifikaciju procedura za postrojenja za upravljanje otpadom i tretman otpada;
 razvoj politika na nivou država članica i podsticaja koji olakšavaju usvajanje standarda za
recikliranje i obnovu materijala [6]
Skorašnje studije sproveden pod okriljem Ekodizajn Direktiva daju kao predlog uvođenje zahteva
pred proizvođače kojima bi se omogućila jednostavnija ekstrakcija ključnih komponenti iz
proizvoda koji su na kraju životnog veka, a koje sadrže kritične metale, ili uvođenje obaveze
navođenja deklarisanja sadržaja kritičnih sirovina [7,8].
Promena u dizajnu električnih uređaja i opreme na primer, pimenom principa ekodizajna može da
utiče na povećanje stepen reckilaže kritičnih sirovina. Pred proizvođače se postavljaju zahtevi u
pogledu obezbeđivanja tehničke dokumentacije s informacijama koje se odnose na rasklopivost
opreme, na reciklabilost, kao i izradu plana odlaganja proizvoda na kraju životnog ciklusa [7].
Podsticanjem inovativnosti kroz različite projekte u segmetnu reciklažnih tehnologija (za kritične
sirovine) takođe je moguće doći do postizanja višeg stepena reciklaže kritičnih materijala. Primer je
RECLAIM projekat koji je kao rezultat doveo do projektovanja inovativnog postrojenja za
reciklažu itriuma i evropijuma, iz praha otpadnih fluorescentnih svetiljka [7].
Očekuje se da će rudarstvo i u budućnosti zadržati važnu poziciju. Ipak, kako potreba za novim
materijalima neće nestati, svakako će više nego ikad ranije, nove tehnologije dobijati na značaju. U
cilju ostvarivanja navedenih kretanja ka novim pristupima za dobijanje sirovina, važno je sagledati i
bolje razumeti postojeće vrednosne lance.
Da bi globalna ekonomija imala održivu budućnost u pogledu brige o kritičnim resursima
neophodno je:
 Zameniti kritične i toksične materijale u proizvodu i podići efikasnost materijala;
 Voditi računa o reciklabilnosti materijala, uticati na produženje životnog veka proizvoda;
 Uvesti promene u sektoru rudarstva sa „Industrijom 4.0“.
307
U pogledu očuvanja sirovina potrebno je:
 Obezbediti sigurno snabdevanje sirovinama u celom lancu vrednosti;
 Dizajnirati nova rešenja za materijale, proizvode i procese;
 Pratiti životni ciklus proizvoda do povraćaja proizvoda nazad u proizvodni proces [9]
ZAKLJUČAK
Savremeni način života, ubrzan rast populacije i prateća potrošnja resursa, dovodi u fokus brigu o
održivosti samog potrošačkog društva kakvo danas poznajemo, ali pre svega i što je još važnije
zabrinutost vezanu za uticaj delovanja čoveka na stanje naše životne sredine. Tehnološki razvoj
doneo je izazove vezane za dostupnost materijala koji ovaj ubrzani razvoj prate. Ciljevi održivog
razvoja usmereni ka očuvanju resursa upućuju na neophodnost uvođenja promena u postojeće
proizvodne procese, počev od logike uzmi-iskoristi-baci, što predstavlja suštinu linearnog
ekonomskog modela. Prelaskom s linearnog na kružni (cirkularni) ekonomski model moguće je
doći do novih nalazišta kritičnih sirovina - nalazišta antropogenog porekla. U prvim fazama
primene principa cirkularne ekonomije, izdvajanje je vezano već generisani otpad (npr. električni i
elektronski otpad), u daljim fazama, moguće je modifikovanjem početnih pristupa u proizvodnji u
cilju dobijanja proizvoda koji su modularni, potpuno reciklabilni, i dugog veka upotrebe. U ovom
momentu malo je isplativih i pouzdanih načina za izdvajane kritičnih sirovina iz frakcija otpadnog
materijala, ipak očekivanja su da će se u vrlo bliskoj budućnost ova slika promeniti, imajući u vidu
napore koji se ulažu na poboljšanje postojećih i razvoj boljih tehnoloških rešenja namenjenih
iskorišćavanju kritičnih sirovina.
LITERATURA
[1] V.Alivojvodic, F.Kokalj, Upravljanje otpadom i cirkularna ekonomija. Beogradska politehnika, 2018.
ISBN 978-86-7498-077-4
[2] Joint Research Centre: Recovery of critical and other raw materials from mining waste and landfills -
State of play on existing practices, 2019.
[3] P. Wang, S. Kara, P. Stief, J. Dantan, A. Etienne, and A. Siadat, Material Criticality and Circular
Economy : Necessity of Manufacturing Oriented Strategis, Procedia CIRP, vol. 80, pp. 667–672, 2018.
[4] T. Zink and R. Geyer, Circular Economy Rebound, Journal of Industrial Ecology, vol. 21, no. 3, 2017.
[5] Centre for European Policy Studies: The Role of Business in the Circular Economy - Markets, processes
and enabling policies, 2018, ISBN 978-94-6138-676-2
[6] S. Bourg and G. Tiess, How to reinforce EU Supply of CRM – deploying new value chains : voluntary
standards , polices and regulatory,” no. 7302, 2020.
[7] European commission, Report on Critical Raw Materials and the Circular Economy, Comm. Staff Work.
Doc. Rep., vol. PART 3/3, 2018.
[8] EU DIRECTIVE 2009/125/EC OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of
establishing a framework for the setting of ecodesign requirements for energy-related products,” pp.
10–35, 2009.
[9] EIT: EIT RawMaterials, 2015, Brussels. [Internet] Dostupno na: https://eitrawmaterials.eu/ (Pristup:
10.2019.)
308
Studentski rad
PROBLEM MIKROPLASTIKE U ŽIVOTNOJ SREDINI
Sara Damnjanović 1, VŠSS Beogradska politehnika

Anđela Vukašinović 2, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt - U ovom radu je obrađen problem prisustva mikroplastike u životnoj sredini i njen uticaj
na žive organizme. Objašnjeni su izvori i putevi dospevanja mikroplastike u životnu sredini i njeno
dalje kretanje kroz lanac ishrane. Cilj rada je bio sprovođenje analize nivoa svesti ljudi o problemu
mikroplastike. Istraživanje je realizovano na osnovu unapred izrađenog "on-line" upitnika.
Dobijeni rezultati su pokazali da su ispitanici upoznati sa posledicama zagađenja životne sredine
mikroplastikom, ali da ne prepoznaju sve izvore mikroplastike u životnoj sredini. Ohrabrujuća je
činjenica da je najveći deo ispitanika svestan da mikroplastika plastika zapravo predstavlja
problem na globalnom nivou.
Ključne reči: mikroplastika, bisfenol A, plastika, zagađenje životne sredine
PROBLEM OF MICROPLASTIC IN THE ENVIRONMENT
Abstract – This paper analyses the problem of the microplastics presence in the environment and
the impact of these compounds on living organisms. The sources and pathways of microplastic
uptake in the environment and its further mobility through the food chain are explained. The aim of
this paper was to conduct a survey of the level of people's awareness of on the problem of
microplastics in the environment. The research was carried out on the basis of a pre-made "on-
line" questionnaire. The obtained results showed that the respondents are familiar with the
consequences of environmental pollution by microplastics, but that they do not recognize all the
microplastics sources. The fact that the majority of respondents are aware that microplastic is
actually a problem at the global level is encouraging.
Key words: microplastics, bisphenol A, plastic, environmental pollution
1. UVOD
Plastika kao neizostavan materijal koji se koristi u svakodnevnom životu ima višestruku funkciju:
može pomoći u rešavanju brojnih izazova sa kojima se naše društvo suočava, bilo da se koristi kao
pakovanje koje osigurava bezbednost hrane ili kao bio-kompatibilna plastika za farmaceutske
proizvode [3]. Takođe, plastika predstavlja jedan od najčešće korišćenih materijala, koji kao takav
predstavlja veliko opterećenje na životnu sredinu. Pored toga što se proizvodi od plastike koriste u
veoma velikim količinama i odlažu na nepropisne načine, tim proizvodima je potreban dugi niz
godina da bi se samostalno razgradili u prirodi. Ukoliko dođe do procesa raspadanja, plastika se
nikada ne razgrađuje 100% i uvek ostane deo poznatiji kao „mikroplastika“.
Mikroplastika (Slika 1.) je plastična čestica veličine manje od 5 mm [5] i smatra se globalnom
zagađujućom materijom. Studije su takođe pokazale da se danas u životnoj sredini mogu detektovati
1
sdamnjanovic109.2016@politehnika.edu.rs
2
avukasinovic139.2016@politehnika.edu.rs
309
i nano čestice (nanoplastika), tj. plastični komadi manji od 100 nm (Slika 2.) [11]. Što su čestice
manje, one predstavljaju veći problem po ljudsku populaciju i životnu sredinu. Mikro i nanoplastika
našle su primenu u i proizvodnji poluprovodnika, odeće i u kozmetici [9].
Slika 1. Mikroplastika Slika 2. Nanoplastika

Izvor: http://skr.rs/W7O Izvor: http://skr.rs/W7g
Priznati dr Filip Švabl sa Univerziteta medicine u Beču, izjavio je: "Studija je potvrdila ono u šta
smo dugo sumnjali, plastika je konačno dospela i u ljudski organizam" [8]. U zavisnosti od puta
dospevanja, u životnoj sredini postoje dva tipa mikroplastike: primarna i sekundarna. Primarna
mikroplastika su čestice plastike ≤ 5 mm koje su osnovni sastojci kozmetičkih preparata, proizvoda
od smole i sredstava za peskarenje. Sekundarna mikroplastika predstavlja fragmente plastike koji su
formirani degradacijom većih komada plastičnih materijala (npr. plastičnih kesa ili boca) [2].
Prema studiji Laskara i Kumara [5] neki od izvora mikroplastike su:
1. Plastični otpad
2. Voda od pranja sintetičke odeće
3. Kozmetički preparati
4. Pasta za zube
5. Napušteni i zapušteni čamci/brodovi
6. Gume i automobilske gume
7. Sredstva za čišćenje u toaletnim proizvodima
Prema navodima “Un environment“ [13] i „World Environment Day“ [15] organizacija procenjuje
se:
• da svet koristi oko pet milijardi plastičnih kesa godišnje;
• da se oko 13 miliona plastičnog otpada akumulira u morima i okeanima svake godine;
• da je u poslednjoj deceniji proizvedeno i korišćeno više plastike nego u celom prošlom veku;
• da se 50% plastike koristi za jednokratnu upotrebu;
• da plastični otpad čini više od 10% ukupnog otpada koji se svakodnevno generiše.
2. PROBLEM PRISUSTVA PLASTIKE U ŽIVOTNOJ SREDINI
Što se tiče bezbednosti plastike po ljudsko zdravlje plastični materijali sa oznakama 1, 2, 4 i 5 ne

predstavljaju opasnost po živi svet jer sadrže jedinjenja velikih molekulskih masa koji nemaju
mogućnost da prodru u hranu, a samim tim i u živi organizam [10]. Mikroplastika ima sposobnost
da prođe kroz epiderm čoveka i životinja u limfotok i krvotok. Oko 90% mikroplastike se izbacuje
iz organizma preko mokraće i fecesa, dok se manje od 10% apsorbuje u ljudski krvotok. Kako se ne
može u potpunosti razgraditi, ima sposobnost bioakumulacije i biomagnifikacije. Dakle, akumulira
se u vodenim organizmima, i kako se ljudska populacija hrani vodenim životinjama (riba, rakovi,
hobotnice, lignje i dr.) tako zajedno sa njima u unutrašnjost svog organizma unosi mikroplastiku
koju je vodena životinja slučajno pojela [4]. Mikroplastika je bio-postojana i može biti odgovorna
za pojavu oboljenja kod ljudi, kao što su zapaljenje, genotoksičnost, oksidativni stres, nekroza tkiva,
a time i lokalizovana oštećenja ćelija i tkiva, fibroza i potencijalna kancerogeneza. Ispitivanja su
pokazala da miktroplastika može izazvati aberaciju hromozoma, neplodnost i kancerogene efekte.
310
Komadići plastike imaju sposobnost da apsorbuju teške metale, kontaminante i toksine iz vode i
tako ih kroz lanac ishrane prenose sve do čoveka [4].
Plastika koja je rizična za upotrebu jeste [13, 14]:

• Plastika sa oznakom broj 3 ili polivinil hlorid (eng. polyvinyl chloride, PVC), kod životinja
izaziva oštećenje reproduktivnog sistema, oštećenja jetre, bubrega, srca. Takođe, izaziva i
pad pritiska, a u najgorem slučaju pobačaj.
• Plastika tipa šest tj. polistiren zagrevanjem u mikrotalasnim pećnicama može uzrokovati
kancer kod ljudi i disfunkciju reproduktivnog sistema.
• Ostala plastika koja pripada grupi 7 u sebi sadrži BISFENOL A (eng. Bisphenol A, BPA)
koji se ponaša kao estrogen (ženski polni hormon).
Bisfenol A nastaje kondenzacijom acetona sa dve jedinice fenola u prisustvu neke jake kiseline.
Bisfenol A (Slika 3.) u najvećoj meri dospeva u ljudski organizam preko hrane koja se svakodnevno
konzumira, a koja je prethodno bila ambalažirana u posudama koje sadrže BPA. Takođe u
organizam dospeva i putem vazduha, prašine i vode. Zabrinjavajuće je to što su studije pokazale da
se BPA teoretski može ponašati kao hormon u telu, ometajući normalne nivoe hormona i razvoj kod
fetusa, beba i dece [16]. Naučnici na Medicinskom fakultetu u Jejlu su dokazali na pacovima da
BPA izaziva trajna oštećenja mozga, poput uticaja na raspoloženje, pamćenje i na kapacitet mozga
zajedno sa veštinama [16]. U Tuluzu, druga grupa naučnika je vršila eksperimente, takođe na
pacovima, i došli su do zaključka da utiče na digestivni trakt i takozvanu „popustljivost creva“, što
dalje izaziva bolove u abdominalnom delu i zadržavanje vode u organizmu [16]. Određen je
tolerantni dnevni unos BPA od 0,05 mg/kg telesne mase na dan [1]. Godine 2017. bisfenol A je
stavljen na listu supstanci koje izazivaju zabrinutost zbog svog svojstva da se ponaša kao endokrini
disruptor3 [6, 12]. Kako bi se izbegla upotreba plastike koja u sebi sadrži ovo organsko jedinjenje
koje izaziva mnogobrojne probleme, upotrebljava se plastika koja ne sadrži bisfenol A. Ambalaža
koje ne sadrži ovo jedinjenje ima oznaku na sebi „BPA Free“ (Slika 4.).
Slika 3. Strukturna formula Bisfenola A Slika 5. BPA Free boca za vodu

Izvor: http://skr.rs/W3v Izvor: http://skr.rs/W70
3. PREGLED SPROVEDENIX ISTRAŽIVANjA
Dosadašnja istraživanja su pokazala da se mikroplastika, kao produkt raspadanja plastičnih

proizvoda, praktično nalazi u svakom medijumu životne sredine. Ona predstavlja ozbiljan problem
u životnoj sredini jer ova zagađujuća materija putem svakodnevnih aktivnosti dospeva do reka,
mora ili okeana. Vodeni organizmi ponekad konzumiraju takav plastični otpad misleći da je to
3
Endokrini disruptori su jedinjenja koja remete normalnu funkciju endokrinog sistema.
311
hrana, a putem lanca ishrane ova zagađujuća materija može dospeti i do ljudi. Mikroplastika koja
sadrži toksine ulazi u krvotok i direktno utiče na zdravlje ljudi, a pokazuje i potencijal akumulacije
u organizmu. Dokazano je da se može ponašati kao transportni medijum za toksična jedinjenja
poput DDT-ja i heksahlorobenzena, i da se zajedno sa ovim jedinjenjima može naći u
organizmima živih bića [5].
3.1. Detekcija mikroplastike u vodi
Praćenje prisustva mikroplastike u površinskim vodama je sprovedeno na svim kontinentima.

Većina studija koje su se bavile određivanjem mikroplastike u vodenoj sredini su bile fokusirane na
okeane i mora, dok je u malom broju radova sprovedena analiza slatke, pijaće vode. Najviše
koncentracije su detektovane u blizini urbanih iindustrijskih zona, a kao kritične tačke takođe su
prepoznata priobalna područja i reke. Najveća koncentracija je prijavljena u kanalima Amsterdama
(do 100 000 komada plastike/m3) i na jugu Korejske obale (do 16 727 komada plastike/m3) [2]. Što
se tiče pijaće vode, Svetska zdravstvena organizacija je sprovela istraživanje i došla do saznanja da
se u 90% flaširane vode nalaze komadići plastike, i to u svetski poznatim brendovima poput „Coca-
Cola“, „Nestle“, „Pepsi“. U ovim vodama se prosečno nađe 314 komadića plastike po jednom litru.
Neke od čestica bile su veličine ljudske dlake [6].
3.2. Detekcija mikroplastike u sedimentu
Do sada je izvršeno oko pedeset monitoring studija u kojima je praćeno prisustvo mikroplastike u
morskim i priobalnim sedimentima. Najveći broj istraživanja je sproveden na plažama i priobalnim
sedimentima Evrope, dok su najviše koncentracije zabeležene u Tajvanskom moru (42.560 komada
plastike/m3) [2]. Karakterizacija detektovane mikroplastike je pokazala da se u vodenoj sredini
čestice uglavnom sastoje od polietilena, polietilen teraftalata i poliakrilamida, dok je u sedimentu
najzastupljeniji polipropilen [2].
3.3. Detekcija mikroplastike u životinjama
Tragovi mikroplastike su takođe detektovani i u ribama, beskičmenjacima i pticama. Analizirane su

ribe (Slika 5.) i planktoni iz Severnog i Baltičkog mora i dokazano je da su se u njima nalazila
plastična vlakna [2].
Slika 5. Plastika u vodenom organizmu

Izvor: E.E. Burns, A.B.A. 2018., Boxall, Microplastics in the environment
3.4. Detekcija mikroplastike u kuhinjskoj soli
Kuhinjska so predstavlja neophodnu namirnicu u ljudskoj ishrani, koristi se za pripremu hrane i to u

realtivno malim količinama. Nalazi se u konzerviranim proizvodima, u svežoj hrani i u pojedinim
napicima, a mogu se naći i u kozmetici. Uglavnom se dobija iz mora, slanih jezera, stena i bunara.
Osim navedenih prirodnih izvora, so se dobija i iz solana koje se nalaze u urbanim sredinama.
Uzorkovanjem soli iz raznih delova sveta, poput Brazila, Španije, Sjedinjenih Američkih država,
Bugarske, Indije, Kine, Japana, Meksika i dr., uočeno je prisustvo PET-a, PP-a i PVC-a u većim
količinama. Takođe je dokazano da su ove vrste mikroplastike najrasprostranjenije i to na
312
globalnom nivou. Nema kontinenta na kom se ne nalaze [2]. Sprovedena istraživanja su pokazala da
90% soli koja se konzumira sadrži mikroplastiku u sebi. Takođe je dokazano da se tim istim putem
unese 2.000 komadića plastike tokom jedne godine. Prema izvršenim istraživanjima najveću
količinu plastike sadrži so koja potiče iz Indonezije [7].
4. MATERIJAL I METODE RADA
Nakon analize problema mikroplastike i njenog uticaja kako na životnu sredinu, tako i na zdravlje
ljudi, u nastavku rada prikazano je istraživanje usmereno na analizu nivoa svesti ljudi o problemu
mikroplastike. Za potrebe istraživanja koje je primenjeno u ovom radu, korišćena je
neeksperimentalna metoda, na osnovu unapred izrađenog "on-line" upitnika. Upitnik je sadržao 12
pitanja sastavljenih tako da se može videti koliko su ljudi upućeni u problem mikroplastike u
životnoj sredini. Zaključci su izvedeni na osnovu odgovora na postavljena pitanja, koja su sadržala
osnovne informacije o plastici i mikroplastici, poput: „Da li znate šta je mikroplastika i da li mislite
da ona predstavlja problem u životnoj sredini?“, „Koliko je plastici u proseku potrebno vremena da
se razgradi?“, „Veličina mikroplastike“. i dr. Cilj anketnog istraživanja je bio da se proveri svest
ispitanika o datom problemu. Demografski podaci izvršenog istraživanja su sledeći: 4,6% ispitanika
pripada uzrastnoj grupi od 15 do 20 godina, 51,5% pripada grupi od 20 do 25 godina, 12,4%
pripada grupi od 25 do 30 godina i 31,5% pripada grupi ispitanika preko 30 godina (Slika 6.). Od
460 ispitanika 67,6% su bile osobe ženskog pola i 32,4% osobe muškog pola (Slika 7.).
5%
15 - 20
32%
20 - 25 32% Muškarci
51% 25 - 30 Žene
> 30 68%
12%
Slika 6. Struktura ispitanika Slika 7. Struktura ispitanika

prema godinama života prema polu
5. REZULTATI I DISKUSIJA ANKETNOG ISTRAŽIVANjA
Anketa je obuhvatila pitanja vezana za poznavanje problema mikroplastike. Na osnovu datih

odgovora na postavljena pitanja, može se zaključiti da su ispitanici delimično svesni problema koji
predstavlja mikroplastika.
11%
Ne znam
10% 37,6% ispitanika je na pitanje o
38% < 2 mm
dimenzijama mikroplastike dalo
< 5 mm
odgovor "ne znam", dok je 40,9%
< 10 mm odgovorilo da su to čestice < 2
41% mm.
Slika 8. Struktura odgovora na pitanje

“Mikroplastika su čestice koje veličine?”
313
Po njihovom mišljenju najzabrinjavajuće posledice zagađenja mikroplastikom su rizici po ljudsko
zdravlje, uništavanje morskog života i kretanje kroz lanac ishrane. Iako su svesni problema koji nas
okružuje, nisu upućeni u veličinu čestica mikroplastike tj.u njene dimenzije (Slika 8.).
5%
3%
Oko godinu dana
< 10 godina Na pitanje o vremenu potrebnom da se
> 100 godina plastika razgradi u životnoj sredini najveći
92% broj ispitanika (89,5%) je dao tačan odgovor
na postavljeno pitanje.
Slika 9. Struktura odgovora na pitanje

“Koliko je plastici u proseku potrebno da se razgradi?”
Iako deo anketirane populacije smatra da su najveći izvori mikroplastike: plastični otpad, kozmetika
i gume, zabrinjavajuće je to da ispitanici nisu svesni da i drugi ponuđeni odgovori predstavljaju
izvore mikroplastike. Veći deo anketiranih (92,7%) su tačno odgovorili da bisfenol A predstavlja
organsko jedinjenje koje je štetno, što ukazuje na to da su građani upoznati sa potencijalnim štetnim
dejstvima ove supstance. Više od polovine (65%) anketiranih smatra da je unos mikroplastike
putem hrane i pića opasniji od unosa preko disajnih puteva. Ohrabrujuća je činjenica da je najveći
deo ispitanika svestan da plastika zapravo predstavlja problem na globalnom nivou.
Tačno Netačno
394
363
318
104
69
41
SVET KORISTI OKO 5 MILIJARDI 50% PLASTIKE KOJA SE KORISTI PLASTIČNI OTPAD ČINI >10%
PLASTIČNIH KESA GODIŠNJE JESTE PLASTIKA ZA UKUPNOG OTPADA
JEDNOKRATNU UPOTREBU
Slika 11. Struktura odgovora na pitanje:

“Šta mislite da je tačno od sledećih informacija?”
Na osnovu dijagrama (Slika 11.) dolazi se do zaključka da je većina ispitanika svesna da se na svetu
koristi oko 5 milijardi plastičnih kesa godišnje, da je 50% plastike koje se koristi plastika za
jednokratnu upotrebu, kao i toga da plastični otpad čini više od 10 % ukupnog otpada na svetu.
6. ZAKLJUČAK
Mikročestice plastike, koje naizgled deluju tako bezopasno, zapravo predstavljaju veliku opasnost
po živi svet. Dolaze iz različitih izvora koji nas okružuju i sa kojima smo u svakodnevnom
kontaktu, poput: morske soli, kozmetike, paste za zube, hrane i dr. Zbog široke rasprostranjenosti i
upotrebe, mikroplastika je problem koji se treba posmatrati i rešavati na globalnom nivou. Iako je
od davnina poznat problem zagađenja životne sredine plastikom, aktuelnost ove problematike
314
konstantno raste. Interesovanje stručnih kadrova je takođe u porastu od kada su posledice
kontaminacije plastikom počele da se ispoljavaju i na živom svetu. Rezultati sprovedenog
istraživanja ukazuju na to da kod ispitanika obuhvaćenih anketom svest o problemu mikroplastike u
životnoj sredini još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Takođe, veliki problem je i to što, među
širom ljudskom populacijom, mikroplastika još uvek nije prepoznata kao ozbiljan problem u
životnoj sredini zbog čega je potrebno ovoj problematici posvetiti više pažnje uz kontrolisanu
upotrebu plastike.
LITERATURA
[1] ALhem, Bisfenol A konačno prepoznat kao hemikalija koja ometa edokrini sitem, 2017. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/35jsACp , (pristup: 19.04.2019.)
[2] Burns E.E., Boxall A.B.A., Microplastics in the environment —Environmental Toxicology and
Chemistry, 37, 2018, 2776–2796.
[3] Gasiorowski E. Denis, 2018, WINNING THE BATTLE AGAINST PLASTIC POLLUTION WITH
INTERNATIONAL STANDARDS ON WORLD ENVIRONMENT DAY! [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2D5g90U , (pristup: 19.04.2019.)
[4] Health – eco, Upoznajte oznake za razne vrste plastike. . [Internet] Dostupno na: http://skr.rs/W7Z ,
(pristup: 19.04.2019.)
[5] Laskar N., Kumar U., Plastics and microplastics: A threat to environment, Environmental Technology
& Innovation, 14, 2019, article no. 100352
[6] National Geographic, 20 odsto flaširane vode sadrži mikroplastiku u sebi, 2018. [Internet] Dostupno na:
http://skr.rs/W7Q, (pristup: 19.04.2019.)
[7] National Geographic, Naučnici otkrili: Čak 90 odsto kuhinjske soli sadrži mikroplastiku!,2018.
[Internet] Dostupno na http://skr.rs/W7R,( pristup: 19.04.2019.)
[8] National Geographic, Naučnici potvrdili: Mikroplastika je svuda oko nas, čak i u ljudskom organizmu,
2018. (pristup: 19.04.2019.)
[9] Peixoto D., Microplastic pollution in commercial salt for human consumption: A review, Estuarine,
Coastal and Shelf Science, 219, 2019, 161-168.
[10] Prave stvari, Plašite li se plastike?, 2016. [Internet] Dostupno na: http://skr.rs/W7H, (pristup:
19.04.2019.)
[11] Revel M., Châtel A., Mouneyrac C., Micro(nano)plastics: A threat to human health?, Current Opinion
in Environmental Science & Health, 2018, 17-23.
[12] Službene internetske stranice Evropske unije. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2r7i4Qb , (pristup:
19.04.2019.)
[13] UN environment programme. [Internet] Dostupno na: www.unenvironment.org, (pristup: 19.04.2019.)
[14] WebMD, The Facts About Bisphenol A. . [Internet] Dostupno na: https://wb.md/2O5W01e (pristup:
19.04.2019.)
[15] World environment day. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2CZbRby , (pristup: 19.04.2019.)
[16] Zavod za javno zdravlje, Subotica. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2O31DNI , (pristup:
19.04.2019.)
315
Studentski rad
KOMUNALNE KARAKTERISTIKE OPŠTINE SMEDEREVSKA PALANKA
Milena Radojević1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Danas u svetu postoji veliki broj ekoloških problema do kojih je došlo usled
neodgovornog i neosnovanog ponašanja pojedinaca i velikih kompanija, neadekvatnog upravljanja
otpadom, emitovanja štetnih supstanci u atmosferu i prekomerenog korišćenja neobnovljivih
prirodnih resursa. Jedan od značajnih ekoloških problema je otpad. Sa porastom tehnološkog
napretka, kao i sve većim brojem stanovnika, raste i količina otpada koji se generiše. Najveće su
količine generisanog komunalnog otpada. Zahvaljujući tehnološkom napretku i naporima da se
podigne svest građana o ekološkim problemima, danas se sa otpadom postupa na znatno efikasniji
način nego u predhodnom periodu. U radu je su prikazane komunalne karakteristike opštine
Smederevska Palanka.
Ključne reči: otpad, komunalni otpad, ekološki problem
MUNICIPAL CHARACTERISTICS OF SMEDEREVSKA PALANKA

MUNICIPALITY
Abstract: Today, there are a number of environmental problems in the world due to the
irresponsible and unfounded behavior of individuals and large companies, inadequate waste
management, the emission of harmful substances into the atmosphere and the overuse of non-
renewable natural resources. One of the major environmental problems is waste. With the increase
in technological advances, as well as the increasing population, the amount of waste generated is
also increasing. The largest amounts of municipal waste are generated. Thanks to technological
advances and efforts to raise public awareness of environmental issues, waste is now being treated
in a much more efficient way than in the previous period. The communal characteristics of
Smederevska Palanka municipality are presented in the paper.
Keywords: waste, municipal waste, environmental problem
1. UVOD
Uticaj čvrstog komunalnog otpada na životnu sredinu može biti višestruko negativan, a glavni
razlozi za to su formiranje divljih deponija i niska svest građana o očuvanju životne sredine. Nije
smeće sve ono što se naziva otpadom, smeće je samo ono što se ne može ponovo upotrebiti.
Upravljanje otpadom se treba vršiti tako da stvara što manji rizik po život i zdravlje ljudi i po
životnu sredinu. Postojeće količine otpada u Republici Srbiji, a i u opštini Smederevska Palanka je
veoma tečko proceniti. U radu će biti prikazani trenutno raspoloživi podaci za opštinu Smederevska
Palanka, kako bi se na osnovu jedne opštine, prikazalo koliki problem bi mogao nastati
neadekvatnim upravljanjem komunalnog otpada, tačnije koje količine istog se generišu samo na
teritoriji jedne opštine. Što će dalje dovesti do zaključka da je problem dosta obimniji ukoliko bi se
sagledavao za celu teritoriju Republike Srbije.
1
milenaradojevic94@gmail.com
316
2. KOMUNALNE KARAKTERISTIKE GRADA SMEDEREVSKA PALANKA
Smederevska Palanka je gradsko naselje i sedište istoimene opštine u Podunavskom okrugu,

Republika Srbija. Sam grad broji 23601 stanovnika prema popisu iz 2011. godine. Smederevska
Palanka u sklopu opštine ima 17 sela, sa kojima dostiže cifru od 50284 stanovnika. Opština se
nalazi na visini od 101 do 233 metara iznad nivoa mora i zauzima površinu od 422 km². Poslove
komunalne delatnosti u svim selima, kao i u samom gradu, obavlja komunalno preduzeće „PWW“.
Opština Smederevska Palanka sastoji se iz:
 Grada Smederevske Palanke:
 17 seoskih naselja: Azanja, Baničina, Bačinac, Bašin, Vlaški Do, Vodice, Glibovac, Golobok,
Grčac, Kusadak, Mala Plana, Mramorac, Pridvorice, Ratari, Selevac, Stojačak i Cerovac.
Na Slici 1. prikazana je mapa Smederevske Palanke, kao i mesto na kom se Smederevska Palanka
nalazi na mapi Srbije.
Slika 1. Mapa Smed. Palanke (levo) i Smed. Palanke na mapi Srbije (desno)
Izvor: https://bit.ly/2D4zVtO
U svim pomenutim seoskim naseljima, kao i u samom gradu, poslovi prikupljanja komunalnog
otpada povereni su preduzeću „PWW doo Niš – ogranak Smederevska Palanka“ (u nastavku teksta
„PWW“), sa ukupno angažovanih 35 radnika i 4 kamiona za iznošenje komunalnog otpada –
autosmećara. Svaki kamion zaposedaju tri radnika, vozač i dva radnika koja obavljaju pretovar
smeća u kamion. Učestalost prikupljanja komunalnog otpada u svim seoskim naseljima u opštini
Smederevska Palanka jeste jednom sedmično, uvek tačno određenog dana u nedelji, što je isti slučaj
i u individualnim smeštajima u gradskom naselju. U kolektivnim smeštajima u gradu iznošenje
otpada se odvija svakodnevno.
PORR-PWW doo-Srbija
Ogranak privrednog društva „PWW“ iz Niša koji se nalazi u Smederevskoj Palanci smešten je u
ulici Olge Milošević br. 11. Na Slici 2. dat je prikaz zgrade komunalnog preduzeća u Smederevskoj
Palanci. „PWW“ se pored delatnosti sakupljanja i transporta komunalnog otpada ne bavi ostalim
317
komunalnim delatnostima u gradu. Poslove separacije i odlaganja prikupljenog otpada poveravaju
deponiji u Jagodini koja se nalazi u okviru istog privrednog društva „PWW“.
“PWW” – pored uprave u Nišu i već pomenutog

ogranska u Smederevskoj Palanci, poslove
komunalnih delatnosti (upravljanje otpadom)
obavlja i u sledećim mestima: Ćuprija, Grdelica,
Jagodina, Lebane, Leskovac-centrala, Medveđa,
Prokuplje, Velika Plana, Vladičin Han, Vučje i
Žitorađa. A nalazi se u sklopu građevinskog
preduzeća PORR doo Beograd.
Slika 2. Zgrada„PWW“ u Smederevskoj Palanci

U logističke aktivnosti komunalnog otpada ubraja se:

1. sakupljanje komunalnog otpada,
2. sortiranje komunalnog otpada,
3. skladištenje komunalnog otpada,
4. transport komunalnog otpada i
5. odlaganje komunalnog otpada.
Na osnovu predviđenog broja stanovnika i planiranog povećanja količine otpada od 2 % godišnje,

može se proceniti i količina otpada koja će se generisati u narednim godinama u opštini
Smederevska Palanka.
Ukoliko se promena u broju stanovnika isključi iz proračuna, a u obzir uzme samo predviđeno
povećanje količine otpada od 2%, možemo doći do podataka o količini otpada koja bi nastajala u
narednom periodu, a na osnovu podataka da je u 2014. godini nastalo 17371 t komunalnog otpada u
celoj opštini Smederevske Palanke (podatak iz Lokalnog plana upravljanja otpadom). Tako dobijeni
podaci nalaze se u Tabeli 1.
Tabela 1. Procenjeno povećanje količine otpada u opštini Smederevska Palanka

Količina otpada (rast Količina otpada (rast

Godina Godina
od 2%) tona godišnje od 2%) tona godišnje
2014. 17371 2023. 20760
2015. 17718 2024. 21175
2016. 18073 2025. 21599
2017. 18434 2026. 22031
2018. 18803 2027. 22471
2019. 19179 2028. 22921
2020. 19563 2029. 23379
2021. 19954 2030. 23847
2022. 20353
U Tabeli 2. dat je prikaz morfološkog sastava komunalnog otpada za 2018. godinu, za teritoriju
opštine Smederevska Palanka. U tabeli se nalaze podaci o količinama frakcija koje se nalaze u
sastavu otpada, kao i njihov procentualni sastav. U poslednjoj koloni tabele smešteni su podaci o
prosečnom procentualnom sastavu, za određenu frakciju, za teritoriju Republike Srbije.
318
Tabela 2. Morfološki sastav komunalnog otpada za 2018. godinu u Smederevskoj Palanci
Izvor: „PWW Deponija“ doo Jagodina
Maseni
Prosečni maseni
Masa otpada, t udeo
R.b. Vrsta otpada udeo frakcija u
(~) frakcija u
RS, %
uzorku, %
1. Papir 249 2,37 7,33
2. Karton 249 2,37 7,52
3. PET mešani 128 1,21 3,99
4. PE – kese, omoti, folija 460 4,37 6,65
5. Mešana tvrda plastika 186 1,77 4,37
6. Mešani kompozitni materijal 86 0,82 1,88
7. Aluminijumske konzerve 6 0,06 0,36
8. Metal - mešani 34 0,32 1,45
9. Staklo - ambalaža 166 1,58 5,26
10. Tekstil 312 2,97 5,04
11. Koža 21 0,20 0,60
12. Pelene 225 2,14 4,00
13. Baštenski otpad 2171 20,64 11,88
14. Ostali biorazgradivi otpad 3003 28,55 30,96
15. Fini elementi 3158 30,02 8,70
16. Otpad od gume 0 0 0
17. Otpad od drveta 0 0 0
Opasni mešani komunalni
18. 65 0,62 0
otpad
UKUPNO ~10 519,84 100 99,99
Opasan komunalni otpad: ambalaža od boja, boce pod pritiskom, igračke sa baterijama,
baterije, elektronske ploče, sijalice, lekovi...
Tabela 3. Količina deponovanog i izdvojenog otpada u 2018. godini za područje Smederevske Palanke
Izvor. „PWW Deponija“ doo Jagodina
Dostavljeno čvrstog
Izdvojeno (t) Deponovano (t)
komunalnog otpada (t)
PWW Niš – S. Palanka 10 519,84 910,048 9 609,792
Tabela 4. Količine nastalog otpada u 2018. godini na teritoriji Smederevske Palanke

Izvor. „PWW Deponija“ doo Jagodina
Količina nastalog otpada, u

Mesec
tonama
Januar 774,00
Februar 635,44
Mart 895,38
319
April 996,94
Maj 880,34
Jun 879,80
Jul 1 034,48
Avgust 956,62
Septembar 800,65
Oktobar 968,65
Novembar 865,10
Decembar 832,44
UKUPNO 10 519,84
Ukupna količina nastalog otpada u Smederevskoj Palanci za 2018. godinu iznosi 10519,84 t. Iz te
količine izdvojeno 910,048 t otpada kako bi se prosledilo na dalji tretman ili ponovo iskoristilo.
Tako dolazimo do podatka da je na deponiju u toku 2018. godine trajno odloženo 9 609,792 t
komunalnog otpada.
3. ZAKLJUČAK
Kvalitet upravljanja otpadom u opštini Smederevska Palanka je znatno poboljšan u odnosu na raniji
period. Tome doprinosi usvajanje dokumenata na nacionalnoj osnovi, ali takođe i izrada lokalnih i
regionalnih planova, traženje najboljeg i najekonomičnijeg rešenja. I pored svega pomenutog još
uvek postoji niz problema koje treba rešiti kada je celokupan sistem upravljanja otpadom u pitanju.
Količina otpada koja završava na deponiji još uvek je iznad poželjne, ali takođe i količina otpada
koji biva rasut po prirodi. Stiče se utisak da se otpad u Republici Srbiji sakuplja u sve većoj meri, i
na kvalitetan način. Međutim, veliki procenat prikupljenog otpada biva trajno odložen. Otpad se,
uglavnom, ne tretira na najpogodniji način, koji bi doneo višestruku korist, pre svega našem
životnom okruženju, a potom posmatrano i sa ekonomskog aspekta.
LITERATURA
[1] Lokalni plan upravljanja otpadom. Opština Smederevska Palanka, jun 2010. god.
[2] Radojević, M. Logistika komunalnog otpada u opštini Smederevska Palanka. VŠSS Beogradska. 2019.
[3] Strategiija o upravljanju otpadom za period 2010-2019. godine. „Službeni glasnik Republike Srbije“,
broj 29/2010.
[4] Zakon o upravljanju otpadom. „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 36/2009, 88/2010 i 14/2016 и
95/2018 – dr. zakon.
[5] Wikipedija. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2O69Twu (Pristup: 04.10.2019.).
320
Studentski rad
ИСКОРИШЋЕЊЕ БИОМАСЕ У ПРОЦЕСУ ДОБИЈАЊА ПЕЛЕТА
Никола Јовулов1, ВШСС Београдска политехника
Апстракт: Коришћењем енергије водотокова, ветра, сунчеве енергије, биомасе и

геотермалне енергије знатно се смањује стварање ефекта стаклене баште. Климатске
промене нису заобишле ни нашу земљу, лета постају све топлија , и све дуже трају, док су
зиме све блаже. Такође можемо приметити, а имали смо прилике и у нашој земљи да
видимо огромне промене временских прилика, поплава и временских непогода (обилне
падавине и град). ЕУ има за циљ да смањи емисију фосилних горива, смањи ефекат стаклене
баште, и повећа проценат употребe обновљивих извора енергије. Тиме ће се мера
енергетске ефикасности пропорционално повећати. У овом раду приказана је могућност
искоришћења биомасе и пелетирање у републици Србији. Појам и карактеристике биомасе
односно квалитет пелета, такође у ову тему спада и технологија добијања и коришћење
пелета.
Кључне речи: биомаса, пелет , енергија, обновљиви извори енергије
BIOMAS UTILIZATION IN PELET PRODUCTION
Abstract: By using watercourses, wind, solar energy, biomass and geothermal energy we
significantly lower greenhouse effect. Our country didn’t evade climate change either, summers are
getting warmer and longer, while winters are milder. We can also notice, and we had opportunities
to do so in our country, massive weather changes, floods and weather disasters(massive rainfalls
and hails). EU has goal to lower fossil fuel emmision, lower greenhouse gas effect and increase
renewable source energy usage. With that energy efficiency measure will raise. This paper will
present possibility of biomass and pelletizing utilization in Serbia. Concept and charasteristics of
biomass, pellets quality, also in this subject belongs technology for pellets production and pellets
use.
Key words: biomass, pellets, energy, renewable energy source
1. УВОД
Фосилна горива се масовно експлоатишу, њихове количине су ограничене па је неопходно

коришћење нових извора енергије. Прогнозира се да ће 2050 године доћи до несташице
сирове нафте. Обновљиви извори енергије, попут сунчеве и енергије ветра, могу
задовољавати и до 80% потреба за енергентима у свету чиме би се значајно помогло
сузбијање промене климе.
1
nikola-j@live.com
321
Поред еколошког, употреба обновљивих извора енергије има и економски значај - може
допринети смањењу увоза фосилних горива, развоју локалне индустрије и отварању нових
радних места, али и омогућити уштеде домаћинствима. У Србији још увек не постоји јасан
стратешки план, какву би економску корист могла да има наша земља за развој ове
индустрије. У почетној фази стварања овакве индустрије је главно питање је како повећати
потрошњу горива из обновљивих извора енергије, најбитније је да цене обновљивих извора
не буду знатно веће и тиме се оптерете додатно грађани.
Велики енргетски потенцијал Србија има у обновљим изворима енергије, међутим Србија
веома мало користи или у неким сверама уопште не користи обновљиве изворе енергије.
Употреба обновљивих извора енергије још увек није довољно развијена ни у свету, осим у
добро развијеним земљама. Највећу препреку представља прелазак на чистије технологије
због економске исплативости. Веће коришћење обновљивих извора енергије отежава и
администрација као и Закони који у великој мери одбијају инвеститоре.
2. БИОМАСА - ДЕФИНИСАЊЕ И ПОДЕЛА
Биомаса је органска материја животињског или биљног порекла која се помоћу различитих
процеса претвара у употребљиву енергију. Биомасу са становишта енергетског искоришћења
делимо у три основне групе:1
 биомаса погодна за спаљивање,
 биомаса погодна за израду биогорива,
 биомаса погодна за израду биогаса.
Енергија из биомасе долази у чврстом, течном (нпр. биодизел, биоетанол, биометанол) и

гасовитом стању (нпр. биогас, гас из расплињавања /гасификације биомасе и депонијски гас).
Енергија биљног порекла представља, процесом фотосинтезе акумулирану светлосну
енергију којом се светлост трансформисала у хемијску енергију. Кроз историју, људи су као
основни извор енергије користили биомасу, углавном у облику дрвета које се користило као
огрев и за спремање хране, напредовањем индустрије , односно њеном револуцијом фосилна
горива су узела првенство због свог хемијског састава и лакше експлоатације. И поред тога
биомаса данас учествује са 15% у укупној потрошњи енергије, а значајно је да је овај удео
знатно већи у земљама у развоју него у индустријализованим земљама. Извори из којих се
добија биомаса су следећи:
 отпаци из пољопривреде (слама, лишће, делови воћака, итд),
 пољопривредне житарице (шећерне репе, шећерна трска, кукуруз, итд),
 енергетске житарице-житарице које брзо расту (репа, кромпир) и дрвеће (врба,
хибридни платан, итд),
 шумски отпаци (неискоришћено дрво, остаци клада и пањева, полудивље дрвеће, итд),
 отпад из индустрија које прозводе органски отпад,
 градски отпад
Хемијски састав биомасе се увек разликује у зависности од места настајања. Просечни састав
биомасе је 75% угљених хидрата и 25 % лигнина. Лигнин је сложен ароматични полимер
који се налази у четинарима, листопадном дрвећу и слами. Угљени хидрати се формирају из
угљен-диоксида и воде у присуству сунчеве енергије
322
3. ПОТЕНЦИЈАЛ БИОМАСЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
У Србији је расположив велики потенцијал биомасе. Дрвна биомаса је у знатно већем

проценту заступљена у центраној Србији, њен степен коришћења је 66,8 %, у Војводини је
пољопривредна биомаса, а њен потенцијал се користи у безначајном проценту од тек 2% .
Потенцијал биоразградивог комуналног отпада се за сада не искоришћава.
Биоетанол се може производити од житарица и кромпира, сирак и јерусалимска артичока, за
чије узгајање у Србији постоји око 100.000 хектара земље. Биодизел се може производити од
уљарица: сунцокрет, соја и уљана репица, чије се гајење може вршити на 350.000 хектара
што би омогућило годишњу производњу од око 220.000 т биодизела. Тако је могуће
сакупити око десет хиљада тона отпадних јестивог уља из прехрамбених објеката потребних
за производњу биодизела.
Војводина располаже релативно великим потенцијалима биомасе, која настаје као вишак у
примарној пољопривредној производњи. Потенцијали произведене биомасе неких важнијих
култура, њени топлотни потенцијали и могућност уштеде течних горива су приказани у
табели 1.2
Табела 1. Потенцијали произведене биомасе важнијих култура

Однос према Могућност
Редни Доња топлотна
Врста биомасе лаком уљу за уштеде уља за
број моћ (MJ/kg)
ложење* (kg/l) ложење (10*l)
1 Пшенична слама 14,00 3,41 872
2 Јечмена слама 14,20 3,46 119
3 Овсена слама 14,50 3,54 7
4 Сојна слама 15,70 3,83 84
5 Кукурузовина 13,50 3,29 2173
 При топлотној моћи лаког уља за ложење од Hd=41000 kJ/kg
4. ПЕЛЕТ ОД БИОМАСЕ
Пелет је пресовани дрвни остатак влажности мање од 10% што му даје високу енергетску
ефикасност. У северној Америци, Скендинавији, Аустрији, Немачкој и Швајцарској је
изузетно заступљено гориво. Веома је погодан за грејање породичних кућа, хотела, болница,
вртића као и великих индустријске система. Практичан је за употребу и јефтинији је од свих
фосилних горива. Укупно 2 kg пелета мења 1 литар ложивог уља, а његова енергетска
вредност је 18MJ/kg (5kW/h). Пелет је еколошко биогориво са CО2 неутралним дејством.3
5. ПРЕДНОСТИ КОРИШЋЕЊА ПЕЛЕТА ОД БИОМАСЕ
Основни недостаци коришћења биомасе као горива односе се на њен хетегорени састав,
висок садржај влаге и малу енергетску густину. Наведене карактеристике поскупљују
манипулацију, транспорт и складиштење горива, као и рад уређаја за сагоревање, како у
погледу очекиваних енергетских, тако и у погледу пратећих еколошких параметара. Као
одговор на поменуте изазове, крајем 70-их година прошлог века у Сједињеним Америчким
Државама предложен је нови облик припремљене биомасе, као биогорива које се одликује
већом енергетском густином, хомогенијим саставом и формом, мањим садржајем влаге и
могућношћу једноставнијег и јефтинијег транспорта и манипулације.4
Ново гориво, пелет, је у значајној мери омогућило превазилажење раније поменутих
недостатака коришћења неприпремљене биомасе. Интересовање за коришћење пелета
изузетно је порасло током последњих двадесет година, нарочито у ЕУ, где пелети бележе
323
велику примену, нарочито у сектору производње топлотне енергије. Поједини подаци
указују на закључак да се скоро 80% глобалне производње пелета користи управо у
Европској Унији.
Стандардизација квалитета пелета као посебне врсте биогорива омогућила је њихову
популаризацију и развој међународног тржишта овог енергента, тако да се данас пелетима
слободно тргује и пелети користе на локацијама далеко од извора основних сировина. За
пелете који се користе у уређајима мале снаге, до 100 kWt, прописани су најстрожији захтеви
у погледу квалитета горива, да би била загарантована безбедност и несметан рад
одговарајућих ложних уређаја и да би се смањио утицај штетних емисија на окружење.
Најфлексибилнији захтеви у погледу квалитета прописани су за пелете који се користе у
великим електроенергетским постројењима.
6. КВАЛИТЕТ ПЕЛЕТА И СИРОВИНА КОРИШЋЕНИХ ЗА ЊИХОВУ

ПРОИЗВОДЊУ
Пелети представљају облик посебно припремљене компримоване биомасе, најчешће

цилиндричног облика и прописаних димензија. За израду пелета од биомасе могу се
користити различити облици дрвне биомасе (лигноцелулозне) сировине и енергетски засади
брзорастућих шума, најчешће тополе и врбе) и пољопривредне биомасе (остаци
пољопривредне производње, као и целе биљке наменски гајених енергетских брзорастућих
засада). Пелети се могу производити и од огранске фракције комуналног отпада, али се то у
пракси ретко користи.5
Слика 1. Пелет добијен из дрвне и пољопривредне биомасе
 Количина ситних фракција прашкастих материја (<3,15mm) на излазу из производног

погона ≤1% производа,
 Дужина пелета = 3,15-40 mm (мора бити испуњено 95 % производа ,
 Максимална дужина пелета је 45 mm (дозвољено у 5 % производа)
7. ТЕХНОЛОГИЈА ПРОИЗВОДЊЕ ПЕЛЕТА
Технологија производње пелета може се сматрати релативно једноставном и обухвата

неколико фаза:6
 скупљање и транспорт сировине до постројења за производњу пелета,
 припрема сировине за процес пелетирања,
 израда самих пелета,
 третман добијеног производа и његово паковање и испорука крајњим корисницима или
дистрибутерима.
Сам процес производње пелета је такође једноставан (слика 2.)7 састоји се из неколико
корака, први корак је допремање сировине до дробилице, након ситњења пиљевина се
смешта у први силос за складиштење сировине, затим у колико има потребе пиљевина иде у
сушару (у колико пиљевина има велику влажност онда то изискује сушење).
324
Слика 2. Технолошки процес производње дрвних пелета
После сушаре , пиљевина се транспортује у пелетару (слика 3) у којој се на високој

температури и под притиском сабија , пролази кроз пресу , из које настаје пелет. Следећи
корак изискује хлађење пелета , након чега је спремна за паковање и транспорт до крајњих
корисника.
Слика 3. Приказано пелетирање материјала помоћу матрице пресе за пелетирање и ваљака

за истискивање пелетираног материјала
8. ЗАКЉУЧАК
Поред високог потенцијала чврсте биомасе , њено тренутно коришћење у енергетске сврхе
још увек је веома слабо заступљено (мисли се на пољоривредну биомасу), или је недовољно
ефикасно (биомаса из шумарства и дрвно прерађивачке индустрије). Главни разлог је
недостатак конкретне системске подршке, као и незнање и неинформисаност становништа и
привредника о овој производњи и могућностима. Тржиште пелета и брикета од
пољопривредне и дрвне биомасе у Србији константно расте, као и потражња за пелетима и
брикетима, не само на домаћем тржишту, већ и на иностраном, пре свега тржишту ЕУ.
Евидентно је да потенцијал пољопривредне биомасе у Србији није у довољној мери
искоришћен. Могућност употребе пољопривредне биомасе као енергента као и њена
економска ефикасност треба да допринесу развоју свести да она није само нуспроизвод, већ
корисно гориво и органско ђубриво.
[1] Анђелковић М, Енергетика и животна средина, (Београд: Српска академија наука и уметности,
2013)
[2] Радаковић М, Биогас, биодизел, биомаса, (Београд: Дата статус, 2009)
[3] Портал дрвне индустијр. [Интернет] Доступно на: https://bit.ly/2DmJsMP (Pristup: 21/5/19.)
[4] Машински факултет Београд, Анализа расположивих технологија и опреме за коришћење
брикета и пелета, и могућности њиховог коришћења као замене за коришћење електричне
енергије за грејање, Национални програм енергетске ефикасности, (Београд: Машински
факултет, 2003)
[5] Џелетовић Ж, Дражић Г, Гламочлија Ђ, Михаиловић Н, Перспективе употребе биљака као
биоенергетских усева, (Часопис Пољопривредна Техника, број 3, 2007)
[6] Бркић М, Јанић Т, Брикетирање и пелетирање биомасе, монографија, (Нови Сад:
Пољопривредни факултет, 2009)
[7] Петровић Бећировић С, Утицај промене параметара процеса сагоревања на енергетске и
еколошке карактеристике пећи на пелет, (Београд: Машински факултет, 2016)
325
Studentski rad
TRETMAN OTPADNIH VODA IZ POSTROJENJA ZA RECIKLAŽU PAPIRA

ELEKTROKOAGULACIJOM KORIŠĆENJEM ELEKTRODA ALUMINIJUMA I
GVOŽĐA
Jovana Joksimović1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Tretman industrijskih otpadnih voda elektrokoagulacijom (EK) je jedan od najefikasnijih

metoda da se otklone zagađujuće materije. Otpadne vode od reciklaže papira predstavljaju
kompleksnu smešu toksičnih i agresivnih supstanci što ukazuje na složenost i težinu tog tretmana.
Cilj ove studije bio je da se proceni efektivnost prečišćavanja otpadne vode reciklaže papira putem
elektrokoagulacionog procesa upotrebom elektroda od aluminijuma i gvožđa. Uklanjanje hemijske
potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i amonijaka iz otpadne vode nastale
reciklažom papira procenjeni su u različitim periodima elektrolize (10 – 60 min), napona (4 – 13 V)
i pH (3.5 - 11). Optimalni procesni uslovi za maksimalno uklanjanje hemijske potrošnje kiseonika,
ukupne suspendovane materije, boja i amonijaka iz otpadnih voda industrije reciklaže papira su:
pH vrednost 7, vreme tretiranja je 60 min, i napon je 10 V. Pod optimumom operativnih uslova
kapaciteti za uklanjanje hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boja i
amonijaka bili su 79.5 %, 83.4 %, 98.5 % i 85.3 %, redom. Može se zaključiti da bi se
elektrokoagulacija mogla smatrati efikasnom alternativom za tretman otpadnih voda od reciklaže
papira.
Ključne reči: otpadne vode od reciklaže papira, elektrokoagulacija, elektroda aluminijuma,
elektroda gvožđa, potrošnja struje
TREATMENT OF PAPER-RECYCLING WASTEWATER BY

ELECTROCOAGULATION USING ALUMINUM AND IRON ELECTRODES
Abstract: Treatment of industrial wastewater by electrocoagulation (EC) is one of the most efficient
methods to remove pollutants. Paper-recycling wastewater is a complex mixture containing toxic
and recalcitrant substances, indicating complexity and difficulty of its treatment. The aim of the
present study was to assess the effectiveness of paper-recycling wastewater treatment by EC
process using aluminum (Al) and iron (Fe) plate electrodes. Removal of chemical oxygen demand
(COD), total suspended solids (TSS), color and ammonia from paper-recycling mill effluent was
evaluated at various electrolysis times (10–60 min), voltage (4–13 V) and pH (3.5–11). The
optimum process conditions for the maximum removal of COD, TSS, color and ammonia from
paper- recycling industry wastewater have been found to be pH value of 7, treatment time of 60 min
and voltage of 10 V. Under optimum operating conditions, the removal capacities of COD, TSS,
color and ammonia were 79.5 %, 83.4 %, 98.5 % and 85.3 % respectively. It can be concluded that
EC could be considered as an effective alternative for treatment of paper-recycling wastewater.
Keywords: Paper-recycling wastewater, Electrocoagulation, Aluminum electrode, Iron electrode,
Power consumption
1
jjoksimovic337.2017@politehnika.edu.rs
326
1. UVOD
Industrija celuloze i papira se smatra za industriju koja ispušta značajne količine otpadnih voda.
Više od 250 hemikalija proizvedeno u različitim fazama proizvodnje celuloze i papira nalazi se u
otpadnim vodama. Otpuštanje netretiranih zagađujućih materija u životnu sredinu može dovesti do
različitih ekoloških problema zbog njihove akumulacije u vodi i zemljištu. Ova vrsta otpadnih voda
često uključuje visok nivo hemijske potrošnje kiseonika, biohemijske potrošnje kiseonika, drvnih
ostataka i drugih zagađujućih materija.
Hemijska potrošnja kiseonika (HPK, eng. chemical oxygen demand COD) se primenjuje za
određivanje stepena zagađenja vode organskim materijama, a naročito ukoliko su prisutne značajne
količine industrijskih voda. HPK karakteriše oksidacija najznačajnih elemenata organske materije,
ugljenika, vodonika, kiseonika i azota do SO2, N2O, i NH3. Biohemijska potrošnja kiseonika BPK
(BPK, eng. biochemical oxygen demand BOD) predstavlja količinu kiseonika koja je neophodna
kako bi se izvršila biološka oksidacija prisutnih, biološki razgradivih sastojaka vode. Termin
ukupna suspendovana materija (eng. total suspended solids TSS) odnosi se na zagađujuće čestice
koje zamućuju vodu, i najprisutnije su u industrijskoj otpadnoj vodi, dok se termin ukupne
rastvorene materije (eng. total disolved solids TDS) odnosi na čvrste supstance rastvorene u vodi.
Elektrokoagulacija kao elektrohemijski proces koji koristi električnu struju se pokazao kao efikasna
metoda za tretman industrijskih otpadnih voda. Ova metoda omogućava otpadnim vodama da
elektrohemijski oksiduju ili redukuju organske zagađujuće supstance u neopasne neorganske
supstance. Karakteriše je jednostavna oprema, ekološka kompatibilnost, sigurnost, selektivni
kapacitet, funkcionalnost, praktična oprema za dodavanje hemikalija, visoka efikasnost za
prečišćavanje voda, stabilnost mulja i smanjena količina mulja [1, 2, 3].
1.1. Koagulacija
Koloidi (koloidne disperzije, koloidni rastvori ili solovi) su disperzni sistemi kod kojih su dimenzije
dispergovanih čestica manje od 100 µm. Pomoću procesa koagulacije i flokulacije iz vode se
izdvajaju suspendovane čestice kada je brzina njihovog prirodnog taloženja suviše mala da bi se
obezbedilo efikasno razbistravanje. Kao primer se može uzeti površinsko razbistravanje vode,
mutna voda sadrži čvrste čestice, jedne koje su dovoljno krupne da se statički mirno mogu taložiti, a
druge koje u stanju suspenzije neće lako otići na dno. Većina ovih čvrstih netaložnih čestica može
biti koloidna. Sve čestice koje se nalaze na površini stabilizovane su negativnim naelektrisanjem, a
ono dovodi do toga da čestice odbijaju susedne čestice, kao što se na primer magnetni polovi
međusobno odbijaju. Naelektrisane čestice se ne talože jer ih ovo odbijanje sprečava da se slepe i da
stvore veće mase zvane flokule. Koagulacija predstavlja destabilizaciju ovih koloida
neutralizovanjem sile koja im onemogućava da se pri sudaru slepe i istalože. Ovo se uglavnom
sprovodi dodavanjem hemijskih koagulanata i primenom postupka mešanja energije. Soli
aluminijuma, gvožđa ili polielektroliti su supstance koje se pri ovom procesu najčešće
upotrebljavaju. Postupak za destabilizaciju je koagulacija (neutralizacija naelektrisanja) dok je
postupak stvaranja pahuljica odnosno flokula flokulacija [1].
2. PROCES ELEKTROKOAGULACIJE
Opšte je prihvaćeno da proces elektrokoagulacije uključuje tri faze:

1. Formiranje koagulanata elektrolitičkom oksidacijom elektrode,
2. Destabilizacija zagađivača, čestica suspenzija i razbijanje emulzija i
3. Agregacija (udruživanje) destabilizovanih čestica za formiranje flokula.
U ovom procesu koagulanti se proizvode elektrorastvaranjem anode, koja je najčešće napravljena
od aluminijuma ili gvožđa. Joni metala nastaju na anodi, a vodonik se u vidu gasa H2 (g) oslobađa
sa katode. Gasoviti vodonik takođe pomaže da flokule isplivaju na površinu vode. Anodne i katodne
reakcije za elektrode aluminijuma su prikazane sledećim jednačinama:
327
Anoda:: Al → Al3+ + 3e-(Eo = 1.66 V) (1)
Katoda: 3H2O + 3e-→ 3/2H2 (g) + 3OH- (E0 = -0.828 V) (2)
Anodne i katodne reakcije za elektrode gvožđa su sledeće:
Anoda: Fe → Fe2+ + 2e-(Eo= 0.44 V) (3)

Fe2+→ Fe3+ + e- (E0= - 0.771 V) (4)
Katoda: 2H2O + 2e-→ H2 (g) + 2OH- (E0= -0.828 V) (5)
Fe3+ i Al3+ joni nastali elektrohemijskom oksidacijom u elektrokoagulacionom procesu mogu da

formiraju monomerne i polimerne vrste gvožđa i aluminijuma koje se transformišu u Fe(OH)3 (s) i
Al(OH)3 (s) u zavisnosti od pH vrednosti radne sredine.
Al3+ + 3H2O → Al(OH)3 (s) + 3H+ (6)
Fe3+ + 3H2O → Fe(OH)3 (s) + 3H+ (7)
U ovoj studiji sprovedeno je eksperimentalno istraživanje tretmana otpadnih voda iz postrojenja za
reciklažu papira metodom elektrokoagulacije. Istražena je efikasnost elektrokoagulacije za
uklanjanje hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i amonijaka iz
otpadne vode od reciklaže papira. Ispitan je uticaj nekoliko eksperimentalnih parametara, kao što su
pH vrednost, napon i vreme elektrolize, na efikasnost otklanjanja da bi se odredili optimalni
operativni uslovi [4].
3. MATERIJALI I METODE
3.1. Karakterizacija otpadnih voda postrojenja za reciklažu papira
Uzorci otpadnih voda od recikliranja papira uzeti su iz fabrike Kahrizak paper koja se nalazi na
približno 10 km udaljenosti od Teherana (pokrajina Teheran, Iran). Svi uzorci su sakupljeni ručno u
polietilenske kontejnere od 20 l i prebacuju se u laboratoriju u kojoj su skladišteni na 4 °C da bi se
smanjila biorazgradnja. Glavne karakteristike sirove otpadne vode su prikazane u Tabeli 1 [4].
Tabela 1. Parametri sakupljene otpadne vode
(Izvor: Ali Izadi, Morteza Hosseini, Ghasem Najafpour Darzi1, Gholamreza Nabi Bidhendi, Farshid Pajoum Shariati.
,,Treatment of paper-recycling wastewater by electrocoagulation using aluminum and iron electrodes“Journal of
Environmental Health Science and Engineering)
Karakteristike Otpadne vode iz postrojenja za reciklažu papira
Boja (Pt, Co)* 8000
Temperatura (0 C) 26-31
pH 7.2
HPK (mg/l) 900
TSS (mg/l) 4120
TDS (mg/l) 7000
NH3 (mg/l) 4.5
Zamućenost (NTU)** 2440
*- jedinica platine i kobalta

**- jedinica nefelometrijske zamućenosti
328
3.2. Postavljanje i merenje elektrokoagulacije
Proces elektrokoagulacije je namenjen za smanjenje širokog spektra zagađujućih materija

primenom serijskog ili kontinualnog načina rada. Dinamička priroda serijskog reaktora omogućava
proučavanje opsega radnih uslova i više je prilagođen primeni u laboratoriji i pilot postrojenju, dok
kontinualni sistem više odgovara industrijskim procesima sa velikom količinom otpadnih voda. Kao
što je prikazano na Slici 1, eksperiment elektrokoagulacije je izveden u serijskom reaktoru
napravljenom od pleksiglasa, dimenzija 20 cm x 10 cm x 17 cm [4].
Slika 1. Elektrokoagulaciona ćelija

U procesu elektrokoagulacije vrsta elektrode je važan parametar i ima značajan uticaj na povećanje
efikasnosti uklanjanja zagađujućih materija. Gvozdene i aluminijumske ploče su korišćene kao
elektrode u procesu elektrokoagulacije zbog njihove netoksične prirode, jeftinoće, lake dostupnosti i
jednostavne proizvodnje. Za otklanjanje hemijske potrošnje kiseonika, boja i fenola, primena
kombinacije elektroda aluminijuma i gvožđa ima veliku efikasnost u tretmanu otpadnih voda iz
papirne industrije. U ovoj studiji su korišćene su dve elektrode gvožđa između dve elektrode
aluminijuma raspoređene u monopolarnoj konfiguraciji i efektivna površina svake elektrode je bila
od 14 cm do 8 cm. Uzorci iz jedinice za elektrokoagulaciju su ostavljeni u čaši, da se slegnu 30 min
pre svake analize. Elektrode su ispirane rastvorom HCl pre svakog pokretanja. Nakon svakog
pokretanja, elektrode su ispirane destilovanom vodom, zatim su sušene i ponovo korišćene.
Digitalno napajanje (Zhaoksin RXN-605D) korišćeno je kao izvor energije u elektrokoagulacionom
procesu na konstantnoj temperaturi od 23-25 °C, pri brzini od 100 obrtaja/min. Maksimalna
proizvodnja napona i struje napajanja je bila 60 V i 5 A. Merenje hemijske potrošnje kiseonika,
ukupne suspendovane materije, boje i amonijaka pre i nakon elektrokoagulacije izvršena je prema
Standardnim metodama (Američki Standardi Udruženja za javno zdravlje) za izračunavanje
efikasnosti uklanjanja zagađujućih materija. Koncentracije hemijske potrošnje kiseonika i
amonijaka analizirane su kolorimetrijski spektrofotometrom Hach DR 5000, USA. Boja i
zamućenost su mereni pomoću Hach DR-2000 spektrofotometra [4].
4.1. Uticaj vremena elektrolize
Efikasnost uklanjanja hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i

amonijaka u zavisnosti od vremena ilustovano je na Slici 2. Izvršeno je poređenje u različitim
vremenima elektrolize (10, 20, 30, 40, 50 i 60 min) sa početnim pH od 7.2 i konstantnim naponom
ćelija od 4.0 V. Kao što se može zapaziti, povećanjem vremena elektrolize povećana je efikasnost
329
uklanjanja zagađujućih materija. U prvoj polovini vremena rada postignuto je otklanjanje 81 % i
78 % boje i amonijaka. Stvaranje Fe3+ na anodi je razlog za agregaciju-polimerizaciju čestica.
Zavisno od početne pH vrednosti otpadnih voda ovaj jon može da formira ferihidroksidni kompleks
i polimerne vrste kao što su Fe(H2O)63+, Fe(H2O)5OH2+, Fe(H2O)4(OH)2+, Fe2(H2O)8(OH)24+ i
Fe2(H2O)6(OH)42+.
Slika 2. Grafik uticaj vremena tretmana na Slika 3. Uticaj napona na uklanjanje zagađujućih
uklanjanje zagađujućih materija (početna pH materija (početna pH vrednost 7.2 i vrednost vremena
vrednost od 7.2 i vrednost napona od 4 V) rada 60 min)
Količine i raznolikost ovih vrsta koje su ključni faktori u uklanjanju zagađujućih materija zavise od
vremena elektrolize. Uklanjanje ukupne suspendovane materije, hemijske potrošnje kiseonika i
amonijaka tokom vremena tretmana ukazuje na približnu postojanost nakon 50 min ali postoji
relativno značajno uklanjanje boje između 50 i 60 min. Na osnovu toga, određeno je vreme od
60 min trajanja rada za dalje istraživanje [4].
4.2. Uticaj napona
Gustina struje i napona su važni faktori u elektrokoagulacionom procesu za uklanjanje zagađujućih

materija. Napon elektrolize zavisi od udaljenosti elektroda, provodljivosti, stanja površine elektroda
i strujne gustine. Kako se napon povećava, dužina elektrokoagulacionog procesa se smanjuje. U
sprovednim eksperimentima, vreme elektrolize je podešeno na 60 minuta i početna pH vrednost
otpadne vode bila je 7.2. Istražen je uticaj različitih napona (4, 6.5, 10, 13 V) na uklanjanje
hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i amonijaka (Slika 3). Kao što se
može videti na Slici 3, na 4 V, više od 70 % zagađujućih materija je uklonjeno i efikasnost
uklanjanja boje je bila veća od 90 %. Kada je primenjeni napon povećan na 10 V, efikasnost
uklanjanja hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije i boje je porasla jer je
proizvedena veća količina Fe2+ preko anodnog rastvaranja metala. Reakcija sa rastvorenim
kiseonikom iz otpadne vode se odigrava prema jednačini:
Fe3+ + 3H2O → Fe(OH)3 (s) + 3H+ (7)
uzrokuje koagulaciju i više mehurića formiranih na katodi što dovodi do flotacije. Za vrednosti
napona između 10 i 14 V zapažen je primetan pad u uklanjanju ukupne suspendovane materije i
prema tome optimalni napon za proces bio je 10 V. Rezultati u tom trenutku bili su 78.2 %, 83.1 %,
95.6 % i 85.5 % za uklanjanje hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i
amonijaka, redom [4].
330
4.3. Uticaj početne pH vrednosti
Efikasnost uklanjanja hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i

amonijaka je analizirana pri različitim pH vrednostima. Ovi eksperimenti su sprovedeni u toku
60 min i pri naponu od 10 V što su prethodno prethodno zaključeni optimalni uslovi. Za
podešavanje pH vrednosti primenjeni su rastvori sumporne kiseline (H2SO4) i natrijum-hidroksida
(NaOH). Rezultati su pokazali da kada je pH vrednost otpadne vode bila između 5 i 10 efikasnost
uklanjanja zagađujućih materija je bila optimalna, što je blizu optimalnog raspona pH vrednosti za
Al(OH)3 (s). Flokule Al(OH)3 (s) imaju velike površine koje su korisne za brzu adsorpciju
rastvorljivih organskih jedinjenja i hvatanja koloidnih čestica. pH vrednost 7 je izabrana kao
optimalna vrednost uzimajući u obzir činjenicu da je početna pH vrednost sirove otpadne vode
iznosila 7.2 (bez potrebe dodavanja hemikalija), a efikasnost elektrokoagulacije u tom trenutku je
prihvatljiva [4].
4.4. Potrošnja struje
Potrošnja električne energije je veoma važan ekonomski parametar u procesu elektrokoagulacije i

može se izračunati korišćenjem sledeće formule:
U∙I∙t
Cenergy = (8)
V
gde je Cenergy potrošena električna energija (kWh/m ), U je napon ćelije (V), I je jačina struje (A), t
3
je vreme obrade (h), i V je zapremina rastvora (m3). U ovoj studiji potrošnja energije specifične za
reaktor pod optimalnim uslovima (pH 7, 10 V, 60 min) je 11.5 kWh/m3 [4].
5. ZAKLJUČAK
Elektrokoagulacija je procenjena kao mogući metod za smanjenje koncentracije hemijske potrošnje

kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i amonijaka u otpadnim vodama postrojenja za
reciklažu papira. Uticaj promenljivih kao što je vreme elektrolize, napon, i početna pH vrednost na
uklanjanje hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i amonijaka je
određen. Pod optimalnim uslovima (napon od 10 V, početna pH vrednost 7 i vreme rada od 60 min)
efikasnost uklanjanja hemijske potrošnje kiseonika, ukupne suspendovane materije, boje i
amonijaka je 79.5 %, 83.4 %, 98.5 % i 85.3 %, redom. Zatim, ostali parametri, uključujući
efikasnost uklanjanja ukupne dispergovane materije i zamućenosti, su mereni na optimalnim
tačkama i njihove vrednosti su bile 35 % i 99 %, redom. Prema evidentnim rezulatima, ova metoda
je pokazala efikasnost u tretiranju otpadnih voda iz postrojenja za reciklažu papira i može biti dobra
alternativa za druge metode koje se koriste u industrijskim uslovima[4].
LITERATURA
[1] Žarković D.: Zagađenje i zaštita voda, Visoka škola strukovnih studija Beogradska politehnika, ISBN
978-86-7498-037-8, Beograd, (2009)
[2] Hemijsko-ekološki centar Niš. ,,Hemijska potrošnja kiseonika (HPK) www.hecnis.com 2019. (Pristup:
21.03.2019.)
[3] Osnovni pokazatelji kvaliteta voda 2. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2QWiF1P (Pristup:
17.04.219)
[4] Ali Izadi, Morteza Hosseini, Ghasem Najafpour Darzi1, Gholamreza Nabi Bidhendi, Farshid Pajoum
Shariati. ,,Treatment of paper-recycling wastewater by electrocoagulation using aluminum and iron
electrodes“Journal of Environmental Health Science and Engineering. [Internet] Dostupno na:
https://doi.org/10.1007/s40201-018-0314-6 ,Teheran, Iran, 2018. (Pristup: 18.03.2019.)
331
Studentski rad
PROCES DEINKINGA POMOĆU ENZIMA
Jovana Joksimović1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Deinking na bazi enzima nudi potencijalne načine za redukciju količine hemikalija, čime
se smanjuje opterećenje sistema za tretman otpadnih voda. Konvencionalne metode su relativno
neefikasne u uklanjanju boje iz mešovitog kancelarijskog otpada (MKO), što predstavlja tehničke i
ekonomske izazove za reciklažu papira. Mešovit kancelarijski otpad (MKO) sadrži široku lepezu
vlakana i kontaminanata, kao i tonera i drugih polimernih mastila od laserskog štampanja, sa
kojima je najteže postupati. U toku konvencionalnog procesa ponovnog pravljenja pulpe, toneri i
boje za lasersku štampu se teško raspršuju i ne mogu se lako ukloniti prilikom flotacije ili pranja.
Konvencionalni deinking upotrebljava površinski aktivne materije za odvajanje tonera od vlakana,
visoke temperature kako bi površine tonera formirale agregate, i veoma energično dispergovanje
visokog intenziteta za smanjenje veličine. Za enzimski deinking je najčešće potrebno manje
hemikalija za izbeljivanje u odnosu na konvencionalni hemijski deinking. Manja upotreba
hemikalija smanjila bi troškove obrade otpada i uticaj na životnu sredinu. Moguće je očekivati i
niže troškove izbeljivanja i manje zagađenja, jer su se pulpe dobijene enzimskim deinkingom
pokazale lakšim za izbeljivanje i zahtevaju manje hemikalija od pulpi kod kojih je deinking izvršen
konvencionalnim metodama.
Ključne reči: deinking, enzimi, vlakna, izbeljivanje, mešovit kancelarijski otpad
DEINKING PROCESS WITH ENZYME
Abstract: Enzyme-based deinking offers a potential means for reducing the amount of chemicals in
the deinking process, hence reducing the load on wastewater treatment systems. Conventional
methods are relatively ineffective in deinking mixed office waste (MOW), which presents technical
and economic challenges to the paper recycler. MOW contains a wide variety of fibres and
contaminants as well as toners and other non-impact polymeric inks from laser printing, which are
the most difficult to deal with. Toners and laser-printing inks do not disperse readily during a
conventional repulping process and are not readily removed during flotation or washing.
Conventional deinking uses surfactants to float toners away from fibres, high temperatures to make
toner surfaces form aggregates, and vigorous high-intensity dispersion for size reduction. Fewer
bleaching chemicals are usually needed for enzymatic deinking than for conventional chemical
deinking. Less use of chemicals would reduce waste treatment costs and the impact on the
environment. Lower bleaching costs and less pollution can also be anticipated, because
enzymatically deinked pulps have proved easier to bleach and require fewer chemicals than pulps
deinked by conventional methods.
Keywords: deinking, enzyme, fibers, bleach, mixed office waste
1
jjoksimovic337.2017@politehnika.edu.rs
332
1. UVOD
Uklanjanje mastila (deinking) predstavlja važan korak u procesu reciklaže papira bele boje. Mnogi
konvencionalni procesi deinkinga zahtevaju velike količine hemikalija, što rezultira visokim
troškovima tretmana otpadnih voda u skladu sa ekološkim propisima. Procesi denkinga stvaraju
značajne količine čvrstog i tečnog otpada. Nedavno su se enzimi pojavili kao alternativna pomoć za
„odlepljivanje“ boje sa papira. Enzimi su novi način deinkinga koji ukazuje na potencijalno
efikasno uklanjanje otisaka razne kancelarijske štampe pri neutralnoj pH vrednosti, čime se
doprinosi izbegavanju pojedinih hemikalija za uklanjanje boje i time smanjuje negativan uticaj na
životnu sredinu. Uvođenje enzimskih tehnologija pri deinkingu, u toku mlevenja zahteva opsežno
usklađivanje samog sastava enzima kao i procesa kako bi se postigla optimalna efikasnost [1].
2. ENZIMI KORIŠĆENI ZA DEINKING I NJIHOVI MEHANIZMI
Enzimi koji se koriste pri deinkingu uključuju hemicelulaze, celulaze, lipaze, esteraze, amilaze,
pektinaze i ligninolitičke enzime. Proces deinkinga podrazumeva odvajanje čestica mastila sa
površine vlakna, a zatim izdvajanje rastvorenog mastila iz suspenzije vlakana ispiranjem ili
flotacijom. Enzimski pristup uključuje dejstvo na površinu vlakana ili mastila. Lipaze i esteraze
degradiraju mastilo na bazi biljnog ulja. Pektinaze, hemicelulaze, celulaze i ligninolitički enzimi
menjaju površinu vlakna ili veze u blizini čestica mastila, čime se oslobađa mastilo za uklanjanje
flotacijom ili ispiranjem [1].
Slika 1. Mehanizam enzima celulaze na vlakna

(sivo – mastilo i boje, crveno – enzimi, plavo – vlakno)
Izvor: Mohammed, S. H. (2010). Enzymatic deinking: A bright solution with a bright future
Skrob Degradirani skrob
Slika 2. Mehanizam enzima

amilaze na skrob u sirovom materijalu
Mehanizam otklanjanja mastila ovim enzimima nije u potpunosti razjašnjen. Hidroliza celulaze i
hemicelulaze na površini vlakana dovodi do uklanjanja malih fibrila, tj. ,,ljuštenje“ mastila i
olakšava odvajanje mastila od površine. Čestice tonera prijanjaju na površinu papira i oslobađaju se
enzimatskim tretmanom te se naknadno razdvajaju flotacijom iz suspenzije pulpe. Mogući
mehanizmi dejstva celulaze i amilaze na vlakna su prikazani na Slikama 1 i 2 [1].
3. RAZVOJ U ENZIMSKOM DEINKINGU
Intenzivnim radom ispitan je potencijal enzima u razlaganju različitih vrsta otpadnog papira.
Proučavani su efekti tri enzimska preparata: mešavina celulaze i ksilanaze, same celulaze i lipaza na
333
svojstva starog novinskog papira (SNP). Tretmani koji koriste celulaze/ksilanaze i lipaze daju
najbolje rezultate. Primenjeni enzimski tretmani uticali su na mehanička svojstva lista papira. Pulpe
tretirane celulazom/ksilanazom i pulpe tretirane lipazom imale su konstantne indekse zatezanja i
pucanja, ali su im indeksi kidanja opali. Svi korišćeni enzimi su pokazali poboljšane optičke
karakteristike: neprozirnost, osvetljenost i efektivni sadržaj rezidualnog (odnosno zaostalog) mastila
(eng. Effective Residual Ink Concentration, ERIC) [2].
Najbolje je primeniti mešavinu celulaze i hemicelulaze na pH vrednosti od 5.5 za proces deinkinga
novinskog papira klasične štampe i za kolor ofset štampe. Najveći porast osvetljenosti papira za
štampu je postignut korišćenjem preparata hemicelulaza i celulaze (Tabela 1.). Za obojene ofset
papire, najbolja osvetljenost je dobijena pri tretiranju smešom celulaze i hemicelulaze [3, 4, 5].
Takođe su primenjeni slični enzimi za skidanje mastila sa fleksografsko-štampanih novina [4, 5].
Enzimski tretman i flotacija su lako uklonili mastilo na bazi vode, što je rezultiralo povećanim
stepenom osvetljenosti, znatno iznad onog dobijenog konvencionalnim procesom otklanjanja
mastila.
Tabela 1. Uticaj enzimskog procesa deinkinga na porast osvetljavanja za SNP [4,5]
Osvetljenost (%) ISO

Vrsta štampe Enzimi
Tretman enzimima Kontrola
Obojena flekso Celulaza 51 46
Crno-bela flekso Celulaza 55 51
Crno-bela štampa Celulaza + hemicelulaza 58 53
Tretman čistom alkalnom celulazom značajno povećava nivo osvetljenosti fotokopir i laserski
štampanog papira u odnosu na pravljenje pulpe u vodi bez enzima (Tabela 2). Osvetljenost je
porasla za 4 jedinice. Enzimski tretirane pulpe su pokazale slično povećanje indeksa kidanja i
pucanja u odnosu na kontrolnu pulpu, kao što se može videti u Tabeli 2. Za proces deinkinga starog
novinskog papira istraživano je dejstvo smeše lipaze, celulaze i ksilanaze. Smeša celulaze i
ksilanaze (50:50), mešana u odnosu 60:40 sa lipazom, je dala najbolje rezultate u procesu
otklanjanja mastila. Dužina kidanja, koeficijent pucanja i indeks kidanja listova iz pulpe kojoj je
odstranjeno mastilo su povećani za 3.2 %, 7.4 % i 7.1 %, redom, u poređenju sa pulpom čiji je
deinking izvršen smešom celulaze i ksilinaze [1].
Tabela 2. Uticaj enzimskog tretmana celulozom na kvalitet pulpe od mešovitog kancelarijskog

otpada (MKO) [3]
Tretman/
Kontrola Enzimski
Parameter
Osvetljenost % ISO 84.2 88.3
Količina prljavštine, mm /m
2 2
1200 70
Čvrstoća, mL CFS 440 490
Dužina kidanja, km 6.2 6.8
Indeks kidanja, mNm2/g 7.9 8.0
2
Indeks pucanja, kPa m /g 4.38 4.75
U poređenju sa pulpom koja se tretira konvencionalnim hemijskim supstancama pri deinkingu,

efikasnije se izbeljuje pulpa tretirana enzimima. Pulpa dobijena nakon deinkinga sortiranog
kancelarijskog papira pomoću hidrolitičkih enzima pokazala je veću osvetljenost (1.0–1.6 tačaka),
belinu (2.7–3.0 tačke) i manju količinu zaostalog mastila u odnosu na hemijski deinking. Moguće je
dobiti pulpu sa manje od 10 ppm čestica nečistoće kombinacijom enzima celuloze i α-amilaze, što
dovodi do smanjene potrošnje hemikalija. Hemijska potrošnja kiseonika (HPK) i opterećenje bojom
su imali manje vrednosti u efluentima nastalim tokom enzimskog otklanjanja mastila (Tabele 3–5)
[1].
334
Tabela 3. Deinking sortiranog kancelarijskog otpada različitim hidrolitičkim enzimima posebno i u
kombinaciji [1]
Količina
Otklanjanje mastila Osvetljenost CIE Prinos Pepeo
prljavštine,
enzimima % ISO belina % %
ppm
Hemicelulaza 81.5 71.4 15 70.6 6.0
α-amilaza 80.2 69.1 19 70.8 6.1
Celulaza 81.6 71.5 12 71.0 6.1
celulaza + α-amilaza 81.7 71.5 8 70.9 6.2
celulaza + hemicelulaza 81.3 71.7 13 71.2 6.2
celulaza + hemicelulaza
81.5 71.5 7 70.8 6.2
+ α-amilaza
hemikalije (kontrola) 80.1 69.2 16 71.1 6.3
Početna osvetljenost 61.1 % ISO; početna belina 53.6 %; početni sadržaj pepela 14.20 %; količina
prljavštine u sortiranom kancelarijskom otpadu 2997 ppm
Tabela 4. Stvaranje zagađujućih supstanci u različitim fazama deinkinga sortiranog kancelarijskog

otpada
Izvor: Bajpai, P., & Bajpai, P. K. (1998). Deinking with enzymes
Enzimski deinking Enzimski deinking
Hemijski deinking
Parametar istim manjom količinom
(kontrola)
hemikalijamaа hemikalijaб
COD (kg/t pulpe) 39.80 36.80 40.70
TSS (kg/t pulpe) 20.1 20.2 19.9
boja (kg/t pulpe) 7.71 8.57 10.5
a
NaOH, 1 %; natrijum-silikat, 1 %; H2O2, 0.5 %; surfaktant, 0.2 %; sapun, 0.001 %.
b
surfaktant, 0.2 %; sapun, 0.001 %.
Tabela 5. Hemijska potrošnja u procesu deinkinga

Hemikalije kg/t pulpe sortiranog
Hemijski deinking Enzimski deinking
kancelarijskog otpada
Enzim - 0.4
Natrijum-hidroksid 26.0 16.0
Natrijum-silikat 10.0 -
Vodonik peroksid 25.0 20.0
Dietilentriamin-pentasirćetna kiselina 2.0 2.0
Surfaktant 2.0 2.0
Agens za koagulaciju / flokulaciju 3.0 3.0
Projektom koji su sproveli Van Houtum Papier (VHP) iz Holandije i Enzymatic Deinking
Technologies (EDT) ispitan je uticaj enzimatskog deinkinga na rad mlina. Mešavina enzima je
testirana na VHP recikliranom papiru [6]. Ispitivanjem su optimizovane priprema i skladištenje,
dajući povećanje osvetljenosti od 2.7 % i uštedu. Dalja optimizacija dovela je do redukovanja doze
enzima i promene u pripremi sirovina. Stoga, enzimski deinking može imati značajan uticaj na
performanse mlina, uz neophodno prilagođavanje tretmana mlinu.
Rezultati pokazuju da se tretiranjem enzimskim deinkingom u mlinu otklanja 50 % više vidljive i
nevidljive prljavštine [7]. Efikasna koncentracija zaostalog mastila u SNP je smanjena za 35 % u
mlinovima, tretiranjem enzimatskim deinkingom. Ostvarene su bolje optičke karakteristike,
335
odnosno čistija je pulpa i može se koristiti kao sirovina za proizvodnju maramica i ubrusa.
Poboljšanja prinosa su u proseku iznosila 2 %. Pojedini mlinovi koji koriste mešavinu otpadnog
papira postigli su smanjenje troškova snabdevanja za 15 % pomoću enzimatskog deinkinga. U
jednoj indijskoj fabrici u kojoj se proizvodi papir za pisanje i štampanje, pri upotrebi enzimatskog
deinkinga u reciklaži MKO i SNP za izradu korice od knjige, smanjena je količina zaostalog
mastila, povećana osvetljenost papira, i ostvarena je ušteda od skoro 50 % natrijum-hidroksida, 37
% natrijum-silikata uz potpuno eliminisanje vodonik- peroksida (Grafici 1 i 2) [1].
82
80
78
osvetljenost (%)
76
74 enzim
72
kontrola
70
68
66
64
pulper deinkink ćelija deinking ćelija finalna pulpa finalni papir
Grafik 1. Uticaj enzima na svetlinu

Izvršeno je i istraživanje u cilju poređenja enzimskog deinking sa konvencionalnim alkalnim

deinkingom na uobičajenim papirnim kompozicijama sa i bez drveta. Dobijeni rezultati ukazuju da
se dodavanjem enzima smanjuje broj i površina mrlja u krajnjoj deinkiranoj pulpi [8]. Proučavana
je upotreba oleinske kiseline i ksilanaze kao modifikatora površine čestica mastila. Rezultati
pokazuju da dodavanje samog enzima u suspenziju mastila povećava disperziju mastila, usled
adsorpcije enzima na čestice mastila što olakšava razdvajanje mastila u procesu pranja. S druge
strane, dodavanje mešavine enzima i oleinske kiseline u suspenziju mastila smanjuje
elektronegativnost čestica mastila. Time se vrši flokulacija čestica mastila i olakšava se njihovo
prijanjanje na negativno naelektrisane vazdušne mehuriće tokom flotacije što može dovesti do
poboljšanja u deinkingu kancelarijskog otpada [9].
260
količna peostalog
210
mastila
160 enzim
110 kontrola
60
pulper deinking deinking finalna pulpa
unutrašnja ćelija spoljašnja ćelija
Grafik 2. Uticaj enzima na preostalu količinu mastila

Takođe je istraživan bio-deinking sortiranog kancelarijskog papira raznim enzimima (celulaza,

ksilanaza, amilaza i lipaza). Rezultati su pokazali da je, u poređenju sa kontrolnim uzorcima,
postignuto maksimalno poboljšanje osvetljenosti za 13.30 % (ISO) i smanjenje ERIC-a za 68.18 %,
a količine prljavštine za 88.04 %, sa mešavinom celulaze, ksilanaze, amilaze, lipaze čije su količine
iznosile 6, 3, 1.5 i 6 IU/mL [10].
Komercijalna upotreba enzima za deinking počela je u mnogim zemljama. ,,Enzink proces“ koji je
razvila Eriksonova grupa je komercijalizovan od strane EDT-a. U procesu deinkinga se koristi
336
mešavina enzima u kombinaciji sa surfaktantima i nekoliko drugih hemikalija. EDT-ova,,Enzink
tehnologija“ upotrebljena na deiking mlinove poboljšava kvalitet i smanjuje ukupne troškove
proizvodnje. EDT-ova specifična mešavina enzima prilagođava tretman koji se temelji na opremi
samog mlina, konfiguraciji postrojenja za uklanjanje boje, radnim uslovima i željenim rezultatima
tretmana. Ovakva patentirana tehnologija obezbeđuje izuzetno odstranjivanje mastila i
kontaminanata sa vlakana, tako da oprema za uklanjanje boje može biti efikasnija u svim fazama
flotacije, čišćenja i pranja. Osim toga, enzimi za deinking su korišćeni sa različitim strategijama za
smanjenje troškova energije [1,7,11].
4. ZAKLJUČAK
Enzimi za deinking su sada komercijalno dostupni i po nižoj ceni nego u prošlosti. Urađeno je
nekoliko probnih eksperimentalnih mlinskih postrojenja i dobijeni su obećavajući rezultati. Pojedini
mlinovi širom sveta redovno koristi enzime za deinking. EDT je jedna od najaktivnijih kompanija
kada je u pitanju enzimski deinking. Očekuje se da će povećana upotreba i napredak u tehnologiji
fermentacije smanjiti troškove proizvodnje enzima. Alternativno, tehnike genetskog inženjeringa se
mogu koristiti za identifikaciju gena za specifični enzim i prenošenje u drugi organizam, na primer
Escherichia coli, koja inače ne proizvodi enzim. Transfer i ekspresija celulaznih gena je takođe
postignuta i nekoliko firmi sada proizvodi pojedinačne celulaze. U budućnosti se takođe može
razviti biomimetička kataliza. Ova jedinjenja su jednostavnija i imaju manju molekulsku težinu od
enzima uz zadržavanje funkcije i specifičnost. Takva sintetička kataliza bi bila stabilnija u
komercijalnim sredinama za deinking, čime bi se omogućila šira primena [1, 6].
LITERATURA
[1] Bajpai, P.: Recycling and Deinking of Recovered Paper, Elsevier, ISBN: 9780124169982; eBook
ISBN: 9780124171695, (2013)
[2] Spiridon, I., de Andrade, A. M.: Enzymatic deinking of old newspaper (ONP), Progress in Paper
Recycling, 14(3), 14., ISSN 1061-1452, (2005)
[3] Prasad, D. Y.: Enzymatic deinking of laser and xerographic office wastes, Appita Journal, 46(4), 289.,
(1993)
[4] P Prasad, D. Y., Heitman, J. A., & Joyce, T. W.: Enzymatic deinking of flexographic printed newsprint:
Black and colored inks, Papiripar, Papir-Es Nyomdaipari Mueszaki Egyesuelet, 36(4), 122., (1992a)
[5] Prasad, D. Y., Heitman, J. A., & Joyce, T. W.: Enzyme deinking of black and white letterpress printed
newspaper waste, Progress in Paper Recycling, 1(3), 21., (1992b)
[6] Leenen, M., & Tausche, J.: Principles of enzymatic deinking (EDT) and practical implementation in a
paper mill, 8th Pira International Conference on Paper Recycling Technology, Prague, (2004)
[7] Tausche, J.: Mill-scale benefits in enzymatic deinking, 7th Pira International Recycling Technology
Conference, Brussels, (2002)
[8] Magnin, L., Lantto, R., Delpech, P.: Potential of enzymatic deinking, 8th International Conference on
Biotechnology in the Pulp and Paper Industry, 82-83, Helsinki, VTT Biotechnology, (2001)
[9] Yehia, A., Reheem, H. A. R.: Some physico-chemical aspects related to the deinking process using
xylanase as a surface modifier, Elixir Applied Chemistry, 48, 9498–9502, Available online at
<www.elixirpublishers.com> (Elixir International Journal), ISSN: 2229-712X, (2012)
[10] Dutt, D., Tyagi, C. H., Singh, R. P., Kumar, A.: Effect of enzyme concoctions on fiber surface
roughness and deinking efficiency of sorted office paper, Cellulose Chemistry and Technology, 46(9–
10), 611–623, ISSN 2457-9459, (2012)
[11] Eriksson, K. E. L., Adolphson, R. B.: Pulp bleaching and deinking pilot plants use chlorine-free
process, TAPPI Journal, 80(6), 80., (1997)
[12] Mohammed, S. H.: Enzymatic deinking: A bright solution with a bright future, IPPTA, 22(3), 137–138.,
ISSN: 0379-5462, (2010)
337
Studentski rad
UPRAVLJANJE AMBALAŽNIM OTPADOM –

NACIONALNI CILJEVI I STATISTIKA REPUBLIKE SRBIJE
Nemanja Andrejević1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: U ovom radu opisano je stanje u oblasti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom u
Republici Srbiji i to preko operatera koji se bave manipulacijom ili ti zbrinjavanjem istog.
Prožimaju se nacionalni ciljevi kroz određene vremenske periode. Može se videti koliko se Zakon
zapravlo poštuje i na koji način operateri isti sprovode, takođe dati su grafički tabelarni prikazi
plasirane ambalađe kroz vremenski period, ostvarivanje opštih i specifičnih ciljeva upravljana
ambalažom i ambalažnim otpadom od strane operatera. ponovno korišćeni i reciklirani otpad.
Ključne reči: ambalaža, otpad, upravljanje, ciljevi, reciklaža
PACKAGE WASTE MANAGMENT -

NATIONAL OBJECTIVES AND STATISTICS OF THE REPUBLIC OF SERBIA
Abstract: This paper describes the state ofthe management of packaging and packaging waste in
theRepublic of Serbia through operators involved in the handling or disposal of waste. National
goals are permeated over certain periods of time. It can be seen how much the Law is respected
and how the operators are implementing it, as well as graphical tabular representations of the
placed packaging over time, the achievement of general and specific objectives managed by the
packaging and packaging waste by the operators. reused and recycled waste.
Keywords: packaging, waste, management, goals, recycling
1. UVOD
Upravljanje otpadom predstavlja skup aktivnosti mera i odluka koji su usmereni ka postizanju
smanjenja količine otpada čime se smanjuje i uticaj otpada na ljudsko zdravlje i životnu sredinu. U
zavisnosti od vrste i osobine otpada mogu se predvideti aktivnosti u cilju izbegavanja njegovog
nastajanja, smanjenja količina (minimizacije), odvojenog sakupljanja (primarna separacija),
transporta, skladištenja, moguće ponovne upotrebe i reciklaže, iskorišćenja energije i konačnog
odlaganja. U srednjem veku je komunalni otpad ( uključujući hranu) bacan po ulicama pa su glodari
i insekti prenosili razne zarazne bolesti i opasne epidemije (u IV veku od kuge je umrla skoro
polovina stanovništva Evrope) [1]. Povećanjem životnog standarda povećava se i količina otpada
koju treba tretirati i koja se danas posmatra kao resurs, u gradovima ekonomski razvijenih država po
stanovniku se stvara i do 3 kg otpada, u zemljama u razvoju znatno manje − 0,5 do 1 kg otpada [2].
Nacionalni ciljevi upravnjanja otpadom su jako važni zbog napredka i iskorišćenja određene
sirovine, tj. njenog vraćanja u prvobitan oblik ponovnom upotrebom i reciklažom. Na ovaj način se
poštuju diretive i zakoni koji su vezani za ovu oblast.
1
nemanja2sn@gmail.com
338
2. CILJEVI UPRAVLJANJA AMBALAŽNIM OTPADOM
2.1 Operateri upravljanja ambalažnim otpadom
Upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom definisano je Zakonom o ambalaži i ambalažnom

otpadu . Preduzeća koja su uključena u tokoveambalaže i ambalažnog otpadaimaju obavezu da svoj
rad usklade sa Zakonom. Proizvođač, uvoznik, punilac i isporučilac mogu ambalažnim otpadom
upravljati na sledeći način:
1. da prenesu svoje obaveze na operatera sistema upravljanja otpadomu skladu sa članom 24.
Zakona i da dostave godišnji izveštaj Agenciji za životnu sredinu;
2. da obezbede sopstveno upravljanje ambalažnim otpadom u skladu sačlanovima 25. i 26.
Zakona i dostave godišnji izveštaj Agenciji za životnu sredinu ili
3. da dostave izveštaj Agenciji za životnu sredinu i plate naknadu koja će mu biti propisana na
osnovu dostavljenog izveštaja [3].
Dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom dobilo je šest operatera:

1. SEKOPAK, registarski broj dozvole 001, izdata 21.05.2010.
2. EKOSTAR PAK d.o.o., registarski broj dozvole 002, izdata 25.10.2010.
3. DELTA – PAK d.o.o, registarski broj dozvole 003, izdata 02.12.2010.
4. CENEKS d.o.o., registarski broj dozvole 004, izdata 20.04.2012.
5. TEHNO EKO PAK d.o.o., registarski broj dozvole 005, izdata 21.05.2012.
6. EKOPAK SISTEM d.o.o., registarski broj dozvole 006, izdata 20.12.2013.
Tabela 1. Pregled preduzeća koja izvršavaju zakonsku obavezu za peiod 2010−2016. godina [4]
2.2 Nacionalni ciljevi upravljanja ambalažnim otpadom
U tabeli 2 prikazani su utvrđeni nacionalni ciljevi ponovnog korišćenja i reciklaže ambalažnog

otpada. Vlada Srbije je 25.12.2014. godine donela je Uredbu o utvrđivanju Plana smanjenja
ambalažnog otpada za period 2015−2019. godine.Planom se utvrđuju nacionalni ciljevi upravljanja
ambalažom i ambalažnim otpadom koji se odnose na ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog
otpada (tabela 3).
Tabela 2. Nacionalni ciljevi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom

za period 2010−2014. godina [4]
339
Tabela 3. Nacionalni ciljevi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom
za period 2015−2019. godina [4]
2.3 Pregled ostvarenih nacionalnih ciljeva upravljanja otpadom za period 2010−2016. godina
U tabelama 4,5 i 6 prikazana je plasirana ambalaža za period od 2010-2016. godine, preuzeti i

ponovo korišćeni ambalažni otpad za isti period kao i ostvarenje opštih i posebnih ciljeva po
operaterima za pomenuti period. Analizom navedenih podataka o ukupnoj masi ambalaže plasirane
na tržište Republike Srbije po godinama može se zaključiti da je ona u stalnom porastu, što ukazuje
na sve veće poštovanje zakonskih propisa od strane preduzeća [1].
Tabela 4. Plasirana ambalaža za period 2010−2016. [4]
Tabela 5. Preuzeti i ponovno korišćeni ambalažni otpad za period 2010−2016. [4]
340
Tabela 6. Ostvarenje opštih ciljeva za ponovno iskorišćenje ambalažnog otpada
po operaterima za period 2010−2016. [4]
Iz navedenih podataka jasno je da se ukupna masa preuzetog i ponovno iskorišćenog otpada

povećala više od 10 puta od 2010. do 2016. godine i da su svi operateri svake godine u tom periodu
ispunuli propisane opšte ciljeve za ponovno iskorišćenje ambalažnog otpada, što znači veliki
napredaku oblasti upravljanja ambalažnim otpadom u Srbiji.
Realizacija nacionalnih specifičnih ciljeva upravljanja ambalažnim otpadom (za posebne
reciklabilne materijale) po operaterima pojedinačno za 2014., 2015. i 2016. godinu data je u
tabelama 7, 8 i 9.
Tabela 7. Ostvarenje specifičnih ciljeva upravljanja ambalažnim otpadom

po operaterima u 2014. [4]

341
Na osnovu podataka u tabelama može se zaključiti da su svi operateri ostvarili sve specifične ciljeve
upravljanja ambalažnim otpadom (za papir/karton, plastiku, staklo, metal i drvo) u navedenom
periodu, što ukazuje da se ponovno iskorišćenje i reciklaža ravnomerno razvijaju u svim vrstama
reciklabilnih sekundarnih sirovina, što je vrlo dobar trend. Ovo znači da poštovanje zakona i
podzakonskih propisa vezanih za ambalažu i ambalažni otpad, uz odgovoran rad operatera, sigurno
omogućava svake godine dostizanje sve zahtevnijih nacionalnih opštih i specifičnih ciljeva
upravljanja ambalažnim otpadom, što značajno unapređuje zaštitu životne sredine u Srbiji [1].
3. ZAKLJUČAK
Poštovanje zakona i podzakonskih propisa vezanih za ambalažu i ambalažni otpad, uz odgovoran

rad operatera, sigurno omogućava svake godine dostizanje sve zahtevnijih nacionalnih opštih i
specifičnih ciljeva upravljanja ambalažnim otpadom, što značajno unapređuje zaštitu životne
sredine u Srbiji.[5]. Za još odgovornije i kvalitetnije upravljanje reciklažnim otpadom, a posebno
ambalažnim otpadom neophodno je uspostaviti celovit sistem kontrole i praćenja tokova otpada,
neophodne su investicije u tehnologiju, naročito u mlad, stručan kadar. Uspostavljanje novog
zelenog fonda za zaštitu životne sredine, koji treba biti finansijski nezavistan od Ministarstva
finansija, po saglasnosti naučne i stručne javnosti zaštite životne sredine obezbediće znatno
pouzdaniji i brži razvoj reciklažne idustrije.
LITERATURA
[1] Andrejević N.: Upravljanje ambalažnim otpadom i reciklaža tetrapaka, Završni specijalistički rad,
VŠSS Beogradska pilitehnika, Beograd 2017.
[2] Biočanin R., Amidzić B.: Upravljanje čvrstim optadom u okviru zaštite životne sredine, Nacionalna
konferencija o kvalitetu, Festival kvaliteta, Kragujevac 2005.
[3] Zakon o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS", br.36/2009, 88/2010 i 14/2016)
[4] Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2014. godini, 2015. godini, 2016. godini,
Agencija za zašttitu životne sredine, Beograd.
[5] Pavićević V., Radosavljević D., Stamenović M., Đurović B.: Upravljanje ambalažnim otpadom kao
uslov održivog razvoja, XX Međunarodni simpozijum iz oblasti celuloze, papira, ambalaže i grafike,
Univerzitet u Beogradu, Tehnološko−metalurški fakultet, Centar celulozno−papirne, ambalažne i
grafičke industrije, Zlatibor 2015, 124−129.
342
Studentski rad
UPRAVLJANJE OPASNIM OTPADOM U JAVNOM KOMUNALNOM
PREDUZEĆU „BEOGRADSKI VODOVOD I KANALIZACIJA“
Nataša Selaković1, JKP Beogradski vodovod i kanalizaciaja
Apstrakt: Svakim danom sve više preduzeća, među kojima je i javno komunalno preduzeće
“Beogradski vodovod i kanalizacija“ uviđa da postoji veliki broj povoljnosti koje nastaju usled
ekološki odgovornog poslovanja. Pojedine od tih povoljnosti su uštede na troškovima jer otpad koji
se generiše može biti izvor prihoda i konkurentna prednost. Za potrebe upravljanja otpadom javno
komunalno preduzeće „Beogradski vodovod i kanalizacija“ u skladu sa zakonskom regulativom
izrađuje plan upravljanja otpadom. U ovom radu predstavljene su najznačajnije logističke
aktivnosti za upravljanje opasnim otpadom koje se sprovode u javnom komunalnog preduzeća
„Beogradski vodovod i kanalizacija“
Ključne reči: upravljanje otpadom, opasan otpad, logistika upravljanja opasnim otpadom
HAZARDOUS WASTE MANAGEMENT IN PUBLIC UTILITY COMPANY

“BELGRADE WATERWAY AND SEWERAGE”
Abstract: Every day more and more companies, including Public Utility Company „Belgrade
Waterworks and Sewerage“, realize that there are many benefits that result from environmentally
responsible business operations. Some of these benefits are cost savings as the waste generated can
be a source of revenue and a competitive advantage. For the purpose of waste management,
Belgrade Waterworks and Sewerage Company, in accordance with legal regulations, prepares a
waste management plan. In this paper are represented the most significant logistical activities for
hazardous waste management implemented in the Public Utility Company „Belgrade Waterworks
and Sewerage“.
Keywords: waste management, hazardous waste, logistics of hazardous waste management
1. UVOD
Osnovna delatnost javnog komunlanog preduzeća „Beogradski vodovod i kanalizacija” (JKP

„BVK“) je zahvatanje i prečišćavanje sirove vode i transport i distribucija vode za piće korisnicima.
Preduzeće se uporedo bavi prikupljanjem i odvođenjem gradskih otpadnih voda, kao i upravljanjem
poslovima vezanim za snabdevanje vodom i kanalisanje.
Beogradski vodovod godišnje proizvede preko 200 000 000 m3 vode u pet proizvodnih pogona:
Makišu, Belim vodama, Banovom brdu, Bežaniji i Vinči. Na postrojenjima se prerađuje površinska
sirova voda iz toka reke Save i podzemna voda iz njenog priobalja. Najmanje postrojenje Vinča
prerađuje površinsku sirovu vodu iz Dunava.
Beogradska kanalizacija obuhvata složen tehničko-tehnološki sistem koji se prostire na oko
180 km2 površine grada. Bavi se prikupljanjem i odvođenjem atmosferskih i upotrebljenih voda,
održavanjem kanalizacione mreže, nadzorom, upravljanjem i održavanjem elektromašinskih
1
natasa.selakovic@bvk.rs
343
postrojenja i ekološkim monitoringom zaštite kanalizacionog sistema i recipijenta. Kanalizacioni
sistem čine tri retenzije, 38 crpnih stanica, 2 420 km cevne mreže i 32 892 slivnika.
U JKP „BVK“ postoje različiti sektori, jedan od njih je i sektor za integrisani sistem kvaliteta.
Delatnost sektora se sastoji u održivom upravljanju zaštitom životne sredine i rizicima kroz sve
procese u preduzeću, što podrazumeva pre svega: upravljanje otpadom i smanjenje produkcije
otpada na mestima nastajanja, prevencija rizika po životnu sredinu i njene resurse kroz delatnosti
preduzeća, uspostavljanje principa cirkularne zelene ekonomije gde god postoje mogućnosti za to.
Takođe, delatnost sektora podrazumeva uspostavljanje sistema menadžmenta kvalitetom kroz
implementaciju i održavanje standarda kao osnovnog alata održivog upravljanja. Sektor se sastoji iz
dve službe:
- Služba za upravljanje i kontrolu integrisanim sistemima menadžmenta koja pruža usluge izrade i
implementacije sistemske dokumentacije. Planiranje i realizovanje sistemskih obuka i internih
provera i praćenje ključnih indikatora procesa na nivou JKP „BVK“.
- Služba za zaštitu životne sredine koja se stara o uspešnom praćenju i uklanjanju potencijalnih
opasnih aspekata po životnu sredinu i svakodnevno komunicira sa Rukovodiocima radnih
timova za zaštitu životne sredine i vrši obuku istih u skladu sa potrebama procesa rada [2].
2. JKP „BVK“ KAO GENERATOR OPASNOG OTPADA
Generatori opasnog otpada koji proizvode određene količine otpada su u obavezi da obezbede
privremeno skladište, izvrše njegovu klasifikuju, pripreme za tretman i transport u namenski
uređena postrojenja.
2.1. Pojam i svojstva opasnog otpada.
Opasan otpad je otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može
prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi, kao i zdravlje životinja, i ima najmanje
jednu od sledećih opasnih karakteristika: eksplozivnost, zapaljivost, sklonost oksidaciji, organski je
peroksid, prouzrokuje akutnu toksičnost, ekotoksičnost, infektivnost, pokazuje sklonost koroziji, u
kontaktu sa vazduhom oslobađa zapaljive gasove, u kontaktu sa vazduhom ili vodom oslobađa
otrovne supstance, sadrži toksične supstance sa odloženim hroničnim delovanjem. Opasan otpad
takođe predstavlja i ambalažu u koju je opasan otpad upakovan.
2.2. Klasifikacija opasnog otpada
Pri konkretnom definisanju opasnog otpada, u cilju njegove klasifikacije utvrđena su četiri osnovna
kriterijuma (prema EPA klasifikaciji, eng. Environmental Protection Agency), koja u isto vreme
predstavljaju osnovne karakteristike svakog opasnog otpada: toksičnost, zapaljivost, reaktivnost i
korozivnost. U pojedinim izvorima navodi se i peti kriterijum, a to je eksplozivnost [3].
2.3. Postupanje sa opasnim otpadom
Tretman opasnog otpada ima prioritet u odnosu na tretmane drugog otpada i vrši se samo u
postrojenjima koja imaju dozvolu za tretman opasnog otpada. Prilikom sakupljanja, razvrstavanja,
skladištenja, transporta, ponovnog iskorišćenja odlaganja, opasan otpad se pakuje i obeležava na
način koji obezbeđuje sigurnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Zabranjeno je mešanje različitih
kategorija opasnih otpada ili mešanje opasnog otpada sa neopasnim otpadom, osim pod nadzorom
kvalifikovanog lica i u postupku tretmana opasnog otpada. Takođe je zabranjeno odlaganje opasnog
otpada bez prethodnog tretmana kojim se značajno smanjuju opasne karakteristike otpada kao i
razblaživanje opasnog otpada radi ispuštanja u životnu sredinu [4].
344
2.4. Vrste i količine opasnog otpada koji se generiše u JKP „BVK“
Složeno preduzeće kao što je JKP „BVK“ po prirodi i obimu posla, broju zaposlenih broju pogona,
generator je velike količine opasnog otpada. U toku svakodnevnog rada u JKP „BVK“ nastaju
sledeće vrste otpada: otpadne toner kasete, električni i elektronski otpad, otpadne fluorescentne cevi
i sijalice, otpadne laboratorijske hemikalije, opasna ambalaža od hemikalija, motorna ulja, otpadna
vozila, apsorbenti, filterski materijali, krpe za brisanje i zaštitna odeća, filteri za ulja i otpadni
akumulatori i baterije [2]. Okvirne godišnje količine sakupljenog opasnog otpada u JKP „BVK“
prikazane u Tabeli 1.
Tabela 1. Okvirne godišnje količine sakupljenog opasnog otpada u JKP „BVK“ [2]
Vrsta otpada Okvirna godišnje generisana količina (kg)
Otpadne toner kasete 100-120
Električni i elektronski otpad 200
Otpadne fluorescentne cevi i sijalice 200
Otpadne laboratorijske hemikalije 9 000
Otpadna ambalaža od hemikalija 100
Motorna ulja 1 500
Otpadna vozila 4 000
Apsorbenti, filterski materijali 60
Filteri za ulja 500
Otpadni akumulatori i baterije 1 000
2.5. Logističke aktivnosti upravljanja opasnim otpadom
Zahvaljujući Zakonu o upravljanju otpadom i uvođenjem sistema logističkog upravljanja opasnim

otpadom koji obuhvata sakupljanje, razdvajanje, pakovanje, obeležavanje, skladištenje, transport, i
bezbedno odlaganje, učinjen je značajni pomak ka usklađivanju nacionalnog zakonodavstva sa
pravnim propisima EU na području upravljanja otpadom. Ovaj zakon propisuje obavezu:
- razdvajanja otpada,
- izradu planova upravljanja kao i
- evidentiranje količine opasnog otpada.
2.6. Logističke aktivnosti upravljanja opasnim otpadom u JKP „BVK“
U JKP „BVK“ Rukovodilac organizacione celine i Rukovodilac radnog tima za zaštitu životne
sredine odgovaraju za otpad nastao na njihovoj lokaciji, sve do trenutka njegovog transporta na
predviđenu lokaciju. Sav otpad koji nastane u toku proizvodnje i/ili pružanja usluge od strane JKP
„BVK“ se klasifikuje kroz pravilnike i druge zakonske akte koji su važeći u Republici Srbiji.
Klasifikacija otpada opisana je kroz uputstvo E UP 10901000 001 Upustvo za određivanje
indeksnog broja kataloga otpada. Samostalni stručni saradnik za upravljanje otpadom, rizicima i
upravljanjem projektima evropske unije dužan je da vodi evidenciju o kretanju otpada: Dokument o
kretanju otpada i Dokument o kretanju opasnog otpada ove procedure, koji je propisalo
Ministarstvo zaštite životne sredine i prostornog planiranja, na osnovu člana 45. stava 6. Zakona o
upravljanju otpadom [5], a sve u skladu sa pravilnikom o obrascu dokumenta o kretanju otpada i
uputstvu za njegovo popunjavanje i pravilnikom o obrascu dokumenta o kretanju opasnog otpada i
uputstvu za njegovo popunjavanje [6].
2.6.1. Sakupljanje opasnog otpada
Veoma važan korak u tretmanu opasnog otpada je sakupljanje otpada. Pravilan pristup smanjuje
mogućnost kontaminacije životne sredine i olakšava dalju manipulaciju tokom tretmana.
345
2.6.2. Razvrstavanje opasnog otpada
Za razvrstavanje otpada u pogledu prostora, u JKP „BVK“ je obezbeđen:

- Odgovarajući prostor za preuzimanje i razvrstavanje otpada na lokacijama: Bele vode i
Karaburma;
- Prostor odgovarajuće slobodne površine neophodne za obavljanje unutrašnjeg transporta i
- Prostor odgovarajuće površine za smeštaj uređaja za pripremu otpada ukoliko postoji potreba.
U koliko ne postoji obezbeđeni prostor, otpad se razvrstava na mestu nastanka. Po razvrstavanju
otpada, rukovodioci organizacionih celina čijim je radom nastao otpad o tome obaveštavaju
imenovana stručna lica za upravljanje otpadom iz JKP "BVK", radi daljeg upravljanja razvrstanim
otpadom.
2.6.3. Skladištenje opasnog otpada
Skladištenje, tretman i odlaganje svakog otpada predstavlja poslednji u nizu mogućih koraka u
procesu upravljanja otpadom. Kod svih vrsta otpada, a pogotovo u slučaju opasnog otpada ukoliko
se preostala količina ne može iskoristiti (reciklaža i ponovna upotreba), ili tretirati, neophodno je
izvršiti njegovo propisno i bezbedno odlaganja.
U JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ otpad se na više lokacija privremeno odlaže do
momenta odnošenja na dalji tretman. Na lokacijama se ne vrši tretman ni trajno odlaganje otpada.
Maksimalno vreme privremenog odlaganja je 12 meseci od momenta nastanka tj. odnošenja u
privremeno skladište i upisa u dnevnu evidenciju otpada. Dokumentacija se vodi u skladu sa
Zakonom o upravljanju otpadom i Planom upravljanja otpadom u JKP „BVK“.
2.7. Predaja opasnog otpada operaterima
JKP „BVK“ posluje sa ovlašćenim operaterima koji preuzimaju i zbrinjavaju opasni otpad. Jedan od
njih je kompanija „Miteco“ Kneževac koja JKP „BVK“ pruža uslugu kontinuiranog preuzimanja
opasnih otpadnih hemikalija iz odlagališta u laboratorijama preduzeća. Ranije su se rastvori
hemikalija ispuštali direktno u odvod tj. kanalizaciju bez prethodnog tretmana otpadnih voda. JKP
„BVK“ je sproveo postupak izrade sistema za prikupljanje otpadnih rastvora hemikalija dobijenih
nakon analize u svim laboratorijama preduzeća. Otpadne hemikalije se preuzimaju jednom nedeljno
sa svih šest lokacija. Ovlašćeno lice operatera iz laboratorija preuzima kanistere u kojima se nalaze
otpadne hemikalije i zamenjuje ih praznim, meri masu i pravi zapisnik sa odgovornim licem ispred
preduzeća. Jugo-Impex E.E.R je preduzeće licencirano za sakupljanje i transport, odnosno
skladištenje i tretman elektronskog otpad i koji od JKP „BVK“ preuzima električni i elektronski
otpad. Takođe je potrebno najaviti kretanje opasnog otpada nadležnom Ministarstvu 72 h pre
preuzimanja. Ovaj otpad se skuplja i privremeno skladišti u Reciklažnom dvorištu na lokaciji „Bele
vode“ sa koje je operater i preuzima (Slika 1).
Slika 1. Preuzimanje od strane operatera EE otpada iz reciklažnog dvorišta na lokaciji Bele vode
346
2.8. Preporuke za postupanje sa opasnim otpadom generisanim u JKP „BVK“
Na osnovu svega navedenog predlažu se sledeće preporuke za postupanje sa opasnim otpadom:

- Propisno urediti i obeležiti sva mesta na kojima se skuplja otpad pre predaje ovlašćenim
operaterima,
- Uraditi proceduru za upravljanje otpadnim hemikalijama,
- Isplanirati, u skladu sa finansijskim mogućnostima primenu određene reciklažne tehnike u
upravljanju otpadom u skladu sa pravilima cirkularne ekonomije, kao što je neutralizacija
opasnih otpadnih hemikalija iz laboratorijskih procesa, čime bi se smanjili troškovi upravljanja
ovom vrstom opasnog otpada i
- Obezbediti operatera koji vrši reciklažu toner kaseta po principu „pune za prazne“.
Navedene preporuke obezbedila bi veliku finansijsku uštedu [1].
3. ZAKLJUČAK
S obzirom na njegove karakeristike, opasanom otpadu se mora pružiti adekvatna pažnja. U koliko to
nije slučaj opasan otpad postaje izvor zagađenja. Dospevanjem u lanac ishrane, ugrožava se čitav
ekosistem. Iz tog razloga je pravilno zbrinjavanje otpada od velikog značaja, gde JKP „BVK“ ima
značajan doprinos i veoma važnu ulogu u samom procesu upravljanja opasnim otpadom. Zbog
visokih operativnih troškova reciklaže i upravljanja opasnim otpadom u budućnosti prioritet treba
da se stavi na minimiziranje nastanka otpada. Preduzimanjem odgovarajućih mera za efikasno
upravljanje opasnim otpadom redukuje se negativan uticaj na životnu sredinu i može se ostvariti
značajna finansijska dobit.
LITERATURA
[1] JKP „BVK“: Plan upravljanja otpadom 2010. Interna arhiva, Beograd, 2010.
[2] JKP „BVK“: Plan upravljanja otpadom 2017 – 2020. Interna arhiva, Beograd, 2017.
[3] Agencija za zaštitu životne sredine: Katalog otpada. Beograd, 2010. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2qRI1U5
[4] Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, „Službeni glasnik RS“, br.
135/2004 i 25/2015. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2YdmDF2
[5] Zakon o upravljanju otpadom, „Službeni glasnik RS”, br. 36/09, 88/10. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2P7eHRk
[6] Agencija za zaštitu životne sredine: Pravilnik o dokumentu o kretanju otpada, “Službeni glasnik RS”
br. 114/13. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2OFUtPy
347
Studentski rad
ANTIKOROZIVNA SVOJSTVA PREMAZA NA BAZI ALKIDNIH SMOLA I

DERIVATA TANINA
Filip Glišić1, VŠSS Beogradska politehnika, Beograd
Apstrakt: Zaštitom od korozije se postiže duži životni vek materijala i samim tim se dobija na
ekološkom značaju. Danas postoji veliki broj različitih vrsta premaza sa antikorozivnim svojstvima.
U ovom radu je fokus stavljen na formulaciju premaza na bazi alkidnih smola i derivata tanina.
Alkidne smole su odabrane jer su već naširoko u upotrebi i imaju zadovoljavajuća svojstva, ali i
sama proizvodnja alkidnih smola se apsolutno može bazirati na otpadnim sirovinama (otpadna ulja
ili biljni trigliceridi, otpadni poli(etilen-tereftalat) i dr). Druga važna komponenta premaza su
supstance koje imaju inhibitorsko dejstvo prema koroziji – u ovom slučaju su to tanini. Cilj ovoga
rada se zasniva na istraživanju i otkrivanju novih antikorozivnih sredstava koji bi u manjoj ili većoj
meri zamenili cink(II)-fosfat, a dalja istraživanja okrenula ka novim bioobnovljivim sirovinama sa
antikorozivnim svojstvima.
Ključne reči: korozija, premazi, alkidne smole, tanini
ANTI-CORROSIVE PROPERTIES OF COATINGS BASED ON ALKYD RESINS

AND TANIN DERIVATIVES
Abstract: Corrosion protection is one of the most important things to achieve a longer material life
and therefore to become environmentally friendly. Today, there are many different types of coatings
with anti-corrosion properties. In this paper, the focus is on the formulation of alkyd resin and
tannin derivatives based coatings. Alkyd resins have been selected because they are already widely
used and have satisfactory properties, but the production of alkyd resins can absolutely be based on
waste raw materials (waste oils or vegetable triglycerides, waste poly (ethylene terephthalate), etc.
Other important components of the coating are substances that have corrosion inhibitory properties
- in this case tannins. This paper focuses on research and discovery of new anticorrosive agents
that would more or less replace zinc(II)-phospate. In this sense, this paper aims to determine
whether tannins, as natural and harmless corrosion inhibitors, can be used stand out as a substitute
for conventional ones, such as zinc(II)-phosphate.
Key words: corrosion, coatings, alkdy resins, tannins
1. UVOD
Korozija je jedan od uzročnika propadanja materijala, posebno metalnih. Pod korozijom se

podrazumeva bilo koja vrsta narušavanja svojstava materijala koja je posledica interakcije okoline u
kojoj se sam materijal nalazi. Iako se u prošlosti pojam korozije odnosio isključivo na metalne
materijale i njihove legure, danas se termin korozije odnosi na sve vrste materijala. Bitno je reći da
1
filip.glisic@outlook.com
348
danas gotovo svaka sredina deluje na materijal korozivno i da materijali od samog početka svoje
primene moraju da pružaju razne otpore na delovanje sredine. Iz ovog razloga zaštita od korozije
zauzima bitnu stavku u smanjenju troškova koji nastaju kao posledica korozije materijala [1,2].
Antikorozivni premazi su posebno projektovani hemijski supstrati koji se sastoje iz više
komponenata. Komponente koje sačinjavaju antikorozivni premaz su veziva, ulja, rastvarači,
pigmenti, plastifikatori, sikativi, i dr, i sve ove komponente imaju svoju udeo u tome kakva će
krajnja svojstva imati premaz (fleksibilnost, otpornos na koroziju, otpronost na toplotu i vlagu i
hemijske agense, boja, sjaj premaza) [1,2].
Smole koje imaju funkciju veziva čine jednu od komponenata koja je u najvećem procentu
zastupljena u antikorozivnom premazu. Alkidne smole se dugi niz godina primenjuju u ove svrhe.
One predstavljaju sintetičke smole koje se delom dobijaju iz prirodnih izvora, kao što su biljni
trigliceridi tj. biljna ulja i samim tim dobijaju na ekološkom značaju. Pored biljnih triglicerida, za
dobijanje alkidnih smola, može se koristiti i otpadni poli(etilentereftalat), poznatiji pod imenom
PET, tačnije njegovi glikolizati koji se dobijaju hemijskom reciklažom ovog polimera i koriste kao
polioli.
Prema najopštijoj definiciji, alkidne smole su vrsta polimera odnosno jedna vrsta nezasićenih
poliestarskih smola trodimenzionalne strukture koje su modifikovane masnim kiselinama. Alkidne
smole imaju razgranatu molekulsku strukturu što ih razlikuje od ostalih poliestara [3]. Razgranata
struktura potiče od lanaca masnih kiselina koje se vezuju za glavni lanac smole koji je izgrađen od
alkohola i dikarboksilne kiseline, slika 1.
Alkidne smole su polimerna hemijska koja se sastoje iz 3 osnovna monomera, ali se često može
sastojati i od čak 5 do 7 različitih monomernih jedinica. Danas se dobijanje ovih smola koristi više
od 100 različitih supstanci. Izvršena je podela osnovnih sirovina za dobijanje smola na:
• dvofunkcionalne organske kiseline ili anhidridi dikarboksilnih kiselina,
• višefunkcionalni alkoholi , i
• monokarboksilne masne kiseline [4,5].
Slika 1. Sinteza alkidne smole iz anhidrida ftalne kiseline i glicerina

Izvor: https://polymerdatabase.com/polymer%20classes/Alkyd%20Resin.html
Tanini su definisani kao vodorastvorni astringentni fenolni biomolekuli sa molekulskom masom

između 500 i 3000, pa čak do 20 000 koji imaju svojstvo da talože ili se vezuju za alkaloide, amino
kiseline i različite proteine (želatin), a prema nekim literaturnim izovorima mogu graditi
komplekse sa polisaharidima [6,7]. Neki od najpoznatijih taninskih jedinjenja su elaginska kiselina,
taninska kiselina, epigalokatehin galat i flavan-3-ol.
Velike koncentracije tanina se nalaze u gotovo svakom delu viših biljaka, kao što su kora drveta,
lišće, plod, koren, kao i seme biljke. Povećana koncentracija tanina u odnosu na uobičajnu
koncentraciju, može biti povezana sa bolešću biljke [8,9].
Prirodni tanati privlače interesovanje zbog toga što mogu imati gotovo identično antikorozivno
svojstvo kao toksični hromati [10]. Pod hromatima se podrazumevaju jedinjenja neorgaskog tipa
koja se kriste u svrhe zaštite od korozije, kao što su stroncijum-hromat (SrCrO4) i cink-hromat
(ZnCrO4). Stroncijum-hromat se koristi kao pigment sa inhibitorskim svojstvom, ali se koristi i kao
prajmer za zaštitu cinka, magnezijuma, aluminijuma i legura koje se primenjuju u avio-industriji.
Cink-hromat se koristi za zaštitu materijala na bazi aluminijuma i gvožđa i ima naširoku primenu u
različitim granama industrije [11,12]. Pošto ova jedinjenja u sebi sadrže šestovalenti jon hroma Cr6+
u sklopu hromatnog jona CrO42-, mogu se smatrati toksičnim. Pretpostavlja se da usled degradacije
349
oviakvih prevlaka može doći do emisije heksavalentnog hroma u životnu sredinu, za koji je
utvrđeno da ima kanceroogeno svojstvo. Poznato je da su jedinjenja heksavalentnog hroma
pulmonokarcinogeni, a među njima se izdvaja upravo cink-hromat kao potencijalno najizraženiji
karcinogen [13,14].
Mnogi istraživači se interesuju za taninsku kiselinu kao sredstvo za ihibiciju korozije i ispituju
najbolje moguće formulacije premaza za zaštitu od korozije. Prema različitim autorima
antikorozivno delovanje tanina se zasniva na konverziji aktivnog oksidacionog sloja gvožđa u
jedinjenja koja su stabilnije i rezistentnija na koroziju. Pri inerakciji prirodnih tanina i oksida gvođa,
koji su zapravo posledica korozije metala, dolazi do brze hemijske reakcije i prelaska crvennkaste
boje metala (koja potiče od redok reakcije gvožđa i kiseonika) u plavocrnu boju. Nastajanje ovog
sloja na površini metala se pripisuje interakciji polifenolnih delova tanina sa oksidima gvožđa i
oksi-hidroksidima (FeO(OH) x nH2O), pri čemu nastaju različiti ferotanini kao glavni produkti. Ova
jedinjenja imaju dalju funkciju zaštite od korozije. Ferotanini koji nastaju mogu biti mono- i bis-
kompleski, ali sve to zavisi od toga sa kojim taninima reaguju. Tako, na primer, tanini dobijeni iz
hrasta koji su smeša tanina pirogalolnog i katehinskog tipa reaguju sa slojem rđe i dobijaju se
kompleski otporni na koroziju [15-19].
2. ANTIKOROZIVNA ZAŠTITA PREMAZA NA BAZI ALKIDNIH SMOLA I

DERIVATA TANINA
Metode koje su, u Institutu za materijale Tehnološko-metalurškog falulteta, korišćene za ispitivanje

efekta antikorozivne zaštite premaza na bazi alkidnih smola i derivata tanina su:
• određivanje debljine mokrog i suvog filma (prema standardu ISO 2178);
• određivanje prijanjanja (adhezije) premaza na podlogu (prema standardu SRPS EN ISO 2409
- Boje i lakovi - Ispitivanje unakrsnim prosecanjem);
• određivanje tvrdoće filma premaza (prema standardu DIN 53157);
• određivanje elastičnosti filma premaza (prema standardu DIN 53156 – metodom dubokog
izvlačenja po Erichsen-u);
• određivanje otpornosti suvog filma na udar (prema standardu EN ISO 6272 - ispitivanje
otpornosti premaza na udar metodom slobodnog pada kalibrisanog tega;
• određivanje otpornosi premaza u veštačkim uslovima raspršivanja soli (prema standardu
SRPS EN ISO 9227 - ispitivanje korozije u veštačkim atmosferama - ispitivanja
raspršivanjem rastvora soli)
2.1 Formulacija antikorozivnih premaza
Komercijalne alkidne smole su korišćene za formulaciju premaza koji su dalje ispitivani. Ispitivana
su antikoroziona svojstva dobijenih premaza. Premaz se sastojao od alkidne smole (30 masena %),
cink-fosfata (20 masena %) i punila ili pigmenta. Koncentracija cink-fosfata je menjana sa
određenim procentom tanina, tako sa su napravljena četiri različita tipa alkidnih premaza:
• alkidni premaz koji kao antikorozivni pigment ne sadrži tanin (Sl. 2a),
• alkidni premaz koji kao antikorozivni pigment sadrži 2% tanina (Sl. 2b),
• alkidni premaz koji kao antikorozivni pigment sadrži 2,5% tanina (Sl. 2c),
• alkidni premaz koji kao antikorozivni pigment sadrži 3% tanina (Sl. 2d),
Derivati tanina su dodavani u komercijalnu alkidnu smolu u količini od 0 do 3 masena %. Postupak

umešavanja i dispergovanja derivata tanina u smolu je veoma složen zbog izuzetno visoke
tendencije tanina ka aglomerizaciji i slepljivanju. Homogeno dispergovanje derivata tanina u
polimerni matriks je veoma atraktivna tema i tema koja zauzima centar ispitivanja naučne zajednice
širom sveta. S obzirom da mehaničkim mešanjem nisu dobijeni dobri rezultati, nakon toga
pokušano je dispergovanje derivata tanina uz pomoć ultrazvučnih talasa u tzv. ultrazvučnoj kadi.
350
Na prethodno pripremljene metalne pločice koje su očišćene brusnim papirom i očišćene od ulja,
masnoća i ostalih nečistoća, dimenzija 120x60 mm, nanesen je premaz pomoću vazdušnog pištolja,
slika 2.
Slika 2. Izgled alkidnih premaza nanesen na metalnu površinu

Nakon dispergovanja derivata tanina u ultrazvučnoj kadi u trajanju od 30 minuta alkidne smole su
nanete na metalnu površinu. Primetno je značajno povećanje viskoznosti alkidne smole pri dodatku
derivata tanina.
2.2 Određivanje debljine suvog filma i prijanjanja premaza na podlogu
Debljina suvog filma premaza merena je prema standardu ISO 2360. Za svaki uzorak vršeno je
deset merenja, na različitim mestima na pločici. Izmerene debljine filma premaza su u granicama od
40 do 60 μm za sve ispitivane uzorke koje u svojoj strukturi sadrži tanin (Tabela 4.3). Određivanje
prionljivosti premaza, određuje se kris-kros testom po standardu SRPS EN ISO 2409. Ocena testa
se zasniva na vizualnom uočavanju oštećenja. Rezultati prionljivosti uzoraka dati su u Tabeli 1.
Tabela 1. Prionljivost ispitivanih uzoraka i debljina suvog filma

Karakteristika uzorak 1 uzorak 2 uzorak 3 uzorak 4
Debljina suvog filma 228 178 143 168
SRPS EN ISO 2409 (Prijanjanje) 1 0 0 0
Kod svih ispitivanih uzoraka koji u svojoj strukturi sadrже tanin ivice rezova su savršeno glatke,
nijedan kvadratić u rešetki nije odlepljen, tako da su svi premazi klasifikovani u grupu Gt0, koja
predstavlja najveću vrednost stepena prianjanja.
2.3 Određivanje tvrdoće filma premaza, otpornosi na udar i elasticnosti
Određivanje tvrdoće filma premaza izražava se u sekundama. Rezultati tvrdoće dati su u tabeli 2.
Tabela 2. Tvrdoća premaza ispitivanih uzoraka

uzorak 1 uzorak 2 uzorak 3 uzorak 4
minimalno 80 s minimalno 108-116 s minimalno 97-111 s minimalno 96-105 s
Tvrdoća uzoraka je veoma zadovoljavajuća Tabelarni rezultati pokazuju da dodatak preparata na

bazi tanina nije uticao na smanjenje neophodnog minimuma tvrdoće. Otpornost na udar za sve
ispitivane premaze je veoma dobra. Svi ispitivani uzorci imaju zadovoljavajuće vrednosti za
elastičnost.
351
2.4 Određivanje otpornosti premaza u veštačkim uslovima raspršivanja soli
Uzorci za slanu komoru su pripremljeni na sledeći način: našpricane pločice se ostavljaju da

„odvazduše“ 24h, zatim se ostavljaju u zatvorenoj prostoriji na „starenje“ 10 dana. Tek nakon ove
procedure, pločice se mogu staviti u slanu komoru. Sve ćetiri grupe uzoraka koje su stavljene u
slanu komoru izdržale su 120h. Kako su u pitanju osnovni premazi koji su samostalno bili ispitivani
rezultati su zadovoljavajući.
3. ZAKLJUČAK
U ovom radu je objašnjen efekat antikorozivne zaštite premaza na bazi alkidnih smola u prisustvu
cink(II)-fosfata, kao i smeše cink(II)-fosfata i tanina. Prikazani rezultati mogu poslužiti kao dodatne
smernice kada su u pitanju sirovine koje se koriste kao antikorozivni pigmenti u proizvodnji
premaza. Pri određivanju otpornosti na udare, tj. elastičnosti, rezultati koji su dobijeni se mogu
oceniti kao veoma zadovoljavajući što ovim premazima daje na značaju. Elastičnost premaza je
važno svojstvo, jer se može desiti da premaz pokazuje odlična antikorozivna svojstva , ali ne i
dobru elastičnost i samim tim se ne može primenjivati uspešno. Tanini u ovom slučaju ne
narušavaju svojstva tvrdoće što je jako bitno za dalju komercijalnu primenu. Kako su sva
mehanička svojstva premaza ocenjena dobrom ocenom, može se zaključiti da derivati na bazi tanina
mogu biti adekvatna zamena cink(II)-fosfata kao antikorozivne zaštite u proizvodnji alkidnih
premaza.
LITERATURA
[1] Richardson, M. J, Charsley, E. L.: Corrosion Engineering: Principles and Practice, volume 1, 1998.
[2] Fontana, M.: Corrosion Engineering, 1987.
[3] Kalendova, A., Kalenda, P., Vesely, D.: Comparison of the efficiency of inorganic nonmetal pigments
with zinc powder in anticorrosion paints, Prog. Org. Coatings, volume 57, 2006.
[4] Islam, R, M.: Alkyd based resin from non-drying oil, Procedia Eng, volume 90, 2014.
[5] Pizzi A., Mittal, K, L.: Handbook of Adhesive Technology, 2003.
[6] Wikipedia. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2DCiqB0 (pristup 25.11.2019.)
[7] Khababaee, K., Ree, T.: Tannins: Classification and Definition, Nat. Prod. Rep., volume 18, 2001.
[8] Haslam, E.: Plant Polyphenols – Vegetable Tannins Revisited – Chemistry and Pharmacology of
Natural Products, Cambridge University Press, Cambridge, 1989.
[9] Porter L. J.: Methods in Plant Biochemistry-Plant Phenolics, Academic Press, volume 1, London, 1989.
[10] Petrović S., Mijin D., Stojanović N.: Hemija prirodnih organskih jedinjenja, Tehnološko-metalurški
fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2009.
[11] Wikipedia. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2rKIabU (pristup 25.11.2019.)
[12] [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2YbgJUY (pristup 25.11.2019.)
[13] Megharaj, M., Avudainayagam, S., Naidu R.: Toxicity of hexavalent chromium and its reduction by
bacteria isolated from soil contaminated with tannery waste, Current microbiology, Springer, 2003.
[14] Holmes, A., L.: Chronic Exposure to Zinc Chromate Induces Centrosome Amplification and Spindle
Assembly Checkpoint Bypass in Human Lung Fibroblasts, Chem. Res. Toxicol. 2010 .
[15] Kusmierek E., Chrzescijanska E.: Tannic acid as corrosion inhibitor for metals and alloys, Materials
and Corrosion, Volume 66, Issue 2, 2015.
[16] Jaen JA, Garcia de Saldana E, Hernandez C.: Characterisation of reaction products of iron and
aqueous plant extracts, Hyperfine Interact, 1999.
[17] Gust J., Suwalski J.: Use of Mossbauer Spectroscopy to study reaction products of polyphenols and iron
compounds. Corros. Sci. 1994.
[18] Martinez S., Stern I. Ferric-tannate formation and anticorrosive properties of mimosa tannins in acid
solutions. Chem Biochem Eng Q 1999.
[19] Rahim A, A.:, Recent Development of Vegetal Tannins in Corrosion Protection of Iron and Steel,
Recent Patents on Materials Science, volume 1, issue 3, 2008.
352
ULOGA I ZNAČAJ ERGONOMIJE ZA PROFESIONALNU BEZBEDNOST
I ZDRAVLJE NA RADU
Aleksandar Žunjić1, Mašinski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Ovaj rad ima za cilj da ukaže na problem koji je često prisutan u teoriji i praksi, koji se
vezuje za ulogu i značaj primene ergonomije u domenu profesionalne bezbednosti i zdravlja na
radu. U većini slučajeva, kada su u pitanju praktični problemi iz oblasti profesionalne bezbednosti i
zdravlja radnika, široj javnosti uloga ergonomije nije poznata. Čak i mnogobrojne inostrane
institucije koje su zadužene za pitanja zdravlja i bezbednosti ergonomiju priznaju kao naučnu i
praktičnu disciplinu od značaja za zdravlje i bezbednost zaposlenih, ali je posmatraju i definišu
nekompletno. U ovom radu su istraživani uzroci za ovu pojavu. Pored toga, prikazan je značaj
ergonomije za otkrivanje i rešavanje brojnih problema bezbednosti i zdravlja radnika. Zaključak
ovog istraživanja je da profesionalno obučene ergonome treba angažovati u firmama, inspekcijskim
institucijama i državnim organima koji se bave rešavanjem problema bezbednosti i zdravlja na
radu, u cilju otkrivanja i sveobuhvatnog rešavanja problema zaposlenih.
Ključne reči: ergonomija, profesionalna bezbednost, zdravlje radnika, profesionalna higijena,
medicina rada
THE ROLE AND IMPORTANCE OF ERGONOMICS FOR

OCCUPATIONAL SAFETY AND HEALTH AT WORK
Abstract: This paper aims to highlight a problem that is often present in theory and practice, which
is related to the role and importance of applying ergonomics in the field of occupational safety and
health. In most cases, when it comes to practical problems in the field of occupational safety and
the health of workers, the role of ergonomics is unknown to the general public. Even many foreign
institutions in charge of health and safety issues recognize ergonomics as a scientific and practical
discipline of importance for the health and safety of employees, but they observe and define it
incompletely. The causes of this phenomenon are investigated in this paper. In addition, the
importance of ergonomics for detecting and solving a number of worker safety and health problems
is presented. The conclusion of this research is that professionally trained ergonomists should be
hired by companies, inspection institutions and government agencies dealing with occupational
safety and health issues, in order to identify and comprehensively address employee problems.
Keywords: ergonomics, occupational safety, health of workers, occupational hygiene, occupational
medicine
1. UVOD
Ukoliko bi se u ovom trenutku u bilo kojoj kompaniji u Srbiji pojavio problem bezbednosti i
zdravlja na radu koji osoblje firme nije u mogućnosti da reši, retko ko bi se za pomoć obratio
ekspertu iz oblasti ergonomije. Većina bi pomislila da su jedine osobe koje su merodavne za
rešavanje takvih problema inženjeri iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu, lica koja poseduju
1
azunjic@mas.bg.ac.rs
354
znanje iz domena industrijske ili profesionalne higijene, kao i lica koja rade u oblasti medicine rada.
Slična situacija je i u ostatku sveta, mada ne toliko dramatična kao u našem okruženju. Međutim,
ovakvo stanovište predstavlja grešku, jer su lica koja poseduju kompetencije iz oblasti ergonomije
takođe osobe koje mogu da rade podjednako uspešno na rešavanju većine problema iz oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu, kao i lica koja rade u domenu prethodno navedenih profesija. Za
neke probleme bezbednosti i zdravlja na radu, ergonomski eksperti mogu biti čak i uspešniji. O
tome će nešto više biti reči u nastavku.
Ovaj rad ima za cilj da istraži uzroke koji su imali uticaja za nastanak ovakve situacije, gde su
eksperti iz oblasti ergonomije u velikoj meri zanemareni kada je reč o rešavanju brojnih problema
bezbednosti i zaštite radnika. Pored toga, cilj je da se pokaže u kojim domenima bezbednosti i
zdravlja na radu ergonomski stručnjaci mogu biti angažovani. Takođe, kako bi društvena zajednica
mogla da ostvari koristi od angažovanja ergonomskih eksperata, biće ukazano u kojim oblastima
angažovanje ergonoma može predstavljati prednost.
2. DEFINISANJE ERGONOMIJE
Problem ne predstavlja samo činjenica da uloga ergonomije za bezbednost i zdravlje radnika nije
prepoznata u onoj meri u kojoj je to faktički neophodno. Još veći problem predstavlja podatak da
većina ljudi uopšte ne zna šta je ergonomija, iako se sa ergonomskim problemima susreće gotovo
svakodnevno, na radnim mestima, kao i u životnom okruženju. Iz tog razloga će najpre biti
pomenuti koreni ergonomije, a zatim će ona kao nauka biti precizno definisana.
Ergonomija je svakako jedna od retkih nauka koja svoje korene ima još u periodu nastanka
civilizacije. U suštini, kad je primitivni čovek napravio prvu sekiru u eri paleolita i prilagodio njen
oblik anatomiji ljudske ruke, on je nesvesno postavio temelje ergonomije [1]. Bez ikakve dileme,
tadašnji ergonomski principi i zakoni primjenjivani su na intuitivnoj osnovi. Međutim, kao
formalna naučna disciplina, ergonomija je formirana znatno kasnije.
Vredno je zapaziti da je sa praktične strane ergonomija nastala kada je čovek želeo nešto da uradi,
tj. za potrebe izvođenja određene radne aktivnosti. Inače, termin ergonomija je kovanica koja potiče
od grčkih reči ergon (rad) i nomos (zakon), što ukazuje da je ergonomija zapravo nauka o radu. To
je u suštini multidisciplinarna nauka, koja primenjuje znanja iz različitih naučnih disciplina,
uključujući inženjerstvo, medicinu, psihologiju, informatiku, organizacione nauke, sociologiju,
estetiku, itd.
Tokom vremena, pojavilo se više različitih definicija ergonomije. Ove definicije se međusobno
razlikuju u većoj ili manjoj meri, primarno u zavisnosti od nivoa sveobuhvatnosti definicije. Može
se zapaziti da pojedine definicije stavljaju akcenat na određene aspekte ergonomije, dok su neki
drugi esencijalni aspekti izostavljeni u takvim definicijama. Može se pretpostaviti da je osnovni
razlog za tu pojavu to što njihovi autori primarno stavljaju u fokus definicije onu oblast ergonomije
kojom se u praksi bave. Kako bi izbegao takvu pristrasnost u definisanju ergonomije kao nauke,
autor ovog rada je formirao novu definiciju ergonomije koja je publikovana u [1], a koja u fokus
definicije stavlja njenu esenciju, tj. rad. Ova sveobuhvatna definicija ergonomije sa aspekta rada
glasi:
"Ergonomija je multidisciplinarna nauka čiji je cilj da istraži uticaj elemenata kao što su sredstava
za rad, uslovi rada, proces rada i proizvod kao rezultata rada na čoveka sa psihološkog, fiziološkog,
anatomskog, biomehaničkog, sociološkog, organizacijskog i fizičkog aspekta primenjujući
kvantitativne i kvalitativne metode istraživanja, kao i da prilagodi dizajn navedenih elemenata
ljudima, sa ciljem poboljšanja komfora, bezbednosti, efikasnosti i zadovoljstva koji se razmatraju
tokom njihove interakcije s ljudima".
Iz navedene definicije ergonomije, može se uočiti da ona obuhvata aspekat bezbednosti, koji dolazi
do izražaja prilikom izvršavanja neke radne aktivnosti zaposlenog. Ti aspekti bezbednosti su vezani
za uticaj različitih sredstava za rad (mašina, alata), uslova rada (buke, vibracija, termalnog
okruženja, itd.), procesa rada (fizičkog rada, mentalnog rada, tempa rada, itd.) i proizvoda
(mobilnog telefona, borbenog aviona, itd) na čoveka.
355
3. SLIČNOST I RAZLIKA IZMEĐU ERGONOMIJE, PROFESIONALNE HIGIJENE I
MEDICINE RADA
Utvrđivanje sličnosti i razlika između Ergonomije, Profesionalne (industrijske) higijene i Medicine

rada je veoma kompleksno pitanje. Razlog za to je što ove naučne discipline poseduju mnogo
sličnosti (pogotovo kada je reč o aspektima bezbednosti), pri čemu razlike ponekad nisu lako
uočljive. Međutim, iako su razlike zamagljene, one ipak postoje.
Ergonomija i profesionalna higijena poseduju veću uzajamnu podudarnost (nego što je to slučaj
između ergonomije i medicine rada), tako da će najpre biti učinjen pokušaj utvrđivanja sličnosti i
razlika između ove dve oblasti. Međutim, na temu utvrđivanja sličnosti i razlika između Ergonomije
i Industrijske higijene, do sada je publikovan samo jedan rad, koji je objavljen u časopisu Journal of
the Ergonomics Society of Korea [2]. Autor tog rada ističe da je veliki broj radova sa ergonomskom
tematikom publikovan u vodećim časopisima iz oblasti higijene rada. Među autorima tih radova je
mnogo autora koji se profesionalno bave higijenom rada. Zaključak autora pomenutog rada je bio
da je Ergonomija komplementarna sa Industrijskom higijenom i da nije sa njom u koliziji.
Slična situacija je i sa kongresima iz oblasti Industrijske higijene. Na primer, iz zbornika radova sa
međunarodnog simpozijuma iz oblasti industrijske higijene pod nazivom "International symposium
on occupational safety and hygiene" [3], može se zapaziti veliki broj tema iz domena ergonomije.
Čak se i u naslovima mnogih radova i nazivima poglavlja u zborniku koristi termin ergonomija.
S obzirom na prethodno izneto, nije teško zaključiti da između Ergonomije i Industrijske higijene
postoji određena sličnost. Kako bi bilo moguće što jednostavnije shvatiti odnos između Ergonomije
i Medicine rada, neophodno je prethodno razmotriti sličnost i razliku između Higijene rada i
Medicine rada. U vezi sa tim, može se reći da Higijena rada (profesionalna ili industrijska higijena)
i Medicina rada proučavaju identične faktore, ali je naglasak na te faktore različit. Higijena rada
akcenat stavlja na otkrivanje štetnih faktora na zdravlje čoveka, merenje i njihovu procenu, dok
Medicina rada akcenat stavlja na efekte koji ti štetni faktori imaju na zdravlje čoveka.
Kako bi utvrdili sličnost između Ergonomije i Profesionalne higijene, kao i sličnost između
Ergonomije i Medicine rada, potrebno je poći od faktora koje oni razmatraju. U vezi sa tim, može se
reći da je velika većina ovih faktora podudarna, posebno kada je reč o fizičkim štetnostima, kao što
su npr. buka, vibracije, visoka i niska temperatura, kvalitet vazduha. Međutim, Ergonomija ređe
obuhvata štetne faktore kao što su biološki i hemijski agensi (mada ih ne isključuje u potpunosti,
ukoliko utiču na ometanje rada). Međutim, Ergonomija obuhvata neke druge faktore koji se ne
obuhvataju (ili se retko obuhvataju) u okviru Profesionalne higijene i Medicine rada, o čemu će u
narednom poglavlju biti više reči. Zavisno od pristupa, Ergonomija može da razmatra probleme
otkrivanja, procene i prevencije štetnih faktora kao i Profesionalna higijena, ali se u okviru
ergonomskih istraživanja takođe mogu razmatrati dejstva štetnih faktora na zdravlje radnika, kao
kod Medicine rada.
Međutim, kod velikog dela stručne javnosti postoji nerazumevanje šta ergonomija proučava i koji
su faktori primarno u njenom fokusu. Jedno od najvećih nerazumevanja ove vrste je prisutno od
strane American Industrial Hygiene Association (AIHA). U svojoj "pozicionoj izjavi" AIHA ističe
da oni veruju da je "Ergonomija multidisciplinarna nauka čiji je primarni fokus na anticipaciji,
prepoznavanju, oceni i kontroli mišićno-skeletnih poremećaja i njihovih faktora rizika na radnom
mestu" [4]. Ako se ova izjava uporedi sa definicijom ergonomije koja je gore navedena, lako može
da se zaključi u kojoj meri je izjava AIHA o Ergonomiji blizu istine. Problem je što i neke druge
međunarodne asocijacije, kao što je recimo Occupational Safety and Health Administration
(OSHA) takođe priznaju doprinos Ergonomije u određivanju i prevenciji mišićno-skeletnih
poremećaja (MSD), dok su ostale mogućnosti i doprinosi Ergonomije u velikoj meri na marginama
poimanja ovih organizacija.
Možemo se zapitati, zašto je to tako? Može se pretpostaviti da postoji više razloga za to. Jedan od
razloga potiče od samih ergonoma, koji su u želji da pojednostave pojam ergonomije širokoj
populaciji često navodili definicije Ergonomije koje samo parcijalno uzimaju u obzir njen domen
razmatranja. Verovatno da su takve definicije Ergonomije, iako pogodne za upamćivanje i
356
neposredno razumevanje, više štetile Ergonomiji kao nauci nego što su joj koristile. Dodatan uzrok
problema su rečnici i enciklopedije, u kojima se takođe navode nekompletne definicije ergonomije.
Jedan od uzroka problema su definicije ergonomije koje nisu dizajnirane od strane ergonomskih
eksperata, već ljudi koji su za svoje lične potrebe smišljali definicije koje su postale javno dostupne
posredstvom interneta. Pored toga, površnost ljudi koji rade u organizacijama kao što su AIHA ili
EU-OSHA je dodatno doprinela stvaranju nekompletne predstave o mogućnostima ergonomije.
Jedan od potencijalnih razloga je takođe gledište o mogućem sukobu interesa ili kompetencija, za
koje svakako nema opravdanja.
4. ERGONOMSKI FAKTORI RIZIKA
Pod ergonomskim faktorima rizika se ovde podrazumevaju ergonomske opasnosti, odnosno faktori
koji su predmet razmatranja ergonomije u smislu uticaja na zdravlje i bezbednost radnika. Svaka
realno procenjena opasnost predstavlja u manjoj ili većoj meri određeni rizik. Uvid u ove faktore je
od značaja za sveobuhvatno razumevanje mogućnosti primene Ergonomije na rešavanje problema
zdravlja i bezbednosti radnika. Međutim, kao što postoje različita gledišta o tome šta je Ergonomija
(koja se ogledaju u njenim definicijama), tako postoje različita gledišta pojedinih autora i određenih
institucija šta spada u faktore opasnosti koji su predmet razmatranja Ergonomije.
U mnogim slučajevima, ergonomske opasnosti se poistovećuju sa uzročnicima pojave mišićno-
skeletnih poremećaja. Tako na primer, pod naslovom "Ergonomske opasnosti" u prvoj rečenici
Australian Government - Commerce ističe da je "Ergonomska opasnost fizički faktor iz okruženja
koji narušava mišićno-skeletni sistem" [5]. Iako u nastavku oni malo detaljnije objašnjavaju šta je
ergonomija, većina čitalaca će ipak ergonomske opasnosti poistovetiti sa uzročnicima mišićno-
skeletnih poremećaja. U vezi sa tim, kao osnovni uzročnici mišićno-skeletnih poremećaja (faktori
opasnosti za pojavu MSD) mogu se izdvojiti:
• Neodgovarajući radni položaj (npr. usled savijanja)
• Učestalo (repetitivno) radno naprezanje
• Pokreti tela koji iziskuju značajnu upotrebu sile
• Dugotrajni pritisak na određeni deo tela (čvrste površine, oštre ivice)
• Dugotrajni stacionarni radni položaj (npr. sedeći)
• Dejstvo vibracija
• Dejstvo ekstremnih ubrzanja (usporenja).
Organizacije kao što su EU-OSHA su prepoznale prednost znanja ergonomskih eksperata u domenu
mišićno-skeletnih poremećaja i trenutno traže saradnju ergonomskih eksperata i konsultacije sa
ergonomskim institucijama, kao što je recimo Federation of European Ergonomics Societies
(FEES), na definisanju politike prevencije i otkrivanja MSDa u radnom okruženju. Međutim, ovo je
samo deo ergonomskih opasnosti koje utiču na zdravlje i bezbednost radnika. Iako cilj ovog rada
nije identifikacija svih ergonomskih opasnosti, ovde će biti pomenute samo neke od njih, koje su
takođe čest predmet proučavanja u okviru ergonomije:
• Dejstvo visokih i niskih temperatura
• Dejstvo buke
• Uticaj visokog i niskog nivoa osvetljenosti
• Mentalni stres
• Neadekvatna organizacija radnih zadataka
• Smenski rad
• Nedovoljne pauze i odmor, itd.
Svi ovi, ali i mnogi drugi faktori koji na ovom mestu nisu pomenuti predstavljaju uticaje, koji se
mogu odraziti na zdravlje i bezbednost radnika. Oni su predmet izučavanja ergonomije više od pola
veka. Sve ovo dodatno ukazuje na mogućnost primene ergonomije za poboljšanje zdravlja i
bezbednosti radne populacije stanovništva.
357
5. ZAKLJUČAK
Sprovedena analiza je ukazala na značaj koji Ergonomija ima za zdravlje i bezbednost na radu.
Osnovna komparativna prednost Ergonomije u odnosu na srodne naučne discipline kao što su
Profesionalna higijena i Medicina rada je u tome što Ergonomija može da ponudi i odgovarajuća
dizajnerska rešenja, koja mogu biti korišćena za povećanje bezbednosti i zdravlja na radu. Pored
toga, ona obuhvata faktore rizika koji potiču od uslova radnog okruženja, kao i faktore rizika koji su
povezani sa fizičkim, ali i mentalnim izvršenjem radnih zadataka. Na taj način, primenom znanja iz
oblasti Ergonomije, moguće je na kompletan i sveobuhvatan način sagledati probleme bezbednosti i
zdravlja pri korišćenju određenog sistema ili proizvoda.
Eksperti iz oblasti ergonomije su u mogućnosti da reše većinu problema koji su vezani za
bezbednost i zdravlje na radu. Iz tog razloga, oni treba da budu uključeni u rešavanje problema koji
se tiču zdravlja i bezbednosti u kompanijama, ravnopravno sa ekspertima koji su profesionalno
vezani za oblast Industrijke higijene ili Medicine rada. S obzirom na njihove kompetencije, društvo
u celini može imati koristi ako eksperte iz oblasti Ergonomije na regularnoj osnovi angažuje za
pitanja zdravlja i bezbednosti na radu. Državnim organima i institucijama koje su zadužene za
rešavanje pitanja zdravlja i bezbednosti se može preporučiti da za svoje ekspertske timove angažuju
minimum jednog eksperta iz oblasti Ergonomije, kako bi određeni problemi bezbednosti i zdravlja
na radu mogli biti adekvatno procenjeni i na najbolji mogući način rešeni.
LITERATURA
[1] Zunjic, A: A new definition of ergonomics, IETI Transactions on Ergonomics and Safety, 2017, Vol. 1
No. 1, pp. 1-6, ISSN 2520-5439
[2] Park, H.S.: A Review on the Relationship of Ergonomics and Industrial Hygiene, Journal of the
Ergonomics Society of Korea, Vol. 31 No.2, pp. 407-411, ISSN 2093-8462
[3] Arezes, P.M. et al: Proceedings of the international symposium on occupational safety and hygiene,
ISBN 13: 978-0-203-72965-6, Guimaraes Portugal, 14-15 February 2013, CRC Press, Boca Raton,
2013
[4] AIHA, American Industrial Hygiene Association Position Statement on Ergonomics. [Internet]
Dostupno na: https://www2.aiha.org (Pristup: 03.11.2019.)
[5] Australian Government - Commerce, 2019. Ergonomic hazards. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2Y8iFNT (Pristup: 03.11.2019.)
358
KONTINUIRANO USAVRŠAVANJE LICA ZA BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA
RADU U NACIONALNIM I REGIONALNIM OKVIRIMA
Vesna Nikolić1, Fakultet zaštite na radu u Nišu, Univerzitet u Nišu

Žarko Janković2, Fakultet zaštite na radu u Nišu, Univerzitet u Nišu
Apstrakt: Pored ratifikacije konvencija, usvajanja i primene zakonske regulative, obrazovanje se

posmatra kao osnovna pokretačka snaga i glavni preduslov daljeg razvoja bezbednosti i zdravlja na
radu. Dokumenti međunarodnih organizacija ukazuju na potrebu svojevrsne integracije politike
bezbednosti i zdravlja na radu i obrazovne politike svakog društva zapravo na značaj celoživotnog
učenja u ovoj oblasti. S tim u vezi, u radu su predstavljeni rezultati komparativne analize
kontinuiranog usavršavanja lica za bezbednost i zdravlje na radu u nacionalnim i regionalnim
okvirima.
Ključne reči: obrazovanje, bezbednost i zdravlje na radu, kontinuirano usavršavanje
CONTINUOUS TRAINING IN OCCUPATIONAL SAFETY AND HEALTH AT THE

NATIONAL AND REGIONAL LEVELS
Abstract: In addition to ratification by conventions, adoption and implementation of legislation,

education is considered as a major driving force and a significant prerequisite for further
development of occupational safety and health. The documents of international organizations
emphasize the need for the integration of occupational safety and health and education policies of
each society, as well as the importance of related lifelong learning. Bearing this in mind, this paper
will introduce the results of a comparative analysis of continuous training in occupational safety
and health at the national and regional level, respectively.
Keywords: education, occupational safety and health, continuous training
1. UVOD
Globalano posmatrano, bezbednost i zdravlje na radu sporo dolazi na mesto priroriteta u strateškim
dokumentima država i poslovanju privrednih subjekata. I pored toga što su mnoge zemlje razvile
zakone za sprovođenje preventivnih i drugih aktivnosti bezbednosti i zdravlja na radu, uslovi rada
za većinu radnika u svetu ne ispunjavaju minimalne standarde i smernice koje su postavile Svetska
zdravstvena organizacija (World Health Organization - WHO) i Međunarodna organizacija rada (u
daljem tekstu MOR),- (International Labour Organization - ILO).
Relevantna istraživanja [1] pokazuju da je veoma mali broj zemalja potvrdilo Konvenciju o
službama za zaštitu na radu (br. 161) i Konvenciju o beneficijama za povrede na radu (br. 121,
1964.) u kojoj su navedene profesionalne bolesti za koje bi se trebala platiti naknada. Usvajanje
ovih konvencija trebalo bi da bude prvi korak ka implementaciji sistema bezbednosti i zdravlja na
radu. Propise o zaštiti na radu primenjuje samo oko 10% populacije u zemljama u razvoju.
Zakonska regulativa se, takođe, nedovoljno bavi problemima bezbednosti u obavljanju ‘’kućnih’’ i
1
vesna.nikolic@znrfak.ni.ac.rs
2
zarko.jankovic@znrfak.ni.ac.rs
359
poljoprivrednih radova. Neformalni sektori često uključuju osetljive subpopulacije u radnoj snazi
kao što su dečiji rad, trudnice i starije osobe, sa ograničenim pristupom zdravstvenoj zaštiti.
Svetska zdravstvena organizacija i Međunarodna organizacija rada razvijaju niz programa za
promociju bezbednosti i zdravlja na radnom mestu, ali rezultati još uvek izostaju, najčešće iz
finansijskih razloga. Međunarodna organizacija rada igra važnu ulogu u promovisanju politike
bezbednosti i zdravlja na radu (u daljem tekstu BZNR) i postavlja minimalne standarde u
konvencijama zasnovanim na etičkim principima. Konvencije međunarodne organizacije rada
(MOR) uključuju broj 81 (inspekcija rada), br. 155 (zaštita na radu i zdravlje), br. 161 (službe za
zaštitu na radu), br. 170 (hemijska bezbednost), br. 174 (sprečavanje velikih industrijskih nesreća)
itd. Osim toga, osnovne konvencije MOR-a uključuju i slobodu udruživanja, dečiji rad, prisilni rad i
pitanja diskriminacije itd. Iako je Međunarodna organizacija rada (MOR) važna referenca za
standarde bezbednosti zdravlja na radu, konvencije i preporuke zahtevaju nacionalnu ratifikaciju, a
nedostatak ratifikacije i naknadne primene ugrožavaju uticaj konvencija.
Pored ratifikacije konvencija i usvajanja zakonske regulative, postalo je jasno da je znanje osnovna
pokretačka snaga i glavni preduslov daljeg razvoja bezbednosti i zdravlja na radu. Dokumenti
brojnih međunarodnih organizacija (WHO, ILO, EU-OSHA, ENETOSH idr)3 ukazuju na potrebu
integracije bezbednosti i zdravlja na radu u sistem školskog obrazovanja (osnovno, srednje,
visokoškolsko) i značaj doživotnog obrazovanja u ovoj oblasti. U Republici Srbiji, formalno
obrazovanje za bezbednost i zdravlje na radu podršku nalazi u zakonskim i strateškim dokumentima
koji se odnose na bezbednost i zdravlje na radu sa jedne strane i, sa druge strane zakonskim i
strateškim dokumentima koji s se odnose na sistem obrazovanja4. Dakle radi se o svojevrsnoj
integraciji politike bezbednosti i zdravlja na radu i obrazovne politike koja treba da doprinese:
razvoju kulture prevencije i bezbednosti, uključivanja svih kategorija stanovništva u programe
bezbednosti i zdravlja, uključivanje obrazovanja o riziku i bezbednosti u sve nivoe obrazovanja,
promociji zdravlja u radnom i životnom okruženju, stvaranju bezbednog radnog i životnog
okruženja, stvaranju i razvoju bezbednih i zdravih životnih stilova, unapređivanju sistema
bezbednosti i zdravlja na radu, i u krajnjoj instanci privrednom i društvenom razvoju uopšte.
2. KONTINUIRANO OBRAZOVANJE – POJAM I ODREĐENJA
Kao odgovor na potrebe stalnog usvajanja znanja i učenja, u području obrazovanja pojavljuju se
različiti pojmovi: doživotno obrazovanje, celoživotno učenje, permanentno obrazovanje,
obrazovanje odraslih, kontinuirano obrazovanje i usavršavanje, samoobrazovanje, povratno
obrazovanje i dr. Bez pretenzija da se upustimo u šira i produbljenija razmatranja raznolikih
stanovišta, evidentna je saglasnost autora da svi ovi pojmovi upućuju na potrebu za daljnjim
obrazovanjem nakon završenog formalnog obrazovanja odnosno na potrebu stalnog učenja i
obrazovanja.
U zemljama engleskog govornog područja proširio se termin kontinuirano obrazovanje (engl.
continuing education). S jedne se strane, ovaj termin podrazumeva obrazovanje odraslih, dok s
druge se strane, u cilju razlikovanja obrazovanja onih odraslih koji nisu završili osnovno
obrazovanje od obrazovanja onih koji imaju završene više nivoe formalnog obrazovanja,
upotrebljava u značenju “trajnoga profesionalnog obrazovanja odraslih”. U drugome se značenju
katkad upotrebljava i naziv daljnje obrazovanje (engl. further education).
3
ISSA (2009.) Lisbon Charter on Education and Training in Prevention, Vienna; EU-OSHA (2009). OSH in the school
curriculum – Member States activities, Facts 82, Luxemburg, Bilbao; WHO (2005.). The Bangkok Charter for Health
Promotion in a Globalized World. Bangkok idr.
4
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Sl. glasnik RS", br. 88/2017); Zakon o osnovnom obrazovanju i
vaspitanju (,,Službeni glasnik RS”, broj 55/13 i 101/2017); Zakonu o srednjem obrazovanju i vaspitanju (,,Službeni
glasnik RS”, broj 55/13 i 101/2017); Zakon o dualnom obrazovanju ("Sl. glasnik RS", br. 101/2017).
360
Kontinuirano obrazovanje se odnosi na programe i procese obrazovanja odraslih koji se dešavaju
posle obaveznog obrazovanja, odnosno za neke kategorije posle inicijalnog obrazovanja ili posle
ulaska u svet rada u cilju: unapređenja znanja, veština i kompetencija, sticanja novih kompetencija,
daljeg personalnog i profesionalnog razvoja.
Kontinuirano usavršavanje je uži pojam od kontinuiranog obrazovanja i odnosi se na ono
obrazovanje koje se sastoji u sticanju dodatnih znanja i veština, potrebnih za uspešno obavljanje
posla i radnih zadataka.
Dakle, kontinuirano obrazovanje/usavršavanje je deo celoživotnog učenja i može obuhvatiti bilo
koji vid ili oblik obrazovanja koji je ključan sa stanovišta zapošljavanja i rada odraslih [2]. U
pitanju je proces stalne nadogradnje i povećanja znanja stečenog u formalnom školskom sistemu sa
ciljem da se usavrše postojeće sposobnosti i steknu nova znanja, veštine i kompetencije za određena
zanimanja.
3. KONTINURANO OBRAZOVANJE I USAVRŠAVANJE U SISTEMU BEZBEDNOSTI I

ZDRAVLJA NA RADU
Koncept kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja imperativno mora da odgovori na promene u

svetu rada i njihove refleksije na sistem bezbednosti i zdravlja na radu. Brojne međunarodne
organizacije pokreću akcije i kampanje koje se odnose na edukaciju radnika i stručnjaka za zaštitu
na radu (WHO, ILO, EU-OSHA, ENETOSH idr), međutim još uvek je mali broj empirijskih
istraživanja koja imaju holistički pristup ovoj problematici. U pokušaju oblikovanja koncepcije
kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja za bezbednost i zdravlje na radu, moramo se, najpre,
osvrnuti na funkciju i cilj kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja, ciljne grupe, organizacione
modele putem kojih se ostvaruju utvrđene funkcije i ciljevi, kao i način vrednovanja ostvarenih
rezultata.
3.1. Ciljevi i ishodi kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja
Cilj kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu u osnovi

proizilazi iz opšte društvene potrebe za ostvarivanjem i permanentnim unapređivanjem bezbednosti,
zdravlja i kvaliteta rada i života uopšte [3]. U zavisnosti od kategorije obrazovne populacije, ciljevi
kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja međusobno se razlikuju i svrstavaju u dve osnovne
kategorije. Jedna od njih obuhvata područje školskih (nastavnih) oblika obrazovnog rada i više se
odnosi na termin i koncept kontinuiranog obrazovanja, a druga na područje vanškolskih oblika
obrazovanja i usavršavanja zaposlenih lica odnosno svih lica koja učestvuju u realizaciji aktivnosti i
poslova bezbednosti i zdravlja na radu, i posmatra se u okviru kontinuiranog usavršavanja.
Ciljevi kontinuiranog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja su međusobno povezani, uslovljeni
i teško ih je mehanički odvajati i rigidno posmatrati. Pa ipak, kontinuirano obrazovanje možemo da
posmatramo u širem smislu kao obrazovanje koje se odnosi na sve programe i procese obrazovanja
odraslih koji se dešavaju posle inicijalnog obrazovanja ili posle ulaska u svet rada sa ciljem
unapređenja znanja, sticanja novih profesionalnih kompetencija i daljeg profesionalnog razvoja.
Kao što je, u prvom delu rada, pomenuto kontinuirano usavršavanje je uži pojam od kontinuiranog
obrazovanja, a odnosi se na programe obrazovanja koji su više usmereni na sticanje dodatnih znanja
i veština, potrebnih za uspešno obavljenje posla i konkretnih radnih zadataka u skladu sa
savremenim trendovima i potrebama u određenom području ljudskog rada i delovanja.
3.2. Ciljne grupe kontinuiranog obrazovanja za bezbednost i zdravlje na radu
Prisustvo i permanentno generisanje rizika različite prirode i karaktera u radnoj sredini, novi oblici
organizovanja rada, nove tehnologije, promene u demografskoj strukturi radno aktivnog
stanovništva (npr. rastući procenat učešća žena), radnici migranti i dr., neki su od izazova koji su
361
uticali da se bezbednost i zdravlje na radu posmatra u svetlu koncepcije kontinuiranog obrazovanja
i usavršavanja.
Važne ciljne grupe kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja za bezbednsot i zdravlje na radu su:
zaposleni radnici, predstavnici zaposlenih i koordinatori za bezbednost i zdravlje na radu,
poslodavci, rukovodioci/menadžeri, upravljačka struktura, lekari medicine rada, inspektori rada,
osiguravajuća društva, nadležni organi za bezbednost i zdravlje na radu.
a) Osposobljavanje zaposlenih
U oblasti rada i zapošljavanja, obrazovanje za bezbednost i zdravlje na radu postavlja se kao

kontinuirani i permanentan zahtev [2]. Jedno od osnovnih načela ovog zahteva je da zaposleno lice,
bez obzira na radnu funkciju i stepen stručnosti, ne može biti uključeno u proces rada ako prethodno
nije na odgovarajući i propisan način osposobljeno za bezbedan rad, kako je definisano u Zakonu o
bezbednosti i zdravlju na radu Republike Srbije, [4].
U Republici Srbiji, sadržaji koji se odnose na bezbednost i zdravlje na radu predstavljaju obavezni
deo osposobljavanja svih zaposlenih i to: kod zasnivanja radnog odnosa odnosno drugog radnog
angažovanja, premeštanja na druge poslove, prilikom uvođenja nove tehnologije, novih sredstava za
rad ili promene opreme za rad, kod promene procesa rada koji može prouzrokovati promenu mera
za bezbedan i zdrav rad (član 27) [4]. Osposobljavanje za bezbedan i zdrav rad zaposlenog mora da
bude prilagođeno specifičnostima njegovog radnog mesta i sprovodi se po programu, čiji sadržaj
poslodavac mora, kada je to potrebno, da obnavlja i menja [4]. Ako tome dodamo da se periodične
provere osposobljenosti za bezbedan i zdrav rad zaposlenog koji radi na radnom mestu sa
povećanim rizikom vrše najkasnije u roku od jedne godine od dana prethodne provere, a na ostalim
radnim mestima najkasnije u roku od četiri godine od dana prethodne provere (član 28) [4]
očigledna je prisutnost odrednice kontinuiteta učenja i sticanja znanja te se, šire posmatrano i samo
osposobljavanje zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu može posmatrati kao oblik
kontinuiranog usavršavanja na radnom mestu5.
b) Usavršavanje predstavnika zaposlenih i koordinatora za bezbednost i zdravlje na radu
Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu Republike Srbije [4] zaposleni kod poslodavca
imaju pravo da izaberu jednog ili više predstavnika za bezbednost i zdravlje na radu (najmanje tri
predstavnika zaposlenih obrazuju Odbor za bezbednost i zdravlje na radu, član 44). S obzirom da
predstavnik zaposlenih učestvuje u razmatranju svih pitanja koja se odnose na bezbednost i zdravlje
na radu, jasna je potreba usavršavanja ove kategorije obrazovne populacije u oblasti bezbednosti i
zdravlja na radu.
Predstavnik radnika za zaštitu na radu u Hrvatskoj je‘’povjerenik radnika.’’ Kod poslodavca radnici
između sebe mogu birati ’’povjerenika radnika’’ za zaštitu na radu, a prema aktuelnoj zakonskoj
regulativi ove države poverenik se mora ''osposobljavati se za obavljanje poslova povjerenika
radnika za zaštitu na radu i stalno proširivati i unapređivati znanje te pratiti i prikupljati obavijesti
od važnosti za svoj rad’’ [5]. Zakonska regulativa Crne Gore, takođe, definiše da je poslodavac
dužan da predstavniku zaposlenih obezbedi odgovarajuće oblike osposobljavanja.6
Kada su u pitanju koordinatori za izradu projekta i koordinatori za izvođenje radova, Uprava za
bezbednost i zdravlje na radu Republike Srbije organizuje pripremu ispita i polaganje stručnog
ispita za obavljanje poslova koji su u njihovoj nadležnosti [6], no otvorena su pitanja kontinuiranog
usavršavanja i ove kategorije obrazovne populacije u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu
Republike Srbije. U zakonskim dokumentima pojedinih država EU posebno se ukazuje da su se
''koordinatori zaštite na radu dužni usavršavati'' [7].
5
Zbog ''osvežavanja'' i promene programa, stalne provere osposobljenosti itd
6
Zakon o zaštiti i zdravlju na radu, "Službeni list Crne Gore", broj 34/14. (čl.25.)
362
c) Usavršavanje poslodavaca - rukovodioci/menadžeri, upravljačka struktura
Rezultati relevantnih istraživanja ukazuju na krucijalnu ulogu poslodavca i menadžera u

postizanju rezultata na polju bezbednosti i zaštite, posebno u stvaranju bezbednosne kulture u
organizaciji [8]. Svest o riziku, posvećenost i participacija poslodavca i rukovodećih kadrova
preduslov su za odgovarajuću procenu bezbednosne situacije, razumevanje i poboljšanje postojeće
bezbednosne kulture i prakse u organizaciji. Zakonska dokumenta pojedinih zemalja EU definišu
obavezno usavršavanje poslodavaca u oblasti zaštite na radu.
Primera radi, prema članu 29. Zakona o zaštiti na radu Republike Hrvatske ’’poslodavac, odnosno
njegov ovlaštenik moraju biti osposobljeni i moraju se stručno usavršavati iz područja zaštite na
radu, u skladu s procjenom rizika'' [5].
U Republici Sloveniji, poslodavci koji sami obavljaju poslove bezbednosti i zdravlja na radu dužni
su da pohađaju program obuke za bezbednost i zdravlje na radu [9].
Razvijene kompanije promovišu pristup ’’učenja kroz rad’’ kako bi se povećala svest i posvećenost
onih koji donose odluke o potrebi i značaju investicija u bezbednost i zaštitu na radu. Izvori ukazuju
da programi obrazovanja za poslodavce i menadžere, treba da obuhvate, pored aktuelne zakonske
regulative, i sledeće sadržaje:
 osnovni principi i zakonitosti upravljanja bezbednošću i zaštitom;
 karakteristike sistema osiguranja kompanije od nezgoda;
 bezbednosna situacija u kompaniji; postojeći rizici na radnim mestima; statistički podaci o
povredama, premije i troškovi, potencijalne velike nesreće i veliki gubici, evaluacija
bezbednosnog programa;
 postavljanje ciljeva bezbednosti i potrebni akcioni planovi [8].
Obuka upravljačke strukture preduzeća u oblasti menadžmenta bezbednošću i zdravljem na radu

(OHSAS 18001:2007 / ISO 45001:2018) takođe predstavlja značajan aspekt kontinuiranog
usavršavanja s ciljem poboljšanja performansi bezbednosti i zdravlja na radnom mestu. U skladu sa
savremenim intencijama radna organizacija (preduzeće i dr.) treba da uspostavi i održava procedure
za obezbeđenje osposobljenosti zaposlenih i razvoj njihove svesti o značaju usaglašenosti sa
politikom i procedurama u ovoj oblasti, posledicama njihovih radnih aktivnosti u odnosu na
bezbednost i zdravlje na radu, kao i koristi od poboljšanih ličnih učinaka, svojim ulogama i
odgovornostima uključujući spremnost i reagovanje u slučajevima opasnosti, mogućim posledicama
odstupanja od radnih procedura i dr. U svakom slučaju, organizacija obrazovnog rada i procedure za
obuku moraju uzeti u obzir različite nivoe odgovornosti, sposobnosti i obrazovanja i, s druge strane,
postojeće i potencijalne rizike i zdravstvene probleme zaposlenih.
Generalno posmatranao, programe obrazovanja i usavršavanja menadžera valja fokusirati na
bezbednosne probleme koji su specifični za tu organizaciju i ekonomske implikacije na polju
bezbednosti. Edukativni materijali bi trebalo da pokažu troškove nezgoda, kao i da predstave uticaj
dobre strategije bezbednosti na polju finansija. Ovakav pristup obuke za menadžere treba da
doprinese razvoju bezbednosne svesti rukovodećih kadrova i razumevanju pravnog, socijalnog i
ekonomskog značaja bezbednosti i zaštite. Značajnu podršku u realizaciji obuke mogu pružiti
konsultanti osiguranja koji kao spoljni saradnici poseduju značajne informacije o bezbednosti,
posebno o troškovima nezgoda i njihovom uticaju na profit i produktivnost organizacije. Takođe,
neophodna je saradnja poslodavca i menadžera sa odgovornim licem za bezbednost i zdravlje na
radu i radnicima u neposrednom proizvodnom procesu kako zbog odgovarajuće analize i procene
bezbednosne situacije, tako i zbog stvaranja temelja za buduće zajedničke aktivnosti radi
poboljšanja bezbednosti i zaštite zaposlenih u organizaciji.
Efekti obrazovanja/usavršavanja poslodavca i menadžera mogu se posmatrati i evaluirati kroz
realizaciju postavljenih ciljeva, smanjenje broja povreda na radu ili, pak, kroz komparaciju sa
drugim kompanijama koje ne realizuju programe usavršavanja poslodavaca i rukovodećih kadrova
iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.
363
d) Usavršavanje lekara medicine rada i inspektra rada za bezbednost i zdravlje na radu
Zdravstvena zaštita u svim svojim područjima stalno se razvija i menja u skladu sa brzim
promenama u svetu. Promocija zdravlja i zdravstveno obrazovanje takođe prolaze kroz promene
pokušavajući da se prilagode aktuelnim potrebama. Jedno od područja promene je radno mesto sa
svim svojim zdravstvenim aspektima. Sa aspekta promocije i zaštite zdravlja na radnom mestu u
Republici Srbiji posebno mesto i ulogu ima medicina rada. Za obavljanje poslova zaštite zdravlja
na radu, poslodavac angažuje službu medicine rada7 [4].
U Republici Srbiji, kontinuirano usavršavanje zdravstvenih radnika i saradnika zakonski je
propisano i definisano Zakonom o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije [11]. Polazeći od toga,
lekari medicine rada imaju pravo i dužnost da se u toku rada usvršavaju, i to je zapravo uslov za
dobijanje odnosno obnavljanje njihove licence. Prema članu 187. pomenutog Zakona kontinuirana
edukacija podrazumeva: učešće na stručnim i naučnim skupovima; učešće na seminarima,
kursevima i drugim programima kontinuirane edukacije. Međutim, svakako su posebno značajna
pitanja saradnje službe medicine rada i lica/službe za bezbednost i zdravlje na radu u unapređivanju
sistema bezbednosti i zdravlja na radu.
Specijalista medicine rada neposredno sarađuje sa stručnim licem zaduženim za bezbednost i
zdravlje na radu s ciljem upoznavanja zaposlenih i poslodavca sa rizicima po zdravlje koji su
povezani sa radom, učestvuje u izradi akta o proceni rizika radnih mesta i savetuje poslodavca pri
izboru i testiranju novih sredstava za rad, opasnih materija i sredstava i opreme za ličnu zaštitu na
radu sa zdravstvenog aspekta. Pored ovih i druge zakonom propisane aktivnosti medicine rada u
zaštiti zdravlja na radu zaposlenih [4], upućuju na potrebu kontinuiranog usavršavanja specijalista
medicine rada o svim onim pitanjima koji su, sa njihovog stanovišta, značajni za unapređivanje
sistema bezbednosti i zdravlja na radu [10].
Razvijanje i usvajanje mehanizama i procedura za sprovođenje propisa o bezbednosti i zdravlja na
radu podrazumeva kontinuirano usavršavanje znanja za vršenje inspekcijskog nadzora imajući u
vidu nove propise u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, kao i druge propise koji su u vezi sa
propisima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Pored lekara medicine rada, kontinualno
usavršavanje znanja iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu moraju da imaju i inspektori rada,
predstavnici osiguravajućih društava, ali i nadležni organi odgovarajućih ministarstava.
3.3. Usavršavanje stručnih lica za bezbednost i zdravlje na radu u nacionalnim i regionalnim

okvirima
U Republici Srbiji, odgovorno lice za bezbednost i zdravlje na radu jeste lice koje obavlja poslove
bezbednosti i zdravlja na radu, ima položen stručni ispit o praktičnoj osposobljenosti i koje
poslodavac rešenjem odredi za obavljanje tih poslova [4]. Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju
na radu [4], lice za bezbednost i zdravlje na radu je dužno da kontinuirano usavršava znanja u
oblasti bezbednosti i zdravlja na radu (član 40), dok je poslodavac dužan da obezbedi usavršavanje
znanja u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenom koga odredi za obavljanje tih poslova
(član 38).
Cilj kontinuiranog stručnog usavršavanja znanja lica za bezbednost i zdravlje na radu jeste
unapređenje stručnih kompetencija za obavljanje poslova, unapređenje kvaliteta obavljanja poslova
i upoznavanje sa efikasnim dobrim praksama u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu [12]. U Srbiji,
„Pravilnik o programu usavršavanja znanja i drugim pitanjima u vezi sa usavršavanjem znanja
lica za bezbednost i zdravlje na radu“ [12] propisuje program usavršavanja znanja, oblike
7
Prema ćlanu 41 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu [4] služba medicine rada:
 učestvuje u identifikaciji i proceni rizika na radnom mestu i radnoj okolini prilikom sastavljanja akta o proceni
rizika;
 upoznaje zaposlene sa rizicima po zdravlje koji su povezani sa njihovim radom i obavlja poslove
osposobljavanja zaposlenih za pružanje prve pomoći;
 utvrđuje i ispituje uzroke nastanka profesionalnih oboljenja i bolesti u vezi sa radom;
364
usavršavanja znanja (predavanja, seminari, treninzi, radionice, okrugli stolovi, konferencije) i način
verifikacije učešća lica u programima stručnog usvršavanja8. Stručno usavršavanje lica za
bezbednost i zdravlje na radu sprovodi se prema Programu (sastavni deo Pravilnika) koji obuhvata
sledeće programske oblasti/celine, i to:
1) Opšte i posebne mere u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu – novi propisi i primeri dobre
prakse;
2) Način i postupak procene rizika na radnom mestu i u radnoj okolini – novi propisi i primeri
dobre prakse.
Ovim programom su, pored programskih oblasti, definisani: ciljna grupa (lica za bezbednost i
zdravlje na radu), ciljevi, očekivani ishodi programa usavršavanja, ključne tačke sadržaja i oblici i
metode rada.
U Republici Hrvatskoj, osnovni propis koji zakonski uređuje područje zaštite na radu je Zakon o
zaštiti na radu Republike Hrvatske [5] dok su pitanja osposobljavanja, polaganja stručnog ispita i
usavršavanja znanja regulisana 2Pravilnikom o osposobljavanju iz zaštite na radu i polaganju
stručnog ispita” [13]. U Hrvatskoj stručnjak zaštite na radu je radnik kojeg je poslodavac odredio
za obavljanje poslova zaštite na radu i koji ispunjava propisane uslove za obavljanje tih poslova.
Pravilnik o osposobljavanju iz zaštite na radu i polaganju stručnog ispita [13] propisuje kako je
navedeno sledeće:
1) “osposobljavanje za rad na siguran način,
2) osposobljavanje i usavršavanje poslodavca, ovlaštenika i poverenika radnika za zaštitu na
radu,
3) način i uslove polaganja stručnog ispita za stručnjaka zaštite na radu i koordinatora zaštite
na radu, oblike stalnog stručnog usavršavanja i vođenje registra izdanih uvjerenja”.
Prema propisima zakonodavstva u Hrvatskoj, poslodavac je obavezan da omogući stručnjacima

zaštite na radu stručno usavršavanje. Zakonska dokumenta RH [5] ukazuju na neophodan pravac
usvršavanja stručnjaka za zaštitu na radu: “Osoba ovlaštena za obavljanje poslova osposobljavanja
za rad na siguran način mora imati osnovna andragoška znanja, koja dokazuje ispravom ovlaštene
ustanove o osposobljenosti iz područja osnovnih andragoških znanja, odnosno potvrdom
visokoškolske ustanove, ako je ta znanja stekla tijekom studija” (član 30.)
Takođe, zakonski je podržana [5] integracija obrazovnog i sektora zaštite na radu “programi
obrazovanja, prekvalifikacije, osposobljavanja i usavršavanja za obavljanje određenih poslova
obuhvaćaju i posebne sadržaje o zaštiti na radu u opsegu koji odgovara potrebi struke za koju se
provodi obrazovanje, prekvalifikacija, osposobljavanje ili usavršavanje” (član 79).
U Severnoj Makedoniji osnovni propis koji reguliše područje zaštite na radu je “Zakonot za
bezbednost i zdravje pri rabota” [14]. “Stručno lice za bezbednost pri rabota” je stručno lice koje
poslodavac odredi za izvršavanje stručnih zadataka koji se odnose na bezbednost pri radu. Pitanja
polaganja stručnog ispita9 definisana su Programom za polaganje stručnog ispita za bezbednost na
radu [15], dok su ostala pitanja edukacije i usavršavanja znanja regulisana Pravilnikom o načinu
bodovanja aktivnog i pasivnog učešća obukama za stručno usavršavanje stručnih lica za bezbednost
na radu i forma i obrazac ostvarenih bodova za učešće na obuci za stručno usavršavanje [16].
U Severnoj Makedoniji se usavršavanje stručnih lica za bezbednost i zdravlje na radu vrši preko
učestvovanja u obukama za stručno usavršavanje koje organizuju nastavno-naučne ustanove,
državni organi, pravna lica iz oblasti bezbednsot i zdravlje na radu (status organizatora)10. Da bi se
obezbedilo kontinuirano profesionalno usavršavanje, stručna lica su dužna da u roku od 5 godina
8
Član 7. Organizator programa stručnog usavršavanja učesniku izdaje potvrdu o učešću.
9
Stručni ispit se polaže radi provere potrebnog stručnog znanja iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Stručni ispit
može da polaže lice koje, pored ostalih propisanih uslova ispunjava uslov da ima visoko obrazovanje ZNR,
tehničkog ili drugog odseka koji odgovara delatnosti poslodavca (diploma završenog četvorogodišnjeg visokog
obrazovanja), član 17, [18].
10
Pravna lica iz oblasti BZNR traba da ispune određene uslove da bi imala status organizatora (da imaju najmanje dva
lica koja su sprovela i održala najmanje tri obuke iz oblasti BZNR na nacionalnim i međunarodnim konferencijama i
imaju najmanje tri godina iskustva u organizaovanju konferencija, godišnji program obuka idr. (član 18).
365
dobiju 100 bodova učestvujući aktivno ili pasivno u različitim oblicima obrazovnih aktivnosti.
Organizator izdaje sertifikat za dobijene poene učešća stručnog lica na treningu za profesionalni
razvoj, a stručno lice je dužno da najkasnije do 31. marta tekuće godine izvesti Državni inspektorat
za rad o bodovima ostvarenim učešćem u raznim oblicima stručnog usvrašavanja.
U Republici Sloveniji osnovni propis koji reguliše područje zaštite na radu je “Zakon o varnosti in
zdravju pri delu” [17]. Stručno lice/radnik (“strokovni delavec”) je osoba kojoj poslodavac poveri
stručne poslove zaštite na radu, a koja ispunjava uslove koji su definisani posebnim pravilnikom
[18]. Stručni ispit može da polaže odnosno poslove zaštite na radu može da obavlja osoba sa
završenim četvrtim, petim ili šestim stepenom obrazovanja u zavisnosti od broja radnika i rizika na
radnom mestu.
Pitanja polaganja stručnog ispita definisana su Pravilnikom o obavljanju stručnog ispita za
bezbednost i zdravlje na radu [19], dok su pitanja kontinuiranog usavršavanja regulisana
Pravilnikom o stalnom stručnom usavršavanju i osposobljavanja u području zaštite na radu [20].
Ovim pravilnikom uređuju se i vrste programa obuke, ocenjivanje programa i izdavanje sertifikata
obuke/sertifikacija obuke. Zanimljivo je da su pomenutim Pravilnikom definisana pitanja
usavršavanja stručnih radnika/lica za bezbednost i zdravlje na radu, ali i pitanja edukacije tačnije
prilagođene obuke za bezbednost i zdravlje na radu poslodavaca koji sami obavljaju poslove zaštite
na radu (poslodavci kao stručna lica za bezbednost i zdravlje na radu) [20].
Cilj stalog stručnog usavršavanja za stručnjake zaštite na radu je održavanje i ažuriranje
profesionalnih veština i sposobnosti za obavljanje zadataka u cilju poboljšanja kvaliteta usluga u
oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, podrška profesionalnom razvoju svakog stručnjaka u oblasti
bezbednosti i zdravlja i promocija doživotnog učenja za rad [20].
Cilj prilagođene obuke za poslodavce je razvoj stručne osposobljenosti i kompetencija za obavljanje
poslova i poboljšanje kvaliteta bezbednosti i zdravlja na radu aktivnim obavljanjem profesionalnih
zadataka [20].
Stručna lica za zaštitu na radu imaju pravo i obavezu stalnog stručnog usavršavanja u okviru jednog
od sledećih programa [20]:
 programa profesionalnog razvoja/usvršavanja koji nadograđuju, produbljuju i šire znanja iz
već dobijenih programa obrazovanja za bezbednost i zdravlje na radu11 ;
 programa osposobljavanja i obuke (programi modernizacije) koji omogućavaju kontinuirani
profesionalni razvoj, ažuriranje znanja, upoznavanje sa efikasnim bezbednosnim praksama i
uspešnim pristupima; i
 drugih programa obrazovanja i usavršavanja u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu koje
stručni radnik pohađa u Sloveniji ili inostranstvu (čiji su ciljevi u skladu sa napred
navedenim ciljevima usavršavanja).
Programi prilagođene obuke za poslodavace traju 8 sati i obuhvataju: pregled propisa iz oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu, procena rizika, informisanje radnika, obuka radnika za bezbednost i
zdravlje na radu, registracija i upravljanje dokumentacijom, sprečavanje psihosocijalnih rizika i
saradnja sa službom medicine rada.
Učešćem u programima i nakon završetka svih obaveza, stručnjak ima pravo da dobije određeni
broj poena, što dokazuje da je kvalifikovan da obavlja određene stručne poslove u skladu sa
zakonom o bezbednosti i zdravlja na radu. Programi se boduju na različit način u zavisnosti od toga
da li su u pitanju programi stručnog usavršavanja ili osposobljavanja odnosno da li je u pitanju
aktivno ili pasivno učešće u programima edukacije.
U Crnoj Gori osnovni propis koji reguliše područje zaštite na radu je “Zakon o zaštiti i zdravlju na
radu” [21]. Prema članu 39 Zakona, poslodavac je dužan da stručnim licima koja su kod njega
zaposlena i stručnoj službi obezbedi usavršavanje znanja.
Pravilnik o polaganju stručnog ispita za lica koja se bave poslovima zaštite na radu [22] utvrđuje
uslove, program i način polaganja stručnog ispita za lica koja se bave poslovima zaštite na radu.
11
U ovom slučaju pružaociprograma stručnog usavršavanja (“provajderi”) su visokoškolske ustanove koje pružaju javno
priznate studijske programe koji vode ka kvalifikaciji koja je neophodna za obavljanje stručnih poslova zaštite na
radu. Izvršioci drugih programa mogu biti i druga pravna lica.
366
Stručni ispit mogu polagati samo lica koja imaju visoku stručnu spremu tehničkog i drugog
odgovarajućeg smera i godinu dana radnog iskustva u struci. Lica koja su na poslovima iz oblasti
zaštite i zdravlja na radu provela najmanje pet godina nisu dužna da polažu stručni ispit, ako: imaju
završen Fakultet zaštite na radu; naučni stepen magistra i doktora tehničkih nauka; ako su
specijalisti medicine rada; inspektori koji su vršili nadzor nad zaštitom na radu. Kao i u svim
prethodno analiziranim državama, obaveze stručnog lica podrazumevaju, pored ostalog, pripremu,
realizaciju i proveru osposobljavanja zaposlenih za bezbedan rad [23]. Zakonska dokumenta ove
države, takođe, promovišu vaspitanje i obrazovanje u oblasti zaštite i zdravlja na radu kao sastavni
deo opšteg i profesionalnog osposobljavanja na svim vrstama i stepenima školovanja [21].
4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA
Analiza relevantnih izvora potvrdila je naše stanovište da obrazovanje i usvršavanje iz oblasti

bezbednosti i zdravlja na radu treba posmatrati široko, ekstenzivno, počev od svih zaposlenih lica
preko lica koja se stručno i profesionalno bave poslovima zaštite na radu do svih ostalih lica koja
posredno ili neposredno utiču ili mogu uticati na unapređenje sitema bezbednosti i zdravlja na
radnom mestu [24].
Kada je u pitanju kontinuirano usavršavanje stručnjaka/lica za bezbednost i zdravlje naradu,
najnoviji propisi svih, u radu, posmatranih država (Srbije, Hrvatske, Makedonije, Slovenije i Crne
Gore) definišu da je dužnost lica/stručnjaka za zaštitu na radu da kontinuirano usavršava znanja
odnosno da je dužnost poslodavca da obezbedi usavršavanje znanja u oblasti bezbednosti i zdravlja
na radu zaposlenom koga odredi za obavljanje tih poslova. Takođe, donešeni su i podzakonski
dokumenti koji, u većoj ili manjoj meri, uređuju usavršavanje ovih lica. Međutim, otvoreno je
pitanje koliko je, zapravo, u praksi zaživeo sistem kontinuiranog usavršavanja lica za bezbednost i
zdravlje na radu.
Svakako, kontinuirano usavršavanje stručnjaka/lica za bezbednost i zdravlja na radu pored lične
brige i odgovornosti, mora da bude društveno i materijalno podsticano i usmeravano. S tim u vezi
veliku odgovornost nose kako visokoškolske institucije koje školuju kadrove u ovoj oblasti, tako i
nadležna ministarstva i organi (Ministarstvo za rad - Uprava za bezbednost i zdravlje na radu,
Ministarstvo prosvete i nauke), ali i sami poslodavci, privredna društva, udruženja inženjera zaštite
na radu i dr.
Ispunjavanje složenih zadataka kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja za bezbednost i zaštitu
zdravlja na radu ne sme se prepustiti amaterskom i šablonskom pristupu obrazovanju kakva je često
praksa prilikom osposobljavanja za bezbednost i zdravlje na radu. Koncepcija kontinuiranog
obrazovanja i usavršavanja ne prihvata rigidnost i birokratsko-administrativno ponašanje u
rešavanju vitalnih pitanja učenja i obrazovanja za bezbednost i zdravlje na radu. Kao što je potrebno
stvaralaštvo i invencija u procesu rada i proizvodnje, to se isto traži i od organizovanja i
ostvarivanja koncepcije kontinuiranog obrazovanja i usavršavanja za bezbednost i zaštitu zdravlja
na radu.
S obzirom da se ova koncepcija odnosi na odraslu obrazovnu populaciju, njenu realizaciju treba
posmatrati u svetlu zakonskih i podzakonskih propisa u oblasti obrazovanja odraslih [25, 26] koja
obrazovanje i celoživotno učenje odraslih definiše kao deo jedinstvenog sistema obrazovanja u
funkciji sticanja kompetencija i kvalifikacija potrebnih za lični i profesionalni razvoj i koji jasno
definišu uslove za sticanje statusa javno priznatog organizatora aktivnosti obrazovanja odraslih
(u daljem tekstu JPOA), između ostalog, i u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu12.
12
Nakon donošenja propisa koji regulišu obrazovanje odraslih u Republici Srbiji:
 Uspostavljen je sistem kojim pružaoci usluga neformalnog obrazovanja mogu da steknu status (JPOA) i na taj
način budu prepoznati u sistemu obrazovanja i vaspitanja
 Sticanje statusa (JPOA) podrazumeva ispunjavanje posebnih uslova u pogledu programa, kadra, prostora i
opreme
 Uveden je nadzor Ministarstva nad radom javno priznatog organizatora obrazovnih aktivnosti (JPOA)
 Podaci iz javnih isprava koje izdaju (JPOA) unose se u radnu knjižicu
367
Svakako, koncept kontinuiranog usavršavanja lica za bezbednost i zdravlje na radu otvara pitanja
programa odnosno izbora programskih sadržaja koji se moraju posmatrati multidisciplinarno
upravo kao što su i multidisciplinarni zadaci stručnjaka za zaštitu na radu što znači da treba otvoriti
mogućnosti za realizaciju različitih programa sa svim onim temama i sadržajima koji prate
savremene trendove i inovativne pristupe u ovoj oblasti. Analiza rezultata istraživanja inostranih
autora potvrđuje da stručnjaci za zaštitu na radu preferiraju različitim temama i sadržajima koje
smatraju značajnim za svoj rad i unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu (zakonodavstvo,
tehnički aspekti zaštite, rodna pitanja, promocija zdravlja, andragoška znanja, osiguranje,
profesionalna epidemiologija, upravljanje projektima, upravljanje ljudskim resursima, upravljanje
psihosocijalnim rizicima i dr.). Zanimljivo je da, poslednjih godina, dominiraju programi u funkciji
razvoja specifičnih veština (komunikacione veštine, veštine savetovanja i pregovaranja, didaktičko-
metodičke veštine, donošenje odluka itd) i tehnika (npr. motivacionih tehnika) [27].
Relevantni izvori potvrđuju da neke od razloga nezadovoljavajućeg stanja zaštite na radu treba
tražiti u nedostatku kvaliteta u procesu osposobljavanja radnika. S obzirom da odgovorna lica za
poslove bezbednosti i zdravlja na radu učestvuju u pripremi i realizaciji osposobljavanja
radnika/zaposlenih za bezbedan rad, posebno se ukazuje na potrebu sticanja adragoških znanja i
razvoja didaktičko-metodičkih veština, odnosno na značaj programa “treninga trenera” u ovoj
oblasti [28, 29, 30]. Treba naglasiti da nije dovoljno raznim zakonskim rešenjima, pravilnicima i
drugim dokumentima prihvatati i deklarativno se izjašnjavati za koncepciju kontinuiranog
obrazovanja i usvršavanja; potrebno je uložiti dosta truda, napora i didaktičko-metodičkih umeća u
realizaciji ovog koncepta koji može da dovede do promene mentalnih modela i vrednosnih
orijentacija prema problemima bezbednosti i zdravlja na radu13. Razvoj bezbednosne kulture
zahteva permanentu promociju zaštite na radu i utemeljena uverenja o potrebi kontinuiranog učenja
i usavršavanja obezbeđujući da svi zaposleni poseduju znanja o tome kako sistem funkcioniše i
obavezi stalnog unapređivanja. S tim u vezi, promene u sistemu obrazovanja za bezbednost i
zdravlje na radu treba posmatrati kao kontinuirani i futurološki orijentisan proces koji treba da
obuhvati sve subjekte sistema bezbednosti i zdravlja na radu.
ZAHVALNICA
Rad je urađen u okviru projekta broj 44006 i projekta broj 42006 koji finansira Ministarstvo
prosvete i nauke Republike Srbije.
LITERATURA
[1] Lucchini, R., London, L. (2014). Global Occupational Health-Current Challenges and the Need for
Urgent Action, Annals of Global Health.
[2] Rečnik, Celoživotno učenje, Društvo za obrazovanje odraslih. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2DaAL8b (pristupljeno, 10.08.2019)
[3] Nikolić, V., Anđelković, B.: (2018). Sistem bezbednosti i zaštite & Razvoj ljudskih resursa i upravljanje
znanjem, Fakultet zaštite na radu u Nišu, Niš
[4] Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ,,Službeni glasnik RS”, br. 101/05 i 91/15 i 113/2017 i dr.
[5] Zakon o zaštiti na radu Republike Hrvatske, N. N. br. 71/14., 118/14., 154/14.
[6] Pravilnik o programu, načinu i visini troškova pripreme i polaganja stručnog ispita za obavljanje
poslova koordinatora za izradu projekta i stručnog ispita za obavljanje poslova koordinatora za
izvođenje radova, "Sl. glasnik RS", br. 113/2013, 57/2014 i 111/2015.
[7] Pravilnik o osposobljavanju iz ZNR i polaganju stručnog ispita R Hrvatske N. N. br. 112/14.
[8] Markič, M., Nikolić, V., i sar. (2011), Uticaj komunikacije izvršnih menadžera na bezbednost i zdravlje
na radu, SVET RADA, Eko centar, Vol.8 br 1/2011. str.34-50.
[9] Zakon o varnosti in zdravju pri delu, „Uradni list RS“, št. 43/11
13
S tim u vezi savremena obrazovna tehnologija, posebno elektronski mediji otvaraju široke mogućnosti. Strani izvori
upućuju na primenu raznih elektronskih medija za obrazovanje i informisanje u oblasti bezbednsoti i zdravlja na radu
kao što su smart telefoni, tableti, kompjuterske igrice, internet, filmovi, socijalne mreže itd.
368
[10] Carroll, P., Wachs, JE. (2004). Managing asthma in the workplace: an overview for occupational
health nurses, AAOHN J., 52(11), pp. 481-9.
[11] Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije "Sl. glasnik RS", broj 107/2005, 72/2009- dr. zakon,
88/2010, 99/2010, 57/2011, i 45/2013.
[12] Pravilnik o programu usavršavanja znanja i drugim pitanjima u vezi sa usavršavanjem znanja lica za
bezbednost i zdravlje na radu , ''Službeni glasnik RS'',broj 108/17.
[13] Pravilnik o osposobljavanju iz ZNR i polaganju stručnog ispita, Narodne novine br. 112/14.
[14] Zakonot za bezbednost i zdravje pri rabota, “Služben vesnik na Republika Makedonija” br. 92 /07,
136/11, 23/13, 25/13, 137/13 164/13, 158/14, 15/15, 129/15, 192/15, 30/16.
[15] Program za polaganje stručnog ispita za bezbednost na radu,”Sl. vesnik RM”, br. 206/2015
[16] Pravilnik za načinot na boduvanje i aktivnoto i pasivno to učestvo na obukite za stručno usovršuvanje
na stručnite lica za bezbednost pri rabota i formata i obrazecot na potvrdata za steknatite bodovi za
učestvo na obukata za stručno usovršuvanje, „Služ.vesnik na RM” br. 41/14
[17] Zakon o varnosti in zdravju pri delu, ‘’Uradni list RS’’, št. 43/11
[18] Pravilnik o pogojih, ki jih mora izpolnjevati strokovni delavec za varnost pri delu, “Uradni list RS”,
109/11).
[19] Pravilnik o opravljanju strokovnega izpita iz varnosti in zdravja pri delu,”Uradni list RS”, št. 109/11).
[20] Pravilnik o stalnem strokovnem izpopolnjevanju in usposabljanju na področju varnosti in zdravja pri
delu, Uradni list RS, št. 109/11.
[21] Zakon o zaštiti i zdravlju na radu, "Službeni list Crne Gore", broj 34/14.
[22] Pravilnik o polaganju stručnog ispita za lica koja se bave poslovima ZNR, Sl.list RCG, br67/05
[23] Pravilnik o načinu i postupku osposobljavanja zaposlenih za bezbjedan rad. "Sl. list RCG, broj 57/2006.
[24] Lovato, C., Green, L. (1990), Maintaining employee participation in workplace health promotion
programmes. Health Education Quarterly, 17 (1): pp 73-88.
[25] Zakon o obrazovanju odraslih, “Sl. glasnik RSrbije”, br. 55/13.
[26] Pravilnik o bližim uslovima u pogledu programa, kadra, prostora, opreme i nastavnih sredstava za
sticanje statusa javno priznatog organizatora aktivnosti obrazovanja odraslih, "Službeni glasnik RS", br.
89/2015.
[27] Wynne, R.: (1995), A new training specification for workplace health promotio, Safety Science 20
(1995) , pp 277-287.
[28] Dijk, F., Bubas, M., Smits, P.: (2015). Evaluation Studies on Education in Occupational Safety and
Health: Inspiration for Developing Economies, Leusden, Netherlands.
[29] Satomi Mizuno-Lewis et. al. Barriers to Continuing Education and Continuing Professional
Development among Occup ational Health Nurses in Japan
[30] Nikolić, Vesna: (2017). Teorija i organizacija obrazovanja za zaštitu, Fakultet zaštite na radu u Nišu,
Niš.
369
ISPITIVANJE PARAMETARA BUKE, VIBRACIJA I KOMFORA
U KABINI SPECIJALNIH TERENSKIH VOZILA SA ASPEKTA TEHNOLOŠKOG
RAZVOJA
Milan Stanković, Galenika a.d. Beograd1

Aleksandar Mićović, Fakultet Tehničkih Nauka, Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici2
Aleksandar Sedmak, Mašinski Fakultet, Univerzitet u Beogradu3
Apstrakt: U radu je prikazan postupak ispitivanja uticaja parametara: buke, vibracija i komfora u
kabini specijalnog terenskog vozila u realnim eksploatacionim uslovima, pri intezivnoj vožnji na
odabranim opitnim stazama. Kako bi se obezbedila ponovljivost rezultata merenja nivoa buke i
vibracija na mestima gde sedi vozač, suvozač i članovi posade, merenja se vrše pri strogo
definisanim brzinama kretanja vozila. Za ocenu efikasnosti uređaja za hlađenje i grejanje u kabini
predviđeno je merenje u laboratorijskim uslovima u hladnoj i zagrejanoj komori pri konstantnoj
temperaturi okoline od (-16 do +40ºC). Rezultati dobijeni merenjem pružaju mogućnost uvida u
nedostatke i potrebna poboljšanja na testiranim terenskim vozilima. Uz to, pruža se mogućnost
izbora komfornije varijante između vozila sa manjim brojem mesta za smeštaj putnika u kabini
(vozilo sa skraćenom kabinom) i sa većim tovarnim prostorom u odnosu na vozilo sa kabinom za
smeštaj većeg broja putnika i manje količine tereta (vozilo sa produženom kabinom).
Klučne reči: buka; temperaturni komfor; udobnost vozila; vibracije.
EXAMINATION OF NOISE PARAMETERS, VIBRATIONS AND COMFORTS IN

THE CREW CABIN OF TESTING SPECIAL PURPOSE VEHICLES FROM
TECHNOLOGICAL DEVELOPMENT POINT OF VIEW
The paper presents the procedure for testing the influence of parameters: noise, vibrations and
comfort in the crew cabin space of the special purpose off-road vehicle in realistic operating
conditions, during intensive driving on selected test track, in order to ensure repeatability of the
obtained results. Measuring of noise and vibration levels at places where the driver, co-driver and
crew members are sitting should be performed at strictly defined speeds of the vehicle. In order to
evaluate the efficiency of the cooling device and the heating in the cabin, it is planned to be
measured in laboratory conditions in a cold and heated chamber at a constant ambient temperature
of (-16 to +40°C). The results obtained by the measurement provide the opportunity to inspect the
deficiencies and necessary improvements in the tested field vehicles. In addition, there is the
possibility of the selection of a more comfortable variant of vehicle, with fewer seats for passengers
in the crew cabin and with a larger load space than a vehicle with a crew cabin to accommodate a
larger number of passengers and less cargo.
Key words: noise; thermal comfort; vehicle comfort; vibration.
1
mistankovic@galenika.rs
2
amicovic1@gmail.com
3
aleksandarsedmak@yahoo.com
370
1. UVOD
Razvoj automobilske industrije i naglo povećanje konkurencije na tržištu vozila diktira sve veće
obaveze proizvođača u ispunjavanju kompleksnih zahteva kako kupaca i korisnika, tako i zakonske
regulative, u pogledu ekonomičnosti, komfora, bezbednosti i zaštite životne sredine. Sve navedeno
uslovilo je proizvođače automobila i celokupnu automobilsku industriju da posebnu pažnju posvete
tehničkim inovacijama kako bi zadovolјili zahteve za većom udobnošću u kabini, bezbednosti
vozila i smanjenju potrošnje goriva.
Komfornost vozača i članova posade za vreme boravka u kabini vozila povezano je sa elementima
sistema aktivne i pasivne bezbednosti vozila. Aktivna bezbenost podrazumeva da vozilo svojim
aktivnim elementima ne predstavlјa rizik koji može biti uzrok saobraćajnih nezgoda, zatim, da ne
utiče na fizičko i psihičko stanje vozača u pogledu smanjenja sposobnosti za pravovremeno i
ispravno reagovanje u složenim saobraćajnim situacijama. Svojim konstrukcijom i opremom, kao
pasivnim elementima bezbednosti, vozilo mora da spreči i ublaži posledice (povrede) u slučaju da
dođe do saobraćajne nezgode, što spada u domen elemenata pasivne bezbednosti. Katalitički
elementi bezbednosti vozila obuhvataju prisustvo izduvnih gasova, buke, vibracija, grejanja i
hlađenja u kabini, a takođe obuhvataju i ergonomske karakteristike vozila. Ispitivanje elemenata
komfora u prostoru za smeštaj posade sa aspekta uticaja parametara buke, vibracija i efikasnosti
grejanja – hlađenja izvršeno je u kabinama dve varijante terenskog vozila „Zastava New Turbo
Rival 40.12 HKWM 4X4” vozilo sa skraćenom kabinom i „Zastava New Turbo Rival 40.12
HKPKWM 4X4“ vozilo sa produženom kabinom (Slika 1).
Slika 1. Zastava NTR 40.12 HKPKWM (vozilo sa produženom kabinom)

Izvor: https://bit.ly/2XsrfXd
Ispitivanja su izvršena u realnim eksploatacionim uslovima tokom intenzivne vožnje na tri odabrane
opitne staze na izdvojenim pistama za testiranje vozila: ispresecana ledina, ravničarski makadam, i
na putu sa asfaltnom podlogom (deo autoputa Beograd – Šid), u vremenskom periodu 2010. do
2014. godine. Izmerene maksimalne brzine u pojedinim stepenima prenosa bile su usklađene sa
deklarisanim brzinama od strane proizvođača. Merenje je obavljeno uređajem za beskontaktno
merenje dinamičkih karakteristika vozila Corrsys–Datron sa optičkim jednoosnim davačem
Correvit L-350 Aqua (Slika 2).
Slika 1. Corrsys – Datron Correvit L-350 Aqua
371
Uređaj je namenjen za sveobuhvatno merenje dinamičkih karakteristika vozila, kao što su: trenutna
brzina, trenutno ubrzanje, pređeni put i vreme trajanja ispitivanja. Prilikom svih merenja, vremenski
uslovi: vlažnost vazduha, temperatura vazduha i brzina vetra bili su zadovoljavajući, a ambijentalna
buka okoline znatno niža od 10 dB u odnosu na kabinu, tako da nisu bile potrebne naknadne
korekcije rezultata. Ispitivanje efikasnosti grejanja u kabini izvršeno je u laboratorijskim uslovima u
hladnoj komori pri konstantnoj temperaturi okoline od (-16ºC), a ispitivanje efikasnosti hlađenja u
toploj komori na temperaturi (+40°C) [1].
1. MERENJE PARAMETARA BUKE, VIBRACIJA I KOMFORA
1.1 Merenje unutrašnje buke u kabini vozila
S obzirom da je osnovna namena specijalnih terenskih vozila eksploatacija u složenim i teškim

terenskim uslovima, ispitivanje komfora unutar kabine vozila u pogledu nivoa buke izvršeno je
pored vožnje po asfaltnoj podlozi i po makadamskoj stazi, to jest ispresecanoj ledini prema
standardu ISO 5128 [2], što je uslovilo proširenje obima ispitivanja, a ujedno je omogućilo da se
ispitivanje usaglasi sa direktivom 2003/10/ES [3] o dozvoljenom nivou izlaganja vozača i posade
buci. U toku ispitivanja, vozila su se kretala konstantnim brzinama koje su odgovarale prosečnim
režimima brzine kretanja vozila na izabranim podlogama od 30 do 40 km/h. Prvi deo ispitivanja na
asfaltnoj podlozi, odnosio se na merenje maksimalne brzine vozila, kako bi se u drugoj fazi mogli
odrediti brzinski režimi vozila pri kojima se meri unutrašnja buka (režim stabilne brzine i režim
punog ubrzanja). Merenja su obavljena na pisti za testiranje vozila i delu autoputa Beograd – Šid.
Izmerene maksimalne brzine u pojedinim stepenima prenosa su odgovarale deklarisanim brzinama
od strane proizvođača, pri tom je korišćen merni uređaj za vibroakustiku NetdB12-01dB Metravib
sa tri mikrofona pričvršćena na adaptere u visini glava vozača i putnika. Pri tom je izabrana
vremenska/dinamička karakteristika „fast”' i frekventna ponderacija zvučnog pritiska „A“ (Slika 3).
Slika 3. NetdB12 - 01dB Metravib

U vozilima je u toku merenja bilo popunjeno mesto vozača, suvozača i jednog putnika. Merenje
buke, vršeno je istovremeno na mestu vozača i članova posade sa zatvorenim prozorima kabine
vozila. U takvim uslovima prostor u kabini vozila može se tretirati kao radni prostor za vršenje
skupa funkcija od strane članova posade. U nacionalnom zakonodavstvu Republike Srbije,
dozvolјeni nivoi buke regulisani su Pravilnikom o merama i normativima zaštite na radu od buke u
radnim prostorijama [4].
1.2 Merenje vibracija
Sama karoserija vozila svojom strukturom predstavlja jedinstveni sklop koji osciluje. Na karoseriju
se, osim neravnina, prenose i oscilacije izazvane radom motora, zatim oscilacije elastičnog
oslanjanja na prostor karoserije, takođe i oscilacije transmisije, izduvnog sistema, sistema za
upravljanje, kočionog sistema, odnosno, svih sklopova i elemenata koji se vezuju za karoseriju.
Vibracije na sedištu vozila se pri vožnji (prinudne oscilacije) prenose na celo telo vozača i putnika u
tri ose, pa su merenja ubrzanja po osama uz ostale merodavne parametare i ocena rezultata merenja
urađeni prema standardu ISO 2631 (komfor) [5, 6] i Evropskoj direktivi EC/44/02 (kriterijumi
372
štetnosti po zdravlje) [7]. Primenom odredbi Standarda ISO 2631 omogućena je procena štetnosti
uticaja vibracija sa tri različita aspekta: (1) očuvanja zdravlja čoveka; (2) očuvanja sposobnosti
(granica zamora) i (3) očuvanja komfora. Ispitivanja su vršena u frekventnom opsegu od 0.5 – 80
Hz. Postupak merenja vibracija u tri ose je realizovano uz pomoć troosnog akcelerometra koji je
prethodno ugrađen u adapter za sedište kao sastavni deo seta specifikacionog mernog instrumenta
Maestro 01 dB je proizveden od strane firme Metravib-a (Slika 4) u skladu sa zahtevima standarda
ISO 8041 [8].
Slika 4. Maestro 01 dB proizvod firme Metravib
1.3 Merenje efikasnosti grejanja i hlađenja u kabini vozila
U uslove komfora spada i stanje vazduha u kabini vozila izraženo unutrašnjom projektnom
temperaturom. Ugodni uslovi komfora u kabini i korisnom prostoru vozila određeni su osnovnim
faktorima koji utiču na stanje vazduha: temperatura, vlažnost vazduha, brzina strujanja i čistoća
vazduha. Zbog specifičnosti ispitnog postupka, i vezanosti ispitivanja za laboratorijski prostor
hladne i tople komore, testiranje je bilo prilagođeno uslovima, metodama i kriterijumima
definisanim standardom ISO 7730 [9]. Ovaj standard opisuje indekse PMV (predviđeni srednji glas)
i PPD (predviđeni procenat nezadovoljnih) a određuje prihvatljive uslove za toplotni komfor. PMV
predviđa srednju vrednost glasova velike grupe ljudi na ISO skali senzacije (+3 = vruće, +2 = toplo,
+1 = blago toplo, 0 = neutralno, -1 = malo hladno, -2 = hladno; -3 = ledeno). PPD predviđa
procenat velike grupe ljudi koji se verovatno osećaju „previše toplo“ ili „previše hladno“.
Preporučeni zahtevi za toplotni komfor su navedeni u Aneksu „D“ standarda kao informativni pošto
nisu formalni deo standarda. Zahtevi uključuju: optimalnu operativnu temperaturu, vertikalni
gradijent temperature vazduha, srednju brzinu vazduha, temperaturu poda i relativnu vlažnost.
2. REZULTATI MERENJA
3.1 Rezultati izmerenog nivoa buke
Pri kretanju po ledini definisanim brzinama 30 do 40 km/h, buka u vozilu sa skraćenom kabinom
iznosila je 70-71 dB(A), pri kretanju po makadamu buka je prelazila 77 dB(A) na mestu vozača,
dok je pri vožnji po asfaltu stabilnim brzinama od 60 km/h iznosila u proseku 73-75 dB(A). Pri
testovima ubrzanja od 50 do 100 km/h ekvivalentni nivo buke dostizao je vrednost 79 dB(A).
Utvrđeno je, da su izmereni nivoi buke u kabini vozila sa skraćenom kabinom bili u granicama
vrednosti propisane Direktivom 2003/10/ES (80 dB(A)) za donju akciona vrednost od 80 dB(A),
kada je radnik obavezan da koristi lična zaštitna sredstva.
U vozilu sa produženom kabinom, prosečna vrednost izmerene buke u kabini pri kretanju po asfaltu
iznosila je 75-76 dB(A) pri stabilnoj brzini od 60 km/h. Povećanjem brzine kretanja na 80 km/h,
vrednost izmerenog ekvivalentnog nivoa buke dostigao je vrednost 80 dB(A). U slučaju kretanja
vozila u III stepenu prenosa stabilnom brzinom 60 km/h, izmereni nivoi buke bili su u
nedozvoljenom intervalu 83-86 dB(A). Takođe, pri testovima ubrzanja od 50 do 100 km/h
ekvivalentni nivo buke u vozilu sa produženom kabinom dostigao je vrednost od 82 dB(A) na
mestu vozača, što izlazi izvan granica dopuštenih vrednosti propisanih Direktivom 2003/10/ES (80
dB(A)).
373
3.2 Rezultati izmerenih vrednosti oscilatorne udobnosti
Za vozilo sa skraćenom kabinom, vožnja na sedištu vozača spada u vrlo nekomfornu vožnju na
stazama ledine i makadama. Nekomfornost je još izraženija na sedištu suvozača gde pri brzinama
kretanja vozila od 40 km/h na podlozi makadam prelazi u ekstremno nekomfornu. Vožnja na asfaltu
pri brzinama do 60 km/h za vozača i suvozača je pretežno neudobna. Imajući u vidu i kriterijume za
štetnost po zdravlјe, iz dobijenih rezultata se vidi da bi vožnja ovim terenskim vozilom trebala da
bude ograničena prema brzini i vrsti podloge na stazi.
Na osnovu kriterijuma za oscilatornu udobnost za vozilo sa produženom kabinom, vožnja na sedištu
vozača ili suvozača i ostalih putnika spada u nekomfornu vožnju na stazama ispresecane ledine i
makadama pri brzinama kretanja od 40 km/h. Vožnja na asfaltu za vozača i putnike na drugom redu
sedišta je na granici komfornosti pri brzinama do 60 km/h.
3.3 Rezultati izmerenih vrednosti mikroklime radnog prostora
Utvrđivanje karakteristika mikroklime radnog prostora izvršeno je samo na vozilu sa skraćenom

kabinom u hladnoj komori u trajanju 24 časa (Slika 5), pri čemu je efikasnost grejanja ispitana na
temperaturi okoline od (-16°C). Ispitivanje je obavlјeno po predviđenim standardima za ispitivanje
toplotne ugodnosti radnih prostora terenskih vozila. Pre merenja u kabinu vozila postavlјeno je 10
temperaturskih davača povezanih na merni instrument Fluke 2166 AK. Iz dobijenih rezultata
utvrđeno je da je uređaj za postizanje toplotne ugodnosti pri radu na sniženim temperaturama
okoline od (-16°C) radio ispravno, jer je po kriterijumima postavlјenog standarda u vremenu od 45
minuta postigao parametre toplotne ugodnosti PMV i PPD. Po kriterijumima postavlјenog standarda
nije zadovolјen uslov dozvolјene neravnomernosti rasporeda temperature od 10°C. Maksimalna
izmerena neravnomernost iznosila je 19°C, a dostignuta je nakon 60 minuta rada uređaja za
grejanje.
Slika 5. Testiranje vozila u hladnoj komori

Ispitivanje u toploj komori je izvršeno na vozilu sa produženom kabinom, pri čemu je efikasnost
klima uređaja ugrađenog u režimu „hlađenje“ ispitana na (+40°C) po zahtevu korisnika. U kabinu je
postavlјeno 10 temperaturskih davača povezanih na merni instrument Fluke 2166 AK. U režimu
rada na temperaturi okoline od (+40°C) klima uređaj je za vreme od 15 minuta ispunio parametre
komfornosti PMV i PPD i vertikalne neravnomernosti rasporeda temperature Δt.
4. ZAKLJUČAK
Sprovedenim ispitivanjima je utvrđeno da postoje razlike u pogledu komfora kod testiranih

specijalnih terenskih vozila. Nivo buke u kabinama oba testirana vozila bio je iznad propisanih i
dozvoljenih vrednosti uzimajući u obzir kriterijume za ocenu štetnosti po zdravlje. Iz dobijenih
rezultata, utvrđeno je da vožnja testiranim terenskim vozilima treba da bude ograničena i
prilagođena prema brzini i vrsti kolovozne podloge. Na osnovu zbirnih rezultata izmerenog nivoa
buke vozilo sa skraćenom kabinom je pokazalo bolje rezultate.
Na osnovu kriterijuma za oscilatornu udobnost, utvrđeno je da vožnja u oba testirana vozila na
sedištu vozača ili suvozača i ostalih članova posade spada u vrlo nekomfornu vožnju na stazama
ledine i makadama, samo je kod vozila sa produženom kabinom na asfaltu vožnja bila komforna za
374
članove posade koji su sedeli u drugom redu sedišta u kabini pri brzini do 60 km/h. Zaključak je da
brzinu vožnje u teškim eksploatacionim uslovima treba ograničiti i uskladiti sa vrstom kolovoznog
zastora. Na osnovu rezultata merenja oscilatorne udobnosti vozilo sa produženom kabinom
pokazalo je bolje rezultate.
Rezultati merenja efikasnosti grejanja na vozilu sa skraćenom kabinom pokazali su da je uređaj za
postizanje toplotne ugodnosti pri radu vozila na sniženim temperaturama okoline od (-16°C) radio
ispravno, i da je u definisanom vremenu od 45 minuta dostignut parametar toplotne ugodnosti, pri
čemu je obezebeđen interval toplotne udobnosti Δt ≤ 10°C, a ispitivanjem klima uređaja za
rashlađivanje na terenskom vozilu sa produženom kabinom, utvrđeno je da ispunjava postavljene
kriterijume na tempetaturi do (+40°C). S obzirom da je prostor u kabini kod vozila sa skraćenom
kabinom manji, efikasnost grejanja i hlađenja kao najvažniji uslov komfornosti je bolji u odnosu na
vozilo sa produženom kabinom.
Na osnovu prikazanih rezultata, može se dati mala prednost specijalnom terenskom vozilu sa
skraćenom kabinom jer je sa aspekta komfornosti imalo za nijansu bolje rezultate ispitivanja. Na
kraju, može se zaključiti da se strogi zahtevi vezani za parametre komfora mogu zadovoljiti samo
ako se postigne odgovarajući nivo tehnološkog razvoja, to jest, ako se proizvođači opredele za
neprekidan tehnološki razvoj proizvodnje, kao uslov za poboljšanje kvaliteta proizvedenih vozila
[10].
LITERATURA
[1] Mićović, A.: Integracija i ocena uticaja parametara komfora i bezbednosti motornih vozila namenjenih
za posebnu namenu. Doktorska disertacija. Mašinski fakultet Univerzitet u Beogradu, (2015)
[2] ISO 5128:1980 Acoustic, Measurement of Noise Inside Motor Vehicles
[3] Directive 2003/10/EC of the European parliament and of the Council of 6 February 2003 on the
minimum health and safety requirements regarding the exposure of workers to the risks arising from
physical agents (noise) (Seventeenth individual Directive within the meaning of Article 16(1) of
Directive 89/391/EEC)
[4] Pravilnik o merama i normativima zaštite na radu od buke u radnim prostorijama. Službeni list SFRJ,
br. 21/92.
[5] ISO 2631-1:1997. Mechanical vibration and shock - evaluation of human exposure to whole-body
vibration - Part 1: General requirements, (2014)
[6] Zhang, L., Wang, S., Guo, P. & Wang, Q.: Wind-Induced Vibration Response of an Inspection Vehicle
for Main Cables Based on Computer Simulation. Hindawi Shock and Vibration Volume (2019), Article
ID 1012987, pp. 1-13. Doi.10.1155/2019/1012987
[7] Directive 2002/44/EC of the European parliament and of the Council of 25 June 2002 on the minimum
health and safety requirements regarding the exposure of workers to the risks arising from physical
agents (vibration) (sixteenth individual Directive within the meaning of Article 16(1) of Directive
89/391/EEC (2002)
[8] ISO 8041:2005 Human response to vibration - Measuring instrumentation
[9] ISO 7730:2005 International Standard – Ergonomics of the thermal environment – Analytical
determination and interpretation of thermal comfort using calculation of the PMV and PPD indicates
and local thermal comfort criteria
[10] Stanković, M.: Organizacioni i tehnološki razvoj fabrike automobila „Crvena zastava“. Doktorska
disertacija. Univerzitet u Beogradu, (2018)
375
ZAŠTITA OD ULTRALJUBIČASTOG ZRAČENJA SUNCA
Dragoslav Ugarak1, Beogradska Politehnika, Beograd

Nebojša Ćurčić2, Beogradska Politehnika, Beograd
Apstrakt: Ultraljubičasti deo spektra sunčevog zračenja ima veoma važnu ulogu u mnogim
procesima u biosferi. Pored nekoliko korisnih učinaka, ono može biti i vrlo štetno, ako pređe
određeni bezbedni nivo ozračenosti. U ovom radu je prikazana metodologija određivanja nivoa UV
zračenja putem UV indeksa i vremena izloženosti, kao i neophodne mere zaštite od prekomerne
ozračenosti.
Ključne reči: UV indeks, minimalna eritremska doza, vreme samozaštite, UPF – faktor UV zaštite
za odeću, SPF – faktor zaštite od sunca za preparate.
PROTECTION FROM THE SUN’S ULTRAVIOLET RADIATION
Abstract: The ultraviolet part of the spectrum of solar radiation plays a very important role in
many processes in the biosphere. In addition to several beneficial effects, it can also be very
harmful if it exceeds a certain safe level of irradiation. This paper presents a methodology for
determining UV levels by UV index and exposure time, as well as the necessary measures to protect
against excessive irradiation.
Keywords: UV index, minimum erythema dose, self-protection time, UPF - UV protection factor
for clothing and SPF - sun protection factor for preparations.
1. UVOD
Ultraljubičasto (ultravioletno, UV) zračenje je deo optičkog spektra koje prekriva opseg talasnih
dužina od 100 do 400 nm. Ovo su nevidljivi svetlosni zraci koji se nadovezuju na spektar
vidljive svetlosti, i na strani viših frekvencija postepeno prelaze u rendgenske zrake (X-zrake),
slika 1. Po efektima koje izaziva UV zračenje pripada grupi nejonizujućih zračenja. Glavni
izvor ultraljubičastog zračenja je prirodno (solarno) toplotno zračenje koje potiče od Sunca.
U zavisnosti od efekata koje proizvodi u različitim sistemima, oblast UV zračenja se može
podeliti na različite načine. Osnovna podela spektra UV zračenja je prema definiciji
Međunarodne komisije za osvetljenje CIE (International Commission on Illumination). Zbog
raznovrsnog biološkog delovanja, UV zraci svrstavaju se u tri oblasti i to:
 UV-A zračenje od 400 do 315 nm,
 UV-B zračenje od 315 do 280 nm,
 UV-C zračenje od 280 do 100 nm.
1
dugarak@politehnika.edu.rs
2
ncurcic@politehnika.edu.rs
376
Slika 1. Spektar ultraljubičastog (UV) zračenja
Ultraljubičasto zračenje je našlo primenu u mnogim oblastima industrijske proizvodnje, nauke,

tehnike, medicine i kozmetike [1]. Pri tome se koriste izvori zračenja odgovarajućih talasnih
dužina. Ako je iznos UV zračenja dovoljno visok, sposobnost samozaštite pojedinih bioloških
jedinki nije dovoljna i jedinka može biti znatno oštećena. To se odnosi i na ljudski organizam,
pogotovo na kožu i oči.
UV-A zračenje pobuđuje luminiscentne, fotobiološke i fotohemijske procese i zbog toga se
primenjuje u industriji, medicini i drugim oblastima. Ovo zračenje potamnjuje ljudsku kožu ali ne
uzrokuje njene upale i štetno je za kožu i oči pri dužem izlaganju.
UV-B zračenje prouzrokuje crvenjenje kože (eritem) i time uslovno pigmentaciju kože (tamnjenje
kože). Isto tako ovo zračenje utiče na stvaranje antirahitičnog vitamina D2 u ljudskom organizmu.
Zbog toga se područje UV-B zračenja upotrebljava uglavnom u medicini za terapeutske svrhe (npr.
„veštačko Sunce“).
UV-C zračenje pocrvenjuje i potamnjuje ljudsku kožu i može biti štetno za oči jer uzrokuje
konjuktivitis. Za područje talasnih dužina između 250 i 265 nm značajno je vrlo jako baktericidno
dejstvo jer UV-C zračenje uništava bakterije i najveći broj drugih mikroorganizama. UV-C zračenje
uništava dezoksiribonukleinsku kiselinu (DNK) što utiče na stvaranje karcinogeneza, katarakte,
fotokeratitisa i drugo.
Da bi se izbegla štetna izloženost UV zračenju, uvedena je veličina UV indeks, koja treba da
ukazuje ljudima na stepen štetnosti UV zračenja i na potrebu preduzimanja određenih mera zaštite.
UV zračenje se može meriti kao gustina snage ozračenosti ili iradijansa. To je snaga zračenja
pristigla na jediničnu površinu, izražena u jedinici W/m2. Takođe se UV zračenje može meriti kao
ozračenost (radijativna izloženost) ili doza UV zračenja. To je energija pristigla na jediničnu
površinu u određenom vremenskom intervalu i izražava se u jedinici J/m2.
2. ULTRALJUBIČASTO ZRAČENJE SUNCA NA POVRŠINI ZEMLJE
Ultraljubičasto zračenje čini 5 do 10% energije koja sa Sunca dolazi do gornje granice atmosfere.
UV zračenje koje sa gornje granice atmosfere dospeva do Zemlje gubi deo svoje energije i veoma je
promenljivo u toku dana i godine. Najveći intenzitet zračenja Sunca na površini Zemlje je oko
podneva u letnjim mesecima. Na energiju UV zračenja koja dospeva do površine Zemlje utiče i
nadmorska visina, zbog smanjenja koncentracije molekula kiseonika i ugljen dioksida u atmosferi,
kao i gustina oblačnosti, mada oko 90 do 70% energije UV zračenja prodire kroz oblake,
zahvaljujući raspršivanju.
Pri prolasku kroz atmosferu deo UV zračenja se apsorbuje od strane gasova i aerosola pa njegov
intenzitet može da bude smanjen od 5 do 50%. Najveći deo UV zračenja se apsorbuje od strane
ozona i molekularnog kiseonika. Manji deo UV zračenja u atmosferi apsorbuju atomski kiseonik,
azot i jedinjenja azota, jedinjenja ugljenika i drugo.
Ozon je opšteprisutan u Zemljinoj atmosferi. Prisustvo ozona doprinosi da kroz atmosferu prolazi
uglavnom UV-A spektar (98%) i mali deo UV-B spektra (2%) sunčevog zračenja, dok se UV-C
377
spektar potpuno apsorbuje u atmosferi i ne dospeva do Zemlje, slika 2. Ozon predstavlja zaštitni
sloj u atmosferi oko Zemlje, i bez njega na Zemlji ne bi postojao ni jedan poznat oblik života.
Slika 2. Uticaj ozonskog omotača na apsorpciju UV zračenja
U atmosferi se nalazi mala količina ozona, približno tri molekula ozona na milion molekula
vazduha. Najveća koncentracija ozona je u stratosferi, području približno od 10 do 50 km iznad
površine Zemlje, gde se nalazi oko 90% postojećeg ozona. Taj stratosferski ozonski omotač
zaustavlja najveći deo UV-zračenja koje dolazi sa Sunca. Kada bi se ukupan ozon, koji se nalazi u
atmosferi, sabio na normalni atmosferski pritisak pri temperaturi od 0 °C, prosečna debljina
ozonskog sloja bila bi oko 3 mm. Koncentracija ozona u atmosferi izražava se Dobsonovim
jedinicama DU (Dobson Unit). Jedna Dobsonova jedinica, 1 DU, je količina ozona koji bi, pod
standardnim uslovima, imao debljinu od 0,01 mm. Prema tome, prosečna koncentracija ozona u
atmosferi je oko 300 DU.
Koncentracija ozona iznad tla nije konstantna. Oko 10% ozona nalazi se u donjem sloju atmosfere,
odnosno u troposferi. Zbog zagađenja atmosfere, koncentracija ozona se može smanjiti, pri čemu
dolazi da smanjivanja debljine ozonskog sloja i stvaranja tzv. ozonskih rupa. Pod ozonskom rupom
se podrazumeva oblast ozonskog omotača u kojoj je koncentracija ozona manja od 200 DU. Ta
pojava je uzrok povećanog UV zračenja na površini Zemlje.
3. UV INDEKS I MINIMALNA ERITEMSKA DOZA (MED)
Posledice UV zračenja Sunca na žive organizme su najteže u opsegu malih talasnih dužina, da bi se
sa povećanjem talasne dužine zračenja posledice ublažavale. Za čoveka je najvažniji eritemski
efekat zračenja, odnosno spektar talasnih dužina koji izaziva crvenilo kože. Da bi se izrazila moć
UV zračenja određene talasne dužine da izazove biološki efekat na živi organizam uveden je
spektar biološkog dejstva B(λ), koji brojčano izražava težinu posledica od izlaganja UV zračenju.
Ovaj spektar je prihvaćen od strane Međunarodne komisije za osvetljenje (CIE). Spektar biološkog
dejstva B(λ) prikazan je na slici 3 [2].
Slika 3. Spektar biološkog dejstva B(λ), funkcija spektralne gustine UV zračenja Sunca F(λ) i
biološki aktivan spektar UV zračenja F(λ) x B(λ)
378
Sa grafika se vidi da je vrednost funkcije B(λ) jednaka jedinici za talasne dužine manje od 298 nm,
što znači da zračenje ovih talasnih dužina ima štetno biološko dejstvo i da će izlaganje organizma
ovom zračenju sigurno izazvati negativne posledice. Na talasnim dužinama većim od 298 nm
vrednost funkcija B(λ) postepeno opada do nule, zato što slabi štetnost biološkog dejstva UV
zračenja. Na talasnim dužinama iznad 325 nm funkcija B(λ) dostiže vrednosti bliske nuli, što znači
da zračenje ovih talasnih dužina praktično nema štetno biološko dejstvo.
Sprektralna gustina UV zračenja Sunca koje stiže do Zemljine površine prikazana je u vidu funkcije
F(λ), koja se dobija merenjem spektrofotometrom oko podneva. Stvarni biološki spektar aktivnog
UV zračenja naziva se biološki aktivan spektar i zavisi, od spektra biološkog dejstva B(λ) i od
spektralne gustine UV zračenja F(λ) kojem je izložen organizam. Biološki aktivni spektar se dobija
množenjem funkcija F(λ) i B(λ). Ovaj spektar se naziva eritemalni ili otežani spektar jer uzima u
obzir ponderisane vrednosti spektralne gustine UV zračenja Sunca F(λ), sa funkcijom spektra
biološkog dejstva na organizam B(λ). Površina ispod ovog grafikona, prikazana žutom bojom na
slici 3, predstavlja vrednost UV indeksa. UV indeks je vrednost koja se dobija množenjem zbira
površina sa faktorom ker = 40 m2/mW:
𝐼UV = 𝑘𝑒𝑟 ∑ 𝐹(𝜆)𝐵(𝜆) ∆𝜆 (1)
UV-indeks se definiše kao fluks zračenja od 25 mW/m2 otežan na biološki aktivan spektar.
Prema tome, vrednosti od 1 UV indeksa odgovara intenzitetu UV zračenja od 25 mW/m2.
Praćenje intenziteta UV zračenja počelo je 80-tih godina 20. veka u Aurstraliji kada je otkriveno da
povećan intenzitet UV zračenja izaziva rak kože. Sa otkrivanjem ozonske rupe iznad Antarktika
1985. godine, počinje se sa monitoringom UV zračenja u celom svetu. UV indeks je uveden 1992.
godine u meteorološke izveštaje radi jednostavnijeg obaveštavanja javnosti o štetnom delovanju UV
zračenja.
Monitoring UV zračenja u našoj zemlji pokazuje da je vrednost UV indeksa u letnjim mesecima
iznosi oko 9, a u zimskim je manji od 1. Maksimalnu mesečnu vrednost UV indeks dostiže leti,
krajem juna i početkom jula. Na slici 4 [3] prikazane su dnevne i godišnje promene UV indeksa.
Dnevni UV indeks počinje naglo da se povećava posle 10 h, da bi dostigao svoj maksimum oko
podneva. Posle podneva on počinje da opada i oko 17 h njegov intenzitet se smanjuje do nivoa na
kome izlaganje UV zračenju nije opasno. To je razlog zbog kojeg se ne preporučuje izlaganje
solarnom UV zračenju u periodu od 10 do 17 časova.
Slika 4. Dnevni hod UV indeksa 04.07.2004. godine i godišnji hod UV indeksa po mesecima u
2004. godini
Uticaj UV zračenja na organizam je kumulativan pa je potrebno voditi računa o vremenskoj dužini

izlaganja UV zračenju. Količina UV zračenja koju organizam primi u nekom vremenskom periodu
379
je proizvod intenziteta zračenja i vremena izlaganja. Integracijom biološki aktivnog UV zračenja po
vremenu izlaganja dobija se aktivna UV doza (D) koja se izražava u J/m2.
Kada je reč o dejstvu UV zračenja na ljudsku kožu uveden je pojam minimalna eritemska doza
(𝐌𝐄𝐃). Minimalna eritemska doza predstavlja onu aktivnu UV dozu koja izaziva primetno crvenilo
kože koja predhodno nije bila izlagana delovanju Sunca i zavisi od tipa kože [4]. Za Evropu su
usvojena četiri karakteristična tipa kože, kao što je prikazano u tabeli 1.
Pored minimalne eritemske doze, značajan podatak pri izlaganju sunčevom zračenju je vreme
samozaštite. To je maksimalno vreme tokom kojeg nezaštićena koža može da bude izlažena
zračenju sunca bez rizika od opekotina od sunca, pri vrednosti UV indeksa 8. Preporučene vrednosti
vremena samozaštite u zavisnosti od tipa kože date su u tabeli 1 [5,6]. Tabelom su dati podaci za
četiri tipa kože, od šest, koliko ih ima po Ficpatrikovoj skali. Ten zatamnjen na suncu povećava
vreme samozaštite. Ovo se ne odnosi na izlaganje u solarijumu. Sunčanje u solarijumu je štetno za
kožu. Svetska zdravstvena organizacija je protiv korišćenja solarijuma iz kozmetičkih razloga.
Tabela 1. Definicija tipova kože kod ljudi i vreme samozaštite

Vreme
Tip kože Opis kože 1 MED samozaštite
(min)
I Koža izrazito svetle puti, koja uvek
200 J/m2 5
(keltski) crveni, a nikad ne tamni.
II Koža svetle puti. Koža koja, po
250 J/m2 10
(germanski) pravilu crveni, a retko crni.
III Koža nešto tamnije puti, koža crni i
350 J/m2 15
(mediteranski) ne crveni odmah.
IV Koža tamne puti, koja crni, a retko
450 J/m2 25
(orijentalni) pocrveni.
4. ZAŠTITA OD SOLARNOG UV ZRAČENJA
Zbog štetnog dejstva solarnog UV zračenja na kožu i oči, potrebno je pre izlaganja solarnom UV
zračenju preduzeti određene mere zaštite. Dejstvo UV zračenja na organizam je kumulativno, pa se
mere zaštite moraju redovno primenjivati. Opekotine kože od sunca su „prolazna letnja pojava“, ali
naučnici tvrde da su šanse da se dobije rak kože sve veće što se više puta izgori na suncu. Zato je
preventiva najbolji lek.
Zavisno od vrednosti UV indeksa i osetljivosti kože, kao mere zaštite potrebno je:
 izbegavati direktno izlaganje suncu kada su njegovi zraci najjači, tokom solarnog zračenja
od 11 do 16 časova boraviti u senci i zatvorenom prostoru,
 tokom boravka na suncu nositi laganu odeću, svetlih boja od prirodnih materijala, dugih
rukava i nogavica, sa zaštitom od UV zračenja sa odgovarajućim UPF faktorom,
 nositi šešir sa širokim obodom ili zaštitnu kapu i naočare za sunce sa uv zaštitom,
 koristiti zaštitnu kremu za sunčanje sa odgovarajućim SPF faktorom,
 ukoliko se koristi neka terapija, proveriti kod lekara, da li su ti lekovi osteljivi na dejstvo
izloženosti suncu. Pojedini ntibiotici, antimikotici, kreme i pilule su fotosenzitivni, te mogu
uticati na nastanak opekotina na koži.
Boravak u zatvorenom prostoru smanjuje UV zračenje preko 90%. Obično prozorsko staklo je 90%
prozirno za UVA zrake, ali zaustavlja 90% zračenja manje talasne dužine. Silikatno ili kvarcno
staklo je veoma prozirno za sve talasne dužine ultraljubičastog zračenja, pa čak i za vakuumsko UV
zračenje, koje obuhvata područje od 100 do 200 nm.
Boravak u senci smanjuje UV zračenje za 50 do 70%, zavisno od reflektovanog zračenja. Debeli,
kišni oblaci mogu blokirati preko 70% UV zračenja, dok kroz tanke prozračne oblake prodire preko
90% UV zračenja.
UV zračenje je odgovorno za veći deo oštećenja kože izazvanog sunčevom svetlošću, posebno
opekotine od sunca, uključujući prerano starenje, bore i razvoj raka kože. Zato se za kvalitetnu
380
zaštitu kože od UVA i UVB zračenja, kada je potrebno da se radi ili boravi pod uticajem UV
zračenja, koristi namenska zaštitna odeća.
UV zaštitna odeća i kape izrađeni su od laganih tkanina koje štite kožu od štetnih UV zračenja čak
od 93 do 99%, a istovremeno pružaju ugodan osećaj svježine i lakoće nošenja. Nivo zaštite zavisi
od načina tkanja, odnosno, zaštita je deo tkanine i ne može se pranjem ili nošenjem isprati ili
smanjiti. Čak i u mokrom i rastegnutom stanju, pružaju maksimalnu zaštitu.
Za ocenu kvaliteta UV zaštite proizvoda od zaštitne tkanine za kape i odeću koristi UPF faktor
zaštite, koji sadrži slovnu oznaku UPF i pridruženu celobrijnu vrednost od 15 do 50. Stopa UPF
pokazuje koliko sunčevog UV zračenja apsorbuje tkanina. Na primer, tkanina sa UPF faktorom od
50 dopušta samo 1/50 sunčevog UV zračenja da prođe kroz njega. To znači da će ova tkanina
smanjiti izloženost UV zračenja vašoj koži za 50 puta (blokirati 98% UV) u područjima gde je koža
zaštićena tkaninom. Prikaz različite stope UPF zaštite i procenat blokiranja UV zračenja dat je u
tabeli 2 [7].
Tabela 2. Razni nivoi UPF zaštite i procenat blokiranja UV zračenja

UPF vrednosti dopuštene Približno % UV
Kategorija zaštite UPF raspon
na nalepnicama blokirano
A - Odlična UV zaštita 40 - 50+ 40, 45, 50 i 50+ 97,5% - 98,0%
B - Vrlo dobra UV zaštita 25 - 39 25, 30 i 35 96,0% - 97,4%
C - Dobra UV zaštita 15 - 24 15 i 20 93,3% - 95,8%
Tkanine i proizvodi se testiraju po evropskim i našim standardima, odnosno SRPS EN 13758-

2:2008 (Tekstil - Svojstva zaštite od sunčevog UV zračenja - Deo 2: Klasifikacija i obeležavanje
odeće). Ovim standardom utvrđeni su zahtevi za obeležavanje odeće koja je dizajnirana da zaštiti
nosioca izloženog sunčevom UV zračenju, slika 5 [8]. Odeća može da se proizvodi u raznim
bojama, ali se preporučuju svetle boje. Obična majica ima zaštitni faktor UPF 5, što je manje od
minimuma zaštite UPF 15, koji preporučuju dermatolozi [8].
Osim odeće, obavezna je primena i zaštitnih naočara od UV zračenja. Osnovne karakteristike za
zaštitne naočare sa zatamljenim okularom:
- UVA/UVB zaštita 99,9%.
- Polikarbonanti okular naočala otporan na ogrebotine.
- Zaštitni premaz protiv zamagljivanja.
- Težina 26g.
Slika 5. Izgled odeće i naočara za zaštitnu od UV zračenja i piktogram za označavanje
Vreme boravka na suncu tokom kojeg izlaganje solarnom UV zračenju neće izazivati opekotine i
crvenilo kože, može da se poveća upotrebom preparata sa zaštitnim faktorom. Koliko vremena se
može bezbedno izlagati solarnom UV zračenju zavisi od tipa kože, UV indeksa i preparata sa
381
zaštitnim faktorom. Zaštitni faktor SPF pokazuje koliko puta se može duže boraviti na suncu uz
primenu zaštitnog preparata nego bez njega.
SPF je pokazatelj koliko vremena osoba može biti izložena suncu pre nego što nastanu opekotine.
SPF treba da se odnosi na UV-A i UV-B. Kada se ide u vodu, treba da se koriste vodootporni
preparati za zaštitu od sunca.
SPF vrednost pokazuje, koliko dugo se može izlagati sunčevoj svetlosti, kada se koriste
odgovarajući proizvodi sa zaštitom od UV zračenja, pri vrednosti UV indeksa 8. Faktor zaštite od
sunca SPF 1 odgovara vremenu samozaštite kože, krema za sunčanje sa SPF 20 povećava
maksimalno vreme boravka na suncu za dvadeset puta.
Maksimalno vreme boravka na suncu sa zaštitom može da se izračuna formuli:
Vreme samozaštite × 8
Maksimalno vreme sunčanja = × SPF
UVI (2)
Izračunavanje dozvoljenog vremena boravka na suncu u zavisnosti od nivoa zaštite od sunca (SPF)
može da se izvrši primenom odgovarajućih programa. Na primer, može se koristiti program
„Calculate Sun Protection, Sun Tanning Time“ na sajtu [6].
5. ZAKLJUČAK
Uzimajući u obzir dokazanu štetnost UV zračenja na ljudski organizam, pogotovu na kožu i oči,
pokazalo se da je neophodno uvesti merenje energije UV zračenja i uspostavljanje sistema
informisanja stanovništva o vrednostima UV indeksa. To se postiže uključivanjem vrednosti UV
indeksa u meteorološke izveštaje i u meteorološke prognoze. Prognozirane vrednosti UV indeksa
omogućavaju planiranje primene efikasne zaštite od izlaganja UV zračenju. Savremene mere zaštite
od UV zračenja zahtevaju primenu zaštitne opreme za glavu, oči i telo (kapa, naočare i odeća), koja
je izrađena u skladu sa zahtevanim vrednostima UPF faktora zaštite prema standardu SRPS EN
13758-2. Za nezaštićene delove tela, često lice i ruke, potrebno je koristiti preparate sa
ogovarajućim SPF zaštitnim faktorom, čime se povećava vreme boravka na suncu tokom kojeg
izlaganje solarnom UV zračenju neće izazivati opekotine i crvenilo kože. Primenom ovih metoda
zaštite obezbeđuje se organizacijama da planirane radne aktivnosti na otvorenom prostoru sprovode
sa minimalnim rizikom od pojave povreda radnika izloženih snažnom Sunčevom zračenju na
radnom mestu.
LITERATURA
[1] Ugarak, D., Ćurčić, N.: Ispitivanje uslova radne okoline, Beogradska politehnika, Beograd, 2019.
[2] UV radiation monitoring: UV index and UV dose. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2Pr9h3L
(Pristup: 18.10.2019.)
[3] Podraščanin, Z.: Analiza parametara uticaja solarnog ultraljubičastog zračenja i formiranje baze
podataka, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad, 2005.
[4] UV zračenje. [Internet] Dostupno na: http://www.uvzracenje.com/ (Pristup: 08.11.2019.)
[5] Nardini, G., Paroncini, M., Candido, D., Della Pasqua, M: Analyses of UV exposure for farmers: first
experimental results. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2RHLGPp (Pristup: 18.10.2019.)
[6] Calculate Sun Protection, Sun Tanning Time. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/36dMa3v (Pristup:
18.10.2019.)
[7] SPF vs. UPF- What is the difference?. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2Rwksed (Pristup:
09.11.2019.)
[8] UV zaštitne kape i majice. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2RxieeP (Pristup: 25.10.2019.)
382
CASE STUDY – SAFETY MEASURES APPLIED ON BUCKET ELEVATORS
Nikola Ilanković1, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia

Dragan Živanić2, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia
Atila Zelić3, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia
Srđan Savić4, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia
Abstract: The subject of this paper is the application of safety measures on bucket elevators. First,
a short review of the bucket elevator construction and elements was given. After that, safety
measures concerning bucket elevators were listed and described. Each safety measure was
illustrated and it was described how the control of the bucket elevator operation is done.
Keywords: safety, bucket elevators
1. INTRODUCTION
Bucket elevators are widely used for vertical transport of granular and powder bulk materials. Their
usage is wide and they are present in the industry for more than one century. Most of the bucket
elevators parts are placed in the trunking in which all material transport is done. Dangerous places
in bucket elevators are the boot inlet and the discharge. At the boot inlet, protection measures have
to be applied in order to prevent foreign objects to enter the elevator including operators’ limbs and,
at the discharge, there is the possibility of material impact. There are two types of material
discharge – centrifugal and gravitational. When centrifugal discharge is the case, high velocity of
the belt with buckets has to be obtained in order to produce enough centrifugal force to discharge
material from buckets. In that case, there is a severe possibility that elevators elements can get
ripped off and fall from the discharge chute, image 1. a).
Image 1. Dangerous places (a), belt misalignment (b) and bucket elevator control (c)
Source: Personal archive
1
ilankovic@uns.ac.rs
2
zivanic@uns.ac.rs
3
zelic@uns.ac.rs
4
s.savic@coing.rs
383
Often, rubber belts are used as pulling elements and because of that, there is a possibility that the
belt with buckets slides from the central axis of the conveyor to the left or the right side which can
produce serious damage to the elements which can lead to dangerous hazards where nearby
operators can get injured, image 1. b). During bucket elevator operations, big amounts of dust get
concentrated in the trunking. When critical amounts of dust and air get mixed, single spark is
enough to cause fire breakout. The spark can be produced by a bucket that hits construction
elements due to the poor belt alignment [1]. In order to prevent mentioned accidents, it is necessary
to place control devices on the bucket elevator to monitor and warn on time if there are any
irregularities in the material transport, image 1. c).
2. BUCKET ELEVATOR CONSTRUCTION
Construction of bucket elevators can be seen in image 2.
Image 2. Bucket elevator construction

Pulling elements of this type of conveyor are belts or chains (1) on which carrying elements –
buckets (2) are placed. Drive of the elevator is done via the drive pulley or drive sprocket (3) which
is connected to the drive mechanism placed on the top of the elevator called the head of the elevator
(5). Head is sectioned and hinged for easy service of internal components. Material transport is
done in the trunking (6) which hermetically protects the material. Trunking is often constructed as a
twin box construction. It has inspection sections which allow access to the pulling element and
buckets through inspection doors. The drive mechanism (8) is consisted of the AC motor, coupling,
gearbox and the braking system which can be also placed between the gearbox and the AC motor.
In order to provide good conditions for the drive pulley or drive sprockets to obtain a grip on the
belt/chains sufficient to drive the elevator, certain amount of initial tension is applied to the
belt/chains through take-up screws which are connected to the take-up pulley/sprockets (4). Take-
up mechanism is placed in the lower section of the elevator called the boot section (7). Aspiration
systems (9) have to be placed on the elevator in order to prevent dust accumulation. On modern
elevators, hazard monitors (10) are placed in plain sight in order to provide full insight to operators
about elevator operations [2].
384
3. SAFETY MEASURE APPLIED ON THE BUCKET ELEVATOR
The subject of this paper is a bucket elevator with the capacity of 60 m3/h used for transporting
grain on the height of 10 m. Belt is used as the pulling element. In order to obtain optimal working
conditions, following safety measures were applied:
 Measurement and control of the belt speed and the rpm of drive and take-up pulleys;
 Control of the belt position;
 Flow control at the discharge chute;
 Control of the bearing temperature;
 Aspiration of the bucket elevator.
3.1 Measurement and control of the belt speed and the rpm of drive and take-up pulleys
During material transport, the belt gets elongated because of its elasticity. Because of that, it is
necessary to measure and control the belt speed and compare it to the rpm of pulleys in order to
maintain constant belt tension for proper drive transfer from the drive pulley to the belt. For the
measurement of the belt speed, rotation encoder is used, image 3. The encoder leans on the belt and
transforms the vertical motion of the belt (belt speed) to digital pulses which the control system
(PLC – Programmable logic controller) can recognize.
Image 3. The rotation encoder and its placement adjacent to the belt
The rpm of pulleys is measured using laser sensor, image 4. In order to use the laser, a piece of
white tape is placed on the lateral side of pulleys. While the pulley is rotating, laser detects one
revolution when the beam gets reflected from the white tape back to the sensor. The sensor sends
the digital signal to the control system which then calculates the rpm of the pulley.
Image 4. The laser sensor and its placement on the elevator

385
There are two ways for the control system to detect belt slipping. The first one is if there is a
difference in the signal from the laser sensor monitoring the rotation of the drive pulley and from
the laser sensor monitoring the rotation of the take-up pulley. The take-up pulley is driven by the
belt and if the belt is slipping, the rpm of the take-up pulley would be lower than the rpm of the
drive pulley. The other way it when the control system compares signals from the laser sensor
monitoring the drive pulley and the rotation encoder which measures the speed of the belt. By doing
simple calculation, the control system can recognize that the belt is slipping. The reason for
applying both types of measurement and control is the elimination of the risk of errors. When belt
slipping is detected, the control system stops the drive of the elevator and signals the operator that
the problem exists via the hazard monitor. The operator then has to apply more tension to the belt
via the take-up system.
3.2 Control of the belt position
One of the most important safety measures concerning belt bucket elevators is the control of the belt
position. As said before, during the material transport, the belt can slide from the central axis of the
elevator. That represents a risk because it causes improper work of the elevator and if nothing
detects the misalignment of the belt, it can slide to one end of the pulley and buckets then can get in
contact with the structural elements of the elevator thus creating sparks which can ignite dust and
air mixes in the elevator trunking. In order to control the belt position, pair of inductive sensors is
used to detect the belt position, image 5.
Image 5. The inductive sensor and its placement on the elevator

Sensors detect the position of the belt by detecting bolts that connect the bucket to the belt or by
detecting the bucket itself if it is made from metal. If the sensor does not detect any metal object, it
stops transmitting the signal to the control system, Then the control system stops the drive of the
elevator after certain time during which it does not receive signals from the sensors. When the
elevator stops, the operator gets informed via the hazard monitor and has to visually check the belt
and to apply proper maintenance in order to put the belt in the correct position.
3.3 Flow control at the discharge chute
The flow sensor is used for monitoring the presence of material in gravity slide which is used for
material transport after the material exits buckets in the elevator head and goes through the
discharge chute. If the gravity slide gets filled up with material and gets jammed, the sensor placed
in the gravity slide detects the jam and sends the signal to the control system. Capacity sensors are
used as flow sensors, image 6. When the control system receives the signal, it stops the drive of the
elevator because material would first accumulate in the head of the elevator and later in other areas
which would lead to an accident. The control system informs the operator through the hazard
monitor and the task of the operator is to free the gravity slide from the material jam.
386
Image 6. The inductive sensor and its placement on the elevator
3.4 Control of the bearing temperature
In order to maintain proper bearing working conditions, their temperature control is important. The
temperature sensor measures the bearing temperature which is the consequence of friction inside it.
Thermistors are usually used for temperature control. They are designed for easy positioning on the
bearing housing and their probe is dipped into the bearing’s lubricant. They are connected to the
control system and if the temperature gets above certain level, the control systems informs the
operator. In image 7, the temperature sensor used on the bucket elevator is shown.
Image 7. The temperature sensor and its placement on the bearing housing
3.5 Aspiration of the bucket elevator
Bucket elevators are made as closed constructions which ensure airtightness, but because of the dust
accumulation inside it, elevators represent conveyors that have high risks from explosions and fire
breakout. The dust is primary located in the intake and discharge areas as the result of filling and
emptying of buckets. The dust gets mixed with the air and when the mix reaches critical levels, one
small spark is required to ignite the explosion. As mentioned before, the spark can be created during
improper belt alignment and contact between the bucket and construction elements. Basic principles
and guides for explosion and fire prevention in bucket elevators are described in the standard SRPS
CEN/TR 16829:2017 - Fire and explosion prevention and protection for bucket elevators [3]. The
prevention is based on avoiding ignition sources and on eliminating or detecting the ignition
sources if they exist. Protection from explosions is based on the application of the guide for
removal, suppression, restriction and isolation of explosions. Consequences of the explosions can
be vast and can even lead to full destruction of industrial complexes. In order to prevent explosions,
aspiration systems are installed in critical areas. By the vacuum that is created by fans in aspiration
387
systems and the usage of filters, dust is taken out of the elevator which prevents dust accumulation.
In this case, two aspiration systems were installed on the bucket elevator, one on the boot section
and one at the head of the elevator, image 8.
Image 8. The aspiration system and its placement on the head of the elevator
4. CONCLUSION
Safety measures are responsible for obtaining work conditions that provide safe work environment.
The interest of the society has to be to achieve the highest level of safety and health at work, to
minimize unwanted consequences such as injuries at work, occupational diseases and work-related
diseases, i.e. to create working conditions in which the employee would have a sense of satisfaction
in performing his professional tasks. To achieve this goal, a systematic approach to preventive
action is needed. In this paper, safety measures concerning bucket elevators were described and
illustrated. It is shown how it is possible to improve working conditions around bucket elevators.
LITERATURE
[1] Živanić, D., Gajić, А., Đokić, R., Zelić, А.: The Control and Safety Devices at Bucket Elevators, 4.
Scientific conference Politehnika 2017, Belgrade, Republic of Serbia, (2017), 347-353.
[2] Živanić, D., Gajić, A., Zelić, A.: Control of the work, elements and modelling of the bucket
elevators in modern software packages, IOP Conf. Series: Materials Science and Engineering 393
(2018) 012077 doi:10.1088/1757-899X/393/1/012077
[3] Standard SRPS CEN/TR 16829:2017 - Fire and explosion prevention and protection for bucket
elevators
388
ACCIDENTS DURING LOGGING OPERATIONS IN THE USA BETWEEN 1984.
AND 2018. CONCERNING LOG LOADING, UNLOADING AND TRANSPORT
Nikola Ilanković1, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia

Dragan Živanić2, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia
Atila Zelić3, Faculty of Technical Sciences, Novi Sad, Republic of Serbia
Abstract: The subject of this paper is the research of accidents during logging operations in the
USA between 1984. and 2018. concerning log loading, unloading and transport. Accidents were
deeply analysed and on base of that they were categorized in nine categories by their cause. First,
short introduction to logging was given and then each accident category was described. For each
category suggestion were given in order to increase the level of safety and health at work.
Keywords: safety, log, log loader, log truck
1. INTRODUCTION
Logging operations are one of the most dangerous operations concerning human labor. The reason
for that is the presence of manual labor near big and heavy trees/logs. Also, because of the usage of
heavy mechanization during logging operations, accidents occur during transportation of trees from
woods to landing areas, processing trees to logs, loading and unloading from trucks. Workers are at
high risks because they work side-by-side with massive yarders, processors and loaders. Small
errors during certain steps of tree processing can lead to massive casualties. For example, improper
truck loading and wrapper installing can lead to terrible traffic accidents or unfitting choker
applications can lead to accidents on landing areas which almost certainly produce fatalities.
Because of that, occupational health and safety measures concerning logging operations have to be
strictly followed.
2. LOGGING OPERATIONS
Logging operations are consisted of several activities which are all connected, image 1. The first
step is to determine the appropriate landing location. Landing area is the place where trees become
logs and after that they are loaded into trucks and transported to desired locations, for example, to
sawmills. It is necessary that landing location is accessible by trucks and that is cleared of trees that
could represent a treat during logging operations. Next steps are conditioned by the landscape,
volume of trees that are felled down and the budget of the landing site. Usually, felling of trees is
done by loggers – human workers. Felling is done in the woods, on a distance from the landing
location. To fell a tree means cutting the tree down in such a manner that falls in the desired
location and that during falling it receives minimal damage. After the tree is felled, it is necessary to
transport it to the landing area. The transport of felled trees to the landing are is called yarding. It
can be done in two ways – with skidders which are machines that tow trees from the woods to the
landing area or with cable yarding systems which transport trees by cables via air.
1
ilankovic@uns.ac.rs
2
zivanic@uns.ac.rs
3
zelic@uns.ac.rs
389
Image 1. View of a typical landing
Source: Oregon OSHA yarding and loading handbook, 2010
Before the transport begins, it is necessary to use chokers to encircle trees in order to provide safe
transport. Choking is done by chokersetter, image 2. When trees arrive at the landing area, they are
placed on the landing chute. Landing chute is the end point of the yarding system. After that,
chokers are unhooked by chasers. At the landing chute trees wait subsequent handling. Processors
grapple trees from the landing chute and perform two operations – limbing which stands for
removing branches from trees and bucking which stands for sawing trees into sections called logs.
The length of these sections is determined by the end product. When the capacity of the logging
operation is big, surge areas have to be included in the process. Surge areas act like buffers when
processors reach their working limit and at surges trees wait to be processed. After the processor
finishes its operations, logs are placed to log decks. Log decks are places where logs are sorted and
from which they are loaded to trucks.
Image 2. Proper setting of chockers and untangling chockers on ground

When the logs are sorted at log decks, they are loaded to trucks. There are two types of loading
operations – manual loading where small logs are manually lifted to the truck and the larger ones
rolled on the truck with the help of ramps. More often, loading operations are mechanized with
cranes - swing-boom, knuckle-boom or front-end loaders. Swing-boom and knuckle-boom loaders
can be placed on tracked or wheeled carriers or directly on trucks. They are usually equipped with
grapples. Front end loaders usually have forks or grapples and they are mounted on crawler tractors
or articulated four-wheel-drive tractors. While loading the truck, it is important to care about all
details concerning loading operations, especially about the stability of the truck and loaded logs.
Logs must be placed on the truck on such a way that they are stable without the use of wrappers and
will not exert excessive strain on wrappers, binders, bunk stakes or straps. Also, the truck driver
sometimes raises stake extensions on the truck and the trailer. When the logs are placed on the truck
and saddled within the stakes, wrappers are installed. At least two wrappers have to be placed,
evenly distanced from the front and the end of logs. Loaded and secured, trucks leave the landing
area and transport logs to final destinations. Logs are usually transported by two or three-axle trucks
with or without trailers. When trucks reach their final destination, the final step is to unload logs.
390
Before unloading can commence, all wrappers and security chains have to be removed. Unloading
can be done by using loaders or by lowering stakes which enables logs to slide to the ground
[1,2,3].
3. LOGGING ACCIDENTS DURING LOG LOADING, UNLOADING AND TRANSPORT
As mentioned before, logging operations are one the most dangerous professions. One of the
reasons for that is the fact that logging takes place in remote areas where there are no hospitals and
doctors nearby. By researching numerous accidents (total count: 205) which happened in the period
from 1984. to 2018. and took place in USA [4], it was determined that accidents during loading,
unloading and transport of logs can be categorized in nine categories, image 4.
Number of accidents with fatalities Number of accidents
Logs falling on loaders 2

2
Crane collapsing 2
4
Electrocution during loading/unloading 4
6
Falling from logging mechanization 2
10
Servicing loaders and trucks 6
10
Strucking workers with logs while wrapping/unwrapping 18
18
Crushing of operators with trucks or loading 33
mechanization 40
Truck rollovers and crashes during log transport 37
47
Strucking workers with logs while loading/unloading 48
68
0 10 20 30 40 50 60 70
Image 4. Accident categories

3.1 Logs falling on loaders
During the researched period, there were two fatal accidents involving falling logs on loaders. The
cause for them was improper grappling of the logs. In both situations, operator of the loader
grappled several logs at once and one log fell direct on the cabin of the loader. In order to prevent
this type of accidents, it is necessary to carry out trainings for loader operators once in couple of
years to remind them about the importance of proper log grappling.
3.2 Crane collapsing
There were not many accidents with cranes - swing-boom, knuckle-boom, but it is important to
point them out because high material damages occur which can lead to stoppage of logging
operations. These accidents happened because of the overload of cranes and one accident happened
because of the failure of the hydraulic system. All cranes that operate with logs have load charts
which show what is their maximum load at a certain working radius. Operators did not follow
guides on load charts which leaded to crane overload. It is crucial that load charts are always visible
to the operator. On the other hand, the other accident could have been prevented by detailed
inspection. It was determined that no inspection was conducted for five years. In order to prevent
these types of accidents, trainings for crane operators have to be carried out and detailed inspections
are necessary according to [5].
391
3.3 Electrocution during loading/unloading
Several accidents happened when loaders got in contact with electric cables. Loader operators made
huge errors by leaving the loader before it got de-energized. By leaving the cabin, they got in
contact with the energized surface and got electrocuted. One accident happened during wrapper
installment when the truck driver threw the wrapper over the top log on the truck and caught
electric cables. In order to prevent these types of accidents, it is necessary to operate on a safe
distance from electric cables depending of the voltage in them, table 1.
Table 1. Clearance distance relative to voltage

Source: https://bit.ly/2LSQJuf
Voltage Minimum clearance distance
(nominal, kV, alternating current) (meters)
up to 50 3
over 50 to 200 4,5
over 200 to 350 6
over 350 to 500 7,5
over 500 to 750 10,5
over 750 to 1.000 13,5
over 1.000 It has to be determined in each specific case.
3.4 Falling from logging mechanization
Falling from logging mechanization is the least lethal accident that occurred in the researched
period. Reasons for falling were slippery surfaces, especially after rain, and inattention of operators
during leaving and entering cabins. In order to prevent these types of accidents, operators should
pay full attention while entering and leaving cabins.
3.5 Servicing loaders and trucks
Accidents during servicing loaders and trucks happened because of inadequate signalization that
maintenance is being carried on. Servicers worked on repairing certain parts of the mechanization
and operators started the loaders or trucks without noticing servicers. In order to prevent these types
of accidents, proper signalization that maintenance is going on has to be placed on sight and it has
to be visible to everyone.
3.6 Strucking workers with logs while wrapping/unwrapping
This was the most lethal accident that occurred with the fatality rate of 100%. The main reason for
these accidents was that wrappers got caught on top of the load during installing/deinstalling. Truck
drivers tried to free them by pulling and by doing that, they pulled the top log which crushed them.
In other few occasions, truck drivers got hit in the head with wrappers while installing/deinstalling
them. In order to prevent these types of accidents, installing/deinstalling wrappers has to be done
with special caution. If wrappers get caught or tangled with the load, it is forbidden to pull them
hard in order to free them. A long hook should be used from a safe distance for freeing wrappers,
but if it is not possible to free them at all, it is better to cut them than to pull them.
3.7 Crushing of operators with trucks or loading mechanization
These accidents happened quite often, every fifth accident involved crushing of workers with trucks
or loading mechanization. The reason for them was the presence of manual operators in the working
area of the loading mechanization and trucks. Manual operators and truck drivers walked around the
392
landing area and worked in the areas out of sight of loading mechanization operators. In order to
prevent these types of accidents, it is necessary to conduct trainings for both loading operators and
manual operators. Manual operators should maintain clearance from the loading mechanization and
trucks. Moving mechanization should have audio and visual signalization, especially when moving
backwards.
3.8 Truck rollovers and crashes during log transport
In the reports concerning these types of accidents, only fatalities of the logging operators were
recorded. In number of cases in the accident descriptions, highway and roundabout crashes
involving log trucks were described where other fatalities were mentioned – passengers in a nearby
cars or buses, but they were not numbered. These accidents are the most dangerous ones because
the potential danger does not only affect truck drivers, it affects other traffic participants. Taking
corners and driving through roundabouts have an increased risk of rollover because of the lateral
force (centrifugal force). The lateral force is dependent on speed, the radius of the curve and the
vehicle’s total weight. It is however most often the speed that determines whether the truck rolls
over or not. Just a marginal speed increase of a few km/h is enough to cause an accident. Beside
speed, it is important how load is placed on the truck. Centre of gravity (Cog) of the truck depends
on load placement. The higher the Cog is, the stability of the truck gets worse. Rollovers happen
when the resulting force (vector addition of lateral and gravitational force) points outside the
vehicle’s fulcrum.
Image 5. a) Sideview of a tree-axle log truck; b) Cross-section view of ideal load arrangement; c)
Cross-section view of improper safe load arrangement; d) Cross-section view of improper unsafe
load arrangement
393
An example is given in image 5. Tree-axle truck with a crane at its end (the gross mass of 32.869
kg) is entering a roundabout (diameter 28 m). The maximum speed of the truck that will not lead to
rollover is 30 km/h if the load is ideally arranged, image 5. b). One of the main reasons for rollovers
that occurred in researched accidents were overloading and improper load arrangement where heavy
logs were placed at the top. By overloading a truck, its Cog gets higher and the stability gets
endangered, as also with placing heavy logs at the top of the load. In the mentioned example, the
maximum speed of the same truck with the gross mass of 32.869 kg where the heavy logs were
placed on the top of the load in a roundabout (diameter 28 m) is 27 km/h. The difference is small,
only 3 km/h, but if a driver drove an improper load arranged truck at the speed of 30 km/h, image 5.
d), a rollover would occur. In order to prevent these types of accidents, it is necessary to pay
attention to load arrangement, respect the payload of the truck and drive in accordance with
recommendations.
3.9 Strucking workers with logs while loading/unloading
The largest number of accidents that occurred – one third, happened during loading and unloading.
Reasons for that were that manual operators at landing areas or drivers of trucks were walking and
working in the near vicinity of loaders. In order to prevent these types of accidents, proper
signalization has to be implemented, manual operators and truck drivers should not be near the
loading/unloading area and the loader operators have to pay attention how do they load/unload logs.
Image 6. Accidents during loading/unloading

4. CONCLUSION
Logging operations are one of the most dangerous professions. If necessary health and safety
measures are not implemented, various fatal accidents can occur. The reason for that is the fact that
logging operations take place in remote areas where no medical treatment can be implemented.
Also, years of experience relax logging operators which then work faster and more reckless
believing that they got everything under control. One small mistake is enough to cause a high
fatality rate accident. In this paper accidents during loading, unloading and transport of logs were
given and categorized and for each category health and safety measures were recommended.
LITERATURE
[1] Stellman Mager, J.: Encyclopaedia of Occupational Health and Safety, Volume 3, International Labour
Organization, 9221098168, (1998)
[2] Oregon OSHA yarding and loading handbook, Oregon OSHA Salem Oregon USA, (2010)
[3] USA Dep. of labor OSHA, Logging etool. [Internet] Available on: https://bit.ly/2ZjkoQ7
(Accessed: 20. 07. 2019.)
[4] USA Dep. of labor OSHA, Accident Search. [Internet] Available on: https://bit.ly/2Mo5aG4 (Accessed:
27. 07. 2019.)
[5] ISO 15442:2012, Cranes — Safety requirements for loader cranes
394
PREDLOG ZA DONOŠENJE PRAVILNIKA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJU NA
RADU SA DIZALICAMA
Atila Zelić1, Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu

Rastislav Šostakov2, Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu
Dragan Živanić3, Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu
Nikola Ilanković4, Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu
Apstrakt: Danom stupanja na snagu Pravilnika o bezbednosti mašina, u R. Srbiji je prestao da važi
niz pravilnika za specifične vrste mašina, među ostalim i Pravilnik o tehničkim normativima za
dizalice iz 1991. godine, čime se potpuno izgubila regulativna podloga za relevantne preglede i
provere dizalica (posebno starijih). Sem toga, ostalo je otvoreno pitanje definisanja adekvatne
teorijske i praktične obuke dizaličara i drugih lica koja učestvuju u radu sa dizalicom (vezač tereta,
signalista). U radu je ukazano na prazninu u postojećoj domaćoj regulativi iz razmatrane oblasti i
obrazložen je predlog unapređenja istih donošenjem Pravilnika o bezbednosti i zdravlju na radu sa
dizalicama. Isti bi nesumnjivo predstavljao značajan korak u usaglašavanju nacionalnih propisa sa
regulativom zemalja EU.
Ključne reči: bezbednost i zdravlje na radu, dizalice, pravilnik
A PROPOSAL TO WORK OUT A REGULATION ON HEALTH AND SAFETY AT

WORK WITH CRANES
Abstract: By coming into force of the Regulation on safety at work with machines in Serbia, a series
of regulations on a few machine types went out of force, the Regulation on technical provisions for
cranes (1991.) among others. That act practically caused the vanishing of regulative underground
for the inspection and testing procedure of cranes (especially the old ones). In addition to that,
obligations and procedures at work of crane operators, riggers, signal-riggers, etc, their adequate
theoretical and practical education, and testing of their competency have stayed undefined. The
paper points out the emptiness in the existing regulative in Serbia concerning the considered
domain, and offers also a proposal for the advancement, by introducing the Regulation on health
and safety at work with cranes, above all. Undoubtedly, this would be an important step in the
process of national legislative harmonization with the corresponding legislative in EU states.
Keywords: health and safety at work, cranes, regulation
1. UVOD
U protekle dve decenije standardizacija u Srbiji se u potpunosti orijentisala na usvajanje (sa ili bez
prevođenja) EU (u manjoj meri i ISO) standarda, kao neophodnih za dalji razvoj domaće privrede u
duhu evrointegracija. Usvojen je Pravilnik o bezbednosti mašina (prevod Direktive za mašine [7]) i
u tom periodu je objavljen znatan broj harmonizovanih standarda SRPS EN koji se odnose na oblast
1
zelic@uns.ac.rs
2
sostakov@uns.ac.rs
3
zivanic@uns.ac.rs
4
ilankovic@uns.ac.rs
395
mašina unutrašnjeg transporta. Ekonomski pokazatelji ukazuju na ubrzan privredni rast, čemu je
svakako doprinela izgradnja nedostajuće logističke infrastrukture, otvaranje novih proizvodnih
pogona stranih kompanija, kao i revitalizacija i modernizacija proizvodnih linija već postojećih
preduzeća u Srbiji. U skoro svakom domenu građevinarstva, komunalnih radova, industrijske
proizvodnje, pretovara i skladištenja zastupljene su razne mašine i uređaji za dizanje tereta
(uglavnom materijala, ali neretko i ljudi). Ali, eksploatacija tih sredstava mehanizacije praćena je
nizom opasnosti i visokim nivoom rizika za zaposlene, a ponekad i za okolinu. Bez obzira na to da
li je u pitanju nova ili već postojeća, starija oprema za rad – u konkretnom slučaju dizalica (isto se
odnosi i na podizne platforme, viseće skele i vozila unutrašnjeg transporta), ona u skladu sa [2]
podleže preventivnim i periodičnim pregledima i proverama u propisanim vremenskim intervalima.
Ali, autori rada su već i ranije ukazivali (videti npr. [4, 5, 6]) da postoje određeni problemi u toj
oblasti. U cilju da se ti problemi reše u doglednom vremenu (što je od izuzetnog značaja za
korisnike dizalica, ali i za kvalitetno obavljanje pregleda i provere od strane pravnih lica sa
licencom, kao i za opšte poboljšanje bezbednosti i zdravlja na radu, u daljem tekstu – BZR), u
nastavku se skreće pažnja na nedoumice i otvorena pitanja u vezi razmatrane problematike i
prezentuje se inicijalni predlog za unapređenje regulativne podloge za ovu oblast.
2. OBRAZLOŽENJE PROBLEMA
Pri podrobnijoj analizi trenutno važećih propisa i sprovođenja preventivnih i periodičnih pregleda i
provera opreme za rad koja istim podleže u skladu sa [2], konstatovani su pojedini problemi,
navedeni u nastavku.
1. Danom stupanja na snagu pravilnika [3], prestao je da važi niz pravilnika za specifične vrste
mašina, među ostalim i pravilnika [1]. Nadležna ministarstva smatraju da ne postoji potreba za
pravilnikom o bezbednosti i zdravlju na radu sa dizalicama, jer su, po njihovom tumačenju,
usvojeni standardi i trenutno važeći propisi dovoljni za relevantno obavljanje pregleda i provera
dizalica, kao i drugih mašina za dizanje.
2. Pravilnik [3] i sa njim harmonizovani SRPS EN standardi odnose se samo na mašine
konstruisane i izrađene posle 01. 01. 2012. godine, čime je obuhvaćen samo manji deo postoje-
ćih dizalica, u Srbiji. Nažalost, u Srbiji (slično kao i u većini drugih, čak i razvijenijih zemalja
sveta) u eksploataciji još uvek dominiraju dizalice proizvedene pre 2012. godine.
3. Pravilnik [3] i odgovarajući SRPS EN standardi harmonizovani sa [7], uređuju zahteve BZR za
konstrukciju i izradu mašina, time i dizalica, ali uopšte ne razmatraju eksploataciju, održavanje,
kriterijume zamene/popravke delova, metodologiju pregleda i provera, aktivnosti u vezi obuke
rukovalaca itd. Znači, njima se uređuju samo zahtevi za konstruktivnu stranu bezbednosti
dizalica. Kao potvrda, citiran je član 1 pravilnika [3]:
“Ovim pravilnikom propisuju se: bitni zahtevi za zaštitu zdravlja i bezbednosti koji se odnose na projektovanje i
izradu mašina, kao i drugi zahtevi i uslovi koji moraju biti ispunjeni za njihovo stavljanje na tržište i/ili upotrebu;
sadržina Deklaracije o usaglašenosti mašine i Deklaracije o ugradnji delimično završene mašine; sadržina tehničke
dokumentacije; postupci za ocenjivanje usaglašenosti; zahtevi koje mora da ispuni telo za ocenjivanje usaglašenosti
da bi bilo imenovano za ocenjivanje usaglašenosti; znak usaglašenosti i označavanje usaglašenosti; poverljivost
podataka i zaštitna klauzula.”
4. Ispravno konstruisana i izrađena mašina svakako je bitan preduslov, ali nikako i dovoljan uslov
za bezbedan rad sa istom, te su zemlje EU doradile stare ili izradile nove pravilnike koji
obuhvataju skoro sve elemente navedene u prethodnoj tački. Npr. u SR Nemačkoj su trenutno na
snazi 4 pravilnika tipa Vorschrift, 4 tipa Regel, 7 tipa Grundsatz i 8 tipa Information, koji se
odnose samo na dizalice i rukovaoce istim. Neke zemlje (npr. Nemačka, Engleska) su deo ove
regulative obuhvatile čak i kroz nacionalne standarde.
5. Pravilnici iz prethodnog primera definišu i preglede i provere dizalice/podiznog uređaja (znači
da je u znatnoj meri definisana i metodologija pregleda i provera), vođenje i sadržaj knjige
ispitivanja dizalice i kontrolne knjige dizalice, rad dizaličara i vezača tereta i sl. Važno je
skrenuti pažnju na značaj obuke vezača tereta. Praksa pokazuje da je njegova uloga u bezbednom
radu sa dizalicom skoro jednako bitna kao i dizaličareva.
396
6. Potpuno analogna situacija je i kod ostalih mašina za dizanje, navedenih u uvodu.
7. Nakon izvlačenja liftova iz nadležnosti Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, donešeni su
Pravilnik o bezbednosti liftova, Sl. glasnik RS, br. 15/17, kao i Pravilnik o pregledima liftova u
upotrebi, Sl. glasnik RS, br. 15/17. Može li se zaključiti da nadležna ministarstva smatraju da su
liftovi mnogo opasniji za upotrebu od dizalica, te za njih nisu dovoljni važeći SRPS EN
standardi i pravilnik [3]? Statistika akcidenata pri korišćenju ovih mašina svakako neće potvrditi
takvo mišljenje!
3. POSLEDICE OPISANOG STANJA
Trenutno u Srbiji ne postoji pravilnik koji definiše:

- konkretne kvantitativne kriterijume neophodne za uspešno i pravovremeno održavanje
elemenata dizalice, npr. zamene kuke dizalice, priveznice, čeličnog užeta, užnice, obloge
papuče kočnice, točka dizalice itd,
- postupak provere kritičnih mesta na nosećoj konstrukciji dizalice,
- postupak montaže novog užeta, izbora i odlaganja priveznice u magacin itd,
- izvođače, postupak i obim izvođenja dnevnog, nedeljnog itd. pregleda dizalice,
- obaveze dizaličara i postupak pri započinjanju/završetku radne smene,
- postupke međusobne komunikacije i signalizacije rukovaoca i vezača tereta/signaliste,
- postupak u slučaju zastoja u radu, otkaza neke funkcije, pojave opasnosti itd.
U relevantnim zemljama EU je definisana metodologija pregleda i provere dizalica, a u Srbiji svako
pravno lice pri apliciranju za licencu za vršenje pregleda i provere opreme za rad, daje na uvid svoju
metodologiju. Da li će stanje istog elementa da se proverava prema različitim kriterijumima? Ako
su metodologije iste, čemu niz metodologija? Ako nisu iste, da li različite metodologije mogu da
obezbede isti nivo bezbednosti rukovalaca? Neprihvatljivo je i danas učestala praksa svođenja
pregleda i provere dizalice samo na statičko ispitivanje iste.
U Srbiji pregled i proveru dizalice često vrši samo jedna osoba, te opravdano može da se postavi
pitanje relevantnosti pregleda elektroopreme od strane osobe mašinske struke ili pregleda noseće
konstrukcije od strane osobe elektrotehničke struke. Rečeno ukazuje na potrebu da se definišu
sastav i sprema/obuka članova ekipa koje vrše preglede i provere dizalica.
Na osnovu izloženog uočava se potreba za donošenjem jednog ili više pravilnika iz oblasti BZR sa
dizalicama, koji bi uredili:
- potrebne uslove za bezbednu upotrebu/korišćenje i održavanje dizalice,
- metodologiju pregleda i provere dizalice, potrebnu obučenost, opremu i druge uslove za osobe
koje izvode pregled i proveru dizalice, kao i
- obim i sadržaj obuke dizaličara i vezača tereta, potrebnu opremu za izvođenje praktične
nastave, kao i uslove koje treba da ispune izvođači njihove teorijske i praktične obuke.
4. INICIJALNI PREDLOG ZA DONOŠENJE NEDOSTAJUĆIH PRAVILNIKA
Prethodno izneti problemi mogu se efikasno rešiti sukcesivno u više koraka:

1. korak: Analizirati stanje regulative nastalo usvajanjem pravilnika [3], odn. direktive [7] i
definisati pravilnike koje je neophodno doneti u cilju približenja stanja u R. Srbiji u oblasti BZR,
stanju u relevantnim zemljama EU (npr. u SR Nemačkoj).
2. korak: Usvajanje strategije Ministarstva privrede i Uprave za bezbednost i zdravlje na radu
Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja R. Srbije o donošenju neophodnih
pravilnika, uz uzimanje u obzir postojećih pravilnika i nacionalnih standarda relevantnih zemalja
EU, kao neophodnih za dovođenje nivoa regulative BZR sa dizalicama u R. Srbiji nivou u tim
zemljama.
3. korak: Pravilnike koncipirati tako da budu u najvećoj mogućoj meri kompatibilni sa
odgovarajućim pravilnicima relevantnih zemalja EU, s obzirom na to da su i pravilnik [3], kao i sa
njim harmonizovani SRPS EN standardi, prevod EU direktiva i standarda.
397
4. korak: Pravilnicima obuhvatiti i problematiku obučavanja rukovalaca po pitanju uslova za
izvođenje teorijske i praktične obuke: potreban kadar, adekvatan program, neophodna oprema i sl,
kao vrste doobrazovanja (po potrebi u saradnji sa za to nadležnim ministarstvom), da bi se
obezbedio odgovarajući i ujednačeni kvalitet obuke u svim centrima za obuku.
5. ZAKLJUČAK
U radu je ukazano na praznine u postojećoj regulativi BZR sa mašinama, koja se stoga ne uklapa ni
u težnju R. Srbije da usaglasi svoje propise sa propisima zemalja EU. Da bi se navedeni problemi
rešili u bliskoj budućnosti, nadležna ministarstva treba da sagledaju trenutno stanje, a potom da
temeljito razmotre potrebu za donošenjem nedostajućih propisa, kao što je npr. Pravilnik o BZR sa
dizalicama. Aktivnosti na ovom polju je neophodno započeti analizom modela pravilnika
relevantnih evropskih zemalja koji su se već dokazali u praksi. Bilo bi logično da se navedeni 1.
korak datog predloga sprovede u saradnji sa Institutom za standardizaciju Srbije, koji pored široke
baze podataka okuplja i komisije sa ekspertima za pojedine oblasti. Iako se u 3. koraku spominju
samo pravilnici koji se odnose na rad sa dizalicama, u kasnijim ciklusima potrebno je izraditi i
nedostajuće pravilnike za sve druge oblasti navedene u [2], koje nisu pokrivene postojećim
pravilnicima proizašlim iz EU direktive.
LITERATURA
[1] Pravilnik o tehničkim normativima za dizalice, Sl. list SFRJ, br. 65/91.
[2] Pravilnik o postupku pregleda i provere opreme za rad i ispitivanja uslova radne okoline,
Sl. glasnik R. Srbije, br. 94/2006, 108/2006 - ispr., 114/2014 i 102/2015.
[3] Pravilnik o bezbednosti mašina, Sl. glasnik R. Srbije, br. 58/2016.
[4] Šostakov, R.; Zelić, A.: Bezbednost u radu sa dizalicama i regulativa u Srbiji (Usvojen Pravilnik o
bezbednosti mašina – šta dalje?), Zbornik radova sa 11. nacionalne konferencije sa međunarodnim
učešćem „Unapređenje sistema zaštite na radu”, Savić, S. & Spasić, D. (Eds.), pp. 46-55, Prolom Banja,
oktobar 2014. godine, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, 2014.
[5] Obradović, M.; Zelić, A.; Šostakov, R.; Đokić, R. & Živanić, D.: Obuka dizaličara – Značaj, stanje u
Srbiji i mogućnost unapređenja, Zbornik radova sa 14. međunarodne konferencije „Zaštita na radu – Put
uspešnog poslovanja”, Hadžistević, M. (Ed.), pp. 68-76, Divčibare, oktobar 2017. godine, Savez zaštite
na radu Srbije, 2017.
[6] Šostakov, R., Zelić, A. & Živanić, D.: Bezbednost i zaštita na radu sa mašinama unutrašnjeg transporta,
Fakultet tehničkih nauka, ISBN 978-86-6022-155-3, Novi Sad, 2019.
[7] Directive 2006/42/EC on machinery, and amending Directive 95/16/EC.
398
GENERALNI REMONT SISTEMA ZA GAŠENJE POŽARA NA TENKU M-84
Aleksandar Mićović1, FTN Kosovska Mitrovica

Nebojša Ćurčić2, Beogradska politehnika
Nataša Elezović3, FTN Kosovska Mitrovica
Apstrakt: U radu je prikazan postupak generalnog remonta sistema za gašenje požara na tenku M-
84. Za vreme procesa eksploatacije, tehnološko – tehnički sistemi su izloženi uslovima trošenja i
starenja. Na taj način dolazi do promena i degradacije njihovih radnih sposobnosti. Za razliku od
drugih tehničkih sistema tenk kao izrazito skupo i značajno vojno sredstvo ima znatno duži
vremenski vek eksploatacije. Stoga, kvalitetno održavanje je krucijalno u cilju očuvanja njegovih
tehničkih i radnih sposobnosti.
Ključne reči: sistem za gašenje požara, tenk M-84, generalni remont, održavanje
GENERAL OVERHAUL OF THE M-84 TANK FIRE EXTINGUISHING SYSTEM
Abstract: This paper describes the process of general overhauling the fire extinguishing system on
the M-84 tank. During the exploitation process, technological systems are exposed to wear and
aging conditions. In this way, their working abilities are altered and degraded. Unlike other
technical systems, the tank has a significantly longer life span as a very expensive and significant
military tool. Therefore, quality maintenance is crucial in order to preserve its technical and
operational capabilities.
Keywords: fire extinguishing system, M-84 tank, general overhaul, maintenance
1. UVOD
Tenk M-84 je borbeni sistem koji je u upotrebi u Vosci Srbije skoro 30 godina. Bez obzira na
godine, on još uvek predstavlja moderno i pouzdano borbeno sredstvo, koje je svoju efikasnost
dokazalo na više različitih kontinenata. Da bi ovaj sistem i u današnjim uslovima pouzdano
funkcionisao, bilo je potrebno izvršiti generalne remonte većine njegovih tehničkih podsistema [1].
U ovom radu je prikazan postupak generalnog remonta podsistema za gašenje požara, kao jednog
od najvažnijih za bezbednost posade u njemu. Zbog ograničenog prostora za izlaganje u ovom radu,
deo generalnog remonta vezan za električne uređaje sistema za gašenje je samo naznačen.
2. SISTEM ZA GAŠENjE POŽARA NA TENKU M-84
Sistem za gašenje požara na tenku M-84, u svom kompletu sadrži 3 boce (slika 1) napunjene
halonom (sredstvom za gašenje požara) i azotom (pogonskim gasom). Dve boce su smeštene u
motornom odeljenju, dok se jedna nalazi u borbenom odeljenju. Na svakoj boci se nalazi ventilska
glava sa po dve ugrađene piropatrone koje se aktiviraju električnim signalom. Sistem za gašenje
požara tenka M-84, funkcioniše na sledeći način: Kada termodavač registruje pojavu požara, o tome
1
aleksandar.micovic@pr.ac.rs
2
ncurcic@politehnikaedu.rs
3
natasa.elezovic@pr.ac.rs
399
šalje naponski signal u blok automatike. U zavisnosti od lokacije izbijanja požara, ugrađeni
termodavač na tom mestu, daje signal ka bloku automatike, koji povratnim električnim signalom
aktivira jedan od šest ugrađenih piropatrona i na taj način izaziva isticanje halona kroz cevovod u
željeni prostor. U ovom bloku signal se takođe istovremeno prosleđuje i na izvršne mehanizme (za
zaustavljanje rada pogonskog motora i isključivanje filtroventilacionog uređaja, ako je bio u radu,
uz istovremeno zatvaranje njegovog ventila za usis svežeg vazduha). Aktiviranje piropatrona se
registruje na pultu signalizacije.
Ako požar nije lokalizovan aktiviranjem prve PP boce (kada i dalje postoji signal o požaru sa
termodavača), aktivira se druga PP boca, a po potrebi i treća. Po završetku ciklusa gašenja požara
ukida se blokada rada izvršnih mehanizama. Motor se može pustititi u rad, a filtroventilacioni
uređaj se automatski uključuje, uz istovremeno otvaranje njegovog ventila za usis svežeg vazduha i
izbacuju se dim i gasovi iz unutrašnjosti tenka.
Slika 1. Prikaz sistema za gašenje požara sa oznakama komponenti
3. REMONT SISTEMA ZA GAŠENjE POŽARA
Remont sistema za gašenje požara radi se prema tehničkoj remontnoj dokumentaciji. Ona sadrži
razrađene tehnološke postupke remonta (prijem, rasklapanje, čišćenje, defektacija, popravka,
zaštita, sklapanje i završno ispitivanje), specifikaciju radne snage, specifikaciju mašina i uređaja,
specifikaciju specijalnih alata, instrumenata i pribora, normative vremena, normative obavezno
zamenljivih delova, normative rezervnih delova i normative potrošnog materijala. Dokumentacija
takođe definiše postupke i radnje pri remontu, kao i upotrebu specijalnih alata i uređaja,
podrazumevajući da su radna mesta obezbeđena standardnim alatom, mašinama i opremom.
Na osnovu Zapisnika o prijemu tenka na remont, otvara se radni nalog za remont konkretnog
podsistema, u ovom slučaju podsistema za gašenje požara. Prijem podstistema na generalni remont i
provera njegove kompletnosti sastavni je deo zapisnika o prijemu. Sve uočene nedostatke i
neispravnosti kao i vanredna oštećenja unose se u deo zapisnika označen sa “Pregled nedostataka”.
Posle procesa rasklapanja, pranja i čišćenja vrši se proces defektacije. Tada se sačinjava
„Defektaciona lista“ za ceo podsistem za gašenje požara. Ona sadrži sledeće podatke: da li je
neispravan deo za rashod, da li je neispravan deo za popravku (regene-raciju), da li je deo
nedostajao prilikom prijema sredstva (tenka kao celine).
Popravku ili regeneraciju vrši po pravilu remontna institucija. Neispravan ili nedostajući deo
obezbeđuje se trebovanjem iz skladišta. Liste trebovanja su u skladu sa defektacionom listom.
Materijal sa svih trebovanja se zbirno nalazi na Specifikaciji ukupno utrošenog materijala [2].
Nakon popravke ili zamene neispravnog dela funkcija komponente ili uređaja se proverava pomoću
ispitnih ili specijalnih uređaja i alata, što se evidentira u odgovarajućim kontrolnim listovima za
cevovodnu instalaciju i PP boce, za pult signalizacije za blok automatike za kutiju upravljanja
ventilacijom za termodavač. Nedostajuće delove i sklopove radi remontna institucija, ili se
nabavljaju na tržištu. Ako se vrši nabavka sa tržišta, ulazna kontrola vrši ispitivanje nabavljenih
delova i sklopova. Ulazna kontrola podrazumeva: proveru usaglašenosti sa odgovarajućim
400
standardima, prema dostavljenim deklaracijama, ali i proveru funkcionalnosti dela (sklopa) kada je
to neophodno.
Prilikom remonta sistema za PP zaštitu proces remonta se razdvaja u dve paralelne faze: remont
elektrosklopova i remont PP boca i cevne protivpožarne instalacije, čiji postupak je prikazan u
ovom radu.
3.1 ISPITIVANJE PP BOCA
Nakon prijema sistema na generalni remont PP boce se dopremaju u laboratoriju za ispitivanje PP

aparata i boca pod pritiskom. Vrši se vizuelni pregled spoljnih površina, provera težine i popunjava
karton tehničkog suda pod pritiskom. Pre pražnjenja boce utvrđuje se vrsta halona koji se nalazi u
njoj (halon 1211 ili 1301). Zatim se pristupa pražnjenju i rasklapanju tela glave sa cevčicom. Ove
operacije se vrše primenom specijalizovanih alata za odvijanje i zavijanje čepa u telu glave boce.
Otvor boce se zatim zatvara čepom iz seta čepova za halon bocu. Boca i delovi tela glave peru se u
rastvoru vode i deterdženta.
Odstranjivanje boje sa boce vrši se peskarenjem. Proces defektacije prazne boce obuhvata vizuelni
pregled spoljašnjih površina (kontrola ovalnosti boce, kontrola postojanja zareza, udubljenja,
dubinske korozije i drugih oštećenja, kontrola oznaka na posudi). Stanje unutrašnjosti boce
proverava se endoskopom (slika 2). Čišćenje unutrašnjosti boce vrši se na uređaju za unutrašnje
čišćenje malih boca (slika 3).
Slika 2. Endoskopski pregled Slika 3. Čišćenje unutrašnjosti boce
U slučaju utvrđivanja eventualne neispravnosti, boca se označava za rashod i komisijski uništava. U

slučaju da je boca starija od 30 godina, ili da je od poslednjeg hidrauličkog ispitivanja prošlo više
od 5 godina, obavezno se vrši hidrauličko ispitivanje boce na ispitni pritisak od 225 bar u trajanju 5
minuta [3]. Prilikom ovih ispitivanja posebno se obraća pažnja o eventualnom postojanju trajnih
deformacija oblika ili rošenja na telu boce. U slučaju detektovanja ovih nepravilnosti boca se
automatski označava kao neispravna i za reshod. Podaci o ispitivanju unose se u tehnički karton
boce - suda pod pritiskom.
Nakon obavljene defektacije boca se boji poliuretanskom bojom crvene nijanse, čep i prsten boce se
bruniraju, a navrtke cinkuju. Sklapanje boce se vrši na specijalizovanom uređaju za odvijanje i
zavijanje ventila, a punjenje na alatu za punjenje boca halonom. U okviru ove procedure vrši se
provera hermetičnosti boce na hladni vodeni pritisak (HVP) od 100 bar (slika 4).
401
Slika 4. Upravljački pult za ispitivanje HVP Slika 5. Stanica za punjenje boca halonom
Završetak procesa remonta PP boce čini proces njenog punjenja u stanici za punjenje (slika 5).
Masa halona kojim se puni boca iznosi 2,2 – 2,4 kg. Nakon punjenja halonom, boca se dopunjava
azotom (pogonski gas) na pritisak od 90 bar, plombira i predaje u magacin ispravne tehnike.
3.2 REMONT CEVOVODNE INSTALACIJE
Posle rasklapanja cevovodne instalacije, proces remonta komponenti cevovoda započinje

spoljašnjim pranjem toplom vodom pod pritiskom i odgovarajućim sredstvom za pranje i
odmašćivanje. Prethodno se otvori cevi i cevovoda zaštićuju lepljivom trakom, pa se tako zaštićeni
smeštaju u žičane posude za pranje. Odstranjivanje stare boje sa bakarnih cevi vrši se uranjanjem
cevi u rastvor sredstva za skidanje boje. U okviru defektacije cevi sistema za gašenje požara, vrši se
njihova provera hermetičnosti, izuzev krajnjih cevi cevovoda koje su kratke i otvorene. Pre provere
hermetičnosti vrši se pregled unutrašnjih površina pomoću endoskopa, kao i poređenje
konfiguracije cevi sa crtežom iz tehničke remontne dokumentacije.
Prilikom provere hermetičnosti cevi, jedan njen kraj je priključen na instalaciju za sabijeni vazduh,
dok je drugi kraj zatvoren pomoću čepa (poklopca) iz specijalizovanog kompleta. Cev se potapa u
kadu za ispitivanje i izlaže pritisku vazduha od 2 bar, u trajanju od 2 minuta (slike 6 i 7. Prilikom
ove vrste ispitivanja posebno se obraća pažnja na eventualno formiranje mehurića vazduha na
površini cevi.
Posle izvršene defektacije komponenata cevne instalacije, za rashod se označavaju cevi kod kojih su
konstatovane sledeće neispravnosti:
 Pukotina ili naprslina u bilo kom delu cevi,
 Skrivene prskotine ili poroznost materijala uočene pri ispitivanju cevi na hermetičnost,
 Oštećenja dva ili više navoja ili oštećenja konusne površine na priključcima i
 Oštećenja dva ili više navoja na navrtci.
U slučaju poremećaja konfiguracije cevi, neznatnih tragova korozije na navrtkama, kao i pukotina
na mestu spajanja cevi i nastavka, cev se označava za popravku.
Slika 6. Kada za ispitivanje Slika 7. Provera hermetičnosti cevi
402
Cevi i cevovodi koji su uspešno prošli proces defektacije boje se dvokomponentnom
poliuretanskom bojom crvene nijanse prema standardu. Nakon izvršene AKZ komponente cevne
instalacije se podvrgavaju završnim ispitivanjima, koja obuhvataju proveru hermetičnosti i vizuelnu
kontrolu stanja površina. Tako ispitane komponente se pakuju i predaju u magacin ispravne tehnike.
4. ZAKLJUČAK
Osvajanje postupka generalnog remonta sistema za gašenje požara na tenku M-84, rezultovao je
mogućnosti produženja resursa upotrebe jednog izuzetno skupog borbenog sistema, kao što je tenk
M-84. Nije potrebno posebno napominjati važnost pravovremenog i ispravnog dejstva ovog sistema
na bezbednost posade. Kvalitetnim remontom postignut je visok nivo pouzdanosti i efektivnosti
ovog sistema tenka, uz znatnu materijalnu uštedu u odnosu na nabavku novog.
LITERATURA
[1] Epler, I., Analiza mogućnosti primene modela održavanja prema stanju na primeru tenkovskog
naoružanja, pp. 121–137, VOJNOTEHNIČKI GLASNIK/MILITARY TECHNICAL COURIER, 2013.,
Vol. LXI, No. 4.
[2] Remont borbenih vozila, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/33AvgLv (Pristup: 20.10.2019.).
[3] Mićović A., Jovičić S., Brkljač N., Testing of fire extinguishers – between european and national
regulations, Archibald Reiss days , Thematic conference proceedings of international significance, pp.
363-375, ISBN 978-86-7020-387-7 ISBN 978-86-7020-190-3, Academy of Criminalistic and Police
Studies, Beograd 2017.
403
PRIMENA AHP PRISTUPA ZA ORGANIZACIJU RADA
PRI MANIPULACIJI TERETOM - ERGONOMSKE PERFORMANSE
Novak Milošević1, Beogradska politehnika

Dragana Gardašević2, Beogradska politehnika
Evica Stojiljković3,Fakultet zaštite na radu, Univerzitet u Nišu
Apstrakt: Ergonomsko (re)dizajnirano radno mesto u velikoj meri doprinosi povećanju bezbednosti
zaposlenih na radnom mestu, uz istovremeno povećanje njihove produktivnosti. Ovo posebno važi
za aktivnosti koje se odnose na ručno manipulisanje teretom, koje je u sve većoj meri prisutno u
različitim delatnostima i tehnološkim procesima, pogotovo s razvojem tehnologije koje od čoveka
zahteva da obavlja zadatke koji se ponavaljaju. Da bi se na ergonomski način organizovao rad, koji
obuhvata aktivnosti ručnog prenošenja tereta neophodno je sagledati kriterijume koji utiču na
bezbednost radnika. U ovu svrhu vršena je višekriterijumska analiza primenom AHP metode, a
rezultati iz rada pokazali su da samostalno manipulisanje teretom prestavlja prikladnije rešenje, sa
aspekta ergonomije, u odnosu na rad u paru ili upotrebu transportera kao pomagala.
Ključne reči: (re)dizajnirano radno mesto, ručno manipulisanje teretom, AHP metoda
APPLICATION OF AHP APPROACHES FOR ORGANIZATION OF WORK IN

MANUABLE MATERIAL HANDLING – ERGONOMIC PERFORMANCE
Abstract: Ergonomic (re)designed workplace it contributes the increase of employees safety in the
workplace while increasing their productivity. This especially holds for activities relating to the
''manuable'' material handling, which is increasingly present in various activities and technological
processes, especially with the development of technology that requires employees to perform
repetitive tasks. In order to organize work in an ergonomic manner, which includes the activities of
the ''manuable'' material handling, it is necessary to see the criteria affecting the safety of the
employees. For this purpose, the multicriteria analysis was carried out using the AHP method, and
the results from paper showed that the self ''manuable'' material handling would represent a more
suitable solution, from the aspect of ergonomic, in relation to the work in pairs or the using
conveyor to assist with handling.
Keywords: (re)designed workplace, ''manuable'' material handling, AHP method
1. UVOD
Najzahtevnija zanimanja u svetu i generalno dužnosti zaposlenih na radu, često podrazumevaju i

uključuju ručno rukovanje teretom, koje predstavlja značajan izvor povreda mišićno-skeletnog
sistema čoveka [2]. Prema nacionalnom zakonodavstvu Republike Srbije, ručno prenošenje tereta
predstavlja svako prenošenje ili pridržavanje tereta mase veće od tri kilograma od strane jednog ili
više zaposlenih, uključujući podizanje, spuštanje, guranje, vučenje, nošenje ili pomeranje tereta pri
1
nmilosevic@politehnika.edu.rs
2
3
evica.stojiljkovic@znrfak.ni.ac.rs
404
kojem, usled njegovih karakteristika ili nepovoljnih ergonomskih uslova, naročito postoji rizik od
nastanka povreda ili oboljenja kičmenog stuba zaposlenih [9]. Zadaci koji uključuju ručno
prenošenje tereta mogu izložiti zaposlene raznim faktorima rizika, uglavnom fizičke prirode, a koji
potiču usled prinudnog položaja tela, ponavljanja pokreta, fizičkog naprezanja, delovanje sile, lošeg
držanja tela, statičkog položaja i sl. Ukoliko se ponavljaju više puta ili se tokom dužeg vremenskog
perioda osobe izlažu jednim ili više ovih faktora istovremeno, ovakvi zadaci u početku mogu
dovesti do umora i nelagodnosti, a potom i do prekomernog rada i raznih povreda, uključujući i
invalidnost [10,14]. Vremenom se mogu javiti povrede leđa, ramena, ruku, zglobova ili drugih
delova organizma, i to u vidu oštećenja mišića, tetiva, ligamenata, nerava, krvnih sudova i sl [8].
Takođe, ukoliko radno mesto nije uređeno u skladu sa ergonomskim zahtevima, ono može
prouzrokovati fizički i emocionalni stres, nisku produktivnost i loš kvalitet rada, prilikom
obavljanja svakodnevnih radnih zadataka [12].
Savremeni način rada, koji podrazumeva sve veću mehanizaciju i automatizaciju procesa rada,
doveo je do brojnih prednosti, kao što su povećanje efikasnosti i produktivnosti na radu od strane
kompanija. Kako bi se pariralo konkurenciji na tržištu rada, kompanije sve više pažnje poklanjaju
ostvarivanju profita, nego poboljšanju bezbednih uslova rada. Stoga, i pored navedenih prednosti,
nedostaci se najviše ogledaju kroz porast tempa rada i nedefinisanog režima rada i pauze, na šta telo
i anatomija čoveka nije spremno, o čemu govore brojna istraživanja sprovedena u ovom smislu, a
koje dovode do već pomenutih faktora rizika.
Opisano stanje ukazuje na sklonost radnika da rade na neadekvantno i nepovoljno dizajniranom
radnom mestu, bez poštovanja ergonomskih principa i postulata, čijim zanemarivanjem dolazi do
neefikasnosti i osećaja bola kod radnika [7, 15]. S tim u vezi, ergonomiju treba posmatrati kao
poznavanje čoveka, usled raznih fizioloških, socioloških i medicinskih aspekata ljudskog rada [1].
Sa druge strane, Međunarodna ergonomska asocijacija (IEA) definiše ergonomiju kao naučnu
disciplinu koja se bavi razumevanjem interakcije između radnika i ostalih elemenata iz radnog
okruženja i profesije koja primenjuje teoriju, principe, podatke i metod dizajniranja, kako bi se
optimizovalo blagostanje ljudi i ukupnih performansi sistema [5].
U radu je razmatrano organizovanje rada prilikom manipulisanja teretom, u opštem smislu, na
poslovima pakovanja šrafova u kutije i njihovo sortiranje. Razmatrane su tri različite mogućnosti:
samostalno rukovanje teretom od strane radnika, manipulisanje teretom od strane dva radnika (rad u
paru) i manipulisanje teretom od strane više radnika uz pomoć valjkastog transportera. Cilj rada
jeste da se kroz primenu višekriterijumske analize ukaže na mogućnost redizajniranja radnog mesta,
u pogledu manipulacije teretom, uzimajući u obzir mogućnosti kompanija u pogledu organizacije
rada, uz zadovoljavanje i uvažavanje minimalnih ergonomskih zahteva. Studija predstavlja
subjektivno mišljenje o značaju uticajanosti pojedinih kriterijuma na čoveka, u odnosu na njegove
mogućnosti i ograničenja.
2. METODOLOGIJA
AHP metoda (skraćenica od engleskog Analytic Hierarchy Process) je metoda višekriterijumskog

odlučivanja koja se zasniva na izboru najprihvatljivijeg rešenja na osnovu definisanog skupa
kriterijuma i vrednosti atributa za svaku alternativu [3]. Zasnovana na poređenju u parovima, prema
kriterijumima koji se razlikuju po važnosti, matematički dobro obrazložena i vrlo bliska načinu na
koji pojedinac intuitivno rešava složene probleme rastavljajući ih na jednostavnije [4]. Sastoji se iz
3 faze (koraka): dekompozicije, poređenja u parovima i sinteze prioriteta.
Dekompozicija je korak u okviru kojeg se vrši konstrukcija hijerarhije elemenata važnih za
donošenje odluke. Tako se na vrhu postavlja cilj, nivo ispod je mesto gde se smeštaju kriterijumi,
dok se na dnu postavljaju alternative. Pri uspostavljanju hijerarhije, elementi globalnog karaktera se
postavljaju na viši nivo hijerarhije, dok se oni specifičnog karaktera postavljaju na niže nivoe
hijerarhije. Pritom, donosilac odluke može dodati ili izbaciti neki element u cilju razjašnjenja
postavljenih prioriteta.
405
Poređenje u parovima je korak u okviru kojeg se definiše skala i formira baza podataka o poređenju
datih alternativa po parovima u odnosu na zadati kriterijum. Poređenje elemenata u parovima se
formira na osnovu Saatijeve skale prema važnosti, dodeljivanjem vrednosti u rasponu 1-9, sa
razlikom podeoka 1, gde ocena 1 označava da, pri poređenju dva faktora, prvi ima jednak značaj
kao i drugi, dok vrednost 9 označava da prvi faktor ima ekstremno veliki značaj ili važnost u
odnosu na drugi (detalje videti u [11]). Koristeći Saatijevu skalu, donosilac odluke najpre poredi
kriterijume i izračunava njihove relativne težine u odnosu na cilj. Sledeći korak je poređenje
alternativa (u parovima) u odnosu na svaki kriterijum, i dodeljivanje relativnih težina u odnosu na
svaki kriterijum. Na taj način donosilac odluke formira bazu podataka o poređenju po parovima.
Matematičku podlogu ovih izračunavanja predstavlja računanje karakterističnih korena i
karakterističnih vektora.
Sinteza prioriteta je korak u okviru kojeg se određuje kompozitni vektor težinskih vrednosti
alternativa u odnosu na cilj, kao i vektor redosleda aktivnosti kriterijuma u modelu, nakon čega se
određuje redosled važnosti alternativa u modelu, za svaki posmatrani kriterijum. Na kraju, učešće
svake alternative množi se sa težinom posmatranog kriterijuma, a potom se te vrednosti saberu za
svaku alternativu posebno i na taj način se dobija težina posmatrane alternative u modelu (analogno
za sve alternative) [3]. Na osnovu prethodnog se određuje konačan poredak alternativa u modelu i
vrši izbor najpovoljnije alternative prema zadatim kriterijumima.
Provera subjektivnosti donošenja odluke vrši se stalnim praćenjem konzistentnosti modela, što se
proverava kroz računanje odnosa indeksa konzistencije (CI) i slučajnog indeksa (RI) :
𝐶𝐶𝐶𝐶
𝐶𝐶𝐶𝐶 = 𝑅𝑅𝑅𝑅,
gde je 𝐶𝐶𝐶𝐶 = (𝜆𝜆𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚 − 𝑛𝑛)/(𝑛𝑛 − 1), n je red posmatrane matrice, a 𝜆𝜆𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚𝑚 je najveći karakteristični
vektor posmatrane matrice. Vrednosti slučajnog indeksa su vrednosti matrice reda n slučajno
generisanih poređenja parova. Ukoliko je CR≤0,10 za posmatranu matricu, procene relativnih
važnosti kriterijuma računaju se kao prihvatljive. U suprotnom, treba pronaći razloge zbog koje je
nekonzistentnost procene neprihvatljivo visoka [6]. Detalje pogledati npr. u [11] ili [6].
Praktično posmatrano, primena AHP metode sastoji se iz sledećih koraka (faza):

1. Konstruisanje matrice poređenja za svaki kriterijum;
2. Normalizovanje rezultata i konstrukcija normalizovane matrice;
3. Računanje srednjih vrednosti svake vrste u cilju dobijanja ranga;
4. Računanje i provera koeficijenta konzistencije.
Jasno definisan problem organizacije rada pri manipulaciji teretom, primenom AHP metode može
se predstaviti sledećom strukturom, slika 1:
Slika 1. Struktuiranje problema organizacije rada pri manipulaciji teretom

406
Za izbor najprikladnijeg ergonomskog rešenja organizacije rada pri manipulaciji teretom postavljeni
su sledeći kriterijumi prikazani u Tabeli 1:
Tabela 1. Kategorizacija kriterijuma odlučivanja

Broj Kriterijum
Opis kriterijuma
kriterijuma odlučivanja
Podrazumeva neophodna finansijska sredstva za organizovanje posla/ova
K1 Cena
za svaku od navedene alternative
K2 Opterećenje Podrazumeva fizičko opterećenje radnika pri manipulaciji teretom
K3 Monotonija Podrazumeva jednoličnost i jednobraznost u radu i socijalnom okruženju
K4 Tempo rada Podrazumeva tempo rada koju svaka od alternativa nameće čoveku
K5 Ponavljanje Podrazumeva učestalost ponavljanja istih pokreta u jedinici vremena
U odnosu na zadate kriterijume problema organizacije rada pri manipulaciji teretom (prikazane u
Tabeli 1), u sledećoj matrici (upoređivanje) dati su podaci o važnosti:
Tabela 2. Upoređenje kriterijuma na prvom nivou (kriterijumi odlučivanja)

K1 K2 K3 K4 K5 ∑ Ponderi
K1 1 3 5 5 3 17 0,464
K2 1/3 1 3 2 1 7,333 0,179
K3 1/5 1/3 1 1/2 1/3 2,367 0,066
K4 1/5 1/2 2 1 1/3 4,033 0,094
K5 1/3 1 3 3 1 8,333 0,197
1
Ovako dobijena ocena se može tumačiti kao prosečna preferencija jedne alternative u odnosu na
ostale, i ona u stvari predstavlja vrednost pondera, koje ćemo kasnije koristiti za donošenje konačne
odluke [13]. Ovakvim pristupom dobijamo preciznija i stabilnija rešenja. Preciznija su jer je vršeno
poređenje u parovima, a stabilnija su zato što mala promena u vrednostima neće izazvati velike
promene u konačnim ocenama.
Atribute trećeg nivoa (alternative Ai, i=1,2,3) ćemo označiti na sledeći način:
A1 – Samostalno manipulisanje teretom prilikom slaganja robe (Slika 2a);
A2 – Rad u paru prilikom manipulisanja teretom tokom slaganja robe (Slika 2b);
A3 – Upotreba transportera prilikom slaganja robe (Slika 2c).
Slika 2. Struktuiranje problema organizacije rada pri manipulaciji teretom

a) Samostalan rad b) Rad u paru c) Upotreba transportera
Odabir najznačanije alternative, u odnosu na svaki kriterijum zasebno (prikazane u Tabeli 3),
vršeno je po istom principu kao i prilikom upoređivanja kriterijuma:
Tabela 3. Odabir najznačajnije alternative u odnosu na postavljene kriterijume

Cena A1 A2 A3 A1 A2 A3 ∑ Težina
A1 1 4 8 0,727 0,762 0,615 2,105 0,702
A2 1/4 1 4 0,182 0,190 0,308 0,680 0,227
A3 1/8 1/4 1 0,091 0,048 0,077 0,215 0,072
∑ 1,375 5,25 13 1
407
Opterećenje A1 A2 A3 A1 A2 A3 ∑ Težina
A1 1 1/4 1/9 0,071 0,048 0,082 0,201 0,067
A2 4 1 1/4 0,286 0,190 0,184 0,660 0,220
A3 9 4 1 0,643 0,762 0,735 2,139 0,713
∑ 14 5,25 1,36 1
Monotonija A1 A2 A3 A1 A2 A3 ∑ Težina
A1 1 1/3 2 0,222 0,217 0,250 0,689 0,230
A2 3 1 5 0,667 0,652 0,625 1,944 0,648
A3 1/2 1/5 1 0,111 0,130 0,125 0,367 0,122
∑ 5 1,53 8 1
Tempo rada A1 A2 A3 A1 A2 A3 ∑ Težina
A1 1 3 6 0,667 0,692 0,600 1,959 0,653
A2 1/3 1 3 0,222 0,231 0,300 0,753 0,251
A3 1/6 1/3 1 0,111 0,077 0,100 0,288 0,096
∑ 1,5 4,33 10 1
Ponavljanja A1 A2 A3 A1 A2 A3 ∑ Težina
A1 1 3 7 0,677 0,706 0,583 1,967 0,656
A2 1/3 1 4 0,226 0,235 0,333 0,794 0,265
A3 1/7 1/4 1 0,097 0,059 0,083 0,239 0,080
∑ 1,48 4,25 12 1
Nakon utvrđivanja težina iz tabele 2 i pondera iz tabele 1, dolazimo do konačne odluke o tome koje
je najprikladnije ergonomsko rešenje za organizaciju rada pri manipulaciji teretom, tabela 4.
Tabela 4. Matrica odlučivanja najpodesnije organizacije rada pri manipulaciji teretom

K1 K2 K3 K4 K5 ∑ Rangiranje
A1 0,702 0,067 0,230 0,653 0,656 0,543 1
A2 0,227 0,220 0,648 0,251 0,265 0,263 2
A3 0,072 0,713 0,122 0,096 0,080 0,194 3
Ponderi 0,464 0,179 0,066 0,094 0,197
Sagledavanjem i analiziranjem najpovoljnije organizacije rada prilikom manipulaciji teretom,

korišćenjem metode višekriterijumskog odlučivanja, a uzimajući u obzir ergonomske performanse,
samostalno rukovanje teretom smatra se najprikladnijim rešenjem. Ovo bi se moglo tumačiti
činjenicom da čovek najbolje zna koje su njegove mogućnosti i ograničenja, kada treba da napravi
pauzu ili prekine sa radom, koji tempo rada mu najviše odgovara i tome sl. Sa druge strane,
uvođenjem transportera u proces rada doprinosi se eliminisanju fizičkog opterećenja radnika, a
samim tim i povreda koja nastaju tom prilikom. Problem ovog rešenja jeste uvođenje mnogih
drugih štetnosti koje se ogledaju pre svega kroz oštećenja mišićno-skeletnog sistema čoveka,
prouzrokovano jednoličnim i učestalim ponavljanjima, diktiranim tempom rada i sl. Provera
konzistentnosti matrice poređenja i matrica po kriterijumima, tačnije odgovarajući koeficijenti CI,
RI i CR dati su u Tabeli 5:
Tabela 5. Koeficijenti za proveru konzistenstnosti posmatranih matrica

Matrica poređenja Cena Opterećenje Monotonija Tempo rada Ponavljanja
λ 5,091 3,054 3,033 3,003 3,886 3,033
n 5 3 3 3 3 3
RI 1,110 0,580 0,580 0,580 0,580 0,580
CI 0,023 0,027 0,017 0,002 0,0175 0,016
CR 0,021 0,047 0,029 0,003 0,030 0,028
Iz Tabele 4 se lako uočava da su svi CR manji od 0,1, što je zahtevani kriterijum za procenu
relativnih važnosti kriterijuma, te ih možemo računati kao prihvatljive.
408
4. ZAKLJUČAK
Ovaj rad predstavlja struktuirani pristup komparativnoj ergonomskoj proceni rešenja za
organizaciju rada pri manipulaciji teretom, na osnovu procesa analize hijerarhije. Prilikom
donošenja odluke, korišćena je AHP metoda, kao jedna od najprimenljivijih metoda
višekriterijumskog odlučivanja u realnim problemima. Osetljivost ove metode sastoji se u
subjektivnom, od strane autora definisanju atributa odlučivanja na drugom nivou (kriterijumi
odlučivanja) i procena njihovih relativnih težina. Primenom AHP metode dobija se da je najveća
težina dodeljena alternativi ,,samostalno rukovanje teretom’’ (0,543), odakle proističe da je ona
najpovoljnija alternativa pri izboru vrste organizacije rada pri manipulaciji teretom. Proverom
konzistentnosti procene relativnih važnosti kriterijuma odlučivanja potvrđena je prihvatljivost
datih ocean. Takođe, neophodno je naglasiti da je prilikom odlučivanja najpovoljnije alternative,
razmatrana organizacija rada prilikom pakovanja i sortiranja kutija sa šrafovima, stoga se
opravdano može očekivati da teret nije premašivao masu iznad propisanih vrednosti. U drugim
situacijama, i za terete iznad propisanih, odnosno dozvoljenih vrednosti, ova alternativa možda ne
bi bila najpogodnija.
LITERATURA
[1] Benmoussa K., Laaziri M., Khoulji S., Larbi Kerkeb, M., El Yamami, A.: AHP-based Approach for
Evaluating Ergonomic Criteria, 12th International Conference Interdisciplinarty in Engineering, Vol.
32 (2019), Romania, 4-5 October 2018., pp. 856-863, ISSN: 2351-9789.
[2] Carstairs, G., Ham, D., Savage, R., Best, S., Beck, B., Billing, D.: A method for developing
organisation-wide manual handling based physical employment standards in a military context, Journal
of Science and Medicine in Sport, Vol. 21 (2018)Issue 11,pp. 1162-1167, ISSN: 1440-2440.
[3] Despodov, Z., Mitić, S., Peltečki, D.: Primena AHP metode za izbor transportnog sistema pri
projektovanju rudnika, Podzemni radovi, Vol. 19 (2011), pp. 11-17.
[4] Gardašević-Filipović, M.: A New Prioritization Method in the Analytic Hierarchy Process Applied on
a Case Study of the Convention Site Selection, JP Journal of Applied Mathematics,Vol. 3 (2012), Issue
2, pp. 63-80.
[5] IEA – International Ergonomics Association. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2rOMWl2 (Pristup:
22.10.2019.)
[6] Inđić, D.R., Luković, Z.T., Mučibabić, S.D: Model angažovanja jedinica ABH službe prilikom
hemijskog udesa, Vojnotehnički glasnik, Vol. 57 (2014), Issue 1, pp. 23-41.
[7] Manivel Muralidaran, V., Arun, V., Sedhu Siddarth, R., Arjum Krishna, S.: Ergonomic Considerations
for Design of Industrial Workstation: A Review, International Research Journal of Engineering and
Technology (IRJET), Vol. 04 (2017)Issue 10, pp. 276-281, ISSN: 2395-0056.
[8] NIOSH (National Institute for Occupational Safety and Health). Ergonomic Guidelines for Manual
Material Handling, California Department of Industrial Relations. Publication No. 2007-131.
[9] Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri ručnom prenošenju tereta (’’Sl. Glasnik
RS’’, br. 106/2009)
[10] Rossi, D., Bertoloni, E., Fenaroli., M., Marciano, F., Alberti, M.: A multi-criteria ergonomic and
performance methodology for evaluating alternatives in ’’manuable’’ material handling, International
Journal of Industrial Ergonomics, Vol. 43 (2013) Issue 4, pp. 314-327, ISSN: 0169-8141.
[11] Saaty, T.L. : The Analytic Hierarchy Process, McGraw-Hill, New York (1980).
[12] Shikdar, A., Garbie, I., Khadem., M..: Development of a Smart Workstation for an Assembly Task,
International Conference on Industrial Engineering and Operations Management, Malaysia, 22-
24January 2011., pp. 826-831.
[13] Teorija odlučivanja, centar za poslovno odlučivanje. Fakultet organizacionih nauka, Univerzitet u
Beogradu. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2K7Lmot (Pristup: 10.11.2019.)
[14] Van der Beek, A,J., Hoozemans, M.J.M., Frings-Dresen, M.H.W., Burdorf, A.: Assessment of exposure
to pushing and pulling in epidemiological field studies: an overview of methods, exposure measures,
and measurement strategies, International Journal of Industrial Ergonomics, Vol. 24 (1999) Issue 4, pp.
417-429, ISSN: 0169-8141.
[15] Qutubuddin, S. M., Hebbal, S. S., Kumar, A. C.: Ergonomic evaluation of low cost adjustable
workstation for assembly operation, International Journal of Mechanical and Industrial Engineering,
Vol. 3 (2013) Issue 2, pp. 41-46, ISSN: 2231-6477.
409
UNAPREĐENJE BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU
KROZ SERTIFIKACIJU SCC
Svetozar Sofijanić1, Beogradska politehnika, Beograd

Igor Panin2, Quality Austria Center, Beograd
Miloš Dimitrijević3, Quality Austria Center, Beograd
Dejan Curović4, Centar za kvalitet i poslovnu izvrsnost, Beograd
Apstrakt: Implementacija, obuka i sertifikacija sistema upravljanja bezbednošću i zdravljem na

radu i upravljanja zaštitom životne sredine prema kriterijumima koje propisuje SCC norma,
obezbeđuje organizacijama da planirane radne aktivnosti sprovode sa minimalnim rizikom od
pojave povreda na radnom mestu. U ovom radu je prikazana metodologija sprovođenja aktivnosti
na primeru iz privrede, neophodne za stvaranje maksimalno bezbednih radnih uslova i svođenje
rizika na najmanji nivo, u cilju sprečavanja pojave povreda na radnom mestu i radnoj okolini koji
za posledicu imaju gubitak radnih sati.
Ključne reči: SCC, Sertifikat bezbednosti izvođača radova, Bezbednost i zdravlje na radu, Povrede
na radu, Zdravlje, bezbednost i životna sredina.
IMPROVING SAFETY AND HEALTH AT WORK THROUGH SCC

CERTIFICATION
Abstract: The implementation, training and certification of occupational health and safety
management and environmental management systems according to the criteria prescribed by the
SCC standard ensures that organizations carry out planned work activities with a minimal risk of
injury in the workplace. This paper presents a methodology for implementing case studies from the
economy, necessary to create maximum safe working conditions and minimize the risks, in order to
prevent the occurrence of injuries in the workplace and working environment which result in the
loss of working hours.
Keywords: SCC, Safety certificate for contractor, Occupational safety and health, Occupational
injuries, HSE.
1. UVOD
SCC („Safety Certificate Contractors“) predstavlja međunarodni standard koji uspostavlja zahteve
za upravljanjem bezbednošću, zdravljem i životnom sredinom i koji je namenjen pružaocima
tehničkih usluga i agencijama za iznajmljivanje radne snage, a koji svoju uslugu vrše na lokacijama,
odnosno za potrebe klijenata [1].
Zvanično, SCC standard postoji od 1994. godine. Razvoj SCC sertifikacije započet je 1989. godine
od strane „Landelijke Werkgroep Contractor Veiligheid“ (National Contractor-Safety Working
Party). Predstavnici petrohemijske industrije i podizvođači iz zemalja Beneluksa (u zemljama
1
ssofijanic@politehnika.edu.rs
2
igor.panin@qa-center.net
3
milos.dimitrijevic@qa-center.net
4
office@centarkpi.com
410
Beneluksa SCC ima svoj sinonim u nazivu standarda, tzv.VCA, koji predstavlja identične zahteve),
Francuske, Nemačke i Austrije odlučili su da razviju sistem za objektivnu procenu performansi i
politike bezbednosti svojih podizvođača. Od tada pa do danas, zahtevi istog su postali „mandatorni“
u celoj Evropskoj Uniji, kao i svim ostalim zemljama Evrope, naročito u oblasti petrohemijske i
građevinske industrije, kao i svim povezanim delatnostima.
Ovaj standard definiše i zahteve za podizvođače na jedinstven način, pogodan za implementaciju,
kao i proveru od strane akreditovanih sertifikacionih tela za zahteve SCC standarda. Podizvođači i
eksterne organizacije koje pružaju tehničke usluge, npr. građevinske organizacije, organizacije koje
pružaju usluge održavanja[2], kao i usluge „facility management“-a, transporta, odnosno
organizacije koje se bave upravljanjem otpadom. Samo organizacije koje se bave isključivo
prevozom robe su izuzete. Takođe, SCC kao oblast definisanosti sertifikacije, pored sistema
menadžmenta bezbednošću na radu, uzima u obzir i aspekte zdravlja i životne sredine, odnosno
upravljanja otpadom, čime daje direktnu vezu sa zahtevima sistema upravljanja datim kroz
standarde OHSAS 18001/ISO 45001[3] i ISO 14001[4]. Uzimajući u obzir postojeći zakon o
bezbednosti i zdravlju na radu[5], kao i pravilnik o načinu i postupku procene rizika na radnom
mestu i u radnoj okolini [6], a prema predlogu za izmene naziva za lice za bezbednost i zdravlje na
radu, koje su date u nacrtu novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (savetnik odnosno
saradnik), od imenovanih će se svakako dodatno očekivati informisanost i inicijativa u pogledu
ovladavanja novim standardima u cilju poboljšanja uslova rada.
2. USMERENOST I CILJNE GRUPE IMPLEMENTACIJE SCC STANDARDA
Usmerenost implementacije sistema menadžmenta prema zahtevima SCC standarda se ogledaju,

prevashodno u obezbeđenju visokog nivoa bezbednosti, zdravlja i zaštite životne sredine (HSE) sa
ciljem unapređenja svih nivoa predmetnih oblasti; identifikacije i ocene rizika radi adekvatnog
upravljanja istim; izbora odgovarajućih informacija i obuka zaposlenih u skladu sa HSE
kriterijumima; poboljšavanja internog sistema zdravstvene zaštite; definisanja HSE zahteva za
nabavku svih tehničkih i infrastrukturnih resursa, objekata, kao i usluga; pripreme za adekvatan
odgovor i reagovanje u slučaju pojave vanrednih situacija; kao i izveštavanje, registrovanje i
istraživanje nezgoda, incidenata, nebezbednih situacija i bolesti vezanih za rad i radne aktivnosti.
Ciljna grupa su organizacije koje imaju potrebu za uspostavljanje sistema menadžmenta prema
zahtevima SCC standarda, uključujući sve organizacije koje pružaju tehničke usluge za sopstvene
potrebe kao i za potrebe iskazane od strane trećih lica, zatim organizacije koje se bave planiranjem
i izgradnjom, sprovođenjem instalacionih radova i održavanjem, odnosno organizacije koje se bave
„facility management“-om (tj. integracijom procesa unutar organizacije za održavanje i razvoj
ugovorenih usluga, koje podržavaju i poboljšavaju efikasnost svojih primarnih aktivnosti; „facility
management“obuhvata multidisciplinarne aktivnosti u okviru izgrađenog okruženja i ima uticaja na
ljude i radna mesta), čišćenjem i upravljanjem otpadom.
3. IMPLEMENTACIJA ZAHTEVA STANDARDA
Standard SCC (trenutno važeće izdanje standarda je SCC*/SCC**/SCCP:2011[7] i sami zahtevi koji
su dati kroz dokument „SCC DOCUMENT A03 CHECK LIST“) razvijen je u petrohemijskoj
industriji, sa najkompleksnijim zahtevima iz predmetne oblasti, kako bi se definisali jedinstveni i
dosledni zahtevi, odnosno kriterijumi iz domena bezbednosti, zdravlja na radu i zaštite životne
sredine primenjivi za sve izvođače i podizvođače koji učestvuju u celokupnom poslovnom ciklusu.
Usaglašenost sa zahtevima standarda preispituje nezavisno akreditovano sertifikaciono telo.
Ono što je u fokusu standarda i što mora prethoditi implementaciji zahteva SCC standarda, je
odgovarajuća obuka izvršilaca i supervizora organizacije koja se odlučila za implementaciju
zahteva standarda, odnosno trenutna statistika nezgoda (osnovni parametar koji ukazuje na
mogućnost sertifikacije), dalje obuke i edukacije, kao i ciljevi i jasno vidljivo smanjenje učestalosti
411
nezgoda i smanjenja izgubljenih radnih sati nastalih kao posledica radnih aktivnosti, kao i
odgovarajuća statistika vezana za predmetnu tematiku.
Shodno navedenom, postoje tri različita nivoa SCC sertifikacije (u nastavku, na slici 1, prikazana je
podela zahteva i ukupan broj zahteva prema svakom nivou sertifikacije):
1. SCC* - koji je primenjiv na organizacije koje imaju do 35 angažovanih ljudi i koje nemaju
svoje podizvođače,
2. SCC** - koji je primenjiv na organizacije koje imaju preko 35 zaposlenih ili imaju
podizvođače angažovane na svojim projektima, bez obzira na broj zaposlenih/angažovanih,
3. SCCP – organizacije koje rade za petrohemijsku industriju, bez obzira na angažovanje
podizvođača i broj zaposlenih.
Razlika između sertifikata je u kriterijumima za ocenjivanje, predmeta i područja primene i broja

obaveznih pitanja, ali je organizacija ta koja donosi konačnu odluku o izboru odgovarajuće norme,
uzimajući u obzir predmet i područje primene implementiranog sistema, kao i zahteve korisnika.
Pored definisanja predmeta i područja primene sistema, prvi kriterijum koji ukazuje da li je uopšte
moguće implementirati navedeni standard, dobija se kroz analizu povreda u poslednje 3 (tri) godine
koje su prethodile implementaciji menadžment sistema prema zahtevima SCC norme. Učestanost
incidenata (Accident Frequency - AF) predstavlja količnik broja incidenata pomnoženih sa milion i
ukupnog broja sati rada svih zaposlenih u toku konkretne kalendarske godine:
(AF) = (Number of occupational accidents x 106) / number of hours worked
Učestanost incidenata (AF) u svakoj pojedinačnoj godini u odnosu na prethodne 3 (tri), mora biti
manji od 40 (četrdeset), kako bi sertifikacija prema zahtevima standarda bila moguća, odnosno kako
bi se održao izdati SCC sertifikat, a što se proverava na sertifikacionim, odnosno nadzornim i
resertifikacionim auditima (proverama) od strane akreditovanog sertifikacionog tela.
Slika 1. Struktura zahteva standarda SCC [7]
412
Uzevši u obzir navode definisane na slici 1, standard je za razliku od ISO standarda koji su
usaglašeni sa "high level structure"(„strukturom visokog nivoa“ datom kroz Annex SL), zahteve
definisao u 12 grupacija koji sadrže ukupno 49 zahteva. Standard (opisan je kroz „Checklist“-u koja
je njegov sastavni deo) je strukturiran tako da opisuje konkretne zahteve koji moraju biti ispunjeni,
odnosno realizaciju ciljeva koje ispunjenje zahteva nosi sa sobom, kao i očekivane minimalne
odgovore kompanije na zahteve standarda sa obezbeđenjem dokumenata koji predstavljaju dokaz
ispunjenja, odnosno adekvatna rešenja i načine praćenja ispunjenosti od strane kompanije. Takođe,
slika 1, daje strukturu broja zahteva po svakoj pojedinačnoj vrsti standarda – 27 zahteva primenjivih
za SCC*, 40 mandatornih (obaveznih) i 9 informativnih (dopunskih) zahteva vezanih za SCC**,
odnosno 44 mandatorna i 5 informativnih zahteva primenjivih kod kompanija koje se odluče za
sertifikaciju prema zahtevima koji su neophodni za izdavanje sertifikata SCCP.
4. ISKUSTVA IZ PRAKSE
Naročita pažnja poklanja se adekvatnoj implementaciji sistema u realnom sektoru, u kojem autori
ovog rada imaju značajno iskustvo, kako za privredne aktivnosti koje zahtevaju implementaciju
navedenih standarda, tako i u sprovođenju obuka i provera preko treće strane u okviru organizacija
koje su implementirale i primenjuju zahteve predmetnih standarda.
Primeri najbolje prakse evidentirani su tokom sprovođenja eksternih audita u 2018. i 2019. godini, u
kompanijama koje su sa sedištem u Holandiji, a koje su angažovane u oblastima izgradnje i
održavanja putne infrastrukture, telekomunikacija, kao i izvođenju radova na visini i platformama,
bilo to u građevinskoj ili petrohemijskoj industriji. Sve navedene organizacije, bilo da su to manje
kompanije koje su implementirale zahteve potrebne za sertifikaciju SCC* i koje rade kao
podizvođači ili su to internacionalne kompanije koje su angažovane za izgradnju cevovoda u
rafinerijama i postrojenjima vodećih svetskih kompanija („Shell“, „Exxon“, „Chevron“ i druge) i na
čijim lokacijama je i vršen sam audit, ukazuju na značajno smanjenje svojih troškova, unapređenje
procesa održavanja, ali ono što je najvažnije, svi parametri ukazuju na značajno unapređenje
reputacije same organizacije, kao i minimalizaciju odsustva i izgubljenih radnih sati nastalih kao
posledica povreda ili profesionalnih oboljenja. Takođe, sve prethodno navedeno, najdirektnije utiče
na poboljšanje poslovnih aktivnosti, profita organizacije, kao i smanjenje troškova uslovljenih
negativnim inspekcijskim nalazima, kako iz domena zdravlja i bezbednosti na radu, tako i iz
domena životne sredine. Naročito je važno poverenje i imidž, koje kompanije grade kod svojih
klijenata, doslednom primenom implementiranog sistema menadžmenta, kao i uspešnom
realizacijom predmetnih aktivnosti, naročito na lokacijama klijenata.
Ono što je važno napomenuti je obaveza koja je primenjena u celom „lancu“ realizacije usluga, a
koja se obezbeđuje u slučajevima implementacije SCC** i SCCP koji od organizacija zahtevaju
potpuno kontrolisani proces upravljanja nabavkama, prevashodno u domenu angažovanja
podizvođača koji moraju biti, takođe sertifikovani prema zahtevima SCC (najčešće je to SCC*).
5. ZAKLJUČAK
Uzimajući u obzir prethodno, razvoj tržišta, povećanje prisustva stranih kompanija, kao i sve veće
angažovanje na tržištima zapadnoevropskih zemalja, kako pojedinaca, tako i kompanija sa našeg
prostora, SCC se nameće kao jasan sled aktivnosti, čije će zahteve implementirati i sertifikovati
svaka organizacija koja teži daljem unapređenju svojih poslovnih procesa, smanjenju troškova,
očuvanju zdravlja zaposlenih i svih drugih zainteresovanih strana, povećanju konkurentnosti, kao i
očuvanju i unapređenju svoje reputacije. Trenutno stanje tržišta i postojeći trendovi (kod nas
priprema novog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, čije se usvajanje vrlo brzo očekuje),
definitivno ukazuju na neophodnost edukovanja i obezbeđenja obučenih pojedinaca (sertifikati za
fizička lica se izdaju sa rokom trajanja od 10 godina) kao i povećanje broja sertifikovanih
kompanija, čime se obezbeđuje organizacijama da planirane radne aktivnosti sprovode sa
minimalnim rizikom od pojave povreda na radnom mestu.
413
LITERATURA
[1] Quality Austria Centar d.o.o, 2019. Sertifikacija SCC. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2XBgGBj
(Pristup: 01.11.2019.)
[2] S. Sofijanić, M. Dimitrijević; Bezbednost i zdravlje na radu u servisnom centru za remont sistema
ubrizgavanja, Politehnika 2017, Beograd
[3] SRPS ISO 45001:2018, Institut za standardizaciju Srbije
[4] SRPS ISO 14001:2015, Institut za standardizaciju Srbije
[5] Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl.glasnik RS.” 101/05, 91/15 i 113/2017)
[6] Pravilnik o načinu i postupku procene rizika na radnom mestu i u radnoj okolini (“Sl.glasnik
R.S.”72/2006, 84/2006-ispr., 30/2010 i 102/2015)
[7] SCC Document A03, SCC Check list (Safety Certificate for Contractors), Check list for assessing the
management system for health, safety and environmental protection (HSE) employed by contractors,
Document A03, version 2011
414
STRES KAO PREPOZNAT RIZIK NA RADNOM MESTU
Miloš Devrnja1, JKP GSP „Beograd“
Apstrakt: Sadašnjim Pravilnikom o načinu i postupku procene rizika na radnom mestu i u radnoj
okolini a koji koristimo prilikom izrade Akta o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj okolini,
stres je prepoznat kao jedan od činilaca rizika na radnom mestu. Šta je stres, kako utiče i kako se
braniti od ovog rizika?
Ključne reči: stres, rizik, radno mesto
STRESS RECOGNIZED AS A RISK IN THE WORKPLACE
Abstract: The current Rulebook on the manner and procedure of risk assessment in the workplace
and in the workplace environment, which we use in the preparation of the Workplace and
Workplace Risk Assessment Act, has been recognized as one of the risk factors in the workplace.
What is stress, how does it affect and how to defend against this risk?
Keywords: stress, risk, workplace
1. UVOD
Ubrzan način života u svetu u kojem živimo danas, postavlja različite zahteve i poslovne odgovore
na koje naše telo različito odgovara u zavisnosti od individue. U takvim situacijama neminovna je
pojava stresa. U Srbiji se rec “stres” koristi samo kao neka loša pojava kod zaposlenog, ne
sagledava se problem ili uzrok i jako se malo radi na resavanju istog a još bitnije malo je srpskih
naučnika koji se bave ovom temom a koji bi edukacijom podigli svest o ovom problemu. Kako
utiče na čoveka, kako ga prepoznati i kako se braniti od ovog rizika?
2. STRES
Do danas u stručnoj i naučnoj literaturi postoje više definicija stresa. Sve se temelje na tome da je
„Stres nespecifična reakcija organizma čiji je cilj očuvanje ravnoteže (homeostaze) u promenjivim
uslovima okoline t.j. prilagođavanje organizma promenama“. Kada kažemo stres odmah pomislimo
na nešto negativno – takozvani „Distres“, ali postoji i pozitivan stres koji izaziva nešto pozitivno –
takozvani „Eustres“.
Komponente stresa su [1]:
 Data pretnja ili izazov – naglašava da stres potiče iz interacije između ljudi i njihovog
viđenja okoline. Na primer neosnovana priča o zatvaranju fabrike stvoriće stres među
zaposlenima čak iako prava pretnja ne postoji.
 Značaj vrednosti – uticaj na pojedinca. Ako se ne pojavi izazov ili pretnja koja će imati
značajnu vrednost na pojedinca, nema ni stresa. Na primer, stres se neće pojaviti kod
zaposlenih koji treba da idu u penziju ili koji su razmišljali da daju otkaz radi prelaska u
1
milos.devrnja@gsp.co.rs
415
drugo preduzeće. Očigledno je, da osobe koje osećaju da se mogu uspešno nositi sa
postavljenim izazovom neće osećati stres.
 Nesiguran ishod – ova komponenta naglašava da osoba intrepetira situaciju na osnovu
mogućnosti uspešnog rešavanja datog izazova. Kada postoji disproporcija u procenjenoj
težini zadatka i ličnih sposobnosti u rešavanju istog, t.j. ispunjenju datog izazova neminovna
je pojava stresa. Stres je najveći kada je teškoća izazova bliska nemogućnosti koje pojedinac
sam sebi pripisuje.
Pо Hansu Seliu2, reakcija na hronični stres pojavljuje se u tri faze:

 Alarmantna faza – osoba identifikuje pretnju
 Faza otpora – osoba daje otpor na identifikovanu pretnju
 Faza iscrpljenosti – nastaje kada je osoba i dalje izložena identifikovanoj pretnji istim
intezitetom.
2.1 Kako stres utiče na čoveka
Već smo rekli da stres može biti dobar pokretač ali ako ste dugotrajno izloženi stresu, stres prelazi u
hronični stres i tada nastupaju zdravstveni problemi. Stres na razlicite načine deluje na ljude ili stres
izaziva razlicite reakcije kod ljudi. Rakcija na stres sadrži telesnu i psihološku koja se manifestuje u
ponašanju pojedinca.
Najčešće reakcije na stres su:

1) Psihološke:
a) Kognitivne – smanjena mogućnost koncentracije, problemi u pamćenju podataka, loše
prosuđivanje, teškoće u donošenju odluka, smanjena kreativnost itd.,
b) Emocionalne – loše raspoloženje, nezadovoljstvo, nervoza, nemir, razdražljivost,
nesigurnost, ljutnja, strah, gubitak samopouzdanja, osjećaj preopterećenosti, osećaj manje
vrednosti, osećaj dosade, gubitak motivacije, apatija, tuga, osećaj osamljenosti, anksioznost,
depresivnost…
2) Telesne – umor, iscrpljenost, mišićna napetost, glavobolja, problemi sa spavanjem, bol u
prsima, nervoza želuca, smanjen ili pojačan apetit, problemi s probavom itd.
3) Bihevioralne – nemogućnost prilagođavanja, izbegavanje saradnika, povlačenje u sebe,
agresivno ponašanje, ispadi ljutnje ili besa, preterana reakcija na sitne i nevažne probleme i
greške, izbegavanje posla, prestanak brige za izgled i odevanje, promene prehrambenih
navika, kompulzivna ponašanja, povećana upotreba alkohola/droga, pojačano pušenje.
Kao zdravstveni problemi uzrokovani ili potpomognuti stresom najčešće se navode:

- povišen krvni pritisak, srčane aritmije, ishemijske bolesti srca (npr. ateroskleroza), moždani
udar
- čir, oštećenje sluznice, probavne smetnje
- hormonalni poremećaji, hipertireoza, dijabetes
- bronhialna astma, alergije
- mišićno-koštani bolovi, ukočenost zglobova, glavobolje, migrene, osteoporoza
- povećana nadražljivost kože, promjene pigmentacije, psorijaza
- smanjen imunološki i upalni odgovor, sklonost infekcijama, rast tumora
- kod muškaraca smanjena produkcija testosterona, otežano postizanje i održavanje erekcije,
smanjeni seksualni nagoni, impotencija, preuranjena ejakulacija povezana sa stresom
- kod žena smanjena produkcija estrogena, poremećeni menstrualni ciklusi, gubitak libida,
smanjena sposobnost začeća, povećana stopa pobačaja
- anksiozni poremećaji, fobije, depresije.
2
Hans Selye – Kanadski naučnik, dobitnik Nobelove nagrade u oblasti medicine.
416
2.2 Činioci (izazivači) stresa - Stresori na radu
Stresori na radu mogu biti:

 Radna okolina:
- Buka
- Neodgovarajuća unutrašnja i spoljašna mikroklima (previsoka ili preniska temperatura,
prevelika ili premala brzina strujanja vazduha kao i vlažnost vazduha)
- Nedovoljna osvetljenost ili bleštanje
- Neadekvatni uslovi za rad (npr. male, zatvorene ili prljave prostorije)
 Opterećenost poslom i radni ritam:
- Prevelika ili premala količina posla
- Rad pod vremenskim pritiskom
- Preveliki fizički napori, odnosno telesno opterećenje
 Radno vreme:
- Rad u smenama
- Loše organizovane radne smene
- Nepredvidivo radno vreme
- Strogi i nefleksibilni radni rasporedi
- Prekovremeni rad i
- “Nesocijalni” rad (rad vikendom, praznicima, noću)
 Stresori povezani sa organizacijom rada:
- Nedostatak sredstava za rad
- Nedovoljna osposobljenost za radne zadatke
- Neadekvatno vodstvo
- Nedefinirani ciljevi i
- Loša komunikacija između saradnika
 Sadržaj zadataka:
- Obavljanje monotonih i repetativnih zadataka
- Obavljanje nestimulativnih i besmislenih zadataka
- Obavljanje neugodnih zadataka
 Razvoj karijere, status i plata:
- Nesigurnost posla
- Nemogućnost napredovanja
- Rad “niske društvene vrednosti”
- Nejasni ili nepravedni način nagrađivanja učinka
- Prekvalifikovanost za posao kao i manjak kvalifikacija za posao
 Položaj zaposlenog u preduzeću:
- Nedefinisani poslovi i radni zadaci
- Nejasne uloge
- Sukobljene uloge unutar istog posla
- Odgovornost
- Stalno bavljenje ljudima i njihovim problemima
 Međuljudski odnosi:
- Loši međuljudski odnosi (sa saradnicima, nadređenima)
- Izolovan ili usamljenički posao
- Maltretiranje i nasilje na poslu (verbalna ili fizička agresija, seksualno zlostavljanje i
sl.).
2.3 Mere za prevenciju stresa
Mere prevencije stresa različite, u zavisnosti od vrste izazivača stresa. Mere za otklanjanje stresa
treba navesti u Aktu o proceni rizika da bi i poslodavac bio upoznat sa načinom njihovog
417
otklanjanja. Često se dešava da je u Aktu prepoznat stres kao rizik, ali sa uopštenom merom
“relaksacija zaposlenog ili rekreativni oporavak”.
Prema tome, bitnije je upravljati stresom na radu intervencijama i aktivnostima na

- Organizacionom planu i
- Individualnom planu.
Na organizacionom planu učestvuju menadžment, i stručne službe, koje preduzimaju različite mere
i intervencije radi pervencije i smanjenja stresa zaposlenih čineći:
 Strategiju i intervenciju koji se odnose na:
- Dizajniranju poslova, uslova rada i radne sredine,
- Treninge, obuke, profesionalno osposobljavanje,
- Definisanje kriterijuma za stimulaciju i nagradjivanje najboljih radnika,
- Organicacija smenskog rada i mogućnost fleksibilnog radnog vremene, kao i rad od
kuće.
 Participativno rukovodjenje, donošenje odluka i postavljanje ciljeva, odnosi se na:
- Upućivanje zaposlenih u postupke razvoja karijere,
- Socijalna, organizaciona podrška,
- Izgradnja kohezivnih timova, kulture poverenja, otvorenosti, okupljanja, druženja i sl.
Na individualnom planu zaposleni treba da:

- zatraži pomoć - stručnu ili “pomoć prijatelja” - razgovarati o problemu sa kolegama,
prijateljima…,
- organizuje svoje vreme, prema potrebama posla i porodice, slobodno vreme provodi sa
porodicom i prijateljima, jednostavno birati društvo u kojem se prijatno osećate,
- trenira, pešači, meditira i sl.,
- posecuje obuke i radionice za smanjenje stresa.
3. ZAKLJUČAK
Iako, svako u nekom periodu svog radnog veka doživi negativni efekat stresa na radnom mestu,
stres na radu najčešće nije prevelik problem za zaposlenog. Stres na radu postaje ozbiljan ako je
veoma intezivan, dugotrajan, kada zaposleni ne zna da se izbori sa datim izazovom t.j. kada je prag
tolerancije na frustaciju nizak. Treba pomenuti da je pored ucesnika na organizacionim planu
potrebno učešće Odbora za BZR u kompaniji, kao i predstavnika zaposlenih, Istraživanja pokazuju
da je 50-60% svih izgubljenih radnih dana može pripisati stresu povezanih sa radom i
psihosocijalnim rizicima3. To je drugi najčešće prijavljeni zdravstveni problem vezan za rad u
Evropi - posle mišićno-koštanih poremećaja. Tokom devet godina skoro 28% evropskih radnika
prijavilo je izloženost psihosocijalnim rizicima koji su uticali na njihovo mentalno stanje4. Da
bismo obezbedili, zdravlje i bezbednost na radnom mestu, kao i zadovoljstvo zaposlenih a samim
tim i uspešnost kompanije, potrebno je da upravljanje stresom bude usmereno na zaposlenog i radnu
sredinu. Treba težiti da se zahtevi koji se postavljaju pred zaposlene i uslovi u kojima se ti zahtevi
udovoljavaju, budu primereni njihovim telesnim i psihičkim mogućnostima. Poslodavac i zaposleni
dele odgovornost u prepoznavanju stresnih činioca a isto tako i u primeni mera za otklanjanje stresa.
Iz svega navedenog, za sprovođenje programa prevencije stresa, potrebno je uključiti zaposlene i
rukovodstvo na svim nivoima rukovođenja.
3
Europska agencija za sigurnost i zdravlje na radu, 2000. Istraživanje o stresu povezanom s radom.
4
Europska zajednica 2010. Zdravlje i zaštita na radu u Europi (1999.–2007.): Statistički portret. Ured za publikacije
Europske unije, Luksemburg.
418
LITERATURA
[1] Wagner A.J., Hollenbeck R.J., Organizational behavior, Harcourl Ciollege Publishers. Fort Worth
(2002)
[2] Selye, H. The stress of life. New York: McGraw-Hill. (1956)
[3] Europska agencija za sigurnost i zdravlje na radu, 2000. Istraživanje o stresu povezanom s radom.
Dostupno na: https://bit.ly/2X1rng8 (Pristup: 30.06.2019.)
[4] Europska zajednica 2010. Zdravlje i zaštita na radu u Europi (1999.–2007.): Statistički portret. Ured za
publikacije Europske unije, Luksemburg. Dostupno na: https://bit.ly/33zPfdi (Pristup: 30.06.2019.)
[5] Balas, S.: Kako prevladati stres na radu, Psihologija u zaštiti mentalnog zdravlja, Zavod za javno
zdravstvo “Sveti rok”, Virovitica, (2016)
419
KONTROLA I PREVENCIJA STRESOGENIH FAKTORA U RADNOJ SREDINI
Dragan Marinković1, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu

Tatjana Marinković2, Visoka škola strukovnih studija Užice
Apstrakt: Stres kao opšta nespecifična reakcija organizma izazvana nepovoljnim i štetnim uticajima
iz spoljašnje i unutrašnje sredine (stresogenim faktorima) može biti po svojoj prirodi fizički,
biološki, psihološki, socijalni i psiho-socijalni. Kod profesionalnog stresa fizički i psihosocijalni
faktori radne sredine se posmatraju kao faktori stresa koji mogu da dovedu do poremećaja fizičkog
i mentalnog zdravlja radnika, a njegova etiologija vezana je za uslove i zahteve posla, ali i
individualne karakteristike samog radnika. U ovom smislu stres je uzročno-posledično povezan sa
zamorom i ergonomskim rizikom.
Razumevanje fenomena stresa i detekcija stresogenih faktora prvi su korak u unapredjenju radne
sredine. Drugi korak u ovom procesu predstavlja kontrola stresogenih faktora i razvoj mera
prevencije za sprečavanje pojave stresa kod zaposlenih. Krajnji efekat primene ova dva koraka biće
veća produktivnost rada, redje odsustvo sa posla i bolje opšte i psihičko zdravlje zaposlenih. U
ovom radu pokušali smo da definišemo sve stresogene faktore u radnoj sredini, uzroke njihove
pojave, kao i mere za njihovu kontrolu i prevenciju koje je neophodno preuzeti.
Ključne reči: stres, stresogeni faktori, prevencija, radna sredina
CONTROL AND PREVENTION OF STRESSOGENIC FACTORS IN THE

WORKING ENVIRONMENT
Abstract: Stress as a general non-specific reaction of an organism caused by adverse and harmful
influences from the external and internal environment (stress factors) can be physical, biological,
psychological, social and psycho-social in its nature. In occupational stress, physical and
psychosocial factors of the work environment are considered as factors of stress that can lead to
disruption of the physical and mental health of the worker, and their etiology is related to the
conditions and requirements of the job as well as to the individual characteristics of the worker. In
this sense, stress is causally linked to fatigue and ergonomic risk.
Understanding the phenomenon of stress and the detection of stress factors are the first step in
improving the working environment. The second step in this process is the control of stress factors
and the development of prevention measures. The ultimate effect of applying these two steps will be
higher productivity of work, less time off from work, and better general and mental health of
employees. In this paper we have tried to define all the stress factors in the work environment, the
cause of their occurrence, as well as the measures for their control and prevention that need to be
taken.
Keywords: stress, stressogenic factors, prevention, working environment
1
dragan.marinkovic@hotmail.com
2
tatjana.marinkovic@hotmail.com
420
1. UVOD
U situacijama kada se organizam nađe u nepovoljnim uslovima za život, ili je izložen bilo kakvoj
pretnji, dolazi do fizioloških promena koje se grupno nazivaju stres [1]. Stres je generalna
nespecifična reakcija organizma izloženog nepovoljnim i štetnim uticajima iz spoljašnje i
unutrašnje sredine. Sa biomedicinskog stanovišta posmatrano stres je bilo kakvo nepovoljno dejstvo
koje narušava prirodnu homeostazu izloženog organizma, čime je uzrokovana reakcija
prilagođavanja praćena različitim fizičkim i psihološkim poremećajima, a koji dalje mogu izazvati
nastanak patološkog stanja i bolesti. Sama stresna reakcija fiziološki posmatrano ima zaštitni
karakter koji je usmeren na to da se mobilišu svi dostupni resursi organizma kako bi se izvršila
zaštita od nepovoljnih i štetnih uticaja.
2. STRESOGENI FAKTORI I STRESNI ODGOVOR
Stresogeni faktori ili stresori su svi potencijalni faktori koji mogu da uzrokuju stres [1]. Bez obzira
na svoju potencijalnu prirodu koja može raznolika, oni imaju za posledicu slične fiziološke promene
u organizmu. Tako se u odnosu na stresogeni faktor mogu razlikovati [2]:
- Fizički stres koji je izazvan energetskim promenama ili mehaničkim i fizičkim dejstvom u
okolini kao što su temperaturne promene, udarci, buka, svetlost i slično;
- Biološki stres izazvan biološkim i fiziološkim činiocima poput gubitka hrane i tečnosti, dejstva
toksičnih i infektivnih agenasa, poremećaji biološkog ritma i slično;
- Psihološki stres koji je posledica neočekivanih pretećih životnih dešavanja;
- Socijalni stres kao dejstvo faktora socijalne prirode poput društvenih događanja, sukoba sa
drugim članovima zajednice, ratova i tako dalje;
- Psiho-socijalni stres koji ukazuje da se psihološka i socijalna komponenta stresa često javljaju
zajedno.
Stres može biti posledica različitih životnih situacija.

- Akcidentalni stres je posledica dejstva neke vanredne situacije ili iznenadnog događaja kao što
na primer može biti saobraćajna nesreća ili elementarna nepogoda.
- Razvojni stres posledica je krize u određenom životnom dobu bilo da je to polazak u školu,
ulazak u pubertet, ili odlazak u penziju.
- Profesionalni stres vezan je za proces obavljanja radnih aktivnosti.
Prema fizičkom i socijalnom kontekstu u kome nastaje stres može biti:

- Ekološki stres ukoliko nastaje pri prilagođavanju na novu geografsko-klimatsku sredinu;
- Urbani stres ukoliko se javlja pri prilagođavanju na urbanu sredinu; ili
- Akulturacioni stres ukoliko je posledica adaptacije na drugu kulturu
Prema uticaju na organizam stres se može klasifikovati u dve velike kategorije [1]:
- Eustres je stres koji poboljšava zdravlje, i krakteriše se povećanim lučenjem citokina koji
poboljšavaju imunski odgovor;
- Distres je stres koji negativno utiče na zdravlje, i karakteriše se simptomima sličnim depresiji i
slabljenjem imunskog odgovora.
Jasno je da je stres u današnjim uslovima života često posledica kombinovanog dejstva više
različitih stresora i da ga je u tom smislu teško odrediti precizno u bilo koju od navedenih
kategorija. Stresni odgovor izuzetno je složen i promenljiv pri čemu zavisi ne samo od prirode
stresora, već i od vremena primene stresora, prirode jedinke koja je pod stresom, kao i strategije
koju jedinka primenjuje za odbranu od stresa [3, 4]. Stresni odgovor nastaje usled aktivacije
stresorima dva osnovna sistema:
421
1. anteriorna hipofiza – kora nadbubrežne žlezde, je sistem koji dovodi do oslobađanja ACTH iz
anteriorne hipofize što stimuliše sintezu glukokortikoida kore nadbubrežne žlezde koji dalje
podstiču stresni odgovor [5];
2. simpatički nervni sistem, nakon aktivacije ima za posledicu sintezu epinefrina i norepinefrina
[6].
Odgovor na stres ima dvostruku prirodu [7]:

- Kratkoročni odgovor stvara adaptivne promene koje pomažu jedinki da odgovori na stresore,
npr. mobilizacija energetskih resursa;
- Dugoročni odgovor dovodi do maladaptacije, odnosno izazvane promene su dugoročno
gledano nepovoljne, npr. dolazi do uvećanja žlezdi.
Kod profesionalnog stresa fizički i psihosocijalni faktori radne sredine se posmatraju kao faktori
stresa koji mogu da dovedu do poremećaja fizičkog i mentalnog zdravlja radnika. U zavisnosti od
vremenskog perioda nastanka i manifestacija razlikuju se:
- Akutni profesionalni stres i
- Hronični profesionalni stres.
3. ETIOLOGIJA PROFESIONALNOG STRESA
Na etiologiju stresa utiču sa jedne strane pre svega uslovi radne sredine i zahtevnost i težina posla
koje zaposlena lica obavljaju, dok sa druge strane veliki uticaj imaju i individualne karakteristike
samog radnika odnosno njegovo doživljavanje samog posla. Profesionalni stres tako je posledica
dejstva više različitih stresogenih faktora koji stupaju u međusobne interakcije i čine ovaj fenomen
veoma složenim.
Stres na poslu može imati svoju kvantitativnu i kvalitativnu komponentu [8].
- Kvantitativna komponenta dolazi do izražaja kada posao predstavlja izvor nedovoljnog
opterećenja ili prevelikog opterećenja.
- Kvalitativna komponenta sa druge strane ima značaj kada radna delatnost radniku pruža
nedovoljnu stimulaciju (isuviše lak posao) ili prekomernu stimulaciju (isuviše težak posao).
Ovako posmatrano i jednostavni monotoni radni zadaci ukoliko se obavljaju u izuzetno dugom
vremenskom trajanju, kao i radni zadaci koji se obavljaju retko i u kratkom vremenskom trajanju ali
sa ekstremno komplikovanim odlučivanjem mogu predstavljati uslove za pojavu profesionalnog
stresa. Pored težine radnog zadatka koji se obavlja postoje brojni psiho-socijalni i organizacioni
faktori profesionalnog stresa [9, 10, 11].
- Odgovornost za bezbednost ljudi i efekte njihovog rada, odgovornost za organizaciju posla u
okviru preduzeća, odgovornost za sredstva kojim se upravlja prilikom radnog procesa.
- Pojedini poslovi obavljaju se na izolovanim mestima, bez ičije pomoći i podrške, i bez ikakvog
socijalnog kontakta. Sa druge strane postoje poslovi koji se odlikuju zamornim i izuzetno
frekventnim kontaktom sa velikim brojem drugih osoba. I jedno i drugo mogu biti uzrok stresa.
- Ritam obavljanja radnog zadatka može biti monoton ili nametnut režimom rada sredstva kojim se
upravlja, drugim aktivnim učesnicima na poslu ili samom prirodom i organizacijom posla.
Neprilagođen ritam rada uzročnik je stresa.
- Ponavljanje se odnosi na zadatke ili seriju pokreta koji se izvršavaju iznova i iznova sa malim
varijacijama u zadatom vremenu. Može se definisati kao ciklična radna aktivnost, koja uključuje
ponavljajuće pokrete pojedinih delova tela.
- Ograničavanje slobode i inicijative na poslu bilo usled primene strogih pravila i propisa, bilo usled
autoritarnog menadžmenta takođe je uzročnik stresa.
- Pojedini poslovi zahtevaju izuzetno kratak vremenski period za obavljanje radnog zadatka ili
mogu imati zahtev za simultanim praćenjem više karakteristika te zahtevaju posebno strogu
koncentraciju prilikom obavljanja.
- Složeno odlučivanje koje zavisi od većeg broja faktora koje je neophodno uzeti u obzir povećava
složenost operacije i rizik za stres.
422
- Neprijatna sredina za rad može da utiče na pad koncentracije i pažnje i da predstavlja dodatni
negativni psihološki faktor;
- Loša organizacija rada, rad u promenljivim smenama, rad u noćnoj smeni i neciklične smene čest
su uzročnik stresa kod zaposlenih.
- Međuljudski odnosi mogu imati snažan uticaj na raspoloženje i tako predstavljati uzročnik stresa.
- Potencijalne vanredne i rizične situacije snažan su stresogeni faktor.
- Način vrednovanja i nagradjivanja od strane uprave uticaće na zadovoljstvo obavljanja odredjene
vrste posla i tako mogu biti pozitivan ili negativan faktor za razvoj stresa.
Brojni su i individualni faktori rizika koje je posebno teško odrediti i mogu imati veliku varijaciju
od jedne do druge osobe [12].
- U jednom broju poslova pol i godine starosti mogu predstavljati potencijalni faktor stresa.
- Godine provedene na istom radnom mestu bez mogućnosti daljeg napredovanja ili u najmanju
ruku bez mogućnosti promene vrste radnog zadatka i sredine potencijalni su uzročnici stresa.
- Neuredan način života uz nezdrav stil života, kao i predispozicija za razvoj pojedinih bolesti ili
prethodna istorija neke hronične bolesti takođe su faktori za pojavu stresa.
- Dobri porodični odnosi, zadovoljstvo porodicom, bavljenje hobijem ili rekreacijom umanjiće
dejstvo negativnih stresogenih faktora.
- Antropometrijske karakteristike poput telesne građe a posebno gojaznost mogu imati uticaj na
bržu pojavu stresa.
Ergonomski rizik je termin novijeg datuma odabran kako bi istakao faktore rizika vezane za radni
proces, koji utiču na nastanak i razvoj mišićno-skeletnih poremećaja [13]. Mišićno-skeletni
poremećaji imaju snažan uticaj na pojavu bola koji opet povećava stres kod zaposlenih. Ergonomski
rizik odnosi se pre svega na fizičke stresogene faktore i uslove radne sredine koji u sebi nose rizik
od oštećenja ili oboljenja mišićno-skeletnog sistema. Uopšte uzevši, ergonomski rizik je prisutan
uvek kada zahtevi posla prevazilaze mogućnosti operatora da izvrši radni zadatak, a posebno usled
neprilagođenih uslova.
4. KONTROLA STRESOGENIH FAKTORA I RAZVOJ MERA PREVENCIJE
Polazna činjenica u menadžmentu stresa je da ga je nemoguće potpuno eliminisati ali da je moguće

kontrolisati ga i preduzeti niz preventivnih mera za eliminaciju stresogenih faktora. U poslednjih
dvadesetak i više godina narasla je svest o neophodnosti izrade modela i programa za kontrolu
stresogenih faktora i njihovu prevenciju u radnoj sredini. Akcenat se sve više stavlja na
sveobuhvatne modele i programe koji će obuhvatiti mere kako iz domena medicine rada i
ergonomije, tako i iz domena zaštite na radu, okupacione terapije i psihologije. Oni omogućavaju
stvaranje dobre osnove za razumevanje različitih stresogenih faktora i njihove kompleksne
interakcije koja utiče na radni proces i zdravlje zaposlenih. U skladu sa ovim modelima
profesionalni stres se posmatra kao kompleksan i dinamičan proces u kome stresori, doživljeni
stres, kratkoročni odgovor organizma na stres i modifikujući faktori utiču jedni na druge i
ispoljavaju se dugoročno na zdravlje zaposlenih [14]. Zbog kompleksnosti fenomena
profesionalnog stresa i specifičnosti konkretne situacije vezane za radni proces i radno okruženje
preporučuje se razvijanje mera intervencije na lokalnom organizacionom nivou.
Sve je veći broj srednjih i velikih preduzeća koje primenjuju mere za redukciju stresa na radnom
mestu. Intervencije za redukciju stresa mogu se odrediti na tri nivoa [15]. Primarne intervencije
imaju za cilj da izmene uzročnik stresa na poslu, drugim rečima da eliminišu ili umanje konkretan
izvor stresogenog faktora. Sekundarne intervencije pokušavaju da umanje simptome stresa pre nego
što oni dovedu do ozbiljnijih zdravstvenih problema. Tercijarne intervencije predstavljaju različite
programe koji su dizajnirani da omoguće zaposlenima lako dostupan i besplatan pristup
kvalifikovanim stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja. Najčešće se primenjuju mere
intervencije sekundarnog nivoa poput treninga za sticanje veština kroz kognitivno-bihevioralni
pristup, meditaciju, relaksaciju i fizičko vežbanje, organizaciju vremena i postavljanje prioritetnih
ciljeva.
423
Uporedo, vodi se otvorena debata o tome koja vrsta intervencije je najefikasnija. Zbog velikog broja
istraživačkih studija sa heterogenim zaključcima napravljeno je i nekoliko meta analiza. Prema
meta studiji Richardson i Rothstein [15] najbolje rezultate pokazuju programi zasnovani na
kognitivno-bihevioralnom pristupu. Ipak, ovo nikako ne može biti i konačan zaključak s obzirom da
su iz ovakvih studija izostavljena istraživanja bazirana na primarnim merama intervencije.
5. ZAKLJUČAK
Razumevanje fenomena stresa i detekcija stresogenih faktora prvi su korak u unapredjenju radne
sredine. Drugi korak u ovom procesu predstavlja kontrola stresogenih faktora i razvoj mera
prevencije za sprečavanje pojave stresa kod zaposlenih. Krajnji efekat primene ova dva koraka biće
veća produktivnost rada, redje odsustvo sa posla i bolje opšte i psihičko zdravlje zaposlenih.
LITERATURA
[1] D. Marinković, Biološke osnove ponašanja. Beograd: Univerzitet u Beogradu-Fakultet za specijalnu

edukaciju i rehabilitaciju, Izdavački centar, 2017.
[2] O. Vukovi and J. Stepanovi, “STRES I TELESNE BOLESTI Dušica Lečić -Toševski , Saveta Draganić
-Gajić ,” pp. 149–174, 2001.
[3] Sapolsky, “McEwen-Induced Modulation of Endocrine History: A Partial Review.,” Stress, vol. 2, no.
1, pp. 1–12, Oct. 1997.
[4] J. D. Creswell, W. T. Welch, S. E. Taylor, D. K. Sherman, T. L. Gruenewald, and T. Mann,
“Affirmation of Personal Values Buffers Neuroendocrine and Psychological Stress Responses,”
Psychol. Sci., vol. 16, no. 11, pp. 846–851, Nov. 2005.
[5] K. Erickson, W. Drevets, and J. Schulkin, “Glucocorticoid regulation of diverse cognitive functions in
normal and pathological emotional states.,” Neurosci. Biobehav. Rev., vol. 27, no. 3, pp. 233–46, May
2003.
[6] J. W. Mason, “A review of psychoendocrine research on the pituitary-adrenal cortical system.,”
Psychosom. Med., vol. 30, no. 5, p. Suppl:576-607.
[7] S. C. Segerstrom and G. E. Miller, “Psychological Stress and the Human Immune System: A Meta-
Analytic Study of 30 Years of Inquiry.,” Psychol. Bull., vol. 130, no. 4, pp. 601–630, Jul. 2004.
[8] S. G. Abbas and J. Ahmed, “Quantitative and Qualitative Dimensions of Stress - A Snapshot
Approach,” Jun. 2014.
[9] J. Siegrist, “Psychosocial Factors and Stress,” in Encyclopedia of Stress, Elsevier Inc., 2007, pp. 288–
292.
[10] J. Macleod and G. Davey Smith, “Psychosocial factors and public health: A suitable case for
treatment?,” Journal of Epidemiology and Community Health, vol. 57, no. 8. pp. 565–570, 01-Aug-
2003.
[11] K. Bhui, S. Dinos, M. Galant-Miecznikowska, B. De Jongh, and S. Stansfeld, “Perceptions of work
stress causes and effective interventions in employees working in public, private and non-governmental
organisations: A qualitative study,” Psychiatrist, vol. 40, no. 6, pp. 318–325, Dec. 2016.
[12] Y. C. Tsai and C. H. Liu, “Factors and symptoms associated with work stress and health-promoting
lifestyles among hospital staff: A pilot study in Taiwan,” BMC Health Serv. Res., vol. 12, no. 1, 2012.
[13] S. P. Veselinovic, Ergonomski rizik. Niš: Fakultet zaštite na radu - Univerzitet u Nišu, 2013.
[14] B. A. Israel, E. A. Baker, L. M. Goldenhar, and C. A. Heaney, “Occupational stress, safety, and health:
Conceptual framework and principles for effective prevention interventions.,” J. Occup. Health
Psychol., vol. 1, no. 3, pp. 261–286, 1996.
[15] K. M. Richardson and H. R. Rothstein, “Effects of Occupational Stress Management Intervention
Programs: A Meta-Analysis,” J. Occup. Health Psychol., vol. 13, no. 1, pp. 69–93, Jan. 2008.
424
ANALIZA GREŠAKA U DOMENU ENGLESKOG JEZIKA STRUKE STUDENATA
STUDIJSKOG PROGRAMA BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU
BEOGRADSKE POLITEHNIKE
Svetlana Velimirac1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: U savremenom kontekstu kako akademskih, tako i strukovnih studija svih profila, znanje
stranih jezika je neophodno. Engleski jezik struke u obrazovnom procesu postavlja pred studente
izazov komunikacije na stranom jeziku u specifičnoj oblasti. Identifikacija i analiza grešaka koje
studenti studijskog programa Bezbednost i zdravlje na radu prave prilikom govorne i pisane
produkcije na engleskom jeziku tokom nastavnog procesa, okosnica su ovog rada. Na osnovu
podataka prikupljenih u toku nastave u školskoj 2018/19. godini, izvršiće se kategorizacija
učestalih grešaka, navesti pretpostavljeni uzroci nastanka određenih tipova grešaka i oceniti značaj
njihovog otklanjanja zarad uspešnog savladavanja nastavnog programa predviđenog za studente sa
jedne strane, i sveukupnog unapređenja obrazovanja strukovnih inženjera bezbednosti i zdravlja na
radu sa druge strane.
Ključne reči: Engleski jezik struke, analiza grešaka
ERROR ANALYSIS IN ENGLISH FOR SPECIFIC PURPOSES – OCCUPATIONAL

HEALTH AND SAFETY PROGRAMME OF BELGRADE POLYTECHNICS
STUDENTS
Abstract: In the contemporary context of both academic and professional studies of all profiles,
knowledge of foreign languages is a necessity. English for Specific Purposes course in the
educational process challenges students to communicate in a foreign language of a specific
professional field. The identification and analysis of errors and mistakes made by students of the
Occupational Safety and Health study programme in written and spoken production in English
during the teaching process are at the core of this paper. Based on the data collected during the
school year 2018/19. a categorization of frequent errors will be conducted, the assumed causes of
the occurrence of certain types of errors will be identified, and the significance of their removal will
be evaluated in order for students to successfully master the curriculum on the one hand, and for
the overall improvement of the education of occupational safety and health engineers on the other.
Keywords: English for Specific Purposes, Error Analysis
1. UVOD
U nastavi stranog jezika i stranog jezika struke na visokoškolskom nivou, proces savladavanja
nastavnih jedinica je specifičan zbog prirode samih predmeta: studenti bi trebalo da ovladaju
stranim jezikom u dovoljnoj meri da mogu samostalno da komuniciraju u svakodnevnoj, ali i u
specifičnoj, strukom uslovljenoj jezičkoj situaciji. Prilikom ovog procesa, greške su neminovne.
1
svelimirac@politehnika.edu.rs
425
One su sa pedagoškog aspekta i poželjne, naročito u slučajevima kada studenti i sami primete da
“nešto ne zvuči kako treba” u okviru svoje komunikativne prakse, jer ova situacija ukazuje da se
kod studenata razvija svest o strukturi rečenice, o leksici, o gramatičkim pravilima i sl., i da se
aktivno učenje – napredovanje u savladavanju stranog jezika odvija kod studenata. Greške su
“…normalan i zdrav deo procesa učenja” [2] i javljaju se na svim nivoima prilikom učenja stranih
jezika.
Među kompetencijama neophodnim za savremenog, obrazovanog pojedinca su i jezičke
kompetencije: “Kompetencije koje se tiču pismenosti i kompetencija višejezičnosti definisane su
kao jedne od osam ključnih kompetencija u Preporukama Evropskog Saveta o ključnim
kompetencijama celoživotnog učenja” [5] baziranih na dokumentu Official Journal of the European
Union, C 189, od 4 juna 2018. godine [8]. Dakle, kompetencije koje se odnose i na maternji, i na
strani jezik odražavaju se na pisani i govorni jezički nivo koji pojedinac ostvari tokom školovanja.
Dodatni zadatak svakog obrazovanog pojedinca jeste da u okviru izučavanja struke kojom se bavi,
ili studenta koji se priprema za određenu struku, postigne kompetencije specifične upotrebe stranog
jezika određene struke.
Za potrebe ovog rada, izdvojiću jedan od devet studijskih programa osnovnih studija koji se
izučavaju u okviru Visoke škole strukovnih studija – Beogradske politehnike, studijski program
Bezbednost i zdravlje na radu i predstaviti rezultate analize učestalih grešaka nastalih u okviru
studentskih odgovora koje su davali tokom nastavnog procesa. Tokom školske 2018/19. godine,
evidentirala sam karakteristične greške koje se ponavljaju tokom rada sa studentima kako u
njihovom govornom, tako i u pisanom diskursu.
Tokom praćenja i evidentiranja učeničkih [studentskih] grešaka, veoma je važno

uraditi njhovu klasifikaciju, odrediti tip i važnost grešaka, u prvom redu radi
preduzimanja mera njihovog ispravljanja, ali i sprečavanja. Važnost greške može,
pored ostalog, da zavisi od toga koliko ona ometa prenošenje poruke i komunikaciju
u određenoj situaciji, kao i od toga koliko ona odstupa od jezičke norme stranog
jezika. [3]
Kategorizacija grešaka nastalih tokom jezičke produkcije studenata može se predstaviti na više
načina, jer “postoji mnogo vrsta grešaka” [4], a za potrebe ovog rada, sledeća podela bila bi korisna:
1. Greške forme: supstitucija, dodavanje, izostavljanje; greške transfera; jezičko preključivanje

kodova, i sl.
2. Greške koje utiču na ometanje željenog prenosa informacije prilikom komunikacije u većoj
ili manjoj meri; greške koje ne utiču na ometanje željenog prenosa informacije prilikom
komunikacije i greške koje narušavaju željeni prenos informacije prilikom komunikacije.
Kao posledica ovih jezičkih grešaka, može doći do manjeg ili većeg stepena nerazumevanja
govornika, konfuzije oko smisla ili sadržaja upućene poruke, pogrešnog tumačenja poruke, prekida
komunikacije, ali i prenošenja pogrešne, i potencijalno opasne informacije zbog neadekvatne
upotrebe jezika. Stoga je važnost dobijenih rezultata u njihovom primenjivanju u samom toku
nastave; oni imaju direktnu implikaciju na nastavni proces u smislu primene odgovarajućih
pedagoških, metodičkih, psiholingvističkih, ali i interjezičkih modela kako bi se greške otklonile.
Zbog ograničenosti prostora, u radu će biti izostavljene greške koje se tiču poznavanja opšteg
engleskog jezika, opšteg vokabulara i gramatičkih pravila, kao i greške koje se javljaju ukoliko je
student upisao predmet sa veoma ograničenim predznanjem engleskog jezika.
2. GREŠKE FORME: SUPSTITUCIJA
Primer greške supstitucije usled preključivanja kodova bila bi rečenica koju je na engleskom jeziku
student izgovorio ili napisao na sledeći način:
426
We should put a šlem to protect our head.
U ovoj rečenici, transfer poruke upućene sagovorniku je neuspeo, jer ukoliko govornik engleskog
jezika nije upoznat sa leksemom “šlem” i njenim značenjem na srpskom jeziku, neće doći do
razumevanja verbalne poruke.
U istoj rečenici, imamo primer još jedne greške supstitucije:
rečenica We should put a šlem to protect our head predstavlja doslovan prevod sa srpskog jezika
rečenice “Treba da stavimo šlem da bismo zaštitili glavu”. Međutim, glagol put na engleskom
jeziku zahteva u ovom kontekstu dopunu, te bi odgovorajuća opcija bila npr. promena konstrukcije
rečenice: “put …on the head…” ili umesto glagola put upotreba glagola wear, u smislu nositi: “We
should wear a hard hat to protect our head”.
Supstitucija na nivou zamene lekseme iz iste porodice reči, ali neodgovarajuće vrste su veoma
učestale greške. One prouzrukuju manji stepen konfuzije, jer se smisao poruke ipak razume u
govornom jeziku. Međutim, u izvesnim slučajevima mogle bi da dovedu do neželjene, pogrešne
interpretacije smisla.
Primer: The workers were safety.
Imenicom safety (bezbednost) zamenjen je potreban pridev, safe (bezbedni).
Sa druge strane, u komunikaciji, bilo govornoj ili pisanoj, supstitucija na nivou zamene lekseme iz
iste porodice reči sa suprotnim značenjem može da dovede u daljem procesu rada do ozbiljnih
posledica po ljude, životinje, radnu i životnu sredinu. Primeri:
This substance is harmless. nasuprot This substance is harmful.
This material is flammable / inflammable. nasuprot This material is non-flammable.
U primerima primetno je odsustvo semantičke diferencijacije stranih tvorbenih elemenata,
nerazlikovanje sufiksa -less i -ful, čime se menja značenje novonastalog prideva, dok primer
flammable/inflammable, u kome student percipira lekseme kao antonimne, predstavlja i jedan vid
uopštavanja zbog ustaljenog prefiksa “in” koji uobičajeno menja značenje pojma u njegovu
suprotnost (expensive/inexpensive, accessible/inaccessible, active/inactive). Upotrebom pogrešne
lekseme u ovim primerima, u potpunosti se gubi željeni transfer informacije.
3. DODAVANJE
The fire should to be put out.

That behaviour was more riskyier than simply not abiding by the rules.
Tipovi grešaka iz ovih primera dodavanja ne narušavaju proces komunikacije jer je poruka u
potpunosti prenesena sagovorniku bez narušavanja smisla. Same greške su gramatičke prirode, zbog
oblika upotrebljenog posle modalnog glagola i neodgovarajućeg oblika pri formiranju komparativa.
Takođe, prvi tip greške učestao je u oblasti Bezbednosti i zdravlja na radu kroz rečenice imperativa,
kada se izdaju uputstva, upozorenja, zabrane ili naredbe.
While working, human skin is repeatedly exposed to ultraviolet radiation (UVR) that influences the
function and survival of many cell types and is regarded as the main causative factor in the
induction of skin cancer.
Veoma često studenti pri usmenoj ili u pisanoj produkciji termin “ultraviolet” pročitaju ili napišu sa
dodatnom fonemom/grafemom N, čime se dobija novo značenje : ultravioleNt rays/radiation.
Stepen razumevanja u ovakvim primerima zavisi od samog pojma. U priloženom primeru,
novonastala rač ima svoje značenje i rečenica može da poprimi drugačiji smisao.
4. IZOSTAVLJANJE
They working long hours.

Rečenica je jednim segmentom razumljiva, predikacija je jasna – da je njihovo radno vreme
dugačko, ali vremensko lociranje je izostalo time što nedostaje kopula. Na taj način, u rečenici ne
427
dobijamo podatak da li se radnja dešava sada, u prezentu, da li i dalje traje (They are working long
hours; They have been working long hours), da li se odvijala u prošlosti pre druge radnje (They had
been working long hours), da li će se tek dešavati (They will be working long hours) ili se dešavala
u prošlosti (They were working long hours), a samim tim ključna informacija (npr. o potrebnoj ili
propuštenoj zaštiti prava zaposlenih) je izostala.
Ipak, na osnovu makrostrukture i sadržaja teksta čiji je ova rečenica sastavni deo, moguće bi bilo
sagledati željenu informaciju u okviru datog konteksta, što pred čitaoca postavlja dodatni zadatak
tumačenja.
5. STILSKE I ŽANROVSKE GREŠKE
Workers hit beams.

U primeru iznad, ko udara koga, radnici grede ili grede udaraju radnike? Da li je rečenica
gramatički ispravna, i kako da je protumačimo? Imamo li možda slučaj nepoznavanja aktivnog i
pasivnog oblika u engleskom jeziku?
Zajednički evropski okvir za strane jezike nudi model učenja i upotrebe jezika koji je socio-
kognitivni. Prema njemu, jezik je istovremeno internalizovani set kompetencija, i eksternalizovani
set društvenog ponašanja [7]. Stilske i žanrovske greške odražavaju se na oba plana. Ove greške se
najteže otkrivaju i ispravljaju, i one su “greške koje se javljaju delimično kao posledica
nerazvijenosti komunikativne sposobnosti” [1].
Da bismo na njih obratili pažnju, potrebno je da uvek imamo na umu šta pišemo (izveštaj, molbu,
zahtev) i kome se obraćamo. Kod ovakvih grešaka, problem može da nastane u smislu poremećaja
odnosa među sagovornicima, ali, kao u primeru iznad, i u nejasnoj informaciji koja zahteva dopunu.
“…u određenim domenima jezika za specifične potrebe, kao što je profesionalni, pisana
komunikacija često cilja i na jasnoću iskaza kao i na brzo upijanje istaknutih činjenica” [6].
6. GREŠKE GENERALIZACIJE
Ove greške nastaju unutar jednog semantičkog polja, kada je kod studenata nedovoljno
izdiferencirano značenje pojma u specifičnom kontekstu. U jeziku struke, greške leksičkog tipa
veoma su nepoželjne, jer utiču u velikoj meri na proces razumevanja. Tipična i učestala greška koju
studenti Bezbednosti i zdravlja na radu prave jeste upotreba lekseme helmet (kaciga) umesto
lekseme hard hat (šlem) kada npr. pišu ili govore o zaštitnoj opremi na gradilištu. Primeri:
Helmet ≠ Hard hat
Earphones ≠ Earmuffs
Glasses ≠ Goggles
Risk ≠ Danger
Incident ≠ Accident
Inhale ≠ Breathe
Thread ≠ Thud
7. INTERFERENCIJA SA MATERNJIM JEZIKOM
Tipičan primer interferencije bio bi netačan prevod pojmova greenhouse gas i greenhouse effect, pri
čemu oni umesto “gasa i efekta staklene bašte” postaju “gas i efekat zelene kuće”, čime se smisao u
potpunosti gubi kao i komunikativna intencija. Do nerazumevanja dolazi jer je semantički pojam
greenhouse udaljen od semantičkog polja u našem jeziku.
8. DISKUSIJA
Nivo razumevanja u engleskom jeziku struke uprkos napravljenim greškama zavisiće ne samo od
tipa greške, već i od brojnih drugih faktora: od samog konteksta komunikacije – gde i kako se ona
428
odvija, ko su učesnici komunikacije; zatim, da li je komunikacija usmena ili pisana, tj. da li je
moguće dopuniti verbalni iskaz određenim nelingvističkim dodacima – gestom, pojašnjenjem kroz
sliku i sl.; od kulturoloških uslovljenosti sagovornika; od bliskosti semantičkog polja maternjih
jezika datih sagovornika; od mogućeg poznavanja maternjeg jezika sagovornika ili nekog jezika iz
srodne jezičke porodice; od nivoa poznavanja same materije o kojoj se govori, tj. stručnosti
sagovornika, i mnogih drugih. Takođe, prilikom analize individualne greške kod studenta, treba
uložiti dodatni trud ukoliko želimo da razlučimo da li je greška nastala zbog slučajne omaške,
lapsusa, neznanja, nepoznavanja pojma na stranom jeziku, nerazumevanja stručnog pojma na
maternjem jeziku, jezičke nejasnoće itd. Dakle, analiza i korekcija jezičkih grešaka je veoma složen
proces koji iziskuje sveobuhvatno zalaganje nastavnika kako bi se proniklo u izvor greške i efikasno
sprovela psiholingvistička promena. Od dubine povratne informacije nastavnika umnogome će
zavisiti nivo menjanja jezičke performanse.
Jedan od najznačajnijih efekata analize grešaka u nastavi stranog jezika je uklanjanje fosilizacija,
ukorenjenih pogrešnih ili pogrešno naučenih jezičkih elemenata nastalih tokom ranijeg procesa
učenja, a koja nisu blagovremeno otklonjena. Takođe, analiza grešaka je dragocen izvor informacija
za nastavnika prilikom kreiranja nastavnih materijala, testova, kao i preispitivanja sopstvenih
metoda i pristupa u radu.
9. ZAKLJUČAK
Polazeći od stava da je student u centru procesa učenja, konačni ishodi obrazovanja u strukovnom
domenu svakako bi trebalo da odražavaju umešnost studenta u primeni stečenih kompetencija. Bez
znanja stranog jezika i stranog jezika struke, teško mogu da se prate novine u svetu, porede podaci
na svetskom tržištu, primene inovacije i ide u korak sa savremenim tokovima. Svakako da na
visokoškolskom nivou obrazovanja komunikacija sa inostranstvom, razumevanje literature na
stranim jezicima i sposobnost produkcije na stranom, u ovom slučaju, engleskom jeziku
predstavljaju potrebu svakog studenta. Stručnost, tačnost, jasnoća i preciznost u govornoj i pisanoj
produkciji kako na maternjem, tako i na stranom jeziku trebalo bi da predstavljaju jedan od ishoda
celokupnog procesa učenja, ali i da se ne okončaju po završetku studija, već nastave tokom
celoživotnog usavršavanja svih, pa tako i studenata studijskog programa Bezbednost i zdravlje na
radu.
LITERATURA
[1] Dimitrijević, N. : Zablude u nastavi stranih jezika, “Svjetlost”, OOUR Zavod za udžbnike i nastavna
sredstva, Sarajevo, (1984).
[2] Nunan, D. : Second Language Acquisition, In The Cambridge Guide to Teaching English to Speakers of
Other Languages ed. Carter, R. and Nunan, D. Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-80516-2
paperback. Cambridge. (2001). pp.87-92
[3] Raičević, V. Greške učenika u nastavi stranog jezika. Mogućnost njihovog ispravljanja i sprečavanja, u
Opšta metodika nastave slovenskih jezika u inoslovenskoj sredini. Zavod za udžbenike, ISBN 978-86-
17-15059-2 Beograd (2007). pp.213-222
[4] Scrivener, J. : Learning Teaching. The Essential Guide to ELT, 3rd edition. MacMillan Books for
Teachers. (2011).
[5] Council Recommendation of 22 May 2019 on a comprehensive approach to the teaching and learning of
languages ST/9015/2019/INIT. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/3384iKs (Pristup: 14.07.2019.)
[6] Guidelines for the Development of Language for Specific Purposes Tests. A supplement to the Manual
for Language Test Development and Examining. Produced by ALTE 2018. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2KDa4gt (Pristup: 14.07.2019.)
[7] Manual for Language Test Development and Examining. Produced by ALTE 2018. [Internet] Dostupno
na: https://bit.ly/3308Kuv (Pristup: 14.07.2019.)
[8] Official Journal of the European Union, C 189, 4 June 2018, Volume 61. ISSN 1977-091X [Internet]
(Pristup: 14.07.2019.)
429
ULOGA SINDIKATA U OBLASTI BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU
Ružica Grabovac1, AD INSA, Zemun

Dragana Petković Gajić 2, Savez samostalnih sindikata Srbije
Apstrakt: Zbog samog značaja bezbednosti i zdravlja na radu, osnovane su mnoge institucije koje
doprinose njenom razvoju i poboljšanju položaja i prava radnika, odnosno zaposlenih. Uređenje i
unapredjenje oblasti bezbednosti i zdravlja na radu predstavlja rad mnogih institucija, bilo
međunarodnih ili nacionalnih. Među njima svakako jesu i sindikati, takođe na međunarodnom i
nacionalnom nivou. U Srbiji, najstarija sindikalna centrala jeste Savez samostalnih sindikata
Srbije (SSSS), koja je i najbrojnija. Diretkna uloga SSSS na oblast bezbednost i zdravlje na radu
sporovdi se kroz socijalno-ekonomski savet (SES). Putem tripartitnog sistema, SSSS učestvuje u
donošenju, razmatranju, izmenama i dopunama svih zakona, pravilnika, uredbi i odluka, koji se tiču
bezbednosti i zdravlja na radu.
Ključne reči: sindikat, bezbednost i zdravlje na radu, zaštita zaposlenih.
THE ROLE OF TRADE UNIONS IN OCCUPATIONAL SAFETY AND HEALTH
Abstract: Due to the importance of health and safety at work, many institutions have been
established to contribute to its development and to the improvement of the position and rights of
workers and employees. The regulation and improvement of occupational health and safety is the
work of many institutions, whether international or national. Trade unions, also internationally and
nationally, are certainly among them. In Serbia, the oldest union confederation is the Confederation
of Autonomous Trade Unions of Serbia (CATUS/SSSS), which is the largest. The direct role of the
CATUS/SSSS in the area of occupational health and safety is implemented through the Social-
Economic Council (SEC/SES). Through the tripartite system, the CATUS/SSSS participates in the
adoption, review, amendment of all rules, decisions, regulations and laws concerning occupational
health and safety.
Keywords: trade union, occupational safety and health, employees protection.
1. RAZVOJ SINDIKATA I BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU
Razvoj mašinske industrije, poznatiji kao period industrijske revolucije, zahtevao je veće potrebe
za sindikalnim organizovanjem. U Srbiji od 1870. postoje prvi zapisi, a prvi konkretni koraci su
nastali 1903. kada su nekoliko strukovnih sindikata i dvadesetak teritorijalnih organizacija doneli
odluku 27. aprila o udruživanju u Savez. Nakon donošenja odluke o osnivanju Radničkog saveza,
ubrzo su se pridružile još 33 sindikalne organizacije sa teritorije i održan je Prvi kongres gde su
usvojena sva planirana dokumenta i gde je izabran Upravni odbor od devet članova[3].
Sindikalni aktivisti su uspeli da se izbore za povoljnije uslove života, bolje radno vreme, veće
nadnice i veća prava radnika. Usporavanje razvoja sindikata svakako su doprineli balkanski ratovi,
1
rushka94@gmail.com
2
draganapgajic@gmail.com
430
kao i Prvi i Drugi svetski rat. U tom period, od minimum jedne decenije izgubljena su mnoga prava,
a pre svega pravo na dostojanstven život i rad.
Radnički savez, nakon Drugog svetskog rata menja ime u Savez sindikata Srbije, a od 2002. godine
u Savez samostalnih sindikata Srbije[3]. Danas, Savez samostalnih sindikata Srbije čini 28
samostalnih sindikata formiranih u privrednim granama i uslužnim i javnim delatnostima, u koje je
učlanjeno 505.111 zaposlenih. Zaposleni se učlanjuju i ostvaruju osnovna prava i zaštitu pred
poslodavcima u 3.248 sindikalnih organizacija formiranih u preduzećima i drugim ekonomsko-
pravnim subjektima. Za zastupanje interesa zaposlenih i zaštitu njihovih prava na nivou
teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, Savez samostalnih sindikata Srbije formirao je 51
organizaciju, odnosno saveza u pokrajinama i gradovima i 118 povereništava u opštinama [6].
Razvojem industrije, sve se više javljala potreba za unapređenjem i razvojem u oblasti bezbednosti i
zdravlja na radu. Izraz ,,bezbednost i zdravlje na radu” (BZR) koristi se donošenjem Zakona o
bezbednosti i zdravlja na radu 2005. godine. Do tada upotrebljavan je izraz ,,zaštita na radu” (ZNR)
koji je upotrebljen prvi put u Ustavu SFRJ iz 1963.godine. U početku BZR se odnosila samo na
higijensko-tehničku zaštitu, da bi vremenom proširila svoju delatnost na socijalne, psihofiziološke,
zdravstvene, obrazovne i druge oblike zaštite[10].
Izvorište svih prava, obaveza i odgovornosti subjekata u obezbeđivanju bezbednih i zdravih uslova
rada je Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu (,,Sl. Glasnik RS'', br. 101/2005, 91/2015 i 113/17).
Njim se daje okvir iz koga proističu svi ostali normativni akti, kojima se propisuju opšte i posebne
mere BZR. Efikasno sprovođenje i funkcionisanje bezbednosti i zdravlja na radu zahteva i
poznavanje osnovnih dokumenata institucija poput: Ujedinjenih nacija (UN), Svetske zdravstvene
organizacije (SZO), Međunarodne organizacije rada (MOR), Evropske unije (EU) i Međunarodne
organizacije za standardizaciju ( ISO) koje regulišu ovu oblast. Kroz svoj razvoj, ove institucije su
kroz set osnovnih ljudskih prava uvek promovisale bezbednost i zdravlje na radu.
2. PRAVO NA SINDIKIKALNO ORGANIZOVANJE I ORGANIZOVANJE BZR
Pravno na sindikalno organizovanje ostavruje se kroz međunarodne i nacionalne normative:

Međunarodni – Filadelfijska deklaracija iz 1944. godine govori o slobodi uduživanja i izražavanja
koja je bitna za razvoj, zatim Opšta deklaracija UN ukazuje da svako ima pravo na osnivanje
sindikata, kao i učlanjenje u njega radi zaštite svojih interesa. Konvencije MOR-a garantuju prava
na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje, a reč je o: Konvenciji br. 87 o sindikalnim
slobodama, udruživanju i zaštiti sindikalnih prava, Konvencija br. 98 o pravima radnika na
organizovanje i na kolektvino pregovaranje i Konvencija br. 135 o zaštiti i olakšicama koje se
pružaju predstavnicima radnika u preduzeću. Ovde je važno naglasiti da konvencije imaju primat u
primeni u odnosu na nacionalno zakonodavstvo svake zemlje koja ih je ratifikovala i da su zbog
toga bitan oslonac sindikatima [9].
Nacionalni–Najviši pravni akt jedne države je Ustav. S tim u vezi u Ustavu RS jemči se sloboda
političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja, kao i primena Zakona o radu gde se jemči
sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja bez odobrenja, uz upis u registar[9]. Ustav takođe,
garantuje pravo na bezbednost i zdravlje na radu gde se ističe da svako ima pravo na poštovanje
dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, kao i
prema Zakonu o radu, Zakonu o bezbednosti zdravlja na radu, i sve ostale pravilnike, uredbe,
odluke koje se odnose na tu oblast [11] .
Pravo na bezbednost i zdravlje na radu se isto može ostvariti kroz međunarodne i nacionalne
normative.Veći broj konvencija govori o bezbednosti i zaštiti na radu, pa se mogu svrstati u tri
grupe [1]:
1) Konvencije kojim se utiče na sprovođenje sistema BZR– Konvencija 187 o promotivnom okviru
BZR, Konvencija 155 o zaštiti na radu i zdravstevnoj zaštiti u radnoj sredini, Konvencija 161 o
službama medicine rada i zaštiti zdravlja zaposlenih, Konvencija 81 o inspekciji rada u industriji i
431
trgovini, Konvencija 135 o radničkim predstavnicima, Konvencija 45 o zapošljavanju na
podzemnim radovima u rudnicima, Konvencija 89 o noćnom radu žena u industriji, Konvencija 5 o
godinama života za prijem dece u industrijska preduzeća, itd.
2) Konvencije koje definišu opšte mere – Konvencija 119 o zaštiti na mašinama, Konvencija 139 o
sprečavanju i kontroli profesionalnih rizika prouzrokovanih kancerogenim supstancama i agensima,
Konvencija 148 o zaštiti radnika od profesionalnog rizika u radnoj sredini prouzrokovanih
zagađenim vazduhom, bukom i vibracijom, Konvencija 170 o bezbednom korišćenju hemijskih
sredstava u procesu rada) i
3) Konvencije koje definišu posebne mere (Konvencija 115 o zaštiti radnika od jonizujućeg
zračenja, Konvencija 167 o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu, Konvencija 162 o zaštiti od
azbesta, itd.).
Preko direktiva EU takođe se ostaraju prava bezbednosti i zdravlja na radu, a one su iskazane kao
opšte i pojedinačne. Opšta direktiva 89/391/EEZ govori o uvođenju mera za podsticanje
poboljšavanja bezbednosti i zdravlja radnika na radu, sadrži opšte principe za sprečavanje opasnosti
i uklanjanje rizika od nezgoda na radu, za čiju primenu je odgovoran poslodavac, uz učešće radnika
i njihovoih predstavnika u rešavanju svih pitanja u oblasti BZR. Na osnovu Opšte direktive, Savet
EEZ usvojio pojedinačne direktive (Direktiva za bezbednost i zdravlje na radu pri radu sa ekranom,
Direktiva prilikom korišenja lične zaštitne opremem, Direktiva za zaštitu zdravlja i bezbednosti na
radnom mestu, itd.)[2]. Sve pojedinačne direktive integrisane su kroz nacionalne pravilnike koji se
odnose na oblast bezbednost i zdravlje na radu.
3. OSTVARIVANJE PRAVA NA BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU
Pravo na bezbednost i zdravlje na radu ostvarujemo preko Ustava do ostalih pravnih normi.
Konkretno, ostvarivanje prava na BZR se ostvaruje u samom Zakonu o bezbednosti i zdravlju na
radu preko Odbora za BZR. Međutim, ukoliko dođe do neusaglašavanja, odnosno ne poštovanja
Zakona i ostalih normativa koji se tiču oblasti zaštite na radu, dolazi do pravnog spora. Manje
poznato je mirno rešavanje radnih sporova. Nažalost, zbog nedovoljne infomisanosti, većina pravdu
traži sudskim putem, što iziskuje određeni vremenski period u rešavanju spora, sa jedne strane, i
finansijska sredstva, sa druge strane.
3.1. Odbor za bezbednost i zdravlje na radu
Odredbama članova 44-48 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (,,Sl. Glasnik RS'', br. 101/2005,
91/2015 i 113/17) [12], utvrđuju se prava zaposlenih u vezi sa izborom predstavnika zaposlenih za
bezbednost i zdravlje na radu i Odbora za bezbednost i zdravlje na radu, kao i obaveze poslodavca u
odnosu na predstavnike zaposlenih i Odbora. Odredbom člana 44. Zakona propisano je da se
postupak izbora i načina rada predstavnika rada i Odbora, broj predstavnika zaposlenih kod
poslodavca, njihov odnos sa sindikatom, uređuje kolektivnim ugovorom. Postupak izbora i način
rada i drugo, mogu se urediti kolektivnim ugovorom kod poslodavca, s obzirom da Zakon ne pruža
mogućnost drugačijeg uređivanja ovog pitanja. Suština delovanja predstavnika zaposlenih je usko
povezana sa izborom i radom Odbora za bezbednost i zdravlje na radu. Broj predstavnika
zaposlenih, kao i broj članova Odbora zavisi od organizacije, prirode i obima procesa rada, broja
radnih smena, broja lokacijski odvojenih jedinica itd. Zakon ne propisuje pravila ili ograničenja u
vezi sa pitanjem ko može doneti odluku o raspisivanju izbora za predstavnike zaposlenih za
bezbednost i zdravlje na radu. Odredbom člana 44. Zakona utvrđeno je da kod poslodavca zaposleni
imaju pravo da izaberu jednog ili više predstavnika za bezbednost i zdravlje na radu. Zakon samo
propisuje da najmanje tri predstavnika zaposlenih obrazuju Odbor za bezbednost i zdravlje na radu,
a sam postupak izbora prepušten je zaposlenima. Izbor predstavnika zaposlenih za bezbednost i
zdravlje na radu, vrši se u okviru radnog vremena. O mestu i vremenu izbora predstavnika
432
zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu, zaposleni moraju informisati poslodavca, jer je
potrebno da se vodi računa o procesima rada. Poslodavac i predstavnik zaposlenih dužni su da
međusobno sarađuju po pitanjima bezbednosti i zdravlja na radu, kao i izbora i načina rada
predstavnika zaposlenih (član 48 Zakona) [8].
3.2. Mirno rešavanje radnih sporova
Mirno rešavanje radnih sporova sprovodi Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova.
Delokrug rada Agencije utvrđen je u članu 8. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova[13]. Ovim
Zakonom, koji je donet 2004. godine, nije bila ideja da se napravi kvazi sudski postupak. I dalje je
sudski postupak primarni oblik zaštite. Ovo je alternativni vid rešavanja sporova, način da država
obezbedi zaposlenom da u jednom efikasnom besplatnom postupku ostvari to svoje pravo koje mu
je uskraćeno.
Individualnim radnim sporom smatra se spor povodom:
- Diskriminacije
- Zlostavljanja na radu
- Otkaza ugovora o radu
- Ugovaranja i isplate minimalne zarade
- Naknada troškova za ishranu u toku rada
- Naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada
- Isplata jubilarne nagrade
- Isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Primera radi, ukoliko postoji problem u vezi kolektivnog ugovora, miritelj formira Odbor za
mirenje koji čine predstavnici sindikata i poslodavca i on navodi strane u sporu da dođu do
zajedničke preporuke. Ukoliko se to postigne, ona je osnov za postizanje sporazuma. Ukoliko je
predmet spora primena kolektivnog ugovora, takav postignut sporazum postaje deo kolektivnog
ugovora. Ukoliko je predmet spora štrajk, sporazum postignut u ovom postupku ima snagu izvršne
isprave. Postupak je dobrovoljan (traži se saglasnost druge strane) i besplatan, završava se u roku od
30 dana od dana određivanja arbitra. O predmetu spora odlučuje arbitar koji nije zaposlen u
Agenciji, već ga strane biraju sporazumom sa liste arbitara. Rešenje arbitra je konačno,
pravnosnažno i izvršno i u potpunosti zamenjuje sudsku presudu, te se ne sme voditi sudski spor po
istom predmetu spora[4].
U toku 2018. godine pred Agencijom je pokrenuto ukupno 957 postupaka, od čega je bilo 920
individualnih radnih sporova i 37 kolektivnih radnih sporova. Saglasnost za vođenje postupka pred
Agencijom je dobijena kod 464 individualnih radnih sporova i 14 kolektivnih radnih sporova. To je
četvrta godina za redom da se beleži veliki broj postupaka pred Agencijom i visok stepen dobijenih
saglasnosti da se postupci rešavaju mirnim putem. Pokrenuto je tri puta više postupaka nego 2015.
godine kada je bilo pokrenuto oko 300 postupaka, a prosek od 2010. do 2014. godine je bio oko 200
postupaka godišnje, tako da je zabeležena progresija broja postupaka od pet puta. Dok viši i osnovni
sudovi prime oko 35 puta više predmeta koji se tiču radnih sporova[5].
4. INICIJATIVA MINISTARSTVU ZA RAD, ZAPOŠLJAVANJE, BORAČKA I SOCIJALNA

PITANJA
Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati “Nezavinost” podeneli su

zajedničku inicijativu za izmenu i dopunu člana 44. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu
Ministarstvu za rad, zapošljavnje, boračka i socijalna pitanja u julu mesecu 2017. godine.
Bezbednost i zdravlje na radu predstavlja jedno od najznačajnijnih pitanja iz delokruga rada
sindikata, jer ta oblast spada u red osnovnih socijalnih i sindikalnih prava. To zahteva stalno
prisustvo i aktivno učešće relevantnih sindikalnih organizacija u pripremi, donošenju,
implementaciji i monitoringu Zakona, propisa i drugih akata o bezbednosti i zdravlju na radu.
433
Inicijativa za izmenu i dopunu člana 44. Zakona o bezbednosti i zdavlju na radu direktno se
naslanja na Direktivu saveta 89/391/EEC, koja je uvedena u cilju podsticanja poboljšanja u domenu
bezbednosti i zdravlja na radu radnika na radom mestu, a proizilazi iz direktne primene člana 3.
tačka c Direktive, gde piše “predstavnk radnika odgovoran za bezbednost i zdravlje radnika, bilo
koja osoba izabrana ili imenoivana u skladu sa nacionalnim zakonima i/ili praksama da zastupa
radnike u slučaju kada se javi problem vezano za zaštitu bezbednosti i zdravlja radnika na radnom
mestu”. Uvođenjem ove kategorije sindikalnog koordinatora za oblast bezbednost i zdravlje na radu
na nacionalnom nivou, reprezentativni sinikati ne izlaze iz okvira člana 11. Dikretive, već unose u
sistem bezbednostii zdravlja na radu svoje dodatne resurse i znanja, u cilju poboljšanja istog i
ispunjavanja obaveze prema svojim članovima, bilo da su organizovani u povereništva ili su
pojedinačni članovi. Istovremeno se inicijativom uvodi sistem pravovremenog informisanja i
konsultovanja o pitanjima bezbednosti i zdravlja na radu i mogućnosti pravovremenog reagovanja
reprezentativnih sindikalnih centrala na eventualne potrebe izmena, dopuna i uvođenja mera za
bezbedan i zdrav rad. Sindikalni koordinator bi imao pravo i obavezu da sarađuje sa Inspektoratom
za rad i Upravom za bezbednost i zdravlje na radu, zajedno sa inspektorima ostavaruje neposredan
uvid u stanje bezbednosti u privrednim subjektima, usko sarađuje sa Odbrima za bezbednost i
zdravlje na radu, daje predloge, mišljenja i sugestije inspektorima za rad i odgovornim licima u
privrednim subjektima, informiše i podnosi izveštaj o svojim aktivnostima reprezentativnoj
sindikalnoj centrali koja ga je imenovala i da se kontinuirano edukuje u okvirima reprezentativne
sindikalne central, a po potrebi i drugačije. Inicijativa za sada nije usvojena, ali nije ni Zakon[7].
5. INICIJATIVA SAVAZA SAMOSTLANIH SINDIKATA SRBIJE
Na inicijativu Saveza samostalnih sindikata Srbije, Vlada Republike Srbije je donela Odluku da se
2019. proglasi godinom bezbednosti i zdravlja na radu. Odluka je doneta kako bi se skrenula
posebna pažnja javnosti na značaj ove oblasti, imajući u vidu da je pitanje bezbednosti i zdravlјa na
radu od opšteg društvenog značaja i u zajedničkom interesu za sve zaposlene i poslodavce.
Ministarstvo za rad, zapošlјavanje, boračka i socijalna pitanja je tim povodom, kako bi se broj
povreda na radu smanjio, pripremilo Plan aktivnosti kojima će posebna pažnja biti usmerena na
doslednu primenu mera bezbednosti i zdravlјa na radu, poštovanje propisanih procedura, podizanje
svesti poslodavaca i zaposlenih o važnosti primene mera.
Preuzimajući svoj deo odgovornosti za stanje u oblasti bezbednosti i zdravlјa na radu, a u cilјu
sprečavanja fatalnih nesreća i teških povreda na radnom mestu, očuvanju i unapređenju zdravlјa
zaposlenih, Savez samostalnih sindikata Srbije je krajem prošle godine pokrenuo ovu inicijativu,
uputivši je Socijalno ekonomskom savetu, Ministarstvu za rad i Vladi Republike Srbije. Savez je,
takođe, pokrenuo kampanju pod sloganom «Bezbedno i zdravo – radničko je pravo», koja traje
tokom cele godine [7].
6. ZAKLJUČAK
U 2018. godini bilo je 53 smrtne povrede na radu. Statistika pokazuje nešto manji broj smrtnih
povreda do oktobra 2019. nego u istom periodu 2018. godine, što može da se pripiše merama i
aktivnostima Ministarstva za rad usmerenim na podizanje svesti kod poslodavaca i radnika, učestale
inspekcije nadzore i kažnjavanje. Najveći broj povreda prisutan je u građevinskoj i prerađivačkoj
industriji. O značaju podizanja svesti govori analiza smrtnih povreda u građevinarstvu, gde je svih
15 izgubljenih života moglo biti sačuvano da su bili korišćeni (makar) zaštitni opasači. Bezbednost i
zdravlje na radu je osnovno pravo svakog zaposlenog, a osnovni zadatak sindikata jeste da štiti
prava svakog zaposlenog. S hodno tome, Savez samostalnih sindikata Srbije će i dalje da inicira i
daje predloge Vladi i resornim ministarstvima. Edukacija je osnovni i jedini metod koji će pomoći
kako zaposlenima, tako poslodavcima i Vladi u cilju smanjenja smrtnih i teških povreda na radu.
434
LITERATURA
[1] Kosanović, R.:Konvencije i preporuke Međunarodne organizacije rada, Radnička štampa, 978-86-7073-
116-5 , Beograd, 2007.
[2] Kosić, S., Božić-Trefalt, V., Tomović, D.: Bezbednost i zdravlje na radu - Direktive Evropske unije,
TDF Preving, 86-86251-00-5, Kragujevac, 2006.
[3] Pavlović, M., Marković, P. :Od Radničkog saveza do Saveza samostalnih sindikata Srbije, Savez
samostalnih sindikata Srbije i Institut za savremenu istoriju, 978-86-7403-183-4, Beograd, 2013.
[4] Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, brošura, Beograd, 2019.
[5] Vlada Republike Srbije: Izveštaj o radu Vlade za 2018. godinu., dostupno na: https://bit.ly/2rlbdm6
(Pristup: 10.11.2019.)
[6] Savez samostalnih Sindikata Srbije, 2012., Lična karta , [internet]dostupno na: https://bit.ly/2OF4LOR
(Pristup: 09.11.2019.)
[7] Savez Samostalnih sindikata, original inicijativa
[8] Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Predstavnik zaposlenih za bezbednost i
zdravlje na radu [internet], dostupno na: https://bit.ly/2XII7t4 (Pristup:10.11.2019.)
[9] Sindikat, 2016., Pravo na sindikalno organizovanje [internet] dostupno na: https://bit.ly/34mlHR2
(Pristup: 09.11.2019.)
[10] Ugarak, D.: Osnovi bezbednosti i zdravlja na radu, VŠSS Beogradska politehnika, 978-86-7498-056-9,
Beograd, 2013.
[11] Ustav Republike Srbije (’’Službeni glasnik RS’’, br. 98/06)
[12] Zakon o bezbednosti i zdravlja na radu (,,Sl. Glasnik RS'', br. 101/05, 91/15 i 113/17)
[13] Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova (,,Sl. Glasnik RS'', br. 125/04, 104/09 i 50/18)
435
PRAVNI OKVIR BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU REPUBLIKE SRBIJE
Sandra Lukić1, Akademija strukovnih studija Šabac
Apstrakt: Izlaskom Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu zaposleni dobijaju šansu da se izbore
za bezbedno radno mesto i sačuvaju, tokom rada, zdravlje. Zakon je, pre svega, napisan uz
poštovanje Direktive Evropske unije i Međunarodne organizacije rada (MOR), iz oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu. Zakon nosi kvalitetne promene u odnosu na stari Zakon o zaštiti na
radu, a ima i svoje nedostatke, koji se ispoljavaju u manjoj meri nego njegova pozitivna rešenja. Da
bi se Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu primenio i zaživeo u praksi, traži se aktivno učešće
zaposlenih, a bez tog učešća neće biti moguće iskoristiti sve pozitivnosti koje novi Zakon donosi.
Tema ovog rada je pravni okvir bezbednosti i zdravlja na radu, pre svega Zakonom o bezbednosti i
zdravlju na radu propisanih novina. Posebno su naglašene novine u Strategiji bezbednosti i
zdravlja na radu Republike Srbije kao i karakteristike Međunarodne organizacije rada i
usaglašenost sistema безбедности и здравља на раду Републике Србије у оквиру Европске
уније.
Ključne reči: zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, zaposleni, bezbednost i zdravlje na radu,
MOR, Strategija bezbednosti i zdravlja na radu
LEGAL FRAMEWORK FOR OCCUPATIONAL SAFETY AND HEALTH OF THE

REPUBLIC OF SERBIA
Abstract: With the passage of the Law on occupational safety and health, employees are given the
chance to choose a safe workplace and to preserve health, during the work. The law is first and
foremost written in compliance with the Directives of the European Union and the International
labor organization (ILO) in the field of occupational safety and health. The law brings about
quality changes over the old Law on occupational safety, and it has its disadvantages, which are
manifested to a lesser extent than its positive solutions. For the Law on safety and health at work to
be implemented and put into practice, active participation of employees is required, and without
that participation it will not be possible to take advantage of all the positivity that the new Law
brings. The topic of this paper is the legal framework for occupational safety and health, above all
the Law on occupational safety and health prescribed by the novelties. Particularly emphasized are
the novelties in the Strategy for safety and health at work of the Republic of Serbia, as well as the
characteristics of the International labor organization and the harmonization of the system of safety
and health at work of the Republic of Serbia within the European Union.
Keywords: occupational safety and health law, employees, occupational safety and health, ILO,
occupational safety and health strategy
1
sandrakovacevic@gmail.com
436
1. UVOD
Ubrzani tehničko-tehnološki razvoj s kraja 20. i početka 21. veka, praćen visokim stepenom
automatizacije i informacionim tehnologijama omogućavaju da se manuelni rad zameni
intelektualnim u svim sferama rada. Stvorene su nove opasnosti, rizici, novi oblici ugrožavanja
zaposlenih, a to sve je zahtevalo i nove pristupe i mere u oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja na
radu. Bezbednost i zaštita zdravlja na radu jedno je od osnovnih prava svakog čoveka, jer jedino
bezbedan rad, zdrava i bezbedna radna sredina omogućavaju produktivan rad i život. Bezbednost i
zdravlje na radu jeste obezbeđivanje takvih uslova na radu kojima se, u najvećoj mogućoj meri,
smanjuju povrede na radu, profesionalna oboljenja i oboljenja u vezi sa radom i koji pretežno
stvaraju pretpostavku za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih (član 4. tačka 4.
Zakona). Po dokumentima UN, SZO i MOR-a, utemeljeno je stanovište da su bezbednost i zdravlje
na radu najveće vrednosti svakog pojedinca i zajednice u celini. Međunarodna organizacija rada je,
1997. godine, definisala bezbednost i zaštitu zdravlja na radu kao disciplinu koja se bavi
unapređivanjem uslova rada i radne sredine, prevencijom povreda, profesionalnih bolesti i bolesti u
vezi sa radom, zaštitom i unapređivanjem zdravlja zaposlenih. U suštini bezbednost i zdravlje na
radu podrazumeva skup tehničkih, zdravstvenih, pravnih, psiholoških, pedagoških i drugih mera
pomoću kojih se otkrivaju i otklanjaju opasnosti koje ugrožavaju život i zdravlje osoba na radu i
utvrđuju mere, postupci i pravila kojima se otklanjaju ili smanjuju opasnosti. Za ostavarivanje
ovakvog cilja, neophodan je sistemski pristup u preventivnom delovanju i povezivanju svih
subjekata koji su nosioci određenih obaveza i aktivnosti na nacionalnom, ali i na međunarodnom
nivou. Njihova je dužnost da se staraju o sprovođenju utvrđenih pravila, procedura, smernica, mera
i standarda o uslovima rada, a takođe i da vode stalnu brigu o izmenama i usaglašavanjima u skladu
sa tehničko-tehnološkim i društveno-ekonomskim razvojem kako bi se unapredila bezbednost i
očuvalo zdravlje zaposlenih.
2. PRAVNI OKVIR BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU
Pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja kao osnovno pravo zaposlenih, institucionalno organizovanje
i mehanizmi neophodni za njihovo ostvarivanje uređuju se u Republici Srbiji zakonima,
podzakonskim aktima, normativima i standardima, kolektivnim ugovorima, aktom poslodavca i
ugovorom o radu. Pravo na zaštite na radu je zagarantovano Ustavom RS [1], a sistematska pitanja,
prava, obaveze, odgovornosti regulisana su odgovarajućim zakonima (Zakon o bezbednosti i
zdravlju na radu, Zakon o radu, Zakon o socijalnom osiguranju). Polazna osnova za uspostavljanje
nacionalnog sistema bezbednosti i zdravlja na radu, je kreiranje nacionalne politike i regulative u
ovoj oblasti na osnovu prava međunarodnih organizacija koje je dosta razvijeno, jer se u
savremenom svetu socijalnoj zaštiti i bezbednosti na radu daje poseban značaj.
2.1 Ustav
Ustav Republike Srbije, kao najviši pravni akti i osnovi izvor prava garantuje “pravo na poštovanje
dostojanstva i ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno
radno vreme, dnevni i nedelji odmor, plaćeni godišnji odmor…” I “niko se ovih prava ne može
odreći.”. Predviđeno je i da se “zenama, omladini i invalidima omogući posebna zaštita na radu i
posebni uslovi na radu” [1]. Republika Srbija je nadležna da “uredi i obezbedi sistem u oblasti
radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijanog osiguranja….”, što znači da je obavezna da
donese zakonske propise i da uspostavi potrebne mehanizme kako bi zaštita na radu funkcionisala
kao sistem.
437
2.2 Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu
U skladu sa Ustavom, donet je Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu koji je doneo određene
novine: 1. obavezu poslodavca da donese akt o proceni rizika svih radnih mesta, kao i upravljanje
rizikom, 2. obavezu formiranja Odbora za bezbednost i zdravlje na radu u Preduzeću (kao telo koje
ima predstavnike zaposlenih), 3. obavezu potpisivanja Kolektivnog ugovora o bezbednosti i
zdravlju na radu, 4. preciznije propisane preventivne mere itd.
Izlaskom Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu zaposleni su dobili šansu da se izbore za
bezbedno radno mesto i da tokom rada sačuvaju svoje zdravlje. Ovim Zakonom uređuje se
sprovođenje i unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu lica koja učestvuju u radnim procesima,
kao i lica koja se zateknu u radnoj okolini, radi sprečavanja povreda na radu, profesionalnih
oboljenja i oboljenja u vezi sa radom [2]. Za obavljanje određenih poslova državne uprave u oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu, ovim Zakonom se obrazuje Uprava za bezbednost i zdravlje na radu,
kao organ uprave u sastavu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, i utvrđuje njena
nadležnost. Prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavaca, nadležnosti i mere čijom se
primenom, odnosno spovođenjem osigurava bezbednost i zdravlje na radu, ostvaruju se u skladu sa
ovim Zakonom, osim ako nije posebnim zakonom drugačije određeno. Prava, obaveze i
odgovornosti u vezi sa bezbednošću i zdravljem na radu, utvrđene ovim Zakonom, bliže se uređuju
kolektivnim ugovorom, opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. Članom 7. ovog Zakona su
propisane preventivne mere u ostvarivanju bezbednosti i zdravlja na radu koje se obezbeđuju
primenom savremenih tehničkih, zdravstvenih, obrazovnih, socijalnih, organizacionih i drugih mera
i sredstava otklanjanja rizika od povređivanja i oštećenja zdravlja zaposlenih, i njihovog
sprovođenja na najmanju moguću meru.
2.2.1 Akt o proceni rizika
Po članu 13. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, poslodavac je dužan da donese Akt o proceni
rizika u pismenoj formi za sva radna mesta u radnoj okolin i da utvrdi mere i načine za njihovo
otklanjanje [2]. On je takođe dužan i da izmeni akt o proceni rizika u slučaju pojave svake nove
opasnosti i promene nivoa rizika u procesu rada. Aktom se obezbeđuje praćenje, kontrola, i
eventualno otklanjanje mogućih rizika po život, zdravlje, bezbednost zaposlenog i doprinosi se
zaštiti njegovog fizičkog, mentalnog zdravlja i njegove sigurnosti na poslu. Kontrola rizika
podrazumeva i obavezu poslodavca da svako radno mesto i svakog izvršioca maksimalno zaštiti od
rizika koji mogu ili ugrožavaju život i zdravlje zaposlenih. Procena rizika predstavlja najznačajniju
obavezu poslodavca. Procena rizika zahteva stručan tim, odgovarajući izbor metoda i metodologije,
kvalitetne i validne podatke o uslovima rada i zaposlenih itd. U izradi Akta učestvuju: stručnjaci
koji imaju licencu za rad, lekar medicine rada, rukovodilac službe bezbednosti i zdravlja i
predstavnik zaposlenih. Način i postupak procene rizika na radnom mestu i u radnoj okolini
propisuje ministar nadležan za rad. Poslodavac je dužan da odredi lice za bezbednost i zdravlje na
radu, zaposlenom odredi posao za koji su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu,
obaveštava o uvođenju novih tehnologija i sredstava za rad, osposobljava zaposlene za bezbedan i
zdrav rad, održava sredstva za rad u ispravnom stanju, organizuje lica za sprovođenje preventivnih
mera, obezbedi prvu pomoć i osposobi lica za pružanje, kao i evakuaciju i spašavanje u slučaju
opasnosti. Poslodavac je takođe dužan da zaposlenom izda na upotrebu sredstvo ili opremu za ličnu
zaštitu na radu, u skladu sa aktom o proceni rizika.
2.3 Strategija bezbednosti i zdravlja na radu Republike Srbije
Strategija bezbednosti i zdravlja na radu u Republici Srbiji za period od 2018. do 2022. godine sa
Akcionim planom za njeno sprovođenje (u daljem tekstu: Strategija) je nacionalni program Vlade
RS kojim se na celovit način utvrđuje stanje u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu u Republici
Srbiji. Cilj Strategije je stvaranje bezbedne i zdrave radne sredine za preko dva miliona zaposlenih u
438
Republici Srbiji koji se zasniva na posvećenosti i aktivnostima Ministarstva za rad, zapošljavanje,
boračka i socijalna pitanja, druga ministrastva, reprezentativnih organizacija zaposlenih i
poslodavaca, civilnog društva i obrazovnih ustanova sa ciljem obezbeđivanja bezbednih i zdravih
uslova na radu, uzimajući u obzir promene na radu i pojavu novih rizika i rizika u nastajanju [3].
Ova Strategija je zasnovana na aktivnostima, ciljevima i pravcima za dalje unapređenje ove oblasti.
Strategija teži da stvori motivaciju kod svih učesnika u procesu rada, i da se aktivno upravlja
bezbednosti bezbednošću i zdravljem na radu, kako bi se unapredilo i poboljšalo stanje u ovoj
oblasti. Svoje uporište nalazi u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, konvencijama MOR-a,
direktivama EU kroz poštovanje ključnih principa promovisanih ovim dokumentima i Zakonom o
potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje, a na kojima se danas zasniva sistem
bezbednosti i zdravlja na radu. U cilju sprovođenja Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu doneti
su pravilnici kojima je propisan način pružana prve pomoći, vrsta sredstava i opreme koja mora biti
obezbeđena na radnom mestu, način i rokovi osposobljavanja zaposlenih za pružanje prve pomoći,
program usavršavanja znanja i druga pitanja u vezi sa usavršavanjem znanja lica za bezbednosti i
zdravlje na radu i sadržina i izgled nacionalnih priznanja iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.
Izmenjeno i dopunjeno je više podzakonskih propisa (evidencije, licence, stručni ispiti i dr.) kako bi
se obezbedilo sprovođenje navedenog zakona. Ova strategija polazi od zakonske regulative u ovoj
oblasti i zasniva se na principima socijalnog dijaloga na svim nivoima između predstavnika
zaposlenih, poslodavaca i zastupnika javnog interesa. Pri utvrđivanju aktivnosti ove strategije
primenjeni su principi iz prethodne Strategije (promocija, prevencija, uključivanje svih zaposlenih,
odgovornost, ostvarljivost) i uveden novi princip koji se tiče promocije ove oblasti.
U narednom period, kako bi se unapredio sistem bezbednosti i zdravlja na radu potrebno je nastaviti
aktivnosti na unapređenju, prilagođavanju zakonodavstva i vršenju inspekcijskih nadzora nad
primenom propisa, uvođenju jedinstvenog registra povreda na radu, uvođenju posebnog osiguranja
od povreda na radu i profesionalnih bolesti, unapređenju socijalnog dijaloga, zdravlja na radu,
obrazovanja i kontinuiranu edukaciju stručnih i odgovornih lica za bezbednost i zdravlje na radu i
drugih lica i promociju kulture prevencije i primera dobre prakse u oblasti bezbednosti i zdravlja na
radu, kao i prevazilaženju prepoznatljivih problema u primeni propisa.[3] Strategija se naslanja na
Strateški okvir za bezbednost i zdravlje na radu Evropske unije za period od 2014.-2020.godinu [4]
koji se zalaže za sledeće izazove: 1. unapređivanje sprovođenja propisa posebno poboljšavajući
kapacite mikro i malih preduzeća da postave efikasne i efektivne mere za sprečavanje rizika, 2.
unapređenje prevencije profesionalnih bolesti i prevazilaženja postojećih, novih i rizika u nastajanju
i 3. prevazilaženje demografskih promena.
3. SISTEM BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU REPUBLIKE SRBIJE U OKVIRU

EVROPSKE UNIJE
Svetska ekonomska kriza pokazala je strukturalne slabosti evropskih ekonomija i uticala na

smanjenje zaposlenosti, kao i na rast nezaposlenosti. Usled promena prouzrokovanih
globalizacijom, problema starenja populacije, izazova ekonomije zasnovane na znanju, prijem
novih članica, Evropska unija je definisala ciljeve i instumente kao bi obezbedila konkurentnost i
poboljšala standard građana. „Evropa 2020“ je predstavljala strategiju koja menja javne politike, i
na nivou pojedinih članova, i na nivou celokupne Evropske unije.
Srbija kao zemlja u tranziciji i kandidat za članstvo u EU, ima zadatak da svoje nacionalno
zakonodavstvo što više uskladi sa regulativom EU. Takođe, Srbija ima zadatak da uskladi sistem
bezbednosti i zdravlja na radu sa EU, zbog toga što je Srbija u poslednjih 15 godina usvojila niz
zakona, direktiva, odluka, preporuka koje su doprinosile sistemu bezbednosti i zdravlju na radu.
Važno pitanje je da li postojeći sistem bezbednosti i zdravlja na radu u Strategiji može da omogući
zaposlenima bezbedan rad? Neki odgovori su [5]: 1. uporednom analizom normativno-pravnih
akata EU i Republike Srbije, primećuje se da je Republika Srbija u velikoj meri implementirala
zakonodavstvo EU u nacionalno zakonodavstvo. Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu
obuhvaćene su directive EU i konvencije Međunarodne organizacije rada koje se neposredno tiču
439
bezbednosti i zdravlja na radu, 2. bezbednosna kultura predstavlja deo opšte kulture, ima
preventivnu ulogu i osnovni cilj je očuvanje vrednosti jednog društva, 3. razvoj tehnologije je
uslovio promenu uslova, sadržaja i karaktera rada. Razvoj tehnologije je pored profesionalnog
oboljenja i fizičkih povreda doprineo i pojavama bolesti u vezi sa stresom, mobingom, raznim
psihičkim tegobama itd. Redovna aktivnost u oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja na radu je
Evropska nedelja bezbednosti zaštite zdravlja na radu gde se pažnja posvećuje nekoj od aktuelnih
tema poput podizanja svesti zaposlenih i poslodavaca o rizicima na radnom mestu, unapređenje
organizacije i efikasno delovanje službi, promocija mera rad rešavanja problema, unapređivanje
svih mera Evropske unije u ovoj oblasti [6].
Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlene
osigura od povreda na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom. Prevencija povreda na
radu i profesionalnih bolesti kao princip preuzet je iz Direktive 89/391/EEZ o uvođenju mera za
podsticanje poboljšanja bezbednosti i zdravlja radnika na radu[7] u sistem bezbednosti i zdravlja na
radu Republike Srbije. Na osnovu ovoga je potrebno nastaviti dalje aktivnosti na donošenju Zakona
o osiguranju od povreda na radu i profesionalnih bolesti kojim će se urediti ovo pitanje.
3.1 Medjunarodna organizacija rada (MOR)
Međunarodna organizacija rada (MOR) je specijalizovana agencija UN koja nastoji da promoviše

socijalnu pravdu i međunarodna ljudska i radna prava. Osnovana je 1919. godine i jedina je opstala
međunarodna organizacija Versajskog ugovora, a 1946. godine je postala specijalizovana agencija
Ujedinjenih nacija [8]. Pokretne snage za stvaranje MOR-a nastale su iz bezbednosnih,
humanitarnih, političkih i ekonomskih razloga. MOR formuliše međunarodne standard rada u formi
konvencija ili preporuka postavljajući minimum standard o osnovnim radnim pravima poput:
slobode udruživanja, prava organizovanja, kolektivnog pregovaranja, ukidanja prinudnog rada,
jednakosti u pružanju šansi i tretmana kao i drugih pitanja iz radnog prava. MOR pruža tehničku
podršku u: stručnom usavršavanju i rehabilitaciji na radu, politike zapošljavanja,
rukovođenja,radnog prava i industrijskih odnosa, uslova rada, razvoja upravljačkog kadra, saradnje,
socijalne sigurnosti.
MOR je specijalizovana agencija sa tripartidnom strukturom koja podrazumeva participaciju
radnika i poslodavaca u odnosu na vlade zemlje članice i upravljačke organe. U MOR-u se
predlažu, razmatraju i donose razne konvencije i preporuke vezane za sve oblasti i područja rada.
Bezbednost i zdravlje na radu prema definiciji MOR-a je disciplina koja se bavi unapređivanjem
uslova rada i radne sredine, prevencijom povreda, profesionalnih oboljenja i bolesti u vezi sa
radom, te zaštitom i unapređivanjem zdravlja zaposlenih. Bezbednost i zdravlje na radu predmet su
rada Generalne direkcije za uslove rada i socijalno osiguranje. Unutar ove direkcije postoji
Odeljenje za uslove rada i radnu sredinu koje je podeljeno na tri službe: službu za bezbednost i
zaštitu zdravlja na radu, međunarodni centar za informisanje o bezbednosti i zaštiti zdravlja na radu
i služba za uslove rada i poboljšanje životnog standard radnika. MOR ima za cilj da što više razvije
svest o dimenzijama i posledicama nesreća, povreda i bolesti povezanih sa radom, kao i da
doprinese da se bezbednost i zdravlje radnika na međunarodnom planu dodatno stimuliše i podrže
praktične akcije na svim nivoima.
4. ZAKLJUČAK
Svedoci smo sve izraženije borbe za konkurentnost i profit, a sve manje angažovanosti na polju
bezbednosti i zaštite na radu, odnosno smanjenja prava na radnom, zdravstveno socijalno
zakonodavstvo. Sredstva za rad, kao i neophodna izdvajanja za njih treba da imaju značaj u pogledu
očuvanja ljudskih života, smanjenja povreda na radu, bezbednije i zdravije radne okoline, a samim
ti i veće produktivnosti.
U Pepublici Srbiji u proteklom periodu zakonska regulativa nije u potpunosti primenjivana. Sama
zaštita se više odnosila na obezbeđivanje profita, a manje na bezbednosti i zaštitu zaposlenih. U
440
Republici Srbiji u proteklom periodu zaštiti na radu nije posvećivana neophodna pažnja, a bez
obzira na postojanje odgovarajuće zakonske regulative, ta je regulativa primenjivana delimično i
selektivno ili uopće nije primenjivana. Oblast zaštite na radu nalazila se na marginama ukupnih
društvenih aktivnosti, dok je akcenat stavljan na rešavanje problema opstanka preduzeća i pukog
preživljavanja zaposlenih. Problemi zaštite na radu nisu bili u centru aktivnosti nadležnih državnih
institucija (resornih ministarstava i inspekcijskih službi), posebno u smislu potrebe preventivnog
delovanja, pravovremenog otklanjanja uzroka povreda na radu i sprečavanja neželjenih posledica.
Tim se problemom nisu, u dovoljnoj meri, bavili ni sami privredni subjekti, a, na žalost, ni
predstavnici zaposlenih. Stanje u oblasti zaštite, odnosno bezbednosti i zdravlja na radu u Srbiji nije
na nivou koji joj, po značaju, pripada, pre svega zbog neizgrađene svesti poslodavaca da iza profita
i dobrih poslovnih rezultata stoje zaposleni, čiji je rad prilagođen njihovim fizičkim i psihičkim
sposobnostima i potrebama.
Danas pažnju treba posvetiti očuvanju bezbednosti i zdravlju kako na nacionalnom, tako i na
međunarodnom nivou, kroz unapređenje zdravlja, smanjenje nejednakosti pri zapošljavanju, kao i
pristup zdravstvenoj zaštiti, ali i speobuhvatniju primenu preventivnih mera kako bi se smanjili
rizici od opasnosti pojave povreda na radu. Bezbednosti i zdravlje na radu treba da predstavlja
redovnu aktivnost svih subjekata zaduženih za obezbeđivanje uslova rada i zaštite na radu, kao i da
se zajednički doprinosi unapređenju radnog procesa i prilagođavanju rada i uslova u skladu sa
mogućnostima i stručnostima zaposlenih.
Direktive EU o bezbednosti i zaštiti zdravlja na radu treba da posluže za ujednačavanje uslova rada,
sistema i mera bezbednosti i zaštite zdravlja na radu među državama članicama radi otklanjanja
nelojalne konkurencije po ovoj osnovi među zemljama članicama EU, ali i drugim zemljama koje
sarađuju ili žele da sarađuju sa EU, posebno onima koji žele da joj se pridruže. Stoga se može
zaključiti da je u neposrednom interesu svih evropskih preduzeća, poslodavaca, radnika i njihovih
sindikalnih organizacija da se što pre i što uspešnije na evropskom kontinentu standardizuju i
ujednače uslovi rada, zakoni, propisi i mere o bezbednosti zaštiti zdravlja na radu kao preduslov
ostvarivanja socijalne pravde i širenja ekonomskog progresa širom Evrope.
LITERATURA
[1] Ustav Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006) član 60.
[2] Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ("Sl. glasnik RS", br. 101/2005, 91/2015 i 113/2017 -
dr. zakon)
[3] Strategija bezbednosti i zdravlja na radu Republike Srbije za period od 2018. do 2022. godine
sa akcionim planom za njeno sprovođenje ("Sl. glasnik RS", br. 96/2018)
[4] Strateški okvir EU-a za područje sigurnosti i zaštite zdravlja na radu 2014.-2020. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2O46VXV (pristup 25.10.2019.)
[5] Jović Babić C., Radović I., et. al. Nacionalni sistem bezbednosti i zdravlja na radu Republike
Srbije na putu evropskih integracija, Udruženje Klaster komora za zaštitu životne sredine i
održivi razvoj, Beograd, Zrenjanin (2017.), str. 15.
[6] Ivanjac M., Luković S., Mišljenović D., Bezbednost i zdravlje na radu, Sindikalni priručnik.
UGS “Nezavisnot”, Beograd (2010.) Str.
[7] Direktiva EU 89/391/EEZ (1989) o uvođenju mera za podsticanje poboljšanja bezbednosti i
zdravlja radnika na radu, (Službeni list L 183, 29/06/1989)
[8] Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja- Međunarodna organizacija rada
(MOR) [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2NFUJhm (pristup 27.10.2019.)
441
Studentski rad
ORGANIZOVANJE PREVOZA ZAPOSLENIH SA INVALIDITETOM -

PROBLEMI I MOGUĆNOSTI
Dejana Petković1 VŠSS Beogradska politehnika

Katarina Miljković2 VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Cilj ovog rada jeste da sagleda problem prevoza zaposlenih koji su nepokretni u donjim
ekstremitetima, što najčešće, predstavlja jedan od glavnih problema prilikom zapošljavanja ovih
osoba. Pored toga, u radu biće prikazana rešenja i alternative, u pogledu organizovanja prevoza,
kako na državnom nivou tako i na nivou samih poslodavaca, koji treba da prihvate osobe sa
invaliditetom i omoguće im rad i jednake uslove rada kao ostalim zaposlenima.
Takođe, cilj ovog rada je potreba savremenog društva da jasno prepozna ovaj sloj ljudi i da im
pomogne da se uključe u savremene tokove i procese rada. Što će se omogućiti ocenjivanjem
elaboriranosti ovog problema u međunarodnom zakonodavstvu i ocenjivanju koliko je ona
prihvaćena u nacionalnim propisima. Da se istraže i analiziraju uzročnici problema prilikom
zapošljavanja osoba sa invaliditetom i da se sagleda najadekvatnije rešenje za postavljeni problem.
Ključne reči: Organizovani prevoz, osobe sa invaliditetom, zapošljavanje.
ORGANIZATION OF TRANSPORT TO EMPLOYEES WITH DISABILITIES -

PROBLEMS AND PROSPECTS
Abstract: The main goal of this paper is to examine the problem of transportation of employees who
are immobile in the lower extremities, which usually is one of the main problems in the employment
of these persons. In addition, the paper will present solutions and alternatives, in terms of
organizing transport, both at national level and on the level of employers, who have to accept
people with disabilities and enable them to work and equal working conditions as other employees.
The other goal of this research paper is to present how to deal with the needs of modern society and
how to clearly identify this class of people and help them to engage in modern trends and work
processes. Which will be done by marking and observation of elaborateness of this problem and
international legislation and assess how it is accepted in national regulations. In order to
investigate and analyze the causes of problems in the employment of persons with disabilities and to
consider the most appropriate solution for a given problem.
Keywords: Organized transport, persons with disabilities, employment.
1
pdejana995@gmail.com
2
kati.miljkovic96@gmail.com
442
1. UVOD
Invalidnost postaje sve veći lični, socijalni i ekonomski problem kako kod nas tako i u svim
zemljama sveta, bez obzira na stepen razvijenosti i bogatstva. Stoga se posebna pažnja mora
posvetiti uključenosti, odnosno učešću osoba sa invaliditetom u ukupnoj populaciji zaposlenih u
postizanju opšteg stanja potrebne socijalne sigurnosti. Pre svega, potrebno je razmotriti mogućnosti
realnog prepoznavanja osoba sa invaliditetom kao posebne i osetljive društvene grupe u okviru
ukupnog stanovništva. Broj osoba sa invaliditetom i procenat koji one čine u odnosu na ukupnu
populaciju variraju po regijama i delovima sveta (različitost podataka se često vezuje za podelu na
razvijene i zemlje u razvoju), usled različitosti u metodologiji koja se odnosi i na način prikupljanja
podataka i formiranja podataka (popisi, istraživanja), i na definiciju/pojam invaliditeta koja se u tu
svrhu koristi i primenjuje. Podaci Svetske zdravstvene organizacije, koja se često uzima kao
relevantni izvor informacija u ovom pogledu, formiraju se na bazi posmatranja invaliditeta kao
interakcije između zdravstvenog stanja i ograničenja vezanih za životne aktivnosti i društvenu
uključenost. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da trenutno u svetu živi preko milijardu
ljudi sa nekim oblikom invaliditeta, što čini oko15% od ukupne populacije. Međutim, procenjuje se,
dalje, da između 110 i 190 miliona odraslih žitelja planete imaju ozbiljnih problema u životnom
funkcionisanju, što je između 2-3,5% ljudi starijih od 15 godina.
U Republici Srbiji procenjeno je da danas živi oko 700.000 osoba sa invaliditetom, ali zvaničnog
podatka o tome koliko ih je kao i rangiranje po stepenu invalidnosti u Srbiji ne postoji. U Republici
Srbiji prema popisu iz 2011. godine podaci o invaliditetu dobijeni su na osnovu odgovora ispitanika
na pitanje da li, i u kojoj meri, imaju poteškoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti zbog
problema sa vidom, sluhom, hodom, pamćenjem ili koncentracijom, komunikacijom i
samostalnošću pri odevanju, ishrani i održavanju lične higijene. S tim u vezi, u Republici Srbiji je
osnovana Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS), sačinjena od 11 različitih
organizacija/članica, koja predstavlja formalnu mrežu sa pravnim statusom, sličnu mnogima u
Evropi. Osnovni cilj organizacije predstavlja uključenost osoba sa invaliditetom u društvo, puno
poštovanje ljudskih prava i ne diskriminacija po osnovu invalidnosti, kroz partnersko delovanje
jedinstvenog invalidskog pokreta i države na donošenju i primeni zakona i drugih dokumenata iz
oblasti invalidnosti, a u skladu sa međunarodnim standardima [2, 5, 16].
U ovom radu biće sagledan jedan vid problema, koji se odnosi na problem prevoza zaposlenih na
posao koji su nepokretne u donjim ekstremitetima , kao i pružanje odgovora u vidu mera za isti
problem. Govoriće se o nepokretnim osobama, odnosno o osobama kojima donji ekstremiteti nisu u
funkciji. Ovim osobama je otežano kretanje, što zahteva prilagođavanje, kako samih osoba sa tom
vrstom invaliditeta, tako i društva u njihovom prihvatanju. Pored toga, rad će se bazirati na položaju
ovih osoba na radu, kao i u vezi sa radom sa posebnim osvrtom na problem njihovog prevoza do
mesta rada i obrnuto. Pojam osobe sa invaliditetom definisan je na više mesta a neke od
najrelevantnijih definicija date su u:
1) Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, prema kome
osoba sa invaliditetom jeste lice sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili
duševnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom
rehabilitacijom, koje se suočava sa socijalnim i drugim ograničenjima od uticaja na radnu
sposobnost i mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja i koje nema mogućnosti ili ima
smanjene mogućnosti da se, pod ravnopravnim uslovima, uključi na tržište rada i da konkuriše
za zapošljavanje sa drugim licima.
2) Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, prema kome osoba sa
invaliditetom označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili
emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti
ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima,
bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili
službi podrške.
443
2. NORMATIVNO UREĐENJE PROBLEMA
Usvajanjem Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom 2006. godine,

uspostavlja se namera da se način posmatranja invaliditeta suštinski izmeni, a shodno tome, i svi
pravni sistemi, politike i planiranja vezana za tretman, prava i položaj osoba sa invaliditetom na
nacionalnom nivou. Invaliditet treba posmatrati kao susret sa standardima, politikama, propisima,
okolinom i drugim društvenim elementima koji nisu u stanju da omoguće svim članovima društva
da uživaju sva prava i žive svoj život potpuno i slobodno, potpuno jednako sa drugima, bez obzira
na svoja lična svojstva. Konvencija postaje osnovni izvor kada su u pitanju ljudska prava osoba sa
invaliditetom i kao takva uključuje sva klasična ljudska prava [3, 8].
U nastavku rada prikazani su, uz kraću analizu, normativni akti i politike koje za cilj imaju da
obezbede veću integrisanost osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji:
Ustav Republike Srbije, kao najviši pravni akt u Republici Srbiji zabranjuje svaku diskriminaciju,
pa tako i diskriminaciju osoba sa invaliditetom, jer pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Prema
članu 21. Ustava RS, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom
osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja,
veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili
fizičkog invaliditeta. Na osnovu ovih odredbi, Ustav RS kao najviši pravni akt jedne države, stao je
u potpunu zaštitu osoba sa nekim vidom invaliditeta, koji im garantuje minimalno jednake uslove
rada kao i svim ostalim zaposlenima koji ne pripadaju ovim kategorijama, a u nekim slučajevima i
privilegovanije uslove rada [15].
U Zakonu o radu, članom 12. koji se odnosi na prava zaposlenih, takođe je zagarantovano da
osobe sa invaliditetom imaju pravo na posebnu zaštitu, koja je u skladu sa zakonom. Članom 101.,
poglavlja broj 7, Zakona o radu, poslodavcima se nameće obaveza, tj. dužnost, da osobama sa
invaliditetom omogući obavljanje poslova prema njihovoj radnoj sposobnosti, ukoliko je to
izvodljivo. U istom poglavlju, članom 102., poslodavcima je data mogućnost da ukoliko ne može da
obezbedi odgovarajući posao zaposlenom sa invaliditetom, istog proglasi viškom [14].
Zakon o zabrani diskriminacije je opšti antidiskriminacijski akt, usvojen 2009. godine, koji
zabranjuje svaki oblik diskriminacije na osnovu invaliditeta i promoviše vidove afirmativne akcije,
radi poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom na raznim poljima [9].
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom usvojen je 2006. godine, i usmeren
je na specifičnu zaštitu od diskriminatornih ponašanja, standarda i praksi usmerenih protiv ove
ranjive grupe. Zakonska definicija invaliditeta u članu 3. je zasnovana na socijalnom modelu
sagledavanja invaliditeta: osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom ili emocionalnom
onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnost ili imaju ograničene
mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li
mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške [12].
U oblasti zapošljavanja, donet je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa
invaliditetom, koji, kao akt posvećen isključivo ovoj društvenoj grupi, tretira pristup i uključivanje
osoba sa invaliditetom u tržište rada, pripremu za rad putem treninga i obrazovanja, kao i
problematiku obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom kod poslodavaca [11].
3. PROBLEM PREVOZA ZAPOSLENIH SA INVALIDITETOM
U prethodnom delu rada ukazano je na opšte probleme i status osoba sa invaliditetom, kao i na
pravni okvir i položaj nepokretnih osoba, koji bi trebalo da olakša društveni, pravni i radni status
nepokretnih osoba. Pored brojnih propisa koji regulišu ovaj problem, kao i svesti javnosti o
položaju osoba sa invaliditetom, u praksi su i dalje vidljivi brojni problemi i propusti na ovu temu.
Očigledan je problem prihvatanje ovih osoba od strane društva, tako i prilikom njihovog
zapošljavanja. Poslodavci koji su zaposlili osobe sa nekim vidom invaliditeta, to uglavnom čine
kako bi izbegli plaćanje kazni državi, što je Zakonska obaveza. Čak i u tim situacijama, zaposleni
su vrlo često diskriminisani i postavljeni u neravnopravan položaj sa ostalim zaposlenima.
444
Iz gore navedenog može se jasno videti da je potrebno ukazati posebnu pažnju osobama sa
invaliditetom, kako prilikom njihovog zapošljavanja, tako i prilikom prilagođavanja radnoj okolini,
ali i radnu okolinu prilagoditi njima. Prilagođavanje podrazumeva prilagođavanje od infrastrukture,
preko samih poslova ovim osobama, pa sve do obostranog kolektivnog prihvatanja.
Ovako postavljeni problemi, nedvosmisleno su usmereni na same poslodavce, pa je sasvim
očigledno zašto poslodavci nisu toliko posvećeni ovoj problematici. Kako bi se ovaj problem
smanjio neophodna je podrška države, koja bi stala uz poslodavce i pružila im podršku u
obezbeđivanju uslova koji su prilagođeni i ovim osobama
Jedan od problema prilikom zapošljavanja osoba sa invaliditetom jeste upravo prilagođavanje
infrastrukture, sa jedne strane, i organizovanog prevoza sa druge strane. Mnogi poslodavci, nemaju
mogućnost zapošljavanja nepokretnih osoba, upravo zbog propusta koji su napravljeni prilikom
projektovanja same organizacije, gde se u toj fazi nije razmišljalo o osobama sa invaliditetom. Pre
svega se mora misliti i voditi računa na prilazne platforme, liftove, prilagođavanje toaleta i sl.
Naknadno izvođenje i rešavanje ovih problema bi zahtevalo velika finansijska ulaganja, kojih se
poslodavci rado odriču. Sa druge strane, organizovanje prevoza, predstavlja još jedan važan
preduslov prilikom odlučivanja poslodavaca da zaposle osobe sa invaliditetom [4].
Prevoz osoba sa invaliditetom se može organizovati na dva načina:
1) Organizovanje sopstvenog prevoze za osobe sa invaliditetom, od strane poslodavaca: odvija po
principu ''od vrata do vrata'', a može se očekivati kod poslodavaca koji zapošljavaju veliki broj
zaposlenih, gde se opravdano može očekivati da radi i veliki broj nepokretnih osoba.
2) Podrazumeva organizovanje prevoza osoba sa invaliditetom od strane Grada, koji se može
realizovati na dva načina. Prvi je u vidu prevoza koji funkcioniše po principu ''od vrata do
vrata'', slika 1. Drugi način jeste u vidu javnog gradskog prevoza, gde su vozila opremljena
odgovarajućim platformama za pristup nepokretnih osoba u samo vozilo, slika 2.
Slika 1. Prevoz nepokretnih osoba kombi vozilom

Izvor: http://skr.rs/WMV
Slika 2. Prevoz nepokretnih osoba javnim gradskim prevozom

Izvor: http://skr.rs/WaU
I pored gore prikazanih načina organizovanja prevoza osoba sa invaliditetom, u praksi se mogu
primetiti brojni problemi u vezi sa tim. Obzirom da ovakav vid prevoza nije Zakonska obaveza,
poslodavci izbegavaju taj vid obezbeđivanja prevoza jer bi im to stvorilo dodatne troškove, koje
gledaju da izbegnu i zbog toga ovakav vid prevoza u Republici Srbiji ne postoji. Sa druge strane,
GSP Beograd je jedino preduzeće u Srbiji, koje ima na neki način organizovan specijalni prevoz,
445
koji podrazumeva prevoz nepokretnih lica, po principu ''od vrata do vrata''. Međutim, problem i u
ovom slučaju leži u nedovoljnom broju ovih vozila, kako bi se zadovoljilo celokupno tržište, s jedne
strane, i nedovoljnog prostora (komfora) u samim vozilima, za ove osobe, s druge strane. Sa druge
strane, nabavka novih (dodatnih) vozila, nemenjena za specijalne potrebe, predstavlja opterećenje i
za sam grad, jer nisu sva vozila adekvatna za ove prilike, što iziskuje nabavku isključivo novih
(prilagođenih) vozila za potrebe prevoza nepokretnih osoba. I na kraju, vozila koja su namenjena za
javni prevoz, a koja imaju ugrađene platforme u tzv. niskom podu, ne predstavljaju nikakav garant,
kako ni samim osobama sa invaliditetom, da će ući u ta vozila, tako ni samim poslodavcima.
Problem javnog prevoza je u tome što ne postoji ni u ovom slučaju dovoljan broj opremljenih vozila
koji mogu primiti nepokretna lica, a koji ipak saobraćaju po utvrđenom redu vožnje, slika 3.
Slika 3. Odnos ukupnog broja vozila u odnosu na nisko podna vozila

Izvor: http://skr.rs/W3b
Sa tim u vezi, u nastavku rada biće prikazana neka od savremenih rešenja, koja se mogu iskoristiti
za rešavanje problema organizovanog prevoza nepokretnih osoba. Na taj način se može zadovoljiti
jedan od osnovnih preduslova za uspešno zapošljavanje osoba sa invaliditetom, što poslodavcima
uliva dodatnu sigurnost da će zaposleni stići bezbedno i na vreme do svog radnog mesta, ali takođe i
da će se vratiti bezbedno svojim kućama.
Grada Beograd, kao jedan od retkih gradova u RS, ima organizovan prevoz po principu „od vrata do
vrata“, kao i skroman broj vozila koji je obezbeđen za ovu namenu. Van linijski prevoz osoba sa
invaliditetom po pomenutom principu realizuje se posebnim kombi vozilima. U GSP-u se ovaj
prevoz obavljaja sa 14 vozila, namenjenih za prevoz nepokretnih osoba, od toga 9 je sa
mehaničkom rampom, a 5 sa hidrauličnom i imaju 400 redovnih i vanrednih korisnika. Pored toga,
GSP raspolaže sa još 20 vozila, namenjenih za prevoz lica sa drugim vidom invaliditeta (osobe
ometene u razvoju i sl.). Ovo preduzeće mesečno obavi oko 3.000 redovnih vožnji, do posla, škole
ili fakulteta. Iz prethodnog teksta, može se zaključiti da ovaj broj vozila nije dovoljan, kako bi se
zadovoljile potrebe, u pogledu prevoza nepokretnih osoba [33].
4. VOZILA ZA PREVOZ ZAPOSLENIH SA INVALIDITETOM – REŠENJA I ALTERNATIVE
Ukazani problemi mogu biti rešeni na mnoštvo različitih načina, što svakako zavisi od, pre svega
finansijskih mogućnosti države, tj. grada. Neki od osnovnih pristupa za rešavanje problema
organizovanog prevoza osoba u invalidskim kolicima jesu:
446
 Nabavka savremenih vozila, prilagođeni isključivo u svrhe prevoza nepokretnih osoba (slika 4),
 Prilagođavanje već postojećih vozila nepokretnim osobama, kroz korektivnu ergonomiju,
ugrađivanjem pomoćnih sredstava namenjenih za nesmetan ulazak osoba u vozilo, sam put i
nesmetan izlazak osoba iz vozila (slika 5)
Slika 4. Vozila namenjena za osobe u invalidskim kolicima

Izvor: http://skr.rs/WMZ
Slika 5. Prilagođavawe postojećih vozila osobama u invalidskim kolicima

Izvor: http://skr.rs/WaZ
Najefikasnije rešenje bi svakako bila nabavka već ergonomski prilagođenih vozila za osobe sa
invaliditetom, projektovanih isključivo u ove svrhe, za prevoz nepokretnih osoba. Međutim, ono
nije uvek izvodljivo, sa jedne strane iz finansijskih razloga, obzirom da su neophodna velika
ulaganja za nabavku većeg broja vozila ovakvog tipa. Sa druge strane, kupovinom većeg broja
vozila ovog tipa, podrazumeva i proširivanje kapaciteta samih pogona u kojima bi ta vozila bila
smeštena, što povlači sa sobom dodatna investiciona ulaganja. Rešenje koje je daleko praktičnije i
izvodljivije jeste drugi pristup, koji podrazumeva da se od već postojećih vozila, ista prilagode u
svrhe prevoza nepokretnih osoba. Kada su u pitanju prednosti i mane ova dva tipa vozila, tu najveći
značaj ima sama infrastruktura. Neka preduzeća jednostavno nemaju infrastrukturne mogućnosti za
prilaz autobusa ulazu zgrade zbog njegovih gabarita. Dok je kombi vozilo manjih gabarita i njihov
prilaz nije problem za trenutnu infrastrukturu. S toga u zavisnosti od veličine preduzeća i prilaza se
i bira prevoz za ove osobe. Međutim, prednosti autobusa, prilikom prevoza nepokretnih osoba, u
odnosu na kombi vozilo jeste u broju osoba koje se mogu prevoziti u istom trenutku. Još jedno od
mogućih rešenja jeste kombinovanje ova dva vida prevoza, u zavisnosti da li su u pitanju prevoz na
bliže ili dalje relacije. Tako bi se na kraće relacije koristio prilagođeni kombi za prevoz ovih osoba,
a potom bi se na dogovorenoj lokaciji presedalo u autobus, kako bi se prevezao veći broj zaposlenih
na udaljenu relaciju.
Postoji čitav niz različitih rešenja koji se mogu primeniti u ove svrhe, sa ciljem prilagođavanja
vozila nepokretnim osobama. Sa tim u vezi, jedna od mogućih rešenja za ovaj problem ističu se ulaz
pomoću prilaznih rampi, podizne platforme ili kasetnog lifta koji rade na principu automatskog
podizanja. Svaka od ovih mogućih rešenja ima određene prednosti ali i nedostatke [17].
447
Prilazna platforma, slika 6, možda jeste najbolje rešenje gledano sa finansijskog aspekta, ali je ono
najzahtevnije za manipulaciju od strane ovih osoba, jer zahteva da osobe u kolicima same, koriste
svoju snagu, uđu u vozilo, što zahteva određeni fizički napor ili da im neko pomogne što bi kod
ovih osoba izazvalo osećaj manje vrednosti.
Slika 6. Prilaz nepokretnih osoba pomoću prilazne rampe

Izvor: http://skr.rs/WXP
Dok ulazak u vozilo pomoću podizne platforme i kasetnog lifta su sa finansijskog aspekta dosta
zahtevnije, i sama ugradnja ovih platformi i lifta je zahtevnija u odnosu na prilazne rampe ali je
lakša za korišćenje. Zbog njihovog automatskog podizanja i spuštanja potrebno je uložiti minimalan
fizički napor, što je svakako mnogo jednostavnije i pogodnije ovim osobama. Ovakav način
pristupa vozilu umnogome olakšava ulazak i izlazak, ali im i pruža osećaj samostalnosti što je
veoma važno nepokretnim osobama. Ovaj vid prilaza prikazan je na slici 7. Koje će se od ovih
rešenja primeniti zavisi od finansijskog stanja države samim tim i grada, kao i trenutnog
infrastrukturnog stanja u preduzećima, ali i mnogih drugih karakteristika samog vozila.
Slika 7. Kombi vozilo s podiznom platformom I kasetnim liftom

Izvor: http://skr.rs/WX6
5. ZAKLJUČAK
Osobe sa invaliditetom danas čine sve brojniju i prepoznatljiviju populaciju koja sve više dobija na
značaju. Postoji otvoreno pitanje ko se sve smatra osobom sa invaliditetom i kako da ih država
prepozna da bi im pružila odgovarajuću pomoć i zaštitu. Taj problem je prepoznat iz dokumenata
međunarodnih organizacija (OUN, MOR i drugih organa i organizacija) na domaće zakonodavstvo
koje nema jedinstveni pristup definiciji pojma sobe sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom,
uključujući i nepokretne osobe, predstavljaju osetljivu tj. ''ugroženu'' kategoriju zaposlenih, kojima
je neophodno posvetiti posebnu pažnju, tokom celokupnog njihovog profesionalnog razvoja, ali i u
životu uopšte. Ono podrazumeva pre svega podršku prilikom zapošljavanja ovih osoba,
prilagođavanja procesa rada njihovim preostalim mogućnostima, prihvatanje od strane kolektiva,
stvaranje mogućnosti za njihovo usavršavanje i napredak. Kroz ovaj rad prikazan je deo problema
sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću svakodnevno, kao i moguća rešenja ovog problema. Pre
svega potrebno je jačati svest poslodavaca o bezbednosti i zdravlju na radu, ali i težiti
obezbeđivanje bezbednih i zdravih uslova rada. Postoji širok spektar problema koji otežavaju
osobama sa invaliditetom mogućnost da se, pre svega zaposle, a onda i nametnu na tržištu rada.
448
Neki od ključnih problema predstavljaju infrastrukturne nedostatke, sa jedne strane, i problem
organizovanog prevoza ovih osoba do njihovih radnih mesta, sa druge strane. Rešavanjem ovih
problema, koji se tiču pre svega države, u velikoj meri bi podstaklo poslodavce da u većoj meri
zapošljavaju nepokretne osobe.
Od prikazanih alternativa, može se zaključiti da najpogodnije rešenje jeste prilagođavanje već
postojećih vozila u vozila namenjenih za specijalne namene i prevoz nepokretnih osoba uz ugradnju
takozvanih prilaznih rampi, podiznih platformi ili kasetnih liftova. Ovo rešenje se smatra
najprikladnijim zbog cena ugradnje ovog rešenja, kao i jednostavnosti njene izvedbe, koja ne
zahteva dodatna prilagođavanja vozila, koja sa sobom vuku i dodatne troškove.
LITERATURA
[1] Vesić A., 2011. Оstvarivanje prava osoba sa invalid., Beograd;

[2] Vukmirović D., 2014. Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Pepublici Srbiji –osobe sa
invaliditetom u Srbiji, Beograd;
[3] Damjan T., Tatjana P. 2015, Vodič kroz prava osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, NOOIS,
Ministarstvo za rad, Beograd;
[4] Ignjatović M., 2017. Peavilnik o korišćenju besplatnog prevoza gradske opštine Zvezdara za osobe sa
invaliditetom,Beograd;
[5] Marković M., 2014., Popis stanovništva,domaćinstva i članova u Republici Srbiji,Osobe sa
invaliditetom u Srbiji, Beograd;
[6] Stojanović V., 2015., Socijalni I radnopravni položaj osoba sa invaliditetom – doktorska disertacija,
Beograd;
[7] Svoren M., Slobodno vrijeme osoba sa tjelesnim invaliditetom,završni rad, Bjelovar, 2017.
[8] Tatić D., 2010. Pravni okvir za zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, Beograd;
[9] Zakon o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“ br. 22/2009)
[10] Zakon o penz. i inval. osiguranju („Sl. glasnik RS“ br. 73/2018)
[11] Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ( „Sl. glasnik RS“ br.
32/2013)
[12] Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS“ br. 13/2016)
[13] Zakon o bezbednosti i zdravlja na radu („Sl. glasnik RS“ br.113/2017)
[14] Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 95/2018 – autentično izdanje)
[15] Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/2006)
[16] Novi kombi za prevoz osoba sa invaliditetom http://skr.rs/Wz2 (preuzeto: 06.04.2019.)
[17] Republički zavod za statistiku: http://skr.rs/WzR (preuzeto: 06.04.2019.)
[18] Kako organizovati prevoz invalida http://skr.rs/WzY (preuzeto: 06.04.2019.)
[19] Gradska opština Zvezdara: http://skr.rs/WzI (preuzeto: 06.04.2019.)
[20] Koliko je Srbija unapredila položaj osoba sa invaliditetom http://skr.rs/Wam (preuzeto: 07.04.2019.)
[21] Danas: http://skr.rs/WaG (preuzeto: 08.04.2019.)
[22] Glas javnosti: http://skr.rs/WaS (preuzeto: 06.04.2019.)
[23] Autosvet: http://skr.rs/WaK (preuzeto: 07.04.2019.)
[24] Autobusi.net: http://skr.rs/WaU (preuzeto: 08.04.2019.)
[25] Autobusi.net: http://skr.rs/Wae (preuzeto: 07.04.2019.)
[26] Besplatni prevoz osoba sa invaliditetom, ne i zaposlenima http://skr.rs/Waw (preuzeto: 08.04.2019.)
[27] Specijalna vozila kompanije Moj bus http://skr.rs/Wal (preuzeto: 06.04.2019.)
[28] Accessible Vehicle Products for Everyone http://skr.rs/Wat (preuzeto: 07.04.2019.)
[29] NOOIS: http://skr.rs/WaV (preuzeto: 06.04.2019.)
[30] We are BraunAbility http://skr.rs/WaZ (preuzeto: 08.04.2019.)
[31] Braun Ability http://skr.rs/WaQ (preuzeto: 07. 04.2019.)
[32] Mobility work: http://skr.rs/WaR (preuzeto: 07.04.2019.)
[33] Poverenik za zaštitu ravnopravnosti http://skr.rs/WaB (preuzeto: 15.04.2019.)
[34] JKP GSP „Beograd“ – statistika vozila http://skr.rs/W3b (preuzeto: 16.04.2019.)
[35] Charter master transfer company http://skr.rs/W3r (preuzeto: 16.04.2019.)
[36] Info KG: http://skr.rs/WMV (preuzeto: 08.04.2019.)
[37] Srpska info: http://skr.rs/WMZ (preuzeto: 06.04.2019.)
449
Studentski rad
POLIVINIL-HLORID (PVC) KAO IZVOR OPASNOSTI I ŠTETNOSTI PO
BEZBEDNOST I ZDRAVLJE RADNIKA U PROCESU EKSTRUZIJE
Jovana Vukojičić, Beogradska politehnika
Apstrakt: Polivinil-hlorid je materijal koji je veoma zastupljen u industriji plastike. Njegova

ekstruzija obavlja se dodavanjem određenih aditiva, radi unapređivanja kvaliteta gotovog
proizvoda. Ekspozicijom radnika karcinogenoj smeši monomera vinil-hlorida i aditiva, stvara se
rizik po njihovo dermalno ili respiratorno unošenje, koje za posledicu ima oboljenje ili oštećenje
zdravlja zaposlenog. S tim u vezi, sagledani su uzroci, koji mogu dovesti do oštećenja zdravlja
radnika tokom izlaganja ovoj materiji za osmočasovno radno vreme. Krajnji cilj rada jeste
ukazivanje na mere zaštite čijim uvođenjem se stvara preduslov za bezbedno i zdravo radno
okruženje u procesu ekstrudiranja PVC materijala.
Ključne reči: polivinil-hlorid, proces ekstruzije, karcinogena smeša, mere zaštite
POLYVINYL-CHLORIDE (PVC) AS SOURCE OF HAZARDS TO THE OCCUPATIONAL

SAFETY AND HEALTH OF THE WORKERS IN THE EXTRUSION PROCESS
Abstract: Polyvinyl chloride is a material that is highly represented in plastics industry. It’s
extrusion uses the addition of certain additives, to improve the quality of the finished goods.
Exposure of workers to a carcinogenic mixture of vinyl chloride monomers and additives creates a
risk of dermal or respiratory intake , which can cause disease or damage to the health of
employees. In this regard, the causes which can lead to negative impact on workers health during
occupational exposure to these materials during working hours have been observed. The ultimate
goal of the paper is to point out on protective measures that introduce a precondition for a safe and
healthy working environment in the process of manufacturing PVC extrusion materials.
Keywords: polyvinyl-chloride, exstrusion process, carcinogenic mixture, protective measures
1. UVOD
Polivinil-hlorid (PVC) je termoplastična masa, belo-žućkaste boje, iz grupe polimera visoke

mehaničke čvrstoće i hemijske stabilnosti. Poseduje visoku otpornost na plamen (samogasiv), a
usled dodavanja plastifikatora i stabilizatora, postiže veliki modul elastičnosti. Dobija se
polimerizacijom monomera vinil-hlorida (C2H3Cl), lako se prerađuje, kompatibilan je sa svim
dodacima, a cena samog materijala je relativno niska.
U kontinuiranom procesu ekstruzije, pod visokim temperaturama i pritiskom, PVC masa dobija
oblik gotovog proizvoda, koji će se na tržištu prodavati za različite potrebe građevinske,
medicinske, prehrambene i drugih industrija. Željena forma gotovog proizvoda se postiže
dodavanjem aditiva koji toksično deluju na zdravlje i okruženje čoveka.
Predmet ovog rada jeste upoznavanje sa aditivima koji se dodaju u PVC materijal radi postizanja
njegovog kvaliteta, a potom i utvrđivanje njihovog štetnog i kancerogenog dejstva, kao i negativne
posledice po ljudsko zdravlje koje remete kvalitet života i rada radnika. Cilj rada jeste da se
sagledaju najbolja i najbezbednija alternativna rešenja ekstruzije tako da, sa jedne strane, zahtevi i
450
kapaciteti budu ispunjeni kvalitetom, a sa druge strane, da radnik bude potpuno siguran i zaštićen
od delovanja toksina emitovanih u tehnološkom procesu ekstruzije.
2. TEHNOLOŠKI PROCES PROIZVODNJE I EKSTRUZIJE POLIVINIL-HLORIDA
Početna faza tehnološkog procesa pozdrazumeva dobijanje etilena, dok polazna sirovina za njegovo
dobijanje jeste gorivo (nafta, ili nešto pristupačniji ugalj), gde se uz dodatak vodene pare vrši
proces krekovanja (razlaganje molekula ugljovodonika na manje reaktivne jedinice-slobodne
radikale) na visokoj temperaturi. Sa druge strane, hlor, koji se nalazi u sastavu PVC-a, dobija se iz
natrijum-hlorida (NaCl) gde se u procesu elektrolize, uz prisustvo vode, dobija slobodan radikal
hlora u obliku gasa. Daljim procesom krekovanja sada vinil-hlorida, takođe na visokoj temperaturi,
dolazi do neophodne polimerizacije - pretvaranja monomera u polimer PVC-a. Potom, dobijeni
materijal odlazi u silos za isušivanje, a onda i u sam ekstruder, gde će se u procesu ekstruzije, u
zavisnosti od toga da li će se dodati plastifikator ili ne, dobiti materijal određene čvrstoće (tvrdi ili
fleksibilni PVC). Tenološki proces proizvodnje PVC materijala prikazan je na slici 1. ovog rada.
Slika 1. Proizvodnja PVC-a

Izvor: www.futura.edu.rs
Za razliku od polimernih materijala u granulama, PVC materijal je u prahu i najčešće se obrađuje

dvopužnim ekstruderom koji su u kontra-rotaciji, čiji se pužni valjci ponašaju kao pumpe i sa malim
stepenom trenja vrše finu plastifikaciju ovog materijala osetljivog na toplotu. Nakon dobijenog
polimera, naredna faza jeste postupak ekstruzije, gde se sam prah, zajedno sa plastifikatorom
(ftalatom), uz dodatak odredjenog stabilizatora, stavlja u levak ekstrudera. Na visokoj temperaturi,
sirovina se meša, a potom dolazi do glavnog dela - pužnog valjka, koji u svom ležištu (cilindru)
sadrži grejače za pospešivanje toplote (150-330 ˚C) u procesu topljenja. Materijal prolazi sita za
finu filtraciju tečnog polimera, koji će se na kraju, putem alata i brizgaljke, istisnuti u kalup za
željeni oblik. Gotov profil se hladi, a potom i montira do finalnog proizvoda. U ovom proizvodnom
procesu moguća je velika količina otpada, te je neophodno ulagati i u reciklažne tehnologije kako
zbog bezbednosnih, tako i iz ekonomskih razloga. Šematski prikaz ekstruzije PVC praha za
dobijanje prozora, prikazan je na slici 2.
451
Slika 2. Šematski prikaz tehnološkog postupka ekstruzije za dobijanje prozora
Izvor: http://alupress.rs/
3. HEMIJSKE ŠTETNOSTI USLED UPOTREBE PVC-A U PROCESU EKSTRUZIJE
Međunarodna organizacija rada je svojom konvencijom iz 1990. (br. 170), o bezbednosti prilikom
upotrebe hemikalija na radu, definisala termin hemijskog elementa, odnosno jedinjenja i njihove
mešavine kao i upotrebu kroz različite aktivnosti radnika u okviru tehnološkog procesa, a potom i
dejstvo na čovekov organizam. Svetska zdravstvena organizacija ističe da je danak profesionalnih
oboljenja, usled izloženosti hemijskim štetnostima, veoma visok, a da posledica toga jeste gubitak
radne sposobnosti, ekonomskog statusa i na kraju kvaliteta života samog čoveka.
Ekstruder sa brizgajućim delom za plastiku radi na visokim temperaturama, a problem u radnom
pogonu nastaje pogotovo leti, kada je spoljašnja temperatura iznad 30 ˚C, što dovodi do
neprekidnog rada rashladnih i ventilacionih sistema, kako se proizvod ne bi deformisao. Ukoliko bi
temperatura u radnom pogonu bila iznad dozvoljene, sam alat bi dobio neadekvatno hlađenje što
dovodi do ,,škarta“ u samoj proizvodnji. Ovom pojavom, pored poremećaja mikroklime u radnom
prostoru, dolazi i do oslobađanja otrovnog gasa, polimerizacijom vinil-hlorida pod pritiskom,
unutar ekstrudera, prikazano na slici 3.
Slika 3. Štetna isparenja u procesu ekstruzije

Izvor: http://www.jsw.de/
Monomer vinil-hlorid
Najčešći način izloženosti vinil-hloridu je udisanjem, u inudstrijskim pogonima za proizvodju,
odnosno obradu PVC-a (uključujući pakovanje, skladištenje i rukovanje). Unos ovog monomera iz
vazduha, inhalacijom, u količinama od 2,5%, može dovesti do dezorijentisanosti, vrtoglavice,
osećaja žarenja u stopalima i višečasovne glavobolje.
Vinil-hlorid ne poseduje upozoravajuća svojstva poput jakog mirisa, zbog čega je njegovo štetno
dejstvo moguće uočiti tek po nastanku prvih simptoma. Međutim, koncentracije od 0,04-1,1 mg/m3
u vazduhu, mogu izazvati jake glavobolje, neurotske poremećaje, hiperhidroze, lake anemije,
dermatografije i eventualno leukopenije, dok dugotrajna ekspozicija može dovesti i do retkog
oblika raka jetre.
Pravilnikom o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri izlaganju hemijskim materijama
propisane su veće dozvoljene vrednosti, ali pošto se monomer vinil hlorid svrstava u prvu
kategoriju karcinogenosti, neophodno je primenjivati strožije granične vrednosti navedene u tabeli
1.
452
Tabela 1. Granične vrednosti izloženosti vinil-hloridom
Izvor: Pravilnik o preventivnim merama pri izlaganju karcinogenima ili mutagenima
Naziv materije Granične vrednosti
mg/m3 ppm
Vinil-hlorid
2,6 1
Za hemijske materije koje su svrstane u prvu kategoriju karcinogenosti, dokazano je da imaju

kancerogeno dejstvo na čoveka. Ovu vrstu klasifikacije vrši Međunarodna agencija za istraživanje
kancera (IARC), koja se bavi prevencijom i proučavanjem pristupa za rano otkrivanje raka.
Plastifikator ftalat
Plastifikator ftalat koristi se za omekšavanje PVC-a, a do čoveka može dospeti inhalacijom ili
dermalnom apsorpcijom. Deli se na dve grupe i to:
 Velike molekulske težine (DEHP- cevi, posude)
 Male molekulske težine (DMP- plastika; BBzP-vinil podovi)
U radnom pogonu, koncentracija ftalata može dostići od 1-10 microg/m3, a kao posledice mogu
nastati: gojaznost, pad imuniteta, poremećaj rada endokrinog sistema, kancerogeno oboljenje jetre
i...
Stabilizator (olovo)
Radi boljeg kvaliteta gotovog proizvoda, dodaje se stabilizator olovo (Pb). I ako važi za jednog od
najvećih zagađivača radne i životne sredine, još uvek se može naći u razlizičitim proizvodima
nastalim u procesu ekstruzije. U radnoj sredini, količine unetog olova u ljudski organizam mogu biti
oko 0,3 mg. Ova količina se delom eliminišu iz organizma ekskrecijom, ali i akumulira. Porast
nivoa olova u organizmu čoveka je urgentan sa više od 700 μg/dm 3 u telesnoj tečnosti. Olovo
uzrokuje oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema, kardio-vaskularnog sistema, bubrega i
reproduktivnih organa, a često se akumulira u kostima ili mozgu.
Dioksin-nus produkt sagorevanja PVC-a
Kao nus produkt polivinil-hlorida jeste dioksin, kao jedan od najtoksičnijih hemijskih jedinjenja,
koji nastaje u slučaju mogućeg pregrevanja unutar procesa ekstruzije, što izaziva njegovo
sagorevanje i oslobađanje u atmosferu. Takođe, usled nepravilnog skladištenja profila od PVC-a
moguć je kontakt sa zapaljivim supstancama ili otvorenim plamenom, što može prouzrokovati
požar praćen oslobađanjem ove supstance u radni prostor i inhalacijom radnika.
4. MERE ZAŠTITE U PROCESU EKSTRUZIJE
Nakon što je ustanovljeno da u sastav PVC-a ulazi karcinogene supstance, prema pravilniku
poslodavac je dužan da obezbedi primenu preventivnih mera, a naročito sledećih [9]:
 ograničavanje količine karcinogena ili mutagena na radnom mestu na najmanju moguću meru;
 smanjivanje na minimum broja zaposlenih koji jesu ili mogu biti izloženi;
 projektovanje odgovarajućih procesa rada i tehničke kontrole, kako bi se izbeglo ili u najvećoj
mogućoj meri smanjilo oslobađanje karcinogena ili mutagena na radnom mestu;
 otklanjanje karcinogena na njihovom izvoru, putem lokalne i opšte ventilacije, pri čemu svi ti
metodi moraju biti odgovarajući i u saglasnosti sa potrebama zaštite javnog zdravlja i životne
sredine;
 sprovođenje preventivnih i periodičnih ispitivanja uslova radne okoline, posebno u cilju ranog
otkrivanja nepredviđeno visoke izloženosti koja je posledica opasne pojave ili tehničko-
tehnološke nesreće;
 primena odgovarajućih radnih postupaka i metoda;
 kolektivnih mera zaštite i/ili u slučaju da izloženost ne može da se izbegne drugim sredstvima,
pojedinačnih mera zaštite;
 higijenskih mera, posebno redovno čišćenje podova, zidova i drugih površina;
453
 obaveštavanje zaposlenih;
 obeležavanje opasnog područja odgovarajućim oznakama u skladu sa propisima o bezbednosti i
zdravlju na radu, uključujući znak "ZABRANJENO PUŠENJE" na područjima gde su zaposleni
izloženi ili mogu biti izloženi karcinogenima ili mutagenima;
 izrada planova za postupanje u vanrednim situacijama koje mogu dovesti do nepredviđeno
visoke izloženosti;
 utvrđivanje načina za bezbedno skladištenje, rukovanje i transport, upotrebom bezbednih i jasno
označenih kontejnera;
 utvrđivanje načina za bezbedno sakupljanje, skladištenje i odlaganje otpada od strane zaposlenih,
uključujući i upotrebu bezbednih i jasno označenih kontejnera.
Supstitucija
PVC prah u procesu ekstruzije se teže homogenizuje od granulata. Za preradu praha koristi se
dvopužni ekstruder, sa niskim stepenom trenja što čini skoro idealan transport. Međutim, ovaj tip
mašine je veoma skup. Preporuka je pribegavati granulatu, koji je lakši za manipulaciju i
homogenizaciju, a za stabilizator se može koristiti bilo koji materijal. Mana ovog materijala jeste
činjenica da se obrađuje na višim temperaturama, pa nastala smola može dovesti do habanja ili
oštećenja mašine. S toga, u procesu ekstruzije, neophodno je uvesti i takozvane podmazivače koji u
veoma malim količinama sprečavaju lepljenje materijala na metalne unutrašnjosti mašine. Da bi se
izbeglo oštećenje mašine, kao rešenje može se koristiti materijal od polipropilena (PP). Njegova
tekstura i karakteristike dozvoljavaju obradu na nešto ekonomičnijem jednopužnom ekstruderu.
Zamenom materijala PVC-a sa drugim matrijalom, ne samo što dovodi do poboljšanja uslova rada,
već je i neophodno da se prilkom procesa ne gubi na kvalitetu proizvoda, energiji i ekonomičnosti.
Moderniji materijali moraju odolevati ekstremnijim klimatskim i ambijentalnim uslovima. Rešenje
za toksični i ekološki neprihvatljiv stabilizator od olova, nađen je u Ca-Zn stabilizatoru. Radi se o
solima karboksilne kiseline koji su sa ekonomskog aspekta skuplji i ne tako efikasni kao olovo, ali
zbog svoje netoksičnosti imaju primenu u termo stabilizaciji polivinilnih proizvoda.
Ventilacija
U industrijskim uslovima, kada je radnik izložen toksičnim supstancama stabilizatora, plastifikatora
ili samog monomera, koji nemaju karakterističan miris, boju ili neka druga, lako uočljiva svojstva,
do inhalacije može doći sasvim neprimetno i izazvati ozbiljno oštećenje zdravlja kod zaposlenog.
Zato je neophodno u radnom pogonu obezbediti ventilaciju, vodeći računa o toploti, hladnoći ili
strujanju vazduha koji pospešuju zagađenost vazduha. Pogon u kojem se odvija proces ekstruzije
može koristiti prirodnu i veštaču ventilaciju (koja se opet deli na opštu i lokalnu)
Opšta ventilacija nalazi svoju primenu tako što dovodi sveže količine vazduha, a opasne
koncentracije, koje se mogu naći u vazduhu, svode se na dozvoljene. Ona služi za odstranjivanje
velikih količina toplote koje emituje ekstruder (a i druge mašine u radnom pogonu) i time eliminiše
mogućnost toksične radne sredine i širenje gasova. Drugačije, ova ventlacija zove se i ,,ventilacija
razblaživanja“ u kojoj je potrebno obratiti pažnju da otvori, za ubacivanje svežeg vazduha, budu
konstruisani tako da su udaljeni od mesta u kojem se zagadjeni vazduh izbacuje.
Lokalna ventilacija instalira se na samom izvoru emisije štetnih para odnosno na levku. Rešenja za
ovu vrstu ventilacije mogu da budu različita, a neka od najboljih su:
 aspirator
 paravanski zaklon
Funkcija ovog sistema odigrava se po principu usisavanja zagađenog vazduha u kojem se može
postaviti ventilator (pokreće vazdušne mase). Njegov zadatak jeste da obezbedi protok vazduha
kroz ovaj uređaj tako da na jednoj strani izlazi zagađen vazduh, a da čist ulazi na drugoj strani. U
sistem lokalne ventilacije može biti ugrađen i uređaj za filtriranje zagađenog vazduha, pre nego što
isti dospe u atmoferu.
Lična zaštitna sredstva
Poslodavac je dužan da radniku na ekstruderu obezbedi lična zaštitna sredstva u skladu sa rizicima,
a zaposleni će biti dužan da ih koristi i održava po uputsvu proizvođača, a uz nadzor odgovornog
454
lica (lica za bezbednost i zdravlje na radu). CE znakom, koji se nalazi na svakom sredstvu za ličnu
zaštitu, proizvođač potvrđuje da su ona bezbedna za korišćenje.
Činjenicom da se plastifikatori, stabilizatori i monomer polivinil-hlorida (i u slučaju požara dioksin)
unose dermalno, odnosno inhalacijom u organizam čoveka, lična zaštita radnika će omogućiti
zaštitu respiratornih i digestivnih organa, osetljivih organa- očiju i same kože kao najvećeg organa-
apsorbera kod čoveka.
Dakle, za lična zaštitna sredstva od hemijskih i kancerogenih supstanci koriste se:
 maska sa filterom – prečišćava vazduh od štetnih materija, izoluje disajne organe, a u
zatvorenom sistemu za udisanje koristi vazduh iz rezervi;
 naočare – štite od iritacije očiju;
 rukavice – štite od dermalnog prodora supstance.
5. ZAKLJUČAK
PVC se smatra za dominantnim materijalom na tržištu stolarije i plastičnih proizoda. U procesu

ekstruzije, on je neupotrebljiv zbog svoje krutosti, ali dodatkom agresivnih aditiva postaje veoma
lak za obradu, ali i štetan po zdravlje radnika. Zamenom stabilizatora, ili upotrebom drugog
materijala, dobijamo gotovo isti kvalitet proizvoda koji će smanjiti toksično delovanje na čoveka.
Investiranjem dalje u preventivne mere zaštite, uz neprestan nadzor i unapređivanje sistema
savremenim rešenjima, dobija se ne samo bezbedno radno mesto, već se i smanjuje mogućnost
povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja radnika u vezi sa radom. U takvom
okruženju, zaposleni će biti izloženi povoljnijim uslovima rada, a poslodavac će, investiranjem u
zaštitu, smanjiti indirektne troškove, kroz smanjenje povreda i oboljenja na radu.
LITERATURA
[1] Albo lična zaštitna oprema. [Internet] Dostupno na: https://albo.biz (Pristup: 24.10.2019.)
[2] Aluminijum i PVC revija specijalizovana za aluminijumske i PVC sisteme. [Internet]
Dostupno na: http://alupress.rs/ (Pristup: 22.10.2019.)
[3] Bajkin, I.: Uticaj estara ftalne kiseline na tiroidnu funkciju. Doktorska disertacija, Medicinski
fakultet, Univerzitet u Novom sadu, 2016.
[4] Bezbednost i zdravlje pri upotrebi hemikalija na random mestu. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2Jot3L0 (Pristup: 22.10.2019.)
[5] Bosić-Živanović, D.: Uticaj ftalata iz spoljašnje sredine na neke metaboličke procese.
Doktorska disertacija, Medicinski fakultet, Univerzitet u Novom sadu, 2015.
[6] International Agency for Research on Cancer [Internet] Dostupno na: www.iarc.fr (Ptistup:
27.10.2019)
[7] Mašine za ekstruziju. [Internet] Dostupno na: tny.sh/HxWQ6hs (Pristup: 24.10.2019.)
[8] Medicina i higijena rada [Internet] Dostupno na: http://www.medradanis.rs/ (Pristup
24.10.2019)
[9] Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri izlaganju karcinogenima ili
mutagenima („Sl glasnik RS“, br. 117/17)
[10] Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri izlaganju hemijskim materijama
(„Sl glasnik RS“, br. 117/17)
[11] Radić, N.,V.: Opasne materije, Pan-Plast Beograd, Beograd, 2011.
[12] Rapajić, B.: Prerada plastičnih masa ekstrudiranjem, Privredni pregledi, Beograd, 1976.
[13] Stojanović, O.; Stojanović, N.; i Kosanović, Đ.: Štetne i opasne materije, Izdavačka radna
organizacija ,,RAD“, Beograd, 1984
[14] Vinyl chloride. [Internet] Dostupno na: https://www.epa.gov (Pristup: 25.10.2019.)
455
Studentski rad
BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU U PROIZVODNJI ETIL-ALKOHOLA U

PREDUZEĆU ʺPAN-ALKO SISTEMʺ
Darko Marković, Beogradska politehnika1
Apstrakt: Proizvodnja etil-alkohola je složen tehnološki proces u kojem su prisutne brojne

opasnosti i štetnosti. Ukoliko se zaposleni ne pridržavaju mera zaštite, nestručno obavljaju radne
aktivnosti i ako se propusti koji se javljaju u toku rada ne uoče na vreme mogu dovesti do povreda
na radu, umanjenja radne sposobnosti, oštećenja zdravlja i oboljenja zaposlenih. Uloga i cilj
bezbednosti i zdravlja na radu je preventivno delovanje, kako bi se sprečio nastanak povreda na
radu i oboljenja zaposlenih, čije je zdravlje narušeno uslovima rada koji su posledica odvijanja
tehnološkog procesa. Potrebno je posvetiti veću pažnju na zaštitu zaposlenih od rizika nastalih
usled činilaca štetnih po zdravlje u proizvodnji etil-alkohola.
Ključne reči: etil-alkohol, melasa, zona opasnosti, preventivne mere.
SAFETY AND HEALTH AT WORK IN THE PRODUCTION OF ETHYL ALCOHOL IN

THE COMPANY ʺPAN-ALKO SYSTEMʺ
Abstract: Ethyl alcohol production is complex technological process in which many hazards are
present. Failure to comply with protective measusres will result in inappropriate performance of
work activities and failure to observe the workplace in a timely manner can lead to injuries at work,
impairment of work capacity, damage to health and illness of employees. The role and purpose of
occupational safety and health is preventive action, to prevent the occurrence of injuries at the
work and diseases of employees, whose health is impaired due to working conditions resulting from
the technological process. Greater attention must be paid to protecting employees from the risks
posed by health-damaging factors in the production of ethyl alcohol.
Key words: ethyl alcohol, molasses, danger zone, preventive measures.
1. UVOD
Uloga i cilj bezbednosti i zdravlja na radu je preventivno delovanje, kako bi se sprečio nastanak
povreda na radu i oboljenja zaposlenih, čije je zdravlje narušeno uslovima rada koji su posledica
odvijanja samog tehnološkog procesa. Etil-alkohol se proizvodi od melase fermentacijom uz pomoć
kvasca. Povrede se događaju usled kvara opreme, kontakta sa cevima kroz koje cirkuliše zagrejana
para, kontakta sa električnom energijom ukoliko se zaposleni nepridržavaju uputstava, ako se
propusti koji se događaju u toku rada ne uoče na vreme, nepridržavanje mera zaštite, a najučestaliji
uzroci zbog kojih dolazi do povreda su nestručno rukovanje i nepažnja tokom izvršavanja radnih
aktivnosti. Do oštećenja zdravlja dolazi prilikom dugotrajnog izlaganja štetnim agensima koji
proističu iz procesa proizvodnje i štetnih materija koje se koriste u procesu proizvodnje. Etil-
alkohol je klasifikovan kao opasna materija na osnovu svojih svojstava i spada u grupu zapaljivih
materija. Temperatura ključanja je 78,4 °C, donja granica eksplozivnosti je 3,5% vol. (67 g/m3 na
1
dmarkovic282.2016@politehnika.edu.rs
456
20 °C i atmosferskom pritisku), gornja granica eksplozivnosti je 15% vol. (290 g/m3 na 20 °C i
atmosferskom pritisku).
2. OPIS ELEMENATA TEHNOLOŠKOG PROCESA - ZA RADNO MESTO

DESTILATERA
Destilaciono-rektifikaciono postrojenje se sastoji od šest kolona koje su međusobno povezane i sa

ostalim pomoćnim uređajima (kondenzatori, pumpe, deflegmatori, zagrejači) čine jednu celinu.
Proces je poluautomatizovan zbog zastarelosti i nemogućnosti održavanja merno-regulacionih
uređaja. Deo proizvodnje se mora voditi i korigovati ručno u zavisnosti od opšteg stanja
proizvodnog procesa i stabilnosti sistema. Kapacitet proizvodnje etil-alkohola iznosi 30.000 l/dan,
koje čine krajnji proizvodi:
- Čist alkohol visokog stepena čistoće (rafinade) jačine 96,0% vol. (28.500 l/dan);
- Alkohol lošeg ukusa, zaprljan primesama jačine 90,0% vol. (1.500 l/dan).
Pogon za proizvodnju etil-alkohola se sastoji iz dve celine: odeljenje fermentacije i odeljenje

destilacije. Sirovina za proizvodnju rafinisanog etil-alkohola je sirova melasa, koja se dobija kao
sporedni proizvod pri proizvodnji šećera.
Proizvodnja etil-alkohola je zasnovana na fermentaciji melasne komine u prisustvu kvasca
Saccharomyces cerevisiae. Proces vrenja počinje u laboratoriji gde se vrši priprema u sterilnim
uslovima i kultura se zasejava na hranljive podloge. Preko sterilnog filtera se uduvava vazduh prvih
nekoliko sati, a posle toga se proces vodi bez vazduha pri čemu se vrši kontrola rada vrenja. Proces
vrenja traje 16-24 sata, po završetku procesa se vrši prebacivanje komine iz suda za čistu kulturu u
pripremljen bakarni forger. Sledeća faza je vrenje u predvreoniku u koji se prabacuje prevrela
komina. Prevrela komina se potom vodi na vrenje u fermentore. Punjenje fermentora počinje
prebacivanjem kvasnog mleka iz predvreonika dodavanjem soli i razblažene melase. Vrenje u
fermentorima se odvija po principu diskontinualnog i kombinovanog aerobno-anaerobnog procesa
sa vraćanjem dela kvasca posle separacije za dalji proces vrenja. Komina se periodično uzorkuje i
nosi u laboratoriju kako bi se izvršila hemijska i mikrobiološka analiza. Nakon završetka vrenja
vrši se separacija rastvora. Sredstvo za pranje i dezinfekciju je rastvor NaOH, koji se pumpom
razvodi za potrebe pranja. Bistra faza se kominskom pumpom vodi u proces destilacije, a gusta faza
se vraća na ponovno vrenje.
Prevrela komina sa oko 7-8% alkohola iz zbirne kace sa kominskim pumpama šalje se kroz
izmenjivač toplote i uvodi se na vrh degezacione kolone D-11. U degezacionoj koloni, koja je pod
vakumom vrši se oslobađanje zaostalih gasova, pri čemu gasovi zajedno sa alkoholnim parama
odlaze u kondenzator E-15 gde se kondenzuju i vraćaju u sistem destilacije, a nekondenzovani
gasovi se izbacuju u atmosferu. Komina oslobođena od gasova se uvodi u kolonu D-10 u kojoj se
izdvaja sav alkohol u parnoj fazi i prelazi preko automatskog ventila u kolonu D-20. U
koncentracionoj koloni D-20 se nastavlja destilacija i vrši izdvajanje alkohola i vode. U koloni D-30
za hidroselekciju alkohol se prečišćava metodom razblaženja sa vodom. U koloni D-40 nastavlja se
proces koncentrisanja alkohola. Alkoholne pare sa primesama odlaze u gornji deo, a na dnu se
izdvaja čista voda. Alkoholne pare penjući se ka vrhu koncentrišu se, noseći sa sobom preostale
primese. Koncentrisane alkoholne pare sa primesama izvode se sa vrha kolona i uvode se u
kondezatore, gde se u najvećoj meri kondezuju i taj kondezat se preko prihvatnog suda i pumpe
vraća nazad u kolonu. Alkohol preko 96% vol. sa poda iz tečne faze očišćen od primesa (viši
alkoholi, aldehidi), koji sa sobom nosi male količine primesa (metanol, etil-acetat), uvodi se preko
automatskog uređaja u kolonu D-50 u kojoj se vrši konačno čišćenje i dobijanje super finog
alkohola. Sa dna D-50 izvlači se ʺrafinadaʺ preko 96% vol., preko pumpe, pločastog hladnjaka i
masenog merača protoka odvodi se u rezervoar. U koloni D-60 vrši se koncentrisanje alkohola
lošeg ukusa izdvojenog sa vrha D-30 kao i izdvajanje viših alkohola. Tokom celokupne proizvodnje
destilater prati i bezbedno vodi proces destilacije, vrši korigovanje parametara u toku vođenja
procesa (temperatura, pritisak, protok, nivo alkohola u kolonama) u skladu sa internim rezultatima
457
laboratorije, reguliše odvođenje rafinisanog alkohola, a istovremeno prati odvođenje tehničkog
alkohola u rezervoare [4]. Na slici 1. prikazana je kabina u kojoj se prate parametri proizvodnje i
pogon destilacije gde se izvode radovi.
Slika 1. Kabina destilatera i pogon destilacije u kojem se izvode radovi

Za dobijanje električne energije koristi se mazut, gde se kao izlazni proizvod dobija vodena para. U
pogonu kotlovnice se nalazi jedan parni kotao sa kompletnim uređajima za pripremu vode i
napajanje. Vodena para je pod pritiskom od 2,2 bara i temperaturom od 136 °С. Pogon koristi
vodenu paru u količini od 520 kg/l alkohola, što iznosi 6,5 t/h.
3. OPASNOSTI I ŠTETNOSTI NA RADNOM MESTU DESTILATERA
Na radnom mestu destilatera su prisutne brojne opasnosti i štetnosti koje mogu dovesti do povreda
na radu, oštećenja zdravlja i oboljenja zaposlenih. Zato je bitno identifikovati opasnosti i štetnosti
koje ometaju normalno odvijanje tehnološkog procesa i koje utiču na bezbednost i zdravlje
zaposlenih, nakon toga analizirati moguće štetne efekte i posledice koje iz njih proizilaze i shodno
tome njima upravljati propisanim merama zaštite. Prepoznavanje opasnosti i štetnosti se vrši na
osnovu raspoložive dokumentacije, posmatranja i praćenja procesa rada i pribavljanja informacija
od zapolenih.
Opasnost od požara i eksplozije je izražena prilikom korišćenja opasnih sredstava za rad tokom
procesa proizvodnje. Tokom odvijanja procesa proizvodnje formiraju se isparenja etil-alkohola u
radnim prostorijama koji je zapaljiv i može da prouzrokuje požar, ukoliko dođe u kontakt sa
izvorom paljenja. Ako su prisutne velike količine etil-alkohola koje se pojavljuju u vidu para može,
nakon paljenja dovesti do formiranja eksplozivnih atmosfera, čime je direktno ugrožena bezbednost
zaposlenih. Postrojenje destilacije je klasifikovano kao zona opasnosti 1. Zona 1 je prostor u kome
se eksplozivna atmosfera, koju čine smeša vazduha i zapaljive materije u obliku gasa, pare ili
magle, može povremeno pojaviti u toku normalnog rada [5]. Na slici 2. prikazana je klasifikacija
prostora koji se smatraju opasnim u skladu sa Uredbom o preventivnim merama za bezbedan i
zdrav rad usled rizika od eksplozivnih atmosfera.
458
Slika 2. Klasifikacija prostora koji se smatraju opasnim
Prilikom redovnih radnih aktivnosti i u fazi remontnih radova radovi u pogonu destilacije se izvode
na visinama od 6 m (kota 1), 14,5 m (kota 2), 18,5 m (kota 3). Prilikom izvođenja radova usled
nepažnje, nesmotrenosti i naginjanja preko ograde može doći do akcidenta sa neželjenim ishodom.
Tokom rada prisutni su fluidi pod pritiskom (tehnička para čiji je pritisak 2,2 bara i temperatura 136
°С i alkohol koji se odvodi pumpama u rezervoar), koji mogu izazvati povrede kod radnika
(opekotine) ukoliko se neadekvatno rukuje, nepoštuju pravila ponašanja i uputstva za bezbedan i
zdrav rad u pogonu destilacije.
Isparenja alkohola prisutna su u radnom prostoru tokom proizvodnje i posledice su rada
destilacionih kolona i mogu dovesti do oštećenja zdravlja zaposlenih (trovanja, ošamućenosti,
nesvestica) i umanjenja radne sposobnosti. Buka koja nastaje u pogonu potiče od rada opreme i
proizvodnog procesa. Za buka koja je prisutna, i za koju postoji prepostavka da prelazi dozvoljene
granice izlaganja, nisu izvršena ispitivanja buke u radnoj sredini i nema stručnog nalaza, kod
zaposlenih je izražen subjektivan osećaj nelagodnosti. Buka može prouzrokovati povrede, oštećenja
zdravlja i oboljenja (zamor, oštećenje sluha, dejstvo na kardiovaskularni sistem, dejstvo na nervni
sistem). Štetni uticaj mikroklime je prisutan u pogonu destilacje u kojem je povišena temperatura 30
°С koja nastaje od samog procesa proizvodnje, a u letnjem periodu iznosi između 35 i 45 °С.
Mikroklimatski parametri kod zaposlenih prouzrokuju osećaj nelagodnosti koji ometa normalan tok
rada. Opasne materije koje se koriste u procesu proizvodnje sa kojima zaposleni dolaze u kontakt u
pojedinim fazama proizvodnje alkohola (etil-alkohol, sumporna kiselina, natrijum-hidroksid), mogu
prouzrokovati oštećenje zdravlja i oboljenje (gušenje, tahikardija, sukrvičav ispljuvak, trovanje).
Prisutna su fizička i psihička opterećenja prilikom proizvodnje alkohola. Nefiziološki položaj gde je
kod radnika izraženo dugotrajno stajanje ili sedenje u zavisnosti od stabilnosti sistema, stanja
parametara i opšteg stanja u pogonu. Može narušiti zdravstveno stanje, prouzrokovati bolove u
leđima, grčeve i ukočenost. Izražen je rad u smenama što može dovesti do zamora, dejstva na
nervni sistem i dejstva na kardio vaskularni sistem [1].
4. MERE ZAŠTITE NA RADNOM MESTU DESTILATERA
Na osnovu identifikovanih opasnosti i štetnosti potrebno je primenjivati adekvatne mere zaštite,

kako bi se njihovom primenom otklonila odnosno smanjila mogućnost nastanka povreda i
oboljenja. Primena mera zaštite prema efektivnosti i efikasnosti zaštite zasniva se na hijerarhijskom
redosledu. Na slici 3. prikazan je redosled hijerarhije preventivnih mera.
459
Slika 3. Redosled hijerarhije preventivnih mera
Buka koja potiče od opreme i predstavlja opasnost po zdravlje zaposlenih, može se eliminisati
uklanjajem opreme iz pogona u zasebnu prostoriju odnosno, ograđivanjem izvora buke zvučno
izolacionim panelima. Opasne materije koje se koriste u procesu rada sa kojima su zaposleni u
kontaktu, imaju štetan uticaj na zdravlje zaposlenih. NaOH koji se koristi za pranje i dezinfekciju
može se zameniti vodom pod pritiskom.
U pogonu destilaicije zaposleni izvode radove na visini u zavisnosti od potrebe. Radi se na etažama
na kojima su podovi potpuni i ograda je visine preko 1 m. Sva oprema za rad je u Ex zaštiti, ali
postoji mogućnost od nastanka požara i eksplozija. Kabina destilatera, koja se nalazi u okviru
pogona za destilaciju je pod nadpritiskom. Sve kolone su snabdevene odgovarajućom armaturom
(sigurnosni ventili) za održavanje željenog podpritiska ili vakuma u njima. U skladu sa Pravilnikom
o tehničkim i zdravstveno-tehničkim zaštitnim merama na radovima pri hemijsko tehnološkim
procesima neophodno je predvideti uređaje za isisavanje para alkohola radi umanjenja opasnosti od
požara i eksplozija [3]. U pogonu destilacije je prirodna ventilacija putem prozora kojih ima šest na
svakom nivou.
Prilikom ulaska u pogon istaknute su oznake zabrane i upozorenja. U pogonu je ugrađen sistem za
dojavu požara (javljači). Održavanje se sastoji od popravke, servisiranja i inspekcije. Pre nego što
se otpočne sa radovima, svi koji su u to uključeni moraju da budu obavešteni i rad mora da bude
odobren (radna dozvola). Održavanje mogu da obavljaju samo stručna lica [2]. Pre izvođenja
remontnih radova u cevovodima se ispituju koncentracije alkohola, čime se utvrđuje da li su se
stekli uslovi za početak radova. Zaposleni izvode radove u paru tako da kao jedna celina prate
parametre i pomažu jedan drugome. Radnici u pogonu za proizvodnju moraju imati na raspolaganju
lična zaštitna sredstva (rukavice, maske, štitnike za uši, cipele i kombinezon).
5. PROCENA RIZIKA NA RADNOM MESTU DESTILATERA
Metoda koja je korišćena za procenu rizika je matrična metoda 5x5, koju je preporučila Uprava za
bezbednost i zdravlje na radu. Nivo rizika se zasniva na proizvodu verovatnoće nastanka i moguće
težine posledica (𝑅 = 𝑉𝑥𝑃). Šifra 04 tokom odvijanja procesa proizvodnje formiraju se isparenja
etil-alkohola u radnim prostorijama, koji je zapaljiv i može da prourokuje požar ili eksploziju
ukoliko dođe u kontakt sa izvorom paljenja. Šifra 21 isparenja alkohola su prisutna u radnom
prostoru tokom proizvodnje, koja su posledica rada destilacionih kolona i mogu dovesti do
oštećenja zdravlja zaposlenih. Šifra 22 buka koja se javlja u radnom prostoru potiče od opreme za
rad, za koju postoji pretpostavka da prelazi granične vrednosti izloženosti i stvara subjektivan
460
osećaj nelagodnosti kod zaposlenih, može dovesti do oštećenja sluha. Šifra 28 zaposleni dolaze u
kontakt sa opasnim materijama u određenim fazama proizvodnje, što može dovesti do narušavanja
zdravlja. U tabeli 1. prikazana je procena rizika za opasnosti i štetnosti na osnovu kojih je radno
mesto destilatera "radno mesto sa povećanim rizikom".
Tabela 1. Procena rizika za radno mesto destilatera
Procena rizika
Šifra Rang rizika
Verovatnoća (V) Posledica (P) Rizik (R)
04 2 5 10 Visok
21 3 3 9 Visok
22 3 3 9 Visok
28 3 3 9 Visok
Mere za kontrolu rizika u cilju smanjenja uticaja rizika i ostvarivanja kvalitetnih uslova života i
rada su: periodično osposobljavanje zaposlenih; obezbeđivanje i davanje na upotrebu zaposlenima
adekvatna lična zaštitna sredstva (maske, rukavice, cipele, kombinezone, sredstva za zaštitu sluha);
izrađivanje i obavezna upoteba veštačke ventilacije; periodični lekarski pregledi; ispitivanje uslova
radne okoline (mikroklima, buka, isparenja alkohola); osposobljavanje u pogledu rada sa opasnim
materijama; angažovanje samo grupe radnika neophodne za izvođenje radova.
6. ZAKLJUČAK
Potrebno je posvetiti veću pažnju na zaštitu zaposlenih od rizika nastalih usled činilaca štetnih po
zdravlje u proizvodnji etil-alkohola primenom propisanih mera zaštite. Automatizacija procesa rada
bi smanjila direktnu izloženost zaposlenih štetnim faktorima u pogonu za proizvodnju alkohola.
Prostorije u kojima se razvijaju isparenja alkohola, moraju imati ventilaciju i uređaje za isisavanje
štetnih isparenja. U fabrici za proizvodnju alkohola (špiritusa) mora biti organizovana vatrogasna
služba za gašenje požara i jedinica za spasavanje u slučaju akcidenta.
LITERATURA
[1] Marković D., Bezbednost i zdravlje na radu u proizvodnji etil-alkohola u preduzeću "Pan-alko
sistem", Završni rad, Visoka škola strukovnih studija Beogradska politehnika, Beograd, 2019;
[2] Neobavezujući vodič o dobroj praksi za primenu Direktive 1999/92/EZ Evropskog parlamenta
i Saveta o minimumu zahteva za unapređenje bezbednosti i zdravlja zaposlenih koji su izloženi
mogućem riziku od eksplozivnih atmosfera, tač. 4.6;
[3] Pravilnik o tehničkim i zdravstveno-tehničkim zaštitnim merama na radovima pri hemijsko
tehnološkim procesima ("Službeni list FNRJ", br. 55/1950-Prilog 9, "Službeni list SFRJ", br.
48/1965-1640 (dr. pravilnik);
[4] Tehnička dokumentacija: Nostrifikacioni projekat "Fabrika špirita", 1973. godina;
[5] Uredba o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad usled rizika od eksplozivnih atmosfera
("Službeni glasnik RS", br. 101/29012-5, 12/2013-33 (ispravka).
461
PRAKTIČNI ASPEKTI UNAPREĐENJA KOMPETENTNOSTI ZAPOSLENIH U
REALNOJ ORGANIZACIJI
Radoslav Raković1, Energoprojekt Entel a.d., Beograd
Abstract: Kompetentnost zaposlenih, koja obuhvata njihova znanja, veštine i sposobnosti, pre-
dstavlja veoma značajnu komponentu tržišne vrednosti organizacije bez obzira na njenu delatnost,
ali je posebno važna za organizacije u čijoj delatnosti dominira ljudski rad (konsultantske usluge,
razvoj softvera itd). Ova činjenica prepoznata je i na nivou najnovije revizije standarda za
menadžment kvalitetom ISO 9001:2015 koja je, uz značajne izmene koje se odnose na kontekst
organizacije, razmišljanje zasnovano na rizicima, dokumentovane informacije itd. uključila
potpuno novu tačku koja se odnosi na organizacijsko znanje (tačka 7.1.6). U obilju izmena, ova
tačka ostala je pomalo u senci, a njena osnovna ideja je pretvaranje individualih znanja u
organizacijsko znanje koje se trajno zadržava u njoj i omogućuje ne samo njen opstanak na tržištu
već i uvećanje njene tržišne vrednosti. Kroz realizaciju ove tačke standarda ostvaruje se praktična
primena principa sistema menadžmenta kvalitetom koji se odnosi na stalno poboljšanje, postulate
poslovne izvrsnosti koji se odnosi na podsticanje inovativnosti i kreativnosti i prožimanje sa
posebnom disciplinom koja se odnosi na menadžment znanjem. U ovom radu prikazana su neka
praktična iskustva na tom planu u konkretnoj organizaciji.
Ključnereči: Organizacijsko znanje, ljudski kapital, kompetentnost, upravljanje znanjem, stalno
poboljšanje
PRACTICAL ASPECTS OF COMPETENCE IMPROVEMENT OF EMPLOYEES IN

A REAL ORGANIZATION
Abstract: Competence of employees that covers its knowledge, skills and capabilities, represents
very important component of market value of an organization independently of its business area,
but it is particularly important for organizations in which human work is dominant (consultancy
services, software development etc). This fact has been recognized by the newest revision of
standard for quality management system ISO 9001:2015 that, together with significant changes
related to context of organization, risk-based thinking, documented information etc. has been
included the fully new clause related to organizational knowledge (Item 7.1.6). In plenty of changes
this item is partially overshadowed, and its main idea is transformation of individual knowledge
into organizational one that stays behind within organization and enables not only its market
survival but also increase of its market value. Implementation of this clause gives contribution to
practical implementation of quality management principle related to continual improvement,
business excellence concept related to harnessing creativity and innovation as well as cross-
connection with particular discipline related to knowledge management. In this paper some
practical experiences in this area in particular organization are presented.
Keywords: Organizational knowledge, human capital, competence, knowledge management,
continual improvement
1
rrakovic@ep-entel.com
463
1. UVOD
Zaposleni i njihova kompetentnost predstavljaju veoma značajnu komponentu tržišne vrednosti

organizacije – ljudski kapital – bez obzira na to šta je njena osnovna delatnost [1]. U oblastima u
kojima je ljudski rad dominantan, kao što je razvoj softvera ili pružanje konsultantskih usluga,
unapređenje kompetentnosti predstavlja ključni factor opstanka organizacije u tom poslu. U skladu
sa standardom ISO 9000 [2], princip menadžmenta kvalitetom “angažovanje ljudi” proklamuje da
su svesni, kompetentni i angažovani ljudi na svim nivoima u organizaciji od suštinskog značaja za
njen opstanak i razvoj, pri čemu se pod kompetentnošću podrazumeva “sposobnost da se primene
znanja i veštine radi ostvarivanja predviđenih rezultata”. Uz to, najnovija revizija standarda ISO
9001:2015 [3] uključila je potpuno novu tačku 7.1.6 koja se odnosi na organizacijsko znanje.
Osnovna ideja nove tačke je proces pretvaranja individualih znanja u organizacijsko znanje koje se
trajno zadržava u njoj, čini organizaciju manje zavisnom od fluktuacije kadrova, i omogućuje ne
samo njen opstanak na tržištu već i uvećanje njene tržišne vrednosti. Predmetnom tačkom standarda
nije utvrđena samo obaveza organizacije da neophodno znanje identifikuje, već i da ga održava, da
ga učini dostupnim zaposlenima i da vodi računa o promenama znanja u skladu sa trendovima
relevantnim za njenu delatnost.
U ovom radu, naveden je primer aktivnosti koje se odnose na menadžment znanjem i unapređenje
kompetentnosti zaposlenih u konkretnoj organizaciji iz realnog sektora.
2. ZNANJE I UPRAVLJANJE ZNANJEM U ORGANIZACIJI
Pojam znanja tesno je povezan sa podacima i informacijama1.Podaci predstavljaju „sirove“,

objektivne činjenice o stvarnosti, prikazane bez obrade i prikupljaju se iz raznih izvora. Problem je
kada podataka ima malo, ali i kada ih ima previše. Zato je neophodna neka vrstu selekcije podataka,
prema onome štoje korisniku potrebno. Podaci postaju informacija kada dobiju svoj smisao, kada se
kroz obradu iz njih izvuče suština koja omogućuje donošenje odluka. Informacija prerasta u znanje
kada se koristi da se, kroz poređenja, procenu posledica, uspostavljanje veze itd. formiraju određeni
zaključci („primenjena informacija“).
Znanje može biti „prećutno“, subjektivno (engl.Tacit) i „izričito“ tj. objektivno (engl. Explicit)
(4,[5]). Prećutno znanje nastaje najčešće iz iskustva, predstavlja „osećaj“ pojedinca o nekom
problemu, i upotrebljivo je samo za njega. Prećutno znanje može postati objektivno kada se uobliči
kroz analogije, hipoteze, modele i sl. Obrnuto, objektivno znanje pretvara se u prećutno učenjem
kroz rad, jer tako nastaje iskustvo koje pomaže da se stekne već pomenuti „osećaj“. Prerastanje
objektivnog u objektivno znanje poznato je i kao „transfer“ znanja, od pojedinca ka pojedincu ili
organizacije ka organizaciji.
U današnje vreme znanje veoma brzo zastareva jer se vreme „prepolovljavanja“ znanja u mnogim
oblastima svelo na 2-3 godine. To nameće potrebu za stalnim učenjem i proširivanjem znanja, ali
se to ne odnosi samo na pojedince nego i na organizacije. Zato se sve češće može čuti izraz
„organizacija koja uči“, jer i organizacija mora biti osposobljena da se prilagodi velikim
promenama u oblastima kojima se bavi, ukoliko želi da opstane. Na žalost, organizacije su neretko
više orijentisane ka podacima i informacijama, a mnogo manje ka znanju. One ulažu u
infrastrukturu koja omogućuje tehnološku osnovu za razmenu informacija unutar organizacije, ali
obično ne stvaraju druge pretpostavke, pre svega organizacijsku kulturu koja podstiče pretvaranje
znanja pojedinaca u organizacijsko znanje kroz cirkulisanje znanja u organizaciji.
Prema nekim istraživanjima [4], 42% organizacijskog znanja je „u glavama“ zaposlenih, ono postoji
kao iskustvo, prikupljeno kroz komunikaciju sa drugima, ugrađeno je u praksu organizacije, ali je
personalizovano i neformalno, njime se teško može upravljati i nestaje iz organizacije kada je
zaposleni napuste. Zato je problem organizacija kako to prećutno znanje učiniti dostupnim svima.
Upravljanje znanjem (engl. Knowledge Management)polazi od toga da znanje pojedinaca dostiže
svoj puni potencijal u stvaranju ekonomske vrednosti kada se ugradi u organizacijske rutine
(procedure, uputstva, baze) tj. kada se pretvori u organizacijsko znanje. Jasno je da konverzija
464
znanja pojedinaca u organizacijsko znanje nije ni automatska ni laka, zahteva vreme, rad i
posvećenost, ali i organizacijsku kulturu koja to podstiče.
3. CASE STUDY: ENERGOPROJEKT ENTEL
Osnovna delatnost preduzeća Energoprojekt Entel a.d. iz Beograda (u daljem tekstu: ENTEL) je
projektovanje, konsalting i inženjering u oblasti energije, voda, telekomunikacija i zaštite životne
sredine. Iz same delatnosti organizacije jasno je da je za njeno obavljanje dominantan resurs ljudski
rad, znanje kojim ljudi raspolažu, kombinovano sa vremenom i posvećenošću poslu. Osnovu za
obavljanje delatnosti ENTEL-a predstavlja kvalifikovan kadar - od oko 230 zaposlenih, 70% ima
visoku stručnu spremu, od kojih su 6 doktori, a 5 magistri nauka. Oko 80 zaposlenih poseduje
licence Inženjerske komore Srbije, koje su bitan preduslov za dobijanje i održavanje licence
organizacije za obavljanje delatnosti, koju izdaju nadležni državni organi u oblasti planiranja i
izgradnje.
U skladu sa srednjoročnim planom razvoja preduzeća [6], pripremljenim u skladu sa BSC
metodologijom, u okviru perspektive “Učenje i razvoj” prepoznat je strategijski cilj vezan za
podmlađivanje i usavršavanje kadrova, a njegovo ostvarivanje prati se kroz indikator performansi
“Udeo stručnog usavršavanja u ukupnom fondu radnih sati” koji je deklarisan na 1,5% i redovno se
premašuje (2017. godine 1,95%, 2018. godine 1,67%). U oblastima kojima se preduzeće bavi
tehnologije se brzo razvijaju i menjaju i uspešan rad moguć je samo ukoliko se te promene prate i
blagovremeno usvajaju. Preduzeće ima integrisani sistem menadžmenta koji čini pet menadžment
standarda - kvalitet, zaštita životne sredine, bezbednost i zdravlje na radu, energetski menadžment i
bezbednost informacija.
U preduzeću je uspostavljen ciklus znanja, Slika 1 [1].
Slika 1. Ciklus znanja u EP ENTEL[1]
Pronalaženje / stvaranje znanja odvija se kroz različite oblike stručnog usavršavanja. Potrebe za
podizanjem kompetentnosti zaposlenih proističu iz analize sadašnje i buduće delatnosti, rezultata
istraživanja tržišta u pogledu novih zahteva i sagledavanja perspektivnih delatnosti, analize
ugovorenih obaveza i plana ugovaranja novih poslova, zahteva propisa (zakona, standarda),
organizacionih i tehnoloških promena, rezultata preispitivanja poslovnih procesa, korektivnih mera
ili reakcija kupaca itd. Oblici stručnog usavršavanja u ENTEL-u su realizacija ugovorenih poslova i
iskustva stečena na njima (naučene lekcije – engl. Lessons learned), obuka pripravnika, odnosno
uvođenje u posao novih zaposlenih, dopunska obuka zaposlenih (interno ili eksterno), učešće
zaposlenih na stručnim skupovima, (po pravilu aktivno, sa radovima, 15-20 godišnje), dopunsko
školovanje zaposlenih, stručna literatura – knjige, časopisi, standardi, zakonska regulativa, primeri
465
dobre prakse – razmena iskustava sa drugima unutar sistema Energoprojekt i van njega itd.Kao što
se može videti, u prvom planu su oblici stručnog usavršavanja koji su najdirektnije povezani sa
realizacijom poslova, jer organizacije koje funkcionišu na tržištu nemaju taj„luksuz” da zaposleni
mogu da se usavršavaju radi podizanja nivoa opšte kulture, sve mora biti u funciji realizacije
određenih poslova ili sticanja saznanja koja bi omogućila proširenje delatnosti na druge oblasti.
U cilju sistematizacije oblika stručnog usavršavanja zaposlenih krajem 2017. godine pokrenut je
Program sistematske edukacije zaposlenih čija jerealizacija počela u prvom kvartalu 2018. godine.
Program je podeljen u 3 segmenta:
 Segment A odnosi se na pripravnike, a realizuje se u intervalu od 3-6 meseci od njihovog
dolaska u preduzeće. Ciklus sadrži ukupno 4 teme koje se odnose na sistem Energoprojekt,
preduzeće ENTEL i ključne dokumente (Statut, pravilnici, kolektivni ugovor isl), osnovnu
zakonsku regulativu u oblasti planiranja i izgradnje, osnove integrisanog sistema menadžmenta
– IMS i osnovnu softversku podršku koja se koristi u preduzeću.
 Segment B odnosi se na mlađe zaposlene (3-5 godina staža) i zaposlene koji dolaze iz drugih
sredina, bez obzira na radni staž, u cilju njihovog što bržeg uhodavanja u sistem rada u
preduzeću. Segment se realizuje u periodu 2-3 godine, a sadrži teme koje se odnose na pristup
pravljenju prezentacija, upravljanje projektima, upravljanje projektnim rizicima,zakonsku
regulativu iz oblasti zaštite životne sredine, bezbednosti i zdravlja na radu, energetskog
menadžmenta i bezbednosti informacija, osnovni pojmovi iz ekonomije itd.
 Segment C odnosi se na specijalističke teme od interesa za sve ostale zaposlene, a koje se
realizuju u intervalu od 5 godina i u skladu sa aktuelnošću teme. Na listi ovih tema su
međunarodni uslovi ugovaranja (FIDIC), redovno informisanje zaposlenih o promenama i
aktuelnom stanju IMS, redovne obuke za bezbedan i zdrav rad, izrada studija opravdanosti,
upravljanje komunikacijama na projektu, upravljanje konfliktima i stresom, obuka internih
proveravača po pojedinim standardima u sklopu IMS itd.
Za svaku od tema određen je glavni nosilac za pripremu teme i njegova alternativa, iz redova onih
koji u preduzeću imaju najviše iskustva u tim oblastima. Oslonac je na sopstvene snage, a za
pojedine specijalističke teme se, po potrebi, angažuju eksperti sa strane. Prezentacije tema su po
svom karakteru edukativneuz navođenju šire literaturevezane sa temom. Teme se realizuju ili kroz
usmena predavanja ili se snimaju i emituju kao poseban segment „Da li ste znali?” u okviru video
vesti koje se postavljaju početkom svakog meseca na portal INFONET.
Da bi prikupljene informacije i znanje bili raspoloživi unutar organizacije, (organizovanje i deljenje
znanja) uspostavljena je lokalna računarska mreža, razvijena po principima korporacijskih intranet
mreža, na kojoj su sopstvenim snagama razvijeni informacioni sajt – INFONET i informacioni
sistem ENTEL-a (ENTIS) sa mnoštvom različitih sadržaja [7].Na INFONET-u se objavljuju sve
informacije za zaposlene najrazličitijih sadržaja, počev od dokumenata IMS koji su na raspolaganju
na svim radnim mestima u elektronskom obliku, značajnih propisa za svakodnevni rad - Službeni
glasnik Republike Srbije, FIDIC standardi itd,materijala sa gore navedenih obuka, video vesti,
izveštaja o učešću zaposlenih na stručnim skupovima, do informacija o izletima, putovanjima i
kartama za pozorište. Aplikacije ENTIS-a obuhvataju aplikacije vezane za ponude i ugovore,
dnevnike rada, fakturisanje, rezervisanje automobila i sala za razgovore itd. Posebno treba istaći dve
značajne aplikacije:
 Aplikacija „Bespapirna korespodencija“ služi za razmenu dokumenata u elektronskom,
bespapirnom oblikuunutar preduzeća, a ako je njihov izvor van preduzeća oni se pre toga
skeniraju, a zatim distribuiraju onima kojima su namenjeni. Na taj način značajno se smanjuje
prostor potreban za arhiviranje, potrošnja papira i obim posla na umnožavanju i distribuciji
dokumenata, a oni su korisnicima dostupniji nego u papirnom obliku. Za svaki od dokumenata
određuje sa „vlasnik“, dakle onaj ko po tom dokumentu preduzima neku aktivnost, a
dosadašnje papirne kopije transformisane u pravo uvida u dokument.
 Aplikacija „Ljudski resursi“orijentisana je ka praćenju kompetentnosti zaposlenih, koje je
bazirano na skupu informacija koje preduzeće treba da ima o zaposlenima, počev od njihovih
466
ličnih podataka, preko informacija o njihovoj stručnoj spremi, stručnim usvršavanjima,
licencama, znanjima jezika itd, a sve u funkciji donošenja odluka prilikom raspoređivanja
zaposlenih na radne zadatke, što približnije njihovim sposobnostima.
Ponovno korišćenje znanja omogućeno je na različite načine. Pre svega, uputstvom o arhiviranju
projektne dokumentacije definisana je obaveza šefa projekta da se finalna verzija projektne
dokumentacije, u koju su uključene primedbe usvojene u procesu validacije, sačuva u izvornom
editabilnom obliku na namenskom delu servera. Pored toga, finalnim izveštajem o završenom poslu
koji priprema šef projekta predviđeno je da se notiraju iskustva (naučene lekcije) bitna za buduće
poslove. Ova iskustva se sistematizuju i stavljaju na raspolaganje zaposlenima kroz poseban
segment na INFONET-u i kroz redovna predavanja za zaposlene. Isto tako, dokumentima IMS
utvrđena je obaveza da se u slučaju odlaska zaposlenog iz preduzeća iz bilo kog razloga obavi
primopredaja dokumentacije kojom je zadužen.
U procesu kontinualnog učenja, poboljšanja i inovacija IMS igra veoma značajnu ulogu. Pre svega,
u procedurama i uputstvima IMS sadržana je tehnologija rada organizacije, koja je tako
prepoznatljiva svima i olakšava svakodnevni rad. Zatim, njihovo postojanje olakšava proces
uklapanja novozaposlenih, bez obzira da li imaju radno iskustvo ili ne. Na kraju, ovi dokumenti
redovno se prilagođavaju aktuelnim okolnostima pa se i na taj način pomaže zaposlenima da se
prilagode promenama u okruženju, štedi se njihovo vreme i trud. Zato je poznavanju dokumenata
sistema posvećena posebna pažnja, uključujući i ankete čiji su zbirni rezultati prikazani na Slici
2[8].
Slika 2. Zbirni rezultati ankete o poznavanju dokumenata IMS [8]
Svaki zaposleni dobija po pet pitanja (za svaki od menadžment sistema unutar IMS po jedno)
primereno radnom mestu i poslovima koje obavlja. Anketa se sprovodi jednom godišnje, u intervalu
od dve kalendarske nedelje. Rezultati se analiziraju i u globalnom obliku prezentuju rukovodstvu i
zaposlenima. Kriterijum uspešnosti predstavlja 5 ili 4 tačna odgovora.
3. ZAKLJUČAK
U ovom radu razmotreni su praktični aspekti vezani za unapređenje kompetentnosti zaposlenih u

konkretnoj organizaciji. Za konsultantsku organizaciju koja realizuje svoje aktivnosti na tržištu ova
tema je od ogromnog značaja. Najveći deo aktivnosti prezentovanih u radu realizovan je sopstvenim
snagama, zahvaljujući kvalifikacionoj strukturi zaposlenih i opredeljenju rukovodstva.
467
LITERATURA
[1] Raković, R.: Integrisani sistem menadžmenta – Teorija i praksa, Stylos-Građevinska knjiga, Beograd,
(2014), ISBN 978-86-395-0639-1
2 ISO 9000: Quality Management Systems – Fundamentals and Vocabulary (2015)
3 ISO 9001: Quality Management Systems – Requirements (2015)
[4] Clarke, T., Rollo, C,:Corporate Initiatives in Knowledge Management, Education and Training, Vol.
43, (2001) No.4/5, pp. 206-214, ISSN 0040-0912
[5] Ivanović, M.: Menadžmant znanjem u organizaciji – okvir i trendovi, Kvalitet & Izvrsnost, God. IV,
(2015) Br. .9-10, str. 69-71, ISSN2217-852X
6 Energoprojekt Entel:Srednjoročni plan poslovanja za period 2016-2020. (2015)
7 Raković, R.:Infomatička podrška uspostavljanju i unapređenju IMS, Kvalitet & Izvrsnost, God.VI
(2017), Br. 9-10, str.63-66, ISSN2217-852X
8 Energoprojekt Entel: Izveštaj o sprovođenju ankete zaposlenih o poznavanju dokumenata IMS
468
ENERGETSKA PREISPITIVANJA I PREISPITIVANJA RUKOVODSTVA U
SISTEMIMA MENADŽMENTA ENERGIJOM
Miloš Jelić1, Istraživačko-razvojni centar „ALFATEC“ d.o.o.
Apstrakt: Glavni mehanizam u svakom sistemu menadžmenta jeste mehanizam preispitivanja. Kada
je reč o sistemu menadžmenta energijom (SMEn), standard prema kome se ovaj sistem uređuje
(SRPS EN ISO 50001) prepoznaje dva mehanizma preispitivanja. U energetskom preispitivanju
(energetskom pregledu) utvrđuje se energetska performansa organizacije kroz: sakupljanje ene-
rgetskih podataka, utvrđivanje gubitaka energije u tačkama transfera i sagledavanje tehničkih
mogućnosti za uštedu. Sa druge strane, preispitivanje od strane rukovodstva potvrđuje sprovođenje
planiranih postavki menadžmenta energijom, kao i ispunjavanje strateških i operativnih ciljeva
organizacije, koji treba da obezbedi ocenu o pogodnosti, adekvatnosti, efektivnosti SMEn, te
njegovo poklapanja sa strateškim usmerenjem organizacije. U radu se elaborira da sistem
menadžmenta energijom podrazumeva funkcionisanje jednog tehničkog i jednog menadžerskog
PDCA cilkusa koji u svom sadejstvu obezbeđuju odgovor na pitanje da li sistem menadžmenta
energijom poboljšava energetsku perfomansu organizacije.
Ključne reči: energija, sistemi menadžmenta, preispitivanje rukovodstva, energetsko preispitivanje
ENERGY REVIEW AND MANAGEMENT REVIEW IN ENERGY

MANAGEMENT SYSTEMS
Abstract: The overarching mechanism in every management system is the reviewing mechanism.
When energy management system (EnMS) is concerned, the corresponding standard (EN ISO
50001) recognizes two reviewing mechanisms. While energy review determines organizational
energy performance by: collecting energy data, defining energy losses in transfer points and
identifying opportunities for technical improvement, management review serves to confirm that
energy management planned arangements are carried out and strategic goals and objectives have
been met thus providing answer on suitability, adequacy, effectiveness and alignment with the
strategic direction of the organization. The paper elaborates how energy management system
encompasses two PDCA cycles: technical and managerial, by interaction of which the answer on
key question is obtained: whether the energy management system improves energy performance of
the organization.
Keywords: energy, management systems, management review, energy review
1. UVOD
U dvadeset i prvom veku, a naročito poslednjih godina, pitanja u vezi sa životnom sredinom postaju
sve više u žiži održivosti poslovanja na globalnom nivou, postajući tako značajan izazov za svaku
organizaciju ponaosob. Tako su i pitanja koja se tiču energije postala predmet pažnje poslovnih
1
milos.jelic@alfatec.rs
1
469
subjekata koja je podstaknuta, pre svega, globalnim inicijativama za ublažavanje klimatskih
promena, kao i povećanim troškovima da se obezbede prirodni resursi koji omogućavaju
funkcionisanje privrede, čega su svesni svi energetski potrošači.
Situacija u vezi sa klimatskim promenama je opšte poznata; glavne posledice su iznenadne promene
vremena i topljenje leda na zemljinim polovima. Koncentacija gasova „staklene bašte“ se
dramatično povećava što dominantno doprinosi globalnom otopljavanju. Iako se poslednjih godina
ostvaren značajan prodor u razvoju obnovljivih izvora energija, preovlađujući udeo direktnog
sagorevanja fosilnih goriva u energetskom miksu će, na globalnom nivou, ostati neupitan i u bliskoj
budućnosti.
Troškovi energije značajno su povećani u poslednjoj dekadi. Imajući u vidu da savremeno
poslovanje u velikoj meri zavisi od energije, uticaj fluktuacije cene energije na bruto prihod
organizacije je značajan u velikoj meri. S druge strane, sve veća svest u javnosti o problemima
životne sredine stvara pritisak na energetske potrošače da preispituju svoje politike po pitanju
energije. Drugim rečima, građani sve više počinju da obraćaju pažnju na energetski učinak, odnosno
energetske performanse organizacija. To znači da u ciljevima poslovanja jedne organizacije, pored
profita, mora da se nađu i pitanja održivosti životne sredine, kao i odgovori na očekivanja javnosti u
pogledu iskorišćenja prirodnih resursa i uticaja na klimatske promene.
2. POSTAVLJANJE MENADŽMENTA ENERGIJOM U ORGANIZACIJI
Menadžment energijom se može posmatrati iz različitih rakursa, ali će u ovom radu biti korišćen
pristup koji se koristi kod ostalih standardizovanih sistema menadžmenta. Najbolje polazište za
dalja razmatranja pruža definicija menadžmenta energijom kao strategije podešavanja i
optimizovanja energije, korišćenjem sistema i postupaka, tako da se smanje zahtevi za energijom po
jedinici proizvoda (odnosno izlaza), ali bez povećanja ukupnih troškova za dobijanje proizvoda
(izlaza). Sledeći ovakvu definiciju mogu se identifikovati tri globalna cilja u menadžmentu
energijom:
1) Minimiziranje troškova energije i otpada tako da se ne utiče na kvalitet,
2) Održavanje optimalnog iskorišćenja energije,
3) Smanjenje uticaja na životnu sredinu.
Za ostvarenje ovako postavljenih globalnih ciljeva mogu se prepoznati četiri strateška pravca za
koje se može opredeljivati rukovodstvo jedne organizacije:
a) Ukidanje ili smanjenje nepotrebnog korišćenja energije,
b) Podizanje efikasnosti pri korišćenju energije,
c) Dobijanje energije po nižim cenama ili
d) Podešavanje kupovine energije po nižim cenama.
Za inžinjersko razmatranje najveći izazov predstavlja podizanje energetske efikasnosti jer pruža
čitav niz prednosti. Ona nesumljivo štedi resurse štedi resurse proizvodnih organizacija, a
istovremeno podiže pouzdanost radnih operacija. Energetska efikasnost na taj način ostvaruje
pozitivan efekat kada je u pitanju produktivnost, što će u krajnjem ishodu ostvariti rezultate kroz
povraćaj u kapitalu. Ako se posmatraju efekti energetske efikasnosti koji se ostvaruju u interakciji
sa okruženjem, izvesno je da veća energetska efikasnost znači manju izloženost i uticaj kada dođe
do porasta cene energije, kao i da se sa boljom energetskom efikasnošću može računati sa
povećanjem sigurnosti isporuke.
Ipak, i pored višestrukih dobitaka koji se ostvaruju kada se unapredi energetska efikasnost, mora se
biti svestan da u jednoj realnoj organizaciji može egzistirati više faktora koji mogu ograničiti
mogućnost da se deluje po ovom strateškom pravcu. U praksi, naročito kod proizvodnih
organizacija, rukovodstva su orijentisana (a najčešće i potpuno fokusirana) na ostvarivanje
planiranog obima proizvodnje, kada razmišljanje o energetskoj efikasnosti ostaje sasvim u drugom
planu. U organizacijama gde je kultura kvaliteta na nižem nivou, gotovo će izvesno nedostajati
470
razumevanje - šta se dobija u finansijskom i drugom smislu ukoliko se pažnja posvećuje energetskoj
efikasnosti. Sa druge strane, i sama spoznaja o benefitima koje pruža energetska efikasnost neće biti
dovoljna za postizanje očekivanih rezultata ukoliko u organizaciji nedostaju tehničke veštine da se
ona meri i da daje pouzdane rezultate. Pošto merenja energetske efikasnosti najčešće uključuju i
kontinuirano praćenje, organizacija mora da osigura sistem za nadzor nad sistemom i reliabilno
praćenje relevantnih podataka. Pouzdana merenja i praćenja zahtevaju mernu opremu čija je merna
nesigurnost zadovoljavajuća u pogledu ciljeva merenja. Pored tehničkih pitanja i određene stvari
koje pripadaju korpusu menadžmenta organizacijom mogu značajno ograničiti mogućnost
podizanja energetske efikasnosti. U praksi su rukovodstva organizacija najčešće orijentisana na
kapitalne investicije (nabavku nove opreme), dok se troškovi održavanja nalaze van njihovog
fokusa. Konačno, sama komunikacija unutar organizacije koja nije na zadovoljavajućem nivou
znači da se znanje i informacije neće deliti unutar firme, u kom slučaju će i kapacitet za unapređenje
erergetske efikasnosti biti bitno ograničen.
3. STANDARD ZA SISTEM MENADŽMENTA ENERGIJOM
Prethodna razmatranja pitanja energetske efikasnost, kao i brojnost i međuzavisnost faktora koji na
nju utiču, upućuju da je optimalno rešenje za menadžment energijom kroz uspostavljanje jednog
sistema. Takav jedan sistem menadžmenta energijom trebalo bi da postigne svoja tri cilja:
1) Da predstavlja okvir za razumevanje relevantnih načina, odnosno vrste upotrebe energije;
2) Da obezbedjuje planove mera za neprekidno podizanje energetske performanse organizacije;
3) Da osigura takvu strukturu i energetsku postavku kojem se održava energetska performansa, u
vremenu i u uslovima promene ljudskih resursa.
Prvi standardi za sistem menadžmenta energijom nastali su na samom početku milenijuma; prvo
kao specifikacije koje treba uključiti u postojeće sisteme menadžmenta kako bi se vršila sertifikacija
prema zahtevima (DS 2403:2001) ili kao tehnička smernica koja sadrži zahteve i upustvo za
korišćenje (IS 393:2005). Ipak, prvi pravi standard za sisteme menadžmenta energijom donet je kao
evropski standard (EN 16001:2009 – Energy management systems – requirements with guidance
for use). Standard je pokrivao uspostavljanje, primenu, održavanje i unapređenje sistema
menadžmenta energijom i njime se omogućavalo ocenjivanje preko prve i treće strane. Već 2011.
godine ovaj standard je donet kao međunarodni standard (EN ISO 50001), koji je prošle godine
revidiran kako bi bio saobražen sa strukturom koja odgovara svim standardima za sisteme
menadžmenta.
4. ENERGETSKO PREISPITIVANJE
Kako se sistem menadžmenta energijom može okvalifikovati kao jedan inženjerski sistem, on ima i
svoje glavno obeležje, a to je (ranije pomenuta) - energetska performansa. Energetsku performansu
čine merljivi rezultati koji su u vezi sa: energetskom efikasnošću, korišćenjem energije i potrošnjom
energije. U tom smislu energetsko preispitivanje predstavlja utvrđivanje energetske performanse
organizacije, na osnovu podataka, sa ciljem da se prepoznaju mogućnosti za njeno poboljšanje.
Energetsko preispitivanje polazi od sračunavanja ukupnih energetskih inputa i identifikacije svih
energetskih tokova u organizaciji, kako bi se u rezultatu došlo do tehničkog izveštaja koji sadrži
podatke o:
- načinu trošenja energije i goriva u organizaciji,
- mestima gde nastaju gubici i
- prepoznatim mogućnostima za poboljšanje.
Energetsko preispitivanje se može sprovoditi na više načina, a koji će način biti opredeljen zavisi od
više faktora: industrijskog sektora, uloge koju organizacija ima u okviru svog industrijskog sektora,
koliko se „duboko“ želi ići u energetskom preispitivanju, ali svakako i od reda veličine smanjenja
troškova koji se želi postići kroz konkretni energetski projekat. Načelno, postoje tri tipa energetskog
preispitivanja:
471
a) Prethodno energetsko preispitivanje
Ovo preispitivanje se uglavnom bazira na već dostupnim informacijama, te se stoga ono može
veoma brzo sprovesti. Na taj način dobija se kvantitativni izraz utroška energije u jednoj
organizaciji, kao i procena kolika se ušteda može ostvariti. U izveštaju sa prethodnog energetskog
preispitivanja naći će se i prepoznata poboboljšanja koje je moguće odmah sprovesti, ali će biti
identifikovana i mesta na koja je potrebno obratiti posebnu pažnju u narednom periodu. Potrebno je
istaći da će se kroz prethodno energetsko preispitivanje utvrditi energetska poredbena vrednost,
kvantitativna referenca koja pruža osnovu za poređenje energetske performanse, koja je neophodna
za praćenje poboljšanja energetske performanse u budućnosti.
b) Ciljano energetsko preispitivanje
Ciljano energetsko preispitivanje se, po pravilu, zasniva na rezultatima prethodnog energetskog
preispitivanja. Ovaj tip preispitivanja treba da obezbedi analizu i detaljnu informaciju u sklopu
određenog projekta. Na primer, ako organizacija želi da uvede sistem kondicioniranja vazduha
umesto klasičnog sistema centralnog grejanja, energetsko preispitivanje će se usredsrediti na
obezbeđivanje informacija o tokovima energije i troškovima koji ishode iz ove zamene.
c) Detaljno energetsko preispitivanje
Detaljno energetsko preispitivanje obezbeđuje najkredibilnije uštede energije i podatlke o
troškovima budući da, za razliku od ciljanog energetskog preispitivanja, uzima u razmatranje i
efekte sa drugih projekata, kao i korišćenje energije od strane glavne opreme. Kada se ovaj tip
preispitivanja organizuje u punom kapacitetu, ostvarenje energetske ravnoteže je jedan od ključnih
zahteva. Inače, detaljno energetsko preispitivanje se organizuje u tri faze:
- prethodna faza,
- sâmo preispitivanje i
- faza praćenja rezultata.
U prethodnoj fazi detaljnog energetskog preispitivanja utvrđuje se plan i organizacija sâmog
preispitivanja, što obično obuhvata obavljanje razgovora s ključnim osobama u organizaciji
(energetski menadžer, direktor proizvodnje i tsl.). Pored toga, u ovoj fazi treba isplanirati resurse,
utvrditi vremenski okvir, upoznati se s procesima u organizaciji, posmatrati odvijanje posla i
pripremiti odeljenja koja će biti obuhvaćena preispitivanjem (što često podrazumeva i davanje
određenih upitnika).
U sâmom preispitivanju treba prikupiti podatke za utvrđivanje energetske poredbene vrednosti. Na
početku se prikupljaju podaci o analizi podataka iz prethodnog perioda, pripremaju se podaci iz
procesnih dijagrama, dijagrami isporučilaca energije i dijagrami potrošnje energije. U narednom
koraku sprovodi se pregled i praćenje da se uporede radni podaci sa onim koji su planirani. Nakon
sprovođenja prethodnog koraka dobija se slika o energetskoj ravnoteži, odnosno o gubicima.
Ovakav izlaz daje mogućnosti da se identifikuju, razrade i pročiste ideje o mogućnostima za
očuvanje energije, za šta se često koristi brainstorming tehnika a povremeno se pribaljaju mišljenja
prodavca opreme u pogledu njene savremenosti. Tek kada se završi tehnički aspekt preispitivanja,
pristupa se Cost-benefit analizi koja treba da obezbedi ocene tehničke izvodivosti i ekonomske
opravdanosti, ali i da ustanovi prioritete između njih. Izveštaj sa ustanovljenim predlozima i
prioritetima dostavlja se najvišem rukovodstvu radi odobravanja.
Faza praćenja rezultata obuhvata primenu i praćenje realizacije mera koje je odobrilo najviše
rukovodstvo. Mere uključuju preporuke za očuvanje energije i praćenje izvršenja akcionih planova.
Ova faza se ne odvija kao jednokratni događaj obzirom da se praćenje sprovođenja mera odvija
periodično.
5. PREISPITIVANJE OD STRANE RUKOVODSTVA
Kao i kod drugih sistema menadžmenta, ovo preispitivanje od strane rukovodstva ima za cilj da
oceni prikladnost, adekvatnost i efektivnost sistema menadžmenta energijom (EnMS), kao i da
osigura njegovo kontinualno poboljšanje. Slično sistemu menadžmenta bezbednosti informacija,
472
preispitivanje ne mora da u jednom koraku pokrije celokupan obim EnMS-a, već se taj proces može
„razvući“ tokom godine.
Sastanak posvećen preispitivanju EnMS-a trebalo da se bavi sledećim pitanjima, [9]:
 Preispitivanje energetske politike, ciljeva, ciljnih vrednosti, odnosno procenom ostvarenog
napretka,
 Nalazi se prethodnih preispitivanja, odnosno energetskih provera,
 Ocena efektivnosti EnMS-a, indikatora performansi i energetskih performansi,
 Preispitivanje promena u: propisima, potrebama/očekivanjima interesnih strana, aktivnostima
organizacije, tehnologiji, zahtevima tržišta,...
 Procene preduzetih mera po utvrđenim neusaglašenostima,
 Projekcije energetskih performansi za naredni period,
 Revizija politike, ciljeva, ciljnih vrednosti, resursa i drugih elemenata, po potrebi,
 Preispitivanje alokacije resursa,
 Prepoznavanje prostora za poboljšanja.
Prilikom sprovođenja preispitivanja EnMS-a, organizacija bi trebalo da se drži koncepta

kontinualnih poboljšanja, koji se ostvaruje procenom energetskih performansi a koje ishode iz
politika, ciljeva i ciljnih vrednosti. Preispitivanje takođe, treba da uključi eksterna pitanja koja
utiču na energetske performanse, kao i da identifikuje prilike za poboljšanja jer je kontinualno
poboljšanje energetskih performasi krajnji cilj primene EnMS-a.
6. ZAKLJUČAK
Smisao dvostrukog preispitivanja se najbolje može prepoznati ako se posmatra karakter energetskog
preispitivanja i preispitivanja od strane rukovodstva. Kao i svaki sistem menadžmenta, sistem
menadžmenta energijom funkcioniše po PDCA ciklusu i tzv. Generički sistemi menadžmenta (koji
su invarijantni od sektora kome pripadaju) imaju jedan PDCA ciklus koji je dovoljan za objašnjenje
njihovog funkcionisanja. Kada je reč sistemu menadžmenta energijom, kod njega se prepoznaju dva
PDCA ciklusa, kao što je prikazano na slici 1.
A P
C D
Slika 1. PDCA ciklusi u sistemu menadžmenta energijom
Kao što se može videti na slici 1, menadžerski ciklus obuhvata one funkcije koje su imanentne svim
sistemima menadžmenta. Planiraju se politika i ciljevi, a s tim u vezi i resursi koji su neophodni za
ostvarivanje postavljenih ciljeva. Za realizaciju menadžerskog ciklusa su od ključne važnosti
473
komunikacija i obuka, zbog velikog broja podataka koji se generiše i mora se razmenjivati, a u
krajnjoj liniji i biti obrađen na odgovarajući način. U trećoj fazi ciklusa, moraju se aktivirati
mehanizmi povratne sprege – korektivne mere i interna provera, da bi se u četvrtoj fazi sprovelo
preispitivanje sistema od strane rukovodstva, kako se to sprovodi i u ostalim sistemima
menadžmenta.
Za razliku od menadžerskog ciklusa tehnički ciklus počinje sa energetskim preispitivanjem jer se
kroz ovo preispitivanje definiše energetska performansa koja daje osnovu za realizaciju narednih
faza. U fazi realizacije tehničkog cilusa, nabavlja se energija na bazi utvrđene energetske
performanse, razrađuju se odgovarajući projekti i vrši njihova verifikacija u tehničkom smislu. U
trećoj fazi tehničkog ciklusa prati se realizacija ovih projekata, kako bise došlo do podataka iz
merenja koji služe da se utvrdi nova energetska performansa sistema.
NAPOMENA: Priprema ovog rada je podržana od strane Ministarstva prosvete, nauke i

tehnološkog razvoja (projekat III-44006).
LITERATURA
[1] Wulfinghoff, D.R.: The Four Steps of Effective Energy Management, Maryland, USA, (2013)
[2] TUV Nord, TUV UK ltd: ISO 50001 Energy Management System (EnMS), Implementation guide,
(2014)
[3] ISO: Win the energy challenge with ISO 50001, (200011)
[4] The energy conservation act, Ministry of Law, Justice and Company Affairs of India, (2001)
[5] Capehart, B., Turner, W., Kennedy, W.: Guide to energy management, CRC Press, 7th edition, (2012)
[6] BSR: Energy management handbook, (2012)
[7] Pinaki, R.: Energy management & audit – an overview, Uranium Corporation of India, (2013)
[8] EN 16001:2009 – Energy management systems – requirements with guidance for use, (2009)
[9] TǕV UK LTD, ISO 50001 (EnMS) Energy Management Systems, (2014)
[10] ISO 50001:2018 - Energy management systems, requirements with guidance for use, (2018)
474
STANDARDIZACIJA U OBLASTI GRAFIČKE TEHNOLOGIJE
Jelena Božović1, Institut za standardizaciju Srbije
Apstrakt: U modernom svetu tehnologije jedna od aktuelnosti jeste razvoj grafičke tehnologije. Iako
smo navikli da razmena podataka funkcioniše jednostavno i da lako prevazilazimo prepreke između
elektronskih i štampanih medija zapravo i dalje postoji potreba za optimizacijom i standardizacijom
istih. S tim u vezi, a u skladu sa potrebama tržišta u Republici Srbiji, u Institutu za standardizaciju
Srbije osnovana je nova Komisija za standarde i srodne dokumente iz oblasti grafičkih tehnologija.
Kako samo ime kaže, predmet rada ove Komisije prvenstveno obuhvata standardizaciju u oblasti
štampe i grafičkih tehnologija. Naime, standardi iz ove oblasti uključuju sve faze procesa, pri čemu
se grafički elementi (slike, tekst i sl.) stvaraju, slažu, povezuju i konačno isporučuju, elektronski - kao
digitalni proizvodi ili fizički - prenošenjem štamparske boje, tonera i drugih materijala na podloge.
Takođe, ovim standardima se utvrđuju i terminologija, vizuelna procena izgleda i kvaliteta proizvoda,
razmena podataka, kontrola procesa, upravljanje, ocenjivanje usaglašenosti, uticaj na životnu
sredinu, kao i zahtevi za ispitivanje srodnih materijala, opreme i sistema. U ovom radu opisana je
trenutna situacija po pitanju standardizacije u oblasti grafičke tehnologije u Republici Srbiji, a
predstavljeni su i budući projekti na kojima će se raditi.
Ključne reči: standardizacija, grafička tehnologija, standardi, ISS
STANDARDIZATION IN THE FIELD OF GRAPHIC TECHNOLOGY
Abstract: In the modern world of technology, one of actualities is the development of graphic
technology. Although we are used to sharing data easily and overcoming the barriers between
electronic and printed media, there is still a need for optimization and standardization. In this
regard and in accordance with the needs of stakeholders in the Republic of Serbia, a new National
Committee for standards and related documents in the field of graphic technologies has been
established at the Institute for Standardization of Serbia.
As the name implies, the scope of this Committee primarily covers standardization in the field of
printing and graphic technologies. Specifically, standards in this field include all stages of the
process, when graphic elements (images, text, etc.) are created, co-ordinated, connected and
finally delivered, electronically - as digital products or physically - by transferring ink, toner and
other materials to substrates. These standards also specify terminology, visual assessment of
product appearance and quality, data sharing, process control, management, conformity
assessment, environmental impact and requirements for testing of related materials, equipment
and systems.
This paper describes the current situation in standardization in the field of graphic technology in
the Republic of Serbia, as well as future projects.
Keywords: standardization, graphic technology, standards, ISS
1
jelena.bozovic@iss.rs
475
1. UVOD
Osnovni cilj, kako naučne tako i javnosti uopšte, jeste razmena informacija kako bi se na različitim mestima,
ma koliko ona bila udaljena, postiglo što bolje funkcionisanje i uređenje u svim aspektima života. Naučna
istraživanja su vrlo dugotrajni i često finansijski vrlo zahtevni procesi, pa su tako razmena informacija o
novim dostignućima, kao i usaglašavanje oko izbora najboljeg postupka za rešavanje određenog problema
izuzetno važni. Pre mnogo godina, imajući sve ovo na umu, došlo se na ideju o razvoju standarda kao
dokumenata koji će svima pružiti potrebne informacije i podjednake mogućnosti.
Prema Zakonu o standardizaciji 1 standardi se u najširem smislu koriste kao osnova za unapređenje
zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka, kao i zaštite životne sredine, za
poboljšavanje kvaliteta proizvoda, procesa i usluga, njihove tipizacije, kompatibilnosti i
zamenljivosti, za obezbeđivanje jedinstvene tehničke osnove, razvoja, proizvodnje i prometa
proizvoda, izvođenje radova, odnosno vršenje usluga imajuću u vidu, u svakom trenutku, što
efikasnije iskorišćenje rada, materijala i energije. Standard je dokument, utvrđen konsenzusom i
odobren od priznatog tela, kojim se utvrđuju, za opštu i višekratnu upotrebu, pravila, smernice ili
karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate, radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u datom
kontekstu. Jednostavnije rečeno, standard je alat za usaglašavanje na najvišem nivou.
Ove godine navršava se punih 50 godina postojanja međunarodnog tehničkog komiteta ISO/TC 130,
Graphic technology, koji se bavi razvojem i donošenjem standarda iz oblasti grafičke tehnologije na
međunarodnom nivou. Takođe, postoje i razne druge organizacije i naučne institucije, možda još
ranije osnovane, koje se bave sličnim poslovima, ali se dokumenta objavljena od strane ovih
organizacija nazivaju granskim standardima ili internim specifikacijama, jer nisu formalno usvojena
na međunarodnom nivou.
U Republici Srbiji je grafička tehnologija kao grana privrede veoma zastupljena i proučavana u više
različitih obrazovnih institucija, kako na nivou srednjeg, tako i visokog obrazovanja. Međutim, prema
informacijama kojima raspolaže Institut za standardizaciju Srbije (u daljem tekstu: Institut) do sada
nisu postojali nacionalni srpski standardi iz oblasti grafičke tehnologije. S tim u vezi, a sa ciljem
praćenja razvoja ove grane privrede na međunarodnom nivou i unapređenja na nacionalnom nivou, u
Institutu je 2019. godine osnovana nacionalna Komisija za standarde i srodne dokumente iz oblasti
grafičke tehnologije (u daljem tekstu: Komisija).
2. STANDARDIZACIJA I STANDARDI
2.1 Delatnost Instituta za standardizaciju Srbije (ISS)
Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je jedino nacionalno telo za standardizaciju i posluje u skladu
sa Zakonom o standardizaciji 1 kojim se definiše pravni okvir u oblasti standardizacije, uređuju
načela i ciljevi, organizovanje i delatnost nacionalnog tela za standardizaciju, kao i donošenje,
objavljivanje i primena srpskih standarda i srodnih dokumenata (u daljem tekstu: srpskih
standarda). Aktivnosti na pripremi i donošenju srpskih standarda odvijaju se u okviru rada Komisija
za standarde i srodne dokumente iz različitih oblasti kojih trenutno ima oko 160 [2]. Nacionalne
Komisije obrazuju se po ugledu na evropske i/ili međunarodne tehničke komitete i direktno su
odgovorne za praćenje i preuzimanje standarda koje je razvio tačno određeni evropski i/ili
međunarodni tehnički komitet. Nacionalne standarde donosi svaka država za sebe i pored razvoja
izvornih nacionalnih standarda, nacionalnim standardima smatraju se i preuzeti međunarodni,
regionalni ili čak nacionalni standardi nekih drugih zemalja.
Institut je punopravni član međunarodnih (ISO i IEC) i evropskih (CEN i CENELEC) organizacija
za standardizaciju i zahvaljujući ovom članstvu sve zainteresovane strane u Republici Srbiji mogu
imati neposredan pristup međunarodnim i evropskim standardima, a svojim učešćem u
odgovarajućim stručnim telima Instituta (Komisijama) zainteresovane strane mogu uticati i na sam
sadržaj ovih dokumenta [3]. Aktivnim učešćem u radu navedenih organizacija predstavnici Instituta
zastupaju interese građana Republike Srbije po pitanju standardizacije, a sve u dogovoru sa stručnom
javnosti na nacionalnom nivou.
476
2.2 Komisija za standarde i srodne dokumente iz oblasti grafičke tehnologije
Institut je 2018. godine pokrenuo inicijativu za pripremu Strateškog plana donošenja standarda u
Republici Srbiji za period 2019-2021. godina 4, a prilikom izrade navedenog dokumenta
kontaktirane su različite zainteresovane strane koje su, između ostalog, predložile donošenje više od
100 standarda iz oblasti grafičke tehnologije. S tim u vezi, prepoznata je potreba za uspostavljanjem
nacionalnih aktivnosti na standardizaciji, kao i značaj standarda u ovoj oblasti. Pokrenuta inicijativa
dovela je do toga da je na 46. sednici, održanoj 04.06.2019. godine, Stručni savet za opšte oblasti
standardizacije doneo zaključak da se pristupi obrazovanju Komisije za standarde i srodne dokumente
– Grafička tehnologija 5.
Formalni zadaci osnovane Komisije obuhvataju sledeće: i) donošenje, preispitivanje i povlačenje
srpskih standarda i srodnih dokumenata u navedenoj oblasti rada, u skladu sa IPS 1 6, Interna pravila
standardizacije – Deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih
standarda i srodnih dokumenata; ii) obezbeđivanje usaglašenosti srpskih standarda i srodnih
dokumenata sa evropskim i/ili međunarodnim standardima u navedenoj oblasti rada; iii) učestvovanje
u izradi i preispitivanju standarda i srodnih dokumenata koje donose evropske i/ili međunarodne
organizacije za standardizaciju u navedenoj oblasti rada i drugo.
Nacionalna Komisija za grafičku tehnologiju osnovana je po ugledu na međunarodni tehnički komitet
ISO/TC 130, Graphic technology. S tim u vezi, nacionalna Komisija će se prvenstveno baviti
preuzimanjem, bilo na engleskom ili srpskom jeziku, međunarodnih standarda koje je doneo ovaj
tehnički komitet. Na evropskom nivou za sada ne postoji tehnički komitet koji se bavi ovom oblašću,
ali ukoliko isti bude osnovan Komisija će se priključiti radu.
Kako samo ime kaže, predmet rada ovog međunarodnog tehničkog komiteta, pa tako i nacionalne
Komisije, prvenstveno obuhvata standardizaciju u oblasti štampe i grafičkih tehnologija. Naime,
standardi iz ove oblasti uključuju sve faze procesa, pri čemu se grafički elementi (slike, tekst i sl.)
stvaraju, slažu, povezuju i konačno isporučuju, elektronski - kao digitalni proizvodi ili fizički -
prenošenjem štamparske boje, tonera i drugih materijala na podloge. Takođe, ovim standardima se
utvrđuju i terminologija, vizuelna procena izgleda i kvaliteta proizvoda, razmena podataka, kontrola
procesa, upravljanje, ocenjivanje usaglašenosti, uticaj na životnu sredinu, kao i zahtevi za ispitivanje
srodnih materijala, opreme i sistema 5.
Međunarodni tehnički komitet ISO/TC 130 organizovan je kroz rad više radnih grupa, osnovanih sa
ciljem specifičnog obrađivanja odgovarajuće teme i to:
- ISO/TC 130/JWG 7, Joint TC 130 - ICC WG: Upravljanje bojom
- ISO/TC 130/JWG 14, TC 130-TC 42-ISO/IEC 1/SC 28 WG: Metode merenja kvaliteta štampe
- ISO/TC 130/TF 3, Mapa standarda za rad
- ISO/TC 130/WG 1, Terminologija
- ISO/TC 130/WG 2, Razmena podataka u pripremi za štampu
- ISO/TC 130/WG 3, Procesna kontrola i srodna merenja
- ISO/TC 130/WG 4, Medijumi i materijali
- ISO/TC 130/WG 5, Ergonomija - Bezbednost
- ISO/TC 130/WG 10, Joint TC 130 - TC 292 WG: Upravljanje bezbednošću u procesima štampe
- ISO/TC 130/WG 11, Uticaj grafičke tehnologije na životnu sredinu
- ISO/TC 130/WG 12, Završni postupci (grafička dorada)
- ISO/TC 130/WG 13, Zahtevi za ocenjivanje usaglašenosti prilikom štampanja
U Srbiji trenutno nema potrebe, a ni mogućnosti za ovako detaljnom podelom rada i zbog toga će
nacionalna Komisija za grafičku tehnologiju raditi kao jedna grupa stručnjaka, a ukoliko bude bilo
neophodno, radu će se priključivati i drugi eksperti. Članove Komisije u prvom sastavu čine
predstavnici ukupno 11 organizacija i to predstavnici srednjih i visokoškolskih ustanova, kao i
predstavnici štamparija koje se bave različitim vrstama štampanja (rotoštampa, ofset, digitalna…).
Navedeni međunarodni tehnički komitet trenutno ima ukupno 97 objavljenih standarda, a u
pripremi je još 35, od kojih neki čine potpuno nove standarde, dok drugi predstavljaju revizije
477
prethodnih izdanja. U Tabeli 1, radi ilustracije, navedeni su neki od projekata na kojima se trenutno
radi, dok su u Tabeli 2 predstavljeni neki od važnijih objavljenih standarda. Na zvaničnoj internet
stranici Međunarodne organizacije za standardizaciju (https://www.iso.org/committee/52214.html)
može se naći celokupan spisak svih standarda koje je ovaj tehnički komitet doneo i koje će doneti u
skorijoj budućnosti.
Tabela 1. Izabrani aktuelni projekti u međunarodnom tehničkom komitetu ISO/TC 130

Oznaka međunarodnog
Naslov međunarodnog standarda
standarda
Graphic technology — Prints and printing inks — Assessment of
ISO/CD 2836.3
resistance of prints to various agents
ISO/CD 5776 Graphic technology — Symbols for text proof correction
Graphic technology — Safety requirements for graphic technology
ISO/DIS 12643-1
equipment and systems — Part 1: General requirements
Graphic technology — Print quality requirements for printed matter —
ISO/CD TS 15311-1
Part 1: Measurement methods and reporting schema
Graphic technology — Guidelines for schema writers — Template for
ISO/DIS 19301
colour quality management
Graphic Technology — Guidelines for Schema Writers — Part 1:
ISO/CD TS 19303-1
Packaging printing
Graphic technology — File format for quality control and metadata —
ISO/CD 20616-1
Part 1: Print requirements exchange (PRX)
Graphic technology - Environmental statement criteria and
ISO/AWI 22067-1
parameters for printed products — Part 1: Printing of packaging
Image technology colour management — Interoperability conformance
ISO/DTS 23534-1 specification: Architecture for process colour plus spot colour
overprint simulation — Part 1: Colorimetric processing
Tabela 2. Izabrani objavljeni standardi međunarodnog tehničkog komiteta ISO/TC 130

Oznaka međunarodnog
Naslov međunarodnog standarda
standarda
Graphic technology — Colour and transparency of printing ink sets for
ISO 2846-1:2017 four-colour printing — Part 1: Sheet-fed and heat-set web offset
lithographic printing
ISO 12635:2008 Graphic technology — Plates for offset printing — Dimensions
Graphic technology — Prepress digital data exchange — Part 1:
ISO 12640-1:1997
CMYK standard colour image data (CMYK/SCID)
Graphic technology — Process control — Certified reference material
ISO 12645:1998
for opaque area calibration of transmission densitometers
ISO 12646:2015 Graphic technology — Displays for colour proofing — Characteristics
ISO 14298:2013 Graphic technology — Management of security printing processes
ISO 15397:2014 Graphic technology — Communication of graphic paper properties
Graphic technology — Standard object colour spectra database for
ISO/TR 16066:2003
colour reproduction evaluation (SOCS)
Na osnovu iskazanih potreba zainteresovanih strana, kao i dostupnih informacija, nacionalna

Komisija za grafičku tehnologiju je na svojoj 1. sednici usvojila Planove rada za donošenje i
objavljivanje srpskih standarda u 2019. i 2020. godini, a na zvaničnoj stranici Instituta
(https://www.iss.rs/rs/tc/?national_committee_id=201) može se pronaći detaljan spisak ovih
standarda kojih ukupno ima oko 60. Kako je međusobno razumevanje osnova standardizacije, a i
svake struke pojedinačno, članovi Komisije su se složili da je neophodno za početak usvojiti
478
standarde koji utvrđuju terminologiju i definišu osnovne termine u grafičkoj tehnologiji, pa će se tako
do kraja 2019. godine prevesti i usvojiti četiri standarda koji predstavljaju rečnike (Tabela 3).
Takođe, za 2020. godinu predviđeno je usvajanje još 5 standarda na srpskom jeziku koji su
navedeni u Tabeli 4.
Tabela 3. Standardi koji će biti usvojeni na srpskom jeziku do kraja 2019. godine
Oznaka srpskog
standarda Naslov srpskog standarda2
SRPS ISO 12637-1 Grafička tehnologija - Rečnik - Deo 1: Osnovni termini
Grafička tehnologija - Rečnik - Deo 2: Termini o pripremi za
SRPS ISO 12637-2
štampanje
SRPS ISO 12637-3 Grafička tehnologija - Rečnik - Deo 3: Termini o štampanju
SRPS ISO 12637-4 Grafička tehnologija - Rečnik - Deo 4: Termini o završnim procesima
Tabela 4. Standardi koji će biti usvojeni na srpskom jeziku tokom 2020. godine
Oznaka srpskog
standarda Naslov srpskog standarda2
Grafička tehnologija –
Procesna kontrola u izradi višetonskih kolor separacija, probnih otisaka
SRPS ISO 12647-1
i otisaka iz tiraža - Deo 1: Parametri i metode merenja
Grafička tehnologija - Procesna kontrola u izradi višetonskih kolor
SRPS ISO 12647-2 separacija, probnih otisaka i otisaka iz tiraža - Deo 2: Ofset štampa
separacija, probnih otisaka i otisaka iz tiraža - Deo 3: Ofset štampa
SRPS ISO 12647-3
novina bez prinudnog sušenja otiska
separacija, probnih otisaka i otisaka iz tiraža - Deo 4: Rotaciona
SRPS ISO 12647-4
duboka štampa publikacija
SRPS ISO 12647-5 separacija, probnih otisaka i otisaka iz tiraža - Deo 5: Sito štampa
Prema podacima iz Programa rada međunarodnog tehničkog komiteta ISO/TC 130, zbog aktuelne
digitalne revolucije predviđa se opadanje potražnje, pa samim tim i prihoda u vezi sa štampanim
materijalom. Međutim, industrija štampanih medija bori se da ostvari nove mogućnosti kroz primenu
novih digitalnih medija i drugih elektronskih medija, pa će i u budućnosti postojati potreba za
uvođenjem inovacija i standardizaciju novih tehnika, metoda i drugo. Tome ide u prilog i procena da
će se sa povećanjem pismenosti i bruto domaćeg proizvoda u razvijenim zemljama, kao i zemljama
u razvoju, realizovati veliki potencijal novih čitalaca odnosno korisnika [7]. Iz navedenog je jasno da
je velika odgovornost na svima onima koji su uključeni u procese standardizacije, a takođe je i
neophodno da se sve zainteresovane strane što pre uključe u ove procese kako bi se postigao optimalni
nivo uređenosti i povećalo zadovoljstvo korisnika.
3 ZAKLJUČAK
Standardizacija i standardi uopšte, neophodni su u svim sferama života jer su na taj način pojedincima
omogućene podjednake i ravnopravne mogućnosti i šanse na globalnom nivou. Naime, osnovna
prednost primene standarda jeste saradnja među ljudima koji su zainteresovani za istu oblast, razmena
ideja, proizvoda i usluga, kao i potencijalnih mogućnosti unapređenja poslovanja. Ovim se
omoguća-va i podstiče rast i razvoj svih onih koji žele da idu u korak sa vremenom.
2
Navedeni naslovi na srpskom jeziku ne predstavljuju definitivne, formalno usvojene naslove i podložni su promenama.
479
Harmonizacijom srpskih standarda sa evropskim i međunarodnim ostvaruju se preduslovi za
usaglašen tehnički pristup u razvoju i daljem unapređivanju proizvodnje, postizanju većeg kvaliteta
proizvoda i njegovom daljem prometu [5]. S tim u vezi, a u skladu sa razvojnim trendovima u
grafičkoj industriji i novoj digitalnoj eri neophodno je pratiti razvoj novih standarda i usaglašavati
domaće poslovanje u skladu sa istim.
Jedan od narednih koraka koje treba preduzeti ka unapređivanju standardizacije iz oblasti grafičke
tehnologije na nacionalnom nivou jeste bolja edukacija domaćih stručnjaka o procesima
standardizacije kako bi se podstaklo njihovo što aktivnije uključivanje u procese razvoja većeg broja
nacionalnih standarda, jer su upravo stručnjaci ti koji imaju dovoljno znanja i veština koje se mogu
objediniti i usaglasiti, a nakon toga pretočiti u standard. Takođe, aktivnim učestvovanjem
kompetentnih domaćih stručnjaka u procesima razvoja međunarodnih standarda biće dat doprinos
razvoju standarda na globalnom nivou.
LITERATURA
[1] Zakon o standardizaciji, Službeni glasnik Republike Srbije br. 36/2009 i 46/2015
[2] Institut za standardizaciju Srbije, 2019. Lista komisija za standarde i srodne dokumente. [Internet]
Dostupno na: https://www.iss.rs/rs/tc/ (Pristup 07.10.2019.)
[3] International Organization for standardization, 2015. ISO membership manual. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2DvJ66y (Pristup: 07.10.2019.)
[4] Institut za standardizaciju Srbije, 2018. Strateški plan donošenja standarda u Republici Srbiji za period
2019. - 2021. godina. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2qQKLRD (Pristup: 07.10.2019.)
[5] Institut za standardizaciju Srbije, 2019. Program rada Komisije KS H042
[6] Institut za standardizaciju Srbije, 2018. Interna pravila standardizacije – Deo 1: Donošenje, objavljivanje,
održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2DA7WSS (Pristup: 07.10.2019.)
[7] International Organization for standardization, 2006, Business Plan ISO/TC 130. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2szrxjU (Pristup: 07.10.2019.)
480
EKSTERNA REVIZIJA U FUNKCIJI UPRAVLJANJA POSLOVNIM RIZICIMA I
KONTINUITETOM POSLOVANJA
Miodrag Radivojević1, Fakultet za poslovne studije i pravo,Univerzitet ’’Union – Nikola Tesla’’, Beograd
Branko Tešanović2, Fakultet za poslovne studije i pravo,Univerzitet ’’Union – Nikola Tesla’’, Beograd
Apstrakt: Veoma često se postavlja pitanje Čemu revizija služi ? ili Zašto je potrebna revizija ?
Revizija nije besplatna. Nastala je u vremenu posle industrijske revolucije, kada je došlo do
razdvajanja funkcije vlasnika od funkcije menadžera. Od tog trenutka dolazi do pojave sukoba
interesa imajući u vidu da jedno lice nije bilo i vlasnik i onaj koji rukovodi privrednim subjektom.
Menadžeri uvek imaju više informacija o poslovanju privrednog subjekta od samih vlasnika, iz
razloga što oni sastavljaju finansijske izveštaje a na upravljačkim skupštinama, upoznaju vlasnike
samo o rezultatima poslovanja. I upravo iz tih razloga se ogleda potreba angažovanja nezavisnih
revizora, koji će prezentovati stručno mišljenje o tome da li su finansijski izveštaji, koji se podnose
vlasnicima istiniti i objektivni. U suprotnom, menadžeri mogu uticati na modifikovanje finansijskih
izveštaja u skladu sa svojim interesima. Posledica svega ogleda se u sumnji korisnika informacija u
tačnost informacija u računovodstvenim izveštajima. S obzirom da korisnici finansijskih izveštaja
nemaju direktan pristup računovodstvenim podacima, neophodno je angažovati nezavisnog
revizora, koji treba da obavesti korisnike da li su finansijski izveštaji tačni i potpisani. Odluke koje
se donose na osnovu pogrešnih informacija mogu imati dalekosežne ekonomske posledice za
njihove donosioce. Zato je važna eksterna verifikacija svih izveštaja, jer ona potvrđuje i istinitost i
objektivnost izveštaja i na taj način povećava sigurnost i poverenje korisnika izveštaja.
Ključne reči: Revizija, industrijska revolucija, finansijski izveštaj, menadžer, vlasnik kapitala
EXTERNAL AUDIT IN THE FUNCTION OF MANAGEMENT OF BUSINESS

RISKS AND CONTINUITY OF BUSINESS
Abstract: Very often the question arises: What is the revision? or Why is an audit needed? Revision
is not free. It was created in the aftermath of the industrial revolution, when the function of the
owner was separated from the function of the manager. From that moment on, there is a conflict of
interest taking into account that one person was neither the owner nor the one who manages the
business entity. Managers always have more information about the business of the business than the
owners themselves, because they compile financial statements and at management assemblies, they
only know the owners about the results of the business. And it is precisely for these reasons that the
need for engaging independent auditors is presented, which will present an expert opinion on
whether the financial statements, which are submitted to the owners, are true and objective.
Otherwise, managers may influence the modification of financial statements in accordance with
their own interests. The result of everything is reflected in the suspicion of information users about
the accuracy of information in the accounting reports. Since users of financial statements do not
have direct access to accounting data, it is necessary to hire an independent auditor, who should
inform the users whether the financial statements are accurate and signed. Decisions made on the
1
radivojevic841@gmail.com
2
branko.tesanovic@fpsp.edu.rs
481
basis of erroneous information may have far-reaching economic consequences for their
beneficiaries. That is why external verification of all reports is important because it confirms both
the truthfulness and objectivity of the report and in that way increases the security and confidence
of the users of the report.
Keywords: Audit, industrial revolution, financial report, manager, owner of capital.
1. ULOGA REVIZIJE U TRŽIŠNOJ PRIVREDI
Uobičajeno se ističe da je tržište vrlo objektivan instrument koji ne oprašta pogrešne poslovne
odluke. Svaka moguća pogrešna odluka ima svoju cenu koja se na tržištu mora platiti. Upravo zbog
toga, da bi se izbegle pogrešne poslovne odluke, upravljanje mora biti utemeljeno na realnim i
istinitim informacijama. U vezi s tim, nameće se pitanje koja je uloga revizije u tržišnoj privredi, ko
su korisnici finansijskih izveštaja i revizorskih izveštaja. Uloga revizije ogleda se u sledećem:
 Zaštiti interesa vlasnika kapitala,
 Stvaranju realne i objektivne informacijske podloge za upravljanje i
 Pomoći u pribavljanju dodatnog kapitala smanjenjem rizika ulaganja.
Poznato je da do razvoja revizije, u pravom smislu te reči, dolazi tek kada je funkcija vlasništva
razdvojena od funkcije upravljanja. U tom kontekstu uloga revizije se razmatra sa aspekta zaštite
interesa vlasnika kapitala. Vlasnici kapitala često puta ne poznaju računovodstvenu problematiku do
te mere da mogu sami proceniti jesu li finansijski izveštaji objektivni i istiniti, odnosno da li su
uvažene one računovodstvene politike koje štite njihove interese, te iz tog razloga su spremni da
angažuju revizora koji će uz adekvatnu naknadu obaviti taj posao za vlasnika kapitala. Pored toga
činjenica je i to da samo prisustvo revizora u privrednom subjektu često puta onemogućava ili
otežava različite malverzacije i prevare koje bi išle na štetu vlasnika kapitala.
U kontekstu zaštite vlasnika kapitala, kao korisnike finansijskih izveštaja i revizorskih izveštaja,
potrebno je istaći sadašnje i potencijalne kreditore i investitore. Bez istinitih i verodostojnih
finansijskih izveštaja nije moguće oceniti opravdanost finansijskih ulaganja u neki projekat,
odnosno privredni subjekt. Prema tome, ovde se uloga revizije ogleda u obezbeđenju verodostojnih
i tačnih informacija, kao dobre podloge za donošenje poslovnih odluka.
U savremenim uslovima privređivanja, koje između ostalog, karakteriše postojanje velikih
korporacjia, uloga revizije je sve značajnija. zbog veličine korporacija, top menadžment informacije
koje su potrebne za upravljanje ne može dobiti iz prve ruke, već preko čitavog niza posrednika. Ta
činjenica u osnovi povećava rizik prijema nepouzdane informacije. Značajan korisnik finansijskih
izveštaja i izveštaja revizije jesu poslovni partneri i javnost. Svaki privredni subjekt pre
uspostavljanja poslovne veze sa novim partnerom želi upoznati poslovanje tog partnera, i u tom
kontekstu se uobičajeno govori o oceni boniteta. Navedeno je da je i javnost značajan korisnik
revizijskih usluga. Tu se pre svega misli na vezu poverenja između ljudi u privrednom subjektu i
van privrednog subjekta.
Uloga revizije je značajna i kao pomoć u pribavljanju dodatnog kapitala. Teško je verovati da će
neko uložiti svoj kapital u privredni subjekt o kome nema relevantnih informacija.
U savremenim uslovima privređivanja revizija ima poseban značaj. To najbolje potvrđuje brz
razvoj, posebno tokom prošlog veka koji se manifetuje kroz rast broja firmi za reviziju, rasta broja
zaposlenih i širenja delokruga rada revizora. Tržište kapitala ne bi moglo funkcionisati da ne postoji
poverenje u rad revizora. Znači, bilo bi dovedeno u pitanje funkcionisanje privrede na globalnom
nivou da nije tako važne institucije i profesije kao što je revizor. Razvoj privrede doveo je do pojave
velikih poslovnih sistema koji imaju mnogo vlasnika, najčešće akcionara.
I vlasnici i država imaju potrebu i zainteresovani su da budu upoznati sa odgovorima na sledeća
pitanja:
 Da li privredni subjekt posluje stabilno i da li ima budućnost (going conncern) ?
 Da li su u privrednom subjektu preduzete sve neophodne mere da se spreči nastajanje
pronevera i prevara?
 Da li se privrednim subjektom upravlja na odgovarajući način ?
482
 Da li je informaciona baza privrednog subjekta istinita, autentična i zaštićena ?
 Da li direktori raspolažu sa pouzdanim i adekvatnim informacijama za donošenje odluka ?
 Postoji li adekvatna kontrola ?
 Ima li privredni subjekt slabosti koje ga mogu uzdrmati ili dovesti u krizu ?
Navedeno je neophodno, iz razloga jer je nerealno očekivati da menadžment potpuno nepristrasno i

objektivno priprema finansijske izveštaje. Finansijski izveštaji vrednuju efikasnost kojom
menadžment obavlja svoje poslove, dužnosti i stvara obaveze. S tim u vezi nameće se potreba za
nezavisnom revizijom i revizorima, odnosno nameće se potreba za revizorskim uslugama i
postavljanje eksternog revizora kao aktivnog učesnika tržišne ekonomije. Naime u tržišnoj
ekonomiji zbog nesigurnosti i poverenja koji vladaju između interesno uticajnih grupacija, kao i
zbog složenosti tržišnih mehanizama, potrebno je imati nadzorne mehanizme kako bi se osiguralo
efikasno funkcionisanje i upotreba resursa na bazi tržišno uspostavljenih principa.
Revizija je jedna od nezavisnih provera finansijskih informacija, kojom se osigurava da subjekt
revizije veruje u delovanje i rad revizora. Uspešno izvršavanje revizije kao usluge zavisi od
odgovornosti i visokih ovlašćenja zaposlenih, privrženosti firmi, kulturi organizacije, obrazovanja i
osposobljavanja, adekvatnog nagrađivanja, liderstva i poslovne etike. Tokom vremena revizori su
razvili veoma bogat portfelj svojih usluga, a koje se odnose na celo područje produkovanja
finansijskih informacija i njihove upotrebe za različite svrhe. Oni idu i preko toga, nastoje da
pokriju ukupno područje upravljanja poslovnim sistemima, težeći ka konsultantstvu koje šire i
praktikuju u sve većoj meri.
Takođe, treba istaći da primarna uloga revizije nije sankcija, već je preventivna i usmerena na
unapređenje rada subjekta revizije, a za slučaj daljeg nezakonitog rada mera je sadržana u
funkcionalnoj povezanosti sa drugom vrstom kontrole političko – parlamentarnom.
2. REVIZIJA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA I REVIZIJA POSLOVANJA
Revizija finansijskih izveštaja je postupak ispitivanja i ocenjivanja realnosti i objektivnosti

finansijskih izveštaja tj. istinitosti i fer prikaza sadržanih u finansijskim izveštajima. Kriterijumi za
ocenu realnosti i objektivnosti finansijskih izveštaja su zakonski propisi, računovodstvena načela i
standardi, a sam postupak ocene sprovodi se u skladu sa revizijskim standardima.
Revizija poslovanja predstavlja ispitivanje i ocenu celokupnog poslovanja jednog privrednog
subjekta (ili jednog dela poslovanja) sa ciljem da se unapredi poslovanje tog subjekta i poveća
uspešnost poslovanja, odnosno da se poveća rentabilnost.
Eksterna revizija u funkciji revizije finansijskih izveštaja i revizije finansijskog poslovanja ne može
otkrtiti sve greške i sve nepravilnosti u poslovanju nekog privrednog subjekta. Sprečavanje i
otkrivanje grešaka i nepravilnosti nije u nadležnosti revizora, već je ova aktivnost isključivo
prevashodna aktivnost upravnog dela organizacije. Ukoliko se desi da se nepravilnosti uoče kasnije,
revizor će se smatrati odgovornim samo za vršenje odgovarajuće revizije u skladu sa standardima
obavljanja revizije. U samoj prirodi revizije jeste da samo neke greške (samo one manje) mogu da
promaknu revizorovoj pažnji. Na primer, kod vršenja revizije kod nekog privrednog subjekta
revizor može dati samo razumno uveravanje da su izveštaji pouzdani. To znači da ni revizor ni
čitalac izveštaja o reviziji ne treba da veruju da je takvo mišljenje apsolutna garancija da nema
materijalnih grešaka u izveštajima.
Revizori mogu vršiti reviziju samo onoga što vide, te iz tog razloga moraju imati pristup svim
podacima i evidencijama. Ukoliko Uprava privrednog subjekta koji je podvrgnut reviziji, vodi
određene tajne i skrivene evidencije o pitanjima koja su od ključnog značaja za reviziju o kojima se
revizoru uskraćuje pristup, revizija neće biti verodostojna niti ovakvu reviziju treba sprovoditi.
Međutim revizori mogu naići i na situacije u kojima je pristup ograničen ili uskraćen u očitom
pokušaju da se izbegne otkrivanje nelegalnih, korupcijskih ili politički neugodnih aktivnosti. U
takvim okolnostima, revizori treba da prijave činjenice drugima, recimo parlamentu, koji mogu biti
u mogućnosti da olakšaju potrebni pristup ili preduzmu druge prikladne mere.
483
3. KOMERCIJALNA (EKSTERNA) REVIZIJA
Komercijalna revizija je uobičajeni termin za eksternu, stručnu i nezavisnu reviziju. Poslovi ove
revizije obavljaju se na temelju ugovora koji se između obveznika revizije i revizorske firme
(društva za reviziju) zaključuje u pisanom obliku za svaku godinu. Tim ugovorom se regulišu
međusobni odnosi i uslovi plaćanja. Podrazume se da revizorska firma ispunjava propisane uslove
tj. da je formirana u skladu sa zakonskim propisima i da obavlja reviziju u skladu sa utvrđenim
načelima i standardima revizije i kodeksom profesionalne etike.
Revizorske firme posluju na komercijalnoj bazi i u tom smislu se nazivaju komercijalnim. Osim
revizije mogu se baviti i drugim poslovima, ali ne mogu istovremeno u istoj organizaciji sprovoditi
reviziju i obavljati neke druge poslove (npr. pružati savetodavne usluge u pogledu poslovanja
organizacije).
Međutim, važno je naglasiti da se komercijalna revizija najčešće odnosi na reviziju finansijskih
izveštaja i u tom kontekstu vrlo je značajno pitanje revizijskog rizika. ’’Revizijski rizik’’ znači
rizik da revizor izrazi neodgovarajuće mišljenje kada su finansijski izveštaji značajno pogrešno
prikazani. Revizijski rizik se satoji od tri dela i to:
 Inherentnog rizika,
 Kontrolnog rizika i
 Rizika neotkrivanja.
Obeležje komercijalnosti ove vrste revizije, proizilazi, pre svega iz ugovorene naknade za
obavljanje revizije, ali i materijalne odgovornosti za moguću učinjenu štetu koja može proizaći iz
revizijskog rizika.
4. ZAKLJUČAK
U skladu sa odredbama poglavlja 32. ’’Finansijski nadzor’’ u pristupnim pregovorima Republike

Srbije da postane punopravna članica Evropske Unije (EU), delegacija EU je 17. oktobra 2013.
godine i zvršila ’’Analitički pregled zakonodavstva’’ odnosno eksplanatorni skrining i sagledavanje
trenutne situacije u finansijskom nadzoru i kontroli u trošenju javnih finansija u Republici Srbiji, a
26. novembra 2013. godine realizovan je bilateralni skrinig EU i Vlade Republike Srbije. Izveštaj o
skriningu dat je 28. maja 2014. godine a pregovori o ovom poglavlju su otvoreni 14. decembra
2015. godine i još uvek nisu zatvoreni.
U cilju unapređenja stanja po pitanju finansijskog nadzora nad javnim finansijama u Republici
Srbiji Vlada Republike Srbije oformila je Centralnu jedinicu za harmonizaciju finansijskog
upravljanja i kontrole i unutrašnje revizije u javnom sektoru. Za zakonito i uspešno funkcionisanje
javnog sektora od posebnog je značaja postojanje institucionalne stručne i nezavisne eksterne
revizije i kontrole raspolaganja javnim finansijama i državnom imovinom. Oformljena je Državna
Revizorska Institucija koja vrši eksternu kontrolu i reviziju poslovanja organa u javnom sektoru i
direktno je odgovorna Narodnoj Skupštini Republike Srbije.
Paralelno sa javnim sektorom i u privatnom sektoru postoji potreba za kvalitetnom eksternom
revizijom poslovanja privrednih subjekata jer se time postiže bolja poslovna klima, imajući i vidu
da se Republika Srbija mora približavati razvijenim tržišnim privredama zapadnih demokratija kada
je u pitanju i javni i privatni sektor. Doprinos revizije je nemerljivo veliki jer će ona verifikacijom
finansijskih izveštaja doprineti da se donesu kvalitetnije poslovne odluke, vratiće poverenje u
revizorsku struku, kao jednu polugu upravljanja poslovnim subjektima koja može predvideti
kretanja na tržištu i sprečiti berzanske krahove a u globalu može doprineti da se spreče velike
recesije na tržištu.
Kvalitetna revizija će pomoći i u pribavljanju direktnih stranih investicija, jer kada strani investitori
budu uvereni da se revizija poslovanja u Republici Srbiji realizuje na isti demokratski i uređen
način kao i u njihovim zemljama, neće biti prepreka da oni svoj kapital ulože u našoj zemlji.
Revizija ne postoji sama za sebe, nego je ona sredstvo da pomogne upravnoj funkciji i da ukaže na
484
eventualne neregularnosti u poslovanju i ima za cilj da otkriva odstupanje od principa legalnosti,
efikasnosti, efektivnosti i ekonomičnosti u poslovanju privrednih subjekata.
Upravni organi u privrednim subjektima treba da omoguće revizorima pristup svim relevantnim
informacijama i podacima o poslovanju firme jer samo na taj način revizor može dati kvalitetnu
informaciju o poslovanju predmetnog privrednog subjekta. Potrebno je da iskoriste izveštaje
revizora kao sredstvo da unaprede stanje u svojim preduzećima i otklone nezakonitosti,
neregularnosti i nepravilnosti u poslovanju. Pored toga i revizori treba da se pridržavaju revizorskih
standarda u radu i revizorskih kodeksa, kao i opštih normi i načela računovodstvene prakse koja se
odlikuje kodeksom časti, poštenja, moralnih normi i principa.
LITERATURA
[1] Tešanović B.: Ekonomija logistike odbrane, Medija centar, Beograd, (2014)
[2] Andrić М.: Revizija računovodstvenih izveštaja, 3. Izdanje, Subotica, (2002)
[3] Andrić М.: Revizija računovodstvenih izveštaja, 4. Izdanje, Subotica, (2004)
[4] Andrić, М., Krsmanović, B., Jakšić, D.: Revizija teorija i praksa, Ekonomski fakultet, Subotica, (2004)
[5] Arens, A.A., Loebbecke, J.K.: Auditing – An Integrated Approach, Prentice Hall, New Jersey, (1997)
[6] Bogićević, М.: ''Monitoring – komponenta sistema internih kontrola'', Bilten Udruženja internih
revizora Srbije, broj 2.(2008)
[7] Čalija, N.: Državna revizija i njeno institucionalno uređenje'', 36 simpozijum СРРС, Beograd, (2005)
[8] Јovanović, М., Todorović, Ј., i dr.: Finansijska teorija i politika, Ekonomski fakultet, Niš, (2003)
[9] Jokić, D.: Trgovačko preduzetništvo, Grafičar, Užice, (2004)
[10] Milojević, D.: Revizija finansijskih izveštaja, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, (2006)
[11] Milunović, M.: Perspektive razvoja interne revizije u Srbiji, Doktorska disertacija, Megatrend uni-
verzitet, Beograd, (2011)
[12] Carmichael, D.R., Wilingham, J.J.: Perspectives auditing, McGraw Hill Book Company, New York,
(1998)
[13] Boynton, W.C., Kell, W.G.: Modern Auditing, John Wiley&Sons, New York, Chichester, (2001)
485
NOVA KULTURA ZA UPRAVLJANJE KVALITETOM
U ERI ČETVRTE INDUSTRIJSKE REVOLUCIJE
Nikola Radić1, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd

Vlado Radić2, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd
Apstrakt: Dolazak četvrte industrijske revolucije menja skoro sve aspekte ljudskog života,
uključujući kulturu kvaliteta i upravljanja kvalitetom u industriji. Moglo bi se pomisliti da bi
ubrzanje tehnološkog rasta automatski rezultiralo poboljšanjem kvaliteta proizvodnje, ali izgleda
da je u mnogim slučajevima suprotno.Za proizvođače postoji mnogo faktora koji su izazovniji nego
ikadada bi održali visok nivo kvaliteta proizvodnje. Današnji proizvodi su složeni, često uključuju
ili se integrišu sa softverom, a visokokonkurentna priroda proizvodnog sektora znači da je vremedo
izlaska proizvoda na tržište mnogo kraće. Menadžeri su svesni ove pojave, pa veći kvalitet treba da
bude glavni prioritet mnogih kompanija. Budući da "Industrija 4.0" ima ogroman uticaj na
proizvodnju, prirodno je da se nove metodologije koriste za ispunjavanje novih zahteva kvaliteta.
Tako je nastao termin "Kvalitet 4.0", koji se koristi da opiše novi fokus u industriji.
Ključne reči:četvrta industrijska revolucija, Industrija 4.0, kvalitet, Kvalitet 4.0, kultura kvaliteta
A NEW QUALITY MANAGEMENT CULTURE IN THE ERA OF THE FOURTH

INDUSTRIAL REVOLUTION
Abstract: The arrival of the fourth industrial revolution is changing almost all aspects of human
life, including a culture of quality and quality management in the industry. One might think that
accelerating technological growth would automatically result in improved production quality, but
in many cases, it seems to be the opposite.There are many factors for the manufacturers which are
more challenging than ever in order to maintain high quality of the production. Contemporary
products are complex, they often include or are integrated with software, and the highly competitive
nature of manufacturing sector means that the time until product release is much shorter. Managers
are aware of this phenomenon, so higher quality should be a top priority for many companies.
Since “Industry 4.0” has a huge impact on the production, it is natural for new methodologies to be
used in meeting new quality demands. That is how the term “Quality 4.0” originated, it is used to
describe a new focus in the industry.
Keywords: fourth industrial revolution, Industry 4.0, quality, Quality 4.0, quality culture
1. UVOD
Nalazimo se usred onoga što neki nazivaju "Industrija 4.0" ili četvrta industrijska revolucija.
Tehnološki napredak u oblastima kao što su podaci (Data), analitika (Analytics), saradnja
(Collaboration), prilagodljivost (Scalability) i povezanost (Connectivity) pokreće ne samo
inovacije, nego i radikalne promene u proizvodnji i isporuci proizvoda i usluga. Razvoj tehnologija
poput veštačke inteligencije (Artificial Intelligence) i mašinskog učenja (Machine Learning),
1
bra.radici@hotmail.com
2
vlado.radic@vektor.net
486
velikih podataka (Big Data), računarstva u oblaku (Cloud Computing), proširene i virtuelne
stvarnosti (Augmented and Virtual Reality), novih materijala, 3D štampe i interneta stvari (Internet
of Things) prisutne su ne samo kao prilika, već i potreba da se preduzeća prilagode novoj
industrijskoj stvarnosti. Neizbežno je da će ova tehnološka pomeranja rezultirati seizmičkom
transformacijom u načinu na koji mnoge organizacije svakodnevno posluju. Ovo će zahtevati
promenu kulture koja će uticati na radnu snagu i liderstvo i ući u faktore poput inovacije proizvoda,
efikasnosti proizvodnje, performansi lanca snabdevanja, usaglašenosti i, naravno, kvaliteta. Osnova
koncepta "Kvaliteta 4.0" je usklađivanje prakse upravljanja kvalitetom sa mogućnostima "Industrije
4.0", kako bi se pomoglo organizacijama da se usmere ka izvrsnosti poslovanja. Kvalitet je jedna od
najvećih briga većine proizvođača, jer krajnji kupci zahtevaju kvalitetne proizvode, pa nema
tolerancije za isporuku bilo čega osim kvalitetnog proizvoda. S tim u veyi, industrijski internet
stvari (Industrial Internet of Things, IIoT) omogućava kompanijama da koriste više podataka nego
ikada ranije, a rukovodiocima uvid u vrednost kvaliteta kao poslovne strategije.
2. ČETVRTA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA – UTICAJI POSLEDICE
Prva industrijska revolucija, koja je započela u Engleskoj krajem 18. veka, uvela je mehanizovanu
proizvodnju i pogon na vodu i paru. Druga, koja je započela u Sjedinjenim Državama početkom 20.
veka, uvela je električnu energiju i proces masovne proizvodnje. Treća, koja je takođe počela u
Sjedinjenim Državama sredinom 20. veka, uvela je računare i digitalizaciju tehnologije. Četvrtu,
koja je započela početkom 21. veka, karakteriše konvergencija fizičkih i kibernetskih tehnologija da
bi se ostvarila inteligentna digitalna transformacija.
Četvrta industrijska revolucija bila je centralna tema Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u
Davosu 2016. godine. Klaus Schwab [7] u svom eseju napomenuo je da "stojimo na ivici
tehnološke revolucije koja će u osnovi izmeniti način na koji živimo, radimo i odnosimo se jedni
prema drugima". Schwab [8] je, takođe, objasnio istorijski kontekst i trendove te revolucije: "Sada
živimo u svetu u kojem su milijarde ljudi povezani mobilnim uređajima sa neograničenim
pristupom znanju uz pomoć novih tehnologija, kao što su veštačka inteligencija, veliki podaci,
robotika, internet stvari, autonomna vozila, biotehnologija, kvantno računanje i još mnogo toga".
Četvrta industrijska revolucija ima značajan uticaj na svakodnevni život ljudi i definitivno će
promeniti budućnost poslovanja. U izveštaju "Budućnost radnih mesta" objavljenom na WEF 2016.
godine [11] pominje se da će se "pojaviti nove kategorije poslova, koji će delimično ili u potpunosti
zameniti druge. Skup veština potrebnih za stara i nova zanimanja promeniće se u većini industrija i
transformisati način kako i gde ljudi rade". U eri četvrte industrijske revolucije bićemo svedoci
velikih promena u oblastima dizajna, proizvodnje, marketinga, prodaje i sistema isporuke. Ova
revolucija ima četiri glavne karakteristike:
1) homo sapiens evoluira u "phono sapiens" sa pametnim telefonima koji dominiraju u
većini oblasti poslovnih aktivnosti u industriji,
2) generisanje znanja može se ostvariti prikupljanjem, klasifikacijom i analizom velikih
skupova podataka, tzv. Big Data,
3) softver zasnovan na veštačkoj inteligenciji postaje konkurentan ljudskoj inteligenciji, pri
čemu roboti zamenjuju mnoge rutinske poslove koje obavljaju ljudi,
4) realizovaće se masovna kastomizacija i personalizacija proizvodnje.
"Phono sapiens" je drugo ime za ljude koji ne mogu da žive bez pametnih telefona. Ovu frazu prvi
put je 2015. godine skovao časopis The Economist [10], koji je tada istakao da su "pametni telefoni
prodrli u svaki aspekt svakodnevnog života, a da će do 2020. godine 80 odsto odrasle
populacijeimati pametni telefon".
Da bi išle u susret ovoj revoluciji, mnoge zemlje pripremaju i sprovode nacionalne industrijske
strategije. Nemačka je, na primer, pokrenula "Industriju 4.0", plan za promociju automatizacije i
razmene podataka u proizvodnim tehnologijama, uključujući sajber-fizičke sisteme, internet stvari i
računarsto u oblaku. Sjedinjene Države su usvojile "Nacionalni strateški plan za naprednu
proizvodnju" kako bi vodile savezne programe i aktivnosti za podršku naprednim proizvodnim
487
istraživanjima i razvoju. Kina je ozvaničila projekat "China Manufacturing 2025" kroz koji se
planira transformacija zemljeiz proizvođača kvantiteta u proizvođača kvaliteta. Koreja je uvela
program "Manufacturing Industry Innovation 3.0", koji ubrzava konvergenciju u proizvodnom
sektoru i postavlja temelje za inovacije u industriji.
3. NOVA KULTURA KVALITETA I MENADŽMENT KVALITETOM
Brojne studije govore o kvalitetu i upravljanju kvalitetom u četvrtoj industrijskoj revoluciji.

Sangeeta i Sharma [6] analizirali su probleme kvaliteta sa rezultatima analitike Big Data. Foidl i
Felderer [2] suproučavali izazove "Industrije 4.0" (Industry 4.0)koji pružaju obećavajuće
mogućnosti za upravljanje kvalitetom. Brettel i dr. [1] govore o interakciji između ljudi i mašina
putem sajber-fizičkih sistema i masovne kastomizacije (proces isporuke roba i usluga za
širokotržište koje su modifikovane da bi zadovoljile specifične potrebe kupca). Kim i dr. [4] imaju
na umu izazov maksimiranja kvaliteta prikupljenih informacija kako bi se zadovoljile potrebe za
IoT aplikacijama u realnom vremenu. Tuertmann [9] zaključuje da je podacima-vođen dizajn
inteligentnog upravljanjaotkazima (defektima, kvarovima) neizbežan zbog povezanosti mašina i
novih izvora žalbi kupaca.
Nema sumnje da će se koncept kvaliteta u četvrtoj industrijskoj revoluciji proširiti i na kvalitet
usluga, jer su masovna kastomizacija i personalizovana proizvodnja postali mogući. Umesto
kvaliteta proizvoda, veći naglasak biće na dizajnu, bezbednostii kvalitetu usluga. Konkretno,
kvalitet dizajna postaće važan koliko i kvalitet proizvodnje, jer dizajn uveliko utiče na zadovoljstvo
kupaca. Kako ljudska bića postaju "phono sapiensi", brzina svega postaće najvažniji faktor
kvaliteta. Nakon identifikacije zahteva kupaca, brza proizvodnja je možda najvažniji faktor za
kompaniju da ispuni te zahteve i opstane. Na kraju, kvalitet usluge i kvalitet brenda, povezani sa
kulturom i ličnim zadovoljstvom kupaca, imaće najveću vrednost.
Novi koncept kvaliteta uticaće ne samo na njegov obuhvat, već i na ciljeve inicijativa za kvalitet.
Industrijske revolucije rezultuju strateškim promenama produktivnosti i kvaliteta i kako one
napreduju, ljudi postupno poboljšavaju svoje fizičke, intelektualne i instinktivne sposobnosti.
Tokom druge industrijske revolucije, na primer, ljudi su "uživali" u automatizaciji pomoću koje je
postala moguća masovna proizvodnja da bise zadovoljila drastično rastuća tražnja za robnim
proizvodima. Računarska tehnologija treće industrijske revolucije radikalno je inovirala oblasti
(polja) memorije, računarstva i razmene znanja, dok četvrta industrijska revolucija predviđa
psihološko ponašanje ljudi i obezbeđuje brze odgovore za masovnu kastomizaciju.
Takođe, ciljevi kvalitetasu se razvijali prema fazama industrijalizacije, pa je primetan niz strateških
ciljeva kvaliteta koji napreduju prema kontroli kvaliteta, obezbeđenju kvaliteta, upravljanju
kvalitetom i, na kraju, odgovornošću za kvalitet (Quality Responsibility). Sa inovativnim
tehnologijama za povezivanje i "pametnim" računarstvom, povećava se mogućnost praćenja
kvaliteta posvim karakteristikama proizvoda i usluga. "Industrija 4.0" možda neće generisati
savršene proizvode i usluge, ali trebalo bi da posluži kao prilika za kretanje ka skoro savršenom
odgovoru na očekivanja kupaca.
4. KVALITET 4.0: NOVE PERSPEKTIVE I VIŠE OD TEHNOLOGIJE
"Kvalitet 4.0" je termin koje se odnosi na postizanje izvrsnosti u vremenima disruptivne digitalne
transformacije. Potiče iz "Industrije 4.0"– termina nastalog na sajmu u Hanoveru, 2011. godine [3].
Taj događaj naglasio je rastuću inteligenciju i međusobnu povezanost pametnih proizvodnih
sistema. Odrazio se na najnovije tehnološke inovacije, svrstavajući ih u istorijski kontekst i prateći
razvoj ključnih tehnologija od 1700-ih do danas. WEF se snažno zainteresovao za ove promene i
2015. godine pokrenuta je "Inicijativa za digitalnu transformaciju" radi koordinacije istraživanja
koja bi pomogla u predviđanju efekata ovih promena na poslovanje i društvo u celini.
Prva industrijska revolucija oličena je u tri radikalne promene: razvoj parnih mašina, prelazsa
ručnih proizvodnih metoda na mašinske i preseljenje u gradove ljudi koji su bili poljoprivrednici.
488
Tokom druge industrijske revolucije, proizvodna linija i masovna proizvodnja drastično su smanjili
troškove potrošnih i industrijskih proizvoda. Treća industrijska revolucija jedva da je bila
revolucija, jer su elektronika i upravljački sistemi postepeno prodirali u proizvodnju,
omogućavajući veću fleksibilnost i sofisticiranije proizvode uz znatno niže troškove. Trenutno se
oko nas događa četvrta industrijska revolucija i ona proširuje digitalni uticaj treće revolucije.
Četvrta industrijska revolucija povezuje ljude, mašine i podatke na nove načine, demokratizuje
tehnologije koje su dosad bile dostupne samo malom broju specijalista i podstiče transformativne
sposobnosti poput onih u analitici, nauci o materijalima i povezanosti. Ove tehnologije su važne za
kvalitet jer omogućavaju transformaciju kulture, liderstva, saradnje i usaglašenosti.
"Kvalitet 4.0", kao i "Industrija 4.0", nije termin zatvorenog tipa koji definiše samo jednu
tehnologiju ili aktivnost. Umesto toga, "Kvalitet 4.0" opisuje novi pristup proizvodnji, pri čemu se
proizvodnja ne procenjuje samo na osnovu izlaznih rezultata i troškova, već na osnovu kvaliteta
proizvoda, kvaliteta procesa i kvaliteta pruženih usluga u vezi s proizvodom. Oznaka "4.0"ukazuje
na "Industriju 4.0" i tehnologije povezane s njom– industrijski internet stvari, digitalni blizanci
(Digital Twin), veštačka inteligencija u obliku algoritama mašinskog učenja i veštačkih neuronskih
mrežai dr.Sve te tehnologije mogu se iskoristiti za poboljšanje kvaliteta.
"Kvalitet 4.0" je još uvek u ranoj fazi usvajanja, jer se većina proizvodnih kompanija još uvek
oslanja na tradicionalne metode ocenjivanja kvaliteta, koje u mnogim slučajevima više nisu
relevantne za sadašnje proizvode. Međutim, kompanije koje ne zauzmu inovativni stav u pogledu
kvaliteta za sadašnje i nove proizvodne procese, teško da će preživeti, a kamoli biti vodeće na
budućim tržištima. Suština je da na pitanja kvaliteta kompanije troše mnogo novca i stoga utiču na
potencijalnu dugotrajnost proizvodnih operacija, naročito na tržištu koje se menja i konkurentnije je
nego ikad. Kao što je slučaj sa "Fabrikom 4.0" (Factory 4.0), "Kvalitet 4.0" omogućava da
proizvodno okruženje srednjih i malih preduzeća iskoristi novu tehnologiju i postigne napredak u
efikasnosti proizvodnje i boljem ispunjenju zahteva kupaca.
Današnji proizvođači suočavaju se sa brojnim izazovima vezanim za kvalitet [2, 3]:
– održavanje visokog nivoa kvaliteta zbog visokih očekivanja i promene zahteva kupaca,
– alokacija resursa za inovacije i istraživanje novih metoda unapređenja kvaliteta,
– usklađivanje promena sa zakonskom regulativom,
– agilnost – povećana tražnja za raznolikošću proizvoda zahteva istovremeni radna više proizvoda
(faze razvoja i proizvodnje),
– globalna standardizacija – kompanije koje organizuju proizvodnju na većem broju lokacija
moraju ponuditi konzistentan kvalitet bez obzira na razlike u lokalnim sirovinama i uslovima
proizvodnje.
"Industrija 4.0", zajedno sa paketom moćnih alata, kao što su prediktivni kvalitet i održavanje,
daljinski monitoring i digitalni blizanci, omogućava proizvođačima da se suoče i savladaju
navedene izazove. U okviru "Kvaliteta 4.0" postoje četiri zone za usvajanje [2, 4]:
1. Koncept i dizajn – U prošlosti, "kvalitet" je obično povezivan sa proizvodnim procesima
(korišćenim sirovinama, montažom, završnom obradom i pakovanjem), ali kvalitet bi trebalo da
bude sastavni deo faza konceptualizacije/dizajna i industrijalizacije. Uključivanjem perspektive
kvaliteta u rane faze životnog ciklusa proizvoda, sve do kraja proizvodnje i isporuke,
proizvođači će moći da ostvare veće nivoe zadovoljstva kupaca. Uostalom, kvalitet koncepta
proizvoda je atribut koji utiče na to kako kupac doživljava upotrebu i vrednost tog proizvoda.
2. Proizvodnja – Ova zona predstavlja mesto gde se odvijala većina aktivnosti kvaliteta u
proizvodnji pre revolucije "Industrija 4.0". Tradicionalna analiza podataka i metode
harmonizacije procesa zameniće se tehnikama koje uključuju veštačku inteligenciju (poput
mašinskog učenja i naprednih nivoa monitoringa) i povezivanje (poput Digital Twin-a).
3. Usluga i performanse na terenu – Jedinstvena karakteristika "Kvaliteta 4.0" je da se
performanse proizvoda prate i menjaju, ako je potrebno i moguće, čak i nakon isporuke.
Prikupljanjem i razumevanjem korisničkih podataka "sa terena" mogu se sprečiti budući otkazi,
kvarovi i greške. Potrebno vreme od identifikacije otkaza (kvara) do njegove eliminacije može
biti izuzetno kratko.
489
4. Organizaciona kultura kompanije – "Kvalitet 4.0"predstavlja široko polje aktivnosti, a
kompanije treba da primenjuju pristupkvalitetu kao delu celokupne kulture kompanije. Budući
da se svaki zaposleni i svaka interakcija sa proizvodnim procesom mogu razmatrati u okviru
paradigme kvaliteta, "Kvalitet 4.0" nije ograničen samo na određeni segment proizvodnje.
Tehnologije povezane sa pametnim fabrikamamogu seiskoristiti za poboljšanje kvaliteta. Međutim,
metode za poboljšanje kvaliteta zaostaju za razvojem drugih tehnologija unapređenja proizvodnje.
Ovo se posebno odnosi na metode koje uključuju B2C (business to consumer) komunikacione i
povratne veze. Drugim rečima, snaga "Kvaliteta 4.0" tek treba da se oslobodi. Dobra vest je da
industrijske IoT tehnike – protokoli za povezivanje, senzori, mrežni uređaji, instrument table,
analitika – pružaju savršen paket alata za implementaciju "Kvaliteta 4.0". Timovi za kvalitet moraju
preuzeti aktivnu lidersku ulogu u ovim inicijativama, jer iako "Kvalitet4.0" podstiče tehnologija,
prava transformacija se dešava u kulturi kvaliteta, liderstvu i kvalitetu procesa. Uspeh "Kvaliteta
4.0" zahteva solidne temelje tradicionalnog kvaliteta, jer ne zamenjuje tradicionalne metode
kvaliteta, nego ih gradi i poboljšava.
Istovremeno kada je kvalitet dobio značaj u korporativnoj agendipojavile su se nove tehnologije za
suočavanje sa izazovima upravljanja kvalitetom. Da li je tehnologija tzv."srebrni metak" (magična
formula, brzo, jednostavno rešenje) za poboljšanje upravljanja kvalitetom? Boston Consulting
Group (BCG) je u tokom 2019. godine,u partnerstvu sa američkim (ASQ) i nemačkim društvom za
kvalitet (DGQ),sprovela studiju sa ciljem boljeg razumevanja uloge tehnologije u rešavanju
transformacije upravljanja kvalitetom [5]. Studija je realizovana internetskim istraživanjem kako bi
se procenio trenutni status i budući uticaj inicijative za "Kvalitet 4.0". Učesnici ankete bili su
rukovodioci i menadžeri kvaliteta iz 221 kompanije koje predstavljaju 18 proizvodnih industrija u
glavnim sektorima: robe široke potrošnje, industrijskerobe, medicinske tehnologije i farmaceutika.
Većina učesnika bila je iz Nemačke iSjedinjenih Država, a ostaliiz 14 drugih evropskih zemalja,
Kine iJapana. Istraživanje je imalo za cilj da proceni stavove učesnika o "Kvalitetu 4.0" danas i
2024. godine. Studijski tim je intervjuisao brojne stručnjake kako bi stekao uvid u referentne
parametre u industriji, uticaj primene i najbolje prakse. Intervjui su pružili priliku stručnjacima da
razrade ključne nalaze istraživanja i ponude uvid u izazove implementacije na izvršnom nivou i
priče o uspehu.
Studija je potvrdila da je tehnologija samo deo široke transformacije kvaliteta, koja se mora
usredsrediti na ljude i njihove veštine. Iako kompanije prepoznaju da "Kvalitet 4.0" može generisati
značajnu vrednost, malo ko je definisao konkretnu strategiju i pokrenuo program implementacije.
Učesnici u istraživanju sprovedenom u okviru studije kao osnovnu prepreku prepoznaju nedostatak
veština. Oni posebno cene tzv. "meke"(soft) veštine, kao što su upravljanje promenama,
komunikacija i timski rad, smatrajući ih najkritičnijim za uspeh, čak i kada priznaju potrebu za
unapređenjem svoje analitike i veština velikih podataka.Uzeto zajedno, nalazi ukazuju na potrebu
kompanija da ubrzaju usvajanje "Kvaliteta 4.0". Za uspeh je potreban integrisani pristup koji se bavi
nizom strateških, kulturnih i tehnoloških pitanja. Kompanije koje savladaju izazove biće nagrađene
ne samo nižim stopama otkaza, kvarova i grešaka, već i konkurentskom prednošću u vidu većeg
zadovoljstva kupaca i poboljšaneoperativne efikasnosti.
U skladu sa sporim startom koji je evidentiran u anketi, relativno mali broj učesnika kaže da je
njihova kompanija spremna za implementaciju "Kvaliteta 4.0" – tek svaki četvrti kaže da njihova
kompanija poseduje detaljnu strategiju digitalne transformacije i mapu puta ili ima vrhunsko znanje
o "Industriji 4.0". Iako 57 odsto učesnika kaže da su inicijative za kvalitet deo njihove strategije na
nivou izvršne vlasti, samo 27 odsto čvrsto veruje da je njihova kompanija jasno artikulisala svoje
ciljeve kvaliteta i ciljeve za sve nivoe organizacije. Stoga ne iznenađuje da samo 14 odsto učesnika
veruje da pojedinci širom organizacije razumeju svoje uloge u postizanju ciljeva kvaliteta, a samo 6
odsto čvrsto veruje da cela organizacija doprinosi ispunjavanju standarda kvaliteta. Odgovori iz
ankete koji se odnose na veštine takođe otkrivaju široku nespremnost – samo jedna trećina učesnika
kaže da razume kako će digitalizacija promeniti uloge i veštine upravljanja kvalitetom. Još manji
broj učesnika (17 odsto) veruje da njihova kompanija ima prave ljude koji bi mogli da pokrenu
490
inicijativu za "Kvalitet 4.0" ili ima jasnu strategiju za privlačenje talenata za "Kvalitet 4.0" (5
odsto).
5. ZAKLJUČAK
Današnja profesija vezana za kvalitet nastala je sredinom druge industrijske revolucije, kada je bilo
potrebnonesmetanoodvijanjeoperacijamontaže – proizvodnja po specifikacijama, da radnici znaju
da se uključe u proces i da su troškovi kontrolisani. Kako je industrijska proizvodnja sazrevala, te
metode su obuhvatile i proces dizajna. Tokom 1980-ih i 1990-ih, kompanije u Sjedinjenim
Državama počele su prepoznavati značaj sposobnosti ljudi i aktivnog angažmana u kvalitetu, a
TQM, Lean i Six Sigma stekli su veliku popularnost.Kako će se ove metode razvijati u adaptivnom,
inteligentnom okruženju još uvek je otvorenopitanje. Gotovo dve trećine učesnika u studiji BCG-
averuje da će "Kvalitet 4.0" značajno uticati na njihovo poslovanje u roku od pet godina. Većina
njih, takođe, veruje da će, u okviru funkcije kvaliteta, digitalne tehnologije biti važne za upravljanje
kvalitetom, upravljanje performansama i obuku. Ipak, relativno mali broj kompanija je ostvario
značajan napredak ka usvajanju koncepta "Kvalitet 4.0".Zašto kompanije implementiraju ili
razmatraju "Kvalitet 4.0"? Učesnici ankete su kao glavne razloge izabrali poboljšanja u tri oblasti
kvaliteta – performanse, sposobnost brzog reagovanja na probleme kvaliteta i promene u
preferencijama potrošačai produktivnost. Iz pozicije u kojoj samo 13 odsto organizacija veruje da je
kvalitet prioritettop menadžmenta, "Kvalitet 4.0" pruža prostor i za preusmeravanje aktivnosti
kvaliteta i za promenu percepcije funkcije kvaliteta u organizacijama kao malo više od "politike
kvaliteta". Razvoj efikasne strategije "Kvaliteta 4.0" omogućiće organizacijama da reše
dugogodišnja pitanja i probleme kvaliteta, koji potiču od neefikasne komunikacije i fragmentisanog
tradicionalnog sistema kvaliteta.
LITERATURA
[1] Brettel, M., Friederichsen, N., Keller, M. & Rosenberg, M.: How virtualization, decentralizationand
network building change the manufacturing landscape: An industry 4.0 perspective, International
Journal of Mechanical, Aerospace, Industrial, Mechatronic andManufacturing Engineering, Vol. 8
(2014), No. 1, pp. 37-44.
[2] Foidl, H. & Felderer, M.: Research Challenges of Industry 4.0 for Quality Management, In:
Innovations in Enterprise Information Systems Management and Engineering, Springer, New York,
(2016), pp. 121-137.
[3] Kagermann, H., Lukas, W-D. &Wahlster, W.: Industrie 4.0: Mit dem Internetder Dinge auf dem Weg
zur 4. Industriellen Revolution, VDI Nachrichten, Vol. 13 (2011), No. 11, pp. 2.
[4] Kim, J., Abdelzaher, T., Sha, L., Bar-Noy, A., Hobbs, R., & Dron, W.: On maximizing qualityof
information for the Internet of Things: A real-time scheduling perspective,Proceedings of 22. Int.
Conference on Embedded andReal-Time Computing Systems and Applications (RTCSA), pp. 201–211,
Daegu, South Korea, August 17-19, IEEE, New Jersey, (2016)
[5] Küpper, D., Knizek, C., Ryesen, D.: Quality 4.0 Takes More than Technology, The Boston Consulting
Group, 2019. Dostupno na: https://www.bcg.com/publications/2019/quality-4.0-takes-more-than-
technology.aspx (Pristup: 16.09.2019.)
[6] Sangeeta, S. & Sharma, K.: Quality issues with big data analytics, Proceedings of 3rd International
Conference on Computing for Sustainable Global Development (INDIACom), pp. 3589-3591, New
Delhi, India, March 16-18, IEEE, New Jersey, (2016)
[7] Schwab, K.: The Fourth Industrial Revolution, What it means and how to respond,ForeignAffairs,
December 12, New York, (2015)
[8] Schwab, K.:The Fourth Industrial Revolution, Crown Business, ISBN:9781524758868, New York,
2016.
[9] Tuertmann, R.: Challenges and design of a data-oriented complaint and failure management, Total
Quality Management & Business Excellence, Vol. 27 (2016), No. 8, pp. 885-896.
[10] The Economist, Planet of the phones, February 28, 2015. [Internet] Dostupno na:
http://www.economist.com/node/21645180. (Pristup: 15.09.2019.)
[11] World Economic Forum: The future of jobs, Geneva, (2016)
491
UPRAVLJANJE RIZIKOM U INDUSTRIJI 4.0
Nikola Radić1, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo

Vlado Radić2, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
Apstrakt: Industrija 4.0 je relativno nov način upravljanja proizvodnim procesima. U oblasti
upravljanja rizikom, kao rezultat novih pristupa, modifikovanih okvira, složenije IT infrastrukture
itd., mogu se pojaviti nove vrste rizika. U mnogim slučajevima primena "Industrije 4.0" pokazala je
da su veze između ljudi, sistema i objekata postale složenije, dinamičnije i u realnom vremenu
optimizovane mreže. S druge strane, povećanje obima podataka i raspoloživosti u realnom vremenu
uzrokuje nove zahteve za infrastrukturom, upravljanjem, tehnologijama itd. Cilj ovog radaje prikaz
ključnih aspekata i predstavljanje dizajna okvira za implementaciju upravljanja rizikom u
konceptu"Industrija 4.0".
Ključne reči: Industrija 4.0, upravljanje rizikom, sajber-fizički sistemi, proizvodnja
RISK MANAGEMENT IN INDUSTRY 4.0
Abstract:Industry 4.0 is a relatively new method of managing production processes. In the area of
risk management, as a result of new approaches, modified frameworks, more complex IT
infrastructure and so on, new types of risks may occur.In many cases, the implementation of
Industry 4.0 has shown that the connections between humans, systems and objects have become
more complex, dynamic and real-time optimized networks. On the other hand, volume and
availability increase in real time causes new requirements of the infrastructure, management,
technologies etc.The aim of this paper is to outline the key aspects and present the design of a risk
management implementation framework in the Industry 4.0 concept.
Keywords: Industry 4.0, risk management, cyber-physical systems, manufacturing
1. UVOD
Industrija je danas suočena s novom generacijom potpuno digitalizovanih fabrika. "Industrija 4.0"
se bavi povezivanjem svih delova mašina preko integrisanih lanaca podataka i operacija i time
obezbeđuje opstanak industrije i njen konkurentan razvoj u savremenim uslovima. Četvrta
industrijska revolucija, na čijem pragu stojimo, obeležena je povezivanjem podsistema proizvodnog
procesa putem interneta stvari (IoT). "Industrija 4.0" pomenuta je prvi put 2011. godine na sajmu u
Hanoveru, i može se definisati kao kolektivni termin za tehnologije i koncepte organizacije lanca
vrednosti koji zajedno čine sajber-fizičke sisteme, internet stvari i internet usluge, internet ljudi
(IoP) i internet energije [4,6]. U sprovedenim anketama [3], više od 2000 kompanija očekuje
drastično povećanje opšteg nivoa digitalizacije. Očekuje se da će na kraju procesa transformacije
uspešne industrijske kompanije postati zaista digitalna preduzeća, sa fizičkim proizvodima u
osnovi, dopunjena digitalnim interfejsima i inovativnim uslugama zasnovanim na podacima. Ova
1
bra.radici@hotmail.com
2
vlado.radic@vektor.net
492
digitalna preduzeća će sarađivati sa kupcima i dobavljačima u industrijskim digitalnim
ekosistemima.
Sve veći broj radova na ovu temu dokaz je da je ona postala predmet istraživanja na mnogim
istraživačkim institucijama. Mnoge zemlje i vlade usvojile su strategije koje podržavaju
implementaciju koncepta "Industrija 4.0". S druge strane, postavlja se praktično pitanje
kakoimplementirati koncept "Industrija 4.0"?
2. POJAM "INDUSTRIJA 4.0"
Koncept "Industrija 4.0", koji se često pominje kao četvrta industrijska revolucija, zavisi od sajber-
fizičkih sistema (CPS – Cyber-Physical Systems) kao njegove ključne tehnologije, i fokusiran je na
uspostavljanje inteligentnih proizvodnih komponenti, pametnih objekata i novih proizvodnih
procesa. U budućoj proizvodnji fabrike će se suočavati sa potrebom bržeg razvoja proizvoda,
fleksibilnom proizvodnjom i kompleksnim okruženjima. U industrijskom kontekstu povezanih
pogona za proizvodnju, ovi sistemi se nazivaju i sajber-fizički proizvodni sistemi (CPPS – Cyber-
Physical Production Systems). Ova široka povezanost informacionih i komunikacionih tehnologija
usklađuje se s vizijom interneta stvari i interneta usluga. Podržava usku integraciju uspostavljenih
struktura za stvaranje vrednosti. Nova metoda kontrole proizvodnih procesa glavna je karakteristika
"Industrije 4.0" [9, 12]. Integracija unutar "Industrije 4.0" može se podeliti na vertikalnu i
horizontalnu. Vertikalna integracija ukazuje na sve veću razmenu informacija i saradnju između
različitih nivoa hijerarhije (menadžment, korporativno planiranje, planiranje proizvodnje) unutar
preduzeća. Horizontalna integracija opisuje blisku saradnju između više preduzeća unutar iste
mreže za stvaranje vrednosti [2].
Uslov funkcionalnosti oba oblika integracije je široka dostupnost efikasnih senzorskih mreža (npr.
radiofrekventna identifikacija, RFID). Na osnovu toga stvaraju se inteligentni ili pametni objekti i
uređaji koji omogućavaju komunikaciju u realnom vremenu između mašina, radnih resursa i
aplikativnih sistema. Uzeti zajedno, ovi tehnološki razvoji pružaju osnovu za implementaciju novih
proizvodnih procesa i poslovnih modela u tzv. "pametnim fabrikama" [9, 7]. Pošto su u stanju da
pribave i obrade podatke, oni mogu samo kontrolisati određene zadatke i komunicirati sa ljudima
preko interfejsa (slika 1).
Slika 1. Interakcija između čoveka i mašina preko CPS procesa

Izvor: Brettel et al.[2], str. 38.
Ugrađeni računari i mreže nadgledaju i kontrolišu fizičke procese, sa povratnim vezama u kojima ti
procesi utiču na računanje, i obrnuto. CPS integrišu dinamiku fizičkih procesa s onima iz softvera i
umrežavanja, pružajući apstrakcije i modeliranje, dizajni tehnike analize za integrisanu celinu.
"Industrija 4.0", takođe, značajno utiče na proizvodno okruženje radikalnim promenama u izvršenju
operacija. Za razliku od konvencionalnog planiranja proizvodnje, zasnovanog na prognozama, ona
omogućava planiranje proizvodnih planova u realnom vremenu, zajedno sa dinamičnom
samooptimizacijom. "Industrija 4.0" obezbeđujebolju saradnju između zaposlenih i poslovnih
493
partnera. U Nemačkoj, u mnogim industrijama je procenjena spremnost za primenu "Industrije 4.0",
a najmanje 41 odsto nemačkih firmi svesno je ove teme i već su pokrenule konkretne inicijative
[10].
3. UPRAVLJANJE RIZIKOM
U današnjoj postkriznoj ekonomiji, efikasno upravljanje rizikom je kritična komponenta svake

"pobedničke" strategije upravljanja. Upravljanje rizikom je jedno od devet oblasti znanja koje
propagira Institut za upravljanje projektima (PMI) i verovatno je najteži aspekt upravljanja
projektima. Nadalje, upravljanje rizikom u kontekstu upravljanja projektom predstavlja
sveobuhvatan i sistematičan način identifikacije, analize i reagovanja na rizike u postizanju ciljeva
projekta [1]. Upravljanje rizikom je sistematski proces koji pomaže organizacijama da shvate šta je
rizik, ko je u riziku, kakvaje trenutna kontrola tih rizika i donesu odluke koje treba doneti o tome da
li je takva kontrola adekvatna ili ne. Ako nije adekvatna, tada je potrebno preduzeti mere za
upravljanje rizikom do prihvatljivog i razumnog nivoa. Danas je primena pravilnog upravljanja
rizikom ili bezbednosnog sistema u organizacijama, posebno velikim, postala zakonski uslov koji je
iznad moralne obaveze zaštite svojih zaposlenih [8].
Poslednjih nekoliko godina pojavio se koncept upravljanja rizicima preduzeća (Enterprise Risk
Management, ERM), koji se često označava kao novi poslovni trend zasnovan na principima
tradicionalnog upravljanja rizikom. To je strukturiraniji i disciplinovaniji pristup koji usklađuje
strategiju, procese, ljude, tehnologiju i znanje sa ciljem evaluacije i upravljanja neizvesnostima s
kojima se preduzeće suočava dok stvara vrednost [5].
Standard ISO 31000 predstavlja familiju standarda koja ima za cilj da pruži objedinjene i generičke
smernice pomoću pristupa industrijskom upravljanju rizicima [9].
Osnovni princip menadžmenta je merenje performansi. Ono je veoma važno jer semerenjem
performansi identifikuju razlike između trenutnih i željenih performansi i daje indikacija napretka
u"zatvaranju" praznina (gaps). Pažljivo odabrani ključni indikatori performansi (KPI) tačno
identifikuju gde treba preduzeti mere za poboljšanje performansi [14].Sledeći vrlo važan indikator
je indikator ključnog rizika (KeyRisk Indicator, KRI). Mnogi istraživači su se bavili KRI i načinima
na koji oni mogu pomoći u identifikaciji i smanjenju rizika na nivou preduzeća [11]). Pomoću ovih
pokazatelja može se nadgledati određeni rizik i oni pokazuju smer prema napred i informacije o
riziku koji može postojati ili ne mora, kao i sistem upozorenja za buduće akcije. Međutim, ne
postoji sistematski okvir za efikasno povezivanje ovih pokazatelja i njihovo zajedničko korišćenje.
Ideja je da oni zajedno moguda pruže korisne podatke za poboljšanje performansi kompanije.
4. IDENTIFIKACIJA RIZIKA
Cilj identifikacije rizika je generisanje sveobuhvatne liste rizika o događajima koji mogu da stvore,
poboljšaju, spreče, degradiraju, ubrzaju ili odlože postizanje ciljeva. Sveobuhvatna identifikacija je
kritična, jer rizik koji nije identifikovan u ovoj fazi neće biti uključen u dalju analizu rizika. U
oblasti proizvodnje moguće je identifikovati operativni rizik povezan sa:
• upravljanjem proizvodnim procesom,
• održavanjem,
• korišćenemoperativnih metoda i alata,
• materijalima,
• ljudskim izvorima,
• mašinama i proizvodnim tehnologijama,
• mašinskim okruženjem.
Koncept "Industrija 4.0" stvara nove kategorije rizika u ovoj oblasti zbog povećanja ranjivosti i
pretnji. Povezanost sajber prostora, sofisticiranih proizvodnih tehnologija i elemenata, kao i
korišćenje outsourcinga usluga,je glavni faktor povećanja ranjivosti. Identifikacija novih vrsta rizika
prikazana je u tabeli 1. Ova identifikacija sugeriše okvir za implementaciju upravljanja rizikom.
494
Tabela 1. Identifikacija novih rizika
Kategorije operativnog rizika Rizik
Informacioni rizik povezan sa gubicima podataka,
Upravljanje proizvodnim procesima
gubitkom integriteta i dostupnih informacija
Problem sa dostupnošću i integritetom podataka za
Održavanje
održavanje.
Korišćene operativne metode i alati Greške u obradi podataka
Osetljivost i ranjivost podataka – problem povezan sa
Mašine i proizvodne tehnologije
sajbernapadima
Ljudski izvori Mali broj kvalifikovanih radnika
Napadi sa internet mreže, problemi u vezi sa
Mašinsko okruženje elektromagnetnom kompatibilnošću i
elektromagnetna emisija utičuna proizvodne mašine
Rezultati identifikacije pokazuju da je većina uobičajenih faktora rizika u proizvodnoj oblasti

povezana sa bezbednošću informacija. Korišćene proizvodne tehnologije – mašine, roboti itd. –
trenutno su deo informacionih i komunikacionih tehnologija. Važno pitanje je kako zaštititi
proizvodni sistem od sajber napada, gubitka integriteta podataka ili problema sa dostupnošću
informacija. Primena sistema za upravljanje informacionom bezbednošću može dati odgovorna ovo
pitanje.
5. DIZAJN OKVIRA ZA PRIMENU UPRAVLJANJA RIZIKOM
Sledeći korak je dizajn odgovarajućeg okvira za upravljanje rizikom. Ideja ovog dizajna bila je
kombinovanje i primena ključnih zahteva za ERM i ISMS (Information Security Management
System). Ova ideja vodi sigurnoj primeni koncepta "Industrija 4.0" u proizvodnim kompanijama.
Predložena rešenja pomažu da se minimiziraju poslovni rizici povezani sa strategijom preduzeća i
implementacijom sertifikovanog sistema bezbednosti informacija.
Okvir za integrisanu implementaciju opisan je Deming-ovim PDCA ciklusom. Ovaj okvir
omogućava postizanje zahteva za ISMS i sistem upravljanja kvalitetom. Integrisani sistem treba
sistematski dokumentovati, komunicirati, implementirati i neprekidno poboljšavati. Osnovni
principi i procesi prikazani su na slici 2. U radu [13] je naglašena činjenica da bi bezbednosnu
politiku trebalo proširiti aspektima upravljanja rizikom na integrisanu korporativnu politiku. Time
se uzimaju u obzir zahtevi svih zainteresovanih strana, kao i zakonski i regulatorni zahtevi, i
postavljaju odgovarajući ciljevi i strategije korporativnog rizika.
Slika 2. Principi i procesi implementacije dizajniranog okvira

Izvor: Stoll [13], str. 13.
495
Jezgro implementiranog integrisanog sistema upravljanja mora se zasnivati na funkcionalnoj i
efikasnoj primeni upravljanja poslovnim procesima. To znači da su analiza, opis i optimizacija
ključni za podršku i upravljanje procesima. Analiza rizika je najvažniji korak za implementaciju
predloženog okvira.
6. INTEGRACIJA PERFORMANSI I UPRAVLJANJA RIZIKOM
Uspostavljanje upravljanja poslovnim procesima može pomoći u prepoznavanju rizika i usvajanju

mera iz tretmana rizika i plana kontinuiteta poslovanja. Pri tome, identifikovani tretmani rizika i
planovi kontinuiteta poslovanja na odgovarajući način su integrisani u proizvodne procese. Mere se
sprovode, održavaju, testiraju i redovno ažuriraju kako bi se podržala efikasnost korporativnog
poslovanja. Konačno, upravljanje rizikom mora postati deo korporativne kulture.
Prikazani okvir usvaja principe iz oblasti upravljanja poslovnim procesima (Business Process
Management) i upravljanja performansama procesa (Performance Process Management), i
kombinuje ih sa elementima iz upravljanja rizicima u novi koncept. Upravljanje rizikom u
pametnim proizvodnim okruženjima mora se zasnivati na sledećim pretpostavkama:
• upravljanje poslovnim procesima i ispitivanje rizika procesa imaju suštinski značaj za
upravljanje rizikom, zasnovano na operativnim podacima u realnom vremenu u "Industriji 4.0",
• u istraživanje performansi, rizika i postizanje ciljeva procesamoraju se integrisati i kombinovati
pristupi BPM i PPM,
• rizici se moraju proceniti pomoću jasno definisanih struktura podataka i indikatora u određenoj
šemi koja se temelji na tim strukturama.
Zbog velike količine podataka koji potiču iz procesa, mogu se preciznije predvideti potencijalne
štete i verovatnoća njihove pojave. Međutim, biće potrebni novi postupci procene rizika kako bi se
upravljalo kompleksnim scenarijima, i moguće prilagođavanje kriterijuma za procenu.
7. ZAKLJUČAK
U literaturi o konceptu "Industrija 4.0" pokazano je da povezanost ljudi, objekata i sistema koji
formiraju dinamičke, optimizovane mreže u realnom vremenu i samoorganizujuće mreže za
stvaranje vrednosti u različitim kompanijama može uticati na sve procese u njima. Potreba za
većom količinom podataka i dostupnošću u realnom vremenu zahteva novu infrastrukturu i
prilagođavanja za upravljanje informacijama. Može se očekivati da novi rizici nastanu zbog
promenljivih uslova. Ukazano je da je većina uobičajenih faktora rizika u proizvodnoj oblasti
povezana sa bezbednošću informacija. Ovi rizici su povezani sa sajber napadima, poput gubitka
integriteta podataka, na primer. Postoji i pretpostavka da će se rizici češće javljati u "Industriji 4.0".
Takođe, promeniće se sadržaj i pokretanje procesa upravljanja rizikom, što nije manje bitno zbog
dostupnosti podataka u realnom vremenu. Stoga se postojeći instrumenti i mere moraju prilagoditi.
U slučaju performansi, očekuje se da treba pronaći alat za povezivanje ključnih pokazatelja
performansi (KPI) i ključnih pokazatelja rizika (KRI) kako bi se povećala pogodnost i primena
upravljanja rizikom u odnosu na merenje performansi. preduzeća. Postoji šansa da se nađe
odgovarajući okvir za navedeno pitanje u skladu sa sve većim obimom podataka koji se generišu u
proizvodnim informaciono-komunikacionim sistema.Verifikacija novog okvira na osnovu analiza
relevantnijih podataka zasnovanih na uticaju "Industrije 4.0" trebalo bi da bude jednostavnija.
LITERATURA
[1] Banaitiene, N &Banaitis, A.: Risk Management in Construction Projects, In Risk Management –
Current Issues and Challenges, InTech, ISBN: 978-953-51-0747-7, London, (2012)
[2] Brettel, M., Friederichsen, N., Keller, M. &Rosenberg, M.: How Virtualization, Decentralization and
Network Building Change theManufacturing Landscape: An Industry 4.0 Perspective,Int. Journal of
Manufufacturing.Engineering, Vol.8(2014), No. 1, pp. 37–44.
496
[3] Global Industry 4.0 Survey 2016,What we mean by Industry 4.0 / Survey key findings / Blueprint for
digital success, PricewaterhouseCoopers, London, (2016)
[4] Hermann, M., Pentek, T. &Otto, B.: Design Principles for Industrie 4.0 Scenarios: A Literature
Review,Working paper, 01/2015,Technische Universität Dortmund, (2015)
[5] KPMG, Enterprise Risk Management, An emerging model for building shareholder value, 2001.
[6] Lom, M., Pribyl, O. &Svitek, M.: Industry 4.0 as a part of smart cities, Proceedings of Smart Cities
Symposium,pp. 1-6, ISBN:978-1-5090-1116-2,Prague, May 25-26, 2016, (2016)
[7] Lucke, D., Constantinescu, C. &Westkämper, E.: Smart Factory – A Step towards the Next Generation
of Manufacturing, In ManufacturingSystems and Technologies for the New Frontier, Springer,
ISBN:978-1-84800-266-1, London, (2008), pp. 115-118.
[8] Malik, S. A. &Holt, B.: Factors that affect the adoption of Enterprise Risk Management (ERM), OR
Insight, Vol. 26(2013),No. 4, pp. 253–269, ISSN: 1759-0477
[9] Niesen, T., Houy, C., Fettke, P. &Loos, P.: Towards an Integrative Big Data Analysis Framework for
Data-Driven Risk Management inIndustry 4.0, Proceedings of 49th Hawaii International Conference
on System Sciences, pp. 5065–5074, ISBN: 978-0-7695-5670-3Hawaii, January 05-08,IEEE,
Washington, (2016)
[10 ] Sanders, A., Elangeswaran, C. &Wulfsberg, J.: Industry 4.0 Implies Lean Manufacturing: Research
Activities in Industry 4.0 Function asEnablers for Lean Manufacturing, Journal of Industrial
Engineering and Management, Vol. 9(2016), No. 3, 1-23, ISSN: 2013-8423
[11] Scandizzo, A.: Risk Mapping and Key Risk Indicators in Operational Risk Management, Economic
Notes, Vol. 34(2005), No. 2, pp. 231–256, ISSN: 1468-0300
[12] Schröder, M., Indorf, M. &Kersten, W.: Industry 4.0 and its impact on supply chain risk management,
Proceedings of the 14th International Conference RelStat’14,pp. 114-125, ISBN: 978-9984-818-70-2,
Riga, October 15-18, Riga, (2014)
[13] Stoll, M.: From Information Security Management to Enterprise Risk Management, In Innovations and
Advances in Computing, Informatics, Systems Sciences, Networking and Engineering, Springer Int.
Publishing, ISBN: 978-3-319-06772-8, Cham, (2015), pp. 9-16
[14] Weber, A. & Thomas, R.: Key Performance Indicators: Measuring and Managing the Maintenance
Function, Ivara Corp., Burlington, Canada, (2005)
497
ULOGA I ZNAČAJ MENADŽMENTA ZNANJEM SA STANOVIŠTA ZAHTEVA
STANDARDA SERIJE ISO 9000
Dragana Rošulj1, Visoka škola strukovnih studija- Beogradska politehnika

Gordana Pejović2, Fakultet organizacionih nauka, Univerzitet u Beogradu
Aleksandra Nastasić3, Visoka škola strukovnih studija- Beogradska politehnika
Koviljka Banjević4, Visoka škola strukovnih studija- Beogradska politehnika
Apstrakt: Znanje je oduvek bilo osnova kvaliteta. Danas je to, s obzirom na ubrzani razvoj nauke,
tehnologije, društva i drugih oblasti, posebno izraženo. S tim u vezi je i sve veća posvećenost znanju
u standardima serije ISO 9000. Upravljanje znanjem je nužnost koja proizlazi iz značaja znanja za
uspeh organizacije iskazan kroz kvalitet njenih proizvoda/usluga i zadovoljstvo korisnika i drugih
zainteresovanih strana. U prvom delu rada prikazani su počeci razvoja naučne misli u ovoj oblasti,
a zatim su date definicije znanja nekoliko najčešće citiranih autora u ovoj oblasti. U nastavku
prikazana je evolucija zahteva standarda ISO 9000 i detaljnije opisani zahtevi standarda ISO 9001,
u odnosu na znanje.
Ključne reči: znanje, znanje organizacije, ISO 9001:2015, upravljanje znanjem.
KNOWLEDGE MANAGEMENT: FUNCTION AND IMPORTANCE ACCORDING

TO ISO 9000
Abstract: Knowledge has always been the basis of quality assurance. In the contemporary
environment, characterised by increasing development of science, technology and society, the
importance of knowledge is especially pronounced. Accordingly, more attention is dedicated to
knowledge in ISO 9000. Hence, knowledge management is a necessity arising from the importance
of knowledge for the success of an organization, expressed by the quality of organizational
products/services, and customers and stakeholders satisfaction. The first part of this paper presents
the authors who tried to explain the phenomenon of knowledge, as well as the different approaches
to understanding the term of knowledge. Then, we show the revision of ISO 9000 requirements
according to knowledge, and describe the requirements of ISO 9001 in detail.
Keywords: knowledge, organizational knowledge, ISO 9001:2015, knowledge management.
1. UVOD
U današnjim uslovima poslovanja znanje je najznačajniji resurs organizacije. Upravljanje znanjem

postaje sve veći izazov i kritični faktor uspeha za sve vrste organizacija. Uloga i značaj znanja, kao
i potreba upravljanja znanjem prepoznati su i iskazani kao poseban zahtev u najnovijoj verziji
standarda SRPS ISO 9001:2015, Sistemi menadžmenta kvalitetom – Zahtevi. Znanje kao resurs
prepoznato je prvi put u standardu SRPS ISO 9004:2009, Rukovođenje sa ciljem ostvarivanja
održivog uspeha organizacije — Pristup preko menadžmenta kvalitetom, a zatim je eksplicitnije
1
drosulj@politehnika.edu.rs
2
gordana.pejovic@fon.bg.ac.rs
3
anastasic@politehnika.edu.rs
4 kbanjevic@politehnika.edu.rs
498
ukazano na njegov značaj u najnovijoj verziji ISO 9004:2018, Menadžment kvalitetom - Kvalitet
neke organizacije - Uputstvo za postizanje održivog uspeha.
Međunarodni standard SRPS ISO 9001:2015 po prvi put eksplicitno uključuje novi zahtev „7.1.6
Znanje organizacije“. Na taj način definisana je obaveza organizacije da razmotri ulogu znanja kao
resursa. Zahtev standarda jasno ukazuje na koja znanja se to odnosi: znanja neophodna za
funkcionisanje procesa i znanja neophodna za obezbeđenje usaglašenosti proizvoda i/ili usluga sa
zahtevima zainteresovanih strana.
Ovim zahtevom se ne insistira na postojanju sistema upravljanja znanjem, ali se ističe da
organizacija “mora” da sprovede odgovarajuće aktivnosti i da preduzme odgovarajuće mere u
odnosu na znanje kako bi obezbedila kvalitetan proizvod/uslugu. Zahtevi u odnosu na znanje
obavezuju organizaciju da razmatra znanje kao resurs. Cilj ovog rada je ukazivanje na značaj i
ulogu menadžmenta znanjem u obezbeđenju kvaliteta proizvoda/usluge kroz zahteve serije
međunarodnih standarda SRPS ISO 9000.
2. TEORIJSKI OKVIR
2.1 Pojam znanja
Počeci definisanja pojma “znanje” datiraju još iz vremena Platona i Sokrata koji su, razmatrali tezu
znanja u dijalogu Teetet. Platon posmatra znanje kao istinito verovanje koje se može objasniti ili
obrazložiti, dok Sokrat pravi razliku između znanja i mišljenja [5].
Izučavanjem fenomena znanja, sa različitih aspekata, bavili su se mnogi autori (Drucker, 1989;
Ackoff, 1989; Toffler, 1991; Nonaka, 1995; Davenport and Prusak, 1998; Bloodgood & Salisbury,
2001; Milosavljević, 2008).
Drucker (1989) definiše znanje kao osnovu za nečije delovanje, i čini pojedinca ili organizaciju
sposobnijim za efikasnije delovanje. Znanje je informacija koja menja nekog ili nešto [13].
Prema Toffler-u (1991) znanje je prava poluga moći. Za razliku od mašine, koju može da koristi
samo jedan čovek, isto znanje u isto vreme može primenjivati više ljudi i da pri tome stvore još
znanja. Znanje je suštinski neiscrpno i neisključivo [20].
Nonaka (1995) prihvata definiciju po kojoj je znanje opravdano istinito verovanje. Takođe, smatra
da novo znanje uvek dolazi od pojedinca, kao i da se znanje pojedinca transformiše u znanje
organizacije koje ima vrednost za celu organizaciju. Nonaka ističe da je centralna aktivnost
organizacije u stvaranju znanja omogućavanje drugima sticanje ličnih znanja, kao i da se ta
aktivnost treba odvijati kontinuirano na svim nivoima u organizaciji [17].
Davenport i Prusak (1998) znanje definišu kao sastavni deo čoveka, njegove složenosti i
nepredvidljivosti. Znanje predstavlja kombinaciju više različitih elemenata. Znanje se može smatrati
i procesom i zalihom. Ono predstavlja skup iskustava, dodatnih informacija, vrednosti i stručnih
shvatanja koji predstavljaju osnovu za procenu i prihvatanje novih iskustava i informacija.
Posmatrajući pojedinca znanje nastaje i primenjuje se u ljudskim umovima. U organizacijama ono
ne nastaje samo kroz dokumenta i ne nalazi se samo u nekim bazama znanja, često je rezultat
svakodnevnih organizacionih navika, procesa ili prakse [4].
Bloodgood & Salisbury (2001) znanje definišu kao osnovu za korišćenje drugih vrsta resursa [2].
Pod znanjem se u najširem smislu podrazumeva skup sadržaja o nekom predmetu ili pojavi i
njihovim odredbama zasnovanim na istini, a karakteriše ga evolutivnost, odnosno neprekidan
proces saznavanja i otkrivanja novih dimenzija i zakonitosti koje često delimično ili potpuno ruše
već poznato. Znanje karakteriše i pojava zastarelosti. Stečena znanja brzo zastarevaju tako da je
nemoguće osloniti se na jednom stečena znanja. Za razliku od ostalih fizičkih, mahom „opadajućih“
resursa, znanje karakterišu prinosi koji omogućavaju neograničen proces rasta [16].
Znanje organizacije je specifično znanje koje se stiče iskustvom (individualnim ili kolektivnim),
koristi se i deli kako bi se postigli ciljevi organizacije [9].
Kay (1993) organizaciono znanje definiše kao znanje koje je svojstveno organizaciji, mnogo je više
od same stručnosti zaposlenih i nije dostupno drugim organizacijama [21].
499
Organizaciono znanje je dinamična imovina, s obzirom da promene u okruženju zahtevaju i
promene u znanju koje organizacija koristi u svojim procesima realizacije proizvoda i/ili pružanja
usluge. Organizaciono znanje obuhvata zajedničko, akumulirano znanje pojedinaca u organizaciji.
Takvo znanje je ugrađeno u radne procese organizacije, i izlazne elemente iz tih procesa tj.
proizvode i usluge koje nudi organizacija [7].
2.2 Podaci, informacije i znanje
U cilju što jasnijeg definisanja znanja pojedini autori (Ackoff, 1989; Davenport i Prusak, 2000)
prave razliku između pojmova podatak, informacija i znanje. Naglašavaju razliku kroz
uspostavljanje hijerarhijskog odnosa između ovih pojmova, pri čemu su podaci na samom dnu, a
mudrost je na vrhu hijerarhije (Slika 1).
U literaturi autori najčešće navode Ackoff-ov (1989) članak “From data to wisdom” kao izvor u
kome je predložеnа hijerarhijа po nivoima, od podataka, preko informacija, znanja i razumevanja
do mudrosti. Svaka od ovih kategorija uključuje prethodnu kategoriju (npr. ne može postojati
razumevanje bez znanja, ili mudrost bez razumevanja) [18].
Acckoff (1989) podatak definiše kao skup simbola koji opisuju neki događaj ili objekat. Podatak je
neobrađena činjenica, i sama po sebi nema značenje. Razlika između podataka i informacija ogleda
su u funkcionalnosti, a ne u strukturi. Sistemskim uređivanjem podataka dobijaju se informacije.
Informacije su obrađeni podaci koji imaju određeni smisao. Informacije su sadržane u odgovorima
na pitanja koja počinju sa „ko, šta, kada, gde i koliko“. Predstavljaju obrađene podatke koji imaju za
primaoca određenu vrednost i značenje. Znanje – “znam kako” omogućava transformaciju
informacija u uputstva (instrukcije). Znanje je proces prikupljanja informacija, sa ciljem
iskorišćenja njihove vrednosti. Znanje je deterministički proces. Pamćenjem informacija stiče se
znanje, ali to znanje samo po sebi ne predstavlja osnovu iz koje bi dalje moglo da se nadograđuje
znanje.
Razumevanje je kognitivni i analitički proces. Razumevanjem se može izvršiti povezivanje i sinteza
novih znanja sa prethodno stečenim znanjima. Razlika između znanja i razumevanja je ista kao i
razlika između učenja i pamćenja. Razumevanje nije poseban nivo. Ono povezuje pojedinačne
nivoe i omogućava prelazak sa nižeg na viši nivo. Mudrost je najviši nivo i ona poziva na moral i
etičko ponašanje. Mudrost je, kao i znanje, deo pojedinca. Bavi se vrednostima. Na osnovu
mudrosti se može praviti razlika između dobrog i lošeg, ispravnog i pogrešnog [1].
Mudrost
Struktuiranje verovanja Razumevanje principa
Kognitivno Znanje
struktuiranje Razumevanje obrazaca
Informacije
Fizičko struktuiranje Razumevanje odnosa
Podatak
Slika 1. DIKW (Data, Information, Knowledge, Wisdom) hijerarhija - prilagođeno prema [14 ,18]
Davenport i Prusak (1998,) podatak definišu kao objektivnu činjenicu o nečemu. Podaci sami po
sebi, neobrađeni i bez nekog konteksta ne znače mnogo. Oni predstavljaju zapis, tj. potvrđujuju
izvršenje neke aktivnosti. Značaj podataka se ogleda u tome što predstavljaju osnovu za kreiranje
informacija. Podaci postaju informacija kada im se dodeli neko značenje ili neka vrednost [4].
Informacija je poruka koja ima vrednost za primaoca. Obično je u formi dokumenta ili je rezultat
komunikacije. Informacija može uticati na promenu percepcije primaoca, njegov stav ili ponašanje,
u odnosu na to o čemu informiše, što je razlikuje od podatka.
500
Znanje potiče od informacija, a informacije potiču od podataka. Proces tansformacije informacija u
znanje opisuje se kroz određene aktivnosti:
 Poređenje –koliko se razlikuju informacije trenutne situacije od informacija o stanju
prethodnih situacija;
 Sagledavanje posledice (zaključivanje) – kakve efekte (uticaj) ima informacija na donošenje
odluka i preduzimanje akcija;
 Povezivanje – u kakvom odnosu je taj deo znanja sa drugim znanjem;
 Vođenje razgovora (diskutovanje) – šta drugi misle o toj informaciji;
 Sve ove aktivnosti odvijaju se interpersonalno, ali i intrapersonalno [4,19].
S obzirom da se znanje razvija kroz vreme, iskustvo je jedna od njegovih ključnih komponenti.
Iskustvo se odnosi na delovanje u prošlosti. Na taj način omogućava sagledavanje prethodnih
događaja, na osnovu kojih se mogu razumeti nove situacije. Znanje koje je nastalo kroz iskustvo
omogućava uspostavljanje veze između onoga šta se dogodilo i događaja u posmatranom trenutku
[4].
U standardu SRPS ISO 9001:2015, takođe se prepoznaje razlika između podatka, informacije i
znanja, ali i stučnosti. U standardu ovi pojmovi su logički povezani. Bez podataka ne može postojati
informacija, bez informacija ne postoji znanje i nema stručnosti bez znanja [6].
S obzirom da standard zahteva da procesi budu identifikovani, dokumentovani, primenjivani i
održavani, u tu svhu je korisno eksplicitno znanje. Eksplicitno znanje je prepoznato kroz
svakodnevne organizacione rutine, kao što su procedure, priručnici, uputstva, protokoli i sl. Ova
vrsta znanja se lako stiče i prenosi [11].
2.3 Zahtevi standarda serije SRPS ISO 9000 u odnosu na znanje
U pogledu zahteva, u odnosu na znanje, po prvi put se znanje kao resurs izdvaja u okviru verzije
SRPS ISO 9004:2009. U tom kontekstu, zahtevi u odnosu na znanje podrazumevaju da najviše
rukovodstvo mora da uspostavi i održava procese kojima se obezbeđuje dostupnost znanja, kao
resursa, svima u organizaciji. Najviše rukovodstvo mora da uspostavi procese za identifikovanje
potrebnog znanja, njegovo praćenje, vrednovanje, širenje, održavanje, kao i njegovu zaštitu [8].
Pored opštih, standard dodatno definiše (tačka 6.7.2.) i zahteve za postojanje načina identifikovanja
i zaštite tekuće baze znanja organizacije, kao i načina dobijanja potrebnih znanja iz internih i
eksternih izvora, pri čemu se naglašava uloga najvišeg rukovodstva. Standard dodatno navodi neke
od načina identifikovanja, odražavanja i zaštite znanja, kao što su: učenje na greškama, prikupljanje
znanja i iskustava od ljudi iz organizacije, prikupljanje znanja od korisnika, isporučioca i partnera,
prikupljanje nedokumentovanog znanja unutar organizacije, osiguranje efektivnog saopštavanja
sadržaja značajnih informacija i ostvarivanje menadžmenta podacima i zapisima [8].
U verziji standarda SRPS ISO 9004:2019 u okviru tačke 9. Menadžment resursima se izdvaja
organizaciono znanje (9.3) kao ključni resurs organizacije. Između dve verzije standarda uočava se
razlika u terminologiji, tj. umesto termina „znanje“ uveden je termin „organizaciono znanje“.
Izrazom „organizaciono znanje“ pojam znanja ne usmerava se više samo na opštu priču o
upravljanju znanjem, već na upravljanje znanjem organizacije. Umesto termina „korisnici, partneri i
isporučioci“, kao izvori prikupljanja znanja koristi se objedinjeni termin „zainteresovane strane“
koje osim korisnika, partnera i isporučioca obuhvataju i vlasnike, ljude u organizaciji, sindikate,
finansijske institucije i društvenu zajednicu. U tom kontekstu, suština nije samo u terminologiji, već
su se značajno proširili izvori znanja. U najnovijoj verziji standarda naglašeno je da bi najviše
rukovodstvo trebalo da „prepozna znanje kao intelektualnu imovinu i da upravlja znanjem kao
ključnim elementom ostvarivanja uspeha organizacije“ [3].
Upravljanje intelektualnom svojinom je još jedno veoma značajno pitanje koje organizacija, prema
najnovijoj verziji SRPS ISO 9001, mora da uzme u obzir pri razmatranju načina za identifikovanje,
održavanje i zaštitu znanja. Upravljanje intelektualnom svojinom posebno je regulisano standardom
SRPS CEN/TS 16555-4:2016 Menadžment inovacijama – Deo 4: Menadžment intelektualnom
svojinom.
501
Usvajanje razlike između tacitnog i eksplicitnog znanja upućuje da organizacija mora napraviti
razliku između znanja koje stiču zaposleni kroz formalno obrazovanje i iskustvo, i znanja koja
predstavljaju dokumentovane informacije. Trebalo bi da postoji razlika između upravljanja znanjem
i upravljanja informacijama.
U novoj verziji standarda SRPS ISO 9001 zahtevi koji se odnose na upravljanje znanjem su, u
odnosu na prethodnu verziju, jasnije i preciznije iskazani. Time je značajno pojačana uloga i značaj
znanja kao resursa organizacije. Posmatranje znanja kao intelektualne svojine od strane organizacije
navodi i na primenu zakonskih mehanizama, u smislu zaštite znanja. Može se prepoznati i značaj
upravljanja rizikom, ukoliko se poveže sa gubicima znanja, koji proizlaze iz neuspešnog upravljanja
informacijama ili odlaska zaposlenih. U kontekstu sistema menadžmenta kvalitetom pod
intelektualnom svojinom može se smatrati znanje o procesima, veštinama upravljanja procesima,
idejama o poboljšavanju procesa i proizvoda/usluge, istraživanjima i informacijama o korisnicima,
o njihovim potrebama, željama i očekivanjima, informacijama o isporučiocima, informacijama o
konkurentima.
U najnovijoj verziji standarda SRPS ISO 9001:2015 u tački 7.1.6 znanje je potpuno novi zahtev
standarda [9]. Ono postaje predmet upravljanja, procene i poboljšavanja. U odnosu na prethodnu
verziju, može se reći da je znanje delimično obuhvaćeno kroz zahteve za dokumentovanošću.
Standard SRPS ISO 9001:2015, je fokusiran na znanja koja su potrebna organizaciji za realizaciju
procesa na najbolji mogući način i za obezbeđenje usaglašenosti proizvoda ili usluge, uz naravno
ostvarivanje ciljeva organizacije. Zahteva od organizacije da pokaže da je odredila koja su joj
znanja potrebna za odvijanje procesa [9].
Organizacija mora da upravlja svojim znanjem kako bi obezbedila efikasno ostvarivanje svojih
politika i ciljeva, a to obuhvata:
 Identifikovanje neophodnih, aktuelnih i upotrebljivih znanja, podataka, informacija i
tehnologija neophodnih za realizaciju procesa i postizanje usaglašenosti proizvoda/usluge sa
zahtevima;
 Prikupljanje, dokumetnovanje i čuvanje znanja, podataka, informacija i tehnologija iz
internih izvora;
 Obezbeđivanje znanja, podataka, informacija i tehnologija iz eksternih izvora;
 Obezbeđivanje dostupnosti znanja zaposlenima u skladu sa aktivnostima koje obavljaju;
 Održavanje i stalno poboljšavanje znanja, tj. praćenje trendova u oblastima koje imaju ili
mogu imati uticaja na poslovne aktivnosti organizacije i preduzimanje mera za neprekidno
usklađivanje znanja organizacije sa promenama u okruženju;
 Deljenje, po potrebi, svog znanja sa drugim zainteresovanim stranama [15].
S obzirom da je naglašena uloga najvišeg rukovodstva, ono pre svega mora imati određena znanja o
proizvodima i/ili usluzi koje organizacija isporučuje kako bi moglo da definiše neophodna znanja
zaposlenih u cilju obezbeđenja kontinualnog odvijanja procesa, pristupe za održavanje znanja i da
obezbedi raspoloživost znanja pravim ljudima u pravom trenutku.
Iz zahteva standarda može se videti da se ne radi o svobuhvatnom znanju organizacije. Radi se
samo o kritičnom znanju, neophodnom za odvijanje procesa i postizanje usaglašenosti proizvoda ili
usluge. Ukoliko bi ovo znanje bilo dovedeno u pitanje, u smislu nestanka ili neadekvatne
iskorišćenosti, i kvalitet proizvoda/usluge bi bio pod znakom pitanja, što bi uticalo na ugled
organizacije, a samim tim i finansijske performanse. Šta je kritično znanje, zavisi pre svega od
ciljeva organizacije, a zatim od procesa koji najviše doprinose ostvarivanju ciljeva.
Izvori znanja mogu da budu interni i eksterni. U interne izvore ubrajaju se npr. intelektualna
svojina, znanje stečeno iskustvom, naučene lekcije iz neuspeha i uspešnih projekata, sticanje i
deljenje nedokumentovanog znanja i iskustva, rezultati poboljšavanja procesa, proizvoda i usluge.
Eksterni izvori znanja mogu biti standardi, akademski krugovi, konferencije, znanje prikupljeno od
korisnika ili ekstrenog isporučioca [9].
Još jedna potvrda isticanja značaja znanja za poslovanje organizacije, kvalitet njenih
proizvoda/usluga i zadovoljstvo zainteresovanih strana je i novi standard koji se odnosi na sisteme
upravljanja znanjem. U tu svrhu, treba istaći standard SRPS ISO 30401:2019 Sistemi menadžmenta
502
znanjem – Zahtevi, koji daje smernice za implementaciju, održavanje i poboljšavanje sistema
menadžmenta znanjem. U okviru ovog standarda (tačka 3.2.5) znanje je definisano kao imovina
pojedinca ili organizacije koja omogućava efikasno odlučivanje i delovanje u kontekstu, a stiče se
kroz učenje ili iskustvo [10].
Stečeno znanje organizacija mora da održava i da obezbedi njegovu dostupnost u potrebnoj meri.
Pored toga, organizacija mora da razmatra postojeće znanje, da odredi načine sticanja potrebnih
dodatnih znanja i ažuriranja postojećih, naročito pri razmatranju potreba i trendova koji se menjaju
[9].
Zahtevi u vezi sa znanjem uvedeni su u cilju sprečavanja gubitaka znanja izazvanih fluktacijom
osoblja ili zbog neuspešnog prikupljanja i razmene informacija, ali i u cilju podsticanja organizacije
da stiče nova znanja, kroz učenje iz iskustva, mentorstvo, benčmarking i sl. [9]. Menadžment
znanjem omogućava brže reagovanje na promene koje se dešavaju u okruženju.
3. ZAKLJUČAK
Postizanje održivog uspeha predstavlja glavni cilj kome teži svaka organizacija. Ostvarivanje ovog
cilja zasniva se na stalnom zadovoljenju zahteva korisnika i ostalih zainteresovanih strana.
Zadovoljstvo korisnika zavisi od kvaliteta proizvoda/usluge, a kvalitet proizvoda/usluge svakako
zavisi od znanja organizacije. Povezanost znanja i kvaliteta zasniva se na stalnom podizanju nivoa
znanja organizacije što omogućava stalno poboljšavanje kvaliteta proizvoda/usluge.
Sve veći naglasak na znanju i upravljanju znanjem ne postoji zbog njega samog, već zbog njegovog
uticaja na kvalitet proizvoda/usluge organizacije od koga zavisi opstanak svake organizacije na
tržištu. Ulogu i značaj znanja pojačava i prepoznavanje znanja kao značajnog resursa organizacije
kroz iskazane zahteve standarda serije SRPS ISO 9001 i SRPS ISO 9004.
U kontekstu implikacija za praksu, može se reći da primena zahteva standarda u pogledu
upravljanja znanjem ne bi trebalo da se svede samo na dokumentovane informacije. Od izuzetne je
važnosti za organizaciju da prepozna koja su joj znanja neophodna, da definiše način za planiranje
neophodnih znanja, sticanje novih znanja, kao i pristupe za održavanje tih znanja. Pristupi
upravljanja znanjem mogu se razlikovati od organizacije do organizacije. Standard SRPS ISO
9001:2015 samo obavezuje organizaciju da razmatra znanje kao resurs, ne određuje eksplicitno
pristup upravljanja znanjem.
LITERATURA
 Ackoff, R. From data to wisdom. Journal of Applied Systems Analysis 16. (1989). pp. 3–9.
 Bloodgood, J. M. & Salisbury, W. D. Understanding the influence of organizational change strategies
on information technology and knowledge management strategies, Decision Support Systems, Vol.31,
(2001). pp. 55–69.
 BS EN ISO 9004:2018 Quality management - Quality of an organization - Guidance to achieve
sustained success (ISO 9004:2018). British Standard. ISBN 978 0 580 95692. pp 8
 Davenport, T., Prusak, L. Working Knowledge. Harvard Business School Press: Boston, MA. (1998). pp
4-5, 2-3, 6. [Internet] Dostupno na: https://amzn.to/2srKCEr (Pristup: 17.05:2019.)
 Greco, J., Sosa, E. Epistemologija – Vodič u teorije znanja, Naklada Jesenski i Turk, ISBN 953-222-
184-0, Zagreb. (2004). pp 2-7. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2sB6RYP (Pristup: 14:05:2019.)
 Gross, D., Bredehorst, B., Ulrich, D. Organizational knowledge. Pumacy Technologies AG. Berline.
(2016). pp 7.
 Hasnanin, S.S. Organisational Knowledge: The Panacea to NGO-operations. Procedia - Social and
Behavioral Sciences. 195. (2015) pp. 199.
 Institut za standardizaciju Srbije, SRPS ISO 9004:2009, Rukovođenje sa ciljem ostvarivanja održivog
uspeha organizacije — Pristup preko menadžmenta kvalitetom. Beograd. 2009. str. 18,26,28.
 Institut za standardizaciju Srbije, SRPS ISO 9001:2015, Sistemi menadžmenta kvalitetom –Zahtevi,
Beograd, 2015. str 30,
503
 ISO 30401 Knowledge managemant systems – Requirements. International standard. Girs edition 2018-
11.pp 4. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2OE0LiO (Pristup: 13.09.2019)
 Kaziliūnas, A. The Knowledge Management Process for Implementing Quality Improvement Programs.
Informacijos Mokslai. 62. ISSN 1392-0561. (2012). pp 106.
 Kay, J. Foundations of Corporate Success. New York. Oxford University Press. (1993).
 Knowledge. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2ReP441 (Pristup: 20.09.2019)
 Liew, A. DIKIW: Data, Information, Knowledge, Intelligence, Wisdom and their Interrelationships.
Business Management Dynamics. Vol.2, No.10, (2013). pp.49-62
 Miladinović, V. Menadžment kvalitetom – drugi dopunjeno izdanje. Visoka škola strukovnih studija –
Beogradska politehnika. 2017. str. 183.
 Milosavljević G, Trening i razvoj 1. izd, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, (2008).
 Nonaka, I. The Knowledge Creating Company.New York: Oxford University Press. (1991).
pp.164-165.
 Rowley, J. The wisdom hierarchy: representations of the DIKW hierarchy. Journal of Information
Science. Vol. 33. Issue: 2. (2007). pp- 163-168.
 Sydänmaanlakka, P. An Intelligent Organization: Integrating Performance, Competence and
Knowledge Management, Capstone, Oxford. (2002). pp 144.
 Toffler, A. (1991). Power Shift. Knowledge, Wealth, and Violence at the Edge of the 21st Century.
Banta Books. ISBN 0-553-29215-3. pp 43.
 Tsoukas H., Vladimirou, E. What is Organizational Knowledge, Journal of Management Studies. Vol.
38. No. 7. (2001). pp 975.
504
DOPRINOS ISO STANDARDA SPROVOĐENJU CILJEVA ODRŽIVOG
RAZVOJA: SDG 4 - KVALITET OBRAZOVANJA
Aleksandra Nastasić, VŠSS Beogradska politehnika1

Koviljka Banjević, VŠSS Beogradska politehnika2
Dragana Rošulj, VŠSS Beogradska politehnika3
Apstrakt: U radu je prikazan doprinos ISO standarda sprovođenju ciljeva održivog razvoja
(Sustainable Development Goals - SDGs). Među ciljevima održivog razvoja izdvojen je SDG 4 -
Kvalitet obrazovanja. Obrazovanje i obuka su ključni pokretači pametnog, održivog i inkluzivnog
rasta, jer omogućavaju lakše zapošljavanje, poboljšavaju produktivnost, inovativnost,
konkurentnost, smanjuju siromaštvo, nejednakosti i doprinose postizanju rodne ravnopravnosti. Dat
je prikaz stanja SDG4 na nivou Evropske unije i Srbije, kao i konkretni standardi koji mogu da
pomognu obrazovnim ustanovama da uspešno savladaju izazove sa kojima se suočavaju.
Ključne reči: ISO Standardi, ciljevi održivog razvoja, kvalitet obrazovanja
CONTRIBUTION OF ISO STANDARDS TO THE IMPLEMENTATION OF

SUSTAINABLE DEVELOPMENT GOALS: SDG4 - QUALITY OF
EDUCATION
Abstract: The ISO standards contribute to the implementation of Sustainable Development Goals
(SDGs). SDG 4 - Quality of Education is a very important Sustainable Development Goal, as
education and training are key drivers of smart, sustainable and inclusive growth. They facilitate
employment, improve productivity, innovation, competitiveness, reduce poverty and inequalities,
and contribute to achieving gender equality. The paper also presents an overview of the state of
SDG4 in EU and Serbia, and concrete standards that can help educational institutions to
successfully overcome the challenges.
Key words: ISO Standards, Sustainable Development Goals, Quality Education
1. UVOD
Svet je suočen sa kompleksnim i međusobno povezanim izazovima (usporavanje globalnog rasta,

ekonomska nejednakost, promena klime, geopolitičke tenzije, Industrijska revolucija 4.0 i mnogi
drugi). Koncept održivog razvoja podrazumeva proces postizanja ravnoteže između zahteva
privrede, društva i zaštite životne sredine, kako bi se obezbedilo “zadovoljavanje potreba sadašnje
generacije, bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe”. Ciljevi
održivog razvoja predstavljaju ambiciozni akcioni plan za postizanje mira i prosperiteta,
iskorenjivanje siromaštva i zaštititu planete 5. Vlade, organizacije i pojedinci širom sveta koji
doprinose ostvarivanju ciljeva održivog razvoja, primenjuju na hiljade ISO standarda, u kojima je
pretočeno znanje i iskustvo vrhunskih stručnjaka iz različitih oblasti.
1
anastasic@politehnika.edu.rs
2
kbanjevic@politehnika.edu.rs
3
drosulj@politehnika.edu.rs
505
2. CILJEVI ODRŽIVOG RAZVOJA – AGENDA 2030
Ciljevi održivog razvoja proističu iz Milenijumskih ciljeva. Stupili su na snagu 1. januara 2016.
godine, nakon usvajanja rezolucije, u septembru 2015. godine, na Generalnoj skupštini Ujedinjenih
Nacija od strane 193 države članica. Agenda 2030 obuhvata 17 globalnih ciljeva i 169 indikatora
održivog razvoja. U narednih 15 godina od država potpisnica očekuje se da mobilišu sve resurse,
kako bi iskorenili siromaštvo, borili se protiv nejednakosti i našli odgovore na klimatske promene.
Ciljevi održivog razvoja prepoznaju da borba protiv siromaštva, mora ići uporedo sa ekonomskim
rastom i održivom industrijalizacijom i ciljaju na brojne društvene potrebe uključujući zdravlje,
obrazovanje, socijalnu zaštitu i zdravu životnu sredinu i zajednice otporne na klimatske promene
12; 10, str. 3. Ostvarivanje ciljeva održivog razvoja zahteva učešće svih predstavnika društva, od
lokalne samouprave do vlade, proizvodnih i uslužnih organizacija, do pojedinaca 5, str. 2.
3. AGENDA SRBIJE ZA ODRŽIVI RAZVOJ
U dokumentu „Srbija i Agenda 2030“, koji je donet 2017. godine ciljevi održivog razvoja podeljeni
su u četiri grupe 10, str. 6:
1. Ekonomski rast (ciljevi održivog razvoja 8 i 9)
2. Razvoj ljudskih resursa (ciljevi održivog razvoja 1, 2, 3, 4, 5, 10)
3. Životna sredina i klima (ciljevi održivog razvoja 6, 7, 11, 12, 13 i 15)
4. Institucije, finansije i saradnja (ciljevi održivog razvoja 16 i 17).
Cilj 14, koji se odnosi na održivo korišćenje okeana, mora i morskih resursa nije uzet u obzir, zato
što Srbija nema direktan pristup moru 10, str. 6.
U Srbiji je uspostavljen institucionalni okvir za praćenje realizacije ciljeva održivog razvoja, kroz
mapiranje postojećeg strateškog okvira Republike Srbije u odnosu na ciljeve održivog razvoja, kao
osnova za odlučivanje i postavljanje prioriteta. Za svaki od ciljeva održivog razvoja dat je pregled
stanja, uz korišćenje indikatora iz relevantnih nacionalnih i međunarodnih izvora i analiza, i
povezivanje sa zahtevima pregovaračkih poglavlja u procesu pristupanja Srbije Evropskoj Uniji 10,
str. 8. U julu 2019. godine predstavljen je Dobrovoljni nacionalni izveštaj Republike Srbije o
sprovođenju Agende 2030 za održivi razvoj. Međutim, na osnovu dostupnih informacija stiče se
utisak da „održivi razvoj nije opšte prihvaćena paradigma razvoja u Srbiji. Zbog toga se na ciljeve
održivog razvoja gleda kao na formalne obaveze prema UN, a ne kao na priliku da se razvijaju
potencijali kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou” 1.
4. DOPRINOS ISO STANDARDA SPROVOĐENJU CILJEVA ODRŽIVOG RAZVOJA
ISO standardi daju specifikacije za svetski nivo kvaliteta proizvoda, usluga i sistema, čime se
obezbeđuje kvalitet, sigurnost i efikasnost 8. Uspeh procesa sprovođenja ciljeva održivog razvoja
zahteva konsenzus, saradnju i inovacije 5, str. 2. ISO organizacija do sada je objavila 22877
međunarodnih standarda i relevantnih dokumenata, koji pokrivaju skoro sve delatnosti, od
proizvodnje, preko bezbednosti hrane, poljoprivrede, zdravstva, obrazovanja, itd 8. ISO standardi
pomažu nacionalnim vladama i lokalnim samoupravama da uspešno i blagovremeno realizuju
obaveze na međunarodnom, nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Takođe, ISO standardi
predstavljaju dobru osnovu za kreiranje javne politike koja doprinosi ostvarivanju ciljeva održivog
razvoja. Proizvodne i uslužne organizacije imaju ključnu ulogu u postizanju ciljeva održivog
razvoja, a ISO standardi pružaju smernice i okvire u oblasti bezbednosti, zdravlja i dobrobiti
zaposlenih, razvoja ljudskih resursa, menadžmenta znanjem i inovacijama, preko potrošnje energije,
stvaranja pametne, otporne i ekološke infrastrukture, itd 5, str. 2.
ISO standardi doprinose ostvarivanju ciljeva održivog razvoja, jer promovišu 5, str. 3:
 ekonomsku održivost olakšavanjem međunarodne trgovine, unapređenjem nacionalne
infrastrukture kvaliteta, i podržavanjem održive poslovne prakse;
506
 socijalnu održivost pomažući zemljama i zajednicama da poboljšaju zdravlje i dobrobit
svojih građana. ISO standardi pokrivaju sve aspekte socijalnog blagostanja, zdravstvene i
obrazovne sisteme, socijalnu uključenost i pristupačnost;
 održivost životne sredine pomažući organizacijama i zemljama da upravljaju uticajem na
životnu sredinu. ISO standardi pokrivaju implementaciju sistema menadžmenta životnom
sredinom, merenje i smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte i potrošnju
energije, i ohrabruju odgovornu potrošnju.
Poslednjih godina sem novih izdanja popularnih ISO standarda za sisteme menadžmenta (ISO 9001,
ISO 14001, ISO 22000, ISO 26000, ISO 27001, ISO 31000, ISO 45001, ISO 50001, ISO/IEC
17025, itd.), po prvi put je izdat veliki broj ISO standarda koji se bave razvojem ljudskih resursa,
menadžmentom znanjem i inovacijama, održivim gradovima i zajednicama, pametnim gradovima,
sistemima menadžmenta protiv mita, društvenom bezbednošću, sigurnošču i otpornošću, itd. U
Tabeli 1. prikazani su ciljevi održivog razvoja, broj ISO standarda sa tematikom u vezi uspešne
realizacije svakog pojedinačnog cilja održivog razvoja, i ključni standardi koji doprinose njihovom
ostvarivanju.
Tabela 1. Prikaz broja i ključnih ISO standarda koji doprinose ostvarivanju ciljeva održivog
razvoja (Izvor*: 7 Izvor**: 5)
CILJEVI ODRŽIVOG
BROJ ISO KLJUČNI STANDARDI KOJI DOPRINOSE OSTVARIVANJU
RAZVOJA U SKLADU SA
STANDARDA* POJEDINAČNIH CILJEVA ODRŽIVOG RAZVOJA**
AGENDOM 2030
Svet bez siromaštva – ISO 20400, Održiva nabavka - Uputstvo;
1. Okončati siromaštvo svuda i 68 ISO 37001, Sistemi menadžmenta protiv mita – Zahtevi sa
u svim oblicima uputstvom za korišćenje
Svet bez gladi – Okončati Standardi serije ISO 22000, Sistemi menadžmenta bezbednošću
glad, postići bezbednost hrane – Zahtevi za svaku organizaciju u lancu hrane
2. hrane, poboljšanu ishranu i 67 ISO 26000, Uputstvo o društvenoj odgovornosti
promovisati održivu ISO 20400, Održiva nabavka - Uputstvo;
poljoprivredu Serija standarda 34101, Održivi i sledljivi kakao (u pripremi)
Standardi serije ISO 11137, Sterilizacija proizvoda za zaštitu
zdravlja;
Dobro zdravlje – ISO 7153, Hirurški instrumenti – Materijali
obezbeditizdrav život i
3. 375 IWA 18, Okvir za integrisane zajednice – zasnovane na
promovisati blagostanje za
dugoročnom zdravlju i uslugama nege u društvima sa velikim
ljude svih generacija
brojem starih lica;
ISO 37101, Održivi razvoj zajednica
Kvalitetno obrazovanje – ISO 21001, Obrazovne organizacije – Sistem menadžmenta za
obezbediti inkluzivno i obrazovne organizacije – Zahtevi sa uputstvom za korišćenje
4. kvalitetno obrazovanje i 74
ISO 29993, Usluge podučavanja van formalnog obrazovanja –
promovisati mogućnost
Zahtevi za usluge
celoživotnog učenja
Rodna ravnopravnost –
5. postići rodnu ravnopravnost i 51 ISO 26000, Uputstvo za društvenu odgovornost
osnažiti sve žene i devojčice
ISO 24518, Aktivnosti koje se odnose na usluge u vezi sa pitkom
vodom i otpadnim vodama - Krizno upravljanje vodovodima;
Čista voda i sanitarni uslovi ISO 24521, Aktivnosti koje se odnose na usluge usluge u vezi sa
6. – obezbediti sanitarne uslove 128 pitkom vodom i otpadnim vodama - Smernice za upravljanje
i pristup pijaćoj vodi za sve osnovnim uslugama kućnih otpadnih voda na licu mesta
ISO 30500, Sanitarni kanalizacioni sistemi (u pripremi)
ISO 50001, Sistemi menadžmenta energijom – Zahtevi sa
Dostupna i obnovljiva uputstvom za korišćenje
energija – osigurati pristup Serija standarda ISO 52000 za energentske performance zgrada,
7. dostupnoj, pouzdanoj, 151
ISO 9806, Sunčeva energija – Prijemnici sunčeve energije za
održivoj i modernoj energiji
grejanje – Metode ispitivanja
za sve
ISO 17225, Čvrsta biogoriva — Specifikacije i klase goriva
Dostojanstven rad i ISO 45001,Sistemi menadžmenta bezbednošću i zdravljem na
ekonomski rast – radu - Zahtevi sa uputstvom za korišćenje
8. 169
promovisati inkluzivan i ISO 37001 Sistemi menadžmenta protiv mita – Zahtevi sa
dostojanstven rad za sve uputstvom za korišćenje
507
CILJEVI ODRŽIVOG
BROJ ISO KLJUČNI STANDARDI KOJI DOPRINOSE OSTVARIVANJU
RAZVOJA U SKLADU SA
STANDARDA* POJEDINAČNIH CILJEVA ODRŽIVOG RAZVOJA**
AGENDOM 2030
Industrija, inovacije i ISO 44001, Sistem menadžmenta saradnjom u poslovnim
infrastruktura – izgraditi odnosima – Zahtevi i okvir;
prilagodljivu infrastrukturu, ISO 56002, Menadžment inovacijama, Sistem upravljanja
9. 471 inovacijama – Smernice;
promovisati održivu
industrijalizaciju i podsticati ISO 56003, Menadžment inovacijama - Alati i metode za
inovativnost inovaciono partnerstvo – Smernice
Smanjenje nejednakosti –
10. smanjiti nejednakost između 121 ISO 26000, Uputstvo o društvenoj odgovornosti
i unutar država
ISO 37101, Održivi razvoj u zajednicama - Sistem upravljanja za
održivi razvoj - Zahtevi sa smernicama za upotrebu
ISO 37120, Održivi gradovi i zajednice - Indikatori za gradske
usluge i kvalitet života
ISO 37122, Održivi gradovi i zajednice - Indikatori za pametne
gradove,
Održivi gradovi i zajednice
ISO 37123, Održivi gradovi i zajednice - Indikatori za održive
– učiniti gradove i ljudska
gradove;
11. naselja inkluzivnim, 234
ISO 22313 Društvena bezbednost — Sistem menadžmenta
bezbednim, prilagodljivim i
kontinuitetom poslovanja — Uputstvo;
održivim
ISO 22326, Sigurnost i otpornost - Upravljanje vanrednim
situacijama - Uputstva za praćenje objekata sa utvrđenim
opasnostima;
ISO 22395,Sigurnost i otpornost – Otpornost zajednica Smernice
za podršku ranjivim grupama u vanrednim situacijama;
ISO 24526, Efikasan sistem upravljanja vodom
ISO 20400, Održiva nabavka – Uputstvo;
Odgovorna potrošnja i ISO 14020, Oznake i deklaracije koje se odnose na zaštitu
proizvodnja – obezbediti životne sredine — Opšti principi;
12. 287
održive oblike potrošnje i
ISO 15392, Održivost u izgradnji zgrada - Opšti principi;
proizvodnje
ISO 20245, Prekogranična trgovina rabljenom robom
ISO 14001, Sistemi menadžmenta životnom sredinom —
Zahtevi sa uputstvom za korišćenje
ISO 14064, Gasovi staklene bašte
Akcija za klimu – preduzeti ISO 14067, Gasovi staklene bašte – Ugljenični otisak proizvoda
hitnu akciju u borbi protiv – Zahtevi i smernice za kvantifikaciju
13. 211
klimatskih promena i njenih ISO 14080, Upravljanje gasovima staklene bašte i povezane
posledica aktivnosti – Okvir i principi metodologije za preduzimanje mera
u vezi sa klimom
ISO Guide 84, Smernice date u standardima u vezi rešavanja
klimatskih promena
Život pod vodom – Očuvati
14. i održivo koristiti okeane, 100
mora i morske resurse
Serija standarda ISO 14000, Sistemi menadžmenta životnom
Život na zemlji – održivo sredinom
upravljati šumama, suzbiti ISO 14055, Upravljanje životnom sredinom, Smernice za
dezertifikaciju, zaustaviti i uspostavljanje dobre prakse u borbi protiv degradacije i
15. 141
preokremuti degradacija dezertifikacije zemljišta
zemljišta i sprečiti
uništavanje biodiverziteta ISO 38200, Lanac očuvanja drveta i proizvoda od drveta (u
pripremi)
Mir, pravda i snažne
institucije – promovisati
miroljubiva i inkluzivna ISO 37001, Sistemi menadžmenta protiv mita – Zahtevi sa
društva za održivi razvoj, uputstvom za korišćenje
16. 66 ISO 19600 Sistemi menadžmenta za usklađivanje – Smernice,
obezbediti pristup pravdi za
sve i izgraditi efikasne, ISO 37000, Smernice za upravljanje organizacijama (u pripremi)
pouzdane i inkluzivne
institucije na svim nivoima
Partnerstvom do cilja –
17. učvrstiti globalno partnerstvo
za održivi razvoj
508
Među ciljevima održivog razvoja izdvojen je cilj koji se odnosi na kvalitet obrazovanja i za njega je
dat prikaz stanja na nivou Evropske unije i Srbije, kao i standardi koji mogu da pomognu
obrazovnim ustanovama da ostvare održivi uspeh.
5. SDG 4 - KVALITET OBRAZOVANJA
Sistem obrazovanja je prvi i najvažniji element životne i razvojne infrastrukture, a njegov ukupan
efekat određuje kvalitet i efekte izgradnje i korišćenja svih drugih sistema, resursa i kvaliteta života,
uz promovisanje poštovanja različitih kultura i vera, demokratskih vrednosti, ljudskih prava, itd.
Misija sistema obrazovanja u Srbiji u XXI veku je da bude temelj života i razvoja svakog pojedinca,
društva i države zasnovane na znanju, pri čemu sistem obrazovanja treba da se razvija tako da svoju
ulogu ostvaruje pravovremeno, kvalitetno i efikasno 11.
SDG 4 - Kvalitet obrazovanja odnosi se na obezbeđenje pravičnog i kvalitetnog obrazovanja kroz
sve faze života, kao i povećanje broja mladih i odraslih koji poseduju relevantne veštine za
zapošljavanje, pristojne poslove i preduzetništvo. Ovaj cilj obuhvata različite sisteme i nivoe
obrazovanja i treninga (od osnovnog do visokog obrazovanja, obrazovanja odraslih i celoživotnog
obrazovanja), kao preduslov za postizanje drugih ciljeva održivog razvoja. Dostupnost kvalitetnog
obrazovanja doprinosi smanjenju siromaštva, razlika u primanjima, nejednakosti uopšte i postizanju
rodne ravnopravnosti. Obrazovanje podstiče ljude da žive zdravijim životom, i usvoje i primenjuju
verovanja, vrednosti norme ponašanja koje doprinose održivom načinu života. Obrazovanje je
presudno za podsticanje tolerancije, koja doprinosi miru u društvu 4, str. 95.
U tabeli 2 su prikazani podaci za podciljeve u vezi kvaliteta obrazovanja, ciljne i postignute
vrednosti u Evropskoj Uniji i Srbiji, za koje su se mogli naći podaci. Ciljne vrednosti indikatora u
vezi kvaliteta obrazovanja u Evropskoj Uniji uglavnom su postignute. Međutim, u Srbiji, iako
postoji pozitivan trend, većina ciljeva se neće ostvariti do 2020.godine.
Tabela 2. Podciljevi u vezi kvaliteta obrazovanja, ciljne i postignute vrednosti u EU i Srbiji

Izvor*: 4, str. 98-109, Izvor**: 1, str. 46-47
Ciljna i postignuta vrednost u
Podcilj Ciljna i postignuta vrednost u EU*
Srbiji**
Manje od 10% učenika koji su
napustili osnovno i srednje
SDG 4.1 - Besplatno, jednako i Manje od 10% učenika koji su obrazovanje do 2020.
kvalitetno osnovno i srednje napustili do 2020., ostvareno 10,6% Srednjim stručnim obrazovanjem
obrazovanje za sve 2018. obuhvaćeno je nešto više od 70%, što
znači da oko 30% populacije ne
pohađa srednje obrazovanje (2016).
Više 95% dece uzrasta od 4. godine
uključeno u predškolsko obrazovanje
SDG 4.2 - Pristup kvalitetnom razvoju Više 95% dece uzrasta 4. godine u do 2020.
u ranom detinjstvu, brizi i predškolskom obrazovanju do 2020., Uzrast od 3-5 godina 50%,
predškolskom obrazovanju 95,4% ostvareno 2017. predškolsko obrazovanje 98%, pri
čemu siromašna deca 9% i romska
deca 6%
Dostupnost visokog obrazovanja
SDG 4.3 - Jednaka dostupnost jeftinog
Najmanje 40% visoko obrazovanih do 54,87 (2018), 5,65% populacije ima
i kvalitetnog tehničkog, stručnog i
2020., ostvareno 40,7% 2018. više obrazovanje, a 10,59% visoko
tercijarnog obrazovanja
obrazovanje (2011)
82% mladih zaposlenih do 2020.
Ostvareno 81,6% u 2018. godini.
SDG 4.4 - Povećati broj mladih i Broj odraslih (25-64 godine) koji 65% mladih učestvuje u formalnom ili
odraslih sa relevantnim veštinama pohađaju formalno obrazovanje ili neformalnom obrazovanju.
treninge 15% do 2020. Ostvareno
11.1%, 2018. godine.
2002. godine u populaciji od 30-34.
SDG 4.5 - Eliminisati rodnu 85% romske dece pohađa osnovno
godine, koja je završila visoko
nejednakost u obrazovanju i obrazovanje
obrazovanje bilo je 24,5% žena i
obezbediti jednak pristup za ranjive 21% romske dece pohađa
22.6% muškaraca. 2018. godine ima
grupe, uključujući osobe sa srednjoškolsko obrazovanje. Postoji
45,8% žena i 35,7% muškaraca.
invaliditetom i decu u ranjivim inkluzivno obrazovanje u redovnom
Međutim, muškarci lakše nalaze posao
situacijiama sistemu i specijalne škole
83,3% u odnosu na žene 80%. 29,7 %
509
Ciljna i postignuta vrednost u
Podcilj Ciljna i postignuta vrednost u EU*
Srbiji**
osoba sa invaliditetom je završilo
visoko obrazovanje.
Rezultati PISA testiranja pokazuju da
38 % učenika ne zadovoljava
SDG 4.6 - Jezička i numerička
Manje od 15% nedovoljno pismenih minimume u čitalačkoj pismenosti, a
pismenost za sve mlade i znatan broj
do 2020, 19,7% izmereno 2015. 40 % učenika je ispod nivoa
odraslih
matematičke funkcionalne pismenosti
(OECD, 2019)
SDG 4.7 - Unaprediti znanja i veštine Nije usvojena zajednička metodologija
za održivi razvoj za ovaj podcilj.
6. DOPRINOS ISO STANDARDA SPROVOĐENJU SDG 4: KVALITET OBRAZOVANJA
Promene pokrenute globalizacijom, tehnološkim inovacijama, demografijom, promenom poslovnih

modela i prirodom rada, značajno menjaju veštine, znanja i sposobnosti, verovanja, vrednosti i
norme ponašanja koje će se u relativno bliskoj budućnosti zahtevati na tržištu rada 9. Društvo
znanja i digitalna ekonomija, od učenika, studenata i zaposlenih zahtevaju više digitalnih i više
„mekih“ veština. Osnovu novog ekosistema za učenje i rad predstavlja sposobnost pojedinca da uči,
„zaboravi“ i ponovo nauči, odnosno prelazak na sistem celoživotnog učenja 16. Smatra se da će u
narednih pet godina najvažnije veštine biti kritičko razmišljanje, inovacije i kreativnost. Očekuje se
da će ljudi u organizaciji do 2022. godine morati da posvete 101 dan učenju, kako bi mogli da
isprate promene na radnom mestu. Navedeno, pred obrazovne ustanove postavlja nove izazove i
prilike, jer je potrebno identifikovati i sprovesti ključne promene u obrazovnom sadržaju i načinu
pružanja usluga, kako bi se osiguralo da svi imaju pristup veštinama koje su relevantne za
zapošljavanje, pristojne poslove i preduzetništvo. Sa druge strane, razvoj novih tehnologija
podržava potpuno nove hibridne pristupe koji povećavaju pristup personalizovanom, inkluzivnom i
fleksibilnom načinu učenja 15.
Sistemi obrazovanja, obuke i treninga nisu prilagođeni ni Z generaciji studenata, ni Alfa generaciji
đaka, koji imaju potpuno drugačije potrebe, očekivanja, iskustva, uverenja i način ponašanja. Neke
studije ukazuju da će 65% dece koja kreću u osnovnu školu imati poslove koji još ne postoje, i za
koje aktuelno obrazovanje neće uspeti da ih pripremi, što će pogoršati nedostak veština i
nezaposlenost u budućnosti 14, 9. U prethodnom periodu, jedan od načina da obrazovna ustanova
stalno pruža usluge koje zadovoljavaju i prevazilaze zahteve korisnika, kao i zahteve relevantnih
propisa bio je uspostavljanje sistema menadžmenta kvalitetom prema standardu ISO 9001 uz
promovisanje kulture kvaliteta. Za postizanje održivog uspeha obrazovne ustanove mogu koristiti
smernice date u standardu ISO 9004.
Prepoznajući značaj obrazovanja ISO organizacija je 2018. godine razvila standard ISO 21001,
Obrazovne organizacije – Sistem menadžmenta za obrazovne organizacije – Zahtevi sa uputstvom
za korišćenje. Cilj ovog standarda je da doprinese poboljšavanju procesa i kvaliteta obrazovnih
ustanova, kako bi se ispunile i prevazišle potrebe i očekivanja zainteresovanih strana. Standard ISO
21001 je generički i namenjen je za primenu u bilo kojoj organizaciji, bez obzira na tip, veličinu i
način isporuke obrazovne usluge. Standard ISO 21001 specificira zahteve za sistem menadžmenta u
obrazovnim ustanovama i trebalo bi da pomogne organizacijama da 2; 6:
 demonstriraju svoju sposobnost da podrže sticanje i razvoj kompetencija kroz nastavu,
učenje i istraživanje;
 poboljšaju zadovoljstvo učenika ili studenata, i ostalih zainteresovanih strana, kroz efektivnu
primenu sistema menadžmenta u obrazovanju, uključujući procese za poboljšavanje sistema
i obezbeđenja usaglašenosti sa zahtevima zakona, propisa standarda, i da demonstriraju veći
kredibilitet i uticaj.
Takođe, 2018. godine izdat je i standard ISO 29993, Usluge podučavanja van formalnog
obrazovanja – Zahtevi za usluge, koji definiše zahteve za usluge učenja koje se bave neformalnim
obrazovanjem, odnosno pokriva sve tipove učenja tokom čitavog života uključujući stručno
510
obrazovanje odraslih i obuke u organizacijama (bilo da se sprovode iz autsorsa ili u okviru
organizacije). Osnovna karakteristika ove vrste usluga je definisanje ciljeva podučavanja i
vrednovanje usluga, kao i izvođenje uz interakciju sa podučavanim. Ovo podučavanje može da
bude licem u lice, posredovano tehnologijama, ili njihova kombinacija.
7. ZAKLJUČAK
Ciljevi održivog razvoja predstavljaju poziv na akciju svim zemalja - siromašnim, bogatim i onima
sa srednjim primanjima, za promociju prosperiteta uz zaštitu planete. Okončanje siromaštva mora
ići uporedo sa strategijama koje grade ekonomski rast i bave se nizom socijalnih potreba,
uključujući obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu i mogućnosti zapošljavanja, uz istovremeno
rešavanje posledica klimatskih promena i zaštitu životne sredine. 13 SDG 4 - Kvalitet obrazovanja
odnosi se na obezbeđenje pravičnog i kvalitetnog obrazovanja kroz sve faze života, kao i povećanje
broja mladih i odraslih koji poseduju relevantne veštine za zapošljavanje, pristojne poslove i
preduzetništvo. Standardi ISO 21001 i ISO 29993 su alati koji mogu da pomognu obrazovnim
ustanovama da na pravi način prepoznaju potrebe i očekivanja različitih zainteresovanih strana, da
se suoče sa izazovima, ostvare održivi uspeh i pokažu veći kredibilitet i uticaj u društvu.
LITERATURA
1 Beogradska otvorena škola, Agenda 2030: Kako učiniti svet boljim mestom za život? [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2LqrVYn (Pristup 30.11.2019.)
2 Naden, C., Education Sector to Benefit from a New International Management System Standard, ISO,
Geneve, 2018, [Internet] Dostupno na: https://www.iso.org/news/ref2284.html, (Pristup: 30.10.2019.)
3 Dobrovoljni nacionalni izveštaj Republike Srbije o sprovođenju Agende 2030 za održivi razvoj – ka
jednakosti održivih mogućnosti za svakoga i svuda u Srbiji prerastanjem u održivost, Vlada Republike
Srbije, Beograd, 2019. [Internet] Dostupno na:: https://bit.ly/2PbVTAy (Pristup: 30.10.2019.)
4 European Commission, Sustainable development in the European Union – Monitoring report on
progress towards the SDGs in an EU context, Eurostat, Luxembourg, 2019.
5 ISO, Contributing to the UN Sustainable Development Goals with ISO Standards, Geneve, 2018.
[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2DOSX7C (Pristup 30.11.2019.)
6 ISO, ISO 21001:2018, Educational organizations — Management systems for educational organizations
— Requirements with guidance for use, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2DK59GT (Pristup
30.11.2019.)
7 ISO, Sustainable Development Goals, How ISO standards help meet the SDGS, [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/2rV09wk (Pristup 30.11.2019.)
8 ISO, What are standards?, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2LkBY1h , (Pristup 30.11.2019.)
9 Nastasić, A., Banjević, К., Jovanović, D., Rošulj, D., Četvrta industrijska revolucija: Budućnost
obrazovanja i zanimanja, X međunarodni naučno-stručni skup Informacione Tehnologije za elektronsko
Obrazovanje, ITeO 2018, Panevropski Univerzitet - Aperion, Banja Luka, 2018, str. 183-188.
10 Srbija i Agenda 2030 – Mapiranje nacionalnog strateškog okvira u odnosu na ciljeve održivog razvoja, ,
Beograd, 2017. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/360ORoU (Pristup 30.10.2019.)
11 Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, Ministarstvo nauke i prosvete, 2012.
12 United Nations, Transforming our world: The 2030 Agenda for Sustainable Development, 2015,
[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2rkgCKD (Pristup: 30.10.2019.)
13 United Nations, 17 Goals to Transform Our World, Dostupno na: https://bit.ly/2Rk5wzI (Pristup:
30.10.2019.)
14 World Economic Forum, The Future of Jobs 2018, Centre for the New Economy and Society, Insight
Report, 2018.
15 World Economic Forum, Learning 4.0, [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/3660rz8 , (Pristup:
30.10.2019.)
16 World Economic Forum, Strategies for the New Economy Skills as the Currency of the Labour Market,
Geneva, 2019. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2OQWAjJ (Pristup: 30.10.2019.)
511
RAZLOZI UPISA U VISOKOŠKOLSKU USTANOVU I MODELI PONAŠANJA
STUDENATA
Saša Marković1, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Brojni su razlozi upisa studenata u visokoškolsku ustanovu. Jedna grupa potencijalnih
studenata upisuje određenu visokoškolsku ustanovu zbog onog što voli da uči, druga grupa zbog
mogućnosti lakšeg zaposlenja i ostvarivanja određenih privilegija u društvu, a treća zbog želje ili
mišljenja roditelja. Postoje razni faktori koji utiču na ponašanje korisnika (studenata). Delimo ih
na interne i eksterne i u podjednakoj meri utiču na modele ponašanja studenata u svim fazama
procesa odlučivanja o korišćenju obrazovne usluge visokoškolske ustanove. Ustanove moraju
poznavati potrebe i zahteve i potencijalnih i sadašnjih studenata, kako bi u zavisnosti od utvrđenog
modela ponašanja studenata, mogle kreirati adekvatnu marketing strategiju i onaj tip usluge koji u
potpunosti zadovoljava očekivanja, potrebe i zahteve studenata.
Ključne reči: modeli ponašanja studenata, upis, marketing, visokoškolske ustanove
REASONS OF ENROLMENT AND MODELS OF STUDENT'S BEHAVIOUR
Abstract: There are numerous reasons for students to enroll in a higher education institution. One
group of potential students enrolls in a certain higher education institution because of what they
like to study, another group because of the possibility of easier employment and certain privileges
in society, and a third group because of the wishes or opinions of their parents. There are various
factors that influence the users (students) behavior. They can be devided into internal and external
and equally influence the behavior models of students at all stages of the decision-making process
regarding the use of the higher education institution's educational service. Institutions should know
the needs and requirements of both prospective and current students, so that, depending on the
student behavior model established, they can create an adequate marketing strategy and the type of
service that fully meets the expectations, needs and requirements of the students.
Keywords:student behavior models, enrollment, marketing, higher education institutions
1. UVOD
Da bi bile efikasne na tržištu, ustanove moraju dobro poznavati tržište studenata. Upisna politika
ustanova mora da bude u skladu sa očekivanjima i potrebama potencijalnih studenata što
podrazumeva poznavanje njihovog ponašanja ili preciznije rečeno, procesa donošenja odluka.
Ovakav pristup naglašava primenu marketinga visokoškolskih ustanova i ponašanja potrošača,
odnosno potencijalnih studenata [3, str. 5].
Ponašanje potrošača istražuje na koji način pojedinci odlučuju da utroše svoja raspoloživa sredstva
(vreme, novac i napor) na predmete koji su namenjeni potrošnji. Kako bi ostvarile uspeh u bilo kom
segmentu svog poslovanja, visokoškolske ustanove moraju u što je moguće većoj meri, poznavati
svoje potrošače. Proces odlučivanja potrošača podrazumeva niz koraka koji vode do obavlјanja
kupovine ili razmene. Na sam proces odlučivanja utiču eksterni i interni faktori. Izbor
1
smarkovic@politehnika.edu.rs
512
visokoškolske ustanove od strane studenta, predstavlјa složen proces prikuplјanja i procenjivanja
informacija raznih alternativnih izvora (ustanova) što utiče na donošenje odluke studenata.
Izbor ustanove se smatra višefaznim procesom koji uklјučuje nekoliko nivoa uzastopnih odluka
koji, na kraju, može da rezultira upisom. U širem smislu, razlikuju se tri tipa odluka: odluke o
ulasku u ustanovu, odluke o izboru studijskog programa i odluke o ostajanju u visokoškolskoj
ustanovi (upis). Ovaj rad naglašava faktore koji mogu da utiču na izbor studenata da upišu određenu
visokoškolsku ustanovu. Proces izbora visokoškolske ustanove predstavlja petostepeni proces
odlučivanja: utvrđivanje potrebe (razlozi upisa), traženje informacija, procena alternativa, upis i
proces nakon upisa (studiranje). S obzirom na temu ovog rada, detaljnije će se opisati samo razlozi
upisa i proces ponašanja nakon upisa.
Kako bi se, s jedne strane, pružila što potpunija slika o razlozima upisa u visokoškolsku ustanovu, a
s druge strane ukazalo na značaj kreiranja adekvatne obrazovne usluge visokoškolske ustanove,
bilo je neophodno navesti i ukratko objasniti osnovne modele ponašanja studenata u procesu
odlučivanja o korišćenju obrazovne usluge.
2. RAZLOZI UPISA U VISOKOŠKOLSKU USTANOVU
Asael (Assael) iznosi da se početna faza bilo kojeg procesa odlučivanja odnosi na prepoznavanje,
odnosno utvrđivanje potreba [1, str. 35]. Potrošač uočava razliku između onoga što ima i onoga što
bi želeo da ima. Na oba stanja utiču stil života potrošača i trenutna situacija u kojoj se nalazi. Kotler
(Kotler) smatra da interni ili eksterni stimulansi mogu da budu odlučujući faktori u prepoznavanju
potreba. Interni stimulansi se odnose na trenutno stanje (ne)zadovolјstva, a eksterni stimulansni su
podložni informacijama sa tržišta na osnovu kojih potrošač prepoznaje potrebu [7, str. 153].
Za potencijalne studente, prepoznavanje potrebe može nastati kada shvate da im srednjoškolsko
obrazovanje nije dovolјno za dobijanje dobro plaćenog posla, pa se stoga odlučuju za nastavak
obrazovanja (visokog). Međutim, pojedini potencijalni studenti, iako svesni te vrste potreba,
ponekad ne mogu da nastave obrazovanje zbog nekih razloga kao što je na primer, slabo imovinsko
stanje. Kako bi zadovolјili svoje potrebe, studenti moraju da imaju razloge, želјu i mogućnosti. U
prilog ovoj konstataciji ide i činjenica da oko trećine tek svršenih maturanata u Srbiji nema neki
poseban razlog zbog kojeg bi upisala određenu visokoškolsku ustanovu. O tome se govori u
istraživanju koje je sproveo Infostud iz Subotice koje već dugi niz godina prati kretanja studenata i
visokoškolskih ustanova.
Istraživanje [9, str.7] o izboru studija među maturantima osmišlјeno je i realizovano od strane sajta
„prijemni.rs“, specijalizovanog veb sajta posvećenog upisu na fakultete i visoke škole. Cilј
istraživanja je bio da se ispitaju stavovi maturanata – učenika četvrtih razreda srednjih škola u Srbiji
o izboru studija (zašto nastavlјaju obrazovanje, šta i gde će studirati, koji su im najvažniji
kriterijumi prilikom izbora studija). Anketno istraživanje je sprovedeno tokom 45 dana u martu i
aprilu 2012. godine putem veb sajta prijemni.infostud.com a obaveštenje o mogućnosti učešća u
anketi je poslato na adrese preko 300 četverogodišnjih srednjih škola u Srbiji. U ispitivanju je
učestvovalo 1779 maturanta tj. učenika četvrtih razreda, koji su anketu popunjavali on-line,
odnosno putem Interneta, bilo od svoje kuće ili u školi, te treba imati u vidu da su uzorak ispitanika
u ovom slučaju činili samo maturanti koji koriste Internet. Istraživanjem je bilo obuhvaćeno 161
mesto u Srbiji. Najveći procenat učesnika u istraživanju bili su gimnazijalci (46%), a za njima slede
učenici ekonomskih srednjih škola (22%), potom učenici tehničkih (9%) i medicinskih srednjih
škola (9%). Nešto manji procenat čine učenici hemijskih (4%), umetničkih (3%), građevinskih (2%)
i poljoprivrednih (2%) srednjih škola.
513
Da bih stekao/la više zvanje u oblasti koja 79%
me interesuje
Sa diplomom je lakše naći posao 51%
Sa diplomom imam više šansi u inostranstvu 27%
Moja porodica to očekuje 11%
Ne želim da se zaposlim odmah,

10%
radije bih da studiram
Ne znam šta bih drugo radio/la posle 7%

srednje škole
Slika 1. Razlozi upisa i studiranja na visokoškolskim ustanovama u Srbiji

Izvor: https://www.prijemni.rs , str. 7.
Istraživajući razloge zbog kojih maturanti planiraju da nastave svoje obrazovanje, 79% ispitanika je
izjavilo da žele da steknu više znanja u oblasti koja ih interesuje, a 51% ispitanika smatra da je sa
diplomom lakše naći posao i to se pokazuju kao daleko najbitniji razlozi. O šansama koje im
diploma pruža u inostranstvu razmišlјa nešto manje od trećine maturanata, dok 11% ispitanika
upisuje studije jer im porodica to od njih očekuje. 7% ispitanika upisuje studije iz razloga što ne
znaju šta drugo da rade posle srednje škole, dok je 10% navelo razlog da ne žele da se zaposle
odmah, već bi radije studirali. Dakle, skoro 30% maturanata se izjasnilo da nema poseban razlog za
upis na neku visokoškolsku ustanovu sa cilјem sticanja diplome, već se radi o nekim drugim
(neprofesionalnim) razlozima.
Studenti u planiranju svojih viših nivoa obrazovanja moraju da sagledavaju trenutno stanje i
mogućnosti. U tom smislu, govori se o raskoraku ili jazu između trenutnog i želјenog stanja, a
samim tim i o prepoznavanju potreba. Berman i Evans (Berman i Evans) iznose da ako postoji
veliki jaz između ta dva stanja, potencijalni potrošač ili korisnik će tražiti razne solucije za
rešavanje problema [2, str. 234].
Kada visokoškolske ustanove uoče ovu vrstu problema kod studenata, mogu korišćenjem i
modifikacijom instrumenata marketing miksa (prilagođavanje usluge, repozicioniranje, različiti
nivoi cena) da deluju sa cilјem rešavanja problema.
3. MODELI PONAŠANJA KORISNIKA
Ponašanje potrošača se definiše kao ponašanje koje potrošači ispolјavaju u traženju, kupovini,
korišćenju, procenjivanju i raspolaganju proizvodima i uslugama za koje očekuju da će zadovolјiti
njihove potrebe [4, str. 15]. Lodan i Dela Bita (Loudon, Della Bitta) definišu ponašanje potrošača
kao mentalne i fizičke aktivnosti koje se odnose na odluku da se nešto plati, kupi ili koristi [8, str.
5].
Model ponašanja korisnika se može definisati kao skup varijabli koje reprezentuju ponašanje
korisnika pre, za vreme i nakon kupovine, odnosno korišćenja proizvoda ili usluge. Modeli ukazuju
na strukturu ponašanja potrošača u procesu odlučivanja [2, str. 19]. U sledeća dva naslova će biti
prikazani različiti modeli ponašanja potrošača.
Potrošači (korisnici) mogu da budu fizička i pravna lica. Lodan i Dela Bita (Loudon, Della Bitta)
navode da fizička lica, poznatiji kao krajnji korisnici, kupuju robu i usluge za ličnu upotrebu, za
korišćenje u domaćinstvu ili kao poklone prijatelјima [8, str. 5-6]. Asael (Assael) u drugu grupu
korisnika svrstava preduzeća (pravna lica) koja kupuju robu ili usluge radi redovnog obavlјanja
svakodnevnih poslovnih aktivnosti (na primer, distributivni centri ili trgovina na malo) [1, str. 675].
514
Međutim, u skladu sa temom ovog rada, u nastavku će biti reči samo o ponašanju individualnih
potrošača, odnosno studenata, koji kupuju uslugu sa svrhom ličnog korišćenja.
Ponašanje koji potrošači ispolјavaju u traženju, kupovini, korišćenju, proceni i raspolaganju
proizvodima ili uslugama je opisano u modelima ponašanja potrošača. Sa cilјem razumevanja
teorije koja se odnosi na ponašanje studenata kao korisnika, u sledećem delu će se ukratko objasniti
neki od modela ponašanja.
3.1. Ekonomski, sociološki i kombinovani modeli
U literaturi iz oblasti ponašanja potrošača opisano je mnogo različitih modela ponašanja i

odlučivanja. Džozef i Džozef (Joseph, Joseph) koriste modele kako bi objasnili kako studenti i na
koji način vrše izbor visokoškolskih ustanova [5, str. 96]. Prema ovim autorima, s obzirom na
uslove koji određuju ponašanje potrošača, modeli se mogu kategorizovati na: ekonomske,
sociološke i informacione ili kombinovane modele ponašanja potrošača (korisnika).
Ekonomski modeli bave se individualnim karakteristikama potrošača (korisnika) i zasnivaju se na
konceptu troškovne orijentisanosti potrošača (korisnika), odnosno da maksimizuju vrednost u
odnosu na troškove. Direktni i indirektni troškovi kao što su školarina, literatura, troškovi života,
odlazak od porodice i prijatelјa, predstavlјaju za studente velike probleme i uvek se stavlјaju u
odnos sa koristima koje imaju od studiranja na određenoj visokoškolskoj ustanovi. Naravno, koristi
od studiranja bi trebali da nadvladaju navedene probleme studenata.
Sociološki modeli odnose se na porodičnu tradiciju, status u društvu, priznanje drugih, motivisanost
za uspehom i napredovanjem u karijeri. Ovi modeli identifikuju postojanje interakcije između
navedenih varijabli koje studenti koriste u izboru visokoškolske ustanove.
Kombinovani modeli (ili informacioni modeli) kombinuju ekonomske i sociološke faktore. Za
visokoškolske ustanove značajno je izdvojiti četiri informaciona modela: Džeksonov model,
Čepmenov model, Henson-Litenov model i Hosler-Galagerov model [6, str. 40-44]:
- Džeksonov model (Jackson, 1982) sastoji se od tri faze: faza preferencije, faza eliminacije
(odstranjivanja) i faza procene. U fazi preferencije, studenti odlučuju; u fazi eliminacije,
ekonomski faktori (troškovi), lokacija, kvalitet obrazovanja predstavlјaju faktore eventualne
eliminacije određene ustanove kao potencijalnog izbora, dok se u fazi procene, preostale
alternativne ustanove izabiru shodno kvalitetima koje pružaju.
- Čepmenov model (Chapman, 1981) prikazuje uticaje na potencijalnog studenta da izabere (ili ne)
određenu visokoškolsku ustanovu: (1) blisko okruženje (prijatelјi, porodica, bivši studenti), (2)
karakteristike visokolske ustanove, i (3) sposobnost komunikacije visokoškolske ustanove sa
potencijalnim studentima.
- Henson-Litnov model (Hanson, Litten, 1982) se sastoji od pet faza na koje utiču faktori kao što
su: (1) prihodi i obrazovanje roditelјa, (2) lične karakteristike (imidž u društvu) i (3)
karakteristike ustanove (školarina, studijski programi). Pet faza ovog modela su: aspiracija,
početak traženja informacija, dobijanje informacija, podnošenje prijave za upis i upis.
- Hosler-Galagerov model (Hossler, Gallagher 1987) model, četvrti informacioni model, opisuje
proces izbora visokoškolske ustanove kroz tri faze: sklonost, traženje i izbor. Odluka o izboru
visokoškolske ustanove započinje još u osmom razredu osnovne škole i završava na kraju
srednjoškolskog obrazovanja [3, str. 5-22]. Tri faze ovog modela su u međusobnoj interakciji
koje utiču jedna na drugu na suptilan i kompleksan način. Proces započinje određivanjem
predispozicija potencijalnog studenta prema visokoškolskim ustanovama, posle toga sledi
angažovanje u traženju ustanove koja može da zadovolјi predispozicije i na kraju se vrši izbor.
Faza predispozicije je pod velikim uticajem porodice i dotadašnjeg obrazovanja. Ova faza
podrazumeva da u izboru ustanove, jednake uloge imaju sklonost prema određenoj naučnoj
oblasti i želјa za dalјim usavršavanjem i napredovanjem. Mnogi potencijalni studenti ulaze u fazu
traženja adekvatne visokoškolske ustanove još u prvim godinama srednje škole. U ovoj fazi, đaci
(potencijalni studenti) u velikoj meri razmišlјaju o nastavku obrazovanja u nekoj visokoškolskoj
ustanovi s obzirom na svoje predispozicije. U tom smislu, prikuplјaju različite informacije i
515
sužavaju broj ustanova na koje će se eventualno upisati. Đaci, odnosno potencijalni studenti prvo
vrše selekciju prema geografskom kriterijumu, a onda razmatraju studijske programe u
ustanovama koje su preostale, prema svojim predispozicijama. Za vreme faze traženja, đaci
ostvaruju blagu interakciju sa ustanovom koju jednog dana žele da upišu [3, str. 17]. Čitanje
brošura i drugih promotivnih materijala, posete Internet sajtovima i razgovor sa prijatelјima o
određenoj visokoškolskoj ustanovi ili univerzitetu, su neke od aktivnosti u fazi traženja
informacija. Potencijalni studenti ulaze u fazu izbora kada se prijavlјuju za upis u jednu ili više
ustanova. Za vreme trajanja ove faze, potencijalni studenti razmatraju faktore kao što su
akademska reputacija, troškovi, lokacija, i na kraju odlučuju u koju će se visokoškolsku ustanovu
upisati. Faza izbora je delom predmet ovog istraživanja jer ukazuje visokoškolskim ustanovama
na koje faktore trebaju da obrate pažnju i shodno tome, kakvu marketing strategiju da primene.
3.2. Ejndžel-Blekvel-Minjardov model ponašanja potrošača
Poslednji model ponašanja potrošača (studenata) se odnosi na Ejndžel-Blekvel-Minjardov (Engel,

Blackwell, Miniard) model ponašanja (EBM). Ovaj model daje sveobuhvatan pregled mogućih
uticaja na ponašanje potrošača u različitim fazama procesa odlučivanja. Model je kombinacija
prethodno navedenih modela. Prema Bermanu i Evansu (Berman, Evans) [2, str. 233], Loudenu i
Dela Biti (Loudon, Della Bitta), ovaj model ponašanja potrošača je sastavlјen iz dva dela: samog
procesa (kroz pet faza) i internih i eksternih faktora (koji utiču na proces) [8, str. 610].
Petostepeni sistem odlučivanja se sastoji od utvrđivanja potrebe, traženja informacija, procene
alternativa, izbora i upisa i period nakon upisa. Na ovaj proces u velikoj meri utiču interni faktori
koji određuju način ponašanja pojedinca prema uticajima grupe, promena iz okruženja i marketing
aktivnostima organizacije [8, str. 610]. U svetskoj literaturi navode se brojni interni faktori:
demografski faktori, percepcije, učenje, motivacija, karakteristike ličnosti, emocije i stavovi.
Eksterni faktori se odnose na spolјne uticaje koji deluju na pojedinca i utiču na njegovo ponašanje.
Mogu da se podele u dve grupe: društveno-kulturni uticaji i uticaji marketinga visokoškolske
ustanove. Asael (Assael) iznosi da društveno-kulturno okruženje ima presudan uticaj na potrošača
(korisnika) i smatra da ova grupa faktora dovodi do integracije potrošača (korisnika) sa spolјnim
okruženjem. Isti autor pod društveno-kulturnim faktorima podrazumeva: kulturu, društvenu klasu,
referentne grupe i porodicu i uticaje marketinga koje sprovode organizacije [1, str. 320].
Louden i Dela Bita (Loudon, Della Bitta) su mišlјenja da su marketing aktivnosti organizacije
direktno usmerene na informisanje i navođenje potrošača da kupe i koriste njihove proizvode i
usluge [8, str. 14]. Visokoškolske ustanove mogu da utiču na proces odlučivanja studenata tako što
će ukazivati na potrebe, informisati studente i omogućavati korišćenje obrazovnih usluga primenom
marketing strategije koja objedinjuje miks marketinga usluga: cenu, uslugu, promociju, mesto
(distribuciju), procese, lјude i uslužni ambijent. Ovih sedam instrumenata se koordinšu i integrišu sa
cilјem zadovolјavanja obrazovnih potreba studenata.
Iz navedenog može da se zaklјuči da brojni faktori vrše snažan uticaj na proces odlučivanja
(potencijalnih) studenata. Visokoškolske ustanove bi trebale da istražuju te uticaje i da rezultate i
zaklјučke istraživanja uklјučuju u izradu marketing strategije, sa ciljem kreiranja adekvatne usluge
koja će zadovoljiti očekivanja, potrebe i zahteve studenata.
4. PONAŠANJE NAKON UPISA
Proces odlučivanja potencijalnih studenata se ne završava upisom. Nakon upisa, student se upoznaje
sa novim okruženjem, sistemom rada, terminologijom, zaposlenima i na osnovu ovih elemenata,
procenjuje svoj upis u visokoškolsku ustanovu [8, str. 574]. Ova faza je teška za nove studente i
može biti kritična za nastavak studiranja. Takođe, klјučna je za formiranje zadovolјstva studenata i
njihove lojalnosti prema ustanovi. Pored toga, najveći broj studenata koji odustaju od studiranja,
javlјa se baš u ovoj fazi [1, str. 579].
516
Većina novih studenata se nakon upisa, prvi put susreće sa studiranjem i načinom rada koji se
zahteva. Studenti se upoznavaju sa novim terminima kao što su: semestar, kolokvijum, prijava
ispita, prisustvo nastavi, konsultacije, ispit i prijava ispita, studentska služba, elementi ocene i
njihovo vrednovanje, i sl. Na žalost, u većini visokoškolskih ustanova širom sveta, pa tako i u
Srbiji, kriterijumi i način rada za studente prvog semestra su isti kao i za starije studente. Kako bi
im se olakšali prvi dani boravka i kako bi ih se motivisalo na višegodišnji rad, visokoškolske
ustanove bi trebale prilagoditi svoj odnos sa ovom grupom studenata. U tom smislu, ustanove bi
trebale za predmete prvog semestra angažovati nastavnike koji mogu da razviju dobar odnos sa
studentima, čiji predmeti nisu toliko zahtevni i ne spadaju u grupu predmeta koje je teško položiti,
odnosno kod kojih je mala prolaznost i niska prosečna ocena. Pored toga, važno je da se novi
studenti što brže socijalizuju uklјučivanjem u društveni život ustanove (studentske manifestacije,
sportske aktivnosti, istraživački projekti, učešće u radnim timovima, i sl.). Drugim rečima, cilј u
ovoj fazi je da se stvori jedna ugodna atmosfera u kojoj će se studenti osećati sigurno i zadovolјno.
U kontekstu smanjenja broja odustajanja od studiranja, ova faza može da bude kritična i za nove
studente i za visokoškolske ustanove. Ukoliko se vodi računa o pristupu novim studentima, uspeh u
motivaciji za dalјim studiranjem će biti sigurno veći nego da se novim studentima pristupilo kao
svim ostalim studentima. Od takvog pristupa, koristi imaju i novi studenti, ali i visokoškolske
ustanove. Stvaranjem zadovolјnih studenata koji ne razmišlјaju o odustajanju od studiranja,
visokoškolske ustanove stvaraju populaciju koja će širiti pozitivnu priču o ustanovi, na osnovu
informacija „od usta do usta“. Osnovne prednosti studenata prve godine u širenju ovih informacija
su:
1. generacijski su najbliži potencijalnim studentima, odnosno đacima završnih razreda
srednje škole,
2. ima ih najviše, pa je time i veća populacija na koju mogu delovati,
3. direktno i usmeno deluju na cilјnu grupu,
4. predstavlјaju poverlјiv izvor informacija,
5. ovaj usmeni oblik oglašavanja preko postojećih studenata (from mouth to mouth) je
značajno jeftiniji od tradicionalnih oblika oglašavanja.
Stvaranje zadovolјnih studenata predstavlјa suštinu marketinga visokoškolskih ustanova i ono ne
sme da se odnosi samo na studente prve godine, već na sve studente, ali bi se studentima prve
godine trebala posvećivati malo veća pažnja.
5. ZAKLJUČAK
U radu je naglešena važnost istraživanja ponašanja korisnika obrazovnih usluga i u tom smislu,
ukratko su opisani modeli odlučivanja o korišćenju obrazovnih usluga. Modeli se ne smeju
posmatrati kao izolovani slučajevi koji se dešavaju negde daleko ili samo u literaturi. Ponašanje po
modelima se dešava svuda oko nas i važi za svaku visokoškolsku ustanovu. Na odluku korisnika
obrazovnih usluga utiču brojni interni i eksterni faktori. Interni faktori se odnose na psihičko stanje
korisnika i njegove karakteristike ličnosti: demografski faktori, percepcije studenata o ustanovi i
njenoj usluzi, učenje, potrebe i motivacija, ali isto tako i karakteristike ličnosti i emocije, stavovi i
životni stil - interno utiču na proces odlučivanja o korišćenju obrazovnih usluga.
Eksterni faktori deluju iz okruženja, a odnose se na kulturu, društveni sloj, referentne grupe i
porodicu.
Istraživanje ponašanja korisnika obrazovnih usluga predstavlјa osnovu visokoškolskim ustanovama
za boljim i efikasnijim razumevanjem tržišta i shodno tome, osnovu za razvoj marketing strategije
koja će predviđati sve faktore koji mogu uticati na ponašanje korisnika obrazovnih usluga.
Poznavanje ponašanja potrošača (korisnika) pomaže ustanovama u razvoju adekvatne usluge
(proizvoda), određivanju efektivne cene, distribuciji usluga, promotivnim aktivnostima, upravlјanju
lјudima, procesu usluživanja i uređenju uslužnog ambijenta.
Kako bi uspešno odgovorile izazovima iz okruženja, ustanove ga moraju istraživati i prepoznavati
najopasnije trendove ili faktore kojima bi se trebale prilagođavati. Preduslov uspešnog
517
prilagođavanja okruženju leži u stabilnim internim faktorima ustanove, odnosno u njenim
mogućnostima.
Visokoškolske ustanove su uslužne organizacije u kojima se korisnicima pruža obrazovna usluga.
Jedna od osnovnih specifičnosti visokog obrazovanja, čak i u odnosu na druge uslužne delatnosti, je
što se ta usluga pruža više godina i što je njena vrednost nakon uspešnog završetka korišćenja,
doživotna. Na zadovolјstvo korisnika obrazovne usluge utiče mnogo faktora, ali je u većini njih
dominantna uloga čoveka - onoga koji pruža uslugu.
LITERATURA
[1] Assael, H., Consumer Behavior and Marketing Action, Fourth Edition, PWS-KENT Publishing
Company, Boston, 1992.
[2] Berman, B., Evans, J.R., Retail Management: A strategic approach, 8th edition, Prentice Hall, 2001.
[3] Cabrera, A.F., La Nasa, S.M., Understanding the college choice process, New Directions for
InstitutionalResearch, Fall (107), 2002.
[4] Chinsall, P.M., Consumer Behavior, Third Edition, McGraw-Hill Book Company, 1994.
[5] Joseph, M., Joseph, B., Identifying needs of potential students in tertiary education for strategy
development, Quality Assurance in Education, Volume 6, Number 2, 1998.
[6] Joseph, M., Joseph, B., Students’ perceptions of choice criteria in the selection of a tertiary institution:
Strategic implications, International Journal of Educational Management, 14/1, 2000.
[7] Kotler P., Armstrong G., Principles of Marketing, Еight Edition, Prentice Hall International Edition, A
Simon & Schuster Company, 1999.
[8] Loudon, D.L., Della Bitta, A.J., Consumer Behavior: Concepts and Applications, Fourth Edition,
McGraw-Hill, Inc., 1993.
[9] Infostud, 2012., Istraživanje o izboru studija među maturantima 2012. [Internet], Dostupno na:
https://bit.ly/2Y39LkN (Pristup: 11.11.2019.)
518
ISKUSTVA MEŠOVITOG OBLIKA NASTAVE NA BEOGRADSKOJ POLITEHNICI
Duško Radaković1, VŠSS Beogradska politehnika

Srđan Trajković2, VŠSS Beogradska politehnika
Dominik Brkić3, VŠSS Beogradska politehnika
Marina Stamenović4, VŠSS Beogradska politehnika
Vladan Radivojević5, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: Promocija savremene i efikasne nastavne metodologije na svim nivoima obrazovanja više
je stvar pojedinca i afiniteta, kao i motivacije za unapređenje kvaliteta nastave. Projekat „Virtualni
nastavnik 2019“ (V-NAST2019), finansiran od strane Ministarstva za obrazovanje, nauku i
tehnološki razvoj, realizovan je kao skup aktivnosti predavanja i radionica namenjenih podizanju
kvaliteta nastave. Ove aktivnosti imale su za cilj poboljšanje profesionalnih veština i nastavnih
metodologija za nastavnike i saradnike na svim nivoima obrazovanja, a sa ciljem kreiranja
virtuelne nastave i virtuelnih zajednica. Jedan od ishoda projekta bio je implementacija Canvas
LMS-a i prelazak iz tradicionalnog u mešovito okruženje za učenje. U ovom radu predstavljen je
projekat V-NAST2019 kao i rezultati procesa tranzicije nastavne metodologije na predmetu CAD2.
Ankete studenata odražavaju mišljenje o novim nastavnim metodama. Na kraju, predstavljena su
neka iskustva u vezi sa kvalitetom upravljanja mešovitim oblikom nastave. Autori smatraju da bi
trebalo dublje istražiti tehnološki podržano nastavno okruženje kako bi se pratio globalni trend u
obrazovanju.
Ključne reči: V-NAST2019, mešoviti oblik nastave, obrnuta učionica, Canvas LMS
BLENDED LEARNING EXPERIENCES AT THE BELGRADE POLYTECHNIC
Abstract: Promoting a modern and effective teaching methodology at all educational levels is more
a matter of the individual and his affinity, as well as being motivated for professional improvement
of teaching quality. The project "Virtual Teacher 2019" (V-NAST2019), funded by the Ministry of
Education, Science and Technological Development, was fulfilled as a set of training and workshop
activities. These were aimed to improve professional skills and teaching methodologies for teachers
and associates at all levels of education in the course of creating virtual teaching and virtual
communities. An outcome of the project included implementing the Canvas LMS and transitioning
from traditional into blended learning environments. This paper tends to introduce the V-
NAST2019 project and present the transition process of the teaching methodology in the class
CAD2. Student surveys were intended to reflect students' opinions regarding new teaching
methodologies. Finally, some experiences are presented regarding the quality of managing a
blended learning course. The authors believe that technology-enhanced teaching environments
should be explored in other classes to follow the global trend in education.
Keywords: V-NAST2019, blended learning, flipped classroom, Canvas LMS
1
2
strajkovic@politehnika.edu.rs
3
dbrkic@politehnika.edu.rs
4
mstamenic@politehnika.edu.rs
5
vradivojevic@politehnika.edu.rs
519
1. UVOD
Sveprisutnost digitalnih tehnologija duboko je promenila gotovo sve aspekte ljudskog života. Način
na koji komuniciramo, način na koji radimo, način na koji uživamo u slobodno vreme, način na koji
organizujemo svoj život i način na koji prenosimo znanje i informacije. Promenio se i način na koji
razmišljamo i kako se ponašamo. Deca i mladi odrastaju u svetu gde su digitalne tehnologije deo
svakidašnjice. Oni ne znaju, niti mogu da znaju za drugačije. Međutim, ovo ne znači da su oni
prirodno obdareni odgovarajućim veštinama za efikasno i savesno korišćenje digitalnih tehnologija.
Obrazovni kadar je uzor svakoj narednoj generaciji. Stoga je za njih ključno da poseduju određene
digitalne kompetencije kako bi mogli aktivno da učestvuju u digitalnom društvu [1]. Evropski okvir
digitalnih kompetencija za građane (DigComp) precizira ove kompetencije. DigComp je postao
široko prihvaćen alat za vrednovanje i priznavanje digitalnih kompetencija i korišćen je kao osnova
za obuku nastavnika i profesionalni razvoj širom i van Evrope. Kao građani, prosvetni radnici
moraju posedovati ove kompetencije za učešće u društvu, i lično i profesionalno. Kao uzori, oni
moraju biti u stanju da studentima jasno pokažu svoju digitalnu kompetenciju i prenesu svoju
kreativnu i kritičku upotrebu digitalnih tehnologija.
Međutim, nastavnici nisu samo uzori. Kao profesionalci posvećeni podučavanju, pored opštih
digitalnih kompetencija za život i rad potrebne su im i digitalne kompetencije specifične za
nastavnika da bi mogli efikasno da koriste digitalne tehnologije za podučavanje. Kada je reč o
onlajn programima, oni se razlikuju po mnogim ključnim elementima. Na slici 1 prikazan je skup
dimenzija koje definišu onlajn programe. Ove dimenzije opisuju da li će onlajn program biti
dopunski ili sa punim vremenom; geografski koliko daleko doseže; koji je organizacioni tip i
operativna kontrola; lokaciju izvođenja nastave i vrstu nastave. Neki od ovih atributa mogu se
kombinovati ili primenjivati u kontinuitetu (npr. lokacija i vrsta podučavanja).
Slika 1. Dimenzije koje definišu onlajn programe

Izvor: Vanourek, G., „A Primer on Virtual Schools: Mapping the Electronic Frontier“, Issue Brief for National
Association of Charter School Authorizers, August 2006
520
2. PROJEKAT V-NAST2019
Trenutno nema jasno definisanih, kompletnih obuka, kurseva koji bi poslužili profesionalnom
usavršavanju nastavnog kadra u pripremi za izvođenje nekog od oblika inovativne nastave
(virtuelna nastava, obrnuta učionica, mešoviti oblik nastave – blended learning). Projekat V-
NAST2019 realizovan je kroz radionicu kurseva i obuka koji omogućuju svakom nastavniku da
unapredi svoju nastavu usvajanjem novih kompetencija i pedagogija, kao i korišćenjem savremenih
tehnologija i trendova u obrazovanju. U okviru projekta održane su radionice i obuke za
profesore/predavače i saradnike VŠSS Beogradske politehnike. U daljem radu, planirane su slične
aktivnosti za nastavnike/edukatore iz drugih zainteresovanih ustanova (obrazovnih ili privrednih)
što ima za cilj da se unapredi nastava/obuka u znatno većem broju, a kao posledica podizanje i
unapređenje digitalnih kompetencija i profesionalno usavršavanje svih polaznika i njihovih
ustanova (škola, fakulteta ili preduzeća).
Realizacijom projekta definisane su smernice za praktičnu primenu mešovitog oblika nastave u
sektoru visokog obrazovanja. Projektom V-NAST2019 obuhvaćeni su sledeći ciljevi:
 inspirisati predavače, istraživače i rukovodeće osoblje da osmisle i primene akcije koje bi
iskoristile potencijal digitalnih tehnologija radi proširivanja učešća u obrazovanju,
 podsticati inovacije u obrazovanju i u obukama,
 poboljšati uslove celo-životnog učenja,
 preneti nove (digitalne) veštine i kompetencije potrebne za zapošljavanje, lični razvoj i
društvenu angažovanost.
Projekat V-NAST2019 realizovan je kroz pet radionica tokom kojih su predavači/saradnici na
VŠSS Beogradskoj politehnici imali priliku da steknu saznanja o mogućnostima inovativnih oblika
nastave podržane savremenim digitalnim tehnologijama (TEL – Technology Enhanced Learning)
[2]. Takođe, opisani su pedagoški pristupi koji se razlikuju od pristupa u tradicionalnoj nastavi.
Novi pedagoški pristupi trebalo bi da promovišu humani i etički pristup za opšte dobro, što
predstavlja esencijalnu suštinu edukativnih ciljeva za svakoga. Prema tome, obrazovna tehnologija
treba da obezbedi angažovanost studenata kao i odgovornost institucije za učešće u globalnoj mreži
znanja. Nova pedagogija teži da podstakne ovakvu angažovanost tako što bi trebalo da obezbedi da
je interaktivna društvena dinamika sistematski prisutna u obrazovnim medijskim prostorima.
Hibridna interakcija između ljudi i virtualnih agenata obezbeđuje stvarno iskustvo učenja u
zajedničkom celo-životnom domenu učenja [3].
Radionice i kursevi koji su održani u okviru projekta V-NAST2019 pružaju uvid strateške ciljeve i
ključna pitanja na koja treba obratiti pažnju u ranoj fazi razvoja onlajn nastave. Podeljeni su u pet
celina: strateško planiranje, kreiranje sadržaja, priprema predavanja, izbor tehnologija, metode
analize realizacije nastave i napredovanja studenata.
2.1. Organizovano strateško planiranje
U ovoj fazi suština je da se razmotre određena pitanja koja određuju kako će se dalje realizovati i
razvijati onlajn nastava. Ovde je bitno da budu angažovani svi učesnici i da se donese odluka po
pitanju definisanih obrazovnih ciljeva za izabranu grupu studenata. Prvo pitanje koje se postavlja
jeste na kojim predmetima se uvodi inovacija. Ovo je bitno iz razloga što specifičnosti predmeta
određuju kako će se pristupiti realizaciji njegove onlajn adaptacije. Takođe je bitno odrediti da li će
se razvijati mešoviti oblik nastave, dopunska onlajn nastava, puna onlajn nastava ili mešavina svih
ovih oblika. Druga pitanja koja se nameću i koje treba rešiti u ovoj fazi odnose se na:
 način upravljanja procesom promene u organizaciji;
 uticaj na ulogu predavača i studenta, kao i na korišćenje vremena;
 ciljeve u smislu individualizacije nastave za studente;
 pitanje da li onlajn nastavu prilagoditi tradicionalnom nastavnom kalendaru;
 da li će onlajn nastava biti otvorenog/zatvorenog tipa.
U svakom slučaju, ono što dominira u ovoj fazi je učenje fokusirano na studenta.
521
2.2. Priprema nastavnog sadržaja
Pre nego se pristupi konkretnoj pripremi nastavnog materijala i sadržaja, potrebno je doneti izvesne
strateške odluke. Kada je reč o generisanju sadržaja, pitanja koja mogu da se nametnu odnose se na
to da li izgraditi sopstvene sadržaje, da li ih kupiti ili pomalo od oba? Odgovor na ovo pitanje zavisi
od mnoštva varijabli, koje uključuju: ekspertizu nastavničkog i/ili administrativnog kadra, vreme i
resurse koji su potrebni da bi se kreirao sadržaj, vreme do lansiranja kursa, finansiranje za
pokretanje i/ili održavanje postojećih onlajn kurseva, potreba za prilagođavanjem kurseva,
kompatibilnost sa ciljevima, misijom i vizijom škole, i zavisi svakako od jedinstvenih potreba
studenata. Prilikom kupovine određenog sadržaja potrebno je razmotriti da li je u pitanju ceo
kurikulum (sveobuhvatni sadržaj), pojedinačni kurs ili su u pitanju pojedinačne nastavne jedinice,
lekcije i drugi objekti. Mogu se koristiti i otvoreni edukativni resursi (OER), ali bi trebalo
prethodno razmotriti kako bi oni mogli da se iskoriste. Na koji način može da se oceni kvalitet
onlajn sadržaja je često postavljeno pitanje. Za ovo mogu da se koriste lokalni ili nacionalni
standardi kvaliteta za onlajn sadržaje (ukoliko su definisani). Osim toga, obrazovna ustanova bi
morala da razvije ili usaglasi sopstvene standarde sa preporučenim u vezi sa kvalitetom onlajn
nastave. Generalno, ovim standardima trebalo bi obuhvatiti:
 Sadržaj – kurs bi trebalo da obezbedi onlajn studentima više načina da se angažuju i povežu sa
iskustvima učenja koje promovišu ovladavanje sadržajem i u saglasnosti su sa nacionalnim
standardima.
 Dizajn podučavanja – kursevi su definisani tako da koriste aktivnosti koje podstiču
angažovanost studenata i aktivno učenje, a obezbeđuju više putanja učenja na osnovu potreba
studenata. Takođe, potrebno je da postoje mogućnosti za interakciju student-student, nastavnik-
student, i student-nastavnik.
 Vrednovanje studenta – kursevi bi trebalo da poseduju više strategija i aktivnosti na osnovu
kojih može da se vrednuje spremnost studenta i njegov napredak u toku kursa.
 Tehnologija – kurs bi trebalo da koristi sve prednosti raznovrsnih tehnoloških alata, da poseduje
korisnički orijentisan interfejs i ispunjava standarde interoperabilnosti i pristupačnost za
studente sa posebnim potrebama.
 Vrednovanje kursa i podrška – kursevi treba da se redovno vrednuju radi efektivnosti. U tu
svrhu mogu da se koriste raznovrsne strategije kao i one u tradicionalnoj nastavi. Neophodno je
stalno unapređenje, kako sadržaja tako i načina realizacije i tehnologije.
Kvalitet svake nastave mora da ima vezu sa ishodima učenja. Ovo može da se poveže sa
kurikulumom onlajn kursa. Na poslednjem kursu projekta, korišćenjem platforme Canvas LMS
predstavljeni su mehanizmi kojima to može jasno da se prikaže.
2.3. Uloga predavača
Rezultati uspešnosti studenata proizilaze iz kvalitetnog iskustva u učionici, bez obzira da li je

učionica fizička ili virtuelna. Međutim, onlajn podučavanje zahteva dodatne veštine koje je
potrebno definisati i razviti (važi i u mešovitom obliku nastave). U odnosu na konvencionalnog
nastavnika, uloga virtuelnog (onlajn) nastavnika je više orijentisana na usmeravanje i
individualizaciju učenja; na angažovanost u efikasnoj digitalnoj komunikaciji sa studentima; na
vrednovanje i ocenjivanje studenata pomoću jedinstvenih onlajn alata; u nekim slučajevima na
razvoj sadržaja i strukture onlajn kursa. Kada se kombinuje razvoj ovih veština sa željom da se
studentima da veća fleksibilnost nad vremenom, mestom, putanjom i tempom učenja, tada postaje
jasno šta je potrebno da bi nastavnik postao efikasan u onlajn kursu.
Kako se oblast onlajn učenja širi, sve je jasnije da onlajn učenje zahteva novi i drugačiji skup
veština u odnosu na tradicionalni oblik nastave. U razvijenim zemljama pored uobičajenih nastavnih
zahteva, već sada se javlja potreba za profesionalnim usavršavanjem ili sertifikacijom onlajn
predavača.Projekat V-NAST2019 je najvećim delom fokusiran na ovu fazu. Međutim, u samoj
realizaciji nisu isključene ostale faze. Kursevi definisani projektom imali su za cilj razvoj novih
522
saznanja i pedagoških veština u kombinaciji sa praktičnom primenom. Kroz te kurseve obuhvaćen
je širi opseg informacija, a takođe i dublje razumevanje uloga onlajn nastavnika, onlajn studenta,
kao i primenu alata za onlajn učenje. Nastavnici uče nove metode kako da prenesu znanje i sadržaje
svoje nastave, kako da komuniciraju i vrednuju na jedan specifičan način. Podrška nastavnom kadru
tokom prve godine izvođenja mešovitog oblika nastave ogleda se u obezbeđivanju struktura za
komunikaciju, „brainstorming“ do rešenja i razmeni iskustava. Ovo je opšta strategija za izgradnju
onlajn nastavnog kadra.
Tokom realizacije projekta V-NAST2019 bilo je nastavnika koji veruju da tehnologija nema na njih
uticaja i da samo služi za konvertovanje pisanog materijala u vizuelni. Kod drugih nastavnika, u
zavisnosti od materije koja se obrađuje, proistekle su nove uloge [4].
Tabela 1. Potencijalne uloge nastavnika u onlajn nastavi
Izvor: radni materijal – doktorska disertacija
NASTAVNIK ULOGA POD-ULOGE
Tradicionalni Nastavnici koji veruju da tehnologija nema nikakav uticaj na njihovu nastavu, osim da služi samo za
nastavnik konvertovanje teksta i slika u vizualizaciju.
Inovativni Instruktorske Savetnik Podrška i saveti studentima kako da realizuju svoje projekte.
nastavnik uloge Podsticanje angažovanosti, interakcije između studenata i
dodatno pojašnjavanje predavanja
Instruktivni Koristi raspoložive resurse radi obogaćivanja aktivnosti lekcija /
dizajner pojedinačnih aktivnosti na dizajnu lekcija / dizajn tima
Kolaborator Kolaboracija sa kolegama radi kreiranja aktivnosti ili razmene
ideja
Tim predavača Skup nastavnika – tim, postavlja ciljeve za nastavnu jedinicu
tako da se nastava izvodi sa tehnologijom, planira pojedinačne
lekcije, predaje studentima, vrednuje rezultate
Tehnološka Trener Podrška učesnicima u upotrebi tehnologije / Modelovanje
uloga upotrebe tehnologije radi realizacije projekta / podrška
studentima
Društvena Komunikator Podrška društvenoj interakciji i kolaboraciji / Stvaranje
uloga prijateljske i ugodne društvene sredine
Organizaciona Koordinator Pregovaranje o programu učenja; vremenski raspored aktivnosti
uloga tima i zadataka učenja; pojašnjavanje proceduralnih pravila i normi
odlučivanja.
Poslednji kurs na ovom projektu je mentorski program koji je omogućio predavačima da uče jedni
od drugih, ali i da imaju konstantnu vezu sa mentorom. Utisak većine nastavnika koji su realizovali
onlajn verziju svoje nastave jeste da je prva godina onlajn nastave veoma nalik prvoj godini
nastave, uopšte.
2.4 Tehnološka podrška mešovitom obliku nastave
Iako onlajn nastavnici često ističu da su u središtu onlajn učenja nastavnici a ne računari, tehnološki
sistemi su očigledno važna komponenta za onlajn nastavu. Računarski hardver, softver i mogućnost
povezivanja su u osnovi pogodnosti onlajn ili hibridnog učenja, koliko su i učionice i zgrade fizičke
škole. Ovi alati ne samo da pružaju informacije i podatke za upravljanje programom, već́ pomažu i
nastavnicima da postanu inovativniji i efikasniji u svom poslu [5]. U svakom slučaju, ciljevi
obrazovanja bi trebalo da određuju izbor tehnologije.
Do danas su napravljene mnoge studije u vezi sa pristupom tipa obrnute učionice. Na primer,
primena obrnute učionice uspešno je podstakla motivisanost studenata u aktivnostima učenja. U
ovom slučaju studenti imaju veću obavezu da samostalno uče kao i mogućnost da upravljaju video
predavanjem izvan učionice [6]. Pored toga, kroz aktivnosti u obrnutoj učionici studenti mogu da
uspostave interakciju sa predavačem pružajući trenutnu povratnu informaciju i korekcije u datim
zadacima. Današnje brzine interneta, čak i sa minimalnim hardverom dovoljne su za pravovremenu
i glatku komunikaciju. Studenti imaju i mogućnosti da koriste mobilne uređaje kako bi pratili onlajn
nastavu, kroz razvijene mobilne aplikacije. Takođe, kroz iste aplikacije mogli su da postavljaju
523
komentare i pitanja na diskusionim panelima. Odgovor je najčešće dat od strane nastavnika, ali se
dešavalo da na neka pitanja sami studenti, jedni drugima daju odgovore.
Sa druge strane, za potrebe projekta razmatrane su mnoge LMS platforme. Među najčešće
korišćenim su: Blackboard Learn, Brightspace, Edmodo, Google Classroom, Moodle, Docebo
LMS, Articulate Storyline, Sakai. U realizaciji projekta, izabrane su tri platforme: Moodle, Google
Classroom i Canvas LMS. Izbor je određen na osnovu rejtinga prikazanom na sajtu TrustRadius.
Najjači kriterijum za izbor bio je dostupnost besplatne verzije.
Slika 2. Rejting LMS prema verovatnoći za preporuku

Izvor: https://www.trustradius.com/learning-management-lms
Na Slici 3 dat je uporedni prikaz tri izabrane platforme. Kriterijumi po kojima se porede odnose se
na kreiranje sadržaja, upravljanje sadržajem, kreiranje i vrednovanje testova, vrednovanje i
ocenjivanje studentskih radova, upravljanje nastavom, alate za kolaboraciju, studentske i
nastavničke portale, kao i na mogućnostima za praćenje napredovanja studenata i analitike samog
kursa.
Slika 3. Uporedne karakteristike LMS platformi

Izvor: https://bit.ly/2Y9WA1w
524
3. Platforma CANVAS LMS
Platforma Canvas LMS je u usponu i jedna od najpopularnijih u svim nivoima obrazovanja. Svetska
istraživanja pokazuju da veliki procenat srednjih škola i univerziteta (u glavnom baziranih na
američkom tlu) sve više prelaze na ovu platformu [7, 8, 9] .Mogućnosti koje platforma pruža zaista
su impresivne. Na sledećim slikama prikazani su osnovni elementi platforme kao i neke mogućnosti
za analizu celokupnog kursa i/ili pojedinačnih elemenata (nastavne jedinice, testa, zadatka,…).
Uporedo su prikazani ekrani sa desktop računara i sa smart telefona. Pomoć u radu sa platformom je
veoma dobro urađena i sam rad je jednostavan i za studenta i za nastavnika.
Slika 4. Prikaz dashboard-a prilikom prijavljivanja na platformu

Izvor: https://canvas.instructure.com/
Slika 5. Izgled osnovne strane kursa CAD2

Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836
Slika 6. Osnovna analitika kursa (levo) i kalendar obaveza (desno)

Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836/analytics
Celokupan sadržaj onlajn nastave postavljene na platformi Canvas LMS dostupan je i preko
mobilne aplikacije. Postoje mobilne aplikacije koje omogućavaju pristup platformi sa bilo kog
mesta: aplikacija za nastavnika, aplikacija za studente, aplikacija za roditelje. Sam nastavnik
525
prilikom kreiranja svoje onlajn nastave može da odredi koje opcije platforme će biti vidljive
studentu (odnosno, roditelju).
Slika 7. Obaveštenja
Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836/announcements
Slika 8. Nastavne jedinice sa lekcijama

Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836/modules
Slika 9. Zadaci (sa osnovnim detaljima realizacije – desno)

Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836/assignments
526
Slika 10. Testovi (sa osnovnim detaljima realizacije – desno)
Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836/quizzes
Slika 11. Pojedinačna analitika pitanja

Izvor: https://canvas.instructure.com/courses/1411836/quizzes/3202917/statistics
Slika 12. Uputstva i smernice za korišćenje platforme

Izvor: https://community.canvaslms.com/community/answers/guides/
4. ZAKLJUČAK
Realizacijom mešovitog oblika nastave na predmetu CAD2, proističu dokazi koji podržavaju
prednosti mešovitog oblika nastave i pozitivne efekte na angažovanost i postignuće studenata.
527
Ovakav oblik nastave pruža studentima mogućnost da uče na raznovrsne načine. Iz analitike koju
pruža platforma Canvas, jasno je da studenti pristupaju učenju materijala onda kada to njima najviše
odgovara. U svakom slučaju pre sledećeg časa. Iako je većina studenata redovno i na vreme
ispunjavala obaveze, uvek je postojala manja grupa koja nije. Šta više, bilo bi naivno očekivati da
će 100% studenata na vreme završavati obaveze sa onlajn kursa.
Što se tiče angažovanosti studenta, studenti su na to imali najviše pozitivnih primedbi, posebno u
vezi sa kvalitetom iskorišćenosti časa u učionici. Primećeno je da aktivnosti u učionici aktiviraju
mišljenje na višem nivou, a kako su kod kuće savladani osnovni elementi modelovanja, studenti su
imali vremena da se pozabave i manjim istraživanjem u oblasti modelovanja proizvoda. Pored toga,
onlajn okruženje je studentima omogućilo da ostanu na višim nivoima Blumove taksonomije tokom
dužeg perioda.
U prvoj generaciji, 40 studenata je slušalo mešoviti oblik nastave na predmetu CAD 2. U poređenju
sa drugim sličnim predmetom (predmet CAD1, koji se realizovao na tradicionalan način) studenti
su mešovitu nastavu na predmetu CAD2 rangirali nešto više nego predmet na tradicionalnoj nastavi.
Poređenje je prikazano u Tabeli 2 i vrednovano prema Likertovoj skali.
Tabela 2. Uporedni prikaz studentskog vrednovanja onlajn i klasičnog kursa

Izvor: https://bit.ly/37VwnrT
Onlajn Učionica
Da li kurs ispunjava zadate ciljeve 3,90 3,74
Povratna informacija od nastavnika 4.00 3,73
Zajedništvo sa kolegama 3,62 3,50
U poređenju sa prethodnim generacijama (generacije koje su slušale predmet u tradicionalnoj

nastavi), generacija koja je slušala mešoviti oblik nastave brže je savladala gradivo i na znatno
višem nivou. U poređenju sa prethodnim generacijama (generacije koje su slušale tradicionalnu
nastavu), onlajn generacija je već u petoj nedelji stekla veštine i znanja za kreiranje složenih
virtuelnih modela kakve su prethodne generacije mogle tek na kraju kursa.
LITERATURA
[1] Carretero, S., Vuorikari, R., Punie, Y: DigComp 2.1: The Digital Competence Framework for Citizens
with eight proficiency levels and examples of use, DigComp 2.1, no. EUR 28558 EN, 2017.
[2] N. Balacheff and S. Ludvigsen: Kaleidoscope Impact and lessons learned, 2007.
[3] Editor and L. Daniela: Didactics of Smart Pedagogy. Springer Nature Switzerland AG, 2019.
[4] Khlaif, Z. N. & Farid, S.: Transforming learning for the smart learning paradigm: lessons learned from
the Palestinian initiative, Smart Learn. Environ., Vol. 5, (2018), No. 1
[5] Watson, J., Gemin, B.: Management and Operations of Online Programs, Promosing Pract. online
Learn., no. (2009), April, p. 27,
[6] Davies, R. S., Dean, D. L.& Ball, N.: Flipping the classroom and instructional technology integration in
a college-level information systems spreadsheet course,” Educ. Technol. Res. Dev., Vol. 61, (2013), No.
4, pp. 563–580
[7] Gomez, J. F. : Higher Education Faculty Use of a LMS in F2F Classes, Disertation Thesis, California
State University, 2015.
[8] Pillsbury, G. : 2018-19 LMS Evaluation - Phase II , Part 1 : Canvas, 2019.
[9] Werth, E.: Studying Student Experience Online, 2018. [Internet] Dostupno na: https://bit.ly/2Y7WsPL
528
METODE I TEHNIKE ISPITIVANJA POUZDANOSTI TESTA-PRIMER
ODREĐIVANJA ESPB
Dragana Gardašević1, VŠSS Beogradska politehnika

Vladan Radivojević2, VŠSS Beogradska politehnika
Koviljka Banjević3,VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt:Tačnost i preciznost postupka merenja je veoma važna za dobijanje statistički i etički

validnih rezultata merenja. Pouzdanost testa u tom kontekstu se odnosi na stabilnost i
konzistentnost, kao i na odlučivanje koje ulazi u proceduru merenja. U ovom radu će biti dat
pregled metoda i tehnika ispitivanja pouzdanosti testa u okviru istraživanja u oblasti kvaliteta. Na
kraju je dat primer jednog testiranja u okvirnu redovnih procedura u VŠSS Beogradska politehnika.
Cilj je da se budućim istraživačima u ovoj oblasti olakša odlučivanje o izboru odgovarajuće
tehnike, koja će dati najrelevantnije rezultate.
Ključne reči: uzorak, pouzdanost, kvalitet, statističke metode.
METHODS AND TECHNIQUES OF THE TEST RELIABILITY
Abstract:Accuracy and precision of the measurement procedure is very important for obtaining
statistically and ethically valid measurement results. According this, test reliability is related to its
stability and consistency, as well as to the precision that enters the measurement procedure. This
paper will provide an overview of the test reliability methods and techniques within the scope of
quality research. Finally, an example of testing in the framework of regular procedures at the
College of Professional Studies Belgrade Polytechnic is given. The aim is to make it easier for
future researchers in this field to decide on the appropriate technique that will produce the most
relevant results.
Keywords: sample, reliability, quality, statistical methods.
1. UVOD
Jedan od ključnih indikatora kvaliteta testa je njegova pouzdanost. Proverom pouzdanosti testa
dobijaju se precizniji zaključci o rezultatima merenja i povećava se kvalitet istraživanja. Stoga je
veoma važno izabrati odgovarajuću tehniku ispitivanja pouzdanosti testa.
U kvantitativnim analizama pouzdanost podrazumeva konzistentnost, stabilnost i ponovljivost
rezultata, dok se u kvalitativnim odnosi na konzistentnost pristupa istraživača kroz različite projekte
[1]. Cilj ovog rada je da predstavi tehnike ispitivanja pouzdanosti testa i da na konkretnom primeru
pokaže postupak ispitivanja pouzdanosti testa.
1
2
vradivojevic@politehnika.edu.rs
3
kbanjevic@politehnika.edu.rs
529
2. POUZDANOST TESTA-POJAM I KARAKTERISTIKE
2.1 Tipovi pouzdanosti
U literaturi je uobičajeno da se pouzdanost testa deli na dva tipa, u smislu definicije [2]:
 stabilnost,
 unutrašnja konzistentnost.
Pouzdanost u smislu stabilnosti predstavlja sposobnost testa da merenje ostane približno isto tokom
ponovljenog postupka merenja. Savršeno stabilno merenje će proizvesti potpuno iste rezultate pri
ponovljenom postupku. Tehnike provere ove vrste pouzdanosti testa su test-retest tehnika i tehnika
paralelnih formi [3].
Test-retest tehnika ispitivanja pouzdanosti testa se odnosi na eksternu konzistentnost testa.
Suština ove metode se sastoji u ponovljenom anketiranju iste grupe ispitanika pod istim uslovima, a
zatim ispitivanju korelacije između dva skupa podataka. Primenjuje se kod merenja za koja se
pretpostavlja da se u određenom periodu vremena ne menjaju: inteligencija, visina osoba starijih od
25 godina, samopoštovanje, itd. Tipične tehnike provere pouzdanosti testa u ovom slučaju su
tačkasti dijagram i računanje Pirsonovog koeficijenta korelacije r. Detalji o ovoj tehnici se mogu
pročitati u [4,5].
Ispitivanje pouzdanosti tehnikom paralelnih formi- koristi dve različite ali ekvivalentne forme
testa za ocenu pouzdanosti na istoj grupi ispitanika. Dva testa koji se upoređuju su ekvivalentni u
pogledu sadržaja, ciljeva, formata, nivoa težine, dužine testa i sl. Paralelni testovi imaju jednake
vrednosti očekivanja, varijanse i korelacije među odgovorima. Dve paralelne forme moraju biti
homogene po svim pitanjima, koja ne smeju biti ista. Korelacija među odgovorima iskazuje se kroz
koeficijent pouzdanosti, koji se računa kao koeficijent korelacije ova dva testa [5].
Pouzdanost u smislu interne konzistentnosti se odnosi na proveru homogenosti pitanja u okviru iste
višestepene skale. Koristi se za testove koji se bave ispitivanjem bihejvioralnih i psiholoških
merenja i samo-procenjivanja. Tipične tehnike provere pouzdanosti su [2,3]: 1) konzistentnost
pitanja i 2) ,,split-half’’ pouzdanost.
Konzistentnost pitanjaodnosi se na jedno merenje za koje procenu ili zaključke daju dva ili više
istraživača. Događa se da se čak i veoma iskusni i obučeni istraživači razmimoilaze u mišljenjima u
vezi sa zaključcima rezultata testa [5]. Meri se korelacija rezultata dva ili više istraživača, među
kojima tokom merenja pouzdanosti ne sme biti diskusije [2]. Visoka međusobna povezanost
ukazuje na to da je proces zaključivanja o rezultatima testa stabilan i da su zaključci pouzdani.
Najpoznatija tehnika merenja koeficijenta međusobne pouzdanosti je Kronbahov-alfa koeficijent,
koji se interpretira kao prosečna vrednost korelacija među pitanjima i broja pitanja u upitniku [4,6].
,,Split-half’’ pouzdanost podrazumeva podelu skupa na dva uporediva dela ili polovine (prva i
druga polovina, parni i neparni i sl.), a zatim računanje Pirsonovog koeficijenta korelacije r za svaki
skup posebno, i, na kraju, ispitivanje odnosa rezultata oba skupa. Visoka korelacija između
posmatrane dve polovine ukazuje na dobru pouzdanost [2,3].
2.2 Greške merenja
Pouzdanost testa u velikoj meri zavisi od veličine i vrste grešaka merenja. Smanjenje grešaka
povećava tačnost rezultata. U kvantitativnim istraživanjima, ukoliko je merenje nepouzdano, ono ne
može biti validno [1]. U tom smislu uz ispitivanje pouzdanosti veoma je važno i odrediti greške
merenja. Razlikujemo slučajne greške (random errors) i standardne greške (standard measurement
errors).
Slučajne greške se mogu pojaviti u nedostatku standardnih instrukcija o popunjavanju, u
slučajevima kada pitanja nisu poređana u odgovarajućem poretku, u mernim instrumentima (što
dovodi do dvosmislenosti ili nejasnoća konteksta), kada su upitnici predugi ili je potrebno previše
vremena za odgovaranje.
530
Standardne greške merenja označavaju marginalnu grešku koju treba očekivati u individualnom
testu nastalu usled nesavršene pouzdanosti [5]. Predstavlja stepen poverenja da istinit ili pravi
odgovor ispitanika leži u pretpostavljenom opsegu.
2.3 Postupak ispitivanja pouzdanosti tehnikom paralelnih formi
Evropski sistem prenosa i akumulacije bodova (European Credit Transfer and Accumulation
System) je numerički sistem kvantitativnog vrednovanja rada studenata uloženog u sticanje znanja,
sposobnosti i veština predviđenih programom studiranja, a koji se odnosi na svaki pojedinačni
predmet. Broj bodova koji se dodeljuju pojedinim predmetima određuje visokoškolska ustanova
nakon detaljne analize ukupnog vremena potrebnog za uspešno savladavanje gradiva i polaganje
ispita.
U VŠSS Beogradska politehnika (ili, kraće, BP) se duži niz godina u okviru redovnih procedura
sprovodi postupak određivanja vrednosti ESPB po predmetima, u smislu raspodele u okviru
planiranih 60 ESP bodova po godini studija. U okviru ovog postupka, kao njegov sastvani deo, vrše
se istraživanja mišljenja odnosno stavova studenata o njihovom radnom opterećenju na svakom
predmetu na studijskom programu, primenom ankete kao jedne od metoda istraživanja. Ovo
istraživanje ima za cilj da pomogne da se realnije oceni broj ESPB po predmetu.
Tehnika paralelnih formi izabrana je za proveru pouzdanosti, u skladu sa teorijskim postavkama
[2,4,6]. Da bi se dobili validniji rezultati, studenti su svoja mišljenja o radnom opterećenju iznosili
učestvujući u dve odvojene ankete. Vodilo se računa da dve paralelne forme moraju biti homogene
po pitanjima, koja ne smeju biti ista, te su u prvoj anketi ispitanici davali odgovor na pitanje:
„Kolika je, po Vama, odgovarajuća vrednost ESPB posmatranog predmeta? “
U drugoj anketi je tražen odgovor na pitanje:
,,Koliko vremena (u satima) ste se angažovali da biste položili predmet?''
Tabela 1. Broj ESPB na jednom studijskom programu BP

A B C D E
Prosečna predložena Prosečno vreme Prosečna predložena Razlika između

ESPB vrednost angažovanja (u ESPB vrednost na kolona D i B (u %)
satima) osnovu angažovanja
predmet 1 9,1 202,5 8,10 -11,0%
predmet 2 9,9 234,5 9,38 -5,3%
predmet 3 9,1 250,7 10,03 10,2%
predmet 4 7,8 147,3 5,89 -24,5%
predmet 5 7,1 230,7 9,23 30,0%
predmet 6 9,7 240,3 9,61 -0,9%
predmet 7 9,9 291,5 11,66 17,8%
predmet 8 6,4 170,5 6,82 6,6%
Testiranje je vršeno odmah jedno za drugim na istoj grupi ispitanika, na taj način što se dobijao
odgovor najpre za prvo, a zatim i za drugo pitanje. Korelacija ovih rezultata, izražena kroz
koeficijent korelacije, dala je ocenu pouzdanosti. Upoređivanje odgovora u ove dve ankete za cilj je
531
imalo da upoređivanjem rezultata izmeri pouzdanost dobijenih rezultata, kao i da se što tačnije
utvrdi koliku vrednost ESP bodova studenti dodeljuju pojedinim predmetima. Pri tome se vodilo
računa o osetljivosti ove metode na vremenski interval između prvog i ponovljenog anketiranja.
Kao primer upotrebe ove tehnike izdvojeni su odgovori za osam predmeta na jednom studijskom
programu. Izvod rezultata prikazan je uTabeli 1.
U posmatranoj tabeli, koja se sastoji iz pet kolona, prikazana je srednja vrednost odgovora na prvo
pitanje (kolona B), prosečno vreme angažovanja u satima (kolona C), tačnije, srednju vrednost
odgovora na drugo pitanje. Kolona D, koja predstavlja prosečnu vrednost ESPB po predmetu na
osnovu odgovora iz ankete 2, je formirana deljenjem vrednosti iz kolone C sa 27 (približan broj sati
koji odgovara jednom ESPB bodu), a u koloni E su date razlike predloženih vrednosti ESPB bodova
u procentima.
Iz tabele 1 se najpre uočava da je za ,,predmet 6’’ dobijen vrlo sličan rezultat koristeći dve
navedene različite ankete (razlika u rezultatima je 0,9%). Sličan zaključak se odnosi i na predmet 2
(razlika 5,3%). Sa druge strane, najveća razlika u rezultatima se odnosi na predmet 5 (30,0%) i
predmet 4 (24,5%). Grafik 1 daje jasniji pregled sličnosti u odgovorima.
Grafikon1. Grafički prikaz rezultata datih u tabeli 1

Kao što je poznato, mera pouzdanosti izražava se koeficijentom korelacije, sa vrednostima u

intervalu [0, 1] [7]. U našem primeru, koeficijent korelacije iznosi 0,73, što ukazuje na prihvatljiv
nivo povezanosti rezultata u dve ankete, pa se slična (prihvatljiva) ocena može dati i za pouzdanost,
tj. stabilnost testova.
Jasno je da se povećanjem obima uzorka smanjuje marginalna greška (E'=1/√n, n=obim uzorka) i
povećava preciznost zaključaka, ali se povećavaju troškovi. Velika preciznost merenja omogućava
dobijanje istinitih rezultata [8]. Stoga se u cilju pouzdanosti mora na samom početku naznačiti
stepen poverenja i tolerancija na grešku. U navedenom primeru, marginalna greška na nivou
ispitivanja uzorka iznosi 0,11, što znači da se date ocene na nivou populacije mogu prihvatiti sa
rizikom 11%, što se, u odnosu na mali broj studenata koji pohađaju posmatrani studijski program
(n=80) može uzeti za relevantnu ocenu broja ESPB.
532
3. ZAKLJUČAK
Pouzdanost testa predstavlja konzistentnost merenja tokom vremena. Kao takva, ona predstavlja
potreban i neophodan, ali ne i dovoljan uslov zaispitivanje validnosti metode ili metrike. U okviru
istraživanja za potrebe procedure određivanja ESPB po predmetu u BP, vršena je provera
pouzdanosti upitnika o mišljenju studenata o njihovom radnom angažovanju (po predmetu).
Tehnika paralelnih formi je dala pozitivne rezultate, čime je cilj ispunjen. Generalno posmatrano,
ovaj primer ocene pouzdanosti testa može poslužiti kao uzorni primer ili model za buduća
istraživanja ovog tipa. Posmatrajući proveru pouzdanosti testa kao alat za povećanje kvaliteta
istraživanja, može se zaključiti da težnja ka povećanju pouzdanosti je srazmerna težnji ka povećanju
kvaliteta istraživanja.
LITERATURA
[1] Twycross, A., & Shields, L.: Validity and Reliability-What’s it All About? Part 2: Reliability in
Quantitative Studies, Paediatric Nursing, Vol. 16 (10), pp. 36-42, ISSN 0962-9513, 2004.
[2] Mohajan, H.:Two Criteria for Good Measurements, Annals of Spiru Haret University, Vol. 17(3), pp
58-82 , ISSN 2393-1795, 2017.
[3] Singh, A. S.: Conducting Case Study Research in Non-Profit Organisations. Qualitative Market
Research: An International Journal, Vol.17, pp.77–84. ISSN 1352-2752,2014.
[4] Cronbach, L. J. (1951). Coefficient Alpha and the Internal Structure of Tests, Psychometrika, 16, 297–
334.
[5] McLeod, S. A. (2007). What is reliability? McLeod, S. A. (2007). What is reliability? [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/2qd0cDk (Pristup 4.9.2019.)
[6] Tavakol, M., & Dennick, R.:Making Sense of Cronbach’s Alpha, International journal of Medical
Education, Vol. 2, pp 53-55. ISSN 2042-6372, 2011.
[7] Downing, S. M.: Reliability: On the Reproducibility of Assessment Data, Med Education, Vol. 38, pp
1006-1012, ISSN 0308-0110, 2004.
[8] Kimberlin, C. L., & Winterstein, A. G.: Validity and Reliability of Measurement Instruments Used in
Research, American Journal of Health-System Pharmacists, Vol. 65(1), pp 2276- 2284, ISSN1079-
2082,2008.
533
NOVA DEFINICIJA KILOGRAMA I NJEN NAUČNO-TEHNOLOŠKI
ZNAČAJ U OKVIRU NAJNOVIJE REVIZIJE MEĐUNARODNOG SISTEMA
JEDINICA (SI)
Zorica Baroš1, VŠSS - Beogradska politehnika

Sanja Pavlović2, VŠSS - Beogradska politehnika
Apstrakt: Na 26. Generalnoj konferenciji za tegove i mere, koju je organizovao Međunarodni biro za
tegove i mere (Bureau International des Poids et Mesures - BIPM) 16. novembra 2018. godine u Versaju
u Francuskoj, predstavnici 60 zemalja sveta jednoglasno su izglasali reviziju Međunarodnog sistema
jedinica (SI), kojom su usvojene nove definicije za kilogram, amper, kelvin i mol, čija je primena počela
20. maja 2019. godine. Redefinisani SI sistem se sada zasniva na osnovnim prirodnim konstantama.
Kilogram je definisan na osnovu Plankove konstante (h), amper na osnovu elementarnog
naelektrisanja(e), kelvin na osnovu Bolcmanove konstante (k) i mol na osnovu Avogadrove konstante (NA).
U ovom radu je dat poseban osvrt na novu definiciju kilograma, koja je od posebnog značaja usled
prestanka važenja prethodne definicije zasnovane na artefaktu oblika cilindra, internacionalnom
prototipu kilograma (IPK), napravljenom od legure platine i iridijuma, koji datira još od 1880-tih godina.
Pored toga, ukratko su izloženi i glavni razlozi za redefiniciju kilograma u Međunarodnom sistemu
jedinica (SI), kao i mogući doprinos primene redefinisanog SI sistema napretku u raznim naučnim
oblastima i efikasnijoj kontroli kvaliteta proizvoda.
Ključne reči: jedinice SI sistema, masa, etalon merne jedinice, fizičke konstante
NEW DEFINITION OF THE KILOGRAM AND ITS SCIENTIFIC AND

TECHNOLOGICAL IMPORTANCEIN RELATION TOGENERAL
INTERNATIONAL SYSTEM OF UNITS (SI) REVISION
Abstract: At the 26th General Conference on Weights and Measures, organized by International Bureau of
Weights and Measures (Bureau International des Poids et Mesures - BIPM) on November 16th, 2018 in
Versailles, France, the deputies of 60 world countries made the resolution about International System of
Units (SI) revision, in which the new definitions of the kilogram, the ampere, the kelvin and the mol, have
been adopted and used since may 20th, 2019. Redefined SI is now based upon the fundamental constants
values. Kilogram is defined in terms of Planck constant (h), the ampere is defined in terms of the
elementary electrical charge (e), the definition of kelvin is based on the Boltzmann constant (k), and the
mol is defined in terms of Avogadro constant (NA). In this paper, we gave special attention to a new
definition of the kilogram, which is of a particular interest because it eliminates the last definition
referring to a cylinder-shaped artefact, International Prototype of the Kilogram (IPK), made of platinum-
iridium alloy, dating back to the 1880s. In addition, the principal reasons for the kilogram redefinition in
the International System of Units (SI) are briefly exposed, as well as the possible contribution of the
1
zbaros@politehnika.edu.rs
2
spavlovic@politehnika.edu.rs
534
implementation of the redefined SI system on progress in many different fields of science and more
efficient product quality control.
Keywords: SI Units, mass, standard of measurement unit, physical constants
1. UVOD
Međunarodni sistem mernih jedinica (SI, skraćenica od francuskognaziva Système International d'Unités,
u daljem tekstu SI sistem), koristi se u svetu za kvantitativno izražavanje fizičkih veličina i rezultata
merenja u skoro svim aspektima modernog društva, počev od nauke i tehnologije, preko precizne
proizvodnje i u svakodnevnom životu. Koreni pomenutog sistema datiraju od usvajanja Metarske
konvencije (francuski: Convention du Mètre), zvaničnog dokumenta svetskog mernog jedinstva,
potpisanog 20. maja 1875. godine od strane 17 zemalja tadašnjih članica, čiji je broj do danas narastao na
čak 60 zemalja potpisnica poslednje usvojene rezolucije o reviziji SI sistema mernih jedinica u 2018.
godini. Bez obzira na konačan broj članica Metarske konvencije, SI sistem se danas primenjuje u gotovo
svim zemljama sveta. Zemlje potpisnice Metarske konvencije su osnovale Generalnu konferenciju za
tegove i mere (francuski: Conférence Générale des Poids et Mesures - CGPM), diplomatsko telo
sastavljeno od predstavnika svih država članica Metarske konvencije, koje se sastaje svake četvrte godine,
i ima ovlašćenje da odlučuje u vezi bilo kakvih promena ili proširenja SI sistema jedinica [1]. U oktobru
2011. godine, na 24. Generalnoj konferenciji za tegove i mere usvojena je rezolucija [2] koja je utrla put
velikoj reviziji osnovnih jedinica SI sistema (na dalje SI).
Poznato je da su sve opšte prihvaćene jedinice SI izvedene iz sedam osnovnih jedinica: sekunde, metra,
kilograma, ampera, kelvina, mola i kandele [1]. U poslednjih 50-tak godina unazad stručnjaci različitih
naučnih oblasti sumeđusobno raspravljali o mogućnostima redefinisanja osnovnih jedinica SI.Tome u
prilog ide i naučna revolucija u oblasti atomske i kvantne fizike koja je uticala da se prilikom definisanja i
praktične realizacije osnovnih jedinica SI primene atomske i kvantne pojave kojima se postiže nivo
tačnosti ograničen samo praktičnim mogućnostima njihovog posmatranja. U okviru preduzetih promena
predloženo je da se definicije jedinica nekih osnovnih fizičkih veličina, posebno jedinice za masu,
kilograma, koja je poslednja preostala osnovna jedinica definisana fizičkim objektom [3] (u smislu
svojstva - mase, u ovom slučaju proizvedenog predmeta ili „artefakta“), ubuduće zasnivaju na
fundamentalnim fizičkim konstantama atomske i kvantne fizike. Nadležni Konsultativni (savetodavni)
komiteti Metarske konvencije (francuski: Comité Consultatifs - CCs) su izradili detaljan predlog
revidiranog SI sistema, koji uključuje nove definicije osnovnih jedinica: kilograma, ampera, kelvina i
mola. Dogovorene promene su usvojene 16.novembra 2018. godine, na 26. Generalnoj konferenciji za
tegove i mere [4]. Države članice su tada glasanjem odlučile da se prihvate predložene izmene sistema
mera, jer su od vitalnog značaja za funkcionisanje i razvoj ekonomskih, tehnoloških i naučnih aktivnosti
čovečanstva, poput globane trgovine i naučnih inovacija. Ova odluka ima istorijski značaj,prvenstveno za
naučnu zajednicu, pri čemu treba istaći da njenim stupanjem na snagu u praktičnoj primeni osnovnih
jedinica za masu, temperaturu, jačinu električne struje i količinu supstance u svakodnevnom životu neće
biti značajnijih promena. Tako, na primer,kilogram na vagama za telesnu masu, na pijacama ili u
supermarketima ostaje isti,samo se menjaju načini na koje će se ubuduće proveravati tačnost ovih jedinica.
Prema usvojenim promenama koje su zvanično stupile na snagu 20. maja 2019. godine, SI sistem se i
dalje sastoji iz sedam osnovnih jedinica, ali je nova definicija kilograma sada bazirana na fiksiranoj
numeričkoj vrednosti Plankove konstante (Max Planck, 1857-1948), amper je definisan preko vrednosti
elementarnog naelektrisanja, kelvin je definisan u funkciji Bolcmanove konstante (Ludwig Boltzmann,
1844-1906), a mol u funkciji Avogadrove konstante (Amedeo Avogadro, 1776-1856) [1,4].
2. RAZLOZI ZA REDEFINICIJU KILOGRAMA
Već je napomenuto da je u SI sistemu koji je važio do 20. maja 2019. godine kilogram bio poslednja merna
jedinica koja je do sprovedene redefinicije SI sistema bila definisana fizičkim objektom-„artefaktom“ mase 1
kg [5]. Preciznije, prema definiciji iz 1889. godine je važilo sledeće: Kilogram je masa međunarodnog
535
prototipa kilograma (BIPM) koji je napravljen od legure sa 90% platine i 10% iridijuma, gustine 21500
kgm˗3, u obliku cilindra čija su visina i prečnik nominalno 39 mm, tako da mu je masa tačno jedan kilogram.
Ovaj prototip kilograma se čuvao i koristio u Međunarodnom birou za tegove i mere (Bureau International
des Poids et Mesures - BIPM, Sèvres, France), kako bi se osigurala sledljivost3 nacionalnih prototipova
kilograma - kopija međunarodnog prototipa, koje postoje i danas u mnogim Nacionalnim metrološkim
institucijama širom sveta (National Metrology Institutes - NMIs). U periodu od 1889. godine pa do danas,
brojne kopije su 3 puta poređene sa međunarodnim prototipom kilograma (IPK), pri čemu se ispostavilo da
je u proseku masa nacionalnih kopija neznatno povećana u odnosu na IPK [6].
Konstatovano je da je izmerena relativna promena mase nacionalnih kopija u odnosu na IPK (u proseku oko
50 µg/100 godina upotrebe) vrlo mala, ali naučno neprihvatljiva, i mogući veliki problem, tj. prepreka u
budućnosti [1]. Na ovaj način se pojavio problem i u definiciji jedinice za jačinu električne struje, ampera (1
A). Naime, dotadašnja definicija ampera koji je osnovna jedinica SI sistema,odnosila se na silu između dva
provodnika kroz koje protiče struja [3]. Poštojedinica sile sadrži kilogram u svojoj definiciji, bilo je
evidentno da definicija kilograma utiče na električne jedinice takođe. Osipanje vrednosti od 1 kg u odnosu na
međunarodni prototip mase, izazvalo bi na duži periodneželjenu promenu u vrednosti osnovne jedinice za
jačinu električne struje, 1 A, što bi drastično pogoršalo konzistentnost električnih merenja širom sveta.
Postalo je izvesno da je u modernoj fizici današnjeg vremena nelogično, a i neprihvatljivo meriti savršeno
stabilne fizičke konstante - koje se često nazivaju fundamentalnim konstantama prirode,upotrebom
proizvedenih objekata - etalona mernih jedinica, kakav je evidentno međunarodni prototip kilograma, čija je
dugoročna stabilnost poljuljana. Čini se logičnim da bi trebalo da bude obrnuto - da se masa IPK i svih
ostalih referentnih etalona može utvrđivati na bazi stabilnih fundamentalnih konstanti prirode. Stoga je u
naučnim krugovima od pre par godina opšteprihvaćeno stanovište [2] da će se mnogi problematični aspekti
povezani sa primenom važećeg IPK otkloniti, ne samo na polju metrologije, već i nauke i tehnologije uopšte,
ako se osnovna jedinica za masu, 1 kg, nekako redefiniše u smislu fundamentalnih konstanti. Na ovaj način
će tačnost realizacije osnovne jedinice za masu direktno zavisiti od unapređenja tačnosti merenja određenih
fizičkih konstanti.
Kako je tačno merenje fizičkih veličina u direktnoj vezi sa efikasnom kontrolom i ocenom kvaliteta proizvoda
izrađenih u proizvodnim procesima, izvesno je daće unapređenje tačnosti realizacije međunarodnog prototipa
kilograma, i dosledno prenošenje osnovne jedinice mase, 1 kg, od nacionalnih prototipova kilograma - kopija
međunarodnog prototipa u okviru nacionalnih metroloških institucija najvišeg nivoa, do sekundarnih etalona
mase u industrijskim laboratorijama nižeg nivoa, dati značajan doprinos i na polju ocene kvaliteta proizvoda.
3. NOVA DEFINICIJA KILOGRAMA I NJENAPRAKTIČNAREALIZACIJA
3.1 Nova definicija kilograma
Nova definicija kilograma, osnovne jedinice za masuu okviru SI sistema, glasi [7]:
Kilogram, simbol kg, je SI jedinica za masu. Definisana je uzimanjem fiksne brojne vrednosti Plankove
konstante h koja iznosi 6,62607015 ×10˗34 izražena u Js, što je jednako kgm2s-1, gde su metar i sekunda
definisani odnosima c i ∆νCs, gde je c brzina svetlosti u vakuumu, a ∆νCs je hiperfina frekvencija prelaza u
cezijumovom atomu133.
Dakle, Plankova konstanta h je tačno h = 6,62607015 × 10˗34 Js[7]. Dva instituta su to potvrdila – Američki
nacionalni institut za standarde i tehnologiju (engleski: U.S. National Institute of Standards & Technology -
NIST) i kanadski Nacionalni istraživački savet (engleski: National Research Council Canada - NRC
Canada) [8]. Ova numerička vrednost Plankove konstante definiše jedinicu „džul sekundu“ u SI sistemu, a u
kombinaciji sa sekundom i metrom, definiše kilogram. Numerička vrednost Plankove konstante data u
definiciji kilograma osigurava kontinuitet jedinice mase [7].
3
Metrološka uređenost ili sledljivost (engleski: traceability) je svojstvo rezultata merenja koje ga povezuje sa odgovarajućim
nacionalnim ili međunarodnim etalonima, posredstvom neprekidnog lanca poređenja.
536
Mnogo napora je uloženo da se zameni artefakt kilograma postupkom koji povezuje jedinicu mase sa
osnovnim fizičkim konstantama [9]. U Avogadrovom eksperimentu, recimo, Avogadrova konstanta (NA) se
meri sa velikom tačnošću brojanjem atoma u gotovo savršenom kristalu silicijuma koji se sastoji samo od
izotopa silicijuma 28. Kombinovanjem Avogadrove konstante sa drugim fizičkim konstantama, NA se može
povezati sa Plankovom konstantom h. Otuda Avogadrov eksperiment pruža mogućnost da se kilogram
dovede u vezu sa atomskom masom savršeno čiste supstance ili Plankovom konstantom. Još jedan
obećavajući eksperimentalni pristup je tzv. metod „ravnoteže snaga“, poznat kao metod pomoću Kiblove
vage (engleski: Kibble balance method)4. Prema ovom pristupu, nepoznata masa se određuje principom
elektromehaničke ravnoteže - izjednačavanjem mehaničke i električne snage. Ukoliko je električna snaga
merena po kvantnim standardima, masa se može dovesti u vezu sa Plankovom konstantom [9]. Primenom
obe pomenute metode može se realizovati definicija kilograma sa relativnom nesigurnošću reda 10˗8.
Slika 1. Realizacija definicije kilograma pomoću Kiblove vage u statičkom (a) i dinamičkom (b) režimu
Izvori: (Davis, R. [5]; http://www.bipm.org/en/scientific/elec/watt balance/wb_principle.html [10])
3.2 Realizacijadefinicije kilogramaupoređivanjem mehaničke snage sa elektromagnetnom
U ovoj metodi se određivanje nepoznate mase mx etalona x ostvaruje u dva režima: statičkom i dinamičkom
[7]. Oni se mogu sprovesti sukcesivno ili istovremeno. U statičkom režimu (Slika 1a), težina etalona Fg =
mxg je uravnotežena sa elektromagnetnom silom Fel, proizvedenom na zavojnici dužine l, unetoj u magnetno
polje homogene indukcije B, kada struja jačine I1 protiče kroz zavojnicu. Geometrije magneta i zavojnice su
dizajnirane tako da proizvedu silu koja je paralelna lokalnom gravitacionom ubrzanjug. Gravitaciona sila Fg
koja deluje na masu mx i jačina struje I1 koja teče kroz zavojnicu mere se istovremeno, tako da je:
mx g  I1 B l. (1)
U dinamičkom režimu (Slika 1b), meri se napon U2, indukovan na krajevima istog namotaja pomeranog
vertikalno brzinom v u magnetnompolju indukcije B, pri čemu je:
U 2  v B l. (2)
Jednačine koje opisuju dva različita režima kombinuju se eliminisanjem Bl:

mx g v  I1U 2 . (3)
Ovim je mehanička snaga izjednačena sa elektromagnetnom snagom, a pošto se obe snage mere u vatima
(W), odatle potiče naziv watt(Kibble) balance method. Struja I1 se u statičkom koraku može odrediti
pomoću Omovog zakona (Georg Simon Ohm, 1787-1854), merenjem pada napona U1 na krajevima
4
U praksi se „ravnoteža snaga“ naziva i „Kiblovom ravnotežom“, u čast dr Brajana Kibla (Bryan Peter Kibble,1938-
2016), koji je prvobitno osmislio ovaj eksperiment.
537
stabilnog otpornika vrednosti R. Oba napona, U1 i U2, se mere u odnosu na Džozefsonovu konstantu KJ
(Brian David Josephson, 1940-), gde je uzeto da je KJ=2e/h, pri čemu je e elementarno naelektrisanje.
Slično, električni otpor R se meri u odnosu na von Klitzingovu konstantu RK (Klaus von Klitzing, 1943-),
gde se uzima da je RK=h/e2. Merene vrednosti v i g se izražavaju u njihovim SI jedinicama, ms˗1 i ms˗2
respektivno. Imajući u vidu da je KJ2RK=4/h, možemo jednačinu (3) zapisatiu obliku:
 bf 2  1
mx  h    , (4)
 4  gv
gde je f - eksperimentalna frekvencija i b - bezdimenzionalna eksperimentalna konstanta, koje se određuju

preispitivanjem kvantnih efekata pri merenju električne struje i napona5 [5,10]. Svi relevantni uticajina
masu mx, izvedeni iz jednačine (4), moraju se uzeti u obzir pri realizaciji, održavanju i prenošenju jedinice
mase[7].
3.3 Realizacija definicije kilogramametodom rendgentske gustine kristala (X-ray-crystal-

density method)
Koncept metode XRCD (X-ray-crystal-density method) potiče od ideje da se masa čiste supstance može
izraziti u odnosu na broj elementarnih čestica u supstanci6[7]. Najpre se određuju zapremina jedinične
ćelije i zapremina gotovo savršenog sfernog kristala merenjem konstante rešetke a i srednjeg prečnika
sfernog kristalnog uzorka, respektivno. Zatim se broj elementarnih čestica/atoma u sfernom uzorku
određuje deljenjem zapremine sfere sa prosečnom zapreminom koja okružuje pojedinačne atome.
U XRCD metodikoja je zasnovana na tehnologiji rasta kristala razvijenoj u poluprovodničkoj industriji,
najčešće se koriste pojedinačni kristali silicijuma sfernog oblika,visokehemijske čistoće i bez
dislokacija.Makroskopska zapremina kristala Vs jednaka je srednjoj mikroskopskoj zapremini po atomu u
jediničnoj ćeliji, pomnoženoj brojem atoma u kristalu. Pri tome se pretpostavlja da se kristal sastoji samo
iz izotopa 28Si. Stoga je broj atoma N u makroskopskom kristalu dat jednačinom:
N  8Vs a  28 Si  ,
3
(5)
gde je 8- broj atoma silicijuma po jediničnoj ćeliji kristala, a a(28Si)3- zapremina jedinične ćelije koja je
oblika kocke, tako da je količnik Vs/a(28Si)3 broj jediničnih ćelija u kristalu u kome svaka ćelija sadrži
osam atoma 28Si. Iz praktičnih razloga, kristal se izrađuje u obliku sfere mase približno 1 kg. Za realizaciju
definicije kilograma primenom XRCD metode, masa sfere ms se najpre izražava preko mase pojedinačnog
atoma 28Si, na sledeći način:
ms  N  m  28 Si  . (6)
Kako je fizička konstanta h/m(28Si)određena sa visokom tačnošću, jednačina (6) se može napisati u obliku:
 m  28 Si  
ms  h  N   . (7)
 h 
 
Metodom XRCD određuje se N, m(28Si)/h je fundamentalna konstanta čija je vrednost poznata sa velikom
tačnošću, i najbitnije, numerička vrednost h je, kao što je istaknuto [7,8], sada fiksirana.
5
Da bi se uspostavila veza između makroskopske mase mx i Plankove konstante h, električne veličine napon i struja se
mere na osnovu dve makroskopske kvantne pojave, Džozefsonovog efekta i kvantnog Holovog efekta (Edwin Herbert
Hall, 1855-1938), respektivno [10].
6
Ovde opisana merenja su prvobitno primenjivana za određivanje vrednosti Avogadrove konstante NA, koja je definisana
kao broj elementarnih čestica po molu materije. Tačno merenje NA je bilo od presudnog značaja na putu redefinisanja
kilograma u 2018. godini. Danas je, međutim, numerička vrednost NA tačno definisana i izražena u SI jedinici mol˗1, čime
je definicija mola postala nezavisna od kilograma[7].
538
Izneta definicija kilograma osigurava da jedinica mase bude konstanta tokom vremena i da definicija može
da bude realizovana od strane bilo koje akreditovane laboratorije koja imaadekvatnu opremu i sredstva za to.
Takođe, gore opisani maseni standard u obliku sfere je primarni maseni standard, a jedinica mase, kilogram,
se može prenositi od svog osnovnog standarda mase do bilo koje laboratorije, ili generalno, do bilo kog
korisnika sekundarnog standarda mase,postupkom kalibracije u odnosu na primarni. Metrološka uređenost
(sledljivost) nove jedinice za masu je na ovaj način očuvana. Takođe i sledljivost svih mernih jedinica
izvedenih iz redefinisanog kilograma - jedinica električnih veličina, kelvina, kandele i sl. je ostala očuvana.
4. ZAKLJUČAK
Sa nedavnim napretkom u eksperimentalnom određivanju Plankove konstante uspešno je zamenjen

poslednji artefakt kilograma u SI sistemu mernih jedinica. Unapređenje tačnosti sa kojom je realizovan
najnoviji međunarodni prototip osnovne jedinice mase, kilograma, u direktnoj je vezi sa poboljšanjem
tačnosti merenja fizičke veličine mase, što se direktno odražava na efikasniju kontrolu i ocenu kvaliteta
proizvoda izrađenih u savremenim proizvodnim procesima. S druge strane, predložene izmene SI sistema
su doprinele da po prvi put u istoriji merenja postane moguće da ceo sistem mernih jedinica bude
zasnovan na skupu tačno poznatih vrednosti fundamentalnih konstanti. Sve jedinice, i osnovne i izvedene,
mogu se na ovaj način realizovati sa fiksnim konstantama i implementacijom poznatih zakona fizike, tako
da više ne postoji ni jedna fizička veličina čije se jedinice određuju prema nekom fizičkom prototipu.
Pored toga, merne nesigurnosti važnih fundamentalnih konstanti su uvođenjem novog sistema mernih
jedinica eliminisane ili značajno smanjene, jer su pojedine merne jedinice direktno realizovane kroz
kvantne efekte sa najvećom tačnošću. Ovim konvencionalne vrednosti fundamentalnih konstanti, koje su
važile do poslednje 26. Generalne konferencije za tegove i mere, postaju zastarele.
LITERATURA
[1] Jeckelmann, B.: The New International System of Units based on Fundamental Constants, Annual Meeting
of the Swiss Physical Society, pp. 9˗11, ETH Zürich, Switzerland, June 21˗22, 2012, SPS, SPG Mitteilungen,
Nr. 36/Communications de la SSP, No. 36, (2012)
[2] BIPM, Sèvres, France: Resolution 1 of the 24th CGPM, (2011) [Internet] Dostupno na:
http://www.bipm.org/en/CGPM/db/24/1/ (Pristup: 05.09.2019.)
[3] The International System of Units (SI), 8th edition, BIPM, France, (2006)
[4] BIPM, Sèvres, France, 2018: Resolution 1 of the 26th CGPM, (2018) [Internet] Dostupno na:
http://www.bipm.org/en/CGPM/db/26/1/ (Pristup: 05.09.2019.)
[5] Davis, R.: Proposed change to the definition of the kilogram: Consequences for legal metrology, OIML
Bulletin, Vol. LII (2011), No. 4, pp. 5˗12
[6] Girard, G.: The Third Periodic Verification of National Prototypes of the Kilogram (1988-1992),
Metrologia,Vol. 31 (1994), No. 4, pp. 317˗336
[7] Consultative Committee for Mass and Related Quantities: Mise en pratique for the definition of the kilogram in
the SI – Appendix 2, In SI Brochure: The International System of Units (SI), 9th edition, BIPM, Sèvres, France,
(2019)
[8] Pozitron, Časopis studenata Univerziteta u Beogradu - Hemijskog fakulteta, br. 15, str. 42, (2019)
[9] Schwitz, W., Jeckelmann, B., Richard,P.: Towards a new kilogram definition based on a fundamental
constant, ComptesRendus Physique 5 (2004), No. 8, pp. 881˗892
[10] BIPM, Sèvres, France: The Kibble balance (watt balance): General concept, (2018) [Internet]
Dostupno na: http://www.bipm.org/en/scientific/elec/watt balance/wb_principle.html (Pristup: 15.09.2019.)
539
ANALIZA UZROKA ZADRŽAVANJA TRANSPORTNIH SREDSTAVA NA
GRANICI
Vukašin Pajić1, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet

Milorad Kilibarda2, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Milan Andrejić3, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Apstrakt: Vreme realizacije logističkih procesa u globalnim lancima snabdevanja je ključni

indikator za korisnike, ali i za logističku kompaniju. Prilikom realizacije prekograničnih lanaca
snabdevanja postoji veliki broj procesa i aktivnosti koje značajno učestvuju u ukupnom vremenu
realizacije lanca. Te aktivnosti se često odnose i na zastoje, čekanja i nekorisno trošenje vremena
što bitno utiče na efikasnost lanca snabdevanja. Cilj je da se eliminišu ili smanje vremenski gubici
koji su posledica različitih uzroka. U ovom radu je izvršena analiza uzroka zadržavanja
transportnih sredstava na granici. Primenom FMEA analize utvrđeni su najznačajniji rizici
odnosno uzroci dužeg zadržavanja transportnih sredstava na granici. Sagledane su uzročno-
posledične veze, za šta je korišćen Išikava dijagram. Kao rezultat analize utvrđeni su najvažniji
uzroci zadržavanja na granici, a na bazi toga dat je predlog preventivnih i korektivnih mera.
Ključne reči: uzroci zadržavanja, transportna sredstva, globalni lanci snabdevanja, FMEA analiza,
Išikava dijagram
ANALYSIS OF THE RETENTION CAUSES OF TRANSPORT VEHICLES AT THE

BORDER
Abstract: Realisation time of logistics processes in global supply chains is a key indicator for both
customers and the logistics company. During realisation of cross-border supply chains, there are
large number of processes and activities that significantly participate in the overall realisation time
of the supply chain. These activities often involve downtime, waiting and waste of time which
significantly affects the efficiency of the supply chain. The aim is to eliminate or reduce the time
losses resulting from various causes. In this paper, an analysis of the retention causes of transport
vehicles at the border is performed. Using FMEA analysis, the most significant risks and causes of
longer retention of transport vehicles at the border were identified. The cause and effect
relationships were examined, for which the Ishikawa diagram was used. As a result of the analysis,
the most important causes of retention at the border were identified after which preventive and
corrective measures were defined.
Keywords: retention causes, transport vehicles, global supply chains, FMEA analysis, Ishikawa
diagram
1. UVOD
Prilikom realizacije prekograničnih lanaca snabdevanja, vreme predstavlja jedan od ključnih

indikatora performansi, koje ujedno utiče i na kvalitet pružene usluge. S obzirom da je kraće vreme
1
v.pajic@sf.bg.ac.rs
2
m.kilibarda@sf.bg.ac.rs
3
m.andrejic@sf.bg.ac.rs
540
realizacije usluge faktor konkurentnosti, brojne kompanije teže da realizuju uslugu u što je moguće
kraćem vremenskom roku. Iz tog razloga, kada se vreme posmatra kao potencijalna barijera
prilikom trgovine, vreme je neophodno posmatrati kroz sledeća tri aspekta: vreme realizacije usluge
(eng. lead time), just-in-time i moguće vremensko variranje (eng. time variability). Vreme
realizacije usluge se može definisati kao vreme koje protekne od trenutka podnošenja porudžbine
do trenutka prijema naručene robe. U tokovima kod kojih je moguće prognozirati buduću tražnju
veoma je važno upravljati vremenom kako bi vreme realizacije usluge bilo u skladu sa zahtevom
korisnika. Problem se javlja kod tokova koje nije moguće prognozirati i koji su neizvesni.
Vremensko variranje predstavlja statističku meru varijacije u vremenu isporuke. Što je ovo
variranje veće, to su i zalihe veće [1]. Iz tog razloga, predmet ovog rada jeste analiza uzroka
zadržavanja transportnih sredstava na granici koje utiče na duže vreme realizacije usluge.
Rad je organizovan na sledeći način. U prvom poglavlju dat je opis problema zajedno sa pregledom
literature koja se bavi razmatranom tematikom. U drugom poglavlju izvršena je analiza uzroka
zadržavanja na graničnom prelazu i prikazane su aktivnosti koje su sastavni deo carinskog
postupka. U trećem poglavlju je izvršena FMEA analiza kako bi se utvrdio najznačajniji rizik dužeg
zadržavanja, nakon čega je primenjen Išikava dijagram kako bi se dobio najznačajniji uzrok dužeg
zadržavanja. Na osnovu rezultata FMEA analize i Išikava dijagrama definisane su preventivno-
korektivne mere. Poslednje poglavlje sadrži zaključna razmatranja kao i pravce budućih
istraživanja.
2. OPIS PROBLEMA I PREGLED LITERATURE
Na vreme realizacije prekograničnih lanaca snabdevanja veliki uticaj ima carina i carinske
procedure. Tako su Nordas i ostali [1] istraživali uticaj vremena koje je potrebno za uvoz i izvoz na
prekogranične lance snabdevanja. Na osnovu tog istraživanja autori su došli do zaključka da
povećanje vremena prilikom obavljanja uvoznih i izvoznih procedura ne utiče samo na smanjenje
obima trgovine već i na smanjenje verovatnoće izlaska kompanije na međunarodno tržište. Iako
carinske procedure predstavljaju samo jednu od aktivnosti prilikom uvoza/izvoza, ova aktivnost
može značajno da utiče na vreme naročito ukoliko se radi fizički pregled robe [2]. Pored ovih
uticaja, Hummels i ostali [3] su u svom radu utvrdili uticaj dužeg vremena transporta na troškove
zaliha koji su bili povećani. Kako bi utvrdili značaj vremena isporuke kao jednog od ključnih
indikatora kvaliteta pružene usluge, Hummels i ostali [3], su formirali model koji utvrđuje
korisnikovu percepciju kvaliteta pružene usluge.
Koliki značaj vreme realizacije carinskih procedura ima, govori izveštaj svetske banke koja definiše
logistički indeks performansi (eng. Logistics Performance Index - LPI) koji prilikom proračuna
pored efikasnosti postupka carinjenja uzima u obzir i sledeće indikatore: mogućnost praćenja
pošiljki, kvalitet logističkih usluga, lakoća organizacije cenovno konkurentskih otprema,
frekvenciju isporuka u okviru dogovorenog ili očekivanog vremena i kvalitet trgovine i
infrastrukture koja je povezana sa transportom. Svaki od navedenih indikatora ocenjuje se na skali
od 1 do 5, nakon čega se formira LPI indeks [4]. Nakon formiranja, vrednost LPI indeksa se
klasifikuje u jednu od četiri kategorija: zemlje u kojima je stepen razvijenosti logistike na najnižem
nivou (donji kvantil), zemlje sa logističkim ograničenjima koje su najčešće prisutne u zemljama sa
malim ili srednjim prihodom (treći i četvrti kvantil), zemlje čije su logističke performanse ocenjene
bolje u odnosu na zemlje sa sličnim prihodima (drugi kvantil) i zemlje sa najboljim performansama,
koje uglavnom spadaju u grupu sa visokim prihodima (gornji kvantil). Što se efikasnosti carinskih
procedura prilikom uvoza tiče, na osnovu izveštaja, može se videti da su najčešći zastoji u Africi
kada se posmatra region, odnosno zemlje sa niskim prihodom. Sa druge strane, najmanji zastoji su
prisutni u zemljama Evrope i centralne Azije. Najveći zastoji prilikom izvoza su prisutni u
zemljama južne Azije, dok su najmanji u zemljama srednjoistočne i severne Afrike [2]. Vremena
realizacije usluge prilikom uvoza, izvoza kao i vrednost LPI indeksa i rang Srbije prikazani su
tabelom 1.
541
Tabela 1. Vreme uvoza, izvoza i LPI indeks [2]
Vreme realizacije Vreme realizacije
Godina LPI indeks Rang
uvoza (dani) izvoza (dani)
2010 3 1,73 2,19 108
2012 4 3 2,39 92
2014 3 1 2,37 113
2016 4 3 2,50 87
2018 4 4 2,60 78
Kada se posmatraju prekogranični lanci snabdevanja, na vreme realizacije usluge utiču brojni
faktori koji uslovljavaju kašnjenja kao što su: obavezno skladištenje/pretovar, nepravilno popunjena
dokumenta, kriminalne aktivnosti (kao što su krađa tereta), nepotpuna dokumentacija, pogrešno
utovarena roba, oštećenje robe i dr. S obzirom da svi prethodno navedeni faktori utiču na duže
vreme realizacije usluge, a uzimajući u obzir činjenicu da je vreme isporuke jedan od najznačajnijih
indikatora kvaliteta usluge u ovom radu akcenat je stavljen na utvrđivanju i na analizi rizika i
uzroka dužeg zadržavanja na granici.
3. PROCESI NA GRANIČNOM PRELAZU
Kao što je prethodno napomenuto, prilikom realizacije prekograničnih lanaca snabdevanja postoji
veliki broj aktivnosti i učesnika, a jedna od aktivnosti, koja iziskuje dosta vremena i može značajno
uticati na duže vreme realizacije usluge jeste postupak carinjenja robe. Prilikom realizacije ovog
procesa, postoji veliki broj aktivnosti koje su prikazane slikom 1, čije se vreme trajanja ne može
unapred predvideti. Na vreme realizacije tih aktivnosti utiče nosivost vozila, vrsta robe, vrsta
transporta (zbirni ili puni utovar), carinski postupak koji se sprovodi, ko je uvoznik, ko je izvoznik,
ko je špediter, odakle se uvozi, gde se izvozi i drugi faktori.
Slika 1. Aktivnosti na graničnom prelazu
Na osnovu informacija dobijenih od logističkih kompanija koje se bave špediterskim poslovima u

globalnim lancima snabdevanja, vreme zadržavanja na granici se kreće u intervalu od četiri do osam
sati po transportnom sredstvu. U ukupnom vremenu zadržavanja, vreme čekanja učestvuje sa oko
70% dok vreme potrebno za operacije učestvuje sa preostalih 30%. Problem dužeg zadržavanja je
naročito prisutan kada se utvrdi neslaganje stvarne količine ili stanja robe sa stanjem na
dokumentima koji prate jedan robni tok. Takođe, problem može nastati i prilikom inspekcijskog
pregleda, ukoliko se utvrdi da roba ne zadovoljava određene kriterijume ili ukoliko nedostaje neki
od obaveznih dokumenata. Manjak radne snage i opreme predstavljaju dodatne uzroke dužeg
zadržavanja. Iz tih razloga, potencijalni rizici kao i uzroci dužeg zadržavanja na granici detaljnije su
analizirani u nastavku rada.
542
4. UZROCI DUŽEG ZADRŽAVANJA NA GRANICI I PROCENA RIZIKA
S obzirom da postoji veliki broj potencijalnih rizika koji se mogu pojaviti prilikom realizacije
prekograničnih lanaca snabdevanja, u radu je izvršena FMEA (eng. Failure Mode and Effects
Analysis) analiza kako bi se utvrdio rizik čija je verovatnoća pojavljivanja najveća prilikom
uvozno-izvoznih tokova, sa ciljem da se definišu odgovarajuće preventivno-korektivne mere.
Prilikom procene rizika, u skladu sa FMEA analizom, svaki od utvrđenih rizika vrednovan je po
sledećim parametrima: ozbiljnost rizika (S), verovatnoća nastanka rizika (O) i mogućnost detekcije
rizika (D). Vrednovanje je izvršeno na osnovu tabela vrednosti svakog od parametara prikazanih u
radu Andrejić i Kilibarda [5]. Nakon vrednovanja parametara, utvrđen je RPN (eng. Risk Priority
Number) broj na osnovu koga se može utvrditi najznačajniji rizik i u skladu sa tim definisati
potrebne korektivno-preventivne mere. Tabelom 2 prikazani su rizici koji su analizirani u ovom
radu. Na osnovu RPN broja može se zaključiti da najveći rizik prilikom realizacije prekograničnih
lanaca snabdevanja predstavlja duže zadržavanje na granici, s obzirom da ovaj rizik ima najveći
RPN broj koji iznosi 810.
Tabela 2. FMEA analiza rizika u prekograničnom lancu snabdevanja

Rizik S O D RPN
Duže zadržavanje na granici 10 9 9 810
Nepravilno popunjena dokumentacija 6 6 5 180
Nepotpuna dokumentacija 6 6 5 180
Izgubljena dokumentacija 8 5 3 120
Pogrešno utovarena roba 9 4 7 252
Oštećenje robe 6 4 5 120
Loša komunikacija između učesnika 8 5 9 360
Krađa robe 8 4 9 288
Fizička provera robe 7 10 2 140
Pad sistema 10 6 7 420
Gužva na granici 8 8 7 448
Kao što je napomenuto, postoji veliki broj potencijalnih uzroka dužeg zadržavanja na granici, koji
su navedeni u ovom radu. Iz tog razloga, kako bi se od većeg broja potencijalnih, izdvojio uzrok sa
najvećim značajem formiran je dijagram uzroka i posledica, poznatiji kao Išikava dijagram, slika 2.
Prilikom konstruisanja dijagrama za posledicu je uzeto duže vreme zadržavanja na granici, dok su
kao glavne grupe uzroka izdvojene carina, dokumentacija, ljudski faktor i ostalo. Uzroci koji su
povezani sa carinom, a koji su prikazani Išikava dijagramom su gužve na carini, fizički pregled
robe, pogrešno tarifirana roba i duže vreme inspekcijskih pregleda. Gužva na carini predstavlja
uzrok koji je direktno povezan sa dužim zadržavanjem na granici usled velikog broja kamiona koji
čekaju da prođu carinsku proceduru, dok je fizički pregled robe uzet zbog toga što uzrokuje, kao što
je već napomenuto, duže vreme zadržavanja na granici. Pod pogrešno tarifiranom robom
podrazumeva se uzrok koji je povezan sa pogrešno klasifikovanom robom prema carinskoj tarifi,
što direktno utiče na duže vreme zadržavanja. Duže vreme inspekcijskih pregleda je uzet kao uzrok
na osnovu iskustava iz prakse, koji govore da usled nedovoljnog broja inspektora, vozila često
čekaju duže na granici kako bi se izvršio ovakav pregled. Nepotpuna i izgubljena dokumentacija
kao i nedostatak dokumentacije čine grupu uzroka koji su povezani sa dokumentacijom. U ovoj
grupi uzroka svaki od navedenih uzroka je direktno povezan sa navedenom posledicom, s tim što je
važno naglasiti da su nepotpuna dokumentacija i nedostatak dokumentacije najčešće greška
pošiljaoca, dok je izgubljena dokumentacija najčešće greška vozača. Uzroci koji su uzeti u
razmatranje a posledica su ljudskog faktora su nedostatak radnika na carini, loša komunikacija i
greška u radu. Usled nedostatka radnika na carini, kao i u slučaju inspektora koji vrše inspekcijski
pregled, stvaraju se veće gužve te je samim tim i duže vreme zadržavanja. Usled loše komunikacije
između špeditera, carinika i drugih učesnika prilikom realizacije prekograničnih lanaca snabdevanja
543
dolazi do određenih zastoja koji potom utiču na posmatranu posledicu. Poslednju grupu uzroka,
nazvanu ostalo, čine nepostojanje IT podrške, pogrešno utovarena roba i krađa robe. Pod
nepostojanjem IT podrške se prvenstveno misli na nemogućnost podnošenja dokumenata carini
elektronskim putem. Pogrešno utovarena, kao i krađa robe, usled neslaganja stvarnog stanja i stanja
na fakturi dovode do dužeg zadržavanja, te su iz tog razloga uzeti kao uzroci. Nakon konstruisanja
Išikava dijagrama, sprovedena je težinska analiza kako bi se utvrdio najznačajniji uzrok koji utiče
na posmatranu posledicu, a kako bi se mogle utvrditi preventivno korektivne mere. Sprovođenjem
težinske analize, dobijeno je da carina predstavlja grupu uzroka koja ima najznačajniji uticaj. U
okviru ove grupe, gužva se izdvojila kao poduzrok sa najvećim uticajem, te su u nastavku date neke
od preventivno-korektivnih mera kako bi se ovaj poduzrok smanjio ili eliminisao.
Slika 2. Išikava dijagram
S obzirom da je primenom FMEA metode pokazano da je duže vreme zadržavanja na granici rizik
sa najvećim RPN brojem, u nastavku su date neke preventivno-korektivne mere kako bi se ovo
vreme smanjilo, a samim tim i vreme realizacije prekograničnog lanca snabdevanja. Jedan od
pokazatelja dužeg zadržavanja na granici može biti statistički podatak o broju jedinstvenih carinskih
isprava (JCI) koji se pojavi na određenim carinarnicama. Kako bi se izbeglo duže zadržavanje,
jedna od mera jeste birati carinarnice koje su manje opterećene, kao što su Kladovo, Dimitrovgrad,
Sombor i Vršac koje su za period od 12 meseci u 2018. godini imale od 30.000 do 47.000 JCI-a.
Ovaj broj je značajno manji od najfrekventnijih carinarnica kao što su Beograd, Niš, Subotica,
Šabac i Kragujevac koje su za isti period u 2018. godini imale od 180.000 do čak 995.000 JCI-a
(koliko je obrađeno u carinarnici Beograd) [6]. Na osnovu ovih podataka, može se zaključiti na
kojim carinarnicama je manja verovatnoća dužeg zadržavanja vozila. Druga mera koju je moguće
implementirati kako bi se smanjilo vreme zadržavanja na granici jeste elektronsko podnošenje
dokumenata carini, čime bi se proces obrade i kontrole dokumenata ubrzao a u nekim situacijama i
izbegao. Primenom ovakve mere u luci Karachi u Pakistanu 87% špeditera je prošlo carinsku
proceduru za manje od sat vremena, a 93% za manje od 24h. Pre primene kompjuterizovanog
sistema carine, za istu proceduru bilo je potrebno i preko dva dana (gde je najvećem procentu
špeditera bilo potrebno manje od četiri dana). Na osnovu ovih podataka, može se zaključiti koje bi
se uštede u vremenu ostvarile [7].
5. ZAKLJUČAK
Kako je vreme realizacije globalnog lanca snabdevanja jedan od ključnih indikatora performansi,
kako u ekonomskom pogledu, tako i u pogledu kvaliteta pružene usluge, u ovom radu akcenat je
stavljen na analizi uzroka dužeg zadržavanja transportnih sredstava na granici. Vreme realizacije
ovih procedura nije moguće unapred predvideti s obzirom da postoji veliki broj faktora koji utiču na
544
ovo vreme. Iz tog razloga, prilikom planiranja realizacije prekograničnog lanca snabdevanja, vreme
zadržavanja na graničnim procedurama je neophodno uzeti u obzir. Kako bi se utvrdili rizici, ali i
uzroci dužeg zadržavanja sprovedena je FMEA analiza, čiji je rezultat pokazao da najveći rizik
prilikom realizacije međunarodnih robnih tokova predstavlja duže vreme zadržavanja na granici. Iz
tog razloga je upravo ovo vreme posmatrano kao posledica prilikom konstruisanja Išikava
dijagrama, na osnovu koga je dobijeno da je najznačajniji uzrok dužeg zadržavanja, zapravo gužva
na granici. Imajući u vidu dobijene rezultate, definisane su preventivno-korektivne mere u vidu
izbora graničnog prelaza preko koga će se izvršiti uvoz/izvoz i uvođenje elektronskog podnošenja
dokumenata carini. Pravac budućeg istraživanja može biti analiza vremena zadržavanja nakon
primene neke ili svih od navedenih preventivno-korektivnih mera.
LITERATURA
[1] Nordas, H.K., Pinali, E., Geloso Grosso, M.: Logistics and Time as a Trade Barrier, OECD Trade
Policy Working Papers, No. 35, OECD Publishing, (2006)
[2] World Bank, (2018). Connecting to Compete 2018: Trade Logistics in the Global Economy. [Internet]
Dostupno na: https://bit.ly/33EeuKT (Pristup: 21.10.2019).
[3] Hummels, D. & Schaur, G.: Time as a Trade Barrier, NBER Working Paper, No. 17758, (2012)
[4] Gani, A.: The Logistics Performance Effect in International Trade, The Asian Journal of Shipping and
Logistics, Vol. 34(2017), No. 4, pp. 279-288.
[5] Andrejić, M., Kilibarda, M.: Risk Analysis of Freight Forwarders' Activities in Organization of
International Commodity Flows, International Journal for Traffic and Transport Engineering, Vol. 8
(2018), No. 1, pp. 45-57.
[6] Uprava carina, (2019). Statistički bilten I, II, III, IV kvartal 2018. [Internet] Dostupno na:
https://bit.ly/37WcaC8 (Pristup: 25.10.2019.).
[7] Ahmad, M.: Reforming Customs Clearance in Pakistan. Investment climate in practice, No. 9, World
Bank, (2010)
545
UNAPREĐENJE KVALITETA LOGISTIČKIH PROCESA U TOKOVIMA
DISTRIBUCIJE
Nevena Stanković1, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet

Vukašin Pajić3, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Apstrakt: Kvalitet predstavlja važnu ulogu pri upravljanju lancem snabdevanja, zbog čega je bitno
upravljati kvalitetom i raditi na kontinualnom unapređenju kvaliteta svih procesa i aktivnosti, kako
bi se ostvarila konkurentnost kompanije na tržištu. Predmet rada je analiza kvaliteta distributivnih
procesa, alata i metoda kojima se kvalitet može meriti i unaprediti i njegov značaj za kompaniju,
koji je opisan kroz praktičan primer unapređenja kvaliteta usluge distribucije u jednoj kompaniji
koja posluje u Srbiji. U cilju unapređenja kvaliteta prvo je potrebno odrediti trenutni nivo kvaliteta
u kompaniji praćenjem ključnih pokazatelja uspešnosti usluge distribucije, zatim utvrditi postojeće
probleme i njihove uzroke, nakon čega treba sprovesti korektivne mere kako se ti problemi ne bi
ponavljali u budućnosti.
Ključne reči: kvalitet logističkih usluga, metode unapređenje kvaliteta, KPI.
IMPROVING THE QUALITY OF LOGISTICS PROCESSES IN DISTRIBUTION

FLOWS
Abstract: Quality plays an important role in supply chain management, which is why it is important
to manage quality and work on continuous improvement of quality of all processes and activities in
order to achieve competitiveness in the market. The aim of this paper is to analyze quality of
distribution processes, the ways in which it can be measured, and its importance to company, which
is described through practical example of monitoring and improving the quality of distribution
processes in the company in Serbia. In order to improve quality first it is necessary to determine the
current level of quality in the company by monitoring key performance indicators of delivery
quality, then to determine the defects and causes of these defects, after which corrective measures
should be taken so that these problems do not recur in the future.
Keywords: logistics service quality, quality improvement methods, KPI.
1. UVOD
Kvalitet, predstavlja jedan od glavnih faktora za izdvajanje kompanije na tržištu i za postizanje

njene konkurentnosti. Zahtevi kupaca se stalno menjaju, a kompanije treba da odgovore njihovim
potrebama kako bi bile dominantne na tržištu. Obezbeđivanje kvaliteta je jedan od najvažnijih
procesa u lancu snabdevanja i potrebno je kontinualno poboljšavati nivo kvaliteta u svim delovima
lanca snabdevanja. Nizak nivo kvaliteta logističkih procesa i usluga dovodi do pojave
neusaglašenosti i grešaka, a samim tim i do smanjenja zadovoljstva korisnika. Alati i metode
upravljanja kvalitetom su bitni za merenje nivoa usluga i poboljšanje kvaliteta procesa i imaju za
1
nevena.stankovic196@gmail.com
2
3
v.pajic@sf.bg.ac.rs
546
cilj da prikupe i analiziraju informacije o kvalitetu i da ih prikažu na najbolji način kako bi se mogla
utvrditi mesta neusaglašenosti i planirati korektivne mere. Kroz praktične primere praćenja kvaliteta
usluge isporuke se najbolje može videti kako se kvalitet logističkih procesa i usluga može pratiti i
poboljšati. Cilj rada je da se utvrde načini za praćenje kvaliteta usluge distribucije, problemi i
nedostaci prilikom distribucije robe i moguća poboljšanja primenom metoda kvaliteta na
konkretnom primeru.
Nakon uvodnih razmatranja u drugom poglavlju objašnjen koncept kvaliteta i njegov značaj za
lanac snabdevanja i sve učesnike u njemu. Treće poglavlje opisuje najčešće korišćene metode
unapređenja kvaliteta u logistici kao što su Šest sigma, PDCA ciklus, QFD metoda i 7 koraka za
unapređenje kvaliteta. Nakon toga je u četvrtom poglavlju prikazan konkretan primer praćenja i
unapređenja kvaliteta usluge distribucije robe za posmatranu logističku kompaniju čija je glavna
uloga pružanje distributivnih usluga u Srbiji. Na kraju rada data su zaključna razmatranja.
2. ZNAČAJ UPRAVLJANJE KVALITETOM LOGISTIČKIH PROCESA U LANCU

SNABDEVANJA
Pojam kvaliteta se definiše prema različitim kriterijumima, od kojih su najčešći zasnovani na

zahtevima korisnika, karakteristikama proizvoda i usluga, vrednosti i subjektivnom shvatanju
kvaliteta. Kvalitet proizvoda se odnosi na izdržljivost, izvodljivost, performanse i sigurnost, dok
kvalitet usluge utiče na vreme isporuke, pouzdanost i nivo usluge. Kvalitet se može definisati i kao
sposobnost da se zadovolje potrebe i očekivanja kupaca. Na osnovu toga može se zaključiti da
kvalitet ispunjava potrebe korisnika na način koji je što efikasniji i isplativiji za kompaniju [5].
Upravljanje kvalitetom i poboljšanje kvaliteta proizvoda i usluga ima presudnu ulogu za zadobijanje
novih i zadržavanje postojećih korisnika i on je ključan za održavanje konkurentnosti na tržištu.
Obezbeđenje kvaliteta je jedan od najvažnijih procesa u lancu snabdevanja i menadžment kvaliteta
teži kontinualnom unapređenju kvaliteta proizvoda i usluga na svim nivoima lanca snabdevanja u
jednoj kompaniji i on se fokusira na ključne probleme i zadovoljstvo klijenata. Korisnici zahtevaju
kvalitetne logističke usluge, a upravljanje kvalitetom treba da obezbedi razumevanje potreba
korisnika uz što manje troškove. Pri definisanju kvaliteta logističke usluge neophodno je poći od
činjenice da kompletna logistička usluga predstavlja kompleksan skup međuzavisnih parcijalnih
usluga. Da bi se dobila kvalitetna logistička usluga na nivou kompletnog lanca snabdevanja,
potrebno je obezbediti kvalitet u funkcionisanju svih logističkih sistema koji se javljaju u pojedinim
nivoima lanca [4]. Prilikom primene različitih poslovnih procesa bitna je integracija upravljanja
lancem snabdevanja i kvaliteta. Na zadovoljstvo kupaca i na kvalitet lanca snabdevanja utiče
isporuka robe, tj. proizvodi treba da budu isporučeni kupcu na vreme i bez oštećenja. Zadovoljni
kupci su osnova profitabilnog poslovanja i samim tim proizvodi i usluge koje pruža kompanija
moraju da ispune njihova očekivanja.
3. ALATI I METODE ZA UNAPREĐENJE KVALITETA U LOGISTICI
Metode i alati kvaliteta predstavljaju skup znanja o prikupljanju, organizovanju, analizi, tumačenju,
prikazivanju i kontroli podataka u cilju ostvarivanja potreba i zahteva korisnika proizvoda i usluga.
Metode i alati kvaliteta služe za unapređenje samog kvaliteta i za povećanje zadovoljstva korisnika.
Koriste se razni osnovni alati kvaliteta koji daju jasan prikaz stanja, gde spadaju: histogrami, Pareto
dijagrami, liste sakupljenih grešaka, dijagram rasipanja, Išikava dijagram, kontrolne karte i
dijagram toka. Ovi alati se mogu zajedno primenjivati i kombinovati sa drugim metodama [1]. Za
poboljšanje kvaliteta koriste se različite metode i tehnike za kontinualno poboljšanje među kojima
su najzastupljeniji: PDCA ciklus, metoda sedam koraka unapređenja kvaliteta, QFD, Metoda Šest
sigma i druge.
PDCA (engl. Plan, Do, Check, Act) je ciklus za unapređenje procesa i aktivnosti i poboljšanje
zadovoljstva korisnika, koji počinje sa proučavanjem sadašnje situacije. Ovo je princip neprekidnog
547
poboljšanja gde se sprovode postepena poboljšanja svih procesa i delova procesa i na taj način se
postižu manji efekti uz manje rizike i ulaganja.
PDCA ciklus se sastoji od četiri komponente [1]:
 “Plan” (planiraj) - početak ciklusa bilo kog procesa. Potrebno je definisati problem i uzroke
nastanka problema, odrediti plan za rešenje problema, odrediti ciljeve kvaliteta i prikupiti
podatke i generisati rešenja kao i izabrati najpogodnije.
 “Do” (uradi) - integracija mera poboljšanja i razvoj postavljenog plana.
 “Check” (kontroliši) - ovde se prate i mere prikupljeni podaci i porede se sa zahtevima i
ciljevima i izveštava se o postignutim rezultatima.
 “Act” (reaguj, podešavanje) - ovde je potrebno preduzeti aktivnosti za stalno poboljšavanje
procesa, vrši se implementacija proverenih poboljšanja i njihova standardizacija.
Metod sedam koraka unapređenja kvaliteta se koristi za istraživanje istorije unapređenja
kvaliteta u kompaniji i daje odgovore na pitanja kako se do sada radilo i koji je postupak za
unapređenje kvaliteta. Sa aspekta menadžmenta to predstavlja standardni postupak reagovanja,
dijagnostike i upravljanja. Metod sedam koraka obuhvata sledeće faze: izbor problema, prikupljanje
i analiza podataka, analiza uzroka, planiranje i uvođenje rešenja, ocena efekata, standardizacija
stalnog rešenja, refleksija. Ove faze su zasnovane na PDCA ciklusu, ali i korišćenju različitih alata i
tehnika unapređenja kvaliteta [3].
QFD (engl. Quality Function Deployment) je metoda koja označava planiranje kvaliteta
usmerenog ka zahtevima korisnika. Osnovni cilj QFD metode je projektovanje i unapređenje
proizvoda ili usluge prema unapred definisanim zahtevima korisnika. Metoda QFD se može
primeniti kod razvoja novog proizvoda, ali i kod proizvoda koji zahtevaju poboljšanje. Svrha ove
metode je da se primenom raznih tehnika utvrde potrebe i zahtevi potrošača i da se kroz proces
razvijanja proizvoda, planiranje proizvodnje, marketing i isporuku, obezbedi kvalitet proizvoda koji
se očekuje [1].
Metoda Šest sigma se zasniva na pronalaženju i eliminisanju grešaka i uzoraka pojave grešaka ili
defekata u svim procesima stvaranja i isporuke materijalnih i uslužnih proizvoda za krajnjeg
potrošača. Metoda Šest sigma detaljno analizira procese, međusobno ih poredi, identifikuje
nedostatke i predlaže eliminaciju nedostataka uz pomoć određenih tehnika i postupaka unapređenja
kvaliteta. Glavna područja na koja se usredsređuje šest sigma metoda su poboljšanje zadovoljstva
korisnika, smanjenje vremena izrade proizvoda i smanjenje broja grešaka na proizvodima i
uslugama. Kada je reč o postupku uvođenja metode Šest sigma, danas se najčešće koristi ciklus
DMAIC (engl. Define - definisanje, Measure - merenje, Analyze - analiza, lmprove - poboljšanje i
Control - kontrola i upravljanje) [2].
4. PRIMER UNAPREĐENJA KVALITETA DISTRIBUTIVNE KOMPANIJE U SRBIJI
U ovom poglavlju analiziran postupak praćenja i unapređenja kvaliteta distribucije kompanije koja
posluje na tržištu Srbije. Zbog zaštite podataka kompanije, ime kompanije nije navedeno, pa će se u
nastavku koristiti naziv “ABC”. Osnovna delatnost kompanije “ABC” je pružanje logističkih usluga
uz zadovoljenje kompleksnih potreba tržišta. Kompanija “ABC” je 3PL provajder (engl. Third Party
Logistics), odnosno profesionalno se bavi pružanjem različitih logističkih usluga od kojih se kao
glavna usluga izdvaja distribucija robe široke potrošnje u roku od 48h. Uspešne kompanije se sve
češće opredeljuju za autsorsing nekog dela svoje delatnosti, što im omogućuje bolji fokus na
njihovu osnovnu delatnost jer daje kompaniji prednost u odnosu na konkurenciju. Način kretanja
robe od skladišta do isporuke robe je prikazan na slici 1 i počinje izdavanjem naloga za otpremu
robe koji dolazi od klijenta. U skladištu distributivnog centra se započinje odvajanje potrebne robe i
priprema za isporuku. Vrši se kvantitativna i kvalitativna kontrola robe i konsolidacija robe, nakon
čega se vrši utovar robe u vozila, obezbeđivanje robe i priprema za transport na mesta isporuke.
Vozač je zadužen za dokumentaciju i potvrdu o isporuci robe, nakon čega se izdaje izveštaj o
isporuci robe.
548
Rutiranje Odvajanje
Kontrola Konsolidacija
naloga za (priprema robe
robe
otpremu robe)
Izveštaj o Razduženje Utovar u

dokumentacije Isporuka
isporuci vozila
Slika 1. Prikaz kretanja robe od skladišta do isporuke robe prodajnim objektima
Za obavljanje procesa isporuke potrebno je definisati obaveze i odgovornosti definisane ugovorom

koje snose vlasnik robe tj. naručilac posla, kao i kompanija koja je angažovana da obavlja logističke
usluge odnosno izvršilac posla. Nalog naručioca sadrži specifikaciju usluga koje je izvršilac dužan
da izvrši, kao i sve specifične zahteve u vezi sa uslugama ili proizvodima koje pojedini klijenti
mogu imati. Izvršilac je odgovoran za kvalitet i kvantitet proizvoda sve do isporuke robe klijentima
kojima se roba isporučuje prema primljenim nalozima [6].
4.1 Izveštavanje i praćenje kvaliteta isporuke
Dnevni izveštaji sadrže podatke o izvršenim isporukama sa statusima isporuke koji se definišu
nakon isporuke i oni mogu biti različiti. Statusi koji definišu isporuke su: kompletna isporuka
(isporuka u celosti i na vreme, isporuka na 48h od pristizanja naloga, bez zapisnika); delimična
isporuka (isporuka sa zapisnikom, ali na vreme); stornirana isporuka (storniranje naloga uz
dodatno postojanje razloga za storniranje, na osnovu kog se utvrđuje odgovornost za neizvršenje
isporuke); odložena isporuka (isporuka je odložena, sa navođenjem razloga odlaganja); isporuka
sa kašnjenjem (uz navođenje razloga kašnjenja, bez zapisnika); isporuka sa ličnim preuzimanjem
(lično preuzimanje, bez terenske isporuke, u dogovoru sa klijentom); odbijen prijem isporuke (na
mestu isporuke su odbili preuzimanje isporuke, uz navođenje razloga za odbijanje prijema);
zatvorena radnja (kupac više ne postoji na datoj adresi); bez dokaza o statusu isporuke (u tom
slučaju se vrši provera celog lanca, video nadzor od mesta utovara do lokacije isporuke).
Ugovorne strane definišu razloge koji bliže opisuju statuse, i oni mogu da se tretiraju kao greška
izvršioca (engl. Logistic Service Provider- LSP) ili naručioca posla (klijenta). Od svih razloga
neusaglašenosti isporuke, kao greške LSP-ja najčešće se javljaju sledeći razlozi: oštećeni artikli,
naknadno pronađen manjak (zaturena roba), višak robe (zamešana roba) i zakasnela isporuka.
Najčešće greške klijenta su: istekao rok artikla, artikli nisu trebovani, artikli su pogrešno trebovani,
neulistani artikli, različiti bar kodovi, neslaganje sa komercijalnim uslovima, neodgovarajuće
deklaracije i artikli isporučeni sa kratkim rokom.
Usluga je izvršena na vreme ako je isporuka obavljena u datom roku (obično se ugovara rok od
48h) sa ili bez neusaglašenosti na isporuci. Neusaglašenost se evidentira kroz zapisnik o isporuci
(zvanični dokument koji potpisuju vozač/isporučilac i primalac/kupac). Na osnovu usaglašenih
statusa i razloga, dalje se definiše procenat uspešnosti obavljene isporuke kroz KPI (engl. Key
Performance Indicator) - ključne pokazatelje performansi isporuke. KPI predstavlja % isporučenih
naloga na mesečnom nivou na vreme i bez zapisnika, uz analitički prikaz svih razloga za odstupanje
[6]. Na tržištu Srbije, za 3PL provajdere, odnosno kompanije koje se bave pružanjem logističkih
usluga trećim licima, procenat KPI se najčešće na mesečnom nivou kreću između 96% i 98%.
Prihvatljiva greška na dnevnom nivou u skladištenju ili prilikom transporta je manja od 1.5%. Za
rezultate ispod 96% se u praksi primenjuje naplata penala (kazne), a za vrednosti iznad 98% se
ugovora naplata bonusa. Za vrednosti između 96% i 97% se donose korektivne mere [6].
4.2 Primer unapređenja kvaliteta isporuke
Kvalitet se prati na dnevnom i mesečnom nivou na osnovu ključnih pokazatelja uspešnosti isporuke
i to omogućuje da se u što kraćem roku utvrdi koje su greške, utvrde uzroci za nastale greške,
donesu korektivne mere i prati da li se situacija popravlja. Nakon analize mesečnog izveštaja, po
549
danima, izvučen je izveštaj za jedan merodavan dan, koji je izabran zbog toga što prikazuje pad
kvaliteta u odnosu na ostale dane sa većim brojem grešaka, i kašnjenja. Cilj je bio da se istraži i
otkrije razlog manjeg kvaliteta u odnosu na ostale dane iz mesečnog izveštaja. Podaci iz dnevnog
izveštaja su prikazani u tabeli 1.
Tabela 1. Prikaz podataka o isporuci iz dnevnog izveštaja

Ukupan broj naloga pristigao do preseka za servis 48h 1151
Isporuka u celosti i na vreme 1045
Isporuka u celosti sa kašnjenjem 37
Greške klijenta 4
Delimična isporuka
Greške LSP 14
Nema dokaza o isporuci /
Odložena isporuka - opravdano odlaganje 6
Zatvorena radnja /
Greške klijenta 45
Stornirana isporuka
Greške LSP /
Na osnovu podataka iz tabele 1 se računa procenat KPI. Prvo je potrebno izračunati koliko je bilo
pozitivnih ishoda isporuke, što se računa kao suma broja kompletnih isporuka (u celosti na vreme),
broja delimičnih isporuka (greška klijenta), broja opravdano odloženih isporuka i broja storniranih
isporuka (greška klijenta).
Pozitivan ishod isporuke = 1045 + 4 + 6 + 45 = 1100
Pošto je ukupan broj naloga za dati dan bio 1151, može se dobiti % KPI na dnevnom nivou koji se
računa kao pozitivan ishod isporuke u odnosu na ukupan broj naloga u danu:
𝑝𝑜𝑧𝑖𝑡𝑖𝑣𝑎𝑛 𝑖𝑠ℎ𝑜𝑑 𝑖𝑠𝑝𝑜𝑟𝑢𝑘𝑒 1100

KPI= 𝑢𝑘𝑢𝑝𝑎𝑛 𝑏𝑟𝑜𝑗 𝑛𝑎𝑙𝑜𝑔𝑎 𝑛𝑎 𝑑𝑛𝑒𝑣𝑛𝑜𝑚 𝑛𝑖𝑣𝑜𝑢 * 100% = 1151
* 100% = 95,57 %
Dobijeno je da procenat KPI iznosi 95,57%, s obzirom da je KPI ispod 96% ovo znači loš kvalitet
isporuke, naplatu kazni i nema bonusa. Potrebno je utvrditi gde su bila najveća odstupanja, njihove
razloge i pokušati rešiti probleme kako se oni ne bi ponavljali u budućnosti.
Analizirani su razlozi za neuspešne isporuke, što u ovom slučaju predstavlja isporuka sa kašnjenjem
i delimična isporuka kao greška LSP-ja, koja obuhvata oštećenje artikala, višak robe, ili naknadno
pronađen manjak robe (zaturena roba). Dobijeno je da veće procentualno učešće, od 72,55 %
zauzima kašnjenje isporuke, dok delimična isporuka kao greška LSP-ja uzima 27,45%. Zaključuje
se da je kašnjenje glavni razlog pada kvaliteta usluge distribucije, nakon čega je bilo potrebno
detaljno istražiti razloge kašnjenja. Iz tabele 1 se vidi da je bilo 37 isporuka sa kašnjenjem, što je
više nego u ostalim danima iz mesečnog izveštaja. Izvršena je analiza da bi se otkrilo zašto je broj
kašnjenja tog dana bio toliko veći i da se odredi u kom delu toka distribucije je nastao problem.
Utvrđeno je kašnjenje prilikom odvajanja robe i kasniji izlazak vozila na rute. Ustanovljeno je da su
na tom sektoru zaposleni novi otpremni radnici, koji su neiskusni i nedovoljno brzi što predstavlja
glavni uzrok za kašnjenja isporuke. Kao jedna od mera za rešavanje prethodno opisanog problema
jeste angažovanje iskusnijih radnika koji bi predstavljali podršku i vršili obuku manje iskusnih
radnika. Dodatne preventivne mere bi mogle biti uvođenje obuke za nove radnike i proces
privikavanja na novo radno okruženje uz prisustvo mentora za početak, dok se radnik ne osposobi
za efikasan rad. U slučaju delimične isporuke, pojava viška robe ili zaturene robe proverava se
video nadzor, utvrđuje sa čija je greška i skreće se pažnja vozaču i komisioneru na grešku kako bi
se izbegla u budućnosti. Nakon uvođenja ovih mera, proces je stabilizovan, što pokazuje smanjen
broj kašnjenja u narednom periodu.
550
5. ZAKLJUČAK
Kako bi korisnik bio zadovoljan, a kompanija smanjila gubitke bitno je da isporuka bude na vreme i
da bude tačna u pogledu količine robe ali i stanja u kojem treba da stigne određeni proizvod.
Neuspešnost isporuke, donosi velike gubitke i dovodi do kašnjenja u odnosu na planove, što
smanjuje nivo usluge, a samim tim i nivo zadovoljstva korisnika. Kroz primer prikazan je najčešći
način praćenja, merenja i unapređenja kvaliteta preko ključnih pokazatelja performansi. Jedno od
rešenja koje kompanije primenjuju za unapređenje kvaliteta je davanje bonusa zaposlenima ukoliko
je ukupan nivo kvaliteta iznad proseka, ili se plaćaju penali ako je ispod proseka na osnovu čega se
oni stimulišu i prave manje grešaka. Kvalitet i usluga korisnicima su važan deo svake kompanije i
potrebno je raditi na kontinualnom unapređenju kvaliteta u skladu sa zahtevima korisnika kako bi
kompanija bila konkurentna na tržištu. Potrebno je dobro poznavati metode i alate kvaliteta, kako bi
se oni mogli sprovesti na najbolji način i pomogli pri utvrđivanju uzroka i posledica nekog
problema, ali i mogućnostima za njegovo najbolje otklanjanje. U budućim istraživanjima između
ostalog je potrebno ispitati zavisnost pokazatelja nivoa kvaliteta usluge i troškova nastalih kao
posledica loše realizovanih usluga.
LITERATURA
[1] Kilibarda, M., Zečević, S.: Upravljanje kvalitetom u logistici, Saobraćajni fakultet, ISBN 978-86-7395-
361-8, Beograd, (2016).
[2] Lazić, M.: Šest sigma - Metodologija unapređenja kvaliteta, Festival kvaliteta 2011, pp. 213-220,
Kragujevac, Srbija, (2011)
[3] Lazić, M.: Metod sedam koraka unapređenja kvaliteta- Put ka savršenstvu kvaliteta, Festival kvaliteta
2005., Vol. 32, maj 2005, Kragujevac, (2005)
[4] Maslarić, M., Cakić, Đ.: Koncept Šest sigma u lancima snabdevanja, Festival kvaliteta 2006, Vol. 33,
maj 2006., pp. 187-191, Kragujevac, (2006)
[5] Fish, L.A.: Supply Chain Quality Managementc, In Supply Chain Management; Pathways for Research
and Practice, Koros Press Limited, ISBN13 9781785695070, United Kingdom, (2017)
[6] Materijali i beleške dobijeni prilikom posete distributivnoj kompaniji “ABC” (15.08.2019.)
551
UPRAVLJANJE REKLAMACIJAMA KORISNIKA U LOGISTICI
Sara Orlović1, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet

Milorad Kilibarda3, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Apstrakt: Reklamacije u velikoj meri utiču na zadovoljstvo korisnika i predstavljaju glavni izvor
informacija o nedostacima kompanije. Proces upravljanja reklamacijama, odnosno oporavak od
neuspeha pri pružanju usluga u velikoj meri može uticati na povećanje kvaliteta logističke usluge i
na percepciju korisnika. U ovom radu utvrđen je značaj reklamacija, definisani su neki od glavnih
razloga koji dovode do nezadovoljstva korisnika, a samim tim i do reklamacija. Takođe, opisana je
procedura procesa upravljanja reklamacijama.. Izvršena je analiza grešaka tokom procesa
komisioniranja kao jednog od glavnih mesta nastanka uzroka reklamacija.
Ključne reči: reklamacija, korisnici, ispravljanje grešaka, logistika
MANAGING CUSTOMERS COMPLAINTS IN LOGISTICS
Abstract: Complaints greatly affect customer satisfaction and are a major source of information
about company deficiencies. The process of managing complaints, or recovering from failure to
provide services, can greatly influence the increase in the quality of logistics services and the
perception of users. This paper identifies the importance of complaints, defines some of the main
reasons that lead to customer dissatisfaction, and therefore complaints. It also, described the
procedure of complaints management proces. Errors were analyzed during the commissioning
process as one of the main causes of complaints.
Keywords: complaint, customers, failure recovery, logistics
1. UVOD
Svaka kompanija ima za cilj da zadovolji zahteve korisnika, a da pri tome ostvari što bolju
percepciju korisnika čime će omogućiti dugoročne odnose i dostizanje i održavanje konkurentske
prednosti na tržištu. Čak i kompanije koje imaju visok nivo kvaliteta usluge i zadovoljenja zahteva
korisnika, sklone su nekom stepenu neuspeha prilikom pružanja usluge. Kada dođe do greške
prilikom pružanja usluge, način na koji se kompanija oporavlja i brzina kojim to radi ima veliki
uticaj na reakciju i zadovoljstvo korisnika. Uglavnom u slučaju neuspeha korisnici ulažu
reklamaciju na kupovinu koja nije ispunila njihova očekivanja, odnosno na proizvod ili uslugu.
Takođe, važno je da se reklamacije i nezadovoljstvo korisnika prepoznaju kao mogućnost
kompanije da sagleda svoje greške kao i da ostvari bolje odnose sa korisnicima. Cilj ovog rada jeste
da se uvidi značaj informacija dobijenih reklamacijama, kao i značaj razvoja efikasnog sistema
upravljanja reklamacijama za ostvarenje većeg nivoa usluge, samim tim većeg zadovoljstva
korisnika i postizanje konkurentske prednosti na tržištu. U prvom delu rada biće sagledane greške
prilikom pružanja logističkih usluga koje dovode do nezadovoljstva korisnika. U drugom delu rada
1
orlovicsara@gmail.com
2
3
m.kilibarda@sf.bg.ac.rs
552
biće prikazan proces upravljanja reklamacijama kroz proceduru prijema i obrade reklamacija.
Poslednji deo rada odnosi se na konkretan primer iz prakse, biće prikazano kako kompanije reaguju
na reklamacije, odnosno kako izvršavaju analizu pristiglih reklamacija.
2. ANALIZA RAZLOGA KOJI DOVODE DO REKLAMACIJA
Kako bi kompanija ostvarila što bolju poziciju na tržištu mora stalno da prati stanje na tržištu,
zahteve korisnika, meri stepen zadovoljenja zahteva korisnika i prati razloge njihovog
nezadovoljstva u cilju poboljšanja usluge. Jedan od načina prikupljanja informacija koje ukazuju na
nezadovoljstvo korisnika prilikom pružanja usluga, jeste putem sistema reklamacija korisnika.
Dobro organizovan sistem za rešavanje korisničkih reklamacija može biti od velike koristi
korisničkom servisu kao alat za ostvarenje boljih odnosa sa korisnicima i postizanje većeg nivoa
usluge, čime kompanija poboljšava svoju konkurentsku poziciju. Svrha reklamacije može biti
različita i odnosi se na nezadovoljstvo korisnika proizvodom ili uslugom ili na zahtev za vraćanje
proizvoda ili otkaza usluge uz nadoknadu štete. Takođe, korisnici očekuju da se njihovo
nezadovoljstvo iskazano kroz reklamaciju reši. Greške prilikom pružanja logističkih usluga
karakterišu: vreme, mesto nastanka, izazvane posledice, itd. Veoma je važno da se greške utvrde što
pre, kako bi se smanjio njihov efekat i posledice. Uočene nepravilnosti je potrebno ispraviti u što
kraćem roku [1].
Karakteristične greške tokom pružanja logistike usluge se javljaju u logističkim podsistemima tj.
greške pri procesu naručivanja, skladištenja, upravljanja zalihama i transporta. Neke od
potencijalnih grešaka koje se javljaju u sistemu naručivanja su npr: kašnjenje pošiljke, kašnjenje u
fakturisanju, dvostruko fakturisanje, vreme obrade narudžbine je predugo, vreme kreiranja naloga
predugo itd. [1, 4]. Procesi u skladištu su veoma intenzivni tako da može doći do raznih grešaka.
Neke od potencijalnih grešaka tokom skladištenja su: kasna dostava, oštećenja robe prilikom
uskladištenja/iskladištenja, nepravilna identifikacija isporučene robe, neadekvatna ambalaža,
neispravne količine robe, isporučena oštećena roba, itd. [4]. Takođe, u literaturi se pojavljuje podela
na pet glavnih uzroka reklamacija u skladištu: pogrešna etiketa (18%), kašnjenje ili pogrešna
isporuka (45%), oštećena roba (18%), greška pri unosu podataka (12%) i sistemska greška (7%).
Stopa neuspeha zavisi od vrste sistema obrade naloga: pick-by-voice (0,08%), vaučer (0,35%), bar
kod nalepnice (0,37%), pick-by-light (0,40%), mobilni terminali (0,46%), mobilni terminali + bar
kod nalepnice (0,94%) [1]. U procesu održavanja i kontrole proizvoda upravljanje zalihama ima
snažan uticaj na greške u skladištima i duž čitavog lanca snabdevanja. Neke od potencijalnih
grešaka jesu: identifikacija proizvoda, zalihe, kontaminirani proizvodi, zastarela roba, pogrešna
roba kupca, povratne porudžbine, stopa izostavljanja, minimalna veličina porudžbine, dozvoljena
minimalna frekvencija, greške prilikom testiranja kvaliteta proizvoda. Transport je ključni proces u
distribuciji proizvoda, koji u velikoj meri utiče na zadovoljstvo korisnika. Neuspesi u transportu u
velikoj meri utiču na proces isporuke i reklamacije korisnika. U literaturi postoje različiti aspekti
transportnih neuspeha. Istraživanja pokazuju da su pogrešne kalkulacije (10%), pogrešan ili
propušten proces (7%), greška pri unosu (7%), kašnjenje u isporuci (20%) i greška dokumenta
(56%) odgovorni za reklamacije u sektoru teretnog transporta [1]. Poslednji proces u distribuciji je
istovar robe u maloprodajnim objektima.
3. PROCES UPRAVLJANJA REKLAMACIJAMA
Upravljanje uslugama u distribuciji predstavlja kompleksan zadatak. Potrebno je voditi računa o

upravljanju reklamacijama u distribuciji na formalan i sistematičan način. Neophodno je da u okviru
kompanije postoji posebno odeljenje koje će se baviti samo reklamacijama koje se odnose na usluge
u distribuciji i to je u većini slučaja uloga korisničkog servisa. U nastavku rada opisana je procedura
prijema i obrade reklamacija u kompaniji “X”, čije ime nije dato radi zaštite podataka.
553
Procedura definiše postupak i odgovornosti za prijem, evidentiranje i rešavanje reklamacija
komitenta u kompaniji “X”. Na slici 1. prikazan je dijagram toka procesa prijema i obrade
reklamacija.
Slika 1. Dijagram toka procedure prijema i obrade reklamacija

Izvor: Dokumenti i beleške prikupljeni pri poseti kompanije “X”, 2017. godine
Prva aktivnost podrazumeva prijem reklamacije komitenata, koje se primaju u pisanom obliku. Bilo
koji radnik koji dođe u kontakt sa komitentom koji ima prigovor bilo koje vrste na rad “X”
kompanije, obavezan je da ga uputi na rukovodioca nadležne poslovne jedinice i ispostave, a ovaj je
dužan da o reklamaciji obavesti nadležnog direktora sektora odnosno direktora ili zamenika
direktora prodaje za oblast njihovog rada. Nakon prijema reklamacije sledi evidentiranje
reklamacije. Reklamacija komitenta se evidentira u Registar reklamacija komitenata, koji se vodi u
elektronskoj formi i čuva kod rukovodioca poslovne jedinice. Evidentira se ko je uputio prigovor,
šta je predmet prigovora, osoba za kontakt u organizaciji komitenta i zahtev komitenta. Utvrđivanje
kategorija i analiza primedbi podrazumeva aktivnosti direktora sektora, odnosno direktora prodaje
ili njegovog zamenika da identifikuju funkcije koje su uključene u proces na koji komitent ima
primedbu, i uključuje ih u analizu problema. Takođe, se utvrđuje blagovremenost prigovora (da li je
upućen u zakonski definisanom roku, odnosno u roku koji omogućava razrešavanje prigovora).
Utvrđuje se da li je primedba komitenta osnovana (da li identifikovani problem zaista postoji i da li
je za nastali problem odgovorna kompanija “X”). Ukoliko je primedba komitenta neblagovremena
ili neosnovana dostavlja se dopis uz obrazloženje, sa pozivanjem na regulativu, ugovor, zahtev i
drugu dokumentaciju koja može da potvrdi valjanost obrazloženja. Komitentu se nudi i eventualna
pomoć u rešavanju problema, ako se može pružiti pod razumnim uslovima. Ukoliko je primedba
komitenta osnovana, vrši se analiza problema i definišu odgovornost i postupak razrešenja koji će
otkloniti problem i nezadovoljstvo komitenta. Imenuje se funkcija koja će problem rešiti, utvrđuju
se aktivnosti koje treba sprovesti i rokovi za njihovo sprovođenje. Odluka o rešavanju primedbe se
dokumentuje na obrascu Nalog za rešavanje reklamacije. Rešavanje reklamacija i prigovora
podrazumeva imenovanje funkcije koja sprovodi aktivnosti definisane odlukom nadležnog
direktora. Nakon sprovođenja mera, klijentu se upućuje dopis u kome ga obaveštavaju o rezultatima
aktivnosti i dostavlja izvinjenje zbog nastale greške. Poslednja aktivnost podrazumeva beleženje
rezultata preduzetih mera tj. sve reklamacije, zajedno sa preduzetim merama, rokovima za
realizaciju i nosiocima aktivnosti za rešavanje reklamacija se evidentiraju u registru reklamacija [3].
4. ANALIZA REKLAMACIJA KOJE SU POSLEDICA RADA KOMISIONERA
Analizirana kompanija, između ostalog, se bavi skladištenjem i prati reklamacije koje se javljaju
kao posledica rada komisionera. U skladištu se nalaze: neprehrambeni proizvodi (odeća i ostali
neprehrambeni proizvodi), upakovani prehrambeni proizvodi, sveži prehrambeni proizvodi, sveže
voće i povrće koji se distribuiraju do različitih maloprodajnih objekata. Praćene su greške u količini
dostavljenih proizvoda (višak i manjak) i dostava pogrešnog proizvoda koja za posledicu ima
554
zamenu proizvoda. U periodu od mesec dana (31 dan) posmatrani su svi nalozi u kojima se javila
neka od grešaka (manjak, višak ili zamena)
Ukupno se u 1154 naloga javila greška i to 450 na manjak što iznosi 38,99% ukupnog broja
grešaka, 154 na višak tj. 13,34% od ukupnog broja grešaka i 550 naloga koji su zahtevali zamenu
zbog dostave pogrešnog proizvoda, odnosno 47,66% od ukupnog broja grešaka. Najviše grešaka se
javlja prilikom komisioniranja upakovanih prehrambenih proizvoda, pri čemu najčešće dolazi do
manjka, dok se najmanje grešaka javlja prilikom komisioniranja svežeg voća i povrća i to u
procentu koji je manji od 1%. Na slici 2 dat je grafički prikaz pojave grešaka za svaki tip proizvoda
koji se skladišti u kompaniji [2].
80
70
Manjak
60
50
40
30
Višak
20
10
0 Zamena
Neprehrambeni Ostali Upakovani Sveži Sveže voće i
proizvodi neprehrambeni prehrambeni prehrambeni povrće
proizvodi proizvodi proizvodi
Slika 2. Procentualno učešće proizvoda u greškama
U skladištu radi 94 komisionera, pri čemu je 71 komisioner napravio grešku manjka, 46

komisionera grešku viška i 85 komisionera grešku koja za posledicu ima zamenu proizvoda u
posmatranom period. Pri tome 35.11% komisionera napravi 80% grešaka, 31.91% komisionera
napravi 15%, a 32.98% komisionera napravi ostatak od 5% grešaka. Kako ne bi narušili privatnost
komisionera umesto imena i prezimena komisioneri su označeni rednim brojem. Pojedinačne greške
komisionera prikazane su na slici 3 [2].
50
45
Manjak
40
35
30
Višak
25
20
15
Zamena
10
5
0
1 4 7 10 13 16 19 22 25 28 31 34 37 40 43 46 49 52 55 58 61 64 67 70 73 76 79 82 85 88 91 94
Slika 3. Pojedinačne greške komisionera
555
Uočava se da su najviše grešaka manjka napravili 59. i 66. komisioner i to po 31 grešku. Greška
viška se ne javlja u velikom intenzitetu sem kod par komisionera, pri čemu je komisioner 81.
napravio najviše grešaka i to 23 greške. Sa grafikona se uočava da su najviše grešaka zamene
napravili 78. i 84. komisioner i to po 28 grešaka. Takođe, primećuje se da u odnosu na ostale
greške, greška zamene se pojavljuje u većem intenzitetu kod većeg broja komisionera. Na slici 4 dat
je prikaz pojave grešaka po danima u nedelji kao i po vremenskim intervalima u toku dana [2].
Slika 4. Prikaz pojave grešaka po danima u nedelji i po delu dana
Sa slike 4. a) vidi se da najviše grešaka komisioneri naprave utorkom, dok najmanje subotom. S'
obzirom da je procenat pojave grešaka sličan tokom svih dana, sem subotom kad je značajno manji
i može se zaključiti da je razlog najmanje pojave grešaka subotom taj što subotom ima mnogo
manje isporuka nego tokom ostalih dana. Sa slike 4. b) se vidi da se najviše grešaka napravi u
period između 10h i 14h, dok je procenat grešaka u periodu do 10h i posle 14h sličan [2]. Razlog
može biti to što u skladištu najviše zahteva za otpremom ima u prepodnevnim časovima. S’ obzirom
da su komisioneri tek došli na posao skoncentrisani su na svoj rad i ne prave toliko grešaka. Kako
njihovo radno vreme odmiče a intenzitet otpreme ostaje isti, pri čemu jedan komisioner radi više
poslova istovremeno, broj grešaka koje naprave se povećava. Takođe, u periodu između 12h i 14h
popodnevna smena komisionera dolazi na posao i u tom trenutku u skladištu su prisutni komisioneri
iz obe smene, što u slučaju velikog intenziteta zahteva za otpremom može stvoriti konfuziju, jer nije
izvršena dobra podela poslova po komisionerima tako da jedni drugima smetaju pri izvršavanju
posla što doprinosi povećanju grešaka. Intenzitet za otpremom se negde oko 16h smanjuje te je iz
tog razloga procenat grešaka dosta manji nego u prethodnom periodu. Pored ovog problema
komisioniranje dodatno otežava lociranje robe u skladištu, kao i primena ručnih RF terminala za
obeležavanje i pronalaženje robe. Potencijalno rešenje ovih problema jeste da se sagledaju sve
kritične tačke koje se otkrivaju pri procesu komisioniranja, zatim da se vidi da li je potrebno uvesti
neku drugu strategiju komisioniranja, izvršiti neke promene u layout - u skladišta ili je dovoljno
samo uvođenje novih tehnologija i podsticanje zaposlenih na bolji rad.
5. ZAKLJUČAK
U ovom radu identifikovani su neki od glavnih uzroka koji dovode do nezadovoljstva korisnika,
utvrđena je važnost reklamacija u unapređenju kvaliteta usluge, kao i neki od osnovnih postupaka
koje kompanije preuzimaju prilikom obrade reklamacija. Uz pomoć radova iz literature i podataka
prikupljenih prilikom poseta kompanijama izvršena je analiza prijema reklamacija, kao i obrada
uzroka i posledica. Važan aspekt ovog rada jeste, da kompanije treba da shvate koliki je značaj
reklamacija u njihovim poslovnim strategijama. Sa razvojem informacionih tehnologija korisnicima
je omogućeno da iskazuju svoje nezadovoljstvo na različite načine, pri čemu je jedan od načina
preko društvenih mreža. Upravo iz tih razloga je važno upravljati reklamacijama, jer one
556
usmeravaju kompaniju na njene nedostatke i performanse koje treba ispraviti. Takođe,
omogućavaju kompanijama da podstaknu zadovoljne korisnike da svoje zadovoljstvo podele sa
drugima, a nezadovoljne korisnike kroz efikasan sistem rešavanja reklamacija da svoje
nezadovoljstvo zadrže za sebe. U dostizanju željenog nivoa zadovoljstva korisnika, važnu ulogu
ima korisnički servis koji omogućava održavanje dobrog odnosa sa korisnicima i na taj način
uspostavljanje partnerskog odnosa. Partnerski odnos između kompanije i korisnika je veoma važan
za uspostavljanje konkurentske pozicije na tržištu. Iz priloženih istraživanja zaključeno je da je
najbolje rešenje za smanjenje broja reklamacija kreiranje i primena strategije korisničkih usluga
koja omogućava da zaposleni budu zadovoljniji svojim poslom, samim tim biće posvećeniji i
praviće manje grešaka, što u direktnom kontaktu sa korisnicima (korisnički servis), što u
indirektnom (komisioner koji obređuje narudžbenicu). U budućim istraživanjima potrebno je veću
pažnju posvetiti povezivanju reklamacija sa satifackijom i lojalnosti korisnika.
LITERATURA
[1] Andrejić, M., Kilibarda, M., Popović, V. (2015). Logistics failures in distribution process, Proceedings
of the 2th Logistics international conference - LOGIC 2015 Beograd, pp. 247-252, ISBN 978-86-7395-
339-7.
[2] Kilibarda, M., Andrejić, M.: Materijali sa vežbi i predavanja iz predmeta Upravljanje kvalitetom u
logistici i Praktikuma iz špedicije, Saobraćajni fakultet, Univerzitet u Beogradu, (2019)
[3] Dokumenti i beleške prikupljeni pri poseti kompanije “X”, (2017)
[4] Wagner W.: Managing customer complaints in distribution, International Journal of Physical
Distribution, Vol. 2 (1972), No. 3, pp. 126-131.
557
LOCIRANJE DRY PORT TERMINALA: STUDIJA SLUČAJA ZA PODRUČJE
REPUBLIKE SRBIJE
Snežana Tadić1, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet

Mladen Krstić2, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Milovan Kovač3, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Apstrakt: Prostorna ograničenja u proširenju kapaciteta lučkih kontejnerskih terminala su uslovila

pojavu Dry Port (DP) koncepta. Izmeštanjem podsistema ka unutrašnjosti kontinenta, lučki
terminali uspevaju da opsluže veći obim kontejnerskih tokova. Implementacija DP koncepta u
postojeću logističku mrežu generiše problem izbora adekvatne lokacije DP terminala i alociranja
robnih tokova. Cilj ovog rada jeste lociranje DP terminala na teritoriji Republike Srbije za
opsluživanje tokova iz/za balkanskih luka. Razmatrane su četiri potencijalne lokacije za razvoj DP
terminala, a urađena je i analiza efekata implementacije DP koncepta na ukupne logističke
troškove. Lociranjem DP terminala u Novom Sadu bi se ostvarile najveće uštede u ukupnim
troškovima, a terminal bi privlačio veći obim regionalnih kontejnerskih tokova u odnosu na ostale
potencijalne lokacije.
Ključne reči: Dry Port, lokacijski problem, logistička mreža, kontejnerski tok
LOCATION OF DRY PORT TERMINALS: CASE STUDY FOR THE TERRITORY

OF REPUBLIC OF SERBIA
Abstract: Space restrictions in the expansion of the capacities of port terminals have caused the
emergence of the Dry Port (DP) concept. Dislocating their subsystems further in the continent
hinterland, port terminals are able to handle greater container flow volumes. The implementation
of the DP concept in an existing transport system or network generates the problem of locating DP
terminals and allocation of container flows. The goal of this paper was to locate a DP terminal on
the territory of the Republic of Serbia for serving the container flows from the Balkan ports. Four
potential DP locations are considered. The DP implementation effects on the logistical costs have
been analyzed. By locating a DP terminal in Novi Sad the greatest cost savings can be achieved and
the terminal would attract greater container flow volumes in comparison with the other considered
locations.
Keywords: Dry Port, location problem, logistic network, container flow
1. UVOD
Ekonomska kriza iz 2008. godine je kao posledicu imala smanjenje obima svetske trgovinske
razmene. Svetska trgovinska razmena je u narednim godinama zabeležila nekoliko oscilacija u
trendu, pri čemu je tek od 2017. godine ostvaren stabilan rast. Sa rastom svetske trgovine transport i
logistika dobijaju na značaju s obzirom da obezbeđuju konkurentsku prednost [21]. Procenjuje se da
1
s.tadic@sf.bg.ac.rs
2
m.krstic@sf.bg.ac.rs
3
kovac.milovan@hotmail.com
558
bi do 2025. godine obim robnih tokova mogao biti duplo veći u odnosu na trenutni [22]. Povećanje
obima robnih tokova znači i povećanje obima interkontinentalnih kontejnerskih tokova što generiše
potrebu za proširenjem kapaciteta i usluga sistema intermodalnog transporta. Pored navedenih,
javlja se i potreba za tehničko-tehnološkim, organizacionim i strukturnim promenama u ovim
sistemima. U različitim delovima sveta su primenjene različite mere i rešenja kako bi se omogućila
efikasna realizacija rastućih zahteva robnih tokova [21]. U realizaciji interkontinentalnih
kontejnerskih tokova, lučki terminali predstavljaju najznačajnije logističke čvorove. Istorijski
gledano, moderni gradovi su se razvijali oko najznačajnijih transportnih čvorova, pa samim tim i
oko velikih luka. Prisustvo urbane sredine u najvećem broju slučajeva onemogućava dalje
proširenje lučkih kapaciteta. Kako bi se prevazišao pomenuti problem, lučki kontejnerski terminali
teže da svoje podsisteme fizički odvoje i lociraju u unutrašnjosti kontinenta. Ovaj koncept je u
literaturi poznat kao Dry Port (DP). DP je logistički sistem u zaleđu luke koji je povezan
železničkim ili drumskim vidom transporta sa jednom ili više drugih luka. DP terminali nude usluge
lučkih terminala ali u unutrašnjosti kontinenta. Osim podrške lučkim kontejnerskim terminalima,
DP terminali omogućavaju veće učešće intermodalnog transporta, smanjenje transportnih troškova i
svih negativnih uticaja transporta na okruženje. Takođe, DP terminali omogućavaju rasterećenje
saobraćaja u lučkim gradovima, što dovodi do poboljšanja uslova za život.
U radu je analizirano područje Srbije za otvaranje DP terminala za kontejnerske tokove iz/za
balkanskih luka ka regionima Balkana i dela centralne i istočne Evrope. Biće ispitano koji tokovi i u
kom obimu bi se odvijali preko potencijalnih DP terminala, kao i koje luke i koje regione bi oni
povezivali. Razmatraće se četiri potencijalne lokacije za razvoj DP terminala, a evaluacija tokova će
biti sprovedena pomoću MILP (engl. Mixed Integer Linear Programming) modela. Rad je
organizovan u 4 celine. U poglavlju 2 je napravljen pregled literature koja se odnosi na DP koncept.
Poglavlje 3 opisuje trenutnu poziciju Republike Srbije u realizaciji robnih tokova iz regiona, kao i
postupak izbora lokacije potencijalnog DP terminala. U poslednjem poglavlju su data zaključna
razmatranja i pravci budućih istraživanja.
2. PREGLED LITERATURE
DP terminali se nalaze u zaleđu lučkih terminala i vrše konsolidaciju tokova od/ka generatora koji
se nalaze u njihovoj gravitacionoj zoni. DP terminali nude specijalizovane usluge, uglavnom
orijentisane ka transportu kontejnera i multimodalnom transportu. U odnosu na lučke, DP terminali
mogu biti locirani na kratkim, srednjim i velikim udaljenostima [13]. Nakon pojave DP koncepta u
literaturi [10] usledio je veliki broj istraživanja koji pokrivaju određene probleme u vezi sa njim.
Deo radova se bavi efektima uvođenja DP koncepta u logističku mrežu [6, 14]. Pojedini radovi u
literaturi opisuju odnos DP terminala i gradova sa administrativnog stanovišta [8], kao i odnos DP
terminala i ostalih karika u lancu snabdevanja [12]. Određeni broj radova se fokusira na rešavanje
problema lociranja DP terminala na posmatranoj logističkoj mreži [4, 18]. Witte et al. (2019) u
svom radu [27] daju detaljan pregled literature koja se odnosi na koncept DP. Za ovaj rad posebno
je interesantan problem lociranja DP terminala.
S obzirom da predstavljaju posebnu kategoriju intermodalnih terminala, mnoga pitanja koja se tiču
klasičnih intermodalnih terminala se odnose i na DP terminale. Neka od najznačajnijih strateških
pitanja se tiču izbora adekvatnog tipa terminala [15], njegove strukture [5, 16] i lokacije [19, 20, 24,
28]. U literaturi je prisutan veliki broj metoda za rešavanje problema lociranja terminala: heuristike,
metaheuristike, kvalitativne i kvantitativne metode, optimizacioni modeli, simulacije itd. U ovom
radu je za rešavanje problema izbora lokacije DP terminala primenjen MILP model koji u obzir
uzima troškove transporta kao i troškove izgradnje i eksploatacije terminala.
Najveći broj radova u literaturi se odnosi na implementaciju DP koncepta na području istočne Azije
[1, 2, 7] i zapadne Evrope [9, 23]. Dosadašnja literatura analizira implementaciju DP koncepta na
teritoriji pojedinačnih primorskih država, dok je literatura koja jednovremeno analizira cele regione
ograničena [4, 17]. Broj radova koji se odnosi na implementaciju DP koncepta u kontinentalim
559
zemljama je takođe mali [4, 11, 17]. U ovom radu će biti razmatrano područje Republike Srbije kao
potencijalnog prostora za razvoj DP terminala.
3. LOCIRANJE DP TERMINALA U SRBIJI
Obim međunarodnih robnih tokova koji tranzitiraju preko teritorije Republike Srbije je znatno
manji u odnosu na period osamdesetih godina. Razlog tome su ekonomske i političke sankcije
devedesetih godina prošlog veka, značajno smanjenje investicija u tehnologije i infrastrukturu u
zemlji. Sa druge strane, geografski položaj Republike Srbije i potencijal koji poseduje daju šansu da
se brzim i odgovarajućim merama transportne politike probije na konkurentnu poziciju u regionu i
šire [25].
Pored spoljne politike države, kvaliteta saobraćajne infrastrukture, razvijena logistička mreža sa
atraktivnim intermodalnim terminalima je ključni faktor privlačenja međunarodnih kontejnerskih
tokova. U centru pažnje ovog rada jeste analiza teritorije Republike Srbije kao potencijalnog
područja izgradnje DP terminala. Implementacija DP koncepta bi za cilj imala stimulisanje razvoja
logističke mreže i sistema intermodalnog transporta u zemlji i privlačenje većeg obima
međunarodnih kontejnerskih tokova. Rad razmatra četiri scenarija koja se razlikuju u odnosu na
potencijalnu lokaciju DP terminala: Novi Sad, Beograd, Priština i Niš. Primenom MILP modela je
analizirano koji tokovi i u kom obimu bi se prelamali preko potencijalnih DP terminala. U obzir su
uzeti kontejnerski tokovi između 10 balkanskih luka: Trst, Kopar, Rijeka, Ploče, Bar, Drač, Pirej,
Solun, Varna i Konstanca, i zemalja jugoistočne i dela istočne Evrope (Slovenija, Hrvatska, Bosna i
Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Albanija, Grčka, Bugarska, Severna Makedonija, Mađarska,
Rumunija i Moldavija). Obim kontejnerskih tokova između posmatranih regiona i luka je
aproksimiran u odnosu na model iz rada [3].
Za rešavanje definisang problema korišćen je MILP model koji razvijen po uzoru na model iz rada
[4]. Model za funkciju cilja ima minimizaciju ukupnih troškova koji se sastoje od troškova
transporta i troškova izgradnje i eksploatacije DP terminala. Troškovi transporta se sastoje od
troškova drumskog i železničkog transporta i aproksimirani su u odnosu na realne veličine iz prakse
logističkih kompanija u Srbiji. Troškovi izgradnje i eksploatacije DP terminala zavise od obima
kontejnerskih tokova koji se prelamaju preko terminala i aproksimirani su na osnovu rada [26].
Primenjeni model vrši alociranje svih definisanih kontejnerskih tokova, pri čemu se vodi računa o
svim pomenutim kategorijama troškova. Ukoliko se posmatrani kontejnerski tok realizuje direktno
od generatora ka luci, pretpostavka je da se tok realizuje u celosti drumskim vidom transporta. U
slučaju prelamanja toka preko DP terminala, deo toka generator - DP terminal bi se realizovao
drumskim vidom transporta, dok bi se deo toka DP terminal – luka realizovao železničkim vidom
transporta. Rezultat primene modela, pored vrednosti ukupnih troškova, jeste obim kontejnerskih
tokova koji bi se prelamali preko potencijalnih DP terminala. Osim toga, model jasno definiše koji
regioni bi sa kojim lukama imali direktnu, odnosno vezu preko DP terminala.
Za posmatranu mrežu bi ukupni troškovi u osnovnom scenariju, bez prisustva DP terminala, iznosili
1533,45 miliona evra. Za scenario u kojem bi se DP terminal locirao u Novom Sadu (slika 1a)
vrednost ciljne funkcije iznosi 1521,62 miliona evra, dok bi na godišnjem nivou 154,628 TEU
prolazilo kroz taj DP terminal. Ovako lociran DP terminal bi imao vezu sa lukama Trst, Kopar,
Rijeka, Bar i Drač i privlačio kontejnerske tokove iz Srbije, istočne Hrvatske, istočne Mađarske i
zapadne Rumunije. Za scenario gde je Beograd potencijalna lokacija, vrednost funkcije cilja iznosi
1522,31 miliona evra. DP terminal u Beogradu bi imao vezu sa istim lukama kao DP terminal u
Novom Sadu, ali bi obim kontejnerskih tokova koji bi prolazili kroz terminal bio manji i iznosio bi
86,761 TEU (slika 1b). DP terminal u Beogradu bi privlačio kontejnerske tokove iz Srbije, istočne
Hrvatske i zapadne Rumunije. U scenariju koji podrazumeva otvaranjem DP terminala u Prištini,
vrednost funkcije cilja iznosi 1532,39 miliona evra i ovako lociran DP terminal bi povezivao luke
Kopar, Rijeka, Bar, Drač, Pirej, Solun i Varna sa generatorima iz Srbije, Severne Makedonije, dela
zapadne Rumunije i zapadne Bugarske. Obim kontejnerskih tokova koji bi se prelamali preko DP
terminala u Prištini bi iznosio 61,293 TEU (slika 1c). Vrednost ciljne funkcije u scenariju koja
560
podrazumeva lociranje DP terminala u Nišu iznosi 1542,94 miliona evra. Kroz DP terminal u Nišu
bi na godišnjem nivou prolazilo 35,705 TEU, pri čemu bi ovakav DP terminal imao veze sa lukama
Kopar, Rijeka, Bar, Drač, Solun i Varna. Potencijalni DP terminal u Nišu bi privlačio tokove iz
centralne i južne Srbije, dela zapadne Rumunije i zapadne Bugarske (slika 1d).
Slika 1. Izlazni rezultati za sve scenarije
Sa aspekta ukupnih logističkih troškova, lociranje DP terminala je opravdano u Novom Sadu i

Beogradu. Logistički troškovi u scenariju gde bi se DP terminal locirao u Novom Sadu su neznatno
niži (za 0,7 miliona evra) od troškova u scenariju gde bi se DP terminal locirao u Beogradu. Obim
kontejnerskih tokova koji bi se prelamali preko DP terminala u Novom Sadu je znatno veći (za
68,000 TEU) u odnosu na obim tokova koji bi se prelamali preko DP terminala u Beogradu. Veći
stepen konsolidacije kontejnerskih tokova izdvaja Novi Sad kao bolje rešenje za lociranje DP
terminala. Razlog zašto je primenjeni model izdvojio Novi Sad kao najpovoljniju lokaciju za
otvaranje DP terminala na području Srbije jeste geografski položaj. Novi Sad je bliži prometnim
lukama poput Trsta, Kopra i Rijeke u odnosu na ostale potencijalne lokacije za otvaranje DP
terminala. Osim toga, Novi Sad se nalazi na koridoru velikog dela kontejnerskih tokova koji se
kreću ka najprometnijim jadranskim lukama.
4. ZAKLJUČAK
Značaj DP koncepta se ogleda u tome što lučkim kontejnerskim terminalima omogućava proširenje
kapaciteta u uslovima prostornih ograničenja. Primenom DP koncepta intermodalni sistemi su u
stanju da odgovore konstantnom rastu obima interkontinentalnih kontejnerskih tokova. Cilj ovog
rada je bio analiza teritorije Republike Srbije kao potencijalnog područja za otvaranje DP terminala
za kontejnerske tokove sa balkanskih luka. Razmatrane su četiri potencijalne lokacije i primenom
MILP modela je utvrđeno da je najpovoljnija lokacija Novi Sad. DP terminal u Novom Sadu bi
561
privlačio kontejnerske tokove iz Srbije, istočne Hrvatske, istočne Mađarske i zapadne Rumunije, a
terminal bi imao vezu sa lukama Trst, Kopar, Rijeka, Ploče, Bar i Drač.
Implementacija DP koncepta u logističku mrežu jedne države, pre svega mora biti propraćena
adekvatnim infrastrukturnim ulaganjima, kao i adekvatnim tehničko-tehnološkim i strukturnim
promenama u njenom sistemu intermodalnog transporta. Rezultat ovog rada bi trebalo da proširi
svest o značaju DP koncepta kao i o potencijalima Republike Srbije za dostizanjem konkurentne
pozicije u regionu po pitanju robne razmene i privlačenja robnih tokova. Buduća istraživanja bi
mogla obuhvatiti i druge relevantne faktore (poput postojeće infrastrukture i logističkih sistema)
koji utiču na implementaciju DP koncepta. Takođe, u obzir bi se mogli uzeti i troškovi održavanja
veza između luka i DP terminala, odnosno troškovi fiksnih železničkih kompozicija koje saobraćaju
na tim relacijama. Pored pomenutog, u analizu bi se mogli uključiti i potencijalni ekološki efekti
implementacije DP koncepta za posmatrani region.
LITERATURA
[1] Bian, K.A.: Application of Fuzzy AHP and ELECTRE to China Dry Port Location Selection, The Asian
Journal of Shipping and Logistics, Vol. 27 (2011) No. 2, pp. 331-354, ISSN: 2092-5212
[2] Chang, Z., Notteboom, T. & Lu, J.: A two-phase model for dry port location with an application to the
port of Dalian in China, Transportation Planning and Technology, Vol. 38, (2015) No.4, pp. 442-464,
ISSN: 1029-0354
[3] Fotheringham, A., O’Kelly, M.: Spatial Interaction Models: Formulations and Applications, Springer,
ISBN: 0792300211, Michigan, USA (1989)
[4] Krstić, M., Kovač, M. & Tadić, S. Lociranje dry port terminala: studija slučaja za Jadranske luke,
Zbornik radova XLVI Simpozijuma operacionih istraživanja, SYM-OP-IS 2019, Fakultet organizacionih
nauka, Univerzitet u Beogradu, Kladovo, Srbija, (2019), (Article in press)
[5] Krstić, M., Tadić, S., & Zečević, S.: Elements for defining the intermodal terminals structure,
Proceedings of the 4th Logistics Internationa Conference, pp. 206-215, ISBN: 978–86–7395–402–8,
Faculty of transport and traffic engineering, University of Belgrade, Belgrade, Serbia, (2019)
[6] Latilla, L., Henttu, V. & Hilmola, O.: Hinterland operations of sea ports do matter: Dry port usage
effects on transportation costs and CO2 emissions, Transportation Research Part E, Vol. 55 (2013), pp.
23–42, ISSN: 1366-5545
[7] Lv, R.S. & Li, C.: Analysis on Location Selection of Dry Ports Based on ANP, Proceedings of the 16th
International Conference on Industrial Engineering and Engineering Management, pp. 638-641, ISBN:
9781424436712, China, October 2009, IEEE, Beijing, (2009)
[8] Monios, J. & Wang, Y.: Spatial and institutional characteristics of inland port development in China,
GeoJournal, Vol. 78 (2013) No 5., pp. 897-913, ISSN: 0343-2521
[9] Monios J.: The role of inland terminal development in the hinterland access strategies of Spanish ports,
Research in Transportation Economics, Vol. 33 (2011) No 1., pp. 59-66, ISSN: 0739-8859
[10] Munford, C.: Buenos Aires – Congestion and the Dry Port Solution, Cargo Systems International, Vol.
7 (1980) No 10., pp. 26–27, ISSN: 03060985
[11] Nasanjargal, K., Gamassa, P. & Chen, Y.: Tianjin Port-Hinterland Connectivity to Mongolia:
Challenges and Strategies, Developing Country Studies, Vol. 8 (2018) No 3., pp. 71-75, ISSN: 2225-
0565
[12] Rodrigue, J., Debrie, J., Fremont, A. & Gouvernal, E.: Functions and actors of inland ports: European
and North American dynamics, Journal of Transport Geography, Vol. 18 (2010) No 4., pp. 519-529,
ISSN: 0966-6923
[13] Roso, V.: The emergence and significance of dry ports: the case of the Port of Göteborg, World Review
of Intermodal Transportation Research, Vol. 2 (2009) No 4., pp. 296-310, ISSN: 1749-4737
[14] Tadić, S. & Stanković, S.: The role of the dry port terminal in the development of intermodal transport,
Proceedings of the 3rd International symposium: New Horizons of Transport and Communications, pp.
563-568, ISBN: 978-99955-36-28-2, Faculty of transport and traffic engineering, University of East
Sarajevo, Doboj, Republic of Srpska, (2011)
[15] Tadić, S., Krstić, M. & Brnjac, N.: Selection of efficient types of inland intermodal terminals, Journal
of Transport Geography, Vol. 78 (2019), pp. 170–180, ISSN: 0966-6923
[16] Tadić, S., Krstić, M. & Zečević, S.: Modeling the structure of the logistics centers, Proceedings of the
4th Logistics International Conference, pp. 216-223, ISBN: 978–86–7395–402–8, Faculty of transport
562
and traffic engineering, University of Belgrade, Belgrade, Serbia, (2019)
[17] Tadić, S., Kovač, M., Zečević, S., Krstić, M.: Implementation of the dry port concept in the West
Balkans region, Proceedings of the VII International symposium: New Horizons of Transport and
Communications, (Accepted manuscript), Faculty of transport and traffic engineering, University of
East Sarajevo, Doboj, Republic of Srpska, (2019)
[18] Tadić, S., Brnjac, N. & Zečević, S.: Problems of choosing a dry port location, Proceedings of the
international symposium “Traffic strategic development in South East Europe”, pp. 221-227, ISBN:
978-9940-575-24-3, Budva, Montengero, (2018)
[19] Tadić, S., Zečević, S. & Krstić, M.: Locating city logistics terminal by applying the combined QFD-
VIKOR method, Proceedings of the 3rd International Conference on Traffic and Transport
Engineering, ICTTE, pp. 367-374, ISBN: 978-86-916153-3-8, Scientific Research Center Ltd.,
Belgrade, Serbia, (2016)
[20] Tadić, S., Zečević, S. & Krstić, M.: Lociranje city logističkog terminala primenom fazi AHP analize –
primer Beograda, Tehnika, Vol. 68 (2013) No 4., pp. 707-716, ISSN: 0040-2176
[21] Tadić, S., Zečević, S. & Petrović-Vujačić, J.: Globalni trendovi i razvoj logistike, Ekonomski vidici,
Vol. 4 (2013), pp. 519-532, ISSN: 0354-9135
[22] United Nations: Key Statistics and Trends in International Trade 2018, United Nations publication,
ISBN: 978-92-1-112941-0, Geneva, Switzerland, (2018)
[23] Veenstra, A., Zuidwijk, R. & Van Asperen, E.: The extended gate concept for container terminals:
Expanding the notion of dry ports, Maritime Economics & Logistics, Vol. 14 (2012) No 1., pp. 14-32,
ISSN: 1479-2931
[24] Vidović, M., Zečević, S., Kilibarda, M., Vlajić, J., Bjelić, N. & Tadić, S.: The p-hub model with hub-
catchment areas, existing hubs, and simulation: A case study of Serbian intermodal terminals, Networks
and Spatial Economics, Vol. 11 (2011) No 2., pp. 295-314, ISSN: 1572-9427
[25] Vlada Republike Srbije: Strategija razvoja železničkog, drumskog, rečnog, vazdušnog i intermodalnog
transporta u Republici Srbiji 2008-2015, Službeni glasnik Republike Srbije, ISSN: 1452-7081,
Beograd, Srbija, (2008)
[26] Wiegmans, B. & Behdani, B.: A review and analysis of the investment in, and cost structure of
intermodal rail terminals, Transport Reviews, Vol. 38 (2017) No 1., pp. 33-51, ISSN: 0144-1647
[27] Witte, P., Wiegmans, B. & Ng, A.: A critical review on the evolution and development of inland port
research, Journal of Transport Geography, Vol. 74 (2019), pp. 53–61, ISSN: 0966-6923
[28] Zečević, S., Tadić, S. & Krstić, M.: Intermodal transport terminal location selection using a novel
hybrid MCDM model, International Journal of Uncertainty, Fuzziness and Knowledge-Based Systems,
Vol. 25 (2017) No 6., pp. 853−876, ISSN: 1793-6411
563
PARAMETRI ISPORUKE ROBE U CENTRALNOJ GRADSKOJ ZONI
Slobodan Zečević1, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet

Snežana Tadić2, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Mladen Krstić3, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Aleksandar Zlatković4, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet
Apstrakt: City logistika je oblast koja privlači sve veću pažnju gradskih planera najrazvijenijih
gradova na svetu. Analiza problema logistike grada zahteva poznavanje robnih i transportnih
tokova koji u velikoj meri zavise od delatnosti generatora, njegove lokacije, vrste dostavnog vozila
itd. U skladu sa tim predmet ovog rada jeste analiza parametara isporuke robe u centralnoj zoni
grada u cilju utvrđivanja zavisnosti između vremena pojedinih aktivnosti isporuke i karakteristika
generatora, dostavnih vozila i prostora u kom se realizuju. Problem je u radu razmatran na
realnom primeru analize parametara isporuke robe generatorima u centralnoj zoni Beograda.
Rezultati analize postavljaju osnovu za identifikaciju problema i predlog rešenja city logistike za
posmatranu zonu.
Ključne reči: city logistika, parametri, isporuka, centralna gradska zona
PARAMETERS OF THE GOODS DELIVERY IN THE CENTRAL CITY ZONE
Abstract: City logistics is the field which attracts increasing attention from the city planners of the
most developed cities in the world. Analysis of the problems of logistics requires knowledge of the
goods and transport flows, which largely depend on generators' core business, their location, type
of delivery vehicle, etc. Accordingly, the subject of this paper is the analysis of the goods delivery
parameters in the central city zone in order to determine the dependence between the duration of
certain delivery activities and the characteristics of generators, delivery vehicles, and space in
which they are realized. The problem is considered in the paper on a real-life case study of analysis
of the goods delivery parameters in the central zone of Belgrade. The results of the analysis set the
basis for identifying the problems and proposing the solutions for city logistics of the observed
area.
Keywords: city logistics, parameters, delivery, central city zone
1. UVOD
Sa rastom zahteva za efikasnije snabdevanje i očuvanje životne sredine raste i interesovanje za city
logistiku, odnosno distribuciju robe i logističke sisteme urbanih sredina [9]. Da bi se sagledala
dimenzija problema city logistike, poželjno je poznavati karakteristike logističkih, robnih i
transportnih tokova i sistema koji omogućavaju njihovu realizaciju. Obim tokova u direktnoj je vezi
sa veličinom i privrednom strukturom grada i u velikoj meri zavisi od geografsko-prostornih
karakteristika, prostorne organizacije urbanih funkcija, logističke infrastrukture i uloge posmatrane
1
s.zecevic@sf.bg.ac.rs
2
s.tadic@sf.bg.ac.rs
3
m.krstic@sf.bg.ac.rs
4
boja1996ptt@gmail.com
564
zone u realizaciji robnih tokova na višem nivou [8]. Predmet ovog rada jeste analiza parametara
isporuke robe u centralnoj zoni grada. Cilj je utvrditi zavisnost trajanja pojedinih aktivnosti u
procesu isporuke robe u odnosu na karakteristike generatora, dostavnih vozila, i prostora u kom se
isporuke realizuju. Problem je razmatran na realnom primeru analize parametara isporuke robe u
centralnoj zoni Beograda. U nastavku rada su najpre opisani trendovi i problemi city logistike,
nakon čega je izvršena analiza zone istraživanja i parametara isporuke na osnovu prikupljenih
podataka. Na kraju su data zaključna razmatranja i pravci budućih istraživanja.
2. TRENDOVI I PROBLEMI CITY LOGISTIKE
Slobodna trgovina i globalizacija, odnosno razdvajanje i udaljavanje mesta proizvodnje i potrošnje,

uslovili su značajan rast zahteva za logističkim uslugama. Dolazi do povećanja obima robnih
tokova, a pojedinačni zahtevi se usitnjavaju, dok opstanak na tržištu zavisi od kvaliteta logističkih
usluga, odnosno zadovoljstva klijenata [3]. Sa druge strane, proizvodne aktivnosti, usluge, kultura,
zdravstvo, obrazovanja i veće šanse za pronalaženje posla dovele su do selidbe ljudi iz sela u
gradove. Naseljavanjem gradova dolazi do rasta svetske populacija, te se očekuje rast na 6,3
milijardi do 2100. godine. Uzimajući prethodno u obzir, kao i sve širi asortiman i kraći životni vek
proizvoda, trendove u proizvodnji i distribuciji bazirane na niskom nivou zaliha i vremenski
precizno definisanim isporukama (JIT, eng. Just In Time), težnju na brz odgovor na zahtev kupaca
(ECR, eng. Efficient Consumer Response), itd. jasno je da se pred logistiku u gradskim sredinama
postavljaju sve strožiji i kompleksniji zahtevi [3, 4]. Povećanje asortimana proizvoda stvara potrebu
za dodatnim prostorom za izlaganje, a to utiče na karakteristike trgovinskih objekata [1] i rast
zahteva za skladištenjem robe maloprodajnih objekata u gradu [8]. Sa razvojem informacionih
tehnologija, dolazi do rasta e-trgovine, te se potrošači oslobađaju vremenskih i prostornih barijera,
odnosno kupovinu mogu izvršiti kad god požele, što doprinosi povećanju broja isporuka na kućnu
adresu [3, 4, 7]. Često se dešava da ljudi koji su tražili isporuku na kućnu adresu ne budu kod kuće
kada proizvod stigne, te dolazi do povećanja neuspelih isporuka [7, 8]. Osim navedenih, prisutni su
i drugi privredni, društveni i trendovi prostornog planiranja koji direktno ili indirektno utiču na
probleme i izazove city logistike [5]. Raste frekvencija isporuka manje veličine, a sa tim i broj
pokretanja polupraznih vozila i pređenih vozilo-kilometara u gradu. Veći broj vozila povećava
saobaćajne gužve, rizik od nastanka saobraćajnih nezgoda, potrošnju energije, emisiju buke,
vibracija i štetnih gasova, itd. Zbog karakteristika i značaja centralnih gradskih zona, pomenuti
problemi se umnožavaju i dobijaju na značaju [2, 6].
Kako bi se rešili identifikovani problemi i predložile odgovarajuće inicijative i koncepcije city
logistike, potrebno je najpre izvršiti analizu robnih i transportnih tokova, pri čemu poseban segment
predstavlja istraživanje parametara isporuke robe. Kako broj dostavnih vozila i vreme koje ona
provedu u gradskoj zoni predstavljaju glavne faktore generisanja problema city logistike, u
nastavku je izvršena analiza trajanja pojedinih aktivnosti u procesu isporuke robe u zavisnosti od
strukture generatora i saobraćajno prostornih karakteristika posmatrane zone.
3. ISTRAŽIVANJE PARAMETARA ISPORUKE ROBE U CENTRALNOJ ZONI

BEOGRADA
Istraživanje parametara isporuke robe izvršeno je na prostoru centralne zone Beograda koji zauzima
površinu od 3 km2 i naseljava preko 80000 stanovnika, što ga čini najgušće naseljenim delom grada.
Podaci za potrebe istraživanja su prikupljeni terenskim radom, snimanjem karakteristika
saobraćajnica, generatora tokova i aktivnosti isporuke robe dostavnim vozilima. U posmatranoj zoni
se nalazi 1474 generatora, pri čemu su najzastupljenije trgovina (47%), ugostiteljstvo (20%) i
uslužne delatnosti (20%), a pojavljuju se još i zdravstvo, obrazovanje i administracija (ukupno
13%). Snimanje isporuka bilo je u skladu sa strukturom generatora, pa je od 69 snimljenih isporuka,
39 bilo za trgovinske, 20 za ugostiteljske i 10 za objekte uslužne delatnosti. Tokom snimanja
isporuka beležena su vremena trajanja pojedinih aktivnosti kao što su: traženje parkinga (mesta za
565
zaustavljanje vozila), priprema za istovar, transfer robe od vozila do objekta, prikupljanje i utovar
povratnog materijala, priprema vozila za polazak, isparkiravanje i odlazak vozila. Snimanja su
realizovana na saobraćajnicama koje su prema saobraćajno-prostornim karakteristikama, broj traka i
smer kretanja vozila, kategorisane kao: jednosmerne sa jednom trakom, jednosmerne sa dve trake,
dvosmerne sa po jednom trakom za svaki smer kretanja i dvosmerne sa po dve ili više traka za svaki
smer kretanja.
Prva analizirana aktivnost je vreme traženja parkinga, odnosno mesta za zaustavljanje vozila. Za
sve generatore i sve kategorije saobraćajnica ovo vreme se kretalo od 0,5 do 4 minuta. Mesto za
zaustavljanje najbrže pronalaze vozila nosivosti 0,5t (0,5 min), a najviše vremena je potrebno
vozilima nosivosti 5t (4 min). Posmatrajući delatnost generatora, trgovinski objekti se najčešće
opslužuju vozilima nosivosti 0,5t (47%), a ređe vozilima nosivosti 1,5t (44%) i 5t (7%). Razlog je
što većina trgovinskih objekata spada u kategoriju malih, sa površinom do 20 m2 (70%) koje ne
zahtevaju velike količine robe. Ugostiteljski objekti se najčešće opslužuju vozilima 0,5t (57%), koja
u traženju parkinga u 45% slučajeva provedu od 0,5 do 3 min, a objekti uslužne delatnosti, vozilima
nosivosti 1,5t (60%), koja mesto za zaustavljanje traže 1,5 do 2,5 min (u 60% slučajeva). Detaljan
pregled vremena traženja parkinga u odnosu na delatnost i vrstu vozila prikazan je na slici 1. Što se
tiče kategorije ulica, u jednosmernim ulicama sa jednom trakom vreme traženja parkinga se kreće
od 0,5 do 4 min, najčešće 2 min (38%), u jednosmernim sa dve trake 0 do 3 min, najčešće 1,5 do
2,5 min (40%), u dvosmernim sa jednom trakom od 0 do 2,5 min, najčešće 1 min (40%) i u
dvosmernim sa dve trake od 0,5 do 2,5 min, najčešće 1 min (58%).
Slika 1. Vreme traženja parkinga u odnosu na delatnost i dostavno vozilo
Vreme pripreme vozila za istovar/utovar podrazumeva sledeće aktivnosti: otvaranje vrata tovarnog
prostora, skidanje cerade, spuštanje rampe i odvajanje robe namenjene objektu. Ovo vreme najviše
zavisi od tipa vozila i delatnosti generatora, a za posmatranu zonu se kretalo od 1 do 4 min.
Najkraće je bilo kod vozila nosivosti 0,5t (1 min u 30% slučajeva), a najduže kod vozila nosivosti 5t
(4 min u 6% slučajeva). Sa aspekta delatnosti, vozila koja opslužuju trgovinske objekte na pripremu
za istovar troše od 1 do 4 min, najčešće 1 min (29%). U slučaju ugostiteljskih objekata, ovo vreme
se kreće između 1 i 3 min, najčešće je 1 min (45%), a u slučaju uslužnih delatnosti od 1 do 2,5 min,
najčešće 2,5 min (50%) (slika 2).
Slika 2. Vreme pripreme vozila za utovar/istovar u odnosu na delatnost i dostavno vozilo
566
Vreme istovara robe iz vozila se kretalo od 3 do 12 min. Najkraća vremena realizacije ove
aktivnosti su zabeležena pri istovaru robe za trgovinske objekte iz vozila nosivosti 0,5t u
jednosmernim ulicama sa jednom trakom, gde se u 40% slučajeva roba istovarala 7 min. Sa druge
strane, najduže je trajao istovar robe za tgovinske objekte iz vozila nosivosti 5t u dvosmernim
ulicama sa jednom trakom. Analiza pokazuje da ova aktivnost, kao i prethodne, najviše zavisi od
vrste vozila i delatnosti generatora, a vrednosti su prikazane na slici 3.
Slika 3. Vreme istovara robe iz vozila u odnosu na delatnost i kategoriju ulice
Vreme transfera robe od vozila do objekta u najvećoj meri zavisi od mesta zaustavljanja vozila, a
ono od vrste vozila i kategorije ulice. U snimljenim isporukama u posmatranoj zoni, ovo vreme se
kretalo od 0,5 do 4 min, pri čemu je bilo najkraće za vozila nosivosti 0,5t koja su realizovala
isporuke za objekte u jednosmernim ulicama sa jednom trakom, i uglavnom (u 51% slučajeva)
trajalo 1 min. (slika 4).
Slika 4. Vreme transfera robe od vozila do objekta u odnosu na delatnost i kategoriju ulice
Vreme prikupljanja i utovara povratnog materijala najviše zavisi od količine i vrste otpada, odnosno
povrata, koju određuje delatnost generatora. Kao i prethodna aktivnost, može zavisiti i od kategorije
ulice. Najmanje vremena za realizaciju ove aktivnosti, 1 min u 35% slučajeva, je bilo potrebno kod
generatora ugostiteljske delatnosti koji se nalaze u dvosmernim ulicama sa jednom trakom, a
najviše kod generatora trgovinske delatnosti u dvosmernim ulicama sa dve trake, 4 min u 27%
slučajeva. Pregled trajanja ove aktivnosti u odnosu na delatnost i kategoriju ulice je prikazan na slici
5.
567
Slika 5. Vreme prikupljanja povratnog materijala u odnosu na delatnost i kategoriju ulice
Vreme pripreme za polazak i isparkiravanje vozila u snimljenim isporukama trajalo je od 0,5 do 3
min. Ovo vreme najviše zavisi od vrste dostavnog vozila i kategorije ulice. Najkraće je za vozila
nosivosti 0,5t u dvosmernim ulicama sa dve trake i kreće se od 0,5 do 1 min u 60% slučajeva, dok
je najduže za vozila nosivosti 5t u dvosmernoj ulici sa jednom trakom i kreće se od 2 do 3 min u
10% slučajeva (slika 6).
Slika 6. Vreme pripreme za polazak u odnosu na delatnost i kategoriju ulice
Ukupno vreme realizacije isporuke predstavlja sumu vremena pomenutih aktivnosti. Sa aspekta
delatnosti, ukupno vreme realizacije isporuke za trgovinske objekte kreće se od 10 do 26 min, za
ugostiteljske 13 do 25 min, a za objekte uslužne delatnosti između 11 i 21 min. U odnosu na
kategoriju dostavnog vozila, najbržu isporuku realizuju vozila nosivosti 0,5t (10 do 21 min), zatim
vozila nosivosti 1,5t (13 do 26 min) i najsporije vozila nosivosti 5t (21 do 26 min.). Posmatrajući
kategoriju ulice, u jednosmernim ulicama sa jednom trakom realizacija isporuke traje 11 do 26 min,
u jednosmernim ulicama sa dve trake od 10 do 25 min, u dvosmernim ulicama sa jednom trakom 12
do 22 min, a u dvosmernim ulicama sa dve trake 12 do 21 min.
4. ZAKLJUČAK
Predmet ovog rada je bila analiza parametara isporuke robe u centralnoj zoni grada u cilju
utvrđivanja zavisnosti trajanja aktivnosti u procesu isporuke robe od vrste generatora, karakteristika
dostavnih vozila, i kategorije ulice. Istraživanje opisano u radu je sprovedeno u centralnoj zoni
Beograda. U posmatranoj zoni problem generišu dostavna vozila koja svojim kretanjem i
zaustavljajem na kolovozu ili trotoaru (van obeleženih parking mesta) ometaju sve učesnike u
saobraćaju (vozače putničkih automobila, javnog gradskog prevoza, pešake itd.) i generišu
negativne efekte kao što su zagušenje saobraćaja, povećanje rizika od nezgode, rast emisija buke,
568
vibracija, štetnih gasova itd. Jedan od načina za rešavanje ovih problema je minimizacija vremena
koje dostavna vozila provode u posmatranoj zoni. To se može postići primenom nekih od inicijativa
i koncepcija city logistike, kao što su [2, 10, 11]: kooperacija prevoznika, konsolidacione šeme i
logistički centri, primena elektro vozila, parkiranje i utovarno-istovarne zone, dozvole i regulative,
rutiranje vozila, standardizacija tovarnih jedinica itd. Analiza efekata primene pomenutih inicijativa
bi mogao da bude jedan od pravaca budućih istraživanja. Osim toga, u budućim istraživanjima bi
mogle da se analiziraju zavisnosti trajanja isporuke robe od šireg skupa parametara, karakteristika
gradske zone.
LITERATURA
[1] Smith, A., Watkiss, P., Tweddle, G., McKinnon, A., Browne, M., Hunt, A., Treleven, C., Nash, C.,
Cross, S.: The Validity of Food Miles as an Indicator of Sustainable Development. DEFRA -
Department for Environment, Food and Rural Affairs, London, United Kingdom, (2005).
[2] Tadić, S.: Inicijative city logistike za centralne urbane zone. Tehnika, Vol. 69 (2019), No 4, pp. 585-
594, ISSN: 0040-2176.
[3] Tadić, S.: Modeliranje performansi integrisanih city logističkih sistema - doktorska disertacija,
Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni fakultet, Beograd, Srbija, (2014).
[4] Tadić, S., Zečević, S.: Modeliranje koncepcija city logistike, Univerzitet u Beogradu, Saobraćajni
fakultet, ISBN: 978-86-7395-352-6, Beograd, Srbija (2016).
[5] Tadić, S., Zečević, S.: Globalni trendovi i njihov uticaj na menadžment city logistike, Tehnika, Vol. 66
(2016), No. 3, pp. 459-464, ISSN: 0040-2176.
[6] Tadić, S., Zečević, S., Kostadinović, A.: City logistics problems and solutions of the central zone.
Proceedings of the 18th international conference on transport science, ICTS 2018, Portoroz, Slovenia,
pp 374-380, ISBN: 978-961-7041-03-3, Slovene Association of Transport Sciences, University of
Ljubljana, Faculty of Maritime Studies and Transport and University of Split, Faculty of Maritime
Studies (2018)
[7] Tadić, S., Zečević, S., Kostadinović, A.: Home delivery – problems and opportunities. Proceedings of
the 6th international conference Тowards a Humane City: Smart Mobility – Synergy Between
Sustainable Mobility and New Technologies, Novi Sad, Serbia, pp 131-136., ISBN: 978-86-7892-962-5,
Faculty of technical sciences, University of Novi Sad (2017)
[8] Tadić, S., Zečević, S., Krstić, M.: City logistics – status and trends, International journal for traffic and
transport engineering, Vol 5 (2015) No 3, pp. 319-343, ISSN: 2217-5652.
[9] Tadić, S., Zečević, S., Krstić, M.: Ranking of Logistics System Scenarios for Central Business District,
Promet – Traffic&Transportation, Vol. 26 (2014) No 2, pp. 159-167, ISSN: 1848-4069.
[10] Tadić, S., Zečević, S., Krstić, M.: Inicijative city logistike u cilju poboljšanja održivosti unutar
postojećeg konteksta urbane sredine, Tehnika, Vol. 61 (2014) No. 3, pp. 487-495, ISSN: 0040-2176.
[11] Tadić, S., Zečević, S., Krstić, M.: Inicijative city logistike u cilju poboljšanja održivosti promenom
konteksta urbane sredine, Tehnika, Vol. 61 (2014) No. 5, pp. 834-843, ISSN: 0040-2176.
569
ЕЛЕКТРОНСКО УЧЕЊЕ И ПРОМЕНЕ ПРОЦЕСА УПРАВЉАЊА
Јулијана Васиљевић1, Електронски факултет Ниш

Tамара Рибарић2
Зоран Рибарић3, СМАТСА
Драган Васиљевић4, Електронски факултет Ниш
Апстракт: Електронско учење са собом носи промене у процесу обављања посла, организацији и
управљању. У овом раду су описане преформансе организације и изазови менаџмента у савременом,
електронском окружењу. Нови начини пословања и управљања јесу предуслов за успешно пословање
на локалном али и глобалном окружењу. Информациона технологија омогућава оптималну употребу
ресурса и рационализацију процедура и поступака. Процес стицања знања и вештина у
електронском окружењу развија когнитивне, афективне и психо моторне способности, али исто
тако утиче и на суштинске промене кадровских и пословних активности. Знање и информација су
кључни ресурси информатичког доба, а улога менаџмента се огледа у стварању вредности кроз
процес управљања знањем.
Кључне речи: Електронско учење, процес управљања, информација, знање.
E-LEARNING AND GHANGES OF THE MANAGEMENT PROCESS
Abstract: E-learning brings with it changes in the work process, organization and management. This paper
describes organizational performance and management challenges in a modern, electronic environment.
New ways of doing business and management are a prerequisite for successful business in the local as well
as global environment. Information technology enables optimal use of resources and streamlining of
procedures and procedures. The process of acquiring knowledge and skills in an electronic environment
develops cognitive, affective and psycho-motor skills, but it also influences the fundamental changes in
personnel and business activities. Knowledge and information are key resources of the information age, and
the role of management is reflected in creating value through the process of knowledge management.
Keywords: E-learning, management process, information, knowledge.
1. УВОД
Извлачење корисног знања из доступних података и информација у раду је реализовано

применом метода пословне интелигенције. Пословна инелигенција (енг. Business Intelligence)
обухвата стратегије и технологије које предузећа користе за анализу података о пословним
информацијама. [1]
Пут доласка до знања, јесте процес обраде података. Према Russell Ackoff, апстрактни ниво
хијерархије обраде података у људском уму се може поделити у пет категорија: 1. Податак,
којег карактеришу симболи, 2. Информација, јесте податак коме је дато значење, а обезбеђује
одговоре на питања „ко“, „шта“, „где“, и „када“, 3. Знање је примена података и информација
и треба да да одговор на питање „како“, 4. Разумевање треба да да одговор на питање
„зашто“ и 5. Мудрост јесте евалуација разумевања.
1
julija2921968@gmail.com
2
tamararibaric1989@gmaill.com
3
zoran.ribaric1958@gmail.com
4
vasiljevicdj68@gmail.com
570
Сврха примене пословне интелигенције у моделу система интегрисане информационе
платформе за образовање у сајбер простору јесте реализација анализе података методама
дубинске анализе (енг. Data Mining) како би дошли до знања које корективне мере треба
применити у образовном просесу с циљем побољшања постигнућа и правилног усмерења ка
професионалној оријентацији ученика основних школа.
Корективне мере које су разматране у овом раду односе се на препоруке за примену
наставних метода у односу на стил учења, чиме се постиже прилагођавање и усмерење
образовних процеса ка ученичким способностима. Стил учења јесте склоп индивидуалних
разлика у начинима опажања, памћења, мишљења и решавања проблема. [2]
За идентификацију адекватних стилова учења у раду је коришћен визуелно-аудиторно-
кинестетички (скр. ВАК) модел стилова учења, из разлога што пружа једноставан начин
објашњења и разумевања стилова учења. Модел ВАК пружа другачију перспективу за
разумевање и објашњавање преферираног или доминантног начина размишљања и учења. [3]
Подаци који су коришћени за упоредну и OLAP (енг. On-line Analytical Processing) анализу
прикупљени су делом помоћу интегрисане информационе платформе за образовање у сајбер
простору (у даљем тексту: ИИОП), односно динамичке интерактивне системске Web
апликације, назване ИИОП) и из докумената у штампаној форми као што су: дневници,
упитници и педагошко ̶ психолошка процена. Примењујући метод пословне интелигенције у
раду је трансакциона ИИОП база података, делимично помоћу процеса ETL (Extract,
Transform and Load), преведена у аналитичку ИИОП базу података, односно дефинасан је
модел складишта података (енг. Data Warehouse, DW) система ИИОП који је омогућио OLAP
анализу, са циљем да се унапреди образовни процес који би допринео побољшању
ученичких постигнућа и способности.
2. МЕТОД
За потребе израде система ИИОП у овом раду примењен је метод објектно оријентисаног
развоја система пословне интелигенције. Методологија објектно оријентисаног развоја
система пословне интелигенције се састоји од четири главне активности, при чему се свака
од њих декомпонује на подактивности као што је приказано на слици 1. како би се доследно
спровео процес развоја. [4]
Слика 1. Метод објектно оријентисаног развоја система пословне интелигенције
У раду је коришћена методологија објектно оријентисаног развоја система пословне

интелигенције која у себи интегрише IDEF0, UML, и IDEF1X за информатичко моделовање
[5].
571
2.1 Дефинисање захтева
Дефинисане активности јесу праћење и предлагање мера за побољшање ученичких

постигнућа, рад наставног особља у ИИОП систему и предлагање будуће професионалне
оријентације. Дефинисање захтева у раду је реализовано кроз прикупљање захтева и израду
модела пословних случајева употребе.
Извор података за складиште података који су коришћени у раду јесу подаци историјског
карактера из трансакционе базе података за 82 ученика три одељења основне школе „Доситеј
Обрадовић”, Умка, Београд, Република Србија за временски период од 2010. до 2017. године.
Законитости у образовном процесу и информације до којих је потребно доћи налазе се у
подацима трансакционе базе ИИОП систем и документима у штаманом издању, који су
дигитализовани и унети у ИИОП систем за потребе истраживања, а везани су за: податке о
ученицима, праћење рада и успеха ученика, идентификација стилова учења и препоруке.
Подаци о ученицим који су прикупљени у овом истраживању јесу подаци о: успеху у току
школовања, успеху из предмета математика, социјалном стању, интересовањима, генетском
потенцијалу и особинама личности. Особине личности у раду посматране су кроз
интелектуалне способности, систем вредности, мотиви, емоције, циљеви и намере и начин
понашања. Према [6] [7] идентификовано је пет димензија личности: Екстраверија,
Пријатност, Савесност, Емоционална стабилност и Култура, који су у раду коришћени као
основ за предлагање професионалне оријентације ученика.
У раду је изведена функционална спецификација која обухвата све послове система. Циљ
модела послова ИИОП система јесте: дефинисање дијаграма контекста, дефинисање стабла
послова, дефинисање дијаграма декомпозиције [8].
Дијаграм контекста на примеру послова ИИОП система (приказан је на слици 2) је највиши
ниво апстракције који се дијаграмима декомпозиције преводи у нижи ниво апстракције.
Активност А-0, описује оквире модела и одређена је фразом: Послови ИИОП система.
Слика 2. Дијаграм контекста послова ИИОП система
У даљем раду израђен је дијаграм декомпозиције највишег нивоа за послове ИИОП система.
Модел пословних случајева употребе израђен је по UML стандарду кроз дијаграме
пословних случајева употребе који садржи: објекте (пословни учесници и пословни
случајеви употребе), и везе. Пословни учесник (Bussiness Actor) покреће пословне случајеве
употребе (Bussiness Use-Case) преко установљене везе [9].
572
2.2 Објектно оријентисана анализа
Активност oбјектно оријентисане анализе (ООА) дефинише објекте садржане у реалном

систему и њихову међусобну сарадњу [10]. У овом раду постављени су концепти за следеће
системске случајеве употребе: анализа успеха школовања, анализа урађених ресурса за
учење, анализа оцена ученика и оцена предмета посебно из предмета математика, анализа
вредновања образовања и анализа особина личности ученика.
2.3 Објектно оријентисан дизајн
У фази објектно оријентисаног дизајна (ООД) реализовани су следећи кораци: припрема

података за аналитичко процесирање и израда димензионог модела.
Унос података о ученицима, који су прикупљани у периоду од 2010. до 2017. године,
реализован је у унапред припремљеним и уређеним табелама у Microsoft Excel апликацији.
Ради припреме за израду базе података, реализован је трансфер израђених Microsoft Excel
табела у Microsoft Access 2010 апликацију. У раду је израђен физички модел аналитичке базе
података и интерфејс складишта података, на слици 3 приказана је веза између израђених
табела,.
Слика 3 Приказ везе између табела складишта података
2.4 Имплементација
За имплементацију трансакционе ИИОП базе података и ИИОП складишта података, у овом

раду, употребљен је SQL Server, као систем за управљање базама података (DBMS). SQL
Server садржи мноштво алата који олакшавају рад са складиштима података, а то су алати за
екстракцију и трансформацију података (DTS), затим за OLAP (On-line Analiytical Processing)
анализу и алати за визуелни дизајн складишта података [11].
Интегрисање израђене базе података на Web страну ИИОП система реализовано је
коришћењем Caspio Bridge5 алата за креирање и примену Web database апликација.
Основни концепт рада Алгоритама за рад са интегрисаним подацима приказан је на слици 4.
5
https://www.caspio.com/online-database/
573
Слика 4. Алгоритам препорука оријентације и Алгоритам препоруке ВАК
3. РЕЗУЛТАТИ
Резултати примене ИИОП ученици у одељењима у којима је примењен модел система

интегрисане информационе платформе за образовање у сајбер простору (одељења: ЕО1 и
ЕО2), током школовања у средњим школама и на првој години студија на факултетима
постигли већи успех у школовању, посебно из предмета математика, у односу на ученике у
одељењу КО где је настава реализована на традиционалан начин. На слици 5 приказана је
упоредна анализа постигнућа из предмета математика за све четири године трајања
средњошколског образовања.
Слика 5. Графички приказ упоредне анализе постигнућа из предмета математика
У циљу потврде резултата, извршена је обрада података за 69 ученика треће и четврте године
средње школе коришћењем алгоритма неуронских мрежа (енг.Neural Network) како би се
предвидео резултат даљег школовања и успеха из математике. Извршена је анализа утицаја
примене корективних мера у избору адекватног стила учења на исход ученичких постигнућа.
Средња вредност пролазности из математике на првој години академских студија за ученике
одељења ЕО1 и ЕО2 је 87,30%, а за ученике одељења КО је 77,77%.
Предвиђање пролазности из математике на академским студијама, коришћењем неуронских
мрежа, реализовано је коришћењем SPSS6 аналитичког софтверског алата. Као активациона
6
Statistical Package for the Social Sciences (SPSS)
574
функција вештачких неурона коришћена је функција Hyperbolic tangent. Добијени резултати
анализе предвиђају пролазност од 88,00% на првој години академских студија за ученике
одељења ЕО1 и ЕО2, а за за ученике одељења КО 78,00%.
4. ЗАКЉУЧАК
Спроведено истраживање које је презентовано у раду указује на то да се применом

предложеног модела пословне интелигенције у систему интегрисане информационе
платформе за е-образовање може побољшати постигнуће и правилно усмерења ка
професионалној оријентацији ученика основних школа. У раду је приказан реализован модел
интерактивне платформе за е-образовање – Web апликације у оквиру које је извршено
структуирање података ради њихове припреме за даље аналитичке процесе.
Упоредна анализа пролазности за ученике одељења ЕО1 и ЕО2 и одељења КО са добијеним
вредностима предвиђања пролазности из математике на првој години академских студија
указује на ефикасност примене ИИОП платформе за реализацију корективних мера у
имплементацији адекватних стилова учења и побољшању ученичких постигнућа посебно из
математике.
Израђени модел ИИОП платформе примењен је на нивоу основне школе, али се може
успешно применити како на нивоу средње школе тако и на нивоу академских студија. Даљи
правци развоја ИИОП платформе односе се на примену, поред метода неуронских мрежа, и
других метода дубинске анализе података као што су дрво одлучивања, методе генетских
алгоритама и асосијативних правила. Примена наведених метода побољшала би ефикасност
предвиђања побољшања постигнућа и правилног усмерења ка професионалној оријентацији
ученика основних школа.
[1] Dedić, N., Stanier, C.: Measuring the Success of Changes to Existing Business Intelligence Solutions to
Improve Business Intelligence Reporting. Lecture Notes in Business Information Processing, 268,
Springer International Publishing, (2016), pp. 225–236.
[2] Бјекић, Д., 2010. Психолошки фактори e-учења и e-наставе, Чачак, Tехнички факултет,
[преузето 5. маја 2012, http://e-lab.tfc.kg.ac.rs/moodle/mod/book/view.php?id=5344].
[3] Wickramsinghe, Samanthi & Hettiarachchi, Sunesh: Relationship among students' learning styles,
assessment methods and students' performances, 3rd International Conference on Education and
Distance Learning, At Sri Lanka, Volume: International Journal of education and distance learning
(Online: ISSN 2424-6514, Print: ISSN 2424-6506), (2017)
[4] Stanojevic, Lj., Veljovic, A., Dimitrijevic, S., Gerasimovic, M.: Using Business Intelligence for
Performance Measurement of Higher Education Institution, XIV internacionalni naučni skup SM2009 -
Strategijski menadžment i sistemi podrške odlučivanju u strategijskom menadžmentu, 2009.
[5] Cattell, R.B., Eber, H.W., Tatsuka, M.M: The handbook of the sixteen-personality factor questionnaire.
Champaign, IL: Institute for Personality and Ability Testing, (1970)
[6] Eysenck, H.J.: Dimensions of personality: criteria for a taxonomic paradigm. Personality and Individual
Differences, 12: . (1991)., рр. 773-90.
[7] Вељовић, A., Лепојевић, Б., Јовановић, С.: Објектно оријентисане базе података: Технологија
која долази, Катедра за индустријски менаџмент, YUinfo, Копаоник, (2003)
[8] Вељовић, A., Развој информационих система, Факултет техничких наука, Чачак, (2011)
[9] Quatrani, T., Визуелно моделовање Rational Rose и UML, Addison-Wesley, (2003)
[10] Станојевић, Љ., Вељовић, А., Развој методологије пројектовања пословне интелигенције –
студијски пример високообразовне установе - монографија, Мегатренд универзитет, Београд,
(2008)
[11] Gunderloy M., Sneath T.: SQL Server Developer’s Guide to OLAP with Analysis Services, Sybex, USA,
(2001)
575
ОРГАНИЗАЦИЈА КВАЛИТЕТА У СИСТЕМИМА ЗА УПРАВЉАЊЕ
ЛЕТЕЊЕМ БЕСПИЛОТНИХ ВАЗДУХОПЛОВА
Драган Васиљевић1, Eлектронски факултет, Ниш

Jулијана Васиљевић2, Eлектронски факултет, Ниш
Борис З. Рибарић3, СМАТСА
Апстракт: Развој нових ваздухопловних и информатичко-комуникационих технологија је у задњој

декади довео до експанзије летења беспилотних ваздухоплова и њиховој све учесталијој примени у
разним делатностима. У истом периоду повећао се и интезитет ваздушног саобраћаја, како
комерцијалног, тако и спортског. Нагло повећање броја корисника ваздушног простора, различитих
категорија и врста, доводи до повећања вероватноће настанка ванредних ситуација у ваздушном
саобраћају. Циљ овог рада је да са аспекта безбедности летења идентификује потенцијалне хазарде
који произилазе из летења беспилотних ваздухоплова и степен ризика који изазивају на остале
учеснике ваздушног саобраћаја. Класификацијом хазарда и степена ризика у односу на факторе
безбедности летења омогућава се дефинисање ефикасних и ефективних мера за повећање
безбедности и квалитета система за управљање летењем беспилотних ваздухоплова.
Кључне речи: Квалитет, беспилотни ваздухоплов, информатичко-комуникационе технологије
ORGANIZATION OF QUALITY IN FLIGHT MANAGEMENT SYSTEMS FOR

UNMANNED AIRCRAFT
Abstract: The development of new aeronautical and information and communication technologies has led to
the expansion of unmanned aerial vehicles in the last decade and their increasing use in various activities.
During the same period, the intensity of air traffic, both commercial and sport, increased. A sudden increase
in the number of airspace users, of different categories and types, leads to an increase in the likelihood of air
traffic emergencies. The aim of this paper is to identify, from the aspect of flight safety, the potential hazards
arising from the flight of drones and the degree of risk they pose to other air traffic participants. The
classification of hazards and the degree of risk with respect to flight safety factors enables the definition of
effective and efficient measures to increase the safety and quality of unmanned aerial vehicle flight control
systems.
Keywords: quality, unmanned aircraft, information and communication technologies
1. УВОД
Од 26 земаља које имају законску регулативу везану за летење беспилотних ваздухоплова у

12 земаља или 46,15% за летење беспилотним ваздухопловима потребано је теоријско знање
и практичне вештине (у зависности од тежине беспилотног ваздухоплова), у 11 земаља или
42,30% потребно је само теоријско знање док у 3 земље или 11,53% није потребно ни
теоријско ни практично знање за управљање беспилотним ваздухопловом. NPA 2017-05,
1
2
3
BorisRibaric87@hotmail.com
4
capt.riba@gmail.com
576
EASA је објавила Мишљење 01/2018, укључујући и предлог за нову уредбу за операције
беспилотних ваздухоплова у „отвореној“, „специфичној“ и „сертификованој“ категорији.
С обзиром на то да је евидентан пораст употребе беспилотних ваздухоплова, а самим тим и
број инцидената проузрокованих њиховом употребом у раду је извршена анализа узрока
настанка инцидената у циљу умањења ризика од настанка инцидената. Способности
оператора за безбедно управљање беспилотним ваздухопловима су у корелацији са ризиком
који је последица употребе беспилотних ваздухоплова. У раду су анализирани кључни
фактори за процену ризика у управљању беспилотним ваздухопловима.
2. МЕТОД АНАЛИЗЕ ФАКТОРА ОД УТИЦАЈА НА БЕЗБЕДНОСТ ЛЕТЕЊА

БЕСПИЛОТНИХ ВАЗДУХОПЛОВА
Узимајући у обзир документ European Aviation Safety Agency: „Упознавање са регулаторним

оквиром за операције беспилотних ваздухоплова“ извршена је анализа узрока настанка
инцидената проузрокованих употребом беспилотних ваздухоплова током 2018. године кроз
кључне факторе за процену ризика у управљању беспилотним ваздухопловима.
Кључни фактори за процену ризика јесу:
 подручје деловања и радни простор (у даљем тексту: ПДРП):
 густоћа насељености,
 подручја са посебном заштитом,
 конфигурација терена и време боравка.
 утицај на пловидбеност и контролу општег и оперативног ваздушног саобраћаја,
 утицај на дизајн ваздушног простора.
 поступци (у даљем тексту: ПО):
 у случају ванредних ситуација изазваних другим ваздухопловом,
 у случају ванредних ситуација изазваних кваром беспилотног ваздухоплова којим се
управља.
 дизајн и тип беспилотног ваздухоплова (у даљем тексту: ДТВ):
 функције које се пружају,
 редундантност и сигурносне карактеристике.
 оперативне процедуре (у даљем тексту: ОП):
 компетенција оператора беспилотног ваздухоплова,
 организациони фактори.
 утицај на животну средину5 (у даљем тексту: ЖС).
Доношење одлуке о томе који од наведених кључних фактора за процену ризика остварује
највећи утицај на безбедно управљање беспилотним ваздухопловима извршено је применом
методе аналитичких хијерархијских процеса односно „fuzzy“ проширене АХП методе
засноване на „fuzzy“ троугаоним бројевима [1]. У овом раду узети су наведени кључни
фактори за процену ризика као критеријуми за анализу.
Полазна основа за избор алтернатива била је анализа узрока настанка инцидената
проузрокованих употребом беспилотних ваздухоплова током 2018. године, где је у 54,83%
случајева као узрок настанка инцидената идентификован „губитак контроле“ односно
способност управљања беспилотним ваздухопловом. Заједничка карактеристика настанка
инцидената јесте лоше „ситуационо реаговање“ оператора беспилотних ваздухоплова који
нису имали практично оспособљавање за управљање беспилотним ваздухопловима.
Као алтернативе за безбедно летење и управљање беспилотним ваздухопловима изабране су
следеће тврдње: потребна је тероретска и практична обука (у даљем тексту: ПТО) за
безбедно управљање беспилотним ваздухопловима, потребна су знања и вештине спортских
пилота (у даљен тексту: ЗВПП), није потребна ни теоретска ни практична обука (у даљем
5
https://www.easa.europa.eu/sites/default/files/dfu/Introduction of a regulatory framework for the operation of
unmanned aircraft.pdf
577
тексту: БПТО), потребна је само теоретска обука (у даљем тексту: СТО) и потребна је само
практична обука (у даљем тексту: СПО).
2.1. Фазе истраживања
Умањење ризика од настанка инцидената разматрана је у овом раду испитивањем наведених

утицаја на безбедност летења беспилотних ваздухоплова кроз три различите фазе
истраживања: У првој фази истраживања разматран је узрок настанка инцидената у
управљању беспилотним ваздухопловима анализом инцидената у 2018. години. У другој
фази истраживања извршено је „on–line” анкетирање, како би се утврдила алтернатива од
највећег утицаја на безбедно летење беспилотних ваздухоплова. У трећој фази –
експерименталној студији извршено је сумирање и обрада добијених података, ради
упоређивања резултата „on–line” анкетирање и идентификованих инцидената беспилотних
ваздухоплова.
2.1.1 Прва фаза истраживања
У првој фази извршено је истраживање свих инцидената беспилотних ваздухоплова у 2018.

години који су јавно објављени. Анализом је утврђено да је у 26 различитих земаља света
забележено укупно 124 инцидента беспилотним ваздухопловима. На слици 1. дат је графички
приказ упоредне анализе броја забележених инцидената у односу на број инцидената чији је
узрок „губитак контроле“.
Слика 1. Приказ упоредне анализе инцидената беспилотних ваздухоплова
2.1.2 Друга фаза истраживања - анкетирање
Истраживање „on–line” анкетирањем обухватило је 60 особа, у времену од јануара до априла

2019. године, с циљем сагледавања ставова према сличности разумевања кључних фактора за
процену ризика и дефинисаних алтернатива. Упитник коришћен у анкети је израђен према
Сатијевој лингвистичкој скали за поређење по паровима [2]. Испитаници су подељени у шест
група, где је свака група одређена у односу на заједничке интересе: цивилне ваздухопловне
организације (у даљем тексту: ЦВО), академски стручњаци из доменске области (у даљем
тексту: АДО), корисници беспилотних ваздухоплова (у даљем тексту: КБВ), спортска
ваздухопловна удружења (СВУ), пилоти авиона (ПА) и пилоти хеликоптера (ПХ).
578
2.1.3 Трећа фаза истраживања– експериментална студија
У трећој фази реализовано је сумирање и обрада добијених података, методама које су

детаљније објашњене у поглављу 3 овог рада.
3. ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА СТУДИЈА
Користећи Сатијеву лингвистичку скала извршено је фази поређење у паровима.

Тежине свих критеријума одређене су Chang-овом анализом [3]. Прво су израчунате
синтетичке вредности, на основу једначине: (1)
(1)
Израчунате вредности јесу,
На основу једначине (2),
(2)
Израчунате вредности јесу,
Овако добијене фузи вредности су упоређене једначином (3):
(3)
Вектори тежине за приоритет дефинисани су према следећем,
, for the k
Фактори пондерисања израчунавају се према следећем,
Нормализовани вектори тежине јесу,
После упоређивања парова критеријума извршено је упоређивање алтернатива са

појединачним критеријумима [4]. Тежина алтернатива се израчунава на сличан начин као и
тежине критеријума.
579
4. РЕЗУЛТАТИ
После имплементације фузи АХП методе, као аналитичке методе Chang-а, добијамо следеће
резултате:
Консензусни конвергентни модел (енг. Consensus Convergence Model –CCM) [5] развијен је
за потребе доношења oдлуке која од дефинисаних алтернатива има највећи утицај на
достизање дефинисаног циља. Нови модел се заснива на одређивању разлика у „тежинама”
доносилаца одлука на основу вредности који је сваки доносилац одлука доделио
одговарајућим елементима (критеријумима, подкритеријумима и/или алтернативама) [6].
На основу резултата вредновања за свих шест интересних група, које субиле укључене у
истраживање, изведена је заједничка – коначна одлука о алтернативи која има највећу
вредност за безбедно управљање беспилотним ваздухопловима. Утабели број 3 приказани су
коначни тежински вектори за укључене интересне групе ЦВО, АДО, КБВ, СВУ, ПА и ПХ.
Ове вредности престављају улазне податке за примену консензусног конвергентног модела.
Табела број 3
За добијање консезусних тежина вектора за алтернативе, извршени су прорачуни у више

интерација [7]. Исти поступак је примењен за израчунавање консезусних тежинских вектора
и за остале алтернативе и као резултат добијене су вредности приказане у табели број 4,
Табела број 4
На основу резултата приказаних у табели број 4 закључује се да је алтернатива А1 –

„потребна је тероретска и практична обука за безбедно управљање беспилотним
ваздухопловима“ од највећег значаја за безбедно управљање беспилотним ваздухопловима,
на другом месту је рангирана алтернатива „потребна су знања и вештине спортских пилота“
на трећем месту је рангирана алтернатива „потребна је само практична обука“, на четвртом
месту је алтернатива „потребна је само теоретска обука“ и на петом месу је рангирана
алтернатива „није потребна ни теоретска ни практична обука“.
580
5. ЗАКЉУЧАК
Извршена анализа узрока настанка инцидената управљањем беспилоним ваздухопловима и

извршена вишекритеријумска анализа методом „fuzzy“ проширене АХП методе троугаоних
бројева указује на то да је за безбедно управљање беспилотним ваздухопловима неопходна
теоретска и практична обука оператера беспилотних ваздухоплова без обзира на категорију
беспилотног ваздухоплова.
Уважавајући опште законе физике и узимајући у обзир масу беспилотног ваздухоплова,
брзину и висину на којој лети, у случају губитка контроле могу настати озбиљне повреде
људи и животиња као и оштећње или уништење природних ресурса и материјалних добара.
Овај рад би требао да пружи основе за развој регулативе у области управљања летењем
беспилотних ваздухоплова, с једне стране и са друге стране да да основе за израду плана и
програма за обуку корисника беспилотних ваздухоплова.
[1] Chang, D.Y. 1996. Applications of the extent analysis method on fuzzy AHP. European Journal of
Operational Research, 95, pp 649–655.
[2] Saaty, T. (2008). Decision making with the analytic hierarchy process. International Journal of Services
Science, 1, 83–98.
[3] Triantaphyllou, E. (2000). Multi-criteria decision making methods. In Multi-criteria decision making
methods: A comparative study (pp. 5-21). Springer, Boston, MA.
[4] Bimal Nepal, P.Yadav, Alper Murat, A fuzzy-AHP approach to prioritization of CS.
[5] Özgür Kabak and Bilal Ervural, Multiple attribute group decision making: A generic conceptual
framework and a classification scheme, Knowledge-Based Systems, 2017, Volume 123, Page 13.
[6] Cheryl, A., Lohr, Linda J., Cox, C., Lepczyk, А.: Patterns of hypothetical wildlife management
priorities as generated by consensus convergence models with ordinal ranked data, Journal of
Environmental Management, Vol. 113, (2012), рр. 237-243
[7] Благојевић, Б., Срђевић, Б., Срђевић, З., Зорановић, Т.: Heuristic aggregation of individual
judgments in AHP group decision making using simulated annealing algorithm, Information Sciences,
Vol.330, (2016), рр. 260-273.
581
УПРАВЉАЊЕ ЛЕТЕЊЕМ БЕСПИЛОТНИХ ВАЗДУХОПЛОВА У
ЈЕДИНСТВЕНОМ СИСТЕМУ КОНТРОЛЕ ЛЕТЕЊА

Драган Васиљевић2, Eлектронски факултет, Ниш
Јулијана Васиљевић3, Eлектронски факултет, Ниш
Борис З. Рибарић4, СМАТСА
Апстракт: Летење беспилотних ваздухоплова се тренутно у највећем броју земаља одвија

у привремено издвојеним деловима ваздушног простора. Оваква пракса би се, имајући у виду
нагли пораст броја захтева за коришћење ваздушног простора, у скорије време могла
променити. Истовремено повећање фреквенције ваздушног саобраћаја како за пилотиране,
тако и за беспилотне ваздухоплове намеће корените и динамичне промене система
управљања ваздушним саобраћајем и пресудан значај коришћења информационих
технологија. У зависности од врсте (класе) ваздушног простора који се користи за летење,
раздвајање ваздухоплова у лету врши или пружалац услуга у ваздушној пловидби (контрола
летења), или сам пилот. Експанзија коришћења беспилотних ваздухоплова у различите сврхе
доводи до потребе решавања проблема раздвајања пилотираних и беспилотних
ваздухоплова у истом ваздушном простору. У овом раду је анализирано једно од могућих
решења осетљивог питања – коришћење информационих технологија. Један од закључака је
одговор на питање могу ли се софтверу, односно информационим технологијама, поверити
задаци где су улог, поред изузетно вредне технике, и људски животи.
Кључне речи: беспилотни ваздухоплов, факторска анализа, систем контроле и управљања
ваздушним саобраћајем, ваздушни простор.
UNMANNED AIRCRAFT FLIGHT MANAGEMENT IN A UNIQUE FLIGHT

CONTROL SYSTEM
Abstract: Unmanned aerial vehicle flying is currently taking place in temporarily isolated parts of the
airspace in most countries. This practice could change in the near future given the sudden increase in the
number of airspace requirements. At the same time, increasing the frequency of air traffic for both piloted
and unmanned aircraft imposes radical and dynamic changes to the air traffic management system and the
crucial importance of using information technology. Depending on the type (class) of airspace used for
flying, the separation of aircraft in flight is either performed by the air navigation service provider (flight
control) or by the pilot himself. The expansion of the use of unmanned aerial vehicles for various purposes
leads to the need to solve the problem of separating piloted and unmanned aircraft in the same airspace.
This paper analyzes one possible solution to a sensitive issue - the use of information technology. One of the
conclusions is the answer to the question of whether software, or information technology, can be entrusted
with tasks where, in addition to extremely valuable techniques, human lives are also at stake.
Keywords: unmanned aircraft, factor analysis, air traffic control and management system, airspace.
1
zoran.ribaric1958@gmail.com
2
3
4
BorisRibaric87@hotmail.com
582
1. УВОД
Резултати истраживања Defense Science Board [1], америчког министарства одбране, број
ваздухопловних несрећа беспилотних ваздухоплова био је 32 случаја на 100.000 сати лета.
Овај број код ваздухоплова са људском посадом износио је један случај на 100.000 сати лета,
односно 0.01 случај на једнак број сати лета код већих ваздухопловних авио-компанија. Број
несрећа је био 3.200 пута већи код беспосадних ваздухоплова у односу на ваздухоплове са
посадом који јесу основа превоза путника и робе у авио превозу.
Циљ рада јесте идентификација процесних функција у систему управљања ваздушним
саобраћајем ради умањења ризика од настанка штетних последица интеграције беспилотних
ваздухоплова у јединствен систем управљања ваздушним саобраћајем. Процесне функције у
систему управљања ваздушним саобраћајем у односу на примену процедура разликују
процедуре за оперативну употребу беспилотних ваздухоплова од процедура за оперативну
употребу ваздухоплова са људском посадом.
Разлике у процедурама представљају критичне тачке за интеграцију беспилотних
ваздухоплова у јединствен систем управаљања ваздушним саобраћајем. У складу са
дефинисаним циљем, у раду је конципиран модел процеса управљања летењем беспилотних
ваздухоплова у контролисаном ваздушном простору Републике Србије.
1.1 Појам и дефиниција беспилотних ваздухоплова
Беспилотни ваздухоплов је ваздухоплов чији је лет контролисан од стране рачунара који се

налази у ваздухоплову или чијим летом се даљински управља од стране оператера на земљи
[2]. Дата дефиниција не одражава у потпуности комплексност читавог система беспилотних
ваздухоплова који су у суштини део система које се састоји од подсистема управљачке
станице у којој се налази оператор, укључујући и окружење – терминале између оператора,
управљачке станице и осталих подсистема, ваздухопловне платформе са или без терета у
функцији извршења додељене мисије, комуникацијског подсистема и опреме за подршку
летењу и операцијама беспилотног ваздухоплова. Једна од дефиниција беспилотних
ваздухоплова дата је у публикацији NATO R&Т и она гласи: беспилотни ваздухоплови су
моторне летелице без људске посаде и поново употребљиве, које могу бити управљане на
даљину, полу-аутономне и аутономне, или могу представљати комбинацију претходних
чиниоца, те могу носити различите врсте терета, што их чини способним за извршење
специфичних задатака у земљиној атмосфери, у трајању које је дефинисано врстом задатака
[3].
Назив који се током развоја ових уређаја најчешће користио, посебно у страним стручним
публикацијама западног порекла, био је Unmanned Aerial Vehicle (UAV), што би у
непосредном преводу значило – ваздухопловно возило без посаде. Структура овога термина
није случајна јер су ваздухоплови без људске посаде у почетку развоја били тек део ширег
технолошког концепта беспосадних возила, међу којима су се истовремено развијала и
земаљска и подводна возила.
Један од термина који се често среће у стручној литератури је и Remotely Piloted Aircraft
(RPA), што би у преводу значило – даљински управљана/ пилотирана летелица. Уз овај
термин користи се и појам Remotely Piloted Aircraft System (RPAS). Овде није реч о
алтернативном термину већ се ради о покушају дистинкције између беспилотних
ваздухоплова код којих пилот, или оператер система беспилотног ваздухоплова у сваком
тренутку има управљачку контролу над ваздухопловом, и других беспилотних система код
којих се ваздухоплов у одређеним или свим сегментима лета понаша потпуно аутономно.
У стручној литератури источног порекла у употреби се налазе термини Беспилотный
летательный апарат (БЛА) – конкретно за сам беспилотни ваздухоплов – и Беспилотные
авиационные система (БАС) – за систем у који су поред ваздухоплова укључени и уређаји за
управљање и помоћни уређаји.
583
1.2 Регулаторни оквири за интеграцију беспилотних ваздухоплова
Развој беспилотних ваздухопловних система и њихова интеграција у контролисани ваздушни

простор намеће потребу за усклађивање регулативе у области ваздушног саобраћаја како на
регионалном тако и на националним нивоима. Захтеви који из тога произлазе односе се, на
политику употребе ваздушног простора, пловидбеност, сертификацију, комуникације,
управљање и надзор [4]. Основна подручја напора у том контексту, која ће обележити прелаз
беспилотних ваздухоплова из FISA5, у FINAS6 представљена су на слици 2.
Слика 2. Поједностављени план пута интеграције беспилотних система у FINAS7
Процес преласка беспилотних ваздухоплова из FISA у FINAS представља сложен процес

интеграције где је потребно сагледати све ризике процеса кроз призму еквивалентног нивоа
сигурности.
1.3 Еквивалентни ниво сигурности (ELOS)
У покушају да се одреде квантитативна мерила за одређивање прихватљивог нивоа

сигурности у интеграцији беспилотних ваздухоплова, регулаторна тела као што су
Eurocontrol, JAA8 и ЕАSА9, сматрају како је та мерила нужно израдити на нивоу
еквивалентности [5], па у том контексту постављају следећу претпоставку:
„Регулаторни стандарди пловидбености за беспилотне ваздухоплове не би требали бити
постављени на начин да буду мање захтевни од оних који тренутно вреде за ваздухоплове с
људском посадом, нити би требалo стављати беспилотне ваздухоплове у подређен положај
захтевајући усклађивање с вишим стандардима само зато што технологија то омогућује“ [6].
Овај принцип је нашироко прихваћен и познат је као ELOS захтев (Еquivalent Level of Safety
– еквивалентни ниво сигурности). ЈАА/Eurocontrol у свом документу рашчлањују ELOS у две
подгрупе; Еквивалентни ризик, који се односи на еквивалентни ниво очекиванога ризика од
нежељених догађаја, те еквивалентне операције, која се односе на захтев према којем се
беспилотни ваздухоплови морају подредити постојећој регулативи управљања ваздушним
саобраћајем на начин да не постоје изузетци у процедурама. Ово је важно због једног од
начела интеграције беспилотних ваздухоплова а то је да из перспективе АТМ-а беспилотни
ваздухоплови морају бити транспарентно третирани као сваки други учесник ваздушног
саобраћаја. У својој студији, група аутора разматра варијабле за прорачун ризика судара у
ваздуху између беспилотног и ваздухоплова са посадом. [7]
5
FISA, Flight in Segregated Airspace (лет у издвојеном ваздушном простору).
6
FINAS, Flight in Non- Segregated Airspace (лет у неиздвојеном ваздушном простору)
Извор: Giovanni Romanni (NATO Defense Investment), неауторизовано излагање
7
JAA – Joint Aviation Authorities

8
9
EASA – European Aviation Safety Agency
584
(1)
Где је изложена површина угроженог ваздухоплова, d преваљена удаљеност V је

волумен ваздушног простора, док је t време потребно да се пређе удаљеност d.
С обзиром на то да исказани алгоритам представља могућност само потенцијалног судара,
који се не мора догодити јер је наступио маневар избегавања, или је судар ублажен на било
који начин због којег су избегнуте фаталне последице, нужно је додати коефицијент
P(collision) који одговара условној вероватноћи да ни један ваздухоплов неће прибећи
маневру избегавања судара због чега би наступиле фаталне последице. Нужно је напоменути
да овај прорачун вреди само за случајеве где не постоји систем за избегавање судара на
једном или оба ваздухоплова.
Слика 1. Модел судара у ваздуху
За сваки судар у ваздушном простору (Mid-Air Collision, MAC) у којем учествују

ваздухоплови, потребно је да се догоди седећи низ случајева [8]:
– морају постојати два ваздухоплова на трајекторији судара (Collision Course, CC) и мора се
догодити грешка у осигурању раздвајања (Separation Failure, SF), и мора се догодити
грешка у функцији за избегавање судара на беспилотним ваздухопловима (UAS Collision
Avoid Failure, UAS CAF), и
– мора се догодити грешка у функцији система за избегавање судара на другом
ваздухоплову, с обзиром на то да су оба ваздухоплова одговорна за избегавање судара
(Conflicting A/C Collision Avoidance Failure, CCAF).
Уз сваки од наведених инцидентних случајева веже се дискретна вредност ∆ вероватноће
настанка догађаја Р и може се исказати формулом:
(2)
У циљу припреме за реализацију анализе битне за процес интеграције беспилотних

ваздухоплова у јединствен систем управљања ваздушним саобраћајем, аутор овог рада је
користећи факторску анализу одредио критеријуме који интегришу карактеристике система
беспилотних ваздухоплова, исказаних кроз могућности беспилотних ваздухоплова.
585
2 МETОД
Применом VARIMAX ротациоог приступа критеријуми су фокусирани на симплификовање

колона факторске матрице. Код VARIMAX ротационог приступа, постоје нека висока
оптерећења (тј. близу – 1 или +1) и нека оптерећења близу 0, у свакој колони матрице. У
циљу одређивања варијабли ради анализе процесних функција и ресурса битних за
интеграцију беспилотних ваздухоплова у контролисани ваздушни простор у раду су
идентификовани показатељи о могућностима беспилотних ваздухоплова.
2.1 Mогућности беспилотних ваздухоплова
Први корак у анализи био је прикупљање података о карактеристикама беспилотних

ваздухоплова. Подаци су прикупљени од 50 испитаника који су били замољени да напишу
неколико речи везаних за беспилотне ваздухоплове да би се добила листа карактеристика
беспилотног ваздухоплова. Изјаве везане уз карактеристике одређене су и на основу
пређашњих истраживања и просуђивања аутора рада. На скупу од 175 лица ваздухопловне
струке спроведено је пилот истраживање да би се тестирао квалитет упитника. Након
анализе пилот истраживања састављена је коначна верзија упитника и спроведено је
истраживање на новом скупу испитаника од 281 лица ваздухопловне струке. Анализом
резултата тога испитивања у обраду је ушло 248 упитника, из разлога што је одвојено 33
упитника који су неадекватно попуњени.
Основни показатељи о могућностима беспилотних ваздухоплова је променљива величина и
зависи од више елемената:
профил лета, процедуре за одобрење и праћење летења беспилотних вазддухоплова, брзина
крстарења, брзина пењања, брзина спуштања, расположиве количине енергије (капацитет
електронских извора напајања/количина горива), век употребе ваздухоплова, комуникацијска
опрема, обученост оператера, искуство, психофизичке особине оператера,
ветар, доба дана, годишње доба и магла.
Матрица факторске структуре за 15 варијабли након спроведене Varimax ротације фактора
указује да је структура факторских оптерећења измењена, односно да су факторска
оптерећења распоређена на четири фактора. Структура факторских оптерећења након
спроведене ротације омогућује бољу интерпретацију фактора у односу на иницијалну
факторску матрицу.
3 РЕЗУЛТАТ
Интерпретација фактора полази од матрице факторске структуре након спроведене ротације

фактора и идентификовања варијабли које имају висока апсолутна оптерећења на исти
фактор.
Може се, дакле, закључити да су четири издвојена фактора те припадајуће варијабле
карактеристика за сваки поједини фактор и њихова факторска оптерећења како следи:
ФАКТОР 1 – Техничке карактеристике беспилотног ваздухоплова – ТКБВ, Брзина
крстарења, брзина пењања, брзина спуштања, расположиве количине енергије (капацитет
електронских извора напајања/количина горива), век употребе ваздухоплова и
комуникацијска опрема.
ФАКТОР 2 – Метеоролошки услови – МУ, Ветар, доба дана, годишње доба и магла.
ФАКТОР 3 – Способност оператера беспилотног ваздухоплова – СОБВ, Психофизичке
особине оператера беспилотног ваздухоплова, обученост оператера беспилотног
ваздухоплова и искуство оператера беспилотног ваздухоплова.
ФАКТОР 4 – Оперативне процедуре – ОП, Профил лета и процедуре за одобрење и
праћење летења беспилотних вазддухоплова.
Узимајући у обзир да летење беспилотних ваздухоплова није могуће без постојања законске
586
регулативе аутор рада је као посебан критеријум одредио законску регулативу – ЗР. Након
реализоване факторске анализе, одређени фактори уз додатак фактора – законска регулатива
представљају основу за реализацију будућих анализа применом неке од метода
вишекритеријумског одлучивања.
4. ДИСКУСИЈА
Емпиријским истраживањем могућности система беспилотног ваздухоплова и применом

факторске анализе на прикупљеним подацима настојало се већи број карактеристика свести
на мањи број основних карактеристика наведенога система. Утврђивање основних
карактеристика система корисно је за развијање нових и за побољшање постојећих
процедура и ресурса, али и за боље разумевање потреба оператора система беспилотних
ваздухоплова и институција које се баве контролом и управљањем ваздушним саобраћајем.
Сазнања о основним карактеристикама корисна су и за планирање успешне интеграције
беспилотних ваздухоплова у јединствен систем управаљања ваздушним саобраћајем,
посебно при креирању фаза интегације. Те основне карактеристике могу бити од помоћи, при
дефинисању физичких карактеристика система беспилотних ваздухоплова, али и при
осмишљавању процедура, јер ће процедуре бити успешније ако се узму у обзир сви елементи
система беспилотних ваздухоплова, од физичких до процедуралних и ресурсних делова.
5. ЗАКЉУЧАК
Резултати спроведеног истраживања указују на то да је за безбедну интеграцију беспилотних

ваздухоплова у јединствен систем управљања ваздушним саобраћајем потребно и неопходно
сертификовати оператере и систем беспилотних ваздухоплова, системи беспилоних
ваздухоплова као и саме платформе потребно је да поседују могућност летења у свим метео
условима и надлежне службе контроле летења потребно је да развију способности за
центарализовано праћење летења уз могућност контроле и управљања летењем.
[1] Defense Science Board, Study on Unmanned Aerial Vehicles and Uninhabited Combat Aerial Vehicles,
Washington, SAD, (February 2004)
[2] Правилник о беспилотним ваздухопловима, СЛ. Гласник Републике Србије, 108-15, (2015)
[3] NATO Reserch and Tehnology Organization, compilation of edited proceedings of the “Development
and Operation of UAVs for Military and Civil Applications”, април 2000.
[4] NATO Research & Tehnology Organization: Development and Operation of UAVs for Military and
Civil Applications, Airspace Policy and Air Traffic Management, (2000)
[5] Dalamagkidis K.P. Valavanis, L. А. Piegl: On integrating UAS into the National Airspace System,
(2008)
[6] Joint ЈАА/Eurocontrol Initiative on UAVs: A concept for European regulations for civil unmanned
aerial vehicles (UAVs), завршни извештај, (2004)
[7] Roland E. Weibel and R. John Hansman, Safety considerations for operation of unmanned aerial
vehicles in the national airspace system, Deparment of Aeronautical & Astronautics, Massachusetts
Institute of Technology, Cambridge, SAD ,(2005)
[8] NATO Naval Armaments Group, Sense and Avoid Requiments for Unamenned Aerial Vehicles
Systems Operrating in NoN-Segregated Airspace, (2011)
587
SINERGIJA GRAFIČKE INDUSTRIJE I AMBALAŽE
Srđan Stanojković1, Beogradska politehnika
Petra Balaban2, Visoka tehnička škola strukovnih studija u Novom Sadu
Abstract: Ambalaža je donedavno, obavljala svoju funkcionalnu ulogu bez obzira na njen kapacitet
i nivo integracije proizvoda. Evolucijom društva nastaju nove potrebe i stvaraju se drugačije navike
njenih aktera. Cilj stručnog rada je prikazivanje aktuelne interakcije grafičke industrije i ambalaže.
Nezamisliva je izrada ambalaže bez učešća procesa grafičke industrije, ma u kome obimu. Osnovna
podela na štampanu i ne štampanu ambalažu je evoulirala. Kao odgovor na direktive i zahteve
standarda u proizvodnji savremene ambalaže grafička industrija je oformila dve velike tehnološke
celine kojima učestvuje u izradi celokupne ambalaže. Jednu tehnološku celinu čini tehnologija iz-
rade grafičke amabalaže, a druga tehnološka celina definiše same postupke štampe ambalaže. Sa
aspekta navedenih tehnologija, celokupna ambalaža se deli na Grafičku ambalažu i na ostalu am-
balažu tzv. Štampanu ambalažu. Prva grupa ambalažnih oblika je postala integralni deo grafičke
industrije, a u drugu grupu spada sva ostala ambalaža, kod koje je grafička industrija prisutna
funkcijom štampe.
Ključne reči: Ambalaža, grafička industrija, grafička ambalaža, štampana ambalaža.
GRAPHIC INDUSTRIES AND PACKAGING SINERGIES
Abstract: Until recently, packaging has played its functional role regardless of its capacity and
level of product integration. The evolution of a society creates new needs and creates different hab-
its of its actors. The aim of the professional work is to present the current interaction of the graphic
industry and packaging. It is unthinkable to produce packaging without the involvement of the pro-
cess of the graphic industry, to any extent. The basic division into printed and non-printed packag-
ing has evolved. In response to the directives and requirements of the standards in the production of
modern packaging, the graphic industry has formed two major technological units that participate
in the production of all packaging. One technological unit is the technology of graphic packaging
production, and the other technological unit defines the packaging printing procedures themselves.
From the aspect of the mentioned technologies, all packaging is divided into Graphic packaging
and other so-called packaging. Printed packaging. The first group of packaging forms has become
an integral part of the printing industry, and the second group includes all other packaging, in
which the printing industry is present with the function of printing.
Key words: Packaging, graphic industry, graphic packaging, printed packaging.
1
sstanojkovic@politehnika.edu.rs
2
balaban@vtsns.edu.rs
589
1. UVOD
“Ambalaža je proizvod napravljen od materijala različitih svojstava, koji služi za smeštaj, čuvanje,
rukovanje, isporuku, predstavljanje robe i zaštitu njene sadržine, a uključuje i predmete koji se kor-
iste kao pomoćna sredstva za pakovanje, umotavanje, vezivanje, nepropusno zatvaranje, pripremu
za otpremu i označavanje robe” [1]. Ona je integrisana u svakodnevni život potrošača do nivoa po-
drazumevanog, te je i neprimetna dok diskretno utiče na izbor, kupovinu, transport i primenu pro-
izvoda. Obzirom da je glavna funkcija hrane zaštita i održavanje zdravlja potrošača, očekivano je da
su se oblici savremene ambalaže pojavili najpre u domenu zaštite i pakovanja hrane. Prehrambena i
farmaceutska idustrija aktivno koriste vrednosti savremene ambalaže. Materijali koji se koriste u
izrade ove ambalaže mogu biti prirodnog, veštačkog ili kombinovanog sastava [1]. Najveći deo
gradivnih elemenata ambalaže izrađuje se u pogonima grafičke industrije u sektoru tzv. grafičke
ambalaže. Otuda proizilazi značaj grafičke ambalaže, nastale kao rezultat zahteva korisnika i
prilagođavanja tehnologije grafičke industrije aktuelnim trendovima. Grafička ambalaža svojom
svrhom predstavlja prirodnu sinergiju čovekovih potreba i mogućnosti dizajna grafičke industrije.
Najznačajniji i najzastupljeniji deo ambalaže su ambalažni oblici za zaštitu hrane i pića. Cilj
stručnog rada jeste prikaz učešća grafičke industrije u izradi sveukupne ambalaže a posebno njenog
značaja u izradi prehrambene ambalaže.
2. AMBALAŽNA INDUSTRIJA
Među najdinamičnim sektorima opšte civilne industrije jeste prehrambena industrija (Food and
Agriculture Organization of the United Nations -FAO) [2]. Grana industrije koja je identične
ekspanzije kao i prehrambena industria, a često je i prevazilazi u obimu delatnosti jeste, ambalažna
industrija. Ovo je prirodni sled dešavanja jer, ambalažna industrija mora da predupredi pravce i
mogućnosti razvoja prehrambene industrije, svojim mogućnostima i pruženim kvalitetom pakovanja
proizvoda. Ambalažna industrija svakodnevno prolazi kroz transformaciju novim tehnologijama
usklađenim sa zahtevima kupaca. Rezultati istraživanja sprovedenih u Evropi o zastupljenosti vrste
ambalaže, govore da je najkorišćenija ambalaža ona koja služi za pakovanje namirnica i pića (69%).
Navedeni podaci su očekivani obzirom na sveobuhvatnu težnju za očuvanje kvaliteta namirnica a
radi zaštite zdravlja stanovništva. Tendencija je da će se obim izrade prehrambene ambalaže dalje
povećavati na račun ostalih vrsta ambalaže (slika 1) [2].
Slika 1. Prikaz zastupljenosti ambalaže i pakovanja za Evropu 2010 [2]

(modifikovano od strane autora)
Struktura ambalažne industrije proizilazi iz zahteva “zainteresovanih strana” (interested parties)

koje čine:
• korisnici (kupci, potrošači),
• zaposleni (menadžment i izvršioci),
• vlasnici organizacija (akcionari),
• banke i osiguravajuće agencuje,
• država i njene institucije (ministarstva, agencije itd.),
• grupe aktivista,
• udruženja stranaka (zaštita potrošaca, udruženja privrednika, sindikati),
• naučno-istraživačke i obrazovne institucije itd.
590
Društvena zajednica sublimira široku lepezu zahteva koji proizilaze iz kulture društva i koji definišu
način života i potrebe za robom. Roba se pakuje u ambalažu radi održanja njenog kvaliteta. Pro-
izvodi se javljaju kao: hrana, piće, razni proizvodi petro hemije i tzv. ostali proizvodi.
Opšti proces izrade ambalaže i zaštite proizvoda obuhvata tri faze:
• u prvoj fazi se proizvode ambalažne mašine za pakovanje,
• u drugoj fazi se izrađuje ambalažni oblik,
• u trećoj fazi se roba pakuje u ambalažu.
Pri angažovanju sredstava, rada i energije u izradi ambalaže, navedene faze imaju sledeći udeo:
prva faza, izrada mašina učestvuje sa 5%, druga faza, izrada ambalažnog oblika učestviuje sa 81% i
na kraju, procesu pakovanja pripada 14% (FAO). U prikazanom, najobimnija je faza za izradu am-
balažnog oblika. Ambalažni oblici (kesice, kese, vreće, kutije), izrađuju se u pogonima grafičke
industrije, dok se roba pakuje na drugim lokacijama, posebnim uređajima za pakovanje. Uređaji za
pakovanje konzerviraju hranu, pune ambalažu, integrišu omote, kodiraju ambalažu i paletiziraju
robu. Pakovanje i distribucija robe se često vrše principom outsourtcinga.
Ambalažni oblik može biti fleksibilan (savitljiv) ili čvrst (krut). Prema istraživanju FAO učešće
vrste materijala u izradi ambalažnog oblika i pakovanja je sledeće: papir je najzastupljeniji amba-
lažni materijal sa 34%, slede čvrsta plastika sa 27%, metal sa 15%, staklo sa 11%, savitljiva
(fleksibilna) plastična ambalaža sa 10% i ostala ambalaža sa 3% (slika 2.) [3].
Slika 2. Struktura ambalažne industrije (FAO) [3]

(modifikovano od strane autora)
3. GRAFIČKA AMBALAŽA
Grafička ambalaža je proizvod grafičke industrije koji zauzima posebno mesto u klasifikaciji
Kreativne industrije. Proces izrade grafičke ambalaže svojim obimom i tehnološkom
kompleksnošću uključuje u svoje aktivnosti više raznorodnih grana, tehnika i postupaka. Kao deo
Kreativne industrije, proizvodni sistem grafičke industrije izradom grafičke ambalaže, predstavlja
primer individualne kreativnosti, veštine i talenta. Projektovanje grafičke ambalaže kao „masovnog
proizvoda“ jeste kompleksan proces koji ima presudan uticaj na konačan izgled ambalažnog oblika
i njegovu komunikaciju sa korisnikom [4].
Izraz grafička ambalaža nastaje sinergijom pojmova:
• grafika (gr.graphein), što u prevodu znači pisanje, crtanje, urezivanje,
• ambalaža (fr.emballage), što u prevodu označava materijal kojim se roba omota, pakuje ili
uvija.
591
Iz narečenog se vidi da pojam grafička ambalaža znači „ispisan ili islikan materijal kojime se roba
pakuje ili uvija“. Sa stanovišta proizvodno-poslovnog sistema grafičke industrije, grafička
ambalaža jeste proizvod koji proizilazi iz tehnološkog procesa grafičke dorade, koji je
specijalizovan za izradu ambalažnih oblika različitog nivoa zaštite robe. Zahvaljujući dobrim
osobinama, mogućnostima prerade i oplemenjivanja, kao i niskoj ceni, papir i savitljivi (fleksibilni)
polimerni materijali su danas, najzastupljeniji ambalažni materijali.
Od celokupne ambalaže, ambalaža koja se proizvodi u pogonima grafičke industrije izrađena od
papira, kartona i lepenke (ambalaža grafičke industrije) čini 34% celokupne ambalaže. Od ovog
procenta 20% pripada kutijama. Danas se oko 50% materijala na bazi vlaknastih polufabrikata
koristi se za izradu grafičkih ambalažnih oblika. Ambalažni oblici od savitljivih polimernim
materijala se sve više koriste zbog svoje univerzalnosti za preradu i doradu, te čine 10% od
celokupne ambalaže. Tokom šezdesetih godina prošlog veka proizvedeno je prvih milion tona sin-
tetičkog polimera. Procena je da će evropsko tržište fleksibilne plastične ambalaže do 2021. dose-
gnuti obim od oko 19,2 miliona tona. Predviđa se godišnji rast proizvodnje plastike za potrebe iz-
rade fleksibilne ambalaže po prosečnoj stopi od 5% [9]. I ovi ambalažni oblici se proizvode u
pogonima, tehnologijom i resursima grafičke industrije. Savitljivi ambalažni oblici od papira i
plastike se najčešće koriste u kombinaciji jedni sa drugima. Uglavnom se polimerna ambalaža
koristi za primarni nivo zaštite robe, a ambalaža na bazi vlaknastih polufabrikata se pretežno koristi
za sekundarni ili tercijarni nivo čuvanja i transporta robe. Radi optimalnog ispunjenja svoje funkcije
grafička ambalaža mora biti usklađena najpre sa vrstom robe koju će pakovati. Njen gradivni
materijal mora biti prilagođen karakteristikama i pojavnim oblikom robe koja se pakuje. U počeku
su se papir, karton ili lepenka, oplemenjivali voskiranjem, premazivanjem ili kaširanjem radi
poboljšanja osobina važnih pri izradi ambalažnih oblika. Razvoj ambalažne industrije zahtevao je
viši stepen mehaničkih, nepropusnih i drugih svojstava gradivnih materijala ambalažnih oblika.
Pojavom plastičnih fleksibilnih materijala u obliku folije (1910.), nastali su laminati, tzv.
kombinovani materijali. Oni se proizvode kaširanjem ili ekstruzionim laminiranjem različitih
polimernih folija sa papirom ili kartonom. Tako oplemenjeni celulozni materijali, se obrađuju i
oblikuju, tehnologijom, grafičkim mašinama i uređajima grafičke industrije. Od prvobitne
„kartonaže“ uglavnom tercijarne namene (kao oblika ambalaže), razvila se grafička ambalaža širkog
asortimana [5].
Slika 3. Funkcionalno upotrebna struktura grafičke ambalaže [6]
592
3.1. Funkcionalno upotrebna struktura grafičke ambalaže
Gotovo da ne postoji ambalažni oblik bilo koga nivoa namene ili funkcije, koji na sebi ne sadrži
neko grafičko obeležje kao što su: podaci o proizvodnji, vrsti robe, roku trajanja, lomljivosti, itd.
Procesi grafičke industrije su prisutni u izradi većine ambalažnih oblika (slika 3.). Ambalažni oblici
od papira, kartona, lepenke, polimernih i kombinovanih materijala, nastaju u poslovno-
proizvodnom sektoru za proizvodnju ambalaže grafičke industrije. Proizvodni procesi koji
produkuju grafičku ambalažu integralni su deo sistema grafičke dorade, tehnološki najobimnije faze
grafičke industrije. Sa aspekta funkcionalno upotrebne strukture grafička industrija svu ambalažu
sagledava dvojako, kao:
• Grafičku ambalažu (ambalažu proizvedenu u pogonima grafičke industrije),
• Grafički obrađenu ambalažu (štampanu ambalažu), (slika 3) [6,7]
Ambalažni oblici proizvedeni u pogonima grafičke industrije, mogu biti gotov ili međufazni
proizvod. Kao međufazni proizvod ovaj oblik mora biti prilagođen određenoj vrsti robe i mašinama
za njeno pakovanje. Transportuje se na lokacije gde se roba obrađuje i priprema za ambalažiranje.
Tamo se na specijalnim uređajima u isti mah formiraju ambalažni oblici i vrši punjenje (vrećica,
kesa, vreća ili kutija), tj. radi se proces pakovanja.
U grupu ambalažnih oblika grafički obrađena ambalaža, uloga grafičke industrije je svedena na
funkciju štampe važnih podataka na već formiranoj ambalaži (npr. na kutijama od tvde plastike,
metala, ili drveta, na sanducima, buradima, bocama, teglama, plastenkama, staklenkama ili
limenkama itd) [6,8].
Oblik ambalaže definiše mogućnosti realizovanja funkcije ambalaže. Ambalaža mora biti usklađena
sa pojavnim oblicima i osobinama robe. Oblik ambalaže direktno utiče na prodajnu i upotrebnu
funkciju robe.
3.2. Vrste ambalažnih oblika grafičke ambalaže
Prema polaznom gradivnom materijalu grafička ambalaža se svrstava u dve celine:

• Prvu celinu sačinjavaju grafički ambalažni oblici izrađeni od vlaknastih polufabrikata,
• Drugu celinu čine grafički ambalažni oblici izrađeni od savitljivih polimera i kombinovanih
materijala.
Vrste ambalažnih oblika grafičke ambalaže izrađene od vlaknastih polufabrikata su:

- Omoti (otvoreni, zatvoreni, kombinovani),
- Kese, kesice (fišeci, pljosnate kese, kesa sa i bez bočnih nabora),
- Vreće, lepljene ili šivene (otvorene šivene, otvorene šivene sa bočnim naborima, ventil vreće
šivene),
- Kutije samosložive ili stalnog oblika (od talasaste lepenke, kartona ili pune lepenke).
Vrste ambalažnih oblika grafičke ambalaže izrađene od savitljivih polimera i kombinovanih

materijala su:
- Omoti od mono ili kombinovanih folija (otvoreni, zatvoreni, kombinovani),
- Kese, kesice od celofana, PVC folija ili laminata (sa jednim šavom ili bez uzdužnog šava),
- Vreće, od plastičnih masa ili folija (mogu biti: otvorene, zatvorene ili sa bočnim naborima)
[6,7,8]
Ambalažni oblici kao što su kesice i kese od papira, celofana ili laminatnih sistema, pretežno se
koriste za pakovanje hrane i napitaka. Prema nameni oni vrše primarni nivo zaštite sadržaja (robe) i
spadaju u pojedinačna pakovanja (komercijalna). Kutije imaju širu namenu i obično su sekundarnog
ili tercijarnog nivoa zaštite robe u prometu. Kutije vrše zbirnu ili transportnu ambalažnu funkciju.
Vreće su tradicionalno transportna ambalaža bez obzira na vrstu gradivnog materijala.
593
Većina navedenih ambalažnih oblika je i grafički obrađena po definisanim procedurama. Razvojem
informaciono-komunikacione tehnologije, otvorile su se nove mogućnosti koje utiču na sve sfere
rada u izradi savremene ambalaže. Novim sistemima i simbolima obeležavanja na ambalaži,
poboljšavaju se proizvodnja, praćenje i manipulacija proizvodom što rezultira olakšanim i bezbed-
nijim korišćenjem ambalažiranog proizvoda. Time se ispunjava osnovni zahtev kupca: korišćenje
bezbednog i kvalitetnog proizvoda. Osnovnom zadataku ambalaže (da štiti proizvod i estetski ga
definiše), grafička industrija dodala je novu vrednost: komunikaciju ambalaže.
Dodavanjem funkcije komunikacije unutar i izvan pakovanja, ambalaža postaje “pametna” (ineli-
gentna), čime se uvećavaju njena funkcija i vrednost. Oblici komunikacije ambalaže, obezbeđuju se
u pogonima grafičke industrijie, primenom specijalnih tehnika u procesu umnožavanja: ink-jet
štampom, laserskom štampom, sito štampom, ofset štampom itd. Najčešći sistemi komunikacije
savremene ambalaže su: Bar kod, RFID sistemi, Brailleovo pismo, Holografija, Indikatori pametne
ambalaže itd [9].
4. ZAKLJUČAK
Danas se većina proizvoda pakuje u odgovarajuću ambalažu, čime se čuva proizvod od okoline i
okolina od proizvoda. Dizajniranjem oblika ambalaže ujedno se rešavaju skladišni zahtevi ali se i
grafičkim elementima komunicira sa kupcem. Grafička industrija je nezaobilazan faktor pri izradi
bilo koje vrste ambalaže, a pogotovo ambalaže od savitljivih materiala (papira i savitljive plastike).
Najzastupljeniji ambalažni materijali su vlaknastih polufabrikati, savitljivi polimeri i kombinovani
materijali jer se lako prerađuju, imaju nisku cenu izrade i podložni su reciklažnim postupcima. Ak-
tivna prerada ovih materijala u ambalažne oblike iznedrila je za kratko vreme, tehnološki i
funkcionalno novo polje rada grafičke industrije: izradu grafičke ambalaže. Nastanak i ekspanzija
izrade grafičke ambalaže kao dela kreativne industrije, predstavlju adekvatni odgovor privrede na
savremene zahteve korisnika. Izrada grafičke ambalaže spada u najdinamičniju oblast grafičke in-
dustruje. Pored ove funkcije grafička industrija učestvuje u obeležavanju i koncipiranju izgleda
ostalih ambalažnih oblika, primenom raznorodnih tehnika štampe.
Najzastupljeniji oblici grafičke ambalaže su vezani za prehrambene i farmaceutske proizvode. Pro-
cena FAO jeste da će tržište savitljive (fleksibilne) ambalaže u narednih pet godina rasti po stopi od
3,2% na godišnjem nivou. Vrednostima analize tržišta sveukupne ambalaže, projektovana su
očekivanja da će ambalažni oblici za pakovanje hrane i pića u narednom periodu, zauzimati blizu
80% ovog tržišta. Činjenica da je grafička industrija, najaktivnija industriijska grana u proizvodnji
ambalaže za pakovanje hrane i pića, govori o njenom značaju u odnosu na zahteve tržišta ambalaže.
LITERATURA
[1] Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu („Sl. glasnik RS“, br. 36/2009).
[2] Pongrácz E.: The Environmental Impacts of Packaging, University of Oulu, Faculty of Technology,
Finland, (2017). str 3.
[3] Nerlita M. Manalili, Moises D., Otterdijk V. R.: FAO Study conducted for the International Congress
Save Food, FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OF THE UNITED NATIONS, Rome,
[Internet] Dostupno na: https://bit.ly/38hS6dR , (2014), str. 3-5.
[4] Podaci Privredne Komore Srbije (PKS), 2019., Beograd.
[5] Vujković I.: Polimerna i kombinovana ambalaža, Poli, Novi Sad, (1997.), str. 132-166.
[6] Stanojković S., Todorović M.: Ambalaža, Beogradska politehnika, Beograd, (2013.), str. 75-101.
[7] Konstantinović V.: Tehnologija grafičke dorade I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beo-
grad, (1993. 1997. i 2004.) str. 171-198.
[8] Stipanelov Vrandečić N.: Ambalaža, Sveučilište u Splitu, Kemijsko tehnološki fakultet, Split, (2017.)
str.53-63.
[9] Stanojković B. i grupa autora: Grafička i strukturna komunikacija ambalažnih sistema, Sinteza 2019.
Novi Sad, (2019.), Zbornik str. 330-340.
594
ČEK-LISTA KAO PODRŠKA VREDNOVANJU I IZBORU AMBALAŽE ZA
ŽIVOTNE NAMIRNICE
Petra Balaban1, Visoka tehnička škola strukovnih studija, Novom Sadu

Srđan Stanojković2, VŠSS Beogradska politehnika
Apstrakt: U prvom delu rada je dat tabelarni primer ček-liste sa zahtevima odnosno kriterijumima
koji su značajni za vrednovanje i izbor ambalaže za životne namirnice, sa primerom skale za
vrednovanje. Ček-lista obuhvata pitanja u vezi s propisima, sigurnosnim, tehnološkim, ekološkim,
ekonomskim i logističkim aspektima, kao i sa kvalitetom životnih namirnica i marketingom. U
drugom delu rada je na osnovu tabelarne liste zahteva prikazan postupak vrednovanja materijala
za dve alternativne ambalaže, uzimajući u obzir faktor značaja zahteva.
Ključne reči: ambalaža, ček-lista, zahtevi, vrednovanje
CHECKLIST AS A SUPPORT FOR EVALUATION AND SELECTION OF

FOODSTUFF PACKAGING
Abstract: The first part of the paper provides a spreadsheet example of a checklist with requirements or
criteria that are relevant for the evaluation and selection of foodtuff packaging, with an example of the
evaluation scale. The checklist covers regulatory, safety, technological, environmental, economic and
logistical issues, as well as quality of food and marketing. In the second part of the paper, a material
evaluation procedure for two alternative packaging materials is presented on the basis of a spreadsheet of
requirements, considering the factor of significance of the requirement.
Keywords: Packaging, checklist, requirements, evaluation
1. UVOD
U našoj zemlji postoje mala i srednja preduzeća za proizvodnju štampane ambalaže koja retko
angažuju kvalifikovane specijaliste za projektovanje, vrednovanje, ocenu i razvoj grafičkih
proizvoda s obzirom na tehničke, ekonomske, estetske i ekološke aspekte. Rešavanje tekućih
operativnih poslova tj. tehnološkog postupka štampanja i završne obrade obavlja mali broj
zaposlenih, koji često biraju vrstu materijala i isporučioce na osnovu malog broja kriterijuma. Pošto
za određenu vrstu robe obično postoji više alternativnih rešenja za izradu ambalaže, to je za
određene interesne grupe (kao što su projektanti ambalaže, proizvođači štamparskih materijala i
štamparska preduzeća) od posebnog interesa vrednovanje tih alternativa i izbor najpovoljnije.
Pre samog postupka vrednovanja i izbora ambalaže za životne namirnice potrebno je razjasniti sve
relevantne aspekte koji se daju u različitoj formi ček-lista.
Primer zahteva značajnih za vrednovanje ambalaže za životne namirnice prema ček-listi u tabeli 1 i
procedura koje projektanti i proizvođači ambalaže trebaju da racionalno sprovedu u delo, detaljnije
se navode u prvom delu rada.
1
balaban@vtsns.edu.rs
2
sstanojkovic@politehnika.edu.rs
595
U drugom delu rada je na osnovu liste kriterijuma (tabela 2), izvršeno vrednovanje navedenih
kriterijuma sa ocenama faktora značaja (tabela 3). Ocenjeni faktori značaja pojedinih kriterijuma, ne
predstavljaju podatke u okviru nekih propisa, nego se koriste samo u svrhu prikaza postupka.
Vrednovanjem tih zahteva koji se numerički prikazuju, a na bazi analize upotrebne vrednosti
odabira se ambalaža sa najvećom vrednošću.
2. PRIMER ZAHTEVA ZA AMBALAŽU
2.1 Pravna ograničenja
Zadatak proizvođača životnih namirnica je da osigura i dokaže da je ambalaža usaglašena sa

aktuelnim zakonskim odredbama. Ambalaža za životne namirnice kao predmet opšte upotrebe koja
se stavlja u promet mora ispunjavati uslove definisane Pravilnikom i Zakonom. U Republici Srbiji
je donešen Pravilnik o uslovima u pogledu zdravstvene ispravnosti predmeta opšte upotrebe koji se
mogu stavljati u promet [1] kao i Zakon o predmetima opšte upotrebe [2].
Prema [1] ’’Ambalaža za životne namirnice (u daljem tekstu: ambalaža) koja dolazi u neposredan
dodir sa životnim namirnicama mora biti izrađena od materijala koji ne utiče nepovoljno na
organoleptička, hemijska ili fizička svojstva životnih namirnica i ne sme, iznad količina određenih
ovim pravilnikom, sadržavati ni otpuštati materije koje mogu biti štetne po zdravlje’’.
Za ambalažne materijale izrađene od papira i kartona, metala, sintetskih polimera, aluminijuma i
legura alumnijuma i drveta, u našoj zemlji postoje standardi i propisi u kojima se propisuje način
ispitivanja potencijalno opasnih materija kao i maksimalno dozvoljen sadržaj istih [3]. U Evropi su
definisani opšti zahtevi za sve materijale/predmete koji su u dodiru sa hranom (FCM)3 i definisani
su regulativom ECNo. 1935/2004.
2.2 Sigurnosni zahtevi
Unutar ambalažnog sistema dolazi do interakcija između pakovanog sadržaja, materijala od kojeg je
napravljena ambalaža i spoljašnje okoline. Te interakcije mogu se posmatrati kao transport mase,
razmena energije i biološka međudejstva. Transport mase se može opisati procesima apsorpcije,
migracije i permeacije. Permeacija je transport molekula male molekulske mase (O2, CO2, H2O,
arome) difuzijom između proizvoda i okoline kroz homogenu membranu ambalaže. Apsorpcija
podrazumeva prelaz nekih komponenti iz namirnice na ambalažni materijal, što rezultira promenom
organoleptičk/*ukupnom migracijom podrazumeva se ukupna količina migranta iz ambalaže u
namirnicu i izražava se u miligramima po gramu uzorka ili u miligramima po dm2 površine
ispitivanog uzorka ambalaže.
2.3 Kriterijumi kvaliteta životnih namirnica
Sastav svake životne namirnice je drugačiji i zato se postavljaju različiti zahtevi na ambalažu. Da bi
se održao optimalni kvalitet kao i rok upotrebe, ambalaža generalno treba da štiti od:
- higijenskih nedostataka, kontaminacije, insekata
- promene sastava, arome, boje i stranih mirisa usled dejstva kiseonika, svetla, vlažnosti,
isušivanja
- mehaničkih uticaja kod paletiranja, slaganja ili transporta.
2.4 Zahtevi marketinga
U zavisnosti od grupe proizvoda, 50-70 % odluka o kupovini se donosi na mestu prodaje, pri čemu
ambalaža značajno utiče na tu odluku. Ona treba da pobudi odluku o kupovini odgovarajućim
3
Food contact materials
596
dizajnom specifičnim za ciljnu grupu kao i pružanjem važnih informacija o proizvodu. Cilj je da
atraktivno prezentuje proizvod, da bude prepoznatljiva i da se istakne u odnosu na konkurenciju.
Važni elementi kod dizajna ambalaže su materijal, boja, oblik (uključujući i veličinu), a naročito
grafički elementi kao što su slike, fotografije i dr.
2.5 Tehnološki zahtevi
Da bi se izbegli zastoji u proizvodnji važna je prohodnost ambalažnih materijala. Za svaki

upotrebljeni ambalažni materijal bi trebala da postoji detaljna specifikacija koja je usaglašena sa
zahtevima mašina. Ta specifikacija bi trebala imati podatke vezane za tačan opis (proizvođač,
poreklo), mere (dužina, širina, masa i dr.), proces pakovanja (uslovi varenja i dr.), podobnost za
određene životne namirnice, barijerne osobine, uslove skladištenja kao i podatke o materijalu (vrste
materijala, uključujući i štamparske boje, lakove, lepkove).
2.6 Ekološki kriterijumi
Opterećenja životne sredine ambalažom mogu nastupiti kod dobijanja i pripreme sirovina, izrade
ambalažnog materijala, izrade ambalaže, procesa pakovanja, transporta i skladištenja, korišćenja i
zbrinjavanja. Ekološki orijentisani zahtevi proizlaze iz cilja, da se životna okolina za vreme
ukupnog ekološkog životnog ciklusa ambalaže što manje optereti, sa što manjim korištenjem
sirovina i energije i što manjim nastajanjem otpada i emisija [5].
2.7 Ekonomski aspekti
Pored svih navedenih zahteva koje ambalaža mora da ispuni, proizvodnja ambalaže treba da bude
ekonomična. Ekonomski aspekti se ogledaju kroz pojedine faze u čitavom životnom ciklusu
ambalaže. Pojedine faze u tom ciklusu su međusobno povezane, npr. ekonomična ambalaža može
da bude i ekološki podobna (smanjen utrošak materijala se odražava i na cenu).
2.8 Logistički zahtevi
Ambalaža mora da omogući jednostavno rukovanje pri pretovaru i komisioniranju kao i dobro
iskorištenje prostora pri transportu i skladištenju.
3. PRIMER ČEK-LISTE ZA VREDNOVANJE AMBALAŽE
Pomoću ček-lista i opšte važećih metoda vrednovanja potrebno je ustanoviti u kojoj meri neka
ambalaža odgovara postavljenim zahtevima. Zbog širokog spektra ambalaže za različite sadržaje,
nije moguće definisati opšte važeću ček-listu i metodu vrednovanja zahteva. Svako vrednovanje je
manje ili više vezano za izradu ambalaže za određeni sadržaj i određeni tehničko-tehnološki proces.
Primer ček-liste sa zahtevima za vrednovanje ambalaže prema [6] dat je u tabeli 1.
Tabela 1. Primer ček-liste sa zahtevima za vrednovanje
Zahtevi
1. Pravna ograničenja
1.1 Poznata su sva pravna ograničenja za određeni ambalažni materijal.
1.2 Ambalaža odgovara aktuelnim zakonskim odredbama.
1.3 Za sve upotrebljene amb. mat. postoje dokazi o podobnosti upotrebe (deklaracije, analize).
2. Sigurnosni zahtevi
2.1 Mogući rizici od migracije između ambalaže i živ. namirnice su određeni, poznati
i kontrolisani.
597
Osigurano je takvo rukovanje amb. materijala izvan proizv. pogona
2.2 da su minimizirane moguće kontaminacije (npr. stranim materijama,
mikroorganizmima).
2.3 Obezbeđena je sigurnost potrošača prilikom rukovanja sa ambalažom.
3. Kriterijumi kvaliteta životnih namirnica
Poznati su zahtevi koje mora da ispuni ambalaža s obzirom na karakteristike proizvoda (npr.
3.1
masno, tečno, sterilizacija).
3.2 Ambalaža održava kvalitet proizvoda do kraja datuma upotrebe i urađena je i provera.
4. Zahtevi marketinga
4.1 Označavanje u pravnom smislu je ispravno.
Ambalaža pruža dobre mogućnosti za dizajn i on se može optimalno koristiti za pružanje
4.2
informacija.
5. Tehnološki zahtevi
Za sve upotrebljene ambalažne materijale postoje detaljne specifikacije (podaci u vezi mašina i
5.1
pakovanja).
5.2 Specifikacije odgovaraju zahtevima mašina.
6. Ekološki kriterijumi
Poznate su pojedine faze životnog ciklusa ambalaže (sirovine, proizvodnja, primena,
6.1
zbrinjavanje) i uzete su u obzir kod vrednovanja.
Obezbeđena je minimalna potrošnja resursa i energije kao i minimalna emisija tokom životnog
6.2
ciklusa ambalaže.
6.3 U što većoj meri se sprovode procesi ponovne upotrebe/reciklaže u životnom ciklusu ambalaže.
7. Ekonomski aspekti
Ukupni troškovi ambalaže (troškovi alata, dizajn, troškovi proizvodnje, ponovna upotreba)
7.1
mogu se smatrati povoljnim.
7.2 Količina je isplativa.
8. Logistički zahtevi
Ambalaža odgovara trenutnim logističkim zahtevima (slaganje, oblik s obzirom na transport i
8.1
dr.).
Za ocenu ispunjenosti zahteva kod pojedinih kriterijuma koriste se različite skale. Za ocenu zahteva
navedenih u tabeli 1 korištena je sledeća bodovna skala:
- u potpunosti ispunjen zahtev – 20
- u velikoj meri ispunjen zahtev – 15
- delimično ispunjen zahtev – 5
- neispunjen zahtev – 0
Ukupna vrednost pojedinih alternativa ambalaže se dobija sabiranjem vrednosti pojedinih

kriterijuma.
4. PRIMER EKOLOŠKOG VREDNOVANJA MATERIJALA AMBALAŽE
Primer postupka ekološkog vrednovanja materijala je ovde prikazan za sledeće ambalaže [7]:
- Alternativa A: ambalaža u obliku kutije koja se sastoji od 70 % papira sa udelom već
upotrebljenog materijala i 30 % sintetičkog materijala (poliolefini). Materijali se mogu od strane
korisnika lako razdvojiti i posebno zbrinuti.
- Alternativa B: ambalaža u obliku kutije iz kombinovanog materijala (papir 82 % sa 70 % već
upotrebljenog materijala, sintetički materijal 14 % i aluminijum 4 %) koji se ne može razdvojiti od
strane korisnika.
598
S obzirom na teškoće dobijanja kvantitativnih odn. objektivnih podataka, u ovom slučaju se za
ocenu i izbor alternativa koristi postupak na bazi analize upotrebne vrednosti [8].
Tabela 2. Lista kriterijuma za ekološko vrednovanje ambalaže
Kriterijumi
1. Potrošnja sirovina i pomoćnog materijala
- obnovljive sirovine
- sekundarne sirovine
- dokazive karakteristike materijala
2. Potrošnja energije
- proizvodnja energije sa fosilnim energentima
- proizvodnja energije sa drugim energentima
3. Emisije u vazduh
- emisije u vazduh SO2, NO2, CO2, CO, itd.
4. Emisije u vodu
- biološke i hemijske potrebe kiseonika
- udeo teških metala
- ukupna potrošnja vode
5. Ostaci
6.1 Mogućnosti s obzirom na sistem iskorištenja (razdvojeno ili mešano sakupljanje)
6.2 Mogućnosti iskorištenja ambalaže (istovrsne ili raznovrsne konstrukcije ambalaže)
6.3 Podobnost ambalažnog materijala za reciklažu odn. Iskoristivost
Tabela 3. Vrednovani kriterijumi sa ocenama i faktorima značaja

A B
Kriterijumi nij gij N nij gij N
Potrošnja sirovina i pom.
1. 8 15 120 8 15 120
mat.
2. Potrošnja energije 7 25 175 7 25 175
3. Emisije u vazduh 6 15 90 5 15 75
4. Emisije u vodu 6 10 60 6 10 60
5. Ostaci 7 10 70 7 10 70
Mogućnosti s obzirom na
6.1 8 10 80 4 10 40
sistem iskorišćenja
Mogućnosti iskorištenja
6.2 8 5 40 2 5 10
ambalaže
Podobnost amb. mat. za
6.3 8 10 80 2 10 20
reciklažu
Vrednost ispunjenja zahteva alternativa ΣNij 715 570
Ocenom ispunjenja kriterijuma prema prethodno navedenoj listi smernica sa skalom od 1-8 (nij) i
određenim faktorima značaja (gij) pojedinih kriterijuma datim u procentima (tabela 3), određene su
veličine ispunjenja zahteva kod pojedinih varijanti ambalaže (N). Iz rezultata u tabeli 3 može se
zaključiti da se kod ostataka iz proizvodnje ne mogu ustanoviti neke razlike. Značajnije razlike se
mogu ustanoviti u području zbrinjavanja. Kod ambalaže A su korišćeni materijali koji se mogu
razdvojiti, i koji su odvojeno sakupljani i ponovo upotrebljivi. Ponovna upotreba ambalažnog papira
je moguća. Uslovi za svrsishodno ponovno iskorišćenje materijala su u velikoj meri ispunjeni, što
nije slučaj kod kutije B. Spoj kombinovanih materijala je rastavljiv, uz velike troškove.
599
5. ZAKLJUČAK
Ček-liste sa zahtevima navedenim u dva primera su značajne za vrednovanje i izbor ambalaže za

životne namirnice. U ček-listi prikazanoj u prvom delu rada ocena vrednosti ambalaže se dobija
sabiranjem vrednosti pojedinih kriterijuma.
U drugom delu rada pored ocenjenih vrednosti kriterijuma za konkretan primer poređenja i
vrednovanja dve vrste materijala ambalaže, uzeti su u obzir i faktori značaja pojedinih kriterijuma
što takvo vrednovanje čini pouzdanijim. Predstavljeni primeri sa ček listom mogu znatno olakšati
rešavanje problema vrednovanja i izbora ambalaže.
LITERATURA
[1] Pravilnik o uslovima u pogledu zdravstvene ispravnosti predmeta opšte upotrebe koji se mogu stavljati
u promet (“Sl. list SFRJ”, br. 26/83, 61/84, 56/86, 50/89 i 18/91.)
[2] Zakon o predmetima opšte upotrebe ("Sl. glasnik RS", br. 25/2019).
[3] Zdravstvena ispravnost ambalažnog materijala - parametri i metode određivanja-iskustvo Srbije,
Ambalaža i ambalažni materijali – savremeni trendovi u prehrambenoj industriji, Seminar organizovan
u saradnji sa Privrednom komorom Srbije, Beograd, 27 Septembar 2010.
[4] Balaban, P. (2012): Rizik od štetnog uticaja polimerne ambalaže na zdravlje ljudi,7. Međunarodno
naučno savetovanje - Rizik i bezbednosni inženjering, (26-32).
[5] Balaban, P. (2014): Ekološko vrednovanje grafičke ambalaže, 4. Međunarodno savetovanje -
Bezbednosni inženjering, požar, životna sredina, radna okolina, integrisani rizici, (432-440).
[6] Nachaltige Verpackung von Bio-Lebensmitteln (2011), Bund Ökologische Lebensmittelwirtschaft e.V.
(BÖWL).
[7] VDI-Richtlinie 4409: Vorgehensweise z. Umweltorientierten Auswahl von Verpackungen, Düsseldorf,
1996.
[8] Čekerevac, Z.,Maletić, J. (2018): Vrednovanje i izbor varijanti logističkih projekata, FBIM
Transactions.
600
ISBN: 978-86-7498-081-1

Zbornik Radova Politehnika 2019

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zbornik Radova Politehnika 2019

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ZBORNIK RADOVA

Tehnička priprema i dizajn korica

Dizajn logoa Skupa

Beograd, 2019. godine

dr Dejan Blagojević, Visoka tehnička škola, Niš, predsednik

dr Predrag Maksić, predsednik

dr Aleksandra Nastasić, dr Aleksandra Božić, dr Darko Radosavljević, dr Dragutin Jovanović,

Nastavljajući tradiciju započetu 2011. godine, Beogradska politehnika je organizovala peti po

Kreativni impuls povezao je na jednom mestu stručnjake, istraživače i predstavnike privrede

Beogradska politehnika se zahvaljuje svim organizacijama koje su pružile materijalnu

Beograd, decembar 2019. godine

Maja Lalić, Mikser, Beograd

Ieva Zukauskaite, Vilniaus dizaino kolegija, Litvanija

Slobodan Jovanović, Centar za promociju nauke / Coba & Associates, Beograd

ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE I ODRŽIVI RAZVOJ

Anđelka Mihajlov, Ambasadorka održivog razvoja i životne sredine

Okrugli sto: Zajedno do održivih razvojnih rešenja

Viktor Simončič, nezavisni konsultant za očuvanje životne sredine, Hrvatska

BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU

Aleksandar Žunjić, Mašinski fakultet, Beograd

Vesna Nikolić, Žarko Janković, Fakultet zaštite na radu, Niš

Dragan Mlađan, Kriminalističko-policijski univerzitet, Beograd

Radoslav Raković, Energoprojekt ENTEL a.d., Beograd

Predrag Živković, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd

Milica Rančić, Šumarski fakultet, Beograd

Vanja Vujaklija, DC Grafički centar, Beograd

Luka Starčević, Ministarstvo zaštite životne sredine

Dragan Lazarevski, Conatus d.o.o., Beograd

Ana Maksimović, Nikola Matović

Maja Milinić Bogdanović

Duško Radaković, Dragana Gardašević

Natalija Jovanović, Jelena Ivanović Vojvodić

Rade Pejović, Ana Cvijanović

SEKCIJA: ŽIVOTNA SREDINA I ODRŽIVI RAZVOJ

Tihomir Kovačević, Jelena Rusmirović, Saša Brzić, Slavko Mijatov,

Ivan Todorov, Gojkan Stojinović, Vladana Đurđević

Slavica Mihajlović, Marina Blagojev

Danijela Prokić, Angelina Mitrović, Ivana Matić Bujagić, Marija Vukčević,

Gordana Ludajić, Jelena Kiurski-Milošević, Danijela Jašin

Eleonora Gvozdić, Ivana Matić Bujagić, Tatjana Đurkić, Svetlana Grujić

Predrag Petrović, Marija Petrović

Bratimir Nešić, Luka Nešić, Nenad Nešić

Zoran Kalinić, Srđa Popović, Mesud Adžemović

Nenad Nešić, Bratimir Nešić, Luka Nešić

Vojislav Pantelić, Nikoleta Cesnak, Nataša Bukumirić, Vesna Alivojvodić

Vesna Alivojvodić, Aleksandra Vučinić, Nela Petronijević

Sara Damnjanović, Anđela Vukašinović

SEKCIJA: BEZBEDNOST I ZDRAVLJE NA RADU

Vesna Nikolić, Žarko Janković

Milan Stanković, Aleksandar Mićović, Aleksandar Sedmak

Dragoslav Ugarak, Nebojša Ćurčić

Nikola Ilanković, Dragan Živanić, Atila Zelić, Srđan Savić

Nikola Ilanković, Dragan Živanić, Atila Zelić

Atila Zelić, Rastislav Šostakov, Dragan Živanić, Nikola Ilanković

Aleksandar Mićović, Nebojša Ćurčić, Nataša Elezović

Novak Milošević, Dragana Gardašević, Evica Stojiljković

Svetozar Sofijanić, Igor Panin, Miloš Dimitrijević, Dejan Curović

Dragan Marinković, Tatjana Marinković

Dejana Petković, Katarina Miljković

SEKCIJA: MENADŽMENT KVALITETOM

Nikola Radić, Vlado Radić

Dragana Rošulj, Gordana Pejović, Aleksandra Nastasić, Koviljka Banjević

Duško Radaković, Srđan Trajković, Dominik Brkić, Marina Stamenović,