САДРЖАЈ

Уводне напомене.............................................................................................................5

ПРВИ ДЕО

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ НУЖНЕ ОДБРАНЕ У НАШЕМ КРИВИЧНОМ

ЗАКОНОДАВСТВУ

1. Нужна одбрана у Душановом законику................................................................9

2. Карађорђев закон...................................................................................................11
3. Нужна одбрана у Казненом законику из 1860. године......................................13
4. Нужна одбрана у Кривичном законику Краљевине Југославије......................19
5. Нужна одбрана у нашем кривичном законодавству у периоду после Другог
светског рата..........................................................................................................23

ДРУГИ ДЕО

ПРОТИВПРАВНОСТ

1. Противправност и нужна одбрана.......................................................................25

ТРЕЋИ ДЕО

НУЖНА ОДБРАНА И КРАЈЊА НУЖДА

1. Услови за примену крајње нужде........................................................................38

1.1.................................................. Услови крајње нужде који се односе на опасност
..................................................................................................................................38
1.1.1. Појам опасности...............................................................................................38
1.1.2. Опасност угрожава било које правно добро..................................................41
1.1.3. Опасност мора стварно постојати...................................................................42
1.1.4. Истовременост опасности...............................................................................43
1.1.5. Опасност мора бити нескривљена..................................................................44
1.2................................................................................................ Отклањање опасности
..................................................................................................................................46
1.2.1. Опасност се није могла отклонити на други начин осим остварењем
кривичног дела.................................................................................................47
1.2.2. Учињено зло није веће од зла које је претило...............................................48
1.2.3. Кривично дело остварено у крајњој нужди треба да буде усмерено на
отклањање опасности.......................................................................................50
1.3........................................................................ Прекорачење граница крајње нужде
..........................................................................................50

1
 ЧЕТВРТИ ДЕО

НУЖНА ОДБРАНА У УПОРЕДНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

1. Нужна одбрана у немачком кривичном законодавству....................................54

1.1. Појам, значај и правна природа нужне одбране.....................................................54
1.2. Напад као услов нужне одбране...............................................................................56
1.2.1. Појам напада...........................................................................................................56
1.2.2. Напад у начелу може бити уперен на било које правно добро..........................59
1.2.3. Противправност напада.........................................................................................61
1.2.3.1.Изазвани напад и нужна одбрана..........................................................................65
1.2.4. Напад мора бити стваран.......................................................................................71
1.2.5. Истовременост напада...........................................................................................76
1.3. Елементи одбране.......................................................................................................79
1.3.1. Одбраном су остварена обележја бића кривичног дела.....................................79
1.3.2. Одбрана мора бити неопходна..............................................................................79
1.3.3. Субјективни елемент нужне одбране...................................................................84
1.4. Прекорачење граница нужне одбране......................................................................85
2. Нужна одбрана у кривичном законодавству Шпаније.....................................92
2.1. Појам и правна природа нужне одбране..................................................................92
2.2. Појам напада...............................................................................................................94
2.3. Правна добра која могу бити предмет напада код нужне одбране.......................96
2.4. Нужна помоћ...............................................................................................................98
2.5. Противправност напада...........................................................................................100
2.5.1. Изазвани напади.....................................................................................................102
2.6. Истовременост напада.............................................................................................106
2.7. Напад мора бити стваран.........................................................................................108
2.8. Неопходност одбране...............................................................................................110
2.8.1. Неопходност рационалне употребе средства......................................................111
2.8.2. Вредност правних добара која су повређена или угрожена нападом или
одбраном………………..................................................................................114
2.8.3. Дефанзивна и офанзивна одбрана........................................................................114
2.8.4. Социјалноетичка ограничења нужне одбране.....................................................115
2.9. Одбрамбена воља.....................................................................................................116
2.10. Прекорачење граница нужне одбране.............................................................117
3. Нужна одбрана у кривичном законодавству Италије......................................119
3.1. Појам и правна природа нужне одбране...........................................................119
3.2. Напад код нужне одбране...................................................................................120
3.2.1. Напад предузима човек, како чињењем тако и нечињењем.......................120
3.2.2. Напад може бити уперен на било које правно добро.................................121
3.2.3. Опасност од напада мора бити истовремена...............................................122
3.2.4. Противправност напада.................................................................................123
3.2.5. Напад мора бити стваран...............................................................................125

2
 3.2.6. Принуда...........................................................................................................126
3.3. Одбијање напада - одбрана.................................................................................126
3.3.1. Одбрана мора бити нужна.............................................................................126
3.3.2. Одбрана мора бити пропорционална са нападом........................................127
3.3.3. Субјективни елемент нужне одбране...........................................................129
3.3.4. Прекорачење граница нужне одбране..........................................................129
3.3.5. Нова нужна одбрана.......................................................................................130
4. Самоодбрана у англосаксонском праву............................................................132
4.1. Појам самоодбране..............................................................................................132
4.2. Појам и противправност напада........................................................................134
4.3. Објекат напада код самоодбране.......................................................................136
4.4. Временски услов нужне одбране.......................................................................137
4.5. Заблуда и самоодбрана.......................................................................................138
4.6. Употреба разумне силе или неопходност одбране..........................................142
4.7. Одбрамбена воља................................................................................................147
4.8. Ексцес самоодбране............................................................................................148

ПЕТИ ДЕО

НУЖНА ОДБРАНА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ СРБИЈЕ

1. Правна природа нужне одбране.........................................................................150

2. Напад....................................................................................................................153
2.1. Напад предузима човек.............................................................................................157
2.2. Напад може бити уперен на било које правно добро............................................158
2.3. Противправност напада............................................................................................164
2.3.1. Изазвана одбрана....................................................................................................171
2.4. Истовременост напада..............................................................................................178
2.5. Напад мора бити стваран..........................................................................................188
3. Одбрана - одбијање напада.................................................................................192
3.1. Одбијањем напада остварено је биће кривичног дела...........................................193
3.2. Одбрана мора бити уперена против неког нападачевог правног добра...............194
3.3. Неопходно потребна одбрана...................................................................................195
3.3.1. Интензитет напада и употребљена средства.......................................................198
3.3.2. Сразмера вредности нападачевог добра и добра које се брани.........................207
3.3.3. Дефанзивна и офанзивна одбрана........................................................................212
3.4. Одбрамбена воља......................................................................................................219
4. Прекорачење граница нужне одбране...............................................................221
5. Разграничење убиства учињеног у прекорачењу нужне одбране и убиства
на мах.....................................................................................................................228
5.1. Стање јаке раздражености........................................................................................228
5.2. Напад, злостављање или тешко вређање код убиства на мах...............................230
5.3. Одбрамбени карактер радње код убиства у прекорачењу границе нужне
одбране...............................................................................................................232
5.4. Узрочни однос између напада и стања јаке раздражености.................................233

3
5.5. Објект кривичноправне заштите..............................................................................233
5.6. Субјективни однос учиниоца према нападу...........................................................234
5.7. Субјект напада, злостављања или тешког вређања...............................................234
5.8. Временски услов као критеријум разграничења....................................................234
5.9. Радња извршења кривичног дела из члана 115. КЗС је предузета на мах...........236
5.10. Нескривљеност напада......................................................................................237
5.11. Интезитет опасности.........................................................................................239
5.12. Облик кривице код убиства на мах.................................................................240
5.13. Закључак.............................................................................................................240

Завршне напомене......................................................................................................243

4
 УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Тема овог рада је несумњиво један од најважнијих института кривичног

права. На значај нужне одбране у савременим законодавствима, теорији и судској
пракси, указује сврха примене овог института и дејство у односу на учиниоца
кривичног дела. Добро је познато да се нужном одбраном штити право од неправа,
тј. штите правна добра нападнутог лица од противправног напада. Уопштено
говорећи, повреда или угрожавање сваког правног добра даје право лицу које
предузима одбрамбену радњу да се позове на члан 19. Кривичног законика Србије.
Премда су наша истраживања судске праксе показала да се најчешће може
говорити о заштити најзначајнијих добара сваког човека: живота, телесног
интегритета и имовине. Штавише, предузимањем противправног напада нарушава
се правни поредак, док примена нужне одбране доприноси његовом поновном
успостављању. Али, да ли је законодавац желео да обезбеди заштиту искључиво
нападнутом и правном поредку, занемарујући интересе нападача?
Више је него уочљиво, да из смисла одредбе о нужној одбрани не
произилази да се лице које предузима напад остави без икакве заштите, нарочито
имајући у виду да је и одбијање напада често уперено против живота или тела
нападача. Наравно, како је реч о међусобно супротстављеним интересима,
предност треба дати заштити нападнутог, јер право не треба да устукне пред
неправом (Recht dem Unrecht nicht zu weichen braucht).
Са друге стране, нужна одбрана као основ који искључује постојање
кривичног дела, обезбеђује остварење начела законитости и правне сигурности, јер
уз испуњење услова које прописује Кривични законик учинилац неће бити кажњен,
без обзира што је у конкретном случају утврђено постојање обележја бића дела.
Неодређеност или пак неправилна примена одредбе која регулише нужну одбрану
може произвести двоструку штету: прво, изостанак кажњавања учинилаца
кривичних дела; друго, кажњавање лица чији поступак одговара законском опису
одређеног кривичног дела, али услед посебних околности догађаја није понашање
противно праву, већ је оправдано и чак пожељно са становишта интереса друштва.
Нужна одбрана се односи на веома сложене животне ситуације, конфликте
интереса које је само на први поглед једноставно решити. Уосталом, у овом раду
ћемо имати прилике да се упознамо са веома занимљивим примерима из судске
праксе, истовремено указујући на то шта се према нашем мишљењу, подразумева
под правилном применом Кривичног законика. Због тога је законски опис нужне
одбране у правом смислу речи изазов за законодавца, јер на једној страни треба
прописом обухватити најразличитије случајеве и истовремено постићи очекивани
ниво апстрактности одредбе. Без обзира на тешкоће, данас не постоји
законодавство које пропушта да регулише одбијање противправног напада, а и
међународне конвенције налазе за сходно да гарантују право на нужну одбрану.
Тако, Европска конвенција о људским правима од 4. новембра 1950. године, у

5
члану 2. гарантује право на живот, прописујући да лишавање живота не треба
сматрати делом које је противно овом члану, уколико је резултат употребе силе
која је апсолутно неопходна:
а) при одбрани неког лица од противправног насиља.
б) да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица која су
законито лишена слободе.
ц) при законитој акцији у циљу угушења побуне или устанка.1
Разлоге нашег интересовања за тему овог рада, треба тражити у великом
броју недоумица које се односе на нужну одбрану у савременој теорији кривичног
права и судској пракси, чијем решавању покушавамо да допринесемо. Између
осталог, спорна је сврха постојања овог института у кривичном законодавству: да
ли је функција нужне одбране искључиво заштита индивидуалних права појединца
или се протеже и на успостављање нарушеног правног поредка? Решавање овог
проблема није само теоријско питање, јер прихватање једне или друге концепције
значи различит поглед на обим нужне одбране, али и остале услове за примену
члана 19. Кривичног законика Србије. Настојали смо да се изјаснимо о правној
природи нужне одбране: да ли је предузимање одбрамбене радње природно право
сваког човека или се може говорити о овлашћењу од стране државе за одбијање
напада, које се односи на посебне околности (изложеност нападу) и немогућност
државних органа да спрече или окончају противправни напад. И ова недоумица
има практичну важност, јер противници схватања нужне одбране као субјективног
права истичу да свест учиниоца „да на то има право”, може утицати да у
конкретном случају учини више од неопходно потребног.
Чини нам се да о појму напада који је претпоставка за предузимање одбране,
не постоји јединствено мишљење у теорији и пракси. Да ли се нападом може
сматрати свака радња усмерена на повреду или угрожавање неког правног добра,
или је кривичноправно релевантно само понашање за које је утврђена кривица.
Заговорници објективно субјективног схватања, напад од стране душевно болесног
лица, детета или алкохолисаног лица квалификују као опасност у смислу крајње
нужде. Преовладава уверење да субјект напада може бити искључиво човек, што
укључује и ситуације у којима се користе животиње за предузимање противправног
напада. Међутим, како поступити уколико неко лице нема намеру да употреби
животињу као средство напада, али остављањем без надзора или на други начин
допринесе повреди правног добра другога.
Упркос начелном становишту да свако правно добро може бити изложено
нападу, у појединим европским земљама судови искључују могућност примене
нужне одбране због заштите части. Уз то, поставља се и питање да ли је оправдано
искључити постојање кривичног дела, у случају одбијања напада на добра која
припадају држави или на општа добра?
Треба рећи да је код тзв. нужне помоћи, кључни проблем да ли је за
одбијање напада од добра другога неопходна изричита или прећутна сагласност тог
лица. Не треба заборавити да напад није уперен против лица које пружа нужну
помоћ, да нико не зна боље од нападнутог шта је у његовом интересу, као и да га
нико не може принудити да се брани. Али, да ли је све то довољно да се у сукобу

1
A. Ashworth, Principles of Criminal Law, Oxford 1999, 139-140.

6
права и неправа одбијање напада од другога услови његовом сагласношћу?
Познато је да су полицијски службеници због природе професије коју обављају,
често у прилици да пружају нужну помоћ или одбијају противправни напад од свог
добра. Намеће се питање, да ли је оправдано у том случају применити прописе
кривичног законодавства који регулишу нужну одбрану, или предност имају
одредбе полицијског права које се односе на употребу средстава принуде?
Занимљиво је да се данас у Немачкој воде расправе да ли се кривично дело
изнуђивање исказа од стране службеног лица може оправдати нужном одбраном
другога, упркос забрани тортуре у поступцима пред државним органима која је
садржана у кривичноправним прописима, Уставу, нормама полицијског права и
међународним конвенцијама.
Значајан део овог рада посвећен је анализи изазване одбране, укључујући
разматрање намерне провокације, нехатом изазваног напада и социјално
неприхватљивог понашања нападнутог које може иницирати предузимање напада.
Посебно је важно утврдити да ли код намерене провокације изазивач никада нема
право на нужну одбрану или се под одређеним условима може позвати на члан 19.
КЗС. Уколико избегавање напада из неког разлога није могуће, да ли је
цеслисходно оставити нападнутог провокатора који се нађе у безизлазној ситуацији
без заштите правног поредка, захтевати од њега да трпи повреду или угрожавање
најважнијих правних добара.
Нашу интересовање привлаче и тзв. социјалноетичка ограничења нужне
одбране, при чему централно место заузима одговор на питање, да ли нападнути
има обавезу избегавања напада или чак дужност да се спасава бекством уколико је
то могуће. Полазећи од тога да између чланова породице постоји однос
солидарности, део доктрине се залаже да треба ограничити обим нужне одбране
уколико је субјект напада особа блиска нападнутом. Настојећи да скрену пажњу на
незавидан положај жртава породичног насиља, у енглеској теорији су образложени
предлози да се као самоодбрана квалификује убиство супруга насилника на
спавању. Поједини теоретичари примену нужне одбране условљавају одређеним
степеном вероватноће у погледу окончања, слабљења, одлагања или отежавања
напада, јер се само у том случају може говорити о сразмери интензитета напада и
одбране. Без сумње, спорно је да ли одбрана задовољава критеријуме неопходно
потребне, ако је нападнути могао да заштити своје правно добро позивањем у
помоћ полиције или неког другог лица.
Учинићемо осврт и на објективно субјективну концепцију нужне одбране,
која искључење постојања кривичног дела условљава одбрамбеном вољом
учиниоца.
У вези са прекорачењем граница нужне одбране, размотрићемо оправданост
аргумената у прилог изједначавања интензивног и екстензивног ексцеса. Такође,
није неспорено да ли је оправдано применити члан 19. став 3 КЗС или одредбу о
стварној заблуди, уколико неко лице прекорачи границе нужне одбране јер је имао
погрешну представу о интензитету напада. Како квалификовати тзв. путативни
ексцес, који је остварен ако нападнути има погрешну представу да је нападнут, при
чему је истовремено у заблуди о неопходности одбране.
Уз све то, научној обради нужне одбране у нашој кривичноправној
литератури није поклоњена заслужена пажња. Досадашња обрада ове материје

7
резултирала је одређеним бројем научних радова, док је један целовит, систематски
приступ изостао.
У проучавању нужне одбране смо се ослонили на следеће изворе сазнања: 1.
законске текстове, од којих посебно истичемо Кривични законик Србије, 2. судску
праксу и 3. кривичноправну теорију. Методи истраживања које смо користили,
прилагођени су наведеним изворима сазнања и претежно теоријским карактером
рада: 1. правно-догматски метод јер је неопходно тумачењем утврдити прави
смисао норми које регулишу нужну одбрану; 2. историјско-правни метод чији
значај произилази из чињенице да је нужна одбрана несумњиво један од
најстаријих института кривичног права; 3. упоредно-правни метод да бисмо
сагледали решења која су понуђена у законодавствима, теорији и пракси других
земаља; 4. case study – метод анализе појединачних кривичних ствари из судске
праксе. При томе, потребно је нагласити, да не одбацујемо коришћење других
метода, уколико то природа проблема који покушавамо да решимо захтева
(социолошки, метод научне дескрипције, психолошки метод итд.).

8
 ПРВИ ДЕО

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ НУЖНЕ ОДБРАНЕ У НАШЕМ КРИВИЧНОМ

ЗАКОНОДАВСТВУ

1. НУЖНА ОДБРАНА У ДУШАНОВОМ ЗАКОНИКУ

Проучавање нужне одбране у нашем кривичном законодавству, започећемо

освртом на српску кривичноправну прошлост средњег века, односно на одредбе
Душановог законика које се односе на овај кривичноправни институт. У првој
половини XIV века за време владавине цара Стефана Душана, Србија је на врхунцу
економске и политичке моћи. Душанова освајачка политика резултирала је
стварањем огромне државе, која се простирала од Дунава на северу до Егејског
мора на југу. У то време, на европском континенту јединствени закони за читаву
државну територију су били изузетак од правила, тзв. партикуларног права.
Правним уређењем своје државе цар Душан је желео да ојача и учврсти своју власт,
ликвидира феудалну раздробљеност,2 односно створи услове за даља освајања, пре
свега на рачун цариградског царства.3 Познато је да цар пре доношења законика
око 1346. године издаје наредбу о законодавној радњи, иако су историјски извори о
припремама за доношење законика веома оскудни. Међутим, очигледно је да је та
наредба била налог стручној комисији да припреми нацрт законика. Наиме, није
спорно да тако сложен и опширан зборник није било могуће донети без претходне
израде нацрта од стране стручњака, учених правника. Најзад, законик је донет у
присуству црквених великодостојника, на државном сабору властеле 21. маја 1349.
године.
Извори Душановог законика су обичаји, повеље српских владара, српско
право пре доласка цара на власт (Милутинов закон), уговори са дубровчанима и
византијско право. У вези са последњим извором у литератури је истакнуто и
мишљење, да Душанов законик чини једну законодавну целину са византијским
зборницима Синтагмом и Јустинијановим законом, да представља допуну ових
закона.4 Према другом схватању, које је сматрамо исправније, законик представља
самостално законодавно тело.5 На пример, казна коју прописује Душанов законик
за лопова је да се ослепе или обесе (члан 144), 6 док византијско право за разбојника
2
Д. Јанковић, Историја државе и права феудалне Србије, Београд 1961, 17.
3
А. Соловјев, Постанак и значај Душановог законика, Београд 1931, 15.
4
Д. Јанковић, 16-17.
5
С. Јанотлек, О Душановом законику, Београд 1948, 20.
6
Душанов законик - бистрички препис, превео Димитрије Богдановић, Београд 1994, 78.

9
предвиђа смрт вешањем, а за лопова делимичну конфискацију имовине ако први
пут учини дело, а прогонство односно одсецање руку ако је други пут био ухваћен.7
Систем Душановог законика чини: 1. црквено право, 2. лаици и њихов
друштвени положај, 3. имовински односи, 4. казнено право, 5. јавно право. 8
Оригинални рукопис није сачуван, већ се при тумачењу овог правног акта користе
каснији преписи који су мање или више поуздани. У овом раду смо се ослонили на
бистрички препис који је урађен у XV веку, назван по манастиру Бистрици у
Влашкој, а данас се чува у Државном историјском музеју у Москви.
Кривичноправна заштита живота и тела у законику заузима значајно место,
с обзиром да су основне вредности сваког човека биле изложене великим
опасностима у средњовековној Србији. Кривично дело убиство прописано је у
члану 84. Душановог законика: „Ко није ишао навалице, на силу, а учини убиство,
да плати 300 перпера. Ако ли буде дошао навалице, да му се обе руке одсеку”.
Законодавац прави разлику између умишљајног и нехатног убиства, прописујући
блаже казне у случају нехатног убиства („да није дошао навалице”). Овај члан
законика регулише убиство уопште, не одређујући се о томе ко је учинилац
кривичног дела, односно ко је жртва. По свему судећи, ова законска одредба
регулише кривична дела убиства припадника истог сталежа. Супротно томе,
чланом 91. прописано је да уколико властелин убије себра плати тисућу перпера,
док за убиство властелина од стране себра закон прописује казну одсецања обе
руке и новчану казну у износу од 300 перпера. С обзиром на време у коме је донет,
аутори законика нису могли да избегну привилеговање властеле, тј. да за лишавање
живота одређених категорија лица (властеле) пропишу строже казне, али
истовремено потчињени сталеж (себри) није остао без заштите државе.
Квалификовани случајеви убиства регулисани су чланом 93.: „Ко се нађе да
је убио светитеља, или калуђера, или попа, тај да се убије или обеси”. Даље, у
члану 94. прописана је смртна казна спаљивањем у случају убиства сродника (оца,
мајке, брата или детета).
Кључна одредба о нужној одбрани у Душановом законику, садржана је у
члану 84. : „И где се догоди убиство, онај који је започео бој да је крив и ако и буде
убијен”. Византијско кривично право садржи сличну норму о нужној одбрани, по
којој ко убије онога који је на њега насрнуо и хтео му живот угрозити није крив. 9
Изричита ограничења у погледу обима нужне одбране, Душанов законик не
садржи.10
Граматичко тумачење члана 84. Душановог законика, указује да је нужна
одбрана искључивала кажњавање за свако кривично дело, уколико је оно
последица нескривљеног напада. Интересантно је да се из текста законика не види
да ли је за нужну одбрану неопходно да напад буде истовремен са одбраном.
Прихватамо мишљење, према коме је истовременост услов за нужну одбрану у
случају напада на живот или тело, јер је у члану 84. Душановог законика реч о
убиству у свађи.11

7
С. Јанотлек, 21.
8
Н. Радојичић, Око Душановог законика, Београд 1951, 105.
9
З. Праштало, Кривично право Душановог законика и византијско право, Бања Лука 1991, 94.
10
Б. Игњатовић, Нужна одбрана у теорији и пракси, Добој 1967, 36.
11
Т. Живановић, Основи кривичног права Краљевине Југославије - општи део, Београд 1935, 238.

10
 Према другом схватању, у законику не постоји одредба о кажњавању
повреда или угрожавања телесног интегритета, што значи да телесна повреда није
посебно кривично дело.12 Међутим, о неправилности овог схватања сведоче
поједине одредбе законика, али и логичко тумачење. Тешко је поверовати да
законодавац не би санкционисао понашања са тако великим степеном друштвене
опасности, као што су напади на телесни интегритет. Нелогично је на пример, да
законик прописује казну у случају чупања браде или за увреду, док на другој
страни остаје нем на најтеже облике телесног повређивања. Уз то, у прилог нашем
схватању је и садржина члана 161. Душановог законика, који прописује кажњавање
лица која у алкохолисаном стању угрозе или учине повреду телесног интегритета
дугог лица: „Пијаница кад однекуд дође и нападне кога, или посече, или окрвави, а
не до смрти, таквом пијаници да се око извади и рука одсече. Ако ли пијан насрне,
или капу коме скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију...”. Дакле,
треба напоменути да зборник не само да санкционише телесно повређивање другог,
већ прави разлику између лаке и тешке телесне повреде, што зависи од околности
да ли је оштећени „окрвављен”.
Према трећем схватању, нужна одбрана је у смислу члана 84. Душановог
законика дозвољена само при одбијању напада на живот и тело. 13 Сматрамо да је и
ово становиште неоправдано из разлога које смо напред навели.
Закључујући разматрање Душановог законика, треба рећи да је њиме
установљен институт нужне одбране у старом српском кривичном законодавству,
односно да законик прописује основни услов за његову примену - да лице чије је
добро повређено или угрожено није започело сукоб. Јасно је да се на нужну
одбрану могу позивати сви поданици цара Душана који су другог лишили живота
или бране неко друго правно добро од лица које је напад започело. Са ове
временске дистанце посматрано, очигледно је да само конституисање нужне
одбране у законику има велики значај. Поређење регулисања нужне одбране у
савременим кривичним законицима са Душановим кодексом није оправдано,
узимајући у обзир време и простор у коме је донет најзначајнији српски
средњовековни правни документ.

2. КАРАЂОРЂЕВ ЗАКОНИК

Први српски устанак против турске власти из 1804. године, довео је до

стварања независне Србије. Српска држава почетком XIX века, у периоду Првог
српског устанка није имала изграђено кривично законодавство, што није било у
складу са вољом вође устанка Карађорђем, који је желео је да оснажи државу пред
турском опасношћу, али и да ојача своју личну владавину. Резултат тог настојања
је Криминални законик, о чијем времену доношења нема поузданих података.
Изворе законика према једном мишљењу, треба тражити у законима аустријске
војне границе.14
12
А. Радуловић, Кривична дела у старој царевини и новој Краљевини Српској, Отаџбина 23/1869,
358.
13
М. Томановић, Нужна одбрана и крајња нужда, Београд 1995, 25.
14
С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Београд 1967, 117.

11
 Садржина Карађорђевог законика је сама по себи доказ намере законодавца,
да у Србији успостави савремене друштвене односе. На пример, члан 31. законика
прописује: „Ко би се усудио вештице тражити и убијати жене и мучити, као
што су бивале будалаштине, или у воду бацити, ко би ово учинио, овакву лудост,
за коју се Србима бели свет смеје, за овакву будалаштину осуђујемо му: ово што
би он учинио био више реченим вештицама, њему да се учини”.15
Основна одредба законика која има за сврху заштиту живота, садржана је
већ у првом члану, што сведочи о значају инкриминације напада на основну
вредност сваког човека - живот. Као што се могло очекивати, за лишавање живота
другог лица законик у члану 1. одређује смртну казну за учиниоца: „Ко би убио
човека, да се убије и на коло метне”. Слично члану 84. Душановог законика,
Карађорђев законик је институт нужне одбране везивао пре свега за лишавање
живота другог лица које угрожава живот нападнутог, што је карактеристика
европског кривичног законодавства XVI века. На то указује члан 18. који дословно
гласи: „Који би убио човека својевољно, а онај није на њега пређе пушку потегао, и
осведочи се чисто, осуђује се да се стреља и по томе обеси”. Тело осуђеног на
смрт после погубљења није сахрањивано већ је остављано да виси, што је требало
да има застрашујући утицај на потенцијалне извршиоце тешких кривичних дела. С
обзиром на то да законик као услов за изрицање смртне казне стрељањем, захтева
да је убиство „својевољно”, очигледно је да постоји разлика између умишљајног и
нехатног убиства за које се прописује блажа казна - затвор и новчана казна. О
разликовању умишљаја и нехата као облика кривице сведочи члан 19. законика:
„Ко би убио нехотице човека, по добром испиту да се осведочи, томе апс пол
године у гвожђу и проче, спрам фамилије његове, што суд донесе деци и жени
платити”.
Право на нужну одбрану је у Карађорђевом законику као што смо видели,
одређено негативно. Уколико на учиниоца убиства нико пушку није потегао, он се
не може позивати на нужну одбрану јер није нападнут. Насупрот томе, ако се
утврди постојање напада од стране оштећеног, учинилац кривичног дела има право
нужне одбране. Законодавац инсистира на томе да је услов за нужну одбрану да је
нападач први потегао пушку („пређе пушку потегао”), из чега се може закључити
да првобитни нападач нема право нужне одбране, тј. није дозвољена нужна
одбрана против нужне одбране.
Треба поменути да из граматичког тумачења члана 18. Карађорђевог
законика не произилази да је нужна одбрана дозвољена само у случају угрожавања
нападнутог пушком. Очигледно је да законодавац само примера ради као средство
напада на живот учиниоца наводи ово оружје. Институт нужне одбране може се
применити у свакој ситуацији из које настаје озбиљно угрожавање живота и тела
учиниоца, без обзира на средства напада. Разлоге у прилог дозвољености нужне
одбране и у случају напада на друга правна добра, истакли смо говорећи о
институту нужне одбране у Душановом законику, па их на овом месту нећемо
понављати.

15
Ibid., 119.

12
 3. НУЖНА ОДБРАНА У КАЗНЕНОМ ЗАКОНИКУ ИЗ 1860. ГОДИНЕ

У другој половини XIX века, Србија је близу потпуне самосталности,

независности од Турске царевине. И у овом историјском периоду, даља изградња
српске државности није била могућа без одговарајућег законодавства, како
грађанског тако и кривичног. Извори кривичног права у Србији до доношења
Казненог законика су поједини закони, устројства (општи правни акти у периоду
уставобранитеља), уредбе, решења и укази, као и њихове допуне, измене и
објашњења.16 Регулисање материје општег и посебног дела кривичног права
наведеним правним актима, неминовно је значило правну несигурност. Осим тога,
очигледна је превазиђеност постојећих кривичноправних одредби на шта указују
следећи примери: прво, систем апсолутно одређених и апсолутно неодређених
казни; друго, изостанак афирмисања начела легалитета у кривичном праву; треће,
систем кривичних санкција или боље рећи казни које одликује бруталност итд..
Посебан проблем представљало је одсуство норми које би регулисале искључење
противправности или кажњивости, односно прописују услове за примену
института нужне одбране.
Иницијативу за доношење новог Казненог законика покренуо је Кнез
Александар Карађорђевић 1855. године, упркос противљену Совјета. 17 Коначно, за
време друге владавине Кнеза Милоша, 29. марта 1860. године донет је Казнени
законик за Кнежевину Србију. Законик је настао по узору на пруски Казнени
законик од 14. априла 1851. године, а пруском законик је донет на темељу
француског CODE PENAL од 1. јануара 1811. године. О значају који за српско
кривично законодавство има законик, сведочи седамдесет година његове примене.
Просторно и временско важење законика протеже се не само у Кнежевини Србији
и Краљевини Србији, већ и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца на тзв. српском
правном подручју, све до доношења Кривичног законика Краљевине Југославије 1.
јануара 1930. године.
Законик не одређује елементе општег појма кривичног дела, али већ у првом
члану сва кривична дела дели у три групе. Злочинства су она кривична дела за која
закон прописује смртну казну, робију или заточење. За преступљења је запрећена
казна затвора од минимум месец дана, лишење звања, новчана казна више од
тридесет талира или бој више од тридесет удараца. Интересанто је да је телесно
кажњавање ( тзв. бој) укинуто тек законом од 11. децембра 1873. године. 18 На крају,
иступ је кривично дело за које одређена казна до месец дана затвора или новчана
казна до тридесет талира.19

16
Д. Николић, Кривични законик Кнежевине Србије, Ниш 1991, 37.
17
Љ. Радуловић, Ђорђе Ценић - „Објасненија Казнителног законика за Књажество Србију”, Научно
наслеђе Правног факултета у Београду 1841. до 1941., Београд 1994, 284.
18
Криминални законик за Краљевину Србију, шесто допуњено издање, Београд 1905, 7.
19
Казнени законик за Краљевину Србију, Београд 1887, 1.

13
 Законик по угледу на модерна кривична законодавства тог доба, садржи
начело легалитета кривичног дела и казне (члан 2.), одредбу о правној заблуди која
не оправдава учиниоца (члан 3.), начело територијалног важења кривичног
законодавства (члан 5.), забрањује екстрадицију држављана Србије другој држави
(члан 6.) и прописује примену блажег закона у случају његове касније измене (члан
11.).20
Кривичноправно регулисање нужне одбране, садржано је у четвртој глави
законика која носи назив „О извињујућим и казну умањујућим околностима”,
прецизније у члану 54.: „Ни онај неће бити крив, нити ће се казнити, који што
учини у нужној одбрани, тј. у оноликој, без колике не би могао одбранити себе или
другога од постојећег незаконитог напада нечијег”.21 Члан 41. пруског Казненог
законика који је очигледно узор српском законодавцу гласи: „Нужна одбрана је
она одбрана која је потребна за одбијање истовременог противправног напада од
себе или од другог”.22
Услов за примену нужне одбране као основа који према српском законику
искључује кривицу односно кажњивост, је да у конкретном случају учинилац буде
нападнут. У погледу напада се захтева као што видимо, да буде противправан и
усмерен на учиниоца или другога, што без икакве сумње указује на дозвољеност
тзв. нужне помоћи. Одредба законика о нужној одбрани није прецизна у погледу
правних добара која се штите овим институтом, што је имало утицаја да релативно
брзо иста буде измењена.
У погледу одбране се захтева остварење кривичног дела приликом одбијања
„незаконитог напада нечијег”. Такође, тражи се да одбрана буде нужна, тј. мора
бити таквог интензитета који је неопходан да учинилац предузме одбрану себе или
другог.
Члан 54. став 2 Казненог законика из 1860. године, прописује да се у случају
прекорачења нужне одбране учинилац неће казнити, уколико је из препасти учинио
више него што је за одбрану било потребно: „Ако би се ко у таквој одбрани препао
тако, да би из страха учинио више него што је за одбрану нужно било, ни за то се
неће казнити”.23 Произилази да је законодавац узео у обзир посебно психичко
стање нападнутог у време предузимања напада, недостатак времена за детаљну
анализу догађаја, због чега није у стању да прецизно оцени неопходност
одбрамбене радње.
Поред нужне одбране законик познаје још два основа који искључују
кривично дело, односно кривицу и кажњивост: „ко што учини кадь није при себи,
или кадь је натеран туђомь силомь или угрожаемь, коме ние могао одолети, тай
неће быти кривь нити ће се казнити.” (члан 53.).24
Уколико је учинилац лице које није напунило дванаест година, неће се
казнити, већ ће се дати родитељима или стараоцима да га они казне (члан 55.).25
Према томе, децу могу казнити родитељи, али судски поступак у коме се изриче
казна није могуће спровести сходно одредбама овог законика.
20
Ibid., 2-3.
21
Казнителный законикь за Княжество Србию, Београд 1860, 26.
22
Н. Жабински, Критика на теориит за нужната отбрана, Софиа 1928, 299.
23
Казнителный законикь за Княжество Србию, 26.
24
Ibid.
25
Казнени законик за Краљевину Србију, 22.

14
 Лица која су навршила дванаест година али нису навршила шеснаест
година, а доказано је да нису схватила значај свог дела неће се казнити („без
разбора учинили злочинство”). Уз то, уколико они из рђаве навике учине кривично
дело могу се упутити „где буде одређено” ради поправљања, где се могу задржати
до осамнаесте године, без обзира што нису схватила значај свог дела (члан 56.). 26
Након измена и допуна од 17. јуна 1861. године, члан 54. Казненог законика
који регулише институт нужне одбране гласи: „Ни онај неће бити крив нити ће се
казнити, који што учини у праведној нужној одбрани. Праведна нужна одбрана
само ће се онда узети, ако се по лицу, времену, месту, начину нападања или по
другим опстојателствима са основом узети може, да се учинитељ само нужном
одбраном послужио да противузаконо нападање на свој или другога живот,
слободу или имање одбије, - или да је он само из препасти, страха или плашње
границе нужне одбране прекорачио, и више учинио него што је за одбрану нужно
било. Овако прекорачење граница може се по качеству опстојателства и као
казнимо дело из нехата казнити по члану 158. и 180”.27
Као што је већ речено, српски Казнени законик је донет по узору на пруски
Казнени закон из 1851. године. Међутим, напред наведена одредба о нужној
одбрани, очигледно је прописана по угледу на члан 2. Аустријског казненог закона
који овај институт кривичног права сврстава у основе који искључују постојање
кривичног дела. Анализа члана 2. Аустријског Казненог закона из 1852. године
указује на истинитост ове тврдње: „Није злочинство онај чин или пропуст који је
учињен у извршавању праведне нужне одбране. Него да је нужна одбрана била
праведна, узима се само онда, кад се из нарави особах, времена, мјеста, врсте
нападнућа или из иних околности с разлогом судити може, да се је учинитељ
послужио потребитом одбраном само зато, да сузбије протуправно нападнуће на
живот, слободу или иметак свој или кога другог; - или да је учинитељ само из
препасти, страха или ужаса прекорачио границе такове одбране. Прекорачење
таково може се међутим по нарави околности казнити, као кажњив чин из
немарности, полаг установах другога диела овога казненога закона (члан 335. и
431)”.28
Из дефиниције нужне одбране која је садржана у Казненог законику
произилази да овај институт кривичног права и после измена и допуна из 1861.
године има два елемента: напад и одбрану. Услови у погледу напада за примену
нужне одбране су следећи:
Прво, напад предузима човек.
Друго, напад може бити усмерен на било које правом заштићено добро
нападнутог или другог лица („нападање на свој или другога живот, слободу и
имање”). У старијој кривичноправној литератури, је сматрамо неоправдано
стављен приговор да институт нужне одбране штити само поједине вредности тј.
живот, слободу и имовину, док су друга права добра незаштићена. 29 Према нашем
мишљењу, законодавац само примера ради наводи поједина правна добра у
погледу којих се може, уколико су изложена нападу тј. повреди или угрожавању,
26
Ibid.
27
T. Живановић, Кривични законик и Законик о поступку судском у кривичним делима, Београд
1922, 38.
28
Kazneni zakon od 27. svibnja 1852. godine, uredio Hinković, Zagreb 1884, 16-17.
29
Н. Жабински, 383.

15
применити овај институт кривичног права. По свему судећи, нападнути се може
позвати на нужну одбрану и у случају напада на телесни интегритет, иако се ово
правно добро у законској дефиницији нужне одбране изричито не помиње.
Треће, напад на заштићено правно добро мора бити противправан
(„противузаконо нападање”). Данас владајуће схватање, према коме је нужна
одбрана сукоб права са неправом, прихватио је и Казнени законик из 1860. године.
Захтевање противправности напада значајно је и због тога, јер тумачењем овог
услова долазимо до закључка да нужна одбрана на нужну одбрану није дозвољена,
јер се сматра противправним поступањем.
Четврто, није довољно да је нападнуто лице било уверено да се у нужној
одбрани налази, већ је потребно да нужна одбрана заиста у стварности постоји. 30
Према томе, напад мора да буде стваран, реалан.
Услови за одбрану су према законику следећи:
Прво, да би се у конкретном случају могло говорити о примени института
нужне одбране, неопходно је да лице које се брани тј. одбија напад оствари
кривично дело. Казнени законик у члану 54. изричито не помиње кривично дело
нападнутог као услов нужне одбране („који што учини”), али је смисао ове одредбе
искључење кривице, односно кажњивости лица које учини кривично дело у
„праведној нужној одбрани”. Уколико овај услов није остварен, питање нужне
одбране и примене члана 54. Казненог законика се не поставља.
Друго, одбрана мора бити „праведна” тј. да је сврха предузете одбрамбене
радње искључиво одбијање противправног напада. Имамо утисак да се овим путем
у појам нужне одбране уноси субјективни елеменат, тј. одбрамбена воља
нападнутог, иако нисмо сигурни да је то била намера законодавца.
Према одредби законика који регулише овај институт, о праведној нужној
одбрани се може говорити само у случају да се према лицу, месту, начину
нападања и другим околностима основано може узети, да се учинилац послужио
нужном одбраном ради одбијања противправног напада. С обзиром на речено,
остаје утисак да су „праведна” и „нужна” одбрана заправо синоними. Критеријум
„лица” значи да се при утврђивања услова за примену нужне одбране, мора узети у
обзир узраст и пол нападача и нападнутог, њихове психофизичке способности,
стање страха коме је подложан нападнути итд.. Такође, законик наводи и време
као критеријум за разликовање праведне одбране од оне која то није. Ако би напад
уследио ноћу учинилац не би могао да дозове помоћ, не би са сигурношћу могао да
утврди да ли је нападач наоружан, колико је нападача. Стога, „праведност” одбране
зависи и од времена предузимања напада, односно одбране. Даље, праведност
одбране утврђује се и узимањем у обзир места напада. Није свеједно да ли је до
напада дошло на месту где је окупљен велики број лица од којих нападнути може
очекивати помоћ, или је напад уследио на месту које је удаљено од насеља, где је
нападнуто лице препуштено самом себи. На крају, суд је у обавези да узме у обзир
и начин напада, као и све друге околности које могу указати да је нападнути био у
стању нужне одбране (нпр. средство којим нападач угрожава друго лице).
Треће, захтева се да одбрана буде нужна, односно да нападнути није имао
избора, није напад могао отклонити на други начин (нпр. позивањем полиције),

30
Ђ. Ценић, Обяснень Казнителногь законика за Княжество Србию - друга свеска, Београд
1865,180.

16
осим да одбијајући напад од себе или другога, повреди или угрози нападачево
добро у најмањој могућој мери.
Српска кривичноправна литература 19. века је учинила напор да одреди
појам нужде код нужне одбране. Према Авакумовићу „нужда за одбрану постојала
би само онда, кад нападнутоме државна власт неби могла да притече у помоћ у
тренутку опасности”.31 При томе, логичано и исправно је резоновање аутора овог
мишљења, да нужда постоји како у ситуацији да државни органи не могу да одбију
противправни напад, тако и у случају да то не желе учинити. Са аспекта савременог
концепта нужне одбране, односно услова да одбрана мора бити неопходно
потребна, наведено схватање нужде непотребно ограничава право нападнутог да се
брани. У сукобу права са неправом јасно је да лице које одбија противправни напад
има право да заштити своје добро или добро другога, макар и државни органи
покушали да га заштите. На пример, није логично од лица које одбија напад
усмерен на лишавање живота, захтевати да пасивно посматра акцију полиције која
покушава да га заштити. Уколико нападнути у овом случају предузме одбрану и
лиши живота нападача, испуњени су услови за примену нужне одбране, без обзира
на активности државних органи ради одбијања противправног напада.
Опредељујемо се за ово виђење проблема, али истовремено истичемо да у
савременој кривичноправној литератури има и супротних мишљења, о чему ће у
излагањима која предстоје бити више речи.
Граматичким тумачењем члана 54. Казненог законика, долазимо до
закључка да законодавац као услов за примену нужне одбране поставља и захтев да
одбрана буде истовремена са нападом. Према тексту законика, учинилац има право
да напад на себе или другог одбије, а одбити се може само онај напад који
предстоји или траје.32 Другим речима, Авакумовић сматра да се напад који је
престао не може одбити, односно да се учинилац који у том случају повреди или
угрози нападачево добро не може позивати на нужну одбрану, већ је реч о освети.
Осим тога, одбијање напада указује да одбрана треба да буде усмерена према
неком нападачевом правном добру, иако није искључена повреда или угрожавање
добра трећег лица.
Старија српска кривичноправна литература се бавила и питањем како да
поступи власник или држалац ствари, ако се нађе у ситуацији да друго лице
покушава на пример, да му оштети неку макар и багателну ствар. Да ли да
посматра шта се догађа, јер ствар није вредна излагању ризика, као што предлажу
поједини савремени писци? Да ли да употреби физичку снагу ради заштите своје
имовине и на тај начин се изложи евентуалној телесној повреди или у најгорем
случају смрти? Погрешно се закључује да нападнути може употребити оружје и
лишити живота нападача. Аргумент је да наводно супротно поступање значи:
„рђаве људе привилеговати да раде оно што им се свиђа о трошку поштених и
мирних људи”.33 Штавише, и у савременој кривичноправној науци не постоји
јединствено мишљење о проблему сразмере између вредности нападачевог добра и
добра нападнутог.

31
Ј. Авакумовић, Нужна одбрана, Београд 1883, 57.
32
Ibid., 8.
33
Ђ. Ценић, 183.

17
 Прекорачење граница нужне одбране постоји када је учинилац дела, како
каже законодавац, „и више учинио него што је за одбрану нужно било”. То значи
да код прекорачења нужне одбране није испуњен услов да је одбрана била нужна,
или како би то данас било речено, одбрана није потребна. За српско кривично
законодавство значај има само тзв. интензивно прекорачење нужне одбране, док
тзв. екстензивни екцес који је остварен уколико је напад престао, није релевантан
на положај учиниоца кривичног дела, осим што му се може узети у обзир као
олакшавајућа околност.
О прекорачењу нужне одбране се може говорити само у случају да
нападнути учини више него што је неопходно у стању „препасти, страха или
плашње”. Уколико је испуњен овај услов у погледу психичког стања лица које је
прекорачило границе нужне одбране, суд може али и не мора учиниоца казнити за
извршено кривично дело (за разлику од првобитне верзије законика из 1860.
године). Дакле, прекорачење нужне одбране је факултативан основ за ослобађање
од казне. Ипак, чак и ако се донесе одлука о кажњавању, законик прописује да у
том случају учинилац одговара за нехатно дело. Правне последице које ова одредба
производи у односу на положај лица које прекорачи границе нужне одбране
произилазе из члана 158. КЗС који прописује казну затвора од два месеца до две
године за лице које другог лиши живота из нехата, односно несмотрености или
непажње, како каже законодавац. Са друге стране, за убиство које је остварено са
предумишљајем прописана је смртна казна (члан 155.), односно двадесет година
затвора уколико је учинилац хтео да друго лице лиши живота али без
предумишљаја (члан 156.). Значајно је напоменути да Казнени законик познаје и
кривично дело убиства на мах, које постоји ако је „обвињени без своје кривице
злостављањем или великим увредама од убијеног у јарост доведен”.34
Законик не садржи одредбу која говори о томе како поступити у случају да
је разлог за извршење кривичног дела у прекорачењу нужне одбране освета или бес
према нападачу који постаје жртва. Већ смо изразили нашу сумњу која се односи
на постојање свести о неопходности субјективног елемента нужне одбране у
српском законодавству 19. века. У сваком случају, прекорачење нужне одбране
може утицати да висина казне буде мања, нарочито узимајући у обзир члан 59. који
таксативно набраја олакшавајуће околности. У ставу 3. овог члана, олакшавајућа
околност постоји ако је зло дело неко учинио раздражен увредом или другим
поступцима оног према коме је зло дело учинио.35
Несумњиво да се за прекорачење нужне одбране кажњава по општим
правилима које прописује законик, тј. кривично дело учињено у прекорачењу
нужне одбране се не сматра посебним злочином.
У старијој теорији кривичног права, расправљало се и о евентуалној обавези
лица које одбија напад да обавести надлежне државне органе о поступању у нужној
одбрани, односно о обавези да бар призна учињено дело. У вези са тим, заузет је
сматрамо исправан став да је наметање ове дужности неприхватљиво. Основни
аргумент у прилог овом мишљењу је да кривично право тежи утврђивању
материјалне а не формалне истине, што значи да није од значаја оно што је

34
Криминални законик за Краљевину Србију, шесто допуњено издање, 68.
35
Казнени законик за Краљевину Србију, 24.

18
окривљени признао, већ оно што се стварно догодило, што је истина. 36 Суд у свакој
конкретној кривичној ствари утврђује чињенично стање, користећи при томе све
расположиве доказе а не само признање учиноца.
Закључујући разматрања одредбе о нужној одбрани у Казненом законику из
1860. године, наглашавамо да је регулисање овог института на нивоу а у
појединостима чак и испред европског кривичног законодавства средином XIX
века. Може се рећи да и поређење са законицима који се данас примењују говори о
модерној кривичноправној мисли.
На крају, истичемо да у Казненом законику није постојала одредба која
регулише тзв. право нужде, како се у том периоду у стручној литератури назива
крајња нужда. Наиме, у Европи 19. века а самим тим и у Србији, није сазрела
правна свест о томе да је оправдано остварити кривично дело тј. повредити или
угрозити туђе правно добро, да би се спасило своје или добро другог од опасности
која га угрожава.

4. НУЖНА ОДБРАНА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ

ЈУГОСЛАВИЈЕ

Српски Kазнени законик од 29. марта 1860. године, уз многобројне измене и

допуне које су га прилагођавале духу новог времена, остао је на снази све до 1929.
године и доношења Кривичног законика Краљевине Југославије. Већ почетком XX
века у Србији сазрева свест о потреби за темељним променама у кривичном
законодавству. Министар правде Краљевине Србије формирао је 27. марта 1908.
године комисију, која је у року од две године израдила пројекат новог Кривичног
законика. Израда пројекта општег дела законика била је поверена Божидару
Марковићу, члану комисије и угледном професору Правног факултета у Београду.
Комисија се у раду ослањала пре свега на Општи грађански казнени законик
Краљевине Норвешке од 22. маја 1902. године, који се сматрао за најмодернији
европски законик у то време. Тако, норвешки законик прокламује ограничења
нужне одбране, захтева услов истовремености на страни одбране, дозвољава нужну
одбрану против противправних поступака јавне власти итд.. 37 Даљи рад на пројекту
и евентуално доношење новог Кривичног законика је спречен, јер је српска држава
1914. године изложена противправном нападу.
Након завршетка Првог светског рата, створена је нова држава Краљевина
Срба, Хрвата и Словенаца. Именована је нова комисија 1921. године, која је већ
следеће године израдила нацрт Кривичног законика, који је заправо прерада нацрта
из 1910. године. Овом приликом, комисија се као узором служила у то време
најактуелијим преднацртом Казненог законика Швајцарске од 23. јула 1918.
године.38 Ипак, и предлог законика из 1922. године је у скупштинској процедури
36
Ј. Авакумовић, Нужна одбрана, 83-84.
37
Пројекат општег Казненог законика за Краљевину Норвешку, С норвешког превео Х. Билт, с
немачког превео М. С. Ђуришић, Београд 1912-1913, 148-152.
38
Члан 32. пројекта Казненог закона Швајцарске гласи: „Ако неко буде противправно нападнут или
напад непосредно предстоји, нападнути и сваки други човек има право да одбије напад на начин
који је у складу са околностима”. Граматичким тумачењем одредбе швајцарског законика о

19
односно у законодавном одбору мењан, под утицајем немачко-аустријског
кривичноправног законодавства.39 Са становишта правне технике, занимљиво је да
је у пројекту законика из 1922. године, по први пут у законској дефиницији нужне
одбране употребљена реч „неопходна”.40 Изостављање овог термина из законског
текста, није суштински изменило смисао одредбе о нужној одбрани. Наиме,
одбрана је релевантна у смислу основа искључења кривичног дела, само уколико
није било другог начина да се одбије напад, већ је то било могуће једино
остварењем обележја бића неког кривичног дела. Наше је мишљење, да сврси овог
института највише одговара коришћење термина неопходно потребна одбрана.
Оцењујући услове за примену нужне одбране, суд узима у обзир и чињенице које
указују да ли су у конкретном случају начин и мера одбране која је предузета
потребни или то није случај. Ипак, према концепцији која преовладава у
кривичноправној литератури тог времена и законским описима нужне одбране,
термини неопходна одбрана и потребна одбрана су синоними, што искључује
њихово истовремено коришћење. Ово дилему ни савремено кривично право није
решило, о чему ће у излагањима која предстоје бити више речено.
Коначно, Кривични законик Краљевине Југославије од 27. јануара 1929.
године, ступио је на снагу 1. јануара 1930. године. Доношење законика било је од
великог значаја само по себи, из разлога што је на територији Краљевине
Југославије пре тога постојало неколико правних подручја, није било јединственог
регулисање кривичноправне материје.41 Штетне последице по правну сигурност
грађана, које произилазе из фактичког стања да се у једној држави примењују на
исту ситуацију различити закони, бар када је реч о кривичноправним институтима
не треба посебно наглашавати.
Законик у члану 24. прописује услове за примену нужне одбране:
1. Оно дело, које неко учини у нужној одбрани, није противправно.
2. Нужна одбрана је она одбрана која је потребна да се од себе или кога
другог, одбије истовремени противправни напад.
3. Ако учинилац прекорачи границе одбране суд му може ублажити казну по
слободној оцени (члан 72), а неће га казнити ако је он ово прекорачење учинио
услед јаке раздражености, препасти или страха”.42
У кривичноправној теорији Краљевине Југославије, прихваћена је тзв.
индивидуално правна концепција нужне одбране, али и социјално правна функција
овог института. Тако, Аћимовић истиче да се: „Признање нужне одбране оправдава
се интересом правног поредка, да се правна добра у недостатку јавне заштите у

нужној одбрани, долазимо до закључка да је смисао употребе термина „да одбије напад на начин
који је у складу са околностима” ограничење право на нужну одбрану, тј. да између интензитета
одбране и напада мора постојати одређена сразмерност.
39
Члан 227. немачког Казненог законика из 1871. године гласи: „Нужна одбрана је она одбрана
која је потребна за одбијање истовременог противправног напада од себе или другога”.
40
Пројекат Казненог законика за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Службено издање
Министарства правде, Београд 1922, 8. („Нужна одбрана је она одбрана која је неопходна да се
од себе или кога другог одбије истовремени противправни напад”).
41
На пример, у Хрватској је на снази био Казнени законик за Хрватску и Славонију из 1879.
године, који у члану 20. прописује услове за примену нужне одбране: „Она је одбрана праведна,
која је потребна да се од себе или другога, одбије неправедна и започета или непосредно
приетећа навала на особу или иметак”.
42
М. Илић, Кривични законик за Краљевину Југославију, Београд 1930, 12.

20
случају њиховог актуелног угрожавања кривичним неправном, заштите снагом и
средствима појединца”.43
Став 1. законика прописује да поступање у нужној одбрани искључује
противправност дела, односно искључује кривично дело што је потврђено и чланом
23. законика: „Нема кривичног дела ако прописи јавног или приватног права
искључују противправност делања”.44 Противправност као општи елемент у појму
кривичног дела није прописана у првом и другом пројекту Кривичног законика.
Вероватно је одредба из члана 23. унета у законик непосредно пре његовог
доношења, по угледу на немачко кривично законодавство. Противправност дела
значи да учинилац крши правне прописа без обзира да ли је реч о нормама
јавноправног или приватноправног карактера. Нема кривичног дела ако је
противправност искључена прописима који се односе на законито вршење службе
(лишавање слободе учинилаца кривичних дела), законито вршење професије
(телесна повреда коју наноси лекар пацијенту при лечењу), итд..
Кривичноправна теорија у време доношења законика заузима становиште да
се под јавним и приватним правом подразумева целокупни правни поредак,
односно обичајно право, где се оно примењује. 45 Уношење обичајног права у појам
противправности, значило би само непотребну правну несигурност на терену у
коме је начело легалитета темељни постулат. На пример, Апелациони суд у Сплиту
је пресудом Кппа 566/1930 од 11. фебруара 1931. године, заузео став да је
искључена противправност понашања свештеника, који је „мало ударио по лицу”
малолетног дечака јер се у цркви понашао недолично. Суд закључује да дело које је
предузето у циљу заштите правног поредка није противправно. У јавни поредак
спада и дисциплинска и васпитна власт, па ако свештеник вршећи ту власт удари
малолетника ради његовог поправљања, неће бити кажњен.46
Члан 21. Кривичног законика Југославије, садржи одредбу о правној
заблуди као факултативном основу за ублажавање, односно ослобађање од казне.
Учинилац који има погрешну представу да постоји нека околност која искључује
противправност дела, неће одговарати ако се налазио у неотклоњивој заблуди, док
за отклоњиву (нехатну) заблуду одговара, под условом да је прописана одговорност
за нехатно понашање (члан 20.).47
Напад може бити усмерен на било које правно добро. Међутим, законик не
набраја правна добра која могу бити повређена или угрожена нападом, што је
исправно решење, јер таксативно навођење не би обухватило сва правна добра која
су заштићена институтом нужне одбране. Према томе, нужном одбраном штите се
како лична тако и имовинска правна добра учиниоца, односно другог лица.
Упоредноправном анализом долазимо до закључка да је законодавац
одређујући појам нужне одбране имао у виду пре свега, дефиницију овог
кривичноправног института у Немачком казненом законику из 1871. године. 48 Лако

43
М. Аћимовић, Кривично право - општи део, Суботица 1937, 72.
44
Кривични законик, Београд 1936, 28.
45
М. Dolenc, Tumač Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije, Zagreb 1930, 59.
46
Ј. Весел, В. Тимошкин, Кривични законик Краљевине Југославије и 343 решења свих Апелационих
судова и свих одељења Касационог суда, Сарајево 1935, 26.
47
Кривични законик (1936), 27.
48
Н. Жабински, 300. (члан 53. немачког Казненог законика из 1871. идентичан је садржини члана
41. пруског Казненог законика из 1851. године који гласи: „Нужна одбрана је она одбрана која је

21
је уочити да је регулисање нужне одбране у законику из 1929. године, готово
идентично у законицима нашег времена. Стога, да би се избегла непотребна
понављања, на овом месту се нећемо бавити детаљном анализом нужне одбране,
односно услова за њену примену по Кривичном законику Краљевине Југославије.
Премда, уколико учинилац у одбијању напада прекорачи границе одбране,
односно повреди или угрози нападачево правно добро иако то није било нужно,
нападнути чини кривично дело. Суд у том случају може казну ублажити, односно
мора га ослободити од казне ако је остварен основ за ослобађање. Кривични
законик у 24. члану став 3 прописује да је у случају прекорачења нужне одбране
које је проузроковано јаком раздраженошћу, препасти или страхом учиниоца
остварен законски основ за ослобађање од казне. У старијој кривичноправној
литератури, постоји и схватање према коме и за прекорачење нужне одбране услед
јаке раздражености, препасти или страха треба учиниоцу казну ублажити, а не
обавезати суд да га ослободи од казне, како то чини законодавац. 49 Закључујемо да
су узроци прекорачења наведени лимитативно, што значи да прекорачење из гнева,
љубави према нападнутом (код нужне помоћи) или узбуђености, нису основ за
ослобађање од казне.50 Законодавац се не упушта у оцену како квалификовати
кривичну ствар у том случају.
Ублажавање казне по слободној оцени је факултативно, и између осталог,
суд није везан ни за врсту ни за меру казне која је за кривично дело прописана
(члан 72. КЗ КЈ). Као што се види, може се говорити о неограниченом ублажавању,
јер законик не прописује границе ублажавања казне. Осим тога, треба одговорити
на питање: да ли се казна строгог затвора може ублажити испод законског
минимума за строги затвор, или је општи минимум за поједине врсте казни граница
ублажавања? Сматрамо прихватљивим друго решење, и то из следећег разлога: ако
је могуће казну ублажити по врсти и на пример, строги затвор заменити за новчану
казну, могуће је и казну строгог затвора ублажавањем изрећи испод минимума који
је прописан за строги затвор, али у границама општег минимума за казну затвора.
Иначе, поред ублажавања казне по слободној оцени, законик предвиђа и могућност
ограниченог ублажавања казне (члан 71.), што значи да је ублажавање казне по
слободној оцени изузетак од правила, који је могуће применити само када је
изричито предвиђен у закону (члан 72.).51
Кривични законик Краљевине Југославије садржи у члану 25. одредбу о
крајњој нужди: „Неће се казнити ко учини какво дело да од себе или кога другога
отклони истовремену, на други начин неотклоњиву нескривљену опасност за
живот, тело, слободу, част, имовину или које друго добро, ако повреда коју је он
тим делом учинио, није већа од опасности; у противном случају суд може
ублажити казну по слободној оцени (члан 72.). Овај се пропис не може применити
према ономе ко је дужан да се излаже опасности”.52
Прописивање крајње нужде као посебног од нужне одбране различитог
основа искључења кажњивости, је очигледан напредак у односу на Кривични

потребна за одбијање истовременог противправног напада од себе или другога”).

49
М. Чубински, Научни и практични коментар Кривичног законика Краљевине Југославије - друго
издање, Београд 1934, 93.
50
Т. Живановић (1935), 236.
51
Кривични законик (1936), 49.
52
М. Илић, 12.

22
законик Краљевине Србије, који овај институт није познавао. То је значило
могућност изједначавања ситуација у којима долази у сукоб право са неправом,
што је карактеристично за нужну одбрану, са сукобом права са правом, што је
одлика крајње нужде. Мора се узети у обзир да је нужна одбрана један од
најстаријих кривичноправних института, док се са друге стране кривичноправно
регулисање крајње нужде везује за модерна кривична законодавства. Са
становишта правне технике, интересантно је да се законодавац одређујући појам
крајње нужде у погледу правних добара која се штите овим институтом, одлучио за
решење које није примењено при регулисању нужне одбране. У члану 25.
Кривичног законика Краљевине Југославије, таксативно се набрајају правна добра
која се могу заштитити од истовремене и нескривљене опасности, повредом или
угрожавањем правних добара другог. Ипак, да би избегао непотпуност норме,
законодавац се одлучује да генералном клаузулом („или које друго добро”)
обезбеди заштиту свих правних добара.

5. НУЖНА ОДБРАНА У НАШЕМ КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ У

ПЕРИОДУ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године

и за време непријатељске окупације, правни прописи Краљевине Југославије
престали су да се примењују у ФНРЈ. Изузетак су они прописи који нису у
супротности са Уставом ФНРЈ и другим нормативним актима комунистичке
Југославије. Сходно томе, у погледу института нужне одбране примењиване су
одредбе Кривичног законика Краљевине Југославије, до доношења новог
Кривичног законика ФНРЈ 1951. године.
Општи део новог Кривичног законика донет је 4. децембра 1947. године, под
великим утицајем совјетског кривичног законодавста и кривичноправне теорије,
што се могло и очекивати с обзиром на околности у којима је законик ступио на
снагу. Члан 14. овог законика прописивао је услове за примену нужне одбране:
1. Нема кривичне одговорности за дела учињена у нужној одбрани.
2. Нужна одбрана је такво одбијање истовременог противправног напада,
које је неопходно потребно ради заштите народне власти, личности и права лица
које се брани или личности и права неког другог.
3. За кривично дело учињено прекорачењем граница нужне одбране учинилац
може бити блаже кажњен, а када је ово прекорачење учињено услед
раздраживости или препасти, може бити и ослобођен казне.
Из напред наведеног се јасно види да је нужна одбрана по Кривичном
законику из 1947. године основ који искључује кривичну одговорност учиниоца,
што је решење које као што ћемо видети прихватају и неки савремени законици
(нпр. КЗ Шпаније). Совјетски утицај нарочито је изражен у погледу правних добара
чија повреда или угрожавање омогућава примену овог института. Тако, нужна
одбрана је и она одбрана која је неопходно потребна ради заштите народне власти,
при чему је посебан проблем одредити шта се сматра заштитом народне власти.
Према једном мишљењу, под нападом на народну власт подразумева се напад на

23
државно и друштвено уређење, представнике власти, државне установе, предузећа
и општенародну имовину.53 У сваком случају, непотребно је у појам нужне одбране
унет неодређен објект напада. Очигледно се законодавац у дефинисању овог
кривичноправног института између осталог, руководио и политичким мотивима.
Такође, таксативно набрајање правних добара која се нужном одбраном штите,
носи ризик непотпуности. Може се поставити питање да ли је могућа нужна
одбрана уколико је напад усмерен на имовину нападнутог, с обзиром да ово правно
добро није поменуто у законику.
Због свега изнетог, приступило се доношењу новог Кривичног законика који
је ступио на снагу 1. јула 1951. године. Законик на модеран начин регулише
основне кривичноправне институте, међу којима и нужну одбрану у члану 11.:
1. Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани.
2. Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од себе или
другог одбије истовремени противправни напад.
3. Ако учинилац прекорачи границе нужне одбране суд га може блаже
казнити, а ако је ово прекорачење учинио услед јаке раздражености или препасти
изазване нападом, може га и ослободити од казне.54
Из садржине поменуте одредбе произилази да право на нужну одбрану није
широко постављено како то чини члан 14. Кривичног законика из 1947. године.
Нападнути одбија напад од себе или другог, што значи да није прописано
ограничење у погледу врсте правног добра која се штити. Интересантно је да је
одредба о нужној одбрани Кривичног законика из 1951. године преузета и готово
без измена унета у Кривични закон Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије из 1977. године (члан 9.), Кривични закон Савезне Републике
Југославије из 1992. године (члан 9.), Основни кривични закон из 2003. године
(члан 9.), и Кривични законик Републике Србије који је ступио на снагу 1. јануара
2006. године (члан 19.). Најважнија измена прописа о нужној одбрани садржана је у
важећем Кривичном законику. Наиме, у жељи да се избегну неспоразуми у погледу
добра чија повреда или угрожавање може да има за последицу примену нужне
одбране, законик користи формулацију „од свог добра или добра другога”. У
намери да избегнемо непотребно понављање, што је неминовно с обзиром на
готово истоветно регулисање нужне одбране у нашем савременом законодавству,
сматрамо неопходним да се на овом месту уздржимо од историјског приступа при
анализи овог кривичноправног института.

ДРУГИ ДЕО

ПРОТИВПРАВНОСТ

53
М. Томановић, 30.
54
Кривични законик са уводним законом - треће издање, Службени лист ФНРЈ, Београд 1957, 10.

24
 1. ПРОТИВПРАВНОСТ И НУЖНА ОДБРАНА

У теорији кривичног права није спорно да је противправност елеменат у

општем појму кривичног дела. Уосталом, законодавац је изричит када у члану 14.
став 1 Кривичног законика Србије захтева да кривично дело мора да буде
противправно понашање.55 Наравно, није свако понашање које је противправно
кривично дело, јер: прво, противправност је само један општи елемент у појму
кривичног дела; друго, противправност се не везује само за кривична дела, већ је
одлика деликата казненог права (прекршаја и привредних преступа). Да би дело
било остварено, неопходно је да се утврди постојање свих елемената како општег
појма кривичног дела, тако и тзв. обележја бића. Дакле, кривично дело подразумева
противправност, али се у законском опису појединих дела овај услов по правилу не
помиње, подразумева се. Са друге стране, поједина кривична дела, на пример,
противправно лишење слободе (члан 132. КЗ РС) садрже као обележје бића
противправност. Овој групи кривичних дела припадају и дела за која законодавац
одређујући радњу извршења користи израз „неовлашћено”. Између осталог,
покушаћемо да одговоримо на питање, који је критеријум одлучујући да
противправност буде део законског описа појединих кривичних дела.
Ипак, упркос несумњивом значају, наше кривично законодавство не садржи
одредбу о појму противправности. Такође, у кривичноправној литератури
противправност није довољно обрађена тема, не постоји јединствено мишљење о
њеној суштини. У вези са овим појмом спорно је неколико питања, чијем решавању
овај рад покушава да допринесе. На пример, у доктрини су учињени напори да се
прецизно одреди однос противправности и друштвене опасности. Проблем је и
самосталност овог елемента у општем појму кривичног дела, узимајући у обзир
готово потпуно преклапање противправности и одређености у закону.
Граматичким тумачењем долазимо до једноставног закључка да је противправно
оно дело које је противно праву, којим се крше правни прописи. 56 Међутим, да
бисмо одредили прави смисао, право значење овог појма, неопходно је да
одговоримо на питање, које прописе треба кршити да би кривично дело било
несумњиво противправно? Да ли је за постојање противправности неопходно да је
пропис противно коме поступамо кривичноправног карактера или то може бити
било који правни пропис? Осим тога, одредити појам противправности значи
објаснити како учинилац поступа противно прописима ако чини управо оно што је
у њима одређено као убиство, оштећење туђе ствари итд.. Да ли је реч о појму који
садржи искључиво објективне елементе или се може прихватити објективно
субјективна концепција противправности? Циљ ове анализе је да у одређењу појма
противправности будемо прецизни, колико је то могуће.
Према једном схватању, кривично дело је противправно понашање ако је
противно заповестима или забранама које су прећутно садржане у кривичном
законодавству. Заступници овог становишта полазе од претпоставке да треба
направити разлику између норме и Кривичног законика. Нормом се одређено
понашање забрањује или се заповеда, док кривична законодавства садрже казне за

55
З. Стојановић, Коментар Кривичног законика, Београд 2006, 52.
56
G. Fiandaca, E. Musco, Diritto penale - Parte generale, Bologna 2001, 257.

25
повреду норми. Доследно томе, закључује се да је кривично дело противправно
понашање ако је противно норми и истовремено сагласно Кривичном законику. 57
Произилази да је убиство противправно понашање јер је противно прећутној норми
„не убиј”.58 У погледу одговора на питање којим нормама кривично дело треба да
буде противно да би било противправно, може се прихватити став да је реч о
нормама различитих грана права: кривичног права, управног права, грађанског
права итд..
У вези са напред наведеним схватањем, може се поставити питање да ли
противправност претпоставља противност нормама уопште или конкретној
(појединачној норми)? Према Таховићу, противправност је „противност правним
правилима или нормама, односно противност праву као скупу правних правила
односно норми”.59 Наиме, у прилог овом мишљењу се истиче да између кривичног
дела и норме не стоји знак једнакости, јер има кривичних дела која у себи садрже
две или више норми, тј. њихово остварење значи поступање против неколико
норми. На пример, код разбојништва постоје две норме: „не употребљавај силу или
претњу против другог лица” и „не одузимај туђу покретну ствар”. Ипак, овом
мишљењу би се могло приговорити да у овом случају постоји само једна норма и
то: „не употребљавај силу или претњу против другог ради одузимања туђе
покретне ствари”.
Нормативној теорији о формалној противправности могу се упутити
озбиљне критике. Основни недостатак је апсурдна тврдња да је противправно
понашање заправо у складу са одредбама кривичног законодавства. Тачно је да се у
Кривичном законику не каже „забрањено је другог лишити живота”, али је потпуно
погрешан закључак да је убиство понашање које законодавац одобрава. Очигледно
је да санкције прописане за кривична дела сведоче о ставу законодавца о њима.
Тачно је да се кривичноправне норме понекад делимично преклапају са нормама
других грана права, али погрешно је закључити да су критеријум за
противправност религијске или обичајне норме. 60 Због тога, треба прихватити
концепцију према којој је противправно оно понашање које је између осталог,
противно диспозицијама норми Кривичног законика. У супротном, доводи се у
питање начело законитости као темељ модерног кривичног законодавства. Зато се
основано може рећи да уколико противправност значи противност правном
поредку, неминовно проузрокујемо правну несигурност у области кривичног права.
О штети коју у том случају носи неједнако поступање судова у истим или сличним
случајевима, не треба посебно говорити.
Ми сматрамо, упркос чињеници да напред образложено схватање
противправности полази од исправне претпоставке, закључци су погрешни. Наиме,
апсурдно је тврдити да је поступак учиниоца којим је остварено кривично дело у
складу са Кривичним закоником. Разлоге за овај став већ смо навели и на овом
месту их нећемо понављати. Са друге стране, сматрамо да противправност
подразумева противност правним прописима, а не кршење кривичноправних
прописа, иако у прилог овом ставу и у савременој литератури има на први поглед
логичних аргумената. Као што ћемо видети, Espinar полази од тога да је уопштено
57
Т. Живановић (1935), 198.
58
J. Renzikowski, Notstand und Notwehr, Berlin 1994, 168.
59
Ј. Таховић, Коментар Кривичног законика, Београд 1957, 33.
60
E. Olšar, Studie o protivpravnosti, Prag 1940, 9.

26
говорећи, кршење правних прописа исувише неодређен појам, и да на пример, не
значи увек могућност позивања на нужну одбрану, иако је противправност напада
услов примене овог института кривичног права. 61 Гледише које заступа овај писац
се ипак може довести у сумњу следећом констатацијом: противправност напада у
смислу примене нужне одбране не значи искључиво кршење кривичноправних
одредби, јер је могуће замислити ситуацију да нападач предузимањем напада
истовремено поступа противно приватноправним прописима (нпр. уништење или
оштећење туђе ствари).
Анализу овог проблема треба започети узимањем у обзир неспорне
чињенице, да кривично дело није једино противправно понашање. Извесно је да се
и прекршаји, привредни преступи, грађанскоправни деликти итд., одликују
противправношћу. Додуше, има мишљења да се кривичноправна противправност
разликује по квалитету, интензитету од других врста противправности.62 Према
Живановићу, ако је противправност противност правним прописима, онда би казна
за сва кривична дела требало да буде иста. Разлог је што заповест или забрана која
је садржана у правним прописима, не може бити јача или слабија. То значи да је
противправност у формалном смислу иста за сва кривична дела, односно друге
деликте. Са друге стране, материјална противправност се може степеновати, а
објективни критеријуми да се то учини су вредност добра које је повређено или
угрожено, тежина проузроковане последице и особеност напада на правно добро
(начин напада). Узимајући у обзир ове критеријуме, казна може бити блажа или
строжа. Живановић противправност у материјалном смислу дефинише као
„противност извесној кривично-правној потреби постојања државе, друштва”.
Ако се хоће опште правна дефиниција противправности, која се односи на
целокупно деликтно право, сматра да треба одбацити из дефиниције појам
„кривично-правно”. Прихватамо мишљење уваженог професора Живановића, који
закључује да иако недоумица постоји, ипак треба узети да се противправност код
свих деликата своди на исти појам, противност правим прописима. Схватање
противправности као противности правним нормама прихваћено је и у нашој
савременој кривичноправној литератури од стране великог броја аутора.63
Зашто је овај појам споран? Не поставља се дилема уколико анализирамо
формалну противправност јер закључујемо да је она увек иста, тј. не може се
говорити о кривичноправној и приватноправној противправности. Увек је реч о
захтеву да се утврди кршење правних прописа. Међутим, уколико узмемо у
разматрање материјалну страну противправности, у овај појам се укључује и
извесно правно добро које је повређено или угрожено, и у том смислу се може
говорити о одређеним врстама противправности, које су само врсте истог појма. 64
Уосталом, да ли се противправност одређује узимајући у обзир кривичноправне
прописе или правне прописе уопште, пре свега је једно теоријско питање које нема
велики практични значај. С обзиром да поред противправности као елеменат сваког
кривичног дела егзистира и одређеност у закону, евентуалне приговоре да схватање

61
J. M. Z. Espinar et al., Derecho penal - parte general,Valencia 2004, 557.
62
Т. Живановић (1935), 204.
63
З. Стојановић, Кривично право - општи део, Београд 2006, 143. („противност нормама правног
система”).
64
Т. Живановић (1935), 207.

27
о противправности које смо прихватили води правној несигурности и
арбитрерности треба релативизовати.
У теорији је истакнут још један аргумент у прилог схватању да је суштина
противправности противност правним прописима, а не искључиво
кривичноправним одредбама. Ако би прихватили мишљење да је смисао
противправности противност кривичном законодавству, у том случају би
одређеност у закону као елеменат у општем појму кривичног дела био идентичан
појму противправности у формалном смислу.65 Даље, уколико бисмо
противправност у формалном смислу одредили као противност Кривичном
законику у коме је понашање учиниоца одређено као кривично дело, произилази да
је дело противправно само зато што је у законику одређено као кривично дело.
Тако гледано, постојање оба ова елемента у дефиницији кривичног дела
представљало би непотребно понављање и једино решење је изостављање једног од
њих из општег појма кривичног дела. Претпоставимо да би у том случају
одређеност у закону апсорбовала елеменат противправности. Опредељење за
овакво решење значило би немогућност да се на одговарајући начин регулишу
случајеви понашања која су одређена у Кривичном законику као кривична дела,
али нису истовремено и противправна. На пример, ако се нападнуто лице брани и
повреди или угрози нападачево добро у смислу нужне одбране, његово понашање
би прихватањем ове концепције било противправно, што се свакако не може
прихватити.
За разумевање појма противправности, неопходно је подробније изложити и
основне разлоге у прилог и против тзв. теорије материјалне противправности.
Присталице овог схватања не негирају напред изложену формалну противправност
кривичног дела, али захтевају да понашање учиниоца буде и противно интересу
који та норма штити.66 Суштина материјалних теорија о противправности је у
одговору на питање зашто је једно понашање противправно. На пример, Olšar
истиче да је кривично дело противно циљевима правног поредка, а циљ правног
поредка је заштита правних норми.67 Поставка о материјалној противправности
значи да је кривично дело противправно само у случају да испуњава два услова:
прво, неопходно је да радња учиниоца буде противна правној норми; друго, радња
извршења дела противречи интересу који та норма штити. Наравно, тумачење тог
интереса је различито код присталица материјалне противправности, што често
води напуштању принципа законитости кривичног дела. То би значило излагање
кривичном гоњењу лица чија су дела противна интересима класе, партије, нације,
религије итд.. Осим тога, одредити противправност тј. одредити суштину једног
правног појма није могуће учинити користећи се ванправним, социолошким
појмовима.
Посматрани појам противправности одређује се и као противност културној
норми која је призната од стране државе.68 Културна норма је заповест или забрана
која произилази из културе једног народа, њена сврха је заштита друштвених
интереса. Да би повреда културне норме имала за последицу противправност
65
Д. Атанацковић, Однос друштвене опасности и противправности као елемената општег појма
кривичног дела, Анали ПФ 2/1969, 196.
66
Ibid., 239.
67
E. Olšar, 43.
68
Т. Живановић (1935), 201.

28
радње, неопходно је да понашање којим се крше те норме држава пропише као
кривично дело или неки други деликт, ради заштите друштвених интереса. Према
томе, законодавац не ствара норме јер су оне већ готове, створене културом једног
народа. Зато и није реч о правним нормама, већ о правом признатим културним
нормама. Прихватање овог схватања значило би вештачко стварање још једне врсте
норми које немају правни карактер, али истовремено нису изван права јер их
санкционише држава. Осим тога, могуће је да Кривични законик буде испред свог
времена, као што се у историји дешавало. У том случају, очито се не може рећи да
законик штити културне норме које су прихваћене у том тренутку. Поред тога,
остаје нејасно које критеријуме треба користити да би се за кршење једне културне
норме прописала санкција.
Као што смо већ истакли, одредити материјалну противправност значи
одговорити на питање зашто је једно понашање противправно. Са формалног
аспекта посматрано, противправност означава противност норми, док у
материјалном смислу овај појам значи да је понашање које се посматра друштвено
штетно, тј. „противно владајућим културним схватањима”.69 Ово гледиште на
противправност заступљено је и у старијој теорији.70
После Другог светског рата у нашој кривичноправној литератури се поред
формалне афирмише и материјална противправност кривичног дела, али је смисао
на први поглед различит од напред наведеног схватања. Присталице материјалне
противправности у нашој литератури, декларативно нису прихватале
поистовећивање са тзв. буржоаском теоријом. Ипак, Бачић примећује да је
„противправност у материјалном смислу повреда оног што стоји иза тих
правила, оног што се њима штити”.71 Због тога, закључујемо да између изнетих
схватања нема суштинских разлика, док је идеолошка позадина порицања сваке
сличности неспорна.
У немачкој правној теорији се сматра да разликовање формалне и
материјалне противправности није од суштинског значаја, јер је противправност
јединствен појам: један поступак је противан правним прописима или није
противправан. Према овом схватању, спознаја садржине противправности (што је
функција материјалне противправности) врши се преко појма неправа, који је
различит од противправности, иако се често употребљавају као синоними. 72 Док је
противправност супротстављеност између норме и дела, неправо је „нешто
субстанцијално”.73 Противправност је свуда иста и не допушта материјално
диференцирање и степеновања као неправо: убиство није противправније од крађе,
нехатно убиство није мање противправно него умишљајно. 74 Али, постоји разлика
између неправа убиства и крађе, покушаног и извршеног дела.
Напомињемо да је друштвена опасност као обележје општег појма
кривичног дела прихваћена у законодавствима социјалистичких земаља, јер је
творевина совјетске кривичноправне доктрине.75 Темељ схватања о материјалној
противправности у нашој литератури је позитивно законодавство, односно
69
A. Schönke, H. Schröder, Strafgesetzbuch - kommentar, München 2001, 161.
70
E. Olšar, 103.
71
F. Bačić, Društvena opasnost i protivpravnost u krivičnom pravu, NZ 9-10/1959, 386.
72
A. Schönke, H. Schröder, 162.
73
A. Kaufmann, Die Irrtumsregelung im Strafgesetz - Entwurf 1962, ZStW 4/1964, 555.
74
A. Schönke, H. Schröder, 162.

29
неспорна чињеница да је законодавац прописивао као општи елеменат кривичног
дела друштвену опасност. У теорији је преовладавало схватање, према коме свако
кривично дело има материјални елеменат, тј. свако понашање које сматрамо
кривичним делом мора испунити услов да је друштвено опасно. Наравно, није
свако друштвено опасно дело кривично дело, већ законодавац одређује која
друштвено опасна дела треба инкриминисати. Према овом схватању,
противправност правно формулише друштвену опасност као материјални елемент
у општем појму кривичног дела, одређујући став позитивног права према
друштвено опасним делима.76 Интересантно је да аутор овог мишљења сам доводи
у питање друштвену опасност као општи елеменат кривичног дела, примедбом да
„друштвена опасност и противправност се излажу не као два елемента, већ као
две карактеристике једног истог општег и основног елемента кривичног дела”.77
Премда, аутор не даје одговор на питање који је то кључни елеменат сваког
кривичног дела чије су две стране друштвена опасност и противправност. Осим
тога, суштина материјалне противправности је у одговору на питање зашто је једно
дело формално противправно, док друштвена опасност дела даје одговор на питање
зашто је једно понашање прописано у законику као кривично дело. 78 Из реченог
следи да су материјална противправности и друштвена опасност дела два
различита појма.
Сматрамо да није исправно противправност схватити једнострано, само као
формалну противправност. Наше је мишљење да противправност у материјалном
смислу значи противност ономе што чини садржину норме, противност дужности
коју ова норма одређује. Ако пођемо од општеприхваћеног концепта
противправности у формалном смислу, тј. од противности правним прописима,
намеће се питање зашто је једно понашање противно правним прописима. Разлог је
према нашем мишљењу, противност посматраног понашања садржини норме,
односно противност понашању које се садржином норме наређује или забрањује.
Ово мишљење заступа Атанацковић који каже: „Противправност у материјалном
смислу, значи неслагање учињеног понашања са понашањем које као друштвено
корисно и целисходно правни поредак хоће да успостави и обезбеди.79 У вези са
овом тврдњом, логично се намеће питање ко одређује шта се у једном друштву
сматра противправним понашањем у материјалном смислу, ко одређује садржину
норме?
Нема сумње да је скупштина као законодавано тело кључна институција у
погледу одговора на напред наведено питање, јер доноси Кривични законик чија
садржина је критеријум за материјалну противправност. Наравно, систем поделе
власти у савременим државама условљава да велики утицај на доношење законика
има извршна власт као иницијатор и предлагач, али и политичке партије које чине
парламент, односно владу. Даље, трагање за субјектом који одлучује о материјалној
противправности води нас до центара економске моћи, под којима се подразумева
не само крупан капитал, већ и синдикати. Не треба занемарити ни утицај читавог
75
З. Стојановић, Основне концепције у Предлогу Кривичног законика Србије и Кривичног
законика Црне Горе, РКК 1/2005, 12.
76
Ј. Таховић (1957), 35.
77
Ibid., 34.
78
Д. Атанацковић (1969), 201.
79
Ibid.

30
друштва, односно јавног мњења које механизмима који су му на располагању
(медији, јавни протести) врши притисак да одређено понашање законодавац одреди
као кривично дело.
Према томе, закључујемо да формална противправност као противност
правним прописима није довољна за одређење суштине противправности.
Неопходно је одредити и материјалну противправност, односно одговорити на
питање зашто је једно понашање формално противправно. Одговор је у
противности посматраног понашања садржини правне норме коју доноси
законодавац, односно противност заповести или забрани која је у тој норми
наметнута. Разлог за заступање овог мишљења је тесно повезан са темом овог рада.
Прихватање искључиво формалне противправности дошли би у ситуацију да
немамо одговор на питање, како је могуће да одређено понашање буде
противправно у формалном смислу а није кривично дело, иако су остварена
обележја бића кривичног дела, што је случај код нужне одбране.
Стојановић сматра да се утврђивање противправности врши према бићу
кривичног дела. Тако, уколико неко понашање одговара законском опису
кривичног дела, оно ће по правилу бити и противправно.80 Сходно томе, о
противправности се може говорити уколико у конкретном случају не постоје
основи искључења противправности.
Друштвена опасност је пре свега, критеријум да једно понашање буде
прописано као кривично дело, односно да буде декриминализовано уколико више
није штетно.81 Према томе, дело одређено у Кривичном законику као кривично
дело је самим тим друштвено опасно, па није потребно захтевати друштвену
опасност као елеменат у општем појму кривичног дела. Уколико одређено
понашање више није штетно за друштво, критеријум друштвене опасности ће
утицати на законодавца да изменама законика изврши декриминализацију.
Наравно, посматрано понашање може бити предмет гоњења у прекршајном
поступку или поступку за привредне преступе, јер је неспорно да се друштвена
опасност дела може степеновати. Такође, није тешко увидети да је друштвена
опасност релативан и неодређен појам, што значи да би њено уношење у општи
појам кривичног дела значило правну несигурност, односно омогућило
арбитрерност.
У овом раду смо већ истакли да је погрешно сматрати друштвену опасност и
противправност у материјалном смислу истоветним појмовима. Друштвена
опасност дела значи да је посматрано дело штетно за друштво. Са друге стране,
смисао материјалне противправности је дело противно садржају норме, односно
дужности која произилази из норме. Сматрамо да присталице мишљења о
једнакости ових појмова полазе од претпоставке која није спорна, да је у великом
броју случајева дело које је противно садржају норме истовремено штетно за
друштво, односно друштвено опасно. Али, пажљивом анализом закључујемо да то
није увек случај, односно да је могуће замислити ситуацију у којој је једно
понашање противно садржају неке норме, али да није друштвено опасно.
Оправдање за ову тврдњу налазимо у чињеници да се друштвена опасност може
степеновати, да дело може бити више или мање друштвено опасно, за разлику од

80
З. Стојановић (2006 б), 76.
81
Ibid., 133.

31
противправности. Наиме, дело је или противправно или сагласно праву, средине
нема. На пример, учинилац коју одузме туђу покретну ствар мале вредности,
остварио је противправно дело у материјалном смислу, али друштвена опасност
његовог поступка изостаје или је незнатна, што је за кривично право релевантно,
али не на штету већ у прилог учиниоцу. Поређење појмова материјалне
противправности и друштвене опасности неминовно захтева и одговор на питање
да ли је могућа обрнута ситуација, да једно дело буде друштвено штетно, а да са
друге стране није противправно у материјалном смислу. На пример, вршење
абортуса над женом чији је плод зачет силовањем је несумњиво сагласно праву,
али је истовремено друштвено штетно дело јер спречава наталитет заједнице. 82 Из
напред наведеног произилази да су друштвена опасност и материјална
противправност појмови између којих постоји сличност и преплитање, али не и
потпуно преклапање о чему сведоче примери које смо истакли.
Разликовање института друштвене опасности и противправности могуће је
учинити и са аспекта нужне одбране и крајње нужде, као основа који искључују
противправност. Дакле, дело извршено у нужној одбрани и крајњој нужди је по
дефиницији сагласно праву, али се не може истовремено рећи да није друштвено
опасно.
Најзад, није спорно да једно противправно дело које је истовремено и
штетно у промењеним друштвеним околностима може престати да буде друштвено
опасно. То је јасан сигнал законодавцу да спорна норма буде измењена или
престане да важи. Прихватањем супротног решења, односно друштвене опасности
као елемента у општем појму кривичног дела, значило би сукоб реалности и норме.
Јасно је да би судови били принуђени да сходно начелу законитости констатују да
је једно дело друштвено опасно, иако оно то више није. Наравно, овом мишљењу
бисмо могли приговорити да у случају неподударности друштвене опасности и
противправности као елемената у општем појму кривичног дела, суду стоји на
располагању институт дело малог значаја из члана 18. Кривичног законика. То је
тачно, али у пракси би овај проблем по нашем мишљењу и даље остао нерешен,
односно стварао би судовима непремостиве тешкоће и водио неједнаком
поступању у истоветним случајевима, тј. правној несигурности, нарушавајући
начело законитости. Уосталом, сврха начела поделе власти је да законодавац
доноси норме одређујући које понашање представља кривично дело, док суд
решава спорове који настану у примени прописа. Институт дело малог значаја је
само изузетак, који потврђује ово правило и не сме се претворити у његову
супротност.
Чак и са чисто теоријског аспекта можемо приметити разлику између
посматраних појмова. Материјална противправност подразумева вредносни суд о
делу, о његовој невредности, непожељности, дакле о његовом квалитету. Насупрот
томе, друштвена опасност је само констатација да је дело штетно за друштво, при
чему је акценат на квантитету штетности, односно на питању да ли је посматрано
дело више или мање друштвено опасно.
Друштвена опасност у нашем кривичном законодавству више није елеменат
у општем појму кривичног дела, али има веома важну функцију. Од степена
друштвене опасности кривичног дела зависи врста и висина казне коју законодавац
82
Д. Атанацковић (1969), 206.

32
прописује за конкретно кривично дело, али и врста и висина казне коју суд изриче
учиниоцу. Приликом прописивања казне узима се у обзир тзв. општа друштвена
опасност одређеног кривичног дела, која се утврђује упоређујући друштвену
опасност посматраног дела са другим кривичним делима. 83 На пример, убиство је
теже од утаје, која је тежа од клевете итд.. Суд при изрицању казне узима у обзир и
тзв. посебну друштвену опасност кривичног дела, која се утврђује упоређујући
опасност дела за које се изриче казна са другим случајевима истог кривичног дела.
Степеновање друштвене опасности даје могућност суду да изриче веће или мање
казне у зависности од тежине дела. Законодавац је у члану 54. КЗ који прописује
општа правила о одмеравању казне, тј. говори о отежавајућим и олакшавајућим
околностима, степен друштвене опасности формулисао као јачину угрожавања или
повреде заштићеног добра. Наравно, није спорно да је посебна друштвена опасност
дела само један од критеријума од којих зависи врста и висина казне. Остале
околности које утичу да казна буде мања или већа су степен кривице учиниоца,
његово држање после извршеног дела, личне прилике учиниоца, побуде из којих је
дело учињено итд. (члан 54. КЗ). Осим тога, значај друштвене опасности у
кривичном законодавсту произилази и из везе с институтом дело малог значаја
(члан 18. КЗ).
Противправност се по правилу не помиње у законском опису кривичних
дела већ се подразумева. Ипак, код појединих инкриминација законодавац је
изричит и поставља захтев да је за остварење дела неопходна противправност.
Питање је зашто то чини? Решавање овог проблема је од великог значаја, јер
противправност као саставни део бића значи да је за постојање кривичног дела
неопходно у кривичном поступку са посебном пажњом утврдити да ово обележје у
конкретном случају заиста постоји. Са друге стране, кривица учиниоца треба да
обухвата поред осталих посебних елемената кривичног дела и противправност.
Сматрамо да је противправност код појединих кривичних дела истакнута у
законском опису ради разграничења радњи којима је остварено дело од правно
дозвољених радњи. На пример, лишење слободе другог лица не значи да постоји
кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. КЗ РС, јер може бити
предузето на основу законских овлашћења којима располажу службеници
полиције. Према томе, уколико је понашање које је у Кривичном законику
прописано као кривично дело правно дозвољено на основу тзв. посебних основа
који искључују противправност, а који се најчешће налазе у одредбама прописа
који нису кривични, неопходно је у законски опис кривичног дела унети
противправност као обележје.
У теорији кривичног права поједини аутори заступају објективно
субјективну концепцију противправности, укључујући у овај појам намеру чије је
утврђивање услов остварења појединих кривичних дела (нпр. крађа, уцена,
изнуда).84 Из доследне примене овог схватања произилази да се у односу на
душевне болеснике, децу или алкохолисане особе не може предузити одбрамбена
радња, јер наведене категорије лица услед недостатка свести и воље немају
способност предузимања противправне радње. Напротив, Kaufman заступа тзв.
теорију кривице према којој се под намером не подразумева свест о

83
Ibid., 207.
84
O. Harro, Personales Unrecht, Schuld und Strafe, ZStW 3/1975, 541.

33
противправности.85 Разматрање овог проблема уследиће на одговарајућем месту у
предстојећим излагањима.

ТРЕЋИ ДЕО

НУЖНА ОДБРАНА И КРАЈЊА НУЖДА

У нашем кривичном законодавству крајња нужда је попут нужне одбране

основ који искључује противправност, односно постојање кривичног дела.
Међутим, за разлику од нужне одбране која је један од најстаријих института
кривичног права, крајња нужда је први пут прописана у законицима XIX века.
Кривично право старог Рима и феудалне Европе је познавало крајњу нужду, али
85
A. Kaufmann, 553.

34
она није имала значај општег института. Наиме, то су случајеви тзв.
егзистенцијалне крајње нужде у којима опасност угрожава живот или телесни
интегритет човека. Остварење кривичног дела у стању нужде, односно под
утицајем опасности је имало значај основа који искључује кривицу, јер је учинилац
неурачунљив у стању нужде, а узрок његове неурачунљивости је опасност којој је
изложен.86 У нашем законодавству и теорији кривичног права овај институт је
основ који искључује постојање кривичног дела, а где нема дела питање кривице се
и не поставља. Кривични законик Италије у члану 54. одређује да учинилац неће
бити кажњен уколико је дело учињено у стању нужде (stato di necessita),87 док се
законодавац у Шпанији опредељује за искључење кривичне одговорности (члан 20.
став 5 КЗШ).88 Схватање према коме је крајња нужда основ искључења
урачунљивости је оправдано критиковано у теорији. Премда учинилац који се нађе
у стању крајње нужде може под утицајем околности конкретне ситуације бити и
неурачунљив, то није правило. Штавише, у већем броју случајева лице које је
изложено опасности поступа рационално, при чему је потпуно свестан онога што
чини, желећи да повреди или угрози једно правно добро да би спасио друго.
Кривични законик Србије садржи одредбу која отклања сваку сумњу у погледу
значаја који овај институт има, јер у члану 20. став 1 прописује: „Није кривично
дело оно дело које је учињено у крајњој нужди”.89
Више је него уочљиво да стање нужде представља суштинску одлику како
за нужну одбрану тако и за крајњу нужду. У нашој кривичноправној литератури,
стање нужде је одређено као стање садашње опасности за извесно правно добро,
које се може отклонити само повредом правног добра другог лица. 90 Осим тога, у
теорији кривичног права је истакнуто мишљење, да се опасношћу у ширем смислу
сматра и противправни напад који омогућава позивање на нужну одбрану. 91 Ипак,
код нужне одбране се опасност манифестује као противправни напад који је уперен
против правног добра другог лица, што има за последицу да нападнути у одбрани
повреди или угрози неко нападачево правно добро и тако оствари биће кривичног
дела. У том случају су у сукобу право и неправо, јер се користећи право на одбрану
нападнути супротставља лицу које предузима противправни напад, због чега у
теорији од најстаријих времена није било спорно да ли је одбрана легитимна. На
пример, нема сумње да лице чији је живот угрожен противправним нападом другог
лица има право да у одбрани лиши живота нападача, уколико је то неопходно
потребно. Са друге стране, крајња нужда подразумева да учинилац стање
опасности за своје правно добро или правно добро другога отклања повредом или
угрожавањем добра трећег лица. На пример, неко спашава своју имовину од
поплаве тако што обија кућу у коју уноси покретне ствари и власнику наноси
штету, односно остварује обележја бића кривичног дела. Може се, стога, говорити
о сукобу права са правом, што ствара велике тешкоће у погледу одговарајућег

86
М. Бабић, Неке напомене о основама искључења противправности, Годишњак Правног
факултета у Бањалуци, Бањалука 1993 -1995, 16.
87
S. Beltrani, Corso di diritto penale - parte generale e speciale, Padova 2006, 136.
88
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo, Derecho penal - parte general, Barcelona 2001, 210-211.
89
З. Стојановић (2006 а), 93.
90
Т. Живановић (1935), 255.
91
J. Kaspar, Anfangerhausarbeit - Strafrect: Versuchte Totstung des schlafenden „Haustyrannen”, JUS
10/2006, 896; A. Pagliaro, S. Ardizzone, Diritto penale Italiano, Milano 2006, 269.

35
регулисања овог института. Између осталог, законодавац треба да буде посебно
обазрив при прописивању услова под којима није противправно повредити правно
добро другог код крајње нужде.
Према томе, разлоге за оклевање законодаваца и теорије да крајњој нужди
признају неспоран значај налазимо у самој природи овог иститута, односно
суштинској разлици у односу на нужну одбрану. Уз све то, у судској пракси су
релативно честе ситуације опасности за неко правно добро која се може отклонити
само уколико се повреди или угрози добро другог лица и на тај начин остваре
обележја бића кривичног дела, под условом да учињено зло није веће од зла које је
претило. Потреба за правним регулисањем ових случајева је утицала на уношење у
кривично законодавство одредбе о крајњој нужди.
Према једном схватању, дело учињено у крајњој нужди није кривично дело
јер није друштвено опасно.92 Овај приступ није убедљив и то из два разлога: прво, у
овом раду смо заузели став у погледу друштвене опасности која по нашем
схватању, односно позитивном праву није елемент у општем појму кривичног дела.
Друго, наше је мишљење да су дела остварена у стању крајње нужде штетна,
друштвено опасна дела. Исто се може рећи за дело учињено у нужној одбрани:
„Ако је неко у самоодбрани убио другог човека који га напада, он је починио нужно
зло које увек остаје зло иако је било нужно. Нужно зло је оправдано зло, тј.
морамо га морално оправдати иако је зло”.93 Без обзира на речено, мотив деловања
учиниоца је да сачува правно добро веће, исте или чак мање вредности (код нужне
одбране) од напада или опасности. Због тога, можемо говорити о нужном злу које
је неко присиљен да учини у датој ситуацији. 94 Разумно је закључити да није
оправдано искључити друштвену опасност понашања, јер по важећим прописима
лице које се брани или отклања опасност није остварило кривично дело.
Интересантно је виђење Атанацковића о друштвеној опасности дела која су
учињена у нужној одбрани, односно крајњој нужди. 95 Према овом концепту
друштвене опасности, дело извршено у нужној одбрани проузрокује штету, али је
његова штетност компензована спречавањем штете коју је намеравао да
проузрокује нападач. Сличан аргумент се употребљава као одговор на питање о
искључењу противправности код нужне одбране. Тако, нема противправности оног
понашања које сузбија друго противправно понашање. Ово мишљење смо оценили
као интересантно јер доследно резоновање на напред наведен начин води закључку
да дело извршено у крајњој нужди није друштвено опасно, али јесте противправно.
Наиме, и код крајње нужде се друштвена опасност дела може компензовати са
оствареним позитивним резултатом, али када је у питању противправност то није
могуће. Разлог је што је дело учиниоца код крајње нужде предузето против правног
добра трећег лица које не поступа противправно, па стога поменута компензација
противправности није могућа. Ово гледиште је сматрамо неприхватљиво, и то не
само са становишта тумачења одредбе у позитивном законодавству која регулише
крајњу нужду, већ и са етичког становишта. Према члану 20. Кривичног законика,
дело учињено у крајњој нужди је сагласно праву уколико учињено зло није веће од
92
Ф. Бачић et al., Коментар Кривичног закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
Београд 1978, 58.
93
Р. Леградић, Социологија права, Београд 1965, 25.
94
Б. Игњатовић, 87.
95
Д. Атанацковић (1969), 207.

36
зла које је претило. Другим речима, противправност је искључена само у ситуацији
у којој су у сукобу интереси истог значаја, а тим пре ће то бити случај ако
учинилац спашава добро веће вредности од добра које је угрожено, што је
несумњиво и етички оправдано.
Неспорно је да крајња нужда претпоставља опасност и отклањање
опасности. Међутим, опасност као услов за примену овог института кривичног
права може бити различитог квалитета. 96 Могуће је замислити ситуацију у којој
лице које отклања опасност повреди или угрози ствар од које опасност долази
(дефанзивна крајња нужда).97 На пример, радник на прузи активирањем скретнице
уништи или оштети воз који угрожава лица која се налазе у близини пруге. У овом
случају, радња отклањања опасности усмерена је против носиоца опасности. Ипак,
код крајње нужде по правилу учинилац радњу предузима према добрима трећег
лица које није проузроковало опасност за правна добра (офанзивна крајња нужда). 98
На пример, неко обија апотеку да би узео лек који је неопходан повређеном лицу.
У излагањима која предстоје, показаћемо да се и за нужну одбрану везује
офанзивно и дефанзивно предузимање одбрамбене радње, али да су критеријуми
њиховог разликовања сасвим другачији.
Даље, могуће је да опасност угрожава учиниоца али и лице против кога је
усмерена његова радња, при чему отклањање опасности није могуће повредом
добра трећег незаинтересованог лица. Као пример се наводи случај Dudley and
Stephens из 1884. године.99 У чамцу за спашавање четворочлана посада
бродоломника је очекивала помоћ. Након 20 дана од којих су последњих осам
остали без хране, били су веома исцрпљени. Оптужени Д и С су лишили живота
бродоломника за кога су због изразито лошег здравственог стања веровали да има
најмање шансе да преживи, са циљем да његово тело користе као храну. Суд им је
изрекао казну затвора у трајању од шест месеци. Овај пример показује да крајња
нужда озакоњава право јачег,100 што се не може рећи за нужну одбрану. Ако се
више лица нађе у стању крајње нужде, право дозвољава најјачем од њих да спаси
свој живот лишавањем живота другог лица, ако је то био једини начин да се
отклони нескривљена опасност, а учињено зло није веће од зла које је претило.

1. УСЛОВИ ЗА ПРИМЕНУ КРАЈЊЕ НУЖДЕ

Према члану 20. Кривичног законика Србије: „Крајња нужда постоји кад је
дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог или добра другога
истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, а
при том учињено зло није веће од зла које је претило”. Сходно томе, да би се
одредба члана 20. применила на конкретну кривичну ствар, односно да би се
искључило постојање кривичног дела упркос остварењу обележја бића, неопходно

96
М. Бабић, Крајња нужда у кривичном праву, Београд 1983, 67.
97
A. Schönke, H. Schröder, 650.
98
Ibid.
99
P. Seago, Criminal law, London 1994, 193.
100
З. Стојановић, Природно право на живот и кривично право, ЈРКК 1/1998, 10.

37
је да се кумулативно испуне одређени услови који се односе на опасност и
отклањање опасности.

1. 1. УСЛОВИ КРАЈЊЕ НУЖДЕ КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА ОПАСНОСТ

1.1.1. Појам опасности. У нашој кривичноправној теорији опасност је

одређена као „стање у коме је неко добро угрожено и према околностима
конкретног случаја постоји непосредна могућност да буде повређено”.101 Према
другом мишљењу, опасност је „стање у којем је према постојећим околностима и
општим начелима искуства наступ повреде вероватан”.102 Заједничко за оба
изложена схватања је да опасност посматрају као стање које одликује могућност,
односно вероватноћа повреде заштићеног правног добра. Није спорно да процена
постојања опасности у конкретном догађају треба да се заснива на објективним
околностима, као што је уосталом случај са утврђивањем напада код нужне
одбране.103 Ипак, Бабић иде корак даље и за утврђивање опасности као неопходног
елемента крајње нужде захтева вероватноћу њеног постојања према „општем
искуству”.104 Сматрамо исправним становиште, према коме се под објективним
критеријумом за постојање опасности подразумева и предвидивост просечног
човека. То значи да је поред објективних околности неопходно оценити и да ли
према искуству просечног човека постоји могућност наступања повреде
заштићеног добра. Уколико би суд процену постојања опасности заснивао на
искуству лица које отклања опасност, односно његовом виђењу догађаја, била би
омогућена злоупотреба института крајње нужде, тј. стално позивање учинилаца на
опасност која им је претила. Није спорно да различита лица на различит начин
процењују да ли је реална могућност повреде правног добра. Тако, на исту
фактичку ситуацију, на пример пожар, различито реагују одрасла особа и
малолетник, њихова оцена опасности која предстоји није иста. Према томе, мерило
постојања опасности не треба да буде искуство учиниоца конкретног дела, већ
искуство просечног човека (одрасле особе, малолетника, итд.). 105 Закључујући
разматрање овог питања, треба рећи да утврђивањем постојања опасности (тј.
напада код нужне одбране) употребом објективних показатеља избегавамо
двоструко урачунавање једне исте околности, јер се као што је познато,
предвидивост учиниоца узима у обзир приликом примене одредбе о стварној
заблуди.
Као што је већ речено, опасност је карактеристична и за нужну одбрану, јер
се напад може посматрати као вид опасности, али у том случају је одбрамбена
радња увек усмерена против нападача који је опасност проузроковао. Са друге

101
З. Стојановић (2006 б), 148.
102
М. Бабић (1983), 82.
103
Г. Марјановик, Предавања по кривично право, Скопје 1980, 155; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ.
Лазаревић, Кривично право Југославије, Београд 1994, 139; K. Leckner, K. Kühl, Strafgesetzbuch mit
Erlauterungen, München 2001, 199; G. Q. Olivares, F. M. Prats, Parte General del Derecho Penal,
Barcelona 2006, 493.
104
M. Бабић (1983), 86.
105
A. Schönke, H. Schröder, 642-643.

38
стране, стање крајње нужде значи да учинилац најчешће врши повреду правног
добра трећег лица, а не лица које је узрочник опасности. Између осталог, могуће је
замислити ситуацију у којој лице који се нађе у опасности од напада једном
радњом повреди нападача, док другом радњом повреди добро трећег лица у циљу
одбијања напада. То значи да су остварена обележја бића два кривична дела у
реалном стицају. На пример, нападнуто лице нанесе телесну повреду једном од
нападача, а затим да би дефинитивно отклонило опасност која му прети, обије
браву на моторном возилу које употреби да се удаљи са места напада. Постојање
кривичног дела телесне повреде је искључено дејством нужне одбране, док је
кривично дело неовлашћено коришћење туђег возила (чл. 213. КЗ РС) искључено
стањем крајње нужде. Наравно, под претпоставком да су испуњени сви услови које
законодавац захтева у погледу наведених основа искључења противправности
кривичног дела.
Сматрамо исправним гледиште Стојановића према коме опасност у смислу
института крајње нужде мора бити непосредна. Произилази да сама могућност
повреде правног добра није довољна, већ је услов да опасност мора бити блиска,
да непосредно предстоји. Слично томе, код нужне одбране се поставља захтев
непосредно предстојећег напада.106 Даље, опасност као услов за примену крајње
нужде није остварена уколико је у конкретном случају извесно да ће повреда
наступити, односно да се не може отклонити радњом учиниоца.107 Утврдити
непосредну опасност за правна добра учиниоца или дугог лица, уз услов да није
сигурно да ће повреда наступити је фактичко питање, на које се не може
одговорити постављањем општег правила. Свако друго решење имало би за
последицу могућност злоупотребе института крајње нужде од стране учинилаца
кривичних дела. Због суштинског обележја нужне одбране, сукоба права и неправа,
наведено правило не може бити примењено приликом позивања на овај институт,
што значи да лице које предузима одбрану има право да покуша да спречи, одложи
или оконча противправни напад без обзира на извесност повреде. 108 Супротно томе,
као што ћемо у излагањима која предстоје указати, поједини аутори оспоравају ово
становиште.
Опасност код крајње нужде може долазити од човека (на пример, радњом
човека може се проузроковати пожар, поплава, итд.. ). Уколико је опасност
проузрокована дејством физичких лица, суд са посебном пажњом треба да оцени да
ли је усмерена на повреду правног добра другог, што значи да би имала значај
напада у смислу нужне одбране или је реч о нехатном проузроковању опасности,
тј. крајњој нужди.109 У излагањима која следе, указаћемо да ово схватање утицаја
кривице на примену крајње нужде и нужне одбране није усамљено у модерној
теорији кривичног права.110 Премда, наше је мишљење да се не може прихватити
106
З. Стојановић (2006 б), 144; H. H. Jescheck, T. Weigend, Lehrbuch des Strafrechts - Allgemeiner Teil,
Berlin 2003, 41; G. Duttge, Rechtsprechungsübersicht zur (strafrechtlichen) Fahrlässigkeit, NStZ 5/2006,
270; S. Walther, Strafrecht - Anmerkung, JZ 1/2003, 53; BGH, 15. 11. 1994. - 3 StR 393/94. (NJW
14/1995, 973).
107
Ф. Бачић et al. (1978 а), 59.
108
G. Warda, Die Geeignetheit der Verteidigungshandlung bei der Notwehr Strittiges in der aktuellen
Diskussion, GA 9/1996, 408-409; Т. Живановић, Основи кривичног права - општи део, друго
поправљено и допуњено издање, Београд 1922, 133.
109
Љ. Лазаревић, Кривични закон СРЈ са краћим коментаром, Београд 1999, 29.
110
A. Schönke, H. Schröder, 604; J. Renzikowski, 99-101; O. Harro, 577.

39
субјективизација овог проблема, јер би то имало за последицу релативизовање
границе између нужне одбране са једне стране и крајње нужде са друге стране.
За разлику од нужне одбране, опасност код крајње нужде може потицати од
природних сила (нпр. снежна лавина, активирање вулкана, земљотрес), животиња,
технике (нпр. квар на жичари која превози скијаше), болести, глади итд..111 Глад
као облик опасности за живот и здравље која се на други начин није могла
отклонити, у пракси се не појављује често, али је могуће замислити ситуацију у
којој неко лута планином и обија викендицу да би се прехранио. У
кривичноправној литератури преовладава став, да уколико човек користи
животињу као средство напада, треба применити правила о нужној одбрани а не
крајњу нужду.112 Премда Кадников као присталица горе наведеног мишљења,
сматра да само умишљајно коришћење животиња за напад омогућава позивање на
нужну одбрану, док је напад животиње коју неопрезни власник није обезбедио
повод за примену крајње нужде. Чак и уколико би прихватили да напад од стране
човека употребом животиње као средства представља опасност у смислу крајње
нужде, ипак би требало применити правила о нужној одбрани, јер у овом случају
између крајње нужде и нужне одбране постоји однос специјалитета. 113 Наиме, појам
противправног напада је очигледно ужи од појма нескривљене опасности, па се
може применити правно правило lex specialis derogat legi generali.
Опасност као темељни услов крајње нужде мора имати одређену тежину, тј.
учиниоцу опасност ставља у изглед могућност проузроковања значајне штете. Иако
је јасно да свакодневне непријатности нису повод за отклањање опасности
позивањем на крајњу нужду, члан 20. Кривичног законика се није одредио у
погледу степена опасности који се захтева. Познато је да идентично становиште
преовладава у погледу тзв. багателних напада код нужне одбране, 114 иако као што
ћемо видети, ово становиште није неспорно. 115 Занимљиво је да теорија кривичног
права у нашој земљи овом проблему није поклањала пажњу. У сваком случају,
степен опасности који је неопходан за крајњу нужду се не може номинално
изразити, не можемо поставити опште правило о тежини опасности која је
потребна, већ суд у сваком конкретном случају треба да утврди да ли је опасност
одговарајуће тежине. Интересантно је запажање да обична опасност чак и уколико
прети вредним правним добрима, не оправдава примену крајње нужде. 116 На
пример, не може се позивати на крајњу нужду лице које повреди правно добро
другога, јер жели да заштити свој скупоцени аутомобил од учесника демонстрација
који нису показивали намеру да угрозе његову имовину.

1.1.2. Опасност угрожава било које правно добро. Кривични законик у

нашој земљи прописује да институт крајње нужде штити сва правна добра лица
које отклања опасност или другог лица. Законодавац у члану 20. став 2 користи
формулацију „од свог добра или добра другога”. Према томе, предмет заштите код
111
З. Стојановић (2006 а), 94.
112
Н. Г. Кадников, Уголовное право России - Общая и Особенная части, Москва 2006, 199.
113
В. Камбовски, Казнено право - општи дел, Скопје 2005, 492-493.
114
J. Renzikowski, 102.
115
STS 9. 4. 1965. - RA 1992. (Вид.: J. M. Z. Espinar, E. J. P. Alonso, Derecho penal - parte general,
Valencia 2004, 559.).
116
М. Бабић (1983), 101.

40
крајње нужде су сва правна добра без обзира коме припадају, неподељено је
мишљење у кривичноправној теорији.117 Најчешће су угрожене најважније
вредности за сваког човека и то живот, тело, слобода и имовина. У другој половини
прошлог века за одређење правних добара која су објект заштите код крајње нужде
је коришћен израз „од себе или другог”. Смисао обе формулације је исти, с том
разликом што је доношењем новог Кривичног законика који је ступио на снагу 1.
јануара 2006. године отклоњена свака недоумица у погледу добара која се штите.
Израз „од себе или другог” могао би навести на помисао да су предмет заштите
крајње нужде искључиво живот, тело, здравље или слобода, док опасност за
имовину није чињенични основ за примену одредбе која искључује постојање
кривичног дела. Доношењем новог законика искључена је могућност различитих
тумачења у вези са добрима која могу бити угрожена опасношћу у смислу члана 20.
КЗС, али и нападом код нужне одбране. Наиме, прописујући услове за примену
нужне одбране, законодавац се служи идентичном формулацијом „од свог добра
или добра другога”(члан 19. став 2 КЗС). Није спорно да се у стању крајње нужде
опасност може отклонити од другог физичког или правног лица.
У теорији кривичног права не постоји јединствено мишљење о томе да ли је
за пружање нужне помоћи неопходна сагласност нападнутог, или је могуће одбити
противправни напад противно његовој вољи. Разумно је закључити да одобрење
нападнутог није потребно, што ћемо у овом раду детаљно образложити. 118 Логика
овог принципијелног становишта је јасна: у сукобу права са неправом, предност
треба дати праву. Како се због специфичности крајње нужде (сукоб права са
правом) проблем додатно компликује, можда је решење изостанак изричитог
противљења од стране лица чија су правна добра изложена опасности. Насупрот
томе, ако је вредност добра које се штити знатно веће од добра које је повређено
или угрожено отклањањем опасности, одобрење (изричито или прећутно) није
потребно.
Што је тиче правних добара која припадају држави, нема препреке да
учинилац отклони опасност која прети овим добрима у складу са одредбом о
крајњој нужди.119 Уосталом, у теорији преовладава схватање, према коме је могуће
заштитити државу и њена добра од противправног напада позивањем на одредбу о
нужној одбрани.120 Ако пођемо од претпоставке да није дозвољено одбијање
противправног напада који је усмерен на општа добра (нпр. животна средина,
безбедност саобраћаја, јавни ред и мир), јер као што ћемо видети, опасност од
грађанина неће учинити полицајца (осим ако и појединац није непосредно
угрoжен),121 логично је закључити да и одредбу о крајњој нужди не можемо
применити ако је дело остварено у циљу заштите правних добара заједнице.
Оправдање овог мишљења у оба случаја је исто: ангажовање грађана ради заштите
општих интереса од противправног напада или нескривљене опасности, може

117
З. Стојановић (2006 б), 148; Ф. Бачић et al., Коментар Кривичног закона Савезне Републике
Југославије, Београд 1995, 64; Љ. Лазаревић (1999), 30.
118
G. Spendel, Keine Notwehreinschränkung unter Ehegatten, JZ 11/1984, 508; М. Аћимовић (1937), 75;
Г. Марјановик, 160.
119
A. Schönke, H. Schröder, 642.
120
H. H. Jescheck, T. Weigend, 340.
121
F.-W. Krause, Zur Einschränkung der Notwehrbefugnis, GA 9/1979, 335; S. Beltrani, 126.

41
имати за резултат више штете него користи. 122 Међутим, ово се ипак не може
прихватити, тј. нису сврсисходна ограничења у погледу општих добара која
наводно не могу бити објект заштите код крајње нужде. 123 Зашто? Основни разлог
произилази из чињенице да би ускраћивање позивања на крајњу нужду често имало
за последицу губитак значајних општих добара (безбедност саобраћаја, загађење
животне средине), а основна сврха овог института је заштита важнијег, значајнијег
интереса. У тражењу одговора на питање која правна добра могу бити предмет
заштите код нужне одбране и крајње нужде, Кривични законик Руске Федерације
(члан 37. и 39. КЗ РФ), између осталог, таксативно набраја како заштиту државе
тако и општих интереса.124 Са друге стране, иако у доктрини о овом проблему не
постоји јединствено мишљење, због разлога које смо горе навели сматрамо
погрешним исувише широко тумачење начелног става да објект заштите код нужне
одбране и крајње нужде може бити свако правно добро. Тако, у излагањима која
предстоје, изложићемо критици схватања појединих аутора да се и легитимни
правни интереси могу штитити нужном одбраном. 125 Даље, аналогно резоновању у
погледу објекта напада код нужне одбране, опасност да права потраживања и друга
релативна права неће бити остварена није могуће отклонити позивајући се при
томе на крајњу нужду, јер поверилац од суда може затражити заштиту, као што
прописује члан 455. Кривичног законика Шпаније.126

1.1.3. Опасност мора стварно постојати. Ако је учинилац у заблуди у

погледу постојања опасности, општеприхваћен је став теорије и праксе да се не
може применити одредба о крајњој нужди, јер опасност није стварна. 127 Другим
речима, у заблуди је да су испуњени сви услови за примену института крајње
нужде. На пример, примети дим и помисли да му прети опасност од пожара, а
затим обије врата суседног стана у циљу спашавања своје породице. Међутим,
стварна заблуда је могућа како у односу на опасност која наводно прети, тако и у
односу на отклањање опасности или временски услов крајње нужде. То значи да
неко може имати погрешну представу о неопходности остварења кривичног дела
ради отклањања опасности или бити у заблуди о истовремености опасности.
У наведеним случајевима, учинилац се може позвати на институт стварне
заблуде који искључује кривично дело, уколико је заблуда неотклоњива (члан 28.
став 1 КЗС). Уопштено говорећи, правила о стварној заблуди из члана 28.
Кривичног законика, примењују се како на путативну крајњу нужду тако и на
путативну нужну одбрану, о чему ћемо више рећи на одговарајућем месту у овом
раду.

1.1.4. Истовременост опасности. Данас је у кривичним законицима и

литератури општеприхваћен услов за примену института крајње нужде

122
F. Mantovani, Diritto penale - Parte generale, Padova 2001, 268; J. M. R. Deveza et al., 558.
123
A. Schönke, H. Schröder, 641-642.
124
Н. Г. Кадников, 199.
125
F. Mantovani, 268.
126
C. C. Duran, F. P. Alcoy, Codigo penal con todas sus reformas comparados por articulos, Valencia
2004, 270.
127
З. Стојановић, Коментар Кривичног закона СРЈ, Београд 2003, 32.

42
истовременост опасности и отклањања опасности.128 Такође, неподељено је
мишљење да опасност испуњава услов истовремености уколико непосредно
предстоји, али и од тренутка настанка па све док није престала. 129 Из тога следи да
опасност која се очекује а не предстоји непосредно и опасност која је претила нису
основ на који се може позвати учинилац кривичног дела. Што се тиче будућих
напада код нужне одбране, јединствено је становиште у теорији и пракси да нужна
одбрана није дозвољена.130 Ипак, према Томановићу у одређеним случајевима суд
треба да констатује да је испуњен временски услов за крајњу нужду, иако се за
опасност не може рећи да непосредно предстоји. На пример, уколико учиниоцу
односно његовој имовини прете поплаве, није оправдано очекивати да чека
непосредну опасност од водене стихије да би предузео мере заштите (на пример,
рушење акумулације), јер отклањање опасности у том случају може бити закаснела
реакција.131 Сматра се да је услов истовремености испуњен и у случају да је
очигледно наступање опасности после извесног времена (на пример, опасност од
рушења моста, клизишта земљишта, пожар који се шири итд.).132
Иако је у наведеним случајевима оправдано позивање на крајњу нужду,
тешко је разумети зашто поједини аутори широко тумаче услов истовремености
(исто се може рећи за нужну одбрану). Ако је већ неспорно да је временски услов
крајње нужде фактичко питање на које се не може одговорити постављањем
општег правила или прецизним временским интервалима (нпр. минутима или
сатима), морамо се запитати зашто горе наведеним резоновањем дати судовима
потпуну слободу при решавању овог проблема и води ли то арбитрерности. Можда
је решење овог проблема предузимање антиципиране крајње нужде, аналогно
нужној одбрани. Тако, јасно је да лице изложено будућем нападу има право да
постави механизме одбране (самострел, обучени пси итд..) који се активирају у
тренутку напада, што не доводи у питање временски услов нужне одбране.133
Према другом мишљењу, опасност код крајње нужде треба да буде
конкретна, а само изузетно је релевантна и апстрактна опасност. 134 Увид у
теоријска разматрања нужне одбране, указује да поједини писци апстрактну
опасност од напада виде као основ за одбијање напада у смислу члана 19. КЗС. 135
Тако гледано, за опасност се не може рећи да је услов крајње нужде, јер код
апстрактне опасности угрожавања нема, већ је услед предузете радње могло да
наступи.136 Исто се односи на нужну одбрану.
Разлог за напред наведена различита теоријска схватања временског услова
треба тражити у природи крајње нужде. Учинилац се суочава са опасношћу која
узимајући у обзир њеног носиоца може бити веома разноврсна. Стога, суштинско
обележје опасности код крајње нужде је да често није извесно када ће се стање
латентне, трајне опасности транформисати у непосредно претећу опасност. Са
128
М. Ђорђевић, Ђ. Ђорђевић, Кривично право - приручник за полагање правосудног испита,
Београд 2004, 32; S. Beltrani, 136.
129
Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 143.
130
C. Roxin, Strafrect - Anmerkung, JZ 19/2003, 966-967.
131
М. Томановић, 150.
132
Ф. Бачић et al. (1995), 65.
133
H. H. Jescheck, T. Weigend, 342.
134
J. Таховић (1957), 98.
135
И. Игњатовић, 61.
136
З. Стојановић (2006 а), 59.

43
друге стране, код нужне одбране искључиво човек предузима напад на правна
добра учиниоца или неког дугог лица, што има за последицу да утврђивање
истовремености напада и одбране није проблем за теорију и праксу у тој мери, као
што је случај са крајњом нуждом. Премда, као што код нужне одбране престанак
противправног напада зависи од природе правног добра које је изложено нападу, 137
исто се може рећи за престанак опасности.
У делу рада који предстоји, указаћемо да је напад код нужне одбране
актуелан све док постоји могућност његовог понављања, без обзира што је
привремено престао.138 Такву ситуацију могуће је замислити код опасности: пожар
који је наизглед престао може за веома кратко време поново захватити објекат.
Нико не може оспорити велику сличност између правила која се примењују
на услов истовремености код крајње нужде и нужне одбране. У даљим излагањима,
осврнућемо се на став појединих аутора, према коме постоји могућност да
временски услов нужне одбране послужи као показатељ да у одређеном тренутку
није сврсисходно примењивати правила нужне одбране упркос противправном
нападу, јер напад прераста у опасност што оправдава позивање на крајњу нужду.139

1.1.5. Опасност мора бити нескривљена. Законодавац у члану 20.

Кривичног законика прописује да опасност у смислу крајње нужде мора бити
нескривљена. Драстичан пример скривљене опасности је намерно проузроковање
угрожавања, да би учинилац тобоже у отклањању опасности остварио неко
кривично дело. У вези са тим, није спорно да се не може позивати на крајњу нужду,
односно нужну одбрану.140 Међутим, поједини аутори сматрају да неведени случај
намерно изазване опасности није једини који искључује примену крајње нужде. У
прилог овог мишљења се истиче да је могуће замислити ситуацију у којој учинилац
намерно проузрокује опасност, али није предвидео остварење кривичног дела на
штету трећих лица.141 На пример, неко жели да лиши живота другог, гура га у воду
да се удави, а како се покајао, одузима трећем лицу моторни чамац ради спашавања
дављеника. Признати право крајње нужде у овом случају значи омогућити
спашавање правног добра веће вредности, на рачун правног добра знатно мање
вредности. Ми сматрамо да би прихватање овог решења створило несразмерно
више штете него кориси и омогућило злоупотребе института крајње нужде од
стране учинилаца кривичних дела. Осим тога, у конкретном примеру, кривично
дело које је остварено одузимањем чамца могло би се искључити институтом дело
малог значаја, под условом да се чамац врати власнику. Ако у наведеној ситуацији
лице које добровољно одустаје од извршења кривичног дела убиства заиста жели
да спречи лишавање живота, неће одустати упркос могућој санкцији због
одузимања чамца. Овоме додајемо да треба водити рачуна и о интересима трећег
лица, које ничим није допринело да његова правна добра буду изложена
угрожавању или повреди. На крају, тешко се може бранити горе наведено
137
J. M. Z. Espinar, E. J. P. Alonso, 563; A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo, Derecho penal - parte general,
Barcelona 2001, 204.
138
K. Detter, Zum Strafzumessungs - und Maßregelrecht, NStZ 3/2006, 15; G. Altvater,
Rechtsprechungsübersicht Tötungs - delikte, NStZ 2/2006, 92; Б. Игњатовић, 85.
139
H. Frister, Die Notwehr im System der Notrechte, GA 7/1988, 307.
140
C. Roxin, Strafrecht - Anmerkung, JZ 12/2001, 667; Н.Г. Кадников, 190.
141
М. Бабић (1983), 107.

44
становиште, према коме неко лице жели да лиши живота другог и да при томе не
предвиди опасност која услед тога може наступити.
Произилази да се лице које скриви опасност, односно умишљајем или
нехатом проузрокује опасност за своје добро или добро другог лица, не може
позивати на крајњу нужду ако отклањањем опасност оствари обележја бића неког
кривичног дела.142 Са друге стране, начелно говорећи, учинилац који намерно
скриви противправни напад, не само да нема право нужне одбране, већ нема право
крајње нужде у односу на трећа лица.
У вези са овим, спорно је да ли кривица треба да обухвата само
проузроковање опасности или подразумева и свест да њено отклањање није могуће
осим остварењем кривичног дела на штету трећег лица. Ми прихватамо схватање
да је опасност скривљена ако је учинилац био свестан или је могао и био дужан да
буде свестан да се опасност може отклонити искључиво повредом добра другог
лица.143 То не значи да кривица у погледу проузроковања опасности подразумева да
је учинилац био свестан свих последица које ће отклањање опасности произвести.
Слично томе, постоји мишљење да је учинилац крив у погледу проузроковане
опасности уколико његова кривица обухвати саму опасност али и могућност
повреде одређених правних добара која из те опасности произилази. У супротном,
уколико се узме да је опасност скривљена утврђивањем кривице само у односу на
проузроковање опасности, то би значило увођење објективне одговорности у
кривично право.144 Исто се може рећи за нужну одбрану: свест и воља провокатора
треба да обухватају како изазивање напада од стране изазваног, тако и повреду или
угрожавање правног добра при одбијању испровоцираног напада.145
Ипак, у појединим случајевима није оправдано ускратити учиниоцу да се
позове на крајњу нужду, без обзира што је испунио услов скривљене опасности
како смо га одредили у претходном излагању. На пример, планинар који се није
обукао на одговарајући начин обије кућу да спаси живот који му је угрожен
хладноћом.146 Изузетак од правила да скривљена опасност ускраћује позивање на
крајњу нужду, на посредан начин узима у обзир законодавац у нашој земљи.
Наиме, Кривични законик у члану 20. став 3 прописује да учиниоцу који је сам
изазвао опасност али из нехата, суд може казну ублажити. У начелу, ово решење
прихваћено је и код нехатног изазивања напада, јер провокатор као што ћемо
видети, има право на дефанзивну нужну одбрану и под одређеним условима
неограничено право да одбије напад.147
Закључујући анализу овог питања, треба рећи да за разлику од крајње нужде
нехатом изазвани напад у нашем законодавству не искључује у потпуности право
провокатора да се позове на институт нужне одбране. Ипак, да би се избегло
непотребно понављање, о утицају скривљеног напада на примену нужне одбране
биће више речено у излагањима која следе а посвећена су противправности напада.

142
З. Стојановић (2003), 32.
143
Ф. Бачић et al (1995), 65.
144
M. Бабић, Нескривљеност опасности као услов крајње нужде, ЈРКК 3/96, 11.
145
J. Matthias, Strafrecht - Notwehr, JuS 5/2006, 467; A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo, Codigo Penal
Comentado, Bilbao 2005, 44; S. Beltrani, 128.
146
T. Lenckner, Der rechtfertigende Notstand, Munster 1965, 103-105.
147
J. Matthias, 467; BGH, Urt. v. 5. 10. 1990. - 2 StR 347/90, (Вид., NJW 8/1991, 405); BGH, Urt. v. 14.6.
1972. - 2StR 679/71, (Вид., NJW 40/1972, 1821.).

45
 1.2. ОТКЛАЊАЊЕ ОПАСНОСТИ

Отклањање опасности је свака делатност која се састоји у повреди или

угрожавању правног добра неког лица, чија је сврха очување неког свог добра или
добра другог лица. За разлику од нужне одбране где нападнути предузимањем
одбрамбене радње наноси штету нападачу, код крајње нужде дело је по правилу
остварено на штету трећег незаинтересованог лица. Ако је при одбрани од
противправног напада повређено неко правно добро трећег лица које није нападач,
учинилац се не може позвати на нужну одбрану, 148 али се може применити одредба
о крајњој нужди,149 осим уколико нападач не користи неко добро трећег лица за
напад.150 Ова реченица показује у којој су мери нужна одбрана и крајња нужда
повезани и међусобно испреплетани институти. Ако се овоме дода могућност да
лице које предузима одбрану истовремено повреди правна добра нападача и трећег
лица, долазимо до закључка да ће се у једној кривичној ствари применити одредбе
члана 19. и 20. Кривичног законика. На крају, могуће је замислити ситуацију у којој
и добро које се штити и добро које је повређено или угрожено припадају истом
лицу. На пример, особу која хоће да изврши самоубиство, неко противправно
лишава слободе.
Даље, отклањањем опасности се не сматра свака радња, већ само она којом
се остварују обележја бића неког кривичног дела, 151 што је услов и у погледу
одбрамбене радње код примене нужне одбране. Уколико дело није учињено, није
ни потребно расправљати да ли су испуњени услови за крајњу нужду.
Већ је речено и образложено да је отклањање опасности од свог добра или
добра другога могуће остварити на два начина: дефанзивно и офанзивно. Са друге
стране, сасвим су другачији критеријуми разликовања офанзивне и дефанзивне
нужне одбране. Тако, дефанзивна нужна одбрана (Schutzwer) подразумева да
нападнути одбије напад блокирањем удараца или на други начин, а тек ако тако
није могуће спречити, одложити или окончати напад, дозвољено је предузимање
тзв. активне одбрамбене радње или офанзивне нужне одбране (Trutzwer).152

1.2.1. Опасност се није могла отклонити на други начин осим

остварењем кривичног дела. Овај услов значи да је лице које се нађе у стању
крајње нужде обавезно да опасност избегне уколико је то могуће. За разлику од
нужне одбране, позивање на крајњу нужду није дозвољено ако је учинилац могао
да избегне опасност бекством, скривањем, дозивањем у помоћ или на други
начин.153 Разумљиво је да законодавац поставља овај захтев јер тако штити правна

148
STS 8. 10. 1971. - RA 3769, (Вид., J. M. Z. Espinar, E. J. P. Alonso, 573.).
149
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 207; Н.Г. Кадников, 190.
150
Z. Šeparović, Krivično pravo - opći dio, Zagreb 1975, 69; LJ. Bavkon, A. Šelih, Kaznenski zakonik s
pojasnili in sodno prakso, Ljubljana 1978, 142.
151
З. Стојановић (2006 а), 95.
152
H. Satzger, Dreimal „in causa” - actio libera in causa, omissio libera in causa und actio illicita in causa,
JURA 7/2006, 519.
153
Љ. Лазаревић (1999), 31; T. Lenckner, 79.

46
добра трећег лица, док код нужне одбране није оправдано очекивати од нападнутог
понижавајуће бекство од особе која предузима противправни напад. 154 Треба
нагласити да наше мишљење није општеприхваћено у доктрини кривичног права,
јер поједини писци инсистирају да и нападнути има обавезу уклањања пред
нападом.155
Даље, уколико се опасност не може избећи, учинилац је дужан да је покуша
отклонити без повреде или угрожавања неког правног добра, односно без
остварења бића кривичног дела.156 Не сме се допустити да остварење кривичног
дела буде за особу у опасности комотан и једноставан излаз. 157 Према томе, нема
крајње нужде ако је учинилац могао отклонити опасност повредом свог правног
добра или правног добра трећег лица које је мање вредности. 158 У вези са овим,
треба истаћи да законодавац и од нападнутог код нужне одбране очекује слично:
одбрана мора бити неопходна тј. да није могао на неки други начин осим повредом
нападачевих добара одбити напад.159
Осим тога, уколико се опасност није могла отклонити на други начин, осим
остварењем кривичног дела, учинилац мора предузети радњу којом ће бити
остварена најмања повреда туђег правног добра. 160 Према јединственом мишљењу
теорије кривичног права, нападнути такође има обавезу предузимања одбране која
је ефикасна, али истовремено у најмањој мери штетна за интересе нападача. 161 Да
ли је овај услов отклањања опасности односно одбијања напада испуњен је
фактичко питање, чије решење зависи од свих околности конкретног случаја.162
Као што је већ речено, ако суд утврди да је опасност (односно напад) било
могуће отклонити (одбити напад) на други начин, али је учинилац имао погрешну
представу да тај други начин не постоји, испуњени су услови за путативну крајњу
нужду (путативну нужну одбрану). Наиме, учинилац је у заблуди да постоји основ
који искључује кривично дело. Исто се односи на интензитет одбране, односно
отклањања опасности. Назив посматраних института указује да је реч о крајњем
средству да се опасност (тј. напад) која прети отклони (тј. одбије). То се нарочито
односи на крајњу нужду, јер је њен смисао пре свега искључење противправности
повреде или угрожавања правних добара трећег лица које не проузрокује опасност,
тј. не предузима противправни напад, као што је случај код нужне одбране. Због
тога, суд са посебном обазривошћу треба да оцени да ли је испуњен овај услов за
примену члана 20. Кривичног законика, узимајући у обзир све околности
конкретног случаја.
154
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270; J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 564.
155
F. Antolisei, Manuale di diritto penale - Parte generale, Milano 1960, 217; G. Fiandaca, E. Musco, 258;
R. Iglesias, Fundamentos y requisitos estructurales de la legitima defensa, Granada 1999, 266.
156
Ф. Бачић et al. (1995), 65.
157
F. Bačić, Krivično pravo - opći dio, Zagreb 1978, 212.
158
Ј. Таховић, Кривично право - општи део, Београд 1961, 128.
159
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 269; Н. Срзентић, А. Стајић, Кривично право Федеративне Народне
Републике Југославије - општи део, Београд 1961, 144.
160
З. Стојановић (2006 б), 148.
161
K. Leckner, K. Kühl, 200; L. Delpino, Diritto Penale - Parte generale, Napoli 2006, 356; S. M. Puig,
M. T. Castineira, Legitima defensa del honor y limites del derecho de defensa, Anuario de Derecho
penal y ciencias penales, septiembre-deciembre/1991, 862.
162
Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 143; F. Antolisei, 216-217; A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo
(2005), 43.

47
 1.2.2. Учињено зло није веће од зла које је претило. Испуњење услова да
учињено зло није веће од зла које је претило, неопходно је да би постојање
кривичног дела у конкретном случају било искључено, за разлику од нужне
одбране. С обзиром да крајња нужда значи сукоб права са правом, а нужна одбрана
одбијање противправног напада (Recht dem Unrecht nicht zu weichen braucht),
логично је да се код нужне одбране не захтева ова врста пропорционалности. Ипак,
погрешно би било закључити да није потребна никаква сразмерност између добара
нападнутог и нападача, како се тврди у старијој теорији кривичног права.
Оцењујући да ли је испуњен услов да је одбрана неопходно потребна, суд мора да
утврди релативну сразмеру између добара нападача и добара нападнутог. Другим
речима, очигледна несразмера би значила да је интензитет одбране већи од
интензитета напада, тј. да је прекорачена граница нужне одбране, чак и кад је то
једини начин да се одбије напад.163 Смисао овог услова код отклањања опасности је
да зло учињено остварењем кривичног дела мора бити мање од онога које је
претило или бар исто, о чему у нашој литератури постоји јединствено мишљење. 164
Уколико је спашено добро веће вредности од жртвованог дилеме нема и
законодавац је у том погледу недвосмислен. Са друге стране, уколико су у сукобу
интереси једнаке вредности, друштво је равнодушно у погледу добра које ће бити
спашено. У савременој кривичноправној теорији се истиче да сва правна добра без
обзира на тешкоће можемо поредити, и у вези са тим, предлажу занимљиви
критеријуми, о чему ће у овом раду на одговарајућем месту бити више речи.165
С обзиром да законодавац користи термин „зло” који се у теорији тумачи
као повреда правног добра,166 док са друге стране, нема поузданог правила чијом
применом би у сваком конкретном случају одредили које добро је важније за
друштво, може се са сигурношћу рећи да утврђивање овог услова крајње нужде
врши суд од случаја до случаја, узимајући у обзир све околности конкретне
кривичне ствари.
Нема сумње да је живот највредније добро за свакога, што значи да убиство
другог лица у стању крајње нужде није дозвољено, осим уколико се не отклања
опасност за сопствени или туђи живот, као и уколико је угрожено уставно уређење
и безбедност земље.167 Слично томе, чврсто стојимо на становишту да је код нужне
одбране лишавање живота нападача могуће само ако је противправним нападом
угрожен живот, телесни интегритет или слобода другог лица. 168 Врло је важно
нагласити да се не може позвати на нужну одбрану учинилац који лиши живота
нападача због повреде или угрожавања материјалних добара, без обзира на њихову
вредност.169 Логика овог принципијелног става је јасна: живот је најважније правно
добро за сваког човека, предуслов коришћења свих других права. 170 Без обзира на

163
L. Delpino, 358; J. S. Melgar, Codigo prenal - comentarios y Jurisprudencia, Madrid 2006, 153; S.
Beltrani, 127.
164
З. Стојановић (2006 б), 148; М. Радовановић, Кривично право - општи део, Београд 1966, 124.
165
G. Fiandaca, E. Musco, 260; L. Delpino, 358-359.
166
Љ. Лазаревић (1999), 31.
167
Ф. Бачић et al. (1995), 66.
168
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 206.
169
C. Roxin (2003 a), 967.
170
З. Стојановић (1998), 9.

48
речено, поједини аутори неоправдано оспоравају неповредивост права на живот
нападача приликом одбране материјалних добара од противправног напада.171
У теорији кривичног права је истакнуто, да оцењујући вредност добара у
сукобу суд треба да узме у обзир и околност да ли је учинилац повредио добра
трећег незаинтересованог лица или добра лица у чијој „сфери одговорности се
налази извор опасности”.172 У првом случају, учињено зло мора бити мање или
исто злу које је претило. Са друге стране, слично нужној одбрани, уколико је
учинилац повредио добро лица које је проузроковало опасност, учињено зло може
бити и веће од зла које је претило. Ми сматрамо да ово мишљење није
прихватљиво. Наиме, ако би судови прихватили напред наведену сугестију,
прекршили би позитивноправне одредбе јер је у погледу овог услова крајње нужде
члан 20. Кривичног законика недвосмислен. Даље, измена законика којом би се
омогућила легална примена овог становишта у судској пракси, оставила би
отвореним питање где су границе повреде добра трећег лица веће вредност ради
заштите угроженог добра мање вредности. У овома раду смо већ истакли да је
суштинско обележје крајње нужде сукоб права са правом, без обзира на околност
да ли је лице чије је добро повређено проузроковало опасност. Прихватањем
супротног становишта, значило би увођење објективне одговорности у кривично
право, јер би се на тај начин оправдавала повреда добара веће вредности лица које
је проузроковало опасност, чак и у ситуацији да његова кривица није утврђена.
У сваком случају, сматра се да процена вредности правних добара која су у
сукобу код крајње нужде треба да буде објективна, лишена субјективног значаја
која та добра имају за поједина лица. То значи, да уколико поједина правна добра
за одређена лица имају већу вредност него за просечног човека, ту околност суд
неће узети у обзир приликом поређења сукобљених добара код крајње нужде. Иако
је ово опште правило прихваћено и приликом процене супротстављених интереса
код нужне одбране,173 тешко је замислити правичну одлуку суда ако се као помоћан
критеријум не размотри посебан значај који поједина правна добра имају за
нападнутог.174

1.2.3. Кривично дело остварено у крајњој нужди треба да буде усмерено

на отклањање опасности. У теорији је спорно да ли је за примену крајње нужде
неопходно утврдити да је остварен и субјективни елемент. Овај услов крајње нужде
значи неопходност да дело учиниоца буде предузето ради спашавања угроженог
добра.175 Уосталом, законодавац у члану 20. став 2 прописује: „дело учињено ради
тога...”. Сматрамо да је дело учиниоца предузето ради отклањања опасности ако је
он свестан стања крајње нужде, тј. опасности која прети и отклања је радњом која
има обележја бића кривичног дела (умишљајно или нехатно).
Претпоставка воље да се отклони опасност се не може прихватити, јер би то
значило да одбрамбена воља код нужне одбране такође није услов за примену
члана 19. КЗС. Премда, морамо признати да се део теорије залаже за објективно
171
M. Wössner, Die Notwehr und ihre Einschrankungen in Deutschland in den USA, Berlin 2006, 73; Г.
Марјановик, 157; Ј. Таховић (1957), 96.
172
М. Бабић (1983), 152.
173
S. Beltrani, 129.
174
L. Delpino, 358-359; A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
175
З. Стојановић (2006 а), 5; F. Bačić (1978 b), 213.

49
схватање нужне одбране.176 Уместо тога, преовладава схватање да се у свакој
појединачној кривичној ствари мора утврдити субјективан елеменат нужне одбране
(свест учиниоца о нападу и воља да се напад одбије).177 Тешко је разумети зашто
поједини аутори код нужне одбране захтевају претпоставку одбрамбене воље у
појединим случајевима, иако се не може оспорити посебност одбране и напада који
предузимају чланови породице.178 Образложење критике овог мишљења уследиће
на одговарајућем месту у овом раду.

1.3. ПРЕКОРАЧЕЊЕ ГРАНИЦА КРАЈЊЕ НУЖДЕ

Кривични законик прописује да се учинилац који је прекорачио границе

крајње нужде може блаже казнити. Ако је прекорачио границе крајње нужде под
нарочито олакшавајућим околностима, може се и ослободити од казне (члан 20.
став 3).179 Сходно томе, прекорачење крајње нужде је факултативни основ за
ублажавање, односно ослобађање од казне. Исто се може рећи за прекорачење
граница нужне одбране, с том разликом што је ослобађење од казне чланом 19. став
3 КЗ Србије условљено постојањем узрочно последичне везе између стања јаке
раздражености или препасти изазване нападом и прекорачења (члан 20. став 3
КЗС).
Укратко речено, прекорачење граница крајње нужде је кривичноправно
релевантно ако учинилац отклони опасност повредом добра које је веће вредности
од добра од кога се отклања опасност.180 Прекорачење крајње нужде постоји и
уколико је учинилац могао повредити добро мање вредности, 181 односно у мањој
мери могао повредити правно добро трећег лица.182
Како је услов крајње нужде да учињено зло није веће од зла које је претило
фактичко питање, које се решава узимајући у обзир све околности конкретног
случаја, исто се може рећи за прекорачење граница нужне одбране. Стога, излагање
о томе шта у конкретном случају представља веће зло уколико су супротстављена
два правом заштићена интереса, на овом месту није потребно понављати. Дакле,
између осталог, суд мора узети у обзир однос добара која су повређена и угрожена
од опасности и отклањањем опасности, како по њиховој природи тако и вредости;
употребљена средства при отклањању опасности; предмете, лица и животиње од
којих је долазила опасност; старосно доба, физичко стање, душевно здравље
учиниоца кривичног дела који отклања опасност итд.. 183
176
B. Hardtung, Der Irrtum über die Schuld im Lichte des 35 StGB, ZStW 1/1996, 50; M. K. Meyer,
Opfers des Angriffs strafbar durch Verteidigung? Zu den subjektiven Voraussetzungen der Verteidigung
bei der Notwehr, GA 11/2003, 813.
177
З. Стојановић (2006 б), 146; М. Цетинић, Нека спорна питања прекорачења граница нужне
одбране, ПЖ 9/2002, 146; H. H. Jescheck, T. Weigend, 342; C. Prittwitz , Zum Verteidigungswillen bei
der Notwehr, GA 10/1980, 382; A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 44; G. Altvater, 91.
178
S. Walther, 54.
179
З. Стојановић (2006 а), 93-94.
180
З. Стојановић (2006 б), 148-149; LJ. Bavkon, A. Šelih, 146.
181
М. Томановић, 165.
182
З. Стојановић (2003), 33; Ф. Бачић et al. (1995), 67; М. Бабић (1983), 179.
183
Љ. Лазаревић (1999), 28.

50
 Такође, суд ће оценити све објективне и субјективне околности случаја и
утврдити да ли је испуњен законски услов за факултативно ослобађање од казне. У
теорији је заузет оправдан став да евентуално ублажавање казне зависи од утврђене
несразмере између зла које је учињено и опасности која је претила. 184 Ако је у
конкретном случају постојала велика несразмера између сукобљених интереса на
штету повређеног добра, не може се учиниоцу казна ублажити, већ му се
прекорачење може узети као олакшавајућа околност. Супротно томе, ако је нането
незнатно веће зло од зла које је претило, казна се може ублажити применом
одредбе члана 20. став 3 КЗ. С обзиром на сличност у кривичноправном
регулисању прекорачења нужне одбране и крајње нужде, сматрамо да се овај
критеријум за утврђивање ублажавања казне код прекорачења крајње нужде може
применити и на прекорачење нужне одбране. Стога је сасвим разумљиво да
учиниоцу који прекорачи границе нужне одбране неће бити ублажена казна ако је
утврђена изразита диспропорција између интензитета напада и одбране, тј.
вредности повређених или угрожених добара нападача и нападнутог. Напред
наведено има значај само уколико се интензитет прекорачења нужне одбране и
крајње нужде не може оправдати интензитетом афективног стања у коме се
учинилац налази.185 Наиме, јаку раздраженост и препаст коју помиње Кривични
законик код прекорачења нужне одбране, може изазвати и опасност код крајње
нужде.
Према томе, прекорачење граница крајње нужде је у основи решено на
истоветан начин као прекорачење нужне одбране. Ипак, код прекорачења нужне
одбране нападнути је учинио више од неопходно потребног, што значи да
прекорачење не постоји самим тим што је зло учињено нападачу веће од зла које би
он нанео нападнутом.186 Одговор на питање зашто је овај услов постављен код
крајње нужде свакако треба тражити у суштинском обележју овог института
кривичног права, чија је основна одлика сукоб права са правом, за разлику од
нужне одбране (сукоб права са неправом). Осим тога, различите услове за
факултативно ослобађање од казне треба тражити у природи ових института. Тако,
нужна одбрана претпоставља напад који долази од човека и одбрану учиниоца
кривичног дела. Са друге стране, стање крајње нужде одликују веома различите
ситуације опасности у којима се неко лице налази, тј. опасност која долази од
многобројних субјеката - човека, животиње, природне силе итд.. Стога,
законодавац прописује код прекорачења нужне одбране као услов за факултативно
ослобађање од казне да је прекорачење учињено услед јаке раздражености или
препасти изазване нападом, док је код крајње нужде употребљена шира
формулација: „учинилац прекорачио границе крајње нужде под нарочито
олакшавајућим околностима” (члан 20. став 3 КЗС).
Слично институту нужне одбране, прекорачење крајње нужде је
кривичноправно релевантно само уколико је реч о тзв. интензивном ексцесу, тј.
уколико је учињено зло веће од зла које је претило. У случају тзв. екстензивног
ексцеса који постоји ако се не може говорити о опасности која непосредно
предстоји или је престала, није испуњен временски услов крајње нужде, што значи

184
LJ. Bavkon, A. Šelih, 146.
185
A. Schönke, H. Schröder, 633.
186
Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 141.

51
да се одредба Кривичног законика о крајњој нужди, односно њеном прекорачењу
не може применити.187 Треба рећи да о проблему екстензивног ексцеса нужне
одбране и крајње нужде не постоји јединствено мишљење у правној науци. Према
схватању дела немачке доктрине, одредба законика која регулише прекорачење
нужне одбране се односи и на екстензивни ексцес, јер не би било правично казнити
лице који предузме одбрану само тренутак пре истовремености напада. 188 Наше
неслагање са овом концепцијом биће образложено у излагањима која предстоје.
Кажњавање учиниоца кривичног дела који је прекорачио границе крајње
нужде, претпоставља да је суд утврдио његову кривицу. Слично прекорачењу
нужне одбране, суд у овом случају са посебном пажњом мора оценити његово
психичко стање, односно могућност да је услед стања опасности у коме се налази
он сам или друго лице био неурачунљив или битно смањено урачунљив у време
извршења кривичног дела.189
Постојање одредбе Кривичног законика која регулише прекорачење крајње
нужде се оправдава узимањем у обзир психолошког стања учиниоца услед
опасности која прети њему или другом лицу (слично нужној одбрани). 190 Због тога,
нападнути тј. лице које отклања опасност често није у стању да правилно процени
границе дозвољеног поступања.191 Ипак, у теорији кривичног права је истакнуто
мишљење да није оправдано ублажити казну учиниоцу кривичног дела који је
прекорачио границе крајње нужде.192 Код нужне одбране се наношење већег зла
може толерисати, јер нападач предузимањем противправног напада доприноси
повреди сопственог добра од стране нападнутог. Како се код крајње нужде
сукобљава право са правом, није логичан привилегован положај учиниоца уколико
је учињено зло веће од зла које је претило.

187
Ф. Bačić (1978 b), 215.
188
A. Schönke, H. Schröder, 633.
189
Ј. Таховић (1961), 128.
190
B. M. Christmann, Der Notwehrexzes, JuS 9/1989, 717.
191
Н. Срзентић, А. Стајић, 149.
192
М. Бабић (1983), 177.

52
 ЧЕТВРТИ ДЕО

НУЖНА ОДБРАНА У УПОРЕДНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

1. НУЖНА ОДБРАНА У НЕМАЧКОМ КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

1.1. ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ПРАВНА ПРИРОДА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

53
 Нужна одбрана (Notwehr) је у немачком кривичном законодавству основ
који искључује противправност кривичног дела (члан 32. став 1 Кривичног
законика Савезне Републике Немачке).193 Дело учињено у нужној одбрани није
кривично дело јер није противправно, тј. сагласно је праву одбити противправни
напад од себе или другог. Другим речима, уколико одбијање напада испуњава
услове за примену нужне одбране, искључена је противправност (rechtswidrigkeit)
као општи елемент у појму кривичног дела (злочина и преступа).194
Члан 32. став 2 Кривичног законика који регулише овај институт гласи:
„Нужна одбрана је она одбрана која је неопходна да се од себе или другог одбије
истовремени противправни напад”.195
У савременој немачкој кривичноправној литератури су учињени бројни
покушаји да се одреди правна природа нужне одбране, при чему је основни
проблем противречност између права на одбрану, на једној страни, и монопола
заштите права којим располаже држава у модерном друштвеном уређењу, на другој
страни. Ипак, заједничка мисао свих аутора је да суштину нужне одбране одређује
реченица: „Право не треба да устукне пред неправом (Recht dem Unrecht nicht zu
weichen braucht)”.196
Према једном мишљењу, индивидуалноправном аспекту или принципу
заштите (Schutzprinzip), нужна одбрана је природно право појединца на одбрану од
противправног напада другог лица.197 Индивидуалноправно схватање полази од
античког становишта о овом институту кривичног права, по коме је нужна одбрана
праправо сваког човека, коме није потребно посебно образложење (naturalis ratio
permitit se defendere). Наравно, право на одбрану од напада је у тесној узрочно
последичној вези са губитком „права на мир” нападача. Из суштине
индивидуалноправног аспекта нужне одбране произилази да је сврха њене примене
заштита индивидуалних добара појединца, али не и очување правног поредка који
се такође угрожава предузимањем противправних напада.
Последица наведеног становишта се огледа у томе да однос вредности
заштићеног и повређеног правног добра у начелу нема значаја приликом процене
неопходности одбране. Једноставно речено, учинилац може одбијајући
противправни напад од себе или другог повредити добро нападача које је веће
вредности од нападнутог правног добра, под условом да је то неопходно за
ефикасно одбијање напада. Даље, индивидуалноправно схватање нужне одбране је
193
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, Превод са немачког: Павловић Димитрије, Београд 1998, 21. („Не поступа
противправно онај који је дело учинио у нужној одбрани”). Напомена: делови Кривичног
законика у Немачкој који одговарају члановима у нашем законодавству су означени као
параграфи.
194
Ibid., 18. Кривични законик Немачке у члану 12. став 1 и 2 прописује да је противправност општи
елеменат у појму злочина и пресупа: „Злочини су противправна дела за која је законом прописан
минимум казне од 1 године или преко 1 године лишења слободе (став 1)”, „Преступи су
противправна дела за која је законом прописан мањи минимум казне лишења слободе или новчана
казна (став 2)”.
195
Ibid., 22.
196
A. Schönke, H. Schröder, 602; K. Himmelreich, Notwehr und unbewuste Fahrlässigkeit, Berlin-New
York 1971, 88; J. Matthias, 467; K. Leckner, K. Kühl, 202; K. L. Kunz, Organisierte Nothilfe, ZStW
4/1983, Berlin, 983; C. Morgenstern, Referendarexamensklausur - Strafrecht: Unterschlagung und
Notwehr, JuS 3/2006, 255; F.-W. Krause, 331.
197
H. H. Jescheck, T. Weigend, 337.

54
полазиште који даје право лицу које је субјект одбрамбене радње да предузме
активну а не само пасивну, дефанзивну одбрану. Бекство од нападача или
избегавање напада, са становишта аутора који прихватају индивидуални концепт
нужне одбране представља неприхватљив захтев нападнутом. Доследно
спровођење начела заштите права код изазване нужне одбране има за последицу
признавање права на нужну одбрану намерном провокатору.
Са друге стране, присталице социјалноправног аспекта нужне одбране
(надиндивидуална концепција) или „принципа очувања права”
(Rechtsbewährungspinzip) у први план истичу да се противправним нападом у
смислу овог института угрожава правни поредак, који такође не треба да устукне
пред неправом.198 То значи да се одбраном коју предузима нападнути, а која има за
циљ заштиту неког правног добра, истовремено штити и правни поредак.
Практична последица социјалноправног аспекта нужне одбране је ограничење овог
права, под условом да се у конкретном случају утврди екстремна несразмера
повређених или угрожених правних добара нападнутог и правних добара
нападача.199 Дакле, заштита интереса нападача је у интересу правног поредка, јер
обезбеђује примену норми и у односу на некога ко не поступа у складу са
нормама.200 Ипак, у сукобу интереса нападача и нападнутог Renzikowski предност
даје правним добрима нападнутог, што је и логично узимајући у обзир основно
обележје нужне одбране, мисао да право не може устукнути пред неправом. У вези
с тим, овај аутор поставља и једноставну формулу која има за циљ да оправда
повреду нападачевог правног добра, односно остварење обележја бића кривичног
дела у стању нужне одбране учини легитимним:

Индивидуално правно добро нападнутог

+Општи интереси за очување правног поредка
>Индивидуално право нападача201
Према томе, лице које предузима противправни напад и на тај начин
угрожава како правна добра нападнутог, тако и правни поредак у једном друштву,
не може очекивати да има предност при процени супротстављених интереса.
Наше је мишљење, напред наведени аутори (Jescheck, Renzikowski) исправно
закључују да два на први поглед супротстављена концепта нужне одбране не
искључују један другог, већ су комплементарни, иако је сврха примене члана 32.
Кривичног законика пре свега заштита индивидуалних права. Осим тога, они као
присталице дуалистичке теорије нужне одбране („Zwei-Elemente-Theorie”) нису
усамљени у модерној кривичноправној литератури Савезне Републике Немачке.202
Прихватање једног од напред изложених схватања нужне одбране, има не
само теоријски већ и практични значај, о чему ће у излагањима која предстоје бити
више речено.

198
J. Renzikowski, 79-88; P. Kirchhof, Polizeiliche Eingriffsbefugnisse und private Nothilfe, NJW 20/1978,
972; W. Kargl, Die intersubjektive Begründung und Begrenzung der Notwehr, ZStW 1/1998, 45.
199
H. H. Jescheck, T. Weigend, 337.
200
J. Renzikowski, 94.
201
Ibid., 105; C. Bertel, Notwehr gegen verschuldete Angrif, ZStW 1/1972, 7-8.
202
C. Roxin, Strafrecht - Allgemeiner Teil, München 2003, 774; C. Roxin, Sozialrecht. Strafrecht -
Anmerkung, JZ 2/2000, 99; A. Schönke, H. Schröder, 602; G. Warda, 406.

55
 1.2. НАПАД КАО УСЛОВ НУЖНЕ ОДБРАНЕ

1.2.1. ПОЈАМ НАПАДА

Нападом се сматра свака људска радња која је усмерена на повреду или

угрожавање неког правног добра учиниоца или другог лица. 203 То значи, уколико је
утврђена само намера да се друго лице нападне, без предузимања конкретне радње
ради остварења тог циља, не може се говорити о примени нужне одбране. Радњу
напада који је услов за позивање на овај институт предузима човек, али није
искључено да се нападач у смислу члана 32. Кривичног законика послужи
животињом као средством напада.204
У теорији кривичног права је истакнуто мишљење да човек може
послужити као средство за противправни напад. 205 Укратко, Roxin сматра да
уколико особа А принуди особу Б да нападне лице Ц, што има за последицу
лишавање живота нападача од стране особе Ц у стању нужне одбране, учиниоцем
кривичног дела убиства сматра се иницијатор овог догађаја тј. особа А, под
условом да је хтео или бар пристао на обележја бића кривичног дела убиства. Лице
Б и Ц су само „средства” у рукама учиниоца кривичног дела убиства. Ако је воља
особе Б искључена услед принуде којој је изложено (нпр. хипнозе), при чему је
нападнути свестан стања нападача, мора применити дефанзивну одбрану а тек
уколико је ефикасност одбрамбене радње доведена у питање офанзивну одбрану. 206
Најзад, уколико се утицај особе А на особу Б своди на навођење другог да
предузме напад одговараће као подстрекач, док се за лице Б не може рећи да је
средство у туђим рукама, јер његова способност одлучивања није искључена.
За постојање напада није потребан умишљај учиниоца, већ је довољан и
нехат, али се чак и понашање без кривице може сматрати нападом уколико је
објективно проузроковало угроженост или повреду неког правом заштићеног
интереса.207 Насупрот томе, поједини аутори истичу становиште да у конкретним
случајевима некада није могућ напад у смислу нужне одбране остварити без
кривице.208 На пример, уколико неко лице бежи из куће која гори и на путу му се
нађе друго лице, за правну квалификацију ове ситуације кључна је кривица тог
лица у погледу угрожавања интереса „нападнутог”. Ако се треће лице случајно
затекне на погрешном месту у погрешно време, не може се говорити о нападу и
примени нужне одбране, али је могућа примена одредби члана 34. Кривичног
законика о крајњој нужди (Notstand).
Наглашавамо да о овом проблему не постоји неподељено мишљење у
теорији кривичног права. Чак и присталице принципа заштите права
(индивидуалноправне концепције нужне одбране) нису јединствени у одговору на
203
K. Leckner, K. Kühl, 197.
204
A. Schönke, H. Schröder, 604.
205
C. Roxin (2003 b), 28.
206
H. H. Jescheck, T. Weigend, 338.
207
Ibid.
208
A. Schönke, H. Schröder, 604.

56
питање: какав квалитет треба да поседује напад у погледу кривице нападача, да би
се могло говорити о стању нужне одбране (notwehrlage)? Ако би била дозвољена
нужна одбрана против напада од стране некога ко поступа без кривице, очигледно
је да то може да буде образложено само захтевом за самоодбраном, тј. одбраном
индивидуалних правних добара. Заговорници дуалистичке концепције нужне
одбране, према којима је сврха овог института индивидуална заштита, али и
очување права, искључују позивање на члан 32. Кривичног законика у случају
напада који је предузет без кривице, односно без намере (напад са нехатом као
основ нужне одбране је искључен).209 Renzikowski наводи пример особе А која није
свесна да се у пиштољу налази муниција, нишани и пуца на особу Б. Своје
легитимне интересе у овом случају Б треба да заштити користећи одредбу о
дефанзивној крајњој нужди, сматра овај аутор, а не позивањем на нужну одбрану. 210
Према овом схватању, напад у смислу нужне одбране мора да буде „слободан”,
односно предузет са умишљајем.
По свему судећи, поље примене овог института кривичног права би било
исувише сужено прихватањем концепције по којој напад који није умишљајан
искључује нужну одбрану, имајући у виду њену основну сврху: заштиту
најважнијих правних добара од неправа. У ствари, то би значило да се напад
душевног болесника, детета или алкохолисаног лица не би могао сматрати
нападом, тј. не би омогућио позивање на нужну одбрану. Супсидијарна примена
крајње нужде у овим случајевима не би могла отклонити штету која би настала
прихватањем ове концепције напада.
Иако се у свакодневној комуникацији под нападом подразумева активно
деловање, теорија кривичног права у Немачкој с правом указује да је могуће
противправни напад предузети и нечињењем, под условом да је постојала обавеза
на чињење.211 На пример, лице које групу спелеолога са намером да им угрози
животе остави у пећини, знајући при томе да они сами не могу пронаћи пут до
излаза, предузима противправни напад нечињењем.
У немачком праву физичка лица у појединим ситуацијама имају обавезу на
чињење (Garantenstellung), која произилази из уговора, радног односа или неког
другог правног основа.212 Уосталом, у члану 323. ц Кривичног законика Немачке
прописано је кривично дело непружање помоћи.213 На пример, спашавање
дављеника је општа обавеза. У вези с тим, Roxin сматра да лице које се брани од
противправног напада у начелу нема обавезу на чињење ради заштите интереса

209
J. Renzikowski, 99-101; O. Harro, 577.
210
Ibid., 283.
211
K. Leckner, K. Kühl, 198. (Члан 13. Кривичног законика СР Немачке прописује извршење
кривичног дела нечињењем: „ Ко пропусти да отклони последицу која припада бићу кривичног
дела по кривичном закону, казниће се по том закону само ако је на основу закона био дужан да
спречи наступање последице и ако је пропуштањем остварено законско обележје бића кривичног
дела које одговара делу које се остварује чињењем”).
212
K. Kühl, Die Strafrechtliche Garantenstellung - Eine Einführung mit Hinweisen zur Vertiefung, JuS
6/2007, 497.
213
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 148. („Ко код несрећног случаја, опште опасности или нужде, не пружи
помоћ, иако је то било неопходно, а од њега се то према конкретним околностима могло
захтевати, посебно ако је то било могуће без његовог личног излагања опасности и без повреде
других важних обавеза казниће се лишењем слободе до 1 године или новчаном казном.”).

57
нападача.214 Наиме, узрок насталог угрожавања је искључиво радња нападача, што
значи да одговорност за последице тог напада не може преузети нападнути.
Произилази да ко противправним нападом произведе самоугрожавање преузима и
ризик сопственог поступања и не може очекивати да нападнути буде гарант
његових интереса. Наравно, чак и неко ко предузима одбрану од противправног
напада има обавезу да помогне нападачу уколико прети опасност да ће искрварити,
под условима који су прописани чланом 323. ц Кривичног законика Немачке.
Опредељујући се за напред наведено решење, Roxin истиче да није логично
ситуацију недужног лица коме се десила незгода у начелу изједначити са
нападачем који предузима напад, услед чега је повређен одбрамбеном радњом. На
тај начин, повреда произашла из нужне одбране се изједначава са несрећним
случајем. Имајући у виду разлоге хуманости, сматрамо оправданом обавезу
нападнутог да пружи помоћ нападачу ради спасавања његовог живота, који је
несумњиво правно добро од непроцењивог значаја. Ово становиште заступа и Kühl,
према коме два разлога указују да нападнути има обавезу да пружи помоћ
повређеном нападачу: прво, у време пружања помоћи стање нужне одбране коју је
изазвао нападач не постоји; друго, нападнути је проузроковао повреду нападачу и
тим пре има обавезу пружања помоћи у односу на посматрача који у догађају није
учествовао.215
Renzikowski је посебну пажњу посветио начину угрожавања правно
заштићених добара код нужне одбране, изјаснивши се да у том погледу постоје
четири могућности:216
Прво, стварање ризика провреде. На пример, лице А удара лице Б палицом и
на тај начин доприноси угрожавању телесног интегритета лица Б.
Друго, повећање већ постојећег ризика. На пример, планинар Ц пасивно
посматра како се његов друг Д смрзава услед повреде коју је задобио у току
освајања планинског врха. Ризик за живот особе Д је већ створен повредом, али се
увећава пасивношћу особе Ц.
Треће, одржавање већ постојећег ризика. Особа Е закључа у соби особу Ф.
Угрожавање слободе кретања лица Ф траје све док особа која је блокирала врата
иста не отвори, из чега произилази да особа Ф за време трајања противправног
стања има право на нужну одбрану.
Четврто, одржавање већ наступеле повреде правног добра. Особа Е, односно
власник ствари дан после крађе исте случајно се сретне са учиниоцем кривичног
дела тј. особом Д, који је понео украдену ствар са собом ради продаје. Да ли је
оправдано дозволити власнику ствари да употреби силу и поврати власништво?
Одговор на ово питање захтева пре свега разматрање да ли је у конкретном случају
испуњен услов истовремености напада, о чему ће у излагањима која предстоје бити
више речи.
На крају, анализом различитих начина угрожавања заштићеног добра код
нужне одбране, закључујемо да су прве две алтернативе обележене променом
постојећег стања, док се код друге две постојеће стање не мења.

214
C. Roxin (2003 b), 773-774.
215
K. Kühl, 503.
216
J. Renzikowski, 276.

58
 1.2.2. НАПАД У НАЧЕЛУ МОЖЕ БИТИ УПЕРЕН НА БИЛО КОЈЕ ПРАВНО
ДОБРО

Слично решењу које прихвата законодавац у нашој земљи, члан 32.

Кривичног законика Немачке ни примера ради не наводи правна добра која могу
бити објект напада у смислу нужне одбране. Ван сваке сумње је да овај институт
има за сврху заштиту живота, телесног интегритета, имовине, части и других
правних добара учиниоца или другог лица. 217 Такође, противправни напад може
угрозити или повредити и право на сопствену фотографију (тј. свако одлучује да ли
ће и у ком контексту бити објављена његова фотографија, филмови, цртежи,
карикатуре),218 незаконит посед, приватност,219 право лова.220 Свакако, када
говоримо о фотографисању, реч је искључиво о неовлашћеној радњи, што значи да
се не могу позивати на нужну одбрану следеће категорије лица: 1. учесници
демонстрација или навијачи на спортској приредби које фотографише полиција, 2.
лица осумњичена за остварење кривичних дела која су праћена и снимана од стране
надлежних државних органа. Jescheck исправно закључује да није дозвољена нужна
одбрана код противправног прекида трудноће, у виду тзв. нужне помоћи.221 Наше је
мишљење да се учинилац који лиши живота бремениту жену јер она покушава да
противно важећим прописима прекине нежељену трудноћу, не може позивати на
нужну одбрану, правдајући своје поступање одбијањем напада од „другог”
(нерођеног детета). Признавањем нужне одбране у овом случају доводи сe у
питање смисао овог института, јер би то значило сигуран губитак живота како
мајке тако и детета, из чега произилази да се не може говорити о заштити права од
неправа, већ о кажњавању за непоштовање права, што неспорно није сврха нужне
одбране. Уз то, учинилац није субјект надлежан да одлучује о санкцији лицу које
крши кривичноправне прописе.
Доктрина кривичног права оправдано указује да се и породичноправни
односи могу штитити позивањем на члан 32. Кривичног законика.222 Међутим,
превара од стране партнера у браку тј. одржавање полних односа са трећим лицем
не даје право супружнику који се у тој ситуацији сматра ”нападнутим” да оствари
кривично дело.223 Наравно, ово само под условом да се повреда брачних дужности
дешава са пристанком супружника, јер би у супротном било реч о силовању или
некој другој недозвољеној радњи, што омогућава одбијање противправног напада,
односно примену нужне одбране. Уколико је један од супружника затечен како
врши прељубу у заједничком стану, то отвара и питање угрожавања породичног
мира. По свему судећи, у овом случају је могуће позивање на нужну одбрану, али

217
C. Bertel, 17.
218
K. Leckner, K. Kühl, 198; J. Helle, OLG Hamm, Urteil v. 2.4. 1987.- 4 U 296/86, Anmerkung, JZ
6/1988, 308.
219
Право на приватност као опште лично право може бити изложено противправном нападу, али не
и приватност на јавном месту (нпр. на клупи у парку).
220
H. H. Jescheck, T. Weigend, 339.
221
Ibid.
222
A. Schönke, H. Schröder, 605.
223
Ibid.

59
суд са посебном обазривошћу треба да оцени да ли је испуњен услов неопходности
одбране (Erforderlich), односно услов неопходно потребне одбране у нашем
кривичном законодавству. На пример, није оправдано наношење тешких телесних
повреда „прељубницима” ради заштите породичног мира.
С обзиром да неповредивост приватног поседа може бити изложена повреди
или угрожавању у смислу нужне одбране, кривичноправна литература указује на
границе његове заштите, позивајући се на судску праксу:224
Пример бр. 1.: суд је ускратио позивање на нужну одбрану власнику
земљишта који је претио пролазницима да ће употребити псе и ватрено оружје, јер
су користили необележени пут на његовом поседу. Како је суд констатовао у
образложењу пресуде, претња је била веома интензивна, док је са друге стране
угрожавање правног добра власника земљишта незнатно. Осим тога, заузет је и
начелан став да употреба ватреног оружја и сама претња употребе истог у случају
угрожавања приватног поседа није допуштена, јер представља злоупотребу права.
Очигледно је да се речено односи на ситуације у којима нападач угрожава
искључиво посед нападнутог.
Пример бр. 2.: позивање на нужну одбрану ускраћено је власнику ресторана,
који је принудио госта да напусти угоститељски објекат оскудно одевен и изложи
се хладном времену (јер није платио рачун), што може проузроковати штетне
последице за здравље.
Пример бр. 3.: не може се позвати на нужну одбрану учинилац који у току
ноћи затекне непознато лице у сопственој кући и користећи ватрено оружје га
лиши живота.
Сасвим је разумљиво да у свим наведеним случајевима нападнутом буде
ускраћено право на нужну одбрану, што указује да се ни одредба о прекорачењу
нужне одбране из члана 33. не може применити.
Објект напада у смислу примене института нужне одбране могу бити и
правна добра државе (на пример, војни уређај може свако бранити од агента који
покушава да га украде, уништи или онеспособи; појединац може употребом силе
спречити бекство преко државне границе учиниоца кривичног дела против
уставног уређења).225 Треба рећи да сваки очевидац може предузети одбрану од
егзибиционистичких радњи, с обзиром да Кривични законик у члану 183. штити
грађане од осећања стида.226 Да ли се општа правна добра могу штитити нужном
одбраном? Jescheck сматра да „право на одбрану од напада на јавни ред и правни
поредак у целини не припада грађанима као појединцима, већ држави и њеним
органима”.227 У светлу овога што је речено, појединацу није дозвољено да
својевољно уклони порнографске часописе са излога киоска (иако је чланом 184.
Кривичног законика прописано кривично дело ширење порнографских списа) или
да учествује у полицијској интервенцији против групе навијача која пружа отпор
(упркос кривичном делу противљење службеном лицу у извршавању закона и
судских одлука из члана 113. Кривичног законика), осим у случају да је угроженим
службеницима неопходна нужна помоћ. Другим речима, напад на општа правна
224
M. Wössner, 139.
225
H. H. Jescheck, T. Weigend, 340.
226
Члан 183. Кривичног законика Немачке („Мушкарац који егзибиционистичким радњама увреди
друго лице казниће се лишењем слободе до 1 године или новчаном казном”).
227
H. H. Jescheck, T. Weigend, 340.

60
добра, као што су безбедност саобраћаја или животна средина, не може грађанина
учинити полицајцем (осима ако и појединац није непосредно угрожен), применом
члана 32. КЗН.228 Треба додати и то да се правна добра државе могу заштитити и
применом правила о оправданој крајњој нужди, тј. крајњој нужди која искључује
противправност кривичног дела.229
У кривичноправној литератури није неспорно које правно добро је угрожено
кривичним делом отмица ради уцене из члана 239. а Кривичног законика СР
Немачке. Сасвим је разумљиво схватање, да је објекат напада код овог кривичног
дела слобода воље уцењеног, и то од тренутка изговорене претње до тренутка
предаје новца нападнутом. Треба додати и то, да је његова имовина изложена
нападу тек од момента када предаја новца непосредно предстоји.230

1.2.3. ПРОТИВПРАВНОСТ НАПАДА

Противправност напада је према законском опису нужне одбране из члана

32. Кривичног законика неопходан услов за примену овог института. Стога, у
теорији и судској пракси нема недоумица у погледу потребе утврђивања
противправности напада у сваком конкретном случају. Но, без сумње, у вези с овим
условом нужне одбране, споран је низ питања на која кривичноправна литература
покушава да одговори.
Противправан је сваки напад који је објективно противан правном
поредку.231 На пример, недозвољен прекид трудноће је дело које је између осталог,
противно кривичноправним прописима (члан 218 КЗН), што значи да представља
противправни напад у смислу нужне одбране. Треба нагласити да појам
противправности подразумева понашање које је противно правним прописима
уопште,232 а не искључиво кривичноправним прописима, о чему је више речено у
делу рада који је посвећен противправности. Даље, напад је објективно противан
правном поредку, што значи да није неопходно да буде предузет са умишљајем или
да је кажњив. У законској одредби члана 32. КЗН који прописује услове за примену
нужне одбране, захтева се да напад буде истовремен и противправан, док се у
погледу кривице законодавац не изјашњава. Сходно томе, противправан је напад од
стране лица које се налази у алкохолисаном стању, особе која предузима напад у
заблуди или из нехата. Исто се може рећи за напад душевног болесника или детета.
Додуше, у свим овим случајевима je право на нужну одбрану ограничено, јер ће
суд са посебним опрезом утврдити да ли је учинилац морао остварити кривично
дело, тј. да ли је на други начин могао избећи напад. 233 У овом раду је већ речено да
ово схватање противправности у немачкој литератури није јединствено.

228
F.-W. Krause, 335.
229
Извињавајућа крајња нужда (члан 35. КЗН) која искључује кривицу има за сврху отклањање
опасности искључиво од „себе, свог сродника или друге блиске особе”.
230
J. Kaspar, Gewaltsame Verteidigung gegen den Erpresser? Zu den Grenzen der Notwehr in den Fallen
der sog. „Chantage”, GA 1/2007, 42.
231
A. Schönke, H. Schröder, 610.
232
K. Leckner, K. Kühl, 199.
233
H. H. Jescheck, T. Weigend, 341.

61
 Roxin је присталица социјалноетичког ограничења права на нужну одбрану,
уколико је напад предузет без кривице или из нехата. 234 У анализи овог проблема
овај аутор иде и корак даље. Тако, уколико је нападач у неотклоњивој заблуди да је
треће лице угрожено противправним нападом, тј. да постоје услови за пружање
нужне помоћи и због тога предузме „одбрану” тј. напад, лице које је тобоже
нападач нема право на нужну одбрану. Образложење треба тражити у чињеници да
напад који је предузет против њега није противправан (само под условом да је
нападнути свестан погрешне представе код нападача). У прилог своје тезе износи и
став судске праксе, да није противправан поступак возача аутомобила који се
придржава саобраћајних прописа, без обзира што је ударио прешака који је
изненада и без најаве претрчао коловоз.
Наведено резоновање о искључењу противправности у случају неотклоњиве
заблуде се не може прихватити. Наиме, заблуда као субјективна категорија макар и
неотклоњива може производити одређене кривичноправне последице у погледу
кривице, док са друге стране, као што је већ речено, преовладава мишљење да је
код противправности кључна објективна противност правном поредку. Поред тога,
прихватање овог схватања сужава право на нужну одбрану и оставља без заштите
лице изложено нападу који је предузет у стању заблуде. Евентуално позивање на
крајњу нужду учиниоца кривичног дела није адекватна гаранција правних добара
која су изложена нападу. Посебан проблем представља немогућност нападнутог да
с обзиром на ситуацију у којој се налази, поуздано утврди да ли је лице које
предузима напад у неотклоњивој заблуди.
Противправност напада се може одредити и на негативан начин: није
противправан онај напад који је дозвољен правним нормама као „интервенција”. 235
Полазећи од тога, Jescheck истиче да је противправна насилна одбрана од:
1. права родитеља на кажњавање деце;
2. привођења пролазника од стране полицијских службеника приликом
рутинске контроле, чак и уколико се ради о невином лицу;
3. од фотографисања учесника демонстрација, које се предузима на законит
начин;236
4. од судског извршиоца, чак и уколико грешком одузима имовину од лица
које није дужник.
Међутим, Кривични законик СР Немачке у члану 113. став 3 прописује да
није кажњиво супротстављање службеном лицу, ако службена радња није била
законита, односно учинилац је био у заблуди у погледу законитости службене
радње.237 Ово решење подржано је у кривичноправној теорији.238
Идентично становишту које је заузето у нашој доктрини, не постоји
противправни напад у смислу нужне одбране код споразумне туче више лица, с
234
C. Roxin , Sozialrecht. Strafrecht - Anmerkung, JZ 2/2000, 99.
235
H. H. Jescheck, T. Weigend, 341.
236
BGH, Urtel. v. 23.8. 1977 - 1 StR 159/77, ( Вид., JZ 22/1978, 762). ( У овом случају, полиција је
фотографисала демонстранте у циљу идентификовања извршилаца кривичних дела за којима се
трага).
237
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 74. ( У ставу 4. овог члана, прописује се да отклоњива заблуда о законитости
службене радње има за последицу факултативно ублажавање казне у складу са чланом 49. став 2
КЗН).
238
О. Harro, 577.

62
обзиром да су учесници у тучи истовремено и нападачи и нападнути. 239 Треба
нагласити да из споразумне туче може под одређеним условима настати стање
нужне одбане: то ће бити случај уколико неко од учесника одступи од уобичајеног
понашања у оваквим ситуацијама и потегне неко оружје (на пример, нож или
пиштољ) или покаже јасну намеру да се повуче, да је одустао, али упркос томе буде
изложен даљем нападу, из чега произилази да нападнути од тог тренутка има право
да се позове на нужну одбрану.240
Затим, није дозвољена нужна одбрана од:
1. нужне одбране (односно крајње нужде);
2. против оправдане самопомоћи према члану 229. BGB (Грађанског
законика Немачке);
3. против контроле, односно претреса од стране физичко-техничког
обезбеђења просторија;
4. у случају оправдане сумње да ће неко побећи из затвора, чак и ако се
накнадно утврди да је неоснована.
5. против понашања учесника у саобраћају које је сагласно саобраћајним
прописима.241
У овом раду је већ речено да се привођење од стране полиције или друга
службена радња предузета на основу закона не може сматрати противправним
нападом, осим у горе наведеним случајевима. Проблем је како поступити уколико
је полицајац изложен нападу другог лица, тј. да ли се оправданост његовог дела
(телесно повређивање, лишавање живота нападача) оцењује узимањем у обзир
кривичноправних одредби о нужној одбрани или прописа полицијског права који
регулишу употребу принуде. Поједини аутори сматрају да давање предности
одредбама управноправног карактера значи дискриминацију полицајаца. Према
овом схватању, ако се полицајац нађе у стању нужне одбране, што је по природи
посла који обавља врло вероватна ситуација, његова заштита би била знатно мања
у односу на било ког грађанина, коме одредбе Кривичног законика гарантују
позивање на нужну одбрану.242 Супротно томе, према Kunz-u посебне норме увек
имају првенство примене у односу на норме општег права које регулишу нужну
одбрану.243 Расправљање овог питања није без значаја, јер од решења које се
прихвати зависи обим овлашћења службеног лица које одбија противправни напад,
односно границе одбране које могу бити веће (општа правила нужне одбране) или
мање (одбрана према правилима полицијског права).
Кривични законик Немачке у члану 343. прописује кривично дело
изнуђивања исказа од стране службеног лица. Забрана тортуре у поступцима пред
државним органима (кривичном, дисиплинском итд.) није садржана само у
кривичноправним прописима већ и у Уставу, нормама полицијског права, односно
међународним уговорима које је Немачка ратификовала. Упркос томе, није
неспорно да ли је ова забрана апсолутна или се под одређеним околностима може
релативизовати. Према једном мишљењу, принуда је изузетно дозвољена уколико
239
К. Leckner, K. Kühl, 199.
240
H. H. Jescheck, T. Weigend, 339.
241
A. Schönke, H. Schröder, 610.
242
A. Kai, P. Rackow, Losung zum materiell - Strafrechtlichen Teil, JURA 12/2006, 945; K. Seelmann,
Grenzen privater Nothilfe, ZStW 1/1977, 52.
243
K.- L. Kunz, 982.

63
се конкретан случај одликује обележјима која таксативно наводимо: 1. извесна, 2.
непосредна, 3. знатна опасност, 4. која угрожава живот или телесни интегритет
невиних особа, 5. проузрокована од стране лица које се може идентификовати, 6.
лице које проузрокује опасност исту може да отклони (нпр. открије где је скривена
бомба), 7. службено лице има обавезу да предузме све мере ради отклањања
опасности и 8. примена физичке принуде је једино средство које омогућава
отклањање опасности. 244
По свему судећи, наведени услови који оправдавају принуду, односно
представљају изузетак од правила да је тортура у циљу изнуђивања изказа
забрањена, имају извесну тежину, али је ово становиште у целини неприхватљиво.
Уосталом, и Brugger као аутор овог мишљења износи одређене сумње,
анализирајући пример отмичара авиона који поставља државним органима захтеве,
стављајући при томе у изглед лишавање живота талаца. На пример, није извесно да
ће ухапшени отмичар услед употребе принуде признати где се налази темпирана
бомба и како функционише механизам њеног активирања. 245 Уопштено говорећи,
постављени услови су неодређени, што значи да би њихова практична примена
омогућила злоупотребе и арбитрерност, што је у области друштвених односа о
којима расправљамо недопустиво. Примећујемо, између осталог, да се према
владајућем схватању полицијски службеници не могу позвати на крајњу нужду, из
чега произилази да ни примена нужне одбране не би била основана.
Повод за расправљање овог проблема у теорији кривичног права је случај
отмице дечака у Франкфурту из септембра 2002. године. Полиција је ухапсила
отмичара, али он није желео да открије где се жртва налази, због чега су сагласно
наређењу старешина полицајци претњама и физичком принудом изнудили
признање где се налази тело дечака, јер је отмичар непосредно после отмице жртву
лишио живота. Полицијски руководилац који је наредио да се „притисне” учинилац
отмице је осуђен због остварења дела из члана 357. КЗН (навођење потчињеног на
извршење кривичног дела), док је полицајац који је изнудио изказ осуђен због
кривичног дела принуда из члана 240. КЗН, али им суд изриче опомену у складу са
чланом 59. КЗН. Разматрајући ову кривичну ствар, Herzberg се залаже за позивање
полицајаца на нужну одбрану, тј. сматра да они нису остварили кривично дело. 246
Истиче да би нужна одбрана била дозвољена када би на пример, отац детета
употребио силу против отмичара да би сазнао место скривања отетог. Зашто
полицајцима забранити исто, нарочито узимајући у обзир трајно противправно
стање које код отимце очигледно постоји, пита се Herzberg. У сваком случају, о
овом проблему не постоји јединствено гледиште у теорији кривичиног права.247

1.2.3.1. ИЗАЗВАНИ НАПАДИ И НУЖНА ОДБРАНА

Значајно место у расправама немачких теоретичара заузима и ситуација у

којој нападнути изазива предузимање напада од стране нападача. У погледу
244
W. Brugger, Vom unbedingten Verbot der Folter zum bedingten Recht auf Folter?, JZ 4/2000, 167.
245
Ibid., 168.
246
R. D. Herzberg, Folter und Menschenwürde, JZ 7/2005, 321.
247
C. Fahl, Neue „sozialethische Einschränkung” der Notwehr: „Folter”, JURA 10/2007, 746-750.

64
доприноса нападнутог противправном нападу разликују се две могућности: 1.
могуће је замислити ситуацију да неко намерно провоцира напад како би повредио
неко правно добро нападача, позивајући се на нужну одбрану као основ који
искључује противправност његовог понашања, 2. за поступке чија је
карактеристика нехатно изазивање напада, користи се заједнички назив - скривљено
изазивање ситуације нужне одбране.248 Ово разликовање не служи само бољој
систематизацији јер и практичне последице намерне и скривљене провокације нису
индентичне, о чему ће бити више речи у излагању које предстоји. Зајединичко за
обе ситуације провоциране одбране је да нападнути својим претходним понашањем
проузрокује напад. Овом приликом указујемо да овој дуалистичкој концепцији
изазване нужне одбране треба додати и случајни допринос предузимању напада и
понудити одговарајуће решење. Ради јаснијег сагледавања проблема, нападнутог
означавамо као провокатора или изазивача, док је нападач провоцирани или
изазвани.
Кључни проблем код провоциране нужне одбране је како квалификовати
претходно понашање које доприноси (изазива) нападу. У теорији и пракси
кривичног правa проблем претходног понашања је расправљан у вези са
урачунљивошћу учиниоца, али и независно од тзв. actio liberae in causa. На пример,
лекар уништи једини преостали апарат за вештачко дисање, сазнавши да у болницу
стиже пацијент са којим је у непријатељским односима, и на тај начин проузрокује
смрт болесног (повређеног) лица. Очигледно је у овом случају лекар остварио
кривично дело које је имало за последицу смрт пацијента, упркос неспорној
чињеници да је радњу извршења предузео пре тренутка у коме се лице коме је
потребна помоћ нашло у болници. Према томе, за квалификацију његовог
понашања кључно је његово претходно понашање. Утицај на проузроковање
забрањене последице није тако непосредан, али је исто тако неспоран, уколико
лекар од два уређаја уништи један, знајући да у болницу долазе два лица тешко
повређена у саобраћајној незгоди и помоћ ускрати особи са којом „није у најбољим
односима”.249
Са друге стране, типичан пример намерно испровоциране нужне одбране
постоји уколико особа А која је у непријатељским односима са особом Б, желећи
коначан обрачун са њим, попрска црном бојом црвени ферари особе Б, знајући да је
власник аутомобила човек који лако „прокључа”, нарочито када је у питању
аутомобил који са поносом поседује. И заиста, особа Б нападне особу А употребом
физичке снаге. Палицом која му се нашла при руци, изазивач одбијајући напад
удари у пределу главе изазваног и проузрокује тешку телесну повреду. Како
решити овај проблем? Да ли је изазивач поступао у нужној одбрани? Да ли је напад
изазваног противправан или се провокација изазивача може сматрати
противправним нападом? Како решити проблем тзв. „испровоциране провокације”?
Пре него што се упустимо у детаљнију анализу овог проблема, неопходно је
да расправимо једно претходно питање. Спорно је како квалификовати ситуацију у
којој се провокација изазивача не може сматрати противправним нападом.
Renzikowski сматра да у том случају изазваном није дозвољено позивање на нужну

248
J. Matthias, 467.
249
H. Satzger, 518.

65
одбрану, он је дужан да трпи провокацију.250 Али, уколико се одлучи за
предузимање напада, његово понашање се вреднује као противправно, што значи
да изазивач има право да одбије напад позивајући се при том на нужну одбрану,
коју не треба ограничавати. На пример, неко лице знајући да се у једној улици могу
срести особе које су склоне насиљу (нападању пролазника), намерно прође том
улицом у време када потенцијални нападачи по правилу изазивају сукобе. Треба
констатовати да само у случају провокације која се може сматрати противправним
нападом изазвани има право на нужну одбрану, само у таквом развоју догађаја се
поставља питање инкриминисања понашања изазивача али и заштите његових
интереса.
Према другом схватању, да би претходно понашање нападнутог ограничило
право на нужну одбрану, довољно је да његов поступак буде социјалноетички
неприхватљив, тј. истоветан једној увреди.251 Лупање на врата дужника да би се
упозорио на обавезу да врати новац, не може се сматрати увредом у наведеном
смислу, став је судске праксе.252 Заступник овог гледишта је и Winkler, према коме
је довољно да провокатор буде свестан да је његово понашање погодно да
испровоцира напад који ће накнадно одбити.253 У излагањима која предстоје,
указаћемо на другачија гледишта у погледу квалификације социјалноетички
неприхватљиве провокације, која сматрамо треба прихватити.
Такође, корисно је као претходно питање расправити да ли се може код
реакције на употребу недозвољеног средства од стране лица које поступа у нужној
одбрани говорити о испровоцираном нападу или испровоцираној одбрани. На
пример, учинилац се припремио за напад који је очекивао, што је дозвољено и који
он није дужан да избегне, тако што је понео са собом ватрено оружје, иако је могао
напад да одбије и пиштољем на гас. Према једном схватању, овде треба узети да
постоји намерна провокација.254 Из тога следи да исто важи и за учиниоца који се у
ранијем стадијуму нужне одбране могао бранити са мање опасним средствима
одбране али то намерно не чини, јер очекује кулминацију напада због чега је
неопходна употреба опаснијих средстава одбране.
Сходно томе, закључујемо да немачка кривичноправна теорија одбацује
могућност да у наведеном примеру изазивач остане изван домашаја примене
кривичног законодавства. У прилог супротном, може се истаћи да одредба о
нужној одбрани у члану 32. Кривичног законика не захтева изричито да напад мора
бити нескривљен, што значи да судови не могу постављати додатне захтеве који
могу изменити смисао одредбе законика. Провокација изазивача сама по себи не
значи да напад изазваног није противправан, из чега произилази да није
прихватљиво некажњавање изазваног, упркос чињеници да је остварио обележја
бића кривичног дела. Без обзира на основаност ових приговора, сматрамо да
противправност поступка изазваног не искључује противправност провокације
предузете од стране провокатора.255 Стога, скривљени напад а нарочито намерно
250
J. Renzikowski, 302.
251
G. Altvater, 93.
252
Ibid. ( Urt. v. 26. 8. 2004. - StR 236/04).
253
W. Winkler, Verbrechen und Vergehen gegen das Betaubungsmittelgesetz, NStZ 6/2006, 333.
254
A. Schönke, H. Schröder, 629.
255
Сличан проблем у кривичном праву постоји и код стицаја нехата. Преовлађује мишљење да
кривица једног учиниоца не искључује кривицу другог, уколико је два или више лица допринело

66
изазвано стање нужне одбране заслужује инкриминацију понашања изазивача, што
ће у излагањима која следе бити детаљније образложено.
Решење овог проблема део теорије кривичног права види у примени
института actio illicita in causa.256 Према овој концепцији, основ за кажњавање
изазивача се не налази у одбрани од напада већ у његовом предпонашању, тј. у
провокацији која је противправна. Уколико би провокацију занемарили, кривично
дело остварено у нужној одбрани би било искључено, што значи да се питање
кажњавања не би ни постављало. Ако у поменутом примеру посматрамо целокупно
понашање изазивача, почев од провокације до тренутка проузроковања повреде,
закључујемо да је провокатор остварио кривично дело тешке телесне повреде, без
обзира што је у време извршења био изложен противправном нападу изазваног.
Кривично дело изазивача је искључено in actu, али је ипак кажњиво због
предпонашања, тј. провокације in causa. Произизлази да је ускраћивање
провокатору права на нужну одбрану, суштинско обележје actio illicita in causa.
Ако одбацимо ову анализу целокупног понашања нападача и прихватимо
парцијално квалификовање догађаја у нашем примеру, провокатор је остварио
обележје бића кривичног дела оштећење туђе ствари, тј. аутомобила из члана 303.
Кривичног законика Немачке, а потом је у нужној одбрани учинио кривично дело
тешке телесне повреде, чија је противправност искључена а самим тим и постојање
дела, односно кажњивост. Присталице правне фигуре actio illicita in causa сматрају
да је овај начин посматрања понашања провокатора погрешан, односно да би
прихватање овог решења применом аналогије била искључена и примена института
actio liberae in causa.257
У случају намерне провокације (Absichtsprovokation) се поставља и питање
заштите интереса изазивача, јер може доћи у ситуацију да његова правна добра
буду изложена противправном нападу који није у стању да одбије, а правни
поредак му не пружа заштиту кроз институт нужне одбране. Наиме, ако
законодавац води рачуна о интересима нападача, прописујући да нужна одбрана
мора бити неопходна, логично је да и правна добра нападнутог буду на одређени
начин заштићена, макар он био и провокатор који је са намером изазвао стање
нужне одбане. Поједини аутори, овај проблем решавају на следећи начин: „уколико
се нападнуто лице смишљено упусти у сукоб, искључење противправности његовог
понашања није оправдано, јер је нападнути могао да избегне напад бекством или
позивањем полиције”.258
Слично томе, Jescheck сматра да нападнути који је истовремено намерни
провокатор има обавезу да избегне напад, а уколико је то немогуће, дужан је да
трпи лаку телесну повреду коју проузрокује испровоцирани нападач. Уколико
избегавање напада из неког разлога није могуће, не може се нападнути оставити у
потпуности без заштите правног поредка и захтевати од њега да свој живот или
телесни интегритет не заштити од испровоцираног напада. У таквој ситуацији
треба дозволити намерном провокатору да започне одбрану, односно омогућити
позивање на члан 32. Кривичног законика Немачке.259
остварењу кривичног дела.
256
H. Satzger, 518; H. Frister, 309.
257
Ibid., 519.
258
K. Leckner, K. Kühl, 207.
259
H. H. Jescheck, T. Weigend, 346-347.

67
 Kао што je речено, може се говорити о ограниченој нужној одбрани која је
условљена избегавањем напада (позивањем помоћи или бекством), односно
трпљењем лаке телесне повреде, што се код уобичајеног стања нужне одбране не
захтева од нападнутог. За разлику од лица које је нападнуто без своје кривице и
стога није дужно да се уклони пред противправним нападом, јер се то сматра
понижењем и срамотом, намерни провокатор има обавезу да избегне напад, макар
и бекством. Дакле, Jescheck сматра да чак и противправни напад не даје право
намерном провокатору да оствари кривично дело, осим у случају горе наведених
изузетака од правила (правни поредак захтева од њега да трпи провокацију). Овом
мишљењу се може приговорити да без обзира на наведена ограничења заштита
провокатора позивањем на нужну одбрану није оправдана, јер је сам себе свесно
довео у непријатну ситуацију. Премда не треба заборавити да је и понашање
изазваног противправно, односно да провокатору без обзира на његову намеру
правни поредак треба да пружи заштиту уколико му је она потребна. У прилог
схватања о ограниченој нужној одбрани код намерне провокације Bertel истиче:
„интерес правног поредка да се одбије противправни напад није мањи јер је напад
испровоциран”.260
Према другом схватању, позивање на нужну одбрану намерног изазивача
треба да буде ограничено не само његовом обавезом да избегне напад и трпи лаку
телесну повреду коју проузрокује изазвани, већ му треба наметнути дужност да
уколико има могућност избора увек употреби блаже одбрамбено средство. Уз то,
ако је принуђен да користи оружје опасно по живот, мора то чинити на мање
опасан начин (на пример, циља делове тела чија повреда не угрожава живот
нападача).261 Ако су све напред наведене могућности исцрпљене, намерни изазивач
има неограничено право на нужну одбрану. Осим тога, ако се нападнути неко
време суздржавао од предузимања одбране без резултата, у смислу одустајања
изазваног од напада, изазивач има неограничено право на нужну одбрану. 262
Другим речима, логично је да суздржаност у погледу предузимања одбране од
провоцираног напада не траје унедоглед. Према овом становишту, ограничење
права на одбрану намерног изазивача је фактичко питање, на које треба одговорити
узимајући у обзир све околности конкретног случаја. Што је у појединачној
ситуацији теже неправо његовог предпонашања и што је опасније средство и начин
одбране, већа су ограничења права на одбрану. 263 Исто тако, ограничења нужне
одбране су мања, што је озбиљнија претња по правна добра изазивача од стране
изазваног.264 Иако се овом схватању може приговорити неодређеност, што није
неочекивано јер је реч о фактичком питању, без сумње је да наведени критеријуми
могу послужити као корисни показатељи ограничења изазване одбране.
Даље, у погледу ограничења нужне одбране код испровоцираног напада,
предлаже се и обавеза нападачу да предузме пре свега дефанзивну одбрану
(Schutzwer), а тек уколико она није довољна, тј. напад није одбијен, дозвољена је и
тзв. активнa одбрамбенa радњa, тј. офанзивна нужна одбрана (Trutzw На пример,
провокатор нема право да удари палицом нападача у пределу главе, уколико напад
260
C. Bertel, 13.
261
A. Schönke, H. Schröder, 628.
262
BGH 20. 5. 1980. - 5 StR 275/80, BGH 18. 3. 1981. - 2 StR 686/80. (Вид., NJW 8/1991, 504).
263
W. Winkler, 333.
264
Ibid.

68
може одбити блокадом удараца сопственим рукама. Према једном гледишту овог
проблема, офанзивна нужна одбрана код намерне провокације је дозвољена
искључиво уколико поступци испровоцираног лица угрожавају живот изазивача,
док је у супротном прихватљива само дефанзивна одбрана. 265 Иако не оспоравамо
значај живота као најважнијег правног добра сваког човека, може се поставити
питање зашто ускратити право на нужну одбрану услед угрожавања телесног
интегритета или слободе.
Уважени професор Roxin има сасвим другачије виђење проблема намерно
изазване провокације, јер сматра да изазивач никада нема право на нужну одбрану,
о чему ће бити више речи у делу рада који се односи на приказ овог института у
нашој земљи.266
Правна фигура actio illicita in causa примениће се и у случају нехатне
провокације (нпр. увреда), под условом да Кривични законик прописује кажњивост
за нехат у погледу односног дела.267 На пример, лице А жели да уплаши лице Б и
симулира напад. Лице Б истог тренутка узима оружје ради одбране, не дајући
времена особи А да објасни свој поступак, односно да се спаси бекством. Лице А
биће кажњено и поред (изоловано посматрано) оправданости одбрамбене радње, са
становишта члана 32. Кривичног законика.268 Темељ овог схватања је чињеница да
је понашање изазивача противправно, иако није умишљајно.
Слично намерно изазваном стању нужне одбране, нехатна провокација
обавезује учиниоца да уколико је то могуће избегне повреду или угрожавање
правних добара изазваног (бликирањем удараца или понижавајућим бекством,
позивањем помоћи).269 Уколико не постоји могућност избегавања напада, изазивач
има обавезу да употреби она средства и начин одбране који ће у најмањој мери
угрозити или повредити правна добра испровоцираног, што укључује и
преузимање одређених ризика од испровоцираног напада. Међутим, уколико
избегавање напада или употреба блажег одбрамбеног средства није било могуће,
учинилац има неограничено право на нужну одбрану (ultima ratio). Овако схваћено
ограничење права на нужну одбрану код нехатне провокације познато је у немачкој
доктрини као „тростепена теорија”.270
У ситуацији намерног изазивања стања нужне одбране са циљем да се
повреде или угрозе правна добра нападача, облик кривице учиниоца тј. изазивача
за остварено кривично дело је умишљај. Као што је већ речено, actio illicita in causa
слично actio liberae in causa основ за кажњавање учиниоца налази у његовом
предпонашању, тј. узимањем у обзир целокупног деловања неког лица, а не само
неког изолованог поступка. Разлика је у томе што се код actio liberae in causa у
обзир узима кривица учиниоца у време довођења у стање неурачунљивости, док је
код actio illicita in causa реч о противправности провокације, као делу целокупног
понашања који је одлучујући за кривичноправну квалификацију.

265
J. Matthias, 467.
266
C. Roxin, Die provozierte Notwehrlage, ZStW 4/1963, 566-567; C. Roxin (2001), 667.
267
A. Schönke, H. Schröder, 628. (члан 15. Кривичног законика прописује кажњавање само за
умишљајне радње, уколико законом није прописана казна и за нехат.).
268
G. Duttge, 270.
269
K. Himmelreich, Erforderlichkeit der Abwehrhandlung, Gebotensein der Notwehrhandlung; Provokation
und Rechtsmißbrauch; Notwehrexzeß, GA 5/1966, 134-135.
270
J. Matthias, 467.

69
 Могуће је замислити ситуацију да изазивач понашањем које није
противправно допринесе предузимању напада од стране изазваног. На пример,
провокатор који је у лошим односима са провоцираним истом ставља до знања да
ће свратити код њега у стан, иако је свестан да посета може кулминирати сукобом.
„Провокација” постоји, али и ми прихватамо мишљење да нападнути тј.
провокатор има неограничено право на одбрану, тј. правни поредак захтева да се
провокација која није противправна прихвати без предузимања одбране.271
Посебна правила се примењују код тзв. „испровоциране провокације”. Пре
свега, испровоцираном провокатору не треба ограничавати право на нужну
одбрану, уколико је његова провокација која је сама по себи противправна и
изазвала је напад првобитног провокатора, адекватна реакција на провокацију
првобитног провокатора.272 На пример, на увреду испровоцирани провокатор
одговори такође увредом, после чега уследи напад првобитног провокатора.
Уколико „одговор” испровоцираног провокатора није адекватна реакција, он мора
да прихвати ограничења нужне одбране о којима је у овом раду већ било речи. На
пример, лице А на увреду од стране лица Б реагује уништењем или оштећењем
неке ствари велике вредности која припада првобитном провокатору.
Концепцији actio illicita in causa се може приговорити истицањем аргумента
да једно понашање може бити или противправно или сагласно праву, средина је
немогућа. Ова правна фигура покушава да превазиђе ову противречност. Могли би
рећи да је приговор оправдан, само ако би једно исто понашање најпре било
третирано као противправно а затим као поступак сагласан праву, што није случај
код овог института. Наиме, у нашем примеру проузроковање телесне повреде
палицом је изоловано посматрано сагласно праву, док је уколико ову радњу
провокатора ставимо у контекст целокупног његовог понашања очигледно реч о
противправној радњи. Парцијално квалификовање понашања провокатора, значило
би вештачко издвајање његових појединачних поступака из целине догађаја и не би
било оправдано. Према томе, реч је о томе да су у оквиру једног укупно узевши
противправног деловања поједини његови елементи сагласни праву, што није
противречно једно другом.273

1.2.4. НАПАД МОРА БИТИ СТВАРАН

Позивање на одредбу о нужној одбрани из члана 32. Кривичног законика

Немачке могуће је само у случају да је напад стваран, озбиљан.274 То значи да није
оправдана примена овог института у случају да на пример, једно лице са намером
да повреди другог баци торту ка њему, сунђер исл.. Renzikowski сматра да у
поменутим случајевима нападач манифестује злочиначку вољу, али истовремено
истиче да не постоји реална опасност за индивидуална правна добра, односно за
правни поредак. Штавише, чак и уколико прихватимо да напад који није озбиљан
представља основ за одбрану, није остварен услов неопходне одбране који познаје
271
H. H. Jescheck, T. Weigend, 347.
272
A. Schönke, H. Schröder, 627.
273
H. Satzger, 519-520.
274
J. Renzikowski, 102.

70
немачко право, односно неопходно потребне одбране из члана 19. став 2 Кривичног
законика Србије.
У делу рада који се односи на појам напада и противправност истог,
разматрали смо дејство погрешне представе код нападача (тј. на првобитно
нападнуто лице) о околности да ли је напад у конкретном случају стваран. Као што
смо видели, Renzikowski заузима становиште да се у том случају не може говорити
о примени нужне одбране, јер воља нападача услед погрешне представе није била
слободна, али је могуће позивање на крајњу нужду из члана 32. КЗН. 275 Али, ми
прихватамо схватање које преовладава у теорији кривичног права, према коме
напад код нужне одбране може бити предузет са умишљајем, нехатом, чак и
случајно.276
Посебан проблем у вези са захтевом да напад мора бити стваран је
евентуална погрешна представа учиниоца у погледу испуњења овог услова нужне
одбране (путативна нужна одбрана).277 Питање је како квалификовати ситуацију у
којој учинилац има погрешну представу да је изложен стварном (озбиљном)
противправном нападу, а заправо је реч о уображеном нападу? Овај проблем
нарочито је интересантан ако узмемо у обзир да немачко кривично законодавство
(за разлику од Кривичног законика Србије) не садржи одредбу о тзв. стварној
заблуди у „погледу неке стварне околности, која би да је заиста постојала, чинила
дело дозвољеним”.278 Јединствено је мишљење да на случајеве путативне нужне
одбране треба применити члан 16. став 1 Кривичног законика Немачке, који
регулише стварну заблуду.279 Правне последице путативне нужне одбране зависе од
степена заблуде учиниоца кривичног дела. Неотклоњива заблуда искључује како
умишљај тако и нехат, што практично значи да је и кажњавање искључено, јер члан
15. Кривичног законика прописује кажњавање само за умишљајне радње, уколико
закоником није изричито прописана казна за нехатне радње. 280 У складу са тим,
отклоњива заблуда наводно нападнутог лица о постојању напада не искључује
могућност његовог кажњавања за нехатно дело. Погрешна представа учиниоца у
погледу стања нужне одбране релевантна је и уколико се односи на неопходност
одбране, тј. интензитет напада или погрешно уверење да није могуће одбити напад
мање опасним средством.281
Ради бољег сагледавања овог проблема, анализираћемо кривичну ствар која
је била предмет судске праксе. Странац (особа А) који се затекао на прослави
празника у Немачкој одгурне неког од присутних (особу Б), због чега му се
извињава, иако не зна да говори немачки језик. Како је полиција већ раније
присутне упозорила на опасност од џепароша, особа Б проверава да ли је његов
новчаник још увек у ташни и установи да то није случај. Новчаник му је већ раније

275
Ibid., 283.
276
H. H. Jescheck, T. Weigend, 338.
277
Т. Hornle, Die Rolle Opfers in der Straftheorie und im materiellen Strafrecht, JZ 19/2006, 957; S.
Walther, 53.
278
Члан 28. став 2 КЗС.
279
Члан 16. став 1 КЗН: „Не поступа са умишљајем онај коме при извршењу кривичног дела није
била позната нека околност која припада законском бићу кривичног дела. Кажњавање за
нехатно извршење дела остаје недирнуто”.
280
BGH , Urt. v. 10.5. 1968. - 4 StR 16/68. (Вид., NJW 40/1968, 1885.).
281
OLG CELLE, Urt.v. 6.3. 1969. - 1 Ss 514/68. (Вид., NJW 40/1969, 1775).

71
украден. Стога, особа Б уверена да пред собом има учиниоца кривичног дела,
започне жустро да се расправља са њим, захтевајући на немачком језику који
збуњени странац не разуме, повраћај своје ствари. Након тога, особа А креће хитро
да се удаљава са места догађаја, али лице Б пође за њим, сустигне га и нанесе
ударац, што је имало за последицу пад на тло, односно телесну повреду особе А.
Уопштено говорећи, оптужени се налази у неотклоњивој заблуди, што је утицало
на суд да донесе одлуку о некажњавању, истичући у образложењу да његово
понашање није било противправно.282 Насупрот томе, у немачкој литератури
преовладава гледиште да је напад противправан без обзира на кривицу нападача,
односно без обзира на заблуду: „Противправан је сваки напад који је објективно
противан правном поредку”.283 На тај начин је нападнутом обезбеђено право на
нужну одбрану, али је истовремено то право ограничено, јер је одбијање напада
остварењем кривичног дела допуштено само ако учинилац на други начин није
могао да избегне напад.284
Као што већ речено, Roxin у разматрању овог проблема иде и корак даље,
ставом да напад лица које у неотклоњивој заблуди сматра да је нападнут није
противправан, што води закључку да нападнути (тј. наводни нападач) нема право
на нужну одбрану.285 Свакако, под условом да је нападнути свестан погрешне
представе код нападача, јер у супротном има неограничено право нужне одбране. 286
Истакнута су и мишљења да становиште пресуде о напред наведеном
случају треба преиспитати, јер не узима у обзир интересе оштећеног који је
изложен противправном нескривљеном нападу лица које је у заблуди. 287 Hornle
признаје да је учинилац у заблуди услед низа околности на које није могао да
утиче, али истовремено поставља питање: да ли би оштећени имао право на нужну
одбрану да је био у могућности да одбије напад? Очигледно под утицајем сугестије
Roxina о искључењу противправности напада лица које је у неотклоњивој заблуди,
њено гледиште је да лице које је изложено том нападу треба да се позове на
одредбу Кривичног законика о крајњој нужди (члан 34. КЗН).288
Укратко речено, право на нужну одбрану лица које је изложено нападу
особе које се тобоже брани, зависи искључиво од његове свести о чињеничном
стању. Уколико је утврђено непостојање свести о томе да се нападач налази у
заблуди, нападнути има неограничено право на нужну одбрану. Са друге стране,
свест о заблуди нападача обавезује га на већ поменута ограничења приликом
одбијања напада. Наше је мишљење да концепт искључења противправности
напада предузетог без кривице који заступа Roxin није прихватљив, јер не води
рачуна о заштити интереса нападнутог. Уосталом, из излагања која следе
произилази да и овај аутор дозвољава могућност да под одређеним условима
нападнути одбије напад лица које је у неотклоњивој заблуди (напад лица које
тобоже брани себе или другог).

282
BSG, Urteil v. 25.3. 1999. - B 9 VG 1/98 R. ( Вид., JZ 2/2000, 96).
283
А. Schönke, H. Schröder, 610.
284
H. H. Jescheck, T. Weigend, 341.
285
C. Roxin (2000), 99.
286
F.-W. Krause, 333.
287
Т. Hornle, 958.
288
Ibid.

72
 На овом месту, изложићемо још једно интересантно виђење Roxin-а о
кривичноправним последицама погрешне представе о постојању напада који
омогућава позивање на нужну одбрану.289 На пример, особа А увери особу Б да је
изложена противправном нападу особе Ц, што је навело особу Б да предузме
„одбрану”. Дакле, особа Б је у тзв. путативној нужној одбрани, њено уверење да се
може позвати на члан 32. Кривичног законика је погрешно, што значи да је
„одбрана” коју предузима противправна.290 Произилази да је особа Ц у стању праве
нужне одбране, тј. искључена је противправност кривичног дела које оствари
одбијајући напад, што као што смо видели према Roxin-u није прихватљиво, јер
треба применити одредбу о крајњој нужди. Овај аутор сматра да је особа А
посредни извршилац телесне повреде коју је нанела особа Ц, под условом да је цео
ток догађаја био обухваћен његовим умишљајем. Имајући у виду напред наведено,
закључујемо да ако лице које је изложено путативној нужној одбрани није свесно
заблуде нападача, има неограничено право на нужну одбрану, док се у супротном
може говорити о социјалноетичким ограничењима овог права.
Погрешну представу о постојању стања нужне одбране може имати не само
лице које је тобоже нападнуто, већ и треће лице које у заблуди пружа помоћ (нужна
помоћ - Nothilfe) наводно нападнутом. Како квалификовати понашање лица које је
у заблуди? Да ли лице које предузима одбрамбену радњу има право да повреди или
угрози правна добра „нападача” и при томе се позове на члан 32. Кривичног
законикa? Ради бољег сагледавања овог проблема размотрићемо један занимљив
случај из судске праксе.
Супруга особе П је у ресторану упознала мушкарца (особу Л) и исте вечери
позвала познаника у своју кућу, уз напомену да су обоје у току вечери конзумирали
већу количину алкохола. Њихово присуство пробудило је супруга који је енергично
захтевао од „незваног госта” да напути кућу, што је овај и учинио, након чега је
уследила жестока свађа супружника праћена виком. Иако није била изложена
физичком насиљу, супруга је театрално пала на под и почела да дозива у помоћ,
што је чула особа Л која се задржала испред куће размишљајући шта да учини. У
међувремену, супруг одлази у кухињу и узима нож дужине 20 cm, са намером да
припреми сендвич. Особа Л одлучује да се врати у кућу и упорно куца на врата,
што је чуо супруг уверен да је неко од његових пријатеља дошао у посету. Отворио
је врата држећи нож у рукама. Особа Л је видевши особу П са ножем у рукама и
његову супругу како лежи на поду, погрешно закључила да је живот његове
пријатељице угрожен. Напао је особу П која се повукла уназад држећи руку изнад
главе ради заштите. Руком у којој је држао нож правио је несумичне одбрамбене
покрете и на тај начин нанео површинске посекотине особи Л. С обзиром да напад
није престао, особа П је ножем нанела две убодне ране нападачу у пределу груди,
услед чега је наступила смрт. Пресудом суда утврђено је да је особа П деловала у
нужној одбрани.291
Анализу овог проблема Roxin почиње од претпоставке да напад лица које је
у неотклоњивој заблуди није основ за позивање на нужну одбрану. У складу са
тим, исти закључак изводи када је у питању неотклоњива заблуда у погледу нужне

289
C. Roxin (2003 b), 32.
290
H. H. Jescheck, T. Weigend, 350.
291
BGS, Urteil v. 25. 3. 1999. - B 9 VG 1/98 R. (Вид., JZ 2/2000, 99.).

73
помоћи. Према његовом мишљењу, нужна одбрана особе П је ограничена (тзв.
социјалноетичка ограничења нужне одбране) у односу на особу која неизбежно
греши, тј. особа П је била дужна да објасни право стање ствари „нападачу”, а тек
уколико то није могуће да напад одбије употребом ножа, али на начин који није
опасан по живот.292 Roxin прихвата као исправан став суда да постојање заблуде у
сваком конкретном случају треба утврђивати узимањем у обзир објективних
критеријума, односно способности просечног човека да препозна право стање
ствари.
Према нашем мишљењу, исувише је рестриктивно резоновање да постојање
погрешне представе код учиниоца не треба процењивати узимањем у обзир његове
свести о конкретном догађају, већ искључиво анализом предвидивости просечног
човека у датим околностима, тј. „објективног гледишта треће особе”. Сматрамо
да само оценом субјективних и објективних околности случаја, односно
предвидивости учиниоца али и просечног човека у конкретној кривичној ствари,
можемо утврдити да ли је погрешна представа о нападу неотклоњива, отклоњива
или се уопште не може говорити о заблуди.293
Заблуда нападнутог у погледу напада се може манифестовати на два начина:
прво, особа П је свесна да лице Л има погрешну представу о томе да постоје услови
за пружање тзв. нужне помоћи, при чему је убеђен да су смртоносни убоди ножем
које је нанео дозвољени у смислу члана 32. КЗН. Све наведено указује да је особа П
лишавајући живота особу Л прекорачила границе нужне одбране. 294 Супротно томе,
да се погрешна представа односи на уверење да нападач жели да му се освети (иако
хоће да помогне тобоже угроженом лицу), постојала би путативна нужна одбрана у
виду отклоњиве заблуде која искључује умишљај учиниоца, али би омогућила
кажњавање за нехатно извршење дела, сматра Bloy.
Прихватање напред наведеног без истицања одређених примедби, исувише
би сузило поље примене нужне одбране. Најпре, сматрамо да се не може говорити
о прекорачењу нужне одбране, без обзира на свест нападнутог о заблуди нападача.
Наиме, захтевати од нападнутог да објасни нападачу право стање ствари није
реално, нарочито ако се узме у обзир да су његов живот и телесни интегритет
угрожени. Ипак, питање прекорачења граница нужне одбране може се поставити,
због употребе ножа против ненаоружаног човека. У нашој земљи судска пракса
нема недоумица у том погледу, заузимајући став да нож није адекватно средство
одбране уколико је нападач голорук. Међутим, у поменутом случају суд уз
примедбу да је нападач тридесет година млађи од нападнутог, односно чињеницу
да се нападнути најпре повукао уназад и нанео лаке телесне повреде нападачу које
нису имале ефекта у смислу престанка напада, заузима став да је одбрана била
неопходна, тј. да се не може говорити о прекорачењу нужне одбране.
Ипак, прихватамо становиште Roxina да је нужна одбрана у овом случају
прекорачена, иако се ово мишљење не може претворити у опште правило које би
важило за сваку употребу ножа као хладног оружја против ненаоружаног нападача.
На пример, уколико би у нашем примеру нападач рукама стегао врат нападнутог и

292
C. Roxin (2000), 99.
293
R. Bloy, Die Bedeutung des Irrtums über die Täterrolle, ZStW 1/2005, 5.
294
C. Roxin (2000), 99.

74
на тај начин непосредно угрозио његов живот, убоди у пределу груди били би
неопходни у смислу члана 32. Кривичног законика Немачке.
На крају, исправан је став судске праксе према коме лице које поступа у
путативној нужној одбрани не може учинити више од неког ко се налази у стању
праве нужне одбране.295 Ово правило се користи у случају тзв. путативног ексцеса,
који постоји ако је у учинилац у заблуди како у погледу постојања напада, тако и у
односу на неопходност одбране. Проблем се решава применом одредбе о стварној
заблуди, јер нападнути није ни био у стању нужне одбране, из чега произилази да је
не може ни прекорачити.296 Да бисмо избегли непотребна понављања, детаљнија
анализа путативног ексцеса нужне одбране уследиће у делу рада који се односи на
прекорачење нужне одбране, које је прописано чланом 33. Кривичног законика
Немачке.

1.2.5. ИСТОВРЕМЕНОСТ НАПАДА

Напад је у смислу нужне одбране истовремен уколико непосредно

предстоји, односно док траје.297 Да ли напад непосредно предстоји је фактичко
питање на које се одговор даје у сваком конкретном случају, узимајући у обзир све
релевантне околности. На пример, непосредно предстојећим нападом се може
сматрати и притисак од уцене или претње коме је изложено неко лице, о чему ће у
излагањима која следе бити више речи.298 Даље, претња правно заштићеном добру
коју неко чини махањем сечивом ножа испред лица другог, сматра се нападом који
непосредно предстоји у смислу члана 32. Кривичног закона.299
Приликом утврђивања постојања непосредно предстојећег напада, треба
између осталог узети у обзир и околност да ли реализација ризика зависи
искључиво од нападача или то није случај. На пример, уколико супруг примети да
његова жена сипа смртоносни отров у кафу, он још увек нема право на нужну
одбрану. Чак и уколико кафу сервира трећем лицу, не може се позивати на нужну
одбрану, јер реализација претње зависи искључиво од њега. 300 Он може упозорити
треће лице на опасност која му прети или на други начин спречити наступање
забрањене последице. Наведени случај би био компликованији уколико би његова
супруга реаговала пружањем отпора, али ту могућност ради једноставнијег
разматрања проблема непосредно предстојећег напада овог пута занемарујемо. У
погледу времена трајања напада, уопштено се може рећи да напад траје од момента
предузимања прве радње која се сматра нападом, све до тренутка његовог
окончања, односно до момента наступања повреде.301

295
U. Weber, Der Misbrauch prozessualer Rechte im Strafverfahren, GA 10/1975, 305. (16. 1. 1975 - 4 StR
585/74, 8. 3. 1960. - 5 StR 13/60).
296
B. M. Christmann, 720.
297
H. H. Jescheck, T. Weigend, 341; G. Duttge, 270; S. Walther, 53; BGH, 15. 11. 1994. - 3 StR 393/94.
(Вид., NJW 14/1995, 973).
298
K. Leckner, K. Kühl, 198.
299
Ј. Matthias, 467.
300
J. Renzikowski, 277.
301
A. Schönke, H. Schröder, 606.

75
 Услов нужне одбране који се односи на истовременост напада и одбране је
испуњен, уколико је насиље које се врши према учиниоцу или другом лицу трајног
карактера. То није неспорно, што значи да је и овде реч о једном фактичком
питању, на које се одговор даје утврђивањем чињеничног стања кривичне ствари.
Тако, истиче се да истовременост напада не постоји уколико лице А у
континуитету врши насиље у односу на лице Б и Ц, што је изазвало реакцију у
смислу одбране другог од стране лица Д, која се манифестовала као лишавање
живота лица А у време док је спавао.302
Kaspar не прихвата могућност примене одредбе о оправданој, односно
извињавајућој крајњој нужди у овом случају. Иако је појам опасности шири од
појма напада, због чега се континуирано насиље од стране лица А може сматрати
опасношћу у смислу крајње нужде, није оправдано лишавање живота, јер примена
одредбе о оправданој крајњој нужди подразумева „просуђивање супротстављених
интереса”, а људски живот је највредније правно добро, што значи да се не може
рећи да „значајно претеже штета која прети заштићеном добру” (члан 34. КЗН).
Осим тога, није испуњен услов крајње нужде (оправдане и извињавајуће) да се
опасност на други начин није могла отклонити. Треба додати да није остварен ни
услов истовремености, неопходан за примену како оправдане тако и извињавајуће
крајње нужде.
Размотрићемо у овом раду већ поменути проблем, да ли одржавање већ
наступеле повреде правног добра од стране нападача даје могућност нападнутом да
се позове на нужну одбрану. Да ли лице коме је украдена ствар има право да исту
употребом силе поврати, уколико извесно време после остварења кривичног дела
дође до сусрета са учиниоцем који носи украдену ствар? За одговор на ово питање
кључно је тумачење услова истовремености напада код нужне одбране, а у
наведеном случају истовременост није остварена. 303 Чак и уколико је особа Д
украдену ствар продала, тј. предмет се налази код трећег лица, ситуација се у
погледу истовремености неће променити.
Renzikowski закључује да могућност интервенције власника зависи од тога
да ли је учинилац кривичног дела крађе стекао „сигурну” власт (државину) над
ствари, што значи да је нужна одбрана у односу на лопова који бежи дозвољена.
„Противправно нечињење се не сматра нападом у случају да није погоршано
стање неког правног добра”, 304 тј. уколико се утврди тзв. одржање наступеле
повреде правног добра код трајних деликата. Ми сматрамо да власник ствари у
овом случају може повратити своју имовину, одузимајући предмет крађе од
учиниоца. Уколико он пружи отпор, то ће се сматрати нападом који је истовремен,
што омогућава позивање на одредбу о нужној одбрани.
Са друге стране, код кривичних дела са трајном последицом (нпр.
противправно лишење слободе) услов истовремености нужне одбране је испуњен
за време трајања противправног стања.305 Слично томе, уколико напад подразумева
низ сукцесивних радњи, завршен је тек предузимањем последње. 306 У складу са
302
J. Kaspar (2006), 896.
303
A. Schönke, H. Schröder, 608.
304
J. Renzikowski, 279; T. Seibert, Referendarexamensklausur - Strafrecht: Stoff und Zoff, JuS 9/2006,
814.
305
H. H. Jescheck, T. Weigend, 342.
306
A. Schönke, H. Schröder, 608.

76
тим, у случају неовлашћеног фотографисања, напад је завршен у тренутку када
нападач последњи пут активира фотоапарат као средство напада (притиском на
дугме).
Већ је речено да временски услов нужне одбране није испуњен уколико је
напад престао, тј. ако нападач одустане од радњи чије предузимање значи повреду
или угрожавање правних добара другог. Проблем је како утврдити тренутак
престанка напада, с обзиром на могућност да нападач привремено одустане од
напада из различитих разлога (страх, уверење да је остварио сврху напада итд..). У
вези са овим проблемом, теорија кривичног права СР Немачке заузима став да је
напад актуелан све док постоји могућност понављања напада који је привремено
престао.307 Према образложењу пресуде BGH 9. 8. 2005. – 1 StR 99/05,308 оштећеном
је из руке испала дрвена летва коју је употребио као средство напада, али то није
имало утицаја у смислу доношења одлуке о престанку напада. Сходно томе, суд у
сваком конкретном случају као фактичко питање утврђује да ли напад траје,
узимајући у обзир све објективне и субјективне околности догађаја, нарочито
намеру нападача.309
Услов истовремености је споран код тзв. превентивне нужне одбране. На
пример, власник ресторана случајно чује да гости планирају убиство, односно
разбојништво чија жртва треба да буде баш он. Да би спречио остварење њихове
намере у наручено пиво ставља средство за спавање, које ће их онеспособити у
периоду од неколико сати, што је довољно време да обавести полицију о догађају.
Renzikowski критикује владајуће схватање, које одбацује могућност позивања на
нужну одбрану због неиспуњења услова истовремености и евентуално допушта
примену члана 34. Кривичног законика, који прописује услове за примену
института крајње нужде. Наиме, правни поредак и индивидуална правна добра
нападнутог су угрожени већ предпонашањем нападача. 310 У прилог томе говори и
члан 30. став 2 Кривичног законика Немачке који прописује кажњавање за лице
које „искаже спремност, прихвати предлог или се договори са другим да извши
злочин или да подстрекавају на извршење злочина”.311
Ипак, уколико прихватимо становиште које заступа Renzikowski, поставља
се питање да ли власник ресторана треба да позове полицију, односно да ли
државни органи имају монопол заштите од будућих напада. Наше је мишљење да
није оправдано наметнути ову дужност нападнутом, јер то може омогућити
нападачима да планирани напад остваре. Чак и уколико државни органи који брину
о безбедности пруже тзв. нужну помоћ нападнутом, то не значи да он сам нема
право да се брани. Свакако, у том случају се околност да му је пружена помоћ у
одбрани узима у обзир при процени да ли је у конкретном случају остварен услов
да одбрана мора бити неопходана.
Даље, временски услов нужне одбране није неспоран код кривичног дела
отмице ради уцене (члан 239.а КЗН). Код овог кривичног дела напад на слободу
воље у смислу нужне одбране траје од момента изговарања претње а завршава се у
307
K. Detter, 153; G. Altvater, 92.
308
Вид., NStZ 3/2006, 153.
309
K. Detter, 153.
310
J. Renzikowski, 103.
311
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 21.

77
тренутку предаје новца, под условом да уцењени није изложен новим захтевима од
стране уцењивача.312 Сматрамо да се ово схватање истовремености у начелу може
прихватити, иако није неспорно у теорији, о чему ће бити више речи у делу рада
који се односи на институт нужне одбране у нашем кривичном законодавству.
Захтев да напад мора бити истовремен је остварен и код тзв. антиципиране
нужне одбране, која постоји уколико нападнути поставља механизме (замке,
самострели) или предузима друге мере (опасан пас, ископа канал око сеоског
домаћинства) ради заштите од напада који предстоји. Код утврђивања
истовремености антиципиране нужне одбране не узима се у обзир време
постављања заштитних механизама, већ тренутак њиховог деловања.313 Произилази
да се о нужној одбрани може говорити само уколико се механизми антиципиране
одбране активирају у време трајања напада или у тренутку када напад непосредно
предстоји. И ово становиште је у делу теорије кривичног права оспорено, о чему ће
бити више речи у излагањима која предстоје.

1.3. ЕЛЕМЕНТИ ОДБРАНЕ

1.3.1. ОДБРАНОМ СУ ОСТВАРЕНА ОБЕЛЕЖЈА БИЋА КРИВИЧНОГ ДЕЛА

У теорији кривичног права доминира мишљење да се одбраном у смислу

члана 32. Kривичног законика могу повредити или угрозити искључиво правна
добра нападача.314 Међутим, ослонац овог схватања није преовлађујућа
дуалистичка концепција нужне одбране, која је у овом раду већ образложена.
Уколико прихватимо да се противправним нападом угрожава и правни поредак,
произилази да већи значај има његово очување у односу на интересе трећих
незаинтересованих лица. Овај проблем може се превазићи применом члана 34.
Кривичног законика, под условом да су испуњени услови за позивање на крајњу
нужду (Notstand).

1.3.2. ОДБРАНА МОРА БИТИ НЕОПХОДНА

У члану 32. Кривичног законика Савезне Републике Немачке законодавац је

као услов за примену нужне одбране истакао и захтев да одбрана у конкретном
случају мора бити неопходна (erforderlichkeit). За разлику од решења које је
прихваћено у српском законодавству, очигледно је да у Немачкој преовладава
мишљење да употреба термина „неопходно потребна” одбрана није сврсисходно,
јер је идентично значење речи неопходна и потребна. 315 Ми заузимамо становиште

312
J. Kaspar (2007), 42; K. Amelung, Das Problem der heimlichen Notwehr gegen die erpresserische
Androhung kompromittierender Enthüllungen, GA 9/1982, 384-385.
313
B. Mussig, Antizipierte Notwehr, ZStW 2/2003, 224-225.
314
J. Renzikowski, 107.

78
да ови појмови нису синоними, о чему ће бити више речено у излагањима која су
посвећена нужној одбрани у кривичном законодавству наше земље.
Неопходнa је она одбрамбена радња која је са једне стране ефикасна, тј.
одбија напад, али је истовремено са друге стране и најблаже одбрамбено средство,
најмање штетно по интересе нападача.316 Очигледно је да одређујући појам
неопходнe одбране група аутора жели да задовољи два супротстављена интереса.
Пре свега, нужном одбраном треба заштитити интересе нападнутог јер је изложен
противправном нападу, али истовремено етички разлози захтевају и бригу о
правним добрима нападача. Његово понашање које је без сумње противпрaвано, не
даје право нападнутом да без икаквих ограничења предузима одбрану. Сврха
нужне одбране није кажњавање нападача, већ адекватна заштита интереса
нападнутог, правног поредка и нападача.
Право нападнутог да се позове на нужну одбрану у случају противправног
напада, никада у теорији и пракси није било спорно. Предмет неодоумица је обим
нужне одбране, о чему је у немачкој литератури кривичног права заузето начелно
мишљење: „обим права на нужну одбрану одређујемо у принципу само према
неопходности одбране”.317
Неопходност одбрамбене радње се не може утврдити постављањем једног
општег правила, које би представљало решење за све конкретне ситуације нужне
одбране. Дакле, реч је о фактичком питању на које се може одговорити узимањем у
обзир свих релевантних околности, и то: интензитет напада и одбране, лична
својства нападача и нападнутог, одбрамбена средстава која су на располагању
нападнутом, однос вредности нападнутог правног добра и добра нападача... 318
Сажето речено, субјективна процена неопходности одбране од стране нападнутог
није од значаја, јер суд утврђује испуњеност овог услова нужне одбране узимајући
у обзир само објективне околности сваког конкретног случаја. 319 То наравно не
искључује могућност примене одредбе Кривичног законика о заблуди, уколико је
учинилац имао погрешну представу о неопходности предузете одбрамбене радње.
Осим тога, неопходност одбране у начелу не зависи од сразмере штете која
прети нападнутом правном добру и штете која је учињена нападачу. 320 Присталице
овог мишљења сматрају да из законског текста тј. члана 32. Кривичног законика СР
Немачке не произилази захтев да је сразмера штете која је учињена у одбрани и
штете која је претила од нападача услов за примену овог института. Истиче се да
индивидуално правно добро нападнутог и интереси заједнице за очувањем правног
поредка који је нарушен противправним нападном, имају већу вредност од правних
добара нападача.321 Сходно томе, позивајући се на нужну одбрану нападнути може
одбијајући напад на своју имовину угрозити телесни интегритет или живот
315
H. H. Jescheck, T. Weigend, 345. (Измене кривичног законодавства и уношење термина
„потребна”, биле су тема посебног одбора Бундестага задуженог за реформу кривичног
законодавства, али до тога није дошло под утицајем преовлађујућег мишљења о овом проблему).
316
K. Leckner, K. Kühl, 200; M. Wössner, 43; G. Warda, 406; C. Roxin (2003 a), 968; W. Wohlers,
Einschränkungen des Notwehrrechts innerhalb sozialer Näheverhältnisse, JZ 9/1999, 436.
317
A. Schönke, H. Schröder, 610.
318
H. H. Jescheck, T. Weigend, 343; G. Altvater, 91.
319
G. Spendel, 508; K. Himmelreich (1966), 131.
320
C. Morgenstern, 254; J. Renzikowski, 104; A. Schönke, H. Schröder, 614; O. Ranft,
Garantiepflichtwidriges Unterlassen der Deliktshinderung, ZStW 4/1982, 842.
321
J. Renzikowski, 105.

79
нападача, као неспорно најважније правно добро. 322 Ипак, присталице овог
мишљења прихватају ограничења права на нужну одбрану у случају изразите
диспропорције између вредности добара (нпр. лишавање живота нападача због
противправног напада којим је повређена или угрожена част нападнутог). 323
Мислимо да је ово гледиште о обиму нужне одбране прешироко (без обзира што је
начелног карактера), односно да његовим прихватањем губи значај институт
прекорачења нужне одбране, прописан у члана 33. Кривичног законикa.
Теорија и судска пракса су велику пажњу поклонили улози и значају
средства напада и одбране при процени да ли је у конкретном случају одбрана коју
предузима нападнути неопходна. Разматрање овог проблема започећемо анализом
пресуде којом је оптужени ослобођен оптужбе за убиство у покушају, јер је по
мишљењу суда његово понашање квалификовано као неопходна одбрана. 324 Суд је
утврдио следеће чињенично стање: оптужени и његов пријатељ су потражили
ресторан у коме би вечерали, али су се из страха од напада наоружали ножевима. У
току вечере оптужени Ф је ударио руком по столу и оштетио део инвентара, што су
особе У и В схватиле као провокацију, иако објективно таква процена није била
оправдана. Оштећени У је отишао до стола тражећи објашњење поступка
оптуженог Ф, који је одговорио да не жели сукоб, да је његова намера да вечера и
ништа више од тога. Након изиласка из ресторана оштећени су сачекали оптужене,
који су реаговали потезањем ножева држећи их у одбрамбеном положају,
манифестујући на тај начин претњу која може бити рализована у случају напада. У
том тренутку је неко од пролазника узвикнуо да долази полиција, што је био сигнал
да се оштећени повуку, али само привремено. Наставили су да прате оптужене, а
како су срели познанике особу Л, К и М, позвали су их да им се придруже у
„трагању”, што су ови без размишљања прихватили. Оштећени У је понео са собом
и дрвену летву, односно гвоздену шипку, које би користили као средство за напад.
Приликом сукоба који је уследио, оштећени У је ударио оптуженог дрвеном летвом
у пределу бутине, али се истовремено оклизнуо што је имало за последицу
испадање летве из његових руку. Када се оштећени У придигао да би поново узео
летву и поновио напад, оптужени Ф га је убо ножем у пределу груди наносећи му
на тај начин тешку телесну повреду. Живот оштећеног је спашен само захваљујући
благовременој лекарској интервенцији.
У коментару напред наведене пресуде, Detter најпре истиче да процена
неопходности одбране зависи не само од дотадашње него и од могуће будуће
употребе средства напада, упркос тврдњи тужиоца да је неправилно уверење суда о
опасности дрвене летве коју је нападач употребио.325 Штавише, дрвена летва је
опасно средство које би могло бити употребљено за ударац у виталне делове тела,
што може довести и до смртоностих последица. Тешко је замислити да се нападач
наоружа „меком” летвом, безопасном по живот и телесни интегритет нападнутог, о
чему се изјаснила и судска пракса.326
Већ је речено да је одбрана неопходна само уколико је у најмањој мери
штетна за интересе нападача, из чега се намеће питање како утврдити у
322
M. Wössner, 73.
323
G. Altvater, 93.
324
BGH 9. 8. 2005. - 1 StR 99/05. (Вид., NStZ 3/2006, 153).
325
K. Detter, 153.
326
BGH, 5. 11. 2003., 1. StR 287/03. ( Вид., NStZ 3/2006, 153).

80
појединачним случајевима да је употребљено средство најблаже. За дефинисање
релативно најблажег одбрамбеног средства од значаја је интензитет напада, избор
одбрамбених средстава која стоје на располагању нападнутом, вероватноћа успеха
предузете одбрамбене радње, при чему треба узети у обзир и све околности
догађаја: физичку снагу и године живота учесника у сукобу, итд.. .327
Ако је одбијање напада мање опасним средствима непоуздано, дозвољено је
употребити и опаснија средства, тј. средства опасна по живот, узимајући у обзир
угроженост нападнутог.328 Нападнути није дужан да предузима одбрану са
неизвесним исходом (нпр. вербално објашњавање), што је оправдано због
суштинског обележја нужне одбране, сукоба права са неправом (Recht dem Unrecht
nicht zu weichen braucht).329 Ово начелно становиште се у поменутом случају односи
и на начин употребе ножа од стране оптуженог, који није био дужан да се брани
тако што ће врхом бајонета додирнути тело нападача, што би по мишљењу
државног тужиоца у том тренутку било довољно за одбијање напада, јер је
оштећеном дрвена летва испала из руку. Ми прихватамо став Detter-a о овом
проблему, уз опаску да гледиште тужиоца није прихватљиво и с обзиром на
околности догађаја. У тренутку наношења тешке телесне повреде, оштећени и
оптужени су се налазили у покрету, а како се сукоб догодио у току ноћи,
видљивост није дозвољавала такав начин одбране. Поред тога, напад који га
угрожава захтевао је од оптуженог тренутну реакцију, што указује да он није имао
на располагању довољно времена за размишљање о начину употребе одбрамбеног
средства који је с обзиром на интересе оштећеног најблажи. Произилази да је убод
ножем неопходан, уколико нека мање опасна одбрамбена радња (нпр. претња
ножем) није довољна да се напад са сигурношћу одбије. 330 Само у случају да му на
располагању стоји више једнако делотворних средстава, нападнути мора изабрати
оно које наноси мање штете.331
Судска пракса заузима став, према коме се нарочито опасне одбрамбене
радње (нпр. употреба ватреног оружја) морају ставити у изглед од стране
нападнутог, а тек уколико се на тај начин не одбије напад, дозвољена је њихова
употреба.332 Правна теорија у прилог на овај начин степеноване одбране, поставља
захтев да нападнути мора ставити у изглед употребу ватреног оружја, а уколико то
није довољно испалити хитац упозорења, при чему тај хитац може заменити
претњу, али обрнута релација није могућа. 333 Ипак, Schröder искључује претњу у
било ком виду уколико је очигледно да она неће утицати на нападача да одустане
од напада, или ако би на тај начин ефикасност одбране била доведена у питање,
због губитка времена.
Као што је већ речено, неопходност одбране процењује се узимањем у обзир
личних својстава нападнутог и нападача, што је несумњиво оправдано. Међутим,
уколико су припадници државних служби које брину о безбедности грађана
изложени нападу или пружају нужну помоћ нападнутом, услов неопходности треба
327
A. Schönke, H. Schröder, 615.
328
K. Detter, 153 -154; M. Wössner, 43; G. Altvater, 92.
329
Ј. Matthias, 467.
330
K. Detter, 153. (Urt. v. 26. 8. 2004. - 4 StR 236/4; 9. 8. 2005. - 1 StR 99/05).
331
C. Morgenstern, 254.
332
G. Altvater, 92-93. (Urt. v. 25. 8. 2005. - 5 StR 255/05).
333
A. Schönke, H. Schröder, 615.

81
процењивати са нарочитом опрезношћу. Обученост, опрема, искуство и физичка
снага су по правилу на страни припадника полиције, који су у стању да одбију
противправни напад са мање опасним средством.334 На пример, тренирани борац би
могао да одбије напад једним прецизним ударцем, иако би обичан човек морао да
употреби ватрено оружје. Такође, патрола коју чини више полицијских службеника
ће против једног нападача сигурно употребити блажа одбрамбена средства, него
нападнути који се сам брани од противправног напада.
У овом раду је већ истакнуто да у теорији кривичног права преовладава
мишљење, према коме испуњење услова неопходности зависи од интензитета
напада и одбране. То значи, да би одбрана била неопходна, потребно је у сваком
конкретном случају утврдити да су сразмерни интензитет напада и одбране.
Премда, спорно је уз помоћ којих критеријума у појединачним случајевима
констатовати сразмерност. Према једном схватању, интензитет одбране је
сразмеран (Eignung - сразмеран, прикладан, подобан) интензитету напада, уколико
врста и мера предузете одбране може да оконча, ослаби или бар одложи напад. 335
Супротно томе, поједини писци сматрају да само коначан престанак тј. одбијање
напада, може послужити као мерило неопходне одбране. 336 Ипак, Schröder истиче
да на критеријуму „сигурног успеха у одбрани” не треба до краја инсистирати, јер
одређени ризик и нападнути треба да прихвати, при чему је граница тог ризика
тамо где је деловање неког блажег средства за одбрану непоуздано. Сходно томе,
неопходност нужне одбране није у корелацији са потпуним успехом нападнутог
при одбијању напада.
У вези са овим становиштем, поставља се питање који степен вероватноће о
окончању, слабљењу или одлагању напада треба да постоји, да би се могло
говорити о сразмерности напада и одбране. Према Wardi, довољна је и најмања
вероватноћа у успех нападнутог да би се могло говорити о сразмерности, односно о
неопходности његове одбране.337 Тако, слаб ударац шаком физички знатно
снажнијег нападача оправдан је нужном одбраном, што се може рећи и за отпор
који пружа жртва силовања упркос очигледној надмоћи нападача. О проблему
симболичне одбране, више ће бити речено у делу рада који се односи на институт
нужне одбране у нашој земљи.
Укратко, разматрање овог проблема има не само теоријски већ и велики
практични значај за примену института нужне одбране. Ако би било прихваћено да
је нужна одбрана дозвољена чак и уколико не би постојали никакви изгледи на
успех нападнутог у одбијању напада, то би значило оправдање повреде
нападачевих правних добара без сврхе. На пример, лице А је одузело ствар лицу Б,
а затим ускочило на воз који је управо полазио са перона. Иако је извесно да га на
тај начин неће зауставити, лице Б баца камен и погађа бегунца.
Са друге стране, не може се рећи да је и напред наведено схватање
неспорно, јер сужава право на нужну одбрану захтевајући испуњење недовољно
одређеног критеријума. Уколико прихватимо преовлађујући став о овом проблему,
поставља се питање како утврдити да је у конкретном случају постојала и најмања
шанса нападнутог да оконча, ослаби или одложи напад. Warda сматра да треба
334
K.-L. Kunz, 991.
335
G. Warda, 406.
336
A. Schönke, H. Schröder, 616.
337
G. Warda, 406.

82
користити искључиво објективне критеријуме, што значи да субјективна процена
нападнутог о изгледима на успех његове одбране није од значаја. 338 Прихватање
само објективних показатеља вероватноће успеха одбране је свакако оправдано,
али ипак остаје приговор неодређености. Стога, наше је мишљење да право на
нужну одбрану има свако лице, без обзира да ли у конкретном случају одбрамбена
радња коју предузима има изгледа на успех. Уосталом, нападач је предузео
противправни напад и он треба да сноси ризик, односно последице одбране
нападнутог.
Из услова неопходности одбране не произилази да примена члана 32.
Кривичног законика омогућава привилеговани положај нападачу. Од одлучујућег
је значаја да ли је одбрамбена радња неопходна, док је њен резултат небитан, што
значи да су и нежељене последице одбране оправдане чланом 32 КЗН. 339 На
пример, лице А пуца у ноге лицу Б које предузима противправни напад али га
погоди у тело (или га удари дршком пиштоља који је сам опалио). Осим тога, већ је
речено да је нападнути који има могућност избора дужан да употреби најблаже
одбрамбено средство и начин одбране, само ако постоје изигледи да се напад на тај
начин оконча, ослаби или одложи. Према томе, границе неопходности су веома
еластичне и на суду је да пажљивом оценом свих објективних околности донесе
одлуку о томе да ли је остварен кључни услов нужне одбране.
Најзад, у немачкој теорији кривичног права преовладава схватање, према
коме неопходност одбране не значи да је нападнути дужан да се уколико је то
могуће уклони пред нападачем, тј. да се спаси понижавајућим бекством. 340

1.3.3. СУБЈЕКТИВНИ ЕЛЕМЕНТ НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Члан 32. Кривичног законика Савезне Републике Немачке није се одредио у

погледу субјективног елемента нужне одбране - одбрамбене воље. Упркос томе, у
кривичноправној литератури је доминантно мишљење, да је за примену овог
института неопходно кумулативно испуњење како објективних елемената, тако и
одбрамбене воље као јединог субјективног елемента. 341 Другачије речено, није
могуће искључење противправности дела, чак и уколико су остали услови нужне
одбране остварени (противправност напада, неопходност одбране), уколико суд у
конкретном случају утврди да је мотив предузимања радње освета, мржња,
материјална корист итд..342 Могуће је замислити ситуацију у којој је сврха пружања
помоћи трећем лицу остварење злочиначког плана чија је жртва баш нападнути. На
пример, лице А поставља бомбу под аутомобил лица Б, са намером да га лиши
живота. У том тренутку наилази лице Ц, које жели да из само њему знаних разлога
пробуши гуме на аутомобилу лица Б. Уверен да би на тај начин остварење његовог
плана било доведено у питање, лице А шаком удара лице Ц. Да ли се његов
поступак може сматрати одбијањем напада од другога? Одговор је негативан,
338
Ibid.
339
A. Schönke, H. Schröder, 617.
340
C. Morgenstern, 254.
341
H. H. Jescheck, T. Weigend, 342; K. Leckner, K. Kühl, 199; S. Walther, 53.
342
A. Schönke, H. Schröder, 630.

83
упркос чињеници да је предузет истовремен и противправни напад као предуслов
пружања нужне помоћи, јер сврха одбрамбене радње треба да буде одбијање
напада.343
Мора се признати да је предузимање одбране често мотивисано не само
одбијањем напада, већ и жељом да се сачува блиска особа, бесом, страхом итд.. У
овим случајевима примена одредбе о нужној одбрани је оправдана, само под
условом да је одбрамбена воља доминантни мотив за предузимање радње. 344 У
супротном се не може говорити о нужној одбрани. Као илустрација овог
становишта послужиће нам следећи пример: учинилац дела ( лице А) осећа бес и
љутњу према оцу ( лице Б) своје девојке, јер он жели да се њихова веза прекине.
Ако лице Б предузме напад, погрешно би било закључити да нападнути (лице А)
нема право на одбрану, само зато што није у „најбољим односима” са нападачем. 345
У сваком случају, нападнути треба да буде свестан стања нужне одбране,
што значи да погрешна представа учиниоца о нападу искључује одбрамбену вољу,
сматра се у теорији и пракси кривичног права.346 Тако, суд је оптуженог осудио за
умишљајно наношење телесних повреда и нехатно убиство, иако је бранилац
инсистирао да је дело учињено у нужној помоћи. Оптужени је пуцао на лица за која
је веровао да су остварили кривично дело разбојништва, јер их је у току ноћи
затекао у колима свог сина. Оштећени су уплашени његовом појавом почели да
беже, носећи са собом камеру коју су претходног дана прибавили крађом. После
позива да стану и упозорења да ће пуцати, оптужени је испалио хитац у правцу
оштећених и погодио у ногу једног од њих. Како је повређени наставио да бежи,
учинилац је уверен да га није погодио поново употребио оружје, што је имало за
последицу рикошет од металне ограде и смртну повреду другог оштећеног.
Изузетно, прихватање објективне концепције нужне одбране остаје
отворено, уколико учинилац нехатно оствари кривично дело у стању нужне
одбране. При томе, поједини аутори сматрају да је у том случају неопходно да
нападнути буде свестан истовременог и противправног напада коме је изложен. 347
На пример, лице А наоружано пиштољем тражи лице Б које се сакрило под
окриљем ноћи. Иако и сам наоружан, лице Б се одлучује да напусти лице места и
користећи аутомобил на коме није укључио светлосне групе (због сопствене
безбедности), великом брзином напушта лице места. Међутим, на путу му се нађе
нападач који је због силине ударца подлегао повредама.
Спорно је да ли треба прихватити становиште аутора који не захтевају услов
свести о објективном стању нужне одбране, ако је дело нехатно учињено. 348 На
пример, лице А неопрезно рукује оружјем и испали хитац којим лиши живота лице
Б. Стање нужне одбране је објективно постојало, јер се лице Б у том тренутку
спремало да предузме напад чија је сврха смрт лица А.

343
C. Prittwitz, 382.
344
E. Schmidhäuser, Die rechtmäβige Brechung eines Widerstands ist regelmaβig auch von einem
Notwehrwillen getragen, JZ 19/1991, 939.
345
Ibid.
346
P. Ingeborg, Die strafrechtliche Verantwortlichkeit fϋr Irrtϋmer bei der Ausϋbung der Notwehr und fϋr
deren Folgen, JZ 15-16/1989, 728-729. (Ks 121 Js 4866/86).
347
K. Himmelreich (1971), 88.
348
A. Schönke, H. Schröder, 630.

84
 1.4. ПРЕКОРАЧЕЊЕ ГРАНИЦА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Обим права на нужну одбрану је неспорно ограничен, јер је неподељено

мишљење теорије кривичног права да сврха овог института није само заштита
правних добара која су изложена противправном нападу, већ и адекватно
обезбеђење интереса нападача који могу бити угрожени предузетом одбраном. Овo
начелно становиште прихваћено је и у немачком кривичном законодавству,
односно у члану 33. Кривичног законика који прописује прекорачење нужне
одбране: „Учинилац неће бити кажњен ако је прекорачио границе нужне одбране
због раздражености, страха или препасти”.349 Са наведеном одредбом повезане су
бројне недоумице чије решавање је задатак теорије и судске праксе. Између
осталог, појам прекорачења граница нужне одбране у закону није одређен. Спорно
је да ли се члан 33. КЗН може применити на лице које свесно прекорачи границе
нужне одбране или се кажњивост искључује само у случају несвесно предузете
одбрамбене радње. Велику пажњу привлачи и однос прекорачења нужне одбране
са путативном одбраном, односно путативним прекорачењем нужне одбране.
Некажњавање лица које у одбрани учини више од онога што је неопходно,
заснива се на различитим аргуменитима које на овом месту предочавамо. Сматра се
да оправдање поступка учиниоца треба тражити у умањењу кривице, односно
неправа његовог поступка.350 Афективна стања којима је изложен нападнути, не
искључују у потпуности његову способност да делује сагласно праву, али је
извесно да је слободно поступање ограничено. Истовремено је неправо
противправног чина нападнутог који одбија напад, мање од неправа нападача који
предузима противправни напад, како због иницирања сукоба од стране нападача,
тако и због афективног стања у коме се лице изложено нападу налази. У прилог
некажњивости учиниоца који прекорачи границе нужне одбране, истиче се и сврха
кажњавања, односно превенција (генерална и специјална) која изостаје ако би суд
изрекао казну нападнутом који прекорачи границе неопходне одбране.351
Према томе, привилегован положај учиниоца кривичног дела према члану
33. КЗН, не може се оправдати само афективним стањем у коме се налази. У
супротном, законодавац би морао да пропише искључење кажњивости и за лице
које прекорачи границе крајње нужде, које се такође налази у афективном стању
приликом отклањања опасности. Ипак, таква одредба не постоји (иако поједини
аутори не искључују могућност аналогне примене члана 33. КЗН у случају
прекорачења крајње нужде),352 а објашњење је у суштинској разлици између нужне
одбране и крајње нужде. Специфичност одбијања напада у односу на отклањање
опасности је у околности да нападач доприноси прекорачењу нужне одбране,
доводећи учиниоца у стање раздражености, страха или препасти.353

349
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 22.
350
B. M. Christmann, 717.
351
Ibid., 718; W. Kargl, 53.
352
K. Leckner, K. Kühl, 206.
353
B. Hardtung, 51.

85
 Уопштено говорећи, под прекорачењем нужне одбране подразумева се тзв.
интензивни ексцес чије постојање омогућава примену члана 33. Кривичног
законика и тзв. екстензивни или неправи ексцес, који искључује позивање на
одредбу о искључењу кажњивости учиниоца. Интензивни ексцес је остварен ако
нападнути учини више него што је неопходно, односно прекорачи меру дозвољене
одбране, иако су сви остали услови стања одбране у конкретном случају
испуњени.354Екстензивно прекорачење одликује недостатак услова истовремености
напада, тј. постоји уколико неко предузме одбрану пре отпочињања напада
(односно пре тренутка за који се може рећи да напад непосредно предстоји) или у
време када је напад престао.355
Поједини аутори не оспоравају да преовладава мишљење о екстензивном
прекорачењу као тзв. неправом ексцесу, али истичу озбиљне приговоре овој
концепцији. Свој став бране позивајући се на законски текст, односно члан 33.
Кривичног законика који не ограничава постојање прекорачења нужне одбране
само у случају интензивног ексцеса.356 Даље, сматра се да је услед афективног
стања умањена кривица односно неправо лица које предузима одбрану у тренутку
када напад није истовремен, аналогно интензивном ексцесу. На крају, не би било
правично казнити учиниоца кривичног дела који предузме одбрану само тренутак
пре наступања истовремености напада.
Може се рећи да ово становиште није прихватљиво, и то због следећих
разлога:
Прво, иако се законодавац није изричито одредио у погледу дилеме о којој
расправљамо, резултат наше анализе законског текста је исправност
преовлађујућег схватања о неприменљивости члана 33. КЗН на тзв. екстензивну
нужну одбрану. Законик говори о прекорачењу граница нужне одбране, а као што
је познато одбрана је нужна уколико се напад није могао одбити на други начин
осим остварењем дела и уколико је мера одбране примерена интензитету
напада.ИТ Произилази да се ексцес односи на неиспуњење услова да одбрана мора
бити неопходна, што је случај само код интензивног прекорачења. Са друге стране,
код екстензивног прекорачења се не може говорити о нужној одбрани, јер није
испуњен услов истовремености напада а самим тим искључено је и прекорачење
исте.
Друго, аутор овог мишљења полази од тачне претпоставке да будући напад
или напад који је престао проузрокује умањење кривице и неправа нападнутог, али
погрешно закључује да је мера тог умањења истоветна код интензивног и
екстензивног ексцеса. Није спорно да је афективно стање интензивније а самим тим
и његове последице за време док напад траје, у поређењу са нападом који је
завршен а нападач је на пример, започео бекство са лица места.
Треће, прихватамо да је неправично казнити учиниоца само зато што је
тренутак раније предузео одбрамбену радњу, али то није оправдање за примену
члана 33. КЗН код екстензивног ексцеса нужне одбране. Наиме, у том случају
проблем је правилна примена законика и подвођење под непосредно предстојећи
напад ситуацаја које то и заслужују. Ако би омогућили учиниоцима дела који

354
H. H. Jescheck, T. Weigend, 350.
355
K. Leckner, K. Kühl, 206-207.
356
A. Schönke, H. Schröder, 633.

86
одбијају будуће нападе или нападе који су престали позивање на одредбу члана 33.
тј. искључили њихову кажњивост, проширили би границе нужне одбране и још
више отежали судовима посао. На тај начин, практично би обесмислили услов
истовремености нужне одбране.
Према томе, сматрамо да интензивни и екстензивни ексцес искључују
примену члана 32. Кривичног законика, док је позивање на одредбу о прекорачењу
нужне одбране могуће само у случају прекорачења мере неопходне одбране. У
прилог овоме, изјаснила се и судска пракса Савезне Републике Немачке. 357
Афективна психичка стања која законодавац одређује као услов за примену
одредбе о прекорачењу граница нужне одбране су раздраженост, страх или
препаст. „Афект је краткотрајно и акутно активирање емоција, повезано са
пратећим телесним променама и често покренутo спољашњим догађајима”.358
Према општем схватању, реч је о астеничним афектима чији је утицај на свест и
вољу лица мање снажан у поређењу са стеничним афектима у које убрајамо
мржњу, бес, освету итд.. У сваком случају, не може се свако осећање страха
сматрати страхом у смислу прекорачења нужне одбране, став је судске праксе. 359
Неопходно је да страх (односно раздражености или препаст) у знатном мери
редукује способност расуђивања.360
Какве последице производе астенични афекти на учиниоца кривичног дела у
прекорачењу нужне одбране? Само изузетно се може говорити о проузроковању
неурачунљивости учиниоца, односно примени члана 20. КЗН.361 У највећем броју
случајева, поменути афекти „не укидају у целости психички капацитет запажања
и обраде података”, што значи да није искључена способност нападнутог за
кривицу.362 Ово практично значи да лице које предузима одбрану може бити свесно
да чини прекорачење граница нужне одбране. Као логично се намеће питање, да ли
се одредба о прекорачењу нужне одбране може применити на лице које свесно
прекорачи границе нужне одбране или је резервисана само за несвесно
прекорачење.
Према преовлађујућем мишљењу кривичноправне литературе, позивање на
члан 33. Кривичног законика не зависи од свести учиниоца о томе да је учинио
више него што је неопходно. Произилази да је интензивни ексцес нужне одбране
могућ како у случају умишљајног тако и код нехатног дела. Следећи аргументи
оправдавају ово становиште:363
Прво, језичким тумачењем одредбе о прекорачењу, закључујемо да воља
законодавца није примена члана 33. КЗН само на случајеве несвесног интензивног
ексцеса нужне одбране.
Друго, афективно стање које се огледа у раздражености, страху или
препасти, својствено је и учиниоцу кривичног дела који је свесно прекорачио
границе нужне одбране, умањујући неправо његовог поступања.

357
LG Munchen I, Urt. v. 10. 11. 1987. - Ks 121 Js 4866/86. ( Вид., NJW 30/1988, 1862).
358
H. Theile, Der bewusste Notwehrexzess, JuS 11/2006, 965.
359
LG Munchen I, Urt. v. 10. 11. 1987. - Ks 121 Js 4866/86. (Вид., NJW 30/1988, 1862).
360
BGH 20. 5. 1980. - 5 StR 275/80, BGH 18. 3. 1981. - 2 StR 686/80. (Вид., NJW 8/1991, 504).
361
A. Schönke, H. Schröder, 633.
362
H. Theile, 965.
363
B. M. Christmann, 719.

87
 Треће, некажњавање лица које свесно прекорачи границе нужне одбране је
решење које омогућава ефикасан рад судова. Реконструкција стања свести
учиниоца у време извршења дела је скоро нерешив задатак, из чега произилази
непоузданост утврђивања свесног или несвесног ексцеса.
Последице наведеног схватање илустроваћемо следећим примером из
судске праксе Врховног суда Немачке: ловац који је истовремено власник поседа
моли лице које се очигледно налази у алкохолисаном стању да не хода по управо
засејаном пољу. Пијанац крене ка њему претећи вичући: „нећеш ти више шетати
около са пушком и узнемиравати људе”, на шта власник имања реагује испаљујући
хитац у груди нападача, лишавајући га живота. 364 С обзиром да је ловац и поред
афективног стања у коме се налазио, знао да напад може зауставити пуцањем у
ногу нападача, питање је да ли треба узети да у конкретном случају недостаје услов
неопходности одбране и применити члан 33. који прописује прекорачење нужне
одбране. Као што смо у претходним излагањима навели, преовладава став да је
учинилац лишавањем живота свесно прекорачио границе нужне одбране. Међутим,
једна од могућности за решавање овог проблема је становиште да у случају грубе
несразмерности одбране у односу на интензитет напада, не постоји оправдање за
примену одредбе члана 33. КЗН који прописује некажњивост учиниоца. При томе,
грубо прекорачење нужне одбране може се оправдати само одговарајућим
интензитетом афективног стања у коме се налази нападнути.365
Морамо признати да наведени разлози који примену члана 33. Кривичног
законика чине сврсисходним и у случају свесног ексцеса имају одређену „тежину”.
Упркос томе, наше је мишљење да у погледу овог решења треба бити резервисан.
Тачно је да би судовима било тешко да у појединачним случајевима утврде да ли је
прекорачење нужне одбране било свесно или несвесно, али то је општи проблем са
којим се свакодневно сусрећу пресуђујући кривичне ствари. Несумњамо да је
неправо поступања лица које свесно оствари ексцес умањено афективним стањем у
коме се налази, али је исто тако тачно да се у квантитативном смислу не може
поредити са неправом лица које није свесно прекорачења. На крају, доводимо у
сумњу и законски текст као аргумент присталица овог схватања, јер се законодавац
у погледу овог проблема не опредељује.
Стога, можда је прихватљиво решење овог проблема прописивање
факултативног ублажавања казне учиниоцу који оствари кривично дело свесно
прекорачивши границе нужне одбране. Уосталом, законодавац је већ прихватио
овакав начин правног резоновања, прописујући последице отклоњиве и
неотклоњиве правне заблуде у члану 17. Кривичног законика.366
Укратко речено, не може се позивати на одредбу о искључењу кажњивости
учинилац који испровоцира напад и потом прекорачи границе нужне одбране. 367
Ово због тога, јер је претпоставка за некажњивост чин одбране који је сагласан
праву. Уколико нападнути намерно провоцира нападача да би га у тобожњој
364
H. Theile, 965.
365
A. Schönke, H. Schröder, 633.
366
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 19. (члан 17: „Учинилац кривичног дела поступа без кривице ако при
извршењу дела није знао да поступа незаконито а заблуду није могао да отклони. Када је
учинилац могао да избегне заблуду казна се по члану 49. став 1 може ублажити”).
367
K. Leckner, K. Kühl, 207.

88
одбрани повредио, не признаје му се право на одбрану, из чега произилази да није
могућа некажњивост на основу одредбе о прекорачењу нужне одбране. Зашто дело
учиниоца квалификовати као интензивни ексцес, ако му није признато ни само
право на нужну одбрану. У супротном, ако се провокатор може позвати на нужну
одбрану, оправдана је и примена одредбе о некажњавању због прекорачења. 368 У
прилог томе, законодавац у одредби којом регулише ексцес не говори о
нескривљеном прекорачењу нужне одбране.
Није неспорно питање, да ли се ексцес нужне одбране може изједначити са
путативном нужном одбраном, односно применити члан 33. КЗН ако учинилац има
погрешну представу о нападу. Сличност се огледа у следећем: и у једном и у
другом случају нападнути се налази у афективном стању, што је и логично с
обзиром да наводно нападнути код путативне нужне одбране често није свестан да
напад није стваран. Чак и ако ову констатацију прихватимо, остаје чињеница да се
не могу изједначити нападач тј. оштећени код ексцеса и наводни нападач код
путативне нужне одбране, јер њихов допринос остварењу дела није исти.369
Ако би прихватили знак једнакости између ових института, положај
учиниоца дела у заблуди би био знатно повољнији, јер примена одредбе о
прекорачењу значи некажњивост, док са друге стране стварна заблуда има за
последицу искључење умишљаја, односно кажњавање за нехат. 370 Према
владајућем мишљењу, ексцес се не може изједначити са тобожњом, уображеном
нужном одбраном.371 Прекорачење граница нужне одбране подразумева стварну
ситуацију напада на учиниоца, за разлику од путативне нужне одбране која значи
заблуду лица да напад као темељни предуслов одбране постоји. Према томе, код
путативне нужне одбране није ни постојала ситуација нужне одбране, чије би се
границе прекорачиле.
Међутим, као што смо у делу рада који се односи на захтев да напад мора
бити стваран имали прилике да видимо, путативна нужна одбрана постоји и ако
лице које је изложено стварном нападу има погрешну представу о његовом
интензитету или могућностима одбране (нпр. погрешно уверење да није могуће
одбити напад мање опасним средством) и услед тога учини више од неопходног
(тзв. заблуда о неопходности нужне одбране).372 На пример, нападнути
алкохолисаног нападача удари чекићем и тешко га повреди, јер је био у заблуди да
не може одбити напад коришћењем неког другог мање опасног средства. У овом и
сличним случајевима учинилац је прекорачио границе нужне одбране, али се
истовремено налази у путативној нужној одбрани. Позивање на одредбу о
прекорачењу не долази у обзир, већ се примењује напред наведени члан 16.
Кривичног законика Немачке који регулише стварну заблуду. 373 То практично

368
B. M. Christmann, 720.
369
T. Hornle, 958.
370
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 19.
371
H. H. Jescheck, T. Weigend, 350.
372
OLG CELLE, Urt.v. 6.3. 1969.-1 Ss 514/68. ( Вид., NJW 40/1969,1775).
373
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за кривични законик и Војно
кривичним законом, 19. (члан 16. КЗН: „Не поступа са умишљајем онај коме при извршењу
кривичног дела није била позната нека околност која припада законском бићу кривичног дела.
Кажњавање за нехатно извршење дела остаје недирнуто.”).

89
значи да ће се учинилац који се налазио у отклоњивој заблуди у погледу
неопходности напада, казнити за нехатно извршење кривичног дела.374
Од наведених случајева ексцеса и путативне нужне одбране треба
разликовати тзв. путативни ексцес, остварен уколико учинилац има погрешну
представу да је нападнут, при чему је истовремено у заблуди о неопходности
одбране. На пример, лице А се убрзано креће према лицу Б желећи да га поздрави.
Лице Б верује да је реч о нападачу који жели да повреди његов телесни интегритет,
због чега убада „нападача” ножем, наносећи му тешке телесне повреде.
Прихватамо мишљење, према коме је оправдано у овом случају применити одредбу
о стварној заблуди, полазећи од напред наведене претпоставке да нападнути није
ни био у стању нужне одбране, из чега произилази да је не може ни прекорачити. 375
То значи да је неминовна процена отклоњивости стања заблуде у коме се налазио и
евентуално кажњавање за нехат, при чему суд најпре треба да утврди степен
заблуде у односу на постојање напада, после чега следи анализа свести учиниоца у
погледу неопходности одбране. При томе, треба узети у обзир став теорије и судске
праксе, према коме лице које поступа у путативној нужној одбрани не може
учинити више од неког ко је заиста изложен нападу.376 Једноставно речено, није
логично у једној кривичној ствари заблуду о неопходности одбране квалификовати
као отклоњиву упркос изложености стварном нападу, а на другој страни у сличном
случају утврдити да је таква заблуда неотклоњива иако напад није ни предузет.

374
B. M. Christmann, 720.
375
Ibid.
376
K. Leckner, K. Kühl, 205; U. Weber, 305. (16. 1. 1975 - 4 StR 585/74, 8. 3. 1960. - 5 StR 13/60).

90
 2. НУЖНА ОДБРАНА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ ШПАНИЈЕ

2.1. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Члан 20. Кривичног законика Краљевине Шпаније таксативно наводи

основе који искључују кривичну одговорност учиниоца, између осталих и нужну
одбрану. Произилази да шпанско кривично законодавство припада групи земаља
које прихватају концепцију нужне одбране као основа који искључује кривичну
одговорност, за разлику од схватања о искључењу противправности, односно
кривичног дела које је заступљено у великом броју земаља. Осим тога, дело
учињено у нужној одбрани значи да нападнути није одговоран за штету коју
проузрокује, с обзиром да члан 118. став 1 Кривичног законика Шпаније прописује
искључење одговорности лица које проузрокује штету поступајући у нужној
одбрани.377
Члан 20. став 4 који одређује услове за примену овог института гласи:
„Искључена је кривична одговорност лица које учини дело у одбрани својих
права или права другог уколико су испуњени следећи услови:
Прво. Противправни напад.378 У случају одбране добара противправним
нападом ће се сматрати напад на иста, којим је учињено кривично дело или
изазана озбиљна и непосредна опасност од оштећења или уништења добара. У
случају одбране стана противправним нападом ће се сматрати недозвољен улазак
у исти.
Друго. Неопходност разумне употребе средстава ради спречавања или
одбијања напада.
Треће. Изостанак довољне провокације од стране нападнутог.” 379
Према схватању кривичноправне литературе, нужна одбрана има двоструку
функцију: са једне стране, сврха постојања овог института кривичног права је
заштита индивидуалних правних добара нападнутог, али истовремено њена
примена омогућава заштиту правног поредка који је угрожен противправним

377
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 103.
378
Одређујући напад законодавац употребљава термин agresion ilegitima, што се строго гледано
може превести као незаконити напад, али како се у теорији кривичног права Шпаније незаконит
напад и противправни напад употребљавају као синоними, тј. сматра се да појам незаконит напад
обухвата противправни (antijuricidad) напад, у даљим излагањима прихватићемо противправност
као обележје напада код нужне одбране.
379
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 45.

91
нападом.380 Calderon Cerezo са правом примећује да принцип заштите
индивидуалних права и принцип заштите правног поредка нису супротстављени,
јер нужна одбрана „очувањем интереса појединца доприноси очувању правног
поретка.”381 Практичне последице овог становишта испољавају се при процени
неопходности нужне одбране, тј. примени критеријума пропорционалности
угрожених добара нападнутог и нападача, што код нужне одбране нема значај који
има код крајње нужде. Исто се може рећи за бекство нападнутог са места где је
нападнут, што се од њега не захтева чак и уколико је могуће, иако је код примене
крајње нужде прихваћено супротно. Све ово се може прихватити узимајући у обзир
околност да је нападач предузео противправни напад, односно чињеницу да су
интереси нападнутог и интереси очувања правног поредка испред захтева за
заштиту добара нападача. Ипак, напред наведено није неспорно у ситуацији
предузимања противправног напада који није предузет са умишљајем или
багателног напада, о чему ће бити више речи у излагањима која предстоје.
Супротно мишљењу већине, поједини аутори сматрају да суштина нужне
одбране није у сукобу интереса, већ пре свега у карактеристичној ситуацији
нужности.382 Нападнути се налази у ситуацији у којој нема избора, или ће
повредити неко правно добро нападача или ће задобити повреду. Анализирајући
овај проблем, Rodriguez истиче да се онај ко брани себе или другог супротставља
нападу који је противан правном поредку, тј. лицу које непоштује оно што закони
налажу када су у питању друга лица и њихова права. Иако је кључна улога државе
заштита права, очигледно је да код стања нужне одбране она није у стању да врши
поверену јој функцију, јер не може да спречи противправни напад који прети
правним добрима. Стога, појединац који предузима одбрану на неки начин врши
функцију државе, тј. од државе добија прећутно овлашћење да врши одбрану ради
супротстављања ономе ко нарушава правни предак, и био би против себе када би
при процени супротстављених интереса предност дао нападачу. 383 Уопштено
говорећи, нужна одбрана је право које држава признаје појединцима а не само
разлог који искључује кривичну одговорност учиниоца кривичног дела. Последице
овог теоријског разматрања су јасне: како нужност није једино обележје нужне
одбране, нападнутом је дозвољено да на пример, брани посед чак и по цену живота
нападача који предузима противправни напад.
Olivares критикује ово мишљење, јер по њему оно садржи два крупна
недостатка: прво, поступак оштећеног се „a priori” посматра као противправан;
друго, поређење вредности правних добара у конфликту код нужне одбране води
конфузији, нарочито ако се узму у обзир општеприхваћена правила стања нужде
(estado de necesidad – крајња нужда) и често има за последицу апсурдна решења. 384
Тако, не може се оправдати дело лица које позивајући се на стање нужности убије
неког да би заштитио власништво на аутомобилом, док се може признати право на
нужну одбрану ако учинилац рани нападача да би избегао да буде жртва
380
L. Pena, Aspectos esenciales de la legitima defensa, Barcelona 1978, 58; S. M. Puig, M. C. Bidasolo,
„Restricctiones” jurisprudenciales al derecho de defensa: legitima defensa y principio de legalidad,
Anuario de derecho penal y ciencias penales, sept.-diciembre/1991., 921.
381
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 201.
382
J. M. R. Deveza, A. S. Gomez, 555.
383
Ibid.
384
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 484.

92
разбојништва, осим уколико не постоје велика непропорционалност између напада
на посед и напада на физички интегритет. Штавише, право не штити оштећеног
због тога што је претрпео напад, већ зато што је сам напад како каже законодавац
„противправан”.385
Espinar оправдање повреде нападачевог добра види у чињеници да је управо
он тај који је својим противправним понашањем иницирао сукоб, доводећи на тај
начин у опасност и сопствена правна добра.386 Због тога, прописујући нужну
одбрану као основ који искључује кривичну одговорност нападнутог, законодавац
води рачуна пре свега о интересима онога ко је нападнут и дозвољава му да у
одређеним границама повреди правна добра нападача, укључујући и добра веће
вредности од оних која су угрожена или повређена нападом. Узгред речено, упркос
законском одређењу појма нужне одбране, поједини аутори овај институт сматрају
основом који искључује противправност кривичног дела.387

2.2. ПОЈАМ НАПАДА

Напад је основна претпоставка примене нужне одбране у кривичном

законодавству Шпаније, укључујући и члан 21. став 1 КЗ који омогућава
ублажавање казне учиниоцу у случају тзв. непотпуне нужне одбране. 388 Нападом се
подразумева пре свега делатност коју предузима човек, што значи да само људска
радња може представљати основ да се искључи кривична одговорност лица које
предузима одбрамбену радњу.389 Наравно, могуће је замислити ситуацију у којој су
правна добра угрожена од стране животиње, али у том случају се лице које учини
дело отклањајући опасност може позвати на одредбу о стању нужде (члан 20. став
5 КЗ Шпаније).390 Нападом се сматра не само повреда већ и довођење у опасност, тј.
угрожавање правних добара другога.391 Дакле, напад је стварање непосредног
ризика за правна добра која се у складу са законом могу бранити, што се скоро увек
повезује са физичком активношћу човека, који проузрокује реалну опасност од
настанка штете.392
Као што се могло очекивати, у шпанској кривичноправној доктрини
доминира схватање, према коме је напад као услов нужне одбране могуће
остварити како чињењем тако и нечињењем. Calderon наводи и карактеристичан
пример напада нечињењем: треће лице може од мајке која не жели да нахрани дете
иако му прети смрт од глади, употребом силе одузети дете од несавесног родитеља
како би га сам нахранио.393 Међутим, овај аутор помиње само одговорност за нешто
или за некога као основ обавезе на чињење, пропуштајући при томе да истакне да

385
Ibid., 488.
386
J. M. Z. Espinar et al., 557.
387
J. S. Melgar, 155.
388
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 42.
389
E. O. Berenguer et al,, Derecho penal - parte general, Valencia 2007, 84; J. M. Z. Espinar et al., 558.
390
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 201.
391
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43.
392
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, Manual de Derecho penal, Madrid 2004, 206.
393
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 202-203.

93
дужност може произилазити из закона, радног односа, уговора, претходног чињења
или односа поверења.
У највећем броју случајева напад представља телесни покрет или
пропуштање телесног покрета, али изузетно се може говорити о нападу као
психичком или духовном чину.394 Премда судска пракса заузима у појединим
пресудама став да се напад може остварити искључиво као физички напад, што
доктрина не прихвата.395 Доследно прихватање овог становишта, значило би између
осталог, искључење части као правног добра које може бити објект напада код
нужне одбране. Поред тога, претња се не би могла сматрати нападом, чак и
уколико подразумева прогањање (узнемиравање) другог лица. 396 Увидевши напред
наведено, судови дозвољавају могућност да част и сва друга правна добра могу
бити изложени противправном нападу у смислу члана 20. став 4 КЗШ, само
уколико се њихова повреда или угрожавање може повезати са физичким
нападом.397 Полазиште овог схватања је заштита живота и телесног интегритета,
као најважнијих вредности сваког човека од физичког напада, што треба да буде
приоритетни задатак законске одредбе о нужној одбрани.
Напад као услов нужне одбране није остварен: 1. ако два или више лица
учествују у узајамно прихваћеној тучи; 2. уколико је повод за „одбрану” захтев за
објашњењем одређеног поступка; 3. одбијањем да се нешто преда или помери
паркирано возило.398 Туча у којој добровољно учествује више лица са разлогом не
може послужити као чињенични основ за примену члана 20. став 4 Кривичног
законика, јер је понашање сваког од учинилаца у овом случају противправно, став
је судске праксе.399
Међутим, уколико један од учесника у тучи одустане од сукоба изричито
или прећутно, ситуација се мења. Такође, када се у току сукоба догоди
квалитативна промена у понашању учесника, тако што један од њих пређе границе
физичког обрачуна и изненада предузме непропорционалан напад, лице које је
изложено опасности има право да одбије напад позивајући се на нужну одбрану. 400
На пример, два лица започну тучу не користећи при томе оружје. Изненада, један
од њих узме хладно или ватрено оружје и њиме нападне свог противника. Треба
посебно нагласити да се поменуто предузимање непропорционалног напада односи
и на употребу одређеног начина борбе који излази из оквира договореног, а не само
на коришћење средства чију употребу противник не очекује. 401 На пример, један од
учесника сукоба покушава да карактеристичним ударцем у пределу врата нанесе
повреду која може да има за последицу лишавање живота. Carlos Suares прихвата
становиште судске праксе, према коме право на нужну одбрану треба признати и
код прихватања међусобног сукоба, ако је мотив једног од лица искључиво страх
да „не буде обележен као кукавица”.402 Наше је мишљење да се напред наведено

394
Ibid.
395
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 206; J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 557-560.
396
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921.
397
S. M. Puig, M. T. Castineira, 858.
398
E. O. Berenguer et al., 84; STS 399/2003 od 17. 3. 2003.
399
J. S. Melgar, 157.
400
J. M. Z. Espinar et al., 572.
401
SSTS 399/2003 od 13. 3. 2003.
402
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 208.

94
резоновање не може прихватити, јер би се на изузетак од правила могло позвати
свако лице, што у потпуности негира доминантно схватање да нужна одбрана није
дозвољена у случају узајамно прихваћене туче.
Изгледа да се може закључити: суд утврђујући чињенично стање код туче
два или више лица има обавезу да утврди узрок напада и ко је започео физички
обрачун, како би се обезбедила заштита лица које учествује у тучи са циљем да
одбије напад на правно добро које припада њему или другом. 403 Ово гледиште
заступа и судска пракса.404
Zapatero сматра да се претње или увреде могу сматрати нападом, само
уколико испуњавају услов који се односи на захтев да напад мора представљати
стварну и непосредну опасност за правна добра. 405 Према овом становишту, напад
чини и акт који наговештава неизбежан, предстојећи напад. Доктрина проблему
претњи и увредама као облику напада поклања заслужену пажњу, о чему ће бити
више речено у делу рада који је посвећен правним добрима која могу бити предмет
напада.
Напад је као услов за примену института нужне одбране остварен без обзира
на околност да ли је радња нападача предузета са кривицом. 406 То значи да се на
нужну одбрану може позивати учинилац који је изложен нападу од стране
душевног болесника или уколико се нападач налази у стању неотклоњиве заблуде.
Ако узмемо у обзир правно правило „ко може више може и мање”, долазимо до
закључка да напади предузети из нехата такође дају право учиниоцу да предузме
одбрамбену радњу. Као пример нехатног напада у теорији се наводи следећи
случај: неко ко је невешт у управљању бицикла вози исти уском стазом, поред које
се налази веома вредан букет цвећа, спремљен за изложбу. Власник цвећа види ту
особу да прилази и схвата да ће оштетити или уништити букет. Желећи да избегне
штету гура бициклисту, тако да овај пада на другу страну стазе.407
Са друге стране, део кривичноправне литературе не прихвата у потпуности
нехатно предузимање противправног напада код нужне одбране. Сматра се да
искључиво умишљајне и типично нехатне радње могу представљати радњу напада.
У горе наведеном примеру, возач бицикла јесте неопрезан али се његова радња не
може окарактерисати као типично нехатна радња, из чега произилази да нема
карактер напада у смислу нужне одбране.408

2.3. ПРАВНА ДОБРА КОЈА МОГУ БИТИ ПРЕДМЕТ НАПАДА КОД НУЖНЕ
ОДБРАНЕ

Према начелном становишту, нема ограничења у погледу подобности

појединих добара да буду објект напада код нужне одбране, тј. свако правно добро
може бити повређено или угрожено противправним нападом. Језичким тумачењем
403
J. S. Melgar, 154.
404
SSTS 399/2003 od 13. 3. 2003.
405
L. A. Zapatero et al., Comentarios el Codigo penal, Madrid 2007, 120.
406
J. M. Z. Espinar et al., 559.
407
L. Pena, 349.
408
Ibid., 281.

95
одредбе о нужној одбрани, долазимо до закључка да добра против којих је усмерен
напад могу припадати како лицу које предузима одбрамбену радњу тако и трећем
лицу.
Позивање на нужну одбрану је могуће у случају напада на живот, телесни
интегритет, слободу (укључујући слободу кретања, слободу сексуалног
опредељења, верске слободе итд.), приватност, част, имовинска права, итд.. 409 У
имовинска права која су повређена или угрожена нападом убрајамо својину на
непокретним и покретним стварима, право на послугу, итд..410 Такође, предмет
напада код нужне одбране може бити и живот који се формира, што значи да свако
може спречити абортус, чак и против воље труднице уколико се прекид трудноће
предузима супротно постојећим прописима.411 Повреду или угрожавање права
потраживања и других релативних права не можемо сматрати нападом у смислу
нужне одбране, на шта указује члан 455. Кривичног законика Шпаније, већ се
поверилац мора обратити суду и затражити заштиту.412
Напад на материјална добра се може одбити позивањем на нужну одбрану,
само под условом да представља деликт и уколико изазове озбиљну и непосредну
опасност од оштећења или уништења добара, што редукује могућност примене
нужне одбране поводом напада на имовину.413 У вези с тим, истичемо да је
кривично дело неовлашћен улазак у стан прописано у члану 202., док је
неовлашћен улазак на посед санкционисан чланом 534. КЗШ.414
Calderon заузима став који није усамљен, према коме се напад на општа
добра, тј. добра заједнице или државе не може сматрати нападом у смислу нужне
одбране.415 Овај писац полази од претпоставке да нужна одбрана има двоструку
функцију и то: заштиту индивидуалних добара и заштиту правног поредка. Другим
речима, у случају напада на општа добра, индивидуална добра нису угрожена, а
вршење функције полиције од стране грађана може донети више штете него
користи. Очигледно под утицајем аргумента да је и код напада на добра државе реч
о сукобу права са неправом, ипак дозвољава могућност заштите правних лица и
индивидуалних правних добара која припадају држави. На пример, појединац може
да брани добра која су у власништву државе (нпр. телефонску говорницу). Слично
томе, према Rodriguezu, правна добра која су искључиво општа добра, као што је то
безбедност државе или јавни ред, се не могу штитити позивањем на нужну
одбрану.416 И овај аутор прихвата могућност да правна лица и њихова добра могу
бити објект напада, а затим поставља питање квалификовања напада на правно
лице од стране органа правног лица у њему.
Као што је већ речено, несумњиво је да материјална добра могу бити
изложена противправном нападу у складу са чланом 20. став 4 КЗШ, уз сва
ограничења која прописује закон. Спорно је питање багателних напада, односно
безначајне вредности имовине која је угрожена. Судска пракса је заузела став да се
409
E. O. Berenguer et al., 84.
410
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 557.
411
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 205.
412
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 270.
413
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 499.
414
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 161, 297.
415
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 205; C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 206.
416
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 558.

96
противправним нападом сматрају и напади на имовину, која је узимајући у обзир
њену вредност безначајна. У том смислу, предузет је противправни напад и
уколико неко „црпи бензин из резервоара туђег мотоцикла да би се напунио
упаљач”.417
У кривичноправној теорији и судској пракси, није неспорно да ли част може
бити објект напада код нужне одбране. Према становишту Врховног суда Шпаније
које произилази из великог броја пресуда, част није правно добро које се може
бранити. То значи да се остварење кривичног дела реаговањем на увреду не може
оправдати позивањем на нужну одбрану. У прилог овом становишту, судови износе
следеће аргументе: 1. код напада на част нема физичке насртљивости, 2. увреде не
представљају противправни напад без обзира на њихову озбиљност, што теорија
кривичног права одлучно одбија.418 Као што смо видели, судска пракса полази од
претпоставке да искључиво живот и телесни интегритет треба заштити применом
одредбе о нужној одбрани, док друга права уживају заштиту само уколико је
њихова повреда или угрожавање праћено нападом на најважније вредности.
Доктрина ово рестриктивно виђење проблема одбацује, јер садржина напада код
нужне одбране зависи од карактера правног добра против кога је усмерен. 419
Прихватање супротног значило би да част и друга значајна правна добара (нпр.
имовинска права, стан итд.) не могу бити изложени нападу у смислу члана 20. став
4 КЗШ. Треба нагласити да ни судска пракса о овом проблему нема јединствено
мишљење, о чему сведочи пресуда STS 2442/2001 од 18. децембра 2001. године, у
којој се изричито наводи част као добро које се може заштити позивањем на
одредбу о нужној одбрани.420
У теорији кривичног права преовладава схватање које и ми прихватамо као
исправно, да је право на част лично право човека гарантовано највишим правним
актима сваке државе и да је стога неприхватљиво изузети га у погледу заштите
применом института нужне одбране.421 Уосталом, одредба законика о нужној
одбрани не поставља никаква ограничења у погледу добара која могу бити
повређена или угрожена противправним нападом.

2.4. НУЖНА ПОМОЋ

Члан 20. став 4 Кривичног законика Шпаније не оставља никакву сумњу у

погледу могућности предузимања одбрамбене радње ради заштите правних добара
другог лица („у одбрани својих права или права другог”). Сходно томе, теорија
кривичног права не доводи у питање становиште законодавца, јединствено се
изјаснивши да је тзв. нужна помоћ дозвољена. 422 Извесно је да су услови за
одбијање напада од другог истоветни захтевима који се постављају пред учиниоца
при одбрани сопствених права, укључујући ту и субјективни елемент нужне
417
STS 9. 4. 1965. - RA 1992. (Вид., J. M. Z. Espinar et al., 559.).
418
S. M. Puig, M. T. Castineira, 858.
419
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 560.
420
J. S. Melgar, 158-159.
421
L. Pena, 349.
422
J. M. Espinar et al., 571.

97
одбране - одбрамбену вољу.423 То значи да лице које штити правна добра другог
треба да буде свесно противправног напада коме је неко изложен и да је сврха
радње коју предузима одбијање тог напада.424
Спорно је да ли је нужна одбрана другог лица условљена сагласношћу тог
лица или учинилац може без ограничења да предузме одбрамбену радњу. У теорији
је истакнуто сматрамо погрешно становиште, према коме је одбрана правних
добара која припадају другом условљена сагласношћу тог лица. Тако, Calderon
наводи да није дозвољено употребити ватрено оружје против лица које је учинилац
крађе, уколико власник ствари која је украдена не жели да користи ово средство за
одбрану и радије би изгубио својину на ствари него да буде проузрокована смрт
нападача.425
Наше је мишљење да се ово схватање не може прихватити, иако анализа
наведеног примера указује да је у одређеној мери логички оправдано. Сматрамо да
би прихватање понуђеног решења донело више штете неко користи законитој и
правичној примени института нужна одбрана. Тако, поставља се питање како
решити ситуацију у којој лице коме припада правно добро које је угрожено или
повређено нападом, има погрешну представу о постојању напада или његовом
интензитету. Осим тога, у појединим случајевима учинилац не може да зна каква је
воља другог лица у погледу заштите добара која му припадају, што наводи и
Calderona на закључак да у наведеним околностима сагласност нападнутог за
предузимање одбране није потребна (тзв. претпостављена сагласност). 426 Употреба
оружја ради заштите од крађе се не може сматрати неопходним за одбрану, из чега
произилази да горе наведени пример није оправдање сагласности другог лица коме
се нужна помоћ пружа.
Дакле, може се рећи да пружање нужне помоћи другом лицу није условљено
сагласношћу нападнутог, док је евентуално прекорачење граница нужне одбране
које сугерише Calderon, посебан проблем који се односи на утврђивање услова да
одбрана мора бити неопходна. Уколико прихватимо владајућу концепцију о
двострукој функцији нужне одбране, спознаћемо да је противправни напад уперен
не само против индивидуалних добара појединца већ и против правног поредка.
Произилази да се не може оставити избор нападнутом да суди о евентуалном
предузимању одбрамбене радње, јер такво решење не задовољава општи интерес за
успостављањем нарушеног правног поредка. Уз то, интерес лица које одбија помоћ
може бити супротан његовој вољи.
Пружање нужне помоћи је дозвољено без обзира на околност изазивања
нападача од стране нападнутог, под условом да лице које предузима одбрамбену
радњу није провокатор.427
На крају, као што је могуће да лице које предузима одбрамбену радњу
пружи помоћ другом тј. нападнутом, није тешко замислити ситуацију у којој је
правно добро трећег незаинтересованог лица повређено или угрожено одбраном
нападнутог. Да ли се и у том случају учинилац кривичног дела може позвати на
нужну одбрану? Кривичноправна литература и судска пракса су у вези са овим
423
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 558.
424
J. M. Z. Espinar et al., 562.
425
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 209.
426
Ibid.
427
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 502.

98
проблемом заузели став да примена нужне одбране није оправдана. 428 Наведено
становиште Врховног суда Шпаније односи се на случај који ћемо изложити:
оптужени је видевши да неко наноси повреду његовој девојци у покушају да је
заштити гађао истог каменом, али је случајно погодио треће лице које је такође
покушавало да заштити девојку. Espinar се не изјашњава у погледу правне
квалификације овог случаја, иако се намеће закључак да кривична одговорност
може бити искључена позивањем на стање нужде. 429 Овоме треба додати следеће:
логично је решење да се нападнути може позвати на члан 20. став 4 КЗШ, уколико
нападач користи за напад средство које је власништво трећег лица. 430 На пример,
неко пуца у пнеуматике возила које је власништво трећег лица, јер аутомобил
користи учинилац крађе да побегне са лица места.

2.5. ПРОТИВПРАВНОСТ НАПАДА

С обзиром да законодавац у члану 20. став 4 тачка 1 КЗ Шпаније прописује

као први услов за примену нужне одбране противправност напада, кривичноправна
литература и судска пракса заузимају јединствен став у погледу неопходности
утврђивања овог услова нужне одбране. Под противправним нападом се
подразумева свака радња која је противна правном поредку, што значи да није
потребно да су прописи који се крше кривичноправног карактера, осим када је у
питању напад на материјална добра и стан.431
Према преовлађујућем мишљењу теорије кривичног права, у првом ставу
члана 20. КЗШ најпре се поставља општи услов чије испуњење је неопходно у
случају одбране било ког правног добра - противправност напада, а затим се
законодавац прецизније одређује у погледу напада на имовинска добра. 432 Иако ово
становиште подржава велики број писаца, сматрамо да у правнотехничком смислу
није прихватљиво постављати посебне услове у односу на противправност напада
који је усмерен на имовинска добра и стан. 433 Законодавац на тај начин сугерише да
су материјална добра односно стан добра мањег значаја од живота, телесног
интегритета, слободе, части и да стога треба поставити додатне, строже услове за
напад на ова добра код нужне одбране. Морамо признати да нам нису у потпуности
разумљиви циљеви који се желе постићи, одређујући услове за примену нужне
одбране на наведен начин.
Према једном схватању, под појмом ilegitima agresion (у дословном преводу:
незаконит напад) се подразумева противправни напад (agresion antijuridicidad).434
428
STS 8. 10. 1971. - RA 3769. (Вид., J. M. Z. Espinar et al., 573.).
429
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 207.
430
Ibid.
431
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43.
432
Ibid. („Напад треба да буде противан правном поредку, иако није неопходно да је реч о кршењу
Кривичног законика осим у случају напада на материјална добра и стан.”).
433
Члан 20. став 4. тачка 1 КЗШ: „У случају одбране добара противправним нападом ће се
сматрати напад на иста, којим је учињено кривично дело или изазвана озбиљна и непосредна
опасност од оштећења или уништења добара. У случају одбране стана противправним нападом
ће се сматрати недозвољен улазак у исти”.
434
J. M. Z. Espinar et al., 561.

99
Espinar прихвата изједначавање општег појма противправности са
противправношћу напада, али истовремено указује на потребу разликовања. На
пример, задржавање возилом које омета нормално одвијање саобраћаја, неплаћање
дуга итд., несумњиво су противправна понашања али не дају право учиниоцу дела
да се позове на нужну одбрану, из чега произилази да би можда исправније било
говорити о кривичној противправности.435 При томе, заборавља да лице које
предузима противправни напад на другог веома често истовремено поступа
противно нормама других грана права (нпр. нормама грађанског права у вези са
оштећењем туђе ствари итд.).
Противправност напада не значи да се радњом коју предузима нападач мора
остварити кривично дело, довољно је да буде противна праву (осим у случајевима
када закон то изричито захтева).436 Rodriguez користи следеће примере као
илустрацију: дете које отац кажњава, ученик кога наставник санкционише због
недисциплине, лице коме судски извршитељи одузимају имовину због неплаћених
обавеза, немају право на одбрану против „зла” које им прети, јер ови поступци не
представљају кршење правних прописа. У вези с напред наведеним, овај аутор са
правом изводи закључак да својство носиоца функције власти није довољно да би
се право на нужну одбрану искључило у случају предузимања противправног
напада.437 Из тога следи, уколико полицајац или неко друго лице које је носилац
јавне функције кршећи правне норме у вези са службом или независно од посла
који обавља предузме противправни напад, лице које се брани има право да се
позове на члан 20. став 4 КЗ Шпаније.
Како лице које предузима одбрамбену радњу поступа у складу са законом,
тј. сагласно праву, општеприхваћено је мишљење у теорији и пракси да није
дозвољена нужна одбрана против нужне одбране, 438 односно против деловања у
стању нужде, испуњавања неке законске обавезе (нпр. обавезе родитеља да брину о
деци), коришћења неког права (нпр. службености) или вршења службене дужности
(нпр. полицајац лишава слободе учиниоца кривичног дела).439
Сагласно одредби Кривичног законика о овом институту, противправним
нападом се сматра недозвољен улазак у стан, док се са друге стране недозвољен
боравак у стану од стране закупца који не плаћа закуп, не може квалификовати као
напад у смислу нужне одбране. Произилази да закуподавац не може принудити
несавесног закупца да плати закупнину или да се исели, већ мора потражити судску
заштиту.440
Најзад, пажњу посвећујемо и проблему погрешне представе учиниоца у
односу на наводни противправни напад који прети да угрози или повреди неко
правно добро. На пример, неко лице улази у туђи стан да би користио телефонски
435
Ibid., 558-559. ( „У мери у којој нужна одбрана претпоставља губитак државног монопола у
употреби силе и даје широке могућности интервенције у правна добра агресора, ови ставови су и
напор да се гарантује тај карактер изузетности. Овај циљ се постиже ограничењем
могућености приватне одбране само пред најважнијим противправним нападима, већег
интензитета, који доводе у опасност индивидуална правна добра која уживају заштиту
кривичног права: кривично противправни напад.”).
436
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 556.
437
Ibid., 562.
438
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 208.
439
J. M. Z. Espinar et al., 559.
440
Ibid., 562.

100
апарат ради обавештавања ватрогасаца о пожару, при чему „противправни улазак”
посматра власник стана или неко треће лице одлучно да предузме одбрану.
Очигледно је кривична одговорност лица које улази у туђи стан искључена стањем
нужде у складу са чланом 20. став 5 КЗШ, као што је логично да се учинилац дела
у тобожњој нужној одбрани позове на одредбу о правној заблуди из члана 14. став
3 Кривичног законика Шпаније.441 Проблем је како утврдити да ли је у овом случају
реч о отклоњивој или неотклоњивој правној заблуди? Да ли као критеријум треба
користити објективне околности, тј. предвидивост просечног човека или
субјективне могућности појединца да увиди право стање ствари? Olivares сматра да
у поменутом случају постоји отклоњива правна заблуда и то узимајући у обзир
искуство, односно реаговање просечног човека у наведеном случају.442 О заблуди
лица које предузима одбрамбену радњу, биће више речено у делу рада који се
одности на захтев да напад код нужне одбране мора бити стваран.

2.5.1. ИЗАЗВАНИ НАПАДИ

За разлику од кривичног законодавства Србије или Немачке, законодавац у

Шпанији чланом 20. став 4 тачка 3 изражава свој став о проблему изазване
(провоциране) нужне одбране, прописујући: „Изостанак довољне провокације од
стране нападнутог”.443 Провокација је подстицање, изазивање противправне
агресије.444 По свему судећи, само провокација одређеног интензитета искључује
позивање на нужну одбрану, или другим речима, постојање провокације не значи
аутоматски да се одредба о нужној одбрани не може применити. Да ли је у
конкретном догађају провокација довољна, зависи од утврђене сразмере између
провокације са једне стране и изазваног напада са друге стране. 445 Разумљиво је
што законодавац не говори прецизно о томе који је интензитет провокације
потребан да би се искључила нужна одбрана, већ препушта судској пракси да то
утврди узимајући у обзир објекивне и субјективне околности сваке појединачне
кривичне ствари.
У сваком случају, довољна провокација је правни стандард чије остварење
значи да не би требало применити члан 20. став 4 Кривичног законика Краљевине
Шпаније. Недостатак довољне провокације не припада групи основних, темељних
услова за примену нужне одбране, попут противправног напада или неопходности
одбране. Произилази да постојање провокације ипак не искључује позивање
учиниоца на члан 21. став 1 у вези са чланом 68. Кривичног законика који
прописује ублажавање казне (тзв. непотпуна нужна одбрана).446

441
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 38. („Неотклоњива заблуда у погледу забрањености дела искључује
кривичну одговорност. Уколико је заблуда отклоњива изриче се мања казна за један или два
степена”).
442
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489-490.
443
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 41.
444
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 209.
445
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 500.
446
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 928.

101
 Дакле, може се рећи да је услов за примену института нужне одбране
претходна оцена да нападнути није изазвао нападача. 447 Чак и уколико се у
конкретном случају утврди да због интензитета провокације није могуће
искључити кривичну одговорност, учинилац се може позвати на тзв. непотпуну
нужну одбрану, јер је изостанак довољне провокације споредни, мање значајан
елеменат нужне одбране.448
Кривичноправна литература је покушала да допринесе решавању сложеног
проблема изазваних напада, утврђивањем критеријума који се могу користити у
појединачним случајевима. Zapatero као и Olivares сматра да није прихватљиво
искључити кривичну одговорност учиниоца који је остварио дело одбијајући
противправни напад, уколико је „провокација адекватна и пропорционална нападу
тј. она која код лица изазива агресивну реакцију”.449 Нема сумње да се ово
становиште може начелно прихватити, јер полази од исправне претпоставке да
уколико безазлена провокација изазове противправни напад на живот или неко
друго значајно правно добро провокатора, није оправдано ускратити му право да се
брани, односно искључити примену члана 20. став 4 Кривичног законика. Ово
становиште заузима и Врховни суд пресудом STS 2442/2001 од 18. децембра 2001.
године.450
Корак даље учинио је Berenguer, ставом да „треба разликовати провокацију
од давања повода или прилике”.451 Другачије речено, не мора постојати провокација
у смислу члана 20. став 4 тачка 3 без обзира на околност очигледног доприноса
нападу поступцима нападнутог. На пример, навијач посети ресторан за који је знао
да је омиљено место окупљања присталица ривалског клуба. У овом случају
изазваном није дозвољено позивање на нужну одбрану, односно дужан је да трпи
„провокацију”. Штавише, уколико се ипак не уздржи од напада, изазивач има право
на нужну одбрану које није ограничено.
Међутим, како поступити уколико у конкретном случају лице које
предузима одбрамбену радњу, има погрешну представу о озбиљности напада
(провокације)? У том случају ће постојати тзв. путативна нужна одбрана, која се
дефинише као погрешна представа учиниоца о постојању фактичких и
нормативних обележја овог института, због чега се његова кривична одговорност
искључује применом члана 14. став 3 КЗШ. 452 За разлику од нашег кривичног
законодавства, које у случају путативне нужне одбране прописује примену одредбе
о стварној заблуди као основу који искључује кривично дело, законодавац у
Шпанији прихвата другачије решење овог проблема. Стварна заблуда се односи
искључиво на погрешну представу у погледу обележја бића кривичног дела, 453 док

447
E. O. Berenguer et al., 85.
448
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 209.
449
L. A. Zapatero et al., 121.
450
J. S. Melgar, 153.
451
E. O. Berenguer et al., 85.
452
L. A. Zapatero et al., 121.
453
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 38. (Члан 14. став 1 гласи: „Неотклоњива заблуда о неком
конститутивном обележју дела искључује кривичну одговорност. Уколико је заблуда узимајући у
обзир како објективне околности тако и субјективне околности које се односе на учиниоца
отклоњива, кривично дело је кажњиво као нехатно.”).

102
се учинилац дела у путативној нужној одбрани може ослонити на примену члана
14. став 3 Кривичног законика који регулише правну заблуду.454
Према једном схватању, нападнути се не може позивати на нужну одбрану
уколико намерно изазове друго лице, како би тобоже бранећи се од противправног
напада повредио или угрозио неко нападачево правно добро. 455 Calderon полази од
тога да нападнути злоупотребљава право и закључује да се мора искључити
примена нужне одбране. На пример, изазивач открива своју емотивну везу са
супругом изазваног, знајући за његову љубомору и агресивно понашање. Намерна
провокација се може манифестовати као директан умишљај изазивача, што смо и
показали у наведеном примеру, али и као евентуални умишљај. 456 Придружујемо се
владајућем становишту о овом проблему, јер не би било оправдано дозволити
намерном провокатору да под изговором нужне одбране повреди или угрози
правна добра изазивача.
Шпанска кривичноправна доктрина је покушала да одговори на питање да
ли је у потпуности искључена нужна одбрана лица за које је утврђено да је намерни
провокатор. Према Calderon Cerezu, није оправдано у потпуности искључити право
намерног провокатора да се брани, већ треба примену члана 20. став 4 КЗШ
ограничити на случајеве у којима није могуће избећи напад. 457 Провокатор, дакле,
има обавезу да се повуче пред изазваним нападачем, да се спаси понижавјућим
бекством. Морамо признати да напред наведено резоновање о ограниченој нужној
одбрани код намерене провокације има логичку оправданост, јер полази од
претпоставке да правна добра намерног провокатора не треба да буду без икакве
заштите, али се ипак не може без резерве прихватити, што ће у делу рада који се
односи на приказ нужне одбране у нашој земљи бити детаљно образложено.
Са друге стране, уколико је провокација последица неопрезности тј. нехата
провокатора, преовлађујући став у науци је да изазвач има право да се брани,
односно да је противправан напад који предузима изазвани. 458 Ratio legis овог
схватања лежи у околности да циљ провокације није био да изазове напад. Треба
напоменути да поједини теоретичари оспоравају могућност да изазивање напада
буде резултат неопрезности.459 Иако нехатно изазивање напада не искључује нужну
одбрану изазивача, њен обим требало би ограничити на исти начин како се то чини
у погледу случајног напада: 1. реакција нападнутог треба да буде пропорционална
нападу, 2. уколико није могуће на други начин одбити напад треба предузети
бекство, 3. треба користити мање опасна средства, без обзира на околност да такав
начин одбране подразумева већи ризик од повреде нападнутог.460
Слично намерној провокацији (директан и евентуални умишљај), нехатно
изазивање напада је могуће као свесно и несвесно. Свесно нехатно провоцирање је
остварено уколико је изазивач свестан да његово понашање може да изазове

454
Ibid. (Члан 14. став 3 гласи: „Неотклоњива заблуда у погледу забрањености дела искључује
кривичну одговорност. Уколико је заблуда отклоњива изриче се мања казна за један или два
степена”.).
455
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 44.
456
J. M. Z. Espinar et al., 570.
457
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 208.
458
L. A. Zapatero et al., 121.
459
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 928.
460
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 207-208.

103
агресивну реакцију изазваног, док несвесни нехатни облик провокације постоји
када није свестан те могућности.461 Пример за свесно нехатно изазивање напада је
следећи догађај: да би заузео седиште у аутобусу који га превози до радног места
изазивач наступа неопрезно, не водећи рачуна о другим путницима који су такође
нервозни због кашњења аутобуса. Љут због дрског понашања, прилази му један од
путника (изазвани) да би се физичи обрачунао са њим. Espinar предлаже да се
нехатно изазивање напада, нарочито у случајевима када провокатор није свестан
последица провокације коју чини, квалификује као непотпуна нужна одбрана
применом става 21. став 1 у вези са чланом 68. Кривичног законика Шпаније.462
Ако провокативно понашање само по себи представља противправни напад,
очигледно је да провоцирано лице има право да се позове на нужну одбрану. 463
Насупрот томе, одговорност изазивача не може бити искључена применом члана
20. став 4 КЗШ, јер би то значило непризнавање полазне претпоставке у свим
расправама о нужној одбрани, по којој право не може устукнути пред неправом. На
тај начин довели би у сумњу неподељено мишљење кривичноправне литературе и
судске праксе, да није дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану. 464 Дакле,
изазивач је нападач који предузима противправни напад (провокација је напад), а
изазвани има статус нападнутог лица које има право на одбрану. Ово се не може
оспорити, али се наглашава да разматрање утицаја провоциране нужне одбране
треба ограничити на случајеве предузимања одбрамбене радње у време када је
провокација већ довршена. Тако, полазећи од истовремености напада, Calderon
долази до следећег закључка: претходном понашању изазивача се може дати значај
провокације, само под условом да није остварен услов истовремености понашања
провокатора и реакције изазваног лица.465 У супротном, противправна провокација
се квалификује као противправни напад, док је реаговање изазваног несумњиво
легитимна одбрана.
Спорно је да ли приликом утврђивања изостанка довољне провокације у
сваком појединачном случају треба узети у обзир само објективне показатеље о
њеном интензитету или је неопходно анализирати субјектини доживљај
провокације од стране изазваног, тј. утицај који она има на његово понашање -
предузимање напада. Према једном схватању, довољном провокацијом се сматра
она која би код већине људи изазвала агресивну реакцију. 466 Уколико би пресудну
улогу при процени да ли је провокација у појединим кривичним стварима довољна
имало субјективно виђење критичне ситуације од стране изазваног, границе
примене нужне одбране би биле исувише широко постављене, неодређене и што је
још важније, на тај начин омогућили би злоупотребу овог института од стране
тобоже испровоцираних нападача. Произилази да је за оцену довољне провокације
у конкретним случајевима кључно виђење понашања провокатора од стране
просечног човека, тј. како би он реаговао у ситуацији у којој се нашао изазвани.
Објективни критеријум за утврђивање довољне провокације прихвата и Врховни
суд Шпаније у пресуди STS 2442/2001 од 18. децембра 2001. године („обично се
461
I. Rio, 471.
462
J. M. Z. Espinar et al., 571.
463
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 44.
464
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 556.
465
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 209.
466
E. O. Berenguer et al., 85; C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 208.

104
сматра довољном провокацијом она која би већину људи навела на једну агресивну
реакцију”).467 Субјективни доживљај провокације од стране изазваног при оцени
провокације може послужити као помоћни критеријум.

2.6. ИСТОВРЕМЕНОСТ НАПАДА

Кривични законик Шпаније у члану 20. став 4 који регулише овај институт,
не помиње изричито као услов за искључење кривичне одговорности околност да
напад мора бити истовремен са одбраном („непосредна опасност од оштећења или
уништења добара”). Међутим, доктрина и судска пракса немају недоумица када је
у питању испуњење услова истовремености (actual) напада и одбране.468
Напад је истовремен са одбраном за време његовог трајања, док престанак
напада значи да услов истовремености није остварен, под претпоставком да
учинилац настави да предузима одбрану. 469 „Да би примена нужне одбране била
могућа у било којој варијанти, неопходно је да између напада и одбране постоји
јединство догађаја, јер ако је напад престао радња нападнутог престаје да буде
одбрана и постаје освета (STS 1861/2001 од 17. октобра 2001. године).” 470 За
утврђивање престанка напада у конкретним случајевима није од значаја да ли је
нападач својом вољом окончао напад или је то учинио услед ефикасне одбране која
је одбила напад.471
Слично мишљењу које је прихваћено у нашој теорији, напад је истовремен и
уколико непосредно предстоји. Тако, противправни напад је истовремен од
момента започињања кривичног дела од стране нападача или када исти проузрокује
непосредну (inminente - непосредну, предстојећу) опасност од уништења или
оштећења добара.472 Ово становиште заступа и судска пракса. 473 По свему судећи,
нападнути има право да се брани од тренутка када нападач својим ставом
наговести да ће доћи до повреде правног добра,474 до окончања напада који траје
(код трајних кривичних дела све до окончања противправног стања). 475 Јасно је да
превентивна одбрана од будућих напада није дозвољена: „Предмет одбране није
напад који би могао да се изведе у будућности, јер постоје и други начини одбране
добара којима прети опасност”.476 Уосталом, законска одредба о нужној одбрани
говори о „спречавању” напада који непосредно предстоји или „одбијању” напада
који траје.
Иако Olivares начелно прихвата да се са окончањем напада губи право
нападнутог да узврати нападачу, ипак одобрава да то изузетно буде дозвољено под
условом да постоји хронолошка повезаност одбране и напада, тј. уколико је
467
J. S. Melgar, 153.
468
L. A. Zapatero et al., 120.
469
S. M. Puig, M. T. Castineira, 858; C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 206.
470
J. S. Melgar, 153.
471
J. M. Z. Espinar et al., 563.
472
E. O. Berenguer et al., 84; I. Rio, 139.
473
STS 1685/2001 od 29. 2. 2001.
474
L. A. Zapatero et al., 120.
475
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 204.
476
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 487.

105
одбрана предузета непосредно по окончању напада.477 На пример, лице А је било
изложено физичком нападу и том приликом су му нанете телесне повреде, услед
чега реагује и узвраћа нападачу. Наше је мишљење да ово становиште није
оправдано, јер би његово прихватање у потпуности обесмислило временски услов
нужне одбране и сувише проширило границе примене овог института.
Уопштено говорећи, утврдити да напад непосредно предстоји је фактичко
питање на које одговор треба дати анализом појединачних кривичних ствари. У
начелу се може прихватити да напад непосредно предстоји, уколико нападач
својим ставом наговести започињање напада. Међутим, као што ће у излагањима
која следе бити указано, могуће је замислити ситуацију да напад непосредно
предстоји иако нападач није предузео неку делатност у вези са будућим нападом.
Espinar услов истовремености анализира тумачењем пресуде Врховног суда
Шпаније STS 20. 7. 1993; RA 6409: „После ранијег инцидента оштећени се после
извесног времена враћа на место догађаја и почиње да гура киоск, на тај начин
изазива непосредну опасност за оптуженог који је руковао посудом у којој се
налазило пет литара врелог уља, што без сумње представља напад, али у сваком
случају ствара ситуацију несумњиве опасности. Стога, оптужени је оправдано
предузео мере да одбије напад”.478
Calderon при оцени истовремености напада користи интересантан
критеријум који можемо назвати „могућност одбране добара”. Уколико је
учинилац крађе у близини власника или трећег лица које пружа нужну помоћ (чак
и ако је започео бекство), одбрана је истовремена са нападом. 479 Иако се овај писац
не изјашњава директно о томе, произилази да власник, држалац ствари или треће
лице немају право да предузму одбрамбену радњу и поврате ствар ако по истеку
одређеног временског периода од одузимања ствари на улици препознају учиниоца
крађе, односно ствар која је предмет крађе.
Према схватању које заступа Rodriguez, истовременост напада треба
утврђивати узимањем у обзир анализе догађаја из перспективе нападнутог тј. ex
ante. На пример, ако је нападнути изложен ударцу шаком, разумно је очекивати да
предстоје покушаји да буде повређен, тј. серија удараца. 480 Не може се прихватити
субјективно виђење догађаја од стране лица које предузима одбрану као помоћни
критеријум при утврђивању истовремености напада, јер би то значило двоструко
урачунавање исте околности: при оцени истовремености напада и утврђивању
путативне нужне одбране.
Временски услов нужне одбране може бити остварен и код антиципиране
одбране, тј. постављања заштитних механизама као што су замке, детонатори, пси
или аутоматско оружје који се користе против евентуалног нападача. Услов је да се
ови механизми активирају за време трајања напада или у тренутку када напад
непосредно предстоји.481 Ако се поменути механизми заштите из било ког разлога
активирају пре времена започињања напада, пре времена непосредно предстојећег
напада или после окончања напада, ризици од повреде иду на терет лица која их
477
Ibid.
478
J. M. Z. Espinar et al., 571. („Подразумевајући под истовременим како напад који претпоставља
непосредну близину повреде правног добра које је у опасности, тако и напад који траје”).
479
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 204.
480
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 206.
481
J. M. Z. Espinar et al., 562.

106
постављају. Исто се може рећи за ризик од непропорционалности повреде која је
проузрокована нападачу.
Интересантно је схватање да код увреде услов истовремености не може бити
испуњен, јер овај деликт припада групи кривичних дела која су свршена
предузимањем радње извршења, тј. реч је о делу које нема последицу. Произилази
да се против једне увреде не треба бранити другом увредом, јер би то представљало
освету.482 Puig одбацује наведено становиште: „У многим случајевима, када жртва
има могућност да се брани, напад је већ престао и стога више није истовремен.
Али то не значи да истовремени напад на част није могућ”.483
Претња се може сматрати истовременим нападом, само под условом да
подразумева непосредну опасност од повреде правног добра које је угрожено. 484
Према Espinaru „обично агресивно гестикулирање рукама” не значи да је предузет
истовремени напад.485 Наше је мишљење да у наведеном примеру не постоји напад
као основни услов нужне одбране, из чега произилази да је постављање питања
истовремености излишно.

2.7. НАПАД МОРА БИТИ СТВАРАН

У тексту законика који регулише нужну одбрану се помиње услов да

опасност од напада мора бити озбиљна (grave peligro), у првом делу става 1 члана
20. КЗШ који прописује услове чије испуњење се мора утврдити у погледу
противправног напада. Услов нужне одбране који се односи на захтев да напад
буде стваран можемо одредити и на негативан начин: уколико напад који наводно
угрожава нападача није реалан тј. озбиљан, не може се говорити о искључењу
кривичне одговорности наводно нападнутог.486 Штавише, узимамо да постоји тзв.
путативна нужна одбрана на коју се примењују правила о заблуди прописана у
члану 14. Кривичног законика.487
Као што је већ речено, стварна заблуда се у шпанском кривичном
законодавству односи на погрешну представу учиниоца о обележјима бића
кривичног дела и искључује кривичну одговорност уколико је неотклоњива. 488
Слично решењу које нуди законик у нашој земљи, дело учињено у отклоњивој
заблуди се кажњава као нехатно (члан 14. став 1 КЗШ). 489 За разлику од тога,
погрешна представа нападнутог о постојању напада има за последицу могућност
примене члана 14. став 3 Кривичног законика који прописује правну заблуду:
482
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 204.
483
S. M. Puig, M. T. Castineira, 862.
484
L. A. Zapatero et al., 120.
485
SSTS 21. 3. 2003. - RA 2678, SSTS 22.1. 2001. - RA 458, 30.1. 1998. - RA 102, 3.4. 1996. - RA 2867,
7.4.1993. - RA 3057. (Вид., J. M. Z. Espinar et al., 562).
486
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43.
487
E. O. Berenguer et al., 84.
488
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 38. (Члан 14. став 1 гласи: „Неотклоњива заблуда о неком
конститутивном обележју дела искључује кривичну одговорност. Уколико је заблуда узимајући у
обзир како објективне околности тако и субјективне околности које се односе на учиниоца
отклоњива, кривично дело је кажњиво као нехатно.”).
489
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 38.

107
„Неотклоњива заблуда у погледу забрањености дела искључује кривичну
одговорност. Уколико је заблуда отклоњива изриче се мања казна за један или два
степена”.490 Сажето речено, уколико учинилац узимајући у обзир све околности
конкретне кривичне ствари није могао знати да напад није озбиљан, искључена је
његова кривична одговорност у погледу дела које учини одбијајући наводни напад.
Супротно томе, уколико је погрешна представа у погледу напада отклоњива,
одговараће за нехатно извршење кривичног дела, а заблуду суд узима у обзир као
околност која ублажава (atenuante) казну применом члана 21. став 1 у вези са
чланом 68. Кривичног законика.491 Дакле, путативна нужна одбрана подразумева
погрешну представу која се односи како на фактичке (озбиљност напада) тако и на
нормативне претпоставке (право на одбрану)492 и решава се применом правила о
неотклоњивиј и отклоњивој правној заблуди.493
Може се узети да правна заблуда постоји и ако лице које предузима
одбрамбену радњу има погрешну представу у погледу неопходности одбране.
Интересантно је становиште Врховног суда Шпаније према коме судови треба да
користе блаже критеријуме при утврђивању неотклоњиве заблуде о неопходности
одбране, пре свега поредећи ову ситуацију са заблудом у погледу постојања
напада.494 Резоновање Врховног суда полази од претпоставке да „право треба да
обезбеди већу заштиту лицу које није изазвало никаву опасност за своја правна
добра”. Мислимо да инсистирање на различитом третирању наведених ситуација
заблуде лица које предузима одбрану иако логички оправдано, може произвести
правну несигурност. Наиме, ако учинилац има погрешну представу о предузимању
напада, по природи ствари чини се квалитативна разлика између заблуде у којој се
евентуално налази и заблуде лица које је заиста нападнуто у погледу неопходности
одбране. Стога, становиште Врховног суда представља „куцање на отворена врата”
и његова примена у пракси би могла довести до контраефекта тј., неједнаког
положаја лица које има погрешну представу о неопходности одбране.
Проблем је како утврдити да у конкретном случају постоји отклоњива или
неотклоњива заблуда, тј. да ли ради постизања тог циља користити искључиво
објективне показатеље или треба узети у обзир и субјективне критеријуме, односно
могућност предвиђања учиниоца с обзиром на његове године, искуство, физичке и
интелектуалне способности, образовање итд.. На пример, лице А нанесе повреду
лицу Б које је узело сат са стола, јер је имао погрешну представу која се односи на
намеру лица Б да оствари кривично дело крађе. Olivares заузима становиште да је
правилно узети у обзир само објективне критеријуме приликом утврђивања
постојања неотклоњиве заблуде, тј. предвидивост просечног човека који би по
његовом мишљењу у наведеној ситуацији препознао стварну намеру лица Б, из
чега произилази да је реч о отклоњивој заблуди.495
Све што је речено о путативној нужној одбрани тј. о правној заблуди,
примењују се и у случају неподобног покушаја кривичног дела. 496 На пример, особа
490
Ibid.
491
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 207-208.
492
L. A. Zapatero et al., 121.
493
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.
494
J. S. Melgar, 157.
495
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.
496
J. M. Z. Espinar et al., 561.

108
А прети особи Б пиштољем, при чему нападнути нема свест о томе да оружје не
може да опали. Особа Б уплашена за свој живот употребљава сопствено оружје и
лишава живота нападача, верујући да делује у нужној одбрани. Треба нагласити да
о овом проблему не постоји јединствено мишљење у теорији кривичног права и
судској пракси.

2.8. НЕОПХОДНОСТ ОДБРАНЕ

Поред противправности и истовремености напада, неопходност одбране је

кључни услов примене члана 20. став 4 КЗ Шпаније, чије се испуњење мора
утврдити без обзира да ли је реч о тзв. потпуној или непотпуној нужној одбрани.
Уз то, прекорачење граница нужне одбране је тесно повезано са одсуством
неопходности одбране, о чему ће у овом раду бити више речено у излагањима која
следе. Упркос значају који несумњиво има, законодавац у одредби којом прописује
услове за позивање на нужну одбрану не помиње изричито захтев за неопходношћу
одбране. У законском тексту употребљена је реч неопходност (necesidad), али у
контексту употребе средстава одбране („Неопходност разумне употребе средстава
ради спречавања или одбијања напада”).497 У теорији и пракси је неподељено
мишљење да се учинилац не може позвати на нужну одбрану као основ искључења
кривичне одговорности, уколико одбрамбена радња коју је предузео није била
неопходна.498
Одредити у којим случајевима је одбрана од противправног напада
неопходна, не може се постићи постављањем општег правила које би важило у
свим случајевима: „реч је о компликованој процени која подразумева један
флексибилни критеријум пропорционалности и узимање у обзир околности у
којима су се нашли како нападнути тако и нападач”.499 У решавању проблема
неопходности одбране теорија полази од претпоставке да је реч о сукобу интереса
нападнутог и нападача, при чему право треба да заштити како једног тако и другог.
Тако, Puig истиче потребу да се омогући ефикасна заштита правних добара од
противправног напада, из чега произилази да се не може од лица које предузима
одбрану захтевати да детаљно анализира ситуацију и увек предузме средство
одбране које би било најмање штетно за интересе нападача. 500 Истовремено, овај
аутор са правом сматра да ни добра нападача без обзира на противправни напад не
могу остати у потпуности без заштите, тј. препуштена милости нападнутог који се
брани: „Дозволити лицу које је жртва напада да учини све што је неопходно да би
га одбио, не значи давање дозволе да се нанесе било каква повреда добрима
нападача”.501
Неопходност одбране процењује се узимањем у обзир свих околности
конкретне кривичне ствари, односно понашања објективног посматрача, тј.
просечног човека који се ставља у ситуацију учиниоца у тренутку напада. 502
497
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 41.
498
L. A. Zapatero et al., 121.
499
E. O. Berenguer et al., 85.
500
S. M. Puig, M. T. Castineira, 862.
501
Ibid.
502
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43.

109
Субјективно мишљење нападнутог о неопходности одбране није релевантно, али
може имати утицај на оцену да ли су испуњени услови за постојање правне
заблуде, која као што смо истакли може бити отклоњива и неотклоњива.503
Супротно томе, сматра се да је неопходност одбране условљена и
психичким односом учиниоца према делу, тј. обликом кривице: „када се утврђује
услов неопходности одбране није ирелевантан ни начин понашања нападнутог,
умишљајно или нехатно поступање”.504 Стога, ако је резултат одбране смрт
нападача, њена неопходност зависи од околности да ли је радња лишавања живота
предузета са умишљајем или нехатом. На пример, уколико нападнути са
умишљајем пуца у виталне делове тела и лишава живота нападача, може се уз
испуњење осталих услова говорити о прекорачењу нужне одбране. Са друге стране,
нехатно убиство не искључује неопходност одбране, без обзира што је у
конкретном случају повод за физички обрачун напад на част учиниоца. 505 На
пример, нападнути је изложен увредама које су праћене претњама да ће му нанети
повреду, због чега узима оружје са намером да упозори и одврати нападаче. Због
напетости која је изазвана околностима догађаја, он непажљиво рукујем оружјем
(жели да испали хитац упозорења) и наноси смртоносне повреде нападачу. При
оцени неопходности одбране у овом и сличним случајевима треба полазити од
предузете одбрамбене радње (хитац упозорења), а не од последице одбране који
није резултат намере.506

2.8.1. Неопходност рационалне употребе средства

Најважнији критеријум за оцену неопходности одбране прописује

законодавац у члану 20. став 4 тачка 2 КЗШ: „Неопходност разумне употребе
средстава ради спречавања или одбијања напада”.507 Међутим, погрешно би било
закључити да је анализа употребе средства одбране једини начин да се утврди
неопходност одбране у конкретном догађају. Произилази да између неопходности
разумне употребе средства одбране и неопходности одбране не стоји знак
једнакости. Поред тога, у случају да суд закључи да одбрана у конкретном случају
није неопходна, не може се говорити о нужној одбрани, док изостанак разумне
употребе средства одбране производи исти ефекат, али не искључује могућност
позивања на тзв. непотпуну нужну одбрану, тј. примену члана 21. став 1 у вези с
чланом 68. Кривичног законика.508 Напред наведено се може критиковати
примедбом да доследно прихватање резоновања доктрине и праксе значи
могућност да одбрана буде неопходна, иако у конкретном случају средство одбране
није разумно употребљено за спречавање или одбијање напада.
Неопходност разумне употребе средства одбране не можемо поистоветити
са пропорционалношћу интензитета напада и одбране, тј. зла које може
503
L. A. Zapatero et al., 121; G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.
504
J. M. Z. Espinar et al., 567.
505
S. M. Puig, M. T. Castineira, 863.
506
J. M. Z. Espinar et al., 568.
507
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 41.
508
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 497.

110
проузроковати противправни напад и зла које је нането одбраном. 509 Бранећи свој
став Rodriguez истиче да је нужна одбрана право признато од стране државе, чија је
суштина заштита права у сукобу са неправом. На исправност овог мишљења
указује и прописивање нужне одбране као основа који искључује кривичну
одговорност, упркос постојању стања нужде које се одликује пропорционалношћу
зла које прети и зла које је учињено, закључује овај аутор.
Такође, неопходност разумне употребе средства не значи да између средства
која користи нападач и одбрамбеног средства мора постојати еквивалентност. 510
Ово становиште је сматрамо оправдано, јер би прихватање супротног значило
неравноправан положај нападнутог који предузима одбрану. Наиме, може се
догодити да лице које напада другог буде физички снажнији, да поседује знање
борилачких вештина или да је једноставно спретнији у погледу коришћења
средства напада. На пример, радник у месари употреби месарски нож за напад на
неко лице са намером да га лиши живота. У овој ситуацији разумном употребом
средства сматраће се и коришћење ватреног оружја ради одбране свог живота, тј.
одбијања противправног напада.
Смисао рационалне употребе средства одбране, пре свега је избор оног
средства које ће у најмањој мери повредити правна добра нападача и истовремено
омогућити спречавање или одбијање напада. 511 Не може се тражити од нападнутог
да употреби она средства одбране за која није сигуран да ће ефикасно одбити
напад.512 Ако није сигуран да ће ударцима шакама одбити напад, може употребити
неко ефикасније али и опасније средство. Zapatero сматра да оцену да ли нападнути
уопште има могућост избора различитих средстава одбране, као и шта се
подразумева под мањом штетом треба заснивати на објективним показатељима,
односно узимајући у обзир како би поступао разумни посматрач у датим
околностима. То не значи да треба потпуно занемарити релевантне субјективне
аспекте који се односе на страх или панику лица које се брани, јер су
проузроковани противправним нападом и спречавају избор ефикасног средства
одбране које ће при том нанети најмању штету нападачу.513
Треба констатовати да уколико из анализе конкретног случаја произилази да
учинилац није имао могућност избора, постоји неопходна одбрана чак и ако
употребљена средства подразумевају веома енергичну реакцију на напад. 514 На
пример, неопходна је одбрамбена радња жене која удари у главу свог супруга
великим свећњаком да би зауставила серију удараца тупим предметом, чак и
уколико има за последицу његову смрт (STS 1. 10. 1991. - RA 6874).
Ипак, ако на располагању нема више од једног средства за одбрану од
напада, оправдано је да га нападнути употреби, али остаје обавеза проузроковања
најмање штете нападачу.515 Ово се нарочито односи на ситуације када је једино
средство за одбрану које нападнути може користити ватрено оружје и подразумева
његову степеновану употребу, уколико с обзиром на околности ефикасност
509
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 563.
510
L. A. Zapatero et al., 120.
511
E. O. Berenguer et al., 85.
512
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 205-206.
513
L. A. Zapatero et al., 120.
514
J. M. Z. Espinar et al., 566.
515
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 563.

111
одбране није доведена у питање. То значи да учинилац кривичног дела мора најпре
упозорити нападача на могућност употребе ватреног оружја или испалити хитац
упозорења. Даље, хитац се може усмерити у делове тела који нису витални и на
крају, последња могућност је наношење смртоносних повреда. 516 Нападнути који се
не придржава наведеног редоследа потеза (тзв. контролисане одбране), односно
пуца у виталне делове тела лица које предузима напад користећи нож као средство,
може се позвати на примену тзв. непотпуне нужне одбране (члан 21. став 1
Кривичног законика), становиште је Врховног суда Шпаније. 517 Претходно
упозорење може изостати ако нападач предузима напад на изузетно бруталан начин
или користи ватрено оружје за напад.518
Као што смо већ истакли, оцена разумне употребе средства одбране зависи
пре свега од објективних околности случаја, али и од субјективног стања лица које
предузима одбрамбену радњу. При томе, судска пракса објективним
критеријумима даје предност: „При утврђивању разумне употребе средства
одбране предност имају објективни показатељи, што не значи потпуно
запостављање субјективог аспекта, јер се у стању изложености противправном
нападу не може захтевати од нападнутог размишљање, сталоженост и избор
најпропорционалнијег средства одбране, са тачно утврђеном мером одбране”.519 У
складу с тим, једна од околности коју суд треба да узме у обзир је и врста правног
добра које је изложено противправном нападу, јер се не могу изједначавати
ситуације напада на живот или телесни интегритет и напад на част. 520 Аутор овог
мишљења сматра да се у првом случају не може захтевати од жртве да после
анализе различитих могућности изабере мање штетно средство, али се то очекује
код напада на част који не производи ризик за који се може рећи да спречава
„контролисану одбрану”. Ово практично значи да је ограничен избор средстава која
се могу користити за одбрану части.
Иако на први поглед уверљиво, ипак ово схватање не можемо у потпуности
прихватити, јер у неким ситуацијама угрожавања или повреде најважнијих правних
добара нападнути може не само изабрати мање штетно средство, већ и без
остварења кривичног дела спречити или окончати напад. На пример, лице које је
обучено за борбу а уз то је у знатној мери физички снажнији од нападача, има
обавезу да употреби мање штетно средство одбране, без обзира што нападач ножем
угрожава његов живот. У супротном, може се говорити о интензивном
прекорачењу граница нужне одбране, уколико околности кривичне ствари указују
да је то сврсисходно. У прилог становишту које ми заступамо је и пресуда
Врховног суда Шпаније STS 339/2002 од 1. марта 2002. године, у којој је изричито
наведено да се при утврђивању опасности коришћеног средства мора узети у обзир
не само квалитет средства у питању, већ и „огромна диспропорција у
корпулентности супарника”.521

516
J. M. Z. Espinar et al., 566.
517
STS 1053/2002 od 5. 6. 2002. god.. (Вид., J. S. Melgar, 152-153).
518
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 204.
519
STS 40422/2004 od 12.5.2004.
520
S. M. Puig, M. T. Castineira, 862.
521
J. S. Melgar, 155.

112
 2.8.2. Вредност правних добара која су повређена или угрожена нападом
односно одбраном

У овом раду је већ речено да вредност правних добара у сукобу утиче на

оцену рационалности употребљеног средства одбране, самим тим и на њену
неопходност. Али, ово не значи да је неопходност условљена захтевом за
пропорционалношту правних добара која су угрожена нападом и добара нападача
против којих је уперена одбрана, јер правни поредак не може пружити једнаку
заштиту нападачу који крши правне норме и нападнутом који поступа сагласно
праву.522 Ипак, интереси нападача не могу у потпуности остати незаштићени, што
је резултирало доминантним мишљењем у кривичноправној литератури, према
коме очигледна диспропорција вредности добара нападача и нападнутог искључује
неопходност као темељни услов нужне одбране.523 Произилази да се напад на
багателна правна добра као што је имовина мале вредности, не може одбити
лишавањем живота нападача или наношењем тешких телесних повреда, чак и
уколико другог начина за одбрану од напада није било.

2.8.3. Дефанзивна и офанзивна одбрана

Суштинско обележје неопходности одбране је остварење кривичног дела

само у случају да лице које предузима одбрамбену радњу нема другог начина да
одбије противправни напад. У вези с тим, поставља се и питање бекства нападнутог
као начина да се избегне, односно спречи напад. У теорији и пракси кривичног
права, у вези с овим проблемом преовлађује становиште да нападнути није дужан
да се уклони са места где је извесно да ће бити изложен нападу. 524 Заступници овог
схватања оправдање налазе у етичким разлозима, али и пракса показује да би веома
тешко било утврдити да ли је у конкретном случају нападнути могао да избегне
напад бекством. Уз то, бекство је несигуран начин одбране, јер не гарантује лицу
које покушава на тај начин да се заштити да ће у томе и успети. Изузетак од
правила је ситуација напада од стране душевно оболелих особа или деце, у којој је
нападнути обавезан да уколико је то могуће избегне напад бекством. 525 На
одговарајућем месту у овом раду образложићемо своје противљење овом
мишљењу.
Доминантно схватање оспорава Iglesias, одбацујући аргументе о нечасном и
срамном бекству, јер одбрана није неопходна уколико нападнути има могућност да
се уклони пред нападом који га угрожава. 526 То ће нарочито бити случај ако из
околности кривичне ствари произилази да је бекство ефикасна реакција на напад са
једне стране, док би предузимање одбрамбене радње произвело тешко нарушавање
телесног интегритета или чак смрт нападача са друге стране. Морамо признати да
522
I. Rio, 315.
523
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 209.
524
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 564.
525
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 206-207.
526
I. Rio, 266.

113
резоновање овог аутора има логичко утемељење, нарочито уколико као полазиште
прихватимо интерес друштва за очувањем значајнијег добра (живот нападача је
важнији од части нападнутог).
Премда, сматрамо да се не може прихватити и то како због начелног
приговора да право никада не треба да устукне пред неправом, тако и због низа
практичних проблема које би произвело у судској пракси. Између осталог, у овом
раду је у више наврата указивано на ограничења нужне одбране, из чега
произилази да се не може говорити о незаштићености нападача. На пример, ако је
нападач физички инфериоран, погрешно је од нападнутог тражити да се бекством
удаљи са лица места, уколико је пред њим већ захтев да дефанзивном а не
офанзивном одбраном одбије напад. На тај начин штитимо интересе нападнутог тј.
његово достојанство али и интерес правног поредка, јер у сукобу права и неправа
предност треба дати понашању које је у сагласности са правом.

2.8.4. Социјалноетичка ограничења нужне одбране.

Као што смо већ напоменули, одбрана од противправног напада није

неограничена, тј. правна добра нападача нису у потпуности незаштићена. 527 Осим
начелног становишта да се неопходност одбране односи и на меру, односно
интензитет одбрамбене радње, доктрина се залаже за ограничење нужне одбране у
карактеристичним ситуацијама.
Према једном схватању, „код напада особа које не могу кривично
одговарати (нпр. деца, душевни болесници, алкохолисана лица), не долази до
изражаја у пуној мери потреба за реафирмацијом права, због чега се и мера нужне
одбране ограничава”.528 Аутори овог мишљења истичу да је у наведеним
околностима оправдано захтевати од нападнутог да се уклони са места где је
изложен опасности напада, а уколико то није могуће треба да користи средство
одбране које је мање опасно за нападача, чак и уколико на тај начин повећава ризик
за себе.
Преовладава став да је ограничење права на одбрану оправдано и уколико је
до сукоба дошло између чланова породице, због солидарности која треба да
постоји међу њима (нпр. туча брачних другова).529 Према Calderonu, садржај
ограничења нужне одбране у овом случају одговара ситуацији напада који долази
од стране лица која немају капацитет за кривичну одговорност. Уз то, није
оправдано ограничити право на одбрану уколико је ризик од повреде на страни
учиниоца озбиљан (нпр. ако један супружник другог нападне ножем, нападнутог не
треба ограничавати у погледу избора средства одбране) или када је солидарност
чланова породице умањена (нпр. у случају „уобичајеног” злостављања лице које
трпи константне нападе није дужно да напусти стан). 530 У делу рада који је
посвећен разматрању института нужне одбране у нашој земљи, учинићемо

527
E. O. Berenguer et al., 85.
528
J. M. Z. Espinar et al., 569; G. Q. Olivares, F. M. Prats, 490-491.
529
S. M. Puig, M. T. Castineira, 864.
530
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 207.

114
детаљнији осврт на проблем нужне одбране у случају напада од стране чланова
породице.

2.9. ОДБРАМБЕНА ВОЉА

Упркос чињеници да у одредби законика која је посвећена нужној одбрани

није изричито примена овог института условљена утврђивањем одбрамбене воље
учиниоца, тј. захтеву да нападнути буде свестан напада и предузима одбрамбену
радњу са циљем одбијања истог, у теорији и судској пракси је доминантно
схватање да је испуњење овог услова неопходно. 531 Врховни суд Шпаније је
пресудом STS 614/2004 од 12. маја 2004. године, у погледу субјективне компоненте
нужне одбране заузео следећи став: „Учинилац мора да делује у „стању одбране”
или „одбрамбеној ситуацији”, може се рећи и „стању нужне одбране”, јер
нужност је есенцијални квалитет који на страни одбрамбене радње треба да
постоји у сваком случају да би се могло говорити о примени члана 20. став 4 или
члана 21. став 1 Кривичног законика.” 532 Другим речима, лице које оствари
кривично дело се не може позвати на нужну одбрану, уколико је мотив за физички
обрачун са другим освета или је реч о обострано прихваћеној тучи.533 У поменутој
пресуди Врховни суд заузима становиште да одбрамбена воља учиниоца (animus
defendi) није контрадикторна са намером да се нападач који предузима
противправни напад лиши живота (animus necandi). Наравно, то ће бити случај
само под условом да је лишавање живота нападача неопходно да се постигне сврха
предузимања одбране, а то је одбијање напада.534
Ипак, гледиште о потреби утврђивања субјективног услова нужне одбране
није јединствено и без изузетка прихваћено у шпанској кривичноправној
литератури. Тако, Rodriguez сматра да захтев за одбрамбеном вољом као условом за
примену члана 20. став 4 Кривичног законика није оправдан, јер нема ослонац у
законском тексту.535 Ако анализирамо законски опис нужне одбране, можемо
закључити да и граматичко тумачење иде у прилог објективно-субјективне
концепције нужне одбране.536
Olivares као противник условљавања примене нужне одбране субјективним
елементом, истиче да уколико су испуњени сви услови неопходни за искључење
кривичне одговорности позивањем на нужну одбрану (противправни, стварни и
истовремени напад, недостатак провокације, неопходност одбране итд..), погрешно
је искључити примену овог института само због недостатка одбрамбене воље.

531
L. A. Zapatero et al., 120 -121.
532
J. S. Melgar, 151.
533
E. O. Berenguer et al., 85. (STS 1685/2001 od 29. 2. 2000).
534
J. S. Melgar, 151.
535
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 562-563.
536
Наиме, законодавац у члану 20. став 4 одређујући појам нужне одбране употребљава предлог
„у”(en): „...у одбрани својих права или права другога...”, из чега се може закључити да учинилац
који дело оствари на пример у освети, не може да се позове на примену ове законске одредбе.

115
„Изостанак свести о томе да се за понашање које се предузима кривично не
одговара, не може представљати довољан разлог за одбијање заштите права.” 537

2.10. ПРЕКОРАЧЕЊЕ ГРАНИЦА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Уопштено говорећи, иако сукоб започиње лице које предузима

противправни напад, јединствено је мишљење у кривичноправној литератури и
судској пракси да обим нужне одбране није неограничен. Стога, уколико услов
неопходности разумне употребе средства ради спречавања или одбијања напада
није испуњен, остварено је прекорачење нужне одбране (интензивни ексцес). 538 На
пример, лице које предузима одбрамбену радњу користи палицу и наности тешке
телесне повреде нападачу, иако је очигледно да напад може одбити и коришћењем
физичке снаге. У вези с тим, законодавац прописује да ће се нападнутом који је
прекорачио границе нужне одбране казна ублажити (члан 21. став 1 у вези са
чланом 68. Кривичног законика).539 Уколико одбрамбена радња која је у
конкретном случају предузета није неопходна, не може се говорити о нужној
одбрани као основу који искључује кривичну одговорност, односно омогућава
ублажавање казне.540 На пример, лице А изложено физичком нападу од стране лица
Б истом ломи руку а затим га шутира ногама, све док нападач од последица
повреда не изгуби вид на једно око.
Учинилац који предузме одбрану пре започињања напада, односно пре
времена када напад непосредно предстоји или после окончања напада, остварио је
тзв. екстензивни ексцес нужне одбране.541 Као илустрација тзв. неправог ексцеса
нужне одбране послужиће следећи пример: након што је разоружао нападача који
свестан опасности покушава да побегне са лица места, нападнути користи његово
оружје и наноси му повреде (STS od 7. 11. 2003.- RA7345).542 Према јединственом
мишљењу теорије и праксе, учинилац који оствари кривично дело при
екстензивном прекорачењу се не може позивати на нужну одбрану као основ који
искључује кривичну одговорност или као основ који ће довести до ублажавања
казне. У складу с тим, Врховни суд Шпаније пресудом STS 1466/2003 од 7.
новембра 2003. године констатује: „Мора постојати временска подударност
између чина противправног напада и нужне одбране да би ова била
кривичноправно релевантна: јединство догађаја или услов истовремености,
односно непосредно предстојећег напада”.543

537
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.
538
J. M. Z. Espinar et al., 569.
539
C. C. Duran, F. P. Alcoy, 42, 68; J. S. Melgar, 153; L. A. Zapatero et al., 120.
540
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 497.
541
J. M. Z. Espinar et al., 563-564; C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 209.
542
Ibid., 564.
543
J. S. Melgar, 158.

116
 3. НУЖНА ОДБРАНА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ ИТАЛИЈЕ

3.1. ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Према италијанској кривичноправној теорији, ratio legis одредбе о нужној

одбрани објашњава се правном изреком vim vi repellere licet (дозвољено је на силу
узвратити силом): „ако је неко лице изложено противправном нападу, његовој

117
реакцији држава обезбеђује статус права”.544 Сврху привилеговања интереса
нападнутог Pagliaro проналази у одбрани правног поредка који је угрожен
противправним нападом.545 Очигледно је да и у италијанској литератури има
присталица дуалистичке концепције нужне одбране, чије су основне идеје и
практичне последице већ разматране у претходним излагањима. Укратко речено,
интерес заштите правних добара нападнутог и очувања правног поредка je знатно
већи од потребе да се заштити нападач. Тако, Fiandaca разлог за некажњавање
учиниоца дела у нужној одбрани проналази у потреби да се заштити лице које је
изложено противправном нападу, чији су интереси за државу важнији од интереса
нападача.546 Међутим, он сматра да право на нужну одбрану припада грађанима
само у случају да држава не може благовремено да реагује и одбије напад који
прети заштићеним добрима. На овај начин, непотребно се ограничава право на
нужну одбрану, јер нападнутом нико не може гарантовати да ће благовремена
помоћ која долази од државних органа бити ефикасна. Сходно томе, треба
признати право на нужну одбрану у овим околностима, уз напомену да ће се
неопходност одбрамбене радње оцењивати узимајући у обзир нужну помоћ државе.
Основни услови за примену овог института садржани су у члану 52.
Кривичног законика Италије:
„Неће се казнити учинилац дела принуђен нужном одбраном свог права или
права другога, од опасности истовременог противправног напада, ако је одбрана
пропорционална нападу.
У вези са чланом 614, изменама се додају два става. Према првом ставу,
постоји однос пропорције ако неко у складу са законом присутан на наведеним
местима, употреби оружје које законито поседује или неко друго прикладно
средство да би одбранио:
а) безбедност себе или другога;
б) правна добра себе или другог, док напад траје или постоји опасност од
напада.
Према пропису садржаном у другом ставу, напред наведено примениће се и
у случају да је дело учињено на било ком месту на коме се обавља комерцијална,
професионална или предузимачка делатност”.547
Језичким тумачењем лако долазимо до закључка да је нужна одбрана основ
који искључује кажњавање учиниоца, што не оспорава ни теорија кривичног права.
Поједини аутори сматрају да из некажњавања учиниоца произилази да се његово
дело не може сматрати кривичним делом. Pagliaro истиче да говорити о
искључењу кажњивости не значи употребу одговарајуће терминологије, јер се
учиниоцу кривичног дела у нужној одбрани по правилу неће изрећи кривична
санкција, а не само казна. Можда је прихватање концепције о нужној одбрани као
основу који искључује противправност кривичног дела решење овог проблема.548
Схватање о нужној одбрани као основу који искључује противправност
заступа и Marsico: „Оно што изостаје је противправност деловања, тј.

544
S. Beltrani, 125 -126.
545
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
546
G. Fiandaca, E. Musco, 253.
547
L. Delpino, 1151.
548
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 276.

118
супротстављање радње и сврхе закона, јер дело усмерено на то да спречи или да
прекине започето дело представља поступање сагласно закону”.549
Пре него што се упустимо у суштинску анализу одредбе о нужној одбрани у
италијанском кривичном законодавству, истичемо примедбу која се односи на
правну технику при формулисању члана 52. Кривичног законика Италије.
Законодавац говори о „опасности истовременог противправног напада”, иако је
према преовлађујућем мишљењу у доктрини кривичног права опасност обележје
крајње нужде, док је напад претпоставка нужне одбране. Премда, морамо признати
да је опасност шири појам који у себи садржи и опасност од напада, што
релативизује значај наведеног. Уз то, нема сумње да је остварење дела у нужној
одбрани оправдано уколико у конкретном случају напад непосредно предстоји, а то
значи да постоји опасност од предузимања напада.

3.2. НАПАД КОД НУЖНЕ ОДБРАНЕ

3.2.1. Напад предузима човек, како чињењем тако и нечињењем. Према

становишту теорије кривичног права, нападом се у смислу нужне одбране сматра
само људска радња.550 Са друге стране, некажњавање учиниоца кривичног дела
оствареног отклањањем опасности коју проузрокује животиња, омогућава
позивање на одредбу о стању нужде која је садржана у члану 54. КЗ Италије (stato
di necessita).551 Опасност која долази од животиња може бити основ за позивање на
члан 52. Кривичног законика, само под условом да из чињеничног стања
произилази употреба животиња од стране човека за напад. У том случају, није од
значаја да ли је остварење обележја бића кривичног дела резултат сукоба учиниоца
са животињом или лицем које злоупотребљава дресирану животињу. 552 На примену
нужне одбране нема утицаја околност да ли је облик кривице лица које користи
животињу за напад умишљај или нехат.553 Произилази да се остављање опасне
животиње без надзора може сматрати противправним нападом у смислу члана 52.
Кривичног законика.
Супротно доминантном мишљењу, Marsico полази од тога да нападач мора
бити субјект права и закључује да правно лице може предузети напад у смислу
нужне одбране.554 У прилог томе наводи следећи пример: лице које је одлукама
трговачког друштва изложено клевети, има право да одбије напад изношењем или
проношењем неистина о овом правном лицу, позивајући се на нужну одбрану.
Мислимо да у овом случају није оправдано применити институт који је тема овог
рада, јер нападнути може затражити заштиту својих права од надлежних државних
органа.
Иако се у погледу начина напада законодавац не изјашњава, у теорији је
прихваћено мишљење да је напад као услов нужне одбране могуће остварити и
549
A. Marsico, Dirito penale - parte generale, Napoli 1969, 116.
550
S. Beltrani, 126. (Cass. Sez. III, n. 1124/71).
551
C. F. Grosso, Difesa Legittima e stato di necessita, Milano 1964, 156.
552
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 269.
553
C. F. Grosso, 157.
554
A. Marsico, 121.

119
коришћењем средства које не значи употребу физичке снаге (нпр. наркотичка
средства).555 Даље, истовремени противправни напад се предузима по правилу
чињењем, али изузетно је могуће повредити или угрозити правна добра другог
лица нечињењем.556 Fiandaca за илустрацију користи пример возача који одбија да
транспортује тешко повређену особу. У складу са чланом 52. Кривичног законика,
присутна лица имају право да употребе силу или претњу против несавесног возача.
Такође, одбијањем власника да позове пса и тако прекине напад животиње на
другог, нечињењем се врши напад.
Antolisei инсистира да за постојање напада у смислу нужне одбране није
неопходно да је нападач предузетом радњом остварио покушај или свршено
кривично дело.557

3.2.2. Напад може бити уперен на било које правно добро. Сврха нужне
одбране је заштита свих правних добара, како личних тако и материјалних, с
обзиром да одређујући објект напада законодавац користи термин „право” (живот,
телесни интегритет, имовина, част, итд.).558 Из текста Кривичног законика
произилази: није релевантна околност да ли правно добро против кога је усмерен
напад припада лицу које предузима одбрамбену радњу или другој особи. 559 Marsico
сматра да се на нужну одбрану може позвати и лице које одбија напад на правно
лице. На пример, изношењем неистина путем средстава јавног информисања,
нападач угрожава интересе државе или углед банкарске установе. Овај писац
примећује да напад на правно лице не подразумева неопходност брзе реакције, као
што је несумњиво случај код напада на правна добра физичког лица.560
Ако је правно добро изложено нападу власништво нападача, ускраћује се
одбијање напада трећем лицу.561 Услов за пружање нужне помоћи није одбрамбена
воља нападнутог, већ је довољно да он није изричито сагласан са нападом, што
значи да је искључено позивање на члан 52. КЗИ ако се нападнути изричито
противи предузимању одбране.562 Очигледно да Mantovani припада групи аутора
који ускраћују право на нужну помоћ против воље нападнутог. У овом раду већ
смо истакли и образложили наше противљење ставу према коме је за предузимање
одбрамбене радње у корист другог лица неопходна његова сагласност. Најзад, не
може се позивати на нужну одбрану лице које оствари кривично дело штитећи
опште интересе (на пример, неко врши функцију полиције јер сматра да је угрожен
јавни ред и мир).563
Интересантно је да поједини теоретичари статус правног добра које се може
бранити нужном одбраном признају и тзв. легитимним интересима. То практично
значи да се може позвати на нужну одбрану лице које спречи члана испитне
комисије да достави примерак испита неовлашћеном лицу.564 Треба констатовати
555
F. Antolisei, 214.
556
G. Fiandaca, E. Musco, 253.
557
F. Antolisei, 214.
558
Ibid.
559
L. Delpino, 353.
560
A. Marsico, 121.
561
S. Beltrani, 126.
562
F. Mantovani, 268.
563
S. Beltrani, 126.
564
F. Mantovani, 268.

120
да легитимни интереси не могу бити објект заштите код нужне одбране, а у горе
наведеном примеру се заштита права може обезбедити и на други начин
(остварење кривичног дела није неопходно). У вези с проблемом објекта напада,
судска пракса заузима став да се паркинг на простору у јавном власништву не може
заштитити применом члана 52. Кривичног законика. Паркирање аутомобила у
присуству за паркинг заинтересоване особе се не може сматрати нападом у смислу
нужне одбране, осим уколико циљ поступка није паркирање аутомобила, већ
повреда неког субјективног права другог лица.565

3.2.3. Опасност од напада мора бити истовремена. Под опасношћу се

подразумева објективна могућност настанка повреде. 566 Опасност од напада је
истовремена уколико предстоји или траје, што значи да код кривичних дела са
трајном последицом опасност траје све до тренутка престанка противправног
стања.567 У вези с тим, судска пракса поставља захтев да опасност континуирано
траје, тј. да није прекидана интервалима у којим опасност од напада није претила
заштићеном правном добру.568 Сходно томе, није дозвољена нужна одбрана од
будуће опасности или опасности која је престала. Одбрана од будуће опасности је
противправна, јер нападач има могућност да затражи и добије заштиту од државе,
док одбрана од опасности која је прошла значи освету нападачу.569
У теорији кривичног права је установљен занимљив критеријум, помоћу
кога се у конкретном случају може утврдити да ли је опасност од напада престала.
Сматра се да опасност више није истовремена, ако је напад завршен на начин
типичан за његово реализовање.570 На пример, приликом крађе је опасност прошла
када учинилац остави ствар коју је одузео и започне бекство, док је напад актуелан
ако бежи држећи у рукама предмет крађе. Као илустрација овог проблема
послужиће нам следећи пример: власник сеоског имања изненади лопова који је
крао поврће на његовој њиви, због чега испали у ваздух један хитац како би га
уплашио. Лопов је почео да бежи и након претрчаних 50 метара одбацује поврће
које је украо. Упркос томе, власник наоружан пушком наставља потеру, желећи да
га сустигне и евентуално заустави. Учинилац крађе примећује да му се наоружани
власник имања приближава, да је испалио хитац који га није погодио, што га је
навело да употреби пиштољ који носи са собом и нанесе телесну повреду.
Fiandaca анализу овог случаја почиње од исправне претпоставке да
истовременост напада као услов нужне одбране извесно постоји за време
остварења крађе поврћа, и касније, док учинилац држи украдене ствари. Отуда је
реакција лица које је оштећено крађом оправдана нужном одбраном, под условом
да су испуњени остали услови примене овог института. Међутим, у тренутку када
нападач одбацује украдене ствари опасност за заштићено добро престаје, што значи
да услов истовремености опасности није испуњен.571 Аутор овог мишљења нуди
опште правило за утврђивање истовремености код кривичног дела крађе:
565
S. Beltrani, 126. (Cass. sez. II, n. 2629/00).
566
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 269.
567
A. Marsico, 118; L. Delpino, 354.
568
S. Beltrani, 127. (Cass. sez. I, n. 5429/92).
569
L. Delpino, 354.
570
Ibid.
571
G. Fiandaca, E. Musco, 255.

121
временски услов је остварен ако нападнути покушава да спречи крађу или поврати
одузете ствари. У погледу проузроковања телесних повреда од стране учиниоца
крађе, могуће је позивање на одредбу о нужној одбрани, јер је радња нападача
противправна. Наиме, власник има право да лице које је затекао на месту извршења
кривичног дела лиши слободе, што је у складу са чланом 383. Законика о
кривичном поступку. Ипак, није овлашћен да угрози живот учиниоца, па се може
закључити да његов поступак треба квалификовати као противправни напад који
нападнути има право да одбије. Другачије речено, није остварен услов
пропорционалности напада и одбране, о чему ће бити више речи у излагањима која
предстоје.

3.2.4. Противправност напада. Није спорно да је противправност напада

услов за примену нужне одбране, произилази из језичког тумачења члана 52.
Кривичног законика Италије. „Под противправним нападом се подразумева
понашање које је противно вредностима које чине основу правног поредка”. 572
Уопштено говорећи, појам противправног понашања подразумева поступке који су
противни правним прописима (правном поредку), а не само кривичноправним
одредбама. У делу рада који се односи на приказ проблема у теорији кривичног
права Шпаније, изложили смо аргументе појединих аутора који заузимају супротно
становиште.
Antolisei се залаже за објективно схватање овог појма, што значи да кривица
учиниоца, његова урачунљивост, заблуда или узраст немају утицаја на
противправност предузете радње.573 Супротно томе, Marsico сматра да
противправни напад може бити предузет само од стране субјекта права. 574 На
пример, лице које пуца у масу да би избегао линчовање, отклања опасност у стању
нужности а не у циљу одбијања противправног напада (исто се може рећи за
угрожавање или повреду од стране душевно болесног лица или пијанца).
Одбрана је дозвољена и у случају противправног напада од стране лица која
поседују имунитет од кривичног гоњења, тј. дипломата, чланова владе или
парламента,575 краља или папе.576 Antolisei истиче да би прихватање објективно
субјективне концепције противправности имало за последицу захтев нападнутом да
у тренутку напада процени да ли је нападач у заблуди или његово душевно стање,
што је често практично немогуће.577
Fiandaca у прилог општеприхваћеног схватања противправности истиче да
се противност правним прописима подразумева, јер напад увек угрожава или
повређује неко право или правни интерес нападнутог. Због тога, суштинско
обележје противправног напада треба да буде околност да исти није одобрен
прописом.578 То значи да није противправна радња која се предузима на основу
овлашћења (нпр. полицајац који користи оружје у складу са прописима или
поступак уз сагласност субјекта права), ако произилази из дужности неког лица
572
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 269.
573
F. Antolisei, 215; C. F. Grosso, 130-131.
574
A. Marsico, 120.
575
L. Delpino, 353.
576
A. Marsico, 120.
577
F. Antolisei, 214.
578
G. Fiandaca, E. Musco, 257.

122
(нпр. испуњење неке обавезе) или је њена сврха одбијање напада (није дозвољена
нужна одбрана од нужне одбране). 579 Иначе, лице које отклања опасност у стању
нужде (stato di necessita) чини противправни напад у односу на треће лице, јер нико
није дужан да жртвује сопствене интересе.580
Радње предузете у тучи или двобоју се сматрају противправним
поступањем, јер су учесници истовремено нападачи и нападнути, што значи да се
нико од учинилаца кривичног дела не може позивати на нужну одбрану као основ
који искључује кажњивост. Наравно, ово правило се односи само на лица која
својевољно прихватају сукоб са другим. Изузетно, може се применити члан 52.
Кривичног законика, уколико је нападач суочен са реакцијом која није
пропорционална нападу или неко предузме радњу са којом се учесници у тучи
изричито или прећутно нису сагласили пре започињања сукоба. 581 Даље, учинилац
се не може позвати на нужну одбрану, ако напад који није изазвао искористи да
повреди нападача, свестан да се учињено дело може „оправдати” нужном
одбраном.582 С обзиром да је у овом случају реч о злоупотреби права, да је
неопходност одбране спорна и да је неизвесно постојање одбрамбене воље
нападнутог, напред наведено се може прихватити.
За разлику од шпанског законодавства, Кривични законик Италије у погледу
примене нужне одбране не садржи услов изостанка провокације нападнутог. У
старијој кривичноправној литератури је заузет начелан став, да изазвање напада не
искључује противправност радње коју предузима нападач. 583 На пример, љубавник
удате жене коме супруг прети убиством има право на одбрану. Поставља се питање
како поступити уколико супруг нанесе телесне повреде прељубницима, јер нису
желели да напусте стан чији је власник? У овом случају провоцирани је учинио
више од неопходног, што значи да провокатор може да се позове на нужну
одбрану.584 Према становишту судске праксе, лице које испровоцира напад нема
право на нужну одбрану, осим уколико суд утврди да је изазвани прекорачио
границе одбране (подразумева се да провокација представља противправни
напад).585
Критеријум за примену члана 52. КЗИ у случају изазваног напада може бити
и извесност испровоцираног напада, произилази из многобројних судских одлука.
Тако, ако провокација значи проузроковање неминовне опасности од напада на
изазивача (која се може отклонити само повредом или угрожавањем изазваног),
није оправдана примена одредбе о нужној одбрани. 586 Провокација која за
последицу има само могућност напада изазваног, не искључује позивање на овај
институт, под условом да код изазивача није утврђена намера да повреди или
угрози изазваног.587

579
S. Beltrani, 126.
580
F. Mantovani, 270.
581
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
582
L. Delpino, 355.
583
F. Antolisei, 215.
584
S. Beltrani, 127.
585
Ibid., 126, 127. (Cass. sez. III, n. 3376/85, Cass. sez. I, n. 6622/84, Cass. sez. I, n. 2654/91, Cass. sez. I,
n. 6931/92).
586
L. Delpino, 354.
587
S. Beltrani, 128. (Cass. sez. I, n. 9606/04).

123
 Нетрпељивост између нападача и нападнутог се не може сматрати
провокацијом у смислу нужне одбране, без обзира на интензитет. Чак и зло нането
нападачу у временском периоду који претходи предузимању напада од стране
раније нападнутог, не оправдава напад позивањем на члан 52. Кривичног законика.
У прилог наведеном, изјаснила се судска пракса: признаје се нужна одбрана вођи
мафијашког клана према припадницима супарничке групе, који су га отели са
намером да га лише живота. Суд је утврдио да ова кривична ствар није резултат
сукоба у коме су својом вољом учествовали учинилац и отмичари, с обзиром да је
оптужени отет у свом стану и да није констатован његов умишљајни или нехатан
допринос противправном нападу.588
Mantovani не прихвата мишљење, према коме опасност од напада која је
створена вољом нападнутог (изазивача) искључује позивање на нужну одбрану,
односно противправни напад као њен конститутивни део. Истиче да није
прихватљиво код нужне одбране као прећутни услов за некажњивост захтевати
нескривљену опасност од напада, јер се овај захтев у члану 52. Кривичног законика
Италије не помиње, за разлику од одредбе о стању нужде (члан 54. КЗИ). 589 Ако се
прихвати наведено схватање, поставља се питање шта оправдава кажњавање
учиниоца код изазване нужне одбране или туче? Одговор је у положају изазивача,
односно учесника у тучи, јер они доприносе тј. учествују у стварању опасности од
напада, што се не може рећи за лице које поступа у „класичној” нужној одбрани. 590
На крају, италијанска теорија кривичног права уочава разлику између
намерне провокације, тј. злоупотребе права усмерене на повреду нападача у
тобожњој одбрани (искључено позивање на нужну одбрану) и нехатне провокације
тј. непажљивог провоцирања противправног напада (оправдана је примена члана
52. КЗИ).591
3.2.5. Напад мора бити стваран. Изненађујуће јe да италијанска доктрина
кривичног права мало пажње посвећује захтеву да напад код нужне одбране мора
бити стваран, реалан. Fiandaca анализира судску праксу и као типичан пример
путативне нужне одбране наводи следећи случај: једне зимске вечери, мало пре
затварања продавнице златног накита, познати фудбалер узвикну: „да се нико није
померио, ово је пљачка”. С обзиром на положај његове руке коју је држао у џепу,
сви присутни су помислили да је наоружан пиштољем, док је подигнути
оковратник његове јакне допринео уверењу да је напад озбиљан, иако је „нападач”
само желео да буде духовит. Златар реагујући на наводни напад упери пиштољ у
нападача и наноси му смртоносне повреде. У овој кривичној ствари погрешна
представа учиниоца није последица нехата, из чега произилази да је оправдано
искључење кривичне одговорности (неотклоњива заблуда), у складу са чланом 59.
Кривичног законика Италије.592

3.2.6. Принуда. Занимљиво је опредељење законодавца у Италији да у

конститутивне елементе нужне одбране уврсти и принуду („принуђен нужном
588
Ibid. (Cass. sez. VI, n. 7627/96).
589
F. Mantovani, 270.
590
G. Fiandaca, E. Musco, 256.
591
L. Delpino, 356.
592
G. Fiandaca, E. Musco, 260. (члан 59. став 4 прописује да кажњавање није искључено у случају
нехатне заблуде, ако је закоником прописано нехатно остварење дела).

124
одбраном свог права или права другог”). Иако у вези с тим не постоји јединствено
мишљење у теорији кривичног права, поједини аутори оправдавају став
законодавца, јер се нападнуто лице налази пред избором: да се брани или да трпи
напад.593 Стога, принуђен је да изабере једину могућу алтернативу, тј. да одбије
напад (макар остварио кривично дело).

3. 3. ОДБИЈАЊЕ НАПАДА - ОДБРАНА

3.3.1. Одбрана мора бити нужна. Одбрана је нужна уколико учинилац није
могао на други начин да одбије напад, осим остварењем кривичног дела. 594 Нужна
одбрана подразумева да је реаговање нападнутог не само неопходно, већ и
прикладано или сразмерно нападу,595 што одговара концепцији о неопходно
потребној одбрани прихваћеној у члану 19. Кривичног законика Србије. Нужност
одбране се не може утврдити постављањем општег правила, већ треба проценити
постојање суштинског услова нужне одбране узимањем у обзир свих објективних
околности конкретног случаја.596 Према Antolisei-u, релевантне околности за оцену
нужности одбране су: средства на располагању нападачу и нападнутом, време и
место напада, начин напада, физичка конституција учесника сукоба итд..
У теорији и пракси је споран овај услов одбране, уколико нападнуто лице
има могућност да избегне напад бекством. Доминира мишљење да од нападнутог
не треба захтевати да се „срамним бекством” спашава од противправног напада. 597
Према супротном схватању, уколико је у конкретном случају могуће да се жртва
напада удаљи од нападача, а да се при томе достојанство нападнутог не доводи у
питање, учинилац се не може позивати на нужну одбрану. 598 Чак је у литератури
истакнуто мишљење, да је наведено становиште о „достојанственом” уклањању
(нпр. мењањем правца кретања) пред нападачем „сувише строго”, јер бекство не
значи угрожавање људског достојанства.599 У овом раду је већ образложено наше
неслагање са напред наведеним, јер право не треба да устукне пред неправом.
Интереси нападача су већ заштићени захтевом да нужна одбрана мора бити
неопходна и пропорционална нападу, па би наметање обавезе жртви напада да се
„достојанствено” уклони, значило привилеговање неправа у односу на право. Не
треба занемарити ни тешкоће са којима би се суочавали судови, утврђујући у свакој
конкретној кривичној ствари да ли је било могуће бекство нападнутог које није
срамно, кукавичко. У сваком случају, неспорно је да бекство као могућност да се
избегне напад не долази у обзир ако је нападнути припадник полиције или војске. 600
Интересантно решење овог проблема нуди Fiandca, полазећи од начела
солидарности које по његовом мишљењу има већи значај у односу на заштиту

593
L. Delpino, 356.
594
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 269.
595
L. Delpino, 356.
596
F. Antolisei, 216-217.
597
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
598
S. Beltrani, 128. (Cass. sez. I, n. 5697/03).
599
F. Antolisei, 217.
600
S. Beltrani, 129.

125
части као индивидуалног правног добра. Са друге стране, нападнути нема обавезу
да бежи, уколико би на тај начин изложио већој опасности неко своје лично добро
(нпр. опасност од срчаног удара или абортуса) или добро трећег лица (нпр. ризик
да возилом које употребљава за бекство повреди пролазнике) од опасности која
прети нападачу.601 Сходно томе, није оправдано позивање на одредбу о нужној
одбрани од стране учиниоца убиства или тешке телесне повреде, који је могао да се
спаси бекством.

3.3.2. Одбрана мора бити пропорционална са нападом. У италијанској

теорији кривичног права, пропорционалност напада и одбране се по правилу
разматра одвојено од нужности (неопходности). Разлог је између осталог,
чињеница да члан 52. Кривичног законика изричито наводи да се учинилац
кривичног дела неће казнити „ако је одбрана пропорционална нападу”. Упркос
томе, ми прихватамо горе наведено схватање, према коме нужност одбране значи
како њену неопходност тако и пропорционалност. Пропорционалност постоји
уколико је зло које је нападнути учинио мање, једнако или незнатно веће од зла
које је претило од нападача.602 Другачије речено, знатна диспропорција између
учињеног зла и зла које је претило онемогућава примену одредбе о нужној
одбрани.
Ипак, у доктрини није неспорно да ли пропорција треба да постоји између
нанетог зла нападачу и зла којим прети нападач, или је пак релевантно упоредити
средства која је нападнути имао на располагању са средствима која је нападач
употребио. Према већинском мишљењу, прва теза је прихватљивија.603 Pagliaro
истиче да поређење средстава напада и одбране има значај при оцени нужности
одбране, а не пропорције између напада и одбране.
Ако постоји више средстава које нападнути може користити за одбрану,
треба да употреби оно којим ће одбити напад наношењем најмање штете
нападачу.604 На пример, ако се неко може ефикасно бранити рукама, није нужно
пуцати и нападача лишити живота. Овај аутор критеријум за утврђивање
пропорције одбране и напада проналази у поређењу правног добра против кога је
усмерен напад и добра које је повредио или угрозио нападнути. Сходно томе,
истиче да одбрана телесног интегритета и сексуалне слободе оправдава убиство
нападача. Прихватањем ове концепције пропорције напада и одбране посредно се
даје одговор на питање: да ли се може позвати на члан 52. КЗИ лице које има на
располагању само једно средство за одбрану, чије коришћење значи одбрану која је
већег интензитета од интензитета напада. Одговор је негативан, јер је одбијање
напада у конкретном случају нужно (неопходно), али услов пропорције напада и
одбране није остварен. Супротно напред наведеном, Marsico сматра да
пропорционалност одбране зависи од околности да ли нападнути има на
располагању више средстава одбране.605
Наше је мишљење да оба критеријума, поређење средстава напада и
одбране, односно зла којим се прети и ненетог зла, треба узети у обзир како при
601
G. Fiandaca, E. Musco, 258.
602
L. Delpino, 358.
603
F. Antolisei, 218.
604
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
605
A. Marsico, 128.

126
процени нужности одбране, тако и приликом утврђивања услова њене
пропорционалности. Коришћено средство одбране може указати да је одбрана у
конкретном случају била неопходна, али је истовремено показатељ интензитета
напада, тј. пропорционалности одбране и напада. На пример, интензитет одбране је
знатно већи уколико нападнути као средство за одбијање напада користи пиштољ,
иако се могао послужити и торбом коју је држао у руци.
У погледу утврђивања пропорције између напада и одбране, преовладава
мишљење да није оправдано у одбрани повредити или угрозити живот или телесни
интегритет, чак и уколико је напад усмерен на материјална добра велике
вредности.606 У напред наведеном примеру, пропорционална реакција власника
њиве који затиче лице у крађи поврћа је пуцање у ваздух, што је довољно да се
напад одбије, док се угрожавање живота учиниоца крађе сматра
непропорционалним. Наравно, поређење правних добара у сукобу не значи
стварање неприкосновене хијерархијске лествице према којој се никада не може
повредити лично добро при одбрани материјалних вредности, већ узимање у обзир
степена довођења у опасност или тежине повреде, 607 као и свих објективних
околности кривичне ствари (нарочито средства одбране којима располаже жртва
напада).608 Дакле, увек је неоправдано лишити живота због заштите материјалних
интереса, али остварење тог циља чини легитимним проузроковање лаке телесне
повреде. Наведена становишта заступа и судска пракса: нападу који се врши
ударањем песницама, пропорционална је одбрамбена реакција гађања агресора
предметом који га случајно погађа у око, наносећи му тешке телесне повреде. 609
Даље, утврђена је диспропорција у реакцији оптуженог, јер је пуцао из пушке у
правцу лица које краде његов аутомобил, наносећи му смртоносне повреде, с
обзиром да је средство одбране могао да употреби за испаљивање хитаца у ваздух
или асвалт ради застрашивања, или у гуме аутомобила како би га зауставио.610
Према томе, може се закључити да је пропорционалност напада и одбране
фактичко питање на које одговара суд, узимајући у обзир све околности конкретног
догађаја.611 Ово становиште заступа и Antoisei, који сматра да треба анализирати
положај нападнутог у тренутку напада (ex ante) и донети одлуку о
пропорционалности или диспропорционалности његове реакције.612

3.3.3. Субјективни елемент нужне одбране. Иако у законском тексту

одредбе о нужној одбрани примена овог института није условљена одбрамбеном
вољом учиниоца кривичног дела, доктрина сматра да није могуће позивање на
основ некажњивости уколико је доминантини мотив за предузимање одбране
освета или жеља да се врши насиље. 613 Међутим, Fiandaca не прихвата став старије
судске праксе која оспорава нужну одбрану за кривично дело учињено из нехата,
јер наводно одбрана подразумева постојање воље да се нападач повреди или

606
G. Fiandaca, E. Musco, 259.
607
Ibid., 259-260.
608
S. Beltrani, 129.
609
Ibid.,130. (Cass. sez. IV, n. 16984/04).
610
Ibid., 126. (Cass. sez. I, n. 6979/97).
611
A. Marsico, 127-128.
612
F. Antolisei, 218.
613
L. Delpino, 358.

127
угрози, која је код нехатних дела искључена. Произилази да прекорачење граница
нужне одбране у овом случају није могуће, јер где нема нужне одбране не може се
говорити о њеном прекорачењу. Нелогично би било некажњавање нападнутог који
са умишљајем учини кривично дело, и са друге стране, кажњавање за нехатне
последице одбране.614 У прилог овом мишљењу аутор наводи следећи пример: да
би одбио напад од стране групе лица, Тиције им прети пиштољем. Упркос томе,
нападачи покушавају да га разоружају, због чега у физичком обрачуну који је
уследио нападнути нехатно испали метак, што је имало за последицу смрт једног
од нападача.
Наше је мишљење да постојање одбрамбене воље у горе наведеном примеру
није условљено обликом кривице учиниоца дела у стању нужне одбране.
Субјективни елемент нужне одбране подразумева свест нападнутог да је изложен
противправном нападу и вољу да тај напад одбије, што није противречно нехатном
остварењу дела у одбрани.

3.3.4. Прекорачење граница нужне одбране. Члан 55. Кривичног законика

Италије регулише нехатно прекорачење граница нужне одбране: „ Уколико се при
извршењу дела прописаног у члану 52. из нехата прекораче границе нужне одбране
које је одредио закон или државни орган, или је пак прекорачење узроковано
нужношћу, примениће се прописи који регулишу нехатна кривична дела, ако је дело
предвиђено законом као нехатно”.615 Произилази да нападнути који из нехата
прекорачи границе нужне одбране може бити кажњен само ако је закоником
прописано кажњавање за нехатно остварење кривичног дела. Marsico истиче да
одлучујући о примени нужне одбране суд треба да узме у обзир посебно психичко
стање у коме се налази лице изложено противправном нападу. 616 Према овом
аутору, ако услед страха од напада који предстоји или траје нападнути не може да
усклади интензитет одбране са интензитетом напада, није искључено позивање на
нужну одбрану. Са друге стране, за умишљајно прекорачење нужне одбране се
учинилац увек кажњава, јединствен је став теорије и праксе. 617 У сваком случају,
код прекорачења нужне одбране, нападач чија су правна добра угрожена има право
да се брани, односно неће бити кажњен ако учини кривично дело супротстављајући
се претераној реакцији нападнутог.618

3.3.5. Нова нужна одбрана. Законодавац је изменама Кривичног законика

од 13. фебруара 2006. године покушао да промени традиционалну концепцију
нужне одбране у италијанском законодавству. Члану 52. Кривичног законика
додата су два нова става која гласе:

614
G. Fiandaca, E. Musco, 521.
615
Члан 55. Кривичног законика Италије.
616
A. Marsico, 128.
617
S. Beltrani, 130. (Cass. sez. I, n. 8773/92).
618
F. Antolisei, 215.

128
 У вези са чланом 614., изменама се додају два става. 619 Према првом ставу,
постоји однос пропорције ако неко у складу са законом присутан на наведеним
местима, употреби оружје које законито поседује или неко друго прикладно
средство да би одбранио:
а) безбедност себе или другога;
б) правна добра себе или другога, док напад траје или постоји опасност од
напада.
Према пропису садржаном у другом ставу, напред наведено примениће се и
у случају да је дело учињено на било ком месту на коме се обавља комерцијална,
професионална или предузетничка делатност”.620
Законодавац је наведеним изменама покушао да промени и судску праксу,
која често веома строго тумачи део одредбе о нужној одбрани који се односи на
обавезну пропорцију између одбране и напада. Судови оцењујући постојање овог
услова полазе од међународних конвенција, уставних одредби и прихваћеног
вредносног система, према којима су живот и телесни интегритет најважнија
правна добра. Изменама законика учињен је покушај да се италијанско кривично
законодавство приближи прописима појединих америчких држава, који
нападнутом чак и у случају угрожавања материјалних добара на приватном поседу,
одобравају лишавање живота нападача. Ипак, теорија кривичног права сматра да
наведеним изменама нису суштински промењени услови за примену нужне
одбране, прописани у члану 52. КЗИ.621 Једноставније речено, а то произилази из
досадашњих излагања у овом раду, све што је садржано у првом и другом ставу
измењене одредбе о нужној одбрани, омогућава и примена оригиналног законског
текста. На пример, већ смо истакли да је под одређеним условима могуће
употребити оружје у циљу одбијања напада на материјална добра. Нелогично је да
претпоставка о пропорцији напада и одбране постоји у погледу сваког напада на
неко лично или материјално добро, без обзира на место где је кривично дело
учињено.622 У супротном, то би значило давање произвољне „дозволе за убијање”,
истиче Beltrani.
Delpino се придружује критикама новог законског решења и наглашава да
би свако широко тумачење одредбе о нужној одбрани било поништено одлуком
Уставног суда Италије. Поред тога, критикује законодавца износећи следећу
примедбу: „Вероватно је да данас лице које покуша да оствари кривично дело у
кући оштећеног неће бити ненаоружано, сматрајући да нападнутог нови пропис
скоро овлашћује да га убије, уплашен да ће га дочекати са оружјем у рукама”.623

619
Члан 614. Кривичног законика прописује кажњавање учиниоца који неовлашћено продре у туђи
стан или се на захтев овлашћеног лица не удаљи. Прописана је казна затвора до три године, а
кривично гоњење се предузима по приватној тужби. Уколико је учинилац остварио кривично дело
употребом силе или је наоружан, поступак се покреће по службеној дужности (прописана је казна
затвора од једне до пет година).
620
L. Delpino, 1151.
621
A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
622
S. Beltrani, 132.
623
L. Delpino, 1152.

129
 4. САМООДБРАНА У АНГЛОСАКСОНСКОМ ПРАВУ

4.1. ПОЈАМ САМООДБРАНЕ

Као што је познато, правни систем Енглеске и других земаља које припадају
англосаксонском праву (САД, Канада, Аустралија, Нови Зеланд) је различит од
европског тј. континенталног права. Реч је о томе да се у англосаксонском праву
општа правила и појмови изводе из појединачних случајева, односно правоснажно
пресуђених кривичних ствари, док континентална концепција подразумева општа
правила у виду правних прописа и њихову примену на конкретне случајеве.
Сходно томе, извор кривичног права у континенталним правним системима
су пре свега Кривични законици, док се у Енглеској може говорити о три кључна

130
извора: опште право (kommon law), законодавство и Европска Конвенција за
заштиту људских права и основних слобода. 624 Све до 19. века доминантни извор
кривичног права у Енглеској је common law, односно обичајно право које стварају
судије доношењем пресуда, јер оне постају тзв. прецедент за решавање идентичних
или сличних случајева. Први покушај да се изврши систематизација кривичног
права чине коментатори, који дају извештаје о најзначајнијим судским одлукама.
Одредбе кривичног права налазе се и у многобројним законима, као што је Закон о
делима угрожавања интегритета личности (The offences against the Person Act) из
1861. године. Свест о предностима кодификације кривичноправних норми сазрева
у доктрини и пракси, што је резултирало Нацртом кривичног закона из 1989.
године (The Draft Penal Code), који није усвојен у парламенту јер је са 220 одељака
наводно био сувише обиман.625 Упркос томе, процес кодификације кривичног права
у Енглеској траје и данас, иако се мора признати да пресуде судова још увек имају
одлучујућу улогу, укључујући и регулисање самоодбране (self-defence).
Није неспорно да ли је термин самоодбрана погодан да изрази суштину овог
института, с обзиром на општеприхваћено мишљење да одбрана подразумева
одбијање напада од себе или другога, због чега Allen предлаже као адекватнији
термин, „приватна одбрана”. 626
Пре свега, самоодбрана је основ који искључује противправност дела, тј. не
може се говорити о постојању кривичног дела ако је сврха предузете радње
самоодбрана.627 Наиме, остварење кривичног дела условљено је утврђивањем како
објективних или спољашњих елемената (нису повезани са стањем свести - тзв.
actus reus) тако и субјективних елемената, односно кривице (mens rea).628 На
пример, члан 20. напред наведеног Закона о делима угрожавања интегритета
личности (The offences against the Person Act) из 1861. године, прописује кривично
дело противправне и злонамерне повреде друге особе. Лице М које је оптужено за
ово кривично дело, брани се да је повреду нанео предузимајући одбрану од напада
секиром, док порота учиниоца ослобађа оптужбе јер недостаје противправност као
објективан елемент кривичног дела (actus reus).629 За теорију кривичног права и
судску праксу није неспорно да ли је одбрана основ који искључује постојање дела
или искључује кажњивост учиниоца (excuse). Сматра се да решење овог проблема
нема само теоријски значај, иако са становишта оптуженог није релевантно јер
извесно је да избегава казну. Међутим, другим лицима којa учествују у остварењу
кривичног дела „није свеједно” како ће се квалификовати поступак нападнутог, јер
искључење кажњивости омогућава кривично гоњење подстрекача и помагача, што
неће бити случај ако се прихвати да је дело предузето одбијањем напада сагласно
праву.630 Према доминантном мишљењу, самоодбрана је основ који искључује
постојање кривичног дела: „понашање оптуженог је социјално прихватљиво и/или
пожељно, и стога је сагласно праву”.631

624
W. Wilson, Criminal law - doctrine and theory, London 2003, 13.
625
A. Ashworth, 6.
626
M. J. Allen, Criminal law, London 2001, 196.
627
R. Card, Introduction to Criminal law, London 1988, 574.
628
P. Seago, 17.
629
M. Jefferson, Criminal law, London 2007, 49, 235, 326.
630
M. J. Allen, 168-169.

131
 Уз самоодбрану, групи тзв. општих одбрана (general defences) припадају и
нужда (Necessity) и принуда (Duress), а заједничко обележје три наведена појма је
нужност. Seago интересантним примером показује повезаност општих одбрана:
претпоставимо да је Д (оптужени) члан алпинистичког тима (пет лица) који
пресече уже током савладавања литице, што је имало за последицу пад и тешку
телесну повреду особе Е. Оправдавајући свој поступак оптужени може изјавити:
прво, да је оштећени имао пиштољ којим је циљао на њега (самоодбрана); друго,
може се бранити да је њему и његовој породици стављено у изглед озбиљно зло ако
не повреди лице Е (принуда); треће, у прилог своје одбране може тврдити да је
оштећени заспао и на тај начин проузроковао опасност за све припаднике тима
(нужда).632
Уколико се неко брани једном од општих одбрана, терет доказивања услова
за некажњавање (нпр. самоодбране) је на оптуженом, након чега тужилац покушава
да побије, оповргне одбрану.633 У сваком случају, одлуку о основаности позивања
на самоодбрану доноси порота, а не судија. 634 Ипак, у доктрини је примећено да
термин опште одбране није прикладан, с обзиром да се у највећем броју случајева
кривично дело остварује употребом силе.635 Произилази да се одбраном у правом
смислу те речи може сматрати искључиво самоодбрана, али то не значи да се не
могу утврдити принципи који су заједнички за наведене институте. Значај
самоодбране произилази из чињенице да се на овај институт може позвати
учинилац свих кривичних дела, што није случај са осталим одбранама које
одликује селективна примена (нпр. на принуду (duress) се не може позвати
учинилац убиства (murder), покушаја убиства и неких облика издаје).636
Самоодбрана је као основ искључења постојања кривичног дела у енглеском
праву све до друге половине 20. века била регулисана правилима општег права
(common law). Тек 1967. године ступа на снагу Кривични закон (Criminal Law act),
који чланом 3. прописује услове за примену самоодбране:
„1. може се употребити разумна сила у околностима спречавања
кривичног дела, или предузимања или помагања законитог лишавања слободе
учинилаца кривичног дела или осумњичених лица или уопште лица која крше закон.
2. став 1. замењује норме општег права у вези са питањем, када је сила
употребљена због сврхе поменуте у наведеном ставу оправдана том сврхом”. 637
У теорији кривичног права и судској пракси, постоји мишљење да правила
општег права и законске одредбе нису међусобно супротстављене, могу се
истовремено примењивати.638 Тако, Allen истиче да закон као и правила општег
права (Devlin v Armstrong (1971) NI 13; McInnes(1971) 1 WLR 1600) захтевају
употребу разумне силе у наведеним околностима. У том смислу изјаснила се и
631
W. Wilson, 20. (У кривичноправној литератури се употребљава термин „оправдано дело”(justified
act), у смислу искључења постојања кривичног дела).
632
P. Seago, 185.
633
W. Wilson, 205; J. Fayette, „If yo knew him like i did, you have shot him, too...” A survey of Alaska
law of self-defense, Alaska Law Rewiew, 2/2006, 178.
634
R. Card, 576-577.
635
P. Marphy, Criminal practice, Oxford 1994, 52.
636
M. Jefferson, 235.
637
R. Heaton, Criminal law - cases and materials, London 1988, 160; J. Smith, B. Hogan, Criminal Law,
London 1996, 323.
638
M. J. Allen, 169; R. Gery, Essential Criminal law, London 1994, 73.

132
судска пракса: „критеријум који се користи за утврђивање самоодбране, значи да
лице може да користи разумну силу, ако услед околности случаја искрено верује да
брани себе или другог”.639 Према супротном схватању, одредба закона се не може
примењивати у погледу самоодбране, одбране другог лица или имовине.640 Ми
сматрамо да није логично позивати се на закон у случају спречавања кривичних
дела и истовремено искључити примену члана 3. ако је дело остварено
предузимањем напада на оптуженог, друго лице или имовину. У већини случајева
самоодбране нападнути истовремено спречава кривично дело нападача, што чини
оправданим позивање на члан 3. Кривичног закона.641 Премда, у појединим
ситуацијама самоодбране искључење постојања кривичног дела је могуће само
узимањем у обзир правила општег права (common law). На пример, уколико радњу
напада предузима лице млађе од 10 година, душевни болесник или лице у заблуди,
дело као услов примене члана 3. Кривичног закона из 1967. године није остварено,
тако да се не може рећи да је сила употребљена због спречавања кривичног дела. 642

4.2. ПОЈАМ И ПРОТИВПРАВНОСТ НАПАДА

Нападом се у смислу самоодбране сматра радња умишљајне или нехатне

употребе противправне силе, која је усмерена против другог лица или имовине. 643
Heaton примећује да се противправним нападом не може сматрати радња предузета
са пристанком нападнутог (нпр. борилачки спортови), ако тужени делује у
самоодбрани, спречавању злочина, предузима или помаже законито лишавање
слободе. Према томе, није дозвољена самоодбрана од самоодбране, јер је сагласно
праву супротставити се противправном нападу,644 тј. иницијални нападач се не
може позвати на самоодбрану (Gray v State 463 P. 2d 897,908, Alaska 1970).645
Постојање напада је условљено умишљајем или нехатом, с обзиром на члан 3.
Кривичног закона из 1967. године, чија примена није могућа уколико нападом није
остварено кривично дело.646 Као што је већ речено, напад предузет од стране детета
или душевно болесног лица не искључује самоодбрану, јер се оптужени може
позвати на правила општег права (common law). Нападом се сматра и претња
заштићеним добрима, о чему ће бити више речено у делу излагања који се односи
на временски услов самоодбране.
Као што се могло очекивати, у Енглеској је општеприхваћено становиште да
поступање полицајаца при вршењу службене дужности не можемо сматрати
противправним нападом у смислу самоодбране. Са друге стране, није неспорно да
ли оптужени има право да се позове на самоодбрану ако је изложен неоснованом
639
P. Marphy, 52. ( Beckford v The Queen (1988) AC 130).
640
R. Card, 574.
641
P. Marphy, 52.
642
R. Card, 575.
643
R. Heaton, 155. („Сила” није прикладан термин, јер не одражава суштину напада код нужне
одбране, с обзиром да се као што смо већ напоменули, друго лице може повредити или угрозити
како чињењем тако и нечињењем.).
644
M. Jefferson, 49; A. Ashworth, 138.
645
J. Fayette, 177.
646
R. Geary, 157.

133
лишавању слободе. Сматра се да треба разликовати хапшење невиног лица на
основу законског овлашћења које искључује самоодбрану (Fennell(1971) 1QB 428)
и самоодбрану од незаконитог поступања полиције која је дозвољена (Ball (1980)
Crim LR 579).647 Даље, уколико при законитом поступању полиције буде предузета
сила чија је мера већа од неопходне, лице према коме се предузима службена радња
има право на самоодбрану, јер се употреба прекомерне силе сматра незаконитим
поступком.648 Осим тога, оптужени се може позвати на самоодбрану уколико има
погрешно уверење (разумно или неразумно) да је лице које га на законит начин
лишава слободе разбојник који предузима напад (Ansell v Swift (1987) Crim LR 194,
Crown Ct.).649 О проблему заблуде оптуженег о постојању напада и интензитету
одбране, биће више речено у излагањима која следе.
У вези са условом противправности напада код самоодбране, у литератури
је разматран и проблем изазваног (провоцираног напада). Према већинском
мишљењу, лице које намерно провоцира напад на себе да би тобоже у одбрани
употребио силу, нема право да се позове на самоодбрану (Browne (1973) I 96).650 У
Енглеској је изазивање напада посебан облик одбране оптуженог за убиство, чија је
примена условљена остварењем субјективно-објективног концепта провокације.
Субјективан елемент постоји уколико се докаже да је оптужени био изложен
провокацији у циљу губљења самоконтроле, док објективан елеменат подразумева
провокацију која би била довољна да разуман човека учини дело за које је
учинилац оптужен.651
Међутим, аљаски суд је негирао право на самоодбрану возача камиона у
случају Desjardins v. State 551 P. 2d 181, Alaska-1976.652 Лице које је стопирало на
путу удара ногом камион, јер возач није показивао намеру да га превезе до
одредишта. Возач зауставља возило и крећући се пешке прогони то лице које
покушава да се спаси бекством. Сукоб који је уследио имао је за последицу
проузроковање смртоносне повреде, а порота је донела одлуку да се оптужени
возач не може позвати на самоодбрану.

4.3. ОБЈЕКАТ НАПАДА КОД САМООДБРАНЕ

Према јединственом мишљењу, објект напада код самоодбране су пре свега

најважнија правна добра (живот, телесни интегритет и имовина). 653 Неспорно је да
учинилац може остварити кривично дело у самоодбрани, одбијањем напада од себе
или другог (Duffy (1967) 1 QB 63(CCA)).654 У овом раду је већ истакнуто да термин
самоодбрана није погодан да изрази смисао овог института, управо због одбране
другог од противправног напада. Да ли се могућност позивања на самоодбрану

647
A. Ashworth, 143.
648
M. J. Allen, 204.
649
R. Card, 580.
650
M. J. Allen, 199.
651
W. Wilson, 382-387.
652
J. Fayette, 177.
653
R. Geary, 157.
654
M. Jefferson, 328.

134
односи на случајеве повреде или угрожавања лица које је сродник учиниоца, или
није од значаја однос оптуженог и нападнутог? Тумачењем члана 3. Кривичног
закона из 1967. године, закључујемо да није од значаја однос оптуженог и другог
лица, ако је сврха предузете радње спречавање злочина. Међутим, одбрана другог
од неурачунљивог учиниоца или напада од стране лица које има статус детета
искључује позивање на закон, јер се без обзира на угрожавање или повреду
правних добара, не може говорити о остварењу односно спречавању кривичног
дела. Шта о овом проблему кажу правила општег права (common law)? Marphy
сматра оправданим став судске праксе о неопходности утврђивања односа блиског
сродства између нападнутог и лица које предузима одбрамбену радњу (Devlin v
Armstrong(1971) NI 13).655 При томе, признаје да није јасно одређено који степен
сродства је потребан.
Етички разлози указују на неоправданост условљавања искључења
кривичног дела, захтевом да се помоћ пружа свом сроднику. Противправност
понашања лица које предузима напад није умањена самим тим што је нападнути
оптуженом непознато лице. Уосталом, како поступити уколико сведок напада ипак
предузме одбрану, упркос наведеном ограничењу? Да ли заслужује прекор због
одбране права од неправа? Сведоци смо да често најближи сродници нису у
„најбољим односима”, да формално сродство не одражава квалитет везе између
људи, нарочито у контексту начина живота у Енглеској или САД. Прихватање
наведеног становишта значило би негирање права на одбрану пријатеља, колеге,
комшије. Због тога, сматрамо прихватљивим мишљење које заступа Seago:
„апсурдно је да се опште право (common law) одбране руководи принципима који су
различити од оних садржаних у члану 3”. 656 Другим речима, ако закон прописује
могућност самоодбране без обзира на околност против кога је напад усмерен,
нелогично је при примени општег права сродством или односом блискости
ограничавати самоодбрану. У супротном, право на пружање помоћи нападнутом
зависило би од неприхватљивих критеријума (нпр. урачунљивост или узраст
нападача).

4.4. ВРЕМЕНСКИ УСЛОВ НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Позивање на самоодбрану подразумева одбијање противправног напада који

траје или непосредно предстоји (Devlin v Armstrong(1971) NI 13 (NICA)).657 Према
Heaton-u, употреба силе после престанка напада се може сматрати осветом,
кажњавањем, „плаћањем старог дуга” или је заправо реч о нападу. Постојање
истовремености у случају да напад непосредно предстоји сугерише и пресуда
Beckford v The Queen (1988) AC 130 : „човек коме прети напад не треба да чека да
његов нападач први удари или испали први хитац; ове околности би могле да
оправдају превентивни напад.” 658 На пример, дозвољено је убити туђег пса који се
креће по земљишту на коме пасе стадо оваца, иако није узнемиравао овце, јер је
655
P. Marphy, 52.
656
P. Seago, 191.
657
R. Heaton, 162.
658
P. Marphy, 53.

135
била сезона јагањаца (Workman v. Cowper (1961) 2 QB 143(DC).659 Супротно томе,
самоодбрана није дозвољена против напада који ће се догодити у будућности.
Уколико је насиље које предузима нападач према учиниоцу или другом лицу
трајног карактера, одбрана је истовремена ако је предузета за време трајања
противправног стања.660 За илустрацију овог становишта Geary користи следећи
пример: ако је лице А талац отмичара који су му недвосмислено ставили до знања
да ће бити убијен у наредних неколико дана, нелогично је захтевати од жртве да
одложи употребу силе против отмичара до тренутка реализовања њихове намере.
Наиме, с обзиром да су отмичари бројчано надмоћни, наоружани, одбрана не би
била могућа.
Може ли се лице које предвиди да ће неко његово правно добро бити
изложено нападу припремити за одбрану, иако превентивним радњама које
предузима остварује кривично дело? На пример, пословни простор особе Д је
уништен од стране лица која су нарушавала јавни ред и мир. Очекујући будуће
нападе, власник је направио бомбе од бензина са намером да их употреби у циљу
одбијања напада на себе или своју имовину. Оптужен је као учинилац дела из
члана 4. Закона о експлозивним материјама из 1883. године, али га је порота
ослободила оптужбе због поступања у самоодбрани. Очигледно је одлука о овој
кривичној ствари мотивисана чињеницом да би оружје било употребљено
искључиво за одбрану имовине, уколико полиција не би благовремено реаговала.
Са друге стране, посебан проблем је пропорционалност употребе смртоносне силе
у случају противправног напада на имовину.
Слично томе, лице које узима пиштољ испао из руку рањеног полицајца
приликом напада на банку и њиме пуца на нападаче, биће ослобођено од оптужбе
да је неовлашћено поседовао и употребио ватрено оружје. Allen није присталица
општег правила чија примена би значила ослобађање сваког лица које оствари
кривично дело ради заштите од напада који предстоји, јер би то имало за
последицу анархију (правну несигурност) и имунитет од кривичног гоњења особе
која је изложена будућем нападу.661 У погледу неовлашћеног ношења оружја, овај
аутор прихвата доношење ослобађајуће пресуде само у случају да се учинилац дела
спонтано наоружао, јер је веровао да непосредно предстоји противправни напад.
Уверење да ће једног дана бити нападнут, није разлог за ослобађање. Произилази
да је оправдано ослободити оптужбе клијента банке који употреби службени
пиштољ полицајца против разбојника. Са друге стране, Allen критикује одлуку
пороте у погледу оптуженог који је направо бомбу од бензина ради заштите од
будућег напада.662
Осврћући се на овај проблем, Seago закључује да је поступак власника
радње оправдан, само уколико опасност од напада непосредно предстоји. Чак и ако

659
M. Jefferson, 328.
660
R. Geary, 74.
661
M. J. Allen, 197-198.
662
Ипак, Allen не занемарује аргументе у прилог прихватања критиковане одлуке: „..нападнути није
у парадоксалној ситуацији да оправда своје дело, позивајући се на самоодбрану, међутим, не и
дело којим се припрема за одбрану”. Према нашем мишљењу, спречавање напада који ће бити
предузети „једног дана”, могуће је позивањем полиције или на други начин у складу са законом
(нпр. добијањем дозволе за ношење и држање оружја). Није прихватљиво начелно искључење
постојања кривичног дела, зато што је наводно сврха његовог предузимања самоодбрана.

136
је овај услов испуњен, треба да буде осуђен за остварено дело уколико се утврди
поседовање бензиске бомбе и након престанка опасности од напада. 663 Дакле,
одлука пороте зависи од неизбежности тј. непосредности напада.
Одлуку пороте критикује и Ashworth, према коме оптуженог треба осудити и
истовремено ослободити од казне, јер се на тај начин не сигнализира да је
предузета радња дозвољена, тј. не охрабрују се потенцијални имитатори.664
Судска пракса Аљаске заузима став да се оптужени не може позвати на
самоодбрану ако предузме превентивни напад на другог, чак и уколико му је у
прошлости потенцијални нападач претио смрћу (Ha v State, 892 P 2d, 184, Alaska
1995).665 Пецароши Ха и Бу су се потукли ноћ пре фаталне пуцњаве. Бу је нанео Ха
повреду у пределу главе и претио му да ће га убити. Следећег дана Ха се наоружао
пушком и из заседе са 13 хитаца нанео смртоносне повреде оштећеном.

4.5. ЗАБЛУДА И САМООДБРАНА

Кривичноправна литература и судска пракса у Енглеској велику пажњу

поклањају односу заблуде (mistake) и самоодбране. Наводно нападнути може имати
погрешну представу да је изложен нападу или да jе интензитет предузете
одбрамбене радње неопходан.666 Према традиционалном схватању, оптужени може
бити ослобођен само у случају да је заблуда разумна (reasonable).667 У вези са тим,
није довољно да оптужени искрено верује („honestly believed”) да је употребио
разумну силу, осим ако чињенично стање указује на неопходност одбране. На
пример, ако лице Е нанесе тешке телесне повреде старици због крађе конзерве
грашка у супермаркету, постоји могућност да је био убеђен у добијање награде за
хватање учиниоца кривичног дела, али порота ће свакако закључити да сила коју је
употребио у околностима догађаја није разумна.
У савременој доктрини је прихваћено схватање, према коме је кључни услов
за ослобађење оптуженог његово искрено уверење да је предузет напад, јер
погрешна представа наводно нападнутог о постојању напада искључује умишљај да
се поступа противправно.668 Чак и уколико напад предузима полицајац за кога
оптужени не може утврдити да је овлашћено службено лице, право на самоодбрану
остаје нетакнуто, став је судске праксе Аљаске (Miller v State 462 P 2d 421 Alaska
1969).669 Другим речима, одговор на питање да ли је у конкретном случају реч о
разумно употребљеној сили, подразумева узимање у обзир уверења оптуженог да је
нападнут или заблуде о интензитету неопходне одбране, без обзира на евентуалну
неоправданост погрешне представе (Williams (1984) 78 Cr App R 276).670
663
P. Seago, 191-192.
664
A. Ashworth, 145.
665
J. Fayette, 199.
666
W. Wilson, 253.
667
P. Seago, 188.
668
G. Roger, 144.
669
J. Fayette, 230.
670
A. Ashworth, 241. ( Williams (1984) 78 Cr App R 276 - Мејсон је видео дечака како отима ташну
жени која је нешто куповала. Ухватио га је, како је рекао, са намером да га одведе у најближу
полицијску станицу. Како се младић опирао и дозивао у помоћ, држао га је за једну руку да би га

137
Неопходност поступка лица у заблуди оцењује се према околностима у којима он
погрешно верује да се налази, а не према реалном стању. На пример, пријатељ
особе Д жели да га уплаши јер је 1. април. Уверен да је наводни нападач прави
разбојник, особа Д повреди „нападача”. Уколико лице Д користи разумну силу
посматрано са становишта околности за које верује да постоје, произилази да није
умишљајно употребио противправну силу (предузео противправни напад), што
значи да изостаје mens rea (субјективни елемент кривичног дела - кривица).
Ово опште правило примењује се и ако је оптужени у заблуди у погледу
интензитета неопходне одбране. На пример, у мрачној улици особа Б прети лажним
пиштољем лицу Д, са намером да изврши разбојништво. Уверен да је пиштољ
прави, Д користи познавање борилачких вештина и карате ударцом у главу наноси
нападачу смртоносне повреде (Scarlett (1994) 98 Cr App R 128).671 У сваком случају,
није од значаја да предузета одбрана буде објективно неопходана, уколико порота
поверује оптуженом.
При решавању сложеног проблема заблуде учиниоца, потребно је узети у
обзир два различита интереса: прво, интерес оптуженог који је поступио у складу
са сопственим виђењем постојања напада или интензитета одбране; друго, интерес
оштећеног који је повређен или лишен живота (најчешће без сопственог
доприноса), као и интерес јавног поредка. Због тога, Heaton поставља питање, има
ли значаја околност да је заблуда оптуженог са становишта објективног посматрача
била неразумна? Да ли би судија морао пороти да саопшти следеће: „Чак и уколико
је оптужени искрено веровао да је његово дело разумна самоодбрана, или да
спречава извршење кривичног дела, ако дођете до закључка да је погрешно уверење
било неразумно, тј. да је оптужени као разуман човек, требало да буде свестан
релевантих чињеница, осудите га”.672 Истовремено, овај аутор се изјашњава у
погледу овог проблема: ако се утврди да је заблуда оптуженог с обзиром на
околности догађаја и могућност предвиђања просечног човека била неразумна,
његово уверење није било искрено.
Овом приликом, поново ћемо учинити осврт на начин утврђивања заблуде
која је кривичноправно релевантана. Card је заступник већ поменутог схватања
према коме: „разумност употребљене силе од стране оптуженог треба
проценити на основу његовог погрешног уверења”, тј. „на основу околности за
које је веровао да постоје”.673 При томе, овај писац не узима у обзир критеријум
предвидивости просечног човека у околностима конкретног догађаја, који као што
смо видели, може одлучујуће утицати да порота одбаци заблуду као основ
искључења кривице, односно кривичног дела. Да судска пракса не поступа
уједначено при решавању овог проблема сведочи пресуда Morgan (1976) AC 182,
чијим тумачењем долазимо до закључка да се степен дозвољене силе оцењује на
основу уверења оптуженог, независно од тога да ли је реч о разумном уверењу. 674
Резоновање присталица овог мишљења полази од тога да заблуда, чак и ако је

имобилисао и одвео у станицу. У то време, наишао је оптужени који је видео само последњу фазу
догађаја и ударио Мејсона, јер је био уверен да одбија противправни напад на дечака).
671
M. J. Allen, 199.
672
R. Heaton, 156.
673
R. Card, 578.
674
P. Marphy, 55.

138
неразумна са становишта просечног човека искључује умишљајно противправно
поступање - mens rea (субјективни елеменат кривичног дела - кривицу).675
У судској пракси се могу срести други примери непримерене
субјективизације при разматрању овог проблема. Тако, у случају R v Skarlett из
1993. године, оптужени је истерао напоље лице у алкохолисаном стању, јер је
неовлашћено ушао у јавну зграду. Оптужба се односила на наношење телесних
повреда које је нежељени посетилац задобио падом низ степенице, услед чега је
наступила смрт. У првостепеном поступку судија је сугерисао пороти примену
прекомерне силе од стране оптуженог (excessive force), што је имало на последицу
осуду за привилеговано убиство (manslaughter). У поступку по жалби порота је
поништила пресуду, иако судија није променио мишљење: „уколико је он веровао
да су околности захтевале употребу силе тог интензитета, не треба да буде
осуђен, чак и ако је његово убеђење било неразумно”. Geary критикује напред
наведено резоновање у случају Skarlett, јер упутство пороти подразумева да они не
треба да осуде оптуженог, осим уколико не употреби већу силу од оне за коју сам
верује да је неопходна.676 Произилази да је нападнути сам арбитар при процени
интензитета силе коју употребљава. Слично мишљење заступа и Jefferson: „уколико
је заблуда разумна треба признати право на самоодбрану, ако је неразумна ово
право треба ускратити, јер оптужени заслужује осуду”. 677 У супротном би
оправдали поступке параноичних лица која у свему виде опасност и тобоже у
одбрани угрожавају туђа правна добра.
Ashworth у прилог објективно субјективног схватања заблуде наводи
пресуде које се односе на позивање оптужених на принуду (duress) услед заблуде
(Graham (1982) 74 Cr App R 235, Conway (1988) 88 App R 159). Ако се од оптуженог
који се брани да је кривично дело остварио под утицајем заблуде о постојању
принуде захтева објективна оправданост погрешне представе, нелогично би било
изоставити овај услов у погледу самоодбране.678 Стога, лице које употребљава силу
у сваком случају треба да процени да ли је предузета радња објективно основана, с
обзиром на околности догађаја, закључује Ashworth.
Дакле, све до 80-их година 20. века у судској пракси су доминирала
објективно субјективна схватања заблуде о постојању напада и интензитету
одбране. Промене које су сматрамо неприхватљиве, јер воде субјективизацији
института заблуде учиноца, започете су наведеним случајем Morgan (1976) AC 182.
Упркос томе, концепција заблуде о постојању напада и интензитету одбране
је слична решењу прихваћеном у другим европским земљама. Укратко речено, ако
је заблуда неотклоњива искључује намеру (умишљај) као конститутивни елеменат
кривичног дела (mens rea), што има за последицу ослобађање оптуженог. Са друге
стране, нехатна заблуда у савременом енглеском кривичном праву нема значај, није
релевантана за одговорност учиниоца у смислу његове некажњивости. Према
Heaton-u, разумност или неразумност уверења оптуженог треба узети у обзир при
процени да ли је он био искрено уверен да је нападнут или да је мера предузете
675
W. Wilson, 253-254.
676
R. Geary, 146, 158.
677
M. Jefferson, 238.
678
A. Ashworth, 241-242. (Conway (1988) 88 App R 159: „На принуду се може позвати, само у
случају да се са објективног гледишта учиниоца може рећи да је он одлуку о предузимању радње,
донео под утицајем претње смрћу или озбиљном повредом”).

139
одбране неопходна. Критикује становиште према коме је објективна неразумност
заблуде ирелевантна, уколико суд утврди искрено уверење оптуженог. 679 Сходно
томе, није прихваћено решење из члана 28. став 3 Кривичног законика Републике
Србије, који прописује постојање нехатног кривичног дела кад закон такво
кривично дело предвиђа, ако је заблуда отклоњива.
Намеће се питање како поступити уколико је оптужени у заблуди под
утицајем алкохола или дроге погрешно веровао да је изложен нападу, односно да је
одбрана неопходна. Према јединственом мишљењу кривичноправне литературе,
оправданост заблуде треба проценити на основу објективних чињеница конкретног
догађаја, а не на основу чињеница за које је учинилац услед заблуде био убеђен да
постоје (O’ Gredy (1987) 1 Q.B. 995).680 Лице које под утицајем дроге или алкохола
лиши живота другог, може бити осуђен за тежи облик убиства (murder) или
привилеговано убиство (manslaughter), у зависности од намере тј. врсте умишљаја
(специфична (specific intent) или основна намера (basic intent)). Интоксикација
опојним средствима ирелевантна је у погледу постојања самоодбране и у судској
пракси Аљаске, јер: „Одлучујуће је гледиште разумног човека о околностима
догађаја. Интоксикација осуђеног нема везе са овим питањем”.681
Супротно наведеном, оптужени би могао да се позове на заблуду због
интоксикације у самоодбрани, ако је као облик кривице прописан искључиво
умишљај, укључујући тежи облик убиства. Тако, према тумачењу Правне комисије:
„било би незамисливо осудити за тежи облик убиства (murder) лице које је
сматрало, из било ког разлога, да је поступало у циљу заштите сопственог
живота”.682 Са друге стране, Jefferson у погледу нехатних кривичних дела
предлаже примену следећег правила: заблуда о стању самоодбране биће
ирелевантна, осим уколико би оптужени имао погрешну представу и да није био
под утицајем алкохола.

4.6. УПОТРЕБА РАЗУМНЕ СИЛЕ ИЛИ НЕОПХОДНОСТ ОДБРАНЕ

Проблем обима самоодбране је кључно питање свих анализа овог института

у теорији и пракси кривичног права. Критеријум „употребе разумне силе” који
предвиђа члан 3. Кривичног закона, није потпуно идентичан традиционалном
схватању самоодбране у општем праву (common law), које често подразумева
позивање на неопходност (necessity).683 Тако, у погледу овог услова самоодбране
доктрина често користи формулацију: „употребљена сила мора бити неопходна и
пропорционална”.684 Законодавац не инсистира на неопходности употребе силе, али
то не значи да одбрамбену радњу треба предузети уколико није неопходна. На
пример, није оправдано применити члан 3. Кривичног закона ако је учинилац могао
679
R. Heaton, 156.
680
J. R. Spencer, Drunken defence, The Cambridge Law Jurnal, 2/2006, 267.
681
J. Fayette, 206.
682
M. Jefferson, 320.
683
P. Marphy, 52.
684
M. Jefferson, 329. (Погрешно је инсистирати на потпуној пропорционалности, сматра овај аутор,
позивајући се на случај Palmer v R (1971) AC 814.).

140
да спречи напад позивањем полиције и на тај начин избегне остварење кривичног
дела.685 Сврха услова пропорционалности самоодбране је заштита интереса лица
које предузима противправни напад, јер није правично да правна добра нападача
буду потпуно незаштићена (укључујући најважнија - живот и телесни интегритет),
само зато што започиње сукоб.686
Да ли је лице које одбија противправни напад предузело неопходну
одбрану, односно употребило разумну силу ако је у конкретном случају могло да се
спаси бекством? Према правилима општег права која су примењивана до средине
друге половине 20. века, нападнути је дужан да се уклони пред нападом ако је то
могуће. Изузетно, уколико је место предузимања напада кућа или стан нападнутог,
ово ограничење се не примењује: „нападнути у својој кући није дужан да се
уклони, као што је то случај у другим случајевима самоодбране, јер би то значило
остављање куће нападачу” (Hussey (1924) 18 Cr App R 160).687 Jefferson сматра да
данашњи вредности систем не дозвољава лишавање живота нападача, макар
нападнути био изложен нападу у сопственој кући, иако је енергичан отпор
прихватљив (осим ако разбојник употребом силе, угрожава живот и телесни
интегритет власника).688 Обавеза уклањања пред нападом је релативизована
пресудом којом се она оспорава, ако учинилац својим понашањем „покаже да не
жели сукоб (Julien (1969) 1 WLR 839).689 Marphy је присталица схватања о
противречности неопходности одбране са једне стране и негирања дужности
уклањања пред нападом, са друге стране. Card у потпуности одбацује повлачење
пред нападачем, прихватањем становишта суда у случају Bird (1985) 2 All ER 513 :
„оптужени не мора да покаже да не жели борбу, иако је то најбољи доказ да је
поступио разумно”.690 У вези с овим проблемом, Allen примећује да покушај
нападнутог да се уклони пред нападом јасно показује да мотив предузимања
одбрамбене радње није освета, уз напомену да то није једини начин да се утврди
одбрамбена воља учиниоца, и негира могућност да је нападнути стварни нападач.691
Обавеза уклањања пред нападом угрожава слободу кретања оптуженог,
произилази из пресуде у случају Field (1972) Crim LR 435. Упркос упозорењу да ће
ускоро бити изложен нападу, оптужени није напустио место где се у том тренутку
налазио. Напад који је уследио имао је за последицу наношење смртоносних
повреда једном од нападача. Порота је одбацила оптужбу за убиство, јер нападнути
није имао обавезу да избегне противправни напад. Ипак, анализирајући наведену
пресуду, Ashworth одбацује кључни агрумент који је порота узела у обзир и сматра
да је минимализација физичког насиља приоритет у односу на слободу кретања.
Даље, зар не постоји аналогија са непружањем помоћи лицима чији је живот
угрожен, где слобода кретања треба да устукне пред обавезом пружања помоћи. 692
Према нашем мишљењу, није адекватно поређење између обавезе пружања помоћи
685
P. Seago, 191.
686
A. Ashworth, 143.
687
P. Marphy, 52; J. Smith, B. Hogan, 321.
688
M. Jefferson, 328.
689
P. Marphy, 52.
690
R. Card, 575; R. Geary, 73.
691
M. J. Allen, 199.
692
A. Ashworth, 147. (Укратко речено, Ashworth се залаже да нападнути има право предузимања
одбрамбене радње, само у случају да уклањање пред нападачем због околности догађаја није
могуће).

141
која произилази из начела солидарности грађана, чија је сврха отклањање
последица скривљеног поступка или случаја, и дужности уклањања пред
противправним нападом која није одраз солидарности, већ привилегује субјекта
који крши право. Сагласни смо да је циљ друштва сузбијање физичког насиља, али
се при томе заборавља да насиље предузима нападач, док нападнути само
покушава да спречи или одбије противправни напад.
Слично анализама овог проблема у литератури Немачке и Србије, Seago
сматра да треба заштитити достојанство лица које је изложено нападу. На пример,
оптуженом који седи у бару неко од гостију „саветује” да попије пиће на неком
другом месту, ако не жели да га удари пивском флашом у главу. Уколико због
изречене претње озбиљно повреди нападача, порота може донети одлуку да његов
поступак није разуман у смислу члана 3. Кривичног закона, јер је могао да напусти
бар, осим уколико не узме у обзир његово достојанство.693
Иако смо се већ изјаснили као противници дужности повлачења пред
противправним нападом, наводимо резоновање аутора који прихватају супротно
мишљење. Уколико се у конкретном случају утврди да оптужени није имао
могућност повлачења, не значи да је његов поступак при одбијању напада самим
тим оправдан самоодбраном. У вези са тим, износимо мишљење Врховног суда
Јужне Аустралије (Howe (1958) SASR 95), прихваћено од појединих аутора у
енглеској доктрини: „немогућност повлачења је само елеменат у разматрању да
ли је поступак оптуженог разуман”.694
Такође, кривично законодавство Аљаске прописује обавезу повлачења пред
нападом, уколико је с обзиром на околности догађаја оптужени сигуран да може
без ризика за своја или туђа правна добра избећи употребу смртоносне силе.695
Као што је већ речено, порота доноси одлуку о основаности позивања на
самоодбрану, укључујући и оцену да ли је у конкретном случају употребљена
разумна сила. При доношењу одлуке о употреби разумне силе, порота треба да
узме у обзир пре свега објективне околности конкретног случаја: интензитет
напада и одбране, физичку снагу нападача и нападнутог, могуће последице напада
у односу на последице кривичног дела нападнутог и могућност спречавања напада
другим средствима (јер употреба силе не може бити разумна, уколико није
неопходна).696 Сходно томе, Card сматра да порота мора одговорити на питање, да
ли би просечан разуман човек који је упознат са објективним околностима догађаја
(или за које верује да постоје), сматрао оправданим наношење штете нападачу у
циљу спречавања кривичног дела или напада коме је изложен он сам, друго лице
или имовина.
Не треба занемарити ни положај оптуженог и оштећеног у тренутку
предузимања радње извршења кривичног дела, јер указује на неопходност одбране
и истовременост напада.697 У прилог томе, Heaton наводи случај R v CLEGG (1995)
All ER 334 (HL): Lee William Clegg је као припадник војне патроле у Белфасту,
хитцима из пушке проузроковао телесну повреду возача путничког аутомобила и
лишио живота његовог сапутника, због чега је опутжен за убиство (murder)
693
P. Seago, 192.
694
P. Marphy, 54.
695
J. Fayette, 177.
696
R. Card, 577.
697
R. Heaton, 162-163; J. Smith, B. Hogan, 319.

142
путника и покушај убиства возача. Оптужени се бранио тврдњом да је пуцао у
самоодбрани. Као члан војне патроле у којој је био и један полицајац трагао је за
украденим возилом. Сумњиво возило се није зауставило на позив да стане, већ је
возач повећао брзину кретања, услед чега је један од присутних војника повикао
„зауставите га”. Оптужени је изјавио да је четири пута пуцао у циљу заштите
другог војника, за кога је веровао да је угрожен поступком возача. Међутим,
утврђено је да је четврти метак који је проузроковао смртоносну повреду путника,
испаљен након што је возило прошло поред патроле и нашло се на удаљености од
50 стопа. У погледу прва три хитца, прихваћена је одбрана оптуженог да је пуцао у
самоодбрани, што се не може рећи за четврти метак, јер је опасност већ прошла.
Такође, одбачена је могућност да је оптужени користио силу да би лишио слободе
лица у возилу, са образложењем да сила коју је употребио није разумна
(непропорционална). Оптужени је осуђен на две године затвора.
Поједини писци сматрају да је и пол оптуженог важан критеријум за
утврђивање неопходности одбране, односно разумне силе. Премда је
општеприхваћено да порота при процени конкретног догађаја узима у обзир
физичку снагу нападача и нападнутог, Geary заузима став да предрасуде засноване
на идили породичног живота узрокују осуду оптужене, иако је лишавање живота
супружника оправдан чин. Било би нереално захтевати да жена напусти човека који
је злоставља, с обзиром на економску зависност, недостатак алтернативног
смештаја, присуство деце у дому, могућност гоњења и наношења телесних повреда
од стране супруга.698 Произилази да се не може тражити од жртве злостављања да
напусти породицу, пре него што покуша да се заштити употребом силе. Такође,
било би неразумно тражити од супруге да трпи континуитет насиља. Полазећи од
несумњиво исправних претпоставки, Geary долази до неприхватљивог закључка:
супруга као жртва насиља у породици, може супружника који је злоставља лишити
живота чак и уколико нема директне угрожености (нпр. док спава). Позивање
полиције или напуштање породице је наводно „неефикасна мера привременог
карактера”. Jefferson се изјашњава као противник овог мишљења, јер за време док
насилник спава: прво, лишавање живота значи употребу прекомерне силе; друго,
не може се рећи да напад непосредно предстоји. 699 Идентично становиште заступа
Ashwort, негирајући аргументе о привилегованом положају злостављаних супруга,
које прихвата Врховни суд Канаде у случају Lavallee v R (1990) 1 SCR 852.700
Судска пракса Аљаске одбацује насилни карактер особе као критеријум
самоодбране, иако се често наводи да оштећени има такву репутацију. Према томе,
ако оптужена лиши живота супружника у околностима изостанка непосредно
предстојећег напада (нпр. на спавању), не може се позвати на самоодбрану
(Loeschev v State 620 P. 2d, 646, 651 Alaska 1980).701
Card критикује пресуду у случају Palmer v R (1971) AC 814, јер искључује
разматрање субјективних околности.702 Укратко речено, лице које је изложено
изненадном нападу често не може прецизно одредити меру неопходне одбрамбене
радње. Због тога, чак и ако нападнути употреби силу коју просечан човек не би
698
R. Gery, 73.
699
M. Jefferson, 328.
700
A. Ashworth, 283.
701
J. Fayette, 200-201.
702
R. Card, 577.

143
сматрао неопходном, не треба оспорити право на самоодбрану ако је оптужени
искрено веровао у неопходност чињења.703 На пример, лишавање живота убодима
ножем које учини нападнути јер га нападач вуче по земљи држећи за косу, треба
квалификовати као чин самоодбране. Супротно томе, ако порота дође до закључка
да је заблуда оптуженог била неразумна, да његово уверење није било искрено, тј.
да је као разуман човек могао да буде свестан релевантних чињеница, треба донети
осуђујућу пресуду.704
Дакле, чланови пороте треба да узму у обзир околности у којима се нашао
оптужени, притиске којима је био изложен у тренутку доношења одлуке о употреби
силе и њеном интензитету. Allen заступа становиште пороте у случају Owino (1996)
2 Cr App R 128, према коме није оправдано ослободити оптуженог за убиство
(murder), јер је пуцао у учиниоца крађе који је бежао, иако оптужени тврди да је
искрено веровао да је било разумно да пуца у циљу хапшења.705
Ashworth признаје да је полазна основа резоновања о изненадном нападу
тачна сама по себи, јер лица која су изненада нападнута пре предузимања
одбрамбених радњи немају времена да анализирају кривичноправне прописе који
регулишу самоодбрану. Ипак, при утврђивању услова самоодбране који се односи
на захтев неопходности, треба узети у обзир да нападнути често има времена да
процени која је радња адекватан одговор на напад (нпр. код очекиваних напада). 706
Критички осврт на одлуку суда у случају Palmer v R (1971) AC 814 чини
Marphy, изражавајући своје неслагање и са одлуком судије у случају Shannon
(1980) 71 Cr App R 192, да ускрати позивање учиниоца на самоодбрану, јер није
узео у обзир субјективни елемент при утврђивању разумне силе, постављајући
пороти следеће питање: „Да ли је оптужени користио више силе него што је било
неопходно у околностима случаја?” Право питање требало би да гласи: „Да ли је
убод ножем у границама концепције неопходне самоодбране према стандардима
здравог разума, имајући у виду позицију оптуженог у тренутку убода, или је то
чин освете или напада у стању раздражености”.707 Сажето речено, Card и Marphy
указују на опасност осуде невиног лица, уколико судија занемари потребу
утврђивања психичког стања оптуженог у време остварења кривичног дела.
Премда, судска пракса није уједначена у погледу узимања у обзир субјективног
елемента неопходности одбране. Интересантно је да заступници објективно
субјективне концепције неопходности самоодбране негирају њено дејство у
погледу тешког убиства (murder). Учинилац се не може позвати код тежег облика
убиства на самоодбрану због претеране реакције, већ се оптужба своди на
привилеговано убиство (manslaughter).708 Овај присуп проблему није прихваћен у
судској пракси Енглеске, а напуштен је и у земљи порекла - Аустралији, о чему ће
бити више речено у делу рада који се односи на ексцес самоодбране.

703
За предузимање одбрамбене радње најчешће се употребљавају следећи темрини: „употреба
силе”, „разумна сила”, „неопходна сила”, занемарујући околност да одбрана може бити предузета
и нечињењем. На пример, неко одбије да пружи помоћ тешко повређеном лицу које покушава да
лиши живота другог.
704
R. Heaton, 156.
705
M. J. Allen, 201-202.
706
A. Ashworth, 142.
707
P. Marphy, 54.
708
Ibid., 55; P. Seago, 188.

144
 На крају, треба констатовати да нема општег правила које даје одговор на
питање: да ли је у појединачним случајевима употребљена сила разумна тј.
неопходна.709
Објективно субјективну концепцију неопходности самоодбране прихвата
теорија и судска пракса Аљаске. Fayette сматра да се оптужени може позвати на
самоодбрану, уколико је испуњен како субјективан тако и објективан услов
„рационалног веровања у неопходност”. Субјективни елемент кључног услова
самоодбране, подразумева стављање пороте у позицију оптуженог и одговор на
питање: да ли је био убеђен да је употреба силе неопходна да би избегао повреду
правног добра? Ако је одговор потврдан, овај услов самоодбране је испуњен. Са
друге стране, уколико би разумна особа остварила кривично дело у датим
околностима, може се говорити о објективној неопходности.710

4.7. ОДБРАМБЕНА ВОЉА

Одбрамбена воља није изричито истакнута као субјективни услов за

позивање оптуженог на самоодбрану, од стране теорије и праксе у Енглеској. Ипак,
према општеприхваћеном мишљењу, ако мотив деловања учиниоца није одбијање
напада, не може се применити одредба о самоодбрани. Тако, Heaton истиче: „Ако је
напад престао и не може се говорити о опасности од напада, употреба силе
може бити освета, кажњавање, плаћање старог дуга или је заправо реч о
нападу”.711
Према другом схватању, анализа разумности интензитета употребљене силе
се све више користи као доказ при разматрању да ли је оптужени био мотивисан
самоодбраном или неким другим незаконитим мотивом.712 Произилази да употреба
претеране силе указује да самоодбрана није била стварна намера учиниоца.
Allen поставља питање: „да ли оптужени мора знати или веровати да
постоје околности које оправдавају употребу силе, чак и ако ове околности реално
постоје”. Истовремено, анализира случај Dadson (1850) 4 Cox CC 358 и долази до
закључка да је одговор у старијој судској пракси био позитиван. 713 Полицајац (Д) је
посматрао шуму из које су претходно непознати учиниоци крали дрва. Из шуме је
изашла особа П носећи дрво које је украо. Полицајац га је позвао да стане, али П
није послушао већ је започео бекство, након чега Д испаљује хитце ка њему у циљу
хапшења. Полицајац је био оптужен због употребе оружја са намером да
проузрокује тешку телесну повреду, иако је у своју одбрану истицао да је пуцао у
циљу хапшења учиниоца кривичног дела. Премда је П извршио неколико крађа
709
R. Geary, 158.
710
J. Fayette, 176, 203.
711
R. Heaton, 160.
712
P. Marphy, 54.
713
M. J. Allen, 200.

145
дрвета у поврату, полицајац у време употребе оружја то није знао, због чега је
осуђен.714 Иако се не изјашњава у погледу овог проблема, Allen напомиње да је у
случају Chapmen (1988) 89 Cr App R 190 реафирмисан Dadson, јер особа која није
свесна околности које оправдавају радњу не треба да предузима лишавање слободе,
с обзиром да поступање није сагласно члану 28. (став 3) Закона о полицији и
кривичним доказима из 1984. године (Police and Criminal Evidence Act). Према овом
закону, овлашћено лице је дужно да приликом лишавања слободе информише
осумњиченог о разлозима због којих је ухапшен. Дакле, аналогоно резоновању
пороте у случајевима Dadson и Chapmen, одбрамбена воља је нужан предуслов
самоодбране, мада ово становиште у теорији није неспорно.
О значају мотива предузетих радњи, сведочи и одлука пороте у случају
Thain (1985) NI 457: војник на дужности је тврдио да смртоносни хитац који је
испалио, није имао за циљ да застраши лице које је започело бекство, већ
представља његову реакцију на неочекивано кретање бегунца. Порота је оптуженог
осудила за убиство (murder), иако није искључено да би резулатат већања била
ослобађајућа пресуда, да је оптужени као мотив предузете радње навео хапшење
бегунца.715

4.8. ЕКСЦЕС САМООДБРАНЕ

Теорија и пракса у Енглеској разматрају и проблем коришћења тзв.

прекомерне силе (excessive force) од стране нападнутог код самоодбране. Као што
се могло очекивати, ексцес самоодбране се односи на интензитет или степен силе
(degree of force) употребљен у циљу одбијања или спречавања напада. Ексцесивна
сила подразумева да је за оптуженог било неопходно да употреби силу због
спречавања кривичног дела, лишавања слободе или одбране себе, другог или
имовине, али он употребљава прекомеран степен силе. 716 Дакле, појам прекомерне
силе одговара нашем схватању прекорачења граница нужне одбране, које је
остварено ако у конкретном случају буде утврђено да је одбрана неопходна, али се
истовремено не може рећи да је потребна.717
Међутим, ексцес самоодбране нема значај који се придаје прекорачењу
граница нужне одбране у законодавству већине европских земаља. У Енглеској је
прихваћено једноставно правило, према коме самоодбрана или постоји или не
постоји, што практично значи да у случају коришћења ексцесивне силе услови за
самоодбрану нису испуњени, тј. оптужени може очекивати осуду за остварено
кривично дело.718 Енглеско кривично законодавство и судска пракса не предвиђају
могућност да се оптуженом који учини више од потребног казна ублажи или

714
Наиме, употреба смртоносне силе је по тада важећем законодавству била дозвољена само против
учиниоца кривичног дела који је пре критичног догађаја већ два пута био осуђиван.
715
A. Ashworth, 144.
716
R. Card, 579.
717
M. Jefferson, 320. („реакција оптуженог треба да буде пропорционална опасности коју је изазвао
напад”).
718
P. Marphy, 54.

146
ослободи од казне. Евентуално се може очекивати да се ексцес самоодбране узме у
обзир као олакшавајућа околност при одмеравању казне.719
У доктрини се прави разлика између намерног ексцеса самоодбране (нпр.
освета), који често може довести у питање и неопходност одбране, од ненамерне
употребе прекомерне силе јер лице које се брани не може прецизно да одреди меру
одбрамбене радње.720
Поставља се питање како квалификовати ситуацију у којој лице које је
изложено нападу услед заблуде у погледу интензитета силе коју је неопходно
употребити оствари ексцес самоодбране. Анализа овог проблема на овом месту ће
изостати, јер је већ разматран у делу рада који се односи на услов неопходности и
заблуду код самоодбране.
Ипак, осврћемо се на праксу судова у Енглеској да у случају заблуде о
неопходности употребљене силе оптуженог осуде на тежи облик убиства (murder),
а не на привилеговано убиство (manslaughter), аналогно пресуди Palmer v R (1971)
AC 814.721 У вези с овим проблемом вођене су исцрпне расправе, чији се закључак
може свести на одбијање привилегованог положаја лица које бранећи се лиши
живота другог, јер у заблуди користи прекомерну силу. Према једном мишљењу,
чак и уколико би се прихватила могућност осуде за привилеговано убиство,
компаративно мали број случајева примене не оправдава успостављање општег
правила.722 Заступајући ово становиште, нико од противника кажњавања за
привилеговано убиство не износи конкретне разлоге у прилог свом схватању.
Ashworth у прилог осуде за привилеговано убиство (manslaughter) наводи
следеће аргументе: прво, ексцес самоодбране је упркос претераној сили коју
употребљава нападнути реакција на противправни напад, за разлику од убиства
(murder) које не садржи овај елеменат оправдања; друго, оптужени поседује оно
што би се могло назвати „мотивација сагласна праву”, јер је одбрамбена радња
његово право; треће, у околностима неочекиване изложености нападу оптужени
реагује инстиктивно и погрешно интерпретира адекватну реакцију, чиме се може
објаснити претерана сила.723
Штавише, судска пракса и доктрина у Енглеској су сагласни да учинилац
који претерано реагује на провокацију буде ослобођен опужбе за тешко убиство
(murder) и осуђен за привилеговано убиство (manslaughter), док је у случају ексцеса
самоодбране прихваћено супротно поступање.724 Наше је мишљење, стручна
јавност у Енглеској треба да прихвати дискреционо овлашћење суда да оптуженог
осуди за привилеговано убиство, уколико околности то оправдавају.
У делу рада који се односи на одбрамбену вољу, навели смо мишљење
појединих аутора да прекомерна сила указује да мотив деловања нападнутог није

719
R. Card, 579.
720
R. Heaton, 160.
721
P. Seago, 188.
722
M. J. Allen, 203.
723
A. Ashworth, 286-287. ( Као илустрацију свог становишта Ashworth наводи случај Mc Key (1957)
VR 560 из судске праксе Аустралије: приметивши да непозната особа покушава да украде његове
пилиће, фармер испаљује пет хитаца и лишава живота разбојника. Од оптужби за убиство
(murder), бранио се истицањем да није желео проузроковање смрти већ наношење телесних
повреда, сматрајући да има право да реагује на тај начин.).
724
M. Jefferson, 331.

147
самоодбрана, већ постизање неких других циљева (нпр. освета). 725 Може се
прихватити да је ексцес самоодбране само помоћни критеријум при утврђивању
одсуства воље за одбраном, јер је могуће замислити ситуацију да неко покушава да
употреби разумну силу, али ипак оствари ексцес.

ПЕТИ ДЕО

НУЖНА ОДБРАНА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ СРБИЈЕ

1. ПРАВНА ПРИРОДА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Иако нужна одбрана спада у ред најстаријих и најважнијих института

кривичног права, о њеној правној природи не постоји јединствено мишљење у
литератури. При томе, није спорно да учинилац кривичног дела у нужној одбрани
није заслужио прекор у виду кажњавања. У основи овог становишта је суштинско
обележје нужне одбране, сукоб права и неправа, односно захтев да се повреда или
угрожавање правних добара другог услед противправног напада не сме дозволити.
Премда је нападнути у нужној одбрани остварио обележја бића дела, због
околности под којима је кривично дело учињено, искључује се његово кажњавање.
Наравно, позивање на нужну одбрану је могуће само ако су испуњени сви услови
прописани чланом 19. Кривичног законика, који регулише овај основ искључења
противправности. Међутим, у доктрини нема јединственог гледишта на разлоге
који оправдавају став о некажњивости дела извршеног у нужној одбрани, што има
за последицу стварање две теорије о овом проблему: субјективне и објективне.
У старијој литератури се сматра да при решавању овог проблема треба поћи
од горе поменутог суштинског обележја нужне одбране, јер се повреда или
угрожавање туђег правног добра противправним нападом не сме дозволити.
Неправедно и нелогично би било да нападнути који је већ претрпео штету јер је

725
P. Marphy, 54.

148
био изложен нападу, буде накнадно кажњен и од стране државе за дело учињено у
нужди.726
Наведено објективно схватање није поштеђено критике, јер ако би се узело
да дело извршено у нужној одбрани није противправно, односно кажњиво,
произилази да је право егзистенције тј. право на живот делимично ограничено. 727
Опредељујући се за овакво решење, Живановић истиче да је нужна одбрана
субјективно и природно право сваког човека. Праву на нужну одбрану одговара
дужност нападача и свих других лица, укључујући и државу, да предузету одбрану
не ометају (апсолутно право). Поред тога, аутор овог мишљења иде и корак даље,
као заговорник схватања према коме је нужна одбрана не само право нападнутог,
већ и његова дужност. Тако, ако је неко лице изложено нападу у тренутку када
државни службеници не могу да га заштите, он предузимајући одбрану врши
функцију тј. дужност државе, преузимајући обавезу на себе. 728 Повреда или
угрожавање коме је нападач изложен предузимањем одбране, заправо је замена за
санкцију коју би изрекла држава да је предузела мере у циљу спречавања или
окончања напада. Концепција о нужној одбрани као природном праву прихваћена
је у шпанској и руској доктрини: право на одбрану је урођено право сваког човека,
док је сврха одбране успостављање права, односно стања пре предузимања
напада.729 Полазиште субјективне концепције нужне одбране налазимо у Кантовим
филозофским расправама: сваки човек има „право на правну нужну одбрану”.730 Уз
то, Кант прихвата теорију о индивидуалној правној природи нужне одбране, док се
Хегел залаже за надиндивидуалну концепцију.731
У нашој теорији кривичног права, Стојановић оспорава традиционалну
концепцију о природним правима човека. На пример, код крајње нужде је
природно право јачег озакоњено у односу на природно право на живот, јер је
дозвољено лишити живота треће лице ако је то једини начин да се од свог добра
или добра другога отклони нескривљена опасност. 732 Према гледишту овог аутора,
постојање природних права човека је илузија и препрека проналажења решења
проблема. Између осталог, због неодређености садржине овог појма, позивање на
природна права значи негацију права, арбитрерност, правну несигурност и
омогућавање политици и идеологији да доминирају правом. 733 Једино се праву на
живот може признати статус природног права, закључује Стојановић.
На овом месту указаћемо на приговоре субјективној концепцији у немачкој
доктрини: нужна одбрана није субјективно право које би се у конкретним
ситуацијама могло злоупотребити, већ овлашћење за предузимање одбрамбене
радње које је везано за одређену ситуацију (напад) и немогућност државе да спречи
726
Ј. Авакумовић, 17-25.
727
Т. Живановић, Нужна одбрана као једно од човечијих права и положај овог права у систему
субјективних права, Глас САНУ - одељења друштвених наука, 9/1961, 2; Т. Живановић (1922 а),
128; В. Тимошкин, Нужна одбрана, Сарајево 1939, 15-17; М. Чубински (1934), 91; С. Суботић,
Мотив и његов значај у кривичном праву, Београд 1938, 151-153.
728
M. Dolenc, 60. („Državno pravo zaštite je tako reći posudjeno pojedincu, koji je napadnut. Tko izvršuje
takvo pravo niti je kriv niti je zločinac”); J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 556.
729
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 484; Н.Г. Кадников, 185.
730
J. Hruschka, Die Notwehr im Zusammenhang von Kants Rechtslehre, ZStW 2/2003, 201.
731
M. Pawlik, Die Notwehr nach Kant und Hegel, ZStW 2/2002, 259.
732
З. Стојановић (1998), 10.
733
Ibid., 4-5.

149
потивправно понашање, услед чега овлашћење за одбрану преноси на нападнутог.
Држава располаже монополом физичке принуде и једина може да је употреби, што
не значи да је недржавна употреба силе апсолутно забрањена, под условом да
појединац има дозволу државе.734 Овлашћење на нужну одбрану назива се и
приватном или дозвољеном самопомоћи.735 Уочљиво је да се с обзиром на
околности у којима се ово овлашћење може реализовати, теорија о нужној одбрани
као дозвољеној самопомоћи приближава схватању о нужној одбрани као
субјективном праву. Питање је, ипак, могу ли се два гледишта изједначити и да ли
њихово теоријско разграничење има значајне практичне последице, нарочито у
погледу обима нужне одбране. Рецимо, прихватање нужне одбране као дозвољене
самопомоћи, може значити да ће нападнути прекорачити границе нужне одбране
ако предузимајући одбрамбену радњу учини више него што је неопходно потребно,
при чему као критеријум узимамо реакцију државе у истим околностима. Да бисмо
избегли непотребна понављања, на овом месту је довољно рећи да се такво
резоновање не може прихватити, о чему ће у излагањима која предстоје бити више
речено.
Са друге стране, сматрамо да је теорија о нужној одбрани као субјективном
праву прихватљива, иако на први поглед изгледа противречна. Погрешним
тумачењем се може доћи до закључка да нападнути у нужној одбрани има право да
оствари кривично дело, има право да учини неправо. У овом раду указаћемо на
супротно, да лице које предузима одбрамбену радњу не чини неправо, већ поступа
у складу са правним прописима. Осим тога, погрешна је претпоставка да ће се лице
које оствари обележја бића кривичног дела у нужној одбрани охрабрити да учини
више зла нападачу него што је неопходно, јер на то има право. Више је него
уочљиво да су у савременом законодавству, правној теорији и судској пракси,
границе нужне одбране јасно одређене, о чему у овом раду предстоји детаљно
излагање. Поједини писци сматрају да између права и овлашћења нема суштинске
разлике, јер чим је допуштено да се предузме одређена радња, деловање је
засновано на закону, тј. може се говорити о остварењу права.736
Без обзира на речено, у кривичноправној литератури преовладава гледиште
које нужну одбрану посматра као основ који искључује противправност дела,
односно искључује постојање кривичног дела.737 Наиме, поступак лица које оствари
обележја бића дела у нужној одбрани не можемо квалификовати као кривично
дело, јер недостаје један елеменат у општем појму дела – противправност. Са друге
стране, поједине земље (нпр. Шпанија) прихватају концепцију по којој примена
овог института значи искључење кривичне одговорности. У оба случаја учинилац
неће бити кажњен, али је положај саучесника неповољнији у законодавствима која
нужну одбрану виде као основ који искључује кривичну одговорност. Под условом
да се прихвати ограничена акцесорна природа саучесништва, могуће је кривично
гоњење подстрекача и помагача за дело учињено у нужној одбрани. Такође, ако
прихватимо да из примене овог института произилази искључење противправности
734
W. Kargl, 45.
735
E. Schmidhäuser, Die Begründung der Notwehr, GA 3/1991, 107-108.
736
Б. Игњатовић, 51-52.
737
З. Стојановић (2006 а), 87; М. Цетинић, Поглед на нужну одбрану у евроконтиненталном и
англосаксонском систему кривичног права, Анали ПФ 2/2006, 171; Г. Марјановик, 153; J. S.
Melgar, 155; Н.Г. Кадников, 185.

150
тј. кривичног дела, закључујемо да се учиниоцу не може изрећи било која кривична
санкција. Супротно томе, поједине санкције се могу изрећи и уколико нема
кривичне одговорности учиниоца, иако се у том случају не може говорити о
кривичном делу у потпуном смислу (постоји кривично дело у објективном смислу,
јер недостаје кривица).738
У делу рада који се односи на упоредноправни приказ нужне одбране у
савременим кривичним законодавствима, представили смо концепцију о
двострукој правној природи нужне одбране. Сматрамо да се може прихватити
становиште о нужној одбрани чија је сврха са једне стране заштита индивидуалних
правних добара нападнутог, односно заштита правног поредка са друге стране. 739
Уосталом, на тај начин утемељено је кључно обележје нужне одбране: реч је о
сукобу права и неправа у коме треба заштити интересе како нападача тако и
нападнутог, али не у истој мери, јер нападач поступа супротно праву, док лице које
предузима одбрамбену радњу делује сагласно праву.
У старијој италијанској теорији кривичног права, Marsico је заговорник тезе
према којој је сврха нужне одбране спречавање последица противправног напада
коме је изложен нападнути. Сходно томе, одбраном се не проузрокује већ спречава
штета.740 На крају, поменимо и резоновање немачке доктрине која у нужној
одбрани види институт чијом се применом остварује генерална превенција, јер
слично казни подразумева превентивно и репресивно дејство. 741 Jascek негира
генерално превентивну концепцију нужне одбране, јер „она нема карактер казне
за нападача и није ограничена на нападе са елементима кривице”.742 Иако се не
може оспорити оправданост ових приговора, исто тако, нема сумње да свест о
праву на одбрану може утицати на потенцијалног нападача да одустане од
противправног напада.

2. НАПАД

Пре него што се упустимо у детаљно разматрање спорних питања која се

односе на појам напада код нужне одбране, треба нагласити да је судска пракса у
нашој земљи заузела јединствен став у погледу неопходности постојања напада као
услова за примену нужне одбране, о чему сведочи решење Врховног суда Србије
Кж. 1279/99 и пресуда Окружног суда у Београду К. бр. 154/97: „Да би се утврдило
постојање нужне одбране код кривичног дела убиства, нужно је да суд на поуздан
начин утврди да ли је у конкретном случају постојао напад од стране убијеног, у

738
З. Стојановић, Кривично право - општи део, Београд 2001, 173.
739
А. Аћимовић, 72; S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921; Н.Г. Кадников, 185 (Члан 37. став 1 Кривичног
законика Руске Федерације гласи: „Не сматра се кривичним делом учињена повреда нападачу у
стању нужне одбране, односно при заштити личности и права нападнутог или других лица,
законом заштићених интереса друштва и државе од опште опасног напада, ако је тај напад
предузет употребом силе која је опасна за живот нападнутог или другог лица, или уз непосредну
претњу употребом такве силе.”).
740
A. Marsico, 118.
741
W. Kargl, 53; B. M. Christmann, 718.
742
H. H. Jescheck, T. Weigend, 337.

151
чему се он састојао, каквог је интензитета био...”.743 У сваком случају,
непостојање напада указује да учинилац није деловао у нужној одбрани. Исту
кривичноправну последицу производи напад за који је у судском поступку
утврђено да је предузет али је престао, тј. ако није испуњен временски услов нужне
одбране,744 о чему ће у излагањима која следе бити више речено.
У кривичноправној теорији, напад се дефинише као деловање човека којим
се ствара опасност за другог да ће бити повређено неко правом заштићено добро. 745
Не може се порећи да је наведено одређење напада преуско, јер искључује
ситуације у којима је нападач већ повредио правно добро нападнутог. Према томе,
напад је свака делатност (радња) којом се врши повреда или угрожавање правног
добра другог лица.746 Произилази да је покушај кривичног дела напад у смислу
нужне одбране, али то није увек случај, јер ако је покушај неподобан, нападнути се
не може позвати на нужну одбрану, већ евентуално на стварну заблуду. 747 На
пример, може тврдити да није био дужан и није могао бити свестан да су средство
или објект напада неподобни за остварење кривичног дела (нпр. није свестан да је
пиштољ празан).
Констатовање намере код неког лица да предузме радњу која се може
сматрати нападом, није довољан основ за одбрану од потенцијалног напада. 748
Опште је уверење да је намеру као психички феномен у кривичном праву веома
тешко доказати, а и уколико се у томе постигне успех, може се догодити да лице
које је донело одлуку о предузимању напада одустане.
У вези са проблемом односа напада код нужне одбране и кривице нападача,
преовладава став да је правно ирелевантно да ли је напад предузет са умишљајем,
нехатом или случајно.749 Ово становиште је као што смо видели оспорено у
немачкој кривичноправној литератури.750
Када говоримо о угрожавању као облику напада, заузето је становиште да се
нападом у смислу нужне одбране може сматрати како конкретна тако и апстрактна
опасност.751 За разлику од тога, тврди се да искључиво непосредно угрожавање
правних добара (тј. конкретна опасност) представља основ за позивање на нужну
одбрану.752 Према једном мишљењу, претњу не можемо сматрати нападом, осим
ако се нападнутом ставља у изглед зло које непосредно предстоји. 753 Међутим,
Olivares занемарује да је слобода воље нападнутог угрожена већ од момента
изговарања претње.754 Дакле, начелно говорећи, нападом се у смислу примене
члана 19. Кривичног законика може сматрати и претња нападнутом, 755 али је у том
случају (нпр. код уцене) спорно утврђивање услова истовремености, о чему ће у
743
С. Вуковић, Кривично право у пракси, Београд 2007, 26.
744
Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 132/04 од 24. фебруара 2004. године.
745
Ф. Бачић et al. (1978 a), 52; K. Leckner, K. Kühl, 198; H. H. Jescheck, T. Weigend, 337.
746
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43; Н.Г. Кадников, 188.
747
C. Bertel, 21.
748
H. H. Jescheck, T. Weigend, 338.
749
K. Leckner, K. Kühl, 198.
750
A. Schönke, H. Schröder, 604.
751
Б. Игњатовић, 61.
752
C. Roxin (2003 b), 773; A. Schönke, H. Schröder, 604; J. Renzikowski, 276.
753
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.
754
J. Kaspar (2007), 42; K. Amelung, 384-385.
755
E. Schmidhäuser (1991 a), 126; K. Amelung, 385.

152
делу рада који се односи на временски услов нужне одбране бити више речи.
Закључујући разматрање овог питања, треба рећи да само конкретна опасност може
указивати на постојање напада у смислу нужне одбране, јер чак и ако прихватимо
супротно, апстракта опасност значи да услед предузете радње опасност може бити
проузрокована, али се никако не може рећи да временски предстоји, тј. да је
испуњен временски услов нужне одбране.
Из реченог следи да судови са посебном пажњом треба да утврде да ли је
напад као услов примене нужне одбране заиста предузет. На пример, уколико
оштећени после баналне свађе у којој није учествовао, крене ка окривљеном
окренут лицем ка њему, при чему га није напао, односно при чему у рукама није
имао оружје или оруђе погодно за напад, а окривљени га лиши живота, нису
испуњени услови за постојање напада у кривичноправном смислу, што значи да је
искључена примена нужне одбране, односно прекорачења нужне одбране. 756
Лишавањем живота оштећеног, окривљени је остварио кривично дело убиства, јер
се „обични агресивни покрети гестикулирањем рукама не могу сматрати
нападом”.757
Багателни напади се не могу сматрати нападом у смислу одредбе члана 19.
Кривичног законика. На пример, Окружни суд у Чачку је утврдио да је оштећена у
сукобу са оптуженим бацила со на њега, док је он оштећену ударио два пута по
глави маказама и на тај начин остварио обележја бића кривичног дела лаке телесне
повреде. Због тога, у образложењу пресуде стоји да се поменута ситутација не
може сматрати стањем нужне одбране.758 Идентично становиште заступа и теорија
кривичног права.759 Ипак, у упоредноправном делу овог рада, указали смо да према
судској пракси у Шпанији чак и багателни поступци могу имати значај напада. 760 О
овом проблему биће више речи у делу рада који се односи на захтев да напад мора
бити стваран, озбиљан.
Могуће је замислити ситуацију да оштећени у моменту лишавања живота у
рукама држи оруђе погодно за напад, али да напад као услов нужне одбране није
остварен. За примену посматраног института у овом случају је неопходно утврдити
растојање између оптуженог и оштећеног у моменту испаљивања хитаца, као и
околност да ли се оштећени критичном приликом кретао унапред, уназад или се
није кретао.761 Ово становиште заступа и Врховни суд Шпаније: „Педро је ишао
улицом, носећи сабљу типа „Самурај”, дужине сечива 70 центиметара, када га је
видео такође оптужени Хорхе, са којим је био у непријатељским односима. Педро
је раскопчао мантил показујући оружје противнику и почео да извлачи сабљу из
корица футроле („мало по мало”), без наглих и насилних покрета прама Хорхеу”.
Суд је закључио да показивање оружја представља радњу одвраћања и
застрашивања ривала, а не претњу од непосредног напада сабљом, иако признаје

756
Пресуда Окружног суда у Крушевцу К. бр. 7/04 од 26. марта 2004. године.
757
J. M. Z. Espinar et al., 563. (STS 10. 6. 1993. RA 4870).
758
Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж. 208/05 од 27. маја 2005. године.
759
J. Renzikowski, 102; A. Schönke, H. Schröder, 604.
760
J. M. Z. Espinar et al., 559. (STS 9. 4. 1965. - RA 1992).
761
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 253/04 од 23. марта 2004. год., Пресуда Окружног суда у
Ужицу К. 20/2005.

153
могућност „дијалектичког утицаја” на предузимање противправног напада од
стране Хорхеа.762
Без значаја је околност да ли се напад у конкретном случају предузима са
намером да се повреди (уништи или оштети) добро другог лица, или је управљен
само на угрожавање добра другог. Напад се по правилу предузима чињењем, али је
изузетно могуће нечињењем угрозити или повредити добра другог лица, уколико је
у конкретном случају постојала обавеза на чињење.763 На пример, лице запослено у
апотеци одбија да пацијенту прода лек који му може помоћи (спасити живот),764
или лице запослено на железници које пропуштањем активирања скретнице
проузрокује опасност за путнике и материјална добра. Сходно томе, нечињење се
може сматрати нападом код тзв. правих омисивних деликата. 765 Рецимо, добар
пливач се принуди да скочи у реку и пружи помоћ лицу које се дави, у ком случају
је искључено постојање кривичног дела принуде из члана 135. КЗС и кривичног
дела непружање помоћи из члана 127. КЗС.
У делу рада који се односи на регулисање нужне одбране у немачком
кривичном законодавству, истакнуто је да нападнути у начелу нема дужност да
нападачу пружи помоћ која му је неопходна због последица предузете одбрамбене
радње, осим уколико је угрожен његов живот. 766 Ово становиште не заступа и
теорија кривичног права у нашој земљи: право на живот не значи и општу обавезу
свих да отклањају опасност за нечији живот, без обзира што то могу учинити без
угрожавања сопственог живота.767 Независно од тога, Кривични законик Србије у
члану 127. прописује кривично дело непружање помоћи, чије постојање је
условљено непосредном опасношћу за живот лица коме се помоћ не пружа и
непостојањем опасности услед пружања помоћи за учиниоца или друго лице.
Стога, за одговор на постављено питање кључно је утврдити да ли постоји најмања
могућност да се опасност отклони или у најмањој мери умањи, тј. да ли се
последице које произилазе из опасности могу спречити или ублажити. Ако је
одговор потврдан, неспорно је да нападнути има дужност пружања помоћи. 768 С
обзиром да лице које пружа помоћ најчешће не зна да ли ће радња коју предузима
постићи жељени циљ, узима се да дужност пружања помоћи постоји све док не
постане извесно да се последица одбијања напада не може отклонити или
умањити.769
Напад се може извршити било којом активношћу и било којим средством:
физичким, хемијским па и употребом силе, енергије или животиња. У вези с тим,
кривичноправна литература заузима сматрамо неприхватљив став, да енергија која
настаје кретањем ствари није напад, већ се може посматрати као опасност у смислу
крајње нужде.770 Аутор овог мишљења не узима у обзир могућност да човек изазове
кретање ствари у циљу повреде туђег правног добра, да се на тај начин појави
762
J. M. Z. Espinar et al., 563. (Пресуда Врховног суда Шпаније STS 22.1. 2001. RA 458).
763
З. Стојановић (2006 б), 143; K. Leckner, K. Kühl, 198; J. Renzikowski, 289; L. Delpino, 353; K.
Amelung, 384-385.
764
J. M. Z. Espinar et al., 559.
765
Љ. Лазаревић, Коментар Кривичног законика Републике Србије, Београд 2006, 50.
766
C. Roxin (2003 b), 773-774.
767
З. Стојановић (1998), 8.
768
Ђ. Ђорђевић, Угрожавање живота непружањем помоћи, ПЖ 9/2006, 204.
769
Ibid.
770
Ј. Таховић (1957), 94.

154
посредно као субјект који предузима напад, што је услов за примену института
нужне одбране.
Судска пракса је заузела исправно становиште да незнатан повод за сукоб не
искључује нужну одбрану, под условом да су испуњени сви услови за примену овог
института. У прилог томе говори и пресуда Окружног суда у Београду: „Према
томе, суд је утврдио да је између оптуженог и оштећеног до првог сусрета
критичног дана дошло на улици, испред куће, тако што је оштећени прво вербално
а затим и физички напао оптуженог после безначајне саобраћајне ситуације,
дакле без икаквог ваљаног повода”.771 У сваком случају, кршење саобраћајних
прописа од стране учесника у саобраћају не може се сматрати нападом у смислу
нужне одбране, већ евентуално представља основ за примену одредбе Кривичног
законика о крајњој нужди.772
За примену нужне одбране није од значаја околност да ли ће нападнути
после престанка напада моћи да надокнади штету коју је претрпео. 773 Наиме, нико
није дужан да трпи напад, да трпи повреду свог права у сукобу са неправом.
Најзад, не даје сваки напад право нападнутом да се позове на нужну одбрану,
већ је неопходно да су у конкретном случају у погледу напада испуњени одређени
услови. Ако само један од услова о којима ћемо говорити није испуњен, искључена
је примена члана 19. Кривичног законика.

2.1. НАПАД ПРЕДУЗИМА ЧОВЕК

Кривични законик у члану 19. који одређује појам и прописује услове за

примену института нужне одбране, захтева да напад којим се врши повреда или
угрожавање правног добра другог лица буде противправан и истовремен. О
субјекту напада законик не говори, али у савременој правној науци и судској
пракси преовладава мишљење да напад код нужне одбране мора долазити од
човека.774
Насупрот томе, део теорије и праксе сматра да је у смислу нужне одбране
релевантан и напад који долази од животиње. 775 Сматрамо да ово становиште није
прихватљиво, јер је контрадикторно појму нужне одбране коју Живановић заступа:
„нужна одбрана је одбијање противправног напада на правна у закону означена
добра, иначе инкриминисаном за одбијање нужном повредом (или угрожавањем)
правних добара нападачевих”. Према томе, право нужне одбране се врши повредом
правних добара нападача, а правна добра могу имати само физичка или правна
лица, за разлику од животиња. Произилази да се у улози нападача појављује
искључиво човек, који се може послужити животињом као средством напада. 776 Са

771
Пресуда Окружног суда у Београду К. бр. 416/2000 од 1. фебруара 2001. године.
772
A. Schönke, H. Schröder, 606.
773
Б. Игњатовић, 96.
774
З. Стојановић (2006 б), 143; E. O. Berenguer et al., 84; J. M. Z. Espinar et al., 558; S. Beltrani, 126.
775
Т. Живановић (1935), 227; И. Симић, Збирка судских одлука из кривичноправне материје, Београд
2000, 10. (Пресуда Окружног суда у Београду Кж. 2688/97).
776
Љ. Лазаревић (2006), 50; Н.Г. Кадников, 190; H. H. Jescheck, T. Weigend, 338; K. Leckner, K. Kühl,
198.

155
друге стране, угрожавање које долази од животиње и отклањање те опасности
остваривањем обележја бића кривичног дела, квалификује се по правилима о
крајњој нужди.
У старијој кривичноправној литератури је заузет сматрамо погрешан став,
према коме напад од животиња може представљати само опасност у смислу крајње
нужде.777 Неспорно је да напад код нужне одбране постоји уколико се човек
послужи природном силом ради повреде или угрожавања правних добара другог.
На пример, лице А изазове одрон камена са намером да лиши живота лице Б и
друга лица која се налазе у моторном возилу. Дакле, околност да се човек
предузимајући напад послужио животињом, природном силом, возилом, хемијским
средством, енергијом, другим лицем итд., нема утицаја на квалификацију његовог
понашања као противправног напада. Наравно, само под условом да између
поступка нападача и повреде или угрожавања правног добра другог лица постоји
узрочна веза.
У овом раду је већ истакнуто да за постојање напада није релевантна
околност да ли је лице које га предузима урачунљиво или неурачунљиво,
малолетно или пунолетно, односно да ли је напад предузет са умишљајем или
нехатом.778 Укратко речено, скривљено предузимање напада није услов за примену
нужне одбране. Осим тога, напад може долазити и од стране лица које ужива
дипломатски имунитет у нашој земљи.
У кривичноправној теорији се заступа становиште да напад у смислу нужне
одбране може да предузме и правно лице. Као илустрацију овог схватања
Камбовски наводи пример фабрике која загађује животну средину опасним
материјама, што даје право сваком лицу да употребом силе принуди нападача да у
технолошком процесу употреби одговарајуће филтере, који би спречили
загађење.779 Сматрамо да два разлога не иду у прилог концепцији о правном лицу
као субјекту напада код нужне одбране: прво, погрешно је угрожавање животне
средине од стране фабрике квалификовати као напад, јер је реч о опасности као
елементу крајње нужде. Друго, чак и уколико се прихвати да је загађење напад,
употреба силе ради спречавања штетних последица производног процеса по
правилу није дозвољена, јер није неопходно потребна и представљала би
самопомоћ која није дозвољена. Најзад, већ смо указали да у теорији преовладава
схватање према коме није дозвољена нужна помоћ грађана у циљу заштите општих
интереса (у овом случају реч је о очувању животне средине).780

2.2. НАПАД МОЖЕ БИТИ УПЕРЕН НА БИЛО КОЈЕ ПРАВНО ДОБРО

Овај услов значи да не постоји ограничење у погледу врсте и значаја

правних добара која се нападом код нужне одбране могу повредити или
угрозити.781 Посматрано са историјског аспекта, нужна одбрана се у прошлости
777
Ј. Таховић (1961), 124; М. Радовановић, 118; Н. Срзентић, А. Стајић, 143.
778
З. Стојановић (2006 а), 87; Ј. Киурски, Убиство и нужна одбрана, ПЖ 9/1998, 70.
779
В. Камбовски (2005), 483.
780
F.-W. Krause, 335.
781
З. Стојановић (2006 б), 143; Н.Г. Кадников, 185; F. Antolisei, 214.

156
везивала најпре за заштиту живота и тела, да би потом сазрела свест о потреби
заштите имовине. Између осталог, право нужне одбране је данас могуће остварити
у случају напада на живот, телесни интегритет, здравље, имовину, породична
права, част, тајност писма, религиозно право итд..782 Ипак, поједини теоретичари и
неуједначена судска пракса у Шпанији искључују могућност да се учинилац
кривичног дела позове на нужну одбрану, ако је објекат противправног напада
част.783 У нашој кривичноправној литератури је прихваћено мишљење, према коме
се и вербални напад сматра противправним нападом који лицу које предузима
одбрамбену радњу даје право да га одбије.784 На пример, лице које је изложено
вређању има право да позивајући се на институт нужне одбране употреби силу и
удаљи учиниоца од говорнице.785 Насупрот томе, у немачкој теорији је у вези с
овим проблемом истакнуто да се невербална одбрана од увреде може предузети
само ако је првобитно вређање невербално.786
Без сумње, објекат заштите може бити и приватност. 787 Тако, нападом се
сматра неовлашћено фотографисање, што значи да нападнути има право да
употреби силу и одузме негативе, уколико нападач неће добровољно да их преда.
Да би, дакле, постојало право на одбрану, потребно је да нападнути позове
нападача да добровољно преда фотографије, јер је у супротном спорна
неопходност одбране.
У члану 19. КЗ РС ни примера ради нису наведена правна добра која могу
бити објект напада код нужне одбране. Таксативно набрајање је избегнуто, јер не
би могло бити потпуно. Законик наводи да се одбраном одбија напад од „свог
добра или добра другога”. Ранија формулација „од себе или другога” је измењена
ступањем на снагу новог Кривичног законика 1. јануара 2006. године. Ова измена
одредбе која регулише нужну одбрану, има за циљ да отклони евентуалне
недоумице и неприхватљива мишљења да је нужна одбрана дозвољена искључиво
у случају напада на живот или телесни интегритет, као што је то у прошлости био
случај. Осим тога, погрешно би било закључити да ступањем на снагу новог
Кривичног законика институт нужне одбране дозвољава нападнутом да лиши
живота нападача и у случају напада на имовину. Наиме, смисао члана 19. КЗС је
позивање на нужну одбрану у циљу заштите сваког правног добра, али уз
кумулативно испуњење свих услова за примену овог института. Другим речима,
нужном одбраном штити се свако правно добро, али у границама које је законик
одредио.788
Треба констатовати да правни поредак у целини не може бити нападнуто
добро због неодређености овог појма, док у погледу правних добара државе у
теорији не постоји јединствено мишљење. Из упоредноправног приказа овог
института произилази да држава може бити објект заштите код нужне одбране, 789

782
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 557.
783
L. A. Zapatero et al., 120.
784
Ф. Бачић et al. (1978 а), 52.
785
В. Камбовски (2005), 483.
786
A. Schönke, H. Schröder, 615.
787
G. Warda, 407.
788
F. Bačić et. al. (1978 b), 204.
789
H. H. Jescheck, T. Weigend, 340.

157
иако ово мишљење није неспорно,790 док се општи интереси не могу штитити
интервенцијом грађана, јер држава располаже монополом физичке принуде који
користи у циљу њихове заштите.791
Може се рећи да није оправдано искључити примену нужне одбране у
случају одбијања напада од правних добара која припадају држави. Уосталом, као
што је више пута истакнуто, поред заштите индивидуалних права, сврха примене
овог института је и очување правног поредка, што се може постићи одбијањем
противправног напада који угрожава правна добра државе. У погледу заштите
општих интереса треба бити опрезнији и ускратити позивање на члан 19. КЗС, јер
на пример, учешће грађана у спречавању нарушавања јавног реда и мира (под
условом да истовремено нису угрожена индивидуална добра) може донети више
штете него користи нарушеном правном поредку. Међутим, као што се из
законског текста Кривичног законика Руске Федерације може видети, објект
заштите код нужне одбране могу бити заштита личности и права лица које се брани
или других лица, али и закоником заштићени општи интереси и држава. 792 Остаје,
дакле, закључак да у погледу заштите општих интереса и државе позивањем на
нужну одбрану, не постоји јединствено схватање у теорији и кривичном
законодавству.
Већ је речено да се приватност може штитити применом одредбе о нужној
одбрани (на пример, одбрана од тајног прислушкивања). Такође, у овом раду смо
указали да свако може одлучити да ли ће и у ком контексту бити објављена његова
фотографија, филмови, цртежи, карикатуре, итд..793 Из овога не треба, као што се то
често чини, закључити да неко може уживати апсолутну приватност, тј. да се
обраћање на улици или случајно фотографисање на јавном месту сматра нападом у
смислу члана 19. КЗС. Постоји мишљење да критеријум за повреду нападачевог
добра због нарушавања приватности јавних личности, може бити угрожавање
телесне сигурности.794 Произилази да нико не може забранити папарацу да прати
„жртве” на јавним местима, да на тај начин прикупља информације о њиховом
животу (фотографије, тонске снимке). Чињеница да јавним личностима праћење од
стране фоторепортера често представља непријатност, није кривичноправно
релевантна. Сматрамо да напред наведено треба прихватити са одређеном
резервом, јер ако константно присуство папараца у дужем временском периоду
превазилази стандарде уобичајеног понашања, можемо говорити о праву на нужну
одбрану. Важно је, дакле, установити следеће: ако хонорарни сарадници тзв. „жуте
штампе”, аутом или приликом скијања на води приђу исувише близу и тако угрозе
телесну сигурност јавне личности, извесно је да су предузели противправни напад.
Битно је нагласити, није неопходно да дође до телесног додира, да би оштећени
имао право на одбрану због угрожене приватности.
Остаје закључак да напад код нужне одбране може бити уперен на правна
добра лица које предузима одбрамбену радњу, као и на добра другог лица („добра
другога”), али то не значи да је сваки грађанин дужан да пружи тзв. нужну помоћ
790
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 205; C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 206.
791
F. Mantovani, 268; J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 558; S. Beltrani, 126.
792
Н.Г. Кадников, 190.
793
K. Leckner, K. Kühl, 198; J. Helle, 308.
794
J. Gerlach, Der Schutz der Privatsphäre von Personen des öffentlichen Lebens in rechtsvergleichender
Sicht, JZ 15-16/1998, 752.

158
нападнутом.795 Ако је тако, лице које је сведок противправног напада има три
могућности на располагању: да помогне нападнутом, позове помоћ или се уклони
од опасности. Правно добро које је повређено или угрожено може припадати
физичком лицу, правном лицу, држави, удружењу, организацији итд.. Није од
значаја околност да ли је правно добро које је изложено нападу у власништву лица
које се брани (тј. другог лица) или је у његовом фактичком поседу по неком другом
правном основу (закуп, послуга, остава итд.), или без правног основа. 796 На пример,
лице које је извршењем кривичног дела крађе дошло у посед ствари, има право да
се позове на нужну одбрану, уколико неко покуша да му ствар противправним
нападом одузме.
Законик је изричито дозволио могућност нужне одбране, уколико је нападом
угрожено правно добро другог лица. При томе, није неопходно да се лице које
одбија напад налази у сродничком односу или односу пријатељства са лицем
против кога је уперен напад. Чак и уколико је реч о одбрани непознатог лица,
одбијање противправног напада се не доводи у питање.
Ирелеванти су мотиви тј. побуде које су покренуле учиниоца да помогне
другом лицу. Услов за нужну помоћ несумњиво није захтев нападнутог да му се
помоћ пружи, јер лице које је изложено нападу често није у могућности да тражи
помоћ од другог.797 Такође, прихватамо мишљење да за примену нужне одбране
није неопходно да је лице коме се помаже сагласно са пружањем нужне помоћи од
стране учиниоца кривичног дела.798 То значи да је нужна одбрана дозвољена и у
ситуацији када лице коме се помаже изричито одбија помоћ која му се нуди, или
инсистира да се сам брани. Не види се разлог због чега би нужну помоћ
условљавали сагласношћу лица коме се помоћ пружа, јер би то значило прихватање
индивидуалистичке концепције нужне одбране у кривичном законодавству, што
сматрамо није прихватљиво. Ако би прихватили да свако може одлучивати о
судбини својих правних добара, чак и уколико су изложена противправном нападу,
целокупна концепција нужне одбране била би противречна: нападнути може да
жртвује сопствена правна добра пред нападом, али ако се одлучи да предузме
одбрану, дужан је да у што мањом мери повреди добра нападача. 799 Уз то, лице које
је изложено нападу у појединим ситуацијама није у стању да правилно процени
опасност која му прети од напада.800
У доктрини кривичног права поједини теоретичари о овом питању заузимају
став супротан нашем.801 Један од њих је Espinar, који сматрa да нужна одбрана није
дозвољена против воље лица коме се помоћ пружа. 802 У прилог овом виђењу
проблема немачка теорија кривичног права истиче следеће аргументе: прво, напад
није усмерен против лица које пружа нужну помоћ; друго, треће лице не може
знати боље од нападнутог шта је у његовом интересу; треће, закон не може

795
Н.Г. Кадников, 186.
796
H. H. Jescheck, T. Weigend, 339.
797
G. Spendel, 508.
798
М. Аћимовић (1937) 75; Г. Марјановик, 160.
799
W. Kargl, 55.
800
Ј. Авакумовић, 75.
801
H. H. Jescheck, T. Weigend, 349; K. Himmelreich (1966), 133.
802
J. M. Z. Espinar et al., 571.

159
принудити нападнутог да се брани; четврто, са појмовног аспекта посматрано,
суштина помоћи је у чињењу или нечињењу сагласно вољи лица коме се помаже.803
У нашој старијој правној науци је заузето становиште, да се нужна помоћ не
може предузети само уколико се треће лице „одрекло свог правног добра и ако су
се стекли услови за непротивправност те повреде по пристанку”.804 Свако има
право да располаже својим личним добрима, што укључује пасивно посматрање
противправног напада. Ако је тако, може се рећи да у овом случају није предузет
противправни напад и стога нико нема право на нужну помоћ, јер би се помоћ
могла сматрати нападом у односу на који друго лице има право на нужну одбрану.
Donatsch је присталица схватања о нужној помоћи која је условљена вољом
нападнутог, али истовремено признаје да ово опште правило има изузетке. На
пример, ако лице А захтева од особе Б да га лиши живота, лице Ц може пружити
нужну помоћ без обзира на противљење жртве.805
Увек постоји могућност да лице које интервенише у корист трећег има
погрешну представу о нападу, тј. да пружи помоћ која није потребна. Такву
ситуацију је могуће замислити и у случају одбране сопственог добра (подразумева
примену правила о стварној заблуди).
Кривични законик је прописивањем неколико кривичних дела санкционисао
лица која су равнодушна у погледу заштите правних добара других (нпр. кривично
дело из члана 126. КЗ РС - напуштање немоћног лица, кривично дело из члана 127.
КС РС - непружање помоћи). Анализом обележја бића ових кривичних дела,
долазимо до закључка да њихово постојање није искључено уколико на пример,
лице које је угрожено одбије помоћ која му је неопходна. Упркос томе, у нашој
кривичноправној теорији је истакнуто становиште којим се негира одбрана добра
другог лица против његове воље.806 Прецизније речено, Лазаревић не условљава
нужну помоћ захтевом нападнутог да се напад одбије, већ изостанком његовог
противљења предузимању одбрамбене радње. Тачно је да у појединим случајевима
пружање нужне помоћи није у интересу нападнутог, јер се опасност за повреду или
угрожавање његовог правног добра укључивањем трећег у сукоб не смањује, већ
увећава.807 На пример, лице под утицајем алкохола, дрога или других опојних
средстава, жели да спречи разбојништво које се у том тренутку врши употребом
ватреног оружја, не осврћући се на противљење жртве. Заиста, да ли нужна помоћ
против воље нападнутог може угрозити његове интересе? Да ли субјект нужне
помоћи поступа противправно, ако се нападнути противи одбрани? У вези с овим
питањем заузимамо принципијелан став: чак и ако укључивањем трећег у сукоб
буде проузрокована тежа повреда правних добара нападнутог, то не значи да
поступак лица које предузима одбрамбену радњу треба квалификовати као кршење
права. У прилог томе, истичемо два аргумента: прво, не може се спречавање
противправног напада сматрати противправним; друго, узрок теже последице није
пружање помоћи, већ радња коју предузима нападач.
Код намерне провокације пружање нужне помоћи изазивачу подразумева
кажњавање трећег лица које одбија напад, без обзира на околност да није
803
W. Kargl, 63-64.
804
Т. Живановић (1935), 227.
805
A. Donatsch, Garantenpflicht - Pflicht zur Notwehr - und Notstandshilfe? SchwZstr 2/1989, 347, 353.
806
Љ. Лазаревић (2006), 55; Ф. Бачић et al. (1978 а), 57.
807
A. Donatsch, 353.

160
учествовао у изазивању нападача, већ се тек после предузетог напада укључио у
сукоб на страни изазивача.808 Према Roxin-у, није од значаја да ли је треће лице
учествовало у провокацији или је само посматрало изазивање напада, ако се
укључило у сукоб после предузимања намерно изазваног напада. Напомињемо да
за присталице ограничене нужне одбране код намерне провокације, ово становиште
није прихватљиво, јер ако намерни провокатор има право да под одређеним
условима одбије напад, логично је дозволити могућност да треће лице реагује на
исти начин.809
Опште је уверење да треће лице нема право да пружи нужну помоћ
нападнутом, уколико овлашћена службена лица предузимају радње у циљу
одбијања напада.810 Ослонац овог мишљења је ефикасност полицијских
службеника, али нужна помоћ не може бити у потпуности искључена, јер
успешност тзв. организоване нужне помоћи није загарантована.
Законодавац је очигледно узео у обзир основну карактеристику нужне
одбране, да је реч о сукобу права са неправом и није желео да беспотребно
ограничава круг лица која могу одбити противправни напад. Допуштањем одбране
правних добара другог лица, учињена је разлика између нужне одбране и
самоодбране, јер нужна одбрана је одбрана права уопште а не само свог права. На
пример, уколико неко организује терористички напад који ће повредити или
угрозити неодређен број лица, свако има право да одбијајући напад тј. спречавајући
терористе оствари обележја кривичног дела.
Ако је напад усмерен против живота или тела, ирелевантно је здравствено
стање и старосно доба лица које је нападнуто, а када је реч о слободама и правима,
није битан друштвени, економски и политички положај тог лица. 811 На примену
члана 19. Кривичног законика нема утицаја околност да ли је у конкретном случају
повређено или угрожено надокнадиво или ненадокнадиво правно добро.812
Објект напада код нужне одбране је веома значајно одредити, јер као што
ћемо видети, између осталог утиче на утврђивање суштинског елемента нужне
одбране, тј. да ли је испуњен услов да је одбрана неопходно потребна. На пример,
напад на живот подразумева право учиниоца да употреби сва средства за одбијање
напада, што свакако није случај код напада на част другог лица.
У делу рада који се односи на упоредноправно разматрање нужне одбране,
указали смо да у теорији не постоји јединствено мишљење о томе, да ли треба
применити правила кривичног права која регулишу овај институт 813 или правила
полицијског права,814 уколико полицајац пружа нужну помоћ или је сам изложен
нападу. У прилог општих одредби, несумњиво говори чињеница да је право на
одбрану уставна категорија која се односи на све грађане, укључујући и
припаднике полиције. О овом проблему директно се изјашњава законодавац у

808
C. Roxin (1963), 552.
809
K. Leckner, K. Kühl, 207; H. H. Jescheck, T. Weigend, 346-347; A. Schönke, H. Schröder, 628.
810
K. Himmelreich (1966), 133.
811
Љ. Лазаревић (2006), 51.
812
С. Lukić, O proporcionalitetu dobara kao rekvizitu instituta nužne odbrane, NZ 1-2/1959, 135.
813
A. Kai, P. Rackow, 945.
814
K. L. Kunz, 982.

161
Русији, прописујући у члану 37. став 3 да право нужне одбране имају сва лица
независно од професионалне дужности или службеног положаја.815
Према другом мишљењу, које се сматрамо може прихватити, примена
општих одредби које регулишу нужну одбрану није логична, јер подразумева да
овлашћено службено лице одбија напад од свог добра или добра другога као
приватно лице.816 Лица која обављају послове безбедности су обучена, располажу
искуством и одговарајућим средствима, по правилу делују у групи, што указује да
би примена општих правила о границама нужне одбране значила њихово
привилеговање. Не видимо разлог да се полицијски службеници изједначавају са
осталим грађанима у погледу нужне одбране, ако је већ прописано да су у стању
крајње нужде дужни да се излажу опасности која прети.

2.3. ПРОТИВПРАВНОСТ НАПАДА

Као што је у шпанској литератури примећено, правни систем штити

нападнутог и његово понашање сматра социјално прихватљивим, али то не чини
због изложености нападу, већ због противправности напада. 817 На одговарајућем
месту у овом раду, истакли смо наше схватање појма противправности. Тако,
противправан је напад који је противан правним прописима, односно противан
садржини правне норме, тј. заповести или забрани која је том нормом наметнута.
Сматрамо да је материјална страна противправности неопходна компонента овог
појма, јер прихватање само формалне противправности значи да не би могли
одговорити на питање, како је могуће да једно понашање буде противно правним
прописима а да ипак није противправно, као што је то случај код остварења
кривичног дела у стању нужне одбране.
У старијој теорији кривичног права постоји мишљење да је за институт
нужне одбране адекватнији термин бесправан напад, у односу на општеприхваћен
појам противправног напада.818 Наиме, према овом схватању, поступање у нужној
одбрани није активност репресивног карактера, већ искључиво спречавање
произвођења противправног стања, што значи да није оправдан захтев да напад
предузима човек. Другим речима, противправан је само забрањен напад.
Произилази да противправни напад може бити само напад који долази од човека,
јер се правне забране односе само на људе.819 Стога, како противправни напад може
бити атрибут људске радње, исправније је користити израз бесправан напад.
Полазна претпоставка овог мишљења, да напад код нужне одбране може долазити
од животиње није прихватљива, нарочито узимајући у обзир савремено регулисање

815
Н.Г. Кадников, 186. ( Члан 37. став 3 гласи: „Право на нужну одбрану има у истој мери свако
лице, независно од професионалне или друге специјалистичке припреме или службеног положаја.
То право припада лицу независно од могућности да се избегне опште опасан напад, или да се
обрати за помоћ другим лицима или органима власти”.).
816
J. Schwabe, Ins Horn gezwickt, JZ 8/2004, 395.
817
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 488.
818
Т. Живановић (1935), 230.
819
Т. Живановић (1922 а), 130.

162
института крајње нужде. Сходно томе, приговор употреби термина противправан
напад није оправдан.
С обзиром на садржину члана 19. Кривичног законика, противправност
напада је неспорно кључни услов позивања на нужну одбрану. Према ставу који
заузима судска пракса у нашој замљи, уколико се у конкретном случају утврди да
су испуњени услови за примену института нужне одбране, суд има обавезу да у
пресуди наведе радње оштећеног које представљају противправни напад на
учиниоца.820 Нико не може оспорити да је противправност напада код нужне
одбране могуће одредити на негативан начин: није противправан онај напад који је
предузет на основу законског овлашћења.821 Такав „напад” је свако лице дужно да
трпи, јер нема право на нужну одбрану. 822 Стога је, дакле, у кривичноправној
литератури заузет став, да је противправан сваки напад на туђе правно добро који
нападнуто лице није дужно да трпи. На пример, није дозвољена нужна одбрана
против службене радње органа унутрашњих послова, који учиниоца кривичног
дела лишавају слободе. О овом питању и судска пракса је заузела недвосмислен
став: неспорно је да се противправним нападом не може сматрати лишавање
слободе лица за којим је издата потерница од стране полицијских службеника, које
прети путницима аутобуса пиштољем и бомбом.823 Чак се и Европском
конвенцијом о људским правима прописује изузетак од гарантованог права на
живот, ако је то апсолутно неопходно због предузимања законитог хапшења (члан
2. став 2 тачка 3). У енглеској теорији је критикована наведена формулација као
потпуно апсурдна, јер нико „не може да ухапси мртву особу”.824 У нашој
литератури се одредбе конвенције тумаче као пример релативизовања права на
живот, иако је сврха овог међународног документа заштита најважнијег правног
добра.825 Поред надлежних државних органа, грађани могу у појединим
случајевима предузети „напад” који има правни основ у позитивном законодавству,
сагласан је праву. На пример, сваки грађанин може лишити слободе учиниоца
кривичог дела који је затечен на месту извршења.
Но, треба имати у виду да се поступање полиције неће сматрати
противправним нападом у смислу члана 19. Кривичног законика, само под условом
да је предузето у складу са важећим законским прописима. У случају непоштовања
истих, службене радње као што су лишавање слободе, претресање стана или лица,
имају карактер противправног напада, јер својство субјекта који предузима радњу
нема утицаја на њену евентуалну противправност. Околност да је у том случају
овлашћено лице поступило по наређењу претпостављеног, нема значаја за
квалификацију предузете радње као противправне. 826 На пример, полицајац који
добије незаконито наређење да друго лице лиши слободе, извршењем наређења
поступа у складу са правилима службе, под условом да није свестан незаконитости

820
Пресуда Савезног суда Кзс. 15/95. (Вид., Судска пракса 45/1997, Београд, 53-54.).
821
Ј. Таховић (1957), 94.
822
И. Симић (2000), 10. (Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1336/97 од 21. маја 1998. године).
823
Пресуда Окружног суда у Београду, К. бр. 508/96 од 10. јула 1997. године.
824
A. Ashworth, 141.
825
З. Стојановић (1998), 11. (Стојановић доводи у питање легитимитет лишавања живота у циљу
„угушења побуне или устанка”.).
826
Ј. Таховић (1961), 125; Т. Живановић (1922 а), 132; Z. Šeparović, Krivično pravo - opći dio, Zagreb
1975, 67.

163
наредбе. За лице које у овом случају треба ухапсити, његова радња има значај
противправног напада, тј. има право да се брани. Овде треба направити разлику
између лишења слободе невиног лица на основу законских овлашћења, што
искључује нужну одбрану, од незаконитог поступања.
Као што се могло очекивати, уколико је лице које у конкретном случају
извршава заповест свесно незаконитости наредбе, његова радња је несумњиво
формално противправна. Међутим, нужна одбрана је у овој ситуацији могућа само
у односу на лице које непосредно извршава незакониту радњу, односно предузима
противправни напад. Другачије речено, нападнутом лицу није дозвољено да
одбијајући напад, повреди или угрози неко правно добро старешине који је издао
заповест.
Уколико особа према којој службена лица примењују овлашћења (нпр.
лишавање слободе), има погрешну представу о незаконитости предузете радње,
нема право на нужну одбрану као основ искључења противправности дела, 827 што
не искључује примену одредбе о стварној заблуди.
Кршење или непоштовање прописа од стране овлашћеног лица органа
унутрашњих послова подразумева како предузимање радњи за које уопште нема
законског основа, тако и прекорачење овлашћења, 828 аналогно прекорачењу нужне
одбране.829 На пример, полицајац употребљава силу да лиши слободе лице које је
затечено у време извршења кривичног дела, али истовремено чини тешку телесну
повреду учиниоцу чије наношење није било неопходно. На тај начин, доводи се у
питање дефинисање противправности као делатности којом се повређују или
угрожавају туђа правна добра, при чему правно овлашћење за такво понашање не
постоји.830
Међутим, уколико полицајац оствари обележја бића кривичног дела услед
противправног напада коме је изложен, може се позвати на поступање по
службеној дужности, али и на институт нужне одбране. 831 У вези с тим, било би
добро одговорити на питање, да ли при правној квалификацији одбране
полицијског службеника од противправног напада предност имају одредбе
полицијског права или Кривичног законика? Разрешење овог проблема није без
значаја, јер као што ћемо видети, могуће је да припадници полиције предузму
одбрану кршењем прописа о употреби принуде, позивајући се на норме кривичног
права о нужној одбрани.
Противправност напада суд оцењује узимајући у обзир само објективне
критеријуме,832 односно околност да ли је понашање нападача противно
позитивним правним прописима, односно заповестима и забранама које норме
садрже. Преовладава уверење да субјективан однос нападача према нападу
(умишљај или нехат) није релевантан за оцену суда да ли је у конкретном случају

827
Н.Г. Кадников, 187.
828
В. Миладиновић, Карактеристике нужне одбране и њеног прекорачења осветљене судском
праксом, ПЖ 1/1975, 63; Н. Срзентић, А. Стајић, 143; M. J. Allen, 204.
829
З. Стојановић (2006 б), 147; G. Warda, 408-409.
830
Љ. Лазаревић (1999), 25.
831
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 565.
832
Г. Марјановик, 155; Ф. Бачић et al. (1995), 57; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 139; K.
Leckner, K. Kühl, 199.

164
напад противправан.833 То практично значи да нападач може бити и лице код кога
не постоји свест о противправности напада. 834 Наиме, као што смо већ истакли,
суштинско обележје нужне одбране је заштита права (правног добра) у сукобу са
неправом (противправним нападом), а правна добра могу бити повређена или
угрожена како свесним тако и несвесним нападом, при чему није од значаја да ли је
разлог недостатка свести код нападача душевна болест, заблуда, узраст, употреба
алкохола итд..835 Иако је према мишљењу које треба прихватити, противправан
напад могућ и уколико код нападача није установљена кривица, поједини писци
сматрају да понашање неког лица којим се објективно посматрано напада неко
правно добро мора бити вољно, јер само вољно понашање може бити
противправно.836 То значи да се невољни поступци не могу сматрати
противправним нападом као основом за примену института нужне одбране (на
пример, пад човека са зграде). У овом случају, поступак лица које пада и на тај
начин угрози или повреди другог, може се квалификовати као деловање ствари.
Због тога, исправно је рећи да се угрожено лице налази у стању опасности, а не да
је нападнуто. Другим речима, примениће се правила о крајњој нужди, о сукобу
права са правом, а не члан 19. Кривичног законика који прописује услове за нужну
одбрану.837
Погрешно је у потпуности негирати субјективан елемент противправности,
али посматрано са становишта нападнутог, истакнуто је у шпанској литератури. На
пример, лице реагује на речи или гестове које сматра увредљивим, иако то није
циљ другог лица, тобожњег нападача. Слично томе, неко удари другог јер је узео
сат који се налази на столу, мислећи да намерава да га присвоји, а само је желео да
зна колико има сати. Уопштено говорећи, реч је о кривичним делима чије је
постојање условљено субјективним елементом (намером). У наведеним и сличним
случајевима, неопходно је применити правила о неотклоњивој и отклоњивој
заблуди.838
Противправни напад као кључни услов за предузимање одбране, може
долазити и од стране лица која штити имунитет, по нашим законима или по
међународном праву.839
Као што је већ речено, у немачкој кривичноправној теорији је оспорен
објективни карактер противправног напада код нужне одбране, залагањем да се у
случајевима напада од стране душевног болесника, или ако је радња којом се
повређује или угрожава неко правно добро предузета случајно, нападнути позове
на одредбу о крајњој нужди.840 Овај приступ проблему противправности напада
није убедљив, и то због тога што би прихватање овог мишљења значило
привилеговање неправа у сукобу са правом. Ако би се сагласили са овом
концепцијом, границе нужне одбране и крајње нужде би биле исувише еластичне,

833
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 493; J. Renzikowski, 100.
834
З. Стојановић (2003), 29.
835
Н. Срзентић, А. Стајић, 143; Г. Марјановик, 155; Ј. Таховић (1957), 197; H. H. Jescheck, T.
Weigend, 341.
836
Ф. Бачић et al., (1978 а), 53; H. Otto, 577; H. H. Jescheck , T. Weigend, 338.
837
З. Стојановић (2006 а), 87; Т. Живановић (1935), 227.
838
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 488-489.
839
Ф. Бачић et al., (1995), 57; Ј. Таховић (1961), 124.
840
J. Renzikowski, 99-101; H. Otto, 577.

165
што не доприноси правној сигурности. Сама чињеница да није утврђена кривица
нападача, може се евентуално узети у обзир при процени неопходно потребне
одбране (условљавање офанзивне одбране претходним неуспехом дефанзивне
одбране), али само под условом да је нападнути био свестан релевантних
околности догађаја (нпр. душевне болести нападача).
Противправност напада не значи нужно да је радњом којом је напад
остварен учињено кривично дело, услов је само противправно дело.841 То је још
један аргумент у прилог тврдњи да је нужна одбрана дозвољена против напада
душевно оболелих особа, лица која делују у заблуди, под утицајем силе или претње
итд.. Треба приметити да неурачунљиво лице не може учинити кривично дело, јер
је због психичког стања у коме се налази искључена његова кривица, с обзиром да
Кривични законик јасно каже да нема кривичног дела уколико понашање није
скривљено, иако постоје сва обележја кривичног дела предвиђена законом (члан 14.
КЗС). У старијој теорији кривичног права поједини аутори сматрају да је услов за
примену нужне одбране постојање напада који је „објективно кривично
противправно дело човека”.842 Заговорници супротног мишљења не дају одговор на
питање, на који начин адекватно заштитити правна добра лица која су изложена
противправном нападу другог, а који не значи остварење неког кривичног дела.843
Уколико у конкретној кривичној ствари суд утврди да је изостала свест о
противправности напада код нападача, то може бити релевантно, али не за примену
института нужне одбране, већ за кривичноправни положај нападача. Кривични
законик који је ступио на снагу 1. 1. 2006. године, у потпуности је изменио
концепцију и значај правне заблуде у нашем кривичном законодавству. Правна
заблуда је како прописује члан 29. Кривичног законика основ који искључује
кривично дело, под условом да је реч о неотклоњивој правној заблуди (став 1).
Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да
је његово дело забрањено (став 2). Учиниоцу који није знао да је дело забрањено,
али је то могао и био дужан да зна, казна се може ублажити (став 3).
Из тога следи, да се лицу које предузима напад према туђем правном добру
а није свесно противправности свог понашања казна може ублажити, уколико суд
утврди отклоњиву правну заблуду. За разлику од тога, уколико суд у конкретном
случају утврди да је реч о неотклоњивој правној заблуди, искључено је постојање
кривичног дела. Дужност нападача да предвиди противправност сопственог напада
суд процењује узимајући у обзир предвидивост просечног човека, док могућност
свести о противправности зависи пре свега од личних својстава учиниоца. 844
Искључење постојања кривичног дела лица које предузима напад, могуће је само
под условом да су оба ова услова кумулативно испуњена, тј. да учинилац није био
дужан и да није могао бити свестан противправности напада. На пример,
супружник присваја ствари које су му поверене од стране брачног друга са
намером да их отуђи, иако није реч о заједничкој имовини, јер је уверен да на то
има право. Штавише, као што ћемо видети у примеру из судске праксе Немачке,

841
Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 139; Ф. Бачић et al. (1995), 56; Ј. Таховић (1957), 94; F.
Antolisei, 214.
842
M. Dolenc, 61.
843
В. Тимошкин, 26.
844
З. Стојановић (2006 б), 169.

166
може се догодити да брачни друг присвоји посебну имовину другог супружника
која му није поверена, упркос изричитом противљену власника.
Како је у овом раду већ истакнуто да појам противправности обухвата
формалну али и материјалну противправност, може се поставити питање да ли је
могућа ситуација у којој је учинилац свестан противправности у формалном
смислу, али није свестан да је његово дело противправно у материјалном смислу, и
обрнуто. Такође, ако је то могуће, поставља се ново питање утицаја ове ситуације
на положај учиниоца кривичног дела. Ми сматрамо да није могуће замислити да је
једно лице свесно да је његов поступак противан правним прописима (формална
противправност), а са друге стране, није свестан противности његовог понашања
заповестима или забранама садржаним у правним нормама. Осим тога, позитивна
свест о материјалној противправности истовремено значи позитивну свест о
формалној противправности. Неподударност позитивне и негативне свести о
формалној и материјалној противправности, могућа је само у случају прихватања
превазиђеног схватања о друштвеној опасности као материјалној страни
противправности.845Дакле, излишно је расправљати о последицама неподударности
која није могућа.
У кривичноправној литератури је заузето јединствено становиште, према
коме није дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану, макар лице које предузима
противправни напад било повређено или угрожено одбраном нападнутог. 846 Ово
становиште заступа и судска пракса.847 Произилази да лице које се брани од
противправног напада поступа у складу са правним прописима, његово понашање
се не може сматрати противправним, без обзира што је одбијајући напад остварио
обележја бића неког кривичног дела. Међутим, већ је речено да се прекорачење
граница нужне одбране квалификује као противправни напад, јер је јасно да
нападнуто лице чини кривично дело, тј. несумњиво противправно понашање. Због
тога, првобитни нападач има право нужне одбране у односу на првобитно
нападнутог, који је прекорачио границе нужне одбране. На пример, могуће је
замислити ситуацију да један од учесника у тучи употреби средство које није
примерено интензитету напада. Такође, нападач може доћи у ситуацију да се брани
уколико престане са нападом, а нападнути настави да „одбија напад” који је
престао.848 Опште је усвојено да се у овом случају не може говорити о нужној
одбрани и њеном прекорачењу, већ о замени улога, јер нападач постаје нападнути
ако временски услов нужне одбране није испуњен услед престанка напада. Отуда је
без значаја став дела теорије о прекорачењу нужне одбране у случају екстензивног
ексцеса.849
Са друге стране, према једном мишљењу, нужна одбрана је дозвољена
против лица које предузима радњу у извињавајућој крајњој нужди. 850 Оправданом
крајњом нуждом штити се интерес који значајно претеже у односу на штету која

845
М. Стевановић, Правна заблуда у кривичном праву, Београд 1989, 341-345.
846
З. Стојановић (2003), 29; Љ. Лазаревић (1999), 25; Ј. Таховић (1957), 94; M. Dolenc, 61; Г.
Марјановик, 155; H. H. Jescheck, T. Weigend, 339; K. Leckner, K. Kühl, 199; J. M. R. Deveza, A. S.
Gomes, 556.
847
Пресуда Окружног суда у Нишу К. 50/2004 од 6. јуна 2004. године.
848
B. Zlatarić, Krivični zakonik u praktičnoj primjeni - opći dio, Zagreb 1956, 55.
849
A. Schönke, H. Schröder, 633.
850
M. Pawlik, 14 Abs. Des Luftsicherheitsgesetzes - ein Tabubruch? JZ 21/2004, Tubingen, 1051.

167
прети, из чега произилази да није дозвољена нужна одбрана против овог облика
крајње нужде. Ако је тако, овде се може поставити питање заштите интереса
оштећеног, тј. да ли је он дужан да трпи повреду свог правног добра, само зато што
је његова вредност мања у односу на добро које се спашава отклањањем опасности.
Рецимо, два путника преживе авионску катастрофу, али им животе угрожава
хладноћа и недостатак хране и воде. Један од путника који је озбиљно болестан
нападне другог, у намери да га лиши живота и послужи се његовим залихама хране
и воде. Анализом овог случаја долазимо до закључка да је његов поступак сагласан
праву, јер отклања од себе истовремену нескривљену опасност (стање крајње
нужде). Да ли је путник који је нападнут у овом случају дужан да трпи напад који
није противправан? Наше је мишљење да нападнуто лице није дужно да трпи
напад, без обзира на чињеницу да је напад заснован на праву. Међутим, у овом
случају долази у обзир искључиво примена одредбе о крајњој нужди, јер је
очигледно реч о сукобу права са правом. Ситуација се додатно компликује уколико
је вредност добра које се спашава већа, у поређењу са добром које се повреди или
угрози отклањањем опасности.
Уколико два лица предузимају противправни напад један према другом
(обострано прихваћен сукоб), њихов међусобни обрачун без обзира на исход, не
може бити разлог за примену института нужне одбране (обојица се налазе у
противправном нападу).851 Поред тога, учиниоцу кривичног дела у овом случају
недостаје тзв. одбрамбена воља, о чему ће у излагањима која предстоје бити више
речи. Ако је њихово понашање имало за резултат остварење кривичног дела,
одговараће по општим правилима као самостални извршиоци. Предуслов за то је да
се неспорно утврди добровољни сукоб, тј. треба признати право на нужну одбрану
лицу које против своје воље учествује у обрачуну. У вези с тим, није прихватљиво
мишљење које заступа Rodriguez, према коме се може позвати на нужну одбрану
лице које прихвати сукоб из страха да не буде означен као кукавица. 852 Сматрамо да
би прихватање овог неодређеног критеријума, погодовало учесницима у тучи, које
као што је познато, често имају за последицу тешке телесне повреде или лишавање
живота.853 Више је него извесно да би и несавесни учиниоци истицали одбрану
части и моралног интегритета као покретачки мотив за прихватање сукоба, иза чега
се заправо крије намера да се повреди или угрози неко правно добро другог лица.
У погледу међусобног обрачуна два или више лица, судска пракса је заузела
јединствен став. Тако се у образложењу пресуде Врховног суда Србије Кж. I
1227/93 наводи: „Сем тога, оптужени се не може позивати на нужну одбрану, с
обзиром на то да је прихватио предлог оштећеног да изађу из собе напоље и да се
физички обрачунају. У таквој ситуацији сваки од њих се налази у улози нападача и
нападнутог, па се стога ни један од њих, укључујући оптуженог не може позивати
на поступање у нужној одбрани”.854
У начелу, овде је важно да прихватање сукоба буде добровољно, што
изричито произилази из пресуде Врховног суда Србије Кж. 826/86 и пресуде
Окружног суда у Београду К. 3/85: „Правилан је став првостепеног суда да се у
851
J. M. Z. Espinar et al., 572; J. S. Melgar, 158.
852
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 208.
853
S. Beltrani, 130.
854
Билтен судске праксе Врховног суда Србије, 3/1993, Београд, 48-49; Пресуда Врховног суда
Србије Кж. 1278/2003 од 7. октобра 2003. године.

168
овом случају не ради о нужној одбрани, јер је оптужени изашао добровољно из
стана да би се обрачунао са оштећеним и да је зато дошло до гушања када је
оштећеном испао нож заденут за појас. С обзиром да је оптужени изашао са
намером да се са оштећеним обрачуна, без обзира што је суд прихватио да је
оптужени био испровоциран од стране оштећеног, правилан је став да су се и
оштећени и оптужени налазили у противправном нападу, па није од значаја ко је
кога први ударио”.855 Као што се из образложења пресуде види, уколико је
међусобни обрачун два или више лица добровољан, без значаја на квалификацију
њиховог понашања као противправног напада је околност да је један од учесника
догађаја био испровоциран, односно није од значаја ко је кога први ударио.
У делу рада који се односи на упоредноправно разматрање нужне одбране,
истакли смо и изузетке од правила да лица која добровољно учествују у сукобу,
немају право да се позову на нужну одбрану.856
За разлику од распрострањене праксе у другим европским земљама,
Кривични законик Руске Федерације у одредби која регулише институт нужне
одбране не садржи услов противправности напада, већ се говори о „опште опасном
нападу”. Упркос томе, у теорији поједини аутори инсистирају на захтеву да напад у
смислу нужне одбране мора бити делатност која је у Кривичном законику одређена
као кривично дело, што подразумева постојање противправне радње. 857 Ипак, ово
не можемо прихватити, јер се према владајућем схватању радња душевно болесног
лица сматра противправним нападом и омогућава позивање на нужну одбрану,
иако нема карактер кривичног дела.

2.3.1. ИЗАЗВАНА ОДБРАНА

Као што је више пута речено, злоупотреба института нужне одбране није
дозвољена. У вези с тим, у судској пракси су чести случајеви провоциране нужне
одбране, што расправу која следи чини сврсисходном. У страној теорији је заузето
становиште да се не може позвати на нужну одбрану лице које изазове,
испровоцира или уопште свесно скриви напад.858 Ово се може прихватити само у
начелу, јер према распрострањеном мишљењу, под одређеним условима
провокатор има право на ограничену нужну одбрану како код намерне
провокације,859 тако и код тзв. скривљеног (нехатног) изазивања напада. 860 У делу
рада који се односи на упоредноправно истраживање нужне одбране у немачком
кривичном законодавству, детаљније смо указали на резоновања наведених писаца
о проблему испровоцираних напада.

855
Правна пракса - додатак уз Правни живот 3/1988, 52.
856
H. H. Jescheck, T. Weigend, 339; J. M. Z. Espinar et al., 572; J. Fayette, 178.
857
Н.Г. Кадников, 18.
858
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 564.
859
K. Leckner, K. Kühl, 207; H. H. Jescheck, T. Weigend T, 346-347; A. Schönke, H. Schröder, 628; W.
Winkler, 333; H. Satzger, 519; J. Matthias, 467.
860
K. Himmelreich (1966), 134-135.

169
 У нашој литератури преовладава схватање да је напад противправан без
обзира што га је нападнути изазвао или испровоцирао. 861 У прилог овом мишљењу
изјаснила се и судска пракса, о чему сведочи образложење пресуде Окружног суда
у Новом Пазару: „суд налази да је сада покојни први напао оптуженог, а овакав
његов напад и ако је оптужени провокативним понашањем према сада покојном
истом допринео, по оцени суда био је противправан”.862 Ипак, у нашој старијој
кривичноправној литератури је заузето становиште, да напад код нужне одбране
мора бити нескривљен и неизазван од нападача. Дакле, према овом схватању,
учинилац кривичног дела се не може позивати на нужну одбрану ако је изазвао,
провоцирао напад или уопште свесно скривио напад.863
Према Novoselcu, од кључног је значаја за утицај провоцираног напада на
остварење права нужне одбране, околност да ли је у време предузимања напада
провокација довршена.864 Ако провокација још траје у време предузимања напада,
провокатор мора имати статус нападача, што значи да никада не би имао право на
нужну одбрану, с обзиром да није дозвољена нужна одбрана против нужне
одбране. Насупрот томе, провокација која је довршена не значи да је искључена
противправност напада који предузима изазвани, тј. може се говорити о праву
нужне одбране. Стога, предмет наше анализе је искључиво провокација које је у
време предузимања напада довршена. Временски период трајања провокације као
критеријум за евентуалну примену нужне одбране, прихваћен је и у италијанској и
шпанској кривичноправној теорији.865
Сходно томе, не може се говорити о од стране оптуженог скривљеном
нападу, уколико је између претходног сукоба и накнадног напада оштећеног
протекао временски период који указује да не постоји континуитет њиховог
сукоба. У прилог овом мишљењу је и став судске праксе заузет у пресуди Врховног
суда Србије: „Наиме, правилно је првостепени суд на основу одбране оптуженог а
која је потврђена исказима сведока који су били очевици догађаја, утврдио да је
сада покојни изненада напао оптуженог тако што је руком ударио оптуженог у
пределу главе када је пролазио поред шанка, а да овакав напад није био изазван,
нити скривљен понашањем оптуженог с обзиром да је између претходног њиховог
међусобног сукоба када је сада покојни пришао за сто оптуженог који је седео у
друштву, дохватио његову флашу и из ње пио пиво које није било поручено за њега,
било прошло око 15 минута”.866
Нико не може оспорити ово становиште, али само под условом да
провокација испуњава све услове противправног напада код нужне одбране.
Међутим, могуће је замислити и ситуације да неко провоцира напад, при чему се у
његовом понашању не може препознати противправни напад, већ је реч о
социјално неприхватљивом понашању. На пример, једно лице прати неког на
растојању од неколико корака у дужем временском интервалу, желећи да га

861
З. Стојановић (2006 б), 143; В. Марковић, Употреба средстава принуде као основ искључења
противправности дела, Нови Сад 1998, 20; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 139; LJ. Bavcon,
A. Šelih, 141; В. Тимошкин, 27.
862
Пресуда Окружног суда у Новом Пазару К. бр. 16/01 од 25. фебруара 2002. године.
863
Ј. Таховић (1957), 95.
864
P. Novoselac, Ograničenje prava na nužnu odbranu u slučaju provociranog napada, NZ 3/1983, 84.
865
L. Delpino, 355; A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 209.
866
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 267/04 од 25. марта 2004. године.

170
испровоцира. Очигледно је да се радња провокатора не може сматрати нападом
који даје право на одбрану без обзира што није довршена, тј. неправилно би било у
овом случају ускратити право нападнутом изазивачу на нужну одбрану, као што
произилази из доследне примене горе наведеног схватања.
Сматра се да код намерне провокације изазивач никада нема право на
нужну одбрану, како у случају противправне провокације, тако и ако је изазивање
напада само социјалноетички неприхватљиво понашање.867 Најважнији разлози
који оправдавају искључење нужне одбране провокатора код изазивања напада
намерном провокацијом иако није противправна су следећи: 1. интензитет
социјалноетички неприхватљиве провокације није мањи од противправног
изазивања напада; 2. тешко је разграничити формално противправне провокације
од оних које то нису.868
Пре него што се осврнемо на овај проблем, треба констатовати да је
неопходно разграничити социјалноетички неприхватљиву провокацију од
уобичајеног, свакодневног понашања које напад чине могућим. На пример, неко
лице носи неки скупоцени предмет (ташну, накит, итд), што увећава опасност од
крађе или разбојништва, али не ограничава право на нужну одбрану „изазивача”.
Bertel при оцени да ли један поступак представља провокацију у смислу
нужне одбране, предлаже употребу искључиво објективних показатеља.869 Ово
становиште које прихватамо нећемо посебно образлагати, јер је о објективној
концепцији противправности напада код нужне одбране већ било речи у овом раду.
Треба посебно нагласити да код намерне социјалноетички неприхватљиве
провокације која није противправна, није оправдано ускратити право изазивача да
се брани. Премда се намеће питање, зашто провокатору који има намеру да
злоупотреби право и повреди нападача, ипак признати право нужне одбране. Без
обзира на то, не треба заборавити да изазивани у овом случају предузима
противправни напад, због чега нападнути изазивач има право да се брани, али то
његово право треба ограничити због покушаја злоупотребе права.
Novoselac инсистира на ставу да изазивач код намерне провокације никада
нема право на нужну одбрану, чак и у случају прекорачења граница нужне одбране
од стране нападнутог.870 Наиме, истина је да законодавац у одредби o нужној
одбрани не помиње нескривљеност опасности као што је то случај код крајње
нужде. Али, то не значи да признаје право нужне одбране изазивачу који намерно
провоцира стање нужне одбране да би тобоже одбијањем напада повредио правно
добро изазваног. Радња повређивања је обухваћена његовим планом, што гледиште
овог аутора приближава концепцији actio ilicita in causa. Чак се може рећи, ако се
код крајње нужде захтева нескривљеност опасности, а њена сврха је заштита
одређених правних добара, исто се односи на нужну одбрану која поред тога има и
функцију успостављања нарушеног правног поредка, резонује Novoselac.
Ако нападнути намерно испровоцира напад да би тобоже у одбрани
повредио нападача или неко његово правно добро, а затим се позове на институт
нужне одбране, треба узети да је злоупотребио овај институт кривичног права,
867
Н.Г. Кадников, 190.
868
C. Roxin (1963), 570-571. (Roxin је под утицајем критика променио мишљење о значају
социјалноетички неприхватљиве провокације).
869
C. Bertel, 20.
870
P. Novoselac, 86.

171
односно да је учинилац кривичног дела. 871 Решење овог проблема Calderon види у
следећем: сматра да код намерне провокације и провокатор и нападач поступају
противправно и одговарају за своја дела.872 Међутим, према Живановићу, нужна
одбрана је дозвољена чак и уколико нападнути „изазове напад у намери да убије
или повреди нападача у одбрани”.873 Интересантно је резоновање Тимошкина који
полази од тога да одлука суда зависи од карактера провокације (изазивања). 874
Уколико је изазивање било такве врсте да изазвани „није баш морао да реагира
нападом” који се могао одбити само повредом или лишењем живота нападача
(изазваног), његов напад је противправан и нападнути (изазивач) има право на
нужну одбрану. Са друге стране, ако је изазивање по свом карактеру такво да би и
просечан човек реаговао, напад заправо и није напад у смислу члана 19. КЗС, већ
представља одбрану од противправног напада, док провокација изазивача заправо
представља напад.875 Слично томе, Berenguer се залаже за примену објективног
критеријума при одређивању да ли се провокација у конкретној кривичној ствари
може сматрати противправним нападом.
За разлику од групе горе наведених аутора који код намерне провокације
признају изазивачу ограничено право на нужну одбрану, Roxin инсистира да код
намерног изазивања напада да би се тобоже у одбрани повредила правна добра
нападача, провокатор никада нема права на нужну одбрану, не може се појавити
као чувар правног поредка, злоупотребљавајући право нужне одбране. 876
Једноставно речено, није логично намерном провокатору дозволити да штити
правни поредак нарушен нападом који је сам изазвао. Ако би код намерне
провокације учинилац имао право на нужну одбрану, онда би се овај институт свео
на спречавање повреде или угрожавања правних добара нападнутог изазивача.
Према Roxin-u, сврха нужне одбране није само спречавање штете за нападнутог већ
и одбијање напада, што код намерно испровоциране одбране није случај, јер
изазивач хоће напад.877 Произилази да намерни провокатор мора на неки други
начин (нпр. бекством) спречити повреду сопствених правних добара.
Уважени професор Roxin негира постојање намерне провокације уцењеног
који дозвољава уцењивачу да уђе у његов стан ради предаје новца, а затим га
лишава живота.878 У прилог томе говори чињеница да је одлука о одбрани од
противправног напада донета непосредно пре предузимања одбрамбене радње, под
утицајем срџбе због могућег губитка новца. 879 Произилази да се дозвола за улазак у
стан на молбу уцењивача не може сматрати провокацијом, тј. не може ограничити
право на нужну одбрану, јер није реч о противправном или социјалноетички
неприхватљивом понашању.
Ипак, гледише Roxina на проблем критикује Bertel сматрајући га
противречним, јер је чест случај да се намерни изазивач нађе у безизлазној

871
З. Стојановић (2006 б), 144; K. Himmelreich (1966), 134.
872
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 44.
873
Т. Живановић (1935), 230-231.
874
В. Тимошкин, 28.
875
E. O. Berenguer et al., 85.
876
C. Roxin (2003 a), 967.
877
C. Roxin (1963), 566.
878
BGH, Urtel. v. 12.2. 2003.-1 StR 403/02. (Вид., JZ 19/2003, 961-966).
879
C. Roxin (2003), 966.

172
ситуацији, тј. да не постоји могућност повлачења пред противправним нападом.
Стога, не може се прихватити да циљ радње намерног изазивача није одбијање
напада.880 Укратко речено, Bertel сматра нелогичним да изазивач код намерне
провокације у тренутку напада увек жели напад. Ако његова намера да повреди
правна добара нападнутог из било ког разлога не може бити остварена, а бекство
није могуће (или други начин спречавања напада), може се говори о одбијању
напада. Осим тога, у прилог права нужне одбране изазивача код намерне
провокације истиче следећи аргумент: не треба заборавити да је намерни
провокатор изложен противправном нападу.881 Ако је неспорно да се понашање
намерног провокатора као и напад изазваног може сматрати противправним
поступком, није логично привилеговати изазваног ускраћивањем нужне одбране
изазивачу. Пре се може наћи оправдање за повреду правних добара нападача, него
да се подржи његов противправни напад, сматра овај аутор.
Може се закључити да код намерне провокације која сама по себи
представља противправни напад, подразумевајући под овим појмом намерно
провоцирање напада и намеру да се у тобожњој одбрани повреди нападач,
изазивачу увек треба ускратити право на нужну одбрану. Но, треба имати у виду да
ни правна добра провокатора нису у потпуности без заштите, јер ако претходни
нападач (провокатор) и претходно нападнути (провоцирани) замене улоге, изазивач
има право на нужну одбрану. То ће бити случај ако се изазивач из неког разлога
предомисли (нпр. страха), одустане од напада и започне бекство, али се убрзо нађе
у безизлазној ситуацији. Да ли му у том случају треба ускратити право на одбрану?
Одговор је негативан, јер он више не жели да повреди правно добро изазваног, већ
искључиво да предузме одбрану.882
У вези с проблемом изазваног напада, може се поставити и питање: да ли је
провокација намерна или нехатна, ако оптужени који је у сукобу са оштећеним
носи оружје подобно да другог лиши живота.883 Ово чињенично стање одговара
случају McMahan v. State P. 2d 494-1980, у коме је Врховни суд САД установио да
учинилац нема право на самоодбрану.884 Лоши односи између партнера, утицали су
да се оптужени исели из стана своје девојке. Нови познаник бивше девојке,
захтевао је од оптуженог да се држи подаље, „јер не жели своју пушку да
употреби на њему”. Након што се наоружао, McMahan је употребом силе отворио
врата, пуцао и усмртио оштећеног, док пред поротом наводи да га је жртва напала
ножем. Прихватамо мишљење да је у овом и сличним случајевима ношење
ватреног оружја намерна провокација, без обзира на претходну претњу оштећеног
(нехатна провокација) која је несумњиво противправна, јер је оптужени могао мање
опасним средствима да предузме одбрану.885 Наравно, погрешно би било закључити
да није дозвољена припрема и држање оружја у случају очекивања непосредно
предстојећег напада.

880
C. Bertel, 4.
881
Ibid., 6, 15.
882
P. Novoselac, 92-93.
883
У делу рада који се односи на упоредноправни приказ нужне одбране, указали смо на виђење
немачке доктрине о овом проблему.
884
J. Fayette, 196.
885
A. Schönke, H. Schröder, 629.

173
 Сматрамо да уколико нападнути изазове напад, утицај те околности на
карактер напада зависи од начина на који је у конкретном случају напад изазван.
Без обзира на то, чак и у случају предузимања противправних радњи којима се
угрожавају најважније вредности за сваког човека, изазвани нема увек право на
нужну одбрану. На пример, лице А управља моторним возилом и кршећи
саобраћајне прописе угрози живот и имовину лица Б. Особа Б сустиже и зауставља
особу А и после краће расправе предузима напад, намеравајући да га удари
отвореном шаком. У одбрани нападнути остварује обележја кривичног дела лаке
телесне повреде. При разматрању овог случаја у немачкој теорији се полази од
исправне претпоставке да је напад особе Б противправан и закључује да провокатор
има право да се позове на нужну одбрану.886
Инсценирана нужна одбрана производи и одређене правне последице у
односу на положај саучесника. Извесно је да саучеснике намерног провокатора
треба казнити због доприноса провокацији (подстрекавања и помагања). Међутим,
како квалификовати учествовање више лица у повреди правног добра изазваног, а
да претходно нису допринели провокацији? На пример, неко пружа нужну помоћ
намерном провокатору не знајући за његову намеру да злоупотреби право нужне
одбране. Novoselac сматра да је њихово кажњавање као саизвршилаца могуће само
ако се утврди свест о провокацији, док у супротном нема разлога да им се ускрати
пружање нужне помоћи.887
Спорно је да ли је напад противправан уколико га нападнути изазове на тај
начин што вређа, провоцира нападача. На пример, лице А опонаша (имитира) лице
Б и при томе омаловажава његову личност. Наше је мишљење, да у овом случају
може бити остварен противправан напад од стране лица које је на поменути начин
изазвано. Без обзира што је у нашој кривичноправној литератури заузет став, да
вређање другог лица само по себи представља противправан напад. 888 Упркос томе,
ако је поводом шале или лакше увреде предузет напад на живот или телесни
интегритет другог лица, неспорно је да постоји право нападнутог на нужну
одбрану.889 „Само распитивање о причиниоцу штете, без упућивања увредљивих
израза неком од присутних и предузимања било које радње која би представљала
угрожавање неких друштвених вредности, не представља противправан напад од
кога би се увређени могли бранити”, закључује Врховни суд Србије пресудом Кж.
1578/83.890
Из анализе која ће уследити, произилази да кривично дело увреде из члана
170. КЗ РС није у складу са одредбом члана 19. КЗ РС о нужној одбрани. 891 Наиме,
у члану 170. став 3 прописано је да „ако је увређени увреду узвратио, може суд обе
или једну страну казнити или ослободити од казне”. Сходно томе, наведена
одредба Кривичног законика је у супротности са истакнутим мишљењем да је
вређање другог лица противправни напад. Такође, ова законска одредба је у
супротности са преовлађујућем схватањем, према коме је нужна одбрана
дозвољена у случају напада на било које правом заштићено добро, укључујући и
886
C. Bertel, 33-34.
887
P. Novoselac, 93.
888
Ф. Бачић et al. (1995), 57.
889
Љ. Лазаревић (1999), 26.
890
Билтен судске праксе Врховног суда Србије, 4/1984, 1.
891
М. Томановић, 47.

174
част. То значи, да ако је неко лице нападнуто вређањем части и ако нападачу
узврати увредом, може се позивати на нужну одбрану под условом да су и остали
услови за примену овог института испуњени.
Дакле, сматрамо исправним становиште аутора који истичу да напад који је
скривљен може бити противправан, иако се у члану 19. КЗ РС законодавац
изричито не изјашњава у вези с тим питањем. Сложеност овог проблема и
немогућност да се једном формулацијом одреди правило за све могуће случајеве
изазваног напада, очигледно је утицала на одлуку законодавца да решавање овог
проблема препусти судској пракси.
Међутим, присталице схватања о испровоцираном противправном нападу
истичу да у том погледу постоје одређена ограничења. Као што је већ речено,
уколико је нападнути намерно испровоцирао напад да би искористио прилику и
повредио неко правно добро нападача тобоже у одбрани, не може му се признати
право на нужну одбрану. У овој ситуацији реч је о типичном примеру злоупотребе
права, што значи да је оправдано ускратити лицу које злоупотребу чини позивање
на члан 19. Кривичног законика. Кривичноправна заштита нападнутог у овом
случају није целисходна, јер је он желео опасну ситуацију и припремио се за њу. 892
Према Novoselcu, право на нужну одбрану не треба признати искључиво учиниоцу
који са директним умишљајем провоцира друго лице да би у нужној одбрани
остварио кривично дело. Ситуацију у којој је неко лице свесно да провокација
може изазвати напад, односно свесно неопходности да се због ефикасности
одбране оствари кривично дело и пристаје на то (евентуални умишљај), треба
изједначити са случајевима нехатне провокације, тј. признати право учиниоцу да се
позове на примену института нужна одбрана.
Напротив, у немачкој литератури је заузето становиште да како намерна,
тако и нехатна провокација по правилу искључују позивање изазивача на нужну
одбрану. Тако, Himmelreich истиче да провокатор који је изложен нападу изазваног
нема право на нужну одбрану, тј. дужан је да напад избегне уклањањем пред
нападачем (бекством) или дозивањем у помоћ. 893 Међитим, уколико није могуће
избегавање напада, изазивач има обавезу да употреби она средства и начин одбране
који ће у најмањој мери угрозити или повредити правна добра изазваног нападача,
што укључује и предузимање одређених ризика од испровоцираног напада. На
крају, ако избегавање напада или употреба мање опасног одбрамбеног средства
није спречила или зауставила напад, провокатор има неограничено право нужне
одбране ( тзв. „тростепена теорија”).894
Наше је мишљење да у циљу заштите интереса изазваног треба прихватити
четворостепену одбрану од нехатом испровоцираног напада: прво, изазивач треба
да покуша избегавање напада или дозивање помоћи; друго, нападнути је дужан да
дефанзивном одбраном одбије напад без наношења штете нападачу, чак и уколико
то значи преузимање ризика за сопствена правна добра (нпр. блокирањем удараца
или претњом да ће предузети офанзивну одрану); треће, ако уклањање пред
нападом или дефанзивна одбрана због околности конкретног догађаја нису могући,
нападнути може предузети офанзивну одбрану употребљавајући блаже одбрамбено

892
P. Novoselac, 91.
893
K. Himmelreich (1966), 134.
894
J. Matthias, 467.

175
средство; четврто, неуспех напред наведених радњи у циљу одбијања напада,
омогућава провокатору неограничено право нужне одбране. Према томе, дужност
изазивача да буде суздржан у погледу предузимања офанзивне одбране од
испровоцираног напада не траје унедоглед,895 док са друге стране, код скривљене
(нехатне) провокације изазивач не може предузети офанзивну одбрану све док
дефанзивном одбраном може одбити напад.896
Кажњавање провокатора за кривично дело код намерно изазване нужне
одбране не значи привилеговани положај нападача (изазваног), јер и он може бити
кажњен уколико онемогући остваривање намере провокатора и повреди или угрози
неко његово правно добро (прекорачи границе нужне одбране). Наиме,
противправност једног понашања не искључује противправно понашање друге
особе. Иако за теорију и праксу у нашој земљи није спорно да намерни провокатор
нема право на нужну одбрану, сматрамо целисходним измену члана 19. Кривичног
законика, односно уношење посебног става следеће садржине: „Нема нужне
одбране ако се утврди намерна провокација на страни учиниоца”.
У делу рада који се односи на упоредноправно регулисање нужне одбране у
Савезној Републици Немачкој, било је речи о правној фигури actio illicita in causa и
аргументима у прилог њене примене код изазваног напада. Према Roxinu, овај
институт је непотребан и сувишан у кривичном праву из следећих разлога:
изазивач који предузима противправну провокацију је заправо нападач у смислу
нужне одбране, што значи да нападнути тј. изазвани има несумњиво право да
одбије напад.897 Противправну провокацију треба квалификовати као покушај
кривичног дела а не као припремне радње, јер алтернатива је прихватање да је
поступак изазивача сагласан праву који никада неће бити кажњив, истиче Roxin.
Супротно томе, Bertel сматра да сваки покушај није противправна радња и као
пример наводи неподобан покушај. Такође, није сваки противправни напад основ
за предузимање одбране остварењем кривичног дела, ако се може одбити на други
начин. На пример, супруг примети да је супруга сипала отров у кафу којом га је
послужила. Да ли има право да остварењем кривичног дела одбије напад? Одговор
је несумњиво негативан.898
У немачкој теорији примена овог института оспорава се и аргументом
слободне воље провоцираног: ако је одлука испровоцираног да предузме напад
слободна упркос провокацији, губи на значају повезаност предпонашања изазивача
и дела изазваног.899
Novoselac упоређује ову правну фигуру са actio liberae in causa и долази до
следећег закључка: код actio ilicita in causa није реч о кривици већ о
противправности, па је велико питање да ли противправност предпонашања (in
causa) може утицати на противправност каснијег понашања (in actu).900

2.4. ИСТОВРЕМЕНОСТ НАПАДА

895
BGH, Urt. v. 5. 10. 1990.-2 StR 347/90. (Вид., NJW 8/1991, 405).
896
BGH, Urt. v. 14.6. 1972. - 2StR 679/71. (Вид., NJW 40/1972, 1821.).
897
C. Roxin (1963), 547.
898
C. Bertel, 21.
899
H. Satzger, 520.
900
P. Novoselac, 90.

176
 Услов истовремености напада и одбране одређује тренутак у коме се може
предузети одбрана од противправног напада. Између осталог, сврха утврђивања
временског услова нужне одбране је спречавање злоупотребе права, односно
повреде или угрожавања неког нападачевог добра упркос престанку напада или
чињеници да се у конкретној кривичној ствари не може рећи да напад непосредно
предстоји. Смисао института нужне одбране је да се у сукобу права са неправом
заштита пружи понашању које је сагласно праву, а не да се нападнутом омогући
освета. Реч је о томе да законодавац има задатак да превасходно заштити интересе
тј. правна добра лица које је изложено нападу, али такође штити и интересе лица
које крши прописе предузимајући напад. Ова мисао је полазиште у напорима које
чинимо у циљу решавања проблема истовремености, али и других отворених
питања везаних за нужну одбрану. Треба рећи да о временском услову нужне
одбране постоји јединствено мишљење међу присталицама индивидуалистичке
теорије и теорије заштите права: истовременост напада и одбране постоји док
напад траје, као и у случају да непосредно предстоји.901
Дакле, уколико неко припрема напад, извесно је да се учинилац кривичног
дела не може позвати на институт нужне одбране, али може предузети одређене
превентивне радње о чему ће у излагањима која следе бити више речи. Ако је
нападнути у погрешном уверењу да је у конкретном случају истовремено одбијање
напада са одбраном, примењују се правила о стварној заблуди, односно тобожњој
(путативној) нужној одбрани.902 Проблем по правилу представља разграничење
непосредно предстојећег напада и страха од будућег напада, иако и трајање напада
може бити спорно. Према владајућем гледишту немачке теорије кривичног права,
оцена да напад непосредно предстоји односно да траје се врши на основу
објективних околности (ex ante), док субјективно мишљење нападнутог или
нападача о томе није релевантно.903 Напад непосредно предстоји из ex ante
перспективе, ако би просечан човек у околностима конкретног случаја очекивао да
сваког тренутка започне.
Walther критикује ово схватање, с обзиром да његова примена значи
неједнак положај нападнутог који је психофизички слабији од просечног човека,
јер може предузети одбрану само ако би просечан учинилац оценио да напад
непосредно предстоји. Овај недостатак се може отклонити једино узимањем у
обзир свести о нападу лица које предузима одбрамбену радњу. Због тога, предлаже
кумулативну употребу субјективног (ex post) и објективног (ex ante) критеријума
при утврђивању непосредно предстојећег напада. Произилази да је временски
услов нужне одбране остварен, уколико је са једне стране нападнути уверен да
напад непосредно предстоји, док са друге стране објективне околности случаја
указују да постоји вероватноћа која се граничи са сигурношћу да ће напад бити
предузет.904 Тешко је разумети зашто свест нападнутог о нападу користити као
показатељ истовремености напада, ако знамо да се субјективно виђење догађаја већ
901
З. Стојановић (2006 а), 144; H. H. Jescheck, T. Weigend, 341; J. S. Melgar, 159; A. C. Cerezo, H. A.
C. Montalvo (2005), 43; G. Duttge, 270; Н.Г. Кадников, 188.
902
Ф. Бачић et al. (1978 a), 53; G. Blau, Beschluβ von 7.4. 1970.- 2 Ss 39/70, GA 9/1970, 286.
903
S. Walther, 53.
904
Ibid.

177
узима у обзир при утврђивању стварне заблуде. 905 Као што смо видели, иако на
први поглед уверљиво, објективно субјективно гледиште временског услова нужне
одбране је одбачено у шпанској теорији кривичног права.906
Одбрана од будућих напада није дозвољена, јер би то значило „примену
сувише субјективних мерила и опасне манифестације страха, што би довело до
тешких последица на пољу колективних потреба”.907 Страх није рационална
категорија, не може се узети као критеријум који омогућава позивање окривљеног
на институт нужне одбране. Ипак, у делу рада који се односи на самоодбрану у
кривичном законодавству Енглеске, истакли смо да поједини аутори сматрају да се
злостављане супруге могу позивати на овај институт (self-defence), чак и у случају
да напад не испуњава критеријуме непосредно предстојећег. 908 Ово становиште има
своје присталице и у шпанској кривичноправној литератури, 909 док је у немачкој
теорији оспорено.910
Треба рећи да суд у сваком конкретном случају утврђује да ли
противправни напад непосредно предстоји. Реч је о фактичком питању чије
решавање зависи од свих објективних околности. Напад непосредно предстоји кад
постоји могућност (временска а не просторна) блиског извршења нападне
делатности.911 Ипак, у старијој кривичноправној теорији поједини аутори у појам
истовремености укључују и елемент простора. Тако, Чубински истиче да је напад
истовремен уколико проузрокује „непосредну на лицу места опасност” за правно
добро.912 Наше је мишљење, приликом утврђивања да ли је у конкретном случају
испуњен услов истовремености код нужне одбране, треба узети у обзир и да ли је
остварено просторно јединство радње напада, односно предстојећег напада и радње
одбране. Сасвим је јасно да се истовременост тешко може очекивати уколико у
конкретном случају суд утврди да је радња напада предузета на једном месту, а
одбрана на другом месту.
На значај елемента простора приликом утврђивања истовремености код
нужне одбране указују и следећи примери. Лице А са намером да лиши живота
лице Б креће ка њему ненаоружано, док је лице Б наоружано пушком. При томе,
нападнуто лице није у покрету, тј. стоји у месту. У овој ситуацији, напад
непосредно предстоји у тренутку када се лице А налази у непосредној близини
лица Б, што му омогућава да предузме напад и отме пушку нападнутом, тј.
употреби је као средство напада против лица Б. 913 Ипак, аутор овог мишљења се не
одређује прецизно о томе шта се подразумева под непосредном близином у горе
наведеном смислу. Наше је мишљење, истовременост као услов за примену нужне
одбране је остварена у тренутку када напад непосредно предстоји, без обзира да ли
се нападач налази у непосредној близини нападнутог или је са веће удаљености
манифестовао намеру да предузме напад. Уосталом, није оправдано захтевати од

905
Љ. Лазаревић (2006), 53.
906
C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 206.
907
S. Slijepčević, Istovremenost u nužnoj odbrani, Odvjetnik 4-5/1968, 123.
908
R. Gery, 73.
909
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 487.
910
J. Kaspar (2006), 896; K. Leckner, K. Kühl, 198.
911
М. Петровић, Правни институт нужне одбране у судској пракси, ПЖ 1-2/1991, 175.
912
М. Чубински (1934), 91.
913
S. Slijepčević, 123.

178
нападнутог који брани своје правно добро или добро другог од противправног
напада да омогући предност нападачу чекајући да се нађе у његовој непосредној
близини. Уколико нападач прилази нападнутом са ватреним оружјем у рукама,
несумњиво је истовременост остварена, тј. напад непосредно предстоји у тренутку
када нападач дође у близину нападнутог која одговара домету његовог оружја.
Наведени примери на сликовит начин потврђују значај који просторна
димензија има приликом утврђивања временског услова нужне одбране. Осим тога,
прихватљив је закључак Слијепчевића: „ако нападач пуца на нападнутог из
револвера са веће удаљености која прелази домет тог средства, онда још не
постоји опасност за нападнутог, дакле ни право да нападнути користи пушку са
већим дометом против нападача”.914 У овом случају услов истовремености није
остварен, јер је спорно да ли је напад стваран, с обзиром да је предузет са растојања
које је веће од домета употребљеног оружја. Према томе, требало би узети да је
искључено постојање кривичног дела учињеног у одбијању напада применом
одредби Кривичног законика о стварној заблуди. Захтевати да учинилац дела у
нужној одбрани процени са растојања од сто или двеста метара са којим оружјем
нападач пуца на њега, тј. који је домет тог оружја, фаворизовало би нападача који
предузима противправну радњу.
Истовремени напад и покушај кривичног дела су појмови који се не
поклапају, јер је истовремени напад и онај који непосредно предстоји, сматра
Живановић. Напад непосредно предстоји када околности случаја указују да тек што
није започео, односно може се претпоставити да ће у следећем моменту доћи до
повреде правног добра. На пример, ако лице А у руци држи палицу за бејзбол и на
позив полицајца да је баци одбије да то учини, може се очекивати да сваког
тренутка предузме напад. Тиме се доводи у питање неопходност предузимања неке
делатности од стране нападача која је у вези са предстојећим нападом. 915 Због тога
се у савременој судској пракси Немачке покушај кривичног дела користи као
критеријум за утврђивање напада који траје.916 На пример, истовременост постоји и
уколико нападач користи механизам који ће тек накнадно, по истеку одређеног
времена деловати (нпр. темпирану бомбу ставља у авион), али последица дела из
било ког разлога изостане.917
Остаје, дакле, закључак да је примена нужне одбране дозвољена уколико
напад траје или непосредно предстоји, што значи да одбрана од будућих напада
није дозвољена.918 Рецимо, једно лице прети власнику угоститељског објекта да ће
„кад тад” доћи у његов ресторан да се физички обрачунају. Ако објективне
околности конкретног случаја указују на вероватноћу да наношење зла које се
ставља у изглед непосредно предстоји, лице коме се прети има право на нужну
одбрану. Сходно томе, претња да ће неко предузети напад не даје сама по себи
право лицу коме се прети да тобоже одбијајући напад који непосредно предстоји,
оствари обележја бића неког кривичног дела. Произилази да треба разликовати
ситуацију очекивања опасности која не даје право на нужну одбрану, од
непосредне опасности од напада у ком случају је дозвољено предузети одбрамбену
914
Ibid.
915
Т. Живановић (1935), 231.
916
S. Walther, 53.
917
Ф. Бачић et al., (1995), 57.
918
C. Roxin (2003 a), 966-967.

179
радњу. У руској литератури се такође сматра да напад непосредно предстоји
уколико је неминован, неизбежан.919
Без сумње, треба дозволити предузимање одређених мера ради заштите
правних добара од напада који тек треба да буде предузет, под условом да делују у
време кад напад започне, тј. у време напада. 920 С обзиром да се може догодити да
нападач припрема напад, нелогично би било ускратити нападнутом припремање
одбране. Осим тога, одредба Кривичног законика о нужној одбрани не прописује да
нападнути мора бити лично присутан у време предузимања напада и да мора
употребити физичку снагу за одбијање напада. На пример, лице А је обавештено да
ће лице Б у току дана да краде јабуке из баште која је његово власништво. Лице А
има право да предузме одређене мере заштите, да би спречило крађу коју очекује
(постављање алармних уређаја, замки, итд.). Услов истовремености је у овом
случају испуњен, јер се поменуте превентивне мере активирају у време када је
напад започео или непосредно предстоји, али је посебан проблем да ли оне
испуњавају услов да су неопходно потребне. На пример, извесно је да
истовременост постоји ако власник куће пусти пса чувара у тренутку када
разбојник прескаче ограду. Штавише, ако пас слободно шета двориштем док се
власник одмара (док је одсутан или обавља свакодневне послове у кући) и без
посебне команде нападне разбојника, временски услов напада и одбране је
несумњиво испуњен. Уз то, није немогуће да и нападач користи дресираног пса за
напад на другог. Због свега тога, непосредан физички сукоб нападача и нападнутог
није услов за примену члана 19. Кривичног законика. Упркос томе, поједини писци
у немачкој кривичноправној теорији оспоравају истовременост код антиципираних
напада.921
Могуће ризике ових превентивних мера преузима искључиво лице које их
користи, при чему се под ризицима не подразумева само њихово активирање пре
тренутка у коме је испуњен услов истовремености, већ и ризик од наношења
несразмерне повреде нападачу.922 На пример, три пса чувара нападају и проузрокују
смртоносне повреде лицу које покушава да украде два точка са ауто отпада. Поред
овог примера велике несразмере вредности између правних добара нападнутог и
нападача, Espinar наводи и ситуације напада од стране деце, умно оболелих, лица
под дејством алкохола, дрога и других опојних средстава. 923 У свим овим
случајевима штета коју изазову постављени механизми може значити да су границе
одбране прекорачене. Према томе, проблем представља околност да заштитни
уређаји по природи ствари нису у стању да прилагоде интензитет одбране
интензитету напада, због чега је на лицу које их поставља да подеси њихово
дејство, уколико је то могуће. На пример, скраћивањем дужине ланца којим се
везује пас, може се спречити напад на пролазнике. Свакако, осим у изузетним
случајевима, дејство заштитних механизама треба подесити тако да не могу нанети
егзистенцијалне повреде.
Али, у литератури поједини аутори заступају мишљење да велика разлика у
вредности између правних добара нападнутог и нападача није од значаја. Тако,
919
Н.Г. Кадников, 188.
920
H. H. Jescheck, T. Weigend, 342.
921
B. Müssig, 240.
922
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 204.
923
J. M. Z. Espinar et al., 569.

180
природа напада може оправдати наношење веће штете од штете која је претила. 924
Теорија и судска пракса полазе од тога да нападнути не мора да се склања и бежи
од нападача. Сходно томе, он има право и да се припрема за одбрану, па и
опаснијим оруђем од оног које би могао користити нападач. 925 Занемарује се да чак
и случајеви антиципиране одбране који нису драстични, могу довести до
смртоносних последица. На пример, власник куће у димњак ставља решетке да би
заштитио своју имовину за време одсуства, али на тај начин допринесе смрти
(последица глади) разбојника који се заглавио у димњаку.
Кривични законик у члану 19. прописује да је услов који се мора испунити
за примену овог института истовременост напада и одбране. Законодавац не говори
ништа о томе да ли је дозвољена примена нужне одбране у случају да напад
непосредно предстоји. Сматрамо да је неопходно изменама Кривичног законика
изричито дозволити нужну одбрану и ради одбијања непосредно предстојећег
напада, јер у том погледу кривичноправна наука и судска пракса заузимају
јединствени став.
Као што смо већ више пута истакли, одбијање напада је истовремено са
нападом док напад траје, односно до тренутка престанка напада. За судску праксу
је често проблем како утврдити да је напад престао, односно да није испуњен
временски услов нужне одбране. Са становишта теорије, напад је престао у
тренутку када нападач одустане од предузимања радњи које чине делатност којом
се врши повреда или угрожавање правног добра другог лица. На пример, извесно је
да напад престаје уколико нападач бежи са места на коме је извршио напад.
Међутим, у пракси напад може привремено престати из различитих разлога: због
тренутног страха нападача од могуће одбране нападнутог, провере да ли је
остварена намера напада, због страха нападача од других лица која могу пружити
помоћ нападнутом итд.. После тога се напад може наставити несмањеним
интензитетом.
Према томе, не може се рећи да напад престаје увек када нападач одустане
од радњи које га чине, јер постоји могућност да настави са привремено прекинутим
нападом, односно да напад понови после релативно кратког протека времена
(будући напад непосредно предстоји). То је нарочито случај код напада који
подразумева предузимање више појединачних радњи: истовременост напада којим
нападач разбија прозоре на кући нападнутог, зависи од околноси да ли предстоје
нове радње напада.926 У вези с тим, немачка судска пракса заузима став, према коме
се не може сматрати да истовременост постоји уколико нападнути страхује да ће
нападач у неко неодређено време поново предузети напад.927
Утврђујући истовременост напада и одбране Окружни суд у Зрењанину у
образложењу пресуде К. бр. 42/98 поводом оптужнице за кривично дело убиство
истиче: „Оценом свих околности овог момента у склопу критичног догађаја, суд је
мишљења да ту континуитет у нападу оштећеног није прекинут самом
чињеницом што је у једном моменту оптужени дошао у посед пиштоља. Наиме,
из самих утврђених чињеница произилази да је у питању тако кратко време за које
се не може сматрати да је континуитет напада прекинут и да је у том моменту
924
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 564.
925
Б. Игњатовић, 157.
926
E. Schmidhäuser ( 1991 b), 938.
927
BGH, Urt. v. 15.5. 1979. - 1 StR 74/79. (Вид., NJW 40/1979, 2053.).

181
практично оптужени постао нападач. У прилог закључку суда је и чињеница да
оштећени практично у истом моменту када је оптужени дошао у посед пиштоља
скаче и хвата га за руку, што само представља даљи континуитет у нападу.” 928
Насупрот томе, пресудом Врховног суда Србије Кж. 248/01 искључено је постојање
нужне одбране, јер је напад оштећеног престао у тренутку када му је из руке испао
пиштољ, који је учинилац употребио да из непосредне близине испали смртоносни
хитац.929 Очигледно, одлука суда у првом случају је заснована на утврђеном
континуитету напада оштећеног, упркос чињеници да је нападнути дошао у посед
оружја.
Ми прихватамо становиште да напад траје све док се нападнути налази у
опасности, тј. док је нападач у непосредној могућности да понови напад. 930
Уколико је нападач у релативној близини нападнутог и у руци држи оружје или
оруђе које је погодно за напад, временски услов нужне одбране је остварен,
сматрамо да прети непосредна опасност од напада. На пример, лице А је пуцало у
лице Б и на тај начин проузроковало лаку телесну повреду, а затим је руку у којој
држи оружје спустило поред тела. У овој ситуацији, очигледно је да лице које је
изложено нападу има право да се брани, јер њему по правилу није позната
првобитна намера нападача (ако је то случај, постоји могућност да је одлука о
ненападању измењена), као и његова даља намера. Осим тога, чак и уколико је
нападач после предузетог напада ватреним оружјем у бекству, лицем окренут
према месту напада, сматрамо да нападнути има право на нужну одбрану, јер се
напад може лако поновити са безбедне удаљености. 931 Са друге стране, напад је
престао ако нападач бежи без оружја, а нападнути употребљава оружје које му је у
сукобу одузео,932 или сопствено оружје.933
У делу рада који се односи на нужну одбрану у упоредном законодавству,
указали смо на становиште које заступа Olivares, према коме је дозвољено
повредити или угрозити добро нападача непосредно по окончању напада. 934 На
овом месту изражавамо своје неслагање са овим мишљењем, јер би његово
прихватање обесмислило временски услов нужне одбране. Уместо предложеног
решења, целисходније је у свакој појединачној кривичној ствари утврдити да ли је
испуњен услов истовремености напада. Већ је речено, ако је учинилац био у
заблуди у погледу трајања напада, примениће се одредба о стварној заблуди. У
супротном, околност да је остварио кривично дело непосредно после окончања
напада, може утицати да буде изречена мања казна или да се казна ублажи.
Услов истовремености напада и одбране је остварен без обзира на
чињенично стање које указује да је нападнути први употребио ватрено оружје и
лишио живота нападача, уколико суд утврди да у том тренутку напад траје или
непосредно предстоји.935
928
Пресуда Окружног суда у Зрењанину, К. бр. 42/98 од 7. септембра 1998. године.
929
И. Симић, А. Трешњев, Збирка судских одлука из кривичноправне материје, Београд 2004, 14.
930
Љ. Лазаревић (2006), 53; Б. Игњатовић, 85; K. Detter, 153.
931
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. бр. 128/05 од 19. децембра 2005. године, Пресуда
Окружног суда у Ваљеву, Кж. 260/2003 од 10. новембра 2003. године.
932
J. M. Z. Espinar et al., 557.
933
BGH, Urt. v. 15.5. 1979. - 1 StR 74/79. (Вид., NJW 40/1979, 2053.).
934
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 487.
935
Пресуда Окружног суда у Београду К. бр. 416/2000 од 1. фебруара 2001. године. („На другачији
закључак суда није утицала тврдња јавног тужиоца да је оптужени био тај који је први пуцао,

182
 Међутим, не може се говорити о непосредно предстојећем нападу: „Када
између оштећеног и оптуженог за кривично дело тешке телесне повреде дође до
свађе, па тада оштећени опсује мајку оптуженом, при чему се окрене према њему
са раширеним рукама, то нема карактер непосредно предстојећег напада
физичког карактера као услова за постојање нужне одбране”.936 Супротно томе,
сматрамо да напад непосредно предстоји уколико учинилац који је ухваћен на
делу, на позив полицијског службеника да одбаци оружје, то не учини. У овој
ситуацији, за истовременост напада у смислу нужне одбране није неопходно да
цев револовера буде усмерена ка полицајцу.
Дакле, уколико у конкретној ситуацији нападач привремено престане са
нападом, док нападнути у том тренутку предузима радње противнапада, уз
испуњење напред наведених услова, ову фактичку ситуацију суд не може
квалификовати као екстензивно прекорачење нужне одбране. У прилог овог
становишта истичемо и аргумент да из правне природе нужне одбране произилази
да суштину овог института кривичног законодавства чини сукоб права са
неправом, што значи да је целисходно нападнутом признати право на одбрану, ако
му прети опасност од понављања напада. Свакако да ово није апсолутно правило,
што значи да овакве и сличне случајеве треба са посебном пажњом размотрити и
утврдити да ли је престанак напада привременог или трајног карактера. Уколико не
постоји могућност да се напад понови, нападнути губи право на нужну одбрану,
без обзира на разлог престанка напада (нападач је остварио своју намеру, страх од
нападнутог, страх од трећих лица, напад је одбијен, одустао је од своје намере). У
случају сумње у карактер престанка напада, не би требало применити правила о
екстензивном прекорачењу граница нужне одбране, што произилази из начела in
dubio pro reo.
Важно је, дакле, констатовати следеће: престанак напада је објективна
категорија коју треба утврдити узимајући у обзир све околности конкретног
случаја. Субјективно уверење нападнутог да напад траје (иако је објективно
престао) није релевантно, јер погрешна представа лица које се брани може имати
утицаја на примену правила о стварној заблуди. Слично утврђивању непосредно
предстојећег напада, постоји мишљење да тренутак завршетка напада суд
процењује узимајући у обзир све објективне и субјективне околности које се
односе на напад тј. нападача.937 У складу с тим, у претходно наведеном примеру,
напад је завршен ако је нападач који разбија прозоре бацио последњи камен и нема
на располагању друге предмете које може употребити за напад (објективни
критеријум). Исто тако, уколико нападач испољи одлуку да престане са нападом,
иако га може наставити, сматра се да је напад завршен (субјективан критеријум).
Погрешно је резоновање да напад у смислу нужне одбране престаје у
тренутку када кривично дело које је остварио нападач буде свршено. Тако, након
остварења кривичног дела, нападнутом је дозвољено предузимање одбрамбене

јер је било сасвим очигледно да му је живот био угрожен, што значи да се у оваквим
ситуацијама не може тражити за постојање нужне одбране да нападнуто лице чека да нападач
први пуца, ако је на сваки могући начин и речима и гестом најавио да ће тако учинити.”).
936
Пресуда Окружног суда у Београду Кж. 989/00. (Вид., Билтен Окружног суда у Београду, 53/2000,
61.
937
E. Schmidhäuser (1991 b), 938.

183
радње (нпр. код увреде) само ако постоји могућност понављања дела. 938 Ми
прихватамо супротно становиште, које као аргумент наводи пример напада на туђу
имовину, тј. бекство учиниоца са украденом ствари. У овом случају кривично дело
крађе је очигледно довршено, али напад на имовину још траје што даје право
власнику ствари или другом лицу на нужну одбрану.939 Овде је потребно нагласити,
ситуација је другачија ако учинилац крађе који је у бекству одбаци украдену ствар,
јер тада власник ствари нема право на нужну одбрану (нужна одбрана прераста у
освету). Такође, несумњиво је да жртва силовања има право да се брани и након
што су остварена сва обележја бића овог кривичног дела.
У немачкој кривичноправној теорији је разматрано питање, да ли тренутак
завршетка напада зависи искључиво од времена окончања радње која се сматра
нападом, или напад траје све до престанка опасности коју нападач проузрокује. На
пример, дрвена колиба је запаљена, али није у потпуности изгорела. Из
досадашњих излагања произилази да прихватамо друго решење, тј. да напад траје
све до окончања опасности за правна добра нападнутог. Међутим, Frister овај
проблем анализира у контексту повезаности нужне одбране, крајње нужде и уског
тумачења истовремености. Сматра да напад траје до тренутка окончања радње
којом се предузима, док се након тога права нападнутог могу заштитити позивањем
на крајњу нужду.940 Произилази да у напред наведеном примеру власник колибе
може принудити лице које је изазвало пожар да угаси ватру, осим ако би гашење
пожара угрозило његов живот или тело, што је у складу са одредбом о крајњој
нужди из члана 34. Кривичног законика Немачке.
Могуће је замислити ситуацију да учинилац противправно лиши слободе
оштећеног, а затим му нанесе тешку телесну повреду. Околност да су остварена два
свршена кривична дела не указује на престанак напада у смислу нужне одбране,
већ супротно томе, да непосредно предстоји напад на иста или друга правна добра
(нпр. живот). Противправно лишење слободе спада у групу тзв. трајних кривичних
дела, за која се може рећи да противправни напад у смислу нужне одбране траје до
момента престанка проузрокованог противправног стања.941 При томе, потребно је
рећи да престанак противправног напада зависи и од природе нападнутог правног
добра.942
У вези с напред наведеним, интересантно становиште је заузео Окружни суд
у Ужицу пресудом К. 72/03, односно Врховни суд Србије пресудом Кж. 132/04. У
овој кривичној ствари група људи је предузела противправни напад чија је сврха
одвођење деце једног од разведених супружника у породицу другог. У тренутку
када је циљ напада већ био остварен, тј. деца су се налазила ван дворишта у коме се
догађај одиграо, лице које је предузимало одбрану је користећи ватрено оружје
лишило живота једног од нападача који „се склонио поред пута, стајао у пасивном
положају када је оптужени у њега испалио два пројектила из пушке”. Окружни
суд у Ужицу је закључио: „оптужени није лишио живота сада покојног одбијајући
од себе или другога истовремени напад, јер је радња извршења кривичног дела
оптуженог уследила након напада, у моменту када се сада покојни удаљио од куће
938
K. Amelung, 385-386.
939
Љ. Лазаревић (2006), 53; В. Тимошкин, 30; M. Dolenc, 61-62; М. Чубински (1934), 91.
940
H. Frister, 307.
941
K. Amelung, 385.
942
J. M. Z. Espinar et al., 563; A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 204.

184
оптуженог и стајао поред пута, те био у пасивном положају када је оптужени
испалио у њега два пројектила”.943
Наше је мишљење да ово становиште није одрживо, јер противправни напад
није престао у моменту предузимања радње извршења кривичног дела, иако се
може рећи да је кривично дело остварено нападом свршено. Напад се у овој
ситуацији није могао поновити јер је остварена његова сврха, али је погрешно
уверење суда у престанак напада. Са друге стране, овде један други услов нужне
одбране који се односи на одбијање напада очигледно није испуњен, тј. одбрана
није била неопходно потребна. Према томе, оштећени је лишен живота убиством
на мах како је то утврдио суд, или евентуално у прекорачењу граница нужне
одбране (повољније за учиниоца).
Уколико је повреда учињена нападом таква да се више не може спречавати
њено наступање одбраном, оштећени више нема право на нужну одбрану. 944 На
пример, нападач прети нападнутом да ће му разбити стакла на аутомобилу и своју
намеру и оствари. У том тренутку наилази власник аутомобила који нападачу
нанесе телесну повреду, што указује да временски услов нужне одбране није
испуњен.
У делу рада који се односи на упоредноправни приказ нужне одбране у
кривичном законодавству Немачке, било је речи о начелном ставу доктрине, према
коме код кривичног дела отмице ради уцене (члан 239. а КЗН) напад на слободу
воље траје од момента изговарања претње и завршава се у тренутку предаје новца,
под условом да уцењени није изложен новим захтевима од стране уцењивача.945
Проблемом овог кривичног дела и нужном одбраном уцењеног бави се и Roxin,
анализирајући пресуду Врховног суда Немачке BGH, Urtel. v. 12.2. 2003.-1 StR
403/02 (LG Nürnberg-Fürth).946 Код отмице ради уцене, истовремени противправни
напад постоји све док уцењивач није обезбедио предмет уцене (у овој кривичној
ствари то је новац).947 Другим речима, дело је формално правно свршено, али у
материјалном смислу још није остварено, сматра Roxin.
Насупрот томе, истиче се да уцену не треба посматрати као јединствен
процес, већ раздвојити претњу којом се врши напад на слободу воље од напада на
имовину. Напад на слободу воље је завршен изговарањем претње, док се напад на
имовину може одбити нечињењем (одбијањем уцењеног да плати захтевани износ).
Ово становиште (Arzt, MDR 1965., s. 345) критикује Amelung, наводећи два разлога:
прво, погрешно је вештачки постављати границе између напада на слободу воље
(тј. претње) и напада на имовину, јер је управо претња средство да се оствари напад
на имовину; друго, не само да се напад на слободу воље не завршава у време
изговарања претње, већ се може рећи да у том тренутку почиње. 948 Према томе,

943
Пресуда Врховног суда Србије у Београду Кж. 132/04 од 24. фебруара 2004. године, Пресуда
Окружног суда у Ужицу, К. 72/03 од 16. децембра 2003. године.
944
М. Цетинић (2002), 151.
945
J. Kaspar (2007), 42.
946
Вид., JZ 19/2003, 961-966. (Жртва је оптуженог уцењивала захтевајући новац. Непосредно пре
предаје тражене суме, уцењени под утицајем срџбе ножем наноси смртоносне повреде
уцењивачу).
947
C. Roxin (2003 a), 966.
948
K. Amelung, 384-385.

185
лице које повреди или угрози правна добра уцењивача после изговорене претње се
може позвати на нужну одбрану, посматрано са аспекта услова истовремености.
Такође, Amelung одбацује став (Bauman MDR 1965., s. 346) према коме
одбрана уцењеног после изговорене претње није више истовремена, јер кривично
дело уцене припада групи тзв. деликата стања, код којих позивање на нужну
одбрану није дозвољено за разлику од тзв. трајних деликата, јер значи самопомоћ
учиниоца.949

2.5. НАПАД МОРА БИТИ СТВАРАН

Услов да напад код нужне одбране мора бити стваран, значи да примена
овог института претпоставља реалан, озбиљан напад о чему је у овом раду већ било
речи.950 Не може се прихватити објективно субјективно схватање захтева да напад
буде стваран, према коме нападач мора бити свестан да предузима делатност којом
се угрожава или врши повреда неког правног добра (субјективни елемент), као и да
та делатност заиста може да проузрокује наведену последицу (објективни
елемент).951 За позивање на нужну одбрану, довољно је да суд утврди реалну
могућност повреде или угрожавања правом заштићеног добра. О овом проблему
изјаснила се и судска пракса у нашој земљи: суд утврђује да ли је напад стваран
узимајући у обзир све објективне околности конкретног случаја.952
Већ је речено да постојање напада није условљено остварењем кривичног
дела од стране нападача. У вези с тим, неподобан покушај се не би могао сматрати
противправним нападом. На пример, с обзиром да је оптужени од стране
оштећеног био упозорен да има пиштољ, извукао је из футроле и откочио
сопствено оружје. Примећује да његов противник чини брзи покрет, као да
покушава да десном руком потегне пиштољ. После тога, испаљује смртоносни
хитац, али је суд у поступку који је уследио утврдио да оштећени није био
наоружан.953
Ако суд констатује да напад није предузет, тј. да је учинилац имао погрешну
представу о постојању напада, позивање на нужну одбрану није основано. У том
случају, примењују се правила о стварној заблуди, односно о путативној
(уображеној) нужној одбрани.954 Другим речима, тобожња (путативна) нужна
одбрана постоји уколико учинилац погрешно држи да је нападнут, па одбијајући
уображени напад повреди или угрози правно добро лица које га наводно напада.
Такође, путативна нужна одбрана је остварена и ако учинилац има погрешну свест
о интензитету напада и примени ефикаснију одбрану од неопходно потребне, о
чему ће у излагањима која следе бити више речи. 955 Осим тога, није искључено

949
Ibid., 385-386.
950
З. Стојановић (2006 б), 144; A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43; Н.Г. Кадников, 188-189.
951
Љ. Лазаревић (2006), 50.
952
И. Симић (2000), 10. (Пресуда Врховног суда Србије Кж. 790/99 од 17. маја 2001. године).
953
J. M. Z. Espinar et al., 571. (Пресуда Врховног суда Шпаније STS 19.10.1994. RA 8323).
954
S. Walther, 53.
955
Ф. Бачић et al. (1978 а), 57; J. Krümpelmann, Strufen der Schuld beim Verbotsirrtum, GA 5/1968, 137;
OLG CELLE, Urt.v. 6.3. 1969.-1 Ss 514/68. (Вид., NJW 40/1969, 1775).

186
погрешно уверење нападнутог о временском елементу нужне одбране, тј.
истовремености напада.
Члан 28. КЗ РС став 1 прописује да није кривично дело оно дело које је
учињено у неотклоњивој стварној заблуди. Стварна заблуда је неотклоњива ако
учинилац није био дужан и није могао да избегне заблуду у погледу неке стварне
околности која представља обележје кривичног дела или у погледу неке околности
која би, да је заиста постојала, чинила дело дозвољеним (члан 28. став 2 КЗ РС).
Према томе, учинилац који је био у неотклоњивој стварној заблуди у погледу
околности да је неко правом заштићено добро изложено нападу, није остварио
кривично дело, јер неотклоњива стварна заблуда искључује његову кривицу. На
пример, лице А је у заблуди да лице Б које у руци држи пиштољ играчку хоће да га
лиши живота, па одбијајући напад за који верује да постоји потегне сопствено
оружје и лиши живота лице Б. Наравно, с обзиром на велики значај института
неотклоњиве стварне заблуде, суд има обавезу да са посебном опрезношћу оцени
да ли су испуњени услови да се за погрешну представу о нападу може рећи да је
неотклоњива. То ће бити случај само под условом да учинилац у конкретној
ситуацији, никако није могао имати реалну представу о стварној околности која је
у законику прописана као основ искључења противправности. 956 Једноставно
речено, наводно нападнути никако није могао имати правилну представу о томе да
напад на неко правно добро није стваран, реалан. У складу с тим, погрешна
представа о постојању или интензитету напада која је последица алкохолисаности
учиниоца, искључује примену одредбе о стварној заблуди. 957 Осим тога, законик за
постојање неотклоњиве стварне заблуде као услов поставља и захтев да учинилац
није био дужан да у конкретном случају буде свестан да напад није стваран.
Оба услова за неотклоњиву стварну заблуду, тј. да учинилац није био дужан
и да није могао имати правилну представу о правом стању ствари, о томе да напад
није стваран, постављена су кумулативно. 958 Аналогно одредби о несвесном нехату,
дужност учиниоца да буде свестан напада се утврђује узимањем у обзир свих
објективних околности конкретног случаја. Опште је уверење да погрешна
представа у погледу напада није неотклоњива, ако би просечан човек у датим
околностима био свестан да напад није стваран. Са друге стране, учинилац није
могао да избегне заблуду да напад није стваран, уколико се узимајући у обзир
његова лична својства (узраст, психофизичке способности, искуство...), од њега
никако не може очекивати да предвиди да напад није стваран. 959 Другим речима,
просечан човек у конкретном случају не би имао правилну представу о нападу,
његовом интензитету или истовремености, и то није могао учинилац с обзиром на
лична својства. У делу рада који се односи на приказ нужне одбране у упоредном
законодавству, указали смо на схватање доктрине према коме су само објективни
критеријуми (предвидивост просечног човека) релевантни за утврђивање
заблуде.960 Очигледно, реч је о фактичком питању чије решавање зависи од свих
околности кривичне ствари и искуства и вештине судије.

956
З. Стојановић (2006 а), 125.
957
OLG CELLE, Urt.v. 6.3. 1969.-1 Ss 514/68. (Вид., NJW 40/1969, 1775).
958
R. Bloy, 5.
959
Љ. Лазаревић (2006), 98.
960
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.

187
 Поменути услови нису били успуњени у кривичној ствари BGH, Urtel. v.
12.2. 2003.-1 StR 403/02, сматра Roxin: оптужени се не може позивати на заблуду о
интензитету напада (тј. заблуду о неопходности одбране), ако лиши живота
уцењивача у време док се новац још увек налазио у његовој руци (оптуженог).961
Додуше, речено је да према овом аутору за утврђивање стварне заблуде није
неопходан поменути субјективни елемент, већ је довољно да у конкретном случају
према објективним показатељима учинилац није могао бити свестан чињеничног
стања, тј. да би просечан човек у датим околностима био у заблуди.962
Уколико је учинилац имао погрешну представу о томе да је напад на неко
правно добро стваран, а био је дужан и могао је да буде свестан да напад није
реалан, постојаће кривично дело учињено из нехата кад закон такво дело предвиђа
(члан 28. став 3 КЗ РС). Према томе, отклоњива стварна заблуда у погледу
постојања напада,963 односно интензитета неопходно потребне одбране 964 или
истовремености напада,965 искључује умишљај као облик кривице (учинилац се
може казнити за нехатно остварење дела). Руска доктрина и судска пракса
прихватају у овом раду већ образложену концепцију, према којој неотклоњива
заблуда искључује како умишљај тако и нехат („не должно и не могло
предвидеть”), док отклоњива заблуда искључује само умишљај („должно было и
могло это сознавать”).966
Стварна заблуда у погледу основа који искључују противправност, тек од
ступања на снагу новог Kривичног законика има горе наведени значај. Наиме, у
кривичном законодавству наше земље у периоду после Другог светског рата,
неотклоњива стварна заблуда искључује кривичну одговорност (умишљај и нехат).
Отклоњива стварна заблуда је слично решењу које је прихваћено у новом
Кривичном законику искључивала само нехат.
Важно је одговорити на питање да ли код путативне нужне одбране лице
које је изложено „одбијању напада” има право на нужну одбрану? Чврсто стојимо
на становишту да наводно нападнути код путативне одбране поступа
противправно, јер у овом случају заправо нема нужне одбране. Даље, то значи да се
његово понашање може сматрати противправним нападом, што даје право
наводном нападачу да се брани. Ово из разлога што „нападач може бити и лице
код кога не постоји свест о противправности напада”,967 што је код одбијања
уображеног напада очигледно случај. Из дела рада који се односи на
упоредноправно истраживање нужне одбране, произилази да поједини аутори у
начелу прихватају напред наведено, али су при томе заговорници искључења права
нужне одбране ако је реч о неотклоњивој заблуди, а наводни нападач је свестан
погрешне представе код наводно нападнутог.968 Насупрот томе, наводни нападач
има неограничено право нужне одбране уколико није свестан заблуде „правог”

961
C. Roxin (2003 a), 968.
962
C. Roxin (2000), 99.
963
BGH, Beschl. v. 15.11. 1994.- 3 StR 393/94. (Вид., NJW 14/1995, 973.).
964
Urteil. vom. 21.6. 1968.- 4 StR 157/68. (Вид., GA 1/1969, 24.).
965
G. Blau, 286.
966
Н.Г. Кадников, 189.
967
З. Стојановић (2006 а), 88; A. Schönke, H. Schröder, 610; F. Antolisei, 215; C. F. Grosso, 130-131.
968
C. Roxin (2000), 99.

188
нападача.969 Према другом мишљењу, у обзир долази искључиво примена одредбе о
крајњој нужди, јер поступање лица које у неотклоњивој стварној заблуди
предузима одбрану није противправно.970 Како је о разлозима за примену нужне
одбране у наведеним случајевима већ било речи у овом раду, у циљу избегавање
непотребног понављања, на овом месту се нећемо упуштати у даљу анализу
положаја наводног нападача код путативне нужне одбране.
Типичан пример путативне нужне одбране постоји ако лице А у намери да
преплаши другог, тобоже нападне лице Б, а овај мислећи да је напад стваран
повреди лице А одбијајући напад. Ипак, у кривичноправној литератури је
истакнуто мишљење, да се у овом случају не може говорити о путативној нужној
одбрани, јер нападнути нема могућност да предвиди да напад није стваран. Због
тога, треба узети да је напад ради шале противправан, односно да се лице које
одбија напад који у стварности није реалан може позивати на нужну одбрану.971
Питање је, може ли се ово схватање на основу напред наведеног
прихватити? Посебно ако узмемо у обзир да је став који заступа Марјановик
контрадикторан сам по себи, да негира захтев да напад код нужне одбране мора
бити стваран. Наиме, прихватање овог мишљења било би оправдано само уколико
би могли замислити ситуацију у којој је противправан и истовремен напад који није
стваран, што свакако није могуће. На пример, у раним јутарњим часовима лице А
прескаче ограду лица Б, јер је члану његове породице потребна хитна лекарска
помоћ. Власник куће повреди лице А, јер је погрешно држао да је реч о нападу
разбојника. Овај случај на очигледан начин показује да се поступак лица А никако
не може сматрати противправним нападом, без обзира што се власник куће налазио
у (не)отклоњивој заблуди. Такође, са сигурношћу се може рећи да је дозвољена
нужна одбрана против радње којом се тобоже нападнути (власник куће), брани од
уображеног напада.972
На крају, истичемо да судови у образложењу пресуда најчешће констатују
да је напад у конкретном случају стваран, не наводећи при томе разлоге. Позитиван
пример је пресуда Окружног суда у Београду К. бр.416/200 : „Да је овај напад био
озбиљан, указује то што је наставак ранијег сукоба исте двојице на улици, а без
ватреног оружја, који се завршио претњама оштећеног. Такође, оштећени после
врло кратког времена, нагло и енергично, не презајући од тога што улази у туђе
двориште, наилази тако да сви могу да виде да има пиштољ и пред више сведока и
даље жели да наметне своју вољу”.973
Нема сумње да се може говорити о путативној нужној одбрани, ако
учинилац има погрешну представу у погледу интензитета напада или не види
могућност одбране мање опасним средством (заблуда о неопходности одбране). 974
У вези с тим, припадници полиције који пружају тзв. организовану нужну помоћ, у
начелу се не могу позвати на правила о стварној заблуди која прописује Кривични
законик. Наиме, они су обучени за пружање помоћи, познају овлашћења којима
располажу, из чега произилази да могу проценити да ли је помоћ потребна
969
F.-W. Krause, 333.
970
T. Hornle, 958.
971
Г. Марјановик, 158.
972
В. Камбовски (2005), 487.
973
Пресуда Окружног суда у Београду К. бр. 416/2000 од 1. Фебруара 2001. године.
974
K. Leckner, K. Kühl, 205.

189
(постојање напада) и интензитет напада на добра другога. 975 Прихватамо овај
приступ проблему, уз напомену да није у потпуности искључена могућност да
полицијски службеници буду у заблуди при вршењу својих службених овлашћења.

3. ОДБРАНА - ОДБИЈАЊЕ НАПАДА

Одбраном се сматра свака радња којом се одбија противправни напад, тј.

спречава, окончава, одлаже, отежава напад или умањује његов интензитет у циљу
заштите правног добра које је повређено или угрожено. Сврха одбране је осујећење
напада, при чему није од значаја да ли је напад заиста одбијен. 976 Стога је сасвим
разумљиво да примена нужне одбране није условљена успехом одбрамбене радње:
лице које одбија напад од свог добра или добра другог, има право да се позове на
члан 19. Кривичног законика, иако у конкретном случају није постигнут циљ
одбране - одбијање напада. На пример, неко безуспешно покушава да спречи
противправни напад у виду одузимања возила чији је власник, и при томе оствари
обележја бића кривичног дела лаке телесне повреде.
Ипак, у теорији кривичног права о овом проблему не постоји јединствено
мишљење. Warda критикује схватање појединих аутора (Samson), према коме се
тзв. симболична одбрамбена радња не може сматрати нужном одбраном, јер
одбрана која нема изгледа за успех нема ни своју сврху. Отуда повреда
нападачевих добара није целисходна, може произвести негативне последице по
нападнутог (уместо да одбије напад, провоцира бруталније понашање нападача). 977
На пример, девојка која је жртва силовања од стране несумњиво физички
надмоћнијег лица, нанесе лаке телесне повреде нападачу у виду огреботина или га
угризе. Warda с правом одбацује као апсурдну могућност да је у поменутом случају
жртва противправном радњом остварила кривично дело. Симболична одбрана
може навести нападача да одустане од извршења кривичног дела, јер због отпора
жртве до његове свести допире злочиначки карактер поступка, или одустаје
увидевши објективне препреке извршењу дела, тј. због потребе да се додатно
ангажује у циљу проузроковања забрањене последице. 978 Због тога, не треба
искључити могућност да симболичне радње спрече, окончају, одложе, умање
интензитет или бар отежају напад. Прихватање схватања које на овом месту
критикујемо, значило би да нападач има право да се позове на нужну одбрану
бранећи се од симбиличне одбране, што доводи у питање полазну тачку у свим
расправама о нужној одбрани: право не сме устукнути пред неправом. Уосталом,
законодавац прописује право на нужну одбрану лица које је изложено
противправном нападу, без обзира на штету која би могла да настане услед напада
и штету коју би нападнути могао да проузрокује одбраном.979

975
K. L. Kunz, 991.
976
Т. Живановић (1922 а), 133.
977
G. Warda, 408-409.
978
Ibid.
979
C. Bertel, 7-8.

190
 По једнима, мотив који покреће неко лице да одбије напад, нема значаја за
квалификовање посматраног догађаја као стања нужне одбране. 980 На пример,
одбрана од незаконитог претреса ради заштите доказа који терете учиниоца или
њему блиско лице. На овом месту довољно је рећи: спорно је за теорију кривичног
права да ли је за примену нужне одбране неопходно да одбијање напада буде циљ
предузете радње, тј. да ли је услов нужне одбране тзв. одбрамбена воља учиниоца,
о чему ће у излагањима која следе бити више речи.
Одбрана се најчешће врши чињењем, али је изузетно могуће предузети
одбрамбену радњу нечињењем.981 На пример, неко не пружа помоћ повређеном
лицу (плаћеном убици) у току напада, чији је циљ лишавање живота. Упркос
наведеном примеру, у руској кривичноправној литератури поједини писци сматрају
да се одбијање напада у смислу члана 37. Кривичног законика Руске Федерације
којим је регулисана нужна одбрана, може предузити искључиво активним
деловањем.982
У овом раду смо већ разматрали услове који морају да буду испуњени у
погледу напада, да би се нападнути могао позвати на нужну одбрану. Разумно је
закључити, као што сваки напад не даје право на нужну одбрану, тако ни свака
одбрана није нужна одбрана. Ако је тако, примена овог института кривичног права
у појединачним случајевима зависи од утврђивања одређених услова који се односе
на одбијање напада. Сходно томе, у кривичноправној теорији постоји јединствено
мишљење да одбијање напада код нужне одбране мора да задовољи следеће
критеријуме: 1) одбијањем напада остварено је биће неког кривичног дела; 2)
одбрана је усмерена против неког нападачевог правног добра; 3) одбрана мора бити
неопходно потребна; 4) одбрамбена воља учиниоца.

3.1. ОДБИЈАЊЕМ НАПАДА ОСТВАРЕНО ЈЕ БИЋЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Правна логика нам говори да нужна одбрана искључује постојање

кривичног дела, само ако је одбијањем напада остварено биће кривичног дела.
Више је него очигледно, уколико се лице које предузима одбрамбену радњу
одбрани од напада и при томе не оствари обележја неког дела, питање примене
члана 19. Кривичног законика се не поставља. Због тога се одбрана у
кривичноправној литератури дефинише као делатност која је усмерена на одбијање
напада, тј. састоји се у повреди или угрожавању неког добра нападача. 983 Важно је,
дакле, установити да је одбијањем напада учињено кривично дело (посебни
елементи кривичног дела), што као што смо видели, није услов који се односи на
предузимање напада. Отуда, ако на пример, нападнути осујети напад скривањем,
бекством или на други начин (нпр. одгурне нападача и тиме не проузрокује
последицу неког кривичног дела), његово понашање није кривичноправно
релевантно. Али, треба имати у виду да нападач у овом случају може бити кажњен,

980
T. Живановић (1935), 233.
981
O. Ranft, 843; S. Beltrani, 127.
982
Н.Г. Кадников, 189. („защита всегда является активным действием”).
983
Ј. Таховић (1961), 125; J. Renzikowski, 107.

191
уколико су испуњени услови за кажњавање за покушај, прописани у члану 30.
Кривичног законика.
Иако се на први поглед чини неспорним, остварење бића кривичног дела од
стране лица које предузима одбрану није јединствено прихваћено као услов нужне
одбране у кривичноправној доктрини.984 Према овом схватању, лице које одбија
напад само „наизиглед” је учинилац кривичног дела, јер његово понашање право
одобрава, тј. није противправно. Заступајући ово становиште, Томановић не уочава
да у нашој литератури доминира став о неопходности остварења бића неког
кривичног дела (само посебних елемената дела), 985 што показује да приговор
владајућој концепцији представља „куцање на отворена врата”.
Најзад, позивање на нужну одбрану није условљено умишљајем или
нехатом учиниоца у односу на елементе бића кривичног дела. Тако, нападач може
допринети сопственој смрти, покушавајући да ножем зада ударац нападнутом. 986
Наиме, нападнути у сукобу није користио неко средство за одбрану, већ је само
желео да избегне ударац ножем којим је нападач покушавао да му нанесе телесну
повреду, што је имало за последуцу убод у пределу срца лица које предузима
противправни напад.

3.2. ОДБРАНА МОРА БИТИ УПЕРЕНА ПРОТИВ НЕКОГ НАПАДАЧЕВОГ

ПРАВНОГ ДОБРА

Као што је већ речено, одбијање напада код нужне одбране се врши
повредом или угрожавањем неког нападачевог правног добра. То значи да одбрана
може бити усмерена против живота и тела нападача, његове имовине, части итд.. 987
Наравно, могуће је замислити и ситуацију да се напад одбија повредом добара
трећег лица. У том случају се нападнути може позивати на крајњу нужду као основ
који искључује постојање кривичног дела, а не на нужну одбрану. 988 На пример,
лице А пуца у лице Б са намером да га лиши живота. Лице Б одбијајући напад
узврати паљбу и лиши живота лице Ц које се случајно затекло на лицу места.
Уколико лице које предузима одбрамбену радњу повреди правна добра нападача
али и добра трећег лица, примениће се истовремено одредбе о нужној одбрани и
крајњој нужди, под условом да су испуњени услови које прописује законодавац.
Ако нападач користи добра трећег лица за напад, може се применити члан
19. Кривичног законика који регулише нужну одбрану, уколико нападнути повреди
та добра при одбрани.989 На пример, нападач користи возило трећег лица као
средство, са намером да лиши живота неко лице. Са друге стране, нападнути одбија
напад тако што користећи ватрено оружје оштети возило. Већ је речено да лице
које предузима напад може користити животињу као средство за напад. У том
случају, уколико су испуњени услови за примену нужне одбране, искључено је
984
М. Томановић, 50.
985
Љ. Лазаревић (2006), 52.
986
J. M. Z. Espinar et al., 567.
987
E. Schmidhäuser (1991 a), 107.
988
З. Стојановић (2006 б), 144; Н.Г. Кадников, 190.
989
Љ. Лазаревић (2006), 52; Z. Šeparović (1975), 69; L.J. Bavcon, A. Šelih, 142.

192
постојање кривичног дела оштећење туђе ствари, како је то утврдио Окружни суд у
Београду пресудом Кж. 2878/91.990
О на овом месту разматраном проблему изјаснила се и теорија и пракса у
англосаксонском праву: учинилац се не може позивати на нужну одбрану уколико
уништи, оштети или угрози правна добра нападача која нису употребљена као
средство напада, нити су имала било какву функцију за време напада. 991 У прилог
овом мишљењу, Fayette наводи случај MeGee v State 95 P. 3d 945 Alaska 1995:
оптужени је после препирке са пријатељем његове мајке који му је претио „да ће га
прегазити”, изашао из стана, пронашао лопату и разбио прозор на његовом
аутомобилу. Идентичан став о овом питању заузима и судска пракса Немачке,
произилази из пресуде OLG CELLE, Urt. v. 6.3. 1969.-1 Ss 514/68: не може се
позвати на нужну одбрану оптужени који својим возилом у алкохолисаном стању
(2, 28 % алкохола у крви) угрози безбедност јавног саобраћаја, јер прати учиниоце
кривичног дела отмице, чије возило у коме се налази жтрва због брзине кретања не
може опазити чулом вида.992 Уз испуњење свих законских услова нужне одбране,
примена овог института би била могућа да је блокирао тј. спречио кретање возила
отмичара својим возилом, док се у наведеном случају оптужени евентуално може
позвати на крајњу нужду.
Према схватању наше старије кривичноправне литературе, није дозвољена
нужна одбрана против трећег лица које подстрекава нападача на напад, или које
помаже нападнутом да се одбрани.993
На крају, одбијање напада не подразумева сукоб истоврсних правних добара
нападнутог и нападача (на пример, напад на слободу се може одбити повредом
имовине нападача или телесног интегритета).994

3.3. НЕОПХОДНО ПОТРЕБНА ОДБРАНА

У модерној кривичноправној теорији и судској пракси, највише недоумица

код нужне одбране изазива услов да одбрана мора бити неопходно потребна.
Решити овај проблем значи са једне стране одговорити на питање, да ли је било
неопходно да се напад одбије остварењем бића кривичног дела, тј. да ли је било
могуће на други начин одбити напад и заштитити правно добро. Тако, у
образложењу пресуде Окружног суда у Зрењанину К. бр. 42/98 стоји: „Ако се има у
виду да оптужени у моменту када се хвата пиштоља практично нема друге
могућности да се брани, јер му је нога већ онеспособљена повређивањем и
везивањем, а у близини како је то на неспоран начин утврђено, неког другог
погодног средства за одбрану није било. Према томе, по мишљењу суда одбрана
коју је предузео оптужени је у конкретном случају била неопходна да се одбије

990
Билтен Окружног суда у Београду 37-38/1992, Београд, 38.
991
J. Fayette, 184.
992
Вид., NJW 1969/40, 1775.
993
M. Dolenc, 62.
994
Ј. Таховић (1957), 96.

193
истовремени противправни напада оштећеног”.995 Супротно томе, ако учинилац
повреди нападача који га је неовлашћено фотографисао, примена нужне одбране
није дозвољена ако је противправни напад могао бити спречен одузимањем
средства напада (фотоапарата).996 Произилази да уколико лице које предузима
одбрану није било присиљено да у нужној одбрани оствари кривично дело, самим
тим стање нужне одбране не постоји, јер се доводи у питање кључни услов за
примену члана 19. Кривичног законика - неопходност одбране.
Са друге стране, очекује се од суда да у сваком случају утврди да ли је било
потребно да се напад одбије на начин и мером како је то лице које одбија напад
учинило.997 Треба рећи да је одбрана нужна уколико је нужан сам акт одбране, али
и начин и мера одбране морају бити нужни. 998 Једноставно речено, не може се
допустити да лице које се брани ради заштите неког багателног правног добра,
повреди или угрози најважнија правна добра нападача. Али, овде је потребно
нагласити да судска пракса често не прави разлику између услова да одбрана мора
бити истовремено неопходна и потребна или то чини на погрешан начин. Као
позитиван пример наводимо образложење пресуде К. 140/05 Окружног суда у
Зрењанину у коме се констатује: „Одбрана оптуженог није била потребна с
обзиром да је он по речима сведока успео да отме метлу од оштећеног”.999
Законодавац у члану 19. став 2 КЗ РС изричито помиње овај услов за
примену института нужне одбране, али његово детаљније одређење је изостало. У
сваком случају, тешкоће произилазе из потребе да се остваре два супротстављена
интереса.1000 Између осталог, потребно је обезбедити услове за заштиту добра које
је угрожено или повређено противправним нападом, односно омогућити одбрану,
што укључује и заштиту правног поредка који је нарушен нападом. Опредељујући
се за заштиту нападнутог и правног поредка, мора се водити рачуна и о заштити
добара лица које предузима напад, јер његово понашање без обзира што је по свом
карактеру противправно, не даје право лицу које предузима одбрамбену радњу да
без икаквих ограничења повреди добра нападача. При томе је потребно узети у
обзир да код нужне одбране одбијање напада често значи повреду или угрожавање
најважнијих правних добара нападача (живота и тела). Према томе, ван сваке је
сумње да нужна одбрана кроз испуњење услова да одбрана мора бити неопходно
потребна, садржи и етичку компоненту чији је смисао правда, како за лице које
одбија напад тако и за нападача.
Проблем утврђивања неопходно потребне одбране има посебан значај с
обзиром на садржину члана 19. става 3 Кривичног законика. Уколико услов да
одбрана мора бити неопходно потребна није испуњен, сматра се да је учинилац
прекорачио границе нужне одбране. То значи да је остварио кривично дело,
односно да ће се применити општа правила о кажњивости која законик прописује, с
тим што му се казна може ублажити, односно, уз испуњење одговарајућих услова
може се и ослободити од казне.
995
Пресуда Окружног суда у Зрењанину К. бр. 42/98 од 7. септембра 1998. године, Пресуда
Окружног суда у Београду К. бр. 416/2000 од 1. фебруара 2001. године.
996
A. Schönke, H. Schröder, 615.
997
Б. Игњатовић, 89.
998
С. Лукић, 138; F. Bačić (1978 b), 206; B. Zlatarić (1956), 53.
999
Пресуда Окружног суда у Зрењанину К. бр. 140/05 од 12. јула 2006. године.
1000
T. Lenckner, „Gebotensein” und „Erforderlichkeit” der Notwehr, GA 1/1968, 3.

194
 И старија теорија кривичног права је уочила значај одговора на питање, „у
коликој је мери одбрана била дозвољена”. Сходно томе, веома је значајно „пронаћи
сразмеру између противзаконитог напада и употребљене одбране”.1001 Истакнуто
је становиште да испуњење услова да је одбрана неопходно потребна зависи од
начина и интензитета напада, односно одбране. Према томе, уколико у конкретном
случају начин и интензитет одбране одговара начину и интензитету напада,
одбрана је неопходно потребна. Међутим, Авакумовић закључујe да услов
неопходно потребне одбране уопште не зависи од вредности нападнутог правног
добра. Да ли то значи да лице које предузима одбрану може у циљу заштите
багателног добра нападача лишити живота? 1002
На став савремене теорије кривичног права о проблему неопходно потребне
одбране указује следећа реченица: „неопходно потребна је она одбрана којом би се
с обзиром на околности конкретног случаја могао ефикасно одбити напад, уз
најмању повреду нападачевог добра”.1003 Управо овај приступ омогућава
конкретизацију горе поменуте заштите супротстављених интереса, водећи при томе
рачуна о околности да нападач поступа противправно док чини повреду или
угрожавање туђих правних добара и правног поредка, за разлику од лица које
предузима одбрамбену радњу, чији је поступак сагласан праву.
Да ли је нужна одбрана у конкретном случају неопходно потребна,
несумњиво је фактичко питање.1004 Судови појединачне случајеве треба да решавају
коришћењем помоћних критеријума, међу којима треба издвојити следеће: 1.
интензитет напада и употребљена средства; 2. начини и средства који су
нападнутом стајала на располагању за одбијање напада; 3. психичко стање
учиниоца у време одбијања напада; 4. сразмера вредности нападачевог добра и
добра које се брани; 5. нужна одбрана је како дефанзивна одбрана тако и офанзивна
одбрана; и 6. одбрана је неопходно потребна упркос чињеници да је учинилац
могао да избегне напад бекством.1005
Интересантно је да према Puigu, поступање државних органа у истим или
сличним ситуацијама изложености противправном нападу, може послужити као
показатељ подручја примене нужне одбране.1006 На пример, одбрана нападнутог не
може бити већег интезитета од мере одбране коју држава предузима при заштити
неког правног добра. Иако на први поглед уверљиво, ово мерило интензитета
одбране се не може прихватити, јер као што је већ речено, искуство, физичка

1001
Ђ. Авакумовић, 65.
1002
Према овом схватању, лице које се брани не може у сваком случају лишити живота нападача
који угрожава добра незнатне вредности, већ је то дозвољено само уколико начин и интензитет
напада оправдавају такво поступање. На пример, нападач у намери да одузме од другог лица неки
предмет багателне вредности, раздражен одбраном нападнутог угрози његов живот. Међутим,
аутор овог мишљења заборавља да у овом случају напад на правно добро мале вредности прераста
у напад на најважнију вредност сваког друштва - живот, што даје легитимитет нападнутом да у
одбрани нападача лиши живота. На тај начин се схватање чији је заговорник Авакумовић
приближава савременом погледу на проблем неопходно потребне одбране.
1003
З. Стојановић (2006 б), 145; Г. Марјановик, 159; A. Schönke, H. Schröder, 614; K. Leckner, K. Kühl,
200; H. H. Jescheck, T. Weigend, 343.
1004
Н.Г. Кадников, 191.
1005
З. Стојановић (2006 б), 144.
1006
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921.

195
припремљеност, обученост за борбу, опрема и бројност су на страни полицијских
службеника у односу на просечног човека који одбија напад.1007
Према једном мишљењу, неопходно потребна је она одбрана, тј. оно
одбијање напада без кога се напад не би могао одбити. 1008 Међутим, Таховић сматра
да уколико је испуњен претходно наведен услов, није потребна сразмерност између
нападнутог добра и добра које је повређено или угрожено одбијањем напада. Може
се чак рећи да напад на имовину или част другог лица, учиниоцу дела у нужној
одбрани даје право да нападача лиши живота или да повреди његов телесни
интегритет. Ово схватање се не може прихватити, јер није етички дозволити
непокретном лицу да лиши живота дете које краде трешње, с обзиром да није
постојао други начин да спречи недозвољену радњу коју предузима. Осим тога, и
аутор овог мишљења истиче одређене резерве према овако схваћеном
(неограниченом) праву на нужну одбрану („логично је да и овде може доћи до
изражаја извесно мерило вредности”). Овакво одређење неопходно потребне
одбране које је у основи непотпуно, јер не обезбеђује на адекватан начин заштиту
правних добара нападача, заступљено је и у савременој теорији кривичног права. 1009
Коначно, ми прихватамо схватање да је неопходно потребна она одбрана
којом би се с обзиром на околности конкретног случаја могао ефикасно одбити
напад, уз најмању повреду нападачевог добра. Наиме, ово становиште обезбеђује
ефикасну заштиту правног добра које је угрожено или повређено противправним
нападом, али и успостављање нарушеног правног поредка. Исто тако, онемогућава
се злоупотреба права на нужну одбрану, захтевом да се мора водити рачуна и о
добрима нападача. Очигледно је да се не може утврдити једно опште правило, које
би дало одговор на питање када је одбрана нападнутог правног добра неопходно
потребна у свакој појединачној кривичној ствари. То зависи од фактичке ситуације,
односно у сваком конкретном случају треба утврдити да ли је испуњен кључни
услов одбране, узимајући у обзир све релевантне објективне околности. Да ли је
одбрана неопходно потребна, суд утврђује користећи помоћне критеријуме, од
којих су најважнији следећи:

3.3.1. Интензитет напада и употребљена средства. Значај сразмере

интензитета напада и одбране приликом утврђивања неопходно потребне одбране,
није споран за правну науку.1010 Поједини аутори инсистирају да је реч о кључном
показатељу неопходно потребне одбране, коме треба дати предност у односу на
сразмеру између повређеног односно угроженог правног добра нападнутог и
нападача.1011 Међутим, како ми схватамо овај проблем, само сагледавање и оцена
свих горе наведених критеријума може дати одговор на питање о евентуалном
постојању неопходно потребне одбране. Поређење интензитета напада и одбране
врши се према објективним околностима конкретног случаја (средство напада и
одбране, место и време напада, физичка способност нападача и нападнутог, начин
напада итд..), узимајући при томе у обзир како би реаговао на напад просечан човек
1007
K.- L. Kunz, 991.
1008
Ј. Таховић (1961), 125; Т. Живановић (1922 а), 134.
1009
Н. Срзентић, А. Стајић, 144; A. Pagliaro, S. Ardizzone, 269.
1010
М. Цетинић (2002), 149; С. Лукић, 138; J. Renzikowski, 104; K. Detter, 153-154; H. H. Jescheck, T.
Weigend, 343; G. Warda, 406.
1011
L.J. Bavcon, A. Šelih, 15; Н.Г. Кадников, 190.

196
у истим или сличним околностима. Јасно је да субјективно мишљење нападнутог о
интензитету напада није од значаја.1012 У прилог томе се изјаснила судска пракса:
„Стога суд у потпуности прихвата утврђено чињенично стање да је у
конкретном случају окривљени нападнут, али да је прекорачио границе неопходно
потребне одбране, јер интензитет његове одбране није био у довољној мери у
сразмери са интензитетом напада, објективно посматрано”.1013 У делу рада који
се односи на упоредноправно регулисање нужне одбране, указали смо да теорија и
пракса у прецедентном праву не оспоравају неопходност одбране уколико је
учинилац искрено веровао у неопходност чињења.1014 У англосаксонском праву су
понуђени и критеријуми који негирају субјективно уверење нападнутог у
неопходност употребе силе. Тако, Fayette сматра да постоје две врсте доказа који
указују на то: 1. бекство са места извршења кривичног дела; 2. оптужени у
поступку који следи не говори истину.1015
Треба истаћи да је и у нашој кривичноправној науци заузет став, према коме
проблем сразмере интензитета напада и одбране треба решити узимањем у обзир
пре свега објективних показатеља, али да са друге стране, не треба занемарити
субјективну процену нападнутог о интензитету напада. 1016 У прилог овом мишљењу
истичу се два аргумента: прво, нападнути услед неочекиваног напада није у
могућности да размишља о интензитету напада на своје или добро другога,
односно не може прецизно проценити меру неопходно потребне одбране.
„Уосталом, од нападнутог редовно није могуће тражити хладно и трезвено
просуђивање ситуације и такво подешавање одбране да она у потпуности
одговара интензитету напад”.1017 Сажето речено, услед страха, препасти или
разјарености лице које предузима одбрамбену радњу често није у стању да
контролише своје поступке. Даље, према овом мишљењу, уколико би се
занемарила психичка својства нападнутог, онда би нападач био у очигледно
повлашћеном положају, јер суд узима у обзир нека субјективна својства нападача
(нпр. да ли је нападач склон насилничком понашању, ранији однос нападнутог и
нападача итд.).
Упркос изнетим аргументима, наше је становиште да субјективно мишљење
нападнутог (или другог лица које предузима одбрану) о интензитету напада није
мерило истог. Пре свега, интензитет напада је објективна категорија сама по себи и
представа о догађају лица које се брани неће утицати да напад буде јачег или
слабијег интензитета. Уз то, уколико лице које предузима одбрану погрешно
процени интензитет напада и употреби одбрану која је ефикаснија од неопходно
потребне, погрешна представа учиниоца квалификује се на основу одредбе о
стварној заблуди (путативној нужној одбрани). Утицај јаке раздражености или
препасти изазване нападом на кривично дело извршено у нужној одбрани,
1012
Д. Симић, Разграничење између кривичног дела убиства прекорачењем граница нужне одбране и
убиства на мах, ЈРКК 1/1974, 125; A. Schönke, H. Schröder, 614; K. Himmelreich (1966), 130-131.
1013
Пресуда Окружног суда у Београду К. бр. 158/2000 од 29. марта 2001. године, Пресуда Окружног
суда у Јагодини К. бр. 147/04 од 21. априла 2005. године.
1014
R. Card, 577; R. Heaton, 156; P. Marphy, 54.
1015
J. Fayette, 204.
1016
Б. Игњатовић, 97; В. Тимошкин, 42.
1017
Пресуда Савезног врховног суда Кз. 19/57 од 13. фебруара 1957. године. (Вид., Збирка судских
одлука, књига друга - свеска прва, Београд 1957, 53). Пресуда Врховног суда Шпаније STS
40422/2004 od 12.5. 2004; Н.Г. Кадников, 191.

197
дефинисан је чланом 19. став 3 Кривичног законика, који даје могућност суду да
учиниоца који је прекорачио границе нужне одбране услед поменутих
субјективних околности ослободи од казне.
Упркос томе, и у новијој теорији кривичног права је истакнуто сматрамо
погрешно мишљење: испуњење услова да одбрана мора бити неопходно потребна
зависи и од „прогнозе нападнутог о успешном одбијању напада”.1018 Занемарује се
да није прихватљиво двоструко урачунавање погрешне представе о интензитету
напада на страни лица које предузима одбрану: при процени интензитета напада
(тј. неопходно потребне одбране) и примени одредбе о стварној заблуди.
На интензитет напада код нужне одбране указује и претходно изречена
претња од стране нападача. Али, значај претње је релативан и треба га ценити
узимајући у обзир све околности конкретног случаја. Тако, речи „убићу те” које је
оштећени упутио оптуженом суд није схватио као реалну претњу, јер су изговорене
у тренутку када је оштећени задобио ударац ножем од оптуженог и резултат су
свести да је тешко повређен. Осим тога, нож је употребљен и пре него што је
оптужени чуо наведену претњу, па се не може говорити о реалном нападу на живот
и неопходно потребној одбрани.1019
Средства која нападач употребљава приликом напада су значајан показатељ
интензитета напада, односно испуњења услова да одбрана буде неопходно
потребна.1020 Наравно, суд треба да узме у обзир и интензитет одбране, односно
средства која користи нападнуто лице ради одбране. У том погледу наша судска
пракса је заузела јединствен став, произилази из образложења пресуде Окружног
суда у Новом Пазару: „Међутим, с обзиром да у описаној тучи ни сада покојни ни
оштећени нису користили никакво оруђе нити оружје подобно за лишавање
живота, живот оптуженог у таквој ситуацији није био угрожен, тим пре што су
се у тучу на његовој страни умешали његови пратиоци, те је оптужени
употребљавајући нож при одбрани у конкретној ситуацији посматрајући исту у
целини, прекорачио границе нужне одбране. Употреба ножа при одбрани
оптуженог није била неопходно потребна да се одбију напади, већ је то исто
оптужени могао да успешно учини и без употребе ножа.”1021 О неподељеном
мишљењу судске праксе о употреби ножа као средства одбране, сведочи и пресуда
Врховног суда Србије Кж. 267/04,1022 пресуда Окружног суда у Београду К. бр.
158/2000, односно пресуда Окружног суда у Ужицу 75/03. 1023 Дакле, наношење
телесних повреда или лишавање живота употребом ножа као средства одбране,
против нападача који не располаже никавим оружјем или оруђем за напад, типичан

1018
Ф. Бачић et al. (1978 а), 55.
1019
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. 9/93 од 25. марта 1993. године.
1020
Н.Г. Кадников, 191.
1021
Пресуда Окружног суда у Новом Пазару К. бр. 16/01 од 25. јула 2002. године.
1022
„Првостепени суд је дао довољно јасних и убедљивих разлога о томе да задати ударац
оптуженом представља изиненадни противправни напад сада покојног, који оптужени својим
понашањем није скривио, па је у овом делу одбрана оптуженог била неопходна за одбијање
истовременог противправног напада сада покојног, све док оптужени није употребио нож као
средство одбране. Стога, оптужени је прекорачио границе нужне одбране у погледу средства
које је употребио, а сада покојни није имао никакво средство у рукама”.
1023
Пресуда Окружног суда у Београду К. 158/2000 од 29. марта 2001. године, Пресуда Окружног
суда у Ужицу 75/03 од 25. децембра 2003. године.

198
је пример прекорачења граница нужне одбране који се најчешће појављује у нашој
судској пракси.
Супротно томе, одбрану ножем против напада лица које није наоружано,
можемо сматрати неопходно потребном, уколико нападач користећи знање
борилачких вештина нанесе оптуженом ударац руком у пределу главе, уз услов да
је неупоредиво физички јачи од нападнутог. 1024 Може се помислити да одбрана
употребом ножа није неопходно потребна уколико је лице које се брани обучено за
борбу, без обзира што нападач користи хладно оружје као средство напада. Ипак,
иако на први поглед логичан, овај приступ проблему није прихватљив, јер
привилегује нападача који предузима противправни напад. Другим речима, знање
борилачких вештина не значи да треба ускратити нападнутом да користи средства
која употребљава нападач. Наравно, споран је начин коришћења средства одбране
физички супериорне особе. Наношење смртоносних повреда није неопходно
потребно, али убод у део тела који се не сматра виталним искључује постојање
кривичног дела позивањем на нужну одбрану. При правној квалификацији се не
могу увек изједначити одбрана ножем и напад ножем, јер не треба заборавити да
нападач поступа противно правним прописима, за разлику од нападнутог. Укратко
речено, утицај коришћених средстава на интензитет напада односно одбране, тј.
захтев да одбрана буде неопходно потребна, не треба процењивати узимајући у
обзир њихова општа својства, већ с обзиром на околности конкретног догађаја.1025
У прилог томе, кривичноправна литература и судска пракса у нашој земљи
заузимају став, да се сразмерност између одбране и напада не може оцењивати
искључиво према употребљеном средству напада и одбране, већ узимајући у обзир
све околности конкретне кривичне ствари. 1026 На пример, нападач у рукама држи
бејзбол палицу али је није усмерио ка телу оптуженог у циљу ударца, из чега се
може закључити да одбрана убодима ножем није неопходно потребна. 1027 Поред
тога, у овом раду смо већ истакли да је могуће да оштећени (учесник у тучи
неколико лица) у рукама држи оружје, а да напад као услов нужне одбране није
остварен, уколико растојање између оштећеног и окривљеног или кретање
оштећеног уназад указују да напад у смислу члана 19. КЗ РС не постоји. 1028 Због
свега тога, начелно се може рећи, уколико средство одбране није примерено
интензитету напада и вредности добра које је угрожено тим нападом, ради се о
прекорачењу граница нужне одбране.
Сматрамо да је правилан став Врховног суда Србије, према коме је
учинилац прекорачио границе нужне одбране, уколико пуцањем из пиштоља лиши
живота лице које је предузело противправни напад и при томе као средство напада
користило флашу.1029 Ово због тога, јер је оптужени могао да се послужи другим
реквизитом (нпр. столицом) и да на тај начин одбије напад. Наравно, под условом
да лице које се брани има могућност избора у погледу средства којим ће одбити

1024
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. бр. 126/03 од 10. априла 2004. године; A. Schönke, H.
Schröder, 616.
1025
J. S. Melgar, 155; L. A. Zapatero et al., 120.
1026
М. Петровић, 175; Пресуда Врховног суда Србије Кж. 805/85 (Вид., ПЖ 8-9/1986,106-107.)
1027
G. Q. Olivares, F. M. Prats, 499.
1028
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 253/04 од 23. марта 2004. год., Пресуда Окружног суда у
Ужицу К. 20/2005.
1029
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1960/98. (Вид., Судска пракса 7-8/2000, 24-25).

199
напад. Нападнутом се може поставити захтев да употреби најблаже одбрамбено
средство, само ако има довољно времена да процени које је то средство најмање
штетно за интересе нападача, и уколико је то најблаже средство ефикасно у
погледу одбране.1030 Према Espinaru, лице које је изложено противправном нападу
има обавезу да употреби мање опасно средство, чак и уколико ће на тај начин
умањити ефикасност одбране, ако је алтернатива проузроковање тешких телесних
повреда нападачу или лишавање живота.1031 Треба приметити да заступник овог
мишљења заборавља суштинско обележје нужне одбране, реч је о сукобу права са
неправом, што значи да је излишно свако привилеговање нападача. Свакако, за
друштво није пожељно проузроковање тешких последица у смислу повреде
најважнијих правних добара нападача, али ако је то неопходно потребно за
одбијање напада, није сврсисходно на рачун ефикасности одбране штитити добра
лица које предузима напад.
Из тога следи да нападнути не треба да одустане од одбране само зато што
ће одбрамбена радња проузроковати смрт учиниоца. Spendel у прилог овом
схватању као илустрацују користи пресуду Врховног суда Немачке BGH v.
11.1.1984.-2 StR 541/83.1032 Муж насилник је од своје бремените супруге против
њене воље узео њен новац ради куповине алкохола, који је прекомерно
конзумирао. Покушавајући да га спречи, жртва је закључала врата стана и сакрила
кључ, због чега је била изложена физичком нападу. Дефанзивна одбрана није
зауставила супруга (убеђивање да прекине напад и претња кухињским ножем),
напад ударцима рукама у пределу главе је настављен, због чега је жртва подигла
леву руку да би се заштитила, а ножем у десној руци нанела смртоносну повреду
нападачу. У првостепеном поступку је утврђено да је оптужена прекорачила
границе нужне одбране, што се одлуком Врховног суда негира. У образложењу
пресуде се истиче: првостепени суд је дошао до погрешног закључка да је жртва
могла давањем кључа да заустави напад, с обзиром на противправно поступање
нападача (узимање новца). Произилази да је закључавање стана и сакривање кључа
одбрана од противправног напада, а право не може устукнути пред неправом.
Уколико је лицу које предузима одбрамбену радњу на располагању само
једно средство одбране, нужна одбрана неће бити прекорачена без обзира што је
употребљено средство строго гледано опасније од средства напада, под условом да
начин и мера одбране тим средством одговарају интензитету напада. 1033 Разумно је
закључити, околност да нападнути нема избор у погледу средства одбране, не
значи аутоматски да је одбрана од напада у конкретном случају неопходна. 1034 На
пример, наношење смртоносних повреда је у појединим случајевима једини начин
да се изгледнели човек спречи да украде хлеб, али свакако, убиство није неопходно
потребно у смислу нужне одбране.
Тако гледано, може се рећи да нужна одбрана није крајње средство, тј. да се
нападнути мора прво бранити мање ефикасним средством, на мање ефикасан
начин, ако му околности то дозвољавају, па ако не успе, тек онда употреби одбрану

1030
A. Schönke, H. Schröder, 615; S. Beltrani, 129; G. Fiandaca, E. Musco, 257; Н.Г. Кадников, 193.
1031
J. M. Z. Espinar et al., 569.
1032
G. Spendel, 507-508.
1033
T. Seibert, 814; P. Marphy, 54.
1034
A. Schönke, H. Schröder, 615.

200
која је заиста неопходна.1035 Другим речима, нужна одбрана треба да представља
најблаже одбрамбено средство.1036 Нападнути треба да користи средства одбране
која су му на располагању и с испуњавају два услова: прво, ефикасно спречавају
или заустављају напад; друго, нападачу наносе мању штету. 1037 Строгост при
утврђивању да ли је у конкретном случају нападнути употребио мање штетно
средство да одбије напад, зависи и од врсте правног добра које је предмет
напада.1038 Као што је већ речено, ако нападач угрожава живот, не може се од
нападнутог очекивати да изабере средство које је мање штетно за интересе
нападача, док се код напада на част то може захтевати.
Штавише, интензитет напада може бити јачи од интензитета одбране, иако
лице које се брани користи опасније средство за одбрану. На пример, ово ће бити
случај уколико је нападач обучен за борбу, или је лице које се брани изразито
физички инфериорно у односу на нападача. У прилог овом мишљењу говори и
пресуда Врховног суда Црне Горе Кж. 104/94.1039 Може се рећи да исти интензитет
напада, истим средством, за некога представља велику опасност, а за другог скоро
никакву.1040 Због тога, сматрамо да је утицај средства које се користи за напад или
за одбрану на њихов интензитет фактичко питање, које суд решава у сваком
конкретном случају. То значи, дакле, да се не може захтевати од нападнутог
коришћење истоврсних средстава одбране, у поређењу са средствима која
употребљава нападач приликом предузимања напада.
Поред тога, нападнути се најчешће служи најдоступнијим средством, што се
може и очекивати јер по правилу нема времена за размишљање,1041 односно нема на
располагању различита средстава (избор средстава) којима ће да се брани. Ако,
ипак, лице које предузима одбрамбену радњу располаже различитим средствима
одбране, али није сигуран у њихову ефикасност, нема обавезу употребе мање
опасног средства.1042 Чврсто стојимо на становишту, фактичко је питање да ли је и у
којој мери употребљено средство утицало на интензитет напада тј. одбране,
односно испуњење услова да одбрана буде неопходно потребна.
Поменута пресуда Окружног суда установила је још један критеријум који
може помоћи у утврђивању интензитета напада, односно одбране. Није свеједно да
ли се у конкретном случају нападнути сам супротставља групи нападача или
бројност иде у прилог нападнутог.1043 Такође, чињеница је да је интензитет напада
мањи, уколико се у тучу умешају трећа незаинтересована лица са намером да
прекину сукоб. Пружање нужне помоћи од стране трећег лица узима у обзир и
Врховни суд Шпаније, оцењујући оправданост позивања на нужну одбрану. 1044
Логично да у таквим околностима не би било оправдано, односно неопходно

1035
М. Ђорђевић, Ђ. Ђорђевић, 30.
1036
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2005), 43.
1037
J. S. Melgar, 151.
1038
S. M. Puig, M. T. Castineira, 862.
1039
Вид., Избор судске праксе, 9/1997, 34.
1040
Б. Игњатовић, 94; K.-L. Kunz, 990.
1041
K. Detter, 154.
1042
G. Altvater, 91.
1043
Н.Г. Кадников, 191; И. Симић (2000), 9. (Пресуда Врховног суда Србије Кж. 673/98 од 18. априла
2000. године).
1044
STS 40422/2004 od 12. 5. 2004.

201
потребно, да нападнути проузрокује тешку телесну повреду нападача, иако је било
извесно да ће противправни напад престати.1045
У вези с учешћем трећих лица у одбрани, може се поставити и питање да ли
је одбрана неопходно потребна уколико је помоћ извесна и очекивана, али се
учинилац не обазире на ту околност, већ се брани и повреди добро нападача. У
судској пракси и теорији кривичног права Немачке је истакнуто мишљење, да
нападнути мора да одустане од одбране оружјем, ако је извесно да ће се треће лице
укључити у сукоб на страни нападнутог, а његова физичка снага гарантује успех
нужне помоћи.1046 Ово правило је инспирисано напором да се заштите два
супротстављена интереса (нападача и нападнутог). Посматрано из угла сукоба
права и неправа, потребно је одустати од ограничења права нужне одбране,
уколико постоји сумња у извесност нужне помоћи и њене могућности у погледу
одбијање напада.
У случају који анализира Spendel, нужна помоћ није била извесна. У
тренутку напада мужа насилника на бремениту супругу, њихов заједнички
пријатељ се налазио у другој просторији стана. Како покушај (вербални) трећег
лица да убеди супруга у неопходност престанка напада није успео, не може се
очекивати помоћ од њега због недостатка ауторитета. Spendel закључује да чак и
уколико се трећа лица налазе у близини, нападнути није дужан да их позове ради
помоћи, иако признаје да је то питање отворено. Остаје, дакле, закључак да би се
наметање обавезе нападнутом да позива помоћ у случају противправног напада на
неко правно добро косило са етичким принципима, слично дужности уклањања
пред нападом.
Као што је већ речено, интензитет напада и одбране се може проценити и
узимајући у обзир физичку способност нападача и нападнутог. 1047 Међутим, на
релативност овог мерила тј. потврду да је утврђивање услова неопходно потребне
одбране пре свега фактичко питање, указује и следећи пример. Наша судска пракса
познаје ситуацију у којој одбрана није неопходно потребна, иако је нападу од
стране млађег и снажнијег лица изложена старија особа, која је при томе инвалид.
У том смислу је и образложење пресуде Окружног суда у Крагујевцу: „Из исказа
окривљеног произилази и то да је покушаје оштећеног да га удари, у стању у коме
се налазио на поду, до тада блокирао рукама и лактовима штитећи се од његових
напада. Окривљени је био свестан да се не може кретати без штака, да се ради о
нападу лица које осим што је било пијано, је знатно млађи и тежи од њега.
Окривљени је био свестан да је оштећени покушао да узимањем столице
искористи озбиљан механизам за наношење повреде. Ипак, био је свестан
укључења и учешћа других лица у његовој одбрани, која су како то суд утврђује,
покушавала оштећеног да задрже а тиме и спрече крајњи домет његовог
угрожавања. Оцена суда је да је у тој ситуацији која је настала нескривљеним
противправним нападом, могао да исконтролише својим поступцима напад
оштећеног, на начин који није подразумевао употребу ножа и покушај лишавања
живота нападача, на шта је окривљени пристао потезањем ножа и задавањем
већег броја удараца”.1048
1045
Пресуда Окружног суда у Крагујевцу К. 196/04 од 28. јула 2005. године.
1046
G. Spendel, 507-508.
1047
J. S. Melgar, 151.
1048
Пресуда Окружног суда у Крагујевцу К. 196/04 од 28. јула 2005. године.

202
 Puig критикује одлуку Врховног суда Шпаније, који је утврдио да
интензитет одбране није примерен интензитету напада у следећем случају:
оштећени (33 године) је ударио ногом оца (74 године) оптуженог (54 године) и
наставио да га физички злоставља. Уследила је реакција оптуженог који је штапом
ударио оштећеног по руци и наставио да га удара до тренутка његовог пада на
тло.1049 Старост учесника у сукобу узима у обзир и судска пракса у нашој земљи,
приликом оцене интензитета напада и одбране.1050
Сразмерност интензитета напада и одбране могуће је утврдити и поређењем
последица одбране и могућих последица напада.1051 Не упоређују се последице
одбране и последице напада, јер би то искључило нужну одбрану у појединим
случајевима и сматрамо неоправдано сузило поље примене овог института. На
пример, уколико нападач ножем проузрокује лаку телесну повреду нападнутом, а
овај га у одбрани лиши живота, искључено је постојање кривичног дела убиства,
јер се не може узети да је противправни напад престао наношењем лаке телесне
повреде. Примена овог правила нарочито је сврсисходна уколико је критичном
приликом лака телесна повреда остварена ударцем ножем у витални део тела. У
том случају, узима се да је нападач учинио кривично дело покушај убиства, а не
кривично дело лаке телесне повреде, без обзира што је последица предузете радње
у конкретном случају лака телесна повреда оштећеног.1052 То даље значи, да
уколико лице које предузима одбрамбену радњу лиши живота нападача, одбрана је
неопходно потребна јер је њен интензитет срезмеран интензитету напада. Напред
наведено нам сугерише да ће нужна одбрана бити дозвољена уколико се нападачу
нанесу смртоносне повреде, иако је његов умишљај усмерен на проузроковање
тешке телесне повреде нападнутом лицу.
Осим тога, ако се предузетом одбраном проузрокује тежа последица од
могуће последице напада, сразмерност напада и одбране није нарушена, уколико та
последица није обухваћена намером лица које предузима одбрамбену радњу, већ је
резултат случаја.1053 На пример, нападнути у одбрани за коју је утврђено да је
неопходно потребна, удари нападача који се саплиће, пада на тло и том приликом
долази до фрактуре лобање и смрти.
У погледу овог проблема судска пракса има неуједначене критеријуме:
„Кад нападач снажним ударцем главом оптуженом нанесе прелом носних костију
са великим боловима, и када оптужени чекајући нови ударац у немогућности да на

1049
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921; Н.Г. Кадников, 191.
1050
И. Симић (2000), 11. (Пресуда Окружног суда у Београду Кж. 2688/97 од 21. јануара 1998.
године).
1051
З. Стојановић (2006 а), 90; Т. Живановић (1935), 234; Б. Игњатовић, 126-127; K. Himmelreich
(1966), 132; J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 563.
1052
Пресуда Окружног суда у Новом Пазару К. бр. 16/01 од 25. јула 2002. године. („Суд није
прихватио тезу одбране оптуженог, да у односу на оштећеног умишљај оптуженог није био да
истог лиши живота, и да имајући у виду да је критичном приликом нанео оштећеном само лаку
телесну повреду, да се у радњама оптуженог стичу само елементи бића кривичног дела лаке
телесне повреде. Овакву тезу браниоца суд није прихватио као основану, јер по оцени суда
оптужени задајући ударац ножем оштећеном у пределу десног ребалног лука са спољње стране,
дакле у витални део тела, био је свестан да истог може лишити живота што је и хтео, из чега
произилази да је његов умишљај супротно тези његовог браниоца био усмерен на лишавање
живота оштећеног”).
1053
M. J. Allen, 318.

203
други начин одбије напад од себе, у стању јаке раздражености удари овог ногом у
пределу стомака што доведе до повреде од које овај умре, поступао је у нужној
одбрани”.1054 Са друге стране, пресудом Врховног суда Србије К. 639/91 утврђено
је: „Није спорно да је оптуженог критичном приликом напао прво сведок, који је
био у друштву покојног, због тога што је одбио да му да пиће на вересију, па
потом и покојник који га је ударио неким чврстим предметом и нанео му тешку
телесну повреду у пределу корена носа са преломом носних костију, па је у
одбијању напада пуцао у покојника. Овакав начин одбијања напада, с обзиром на
околности под којима се врши и средстава напада, не указује се нужним и могао се
одбити на други начин. Стога је правилно првостепени суд закључио да је
оптужени кривично дело убиство извршио у прекорачењу нужне одбране.” 1055
Сматрамо да није исправно ограничавати право на нужну одбрану као што
то чини Врховни суд пресудом К. 639/91. Наиме, очигледно је да лице које
предузима напад наношењем тешке телесне повреде, истовремено проузрокује и
непосредну опасност по живот учиниоца, што овом даје право да у одбрани
нападача лиши живота. У овом раду је већ речено да се сразмерност интензитета
напада и одбране оцењује упоређивањем последица одбране и могућих последица
напада, а у овом случају је извесно да је могућа последица напада лишење живота
оптуженог. Стога, сужавање права на нужну одбрану у овом случају значи
привилеговани положај лица које предузима противправни напад, односно
фаворизовање неправа у односу на право.
Као илустрацију потребе да судови са посебном пажњом оцене да ли је у
конкретном случају одбрана неопходно потребна, наводимо пример сличан
претходном. Нападнути примети ножем наоружаног нападача на раздаљини од 15
метара, који креће ка њему са очигледном намером да га лиши живота. С обзиром
да је одличан стрелац, нападнути може да неутралише напад хитцем у ногу или
руку, али се одлучује на проузроковање смртоносних повреда. Сматрамо
исправним мишљење да у овом случају одбрана није неопходно потребна. 1056
Интересантно је да Roxin код кривичног дела отмице, неопходност одбране оцењује
узимањем у обзир околности да ли се новац као предмет отмице налази у рукама
отмичара или оштећеног (тј. оптуженог).1057
Лице које се брани, посебно узимајући у обзир психофизичко стање у коме
се налази у тренутку напада ножем или тупим предметом (који је подобан да
другог лиши живота), често није у стању да одмери интензитет ударца и усмери
одбрану према деловима тела који нису витални (нпр. пуцање у ноге нападачу). Од
лица које се брани употребљавајући нож, не можемо очекивати да ово средство
одбране тј. дршку ножа користи за ударање нападача. 1058 Ово становиште оправдава
начелан став, према коме нападнути није дужан да средство одбране употреби на
начин који је мање опасан по нападача, уколико је исход неизвестан, односно с
обзиром да је ударање дршком ножа непоуздано у погледу одбијања напада. 1059
1054
Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 552/89.
1055
Вид., Анали, 3-4/1993, 302-403.
1056
L. Delpino, 360.
1057
C. Roxin (2003 a), 967. („Како се новац налазио у руци уцењеног, убиство уцењивача није било
неопходно”.).
1058
K. Detter, 154.
1059
K. Leckner, K. Kühl, 200.

204
Прихватање захтева да се нападач најпре удари дршком ножа, може истом дати
предност у борби и омогућити му да лицу које се брани зада ударац шаком (нпр.
уколико је сечиво дужине 20 cm, коришћење дршке ножа у одбрани значило би
непотребно приближавање нападачу).
Ипак, као што је неоправдано сужавање права на нужну одбрану, исто тако,
широко тумачење одредбе о нужној одбрани значи злоупотребу права. На пример,
учинилац који лиши живота друго лице, јер је предузело напад тако што га је
ударило песницом у пределу главе, остварио је кривично дело убиства у
прекорачењу граница нужне одбране.
Интензитет одбране може зависити и од начина на који је предузета.
Уколико је лицу које је субјект одбрамбене радње на располагању више начина за
одбрану са различитим изгледима на успех, може применити ону одбрану за коју
сматра да постоји највећа вероватноћа да ће бити успешна. 1060 На пример, лице које
је изложено противправном нападу секиром као средством напада, може се
бранити тако што ће блокирати ударац или пуцати у ноге нападачу и на тај начин
онемогућити напад. Али, уколико нема времена за то или сматра да на тај начин
неће одбити противправни напад, може нападача лишити живота циљајући у
виталне делове тела.
На крају, из напред наведеног произилази да је интензитет напада односно
одбране, кључан критеријум за оцену да ли је у конкретном случају одбрана
учиниоца неопходно потребна.

3.3.2. Сразмера вредности нападачевог добра и добра које се брани. У

овом раду смо већ истакли, да старија кривичноправна доктрина погрешно
закључује да услов неопходно потребне одбране не зависи од вредности
нападнутог добра.1061 Авакумовић полази од исправне претпоставке да је вредност
једног истог правног добра релативна (различита) за различите особе. На пример, у
данашње време аутомобил има велику вредност за професионалне возаче, чија
егзистенција зависи од поседовања исправног возила. Доследна примена овог
схватања, значила би да је оправдано лишавање живота ради заштите од
противправног напада на багателна правна добра. Ми прихватамо мишљење, према
коме је за примену нужне одбране неопходно утврдити одређену сразмеру
вредности добра које се брани и нападачевог добра које је угрожено или повређено
одбраном, јер није етички дозволити учиниоцу да лиши живота дете које краде
трешње, само зато што није постојао други начин да спречи недозвољену радњу
коју предузима.1062 Исто правило може се применити и на крађу аутомобила чији је
власник такси возач.
Без обзира на речено, видели смо да је у немачкој литератури заступљена
тзв. индивидуалноправна концепција нужне одбране, према којој „однос вредности
заштићеног и повређеног правног добра начелно не игра никакву улогу”, што значи
да се имовина може штитити повредом телесног интегритета нападача, па чак и
лишавањем живота.1063 Произилази да је позивање на одредбу о нужној одбрани
1060
Ф. Бачић et al. (1995), 60.
1061
Ђ. Авакумовић, 65.
1062
T. Lenckner (1968), 5.
1063
H. H. Jescheck, T. Weigend, 337; A. Schönke, H. Schröder, 614; K. Leckner, K. Kühl, 200; J.
Renzikowski, 104; M. Wössner, 43.

205
могуће, уколико лице које предузима одбрану повреди правно добро нападача веће
вредности од добра које је угрожено нападом.1064 У прилог овог начелног схватања,
изјаснили су се и поједини теоретичари кривичног права у Шпанији („имовина се
може бранити чак и по цену живота лица које предузима противправни
напад”).1065 Ипак, аутори овог мишљења признају да оно није неспорно, односно да
је све више критичара који као аргумент истичу заштиту основних људских и
грађанских права, пре свега права на живот. Одлучујућа чињеница која утиче на
оцену неопходности одбране, према овој концепцији је ефикасност одбрамбене
радње, док су интереси нападача занемарени. У делу рада који се односи на
упоредноправно истраживање нужне одбране, представљена је и тзв. дуалистичка
концепција и аргументи за прихватање социјалноетичких ограничења при
позивању на овај институт кривичног права.
Наше је мишљење, суд који утврђује вредност једног правног добра,
односно сразмеру између нападнутог добра и добра нападача, треба да узме у обзир
и субјективни критеријум, тј. вредност коју односно правно добро има за
нападнутог. Стога, сматрамо да жена која лиши живота нападача јер покушава
силовање, има право да се позове на нужну одбрану.1066 Иако смо се већ определили
и образложили објективно схватање неопходно потребне одбране, дозвољавамо
могућност да суд као помоћни критеријум узме у обзир и вредност коју правно
добро има за нападнутог. Као што је већ речено, вредност добра није иста за
различите људе. Да би се избегле апсурдне ситуације (на пример, убиства ради
заштите багателног добра), суд треба пре свега да оцени вредност коју одређено
правно добро објективно има, тј. која је његова вредност за просечног човека. 1067
Ако би просечан човек проузроковао повреду која је нанета нападачу, може се
говорити о сразмерности вредности добра учиниоца и у одбрани повређеног или
угроженог добра. У супротном, уколико би се просечан човек у истој или сличној
ситуацији уздржао од повреде или угрожавања које је у конкретном случају
остварено, одбрана није неопходно потребна. При процени објективне вредности
правних добара у сукобу, не треба занемарити ни вредносни систем у нашем
друштву. Закључујемо да је овај проблем за суд фактичко питање, које мора
решити узимајући у обзир све околности важне за одлучивање.
Према Живановићу, није потребна сразмерност између добра нападнутог и
добра повређеног или угроженог у одбрани, због чега закључује да се „имовина и
слобода могу одбранити од напада и убиством нападача, ако се без тога напад не
би одбио”.1068 Поједини аутори се у старијој кривичноправној теорији залажу да се
и најнезнатније правно добро може заштитити лишавањем живота нападача.1069
Наше је становиште, да горе наведени аргументи не искључују сврставање
вредности повређеног или угроженог добра нападача и нападнутог у критеријуме
за утврђивање неопходно потребне одбране.1070 За разлику од крајње нужде,
одредба Кривичног законика о нужној одбрани не прописује да учињено зло није
1064
R. Bloy, 5.
1065
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 556.
1066
L. Delpino, 358-359; A. Pagliaro, S. Ardizzone, 270.
1067
С. Lukić, 139-140.
1068
Т. Живановић (1935), 234.
1069
Г. Никетић, Кривични законик, Београд 1935, 61.
1070
K. Himmelreich (1966), 134; Н.Г. Кадников, 191.

206
веће од зла које је претило. Разлог је у овом раду више пута поновљено суштинско
обележје нужне одбране, сукоб права са неправом, што значи да се нападнуто
добро може одбранити и тежом повредом од оне која је претила.1071
Овде је потребно нагласити: то не значи да није потребна никаква
сразмерност између добара нападнутог и нападача, како се тврди у старијој теорији
кривичног права. Сходно томе, оцењујући да ли је испуњен услов да је одбрана
неопходно потребна, суд мора да утврди релативну сразмеру између добара
нападача и добара нападнутог. Другим речима, очигледна несразмера између ових
добара може значити да је интензитет одбране већи од интензитета напада, тј. да је
прекорачена граница нужне одбране, без обзира што је то можда једини начин да се
одбије напад.1072
У прилог овог мишљења наводимо интересантан пример из судске праксе
Немачке: због учесталих крађа, управа фирме је замолила особу Ц да пажљиво
посматра понашање сумњивих особа. Ц је видео како запослени Д уноси у кола
картонске кутије не знајући да су празне, због чега се упутио ка њему и замолио га
да их отвори. Одбијајући да то учини, запослени Д је покренуо ауто, намеравајући
да напусти паркинг. Међутим, особа Ц је зграбила волан у циљу заустављања
потенцијалног учиниоца кривичног дела, али је возач притиснуо папучицу гаса,
вукући особу Ц по коловозу и на тај начин јој наносећи тешке телесне повреде.
Одлуком суда утврђена је злоупотреба права од стране нападнутог, узимајући у
обзир неједнакост правих добара у сукобу. 1073 Занимљиво је да и шпанска теорија
кривичног права чини осврт на овај случај: упркос чињеници да је услед заблуде
противправни напад на слободу кретања другог лица предузело лице Ц и
несразмерности добара нападнутог и нападача, оптужени несумњиво има право на
нужну одбрану, али је могао одгурнути нападача или лагано убрзати возило. 1074
Социјалноетичка ограничења нужне одбране у случају несразмерности добара
прихваћена су и у немачкој теорији кривичног права. 1075 Ипак, ако занемаримо
заблуду оштећеног, тј. уколико неко (нпр. разбојник) без икаквог разлога затражи
да изврши преглед лица или возила, може се поставити питање шта се у овом
случају сматра неопходно потребном одбраном. Отуда, разумно је решење да у
горе поменутом случају нападнути има право да се позове на нужну одбрану.
Треба посебно нагласити, функција нужне одбране није само заштита
индивидуалних права појединца већ и одржавање правног поредка, тзв. социјална
функција нужне одбране, што значи да сврха овог института није безусловна
заштита сваког права.1076 Овако постављене границе нужне одбране немају основ у
Кривичном законику, али из смисла нужне одбране а нарочито њене
социјалноетичке функције произилази ово ограничење.1077 Социјалноетички
принцип нужне одбране, значи да није дозвољено лишити живота друго лице ради
одбране имовине, макар велике вредности. 1078 Повреда права на живот може се

1071
М. Цетинић (2002), 148.
1072
H. H. Jescheck, T. Weigend, 347; J. S. Melgar, 153; S. Beltrani, 127.
1073
OLG Hamm, Urt. v. 24.11. 1976.- 4 Ss 263/76. (Вид., NJW 13/1977, 590).
1074
S. M. Puig, M. T. Castineira, 867.
1075
W. Wohlers, 434; H. Frister, 307.
1076
H. H. Jescheck, T. Weigend, 336.
1077
З. Стојановић (2006 а), 90.
1078
C. Roxin (2003 a), 967.

207
правдати само заштитом тог истог права.1079 Другим речима, лишавање живота је
дозвољено само ако оштећени предузима напад на живот, телесни интегритет или
слободу,1080 тј. није дозвољено у одбрани материјалних добара повредити или
угрозити живот нападача.1081 У модерној немачкој кривичноправној литератури
поједини аутори заступају супротно мишљење. 1082 Без обзира на то, ми прихватамо
принципијелно становиште: осим чињенице да се код нужне одбране налази у
сукобу право са неправом, као и да се напад на други начин није могао одбити, не
постоје други разлози који би оправдали лишавање живота да би се заштитила нека
мање вредна правна добра.1083
Такође, није дозвољено у одбрани уништити или оштетити имовину
нападача велике вредности, ради заштите имовине која је незнатне вредности.
Супротно, индивидуалистичко схватање нужне одбране је исувише егоистичко, а
омогућило би и злоупотребу овог права. Тако, учиниоци најтежих кривичних дела
против живота и тела, могли би се бранити истицањем да су остварили деликт
бранећи своју имовину или част.
Према судској пракси Русије, лишавање живота у нужној одбрани
оправдано је у следећим случајевима: прво, ако се напад предузима употребом силе
и проузрокује опасност за живот нападнутог или другог лица, или уз непосредну
претњу употребом наведене силе; друго, нападнути услед неочекиваног напада
није могао објективно да оцени интензитет и какактер опасности напада. 1084
Упркос томе што живот представља несумњиво највећу вредност како за
појединца тако и за правни поредак, није неспорано да ли је нападнути који у
нужној одбрани нанесе нападачу повреду опасну за живот, дужан да му пружи
помоћ? Према становишту судске праксе Немачке израженом у пресуди BGH Urt.
v. 29.7. 1970-2 StR221/70 (LG Trier): повреда нападача не чини нападнутог гарантом
за његов живот.1085 Очигледно је да се одлука суда заснива на чињеници да
одбрамбена радња није резултат слободне воље нападнутог, већ је условљена
противправним нападом. Али, ипак, социјалноетички разлози указују да није
хумано оставити нападача да искрвари (нпр. код убода нужем), без обзира на
претходно започињање сукоба, произилази из одредбе члана 127. КЗ Србије који
прописује кривично дело непружање помоћи.
У вези с разматрањем заштите живота као најважнијег добра, интересантно
је гледиште судске праксе Аљаске: није дозвољена употреба смртоносне силе чак и
уколико је нападнуто лице погођено хитцем из ватреног оружја, уколико зна да је
могуће одбити напад на други начин (Halton v State No. A.-6379, 1998, WL
208815).1086 Осим тога, у пресуди Европског суда за људска права Andronicou and
Constantinou v Cyprus(1998) 25 EHRR 491, наглашава се да лишавање живота као
изузетак од правила о неповредивости права на живот, мора бити неопходно и
1079
З. Стојановић (1998), 9.
1080
A. C. Cerezo, J. A. C. Montalvo (2001), 206.
1081
G. Fiandaca, E. Musco, 259.
1082
M. Wössner, 73. („Дозвољена је одбрамбена радња која угрожава живот, уколико је нападнуто
правно добро велике вредности”).
1083
З. Стојановић (1998), 9.
1084
Н.Г. Кадников, 190. (Произилази да је руска доктрина прихватила објективно субјективно
схватање неопходности одбране).
1085
Вид., NJW 50/1970, 50.
1086
J. Fayette, 190-191.

208
строго пропорционално.1087 Суд закључује да није повређен члан 2. Европске
конвенције о људским правима који гарантује право на живот, када су кипарске
специјалне јединице полиције у антитерористичкој акцији лишиле живота
отмичара и таоца. Супротно томе, у случају McCann and others v UK (1996) 21
EHRR 97, пресуђено је да је Уједињено Краљевство нарушило право на живот
тројице осумњичених терориста који су убијени на Гибралтару. 1088 Суд је утврдио
да планирањем операције није показан захтевани ниво поштовања права на живот
осумњичених, иако није доказано да су војници који су испалили хитце поступили
супротно одредби члана 2. Европске конвенције о људским правима. Позивање на
овај случај омогућава подизање оптужница против руководилаца безбедносних
служби, који планирају операције ове врсте.
Социјалноетичка ограничења нужне одбране се поред ограничења на основу
принципа сразмерности, односе на још неке облике противправних напада који
долазе од стране деце, лица у алкохолисаном стању, душевно болесних лица, особа
које су у заблуди, нападе који се предузимају у односу на члана породице и
случајеве испровоциране нужне одбране.1089
У теорији кривичног права истакнуто је и становиште, да социјалноетички
принцип обезбеђује привилегован положај лица која противправно угрожавају туђа
правна добра.1090 Аутор овог мишљења сматра да су учиниоци најтежих кривичних
дела из користољубља окуражени сазнањем да напад на имовину не даје право
нападнутом да угрoзи живот нападача. Већ смо показали да има и потпуно
супротних погледа на решење овог проблема: вероватно је да учинилац не би
извршио разбојништво ненаоружан, уколико би знао да кривичноправни прописи
дају овлашћење нападнутом да га убије, да ће га дочекати са оружјем у рукама. 1091
У вези с питањем сразмере нападачевог добра и добра које се брани, у нашој
судској пракси је заузет неприхватљив став, према коме се напад на имовину не
сматра нападом у смислу нужне одбране, уколико лице чија је имовина угрожена
лиши нападача живота. Наиме, у образложењу пресуде Окружног суда у Јагодини
утврђено је следеће чињенично стање: оптужени је затекао оштећеног у својој
продавници у време остварења кривичног дела разбојништва. Како је учинилац
овог кривичног дела био ненаоружан, суд закључује да напад у смислу нужне
одбране није постојао.1092 Лишавање живота учиниоца кривичног дела
разбојништва квалификовано је у овом случају као кривично дело убиство, а не као
убиство у прекорачењу граница нужне одбране, што је по нашем мишљењу једина
исправна одлука.
Према Fiandaci, неспорно је да се вредност добара у сукобу може
једноставно утврдити уколико су у питању истоврсна добра (нпр. физички
интегритет против физичког интегритета). Ако то није случај, овај аутор предлаже
узимање у обзир кривичних санкција које су прописане за повреду или угрожавање
тих добара, јер се тако законодавац (друштво) посредно изјашњава о њиховом

1087
A. Ashworth, 148.
1088
Ibid.
1089
M. Wössner, 46.
1090
Г. Марјановик, 157.
1091
L. Delpino, 1152.
1092
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. бр. 17/03 од 23. јула 2003. године.

209
значају, вредности.1093 Уз то, не треба као критеријум искључити морални и
вредносни систем друштва.1094
Адекватно поређење добара нападача и нападнутог, могуће је само ако као
критеријум користимо вредност правног добра нападнутог чије је угрожавање или
повреда сврха напада, али и вредност других посредно угрожених добара. На
пример, код разбојништва је често угрожена не само имовина нападача, већ и
његов телесни интегритет или живот. Стога, лишавање живота наоружаног
учиниоца овог кривичног дела од стране оштећеног, сматрамо неопходно
потребним у смислу нужне одбране.
Најзад, код угрожавања приватности од стране папараца, сматрамо да је
неопходно потребна одбрамбена радња којом се одузимају негативи, док би
уништавање фотоапарата значило прекорачење граница нужне одбране. У вези с
овим проблемом, у немачкој теорији кривичног права је истакнуто да се физичким
нападом на фоторепортера прекорачују границе нужне одбране.1095

3.3.3. Дефанзивна и офанзивна одбрана. Општеприхваћено је да ако лице

које предузима одбрану може на неки други начин (нпр. стављањем препрека) а не
повредом или угрожавањем нападачевих добара да одбије напад, одбрана није
неопходно потребна, тј. не може се говорити о нужној одбрани. Између осталог, то
значи, уколико нападнути има времена и могућности да предузме дефанзивну
одбрану (пасивна одбрана), нема право на офанзивну одбрану (активна одбрана).
Тиме се не жели рећи да лице које предузима одбрану уопште нема право на
офанзивну одбрану, јер би свођење нужне одбране на дефанзивну одбрану
обесмислило овај институт кривичног права, с обзиром да се дефанзивним радњама
по правилу не повређују правна добра нападача.1096 Дакле, одбрана представља
целину и значи истовремено предузимање радњи од којих неке имају дефанзивни а
неке офанзивни карактер.1097 У једној руци штит, у другој мач.1098 Дефанзивном
одбраном сматра се и тзв. опасна претња која има за циљ да отклони напад који
траје или непосредно предстоји.1099
У вези с тим, намеће се питање које је изазвало велику пажњу у теорији
кривичног права: да ли лице изложено противправном нападу има обавезу да напад
избегне, да се повуче пред нападачем? Ми прихватамо мишљење, према коме се не
може захтевати од нападнутог да одустане од офанзивне одбране, на тај начин што
ће побећи, давањем новца нападачу или позивањем другог у помоћ (нпр.
полиције).1100 Ово становиште прихвата и судска пракса у нашој земљи. 1101 Између
1093
G. Fiandaca, E. Musco, 260.
1094
L. Delpino, 358-359.
1095
J. Gerlach, 752. (Наше је мишљење, уколико фотограф не жели добровољно да преда фотоапарат
којим је неовлашћено фотографисао другог, оштећени има право да употреби силу у циљу
заштите приватности, односно одузимања негатива).
1096
З. Стојановић (2006 б), 145.
1097
A. Schönke, H. Schröder, 613.
1098
G. Spendel, 508.
1099
BGH, Urt. v. 5.10. 1990. - 2StR 347/90. (Вид., NJW 8/1990, 505).
1100
Н. Срзентић, А. Стајић, 145; H. H. Jescheck, T. Weigend, 337; J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 564;
BGH, Beschl. v. 15.11. 1994.- 3 StR 393/94. (Вид., NJW 14/1995, 973.); W. Kargl, 41.
1101
И. Симић (1998), Збирка судских пресуда у кривичноправној материји, Београд 1998, 14.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1355/94).

210
осталог, спашавање нападнутог бекством се коси са етичким нормама и значило би
понижавање лица које је изложено противправном нападу, тј. давање предности
неправу у односу на право.1102 Апсурдност услова који се односи на позивање
другог у помоћ, најбоље се види ако поставимо питање шта учинити уколико неко
лице пропусти да позове помоћ, јер није добро проценило опасност од напада. Да
ли у том случају треба да буде у немилости нападача или изложено кривичном
гоњењу, јер је остварило кривично дело предузимајући одбрамбену радњу. У вези с
овим питањем, судска пракса у Немачкој је заузела став да некажњивост учиниоца
који је прекорачио границе нужне одбране применом члана 33. Кривичног законика
није искључена, само због тога што је могао да избегне напад бекством или
позивањем полиције.1103 Кривични законик Руске Федерације у члану 37. став 3
изричито прописује да право на нужну одбрану не зависи од могућности
нападнутог да избегне напад или затражи помоћ од других лица или органа
власти.1104
За разлику од тога, у кривичноправној литератури је истакнуто да нужна
одбрана није неопходно потребна уколико лице које је изложено нападу одбије
исти, упркос чињеници да је напад могао бити онемогућен на други начин (на
пример, враћањем уназад, скретањем у другу улицу, позивањем помоћи).1105 Према
овом схватању, достојанство нападнутог није повређено уколико опасност од
напада отклони на поменути начин. Antolisei је заступник овог мишљења, али иде и
корак даље, ставом да бекство не значи угрожавање људског достојанства. 1106
Сматрамо да аргументи у прилог овом схватању нису прихватљиви, односно да
неоправдано воде сужавању поља примене института нужна одбрана. Логика овог
принципијелног становишта је јасна: чак и ако занемаримо морални аспект овог
проблема, сигурно је да би примена у пракси на овај начин ограничене нужне
одбране била отежана (нпр. како доказати свест учиниоца о могућем нападу и
његовом интензитету), а резултат би било неједнако поступање судова у истим или
сличним ситуацијама. Уз то, нико нема право да другом онемогућава уставом
гарантовано право на слободу кретања.
Присталице повлачења пред нападом заборављају да нападач својим
понашањем проузрокује две врсте опасности: прво, опасност за правна добра
нападнутог која произилази из напада; друго, опасност за сопствена правна добра
која могу бити повређена или угрожена одбраном. У вези с тим, Schmidhäuser
сматра да је нападач лице које треба да се уздржи од напада или одустане од већ
предузетог напада и на тај начин отклони сваку опасност, укључујући угрожавање
сопствених правних добара.1107
Већ је речено да противправност напада не даје право нападнутом или
другом лицу да у сваком случају предузме офанзивну одбрану, већ само уколико је
то непходно потребно. Тако, право на офанзивну одбрану је нарочито сужено у
односу на напад од стране душевно болесног лица, лица под утицајем алкохола,

1102
C. Morgenstern, 254.
1103
BGH, Beschl. v. 15.11.1994. - 3 StR 393/94. (Вид., NJW 14/1995, 937).
1104
Н.Г. Кадников, 186, 191.
1105
K. Himmelreich (1966), 132.
1106
F. Antolisei, 217.
1107
E. Schmidhäuser (1991 a), 107.

211
детета или лица чија је кривица у погледу напада искључена. 1108 На пример, не
може се дозволити да неко нанесе тешку телесну повреду душевно болесном лицу
или га лиши живота, уколико је напад који предузима то лице могао лако избећи. У
таквим случајевима се очигледно не би могло говорити о томе да би био нарушен
морални интегритет учиниоца који се могао уклонити пред нападом, а то ипак није
учинио. Такође, опасност која произилази из напада деце и душевних болесника је
несумњиво мања, у поређењу са противправним нападима који су предузети од
стране одраслих и душевно здравих лица. 1109 У прилог ограничавању права на
нужну одбрану у горе наведеним случајевима, несумњиво говори и разлог
хуманости. За илустрацију напада у односу на који не постоји кривица нападача
наводимо следећи пример: ловац који је изложен паљби другог ловца јер је у
заблуди да испред себе има животињу, нема право да позивајући се на нужну
одбрану пуца у нападача.1110
Заговорници супротног схватања истичу да нападнуто лице нема законску
већ искључиво моралну обавезу да се уклони пред противправним нападом
неурачунљивог лица.1111 У немачкој теорији кривичног права, Otto негира дужност
уклањања пред нападом који предузимају наведене категорије лица, јер је то
противно појму противправног напада код нужне одбране, тј. подразумева да се
нападнути може позвати на нужну одбрану само у случају напада лица чија се
свест и воља не доводе у питање.1112 Сврсисходно је применити одредбу о крајњој
нужди ако напад предузима душевно болесна особа, дете или лице које услед
дејства алкохола или других опојних средстава није свесно својих поступака и не
може управљати њима.1113 Прихватање овог решења у пракси, значило би правну
несигурност јер би еластичну границу нужне одбране и крајње нужде учинило још
мање видљивом. Наше је мишљење, због посебног својства нападача не треба
применити одредбу о крајњој нужди, тј. на тај начин привилеговати лице које
предузима противправни напад, већ дозволити нападнутом или другом лицу да се
позове на члан 19. КЗС, при чему суд са посебном опрезношћу треба да утврди
постојање услова неопходно потребне одбране. У делу рада који се односи на појам
противправности, већ смо указали на објективно субјективну концепцију
противправности у којој се налазе корени овде критикованог схватања.
Исто тако, сматрамо да није оправдано захтевати од нападнутог да се чак и
бекством спашава од неурачунљивог нападача (уколико није у стању да лако
избегне напад), што предлажу поједини аутори. 1114 У том случају, нападнути који је
свестан стања нападача треба са посебном обазривошћу да предузме одбрану
(интензитет одбране прилагоди околностима), док ће суд при оцени да ли је
испуњен услов да одбрана буде неопходно потребна, између осталог, узети у обзир
психичко стање нападача.

1108
W. Wohlers, 434; G. Q. Olivares, F. M. Prats, 490-491; F.-W. Krause, 333; T. Lenckner (1968), 3; Н.Г.
Кадников, 187.
1109
C. Bertel, 11.
1110
В. Камбовски (2005), 486.
1111
В. Тимошкин, 22.
1112
О. Harro, 577.
1113
P. Noll, Tatbestand und Rechtswidrigkeit: Die Wertabwägung als Prinzip der Rechtfertigung, ZStW
1/1965, 30.
1114
М. Чубински (1930), 83.

212
 У овом раду већ је речено да нападнути има право да се позове на нужну
одбрану чак и уколико је он сам испровоцирао напад. У том случају је офанзивна
одбрана неопходно потребна само ако дефанзивном одбраном није могуће одбити
напад, тј. офанзивна одбана је супсидијарна дефанзивној одбрани. Провокатор се
код провоцираног напада огрешио о право, што значи да и њему треба ускратити
право да није дужан узмакнути пред неправом.1115 Једноставно речено, изазивач је
дужан да се уклони са места где је напад предузет или би могао бити предузет, јер
оно што је срамота за особу која је изложена нескривљеном нападу, дужност је за
лице које је скривило напад. Ако је тако, како поступити уколико провокатор нема
могућности да побегне? Настојали смо да на ово питање одговоримо у делу рада
који се односи на изазвану нужну одбрану.
Већ смо истакли, када су у питању тзв. багателни напади (непристојно
понашање алкохолисаног лица, дрско понашање на спортским приредбама итд.),
дефанзивна одбрана несумњиво има предност у односу на активну одбрану. Као
што кривично гоњење код „ситних злочина” није неопходно, тако се нападнути
треба уздржати од повреде или угрожавања нападача код багателних напада. 1116
Према ставу који заступа судска пракса у нашој замљи, нападнуто лице није
дужно да заштити правно добро дозивањем у помоћ. 1117 У литератури су истакнута
различита схватања о томе да ли нападнути има право на офанзивну одбрану ако
има могућност да позове у помоћ представника надлежног државног органа, тј.
полицијског службеника који се налази у близини места где је предузет напад. У
старијој теорији преовладава мишљење да се право нужне одбране може остварити
само „кад нападнутом државна власт не би могла да притече у помоћ у тренутку
опасности”.1118 У немачкој доктрини се иде и корак даље, ставом да је лична
одбрана супсидијарна у односу на државну, што значи да неопходност одбране
може да се негира не само ако полиција одбија противправни напад, већ и уколико
постоји могућност позивања помоћи од стране нападнутог.1119 При томе,
подразумева се претпоставка да изгледи на успех нужне помоћи од стране полиције
нису мали. Међутим, Schröder критикује ово становиште и оправдано истиче:
непозивање полиције (али и других лица) у стању нужне одбране се може
нападнутом ставити на терет само уколико је право на нужну одбрану ограничено
(нпр. код испровоцираног напада).1120
Према другом мишљењу, које је сматрамо исправно, лице које се брани није
дужно да позива полицајца у циљу пружања помоћи, односно има право на
офанзивну одбрану чак и уколико му овлашћено лице изричито забрани да се
брани, преузимајући одбијање напада на себе. 1121 У сваком случају, полицајац је
дужан да по службеној дужности има иницијативу при пружању помоћи
нападнутом. Уколико то и учини, околност да се нападнути није сам супротставио
нападачу суд ће узети у обзир при разматрању да ли је у конкретном случају
испуњен услов да одбрана буде неопходно потребна. Напротив, могуће је
1115
P. Novoselac, 94-95.
1116
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921; W. Wohlers, 434.
1117
И. Симић (2000), 11. (Пресуда Окружног суда у Београду К. 645/96 од 5. маја 1997. године).
1118
Ј. Авакумовић, 57.
1119
A. Schönke, H. Schröder, 617.
1120
Ibid.
1121
J. Šilović, Nužna odbrana, Zagreb 1910, 84.

213
замислити ситуацију да надлежан државни орган из било ког разлога неће или не
може да пружи помоћ нападнутом. На овом месту нема потребе да понављамо горе
наведене разлоге против дужности учиниоца да у случају напада позове другог у
помоћ, а који не губе на снази због околности да је субјект који помоћ може
пружити службеник полиције.
Слично мишљењу које је заступљено у шпанској доктрини (Puig),1122 Лукић
истиче: „када се појединци из нашег друштва нађу у ситуацији да се бране од
противправних напада других, они се морају бранити на начин како би их
заштитило друштво да је било кадро у датом моменту пружити им заштиту
преко зато одређених органа, да би могли уживати благодети института нужне
одбране”. 1123 Сматрамо да се ово становиште не може прихватити, јер неоправдано
сужава поље примене института нужне одбране. Условљава се право на нужну
одбрану само одређеним начином одбране, који би предузео надлежан државни
орган да је могао интервенисати. Неприхватање овог схватања заснивано је на два
аргумента: прво, потпуна неодређеност овог услова за примену нужне одбране, јер
није јасно како би се у конкретној ситуацији понашао надлежан државни ораган,
што даје могућност произвољног тумачења; и друго, лице које је изложено нападу
налази се у посебном психичком стању (страх, паника исл.) и не поседује вештине,
искуство, ауторитет као ни оружје професионалног полицајца, па се не може
очекивати да одбије напад на начин како би то учинио службеник полиције. 1124
У погледу напада који нису предузети са умишљајем или нехатом (случајни
напади), у овом раду је већ заузет став да је противправност напада објективан
појам, из чега произилази да не зависи од свести или воље нападача, већ од тога да
ли је његово понашање противно позитивним правним прописима. 1125 Ипак, у
теорији су поједини аутори заговорници идеје да је неправо нападача умањено код
напада који су предузети са несвесним нехатом, што оправдава ограничење нужне
одбране.1126 Полазећи од начела „ко може више може и мање”, долази се до
закључка да је и код случајних напада нападнути дужан да дефанзивном одбраном
одбије напад, уколико је то могуће.
Као што је речено, нападнути није дужан да се уздржи од одбране или да
предузме само дефанзивну одбрану, уколико је сигуран да ће после довршеног
напада надокнадити штету која му је учињена. 1127 Наиме, нико није дужан да трпи
напад, да трпи повреду свог права у сукобу са неправом.
Анализирајући све што је речено, долазимо до закључка да се у погледу
утврђивања неопходно потребне одбране не може поставити једно опште правило
које би суд примењивао у свакој кривичној ствари. Као илустрацију тешкоћа при
решавању овог проблема, користимо следећи пример: лице А је особа склона
насиљу, вршењу кривичних дела. Као закупац узима аутомобил од лица Б, који
није вратио закуподавцу у предвиђеном року, већ га је услед квара оставио на
непознатом месту, задржавајући код себе саобраћајну дозволу и кључ возила. Иако
1122
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921.
1123
С. Lukić, 138.
1124
K.- L. Kunz, 991.
1125
Г. Марјановик, 155; Ф. Бачић et al. (1995), 57; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 139; K.
Leckner, K. Kühl, 199; A. Schönke, H. Schröder, 610.
1126
A. Sinn, Notwehr gegen nicht sorgfaltswidriges Verhalten, GA 2/2003, 101.
1127
Б. Игњатовић, 96.

214
га се плаши, власник агенције разговара са насилником, безуспешно покушавајући
да поврати своје возило и наплати потраживање. Због тога се наоружава и враћа у
ресторан, усмеривши пушку у правцу ногу особе А и поново захтева враћање
аутомобила и наплату дуга. Међутим, лице А испред себе као штит постави лице Ц
и испаљује хитац из пиштоља, циљајући у главу нападача. Како се талац опирао, не
погађа особу Б већ једног од гостију ресторана. Након тога, реагује и лице Б које
пуцњем из пушке погађа таоца и наноси му тешку телесну повреду, док особа А
задобија само лакше повреде. Поставља се питање да ли је реакција особе А
неопходно потребна (или се може говорити о покушају убиства)? Према
Morgenstern, одговор је потврдан јер је воља лица А усмерена пре свега на
одбијање напада.1128 Напомиње да нападнути није дужан да се уклања пред
нападачем, што се начелно може прихватити.
Више је него уочљиво да у овом занимљивом случају треба узети у обзир
допринос нападнутог нападу, из чега произилазе социјалноетичка ограничења
нужне одбране. Уосталом, из понашања нападача (захтевао је враћање возила и
наплату потраживања, пушку је усмерио у ноге нападнутог) се може закључити да
његов умишљај није усмерен на лишавање живота нападнутог. Изазивач је због
тога дужан да избегне напад разговором са испровоцираним нападачем, позивањем
у помоћ или бекством ако је то могуће. Ако дефанзивна одбрана није успешна,
може се бранити офанзивном одбраном наносећи нападачу најмању могућу штету
(нпр. пуцањем у делове тела који се не сматрају виталним). Неуспех напред
наведених радњи предузетих у циљу одбијања напада, значи да изазивач има
неограничено право на нужну одбрану. Сажето речено, треба применити тзв.
тростепену теорију, о којој је у овом раду већ било речи. 1129 Закључујемо да је у
нашем примеру нападнути остварио кривично дело покушај убиства у прекорачењу
граница нужне одбране, а ослонац за ово мишљење проналазимо у генералном
ставу које заступа Leckner: учинилац који испровоцира напад а потом прекорачи
границе нужне одбране се не може позивати на одредбу о искључењу
кажњивости.1130 На другој страни, у односу на нападача се може применити одредба
о нужној одбрани, јер њено прекорачење квалификујемо као противправни напад у
односу на који првобитни нападач има право на нужну одбрану.1131
У теорији је постављено питање социјалноетичких ограничења нужне
одбране код сукоба чланова породице (супружника, деце). Проблем је да ли се
неопходно потребна одбрана код сукоба наведених категорија лица утврђује по
општим правилима, или због специфичности личних односа треба у већој мери
ограничити одбрану нападнутог. Ми прихватамо становиште које заступа Spendel,
јер полази од претпоставке да право нужне одбране треба да буде пре свега
прилагођено заштити интереса нападнутог, а не интересима нападача. 1132
Разматрање овог проблема Walther започиње питањем, да ли супруга код првих
наговештаја сукоба треба да са децом напусти стан и на тај начин избегне теже
последице. Одговор је негативан, јер право не може устукнути пред неправом

1128
C. Morgenstern, 254.
1129
J. Matthias, 467.
1130
K. Leckner, K. Kühl, 207.
1131
З. Стојановић (2006 а), 93.
1132
G. Spendel, 507.

215
(Recht dem Unrecht nicht zu weichen braucht).1133 Уопштено говорећи, лица која су
изложена нападу од стране чланова своје породице, не треба да буду у
неповољнијем положају у односу на било кога ко предузима одбрану од
противправног напада.1134 Ово схватање доводи се у сумњу појединим пресудама
немачких судова, па се не може говорити о јединственом гледишту на ово питање:
код сукоба између супружника, употреба смртоносног средства није неопходна чак
и ако примена неког блажег средства није ефикасна, осим уколико нападач
брачном другу угрожава живот (BGH, Urt. v. 26.2. 1969.-3 StR 322/68).1135
Поједини теоретичари полазе од претпоставке да између супружника
постоји однос солидарности, који представља основ да се ограничи нужна одбрана,
уколико нападнутом прети наношење лаких телесних повреда.1136 Даље, присталице
ограничења нужне одбране сматрају, да је раздвојен живот или развод брака
легитимно средство да се спрече будући напади. 1137 Заборавља се да нужна одбрана
није дозвољена против будућих већ искључиво против садашњег напада или
напада који непосредно предстоји. Дакле, не може се прихватити строжи
критеријум при процени неопходно потребне одбране, само због тога што су
учесници у сукобу брачни партнери.
Као што је већ речено, за решавање сложеног проблема утврђивања
неопходно потребне одбране судовима стоје на располагања помоћни критеријуми
од којих су најважнији следећи: 1. интензитет напада и одбране; 2. средства
употребљена за напад и одбрану; 3. начин на који је предузет напад и могући начин
одбијања напада; 4. околности под којима је предузет напад односно одбрана
(време, место, растојање између лица у сукобу итд.); 5. лична својства нападача и
нападнутог (узраст, знање борилачких вештина, психофизичке способности итд.);
6. психичко стање нападнутог у време предузимања напада (страх, душевну болест
итд.); 7. сразмера вредности нападачевог добра и добра које се брани; 8. да ли је
учинилац напад могао одбити дефанзивном одбраном или је неопходно било
предузимање офанзивне одбране. Наравно, листа се навођењем ових критеријума
не исцрпљује, већ обухвата и друге пре свега објективне факторе, који у
конкретном случају могу указати да је нужна одбрана неопходно потребна или да
овај услов није испуњен.

3.4. ОДБРАМБЕНА ВОЉА

Члан 19. Кривичног законика не прописује субјективни услов за примену

нужне одбране, тј. свест и вољу нападнутог да одбија напад. Али, нико не може
оспорити да је у пракси могућа ситуација да учинилац несвесно одбије напад и при
томе оствари обележје бића неког кривичног дела. 1138 На пример, неко са
1133
S. Walther, 55.
1134
G. Spendel, 507; D. Engels, Der partielle Ausschluβ der Notwehr bei tätlichen Auseinandersetzungen
zwischen Ehegatten, GA 3/1982, 124-125.
1135
Вид., NJW 27/1969, 1184.
1136
K. Leckner, K. Kühl, 203; W. Wohlers, 435.
1137
K. G. Deubner, Anmerkung, NJW 27/1969, 1184.
1138
C. Prittwitz, 382.

216
умишљајем проузрокује телесну повреду другог лица, иако није био свестан да му
прети опасност од тог лица, да постоји напад који одбија. Лице А у току ноћи
сретне лице Б кога сматра својим непријатељем и са којим већ дуже време жели да
се обрачуна. Спрема се да га удари шакама, али није приметио да лице Б у руци
држи нож са намером да га повреди, што сведочи о обостраној нетрпељивости.
Такође, у случају заблуде о лицу (eror in persona) учинилац хоће да повреди или
угрози добра једног лица, а уместо тога изврши кривично дело према другом лицу
(нападачу).
У теорији кривичног права су са разлогом разматрани наведени случајеви и
заузет исправан став: постојање одбрамбене воље је неопходно за примену нужне
одбране.1139 Укратко речено, нема нужне одбране уколико нема одбрамбене воље,
тј. свести учиниоца о нападу и воље да се тај напад одбије. Сходно томе, у руској
литератури се истиче да је циљ нужне одбране одбијање напада, тј. заштита
правних добара нападнутог, док је повреда нападача нужна последица
предузимања одбрамбене радње.1140 Оправдање објективно субјективне концепције
нужне одбране проналазимо у следећем: сагласно је праву одбити противправни
напад, док се то не може рећи за радње које имају за циљ напад, макар се накнадно
утврдило да је на тај начин заправо напад одбијен. То ће бити случај ако неко лице
одбије напад на треће лице, али циљ његове радње није било одбијање напада већ
освета нападачу.1141 На пример, лице А чека погодну прилику да нанесе телесну
повреду лицу Б због „нерашчишћених рачуна”. Када особа Б нападне лице Ц, лице
А користи ситуацију противправног напада и тобоже у одбрани шаком удара
нападача и спашава нападнутог, иако је прави циљ његовог напада повреда
нападача. У наведеном примеру, учинилац се не може позвати на нужну одбрану,
јер недостаје њен субјективни елемент, тј. одбрамбена воља.1142
У литератури је разматран проблем одбрамбене воље нападнутог код
испровоциране одбране, чије постојање није неспорно, с обзиром да намерна
провокација подразумева да изазивач жели напад, да би тобоже у одбрани
повредио неко нападачево правно добро. Нико не може оспорити да се изазивач
код намерне провокације може наћи у безизлазној ситуацији, ако његова намера да
повреди правна добара изазваног не буде остварена, а бекство (или други начин
избегавања напада) није могуће. У том случају, може се говорити о одбрамбеној
вољи и другим условима за примену нужне одбране, јер су улоге измењене:
претходни нападач (изазивач) започиње одбрану, док претходно нападнути
(изазвани) постаје нападач.1143 У вези с овим проблемом, Bertel заузима став да
„одбрамбена воља може да постоји и тамо где је одбрамбена радња
неморална”.1144 Међутим, није оправдан Bertel-ov став о постојању одбрамбене
воље и уколико изазивач не покуша да се уклони пред нападом, већ предузме
одбрану очекујући неку корист од повреде нападача.

1139
З. Стојановић (2006 б), 92; М. Цетинић (2002), 146; H. H. Jescheck, T. Weigend, 342; C. Prittwitz,
382; A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 44.
1140
Н.Г. Кадников, 185.
1141
E. O. Berenguer et al., 85; STS 1685/2001 od 29. 2. 2000.
1142
C. Prittwitz, 384.
1143
C. Roxin (1963), 563.
1144
C. Bertel, 3; Т. Живановић (1935), 233.

217
 Институт нужне одбране се не може применити ако лице које спречава или
зауставља нападача жели да одбије напад, али је доминантни мотив за
предузимање радње освета, вршење насиља, прикривање илегалних поступака
итд..1145 Ово становиште заступљено је и у немачкој кривичноправној теорији. 1146
Проблем различитих мотива који иницирају остварење кривичног дела од стране
нападнутог, нарочито је присутан код сукоба чланова породице, због мржње,
љубави, освете, љубоморе, зависти и других осећања која по правилу постоје
између супружника, деце итд.. Да ли нападнутом који предузима одбрану на
објективно дозвољен начин треба ускратити позивање на нужну одбрану, јер ће
увек бити доказа о мржњи према нападачу, или неком другом „доминантном”
мотиву. Према једном схватању ово проблема, ако су испуњени објективни услови
за примену нужне одбране, треба претпоставити и одбрамбену вољу, тј. искључити
постојање кривичног дела.1147 Подразумева се да је ова претпоставка оборива, тј.
може се доказати супротно. Тешко је разумети зашто би постојање субјективног
елемента претпостављали, ако су учесници у сукобу чланови породице. У овом
раду смо се већ изјаснили као противници посебног статуса ове категорије лица,
при утврђивања неопходно потребне одбране и истовремености напада. Исто се
односи на одбрамбену вољу, јер тешкоће са којима се суд сусреће при утврђивању
материјалне истине у кривичном поступку не значе да од тог посла треба одустати.
Може се прихватити схватање заступљено у нашој и немачкој правној
науци: с обзиром на постојање објективних елемената нужне одбране,
противправност се у случају недостатка одбрамбене воље учиниоца делимично
искључује, јер последица која је проузрокована изоловано посматрано није
противправна, што значи да у погледу кажњавања евентуално може бити
примењена одредба о покушају кривичног дела.1148
У немачкој кривичноправној теорији се истиче озбиљан приговор
прихватању одбрамбене воље као обавезног елемента нужне одбране, јер је могуће
замислити ситуацију да учинилац предузима одбрамбену радњу, иако је не
препознаје као такву. На пример, лице А чека долазак аутобуса, свесно присуства
већег броја људи на станици, укључујући и особе Б која се налази иза њега. При
томе, он не слути да особа Б покушава да му украде новчаник. Уплашен од
камиона који се неопрезношћу возача исувише приближио стајалишту за путнике,
скочио је уназад и ударио особу Б у пределу главе, наносећи јој телесне повреде.
Сходно томе, учинилац не мора увек да препозна стање нужне одбране, тј.
одбрамбена воља није услов нужне одбране, довољно је да то стање објективно
постоји.1149
Наше је мишљење, примену нужне одбране треба и у овом случају условити
утврђивањем постојања субјективног елемента, тј. одбрамбене воље. То значи, да
се учинилац не може позвати на основ искључења кривичног дела из члана 19.
Кривичног законика. Премда, не постоји сметња да се постојање дела искључи
применом одредбе о крајњој нужди (члан 20. КЗС).
1145
L. Delpino, 358.
1146
G. Altvater, 91; K. Leckner, K. Kühl, 199; H. H. Jescheck, T. Weigend, 343.
1147
S. Walther, 54.
1148
З. Стојановић (2006 б) 146; P. Böcker, Die hypothetische Einwilligung im Zivil - und Strafrecht, JZ
19/2005, 927.
1149
B. Hardtung, 50; M. K. Meyer, 813; G. Q. Olivares, F. M. Prats, 489.

218
 4. ПРЕКОРАЧЕЊЕ ГРАНИЦА НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Обим нужне одбране није био ограничен у почетној фази историјског

развоја овог института, али је временом сазревала свест о потреби да се
кривичноправним прописима заштите и интереси лица које предузима
противправни напад. Због тога је у савременим законодавствима и теорији
одбачено тзв. неограничено право на нужну одбрану. Одредити јасне границе
нужне одбране је од кључне важности за њену примену, јер алтернатива су
произвољне пресуде.1150 Уосталом, држава се дефинише као правна држава, тј.
ограничава себе, због чега не би било прихватљиво да појединац има неограничено
право на нужну одбрану у сукобу са неправом нападача. 1151 У нашем кривичном
законодавству, чланом 19. став 3 регулисано је прекорачење граница нужне
одбране, при чему сам појам прекорачења није одређен у законику. Тако, нису ни
примера ради наведени разлози који могу довести до прекорачења граница нужне
одбране, нити би таксативно набрајање било сврсисходно. Упркос томе,
кривичноправна доктрина и судска пракса заузимају јединствено мишљење о овом
питању: прекорачење граница (ексцес - excessus defensionis) нужне одбране
суштински је повезано са захтевом да одбрана мора бити неопходно потребна. 1152
Заправо, уколико нужна одбрана није неопходно потребна, а испуњени су сви
остали напред наведени услови напада и одбране, утврђено је прекорачење граница
нужне одбране. Како је о кључном услову нужне одбране, тј. захтеву да буде
неопходно потребна у овом раду већ било речи, на овом месту нема потребе да
поново разматрамо то питање.
У старијој доктрини кривичног права прекорачењем нужне одбране
сматрало се „свако насиље прама нападачу и свака повреда његових правних
добара, који су имали места ван услова, прописаних у закону за нужну одбрану”.1153
Ово одређење прекорачења нужне одбране је прешироко, јер говори о ексцесу тамо
где нису испуњени услови за примену овог института, тј. где нужне одбране
заправо и нема. Насупрот томе, поједини теоретичари кривичног права исувише
сужавају овај појам, изједначавајући га са ситуацијом у којој постоји несразмера
интензитета напада и одбране.1154 Ово схватање губи из вида да је интензитет
напада и одбране само један од критеријума за оцену да ли је у конкретном случају
испуњен услов неопходно потребне одбране. Стога, могуће је да у конкретном
случају напад и одбрана буду сразмерног интензитета, али да одбрана није
1150
S. M. Puig, M. C. Bidasolo, 921.
1151
J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 557.
1152
З. Стојановић (2006 б), 146; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 141; L.J. Bavcon, A. Šelih, 143;
M. Радовановић, 121; J M. Z. Espinar et al., 570; Пресуда Окружног суда у Ужицу К. 75/03 од 25.
децембра 2003. године (Из образложења: „Под овим околностима, само је одбрана окривљеног
када је то чинио бранећи се ударцима руку била неопходно потребна за одбијање противправног
напада од стране оштећеног...окривљени је прекорачио границе нужне одбране зато што је имао
могућност да на други начин (бранећи се рукама и сл.) одбије напад”.).
1153
М. Чубински (1934), 93.
1154
Г. Марјановик, 161. („Интензивни ексцес нужне одбране постоји када интензитет одбране није
сразмеран интензитету напада”).

219
неопходно потребна, јер је учинилац могао одбити напад употребом блажег
средства одбране или на неки други начин.
Нападнути који прекорачи границе нужне одбране се не може се позивати
на примену овог института, јер као што смо рекли, недостаје један и то суштински
услов за његову примену. Произилази да је лице које предузима одбрамбену радњу
остварило кривично дело, што значи да ће се применити општа правила о
кажњивости. Наравно, као што из текста законика произилази, околност да је у
конкретном случају реч о прекорачењу нужне одбране, није без икаквог дејства у
погледу кажњивања учиниоца. Лицу које оствари интензивни ексцес нужне
одбране суд казну може ублажити, односно уз испуњење одређених услова може га
ослободити од казне. Треба констатовати да је прекорачење нужне одбране
факултативан основ за ублажавање казне, односно за ослобађање од казне. Зашто?
Између осталог, разлоге треба тражити у следећем: друштвена опасност кривичног
дела учињеног у прекорачењу нужне одбране је очигледно мања него што је то
случај у редовним околностима остварења дела.1155
Резон законодавца о евентуалном блажем кажњавања учиниоца кривичног
дела у прекорачењу нужне одбране је оправдан, јер је нападнуто лице у тренутку
када је изложено противправном нападу у посебном психичком стању (страх,
раздраженост, гнев, паника исл.) и често није у стању, односно нема времена да
правилно процени интензитет напада и подеси границе одбране. 1156 Процени
интензитета напада и одбране, као и утицаја психичког стања нападнутог на став о
том питању, треба приступити са посебном пажњом. Може се догодити да
учинилац искористи прилику изложености противправном нападу, како би на
нападачу „искалио свој бес”, у ком случају треба ускратити позивање на нужну
одбрану.1157
Ако је у конкретном случају до прекорачења дошло услед јаке
раздражености или препасти изазване нападом, учинилац се може ослободити
казне (члан 19. став 3 КЗ РС). При томе, стање јаке раздражености или препасти
треба ценити објективно, што значи да субјективно мишљење лица које предузима
одбрану о нападу нема утицаја на квалификацију дела. Према томе, уколико се
неко због преосетљивости или незнатног повода нађе у стању јаке раздражености
или препасти, примена одредбе о ослобађању од казне није могућа.
Дакле, јака раздраженост или препаст су два алтернативна основа за
ослобађање од казне. Законодавац је очигледно имао у виду став психијатрије о
дејству афекта на свест, односно на вољу човека. Јаки афекти (affectus) могу да
доведу до сужавања обима свести различитог интензитета, као и помућења свести,
док је са друге стране „сасвим познато стимулативно и дестимулативно дејство
афеката на вољне процесе, као и на систем одлучивања”.1158 Раздраженост је тзв.

1155
М. Ђорђевић, Ђ. Ђорђевић, 31.
1156
J. S. Melgar, 158; G. Duttge, 270.
1157
A. Marsico, 128; C. Roxin (2003 a), 966. (У овом раду смо већ анализирали пример уцењеног лица
које под утицајем срџбе лишава живота уцењивача. Иако сматра да је спорни услов
истовремености испуњен, Roxin негира могућност позивања на нужну одбрану, путативну нужну
одбрану или одредбу о прекорачењу нужне одбране, сматрајући да је оптужени остварио убиство
на мах. Наиме, члан 213. КЗН прописује да срџба и раздраженост као астенички афекти
представљају основ да се радња учиниоца квалификује као привилеговано убиство).
1158
Б. Крстић, Психијатријско вештачење афективних стања, Београд 1997, 165-166.

220
позитивни афект (стенички) који појачава телесну и душевну активност, док
препаст спада у тзв. негативна афектна стања (астенички), тј. она која их
спутавају.1159 Препаст је један од облика афекта страха тј. „интензивно и
краткотрајно стање велике напетости које изазива осећање постојећих или
предстојећих опасности по интегритет личности”.1160 За почетну фазу страха
односно препасти карактеристична је укоченост, док особа касније прелази у напад
или у бекство. Начин извршења дела често суду може указати на остварење
кривичног дела у афективном стању (нпр. вишеструко ударање ножем, бесомучно
ударање итд.).
Овде се не ради о стању раздражености или препасти које редовно наступа
код лица које је изложено противправном нападу, јер њихово постојање
представља основ за ублажавање од казне. Граматичким тумачење одредбе
законика о нужној одбрани (члан 19. став 3), закључујемо да само стање јаке
раздражености или препасти даје могућност суду да учиниоца ослободи од казне. У
вези с тим, психијатрија познаје: а) повишену емоционалну узбуђеност или
раздраженост; и б) патолошки афекат или јаку раздраженост. 1161 Иако законик не
захтева изричито одређен интензитет афекта код стања препасти, сматрамо да је и у
овом случају услов за ослобађање од казне да је реч стању јаке препасти. Овакви
афекти су уједно и основ за ублажавање од казне, што произилази из члана 56. став
2 КЗ.” 1162
Судској пракси је често тешко да разграничи стање јаке од обичне
раздражености, а велику улогу у том несумњиво одговорном послу имају вештаци -
психијатри. Не треба заборавити да је у надлежности суда а не вештака доношење
одлуке о томе да ли су остварена обележја бића кривичног дела. То практично
значи да је задатак вештака да опише афективно стање и његов утацај на
понашање, док суд одлучује о постојању јаке разражености односно препасти у
кривичноправном смислу. Да бисмо избегли непотребна понављања, расправу о
критеријумима за утврђивање јаке раздражености наставићемо у делу рада који се
односи на разграничење убиства у прекорачењу нужне одбране од убиства на мах.
У стручној литератури је заузет јасан став да јака раздраженост или препаст
проузрокују привремену душевну поремећеност лица, што даље води смањењу
урачунљивости, ређе битно смањеној урачунљивости или чак неурачунљивости. 1163
Премда, не изазива сваки афекат неурачунљивост, већ само онај који је таквог
интензитета да искључује способност расуђивања и одлучивања. Без сумње,
неурачунљивост као последица јаке раздражености и препасти искључује
постојање кривичног дела (члан 23. став 1 КЗ РС), што значи да се питање
прекорачење граница нужне одбране и не поставља.
Кривичним закоником Савезне Републике Немачке у члану 33. се слично
одредби у нашем законодавству прописује: „Учинилац неће бити кажњен ако је

1159
Д. Јефтић, Судска психопатологија, Београд 1960, 37.
1160
Ј. Марић, Вештачење афективних стања код убистава, Убиства и самоубиства у Југославији -
телесне повреде, Српско удружење за кривично право, Београд 1998, 68.
1161
Ibid., 71.
1162
Члан 56. став 2 КЗС: „Суд може учиниоцу кривичног дела изрећи казну испод границе прописане
законом или блажу врсту казне, кад закон предвиђа да се учинилац може ослободити од казне, а
суд га не ослободи од казне”.
1163
Д. Јефтић, 40-42.

221
прекорачио границе нужне одбране због раздражености, страха или
препасти”.1164 На први поглед, законодавац у Немачкој прихвата шире одређен
појам прекорачења нужне одбране. Као услов за некажњавање учиниоца не захтева
се да раздраженост буде одређеног интензитета, док је основ облигаторне
некажњивости и страх. Међутим, наше законодавство прописује да суд учиниоцу
може ублажити казну у свим случајевима интензивног ексцеса нужне одбране, што
је могућност којом судови у Немачкој не располажу.
Занимљиво је да Кривични законик Руске Федерације који садржи одредбу о
прекорачењу нужне одбране, уопште не предвиђа могућност ублажавања казне, а
самим тим ни ослобађања од казне. Члан 37. став 2 тачка 1 прописује: „Не сматра
се прекорачењем граница нужне одбране радња нападнутог лица, ако то лице
услед изненадног напада није могло објективно да оцени интензитет и карактер
опасности напада”.1165 На тај начин, практично је дозвољено да нападнути нанесе
тежу повреду нападачу од повреде која је претила, под условима које предвиђа
законик. С обзиром да се израз „изненадни напад” може широко тумачити,
сматрамо да ова одредба руског кривичног законодавства привилегује лице које
оствари обележја бића кривичног дела. Занимљиво је да граматичким тумачењем
одредбе из члана 37. став 2 КЗ Руске Федерације долазимо до закључка да је
прекорачење граница нужне одбране могуће само са умишљајем, тј. да нехатно
прекорачење није кривичноправно релевантно.1166
Важно је нагласити да психичка стања која су основ ослобађања од казне
морају бити у узрочно-последичном односу са нападом. Уколико узрок јаке
раздражености или страха није противправни напад већ неки други разлог (нпр.
болест учиниоца исл.), не може се применити одредба члана 19. става 3 КЗ РС.
Разлози за факултативно ослобађање од казне су наведени таксативно, иако
је извесно да ексцес нужне одбране може проузроковати и страх, паника, љубав
према нападнутом (код нужне помоћи), гнев, узбуђеност итд.. Може се поставити
питање, да ли је оправдано изменама Кривичног законика навести друге разлоге
прекорачења нужне одбране, који омогућавају ослобађање од казне. 1167 У сваком
случају, искључено је афективно стање нападнутог а самим тим и некажњавање,
уколико у конкретном случају лице које предузима напад покушава да се спаси
бекством од предузете одбране.1168
Ублажавање казне и ослобађање од казне су факултативног карактера, суд
може али не мора применити ову одредбу Кривичног законика, јер као што
исправно резонује законодавац, не заслужује сваки учинилац кривичног дела у
прекорачењу нужне одбране блажу казну, односно ослобађање од казне. Такође,
није искључено да с обзиром на све околности под којима је конкретно дело у
прекорачењу нужне одбране остварено, суд изрекне строжу казну од оне коју по
правилу у редовним околностима изриче за исто кривично дело које није учињено
у прекорачењу нужне одбране. Да ли ће и у којој мери казна бити ублажена,
односно да ли ће оптужени бити ослобођен од казне, одлучује суд узимајући у
1164
Кривични законик Савезне Републике Немачке са Уводним законом за Кривични законик и
Војно кривичним законом, 22.
1165
Н.Г. Кадников, 186.
1166
Ibid., 192.
1167
Са становишта правне технике циљ се може постићи и коришћењем тзв. генералне клаузуле.
1168
LG München I, Urt. v. 10.11.1987. - Ks 121 Js 4866/86. (Вид., NJW 30/1988, 1862).

222
обзир све објективне и субјективне околности конкретног случаја, а одлука ће
зависити и од степена прекорачења граница нужне одбране.1169
Из досадашњих излагања произилази, да ублажавање или ослобађање од
казне није искључено уколико је учинилац који је прекорачио границе нужне
одбране могао да избегне напад, да се спаси понижавајућим бекством или
позивањем полиције.1170
За кажњавање је од нарочитог значаја да ли је „дотична особа границе
нужне одбране прекорачила намерно, свесно или несвесно”.1171 Разлози у прилог
схватања о умишљајном прекорачењу граница нужне одбране, истакнути су у делу
рада који се односи на истраживање овог института у кривичном законодавству и
теорији кривичног права Немачке.1172 У сваком случају, погрешно би било
закључити да је облик кривице ирелевантан: логично је да нехат учиниоца који је
прекорачио границе нужне одбране повећава вероватноћу да суд донесе одлуку о
ублажавању или ослобађању од казне.
Треба констатовати да је од великог значаја да суд у случају ексцеса утврди
да ли су испуњени услови за прекорачење граница нужне одбране. Одговор на ово
питање није једноставан и захтева пажљиву анализу конкретне кривичне ствари. Да
ли је окривљени учинио више од неопходно потребног директно утиче на правну
квалификацију дела. На пример, у случају лишавања живота учинилац може бити
гоњен због умишљајног убиства, нехатног убиства, убиства на мах, убиства у
прекорачењу нужне одбране, док се за случајно лишавање живота гоњење не
предузима, односно поступак се обуставља. Као што је у овом раду већ речено,
питање прекорачења граница нужне одбране је у тој мери фактичко, да се у судској
пракси догодила ситуација у којој инвалид (непокретно лице) који је несумњиво
физички инфериоран у односу на лице које предузима напад, прекорачи границе
нужне одбране.1173 Околности које су навеле суд да донесе такав закључак су
алкохолисано стање нападача, употреба ножа од стране нападнутог иако је његова
одбрана рукама била успешна, и на крају чињеница да су се на његовој страни у
сукоб укључила друга лица.
На проблеме при утврђивању прекорачења граница нужне одбране,
указујемо анализом интересантног примера из судске праксе Немачке: изложена
насиљу супруга који је угрожавао њен живот, жртва му кухињским ножем наноси
тешке телесне повреде, услед чега нападач пада на софу. Због страха да ће упркос
убодима наставити са нападима, оптужена му прилази и ножем задаје смртоносне
ударце у груди, који нападнутог нису онемогућили да се креће ка просторији где се
налазило заједничко дете. Супруга наставља са убодима ножем, овог пута у
пределу леђа, чак и када је оштећени пао на под стана (44 убода ножем за време
док је оштећени лежао на поду). 1174 Сложеност ове кривичне ствари произилази и
из становишта теорије која нуди три различита праваца решавања овог случаја: 1.
оптужена је прекорачила границе нужне одбране; 2. оптужена је остварила
1169
Ф. Бачић et al. (1995), 62.
1170
Н. Срзентић, А. Стајић, 145; H. H. Jescheck, T. Weigend, 337; J. M. R. Deveza, A. S. Gomes, 564;
BGH, Beschl. v. 15.11. 1994.- 3 StR 393/94. (Вид., NJW 14/1995, 973.).
1171
F. Bačić (1978 b), 209.
1172
M. C. Bernd, 719.
1173
Пресуда Окружног суда у Крагујевцу К. 196/04 од 28 јула 2005. године.
1174
BGH, Urteil v. 18.4. 2002.- 3 StR 503/01. (Вид., JZ 1/2003, 50).

223
кривично дело убиства; 3. сврсисходно је применити правила о путативној нужној
одбрани.1175
У прилог пимене одредбе о прекорачењу нужне одбране говори посебно
психичко стање учиниоца дела и временски континуитет предузетих радњи
лишавања живота. Премда се не може оспорити да је напад завршен већ у тренутку
наношења тешких телесних повреда нападачу, што сугерише да је реч о
екстензивном прекорачењу нужне одбране. На крају, може се расправљати да ли је
оптужена била у заблуди у погледу временског услова нужне одбране, тј. да ли је
погрешно веровала да напад још увек траје. Сматрамо да чак и ако би прихватили
постојање путативне нужне одбране, реч је искључиво о отклоњивој заблуди, што
не искључује кажњавање за нехатно убиство.
Осим тзв. интензивног прекорачења нужне одбране о коме је до сада било
речи, у теорији кривичног права и судској пракси је познат и тзв. екстензиван
ексцес. Узима се да екстензивно прекорачење постоји уколико је учинилац
остварио кривично дело одбијајући напад који је престао. 1176 Међутим, велики број
аутора истиче да тзв. прекорачење нужне одбране по ширини постоји и ако
учинилац оствари кривично дело иако напад „није почео а није ни непосредно
предстојао”.1177 На пример, Франциска је затворила супруга у посебну просторију
на тераси због учесталих увреда, претњи и злостављања којима је раније изложена,
у страху да ће се насиље поновити. 1178 Јасно је да се не може говорити о
прекорачењу нужне одбране, уколико постоји могућност да дође до напада који
није известан, односно непосредан. Уместо тога, учинилац кривичног дела се
евентуално може позвати на одредбу Кривичног законика која регулише стварну
заблуду. Као што је у овом раду већ речено, део савремене кривичноправне
литературе сматра да злостављане супруге имају право лишавања живота
супружника, иако нису изложене непосредно предстојећем нападу (нпр. док
оштећени спава).1179
Ово решење је апсурдно и апсолутно неприхватљиво, јер с обзиром да услов
истовремености напада при лишавању живота очигледно није испуњен, не можемо
говорити о нужној одбрани, а самим тим ни о њеном прекорачењу. Код
екстензивног ексцеса због престанка напада, такође нема услова за примену нужне
одбране, али прекорачењу по ширини је бар претходило стање нужне одбране, тј.
напад који је завршен. Средње решење у погледу тзв. претходног ексцеса била би
примена одредбе о прекорачењу, само у случајевима у којима је утврђено да је
напад заиста предстојао, али да није био непосредан. 1180 Тај приступ није убедљив,
јер право које се више нема као и право које се није стекло не можемо прекорачити,
што значи да се учиниоцу кривичног дела у екстензивном ексцесу казна се не може
ублажити, односно ослободити од казне. Упркос реченом, део доктрине сматра да

1175
S. Walther, 55-56.
1176
З. Стојановић (2006 а), 93.
1177
Ј. Киурски, 73; C. S. M. Rodriguez, A. J. Prieto, J. R. P. Rodriguez, 209; Г. Марјановик, 161; K.
Leckner, K. Kühl, 206-207; Н.Г. Кадников, 190.
1178
J. M. Z. Espinar et al., 564. (SAP od 29.1.2001., ARP 219).
1179
R. Gery, 73.
1180
М. Цетинић (2002), 150.

224
како интензивно тако и екстензивно прекорачење граница нужне одбрене захтева
привилегован положај учиниоца.1181
Таквих недоумица нема при примени Кривичног законика у нашој судској
пракси: код екстензивног ексцеса се не може говорити о нужној одбрани из разлога
што није испуњен услов који се односи на истовременост напада и одбране, а где
нема нужне одбране не могу се применити ни одредбе о њеном прекорачењу.1182
Упркос реченом, граница између интензивног ексцеса и накнадног
екстензивног ексцеса се некада веома тешко одређује, из једноставног разлога што
у појединим случајевима прекорачење по обиму на први поглед прераста у
прекорачење по ширини. То ће се догодити када се напад одбија са једним или
више хитаца, а нападнути настави да се брани испаљујући хице (или задаје ударце
ножем) и након престанка напада. Према једном мишљењу, у овом случају је реч о
прекорачењу граница нужне одбране (интензиван ексцес), јер је лакше оправдати
два накнадно нанесена ударца од једног превременог. 1183 Судска пракса у нашој
замљи прихвата ово схватање: „Код несумњиво утврђене чињенице да је оптужена
почела да пуца у њега и када је његов напад престао, очито да и сам степен
прекорачења нужне одбране указује на закључак да оптужену треба ослободити
од казне”.1184 Чак и ако се прихвати наведено резоновање приликом оцене да ли је у
конкретном случају остварен ексцес и у ком облику, суд мора између осталог,
узети у обзир и околност да ли је оптужени започео или наставио да се брани после
престанка напада.

5. РАЗГРАНИЧЕЊЕ УБИСТВА УЧИЊЕНОГ У ПРЕКОРАЧЕЊУ НУЖНЕ

ОДБРАНЕ И УБИСТВА НА МАХ

Код прекорачења нужне одбране се учинилац може ослободити од казне,

само под условом да је дело остварено услед јаке раздражености или препасти
изазване нападом. Слично томе, убиство на мах из члана 115. Кривичног законика
постоји уколико неко другог лиши живота на мах доведен без своје кривице у јаку
раздраженост нападом, злостављањем или тешким вређањем од стране убијеног.
Опште је прихваћено да је основни услов за постојање овог облика убиства стање
јаке раздражености у коме се налази учинилац у време извршења дела. Даље,
неопходно је да лице које другог лишава живота буде у такво стање доведено без
своје кривице нападом, злостављањем или тешким вређањем од стране убијеног,
као и да је дело извршено на мах.
Како је афектно стање јаке раздражености често обележје прекорачења
нужне одбране, поставља се питање разграничења убиства у прекорачењу нужне

1181
Н.Г. Кадников, 192; A. Schönke, H. Schröder, 633.
1182
Пресуда Окружног суда у Ужицу, К. бр. 72/03 од 16. децембра 2003. године.
1183
M. Цетинић (2002), 151.
1184
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1077/95 од 1. маја 1996. године, Пресуда Окружног суда у
Београду К. 163/95 од 13. јуна 1995. године.

225
одбране од убиства на мах. Може се рећи да убиство у прекорачењу граница нужне
одбране као и убиство на мах припадају малобројној групи деликата чија је одлика
конфликтни однос између учиниоца и оштећеног, који сам доприноси извршењу
дела чија је жртва. Практични значај разликовања ових института кривичног права
је несумљиво велики, јер лицу које другог лиши живота очигледно више одговара
да његово дело суд квалификује као прекорачење нужне одбране, због једноставног
разлога: одредба која прописује убиство на мах не предвиђа могућност ослобађања,
односно ублажавања казне.

5.1. Стање јаке раздражености. Треба нагласити да је разграничење два

облика привилегованог убиства могуће једино поређењем обележја бића убиства из
члана 19. став 3 са посебним елементима убиства из члана 115. Кривичног
законика. Тако, код прекорачења нужне одбране законодавац је одредио два основа
за ослобађање од казне (јаку раздраженост и препаст), док се код убиства на мах
као психичко стање учиниоца које је утицало на предузимање радње овог
кривичног дела наводи само стање јаке раздражености. У стручној литератури је
истакнуто да код убиства у прекорачењу нужне одбране „генератор хомицидног
деловања” пре свега јесте афекат страха, тј. препаст, док је код убиства на мах
кључни афект гнев тј. стање јаке раздражености.1185 Отуда се проблем разграничења
два облика кривичног дела убиства јавља ако суд у појединачном случају утврди
афектно стање јаке раздражености учиниоца, као психичко стање које омогућава
како примену одредбе о прекорачењу нужне одбране, тако и члана 115. КЗС који
регулише убиство на мах. Важно је, дакле, констатовати да се законодавац није
изјаснио у погледу квалитета овог афектног стања, који би могао бити критеријум
разликовања посматраних кривичних дела.
У теорији кривичног права не постоји јединствено мишљење о начину
утврђивања стања јаке раздражености. Према једном схватању, при констатовању
јаке раздражености неопходно је применити тзв. објективно-субјективни
критеријум, који узима у обзир пре свега личне особине учиниоца дела али и
објективне показатеље, тј. интензитет напада, злостављања или тешког вређања,
односно реакцију просечног човека у ситуацији изложености агресивном
понашању убијеног.1186 Искључива примена објективног критеријума значила би
привилеговање психички стабилних лица, јер њих не могу испровоцирати поводи
који делују на просечног човека.
И овој концепцији јаке раздражености могу се упутити значајни приговори:
узимање у обзир субјективног критеријума при оцени постојања овог психичког
стања, значало би давање погодности нестабилним и плаховитим личностима.
Њихово дело би се квалификовало као привилеговано убиство, док би учинилац
просечних психичких способности у истим или сличним објективним околностима
био кажњен за обично убиство. Коришћење субјективног критеријума омогућило
би злоупотребе и стално позивање учинилаца кривичног дела на посебно осетљив
карактер личности, због чега и обична провокација или напад може код њих да
изазове стање јаке раздражености. Може се чак рећи, да претерана реакција на

1185
Р. Ковачевић, М. Моравчевић, Убиство у прекорачењу нужне одбране и убиство на мах, ПЖ
9/2002, 139.
1186
Z. Šeparović (1979), 39; И. Марковић, Убиство на мах, ПЖ 9/1997, 170.

226
поступак убијеног по правилу указује на патолошки карактер личности учиниоца,
што искључује могућност примене одредби о привилеговном убиству, већ
евентуално омогућава позивање на неурачунљивост. У прилог објективног
утврђивања афектног стања код убиства на мах се изјаснио велики број аутора у
кривичноправној литератури,1187 али и судска пракса у нашој земљи: „Реч је о
веома грубом вређању са елементима безобзирности, које би сваког нормалног
човека довело у стање афекта, односно јаку раздраженост”.1188 У делу рада који
се односи на прекорачење граница нужне одбране, на идентичан начин
образложили смо своје опредељење за објективну концепцију утврђивања јаке
раздражености при примени члана 19. став 3 Кривичног законика.
Утврђујући стање јаке раздражености и време његовог трајања, судови
морају узети у обзир и тзв. акумулацију афекта. 1189 Могуће је замислити ситуацију
да се код окривљеног сатима, данима, месецима или чак годинама акумулирају
негативне емоције према другом лицу, које касније приликом безначајног повода
долазе до изражаја, тј. проузрокују експлозивну реакцију која за последицу има
убиство. У том случају, суд треба да посматра целокупан редослед догађаја који су
претходили лишавању живота и да дело квалификује као убиство на мах, а не као
обично убиство. Алтернатива је да се раније провокације оштећеног узму у обзир
само као олакшавајуће околности при одмеравању казне, што је сматрамо
погрешно. Није спорно да је одлука о томе које кривично дело постоји фактичко
питање које се решава од случаја до случаја.
На овом месту неопходно је нагласити, да се стање јаке раздражености у
вези са одредбом члана 115. КЗ о убиству на мах може расправљати само уколико
је проузроковано код психички здравог човека. Лишавање живота извршено у
стању јаке раздражености које је последица душевног обољења или душевне
поремећености, биће квалификовано у складу са општим правилима о
урачунљивости (нпр. обично убиство извршено у стању битно смањене
урачунљивости).1190 У прилог овом мишљењу је и израз „доведен” у законском
опису кривичног дела убиства на мах, јер указује на отпор учиниоца који је ипак
савладан, тј. доведен је у стање јаке раздражености која је изазвана нападом,
злостављањем или тешким вређањем. Иако у начелу прихвата ово становиште,
Лазаревић ипак дозвољава могућност да је убиство на мах остварено и у случају да
је код учиниоца постојао неки облик душевне поремећености, а напад,
злостављање или тешко вређање су изазвали стање јаке раздражености. 1191
Сматрамо да је ово гледиште прихватљиво, под условом да вештак психијатар
утврди да у конкретном случају душевна поремећеност није у узрочној вези са
јаком раздраженошћу, већ да је ово афектно стање изазвало агресивно понашање
убијеног. Напротив, ако је учинилац већ био у афектном стању (раздражености)

1187
З. Стојановић, О. Перић, Кривично право - посебни део, Београд 2006, 32.
1188
Пресуда Окружног суда у Ваљеву К. 25/97 од 5. септембра 1997. године, Пресуда Окружног суда
у Јагодини К. бр. 17/03, („Превелика преосетљивост и емоционална нестбилност не би могла да
служи као основ за квалификацију кривичног дела у наведеном случају, јер таква раздраженост и
сам степен треба ценити према усвојеним објективним критеријумима а не према субјективним
критеријумима учиниоца”).
1189
Ђ. Лопичић, Кривично дело убиства на мах, Београд 1989, 96.
1190
В. Камбовски, Кривично право - посебен дел, Скопје 1982,150.
1191
Љ. Лазаревић (2006), 360.

227
чији је интензитет повећан поступцима убијеног, неће постојати ово кривично
дело.1192
Коначно, нико не може оспорити да стање јаке раздражености није
критеријум разграничења између убиства у прекорачењу нужне одбране и убиства
на мах.

5.2. Напад, злостављање или тешко вређање код убиства на мах. Наше је
мишљење да се у ширем смислу нападом код нужне одбране сматра како
злостављање тј. изазивање другоме телесне или душевне боли већег интензитета
(на пример, гурање, поливање водом у дужем временском периоду), 1193 тако и
тешко вређање тј. тешке повреде части, угледа или достојанства учиниоца или
њему блиског лица од стране убијеног, о чему је у овом раду на одговарајућем
месту већ било речи. Такође, слично институту нужне одбране, не даје свако
злостављање или вређање основ учиниоцу да се позове на примену одредбе о
привилегованом убиству, већ је неопходно да су таквог интензитета да могу
довести у стање јаке раздражености.
У теорији је истакнуто мишљење, да се под нападом у смислу убиства на
мах подразумева само она делатност којом се врши повреда или угрожавање
телесног интегритета неког лица.1194 Ово одређење појма напада је непотпуно, јер
не обухвата напад на имовину који несумњиво може довести у стање јаке
раздражености учиниоца. Наравно, уколико је повреди или угрожавању изложена
имовина, неопходно је узети у обзир њену вредност, јер нема сумње да само напад
на имовину веће вредности може произвести афектно стање. Вредност имовине је
релативна, оно што некоме представља вредност за друго лице није вредно, али код
убиства на мах због значаја живота као најважнијаг правног добра, потребно је да
имовина изложена нападу буде објективно велике вредности. Свакако, одговор на
питање да ли се напад на имовину може сматрати нападом у смислу члана 115. КЗ
даје суд, узимајући у обзир све околности конкретног случаја, тј. реч је о
фактичном питању. На пример, учинилац убиства је цео свој живот посветио
стварању колекције старих рестаурираних аутомобила, које убијени из само њему
знаних разлога тешко оштети или уништи. Сматрамо да није оправдано лишавање
живота у поменутој ситуацији квалификовати као обично убиство, јер су испуњена
сва обележја бића кривичног дела убиства на мах из члана 115. КЗ, укључујући и
стање јаке раздражености. Дакле, нападом се у смислу убиства на мах сматра:
„свака људска радња управљена на повреду или угрожавање неког законом
заштићеног добра или интереса учиниоца, а напад је прикладан изазвати
афективно стање код другога”.1195 Начелно говорећи, не видимо разлику у односу
на у овом раду одређен појам напада код нужне одбране, 1196 а која може послужити
разграничењу института који су на овом месту предмет анализе.
Према другом схватању, напад је: „знатно слабији и састоји се углавном из
средстава која могу утицати на расположење нападнутог, а никако из средстава

1192
Д. Атанацковић, Кривично право - посебни део, Београд 1981,146.
1193
Z. Šeparović, Krivično pravo - posebni dio, Zagreb 1979, 39.
1194
Љ. Лазаревић (2006), 361.
1195
Z. Šeparović (1979), 39.
1196
A. C. Cerezo, H. A. C. Montalvo (2005), 43; K. Leckner, K. Kühl, 197; Н.Г. Кадников, 188.

228
која угрожавају живот и телесни интегритет уопште”.1197 Произилази да је
напад усмерен против правних добара несразмерно мање вредности, од добара која
учинилац повређује код убиства на мах. Занемарује се да учинилац може бити
изложен нападу на живот или тело, при чему услови неопходни за примену
института нужне одбране нису испуњени. Зашто унапред одбијати могућност да су
у конкретном случају остварена обележја бића убиства на мах?
У законском опису кривичног дела убиства на мах, није изричито истакнут
услов да напад којем је изложен учинилац убиства мора бити противправан. Али,
језичким тумачењем члана 115. КЗ, закључујемо да напад који је сагласан праву
искључује примену одредбе о привилегованом убиству. Рецимо, уколико неко лице
лиши живота полицајца који је покушао да га поступајући у складу са законом
лиши слободе, није остварио убиство на мах, јер се за њега не може рећи да је без
своје кривице доведен у стање јаке раздражености.1198
Према једном мишљењу које није неспорно, како противправност напада
није обележје бића кривичног дела убиства на мах, могуће је да ово кривично дело
буде остварено и у случају нескривљене погрешне представе учиниоца да је
изложен противправном нападу.1199 У овом раду смо већ указали да код нужне
одбране неотклоњива заблуда о противправности напада значи да се не може
говорити о нужној одбрани (тзв. путативна нужна одбрана), већ се на конкретну
кривичну ствар примењује одредба члана 28. КЗ о стварној заблуди.
Напад у смислу убиства на мах на први поглед не укључује психички напад,
јер је у Кривичном законику као посебан основ који учиниоца може довести у
стање јаке раздражености наведено тешко вређање. Поставља се питање шта
учинити уколико је неко изложен обичном вређању, које проузрокује јаку
раздраженост? Да ли и обично вређање треба подвести под појам напада у смислу
убиства на мах? Ми сматрамо да обично вређање није основ за психичко стање јаке
раздражености код убиства на мах, јер законодавац у члану 115. КЗ изричито
наводи тешко вређање од стране убијеног, што значи да би подвођење обичног
вређања под напад у смислу убиства на мах било погрешно.
Интересантно је да законодавац одређујући поступке убијеног који
проузрокују јаку раздраженост учиниоца код убиства на мах, у погледу
злостављања не поставља услов да мора бити реч о тешком облику повреде или
угрожавања правног добра другог. Вредност заштитног објекта код овог кривичног
дела упућује на неопходност измене одредбе Кривичног законика, тј. прописивање
да само тешко злостављање може проузроковати јаку раздраженост код овог
облика привилегованог убиства.
Према једном мишљењу, под нападом се у смислу члана 115. Кривичног
законика „подразумева свако поступање према једном лицу које под нормалним
околностима узбуђује и изазива стање јаке раздражености”.1200 Овим се жели
рећи да се постојање напада процењује према објективним околностима, а не према
субјективном мишљењу учиноца о понашању убијеног. Овакво решење прихваћено
је и при утврђивању напада као темељног услова за примену нужне одбране.1201
1197
S. Lukić, 141.
1198
В. Камбовски, 152.
1199
Д. Симић, 130.
1200
Ibid., 128.
1201
H. H. Jescheck, T. Weigend, 338.

229
 У сваком случају, код убиства на мах се као и код убиства у прекорачењу
нужне одбране мора водити рачуна о постојању одређене сразмере између
нападачеве силе и снаге нападнутог. Ако би физичка снага нападнутог била
несразмерно мања, сила нападача може изазвати афектно стање, док са друге
стране, несразмерно већа снага нападнутог може проузроковати само подсмех или
презир према нападачу. У излагањима која следе, биће више речено о значају
интензитета напада и одбране као критеријума за разграничење убиства у
прекорачењу нужне одбране од убиства на мах.

5.3. Одбрамбени карактер радње код убиства у прекорачењу граница

нужне одбране. Радња извршења код кривичног дела убиства у прекорачењу
нужне одбране је превасходно одбрамбеног карактера, јер је сврха лишавања
живота одбијање напада, тј. извршилац сматра да је лишавање живота једини излаз
за одбијање напада.1202 Убиство нападача није циљ радње, већ средство да се
постигне циљ - одбијање напада, док је код убиства на мах лишавање живота сврха
деловања.1203 Може се прихватити да убиство на мах нема одбрамбени карактер у
мери у којој се то може рећи за убиство у прекорачењу нужне одбране. Ипак,
неспорно је да убиству на мах претходи напад, злостављање или тешко вређање,
што значи да се и код овог кривичног дела лишавање живота може посматрати као
одбрана. Осим тога, могуће је замислити ситуацију да неко другог лиши живота
ради одбијања напада, а да при томе радњу предузима нагло, без дужег
размишљања тј. на мах и у стању јаке раздражености. Због свега тога, карактер
радње кривичног дела није поуздан основ разграничења убиства из члана 115. КЗ
РС од убиства у прекорачењу нужне одбране.
Ипак, у теорији кривичног права је истакнуто схватање, да је код убиства у
прекорачењу нужне одбране циљ предузете радње одбијање напада, док је код
лишавања живота на мах последица дела циљ сама по себи. 1204 Аутор овог
мишљења није понудио јасне критеријуме који ће у сваком конкретном случају
одговорити на питање: да ли је реч о убиству као средству одбране или убиству
које је само себи циљ. Реч је о фактичком питању на које се не може дати поуздан
одговор, нарочито узимајући у обзир да ни сам учинилац кривичног дела убиства
по правилу у моменту лишавања живота није свестан сврхе радње коју
предузима.1205 Не треба заборавити у овом раду већ образложено владајуће
схватање, према коме прекорачење нужне одбране постоји без обзира на свест
нападнутог да је учинио више од неопходно потребног. Због тога, интензивни
ексцес нужне одбране је могућ како у случају нехатног, тако и умишљајног дела
учиниоца.1206

5.4. Узрочни однос између напада и стања јаке раздражености. Обележје

бића убиства у прекорачењу нужне одбране и убиства на мах је узрочни однос
између напада и стања јаке раздражености, што значи да се узрочност не може
1202
М. Аћимовић, Прилог разликовању убиства на мах од сличних дела, ПЖ 4/1962, 5; Ђ. Лопичић,
100; Д. Атанацковић (1981), 146.
1203
Р. Ковачевић, М. Моравчевић, 136
1204
Ј. Бутуровић, Значај афекта за кривичну одговорност, ЈРКК 1/1980, 43.
1205
Ј. Ћирић, Убиство у стању јаке раздражености изазване кривицом жртве, ПЖ 9/1997, 122.
1206
B. M. Christmann, 719.

230
користити за разграничење. Код утврђивања узрочне везе код убиства на мах,
посебно треба обратити пажњу на дужину трајања стања јаке раздражености код
учиниоца, о чему ће у овом раду на одговарајућем месту бити више речи. Такође,
уколико је узрок стања јаке раздражености злостављање, што подразумева
предузимање поступака који могу трајати и дужи временски период, судови са
посебном обазривошћу треба да оцене да ли постоји узрочна веза између
злостављања и стања јаке раздражености.1207 Утврђујући везу између понашања
убијеног и радње лишавања живота, треба узети у обзир интензитет напада,
злостављања и тешког вређања. Штавише, ако се кривично дело убиства оствари из
осветољубивости, користећи агресивно понашање убијеног као повод да се друго
лице лиши живота, не може се говорити о привилегованом убиству.1208

5.5. Објект кривичноправне заштите. Правно добро које се штити нужном

одбраном може да припада лицу које предузима одбрамбену радњу или другом
лицу, док код убиства на мах законодавац није изричито прописао против кога
треба да је усмерен напад, злостављање или тешко вређање. Без обзира на то,
сматрамо да се може говорити о кривичном делу убиства на мах и уколико је
агресивно понашање убијеног усмерено на лица која су блиска учиниоцу дела.
Теорија кривичног права је оправдано стала на становиште да је круг лица чија
правна добра могу бити изложена нападу ужи код убиства на мах у односу на
убиство у прекорачењу нужне одбране.1209 Појам блиског лица не треба ограничити
само на блиске сроднике учиниоца (родитеље, браћу, сестре, децу) и искључити
друга лица за која је емотивно везан (вереница, пријатељ, кум итд.). 1210 Дакле,
фактичко је питање које лице, односно чија правна добра могу бити изложена
нападу код кривичног дела убиства на мах, што суд утврђује у сваком конкретном
случају узимајући у обзир све релевантне околности. Код нужне одбране нема
значаја однос лица које је изложено противправном нападу са субјектом нужне
помоћи. Чак и уколико се ради о одбрани учиниоцу непознатог лица,
кривичноправним прописима се одбијање напада не доводи у питање. Разумно је
закључити да објекат заштите не може послужити као поуздан показатељ за
разликовање кривичних дела о којима расправљамо.

5.6. Субјективни однос учиниоца према нападу. Код прекорачења граница

нужне одбране учинилац сматра да је убиство једини начин одбијања напада, док
код убиства на мах због сужења свести у стању јаке раздражености уопште не
размишља о томе.1211 Погрешна је претпоставка да се код убиства на мах друго
лице лишава живота без размишљања о последицама предузете радње, док је код
прекорачења нужне одбране убиство последица рационалне одлуке са циљем да се
одбије напад. Да је лице које је одбијајући напад прекорачило границе нужне
одбране свесно и рационално донело одлуку о начину и интензитету одбране, не би
се догодило да границе нужне одбране буду прекорачене (до убиства не би ни

1207
З. Стојановић, О. Перић, 32.
1208
F. Bačić, Z. Šeparović, Krivično pravo - posebni dio, Zagreb 1982, 86.
1209
Д. Симић, 128.
1210
Љ. Лазаревић (2006), 361.
1211
Ђ. Лопичић, 100.

231
дошло).1212 Поред тога, до прекорачења нужне одбране може доћи услед стања јаке
раздражености или препасти изазване нападом (члан 19. став 3 КЗ), што значи да је
и овде учинилац у афектном стању. Субјективни однос учиниоца према делу може
бити користан помоћни критеријум у настојању судова да наизглед истоветне
ситуације правилно квалификују. У том смислу нарочит значај имала би измена
законске одредбе о нужној одбрани, у смислу захтева да одбијање напада
подразумева одбрамбену вољу на страни учиниоца, о чему је у овом раду већ било
речи.

5.7. Субјект напада, злостављања или тешког вређања. Напад,

злостављање или тешко вређање код убиства на мах морају долазити искључиво од
убијеног. Како је код нужне одбране одбијање напада усмерено на лице које напад
предузима, субјект напада односно злостављања или тешког вређања не може бити
критеријум разликовања ових кривичних дела.

5.8. Временски услов као критеријум разграничења. Истовременост као

услов за примену института нужне одбране, значи да у време остварења обележја
кривичног дела напад непосредно предстоји, односно траје. 1213 Уколико је
противправни напад престао (екстензивни ексцес), не може се говорити о примени
института нужне одбране (без обзира што је стање раздражености трајало дуже
него што је уобичајено), али суд може утврдити да су испуњени услови за
квалификовање дела као убиства на мах, тј. да је напад проузроковао стање јаке
раздражености код учиниоца. Законодавац у погледу кривичног дела из члана 115.
Кривичног законика није поставио временски услов за његову примену, што значи
да код убиства на мах напад који је учиниоца довео у стање јаке раздражености
може али и не мора бити истовремен са убиством (најчешће ће бити истовремен).
Уколико напад траје или непосредно предстоји, уз испуњење осталих услова, може
се применити институт прекорачења нужне одбране, али само под условом да је
радња лишавања живота предузета у циљу одбијања напада, а не као последица
стања јаке раздражености.1214 Премда стање јаке раздражености постоји и код
прекорачења граница нужне одбране, утицај афектног стања се своди на
предузимање радњи које нису неопходно потребне за одбијење напада, што је
сврха његових поступака.
Заправо, временски услов код убиства на мах је услов за остварење овог
кривичног дела, али се он односи на захтев да у време извршења траје
раздраженост која је нападом, злостављањем или тешким вређањем од стране
убијеног изазвана, док евентуални престанак напада није релевантан. У том
погледу недвосмислен став заузела је наша судска пракса, што се види из
образложења пресуде Окружног суда у Ужицу: „Осим тога, код убиства
извршеног у нужној одбрани напад који се одбија мора бити истовремен, док код
убиства на мах напад који је учиниоца довео у јаку раздраженост не мора бити
истовремен са извршењем убиства”.1215 У излагањима која следе, показаћемо да се
1212
Ј. Ћирић, 123.
1213
H. H. Jescheck, T. Weigend, 341; S. Walther, 56.
1214
З. Стојановић, О. Перић, 31.
1215
Пресуда Окружног суда у Ужицу К. бр. 72/03 од 16. децембра 2003. године, Пресуда Врховног
суда Србије Кж. 132/04 од 24. фебруара 2004. године.

232
о овом кривичном делу може говорити и у случају да је учинилац накнадно сазнао
за агресивно понашање убијеног, што значи да време извршења убиства на мах
може бити и знатно после напада, злостављања или тешког вређања.
Отуда је кривично дело убиства на мах из члана 115. Кривичног законика
остварено само ако је извршено на мах, тј. изненада, нагонски, без много
размишљања, без саучесника и припрема, а после учињеног напада, злостављања
или тешког вређања, док траје стање јаке раздражености изазвано агресивним
понашањем убијеног. Дакле, на мах не значи да је друго лице лишено живота у
време напада, злостављања или тешког вређања, већ за време трајања афектног
стања јаке раздражености, које може трајати и дуже време а не само непосредно
после поступака који су узрок том стању.1216 Ипак, у највећем броју случајева стање
раздражености траје релативно кратко време. Временско трајање стања јаке
раздражености је фактичко питање, на које треба дати одговор узимајући у обзир
све субјективне и објективне околности конкретне ситуације.1217
У начелу, дужи временски период између агресивног понашања убијеног и
лишавања живота указује на могућност да је учинилац психички поремећена
личност и да је његова болест узрок стања јаке раздражености, а не поступци
убијеног.1218 У том случају, дело се не може квалификовати као привилеговано
убиство, већ треба применити одредбе Кривичног законика о неурачунљивости.
Другим речима, уколико је временски период између напада, злостављања или
тешког вређања и лишавања живота толики да се прекида узрочно последична веза
између раздражености и остварења кривичног дела, не може се говорити о убиству
на мах.

5.9. Радња извршења кривичног дела из члана 115. КЗ је предузета на

мах. Као што је већ речено, лишити живота друго лице на мах значи предузети
радњу извршења дела без размишљања, изненада, нагонски, без припрема и
саучесника. Сматрамо да формулације „на мах” и у „стању јаке раздражености”
нису синоними и да њихово истовремено постојање у опису овог кривичног дела
није противречно.
Међутим, у теорији кривичног права је било покушаја оспоравања како
назива овог кривичног дела тако и законског описа убиства на мах, која се своде на
тврдњу да предузимање радње на мах не треба да буде обележје бића дела из члана
115. КЗ. Тако, критикује се став теорије и судске праксе да се временски
континуитет код овог кривичног дела односи на захтев да протек времена између
агресивног понашања убијеног и лишавања живота буде релативно кратак. 1219
Према овом схватању, смислу овог кривичног дела више одговара да временски
континуитет значи протек одређеног времена између момента настанка стања
раздражености и радње извршења, тј. лишавања живота. Сматра се да владајуће
схватање фаворизује лица која су по својој нарави импулсивне особе и који реагују
тренутно, нагло, док се са друге стране, дискриминишу лица која одликује
стабилан психички апарат, односно која у афектно стање долазе постепено, након
дужег или краћег времена.
1216
М. Аћимовић, Прилог разликовању убиства на мах од сличних кривичних дела, ПЖ 4/1962, 20.
1217
Ђ. Лопичић, 105.
1218
Љ. Лазаревић (2006), 362.
1219
И. Марковић, 163.

233
 Ово становиште се не може прихватити, јер је његова полазна основа
погрешно тумачење кључног појма код овог кривичног дела, тј. формулације „на
мах”. Не може се прихватити да је услов предузимања радње на мах испуњен само
уколико је „реакција учиниоца уследила у моменту напада или тешког вређања или
непосредно после тога”.1220 Изузетно, радња је предузета на мах и уколико је
лишавање живота уследило касније, под условом да је одлука о убиству донета
нагло, изненада, без претходних припрема и док траје стање јаке раздражености.
Ако нема изненадног поступања није остварено ово кривично дело, без обзира на
стање јаке раздражености, што значи да ће у том случају постојати обично убиство,
а афектно стање се може узети у обзир као олакшавајућа околност. 1221 Сматрамо да
наше резоновање обухвата највећи број случајева када учинилац по правилу
тренутно реагује непосредно после напада у стању јаке раздражености, али и
изузетке који се односе на накнадно афектно стање, које је могуће замислити због
специфичног психичког склопа појединих личности. Такође, наше становиште се
односи и на случајеве тзв. накнадног сазнања за агресивно понашање убијеног, о
чему ће бити више речено у излагањима која предстоје.
Ипак, у теорији кривичног права је истакнуто схватање, према коме
извршење дела на мах постоји уколико је радња предузета „одмах после напада,
односно тешког вређања, а у сваком случају за време трајања стања јаке
раздражености”.1222 Као што се види, Стојановић није искључив у погледу
захтева да лишавање живота мора бити предузето одмах после напада. Треба
констатовати да је за нас прихватљиво компромисно решење, које дозвољава
могућност да између напада, злостављања или тешког вређања са једне стране, и
извршења дела са друге стране, може проћи одређено време. 1223 Убиство на мах је
умишљајно дело за чије остварење је потребно донети одлуку коју треба и
реализовати, а трајање временског периода у коме ће се друго лице лишити живота
је индивидуално. Садржина и интензитет напада, злостављања или тешког вређања
су различити од случаја до случаја, па ће и утицај провокације на учиниоце који се
са психолошког аспекта посматрања такође одликују разноликошћу бити
неуједначен, тј. неко ће пре а неко касније бити доведен у стање јаке
раздражености. У прилог овом мишљењу је и образложење пресуде Окружног суда
у Ужицу К. 72/03: „Оптужени је управо предузео инкриминисану радњу док је
трајало стање јаке раздражености, али после учињеног напада и у тренутку када
сада покојни више није био нападач, већ се налазио у пасивном положају, стајао је
поред пута где га је оптужени стигао и у њега испалио два пројектила.” 1224
Међутим, као што је у овом раду већ речено, дужи временски период између
агресивног понашања оштећеног и лишавања живота указује на могућност да је
стање јаке раздражености последица његове психичке поремећености а не

1220
Ibid., 165.
1221
F. Bačić, Z. Šeparović, 88.
1222
З. Стојановић, О. Перић, 32; В. Камбовски (1982), 152.
1223
Љ. Лазаревић, 362; B. Zlatarić, Krivični zakonik u praktičnoj primjeni - posebni dio, Zagreb 1958, 91.
1224
Пресуда Окружног суда у Ужицу К. 72/03 од16. децембра 2003. године, Пресуда Окружног суда
у Јагодини К. 74/04. („Следи и последњи услов да је убиство извршено на мах, што значи
непосредно после напада или тешког вређања, заправо док траје стање јаке раздражености”).

234
поступака убијеног.1225 У том случају се не може говорити о привилегованом
убиству, већ се дело квалификује узимајући у обзир одредбу у урачунљивости.
Убиство на мах је остварено ако је афектно стање учиниоца дела последица
накнадног сазнања за напад, злостављање или тешког вређање. 1226 У законском
опису овог кривичног дела говори се о провоцирању убиства које је скривљено од
стране убијеног. Законодавац не поставља временски услов у погледу његовог
агресивног понашања, не одређује да оно непосредно предстоји радњи лишавања
живота. Суштинско обележје овог кривичног дела је предузимање радње у
афектном стању, у које је учинилац доведен кривицом убијеног. Дакле, временски
дисконтинуитет између понашања убијеног и радње учиниоца не значи да овај
облик привилегованог убиства не постоји, под условом да стање јаке
раздражености наступи у време сазнања за напад, злостављање или тешко вређање,
и да је радња кривичног дела предузета на мах док траје стање јаке раздражености,
а то је као што смо већ рекли фактичко питање. У случају „накнадног сазнања”,
време у коме траје стање раздражености рачуна се од тренутка сазнања за напад
убијеног, а не од тренутка самог напада као што се то по правилу чини.
Напротив, поједини аутори сматрају да је за постојање убиства на мах услов
временски континуитет између понашања убијеног и лишавања живота, што значи
да неће постојати овај привилеговани облик убиства уколико је учинилац дошао у
стање јаке раздражености накнадним сазнањем о нападу, злостављању или тешком
вређању.1227

5.10. Нескривљеност напада. У овом раду је већ истакнуто да је напад код

нужне одбране противправан без обзира што га је нападнути изазвао, што је
скривљен.1228 Члан 115. Кривичног законика прописује да је лице које другог
лишава живота на мах доведено без своје кривице у јаку раздраженост нападом,
злостављањем или тешким вређањем од стране убијеног.
У теорији кривичног права је истакнуто становиште, да се кривицом у
смислу убиства на мах не може сматрати давање било каквог повода, већ само ако
се утврди озбиљан повод за напад.1229 На пример, не може се говорити о
скривљеном нападу, уколико у аутобусу градског превоза због непажње неко лице
изгуби равнотежу и одгурне другог путника. Са друге стране, поједини аутори
истичу да окривљени не сме дати ни најмање повода да буде нападнут од стране
оштећеног, јер ће у супротном бити остварено обично убиство. 1230 Ми сматрамо да
треба прихватити прво схватање, јер безначајни поводи за напад убијеног не могу
бити основ да се лишавање живота другог лица квалификује као обично убиство.
Уосталом, одређујући разлоге који могу довести учиниоца у стање јаке
раздражености код убиства на мах, законодавац наводи искључиво тешко вређање
од стране убијеног. Не би било оправдано и логично дозволити могућност да

1225
Љ. Лазаревић, Кривично право - посебни део, Београд 1995, 175.
1226
И. Марковић, 168.
1227
Љ. Лазаревић (2006), 362.
1228
З. Стојановић (2006 б), 143; В. Марковић, 20; Н. Срзентић, А. Стајић, Љ. Лазаревић, 139; LJ.
Bavkon, A. Šelih, 141; В. Тимошкин, 27.
1229
Љ. Лазаревић (2006), 361; М. Аћимовић, 17; Z. Zlatarić (1958), 90; F. Bačić, Z. Šeparović, 86.
1230
Ђ. Лопичић, 103.

235
безначајна провокација буде узрок агресивног поступка убијеног, а затим као
посебан услов захтевати да учинилац буде изложен искључиво тешком вређању.
Околност да је учинилац кривичног дела започео свађу, не значи да је
истовремено скривио напад убијеног, односно дао повод за напад. 1231 На пример, до
препирке може доћи услед некоректног понашања убијеног, иако је саму свађу
започео учинилац опомињући убијеног због недостојног понашања.
Стога, сматрамо да инкриминацију из члана 115. КЗ треба изменити, тј. у
одредбу која регулише убиство на мах унети прецизнију формулацију изостанка
кривице учиниоца за довођење у стање јаке раздражености. На пример: „Ко другог
лиши живота на мах у стању јаке раздражености у коју је доведен нападом,
злостављањем или тешким вређањем од стране убијеног, осим уколико учинилац
није дао довољно повода за агресивно понашање лица које је лишено живота”. На
тај начин би се умањила могућност да се дело преосетљивог лица које се због
безазлене провокације нађе у стању раздражености, квалификује као убиство на
мах.
Упркос горе наведеном, према ставу наше судске праксе: утврђујући у
сваком конкретном случају да ли је учинилац доведен у стање јаке раздражености
без своје кривице, суд мора узети у обзир околност ко је први започео са нападом,
злостављањем односно тешким вређањем.1232 Међутим, проблем је како решити
ситуацију у којој два или више лица учествују својом вољом у расправи, која
временом проузрокује стање раздражености код неког од њих, што има за
последицу остварење кривичног дела убиства. Сматрамо да је фактичко питање да
ли је учинилац дао довољно повода за агресивно понашање лица које је лишено
живота, што се цени пре свега узимајући у обзир реакцију просечног човека у
сличним околностима.
На крају, уколико неко намерно наведе жртву да га нападне, злоставља или
тешко увреди, како би је тобоже у стању јаке раздражености лишио живота, радња
коју је предузео се не може квалификовати као убиство на мах, јер би на тај начин
право било злоупотребљено, слично намерној провокацији код нужне одбране.
Може се закључити да нескривљеност напада не може бити основ
разликовања кривичног дела из члана 115. КЗ и убиства у прекорачењу нужне
одбране, из једноставног разлога што у највећем броју случајева учинилац ових
кривичних дела није крив за напад.

5.11. Интензитет опасности. У правној науци се сматра да је код убиства на

мах интензитет опасности која прети заштићеном добру учиниоца или другог лица
мањи у односу на опасност која прети код прекорачења нужне одбране. 1233 Уколико
је опасност таквог интензитета да објективно може водити уништењу правног
добра, треба узети да је у питању прекорачење граница нужне одбране. У
супротном, опасност која по оцени суда не угрожава у тој мери заштићено добро,
даје основ да се дело квалификује као убиство на мах. Иако логично, ово мишљење
није утемељено у законском опису института који се упоређују, тј. у члану 19. став
3 и члану 115. КЗ.

1231
Д. Атанацковић (1981), 145.
1232
Пресуда Окружног суда у Београду, К. 157/99 од 18. октобра 1999. године.
1233
Б. Јерић, Убиство на мах, Југословенска адвокатура 1-2/1956, 64-66.

236
 Упркос томе, било је још покушаја да се разграничење убистава које
разматрамо изврши узимањем у обзир интензитета предузетог напада. Тако, истиче
се да је „интензитет напада код убиства на мах знатно слабији и састоји се
углавном из средстава која могу утицати на расположење нападнутог, а никако
из средстава која угрожавају живот или телесни интегритет”, и уз то захтева да
је напад уперен против добара несразмерно мањег значаја (вредности) од добра
које учинилац повређује (живот).1234 Сходно томе, према овом гледишту на
проблем: суд узимајући у обзир све објективне и субјективне околности
конкретног случаја оцењује квалитет напада (опасности) који прети правном добру,
и на тај начин утврђује да је у конкретном случају остварено убиство на мах или
убиство у прекорачењу граница нужне одбране.
Заговорник овог становишта је и Ћирић, према коме суд следећи свој осећај
праведности, а пре свега на основу објективног интензитета напада тј. провокације
жртве, треба у сваком појединачном случају да примени пропис о убиству на мах
или одредбу о прекорачењу нужне одбране.1235
Напори теорије да дође до решења које би обезбедило поуздано
разграничење кривичних дела која су предмет нашег разматрања нису успели,
између осталог, јер се за полазиште не узима поређење обележја бића, већ
предлаже нови критеријум разликовања, који је узгред речено фактичке природе.
На тај начин, прећутно се признаје да се убистово на мах и убиство у прекорачењу
нужне одбране у појединим случајевима не могу разграничити.
Такође, не може се прихватити предлог да је проблем којим се бавимо
могуће решити додавањем става 2 члану 115. КЗ. Реч је о томе да изменама
Кривичног законика треба прописати могућност да се и лице које оствари обележја
бића кривичног дела убиства на мах може ослободити од казне, као што је то
случај код прекорачења граница нужне одбране. Поставља се питање зашто
препаст и јаку раздраженост изазвану нападом жртве једном вредновати тако да
може да буде основ за ослобађање од казне, а у другом случају у скоро идентичној
ситуацији ослобађање од казне није могуће, а запрећена је казна затвора од једне до
осам година.1236
Не може се оспорити да је јака раздраженост обележје бића како кривичног
дела убиства на мах, тако и кривичног дела убиства у прекорачењу граница нужне
одбране. Поред тога, као што смо видели, између ових кривична дела постоје и
бројне разлике, које не оправдавају могућност прописивања ослобађања од казне за
убиство на мах. Рецимо, прихватање предложене измене инкриминације из члана
115. КЗ имало би за последицу могућност ослобађања од казне, иако услов
истовремености напада и лишавања живота није испуњен, што би обесмислило
одредбу законика о нужној одбрани. Не види се разлог због чега на тај начин
привилеговати учиниоца кривичног дела убиства на мах, ако је посебни минимум
казне за кривично дело убиства из члана 115. КЗ једна година затвора. Остаје,
дакле, закључак да се прописана казна не може сматрати строгом кривичном
санкцијом, с обзиром на друштвену опасност и објект заштите код овог кривичног
дела дела.

1234
S. Lukić, 141.
1235
Ј. Ћирић, 126.
1236
Ibid., 127.

237
 5.12. Облик кривице код убиства на мах. Кривично дело убиство на мах
може се извршити само са умишљајем. У теорији кривичног права је облик
кривице код овог кривичног дела познат под именом изненадни умишљај или dolus
repentinus. Свест и воља као елементи умишљаја код убиства на мах настају
тренутно и нагло, у стању јаке раздражености. Афективно стање јаке
раздражености по правилу не искључује свест и вољу учиниоца, али ако се то
догоди, треба применити одредбу члана 23. Кривичног законика која регулише
неурачунљивост.1237 Са друге стране, убиство у прекорачењу нужне одбране може
бити извршено како са умишљајем, тако и из нехата.1238 Поједини аутори сматрају
да је управо умишљај критеријум разграничења убиства у прекорачењу нужне
одбране и убиства на мах, односно да је кључно утврдити „какав је био умишљај
учиноца”.1239 У начелу, ово схватање се поклапа са мишљењем да основ
разликовања треба тражити у одбрамбеном карактеру лишавања живота код
прекорачења нужне одбране, што се не може рећи за убиство на мах, јер је код овог
облика привилегованог убиства сврха предузете радње лишавање живота. Осим
приговора које смо тој концепцији већ истакли, овом приликом додајемо и следеће:
чак и уколико би се разликовање умишљаја прихватило као критеријум
разграничења, поставља се питање како у појединачним случајевима поуздано
утврдити да ли је умишљај учиниоца био усмерен на одбрану тј. одбијање напада
или лишавање живота.

5.13. Закључак. Из досадашњих излагања произилази, да је упркос бројним

разликама могућа потпуна истоветност обележја бића посматраних кривичних
дела. У теорији и пракси нема јединственог мишљења како квалификовати
лишавање живота у том случају.
Према једном схватању, одредбе о прекорачењу нужне одбране и убиству на
мах се међусобно не искључују, тј. могуће их је комбиновати (убиство на мах у
прекорачењу нужне одбрене).1240 То значи да треба узети да постоји убиство на мах
јер је реч о привилегованом убиству, док казну треба изрећи применом члана 19.
став 3 који регулише прекорачење нужне одбране. Ово решење се нуди као
правичније и повољније за учиниоца, јер му се казна може ублажити или
ослободити од казне, што не би било могуће применом искључиво одредбе о
убиству на мах. Ако бисмо прихватили да је у овом случају остварено само обично
убиство у прекорачењу нужне одбране, то би значило могућност изрицања строже
казне (члан 113. КЗС за убиство прописује казну затвора од пет до петнаест
година), а и рокови застарелости су дужи. Према присталицама овог мишљења,
није противречно квалификацију дела вршити по прописима посебног дела
Кривичног законика (члан 115. КЗ), док се казна изриче узимајући у обзир одредбе
општег дела законика (члан 19. став 3). У прилог овог мишљења изјаснио се
Врховни суд Србије: „Према томе, оптужена је била у стању јаке
раздражености и поступала је у нужној одбрани, како је то правилно закључио
1237
Љ. Лазаревић (2006), 362.
1238
B. M. Christmann, 719.
1239
Ј. Киурски, 69.
1240
Д. Симић, 134-135; М. Аћимовић, 21-22; Ђ. Лопичић, 119-120; F. Bačić, Z. Šeparović, 88; В.
Камбовски (1982), 152-153; B. Zlatarić (1956), 60.

238
првостепени суд, па су дати наводи јавног тужиоца да је првостепени суд
повредио Кривични закон, јер је применио кумулативно институт убиства на мах
и нужну одбрану неосновани”.1241
Према другом мишљењу, решење проблема је примена одредбе о убиству на
мах на основу правног правила lex specialis derogat legi generali.1242 Елементи
убиства из члана 113. КЗ садржани су и у елементима убиства на мах, што значи да
одредбу о привилегованом убиству као специјалан пропис треба применити и на
тај начин решити овај случај привидног идеалног стицаја. Слажемо се да није
логично узети да је остварено обично убиство, с обзиром да је утврђено постојање
елемената убиства на мах, али се заборавља да је истовремено реч о обележјима
убиства у прекорачењу граница нужне одбране. Уз то, ово решење је само на први
поглед повољније за учиниоца, јер је чланом 19. став 3 Кривичног законика
прописано факултативно ублажавање и ослобађање од казне.
Најзад, негира се могућност да у једном кривичном делу постоје сви
елементи убиства у прекорачењу нужне одбране и убиства на мах. 1243 Наиме, чак и
уколико се поклапају сви посебни елементи ових кривичних дела, радња учиниоца
има одбрамбени карактер код прекорачења нужне одбране, што није случај код
убиства на мах. У овом раду смо већ указали да је овакво резоновање спорно, јер и
убиству на мах претходи напад, злостављање и тешко вређање, што значи да се и
код овог кривичног дела лишавање живота може посматрати као одбрана.
Тачно је, међутим, да се не може прихватити остварење убиства на мах у
прекорачењу нужне одбране.1244 Усвајањем ове концепције, стање јаке
раздражености бисмо двоструко вредновали и то како приликом квалификовања
убиства на мах, тако и приликом изрицања казне применом одредбе о прекорачењу
нужне одбране.1245 Сагласни смо да у случају сумње треба прихватити решење које
је повољније за учиниоца кривичног дела, али решење које критикујемо значило би
двоструко урачунавање исте околности и његов привилеговани положај.
Закључујући разматрање овог питања, констатујемо да је у случају истовременог
постојања обележја бића убиства на мах и убиства у прекорачењу нужне одбране,
остварено кривично дело обично убиство из члана 113. КЗ у вези са чланом 19. став
3 КЗ којим је регулисано прекорачење нужне нужне одбране. Примена одредбе о
убиству на мах из члана 115. КЗС је искључена као неповољнија за учиниоца
кривичног дела. Наиме, тачно је да је посебни минимум казне за обично убиство
из члана 113. КЗ пет година, односно да је посебни максимум петнаест година, што
примену одредбе о убиству на мах (казна затвора од једне до осам година) на први
поглед чини повољнијом за учиниоца. Уколико, међутим, узмемо у обзир
могућност ублажавања, односно ослобађања од казне коју прописује члан 19. став
3 КЗ, долазимо до закључка да је у интересу учиниоца примена одредбе о
прекорачењу нужне одбране.

1241
Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1057/2004 од 1. јуна 2005. године, Пресуда Окружног суда у
Јагодини К. бр. 126/03 од 19. априла 2004. године.
1242
B. Zlatarić (1958), 59.
1243
Ђ. Рогуља, Кривично дело убиства на мах из чл. 136. КЗ, Гласник адвокатске коморе Војводине
4/1972, 34.
1244
З. Стојановић, О. Перић, 31.
1245
Љ. Лазаревић (2006), 362.

239
 ЗАВРШНЕ НАПОМЕНЕ

Најзад, после опсежног истраживања, целисходно је да укратко изнесемо

најважније резултате до којих смо дошли. У нашем кривичном законодавству
нужна одбрана је основ који искључује противправност, тј. постојање кривичног
дела. У сваком случају, учинилац неће бити кажњен, а некажњавање лица које
одбијајући противправни напад оствари елементе бића кривичног дела је
суштинско обележје одредби о нужној одбрани и у упоредном законодавству.
Наиме, поједине земље се опредељују за концепцију по којој примена овог
института значи искључење кривичне одговорности, која је претпоставка
кажњивости.
Разматрање бројних недоумица чије решавање има велики значај за
одлучивање у појединачним кривичним стварима, увек смо започињали имајући на
уму да је овде реч о сукобу права и неправа, у коме предност треба дати праву,
односно заштити интереса лица које је изложено противправном нападу. С обзиром
да смо прихватили дуалистичку правну природу нужне одбране, према којој се
нападом истовремено врши повреда или угрожавање правом заштићених добара
нападнутог и правног поредка, логично је што при одмеравању супротстављених
интереса приоритет представља заштита права.
Тако, чврсто стојимо на становишту да нападнути није дужан да избегне
сукоб, да се повуче пред нападачем, иако поједини аутори легитимним сматрају

240
спашавање бекством, неодлазак на одређена места где се може очекивати сусрет са
нападачем или дозивање помоћи од стране службеника полиције или других
грађана. Чак и уколико занемаримо етички аспект овог проблема, тј. апсурдност
обавезе понижавајућег бекства, потпуно је извесно да би примена на овај начин
ограничене нужне одбране проузроковала низ проблема са којима би се судови
суочили. На пример, нападнути није добро проценио интензитет напада, услед чега
пропусти да позове помоћ. Да ли у овом случају има право на нужну одбрану или
ће бити изложен кривичном гоњењу због учињеног дела? Да ли је функција нужне
одбране да заштити неправо од права? Осим тога, нико не може гарантовати
нападачу да ће његови интереси бити заштићени укључивањем трећег лица на
страни нападнутог, већ се може претпоставити супротно: тежа повреда правног
добра нападача. Не може се порећи чињеница да нападач својим понашањем
проузрокује опасност за себе и другога, због чега од њега а не од нападнутог треба
очекивати да се уздржи или одустане од већ предузетог напада, и на тај начин
спречи повреду правних добара.
Иако на први поглед противречно горе наведеном схватању о аутономији
воље нападнутог код евентуалног позивања помоћи, наше је мишљење да пружање
нужне помоћи не треба условљавати изричитом или прећутном сагласношћу лица
које је изложено нападу. Чини нам се да чак и одбијање помоћи која се нуди, тј.
инсистирање нападнутог да се сам брани или да трпи напад, не оправдава пасивно
посматрање повреде или угрожавања коју чини нападач: прво, нападнути због
посебног психичког стања у коме се налази често није у стању да правилно
процени опасност која му прети од напада; друго, нападом се нарушава правни
поредак чије поновно успостављање не може бити препуштено вољи нападнутог.
Нема сумње да понекад неће бити остварена сврха одбрамбене радње, јер се
тежина повреде или угрожавања правног добра другог укључивањем трећег у
сукоб не смањује, већ увећава. Ипак, овај приступ проблему није убедљив, јер
занемарује да је стварни узрок теже последице радња нападача а не нужна помоћ.
Такође, не може се спречавање противправног напада квалификовати као
противправни поступак.
Наше опредељење за заштиту права од неправа, долази до изражаја и у делу
рада који се односи на правна добра која могу бити предмет одбране. Према
већинском мишљењу које се може прихватити, уопштено говорећи, свако правно
добро може бити изложено противправном нападу у смислу нужне одбране. Не
види се, међутим, разлог због чега део доктрине оспорава одбрану части или
добара која припадају држави. Тиме се не жели рећи да опште интересе (јавни ред
и мир, животну средину) можемо штитити у складу са чланом 19. Кривичног
законика, због тешкоћа да се угрожавање или повреда добара заједнице
квалификују као стање нужне одбране, као и објективне могућности да ангажовање
грађана проузрокује више штете него користи нарушеном правном поредку.
Даље, суд констатује да је напад у конкретном случају противправан
узимајући у обзир искључиво објективни критеријум, односно противност правним
прописима, из чега произилази да субјективни однос нападача према нападу није
релевантан. Сходно томе, напад може уследити и од стране душевно болесног
лица, детета, алкохолисаног лица или под утицајем заблуде, јер свест о
противправности напада није од значаја. Премда знатан део теорије напад који

241
предузимају наведене категорије лица квалификује као опасност и предлаже
примену одредбе о крајњој нужди. Заузели смо став да овај приступ проблему није
прихватљив, превасходно из разлога привилеговања направа у односу на право.
Добро је познато да нападач упркос поменутим својствима може повредити или
угрозити најважнија правна добра другог, а примена одредбе о крајњој нужди
очигледно не доприноси ефикасности одбијања напада („учињено зло није веће од
зла које је претило”). Отуда, разумно је решење да се душевна болест или
алкохолисаност нападача узму у обзир само при процени неопходно потребне
одбране у појединачним случајевима, под условом да је лице које предузима
одбрамбену радњу свесно околности догађаја (душевне болести). То практично
значи дужност нападнутог да интензитет одбране прилагоди интензитету напада
горе наведених лица, што ће суд са посебном обазривошћу утврдити.
Опште је уверење да из сврхе захтева да одбрана буде неопходно потребна
произилази ограничење обима нужне одбране. Међутим, погрешно би било
закључити да се на тај начин умањује ефикасност одбране, односно заштита права
од неправа. У прилог томе истичемо следеће аргументе: прво, лице које одбија
напад има право да нападачу нанесе веће зло од зла које је претило; друго,
нападнути је дужан да при одбрани употреби најблаже одбрамбено средство, али
само уколико се на тај начин не доводи у питање ефикасност одбране; треће,
дужност употребе најблажег средства одбране не значи да то средство мора бити
истоветно или мање опасно од оног које користи нападач; 1246 четврто, нападнутом
се не може приговорити да је користио неадекватно средство одбране, уколико у
околностима конкретног догађаја није имао на располагању више средстава, тј.
могућност избора, или ако је нападом угрожено најважније правно добро - живот;
пето, нападнути неће бити кажњен за проузроковање нежељених последица, ако је
одбрамбена радња неопходно потребна;1247 шесто, код путативне нужне одбране
наводни нападач има неограничено право нужне одбране, уколико није свестан
заблуде наводно нападнутог.
Код веома сложеног проблема изазване нужне одбране, заузели смо став да
у случају намерне провокације изазивач никада нема право на нужну одбрану.
Тешкоће при решавању свих питања које намеће изазвана нужна одбрана
произилазе из чињенице да овде и провокатор и провоцирани поступају
противправно. Важно је, дакле, установити да се лице које злоупотребљава право
не може позвати на нужну одбрану, јер је желео и припремио се за напад. Осим
тога, радња повређивања другог је од почетка била обухваћена његовим планом.
Најзад, право на нужну одбрану не зависи од вероватноће да ће се у
конкретном случају напад спречити, одложити, отежати или окончати, иако смо
указали на мишљења да се тзв. симболичном одбраном која нема изгледа на успех
могу произвести негативне последице за нападнутог (провоцира бруталност
нападача), због чега је треба забранити. Иако на први поглед уверљиво, ово
схватање се не може прихватити, јер су конкретни случајеви нужне одбране по
свом садржају веома различити, што не искључује могућност одустанка нападача
од напада под утицајем симболичне одбране. Условљавање одбране вероватноћом

1246
Рецимо, нападач је физички снажнији, што оправдава коришћење опаснијег средства за одбрану.
1247
На пример, суд утврди да је пуцање у ноге нападача неопходно потребно, али хитац погоди у
артерију услед чега оштећени искрвари .

242
да ће се напад заиста и одбити, значило би напуштање полазишта у свим
расправама о нужној одбрани: право не сме да устукне пред неправом.
Али, овде је потребно нагласити да правилно тумачење и примена члана 19.
Кривичног законика подразумева и адекватну заштиту интереса нападача, јер без
обзира што је његово понашање по свом карактеру противправно, лице које
предузима одбрамбену радњу нема право да без икаквих ограничења повреди или
угрози добра нападача. Може се рећи да је његова заштита обезбеђена превасходно
условом да одбрана у сваком конкретном случају мора бити неопходно потребна.
Користимо ову прилику да још једном укажемо, да је формулација кључног услова
нужне одбране употребљена у Кривичном законику Србије у потпуности
одговарајућа, иако се у упоредном законодавству као што смо видели, користи
један термин (Erforderlichkeit, necesidad, необходима,). Иако веома слични, изрази
неопходна и потребна одбрана нису синоними. Смисао неопходности одбране је да
у конкретном случају нападнути није могао на други начин одбити противправни
напад, осим остварењем бића кривичног дела. Са друге стране, садржина термина
потребна указује да начин и мера одбране морају бити у складу са интензитетом
напада. Истражујући судску праксу у нашој земљи, уочили смо да судови не
разликују неопходну од потребне одбране, већ у највећем броју случајева у
образложењу пресуде констатују да из утврђеног чињеничног стања произилази да
је одбрана оптуженог неопходна, не наводећи разлоге у прилог томе.
Упркос принципијелном становишту о спречавању злоупотребе права код
намерне провокације, не може се рећи да су занемарени интереси изазивача.
Уколико намерни провокатор безуспешно покушава да позивањем помоћи или
бекством, дефанзивном одбраном или на други начин заштити своје правно добро,
улоге су замењене: првобитно нападнути (изазвани) постаје нападач, док
првобитни нападач (изазивач) постаје нападнути који има право нужне одбране.
Овде није реч о игри речи, већ о начелном ставу: намерни провокатор никада нема
право на нужну одбрану, осим уколико се заменом улога не нађе у позицији
нападнутог. Заправо, реч је о томе да се став намерног провокатора од момента
провокације па до проузроковања повреде из неког разога изменио (нпр. због
страха), он се предомислио и више не жели да нанесе повреду нападачу, већ
искључиво да одбије напад. Можда би требало размислити о изменама члана 19.
Кривичног законика, у смислу уношења посебног става којим би се изричито
прописало да је примена нужне одбране условљена изостанком намерне
провокације од стране учиниоца. Код нехатне или тзв. скривљене провокације,
изазивач има ограничено право на нужну одбрану (обавезу да се спаси бекством,
позивањем помоћи, да трпи лаку телесну повреду итд.), узимајући у обзир
претходно противправно понашање, али и околност да није желео повреду правних
добара изазваног, није се припремао за сукоб.
Већ је речено да нападнути може у одбрани нанети веће зло од зла које је
претило, али то не значи да није потребно утврдити сразмеру вредности добра које
се брани и нападачевог добра које је повређено или угрожено одбраном. Нема
сумње да није етички дозволити учиниоцу да лиши живота друго лице због крађе
ствари багателне вредности, само зато што није постојао други начин да одбије
противправни напад на своје правно добро. Према социјалноетичким
ограничењима нужне одбране, није дозвољено лишити живота друго лице ради

243
одбране имовине, макар велике вредности. Као што смо показали, учинилац не
може лишити живота нападача, чак и ако је погођен хитцем из ватреног оружја,
уколико из околности догађаја произилази да је могуће напад одбити на други
начин.
Реформа кривичног законодавства у Италији представља неуспео покушај
да се озакони лишавање живота нападача на приватном поседу. Јасно је да место
предузимања напада утиче да његов интензитет буде већи или мањи и стога је
сасвим логично да се интензитет одбране прилагоди околностима. Ипак, то не
оправдава уношење у законодавство одредбе чији је смисао да се лицу које је
изложено нападу у свом стану или пословном простору дозвољава лишавање
живота нападача. Као што смо више пута нагласили, не постоји опште правило
чијом применом би утврдили да ли је у појединачној кривичној ствари одбрана
неопходно потребна, већ је реч о фактичком питању на које се може одговорити
узимањем у обзир свих објективних околности догађаја. Другим речима, овај услов
нужне одбране се оцењује са становиша објективног посматрача, тј. сагледавањем
реакције просечног човека при околностима у којима се налазио учинилац у
тренутку напада. Субјективно виђење неопходно потребне одбране од стране
нападнутог није релевантно, али може имати утицај на примену одредбе о стварној
заблуди.
Обавеза употребе најблажег средства одбране је као што смо истакли
релативизована, али се не може негирати начелна дужност проузроковања најмање
штете нападачу. Ово се нарочито односи на коришћење ватреног оружја, под
условом да се на тај начин не доводи у питање ефикасност одбране. Нападнути има
обавезу да упозори нападача на могућност коришћења оружја или испали хитац
упозорења, потом може усмерити оружје у делове тела који нису витални, а тек на
крају, дозвољено је проузроковање смртоносних повреда.
Определили смо се за објективно субјективно схватање нужне одбране, које
поред добро познатих објективних елемената укључује и одбрамбену вољу
нападнутог, тј. свест учиниоца о нападу и вољу да се тај напад одбије. Могло би се
помислити да на тај начин одустајемо од заштите права, али такав приговор није
оправдан, јер је сагласно праву одбити противправни напад, док се то не може рећи
за радње које имају за циљ напад, макар се накнадно утврдило да је на тај начин
заправо напад одбијен. Исто тако, често се догађа да учинилац жели да одбије
напад, али је доминантни мотив за предузимање радње освета, вршење насиља или
прикривање илегалних поступака, што не оправдава примену члана 19. Кривичног
законика. Уосталом, законодавац прописује да није кривично дело оно дело које је
учињено у нужној одбрани, што се свакако не односи на ситуације у којима
учинилац уопште није свестан стања нужне одбране или одбрана није доминантан
мотив деловања.
Образложили смо своје неслагање са изједначавањем интензивног и
екстензивног ексцеса код прекорачења граница нужне одбране. Сажето речено,
аргументи у прилог примене члана 19. став 3 код екстензивног прекорачења имају
одређену тежину, али би њиховим прихватањем обесмислили услов
истовремености код нужне одбране, чија је сврха пре свега, заштита интереса
нападача.

244
 Према томе, тешкоће при теоријским разматрањима нужне одбране и при
практичној примени овог института произилазе из немогућности да се истовремено
удовољи супротстављеним интересима: на једној страни неопходно је заштитити
интересе нападнутог и нарушеног правног поредка, док на другој страни, не
можемо занемарити интересе нападача. Искрено се надамо да ће овај рад
допринети бољем разумевању предмета нашег истраживања, представљати
подстицај стручној јавности да активније учествује у решавању многих отворених
питања која се односе на нужну одбрану и утицати на правилну примену овог
института у судској пракси.

ЛИТЕРАТУРА

1. Авакумовић Јован, Нужна одбрана, 1883. год., Београд.

2. Атанацковић Драгољуб, Виност код кривичних дела квалификованих

тежом последицом, ЈРКК 3/1972, Београд.

3. Атанацковић Драгољуб, Кривично право - посебни део, 1981. год.,

Београд.

4. Атанацковић Драгољуб, Однос друштвене опасности и противправности

као елемената општег појма кривичног дела, Анали ПФ 2/1969, Београд.

5. Аћимовић Миодраг, Прилог разликовању убиства на мах од сличних

кривичних дела, ПЖ 4/1962, Београд.

6. Аћимовић Миодраг, Кривично право - општи део, 1937. год., Суботица.

7. Бабић Милош, Крајња нужда у кривичном праву, 1983. год., Београд.

245
8. Бабић Милош, Неке напомене о основама искључења противправности,
Годишњак Правног факултета у Бањалуци, 1993.-1995. год., Бањалука.

9. Бабић Милош, Нескривљеност опасности као услов крајње нужде, ЈРКК

3/96, Београд.

10. Bavcon Ljubo, Šelih Alenka, Kaznenski zakonik s pojasnili in sodno prakso,
1978. god., Ljubljana.

11. Bačić Franjo, Društvena opasnost i protivpravnost u krivičnom pravu, NZ 9-

10/1959, Zagreb.

12. Бачић Фрањо и др., Коментар Кривичног закона Савезне Републике

Југославије, 1995. год., Београд.

13. Бачић Фрањо и др., Коментар Кривичног законa Социјалистичке

Федеративне Републике Југославије, 1978. год., Београд.

14. Bačić Franjo, Krivično pravo - opći dio, 1978. god., Zagreb.

15. Bačić Franjo, Šeparović Zvonimir, Krivično pravo - posebni dio, 1982. god.,
Zagreb.

16. Бутуровић Јован, Значај афекта за кривичну одговорност, ЈРКК 1/1980,

Београд.

17. Весел Јосип, Тимошкин Владимир, Кривични законик Краљевине

Југославије и 343 решења свих Апелационих судова и свих одељења
Касационог суда, 1935. год., Сарајево.

18. Вуковић Светислав, Кривично право у пракси, 2007. год., Београд.

19. Dolenc Metod, Tumač Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije, 1930. god.,
Zagreb.

20. Душанов законик - бистрички препис, превео Димитрије Богдановић,

1994. год., Београд.

21. Ђорђевић Ђорђе, Угрожавање живота непружањем помоћи, ПЖ 9/2006,

Београд.

22. Ђорђевић Мирослав, Ђорђевић Ђорђе, Кривично право - приручник за

полагање правосудног испита, 2004. год., Београд.

23. Erich Olšar, Studije o protivpravnosti, 1940. god., Prag.

246
24. Жабински Г. Никола, Критика на теорит за нужната отбрана, 1928. год.,
Софиа.

25. Живановић Тома (б), Кривични законик и Законик о поступку судском у

кривичним делима, 1922. год., Београд.

26. Живановић Тома, Нужна одбрана као једно од човечијих права и положај
овог права у систему субјективних права, Глас САНУ- одељења друштвених
наука - књига 9, 1961. год., Београд.

27. Живановић Тома, Основи кривичног права Краљевине Југославије - општи

део, 1935. год., Београд.

28. Живановић Тома (а), Основи кривичног права - општи део, друго
поправљено и допуњено издање, 1922. год., Београд.

29. Zlatarić Bogdan, Krivični zakonik u praktičnoj primjeni - opći dio, 1956. god.,
Zagreb.

30. Zlatarić Bogdan, Krivični zakonik u praktičnoj primjeni - posebni dio, 1958.
god., Zagreb.

31. Игњатовић Борислав, Нужна одбрана, 1967. год., Добој.

32. Илић Михаило, Кривични законик за Краљевину Југославију, 1930. год.,

Београд.

33. Јанковић Драгослав, Историја државе и права феудалне Србије, 1961. год.,
Београд.

34. Јанотлек Стеван, О Душановом законику, 1948. год., Београд.

35. Јерић Бранко, Убиство на мах, Југословенска адвокатура 1-2/1956, Београд.

36. Јефтић Душан, Судска психопатологија, 1960. год., Београд.

37. Камбовски Владо, Казнено право - општи дел, 2005. год., Скопје.

38. Камбовски Владо, Кривично право - посебен дел, 1982. год., Скопје.

39. Казнени законик за Краљивину Србију, 1887. год., Београд.

40. Казнителный законикь за Княжество Србию, 1860. год., Београд.

41. Kazneni zakon od 27. svibnja 1852. godine, uredio Hinković, 1884. god.,
Zagreb.

247
42. Киурски Јасмина, Убиство и нужна одбрана, ПЖ 9/1998, Београд.

43. Ковачевић Ратко, Моравчевић Милица, Убиство у прекорачењу нужне

одбране и убиство на мах, ПЖ 9/2002, Београд.

44. Кривични законик, 1936. год., Београд.

45. Кривични законик са уводним законом - треће издање, Службени лист

ФНРЈ, 1957. год., Београд.

46. Криминални законик за Краљевину Србију, шесто допуњено издање,

1905. год., Београд.

47. Кривични законик за Краљевину Србију, 1887. год., Београд.

48. Крстић Божидар, Психијатријско вештачење афективних стања, Право и

медицина - Српско удружење за кривично право, 1997. год., Београд.

49. Лазаревић Љубиша, Коментар Кривичног законика Републике Србије,

2006. год., Београд.

50. Лазаревић Љубиша, Кривични закон СРЈ са краћим коментаром, 1999.

год., Београд.
51. Лазаревић Љубиша, Кривично право - посебни део, 1995. год., Београд.

52. Леградић Рудолф, Социологија права, 1965. год., Београд.

53. Лопичић Ђорђе, Кривично дело убиства на мах, 1989. год., Београд.

54. Lukić Slavko, O proporcionalitetu dobara kao rekvizitu instituta nužne odbrane,
NZ 1-2/1959, Zagreb.

55. Марић Јован, Вештачење афективних стања код убистава, Убиства и

самоубиства у Југославији - телесне повреде, Српско удружење за кривично
право, 1998. год., Београд.

56. Марјановић Горги, Предавања по кривично право, 1980. год., Скопје.

57. Марковић Велисав, Употреба средстава принуде као основ искључења

противправности дела, 1998. год., Нови Сад.

58. Марковић Иванка, Убиство на мах, 9/ПЖ 1997, Београд.

59. Миладиновић Видоје, Карактеристике нужне одбране и њеног

прекорачења осветљене судском праксом, ПЖ 1/1975, Београд.

248
60. Никетић Гојко, Кривични законик, 1935. год., Београд.

61. Николић Драган, Кривични законик Кнежевине Србије, 1991. год., Ниш.

62. Новаковић Стојан, Уставно питање и закони Карађорђева времена, 1967.

год., Београд.

63. Novoselac Petar, Ograničenje prava na nužnu odbranu u slučaju provociranog

napada, NZ 3/1983, Zagreb.

64. Павловић Димитрије, Кривични законик Савезне Републике Немачке са

Уводним законом за Кривични законик и Војно кривичним законом, 1998.
год., Београд.

65. Петровић Милић, Правни институт нужне одбране у судској пракси, ПЖ 1-

2/1991, Београд.

66. Пројекат Казненог законика за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца,

Службено издање Министарства правде, 1922. год., Београд.

67. Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку, С

норвешког превео Х. Билт, с немачког превео М. С. Ђуришић, 1912-1913.
год., Београд.

68. Праштало Здрава, Кривично право Душановог законика и византијско

право, 1991. год., Бања Лука.

69. Радовановић Милош, Кривично право - општи део, 1966. год., Београд.

70. Радојичић Никола, Око Душановог законика, 1951. год., Београд.

71. Радуловић Алекса, Кривична дела у старој царевини и новој Краљевини

Српској, Отаџбина 23/1869. год., Београд.

72. Радуловић Љиљана, Ђорђе Ценић „Објасненија Казнителног законика за

Књажество Србију”, Научно наслеђе Правног факултета у Београду 1841. до
1941., 1994. год., Београд.

73. Рогуља Ђорђе, Кривично дело убиства на мах из чл. 136. КЗ, Гласник
адвокатске коморе Војводине, 4/1972, Нови Сад.

74. Симић Добривоје, Разграничење између кривичног дела убиства

прекорачењем граница нужне одбране и убиства на мах, ЈРКК 1/1974,
Београд.

249
75. Симић Илија, Збирка судских пресуда у кривичноправној материји, 1998.
год., Београд.

76. Симић Илија, Збирка судских одлука из кривичноправне материје, 2000.

год., Београд.

77. Симић Илија, Збирка судских одлука из кривичноправне материје, 2002.

год., Београд.

78. Симић Илија, Трешњев Александар, Збирка судских одлука из

кривичноправне материје, 2004. год., Београд.

79. Slijepčević Stevo, Istovremenost u nužnoj odbrani, Odvjetnik 4-5/1968, Zagreb.

80. Соловјев Александар, Постанак и значај Душановог законика, 1931. год.,

Београд.

81. Срзентић Никола, Стајић Александар, Лазаревић Љубиша, Кривично

право Југославије, 1994. год., Београд.

82. Стевановић Мирослав, Правна заблуда у кривичном праву, 1989. год.,

Београд.

83. Стојановић Зоран (а), Коментар Кривичног законика, 2006. год., Београд.
84. Стојановић Зоран, Коментар Кривичног закона СРЈ, 2003. год., Београд.

85. Стојановић Зоран (б), Кривично право - општи део, 2006. год., Београд.

86. Стојановић Зоран, Кривично право - општи део, 2001. год., Београд.

87. Стојановић Зоран, Перић Обрад, Кривично право - посебни део, 2006.
год., Београд.

88. Стојановић Зоран, Основне концепције у Предлогу Кривичног законика

Србије и Кривичног законика Црне Горе, РКК 1/2005, Београд.

89. Стојановић Зоран, Природно право на живот и кривично право, ЈРКК

1/1998, Београд.

90. Суботић Страхиња, Мотив и његов значај у кривичном праву, 1938. год.,
Београд.

91. Таховић Јанко, Коментар Кривичног законика, 1957. год., Београд.

92. Таховић Јанко, Кривично право - општи део, 1961. год., Београд.

250
93. Тимошкиин Владимир, Нужна одбрана, 1939. год., Сарајево.

94. Томановић Милић, Нужна одбрана и крајња нужда, 1995. год., Београд.

95. Ћирић Јован, Убиство у стању јаке раздражености изазване кривицом

жртве, ПЖ 9/1997, Београд.

96. Ценић Ђорђе, Објаснениа Казнителног закона за Књажевство Србију -

друга свеска, 1865. год., Београд.

97. Цетинић Маринка, Нека спорна питања прекорачења граница нужне

одбране, ПЖ 9/2002, Београд.

98. Цетинић Маринка, Поглед на нужну одбрану у евроконтиненталном и

англосаксонском систему кривичног права, Анали ПФ 2/2006, Београд.

99. Чубински Михаило, Научни и практички коментар Кривичног законика,

1930. Београд.

100. Чубински Михајло, Научни и практични коментар Кривичног законика

Краљевине Југославије - друго издање, 1934. год., Београд.

101. Šeparovic Zvonimir, Krivično pravo - opći dio, 1975. god., Zagreb.

102. Šeparović Zvonimir, Krivično pravo - posebni dio, 1979. god., Zagreb.

СТРАНА ЛИТЕРАТУРА

1. A. Calderon Cerezo, J. A. Choclan Montalvo, Derecho penal - parte general,

2001., Barcelona.

2. Adolf Schönke, Horst Schröder, Strafgesetzbuch - kommentar, 2001., München.

3. Alfredo de Marsico, Dirito penale - parte generale, 1969., Napoli.

4. Ambros Kai, Peter Rackow, Losung zum materiell - Strafrechtlichen Teil,

JURA 12/2006, Berlin.

5. Andreas Donatsch, Garantenpflicht - Pflicht zur Notwehr - und Notstandshilfe?

Schw Zstr 2/1989, Bern.

6. Andrew Ashworth, Principles of Criminal Law, 1999., Oxford.

251
7. Angel Calderon Cerezo, Joze Antonio Choclan Montalvo, Codigo Penal
Comentado, 2005., Bilbao.

8. Antonio Pagliaro, Salvatore Ardizzone, Diritto penale Italiano, 2006., Milano.

9. Arndt Sinn, Notwehr gegen nicht sorgfaltswidriges Verhalten, GA 2/2003,

Heidelberg.

10. Arthur Kaufmann, Die Irrtumsregelung im Strafgesetz-Entwurf 1962, ZStW

4/1964, Berlin.

11. Bernd Mussig, Antizipierte Notwehr, ZStW 2/2003, Berlin.

12. Bernd Müller Christmann, Der Notwehrexzes, JuS 9/1989, München-Frankfurt.

13. Bernhard Hardtung, Der Irtum uber die Schuld im Lichte des 35 StGB, ZStW
1/1996, Berlin.

14. Carlo Frederico Grosso, Difesa Legittima e stato di necessita, 1964., Milano.

15. Carlos Climent Duran, Francisko Pastor Alcoy, Codigo penal con todas sus
reformas comparados por articulos, 2004., Valencia.

16. Carlos Suarez-Mira Rodriguez, Angel Judel Prieto, Jose Ramon Pinol
Rodriguez, Manual de derecho penal - parte generale, 2004., Madrid.

17. Christian Bertel, Notwehr gegen verschuldete Angrif, ZStW 1/1972, Berlin.

18. Christian Fahl, Neue „sozialethische Einschränkung” der Notwehr: „Folter”,

JURA 10/2007, Berlin.

19. Christine Morgenstern, Referendarexamensklausur - Strafrecht: Unterschlagung

und Notwehr, JuS 3/2006, München-Frankfurt.

20. Claus Roxin, Die provozierte Notwehrlage, ZStW 4/1963, Berlin.

21. Claus Roxin, Sozialrecht. Strafrecht - Anmerkung, JZ 2/2000, Tübingen.

22. Claus Roxin (b), Strafrecht - Allgemeiner Teil, 2003., München.

23. Claus Roxin, Strafrecht - Anmerkung, JZ 12/2001, Tübingen.

24. Claus Roxin (a), Strafrect - Anmerkung, JZ 19/2003, Tübingen.

25. Cornelius Prittwitz, Zum Verteidigungswillen bei der Notwehr, GA 10/1980,

Heidelberg.

252
26. Dieter Engels, Der partielle Ausschluβ der Notwehr bei tätlichen
Auseinandersetzungen zwischen Ehegatten, GA 3/1982, Hamburg.

27. Eberhard Schmidhäuser (a), Die Begründung der Notwehr, GA 3/1991,

Heidelberg.

28. Eberhard Schmidhäuser (b), Die rechtmäβige Brechung eines Widerstands ist
regelmaβig auch von einem Notwehrwillen getragen, JZ 19/1991, Tϋbingen.

29. Enrique Orts Berenguer, Angela Matallin Evangelo y otro, Derecho penal -
parte general, 2007., Valencia.

30. F.-W. Krause, Zur Einschänkung der Notwehrbefugnis, GA 9/1979, Hamburg.

31. Ferrando Mantovani, Diritto penale - Parte generale, 2001., Padova.

32. Francesco Antolisei, Manuale di diritto penale - Parte generale, 1960., Milano.

33. Gerhard Altvater, Rechtsprechungsübersicht Tötungs-delikte, NStZ 2/2006,

München-Frankfurt a.M..

34. Giovanni Fiandaca, Enzo Musco, Diritto penale - Parte generale, 2001.,
Bologna.

35. Gonzalo Quintero Olivares, Fermin Morales Prats, Parte General del Derecho
Penal, 2006., Barcelona.

36. Gunnar Duttge, Rechtsprechungsübersicht zur (strafrechtlichen) Fahrlässigkeit,

NStZ 5/2006, München-Frankfurt a.M..

37. Günther Blau, Beschluβ von 7.4. 1970.- 2 Ss 39/70, GA 9/1970, Hamburg.

38. Günter Spendel, Keine Notwehreinschränkung unter Ehegatten, JZ

11/1984,Tübingen.

39. Günter Warda, Die Geeignetheit der Verteidigungshandlung bei der Notwehr
Strittiges in der aktuellen Diskussion, GA 9/1996, Heidelberg.

40. Hans Theile, Der bewusste Notwehrexzess, JuS 11/2006, Munchen-Frankfurt

a.M..

41. Harro Otto, Personales Unrecht, Schuld und Strafe, ZStW 3/1975, Berlin.

42. Helmut Frister, Die Notwehr im System der Notrechte, GA 7/1988, Heidelberg.

253
43. Helmut Satzger, Dreimal „in causa” - actio libera in causa, omissio libera in
causa und actio illicita in causa, JURA 7/2006, Berlin.

44. Iglesias Rio, Fundamentos y requisitos estructurales de la legitima defensa, 1999.,

Granada.

45. J. R. Spencer, Drunken defence, The Cambridge Law Jurnal,Volume 65-Part

2/2006, Cambridge.

46. James Fayette, „If yo knew him like i did, you have shot him, too...” A survey of
Alaska law of self-defense, Alaska Law Rewiew, Volume XXIII, N. 2, 2006.,
Durham.

47. Jescheck Hans-Heinrich, Weigend Thomas, Lehrbuch des Strafrechts -

Allgemeiner Teil, 2003., Berlin.

48. Joachim Hruschka, Die Notwehr im Zusammenhang von Kants Rechtslehre,

ZStW 2/2003, Berlin.

49. Joachim Renzikowski, Notstand und Notwehr, 1994., Berlin.

50. Johannes Kaspar, Gewaltsame Verteidigung gegen den Erpresser? Zu den

Grenzen der Notwehr in den Fallen der sog. „Chantage”, GA 1/2007, Heidelberg.

51. Johannes Kaspar, Anfängerhausarbeit - Strafrect: Versuchte Tötung des

schlafenden „Haustyrannen”, JuS 10/2006, Munchen-Frankfurt.

52. John Smith, Brian Hogan, Criminal Law, 1996., London.

53. Jose Maria Rodriguez Deveza, Alfonso Serrano Gomes, Derecho penal
Espanol - parte general, 1994., Madrid.

54. Jose M. Zugaldia Espinar, Esteban J. Perez Alonso, Derecho penal - parte
general, 2004., Valencia.

55. Julian Sanchez Melgar, Codigo prenal - comentarios y Jurisprudencia, 2006.,

Madrid.

56. Justus Krümpelmann, Strufen der Schuld beim Verbotsirrtum, GA 5/1968,

Hamburg.

57. Jürgen Helle, OLG Hamm, Urteil v. 2.4. 1987.- 4 U 296/86, Anmerkung, JZ
6/1988, Tübingen.

58. Jürgen Schwabe, Ins Horn gezwickt, JZ 8/2004, Tübingen.

254
59. Jürgen von Gerlach, Der Schutz der Privatsphäre von Personen des öffentlichen
Lebens in rechtsvergleichender Sicht, JZ 15-16/1998, Tübingen.

60. Karl G. Deubner, Anmerkung, NJW 27/1969, München-Frankfurt/Main.

61. Karl Leckner, Kristian Kühl, Strafgesetzbuch mit Erlauterungen, 2001.,

München.

62. Karl-Ludwig Kunz, Organisierte Nothilfe, ZStW 4/1983, Berlin.

63. Klaus Detter, Zum Strafzumessungs - und Maßregelrecht, NStZ 3/2006,

München und Frankfurt a. M..

64. Klaus Himmelreich, Notwehr und unbewuste Fahrlässigkeit, 1971., Berlin -

New York.

65. Klaus Himmelreich, Erforderlichkeit der Abwehrhandlung, Gebotensein der

Notwehrhandlung; Provokation und Rechtsmißbrauch; Notwehrexzeß, GA
5/1966, Heidelberg.

66. Knut Amelung, Das Problem der heimlichen Notwehr gegen die erpresserische
Androhung kompromittierender Enthüllungen, GA 9/1982, Heidelberg.

67. Kristian Kühl, Die strafrechtliche Garantenstellung-Eine Einführung mit

Hinweisen zur Vertiefung, JuS 6/2007, München-Frankfurt.

68. Kurt Seelmann, Grenzen privater Nothilfe, ZStW 1/1977, Berlin.

69. L. Arroyo Zapatero, Berdugo Gomes de la Tore y otro, Comentarios el Codigo

penal, 2007., Madrid.

70. Luigi Delpino, Diritto Penale - Parte generale, 2006., Napoli.

71. Luzon Pena, Aspectos esenciales de la legitima defensa, 1978., Barcelona.

72. Maria-Katharina Meyer, Opfers des Angriffs strafbar durch Verteidigung? Zu

den subjektiven Voraussetzungen der Verteidigung bei der Notwehr, GA 11/2003,
Heidelberg.

73. Matthias Jahn, Strafrecht - Notwehr, JuS 5/2006, München-Francfurt.

74. Marion Wössner, Die Notwehr und ihre Einschrankungen in Deutschland in den
USA, 2006., Berlin.

75. Michael J. Allen, Criminal law, 2001., London.

255
76. Michael Jefferson, Criminal law, 2007., London.

77. Michael Pawlik, 14 Abs. Des Luftsicherheitsgesetzes – ein Tabubruch? JZ

21/2004, Tübingen.

78. Michael Pawlik, Die Notwehr nach Kant und Hegel, ZStW 2/2002, Berlin.

79. Н. Г. Кадников, Уголовное право России - Общая и Особенная части,

2006.год., Москва.

80. Otfried Ranft, Garantiepflichtwidriges Unterlassen der Deliktshinderung, ZStW

4/1982, Berlin.

81. Paul Kirchhof, Polizeiliche Eingriffsbefugnisse und private Nothilfe, NJW

20/1978, München und Frankfurt a. M..

82. Peter Marphy, Criminal practice, 1994. Oxford.

83. Peter Noll, Tatbestand und Rechtswidrigkeit: Die Wertabwägung als Prinzip der
Rechtfertigung, ZStW 1/1965, Berlin.

84. Peter Seago, Criminal law, 1994., London.

85. Philipp Böcker, Die hypothetische Einwilligung im Zivil-und Strafrecht, JZ

19/2005, Tübingen.

86. Puppe Ingeborg, Die strafrechtliche Verantwortlichkeit fϋr Irrtϋmer bei der
Ausϋbung der Notwehr und fϋr deren Folgen, JZ 15-16/1989, Tϋbingen.

87. Rene Bloy, Die Bedeutung des Irrtums über die Täterrolle, ZStW 1/2005, Berlin.

88. Richard Card, Introduction to Criminal law, 1988., London.

89. Rodger Gery, Essential Criminal law, 1994., London.

90. Rolf Dietrich Herzberg, Folter und Menschenwürde, JZ 7/2005, Tübingen.

91. Rusell Heaton, Criminal law - cases and materials, 1988., London.

92. Santiago Mir Puig, Mirentxu Corcoy Bidasolo, „Restricctiones”

jurisprudenciales al derecho de defensa: legitima defensa y principio de legalidad,
Anuario de derecho penal y ciencias penales, sept.-diciembre 1991., Madrid.

93. Santiago Mir Puig, M. Teresa Castineira, Legitima defensa del honor y
limites del derecho de defensa, septiembre-deciembre, 1987., Madrid.

256
 94. Sergio Beltrani, Corso di diritto penale - Parte generale e speciale, 2006.,
Padova.

95. Susanne Walther, Strafrecht - Anmerkung, JZ 1/2003, Tübingen.

96. Tatjana Hornle, Die Rolle Opfers in der Straftheorie und im materiellen
Strafrecht, JZ 19/2006, Tübingen.

97. Theodor Lenckner, Der rechtfertigende Notstand, 1965., Munster.

98. Theodor Lenckner, „Gebotensein” und „Erforderlichkeit” der Notwehr, GA

1/1968, Hamburg.

99. Tomas Seibert, Referendarexamensklausur - Strafrecht: Stoff und Zoff, JuS

9/2006, München - Frankfurt.

100. Ulrich Weber, Der Misbrauch prozessualer Rechte im Strafverfahren, GA

10/1975, Heidelberg.

101. Walter Kargl, Die intersubjektive Begründung und Begrenzung der Notwehr,
ZStW 1/1998, Berlin.

102. Wilson William, Criminal law - doctrine and theory, 2003., London.

103. Winfred Brugger, Vom unbedingten Verbot der Folter zum bedingten Recht
auf Folter?, JZ 4/2000, Tübingen.

104. Winkler Walter, Verbrechen und Vergehen gegen das Betaubungsmittelgesetz,

NStZ 6/2006, München-Frankfurt.

105. Wolfgang Wohlers, Einschränkungen des Notwehrrechts innerhalb sozialer

Näheverhältnisse, JZ 9/1999, Tübingen.

НЕОБЈАВЉЕНА СУДСКА ПРАКСА

STS 399/2003 od 17. 3. 2003

STS 1685/2001 od 29. 2. 2001
STS 40422/2004 od 12.5.2004
Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 132/04
Пресуда Окружног суда у Крушевцу К. 7/04
Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж. 208/05
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 253/04
Пресуда Окружног суда у Ужицу К. 20/2005
Пресуда Окружног суда у Београду К. 416/2000

257
Пресуда Окружног суда у Београду, К. 508/96
Пресуда Окружног суда у Нишу К. 50/2004
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1278/2003
Пресуда Окружног суда у Новом Пазару К. 16/01
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 267/04
Пресуда Окружног суда у Зрењанину, К. 42/98
Пресуда Окружног суда у Зрењанину К. 140/05
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. 128/05
Пресуда Окружног суда у Ваљеву, Кж. 260/2003
Пресуда Врховног суда Србије у Београду Кж. 132/04
Пресуда Окружног суда у Ужицу, К. 72/03
Пресуда Окружног суда у Београду К. 158/2000
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. бр. 147/04
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. 9/93
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. 126/03
Пресуда Окружног суда у Крагујевцу К. 196/04
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. 17/03
Пресуда Окружног суда у Ужицу К. 75/03
Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1077/95
Пресуда Окружног суда у Ваљеву К. 25/97
Пресуда Окружног суда у Јагодини К. 74/04
Пресуда Окружног суда у Београду, К. 157/99
Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1057/2004
30. јун 2009. године ...

258