MR Zoran Kesić Privatni Sektor U Kontroli Kriminaliteta: Dosije Studio

Mr Zoran Kesić
PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
DOSIJE STUDIO
Mr Zoran Kesić
PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
Izdavač
Dosije studio, Beograd
Za izdavača
Mirko Milićević
Tehnički urednik
Irena Đaković
Priprema i štampa
Dosije studio, Beograd
ISBN 978-86-6047-003-6
Tiraž
300
© Zoran Kesić, 2009.

Sva prava zadržana. Nije dozvoljeno da bilo koji deo ove knjige bude snimljen, emi-
tovan ili reprodukovan na bilo koji način, uključujući, ali ne ograničavajući se na
fotokopiranje, fotografiju, magnetni upis ili bilo koji drugi vid zapisa, bez prethodne
dozvole Izdavača.
www.dosije.rs
Mr ZORAN KESIĆ
PRIVATNI SEKTOR
U KONTROLI
KRIMINALITETA
Beograd
2009
Mr ZORAN KESIĆ
PRIVATE SECTOR
IN CRIME CONTROL
Belgrade
2009
SADRŽAJ
RECENZIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIX
PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XXIII
UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
Prva celina
OPŠTE KARAKTERISTIKE PRIVATNOG SEKTORA
U KONTROLI KRIMINALITETA
Prvo poglavlje
POJAM I OSNOVNE KOMPONENTE
PRIVATNOG SEKTORA U KONTROLI KRIMINALITETA
1. Privatni sektor bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.1. Pojam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.2. Osnovni oblici delovanja privatnog sektora bezbednosti . . . . . . 12
1.2.1. Delovanje građana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
1.2.1.1. Tradicionalni oblici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
1.2.1.1.1. Sistem poverene zaštite zajednice . . . . . . . 14
1.2.1.1.2. Vigilantizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
1.2.1.2. Savremeni oblici. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
1.2.1.2.1. Građani dobrovoljci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
1.2.1.2.2. Susedsko nadziranje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26
1.2.1.2.3. Patrole građana. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
1.2.2. Privatno obezbeđenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
1.2.2.1. Pojam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
1.2.2.2. Vrste privatnog obezbeđenja . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
1.2.2.2.1. Prema predmetu obezbeđenja . . . . . . . . . . 34
1.2.2.2.2. Prema karakteristikama korišćene
tehnologije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
1.2.2.2.3. Prema načinu sprovođenja
obezbeđenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
1.2.2.2.4. Prema tipu prostora koji se
obezbeđuje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
VIII Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
1.2.2.2.5. Prema organizacionom tipu

obezbeđenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
1.2.2.2.6. Prema konstantnosti delovanja . . . . . . . . . 51
1.2.3. Privatno istražiteljsko delovanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
1.2.3.1. Pojam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
1.2.3.1.1. Istorijat privatnog istražiteljskog
delovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
1.2.3.1.2. Privatni istražitelji u sredstvima
masovne kulture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
1.2.3.2. Delatnosti privatnih istražitelja . . . . . . . . . . . . . . . 60
1.2.3.2.1. Vrste privatnih istraga . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
1.3. Odnos između javnog i privatnog sektora bezbednosti . . . . . . . 66
1.3.1. Modeli odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
1.3.1.1. Nezavisnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
1.3.1.2. Konkurencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
1.3.1.3. Komplementarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
1.3.1.4. Kooperativnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
1.3.1.5. Partnerstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
1.4. Neke specifičnosti normativnog regulisanja privatnog
sektora bezbednosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76
1.4.1. Nadležnost i organizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78
1.4.1.1. Ovlašćenja neposrednih izvršilaca . . . . . . . . . . . . 79
1.4.2. Obuka i stručno usavršavanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81
1.4.3. Kontrola rada i odgovornost pripadnika privatnog
sektora bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83
2. Restorativna pravda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
2.1. Pojam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
2.2. Neke specifičnosti primene restorativne pravde u
kontroli kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
3. Privatni zatvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
3.1. Pojam i vrste privatizacije kaznenih ustanova . . . . . . . . . . . . . . . 93
3.2. Uzroci privatizacije kaznenih ustanova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
3.3. Prednosti i nedostaci privatizacije kaznenih ustanova . . . . . . . . 97
Drugo poglavlje
ETIOLOŠKA DIMENZIJA PRIVATNOG SEKTORA
1. Teorijske osnove nastanka i razvoja privatnog sektora u
kontroli kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
1.1. Teorije restorativne pravde. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102
Sadržaj IX
1.2. Teorije situacione prevencije kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
1.3. Teorije o „privatizaciji“ poslova bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . 108
2. Doprinos određenih faktora nastanku i razvoju privatnog

sektora u kontroli kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
2.1. Društveno-ekonomski faktori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
2.2. Strah od zločina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114
2.3. Ograničenost i problemi u funkcionisanju policije . . . . . . . . . . . 117
Treće poglavlje
NEGATIVNI ASPEKTI DELOVANJA
PRIVATNOG SEKTORA U KONTROLI KRIMINALITETA
1. Zanemarivanje javnog interesaa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
2. Ugrožavanje osnovnih ljudskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
3. Postojanje neformalnih veza sa određenim
društvenim grupama. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
4. Ograničenost delovanja na međunarodnom nivou . . . . . . . . . . . . . 128
Druga celina
ISTRAŽIVANJE MESTA I ULOGE PRIVATNOG
SEKTORA U KONTROLI KRIMINALITETA
Prvo poglavlje
PROJEKAT ISTRAŽIVANJA
1. Predmet istraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
1.1. Teorijsko određenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
1.2. Radno određenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134
1.3. Prostorno, vremensko i disciplinarno određenje . . . . . . . . . . . . . 135
2. Ciljevi istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
3. Hipotetički okvir istraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
4. Način istraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1. Izbor metoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1. Opšte naučne metode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1.1. Istorijske studije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1.2. Komparativni metod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1.3. Statistički metod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
X Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
4.1.2. Posebne naučne metode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

4.1.2.1. Analitičko-sintetički metod . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.2.2. Induktivno-deduktivni metod. . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3. Empirijske metode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.1. Dokumentaciona analiza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.2. Analiza sadržaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.3. Anketa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.4. Intervju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
4.2. Izvori podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
5. Naučna i društvena opravdanost istraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
Drugo poglavlje
REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA
1. Komparativni prikaz privatnog sektora bezbednosti
u svetu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
1.1. Privatni sektor bezbednosti u anglosaksonskim
zemljama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
1.1.1. Velika Britanija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
1.1.2. SAD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144
1.1.3. Kanada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
1.1.4. Australija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148
1.2. Privatni sektor bezbednosti u kontinentalnoj Evropi . . . . . . . . . 150
1.2.1. Privatni sektor bezbednosti u zemljama članicama
Evropske Unije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150
1.2.2. Privatni sektor bezbednosti kod
južnoslovenskih naroda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154
1.2.2.1. Slovenija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154
1.2.2.2. Hrvatska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
1.2.2.3. Bosna i Hercegovina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
1.2.2.4. Crna Gora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
1.2.2.5. Makedonija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
2. Privatni sektor bezbednosti u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
2.1. Presek nastanka i razvoja privatnog sektora bezbednosti
u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
2.1.1. Istorijsko nasleđe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
2.1.2. Nastanak i razvoj savremenih oblika delovanja
privatnog sektora bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164
2.2. Pravni osnov za delovanje privatnog sektora bezbednosti
u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
Sadržaj XI
2.3. Predstavljanje privatnog sektora bezbednosti u
pisanim medijima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
2.3.1. Analiza sadržaja pojedinih članaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177
2.4. Stavovi policijskih službenika i pripadnika privatnog
sektora bezbednosti o predmetu istraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . 181
2.4.1. Stavovi ispitanika o privatizaciji poslova
bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
2.4.1.1. Suvišni zadaci u policiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
2.4.1.2. Policijski zadaci uz pomoć PSB. . . . . . . . . . . . . . . 186
2.4.1.3. Pružanje usluga u privatne svrhe . . . . . . . . . . . . . 187
2.4.1.4. Stav o pružanju bezbednosnih usluga
kriminalcima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
2.4.1.5. Prethodna iskustva na poslovima
bezbednosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191
2.4.1.6. Napuštanje službe i angažovanje u PSB . . . . . . . . 194
2.4.2. Stavovi ispitanika o stanju privatnog sektora
bezbednosti u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
2.4.2.1. Stavovi policijskih službenika . . . . . . . . . . . . . . . . 195
2.4.2.2. Stavovi pripadnika PSB. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198
2.4.2.3. Stavovi ispitanika o nosiocima obuke
pripadnika PSB . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
2.4.2.4. Stavovi ispitanika o nosiocima kontrole
rada PSB . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201
2.4.2.5. Podaci o primeni ovlašćenja i napadima
na pripadnike PSB. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203
2.4.3. Stavovi ispitanika o odnosu između policije i
privatnog sektora bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
2.4.3.1. Opšti stav o odnosu između policije i PSB . . . . . 205
2.4.3.2. Učestvovanje policije i PSB u zajedničkom
zadatku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
2.4.3.3. Ocena rada pripadnika PSB. . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
2.4.3.4. Obilazak pripadnika PSB od strane policije . . . . 210
2.4.3.5. Obraćanje pripadnika PSB za pomoć. . . . . . . . . . 213
2.4.3.6. Stavovi ispitanika o mogućnostima
unapređenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216
2.4.4. Definisane karakteristike, homogenost i razlike
u stavovima policijskih službenika prema
subuzorcima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
2.4.4.1. Karakteristike i homogenost ispitanika . . . . . . . . 220
2.4.4.2. Razlike u stavovima. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
XII Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA

u stavovima pripadnika privatnog sektora
bezbednosti prema subuzorcima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
2.4.5.1. Karakteristike i homogenost stavova
ispitanika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
u stavovima između grupa ispitanika –
(policija i PSB) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228
2.4.6.1. Karakteristike i homogenost stavova
ispitanika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228
2.5. Verifikovanje rezultata istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230
3. Pokušaj određenja mesta i uloge privatnog sektora
u kontroli kriminaliteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
ZAKLJUČAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239
LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
A TABLE OF CONTENTS
REVIEW . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIX
FOREWORD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XXIII
INTRODUCTION . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
Unit I
GENERAL CHARACTERISTICS
OF PRIVATE SECTOR IN CRIME CONTROL
Chapter I
CONCEPT AND BASIC CONSTITUENTS
1. Private policingg . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.1. Concept of private policing . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.2. Main types of private policing. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
1.2.1. Voluntary citizen policing. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
1.2.1.1. Traditional forms. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
1.2.1.1.1. System of mandatory community
protection . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
1.2.1.1.2. Vigilantism . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
1.2.1.2. Contemporary forms . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
1.2.1.2.1. Citizen volunteers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
1.2.1.2.2. Neighbourhood watch. . . . . . . . . . . . . . . . . 26
1.2.1.2.3. Citizen patrols. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
1.2.2. Private security . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
1.2.2.1. Concept of private securityy . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
1.2.2.2. Types of private security. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
1.2.2.2.1. According to the subject covered
by private securityy . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
1.2.2.2.2. According to the characteristics
of technology used . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
1.2.2.2.3. According to the manner
of realization . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
XIV Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
1.2.2.2.4. According to the type of area secured . . . . 46

1.2.2.2.5. According to the type of security
organization . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
1.2.2.2.6. According to the permanence
of activities . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
1.2.3. Private investigation. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
1.2.3.1. Concept of private investigation . . . . . . . . . . . . . . 53
1.2.3.1.1. History of private investigation . . . . . . . . . 54
1.2.3.1.2. Private investigators in mass media . . . . . 58
1.2.3.2. Private investigators activities . . . . . . . . . . . . . . . . 60
1.2.3.2.1. Types of private investigations . . . . . . . . . . 62
1.3. Relationship between public and private policing . . . . . . . . . . . . 66
1.3.1. Relationship models. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69
1.3.1.1. Independence . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
1.3.1.2. Competition . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70
1.3.1.3. Complementariness. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
1.3.1.4. Cooperation . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
1.3.1.5. Partnership . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
1.4. Some specific characteristics of legal regulations related
to private policing . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76
1.4.1. Jurisdiction and organization. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78
1.4.1.1. Powers of private policing officers . . . . . . . . . . . . 79
1.4.2. Training and professional improvement. . . . . . . . . . . . . . . 81
1.4.3. Control of work and responsibility of private
policing officers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83
2. Restorative justice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
2.1. Concept of restorative justice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
2.2. Some specific applications of restorative justice
in crime control . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
3. Private prisons . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
3.1. Concept and types of privatization of penal institutions . . . . . . 93
3.2. Causes of penal institutions privatization . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
3.3. Advantages and disadvantages of penal institutions
privatization . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Chapter II
ETIOLOGICAL DIMENSION
1. Theoretical foundations of origin and development of private
sector in crime control . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100
A Table of Contents XV
1.1. Theories of restorative justice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102
1.2. Theories of situational crime prevention. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
1.3. Theories of „privatization“ of security work . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
2. Contribution of certain factors to origin and development
of private sector in crime control . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
2.1. Social and economic factors . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112
2.2. Fear of crime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114
2.3. Limitations and problems in police functioning . . . . . . . . . . . . . 117
Chapter III
NEGATIVE ASPECTS
OF PRIVATE SECTOR ACTIONS IN CRIME CONTROL
1. Neglecting the public interest . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
2. Endangering the basic human rights . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123
3. Existence of informal ties with certain social groups . . . . . . . . . . . 126
4. Limitations of acting at the international level . . . . . . . . . . . . . . . . 128
Unit II
RESEARCHING THE PLACE AND ROLE
Chapter I
RESEARCH PROJECT
1. Research subject. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
1.1. Theoretical feature. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133
1.2. Working feature . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134
1.3. Spatial, time and disciplinary feature . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
2. Research goals . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
3. Hypothetical research framework. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136
4. Research method . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1. Choosing the method . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1. General scientific methods . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1.1. Historical method . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1.2. Comparative method . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.1.1.3. Statistical method . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
XVI Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
4.1.2. Common scientific methods . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

4.1.2.1. Analytic-synthetic method. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.2.2. Inductive-deductive method . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3. Empirical methods. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.1. Documentational analysis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.2. Content analysis. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.3. Opinion poll . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1.3.4. Interview . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
4.2. Data resources . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
5. Scientific and social justifiability of research . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
Chapter II
RESEARCH RESULTS AND DISCUSSION
1. Comparative review of private policing worldwide. . . . . . . . . . . . . 142
1.1. Private policing in Anglo-Saxon countries . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
1.1.1. Great Britain . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
1.1.2. USA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144
1.1.3. Canada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
1.1.4. Australia. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148
1.2. Private policing in continental Europe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150
1.2.1. Private policing in the EU member countries . . . . . . . . . . 150
1.2.2. Private policing at South-Slavic nations . . . . . . . . . . . . . . . 154
1.2.2.1. Slovenia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154
1.2.2.2. Croatia. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
1.2.2.3. Bosnia and Herzegovina. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157
1.2.2.4. Montenegro . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
1.2.2.5. Macedonia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
2. Private policing in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
2.1. Review of origins and development of private policing
in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
2.1.1. Historical heritage . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161
2.1.2. Origins and development of contemporary forms
of private policing activities . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164
2.2. Legal foundation for acting of private policing in Serbia . . . . . . 169
2.3. Presenting private policing in written media . . . . . . . . . . . . . . . . 173
2.3.1. Analysing the content of some articles . . . . . . . . . . . . . . . . 177
2.4. Attitudes of police officers and private policing workers
about the research subject . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181
A Table of Contents XVII
2.4.1. Attitudes of respondents about the privatization
of security workk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
2.4.1.1. Additional police tasks . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
2.4.1.2. Police tasks aided by private security sector . . . . 186
2.4.1.3. Rendering private services by police officers . . . 187
2.4.1.4. Attitude on rendering security services
to criminals. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
2.4.1.5. Previous work experience in security. . . . . . . . . . 191
2.4.1.6. Leaving the police force and starting to
work in private security sector . . . . . . . . . . . . . . . 194
2.4.2. Attitudes of respondents about the current situation
of private policing in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
2.4.2.1. Attitudes of police officers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
2.4.2.2. Attitudes of private security officers. . . . . . . . . . . 198
2.4.2.3. Attitudes of respondents about
the organizations providing the training
of private security officers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
2.4.2.4. Attitudes of respondents about the institutions
of accountability of private security sector . . . . . 201
2.4.2.5. Data on use of powers and assaults on
private security officers. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203
2.4.3. Attitudes of respondents about the relationship
between the public and private policing. . . . . . . . . . . . . . . 205
2.4.3.1. General attitude about the relationship
between the police and private
security sector . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
2.4.3.2. Police and private security sector on
the joint task. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
2.4.3.3. Evaluating the work of private
security officers . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
2.4.3.4. Police beat of facilities covered by private
securityy . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210
2.4.3.5. Private security officers asking for police
assistance. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213
2.4.3.6. Attitudes of respondents about the possibilities
of improving cooperation. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216
2.4.4. Defined characteristics, homogeneity and differences
in the attitudes of police officers towards
sub-samples . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
2.4.4.1. Characteristics and homogeneity
of respondents . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
2.4.4.2. Differences in attitudes. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
XVIII Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA

in the attitudes of private policing workers towards
sub-samples . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
of respondents . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
in the attitudes between the responding groups . . . . . . . . 228
of respondents . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228
2.5. Verifying the research results. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230
2.6. Attempt to determine the place and role of private sector
in crime management . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
CONCLUSION . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239
REFERENCES . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
RECENZIJA
U ovoj monografiji, koja inače predstavlja publikovanje magistarskog

rada odbranjenog septembra 2008. na KPA u Beogradu, autora Zorana Ke-
sića, obrađuje se važan i na našim prostorima slabo istražen problem mesta i
uloge privatnog sektora u kontroli kriminaliteta. Od posebnog je značaja što
u radu pored opštih karakteristika čitalac ima mogućnost da ostvari uvid u
empirijske rezultate do kojih je autor došao tokom istraživanja. Rad se inače,
pored uvoda i zaključka sastoji iz dve tematske celine podeljene na više po-
glavlja.
Prva celina je rezervisana za sagledavanje opštih karakteristika privatnog
sektora u kontroli kriminaliteta. U prvom poglavlju autor analizira fenomen
privatnog sektora u kontroli kriminaliteta, a kao njegove osnovne kompo-
nente ističe privatni sektor bezbednosti, restorativnu pravdu i privatne za-
tvore. Međutim, zbog činjenice da se na području Republike Srbije još uvek
ne primenjuje model restorativne pravde u suprostavljanju kriminalitetu i da
privatni zatvori nisu prisutni u našem izvršnom zakonodavstvu, Kesić u radu
prioritet daje sagledavanju specifičnosti privatnog sektora bezbednosti.
Posle razmatranja opštih karakteristika privatnog sektora bezbednosti
autor se bavi analiziranjem pojma restorativne pravde i privatnih zatvora,
specifičnosti njihovog mesta i uloge, prednosti, ali i nedostataka primene
ovih savremenih modela kontrole kriminalnog ponašanja.
Drugo poglavlje se odnosi na etiološku dimenziju privatnog sektora u
kontroli kriminaliteta u okviru kog se autor oslanja na neka od najznačajnijih
učenje u savremenoj kriminološkoj misli (nova društvena odbrana, interak-
cionizam i radikalna kriminologija), a koja su podstakla proces nastanka i
razvoja alternativnih oblika reakcije društva na zločin. On pri tom posebno
ističe značaj teorija restorativne pravde, teorija o situacionoj prevenciji krimi-
naliteta i teorija o „privatizaciji“ poslova bezbednosti.
U trećem poglavlju autor iznosi određene negativne aspekte, zamerke,
nedostatke, slabosti i ograničenja privatnog sektora u kontroli kriminalite-
ta, gde ističe probleme zanemarivanja javnog interesa, ugrožavanja osnovnih
ljudskih prava, postojanja neformalnih veza sa određenim društvenim grupa-
ma i ograničenosti delovanja na međunarodnom nivou.
Druga celina rada tiče se istraživanja mesta i uloge privatnog sektora u
kontroli kriminaliteta. U prvom poglavlju ovog dela autor iznosi relevantne
napomene koje ukazuju na značaj problema, predmeta i cilja konkretnog
istraživanja, hipotetički okvir i način istraživanja. Kompleksnost problema,
XX Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
predmet i cilj istraživanja, s jedne strane i objektivne mogućnosti za priku-

pljanje teorijske i empirijske građe, s druge strane, nametnuli su potrebu da
autor primeni čitav niz različiti metoda i istraživačkih tehnika.
U drugom poglavlju su predstavljeni rezultati istraživanja. Na početku
autor ističe uporedni prikaz privatnog sektora bezbednosti u svetu gde, pri-
menom komparativnog metoda, analizira stanje u industrijama za privatno
obezbeđenje i privatnu istražiteljsku delatnost, pravni osnov za postupanje,
organizaciju i nadležnost privatnog sektora bezbednosti u različitim sistemi-
ma.
Nakon komparativnog prikaza stanja privatnog sektora bezbednosti u
svetu rad je usmeren na sagledavanje ovog fenomena u Republici Srbiji. Po-
seban problem predstavlja činjenica da ovaj sektor u Srbiji još od ukidanja
sistema društvene samozaštite (1992. godine) funkcioniše u uslovima svoje-
vrsnog pravnog vakuuma što proizvodi čitav niz posledica. Takvo stanje ote-
žava utvrđivanje preciznih pokazatelja raširenosti ove pojave, a samim tim i
sprovođenje potpunijeg i kvalitetnijeg naučnog istraživanja.
Za potrebe istraživanja rada pojedinih preduzeća u okviru privatnog
sektora bezbednosti, pored dokumentacione analize i uvida u rad pojedinih
preduzeća kandidat je u istraživanju primenio i metod analize sadržaja, ko-
jim je nastojao utvrditi kakav značaj i u kolikom obimu mediji pridaju ovom
problemu, kakve teme dominiraju, kako su predstavljeni pripadnici PSB, koje
izraze koriste novinari prilikom izveštavanja itd. Za izvor su korišćene dnev-
ne novine „Blic“, a period analiziranja je bio od 1. januara 2004. do 31. de-
cembra 2006.
Kao posebna tehnika prikupljanja podataka, primenjena u cilju utvrđiva-
nja ličnih stavova respodenata korišćena je tehnika ispitivanja – anketa spro-
vedena u Beogradu i Novom Sadu. Na osnovu dobijenih rezultata kandidat
je izvršio njihovu verfikaciju u toku koje je ustanovio da su sve postavljene
hipoteze u potpunosti ili delimično tačne. Na kraju ove celine nastojao je da
odredi mesto i ulogu privatnog sektora bezbednosti u kontroli kriminaliteta,
dok sam rad završava isticanjem nekoliko predloga, koje bi bilo neopohodno
razmotriti kako bi se prevazišla kriza, koja trenutno postoji u funkcionisanju
privatnog sektora bezbednosti na području Republike Srbije.
Treba istaći da monografija autora Zorana Kesića ima teorijski i praktič-
ni značaj. Prvi se pre svega ogleda u doprinosu širenju saznanja kod nas o ne-
dovoljno poznatom fenomenu privatnog sektora i njegovom mestu i ulozi u
kontroli kriminaliteta. Svojim saznanjima na nivou deskripcije i klasifikacije
sa elementima objašnjenja rezultati istraživanja omogućavaju dalja proučava-
nja ove oblasti. Istraživanje upotpunjava teorijska znanja o fenomenologiji i
etiologiji privatnog sektora, o osnovnim preduslovima za uspešan rad ovog
sektora u kontroli kriminaliteta, odnosima sa drugim nosiocima reakcije na
kriminalno ponašanje i njihovim specifičnostima na području Republike Sr-
bije. Saznanja dobijena ovim istraživanjem mogu obogatiti literaturu iz na-
stavnih predmeta u kojima se izučava kontrola kriminaliteta.
Recenzija XXI
Praktični značaj ovog rada ogleda se, pre svega, u mogućnosti sagledava-
nja mesta i uloge privatnog sektora bezbednosti u očuvanju lične i imovinske
sigurnosti građana. Prenošenjem određenog obima poslova sa policijskih or-
gana na privatni sektor dovelo bi do značajnog rasterećenja, čime bi se delat-
nost policije usmerila na jednu obuhvatniju i efikasniju akciju suprostavljanja
najtežim oblicima kriminaliteta i uspostavljanja javnog reda i mira naruše-
nog u većem obimu. Pored toga, prilikom donošenja nacionalnih strategija za
kontrolu kriminaliteta ovlašćeni subjekti će imati priliku da sagledaju mesto
i ulogu privatnog sektora u jednom širem sistemu socijalne reakcije na kri-
minalna ponašanja i da u tom procesu maksimalno iskoriste potencijal ovog
sektora.
U Beogradu, oktobra 2008. godine Prof. dr Đorđe Ignjatović

redovni profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta u Beogradu
PREDGOVOR
Ova knjiga u svom najvećem delu odgovara sadržaju magistarskog rada

„Mesto i uloga nedržavnog sektora u kontroli kriminaliteta“ odbranjenog sep-
tembra 2008. godine na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu.
Autorova želja je da publikovanjem rada doprinese širenju saznanja o jed-
nom značajnom i na našim prostorima nedovoljno poznatom i istraženom
fenomenu, omogući uvid u rezultate istraživanja, pruži mogućnost njihovog
preispitivanja i provere u praksi i podstakne neka nova istraživanja ove pro-
blematike.
Iako je u radu dotaknut širok krug pitanja autor je svestan da su neki
problemi mogli detaljnije da se obrade. Ipak, postoji uverenje da ovo nije po-
slednje izdanje ovog rada, ali i očekivanje da će se ubrzo nakon objavljivanja
pojaviti dela drugih autora, koja će nastaviti započeto. Nadam se da će tekst
izazvati pažnju naučne i stručne javnosti i da će pored epistemološkog imati i
praktični značaj, ali i uticaj na ubrzanje normativnog regulisanja rada privat-
nog sektora bezbednosti, koji u našoj zemlji funkcioniše u uslovima svojevr-
snog pravnog vakuuma, sa svim posledicama koje takvo stanje proizvodi.
AUTOR
Iako bi neki od nas ustuknuli na pomisao
da će Veliki brat uskoro biti iznad nas,
drugi su spremni da žrtvuju
veći deo svoje privatnosti,
ako se zauzvrat osećaju sigurno.
UVOD
Današnje postmoderno društvo, koga odlikuje visok stepen razvoja i na-

gle izmene socijalne i ekonomske strukture, suočava se sa konstantnim usa-
vršavanjem i modernizacijom izvora i oblika ugrožavanja. Opasnost po život
i imovinu građana višestruko je uvećana pojavom novih, ali i izvršenjem tra-
dicionalnih oblika zločina uz primenu većeg stepena nasilja i bezobzirnosti
zbog čega je iskonska potreba čoveka za zadovoljenjem osećaja sigurnosti
uslovila porast zahteva za uslugama koje tradicionalno pružaju državni or-
gani, pre svih policija. Takvo stanje međutim neminovno dovodi do preop-
terećenja državnog budžeta, zbog čega trpe nacionalna ekonomija, poreska
politika i socijalna davanja, što nameće potrebu restrukturiranja starog i us-
postavljanja novog sistema kontrole kriminalnog ponašanja.
U tom novom sistemu centralno mesto, kao do sad, treba da zauzima
policija, kao tradicionalni, specijalizovani organ formalne socijalne kontro-
le. Ipak, nedostaci, zamerke, ali i teškoće, koje se pojavljuju u radu policije
(birokratizacija, politizacija, preopterećenost velikim obimom poslova, nepo-
verenje građana u njihov rad itd.) sasvim opravdano dovode u pitanje spo-
sobnost i efikasnost njihovog delovanja. Zbog toga sve veći broj teoretičara
zastupa mišljenje da pružanje bezbednosnih usluga iz državnog budžeta po-
staje besmisleno i da ove usluge treba da reguliše tržište. Kao jedno od reše-
nja nesklada između nivoa zaštite koju trebaju pojedinci u društvu u odnosu
na onaj nivo koji nudi država, pojavljuje se proces tzv. „privatizacije poslova
bezbednosti“1 gde se otvara mogućnost za delovanje privatnog (nedržavnog)
sektora bezbednosti. Ovakvim trendovima teži se sužavanju poslova policije i
sve većem delegiranju odgovornosti, čime se nastoji ograničiti monopol drža-
ve, koja je putem policije i drugih organa formalne socijalne reakcije prevas-
hodno obavljala delatnost kontrole kriminalnog ponašanja.
1 Neki autori smatraju kako je izraz „privatizacija“ neodgovarajući, obrazlažući takav stav
konstatacijom da se policijski poslovi ne mogu privatizovati, već se samo deo policijskih
nadležnosti može poveriti nedržavnom sektoru na izvršavanje. Zbog toga se u literaturi
možemo sresti i sa izrazima kao što su „restrukturiranje“ ili „multilateralizacija“ policij-
skog delovanja (v. Kešetović, 2004: 227–244).
2 Zoran Kesić: PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA
Međutim, prilikom razmatranja ove mogućnosti potrebno je odgovoriti

na čitav niz pitanja kao npr: 1) da li se prioritet procesa ogleda u rastereće-
nju policije od suvišnih zadataka ili u uvećanju profita nedržavnih subjekata;
2) da li je država spremna da se odrekne dostignutog nivoa moći u meri u
kojoj vidi prednosti od izmeštanja dela usluga u privatni sektor; 3) može li
vlada regulisati delovanje ptivatnog sektora u javnom interesu, bez gušenja
njegove kretivnosti i efikasnosti; 4) da li nedržavni subjekti mogu adekvatno
da ispune zahteve u kontroli kriminaliteta i nametnu se kao pouzdan uče-
snik i partner; 5) na koji način učiniti nedržavno reagovanje relevantnim za
obavljanje poslova kontrole kriminaliteta i 6) da li je moguće izgraditi osećaj
partnerstva između javnog i privatnog sektora i ako jeste koje mere treba da
preduzmu svi učesnici da bi se ono uspostavilo; itd.
Govoreći o značaju istraživanje ovog problema neophodno je istaći da
razvoj privatnih oblika reagovanja dovodi do penetracije privatnog u javni
sektor, a nedovoljno jasna linija razgraničenja između državne i nedržavne
reakcije prouzokuje brojne administrativne i funkcionalne probleme u koor-
diniranju rada. Naučnim opisivanjem, klasifikovanjem i objašnjenjem ovog
fenomena stvaraju se bitni preduslovi za pravilno definisanje mesta i uloge
privatnog sektora u kontroli kriminaliteta, određivanje relevantnih pravnih
mehanizama za ovakvo delovanje, što dalje omogućava iskorišćavanje poten-
cijala ovog sektora na pravi način.
Iako privatna reakcija u nekim zemljama već tradicionalno zauzima zna-
čajno mesto u kontroli kriminaliteta, porast naučnog sagledavanja ove pojave
u svetu beleži se tek krajem prošlog veka. Postojeća istraživanja se međutim
uglavnom ograničavaju na „zapadni svet“, što je i logično, jer ovaj fenomen
vuče korene upravo sa tih područja, pre svega iz Velike Britanije i SAD. Istra-
žujući ovu oblast naučnici su obično nastojali sagledati specifičnosti tzv. „in-
dustrije privatnog obezbeđenja“ (e. industry of private security)2, usmerava-
jući pažnju na utvrđivanje njene veličine i obima poslovanja. Upoređujući
broj pripadnika privatnog obezbeđenja sa pripadnicima policije Cunnigham
i Taylor (1985) su procenili da u SAD približno 3 pripadnika privatnog obez-
beđenja dolaze na svakog policajca, Cambell i Reingold (1994) navode kako
je u Kanadi taj odnos 2:1, Reynolds i Wilson (1997) smatraju da taj odnos u
Australiji iznosi 1,5:1, dok George i Button (2000) navode da je na područ-
ju Velike Britanije odnos 1,2:1. Za razliku od ovih istraživača litvanski au-
tor Kalesnykas (2003) je posmatrao broj pripadnika privatnog obezbeđenja
u odnosu na 100.000 stanovnika na osnovu čega je dobio sledeće pokazatelje:
Nemačka – 217, Švedska – 184, Luksemburg − 201, Danska – 193, Velika
Britanija – 273 pripadnika.
Među retkim istraživanjima privatne istražiteljske (detektivske) delatno-
sti, kao zasebne komponente privatnog sektora, izdvajamo ono koje su tokom
2 Ovaj termin prvi put je upotrebio norveški kriminolog Nils Christie u knjizi „Kontrola
kriminaliteta kao industrija““ ukazujući da privatne kompanije za zaštitu predstavljaju jednu
od najprofitabilnijih delatnosti u modernom građanskom društvu (Ignjatović, 2008: 12).
Uvod
d 3
1990-ih godina na području Velike Britanije sproveli Gill i Hart. Istraživanje
je imalo dvojak cilj. Prvi, da se skupe opšti podaci o broju privatnih istražite-
lja, njihovoj profesionalnoj biografiji i obrazovanju, vrstama aktivnosti i kori-
šćenim metodama, najčešćim klijentima, cenama njihovih usluga i njihovom
ukupnom godišnjem obrtu kapitala. Drugi, da se obezbede kontakti sa ispita-
nicima i da se podstakne njihovo dalje učešće u detaljnijim istraživanjima o
ovoj temi (v. Gill and Hart, 1997a: 549–566).
Za razliku od istraživanja na području zemalja sa decenijskom tradici-
jom u postojanju privatnog sektora bezbednosti u post-socijalističkoj Evropi
se sve do kraja prošlog veka autori fokusiraju na državu i javni sektor bezbed-
nosti. Međutim, pod snažnim uticajem liberalizacije državne politike i svo-
jinske transformacije, koja je započeta 1990-ih godina, da bi kulminaciju do-
živela prelaskom u novi milenijum, potreba za restrukturiranjem policijskog
delovanja se beleži i u zemljama u tranziciji. Tada se inače i u ovim zemljama
primećuje trend povećanja, pre svega, privatnih preduzeća za pružanje usluga
obezbeđenja, čime i naučno sagledavanje privatnog sektora i definisanje nje-
govog mesta i uloge u kontroli kriminaliteta dobija sve više na značaju.
Kod južnoslovenskih naroda istraživanje ovog problema naročito je izra-
ženo na području Republike Slovenije, gde je u toku protekle decenije orga-
nizovano nekoliko naučnih savetovanja i stručnih skupova posvećenih tzv.
„privatnoj bezbednosti“. U poslednjih pet godina i u Srbiji se beleži sve veća
zastupljenost sistematskih i monografskih dela, članaka i referata sa naučnih
savetovanja iz ove oblasti. Takvom trendu naročito su doprinela pisanja Du-
šana Davidovića, Želimira Kešetovića, Milana Miloševića, Miće Boškovića,
Zorana Kekovića, Gorana Matića, Gorana Mandića i drugih.
Međutim većina naših autora u svojim radovima prevashodno se bave
proučavanjem privatnog obezbeđenja, dok su drugi oblici delovanja privat-
nog sektora bezbednosti (privatno istražiteljsko delovanje i organizovano
delovanje građana) poprilično zanemareni. Samim tim je literatura iz ovih
oblasti oskudna, a stručna javnost uskraćena u sagledavanju egzaktnih po-
kazatelja i mogućnosti vrednovanja uspešnosti delovanja građana i privatnih
istražitelja u kontroli kriminalnog ponašanja. Dodajući tome da privatni sek-
tor bezbednosti na području Srbije deluje već više od deset godina u svoje-
vrsnom pravnom vakuumu, sa svim posledicama koje takvo stanje nosi sa
sobom, problem se još više usložnjava, a značaj istraživanja te problematike
dobija na aktuelnosti.
PRVA CELINA
OPŠTE KARAKTERISTIKE
PRIVATNOG SEKTORA
PRVO POGLAVLJE
POJAM I OSNOVNE KOMPONENTE PRIVATNOG
Pod snažnim uticajem ideja radikalne (kritičke) kriminologije, podsta-

knuti problemima u funkcionisanju zvaničnih organa krivično-pravnog pro-
gona i karakteristikama kaznenog sistema u savremenom društvu uopšte sve
veći broj naučnika dovode u pitanje sposobnost države u obezbeđivanju si-
gurnosti građana. Vera u javni sistem krivičnog pravosuđa opada, jer se on
percipira kao nesposoban da uspešno kazni kriminalce zbog rastućeg broja
proceduralnih pravila. Garland tvrdi kako se slabljenje mnogih industrijskih
zemalja ogleda upravo u nesposobnosti nadležnih državnih organa da se iz-
bore sa porastom kriminaliteta. Ovaj autor smatra kako su konstantan porast
stope kriminala i neefikasnost organa krivičnog pravosuđa, najviše uticali na
podrivanje jednog od osnovnih mitova modernog društva po kom je suvere-
na država sposobna da obezbedi sigurnost, zakon i red unutar vlastitih terito-
rijalnih granica (v. Garland, 1996: 445–471).
Nemoć klasičnih kazni i neuspeh ideje resocijalizacije podstakli su po-
trebu pronalaženja novih (alternativnih) oblika reagovanja na kriminalitet
koji bi bili humaniji, efikasniji i lišeni retributivnih svojstava. Kao jedan od
pokušaja rešenja problema brojne države pronalaze u davanju sve većeg pro-
stora privatnom reagovanju na kriminalna ponašanja, ohrabrujući nedržavne
organizacije i pojedince na angažovanje u kontroli kriminaliteta, čime dolazi
do svojevrsne privatizacije državne funkcije. Herbert (1999: 152) smatra kako
ohrabrivanje privatnih oblika reakcije predstavlja politiku traženja podrške
državnim aktivnostima, gde se privatni sektor doživljava kao neophodan sa-
radnik, a ne kao rival. Ovakvom tvrdnjom autor potvrđuje Mann-ovu hipote-
zu kako je država promenljiva, razvijajuća, ali ne i umiruća.
Za razliku od ovog autora, zbog ponovnog stupanja privatnih oblika re-
akcije na pozornicu antikriminalnog delovanja, South (1994: 220) se pita: „Da
li se država odriče monopola ili stvara ugovore i imenuje za zastupnike nedr-
žavne subjekte kojima dodeljuje zakonsko pravo korišćenja sile?“ Ovaj autor
smatra da je Weber-ova konstatacija o državnom monopolu na primenu sile
prevaziđena i da je došlo vreme kada je tržište u mogućnosti da obavlja neke
poslove u domenu bezbednosti bolje od tradicionalnih organa formalne soci-
jalne kontrole. Kao dokaz takvoj tvrdnji South se poziva na izveštaj Parlamen-
tarnog Komiteta za unutrašnje poslove Velike Britanije, na čijem zasedanju je
1987. godine iznet sledeći zaključak: „Država bi trebala biti jedini provajder u
pružanju usluga bezbednosti samo u slučaju ako niko drugi ne može ponuditi
8 Prva celina: Opšte karakteristike privatnog sektora u kontroli kriminaliteta
te iste usluge po nižoj ceni ili na bolji način.“ Ovakvom konstatacijom vlada
očigledno govori i deluje u interesu slobodnog tržišta neopterećena idejom
davanja ovlašćenja i odgovornosti u ruke tržišnih aktera.
Ovde je međutim neophodno skrenuti pažnju na potrebu optimalizacije
prenosa ovlašćenja i nadležnosti sa javnog na privatni sektor. Naime, ako država
previše oslobodi put nedržavnom sektoru, proširujući pravo na zaštitu i upotre-
bu sile, istovremeno smanjujući sopstveni monopol na vlast, lako se može desiti
da građani pre zatraže zaštitu od privatnih subjekata, čime se opstanak države
dovodi u pitanje. Takođe, ukoliko ne želi da dovode u pitanje svoj legitimitet,
država, i pored delovanja nedržavnog sektora, mora sačuvati ideal sigurnosti
kao javnog (opšteg), a ne privatnog (individualnog) dobra. Da bi se to sprečilo
neophodno je izvršiti preispitivanje konstitutivnih elemenata državne funkcije
u kontroli kriminala, koji nisu prikladni za privatizaciju. S tim u vezi Bayley i
Shearing posebno ukazuju na tri javna interesa koja se moraju poštovati tokom
upravljanja transformacijom sistema kontrole kriminalnog ponašanja, a to su:
1) pravda; 2) jednakost i 3) kvalitet usluga (v. Bayley i Shearing, 2001: 29–32).
Iz dosadašnjih svetskih iskustava zaključujemo da je anagažovanje nedr-
žavnih subjekata u kontroli kriminaliteta naročito prisutno u oblasti policijskog
rada (e. policing)
g i to kroz stvaranje privatnog (nedržavnog) sektora bezbed-
nosti. Međutim, u svetu se sve više beleži angažovanje nedržavnih subjekata i u
sprovođenju sudijske funkcije, ali i u domenu izvršenja krivičnih sankcija. Tako
npr. primena modela restorativne pravde (e. restorative justice), koja se zasni-
va na inkluziji zločina, tj. angažovanju zajednice u utvrđivanju odgovornosti
i saniranju posledica izvršenog dela (reintegrativno postiđivanje i nadoknada
štete), predstavlja svojevrstan oblik privatizacije sudijske funkcije. Pored prime-
ne alternativnih modela u sprovođenju pravde u nekim državama je prisutno
i angažovanje određenih privatnih službi u okviru kaznenih ustanova ili pak
osnivanje potpuno samostalnih, specijalizovanih privatnih ustanova poznatih
pod nazivom privatni zatvori (e. private prisons). Učešće privatnog sektora u
prosecu kontrole kriminaliteta preciznije je predstavljeno na sledećoj slici:
Prvo poglavlje: Pojam i osnovne komponente privatnog sektora u kontroli kriminaliteta 9
Činjenica da se na području Republike Srbije još uvek ne primenjuje
model restorativne pravde u suprostavljanju kriminalitetu i da privatni zatvo-
ri nisu prisutni u našem izvršnom zakonodavstvu uticala je na odluku da se u
ovom radu prioritetno analiziraju specifičnosti privatnog sektora bezbedno-
sti, dok su preostale dve komponente obrađene u znatno manjem obimu.
1. PRIVATNI SEKTOR BEZBEDNOSTI
1.1. Pojam
Da bi se objasnio pojam i suština delovanja privatnog sektora bezbed-
nosti (u daljem tekstu PSB) neophodno je skrenuti pažnju na termin poli-
cijsko delovanje (e. policing).
g Prema tradicionalnom shvatanju ovaj pojam se
vezuje isključivo za rad javnog sektora bezbednosti gde većina autora pri-
likom objašnjenja nabraja vrste poslova koji spadaju u nadležnost policije
kao ograna izvršne vlasti. Iako se nadležnost i organizacija policije razlikuje
od države do države, većina autora policijsku funkciju deli na dve osnovne
grupe: 1) socijalna funkcija – zaštita lične i imovinske sigurnosti građana i
2) politička funkcija – zaštita ustavom utvrđenog poretka (v. Milosavljević,
1997: 126–134).
U savremenom društvu se međutim, zbog konstantnog usavršavanja
izvora i oblika ugrožavanja sa jedne, i nemogućnosti države da zaštiti sve po-
tencijalne objekte napada sa druge strane, opasnost po život i imovinu gra-
đana višestruko uvećala. Kao jedno od rešenja nesklada između nivoa zaštite
koju trebaju pojedinci u odnosu na onaj nivo koji nudi država, pojavljuje se
proces tzv. „privatizacije poslova bezbednosti“. Upravo sa pojavom PSB pro-
širena je granica policijskog delovanja zbog čega mnogi autori smatraju da
izraz „policing“ ne treba vezivati isključivo za funkciju policije, koja po njima
predstavlja samo jedan segment policijskog rada shvaćenog kao širi društveni
proces.
Možda najinteresantnije viđenje ovog pojma dao je britanski autor Bu-
tton (2002: 6) koji „policing“ određuje kao socijalnu funkciju koja doprinosi
održanju pojedinačnog socijalnog reda (i mira) i koju vrše brojne, različite in-
stitucije, ustanove, organi itd. Po njemu ovaj pojam podrazumeva one aktiv-
nosti koje imaju za cilj da osiguraju bezbednost socijalnog reda u određenoj
sredini i to merama i aktivnostima koje su primerene tako postavljenom cilju.
Drugim rečima, policing predstavlja jedan aspekt socijalne kontrole koji obje-
dinjuje sisteme nadzora, kombinovane sa pretnjom sankcijama za narušavanje
socijalnog reda, sa prevashodnim ciljem da održava taj socijalni red bezbednim
od spoljašnjeg i unutrašnjeg ugrožavanja. U tom smislu policijsko delovanje se
razlikuje od mnogo šireg koncepta socijalne kontrole, koji uključuje gotovo
sve što doprinosi održanju, odnosno proizvođenju socijalnog reda kao što je
uticaj porodice, škole, medija itd.
U literaturi se inače izraz „policing“ koristi za objašnjenje različitih pro-
cesa. Tako npr. Grabosky (1999: 5) za skup aktivnosti civila u policijskom
radu koristi termin „treći deo policijskog rada“ (e. third party policing), g dok
Stenning i Shearing (1980: 220–248) za učešće privatnih kompanija i raznih
nedržavnih organizacija u kontroli kriminalnog ponašanja koriste termin
„sivi policijski rad“ (e. grey policing).
g Takođe ova dva autora za proces ponov-
nog oživljavanja i porast oblika privatnog obezbeđenja krajem 1960-ih i po-
četkom 1970-ih godina koriste izraz „tiha revolucija u policijskom delovanju“
(e. quiet revolution in policing)
g , jer se, po njima, sve veći rast uloge PSB odvija
bez mnogo uplitanja sa strane i bez saradnje sa državom. Nastanak ovog sek-
tora Stenning i Shearing vide kao ključni element u promenljivom karakteru
savremene podele u obavljanju policijskih poslova.
Ovakvo određenje uslovilo je i nove pristupe u klasifikaciji policijskog de-
lovanja gde većina autora prave razliku između određenih sektora bezbedno-
sti prevashodno sa aspekta da li su finansirani iz javnih ili privatnih fondova.
Zbog toga su sve više u upotrebi termini javno policijsko delovanje (e. public
policing)
g i privatno policijsko delovanje (e. private policing). g Razlika između
pojmova „javno“ i „privatno“ prostranstvo zaštite obično proizilazi iz nivoa
odgovornosti, koja zavisi od velikog broja faktora, kao što su izvor finansira-
nja, priroda odnosa između provajdera i klijenta, radni status kadra koji pruža
te usluge itd.
Prateći ovakav pristup Loader izdvaja sledeće oblike policijsko delovanja:
1) policijsko delovanje koje sprovodi vlada – ovaj oblik se odnosi na delovanje
ministarstva unutrašnjih poslova i drugih nacionalnih policijskih formacija;
2) policijsko delovanje kroz vladu – ovde se vlada pojavljuje samo kao po-
krovitelj bezbednosnih usluga, dok samu delatnost sprovodi institucija van
njenog sastava, npr. industrija za privatno obezbeđenje; 3) policijsko delovanje
izvan vlade – specifičan i nezavisan oblik rada po kom se kako inicijativa
za sprovođenje, tako i samo delovanje odvija nezavisno od vlade (privatno
obezbeđenje, detektivska delatnost, samoorganizovanje građana itd.) i 4) po-
licijsko delovanje iznad vlade – mnogi oblici kriminaliteta su zbog elementa
inostranosti nametnuli potrebu borbe na nadnacionalnom nivou, što je uslo-
vilo osnivanje i mnogobrojnih međunarodnih policijskih organizacija kao
npr. Interpol i Europol (v. Loader, 2000: 323–345).
Za razliku od ovog autora Elizabeth John zastupa sledeću podelu: 1) oba-
veštajno policijsko delovanje – ovaj oblik rada se uglavnom svodi na delatnost
kriminalističke policije i privatnih istražitelja, a koji se sastoji u prikupljanju
informacija i obaveštavanje kao osnovnih oblika operativnog rada; 2) ugovor-
no policijsko delovanje – postoji onda kada privatne kompanije za obezbeđenje
i privatni istražitelji pružaju specifične, na obligaciji zasnovane, bezbednosne
usluge javnim (državnim), privatnim ustanovama i institucijama i pojedinci-
ma; 3) korporativno (unutrašnje, interno) policijsko delovanje – predstavlja or-
ganizovanje, sprovođenje i nadzor sistema integralne bezbednosti u privatnim
preduzećima od strane tzv. „odeljenja za bezbednost“ ili „sektora bezbednosti“
u kompanijama, koja vode računa o zaštiti imovine, lica i poslovanja tih kom-
panija i 4) protektivno policijsko delovanje – sastoji se u obezbeđivanju života i
privatne imovine od svih oblika ugrožavanja (John, 2005: 573–617).
Prilikom određenja policijskog delovanja i Johnston ističe značaj razli-
čitih oblika nedržavnog reagovanja identifikujući pri tom sledeće četiri ka-
tegorije: 1) sektor privatnog obezbeđenja – obuhvata privatne kompanije koje
pružaju usluge obezbeđenja; 2) hibridno policijsko delovanje – predstavlja
kombinaciju privatnog i javnog delovanja od strane nedržavnih i državnih
subjekata;3 3) policijsko delovanje građana – specifičan oblik organizovanog
delovanja građana usmeren na prevenciju kriminaliteta u lokalnoj zajedenici
(susedsko nadziranje, koncepcija branjivog prostora, patrole građana itd.) i
4) autonomno policijsko delovanje – predstavlja oblik policijskog rada pre-
duzet od strane građana, ali u specifičnom socijalnom okruženju i u okviru
posebnih administrativnih granica. Kao primer ovakvog rada autor navodi
policijsko delovanje Irske republikanske armije u nekim zajednicama u Se-
vernoj Irskoj (v. Johnston, 1991: 18–40).
Primećujemo da većina autora prilikom klasifikovanja „policijsko delo-
vanje“ ističu značaj privatnih oblika rada, gde prioritet daju privatnom obez-
beđenju i privatnoj istražiteljskoj (detektivskoj) delatnosti. Međutim, značajan
broj autora u ovaj pojam ubraja i specifične oblike delovanja građana kao što
su susedsko nadziranje, patrole građana i sl. Složićemo se da su nadležnost i
organizacija prva dva oblika po mnogim karakteristikama bliži policiji nego
postupanja običnih građana. Pre svega, policijski rad predstavlja zanimanje
pripadnika obezbeđenja i privatnih istražitelja, dok je građanima to samo
dobrovoljni zadatak. Pored toga, postojanje pravnih propisa, specijalna obu-
ka, primena ovlašćenja, nošenje uniforme i posedovanje službene legitima-
cije usmeravaju pripadnike obezbeđenja i istražitelje na korišćenje legalnih
prava dok većina građana nije upoznata čak ni sa osnovnim procedurama
policijskog rada. Ipak, ne smemo zaboraviti da su se prvi oblici policijskog
delovanja zasnivali upravo na aktivnostima samih građana, čiji doprinos u
prevenciji kriminaliteta na nivou lokalne zajednice nije zanemarljiv ni u da-
našnjim uslovima. Ta činjenica daje nam za pravo da u radu skrenemo pažnju
i na specifičnosti ovog segmenta PSB.
Na osnovu toga možemo zaključiti kako se u literaturi razlikuju dva
osnovna pristupa u definisanju PSB, šire i uže. Prema širem određenju pri-
vatni sektor bezbednosti bi se mogao definisati kao skup organizovanih obli-
ka delovanja dobrovoljnog i komercijalno usmerenog nedržavnog osoblja, čije
primarne delatnosti uključuju suprostavljanje kriminalnom ponašanju. Tako
definisan PSB sačinjavaju: 1) dobrovoljno učešće građana; 2) privatno obez-
beđenje i 3) privatna istražiteljska (detektivska) delatnost.
Posmatran u užem smislu ovaj sektor bi mogli definisati kao skup pravno
utemeljenih delatnosti, profesionalnog tipa, van okvira nadležnosti državnih or-
3 Hibridno policijsko delovanje (e. hybrid policing) g je karakteristično za zemlje u kojima

delovanje privatnog sektora bezbednosti ima dugu tradiciju, kao npr. u Engleskoj, gde
postoji veliki broj subjekata koji čine „policing“ sistem, a koji su i privatnog i javnog (dr-
žavnog) karaktera i čije se funkcije u mnogim segmentima prepliću (v. Button, 2002).
gana, koje su organizovane radi pružanja određenih usluga zaštite lične i imo-
vinske sigurnosti građana i prikupljanje informacija po narudžbini. U ovako
određen pojam spadaju: 1) ugovorno obezbeđenje – delatnosti privatnih predu-
zeća i agencija specijalizovanih za pružanje usluga fizičko-tehničkog obezbe-
đenja na ugovornoj osnovi; 2) unutrašnje (sopstveno) obezbeđenje – delatnosti
službi obezbeđenje unutar privatnih kompanija i preduzeća i 3) privatna istra-
žiteljska delatnost.
1.2. Osnovni oblici delovanja

privatnog sektora bezbednosti
U cilju što obuhvatnijeg sagledavanja specifičnosti delovanja privatnog
sektora u kontroli kriminaliteta, a posebno u segmentu policijskog delovanja,
u ovom delu rada analiziraćemo aktivnosti PSB shvaćenog u širem smislu.
Komponente tako definisanog privatnog sektora bezbednosti predstavljene
su na sledećoj slici.
1.2.1. Delovanje građana

Istorija ljudske civilizacije zasnivala se na konstantnoj potrebi čoveka
za zaštitom osnovnih vrednosti. Još od prvobitne ljudske zajednice funkcija
zaštite je proizilazila iz prava na kažnjavanje (ius puniendi). U zavisnosti od
nosioca tog prava svi oblici reakcije na kriminalna ponašanja dele se na na:
1) privatnu (nedržavnu, ličnu) i 2) javnu (državnu, posredovanu) reakciju.
Privatna (nedržavna, lična) reakcija predstavlja oblik reagovanja karak-
terističan za prvobitnu ljudsku zajednicu gde je funkcija zaštite bila zasnova-
na na religioznim uverenjima i emotivnom odgovoru na delo, gde je strah od
božije odmazde igrao ulogu pokretača reakcije na nedozvoljena ponašanja.
Svako ponašanje koje je odstupalo od normi često je bilo brutalno kažnja-
vano (npr. odsecanjem ruke zbog krađe ili stavljanjem usijanog gvožđa na
čelo učinioca zločina). Kao karakteristične oblike kažnjavanja iz tog vreme-
na Milutinović izdvaja „kompenzaciju“ (compensation penale), koja je imala
pretežno simboličko značenje i „odmazdu“ (talion), koja je imala za cilj da
u pogledu patnje izjednači izvršioca sa žrtvom njegovog zločina (Milutino-
vić, 1976: 390). Pravo na kažnjavanje, shvaćeno kao nužnost za opstanak
zajednice, bilo je imanentna funkcija svakog pojedinca, što je predstavljalo
svojevrsnu socijalizaciju funkcije kontrole nedozvoljenog ponašanja Ovakvo
stanje Durkheim objašnjava snažnim kompulsivnim dejstvom kolektivnog
duha, koji se nameće kao viša svest, iznad i izvan pojedinca, uslovljeno izra-
zitim osećajem solidarnosti između članova zajednice, u kom se neko delo
smatra za zločin samo onda kad vređa snažna i određena stanja kolektivne
svesti (v. Ignjatović, 2006a: 130–138).
Javna (državna, posredovana) reakcija vezuje se za nastanak prvih dr-
žava kada se pravo na kažnjavanje postepeno monopoliše prelazeći iz ruku
pojedinaca u ruke suverena, koji zakonskim propisima uređuju pretpostavke
za korišćenje tog ovlašćenja, način i postupak reagovanja. Naime, sa pojavom
privatne svojine socijalna nejednakost počinje da prevladava nad ranijom ega-
litarnošću kada i nastaje potreba za kreiranjem posebnog prinudnog instru-
menta. U takvim ulovima čovek je iskazao spremnost na žrtvovanje manjeg
dela svojih sloboda i prava, nastojeći da konstituiše takav politički poredak
i stvori pravo oličeno u državi, koje će mu biti pouzdano sredstvo zaštite od
ugrožavanja. Institucionalizacijom funkcije zaštite autorizovane grupe preu-
zimaju kontrolu nedozvoljenog ponašanja u ime čitave zajednice. Proces pri-
mopredaje prava na kažnjavanje Beccaria objašnjava sledećom konstatacijom:
„Nužda je prinudila ljude da ustupe zajednici najmanji mogući deo sopstvene
slobode, koji je potreban da druge obaveže da ga brane. Ukupnost svih tih
najmanjih mogućih delova sačinjava pravo na kažnjavanje. Dakle, pravo koje
pripada suverenu da kažnjava zločine zasnovano je na nuždi da se depozit
koji je stvoren za opšte dobro brani od uzurpacije pojedinaca.“ (v. Ignjatović,
2006a: 55–65). Postepenim monopolisanjem ovlašćenja na kažnjavanje ple-
menski običaji i božanski sudovi su se razvili u pisane zakone, među kojima
su bili najpoznatiji Hamurabijev zakonik, Stari zavet i Rimski zakon Dvanaest
tablica. Uz pomoć zakonodavnog sistema i normi krivičnog prava uređivale
su se pretpostavke za korišćenje ovlašćenja, način i postupak reagovanja na
kriminalna ponašanja. Preuzimajući sve prerogative ostvarivanja ove funkci-
je, država je preuzela odgovornost i garancije za zaštitu života, lične i imovin-
ske sigurnosti svakog pojedinca.
Iako većina autora zastupaju mišljenje da je policija nastala sa pojavom
prvih država, činjenica je da su do početka XIX veka okosnicu socijalne reak-
cije na zločin i kriminalitet činili sami građani. Kako Milosavljević (1998: 59)
navodi, sve do nastanka Metropoliten policije 1829. godine u Londonu4 po-
stojali su kombinovani upravno-policijsko-sudsko-vojni organi, zbog čega se
o posebnoj policijskoj organizaciji u prethodnim istorijskim epohama teško
može govoriti, osim u uslovnom smislu. Takva zapažanja upućuju na zaklju-
čak da se u organizacionom razvoju policije razlikuju dve faze: 1) karakteriše
je dominacija jednostavnijih formi policijskog delovanja sa dominantom ulo-
gom građana i 2) karakteriše je moderna policijska organizacija. Na osnovu
toga dalje možemo zaključiti da se u razvoju tzv. „policijskog delovanja gra-
đana“ razlikuju dve osnovne faze. Prva faza je karakteristična po tome što
delovanje građana predstavlja dominantan oblik policijskog rada u određenoj
zajednici, dok drugu fazu karakteriše dobrovoljno učešće građana u policij-
skom delovanju, kao vid dopune rada policije.
1.2.1.1. Tradicionalni oblici

Za potrebe ovog rada sve tradicionalne oblike učešća građana u kontroli
kriminaliteta podelićemo u dve zasebne grupe i to: 1) sistem poverene za-
štite zajednice5 i 2) samoorganizovanje građana (vigilantizam). Kriterijum
za ovakvu podelu predstavlja, pre svega, način organizovanja delatnosti. U
prvom slučaju titular (monarh, vladar) u nedostatku profesionalne policijske
organizacije poverava (ustupa) zajednici sprovođenje zaštite. Drugi oblik na-
staje kada sami građani, obično usled nezadovoljstva rezultatima rada zva-
nične (formalne) kontrole kriminaliteta ili u uslovima nepostojanja takve
reakcije u njihovoj zajednici uzimaju pravdu u svoje ruke. Postoje još broj-
ne karakteristike koje razdvajaju ova dva tradicionalna oblika organizovanja
građana u reakciji na kriminalna ponašanja, o čemu će više biti reči upravo u
tekstu koji sledi.
1.2.1.1.1. Sistem poverene zaštite zajednice

Zakonski propisi, ali i drugi pisani tragovi svedoče o poveravanju funk-
cije policijskog delovanja građanima ili njihovim predstavnicima još u vre-
me starih civilizacija, istočnjačkih despotija i antičkih država. Milosavljević
ističe kako je u Aleksandriji uvedena „noćna straža“, funkcija „gradskog
kapetana“ i posebna služba za gonjenje i hvatanje kradljivaca, kao i službe
čuvara polja, šuma i oaza. U gradovima starokineskog carstva postojao je
po jedan policijski službenik u svakoj ulici, sa zaduženjima da vodi registar
stanovnika, da ih upozorava na propise i da nadzire sumnjivce. U Atini je za
pridržavanje propisa bio zadužen funkcioner „poliarh“, koji se birao na me-
4 Nastanak „Metropoliten policije“ u Londonu većina svetskih autora određuje kao sim-
boličnu tačku prenosa odgovornosti za policijsko delovanje iz privatnih u ruke javnog
sektora.
5 Zajednica se u opštoj sociologiji definiše kao grupa ljudi koji žive u geografski određenoj
oblasti, koju karakterišu kulturne karakteristike, stavovi i stil života i čiji članovi imaju
zajedničke socijalne relacije i interese podstaknute zajedničkim potrebama.
sec dana. Njegovi pomoćnici „nomofilaksi““ su održavali javnu bezbednost, a
postojali su i tzv. „astinomi“, koji su čuvali gradske zidine, izvore vode i luke.
Međutim, policijska služba u starogrčkim državama, a posebno u Atini, nije
bila omiljena, zbog čega su za tu službu često uzimani robovi.
U istorijskom razvoju policijskih poslova Rima razlikuju se dve faze. U
prvoj fazi su za održavanje reda i mira, kao i za sigurnost puteva i borbu
protiv požara bili birani tzv. „edili“, a za isleđivanje konkretnih krivičnih dela
„kvestori“. Drugu fazu odlikuju reforme Oktavijana Avgusta, koji je po prvi
put u istoriji, stvorio policiju kao profesionalnu službu države. U tom periodu
glavni policijski organ gradski prefekt „praefectus urbi““ je imao pomoćnika
„praefectus vigilum““ zaduženog za zapovedanje službom poznatom pod nazi-
vom „cohortes vigilum“ Služba je u početku brojala oko 1000, da bi kasnije na-
rasla na 3.500 pripadnika, koje su činili robijaši i oslobođenici (bivši robijaši).
Pored njih, na raspolaganju prefektu su stajale i „cohortes urbane“, “ posebne
policijske snage koje su činili rimski građani (v. Milosavljević, 1998: 61–68).
Pomenuti starovekovni oblici policijskog delovanja predstavljaju preteču
tzv. „Sistema poverene zaštite zajednice“ (e. System of mandatory commu-
nity protection), čiji se razvoj prevashodno vezuje za srednjovekovnu Engle-
sku i vladavinu Kralja Alfreda (872–901. godine). Naime, ovaj vladar je ostao
upamćen po donošenju seta pravnih propisa poznatih kao „Koncept Kraljevog
mira“,“ na osnovu kojih su uspostavljeni standardizovani oblici kažnjavanja, a
nešto kasnije i tzv. „Frankplage“ sistem. Na osnovu istorijske studije ovog pe-
rioda, a koju je sprovela britanska autorka Elizabeth John saznajemo kako se
u XII veku, posle invazije Normana, dotadašnji sistem dopunjuje uvođenjem
dužnosti šerifa, kao kraljevog službenika odgovornog za organizovanje službe
„tythingman“ i „hundredman“.
Rad ove službe se zasnivao na kolektivnom obezbeđivanju sredstava za
hapšenje osumnjičenih, njihovom pritvaranju do sledećeg zasedanja suda,
sprovođenju do suda pod pratnjom ili polaganju jemstva za pojavljivanje pre-
kršioca zakona pred licem pravde. U to vreme nije postojao razvijen sistem
kontrole kriminaliteta rukovođen centralnom vladom, već je odgovornost za
zaštitu prepuštena narodu. Svaki član okruga od deset kuća bio je odgovoran
za ponašanje ostalih članova okruga, a muškarci stariji od petnaest godina či-
nili su „posse comitatus“,“ grupu zaduženu za gonjenje odbeglih kriminalaca.
John napominje kako je „Vestministerskim statutom“ iz 1285. godine
prethodni sistem prerastao u tzv. „Ured neplaćenih policajaca“ (e. Office of
the unpaid constable). Nadzor se prevashodno obavljao od 22 časa do svita-
nja zbog čega se u narodu za pripadnike ove službe odomaćio izraz „noćna
straža“. Ured je bio, pre svega, nadležan za održavanje reda i mira u gradovi-
ma, a sprovodili su ga građani pod zakletvom. Pripadnicima Ureda statut je
dozvoljavao široka ovlašćenja, na osnovu kojih su mogli npr. da bičuju skit-
nice, da teraju neradnike na posao, da obuzdaju ludake, da privode osumnji-
čene itd. Statut je propisivao da svaka župa mora imenovati dva redara koji
bi pomagali šerifu. Redari su, kao i šerif, ispitivali prestupe, uručivali sudske
pozive i naloge, vodili računa o zatvorenicima i nadzirali rad noćne straže.

Noću se dužnost redara sastojala u patroliranju pustim ulicama i održava-
nju ispravnosti uličnih svetiljki. Iako je u korenu bila volonterska, ukidanjem
„Franckplage“ sistema, krajem XVI veka, ova služba je prerasla u tzv. „Ured
plaćenih policajaca“ (e. Office of the paid constable), a dužnost imenovanja
lokalnih policajaca prešla je na okruge i provincije. Rad je bio zasnovan na
novčanoj nadoknadi pripadnicima za uspešno privođenje kriminalaca pred
sud (v. John, 2005: 573–617).
Prateći britanski primer i u mnogim američkim gradovima je tokom
XVII i XVIII veka razvijen sistem poverene zaštite zajednice, koga su sačinja-
vale sudije, šerifi, redari i noćna straža. Nadzornici su bili odgovorni za pri-
javljivanje požara, alarmiranje u slučaju izvršenja zlodela, privođenje osum-
njičenih kao i izvođenje svedoka pred sud. Za svoj trud i zalaganje čuvari su
dobijali nadoknadu (u Bostonu su npr. početkom XIX veka nadzornici za noć
dobijali 10 centi). Ovakav sistem rada bio je razvijen u severnim kolonija-
ma dok su na jugu, još sredinom XVIII veka, postojale patrole za nadziranje
robova, koje su formirane s ciljem privođenja odbeglih robova i suzbijanje
pobuna (v. Bailey, 1989: 520).
Podstaknuti problemima nepostojanja jasnih pravila u policijskom de-
lovanju, odsustvom profesionalizma u radu i konstantnim porastom stope
kriminaliteta, u Engleskoj se tokom XVIII veka pojavilo nekoliko autora,
koji su kritikovali dotadašnji način policijskog rada, predlažući nove me-
tode i efikasniji pristup u sprovođenju zakona. Roberg (2004: 39) skreće
pažnju na radove Sir Henry-a Fielding-a, koji je 1748. god. objavio rezulta-
te istraživanja uzroka povećanja broja kradljivaca i Patrick-a Colquhoun-a,
koji je 1795. god. objavio „Ekspoze o policiji metropole“. Kao reakcija na
predloge ovih autora osnovano je nekoliko udruženja građana među ko-
jima su bili najpoznatiji „Bow Street Horse“ i „Foot Patrol“. Početkom XIX
veka postojalo je najmanje deset ovakvih organizacija u Londonu, a njihova
nadležnost se sastojala u otkrivanju i hapšenju prestupnika. Međutim, ta
udruženja su se često nadmetala u potrazi za kriminalcima tako da njihov
rad nije bio koordiniran.
Ključni događaj, po mnogim autorima desio se u Londonu 1829. god.
kada je usvojen „Zakon o poboljšanju kvaliteta rada policije u glavnom gradu i
oko njega“ u čijem donošenju je značajan udeo imao tadašnji britanski mini-
star unutrašnjih poslova Sir Robert Peel. Ovaj zakon je podstakao osnivanje
prve organizovane, profesionalne policije u Velikoj Britaniji poznate kao „Me-
tropoliten policija“, čiji model je poslužio kao osnova mnogih policija širom
sveta, a naročito u SAD. Tako je npr. 1833. godine u Filadelfiji donesen propis
o stvaranju plaćene policije sa 24 pripadnika dnevne smene i 120 pripadnika
noćne smene. U Bostonu je 1838. god. formirana dnevna smena kao ispomoć
noćnoj straži, a uskoro su i drugi gradovi sledili taj primer (v. Roberg, 2004:
39–42).
1.2.1.1.2. Vigilantizam
Za razliku od „uvoznog“ sistema zaštite, zasnovanog na radu noćnih
stražara, na području SAD je, pod jakim uticajem kulta „naoružane nacije“,
u toku XIX veka nastao jedan autentičan oblik samoorganizovanja građa-
na u kontroli kriminaliteta poznat kao „vigilantizam“.6 Reč „vigilant“ ima
nekoliko značenja (esp. vigilance committee – stražar ili čuvar), (lat. vigilans
– stražar, nadzornik), ili (e. vigilance – dobrovoljni odbor za održavanje reda
i zakona ili kažnjavanje krivaca u slučajevima anarhije, nezadovoljstva). Jedni
autori smatraju da je vigilantizam svako organizovano delovanje građana ili
pojedinaca usmereno protiv kriminaliteta, ukoliko mu pri tom državne služ-
be za sprovođenje zakona ne zabranjuju rad. Drugi pak vigilantizam definišu
kao dobrovoljno udruživanje muškaraca (ređe žena), koji reaguju na stvarne
ili zamišljene pretnje svojoj sigurnosti, štite svoju imovinu ili traže osvetu.
Ova druga grupa autora vigilantizam povezuje pre svega sa nasiljem masa i
neprikladnim načinom kažnjavanja nedužnih.
Za objašnjenje suštine ovog oblika učešća građana u kontroli krimina-
liteta poslužićemo se stavovima britanskog autora Johnston-a, prema čijem
mišljenju vigilantizam karakterišu sledeće osobine: 1) privatnost i dobrovolj-
nost delovanja; 2) autonomnost (samoorganizovanost) delovanja – aktivnost
nije zvanično odobrena od strane države; 3) pretnja silom ili upotreba sile
od strane učesnika; 4) predstavlja reakciju na zločin i/ili uočenu društvenu
devijaciju i 5) mora doprineti ličnom ili kolektivnom poimanju sigurnosti (v.
Johnston, 1996: 220–236).
Da bi na jednom području došlo do pojave vigilantizma većina autora
(Shotland and Goodstein, 1984; Johnston, 1996; Button, 2002; itd.) ističu is-
punjenje sledećih uslova:
1) Nezadovoljstvo građana radom organa krivičnog pravosuđa – po-
java vigilantizma u SAD-u tokom XIX veka opravdavana je stanjem
u kom je sistem krivičnog pravosuđa bio ekstremno neefikasan. Za
šerife bilo je gotovo nemoguće da se izbore sa kriminalnim pojavama
pa su građani često uzimali zakon u vlastite ruke. Bayley i Shearing
(2001: 8) ističu kako je u nekim tradicionalnim društvima još uvek
prisutna praksa po kojoj cela sela preuzimaju odgovornost za bezbed-
nost nadomešćujući neadekvatnu zaštitu koju obezbeđuje javna poli-
cija. Tako npr. u Indiji zakon omogućava selima da formiraju snage
za odbranu pri čemu vlada plaća deo njihovih troškova ili u Tanzaniji
gde vlada sponzoriše grupe vigilanata – „sungusungu“, da štite stoku
od kradljivaca;
6 Iako se u većini literature organizovanje prvih vigilantnih grupa obično vezuje za po-
dručje SAD, neki autori (v. Milosavljević, 1998: 66) pak smatraju da je prvi organizovani
oblik vigilantizma zabeležen još u Starom Rimu. Međutim, za razliku od primera u SAD,
gde je ovaj predstavljao samoorganizovani pokret, čija delatnost nije bila regulisana za-
konom već su njeni članovi „uzimali pravdu u svoje ruke“, u Rimu je delovanje takvih
organizacija Car Oktavijan podveo pod slovo zakona.
2) Emocionalno stanje (gnev ili strah) kod građana prouzrokovano iz-

vršenjem zločina – za objašnjenje ove karakteristike poslužićeno se
primerom iz prakse koji je istakao Button (2002: 92), a tiče se ubistva
devojčice Sarah Payne. Ubistvo se desilo u predgrađu Portsmoutha,
tokom leta 2000. godine, a istraga je utvrdila da je ubica bio pedofil.
Nezadovoljni delovanjem države u sprečavanju pedofilije građani su
započeli kampanju za javno registrovanje pedofila. U sklopu te akcije
u lokalnim novinama su objavljene adrese i imena pedofila iz kraja,
što je u nekoliko slučajeva i uslovilo odmazdu građana prema licima
za koja su znali ili pretpostavljali da su pedofili;
3) Solidarnost društvene zajednice i njena etnička homogenost – ovaj
faktor ima neposrednu vezu sa učenjem Durkheim-a i njegovim poi-
manjem „kolektivne svesti“. Prema tom shvatanju ljudi u jednoj lokal-
noj zajednici, ukoliko imaju zajedničko društveno i etničko poreklo,
streme deljenju istih vrednosti, međusobnom verovanju i slobodnom
komuniciranju. Takvo stanje olakšava samoidentifikaciju i društvenu
koheziju, kao bitne faktore u stvaranju jedinstvene socijalne reakcije
na društveno neprihvatljiva ponašanja i organizovano delovanje za-
jednice u kažnjavanju zločinaca;
4) Postojanje vođstva i organizacije – uslovi koji su neophodni radi pre-
uzimanja inicijative i planiranja akcijе. Shotland i Goodstein (1984:
9–26) međutim smatraju da vigilantne akcije ne podrazumevaju po
pravilu unapred isplanirano i organizovano delovanje, napominjući da
aktivnost često započinje spontanim učešćem građana (posmatrača),
koje vremenom može da preraste u najsuroviji oblik vigilantizma.7
Vigilantizam kao specifičan oblik kontrole kriminalnog ponašanja tre-
ba razlikovati od delovanja tzv. „odreda smrti“, koji predstavljaju svojevrstan
oblik sprovođenja pravde putem neformalnih osuda na smrtnu kaznu. U
većini slučajeva ovi odredi deluju kao sluge diktatorskih režima, za potrebe
sejanja tzv. „kulture straha“ i eliminaciju političkih neistomišljenika, dok su
ređi primeri korišćenja ovih metoda od strane nezavisnih pojedinaca ili gru-
pa regrutovanih iz sastava aktivnih ili penzionisanih pripadnika policije, voj-
ske i drugih bezbednosnih službi, koje na taj način dele ličnu pravdu.
Istorija pamti brojne primere delovanja ovakvih odreda, a kao najpozna-
tiji se ističu eskadroni smrti u Ugandi i Kambodži i argentinska hunta. Objaš-
7 S tim u vezi ovi autori ističu i različite tipove ponašanja posmatrača: a) tip „neuplitanje“
– posmatrači se ne upuštaju u incident nastojeći da izbegnu nevolje. Autori su dali pri-
mer žene koja je bila fizički zlostavljana na javnom mestu i naočigled brojnih prolaznika,
koji nisu odreagovali na njene krike, jer su mislili da se svađa s momkom; b) tip „indi-
rektno uplitanje“ – posmatrači intervenišu nakon incidenta (telefoniranje policiji nakon
prisustvovanja zločinu radi davanja opisa izvršioca); v) tip „direktno uplitanje“ – posma-
trači intervenišu u cilju sprečavanja zločina direktnim suprostavljanjem zločincu i g) tip
„spontani vigilantizam“ – po ovom modelu reagovanja posmatrači ne samo da sprečavaju
izvršenje zločina, zadržavaju izvršioca do dolaska policije ili ga privode policiji, nego
često pribegavaju sprovođenju lične pravde i kažnjavanju izvršioca.
njavajući delovanje hunte Cohen (2001: 134) ističe kako su zlodela ove orga-
nizacije vršena nad odabranim žrtvama. Iako je režim nastojao da aktivnosti
ostanu tajna, javnost je morala dobijati dovoljno informacija da bi se uverila
da je represija opravdana. Takva praksa je, po rečima Cohen-a, uslovila stva-
ranje „dvostrukog diskursa“, kojim je režim nastojao da uspostavi ravnotežu
između činjenice da država obznanjuje da sprovodi teror i da krije ili pori-
če pojedinosti o njemu, što je uslovljavalo širenje paralizujućeg straha među
građanima.
Klasifikacija vigilantizma
Među brojnim podelama vigilantnih akcija izdvajamo onu koja za krite-
rijum podele uzima stepen organizovanosti preduzete aktivnosti. U skladu s
tom karakteristikom u literaturi se razlikuje uzimanje pravde u ruke od gra-
đanina pojedinca, polu-organizovani i organizovani vigilantizam.
Uzimanje pravde u ruke od građanina pojedinca – kao primer ovakvog
delovanja Button (2002: 92) navodi slučaj norfolkškog farmera Tony-a Mar-
tin-a, čije imanje je bilo meta čestih provala. Da bi sprečio nove upade na
farmu Martin je pravio zamke i spavao obučen sa puškom pored sebe sve dok
jedne noći u njegovu kuću nisu upala dva provalnik, kada je Martin jednog
ubio, a drugog ranio. Mnogi autori ovakve oblike reagovanja ne podvode pod
vigilantizam, objašnjavajući da prilikom izražavanja nezadovoljstva pojedinca
ili sprovođenja lične osvete putem uzimanja pravde u ruke nije zadovoljen
elemenat organizovanosti.
Međutim, iako su ovi navodi tačni, zaboravlja se činjenica, da takve ak-
cije neretko predstavljaju inicijalnu kapislu i povod za organizovanije reago-
vanje građana u jednoj lokalnoj zajednici, kao što se i desilo u već opisanom
slučaju ubistva devojčice Sarah Payne. Čak iako izostane uključivanje zajed-
nice, građani se često solidarišu sa takvim aktivnostima pojedinaca. Tako npr.
Ignjatović (2008: 186) navodi slučaj dvojice do tada mirnih stanovnika jed-
nog kvarta u Detroitu koji su, ogorčeni na pojavu svakodnevne prodaje droge
na ulici i zaplašeni pucnjavom tokom obračuna „lokalnih“ dilera sa rivalskom
grupom, zapalila „kuću droge“. Tužilac ih je optužio za paljevinu, ali ih je
porota odmah oslobodila. Prema pisanju lokalne štampe 87 odsto građana
opravdalo je takvo postupanje njihovih sugrađana.
Polu-organizovani vigilantizam – građani se organizuju u cilju suzbijanja
jedne konkretne devijantne pojave. Kao primer ovakvog rada Button (2002: 93)
navodi aktivnosti meštana Balsall Heath-a i Birminhgam-a za vreme 1990-ih
usmerene na rešavanje problema prostitucije na ulicama. S obzirom da je ovo
naselje počelo da liči na „amsterdamski raj“ za prostitutke i njihove klijente,
u kojima su neke privatne kuće pretvorene u kupleraj, stanovnici (od kojih su
mnogi bili religiozni Azijati sa dubokim protivljenjem takvoj vrsti usluga) su
organizovali proterivanje prostitutki i njihove klijentele iz svoje oblasti. Kam-
panja je bila veoma uspešna, ali zbog korišćenih mera (zastrašivanje, uzne-
miravanje i ispitivanje svakog stranca koji bi se pojavio u kraju) naišla je na
samo delimičnu podršku državnih organa.
Organizovani vigilantizam – najviši stepen samoorganizovanja građana,

koji u krajnjem obliku podrazumeva formiranje sopstvenog sistema pravde, ne-
zavisno od državnog sistema krivičnog pravosuđa. Elizabeth John (2005: 582)
ističe kako je delovanje vigilanata u SAD uključivalo sprovođenje sudskog
procesa osumnjičenim za krivično delo, ali i arbitražne i diskriminacione
aktivnosti brutalne osvete. Činjenica je da su organizovane vigilantne grupe
doprinosile borbi protiv kriminaliteta, međutim ne smemo zaboraviti da je
njihovo, često brutalno delovanje, bilo protivzakonito. Ova autorka navodi
kako je na području SAD između 1767. i 1910. godine delovalo preko 320
ovakvih organizacija. Njihovi ciljevi su bili raznovrsni. Neki su stremili pri-
vođenju prekršioca moralnih i legalnih normi, kao npr. „Bald Knobbers“ iz
Misurija, koji su se borili protiv kockanja i prostitucije, dok su drugi, kao npr.
„Ku Klux Klan – KKK“, K 8 nametali svoj vlastiti brend društvene kontrole šireći
strah i teror.
Za delovanje vigilantnih organizacija vezuje se pojam „linčovanje“ (e. lyn-
ching),
g izvorno korišćeno za opisivanje javnog bičevanja koje je sprovodio po-
ručnik Lynch, vođa virdžinijskih vigilanata krajem XVIII veka. Kasnije je ovaj
pojam počeo da se koristi za postupak javnog kažnjavanja (obično vešanjem ili
spaljivanjem) zločinaca od strane spontano organizovane mase građana. Ro-
berg (2004: 44) navodi kako je u državama na jugu između 1822. i 1951. godine
linčovano oko 4.700 ljudi, a većina žrtava bili su Crnci. Sa druge strane John
(2005: 583) iznosi podatak po kom su organizovane vigilantne grupe tokom
svog delovanja na području SAD ubile više od 700 ljudi.
Kao poseban oblik organizovanih vigilantnih grupa u literaturi se izdvaja
rad paramilitantnih pokreta. Specifičnosti rada ovih organizacija Silke obja-
šnjava na primeru „Irske Republikanske Armije – IRA“. Poznato je da „IRA“
već više od 30 godina sprovodi separatističku kampanju sa ciljem pripajanja
Severne Irske teritoriji Republike Irske, koristeći se pri tom izuzetno nasilnim
metodama. Ne priznavajući britansku vlast, ova organizacija je na području
svog delovanja, osnovala sopstveni sistem krivičnog pravosuđa, sprovodeći
funkcije policijskog rada, istrage, suđenja i kažnjavanja. Svesni činjenice da
bi zbog kontaktiranja sa zvaničnim policijskim organima bili etiketirani kao
doušnici i zbog toga rigorozno kažnjeni, građani izvršenje zločina pre pri-
javljuju paramilitarcima. Mnogi meštani ne samo da odobravaju kazne koje
sprovodi IRA već često zahtevaju i strožije oblike kažnjavanja.
Inače, kazne za učinioca zločina su veoma raznolike i one uključuju upo-
zorenja, uvođenje policijskog sata, novčane globe, nadoknadu štete žrtvama,
akte javnog ponižavanja, batinanje, izgnanstvo i smrtnu kaznu streljanjem.
Silke ističe kako je tokom tridesetogodišnjeg delovanja ove organizacije bar
8 Reč „kjukluks“ vodi poreklo od grčke reči „kuklos“ koja znači „krug“, dok reč „klan“
prema kolokvijalnom značenju predstavlja bratstvo čiji članovi veruju da vode poreklo
od jednog osnivača ili se smatraju krvnim srodnicima, a u svakodnevnom govoru pred-
stavlja grupu ljudi vezanih zajedničkim interesima.
2.149 ljudi streljano dok je 1.328 osuđeno na batinanje, od čijih posledica je
njih 114 umrlo. Između 1994. i 1996. god. za 453 osobe su izdata naređenja o
izgnanstvu (v. Silke, 1998: 121–156).
Na primeru afričkog kontinenta se možda najbolje može objasniti učešće
paramilitarnih organizacija u kontroli kriminaliteta, koje ne samo da su al-
ternativno rešenje za bezbednosne strukture u državi nego i dodatna pretnja
zakonu i poretku. Comfort upozorava kako se većina afričkih država već de-
cenijama suočava sa izuzetnim porastom kriminala, koje policija bezuspešno
pokušava da suzbije. Lak pristup oružju samo je povećao opasnost od novih
talasa nasilja, dok ulice postaju bojno polje gangstera. Ovakvo stanje dodat-
no pogoršavaju i sve veće ekonomske i društvene tenzije, koje bi, po rečima
ovog autora, mogle dovesti do neslućenih razmera nasilja u nekim afričkim
državama. Mnogi pripadnici policije, umesto da sprečavaju nasilje, često su
saučesnici u izvršavanju nasilničkih akata, kao i u pljačkanju civila.
Zbog toga građani jedino rešenje vide u traženju zaštite izvan okvira koje
im pruža država kroz stvaranje „„privatnih jedinica samoodbrane“ kao što su
npr. „snage za civilnu odbranu“ i „dobrovoljne organizacije za borbu protiv na-
silja“ (v. Comfort, 2000: 25–29).
Snage za civilnu odbranu (e. Civil Defense Forces – CDF) nisu nova ka-
rakteristika afričkog pejzaža s obzirom da su deo tradicionalne strukture iz
pre-kolonijalnog perioda u Sijera Leoneu, kada su bile poznate kao „narodna
milicija“. Ove grupacije obično su bile bazirane na etničkoj pripadnosti jed-
noj užoj zajednici, a njihova funkcija se sastojala u policijskom delovanju i
obezbeđivanju sigurnosti unutar jedne lokalne zajednice. Hrabrost i požrtvo-
vanost bili su zaštitni žig pripadnika ovih organizacija, čije delovanje se zasni-
valo na zaklinjanju na odanost i poslušnost vođama svog plemena i predstav-
nicima meštana zajednice. Dolaskom kolonijalnih sila na afrički kontinent
mit o nepokolebljivim ratnicima i zaštitnicima iskorišćen je u angažovanju u
ratovima, prvo u cilju zaštite svoje zajednice, a kasnije u osvajanjima novih
teritorija na strani kolonizatora.
Dobrovoljne organizacije za borbu protiv nasilja – posle svoje druge po-
bede, na izborima juna 1999. godine, predsednik Južnoafričke republike Tha-
bo Mbeki je problem konstantnog porasta nasilja pokušao rešiti time što je
formirao novi odred za policijsko delovanje poznat pod imenom „Škorpioni“.
Činjenica da je ovaj odred formiran izvan policijske službe dodatno oslikava
dimenziju nepoverenja u rad južnoafričke policije. Ubrzo je odobreno i for-
miranje još jedne nedržavne organizacije za borbu protiv nasilja poznate kao
„Ljudi Protiv Gangstera i Droge“ (e. People against Gangsterism and Drugs
– PAGAD). Međutim, za razliku od „Škorpiona“ koji su delovali u skladu sa
zakonom, doduše bez nekog naročitog uspeha u suzbijanju nasilja, PAGAD je
ubrzo od klasične anti-kriminalne organizacije prerastao u ekstremnu jedini-
cu za egzekuciju, koja je raspirivala nasilje i strah širom južne Afrike.
1.2.1.2. Savremeni oblici

Konceptualno gledajući, savremeni oblici učešća građana u kontroli kri-
minaliteta zasnivaju se na dobrovoljnom uključivanju građana u delatnost
policije u okviru programa prevencije kriminaliteta na nivou lokalne zajedni-
ce.9 Ovakvo delovanje, u literaturi poznato i pod nazivom „dobrovoljno poli-
cijsko delovanje građana“ (e. voluntary citizen policing)g pronalazi uporište u
koncepciji „razbijenih prozora“ (e. broken windows) prema kojoj aktivnosti
građana direktno doprinose sprečavanju stvaranja opasnih kvartova i obezbe-
đivanju sigurnijeg mesta za život (v. Ignjatović, 2008: 197).
Krivokapić (2002: 156) napominje kako su u realizaciju ovih programa
obično uključuju pripadnici srednje klase i imućnijih domaćinstava, mahom
oženjeni/udati, sa sopstvenim nepokretnostima, sa višim ili visokim stepe-
nom obrazovanja. Ti građani su obično komunikativni, zadovoljni, predvid-
ljivi i sa jako izraženom samokontrolom. Posebno bitna karakteristika tiče se
same zajednice koju karakteriše niska stopa kriminaliteta i solidarnost izme-
đu njenih članova, koji već duže vremena žive na tom istom području.
Objašnjavajući specifičnost neformalne kontrole kriminaliteta od strane
zajednice Ignjatović (2008: 185) se poziva na shvatanja Durkheim-a, prema
kome unutargrupna kohezija i društvena solidarnost nije osobena za mo-
derna društva i gradove, već više za tradicionalna društva i male zajednice.
Ovaj autor međutim ističe kako su Clinard i Abot, na osnovu proučavanja
dve zajednice u Campali, zapazili da se unutar jednog grada mogu razlikovati
područja sa nižom stopom kriminaliteta i višim stepenom solidarnosti, višim
međudelovanjem stanovnika, manjom geografskom pokretljivošću i stabilni-
jim porodičnim odnosima. Oni su konstatovali da je u područjima sa višim
stepenom solidarnosti viša kulturna homogenost i plemenska povezanost sta-
novnika. Posebno je interesantno da je navedena zajednica uspela da ostvari
takvo stanje sigurnosti svojim stanovnicima iako je sama država Uganda u
razdoblju 1963–1968. god. prošla kroz fazu zastrašujućeg porasta kriminali-
teta.
Među prvim organizacijama građana u savremenom društvu, čije delat-
nosti su bile usmerene na sprečavanje negativnog ponašanja u lokalnoj zajed-
nici, u literaturi se izdvajaju „omladinski klubovi“ i „dobrovoljne narodne
družine“. Milutinović (1976: 412) podseća kako se posle Prvog svetskog rata
u zapadnim zemljama osnivaju posebne institucije, koje razrađuju specijalne
programe socijalnog staranja omladine i za te potrebe razvijaju saradnju sa
policijom, specijalizovanim institucijama i posebnim socijalnim službama.
Među njima su posebno bili poznati „omladinski klubovi“, koji su se razvili
naročito u SAD gde je kriminalitet maloletnika poprimao velike razmere. U
9 Lokalna zajednica se zasniva na rezidencijalnim vezama između ljudi u okviru jasno

definisane teritorijalne celine, koja ima izvestan stepen političke samouprave, komunal-
nu infrastrukturu, socijalno ekonomske i kulturološke karakteristike i resurse u okviru
koje građani ostvaruju najveći broj svojih individualnih i društvenih potreba (Simonović,
2006: 72).
pokušaju da se uhvate u koštac sa problemima zaštite zajednice, čiju sigur-
nost su delinkvencija i kriminalitet sve više ugrožavali u New York City-ju
je delovao tzv. „Odbor za staranje o omladini“, dok je Chicago bio poznat po
tzv. „Većima sigurnosti“. Rad ovakvih udruženja građana međutim nije imao
velikog značaja u prevenciji kriminaliteta, a kao dokaz takvoj tvrdnji navode
se rezultati istraživanja čikaškog kriminologa Trasher-a, koji nije mogao usta-
noviti postojanje odnosa između rada ovih klubova i smanjenja prestupničke
delatnosti čikaških gangova.
Dobrovoljne narodne družine, po rečima Milutinovića (1976: 415), nasta-
ju na području SSSR-a kao potreba povećanja uloge društva u borbi protiv
narušavanja sovjetske zakonitosti i pravila socijalističkog zajedničkog života
za šta je 1959. god. donet poseban Zakon. Ovaj pravni akt je, pre svega, regu-
lisao pitanja vaspitne uloge društvenih i omladinskih organizacija, radnih ko-
lektiva, sportskih i drugih udruženja. Na osnovu ovog propisa širom SSSR-a
su se počele stvarati samostalne organizacije građana, sastavljene od radnika,
službenika, studenata, penzionera i drugih lica, čiji članovi su se angažovali
na obezbeđenju javnog reda i prevenciji od huliganstva. Ove organizacije su
predstavljale veoma masovne pokrete, koji su u svom radu nastojali da otkri-
vaju, između ostalog, i neposredne uzročnike pijanstva u preduzećima i usta-
novama. Na osnovu objavljenih podataka družine su imale značajan uspeh u
suzbijanju kriminaliteta.
Za razliku od ovih organizacionih oblika, koji po prirodi predstavljaju je-
dan širi koncept socijalne kontrole u svetu se sve više beleže i novi, specifični
oblici policijskog delovanja građana u pravom smislu te reči. Takvo značenje
potvrđuje praksa uključivanja građana u aktivnosti za koje su do tada prevas-
hodno bile nadležne policijske organizacije. Kao najpoznatiji oblici u litera-
turi se izdvajaju: 1) građani dobrovoljci; 2) susedsko nadziranje i 3) patrole
građana.
1.2.1.2.1. Građani dobrovoljci

U poslednjim decenijama prošlog veka, prevashodno na području Velike
Britaniji i SAD, razvio se jedan specifičan oblik policijskog delovanja građa-
na poznat pod nazivom „građani dobrovoljci“ (e. volunteer citizen), a koji
podrazumeva volontersko angažovanje građana i pružanje pomoći policiji u
svakodnevnim aktivnostima. Do uspostavljanja ovih programa građani-do-
brovoljci su obično pružali pomoć samo u uslovima elementarnih nepogo-
da kada je inače povećana potreba za spašavanjem ugoženog stanovništva i
zaštitom imovine, a koju policija i drugi nadležni državni organi ne mogu u
potpunosti zadovoljiti.
Iako prilagođen specifičnom socijalnom ambijentu anglosaksonskih ze-
malja, novi oblik saradnje građana i policije vremenom se proširio i na odre-
đene zemlje kontinentalne Evrope (zabeleženi su slučajevi u skandinavskim i
zemljama Beneluksa). Zbog raširenost pojave analiziranje volonterskog rada
građana postaje predmet brojnih naučnih istraživanja, gde većina naučnika
prioritetno nastoje odgovoriti na pitanje koji policijski zadaci se mogu pove-

riti građanima na izvršenje.
Dempsey i Forst (2005: 216) ističu kako je na području SAD u svakod-
nevni rad brojnih policijskih odeljenja uključeno oko 600.000 građana. Po
rečima ovih autora volonteri poseduju brojne talente i sposobnosti neophod-
ne za svakodnevni policijski rad, a najčešće se angažuju na administrativnim
poslovima kao što su kompjuterska analiza i obrada podataka, fotografsko i
video snimanje, pisanje izveštaja, dostavljanje različitih pismena itd. Govoreći
o stanju na području Velike Britanije Button (2002: 84) ističe kako se tokom
poslednjih 20 godina beleži značajan porast angažovanja civila na policijskim
poslovima. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova u Engleskoj i
Velsu ima oko 18.000 dobrovoljnih policajaca, dok ih je 1946. godine bilo sko-
ro 120.000. Primera radi u West Midland-u je 1982. godine bilo angažovano
1.838 civila, a do 1992. godine njihov broj se popeo na 2.943. Funkcije koje su
preuzeli civili uključuju regulisanje saobraćaja, administrativnu podršku, rad
na licu mesta i kriminalističko-obaveštajnu analizu. U West Sussex-u je 1996.
godine osnovana policijska stanica sa 15 građana dobrovoljaca, koji su se ba-
vili istragama izgubljene imovine i pisanjem izveštaja o zločinima.
Govoreći o ovoj problematici Vuković zastupa ideju angažovanja građa-
na-dobrovoljaca na izvršavanju policijskih zadataka za čije obavljanje nisu po-
trebna ovlašćenja i stručno znanje kojima raspolažu profesionalni pripadnici
policije. U pitanju su poslovi koji u značajnoj meri oduzimaju vreme policij-
skim službenicima kao npr. preusmeravanje saobraćaja za vreme održavanja
javnih skupova, dostavljanje poziva za obavljanje informativnog razgovora ili
uručivanju različitih pismena, kojima su inače preopterećene patrole unifor-
misanih policajaca. U oblasti prevencije maloletničke delinkvencije građani
se, po rečima ovog autora, mogu angažovati u organizovanju slobodnog vre-
mena za decu i mlade, organizovanju predavanja u školama, koja imaju za
cilj da upoznaju učenike sa pojavama koje ugrožavaju njihovu bezbednost
(verske sekte, nasilje u školi, zloupotreba opojnih droga itd.), kao i načinima
zaštite od takvih pojava (v. Vuković, 2004: 833–844).
Većina država opravdava angažovanje građana doborovoljaca u policij-
skom radu prevashodno zbog smanjenja troškova za prekovremeni rad i oslo-
bađanje policajaca od poslova koji oduzimaju puno radnog vremena, a daju
male rezultate. Poseban značaj volonterskog rada ogleda se u činjenici da ono
omogućava usmeravanje aktivnosti policije na prioritetne zadatke. Uključi-
vanje građana podržava ili čak podstiče i inicira sama policija kroz aktivno
regrutovanje, što dokazuju brojni apeli i pozivi na zvaničnim Web stranicama
policijskim organizacija.
Dempsey i Forst (2005: 217) skreću pažnju na primer policijskog odelje-
nja Nashvill-a koje na zvaničnoj internet stranici upućuju poziv sledeće sadr-
žine: „Umešajte se, pomozite da napravimo razliku u vašoj zajednici“. Intere-
santan je i primer policijske organizacije u kalifornijskom gradu Glendayle
na čijoj internet stranici se nudi učlanjenje u tzv. „Seniorsku dobrovoljačku
patrolu“ (e. Retires Senior Volunteer Patrol – RSVP). Pored njih, autori izdva-
jaju i slučaj San Antonija, koje ima posebnu internet stranicu rezervisanu za
volontiranje u policijskom radu pod nazivom „Volunteers in Policing – VIP“.
Program je započeo sa radom 1997. godine i brojao je 12 volontera, da bi se
2001. godine povećao na preko 300 tzv. VIP-ovaca angažovanih na raznovr-
snim delatnostima unutar policijskog odeljenja ovog teksaškog grada.
Kao specifičan oblik delovanja građana-dobrovoljaca u suprostavljanju
kriminalitetu izdvaja se program „zapušači kriminala“ (e. Crime stoppers),
koji je naročito razvijen u SAD. Program obično inicira policija koja putem
medija objavljuje „nerešeni zločin nedelje“ nudeći pri tom novčane nagra-
de za informacije koje rezultiraju privođenjem izvršioca konkretnog dela.
Dempsey i Forst (2005: 215) napominju kako je program započeo sa radom
1975. godine u američkoj državi New Mexico da bi se usled pozitivnih isku-
stava ubrzo proširio na većinu američkih država.
Na osnovu procena iz 2004. godine u SAD su bila aktivna 433 odvojena
programa zapušavanja kriminala, koja su doprinela izvršenju 316.724 hap-
šenja, povraćaju 3 milijarde US$ u vlasništvu i narkoticima i isplati 47 mi-
liona US$ nagrade za pomoć građana. Ovi autori navode primer programa
„Virginia Beach“ u okviru kog je od osnivanja 1982. godine primljeno oko
22.500 poziva, doprinelo se hapšenju u 6.000 slučajeva i vraćeno je preko 24
miliona US$ u vlasništvu i narkoticima. Samo tokom 2003. godine vraćeno
je 603.000 US$ u vlasništvu i narkoticima i isplaćeno 29.000 US$ građanima
za nagrade.
U SAD su pored „zapušača kriminala“ veoma aktuelne i TV emisije
koje animiraju građane da pomognu policiji u lociranju osoba za kojima je
raspisana poternica, a među najuspešnijim izdvaja se „Najtraženiji u Ameri-
ci“ (e. America’ s Most Wanted).
U cilju sprečavanja stihijskog postupanja građana, što je bilo karakteri-
stično za vigilantne grupe, policija obučava građane kako da samostalno uče-
stvuju u rešavanju problema na području lokalne zajednice, a da pri tom ne
krše propise. Vuković (2004: 837) navodi primer SAD-a (San Diego, Cali-
fornia) gde posebno obučeni pripadnici policije tzv. „specijalisti za rešavanje
problema u zajednici“, organizuju predavanja za građane kako bi ih upozna-
li sa objektivnim mogućnostima policije u rešavanju lokalnih bezbednosnih
problema. Ovom prilikom predavači skreću pažnju na sredstva i resurse koji
postoje u zajednici, a koje bi građani mogli iskoristiti za rešavanje problema
u njihovom susedstvu.
Veoma važnu ulogu u podsticanju građana na saradnju imaju i „policijski
kursevi za građane“ (e. Citizen police academy). Sa njihovim organizovanjem
najpre je počela policija u Velikoj Britaniji (1977. godine), a potom i policija
u SAD (1985. godine). U okviru tih kurseva građani imaju priliku da se upo-
znaju sa metodima i sredstvima rada policije, načinom postupanja pripadni-
ka policije u primeni ovlašćenja i uslovima rada policajaca, ali i obrnuto, da
se pripadnici policije upoznaju sa stavovima i očekivanjima građana.
1.2.1.2.2. Susedsko nadziranje

Postoje shvatanja po kojima se veliki gradovi ne mogu tretirati kao za-
jednica u sociološkom smislu reči zbog toga što je njima svojstvena deper-
sonalizacija koja se ne uklapa u kohezivno shvatanje zajednice. Zbog toga se
u nauci sa pravom ističe kako su strategije i planovi kontrole kriminaliteta
efektivniji kada su prilagođeni malim specifičnim geografskim područjima,
tj. susedstvima. Upravo na temelju ovakvih shvatanja širom sveta građani se
organizuju u posebne grupe za nadzor susedstva sa zadacima da uočavaju
sumnjiva ponašanja i prisustvo napoznatih osoba, a sve u cilju zaštite poten-
cijalnih žrtava zločina i meta napada (stara lica, deca, vozila, stanovi itd.).
Ova delatnost poznata pod nazivom „Susedsko nadziranje“ (e. Neighbo-
urhood Watch)10, po rečima britanskog autora Johnston-a (1992: 58) podra-
zumeva angažovanje građana jedne lokalne zajednice u nadziranju njenih
lokacija i prijavljivanju sumnjivih aktivnosti policiji. Jednostavno rečeno, gra-
đani postaju „oči i uši“ policije.
Smisao susedskog nadziranja ogleda se u ideji da se već u začetku kon-
trolišu sve pojave koje mogu ugroziti sigurnost zajednice, kao npr. pojava
dilera droge, vandala i sitnih kriminalaca što je čvrsto usađeno u koncept
stražarenja. Efikasno nadgledanje podrazumeva da u trenutku kada se uoči
da je kriminalna radnja u toku, posmatrač može svojim prisustvom da zastra-
ši kriminalca ili o tome obavesti policiju. U početku aktivnosti građana su se
sastojale u nadgledanju pojedinih zgrada, parkova, saobraćajnica i parking
prostora, u cilju uočavanja provala u stanove, krađa motornih vozila i drugih
oblika „uličnog“ kriminaliteta. Međutim, vremenom su građani proširili de-
latnost i drugim merama situacione prevencije kriminaliteta kao nrp. obele-
žavanje imovine i video nadzor, čime je mogućnost za izvršenjem zločina do-
datno umanjena, odnosno uvećan je rizik od otkrivanja. Pored toga, obično
se na ulasku u stambeni blok na čijem području je organizovan program nad-
ziranja postavlja znak sa pratećom porukom: „Imanje zaštićeno susedskim
nadziranje“ (e. Premises protected by Neighbourhood Watch).
Za sagledavanje određenih karakteristika susedskog nadziranja poslu-
žićemo se rezultatima nekoliko istraživanja ovih programa sprovedenih u
SAD i Velikoj Britaniji. Tokom 1980-ih godina britanski autor Husain (1988)
je kao cilj istraživanja odredio: 1) utvrđivanje načina sprovođenja nadzo-
ra; 2) ispitivanje opsega u kom je program nadziranja zadovoljavao potre-
be učesnika i 3) određivanje lokacije, tj. tipa susedstva (komšiluka) u kom
se nadzor sprovodi. Istraživanjem je obuhvaćeno područje devet policijskih
jedinica, na čijem terenu je registrovano 3.699 susedstava sa uspostavljenim
programom nadzora.
10 U SAD npr. programi prevencije kriminala u kojima sudeluju članovi zajednice u

različitim delovima zemlje nose i različite nazive, pa tako se u literaturi može naići na
sledeće izraze: „Crime Watch“, „Block Watch“, „Community Alert“ i najčešće „Neigh-
bourhood Watch“.
Rezultati su između ostalog pokazali kako su programi susedskog nad-
ziranja najzastupljeniji u oblastima malog stepena ugroženosti, dok u naj-
siromašnijim gradskim područjima i multirasnim oblastima, koje su obično
locirane u užem centru grada i koje slove za područja sa visokim rizikom od
kriminala, gotovo da nisu ni sprovođene mere susedskog nadziranja.11 Hu-
sain-ovi podaci pokazuju da u oblastima niskog rizika 28 odsto programa su
inicirani od strane policije, a 57 odsto od strane stanovnika, u poređenju sa
oblastima visokog rizika gde je 16 odsto programa inicirala policija, a 68 odsto
stanari.
Analizirajući stanje na području SAD Garofalo i McLeod (1988) se pozi-
vaju na rezultate istraživanja američkog autora Skogan-a, koji je otkrio kako
su u oblastima koje pretežno naseljavaju predstavnici nižih socijalnih slojeva
stanovnici veoma sumnjičavi jedni prema drugima ističući kako nadzor ne
bi trebao biti usmeren toliko na nepoznata lica, koliko na ljude koji upravo
žive u komšiluku. Ovakve tvrdnje Skogan objašnjava prolaznom prirodom
zajednice u velikim urbanističkim centrima i otuđenošću građana u savreme-
nom društvu. Po njemu članovi siromašnih zajednica ne mare za dugotrajnu
budućnost svog komšiluka i ne streme održavanju najvišeg nivoa kvaliteta
života u njemu, jer za njih ono predstavlja usputnu stanicu u kojoj se samo
kratkotrajno zadržavaju živeći u nadi da će se u bliskoj budućnosti preseliti u
neki rezidencijalni kraj. Upravo zbog toga ovakva susedstva postaju laka meta
devijantnog ponašanja, utočište nemorala i nesigurno mesto za život.
Naki autori su tokom istraživanja dovodili u vezu program susedskog
nadziranja sa strahom od zločina kod građana. McConville i Sheperd su usta-
novili da su uplašeni građani više motivisani da se pridruže programu nad-
ziranja. Ovakvu tvrdnju autori argumentuju podatkom da je 61 odsto ispita-
nika, koji su bili veoma ili prilično zabrinuti da ne budu opljačkani, izjavilo
da bi se rado pridružili programu. Ispitujući 934 učesnika programa „Home
Watch Household“ Forrester je otkrio kako je od 68 odsto ispitanika, koji su
se brinuli da ne postanu žrtve zločina u godini pre priključivanja šemi, njih
49 odsto bilo zabrinuto i nakon pristupanja programu nadzora, 57 odsto res-
podenata je tvrdilo da se strah smanjio, 39 odsto da nije bilo efekta, dok se
kod tri odsto ispitanika strah uvećao (v. Laycock and Tilley, 1995).
Mnogi istraživači koncept susedskog nadziranja vide kao mogućnost
ohrabrivanja partnerskih odnosa između policije i građana. Simonović
(2006: 87) napominje da u organizovanju građana za programe nadzora nad
susedstvom posebnu ulogu ima policija i to kroz usmeravanje pažnje ka poje-
dinim strukturama građana koji im u datoj situaciji mogu pomoći (mobiliza-
cija penzionera, ljudi koji rade u trafikama, recepcionera, radnika u uslužnim
delatnostima i sl.). Da bi se ostvario pristup (kontakt, poverenje) sa pojedinim
kategorijama građana, policija prethodno sprovodi projekte uspostavljanja sa-
11 Slični rezultati su objavljeni i 1992. godine u „Britanskom pregledu kriminala“ (e. British
Crime Survey – BCS), gde se na osnovu ispitanih 10.000 domaćinstava u preko 70 odsto
slučajeva radilo o manje rizičnim komšilucima.
radnje, pridobijanja građana činjenjem nekih socijalnih usluga. Sa građanima

se sprovode edukacioni programi po pitanjima kriminalnog i viktimogenog
ponašanja koje se ispoljava u susedstvu. U okviru ovih programa policija in-
struiše građane da radi svoje bezbednosti obraćaju pažnju ne samo na svoju
već i na susedovu imovinu.
U cilju utvrđivanja efekata susedskog nadziranja na efikasnost rada poli-
cije vršena su brojna istraživanja. U jednom takvom ispitivanju škotski autor
Payne (1989) je pitao respodente da li im je program nadziranja pomogao da
bolje upoznaju policiju, na šta je 47 odsto ispitanika u Craighleith-u, 35 odsto
u Drylaw-u i 31 odsto u Caskieberran-u odgovorilo da jeste. Pitajući ih da li
je susedsko nadziranje poboljšalo rad policije u komšiluku, 28 odsto ispitanika
u Craighleith-u, 24 odsto u Drylaw-u i 21 odsto u Caskieberran-u odgovorilo
je potvrdno. U drugom slučaju, primenjujući metod multivarijantne analize,
Bennett (1990) je za sagledavanje efikasnosti susedskog nadziranja u Acton-u i
Wimbledon-u izvršio poređenje stanja sedam meseci pre i sedam meseci posle
postavljanja programa nadziranja. Tom prilikom je primećeno smanjenje bro-
ja telefonskih poziva građana upućenih policiji radi prijave uobičajenih sum-
njivih aktivnosti u obe oblasti (za 24 odsto u Acton-u i za 17 odsto u Wim-
bledon-u), dok su se hitni pozivi u Wimbledon-u smanjili za 64 odsto. Pored
toga, ovaj autor je otkrio i značajno smanjenje policijskih pešačkih patrola u
ova dva grada.
Nekim istraživanjima je utvrđeno da susedsko nadziranje razvija duh
zajednice. McConville i Shepherd su u jednoj oblasti njihovog istraživanja
(selo Gwent) koje je bilo karakteristično po otuđenosti meštana, ustanovili
da je nakon uvođenja programa nadziranja došlo do njihovog združivanja
(v. Laycock and Tilley, 1995). Sa druge strane, Bennett (1990) beleži napre-
dovanje društvene kohezije u obe oblasti uključene u njegovu studiju, dok je
Payne (1989) otkrio da je nadziranje „nateralo“ ljude na solidarnost, tačnije
52 odsto u Craigleith-u, 32 odsto u Drylaw-u i 25 odsto u Caskieberran-u
građana više su se odnosili komšijski jedni prema drugima.
Kao još jedno merilo uspešnosti ovog programa jeste masovnost su-
sedskog nadziranja. S tim u vezi Garofalo i McLeod (1988) skreću pažnju
na podatke Nacionalnog Instituta Pravde SAD prema kojima jedna od pet
američkih porodica živi u komšiluku sa programom prevencije kriminala,
38 odsto građana je direktno uključeno u program nadziranja, a generalno
gledajući više od 6 miliona stanovnika SAD-a su članovi ovog programa. Pri-
mera radi u Detroitu su komšijske straže organizovane u 4.000 od postojećih
12.000 blokova. U New York City-ju 70.000 domova je uključeno u program
„Blockwatcher“, a u gradu Dade County (Florida) program „Citizen Crime
Watch“ okuplja oko 175.000 članova. Poređenja radi, u Velikoj Britaniji je
prema podacima iz 1983. godine registrovano oko 42.000 zajednica sa aktiv-
nim programom susedskog nadziranja u čijem radu je bilo uključeno više od
2.5 miliona domaćinstava (v. Husain, 1988).
Međutim, pored prednosti, istraživači ukazuju i na brojne nedostatke su-
sedskog nadziranja, tvrdeći kako je nivo civilnog nadzora ograničen, jer je
većina domaćinstava prazna tokom dana te ljudi nemaju mogućnosti učestvo-
vanja u nadzoru ili su im te mogućnosti ograničene. Takođe, njihov doprinos
u sprečavanju kriminaliteta je selektivan, jer dovodi do tzv. „efekta pomera-
nja kriminaliteta“ (e. crime displacement effect) po kom se izvršenje zločina
premešta u manje branjene zone (v. Cornish and Clarke, 1987: 933–947). U
zaključku svog istraživanja McConville i Sheperd napominju da: 1) neki sta-
novnici, bilo zbog slabih veza sa komšilukom ili zato što žive u nepreglednom
delu komšiluka, čak i kad vide ili čuju nešto sumnjivo retko kada to prijav-
ljuju; 2) siromašniji članovi zajednice ređe prijavljuju sumnjive aktivnosti;
3) javnost ima drugačiju predstavu o tome šta je sve sumnjivo nego policija
– javnost obično zaključuje na osnovu stereotipa12; 4) mnogi građani čak i
bez programa susedskog nadziranja često rutinski posmatraju svoje komšije
za šta im nije potreban poseban program nadzora i 5) policija sakupi malo
vrednih informacija od susedskog nadziranja (v. Laycock i Tilley, 1995).
Sagledavajući brojne kritike upućene na račun susedskog nadziranja sve
negativne posledice ovog programa mogli bi svesti na sledeće:
1) U oblastima gde žive i sami prestupnici teško je uspešno sprovesti nadzor
– zastupnici ovakvog mišljenja smatraju da uzorni građani iz ovakvih
oblasti previše rizikuju ukoliko odluče da sarađuju sa policijom. Po
njima u komšiluku sa najvećim rizikom od kriminala sumnjičavost,
nepoverenje, neprijateljstvo i nedostatak normi obuzdava razvijanje
ovog programa. To ne znači da je uspostavljanje susedskog nadziranja
u oblastima s visokom stopom kriminaliteta nemoguće, već upuću-
je da tamo ljudi pristupanjem u koncept susedskog nadziranja mogu
sebe dovesti u opasnost;
2) Susedsko nadziranje ima potencijal pre da stvara nego da leči podele
– građani često u toku nadzora pribegavaju stereotipu. Tako npr. pri-
sustvo pripadnika određene rase ili etničke zajednice (Crnci, Romi)
u komšiluku može biti tretirano kao pretnja što unapred uslovljava
njihovo neprihvatanje od sustanara. Takođe, postoji i mogućnost da
oni koji su jednom izvršili zločin budu zauvek izopšteni od strane ko-
mšiluka. Ovakva praksa dovodi do podele na „dobre“ i „loše“ stanare,
gde se „dobri“ drže zajedno i uče da prepoznaju i identifikuju „loše“
usmeravajući mere socijalne kontrole na njih. Izopštavanje „loših“
izvan delokruga poštovanih članova zajednice može da pothranjuje
njihove devijantne identitete i sklonosti, što ih često navodi da izvor
odobravanja pronalaze kod drugih devijantnih osoba;
3) Disproporcijalno prisustvo nadzora u oblastima niskog rizika u odno-
su na rizične oblasti – ova karakteristika otvara pitanje primerenosti
dodele policijskih resursa. Popularnost susedskog nadziranja u obla-
12 Opširnije o stvaranju stereotipa kao vidu neformalne reakcije na zločin pogledati – Chap-
man D.: „Stereotip kriminalca“ (orig. „Sociology and the Stereotype of the Criminal“,
London, 1968) –in: Ignjatović Đ. (2006): Kriminološko nasleđe (hrestomatija), Beograd,
str. 249–252.
stima s niskom stopom kriminala i pojačano traženje intervencije po-

licije može preusmeriti policijske resurse iz oblasti visokog rizika i sa
visokim potrebama za zaštitom na oblasti sa niskim stepenom ugro-
ženosti, tj. sa manjim potrebama;
4) Susedsko nadziranje pojačava osećaj ranjivosti što može prouzrokovati
stvaranje straha od zločina kod građana – za obrazloženje mogućno-
sti povećanja straha kod učesnika programa Laycock i Tilley (1995)
koriste argument da tokom procesa regrutovanja za program nadzira-
nja članovi prolaze kroz proces senzitivizacije na rizik u toku koje se
obično upozoravaju na činjenicu da je policija malo sposobna da učini
u vezi sa kriminalom zbog čega je neophodno dodatno angažovanje
građana. Time dolazi do svojevrsne kontradikcije između povećane
brige oko kriminala, koja je možda potrebna radi motivisanja stanara
da preduzmu akcije u cilju smanjenja svoje ranjivost i razuveravanja
ljudi od njihovih strahova.
Činjenica je da visoka očekivanja od javnosti, poteškoće u njihovom is-
punjavanju i nesposobnost programa nadziranja da na svim mestima očigled-
no smanji rizik od kriminala razvija razočarenje, nezadovoljstvo i otrežnjenje.
Međutim, iako se pukim posmatranjem ne može sprečiti izvršenje zločina,
sasvim je izvesno da se pojačanim nadzorom može smanjiti broj „sigurnih“
prilika za izvršenje zločina.
Bitno je takođe istaknuti da program susedskog nadziranja obezbeđuje
šansu aktivnijim članovima zajednice da pronađu legitimnu ulogu u zajed-
nici, jer pruža mogućnost pojedincima da iskoriste svoje veštine i iskustva
u opsegu koji sami definišu, a sve za dobrobit svoje zajednice. U odnosu na
„patrole građana“, susedsko nadziranje ima značajnu prednost u tome što je
dostupan svima, jer ne predviđa ograničenja u uzrastu i ne traži izrazitu psi-
hofizičku sposobnost od učesnika programa, što nije slučaj kod selekcije za
patrolnu delatnost. Neki autori ističu kako ovaj program povećava neformal-
ni pritisak na građane da se ne ponašaju antidruštveno, kao i da se kroz us-
postavljanje jače veze sa policijom uzimanje zakona u ruke od strane građana
može svesti na minimum.
Na osnovu toga možemo zaključiti da primena susedskog nadziranja ima
opravdanja, ali u cilju postizanja ravnoteže između zahteva zajednice i dode-
ljenih policijskih resursa potreba za ovakvim delovanjem se mora konstan-
tno preispitivati. Pri tom treba posebno obratiti pažnju na zahteve uzajamnog
policijskog rada, koji se ipak ne mogu primeniti na sve oblasti policijskog
delovanja.
1.2.1.2.3. Patrole građana

Patrole građana (e. Citizen patrol) predstavljaju organizovane grupe ci-
vila nadležnih za obilaženje i osmatranje unapred određenog područja u ci-
lju sprečavanja i otkrivanja aktivnosti koje mogu predstavljati krivično delo ili
prekršaj. Kako bi bili jasno uočljivi, patrolnu delatnost obavljaju u posebnim
uniformama, ili sa posebnim oznakama na odeći i na patrolonim vozilima.
Njihova dužnost je da ukoliko primete sumnjivo ponašanje o tome obaveste
profesionalne pripadnike policije, neposredno ili putem štaba udruženja, koji
preduzimaju dalje mere.
Govoreći o klasifikaciji patrola građana Button (2002: 112) ističe podelu
koju je izvršila sindikalna organizacija policajaca Engleske i Velsa na: 1) pa-
trole organizovane pod okriljem i kontrolom policije; 2) patrole organizovane
pod okriljem organa lokalne samouprave i 3) patrole ustanovljene putem skla-
panja ugovora sa privatnim kompanijama za obezbeđenje.13 Sa druge strane
Krivokapić (2002: 159) je izvršio klasifikaciju patrola građana prema sledećim
kritrijumima: 1) po funkciji – borba protiv narkomanije, huliganstva i sl.; 2) po
području nadgledanja – pojedinačna zgrada, park, saobraćajnica i sl.; 3) po na-
činu kretanja – pešice, biciklima, automobilima; 4) po veličini – manje ili veće
i 5) po ponašanju (ulozi, nameni) – da zaplaše, da jave policiji, da se direktno
upuste u delovanje.
Možda jedna od najpoznatijih civilnih organizacija koje se bave patroli-
ranjem jesu „Anđeli čuvari“ (e. Guardian Angels). Pokret čini grupa mladića
u prepoznatljivim crvenim beretkama, koji se organizuju u patrole na po-
dručjima sa visokom stopom kriminaliteta sa ciljem da deluju kao preven-
tivne snage i „zastraše“ potencijale izazivače nereda. Začetak njihovog rada
vezuje se za 1977. godinu kada je Curtis Sliwan osnovao prvu grupu građana
sa prioritetnim zadatkom da patroliraju podzemnom železnicom u New York
City-ju, da bi se vremenom njihovo delovanje proširilo na više od 60 ame-
ričkih gradova. Za razliku od uobičajenih patrola građana pripadnici ovog
pokreta imaju pravo da lišavaju slobode prestupnike, iako u praksi najčešće
uočene izgrede prijavljuju policiji ne upuštajući se u direktni konflikt sa de-
linkventima.
U jednoj studiji urađenoj ranih 1980-ih godina putnici u podzemnoj
železnici su upitani za mišljenje o delovanju njujorške policije i „Anđela
čuvara“. Većina ispitanika (61 odsto) su istakli da više žele videti „Anđele“
kako patroliraju podzemnom nego saobraćajnu policiju (13 odsto) ili oficire
NYPD (12 odsto). Isto istraživanje je otkrilo kako se samo četiri odsto ispi-
tanika protivi aktivnostima ovih civilnih patrola (v. Ostrowe and DiBiase,
1983: 185–193). Uprkos njihovoj popularnosti među građanima, aktivnosti
„Anđela čuvara“ u početku nisu naišle na odobravanje policije, koja je ovom
pokretu najviše zamerala nestručnost i neobučenost u poslovima održavanja
javnog reda i mira. Pod uticajem takvih kritika 1996. godine NYPD je pri-
hvatio obavezu sprovođenja obuke 12 vođa patrola koji su teritorijalno bili
nadležni za Central Park. Obuka se zasnivala na učenju policijskih ovlašće-
nja gde je poseban značaj pridavan savladavanju borilačkih veština. Ubrzo je
većina Policijskih akademija započela sa sprovođenjem obuke prilagođene
radu u civilnim patrolama.
13 Ovaj poslednji oblik civilnih patrola postaje dominantan u svetu postepeno zamenjujući
patrole građana, o čemu će više biti reči u delu koji se odnosi na privatno obezbeđenje.
Pored ove organizacije u SAD je zapažen i rad tzv. „Bezbednosne agen-

cije islamske nacije“ (e. Nation of Islam Security Agency) koja je osnovana
1992. godine u Los Anđelesu. Ova grupa građana organizuje patrole u 15
stambenih kvartova naseljenih većinom Afro-Amerikancima, a čije po-
dručje je naročito ugroženo preprodajom narkotika (v. Dempsey and Forst,
2005: 216).
Slična iskustva su zabeležena i u Velikoj Britaniji gde je tokom 1990-ih
godina na području opštinske jedinice Sedgefield Borough, a pod okriljem
lokalne vlasti, započela sa delovanjem posebna služba, čiji se rad zasnivao
na patroliranju područjem opštine tokom 24 sata. Delatnost se sastojala u
preventivnom patroliranju tokom kojeg su pripadnici prikupljali dokaze o
antidruštvenom ponašanju, pružali savete građanima u vezi sa prevencijom
kriminala i po potrebi izveštavali policiju o uočenim sumnjivim ponašanji-
ma. Ove civilne patrole su tokom 1998. godine primile 1.877 zahteva za in-
tervenciju, 103 alarmna poziva i 67.921 radio poziva. Procenjuje se da je u
prvoj godini njihovog delovanja kriminalitet na području opštine opao za
oko 20 odsto (mada zasluge za opadanje kriminala ne treba pripisati samo
toj jedinici). Prema rezultatima istraživanja zadovoljstva građana delovanjem
civilnih patrola 93 odsto ispitanika smatra brzinu reagovanja ove službe „od-
ličnom“, a 95 odsto je navelo kako su njeni pripadnici „veoma uslužni“ (But-
ton, 2002: 111).
South (1994: 227) ističe kako je poseban podsticaj razvoju ovog progra-
ma na području Velike Britanije dao izveštaj britanskog instituta „Adam Smi-
th“, u kom je predloženo građanima, koji žive u oblastima sa visokom stopom
kriminaliteta da „privatizuju“ svoje ulice tako što će postaviti svoje sopstvene
patrole za bezbednost i instalirati opremu za nadzor. Njihov projekat pod na-
zivom „Ulice ispred nas“ (e. Streets Ahead) je zasnovan na navodnom uspehu
slične šeme u SAD-u, gde već postoji oko 90.000 udruženja vlasnika kuća,
koji privatizuju zaštitu u svojim stambenim oblastima. Ovo dostignuće se po-
smatra kao model na koji treba da se ugledaju „dobri građani“, koji se sve više
podstiču da preuzmu aktivniju ulogu u prevenciji kriminaliteta.
Ovde se međutim postavlja pitanje efikasnosti takvih organizacija u su-
prostavljanju kriminalitetu. Pa tako, dok su neki autori skeptični u pogledu
angažovanja patrola građana, s obzirom da ne postoje egzaktni pokazatelji
njihove uspešnosti, drugi ukazuju na simboličan značaj pojavljivanja patrola
građana na ulicama uz čije prisustvo veći broj ljudi uveče izlazi, jer se osećaju
sigurnije. Činjenica je da su pojačane aktivnosti građana u kontroli kriminali-
teta na određenom području samo potisnule izvršenje zločina u druge, manje
branjene zajednice. Međutim, ovakva iskustva, kako ističe Ignjatović (2008:
187), sa sigurnošću sprečavaju promovisanje uznemirujućih slika društva i
domaćinstava stisnutih u škripcu utvrđenih domova i susedstva čiji stanari
žive u stalnom strahu od zločina, koji vreba iza ugla.
1.2.2. Privatno obezbeđenje

1.2.2.1. Pojam
U svetu već duži niz godina mnogi autori bezuspešno nastoje odrediti
univerzalnu definiciju, obim i sadržaj pojma „privatno obezbeđenje“ (e. pri-
vate security). Definisanje ovog pojma bitno se usložnjava postojanjem poli-
valentnosti same delatnosti i odsustvom pojmovnika, čak i na istom jezičkom
području sa sličnom tradicijom. Tako npr. englesko govorno područje obiluje
različitim pojmovima sa ne baš jasnim značenjem, kao što su „private police“,
„private security“, „guarding“, „protection“, „surveillance“ itd. Zbog takve prak-
se i naši autori u objašnjenju jednog pojma koriste različite termine kao npr.
privatna bezbednost, privatno obezbeđenje, privatna zaštita itd.
Činjenica da u svetu ne postoji univerzalna definicija privatnog obezbe-
đenja najčešće se objašnjava postojanjem razlika u poimanju strukture i kom-
ponenti, koje ulaze u sastav ove delatnosti, zbog čega prilikom definisanja
autori često koriste uopštene odrednice. Tako npr. u anglosaksonskoj literatu-
ri, u nameri da opišu jednu mešavinu različitih, ali funkcionalno povezanih
industrija i profesija, koje uključuju prevenciju kriminala, održavanje reda i
smanjenje gubitaka, autori najčešće upotrebljavaju termin industrija privat-
nog obezbeđenja (e. Industry of Private Security).
Primenjujući uopšten pristup u definisanju South (1994: 220) određu-
je privatno obezbeđenje kao zbir usluga i proizvoda, honorarno zaposlenih
pojedinaca i privatnih kompanija, koje nude robu i usluge klijentima na ko-
mercijalnoj osnovi, da bi zaštitili lica, imovinu ili njihove interese od raznih
oblika opasnosti. Paper (2003: 9) privatno obezbeđenje određuje kao sveu-
kupnost aktivnosti, usluga, mera i sredstava namenjenih za zaštitu privatne
svojine, informacija i lica, a koje se nude i obezbeđuju u okvirima privatnog
tržišta. Kalesnykas (2003: 22) privatno obezbeđenje definiše kao aktivnost
usmerenu na zaštitu prava i legalnih interesa fizičkih i pravnih lica.
Sa druge strane mnogi autori prilikom definisanja ukazuju na povezanost
sektora kojim upravljaju ljudi i tehničkog sektora koristeći jedinstven pojam
„sistem fizičko-tehničkog obezbeđenja“ (u daljem tekstu „sistem FTO“).
Upravo ovaj izraz učestalo koriste naši autori kao npr. Milošević (2006a: 11)
po kome sistem FTO predstavlja niz normativnih, operativnih, informativ-
nih i obrazovno-edukativnih radnji i mera kojima se uspostavlja organizacija
vršenja poslova i funkcionisanje službe, kadrovski sastav, opremljenost, obu-
čavanje i stručno osposobljavanje izvršilaca fizičko-tehničkog obezbeđenja za
rad.
Matić (2006a: 20) sistem FTO određuje kao jedan podsistem u okviru
sistema bezbednosti, a koji obuhvata niz radnji i mera, u okviru organizaci-
je fizičke i tehničke zaštite, usmerenih na sprečavanje raznih kriminalnih i
drugih oblika ugrožavanja lica, imovine i poslovanja. Po rečima ovog autora
sistem FTO se sastoji od fizičkog, tehničkog i protivpožarnog obezbeđenja,
zaštite na radu, poslova odbrane i civilne zaštite, mera koje se preduzimaju
na planu blagovremenog sprečavanja zaraza i epidemija, kao i upravljanje i

rukovođenje kriznim situacijama na nivou zaštićenog objekta.
Za razliku od prethodnog mišljenja Mandić (2004: 20) sistem FTO defi-
niše kao skup mera, postupaka i radnji, koje se sprovode posredstvom fizičkog
obezbeđenja, tehničkih sredstava zaštite i uz primenu savremenih bezbedno-
sno zaštitnih metoda i načina rada, a kojima se, kroz uspešno proaktivno i
reaktivno delovanje, eliminiše, odnosno smanjuje mogućnost ugrožavanja
lica, neovlašćeno prisvajanje imovine i rezultata rada preduzeća. Ovakvim
pristupom, pored fizičke i tehničke u komponente sistema obezbeđenja autor
ubraja i tzv. „bezbednosno-zaštitnu komponentu (v. Mandić, 2004: 173–255).
Da bi izbegli dalja nabrajanja raznih definicija i citiranja stranih i doma-
ćih autora, mišljenja smo da se suština i specifičnosti privatnog obezbeđenja
možda najbolje mogu objasniti kroz sagledavanje pojedinačnih oblika ove de-
latnosti.
1.2.2.2. Vrste privatnog obezbeđenja

1.2.2.2.1. Prema predmetu obezbeđenja
Kao kriterijum ove podele uzima se vrsta krivičnog dela čije izvršenje se
sprečava pružanjem mera zaštite. Mnogobrojna naučna istraživanja su poka-
zala da rizik viktimizacije u društvu nije na isti način raspoređen i da postoje
određene karakteristike, koje su u korelaciji sa određenim vrstama zločina,
a koje su u nauci poznate kao viktimogene predispozicije (v. Ignjatović, 2008:
178). Rizik od viktimizacije je bitno uslovljen karakteristikama samog pred-
meta zaštite, a kao najčešći se izdvajaju život, telesni integritet i imovina. S
tim u vezi, sve oblike obezbeđenja bi mogli podeliti na: 1) obezbeđenje živo-
ta i telesnog integriteta (obezbeđenje ličnosti) i 2) obezbeđenje imovine.
Međutim, pored nasilničkog i imovinskog kriminaliteta, kao najčešćih
vidova ugrožavanja, postoje i neki drugi oblici kriminalnog ponašanja, kao
npr. politički delikti, čiju metu napada veoma često predstavljaju građani, kao
i privatni ili objekti od posebnog društvenog i nacionalnog značaja, a koje u
odsustvu ili nemogućnosti zaštite od strane policijskih službenika, obezbeđu-
ju pripadnici privatnog obezbeđenja.
Obezbeđenje ličnosti
Pod izrazom „obezbeđenje ličnosti“ podrazumeva se plansko preduzi-
manje mera, radnji i postupaka službe obezbeđenja sa ciljem da se spreči na-
pad na život i telo klijenta i da mu se omogući sigurno i bezbedno obavljanje
radnih obaveza. U literaturi se naročit značaj pridaje obezbeđenju političkih
ličnosti i predstavnika vlasti, kojima je, zbog specifične pozicije u društvu,
život u poređenju sa običnim građanima ugroženiji. Kao najčešći organizato-
ri napada na ove osobe izdvajaju se kriminalne organizacije, ekstremističke
grupe, verski fanatici i mentalno obolela lica.
Sa razvojem moderne policije u većini zemalja osnovane su posebne dr-
žavne službe za obezbeđenje određenih ličnosti. Osnivanju takvih službi na-
ročito su doprinele mnogobrojne pretnje i napadi na predstavnike vlasti kao
npr. u SAD, gde je nakon izvršenog atentata na predsednika Abraham-a Lin-
coln-a 1865. godine osnovana „Američka Tajna služba“ (e. The United States
Secret Service).
Ipak, nije samo predstavnicima vlasti ugrožen život i telesni integritet,
već na protiv i obični građani bivaju veoma često žrtve nekog zločina sa ele-
mentima nasilja. Istina da je policija kao specijalizovan državni organ nad-
ležna za zaštitu života, lične i imovinske sigurnosti građana, ali je takođe či-
njenica da ona nije u mogućnosti da svakom pojedincu i u svakom trenutku
pruži neophodnu zaštitu. Zbog toga ljudi, u cilju sprečavanja viktimizacije,
reaguju u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima, gde većina kori-
sti fizičku snagu i veštine u odbijanju ili izbegavanju eventualnog napada, dok
drugi angažuju telesnu zaštitu (e. bodyguards).14
Prve organizovane forme pružanja privatnih usluga obezbeđenja života
i telesnog integriteta zabeležene su tek u građanskom društvu i to u slučaje-
vima obezbeđenja bogatih industrijalaca. U početku ove poslove su najčešće
obavljali fizički jaki pojedinci, koji su se služili određenim borilačkim vešti-
nama i čija pojava je ulivala strahopoštovanje. Osnov njihovog angažovanja
nije isključivo bila zaštita života poslodavca i članova njegove porodice, već
u nekim situacijama i zastrašivanje konkurencije, čime su svesno ili nesvesno
koristili metode svojstvene kriminalcima. Mnogi od njih su karijeru nastavili
osnivanjem novih ili pridruživanjem već postojećim kriminalnim organizaci-
jama, u kojima su se specijalizovali za poslove „uterivanja dugova“ ili zaštite
šefova organizacija.
Zbog takvog istorijskog nasleđa i danas u društvu vladaju određeni ste-
reotipi po kojima su tzv. „telohranitelji“ nabildovani pojedinci izbrijane glave
u tamnim odelima, lica sa kriminalnim dosijeima ili bivši pa čak u nekim
slučajevima još uvek aktivni pripadnici policije. Ovakve tvrdnje veoma če-
sto dobijaju uporište u raznim životnim situacijama, a naročito u slučajevima
likvidacija tzv. „kontroverznih biznismena“ i obračunu kriminalnih bandi,
kada se na poprištu obično zateknu lica koja odgovaraju prethodnom opisu.
Za razliku od ove negativne konotacije, sve veći broj autora ističe kako
se na poslovima ličnog obezbeđenja u poslednje vreme angažuju pojedinci
bez kriminalnog dosijea, koji se pored fizičke spremnosti i obučenosti u kori-
šćenju raznim veštinama odlikuju sposobnošću planiranja, predviđanja opa-
snosti i postupanja u skladu sa profesionalnom etikom. Pored toga, u svetu
je prisutan sve veći broj privatnih preduzeća i agencija specijalizovanih za
14 U našem jeziku se kao posledica slobodnog prevođenja ovog termina i njegovog učesta-
log korišćenja u medijima i sredstvima masovne kulture odomaćio izraz „telohranitelji“.
Međutim, ovako preveden pojam ima dvosmisleno značenje i zahteva dodatno objašnja-
vanje i preciziranje zbog čega smatramo da je ispravnije koristiti izraz „telesna zaštita“ ili
„telozaštita“.
pružanje usluga telesne zaštite, čiji rad je normativno regulisan. Mnoga od

tih preduzeća su uključena u nacionalne i međunarodne asocijacije, kao što
je npr. „Međunarodna asocijacija stručnjaka iz oblasti telesne zaštite i sistema
obezbeđenja“ (e. International Bodygard Security System Association – IBS-
SA). U cilju unapređenja, standardizacije i profesionalizacije telesne zaštite
ovo udruženje organizuje međunarodne kongrese i seminare i sprovodi obu-
ku i stručno usavršavanje neposrednih izvršilaca.
Lično obezbeđenje je danas veoma popularno u svetu poprimajući i di-
menziju statusnog simbola u društvu i neizostavan deo slave i bogatstva koje
plaćaju političari, biznismeni, glumci, pevači, sportisti itd. Njihovim angažo-
vanjem javne ličnosti obično nastoje sprečiti uznemiravanja tokom nastupa,
putovanja i odmaranja ili zaštititi sebe i članove svoje porodice od raznih
vidova ugrožavanja ili izvršenja određenih krivičnih dela sa elementima
nasilja kao što su ubistva, telesne povrede, silovanja, otmice, razbojništva,
proganjanja (e. stalking)
g i sl, a koja najčešće organizuju i sprovode sumanuti
obožavaoci, psihopate i nastrane osobe.
Način sprovođenja ličnog obezbeđenja zavise od niza faktora kao što
su mesto na kome se vrši obezbeđenje, opšta bezbednosna situacija i pro-
cena ugroženosti ličnosti, broj lica koja treba obezbediti, raspoložive snage
i sredstva, zahtev klijenta, mogućnost upotrebe tehničkih sredstava kao po-
moćnog sredstva zaštite, potreba za saradnjom sa organima policije itd. Sam
proces ličnog obezbeđenja obično se izvodi primenom neposrednih mera
zaštite sa vidljivim prisustvom pripadnika obezbeđenja tzv. „lična pratnja““ ili
u ređem slučaju primenom diskretnog obezbeđenja, gde se prisustvo prat-
nje prikriva. U većini slučajeva obezbeđenje podrazumeva organizovanje i
sprovođenje tri kruga (nivoa, prstena) zaštite: 1) prvi nivo treba sprečiti
fizički kontakt sa štićenom osobom; 2) drugi nivo štićenu osobu treba zaštiti
od dejstva vatrenog oružja (na daljinama od 50 do 300 metara) i 3) treći
nivo zaštićuje osobu od dejstva oružja visokog dometa.
Ovde je međutim bitno napomenuti da se u sklopu sprovođenja mera
zaštite, pored lične pratnje, organizuje i obezbeđenje prostora za stanovanje
i odmor, radnih prostorija i prevoznih sredstava lica pod zaštitom, za šta se
najčešće koriste kombinovane mere fizičko-tehničkog obezbeđenja, čime se
višestruko povećava efikasnost obezbeđenja i umanjuje rizik od iznenađe-
nja. Za te potrebe organizuju se različiti oblici obezbeđenja i to: 1) dubinsko
obezbeđenje – šire spoljno obezbeđenje koje čine stražari, patrole i zasede;
2) uže spoljno obezbeđenje – koje se nalazi uz sam objekat (ogradu) sa spolj-
ne strane; 3) unutrašnje obezbeđenje – koje se nalazi neposredno oko zgra-
de i unutar dvorišta objekta i 4) neposredno obezbeđenje – koje se postavlja
zavisno od konkretnih uslova uz zgradu i u samoj zgradi, na spratovima.
Ukoliko to bezbednosni zahtevi nalažu primenjuju se i dodatne mere zaštite
kao što su protiv-diverziona inspekcija (prostora i objekta u kojima štićena
osoba svakodnevno boravi, vozila pre njegove upotrebe), protiv-prislušna
zaštita (skeniranje radio-emisionih frekvencija), protiv-elektronska zaštita
(aktivno elektronsko ometanje), hemijsko–biološka zaštita (toksikološko bi-
ološka analiza okoline, predmeta, materijala i namirnica u upotrebi) i radio-
loška inspekcija (provera prisustva radioaktivnih materijala).
Na osnovu procene ugroženosti i zahteva klijenta izrađuje se poseban
plan obezbeđenja, kojim se predviđa ljudstvo (najčešće ga sačinja šef obez-
beđenja, lični pratioci, vozač, pripadnici fizičkog obezbeđenja rezidencije i
recepcionar zadužen za kontrolu i propust lica na ulazu u rezidenciju), teh-
nička sredstva za obezbeđenje, preciziranje zadataka svakog organa i poje-
dinca u sistemu, sistem komunikacije učesnika u obezbeđenju, saradnja i
koordinacija rada učesnika u obezbeđenju i procedure u pojedinim situaci-
jama. Radi efikasnosti obezbeđenja lice pod zaštitom bi trebalo da se pridr-
žava odgovarajućih zaštitnih mera i postupaka kao npr. da suzi broj konta-
kata sa prijateljima i rođacima, izbegava bespotrebne izlaske iz objekta bez
obezbeđenja, koristi usluge pratioca samo za predviđene zadatke, ne prima
sumnjivu i ne otvara nepoznatu poštu bez provere, promeni navike koje su
ga karakterisale itd.
Iako se proces obezbeđenja zasniva na čitavom nizu preventivnih mera
i radnji usmerenih na izbegavanje mogućnosti napada na lice pod zaštitom,
pripadnici ličnog obezbeđenja uvežbavaju i način postupanja u situacijama
kad je do napada došlo. Ovom prilikom obično se razrađuju tri taktičke
situacije: 1) napad sa bliskog odstojanja; 2) napad sa distance i 3) napad na
vozilo u pokretu.
Obezbeđenje imovine
Još od pojave privatne imovine, koja je uslovila prve podele i nejedna-
kosti među ljudima, koristoljublje postaje značajan, a sa razvojem društva i
najčešći motiv u izvršenju zločina. Zbog postojanja konstantne opasnosti od
ugroženosti imovine pojavljuje se i potreba njene zaštite, koja se u početku
nije mogla zamisliti bez primene nasilja i korišćenja oružja. Međutim, u sa-
vremenim uslovima tehnološkog napretka i inovacija zaštita dobija novu sofi-
sticiranu dimenziju oličenu u sistemima za nadzor, praćenje i signalizaciju.
John (2005: 583) napominje kako se prvi organizovani oblici privatnog
obezbeđenja lične imovine vezuje za razvoj moreplovstva i trgovine u Evropi
krajem XV veka, a što je uslovilo značajnu akumulaciju kapitala u rukama
privatnika. Kako ističe ova autorka, na britanskom ostrvu je za vreme vlada-
vine Henrija VII (1485–1509) zabeležena izuzetna akumulacija kapitala, zbog
čega su gradovi i luke ubrzo postali stecište kriminalaca. Pojačana potreba
zaštite imovine uslovila je formiranje privatnih organizacija kao što su tzv.
„trgovačka policija“ i „lučka policija“, čije pripadnike su za novčanu nadokna-
du angažovale javne institucije, privatne kompanije i imućni pojedinci. Takve
jedinice su postojale u 45 londonskih parohija i obično su bile organizovane
u patrolama po dva čoveka.
Prema beleškama londonske policije 1798. godine udruženje trgovaca
„West India Merchants“ osnovalo je organizaciju „Marine Police Establish-
ment“, koja je zapošljavala 1.200 ljudi. Organizacija je bila zadužena da štiti

komercijalno vlasništvo, a pripadnici su bili dužni da redovno izveštavaju o
broju otkrivenih zločina, broju privedenih učinioca, kao i o broju osuđenih za
izvršenje tih zločina. Statutom iz 1800. godine organizacija je transformisana
u javnu instituciju, a do 1839. godine je delovala nezavisno od Metropoliten
policije, nakon čega se pripojila toj policijskoj organizaciji.
Rani oblici privatnog obezbeđenja imovine vezuju se i za SAD na čijim
ruralnim područjima, krajem XIX i početkom XX veka, počinje naglo da se
razvija industrija uglja, gvožđa i čelika. Prema rečima Weiss-a (1986: 253–
291) policija u to doba nije imala kontrolu nad oblastima znatno udaljenim
od gradova, oko rudnika i objekata za preradu sirovina, gde su se inače for-
mirala tzv. „kompanijska naselja“. Zbog toga su industrijalci bili prinuđeni
da organizuju privatno obezbeđenje. Pored organizovanja straže služba obez-
beđenja se zasnivala i na radu privatnih istražitelja, koji su bili zaduženi za
obaveštajni rad i sprečavanje sabotaža, špijunaže, radničkih buntova i drugih
devijantnih ponašanja.
Živeći u uslovima konstantne opasnosti od ugrožavanja lične i imovinske
sigurnosti obezbeđenje imovine građani sve više doživljavaju kao nužnost, ali
i svakodnevnu potrebu. Zbog toga veoma često pribegavaju primeni mera fi-
zičkog i/ili tehničkog obezbeđenja, a kojim nastoje sprečiti izvršenje krađa,
teških krađa, razbojništva, vandalizma i drugih dela iz oblasti imovinskog
kriminaliteta. U zavisnosti od oblika ugrožavanja imovine razlikuju se dva
osnovna i najprisutnija oblika zaštite i to: 1) protivprovalna zaštita i 2) pro-
tivpožarna zaštita.
Prema dosadašnjoj praksi meta kriminalnih napada bili su mnogobroj-
ni objekti i imovina pojedinaca i kolektiva, međutim, objekti u kojima se
drže i čuvaju stvari od velike vrednosti i od izuzetnog značaja za nauku,
kulturu i umetnost predstavljaju najčešću metu za protivpravno prisvajanje
imovine. Ovde pre svega mislimo na muzeje, galerije i finansijske ustanove
(trezori, banke i sl.). Polazeći od višestrukog značaja i vrednosti kulturnih
dobara, zakonski propisi obavezuju muzejsko-galerijske organizacije na duž-
nost čuvanja i preduzimanja adekvatnih mera na zaštiti objekata i lokacija
gde su smešteni raznovrsni eksponati. Pored postojanja takvih obaveza Simić
i Bošković (1991: 38) napominju da je potrebno preduzeti i sledeće preventiv-
ne mere: 1) voditi računa o građevinskim kvalitetima objekta gde su smeštena
vredna kulturna dobra; 2) najvrednije eksponata smestiti na najsigurnija mesta;
3) ustrojiti potpunu evidenciju svih eksponata sa svojstvima kulturnih dobara i
4) uraditi kataloge predmeta sa svojstvima kulturnih dobara.
Govoreći o nelegalnim aktivnostima u vezi sa kulturnim dobrima Re-
nata Samardžić ističe kako kriminalci, svesni pojačanih mera obezbeđenja
u muzejima, svoje aktivnosti preusmeravaju na verske objekte i arheološke
lokalitete, koji su inače i najslabije obezbeđeni, a sve češće mete napada su i
privatne zbirke, što je uslovilo povećanu potrebu njihovog obezbeđenja.15 Po-
seban značaj u zaštiti muzejskih eksponata, po rečima Samardžićeve, ima Me-
đunarodni savet muzeja (e. International Council of Museum – ICOM), koji je
osnovan 1946. godine sa osnovnim ciljem da pojača mere sprečavanja krađa,
ilegalne trgovine kulturnim dobrima, kao i da organizuje povrat i restituci-
ju kulturnih dobara u zemlje njihovog porekla. Aktivnosti Saveta usmerene
su na promovisanje profesionalne etike, pojačavanje bezbednosti muzejskih
kolekcija i edukaciju muzejskih radnika, koji se smatraju glavnim akterima
u ovoj borbi. ICOM je 1986. godine izdao Kodeks deontologije, koji sačinja-
va osnovne bezbednosne principe koje treba da poštuju muzeji pri kupovini
dela za svoje kolekcije (v. Samardžić, 2005).
Kada je reč o obezbeđenju finansijskih ustanova najefikasniji način za-
štite sastoji se u sinhronizovanom delovanju fizičkog i tehničkog obezbeđe-
nja i koordinaciji rada između pripadnika privatnog obezbeđenja i policije.
Interesantno je npr. iskustvo Mexico City-ja na čijem području je od 1940-ih
godina do danas bankarsko obezbeđenje evoluiralo od tzv. „Bankarske poli-
cije“ (Policia Bancaria e Industria– PBI),I koju je organizovala država, preko
stvaranja sistema poznatog pod nazivom „Bankarsko obezbeđenje i zaštita“
(Seguridad y Protección Bancaria – SEPROBAN) do danas aktuelnog privat-
nog obezbeđenja organizovanog od strane „Meksičkog udruženja bankara“
(Bankers’Association of Mexico – BAM) (v. Alvarado and Davis, 2000: 34–45).
Kao poseban predmet zaštite izdvaja se i obezbeđenje imovine predu-
zeća i rezultata njihove proizvodnje – poslovanja. Imovina u preduzećima
može biti ugrožena raznim izvorima, koje Mandić u odnosu na sredinu oda-
kle potiču deli na: 1) unutrašnje – zaposleni (radnici preduzeća) i 2) spoljaš-
nje – lica koja nisu u radnom odnosu i kombinovane. Za razliku od unutraš-
njeg ugrožavanja gde najčešće dolazi do izvršenja klasičnih imovinskih dela
(krađa, teška krađa) ili dela tzv. kriminaliteta belog okovratnika (pronevera,
nedozvoljena trgovina, zaključenje štetnog ugovora), tipičan oblik spoljašnjeg
ugrožavanja predstavlja industrijska špijunaža (v. Mandić, 2004: 33–50).
Pored motiva koristuljublja, ugrožavanje poslovanja preduzeća u nekim
situacijama ima i politički (ideološki) motiv. S tim u vezi je značajno organi-
zovanje obezbeđenja imovine i rezultata poslovanja preduzeća od posebnog
društvenog i nacionalnog značaja, kao što su preduzeća za preradu, proizvod-
nju, distribuciju i skladištenje nafte, naftnih derivata i gasa, električne energi-
je, radioaktivnih i drugih opasnih i štetnih materija, kao i preduzeća za proi-
zvodnju i distribuciju pijaće vode, čija imovina je najčešće meta terorističkih
aktivnosti i drugih tradicionalnih oblika političkog kriminaliteta.
15 Samardžićeva podseća kako, prema procenama stručnjaka, jedan od najboljih sistema

obezbeđenja muzeja imaju Tate Moden u Londonu i Prado u Madridu. Nakon krađe
Munkovih slika 2004. godine i muzej u Oslu je revidirao sistem obezbeđenja, u šta je
uloženo oko 4,5 miliona evra. U ovim objektima umetnička dela su smeštena iza blindi-
ranog stakla, a prilikom ulaska u muzej posetioci su suočeni sa merama bezbednosti kao
na aerodromima.
1.2.2.2.2. Prema karakteristikama korišćene tehnologije

Jedna od najzastupljenijih podela, kako u literaturi, tako i u praksi, je-
ste podela zasnovana na sadržaju i prirodi nosioca delatnosti obezbeđenja i
korišćenoj tehnologiji, po kojoj se svi oblici dele na: 1. fizičko obezbeđenje
i 2. tehničko obezbeđenje. Međutim, ovu podelu treba shvatiti uslovno, jer
kao što smo već napomenuli, u cilju što efikasnijeg sprovođenja obezbeđenja
u većini slučajeva se primenjuje integrisani sistem fizičko-tehničke zaštite u
kom se komponente međusobno nadopunjuju čime se otklanjaju nedostaci i
propusti pojedinačnih mera.
Mandić (2004: 130) smatra da tehničko obezbeđenje umanjuje verovat-
noću greške u radu celog sistema, dok fizička zaštita predstavlja oblik kojim
je moguće manipulisati sa znatno širim opsegom delovanja u prosecu pro-
aktivnog inženjeringa celokupnog sistema. Delovanje integrisanog sistema
obezbeđenja možemo najlakše predstaviti na primeru funkcionisanja protiv-
požarne zaštite u čijem sprovođenju se obično kombinuje alarmni sistem i
sistem za signalizaciju sa aktivnostima interventnih ekipa.
Fizičko obezbeđenje
Prvi oblici obezbeđenja lične i imovinske sigurnosti zasnivali su se na
isključivom angažovanju čoveka i iskorišćavanju njegovih sposobnosti, ve-
ština i znanja u otklanjanju opasnosti i sprečavanju kriminalnog ponašanja.
Iako živimo u vremenu dominacije tehnike i dalje postoje situacije u kojima
je nemoguće uspešno sprovesti obezbeđenje bez učešća ljudskog faktora, a u
sprovođenju određenih oblika zaštite, kao što je npr. telesna zaštita čovek je i
dalje nezamenljiv.
Organizaciju fizičkog obezbeđenja obično sačinjavaju rukovodilac službe
obezbeđenja, šef određenog odeljenja (odseka, grupe, smene) i neposredni
izvršioci. U dugogodišnjem iskustvu kao osnovne delatnosti fizičkog obezbe-
đenja izdvojile su se zaštita ličnosti, zaštita objekata, vršenje nadzora nad vi-
deo i PPZ uređajima i gašenje požara manjeg intenziteta. Sprovođenje ovih
delatnosti zasniva se na kombinovanoj primeni kontrole, pregleda, patrolira-
nja, osmatranja i praćenja, a po potrebi i kad zakonski uslovi nalažu pripad-
nici fizičkog obezbeđenja mogu upotrebiti i sredstva prinude (fizičku snagu,
dresirane pse, a kao krajnje sredstvo i vatreno oružje).
Da bi služba fizičkog obezbeđenja uspešno funkcionisala Mandić (2004:
102) ističe ispunjenje sledećih preduslova: 1) institucionalizacija rada kroz do-
nošenje internih akata u skladu sa postojećim zakonskim okvirima; 2) omo-
gućavanje formiranja adekvatnih organizacionih oblika i 3) ispunjavanje ka-
drovskih i materijalnih preduslova, obuke i treninga.16 Govoreći o fizičkom
obezbeđenju objekata Bošković napominje kako se ono obično sprovodi: 1) na
16 U vezi s ovim poslednjim uslovom napominjemo da je neprihvatljiva praksa, koja je naža-
lost još uvek prisutna, da poslove fizičkog obezbeđenja obavljaju kao dodatni posao radnici
raspoređeni na drugom radnom mestu, invalidi rada, radnici u starijim godinama, kao i
radnici koji su disciplinski kažnjavani. Bošković (1997: 65) pri tom skreće pažnju kako je
ulazima i izlazima određenog prostora; 2) formiranjem stražarskih mesta na
ugroženijim i značajnim lokacijama; 3) obilaženjem celog područja ili njegovih
delova i 4) kombinacijom prethodnih oblika (v. Bošković, 1997: 60–65).
Tehničko obezbeđenje
Razvojem tehnike nesumnjivo je unapređena efikasnost obezbeđenja i
omogućeno je otklanjanje grešaka prouzrokovanih ljudskim faktorom. Me-
đutim, iako se ovaj vid obezbeđenja vezuje za savremeno doba i period nakon
tehnoloških revolucija, postoje mišljenja po kojima je ovaj oblik obezbeđenja
bio prisutan i među ranijim generacijama. Naime, radi se o nizu veštačkih
tvorevina, koje fizički i psihološki otežavaju, sprečavaju, odvraćaju, a ujedno i
usmeravaju i kanališu prolaz lica kroz unapred definisane ulaze u obezbeđeni
prostor. Ove prepreke mogu se nalaziti u sklopu objekata (krov, zidovi, vrata,
prozori, ventilacioni otvori, pomoćno stepenište i sl.) ili dislocirano u odnosu
na fizičku poziciju prostora ili objekta zaštite (metalne, žičane, zidane ograde
i sl.). Moramo priznati da za postavljanje ovakvih barijera nije bila potrebna
visoka tehnologija i da je samim tim ovakav oblik zaštite sasvim izvesno bio
dostupan ljudima mnogo pre industrijske revolucije.
Ipak, tehnička komponenta obezbeđenja počinje naglo da se unapređuje
tek sa pojavom i razvojem elektronike, koja je unela revolucionarne pronala-
ske na polju zaštite čoveka i njegove imovine. Na osnovu toga sledi zaključak
da tehničko obezbeđenje sačinjavaju dve komponente: 1) mehanička zaštita
– obuhvata sredstva koja svojim konstrukcijskim osobinama fizički sprečava-
ju neovlašćeni pristup objektu zaštite ili njegovo otuđenje (sigurnosne brave,
sigurnosna vrata, sefovi i kase, rešetke, ograde, sigurnosni kapci i sl.) i 2) elek-
tronska zaštita – zasnovana je na primeni rasnovrsnih sistema koji omoguća-
vaju ostvarivanje zaštitnih funkcija kao što su: 1) alarmni sistem; 2) sistem te-
levizije zatvorenog kruženja (CCTV); 3) sistem za kontrolu i detekiju pristupa
i 4) sistem za kontrolu obilaska objekata i 5) ostali elektronski sistemi zaštite
(v. Mandić, 2004: 135–172).
Alarmni sistem – namena ovog sistema je da upozori dežurno lice na po-
kušaj neovlašćenog pristupa u prostoru koji se štite. Prema nameni dele se na
protivprovalne i protivpožarne. Komponente alarmnog sistema su alarmna
centrala, senzori, sirene, magnetni kontakti i dojava alarma. Protivprovalni
sistemi mogu da rade kao autonomne jedinice, sa mogućnošću dojave ope-
rativnom centru u preduzeću, koje je u vezi sa odgovarajućom interventnom
ekipom na terenu (što se praktikuje na manjim objektima) ili pak u sprezi
sa fizičkim obezbeđenjem koje se nalazi u samom objektu ili u njegovoj ne-
posrednoj blizini (što je pogodno za objekte sa visokim rizikom). Neophod-
no je naglasiti da se protivprovalni sistemi osim elementarne funkcije zaštite
prostora od neovlašćenog ulaska u objekat, mogu koristiti i za protivpožarnu
zaštitu i protivpožarnu dojavu.
u funkcionisanju službe obezbeđenja nepravedno zapostavljeno učešće žena, zbog čega bi

bilo potrebno sagledati i mogućnosti njihovog angažovanja na ovim poslovima.
Sistem televizije zatvorenog kruženja (e. Closed-circuit television – CCTV)

– uloga ovog specifičnog sistema video nadzora može se sagledati kroz funk-
cije osmatranja, snimanja (arhiviranja) i odvraćanja. Naime, ovi sistemi pored
toga što mogu odvratiti potencijalnog učinioca od izvršenja krivičnog dela,
obezbeđuju i trajnu video dokumentaciju koja se može uporediti kao dokazni
materijal u zakonskom postupku (ukoliko je snimljeni sadržaj šifrovanjem
zaštićen od zloupotrebe), jer pomaže u određivanju vremena i načina izvrše-
nja zločina i identifikovanja izvršioca. Osnovne komponente ovog sistema su
kamere, prenosni putevi, monitori i uređaji za snimanje i reprodukciju slike.
Nagla ekspanzija primene video nadzora u svim sferama života i poslovanja
prvenstveno je omogućena tehnološkim razvojem i digitalizacijom opreme,
čime su cene dovedene na opšte prihvatljiv nivo. Upravo zbog toga ova vr-
sta video-nadzora primenjuje se na veoma različitim lokacijama, od banaka,
trgovinskih centara, krugova fabrika, trgova i ulica, ali i u rezidencijalnim i
stambenim objektima.
Sistem za kontrolu i detekciju pristupa – omogućava uspostavljanje
kontrole od strane sistema obezbeđenja u smislu identifikacije, selektivnog
pristupa, kao i analize vremena boravka u unapred definisanom štićenom
prostoru. Sistem je baziran na tri tehnike koje na određen način utvrđuju au-
torizovanost lica za ulazak u osetljiv prostor: 1) poznavanje šifre za otvaranje
brava; 2) posedovanje identifikacione kartice i 3) prepoznavanje neke fizičke
osobenosti lica koje je na ulasku (papilarne linije, dužica oka, glas, reljef šake
i sl.). Karakteristike ovog sistema su otpornost na falsifikovanje i propusna
moć sistema. Osim identifikacije osoba, ovim sistemom je moguće kontroli-
sati ulaz vozila i upravljati rampama pomoću posebnih predajnika. Kontrola
pristupa može se kombinovati sa kamerama koje nadgledaju mesta kontroli-
sanog pristupa, tako da se slika posetioca dobijana sa kamere može uporediti
sa slikom koju iz baze podataka generiše softver, čime se dobija potpuna kon-
trola nad objektom.
Sistem za kontrolu obilaska objekta – koristi se u objektima u kojima je
procedurama rada unapred definisana obaveza radnika službe obezbeđenja u
smislu obilaska određenih kontrolnih tačaka sa ciljem provere stanja objekta.
Namena ovog sistema je dvostruka i to prvo, kontrola radnika obezbeđenja
da li su po rasporedu i na vreme obišli objekat i drugo, na ovaj način se štiti
služba obezbeđenja. Kao komponente ovog sistema izdvajaju se čitač, kon-
trolna jedinica i centralna jedinica.
Ostali elektronski sistemi zaštite – zbog svoje specifičnosti nisu uvršteni
u prethodne sisteme, a u praksi se najčešće primenjuju sledeći oblici: 1) si-
stem elektronskih sredstava nadzora; 2) elektronski sistem za zaštitu od indu-
strijske špijunaže i 3) integrisani sistem elektronske zaštite.
Sistem elektronskih sredstava nadzora – omogućava detekciju predmeta
prilikom prolaska kroz kontrolna vrata na izlazu iz prostorije. Prethodno se
privezak, etiketa ili nalepnica pričvrste za artikal koji se štiti, a koji se de-
aktivira prilikom kupovine konkretnog artikla. Iako ovaj postupak značajno
doprinosi prevenciji krađa, naročito u maloprodaji, postoje primeri zloupo-
treba, zbog čega se ovaj sistem obično nadopunjuje sistemom zatvorene tele-
vizije ili fizičkim obezbeđenjem.
Elektronski sistem za zaštitu od industrijske špijunaže – koristi se prven-
stveno za otkrivanje i ometanje elektronskih sredstava koja služe za tajno vi-
deo i audio snimanje. Ovom prilikom se koriste različite vrste detektora koji
mere promenu napona ili otpora na telefonskoj liniji, skeniraju širok frekven-
tan opseg, vrše detekciju elektronskog zračenja i sl.
Integrisani sistemi elektronske zaštite – objedinjuju funkcije alarmnih si-
stema, sistema zatvorene televizije i sistema za kontrolu pristupa i detekciju.
Osnovu integrisanja i objedinjavanja čini upotreba posebnog softvera. Kao
primer se izdvaja tzv. „Sistem za upravljanje pametnim zgradama“ (e. Buil-
ding Integration System – BIS), koji omogućava totalnu integraciju upravljač-
kih servisa poslovnih procesa unutar objekta, povezujući sve sigurnosne pod-
sisteme u centralizovan upravljiv sistem. BIS takođe omogućuje povezivanje
više objekata na različitim lokacijama i centralizovano integrisano upravljanje
sa jednog mesta. Najčešće se koristi za obezbeđenje trezora, muzeja, hotela i
tržnih centara.
Uvođenje tehničkih mera treba posmatrati kao jedan složen proces koji
zahteva sprovođenje niza aktivnosti u sistematičnom planiranju obezbeđenja,
sagledavajući sve činioce koji su od značaja za bezbednost zaštitnog objekta.
Sistem tehničkog obezbeđenja se projektuje prema značaju objekta i vrednosti
njegovog sadržaja, a u zavisnosti od prirode opasnosti određuje se nivo ne-
ophodne zaštite. Za takvo određivanje je potrebna standardizacija kriterijuma
koji omogućavaju klasifikaciju nivoa zaštite. U nedostatku jasnih kriterijuma
kategorizacije se obično rade proizvoljno, zbog čega se u literaturi mogu naći
različiti pristupi. Simić i Bošković koristeći kriterijum dejstva mera zaštite
prave razliku između pet nivoa zaštite i to: 1) minimalna zaštita; 2) nizak
nivo zaštite; 3) srednji nivo zaštite; 4) visok nivo zaštite i 5) maksimalna zašti-
ta (v. Simić i Bošković, 1991).
U svakom slučaju, pre nego što se pristupi planiranju tehničkog obezbe-
đenja, potrebno je znati odgovor na pitanja šta se štiti, koliko je to značajno
i sa kog aspekta i da li je cena obezbeđenja opravdana s obzirom na vrednost
onog što se štiti. Nakon toga se pristupa planiranju i uvođenju konkretnog
sistema obezbeđenja koji podrazumeva izvođenje sledećih faza: analiza pret-
nji, definisanje nivoa zaštite, snimanje stanja, procena ugroženosti, izvođenje
projektnog zadatka, izrada projekta obezbeđenja, izbor opreme i izvođača, re-
alizacija sistema, eksploatacija sistema, servisiranje i održavanje sistema.
1.2.2.2.3. Prema načinu sprovođenja obezbeđenja

Generalno, prema ovom kriterijumu sve oblike fizičko-tehničkog obez-
beđenja možemo podeliti na: 1) statično obezbeđenje i 2) mobilno obezbe-
đenje. Međutim, ovde takođe treba napomenuti da potrebe konstantnog pri-
lagođavanja mera FTO karakteristikama zaštitnog objekta iziskuje i promene
u načinu delovanja učesnika u obezbeđenju. Zbog toga se u praksi često ova

dva oblika obezbeđenja kombinuju, kao npr. prilikom obezbeđenja objekata
gde se kombinuje delovanje stražarske i patrolne službe.
Statično obezbeđenje
Predstavlja takav oblik zaštite u čijem sprovođenju su pripadnici obezbe-
đenja „vezani“ za jednu lokaciju ili kontrolnu tačku sa koje mogu u potpuno-
sti i nesmetano da obavljaju svoj delokrug rada i po potrebi da nedgledaju i
kontrolišu predviđeni sektor ili zonu zaštite. Ovakav način obezbeđenja obič-
no se primenjuje prilikom zaštite određenog prostora, objekta ili prostorije i
najčešće se sastoji u organizovanju portirske službe, stražarske službe, službe
za kontrolu ulaza i izlaza na prijavnicama i službe za posmatranje i praćenje u
okviru dispečerskog centra i centra sa monitoring.
Mobilno obezbeđenje
Postoje situacije u kojima konkretan predmet zaštite ne može biti osigu-
ran statičnim delovanjem. Tako npr. prilikom obezbeđenja života i tela pri-
padnici ličnog obezbeđenja, po prirodi posla i kad god to konkretna situaci-
ja nalaže, moraju pratiti ličnost koju štite, čime se mobilnost u sprovođenju
obezbeđenja podrazumeva. Pored ovakvih slučajeva prisutne su i situacije
kada za efikasno obezbeđenje određenog prostora ili objekta nije dovoljno
angažovanje portirske i stražarske službe. Ovakav nedostatak se obično nado-
knađuje merama tehničkog obezbeđenja.
Međutim, iako je tehnička zaštita obično pouzdano rešenje, ne smemo
zaboraviti da se „naručilac posla“, da li zbog veličine prostora za obezbeđe-
nje, hitnosti sprovođenja konkretnog obezbeđenja, njegovog privremenog
karaktera, specifičnosti samog predmeta zaštite ili materijalnih razloga, ume-
sto instaliranja kamera ili sistema za detekciju pristupa odlučuje za delovanje
patrolne službe u zoni zaštite u čijem delovanju se mobilnost takođe podra-
zumeva.
U svetu postoje brojni primeri koji potvrđuju praksu patroliranja pri-
padnika privatnog obezbeđenja. Naime, potrebe građana za većim prisustvom
zaštitnika na ulicama u mnogim zemljama su zadovoljene ugovornim anga-
žovanjem privatnih kompanija za mobilnim obezbeđenjem. Britanski autor
Noaks navodi kako je u stambenim oblastima širom Engleske organizovano
patroliranje pripadnika brojnih privatnih kompanija za obezbeđenje, a čije
aktivnosti finansiraju stanari svojim doprinosom. Tako npr. pripadnici kom-
panije „Kućno obezbeđenje Doncaster-a“ (e. Household Security of Doncaster)
24 časa patroliraju ovim naseljem za nedeljnu nadoknadu od £1 po domaćin-
stvu. Na osnovu procena iz 1996. godine kompanija je imala 3.000 mušterija,
a većina od njih je bila zadovoljna nivoom pružene zaštite.
Slično je i delovanje preduzeća „Merryside“, koje pruža usluge patrolira-
nja na imanju od 4.000 domova za honorar od £2 nedeljno po domaćinstvu
(penzioneri plaćaju £1). Istražujuči delatnost ove firme Noaks je otkrio da je
92 odsto ispitanika bilo zadovoljno ili veoma zadovoljno uslugom, sa preko
3/4 onih koji su smatrali da je kriminal u toj oblasti opao upravo zbog poja-
čanog patroliranja. Privatne patrole deluje i u Southwark-u (južni London)
na Aylesbury imanju, gde je lokalna vlast zaposlila privatno obezbeđenje
da patrolira ulicama. Razlog osnivanja ove jedinice obrazložen je potrebom
smanjenja straha od kriminala kod građana, sprečavanja pisanja grafita i zlo-
upotrebe droga od strane maloletnika (v. Noaks, 2000: 143–161).
Razvoj ekonomskih odnosa i robnonovčane razmene, neophodnost po-
štovanja pravila u finansijskim tokovima, prilagođavanje načina i prirode po-
slovanja ekonomskim uslovima, dislociranost preduzeća i njihovih filijala u
odnosu na sedište centrala i finansijskih ustanova, ali i mnogi drugi razlozi
uslovili su potrebu transportovanja novca, zlata, ali i drugih vrednosti u sva-
kodnevnom saobraćaju. Međutim, visok nivo ugroženosti i konstantna opa-
snost od napada na transport nametnule su potrebu sprovođenja jednog od
najrizičnijih oblika zaštite tzv. obezbeđenje transporta vrednosti, koje pred-
stavlja tipičan oblik mobilnog obezbeđenja.
U početku su ove usluge obično pružali pripadnici policije ili naoružani
plaćenici, ali u poslednje vreme većina privatnih preduzeća za pružanje uslu-
ga obezbeđenja formiraju posebna odeljenja specijalizovana za obezbeđenje
transporta vrednosti na ugovornoj osnovi. Obezbeđenje transporta podrazu-
meva angažovanje tima za pratnju, koje obično sačinjavaju vođa tima, vozač
i naoružana pratnja, čija veličina i sastav zavise od specifičnosti konkretnog
zadatka. Sam proces obezbeđenja se sastoji iz tri faze: 1) preuzimanje tovara;
2) transport i 3) predaja.
Iskustva u sprovođenju ovog vida obezbeđenja ukazuju na potrebu pri-
državanja niza preventivnih mera. Kao opšte preventivne mere obezbeđenja
transporta u literaturi se navode: 1) izbegavanje prenosa novca od strane po-
jedinca pešice čak i na kraćim relacijama i bez naoružane pratnje; 2) tran-
sport na dužim relacijama vršiti specijalizovanim vozilom17 uz naoružanu
pratnju posebno obučenog ljudstva za ovakve zadatke; 3) podatke o organi-
zaciji i sprovođenju transporta preneti najužem krugu ovlašćenih radnika;
4) izbegavati ustaljeno vreme i trase kretanja i 5) po potrebi tražiti pomoć i
usluge policije.
Pored toga, timovi u toku sprovođenja zadatka moraju da se pridržavaju
unapred propisanih procedura, kojima se precizira rad pre, u toku i nakon
sprovođenja zadatka, kao i u određenim vanrednim situacijama kao što su
kvar vozila, učestvovanje vozila u saobraćajnoj nezgodi i napad na transport.
17 Najčešće su u pitanju blindirana vozila, koja poseduju odgovarajuću standardnu meha-
ničku zaštitu i dodatnu elektronsku opremu za praćenje, podršku i snimanje celokupne
situacije oko vozila i u njegovoj unutrašnjosti. Pored toga, vozila su veoma često opre-
mljena specijalnim pneumaticima koji omogućavaju nastavak vožnje, čak i u slučaju kad
su probušeni.
1.2.2.2.4. Prema tipu prostora koji se obezbeđuje

Raznovrsnost oblika ugrožavanja lične i imovinske sigurnosti građana i
strah od viktimizacije u savremenom društvu poprimili su tolike dimenzije
da se danas teško može zamisliti neki prostor na čijem području nisu pri-
menjeni određeni oblici zaštite. Ipak, rizik od kriminalnog napada nije po-
djednako zastupljen na svakom području, zbog čega je organizovanje i spro-
vođenje zaštite bitno uslovljeno karakteristikama samog prostora na kom se
obezbeđenje izvodi.
Kriterijumi za razlikovanje prostora obično se izvode na osnovu postoja-
nja titulara (vlasnika) prostora, funkcije prostora i potreba posedovanja odre-
đenog odobrenja za kretanjem ili boravkom u njemu. U tom smislu možemo
razlikovati tri tipa prostora: 1) javni; 2) privatni i 3) hibridni prostor i u skla-
du sa tim tri vrste obezbeđenja.
Obezbeđenje javnog prostora

Javni prostor predstavlja određenu površinu u javnom vlasništvu na čijem
području su dostupne određene delatnosti i usluge od javnog značaja (ulice, tr-
govi, saobraćajnice, parkovi, izletišta i svi drugi prostori, koji nisu u privatnom
vlasništvu i čije područje je dostupno građanima bez posebnih zahteva i uslo-
va). Govoreći o kriminološkim specifičnostima ovog prostora neophodno je
skrenuti pažnju na statističke podatke kriminaliteta prema kojima se najveći
broj nasilničkih dela (ubistva, telesne povrede, silovanja, razbojništva) izvrši
upravo na javnom prostoru, tj. na ulici.18
Obezbeđenju javnog prostora pridaje se poseban značaj i za njegovo
sprovođenje prevashodno je nadležan javni sektor bezbednosti, tj. policija,
koja tu funkciju ostvaruje kroz poslove kontrole kriminaliteta i održavanje
javnog reda i mira. U poslednje vreme klasični oblici policijskog rada (pozor-
nička i patrolna delatnost) se dopunjuju sistemima za video nadzor, kojima
se najčešće pokrivaju prostori karakteristični po frekvenciji velikog broja gra-
đana. Međutim, brojni primeri potvrđuju da se veoma često u obezbeđenju
javnog prostora angažuju i pripadnici privatnog obezbeđenja, kao što su npr.
već pominjane privatne patrole na ulicama stambenih kvartova i parkovima
u Velikoj Britaniji i SAD.
Pored toga, na području SAD u poslednje vreme organi lokalne samou-
prave sve češće organizuju programe javne zaštite tzv. „oblasti poslovnog na-
predovanja““ (e. Business improvement district – BID), sklapajući pri tom ugo-
vore sa privatnim preduzećima specijalizovanim za pružanje bezbednosnih
usluga. Primera radi, na teritoriji SAD ima preko 1.000 ovakvih korporacija, a
samo u New York City-ju je organizovan 41 BID. Variraju po veličini i budže-
18 U kriminološkoj literaturi često se nailazi na pojam „ulični kriminalitet“ (e. street crime),
a koga sačinjavaju nasilnička dela izvršena na javnim mestima, obično od strane pri-
padnika nižih socijalnih slojeva. Poseban značaj ovom tipu kriminaliteta i njegovom su-
prostavljanju pridavali su predstavnici neoklasicističkog teorijskog pravca poznatog pod
nazivom „Desni realizam“ (v. Ignjatović, 2008: 96).
tu kao i po tipu klijentele kojoj služe. Obično su organizovane u područjima
gde vrednost vlasništva opada ili je ugrožena.
Interesantna su npr. iskustva sprovođenja tzv. „Metro Tech Area progra-
ma javne zaštite“ (e. MetroTech’s Area public safety program – MTA), a koji je
organizovan u centru Brooklyn-a. Program se inače zasniva na kombinaciji
patroliranja terenom od strane neposrednih izvršilaca i nadgledanja područja
uz pomoć sistema zatvorene televizije (v. Davis and Dadush, 2000: 2–20);
Obezbeđenje javnog prostora od strane PSB naročito je izraženo na po-
slovima obezbeđenja javnih skupova kao što su kulturne i sportske mani-
festacije „manjeg rizika“, a u čije obezbeđenje se policija obično uključuje
samo po potrebi. Prilikom planiranja obezbeđenja javnih skupova pripadnici
privatnog obezbeđenja najčešće se angažuju na izvršavanju sledećih zadata-
ka: 1) obezbeđenje na ulazu u prostor gde se odvija konkretna manifestacija
(ukoliko je zona dešavanja ograđena); 2) obezbeđenje prostora predviđenog
za prolazak i smeštaj učesnika manifestacije (trase kretanja ka bini, prostor
oko bine i sam podijum) i 3) obezbeđenje prostora predviđenog za smeštaj
publike.
U slučaju izvršenja krivičnog dela, remećenja javnog reda i mira i ošte-
ćenja inventara radnici obezbeđenja su dužni da zadrže izvršioce, oštećene i
eventualne svedoke i da obezbede lice mesta do dolaska policije. Prilikom
planiranja obezbeđenja javnog skupa pored ljudstva i materijalno-tehničkih
sredstava neophodno je predvideti i mere koordinacije rada sa pripadnici-
ma policije, kao i pripadnicima telesne zaštite učesnika manifestacije.
Obezbeđenje privatnog prostora

Privatni prostor, kako i sam naziv govori, predstavlja određeno područje u
privatnom vlasništvu, tj. celokupno imanje, kojim raspolaže privatno lice. Kao
predmet ovog obezbeđenja izdvajaju se razni objekti sa pratećim prostorom
i zemljištem kao što su mesta za stanovanje i odmor (kuća sa okućnicom i
dvorištem ili stan), poslovne prostorije, lokali i njihov inventar.
U obezbeđenju privatnog prostora najčešće se koriste mere tehničkog
obezbeđenja, a nivo zaštite zavisi od vrednosti štićenog objekta, ali i od zah-
teva vlasnika, tj. klijenta, koja se kreću od ugradnje sigurnosnih brava, preko
alarmnih sistema do instaliranja sistema zatvorene televizije kombinovano sa
angažovanjem službe fizičkog obezbeđenja. Ovaj poslednji oblik obično se
organizuje u procesu zaštite imanja bogataša, obezbeđenju prostorija u koji-
ma su smeštene privatne kolekcije od izuzetne vrednosti, kao i obezbeđenju
kompleksa industrijskih, trgovinskih ili zabavno-rekreativnih objekata u pri-
vatnom vlasništvu.
Obezbeđenje hibridnog prostora

Govoreći uprošćeno pojam „hibridni“ ili „kvazi-javni“ prostor, kako ga
neki autori nazivaju, mogao bi se definisati kao područje (objekat, teritori-
ja, zemljište) u privatnom vlasništvu u čijem okviru su smeštene i pružaju se
određene delatnosti i usluge od javnog značaja. Kao tipični primeri izdvajaju

se trgovinski centri, hoteli, ugostiteljski objekti, sportski objekti, zabavni
parkovi, centri za rekreaciju i sl. Brojni autori upozoravaju kako je posto-
janje ovakvih prostora značajno uticalo na pojavu arbitražnog odlučivanja o
pristupu u određenu zonu, u kojoj se obično obezbeđuju osnovne namirnice
ili usluge građanima. Situaciju dodatno otežava činjenica da su u mnogim
gradovima privatni trgovački centri zamenili glavne ulice.
Radnici obezbeđenja u hibridnom prostoru su pritisnuti komercijalnim
imperativom vlasnika, koji se sastoji u privlačenju što poželjnije klijentele,
potrebom za uvećanjem potrošnje na tom području i nastojanjima da se iz-
begne svaka aktivnost koja bi mogla upropastiti „zadovoljstvo“ potencijalnih
mušterija. Zbog toga oni nerado koriste silu čak i u situaciji kada je možda
neophodna njena upotreba i kada je zakonski mogu koristiti, već u tom slu-
čaju radije pozivaju policiju da reši problem. Takođe na takvim mestima pri-
padnici obezbeđenja obično ne nose militarističku uniformu i ne ističu javno
sredstva prinude, već svojim izgledom ispoljavaju želju upravnika da su svi
posetioci dobrodošli.
Međutim, u skladu sa takvom poslovnom politikom radnici obezbeđe-
nja, na osnovu diskrecione ocene, često zabranjuju pristup u hibridni prostor
određenoj kategoriji ljudi kao što su skitnice, prosjaci, lica pod uticajem alko-
hola i/ili narkotika itd. Poseban je problem što ova ovlašćenja daju prostora
za brojna prekoračenja i zloupotrebe.
Interesantan je primer obezbeđenja zabavnog kompleksa u Engleskoj tzv.
„Zabavni park južnog keja“ (e. Pleasure Southquay), koji predstavlja kom-
pleks trgovina i zabavnih objekata na obali južne Engleske. Objašnjenje spe-
cifičnosti obezbeđenja bazirano je na preliminarnim otkrićima i tromeseč-
nom istraživanju ove oblasti od strane britanskog autora Button-a. Studija je
bazirana na ispitivanju ličnih stavova pripadnika obezbeđenja tzv. „oficira u
službi mušterije“ (e. Customer service officers – CSO) u pogledu kvaliteta obu-
ke, znanja o pravnom osnovu za postupanje, a posebno za upotrebu sile, na
metodu posmatranja aktivnosti obezbeđenja više od 50 sati i analizi različitih
dokumentacionih izvora (v. Button, 2003: 227–237).
Pored obezbeđenja trgovinskih centara, specifičan oblik obezbeđenja u
hibridnom prostoru predstavlja i delatnost kontrolora na ulazima u ugosti-
teljske objekte i objekte za zabavu, u narodu poznatim kao „izbacivači“. Ovu
grupaciju mnogi autori svrstavaju u primarnu snagu obezbeđenja tzv. noćne
ekonomije.19 S obzirom da ugostiteljski objekti predstavljaju potencijalno ža-
rište mnogih zločina, a posebno onih sa elementima nasilja, „izbacivači“ se
angažuju u cilju kontrole pristupa i ulaza u objekat, ali i održavanja reda u
njima. Na svom poslu primenjuju širok opseg strategija, pa tako dok jedni
19 U jednoj studiji je otkriveno kako se u 45 odsto slučajeva nasilnička dela u Londonu vrše
između 21.00 i 03.00 časa, od kojih se veći deo odigrava upravo u ugostiteljskim objekti-
ma ili njegovoj neposrednoj blizini (v. Button, 2002: 105).
koriste svoje verbalne sposobnosti pregovaranja kako bi prekinuli konflikt,
drugi veoma često pribegavaju nekom obliku nasilja, a koje nije uvek u skla-
du sa zakonom.
Postoji zapravo veliki broj dokaza koji pokazuju nasilne metode koje
sprovode izbacivači. U zvaničnim izveštajima su registrovani brojni primeri
mušterija koje su pretrpele ozbiljne povrede ili čak preminule od posledica
batinanja. Neki britanski autori skreću pažnju kako u Engleskoj svake godine
znatno više ljudi trpi uvrede, ozbiljne telesne povrede ili strada usled nasil-
ničkog ponašanja izbacivača nego od strane pripadnika policije, pa ipak ovi
incidenti zadobijaju malo pažnje u poređenju sa onima u koje je umešana
policija. Takođe je izražena zabrinutost u vezi sa reketiranjem i dilovanjem
droge, koje sprovode izbacivači (British Entertaiment and Dichoteque Asso-
ciation, 1995).
Prema rezultatima jednog istraživanje sprovedenog u Liverpulu od 476
izbacivača 3 su bila osuđena za krivično delo ubistva, 2 su se nalazila na
uslovnoj slobodi nakon izdržanog dela kazne zbog ubistva, 25 je osuđeno za
nelegalno posedovanje i nošenje oružja, 7 za upotrebu vatrenog oružja, 18 za
delikte u vezi sa drogom, 101 za uvrede i 97 je primalo pomoć za nezaposlene
iako su bili redovno zaposleni kao izbacivači. Nakon otkrivanja ovog pro-
blema u nekim gradovima, doduše sa delimičnim uspehom, su organizovali
registrovanje delatnosti „izbacivača“ (v. Button, 2002: 105).
Činjenica je da ovaj segmenta privatnog obezbeđenja nije dovoljno nauč-
no istražen zbog čega delatnost „izbacivača“ i njihovu povezanost sa svetom
kriminala, kao i učestalom praksom angažovanja policajaca van radnog vre-
mena na ovakvim poslovima najčešće spoznajemo na osnovu javnog pogova-
ranja i ličnog zapažanja što dovodi do niza predrasuda i stvaranja stereotipa.
Čak i kad bi pokušali da opravdamo izbegavanje istraživanja ovog problema,
koje je svakako skopčano sa nizom ograničenosti, moramo se zapitati zašto se
prilikom normativnog regulisanja delovanja PSB izbegava uvođenje preciznih
pravnih mehanizama i u ovu oblast, kad je poznato da nepostojanje pravnih
normi podstiče brojne malverzacije i zloupotrebe.
1.2.2.2.5. Prema organizacionom tipu obezbeđenja

U srpskom jeziku, reč organizacija, prema jednom značenju, shvata se
kao uspostavljanje određenih odnosa, osiguravanje funkcionisanja, način na
koji je nešto povezano, usklađeno ili ustrojeno, dok se po drugom, predstav-
lja grupu ljudi ili ljudskih kolektiva sjedinjenih zajedničkim programom, ci-
ljem, podelom rada i sl. Objašnjavajući specifičnost policijske organizacije
Milosavljević skreće pažnju na sam proces organizovanja, tj. uspostavljanje
određene organizacione strukture, koja se zasniva ne čitavom nizu principa
povezivanja kao što su: 1) princip podele rada; 2) princip kohezije i koor-
dinacije; 3) princip grupisanja poslova prema njihovoj srodnosti; 4) princip
sprovodljivosti kontrole i 5) princip uzajamnosti između ovlašćenja i odgo-
vornosti itd. (v. Milosavljević, 1997: 409–413).
Za potrebe ovog rada, poštujući navedene principe, sve tipove organiza-

cije poslova obezbeđenja mogli bi da podelimo na tri oblika i to: 1) sopstveno
(unutrašnje, interno) obezbeđenje; 2) ugovorno obezbeđenje i 3) kombino-
vano obezbeđenje.
Sopstveno obezbeđenje
Mnogi subjekti u društvu zbog specifičnosti svoje delatnosti i potenci-
jalne ugroženosti pribegavaju organizovanju mera obezbeđenja kojima za-
dovoljavaju vlastite bezbednosne potrebe, formirajući sopstveno (unutrašnje,
interno) obezbeđenje (e. in-house security), za čije sprovođenje zapošljavaju
potreban i stručan kadar ili stiču i nabavljaju neophodne proizvode i sredstva
zaštite. U ovom slučaju služba obezbeđenja je organizovana u okviru poseb-
nog sektora (odseka, odeljenja, uprave...) za obezbeđenje, čiji pripadnici ima-
ju status zaposlenih lica, sa svim pravima i obavezama kao i radnici drugih
namenskih sektora u okviru zaštitnog objekta, a za čiji rad i funkcionisanje je
odgovoran rukovodilac službe obezbeđenja u okviru zaštitnog objekta.
Ovaj oblik obezbeđenja najčešće se organizuje u okviru javnih preduzeća
i za potrebe obezbeđenja objekata od posebne nacionalne i društvene važno-
sti, kao što su objekti za preradu, proizvodnju, distribuciju i skladištenje nafte,
naftnih derivata i gasa, električne energije, radioaktivnih i drugih opasnih i
štetnih materija, objekti od značaja za saobraćaj u svim vidovima saobraćaja,
kao i objekti u kojima se drže i čuvaju stvari od velike vrednosti.
Ugovorno obezbeđenje
Za razliku od organizovanja internih službi obezbeđenja i oslanjanja na
sopstvene izvore, ugovorno obezbeđenje se zasniva na zaključivanju ugovora
između zainteresovanog lica i preduzeća specijalizovanog za pružanje usluga
fizičkog obezbeđenja, instaliranje i servisiranje uređaja za tehničku zaštitu,
transport vrednosti, protivpožarnu zaštitu itd. Međutim za nesmetano pru-
žanje bezbednosnih usluga na ugovornoj osnovi neophodno je ispunjenje
određenih preduslova kao što su: zakonski osnov, standardizacija poslovanja,
materijalno-tehnička opremljenost preduzeća, stručnost i osposobljenost za-
poslenih itd.
Na svetskom tržištu bezbednosti u poslednje vreme beleži se postepena
dominacija ovog oblika obezbeđenje, što se objašnjava prednostima ugovor-
nog u odnosu na sopstveno obezbeđenje. Kao najznačajnije prednosti izdva-
jaju se:
1) povećanje nivoa bezbednosti – razlika u efikasnosti pripadnika interne
službe obezbeđenja, koju u većini slučajeva sačinjavaju stariji i neo-
bučeni službenici ili penzioneri i bivši pripadnici državnih službi bez-
bednosti sa jedne strane u odnosu na rad pripadnika PSB-a koje obič-
no predstavljaju mlađi, psihofizički spremni i obučeni profesionalci;
2) smanjenje finansijskih izdataka – razlika u novčanim iznosima izme-
đu angažovanja pripadnika specijalizovanih preduzeća čija cena uslu-
ga se stvara na tržištu bezbednosti putem ponude i potražnje sa jedne
strane i finansiranja interne službe kroz lične dohotke, opremu i dru-
ge izdatke sa druge strane;
3) elastičnost primene – ugovor obično ima rok važenja, po čijem iste-
ku se može preispitati uspešnost dotadašnje službe obezbeđenja i po
potrebi otkazati pružanje daljih usluga, dok pripadnici internog obez-
beđenja u većini slučajeva imaju status zaposlenih sa svim pravima i
obavezama koje takav položaj sa sobom nosi;
4) veći stepen nezavisnosti službe u odnosu na klijenta – u slučaju ugo-
vornog obezbeđenja, uticaj klijenta na rad službe obezbeđenja ma-
nje je izražen nego kad je reč o internoj službi. Upravo ta neutralnost
može da se iskoristi kao garant uspešnosti koordiniranog rada izme-
đu policije i pripadnika obezbeđenja prilikom sprovođenja istrage ili
prikupljanja podataka o kriminalnim delatnostima za koje je osum-
njičen sam klijent ili član kolektiva (ovde je najčešće reč o izvršenju
dela koja spadaju u kriminalitet belog okovratnika);
5) usmeravanje aktivnosti klijenta na prioritetne delatnosti – potencijalni
klijent usluga ugovornog obezbeđenja (npr. direktor preduzeća) ori-
jentiše se ka unapređenju samog poslovanja, dok vođenje bezbedno-
sne politike i organizovanje službe obezbeđenja prepušta ugovorom
angažovanim stručnjacima.
Kombinovano obezbeđenje
Postoje slučajevi kada u organizovanju službe obezbeđenja dolazi do
kombinacije sopstvenog i ugovornog obezbeđenja. Ovakav organizacioni
oblik je najčešće privremeno i prelazno, a veoma retko trajno rešenje, jer se
obično vremenom transformiše u sopstveno ili ugovorno obezbeđenje. Do
kombinacije različitih organizacionih oblika obezbeđenja najčešće dolazi prili-
kom privatizacije preduzeća i ustanova u kojima je prethodno postojala služba
internog obezbeđenja, koja deluje sve do momenta reorganizacije kompletne
službe obezbeđenja. Nakon reorganizacije angažovanje pripadnika prethod-
nog (internog) obezbeđenja bitno je uslovljeno ispunjenjem zahteva u pogledu
standarda i kriterijuma, koje pred njih postavlja novi sistem obezbeđenja.
Specifičan oblik kombinovanog obezbeđenja jeste tzv. zajedničko obez-
beđenje, koje se javlja prilikom obezbeđenja kompleksa više objekata, koja
koriste različiti subjekti (npr. više preduzeća) ili unutar jednog objekta u ko-
jem su smeštena predstavništva različitih institucija i delatnosti. U ovoj si-
tuaciji obezbeđenje se obično organizuje za ceo kompleks, tj. za ceo objekat,
međutim, pojedinačni subjekti unutar samog objekta za vlastite potrebe često
angažuju i dodatne mere obezbeđenja.
1.2.2.2.6. Prema konstantnosti delovanja

Dosadašnja praksa nam pokazuje da u većini slučajeva sistem obezbe-
đenja zahteva konstantnu aktivnost i angažovanost u sprovođenju mera za-
štite. Međutim, postoje brojni primeri u kojima pretnja od ugrožavanja lične
i imovinske sigurnosti nije konstantna, jer je delovanje izvora opasnosti ve-

zano za konkretan događaj ili određen vremenski period. Zbog toga i pravi-
mo razliku između obezbeđenja prema trajnosti sprovedenih mera, gde se svi
oblici mogu podeliti na: 1) stalno obezbeđenje; 2) povremeno obezbeđenje i
3) privremeno obezbeđenje.
Stalno obezbeđenje
Suština stalnog obezbeđenja ogleda se u sprovođenju danonoćne zaštite
tokom cele godine. Ovaj nivo obezbeđenja najčešće se primenjuje u sklopu za-
štite objekata u kojima se drže i čuvaju stvari od velike vrednosti i od velikog
značaja za umetnost i kulturu, kao i objekti od velikog društvenog, privred-
nog i nacionalnog značaja.
Stalno obezbeđenje može da se organizuje kroz: 1) smenski rad pripadni-
ka fizičkog obezbeđenja; 2) neprekidni rad sistema za video-nadzor i signali-
zaciju i 3) kombinovanjem konstantnog delovanja mera tehničkog obezbeđe-
nja sa ograničenim angažovanjem pripadnika fizičkog obezbeđenja (obično
danju, a po potrebi i noću – npr. reagovanje na signal alarmnog sistema).
Povremeno obezbeđenje
Ovaj oblik obezbeđenja mogao bi se odrediti kao periodično pružanje
bezbednosnih usluga jednom zaštitnom objektu ili za potrebe jednog pred-
meta zaštite, čija specifičnost i/ili stepen ugroženosti ne zahteva sprovođenje
stalnog obezbeđenja, ali je potreba ponovnog sprovođenja mera u istoj zoni
zaštite i za isti predmet zaštite sasvim izvesna. Dakle, za ovaj oblik obezbeđe-
nja je karakteristično što se protekom određenog vremenskog perioda ponovo
primenjuju iste ili slične mere na potpuno istom zaštitnom objektu.
Tipičan primer ovakvog oblika zaštite jeste sprovođenje mera obezbeđe-
nja u toku određene sezone ili za vreme dešavanja određenih događaja, koji
su poprimili tradicionalno obeležje, kao što su turističke sezona, sezona po-
ljoprivrednih radova, sajamske, kulturne i sportske manifestacije i sl. S ob-
zirom da u ovakvim situacijama obezbeđenje dobija sezonski karakter ovaj
oblik bi se mogao nazvati i sezonsko obezbeđenje.
Naime, u toku sezone/događaja organizuje se čitav sistem fizičko-teh-
ničke zaštite lične i imovinske sigurnosti u okviru određene zone zaštite ili
se već postojeće mere podižu na znatno viši nivo. U toku sezone/događaja
primenjuju se različiti oblici obezbeđenja, međutim najčešće se organizuje
sprovođenje mera obezbeđenja javnih skupova, s obzirom da sami po sebi ovi
događaji predstavljaju okupljanje većeg broja ljudi na određenom prostoru.
Završetkom sezone/događaja prestaje potreba za obezbeđenjem zbog čega se
sve vraća u prethodno stanje do početka nove sezone/događaja.
Privremeno obezbeđenje
Za razliku od povremenog obezbeđenja privremeno pružanje mera za-
štite vezano je za jedinstvenu i neponovljivu situaciju, tj. konkretnu bezbed-
nosnu pojavu koja se dešava u određenom vremenskom periodu, nakon čijeg
okončanja prestaje i ne javlja se više potreba za daljim obezbeđenjem, a zona
zaštite se vraća u prethodno stanje.
U savremenoj praksi zabeleženi su mnogobrojni slučajevi koji su zahte-
vali organizovanje i primenu mera privremenog obezbeđenja. Kao najčešće
zabeleženo je angažovanje pripadnika fizičkog obezbeđenja i/ili instaliranje
sredstava za tehničku zaštitu na prostoru gde je predviđena poseta određe-
ne ličnosti ili održavanje određene manifestacije (samit, olimpijada i sl.) i
smeštaj učesnika jedne takve manifestacije. Ovakve događaje obično pose-
ćuju državni zvaničnici zbog čijeg prisustva se podiže nivo obezbeđenja u
čijem sprovođenju se pored pripadnika PSB obično angažuju i pripadnici
policije.
1.2.3. Privatno istražiteljsko delovanje

1.2.3.1. Pojam
Prilikom pojmovnog određenja privatnog istražiteljskog delovanja
(e. private investigation policing) g neophodno je skrenuti pažnju na termin
istražitelj (istražilac). Britanski autori Gill i Hart (1997a: 549) ovaj termin
dovode u vezu sa latinskim izrazom „vestigium““ što u figurativnom smislu
označava „nešto izgubljeno“ ili „ono što se dogodilo ranije“. Na osnovu toga
oni izvode značenje reči istražitelj kao nekog ko traga ili prati nešto što ne-
dostaje, nešto što se dogodilo, ili nešto što je bilo ili jeste poznato, ali ostaje
skriveno. U narodu se međutim za izvršioca ovakvih poslova odomaćio izraz
detektivv (lat. detegere, e. detective), što je svakako posledica njegovog učesta-
log korišćenja u medijima i sredstvima masovne kulture. U leksikonu stranih
reči i izraza ovaj termin označava službenika koji otkriva zločine i njihove
izvršioce, dok izraz privatni detektivv predstavlja lice koje, po porudžbini i za
nagradu, potajno motri rad pojedinih ličnosti.
U literaturi se razlikuju tri grupe definicija privatnog istražiteljskog de-
lovanja i to:
1) normativno određenje – razlikuje dva rešenja i to u prvom slučaju
kada postoji lex specialis pravni akt kojim se detektivska delatnost
određuje kao ugovorni odnos naručioca posla i privatnog detekti-
va, kao ekskluzivnog i nezavisnog nosioca ovlašćenja i odgovornosti,
dok u drugom slučaju posredstvom javnog ovlašćenja država prenosi
deo nadležnosti na privatna lica, u ovom slučaju detektive, gde vrstu
i obim posla bitno određuje sama država, koja se neretko pojavljuje u
ulozi naručioca usluga;20
20 Slovenački autor Klavora (2000: 243–253) smatra da je između ova dva, u osnovi su-
protna oblika, u praksi prisutan i treći, koji se sastoji u uvođenju institucije tzv. detektiva
sa koncesijom, koji uz postojanje klasičnog privatnog detektiva pokušava da izmiri dva
suprostavljena modela.
2) funkcionalno određenje – precizira pojam nabrajanjem poslova, koji

spadaju u nadležnost privatnih istražitelja, a čiji sadržaj je bitno uslov-
ljen normativnim rešenjima, koji se razlikuju od zemlje do zemlje;21
3) organizaciono određenje – razlikuje istražitelja kao privatnog predu-
zetnika i nezavisnog individualca, koji vrši delatnost na osnovu ugo-
vora sa klijentom, od istražitelja koji je zaposlen u okviru određene
privatne institucije (preduzeće, advokatska kancelarija, osiguravajuće
društvo itd.) i koji obavlja određene detektivske usluge za potrebe
jednog poslodavca.
Čini nam se da jedna celovita i univerzalna definicija privatnog istraži-
teljskog delovanja treba da obuhvati sva tri pomenuta određenja. Međutim, i
pored toga, potrebno je skrenuti pažnju da je poimanje ove delatnosti bitno
uslovljeno istorijskim nasleđem u kom je ova delatnost evoluirala i dostigla
današnja obeležja, kao i njenim predstavljanjem u sredstvima masovne kultu-
re, koji su bitno uticali na kreiranje imidža privatnih detektiva, ali i stvaranje
mitova o njima. Upravo zbog toga ćemo u okviru pojmovnog određenja po-
sebnu pažnju obratiti na ove dve tematske celine.
1.2.3.1.1. Istorijat privatnog istražiteljskog delovanja

Prema mišljenju mnogih autora poreklo privatne detektivske delatnosti,
kakvu danas poznajemo, vuče korene sa britanskog ostrva, gde su krajem
XVII veka (dakle pre osnivanja specijalizovane državne službe za kriminali-
stičke istrage) zabeleženi prvi oblici privatne istražiteljske delatnosti. Naime,
stupanjem na snagu Zakona o drumskim razbojnicima iz 1692. godine, kojim
je predviđena mogućnost raspisivanja novčanih nagrada za hvatanje krimina-
laca, a čiji iznos se kretao i do 50 £ za svakog uhvaćenog razbojnika, na bri-
tanskom tlu su se pojavili tzv. „Lovci na lopove“ (e. Thief-takers).22 Inicijatori
njihove aktivnosti nisu bili samo državni organi, koji su zahtevali privođenje
kriminalaca pred lice pravde, već su pravo na raspisivanje nagrade imale i
žrtve imovinskog delikta, koji su od lovaca zahtevali vraćanje ukradene imo-
vine ili njenog dela.
Kako ističe John (2005: 583) ovom delatnošću su se obično bavili bivši ili
još aktivni pripadnici noćne straže, ali i lica povezana sa kriminalnim podze-
mljem, koji su veoma često delovali po dogovoru sa kriminalcima. Zakonom
je omogućeno čak i samim razbojnicima da dobiju pomilovanje, ako dovedu
nekog drugog odmetnika pred sud, čime je na žalost data mogućnost krivci-
ma da se lako izvuku šaljući nedužne ljude na vešala.
Laine (2006: 14) navodi kako je čak i Jonathan Wild, inače jedan od naj-
poznatijih kriminalaca tog vremena, privodio prestupnike, oslanjajući se u
21 Za poslove privatnih istražitelja karakteristično je da svi u osnovi predstavljaju priku-

pljanje informacija i dokaza po narudžbini.
22 U narodu poznatiji pod nazivom „lovci na ucene“ ili „ lovci na ucenjene glave“.
radu na prilično rasprostranjenu mrežu „doušnika“ (e. Informants)23 među
lopovima, sve dok i sam nije konačno uhapšen i obešen 1725. godine u 43.
godini života. Pored Velike Britanije i na tlu SAD bilo je ljudi spremnih da za-
rade novac hvatajući zločince i begunce od zakona. U novim, tek osnovanim
gradićima diljem SAD bilo je premalo šerifa, pa su pored već pominjanih
vigilantnih grupa, lovci na ucene bili svakodnevna pojava.
Pored lovaca na lopove, John (2005: 582) ističe i značaj tzv. „Društava za
privatno gonjenje““ (e. Private Prosecution Societies), koji su delovali u Brita-
niji tokom XVIII i XIX veka. Primarni cilj ovih organizacija bilo je pružanje
pomoći u pronalaženju osumnjičenih, a pomoću raspisivanja i davanja na-
grade za informacije, koje su vodile do hapšenja zločinaca unutar oblasti u
kojoj je grupa delovala. Prva takva dokumentovana grupa uspostavljena je u
Brederton-u 1744. godine pod nazivom „Felons Associations“. Svoju najveću
popularnost ove asocijacije su doživele između 1750. i 1856. godine. Do 1836.
godine u Britaniji je postojalo 189 takvih asocijacija, a plaćanje članarine je
bio jedini uslov njihovom pridruživanju.
Kako navode Gill i Hart sve do sredine XIX veka privatni agenti su jedini
izlazili na mesto zločina, dok su prioritetne aktivnosti pripadnika policije bile
usmerene ili na prevenciju uz pomoć zastrašivanja ili na održavanje javnog
reda i mira. Međutim, konstantan porast stope kriminaliteta prouzrokovao je
određene organizacione promene u Metropoliten policiji što je uslovilo osni-
vanje posebnog odseka sa isključivim zadatkom sprovođenja kriminalističkih
istraga iz kog je kasnije nastao nadaleko poznat Scotland Yard.
Upravo je ovaj odsek dao poseban podsticaj razvoju privatne detektivske
delatnosti na britanskom ostrvu. Naime, u tom periodu Engleska se suoča-
vala sa čestim štrajkovima radnika, koji su se neretko završavali nemirima i
krvavim obračunima sa policijom. Da bi stali na put delovanju sindikalnih
organizacija Scotland Yard je po prvi put primenio metodu angažovanja in-
formatora i njihove infiltracije u fabrike sa isključivim zadatkom da priku-
pljaju i dostavljaju informacije neophodne za dalji operativni rad. Ova taktika
je rezultirala mnogobrojnih hapšenjima članova sindikata i smanjenju prote-
sta radnika (v. Gill and Hart, 1999: 245–261).
Dok su jedni hvalili takav oblik rada, stavljajući u prvi plan sprečavanje
nastanka posledica protesta radnika, drugi su isticali korišćenje perfidnosti
policije u isključivoj zaštiti prava kapitalista. Iako su kritike bile na mestu, ovi
događaji su napravili prekretnicu u razvoju privatnog istražiteljskog delova-
nja na britanskom ostrvu. Naime, mnogi angažovani informatori su iskoristili
operativno iskustvo i saradnju sa policijom za osnivanje sopstvenih detektiv-
23 Inače, angažovanje „doušnika“ (e. Informants) u tom periodu je bilo regulisano pravni
aktom poznatim pod nazivom „Act of William and Mary“, kojim je omogućeno svakoj
osobi, koja se trenutno nalazila u pritvoru, da bude puštena na slobodu i da se nagradi
novčano ili dodeljivanjem imuniteta, ukoliko svojom izjavom dovede do osude dva ili
više lica zbog izvršenja istog ili težeg zločina, zbog kojeg se taj doušnik nalazio u pritvoru
(v. John, 2005).
skih agencija, usmeravajući rad na tzv. bračne istrage i operativnu delatnost u

okviru industrijskih preduzeća.
Weiss beleži kako su još od sredine XIX veka na području SAD privatni
detektivi naročito delovali u ime privatnih industrijskih korporacija pružaju-
ći im pomoć u održavanju discipline na radu. Ovaj autor razlikuje tri faze ili
tri perioda u razvoju detektivskog delovanja na radnim mestima. Prvi period
(od 1865. do Prvog svetskog rata) – policijsko delovanje na radnim mestima
bilo je gotovo jedina odgovornost privatnih detektiva. Drugi period d (nakon
Prvog svetskog rata do velike depresije) – ratom učvršćen FBI je sa privatnim
detektivskim agencijama formirao dvostruki front, koji je pomagao u spre-
čavanju organizovanja sindikata. Treći period (od depresije do kraja Drugog
svetkog rata) – glavne transformacije u privatnom istražiteljskom delovanju
nastale su kada je, za vreme istraga koju je sprovela La Folet-ova komisi-
ja kasnih 1930-ih godina, najveći deo poslova vezanih za disciplinu na radu
prešao iz ruku privatnih detektivskih agencija u ruke predstavnika velikih
sindikata (v. Weiss, 1986: 87–107).
U sagledavanju razvoja privatnog istražiteljskog delovanja na tlu SAD
nemoguće je zaobići ime čoveka, koji je zaslužan za osnivanje prve privatne
detektivske agencije, čiji način rada je znatno doprineo unapređenju uloge
operativne delatnosti u kontroli kriminaliteta danas. Allan Pinkerton je ro-
đen 1819. godine u Škotskoj. Kao mladić bio je aktivan u čartističkom pokre-
tu, da bi nakon njegovog neuspeha u zadobijanju opšteg prava glasa, tačnije
1842. godine emigrirao u SAD. Početkom 1850-ih godina stupio je u par-
tnerstvo sa čikaškim advokatom Edward-om Rucker-om sa kojim je formirao
„Severno-zapadnu detektivsku agenciju“, kasnije poznatu kao „Pinkertonova
nacionalna detektivska agencija“. Agencija je bila prepoznatljiva po rekla-
mnom plakatu na kom je dominirala slika širom otvorenog oka sa natpisom
„Mi nikad ne spavamo“ (e. We never sleep).
Prve ozbiljne poslovne ponude agencija je dobila od preduzeća za žele-
znički transport. Naime, sa širenjem SAD ovaj vid transporta postaje domi-
nantan oblik prevoza ljudi i imovine, ali i meta mnogobrojnih razbojničkih
napada, zbog čega je bilo potrebno pojačati zaštitu transporta. Nekolicina bi-
znismena iz železnice rešenje su pronašli u angažovanju privatnih detektiva i
sklapanju ugovora sa pinkertonovom agencijom. Pripadnici agencije su uspe-
li prekinuti seriju pljački vozova, čime je agencija stekla ogromnu reputaciju
u američkoj javnosti.
U pinkertonovnoj biografiji se navodi da je za vreme američkog građan-
skog rata bio na čelu Obaveštajne službe Unije, kada je, prema nekim izvo-
rima, sprečio navodnu zaveru i pokušaj atentata na Abraham-a Lincoln-a.
Poseban doprinos njegove agencije ogledao se u proganjanju pljačkaša i spre-
čavanju infiltracije neprijatelja u organizacionu strukturu Unionista. U cilju
prikupljanja vojnih obaveštenja i informacija njegovi agenti su često radili taj-
no kao vojnici i simpatizeri Konfederacije.
Pinkerton je naročito poznat po uvođenju nekoliko istraživačkih tehnika
u operativnom radu (koje danas koristi većina kriminalističkih policija u sve-
tu), a među kojima su najpoznatije: 1) praćenje ili prismotra osumnjičenog
(e. shadowing)g i 2) poprimanje uloge ili tajni rad (e. undercover).
Prismotru su pikertonovi agenti primenjivali prilikom praćenja rada za-
poslenih i otkrivanja krađa imovine u preduzeću. Prekretnicu je napravio
slučaj kontrole rada konduktera u železničkom transportu gde je tokom istra-
ge utvrđeno da železnica gubi 40–60 odsto svojih prihoda od prodaje karata
zbog potkradanja od strane zaposlenih. Ubrzo je sve veći broj poslodavaca
bio spreman da plati za informacije o radnom učinku svojih zaposlenih i o
njihovom stavu prema upravi. Primena metoda „testiranja“ radnika tokom
1870-ih proširila se na područje gradova Chicago, Philadelphia i New York.
Operativci su sačinjavali detaljne izveštaje o dnevnom učinku zaposlenih, u
kojima su se navodila sva ispoljavanja nezadovoljstva kao i nepoštene radnje,
kao i imena onih koji su vrbovali članove za „tajna radnička udruženja“.
Tajni (prikriveni) rad
d primenjen je u rasvetljavanju afere poznate pod
nazivom „Molly Maguires“. Naime, propast bankarskog sistema i privredni
slom početkom 1870-ih podstakli su nemire radnika u železničkoj i rudar-
skoj industriji, čije posledice je najviše osetila američka država Pennsylvania.
Suočen sa učestalim vandalističkim ponašanjima nad imovinom kompanije,
ali i nasiljem nad nemačkim, engleskim i velškim upraviteljima predsednik
kompanije „Riding – železnice“ Franklin B. Gowen zatražio je pomoć privat-
nih detektiva. Za sprovođenje zadatka, koji se sastojao u ubacivanju agenta
u rudarsku koloniju, koju su većinom sačinjavali irski imigranti, izabran je
agent James McParlan, takođe Irac po poreklu, koji je u toku istrage koristio
pseudonim James McKenna. Istaga je trajala dve godine, a u tom periodu
ovaj agent je na sopstvenom primeru pokazao složenu ulogu detektiva u naj-
boljem smislu te reči. James je radio najteže fizičke poslove i kovao zavere sa
ostalim radnicima. Izbor na mesto sekretara radničkog pokreta mu je omo-
gućio da ubrzo razotkrije kriminalnu delatnost organizacije, čiji članovi su
kasnije osuđeni za razna zlodela.
Iskustva na razotkrivanju afere „Molly Maguires“ mnogim autorima služi
kao argumentacija opravdanosti angažovanja privatnih istražitelja i u ozbilj-
nim kriminalističkim istragama, s obzirom da je ovaj slučaj uspešno okončan
isključivom zaslugom privatnih detektiva, gde je država jedino obezbedila
sudnicu i dželata. Ovaj uspeh je povećao ugled pinkertonove agencije širom
SAD, zbog čega su pripadnike agencije počeli angažovati kao obezbeđenje u
sporovima rudara, drvoseča i radnika u čeličanama na području američkih
država Illinois, Michigen, New York i Pennsylvania. Takođe je i Ministarstvo
pravde SAD sklopilo ugovor sa pinkertonovom detektivskom agencijom, a
radi pružanja pomoći u proganjanju krivaca koji su prekršili federalni zakon.
Tokom te saradnje pinkertonovi agenti su unajmljeni da prate i hvataju od-
metnike, među kojima su bili najpoznatiji Jesse James, Butch Cassidy i Sun-
dance Kid, braća Reno i „divlja horda“ (e. Wild Bunch).
I posle Pinkerton-ove smrti (1884. godine) agencija je nastavila sa radom

i uskoro postala vodeća sila protiv mladog radničkog pokreta, koji se razvi-
jao u SAD-u i Kanadi. Tokom radničkih nemira, krajem devetnaestog veka,
biznismeni su zapošljavali pinkertonove agente u zadržavanju štrajkača izvan
fabrika. Ove aktivnosti su međutim narušile pozitivan imidž, koji je godina-
ma krasio pinkertonovo ime, a mnogi građani su ih počeli smatrati velikom
poslovnom armijom, koja je stala na stranu bogatih industrijalaca.
Sunovratu agencije naročito je doprineo tzv. „Homstedov štrajk““ 1892.
godine, kada je na zahtev lokalnog biznismena Henry Clay Frick-a angažo-
vano oko 300 pinkertonovih detektiva iz New York City-ja i Chicaga u zaštiti
tvornice i sprečavanju štrajka. U toku okršaja agenti su ubili 11 štrajkača, što
je prouzrokovalo eskalaciju sukoba, zbog čega su u uspostavljanju reda anga-
žovane dve brigade državne policije. Nakon konflikta nekoliko pinkertonovih
agenata se, zbog prekomerne primene nasilja, našlo iza rešetaka. Suočena sa
konstantnim gubicima i lošim poslovanjem agencija je 1910. godine prestala
sa radom.
Na području SAD-a i danas postoje određene agencije za privatno obez-
beđenje i detektivsku delatnost, koje nose naziv po utemeljivaču tog oblika
rada kao npr.“US Companies of Pinkerton“. Jedna od vodećih američkih kom-
panija za poslove obezbeđenja „Securitas AB““ 2003. godine je ponudila par-
tnerstvo „US Companies of Pinkerton“ sa ciljem da oforme jednu od najvećih
kompanija za obezbeđenje na svetu, pod nazivom „Securitas Security Services
USA, Inc.“, čime bi se faktički pinkertonovo ime izbrisalo iz naziva preduzeća.
Međutim, sporazum nije postignut.
1.2.3.1.2. Privatni istražitelji u sredstvima masovne kulture

Opčinjenost istraživanjem zločina ogleda se u neverovatno velikom broju
prikaza detektivskih slučajeva u knjigama, filmovima i televizijskim serijama.
Samo ako uzmemo primer Sherlock-a Holmes-a, kao jednog od najpoznatijih
fiktivnih detektiva i plod mašte britanskog pisca A. C. Doyle-a, složićemo
se da njegove avanture još od osamdesetih godina XIX veka, kada su se ina-
če pojavile u literaturi, ne prestaju da pobuđuju pažnju čitalaca širom sveta.
Takođe, ukoliko pogledamo većinu reklama za privatne detektivske agencije
videćemo siluetu čoveka sa lulom i lovačkom kapom, što predstavlja već svo-
jevrsnu ikonografiju u ovoj profesiji.
Literarni prikaz privatnih detektiva veoma je korišten u popularnoj kul-
turi, međutim, takva predstava privatnog detektiva ima malo zajedničkog sa
savremenim pripadnicima te iste profesije. Tako npr. Sherlock Holmes, ali i
druge ikone klasičnog detektivskog žanra, kao što je Hercule Poirot britanske
književnice A. Christie, više oslikavaju klasnu podelu viktorijanske Engleske,
gde je glavni junak predstavljen kao uglađeni gospodin tzv. detektiv džentl-
men, čiji aristokratski maniri nemaju toliko dodira sa realnošću detektivske
profesije.
Drugi tip literarnih junaka razvio se takođe u XIX veku iz tzv. detek-
tivsko-avanturističkih priča, koje odlikuje dinamičniji milje prepun akcije. U
isto vreme dok zadržava neke osnovne karakteristike klasičnog žanra, ova
zagrižena detektivska priča se sve više fokusira na odnos između protago-
niste, tj. privatnog detektiva sa jedne strane i koruptivnog i izdajničkog sve-
ta, sa druge strane, u kojem glavni junak pokušava da obezbedi minimalnu
pravdu za one koji je i zaslužuju. Dok nas rešavanje nekih kriminalnih rad-
nji u klasičnom romanu uverava da je ponovo nastupio red, druga varijanta
nam pruža jasnu sliku da je kriminal naša svakodnevnica i da se pojedinac
ne može sam s njim izboriti. Priča je obično smeštena u urbano opustošeno
društvo, gde zločin nije povremeno odstupanje od normi tog istog društva
već je sveprisutna činjenica.
Za razliku od britanskih pisaca, njihove američke kolege su kreirali sop-
stvenu verziju tzv. detektiva-heroja, tako što su uzeli profesionalnog istražite-
lja iz stvarnog života i transformisali ga u poznatu figuru popularnih medija
što im je pružilo inspiraciju za nastanak mnogobrojnih knjiga, časopisa, fil-
mova i televizijskih emisija. Ilustracije radi, američki privatni detektiv Philip
Marlowe, koga je stvorio Raymond Chandler tridesetih godina prošlog veka,
prikazan je kao usamljenik, snalažljiv u uličnim opasnostima, oštar na jeziku
i tvrd na pesnicama, racionalan individualac, koji simbolizuje superioran ide-
al samokontrole i samodiscipline.
Porast interesovanja za proizvodima detektivske fikcije naročito se bele-
ži među pripadnicima radničke klase u uslovima povećane industrijalizacije
i urbanizacije početkom XX veka. Gill i Hart ovu pojavu objašnjavaju potre-
bom običnog čoveka za „bekstvom“ od otuđenog života u urbanim centrima.
Prepuštajući se mašti verni čitalac se identifikuje sa glavnim junakom „ži-
veći“ tako u imaginarnom svetu herojskih podviga daleko od svakodnevne
čamotinje i sivila fabričkih krugova i radničkih baraka. Međutim, zaintere-
sovanost građana za detektivskim pričama beleži se i u savremenom društvu
što ova dva autora potkrepljuju rezultatima anketiranja televizijskih gleda-
laca u Velikoj Britaniji, po kojoj 71 odsto ispitanika žele da vide još takvih
priča (v. Gill i Hart, 1997b: 631–640).
Ukoliko izvršimo poređenje klasičnog britanskog romana i američke de-
tektivske priče primetićemo kako je policija u klasičnoj literaturi predstav-
ljena kao grupa nesposobnjakovića bez mašte, koji ne mogu rešiti slučaj bez
pomoći privatnog detektiva i njegovih „malih sivih ćelija“, dok u američkom
žanru policiju opisuju kao brutalne i degradirane. Primera radi, u knjizi „Red
Harvest“ policija je predstavljena kao sastavni deo moralnog kolapsa urbane
Amerike, obogaljena lokalnom politikom i političarima, čiji pripadnici su za-
pleteni u mrežu korupcije i direktno povezani sa kriminalom.
Mnoge detektivske priče imale su priliku da budu ekranizovane i posta-
nu neki od najvećih hitova u američkoj kinematografiji. Tako npr. u okviru
filmskog pravca „američki noar film“ postoji poseban podžanr koga predstav-
ljaju tzv. „private eye“ filmovi, a koji se oslanjaju na privatnog istražitelja kao
glavnog junaka.24 Za mnoge ljubitelje, imidž celokupnog američkog noar-fil-

ma simboliše Humphrey Bogart (glumac koga su proslavile uloge privatnih
detektiva) u kišnom mantilu i sa šeširom namaknutim preko očiju, što takođe
brojni vlasnici detektivskih agencija koriste kao „logo“ firme.
U skladu sa tradicijom kriminalističkog žanra i detektivskih priča, koje
predstavljaju osnovu pisanja scenarija za ove filmove, privatni istražitelj je
unajmljeni profesionalac, koji poput arhetipskog vestern heroja, radi samo
ono što mora, a to je u ovom slučaju rasvetljavanje zločina. On se u svom
radu služi i problematičnim metodama, ponekad čak i nasiljem, ali iako dis-
tanciran od kriminalnog podzemlja njegov večiti neprijatelj – policija, upravo
misli da je on zločinac. Uprkos tome što je bačen naglavačke u svet u kojem
skoro niko ne govori istinu on uspeva da zadrži svoj integritet.
U iscrpnoj studiji o američkom noaru filmski teoretičar Mihajlo Nedelj-
ković (2006: 38) skreće pažnju na jednu od ideja noara po kojoj se poten-
cijalni kriminalac krije u svakome od nas. Međutim, po njegovim rečima,
priče o privatnim detektivima uglavnom ne dotiču tu složeniju, mračnu i
skrivenu stranu čovekovog ega. Privatni detektiv je, prema Nedeljkoviću, u
većini slučajeva predstavljen kao emocionalno nedodirljiv lik, koji lično nije
zainteresovan da reši slučaj već samo zadovoljava svoju profesionalnu sujetu i
obezbeđuje svoj honorar. On dalje ističe kako radnje ovih filmova, iako imaju
sličnu narativnu konstrukciju, nisu prozaične i jednostavne, već su na protiv
prepune intriga i vešto izukrštanih zapleta, što kod publike izaziva onu vrstu
zbunjenosti i zainteresovanosti, koja obuzima i istražitelja tokom njegove po-
trage. Upravo zbog toga filmovi o privatnim detektivima predstavljaju jedan
od najznačajnijih pravaca noar filma.
Tematika romana i filmova veoma često su i lovci na ucene, koji su obič-
no predstavljeni kao ljudi sa izvesnim moralnim obzirom. Međutim, u stvar-
nosti, oni su, kako ističe Laine (2006: 15), bili najobičnije plaćene ubice, spre-
mni da uzmu svačiji život „za šaku dolara“, kao što je i prikazano u filmu
Sergio Leone-a, koji nosi upravo takav naziv.
1.2.3.2. Delatnosti privatnih istražitelja

Uprkos konstantnom porastu interesovanja za ovim oblicima delovanja
PSB jako malo toga je napisano o radu privatnih istražitelja, što predstavlja
iznenađenje s obzirom na njihovu relativno dugu istoriju i visoku popular-
nost u sredstvima masovne kulture. U pokušaju objašnjenja funkcije privat-
nih detektiva, koji su neretko u praksi rastrzani između interesa društva i
klijenata, zanimljivo je poređenje sa advokatskim poslom u kom dolazi do
sličnih dilema.
24 Kao najpoznatiji filmovi iz ovog opusa izdvajaju se The Maltese Falcon (1941), The Glass
Key (1942), Murder My Sweet (1944), The Big Sleep (1946), The Killers (1946) i Lady in
the Lake (1947).
Po rečima Boškovića (2006: 12) detektivska delatnost ne znači samo
prikupljanje informacija i podataka, već i prikupljanje dokaza, što je veoma
bitno za stranku koja je naručilac posla, jer na taj način može da obezbedi
dokaze i da ih koristi za zaštitu svojih prava pred nadležnim organima. Ovaj
autor vrši rangiranje poslovanja detektivskih agencija prema zakonitosti nji-
hovog delovanja od onih koje poslove obavljaju na potpuno legalan način kao
npr. pretraga knjiga, izveštaja raznih kompanija, pronalaženje nestalih osoba,
otkrivanje legalnosti porekla nekih predmeta, do agencija koje su uključene u
industrijsku špijunažu, krađe, podmićivanje i korupciju.
Napominjući da privatni istražitelji ne bi smeli da se bave delatnostima,
za koje je inače nadležna kriminalistička policija, Dempsey i Forst (2005: 55)
navode sledeće dužnosti koje mogu vršiti privatni istražitelji: 1) istraživanje
prošlosti budućih supružnika ili zaposlenih u preduzeću; 2) istraživanje slu-
čajeva nestalih osoba (samo u slučaju nedostatka policijskih resursa ili ukoli-
ko se sumnja da nestanak nije u vezi sa zločinom); 3) provera ponašanja lju-
bavnika ili bračnih drugova; 4) istraživanje prevara osiguranja; 5) izvođenje
rekonstrukcija nesreća; 6) tajni rad za privatne firme radi otkrivanja krimi-
nalnih aktivnosti, upotrebe droge ili kršenja radnih prava od strane zaposle-
nih i 7) uručivanje sudskih poziva.
Međutim, bez obzira na monopol koji policija ima u kriminalističkim
istragama, mnogi građani u rešavanju određenih kriminalnih radnji pred-
nost daju privatnim istražiteljima. Gill i Hart (1999: 250) skreću pažnju na
rezultate istraživanja sprovedenog početkom 1980-ih godina u SAD, prema
kojima je utvrđeno da bi 80 odsto poslodavaca prilikom izvršenja prestupa
u preduzeću slučaj pre prijavili privatnom istražitelju nego policiji. Ovakvi
rezultati nameću potrebu preispitivanja razloga zbog kojih se građani pre
obraćaju privatnim istražiteljima i plaćaju za njihove usluge umesto da slučaj
prijavljuju policiji čije su usluge besplatne. U literaturi se kao najčešći razlozi
angažovanja privatnih istražitelja navode:
1) Mogućnost kontrole nad sprovođenjem istrage – plaćanjem usluga pri-
vatnih istražitelja, klijentima se pruža mogućnost da kontrolišu istra-
gu, za razliku od policijske istrage u kojoj na to nemaju pravo. Ova
kontrola se obično manifestuje kroz izbor agencije, pa čak i samog
agenta koji će voditi istragu, kao i kroz mogućnost prekidanja istrage
u bilo koje vreme koje se klijentu učini povoljnim, bez nekih detaljnih
objašnjenja i razloga takve odluke;
2) Mogućnost očuvanja poverljivosti informacija – pojedinci, a naročito
poslodavci u privatnim kompanijama, često osećaju bojazan da će
policija u toku istrage otkriti neke poverljive informacije, kao što su
npr. podaci lične prirode, podaci o poslovanju, detalji o mušterijama i
poslovnim partnerima i sl. Sklapanjem ugovora privatni istražitelji se
obavezuje na ćutanje i zabranu iznošenja detalja istrage i poverljivih
informacija u javnost, a do kojih su došli tokom rada, što predstavlja

bitan znak poverenja klijenata u njihov rad;25
3) Sprečavanje gubitaka, a ne izvršavanje zakona – žrtve kriminalnih
radnji ne traže pomoć policije u situacijama kada postoji mogućnost
da bi im taj potez doneo više štete od same kriminalne radnje kojom
su oštećene;26
4) Nadležnost policije i njihov pristup u radu – policija za određene slu-
čajeve nije nadležna (npr. delo se goni po privatnoj tužbi) zbog čega
žrtva traži pomoć na drugoj strani. Međutim, u situacijama kada su
po zakonu nadležni da postupaju, pripadnici policije često otvoreno
pokazuje nezainteresovanost za angažovanjem na određenim sluča-
jevima ili se u toku istrage drže pasivno (ovakva praksa je naročito
izražena prilikom izvršenja sitnih imovinskih dela).27 Ovde takođe
treba napomenuti da savremena praksa beleži i slučajeve u kojima
žrtve teških zločina ili članovi njihovih porodica, nezadovoljni kvali-
tetom i rezultatima istrage sprovedene od strane zvaničnih državnih
organa, angažuju privatne detektive radi ponovne istrage konkretnog
događaja.
Istražujući specifičnosti privatne istražiteljske delatnosti u Velikoj Brita-
niji Gill i Hart su ustanovili da usluge privatnih detektiva najčešće koriste
razne privatne kompanije, osiguravajuća društva, privatna lica i advokati i
to za poslove istraga isplaćivanja odšteta, provera zaposlenih, istraga krađa i
prevara u preduzećima i u manjoj meri prikupljanje informacija o poslovanju
konkurentskih kompanija. Većinu istražitelja čine penzionisani policajci, a
pored njih u ovoj profesiji zapaženo je i učešće bivših pripadnika vojske, cari-
ne, poreske službe, forenzičara i inženjera (v. Gill and Hart, 1997a: 549–566).
1.2.3.2.1. Vrste privatnih istraga

Od mnogobrojnih delatnosti privatnih istražitelja među prvima su se po-
javile tzv. bračne istrage, koje u većini slučajeva podrazumevaju utvrđivanje
vanbračnih veza. Sam zahtev za sprovođenje ovih izrazito unosnih i isplat-
ljivih istraga najčešće podnose privatna lica, koja sumnjaju u vernost svog
partnera. Ako je preljuba ustanovljena istraga može da se dopuni i zahtevom
za utvrđivanjem imovine umešanih strana pre razvoda. Čak i nakon razvoda
može doći do angažovanja privatnih istražitelja i to u slučajevima kada jedna
strana ne plaća redovno ili prestane da plaća alimentaciju.
25 Ovo pravilo međutim ne isključuje obavezu privatnih istražitelja da prijave izvršenje kri-
vičnog dela, ukoliko do takvog saznanja dođu u toku sprovođenja istrage i ukoliko je
izvršilac dela (neki pravni propisi preciziraju vrstu dela) sam klijent.
26 Ovde pre svega mislimo na troškove sudskog procesa i dužinu formalnog postupka, koji
u nekim situacijama (posebno u građanskim parnicama) traju po nekoliko godina.
27 Caparini i Marenin (2005) ističu kako u Poljskoj policija rutinski upućuje žrtve ovakvih
zločina da traže privatnu pomoć taktički ohrabrujući druge žrtve da potraže privatne
načine odstranjivanja nepravde.
Prilikom naučnog istraživanja delatnosti privatnih istražitelja na područ-
ju Velike Britanije, koje su sredinom 1990-ih godina sproveli Gill i Hart, veći-
na anketiranih istražitelja su izjavili kako ne bi prihvatili da istražuju bračne
preljube zbog želje da se distanciraju od imidža „njuškala“, koje su i dobili
prevashodno snimajući neverstva bračnih partnera. Po njihovim rečima me-
šanje u te poslove bi moglo izazvati skandal i pad kredibiliteta u unosnijim
oblastima kao što je npr. komercijalna podrška privatnim kompanijama.
Međutim, analizom poslovanja privatnih detektivskih agencija ova dva au-
tora su ustanovili da klijenti najčešće traže upravo ove usluge i da od 282
člana „Udruženja britanskih istražitelja“ (e. Association of British Investigators
– ABI) samo njih 43 nisu sprovodili bračne istrage.
Inače, učestalo angažovanje privatnih detektiva na ovakvim slučajevima
doprinose zaključivanju da su privatni istražitelji prevashodno orijentisani na
komercijalni, a ne antideliktni rad. Ovde međutim poseban problem pred-
stavlja činjenica da ljudi nisu ravnodušni u saznanju o partnerovom never-
stvu i da se situacija ne završava uvek brakorazvodnom parnicom, već na
protiv, u određenim slučajevima, i vršenjem nasilničkih dela. Zbog toga se
sa opravdanjem moramo zapitati da li privatni istražitelji vršenjem ovakvim
istraga doprinose smanjenju ili povećanju kriminaliteta.
Porodica se međutim susreće sa čitavim nizom mnogo ozbiljnijih pro-
blema od bračnih preljuba, za čije rešavanje se veoma često traži pomoć pri-
vatnih istražitelja. Tako se privatni detektivi sve češće angažuju u slučaju ne-
stanka člana porodice, a aktuelna praksa pokazuje i njihovo angažovanje od
strane roditelja na poslovima pratnje i prismotre dece radi utvrđivanja da li
dete redovno pohađa školu, gde provodi vreme i u kojem društvu, da li ko-
risti drogu ili alkohol ili je palo pod uticaj nekih drugih asocijalnih pojava.
Privatni istražitelji se angažuju i od strane socijalne službe radi utvrđivanja
zabranjenih kontakata bivših roditelja sa decom, a zabeleženi su i slučajevi
otimanja dece od roditelja kada su u proces vraćanja bili uključeni i privatni
detektivi.
Kako je policija prvenstveno okupirana poslovima vezanim za kontro-
lu kriminaliteta potreba za istražnim uslugama u okviru parnica otvorila je
široko polje delovanja privatnih istražitelja. Iako vlada prihvata neke istrage
u ovoj oblasti i pruža određenu zakonsku pomoć građanima, privatni istraži-
telji su često jedini izvor profesionalne istrage. Njihova delatnost tada obično
podrazumeva prikupljanje informacija i dokaza za potrebe privatne tužbe.
Ipak, u poslednje vreme sve veći broj privatnih istražitelja se angažuje i u
okviru krivičnog postupka i to obično na poslovima prikupljanja dokaza za
potrebe odbrane optuženog lica. U velikoj meri usluge privatnih istražitelja
u okviru parnica odnose se na lociranje i prikupljanje informacija od svedo-
ka i podnosioca tužbe, ali i uručivanje sudskih naloga i drugih dokumenata
(e. process serving). Činjenica je da ljudi nastoje na razne načine da izbegnu
uručivanje dokumenata kao što su sudski nalozi, opomene, pozivi i obavešte-
nja zbog čega istražitelji moraju biti izuzetno lukavi kako bi uspešno uručili
ova pismena. Zbog toga i ovi u osnovi nezahtevni zadaci predstavljaju pone-
kad pravi izazov za njihovog izvršioca.
Posebnu oblast delovanja privatnih detektiva čine istrage discipline na
radu, koje podrazumevaju angažovanje privatnih istražitelja od strane vlasni-
ka privatnih preduzeća na poslovima kontrole ponašanja radnika. Kontrola
obično ima za cilj sprečavanje izvršenja krivičnih dela (posebno imovinske
prirode) i drugih devijantnih ponašanja od strane radnika za šta se najčešće
koriste mere fizičko-tehničkog obezbeđenja. Ali ukoliko ovakve mere ne po-
kažu rezultate klijenti (vlasnici preduzeća) obično angažuju privatne detek-
tive, koji pri tom pribegavaju infiltriranju među radnike (e. sting operations).
Ubacivanje tajnih operativaca među zaposlene privlači mnoge poslodavce, jer
na taj način mogu otkriti one koji su odgovorni za krađu, neslogu, vandali-
zam, korištenje alkohola i droge, kockanje, industrijsku špijunažu itd.28
Mnogi istražitelji međutim navode kako je broj zahteva za ovakvom vr-
stom usluge opao, delom zbog njene cene, a delom i zbog opasnosti po samog
istražitelja. Ostavljajući na strani eroziju građanskih prava, koja je u porastu
zbog takvih operacija, što svakako predstavlja značajan problem, South (1994:
228) skreće pažnju na gubitak zaposlenih u PSB koji obavljaju takve zadatke.
Ti gubici mogu uključivati probleme u pružanju podrške u nastavku života
privatnog istražitelja, kao i osećaj krivice, izdaje i izolovanosti, jer u srcu tih
metoda i operacija leži „prevara“ i manipulacija.
Utvrđivanje opravdanosti zahteva za nadoknadu štete predstavlja po-
seban segment rada privatnih istražitelja.29 Činjenica je da policija preuzima
istrage o finansijskim prevarama samo u slučajevima kada je finansijski prag
prilično visok. Takva praksa nameće potrebu da osiguravajuća društva radi
prikupljanja informacija o podnosiočevom pravu na nadoknadu štete, uko-
liko nemaju svoje radnike nadležne za sprovođenje takvih istraga, angažuju
privatne istražitelje. Ovaj vid privatne istrage najčešće se sprovodi kada po-
stoji sumnja u pokušaj prevare osiguravajuće kompanije u vezi sa krađom
vozila, podmetanjem požara, socijalnih slučajeva ili istraživanja zahteva za
nadoknadu štete nastale u saobraćajnoj nezgodi kada je krivica dovedena u
pitanje. Istrage obično započinju obavljanjem razgovora sa tražiocem u toku
28 Poznat je primer rada jednog istražitelja koji se infiltrirao među osoblje hotela u kom su
beleženi veliki gubici. Glumio je barmena i živeo u sporednim objektima hotela nekoliko
meseci. Podnosio je dnevne izveštaje o svojim zapažanjima i uskoro je postalo jasno da
su mnogi zaposleni „mućkali“. Njihove aktivnosti su uključivale potkradanje gotovine
gostima hotela, besplatnu hranu i piće i krađu zaliha, a za neke je ustanovljeno da su
preprodavali drogu (v. Gill and Hart, 1997).
29 U svom nedavnom istraživanju „Australijski Savet za poslove osiguranja“ je izneo po-
datak prema kojem su u periodu od 1995–1996. godine štete od malverzacija u oblasti
osiguranja i pružanja socijalne pomoći dostigle iznos od 800 miliona dolara. Ovakvo
stanje je nateralo zemlje Komonvelta da iniciraju tzv. „šemu anti-malverzacija“, koja je
uključivala sklapanje ugovora sa privatnim istražiteljskim agencijama, a za potrebe reša-
vanja sumnjivih slučajeva sa kojima se nije mogla izboriti formalna istraga (v. Prenzler
and King, 2002: 1–6).
kojeg se obezbeđuje profil sumnjive tvrdnje i prikuplja neophodna dokumen-
tacija kao npr. izveštaj lekara. Nakon toga istražitelj primenjuje mere tajnog
praćenja i osmatranja osumnjičene osobe.
Sagledavajući rad privatnih istražitelja u Velikoj Britaniji Gill i Hart su u
148 agencija (oko 70 odsto agencija obuhvaćenih ovim istraživanjem) utvrdili
da preko 50 odsto pruženih usluga sačinjavaju zahtevi osiguravajućih kompa-
nija, dok je u jednoj agenciji utvrđeno udvostručavanje ovakvih zahteva svake
godine (v. Gill and Hart, 1997a: 549–566). Mnoge agencije su specijalizovane
isključivo za istrage prevara osiguranja, a većina zahteva koje dobijaju tiču se
prevara za manje sume. Međutim, zabeleženi su i slučajevi prevara u kojima
su osiguravajuće kuće bile oštećene za iznos od preko milion £, gde su istrage
trajale nekoliko godina. S obzirom da je prevaru jako teško dokazati njeno ot-
krivanje ponekad zahteva specijalne veštine i primenu uređaja za osmatranje,
praćenje i prisluškivanje.
Kao poseban vid privatne istrage izdvaja se i tzv. „praćenje imovine“
(e. asset tracing),
g a koje ima za cilj da razotkrije finansijske izvore i pravo
materijalno stanje pojedinca. Sama tehnika uključuje prikupljanje informa-
cija kroz uvid u određenu dokumentaciju i obavljanje informativnog raz-
govora. Klijenti koji traže sprovođenje ove mere variraju od banaka, preko
industrijskih kompanija do vlasnika nekretnina čiji su stanari pobegli, a da
nisu platili stanarinu. Praćenje imovine kao operativna mera često se pri-
menjuje i na zahtev određenog preduzeća u procesu kompanijskog udruži-
vanja, a pre potpisivanja određenog sporazuma. Cilj preduzimanja ovakvih
oblika istraga vrši se prevashodno radi utvrđivanja poslovanja potencijalnog
partnera, sposobnosti ispunjenja uslova iz sporazuma (ugovora), procene i
minimalizacije rizika i sprečavanja eventualnog upliva organizovanog krimi-
nala preko pranja novca u poslovanje konkretnog preduzeća.30
U literaturi se pominju i sledeći vidovi privatnih istraga: 1) vršenje ope-
rativnih provera kandidata za rad u preduzećima; 2) prikupljanje podataka
u vezi sa narušavanjem autorskih prava i 3) aktivnosti usmerene na ponov-
no vraćanje u posed imovine. Kao specifičan primer ovog poslednjeg oblika
istraga izdvaja se rad tzv. agenata za vraćanje begunaca (e. Fugitive recovery
agent). Naime, na području SAD posluju agencije koje pozajmljuju novac za
kauciju, međutim, ukoliko se optuženi ne pojavi pred sudom zakazanog dana,
agencija i njen vlasnik gube novac. Tada na scenu stupaju agenti, koji kreću u
potragu za beguncem (v. Laine, 2006: 15).
30 Nakon raspada SSSR-a mnoge velike evropske firme su otvorile svoja predstavništva u
Moskvi, ali i u drugim sovjetskim republikama. Međutim, glavni rizik i pretnja uspešnosti
trgovinskih i privrednih odnosa predstavljalo je delovanje ruske mafije zbog čega su
mnogi britanski privatni istražitelji počeli da nude usluge praćenja imovine u cilju zaštite
poslovanja konkretnih kompanija na tlu bivšeg sovjetskog bloka. Ova aktivnost je do-
punjena merama koje predlaže britanski Zakon o sprečavanju pranja novca po kom svaki
klijent pre ulaganja određene sume novca u finansijske institucije mora da verifikuje svoj
identitet i dokaže poreklo novca (v. Gill and Hart, 1997a).
1.3. Odnos između javnog i privatnog

sektora bezbednosti31
Delovanje PSB u oblastima za koje je tradicionalno bila nadležna policija
otvara vrata velike polemike. Grabosky (1999: 5) skreće pažnju na aktuelne
trendove u policijskom delovanju, a koji se kreću u pravcu: 1) udruživanja
javnih i privatnih istraga; 2) cirkulacije personala između privatnog i javnog
sektora; 3) iznajmljivanja ili predaje određenih ovlašćenja privatnom sektoru
i 4) angažovanja policije od strane privatnih lica.
Ovakva praksa u mnogim državama uslovljava brojne administrativne i
funkcionalne probleme u koordiniranju rada između javnog i privatnog sek-
tora bezbednosti. Pored toga, novonastala situacija zbunjuje i same građane,
koji na ulicama primećuju sve više vozila sa rotacionim svetlima i naoružane
ljude u uniformama, koje veoma podsećaju na standardnu policijsku opremu
ili pak u novinama zapažaju reklame za pružanje usluga od strane privatnih
službenika, koje je tradicionalno obavljala policija.
U mnogim državama nastojali su rešiti ovakve probleme uvođenjem
eksplicitnih propisa, kojima se radnicima PSB zabranjuje predstavljanje i
ponašanje na način koji bi zbunjivao javnost, kao i vršenje usluga koje su
ekskluzivno poverene policiji. Zakonom je takođe određeno da svi radnici
obezbeđenja nose standardizovane uniforme, različite od policijskih, na ko-
jima će se nalaziti bedž sa naznakom službe za koju rade (v. Final report of a
project for CoESS/UNI Europa, 2002).
Činjenica je da različitost operativnih pristupa i mentaliteta državnih
organa i nedržavnih subjekata u međusobnim odnosima mogu da se uzaja-
mno bogate i usavršavaju. Zajedničko planiranje i realizacija akcija, deljenje
informacija i racionalizacija nekih resursa, kao što su npr. poslovni prostori
i komunikacioni kanali, smanjuje troškove, a povećava efikasnost i jednih i
drugih. Ukoliko između njih postoji dobro odmeren balans i spremnost na
saradnju, precizno utvrđene nadležnosti, odgovornosti i podela rada, stvaraju
se uslovi za veću efikasnost kako u prevenciji, tako i u represiji kriminaliteta.
Iako se postojanje dobre veze između ova dva sektora u mnogim ze-
mljama pokazalo kao dobro rešenje, poricanje da problemi u odnosu ipak
postoje u stvari predstavlja izbegavanje stvarnog stanja. Bailey (1989: 524)
smatra kako se veza najčešće kida usled nedostatka obostranog poštovanja
u kome većinom policija prednjači. Razlog policijske nedmenosti se obično
ogleda u stavu po kome oni sebe vide kao tradicionalnu, dobro istreniranu i
motivisanu grupu profesionalaca, što se ne može reći za „njihovu nerođenu
31 U ovom delu rada posvetićemo pažnju odnosu između policije i PSB shvaćenog u užem
smislu (privatno obezbeđenje i privatna istražiteljska delatnost), dok za produbljeno
izučavanje odnosa između policije i građana preporučujemo: 1) Milosavljević B.: Nauka
o policiji, Beograd, 1997; 2) Kešetović Ž.: Odnos policije s javnošću, Beograd, 2000. i 3)
Vuković S.: Metode policije za poboljšanje odnosa sa građanima (magistarski rad), Policij-
ska akademija, Beograd, 2004.
braću“. Za razliku od ovog autora, Murray i McKim (2003: 641) ističu kako
narušavanju odnosa najviše doprinosi činjenica da većina država ne zahteva
kvalifikacije slične policijskim za pripadnike PSB. Kako ovi autori smatraju,
razdor i problemi delom potiču i od ozbiljnog nerazumevanja za obostrane
misije i funkcije, jer većina ustanova privatnog sektora ne uključuje instrukci-
ju ili orjentaciju u treniranju regruta za kooperativni rad. Time se, po rečima
ovih autora, sprečava značajna, efektivna saradnja i koordinacija između dve
grupe u nekim jurisdikcijama.
Nepoverenje policije u pripadnike PSB i uspešnost njihovog rada možda
i ne treba toliko da nas čudi, jer i u okviru same policijske organizacije posto-
je brojni slučajevi netrpeljivosti i narušenih odnosa. Iako mnogi autori ističu
osećaj solidarnosti, kao bitan princip policijske subkulture, treba napomenuti
da se osećaj pripadnosti u većini slučajeva češće ispoljava prema matičnoj
organizacionoj jedinici, a ređe prema profesiji u celini. Ovakvo stanje može
da se objasni konstatacijom da prirodu međuodnosa u okviru policije bitno
određuje teritorijalna nadležnost i funkcionalna preraspodela poslova, gde
često dolazi do stvaranja različitih „tabora“ zasnovanih na osećaju rivalastva.
S tim u vezi ističu se slučajevi netrpeljivosti između kriminalističke i uni-
formisane policije, između policajaca zaduženih za održavanje JRM-a i pri-
padnika saobraćajne policije itd. Takav pristup se neretko prenosi i na odnos
javno-privatno, gde se primećuje stav obe zajednice po kome svaka vidi svoje
polje delovanja radije kao posebno i jedinstveno nego kao podskup jednog
zajedničkog zaštitnog polja rada. Tome najviše doprinosi široko rasprostra-
njeno i uobičajeno mišljenje o nedeljivoj funkciji i ulozi policije u društvu
čime se stvara potpuno pogrešna slika o funkciji zaštite, kao jednom širem
sistemu uopšte.
Analiziranje odnosa između javnog i privatnog sektora bezbednosti bilo
je predmet nekoliko istraživanja u svetu čiji autori su obično nastojali objasni-
ti suštinske razlike između ova dva sektora. Iako su i PSB i policija usmereni
ka veoma sličnom poslu, Swanton (1993: 2) napominje da među njima posto-
ji nejednak fokus i stil rada. Takvo mišljenje ovaj autor potkrepljuje sledećim
stavovima: 1) privatni rad je prevashodno komercijalan dok je policija moral-
no superiornija, zbog ubeđenja da očuvanje bezbednosti i sprovođenje zako-
na, kao glavni element policijskog repertoara, nisu u skladu sa ostvarivanjem
zarade; 2) neke funkcije zaštite ne bi trebalo da se sprovode privatno, jer time
pravednost trpi, kao i da nezavisnost i objektivnost implementacija nisu uvek
moguće u privatnom okruženju; 3) znatan broj policijskih aktivnosti ne može
biti kompetentno izveden u komercijalnom okruženju ili iznesen ugovorom
preko privatnih organizacija; 4) policijski interesi proklamuju svoje pravo da
sprovode takve usluge koje tradicionalno nude, a od koji su neke monopol-
ne; 5) privatno obezbeđenje uglavnom štiti fizičko i elektronsko vlasništvo od
kriminalne i druge pretnje, dok policija pokriva širu oblast često neopipljivog
vlasništva koje ide uz imovinu npr. javni red i mir, bezbednost u saobraćaju
itd.; 6) policija je primarno usmerena na pretnje, a privatno obezbeđenje na
vlasništvo; 7) privatna zaštita je prevashodno odgovorna privatnim interesi-

ma klijenata, vlasnicima, industrijskim asocijacijama, iako su klijenti pone-
kad vladine agencije, dok policija odgovara svim građanima preko kontrolnih
tela kao što je npr. Ombudsman ili Generalni inspektorat i 8) sva ovlašćena
službena lica policije su opremljeni sredstvima prinude, dok privatno obezbe-
đenje nema toliku moć.
Britanski autori Jones i Newburn (1998: 203–205) granice između javnog
i privatnog sektora bezbednosti sagledavaju kroz sledeće dimenzije: 1) Sektor-
ska dimenzija – sagledava kakav je odnos konkretne organizacija za policijsko
delovanje sa državom i tržištem; 2) Prostorna dimenzija – razmatra na kakvom
prostoru (javni, privatni, kvazi-javni) te organizacije dejstvuju; 3) Zakon-
ska dimenzija – ispituje kakve zakonske moći i ovlašćenja imaju zaposleni u
određenim organizacijama za policijsko delovanje; 4) Funkcionalna dimenzija
– analizira koju funkciju i kakve nadležnosti te organizacije sprovode i 5) Ge-
ografska dimenzija – sagledava na kom nivou (lokalni, nacionalni, regionalni,
međunarodni) su ta policijska tela organizovana.
Gill i Hart (1997a: 549) razlike između javnog i privatnog sektora objaš-
njavaju na primeru istražiteljske delatnosti ističući u prvi plan razlike u prav-
nom statusu, kontroli i odgovornosti. Po njihovim rečima pravni status privat-
nih istražitelja zahteva veću diskreciju u postupcima nego što je to potrebno
pripadnicima javnog sektora. Štaviše, privatni istražitelji su odgovorni klijen-
tima koji im i sude. Međutim, oni obično nisu potčinjeni istim granicama i
odgovornostima kao policajci zbog čega se dešava da neke njihove operacije
završavaju izvan zakona. Ovi autori takođe napominju kako su veštine potreb-
ne za detektivski rad, u odnosu na njihovu primenu u javnom sektoru, kod
privatnih istražitelja podignute na viši nivo iz najmanje tri razloga: 1) privatni
istražitelji nemaju legitimnu moć prinude, zbog čega osećaju potrebu da mo-
raju biti lukaviji u poslu; 2) pored veština u kriminalističkom istraživanju za
mnoge poslove privatni istražitelji trebaju komercijalno iskustvo i poznavanje
prakse poslovnog sveta i 3) privatni istražitelji preuzimaju poslove iz različitih
grana prava (krivično i građansko), dok su policijske istrage isključivo u do-
menu krivičnog prava.
Na osnovu prethodno iznetih stavova mogu se izvući određene paralele
i poređenja javnog i privatnog sektora bezbednosti, a koje su predstavljene u
narednoj tabeli:
Javni sektor bezbednosti Privatni sektor bezbednosti

Finansiran iz državnog budžeta Finansiran od sopstvenog profita
Javni interes (građani) Privatni interes (klijent)
Sve bezbednosne usluge Selektivne usluge
Orijentisan na pretnju Orijentisan na vlasništvo
Smanjenje stope kriminaliteta Smanjenje gubitaka
Javni sektor bezbednosti Privatni sektor bezbednosti

Reaktivno delovanje Proaktivno delovanje
Centralizovana birokratija Fragmentisana organizacija
Strogo kontrolisan Manje kontrolisan
Intenzivna obuka Minimalna obuka
Bayley i Shearing (2001: 19) problemu pristupaju iz sasvim drugog ugla

smatrajući da je traženje razlika između javnog i privatnog sektora bezbedno-
sti besmisleno, s obzirom da oba entiteta preuzimaju odgovornost za autori-
zaciju poslova bezbednosti. U svojoj analizi ovi autori ističu kako ni vladina
uloga više nije ekskluzivno javna, jer iako autorizuje delovanje policije ona
istovremeno ohrabruje i nedržavno postupanje. Slično tome ni privatni pro-
vajderi nisu ekskluzivno privatni budući da ponekad rade pod javnim pokro-
viteljstvom ili su popunjeni personalom iz javnog sektora bezbednosti. Zbog
toga ovi autori smatraju da je dihotomija mentaliteta provajdera javnog i pri-
vatnog sektora previše pojednostavljena. Privatni provajderi po ovim autori-
ma nisu uvek „topli i mekani“, već mogu kažnjavati, kršiti zakon i biti brutal-
ni. I obrnuto, vlade uče da primenjuju nešto od mentaliteta privatnog sektora,
pa tako npr. policija sve češće primenjuje metode rada osobene privatnom
sektoru (npr. korišćenje CCTV-a u praćenju dešavanja na javnim mestima,
saobraćajnicama itd.)
1.3.1. Modeli odnosa

Brojnim istraživanjima je utvrđeno da priroda odnosa između javnog i
privatnog sektora bezbednosti u mnogome zavisi od individualne percepcije
i ličnih iskustava njihovih pripadnika, kao i da se njihovi stavovi kreću od
harmoničnog međudelovanja do totalne negacije zajedničkog opstanka. Tako
npr. kanadski autor Stenning pravi razliku između sledećih modela odnosa:
1) Poricanje – policajci odbijaju da priznaju kako je rad privatnog sektora
legitimna tema diskusije; 2) Nevoljno prepoznavanje – povećana uloga PSB ne
može se više ignorisati, ali postoji verovanje da taj sektor preduzima manje
rizične aktivnosti; 3) Konkurencija – rast PSB izaziva pretnju za održavanje
monopola države nad policijskim aktivnostima; 4) Aktivna saradnja – privat-
ni sektor bezbednosti ima značajnu ulogu u policijskom radu i 5) Partnerstvo
– model zasnovan na jednakosti učesnika (v. Stenning, 1989: 169–192).
Sa druge strane australijski autor Sarre prirodu odnosa posmatra kroz
sledeće modele: 1) Kompromis – stepen uzajamnog poverenja prenosi se na
uzajamno korišćenje usluga i cirkulaciju personala između privatnog i jav-
nog sektora, ali i komercijalno delovanje pripadnika policije; 2) Dopunjavanje
– slično perspektivi „kompromisa“ s tim što je ovde odnos takav da manje
obuhvata međusobnu penetraciju, a više međusobno razumevanje različitih
ciljeva, sposobnosti, lojalnosti i preporuka; 3) Konkurencija – počiva na fun-
damentalnim razlikama između javnih i privatnih agencija u tom smislu ko

im plaća, čije interese predstavljaju i kome snose odgovornost i 4) Zaobilaže-
nje – predznak se stavlja na učestalijem zaobilaženju zakonskih procedura u
poslovanju PSB i narušavanju prava i sloboda građana u odnosu na delovanje
policije (v. Sarre, 1994: 167–182).
Sagledavajući različita tumačenja mišljenja smo da bi se odnos između
javnog i privatnog sektora bezbednosti mogao svesti na sledeće modele: 1) ne-
zavisnost; 2) konkurencija; 3) komplementarnost; 4) kooperativnost i 5) par-
tnerstvo.
1.3.1.1. Nezavisnost
Po ovom shvatanju pripadnici oba sektora imaju svoje zadatke i retko
ostvaruju međusobni kontakt. Bayley i Shearing (2001: 19) napominju kako
se u Evropi i SAD primećuju znaci podele rada između javnog i privatnog
sektora u kojoj se policija sve više specijalizuje u postdeliktnim istragama,
dok PSB postaje decentralizovani provajder vidljive kriminalne prevencije.
Pored toga policija se prevashodno usmerava na pretnje usmerene na društvo
kao celinu (organizovani kriminalitet, terorizam), dok se PSB specijalizuje u
redukciji rizika, prouzorokovanog svakodnevnim deliktima, naglašavajući pri
tom vidljivost i raspoloživost u postupanju i usmeravajući se više na spreča-
vanje nego na kažnjavanje izbegavajući konfrontirajuće taktike.
S obzirom da se kriminalitet sve više shvata kao globalni problem inter-
nacionalizacija i specijalizacija javnih policijskih snaga predstavlja opšti trend
u kontroli kriminaliteta. Kako procenjuje Paper (2003: 23) takvo stanje će
usloviti određenu preraspodelu nadležnosti po kojoj će sadašnje nacionalne
policijske snage dobiti veću ulogu u borbi protiv kriminaliteta na međunarod-
nom nivo dok će se za lokalne probleme sve više angažovati pripadnici PSB.
Ako ova podela rada postane klasno strukturirana, što se čini verovatnim, sa
policijom za siromašne i privatnim sektorom za bogate, posledice za socijalnu
pravdu, jednakost pred zakonom i političku stabilnost biće ozbiljne.
1.3.1.2. Konkurencija
Zastupnici ovakvog stava smatraju da u odnosu policije i PSB izostaje
međusobno poverenje. Ovakav pristup belgijski autor Cools (2003) objaš-
njava pomoću tzv. „Ekonomske teorije“, prema kojoj privatni sektor zasniva
svoj rad na maksimalizaciji dobitaka i minimalizaciji gubitaka, zanemarujući
pri tom javni interes. To je po rečima ovog autora ona dimenzija odnosa koja
može dovesti do konflikta ili do otvorenog tržišta za policijsko delovanje, do
pozitivnih i negativnih posledica konkurentnog nadmetanja za poslovanje,
inovaciju i smanjenje rashoda. Brojni autori napominju kako je konkurencija
između privatnih i javnih usluga loša sama po sebi, jer teži da obeshrabri sa-
radnju, koja je neophodna za efektivno sprovođenje zakona.
U oblasti kriminalističkih istraga na prvi pogled dolazi do najvećeg pre-
klapanja rada, naročito ukoliko znamo da sve veći broj detektivskih agencija
nudi usluge operativnog delovanja i rasvetljavanja krivičnih dela, koja se gone
po službenoj dužnosti. Međutim, bitno je napomenuti da u većini slučajeva
privatni istražitelji nisu na strani tužioca, već se angažuju od strane advoka-
ta odbrane ili samog optuženog, tj. člana njegove porodice. U tim situaci-
jama uloga privatnog istražitelja se sastoji u utvrđivanju tačnosti policijskih
dokaza, pronalaženju svedoka i prikupljanju podataka u korist odbrane. Gill
i Hart (1997a: 560) navode kako ovakva postupanja predstavljaju direktnu
konkurenciju između rada kriminalističke policije i privatnih detektiva. Ipak,
pre bi se moglo reći da ove paralelne istrage, pod uslovom da se sprovode na
zakonom dozvoljen način, ne predstavljaju konkurenciju radu tužilaštva, već
doprinos u utvrđivanju pravednog rešenja u skladu sa principom vođenja fer
postupka.
Iako većina autora ističe kako se u većini slučajeva pripadnici policije
žale na konkurenciju PSB-a bitno je skrenuti pažnju i na sve učestaliju praksu
angažovanja pripadnika policije u privatne svrhe (e. moonlighting) g i to obično
na onim poslovima za koje bi trebao biti nadležan PSB. Stručna javnost je
podeljena po pitanju ovakvog postupanja pripadnika policije. Pa tako dok se
zvaničnici PSB otvoreno protive takvim aktivnostima policijski zvaničnici u
nekim zemljama (SAD, Velika Britanija), ne krijući da je pojava dosta česta,
smatraju da bi se opšta policijska kultura mogla proširiti učešćem zaposle-
nih i u javnom i u privatnom sektoru. Istražujući ovakve pojave na području
SAD Reiss (1988: 13) je otkrio tri modela komercijalnog angažovanja poli-
cajaca: 1) policajac sam pronalazi dodatni posao i direktno naplaćuje svoj
rad; 2) policijski sindikati koordiniraju dodatne poslove i 3) policijski odsek
sklapa ugovore sa privatnim organizacijama odakle dobija honorar za isplatu
policajaca.
Dempsey i Forst (2005: 58) ističu kako je u SAD sve prisutnija praksa
naplate usluga koje su ranije bile besplatne, kao što je reagovanje na alarme
protiv provale, regulisanje saobraćaja pored gradilišta, obezbeđenje javnih
skupova, obezbeđenje transporta vrednosti itd., upozoravajući da time pro-
fit počinje da utiče na alokaciju policijskih resursa. Ovi autori skreću pažnju
na podatke prema kojima 47 odsto policajaca u Sijetlu i 53 odsto u Kolora-
do Springsu ima odobrenje da rade kao službenici obezbeđenja van radnog
vremena. Interesantno je da preko 70 odsto policijskih odeljenja dopuštaju
policajcima da na poslovima obezbeđenje van radnog vremena nose svoje
uniforme i da koriste drugu opremu uključujući radio i vozila.
Button (2002: 40) napominje kako se slična iskustva beleže i u Engle-
skoj. U početku se obično radilo o pružanju usluga obezbeđenja fudbalskih
utakmica i drugih javnih događaja, međutim, poslednjih godina u nekim
gradovima policajce „unajmljuju“ za mnogo širi rang poslova. Tako je npr.
Skupština grada Liverpula „unajmila“ dodatnih 12 policajaca da patroliraju u
centru grada po ceni od £350.000, dok je policija Južnog Velsa iznajmila svoje
policajce za poslove čuvanja fabrika i poslovnih objekata.
U izveštaju o rezultatima istraživanja o stanju PSB u Jugoistočnoj Evropi

navodi se kako je npr. u Bugarskoj članom 60 Zakona o policiji dozvoljeno
da se na tržištu bezbednosti kao prodavac raznih usluga, tehničkih uređaja
i alarmnih sistema javlja i policija. Lice koje kupi neki uređaj iz njihove po-
nude ima pravo na besplatnu ugradnju i servisiranje. Sistem je povezan sa
operativnim centrom MUP-a, a jedinice za obezbeđenje iz sastava nacionalne
policije nude usluge brzog reagovanja u okviru celodnevnog dežurstva. Ni
u Rumuniji nije retkost da policija pruža komercijalne usluge bezbednosti.
Tako je npr. posebno odeljenje žandarmerije u toku 2003. godine obezbeđi-
valo ukupno 1.196 zgrada i 1.222 km cevovoda za gas. Zbog direktne konku-
rentnosti javnog i privatnog sektora u ovoj zemlji postoji zabrinutost da će
doći do porasta korupcije i sukoba interesa (v. SALW and Private Security
Companies in South Eastern Europe, 2005).
Za razliku od ovakve prakse kanadsko i zakonodavstvo većine evropskih
zemalja poseduje odredbu prema kojoj policijski službenici nemaju pravo na
dobijanje dozvola za rad u privatne svrhe. Iako takva mogućnost zasigurno
ima interesantnu implikaciju u sociologiji policijskog delovanja, ne smemo
zaboraviti da je angažovanje policije u privatne svrhe povezano sa nizom
problema. Naime vršenjem komercijalnih usluga i posvećivanjem dodatnog
vremena onima koji plaćaju takve usluge, policija lišava ostale članove druš-
tva neophodne zaštite i direktno doprinosi pomeranju kriminaliteta u manje
branjene zone. Pored izazivanja sukoba interesa i direktne konkurencije radu
PSB, ovakve aktivnosti policije predstavljaju i naročit problem za samu poli-
cijsku organizaciju, kao i za uspešnost kontrole kriminaliteta uopšte, posebno
ukoliko se takve usluge pružaju kriminalcima. Sasvim je jasno da se policajac
takvim postupanjem zatiče u jednoj apsurdnoj situaciji, jer u toku svoje re-
dovne dužnosti prikuplja dokaze i odgovarajuća saznanja o određenim kri-
minalcima, a posle smene ostvaruje svoje dopunske prihode tako što pruža
zaštitu tim istim kriminalcima.
Čak iako se izuzme ova ekstremna situacija prilikom razmatranja mo-
gućnosti angažovanja pripadnika policije u privatne svrhe neophodno je od-
govoriti na mnogobrojna pitanja kao npr.: 1) kome je policajac odgovoran u
radu, policijskoj organizaciji ili privatnom poslodavcu; 2) pred kim odgovara
ukoliko napravi prestup u toku privatnog rada; 3) treba li policijska organi-
zacija plaćati službenika koji je na bolovanju usled povreda nastalih dok je
pružao usluge u privatne svrhe; 4) ukoliko u toku obavljanja privatnog zadat-
ka primeti kriminalnu aktivnost, da li je prioritet policajca da nastavi sa za-
štitom privatnog objekta ili da postupi prema obavezama na koje ga upućuje
zakletva, itd.
Proces „privatizacije“ poslova bezbednosti očigledno može dovesti do
mešanja nadležnosti, zbog čega je u procesu normativnog regulisanja neop-
hodno izvršiti precizno razgraničenje delatnosti javnog i privatnog sektora
bezbednosti. Kako sada stvari stoje liberalna politika Evropske zajednice
ohrabruje otvaranje tržišta u oblasti policijskog rada i prodaju određenih
oblasti, veština i stručnosti policijskog delovanja. U takvim uslovima postav-
lja se pitanje da li će javno-privatna podela ostati konkurentna ili će početi
da nestaje posredstvom kooperativnih sporazuma i inicijativa. Da bi došli do
odgovora neophodno je sprovesti adekvatnije analize mešavina policijskog
rada u javnom i privatnom sektoru, koje bi trebalo da obuhvati prognoziranje
i predviđanje budućnosti policijskog delovanja u pojedinačnim zemljama i
širom Evrope i raspoznavanje trendova u ovoj oblasti.
1.3.1.3. Komplementarnost
Suštinu ovog oblika predstavlja međusobno dopunjavanje u sprovođe-
nju delatnosti s tim što postoji jasna razlika u podeli zadataka. Postojanje
razumevanja između policije i PSB određena je vrstom posla. U nekim obla-
stima postoji zaista dobro razumevanje između oba sektora, dok je u drugim
oblastima veoma teško ostvariti bilo koji oblik saradnje. Komplementaran od-
nos manje obuhvata međusobnu penetraciju, a više međusobno razumevanje
različitih ciljeva, sposobnosti, lojalnosti i preporuke. Prema ovom stanovištu,
agencije javnog i privatnog sektora kruže u svojim poslovima bok uz bok, ali
su svi svesni svojih granica i ograničenja i znaju šta treba da rade unutar tih
granica.
Ovu pojavu Cools (2003) objašnjava pomoću tzv. „Junior Partner teori-
je“, koja se udaljava od stanovišta da policija u budućnosti može opstati bez
privatnog sektora bezbednosti. Po njoj industrija za privatno obezbeđenje do-
punjava regularne policijske snage i njihovo dejstvo počinje tamo gde prestaje
dejstvo vlade.
1.3.1.4. Kooperativnost
Osnovna ideja ovog modela sastoji se u međusobnoj saradnji, koja po-
drazumeva podršku svake strane u odnosu, pruženu sa ciljem ojačavanja
snage svakog učesnika, što je od suštinskog značaja za stabilizaciju policij-
skog rada. Kooperativnost po nekim autorima nije samo potrebna već i za-
konski obavezna, jer pravno uređena, dobro promišljena i racionalno organi-
zovana koordinacija rada, jedan je od ključnih faktora za unapređenje lične
i imovinske sigurnosti uopšte. Saradnja između policije i PSB je posebno
značajno u kontekstu zaštite objekata od vitalnog značaja, jer samo takvim
pristupom u radu mogu se očekivati značajni rezultati u sprečavanju terori-
stičkih delatnosti i industrijske špijunaže, koje predstavljaju najveće pretnje
za ove objekte.32
Rezultati istraživanja poslovanja industrije za privatno obezbeđenje u
svetu iznose podeljena mišljenja o saradnji javnog i privatnog sektora. Tako
je npr. Cools (2003) sprovodeći istraživanje mogućnosti unajmljivanja sna-
ga PSB na izvršenju policijskih zadataka na području Belgije ustanovio kako
32 Primera radi američka privreda, prema nekim procenama, pretrpi godišnju štetu od 67
milijardi US$ zbog industrijske špijunaže (Keković, 2003: 561).
neki policajci veruju da treba unajmljivati pripadnike privatnog sektora, jer je

teško pronaći dodatni kadar. Drugi se pak protive takvoj mogućnosti i otvo-
reno priznaju da će prihvatiti takvo rešenje samo ako to zakon bude zahtevao.
Sa druge strane, pripadnici privatnog sektora su jedinstveni u stavu da je za
uspešnu borbu protiv kriminaliteta neophodna saradnja ova dva sektora.
Postoje mnoge delatnosti u kojima se javno-privatna policijska koope-
racija pokazala najproduktivnijom. Bitna oblast potencijalne saradnje izme-
đu policije i PSB je suprostavljanje terorističkim aktivnostima. Javni sektor je
odavno uvideo nemoć da se sam odupre ovom narastajućem zlu, zbog čega se
njihov operativni rad sve više zasniva na čvrstim savezima, zajedničkim stra-
tegijama i koodinisanih operacijama u kojima je posebno mesto rezervisano
i za privatno policijsko delovanje. Keković (2004: 589) napominje kako je u
zapadnom svetu mogućnost ugrožavanja proizvodnje vojne opreme i tehno-
logije najpre integrisala delovanje javnog i privatnog sektor bezbednosti.
Bailey (1989: 524) ističe kako razmena informacija između ova dva sek-
tora predstavlja bitan preduslov uspešnosti saradnje napominjući kako su
mnoge istrage započete od strane stručnjaka iz PSB krunisane radom javnih
bezbedonosnih agencija. On dalje navodi kako su pogodnosti, koje se dobi-
jaju u ovakvim zajedničkim akcijama, mnogobrojne i po njegovim rečima,
policija i PSB, sa svojim jedinstvenim i komplementarnim perspektivama,
mogu kovati značajnu obaveštajnu povezanost. Po njemu koordinacija rada
se može pokazati veoma uspešnom naročito u oblasti kontrole kriminaliteta
belog okovratnika i kriminalaliteta korporacija. Kao dokaz toj tvrdnji Bai-
ley iznosi potez direktora FBI William-a Webster-a, koji je preorjentisao deo
istražiteljskih resursa njegove agencije, pozivajući se na saradnju između
javnih zakonskih snaga i industrije za privatno obezbeđenje u otkrivanje,
istraživanju i rasvetljavanju ovog oblika kriminalne aktivnosti. U toj poveza-
noj inicijativi direktor biroa je nastojao ohrabriti koncept profesionalne bez-
bednosti, koji stavlja interese društva i ideju zaštite od kriminaliteta ispred
interesa pojedinaca.
U zapadnim zemljama se naročito insistira na razvijanju koncepta tzv.
zajedničkog obezbeđenja (e. joint security), koji podrazumeva saradnju u tri
nivoa između klasičnih i nekonvencionalnih subjekata bezbednosti. Prvi nivo
čine državni organi i to policija, pre svega. Drugi nivo čine tzv. „para-poli-
cijske“ službe bezbednosti (službe obezbeđenja, detektivske agencije, interne
redarske službe i razne kriminalističko-preventivne službe). Poslednji, treći
nivo predstavljaju ostali subjekti lokalne zajednice (školske i studentske usta-
nove, zdravstvene ustanove, socijalne službe, komunalne i građevinske služ-
be). Prema ovom konceptu sve navedene službe su dužne da prilagode mode-
le rada svoje organizacije i funkcionisanja potrebama bezbednosti zajednice
i uzajamne saradnje, što dolazi do izražaja u primeni jedinstvenih strategija i
programa prevencija kriminaliteta i drugih štetnih pojava (v. Keković, 2004:
585–600).
1.3.1.5. Partnerstvo
Globalni bezbednosni problemi poput terorizma i organizovanog krimi-
naliteta do te mere su učinili međuzavisnim javni i privatni sektor bezbed-
nosti da je gotovo nemoguće odvojiti nacionalne od autonomnih sadržaja i
interesa bezbednosti i zaštite. Zbog toga se sve više govori o partnerstvu ova
dva sektora, a koje podrazumeva najviši nivo kooperativnosti u postupanju
i potpunu jednakost između učesnika, čija delatnost je usmerena ka posti-
zanju zajedničkog cilja. U literaturi se poseban značaj pridaje intenziviranju
razmene informacija od interesa za oba sektora i saradnji na svim nivoima
rada (od rukovodioca do neposrednih izvršioca).
Bhanu i Stone (2003: 1–12) smatraju da bi javno-privatno partnerstvo
trebalo da učvrsti sposobnost policijskih snaga da izdrže pritisak od strane
nekih političara, koji teže da unaprede svoje sopstvene interese i stvore imidž
policije kao politizovanog tela. Posebno u društvima na prelazu od diktator-
skih ka demokratskim režimima postupak prelaska usluga na metod „gra-
đanin-potrošač““ može postati novi izvor zakonitosti. Po rečima ovih autora
udruživanje sa potrošački orijentisanim tržištem i njegovim demokratskim
potencijalom pomoći će policiji da poprave dosadašnji imidž po kom su bili
prepoznatljivi kao „sluge režima“ i da ponovo uspostave svoj kredibilitet
među građanima.
Daničić napominje kako kooperativnost u radu policije i PSB treba biti
stalna, organizovana i u kontinuitetu, jer samo blagovremena saradnja može
dovesti do značajnih preventivnih efekata. Ovaj autor smatra kako je sasvim
logično da saradnja na relaciji policije i PSB bude maksimalna, jer se jedan
segment bezbednosti ne može posmatrati izolovano i nezavisno u sklopu je-
dinstvenog sistema bezbednosti. (v. Daničić, 2005b: 397–415).
Međutim, videli smo kako su rezultati brojnih ispitivanja policijskih služ-
benika i pripadnika PSB u svetu pokazali veoma različita mišljenja i pristupe
odnosu između policije i PSB. U većini slučajeva pripadnici privatnog sekto-
ra zalažu se za jednak status, pristup policijskim informacijama, zajedničke
projekte i svakako profesionalniji odnos. Sa druge strane policijski službenici
obično smatraju da privatni sektor treba da ima pomoćnu ulogu u odnosu na
policiju i da je potrebno da se stavi u funkciju njenog autoriteta i stručnosti.
Čak i ako se složimo sa konstatacijom da zaštita lične i imovinske si-
gurnosti građana može biti efikasnija samo kada su moć i nadležnost jav-
nog i privatnog sektora izbalansirane, činjenica je da ovako dijametralno
suprotni stavovi ne vode ka partnerstvu zbog čega su neophodne određene
intervencije. Kao bitan preduslov za rešavanje sukoba, sprečavanje ostvari-
vanja zasebnih uloga i omogućavanje ostvarivanja bezbednosti kao opšteg
interesa neophodno je, pre svega: 1) razgraničiti postupanja između javnog i
privatnog sektora kroz kreiranje modela rada u kojima bi se precizirale gra-
nice nadležnosti; 2) odrediti obim i vrstu poslova, koji bi mogli biti preneti iz
jednog u drugi sektor; 3) definisati mesto i ulogu privatnog sektora bezbed-
nosti u kontroli kriminaliteta; 4) predvideti oblasti u kojima je neophodna

koordinacija rada ova dva sektora; 5) precizirati preduslove za unapređenje
saradnje u postupanju; 6) organizovati izvođenje specijalizovane obuke u či-
jem sprovođenju bi bili uključeni predstavnici oba sektora; 7) stvoriti norma-
tivno-pravni okvir za zajedničko postupanje i 8) izvršiti evaluaciju efikasnosti
poređenjem rezultata rada javnog i privatnog policijskog delovanja na istim
poslovima i rezultata rada pre i nakon uspostavljanja saradnje u postupanju.
1.4. Neke specifičnosti normativnog

regulisanja privatnog sektora bezbednosti33
Uspostavljanje adekvatnih pravnih mehanizama predstavlja osnov za
uspešno organizovanje i funkcionisanje PSB za šta je neophodno donošenje
niza zakonskih i podzakonskih propisa. Kalesnykas (2003: 24) napominje
kako normativne akte iz ove oblasti trebaju sačinjavati homogene pravne nor-
me, koje bi ustanovile pravni status PSB i njegovo mesto u pravnom sistemu
jedne zemlje, čime bi ono bilo pripojeno istom skupu pravnih normi, koje
regulišu usluge javnog sektora bezbednosti.
Trenutno u svetu nema jedinstvenog stava u pogledu načina regulisanja
PSB-a, pa tako dok jedni smatraju kako se specifičnosti rada ovog sektora
mogu uklopiti u opšti pravni režim, drugi rešenje problema vide u donošenju
posebnih zakonskih propisa (lex specialis). Prva krajnost je karakteristična
za anglosaksonske zemlje gde se favorizuje minimum pravnih pravila i blag
sistem kontrole nad radom PSB. Činjenica da je privatizacija ukorenjena u
anglosaksonski sistem vrednosti i da se struktura policijskih sistema zasniva
na decentralizaciji bitno je uticala na stanje po kom u ovim zemljama i
dalje dominira sistem lokalne kontrole, dok je na određenim područjima
zabeležno postojanje privatne policije u pravom smislu te reči. Ova tendencija
je očigledno blagonaklona razvoju PSB, ali u isto vreme ona ne nudi nikakva
rešenja vezana za sve veći broj problema u ovoj oblasti. Ovakav sistem
proizvodi konfuziju i nerazlikovanje funkcija javnog i privatnog sektora što
nekad obavezuje vlast u većim gradovima da uspostave mehanizme sadejstva
između njihovih policijskih službi i privatnih kompanija za bezbednost.
Sa druge strane u nekim zemljama zapadne Evrope, a prvenstveno u Špa-
niji i Belgiji, vlada je usvojila zakonodavstvo sa veoma detaljnim i ograničava-
jućim pravilima čime je pokazana volja i spremnost da se jasno podele ulo-
ge i da se osigura integritet i stručnost zaposlenih u PSB. U ovim zemljama
je uspostavljena rigorozna kontrola nad poslovanjem privatnih preduzeća i
agencija za pružanje bezbednosnih usluga. Iako ovakva zakonska rešenja, za
33 S obzirom da se u svetu prilikom normativnog regulisanja najveća pažnja pridaje radu

privatnog obezbeđenja i privatne istražiteljske delatnosti napominjemo da je i u ovom
radu sva pažnja usmerena na sagledavanje pravnih aspekata tog dela PSB, dok je poli-
cijsko delovanje građana, koje se obično zasniva na instrukcijama nadležnih državnih
organa ili ličnoj inicijativi samih građana, stavljeno u drugi plan.
razliku od prvog modela, teže da uvedu veći red u PSB, njihovo sprovođenje
u praksi nailazi na poteškoće, jer nameće ogromne administrativno uprav-
ljačke strukture.
Upoređujući ova dva modela njihove prednosti i nedostatke čini nam
se da je najbolje primeniti neko srednje rešenje, koje bi pomirilo ove dve
krajnosti. Međutim, u procesu normativnog regulisanja pored poštovanja
određenih univerzalnih principa i opštih pravnih mehanizama neophod-
no je sadržaj normi prilagoditi specifičnostima konkretnog društva. Da bi
jedan nacionalni zakon, koji uređuje oblast rada PSB ispunio očekivanja u
pogledu uređenog, efikasnog i kvalitetnog obavljanja poslova Keković sma-
tra da zakonodavac treba ispuniti sledeće ciljeve: 1) utvrditi oblike zaštite;
2) uskladiti nacionalno zakonodavstvo sa propisima koji važe u određenom
civilizacijskom krugu; 3) obezbediti transparentnost delatnosti preduzeća
i efikasan sistem licenciranja; 4) uspostaviti efikasan sistem obrazovanja i
obuke i 5) uspostaviti efikasan sistem inspekcijskog nadzora nad zakonito-
šću rada (v. Keković, 2003: 559–566).
U objašnjenju opštih načela normativnog regulisanja PSB Button skre-
će pažnju na „Deklaraciju Konfederacije evropskih bezbednosnih kompani-
ja“ (e. Confederation of European Security System – CoESS) iz 1996. godine
koja je postavila sledeće principe u regulisanju poslovanja PSB: 1) efikasno
normativno regulisanje je ključno za uspostavljanje profesionalizma u radu
i standardizaciju poslovanja; 2) sve firme u PSB trebale bi imati dozvolu za
rad; 3) zaposleni bi trebali biti provereni i onima sa kriminalnim dosijeima bi
trebalo zabraniti stupanje na posao; 4) zaposleni bi trebali proći profesionalni
trening (v. Button, 2007: 109–128).
Pored ovih principa mogli bi još dodati da je prilikom normativnog regu-
lisanja rada PSB neophodno obratiti pažnju i na ispunjenje sledećih zahteva:
1) ostvarivanje kako privatnog tako i javnog interesa, tj. interesa celokupne
zajednice; 2) razgraničenje uloga javnog i privatnog sektora, a na području
zajedničkog delovanja jasno i precizno uređivanje dužnosti i odgovornosti;
3) dugoročno ostvarivanje opšte koristi kroz unapređivanje saradnje između
ova dva sektora; 4) utvrđivanje zaštitnih mehanizama javnog sektora i spreča-
vanje favorizovanja PSB (npr. zbog fiskalnih razloga) i na područjima gde taj
sektor ne može biti supstitut državi i njenim organima.
Milošević napominje kako se celokupna aktivnost PSB obavlja na osnovu
dve grupe normativnih akata. Prvu grupu sačinjavaju eksterni pravni akti, tj.
opšti pravni propisi sadržani u zakonima, pravilnicima i uredbama nadležnih
državnih organa i stručnih ustanova, donetim u okviru zakonskih ovlašćenja.
Drugu grupu normativnih akata sačinjavaju interni pravni akti, tj. propisi
na osnovu kojih se kreira konkretno obavljanje poslova i zadataka u okvi-
ru jedne, konkretne organizacije (statut, pravilnik itd.) (v. Milošević, 2006a:
15–18).
Analizirajući brojne pravne akte i preporuke u vezi sa normativnim re-
gulisanjem PSB smatramo da bi se zakonskim i podzakonskim aktima trebale
prevashodno urediti sledeće oblasti: 1) uslovi za osnivanje preduzeća i stica-

nje dozvole za rad; 2) kriterijumi za selekciju i prijem u radni odnos; 3) obu-
ka i stručno usavršavanje pripadnika PSB; 4) nadležnost i organizacija PSB i
ovlašćenja pripadnika; 5) etički kodeks pripadnika PSB; 6) nadzor nad radom
PSB i odgovornost njegovih pripadnika; 7) sindikalno i strukovno organizo-
vanje i 8) odnos PSB sa drugim učesnicima u kontroli kriminaliteta.
Za potrebe ovog rada sagledavanje opštih karakteristika normativnog re-
gulisanja PSB težišno ćemo usmeriti na sledeće oblasti: 1) Nadležnost i orga-
nizacija PSB; 2) Obuka i stručno usavršavanje pripadnika PSB i 3) Kontrola
PSB i odgovornost njegovih pripadnika.
1.4.1. Nadležnost i organizacija

S obzirom da sama priroda poslova bitno određuje karakteristike i ele-
mente organizacije (ljudstvo, ciljevi, materijalno-tehnička sredstva, unutraš-
nja struktura i sistem komunikacije) neophodno je uzajamno odrediti de-
lokrug rada (nadležnost PSB) i precizirati nosioca delatnosti (organizacija
PSB).34 Prilikom regulisanja nadležnosti i organizacije PSB posebna pažnja se
pridaje: 1) preciziranju uslova za osnivanje preduzeća (agencije) i kriterijuma
za selekciju i prijem u radni odnos – obično se zasnivaju na operativnim pro-
verama kandidata u pogledu finasijske varijabilnost, ugleda osnivača, uzrasta
i provere kriminalne prošlosti i 2) načinu organizovanja i sprovođenja delat-
nosti – u dosadašnjoj praksi izdvojila su se dva dominantna organizaciona
oblika a) ugovorna delatnost (subjekti posluju u okviru vlastite agencija na
ugovornoj osnovi sa klijentom) i b) sopstvena delatnost (subjekti su zaposleni
u određenoj kompaniji, za čije potrebe vrše bezbednosne usluge).
Sam proces organizovanja delatnosti podrazumeva i uspostavljanje or-
ganizacione strukture preduzeća. Kad je reč o poslovima obezbeđenja ovu
strukturu obično sačinjavaju: 1) rukovodilac obezbeđenja – odgovoran za
celokupno stanje bezbednosti na objektu zaštite; 2) pomoćnici rukovodioca
– to su obično šefovi pojedinih oblasti ili sektora (npr. rukovodilac sektora
fizičkog obezbeđenja), koji su odgovorni za funkcionisanje samo te oblasti;
3) šef smene – s obzirom da služba obezbeđenja svoju delatnost obavlja po
smenama, pojavljuje se potreba da svaka smena ima svog rukovodioca, koji
je odgovoran za njen rad; 4) neposredni izvršioci – najbrojniji sastav u službi
obezbeđenja zadužen za izvršavanje zadataka neposredno na terenu (zoni za-
štite). Njihova brojnost pre svega zavisi od vrste i obima delatnosti i mogućih
oblika ugrožavanja klijenta.
34 Govoreći o organizaciji službe obezbeđenja Mandić (2004: 112) ističe kako se prilikom
izbora konkretnog organizacionog oblika mora voditi računa o: 1) realnim potrebama u
skladu sa zahtevima postavljenim od sistema obezbeđenja; 2) kvalitetu obavljenog po-
sla; 3) materijalnim i nematerijalnim troškovi; 4) obuci i stručnom usavršavanju radnika
službe obezbeđenja; 5) stimulaciji, sankcijama i većoj odgovornosti zaposlenih i 6) ste-
penu organizacije funkcionisanja službe obezbeđenja, njenoj iskorišćenosti, efikasnosti i
kontroli rada.
Sa druge strane, privatna istražiteljska (detektivska) delatnost se u početku
obično organizovala kroz nezavisni rad istražitelja pojedinca. Međutim, u prak-
si se ispostavilo da je većina detektivskih polova veoma kompleksna i obimna i
da često jedan čovek ne može da izvrši kompletan zadatak, koji ponekad zah-
teva poznavanje različitih znanja i veština. Zbog toga se u praksi susrećemo sa
različitim organizacionim oblicima detektivske delatnosti: 1) privatni detektiv
– pojedinac zadužen za sprovođenje operativne delatnosti na terenu; 2) detek-
tivski pomoćnikk – zadužen za izvršenje manje zahtevnih poslova (administra-
cija, tehnička podrška, logistika itd.); 3) detektivska kancelarija – organizacioni
oblik u čijem sastavu se nalaze najmanje dva istraživača (operativca na terenu)
i jedan pomoćni radnik i 4) detektivsko udruženje – najviši organizacioni ovlik
koji okuplja nekoliko detektivskih kancelarija.
1.4.1.1. Ovlašćenja neposrednih izvršilaca

Sprovođenje delatnosti PSB ne može se zamisliti bez primene određenih
ovlašćenja njegovih pripadnika, čiji sadržaj mora biti preciziran u normativ-
nim aktima. U pokušaju razgraničenja postupanja PSB i policije brojna zako-
nodavstva uvode odredbu kojom se zaposlenima u PSB zabranjuje raspolaga-
nje policijskim ovlašćenjima i primena operativnih metoda i sredstava koje
na temelju posebnih propisa primenjuje Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Međutim, ukoliko uzmemo za primer privatno obezbeđenje lica i imovine,
primetićemo da se ono ne može zamisliti bez primene posebnih ovlašćenja
(doduše na ograničenom prostoru), koja su po svom sadržaju najpribližnija
formalnom postupanju državne policije (izdavanje naređenja, legitimisanje,
zadržavanje, zabrana pristupa, upotreba sredstava prinude itd.).
Mnogi autori prilikom istraživanja ovog problema naročit značaj pridaju
analiziranju upotrebe sredstava prinude od strane pripadnika PSB. U javno-
sti postoji ustaljeno mišljenje kako se delatnosti pripadnika PSB ne zasnivaju
na „specijalnim moćima“ niti ovlašćenjima većim od onih koja ima „obično
građanstvo“. Ipak, normativni sistem u anglasaksonskim zemljama opovrga-
va ovakve tvrdnje. Postojanje odredbe kojom se garantuje pravo vlasnicima
imovine da liše slobode ili upotrebe silu nad prestupnikom (u slučaju kada se
delikt odigrao na ili u vezi sa njihovom imovinom) uticala je na poveravanje
jednog od najvažnijih ovlašćenje pripadnicima PSB u SAD i Kanadi, a kojim
se zabranjuje pristup željenoj robi i uslugama bez prethodne saglasnosti no-
sioca prava (vlasnika). Osobe koje se usprotive proveri (kontrola, pregled i
sl.) od strane pripadnika PSB mogu se naći u situaciji da budu zamoljeni da
napuste objekat ili u krajnjem slučaju mogu biti izbačeni na silu nakon čega
im se zabranjuje pristup objektu na određen ili neodređen period.
Stenning (2000: 325–352) međutim ističe da pripadnici PSB ipak manje
primenjuje sredstva prinude nego policijski službenici, obrazlažući takav stav
činjenicom da se pristup privatnom vlasništvu prioritetno kontroliše nenasil-
nim metodama, koje zahtevaju malo ili čak nimalo međuljudskog kontakta.
Ovakav sistem rada omogućen je većom primenom mera tehničke zaštite u
privatnom u odnosu na javni sektor. Činjenica je da su privatne korporaci-

je više orijentisane na takve metode rada za razliku od policije, koja obično
teško uverava poreznike i njihove izabrane predstavnike da ulažu sredstva u
opremanje ili pak sami policajci stvaraju otpor prema tehnološkim inovaci-
jama dajući prednost tradicionalnim merama kontrole, čime češće dolaze u
priliku da primenjuju silu.
Ovaj autor napominje kako se u svetskoj industriji privatnog obezbe-
đenja primećuje težnja sve većeg oslanjanja na tehničke mere zaštite kom-
binovano sa merama osiguranja imovine i lica, dok se fizičko obezbeđenje
angažuje samo u izuzetnim prilikama. Naime, u SAD su sve češći slučajevi
upotrebe vatrenog oružja sa nesrećnim posledicama, visina sudskih troškova
za utvrđivanje opravdanosti upotrebe smrtonosne sile od strane pripadnika
obezbeđenja i troškovi njihove obuke, primorali većinu članica bankarskog
sektora da odustanu od naoružavanja personala za obezbeđenje i prioritet
daju opremi za nadzor i detekciju.
Takođe, prilikom transporta vrednosti tehničke mere zaštite kao što su
elektronsko i satelitsko praćenje transporta, specijalni koferi sa ugrađenim
detonatorom za aktiviranje boje ili eksploziva prilikom nasilnog otvaranja
itd. sve više potiskuju naoružanu pratnju. Upotreba vatrenog oružja u većini
zakonodavstava svedena je na nivo nužne odbrane, dok se nošenje vatrenog
oružja obično dozvoljava samo prilikom obezbeđenja ličnosti sa posebnim
statusom, obezbeđenja objekata od vitalnog značaja, kao i prilikom transpor-
ta izuzetno vrednog tovara, čija vrednost se procenjuje posebno regulisanim
procedurama.35
Pored dilema koje se javljaju u vezi sa upotrebom sile od strane pripad-
nika PSB određene nelogičnosti se javljaju i prilikom regulisanja njihovog
prava na prikupljanje obaveštenja i dokaza. Iako smo prilikom objašnjavanja
delatnosti privatnih istražitelja skrenuli pažnju na njihovo sve veće angažova-
nje i u kriminalističkim istragama, neka zakonska rešenja (hrvatsko, bosanko
i crnogorsko) ne dozvoljavaju privatnim detektivima preduzimanje radnji ko-
jima se obezbeđuju materijalni i lični dokazi, a za koje je ovlašćena policija.
Činjenica je da većina pravnih rešenja južnoslovenskih naroda zabranjuje
privatnom detektivu primenu kriminalističkih metoda u cilju razjašnjavanja
i dokazivanja krivičnog dela, jer rasvetljavanje krivičnih dela spada u nadlež-
nost policije. Ipak, rad privatnog detektiva, koji se prevashodno zasniva na
prikupljanju podataka, ne može se zamisliti bez primene određenih krimi-
nalističkih tehnika, kao što su fotografisanje tragova i predmeta, pod određe-
35 Ovde bi trebali napomenuti da je u okviru Konvencije UN-a za sprečavanje prekogra-

ničnog kriminaliteta i Akcionog programa UN-a za sprečavanje ilegalne trgovine lakim i
malokalibarskim naoružanjem utvrđena obaveza država da kroz nacionalne zakone, pro-
pise i procedure utiču na sprečavanje ilegalne trgovine oružjem u svim njegovim vidovi-
ma. U skladu s tim obavezama regulisana je i oblast prinude u PSB, prema kojoj subjekti
zaštite, radi obavljanja svoje delatnosti, mogu nabavljati vatreno oružje najviše za polovi-
nu zaposlenih koji vrše poslove fizičke zaštite i to pištolje i revolvere kalibra 7,62–9 mm
i dugo oružje sa olučenim cevima i potrebnu količinu municije za to vatreno oružje.
nim uslovima fotografisanje osoba, uzimanje otisaka papilarnih linija na licu
mesta, postavljanje hemijskih klopki i sl. Zbog toga se ovakve nedoumice i
nedorečenosti odredbi opšteg pravnog akta obično otklanjaju u okviru pod-
zakonskih propisa.36
Razmatrajući mogućnost prikupljanja dokaza od strane privatnog detek-
tiva Bošković (2006: 86) ističe kako treba imati u vidu činjenicu da se dokazi
ne moraju uvek prikupljati za potrebe krivičnog postupka, pa samim tim ne
moraju biti pronađeni, fiksirani i obezbeđeni po odredbama ZKP-a. Ovaj au-
tor napominje da se kroz detektivsku delatnost mogu prikupiti razni podaci
koji se odnose na zaštitu nekog interesa stranke ili koji će se moći koristi-
ti za dokazivanje neke sporne činjenice u vezi sa ostvarivanjem određenog
prava stranke pred nekim drugim organom ili organizacijom u građanskom,
upravnom, prekršajnom, disciplinskom ili nekom drugom, a ne krivičnom
postupku.
Ipak, podaci koje prikuplja privatni detektiv u određenim slučajevima
mogu dobiti procesni karakter i dokaznu snagu kao npr. kada u toku svog
rada detektiv pronađe određene tragove i predmete koji su u vezi sa krivič-
nim delom za koje se goni po službenoj dužnosti. U tom slučaju zakon naj-
češće obavezuje detektiva da obavesti policiju i da do dolaska uviđajne ekipe
obezbedi lice mesta.
U svom daljem izlaganju Bošković (2006: 86) napominje kako je veo-
ma diskutabilno pitanje da li privatni detektiv sme nuditi i davati nagradu
u cilju dobijanja odgovarajućih podataka, informacija i dokaza. Pored toga
ovaj autor postavlja pitanje da li privatni detektiv sme objavljivati fotografije
i podatke u sredstvima javnog informisanja radi traganja za nestalim licima
ili predmetima ili u cilju prikupljanja podataka, informacija i dokaza. Ovo su
veoma značajna pitanja, jer od mogućnosti obavljanja navedenih poslova, u
mnogim situacijama, zavisiće uspešnost i efikasnost detektivske delatnosti.37
1.4.2. Obuka i stručno usavršavanje

Zbog samog značaja edukacije pripadnika PSB većina nacionalnih zako-
nodavstava donosi posebne podzakonske akte, kojima se reguliše način orga-
nizovanja i sprovođenja obuke i stručnog usavršavanja. Edukaciju pripadnika
PSB sačinjavaju dve jasno odvojene faze: 1) obrazovanje u redovnom obra-
zovnom sistemu (srednje, više i visoke škole, tj. fakulteti) i 2) proces stručnog
osposobljavanja, usavršavanja i inovacije znanja na kursevima i seminarima.
36 Tako npr. Pravilnik o obavljanju detektivske delatnosti u Hrvatskoj izričito navodi da

privatni detektiv sme osiguravati dokaze izuzimanjem tragova kriminalističko-tehničkim
metodama, međutim primena specijalnih istražnih tehnika, kao posebne oblasti
operativne policijske delatnosti (elektronsko snimanje, prisluškivanje itd.) od strane
pripadnike PSB izričito je zabranjena.
37 U Hrvatskoj je npr. ova delatnost dozvoljena „Pravilnikom o obavljanju detektivskih
poslova“, dok u Crnoj Gori i Republici Srpskoj ne postoji posebna pravna odredba koja
reguliše ovu problematiku.
Prvi stepen edukacije sačinjava osnovna obuka shvaćena kao proces

usvajanja opšteg nivoa teorijskih i praktičnih znanja za vršenje konkretne
delatnosti, koje se obično sprovodi u redovnom obrazovnom sistemu ili
kursevima. Stručno usavršavanje podrazumeva viši nivo edukacije, koji se
sprovodi radi očuvanja i poboljšanja efekata rada i/ili očuvanja i podizanja
nivoa kvaliteta usluga pohađanjem specijalističkih kurseva ili učešćem na
seminarima, studijskim i stručnim putovanjima. Potreba za stručnim usa-
vršavanjem može biti inicirana: 1) ponavljanjem propusta u kvalitetu pru-
žanja usluga; 2) uvođenjem inovacija koje su rezultat tehničko-tehnološkog
napretka i 3) kontinuiranim praćenjem tehničko-tehnoloških dostignuća
u oblastima značajnim za poslovanje preduzeća. Zaposleni se upućuju na
usavršavanje obično na predlog rukovodioca organizacione jedinice ili na
osnovu ličnog predloga zaposlenog.
Keković napominje kako pred sistem obuke za poslove privatne bezbed-
nosti treba postaviti cilj, ne samo da se omogući školovanje kadra za obavlja-
nje poslova na svim nivoima, već da on bude funkcionalan i sa stanovišta per-
manentne edukacije, tj. stručnog usavršavanja i doedukacije postojećeg kadra
sa stečenim srednjim, višim i visokim obrazovanjem, ali i stručne prekvalifi-
kacije i usavršavanja na specijalističkim kursevima. Permanentna edukacija
profesionalnog kadra, po rečima ovog autora, ima za cilj da: 1) poboljša per-
formanse pojedinca i tima u kvalitetu i produktivnosti rada, kroz povećanje
motivacije za rad obavljanjem posla na temelju stečenih znanja, stručnosti i
kompetencije; 2) poboljša operativnu fleksibilnost proširenjem obima struč-
nosti koju poseduju zaposleni i 3) omogući izbor najstručnijih kadrova u pro-
cesu obučavanja i napredovanja u službi (v. Keković, 2002: 89–99).
Analizirajući brojne strane i domaće izvore primećujemo da se naročit
značaj pridaje obuci i stručnom usavršavanju pripadnika privatnog obezbe-
đenja, dok je segment privatne istražiteljske delatnosti i u ovoj oblasti popri-
lično zanemaren. Istina je da se obuka za rad privatnih detektiva sagledava na
nivou obuke pripadnika kriminalističke policije. Međutim, iskustva u obav-
ljanju privatne istražiteljske delatnosti sugerišu nam da u ovoj oblasti postoje
brojne specifičnosti, pa čak i ograničenosti tradicionalnih operativnih meto-
da, čemu svedoče i brojni slučajevi nesnalaženje bivših policajaca u ulozi pri-
vatnog detektiva. Sve to ukazuje na potrebu da se obuci privatnih istražitelja
mora pristupiti mnogo odgovornije.
Govoreći o školovanju i obuci za potrebe obezbeđenja u preduzećima
Keković pravi razliku između sledećih edukativnih grupa: 1) svi zaposleni u
najširem smislu reči; 2) menadžment preduzeća; 3) menadžment službi za
obezbeđenje i 4) neposredni izvršioci na poslovima obezbeđenja. Kako ističe
ovaj autor, razvojem sposobnosti i motivacije kod zaposlenih da prepoznaju
simptome pretnje ili da utiču na posledice u cilju njenog ublažavanja sma-
njuje se verovatnoća izvršenja kriminalnog akta što je bazična pretpostavka
preventivnog delovanja u radnom kolektivu. Sa druge strane, edukacija me-
nadžera bezbednosti je uglavnom usmerena na razvoj sposobnosti uočavanja
i rešavanja problema, tj. sposobnosti analize pojedinih segmenata bezbedno-
sti u kojima se javlja problem. Keković napominje kako pored tzv. sistemskog
obrazovanja, u edukaciji menadžera i službenika bezbednosti preovlađuje stav
po kome se pojedincu omogućava da uči kroz rad, budući da sve situacije nije
moguće predvideti. Pri tom se kod rukovodioca naročito ceni sposobnost br-
zog donošenja odluke u neočekivanim situacijama, čemu se prilagođava me-
todičko oblikovanje obuke (v. Keković, 2007: 66–80).
Iako su u praksi izraženi zahtevi za stručnim kadrom u oblasti privatne
bezbednosti u većini zemalja u regionu ne postoji institucionalizovano obra-
zovanje. To ima za posledicu da poslove obavljaju kadrovi veoma heteroge-
nog sastava u obrazovnom smislu. Drugu krajnost predstavlja praksa zapo-
šljavanja bivših policijskih i vojnih službenika, bez dodatnih kvalifikacija za
ovu vrstu posla. Kao poseban problem izdvaja se činjenica da je obrazovanje
previše teorijski potkovano i prekratko, a samim tim i neadekvatno da bi pri-
padnici PSB preuzeli na sebe neke policijske zadatke ili da bi ostvarili sarad-
nju sa policijskim snagama.
Iskustva razvijenog sveta upućuju nas na zaključak da bi ovaj proces tre-
balo planirati strukturirano, prema korpusima potrebnih znanja, za sve obla-
sti bezbednosti i za sve obrazovne nivoe profesionalnog kadra. Keković (2007:
68) pri tom navodi kako u obrazovanju na Zapadu, dominira strategija edu-
kacije za odgovor na svaku tržišnu promenu, što podrazumeva sposobnost
replaniranja, alokacije resursa, transfera raznih iskustava i znanja i uopšte po-
znavanje poslovne strategije preduzeća i njeno povezivanje sa organizacijom
u datom sistemu, odnosno podsistemu.
Sagledavajući različite standarde u sprovođenju obuke pripadnika PSB u
svetu Kneeland iznosi zaključak prema kom bi obuku trebalo uspostaviti na
sledećim nivoima: 1) početni (ulazni) sertifikatt – 40 sati obuke; 2) sertifikat
stručnjaka bezbednosti kao vid produžene obuke – 380 sati obuke od kojih bi se
140 sati izučavale tehnologije bezbednosti, 120 sati bezbednosne dužnosti, 120
sati osnove psihologije i 100 sati krivično i građansko pravo i 3) menadžer bez-
bednosti kao vid naprednih studija bezbednosti i menadžmenta – 780 sati obuke
od kojih bi se 380 sati izučavalo pravo, psihologija i bezbednosna tehnologi-
ja, a 400 sati opšti bezbednosni menadžment, upravljanje bezbednosnim per-
sonalom, operativni menadžment, odnosi sa javnošću, evidencije i izveštaji,
unutrašnji menadžment, upravljanje sistemom za vanjsku detekciju, elektron-
ske protivmere i upravljanje razvojem karijere (v. Kneeland, 2007: 8–27).
1.4.3. Kontrola rada i odgovornost pripadnika

Savremena praksa ukazuje nam da ukoliko preduzeće za pružanje bez-
bednosnih usluga i njihovi zaposleni nisu pod konstantnim sistemom nad-
zora postoji visoka verovatnoća zloupotrebe ovlašćenja.38 Iz uporednog zako-
38 Prema retultatima istraživanja sprovedenom u SAD 78 odsto od 126 slučajeva koji su kri-
vično gonjeni, obuhvataju zaposlene koji su činili dela krađe gotovine, čekova, inventara
ili druge imovine preduzeća gde su radili. Poređenja radi, na našim prostorima 70 odsto
napada na imovinu potiče iznutra, a 30 odsto od spolja (Mandić, 2004: 34). Određenim
analitičko-operativnim istraživanjima razbojništava, izvršenih na mestima na kojima je
nodavstva može se apstrahovati načelo da je policija odgovorna za stanje jav-

ne bezbednosti u državi, a da je PSB jedna derivativna, izvedena delatnost, tj.
da je zavisna i podložna državnoj kontroli. U skladu sa ovim načelom, preo-
vlađujući je stav da je PSB u „zoni odgovornosti“ MUP-a, zbog čega i većina
autora podvlače neprekidnu važnost policije u kontroli rada ovog sektora.
U svetu se takođe beleže i brojne inicijative da se kao dopuna državnoj
kontroli rada kompanijama za bezbednost uopšte, ali i kontroli unutar okvi-
ra javno-privatne saradnje predvide i drugi načini nadzora PSB u kojima bi
bile angažovane određene nadzorne agencije, komisije i nezavisna tela, kao i
vlastiti (unutrašnji) mehanizmi odgovornosti. Takva nastojanja doprinela su
i pojavi samokontrole PSB, koji se zasnivaju na usvajanju smernica, izglasa-
nih i sprovedenih od strane samih privatnih agencija. Postoje međutim brojni
primeri zloupotreba i neuspeha ovog vida kontrole.
Johnston je npr. ispitivao iskustva u sprovođenju kontrole od strane
„Asocijacije britanske industrije za obezbeđenje“ (e. British Security Industry
Association – BSIA), a koju inače sačinjavaju 124 najveće privatne kompanije
za pružanje usluga obezbeđenja. Unutrašnji propisi su od članica udruženja
zahtevali sprovođenje provera porekla radnika pre zaposlenja i po potrebi vo-
đenje diciplinskog postupka i kažnjavanje zaposlenih. Iako su postojali brojni
razlozi za takvim postupanjem Johnston je ustanovio da se propisi nisu do-
sledno primenjivali i da samim tim postojeći režim nije bio efikasan u stva-
ranju bilo kakvog pravnog mehanizma kontrole i odgovornosti (v. Johnston,
1999: 175–196).
Slične nedostatke interne kontrole iznose i australijski autori Prenzler i
Sarre. Ovi autori napominju kako je u Australiji postojala praksa da sindi-
kalne organizacije i strukovna udruženja kontrolu poverenu od strane države
dalje poveravaju samim preduzećima. Takva mogućnost se veoma često zlo-
upotrebljavala time što su zaobilažene zakonske procedure u zapošljavanju
na osnovu kojih su u preduzećima određena lica angažovana bez prethodnih
provera. U izveštaju „Nezavisne komisija za borbu protiv korupcije““ navedeno
je da australijski PSB nije podesan da sam kontroliše sopstvene afere. Povod
takvog izveštavanja predstavlja slučaj nezakonitog odavanja poverljivih infor-
macija u koje je bio umešan tadašnji predsednik Udruženja privatnih istraži-
telja lično (v. Prenzler and Sarre, 1998: 1–6).
Upravo ovakvi primeri daju nam do znanja da samokontrola može u
najboljem slučaju obezbediti dopunu spoljnim izvorima nadzora, a nikako
isključivu meru kontrole. Ove zloupotrebe ovlašćenja takođe nam sugerišu da
se sistem kontrole ne može sagledavati odvojeno od procesa utvrđivanja od-
govornosti pripadnika PSB za eventualno učinjene propuste. Prilikom objaš-
angažovano fizičko obezbeđenje, u čak 80 odsto slučajeva je utvrđena povezanost izvršio-

ca dela i osoba koje su na direktan ili indirektan način bile zadužene za „zaštitu“ imovine
na tim mestima (Bajraktarević, 2007: 60–65).
njenja suštine odgovornosti bitno je napomenuti da je ona uslovljena odre-
đenim delatnostima i aktivnostima pojedinca koji treba da postupa u okviru
svojih propisanih prava i dužnosti. Nepoštovanje propisanih normi povlači i
određeni vid odgovornosti, koja u zavisnosti od ispoljenog ponašanja može
da bude pravna (disciplinska, materijalna, prekršajna i krivična) ili nepravna
(politička, društvena i moralna) odgovornost. Pored ove podele u literaturi se
pravi razlika i između lične i kolektivne odgovornosti.
U anglosaksonskoj literaturi se izdvajaju sledeći oblici odgovornosti: 1) Kri-
vična odgovornost – pripadnici PSB kao i policijski službenici odgovaraju za
kršenje normi krivičnog prava; 2) Građanska odgovornost – standardi razvijeni
u civilnim parnica i sudska praksa proizašla iz ovakvih predmeta smatraju se
posebno važnim za utvrđivanje odgovornosti personala PSB;39 3) Odgovornost
na osnovu ugovora – pružanje usluga PSB najčešće se odvija na osnovu ugo-
vora, kojim se, između ostalog, obezbeđuje određen nivo odgovornosti vršio-
ca posla i 4) Odgovornost preko tržišta – neformalni model odgovornosti koji
se bazira na uslovima i kvalitetu pruženih usluga na osnovu kojih poslodavci
privlače i/ili zadržavaju mušterije i zadobijaju njihovo poverenje, tj. uslovi na
osnovu kojih klijenti biraju prihvatljivog poslodavca. Stenning (2000: 338) me-
đutim napominje da je u anglosaksonskom zakonodavstvu kontrolna delat-
nost i utvrđivanje odgovornosti PSB od strane državnih organa prevashodno
usmerena na tipične elemente PSB (npr. fizičko obezbeđenje i privatne istra-
ge na ugovornoj osnovi) dok organizacije za unutrašnje obezbeđenje i sektor
za proizvodnju, prodaju, instaliranje i servisiranje proizvoda tehničke zaštite
obično nisu uključeni u delokrug državnih propisa za kontrolu PSB.
Uzimajući u obzir ograničenost svakog oblika kontrole, kao i mogućno-
sti nesavesnih postupaka i zloupotreba u uslovima dominacije jednog oblika
nadzora, postavlja se pitanje koja opcija kontrole PSB je najoptimalnija. Či-
njenica je da sistem kontrole treba omogućiti poštovanje pravnih propisa, ali
i sprečiti nelojanu konkurenciju u poslovanju PSB. U isto vreme kontrola ne
sme biti površna, već mora pokazati istinski kapacitet u borbi sa svim vidovi-
ma nesavesnih postupaka.
Kao rešenje ovih oprečnosti australijski autori Ayres i Braithwaite su
predložili model „uzajamnog regulisanja““ (e. responsive regulation), koje u
proces postavljanja standarda uključuje predloge i sugestije samog sektora, ali
i akcionare, tj. potrošačke grupe i osiguranike, čime se stvara svojevrsna koo-
perativnost u radu. Kako ističu Prenzler i Sarre (1998: 6) ovaj model bi trebao
39 Analizom sudske prakse SAD utvrđeno je da građani podnose privatne tužbe protiv pri-
padnika PSB i njihovih organizacija najčešće zbog protivzakonitog hapšenja, zlonamer-
nih tužbi, uvreda i nemara u radu. U cilju sprečavanja novih konflikata i podnošenja
tužbi osamdesetih godina prošlog veka u Washingtonu su počeli da se sprovode kursevi
u okviru kojih je personalu PSB pružana mogućnost da se upoznaju sa sadržajem sud-
skih predmeta i presuda diljem SAD-a. Ubrzo je počeo i da se objavljuje „Bilten Zakona
o bezbednosti“ (e. Security Law Newsletter) – mesečni bilten koji pruža opsežan pregled
komentara parnica između građana i PSB (v. Stenning, 2000: 325–352).
omogućiti ujedinjenje, a ne puku zamenu postojećih sistema odgovornosti. U

tom smislu poslovanje PSB bi bilo zasnovano na sledećim principima: 1) iz-
davanje licenci za sva zanimanja u okviru poslova bezbednosti vrši se nakon
operativnih provera i uvida u kriminalni dosije kandidata; 2) standardi za
obuku postavljaju se na osnovu analiza zadataka i prethodnih iskustava rad-
nika na terenu; 3) kontrola poslovanja industrije i uvid u rad zaposlenih treba
sprovoditi prevashodno radi unapređivanja profesije. Međutim, kao glavnu
prepreku i kočnicu u sprovođenju ovog modela na australijskom kontinentu,
ovi autori ističu fragmentisanost industrijskih udruženja i neuspeh u obezbe-
đivanju ujedinjenog organizacionog fokusa i jedinstvene politike, zbog čega
još uvek ostaje otvoreno pitanje o idealnom obliku kontrole PSB na ovom
kontinentu.
Na kraju ipak možemo zaključiti da većina zakonodavstava u svetu si-
stem kontrole nad radom PSB zasnivaju na kombinaciji mehanizama spoljaš-
nje i unutrašnje kontrole:
1) Spoljašnja kontrola se zasniva na radu državnih organa u čijem spro-
vođenju su uključena sva tri nivoa vlasti. Zakonodavna vlast sprovodi
skupštinski nadzor usvajanjem zakona, koji određuje i uređuje pravni
okvir za postupanje PSB. Takva kontrola može da uključi i uspostav-
ljanje parlamentarnih odbora ili komisija koje mogu da postupaju po
žalbama javnosti. Izvršna vlastt sprovodi neposrednu kontrolu putem
izdavanja odgovarajućih dozvola za rad preduzeća, izdavanja dozvola
za nošenje vatrenog oružja i inspekcijskog nadzora nad radom službe.
Sudska vlastt vrši nadzor i kontrolu kroz vođenje građanskih i krivič-
nih postupaka radi utvrđivanja opravdanosti i zakonitosti upotrebe
sile od strane pripadnika PSB, izvršenja krivičnog dela, kao i naknade
štete nastale u toku vršenja službe.
2) Unutrašnja (interna) kontrola vrši se redovno, periodično ili izuzet-
no nakon vanrednih događaja, od strane rukovodećih organa predu-
zeća, neposredno ili preko dežurnih ili stručnih organa u preduzeću
radi sticanja uvida u stanje kvaliteta i ažurnosti elaborata i drugih
dokumenata, kvaliteta izvršenih priprema za izvršenje konkretnog
zadatka, pravilnosti obavljanja dužnosti, osposobljenosti radnika za
postupanje u raznim situacijama, ispravnosti sistema veze, sprovođe-
nja mera bezbednosti i zaštite u toku obavljanja delatnosti, urednosti
radnika i samog radnog mesta, kvaliteta i redovnosti informisanja za-
poslenih itd. Ovaj vid kontrole po rečima Matića (2006a: 25) može da
se vrši i prilikom izdavanja odgovarajućih sertifikata potencijalnim
pripadnicima PSB, u pojedinim slučajevima upotrebe sile i nanošenja
štete preduzeću, a koje za posledicu imaju oduzimanje ili produžava-
nje licence za rad.
2. RESTORATIVNA PRAVDA
2.1. Pojam
Prilikom analiziranja koncepta restorativne pravde brojni autori upo-
zoravaju na teškoće njenog definisanja. Tome naročito doprinosi činjenica
da restorativna pravda podrazumeva različite programe (prakse, mere, po-
stupke) koji se mogu primeniti u različitim fazama krivičnog postupka. Ona
uključuje i skretanje (diverzifikaciju) sa klasičnog toka krivične procedure,
kao i postupke koji se primenjuju paralelno sa postojećim krivičnopravnim
sistemom, ali i programe kojima se reaguje kako na kriminalno ponašanje
pojedinaca tako i u slučajevima masovnih kršenja ljudskih prava.
Problem dodatno komplikuje korišćenje u literaturi različitih termina
koji se zapravo odnose na ono što se danas podrazumeva pod restorativnom
pravdom: restitucija, kompenzacija, naknada štete, poravnanje, posredovanje,
medijacija, pomirenje i slično. Iako je suštinski reč o reakciji na kriminalna
ponašanja koja ima vekovnu tradiciju u japanskoj kulturi i domorodačkim
plemenima Novog Zelanda, termin „restorativna pravda“ je ipak novijeg da-
tuma. Kako ističe Sanja Ćopić (2007: 26), sam pojam „restorativna pravda“
prvi put je upotrebio Albert Englash 1977. godine, ukazujući na tri vrste kri-
vičnopravnog sistema: 1) retributivnu pravdu koja se zasniva na sistemu ka-
žnjavanja; 2) distributivnu pravdu koja se bazira na terapeutskom tretmanu
učinioca i 3) restorativnu pravdu čija je osnova restitucija, odnosno naknada
ili popravljanje štete nastale krivičnim delom.
Ćopićeva napominje kako se u novijoj literaturi razlikuju dva osnovna
načina poimanja restorativne pravde: 1) restorativna pravda kao alternativa
krivičnopravnom sistemu i 2) restorativna pravda kao proces, ishod ili skup
principa.
Suština prvog modela polazi od poimanja koncepta restorativne pravde
kao rezultata kritičkog pristupa tradicionalnim oblicima reagovanja na kri-
minalitet i krivično-pravne mehanizme. Tako shvaćena restorativna pravda
se posmatra kao alternativa retributivnim krivičnopravnim institutima ili pak
kao pokušaj da se raskinu veze sa tradicionalnim krivičnopravnim sistemom
i klasičnim modelom primene krivičnog prava u odgovoru na kriminalitet i
to kroz modifikovanu primenu određenih principa građanskog prava.
Zagovornici ovakvog shvatanja su Howard Zehr i Henry Mika, koji svoje
objašnjenje zasnivaju na suštinskim razlikama između retributivne i resto-
rativne pravde. Gledajući kroz prizmu retributivne pravde krivično delo se
shvata kao povreda norme ponašanja, koja proizvodi krivicu na strani onog
ko je povredu naneo, a koja se utvrđuje u sistemskim pravilima uređenom
postupku rukovođenom od strane države, tj. njenih predstavnika sa jedne i
učinioca sa druge strane. Posmatrano, pak, kroz restorativni objektiv, krivič-
no delo se vidi kao povreda međuljudskih odnosa, koja proizvodi obavezu
učinioca da popravi narušeno stanje, u procesu koji podrazumeva uključiva-
nje vinovnika događaja (učinilac, žrtva i zajednica) radi iznalaženja rešenja

koje treba da promoviše popravljanje štete, pomirenje i sprečavanje ponov-
nog vršenja krivičnog dela (v. Zehr and Mika, 1998: 47–55).
Drugi model definisanja restorativne pravde u sebi razlikuje tri pristupa
u zavisnosti od elemenata kojima se daje primat. Tako pojedini autori stavlja-
ju akcenat na restorativnu pravdu kao proces u kome strane u sukobu (učini-
lac, žrtva i društvena zajednica) zajedno odlučuju o tome na koji način da se
poprave posledice. Jedna od prvih takvih definicija je ona koju je dao Tony
Marshall, a po kojoj je „restorativna pravda proces u kome strane koje su
imale udela u konkretnom slučaju zajedno rešavaju kako će se baviti posledi-
cama krivičnog dela i njegovim implikacijama u budućnosti“ .
Za razliku od ovakvog poimanja postoje autori koji primat daju ishodu,
odnosno nadoknadi štete i popravljanju odnosa narušenog krivičnim delom.
Tako npr. Braithwaite prilikom definisanja restorativnu pravdu posmatra kao
krivičnopravni sistem kojim se popravlja šteta pričinjena žrtvi, ali i učiniocu
i zajednici, odnosno kojom se uspostavljaju međuodnosi svih zainteresovanih
strana u konfliktu. Suština procesa restorativne pravde prema ovom autoru je
prevazilaženje tzv. „suparničkog legalizma“ tako da učesnici budu ohrabreni
da govore svojim sopstvenim rečima radije nego da za njih govore „legal-
ni mirotvorci koji mogu imati interes da polarizuju konflikt“ (v. Braithwaite,
1998: 323–344).
U okviru drugog modela definisanja postoje i autori koji restorativnu
pravdu određuju kao set principa, odnosno vrednosti ili karakteristika. Zastu-
pnici tog pristupa su van Ness i Strong, prema kojima se restorativna pravda
fokusira na povredu nastalu krivičnim delom, odnosno na popravljanje štete
koja je naneta i sprečavanje njenog ponovnog nastanka. Restorativna pravda
po njima zahteva prihvatanje odgovornosti od strane učinioca kako za svoje
postupke tako i za popravljanje štete koju je svojim postupkom naneo. Ovaj
oblik pravde međutim ne teži isključivo naknadi štete za žrtvu, već i reinte-
graciji učinioca u zajednicu, što se postiže kroz saradnju između zajednice
(društva) i državnih struktura. S obzirom da proces restorativne pravde teži
reintegraciji i suzbijanju stigmatizacije važno je u njenom sprovođenju za-
braniti bilo koji oblik degradacije ili ponižavanja učesnika. Ključni princip
procesa pri tom je poklanjanje iste pažnje svim učesnicima u postupku.
Sumirajući prethodne definicije Ćopićeva smatra da restorativna pravda
ne znači nužno zamenu za postojeći krivičnopravni sistem, odnosno ona nije
nužno alternativa kazni zatvora, niti je nužno suprotnost retributivnom siste-
mu reagovanja na kriminalitet, već može da predstavlja oblik skretanja kri-
vične procedure ili da bude njegov sastavni deo. Prema mišljenju ove autorke
restorativnu pravdu bi trebalo odrediti kao „način reagovanja na kriminalitet
koji podrazumeva skup postupaka (proces) i/ili mera koji vode popravljanju
štete nastale krivičnim delom i obnavljanja odnosa narušenih krivičnim de-
lom.“ Taj proces, po njenim rečima, treba da se zasniva na nekoliko osnovnih
principa i to: 1) princip personalizma, odnosno shvatanju krivičnog dela, pre
svega, kao povrede ljudi i međuljudskih odnosa; 2) princip popravljanja štete
nastale krivičnim delom; 3) princip učešća i 4) princip reintegracije (v. Ćopić,
2007: 31–32).
Prilikom definisanja restorativne pravde Miomira Kostić (2007: 7) se po-
ziva na shvatanja Coward-a prema čijem mišljenju mora postojati najmanje
pet elemenata koji jednom procesu daju atribut „restorativan“: 1) restorativna
pravda zahteva potpuno učešće i saglasnost svih koji su na bilo koji način po-
gođeni izvršenjem krivičnog dela (žrtva, izvršilac, članovi njihovih porodica
i/ili prijatelji, kao i osobe iz neposredne društvene zajednice); 2) restorativna
pravda pokušava da isceli ono što je povređeno zbog čega se proces usmerava
na potrebe žrtve (šta je potrebno učiniti da se trauma zaceli; povraćaj oseća-
nja sigurnosti), delinkventa (šta je potrebno uraditi da se zlo više nikada ne
ponovi; šta preduzeti da se delinkvent ponaša u saglasnosti sa postignutim
dogovorom) i članova zajednice (šta će im omogućiti da se osećaju sigur-
no; koje korake treba preduzeti za unapređenje zajednice tako da ima manje
izgleda da se zločin dogodi u budućnosti); 3) optužene osobe suočavaju se sa
žrtvama svojih nedela i drugima koji trpe posledice zločina i kojima je data
mogućnost da objasne svoje ponašanje, preuzmu punu odgovornost i budu
deo procesa koji odlučuje o načinu kako da objedini potrebe svih zaintereso-
vanih; 4) restorativna pravda teži da vrati u celinu sve ono što je bilo „razdvo-
jeno“, uništeno krivičnim delom i 5) rasprava o restorativnoj pravdi stremi
ka tome da osnaži zajednicu u cilju sprečavanja daljeg povređivanja time što
će izgraditi odnose i obraćajući pri tom naročitu pažnju na socijalna pitanja i
same uzroke zločina.
Na osnovu ovih principa lako možemo uočiti da restorativna pravda na-
glašava značaj „lečenja“ posledica zločina, uz uravnoteženo usmeravanje ka
učiniocu, žrtvi i zajednici, a koje se ne može postići klasičnim retributivnim
sistemom. Restorativna pravda, primenom svojih principa, obezbeđuje re-
stituciju žrtava i društvene zajednice, promoviše reintegraciju delinkvenata
i popravljanje odnosa između žrtve, delinkventa i društvene zajednice. Ona,
po rečima Kostićeve daje izgled na izbegavanje tzv. „nultog iznosa“, pri čemu
beneficije žrtava pogađaju delinkventa, ne u njegovim pravima, već u poveća-
nom obimu obaveza zbog svog ponašanja.
2.2. Neke specifičnosti primene restorativne pravde

u kontroli kriminaliteta
Danas u svetu postoje brojni programi restorativne pravde, koji se ope-
racionalizuju kroz čitav niz modaliteta kao npr.: 1) posredovanje između
žrtve i učinioca; 2) porodične rasprave; 3) programi intervencije od strane
žrtve; 4) paneli na kojima se žrtva obraća učiniocima; 5) rad u korist žrtve
ili lokalne zajednice; 6) rad grupa u okviru društvene zajednice koje pružaju
podršku žrtvama kriminaliteta i slično (Ćopić, 2007: 27).
U cilju lakše identifikacije procesa restorativne pravde u literaturi se
skreće pažnja na sledeće smernice samog procesa: 1) učesnici procesa se ra-
dije usredsređuju na pretrpljenu štetu nego na kršenje zakona; 2) prema žr-

tvi i prema učiniocu se iskazuje uravnotežena briga i obe se strane uključuju
u krivični postupak; 3) popravljanje posledica koje je žrtva pretrpela vrši se
kroz povećan interes za zadovoljenje potreba žrtve; 4) delinkvent se podržava
i simultano ohrabruje da razume, prihvati i izrazi spremnost da ispravi zlo
koje je naneo; 5) u procesu restorativne pravde mora se prepoznati potreba
delinkventa da ispuni obaveze koje su ostvarive, a ne predstavljaju kažnjava-
nje i 6) mora se razviti mogućnost da između žrtve i učinioca bude uspostav-
ljen neposredan ili posredan dijalog (v. Zehr and Mika, 1998: 47–55).
Sa druge strane neki autori daju predloge standarda koji bi bili osnov za
postupanje, kao npr. Braithwaite (2002: 563–577) koji razlikuje: 1) standarde
ograničenja ili prinude koji precizno određuju prava i obaveze i 2) standarde
uvećavanja ili maksimizirajuće standarde. Standardi ograničenja, po predlo-
gu ovog autora, bili bi: odsustvo dominacije; ostvarivanje prava; poštovanje
gornjih zakonskih maksimuma krivičnih sankcija; slušanje drugih uz puno
poštovanje; poklanjanje podjednake pažnje svim učesnicima; odgovornost i
mogućnost žalbe; poštovanje svih osnovnih ljudskih prava proklamovanih
dokumentima UN. Standardi uvećanja odnose se na: uspostavljanje ljudskog
dostojanstva; obnavljanje uništene imovine; obnavljanje narušenog zdravlja;
obnavljanje uništenih ljudskih odnosa; obnavljanje zajednice; obnavljanje
okoline; emocionalno obnavljanje; obnavljanje slobode; obnavljanje sažalje-
nja i brige za druge; uspostavljanje mira; obnavljanje građanskog osećanja
dužnosti; priprema društvene podrške za neograničeni razvoj ljudskih spo-
sobnosti; prevencija buduće nepravde. Pored toga, ovaj autor daje značaj i po-
moćnim standardima koje posmatra kao: žaljenje ili pokajanje zbog učinjene
nepravde; izvinjenje, osudu čina, oproštaj i milost.
Bitno je napomenuti da primenu modela restorativne pravde sugerišu
brojni međunarodni dokumenti, kao što su: 1) Univerzalna deklaracija UN
o pravima čoveka; 2) Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov-
nih sloboda iz 1950. godine; 3) Međunarodni akt o građanskim i političkim
pravima iz 1966. godine; 4) Deklaracija UN o osnovnim principima pravde
za žrtve kriminaliteta i zloupotrebe moći iz 1985. godine; 5) Deklaracija UN
o osnovnim principima primene programa restorativne pravde u krivičnim
slučajevima iz 2000. godine; 6) Okvirna odluka Evropske Unije o položaju žr-
tava u krivičnom postupku iz 2002. godine; 7) Preporuka Komiteta ministara
Saveta Evrope o pomoći žrtvama kriminaliteta iz 2006. godine itd.
Međutim, vrednosti i standardi restorativne pravde ne proističu samo iz
tekstova međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima, već predstavljaju
i deo empirijskog iskustva sakupljenog kroz iskaze žrtava i delinkvenata o
tome šta bi oni želeli da se postigne kroz proces restorativne pravde. Njihovo
poštovanje i sprovođenje teži ka primeni nekih drugih mera, jer kao što smo
videli, ciljevi i sredstva sprovođenja restorativne i retributivne pravde nisu isti.
Značaj procesa restoracije ogleda se u svojevrsnoj decentralizaciji postupka,
garantovanju privatnosti i opuštenijoj atmosferi u odnosu na zvanični sudski
postupak, što svakako smanjuje napetost i uznemirenosti žrtve zbog zločina
čime je sekundarna viktimizacija svedena na najmanju meru.
Sadašnji oblik posredovanja između žrtve i učinioca na evropskom kon-
tinentu je otpočeo sa primenom osamdesetih godina prošloga veka. Kako
Kostićeva ističe, prvi pilot projekat sproveden je 1981. godine u Norveškoj, a
Finska je sledila taj put dve godine kasnije. U Austriji je model nazvan „reša-
vanje delikta izvan suda“ prvi put predstavljen od strane države pred malolet-
ničkim sudovima 1988. godine, a od 1. januara 2000. godine predstavlja deo
austrijskog Zakonika o krivičnom postupku. U Engleskoj, posle skromnih
eksperimenata iz 1979. godine, u periodu od 1985–87. godine primenjena su
četiri projekta, ali nisu naišli na takav odjek kao npr. u Nemačkoj gde se do
sada razvilo preko četiri stotine službi za primenu restorativne pravde. To-
kom 1990-ih primena restorativne pravde se proširila gotovo na celu Evropu,
a njenom daljem razvoju naročito je doprinelo osnivanje „Evropskog foruma
za restorativnu pravdu“ (e. European Forum for Restorative Justice) 8. decem-
bra 2000. godine (v. Kostić, 2007: 5–14).
Govoreći o iskustvima u primeni restorativne pravde u Nemačkoj Ra-
mljak i Simović (2006: 441) skreću pažnju na program poznat pod nazivom
„uspostavljanje ravnoteže između žrtve i prestupnika“ (nem. Tater Opfer Au-
sgleich – TOA), a koji predstavlja autentično koncipiran koncept restitucije, za
čije sprovođenje je zaduženo „Udruženje za posredovanje u sukobima“. Ovaj
model posredovanja primenjuje se na čitav spektar krivičnih dela. Tako je
npr. u toku 1992. godine uspešno postignut dogovor među akterima u 509
slučajeva, od kojih se u preko 50 odsto radilo o težim delima kao što su fi-
zički napad i napad vatrenim oružjem. U početku pomirenja žrtve su zainte-
resovane samo za materijalnu nadoknadu, dok su kasnije sve više okupirane
emocionalnim razlozima. Zainteresovanost prestupnika za ovaj proces ogleda
se prevashodno u izbegavanju uspostavljanja policijskog dosijea i strožijih ka-
zni, ali i skupih sudskih procesa, međutim, brojni učesnici ističu kako na ovaj
način rasterećuju svoju savest i znatno umanjuju osećaj krivice.
Nataša Mrvić-Petrović u svojoj knjizi „Kriza zatvora“ ističe kako se sve
više govori i o tzv. „restorativnom zatvorskom sistemu“ koji bi trebalo da
eliminiše neprihvatljive efekte, pre svega, dugotrajne kazne zatvora. Autor-
ka pri tom pravi razliku između sledećih programa (modela) restoracije u
zatvorima: 1) programi čijom primenom se nastoji delovati na učinioca da
oseti grižu savesti; 2) programi kojima se nastoji da osuđenik komunikacijom
sa žrtvom razume njen položaj i razvije saosećanje prema njenim patnjama;
3) programi kojima se nastoji podstaći veće uključivanje lokalne zajednice i
bolja saradnja zajednice i zatvorskog osoblja; 4) programi usmereni na us-
postavljanje kontakta učinioca i žrtve i posredovanje pri njihovom mirenju
i 5) programi usmereni na blagovremeno prepoznavanje situacija od strane
osuđenika i zavodskog osoblja u kojima može doći do nasilja, a sve u cilju
njihovog izbegavanja ili sprečavanja (v. Mrvić-Petrović, 2007: 319–324).
Po rečima ove autorke, ostvarivanje poravnanja u kaznenim ustanovama
omogućeno je uspostavljanjem centara za medijaciju, usklađenom obukom i
izborom medijatora i ustanovljenjem teorijske osnove i praktičnih principa

u njihovom radu. U cilju postizanja pomirenja između osuđenog lica i žrtve,
kao i obeštećenja i satisfakcije oštećenog lica koriste se metodi restorativne
pravičnosti koji se zasnivaju na uspostavljanju različitih kontakata (najčešće
preko pisama ili multimedijalne sesije).
U literaturi se naročito skreće pažnja na pozitivne primere u šest belgij-
skih zatvora za punoletna lica gde su od 1998. godine uspešno sprovedeni
pilot-projekti usmereni na ososobljavanje osuđenih lica da prihvate vlastitu
odgovornost za izvršenje krivičnog dela. Ovde se međutim ne radi o obič-
nom izvinjenju ili simboličnim aktima restitucije, već osuđena lica jedan deo
svoje zarade šalju žrtvi radi poravnanja štete. Na osnovu uspešnosti projekata
ministarstvo pravde je donelo Odluku o primeni programa restoracije u svim
belgijskim zatvorima (njih trideset), za čije sprovođenje svaki zatvor zapošlja-
va savetnika koji se stara o osmišljavanju i sprovođenju programa.
Pored Belgije i u Engleskoj je od 2002. godine počeo da se primenjuje pilot
projekat restorativnog zatvora, koji bi trebalo da obezbedi četiri cilja: 1) organi-
zaciju neposrednog posredovanja i poravnanja žrtve i učinioca; 2) organizova-
nje aktivnosti osuđenika izvan zatvora koje bi predstavljale korist za društvo;
3) usvajanje principa restorativne pravde u sprovođenju kućnog reda i 4) iz-
gradnju novih odnosa sa zajednicom, kroz pomirenje, kako bi se pripremio
prihvat osuđenog posle izlaska sa izdržane kazne. Projekat je primenjen u tri
zatvora sa osuđeničkom populacijom između 17 i 20 godina, koja je na izdr-
žavanju kazne pod režimom otvorenih ustanova. Osnovne aktivnosti koje su
u okviru projekta osmišljene bile su poravnanje uz mirenje učinioca i žrtve,
restorativne konferencije, pomirenje i poravnanje među osobljem zatvorske
ustanove, poravnanje odnosa osuđenika sa žrtvom i lokalnom zajednicom i
uspostavljanje veza sa organizacijama za pomoć žrtvi.
Uprkos prihvatljivosti mnogih ideja u okviru restorativne pravde, Mrvić-
Petrović upozorava kako postoje velika ograničenja za njihovu praktičnu pri-
menu u zatvorskim uslovima, jer kako ističe ova autorka: „Pitanje je da li se
u današnjem društvu filozofija restorativne pravde može ostvariti samo tako
što će se prepisati i primeniti obrasci ponašanja iz davnih vremena. Naivno
je očekivati da primeri iz života plemena Maora sa Novog Zelanda, Navaho
Indijanaca i slično, ma koliko bili inspirativni, mogu sami po sebi korenito
da filozofski izmene pristup kažnjavanju, jer se ovakva iskustva uključuju u
potpuno drugačiji kulturni okvir.“
Po njenim rečima, ključ za uspeh postupaka restoracije leži u spremnosti
za uspostavljanje odgovornosti učinioca krivičnog dela. Međutim, u zatvor-
skim uslovima je to teško postići zbog toga što je teško nasilnika motivisati
da promeni svoje navike i ponaša se miroljubivo. Tome smeta i jednostavna
činjenica da u zatvorima vlada autoritarnost i hijerarhija koja nužno sprečava
osuđeničku autonomiju. Ova autorka smatra da se primena modela restora-
cije može uspešno primeniti samo ako se radi o manje važnim ljudskim inte-
resima, ali kada je reč o konfliktima koji nastaju zbog povrede tuđeg prava na
život, polne slobode i slično, ona ne vidi kako će bez posredstva države biti
pružena zaštita žrtvi u tom konfliktu (v. Mrvić-Petrović, 2007: 326–330).
Pored ovih ograničenja i Ignjatović (2008: 254) upozorava da, programi
restorativne pravde, s obzirom da počivaju na reintegrativnom postiđivanju,
ne mogu da se primenjuju u slučajevima kada se radi o osobi koja nema gri-
žu savesti zbog učinjenog dela ili kako ističe Braithwaite ne dolazi do tzv.
„procesa cepanja ličnosti“, kao bitnog preduslova za uspešnost reintegracije.
Ignjatović dalje ističe da svi napori ove vrste podrazumevaju želju žrtve da se
u njih upusti. Bez toga reč je o gubljenju vremena i energije.
Svesni brojnih ograničenja sve veći broj zastupnika restorativne pravde
primećuju da se aktivnosti poravnanja i pomirenja mogu uspešno primenji-
vati samo u kontroli kriminaliteta maloletnika i to kod izvršenja lakših kri-
vičnih dela, dok bi u zatvorskim uslovima mogle biti uvedene samo u odnosu
na osuđene na kratkotrajne kazne i to odmah po njihovom dolasku u usta-
novu i to prevashodno u cilju uspostavljanja ponovnih odnosa sa lokalnom
zajednicom posle otpuštanja iz zatvora.
Kada je reč o razvoju savremenog koncepta restorativne pravde u Srbiji
Ćopićeva (2007: 34) napominje da je ono tek u početnoj fazi svog razvoja.
Sa implemetacijom programa se započelo unošenjem određenih elemenata
restorativne pravde u naš, tradicionalno retributivni, krivičnopravni sistem
izmenama i dopunama krivičnoprocesnog zakonodavstva iz 2002. godine, a
potom i najnovijim izmenama krivičnog zakonodavstva za maloletnike, što
predstavlja pozitivan korak u procesu reforme krivičnopravnog sistema Srbije
i njegovog usklađivanja sa relevantnim međunarodnim standardima.
Međutim, ova autorka upozorava da u našoj stručnoj javnosti još uvek
nije dovoljno razvijena svest o prirodi i značaju koncepta restorativne prav-
de. Brojni stručnjaci i naučni radnici izražavaju određenu dozu skepticizma
u pogledu ovog načina reagovanja na kriminalitet, koji pretežno posmatraju
kao izbegavanje kazne, a ne kao odgovor koji može pozitivno da utiče i na
izvršioca i na žrtvu. Osim toga, zanemaruje se značaj reagovanja mehaniza-
ma restorativnog karaktera u slučaju punoletnih učinilaca krivičnih dela, pa
se restorativna pravda posmatra, pre svega, kao oblik reagovanja na malolet-
nički kriminalitet. Ovakvu situaciju Ćopićeva objašnjava nedostatkom odgo-
varajućeg teorijskog utemeljenja, odnosno neprepoznavanjem i nedovoljnim
razumevanjem koncepta restorativne pravde i njegovim isključivo kritičkim
sagledavanjem.
3. PRIVATNI ZATVORI
3.1. Pojam i vrste privatizacije kaznenih ustanova

Već na samom početku razmatranja ove problematike neophodno je
skrenuti pažnju na određene etimološke, ali i suštinske probleme u objašnje-
nju fenomena „privatnog zatvora“. Ovde pre svega ističemo dvosmislenost
termina „zatvor“, koji u srpskom jeziku označava i kaznu (vrstu krivične
sankcije), ali i mesto na kome se ta kazna izvršava. U drugim jezicima na-
pravljena je jasna distinkcija u značenju pa je tako npr. kazna zatvora (e. im-
prisonment), ((fr. peine d’emprisonment), (ital. reclusion, ergastalo), (nem. Frei-
heitsstrafe), (rus. lišenie svobodы), dok se za ustanove izvršenje kazne zatvora
koriste termini (e. prison, jail), ((fr. centre de détention, maison centrale), (ital.
prigione), (nem. Gefängis, Strafvollzuganstallt), (rus. tюrъma). Svesni ograni-
čenosti i zabuna koje unosi dvosmislenost ovog pojma sve veći broj naših
autora u stručnoj literaturi za ustanove u kojima se izvršava kazna zatvora
koristi termine „kazneni zavod“ ili „kaznena ustanova“ (v. Ignjatović, 2006c;
Mrvić-Petrović, 2007).
Poseban problem u objašnjenju suštine procesa „privatizacija zatvora“
predstavlja odrednica „privatni“. Poznato je da je izvršenje kazne zatvora u is-
ključivoj nadležnosti države. Ona je u krajnjem slučaju ovlašćena da dodeljuje
usluge, kontroliše njihovo sprovođenje i po potrebi prekida ugovorni odnos,
kao i da plaća privatnom ugovorniku određen godišnji iznos na ime izvršenih
obaveza. U tom smislu privatni sektor ne preuzima ovu oblast od države, kao
što bi se to u generalnom poimanju privatnog vlasništva moglo zaključiti. Sve
to ukazuje na neadekvatnost termina „privatni“, jer kako ističe Kokolj (2005b:
32), privatni sektor ne može postati vlasnik zavodskog sistema, već na protiv
on samo obavlja posao koji mu je država „poverila“ na izvršavanje zbog čega
je možda adekvatnije koristiti termin „ugovorno upravljanje“ (e. contract ma-
nagement). Međutim, većina autora prilikom analiziranja ove problematike
prevodeći engleski izraz (private
( prisons) u svojim radovima koriste pojam
„privatni zatvor“.
Kada je reč o pojavnim oblicima privatnih zatvora u literaturi se obično
pravi razliku između nominalne i operativne privatizacije:
1) Nominalna privatizacija – predstavlja najšire zastupljen vid privati-
zacije, koji se zasniva na zaključivanju ugovora između države i pri-
vatnih kompanija o pružanju određenih usluga u zavodima (npr.
snabdevanje kantina hranom i pićem, obrazovanje, zabavni programi,
usluga telefonije, pristup internetu i sl.). Poseban vid nominalne pri-
vatizacije predstavlja zaključivanje ugovora o poveravanju izgradnje i
opremanja kaznenih zavoda.
2) Operativna privatizacija – angažovanje privatnog sektora na organizo-
vanju specifičnih programa ili tretmana u koje se uključuju osuđena
lica (npr. program za odvikavanje zavisnosti od alkohola ili opojnih
droga, restorativni programi, psihološke terapije sa seksualnim nasil-
nicima, obuke za rad u kuhinji, radionici i sl.). Najviši stepen opera-
tivne privatizacije predstavlja direktno upravljanje zavodima.40
40 Procenjuje se da je od svih oblika privatizacije najmanje zastupljen ovaj vid i da je od

ukupne zatvorske populacije pet odsto u SAD odnosno 15 odsto u Australiji smešteno
u ovakve ustanove. Inače, prvi oblici operativne privatizacije zabeleženi su u SAD. Do
1991. godine privatne kompanije su upravljale u 60 zavodskih ustanova na području 12
američkih država u kojima je bilo smešteno oko 20.000 zatvorenika, što je činilo tri odsto
ukupne zatvorske populacije u SAD. Do 1994. godine taj broj je dosegao cifru od 30.000
Kokolj (2005a: 6) napominje kako se u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji
sam proces privatizacije zasniva na zakonom uređenoj proceduri i redosledu
preduzimanja postupaka, a koji prolazi kroz sledeće faze: 1) donošenje odluke
vlade o potrebi otvaranja novog zavodskog kompleksa određenog kapaciteta,
merenog brojem kreveta i određenog bezbednosnog rejtinga; 2) formiranje
stručnog tela (obično je to parlamentarni komitet) i utvrđivanje da li će i u
kom procentu nova ustanova preći u nadležnost privatnog sektora; 3) pozi-
vanje ponuđača; 4) ocena ponuđača zasnovana na određenim parametrima
(ponuđeni dizajn, prethodno iskustvo, finansijski aranžmani, kvalitet pred-
loženih obrazovnih i radnih programa za osuđenike, kvalitet zdravstvenih
usluga, ocena mogućnosti ponuđača da se usaglasi sa zahtevima iz ugovora) i
5) provera poštenosti ponuđača – ova delatnost se vrši nad svim relevantnim
licima (sam ponuđač i planirano zavodsko osoblje).
3.2. Uzroci privatizacije kaznenih ustanova

Razmatrajući ovaj fenomen većina autora nastoji pronaći odgovor na pi-
tanje zašto dolazi do privatizacije zatvora. Nataša Mrvić-Petrović (2007: 207)
smatra da je privatizacija uslovljena pre svega specifičnostima kulturnog miljea
i socijalnim vrednostima prihvaćenim u određenoj zajednici. Pored toga, po
njenim rečima, veliki podsticaj diktira i ideološki imperativ slobodnog tr-
žišta, kao i intenzivni porast broja osuđenih, koji je uslovio prenaseljenost
zavoda i porast zavodskih troškova. Ova autorka se dalje poziva na pisanja
socijalistički orijentisanih kritičara, koji širenje američke privatne zatvorske
industrije obrazlažu prevashodno ekonomskim razlozima, po kojima naglo
povećanje zavodske populacije dovode u vezu sa idejom da više osuđenih u
zavodu znači direktno i veću zaradu.41
Prema pisanju američkih i britanskih autora (Austin and Coventry, 2001;
Berg, 2000; Kicenski, 2002; McDonald, 1998; Moore, 1998) osnovni uzrok
privatizacije kaznenih zavoda u SAD i Velikoj Britaniji predstavlja izuzetan
porast zavodske populacije, a što je po njihovim rečima direktna posledica
kaznene politike koja se vodila u tim zemljama. U SAD je npr. populacija
zatvorenika, dok je ukupna zatvorska populacija iznosila preko milion osuđenika, da bi

krajem 1996. godine taj broj iznosio 78.000 ili pet odsto ukupne zatvorske populacije.
Do kraja 1997. godine privatne kompanije su rukovodile u 142 zavoda za odrasle pre-
stupnike koje su imale ukupno 64.086 zatvorenika. Takođe su i dohoci privatnog sektora
porasli od 650 miliona $ u 1996. godini do 1 milijarde $ u 1997. godini. U međuvremenu
se upravljanje privatnih kompanija proširilo i na nekoliko zavoda sa maksimalnim obez-
beđenjem, kao što je npr. zavod „Leavenvorth“ u Kanzasu (v. Harding, 1998: 1–6).
41 U literaturi se inače navode sledeći načini ostvarivanja profita u zavodima: 1) ugovori o
obavljanju odgovarajućih usluga često sadrže više stope profita nego što je uobičajeno za
slične poslove; 2) profitabilna eksploatacija rada osuđenika olakšana je zato što kompa-
nije koje koriste osuđenike štede na velikim troškovima zdravstvenog i socijalnog osigu-
ranja i zaštite na radu; 3) nepostojanje mehanizama restrikcije prometa robe proizvedene
u kaznenim zavodima, koja je inače veoma jeftina i time veoma konkurentna na tržištu i
4) povećanje cena usluga telefoniranja iz zavoda itd. (v. Mrvić Petrović, 2007: 209–213).
u zavodima rasla ubrzanim tempom od 1970-ih godina, a prenatrpanost je

predstavljala najveći problem koji je išao rame uz rame sa lošim uslovima u
zavodima. Do 1986. godine populacija u kaznenim ustanovama se utrostruči-
la, povećavajući se čak petnaest puta brže od obične populacije stanovništva
što je uslovilo potrebu za novih 500 ležajeva svaki mesec. Ovakvoj pojavi su
naročito doprinele aktivnosti državne administracije zasnovane na idejama
„reda i zakona“ (e. law and order) u čijem duhu su pokrenute akcije poput
„rata drogama“ i u krivično zakonodavstvo uvedene mere, kao što je mera
doživotnog zatvaranja poznata pod nazivom „tri greške i van igre si“ (e. three
strikes and you’re out).
Suočena sa ozbiljnošću situacije, prevashodno zbog ekonomskih razloga,
vlada je izlaz iz krize videla u angažovanju privatnog sektora u izgradnji i
upravljanju novim kaznenim ustanovama. Pritisnuta imperativom smanjenja
rashoda vlada je svoju odluku obrazložila činjenicom da bi se iz budžeta mo-
ralo izdvojiti oko 1,5 miliona $ na izgradnju novih ustanova i 425 miliona $
godišnje za plate i prateće troškove. Najava privatizacije pokrenula je broj-
ne inicijative lokalnih administracija, naročito onih u ekonomski ugroženim
oblastima, za izgradnjom kaznenih ustanova na njihovom području, ali je i
podstaklo mlade ljude da ostanu u svojim gradovima, s obzirom da je plata
radnika u kaznenim ustanovama bila dvostruko veća od prosečne zarade. Sa
druge strane, kritičari su odluku vlade ocenili kao potvrdu konzervativnosti
državne administracije, koja suprostavljajući se ideologiji blagostanja i po-
boljšanja socijalne politike, zaboravlja činjenicu da je veće ulaganje u repre-
sivni aparat kratkovida strategija u sprečavanju kriminaliteta.
I Engleska se nakon Drugog Svetskog rata, a naročito od 1960-ih godina,
suočava sa problemom prenatrpanosti zavoda. Dolaskom na vlast premijerke
Margaret Tacher, konzervativna vlada se, u skladu sa željama naroda, fokusi-
rala na posledice dela i samu žrtvu, ne pridavajući veliki značaj rehabilitaciji
prestupnika, naročito izvršilaca težih dela. Ocenjujući takvu praksu Adrian
James ističe: „Globalni oblik kaznene politike neminovno je bio određen eko-
nomskom i političkom filozofijom koja je bila zastupljena u svakom segmen-
tu društvenog života. Antistatička, liberalna, ekonomija slobodnog tržišta i
kaznena politika postale su isprepletane oblikujući tzv. konzervativnu krimi-
nologiju“ (Berg, 2000: 42).
Prema izveštaju Komisije Ministarstva pravde iz 1987. godine kvota osu-
đenih lica u Engleskoj iznosila je 96, što je uveliko prevazilazilo stopu u svim
zapadnoevropskim zemljama. U istom izveštaju se, između ostalog, navodi:
„Sadašnje stanje u našim zavodima, uništenim vremenom, prenatrpanim, u
kojima su uslovi na ivici zdravog razuma i u kojima je proces modernizacije
usporen čini neophodnim da se hitno pronađu načini uz pomoć kojih bi se
svi ti problemi, koji se za sada čine nerešivim, rešili“. Pokušaji Vlade da reši
problem prenatrpanosti donošenjem programa za izgradnju novih kaznenih
ustanova bili su neuspešni jer je procenjeno da bi izgradnja trajala i do 10 go-
dina. Situaciju je dodatno komplikovala činjenica konstantnog priliva novih
osuđenika. Umesto da razmotre postojeću kaznenu politiku britanska vlada
se ugledala na američki primer okrenuvši se privatnom sektoru u potrazi za
savetom kako da ubrzaju izgradnju zavoda.
Dok se broj privatnih zatvora do kraja 1980-ih mogao nabrojati na prste
jedne ruke, već u 2002. godini širom sveta bila su registrovana 184 privati-
zovana zatvora sa kapacitetom od oko 143.000 osuđenika. Od toga su samo
u SAD bile 153 zavodske ustanove kapaciteta od blizu 120.000 osuđenika.
Smatra se da danas u 110 država širom sveta postoje privatni zatvori. Pored
SAD ovakve ustanove su najbrojnije u Velikoj Britaniji, međutim, u poslednje
vreme privatizacija se beleži i na evropskom kontinentu, pre svega u zapadnoj
Evropi, ali i na području novih članica Evropske unije. Pored toga u brojnim
zemljama tzv. „trećeg sveta“, a naročito u južnoj Americi i južnoj Africi ova-
kve ustanove su uveliko u funkciji ili su u fazi planiranja i izgradnje (v. Mr-
vić-Petrović, 2007: 204–207).
3.3. Prednosti i nedostaci privatizacije

kaznenih ustanova
U prilog prepuštanju privatnicima poslova u oblasti zatvorskog sistema
uobičajeno se ističu ekonomski pokazatelji poput manjih troškova, brže grad-
nje, racionalizacije delatnosti, jeftinijeg zatvorskog dana i sl. Mrvić-Petro-
vić (2007: 216) skreće pažnju na rezultate istraživanja u SAD prema kojima
se npr. na troškovima izgradnje uštedi oko 15–25 odsto sredstava u odno-
su na situaciju kada objekat gradi država. Dopunsko merilo ekonomičnosti
predstavlja i kvalitetniji smeštaj i usluge koje se pružaju osuđenicima kako
u pogledu hrane, snabdevenosti robom, pravne i zdravstvene pomoći, ali i
u pogledu bezbednosti samih osuđenika kroz efikasnije metode sprečavanja
međusobnog nasilja.
Privatizacijom zatvora postiže se i promena sistema upravljanja, koji za
razliku od birokratskog obrasca svojstvenog za državne ustanove, uvodi novi
odnos prema osuđenicima kao korisnicima javnih usluga, čime se izbegavaju
različita poniženja i zavodske deprivacije. Austin i Coventry (2001: 60) ističu
kako je prisustvo privatnih zatvora imalo ogroman uticaj na tradicionalno
rukovođenje kaznenim ustanovama. Privatizacija je, po rečima ovih autora,
prisilila javni sektor da preispita dosadašnje metode rada i u tom smislu po-
služila kao katalizator za promene, demonstrirajući drugačije mere obavljanja
poslova korekcije.
Brojni kritičari međutim navode kako su ove pohvale preuveličane na-
ročito ističući kako saradnja sa privatnim sektorom nije značajno doprinela
rasterećenju zavoda, koliko je postala veliki poslovni poduhvat. Kokolj (2005b:
38) upozorava kako je stavljanjem profita u prvi plan u određenim slučajevi-
ma privatizacije došlo do smanjenja potrebnog broja osoblja do nivoa ugro-
žavanja sigurnosti osuđenika i zaposlenih, na favorizovanje proizvodnog rada
u odnosu na radno osposobljavanje i na štednju u svim vidovima usluga. Po-
seban problem predstavlja činjenica da ekonomski interesi potiskuju ideju re-

habilitacije ili kako ističe Berg: „Loša je vest ako novac postane glavna tema,
a osuđenici nikakva“.
Mrvić-Petrović (2007: 224) podseća da uspešnost izvršenja kazne zatvora
treba ipak procenjivati u odnosu na postizanje svrhe kažnjavanja (smanjenje
recidivizma, efekat generalne prevencije itd.), a ne prema ujednačavanju pri-
hoda i rashoda, troškova i kvaliteta. Ovo moramo posebno imati u vidu zna-
jući da je izvršenje kazne zatvora poslednja faza krivično-pravne intervencije,
preko čije se uspešnosti procenjuje efikasnost celokupnog krivično-pravnog
sistema. Bolji poznavaoci istorije kažnjavanja upozoravaju da se greške, koje
su se ranije dešavale, a kada je država radi smanjenja troškova iznajmljivala
osuđenike privatnim poslodavcima, mogu ponoviti. Nakon ponovne ekspan-
zije privatnog zatvorskog kompleksa, slede nova upozorenja da se opet prave
iste greške, kao da se lekcije iz istorije nisu naučile.
Oponenti privatizacije zatvora smatraju da se profit ne može uskladiti sa
kvalitetnim ispunjenjem obaveza i uštedom za državu, jer time privatni sektor
u zatvorskom sistemu dolazi u kontradikciju i sukob interesa. Naime, ako bi
svrha izvršenja kazne u privatnom sektoru bila smanjenje recidivizma, to bi
značilo da profitno orijentisani privatni sektor radi protiv sebe, jer znajući da
on profitira od samih zatvorenika, njihovim smanjenjem uskraćuje se priliv
novih novčanih sredstava. Suprotno toj logici rast privatnog zatvorskog kom-
pleksa se suštinski zasniva na stalnom povećanju broja zatvorenika i zavoda.
Zbog toga se sa opravdanjem pitamo ko utiče na taj rast i ko time deluje na
kaznenu politiku.
Pored favorizovanja profita na uštrb resocijalizacije osuđenika kritičari
ističu i etičku dimenziju privatizacije kaznenih ustanova u skladu s kojom se
najčešće postavlja pitanje da li država, koja je preuzela na sebe da u javnom
interesu progoni i kažnjava učinioce krivičnih dela, sme da prepusti privatni-
ku izvršenje kazni zatvora. Govoreći o ovoj dilemi Kokolj (2005b: 45) se pita
da li privatni ugovarači mogu vršiti klasifikaciju zatvorenika, definisati ka-
žnjiva ponašanja u zavodu, određivati disciplinske mere i restrikciju privile-
gija, prolongirati zatvaranje i time vršiti jedan segment sudske funkcije. Ovaj
autor upozorava kako treba imati u vidu da privatizacija zatvora ugovaranjem
upravljanja nije u saglasnosti sa međunarodnim propisima o zaštiti ljudskih
prava, prema kojima zavode treba da vode državni službenici. Tačnije, ljudska
prava treba da budu osigurana samo od države i samo država ima ovlašćenje
da preko pravnih mehanizama ograničava ta prava. On pri tom podseća da
je još Žan Žak Ruso svojevremeno isticao kako moć i ovlašćenje države da
lišava slobode svoje građane proizilaze iz pristanka onih kojima se upravlja i
da sa istim pristankom ovlašćenja mogu biti dalje delegirana.
Čini nam se da iz do sada rečenog sve probleme, ograničenosti i nedo-
statke privatizacije zatvora možemo svesti na sledeće: 1) Vlasništvo – ovaj
problem je etički baziran na pretpostavkama o prirodi vlade i njene uloge
u kaznionicama. Prilikom razmatranja mogućnosti privatizacije kaznenih
ustanova neophodno je odgovoriti na pitanja da li je pravilno za zatvorenike
da im pravdu kroji iko osim državnih službenika i zvaničnika, da li je profit
kao motiv više ili manje spojiv sa vršenjem pravde nego što su motivi koje
pronalazimo kod državne birokratije, radničkih sindikata ili neprofitabilnih
agencija itd; 2) Troškovi – dok zastupnici privatizacije tvrde kako privatni za-
tvori umanjuju troškove koji trenutno postoje u javnim zatvorima, protivnici
istovremeno predviđaju da je bilo kakvo umanjenje troškova ostvareno pri-
vatizacijom samo kratkotrajno i da će dugotrajni troškovi verovatno uvećati
trenutni nivo potrošnje zahvaljujući potrebi održavanja stabilne ili narasta-
juće zatvorske populacije i osiguravanja profita privatnog sektora; 3) Kvalitet
– ovo pitanje je usredsređeno na sposobnost privatnog sektora da obezbedi
ne samo adekvatne nego i superiorne programe za zatvorenike i time utiče na
njihovu resocijalizaciju i 4) Odgovornostt – podrazumeva pitanje stepena do
koga su privatne agencije odgovorne javnosti u pogledu njihovih tretmana,
obezbeđenja zatvorenika.
Svesni činjenica da privatizacija kaznenih ustanova u celini nije dobila
prolaznu ocenu, ne smemo zaboraviti da je ona ipak dovela do poboljšanja
u određenim segmentima izvršenja kazne zatvora. Primenjujući novi sistem
upravljanja i humaniji pristupi u postupanju sa osuđenicima ona je svakako
podstakla reformu kaznenog sistema.
DRUGO POGLAVLJE
ETIOLOŠKA DIMENZIJA PRIVATNOG
1. TEORIJSKE OSNOVE NASTANKA

I RAZVOJA PRIVATNOG SEKTORA
Činjenica da zločin nije jednoznačan fenomen i da ne postoje univerzal-

ni principi njegove kontrole doprinela je nastanku mnogobrojnih teorijskih
promišljanja zasnovanih na kritikama postojećih i predlozima za uvođenjem
novih oblika i načina reagovanja društva na kriminalna ponašanja. Još su u
drugoj polovini XVIII veka predstavnici klasične škole, kao prve savremene
struje u krivično-pravnim naukama, kritikujući srednjovekovni inkvizicio-
ni postupak, doprineli izgradnji novog kaznenog sistema, čime su postavili
temelje kontrole kriminaliteta u predstojećem periodu. Čak su i neki pred-
stavnici pozitivističke struje, kao drugog značajnog pravca u kriminologiji,
uzročnost kriminaliteta objašnjavali postojanjem značajnih nedostataka u sa-
moj reakciji društva na nedozvoljena ponašanja.
Međutim, proučavanje kontrole kriminaliteta naročito je dobilo na zna-
čaju nakon Drugog svetskog rata, kada se pojavljuje treća teorijska struja,
čiji predstavnici u centar interesovanja stavljaju socijalnu reakciju na zločin.
Među prvim promišljanjima koja su podstakla proces nastanka i razvoja al-
ternativnih oblika reakcije društva na zločin izdvajaju se ideje pokreta huma-
nističke kriminalne politike u nauci poznatog pod nazivom „nova društvena
odbrana“(v. Ignjatović, 2006a: 211–228). Ističući da se radi o pokretu, a ne o
školi ili dogmatskom učenju zastupnici ovog pravca napominju da se druš-
tvena odbrana, shvaćena u svom najopštijem smislu, može staviti u centar
interesovanja jedne mnogo šire socijalne politike, gde se društvenost doživlja-
va kao odgovor članova društva na prirodne potrebe individua koje ga čine.
Kako ističe osnivač ovog pokreta Filippo Gramatica: „Saradnja između svih je
neophodna da bi se obezbedilo poštovanje slobode svakog pojedinca.“
U svom savremenom značanju ovaj pokret se pojavio neposredno na-
kon Drugog svetskog rata podstaknut potrebom traganja za novim huma-
nizmom i reafirmacijom izvesnih fundamentalnih zahteva u kontroli krimi-
Drugo poglavlje: Etiološka dimenzija privatnog sektora u kontroli kriminaliteta 101
naliteta. Zalažući se za dejuridizaciju i socijalizaciju42 kontrole kriminaliteta
Nova društvena odbrana svoj rad usmerava ka proceni legimnosti tradicio-
nalnih krivičnopravnih mehanizama i iznalaženju alternativnih (vanpravnih)
sredstava. U vezi s tim Marc Ancel ističe: „Nova društvena odbrana teži ka
krivično-pravnoj filozofiji iznad pragmatskog angnosticizma zakonodavstva
1930-ih godina smeštajući se na vanpravni i antidogmatski teren. Društvena
odbrana predstavlja istovremeno lično angažovanje i kolektivno preduzima-
nje mera, obraćajući se svim ljudima izvan nacionalnog partikularizma.“
Pored nove društvene odbrane, značajno je pomenuti interakcionizam i
teorije etiketiranja (v. Ignjatović, 2006a: 229–252), čiji predstavnici zastupaju
ideju po kojoj devijantnost nije kvalitet koji leži u samom ponašanju nego u
interakciji osobe koja čini jedno delo i onih koji na to delo odgovaraju. Po-
stojanje konstantnog međuodnosa između autora dela i njegove okoline, po
prirodi stvari, utiče na pojavu različitih oblika neformalne reakcije na nepri-
hvatljiva ponašanja kao što su etiketiranje, stvaranje stereotipa kriminalca itd.
Govoreći o etiketiranju Wheler i Cottrell skreću pažnju na diskreciono pravo
pri odlučivanju koje slučajeve treba uzeti u službeni postupak, a koje odba-
citi. Oni pri tom napominju da službena intervencija može doprineti u defi-
nisanju mladog čoveka kao delinkventa u očima suseda i članova porodice,
otežavajući mu tako da ponovo obavlja konvencionalne aktivnosti, zbog čega
se zalažu za primenu mera zvanične reakcije samo u krajnjem slučaju. Pri
tom ističu značaj napora u iznalaženju novih oblika kontrole neprihvatljivog
ponašanja, koji u određenim slučajevima mogu postići dugoročne ciljeve, pa
čak i smanjiti mogućnost ponavljanja kriminalnog akta.
Mehanizam stvaranja stereotipa kriminalca posebno je razvio Chapman
ukazujući pri tom na postojanje neposredne veze između mehanizama etike-
tiranja i stvaranja stereotipa kriminalca kao lica koje pripada nižim socijal-
nim slojevima i poseduje određene lične i društvene osobine. Pored toga što
izaziva odbojnost prema etiketiranoj grupaciji stanovništva Chapman ističe
kako stereotip razvija i osećanje ugroženosti ostalih građana od takvih lica
i potrebu pojačane kontrole nad njihovim aktivnostima. Iako se, po rečima
ovog autora, kažnjavanjem „žrtvenog jarca“ obezbeđuje satisfakcija mnogim
ljudima, ne sme se zaboraviti činjenica da unapred stvoren imidž zločinca
usmerava zvaničnu (formalnu) kontrolu na suprostavljanje samo određenim
tipovima kriminaliteta (obično ulični kriminalitet i nasilnička dela), dok dru-
gi takođe opasni vidovi kriminalnog ponašanja (kriminalitet belog okovrat-
nika, dela zloupotrebe moći itd.) ostaju nezapaženi.
Na kritikama rada zvaničnih organa krivično-pravnog progona, a pre-
ma kojima su mehanizmi kontrole prevashodno usmereni ka zaštiti interesa
„grupe na vlasti“, krajem 1960-ih godina u nauci se pojavljuje treći znača-
42 Pojam „socijalizacija“ u ovom kontekstu predstavlja proces podruštvljavanja funkcije

kontrole kriminaliteta po kom se reakcija ne kriminalna ponašanja ne zasniva na isklju-
čivom radu tradicionalnih državnih organa krivičnog progona, već na sve većem uključi-
vanju nedržavnih subjekata i primeni neformalnih oblika reagovanja.
jan teorijski pravac poznat kao radikalna kriminologija (v. Ignjatović, 2006a:
253–279). Predstavnici ovog pravca smatraju da unutar zločina i njegove kon-
trole postoji dvostruka ironija, prva, da kriminalno ponašanje, koje je inače
pod uticajem suštinskih vrednosti društva (individualizam i posedovanje)
podstiču ključne ustanove: rad i obrazovanje, i druga, sistem krivičnog pra-
vosuđa (žigosanjem i pojačavanjem stereotipa) stvara od ljudi kriminalce. U
vezi s tim Louk Hulsman napominje kako zločin nije ontološka realnost, već
pre skup arbitrarno određenih ponašanja. Pomoću te kategorije moćni druš-
tveni slojevi određuju čime će se zabavljati sistem krivičnog pravosuđa.
Kritikujući takav rad državnih organa Ian Taylor i Jock Young predlažu
novu politiku na polju kontrole kriminaliteta, koja će biti izvedena iz datog
sociopolitičkog konteksta i zasnovana na viziji „socijalne pravde“ gde će svoje
mesto naći i tri centralne kategorije današnje krivične pravde: 1) prevencija
kriminaliteta; 2) položaj žrtve i 3) vrednost na pravu zasnovane bezbednosti,
gde će zločin biti manje pravni problem, a više deo socio-ekonomske politike
svakog društva.
Interesantno je napomenuti i viđenje zastupnika levog realizma (savre-
meni pravac u kritičkoj kriminologiji) Elliot-a Currie-a, koji smatra da tr-
žišna privreda promoviše zločin između ostalog, kroz slabljenje mogućnosti
lokalnih zajednica da pružaju neformalnu podršku i utiču na socijalizaciju
i nadzor nad mladim. Predstavnici mirotvornog pravca, kritikujući primenu
nasilničkih metoda u ime zakonskih prava, takođe se zalažu za mere socijalne
pravde, a koje proklamuju tzv. „pozitivni mir“. Abolicionisti centralni zadatak
krivičnog pravosuđa vide u ponovnom uspostavljanju (e. restoration) među-
odnosa, koji bi se zasnivao na obeštećenju (v. Ignjatović, 2007: 124–127).
Pod uticajem ovih opštih teorijskih pravaca u kriminologiji su se pojavile
brojne ideje i promišljanja, koja su između ostalog podstakla nastanak i ra-
zvoj privatnog sektora u kontroli kriminaliteta. Ovom prilikom skrenućemo
pažnju na sledeće: 1) teorije restorativne pravde; 2) teorije situacione pre-
vencije kriminaliteta i 3) teorije o „privatizaciji poslova bezbednosti“.
1.1. Teorije restorativne pravde

Restorativna pravda je od 1970-ih godina počela da se razvija kroz razli-
čite praktične programe, međunarodne instrumente, kampanje i projekte, a
potom i kroz stvaranje teorijskih koncepata. Pozivajući se na pisanja brojnih
svetskih i domaćih autora Ćopićeva (2007: 26) ističe kako je savremeni kon-
cept restorativne pravde svoje snažno uporište pronašao u idejama radikalnih
kriminologa, a pre svih „pokreta za neformalnu pravdu“. Pokret je ponikao
na kritici tradicionalnog krivičnog prava i krivičnopravnog sistema, da bi od
početka 1990-ih postao centralna tema debate o budućnosti sistema krivič-
nopravnog reagovanja na kriminalitet. Skup ideja koji proklamuju uklapa se
u jedan širi tzv. „diverzioni pravno-sociološi koncept“, čija je suština u ograni-
čavanju uloge države na „nepristrasnog trećeg“ i davanje prednosti neformal-
nim oblicima rešavanja konflikta.
Jedan od glavnih predstavnika ovog promišljanja je norveški kriminolog
Nils Christie koji je u jednom od najznačajnijih radova savremene kriminolo-
gije „Konflikt kao svojina“ (e. Conflict as Property) postavio osnove komuni-
tarističko-diverzionog pristupa reagovanju na kriminalitet. Suština koncepta
koji je izneo Christie donosi nam novo poimanje krivičnog dela shvaćenog
kao konflikt, koji predstavlja svojinu onih koji su u njega, direktno ili indirek-
tno, umešani (učinilac, žrtva i zajednica). Upravo taj lični karakter konflikta
daje prednost rešavanja samim učesnicima, a ne profesionalcima (pravnici-
ma), koji u tradicionalnom krivično-pravnom sistemu, po rečima ovog auto-
ra, „kradu“ konflikt od onih kojima zapravo pripada. Takvo postupanje vodi
većem uključivanju svih zanteresovanih strana u rešavanje problema nastalog
krivičnim delom, boljem pristupu pravdi, deprofesionalizaciji, decentraliza-
ciji i minimalizaciji stigmatizacije i primene prinude. Odnosno, kako navodi
Christie „participatorna pravda predstavlja bolji odgovor na kriminalitet jer
je karakteriše neposredna komunikacija onih koji su u konfliktu, a koja treba
da dovede do kompenzacije“ (v. Christie, 1977: 1–15).
Sa druge strane, Ignjatović primenu modela restorativne pravde povezuje
sa učenjem australijskog kriminologa John-a Braithwaite-a, koji ovaj savre-
meni oblik reakcije na zločin objašnjava pomoću mehanizma reintegrativ-
nog postiđivanja (v. Ignjatović, 2006a: 341–348). Izvodeći paralele između
kažnjavanja i postiđivanja Braithwaite napominje kako je postiđivanje ispu-
njenije simboličkom sadržinom od kazne. Po njemu, kazna je odbijanje pove-
renja u moralnost prestupnika, svođenjem poštovanja normi na sirov račun
cena-korist, dok postiđivanje može da bude reafirmacija moralnosti prestu-
pnika izražavanjem ličnog razočarenja time što je prestupnik uradio nešto
što nije deo njegovog karaktera. Još ako je postiđivanje reintegrativno, prestu-
pniku se pruža mogućnost za ponovnim uspostavljanjem karaktera, što kod
kazne nije slučaj.
Kažnjavanje takođe podiže barijeru između prestupnika i onog koji ka-
žnjava tako što njihov odnos pretvara u odnos primene sile i povređivanja,
dok postiđivanje proizvodi veću međusobnu povezanost dveju strana. Dok
određenu kaznu sprovodi samo jedno lice ili ograničeni broj zvaničnika kri-
vičnog pravosuđa, postiđivanje povezano sa kaznom može da uključi goto-
vo sve pripadnike društvene zajednice. Postiđivanje ima ključnu važnost u
odvraćanju od protivpravnog ponašanja, ono izgrađuje savest i to naročito
kod dece. Međutim, kako napominje Braithwaite: „Baš kao što je postiđivanje
potrebno kada savest zakaže, kažnjavanje je potrebno kada prestupnika ne
možemo postiđivati“.
Braithwaite (1998: 567) ističe kako emocionalno obnavljanje za nekoga
može biti oslobađanje od osećanja straha, za drugog učesnika oslobađanje od
mržnje, a za trećeg opet oslobađanje od stida ili nepoželjnih osobina sopstve-
nog karaktera. Iako ovaj autor smatra da slušanje drugih uz puno poštovanje
mora biti osnovni standard restorativne pravde, on upozorava da princip po
kom svako mora da bude saslušan ne znači istovremeno insistirati na opro-
štaju, tj. požurivati davanje oprosta, jer kako on ističe: „Okrutno je i pogrešno
insistirati od žrtve zločina da oprosti.“ Slično tome, pokajanje koje je silom ili
formalno izvučeno iz delinkventa takođe nema moralnu snagu.
Ističući značaj socijalnog konteksta u kojem se odvija sam proces resto-
racije Ignjatović skreće pažnju i na učenja Peter-a Cordella-e, koji mohaniz-
me restorativne pravde objašnjava pomoću komunitarne teorije društvenog
poretka (v. Ignjatović, 2006a: 349–363). Cordella polazi od ideje da sam tip
društva bitno određuje način kontrole kriminaliteta i mogućnost primene al-
ternativa u reakciji na kriminalna ponašanja. Ovaj autor pri tom pravi razliku
između tri tipa društvenog poretka:
1) atomistički obrazacc – zasnovan je na racionalnom razumevanju od-
nosa u društvu, gde se društveni poredak poima u kontekstu primene
prinude ugrađene u krivično i građansko pravo. Ovaj obrazac je ka-
rakterističan za zapadna društva, a naročito za SAD, gde je prisut-
na tzv. Ideologija individualizma, koja podstiče ličnu autonomiju na
uštrb grupne identifikacije, čime se slabe kapaciteti neformalnih me-
hanizama društvene kontrole i posredničkih institucija za proizvođe-
nje dobrovoljnog konformizma i kažnjavanje prestupnika;
2) organski obrazacc – zasnovan je na funkcionalnom razumevanju od-
nosa u društvu, gde se društveni poredak shvata u kontekstu saradnje
uklopljene u osećanje društvene dužnosti. U Japanu npr. gustina na-
seljenosti stanovništva dovela je do stvaranja jednog hibridnog obras-
ca za uspostavljanje jedinstva koji naglašava i funkcionalnu saradnju
i ličnu interakciju u okviru kojeg je interes pojedinca zadovoljen na
najbolji način kada on teži dobrobiti grupe i
3) lični obrazacc – zasnovan je na razumevanju odnosa uzajamne zavisno-
sti, gde se društveni poredak poima u kontekstu komunitarnih etosa
ugrađenih u poverenje u druga lica. Zajednica anabaptista starog reda
karakteristična je po društvenom poretku poznatom pod nazivom
Gelassenheit, koji predstavlja ostvarivanje modela zasnovanog na uza-
jamnoj zavisnosti. U svim međusobnim odnosima lica se potčinjavaju
drugima zarad sopstvenog dobra. Potčinjavanjem lica stvaraju jednu
atmosferu poverenja u kojoj su strah i vlastiti interesi, podređeni uza-
jamnoj zavisnosti. Po njima, bez atmosfere uzajamne zavisnosti i po-
verenja, komunikativno pravo nije moguće.
Britanski autor South (1994: 227) skreće pažnju na pojavu tzv. komuni-
tarnog pokreta, koji, podstaknut idejama restorativne pravde, a posebno ko-
munitarne teorije društvenog poretka, ohrabruje restrukturiranje policijskog
delovanja. Naime, članovi ovog pokreta ukazuju kako je vlada suviše udaljena
i bezlična da bi zadovoljila potrebe različitih zajednica. Ponovno rađanje in-
teresa i povećanu raznolikost u podeli radne snage u policijskom delovanju
oni objašnjavaju kao znak ili simptom vremena, koji se uklapa u ideju o pro-
meni društva ka postmodernizmu, čije su ideje fragmentacija života i načina
življenja, udaljavanje od države i centralizacije i pomeranje novog pluralizma
unutar i kroz društvene i prostorne podele.
Po njima modernizacija društva vodi socijalnoj heterogenosti unutar na-
cionalnih država, gde primarne grupe gube autoritet i veru u spremnost ili
sposobnost vlade da ih zaštiti, zbog čega njihova potreba za zaštitom dovodi
do polarizovanja društvenih odnosa. U skladu sa učenjem komunitarne teo-
rije individualistička društva (SAD) su sklonija restrukturiranju kroz komer-
cijalno tržište (npr. industrija za privatno obezbeđenje), dok se u organskim
društvima (Japan) restrukturiranje prevashodno zasniva na mobilizaciji za-
jednice. Međutim, u svojim predlozima komunitarci ne uključuju ekonomsko
tržište, već insistiraju da vlada formalno delegira odgovornost na susedstva
i zajednice tako da se ove aktivnosti mogu bliže nadgledati i upravljati od
strane klijenata.
1.2. Teorije situacione prevencije kriminaliteta

Većina autora situacionu prevenciju kriminaliteta definiše kao neprekid-
no uređenje i manipulisanje konkretnim situacijama u cilju otklanjanja mo-
gućnosti za kriminalnim aktivnostima prestupnika, kao i povećavanja moguć-
nosti da prestupnik u toku izvođenja radnje bude uhvaćen. Upravo stavljajući
mogućnostt u centar svog proučavanja Cornish i Clarke su definisali i uobli-
čili jedan skup ideja u tzv. teoriju racionalnog izbora (v. Krivokapić, 2002:
76–78).
Po rečima ovih autora, racionalni izbor se odnosi na kognitivne proce-
se, koji odlikuju potencijalnog prestupnika da donose odluku o tome da li
će ili neće izvršiti krivično delo. U odnosu na date mogućnosti prestupnik
definiše svoj izbor za prestup, tj. za njegovo izvršenje ili odustajanje. Inače,
pojam mogućnosti obuhvata dve strane, prvu subjektivnu koja se odnosi na
njegovu ličnost, motivaciju i kogniciju i drugu objektivnu stranu koja se tiče
mogućnosti izvršenja kriminalne radnje u stvarnosti. Na osnovu tih premisa
pobornici teorije racionalnog izbora smatraju da kriminalna radnja treba da
se posmatra iz ugla „primamljivih mogućnosti“.
Ovaj pojam određuje i preventivne strategije, koje se mogu izvesti iz
njihovog učenja, a koje su usmerene na redukciju mogućnosti za izvršenje
zločina. Clarke je ovaj pristup prevenciji kriminaliteta sveo na tri ključne
kategorije i to: 1) povećanje napora – upotreba svih sredstava pomoću ko-
jih se prestupnik primorava da znatno poveća napor ukoliko želi da izvrši
kriminalnu radnju (skrivanje mete, mere kontrole ulaza, odvraćanje prestu-
pnika, kontrola sredstava); 2) povećanje rizika – primena mera na koje pre-
stupnik mora da računa prilikom planiranja zločina, a koje direktno utiču na
mogućnost njegovog otkrivanja u toku izvršenja dela (npr. fizičko-tehničko
obezbeđenje); 3) smanjenje dobitka – preduzimanje aktivnosti usmerenih na
umanjenje potencijalnog dobitka, koji prestupnik može da ostvari izvršenjem
krivičnog dela (uklanjanje mete, identifikacija imovine itd.).
Određeni pozitivistički nastrojeni autori kritikuju teoriju racionalnog

izbora argumentujući da ova oživljava klasičan pojam „racionalnog“ krimi-
nalca, po kojoj se kriminalac ne razlikuje od „običnih“ ljudi, jer samo sticaj
okolnosti (mogućnosti) pojedinca pretvara u kriminalca. Time je svaki poje-
dinac u društvu potencijalni prestupnik, a mogućnosti određuju da li će on
svoju nameru pretočiti u akciju. Kritičari takođe skreću pažnju na još dve
slabosti ove teorije. Prvo, ova teorija ne može da objasni problem pomeranja
kriminaliteta, jer sama činjenica da se kriminalitet premešta sa jedne lokaci-
je na drugu, pre znači da je ovde reč o pojavi koja je trajni način ponašanja
pojedinaca i društvenih grupa, a ne aktivnost koja je prouzrokovana moguć-
nostima. Druga zamerka se tiče nemogućnosti empirijskog dokazivanja te te-
orije s obzirom da ne postoji metod koji bi omogućio merenje i proveravanje
ključnih teorijskih pretpostavki koje se tiču izbora u odnosu na mogućnosti.
Kao specifična promišljanja situacione prevencije kriminaliteta u litera-
turi se ističu i tzv. teorije dizajna sredine (v. Krivokapić, 2002: 61–70), čiji
predstavnici svoja učenja zasnivaju na argumentaciji da osnovne uzroke kri-
minaliteta predstavljaju fizičke karakteristike onog dela urbanog prostora u
kome se kriminalitet javlja. Uporište takvih ideja autori pronalaze u čikaškoj
ekološkoj teoriji (v. Ignjatović, 2008: 111), koja ukazuje na postojanje odre-
đene veze između pojedinih urbanih zona i stope kriminaliteta. S tim u vezi
zastupnici teorije dizajna sredine apeluju da se posredstvom uređenja život-
nog prostora i neposredne okoline omogući nesmetano praćenje aktivnosti i
kontrola ponašanja unutar njegovih granica.
Glavna ideja preventivnog delovanja fizičke sredine na kriminalne aktiv-
nosti po ovoj teoriji može se ostvariti kroz četiri modusa: 1) smanjenje moguć-
nosti za izvršenje krivičnog dela postavljanjem određenih barijera; 2) smanjenje
mogućnosti bezbednog bekstva prestupnika sigurnim maršutama; 3) poveća-
nje verovatnoće uočavanja prestupnika tokom obavljanje kriminalne radnje
i 4) poboljšanje socijalnog karaktera sredine kroz stimulativno delovanje na
socijalnu interakciju i udruživanje građana na određenom području.
U litaraturi se poseban značaj daje određenim praktičnim rešenjima situa-
cione prevencije kriminaliteta zasnovanim na principima teorije dizajna sredi-
ne, među kojima se posebno izdvaja koncepcijaa „branjivi prostor“ (e. defensible
space).43 Zagovornik ovog modela, američki arhitekta Oscar Newman (1972),
upozorava kako je u modernim blokovskim naseljima, koja su građena zbije-
no, onemogućeno nadgledanje, što predstavlja idealan milje za slobodno kri-
minalno delovanje, bez ikakve mogućnosti da njihovi izvršioci budu viđeni ili
uhvaćeni. U cilju otklanjanja tih propusta Newman je predložio izgradnju spe-
cifičnih stambenih naselja u kojima je omogućeno lakše nadgledanje i praćenje
situacije unutar tog prostora čime se bitno utiče na smanjenje kriminaliteta.
Kao osnovne karakteristike branjivog prostora ovaj autor ističe: 1) teritorijalnu
definiciju prostora; 2) ostvarivanje najvećeg mogućeg prirodnog nadzora; 3) di-
43 Opširnije o ovoj koncepciji pogledati internet stranicu – www.defensiblespace.com.

zajn stambenog naselja koje nije zbijeno i 4) smeštanje stambenih projekata ili
naselja u „bezbedna“ gradska područja.
Kritičari međutim upozoravaju da koncepcija branjivog prostora zane-
maruje socijalne karakteristike sredine, iznoseći mnogobrojne primere kako
upravo područja, koje imaju nedostatak „dizajna“, uglavnom naseljavaju ri-
zične socijalne grupacije i marginalne društvene grupe. Takođe u praksi po-
stoje mnoga naselja koja nemaju karakter branjivog prostora, pa je ipak stopa
kriminaliteta u tim područjima znatno manja u odnosu na neka gradska po-
dručja koja imaju izražene karakteristike branjivosti.
Pod uticajem ovih kritika ubrzo su se pojavila nova rešenja koja su u
kauzalnom objašnjenju pojave kriminaliteta kombinovala socijalne varijable
i karakteristike sredine. Ovi programi poznati pod nazivom „Prevencija kri-
minaliteta pomoću dizajniranja sredine“ (e. Crime Prevention Through Envi-
romental Design – CPTED) zasnivaju se na tri ključne karakteristike: 1) odbi-
janje – fizička sredina treba da onemogući prestupniku da pobegne sa mesta
na kome je obavljena kriminalna radnja, a da prethodno ne bude detektovan;
2) izgled
d – prostor svojim karakteristikama treba da omogući legitimnim ko-
risnicima slobodno korišćenje njihovog prostora; 3) bekstvo – prostor mora
da pruži legitimnim korisnicima priliku da pobegnu u situaciji kada postoji
verovatnoća da postanu žrtve.
Pored toga, zastupnici ovog programa su formulisali i četiri bazična
principa CPTED: 1) kontrola ulaza – sprečavanje nepoželjnih lica da uđu na
određena mesta ili otežavanje pristupa meti pomoću brava, katanaca, alarma,
ograda, nalepnica, uređenja ulica i zemljišta, ograničavanje pristupa, formi-
ranje pešačkih zona itd, čime se povećava napor prestupnika da izvrši krivič-
no delo; 2) nadgledanje – omogućavanje legitimnim korisnicima nadgledanje
prostora pomoću projekata izgradnje stambne zajednice, poboljšanje uličnog
osvetljenja itd.; 3) aktivna podrška – ohrabrivanje građana, tj. stanovnika
određene zgrade ili stambenog bloka da učine napor u uređivanju vlastite
sredine u pravcu smanjenja kriminaliteta i 4) ojačavanje motivacije – poveća-
vanje rizika za potencijalne prestupnike da će biti uhvaćeni i smanjenje even-
tualne dobiti koju prestupnik očekuje (Krivokapić, 2002: 66).
U poslednje vreme većina autora, govoreći o situacionoj prevenciji kri-
minaliteta, poziva se na teoriju rutinske aktivnosti (v. Ignjatović, 2006a:), čiji
tvorci (Lawrence Cohen i Marcus Felson) nastoje objasniti porast stope tzv.
otimačkog ili predatorskog kriminaliteta. Naime, tokom 1970-ih i 1980-ih
godina na području SAD mnogi ljudi su se u potrazi za poslom na neki način
udaljili od svojih domova. Ovakva potreba je s jedne strane prouzrokovala
sve veću fizičku udaljenost između industrijskih, stambenih i komercijalnih
oblasti, a sa druge strane smanjenje njihovog nadzora. Novonastalo stanje je
dovelo do povećanog broja meta za krađu, što je navelo pojedince i kompani-
je da sve više ulažu u mere zaštite.
Ovde možemo primetiti kako autori porast kriminaliteta objašnjavaju
kroz promene u načinu života pojedinaca u modernom društvu sagledavajući
njihovu svakodnevicu iz ugla sveopšte liberalizacije, koja je dovela do „prete-

rane“ slobode pojedinaca. Po rečima Cohen-a i Felson-a: „Rutinski život sta-
novnika modernog grada i nedostatak u opštoj društvenoj kontroli njihovog
ponašanja, koja je rezultat diskontinuiteta sa tradicionalnim formama života,
predstavlja veoma zgodno tle za nastanak kriminaliteta.“
Za razliku od mnogih kriminoloških istraživanja, ovde autori ne ispituju
zašto su pojedinac ili grupa naklonjeni kriminalu, nego tu sklonost uzima-
ju kao već datu i ispituju način na koji prostorno-vremenska organizovanost
društvenih aktivnosti pomaže ljudima da svoju sklonost ka zločinu aktiviraju.
Cohen i Felson ovu pojavu objašnjavaju konvergencijom u vremenu i prosto-
ru između sledeća tri elementa: 1) motivisani prestupnik; 2) pogodne mete
napada (osoba ili objekat) i 3) odsustvo osposobljenih čuvara. Po njihovim
rečima: „Konvergencije između porasta pogodnih meta i nepostojanja ospo-
sobljenih čuvara može da dovede do velikog porasta stope kriminaliteta, a
da se, pri tom, ne zahteva bilo kakav porast strukturnih uslova koji motivišu
pojedince da se upuste u zločin. Međutim, izostajanje bilo kojeg od ova tri
elementa je dovoljno da se spreči uspešno izvršavanje dela.“
U skladu sa tom tvrdnjom mere koje nudi ova teorija mogu se svesti
na tri osnovne dimenzije: 1) smanjenje motivacije prestupnika; 2) sprovođe-
nje aktivnosti kojima meta postaje manje privlačna i 3) povećanje sposobno-
sti čuvara. Sticaj ovih elemenata može se koristiti za procenu načina na koji
društvena struktura utiče na tempo svakog od postojećih tipova prestupa.
Štaviše, može se analizirati i kako struktura organizacije zajednice, kao i nivo
tehnologije u društvu stvaraju okolnosti pod kojima zločin buja. Tako npr.
tehnologija i organizacija utiču na svojstvo osoba sa kriminalnim sklonosti-
ma da prevaziđu svoje žrtve, a utiču i na sposobnost zaštitnika da se bore
protiv potencijalnih prestupnika koristeći za to sva sredstva zaštite, oruđa i
veštine koje su im na raspolaganju.
Cohen i Felson na kraju upozoravaju kako se u analiziranju kontrole kri-
minaliteta prevelika pažnja posvećuje ulozi specijalizovanih službi za zaštitu,
dok je sprovođenje lične i imovinske sigurnosti od strane običnih građana,
kroz obavljanje rutinske aktivnosti, možda jedan od najzanemarenijih eleme-
nata u sociološkim istraživanjima kriminaliteta.
1.3. Teorije o „privatizaciji“ poslova bezbednosti

Među brojnim objašnjenjima procesa tzv. „privatizacije“ poslova bezbed-
nosti ističemo ono koje je dao britanski autor Button. On ovaj proces objaš-
njava pomoću teorija fiskalne prinude i pluralističke (strukturalne) teorije (v.
Button, 2002: 27–32).
Teorija fiskalne prinude tumači brzi razvoj privatnih oblika reagovanja
u kontekstu nemogućnosti države da odgovori na sve veće zahteve za bez-
bednosnim uslugama, što je dovelo do toga da je privatni sektor bezbednosti
počeo da popunjava jaz između potreba za angažovanjem policije i finansij-
ske mogućnosti države da ih zadovolji. Ova teorija se u objašnjenju oslanja
na dve teorijske perspektive, radikalnu i liberalno demokratsku. Radikalna
perspektiva sagledava „privatizaciju“ poslova bezbednosti kao neminovnu po-
sledicu krize kapitalizma, u toku koje je država „skliznula“ u privatni sektor
da bi ojačala svoj legitimitet. Mnoge od studija napisane u ovom duhu foku-
siraju se na razvoj industrijskog kapitalizma u SAD krajem XIX i početkom
XX veka. Liberalno demokratska perspektiva, suštinski posmatra nagli razvoj
privatnog sektora bezbednosti kao neminovnu posledicu rastućih zahteva
prema policiji u modernom društvu, koje ona ne može da zadovolji. U okvi-
ru ove koncepcije takođe se naglašava komplementarna i podržavajuća uloga
policije, po kojoj su autori promovisali industriju privatnog obezbeđenja kao
mlađeg partnera policije (e. Junior-partner theory).44
Pluralistička (strukturalna) teorija u tumačenju „privatizacije“ poslova
bezbednosti naglašava fragmentaciju društvene moći, što za posledicu ima
situaciju u kojoj privatne korporacije i lokalne zajednice, preuzimaju deo te
moći. Ova polazišta se oslanjaju na Foucault-ovu teoriju disperzije društvene
moći i disciplinovanog društva po kojoj raste značaj privatnog sektora i re-
šavanja konflikata van države (kao institucije) zbog čega se i infrastruktura
policijskog delovanja neminovno proširila (v. Foucault, 1994). U tom duhu
Stenning i Shearing tvrde da je rast privatnog sektora bezbednosti u direktnoj
vezi sa rastom „masovnog privatnog vlasništva“ (tržni centri, objekti za za-
bavu, poslovni prostori i sl.). U ovim objektima (prostorima) postoje pravila
ponašanja, strategije koje sprovode ta pravila, kao i procedure za rešavanje
konflikata, koja samo u krajnjem slučaju uključuju državne organe (v. Ste-
nning and Shearing, 1983: 493–506).
Ove teorije poslužile su kao osnova za stvaranja nekoliko modela pri-
vatizacije sektora bezbednosti u svetu. Američki autori Chaiken i Chaiken
(1987) ističu sledeće tipove (modele): 1) „manjkavi transfer““ – policija je
nesposobna da zadovolji zahteve javnosti pa privatni sektor „uskače“ da
popuni prazninu; 2) „sporazum i saradnja““ – policija neformalno dopušta
personalu privatnog sektora da završava zadatke koje oni neće; 3) „zakoni“
– personal privatnog sektora ima specijalni status i moći zasnovane na za-
konskim propisima; 4) „ugovori““ – vlada sklapa specifične ugovore sa pri-
vatnim sektorom u sprovođenju policijskih zadataka. Slično njima, britanski
autor Johnston (1992) izdvaja sledeća tri modela: 1) „osipanje tereta“ – po-
licija prepušta ulogu nosioca delatnosti privatnom sektoru, a kao karakte-
ristične poslove autor izdvaja obezbeđenje javnih skupova manjeg rizika,
sprovođenje istraga o prevarama u privatnim kompanijama i odgovaranje
na provalničke alarme; 2) „ugovaranja““ – vlada ili policija sklapaju ugovore
sa privatnim organizacijama o preuzimanju dela funkcija za koje zadržavaju
44 Belgijski autor Cools (2003) smatra da prema ovoj teoriji uzrok restrukturiranja poli-
cijskog delovanja leži u disfunkciji policije i njenom preopterećenju. Posledica toga je
da policija stvara prioritete u izvršavanju zadataka, što neminovno dovodi do stvaranja
„rupe na tržištu“, čija se praznina puni uz pomoć privatnog sektora, koji treba da pred-
stavlja „oči i uši“ policije.
minimalnu kontrolu; 3) „zaračunavanje taksi i prodaja usluga““ – delovanje

policije na komercijalnom tržištu kroz prodaju svojih usluga.
Krajnji rezultat procesa „privatizacije“ poslova bezbednosti, kako ističu
Bayley i Shearing (2001), predstavlja nastanak nove strukture policijskog de-
lovanja u okviru koje se razlikuju funkcije „pokrovitelja“ (e. auspecies) po-
licijskog delovanja, tj. subjekata koji imaju određene bezbednosne potrebe i
odlučuju o načinu na koji da ih zadovolje i „provajdera“ (e. providers) policij-
skog delovanja, tj. onih koji zadovoljavaju bezbednosne potrebe.
Kao glavni pokrovitelji policijskog delovanja izdvajaju se: 1) Ekonomski
interesi – privredni subjekti koji samostalno ili u međusobnoj saradnji orga-
nizuju bezbednost kroz uspostavljanje sopstvenih bezbednosnih snaga ili pu-
tem unajmljivanja drugih radi obavljanja ovih poslova; 2) Stambene zajednice
– kompanije za nekretnine ili sami vlasnici u saradnji obezbeđuju obavljanje
policijskih poslova kroz stvaranje čuvanih delova grada, što podrazumeva
kontrolu pristupa, nadzor i patroliranje; 3) Kulturne zajednice – etničke grupe
ili dobrovoljne asocijacije kojima ljudi pristupaju po sopstvenom izboru zbog
postojanja zajedničkih verovanja (u SAD je npr. nacija Muslimana organi-
zovala grupu mladića poznatu kao „Plod islama“ radi zaštite svojih članova
i njihovog biznisa); 4) Pojedinci – oduvek su bili pokrovitelji bezbednosti u
smislu da su razmišljali o načinima kako da povećaju ličnu bezbednost ili
da umanje rizik potencijalnog ugrožavanja. Danas u mnogim zemljama ljudi
nastoje da elaboriraju pravo na samozaštitu stanujući u zaštićenim zajednica-
ma, živeći u kućama dizajniranim uz vođenje računa o bezbednosti, izbega-
vanjem opasnih delova grada, pohađanjem časova samoodbrane, kupovinom
sigurnosne opreme i pridruživanjem organizacijama koje se bave prevenci-
jom kriminaliteta i 5) Država – kao tradicionalni pokrovitelj i provajder po-
licijskog delovanja.
Glavne provajdere policijskih usluga predstavljaju: 1) Komercijalne bez-
bednosne kompanije – privatna preduzeća ili agencije na tržištu rada zapo-
šljavaju čuvare, privatne istražitelje, savetnike za bezbednost, operatere u
kontrolnim sobama i trenere koji se bave obukom za ličnu zaštitu ispunja-
vajući prazninu koju vlada nije u stanju da ispuni; 2) Nevladini pokrovitelji
koji postupaju kao vlastiti provajderi – privatne grupe kao i pojedinci koji uzi-
maju pravdu u svoje ruke dopunjujući ili potpuno zamenjujući zaštitu koju
obezebeđuje vlada; 3) Stambene zajednice – stanari mogu nadgledati kuće
jedni drugima, upozoravati policiju na sumnjive neznance, patrolirati ulica-
ma u određeno doba dana, ukloniti prisutne fizičke opasnosti, posredovati
u komšijskim svađama, a mogu i formirati privremena savetodavna tela u
cilju mobilizacije resursa radi zadovoljavanja određene bezbednosne potre-
be; 4) Pojedinci – postaju provajderi kad preduzimaju zaštitne akcije u ime i
za račun nekog drugog, npr. kao volonteri u komšijskim uličnim patrolama,
policijski skauti istraživači. Pojedinci mogu biti i pokrovitelji i provajderi, ali
ne nužno oboje u isto vreme i 5) Vlade – državna policija sve više nudi svoje
usluge na tržištu za profit ili se angažuju putem ugovora od strane privatnih
lica i organizacija.
Prilikom objašnjenja nastanka i razvoja privatnog sektora bezbednosti
neki autori napominju kako se proces „privatizacije“ u zemljama zapadne de-
mokratije i zemljama u tranziciji u značajnoj meri razlikuje. Wolf ističe kako
se u razvijenim zemljama ovaj proces kreće „odozgo na dole“ (e. top-down)
i predstavlja proces koji je veliki broj vlada namerno preduzeo. Na zapadu je
naime nagli razvoj privatnih kompanija za pružanje usluga bezbednosti usle-
dio po okončanju hladnog rata, kada države inače počinju da sprovode radi-
kalne reforme oružanih snaga u želji da smanje njihovu brojnost, povećaju
tehničku opremljenost i time pospeše sposobnost bržeg reagovanja na savre-
mene izazove, rizike i pretnje. Sam proces privatizacije sektora bezbednosti u
ovom regionu ubrzan je usled učestalog prelaska viška pripadnika oružanih
snaga u privatni sektor gde su imali priliku da valorizuju svoje znanje i isku-
stvo (v. Kešetović, 2007: 95).
Sa druge strane, u tranzicionim državama prostor za delovanje privatnog
sektora je otvoren prevashodno zbog nepoverenja građana u rad zvaničnih
organa formalne kontrole i njihove nemogućnosti da zaštite sve obimniju pri-
vatnu imovinu, koja počinje da buja u uslovima svojinske transformacije. Na
osnovu toga možemo zaključiti da se u tranzicionim državama proces odvija
„odozdo na gore“ (e. down-top) tj. glavni podsticaj u restrukturiranju policij-
skog delovanja nemaju vlade, već sami građani i profesionalna udruženja.
Ukazujući kako u mnogobrojnim objašnjenjima nastanka i razvoja pri-
vatnog sektora bezbednosti preovladava apriorno rezonovanje, rukovođeno
pretpostavkama bez utemeljenja u naučnim činjenicama Bayley i Shearing
nude tri opservacije problema: 1) Iako restrukturiranje izgleda kao globalni
problem u svetu postoji mali broj univerzalnih generičkih faktora koji dopri-
nose ovoj pojavi; 2) Rekonstrukcija policijskog delovanja može se dogoditi
kao rezultat malih promena u mnogo različitih društvenih arena zbog čega
restrukturiranje policije može predstavljati paradigmatični obrt u socijalnoj
organizaciji koji nije povezan sa bilo kojim pojedinačnim faktorom i 3) Mul-
tilateralizacija se razvija duž različitih putanja koristeći različite institucije i
pokazujući različite mentalitete u zavisnosti od relativne moći vlade, grupa i
pojedinaca (v. Bayley and Shearing, 2001; Kešetović, 2004).
2. DOPRINOS ODREĐENIH FAKTORA

NASTANKU I RAZVOJU PRIVATNOG SEKTORA
Objašnjenje uzročnosti određene pojave u društvu predstavlja zasigurno
jedan od najvećih problema u humanističkim naukama, što nije izuzetak ni
u proučavanja kriminaliteta i načina reakcije na njega. Francuski kriminolog
Pinatel je svojevremeno izjavio kako sve vrste kriminaliteta korespondiraju sa
tipom društva i da samim tim ni činioci zločina nisu isti jer zavise od karak-
teristika sredine u kojoj se odvijaju (Ignjatović, 2004: 5).
Socijalna uslovljenost zločina otežava stvaranje univerzalnih principa

kontrole kriminalnog ponašanja u svetu, zbog čega nije preporučljivo direk-
tno preuzimanje stranih iskustava u sprovođenju mera usmerenih na kontro-
lu kriminaliteta. Na protiv, neophodno je na osnovu prethodno osmišljenog i
dobro organizovanog evaluativnog istraživanja oceniti podobnost i vrednost
novih metoda rada i mogućnost njihovog prilagođavanja specifičnostima
društvene sredine i prirode kriminaliteta u njoj.
Upravo se zbog toga prilikom sagledavanja evolucije privatnog sektora u
kontroli kriminaliteta nećemo zadržavati na specifičnim (osobenim) faktori-
ma konkretne sredine, kojih zasigurno ima mnogo. Na protiv, pažnju ćemo
usmeriti na analiziranje doprinosa određenih univerzalnih faktora, čije de-
lovanje, doduše u različitom intenzitetu u većini slučajeva utiče na pojavu i
razvoj ovog fenomena. Prema oceni autora univerzalni značaj imaju određeni
društveno-ekonomski faktori, a naročito strah od zločina, kao i ograničenosti
i problemi u funkcionisanju policije.
2.1. Društveno-ekonomski faktori

Povlačenje države sa mnogih funkcija životna je činjenica brojnih na-
cija, a promene u kontroli kriminaliteta predstavljaju eklatantan primer de-
konstrukcije nacionalne države. Pod uticajem sve izraženijeg neo-liberalnog
razmišljanja u državnoj politici stvara se prostor za politički pluralizam,
ohrabruje se samopouzdanje, inspirišu se preduzetničke aktivnosti i stimuliše
se kreativno razmišljanja svakog pojedinca, što svakako podstiče i pojavu pri-
vatnih oblika reagovanja na kriminalna ponašanja. Murray i McKim (2003:
636) postojanje privatnog sektora u kontroli kriminaliteta obrazlažu proce-
som difuzije centralizovanog državnog aparata kroz mnoge javne i privatne
institucije, gde dolazi do rasterećivanja vlade od pružanja javnih usluga i jača-
nja uticaja tržišnih činilaca u odlučivanju o javnim interesima. U tom kontek-
stu suprostavljanje kriminalitetu nije više delegirano samo od strane države.
Neki autori smatraju kako su ratovi, kao specifični društveno-politički
uslovi života, kreirajući povećane potrebe za obezbeđenjem, doprineli drama-
tičnom porastu industrije za privatno obezbeđenje u svetu. Po njima su, talasi
kriminaliteta, koji su usledili nakon Drugog svetskog rata i nemogućnost po-
licije da zaštiti sve privatne zahteve, podstakli razvoj industrije što je imalo za
rezultat transformisanje privatnog sektora bezbednosti iz periferijske indu-
strije u današnju dominantnu. Kako navodi Davidović (2006: 11): „Privatni
sektor bezbednosti se na neki način rodio iz rata, prošao kroz adolescenciju
za vreme perioda hladnog rata, dostigao zrelost 1960-ih i nastavlja da raste i
napreduje, sve vreme se usavršavajući i rafinirajući.“
Bailey (1989: 522) iznosi podatak kako su u toku Drugog svetskog rata
na području SAD hiljade ljudi obučavane za poslove čuvara industrijskih po-
strojenja. Do 1945. godine postojale su bukvalno hiljade poslovnica vezanih
poverljivim državnim ili vojnim ugovorima. Svakom od ovih postrojenja je
bilo potrebno fizičko obezbeđenje, te je stvoren veliki kadar, obučen (bar u
izvesnom stepenu) za obezbeđenje. Međutim, iako je sam rat izrodio mase
kadrova obučenih obezbeđivanju i istrazi, posleratni period je bio taj koji
im je pružio mogućnosti da svoja znanja upotrebe u civilnom svetu. Naime,
posle rata veliki broj vojnih policajaca, obaveštajaca, policajaca i radnika iz
obezbeđenja postrojenja je svoja znanja iz rata iskoristio na civilnom tržištu.
Do ekspanzije potreba za privatnim bezbednosnih izvorima, po rečima
ovog autora, naročito su dovela dva programa Ministarstva odbrane SAD-a,
koja su promovisana nakon Drugog svetskog rata. Prvi, „Industrijski bezbe-
donosni program“, koji utiče na odbrambene ugovaratelje sa klasifikovanim
ugovorima i drugi „Industrijski odbrambeni program“, koji transmituje bez-
bedonosne preporuke bazirane na inspekcijama na licu mesta u objektima
na ključnoj listi Ministarstva. Kongresni komiteti i brojne vladine agencije,
započeli su sa ispitivanjem posledica rata i savremenih unutrašnjih pitanja
zahtevajući više stotina istražitelja (v. Bailey, 1989: 522).
U većini republika bivše Jugoslavije se upravo za vreme rata (1991–1995),
a naročito u posleratnom periodu zapaža nagli procvat PSB. Naime dok je po-
licija bila angažovana na frontu, vršeći, pre svega, vojnu ulogu, njeno mesto
na slobodnoj teritoriji postepeno zauzima narastajući privatni sektor. Činje-
nica da se policija nakon rata suočila sa progresivnim smanjivanjem službe
(ranjavanja i pogibije pripadnika, napuštanje službe itd.) naročito je doprinela
ekspanziji privatnog sektora, koji je nastojao nadomestiti te praznine. Pored
toga, veliki broj ljudi u toku rata je stekao novo iskustvo (rukovanje vatrenim
oružjem, reagovanje u kriznim situacijama itd.) što ih je usmerilo da nakon
rata angažman pronađu u sve prisutnijim firmama za privatno obezbeđenje.
Za razliku od prethodno obrađenih društveno-političkih faktora, koji su
nesumnjivo podstakli razvoj privatnog sektora, sistem slobodnog preduzet-
ništva je naročito doveo do komercijalizacije policijskog rada i možemo slo-
bodno reći njegove globalne ekspanzije. Masovno privatno vlasništvo, porast
privredne razmene, stvaranje novih poslovnih formacija, formiranje srednje i
više klase, povećanje stranih investicija i privatizacija onih grana koje su rani-
je bile u državnom vlasništvu samo su neke od karakteristika tržišne ekono-
mije, koje zbog potencijalne kriminalne viktimizacije podstiču traženje mera,
sistema i načina zaštite i sprečavanje gubitaka.
Evolucija privatnog obezbeđenja naročito je ubrzana usled ogromne po-
tražnje za zaštitom imovine i rezultata poslovanja privatnih kompanija, koje
su bile preokupirane suzbijanjem sve ozbiljnijih i složenijih oblika ugrožava-
nja, među kojima je posebna bojazan vladala zbog međunarodnog terorizma
i industrijske špijunaže. Potreba za sve određenijim i specijalizovanijim uslu-
gama doprinele su pojavi stručnjaka u sve užim oblastima delovanja, koji su
bili spremni ponuditi usluge prilagođene potrebama privatnika.
Pojavljivanje privatnih kompleksa krajem 1960-ih godina, kao što su npr.
veliki trgovački centri, hoteli, kompleksi za zabavu i sl. obavezali su njihove
vlasnike da razmotre prednosti uvođenja sistema neprekidnog nadzora i na
taj način zaštite imovinu i spreče ogromne gubitke. Suočene s opasnošću od

kriminaliteta, znatan broj kompanija okreće se alternativama, bilo samostal-
nim staranjem o sopstvenoj bezbednosti ili angažovanjem službi za obezbe-
đenje.
2.2. Strah od zločina

U objašnjenju uzročnosti nastanka privatnog sektora u kontroli krimi-
naliteta mnogi autori skreću pažnju na strah od zločina45 pripisujući mu pri
tom univerzalni značaj. Strah od zločina kao subjektivni doživljaj sigurnosti
ima značajne reperkusije u svakodnevnom životu. One se najčešće manife-
stuju kroz ugrožavanje slobode kretanja, povećanje društvene patnje i osećaja
nesigurnosti, umanjenje kvaliteta života, kao i stvaranje negativnog stava gra-
đana prema policiji. Međutim, uticaj ovog fenomena ima i određene pozitiv-
ne implikacije, kao što je npr. poboljšanje bezbednosne kulture kod građana i
uslovljavanje dodatnih napora i aktivnosti usmerenih na ulaganje u sopstve-
nu zaštitu.
Problem straha od zločina je jedno od bitnih pitanja, kojima se bavi
kriminologija danas, zbog čega i ne čude mnogobrojne viktimološke i dru-
ge slične studije, koje se sprovode širom sveta i koje nam donose ponekad
iznenađujuće, ali često i zabrinjavajuće podatke o ovom fenomenu. Neki au-
tori su otišla tako daleko tvrdeći kako je strah od kriminaliteta postao veći
problem nego sam kriminalitet. Rezultati takvih studija uglavnom ukazuju na
okolnosti da je strah najveći među ženama, starijim osobama, pripadnicima
manjinskih naroda, među onima koji su ranije bili viktimizirani. Studije ove
vrste su izuzetno korisne i predstavljaju savremena dostignuća kriminoloških
teorijskih istraživanja na polju tamne brojke kriminaliteta i subjektivnih ose-
ćaja sigurnosti građana u datom društvu.
Govoreći o raširenosti ove pojave Ignjatović nam skreće pažnju na po-
datke objavljene u knjizi „Zločin u Americi“. Prema tom izvoru sedamdesetih
godina XX veka 80 odsto Amerikanaca je bilo uplašeno na ulicama velikih
gradova noću, čak 78 odsto građana se osećalo povremeno nesigurnim i u
svojim domovima, dok su članovi 43 odsto porodica bili žrtve krivičnih dela u
samo jednoj godini. Prema rezultatima Gallup-ovog istraživanja sprovedenog
1998. godine na području SAD-a 14 odsto ljudi je često opsednuto strahom
da će biti ubijeni, 31 odsto plaši se provalne krađe u svom domu, 28 odsto da
će biti žrtve seksualnih napadača, 19 odsto da će biti izloženi razbojništvu na
ulici, a 18 odsto da će biti napadnuti dok voze automobil. Pravosudni stati-
stički biro SAD izračunao je 1997. godine kako je mogućnost da se postane
žrtva nasilničkih dela porasla za 3–6 puta, a da je svaki treći Amerikanac u
opasnosti da bude viktimizovan zločinom (v. Ignjatović, 2008: 11). Otuda i ne
45 Eugene McLaughlin definiše ovaj pojam kao „racionalno ili iracionalno stanje panike
ili uznemirenosti kod nekog lica, koji su izazvani verovanjem da je u opasnosti da bude
viktimizovano zločinom“ (Ignjatović, 2008: 184).
čudi činjenica da je u američkom društvu 1990-ih godina profesija u javnom
i privatnom sektoru bezbednosti činila 1,6 odsto svih zaposlenih Amerika-
naca, što je duplo veći procenat u poređenju sa onim iz 1970. godine (South,
1994: 225).
Prateći trend kriminaliteta i strah od zločina kod građana neki autori su
ustanovili da je bojazan često veća od pretpostavljene viktimizacije. Takvi
rezultati, kako ističe Ferraro, ne treba da čude, s obzirom da je strah od zloči-
na lični i emocionalni doživljaj, koji ne treba mešati sa pretpostavljenim rizi-
kom viktimizacije, koja uključuje i kognitivne sposobnosti (Ignjatović, 2008:
184). Međutim, sa druge strane postoje autori, koji smatraju da nivo straha
od zločina ima neposrednu vezu sa stanjem kriminaliteta u određenom re-
gionu iznoseći kao primer države u tranziciji.
Tako npr. „Međunarodni prikaz žrtava kriminaliteta“ (e. International
Crime Victim Surveys-ICVS) pokazuje kako je strah građana centralne i istoč-
ne Evrope na zabrinjavajućem nivou s obzirom da je čak 53 odsto ispitanika
iz ovog regiona izjavilo kako se u toku noći osećaju veoma nesigurno. Ovakvo
stanje neki autori pripisuju državnoj socijalističkoj ideologiji, čiji zvaničnici
su, tvrdeći da je kriminalitet fenomen kapitalizma i aktivno obeshrabrujući
prijavljivanje zločina, veštački smanjivali stopu kriminaliteta. Kako se Istočni
blok približavao raspadu, jaz između zvanične retorike opadajućeg kriminali-
teta i iskustvene realnosti pune nesigurnosti postao je preveliki da bi se izgla-
dio manipulisanjem statističkim evidencijama. Nakon pada komunističkog
režima stopa kriminaliteta je eksplodirala i pokazala trend opšteg porasta,
koji se nastavio u narednoj dekadi.
S tim u vezi Caparini i Marenin iznose zabrinjavajuće podatke o kreta-
nju kriminaliteta u post-komunističkoj Rusiji gde je srednja stopa kriminala
za 2000. u odnosu na 1990. godinu za provalne krađe bila 72 odsto veća, za
krađu motornih vozila 236 odsto veća, za razbojništva 100 odsto veća, a za
ubistava 30 odsto veća. U Sankt Petersburgu je između 1987. i 1995. godine
nivo svih oblika kriminaliteta porastao 2,3 puta, a posebno zabrinjava poda-
tak što je u istom periodu broj ubistava porastao šest puta (v. Caparini and
Marenin, 2005: 3).
Ovakav trend kriminaliteta makedonski autor Kambovski objašnjava br-
zim promenama u socijalnim, pre svega ekonomskim i političkim odnosima,
konkurencijom na tržištu i načinom funkcionisanja države, kao i prevlašću
politike nad pravom, koja je dovela do nepoštovanja načela zakonitosti. Dru-
gi autori za objašnjenje ovakvog stanja kriminaliteta koriste Durkheim-ovu i
Merton-ovu teoriju anomije ili Eisner-ov model „ponude i tražnje samokon-
trole“, koji promene u stopama kriminaliteta smatra rezultatom diskrepancije
između nivoa samokontrole usklađenog sa datim socio-ekonomskim uslovi-
ma i (ne)sposobnosti društvene strukture da stepen samokontrole prilago-
di novim uslovima. Treći pak za objašnjenje koriste već pominjanu teoriju
rutinske aktivnosti Cohena i Felsona, po kojoj je porast kriminaliteta u ovim
zemljama posledica toga što mu sva tri faktora pogoduju. Ne samo da se po-
većao broj potencijalnih meta napada i prestupnika, nego se u ovim zemlja-

ma faktički srušio sistem društvene kontrole i krivičnog pravosuđa (Ignjato-
vić, 2004: 19).
Većina autora objašnjenje straha od zločina ipak traže u nekim drugim
faktorima. Ignjatović (2008: 184) se u objašnjenju poziva na sistematizaciju
činioca koju je izvršio Coleman, deleći sve faktore u dve grupe: 1) makro
(ekološki) faktori – ranija dela, pogodnosti za zločin, organizacija zajednice,
sredina u kojoj se živi, vršnjaci i zapažanje ljudskog ponašanja i 2) mikro
(lični) faktori – činioci koji utiču na ocenu pojedinca o rizicima njegove lič-
ne viktimizacije, lično saznanje o viktimizaciji drugih i sredstva koja ima na
raspolaganju kako bi se suprostavio potencijalnom ugrožavanju (zdravstveno
stanje, pomoć suseda itd.).
Za razliku od ovog autora Simonović ističe generalnu svest o ranjivo-
sti građana u susedstvu, znake fizičkog ili socijalnog propadanja (zajednice i
pojedinaca), konflikte između grupa, senzacionalističko izveštavanje u medi-
jima, povećan nivo alijenacije pojedinaca i grupa, osećaj nepripadnosti, od-
nosno neprihvatanja od strane susedstva, osećaj bespomoćnosti, nepostojanje
pozitivnih relaciju između policije i građana u susedstvu, nedostatak pravih
informacija o kriminalitetu i drugim opasnostima itd. (v. Simonović, 2006:
79).
Posebnu ulogu u širenju straha od zločina imaju mediji, tačnije proces
njihove liberalizacije, koja se ogleda u transformaciji od „medija dobrih ve-
sti“, koje su cenzurisale osetljive teme do „medija loših vesti“, čije su rubrike
bile prepune sadržaja iz crne hronike. Konstantno „bombardovanje“ građana
vestima o alarmantnom stanju bezbednosti i svakodnevnoj pojavi nekih no-
vih izvora ugrožavanja pojačava osećaj nesigurnosti, što uslovljava porast po-
tražnje za bezbednosnim uslugama. Good i Ben-Yehuda tu pojavu obrazlažu
sledećom konstatacijom: „Stepen straha od zločina manje zavisi od stvarne
stope kriminala, nego od količine vesti o kriminalu, kao i od načina saopšta-
vanja tih vesti u medijima.“ U tom spiralnom efektu interakcije između me-
dija, javnog mnjenja, interesnih grupa i vlasti dolazi do fenomena u literaturi
poznatog pod nazivom „moralna panika“ (v. Thompson, 2003).
Mnogi primeri su pokazali da na područjima gde strah od zločina dose-
že visok nivo, javnost, mediji i političke partije stvaraju pritisak na državne
organe, zbog čega u procesu kontrole kriminaliteta počinje da dominira tzv.
„politika reda i zakona“ (e. law and order). Caparini i Marenin ističu kako u
Poljskoj načela kažnjavanja ne idu više u pravcu liberalizacije, već je kažnja-
vanje postalo oštrije, a stope zatvaranja se sa godinama povećavaju. Slična
dinamika je vidljiva u Estoniji, gde je od 2003. godine, kada je na vlast doš-
la politička partija sa snažnom konzervativnom socijalističkom platformom,
ponovo na snazi oštra politika krivičnog pravosuđa (v. Caparini and Mare-
nin, 2005).
Međutim, nisu samo mediji kreatori straha od zločina, već to veoma često
čine i sami državni organi zaduženi za kontrolu kriminaliteta, koji se obič-
no služe manipulacijama i zloupotrebama statističkih evidencija, a posebno
podataka o časovniku zločina. Za razliku od medija, koji senzacionalističkim
izveštavanjem teže ka povećanju tiraža, organi krivično-pravnog progona in-
dukovanjem straha od zločina žele da opravdaju svoje zahteve za ulaganje
većih sredstava neophodnih za borbu protiv kriminaliteta.
Ne smemo pri tom zaboraviti ni uticaj agresivnih reklamnih kampanja-
ma mnogobrojnih preduzeća za pružanje bezbednosnih usluga, čijem funk-
cionisanju i odgovara povećan nivo straha i nesigurnosti kod građana, s ob-
zirom da ta preduzeća „žive“ od tog straha. Loader (2000: 323–345) tvrdi da
industrija privatnog obezbeđenja može da utiče na povećanje straha od kri-
minala kod građana tako što mere sigurnosti, koje oni pružaju, kod pojedi-
naca podstiču svest o riziku sa kojim se svakodnevno suočavaju. Takođe, što
je oblast u kojoj ljudi rade zaštićenija to je njihovo uočavanje opasnosti izvan
te oblasti veće. Na taj način sve veća zaokupljenost rizikom u kombinaciji sa
većom upotrebom mera zaštite može da doprinese zahtevanju dodatnog an-
gažovanja privatnog obezbeđenja.
Govoreći o strahu od zločina Muratbegović skreće pažnju na neophod-
nost traženja odgovora na pitanje šta čini „razumnu bezbednost“ tj. dokle
je čovek spreman da ide da bi savladao strah od zločina i da li se on uopšte
može smiriti. Nakon dostizanja određenog praga pružanja usluga od strane
policije i nemogućnosti zaštite svih potencijalno ugroženih objekata, na sce-
nu obično stupaju specijalizovana preduzeća za fizičko-tehničko obezbeđenje
ili se građani okreću merama samozaštite stvarajući pri tom „društva opasana
zidinama““ (v. Muratbegović, 2004: 535–549).
Na kraju se s opravdanjem postavlja pitanje: „Da li je strah od zloči-
na moguće eliminisati ili bar ublažiti?“ Sudeći po činjenici da je ponekad u
interesu i samim subjektima zaduženim za suprostavljanje zločinu da preu-
veličavaju opasnost od kriminalnih aktivnosti mogućnost smirivanja straha
je dosta ograničena. Međutim, rezultati brojnih savremenih istraživanja su
pokazala da se strah može umanjiti ili čak eliminisati ukoliko policija i mediji
savesno i dobronamerno informišu javnost o stanju kriminaliteta i merama
koje su preduzete na rešavanju pojedinih problema, služeći se pri tom objek-
tivnim pokazateljima. Pored toga, primena mera situacione prevencije, dava-
nje saveta i uputstava građanima kako da se ponašaju da bi izbegli kritične si-
tuacije ili kako da odreaguju ako se nađu u opasnosti, od velikog su značaja.
2.3. Ograničenosti i problemi u funkcionisanju policije

Činjenica je da policijsko delovanje u demokratskim društvima treba da
karakteriše predstavljivost personala, integritet rukovodstva, kao i sistem po-
sedovanja veština potrebnih za efikasno izvođenje dodeljenih zadataka, pre-
ma stepenu profesionalizacije na svim organizacionim nivoima. Međutim,
policija se u mnogim zemljama još uvek doživljava više kao birokratizovan i
politizovan aparat državne prinude, kao korumpirana, brutalna i nepouzdana
u zaštiti lične i imovinske sigurnosti građana. Zbog toga se pojedinci, ali i ra-
zni kolektivi sve češće okreću alternativnim merama u kontroli kriminaliteta,

nego što poklanjaju poverenje diskreditovanoj vladinoj policiji.
Kao primer politizacije policijske funkcije Caparini i Marenin (2005: 2)
skreću pažnju na policijsko delovanje u komunističkoj Evropi gde je policija
bila ključni instrument u podsticanju razvitka socijalističke svesti suočava-
njem konformizma sa državnom ideologijom. Autoritet policije proisticao je
iz načela određenog centralnim partijskim komitetom te se od policije oče-
kivalo da sprovodi partijsku volju. Policijska organizacija socijalističke ere
bila je zasnovana na vojno-administrativnom stilu rada i strogom poštovanju
činova. Centralizovana kontrola je sprečavala razvoj administrativne autono-
mije lokalne policije, a državna uprava je bila izvan domašaja građana.
Raspadom SSSR-a policija sovjetskog stila postupno je evoluirala od voj-
ničkog tela, koje je gušilo političku opoziciju, u telo koje sprovodi zakon. Naj-
veći napredak u pravcu uspostavljanja efektne, priznate i legitimne kontrole
kriminaliteta, prema određenim procenama, dogodio se na području Ma-
đarske, Češke, Slovenije i Poljske. Neki autori smatraju da je ovakvom stanju
najviše doprinela činjenica priključenja ovih zemalja u Evropsku Uniju za čiji
proces je bilo neophodno uskladiti zakonitosti na svim poljima. Transforma-
cija krivičnog pravosudnog sistema uključila je eliminisanje kategorija ide-
ološkog kriminaliteta, ukidanje smrtne kazne, kao i redukovanje oslanjanja
na zatvorske kazne, uvođenjem alternativnih formi kaznenih sankcija i veću
primenu novčanih kazni.
Međutim, iako je napredak u kontroli kriminaliteta u zemljama Cen-
tralne i Istočne Evrope nesporan, posmatrači za međunarodna ljudska prava
i dalje beleže visok procenat korupcije i neprekidne probleme zlostavljanja
određenih kategorija etničkih manjina. Tako npr. Evropski centar za prava
Roma iz Budimpešte objavio je podatke po kojima je u Češkoj posle 1989. go-
dine ubijeno 35 Roma. Učestali napadi na pripadnike manjina (200.000 ljudi
u populaciji od 10 miliona) i usvajanje posebnog zakonodavstva koje status
državljanina uslovljava dužinom boravka i poreklom doveo je do zahteva 700
čeških Roma za dobijanje azila u Kanadi zbog rasne diskriminacije kojoj su
bili izloženi (Ignjatović, 2004: 18).
Kao sledeći problem u literaturi se izdvaja nepoverenje građana u rad
policije. Kada je reč o odnosu policije i građana u post-socijalističkoj Evro-
pi Caparini i Marenin iznose podatak prema kojem je 1996. godine samo
33 odsto građana bilo zadovoljno radom policije, dok je 2000-te zabeležen
neznatan porast (34 odsto građana). U istom periodu na području zapadne
Evrope je zabeležen izuzetno veći procenat zadovoljstva građana i to 73 odsto
u 1996. i 78 odsto u 2000. godini. U okviru istog istraživanja utvrđeno je da
su žrtve zločina centralne i istočne Evrope u 1996. samo u 32 odsto slučajeva
prijavili zločin policiji, a 2000. godine 34 odsto, u poređenju sa zapadnom
Evropom, gde su 1996. u 48 odsto slučajeva, a 2000. godine u 56 odsto slu-
čajeva žrtve prijavile izvršenje zločina policiji, što može takođe da se shvati
kao odraz (ne)poverenja građana u rad zvaničnih organa (v. Caparini and
Marenin, 2005: 4).
Za objašnjenje ovog problema mogu nam poslužiti i rezultati jedne vik-
timološke studije, objavljeni u Londonu 1992. godine, a prema kojima preko
50 odsto slučajeva žrtva delo ne prijavljuje zbog malog značaja i neznatne
opasnosti samog dela. Međutim, procentualna zastupljenost ostalih razloga
neprijavljivanja zločina može da izazove određenu zabrinutost, gde u skoro
20 odsto slučajeva žrtve veruju da policija ne može da im pomogne, u sko-
ro 10 odsto slučajeva žrtve smatraju da policija nije zainteresovana, u preko
10 odsto slučajeva žrtva se sama snašla (pitanje je kako se to žrtva snašla) i
oko pet odsto slučajeva žrtva je delo prijavila drugim organima (v. Ignjatović,
2008: 84).
Rad policije naročito je otežan pojavom niza poslova, koji nisu u di-
rektnoj vezi sa primarnim policijskim zadacima, što uslovaljava porast bro-
ja zaposlenih u policijskim organima i pretvaranje policijske organizacije u
jednu birokratizovanu mašineriju. Kao moguća potvrda birokratizacije po-
licije može da nam posluži primer SAD, gde čak 85 odsto zaposlenih nije
neposredno angažovano na poslovima kontrole kriminaliteta, koji po mnogi-
ma predstavlja centralni zadatak policije, već se angažuje na tzv. „servisnim
uslugama“. Takva praksa utiče na stvaranje imidža po kome policija primar-
no predstavlja socijalnu, a ne antikriminalnu službu. S tim u vezi Ignjatović
(2008: 196) iznosi neke zanimljive rezultate istraživanja u SAD. Naime, ana-
liziranjem uzorka telefonskih poziva policije od strane građana James Wilson
je ustanovio kako se samo 10 odsto poziva neposredno odnosilo na prijavu
izvršenja krivičnog dela, dok se u ostalim slučajevima zahtevala intervencija
policije, koja nema veze sa zločinom (22,1 odsto – traženje uobičajenih in-
formacija, 37,5 odsto – nesreće, bolesti, prijava nestanka lica ili izgubljenih
stvari, 30 odsto – bračne svađe).
Sa druge strane, u uslovima konstantnog društvenog razvoja i tehnološke
evolucije dolazi do sve veće potražnje za bezbednosnim uslugama koje pre-
opterećena policija ne može da zadovolji. Zbog toga mnogi teoretičari šire
ideju o potrebi angažovanja dodatnih snaga u borbi protiv kriminaliteta na-
vodeći da je u tu svrhu opravdano angažovanje nedržavnog sektora. Porast
raznovrsnih formi pružanja usluga bezbednosti time je usko povezano sa či-
njenicom da policija nema toliki kapacitet da svima obezbedi bezbednost i
spreči kriminalitet. Kao ilustracija ovog problema može da nam posluži stu-
dija sprovedena u okrugu Los Anđelesa, gde se izuzetno mali procenat hvata-
nja izvršioca na delu (ispod jedan odsto) od strane policije pokušao objasniti
činjenicom da je svaki policijski službenik na poslovima patroliranja odgovo-
ran za bezbednost 3000 mesta i da u toku smene ima ukupno 29 sekundi da
obiđe svaku lokaciju (Prenzler and Sarre, 1998: 2).
Upravo takvi problemi nameću potrebu reformisanja policijskog delo-
vanja i optimalizacije poslova u rukama policije. Činjenica je da se i najpro-
fesionalnije policijske službe neprekidno bore da poboljšaju svoju efikasnost
u borbi protiv kriminaliteta, kao i da povećaju integritet i zakonitost svojih
organizacija u očima javnosti. Od policije se zahteva da neprestano i profesi-
onalno sprovodi zakon i da se njen rad zasniva na principima tzv. „unutraš-

nje demokratije“ (demokratija u samoj policijskoj organizaciji). Težnja da se
postignu ove vrednosti smatra se osnovom reforme u jednom demokratskom
društvu. Ipak, najteži prelazi se ogledaju u sastavu policijskog personala, inte-
gritetu rukovodstva i autonomiji u stvaranju ravnoteže između zahteva drža-
ve i civilnog društva. Po nekim autorima ključ za stvaranje takvih vrednosti je
sam pristanak policijskog personala na reforme.
Ukoliko zanemarimo neke specifičnosti, uslovljene prilagođavanju ra-
zličitom ambijentu i normativnom okruženju, možemo primetiti da su da-
nas u svetu aktuelna tri univerzalna pravca u reformi policijskog delovanja:
1) promena opšte strategije delovanja i načina rada u policiji – u procesu
reorganizacije policije većina država se odlučuje za implementaciju strategije
„saradnja sa lokalnom zajednicom“ (e. community policing); g 2) specijaliza-
cija policijskog delovanja – reforma je oličena u formiranju posebnih organi-
zacionih jedinica, većoj profesionalizaciji i dodatnoj specijalizaciji pripadnika
čiji rad je usmeren na rešavanje konkretnih problema tzv. „problemski ori-
jentisan rad policije“ (e. problem oriented policing)g i 3) proces tzv. „privati-
zacije“ policijskog delovanja i izgradnja javno-privatnog partnerstva (e. pu-
blic-private patrnership in policing)
g – zastupnici ovog pravca propagiraju ideju
transfera funkcija između zahteva za pojačanim policijskim radom i njegove
ponude i potražnje, nezavisno od vlade.
Mnogi teoretičari tvrde da ključ reformi leži upravo u javno-privatnom
partnerstvu, koje bi trebalo da se zasniva na dobrovoljnom angažovanju za
uzajamnu dobrobit kroz kombinaciju sopstvenih resursa i sposobnosti. Kao
uslov za sprovođenje takvog procesa nameće se potreba sagledavanja aktuel-
ne stukture policijskog delovanja, eventualna potreba njenog restrukturiranja
i određivanje mesta i uloge privatnog policijskog delovanja u novoj preras-
podeli snaga. Međutim, koji god pravac označimo kao prioritetan, činjenica
je da uspeh reforme policijskog delovanja zavisi od saglasnosti stavova i ini-
cijativa između rukovodstva unutar javnog i privatnog sektora, tj. od prirode
njihovog odnosa, o čemu upravo govorimo u nastavku rada.
TREĆE POGLAVLJE
NEGATIVNI ASPEKTI DELOVANJA
PRIVATNOG SEKTORA U KONTROLI
KRIMINALITETA
1. ZANEMARIVANJE JAVNOG INTERESA

Mnogobrojni kriminološki i sociološki radovi u svetu zastupaju tezu o
polarizaciji društva na „dve nacije“, bogate i siromašne. Činjenica je da savre-
meno društvo odlikuju nagle socio-ekonomske promene, nejednak obrazac
raspodele prihoda i sve veće razlike među stanovništvom. Posledice takvog
stanja se reflektuju i na polju kontrole kriminaliteta gde dolazi do podele po-
slova i nadležnosti između policije, zadužene za kontrolu i zaštitu siromašnih
i novonastalog PSB, koji je na stalnoj usluzi onima koji mogu priuštiti veći
nivo zaštite.
Kešetović (2004: 236) ističe kako sve veći broj autora izražava zabrinu-
tost zbog rastuće dualističke podele rada između javnog i privatnog sekto-
ra. On se u izlaganju poziva na upozorenja Rod-a Morgan-a, koji izražava
bojazan kako možemo lako završiti u najgorem od svih mogućih svetova sa
enormno povećanom i centralizovanom policijskom službom, čija ovlašćenja
stalno rastu, uporedo sa anarhističkom pojavom neregulisane samopomoći
i privatnih policijskih ili bezbednosnih službi u rukama odvojenih lokalnih
interesa. Bayley i Shearing s druge strane upozoravaju kako zapadna demo-
kratska društva neumoljivo napreduju prema „svetu paklene pomorandže“
(e. Clockwork Orange World) u kojem i tržište i vlada štite bogate od siro-
mašnih, jedne ograđivanjem, a druge represijom i zatvaranjem (v. Bayley and
Shearing, 1996: 585–606).
Iako je isticanje društvenih rascepa deprimirajuće mnogi primeri na ža-
lost pokazuju da je stvarnost ipak takva. South se u analizi ove problematike
poziva na Mike-a Davis-a, koji u svojoj knjizi o Los Anđelesu pod nazivom
„Grad Kvarca“ navodi da najmoćniji društveni pokret u južnoj Kaliforniji
čine bogati vlasnici nekretnina, koji učestvuju u odbrani vrednosti u doma-
ćinstvima i susedstvu. Po rečima Davis-a: „Kada jedna dimenzija te odbrane
postane bukvalno vatrena moć u obliku radnika obezbeđenja iz PSB, a druga
utvrđenje, tada se sa sigurnošću možemo zapitati kuda mi to idemo?“ S tim
u vezi South upozorava: „Privatizacija u kontroli kriminaliteta je više od neke
materijalne stvari, po kojoj neki ljudi mogu kupiti bolje brave i alarme ili pla-
titi usluge fizičkog obezbeđenja. To je takođe i društvena i psihološka stvar.

Dokazi pokazuju da smo u poslednjih 10–15 godina ušli u novu fazu društve-
nog iščašenja, koje se odražava u prostornoj separaciji i polarizaciji više nego
ikad pre, gde će kao krajnji ishod biti podela društva na gomile naoružanih
enklava.“ (South, 1994: 228).
S obzirom da, prema svojoj definiciji, privatne kompanije nisu ustanov-
ljene da se bave javnim interesom, već da stvaraju dobit za sebe i za deoničare
i budu zavisne od toga, opravdano se postavlja pitanje da li su javni interesi
izraženi kroz svrhu kažnjavanja i profitiranje privatnih korporacija kompa-
tibilni. Paradoks PSB leži upravo u selektivnom postupanju i njegovom an-
gažovanju samo u posebno branjenim zonama što direktno utiče na „efekat
pomeranja kriminaliteta“ (e. crime displacement effect).
Naime, zločinci primenom klasičnog hedonističkog proračuna (v. Ignjato-
vić, 2006a: 67), u nastojanju da izbegnu veći rizik od otkrivanja, svoju delat-
nost usmeravaju na finansijski i socijalno inferiorne sredine. Time dolazi do
koncentracije nasilja i krađa u siromašnijim zajednicama zbog čega se sistem
javne kontrole kriminaliteta usmerava prevashodno na siromašne. Takvo sta-
nje pokreće ozbiljno pitanje o ravopravnosti pružanja javnih usluga koje gra-
đani zakonski moraju dobiti, a kod ugroženog stanovništvo se stvara dilema
u izboru između oslanjanja na pomoć policije ili uzimanja pravde u svoje
ruke.
U vezi s tim Grabosky upozorava kako porast kriminaliteta i priznanje
nemoći policije da se sama izbori sa problemom ne bi trebali da budu dovolj-
ni argumenti za promovisanje vizije društva u kom nezaštićeni pokušavaju
sami da se izbore sa pretnjama, a onima koji mogu priuštiti, savetuje se da
kupe bolju zaštitu. Prenošenjem izbora na potrošače javnih usluga podelom
odgovornosti na pojedince i zajednice i dopuštanjem da kupe usluge koje žele
iz izvora koji im više odgovara, može stvoriti nove podele i nejednakosti, po
principu: „Ako polovina zajednice smatra da je alkoholizam problem, a dru-
ga polovina da je alkoholizam rešenje za njihov problem, demokratija može
da bude veoma teška.“ (Grabosky1999: 8).
Bayley i Shearing (1996: 592) tvrde da problem možemo rešiti, ali samo
ako napravimo dva svesna izbora politike. Prvi je da siromašni moraju uče-
stvovati u tržištu bezbednosti, tj. društvo bi trebalo pružiti mogućnost i siro-
mašnima da plaćaju svoju zaštitu. Takvo finansiranje jedino je moguće ukoli-
ko vlada obezbedi sredstva, zalažući se da spreči stalnu podelu društva na dva
dela. Drugo, saradnja policije i zajednice mora postati organizovani princip
policijskog rada, jer s obzirom na to da je sigurnost od osnovnog značaja za
kvalitet života, koproduktivnost između policije i javnosti opravdava vladu,
smanjujući štetno otuđivanje koje dezorganizuje zajednicu i izaziva kolektiv-
no nasilje.
Ukoliko društvo ne bude svesno nastojalo da primeni ovu strategiju i ne
ojača ulaganja u lokalne zajednice, sasvim je izvesno da će se karakter policij-
skog rada u potpunosti podeliti na privatna preduzeća za bogate i javnu (soci-
Treće poglavlje: Negativni aspekti delovanja privatnog sektora u kontroli kriminaliteta 123
jalnu) kontrolu siromašnih. Međutim i policija mora da se izbori sa mnogim
nedostacima koji opterećuju njen rad i stvaraju ružnu sliku kod javnosti (po-
litizacija, birokratizacija, korupcija itd.). Ukoliko ona uspešno završi započete
reforme i u izboru večite dileme između zaštite moćnih grupa i pojedinaca
ili svih građana, izabere građane kao prioritet, budućnost možda i neće biti
tako crna. U protivnom, mnogi će biti prinuđeni da se vrate u uslove kada je
reakcija na nepoželjna ponašanja bila imanentna svakom pojedincu i kada se
čovek sam suočavao sa opasnostima po sopstvenu bezbednost.
2. UGROŽAVANJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA

Mnoga zakonodavna rešenja moć i ovlašćenja pripadnika PSB svode
na ona koja imaju i obični građani. Međutim, privatne potrebe ponekad ne
mogu biti zadovoljene unutar tako određenog zakonskog okvira, zbog čega
službenici privatnog sektora zakonske ograničenosti često nadomešćuju pre-
koračenjima ili zloupotrebama. Pored toga, građani nisu uvek u mogućno-
sti da razlikuju pripadnike policije i PSB-a kao i njihove metode rada, što
pripadnici privatnog sektora koriste, primenjujući i neka od policijskih ovla-
šćenja na koja nemaju pravo. Otuda i ne čude mnogobrojni zabeleženi slu-
čajevi ugrožavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda građana, među kojima
naročito prednjači narušavanje privatnosti pojedinaca, primena nasilja prema
radnicima u štrajku, zlostavljanje beskućnika u cilju „čišćenja“ susedstva, ko-
rišćenje nesrazmerne sile u održavanju reda u barovima, trgovina poverljivim
informacijama između policije i radnika privatnog sektora, onemogućavanje
zaposlenja po rasnoj osnovi itd.
Ugrožavanje privatnosti građana predstavlja jedan od najčešćih povoda
za kritičko preispitivanje delatnosti PSB. Ovom prilikom naročito ističemo
bojazan od sve šire primene sofisticiranih sistema za kontrolu, osmatranje
i praćenje, čime je očuvanje privatnosti u savremenom društvu dovedeno u
pitanje. Mnogobrojni tehnološki izumi su nesumnjivo doprineli zaštiti lične i
imovinske sigurnosti, ali su takođe doveli i do erozije slobode i privatnosti. U
takvim uslovima sa opravdanjem se pitamo kako uspostaviti balans između
zaštite privatnosti i obezbeđenja osećaja sigurnosti građana. U vezi s tim Gra-
bosky (1999: 5) ističe: „Iako bi neki od nas ustuknuli na pomisao da će Veliki
brat uskoro biti iznad nas, drugi su spremni da žrtvuju možda i veći deo svoje
privatnosti, ako se zauzvrat osećaju sigurno.“
Inače, celokupna filozofija i koncepcija rada PSB zasniva se na svepri-
sutnoj i neumornoj prismotri i budnosti, kao idealu u kontroli kriminaliteta.
Ova vrsta analize stimulisana je širokim spektrom uticaja francuskog filozofa
Foucault-a koji porast prismotre shvata kao širenje kapaciteta u skupljanju
informacija i vršenju nadzora u organizacijama savremenog društva, a poseb-
no u savremenoj državi i poslovnim preduzećima. Po ugledu na Bentham-ov
model „svevideće“ (e. panopticon) kaznionice Foucault prismotru doživljava
kao jedan svojevrsni model za osiguranje kontrole i regulaciju ponašanja, po
kom niko ne zna u kojem trenutku je pod prismotrom, ali se ponaša tako kao
da je pod stalnom kontrolom. Time ovaj sistem po njegovim rečima vodi ka
najprefinjenijem obliku kontrole, gde pojedinac sam posmatra i reguliše svoje
ponašanje (Foucault, 1994: 265).
Na osnovu ovih ideja nastao je jedan od najupadljivijih pravaca u analizi
rada PSB, a koji su na najbolji način osvetlili kanadski autori Stenning i She-
aring (1981: 193–245), kao i britanska autorka Alison Wakefiled (2004: 529–
545) uzimajući za primer obezbeđenje kompleksa „Walt Disney“ na Floridi.
Sistem rada, koji se zasniva na neprekidnoj kontroli, po rečima ovih autora,
neodoljivo podseća na viziju „Hrabrog Novog Sveta“ (e. Brave New World) u
kom poredak instrumentalne discipline nije samo unitarni poredak central-
ne države već je i difuzan i zaseban poredak definisan privatnim upravama,
odgovoran za feudalne posede Diznilenda, privatnu imovinu i komercijalne
komplekse. Sistem obezbeđenja prostora kakav je Diznilend, po njima pred-
stavlja oličenje težnje osnivača moderne policije Robert-a Peel-a, a koje se sa-
stoji u „neprestanom posmatranju“ za koje je on verovao da bi policija trebala
obezbediti na javnim mestima.
Narušavanje privatnosti građana naročito se vezuje za privatne istraži-
telje, čiji rad se veoma često zasniva na neovlašćenom korišćenju uređaja za
prisluškivanje, praćenje i snimanje.46 U javnosti se zbog toga često pokreću
pitanja moralnosti privatnih detektiva, kao i legalnosti i legitimnosti poslova-
nja zasnovanog na „kopanju“ po životima drugih ljudi.
Istražujući privatnu detektivsku delatnost u Velikoj Britaniji Gill i Hart
su otkrili kako su neki privatni detektivi prilikom istraživanja bračnih pre-
ljuba ucenjivali svoje klijente ili lica nad kojima su vršili istrage, dok su poje-
dini unajmljivali prostitutke koje bi im pomagale u tim poslovima. Privatni
detektivi, koji su učestvovali u ovom istraživanju, istakli su kako sami klijen-
ti neretko podstiču izvršenje nelegalnih i neetičkih poslova nudeći pri tom
izuzetne sume novca. Prema njihovim rečima retki su slučajevi kada klijent
od njih traži da organizuju ili izvrše neki ozbiljniji zločin, kao što je ubistvo
ili nanošenje telesnih povreda, dok su mnogo češći zahtevi za nezakonitim
prikupljanjem poverljivih informacija o kriminalnim dosijeima, zdravstve-
nom stanju, sklonostima i navikama nekog lica i sl. U sklopu svog istraživanja
ovi autori su utvrdili kako se bivši pripadnici državnih službi bezbednosti u
privatnoj praksi češće odlučuju da krše zakon od civilnih kolega. Gill i Hart
takvo stanje objašnjavaju činjenicom da se bivši policajci osećaju razoružani
i nemoćni s obzirom da su im ovlašćenja i pristup informacijama na nižem
nivou od onog na koji su navikli dok su radili u policiji (v. Gill and Hart,
1999: 245–261).
46 Ovde međutim treba napomenuti da se u današnjim uslovima tajnim prisluškivanjem i

praćenjem ne služe samo ovlašćeni istražitelji, već to postaje opsesija i potreba običnih
građana. Takvoj praksi naročito doprinosi činjenica da se mnoštvo sofisticirane opreme
za prisluškivanje i nadzor, koju koristi policija i obaveštajne službe, nalazi u slobodnoj
prodaji u specijalizovanim prodavnicama ili se pak takvi uređaji izlažu na raznim sajam-
skim i sličnim manifestacijama.
Činjenica je da su privatni istražitelji motivisani da zadovolje sve potrebe
svojih klijenata, jer njihov primarni interes upravo leži u tome da imaju što
veći broj klijenata, koji će im se ponovo obratiti za pomoć. Iako se istažitelji
obično brane navodeći kako prekoračenja ovlašćenja i zloupotrebe, koji im
se pripisuju, predstavljaju samo preterivanje koje negativno utiče na imidž
njihove profesije, sudeći po izveštaju „Nezavisne komisije za borbu protiv ko-
rupcije“ u Novom Južnom Velsu iz 1992. godine čini nam se da zloupotreba
ovlašćenja privatnim istražiteljima nije toliko strana. Prenzler i King skreću
pažnju na sadržaj izveštaja ove komisije u kom je saopšteno kako su brojni
privatni istražni agenti u Australiji identifokovani kao posrednici u masovnoj
trgovini poverljivim informacijama. Za te potrebe oni su veoma često zadirali
duboko u privatnost ljudi, protivzakonito pristupajući na nečiji posed, obelo-
danjujući informacije koje su poverljive u pravnom smislu, presrećući teleko-
munikacijske razgovore i koristeći sredstava za prisluškivanje (v. Prenzler and
King, 2002: 1–6).
Pored narušavanja privatnosti u radu PSB zabeleženi su i brojni primeri
prekoračenja upotrebe sredstava prinude i to, pre svega u vršenju dužnosti
obezbeđenja. Ranije smo u radu skrenuli pažnju na probleme prekomerne
upotrebe sile od strane izbacivača u ugostiteljskim objektima i obračune iz-
među radnika u štrajku i pripadnika obezbeđenja, koji su se u nekim situ-
acijama završavali smrtnim ishodom. U već pominjanom izveštaju o stanju
PSB u Jugoistočnoj Evropi navodi se primer iz Bugarske gde su 3. aprila 2004.
godine pripadnici privatnog obezbeđenja ubili sedamnaestogodišnjeg Roma,
koji je pokušavao da ukrade metalne opruge iz dvorišta bivše vojne škole.
Incident je izazvao proteste lokalne romske zajednice i problem je poprimio
neočekivane razmere, gde su posebnu ulogu odigrali mediji u kojima su se
pripadnici obezbeđenja optuživali za rasizam. Takvom stavu je doprineo i do-
gađaj iz 22. septembra 2004. godine kada su pripadnici obezbeđenja bugarske
kompanije „Kentaur“ ispred šaltera državne agencije za izbeglice ubili jednog
državljanina Tanzanije. Svedoci su tvrdili da izbeglica nije izazvao ovaj slučaj
i da su pripadnici obezbeđenje bili pod uticajem alkohola (v. SALW and Pri-
vate Security Companies in South Eastern Europe, 2005).
Govoreći o stanju u južnoafričkoj industriji privatnog obezbeđenja Irish
(2000: 21–33) skreće pažnju na ozloglašeni slučaju „Stanica Tembisa“ (Them-
bisa Station) iz 1996. godine, kada je 16 putnika u vozu ubijeno. Istražna ko-
misija je ustanovila da je akcija pripadnika obezbeđenja direktno doprinela
ubistvima, jer su stražari u sukobu sa velikim brojem putnika pripucali i ko-
ristili bajonete da smire putnike.
Kritičari upozoravaju da pripadnici PSB imaju potencijal da izazovu oz-
biljnu štetu slučajno ili namerno. Nekim pripadnicima je oružje izdato bez
odgovarajuće obuke, što vodi do neprimerene upotrebe u situaciji gde su izlo-
ženi napadu. Nepostojanje preciznih etičkih pravila u postupanju naročito
doprinosi ugrožavanju osnovnih ljudskih prava. Iako neka udruženja sama
formiraju svoje pravilnike oni u većini država nisu generalizovani. Osim toga,
neki od pravilnika koje koriste određene agencije često se odnose na uslove
koje nameću klijenti u svojim ugovorima sa agencijama. Nedostatak jasnih

regulativa iz ove oblasti stvara veliku zbrku oko toga šta je dozvoljeno i pri-
hvatljivo, a šta ne, čime se stvara rizik da zaposleni u privatnom sektoru na-
rušavaju neke od osnovnih principa poslovanja.
U Kanadi su zabeleženi brojni slučajevi gde vlasnici privatnih agencija za
bezbednost, ali i neposredni izvršioci koriste moć i daju sebi ovlaštenja koja
im nisu zakonski dodeljena pravdajući se širokom interpretacijom postojećih
zakona ili njihovim potpunim odsustvom. Da bi se sprečila ili svela na mini-
mum zloupotreba Ministar za bezbednost je doneo sledeće mere: 1) domen
moći i ovlaštenja privatnih agenata mora biti regulisan u zakonu, 2) dodela
licence privatnim agentima mora zavisiti od uspešno sprovedene komplet-
ne obuke, koja će biti u skladu sa pravnim aspektima i zakonom određenim
ovlašćenjima za postupanje; 3) zakon mora obuhvatati strožije sankcije koje
bi se primenjivale na kompanije i agente u slučaju izvršenja prekršaja, oz-
biljnijih odstupanja u ponašanju ili zloupotrebe vlasti, a za sprovođenje ovih
odredbi moraju se ustanoviti formalni mehanizmi nadzora (Paper, 2003: 34).
Prateći takve tendencije mišljenja smo da slučajevi diskriminacije i ugro-
žavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda čoveka ne smeju proći nezapaženo.
U procesu stvaranja pravnog okvira za postupanje pripadnika PSB treba delo-
vati u pravcu sprečavanja takvih pojava kroz uvođenje pravila koja već posto-
je u javnom sektoru, postavljanje standarda obuke i predviđanje mehanizama
odgovornosti pripadnika PSB-a za čije utvrđivanje trebaju biti nadležni vlada
i pravosudni organi.
3. POSTOJANJE NEFORMALNIH VEZA

SA ODREĐENIM DRUŠTVENIM GRUPAMA
Ezoteričan odnos između korisnika usluga i njihovih provajdera nudi
mnoštvo prostora za zloupotrebu. Međutim pored brojnih nagađanja o ovim
vezama malo je saznanja o pravoj prirodi i opsegu takve zloupotrebe i o kon-
tekstima u kojima se one dešavaju. Prilikom sagledavanja specifičnosti rada
PSB-a brojni autori upozoravaju kako u uslovima ekonomske liberalizacije
i slabe državne kontrole ovaj sektor predstavlja atraktivnu metu za različite
društvene grupe.
Postojanje „nezvaničnih“ veza između PSB i političkih strukturaa pred-
stavljaju jedan od izvora zabrinutosti, naročito zbog potencijalne opasnosti
od stvaranja paralelnih snaga bezbednosti, koje su zbog svoje transparentno-
sti pogodne za zloupotrebu. Ovakva praksa podstiče i nelojalnu konkurenciju
između firmi, gde se dobijeni posao ne zasniva na profesionalizmu i kvalitetu
u pružanju usluga, nego na nepotizmu i političkoj podobnosti. U takvim uslo-
vima omogućava se monopolizacija određenih preduzeća na tržištu čime se
dalje otvaraju mnoge druge pogodnosti kao npr. dobijanje povoljnih kredita za
nabavku opreme, potpisivanje ekskluzivnih ugovora, olakšavanje komunikaci-
ja sa policijom i sl. Nezvanične veze između biznisa, politike i bezbednosnog
sektora, prema nekim autorima, mogu se više očekivati u tranzicionim druš-
tvima, gde „elita“ neprekidno balansira između privatnog i javnog sektora.47
U cilju otkrivanja takvih veza posebnu pažnju bi trebalo obratiti na ze-
mlje u balkanskom regionu u kojima je inače naročito otežano uspostavljanje
kontrole nad politički povezanim paravojnim grupama koje su po okončanju
rata na području bivše Jugoslavije tokom 1990-ih godina preuzeli značajno
učešće u narastajućem PSB. Iako postoje određene sumnje da se i u našoj
zemlji dozvole za rad dobijaju na osnovu bliskih veza sa političarima ili na
osnovu pripadnosti nekoj partiji, teško je u sudskoj praksi pronaći ijedan
dokazan slučaj takve manipulacije, a u pokušaju ozbiljnijeg istraživanja ovih
veza istraživači se suočavaju sa nizom problema.
Predstavnici privatnog sektora i policije, koji prirodno žele da ostanu
anonimni, izjavljuju kako iza poslovanja određenih preduzeća veoma često
stoje kriminalne organizacije, što im u stvari predstavlja paravan za reketira-
nja ili sticanje zakonske dozvole za nošenje oružja. Međutim, zbog osetljivo-
sti teme veoma je teško pronaći dokaz direktne povezanosti između ove dve
strukture. Sa druge strane, većina otkrivenih slučajeva pokazuju da se radi o
nezavisnom radu pojedinaca, čija kriminalna delatnost nije organizovana.
Za razliku od ovih „prikrivenih“ veza paravojne organizacije sasvim
otvoreno deluju u okviru PSB, naročito u zemaljama tzv. „trećeg sveta“. U In-
doneziji je npr. prema dekretu Ministarstva odbrane sredinom 80-ih godina
prošlog veka uspostavljen „Bezbednosni sistem prirodne okoline – Siskamling“, g
kojim je dozvoljeno povremeno delovanje parapolicijskih snaga poznatih pod
nazivom „Satpam“ i „Hansip“, a koje uglavnom sačinjavaju sitni kriminalci
Džakarte. Ovim je stvorena široka „siva zona“ između kriminalnog podze-
mlja i političkog društva, koja je vremenom postala direktna pretnja naci-
onalnoj bezbednosti Indonezije, pa čak i cele Jugoistočne Azije. Preplitanja
procesa privatizacije, liberalizacije i globalizacije u Indiji krajem prošlog veka
izložili su društvo velikim izazovima i pretnjama kao što su teroristički napa-
di, tenzije u lokalnim zajednicama, grupni vandalizam i sl. Državni organi su
bili nemoćni u održavanju kriminaliteta u podnošljivim okvirima zbog čega
su bili primorani da aktiviraju već postojeće neformalne grupe i organizacije,
kao što su npr. paravojne snage „Central Industrial Security Force – CISF“ i
„Central Reserve Police Force – CRPF“ (v. Davidović, 2006: 51).
Iako se učešće ovih organizacija u kontroli kriminaliteta obrazlaže kao
nužno rešenje i neophodna pomoć državnim organima, naročito u vanred-
nim situacijama, problem predstavlja činjenica da njihovo delovanje vreme-
nom postaje dodatna pretnja poretku. Comfort nam iznosi primer organiza-
cije „Kamajors“, koja je tokom osmogodišnjeg građanskog rata (1991–1999)
u Sijera Leoneu pružala pomoć vojsci u borbi sa pobunjeničkim pokretom
„Revolucionarno ujedinjeni front“. Nakon rata država se suočila sa opštim
slomom civilnog prava i vlasti (vojske i policije). Novonastala kriza i prav-
ni vakuum u zaštititi građana i kontroli kriminaliteta izbacili su Kamajors
47 (v. SALW and Private Security Companies in South Eastern Europe, 2005).
u prvu borbenu liniju protiv kriminala. Međutim, brutalna strategija prime-

njivana tokom rata, opšti haos u državi, koji se manifestovao u svakodnev-
nim pljačkanjima, silovanjima i terorističkim napadima, kao i nepostojanje
kontrole i uvida u rad Kamajors-a doprineli su tome da su njeni pripadnici
svirepo kažnjavali prestupnike.
Slična iskustva ovaj autor beleži i u južnoj Africi gde je krajem prošlog
veka delovala nedržavna organizacija za borbu protiv nasilja poznata kao
„Ljudi Protiv Gangstera i Droge“ (e. People against Gangsterism and Drugs
– PAGAD). Kako ističe Comfort, članovi PAGAD-a su uzimali pravdu u svoje
ruke „presuđujući“ kriminalcima na licu mesta, čime su direktno uticali na
raspirivanje nasilja i straha širom južne Afrike. Pri tom, pripadnici PAGAD-a
su teško razlikovali kriminalce od žrtava, a njihovom nasilju nije bilo granica
(v. Comfort, 2000: 25–29).
4. OGRANIČENOSTI DELOVANJA
NA MEĐUNARODNOM NIVOU
Otvaranje komercijalnih i geografskih granica, kao i globalizacija
korporativnog biznisa dovodi do internacionalizacije trgovine i razmene
dobara. Sve veći broj klijenata PSB-a proširuje delatnost na područje više
zemalja čime i sami izvori ugrožavanja njihove sigurnosti poprimaju širu
dimenziju.48 Za razliku od ovakvog delovanja neke kompanije se samo pri-
vremeno angažuju na globalnom nivou, kako bi zadovoljile zahteve svojih
klijenata, obično po pitanju jednog konkretnog zadatka. Ovde je najčešće reč
o obezbeđenju određenih ličnosti u privremenoj poseti ili na proputovanju,
ali i o sprovođenju privatnih istraga na području nekoliko zemalja.49 Pored
privremenog angažovanja zabeleženi su i primeri nekih preduzeća koja samo
„izvoze“ svoje ideje i aktivnosti u druge zemlje. Ovakva praksa je najpri-
sutnija kod korporacijskih istraga i analiza rizika.50 Međunarodni karakter
delovanja PSB manifestuje se i kroz delovanje transnacionalnih asocijacija
i udruženja, koje kroz organizovanje seminara, edukaciju i stručno usavr-
šavanje podstiču profesionalizaciju i standardizaciju privatnog obezbeđenja i
privatne istražiteljske delatnosti na međunarodnom nivou.51
48 Button (2002: 25) ističe poslovanje engleske kompanije za privatno obezbeđenje „Group
4 – Falck, Securitas, Securicor and Wakenhut“ koja je delatnost privatnog obezbeđenja,
protivpožarne zaštite i transporta zatvorenika, sa britanskog ostrva proširila na područje
preko 50 zemalja širom sveta, zapošljavajući oko 125.000 radnika.
49 Gill i Hart (1997a: 558) navode slučaj jednog britanskog privatnog istražitelja koji je
tragom informacije iz službene beleške o izvršenom ubistvu oputovao na Daleki Istok
gde je u saradnji sa tamošnjom policijom pomogao u otkrivanju ubice.
50 Button (2002: 25) iznosi primer sigurnosne korporacije „Wackenhut and Corrections
Corporations of America“, koja je određene ideje o upravljanju u privatnim kaznenim
ustanovama „izvezla“ na područje Australije i Velike Britanije.
51 Među najuticajnijim profesionalnim udruženjima u svetu ističu se „Američko društvo za
industrijsko obezbeđenje“ (e. American Society for Industrial Security – ASIS) i „Asocijacija
britanske industrije za obezbeđenje“ (e. British Security Industry Association – BSIA).
Ne sporeći značaj povezivanja poslovanja na globalnom nivou ovom pri-
likom samo skrećemo pažnju na potrebu preispitivanja opravdanosti proširi-
vanja delatnosti privatnih kompanija za bezbednost i izvan matične države.
Ovo pitanje je neophodno detaljnije razmotriti posebno ukoliko znamo da
mnoge privatne organizacije u takvim uslovima neretko izbegavaju nacio-
nalne propise i sistem kontrole njihovog rada. Ogromne multinacionalne
organizacije u stanju su da svoju ekonomsku moć (npr. pretnja opozivanja
njihovih operacija, stvaranja značajne nezaposlenosti) koriste da izdvoje zna-
čajne ustupke ili oslobađanja od poreza kroz državne propise. S obzirom da
u većini zemalja pravni propisi pružaju mogućnost osnivanja privatnih pre-
duzeća za pružanje bezbednosnih usluga samo domaćim državljanima, inter-
nacionalizacija njihovog rada je uslovila sukob nadležnosti na međunarod-
nom nivou. Drugim rečima, nastao je problem pod čije pravne propise treba
podvesti funkcionisanje firme, koja svoje radnike šalje da rade u inostranstvo
ili prema čijim regulativama treba pokazati veći stepen odgovornosti, prema
svojim ili regulativama zemlje domaćina.
Danas se u Evropi zapažaju tendencije usmerene ka harmonizaciji poli-
tičkih i ekonomskih odnosa i stvaranju različitih nadnacionalnih organizacija.
U isto vreme, u PSB uključuje se sve više tela, koja ne priznaju odgovornost
koordiniranih i centralizovanih evropskih autoriteta, izuzev u slučajevima ako
ih posebne pravne odredbe na to ne primoravaju. U takvom stanju opravdano
se postavlja pitanje da li će policijsko delovanje u budućnosti ispoljiti ten-
dencije ka centralizaciji ili fragmentaciji. South (1994: 229) ističe kako se u
okviru Evropske unije problem pokušao rešiti sporazumom ministara država
članica iz 1987. godine oslanjanjem na odredbe šengenskog ugovora i pravila
Europola, koja u duhu evropeizacije predviđaju i koordinaciju u policijskom
radu. Prema sporazumu iz 1987. godine u nacionalna zakonodavstava trebaju
se uvrstiti i pravne odredbe koje se odnose na periodično izdavanje licenci za
rad stranim kompanijama bezbednosti na njihovoj teritoriji.
Očigledno je da će i u oblasti PSB, kao i u mnogim drugim globalizova-
nim industrijama nesumnjivo postojati sve veća potreba za harmonizacijom
zakona i formalnih međunarodnih kooperativnih dogovora. Zbog toga ovo
pitanje ne zaslužuje samo dalju raspravu i istraživanje nego i koordinirani
zakonodavni odziv i reakciju.
DRUGA CELINA
ISTRAŽIVANJE MESTA I
ULOGE PRIVATNOG SEKTORA
PRVO POGLAVLJE
PROJEKAT ISTRAŽIVANJA
1. PREDMET ISTRAŽIVANJA
1.1. Teorijsko određenje
Prilikom određivanja predmeta istraživanja najpre ćemo definisati ključ-
ne pojmove u radu, a to su: 1) kontrola kriminaliteta i 2) privatni sektor. Kada
je reč o prvom terminu skrećemo pažnju na značenje izraza „kontrola“ (fr. (
contrôle). U leksikonu stranih reči i izraza ovaj termin se određuje kao nad-
zor, nadgledanje, proveravanje usklađenosti određenog stanja ili ponašanja sa
utvrđenim normama.
Pojam „kriminalitet“ se u većini kriminološke literature određuje kao
ukupnost svih zločina (kriminalnih ponašanja) u određenom vremenu i pro-
storu. Spajanjem izraza kontrola i kriminalitet dolazimo do našeg ključnog
pojma koji bi za potrebe ovog rada mogli definisati kao skup mera i radnji
preduzetih od strane zvaničnih organa krivično-pravnog progona, nedržavnih
organizacija (institucija), društvene zajednice i pojedinaca, usmerenih na spre-
čavanje i suzbijanje kriminalnih ponašanja. Pored izraza „kontrola krimina-
liteta“ za isti proces u literaturi se koriste i formulacije socijalna reakcija na
kriminalitet, suprostavljanje kriminalitetu i sl.
Nakon definisanja opšteg pojma neophodno je razgraničiti izraze „me-
sto“ i „uloga“ u kontroli kriminaliteta. Kada govorimo o mestu određenog su-
bjekta u kontroli kriminalnog ponašanja moramo precizirati da li ono svojim
delovanjem vrši formalnu ili neformalnu kontrolu (v. Ignjatović, 2008: 16). Sa
druge strane, utvrđivanje uloge u kontroli kriminaliteta treba da razjasni da li
subjekt kontrole ima profilaktičku ili represivnu ulogu, tj. dali deluje u pravcu
sprečavanja ili suzbijanja kriminalne pojave (v. Ignjatović, 2008: 39).
Kod drugog pojma ističemo reč „sektor“ (lat. sector – isečak) čije znače-
nje određuje deo jednog većeg skupa. Dodavanjem izraza „privatni“ precizira
se nosilac radnje u okviru tog skupa, a koji u ovom slučaju nema karakter i
atribut državnosti. Ukoliko kao oblast delovanja odredimo kontrolu krimi-
naliteta privatni (nedržavni) sektor možemo definisati kao skup pojedinaca,
nedržavnih institucija i predstavnika društvene zajednice, koji delujući izvan
nadležnosti državnih organa, doprinose kontroli kriminalnog ponašanja.
Iz dosadašnjeg izlaganja mogli smo da zapazimo da je učešće nedržavnih
subjekata u procesu kontrole kriminaliteta naročito prisutno u oblasti policij-
134 Druga celina: Istraživanje mesta i uloge privatnog sektora u kontroli kriminaliteta
skog rada i to kroz organizovanje tzv. privatnog (nedržavnog) sektora bez-

bednosti. U radu smo takođe pomenuli da se angažovanje privatnog sektora
beleži i u sprovođenju sudijske funkcije, ali i u domenu izvršenja krivičnih
sankcija.
Međutim, činjenica da na području Republike Srbije još nisu registrova-
ni slučajevi organizovanog učešća građana u kontroli kriminaliteta (susedsko
nadziranje, patrole građana i sl.), da se još uvek na primenjuje model restora-
tivne pravde u suprostavljanju kriminalitetu i da privatni zatvori nisu prisut-
ni u našem izvršnom zakonodavstvu istraživanje je prioritetno usmereno na
analiziranje privatnog sektora bezbednosti u užem smislu (privatno obezbe-
đenje i privatna istražiteljska delatnost).
1.2. Radno određenje

Procesom operacionalizacije apstraktne pojmove iz teorijskog određenja
smo preveli na sledeće realne pojave, tj. INDIKATORE:
A) Indikatori o komponentama privatnog sektora bezbednosti: 1) evi-
dencije Udruženja za FTO i detektivsku delatnost; 2) sadržaji reklama
i oglasa u medijima; 3) manifestacija pojave u svakodnevnom životu
(zapažanje ljudstva i materijalno tehničkih sredstava na različitim lo-
kacijama i raznovrsnim situacijama) i 4) raniji rezultati i podaci pri-
kupljeni u toku ovog istraživanja.
B) Indikatori o faktorima nastanka i razvoja privatnog sektora bezbed-
nosti: 1) Indikatori o kriminalitetu – podaci o broju podnetih krivič-
nih prijava protiv poznatih i nepoznatih izvršilaca na nivou godišnjeg
kriminaliteta po grupama krivičnih dela za period od 2000. do 2006.
godine na teritoriji R. Srbije; procenat rasvetljenih krivičnih dela za
period od 2000. do 2006. god po grupama krivičnih dela i podaci o
mestu, vremenu i posledicama izvršenja dela nasilničke i imovinske
prirode; 2) Indikatori o društvenim promenama – promene u politič-
koj sferi društvenog života: a) promena sa jednopartijskog na više-
partijski politički sistem; b) višestranački izbori i posredno učešće
građana u političkom odlučivanju; v) zastupljenost raznih ideologi-
ja, od radikalno levih i desnih do umereno demokratskih; promene
u ekonomskoj sferi društvenog života: a) društveni proizvod, životni
standard stanovništva – primanja, inflacija, potrošačka korpa (izvor:
Statistički godišnjaci od 1991. do 2006. god.); b) nezaposlenost (izvor:
Godišnji izveštaji o realizaciji programa rada Republičkog zavoda za
tržište rada od 1991. do 2006. god.); v) povećanje privatne imovine
(proces privatizacije, broj privatnih preduzeća, priliv stranog kapitala,
otvaranje filijala i predstavništava stranih preduzeća, trgovačkih kom-
panija, banaka, osiguravajućih društava na području Republike Srbi-
je); promene u socijalnoj sferi društvenog života: a) broj stanovnika u
Republici Srbiji – izmena demografske strukture stanovništva – ljudski
Prvo poglavlje: Projekat istraživanja 135
gubici u toku građanskog rata, izbeglištvo i prisilne migracije (izvor:
Statistički bilteni Zavoda za statistiku); b) socijalna zaštita; v) životni
standard (elementi životnog standarda navedeni su u okviru promena
u ekonomskoj sferi društvenog života); promene u normativnoj sferi
društvenog života: svi zakoni i podzakonski akti doneti od strane re-
publičkih i saveznih organa koji se odnose na ovde navedene indikato-
re društvenih pojava, a posebno na oblast policijskog delovanja (izvor:
Službeni listovi SRJ i Službeni glasnici RS).
C) Indikatori o odnosu između javnog i privatnog sektora bezbedno-
sti: 1) izveštaji i zapisnici o preduzetim zajedničkim aktivnostima;
2) broj poziva i dojava pripadnika PSB za intervencije policije; 3) broj
krivičnih prijava podnetih policiji od strane pripadnika PSB; 4) izve-
štaji o operativnim proverama za pripadnike PSB; 5) vrednosni sudo-
vi i mišljenja pripadnika policije o kvalitetu rada, delokrugu poslova,
ovlašćenjima i funkcionalnoj osposobljenosti pripadnika PSB, kao i
prirodi odnosa policije i tog sektora i 6) vrednosni sudovi i mišlje-
nja pripadnika PSB o kvalitetu rada i delokrugu poslova tog sektora,
kao i svojim ovlašćenjima, pravima, obavezama i pravnom položaju u
okviru konkretnog preduzeća (agencije), a posebno o prirodi odnosa
sa policijom.
1.3. Prostorno, vremensko i disciplinarno određenje

Istraživanjem je obuhvaćeno područje Republike Srbije, a pre svega gra-
dovi Beograd i Novi Sad (najprisutnija delatnost PSB). Međutim, u sklopu
primene komparativnog metoda, u radu su korišćena i iskustva anglosakson-
skih i određenih zemalja kontinentalne Evrope u kojima je proces „privatiza-
cije“ poslova bezbednosti već završen i koje su definisale mesto i ulogu pri-
vatnog sektora bezbednosti u kontroli kriminaliteta.
Proučavanje privatnog sektora bezbednosti na području Republike Srbije
podeljeno je na dva perioda: 1) istraživanje istorijskog nasleđa, sa posebnim
akcentom na period posle Drugog svetskog rata i važenje sistema društvene
samozaštite do 1992. godine i 2) prelazni period, tj. period pravnog vakuuma,
od ukidanja sistema društvene samozaštite do trenutnog (aktuelnog) stanja
(1992–2008).
Sam predmet istraživanja ima interdisciplinarnu dimenziju, jer ova pro-
blematika spada u predmet istraživanja više nauka i to: Kriminologije, Kri-
minalne politike52, Nauke o policiji, Osnova bezbednosti i drugih srodnih
naučnih disciplina.
52 Izvorni naziv ove nauke (kriminalna politika) bio je predmet mnogih polemika zbog
čega su u literaturi poznate različite verzija njenog naziva, kao npr. „Politika suzbijanja
kriminaliteta“ (v. Stojanović, 1991; Radulović, 1999) ili „Politika kontrole kriminaliteta“
(v. Ignjatović, 2007: 41).
2. CILJEVI ISTRAŽIVANJA
Značaj unapređenja nivoa bezbednosti i zaštite od kriminaliteta, ali i ne-
dovoljna informisanost građana i dela stručne javnosti o ovoj problematici
nameću potrebu naučnog opisivanja i naučnog svrstavanja (klasifikacija i tipo-
logija) predmeta istraživanja. Pored ovog prioritetnog cilja istraživanja, kandi-
dat ističe i mogućnost naučnog objašnjenja i to u delu u kom nastoji odrediti
mesto i ulogu privatnog sektora bezbednosti u kontroli kriminaliteta.
Praktična dimenzija istraživanja ogleda se, pre svega, u ostvarivanju uvi-
da u praksu postupanja pripadnika PSB, njihovo mesto i ulogu u kontroli
određenih tipova kriminaliteta i prirodu odnosa sa ostalim nosiocima reakci-
je na kriminalno ponašanje, a posebno sa policijom. Cilj istraživanja se sastoji
i u utvrđivanju osnovnih preduslova za unapređenje saradnje između javnog
i privatnog policijskog delovanja, kao i obezbeđivanje naučnih saznanja na
osnovu kojih nadležni organi, mogu donositi racionalne odluke, a koje se pr-
venstveno odnose na sprovođenja započetog procesa legalizacije PSB na po-
dručju Republike Srbije.
3. HIPOTETIČKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

OSNOVNA (OPŠTA) HIPOTEZA
Prilikom sagledavanja mesta i uloge privatnog sektora u kontroli krimi-
naliteta neophodno je potrebno analizirati vrstu, prirodu i karakter poslova,
koji se mogu preneti iz nadležnosti policije u privatni sektor, faktore koji do-
vode do nastanka i razvoja ovog sektora u jednom društvu, prirodu odnosa
sa drugim nosiocima kontrole kriminaliteta, pravni osnov za postupanje, tj.
zakonsko i podzakonsko regulisanje delatnosti, uz neophodno uvažavanje ak-
tuelnog društvenog, ekonomskog i bezbednosno-političkog stanja u državi.
PRVA POSEBNA HIPOTEZA
Rad policije je opterećen mnogobrojnim intervencijama i rešavanjima
„perifernih“ problema, zbog čega policijski službenici nisu u mogućnosti da
posvete dovoljno pažnje kontroli opasnijih vidova kriminaliteta, a naročito
njegovoj prevenciji.
Prva pojedinačna hipoteza

Policijske službenike najviše opterećuju postupanja po aktima drugih
ograna i brojna vanredna angažovanja na poslovima obezbeđenja.
Druga pojedinačna hipoteza

Većina pripadnika policije smatra da se određeni policijski zadaci, kao
što su poslovi obezbeđenja imovine privatnih lica, obezbeđenja javnih sku-
pova manjeg rizika i postupanje po aktima drugih organa mogu izvesti uz
pomoć PSB.
DRUGA POSEBNA HIPOTEZA
Privatni sektor u kontroli kriminaliteta na području R. Srbije prevashod-
no se ogleda u radu tzv. privatnog sektora bezbednosti (PSB) i to pre svega u
radu preduzeća za privatno obezbeđenje, a u znatno manjem obimu i u radu
privatnih istražitelja (detektiva).
Poslovanje privatnih preduzeća za pružanje usluga obezbeđenja u Repu-
blici Srbiji prevashodno se zasniva na fizičko-tehničkom obezbeđenju imovi-
ne, a ređe na obezbeđenju ličnosti.
Privatni istražitelji se prevashodno angažuju od strane pojedinaca za pri-
kupljanje informacija i dokaza, a za potrebe parničnih postupaka i privatnih
tužbi.
TREĆA POSEBNA HIPOTEZA
Postoji značajna razlika u stavovima policajaca, kao i u stavovima pri-
padnika PSB o privatizaciji poslova bezbednosti, o stanju PSB u Srbiji i odno-
su PSB i policije.
Postoji značajna razlika u stavovima policajaca na sektoru, vođa sektora
i rukovodilaca u policiji o privatizaciji poslova bezbednosti, o stanju PSB u
Srbiji i odnosu PSB i policije.
Postoji značajna razlika u stavovima neposrednih izvršilaca privatnog
obezbeđenja, privatnih istražitelja i rukovodilaca u PSB o privatizaciji poslo-
va bezbednosti, o stanju PSB u Srbiji i odnosu PSB i policije.
ČETVRTA POSEBNA HIPOTEZA
Osnovni preduslov za uspešno delovanje PSB u kontroli kriminaliteta
predstavlja obučen kadar i efikasan sistem kontrole rada, međutim postoje
značajne razlike u stavovima pripadnika policije i PSB o nosiocima ovih de-
latnosti.
Policijski službenici u sprovođenju obuke pripadnika PSB prednost daju
nastavnim centrima policije, dok pripadnici PSB smatraju da sistem obuke mora
biti zasnovan na edukaciji u specijalizovanim centrima za obuku u okviru PSB.
Pripadnici policije smatraju da kontrola nad radom PSB mora biti pove-
rena isključivo policiji, dok pripadnici PSB smatraju da u kontrolnu delatnost
moraju biti uključena i strukovna udruženja u okviru PSB.
PETA POSEBNA HIPOTEZA

Saradnja u postupanju i izgradnja osećaja partnerstva između pripadnika
policije i PSB bitno su uslovljene normativno-pravnim okvirom, kao i plano-
vima i programima stručnog usavršavanja pripadnika oba sektora.

Većina pripadnika oba sektora se slažu da je saradnja i koordinacija u
radu neophodna, ali je njeno sporovođenje potrebno detaljnije regulisati po-
sebnim podzakonskim aktom (pravilnik, uputstvo).

Većina pripadnika oba sektora se slažu da se u procesu edukacije i obuke
mora više popularisati ideja saradnje u postupanju.
4. NAČIN ISTRAŽIVANJA
4.1. Izbor metoda

Složenost konkretnog problema istraživanja i konceptualna ograničenost
metoda u društvenim naukama nameću potrebu kombinacije više metoda
tzv. triangulaciju metoda.
4.1.1. Opšte naučne metode

4.1.1.1. Istorijske studije su korišćene radi:
– pokušaja pronicanja i utvrđivanja nastanka i delovanja pojedinih
faktora, koji su doprineli pojavi i razvoju privatnog sektora bezbednosti
u prošlosti;
– analiziranja ranijih pojavnih oblika privatnog sektora bezbednosti;
4.1.1.2. Komparativni metod je korišćen radi:
– sticanja saznanja o stranim iskustvima u vršenju poslova obezbeđenja
i privatne detektivske delatnosti, kao i prirodi odnosa javnog i
privatnog sektora bezbednosti;
– utvrđivanja sličnosti i razlika u organizovanju PSB i sprovođenju de-
latnosti između različitih zemalja i izvođenja opštih stavova;
4.1.1.3. Statistički metod je korišćen kod prikupljanja i obrade podataka
koji se odnose na broj:
– preduzeća i agencija u sklopu PSB;
– pripadnika PSB;
– zajedničkih akcija pripadnika policije i PSB;
– poziva pripadnika PSB za intervencije policije;
– krivičnih prijava podnetih policiji od strane pripadnika PSB;
4.1.2. Posebne naučne metode

4.1.2.1. Analitičko-sintetički metod je korišćen prilikom sagledavanja
teorijskih stavova domaćih i stranih autora koji se bave proučavanjem privat-
nog sektora bezbednosti.
4.1.2.2. Induktivno-deduktivni metod je korišćen prilikom donošenja
zaključaka iz teorijskih stavova i mišljenja drugih autora, kao i prikupljenih
podataka u toku istraživanja.
4.1.3. Empirijske metode

4.1.3.1. Dokumentaciona analiza
Uz uvažavanje svih nedostataka ovog metoda, njegova primena je bila
nezamenljiva prilikom proučavanja postojećih internih pravnih akata,
evidencija, izveštaja, zapisnika i beleški, a koje se odnose na organizovanje
rada PSB i sprovođenje konkretnih zadataka od strane pripadnika pojedinih
preduzeća i agencija.53 U sagledavanju rada nedržavnih subjekata istraživanje
je usmereno na kratak pregled istorijskog razvoja preduzeća, standarde
u obavljanju delatnosti, kriterijume za selekciju i prijem u radni odnos,
tehničku i materijalnu opremljenost preduzeća, organizaciju preduzeća i
podatke o zaposlenima, nadležnost preduzeća, odnos sa drugim učesnicima
u kontroli kriminaliteta, problemi sa kojima se preduzeće suočava u radu
i njihovi planovi za budućnost. Analiza rada preduzeća kombinovana je sa
anketiranjem zaposlenih i intervjuisanjem zvaničnika preduzeća.
4.1.3.2. Analiza sadržaja

Činjenica je da građani u većini slučajeva sliku o određenoj pojavi
stvaraju na osnovu izveštavanja medija. Računajući na takvu praksu i u
našoj zemlji prilikom istraživanja posebno mesto smo rezervisali za analizu
učestalosti, načina pisanja i predstavljanja privatnog sektora bezbednosti
u štampi. Primenom ovog metoda nastojali smo utvrditi kakav značaj i u
kolikom obimu se pridaje ovom problemu, kakve teme dominiraju, kako su
predstavljeni pripadnici PSB, koje izraze koriste novinari prilikom izveštavanja
itd. Za izvor su korišćene dnevne novine „Blic“ (www.blic.co.yu), a period
analiziranja je od 1. januara 2004. do 31. decembra 2006.
4.1.3.3. Anketa
U cilju utvrđivanja ličnih stavova ovom tehnikom su obuhvaćene dve
grupe ispitanika i to: 1) zaposleni u privatnim preduzećima i agencijama za
53 Prvobitna namera je bila da primenom ovog metoda analiziramo i određene policijske

evidencije i zabeleške o radu PSB i eventualnim rezultatima zajedničkog rada policije i
PSB. Međutim činjenica nezavođenja takvih podataka u posebnim dokumentima, već u
okviru generalnih pokazatelja rada MUP-a, onemogućila je izdvajanje konkretnih poka-
zatelja iz mase podataka. Zbog toga smo primenu ovog metoda usmerili ka PSB detaljnije
analizirajući rad nekoliko preduzeća koji se bave poslovima obezbeđenja i privatnom de-
tektivskom delatnošću na području Republike Srbije.
pružanja usluga obezbeđenja i detektivsku delatnost i 2) pripadnici unifor-

misane policije opšte nadležnosti. Uzimajući u obzir specifičnosti i različit
položaj policije i PSB u odnosu na predmet konkretnog istraživanja, kao i na
proces „privatizacije“ poslova bezbednosti uopšte, ispitivanje je zasnovano na
zasebnim upitnicima. U oba upitnika pitanja su podeljena u tri celine i to:
1) pitanja za utvrđivanje stavova ispitanika o privatizaciji poslova bezbedno-
sti; 2) pitanja za utvrđivanje stavova ispitanika o stanju u PSB u Srbiji i 3)
pitanja za utvrđivanje stavova ispitanika o odnosu između policije i PSB.
4.1.3.4. Intervju
Ova tehnika ispitivanja je obavljena sa nekoliko zvaničnika PSB i to:
1) Predsednikom odbora za FTO Udruženja preduzeća za FTO pri Privred-
noj komori Republike Srbije; 2) Predsednikom sekcije za detektivsku delat-
nost istog Udruženja; 3) Ovlašćenim predstavnikom nadnacionalne organi-
zacije IBSSA-a za Srbiju i 4) rukovodiocima (direktori, zamenici direktora)
preduzeća i agencija u kojima je vršeno istraživanje.54 Kako bi ovaj metod
sproveo što efikasnije i ekonomičnije istraživač je pitanja formulisao na osno-
vu rezultata prethodno sprovedene ankete, uz neophodno konkretizovanje i
prilagođavanje pitanja funkciji i saznajnoj mogućnosti ispitivanog lica.
4.2. Izvori podataka

Samo naučno istraživanje zbog složenosti problema zahtevalo je
komplementarno korišćenje većeg broja izvora. Od već postojećih izvora
podataka posebno su bili značajni strani i domaći stručni i naučni radovi,
udžbenici, sistematska i monografska dela, materijali sa naučnih savetovanja
i stručnih skupova, članci iz stručnih časopisa, internet prezentacije i prikazi
ključnih dela. Pored ovih izvora značajni su bili i razni izvori sekundarnih
podataka koje prikupljaju različite organizacije, nezavisno od naučnih interesa
gde pre svega mislimo na razne statističke izveštaje, godišnjake i biltene.
5. NAUČNA I DRUŠTVENA
OPRAVDANOST ISTRAŽIVANJA
Naučni značaj ovog istraživanja ogleda se u doprinosu širenju saznanja
kod nas o nedovoljno poznatom fenomenu privatnog sektora bezbednosti i
njegovom mestu i ulozi u kontroli kriminaliteta. Svojim saznanjima na nivou
54 Prilikom izrade plana istraživanja bilo je predviđeno i intervjuisanje nekoliko zvaničnika
MUP-a, a radi utvrđivanja njihovog ličnog stava o sledećim problemima: 1) Generalni
inspektor MUP-a (u vezi sa pojavom pružanja bezbednosnih usluga privatnim licima od
strane policijskih službenika van radnog vremena); 2) Načelnik Uprave policije (u vezi
sa zajedničkim aktivnostima policije i PSB) i 3) Načelnik Uprave kriminalističke policije
(u vezi sa doprinosom PSB u kontroli kriminaliteta). Međutim i pored toga što je uredno
podneta Direkciji policije MUP-a Republike Srbije, molba za odobrenje sprovođenja in-
tervjua je odbijena.
deskripcije i klasifikacije sa elementima objašnjavanja istraživanje omogućava
dalja proučavanja ove oblasti, i to sa aspekta kriminoloških, pravnih, bezbed-
nosnih, socioloških, politikoloških, ekonomskih, kriminalističkih, pedagoških
i drugih nauka. Istraživanje upotpunjava teorijska znanja o fenomenologiji i
etiologiji privatnog sektora bezbednosti, o osnovnim preduslovima za uspe-
šan rad ovog sektora u kontroli kriminaliteta, odnosima sa drugim nosiocima
reakcije na kriminalno ponašanje i njihovim specifičnostima na području Re-
publike Srbije. Saznanja dobijena ovim istraživanjem mogu obogatiti literatu-
ru iz nastavnih predmeta u kojima se izučava kontrola kriminaliteta.
Društveni značaj ovog istraživanja ogleda se, pre svega, u sagledavanju
značaja mesta i uloge privatnog sektora bezbednosti u očuvanju lične i imo-
vinske sigurnosti građana. Prenošenjem određenog obima poslova sa policij-
skih organa na PSB dovelo bi do značajnog rasterećenja, čime bi se delatnost
policije usmerila na jednu obuhvatniju i efikasniju akciju suprostavljanja naj-
težim oblicima kriminaliteta i uspostavljanja javnog reda i mira narušenog
u većem obimu. Pored toga, ovlašćeni subjekti će, prilikom donošenja naci-
onalnih strategija za kontrolu kriminaliteta, imati priliku da sagledaju me-
sto i ulogu privatnog policijskog delovanja u jednom širem sistemu socijalne
reakcije na kriminalna ponašanja i da u tom procesu maksimalno iskoriste
potencijal PSB.
DRUGO POGLAVLJE
REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA
1. KOMPARATIVNI PRIKAZ PRIVATNOG
SEKTORA BEZBEDNOSTI U SVETU
1.1. Privatni sektor bezbednosti u

anglosaksonskim zemljama
1.1.1. Velika Britanija
Iako je reč o državi sa decenijskom tradicijom u postojanju PSB Velika
Britanija je zemlja sa veoma ograničenim regulativama iz ove oblasti. U
Engleskoj i Velsu je tek 2001. godine stupio na snagu lex specialis Private
Security Industry Act. Iako je Škotska odlučila da se pridruži engleskom
sistemu primena zakona još nije počela da funkcioniše u praksi. Zbog situacije
sa terorizmom, Severna Irska je ovu oblast regulisala u okviru Zakona iz
1987. godine. Legalni okvir za privatne istrage u Velikoj Britaniji uspostavljen
je još ranije i to Zakonom o policiji i dokaznom materijalu iz 1984. godine, čije
odredbe važe kako za pripadnike kriminalističke policije tako i za privatne
istražitelje. Ovaj pravni akt reguliše procedure u vezi sa prikupljanjem
dokaznog materijala, ispitivanja osumnjičenih i svedoka, snimanja i čuvanja
njihovih izjava i prezentovanje dokaza na sudu (Button, 2002: 118).
Govoreći o veličini PSB Jones i Newburn (1998: 80) su procenili da na
području Velike Britanije ima oko 6.900 firmi za obezbeđenje i detektivski rad
koje imaju približno 334.000 zaposlenih. Međutim, George i Button (2000:
132) napominju da su u ovaj broj uračunata i lica koja proizvode, prodaju,
instaliraju i servisiraju tehnička sredstva zaštite, a koja ipak nisu direktno
angažovana u pružanju bezbednosnih usluga. U svojoj analizi ova dva autora
su izuzeli spornu kategoriju zaposlenih nakon čega su došli do brojke od oko
217.000 lica što je preciznije predstavljeno u narednoj tabeli:
Kategorija Broj
Služba obezbeđenja (Security officers) 140.000
Portirska služba (Door supervisors) 50.000
Stjuarti (Stewards) 12.000
Drugo poglavlje: Rezultati istraživanja i diskusija 143
Kategorija Broj
Privatni istražitelji (Private investigators) 15.000
Ukupno 217.000
Zakonom iz 2001. godine predviđeno je posebno telo koje okuplja ruko-

vodstvo britanske industrije privatne bezbednosti (e. Security Industry Autho-
rity – SIA). Pored brojnih funkcija ovo strukovno udruženje je ovlašćeno za
izdavanje dozvola za rad (licenci, sertifikata). Inače, prema odredbama ovog
Zakona svi zaposleni (bilo operativno osoblje ili rukovodioci) moraju da ima-
ju dozvolu za rad, koja se izdaje na period od 3 godine. Dozvole su zasnovane
na identifikacionoj proveri, na proveri kriminalnih dosijea i na neophodnosti
kompetencije. Trening pripadnika obezbeđenja traje 30 časova, a sastoji se od
22 časa teorijske obuke i 8 sati praktičnog treninga.
Istražujući delokrug rada i ovlašćenja PSB Jones i Newburn su otkrili
kako je praktično svaka aktivnost preduzeta od strane Metropoliten policije
(odgovor na poziv građana, patroliranje, istraga zločina, hapšenje prestupni-
ka, održavanje javnog reda, odgovor na alarm itd.) bila ponuđena i kao uslu-
ga od strane privatnog sektora. Ovakva praksa predstavlja direktnu posledicu
revizije policijskih zadataka koju je sprovelo Ministarstvo unutrašnjih poslo-
va tokom 1995. godine, a u kojoj je predloženi program predvideo delimično
privatizovanje policijske funkcije. Pored toga, Zakon o kriminalu i neredima
iz 1998. godine uspostavio je obavezu formiranja partnerstva između policije
i drugih agencija koje se bave srodnim delatnostima. Godinu dana nakon do-
nošenja Zakon o reformi policije takođe je uspostavio okvir u kome bi policija
trebala akreditovati šeme bezbednosti zajednice koje bi uključivale privatno
obezbeđenje snadbeveno specijalnim ovlašćenjima. Zakon je dao ministru
unutrašnjih poslova kao i drugim najvišim funkcionerima SIA veliku slobodu
odlučivanja u vezi sa stvaranjem standarda i pravila u policijskom delovanju
(Jones and Newburn, 1998: 84).
Iako bi lišavanje slobode prestupnika i njegovo privođenje pravdi teško
moglo da se okarakteriše kao jedna od glavnih funkcija PSB, ovo ovlašćenje
veoma učestalo koriste pripadnici privatnog sektora na području Velike Bri-
tanije.55 Prilikom sprovođenja svojih dužnosti na privatnom posedu personal
privatnog obezbeđenja ima određena prava koja, zavisno od okolnosti, uklju-
čuju pravo na pregled lica i stvari, pravo ograničenog pristupa, pravo zabrane
pristupa i pravo udaljavanja nepozvanih lica sa poseda.
Možda jedino ovlašćenje nad kojim javna policija ima monopol u Bri-
taniji jeste upotreba vatrenog oružja. Naime, Opšte policijske odredbe (e. The
General Orders of the Fort Worth Police Department) su odredile opseg sile
55 Button (2002: 103) navodi kako se u britanskom sektoru trgovine osoblje privatnog
obezbeđenja tokom jedne godine angažuje na oko milion slučajeva krađe imovine od
strane mušterija ili osoblja. Uhvaćene izvršioce pripadnici obezbeđenja obično predaju
policiji dok se u znatno ređem broju slučajeva direktno obraćaju sudu.
koju policija sme primenjivati i uslove pod kojima se treba upotrebiti, raspo-
ređeno prema sledećim nivoima: 1) davanje upozorenja; 2) izdavanje usme-
nog naređenja; 3) upotreba fizičke snage i/ili službene palice; 4) upotreba he-
mijskih sredstava radi privremenog onesposobljavanja i 5) upotreba vatrenog
oružja kao smrtonosne sile. Za razliku od pripadnika policije svi pripadnici
privatnog obezbeđenja raspolažu pravom na primenu ovlašćenja u skladu sa
prva tri nivoa, dok su poslednja dva nivoa dozvoljena samo prilikom obezbe-
đenja transporta vrednosti (v. De Waard, 1993: 58–63).
Button međutim upozorava na brojne slabosti aktuelnog zakona od kojih
je najznačajnija mogućnost doborovoljnog sklapanja ugovora, kojom se omo-
gućava da firme konkurišu za posao sa nižom cenom, a da pri tom izbegavaju
skupe standarde koje odobreni preduzetnici moraju ostvariti. Drugi problem
se tiče odsustva regulativa u vezi sa unutrašnjim obezbeđenjem (e. in-house
securuty) tj. zakonom nije predviđena obaveza licenciranja pripadnika ove vr-
ste obezbeđenja.56 Kako ističe ovaj autor, pripadnici unutrašnjeg obezbeđenja
su izvan delokruga SIA i ispunjavaju samo one standarde koje zahteva po-
slodavac. Dodajući ovome visoke troškove izdavanja dozvole za rad (£190) i
sprovođenja obuke (£500) poslodavci mogu lako pasti u iskušenje da zaposle
pripadnike već postojećeg unutrašnjeg obezbeđenja i time izbegnu pravila.
Kao poseban problem Button ističe prevelika ovlašćenja u rukama SIA i nje-
no neformalno povezivanje sa najvećim trgovačkim asocijacijama koje pred-
stavljaju firme obezbeđenja kao što je npr. Asocijacija britanske industrije za
obezbeđenje (e. British Security Industry Association – BSIA) što otvara veliki
prostor za manipulacije i zloupotrebe (v. Button, 2007: 109–128).
1.1.2. SAD
Evoluciji PSB na području SAD, prema rečima Bailey-a (1989: 522), na-
ročito su doprineli Allan Pinkerton osnivanjem „Pinkertonove nacionalne
detektivske agencije“ 1850. godine, Edvin Holmes osnivanjem prve kompa-
nije za proizvođenje protivprovalničkih alarma 1858. godine i Washington P.
Brink, koji je 1859. godine započeo kamionski dostavni servis, koji se kasnije
razvio u „Brinkovu oklopnu automobilsku kompaniju“. Prema izveštaju Na-
cionalnog komiteta za borbu protiv kriminaliteta iz 1976. godine komponen-
te PSB sačinjavale su sledeće službe: 1) Čuvari i patrolna služba (e. Guard
and patrol services); 2) Alarmna služba (e. Alarm services); 3) Služba oklopnog
transporta (e. Armored car services) i 4) Istražiteljska služba (e. Investigative
services).
Činjenica je da vremenom nije dolazilo do većih promena među samim
subjektima PSB, međutim broj učesnika i obim poslovanja se vratolomno po-
većavao iz godine u godinu. Takve tvrdnje naročito potvrđuju rezultati istra-
živanja stanja u ovom sektoru u periodu između 1964. i 1991. godine, koje
56 Iako broj pripadnika in-house obezbeđenje opada i njihovo mesto sve više zauzimaju
pripadnici ugovornog obezbeđenja, njihov broj, prema istraživanja iz 1994. godine se
procenjuje na oko 38.000 zaposlenih, što ipak nije zanemarljiva cifra.
su sproveli američki autori Cunnigham i Taylor. Prema rezultatima njihovog
istraživanja broj registrovanih privatnih preduzeća za pružanje bezbednosnih
usluga porastao je sa 1.988 na 12.783 (uvećanje od 543 odsto), dok je broj
zaposlenih u istom periodu uvećan za 746,8 odsto, preciznije početna cifra od
62.170 popela se na 526.435 radnika (v. Cunnigham and Taylor, 1985).
Značajno je takođe pomenuti i opsežnu studiju stanja u američkoj in-
dustriji za privatno obezbeđenje, sprovedenu tokom 1980-ih godina. Kao re-
zultat istraživanja 1985. godine je objavljen Hallcrest-ov izveštaj I: Privatno
obezbeđenje i policija u Americi. Prema navodima iz ovog izveštaja 1.1 milion
ljudi bilo je zaposleno u privatnom obezbeđenju, a skoro 22 milijarde US$
je potrošeno za privatno obezbeđenje. Kao dopuna ovog istraživanja 1990.
godine je objavljen Hallcrest-ov izveštaj II: Trendovi privatnog obezbeđenja
1970–2000. u kom je navedeno da je potrošnja za privatno obezbeđenje 1990.
godine porasla na 52 milijarde US$, da je broj zaposlenih dostigao cifru od
1.5 miliona čime je odnos broja između pripadnika privatnog obezbeđenja
i državne policije iznosio približno 3:1 (v. Cunningham, Strauchs and van
Meter, 1991).
Teroristički napad 11. septembra 2001. godine napravio je prekretnicu
u industriji privatnog obezbeđenja. Kako napominju Dempsey i Forst (2005:
51): „Ljudi odgovorni za obezbeđenje postali su vidljiviji, a industrija obez-
beđenja se pokrenula od periferne aktivnosti ka centralnoj sceni.“ Dotadaš-
nje stanje, po rečima ovih autora, najbolje je opisano u studiji korporacije za
istraživanje tržišta „Rand“. Naime prema njihovim navodima tipičnog radni-
ka obezbeđenja predstavljao je belac, između 45 i 55 godina života, osnovnog
obrazovanja, koji radi za mizernu platu i koji je karijeru nastavio odlaskom u
penziju nakon niže civilne službe ili rada u vojsci ili policiji.
Privatni sektor bezbednosti SAD pravni osnov za postupanje crpi, pre
svega, iz niza federalnih i državnih propisa, ali i iz sudske prakse (v. John,
2004: 49–131). Za rad ovog sektora posebno je važan i četvrti amandman
Ustava SAD koji reguliše pravo ljudi na ličnu i imovinsku sigurnost, kao i za-
štitu od nerazumne pretrage i plenidbe. Mnoge države su ustanovile sistem-
ske propise, ali njihov značaj za rad industrije varira od države do države.
Na osnovu analize sadržaja pravnih propisa u pojedinim američkim dr-
žava mogu se izvući sledeće zajedničke karakteristike:
• nadzor nad radom PSB – uređenje sektora i nadzor nad primenom
propisa povereno je posebno osnovanoj državnoj agenciji;
• registracija i dobijanje dozvole za rad d – za registraciju preduzeća
podnosi se zahtev potkrepljen ličnim podacima, identifikacionom
ispravom sa fotografijom i brojem socijalnog osiguranja, dok se za
registraciju službenika i dobijanje dozvole za rad podnosi zahtev pot-
krepljen rezultatima istrage kriminalne prošlosti;
• opšti kriterijumi zapošljavanja: najmanje 18 godina za službu bez
oružja i 21 godina za službu sa oružjem; državljanin SAD, stalni
stanovnik ili stranac sa dozvolom za rad; najmanje srednja stručna

sprema i sposobnost da čita, piše i govori engleski jezik i/ili jezike
koji su najpogodniji za njegovu dužnost; psihofizička sposobnost;
završena osnovna obuka u rukovanju i gađanju vatrenim oružjem
(samo kandidati za naoružane službenike obezbeđenja) i bez osude za
krivična dela u proteklih 7 godina (kandidati za naoružane službenike
obezbeđenja ne smeju biti osuđivani za državni ili federalni prekršaj
izvršen upotrebom nasilja);
• vrste obuke: 1) predupisni trening; 2) osnova obuka (svaki službenik
mora proći 48 sati osnovne obuke u prvih 100 dana zaposlenja);
3) osvežavajući trening u toku godine (teorijska i praktična obuka
na terenu i u učionici, čiji sadržaj zavisi od dužnosti službenika
obezbeđenja, vrednosti imovine koja se štiti i nivoa rizika, pretnji i
kritičnosti zadatka); 4) trening naoružanih službenika obezbeđenja i
5) godišnja provera znanja.
U cilju profesionalizacije i standardizacije poslovanja, kao i unapređivanja
imidža PSB 1955. godine je osnovana strukovna asocijacija pod nazivom
„Američko Društvo za industrijsko obezbeđenje““ (e. American Society for
Industrial Security – ASIS). Danas ova organizacija delujući pod nazivom
ASIS Internationall predstavlja jednu od najvećih međunarodnih asocijacija
koja okuplja više od 33.000 članova u celom svetu uključujući menadžere
bezbednosti, korporacijske rukovodioce i predstavnike vlasti. Organizacija
nudi brojne programe profesionalnog razvoja širom sveta organizujući
svake godine seminare koje pohađaju rukovodioci, menadžeri i savetnici
iz nacionalnih industrija za privatno obezbeđenje, kao i personal državnih
organa, koji po prirodi posla najčešće sarađuju sa privatnim sektorom.57
Pored ASIS International-a u obuci pripadnika PSB učestvuje i Američki
vojni univerzitet (e. American Military University – AMU) U koji se u radu
fokusira na obradu tema iz oblasti obaveštajne delatnosti, informacionih
tehnologija i kontraterorizma. Poseban značaj u obuci imaju i državni koledži
koji su započeli sa programima edukacije 1976. godine. U početku je samo
pet koledža nudilo prvi akademski stepen u privatnom obezbeđenju da bi se
do 1990. godine broj popeo na 46 koledža koji nude prvi stepen, a njih 14 i
drugi stepen (Dempsey and Forst, 2005: 55).
57 Dempsey i Forst (2005: 54) skreću pažnju na tri obrazovna programa ASIS International
na osnovu kojih se stiču sledeći sertifikati: 1) Sertifikat profesionalne zaštite (Certifica-
tion Protection Professional – CPP) – stiče ga pojedinac koji je na pismenom testu poka-
zao znanje iz oblasti menadžmenta obezbeđenja; 2) Sertifikat profesionalnog istražitelja
(Professional Certified Investigator – PCI) – stiče ga pojedinac koji je pokazao znanje u
oblastima rukovođenja slučajem, prikupljanju dokaza i prezentaciji slučaja i 3) Sertifikat
profesionalnog fizičkog obezbeđenja (Physical Security Professional – PSP) – predviđen je
za pripadnike obezbeđenja čija primarna delatnost se sastoji u dizajniranju integralnih
sistema obezbećenja koji uključuje opremu, procedure i ljude, ili instaliranju i održavanju
tih sistema.
1.1.3. Kanada
Prema pisanju kanadskog autora Paper-a (2003: 11) rad PSB na području
Kanade najpre je institucionalizovan u Kvebeku i to 1909. godine donošenjem
propisa Lou concernat la police et le bon ordre. Ove odredbe su doživele
izmene i to 1915. godine kada je donet Lou relative aux detectives particuliers i
1941. godine kada je na snagu stupio Lou concernat les detectives prives. Ovim
propisima je međutim regulisana samo privatna istražiteljska delatnost dok
je sektor privatnog obezbeđenja bio zanemaren. Ubrzo se uvidela potreba za
obezbeđenjem prevoza vrednosti i druge robe, za nadzorom u toku izgradnje
železnice i za sprečavanjem radničkih štrajkova što je omogućilo proširenje
usluga privatnog sektora. Novonastala situacija primorala je zakonodavce da
prošire polje primene zakona i na taj način zadovolje novu realnost. Zakon iz
1941. godine je ukinut, a umesto njega je 1961. donet novi zakon Loi sur les
agences ou de securite, koji je uključio i sektor obezbeđenja.
U Kanadi danas nema opšte saglasnosti oko toga šta sve obuhvata PSB.
Kanadski centar za statistiku u pravosuđu je 1994. godine u ovaj sektor
uvrstio portirsku službu, zatvorske čuvare i lica koja ugrađuju alarme ili
mehaničke brave. Murray i McKim (2003: 636) smatraju da svrstavanjem ove
poslednje kategorije predstavnici industrije nastoje po svaku cenu omasoviti
PSB. Problem veličine se dalje usložnjava činjenicom da se mnogi službenici
samo povremeno angažuju što svakako iskrivljuje sliku o veličini i brojnosti
sektora. Kanadski autori Murray i McKim u sadržaj ovog pojma ubrajaju
sledeće aktivnosti: 1) bezbednosne usluge – aktivna prevencija kriminaliteta,
ograničena patroliranja, primena lokalnog zakonodavstva na osnovu
ugovora sa lokalnim vlastima; 2) fizička zaštita – obezbeđenje lica i imovine,
ograničavanje gubitaka i kontrola pristupa objektima i podacima; 3) privatne
istrage – prismotre, provere kandidata za prijem u radni odnos, istraživanje
prevara i sumnjivih poslovnih transakcija i 4) korporativna bezbednost –
zaštita složenih operacija, prevencija kriminaliteta protiv korporacija i inter-
ne istrage.
Za potrebe istraživanja PSB u Kvebeku Paper je koristio zvanične po-
datke Ministarstva unutrašnjih poslova prema kojima je obim poslovanja u
periodu između 1982. i 1995. godine porastao sa 500 miliona na milijardu
kanadskih dolara, dok je u 2003. godini dostigao sumu od 1,5 milijarde dola-
ra. Podaci objavljeni od strane ministarstva ukazuju da je ukupan broj agen-
cija za obezbeđenje, koje poseduju dozvolu za rad, u periodu između 1973. i
2002. godine porastao sa 96 na 233 (v. Paper, 2003).
Od svih kanadskih oblasti Ontario se naročito ističe po uređenju PSB.
U ovoj provinciji je 1992. godine donesen Zakon o privatnim istražiteljima i
obezbeđenju (The Act of private investigators and guards), koji obuhvata širok
spektar aktivnosti, mnogo veći nego u bilo kojoj drugoj provinciji. PSB pre-
ma ovom zakonu sačinjavaju sledeće komponente: 1) ugradnja i servisiranje
alarmnih uređaja; 2) obezbeđenje transporta vrednosti; 3) patroliranje; 4) da-
vanje saveta i konsultacije vezane za bezbednost i 5) privatne istrage. Inače,
provincija Ontario već nekoliko godina pokazuje očiglednu volju da pojasni

koje su funkcije svojstvene privatnim, a koje državnim organizacijama. Da
bi to i uradila, uvedena su ograničenja i definisan status istražitelja s jedne
strane i agenata za bezbednost s druge strane. U vezi s tim Zakon o privatnim
istražiteljima i obezbeđenju sadrži klauzulu po kojoj se izdaju različite dozvole
u zavisnosti od toga da li se radi o dozvolama za istraživačke poslove ili po-
slove obezbeđenja. Uz to, jula 2003. godine, donesen je zakon koji modifikuje
postojeći zakonodavni sistem na taj način što je u njega uključena odred-
ba prema kojoj svaki kandidat za dobijanje dozvole u oblasti obezbeđenja ili
istrage mora proći minimalnu obuku koja je preduslov za dobijanje dozvole.
Prateći pozitivan primer Ontarija i druge kanadske provincije teže promeni i
prilagođavanju zakonodavstva PSB (v. O’Connor and others, 2004: 138–157).
Nadležna vladina odeljenja pri provincijama za normiranje i licenciranje
PSB postavila su minimum uslova za davanje dozvole za rad personalu. Pre-
ma važećim standardima od kandidata se zahteva: 1) određena starosna dob
(najmanje 18 ili 19 godina u zavisnosti od provincije); 2) kanadsko državljan-
stvo (za migrante prijava mesta boravka); 3) moralna podobnost (bez krimi-
nalne prošlosti u poslednjih 5 godina). Kanadski standardi za regrutovanje i
obuku su u mnogim aspektima ekvivalentni sa ISO standardima. Oni omo-
gućavaju, ne toliko direktive za sprovođenje regrutovanja u pogledu fizičke,
intelektualne i psihološke podobnosti kandidata, koliko njihovo efektivno i
kvalitetno obavljanje (v. Murray and McKim, 2003).
Paper (2003: 23) međutim upozorava kako ni jedno od ovih rešenja do
sada nije eliminisalo probleme vezane za razgraničavanje uloga privatnog
i javnog sektora, kao i razmenu informacija između ova dva sektora. Osim
toga, usled različitih zakonodavnih sistema, unutrašnja bezbednost u kompa-
nijama je izvan polja primene Zakona o privatnim istražiteljima i obezbeđenju
ostajući tako briga samih provincija. Poseban problem predstavlja loše sorti-
ranje metoda obuke čime se ne odražava imidž profesionalizma i kvaliteta u
željenoj meri. U programima za obuku nisu precizno definisana sva pitanja
vezana za bezbednost. Ipak, ovaj autor napominje da se u bliskoj budućno-
sti planira rešenje i ovog problema, jer je u toku izrada plana i programa za
obuku pripadnika PSB, a posebno za pripadnike obezbeđenja, čiji je kadar
najtraženiji. Kada se izradi ovaj program, obuka kadrova postaće obavezna.
1.1.4. Australija
Za razliku od drugih anglosaksonskih zemalja, na čijem području PSB
datira još iz XIX veka, u Australiji je ovaj sektor počeo da se razvija tek nakon
Drugog svetskog rata. Swanton (1993: 2) ističe kako su u većini australijskih
oblasti pružane usluge fizičko-tehničkog obezbeđenje lica i objekata i privatna
istražiteljska delatnost, dok su na Novom Zelandu zabeleženi i slučajevi pa-
troliranja pripadnika PSB u stambenim kvartovima i odgovaranje na pozive
građana. Prema procenama iz 1996. godine PSB u Australiji je obuhvatao oko
100.000 zaposlenih od čega su oko 25.000 bili privatni istražitelji. S obzirom
da je u to vreme broj pripadnika policije iznosio oko 42.000, odnos u veličini
između ova dva sektora iznosio je 2:1 u korist privatnog sektora (v. Reynolds
and Wilson, 1996: 219–232).
Porast broja preduzeća i neposrednih izvršilaca pratilo je i normiranje
njihovog rada, a prvi sistemski pravni akt, poznat kao Zakon o agentima za
privatne istrage, donet je u Novom Južnom Velsu 1963. godine. Ubrzo je po
ugledu na ovaj primer i u ostalim provincijama započeo proces normativnog
regulisanja rada PSB-a, koji je okončan 1979. godine, kada je na pravnu sna-
gu stupio i Zakon na severnoj teritoriji (v. Swanton, 1993: 1–8).
Na osnovu analize pojedinačnih (nacionalnih) propisa o PSB, a koju su
izvršili australijski autori Prenzler i Sarre (1998: 1–6), saznajemo da u većini
država kontrolu rada PSB vrši policija. Izuzetak predstavlja južna Australija
na čijem području nadzor nad PSB vrši Odeljenje za javne i potrošačke po-
slove, dok je u Tasmaniji kontrola poverena Ministarstvu pravde. Sistem za
izdavanje licenci obuhvata proveru podobnosti kandidata, prema kom gene-
ralno osobe koje imaju krivične osude nemaju dozvolu za rad. Kandidati koji
ispunjavaju taj opšti uslov polažu psiho testove i testove inteligencije.
Iako je u svim propisima za buduće pripadnike PSB predviđena osnovna
obuka ona je u mnogim slučajevima ograničena na period od jedne sedmice
ili čak i kraće zbog čega se s opravdanjem možemo zapitati da li tako kratak
period može obuhvati širok spektar umeća koja su neophodna za obavljanje
tako odgovornih poslova. Govoreći o obuci privatnih istražitelja za dobijanje
radne dozvole Prenzler i King (2002: 1–6) ističu kako je ona najkraća u Kvin-
slendu i traje 5 dana, dok Novi Južni Vels ima razvijeniji sistem koji uključuje
obuku u trajanja od 7 nedelja.
Brojni autori upozoravaju kako se australijski PSB duži niz godina suoča-
vao sa nizom afera kao što su optužbe protiv vodećih kompanija PSB-a zbog
lažiranja izveštaja o poslovanju, trgovina poverljivim informacijama izme-
đu policije i privatnih istražitelja, prekoračenje uspotrebe sredstava prinude
prilikom obezbeđenja javnih skupova itd. Ovakvo stanje je dovelo do širenja
sistema selektivnog davanja licenci koje je započelo 1985. godine u Novom
Južnom Velsu, da bi se početkom 1990-ih proširilo na Viktoriju i Kvinslend.
Zapadna i Južna Australija su otišle još dalje po pitanju izdavanja dozvola
uvodeći obaveznu obuku i proveru dosijea kandidata.
Krajem prošlog veka izvršena je jedna opsežna studija stanja PSB na au-
stralijskom kontinentu čiji autori su predložili novi model Zakona industrije
privatne bezbednosti. Pored predstavnika državnih organa u proces revizije
zakonodavstva bili su uključeni i predstavnici privatnog sektora, ali i akcio-
nari brojnih preduzeća u okviru PSB. Prema predloženom modelu izdavanje
licenci bi trebalo obuhvatiti sva zanimanja koja se odnose na poslove bezbed-
nosti kao i priznavanje visokog nivoa poverenja i ranjivosti klijenata. Prijem
u službu prevashodno bi bio zasnovan na proverama kriminalnih dosijea.
Kontrola bi bila nacionalna, a uključivala bi države i teritorije koje su potpisa-
le i odobrile model zakona.
U cilju unapređivanja i profesionalizacije poslovanja PSB agencije za

kontrolu bi trebale sprovoditi širok spektar istraga i inovativnih pristupa
usmerenim ka svim organizacionim nivoima. Standardi za obuku bili bi
zasnovani na analizama zadataka koje izvršavaju radnici na poslovima
bezbednosti kao i na uspostavljanju osnovnih normi o obuci za sve profesije
u ovoj oblasti.
Kako ističu Prenzler i Sarre (1998) predložene mere su najpre inkorpori-
rane u nacionalno zakonodavstvo Novog Južnog Velsa, izmenama i dopuna-
ma Zakona iz 1998. godine, kada je normativni sistem dopunjen i obaveza-
ma javnog osiguranja od odgovornosti i periodičnim pregledom efikasnosti
primene zakona, a očekuje se da će veoma brzo ovaj primer slediti i druge
australijske države.
Značajno je još napomenuti da su na području australijskog kontinenta
prisutne brojne predstavničke organizacije privatne zaštite kao što su: Austra-
lijska asocijacija industrije za obezbeđenje (ASIAL); Novozelandska asocija-
cija industrije za obezbeđenje (NZSIA); Institut izvršnog obezbeđenja (ISE);
Institut za obezbeđenje Viktorije (SIV), Udruženje hotelskog obezbeđenje;
Udruženje privatnih detektiva u Novom Južnom Velsu, Zapadnoj Australiji,
Južnoj Australiji i Kvinslendu. Ove organizacije propisuju standarde i/ili etič-
ke kodekse za svoje članice dok veće firme imaju i vlastita pravila ponašanja
zaposlenih (v. Swanton, 1993).
1.2. Privatni sektor bezbednosti

u zemljama kontinentalne Evrope
1.2.1. Privatni sektor bezbednosti u zemljama
članicama Evropske unije
Slika o veličini, resursima i broju zaposlenih u PSB na području Evrop-
ske Unije dosta je oskudna. Pouzdani i značajni statistički podaci nisu dostu-
pni i uobičajeno je da se informacija dobija iz industrijskih pregleda, analiza
tržišnih akcija među konkurentima, računa u trgovinskim žurnalima, in-
terpretacija vladine statistike o zaposlenosti itd. Zemlje sa dobro razvijenim
kontrolnim sistemom su u mogućnosti da obezbede adekvatniji prikaz, ali
one su izuzetak. Unutar kontinentalne Evrope, istorija privatnih bezbedno-
snih usluga datira od ranih decenija XX veka, a u nekim državama kao što je
Nemačka i Italija još iz sredine XIX veka. Međutim, u većini zemljama ovo
tržište se naglo razvija tek početkom 1970-ih godina nakon čega i počinju da
se donose prvi sistemski zakoni iz ove oblasti.58
58 Jones i Newburn (1998: 56) ukazuju na dva jasna trenda u PSB na području Evropske
Unije: 1) raste opseg funkcija koje preduzima privatni sektor i 2) raste sama industrija
koja u nekim zemljama sada zapošljava više osoblja od policije. South (1994: 228)
napominje kako je na konferenciji Saveta Evrope 1988. godine iznesen stav po kom je
politička klima u Evropi uopšteno ispunjena saosećanjem u pogledu ideje za širenjem
PSB, a javno mnjenje je raspoloženo prema firmama čiji je glavni zadatak da sprečavaju
Konfederacija evropskih bezbednosnih sistema (e. Confederation of Eu-
ropean Security System – CoESS) je 2002. godine objavila podatke o veličini
PSB u Evropskoj Uniji, prema kojima u 24 zemlje članice ove organizacije po-
sluje čak 27.318 privatnih bezbednosnih kompanija, koje zapošljavaju skoro
1.100.000 ljudi. Upozoravamo da podatke CoESS-a, koje ćemo predstaviti u
narednoj tabeli, treba uzeti sa rezervom iz najmanje tri razloga: 1) u mnogim
zemljama obezbeđivanje preciznih podataka o broju pripadnika PSB je veo-
ma teško zbog čega države barataju samo sa pretpostavkama; 2) broj pripad-
nika je često baziran na statistikama povezanima sa trgovinom, tj. prodajom
bezbednosnih usluga, koje su često vezane samo za članove CoESS, a ne za
celu EU i 3) organizacija policije se razlikuje od države do države zbog čega
cifre o odnosu u broju prioadnika javnog i privatnog sektora treba tretirati
samo kao ilustraciju relativnih snaga.
Država Populacija Policija Obezbeđenje Odnos

Mađarska 10.000.000 40.000 80.000 2,00
Poljska 38.600.000 103.000 200.000 1,94
Irska 3.900.000 12.000 20.000 1,67
Luksemburg 462.000 1.573 2.200 1,40
Estonija 1.400.000 3.600 4.900 1,36
Velika Brit. 60.270.000 141.398 150.000 1,06
Slovačka 5.400.000 21.500 20.839 0,97
Francuska 60.400.000 145.000 117.000 0,81
Finska 5.200.000 7.500 6.000 0,80
Nemačka 82.500.000 250.000 170.000 0,68
Portugal 10.500.000 46.000 28.000 0,61
Slovenija 2.000.000 7.500 4.500 0,60
Češka 10.200.000 47.400 28.100 0,59
Švedska 9.000.000 18.000 10.000 0,56
Grčka 10.700.000 49.900 25.000 0,50
Kipar 776.000 3.000 1.500 0,50
Litvanija 3.600.000 20.000 10.000 0,50
Letonija 2.300.000 10.600 5.000 0,47
kriminalne aktivnosti. Čak i u državama koje imaju izuzetno razvijen sistem socijalne
zaštite i osiguranja građana, kao što je Holandija i Švedska, privatizacija ima velike pri-
stalice i zastupnike.
Država Populacija Policija Obezbeđenje Odnos

Belgija 10.300.000 39.000 18.321 0,47
Španija 40.280.000 193.450 89.449 0,46
Malta 397.000 1.800 700 0,39
Holandija 5.400.000 14.000 5.250 0,38
Italija 58.100.000 240.114 55.000 0,23
Austrija 8.200.000 30.000 6.790 0,23
EU 456.185.000 1.495.640 1.088.550 0,73
Specifičnosti PSB na području Evropske Unije možda možemo bolje

sagledati iz komparativne analize evropskih normativnih sistema industrije
privatne bezbednosti, a koju je izvršio Button (2007: 109–128) fokusirajući
se pri tom na 15 članica EU. Iz analize su izuzeti Kipar i Malta, kao i bivše
komunističke zemlje u kojima, po rečima ovog autora, PSB i sistem reguli-
sanja nemaju dugu tradiciju. Međutim, kako Button naglašava, iako pravna
regulativa ima veoma bitan uticaj na kvalitet PSB, najbolji regulatorni sistem
ne mora da znači i najbolju industriju privatne bezbednosti.
Za kriterijume analiziranja uzete su sledeće komponente normativnog
regulisanja: 1) licenciranje pripadnika ugovornog obezbeđenja – ukoliko je
postojao sistem koji je onemogućavao onima sa nepoželjnim karakteristikama
da se zaposle u obezbeđenju zemlja bi dobila dva boda, a ukoliko nije
postojao zemlja bi dobila nula bodova; 2) licenciranje firme za pružanje usluga
obezbeđenja – ukoliko su predviđena ova pravila država je dobila dva boda, a
ukoliko nije nula bodova; 3) obavezan trening pripadnika obezbeđenja – kao
jedan od najvažnijih kriterijuma kvaliteta rada obavezan trening izuzetno
varira u zemljama EU pa je skala rangirana od nula bodova za zemlje u
kojima nema obavezne obuke, jednog boda za obuku u trajanju do 40 sati,
dva boda za 41–80 sati treninga, tri boda za 81–120 sati i četiri boda za obuku
preko 121 sat; 4) standardi za rukovodioce u PSB – ako su postojali minimalni
standardi vezani za iskustvo, obuku ili kvalifikaciju država je dobila dva boda,
ukoliko nije bilo ovakvih standarda dodeljivano je nula bodova i 5) licenciranje
pripadnika unutrašnjeg (in-house) obezbeđenja – ukoliko je postojala ova
odredba država je dobijala dva boda, a ukoliko ne, nula bodova.
DRŽAVA licenca za licenca za obavezan standardi za licenca za ∑

ugovorno preduzeće trening rukovodioce unutrašnje
obezbeđenje obezbeđenje
Španija 2 2 4 2 2 12
Belgija 2 2 4 2 2 12
Holandija 2 2 3 2 2 11
DRŽAVA licenca za licenca za obavezan standardi za licenca za ∑

ugovorno preduzeće trening rukovodioce unutrašnje
obezbeđenje obezbeđenje
Portugal 2 2 2 2 2 10
Švedska 2 2 2 2 2 10
Danska 2 2 3 2 0 9
Finska 2 2 3 2 0 9
Francuska 2 2 1 2 2 9
Irska 2 2 1 2 2 9
Austrija 2 2 0 2 0 6
Nemačka 2 0 1 2 0 5
Grčka 2 0 0 0 2 4
Italija 2 2 0 0 0 4
Engleska 2 0 1 0 0 3
Luksemb. 0 2 0 0 0 2
Na osnovu rezultata iz ove tabele možemo primetiti da na području EU

postoje velike varijacije u sistemu regulisanja PSB. S obzirom da dve zemlje
(Španija i Belgija) imaju maksimalan broj bodova, i po tome najrigoroznije
zakonodavstvo, redosled je određen prema standardima treninga. Španija
naime ima najobimniju obuku u trajanju od 260 sati u poređenju sa 130 sati
u Belgiji.
Kao druga krajnost u oštrini normativnog regulisanja pokazuje se
luksemburški sistem u kom ne postoji licenciranje poslodavaca niti se zahteva
minimalni trening ili standardi, koji bi sprečili neke osobe da rade u PSB.
Postoje zahtevi vezani za nošenje identifikacione karte i kolektivni dogovor
između firmi i trgovačkih jedinica kojim se uspostavlja minimalna plata i broj
sati rada. Button međutim tvrdi kako PSB u Luksemburgu (inače najmanji u
EU) mnogo lakše kontrolisati putem samoregulisanja i kolektivnih dogovora.
Pored ove analize značajan je i rad De Ward-a (1999: 143–174), koji je
izvršio petoslojnu klasifikaciju normativnih sistema evropske industrije pri-
vatne bezbednosti i to: 1) zemlje sa ne-intervencionim propisima – Velika Bri-
tanija i Republika Irska; 2) minimalna uska propisanostt – Luksemburg; 3) mi-
nimalna šira propisanostt – Nemačka, Austrija, Italija; 4) sveobuhvatna uska
propisanostt – Danska, Finska, Francuska i 5) sveobuhvatna šira propisanost
– Belgija i Španija.
Pored određenih specifičnosti u normativnim rešenjima zemalja člani-
ca Evropske unije Keković i Daničić (2005: 96–106) ističu i neke zajedničke
karakteristike, kao npr.: 1) nadzorni organ – u većini zemalja dozvolu za rad
i nadzor nad primenom zakona vrši policija (izuzetak čini Nemačka u kojoj
dozvole izdaje Privredna komora); 2) operativne provere vlasnika i zaposle-
nih – finasijska varijabilnost i provera ugleda osnivača, neosuđivanost, uzrast
mininalno 18 godina (za izvršioca), odnosno 25 godina (za osnivača);59
3) identifikaciona obeležja – uniforme ne smeju biti slične uniformama dru-
gih organa reda, osoblje mora nositi identifikacione kartice sa svojim ime-
nom, brojem i nazivom kompanije, vozila korišćena u privatnim firmama ne
smeju biti slična vozilima koja koriste policija ili druge javne službe i 4) va-
treno oružje – nošenje oružja svedeno je na poslove obezbeđenja transporta
vrednosti i zaštitu objekata od vitalnog značaja, dok je upotreba svedena na
nivo nužne odbrane.
Na kraju izlaganja ističemo kako proširenje Evropske Unije novim
članicama naglašava potrebu evaluativnih istraživanja efikasnosti raznih
sistema regulisanja PSB diljem Evrope, a sve u cilju usaglašavanja regulacionih
mera, kako ne bi došlo do obaranja generalno visokih standarda EU zemalja
na nivo nekolicine zemalja sa minimalnim zahtevima.
1.2.2. Privatni sektor bezbednosti kod

južnoslovenskih naroda
1.2.2.1. Slovenija
Pravni osnov za postupanje PSB na području Republike Slovenije sači-
njavaju dva osnovna propisa i to „Zakon o ličnom obezbeđenju“60 i „Za-
kon o detektivskoj delatnosti“.61 Na osnovu samog naziva ovih pravnih akata
može se lako zaključiti da komponente PSB u ovoj zemlji sačinjavaju poslovi
fizičko-tehničkog obezbeđenja lica i imovine i istražiteljska delatnost.
Za izdavanje dozvola i nadzor nad radom ovog sektora zadužen je MUP
i Skupština62, a procedura za dobijanje dozvole razlikuje lične i tehničke
uslove, koje kandidati moraju ispuniti prilikom podnošenja zahteva63. Lični
59 U nekim zemljama (npr. Belgija) postoji odredba prema kojoj vlasnici i zaposleni ne
mogu dobiti dozvolu za rad ako su u proteklih pet godina radili u državnim službama
bezbednosti.
60 Zakon o zasebnom varovanju, Uradni list Republike Slovenije, št. 212–05/03.
61 Zakon o detektivskoj dejavnosti, Uradni list Republike Slovenije, št. 212–05/03.
62 Skupština predstavlja strukovno udruženje preduzeća i agencija PSB. Prema članu 5 Za-
kona o ličnom obezbeđenju Skupština u saglasnosti sa MUP-om daje i oduzima licence
za vršenje privatnog obezbeđenja, donosi programe za proveru znanja i određuje način
provere, vrši nadzor nad radom članova, prati i raspravlja o njihovom radu, donosi ko-
deks ponašanja, vodi registar društava, samostalnih preduzetnika i zanatlija, kojima je
izdata licenca i evidenciju lica koja vrše tehničko obezbeđenje i zaštitu, prati razvoj teh-
ničkih sredstava i mera i predlaže promene propisa, donosi obrazac legitimacije i vrši
druge naloge uređene statutom Skupštine ili propisima državnih organa.
63 Prema nezvaničnim podacima iz 1998. godine u Sloveniji je delovalo 177 agencija i pre-
duzeća registrovanih za poslove privatnog policijskog delovanja, a koje su zapošljavale 44
privatna detektiva i 6520 pripadnika obezbeđenja od kojih ni polovina nije imala licencu
za obavljanje tog posla (Balažič, 1998: 27–44).
uslovi podrazumevaju: 1) državljanstvo R. Slovenije; 2) odgovarajuća stručna
sprema64; 3) psihofizička sposobnost i 4) neosuđivanost kandidata za krivična
dela koja se gone po službenoj dužnosti i za prekršaje sa obeležjem nasilja.65
Tehničke uslove posebnim propisom određuje ministar unutrašnjih poslova.
Komisiju za izdavanje dozvole sačinjavaju dva predstavnika MUP-a i tri pred-
stavnika Skupštine.
Inače, slovenački propisi zabranjuju subjektima PSB sklapanje poslova za
koje su Zakonom ovlašćeni policijski i pravosudni organi, kao i obavljanje
poslova za domaće i strane obaveštajne ili kontraobaveštajne službe. U toku
rada pripadnici PSB ne smeju upotrebiti posebne operativne metode i sredstva,
za koja su zakonom ovlašćeni MUP i Slovenačka obaveštajna bezbednosna
agencija.66 Ukoliko u toku posla dođu do podataka o izvršenom krivičnom
delu koje se goni po službenoj dužnosti, dužni su o tome obavestiti nadležni
organ.
Pripadnik obezbeđenja u toku obavljanja svoje dužnosti ima pravo da:
1) upozori lice da se udalji sa područja ili iz objekta koji se obezbeđuje, a
kome je zabranjen pristup, ako se zadržava neovlašćeno; 2) spreči neovlašće-
noj osobi pristup u prostor koji se obezbeđuje; 3) zadrži lice koje je u delo-
krugu koji se obezbeđuje, zatečeno pri vršenju krivičnog dela ili prekršaja ili
ako sumnjaju da su izvršili krivično delo, do dolaska policije i 4) spreči ulaz
i izlaz vozila ili osoba s prtljagom, ako tako zahtevaju na vidnom mestu ista-
knuta pravila obezbeđenja, a osoba ne dozvoli njihov pregled.
Privatni detektiv svoju delatnost zasniva na prikupljanju informacija
neposredno od osobe na koju se podaci odnose, od drugih osoba koje
imaju saznanja i spremne su ih dati dobrovoljno, kao i iz sredstava javnog
informisanja, a tiču se podataka o: 1) predmetima koji su ukradeni ili izgubljeni;
2) dokaznom materijalu potrebnom za obezbeđenje ili dokazivanje istine
ovlašćene stranke pred pravosudnim i drugim organima i organizacijama koji
u postupku odlučuju o istini; 3) časnosti zaposlenih radnika pri donošenju
konkretne klauzule i 4) uspešnosti i poslovnosti pravnih lica.
1.2.2.2. Hrvatska
Rad PSB na području Republike Hrvatske reguliše „Zakon o zaštiti oso-
ba i imovine i detektivskoj djelatnosti“67 i „Zakon o privatnoj zaštiti“68 Da-
64 U skadu sa članom 10 Zakona o ličnom obezbeđenju Skupština u saglasnosti sa MUP-

om određuje poslove, za koje kandidat mora ispunjavati najmanje predviđeno stručno
obrazovanje: za manje složene poslove – III stepen, za složene poslove – IV stepen, a za
najsloženije – V stepen stručne spreme.
65 Pored ovih uslova Zakon o detektivskoj delatnosti predviđa da kandidat za privatnu de-
tektivsku delatnost u zadnje dve godine nije radio kao ovlašćeni radnik u MUP-u ili
obaveštajno-bezbednosnoj službi.
66 Član 15 Zakona o ličnom obezbeđenju, tj. član 13 Zakona o detektivskoj delatnosti.
67 Narodne novine Republike Hrvatske, br. 83/96 i 75/01 (ovaj propis reguliše samo rad priva-
tnih detektiva, dok je za sektor obezbeđenja u međuvremenu donet poseban pravni akt).
68 Narodne novine Republike Hrvatske, br. 68/03 (ovaj propis predstavlja izmenjen i dopu-
njen deo Zakona iz 1996. godine).
kle i u Hrvatskoj PSB sačinjavaju poslovi obezbeđenja69 i istražiteljska delat-

nost. Za registraciju preduzeća, izdavanje dozvola za rad i nadzor nad radom
ovog sektora zadužen je Inspektorat Ministarstva unutrašnjih poslova.
Da bi se određeno pravno lice registrovala kao preduzeće za pružanje
bezbednosnih usluga mora: 1) izvršiti registraciju kod trgovinskog suda;
2) registrovati odgovornu osobu u preduzeću; 3) formirati organizacionu
strukturu preduzeća; 4) registrovati oružarnicu i 5) odrediti dizajn uniformi
zaposlenih, koji mora biti različit od uniformi državnih organa. Da bi izve-
sna osoba mogla da radi u PSB mora ispuniti sledeće uslove: 1) prebivalište
u Hrvatskoj70; 2) odgovarajuća stručna sprema71; 3) psihofizička sposobnost
za rad; 4) da nema krivični dosije, da nije pod istragom, da nije osuđivan za
prekršaje sa elementima nasilja u poslednje tri godine; 5) da je prošla bezbed-
nosnu proveru državne bezbednosne agencije; 6) da govori hrvatski i ume da
piše latinicu.
Prilikom regulisanja ovlašćenja pripadnika obezbeđenja Zakon pravi ra-
zliku između dva tipa izvršioca i to čuvara (izvršioci nižeg ranga) i zaštitara
(izvršioci višeg ranga). U zavisnosti kojoj grupi pripadaju radnici obezbeđe-
nja imaju sledeća ovlašćenja: 1) davanje upozorenja; 2) proverava identite-
ta osobe koja ulazi/izlazi iz objekta; 3) zadržavanje izvršioca krivičnog dela
i svedoka do dolaska policije; 4) pregled osobe, vozila i predmeta, prilikom
ulaska u objekat koji se štiti; 5) upotreba dresiranih pasa (samo zaštitari) za
napad i/ili odbranu ako postoje uslovi za upotrebu fizičke sile ili vatrenog
oružje; 6) upotreba fizičke sile, kad postoji jasan protivpravan napad na rad-
nike obezbeđenja ili osobe koje oni štite, ili kad je napad na imovinu koju
štite u toku; 7) upotreba vatrenog oružja samo kad ne postoji drugi način da
se zaštite osobe ili objekti.72
69 Zakon o privatnoj zaštiti pravi razliku između telesne zaštite, tehničke zaštite i unutrašnje
čuvarske službe, dok se poslovi privatne zaštite, u zavisnosti od njihove složenosti mogu
obavljati od strane čuvara, zaštitara i zaštitara-tehničara.
70 Prema prethodnom zakonu koji je regulisao oblast privatne zaštite na području Republi-
ke Hrvatske („Zakon o zaštiti osoba i imovine i detektivskoj djelatnosti, Narodne novine
Republike Hrvatske, br. 83/96 i 75/01) odobrenje za obavljanje poslova privatne zaštite
moglo je dobiti samo lice koje je hrvatski državljanin i ima prebivalište na području
Republike Hrvatske, dok je prema novom propisu izbrisan uslov koji se odnosi na
državljanstvo.
71 Prema članu 13 Zakona o privatnoj zaštiti za odgovorno lice zahteva se najmanje viša, a
članom 20 za neposrednog izvršioca privatne zaštite najmanje srednja stručna sprema.
72 Pre upotrebe vatrenog oružja, radnik obezbeđenja mora upozoriti lice glasno izgovarajući
„Stoj pucaću“, nakon čega prvi metak mora ispaliti u vazduh. Prilikom upotrebe vatrenog
oružja pripadnik obezbeđenja mora paziti da ne nanesu smrtonosne povrede i da
izazovu najmanju moguću štetu. Inače, čuvari mogu da budu naoružani jedino ako
imaju dozvolu da nose oružje u skladu sa Zakonom o vatrenom oružju, dok zaštitari
mogu biti naoružani samo u sledećim okolnostima: a) ako štite finansijske ustanove; b)
ako rade kao telesna zaštita; v) ako štite objekte koji sadrže radioaktivni materijal i ostale
štetne supstance; g ) ako štite transport novca i drugih vrednosti i d ) ako štite objekte
nacionalne odbrane.
Privatni detektivi kao druga grupacija u okviru PSB imaju pravo da pri-
kupljaju podatke o: 1) nestalim licima; 2) licima koja se skrivaju; 3) licima
koja šire klevete, sumnjičenja ili uvrede; 4) licima koja su klijentu prouzro-
kovali štetu; 5) izgubljenim ili ukradenim predmetima; 6) dokazima koja su
stranci potrebna za osiguranje ili ostvarivanje prava; 7) uspešnosti zaposlenih
u obavljanju poslova i 8) uspešnosti i poslovnosti trgovačkih društava i dru-
gih pravnih osoba.
Zakon zahteva da pripadnici PSB moraju proći obuku i položiti ispit u
ovlašćenoj ustanovi.73 Kandidati koji već imaju srednjoškolsko (za privatne
detektive više ili visoko) obrazovanje obavezno pohađaju kurseve u trajanju
od 40 sati za čuvare, odnosno 80 sati za zaštitare, dok za detektivske poslove
nije predviđena dodatna obuka, već samo polaganje ispita. Međutim, bivši
pripadnici policije, vojne policije, službi državne bezbednosti, bivši sudski
i zatvorski stražari i sudski izvršitelji izuzeti su od ispita ukoliko imaju tri
godine radnog iskustva na poslovima bezbednosti.
1.2.2.3. Bosna i Hercegovina

Rad PSB u BiH regulišu zasebni pravni akti na nivou entiteta i to u
Federaciji BiH „Zakon o agencijama za zaštitu ljudi i imovine“74, a u
Republici Srpskoj „Zakon o agencijama za obezbjeđenje lica i imovine i
privatnoj detektivskoj djelatnosti“.75 Privatno obezbeđenje se uglavnom
angažuju za zaštitu komercijalnih i službenih ustanova, a ključni poslodavci
se nalaze u bankarskom sektoru, industriji proizvodnje, sektoru maloprodaje,
međunarodnim nevladinim organizacijama, kao i ambasadama i konzulati-
ma stranih zemalja.76
Bitno je napomenuti da oba zakonska propisa zabranjuju agencijama
obavljanje poslova za potrebe vojske i organa unutrašnjih poslova, poslova
zaštite rukovodilaca tela izvršne vlasti, organa državne uprave, kantona,
grada i opštine, kao i poslove zaštite predstavnika političkih stranaka.
Takođe, zaposleni u agencijama ne mogu raspolagati policijskim ovlašćenjima
niti ovlašćenjima koja poseduju tužioci i sudije77 tj. ne smeju primenjivati
operativne metode i sredstva koja na temelju posebnih propisa primenjuju
Ministarstva i drugi nadležni organi državne uprave.78
73 Sadržaj obuke i način polaganja ispita detaljnije je regulisan Pravilnikom o načinu i pro-
gramu polaganja ispita za obavljanje privatne zaštite i za detektivski posao (Narodne no-
vine Republike Hrvatske, br. 197/03).
74 Službene novine Federacije BiH,H br. 50/02 (na prostoru Federacije nije regulisan rad
privatnih detektiva).
75 Službeni glasnik Republike Srpske, br. 50/02 i 92/05.
76 Prema nezvaničnim procenama iz 2005. godine u Federaciji BiH posluje oko 40
registrovanih agencija, koje zapošljavaju oko 3000 registrovanih lica, dok je u Republici
Srpskoj registrovano 16 preduzeća i sa približno 2000 zaposlenih (v. Ahić i saradnici,
2005: 593–605).
77 Član 5 Zakona o agencijama za zaštitu ljudi i imovine.
78 Član 2 Zakona o agencijama za obezbjeđenje lica i imovine i privatnoj detektivskoj djelat-
nosti.
Poslove iz nadležnosti agencije mogu obavljati samo osobe koje ispunja-

vaju sledeće uslove: 1) da su državljani Federacije BiH, odnosno Republike
Srpske; 2) da imaju 18 godina (za poslove zaštite), odnosno 25 (za detektivski
posao); 3) da imaju dozvolu za obavljanje poslova zaštite; 4) da su telesno
i duševno sposobne za obavljanje poslova zaštite; 5) da poseduju najmanje
srednju školsku spremu (tehničkog smera za tehničku zaštitu dok odgovorne
osobe moraju imati najmanje višu školsku spremu), odnosno visoku ili višu
stručnu spremu (za detektivski posao); 6) da se protiv kandidata ne vodi kri-
vični postupak i da nije osuđivan za krivična dela koja se gone po službenoj
dužnosti ili za prekršaj protiv javnog reda i mira s obeležjem nasilja; 7) da
nije isključen od strane komesara IPTF-a iz policijskih snaga i da nije sme-
njen iz vojne službe od strane komande SFOR-a (samo Federacija BiH).
Delokrug rada i ovlašćenja pripadnika fizičkog obezbeđenja i privatnih
detektiva potpuno su isti kao u Hrvatskoj. U Federaciji BiH članom 20
pomenutog Zakona predviđa se da 1/5 osoblja kompanije koja obavlja fizičku
zaštitu može da nosi kratkocevno vatreno oružje u cilju samoodbrane, dok u
RS Zakon u članu 18 navodi da kompanije koje obavljaju fizičku zaštitu imaju
odobrenje za nabavku kratkocevnog vatrenog oružja za najviše 50 odsto
svojih radnika. Pripadnici obezbeđenja su naoružani oružjem kalibra 9mm,
a relevantni zakoni zabranjuju upotrebu automatskog oružja, neprobojnih
prsluka, prigušivača, zapaljivih i „dum-dum“ metaka. Zabranjeno je
„nesmrtonosno“ oružje kao što su bojni otrovi i oružje za iznenadni napad.
Zakoni u oba entiteta navode da se sila može koristiti samo u granicama
nužne odbrane.
Obavezna obuka ljudstva postoji u oba entiteta. U Federaciji BiH ova
oblast je regulisana „Pravilnikom o obuci radi sticanja sertifikata za obavljanje
poslova fizičke ili tehničke zaštite ljudi i imovine“.79 Obuku, koja se sastoji od
40 sati teorije i 10 sati prakse, sprovodi MUP i Fakultet kriminalističkih na-
uka iz Sarajeva. Obuku u RS reguliše „Pravilnik o načinu polaganja stručnog
ispita za pripadnike fizičkog i tehničkog obezbjeđenja i privatnog detektiva“.80
Obuka za pripadnike fizičkog obezbeđenja se sastoji od 40 časova teorijske i
8 časova praktične nastave, za pripadnike tehničkog obezbeđenja 40 časova
teorijske nastave, a za privatne detektive 30 časova teorijske nastave. Za spro-
vođenje obuke je nadležan MUP.
Kada je reč o kontroli rada PSB u Federaciji BiH odgovornost je
trenutno u rukama Saveznog MUP-a i kantonalne policije. U RS opštinski
centri državne bezbednosti su odgovorni za registrovanje kompanije, dok je
za sprovođenje kontrole odgovoran MUP. Kontrola podrazumeva proveru
zakonitost u radu preduzeća (agencije), poštovanje predviđenih mera zaštite,
proveru radnih prostorija, poslovne dokumentaciju, stanja tehničke opreme
i uslova za čuvanje vatrenog oružja i municije. MUP je takođe odgovoran
79 Službene novine Federacije BiH,

H br. 54/02.
80 Službeni glasnik Republike Srpske, br. 20/03.
za kontrolu upotrebe vatrenog oružja.81 Policija takođe ima i dodatne
odgovornosti u vezi sa ugovorima i komercijalnom odgovornošću s obzirom
da se svi ugovori između preduzeća i njihovih klijenata podnose policijskim
organima koji su nadležni za kontrolu.
1.2.2.4. Crna Gora

Pravni osnov za organizovanje i delovanje PSB na području Crne Gore
predstavljaju „Zakon o zaštiti lica i imovine“82 i „Zakon o detektivskoj dje-
latnosti“.83
Poslovima zaštite mogu da se bave privredna društva i preduzetnici (su-
bjekti zaštite), dok se detektivskom delatnošću mogu baviti pojedinci samo-
stalno ili u okviru detektivske kancelarije i to isključivo na osnovu odobrenja
MUP-a. Poslovi mogu da se vrše samo na osnovu pisanog ugovora zaklju-
čenog između naručioca usluga i preduzetnika koji obavlja delatnost zaštite
unutar objekta koji se štiti i oko lica koje se obezbeđuje ili prikuplja određene
informacije za klijenta.
U toku obavljanja delatnosti subjektima zaštite se zabranjuje praćenje
trećih lica, prismotra na javnim mestima, bez ili sa upotrebom tehničkih
sredstava za dokumentovanje, prikupljanje podataka o licu bez njegovog odo-
brenja, preduzimanje mera koje po sadržaju predstavljaju policijska ovlašće-
nja, kao i preduzimanje zaštite na način kojim se izaziva uznmiravanje trećih
lica.84
Uslovi za dobijanje dozvole za rad, kao i delokrug rada i ovlašćenja pri-
padnika PSB regulisani su na potpuno identičan način kao i u Hrvatskoj i
BiH. Pripadnici obezbeđenja mogu upotrebiti vatreno oružje samo u sluča-
jevima nužne odbrane, dok je detektivima izričito zabranjeno da nose vatre-
no oružje. Pored toga, detektivima je zabranjena i upotreba drugih sredstva
prinude, kao i korišćenje sredstva i naprava za elektronsko snimanje ili pri-
sluškivanje. Subjekti zaštite mogu, radi obavljanja svoje delatnosti, nabavljati
vatreno oružje najviše za polovinu zaposlenih koji vrše poslove fizičke zaštite
i to pištolje i revolvere kalibra 7,62 mm – 9 mm i dugo oružje sa olučenim
cevima i potrebnu količinu municije za to vatreno oružje.
Pripadnici fizičke zaštite poslove obavljaju u uniformi koja po boji, kro-
ju i oznakama ne sme biti ista ili slična uniformi pripadnika policije, vojske
ili službenika drugih državnih organa. Radi dokazivanja svojstva pripadni-
ci obezbeđenja imaju identifikacionu oznaku, koju izdaje samo preduzeće.
Oznaka se mora nositi na vidnom mestu. Dokazivanje svojstva detektiva u
pravnom saboraćaju ostvaruje se legitimacijom, koju izdaje nadležni organ, a
81 Prilikom upotrebe vatreno oružje od radnika obezbeđenja se zahteva podnošenje izveštaja,

čiji primerak ovlašćeno lice u preduzeću prosleđuje policiji, a po potrebi i kancelariji
ovlašćenog tužioca.
82 Službeni list Republike Crne Gore, br. 29/05.
83 Službeni list Republike Crne Gore, br. 29/05.
84 Član 7 Zakona o zaštiti lica i imovine.
koju je detektiv dužan da pokaže na uvid ovlašćenom policijskom službeniku

i licu od kojeg pribavlja podatke, kada to oni zahtevaju
Zakon o zaštiti lica i imovine predviđa mogućnost privrednim društvi-
ma, preduzetnicima i drugim pravnim licima organizovanje unutrašnje služ-
be obezbeđenja, ali samo ukoliko poseduju posebne prostorije namenjene za
službu zaštite i za bezbedan smeštaj oružja i municije i naravno ukoliko zapo-
sleni ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom.
1.2.2.5. Makedonija
PSB u Makedoniji podrazumeva pružanja usluga fizičko-tehničkog
obezbeđenja i protivpožarne zaštite85, čiji rad reguliše „Zakon o aktivnostima
lične i imovinske bezbednosti“86 i „Zakon o oružju“87. Sprovođenje i
poštovanje pravnih odredbi kontroliše MUP i Komora za bezbednost88, koji
su inače i nadležni za registraciju preduzeća i izdavanje dozvola za rad. Inače,
za dobijanje dozvole kandidat: 1) mora imati makedonsko državljanstvo i
prebivalište u Makedoniji; 2) ne sme imati sudsku odluku o zabrani zaposle-
nja89 i 3) mora da položi državni ispit pred Komorom za bezbednost.90
Zakonom o oružju predviđeno je korišćenje pištolja i revolvera, iako se
u nekim okolnostima dozvoljava i upotreba poluautomatskih pušaka (npr.
kod obezbeđivanja objekata van naseljenih oblasti – brane, repetitori i sl.).
Zakon o oružju ograničava količinu municije na 50 komada metaka za svako
oružje koje je navedeno u dozvoli. Međutim, „Zakon o aktivnostima lične i
imovinske bezbednosti“ zahteva da oružje koje se koristi za ovu svrhu mora
biti registrovano kod MUP-a. Nakon obuke u rukovanju vatrenim oružjem
85 U izveštaju o implementaciji Programa Ujedinjenih Nacija „SALW“ za 2004. godinu na-

vodi se da je na području ove države registrovano 55 kompanija za privatno obezbeđen-
je. Broj zaposlenih se procenjuje na 13.800, od kojih maksimalno 6.000 ima dozvolu za
rad.
86 Službeni glasnik BJR Makedonije, br. 80/99.
87 Službeni glasnik BJR Makedonije, br. 07/05.
88 Slična slovenačkoj Skupštini, Komora za bezbednost predstavlja strukovno udruženje
koje organizuje polaganje državnog ispita (komisiju za polaganje ispita sačinjavaju
dva člana MUP-a i dva člana Komore), uređuje kodeks profesionalne etike po kojem
svi radnici obezbeđenja zaposleni u kompanijama članicama Komore moraju polagati
zakletvu, izdaje licencu pojedincima koji su položili ispit, izdaje ID kartice i unapređuje
profesionalni imidž industrije privatnog obezbeđenja.
89 Ovaj uslov ne predstavlja ispitivanje kriminalne prošlosti kandidata, za šta je inače za-
dužen Zakon o oružju i to u sklopu procedure za dobijanje dozvole za držanje i nošenje
oružja. Naime, Zakonom o oružju je izričito zabranjeno izdavanje dozvole za držanje i
nošenje oružja licu (pa i radniku obezbeđenja) ukoliko ima krivični dosije.
90 Prijava za ispit obuhvata osnovne podatke o kandidatu i plaćanje troškova od 6000 MKD
(€100). Da bi zadovoljio uslove prijema u službu kandidat mora da položi najmanje sedam
od 11 sledećih nastavnih oblasti: 1) Pravni osnov za postupanje službe obezbeđenja;
2) Krivično pravo; 3) Kriminologija; 4) Taktika upotrebe ovlašćenja; 5) Organizacija
bezbednosti; 6) Taktika sprovođenja mera bezbednosti; 7) Upotreba i rukovanje vatrenim
oružjem; 8) Samoodbrana; 9) Prevencija požara i zaštita; 10) Upotreba sredstava i uređaja
za tehničku zaštitu i 11) Prva pomoć.
radnici obezbeđenja dobijaju posebnu dozvolu od MUP-a i ID karticu od Ko-
more za bezbednost. Time stiču potpuno odobrenje i dozvolu da nose oružje,
ali samo tokom radnog vremena.
U toku obavljanja delatnosti obezbeđenja čuvar ima pravo da primeni
fizičku silu samo ukoliko je to neophodno za izvršavanje dužnosti i tek nakon
upozorenja lica. Vatreno oružje može upotrebiti samo ukoliko objektivno nije
u stanju da pozove policiju i ukoliko na drugi način nije u stanju da odbije
istovremeni napad. Međutim, upotreba vatrenog oružja se zabranjuje u
slučaju postojanja opasnosti od ugrožavanja života drugih građana, vidljivog
prisustva trudne žene, dece i starijih osoba (sem ukoliko ta lica upotrebom
oružja dovode u opasnost život radnika obezbeđenja ili objekta zaštite).
2. PRIVATNI SEKTOR BEZBEDNOSTI U SRBIJI
2.1. Presek nastanka i razvoja privatnog

sektora bezbednosti u Srbiji
2.1.1. Istorijsko nasleđe
Sve do sredine 1960-ih godina, a naročito do uvođenja sistema društve-
ne samozaštite, u sistemu zaštite lične i imovinske sigurnosti na području
Republike Srbije dominira centralizam sa velikom nadležnošću federacije,
naročito u oblastima unutrašnjih poslova i odbrane. Međutim, vredi pome-
nuti kako je u vremenskom periodu od 1946. do 1951. godine u našoj zemlji
delovala jedna specifična organizacija, koja predstavlja preteču današnjeg si-
stema obezbeđenja. Reč je o tzv. „industrijskoj miliciji“, koja je organizacio-
no bila u sastavu Narodne milicije i pod njenom kontrolom, a konkretno je
bila zadužena za: 1) obezbeđenje zgrada, postrojenja i imovine objekta zašti-
te (preduzeća, zavodi i ustanove); 2) vršenje nadzora nad sumnjivim licima
na području objekta zaštite; 3) sprečavanje i otkrivanje privredne sabotaže;
4) kontrolisanje izvršenja propisa iz oblasti JRM-a na području objekta zašti-
te; 5) kontrolisanje neposredne okoline objekta zaštite; 6) otkrivanje i spreča-
vanje pojava koje mogu ugroziti bezbednost objekta zaštite i 7) prijavljivanje
izvršioca krivičnih dela nadležnim državnim organima.
Od ukidanja industrijske milicije (1951. godine) do 1963. godine postoji
praznina u pravnom regulisanju delatnosti, koje su bile pod ingerencijom
ove organizacije.91 Donošenjem Pravilnika o službi obezbeđenja imovine,
privrednih organizacija i ustanova 1963. godine od strane Saveznog državnog
91 Komentarišući potrebu uvođenja stručne službe obezbeđenja nakon ukidanja industrijske

milicije Dragomir Davidović (1981: 35) je svojevremeno izjavio: „Sudeći po podacima o
hiljadama nerazjašnjenih požara i milijardama dinara izgubljenih na otpisanim robama,
vanrednim rashodima, manjkovima prilikom popisa koje niko nikada nije pokušao da
razjasni, neobjašnjivim gubicima itd., cena koju smo platili i koju danas plaćamo bezbroj
puta prevazilazi troškove koje bismo imali da smo odmah prišli organizovanju moderne,
obučene i tehnički dobro opremljene službe obezbeđenja u našim preduzećima.“
sekretarijata za unutrašnje poslove propisana je zajednička nadležnost, prava,

dužnosti i načela organizacije na celoj teritoriji Jugoslavije. Saveznim, repu-
bličkim i pokrajinskim propisima u oblasti unutrašnjih poslova sa primenom
od 1. januara 1967. godine, regulisanje ove materije prešlo je u nadležnost
preduzeća i njihove normativne regulative, tačnije službe zaštite lica, imovine
i poslovanja preduzeća su izuzete iz nadležnosti organa unutrašnjih poslova.
Pod tim uticajem mnoga preduzeća su uvela službu zaštite objekata čime su
znatno popravili stanje bezbednosti.
Na osnovu Ustavnih amandmana iz 1971. godine započinje prenošenje
nadležnosti federacije na republike i pokrajine, što je Ustavom SFRJ iz 1974.
godine i konstituisano. Krajem 1974. osnovan je Savezni savet za zaštitu
ustavnog poretka u čiju nadležnost su spadali razmatranje stanja politike
u oblasti zaštite. Bošković (1997: 29) ističe kako su u svim tim sistemima
postojala tri objekta zaštite i to: 1) čovek i njegova prava; 2) imovina – lična,
kolektivna, državna i 3) postojeće državno i društveno uređenje.
Iz ove prakse se izrodio opštepoznati „Sistem društvene samozaštite“, a
koji je pravni osnov za postupanje crpio iz Ustava SFRJ, republičkih ustava,
zakona o društvenoj samozaštiti republika i pokrajina, statutima gradova i
opština, društvenim dogovorima i samoupravnim sporazumima, statutima
organizacija udruženog rada i drugim samoupravnim organizacijama i
zajednicama.
Analizirajući specifičnosti ovog sistema Davidović izdvaja njegove sle-
deće osobenosti: 1) socijalizacija funkcije bezbednosti – koreni ovog proce-
sa su pronađeni u podruštvljavanju svojine nad sredstvima za proizvodnju;
2) postojanje dve osnovne oblasti delovanja (oblast spoljne društvene kontro-
le i nadzora i oblast unutrašnje zaštite i kontrole); 3) postojanje instituciona-
lizovanih organa društvene samozaštite u organizacijama udruženog rada i
drugim samoupravnim organizacijama i zajednicama i 4) ravnopravnost spo-
ljašnjih i unutrašnjih organa u sistemu društvene samozaštite. Kao osnovne
vrste stručno-bezbednosnih poslova u okviru sistema društvene samozaštite
ovaj autor izdvaja sledeće: 1) fizičko-tehničko obezbeđenje društvene imovi-
ne; 2) protivpožarno obezbeđenje društvene imovine; 3) stručna unutrašnja
kontrola finansijskog i materijalnog poslovanja, kvaliteta proizvoda i usluga i
4) zaštita na radu i poslovi opštenarodne odbrane. Za svaku grupu ovih po-
slova postojala je posebna stručna služba kao npr. služba obezbeđenja, služba
protivpožarne zaštite, stručna unutrašnja kontrola, služba zaštite na radu i
referat opštenarodne odbrane (v. Davidović, 1981: 5–15).
Funkcionisanje sistema u Srbiji je najpre regulisao Zakon o osnovama
društvene samozaštite.92 Ovaj akt je propisivao pravni i politički okvir za
organizovanje i sprovođenje zaštite (društvene) imovine u preduzećima
(kompanijama), bezbednosno delovanje lokalne zajednice i svakog
92 Službeni glasnik Republike Srbije, br. 39/73 – bio je na snazi od 1973. do 1986. u svim
bivšim jugoslovenskim republikama.
pojedinačnog građanina kao subjekta javne bezbednosti.93 Kao prioritetan
zadatak ovog sistema izdvajala se smišljena i organizovana borba protiv poli-
tičkih, propagandnih, psiholoških i drugih pritisaka na tadašnju državu, kao
i suprostavljanje subverzivnim aktivnostima i svim drugim oblicima antisoci-
jalističkog i antisamoupravnog delovanja. Građanin, kao subjekt zaštite, imao
je dvostruku ulogu i to prvo, kao pripadnik određenog kolektiva i drugo, kroz
individualnu aktivnost.
Zakonom o osnovama društvene samozaštite iz 1973. godine vraća se
zakonska obaveza i ujedno omogućava funkcionisanje segmenta fizičkog
obezbeđenja. Sva preduzeća su morala imati organizovanu službu zaštite,
a druge organizacije i zajednice uređeno fizičko i tehničko obezbeđenje
objekata. Organizaciju službe obezbeđenja sačinjavao je rukovodilac službe,
dva pomoćnika rukovodioca, rukovodilac smene i neposredni izvršioci
(stražari, islednici, patrola). Ovim zakonima su precizno bila definisana
ovlašćenja radnika obezbeđenja, saradnja sa drugim državnim organima,
uslovi za vršenje neposrednog fizičkog obezbeđenja, vrste naoružanja i obuka
koju su morali da prođu neposredni izvršioci na ovim poslovima. Pitanja
ovlašćenja za primenu sredstava prinude, saradnje sa državnim organima
bezbednosti, uslova za vršenje službe neposrednog fizičkog obezbeđenja,
uređena su odredbama člana 10 do 14 pomenutog Zakona.94
Odgovornost radnika službi obezbeđenja se sastojala, pre svega u opštoj
odgovornosti za poverenu nadležnost u zaštiti društvene imovine i radnika
u organizacijama udruženog rada. Pored ovog vida odgovornosti sistem
društvene samozaštite je poznavao pojedinačnu disciplinsku odgovornost,
ali i krivičnu i prekršajnu odgovornost. Za neizvršavanje zakonom utvrđenih
obaveza bile su predviđene stroge kazne za pojedince, kompanije i odgovorna
lica u njima.
Zakon je unekoliko renoviran 1986. godine, donošenjem Zakona o
sistemu društvene samozaštite95, koji je pored ostalih, doneo i novinu da
poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja (društvene) imovine, mogu da
obavljaju i privatna i društvena preduzeća koja su registrovana za tu delatnost.
Raspadom političkog sistema samoupravljanja, početkom 1990-ih godina
Zakon o sistemu društvene samozaštite izgubio je svaki smisao jer su politički
i društveni okviri njegove primene bili bitno promenjeni. Usvajanjem Zakona
93 Društvena samozaštita je prema odredbama člana 5 ovog Zakona shvaćena kao skup
delatnosti usmeren na neposrednu zaštitu (društvene) imovine od protivpravnog
prisvajanja i oštećenja objekata i imovine, nesavesnog vršenja funkcija i nesavesnog
poslovanja, povreda poslovnog morala i dobrih poslovnih običaja, kao i od nelojalne
konkurencije, korupcije, subverzivnih delovanja i povrede unutrašnjeg reda, terorizma,
elementarnih nepogoda i dr.
94 Način i vrstu naoružanja radnika fizičko obezbeđenja, prema odredbama člana 12, stav
2 sporazumno propisuju Republički sekretarijat za privredu i Republički sekretarijat za
unutrašnje poslove, dok su odredbe člana 13, stav 2 uslovljavale da lica koja vrše službu
fizičko obezbeđenja, moraju biti posebno obučena za nošenje i upotrebu oružja.
95 Službeni glasnik Republike Srbije, br. 14/1986 – bio je na snazi do 1993 god.
o prestanku važenja određenih zakona i drugih propisa 1993. godine Zakon o

sistemu društvene samozaštite je stavljen van pravne snage, čime je napušten
koncept organizovanog i pravnog učešća zaštite lične i imovinske sigurnosti,
a bezbednosna funkcija lokalne zajednice i građana prelazi u nedefinisane
forme.
2.1.2. Nastanak i razvoj savremenih oblika delovanja

Pojava savremenih oblika delovanja PSB na području Republike Srbije
počinje krajem 1980-ih godina osnivanjem prvih preduzeća za obezbeđenje
i detektivskih agencija, a puni zamah dobija sredinom devedesetih godina
prošlog veka. Faktori koji su doprineli naglom razvoju PSB u ovom periodu
su: 1) bujanje sive ekonomije; 2) povećan osećaj nesigurnosti kod građana
podstaknut porastom svih oblika nasilja;96 3) neefikasnost policije u rasvetlja-
vanju ubistava (posebno tzv. profesionalnih likvidacija)97 i 4) ratno okruže-
nje (v. Kešetović, 2007: 92–105). Spisku faktora mogli bi dodati još i porast
privatne imovine koja krajem prošlog veka, a naročito posle 2000. godine na-
ročito podstiče razvoj privatnog obezbeđenja na našim prostorima. Ovde pre
svega mislimo na sve veći broj privatizovanih društvenih preduzeća,98 sve širi
96 Uvidom u statističke evidencije MUP-a primećujemo trend konstantnog porasta izvršenih
krvnih delikata i u novom milenijumu gde je ilustracije radi u 2000 god. prijavljeno
3.156 po poznatom i 122 delikta po NN izvršiocu, dok je u 2006 god. taj broj iznosio
4.168 prijava po poznatom i 237 NN prijava. Posmatrajući pojedinačne inkriminacije
primećujemo da porastu broja registrovanog nasilničkog kriminaliteta najviše doprinosi
povećanje izvršenja delikta „telesne povrede“, dok se u broju prijavljenih najtežih
oblika nasilja (ubistvo, silovanje) već godinama ne pokazuju promene (ubistvo – oko
200 u pokušaju i 150 svršenih dela; silovanje – oko 50 u pokušaju i 150 svršenih dela).
Sagledavajući posledice ovih dela uočavamo da je u periodu od 2000 do 2006 godine
1.326 lica usmrćeno, 12.343 teško povređeno, dok je 905 lica zadobilo lake telesne
povrede. Kada je reč o mestu izvršenja nasilničkih delikata primećujemo da se u više od
50 odsto slučajeva zločin izvršava na ulici, dok je vreme izvršenja, prema podicima koje
raspolaže MUP u oko 40 odsto slučajeva između 18 časova i ponoći, a u oko 30 odsto
slučajeva između ponoći i 06 časova. Ukoliko ovom pridodamo razbojništva i razbojničke
krađe, kao vidove instrumentalizovanog nasilja, situacija se dodatno komplikuje, jer se
kod ova dva oblika beleži blagi porast. Ovom prilikom skrećemo pažnju na posledice
razbojništava među kojima izdvajamo 110 usmrćenih, 509 teško i 357 lakše povređenih
osoba. Prema podacima sa kojima raspolaže MUP, razbojnički napadi se u skoro 50
odsto slučajeva izvršavaju na ulici, a u skoro 30 odsto slučajeva u prodavnici, dok je
vreme izvršenja najčešće između 18 časova i ponoći.
97 Pozivajući se na rezultate istraživanja Biljane Simeunović, Kešetović navodi kako je stopa
nerešenih ubistava u Beogradu 1993. god. dostigla skoro 32 odsto, za razliku od 1985.
god. kada je iznosila samo 1,5 odsto. Međutim, za razliku od poražavajućeg procenta
rasvetljavanja ovih delikata tokom devedesetih godina, uvidom u evidencije MUP-a
možemo primetiti da su nakon 2000 godine krvni delikti rasvetljavani u oko 90 odsto
slučajeva.
98 Prema podacima Agencije za privatizaciju Republike Srbije do avgusta 2006. godine pro-
dato je ukupno 2.026 preduzeća, dok se u ponudi nalazi još 800 preduzeća među kojima
su posebno značajna javna preduzeća kao što su Naftna industrija Srbije, Elektroprivreda
Srbije, JAT Airways itd.
privatni bankarski sektor, porast broja trgovinskih i poslovnih centara i stra-
nih investitora, koji inače predstavljaju najčešće klijente PSB.
Po rečima Davidovića (2004: 170) prilikom osnivanja prvih preduzeća
u okviru PSB, najčešće je primenjivan model registrovanja tzv. „agencija za
pronalaženje nestalih lica“ u okviru kojih su se pružale i usluge obezbeđenja.
Kako ističe ovaj autor, u sprovođenju takvih usluga najčešće su se angažovali
kriminalci, bivši policajci, razni avanturisti, ljudi željni akcije i lake zarade,
a nisu bili retki slučajevi da su se ove agencije bavile poslovima iznude,
reketiranja, uterivanja dugova i na razne druge načine „obezbeđenjem
riskantnih poslova“. Istovremeno se na tržištu pojavilo i desetak preduzeća
za pružanje bezbednosnih usluga koje su delatnost obavljale na visokom
profesionalnom nivou.
Privatni sektor bezbednosti u današnjoj Srbiji zasniva se prevashodno na
poslovima ugovornog i sopstvenog obezbeđenja i u znatno manjoj meri na
privatnoj detektivskoj delatnosti. Usluge obezbeđenja variraju od zaštite života
i telesnog integriteta, preko fizičko-tehničkog obezbeđenja imovine (statično
i mobilno) do protivpožarne zaštite. Organizovani oblici dobrovoljnog učešća
građana u policijskim zadacima poput programa susedskog nadziranja ili
patrola građana nisu do sad registrovani.99
Jednu od najunosnijih delatnosti obezbeđenja u Srbiji predstavljaju uslu-
ge telesne zaštite. Prema rezultatima istraživanja stanja PSB u Jugoistočnoj
Evropi sprovedenog 2005. godine samo u Beogradu postoji približno 100 lica
koja pružaju usluge ličnog obezbeđenja, koji su zbog izuzetne rizičnosti posla
plaćeni u proseku oko 1.000 € mesečno. Usluge lične pratnje najčešće traže
političari, biznismeni, estradne ličnosti, ali i strani državljani (poslovni ljudi,
sportisti, glumci, muzičari), koji se nalaze na gostovanju u Srbiji (v. SALW
and Private Security Companies in South Eastern Europe, 2005).
Ipak, većina vodećih preduzeća svoju delatnost usmeravaju ka
obezbeđenju imovine specijalizirajući se za obezbeđenje objekata, transport
novca i protivpožarnu zaštitu. Kao obrazloženje izbegavanja pružanja
usluga ličnog obezbeđenja rukovodioci u ovim preduzećima navode sledeće
argumente: 1) Usluge telesne zaštite veoma često traže tzv. „kontraverzni
biznismeni“, čije poslovanje je obično povezano sa kriminalnim delatnostima.
Pružajući telesnu zaštitu takvim licima narušava se kredibilitet preduzeća, a
99 Govoreći o mogućnostima angažovanja građana dobrovoljaca u našim uslovima Vuković

ističe neophodnost odgovarajućih promena u zakonodavstvu, a pre svega promena
važećeg Zakona o policiji u kome bi pored angažovanja pripadnika rezervnog sastava
policije trebalo predvideti mogućnosti angažovanja građana-dobrovoljaca na određeno
vreme. Značajan preduslov za sprovođenje ovakvih mera predstavlja i nivo solidarnosti
između građana. Istraživanje žrtava kriminala koje je sprovedeno 1996. god. u Beogradu
pokazalo je kakvi su stavovi građana prema užem socijalnom okruženju u kojem žive. Od
svih ispitanih građana 18,2 odsto je smatralo da ljudi u njihovoj sredini „pomažu jedni
drugima“, 40 odsto je smatralo da u njihovom okruženju „svako gleda svoja posla“, dok
je 39,8 odsto ispitanika smatralo da u njihovoj sredini ima i jednog i drugog (v. Vuković,
2004: 833–844).
pripadnik obezbeđenja se stavlja u nezavidan položaj prinuđen da odoleva

brojnim iskušenjima (uplitanje u kriminalnu delatnost, ometanje sprovođenja
pravde, narušavanje odnosa sa policijom itd.); 2) Izuzetno skupa obuka za
pripadnike telesne zaštite (primera radi obuka za poslove telesne zaštite
prema standardima IBSSA košta 1250 €) i 3) Problem određivanja visine
ličnih dohodaka ostalih zaposlenih u odnosu na pripadnike telesne zaštite.
Pored izuzetno širokog spiska domaćih klijenata, kojima se najčešće pru-
žaju usluge obezbeđenja objekata, neka preduzeća pružaju i usluge sve pri-
sutnijem međunarodnom sektoru, koji obuhvata kompanije u stranom vla-
sništvu i ambasade. U zamenu za profitabilne ugovore, međunarodni sektor
zahteva profesionalne usluge koje mogu da se porede sa standardima u Veli-
koj Britaniji ili SAD. Takvi zahtevi ubrzali su prihvatanje standarda od strane
domaćih preduzeća, što je imalo pozitivan uticaj na PSB u celini, namećući
potrebu unapređenja operacionalnih standarda, zahteva za obukom i pravila
ponašanja zaposlenih.
Sagledavajući iskustava u sprovođenju poslova FTO, Matić (2006b: 62)
upozorava kako je pored standardnih organizacionih oblika službe obezbe-
đenja (sopstveno i ugovorno) i dalje prisutna praksa angažovanja zaposlenih
radnika sa drugih radnih mesta, koji pored svog redovnog posla obavljaju i
neke poslove obezbeđenja (kontrola ulaska, isključenje izvora električne ener-
gije, zatvaranje otvora na objektu, dežurstvo i sl.), kao i angažovanje lica izvan
preduzeća za potrebe funkcionisanja službe FTO (penzionisana vojna lica ili
policajci).
Davidović (2005: 575) ističe kako nivo tehničke i materijalne opremlje-
nosti preduzeća u okviru PSB direktno zavisi od obima poslova koje predu-
zeće obavlja, u smislu da veći obim poslova, sa platežno jakim klijentima,
omogućava i veću dobit, što uslovljava i veća ulaganja u tehničku i materijal-
nu opremljenost. Na području Srbije trenutno postoje kompanije koje imaju
izuzetan vozni park, savremene sisteme veze, radio stanice na posebnim fre-
kvencijama, internu mobilnu telefoniju, opremu za prenos novca i moderne
uniforme. Ovaj autor napominje kako sa druge strane i dalje postoje ona pre-
duzeća koja su da li zbog lošeg menadžmenta ili nedostatka klijenata ostale
na prilično niskom nivou tehničke opremljenosti, bez posebnih uniformi, sa
polovnim naoružanjem, starim automobilima i bez sredstava veze. Ova pre-
duzeća međutim vremenom obično bivaju otkupljena od strane „jačih“ kom-
panija ili im zaposleni jednostavno prelaze u druge, razvijenije kompanije,
čime se preduzeće postepeno gasi.
Za razliku od sektora obezbeđenja u kom su se većina preduzeća specija-
lizirali za vršenje određenih vrsta poslova, raspon usluga koje nude firme za
privatnu detektivsku delatnost obuhvataju raznovrsne operativne delatnosti
i prikupljanje informacija za fizička i pravna lica. Zbog tajne i neformalne
prirode ovih preduzeća teško je utvrditi potpunu prirodu njihovih aktivno-
sti, međutim na osnovu reklamnih pamfleta i oglasa u novinama primećuje-
mo da privatne istražne agencije u Srbiji nude usluge od porodičnih istraga
(bračne preljube, nestala lica, praćenje ponašanja i navika dece itd.) preko
prikupljanja dokaza za parnične postupke i utvrđivanje opravdanosti zahteva
za nadoknadu štete do kriminalističkih istraga. Ovde se međutim postavlja
pitanje opravdanosti tako široke ponude poslova od strane privatnih detek-
tivskih agencija s obzirom da se među njima nalaze i oni operativni poslovi
za koje je nadležna kriminalistička policija MUP-a Republike Srbije. Sledeći
primer zemalja u regionu, koje su inače zabranile pripadnicima PSB obav-
ljanje delatnosti za koje je nadležna policija, očekuje se da će normativnim
uređenjem ove oblasti i na našim prostorima ta nedoumica biti rešena.
Govoreći o nivou obučenosti pripadnika PSB Davidovića (2004: 177) na-
pominje kako je od ukupnog broja zaposlenih zanemarljivo mali broj njih
prošlo neku vrstu obuke. To su obično bivši pripadnici ili penzionisani rad-
nici MUP-a i vojske ili diplomci određenih srednjih stručnih škola u kojima
se izučavaju poslovi obezbeđenja ili zaštite na radu. Iako su bivši pripadnici
državnih službi bezbednosti pohađali stručnu nastavu iz oblasti prava, krimi-
nalistike i bezbednosti, postavlja se pitanje koliko je sadržaj te nastave prila-
gođen specifičnostima PSB.
Većina preduzeća proces obuke i dalje zasniva isključivo na osposoblja-
vanju pripadnika u rukovanju vatrenim oružjem. Međutim kako PSB u Srbiji
sve više pruža usluge stranim kompanijama, koje zahtevaju visok nivo profesi-
onalizma, postoji i veća podrška za uređenjem ovog segmenta rada PSB. Tako
npr. neka preduzeća se odlikuju po uvođenju profesionalnog režima obuke
i osnivanju sopstvenih nastavnih centara na kojima se organizuje specijali-
zovana obuka po ugledu na planove i programe eminentnih međunarodnih
udruženja za privatno obezbeđenje. Na našem području već nekoliko godina
tehničku podršku i obuku u poslovima obezbeđenja pruža i „Međunarodna
asocijacija sistema telesne zaštite“ (e. International Bodyguard Security Sy-
stem Association – IBSSA).100
Kao i u većini drugih zemalja sa znatno dužom tradicijom u postojanju
PSB i u Srbiji postoji problem utvrđivanja preciznih pokazatelja privatnog
sektora bezbednosti (podaci o broju preduzeća i neposrednih izvršilaca, kao i
obimu njihovog poslovanja) zbog čega se u praksi raširenost ove pojave samo
naslućuje. Prilikom utvrđivanja broja zaposlenih izvršen je uvid u određene
službene evidencije MUP-a. Međutim, zbog neažurnosti, necelishodnosti
i načina vođenja evidencija nismo mogli doći do značajnih rezultata.
Sagledavajući postupanja MUP-a po zahtevima za izdavanje dozvola za
držanje i nošenje vatrenog oružja nastojali smo doći do broja izdatih oružnih
listova pripadnicima PSB-a. Ipak do takvih pokazatelja nismo došli iz
prostog razloga jer se zahtevi svih građana zavode u objedinjenoj rubrici, bez
posebnog isticanja prirode podnosioca i razloga podnošenja zahteva. Nakon
toga pokušali smo utvrditi broj izvršenih operativnih provera kandidata za
rad u PSB, a koje po zahtevu rukovodioca preduzeća (agencije) vrše policajci
100 Opširnije o radu ove organizacije u našoj zemlji pogledati na internet prezentaciji www.
ibssa-scg.co.yu.
na terenu. Činjenica da se ovakvi rezultati rada zavode u rubriku „ostale de-

latnosti pripadnika policije“, a koje inače sačinjavaju veoma raznovrsni po-
kazatelji policijskog rada, sasvim dovoljno govore o nemogućnosti izdvajanja
broja izvršenih operativnih provera za kandidate PSB.
U literaturi se iznose veoma šarolike procene pa tako npr. Davidović
(2005: 569) skreće pažnju na podatke Republičkog Zavoda za statistiku iz
2003. godine prema kojima je na području Srbije registrovano 129 privatnih
preduzeća za obavljanje poslova fizičko-tehničkog obezbeđenja, kao i 73
radnje, od kojih 67 agencija za fizičko-tehničko obezbeđenje, 5 detektivskih
agencija i 1 istražni biro. Broj prijavljenih zaposlenih je 3.517. Ove brojke
međutim ni izdaleka ne odgovaraju podacima Udruženja privatnih preduzeća
FTO u Republici Srbiji, prema kojima se broj zaposlenih procenjuje na oko
32.000 lica. Ilustracije radi samo u Beogradu postoje dva privatna preduzeća
za pružanje usluga obezbeđenja, koja zapošljavaju preko 3.000 radnika, tako
da je cifra od 3.517 sasvim nerealna.
Kešetović (2007: 99) ističe kako je prema nezvaničnim procenama u
okviru PSB zaposleno između 47 i 50 hiljada ljudi naoružanih sa skoro
47.000 komada oružja, dok MUP Republike Srbije sa druge strane zapošljava
između 45 i 46 hiljada ljudi i raspolaže sa 53.100 komada oružja. U toku
intervjua predstavnik IBSSA za Srbiju i Crnu Goru izneo je procenu ove
organizacije prema kojoj PSB Srbije sačinjava oko 3.500 preduzeća i agencija,
koje zapošljavaju oko 36.000 ljudi. Ove procene su najpribližnije podacima
MUP-a Republike Srbije iz 2002. godine prema kojima je u PSB zaposleno
32.457 ljudi u 3.241 firmi (u ovaj broj su uračunata i preduzeća koja imaju
sopstvene čuvare) koje raspolažu sa 26.245 komada oružja, od čega je najviše
registrovanih pištolja 17.267.
Uduženje preduzeća za FTO pri Privrednoj komori Republike Srbije
raspolaže sa preciznim pokazateljima, ali koja se odnose samo na članove
Udruženja i to samo na broj preduzeća (29 članica grupacije za fizičko
obezbeđenje, 29 članica grupacije za tehničko obezbeđenja, 10 članova
sekcije menadžera u bankama, 9 članova grupacije za detektivsku delatnost
i 11 članova grupacije za unutrašnje obezbeđenje).101 Ovo Udruženje
takođe iznosi nezvanične podatke prema kojima PSB sačinjava preko 100
registrovanih privrednih društava i preduzetnika u R. Srbiji, kojima je težišna
delatnost registrovana pod šifrom 74600 (traženje izgubljenih lica i zaštita) sa
ukupnim brojem preko 40.000 zaposlenih prosečne starosti između 35 i 40
godina, većinom muškog pola.102
101 Iako je stručna služba Udruženja nastojala da prikupi podatke o broju zaposlenih u pre-
duzećima – članicama, rukovodstvo nekih preduzeća je vešto izbegavalo da preda izveštaj
o broju zaposlenih lica navodeći okvirne cifre ili pravdajući se da je u pitanju poslovna
tajna, koju ne mogu javno da iznose. Ovakva praksa je naročito prisutna u sektoru za
pružanje detektivskih usluga.
102 Prema izjavi predsednika Odbora Udruženja za FTO u mnogim preduzećima se zapaža
tendencija sve većeg zapošljavanja žena, koje se najčešće angažuju u operativnim centrima,
Utvrđivanje preciznog broja preduzeća (agencija) naročito onemogućava
i dalje prisutna pojava registrovanja jedne vrste delatnosti u sklopu koje se
nezakonito pružaju i bezbednosne usluge. Pored toga mnogi poslodavci ne
vrše preregistraciju preduzeća iako je u međuvremeno došlo do promene ili
proširenja delatnosti. Takođe je prisutna pojava registrovanja samo jednog
segmenta bezbednosnih usluga (npr. obezbeđenje objekata), iako se istovre-
meno pružaju i druge delatnosti (npr. privatne istrage).
Poseban problem u utvrđivanju preciznog broja zaposlenih predstavlja
činjenica neprijavljivanja zaposlenih u nekim preduzećima, čime se očigledno
želi izbeći plaćanje poreza. Pored toga veoma je prisutna i praksa povremenog
angažovanja lica ili njihovo aktiviranje na izvršavanju jednog, konkretnog
zadatka. Ova lica najčešće nisu zavedena u zvaničnim evidencijama o
poslovanju preduzeća. Za razliku od preduzeća za pružanje usluga FTO,
od kojih neka zapošljavaju i preko hiljadu izvršilaca, skoro sve detektivske
agencije se organizuju kao detektivske kancelarije zapošljavajući nekoliko
izvršioca.103 Mnoge od tih agencija nemaju zaposlene puno radno vreme,
već se oslanjaju na mrežu kontakata koji efektivno služe kao konsultanti za
pojedine poslove.
Kada je reč o utvrđivanju obima poslovanja PSB prema rezultatima već
pominjanog istraživanja iz 2005. godine procenjuje se da 40 odsto tržišta
bezbednosti u Srbiji deli 15 kompanija, uglavnom iz Beograda, dok je značajan
deo poslova obezbeđenja imovine kontrolisan od strane internih službi
obezbeđenja, tj. sopstvenog osoblja u okviru privatnih kompanija (v. SALW
and Private Security Companies in South Eastern Europe, 2005). Ilustracije
radi, prema podacima Centra za bonitet Narodne banke Republike Srbije, na
koje skreće pažnju Davidović (2005: 574), sve privatne firme za FTO u Srbiji,
tokom 2002. godine su ostvarile prihod u iznosu od 1.445.040.000 dinara
(18.063.000€), a u toku 2003. godine 2.078.343.000 dinara (25.979.287€).
2.2. Pravni osnov za delovanje privatnog

sektora bezbednosti u Srbiji
U Srbiji trenutno ne postoji zakonski propis koji se direktno odnosi na
organizaciju i delatnost PSB. U uslovima takvog svojevrsnog pravnog vaku-
uma ne postoje pravila koja se konkretno odnose na uslove pod kojima je
moguće otvoriti pojedinačno privatno preduzeće za pružanje privatnih bez-
bednosnih usluga. Keković (2004: 586) izvodi zaključak kako su, sa pravne
tačke gledišta, preduzeća i agencije iz PSB osnovana na nelegalan način, jer
je Zakon o ličnom radu to izričito zabranjivao. Međutim, pošto su se pri re-
gistraciji ovih preduzeća primenjivali i drugi propisi, kao i odredbe Zakona
centrima za video nadzor, dispečerskim centrima i na administartivnim i logističkim

poslovima.
103 Broj takvih agencija se prema izjavi predsednika sekcije za detektivsku delatnost Udružen-
ja pri Privrednoj komori procenjuje na oko 30 do 40 u Srbiji.
o privatnim preduzećima, iskorišćena je mogućnost njihovog registrovanja u

Privrednom sudu, podvođenjem pod delatnost „pružanje pomoći u tehnič-
kom obezbeđenju imovine“. Pritom, nisu se zahtevali posebni uslovi za bav-
ljenje ovom delatnošću ili poslom.
Činjenica je da u Srbiji još uvek ne postoji lex specialis za oblast privatne
bezbednosti, međutim ne može se prihvatiti ni stanovište da uopšte nema
propisa koji na određeni način i doduše samo delimično pravno regulišu rad
PSB. Iako su to pravni akti koji su prioritetno doneti radi regulisanja drugih
oblasti oni sadrže i pojedine odredbe koje se odnose i na rad ovog sektora.
U tom smislu pravni osnov predstavlja, pre svega, najviši pravni akt – ustav,
u kom se proklamuje obaveza zaštite vitalnih vrednosti jednog društva među
kojima posebno mesto zauzimaju osnovne slobode i prava svakog građanina.
Koristeći činjenicu da je u jednom društvenom poretku dozvoljeno sve što
ustavom nije zabranjeno, pa tako ni pravo izbora u organizovanju zaštite lične
i imovinske sigurnosti, mnogi građani i organizacije, nezadovoljni nivoom
zaštite koju im pruža država, preduzimaju dodatne mere na zaštiti svojih
prava ili pak država prenosi svoja ovlašćenja na druge subjekte.
Ova mogućnost preciznije se objašnjava odredbama upravnog prava, a
koje se odnose na vršenje javnih ovlašćenja od strane subjekata izvan sastava
državne uprave.104 Javno ovlašćenje se međutim zbog javnog interesa ne može
„deliti“ već se „poverava“ za šta moraju da postoje osnovanost i legitimnost
uzroka poveravanja javnog ovlašćenja. To zapravo znači da se poveravanjem
vršenja javnih ovlašćenja menja u stvari samo subjekt, ali ne i pravna priro-
da poslova. Ustav određuje da se javno ovlašćenje može poveriti zakonom, a
zakon određuje uslove koje mora ispunjavati nosilac javnog ovlašćenja, organ
koji dodeljuje javna ovlašćenja i postupak za njegovu dodelu.
Za nas je posebno interesantna tzv. „nedržavna javna uprava“, koja, po
rečima Popovića (1998: 59) podrazumeva vršenje opšte korisnih društvenih
delatnosti od strane samostalnih organizacija, preduzeća i privrednih
organizacija, udruženja građana, kao i drugih organizacija i pravnih lica, na
osnovu javnih ovlašćenja. Bitno je napomenuti da zbog poveravanja javnih
ovlašćenja dolazi do uspostavljanja upravnopravnih odnosa između organa
državne uprave sa jedne strane i organizacije koja vrši javna ovlašćenja. Taj
odnos se, između ostalog, sastoji i u vršenju nadzora nad radom ustanova
kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja i to kroz sprovođenje kontrole
nad zakonitošću rada ustanove, upravnog nadzora i stručnog nadzora.
S obzirom da je prenos javnih ovlašćenja na privatne subjekte naročito
izražen u oblasti policijskog delovanja logično je da mnogi izvori policijskog
prava postaju pravni osnov i za postupanje nedržavnog sektora. Tako npr.
104 Inače, javno ovlašćenje se označava kao mogućnost određenih subjekata (organizacija)
da, ocenjujući celishodnost društvenih interesa, mogu istupati u ime društvene zajednice
autoritativno i određivati prava i obaveze za pojedince i pravna lica (Popović i saradnici,
1998: 61).
Zakon o oružju i municiji105 u pojedinim odredbama reguliše davanje
odobrenja za nabavljanje i držanje oružja preduzećima i drugim pravnim
licima koji neposredno obavljaju poslove fizičkog obezbeđenja. Zakon o zaštiti
od požara106 obuhvata niz preventivnih i represivnih mera kao npr. mere za
sprečavanje izbijanja požara, otkrivanje i gašenje požara, spasavanje života ljudi
i imovine, kao i za pružanje pomoći u utvrđivanju posledica prouzrokovanih
požarom, koje inače preduzimaju i službe obezbeđenja u svakodnevnom radu.
Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama107
predviđa neophodne mere obezbeđenja javnih skupova, za čije preduzimanje
se, pored policije, sve češće angažuju i nedržavni subjekti.
Učešće PSB u kontroli kriminaliteta logično nameće potrebu usaglašavanja
postupanja i sa propisima iz oblasti krivičnog prava. Iz opšteg dela krivičnog
materijalnog prava značajne su odredbe koje regulišu institute nužne odbrane
i krajnje nužde, a u čijim granicama obično mogu da deluju pripadnici
privatnog obezbeđenja prilikom primene određenih ovlašćenja, a naročito
upotrebe vatrenog oružja. Pojedina krivična dela iz posebnog dela krivičnog
prava (naročito iz oblasti imovinskog i nasilničkog kriminaliteta) određuju
nadležnost i zonu delovanja PSB koje je usmereno, pre svega na sprečavanje, a
u određenim situacijama i na njihovo suzbijanje. Međutim, određena krivična
dela predstavljaju i osnov za utvrđivanje krivične odgovornosti pripadnika
PSB.108
Kada je reč o krivičnom procesnom pravu bitna je odredba Zakonika o
krivičnom postupku109 o tzv. „građanskom lišavanju slobode“ po kojoj svaki
građanin može lišiti slobode lice koje je zatečeno u vršenju krivičnog dela
koje se goni po službenoj dužnosti s tim što se to lice mora odmah predati
nadležnom pravosudnom organu. Pored ove mogućnosti ZKP predviđa i
brojne druge mere i radnje namenjene za prikupljanje i iznošenje dokaza,
pre svega u okviru krivičnog postupka i od strane nadležnih državnih
organa. Međutim, ove mere i radnje veoma često u svom radu primenjuju
i pripadnici PSB (posebno privatni istražitelji), čiji opseg i način primene u
zakonodavstvima veoma varira.
Za rad PSB bitni su i propisi privrednog prava, čije odredbe regulišu,
između ostalog, način osnivanja preduzeća i položaj privrednih subjekata u
procesu poslovanja. S obzirom da se većina poslova u okviru PSB zasnivaju
na ugovorima, norme obligacionog prava uređuju celokupnu oblast odnosa
koji se uspostavljaju između preduzeća (agencije) za pružanje bezbednosnih
usluga i klijenta.
105 Službeni glasnik Republike Srbije, br. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 i
101/05.
106 Službeni glasnik Republike Srbije, br. 53/93, 63/93, 48/94 i 101/05.
107 Službeni glasnik Republike Srbije, br. 67/03 i 90/07.
108 v. Krivični zakonik, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 85/05.
109 Službeni glasnik Republike Srbije, br. 46/06.
Međutim, pored postojanja ovih eksternih pravnih akata i brojnih

internih pravnih propisa, neophodnih za konkretno obavljanje poslova
i zadataka na nivou pojedinačnih preduzeća (agencija), naročit problem
predstavlja činjenica da trenutno u Srbiji nisu pravno uređeni veoma bitni
segmenti rada PSB-a kao što su: 1) opšti i posebni uslovi za osnivanje
preduzeća i dobijanje dozvole za rad; 2) standardizovani uslovi za prijem
u službu; 3) obuka i stručno usavršavanje pripadnika; 4) delokrug rada i
ovlašćenja pripadnika; 5) kontrola nad radom sektora itd.
U sadašnjim uslovima kontrolu nad radom PSB vrši MUP kroz upravni i
inspekcijski nadzor. Čitav proces kontrole se zasniva prevashodno na proveri
ispunjenosti zahteva i kriterijuma rada kao i kod svakog drugog pravnog lice
koje je upisano u poslovni registar, kao i vršenjem operativnih provera za
prijem kandidata u službu. U sklopu kontrole obično se proveravaju obaveze
koje predviđa Zakon o oružju i municiji u pogledu uslova za nabavku, držanje,
nošenje i bezbedan smeštaj oružja i municije.110 Pripadnici PSB oružje mogu
da nose samo dok obavljaju svoju profesionalnu dužnost, tj. ne smeju da ga
nose kući, već ga po završetku smene razdužuju. U međuvremenu oružje i
municija moraju biti u zaključanim ormarima, a koji su smešteni u za to na-
menjene prostorije preduzeća. Problem međutim predstavlja činjenica što se
pravila o držanju i nošenju oružja, kao i o tipu oružja i kalibru primenjuju
selektivno i to samo u okviru sektora obezbeđenja, dok je oblast privatne de-
tektivske delatnosti u potpunosti van kontrole. Tip oružja koje nose radnici
obezbeđenja varira od tipa obezbeđenja koje se pruža. Za obezbeđenje tran-
sporta novca i drugih vrednosti, radnici obezbeđenja nose dugocevno oruž-
je (pumparice ili automatske puške), a kada štite imovinu ili lica, uglavnom
nose pištolje kalibra 9mm.
Svesni činjenice delovanja PSB u uslovima svojevrsnog pravnog vakuuma,
slobodnog odabira delatnosti, selektivne kontrole i niskog stepena obučenosti
pripadnika, o raširenosti pojave prekoračenja i zloupotrebe ovlašćenja, a koja
se najčešće manifestuje kroz prekoračenje u upotrebi sile i neovlašćenom
zadiranju u privatnost građana i brojnim malverzacijama možemo samo da
naslućujemo. Otuda i ne čude brojna upozorenja kako u ovoj oblasti i dalje
postoje slični problemi kao i devedesetih godina prošlog veka.
S tim u vezi Kešetović (2007: 100) ističe povezanost određenih preduzeća
u okviru PSB sa kriminalnom delatnošću, tržišnu dominaciju pojedinih
firmi zbog političkih veza, neadekvatnu obučenost i loš odabir kadrova. Za
razliku od ovog autora, Matić (2006b: 65) nedostatke vezane za konstituisanje
i rad PSB u Srbiji svodi na sledeće: 1) problem edukacije i obuke kadrova;
2) nadležnost PSB; 3) nedostatak odgovarajuće komunikacije između PSB
i državnih organa; 4) nedostatak praktičnog iskustva; 5) nedefinisanost i
110 Član 17 ovog Zakona zahteva da vlasnik oružja mora biti fizički zdrav, obučen za
rukovanje oružjem, mentalno sposoban i bez krivičnog dosijea. Prema ovom članu pojedi-
nac, a ne kompanija, dobija dozvolu za oružje i samo oni pojedinci koji su lično odgovorni
za zaštitu lica ili imovine imaju dozvolu za posedovanje oružja.
neodređenost bezbednosne, zdravstvene i obrazovne provere kandidata za
rad u PSB; 6) nedostatak savremenih tehnoloških znanja i 7) male zarade
zaposlenih radnika.
Sa druge strane, rukovodioci nekoliko preduzeća u toku sprovođenja
ovog istraživanja istakli su probleme, koji po njima najviše ometaju funkci-
onisanje PSB, a koji bi se mogli svesti na sledeće: 1) nepostojanje instituci-
onalizovane veze sa policijom; 2) nepostojanje beneficiranog radnog staža;
3) finansijska nedisciplina javnog sektora prema PSB i neujednačeni uslovi
(nameštanje tendera); 4) naplata PDV-a bez obzira na stepen naplate potra-
živanja; 5) veliki porezi i nameti na osnovna sredstva za rad (oružje, vozila
i sl.); 6) neujednačena praksa u pogledu obuke zaposlenih i kriterijuma za
selekciju i prijem u radni odnos i 7) zakonska neuređenost.
Radi unapređivanja delatnosti kroz uvođenje neophodnih standarda u
poslovanju i organizovanijeg uticaja na rešavanje pravnog statusa PSB vode-
ća preduzeća na tržištu bezbednosti pokreću inicijativu osnivanja strukov-
nih udruženja. Aktivnosti na ovom planu započinju 2001. godine kada se
u okviru Privredne komore Beograda osniva Grupacija firmi za FTO, a od
kraja 2005. godine pri Privrednoj komori Republike Srbije počinje da deluje
Udruženje za FTO.111 Stručni tim Grupacije za FTO 2001. godine je predao
Odboru za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije Nacrt zakona o
fizičko tehničkom obezbeđenju, na razmatranje. U međuvremenu tekst pred-
loga je doživeo nekoliko izmena, a jedna od bitnijih jeste i obogaćivanje sadr-
žaja pravnim mehanizmima za oblast privatne detektivske delatnosti.112
Pored toga, što nije uobičajeno da se komentariše pravni propis, koji
još nije usvojen i čiji sadržaj je do stupanja na snagu podložan promenama i
amandmanskoj reviziji, analiziranje dodatno otežava situacija da trenutno u
Srbiji postoje još dve verzije Nacrta zakona o radu PSB-a, jedna koju je izradio
Centar za civilno vojne odnose, a druga koju predlaže MUP Republike Srbije.
Ono što je sasvim izvesno, jeste činjenica da sva tri nacrta, uz par osobenosti,
u većini pravnih odredbi odgovaraju sadržaju propisa kojima je regulisan rad
PSB zemalja u regionu (Crna Gora, BiH, Hrvatska).
2.3. Predstavljanje privatnog sektora bezbednosti

u pisanim medijima
U cilju sagledavanja učestalosti, načina pisanja i predstavljanja PSB, nje-
govog mesta i uloge u kontroli kriminaliteta od strane medija korišćen je me-
tod analize sadržaja. Značaj i doprinos medija i sredstava masovne kulture
u stvaranju stavova kod javnog mnjenja je nesumnjiv. Objektivnim izvešta-
111 Podaci o organizaciji, delatnostima, ciljevima, pravilima poslovne etike i brojnim drugim
informacijama o radu ovog Udruženja predstavljeni su na http://pks.komora.net/onama.
112 Kompletan tekst Nacrta Zakona o privatnoj delatnosti obezbeđenja, samozaštitnoj i de-
tektivkoj delatnosti (verzija od 4. aprila 2007. godine) predstavljen je takođe na internet
stranici http://pks.komora.net/onama.
vanjem mediji mogu značajno doprineti u borbi protiv kriminaliteta. Među-

tim, neki autori izdvajaju i štetne sadržaje medija, kao npr. senzacionalističko
pisanje, izazivanje straha kod konzumenata, iznošenje detalja koji ometaju
istragu, zadiranje u privatni život lica itd., zbog kojih medije svrstavaju i u
značajan kriminogeni faktor (v. Ignjatović, 2008: 170).
Za potrebe ovog istraživanja kao izvor je korišćena arhiva dnevnih novi-
na „Blic“, koja je dostupna na internet adresi www.blic.co.yu, a analiziranje je
obuhvatilo vremenski period od 1. januara 2004. do 31. decembra 2006. godi-
ne. Prilikom analiziranja utvrđeno je da su teme, koje čine predmet ovog na-
učnog istraživanja, obrađivane najčešće u okviru celina „Tema dana“ i „Crna
hronika“. Učestalost objavljenih tekstova po godinama i tematskim celinama
predstavljena je u sledećoj tabeli:
Tema dana Crna hronika ∑
2004 6 5 11
2005 6 8 14
2006 3 10 13
∑ 15 23 38
Od 38 članaka samo dva su posvećena privatnoj detektivskoj delatnosti

i to sledeći tekstovi: 1) „Šerlok Holms na srpski način“ (izdanje za 20. januar
‘04 – crna hronika) i 2) „Prvi privatni poligraf u Srbiji – Poslovne tajne na de-
tektoru laži“ (izdanje za 20. jun ‘05 – crna hronika), dok se svi ostali tekstovi
odnose na poslove privatnog obezbeđenja. Ovakav odnos i ne treba da čudi
jer kao što smo videli poslovi privatnog obezbeđenja imaju dužu tradiciju u
Srbiji od privatnih istraga. Među obrađenim člancima primećena je naročita
zastupljenost tema o obezbeđenju ličnosti gde novinari naročito potenciraju
na povezanosti ove delatnosti sa kriminalnom potkulturom. Upravo se takvi
tekstovi objavljuju u okviru rubrike „tema dana“, a kao najčešće termini za
pripadnike telesne zaštite novinari koriste izraze „telohranitelj“ i „gorila“, a za
njihove klijente „kontroverzni biznismeni“.
Tema dana predstavlja ključni tekst izdanja i udarnu vest za čitaoca zbog
čega se njen sadržaj najavljuje na naslovnoj strani sa upečatljivim naslovom,
ispisanim krupnim slovima i dopunjenim karakterističnom fotografijom.
Tako je npr. na naslovnoj strani izdanja od 28. jula ‘04. godine dominirao
naslov „Obračun mafijaša – ranjen Zoran Nedović Šok, ubijen njegov telohra-
nitelj“. Uz naslov je stajala fotografija slikana na mestu izvršenja zločina čijim
sadržajem je dominirala eksplicitna scena nasilja (automobil izrešetan meci-
ma u kom se nalazilo krvavo telo ubijenog pripadnika ličnog obezbeđenja).
Sam izgled naslovne strane i formulacija teme je očigledno bitan adut za
urednika, kojim nastoji privući što veću pažnju potencijalnih čitalaca. Zbog
toga se i susrećemo sa sledećim naslovima: „Armija telohranitelja brine o bez-
bednosti političara, biznismena i estradnih zvezda“ (izdanje za 27. april ‘04), ili
„U Jagodini šesnaestoro ljudi povređeno u sukobu radnika i obezbeđenja – Rat
za pivaru motkama i kiselinom“ (izdanje za 7. april ‘06).
Značaj „teme dana“ potvrđen je činjenicom da tekst obično obuhvata dve
stranice izdanja. Da bi jedan događaj bio opisan u ovoj rubrici neophodna je
njegova aktuelnost i senzacija, koja je obično diktirana dnevno-političkom
situacijom u zemlji i svetu. Međutim, prilikom analize sadržaja pisanja „Blica“
utvrđeno je da se urednik u nekim slučajevima ne zadovoljava aktuelnošću
samog događaja, već u nekoliko brojeva prati njegov dalji razvoj čime se od
konkretne pojave stvara afera. Tako je npr. događaj, koji je opisan u izdanju
za 17. maj ‘06. godine pod naslovom „Legijina žena zapošljava crvene beretke“,
zavredio toliku pažnju urednika da se u drugoj polovini meseca još šest puta
u rubrici „tema dana“ pisalo o agenciji za obezbeđenje „Lupus“, da bi se ova
svojevrsna afera završila tekstom „Katanac za agenciju Lupus“. Pitanje je
koliko bi ovaj događaj uopšte bio aktuelan da u to vreme pred specijalnim
sudom za organizovani kriminal u Beogradu nije bio u toku proces u kom je
jedan od optuženih bio suprug vlasnice pomenute agencije.
Drugu značajnu rubriku za analiziranje pisanja „Blica“ predstavlja „crna
hronika“. U zavisnosti od senzacije samog događaja obim teksta u hronici se
kreće od nekoliko redova u dnu stranice do čitave dve stranice izdanja dopunjene
fotografijama. Obično su u ovoj rubrici obrađeni slučajevi razbojništava i
napadi na transport novca i/ili objekte u kojima je organizovano obezbeđenje.
Zanimljivo je kako se u većini slučajeva razbojništva događaj opisuje rečima:
„Izvršioci su razoružali radnike obezbeđenja i nesmetano izvršili krivično delo“,
čime se prosečnom čitaocu očigledno daje do znanja da čuvari ili nisu obučeni
ili ne žele da reaguju, zbog čega logično sledi pitanje opravdanosti njihovog
postojanja. Tako je npr. „Blic“ objavio kako su u dve banke u Beogradu izvršena
po tri razbojništva u kratkom periodu, a da tom prilikom nisu reagovali radnici
obezbeđenja već su izvršioci uhvaćeni tek nakon „spektakularne akcije policije“
(fraza koju novinari „Blica“ često koriste).
Tragični događaji i stradanja radnika obezbeđenja pobuđuju posebnu
pažnju. Tako je npr. utvrđeno da je u posmatranom periodu u 17 tekstova
pisano o izvršenju krivičnih dela u kojima su napadnuti radnici obezbeđenja,
od kojih je jedan radnik obezbeđenja banke ranjen, dok je osam radnika
obezbeđenja ubijeno od kojih dva radika obezbeđenja u ugostiteljskom objektu
tzv. „izbacivači“ (ovaj izraz koriste i novinari „Blica“), četiri pripadnika ličnog
obezbeđenja, jedan čuvar u menjačnici i jedan radnik obezbeđenja u pošti.
Nisu retki slučajevi da se takva vest prvo objavi u rubrici „hronika“, da bi
nakon novih saznanja prerasla u „temu dana“ o kojoj se piše u nastavcima.
Tom prilikom se pored opisa samog tragičnog događaja tekst dopunjuje
fotografijama sa lica mesta i slikom stradalog pripadnika obezbeđenja. Pored
toga nisu retki slučajevi i objavljivanja segmenata razgovora sa rodbinom ili
prijateljima ubijenog radnika obezbeđenja.
U posmatranom periodu „Blic“ je naročito pisao o pružanju usluga
telesne zaštite kriminalcima od strane pripadnika policije van radnog vremena
(za ovu pojavu novinari koriste izraz „tezgarenje policije“). U pisanju takvih
članaka novinari često koriste frazu „prema
„ nezvaničnim izjavama našeg
izvora bliskog policiji“. Međutim, o takvim događajima često se saznaje i na
samoj konferenciji za štampu koju organizuje MUP. Do ovog drugog načina
saznanja obično se dolazi nakon izvršenog napada na pripadnike određenih
kriminalnih grupa kada neretko i sami policajci, za koje kasnija istraga utvrdi
da su radili kao telesna zaštita učesnika u kriminalnom obračunu, bivaju
žrtve napada.
Nakon pisanja o takvim događajima, kao po ustaljenom redosledu,
u nekom od narednih izdanja objavljuje se intervju sa predstavnicima
državnih organa ili stručnih lica o stanju ove problematike u državi i
merama suprostavljanja. Na jednom primeru pisanja „Blica“ iz 2004. godine
izveštavanje je teklo sledećim redosledom: 1) „Drašković izbegao likvidaciju“
(izdanje za 25. oktobar ‘04 – hronika); 2) „Policajci telohranitelji Andrije
Draškovića“ (izdanje za 26. oktobar ‘04 – tema dana); 3) „Mnogi radnici MUP-
a rade i s one strane zakona – Kriminalci unajmljuju policajce za 50 evra“
(izdanje za 27. oktobar ‘04 – tema dana) i 4) „Paralelna policija van kontrole
– Profesija telohranitelja nije regulisana nijednim zakonom u Republici Srbiji“
(izdanje za 6. decembar ‘04 – tema dana).
Veoma sličan način izveštavanja zapažen je i prilikom analiziranja pisanja
„Blica“ o nekoliko događaja iz 2006. godini, kada su članci objavljivani po sle-
dećem redosledu: 1) „Tri žrtve naručenog ubistva“ (izdanje za 20. septembar
‘06 – hronika), 2) „Čuvari reda sve češće na ivici zakona – Policajci kao naja-
mnici kriminalaca“ (izdanje za 22. septembar ‘06 – tema dana); ili 1) „Predsed-
nik Bežanije raznet auto-bombom“ (izdanje za 3. oktobar ‘06 – tema dana),
2) „Bezbednost unosan posao u Srbiji – Privatna obezbeđenja brojnija od
policije“ (izdanje za 16. oktobar ‘06 – tema dana), 3) „Srbija još nema zakon
koji bi regulisao rad privatnog sektora bezbednosti – Privatna obezbeđenja pod
zaštitom političkih moćnika“ (izdanje za 9. novembar ‘06 – hronika).
Pored izveštavanja o izvršenju zločina i napadima na pripadnike
obezbeđenja u rubrici „hronika“ su se u nekoliko navrata pojavljivali članci
o merama sigurnosti koje preduzimaju neka preduzeća u cilju sprečavanja
krivičnih dela kao npr. članak od 8. marta ‘05. godine „Pošte uvode novi
sistem zaštite – Farbom protiv razbojnika“. Zanimljivo je i prenošenje nekih
negativnih iskustava u obezbeđenju Olimpijskih igara u Atini 2004. godine,
objavljenih u članku od 17. avgusta ‘04. pod naslovom: „Novinar prevario
olimpijsko obezbeđenje – Bob Grejem iz Sandej mirora u Grčkoj ostvario san
svakog teroriste“. Kao po nekom pravilu pred svaku zimsku i letnju turističku
sezonu „Blic“ objavljuje savete stručnjaka iz policije ili PSB kako da građani
zaštite imovinu od kradljivaca i sl. Za reklamiranje i oglašavanje prodaje,
instaliranja i servisiranja raznih sigurnosnih uređaja, opreme i zaštitnih
sistema rezervisano je mesto u skoro svakom broju „Blica“.
2.3.1. Analiza sadržaja pojedinih članaka

Prilikom analize sadržaja pisanih medija naročito je bitno obratiti pažnju
na način prezentovanja informacija čitaocima, korišćenu terminologiju, izbor
sagovornika i eventualno postojanje namernih i nenamernih poruka, koje se
šalju konzumentima. Ovom prilikom ističemo analizu sadržaja nekoliko čla-
naka iz dnevnih novina „Blic“, objavljenih u posmatranom periodu, a koji su
nam se činili najzanimljivijim za predmet ovog istraživanja.
10. januar 2004. godine – Crna hronika: „Oružane pljačke je teško sprečiti“
Kada je reč o ovom članku ističemo pre svega njegov naslov, kojim se
čitaocima na očigledan način šalje jedna pesimistička poruka o mogućnosti-
ma suprostavljanja oružanim napadima. Upozoravajući čitaoca na širenje ove
kriminalne pojave i naročitu ugroženost određenih kategorija objekata autor
doprinosi širenju straha kod građana od oružanih napada. U tom smislu po-
sebno je indikativna rečenica „to je samo nastavak serije razbojništava koja
su prošle godine zapljusnula srpske banke, pošte....“. Pored toga, u članku se
naročito ističe neadekvatnost zaštite objekata napada i neophodnost ulaganja
većih sredstava u mere obezbeđenja, argumentovano kroz apel policije.
Sa druge strane, čitalac dobija informaciju kako odgovorna lica u objek-
tima, ali i radnici obezbeđenja „ne preduzimaju gotovo ništa u cilju sprečava-
nja razbojništava“ iz prostog razloga, jer im je imovina osigurana. Na osnovu
ove informacije čitalac lako zaključuje da ovakva praksa zasigurno otvara ši-
roko polje mogućnosti fingiranja oružanih napada. Pored toga, svesni neza-
štićenosti objekata i pasivnog držanja radnika obezbeđenja, kod određenog
broja čitalaca, samo čitanje ovog članka može podstaći ili učvrstiti već posto-
jeću nameru izvršenja razbojništva. Iako je urednik možda i imao nameru da
apeluje na vlasnike potencijalnih objekata napada da poboljšaju mere zaštite,
postavlja se pitanje kakva je u stvari poruka poslata ovako prezentovanim in-
formacijama.
20. januar 2004 – Crna hronika: „Šerlok Holms na srpski način“
Učestalost objašnjavanja savremenih oblika detektivske delatnosti aso-
cijacijom na literarnog junaka Šerloka Holmsa toliko je izražena u masov-
nim medijima da pri samom pomenu njegovog imena u naslovu čitalac već
naslućuje o čemu se piše u samom tekstu. Primećujemo da se i autor ovog
članka koristi takvom komparacijom. Ovom prilikom samo podsećamo na
neutemeljenost poređenja uobičajenog i zakonom dozvoljenog rada privatnih
detektiva u svakodnevnom životu sa likom i delom junaka nastalog umetnič-
kom fikcijom, o čemu smo inače već govorili u samom radu. Takvim pristu-
pom ovo zanimanje se očigledno nastoji predstaviti isključivo u pozitivnom
smislu, na osnovu kog bi svaki detektiv bio doživljen kao heroj. Iako je reč o
pisanju po klišeu i unapred poznatoj matrici konstantno korišćenje literarne
ikonografije nesumnjivo utiče na stvaranje stereotipa, ali i predrasuda i zablu-
da o privatnim istražiteljima kod čitalaca.
Analizirajući sam sadržaj članka generalno možemo zaključiti da se nji-

me prevashodno reklamira nekoliko agencija za pružanje detektivskih uslu-
ga. Cinično bi bilo potcenjivati ulogu ovog zanimanja u kontroli kriminalnog
ponašanja i njihov značaj u preduzimanju određenih poslova, čiji delokrug
naravno mora biti pravno regulisan. Međutim, prilikom pisanja ovog član-
ka sagovornici su nadležnost privatnih istražitelja predstavili toliko široko da
prosečan čitalac može lako zaključiti kako privatni detektivi pružaju usluge za
koje su tradicionalni nadležni policija, tužilaštvo i sud. U stvari to i nije dale-
ko od istine, što ne treba da nas čudi s obzirom da privatna detektivska delat-
nost u Srbiji nije pravno uređena. U takvim uslovima delokrug rada određuju
sami detektivi, tj. „istražioci“, kako ih naziva sagovornik iz ovog članka, najče-
šće proizvoljno ili po ugledu na sisteme rada prilagođene potpuno različitom
državnom uređenju i normativnom ambijentu od našeg (najčešće su u pita-
nju američki i britanski sistemi).
Ovde se dalje postavlja pitanje opravdanosti korišćenja izraza
„„privatizovani deo Javne bezbednosti“ znajući pri tom da taj segment rada, koji
inače predstavlja tradicionalnu ulogu države, suštinski nije prešao u privatne
ruke. U članku se takođe neopravdano koristi izraz „zakonska regulativa“, jer
znamo da ona u pravom smislu reči u Srbiji i ne postoji. Udruženje „Srpski
istražilac“, o kome se inače govori u ovom članku, možda je delimično i
regulisalo svoj rad donošenjem određenog akta, čiji se naziv ne navodi u
članku (najverovatnije je u potanju Statut udruženja). Međutim, to je samo
prvi korak na putu ka potpunom normativnom regulisanju ove oblasti i dok
se taj problem ne reši suočavaćemo se sa „Šerlok Holmsom na srpski način“
(koji u stvari označava nezakonitu detektivsku delatnost).
27. oktobar 2004 – Tema dana: „Mnogi radnici MUP-a rade
i s one strane zakona – Kriminalci unajmljuju policajce za 50 evra“
Zbog svoje senzacije i aktuelnosti tema o pružanju usluga obezbeđenja
kriminalcima od strane policajaca često je zastupljena u ovom pisanom
mediju. Značajnost događaja potvrđuje činjenica objavljivanja opširnih
tekstova u rubrici „Tema dana“. U toku analize sadržaja primećeno je da
ovi događaji dobijaju medijsku pažnju obično nakon prethodno izvršenih
obračuna u „podzemlju“, napada na kriminalce ili prilikom policijske kontrole,
u čijem društvu se zatiču i pripadnici policije. Na osnovu analize ovog
članka primećujemo da autor, kada citira svoje sagovornike, koji su u ovom
slučaju radnici MUP-a, za klijente obezbeđenja policijskih službenika koristi
izraz „kriminalci“, dok u ličnim komentarima koristi termine „kotroverzni
biznismeni“.
Ono što nas međutim posebno interesuje jeste odgovor na pitanje šta
je urednik hteo da postigne objavljujući ovakav članak. Nesumnjivo je da
su se čitaoci ovog članka informisali o postojanju pojave pružanja usluga
obezbeđenja kriminalcima od strane policajaca van radnog vremana u Srbiji.
Čak su imali priliku da saznaju o kojim policajcima je reč i „za koga su radili“
(u članku se navodi ime i prezime policajaca, policijska organizacija u kojoj
su radili i kome su pružali usluge van radnog vremena). Takođe su mogli da
saznaju kolike su otprilike njihove dnevnice.
Pored isticanja opasnosti pružanja usluga kriminalcima videli smo kako
sagovornici iz MUP-a naročito insistiraju na poštovanju pravila službe i ne-
ophodnosti odlučnije borbe protiv ove pojave. Pitanje je međutim koliko su
tačni navodi iz članka o „svakodnevnim predstavkama protiv takvih policajaca
i intenziviranju istraga protiv njih“. Da li se u ovom članku neko prepoznao i
osetio prozvanim ili možda zaplašenim, ili je pak samo građanima pružena
još jedna prilika da preispitaju svoje poverenje prema policiji, ostaje otvoreno
pitanje.
3. novembar 2004 – Društvo: „Škole teško organizuju obezbeđenje –
Čuvari škola o trošku roditelja“
Još jedna u nizu aktuelnih tema u srpskim medijima o ugrožavanju lične
i imovinske sigurnosti i nepostojanju adekvatnih mehanizama zaštite tiče se
bezbednosti u školama. Očigledno smatrajući ovu pojavu problemom čitavog
društva urednik se odlučio da objavi tekst u okviru rubrike „Društvo“, a ne
„Crna hronika“, što je uobičajeno za članke slične tematike i sadržaja. Sudeći
po izveštavanju medija o brojnim deliktima, najčešće nasilničke prirode, izvr-
šenim u krugu škola, stanje je očigledno „alarmatno“. Ipak, iako značajni, me-
diji ne bi trebali biti jedini izvor na osnovu kog dajemo ocenu o ovoj pojavi.
Srećom sve više naučnika počinju da istražuju problem nasilja u školama i sve
češće se susrećemo sa rezultatima njihovog istraživanja. Problem je međutim
što su ona u javnosti obično potcenjena na uštrb pisanja medija. Iz ovog član-
ka doduše ne možemo precizno utvrditi da li je dopis iz Ministarstva prosvete
pokrenut na osnovu izveštavanja medija ili kao reakcija na rezultate naučnog
istraživanja, ali da je pokrenuo „lavinu“ reakcija, to je sasvim očigledno.
Iz članka primećujemo da sve veći broj roditelja, naročito u Beogradu,
zabrinuti za sigurnost svoje dece, odvaja novac za privatno obezbeđenje u
školama, dok se u unutrašnjosti organizuju dežurstva nastavnika i/ili đaka u
toku nastave, dok je noću škola najčešće neobezbeđena. Postoje naravno i one
škole koje u principu nemaju problema, osim „povremenih
„ ispada koje prave
bivši đaci“. U članku se takođe u par navrata navodi kako sagovornici očekuju
predloge ministra za rešavanje problema, smatrajući očigledno da je to ipak
problem kojim treba da se pozabavi Vlada. Neke škole nastoje obogatiti sa-
držaje i usluge za đake unutar kruga škole, otvarajući pekare i sl. Međutim, iz
članka vidimo kako nadležni upozoravaju da učenici ipak „idu gde im se više
sviđa“, aludirajući pri tom najverovatnije na sve veći broj kafića i kladionica,
koji se otvara u neposrednoj blizini škola.
Autor teksta upućuje i određene kritike policiji, kako „nije voljna da po-
mogne“ ili se pak njihova pomoć zasniva isključivo na „povremenim“ obi-
lascima i regulisanju saobraćaja u blizini škola. Dok građani na ovakve in-
formacije gledaju jednostrano, obično kritikujući nezainteresovanost policije,
zaboravljaju da se policijski službenici u ovom slučaju suočavaju sa protivreč-

nim zahtevima, jer se od njih istovremeno traži da deluju preventivno u ško-
lama, ali i po potrebi da budu odlučni u primeni represivnih metoda kada
dođe do određenog prestupa u krugu škole.
21. mart 2005 – Crna hronika: „Tragičan epilog jučerašnje
pucnjave i masovne tuče u noćnom klubu Stupica –
Ubijen radnik obezbeđenja“
Ovo je samo jedan od brojnih izveštaja srpskih medija koji opisuju napade
na radnike obezbeđenja i njihova stradanja poslednjih godina. Pored oružanih
napada na obezbeđenje u bankama i transport novca, pažnju medija sve više
zaokupljaju i neredi i fizički obračuni, koji se dešavaju u ugostiteljskim i
objektima za zabavu. Na osnovu analize sadržaja konkretnog članka utvrđeno
je jedno tipično medijsko-senzacionalističko izveštavanje o temi koja inače
zaokuplja najveću pažnju čitalaca i podiže tiraž novina – nasilje.
Očigledno svestan te činjenice autor već u samom naslovu koristi
upečatljive reči „tragedija“, „„pucnjava“, „tuča“ i „ubistvo“. On se međutim
ne zadržava na tome, već kroz ceo tekst konstantno insistira na nasilničkim
sadržajima i slikovitom opisivanju neprijatnih scena, koristeći pri tom reči
kao što su „smrtonosni metak“, „lomljenje“, „pucnjava
„ “, „pomahnitali
„ mladići“,
„okrvavljeni radnik obezbeđenja“, „opšti haos“, „zverski šutirali“, „unakazili od
batina“ itd.
Ono što je posebno interesantno za ovaj članak jeste činjenica da on
sadrži sve elemente neophodne za stvaranje jednog mita o zločinu: 1)
devijantna populacija – razuzdana grupa mladića (huligani i nasilnici);
2) nedužne i bespomoćne žrtve – gosti u lokalu; 3) hrabri i čedni heroji
– radnici obezbeđenja (interesantno je da autor govoreći o obezbeđenju u
lokalu ne koristi kolokvijalan izraz „izbacivači“, koji je inače veoma zastupljen
u medijima, predstavljajući time radnike obezbeđenja samo u pozitivnom
smislu) i 4) ozbiljna pretnja ustanovljenim normama – opasnosti kojima smo
izloženi prilikom posete ovakvim objektima (tuče, ubistva i sl.).
Iako su radnici obezbeđenja u članku predstavljeni isključivo kao
žrtve sukoba pažljiv čitalac može da se zapita, koliko je samo obezbeđenje
ugrozilo sigurnost drugim gostima, ali i doprinelo sopstvenoj viktimizaciji,
propuštajući da izvrše detaljan pregled i zabrane ulazak gostima sa vatrenim
oružjem. Samim tim je i njihova sposobnost procene opasnosti i obučenost
za takav posao dovedena u pitanje. Neko bi se zasigurno zapitao zašto policija
nije intervenisala ranije, već je, kako je navedeno u članku, došla na lice mesta
posle pucnjave.
Ovakva pisanja po običaju pokreću reagovanja javnosti koja u krajnjem
slučaju dovode i do moralne panike. Da bi se predupredile takve pojave
odgovorni moraju da identifikuju njihove uzroke, a ne da se bave posledicama.
U tom smislu neophodno je preduzeti čitav niz mera situacione prevencije u
sklopu koje je neophodno rešiti problem radnog vremena i lokacije takvih
objekata, organizovanja efikasnijeg obezbeđenja gostiju i osoblja u njima,
preispitivanja mogućnosti koordinacije rada između radnika obezbeđenja i
pripadnika policije itd.
9. novembar 2006. godine – Tema dana: „Privatna obezbeđenja
pod zaštitom političkih moćnika“
Analizirajući pisanje medija o PSB u Srbiji primećeno je da se u
posmatranom periodu u par navrata pisalo o zakonskoj neuređenosti
ove oblasti i posledicama takvog stanja. Konkretno u ovom članku autor
posebno insistira na politizaciji PSB-a naglašavajući nekoliko puta postojanje
neformalnih veza pre svega političkih stranaka, ali i kriminalnih grupa
sa pojedinim preduzećima za pružanje usluga obezbeđenja. Korišćenjem
izraza „rade šta hoće“, „dobijaju poslove mimo tendera“, „otimaju drugima
poslove“, „drže primat u svojim rukama“, „ne postoji nikakav sistem provere“
i sl., čitaocu se daje do znanja kako u ovoj oblasti vlada potpuno bezvlašće.
Snagu argumentacije autor nastoji potvrditi samim izborom sagovornika,
predstavljajući ih kao stručne i kompetentne za davanje takvih ocena „direktor
Centra za prevenciju kriminaliteta“ i „profeso
„ Univerzitetar“ (doduše nije
napisana uža stručna oblast drugog sagovornika).
Sam tekst se međutim prevashodno zasniva na pretpostavkama i uopšte-
nim ili nepotpunim informacijama što se naročito primećuje u čestom kori-
šćenju formulacija kao npr. „oni to rade“, „vlasnik jedne beogradske firme“ itd.
Očekujući možda neke konkretne činjenice čitaoci se sa opravdanjem mogu
zapitati „ko su oni“, „šta to rade“ i „kako to rade“. Ovako ostaje nejasno da
li autor članka i sagovornici nisu bili spremni da iznesu sve činjenice koje
znaju i time preuzmu odgovornost svojih izjava i suoče se sa reakcijama koje
bi potom usledile ili je pak samo reč o prenošenju „javnih pogovaranja“ i
„gradskih priča“.
Međutim, možda su to pitanja na koja treba da odgovore nadležne službe,
pre svih policija, a ne mediji, koji su u ovom slučaju samo „zagrebali“ po
površini problema. Značaj objavljivanja ovakvih članaka ipak je nesumnjiv
i on se prevashodno ogleda u prenošenju apela jednog dela stručne javnosti
nadležnim organima u državi da preispitaju takve navode, a zakonodavcu da
ubrza proces normativnog regulisanja PSB u Srbiji.
2.4. Stavovi policijskih službenika i pripadnika PSB

o predmetu istraživanja
U cilju utvrđivanja ličnih stavova policijskih službenika i pripadnika PSB
primenjena je tehnika ispitivanja – anketa, kojom su obuhvaćene dve grupe
ispitanika i to: 1) zaposleni u privatnim preduzećima i agencijama za pruža-
nja istražiteljskih i usluga obezbeđenja i 2) pripadnici uniformisane policije
opšte nadležnosti.113 Uzimajući u obzir specifičnosti i različit položaj policije

i PSB u odnosu na predmet konkretnog istraživanja ispitivanje je zasnovano
na zasebnim upitnicima. U oba upitnika pitanja su podeljena u tri celine i to:
1) utvrđivanje stavova o privatizaciji poslova bezbednosti; 2) utvrđivanje sta-
vova o stanju u PSB u Srbiji i 3) utvrđivanje stavova o odnosu između policije
i PSB.
S obzirom na obim predmeta istraživanja i nemogućnost potpunog
obuhvata proučavane populacije u toku istraživanja je korišćen metod sred-
njeg obima – uzorak. Pretpostavka postojanja različitih stavova o predme-
tu istraživanja unutar samih grupa ispitanika u zavisnosti od vrste posla koji
obavljaju, tj. radnog mesta na koje su raspoređeni u vreme ispitivanja uticalo
je na odluku da se primeni tzv. stratifikovani uzorak gde su respodenti bili
podeljeni u zasebne grupe (strate). Takođe napominjemo da je anketiranje
sprovedeno samo u Beogradu i Novom Sadu, iz prostog razloga što najveći
broj preduzeća iz PSB ima sedište u ovim gradovima, na čijoj teritoriji vrše
svoju delatnost i po prirodi posla najčešće kontakte ostvaruju sa pripadnici-
ma policijskih uprava ova dva grada. Za okvir uzorka korišćeni su spiskovi
zaposlenih u policijskim upravama Beograd i Novi Sad i spiskovi zaposlenih
u nekoliko preduzeća za FTO i agencija za detektivsku delatnost u ova dva
grada. Svođenjem spiskova zaposlenih na manje grupe predstavnika, uz uva-
žavanje potrebe zadovoljenja reprezentativnosti, došli smo do samog uzorka
koga sačinjavaju:
1) policijski službenici (350 ispitanika) podeljeni na sledeće subuzorke
prema kriterijumu radnog mesta: osnovni nivo – policajci na sektoru
i pripadnici dežurne službe (255 ispitanika, 72,86 odsto); srednji nivo
– vođe smene i vođe sektora (68 ispitanika, 19,43 odsto) i visoki nivo
– rukovodioci u policijskoj stanici (komandiri, zamenici i pomoćnici
komandira) (27 ispitanika, 7,71 odsto). Taj odnos ispitanika prema
subuzorcima preciznije je predstavljen na sledećem grafikonu:
113 Po prirodi posla pripadnici PSB najčešće ostvaruje kontakt sa ovom grupacijom policij-
skim službenika.
2) pripadnici PSB (410 ispitanika), podeljeni su na sledeće subuzorke
prema kriterijumu radnog mesta: radnici obezbeđenja – neposredni
izvršioci (341 ispitanik, 83,17 odsto); privatni detektivi (15 ispitani-
ka, 3,66 odsto) i rukovodioci u PSB – direktori preduzeća, vlasnici
agencija, pomoćnici direktora, šefovi odeljenja, vođe smena itd. (54
ispitanika, 13,17 odsto). Prema prvobitnoj nameri stavove radnika
privatnog obezbeđenja planirali smo analizirati i predstavi kroz tri
zasebne grupe – subuzorka (obezbeđenje ličnosti, objekata i tran-
sporta vrednosti), ali u toku obrade podataka nisu ustanovljena zna-
čajna odstupanja u njihovim stavovima zbog čega su svi neposredni
izvršioci poslova obezbeđenja svrstani u jednu zajedničku grupu.
Sa druge strane, mali broj ispitanih detektiva objašnjava se činjenicom
da na području Srbije po grubim procenama ne posluje više od 40 privatnih
detektivskih agencija. Čak iako neke posluju kao detektivske kancelarije
zapošljavajući više od jednog neposrednog izvršioca procenjuje se da ukupan
broj privatnih detektiva u Srbiji ne prelazi 100. Zbog toga je i sa ovako malim
brojem ispitanika zadovoljena reprezentativnost uzorka.
Odnos u broju ispitanika prema subuzorku – radno mesto preciznije je
predstavljen na seledećem grafikonu:
Pretpostavljajući da postoje razlike u stavovima između ispitanika i u

zavisnosti od njihovog radnog iskustva, pored kriterijuma radnog mesta,
respodenti su bili podeljeni i na subuzorke u zavisnosti od godina radnog
staža. Napominjemo da je odgovor kod najvećeg broja ispitanih policijskih
službenika bio do 10 godina radnog staža, međutim znatan broj u sve tri po-
smatrane grupe navodio je i preko 20 godina radnog iskustva, dok je u PSB
to primećeno samo u par slučajeva. Zbog usaglašavanja odgovora o dužini
radnog staža između posmatranih grupa (policija i PSB) sve odgovore smo
grupisali u tri kategorije i to: 1) do 5 godina, 2) od 5 do 10 godina i 3) preko
10 godina radnog staža.
Analizom odgovora policijskih službenika o dužini radnog staža došli

smo do sledećih rezultata:
osnovni srednji visoki

n % n % n %
do 5 g 112. 89.6 4. 3.2 9. 7.2
od 5–10 g 53. 70.7 12. 16.0 10. 13.3
preko 10 g 90. 60.0 52. 34.7 8. 5.3
Uvidom u tabelu možemo primetiti kako je od 255 anketiranih policajaca

osnovnog nivoa njih 112 navelo da radi u MUP-u ne duže od 5 godina, što
iznosi oko 43 odsto ispitanog subuzorka. Međutim, primećujemo i značajan
broj policajaca iz ovog subuzorka koji su naveli dužinu radnog staža „„preko
10 godina“, tačnije njih 90 što iznosi oko 35 odsto ispitanika. Na osnovu toga
možemo zaključiti da je među ispitanim policijskim službenicima, koji inače
po prirodi posla (rad na terenu) imaju najčešće kontakte sa pripadnicima
PSB, izražena različitost uzrasta i radnog iskustva, što svakako utiče na
kvalitet istraživanja. Kada je reč o drugim subuzorcima, kod službenika
srednjeg nivoa zapaža se najveće prisustvo ispitanika (34.7 odsto) sa najdužim
radnim iskustvom. Tačnije od 68 anketiranih vođa sektora i vođa smene
njih 52 su naveli dužinu radnog staža „preko 10 godina“, što iznosi oko 76
odsto ispitanog subuzorka, dok je kod rukovodilaca poprilično ujednačena
zastupljenost sve tri odgovora.
Sa druge strane, rezultati odgovora pripadnika PSB o dužini radnog staža
predastavljeni su u narednoj tabeli:
radnici obezbeđenja detektivi rukovodioci u PSB

n % n % n %
do 5 g 182. 87.5 7. 3.4 19. 9.1
od 5–10 g 131. 79.4 5. 3.0 29. 17.6
preko 10 g 28. 75.7 3. 8.1 6. 16.2
Iz dobijenih rezultata zapažamo kako su 182 radnika obezbeđenja

odgovorili da su zaposleni u PSB „do 5 godina“, što iznosi oko 53 odsto od
ukupnog broja (341) ispitanika iz ovog subuzorka. Sledeći po zastupljenosti
odgovor o dužini radnog staža u PSB među radnicima obezbeđenja je „od 5
do 10 godina“. Tačnije njih 131 je zaokružilo taj odgovor, što iznosi oko 38
odsto ispitanika. Slična je situacija i kod drugih subuzoraka s tim što je kod
rukovodioca PSB najzastupljeniji odgovor „od 5 do 10 godina“. Ovakvo stanje
može da se tumači time da su brojni rukovodioci nekoliko godina radili
na poslovima neposrednih izvršilaca, da bi sa sticanjem višeg nivoa znanja
i napredovanjem u službi došli na rukovodeće položaje. Ovom prilikom
ističemo da preko 90 odsto anketiranih pripadnika PSB nije radilo u ovom
sektoru duže od 10 godina, kao i da je zanemarljiv broj ispitanika naveo
dužinu radnog staža „preko
„ 10 godina“ što može da se tumači činjenicom da
je ovaj sektor u Srbiji počeo naglo da se razvija tek sredinom 1990-ih godina.
Zbog ograničenosti prostora u izlaganju prednost ćemo ipak dati
rezultatima dobijenim analizom odgovora prema kriterijumu – radno mesto,
među kojima su inače i izraženije razlike u stavovima ispitanika, nego kod
subuzoraka – radni staž, na čije rezultate ćemo samo skrenuti pažnju u toku
izlaganja. Obrada dobijenih podataka zasnovana je na multivarijantnoj i
diskriminativnoj analizi, Roy-ev testu, Pirson-ovom koeficijentu kontingencije
(χ) i koeficijentu multiple korelacije (P). Iznalaženjem koeficijenta
diskriminacije izdvojena su obeležja (karakteristike) koja određuju specifičnost
subuzoraka. Brojčana i procentualna zastupljenost odgovora predstavljene su
tabelarno dok su za prikazivanje razlika u odgovorima između subuzoraka
korišćeni grafikoni. U cilju boljeg predstavljanja posmatrane pojave prikazana
je procena homogenosti subuzoraka, distanca između njih i Klaster analiza.
Radi lakšeg donošenja određenih zaključaka najznačajniji rezultati istraživanja
su predstavljani grafički pomoću dendograma.
2.4.1. Stavovi ispitanika o privatizaciji poslova bezbednosti

2.4.1.1. Suvišni zadaci u policiji
Prilikom određivanja predmeta i cilja istraživanja kao ključni problem
istakli smo opterećenost policajaca izuzetno velikim obimom poslova, od
kojih mnogi po prirodi nisu policijski. Činjenica da upravo takvo stanje
onemogućava policiju da se više angažuje na prioritetnijim zadacima i kontroli
opasnijih vidova kriminaliteta (organizovani, kriminalitet belog okovratnika
itd.) podstakla je ideju istraživanja mogućnosti restrukturiranja policijskog
delovanja u Srbiji i prenošenja dela nadležnosti sa policijskih na neke druge
organe.
Zbog toga je u upitniku policijskim službenicima i postavljeno sledeće
pitanje: „Postoje li neki zadaci, koje obavljate u toku službe, a koji vas posebno
opterećuju ili ih smatrate suvišnim (ukoliko postoje navedite o kojim poslovima
se radi)?“ Ispitanicima su ponuđeni odgovori „ne“ i „da“, s tim što su imali
priliku da u slučaju potvrdnog odgovora navedu vrstu posla.
U narednoj tabeli predstavljena je brojčana i procentualna zastupljenost
odgovora po subuzorcima:
ne da
n % n %
osnovni 154. 60.4 101. 39.6
srednji 27. 39.7 41. 60.3
visoki 15. 55.6 12. 44.4
Iz dobijenih rezultata primećujemo da je kod policijskih službenika

osnovnog nivoa (policajci na sektoru) najzastupljeniji odgovor „ne“ (60.4
odsto), što je neočekivano u odnosu na pretpostavke autora. Sa druge
strane, kod policijskih službenika srednjeg nivoa (vođe sektora, vođe smene)
najzastupljeniji je odgovor „da“ (60.3 odsto) što nimalo ne iznenađuje
s obzirom na činjenicu da ove kategorije službenika rade istovremeno i
rukovodeće i operativne zadatke u policijskim ispostavama što svakako
predstavlja velik napor. Kod rukovodioca je međutim približna zastupljenost
oba odgovora (55.6 odsto – da i 44.4 odsto – ne).
Ispitanici koji su odgovorili potvrdno, kao poslove koji ih posebno
opterećuju ili ih smatraju suvišnim istakli su: „postupanje po aktima i asistencije
drugim organima“ (najčešće su to u pitanju pravosudni i inspekcijski organi),
„vršenje različitih oblika obezbeđenja“ (obezbeđenja javnih skupova manjeg
rizika, obezbeđenje groblja i verskih objekata, obezbeđenje mesta stanovanja
porodica posebno štićenih lica itd.).
2.4.1.2. Policijski zadaci uz pomoć PSB

Istražujući delokrug rada PSB brojni autori su u sklopu istraživanja
nastojali sagledati stav pripadnika policije o procesu „privatizacije“ poslova
bezbednosti i prenošenju dela nadležnosti sa javnog na privatni sektor
bezbednosti. Koristeći isti pristup u sklopu ovog istraživanja policijskim
službenicima je postavljeno sledeće pitanje: „Da li, po vašem mišljenju, postoje
određeni policijski zadaci, koji bi mogli biti izvedeni uz pomoć privatnog sektora
bezbednosti (ukoliko postoje navedite o kojim zadacima se radi)?“
Analizom dobijenih odgovora došli smo do sledećih rezultata:
ne da
n % n %
osnovni 55 21.6 200 78.4
srednji 10 14.7 58 85.3
visoki 2 7.4 25 92.6
Uvidom u tabelu primećujemo da većina ispitanika (osnovni nivo

78.4 odsto, srednji nivo 85.3 odsto i visoki nivo 92.6 odsto) smatraju da
postoje određeni policijski zadaci koji mogu biti izvedeni uz pomoć PSB
i da značajnih razlika u stavovima između subuzoraka nema. Respodenti
su kao takve poslove navodili obezbeđenja lične sigurnosti privatnih lica,
obezbeđenje imovine privatnih lica, obezbeđenje javnih skupova manjeg
rizika, prikupljanje obaveštenja i dokaza u okviru privatnih istraga i potraga
za nestalim licima ili ukradenim stvarima, a značajnih razlika u stavovima
između subuzoraka nema.
2.4.1.3. Pružanje usluga u privatne svrhe

U teorijskom delu rada skrenuli smo pažnju na određena istraživanja u
svetu koja potvrđuju da pripadnici policije svoja znanja, veštine i kapacitete
često koriste u privatne svrhe. Na našim prostorima nisu vršena naučna
istraživanja ove pojave, već se njeno postojanje i raširenost samo naslućuje.
Pored toga što ovakvim postupanjem policajac može doći u sukob interesa,
neki autori smatraju da takve aktivnosti predstavljaju direktnu konkurenciju
radu PSB. U najvećem broju pravnih akata, koji govore o sprečavanju sukoba
interesa, najpre se insistira na kodeksima profesionalne etike.114
Ćirić međutim smatra da ove odredbe deluju kao spisak lepih želja i da
su krajnje uopštene ističući pri tom nejasnost mehanizama za sprečavanje po-
vreda etičkih principa i nedelotvornost sankcija u odvraćanju policajca od
takvih aktivnosti. Po njemu u etičkom uputstvu nema prave odredbe koja bi
aktivnim pripadnicima policije zabranjivala da se u slobodno vreme bave po-
slovima obezbeđenja. Ovaj autor se pita ko će i kako voditi detaljnu evidenci-
ju toga čime se bave policajci u svom privatnom, slobodnom vremenu i da li
bi vođenje jedne takve evidencije moglo značiti jedno neprimereno zadiranje
u privatni život pripadnika MUP-a.
Iako nema garancije da korupcija neće biti i sa višim standardom i boljim
platama, Ćirić se pita da li mi možemo zahtevati od policajaca da se u svoje
slobodno vreme ne bave nekim privatnim poslom, kada to isto ne zahtevamo i
u nekim drugim, nesumnjivo bolje plaćenim profesijama, kao npr. u medicini.
Kao predlog za rešenje problema ovaj autor predlaže izmene i konkretizaciju
odredbi „Uputstva o policijskoj etici“ gde bi nova odredba glasila: „Pripadnik
Ministarstva ne sme u svoje slobodno vreme, po svojoj slobodnoj inicijativi, za
sopstveni račun, pružati usluge zaštite pojedinih ličnosti i objekata“. Ovakva
odredba bi se morala izričito pominjati u uputstvu uz konstataciju da kršenje
te i takve zabrane povlači za sobom vrlo strogu disciplinsku odgovornost (v.
Ćirić, 2005: 25–50)
U pokušaju da utvrdimo preciznije pokazatelje o ovoj pojavi došli smo do
saznanja da Uprava za informatiku MUP-a Republike Srbije raspolaže samo
sa podacima o broju izvršenih KD i prekršaja pripadnika policije, kao i broja
suspendovanih, privremeno udaljenih i službenika upućenih na izdržavanje
kazne zatvora. Na osnovu tih pokazatelja može se ustanoviti da je u periodu
od 2000–2006. godine protiv 2.923 pripadnika MUP-a podneta krivična pri-
java. Za našu temu može biti posebno interesantna grupa dela protiv službe-
ne dužnosti za čije izvršenje je u posmatranom periodu prijavljeno ukupno
488 radnika MUP-a. Ipak, biće tog dela ne predstavlja samo ponašanje koje
114 Ilustracije radi Uputstvo o policijskoj etici MUP-a Republike Srbije u tački 26 izričito
kaže: „Pripadnik Ministarstva i kada nije na dužnosti, po sopstvenoj inicijativi pruža po-
moć svakom licu koje se nalazi u opasnosti, sprečava ili suzbija radnju koja može da
naruši javni red i mir ili da ugrozi život, integritet i imovinu građana, imovinu zajednice
i Ustavom utvrđeni poredak“. Za ovo objašnjenje takođe je značajna odredba iz tačke 40:
„Pripadnici Ministarstva ne ponašaju se na način koji šteti ugledu službe“.
nas interesuje već i razni drugi oblici prekoračenja i zloupotrebe policijskih

ovlašćenja. Samim tim do preciznog broja službenika za koje je ustanovljeno
da pružaju bezbednosne usluge van radnog vremena može se doći samo uvi-
dom u pojedinačne disciplinske predmete i presude.
Iako svestan ograničene mogućnosti metoda anketiranja u sagledavanju
raširenosti ovakvih aktivnosti među pripadnicima srpske policije odlučili smo
se za lakši način u prikupljanju podataka i umesto pregledanja pojedinačnih
predmeta jednostavno smo respodentima postavili sledeće pitanje: „Da li ste
u toku dosadašnjeg rada u policiji pružali bezbednosne usluge privatnim licima,
van radnog vremena (ukoliko jeste navedite o kojim uslugama se radilo)?“115
U narednim tabelama predstavljena je brojčana i procentualna zastuplje-
nost odgovora po subuzorcima i to u odnosu na radno mesto, ali i na godine
radnog staža policijskih službenika:
ne da
n % n %
osnovni 240. 94.1 15. 5.9
srednji 61. 89.7 7. 10.3
visoki 26. 96.3 1. 3.7
ne da
n % n %
do 5 g 113. 90.4 12. 9.6
od 5–10 g 70. 93.3 5. 6.7
preko 10 g 144. 96.0 5. 4.0
Uvidom u tabele primećujemo kako su 23 ispitanika (oko sedam odsto)

odgovorila da su pružali bezbednosne usluge privatnim licima van radnog
vremena. Na osnovu dobijenih rezultata utvrdili smo da su to najčešće
policijski službenici sa radnim stažom do 5 godina i pripadnici policije koji
su raposređeni na radnom mestu srednjeg nivoa. Tom prilikom ovi ispitanici
su kao najčešće poslove navodili obezbeđenje određenih ličnosti i/ili članova
njihove porodice, obezbeđenje imovine, obezbeđenje objekata (posebno na
poslovima „izbacivača“ u ugostiteljskim objektima), ali i prikupljanje raznih
informacija i obaveštenja u okviru privatnih istraga.
115 Ispitanicima je skrenuta pažnja da je anketa anonimna i da će rezultati ispitivanje biti

korišćeni samo u naučne svrhe, ali i pored toga ostaje sumnja u potpunu iskrenost nave-
denih odgovora na ovo „delikatno“ pitanje, jer je činjenica da su policajci svesni da bi u
slučaju otkrivanja njihovog angažovanja u privatne svrhe mogli biti otpušteni iz službe ili
u krajnjem slučaju krivično odgovarati.
2.4.1.4. Stav o pružanju bezbednosnih usluga kriminalcima

Činjenica je da pružanje bezbednosnih usluga privatnim licima van radnog
vremena policajcima predstavlja značajan izvor prihoda, a najčešće i glavni
motiv pristupanja takvim aktivnostima. Obično klijenti „privatih policijskih
usluga“ nemaju nikakve veze sa kriminalnim delatnostima, međutim, svedoci
smo sve češće prakse po kojoj i kriminalci angažuju policajce na poslovima
ličnog obezbeđenja ili prikupljanju određenih informacija, što predstavlja
naročit problem za uspešno funkcionisanje službe. Svesni prednosti prisustva
policajaca u njihovoj ličnoj pratnji kao i mogućnosti dobijanja određenih
službenih podataka „iz prve ruke“ kriminalci najčešće ne pitaju za cenu
takvih usluga.
Utvrđivanje raširenosti ove pojave znatno otežava činjenica da je pružanje
usluga kriminalcima tipična „tabu“ tema policijske potkulture o kojoj se ne
govori javno, osim kad se mora i to obično kad se posledice takvih delatnosti
manifestuju u vidu ranjavanja ili pogibije pripadnika policije. Upravo zbog
toga sledećim pitanjem nismo imali nameru da dođemo do saznanja o
broju izvršioca već da utvrdimo opšti stav ispitanika o pojavi pružanja
bezbednosnih usluga kriminalcima. U tom cilju formulisano je sledeće
pitanje: „Kako biste postupili kada bi saznali da pripadnik vaše organizacione
jedinice pruža bezbednosne usluge kriminalcu?“ Ispitanicima su ponuđeni
odgovori: 1) prijavi(o)la bih ga nadležnom starešini; 2) prijavi(o)la bih ga
putem anonimne operativne informacije; 3) savetova(o)la bih ga da to ne
radi; 4) pita(o)la bih ga da li mu je potrebna pomoć (da i mene angažuje) i
5) ne bih ništa preduze(o)la. Nakon obrade odgovora došli smo do sledećih
rezultata:
prijava informacija savet pomoć ništa
n % n % n % n % n %
osnovni 53 20.8 34. 13.3 75. 29.4 5. 2.0 88. 34.5
srednji 13 19.1 6. 8.8 25. 36.8 2. 2.9 22. 32.4
visoki 15 55.6 1. 3.7 4. 14.8 0. .0 7. 25.9
Posmatrajući rezultate predstavljene u tabeli možemo lako zapaziti

razlike u odgovorima između subuzoraka po kojima pripadnici osnovnog
nivoa u najvećem procentu (34.5 odsto) ne bi ništa preduzeli, (36.8 odsto)
službenika srednjeg nivoa bi prevashodno savetovali kolegu da se ne bavi
takvim aktivnostima, dok bi većina pripadnika policije visokog nivoa (55.6
odsto) podnela prijavu protiv policajca po saznanju da pruža bezbednosne
usluge kriminalcima van radnog vremena.
Te razlike u odgovorima najbolje mogu da se vidi na sledećem grafiko-

nu:
U toku izrade plana istraživanja činilo nam se da bi bilo interesantno

utvrditi i stav pripadnika PSB-a o pružanju usluga kriminalcima i uporediti
njihovo mišljenje sa stavovima policijskih službenika. Zbog toga je potpuno
isto pitanje postavljeno i drugoj grupi ispitanika, a analizom njihovih odgo-
vora utvrđeni su sledeći rezultati:
prijava informacija savet pomoć ništa
n % n % n % n % n %
obezbe. 173. 50.7 23. 6.7 94. 27.6 10. 2.9 41. 12.0
detekt. 10. 66.7 0. .0 5. 33.3 0. .0 0. .0
rukov. 35. 64.8 5. 9.3 11. 20.4 0. .0 3. 5.6
Uvidom u tabelu primećujemo kako su kod sve tri subuzorka stavovi po-
prilično ujednačeni i da nema značajnih razlika. U najvećem procentu kod sve
tri subuzorka respodenti su izrazili stav da bi „podneli
„ prijavu neposrednom
starešini“ (radnici obezbeđenja 50.7 odsto, detektivi 66.7 odsto i rukovodioci
64.8 odsto). U manjem procentu bi „savetovali kolegu da to ne čini“ (radnici
obezbeđenja 27.6 odsto, detektivi 33.3 odsto i rukovodioci 20.4 odsto), dok je
zastupljenost ostalih odgovora zanemarljiva.
Nakon ukrštanja odgovora obe grupe ispitanika ustanovili smo da su pri-
padnici PSB po ovom pitanju rigorozniji od policajaca, tačnije spremniji su
da prijave pružanje bezbednosnih usluga kriminacima. Te i ostale razlike u
odgovorima predstavljene su u narednom grafikonu:
Većina respodenata je prilikom anketiranja iskoristila priliku da obrazlo-

ži svoj stav po ovom pitanju. Tako su stavove „prijava“ i „anonimna informa-
cija“ ispitanici objašnjavali konstatacijom da je to njihova dužnost. Ispitanici
koji su se odlučili za „savet“ u većini slučajeva su napominjali da bi ukoliko
kolega ne posluša njihov savet podneli prijavu ili anonimnu informaciju. Ve-
ćina respodenata koji su odgovorili da „ne bi ništa preduzeli“ (to su najčešće
policijski službenici osnovnog nivoa) ovakav stav objašnjavaju konstatacijom
da postoji služba u policiji koja je plaćena za taj posao.
Pored toga, oni svoje nepostupanje obrazlažu navodom da je u policij-
skim upravama javna tajna ko sve pruža usluge licima iz kriminogene sredine
i da nadležni ne preduzimaju ništa na suzbijanju te pojave. Jedan ispitanik
je naveo kako je podneo neposrednim rukovodiocima prijavu po saznanju
da pripadnik njegove organizacione jedinice pruža usluge ličnog obezbeđenja
lokalnom kriminalcu, ali da se po njegovoj prijavi očigledno nije postupalo,
jer i dalje taj policajac, koji se inače vodi u organizacionoj jedinici na bolova-
nju, pruža usluge obezbeđenja istom licu. Posebno brine podatak da je 7 is-
pitanika odgovorili da bi pitali kolegu da li mu je potrebna „pomoć“ da i njih
angažuju, a kao objašnjenje ovakvog stava svi su naveli finansijske razloge.
2.4.1.5. Prethodna iskustva na poslovima bezbednosti

Mnoga istraživanja u svetu su potvrdila učestalu pojavu odliva radne sna-
ge iz državnih službi bezbednosti (naročito iz policije) i njihovo angažovanje
u PSB, da li kroz osnivanje sopstvenih preduzeća za obezbeđenje i detektivski
rad ili pak kroz priključivanje već postojećim preduzećima u okviru PSB. Kao
najčešći razlog napuštanja službe policajci su navodili materijalne razloge, ali
i opterećenost velikim obimom poslova. U cilju sagledavanja raširenosti ove
pojave i u našoj zemlji ispitanicima iz privatnog sektora smo postavili sledeća
pitanja: 1) Da li ste pre zaposlenja u ovom preduzeću imali iskustva na poslovi-
ma bezbednosti? 2) Ukoliko jeste navedite u kojoj službi i u kolikom trajanju?? i
3) Koji je razlog vašeg prestanka rada u prethodnoj službi?
Naredna tabela i grafikon prikazuju brojčanu i procentualnu zastuplje-

nost, kao i razliku u odgovorima pripadnika PSB po subuzorcima:
ne da
n % n %
obezbeđenje 245 71.8 96 28.2
detektivi 4 26.7 11 73.3
rukovodioci 28 51.9 26 48.1
Na osnovu predstavljenih rezultata zapažamo značajne razlike u odgovo-

rima između radnika obezbeđenja i privatnih detektiva. Naime, dok većina
službenika obezbeđenja (71.8 odsto) navode kako nemaju ranija iskustva na
poslovima bezbednosti veći broj privatnih detektiva (73.3 odsto) ističu upra-
vo suprotno. Za razliku od stanja u ova dva subuzorka kod rukovodioca u
PSB je skoro ujednačena zastupljenost odričnih (51.9 odsto) i potvrdnih (48.1
odsto) odgovora.
Kada je reč o službi bezbednosti u kojoj su ispitanici stekli prethodna
iskustva analizom odgovora utvrđeni su sledeći rezultati:
bez policija vojska druga druga društveno

odgovora državna privatna preduzeće
n % n % n % n % n % n %
obezbeđenje 244 71.6 17 5.0 17 5.0 7 2.1 37 10.9 19 5.6
detektivi 5 33.3 7 46.7 2 13.3 0 .0 1 6.7 0 .0
rukovodioc 28 51.9 7 13.0 12 22.2 2 3.7 1 1.9 4 7.4

Rubrika „bez odgovora“ odnosi se na ispitanike, koji su na prethodno
pitanje odgovorili da nemaju ranijeg iskustva na poslovima bezbednosti,
a u tu grupaciju u najvećem procentu spadaju neposredni izvršioci poslo-
va obezbeđenja. Međutim, među ponuđenim odgovorima namerno smo
ponudili i mogućnost „drugo preduzeće u okviru PSB“, jer smo time hteli
ustanoviti i raširenost pojave prelaska iz jednog preduzeća u okviru PSB
u drugo preduzeće. Uvidom u tabelu možemo primetiti da je (10,9 odsto)
radnika obezbeđenja pre zaposlenja u trenutnom preduzeću, radilo već u
nekom drugom preduzeću u okviru PSB što nije mali procenat. U tabeli
takođe zapažamo da je značajan broj privatnih detektiva ranije radio u poli-
ciji (46,7 odsto), kao i da većina rukovodioca u PSB su ranije radili u vojsci
(22,2 odsto).
Upravo te razlike u odgovorima predstavljene su na sledećem grafikonu:
Radi celovitosti sagledavanja ove problematike činilo nam se da bi bilo
neophodno utvrditi i razloge prestanka rada u prethodnoj službi. Nakon
obrade podataka došli smo do sledećih rezultata:
bez odgovora penzija suspenzija otkaz ostalo
n % n % n % n % n %
obezbe. 244 71.6 9 2.6 5 1.5 58 17.0 25 7.3
detekt. 5 33.3 1 6.7 0 .0 9 60.0 0 .0
rukov. 28 51.9 7 13.0 1 1.9 13 24.1 5 9.3
Na osnovu brojčane i procentualne zastupljenosti odgovora predstavlje-

nih u tabeli sasvim je očigledno da se rukovodioci najčešće angažuju u PSB
po odlasku u penziju iz državne službe bezbednosti (13 odsto), dok se detek-
tivi počinju baviti privatnim istragama obično nakon davanja otkaza u policiji
(60 odsto). Rubrika „ostalo“ odnosi se na razloge koje su respodenti navodili,
a koji nisu bili među ponuđenim odgovorima. To su najčešće odgovori radni-
ka, koji su pre angažovanja u PSB radili u službama obezbeđenja društvenih
preduzeća, a koja su u međuvremenu otišla u stečaj, prestala sa radom ili su

pak radnici postali tehnološki višak. Većina ispitanika razlog davanja otkaza
u prethodnoj službi objašnjavaju finansijskim razlozima.
2.4.1.6. Napuštanje službe i angažovanje u PSB

Iako je potvrđena pretpostavka da je i u našoj zemlji izraženo angažo-
vanje bivših pripadnika policije i vojske u PSB, mišljenja smo da će se i u
budućem periodu nastaviti trend odliva radne snage čemu će naročito dopri-
neti aktuelne reforme državnog sistema bezbednosti. U tom cilju upitali smo
policajce: „Da li ste do sad razmišljali da napustite službu i da se angažujete u
PSBi (ukoliko jeste navedite razlog takvog razmišljanja)?“
Ovako formulisanim pitanjem nismo imali nameru da pospešujemo re-
grutaciju PSB novim članovima već se smisao pitanja prevashodno ogleda u
utvrđivanju stavova i raspoloženja policijskih službenika u odnosu na njihov
trenutni profesionalni status, opterećenost i motivaciju u radu, ali i razmišlja-
nja o prelasku u PSB u budućem periodu.
U narednim tabelama predstavljena je brojčana i procentualna zastu-
pljenost odgovora policijskih službenika po subuzorcima u odnosu na radno
mesto na koje su trenutno raspoređeni i na godine radnog staža provedene u
policiji:
ne da
n % n %
osnovni 216. 84.7 39. 15.3
srednji 52. 76.5 16. 23.5
visoki 21. 77.8 6. 22.2
ne da
n % n %
do 5 g 110. 88.0 15. 12.0
od 5–10 g 62. 82.7 13. 17.3
preko 10 g 117. 78.0 33. 22.0
Uvidom u tabele možemo primetiti da je kod sve tri subuzorka najviše

prisustvo odgovora „ne“. Međutim, napominjemo da je izvestan broj ispita-
nika koji je odgovorio odrečno napomenuo da je razmišljao da napusti služ-
bu, ali ne i da se angažuje u PSB. Iako se čini da procentualna zastupljenost
potvrdnog odgovora nije značajna, ona ipak nije zanemarljiva. Na osnovu
nje možemo zapaziti da je oko 20 odsto aktivnih pripadnika policije raz-
mišljalo da napusti službu i da se angažuju u PSB, da su to najčešće policaj-
ci raspoređeni na radna mesta srednjeg i visokog nivoa, koji rade u policiji
duže od 10 godina. Činjenica je da odlučnost policijskih službenika da se
angažuju u PSB može da se tumači kao pozitivan stav prema PSB. Ipak, ovde
moramo biti posebno oprezni, jer postoji sumnja da potvrdnim odgovorom
policajci samo izražavaju svoju trenutnu ogorčenost prema policijskoj službi,
zasićenost poslom i sl., ali ne i svoj lični stav prema PSB. Zbog toga je bilo
neophodno u okviru pitanja zahtevati od respodenata da navedu razlog ta-
kvog razmišljanja.
Većina ispitanika u sve tri subuzorka razmišljanja o napuštanju službe
objašnjavali su finansijskim razlozima, tačnije nedovoljnim ličnim dohocima
u policiji (mala plata). Pored toga, značajno je prisutvo profesionalnih razloga
kao što su „preopterećenost velikim obimom posla (naročito vanrednim an-
gažovanjima), „previše papirologije u radu“, „stresno zanimanje“ i „porodični
problemi“. Poznato je da u većini zanimanja zaposleni doživljavaju određene
krize profesionalnog identiteta, nezadovoljstvo statusom, pravima, organiza-
cijom posla itd. Ovakvo stanje je naročito izraženo u profesijama u kojima je
lična kreacija sputana što je posebno karakteristično za birokratizovani dr-
žavni aparat, ali i u stresnim i opasnim zanimanjima kao što je policijsko,
čije posledice ne trpi samo zaposleni već celokupna porodica, što prouzrokuje
jedan širi socijalni problem.
Sagledavajući rezultate ovog pitanja možda bi neko zaključio da zastu-
pljenost potvrdnog odgovora od oko 20 odsto ispitanika i nije veliki pro-
blem, ali pitamo se kakav bi tek odgovor bio da smo policijskim službe-
nicima postavili pitanje: „Da li ste do sad razmišljali da napustite službu
(bez dela pitanja „i da se angažujete u PSB“) i ukoliko jeste navedite razlog
takvog razmišljanja?“.
2.4.2. Stavovi ispitanika o stanju PSB u Srbiji

2.4.2.1. Stavovi policijskih službenika
Kao bitan pokazatelj stavova pripadnika policije o radu PSB izdvaja se
njihova spremnost da pohvaljuju i kritikuju stanje u ovom sektoru. Zbog
toga su policijski službenici prvo upitani: „Koji segment rada privatnog sek-
tora bezbednosti bi posebno pohvalili?“, a kao ponuđene odgovore su imali:
1) nemam pohvale; 2) visok nivo obučenosti pripadnika; 3) poseduju savre-
mena materijalno-tehnička sredstva; 4) profesionalnost u radu i 5) spremnost
pripadnika na saradnju sa policijom. Pored ponuđenih odgovora repodenti
su imali mogućnost da navedu neku drugu pohvalu, koja nije bila među po-
nuđenim.
Brojčana i procentualna zastupljenost odgovora i razlika u stavovima iz-

među subuzoraka po ovom pitanju predstavljeni su u narednoj tabeli i grafi-
konu:
nemam pohvale obučenost opremljenost profesional. saradnja

n % n % n % n % n %
osnovni 176. 69.0 6. 2.4 38. 14.9 2. .8 33. 12.9
srednji 47. 69.1 1. 1.5 7. 10.3 2. 2.9 11. 16.2
visoki 10. 37.0 1. 3.7 14. 51.9 0. .0 2. 7.4
Na osnovu predstavljenih rezultata možemo konstatovati da su od svih

subuzoraka rukovodioci najspremniji da pohvaljuju rad PSB i to naročito se-
gment opremljenosti (51.9 odsto) dok ostali ispitanici u većini slučajeva, tač-
nije (69 odsto) u oba subuzorka, nemaju nikakve pohvale.
Nakon utvrđivanja pohvala PSB respodentima je postavljeno sledeće
pitanje: „Na koji segment rada privatnog sektora bezbednosti imate posebne
zamerke?“. Ispitanicima su ponuđeni sledeći odgovori: 1) nemam zamerke;
2) nedovoljna osposobljenost pripadnika za rad; 3) nedovoljna kontrola nad
njihovim radom; 4) prevashodno ih interesuje profit i 5) nejasan zakonski
osnov njihovog delovanja.
Analizom odgovora utvrđeni su sledeći rezultati:
nemam nedovoljna nedovoljna nejasan

profit
zamerke osposobljen. kontrola zakonski osnov
n % n % n % n % n %
osnovni 35. 13.7 72. 28.2 41. 16.1 23. 9.0 84. 32.9
srednji 10. 14.7 23. 33.8 9. 13.2 7. 10.3 19. 27.9
visoki 1. 3.7 9. 33.3 1. 3.7 3. 11.1 13. 48.1
Na osnovu predstavljenih rezultata može se primetiti da su ispitanici
spremniji da kritikuju i iznose zamerke na rad PSB, a u najvećem procentu
ispitanici iz sve tri subuzorka iznose zamerke po pitanju nedovoljne ospo-
sobljenosti pripadnika PSB i nejasnog zakonskog osnova za delovanje PSB.
Mnogi respodenti su prilikom odgovaranja navodili i određene konstatacije i
van ponuđenih odgovora među kojima se kao najčešći izdvajaju: „zapošljava-
ju lica sa kriminalnim dosijeom“, „glume policajce“, „nadobudni su i bahati“
itd.
U cilju sagledavanja objektivnosti i kompetentnosti kritičkog sagledavanja
rada PSB od strane pripadnika policije bitno je utvrditi izvor na osnovu kog
policajci stiču upravo takav utisak. Zbog toga je kao logičan sled, nakon pitanja
o pohvalama i zamerkama respodentima postavljeno sledeće pitanje: „Na osnovu
čega stičete utisak o radu privatnog sektora bezbednosti u Srbiji?“. Ispitanicima su
ponuđeni sledeći odgovori: 1) izveštavanje medija (novine, televizija); 2) lično
zapažanje posmatranjem njihovog rada na terenu; 3) saradnja u zajedničkim
akcijama i 4) proces edukacije pripadnika MUP-a.
Na osnovu obrade podataka došli smo do sledećih rezultata:
mediji posmatranje saradnja

n % n % n %
osnovni 55. 21.6 149. 58.4 51. 20.0
srednji 18. 26.5 42. 61.8 8. 11.8
visoki 1. 3.7 19. 70.4 7. 25.9
Uvidom u tabelu može se primetiti da pripadnici policije u većini sluča-

jeva svoju škrtost na pohvalama i raspoloženost u iznošenju zamerki na rad
PSB zasnivaju prevashodno na ličnom zapažanju posmatranjem rada pri-
padnika PSB na terenu: osnovni nivo (58.4 odsto), srednji nivo (61.8 odsto) i
visoki nivo (70.4 odsto). Ovde se međutim postavlja pitanje koliko čovek pu-
kim posmatranjem može da stekne objektivnu i kompletnu sliku o određenoj
pojavi. Činjenica je da se posmatranjem mogu sagledati određene spoljašnje
manifestacije kao što su opremljenost pripadnika PSB i određeni segmenti
obučenosti (komunikacija, izgled itd.), ali pitanje je kako neko posmatranjem
može da ustanovi slab mehanizam kontrole rada, nejasan zakonski osnov, in-
teresovanje za profit ili pak zapošljavanje kriminalaca u PSB. Očigledno je da
javno pogovaranje, određeni stereotipi i predrasude imaju uticaja na kreiranje
stavova pripadnika policije.
Ovde skrećemo pažnju i na nezanemarljiv procenat uticaja medija, na
stvaranje slike o radu PSB kod policijskih službenika i to posebno kod nepo-
srednih izvršilaca policijskih zadataka na terenu – osnovni nivo (21.6 odsto),
i kod vođa sektora i vođa smene (26.5 odsto). Znajući koliko mediji doprino-
se stvaranju iskrivljenih stavova, predrasuda i zabluda o radu PSB pisajući pre
svega o propustima u njihovom radu, zanemarujući pri tom pozitivne prime-
re, postavlja se pitanje koliko realnu sliku o radu PSB stiču policijski službe-
nici na osnovu pisanja medija. Naročito je indikativno da nijedan respodent
nije odgovorio da je utisak o radu PSB stekao na osnovu procesa edukacije
pripadnika MUP-a što navodi samo na jedan zaključak da je u toku teorijske
nastave tema o mestu i ulozi PSB u kontroli kriminaliteta i mogućnostima
saradnje policije i PSB potpuno zapostavljena.
2.4.2.2. Stavovi pripadnika PSB

Radi celovitosti sagledavanja stanja PSB u Srbiji pored ispitivanja stavova
policajaca i sami pripadnici PSB su imali priliku da iznesu svoje stavove,
tačnije pohvale i zamerke u odnosu na preduzeće u kom trenutno rade. U tom
cilju respodenti su prvo upitani: „Koji segment rada vašeg preduzeća posebno
pohvaljujete?“ Tom prilikom su im ponuđeni sledeći odgovori: 1) nemam
pohvale; 2) uslovi rada (radno vreme i raspored aktivnosti); 3) materijalno-
tehnička opremljenost i 4) saradnja sa policijom.
Analizom dobijenih odgovora došli smo do sledećih rezultata:
ništa uslovi rada opremljenost saradnja

n % n % n % n %
obezbeđenje 66. 19.4 199. 58.4 40. 11.7 36. 10.6
detektivi 2. 13.3 9. 60.0 1. 6.7 3. 20.0
rukovod. 4. 7.4 39. 72.2 3. 5.6 8. 14.8
Uvidom u tabelu lako se može zapaziti da značajnih razlika u stavovima

između subuzoraka nema, kao i da kod sve tri subuzorka ispitanici u najvećem
procentu pohvaljuju uslove rada (radnici obezbeđenja 58.4 odsto, detektivi
60 odsto i rukovodioci u PSB 72.2 odsto).
Nakon iznošenja pohvala respodenti su imali prilike da odgovore i na pi-
tanje: „Na koji segment rada vašeg preduzeća imate posebne zamerke?“, a ponu-
đeni su im sledeći odgovori: 1) nemam zamerke; 2) nedovoljna plata; 3) slabo
ulaganje u opremu; 4) slab program stručnog usavršavanja i 5) nemogućnost
napredovanja u službi. U poređenju sa pohvalama, gde su stavovi svih ispita-
nika skoro izjednačeni, po pitanju zamerki postoje brojna razmimoilaženja u
stavovima između subuzoraka, što je predstavljeno u sledećoj tabeli:
ništa plata oprema obuka napredovanje

n % n % n % n % n %
obezbeđ. 127. 37.2 176. 51.6 9. 2.6 19. 5.6 10. 2.9
detekt. 7. 46.7 1. 6.7 3. 20.0 2. 13.3 2. 13.3
rukovod. 31. 57.4 15. 27.8 3. 5.6 4. 7.4 1. 1.9
Za razliku od pohvala uvidom u rezultate o iznetim zamerkama prime-
ćujemo podeljenost u stavovima pripadnika PSB. Tako rukovodioci i privatni
detektivi u najvećem procentu (57.4 odsto), odnosno (46.7 odsto) slučajeva ne-
maju nikakve zamerke, što je sasvim i očekivano budući da su mnogi među
njima i vlasnici ili suvlasnici preduzeća u kojima je vršeno istraživanje zbog
čega je i subjektivnost njihovih odgovora izraženija. Sa druge strane radnici
obezbeđenja se najčešće žale na male plate (51.6 odsto), koje u većini slučajeva
za poslove obezbeđenja objekata iznose oko 200 €. To je inače i najčešći razlog
čestog menjanja preduzeća ili potpunog napuštanja službe.
Ove razlike u stavovima preciznije su predstavljene na sledećem grafikonu:
2.4.2.3. Stavovi ispitanika o nosiocima obuke pripadnika PSB

Na osnovu analize upućenih kritika na rad PSB u Srbiji utvrdili smo da
mnogi ispitanici ističu nedovoljnu osposobljenost pripadnika ovog sektora za
rad. U većini naučnoistraživačkih radova autori napominju kako upravo obu-
čen kadar predstavlja osnovni preduslov profesionalnosti i efikasnosti PSB-a.,
međutim prilikom osmišljavanja tog procesa stavovi se najčešće razmimoilaze
u pogledu nosioca obuke. Zbog samog značaja organizovanja i sprovođenja
ove aktivnosti smatrali smo da bi bilo interesantno utvrditi stav pripadnika
policije i PSB-a o ovom problemu zbog čega smo im postavili sledeće pita-
nje: „Ko bi po vašem mišljenju trebao biti nadležan za sprovođenje obuke pri-
padnika PSBi?“ Ispitanicima su ponuđeni sledeći odgovori: 1) nastavni centri
policije; 2) centri za obuku u okviru PSB; 3) kombinacija prva dva i 4) civilni
nastavni centri (škole, fakulteti i sl.).
Nakon obrade odgovora policijskih službenika došli smo do sledećih re-
zultata:
policija PSB kombinacija civili
n % n % n % n %
osnovni 90. 35.3 25. 9.8 114. 44.7 26. 10.2
srednji 22. 32.4 4. 5.9 38. 55.9 4. 5.9
visoki 3. 11.1 2. 7.4 21. 77.8 1. 3.7
Na osnovu predstavljenih rezultata možemo zaključiti da većina pripad-

nika policije iz sve tri subuzorka smatraju da se obuka treba izvoditi kom-
binacijom rada nastavnih centara policije i centara za obuku u okviru PSB.
Ovakav stav je naročito izražen kod službenika visokog nivoa – rukovodioci
u policiji (77.8 odsto), dok je kod ostalih ispitanika značajno zastupljen i od-
govor o isključivoj nadležnosti nastavnih centara policije.
Za razliku od stavova anketiranih policajaca stavovi pripadnika PSB su
nešto drugačiji što možemo da primetimo u narednoj tabeli:

n % n % n % n %
obezbeđenje 58. 17.0 101. 29.6 173. 50.7 9. 2.6
detektivi 0. .0 3. 20.0 12. 80.0 0. .0
rukovod. 4. 7.4 13. 24.1 36. 66.7 1. 1.9
Dakle, primećujemo da je kod sve tri subuzorka još izraženije zalaganje

za kombinaciju rada nastavnih centara policije i centara za obuku u okviru
PSB. Ipak u poređenju sa stavovima policije veći broj radnika obezbeđenja
(29,6 odsto) smatra kako obuku treba poveriti isključivo centrima za obuku
u okviru PSB.
Na sledećem grafikonu predstavljene su razlike u stavovima u odnosu
na pripadnost ispitivanoj grupi, a do kojih smo došli ukrštanjem prethodnih
rezultata
Uvidom u predstavljene rezultate primećujemo da su većina ispitanika iz

obe grupe izneli stav po kom bi se obuka pripadnika PSB trebala zasnivati na
kombinaciji rada nastavnih centara policije i licenciranih centara za obuku u
okviru PSB-a. Iako nije zanemarljivo učešće stavova o isključivom angažova-
nju nastavnih centara policije, odnosno centara za obuku PSB, čini nam se da
je njihova kombinacija sasvim opravdana, znajući da se samo uz kombinova-
nje različitih iskustava mogu otkloniti jednostrani pristupi i nedostaci poje-
dinačnih nastavnih programa. Činjenica je da se rad PSB zasniva na brojnim
načelima i principima policijskog rada, kao i da su nastavni centri policije po
prirodi stvari matični za izučavanje policijskih nauka, zbog čega je angažova-
nje osoblja ovih centara u edukaciji pripadnika PSB neizostavno.
Međutim, prilikom izrade nastavnog plana i programa treba voditi ra-
čuna i o brojnim specifičnostima PSB o kojima slušaoce (učenike, studente)
najbolje mogu da upoznaju lica sa dugodišnjim iskustvom u ovom sektoru.
Uzimajući u obzir sve te okolnosti mišljenja smo da bi proces obuke pripad-
nika PSB trebao da se zasniva na planu i programu odobrenom od strane
Ministarstva prosvete, MUP-a, Ministarstva rada i PSB u čijem sprovođenju
bi se angažovali specijalizovani državni nastavni centri (Centar za osnovnu
policijsku obuku, Kriminalističko-policijska akademija, Fakultet bezbedno-
sti) i centri za obuku u okviru PSB koji imaju odobrenje (akreditaciju) za rad.
S tim što bi se na ovim prvim izvodili segmenti nastave koji se odnose na
izučavanje baznih predmeta i disciplina iz oblasti pravnih, policijskih, krimi-
nalističkih i bezbednosnih nauka, dok bi se na drugim budući pripadnici PSB
obučavali u primeni specifičnih znanja, veština i taktičko-operativnih postu-
panja prilagođenih konkretnim situcijama na terenu.
2.4.2.4. Stavovi ispitanika o nosiocima kontrole rada PSB

Pored obuke pripadnika PSB značajan udeo u ostvarivanju profesionalnog
i na zakonu zasnovanog postupanja ima efikasan sistem kontrole rada ovog
sektora. Ovog puta respodenti su imali priliku da iznesu svoj stav u pogledu
nosioca kontrole delatnosti gde im je postavljeno sledeće pitanje: „Ko bi po
vašem mišljenju trebao biti nosilac kontrolne delatnosti nad radom privatnog
sektora bezbednosti?“ Ispitanicima su ponuđeni sledeći odgovori: 1) policija;
2) strukovno udruženje PSB; 3) kombinacija prva dva i 4) nezavisno telo
(predstavnici policije, privatnog sektora i klijenata PSB).
Analizom odgovora pripadnika policije utvrđeni su sledeći pokazatelji:
policija PSB kombinacija nezavisno telo

n % n % n % n %
osnovni 103. 40.4 16. 6.3 74. 29.0 62. 24.3
srednji 20. 29.4 0. .0 25. 36.8 23. 33.8
visoki 6. 22.2 0. .0 7. 25.9 14. 51.9
Možemo primetiti da po ovom pitanju ispitanici iz sve tri subuzorka ne

dele isto mišljenje, tačnije većina službenika osnovnog nivoa – policajci na
terenu (40.4 odsto) smatraju da za kontrolu treba da bude zadužena isklju-
čivo policija, prema većini službenika srednjeg nivoa – vođe sektora, vođe
smene (36.8 odsto) kontrola treba da se zasniva na kombinaciji nadzora od
strane policije i strukovnih udruženja u okviru PSB, dok većina rukovodioca
(51.9 odsto) rešenje vide u nezavisnom telu, gde bi se u proces kontroli trebali
uključiti i sami klijenti usluga PSB-a.
Upravo ta razmimoilaženja u stavovima mogu najbolje da se vide na sle-

dećem grafikonu:
Neujednačenost stavova po ovom pitanju primećena je i nakon obrade

odgovora pripadnika PSB, što je predstavljeno u narednoj tabeli:

n % n % n % n %
obezbeđenje 48. 14.1 62. 18.2 140. 41.1 91. 26.7
detektivi 1. 6.7 7. 46.7 5. 33.3 2. 13.3
rukovod. 5. 9.3 10. 18.5 25. 46.3 14. 25.9
Uvidom u predstavljene rezultate primećujemo da većina radnika obez-

beđenja (41.1 odsto) i rukovodioca u PSB (46.3 odsto) smatraju da se nadzor
treba zasnivati na kombinaciji spoljne i unutrašnje kontrole. Sa druge strane
privatni detektivi u najvećem procentu (46.7 odsto) iznose stav kako kontrola
treba biti poverena isključivo PSB-a. Objašnjenje takvog stava možemo samo
da naslutimo pretpostavljajući da je u neposrednoj vezi sa konspirativnom pri-
rodom njihove delatnosti i željom da njihovi rezultati rada ostanu u tajnosti.
Te razlike su preciznije predstavljene na sledećem grafikonu:
Kao i kod ispitivanja stavova o nosiocima obuke i kod ovog pitanja je
bilo interesanto, pored analiziranja odgovora na nivou subuzorka unutar ispi-
tivane grupe, izvršiti ukrštanje dobijenih rezultata celih grupa. Rezultati do-
bijeni ukrštanjem odgovora ispitanih pripadnika policije i PSB-a dovode do
zaključka kako većina policajaca smatraju da kontrola nad radom PSB mora
biti poverena isključivo policiji, dok pripadnici PSB u najvećem procentu
rešenje vide u kombinaciji unutrašnje i spoljašnje kontrole. Podsećamo da
je upravo ova druga opcija usvojena kao rešenje u većini zakonodavstava u
svetu kojima je regulisan rad PSB-a, a prema kojima je policija kao ogran
državne uprave zadužena za upravni nadzor, dok su određeni segmenti in-
spekcijskog nadzora povereni stručnim telima i internim službama kontrole
u okviru samog PSB i pojedinih preduzeća.
Razlike u stavovima predstavljene su na narednom grafikonu:
2.4.2.5. Podaci o primeni ovlašćenja i napadima na pripadnike PSB

Na osnovu dokumentacione analize i uvida u određene evidencije koje
se vode u okviru privatnih preduzeća ustanovili smo da se u većini slučajeva
ne zavode podaci o učestalosti primene određenih ovlašćenja i broju napada
na pripadnike PSB. Činjenica da bi ovi podaci bili veoma značajni za sagle-
davanje rada PSB u Srbiji presudno su uticali da u toku sprovođenja ankete
respodentima postavimo sledeća pitanja: 1) „Da li ste u dosadašnjem iskustvu
radeći u privatnom sektoru bezbednosti lišili slobode neko lice?“; 2) „Da li ste
upotrebili fizičku snagu?“; 3) „Da li ste upotrebili vatreno oružje?“ i 4) „Da li
ste bili žrtva fizičkog napada i ako jeste kakve povrede ste zadobili?“.
Nakon obrađenih odgovora došli smo do sledećih pokazatelja:
Lišavanje slobode:
ne do 3 puta do 5 puta do 10 puta preko 10 puta

n % n % n % n % n %
obezbe. 321. 94.1 15. 4.4 5. 1.5 0. .0 0. .0
detekt. 3. 20.0 5. 33.3 4. 26.7 2. 13.3 1. 6.7
rukov. 39. 72.2 10. 18.5 2. 3.7 1. 1.9 2. 3.7
Upotreba fizičke snage:

n % n % n % n % n %
obezbe. 292. 85.6 35. 10.3 7. 2.1 4. 1.2 3. .9
detekt. 4. 26.7 8. 53.3 2. 13.3 0. .0 1. 6.7
rukov. 34. 63.0 12. 22.2 1. 1.9 1. 1.9 6. 11.1
Upotreba vatrenog oružja:
ne do tri puta
n % n %
obezbeđenje 340. 99.7 1. .3
detektivi 14. 93.3 1. 6.7
rukovodioci 53. 98.1 1. 1.9
Uvidom u predstavljene rezultate primećujemo da pripadnici PSB-a u

Srbiji veoma retko primenjuju navedena ovlašćenja. Kada je reč o lišavanju
slobode izuzetan broj radnika obezbeđenja (94.1 odsto) nikada nije primenilo
to ovlašćenje. Sa druge strane kod privatnih detektiva je malo drugačija
situacija. Prema rezultatima ranijih istraživanja sprovedenih u svetu od svih
radnika PSB-a lišavanje slobode najčešće primenjuju pripadnici obezbeđenja
prilikom zaticanja lica u izvršenju sitnih dela krađe u trgovinskim radnjama,
dok privatni detektivi veoma retko, skoro nikada ne primenjuju ovo
ovlašćenje. Oni obično po saznanju da je neko lice izvršilo krivično delo o
tome obaveštavaju pripadnike policije. Zbog toga bi bilo interesantno ovu po-
javu detaljnije istražiti.
Slična je situacija i kod upotrebe fizičke snage kao sredstva prinude s
tim što se među obrađenim podacima ovog puta ističu rukovodioci PSB-
a. Relativno veći procenat upotrebe fizičke snage od strane rukovodioca u
odnosu na radnike obezbeđenja može se objasniti činjenicom da rukovodioci
imaju duži radni staž u PSB, kao i da je među njima značajan broj pre radio
kao neposredni izvršilac na detektivskim ili poslovima obezbeđenja.
Međutim, vatreno oružje kao krajnje sredstvo prinude primećujemo da
su od svih ispitanika upotrebili samo njih trojica i to do tri puta u dosadašnjoj
karijeri u PSB. Ovaj podatak ne treba da nas čudi pogotovo ukoliko znamo
da značajan broj pripadnika policije, koji obavljaju svakako rizičniji posao
od radnika PSB, nikada u profesionalnoj karijeri i na službenom zadatku
nije upotrebilo vatreno oružje. Upravo ovakvi pokazatelji nameću potrebu
razmatranja opravdanosti nošenja vatrenog oružja i eventualne šire
primene alternativnih oblika prinude karakterističnih po privremenom
onesposobljavanju „protivnika“.
Interesantno je da smo u toku obrade podataka utvrdili da među
anketiranim pripadnicima PSB sredstva prinude najčešće primenjuju bivši
policijski službenici.
Napad na pripadnike PSB i vrsta povrede:
ne da, bez povreda da – LTP da – TTP

n % n % n % n %
obezbeđenje 323. 94.7 3. .9 13. 3.8 2. .6
detektivi 11. 73.3 1. 6.7 3. 20.0 0. .0
rukovodioci 44. 81.5 2. 3.7 8. 14.8 0. .0
Zbog same prirode posla pripadnici PSB bivaju veoma često žrtve ver-
balnih i fizičkih napada. Prema rezultatima ranijih istraživanja radnici obez-
beđenja su najčešće žrtve vređanja, dok privatni detektivi zbog delikatnosti
svog zanimanja češće bivaju žrtve fizičkih napada i to obično od strane lica
nad kojim vrše istragu.116 Od svih segmenata rada PSB žrtve teških telesnih
povreda i ubistava najčešće bivaju izvršioci obezbeđenja ličnosti, transporta
vrednosti i obezbeđenja u objektima za zabavu, čime ovi poslovi sa opravda-
vanjem nose epitet najrizičnijih delatnosti u okviru PSB-a.
Kada je reč o rezultatima ovog istraživanja primećujemo da u najvećem
broju slučajeva pripadnici PSB nisu nikada bili žrtve napada, a oni koji su i
bili ili nisu zadobili nikakve povrede (bili su žrtve verbalnih napada) ili su
pak zadobili lakše telesne povrede, dok su samo dva pripadnika obezbeđenja
zadobili teške telesne povrede. Interesantno je da su žrtve fizičkog napada
u najvećem broju slučajeva bivši policijski službenici. Ovom prilikom mi
možemo samo da pretpostavljamo da takvo stanje ima neposredne veze sa
učestalijim korišćenjem sredstava prinude od strane ove kategorije izvršioca i
samim tim češćeg ulaska u konfliktne situacije, koje se nastoje rešiti represiv-
nim metodama. Međutim, umesto hipotetičkog sagledavanja ovaj problem bi
ipak trebao da se detaljnije istraži.
2.4.3. Stavovi ispitanika o odnosu između policije i PSB

2.4.3.1. Opšti stav o odnosu između policije i PSB
U teorijskom delu rada skrenuli smo pažnju na rezultate brojnih naučnih
istraživanja kojima je ustanovljeno da priroda odnosa između policije i PSB
umnogome zavisi od individualne percepcije i ličnih iskustava pripadnika ova
116 Istražujući ovakva iskustva u kompleksu „Zabavni park južnog keja“, smeštenom u jed-
nom londonskom predgrađu, britanski autor Button je utvrdio da radnike obezbeđenja
najčešće vređaju i prete im pijani posetioci, dok do fizičkog sukoba dolazi obično pri-
likom sprečavanja izvršenja konkretnog krivičnog dela i hvatanja izvršioca na licu mesta
(v. Button, 2003).
dva sektora. Činjenica da su se opšti stavovi predstavnika javnog i privatnog

sektora kretali od harmoničnog međudelovanja do totalne negacije zajedničkog
opstanka uticali su na formulaciju sledećeg pitanja koje glasi: „Kako doživljava-
te odnos između policije i privatnog sektora bezbednosti u našoj zemlji?“ Ispita-
nicima su ponuđeni sledeći odgovori: 1) nezavisnost – svako radi svoj posao;
2) konkurencija – mešaju se u ingerencije policije; 3) komplementarnost – PSB
dopununjava rad policije; 4) kooperativnost – saradnik policije u određenim
oblastima i 5) partnerstvo – PSB je ravnopravan policiji.
Obradom dobijenih odgovora od strane policijskih službenika došli smo
do sledećih rezultata:
nezavisnost konkurencija dopuna saradnik

n % n % n % n %
osnovni 125. 49.0 15. 5.9 44. 17.3 71. 27.8
srednji 28. 41.2 6. 8.8 17. 25.0 17. 25.0
visoki 7. 25.9 1. 3.7 10. 37.0 9. 33.3
Primećujemo da policijski rukovodioci u najvećem broju (37 odsto) rad

PSB doživljavaju kao dopunu redovnim policijskim aktivnostima, dok je kod
ostalih subuzoraka najprisutniji odgovor „nezavisnost“, tačnije 49 odsto po-
licajaca na terenu i 41.2 odsto vođa sektora i vođa smene smatraju da nema
dodirnih tačaka u radu PSB i policije i da svako radi svoj posao. Interesan-
tno je da najmanji procenat ispitanika u sva tri subuzorka doživljavaju odnos
konkurentnim, dok prisutnost odgovora „saradnik“ nije zanemarljiva i kreće
se oko 30 odsto. Razlika u odgovorima između subuzoraka predstavljena je
na sledećem grafikonu:
Sa druge strane, analizom odgovora pripadnika PSB o odnosu između

policije i PSB, utvrđeni su rezultati, čija brojčana i procentualna zastupljenost
je predstavljena tabelarno, dok su na grafikonu prikazane razlike u odgovo-
rima:
nezavisan konkurencija dopuna saradnik partner

n % n % n % n % n %
obezbe. 104. 30.5 14. 4.1 43. 12.6 94. 27.6 86. 25.2
detekt. 2. 13.3 1. 6.7 2. 13.3 9. 60.0 1. 6.7
rukov. 11. 20.4 0. .0 7. 13.0 19. 35.2 17. 31.5
Iz tabele i grafikona primećujemo da ova grupa ispitanika doživljava odnos

na potpuno drugačiji način. Iako je značajan broj radnika obezbeđenja (30.5
odsto) zaokružio odgovor „nezavisan“, opcije koje zastupaju kooperativnost
(saradnja i partnerstvo) u postupanju su najizraženije, naročito kod subuzoraka
detektiv (60 odsto + 6.7 odsto) i rukovodioci (35.2 odsto + 31.5 odsto).
Na osnovu dobijenih rezultata primećujemo izuzetne razlike u stavovima
policajaca i PSB o njihovom međuodnosu, što je preciznije predstavljeno u
narednoj tabeli i grafikonu:
nezavisan konkurencija dopuna saradnik partner
n % n % n % n % n %
policija 160. 45.7 22. 6.3 71. 20.3 95. 27.1 0 0
PSB 117. 28.5 15. 3.7 52. 12.7 122. 29.8 104. 25.4
Dakle možemo zaključiti da kod policajaca dominira stav „nezavisan“

(45.7 odsto), dok su kod pripadnika PSB najizraženiji odgovori „saradnik“
(29,8 odsto), odnosno „partner“ (25,4 odsto). Posebno je interesantno da se
među ispitanim policijskim službenicima nije pronašao nijedan koji doživlja-
va policiju i PSB kao ravnopravne partnere.
2.4.3.2. Učestvovanje policije i PSB u zajedničkom zadatku

Bitan izvor za sagledavanje saradnje između PSB i policije predstavlja
utvrđivanje učestalosti zajedničkih akcija i vrste poslova u čijem sprovođenju
najčešće dolazi do kontakta između pripadnika ova dva sektora. Zbog toga je
policajcima postavljeno pitanje: „Da li ste u poslednjih godinu dana učestvovali
u nekom službenom zadatku u kom su bili angažovani i pripadnici privatnog
sektora bezbednosti (ukoliko jeste navedite o kom zadatku se radilo)?“, dok su
pripadnici PSB upitani da li su učestvovali u nekom službenom zadatku u
kom su bili angažovani pripadnici policije.
odgovora policijskih službenika o učestvovanju u zajedničkom zadatku sa
pripadnicima PSB:
ne da
n % n %
osnovni 57. 22.4 198. 77.6
srednji 14. 20.6 54. 79.4
visoki 5. 18.5 22. 81.5
Iz tabele se može primetiti da je kod sve tri subuzorka najviše prisustvo

odgovora „da“ i da se ono kreće oko 70 odsto, kao i da značajnih razlika izme-
đu subuzoraka nema. U najvećem broju slučajeva ispitanici su izjavili da pri-
likom obezbeđenja javnih skupovaa dolazi do saradnje sa pripadnicima PSB,
dok su u znatno manjem broju u pitanju poslovi obezbeđenja lica mesta izvr-
šenja krivičnog dela, gašenje požara i potera za izvršiocem krivičnog dela.
Kada je reč o pripadnicima PSB brojčana i procentualna zastupljenost nji-
hovih odgovora o učestvovanju u zajedničkom zadatku sa pripadnicima polici-
je i razlike u stavovima između subuzoraka predstavljeni su u narednoj tabeli:
ne da
n % n %
obezbeđenje 187. 54.8 154. 45.2
detektivi 2. 13.3 13. 86.7
rukovodioci 13. 24.1 41. 75.9
Za razliku od policijskih službenika, kod ove grupa zapažamo različita

iskustva u zajedničkim akcijama. Naime, veći deo pripadnika obezbeđenja
(54.8 odsto), pomalo neočekivano, odgovorio je da do sad nije učestvovao
u zajedničkom zadatku sa pripadnicima policije. Ostali ispitanici međutim u
najvećem broju su odgovorili kako su imali priliku da sarađuju sa pripadni-
cima policije na istom zadatku i to privatni detektivi 86,7 odsto i rukovodioci
75.9 odsto. Radnici obezbeđenja i rukovodioci u PSB koji su potvrdno odgo-
vorili navodili su obezbeđenja javnih skupova kao najčešće zadatke u kojima
su bili angažovani sa policijom, dok su privatni detektivi u najvećem broju
slučajeva prikupljali obaveštenja i dokaze o izvršenju konkretnog krivičnog
dela na čijem rasvetljavanju su bili angažovani i operativci kriminalističke
policije.
Posmatrano na nivou grupa ispitanika možemo zaključiti da je veći deo
policajaca i pripadnika PSB učestvovao u zajedničkom zadatku i da su to
najčešće u pitanju poslovi obezbeđenja javnih skupova. Samim tim značajnih
razlika u odgovorima između grupa ispitanika nema.
2.4.3.3. Ocena rada pripadnika PSB

Nakon utvrđivanja učestalosti zajedničkog postupanja i vrste poslova u
kojima najčešće dolazi do saradnje policijskim službenicima je postavljeno
pitanje: „Kako biste ocenili kvalitet rada pripadnika privatnog sektora
bezbednosti u izvršavanju tog zadatka?“, gde su imali priliku da zaokruže
broj od jedan do pet. Ispitanici koji nisu učestvovali u zadatku u kom su bili
angažovani i pripadnici PSB nisu ni ocenjivali njihov rad. Analizom odgovo-
ra utvrđeni su sledeći rezultati:
1 2 3 4
n % n % n % n %
osnovni 46. 18.0 82. 32.2 65. 25.5 6. 2.4
srednji 7. 10.3 22. 32.4 23. 33.8 2. 2.9
visoki 2. 7.4 12. 44.4 7. 25.9 1. 3.7
Primećujemo da su policijski službenici veoma rigorozni u ocenjivanju

rada pripadnika PSB, što svakako ima veze sa najizraženijom zamerkom
koju je većina policajaca uputila PSB u Srbiji, a koja se odnosi na nedovoljnu
osposobljenost pripadnika PSB. Interesantno je da nijedan policijski službenik
nije dao odličnu ocenu.
Poređenja radi, skrenućemo pažnju na rezultate odgovora pripadnika
PSB-a na sledeće pitanje: „Kako biste ocenili kvalitet vaše obuke i nivoa
stručnosti za obavljanje delatnosti?““ gde su respodenti takođe imali mogućnost
da koriste ocene od jedan do pet. Analizom odgovora potvrđeno je koliko
je čovek subjektivan u ovakvim prilikama što najbolje može da se vidi iz
sledećih rezultata:
1 2 3 4 5
n % n % n % n % n %
obezbe. 10. 2.9 14. 4.1 77. 22.6 123. 36.1 117. 34.3
detekt. 0. .0 0. .0 4. 26.7 5. 33.3 6. 40.0
rukov. 0. .0 1. 1.9 10. 18.5 21. 38.9 22. 40.7
Od ukupno 410 anketiranih pripadnika PSB njih 10 je dalo sebi negativ-

nu ocenu, a 15 zadovoljavajuću, dok je većina ocenila svoj rad kao vrlo dobar
ili odličan. Ovakva razmimoilaženja u ocenjivanju najbolje mogu da se vide
na sledećem grafikonu:
Rad pripadnika PSB od strane policijskih službenika ocenjen je proseč-

nom ocenom 2,20, dok su sami pripadnici PSB svoj rad ocenili prosečnom
ocenom 3,99.
2.4.3.4. Obilazak pripadnika PSB od strane policije

Sledeći bitan aspekt sagledavanja prirode odnosa i saradnje između pri-
padnika PSB i policije predstavlja učestalost obilaska mesta koja obezbeđuju
ili na kojima su angažovani pripadnici PSB, od strane policije u toku smene.
S tim u vezi policijskim službenicima je postavljeno sledeće pitanje: „Koliko
često, u toku smene, obilazite mesta, koja obezbeđuju pripadnici privatnog sek-
tora bezbednosti (banke, hoteli, škole, preduzeća i sl.)?“
Ispitanicima su ponuđeni sledeći odgovori: 1) nikada; 2) do pet puta go-
dišnje; 3) do pet puta mesečno; 4) do pet puta nedeljno i 5) u svakoj smeni.
Pored ponuđenog odgovora svaki ispitanik je imao mogućnost da obrazloži
svoj stav. Analizom odgovora policijskih službenika utvrđeni su sledeći re-
zultati:
do 5 puta do 5 puta do 5 puta u svakoj

nikada
god. mes. ned. smeni
n % n % n % n % n %
osnovni 35. 13.7 41. 16.1 75. 29.4 25. 9.8 79. 31.0
srednji 14. 20.6 16. 23.5 22. 32.4 7. 10.3 9. 13.2
visoki 5. 18.5 5. 18.5 13. 48.1 2. 7.4 2. 7.4

Iz predstavljenih rezultata možemo primetiti da najveći broj ispitanika
iz sve tri subuzorka obilaze mesta koja obezbeđuju pripadnici PSB do 5 puta
mesečno. Ovakav odgovor je naročito izražen kod policijskih rukovodioca
(48.1 odsto). Pored ovog, značajno je učešće i odgovora „nikada“ i „do pet
puta godišnje“, što je takođe veoma retko. Međutim, isitanici koji su zaokružili
neki od ova dva odgovora obrazlažu takav stav konstatacijom da su raspore-
đeni na radno mesto (vođa smene, policajac u dežurani) u čijem opisu se ne
nalazi rad na terenu pa samim tim nisu u prilici da obilaze mesta koja obez-
beđuju pripadnici PSB. Sa druge strane, većina ispitanika koji su odgovorili
da vrše obilazak „u svakoj smeni““ objašnjavaju takvo stanje koincidencijom
da vrše delatnost na istom objektu ili području (pozornički rejon) na kom su
angažovani i pripadnici PSB (objekti od posebnog značaja, diplomatsko-kon-
zularna predstavništva, aerodromi, autobuska i železnička stanica itd.).
Radi potpunijeg sagledavanja učestalosti obilaska mesta koja obezbeđuju
pripadnici PSB od strane policijskih službenika pripadnicima PSB je
postavljeno pitanje: „Koliko vas često na radnom mestu obilaze pripadnici
policije?““ I na ovo pitanje su ponuđeni isti odgovori, a njihovom analizom
utvrđeni su sledeći rezultati:
do 5 puta do 5 puta do 5 puta u svakoj

nikada
god. mes. ned. smeni
n % n % n % n % n %
obezbe. 81. 23.8 155. 45.5 26. 7.6 43. 12.6 36. 10.6
detekt. 0. .0 6. 40.0 4. 26.7 3. 20.0 2. 13.3
rukov. 9. 16.7 24. 44.4 2. 3.7 10. 18.5 9. 16.7
Za razliku od odgovora policijskih službenika ovde primećujemo najveće

prisustvo odgovora „do pet puta godišnje“ kod sve tri subuzorka i ono se
kreće oko 42 odsto. Pored toga značajno je učešće odgovora „nikada“, dok je
zastupljenost ostalih odgovora zanemarljiva.
Na osnovu obrađenih podataka u obe grupe ispitanika možemo
zaključiti da policijski službenici veoma retko obilaze mesta koja obezbeđuju
pripadnici PSB. Činjenica je da sam obilazak i uvid u stanje bezbednosti u
zoni zaštite predstavlja bitan aspekt preventivnog rada, ali i značajan doprinos
u unapređivanju saradnje između ova dva sektora. Zbog toga bi odgovorni
rukovodioci u policiji u predstojećem periodu trebali razmotriti mogućnost
češćeg obilaska takvih objekata kroz usmeravanja rada policijskih patrola i
pozornika putem dodeljivanja konkretnih zadataka u patrolnim listovima.
Kao logičan sled na prethodni stav smatrali smo da je neophodno utvrditi
razlog obilaskaa zbog čega smo policijske službenike upitali: „Koji je najčešći
razlog vašeg obilaska takvih mesta u toku smene?“, dok je pripadnicima PSB
postavljeno pitanje: „Koji je obično razlog njihovog obilaska?“ Ispitanicima su
ponuđeni sledeći odgovori: 1) postupanje po intervenciji na zahtev pripadnika
PSB; 2) postupanje po konkretnom zadatku iz patrolnog lista; 3) samoinicija-

tivno radi uvida u stanje bezbednosti i 4) neki drugi razlog (navedite koji).
Analizom odgovora pripadnika policije utvrđeni su sledeći rezultati:
bez odgovora intervencija patrolni list samoinicijativno

n % n % n % n %
osnovni 33. 12.9 40. 15.7 113. 44.3 69. 27.1
srednji 14. 20.6 7. 10.3 25. 36.8 22. 32.4
visoki 5. 18.5 1. 3.7 4. 14.8 17. 63.0
Ispitanici koji su na prethodnom odgovoru izneli stav da nikada ne obi-

laze mesta koja obezbeđuju pripadnici PSB nisu ni odgovarala na ovo pitanje
što je predstavljeno u rubrici „bez odgovora“. Policijski službenici osnovnog
nivoa određene objekte i područja u najvećem broju (44.3 odsto) obilaze pre-
vashodno jer su dužni da postupaju po naloga o izvršenju službenog zadatka
(patrolni list), kao i pripadnici srednjeg nivo (36.8 odsto). Za razliku od njih
rukovodioci po prirodi posla objekte koje obezbeđuju pripadnici PSB najče-
šće (63 odsto) obilaze samoinicijativno radi uvida u stanje bezbednosti ili
pak u sklopu kontrolne delatnosti nad radom pripadnika policije, koji delat-
nost obavljaju na istom objektu ili u njegovoj blizini.
Sa druge strane na osnovu obrađenih odgovora pripadnika PSB utvrđeni
su sledeći rezultati:
bez odgovora intervencija samoinicijativno ostalo

n % n % n % n %
obezbe. 73. 21.4 69. 20.2 173. 50.7 26. 7.6
detekt. 0. .0 4. 26.7 8. 53.3 3. 20.0
rukovod. 9. 16.7 17. 31.5 24. 44.4 4. 7.4
Uvidom u dobijene rezultate primećujemo da je najveći broj anketiranih

pripadnika PSB u sve tri subuzorka odgovorio kako policajci njihova radna
mesta obilaze „samoinicijativno“, tj. bez njihovog poziva. Međutim, značajno
je i učešće odgovora „intervencija“, a koji se odnosi na postupanje pripadnika
policije u zoni zaštite na osnovu zahteva i/ili prethodnog poziva pripadnika
PSB. Prilikom analize ovih rezultata neophodno je dodatno pojašnjenje
odgovora „ostalo“, a koje se odnosi na neke druge razloge obilaska pripadnika
policije, a koji nisu navedeni u ponuđenim odgovorima. Naime, u većini
slučajeva respodenti kao druge razloge obilaska policajaca navode njihov
dolazak u objakat pod zaštitom radi odmora. To se najčešće dešava za vreme
noćne smene kada objekti pod zaštitom (banka, tržni centar i sl.) ne rade.
Ukrštanjem rezultata obe grupe ispitanika možemo zaključiti da u
najvećem broju slučajeva policijski službenici objekte koje obezbeđuju
pripadnici PSB obilaze samoinicijativno, što je preciznije predstavljeno u
narednoj tabeli:
bez odgovora intervencija patrolni list samoinicija. ostalo
n % n % n % n % n %
policija 52. 14.9 48. 13.7 142. 40.6 108. 30.9 0. .0
PSB 82. 20.0 90. 22.0 0. .0 205. 50.0 33. 8.0
2.4.3.5. Obraćanje pripadnika PSB za pomoć

U uslovima ograničenih ovlašćenja i spcifične uloge u kontroli krimina-
liteta pripadnici PSB su često prinuđeni da u toku postupanja traže pomoć
policije. Upravo analiziranje ovog segmenta može nam pomoći u sagledava-
nju saradnje između policije i PSB. U tom cilju policajcima je postavljeno
pitanje: „Koliko često su vam se u toku obavljanja službe pripadnici privatnog
sektora bezbednosti obraćali za pomoć?“ Ispitanicima su ponuđeni sledeći od-
govori: 1) nikada; 2) do 3 puta godišnje; 3) do 5 puta godišnje; 4) do 10 puta
godišnje i 5) preko 10 puta godišnje.
odgovora policijskih službenika o učestalosti pružanja pomoći pripadnicima
PSB u toku godine:
nikada do 3 puta do 5 puta do 10 puta preko 10 puta
n % n % n % n % n %
osnovni 23. 9.0 130. 51.0 69. 27.1 12. 4.7 21. 8.2
srednji 6. 8.8 36. 52.9 17. 25.0 5. 7.4 4. 5.9
visoki 2. 7.4 16. 59.3 6. 22.2 3. 11.1 0. .0
Na osnovu dobijenih rezultata primećujemo da značajnih razlika u

odgovorima između subuzoraka nema. Kod sve tri subuzorka najprisutniji je
odgovor „do 3 puta godišnje“ (oko 55 odsto).
Razmatrajući istu problematiku pripadnicima PSB smo postavili
sledeće pitanje: „Koliko često ste se u dosadašnjem radu u privatnom sektoru
bezbednosti obraćali za pomoć pripadnicima policije?“. U upitniku su im
ponuđeni potpuno isti odgovori kao i policijskim službenicima, a njihovom
obradom došli smo do sledećih rezultata:

n % n % n % n % n %
obezbe. 146. 42.8 162. 47.5 10. 2.9 6. 1.8 17. 5.0
detekt. 1. 6.7 4. 26.7 5. 33.3 1. 6.7 4. 26.7
rukov. 13. 24.1 18. 33.3 6. 11.1 3. 5.6 14. 25.9
Poredeći odgovore na nivou subuzoraka primećujemo određene razlike.

Pa tako je kod radnika obezbeđenja u najvećem procentu (47.5 odsto) za-
stupljen odgovor „do 3 puta godišnje“, kao i kod rukovodioca u PSB (33.3
odsto), dok je kod privatnih detektiva najprisutniji odgovor „do 5 puta godiš-
nje“ (33.3 odsto).
Nakon utvrđivanja učestalosti bilo je neophodno utvrditi i razlog traže-
nja pomoći zbog čega su respodenti upitani: „Koji je obično razlog traženja
pomoći u takvim slučajevima?“. Ispitanicima su ponuđeni sledeći odgovori:
1) hvatanje ili preuzimanje izvršioca krivičnog dela; 2) uspostavljanje naru-
šenog JRM-a; 3) otklanjanje izvora ugrožavanja lične sigurnosti pripadnika
PSB i 4) ustupanje podataka za potrebe istrage koju sprovode pripadnici PSB.
Pored ponuđenog odgovora svaki ispitanik je imao mogućnost da obrazloži
svoj stav.
Rezultati obrade odgovora policijskih službenika predstavljeni su na sle-
dećoj tabeli:
bez odgovora KD JRM ugrožavanje
n % n % n % n %
osnovni 19. 7.5 120. 47.1 105. 41.2 11. 4.3
srednji 5. 7.4 39. 57.4 23. 33.8 1. 1.5
visoki 2. 7.4 18. 66.7 4. 14.8 3. 11.1
Kao što možemo primetiti, kod sve tri subuzorka najprisutniji je odgovor
„KD“ (hvatanje ili preuzimanje izvršioca krivičnog dela). Međutim za razliku
od druga dva subuzorka kod policijskih službenika osnovnog nivoa značajno
je prisustvo odgovora „JRM“ (41.2 odsto), što je i očekivano s obzirom da su
upravo ovi službenici radeći na terenu zaduženi za održavanje i uspostavlja-
nje narušenog javnog reda i mira.
Analizom odgovora pripadnika PSB došli smo do značajnih razlika u od-
govorima što je inače predstavljeno tabelarno i na grafikonu:
bez odgovora KD JRM ugrožavanje podaci
n % n % n % n % n %
obezbe. 142. 41.6 37. 10.9 75. 22.0 79. 23.2 8. 2.3
detekt. 1. 6.7 6. 40.0 1. 6.7 2. 13.3 5. 33.3
rukov. 13. 24.1 8. 14.8 12. 22.2 19. 35.2 2. 3.7

Pa tako dok privatni detektivi zbog prirode posla najčešće odgovaraju da

su tražili pomoć zbog nastavka rada po konkretnom KD (40 odsto) ili radi
ustupanja određenih službenih podataka neophodnih za nastavak privatne
istrage (33.3 odsto), radnicima obezbeđenja je policijska pomoć najpotrebni-
ja u otklanjanju izvora ugrožavanja (23.2 odsto) ili uspostavljanja narušenog
javnog reda i mira na području njihove ingerencije (22 odsto).
Većina respodenata koji su odgovorili „KD“ obrazložili su stav da su
obično uhvatili učinioca u izvršenju krivičnog dela (radnici obezbeđenja) ili
su u toku sprovođenja privatne istrage došli do saznanja o izvršenju određe-
nog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno o njegovom
izvršiocu (privatni detektivi), nakon čega su zvali policijsku patrolu da preuz-
me lice na dalje postupanje. Ovom prilikom se neretko u intervenciju umeša
dežurni starešina ili vođa sektora, koji u zavisnosti od vrste dela procenjuje
da li će dalji operativni rad nastaviti on lično, dežurni operativac u policijskoj
stanici ili pak operativac po liniji rada (npr. grupa za suzbijanje razbojništa-
va, narkomanije, maloletničke delinkvencije itd.). Veoma često pripadnicima
policije preostaje samo da podnesu krivičnu prijavu nadležnom tužiocu na-
vodeći pri tom kao izvor saznanja za delo radnika FTO.117
Pored odgovora „KD“ primećujemo da su privatni detektivi u velikom
broju slučajeva kao razlog traženja pomoći naveli „ustupanje podataka“.
Ovom prilikom skrećemo pažnju da je u većini zemalja zakonom odobreno
ustupanje određenih podataka privatnim detektivima (podaci o prebivalištu
i boravištu lica, podaci o polisama osiguranja, podaci o poreskim prijavama,
117 Inače, u statističkim evidencijama MUP-a Republike Srbije u okviru nomenklature „Sub-
jekti i izvori saznanja za KD ili učinioca“ postoji rubrika „Služba FTO oštećenog OUR-a“
(u evidencijama još uvek figuriraju prevaziđeni pojmovi i termini koji su bili aktuelni
još u vreme sistema društvene samozaštite). Prilikom analiziranja ovih statističkih evi-
dencija utvrdili smo da su u vremenskom periodu od 2000. do 2006. godine na osnovu
dojave i saznanja službe FTO pripadnici policije nadležnom tužilaštvu podneli ukupno
103 krivične prijave na području cele republike, od čega 27 po nepoznatom izvršiocu. U
najvećem broju slučajeva se radilo o sitnom delu krađe i krađe iz preduzeća i trgovinskih
radnji, dok je u ostalim slučajevima prijavljivano izvršenja teške krađe i razbojništva.
vlasnicima motornih vozila, penzijskom i invalidskom osiguranju i sl.), me-

đutim u svetu su zabeleženi i brojni primeri ustupanja poverljivih službeni
podataka i informacija. Pripadnici PSB-a do ovakvih podataka najčešće dola-
ze koristeći ranija iskustva u službama bezbednosti i oslanjanjem na prijatelj-
ske i poznaničke veze sa ovlašćenim licima, a zabeleženi su i slučajevi prodaje
službenih podataka.118
Ovakva praksa svakako podstiče korupciju i brojne druge zloupotrebe
i malverzacije zbog čega je neophodno preduzimanje niza mera i radnji na
njihovom suprostavljanju. Ovde se međutim postavlja pitanje adekvatnosti i
efikasnosti mera koje bi trebale voditi trajnijem rešenju. Da li je to pojača-
na kontrola, zaoštrena kaznena politika ili pak legalizacija i omogućavanje
razmene informacija između pripadnika policije i PSB-a, pitanje je na koje
trebaju odgovoriti neka nova istraživanja.
Za razliku od radnika obezbeđenja i privatnih detektiva, rukovodioci u
PSB najčešće traže pomoć policije u slučaju ugrožavanja lične sigurosti ili si-
gurnosti objekta zaštite i to obično pošto njima prethodno pripadnici obez-
beđenja sa terena prijave izvršenje napada. Ukrštanjem rezultata obe grupe
ispitanika po pitanju razloga traženja pomoći pripadnika PSB u toku službe-
nih aktivnosti utvrđeni su određene razlike u stavovima između policijskih
službenika i pripadnika PSB, što je predstavljeno u narednoj tabeli:
bez odgovora KD JRM ugrožavanje podaci

n % n % n % n % n %
policija 26. 7.4 155. 44.3 24. 6.9 130. 37.1 0. 0
PSB 156. 38.0 51. 12.4 88. 21.5 100. 24.4 15. 3.7
Ovom prilikom možemo zapaziti da pripadnici PSB prema odgovorima

policijskih službenika najčešće traže pomoć prilikom izvršenja krivičnog dela
(44.3 odsto), dok nijedan policajac nije odgovorio da mu je pripadnik PSB
tražio pomoć oko ustupanja određenih službenih podataka. Sa druge strane,
sami pripadnici PSB ističu da im najveći problem predstavlja ugrožavanje
lične i sigurnosti objekta zaštite (24.4 odsto) i narušavanje JRM u zoni njiho-
ve ingerencije (21.5 odsto).
2.4.3.6. Stavovi ispitanika o mogućnostima unapređenja

Saradnje između policije i PSB
Poslednja tri pitanja, koja su inače prisutna u oba upitnika (policija
i PSB) formulisana su u vidu konstatacije, a respodenti su nivo slaganja sa
konstatacijom iskazivali zaokruživanjem broja od 1 do 5 gde su odgovori
118 U Australiji je početkom 1990-ih razotkrivena afera prodaje poverljivih informacija u

čijem izvršenju su bili umešani brojni zvaničnici državnih institucija i PSB-a (v. Prenzler
and King, 2002: 1–6).
skalirani na sledeći način: 1) potpuno se slažem; 2) slažem se; 3) neodlučan;
4) ne slažem se i 5) potpuno se ne slažem.
Prva konstatacija: „Saradnja u postupanju između policije i PSB je
neophodna.“ Nakon obrađenih podataka utvrđeni su sledeći rezultati po
subuzorcima:
potpuno ne slažem potpuno se

slažem se neodlučan
se slažem se ne slažem
n % n % n % n % n %
osnovni 55. 21.6 79. 31.0 104. 40.8 7. 2.7 10. 3.9
srednji 16. 23.5 21. 30.9 25. 36.8 2. 2.9 4. 5.9
visoki 10. 37.0 8. 29.6 7. 25.9 1. 3.7 1. 3.7
Uvidom u tabelu možemo primetiti određene razlike u stavovima

policijskih službenika pa tako dok su službenici osnovnog i srednjeg nivoa
u najvećeg broju „neodlučni“ u vezi sa konkretnom konstatacijom, policijski
rukovodioci se u potpunosti slažu.
Za razliku od policijskih službenika pripadnici PSB-a su poprilično
ujednačeni u odgovorima, jer je kod sve tri subuzorka najzastupljniji odgovor
„potpuno se slažem“ i „slažem se“, što se inače može videti u narednoj
tabeli:

n % n % n % n % n %
obezbe. 216. 63.3 66. 19.4 43. 12.6 8. 2.3 8. 2.3
detekt. 11. 73.3 1. 6.7 3. 20.0 0. .0 0. .0
rukov. 26. 48.1 15. 27.8 13. 24.1 0. .0 0. .0
Posmatrajući rezultate kod obe grupe ispitanika zapažamo veći proce-

nat potpunog i delimičnog slaganja sa konstatacijom u odnosu na neslaga-
nje. Međutim, ovaj procenat je izraženiji kod pripadnika PSB (61.7 odsto
+ 20 odsto) nego kod policijskih službenika (23.1 odsto + 30.9 odsto) što
nas navodi na zaključak da je kod pripadnika PSB izraženiji osećaj i po-
treba za saradnjom u postupanju. Kod policijskih službenika je međutim
posebno problematično što je veliki broj ispitanika (30.9 odsto) neodlučan
u iskazivanju svog stava što je svakako posledica određenih predrasuda i
zabluda koje stvaraju prema PSB. Da bi se ovi nedostaci otklonili u buduć-
nosti i da bi što manje bilo neodlučnih u iskazivanju stavova neophodno je
permanentno preduzimati čitav niz edukativnih i kooperativnih programa,
ali i normativnih intervencija, koje bi uverile policijske službenike da samo
dobro odmeren balans i spremnost na saradnju, precizno utvrđene nadlež-

nosti, odgovornosti i podela rada, stvaraju uslove za veću efikasnost kako u
prevenciji, tako i u represiji kriminaliteta.
Druga konstatacija: „Saradnja između policije i PSB mora biti preciznije
regulisana u okviru posebnog podzakonskog akta.“ Analizom odgovora
policijskih službenika utvrđeni su sledeći rezultati:

n % n % n % n % n %
osnovni 102. 40.0 66. 25.9 70. 27.5 3. 1.2 14. 5.5
srednji 40. 58.8 9. 13.2 12. 17.6 1. 1.5 6. 8.8
visoki 11. 40.7 7. 25.9 5. 18.5 3. 11.1 1. 3.7
Primećujemo da su po ovom pitanju stavovi policijskih službenika

usaglašeniji i da sj kod sve tri subuzorka najzastupljeniji odgovor „potpuno
se slažem“. Ipak i kod ove konstatacije je nemali broj policijskih službenika
osnovnog nivoa (27.5 odsto) bio „neodlučan“ u iskazivanju svog stava.
Sa druge strane pripadnici PSB su u ovoj konstataciji iskazali još veće
jedinstvo, a što se može videti iz rezultata predstavljenih u narednoj tabeli:

n % n % n % n % n %
obezbe. 282. 82.7 24. 7.0 18. 5.3 7. 2.1 10. 2.9
detekt. 13. 86.7 0. .0 2. 13.3 0. .0 0. .0
rukov. 42. 77.8 6. 11.1 5. 9.3 1. 1.9 0. .0
Vidimo da se značajna većina u sve tri subuzorka (oko 80 odsto)

„potpuno slaže“ da navedenom konstatacijom, dok je zanemarljiv broj
onih koji se ne slažu (do pet odsto). Kada ukrstimo dobijene rezultate na
nivou posmatranih grupa možemo zaključiti da se najveći broj ispitanih lica
potpuno slaže, odnosno da se slaže, kako je saradnju između policije i PSB
neophodno potrebno preciznije regulisati posebnim podzakonskim aktom.
U tom aktu po našem mišljenju trebalo bi precizirati situacije, ovlašćenja,
prava i obaveze svih učesnika uključenih u proces planiranja, organizovanja i
sprovođenja zajedničkih akcija.
Treća konstatacija: „U procesu edukacije i obuke pripadnika policije i PSB
treba popularisati ideju saradnje i koordinacije rada između ova dva sektora.“
Obradom dobijenih odgovora anketiranih policajaca utvrđeni su sledeći re-
zultati:

n % n % n % n % n %
osnovni 74. 29.0 72. 28.2 84. 32.9 9. 3.5 16. 6.3
srednji 32. 47.1 13. 19.1 15. 22.1 3. 4.4 5. 7.4
visoki 11. 40.7 6. 22.2 9. 33.3 0. .0 1. 3.7
Činjenica je da organizovanje i sprovođenje nastave u organizacionim

jedinicama MUP-a, a naročito policijskim ispostavama većina policajaca
doživljava veoma neozbiljno i kao dodatni teret. Tome svakako doprinosi
preopterećenost neposrednih izvršilaca velikim obimom poslova, suvoparno
gradivo u kom dominiraju teorijske teme na uštrb unapređivanju praktičnog
postupanja, nezainteresovanost ali i neobučenost predavača (predavanja
najčešće sprovode rukovodioci nižeg ranga bez didaktičkog i pedagoškog
predznanja) itd. Otuda i ne treba da čudi što je po ovom pitanju značajan
broj službenika osnovnog nivoa (32.9 odsto) neodlučan (ili je možda bolje
reći rezervisan) u iznošenju svog stava. Međutim, pohvalno je što se značajan
broj (preko 40 odsto) ispitanih policijskih službenika iz drugih subuzoraka
potpuno slaže sa konstatacijom, a posebno što je posmatrano na nivou cele
grupe ispitanika znatno veći broj izrazio slaganje sa predlogom u odnosu na
one koji se s tim ne slažu.
Kada je reč o stavovima pripadnika PSB brojčana i procentualna
zastupljenost njihovih odgovora predstavljena je u narednoj tabeli:

n % n % n % n % n %
obezbe. 281. 82.4 17. 5.0 23. 6.7 6. 1.8 14. 4.1
detekt. 13. 86.7 0. .0 2. 13.3 0. .0 0. .0
rukov. 40. 74.1 7. 13.0 4. 7.4 3. 5.6 0. .0
I po ovom pitanju pripadnici PSB se u najvećem procentu potpuno slažu

sa konstatacijom o neophodnosti popularisanja saradnje u postupanju između
policije i PSB. Ovde je međutim, bitno napomenuti da se prilikom osmišljavanja
i organizovanja edukativnih programa vodi računa o dosadašnjim propustima
u organizovanju nastave, a sve u cilju izbegavanja njihovog ponavljanja. Pored
toga, trebalo bi razmotriti i mogućnost organizovanja zajedničkih kurseva za
pripadnike policije i PSB, kao i uvođenje novih ili obogaćivanje programa u već
postojećim nastavnim predmetima koji se izučavaju u obrazovnim ustanovama
policije i centrima za obuku pripadnika PSB-a, a sve u cilju popularisanja ideje
kooperativnosti u radu državnog i nedržavnog sektora bezbednosti.

u stavovima policijskih službenika prema subuzorcima
2.4.4.1. Karakteristike i homogenost ispitanika
Karakteristike subuzoraka u odnosu na pojedina pitanja
PRVA GRUPA PITANJA OSNOVNI SREDNJI VISOKI

1. Suvišni policijski zadaci ne* da* da
2. Policijski zadaci uz pomoć PSB da da da*
3. Napuštanje službe i ne da da
angažovanje u PSB
4. Pružanje usluga u privatne ne da ne
svrhe
5. Stav o pružanju usluga ništa savet* prijava*
kriminalcima
DRUGA GRUPA PITANJA OSNOVNI SREDNJI VISOKI
1. Pohvale PSB ništa ništa* opremljenost*
2. Zamerke PSB kontrola* osposobljenost zakon*
3. Izvor sticanja utiska o radu PSB posmatranje mediji* saradnja*
4. Nosilac obuke pripadnika PSB policija* policija kombinacija*
5. Nosilac kontrole PSB policija* kombinacija nezavisno*
TREĆA GRUPA PITANJA OSNOVNI SREDNJI VISOKI
1. Opšti stav o odnosu policije nezavisan* konkurencija dopuna*
i PSB
2. Učestvovanje u zadatku sa PSB da da da
3. Ocena rada pripadnika PSB jako loš dobar dobar
4. Obilazak pripadnika PSB do 5 do 5 mesečno do 5
nedeljno* mesečno*
5. Razlog obilaska intervencija* saminicijativno samoinicija.*
6. Obraćanje pripadnika PSB do 3 puta do 3 puta do 3 puta
za pomoć
TREĆA GRUPA PITANJA OSNOVNI SREDNJI VISOKI

7. Razlog traženja pomoći JRM* KD KD*
8. Saradnja je neophodna neodlučan slažem se potpuno se
slažem*
9. Saradnju preciznije regulisati neodlučan* potpuno se slažem se*
slažem*
10. U edukaciji popularisati neodlučan potpuno se slažem se
saradnju slažem*
Homogenost subuzoraka u odnosu na grupe pitanja
OSNOVNI NIVO SREDNJI NIVO VISOKI NIVO

PITANJA
M/N % M/N % M/N %
Prva grupa 132/255 51.76 43/68 63.24 15/27 55.56
Druga grupa 170/255 66.67 46/68 67.65 14/27 51.85
Treća grupa 164/255 64.31 43/68 63.24 19/27 70.37
Na osnovu definisanih karakteristika u odnosu na grupe pitanja

primećujemo da homogenost subuzoraka varira, tj. da kod sve tri subuzorka
postoji određen procenat ispitanika koji nemaju karakteristike osobene za
svoju grupu.
2.4.4.2. Razlike u stavovima

Značajnost razlike prema multivarijantnoj analizi
Pitanja (n) F p
Prva grupa pitanja (5) 3.283 .000
Druga grupa pitanja (5) 5.291 .000
Treća grupa pitanja (10) 4.296 .000
Vrednost p = .000 određuje postojanje značajne razlike i jasno definisane

granice između subuzoraka – radno mesto.
Značajnost razlike prema diskriminaciji
Pitanja (n) F p

Značajnost razlike u odnosu na pojedina pitanja
PRVA GRUPA PITANJA χ R F P
1. Suvišni policijski zadaci .161 .163 4.736 .009
2. Policijski zadaci uz pomoć PSB .109 .110 2.120 .122
3. Napuštanje službe i angažovanje u PSB .092 .093 1.494 .226
4. Pružanje usluga u privatne svrhe .077 .077 1.041 .354
5. Stav o pružanju usluga kriminalcima .235 .228 9.524 .000
DRUGA GRUPA PITANJA χ R F P
1. Pohvale PSB .280 .281 14.831 .000
2. Zamerke PSB .149 .137 3.304 .038
3. Izvor sticanja utiska o radu PSB .151 .142 3.552 .030
4. Nosilac obuke pripadnika PSB .193 .187 6.299 .002
5. Nosilac kontrole PSB .222 .214 8.274 .000
TREĆA GRUPA PITANJA χ R F P
1. Opšti stav o odnosu policije i PSB .170 .160 4.540 .011
2. Učestvovanje u zadatku sa PSB .028 .028 .136 .073
3. Ocena rada pripadnika PSB .132 .118 2.430 .090
4. Obilazak pripadnika PSB .214 .206 7.684 .001
5. Razlog obilaska .240 .237 10.291 .000
6. Obraćanje pripadnika PSB za pomoć .123 .123 2.652 .072
7. Sadržaj pomoći .180 .160 4.573 .011
8. Saradnja je neophodna .114 .108 2.034 .132
9. Saradnju preciznije regulisati .254 .193 6.679 .001
10. U edukaciji popularisati saradnju .176 .164 4.787 .009

Grupisanje subuzoraka u odnosu na grupe pitanja
(DENDOGRAM)119
Prva grupa pitanja: Na osnovu prikazanog dendrograma uočava se da
su najpribližniji stavovi policijskih službenika osnovnog nivoa (1) i policijskih
službenika srednjeg nivoa (2) sa distancom .47, a najveća razlika je između po-
licijskih službenika osnovnog nivoa (1) i policijskih službenika visokog nivoa
(3), distance 1.07.
Druga grupa pitanja: Na osnovu prikazanog dendrograma uočava se da

(3), distance 1.59.
Treća grupa pitanja: Na osnovu prikazanog dendrograma uočava se da

(3), distance 1.64.
119 Дендрограм графички приказује груписање субузорака по анализираним пара-

метрима на основу међусобних дистанци. Вертикална дуж представља растојање
између две групе испитаника (субузорка).

u stavovima pripadnika PSB prema subuzorcima
2.4.5.1. Karakteristike i homogenost stavova ispitanika
Karakteristike subuzoraka u odnosu na pojedina pitanja
PRVA GRUPA PITANJA OBEZBEĐENJE DETEKTIVI RUKOVOD.

1. Prethodna iskustva ne* da* da
u bezbednosti
2. Prethodna služba privatna* policija* vojska*
bezbednosti
3. Razlog prestanka rada suspenzija otkaz lično* penzionisanje
4. Stav o pružanju usluga pomoć, ništa prijava, savet informacija
kriminal.
DRUGA GRUPA PITANJA OBEZBEĐENJE DETEKTIVI RUKOVOD.
1. Pohvale radu preduzeća ništa* saradnja uslovi rada*
2. Zamerke radu preduzeća plata* oprema* ništa*
3. Nosilac obuke pripadnika policija* kombinacija kombinacija

PSB
4. Nosilac kontrole PSB kombinacija PSB* nezavisno telo
5. Lišavanje slobode ne * do 5 puta* preko 10 puta
6. Upotreba fizičke snage ne * do 5 puta* preko 10 puta*
7. Upotreba vatrenog oružja ne * do 3 puta * ne
8. Žrtva fizičkog napada ne * da – LTP* da, bez povreda
TREĆA GRUPA PITANJA OBEZBEĐENJE DETEKTIVI RUKOVOD.
1. Opšti stav o odnosu nezavisan saradnik* partner*

policije i PSB
2. Učestvovanje u zadatku ne* da* ne

sa policijom
3. Ocena kvaliteta dobar vrlo dobar odličan

obučenosti
4. Obilazak policije nikada* do 5 do 5

mesečno* godišnje
TREĆA GRUPA PITANJA OBEZBEĐENJE DETEKTIVI RUKOVOD.
5. Razlog obilaska bez odgovora* ostalo* intervencija*
6. Obraćanje policiji do 3 puta* preko do 10 puta

za pomoć 10 puta
7. Razlog traženja pomoći JRM KD*, ugrožavanje*

podaci*
8. Saradnja je neophodna slažem se u potpunosti slažem se*

se slažem*
9. Saradnju preciznije slažem se neodlučan slažem se

regulisati
10. U edukaciji popularisati potpuno se neodlučan slažem se*

saradnju ne slažem
Homogenost subuzoraka u odnosu na grupe pitanja
OBEZBEĐENJE DETEKTIVI RUKOVODIOCI

PITANJA
M/N % M/N % M/N %
Prva grupa 303/341 88.86 9/15 60.00 21/54 38.89
Druga grupa 295/341 86.51 11/15 73.33 30/54 55.56
Treća grupa 291/341 85.34 12/15 80.00 33/54 61.11
Na osnovu definisanih karakteristika u odnosu na grupe pitanja

primećujemo da homogenost subuzoraka varira, tj. da kod sve tri subuzorka
postoji određen procenat ispitanika koji nemaju karakteristike osobene za
svoju grupu.

Značajnost razlike prema multivarijantnoj
Pitanja (n) F p

Pitanja (n) F p

PRVA GRUPA PITANJA χ R F p
1. Prethodna iskustva u bezbednosti .218 .223 10.595 .000
2. Prethodna služba bezbednosti .372 .351 28.398 .000
3. Razlog prestanka rada .275 .244 12.866 .000
4. Stav o pružanju usluga kriminal. .157 .139 3.981 .019
DRUGA GRUPA PITANJA χ R F p
1. Pohvale radu preduzeća .147 .143 4.241 .015
2. Zamerke radu preduzeća .281 .265 15.281 .000
5. Lišavanje slobode .482 .531 79.668 .000
6. Upotreba fizičke snage .360 .345 27.400 .000
7. Upotreba vatrenog oružja .147 .149 4.613 .010
8. Žrtva fizičkog napada .227 .232 11.582 .000
TREĆA GRUPA PITANJA χ R F p
2. Učestvovanje u zadatku sa policjom .243 .250 13.574 .000
3. Ocena kvaliteta obučenosti .104 .098 1.972 .000

TREĆA GRUPA PITANJA χ R F p
4. Obilazak policije .193 .165 5.667 .004
5. Razlog obilaska .152 .130 3.503 .031
6. Obraćanje policiji za pomoć .395 .412 41.445 .000
7. Razlog traženja pomoći .359 .365 31.216 .000
Grupisanje subuzoraka u odnosu na grupe pitanja

(DENDOGRAM)
Prva grupa pitanja – Na osnovu prikazanog dendrograma uočava se da
su najpribližniji stavovi pripadnika obezbeđenja (1) i rukovodilaca u PSB (2)
sa distancom .77, a najveća razlika je između stavova pripadnika obezbeđenje
(1) i privatnih detektiva (3), distance 1.51.
Druga grupa pitanja: Na osnovu prikazanog dendrograma uočava se da

su najpribližniji stavovi pripadnika obezbeđenja (1) i rukovodilac u PSB (2)
sa distancom 1.07, a najveća razlika je između stavova pripadnika obezbeđe-
nja (1) i privatnih detektiva (3), distance 3.66.
Treća grupa pitanja: Na osnovu prikazanog dendrograma uočava se da

su najpribližniji stavovi pripadnika obezbeđenja (1) i rukovodilaca u PSB
(2) sa distancom 1.25, a najveća razlika je između stavova pripadnika obez-
beđenje (1) i privatnih detektiva (3), distance 2.82.

u stavovima između grupa ispitanika – (policija i PSB)
2.4.6.1. Karakteristike i homogenost stavova ispitanika
Karakteristike grupa ispitanika u odnosu na pojedina pitanja
PITANJE POLICIJA PSB

1. Stav o pružanju usluga kriminalcima savet, ništa* prijava*, pomoć
2. Opšti stav o odnosu policije i PSB nezavisan*, dopuna* saradnik,
partner*
3. Nosilac obuke pripadnika PSB policija* PSB*,
kombinacija
4. Nosilac kontrole PSB policija* kombinacija*
5. Zajedničko učestvovanje u zadatku da* ne*
6. Ocena rada pripadnika PSB jako loš*, loš* vrlo dobar*,
odličan*
7. Obilazak policije do 5 puta mesečno* do 5 puta
godišnje*
8. Razlog obilaska patrolni list* intervencija*
9. Obraćanje pripadnika PSB za pomoć do 3 puta* do 10 puta
10. Razlog traženja pomoći KD* JRM*
11. Saradnja je neophodna neodlučan* u potpunosti
se slažem*
12. Saradnju preciznije regulisati neodlučan* u potpunosti
se slažem*
13. U edukaciji popularisati saradnju neodlučan* u potpunosti
se slažem*
Homogenost grupa ispitanika
PITANJA POLICIJA PSB

M/N % M/N %
Prva grupa 330/350 94.00 350/410 86.95
Na osnovu definisanih karakteristika primećujemo da je homogenost na

nivou grupa ispitanika izraženija nego u odnosu na pojedine subuzorke u ko-
jima postoje značajnije varijacije.
Značajnost razlike prema multivarijantnoj analizi
Pitanja (n) F p
13 225.277 .000

Pitanja (n) F p
13 228.000 .000

PITANJA χ R F p
1. Stav o pružanju usluga kriminalcima .333 .353 107.835 .000
5. Zajedničko učestvovanje u zadatku .271 .282 65.215 .000
6. Ocena rada pripadnika PSB .607 .764 1056.764 .000
7. Obilazak policije .380 .410 152.956 .000
8. Razlog obilaska .475 .539 309.962 .000
PITANJA χ R F p
9. Obraćanje pripadnika PSB za pomoć .386 .418 159.916 .000
10. Razlog traženja pomoći .440 .490 238.155 .000
2.5. Verifikovanje rezultata istraživanja

Neizostavni deo postupka naučnog saznanja predstavlja verifikacija re-
zultata istraživanja, koja se može sprovesti na dva načina: 1) utvrđivanjem
naučnih zakona i 2) proverom tačnosti polaznih pretpostavki. Specifičnost
predmeta društvenih nauka, posebno onih koje razmatraju tako dinamičan
fenomen kakav je kriminalna pojava, otežava utvrđivanje određenih univer-
zalnih principa, tj. naučnih zakona. Time se dalje onemogućava otkrivanje
uzročnih veza između pojave koja se proučava i spoljnog sveta zbog čega smo
se odlučili za drugu varijantu verifikacije, proveru polaznih pretpostavki
istraživanja.
Prilikom određivanja polaznih pretpostavki posebno smo imali u vidu
neophodnost njihove jednostavnosti i proverljivosti u praksi. Zbog toga smo
istraživačkim planom metodološki aparat usmerili u pravcu prikupljanja
takvih podataka koji će potvrditi ili odbaciti hipoteze istraživanja. Na osnovu
dobijenih rezultata, koje smo predstavili u prethodnom poglavlju, možemo
izvršiti proveru istinitosti hipoteza.
PRVA POSEBNA HIPOTEZA – Rad policije je opterećen mnogobroj-
nim intervencijama i rešavanjima „perifernih“ problema, zbog čega policijski
službenici nisu u mogućnosti da posvete dovoljno pažnje kontroli opasnijih
vidova kriminaliteta, a naročito njegovoj prevenciji.
Prilikom anketiranja 196 policijskih službenika (56 odsto) su izjavili da
ne postoje određeni zadaci koje obavljaju u toku službe, a da ih posebno op-
terećuju ili ih smatraju suvišnim, dok je ostalih 154 ispitanika odgovorilo po-
tvrdno. Na osnovu dobijenih rezultata možemo konstatovati da je polazna
pretpostavka delimično potvrđena.
Prva pojedinačna hipoteza – Policijske službenike najviše opterećuju
postupanja po aktima drugih ograna i brojna vanredna angažovanja na po-
slovima obezbeđenja.
Ispitanici koji su na pitanje o postojanju zadataka koji naročito optereću-
ju ili ih smatraju suvišnim odgovorili potvrdno istakli su upravo postupanje
po aktima i asistencije drugim organima (najčešće su to u pitanju pravosud-
ni i inspekcijski organi), kao i vršenje različitih oblika obezbeđenja (obezbe-
đenja javnih skupova manjeg rizika, obezbeđenje groblja i verskih objekata,
obezbeđenje mesta stanovanja porodica posebno štićenih lica itd.). Time je
polazna pretpostavka u potpunosti potvrđena.
Druga pojedinačna hipoteza – Većina pripadnika policije smatra da se
određeni policijski zadaci, kao što su poslovi obezbeđenja imovine privatnih
lica, obezbeđenja javnih skupova manjeg rizika i postupanje po aktima dru-
gih organa mogu izvesti uz pomoć PSB.
Prilikom anketiranja 283 policijska službenika (80,86 odsto) su izjavili
da postoje određeni policijski zadaci koji se mogu izvesti uz pomoć PSB-
a, dok preostalih 67 ispitanika (19,14 odsto) smatraju da ne postoje takvi
zadaci. Respodenti koji su odgovorili potvrdno kao poslove koji bi se mogli
izvesti uz pomoć PSB-a navodili su: obezbeđenje lične sigurnosti privatnih
lica, obezbeđenje imovine privatnih lica, obezbeđenje javnih skupova manjeg
rizika, prikupljanje obaveštenja i dokaza u okviru privatnih istraga, potraga
za nestalim licima ili ukradenim stvarima i uručivanje raznih pismena. Na
osnovu dobijenih rezultata možemo konstatovati da je polazna pretpostavka
u potpunosti potvrđena.
DRUGA POSEBNA HIPOTEZA – Privatni sektor u kontroli kriminalite-
ta na području R. Srbije prevashodno se ogleda u radu tzv. privatnog sektora
bezbednosti (PSB) i to pre svega u radu preduzeća za privatno obezbeđenje, a
u znatno manjem obimu i u radu privatnih istražitelja (detektiva).
Primenom statističkog metoda, uvidom u rezultate ranijih istraživanja i
na osnovu nezvaničnih procena i izjava zvaničnika PSB-a utvrdili smo kako je
u Srbiji najrazvijeniji sektor privatnog obezbeđenja, koga sačinjava oko 3.000
preduzeća i agencija i koji zapošljava oko 35.000 ljudi, dok sektor privatne
detektivske delatnosti obuhvata između 30 i 40 agencija, koje zapošljavaju
oko 100 privatnih detektiva. Savremeni oblici organizovanog učešća građana
u policijskom delovanju na području Republike Srbije nisu zabeleženi. Na
osnovu dobijenih rezultata možemo konstatovati da je polazna pretpostavka
u potpunosti potvrđena.
Prva pojedinačna hipoteza – Poslovanje privatnih preduzeća za pruža-
nje usluga obezbeđenja u Republici Srbiji prevashodno se zasniva na fizičko-
tehničkom obezbeđenju imovine, a ređe na obezbeđenju ličnosti.
Činjenica postojanja niza ograničenosti i problema u funkcionisanju
privatnog obezbeđenja ličnosti u uslovima svojevrsnog pravnog vakuuma
uticala je na usmeravanje poslovanja većine legalno osnovanih i registrovanih
preduzeća ka obezbeđenju imovine. Koristeći metode dokumentacione
analize i intervjua sa zvaničnicima PSB-a ustanovili smo da na srpskom tržištu
bezbednosti trenutno dominira nekoliko preduzeća, koja inače zapošljavaju
najveći broj izvršilaca i sprovode delatnost na teritoriji cele države, pa i šire,
specijalizirajući se pri tom za obezbeđenje imovine (najčešće obezbeđenje
finansijskih ustanova), transport vrednosti i protivpožarnu zaštitu.
Sa druge strane, usluge telesne zaštite zasnivaju se delimično na poslo-

vanju nekoliko manjih preduzeća, dok je u većini slučajeva i dalje prisutna
praksa organizovanja sprovođenja ličnog obezbeđenja u tzv. „ličnoj režiji“ i u
sivoj zoni poslovanja, gde se pored izvršilaca koji su prošli određen nivo obu-
ke (najčešće po programu IBSSA) i dalje beleži angažovanja aktivnih pripad-
nika policije, koji ovu delatnost obavljaju van radnog vremena. Na osnovu
dobijenih rezultata možemo konstatovati da je polazna pretpostavka u pot-
punosti potvrđena.
Druga pojedinačna hipoteza – Privatni istražitelji se prevashodno anga-
žuju od strane pojedinaca za prikupljanje informacija i dokaza, a za potrebe
parničnih postupaka i privatnih tužbi.
Zbog tajne i neformalne prirode privatnih detektivskih agencija teško je
bilo utvrditi potpunu prirodu njihovih aktivnosti. Ipak, na osnovu obavljenog
intervjua sa predsednikom sekcije za privatnu detektivsku delatnost Udru-
ženja koje deluje pri Privrednoj komori Republike Srbije, kao i uvidom u re-
klamne pamflete i oglase u novinama utvrdili smo da većina ovih agencija u
Srbiji nude veoma raznovrsne usluge, a koje se kreću od porodičnih istraga
(bračne preljube, nestala lica, praćenje ponašanja i navika dece itd.) preko
prikupljanja dokaza za parnične postupke i utvrđivanje opravdanosti zahteva
za nadoknadu štete do kriminalističkih istraga. Na osnovu dobijenih rezulta-
ta možemo konstatovati da je polazna pretpostavka potvrđena.
TREĆA POSEBNA HIPOTEZA – Postoji značajna razlika u stavovima
policajaca, kao i u stavovima pripadnika PSB o privatizaciji poslova bezbed-
nosti, o stanju PSB u Srbiji i odnosu PSB i policije.
Prilikom izrade plana istraživanja rukovodili smo se pretpostavkom da
predmet istraživanja pripadnici različitih sektora bezbednosti ne posmatra-
ju na isti način što svakako utiče na stvaranje razlika u njihovim stavovima.
Radi potvrđivanja istinitosti ove hipoteze neophodno je bilo proučavanu po-
pulaciju podeliti u dve zasebne grupe ispitanika (policijske službenike i pri-
padnike PSB). Primenom metoda anketiranja, čije rezultate smo predstavili u
prethodnom poglavlju, ustanovili smo postojanje značajnih razlika u stavovi-
ma ove dve grupe ispitanika o predmetu istraživanja, čime je polazna pretpo-
stavka u potpunosti potvrđena.
Prva pojedinačna hipoteza – Postoji značajna razlika u stavovima poli-
cajaca na sektoru, vođa sektora i rukovodilaca u policiji o privatizaciji poslo-
va bezbednosti, o stanju PSB u Srbiji i odnosu PSB i policije.
Pored toga što smo pretpostavljali da o predmetu istraživanja različito
razmišljaju predstavnici PSB-a i policije, smatrali smo da i na nivou
pojedinačnih grupa ispitanika postoje razlike u stavovima i to pre svega u
odnosu na trenutno radno mesto koje obavljaju, ali i na njihovo radno
iskustvo, tj. godine radnog staža. Na osnovu rezultata anketiranja policijskih
službenika, utvrđenih karakteristika i analize razlika u stavovima ustanovili
smo da kod većine postavljenih pitanja postoje značajne razlike u stavovima
između predstavnika sva tri subuzorka: 1) policijski službenici osnovnog
nivoa (policajaca na sektoru, dežurna služba); 2) policijski službenici srednjeg
nivoa (vođa sektora, vođa smene) i 3) policijski službenici visokog nivoa
(rukovodioci u policiji), čime je polazna pretpostavka potvrđena.
Druga pojedinačna hipoteza – Postoji značajna razlika u stavovima ne-
posrednih izvršilaca privatnog obezbeđenja, privatnih istražitelja i rukovodi-
laca u PSB o privatizaciji poslova bezbednosti, o stanju PSB u Srbiji i odnosu
PSB i policije.
Sa istom logikom kao i kod policijskih službenika pristupili smo
anketiranju pripadnika PSB-a. Primenjujući model stratifikovanog uzorka
proučavanu populaciju smo podelili na tri subuzorka i to: 1) neposredne
izvršioce privatnog obezbeđenja; 2) privatne detektive i 3) rukovodioce u PSB.
Na osnovu rezultata anketiranja, utvrđenih karakteristika i analize razlika u
stavovima ustanovili smo da kod većine postavljenih pitanja postoje značajne
razlike u stavovima između predstavnika sva tri subuzorka, čime je polazna
pretpostavka potvrđena.
ČETVRTA POSEBNA HIPOTEZA – Osnovni preduslov za uspešno
delovanje PSB u kontroli kriminaliteta predstavlja obučen kadar i efikasan
sistem kontrole rada, međutim postoje značajne razlike u stavovima
pripadnika policije i PSB o nosiocima ovih delatnosti.
Prva pojedinačna hipoteza – Policijski službenici u sprovođenju obuke
pripadnika PSB prednost daju nastavnim centrima policije, dok pripadnici PSB
smatraju da sistem obuke mora biti zasnovan na edukaciji u specijalizovanim
centrima za obuku u okviru PSB.
Na osnovu dobijenih rezultata utvrdili smo kako većina ispitanika iz obe
grupe (policijski službenici – 173 ispitanika ili 49,4 odsto; pripadnici PSB
– 221 ispitanik ili 53,9 odsto) iznose stav po kom bi se obuka pripadnika PSB
trebala zasnivati na kombinaciji rada nastavnih centara policije i licenciranih
centara za obuku u okviru PSB-a. Međutim, analizirajući preostale stavove
primećujemo kako je stav nastavni centri policije izraženiji kod policijskih
službenika (115 ispitanika ili 32,9 odsto) nego kod pripadnika PSB-a (62 ispi-
tanika ili 15,1 odsto), dok je stav licencirani centri za obuku u okviru PSB-a
zastupljeniji među pripadnicima PSB-a (117 ispitanika ili 28,5 odsto) nego
među ispitanim pripadnicima policije (31 ispitanik ili 8,9 odsto). Time je po-
lazna pretpostavka delimično potvrđena.
Druga pojedinačna hipoteza – Pripadnici policije smatraju da kontrola
nad radom PSB mora biti poverena isključivo policiji, dok pripadnici PSB
smatraju da u kontrolnu delatnost moraju biti uključena i strukovna udruže-
nja u okviru PSB.
Uvidom u dobijene rezultate možemo lako utvrditi kako je većina ispi-
tanih policijskih službenika (129 ispitanika ili 36,9 odsto) iznela stav po kom
se kontrolna delatnost nad radom PSB mora poveriti isključivo policiji, dok
je zastupljenost ostalih stavova po učestalosti raspoređena na sledeći način:

kombinacija rada policije i udruženja PSB-a (106 ispitanika ili 30,3 odsto),
nezavisno telo (99 ispitanika ili 28,3 odsto) i isključivo nadzor od strane stru-
kovnog udruženja PSB-a (16 ispitanika ili 4,6 odsto). Sa druge strane, većina
ispitanih pripadnika PSB-a (170 ispitanika ili 41,5 odsto) kontrolnu delatnost
nad radom PSB-a vide u kombinaciji nadzora od strane policije i udruženja
PSB-a dok je zastupljenost ostalih stavova raspoređena prema sledećoj uče-
stalosti: nezavisno telo (107 ispitanika ili 26,1 odsto), isključiv rad strukovnih
udruženja PSB-a (79 ispitanika ili 19,3 odsto) i isključivo nadzor od strane
policije (54 ispitanika ili 13,2 odsto).
Sagledavajući rezultate na nivou grupa ispitanika primećujemo zastuplje-
nost različitih stavova, ali dobijeni rezultati po kojima većina policijskih služ-
benika kao nosioca kontrolne delatnosti vide policiju, dok većina pripadnika
PSB-a rešenje vide u kombinaciji policijskog i nadzora od strane strukovnih
udruženja sugerišu zaključak da je polazna pretpostavka potvrđena.
PETA POSEBNA HIPOTEZA – Saradnja u postupanju i izgradnja oseća-
ja partnerstva između pripadnika policije i PSB bitno su uslovljene normativ-
no-pravnim okvirom, kao i planovima i programima stručnog usavršavanja
pripadnika oba sektora.
Prva pojedinačna hipoteza – Većina pripadnika oba sektora se slažu da
je saradnja i koordinacija u radu neophodna, ali je njeno sprovođenje potreb-
no detaljnije regulisati posebnim podzakonskim aktom (pravilnik, uputstvo).
Prilikom anketiranja obe grupe ispitanika su imale priliku da izraze svoj
nivo slaganja sa određenim konstatacijama, a koje se odnose na saradnju iz-
među policije i PSB i mogućnosti njenog unapređenja. Analizom dobijenih
rezultata u vezi sa prvom konstatacijom: „Saradnja u postupanju između po-
licije i PSB je neophodna“, utvrdili smo kako se 81 ispitani (23,1 odsto) poli-
cijski službenik u potpunosti slaže sa konstatacijom da je saradnja u postupa-
nju neophodna, dok se njih 108 (30,9 odsto) slaže sa konstatacijom. Sa druge
strane, 253 ispitana pripadnika PSB (61,7 odsto) u potpunost se slaže, dok
njih 82 (20 odsto) se slaže sa navedenom konstatacijom.
Kada je reč o drugoj konstataciji: „Saradnja između policije i PSB mora
biti preciznije regulisana u okviru posebnog podzakonskog akta“, dobijeni re-
zultati pokazuju da se 153 ispitana policijska službenika (43,7 odsto) u pot-
punosti slaže, dok se njih 82 (23,4 odsto) slažu sa konstatacijom. Govoreći o
rezultatima ispitivanja pripadnika PSB ističemo da čak njih 337 (82,2 odsto)
se u potpunost slaže sa konstatacijom, 30 (7,3 odsto) se slaže, dok je zastu-
pljenost ostalih odgovora zanemarljiva.
Budući da je kod obe grupe ispitanika u preko 50 odsto slučajeva utvrđe-
no prisustvo odgovora u potpunosti se slažem i slažem se sa konstatacijama
možemo slobodno konstatovati da je polazna pretpostavka potvrđena.
Druga pojedinačna hipoteza – Većina pripadnika oba sektora se slažu
da se u procesu edukacije i obuke mora više popularisati ideja saradnje u
postupanju.
Pored pomenute dve konstatacija respodenti su imali priliku da izraze
nivo slaganja i sa trećom konstatacijom, a koja je formulisana na sledeći na-
čin: „U procesu edukacije i obuke pripadnika policije i privatnog sektora bez-
bednosti treba popularisati ideju saradnje i koordinacije rada između ova dva
sektora.“ . Na osnovu prikupljenih i obrađenih podataka utvrdili smo da se
117 ispitanih policijskih službenika (33,4 odsto) u potpunosti slaže, odnosno
njih 91 (26 odsto) slaže sa navedenom konstatacijom. Sa druge strane, čak
334 ispitana pripadnika PSB (81,5 odsto) se u potpunosti slažu sa konstataci-
jom. Budući da je kod obe grupe ispitanika u preko 50 odsto slučajeva utvr-
đeno prisustvo odgovora u potpunosti se slažem i slažem se sa konstatacijom
možemo slobodno konstatovati da je polazna pretpostavka potvrđena.
3. POKUŠAJ ODREĐENJA MESTA I ULOGE

PRIVATNOG SEKTORA U
KONTROLI KRIMINALITETA
Iz dosadašnjeg izlaganja mogli smo zapaziti kako se u svetu beleže sve
češći slučajevi angažovanja nedržavnih subjekata na izvršavanju poslova za
koje su tradicionalno bili zaduženi državni organi. Ovakva praksa neretko
dovodi do preplitanja funkcija, zbog čega podela na strogo formalnu reak-
ciju, koja je bila rezervisana za državne organe i neformalnu, kao specifičan
vid privatne reakcije na kriminalna ponašanja, postaje relativna. Takvo stanje
znatno otežava određivanja mesta i uloge privatnog sektora u jednom širem
sistemu kontrole kriminaliteta. Čijenica da privatni sektor obuhvata delat-
nosti veoma različite prirode i karaktera samo dodatno komplikuje situaciju,
zbog čega se njegovo mesto i uloga u kontroli kriminaliteta ne može posma-
trati jedinstveno, već je na protiv neophodno analiziranje problema na nivou
pojedinačnih komponenti.
Kada govorimo o mestu određenog subjekta u kontroli kriminalnog
ponašanja moramo precizirati da li ono svojim delovanjem vrši formalnu ili
neformalnu kontrolu. Za razliku od određivanja mesta, utvrđivanje uloge u
kontroli kriminaliteta treba da razjasni da li subjekt kontrole ima profilak-
tičku ili represivnu ulogu, tj. dali deluje u pravcu sprečavanja ili suzbijanja
kriminalne pojave.
Određivanja mesta privatnog sektora u kontroli kriminaliteta možemo
razmatrati u kontekstu pravnog osnova za postupanje gde izraz „formalno“
predstavlja postojanje pravnih propisa iz kojih proizilazi ovlašćenje za postu-
panje. Posmatrajući problem samo iz tog ugla možemo lako doći do zaključka
da određeni segmenti PSB, tačnije privatno obezbeđenje i privatna istražitelj-
ska delatnost, predstavljaju vid formalne kontrole. Delovanje ovih kompo-
nenti PSB obično je regulisano sistemskim zakonskim propisima, a njegovi
pripadnici su obavezni da u toku sprovođenja aktivnosti poštuju odredbe tih
propisa. Sa druge strane, delovanje građana u većini slučajeva nije regulisa-
no posebnim zakonskim odredbama već se obično zasniva na instrukcijama
nadležnih državnih organa ili ličnoj inicijativi što isključuje formalnost po-
stupanja.
Problem mesta privatnog sektora u kontroli kriminaliteta možemo da
posmatramo i u kontekstu suštinskih razlika između javnog i privatnog sek-
tora bezbednosti. Prema ovom kriterijumu dobrovoljno policijsko delovanje
građana nije toliko sporno, jer se ono po sadržaju uklapa u tradicionalno
shvatanje neformalne kontrole kriminaliteta. Međutim, videli smo da se od-
nos između policije s jedne i pripadnika privatnog obezbeđenja i privatnih
istrađžitelja s druge strane doživljava na veoma različite načine. Neki autori
rešenje ove dileme vide u odgovoru na pitanje da li privatni sektor bezbedno-
sti opslužuje privatni ili javni interes i da li ovi subjekti na koje je vlada de-
legirala ovlašćenja nastupaju u svojstvu privatnog poslodavca ili tela nastalog
izbornom voljom građana. Tako npr. francuski autor Loubet del Bayle smatra
da se funkcija „privatne policije“ ostvaruje isključivo povodom odnosa izme-
đu članova užih (specijalnih) grupa i da je njeno sprovođenje u neposrednoj
vezi sa tipom aktivnosti koja povezuje te, uglavnom ekonomske, a ređe kul-
turne, socijalne ili religiozne grupe (Milosavljević, 1997: 132).
Pravna odredba koja je možda naročito bitna za određivanje mesta pri-
vatnog sektora u kontroli kriminaliteta i njegovo razdvajanje od postupanja
javnog sektora bezbednosti tiče se postupanja pripadnika PSB-a u situacijama
kada je došlo do izvršenja krivičnog dela koje se goni po službenoj dužno-
sti. Naime, većina zakonodavstava pripadnike PSB obavezuje da ukoliko u
toku svog rada dođu do saznanja o izvršenju takvog dela bez odlaganja o
tome obaveste policiju ne upuštajući se u dalji operativni rad i rasvetljavanje
konkretnog delikta. Pored toga, ukoliko u toku rada zateknu lice u izvršenju
takvog dela, zakon im pruža mogućnost samo da izvrše tzv. građansko lišava-
nje slobode, tj. da zadrže lice do dolaska pripadnika policije, koji preuzimaju
izvršioca radi daljeg postupanja. Dakle, pravno posmatrajući, kompletan rad
pripadnika PSB-a u ovakvim situacijama svodi se na doprinos započinjanju
formalne kontrole kriminaliteta, a koji se zasniva na otkrivanju izvršenja kri-
vičnog dela.
Ipak, brojni slučajevi postupanja pripadnika PSB, a naročito privatnih
detektiva, demantuju ovakve tvrdnje. Analizirajući strana iskustva privatnog
istražiteljskog delovanja videli smo da značajan udeo privatnih istraga za-
uzimaju aktivnosti usmerene na prikupljanje dokaza, a za potrebe odbrane
optuženog lica u krivičnom postupku. Budući da se ove aktivnosti sprovode
nakon podnošenja krivične prijave, i to obično u toku prethodne istrage, ali
neretko i u fazi glavnog pretresa (dakle u vreme trajanja zvaničnog formalnog
postupka dokazivanja) možemo lako zaključiti da se privatni detektivski rad
ne završava prijavljivanjem izvršenja krivičnog dela. Na protiv, ovakva praksa
dovodi do stvaranja paralelnih istraga, koje se odvijaju tokom celog krivičnog
postupka, gde se na jednoj strani zapaža učešće tužioca i policije, a na drugoj
branioca i privatnih detektiva.
Za razliku od utvrđivanja mesta privatnog sektora u kontroli krimina-
liteta određivanje njegove uloge u reakciji na kriminalna ponašanja je nešto
lakše. Međutim, bitno je napomenuti da se i ovde problem mora sagledava-
ti na nivou pojedinačnih komponenti. Dosadašnje iskustvo je potvrdilo da
kontrola kriminaliteta ne može i ne sme da se zasniva na isključivoj primeni
represivnih mera već je nophodno njihovo usklađivanje sa merama preven-
tivnog karaktera po principu prevencije kao opredeljenja, a represije kao nuž-
nosti. U nauci i praksi postoji saglasnost da je privatni sektor više zaokupljen
sprečavanjem kriminaliteta, dok se njegovo suzbijanje nalazi pod okriljem
javnih službi i to prvenstveno policije. Sam mentalitet privatnog sektora koga
odlikuju slogani „ubeđivanje pre nego kazna“, „onemogućavanja pre nego ka-
žnjavanje“ i sl. govore nam mnogo o opredeljenosti njegovih subjekata i nji-
hovoj usmerenosti na planu kontrole kriminaliteta.
Analizirajući različite oblike rada privatnog sektora videli smo kako gra-
đani jedne lokalne zajednice organizuju sisteme nadzora ili civilne patrole
prevashodno radi unapređivanja osećaja sigurnosti i smanjivanja mogućnosti
za izvršenjem zločina. Potpuno isti motiv usmerava brojne pojedince i orga-
nizacije ka primeni različitih oblika obezbeđenja života, telesnog integriteta
i imovine. Takve potrebe građana direktno su uticale i na stvaranje jedne od
najprofitabilnijih industrija u svetu, specijalizovane za pružanje usluga privat-
nog obezbeđenja. Za razliku od delovanja građana i službi obezbeđenja pri-
vatna istražiteljska delatnost se obično zasniva na postdeliktnom postupanju,
tj. angažovanju privatnih detektiva u situaciji kada postoji sumnja da je već
nastupila štetna posledica. Doduše, savremena praksa beleži i brojne primere
preventivnog delovanja ovih subjekata, kao što su praćenje ponašanja i navika
dece kada su van nadzora roditelja, praćenje discipline na radu, izrada profila
zaposlenih i brojne druge delatnosti.
Čini nam se da opšte određenje uloge privatnog sektora u kontroli kri-
minaliteta nije toliko sporno, međutim pitanje oko kog se vode brojne po-
lemike tiču se utvrđivanja doprinosa privatnog sektora smanjenju stope
kriminaliteta. Iako su određena istraživanja susedskog nadziranja i patro-
la građana na području SAD i Velike Britanije utvrdila neznatan doprinos
ovakvih oblika rada smanjenju kriminaliteta mnogi autori ipak ističu njihov
simboličan značaj u unapređenju osećaja sigurnosti kod građana. U literaturi
se zapažaju i brojni podaci i procene uspešnosti rada privatnog obezbeđenja
koje nas na prvi pogled ne ostavljaju ravnodušnim. Tako je npr. u Italiji broj
razbojništava u bankama sa 1.242 u 1977. godini opao na 993 u 1984. godini,
što neki autori tumače pojačanim merama obezbeđenja u ovim finansijskim
ustanovama (Ignjatović, 2008: 210).
Prema navodima iz već pominjanog izveštaja o stanju PSB-a u jugoistoč-
noj Evropi angažovanje radnika obezbeđenja i ugradnja alarma u nekoliko
privatnih preduzeća u Bugarskoj rezultiralo je smanjenjem krađa iz kompa-
nija. Isti izveštaj otkriva kako je u nekoliko crnogorskih opština, čiji je broj
stanovnika manji od 22.000, registrovana veća stopa oružanih napada nego u
Podgorici, koja inače ima preko 100.000 stanovnika. Na osnovu ovih podata-
ka neki autori zaključuju da je veće prisustvo i učestalije delovanje privatnog
obezbeđenja u Podgorici nego u drugim crnogorskim opštinama, doprinelo

smanjenju broja oružanih napada.
Ovakve procene se međutim zasnivaju isključivo na primeni metoda ko-
relacije gde autori dovođenjem u odnos broja izvršilaca u okviru privatnog
sektora i dinamike kriminaliteta na konkretnom području nastoje utvrdi-
ti uzročnu vezu između te dve pojave, zaboravljajući pri tom činjenicu da i
pored toga što su te dve pojave povezane ne mora da znači da jedna drugu
uslovljavaju. Upravo zbog toga smatramo da iznošenje ovakvih naučno neu-
temeljenih izjava, po kojima je pojačano prisustvo službe obezbeđenja naj-
važniji faktor koji doprinosi smanjenju stope kriminaliteta u zoni delovanja,
u krajnjem slučaju naučno neozbiljno. Da bi se takve nedorečenosti i nedou-
mice otklonile neophodno je za objašnjenje uzročnosti određene pojave kori-
stiti druge metode, npr. multivarijantnu analizu, a ne metod korelacije.
Razmatrajući da li je restrukturiranje policijskog delovanja proizvelo
manje ili više sigurnosti i za koga, Bayley i Shearing (2001: 36) sugerišu da
ovo pitanje treba da se izučava međusektorski, poredeći mesta sa mešavinom
oblika policijskog delovanja, ili longitudinalno, ispitujući promene u nivou
kriminaliteta i nereda pre i posle velikog preokreta u prirodi policijskog rada
na određenom mestu. Oni pri tom ukazuju na četiri momenta u kojima je
restrukturiranje policije odigralo ulogu: 1) proizvelo je povećano prisustvo
i vidljivost različitih oblika zaštite i kontrole; 2) moguće je da se kriminali-
tet manje prijavljuje policiji, a više PSB, smanjujući šanse da on postane deo
zvanične statistike; 3) sve više ljudi živi, radi, kupuje i igra se u okruženju re-
gulisanom od strane PSB-a, te su prilike za kriminalitet smanjene; 4) u ranije
deprivilegovanim društvene grupama, među kojima je verovatno da će stopa
kriminaliteta biti visoka, stvaraju se mogućnosti za intenzivnije delovanje bilo
od strane dobrovoljačkih asocijacija ili policije koja više nije potrebna u
područjima pokrivenom komercijalnom bezbednošću.
Na kraju napominjemo da ulogu privatnog sektora ne bi trebalo shvatiti
samo kao biznis i prodavanje sigurnosti, već i kao edukaciju ljudi kako
se mogu zaštititi, gde se kao krajnji cilj pojavljuje razvijanje programa,
koji će vaspitavati javnost i pružiti pomoć građanima u suprostavljanju
kriminalitetu. Pored ovoga, mogli bi još navesti da zastupljenost preventivnih
strategija u okviru privatnog sektora može značajno doprineti suprostavljanju
kriminalitetu na određenom području naročito kroz dopunu svakodnevnog
rada policije, posebno ukoliko znamo kako u njihovom radu još uvek
dominiraju represivne metode. Sa druge strane, tu je i neizostavna saradnja u
primeni određenih represivnih mera kao što su: sprečavanje bekstva izvršioca
krivičnog dela, obaveštavanje policije, obezbeđenje lica mesta itd.
ZAKLJUČAK
Iako se odavno govori o krizi krivičnog pravosuđa i neefikasnosti tradi-

cionalnih metoda u suprostavljanju kriminalitetu, sa dominantnom ulogom
formalne socijalne kontrole, brojni autori napominju da se ne treba zamaja-
vati idejama o zameni krivičnog prava već se treba držati maksime da kri-
vično pravo treba stalno reformisati po principu „ius criminale semper est
reformandum“. U svakom slučaju krivičnopravna zaštita ne bi smela biti je-
dino, pa čak ni osnovno sredstvo za postizanje tog cilja, a princip „ultima
ratio“ treba da omogućava više od pasivnog izbora između krivičnog prava i
drugih, postojećih alternativa. U tom smislu Stojanović (1991: 139) dalji ra-
zvoj kontrole kriminaliteta vidi u sužavanju granica krivičnog prava u pravcu
pružanja zaštite osnovnih dobara čoveka, a koji se na drugi način ne mogu
zaštiti. Sa druge strane ovaj autor podržava razvijanje postojećih i iznalaženje
i stvaranja novih programa i mera formalne, ali i neformalne prirode.
Očigledno je da pojava niza nedržavnih subjekata u procesu kontrole
kriminaliteta, a posebno razvoj privatnog sektora bezbednosti, kako se sada
može pretpostaviti, nosi sa sobom nove šanse i mogućnosti, ali i potencijalne
opasnosti. Reč je o fenomenu koje Kešetović (2004: 241) predstavlja kao „ko-
pernikanski obrt“ u policijskom delovanju poredeći njegov značaj sa nastan-
kom „Metropoliten policije“ u Londonu. U proteklih 20 do 30 godina broj-
ni faktori su doprineli brzom razvoju PSB-a u svetu, a postoje brojni razlozi
da verujemo da će se takav trend nastaviti i u budućnosti. Kako ističe Paper
(2003: 48): „Sasvim je razumno verovati da će sadašnja nestabilnost u svet-
skom poretku, strah od terorizma, povećanje stope kriminaliteta i sve starija
populacija stvoriti dodatni pritisak na globalnu potrebu za zaštitom, gde će
obezbeđivanje po ugovoru postati najveći segment tržišta.“
Međutim kako upozoravaju Bayley i Shearing (2001) treba imati u vidu
da je reč o fenomenu koji je „živ“, odnosno, čije posledice još uvek nisu iskri-
stalisane i vidljive i koji se ispoljava obojen lokalnim specifičnostima, zbog
čega je priroda postojećeg (sa)znanja o njemu je nužno fragmentarne prirode.
Njegove prednosti i nedostaci zavise od društvenih uslova, kombinacije po-
krovitelja i provajdera, prirode kriminalnih pretnji i dostupnosti alternativa.
U tom smislu Kešetović (2004: 242) napominje kako treba biti vrlo rezervisan
prema apokaliptičkim vizijama nove strukture policijskog delovanja, a isto-
vremeno i svestan opasnosti po slobodu koje nosi svaki novi oblik kontrole.
Zbog toga je bitno napomenuti da nacionalne vlade ne samo da ne mogu
izbeći odgovornost za obezbeđenje sigurnosti kao javnog dobra, već u tom
radikalnom procesu koje restrukturiranje poslova bezbednosti nosi sa so-

bom, one imaju i pravo i obavezu da preuzmu ulogu nosioca reforme. Kroz
stvaranje normativnih okvira i uspostavljanje standarda u poslovanju, vlade
moraju usmeravati rad privatnog sektora u pravcu zaštite javnih interesa,
čime će porast kvaliteta usluga na području javne bezbednosti biti izvesniji.
Takođe ističemo da bilo kakvi predlozi i idejna rešenja za reformu i stvara-
nje novih oblika kontrole kriminaliteta ne smeju biti proizvoljni već moraju
biti plod naučnih istraživanja zasnovanih na objektivnim i nezavisnim proce-
nama i evaluaciji uspešnosti konkretnih mera, prilagođenih specifičnostima
društvene sredine.
Kada je reč o stanju u Srbiji posledice trenutne pravne neuređenosti
privatnog sektora bezbednosti su višestruke i one se kreću od neujednačene
prakse subjekata PSB-a, proizvoljnog određivanja nadležnosti, zloupotrebe i
protivpravnog zadiranja u ljudska prava i slobode građana, pružanja usluga
nespojivih sa prirodom ove delatnosti, niskog nivoa javne odgovornosti pri-
padnika ovog sektora, nepostojanja standarda koji omogućavaju objektivnu
procenu pružene usluge itd.
Da bi se prevazišla ova kriza neophodno je aktivnosti usmeriti u pravcu:
1) socijalizacije funkcije kontrole kriminaliteta – nesporno je da i po-
licija i PSB žele da budu na dobitku, ali važnije od toga jeste da javnost treba
da dobije najviše, a to je sigurna i mirna zajednica u kojoj mogu živeti i raditi.
U tom cilju kako u okviru javnog tako i u okviru privatnog sektora treba pos-
pešivati programe kojima se štite javni, a ne pojedinačni interesi;
2) stvaranja normativno-pravnog okvira za postupanje PSB-a – kao je-
dan od prioritetnih ciljeva normativnog regulisanja PSB-a izdvaja se definisa-
nje njegovog mesta i uloge u kontroli kriminaliteta. U sklopu nastojanja naše
zemlje za pridruživanjem Evropskoj Uniji, prilikom normiranja PSB-a nad-
ležni organi moraju da vode računa o neophodnosti prilagođavanja pravnog
sistema evropskom zakonodavstvu uz istovremeno uvažavanje specifičnosti
našeg podneblja. Međutim, bitno je napomenuti da ni samo donošenje zako-
na neće predstavljati veliki napredak ukoliko državne institucije ne obezbede
njegovo sprovođenje i poštovanje;
3) standardizacije i profesionalizacije poslovanja PSB-a – govoreći
o ovom problemu prevashodno mislimo na podizanje nivoa organizacione
i funkcionalne osposobljenosti PSB-a za vršenje poslova kontrole krimina-
liteta. Zbog neuređenosti ove oblasti predstoji nam dug put do iznalaženja
i ujednačavanja najboljih zakonskih standarda, a naročito do njihovog oži-
votvorenja u svakodnevnom radu. Pozitivno pravo pri tom mora da ponudi
osnovne minimalne standarde od kojih bi se moralo krenuti ka izgradnji još
boljih u praksi;
4) prilagođavanja strategije policijskog delovanja novom okruženju
– kao jedan od prioritetnih ciljeva u okviru ovog zadatka izdvaja se definisa-
nje prirode odnosa između javnog i privatnog sektora bezbednosti i stvaranje
preduslova za unapređivanje saradnje u postupanju između ova dva sektora.
Zaključak 241
U okviru ovog zadatka neophodno je delovati u pravcu rasterećenja policije
od suvišnih zadataka, kao i smanjivanja njihovog komercijalnog delovanja uz
istovremeno jačanje uloge privatnog sektora na poslovima zaštite ljudi i
imovine;
5) dopunjavanja nastavnih (teorijskih i praktičnih) planova i progra-
ma izučavanjem specifičnosti mesta i uloge privatnog sektora u kontroli
kriminaliteta – razvoj i primena privatnih oblika reagovanja na kriminalna
ponašanja zahteva obogaćivanje sadržaja nastavnih planova i programa obra-
zovnih ustanova na kojima se izučavaju pravne, policijske, kriminalističke i
bezbednosne discipline, novim temama;
6) omogućavanja daljeg proučavanja specifičnosti mesta i uloge pri-
vatnog sektora u kontroli kriminaliteta – u cilju konstatnog razvoja ovog
segmenta kontrole neophodno je njegovo stalno preispitivanje i sprovođenje
evaluacije (ocene vrednosti) primenjenih mera i radnji.
LITERATURA
A
Alvarado A. and Davis D. (2000): Banking security in Mexico City: Mixing public and
private police, case study – research report, Vera Institute of Justice, pp. 34–45;
Austin J. and Coventry G. (2001): Emerging Issues on Privatized Prisons, U. S. Depar-
tment of Justice;
Ahić J. I saradnici (2005): Reformistički kurs u formalnom i faktičkom restruktuiranju
sektora privatne sigurnosti u Bosni i Hercegovini –in: Radovanović D. (ed.): Kazne-
no zakonodavstvo:progresivna ili regresivna rešenja, Beograd, str.593–605;
B
Bailey W.G. (1989): The Encyclopedia of Police Science, New York, Garland;
Bajraktarević M. (2007): Privatna bezbjednost u Federaciji BiH H –in: Privatna
bezbjednost u BiH i Republici Srpskoj – Stanje i perspektive (zbornik radova),
Banja Luka, str. 60–65;
Balažič V. (1998): Mednarodni primerjalni prikaz organizacije zasebnega varovanja
in detektivske dejavnosti –in: Zasebno varovanje in detektivska dejavnost – novi
izzivi, Zbornik posveta, Portorož, pp.27–44;
Bayley H.D. and Shearing D.C. (1996): The Future of Policing, g Law and Society
Review,w Vol. 30, No.3, pp. 585–606;
Bayley H.D. and Shearing D.C. (2001): The New Structure of Policing: Description,
Conceptualization and Research, Washington DC: U.S. Department of Justice;
Bennett T. (1990): Evaluating Neigbourhood Watch in Acton and Wimbledon,
Aldershot, Gower;
Benson L.B. (1998): Crime control through Private enterprise, The Independent
Review, Vol. 2, No.3 pp. 341–371;
Berg J. (2000): Private prisons: International experiences and South African prospects,
Institute of Criminology, University of Cape Town;
Bhanu C. and Stone C. (2003): Public-Private Partnerships for Police reform, Vera
Institute of Justice, pp.1–12;
Born H. and others (2006): Regulating Private Security Companies in Europe: Status
and Prospects, European Committee on Crime problems, Council for Police Ma-
tters (PC-PM), Strasbourg, 11 September 2006, PC-PM (2006) 01;
Bošković M. (1997): Sistem obezbeđenja, Beograd;
Bošković M. (1998): Služba obezbeđenja, Beograd;
Bošković M. (2006): Osnovi detektivske delatnosti, Novi Sad;
Braithwaite J. (1998): Restorative justice –in Tonry M. (eds.): The handbook of crime
and punishment, Oxford: Oxford University Press, pp. 323–344;
Braithwaite J. (2002): Setting Standards for Restorative Justice, British Journal of

Criminology, Vol. 42, No.3, pp.563–577;
Bošković M. i Keković Z. (2003): Obezbeđenje lica, imovine i poslovanja preduzeća,
Beograd;
Burbidge S. (2005): The Gouvernance Deficit: Reflections on the Future of Public
and Private Policing in Canada, Canadian Journal of Criminology and Criminal
Justice, Vol. 47, No. 1, pp. 63–86;
Button M. (2002): Private policing,g Willan Publishing, London;
Button M. (2003): Private security and the policing of quasi-public space, International
Journal of the Sociology of Law – Portsmouth, Vol.31, No. 3, pp.227–237;
Button M. (2007): Assessing the regulation of private security across Europe, European
Journal of Criminology, Vol. 4, No. 1, pp. 109–128;
C
Cambell G. and Reingold B. (1994): Private security and public policing in Canada,
Canadian Centre for Justice Statistics, Ottawa;
Camp S.D. and Gaes G.G. (1999): Private adult prisons: What do we really know and
why don’t we know more?, Washington, august 3 1999;
Caparini M. and Marenin O. (2005): Crime, Insecurity and Police Reform in Post-
Socialist CEEE – research report, The Electronic Journal of Power Institutions In
Post-Soviet Societies, http://www.pipss.org/document330.html;
Chaiken M. and Chaiken J. (1987): Public Policing and Privately Provided, National
Institute of Justice (Contract No. J-LEAA–011–81), Washington;
Christie N. (1977): Conflicts as property, The British Journal of Criminology, Vol. 14,
No. 1, pp. 1–15;
Clarke. R. and Cornish. D. (1993): Routine Activity and Rational Choice, Advances
in Criminological Theory, Volume 5, New Brunswick, NJ: Transaction Press;
Cohen. L.E. and Felson M. (1979): Social change and crime rate trends: A routine
activity approach, American Sociological Review, Vol. 44, No.4, pp. 588–608;
Cohen S. (2003): Stanje poricanja – znati za zlodela i patnje (orig.: States of Denial,
London, 2001), Beograd;
Comfort E. (2000): Vigilantes, Civil defence forces and Militia groups – The other side
of the privatisation of security in Africa, Conflict trends, pp. 25–29;
Cools M. (2003): Private policing in Belgium: outsourcing and public-private
cooperation – research report, Brussel – in: Davidović D. (2006): Alternativni
činioci bezbednosti (hrestomatija), Beograd, str. 39–46;
Cornish. D. and Clarke. R. (1987): Understanding crime displacement, Criminology,
Vol. 25, No. 4, pp. 933– 947;
Cunningham W.C. and others (1991): Private Security: Patterns and Trends,
Washington DC: U.S. Government Printing Office;
Cunningham W.C. and Taylor H.T. (1985): Crime and Protection in America: A Study
of Private Security and Law Enforcement Resources and Relationships, Washington
DC: U.S. Government Printing Office;
Č
Čas T. (1997): Dejavnosti in pristojnosti zasebnovarnostnih služb v odnosu do policije
–u: Zasebno varovanje in detektivska dejavnost – dileme in perspektive, Zbornik
posveta, Portorož, pp.103–118;
Literatura 245
Ć
Ćirić J. (2005): Sukob interesa i policija, NBP, br. 1, str. 25–50;
Ćopić S. (2007): Pojam i osnovni principi restorativne pravde, Temida, br. 2, str. 25–
35;
D
Davidović D(ragomir) (1981): Metodika rada službe obezbeđenja, VŠUP, Zemun;
Davidović D(ušan) (2003): Ne-državni sektor javne bezbednosti u Srbiji –in:
Radovanović D. (ed.): Strategija državnog reagovanja protiv kriminala, Beograd,
str.547–557;
Davidović D(ušan) (2004): Jedan osvrt na privatni polising u Srbiji, Revija za
kriminologiju i krivično pravo, br. 3, str. 165–181;
Davidović D(ušan) (2005): Zakonodavstvo privatnog sektora bezbednosti: Stanje
regresa ili progresa –in: Radovanović D. (ed.): Kazneno zakonodavstvo:progresivna
ili regresivna rešenja, Beograd, str. 569–577;
Davidović D(ušan) (2006): Alternativni činioci bezbednosti (hrestomatija), Fakultet
bezbednosti, Beograd;
1. Daly K. and Immarigeon R. (1998): The past, present, and future of restorative
justice: some critical reflections, The Contemporary Justice Review, Vol. 1, No. 1,
pp.21–45;
Davis C.R. and Dadush S. (2000): Balancing public and private interests: the MetroTech
business improvement district, case study – research report, Vera Institute of
Justice, pp.2–20;
Daničić M. (2005a): Obezbeđenje lica i imovine preduzeća u Republici Srpskoj, Banja
Luka;
Daničić M. (2005b): Privatne firme i upravljanje novom bezbjednošću, Bezbjednost-
Policija-Građani, br. 2, str. 397–415;
Daničić M. (2007): Privatna bezbjednost u Republici Srpskoj – in: Privatna bezbjednost
u BiH i Republici Srpskoj – Stanje i perspektive (zbornik radova), Banja Luka, str.
28–59;
De Waard J. (1993): The Private security sector in fifteen European countries:size, rules
and legislation, Security Journal, No.4, pp.58–63;
De Waard J. (1999): The Private Security Industry in International Perspective,
European Journal on Criminal Policy and Research, Vol. 7, No. 2, pp.143–174;
Dempsey S.J. and Forst S.L. (2005): An Introduction to Policing,
g Thomson Wadsworth,
Belmont;
Djurić M. (1998): Zasebno varovanje v Veliki Britaniji –in: Zasebno varovanje in
detektivska dejavnost – novi izzivi, Zbornik posveta, Portorož, pp. 75–91;
Dvoršek A. (1998): Zasebna varnost in policija – kriminalističko strateški vidik
–in: Zasebno varovanje in detektivska dejavnost – novi izzivi, Zbornik posveta,
Portorož, pp.115–121;
F
Feeley M. (1991): The Privatization of Prisons in Historical Perspective, Criminal
Justice Research Bulletin, No. 6, pp. 1–10;
Feeley M. (2002): Entrepreneurs of Punishment: The Legacy of Privatisation,
Punishment and Society Vol. 4, No. 3, pp. 321–344;
Felson M. (1987): Routine activities and crime prevention in the developing metropolis,
Criminology, No.25, pp. 911–931;
Foucault M. (1994): Nadzirati i kažnjavati – rađanje zatvora, (orig.: Surveiller et pu-
nir, Paris, 1975), Zagreb;
Forst B. (2000): The Privatization and Civilianization of Policing,g Criminal Justice,
No. 2, pp. 19–79;
G
Garland D. (1996): The limits of sovereign state: strategies of crime control in
contemporary Society; British Journal of Criminology, Vol. 35, No.4, pp. 445–471;
Garofalo J. and McLeod M. (1989): Structure and Operations of Neighborhood Watch
Programs in the United States, Crime and Delinquency Vol. 35, No.3, pp.326–
344;
George B. and Button M. (1997): Private security industry regulation: Lessons from
abroad for the United Kingdom, International Journal of Risk, Security and Crime
Prevention, No. 2, pp. 187–200;
George B. and Button M. (2000): Private Security, Leicester;
Gill M. and Hart J. (1996): Historical perspectives on private investigation in Britain
and USA, Security Journal, Vol. 7, No. 3, pp. 274–280;
Gill M. and Hart J. (1997a): Exploring investigative policing – A Study of Private
Detectives in Britain, British Journal of Criminology, Vol. 36, No. 4, pp. 549–566;
Gill M. and Hart J. (1997b): Private Investigators in Britain and America, Policing:
An International Journal of Police Strategy and Management, Vol. 20, No. 4, pp.
631–640;
Gill M. and Hart J. (1999): Enforcing corporate security policy using private investigators,
European Journal of Criminal Policy and Research, No. 7, pp. 245–261;
Golsby M. (1998): Police and Private Security working together in a cooperative
approach to Crime prevention and Public safetyy – research report 1/96, Australian
Institute of Criminology and the National Camapign Against Violence and Crime
and held in Hobart, 25–27 February 1998;
Gostič Š. (2000): Zasebno varstvo v Evropi – po posvetu v Madridu, Normativna in
funkcionalna ureditev zasebnega varstva – med željami in možnostmi, Zbornik
posveta, Portorož, pp. 49–59;
Grant H. and Terry J.K. (2005): Law Enforcement in the 21st. Century, Pearson
Education, Boston;
Grabosky N.P. (1999): The Future of Crime Control, 3rd National Outlook Symposium
on Crime in Australia, Canberra, 22–23 March 1999;
Greene R. J. and others (1995): Merging Public and Private Security for collective be-
nefit: Philadelphia’s Center City District, American Journal of Police, No. 2, pp.
3–20;
H
Harding R. (1998): Private Prisons in Australia, Trends and issues in Crime and Justice,
Australian institute of Criminology, No. 84, April 1998, pp. 1–6;
Henderson J. (1988): Javna policija, privatna sigurnost i prevencija zločina od strane
građana: rivalstvo ili kooperacija, Izbor, br.1, str.30–36;
Literatura 247
Herbert S. (1999): The end of the territorial-sovereign state? The case of crime control
in the United States, Political Geography No. 18, pp. 149–172;
Husain S. (1988): Neigbourhood Watch in England and Wales: A Locational Analysis,
Crime Prevention, Unit Paper 12, London:Home Office;
I
Ignjatović Đ. (2004): Suzbijanje najtežih oblika zločina u uslovima tranzicije i
nesigurnosti –in: Radovanović D. (ed.): Teški oblici kriminala, Beograd, str.5–31;
Ignjatović Đ. (2006a): Kriminološko nasleđe (hrestomatija), Beograd;
Ignjatović Đ. (2006b): Kaznena reakcija u XXI veku –u: Radovanović D. (ed.): Novo
krivično zakonodavstvo: dileme i problemi u teoriji i praksi, Beograd, str. 9–32;
Ignjatović Đ. (2006c): Pravo izvršenja krivičnih sankcija, Beograd;
Ignjatović Đ. (2008): Kriminologija, Beograd;
Irish J. (2000): The business of private policing in South Africa, case study – researh
report, Vera Institute of Justice, pp. 21–33;
Ivanda S. (1999): Pregled policijskog prava, Zagreb;
J
Jakulin V. (1997): Pooblastila varnostnikov in detektivovv –in: Zasebno varovanje in
detektivska dejavnost – dileme in perspektive, Zbornik posveta, Portorož, pp.57–
65;
John E.E. (2004): The Paradox of private policing,
g Journal of Criminal law and Crimi-
nology, Vol. 95. No. 1, pp. 49–131;
John E.E. (2005): Conceptualizing the Private Police, Utah law rewiew, No 2, pp 573–
617;
Johnston L. (1991): Privatisation and the police function: from „new police“ to „new
policing““ –in: Reiner R. and Cross M.(ed.): Beyond Law Order: Criminal Justice
Policy and Politics in the 1990s, Basingstoke, Macmillian, pp. 18–40;
Johnston L. (1992): The Rebirth of Private policing,
g London;
Johnston L. (1996): What is vigilantism?, British journal of Criminology, Vol.36, No.
2, pp. 220–236;
Johnston L. (1999): Private policing in context, European Journal on Criminal Policy
and Research, Vol 7, No.2, pp. 175–196;
Jones T. and Newburn T. (1998): Private security and public policing,
g New York;
K
Kalesnykas R. (2003): Mesto i uloga privatnog obezbeđenja u policijskom delovanju
zemalja u tranziciji, NBP, br.2, str. 21–37;
Keković Z. (2002): Prilog strategiji obrazovanja i permanentne edukacije za obavljanje
poslova obezbeđenja, Defendologija, br. 11–12, str. 89–99;
Keković Z. (2003): Ka privatnoj bezbednosti –u: Radovanović D. (ed.): Strategija dr-
žavnog reagovanja protiv kriminala, Beograd, str. 559–566;
Keković Z. (2004): Savremeni trendovi u ne-državnom sektoru bezbednosti –u:
Simonović B.(ed): Suzbijanje kriminaliteta: Decenija posle smrti profesora
Vodinelića, Kragujevac, str. 585–600;
Keković Z. (2007): Edukacija kao preduslov efikasne privatne bezbednosti –u: Privatna
bezbjednost u BiH i Republici Srpskoj – Stanje i perspektive (zbornik radova),
Banja Luka, str. 66–80;
Keković Z. i Daničić M. (2005): Komparativni pregled zakonodavstva zemalja
Evropske unije u industriji privatne bezbjednosti, Bezbjednost-Policija-Građani, br.
1, str. 96–106;
Kempa M. and others (1999): Reflections on the evolving concept of „Private policing“,
European Journal on Criminal Policy and Research, No.7, pp.197–223;
Kesić Z. (2008): Mesto i uloga nedržavnog sektora u kontroli kriminaliteta – magistarski
rad, Kriminalističko policijska akademija, Beograd;
Kesić Z. (2008): Ispitivanje stavova studenata Kriminalističko-policijske akademije o
privatnom sektoru bezbednosti, NBP br. 2 (2008), str.;
Kešetović Ž. (2000): Odnosi policije sa javnošću, Beograd;
Kešetović Ž. (2004): Restrukturiranja policije i teški oblici kriminala –in: Radovanović
D. (ed.): Teški oblici kriminala, Beograd, str. 227–244;
Kešetović Ž. (2007): Partnerstvo policije i privatnog sektora bezbednosti u Srbiji –
Stanje i perspektive –in: Privatna bezbjednost u BiH i Republici Srpskoj – Stanje i
perspektive (zbornik radova), Banja Luka, str. 92–105;
Kicenski K. K. (2002): The Corporate Prisons: The Production of Crime and the sale of
discipline – research report, George Mason University, California;
Klavora M. (1997): Detektivi (možnosti poizvedovalne dejavnosti) –in: Zasebno
varovanje in detektivska dejavnost – dileme in perspektive, Zbornik posveta,
Klavora M. (2000): Detektivi jutri, Normativna in funkcionalna ureditev zasebnega
varstva – med željami in možnostmi, Zbornik posveta, Portorož, pp. 243–253;
Kneeland D.W. (2007): Security education: An International comparation – in:
Privatna bezbjednost u BiH i Republici Srpskoj – stanje i perspektive (zbornik
radova), Banja Luka, str. 8–27;
Kovač P. (2005): Javna ovlašćenja na području unutrašnjih poslova u Sloveniji, NBP,
br. 3 str. 51–71;
Kokolj M. (2005a): Osvrt na neke aspekte iz procedure privatizacije zatvora, Izbor
sudske prakse, br.12, str. 5–12;
Kokolj M. (2005b): Efikasnost i odgovornost privatnog sektora u upravljanju privatnim
zatvorima, NBP, br. 3, str. 31–49;
Kostić M. (2007): Uspostavljanje standarda za restorativnu pravdu, Temida, br. 2, str.
5–14;
Kranjc M. (1997): Pravni položaj in organiziranost detektivske družbe –in: Zasebno
Krivokapić V. (2002): Prevencija kriminaliteta, Beograd;
Krstić O. (2007): Prevencija kriminaliteta, Banja Luka;
L
Laine B. (2006): Zločin i istraga (orig. Crime & Detection, Dorling Kindersley, 1998),
Beograd;
Laycock G. and Tilley N. (1995): Policing and Neigbourhood Watch: Strategic issues,
London;
Literatura 249
Lewis D.A. (1996): Crime and Community:Continuities, Contradictions and Com-
plexities, Journal of Policy Development and Research, Vol. 2, No. 2, pp.95–120;
Loader I. (2000): Plural policing and democratic governance, Social and Legal Studies
No. 9, pp. 323–345;
M
Mandić G. (2004): Sistemi obezbeđenja i zaštite, Beograd;
Mandić G. i Jeftić Z. (2003): Sistem obezbeđenja lica, imovine i poslovanja u funkciji
borbe protiv terorizma –in: Terorizam u savremenim uslovima (zbornik radova),
Visoka škola unutrašnjih poslova, Banja Luka, str. 361–369;
Mantle G. and others (2005): Restorative justice and three individual theories of Crime,
Internet Journal of Criminology IJC © 2005, pp.1–36;
Marković R. (1995): Ustavno pravo i političke institucije, Beograd;
Marković R. (1996): Upravno pravo – opšti deo, Beograd;
Matijević M. (2004): Neke karakteristike detektivske delatnosti, Defendologija, Br.15–
16, str.33–37;
Matić G. (2006a): Osnovi fizičko-tehničkog obezbeđenja (priručnik za edukaciju
neposrednih izvršilaca obezbeđenja lica i imovine), Beograd;
Matić G. (2006b): Pravni aspekti fizičko-tehničkog obezbeđenja u privatnom sektoru
bezbednosti, Pravni informator, br. 9, str. 61–65;
Meško G. (1997): Zasebna varnost – filozofija, praksa in dileme –in: Zasebno varovanje
in detektivska dejavnost – dileme in perspektive, Zbornik posveta, Portorož, 251–
262;
Meško G. (2002): Osnove preprečavanja kriminalitete, Ljubljana;
Meško G. and others (2005): Cooperation of Police and Private Security Officers in
Crime Prevention in Slovenia –in: Marks E., Meyer A. and Linssen R. (ed): Quality
in Crime Prevention, Munich, pp. 133–144;
Miletić P. (2003): Značaj razvoja oblasti Private Security i neki problemski aspekti
edukacije profesionalnog kadra –in: Radovanović D. (ed.): Strategija državnog
reagovanja protiv kriminala, Beograd, str.577–594;
Miletić S. (1998): Policijsko pravo, Beograd;
Miletić S. (2004): Osnovi javne bezbednosti – Poslovi i način rada, Beograd;
Milosavljević B. (1998): Nauka o policiji, Beograd;
Milosavljević B. (2006): Model zakona o privatnoj delatnosti obezbeđenja, Bezbednost
zapadnog Balkan, br. 1, str.20–22;
Milošević M. (2006a): Fizičko-tehničko obezbeđenje i protivpožarna zaštita (zbirka
propisa sa uvodnim napomenama i objašnjenjima), Beograd;
Milošević M. (2006b): Normativna (ne)uređenost privatnog obezbeđenja lica i imovine
u republici Srbiji –in: Normativno uređenje delatnosti FTO – konferencija sa
međunarodnim učešćem, Beograd, str. 5–12;
Milutinović M. (1976): Kriminologija sa osnovima kriminalne politike i penologije,
Beograd;
Minnaar A. (2007): Private-Public Partnerships: Private Security, Crime Prevention
and Policing in South Africa, IPES Working Paper No. 9, May 2007, pp. 1–57;
Moore T. A. and Rose T. (1998): Private prisons: Quality corrections at a Lower Cost,
Los Angeles, CA: Reason Public Policy, Policy study No. 240;
Mrvić-Petrović N. (2007): Kriza zatvora, Beograd;

Muratbegović E. (2004): Strah od kriminaliteta – kriminološki osvrtt – in: Simonović
B. (ed): Suzbijanje kriminaliteta: Decenija posle smrti profesora Vodinelića, Kra-
gujevac, str. 535–549;
Murray T. i McKim E. (2003): Policija i privatni sektor bezbednosti: Šta donosi buduć-
nost?, Bezbednost, br. 4, str.635–646;
McDonald D. and others (1998): Private prisons in the United States: An Assessment
of current practice, Cambridge Massachusetts;
McEvoy K. and others (2002): Introduction – Practice, Reformance and Prospects for
Restorative Justice, British Journal of Criminology Vol. 42, No.3, pp. 469–475;
N
Nalla M.K. (2007): Comparative analyses of Law enforcement and Private Security
relationships in developed, emerging and transitional economies: The USA, South
Corea and Slovenia, International Police executive symposium – research report,
Dubai;
Nalla M.K. and others (2006): Proffesionalism, Goals and the Nature of Private Police
in Slovenia, Varstvoslovje, No. 3, pp. 309–322;
Noaks L. (2000): Private cops on the block: a review of the role of private security in
residential communities, Policing and Society, Vol 10, No. 2, pp. 143–161;
Nedeljković M. (2006): Američki Noar film, Beograd;
Newman O. (1972): Defensible Space: Crime Prevention through Urban Design, New
York;
O
Orwell G. (1984): 1984 (orig.: Nineteen eighty-four, London, 1949), Beograd;
Ostojić N. i Knežević P. (2003): Bezbednosna oprema u službi života – Sredstva za
zaštitu ljudi i objekata, Beograd;
Ostrowe B. and DiBiase R. (1983): Citizen involvement as a crime deterrent: a study
of public attitudes towards an unsanctioned citizen patrol group, Journal of Political
Science and Administration, Vol. 11, No. 2, pp. 185–193;
O’Connor D. and others (2004): After the “Quiet Revolution”: The Self-Regulation of
Ontario Contract Security Agencies, Policing & Society, y Vol. 14, No. 2, pp. 138–
157;
P
Pajković D. (2003): Obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, Beograd;
Paper W. (2003): Private security, partner in internal security, Québec;
Payne D. (1989): Neigbourhood Watch: Attitudes of Residents to Shemes in Edinburgh
and Glenrothes, Central Research Unit Paper, Edinburgh;
Pečar J. (1998): Zasebno varovanje in samovarovanje v lokalni skupnosti –in: Zasebno
varovanje in detektivska dejavnost – novi izzivi, Zbornik posveta, Portorož,
pp.267–280;
Popović S. i saradnici (1998): Upravno pravo – opšti deo, Beograd;
Preimsberger D. (2001): Civilian volunteers in law enforcement, Journal of California
Law Enforcement, Vol. 35, No. 4, pp. 6–15;
Literatura 251
Prenzler T. and King M. (2002): The Role of Private Investigators and Commercial
Agents in Law Enforcement, Journal of Australian Institute of Criminology, Au-
gust 2002, pp. 1–6;
Prenzler T. and Sarre R. (1998): Regulating Private Security, Trends and Issues in Cri-
me and Criminal Justice, Journal of Australian Institute of Criminology, Novem-
bar 1998, pp. 1–6;
R
Radulović LJ. (1999): Kriminalna politika – politika suzbijanja kriminaliteta,
Beograd;
Rađenović R. (2003): Bezbednost ličnosti i objekata, Beograd;
Ramljak A. i Simović M. (2006): Viktimologija, Banja Luka;
Reiss A.J. (1988): Private Employment of Public Police, Washington DC: National In-
stitute of Justice;
Renčelj Z. (1997): Izvajanje detektivskih storitevv –in: Zasebno varovanje in detektiv-
ska dejavnost – dileme in perspektive, Zbornik posveta, Portorož, pp.279–309;
Reynolds C. and Wilson P. (1996): Private Policing: Creating New Options – in: D.
Chappell and P. Wilson (eds): Australian Policing: Contemporary Issues, Sydney:
Butterworths, pp.219–232;
Roberg R. and others (2004): Policija i društvo (orig.: Police and Society, Roxbury
Publishing Company, New York, 2000), Sarajevo;
S
Samardžić R. (2005): Organizovani kriminalitet i nelegalne aktivnosti u vezi sa
kulturnim dobrima (specijalistički rad), Fakultet političkih nauka, Beograd;
Sarre R. (1994): The Legal Basis for the Authority of Private Police and An Examination
of their Relationship with the “Public” Police –in: Biles, D. and Vernon J. (eds.):
Proceedings of the Private Sector and Community Involvement in the Criminal
Justice System Conference. Canberra: Australian Institute of Criminology,
pp.167–182;
Sarre R. (2002): Private Police: The Future of policing and the Broader regulatory
framework, Melbourne, 2–3 September 2002, pp. 1–11;
Sarre R. and Prenzler T. (2007): Growth and reform in Private Security in Australia,
International Police executive symposium – research report, Dubai;
Shearing C. D. (1992): The Relation between Public and Private Policing, g Crime and
Justice, Vol. 15. Modern Policing, pp. 399–434;
Sheptycki J. W. E. (1998): Policing, Postmodernism and Transnationalization, British
Journal of Criminology, Vol. 38, No. 3, pp. 486–503;
Shotland R.L. and Goodstein L.I. (1984): The role of bystanders in crime control,
Journal of Social Issues Vol. 40, No. 2, pp. 9–26;
Silke A. (1998): The Lords of discipline: the methods and motives od paramlitary
vigilantism in Northern Ireland, Low intensity Conflict and Law Enforcement, No.
7, pp. 121–156;
Simić R. i Bošković M. (1991): Fizičko-tehnička zaštita objekata, Beograd;
Simonović B. (2006): Rad policije u zajednici (Community policing), Banja Luka;
Sotlar A. (2001): The (non) Existent Control over Private Security Companies in
Slovenia –in: Meško G. and Dobovšek B. (ed): Policing in emerging democracies
– Critical reflections, Ljubljana, pp. 183–208;
South N. (1994): Privatizing policing in the European Market, European Sociological
rewiew, Vol.10, No.3, pp. 219–231;
Stajić LJ. (2003): Osnovi bezbednosti, Beograd;
Stajić LJ. i saradnici (2005): Bezbednosna kultura, Beograd;
Stenden R. van (2007): Privatizing policing, Describing and explaining the growth of
private security, Legal Publishers, Amsterdam;
Stenning P.C. (1989): Private Police and Public Police: Toward a Redefinition of
the Police Role – in: Loree D.J. (eds.): Future Issues in Policing: Symposium
Proceedings, Minister of Supply & Services Canada, Ottawa, pp. 169–192;
Stenning P.C. (1994): Private Policing – Some Recent Myths, Developments and Trends
– in: Biles D. and Vernon J.: Private Sector and Community Involvement in the
Criminal Justice System, Australian Institute of Criminology, Canberra, pp. 145–
156;
Stenning P.C. (2000): Powers and Accountability of Private Police, European Journal
of Criminal Police and Research, No. 8, pp. 325–352;
Stenning P.C. and Shearing C.D. (1980): The quiet revolution – The nature,
development and general legal implications of private policing in Canada, Criminal
Law Quarterly, Vol. 22, pp.220–248;
Stenning P.C. and Shearing C.D. (1981): Modern Private Security: Its Growth and
Implications, Crime and Justice, No. 3, pp. 193–245;
Stenning P.C. and Shearing C.D. (1983): Private Security: Implications for Social
controls, Social Problems, Vol. 30, No. 5, pp. 493–506;
Stojanović Z. (1991): Politika suzbijanja kriminaliteta, Novi Sad;
Stojanović Z. (2003): Savremeni načini krivično-pravnog reagovanja –in: Radovanović
D. (ed.): Strategija državnog reagovanja protiv kriminala, Beograd, str.235–241;
Stojanović Z. (2006): Krivično pravo – opšti deo, Beograd;
Stojanović Z. i Perić O. (2006): Krivično pravo – posebni deo, Beograd;
Swanton B. (1993): Police & Private Security: Possible directions, Journal of Australian
Institute of Criminology, No. 42, February 1993, pp. 1–8;
Szyliowicz J.S. (2004): International Transportation Security, Review of Policy
Research, Vol. 21, No. 3, pp.351–368;
T
Thompson K. (2003): Moralna panika (orig.: Moral Panics, London, 1998), Beograd;
V
Vejnović D. i saradnici (2007): Comparative analyses of the Europen model of Private
Security sector in Bosnia and Herzegovina: legal, professional and socioeconomic
aspects, International Police executive symposium, Dubai;
Vejnović D. i saradnici (2004): Detektivska delatnost – teorijski i praktični aspekti po
standardima Evropske unije, Banja Luka;
Vejnović D. i Šikman M. (2004): Mjesto i uloga zakonskog i podzakonskog regulisanja
oblasti o agencijama...:Defendologija, br.15–16, str.11–29;
Literatura 253
Veljaca D. (2000): Detektivska dejavnost v Republiki Italiji, Normativna in funkcio-
nalna ureditev zasebnega varstva – med željami in možnostmi, Zbornik posveta,
Portorož, pp. 271–276;
Virjent-Novak B. (1998): Zasebno varovanje v zvezni republiki Nemčiji –u: Zaseb-
no varovanje in detektivska dejavnost – novi izzivi, Zbornik posveta, Portorož,
pp.347–353;
Vuković S. (2004): Angažovanje građana – dobrovoljaca u poslovima policije i preven-
ciji kriminaliteta, Bezbednost, br. 6, str. 833–844;
Vukotić V. (2006): Osvrt na novi Zakon o zaštiti imovine i lica/stručna sprema kvalifi-
kacija Security osoblja-činjenično stanje i potrebe u Republici Crnoj Gori, Perjanik,
br. 4, str. 149–153;
W
Wakefiled A. (2004): The Public Surveillance Functions of Private Security, Surveillance
& Society, Vol. 2, No. 4, pp. 529–545;
Weiss P.R. (1986): Private detective agencies and labour discipline in the United States,
1855–1946, The Historical Journal, Vol 29, No. 1, pp. 87–107;
Weiss P.R. (2001): The Political economy of prison labor reprivatization in the postin-
dustrial United States, Criminology, Vol. 39, No. 2., pp. 253–291;
Williams J. W. (2005): Reflections on the private versus public policing of economic
crime, British journal of criminology, Vol 45, No. 3, pp. 316–339;
Z
Zalar B. (1997): (Ne)legitimnost privatizacije državnega aparata prisile –in: Zasebno
Zehr H. and Mika H. (1998): Fundamental concepts of restorative justice, Contempo-
rary Justice Review, No. 1, pp. 47–55;
PRAVNI AKTI120
Final report of a project for CoESS/UNI Europa (2002): A comparative overview
of legislation governing the private security industry in the European Union
–in: Dimitrijević I. (ed): Uporedni prikaz zakonodavstava industrije privatnog
obezbeđenja u Evropskoj uniji (prevod), Klub studenata Fakulteta bezbednosti,
Beograd, 2006;
SALW and Private Security Companies in South Eastern Europe (2005): A Cau-
se or Effects of Insecurity, South Eastern Europe Clearinghouse for the Control
of Small Arms and Light Weapons (SEESAC) –in: Dimitrijević I. (ed): Uporedni
prikaz privatnog sektora bezbednosti u Jugoistočnoj Evropi (prevod), Klub stude-
nata Fakulteta bezbednosti, Beograd, 2006;
Statement on the position of the victim within the process of mediation, Europen
Forum for Victim Services (2005): Dokument o položaju žrtve u procesu
posredovanja (prevod), Temida (2007), str. 49–54;
120 Na spisku pravnih akata ne nalaze se brojni podzakonski propisi, koji su takođe korišćeni
u radu.
Zakon o zasebnem varovanju, Uradni list Republike Slovenije, št. 212–05/03;

Zakon o detektivskoj dejavnosti, Uradni list Republike Slovenije, št.;
Zakon o zaštiti osoba i imovine i detektivskoj djelatnosti, Narodne novine Republike
Hrvatske, br. 75/01;
Zakon o privatnoj zaštiti, Narodne novine Republike Hrvatske, br. 68/03;
Zakon o agencijama za zaštitu ljudi i imovine, Službene novine Federacije BiH, H br.
50/02;
Zakon o agencijama za obezbjeđenje lica i imovine i privatnoj detektivskoj djelat-
nosti, Službeni glasnik Republike Srpske, br. 50/02 i 92/05;
Zakon o zaštiti lica i imovine, Službeni list Republike Crne Gore, br. 29/05;
Zakon o detektivskoj djelatnosti, Službeni list Republike Crne Gore, br. 29/05;
Zakon o aktivnostima lične i imovinske bezbednosti, Službeni glasnik BJR Makedo-
nije, br. 80/99;
Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 83/06;
Ustavni zakon, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 98/06;
Zakon o osnovama sistema društvene samozaštite, Službeni glasnik Republike Srbije,
br. 39/73;
Zakon o sistemu društvene samozaštite, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 14/86;
Zakon o državnoj upravi, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 79/05;
Zakon o policiji, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 101/05;
Zakon o javnom redu i miru, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 51/92...48/94;
Zakon o oružju i municiji, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 9/92, 53/93, 67/93,
48/94, 44/98, 39/03,85/05 i 101/05;
Zakon o zaštiti od požara, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 53/93, 63/93, 48/94
i 101/05;
Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama,
Službeni glasnik Republike Srbije, br.67/03;
Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Službeni glasnik Republike Srbije, br.
101/05;
Krivični zakonik, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 85/05;
Zakonik o krivičnom postupku, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 46/06;
Zakon o privatizaciji, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 38/01;
INTERNET
www.perso.orange.fr/societe.internationale.de.criminologie
www.esc-eurocrim.org
www.unicri.it
www.ncjrs.gov
www.aic.gov.au
www.asc41.com
www.britsoccrim.org
www.iasir.org
www.coess.org
www.security-expert.org
www.asisonline.org
www.iacp.org

MR Zoran Kesić Privatni Sektor U Kontroli Kriminaliteta: Dosije Studio

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

MR Zoran Kesić Privatni Sektor U Kontroli Kriminaliteta: Dosije Studio

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Mr Zoran Kesić

PRIVATNI SEKTOR U KONTROLI KRIMINALITETA

© Zoran Kesić, 2009.

1.2.2.2.5. Prema organizacionom tipu

2. Doprinos određenih faktora nastanku i razvoju privatnog

4.1.2. Posebne naučne metode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

2.4.5. Definisane karakteristike, homogenost i razlike

1.2.2.2.4. According to the type of area secured . . . . 46

4.1.2. Common scientific methods . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

2.4.5. Defined characteristics, homogeneity and differences

U ovoj monografiji, koja inače predstavlja publikovanje magistarskog

predmet i cilj istraživanja, s jedne strane i objektivne mogućnosti za priku-

U Beogradu, oktobra 2008. godine Prof. dr Đorđe Ignjatović

Ova knjiga u svom najvećem delu odgovara sadržaju magistarskog rada

Današnje postmoderno društvo, koga odlikuje visok stepen razvoja i na-

Međutim, prilikom razmatranja ove mogućnosti potrebno je odgovoriti

Pod snažnim uticajem ideja radikalne (kritičke) kriminologije, podsta-

1. PRIVATNI SEKTOR BEZBEDNOSTI

3 Hibridno policijsko delovanje (e. hybrid policing) g je karakteristično za zemlje u kojima

1.2. Osnovni oblici delovanja

1.2.1. Delovanje građana

1.2.1.1. Tradicionalni oblici

1.2.1.1.1. Sistem poverene zaštite zajednice

pozive i naloge, vodili računa o zatvorenicima i nadzirali rad noćne straže.

2) Emocionalno stanje (gnev ili strah) kod građana prouzrokovano iz-

Organizovani vigilantizam – najviši stepen samoorganizovanja građana,

1.2.1.2. Savremeni oblici

9 Lokalna zajednica se zasniva na rezidencijalnim vezama između ljudi u okviru jasno

1.2.1.2.1. Građani dobrovoljci

prioritetno nastoje odgovoriti na pitanje koji policijski zadaci se mogu pove-

1.2.1.2.2. Susedsko nadziranje

10 U SAD npr. programi prevencije kriminala u kojima sudeluju članovi zajednice u

radnje, pridobijanja građana činjenjem nekih socijalnih usluga. Sa građanima

stima s niskom stopom kriminala i pojačano traženje intervencije po-

1.2.1.2.3. Patrole građana

Pored ove organizacije u SAD je zapažen i rad tzv. „Bezbednosne agen-

1.2.2. Privatno obezbeđenje

na planu blagovremenog sprečavanja zaraza i epidemija, kao i upravljanje i

1.2.2.2. Vrste privatnog obezbeđenja

pružanje usluga telesne zaštite, čiji rad je normativno regulisan. Mnoga od

ment“, koja je zapošljavala 1.200 ljudi. Organizacija je bila zadužena da štiti

15 Samardžićeva podseća kako, prema procenama stručnjaka, jedan od najboljih sistema

1.2.2.2.2. Prema karakteristikama korišćene tehnologije

u funkcionisanju službe obezbeđenja nepravedno zapostavljeno učešće žena, zbog čega bi

Sistem televizije zatvorenog kruženja (e. Closed-circuit television – CCTV)

1.2.2.2.3. Prema načinu sprovođenja obezbeđenja

u načinu delovanja učesnika u obezbeđenju. Zbog toga se u praksi često ova

1.2.2.2.4. Prema tipu prostora koji se obezbeđuje

Obezbeđenje javnog prostora

Obezbeđenje privatnog prostora

Obezbeđenje hibridnog prostora

određene delatnosti i usluge od javnog značaja. Kao tipični primeri izdvajaju

1.2.2.2.5. Prema organizacionom tipu obezbeđenja

Za potrebe ovog rada, poštujući navedene principe, sve tipove organiza-

1.2.2.2.6. Prema konstantnosti delovanja

i imovinske sigurnosti nije konstantna, jer je delovanje izvora opasnosti ve-

1.2.3. Privatno istražiteljsko delovanje

2) funkcionalno određenje – precizira pojam nabrajanjem poslova, koji

1.2.3.1.1. Istorijat privatnog istražiteljskog delovanja

21 Za poslove privatnih istražitelja karakteristično je da svi u osnovi predstavljaju priku-

skih agencija, usmeravajući rad na tzv. bračne istrage i operativnu delatnost u

I posle Pinkerton-ove smrti (1884. godine) agencija je nastavila sa radom

1.2.3.1.2. Privatni istražitelji u sredstvima masovne kulture