Cтварно правo - Скрипта

Јдххфуууојубвнмџлјкдјдопршђжћћљ
њаџцвбнмлкјјфххдљњертзуиокјјххг
гфсфдадццввцбнваџцџвцбвнмкгјфх
фхгфххфзхуутујгујујујјгкзтујизикуо
Стварно право
иојппјоллјшђкчћжкфјфјфхфхѕџцвнб
Скрипта
мбхгфдасењтттрзхузуутуиујхкјнбмк
2017
лчшпчћчлккјјјјхасдњертзууопклкјх
љњервбаџцмнбхгкјтрфгхвбшђљџвб
цјјкјлккгккгкгккчгдкчкчгдкчгдкчгк
чгдкчгдкчгкчгкдчгдииитеиптиптип
итпеиптеиптеиптеипкикчгдкчдгкч
кчшђшшфлчлллћлшоошлфкоотшек
јјхгсфчћхфдхфхдхфхфхкхкфххфхххф
хфхуурууроооососпшшкхккхкхкпфк
лфккнбцвцгњрезутуииооиопокчкфј
јјхчкллћдћћшшшшппшоиопорзрзтз
Садржај:
1. ПОЈАМ СТВАРНОГ ПРАВА......................................................................................................................... 6
2. ОПШТИ ПОЈАМ СТВАРИ............................................................................................................................ 7
3. ВРСТЕ (ПОДЕЛА) СТВАРИ.......................................................................................................................... 8
4. СТВАРИ ВАН ПРОМЕТА И СТВАРИ У ПРОМЕТУ; ИНДИВИДУАЛНО И ПО РОДУ ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ.........9
4.1. ИНДИВИДУАЛНО И ПО РОДУ ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ................................................................................................10
5. ПОКРЕТНЕ И НЕПОКРЕТНЕ СТВАРИ......................................................................................................... 11
6. ПРАВИЛО (SUPERFICIES SOLO CEDIT)....................................................................................................... 12
7. ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ........................................................................................................................ 13
8. ДРЖАВИНА (ПОЈАМ РИМСКА И МОДЕРНА КОНЦЕПЦИЈА ДРЖАВИНЕ).................................................15
8.1. РИМСКА И МОДЕРНА КОНЦЕПЦИЈА ДРЖАВИНЕ................................................................................................16

8.2. ОБЈЕКТ, СУБЈЕКТ, СТИЦАЊЕ, ПРЕНОС И ГУБИТАК ДРЖАВИНЕ..............................................................................17
8.2.1. Субјект државине..............................................................................................................................18
8.2.2. Стицање, пренос и губитак државине............................................................................................18
9. ВРСТЕ ДРЖАВИНЕ................................................................................................................................... 19
10. САМОПОМОЋ (КАО СРЕДСТВО ДРЖАВИНСКЕ ЗАШТИТЕ)......................................................................21
11. ДРЖАВИНСКЕ ТУЖБЕ И ДРЖАВИНСКИ СПОРОВИ..................................................................................22
12. ПРАВО СВОЈИНЕ - ОПШТИ ПОЈАМ И ПРАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ............................................................23
13. ОГРАНИЧЕЊА САДРЖИНЕ ПРАВА СВОЈИНЕ........................................................................................... 24
14. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ УОПШТЕ...................................................................................................... 25
15. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА ОСНОВУ УГОВОРА СА ПРЕТХОДНИМ ВЛАСНИКОМ...............................26
16. ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ СТВАРИ.......................................................................................................................... 27
17. УГОВОРНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНОСТИМА...........................................................28
18. ОДРЖАЈ (ПОЈАМ, СУШТИНА, ДЕЈСТВО, РЕДОВАН И ВАНРЕДАН ОДРЖАЈ).............................................29
19. РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА, ПРИРАЧУНАВАЊЕ, ПРЕКИД И ЗАСТОЈ ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА...............31
19.1. ПРИРАЧУНАВАЊЕ ИЛИАКЦЕСИЈА ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА.........................................................................................31

19.2. ПРЕКИД ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА.........................................................................................................................32
19.3. ЗАСТОЈ ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА...........................................................................................................................32
20. ПРИРАШАЈ.............................................................................................................................................. 33
21. ГРАЂЕЊЕ НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ........................................................................................................... 33
3
22. СЕЈАЊЕ И САЂЕЊЕ НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ............................................................................................ 35
23. НАНОС, НОВО РЕЧНО ОСТРВО, НАПУШТЕНО РЕЧНО КОРИТО................................................................35
23.1. НОВО РЕЧНО ОСТРВО.....................................................................................................................................35

23.2. НАПУШТЕНО РЕЧНО КОРИТО.........................................................................................................................36
24. СЈЕДИЊЕЊЕ (СПАЈАЊЕ И СМЕША)......................................................................................................... 36
25. ОДВАЈАЊЕ ПЛОДОВА И ОКУПАЦИЈА..................................................................................................... 37
25.1. ОКУПАЦИЈА............................................................................................................................................... 37
26. НАЛАЗ ИЗГУБЉЕНЕ СТВАРИ И НАЛАЗ СКРИВЕНОГ БЛАГА......................................................................38
26.1. НАЛАЗ СКРИВЕНОГ БЛАГА (СОКРОВИШТЕ).......................................................................................................38
27. ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ.................................................................................................................. 39
28. РЕИВИНДИКАЦИОНА ТУЖБА (ACTIO REIVINDICATIO).............................................................................39
29. ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА (ACTIO РUBLICIAN).......................................................................................... 41
30. ТУЖБА ЗБОГ СМЕТАЊА, ОДНОСНО УЗНЕМИРАВАЊА (ACTIO NEGATORIA)............................................42
31. СУСВОЈИНА............................................................................................................................................. 43
32. ПРАВО СУВЛАСНИКА НА УДЕО............................................................................................................... 43
33. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СУВЛАСНИКА У ОДНОСУ НА ЦЕЛУ СТВАР................................................................44
34. СТИЦАЊЕ СУСВОЈИНЕ И РАСКИДАЊЕ СУСВОЈИНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ..........................................................45
34.1. РАСКИДАЊЕ СУСВОЈИНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.............................................................................................................45
35. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈИНА............................................................................................................................ 47
36. ЕТАЖНА СВОЈИНА – ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ, САДРЖИНА..............................................................................47
36.1. САДРЖИНА ПРАВА СВОЈИНЕ НА ПОСЕБНОМ ДЕЛУ ЗГРАДЕ..................................................................................48
37. СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ – ПОЈАМ, КАРАКТЕРИСТИКЕ И НАЧЕЛА..........................................................49
38. ВРСТЕ СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ........................................................................................................... 50
39. СТИЦАЊЕ СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ..................................................................................................... 52
40. ПРЕСТАНАК СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ.................................................................................................. 54
41. ПРЕСТАНАК СЛУЖБЕНОСТИ НЕВРШЕЊЕМ.............................................................................................. 54
42. ЗАШТИТА СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОТИ (КОНФЕСОРНА ТУЖБА)..................................................................55
43. ВАЖНИЈА СУСЕДСКА ПРАВА И ВАЖНИЈЕ СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ........................................................56
43.1. ШТЕТНИ УТИЦАЈИ (ИМИСИЈЕ).........................................................................................................................57
43.2. ВАЖНИЈЕ СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ.................................................................................................... 57
44. ЛИЧНЕ СЛУЖБЕНОСТИ – ПОЈАМ И ВРСТЕ............................................................................................... 58
44.1. ПЛОДОУЖИВАЊЕ........................................................................................................................................58
4
44.2. ПРАВО УПОТРЕБЕ...........................................................................................................................................60

44.3. ПРАВО СТАНОВАЊА (HABITATIO).....................................................................................................................61
45. ЗАЛОЖНО ПРАВО – ПОЈАМ И ВРСТЕ...................................................................................................... 61
46. ВРСТЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА....................................................................................................................... 62
47. НАЧЕЛА ЗАЛОЖНОГ ПРАВА.................................................................................................................... 64
47.1. НАЧЕЛО АКЦЕСОРНОСТИ..............................................................................................................................64

47.2. НАЧЕЛО ОФИЦИЈЕЛНОСТИ............................................................................................................................65
47.3. НАЧЕЛО СПЕЦИЈАЛНОСТИ............................................................................................................................65
47.4. НАЧЕЛО НЕДЕЉИВОСТИ...............................................................................................................................66
48. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА – РУЧНА ЗАЛОГА..........................................................67
49. ЗАЛОГОПРИМЧЕВА ПРАВА И ОБАВЕЗЕ................................................................................................... 68
49.1. ЗАЛОГОПРИМЧЕВЕ ОБАВЕЗЕ............................................................................................................................69
50. ПРЕНОС ЗАЛОЖНОГ ПРАВА И ПОДЗАЛОЖНО ПРАВО............................................................................70
50.1. ПОДЗАЛОЖНО ПРАВО..................................................................................................................................70
51. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПРАВИМА............................................................................................................ 71
52. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА УПИСАНИМ У РЕГИСТАР (РЕГИСТРОВАНА ЗАЛОГА).....72
53. ПРАВО РЕТЕНЦИЈЕ – ПОЈАМ, УСЛОВИ ЗА ЗАСНИВАЊЕ И САДРЖИНА....................................................74
54. ХИПОТЕКА – ПОЈАМ, СТИЦАЊЕ И ПРЕДМЕТ.......................................................................................... 74
55. ХИПОТЕКА И ПОТРАЖИВАЊЕ................................................................................................................. 75
56. ПРАВА ХИПОТЕКОВАНОГ ПОВЕРИОЦА................................................................................................... 76
57. ПРАВО СОПСТВЕНИКА ХИПОТЕКОВАНЕ НЕПОКРЕТНОСТИ.....................................................................77
58. ПРЕНОС ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КОД ХИПОТЕКЕ (НАТХИПОТЕКА И ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА)............................78
59. ПРЕСТАНАК ХИПОТЕКЕ – УСЛЕД ПРЕСТАНКА ПОТРАЖИВАЊА И НЕЗАВИСНО ОД ТОГА........................79
59.1. ПРЕСТАНАК ХИПОТЕКЕ НЕЗАВИСНО ОД ПРЕСТАНКА ПОТРАЖИВАЊА.....................................................................80
60. ПРАВО ПРЕЧЕ КУПОВИНЕ – ПОЈАМ И ВРСТЕ........................................................................................... 81
61. ПРАВО ЗАКУПА....................................................................................................................................... 82
62. ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ – ПОЈАМ И САСТАВ................................................................................................ 83
63. КАТАСТАР ЗЕМЉИШТА........................................................................................................................... 85
64. НЕЧЕЛА ЗЕМЉИШНО – КЊИЖНОГ ПРАВА............................................................................................. 86
65. ПРАВА КОЈА СЕ МОГУ УПИСАТИ У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ..........................................................................88
66. УПИСИ У ЗЕМЉИШНЕ КЊИГЕ................................................................................................................. 88
67. ЈЕДИНСТВЕНА ЕВИДЕНЦИЈА................................................................................................................... 91
68. СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ОД НЕВЛАСНИКА.................................................................................................... 93
5
1. Појам стварног права
Стварно право у објективном смислу је скуп општих правних норми, које регулишу
субјективна права. Стварно право у субјективном смислу је субјективно право које је са
једне стране апсолутно и делује према свима, а с друге стране за свој непосредни објект
има ствар.
Суштина субјективног стварног права је у непосредној правној власти на одређеној

ствари, намеће свим трећим лицима одређено понашање, и оно се увек састоји у
неучињену, у пасивности у односу на дату ствар.
Код права ове врсте извршење обавезе од стране пасивних субјеката, не значи и
вршење права од стране активног субјекта, већ тек стварање услова за вршење тог права.
Нпр. То што нико осим мене не сме да употребљава, нити употребљава мој
аутомобил, не значи да га самим тим употребљавам ја.
У стварном праву важи numerus clausus: врсте стварних права и њихова садржина
одређене су инперативним прописима и странке не могу уговором установљавати нове
типове стварних права. Последица апсолутног дејства стварних права је постојање права
следовања и права првенства. Право следовања састоји се у томе што ималац ставрног
права може ово вршити против сваког трећег лица у чијим се рукама ствар нађе, било
бесправно, било по неком правном основу, власник може захтевати повраћај ствари од
лопова, без обзира на то које се лице у тој улози појављује. Право првенства састоји се у
томе што је стварно право јаче у конкуренцији са облигационим правом, као и са
истоврсним стварним правом каснијег датума. Нпр. Више хипотека на истој ствари.
Стварна права су:
1. права својине,
2. службености,
3. ручна залога,
4. станарско право и
5. право грађења.
У стварна права могу се још убројити:
6
1. закуп (састоји се у непосредној правној власти на ствари),

2. хипотека (правна власт се састоји у овлашћењу да се прода туђа ствар),
3. законско право прече куповине (правна власт се састоји у овлашћењу располагања
да се туђа ствар купи)
4. реални терети (обавезују свакодобног власника једне непокретности, не само
првобитног власника, већ и сваког каснијег. Обавезују на чињење и због тога
предтсављају облигациона права).
2. Општи појам ствари
Ствар (res) је део материјане природе који се налазе у људској власти и на које
постоји право својине или неко друго стварно право.
Под телесним стварима подразумевају се материјални делови природе који

испуњавају два услова:
1) Физички – део материјалне природе је фактички или виртуелно у људској

власти;
2) Правни – на делу материјалне природе који је у људској власти постоји право
својине или неко друго стварно право.
Неодвојени делови тела живог човека без даљег нису ствар, јер на љима нико нема
права својине, нити него друго стварно право. Правни посао којим се неко обавезује да
другом субјекту уступи још неодвојени део свог тела је пуноважан под следећим
условима:
1) Да је закључен у писменом облику;

2) Без уговарања накнаде;
3) Да његово извршење не излаже даваоца ризику трајног и тежег оштећења
здравља;
4) Да је о последицама захвата давалац унапред обавештен (може се опозвати све до
тренутка отпочињања хируршког захвата).
Делови одвојени за живота даваоца представљају ствар и припадају или самом

даваоцу или ономе у чију корист је по неком дозвољеном основу извршено одвајање или
подређеној медицинској установи. Леш и његови делови постају ствар уколико постоји
пуноважан правни основ за њихово присвајање. Делови тела са умрлог (раду пресађивања)
могу се узети ако се он сам за живота није томе противио, нити се по наступању смрти
томе није успротивио његов родитељ, брачни друг или пунолетно дете.
7
Вештачки делови тела (протезе) јесу ствар, и то у промету, али док су одвојени,
даколе, док нису спојени са телом. Намештена протеза престаје да буде ствар у промету,
али и даље је рез и припада ономе коме служи.
3. Врсте (подела) ствари
1. Проста и сложена ствар. Код просте ствари делови се не могу распознати, док код
сложене могу.
2. Припадак, главна и споредна ствар. Припадак обухвата непотпуно
инкорпорисане делове који се могу одвојити без оштећења (нпр. прозорско крило
на згради), као и оно што је физички самостално или функционално повезано са
“главном” ствари, (нпр. гума за аутомобил, резервни точак). Главна ствар
подразумева физичку целину њених саставних делова, која као таква има примарну
улогу у односу на једну покретну ствар са којом је функционално повезана.
Споредна ствар је прихваћена ширим појмом припатка.
3. Плодови. Плодови су у натуралном облику производи које нека ствар даје
периодично, без исцрпљивања своје супстанце, а намењени су за одвајање;
производ је оно што ствар да, али без периодичности и што је део њене супстанције
(нпр. материјал од срушене зграде, камен или песак извађен из њиве, посечена
воћка у воћњаку).
4. Ствари у промету и ван промета. Res extra commercio и res in commercio.
5. Збирна ствар – Universitatis resurm. Целина која се састоји из појединих
самосталних ствари, физички одвојених, од којих свака има самосталну употребну
вредност и представља објекат посебног права својине, а у редовном промету и
самосталан предмет облигационих односа; комплементарна ствар се састоји из
појединих делова који су физички одвојени, али немају никакву самосталну
употребну вредност, већ само као целина, те се у редовном промету појављују и
као целина (нпр. пар рукавица, пар чизама); Universitatis uris је збир ствари и права
који се са гледишта одређених правних односа сматра као целина (нпр. предузеће).
6. Дељиве и недељиве ствари. Дељива ствар се физички може поделити тако да
сваки део добијен деобом има вредност сразмерну вредности целине (нпр. џак
брашна, камион песка, котур сира); недељива ствар се деобом упрошћава, њени
делови добијени деобом не задржавају сразмерну вредност, тако да је збир
њихових вредности мањи од вредности неподењене ствари (нпр. комад намештаја).
7. Процењиве и непроцењиве ствари. Процешиве су оне чија се вредност може
одредити упоређивањем са другим стварима у промету, имају прометну и
употребну вредност и могу се изразити у новцу; непроцењиве су оне чија се
8
вредност не може одредити никаквим упоређивањем са другим стварима у

промету, али могу имати афекциону вредност (нпр. писмо као драга успомена).
8. Бестелесне ствари. Сва имовинска права, сем права својине, то су: стварна права
на туђој ствари, службеност и залога, интелектуална права, лична и индустријска
својина, потраживања – било да гласе на предају ствари, суму новца, чињење или
нечињење).
9. Потрошне и непотрошне ствари. Потрошне, сву своју корисност исцрпљују
првом употребом, те се могу употребити само једном (нпр. храна, бензин, пиће,
угаљ, новац); непотрошне могу бити употребљене више пута (нпр. одело, књига,
аутомобил) или практично неограничен број пута (нпр. земљишна парцела), и оне
се мењају употребом, али постепено, неке више, неке мање.
10. Индивидуално и по роду одређене ствари.
11. Заменљиве и незаменљиве ствари. Заменљива је она ствар на чије место у
правном односу (испуњењу обавезе) може доћи друга ствар истих особина и
вредности; остале ствари су незаменљиве.
12. Покретне и непокретне ствари.
4. Ствари ван промета и ствари у промету;

индивидуално и по роду одређене ствари
Када је нека ставр у промету, значи да је у промету право својине на тој ствари.
Постоје ствари које нису у промету (на којима постоји непреносиво право својине), али
ствари ван промета су и јавна добра, као категорија стоје ван грађанскоправног појма
ствари.
Нпр. Res communes omnium, тј. ствари у општој употреби, улице, паркови, тргови.
Постоје различити разлози због којих се једна ствар изузима из правног промета.
Нпр. народоно здравље, јавни морал или неки други јавни интерес. Ствар ће бити
ван промета, ако би се њено стављање у промет противило схватањима морала (иако не
постоји изричит законски пропис).
Нпр. надгробни спонемик није ствар у промету, ако је већ постављен на гроб и ако
је леш сахрањен.
Право својине може постојати и на ставрима ван промета. Само на стварима ван
промета, које су истовремено јавна добра и налазе се у јавноправном режиму коришћења,
не може постојати право својине.
9
У ствари ван промета могу да се уброје и они делови природе који уопште нису
доступни човеку, које се не налазе у човековој власти и уопште не улазе у правни појам
ствари. Нпр. Сунце, слободан ваздух, сунчева топлота.
Неке ствари се налазе у ограниченом и нарочито регулисаном промету. Нпр.

оружје или експлозив могу се набавити само на основу административне дозволе. У неким
правним системима ствари које служе религијском култу (свете ствари) налазе се ван
промета. Код нас ове ствари су у својини верских организација, и с обзиром на то да је
црква одвојена од државе, налазе се у грађанскоправном промету.
4.1. Индивидуално и по роду одређене ствари
По роду одређене ствари се у правном промету означавају по врсти и броју или по

некој јединици мере (килограм, литар, метар). Нпр. 100 литара бензина, 100 метра жице.
Индивидуално (појединачна) одређена ствар је одређена конкретно и странке је

имају у виду, па било да има неко обележје својствено само њој (нпр. тачно одређена
слика на одређеној изложби), било да још има ствари са истоврсним особинама.
По роду одређене ствари могу се индивидуализовати, тако што извесна количина

буде издвојена из рода и буде обележена. Нпр. џак брашна одвојен у страну и маркиран
новац у запечаћеном омоту.
Индивидуално одређене ствари могу вољом странака, које закључују правни посао,
постати ствари одређене по роду. Нпр. Уместо да се са одређене изложбе купи пет тачно
одређених слика, купи се пет слика за укупну цену од 50.000 динара, без прецизирања о
којим је сликама заправо реч.
Предмет права својине и других стварних права, као и послуге, најма и оставе, могу
бити само индивидуално одређене ствари, док се потраживање може односити и на ствари
одређене по роду.
Када су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје чак ни онда
кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед догађаја за који он не одговара
(правило је да рад не пропада).
Када обавеза има за предмет ствари одређене по роду које се имају узети из
одређене масе тих ствари, онда обавеза престаје када пропадне цела та маса.
10
5. Покретне и непокретне ствари
Покретне ствари се могу премештати с једног места на друго без оштећења њихове
суштине.
Непокретности по намени су покретне ствари у функцији припатка

непокретивости. Нпр. нужан елат за функционисање котларнице у некој згради.
Покретности по намени као атиципиране покретне ставри су делови

непокретности, који ће касније бити одвојени и претворени у покретне ствари, али се
унапред (још у закључење уговора које се на њих односи) сматрају за покретне ствари.
Нпр. продаја необореног дрвећа и уопште ствари везаних за непокретност, сматра

се за продају покретних ствари.
Непокретне ствари се не могу премештати с једног места на друго, без оштећења

њихове суштине. Нпр. зграде, станови као посебни делови зграде, просторије као посебни
делови зграде и земљишта (грађивинска, пољопривредна и шумска, односно шуме).
Зграде су непокретне ако задовољавају два захтева:
1) Да су инкорпорисане у земљи (а не леже на земљи);

2) Да су зидане као трајни објекти (а не за неку привремену употребу).
Конструкције које не испуњавају ниједан од ова два захтева су покретне ствари.

Нпр. вашарске бараке и киосци, покретне куће на точковима, циркуси, шатори.
Да би нека покретна ставр постала непокретност по намени потребно је неколико

услова:
1) Да је покретна ствар намењена да служи непокретности и да је стварно доведена у

такав физички однос да јој служи;
2) Да јој је ову намену одредио власник непокретности;
3) Да је власник непокретности истовремено и власник покретности којој је одредио
овакву намену.
Последице непокретности (имобилизације) по намени су:
1) Продаја непокретности (уколико супротно не произилази из уговора односи се и на

њену непокретнсот по намени);
11
2) Располагање тестаментом (ако су једном легиране непокретности, а другом

покретности, првоме ће припасти све покретности које имају својство
непокретности по намени);
3) Уговор о доживотном издржавању (ако нису посебно наведене ствари које
прималац издржавања даје као накнаду за издржавање, већ је речено да му оставља
сву своју имовину, предмет уговора су све непокретне ствари које припадају
примаоцу издржавања у време закључења уговора. Под непокретним,
подразумевају се и оне покретне ствари које служе за употребу – искоришћавање
непокретних);
4) Хипотека (односи се на припатке непокретности – непокретности по намени).
6. Правило (Superficies solo cedit)
Правило значи да све што је у чврстој физичкој вези са земљом, припада власнику
земљишта (како зграде, тако и растиње - вегетација).
С једне стране, оно значи да земљиште представља јединствен објект и припада

истом лицу; на овом јединственом објекту може постојати сусвојина, али не може једно
лице бити власник земљишта, а друго власник зграде, односно биљног света на њему.
С друге стране, оно значи да зграда у растиње припада власнику земљишта, а не

обрнуто – земљиште не прелази у својину онога ко је на њему подигао зграду, нешто
засадио или посејао.
Практичан значај правила долази до изражаја када једно лице – власник материјала
(грађевинског), а друго власник земљишта, па власник земљишта употреби туђи материјал
(грађевински, семе) или власник материјала подигне зграду на туђем земљишту, посади
саднице, посеје на туђем земљишту. У сукобу интереса два лица maxima superficies solo
cedit, фаворизује власника земљишта. Данас, ово правило важи и код нас.
У нашем данашњем праву, власници породичних стамбених зграда у градовима и

насељима градског карактера, нису и власници земљишних парцела на којима се зграде
налазе; ове парцеле се налазе у друштвеној својини, а власници зграда имају на њима
право трајног коришћења. Према ЗОПН Србије преносом права својине на згради,
преноси се и право својине земљишта под зградом и потребом зе њену редовну употребу.
12
7. Хартије од вредности
Хартије од вредности су пимене исправе, чији законски ималац може остварити

неко субјењктивно право означено на хартији. Законски ималац хартије је лице које је као
ималац права означено на самој хартији, односно на које је хартија уредно пренета.
Обавезно лице је издавалац хартије.
Код хартије од вредности постоје сва права:
1) Право на хартији – Право својине или право залоге које за свој објект има хартију
као телесну покретну ствар;
2) Право из хартије – Стварно право. Право својине на роби предатој бродару на
превоз и описаној на коносману или неко облигационо право (право на исплату
суме новца, као код менице), или неко планско право (право учешћа).
Између ових права постоји нераскидива веза, па губитак или уништење хартије
повлачи немогућност оставрења права.
Према природи права које садрже хартије од вредности могу бити:
1) Стварноправне – Садрже неко стварно право на покретним или непокретним

ставрима, нпр. коносман који се издаје код поморског превоза за робе);
2) Облигационоправне – Садрже неко облигационо правило које по правилу гласи на
суму новца, нпр. меница, кредитни писмо, чек;
3) Хартије с правом учешћа – С једне стране садрже одређена чланска права имаоца
која су по свом карактеру лична, а с друге стране право учешћа и добити друштва,
које је имовинске пророде, нпр. акције које издају акционарска друштва.
Према својој вези са основним послом поводом којег су издате, хартије од

вредности се деле на:
1) Каузалне – Из њих се види веза са основним послом, поводом којег посла су издате
(коносман, штедна књижица, обвезнице народних зајмова);
2) Апстракте – Из њих се не види поводом којег посла су издате (нпр. не види се да ли
је издато поводом зајма – ко је зајмодавац, а ко зајмопримац поклона, купопродаје
или другог посла).
13
Према томе како се ималац хартије од вредности легитимише при остварењу права
из хартије и како се преносе, хартије од вредности могу бити:
1) Хартије на доносиоца – Преносе се као и друге покретне ствари предајом

(традицијом) без посебног обележавања на хартији, нпр. лутријски лозови. Према
обавезном лицу, ималац права из хартије легитимише се као овлашћено лице самим
држањем хартије, а обавезно лице није дужно да испитује да ли је држалац од
хартије дошао савесно.
2) Хартије на име – Њихов ималац је означен на самој хартији; његово овлашћење за
остварење права из хартије види се из писмених података које садржи сама хартија,
тако да издавалац приликом извршења обавезе само треба да утврди идентитет
доносиоца и провери да ли је то исто лице са оним означеним на хартији као
ималац. Ове хартије се преносе грађанскоправном цесијом;
3) Хартије по наредби – Њихов први ималац је означен на самој хартији, а преносе се
индосаментом, једном писменом клаузулом која се ставља на полеђини хартије,
тако да се код ових хартија формална легитимација за остваривање права види из
података које садржи сама хартија. Преносилац хартије је индосант, а онај на којег
је хартија пренета (индосирана) је индосатор.
Индосамент може бити:
1) Пуни – Садржи изјаву о преносу, име, односно назив онога на кога се хартија
преноси и потпис преносиоца, а може да садржи и друге податке;
2) Бланко – Садржи само потпис индосанта;
3) На доносиоца – Уместо имена индосатора ставља реч доносиоцу.
Легитимациони знаци су гардеробни или слични знаци, који се састоје од комада

хартије, метала или другог материјала, на којима је обично утиснут неки број или наведен
број предатих предмета, а најчешће не садржи нешто одређено о обавези њиховог
издаваоца.
Они служе да покажу ко је поверилац у облигационом односу, приликом чијег

настанка су издати. Од хартија од вредности се разликују по томе што за њих не важи
начело инкорпорације.
У случају губитка легитимационог знака потраживање не пропада, већ се може

доказати другим доказним средствима.
14
8. Државина (Појам римска и модерна концепција

државине)
Државина представља фактичку власт на ствари, независно од тога да ли се врши

на основу субјективног права или без правног основа, независно од тога да ли држалац
верује да је овлашћен да врши ту фактичку власт.
Садржина фактичке власти која се квалификује као државина, зависи од:
1) Врсте права чија се садржина врши;

2) Врсте ствари у питању, (нпр. државина куће је једна фактичка власт, државина
стада оваца друга).
Апрехензиона радња је правно технички назив за поступке који значе државину као
фактичку власт на ствари.
Државина се дели на:
1) Посредну – има лице које фактичку власт врши преко другог лица (уговор о
коришћењу стана, закупу којем је по неком основу нпр. плодоуживање, дало ствар
у непосредну државину / власник јабуке – посредни, плодоуживалац – непосредни
држалац);
2) Непосредну – власт има лице које непосредно врши фактичку власт на ствари, нпр.
лопов који држи и употребљава украдену ствар.
Државинску заштиту имају и непопсредни и посредни држалац, али то не значи да

је између њих подељена фактичка власт на ствари. Државину врши непосредни држалац,
док посредни држалац некад има право на накнаду за употребу ствари, а има и економски
интерес да ствар сачува у одређеном стању, да би му била враћена у државину.
Државина наследника постоји када наследник постаје држалац у тренутку смрти,

без обзира на то када је стекао фактичку власт на ствари, тако да он одмах стиче право на
државинску заштиту.
Детенција (притежање) је вршење фактичке власти на ствари на основу радног или

сличног односа или у домаћинству врши факточку власт. Она се врши за друго лице, и
детентор је дужан да поступа по његовим упутствима. Нпр. државину има власник вазе,
по чијем упутству је чистачица морала да је очисти.
15
По обиму фактичке власти, државина се дели на:
1) Државину ствари – по обиму одговара садржини права својине (лопов се понаша

као власник ствари);
2) Државину права – ужа фактичка власт која по обиму одговара неком другом праву,
чија је садржина у непосредној власти на ствари.
Нпр. Државину права има плодоуживалац, али и узурпатор плодоуживања и онај ко
за себе мисли да је плодоуживалац, и тако се понаша (закуп).
Државина се може поделити и на:
1) Изворну (самосталну);
2) Изведену.
8.1. Римска и модерна концепција државине
У Риму се држаоцем сматрао онај који се понаша као власник, тј. битна су два
момента:
1) Фактичка власт (corpus);

2) Воља – понашати се према ствари као власник (animus domini).
Онај ко ствар држи и користи је, али нема animus, нема државину, већ детенцију
(притежање), и не ужива државинску заштиту, већ се у случају узнемиравања мора
обратити ономе за кога ствар држи, кога признаје за власника. Државину има лопов
узурпатор, а детенцију закупац (државина је схватана у вези са својином), послугопримац.
Римљани су признавали и quasi – possesia, која се односила на плодоуживања и

стварне службености, а штићена је по угледу на државину права својине. И даље је било
случаја фактичке власти на стварима које нису уживале заштиту: закупац се због
узнемиравања обраћао закуподавцу да га заштити (понаша се као ималац права, без обзира
на то да ли јесте или не).
У данашњем упоредном праву, усвојена је објективна концепција државине (Грчки,

Пољски, Немачки грађански законик). Избацује се воља, а државина се изједначава са
фактичком влашћу на ствари.
Појам детенције се сужава (детентор је лице које фактичку власт на ствари врши за
другога и поступа према његовим упутствима), а појам државине се шири.
16
Многим детенторима који раније нису имали вољу, сада она ни не треба и они
постају држаоци (закупац, послугопримац).
8.2. Објект, субјект, стицање, пренос и губитак државине
Државина постоји на стварима и промету, док ствари ван промета (јавни путеви,
добра у општој уптреби, војна и друга јавна добра), нису објект државине, јер се налазе у
административном режиму држања и употребе. Објекти државине могу бити и јавна
добра, али само она која по својој природи могу бити у правном промету. Нпр. књиге у
јавним библиотекама или канцеларијски намештај у музејима.
“Добра мртве руке” су ствари у грађанскоправном смислу, али на њима постоји

непреносиво право својине. Власници ове ствари имају овлашћења да је држе, употребе и
заштите државинском тужбом, па су и ове ствари објект државине.
Објект државине свака ствар у грађанскоправном смислу, било да је у промету или

ван њега.
Државина се простире на саставне делове ствари, потпуно и непотпуно

инкорпорисане.
Држалац сложене ствари на непотпуно инкорпорисаном делу има:
1) По квалитету различиту државину него на осталим деловима;

2) Може истовремено на непотпуно инкорпорисаном делу и постојати државина
држаоца сложене ствари и државина неког другог субјекта, нпр. лице добије точак
на послугу).
Држалац главне ствари је држалац припатка само ако на њему има фактичку власт.
Држалац збирне ствари (стадо оваца) је држалац само оних примерка на којима има
фактичку власт.
Код зграде, објект државине су само они делови који имају функционалну
самосталност, нпр. стан, без обзира на то што је потпуно инкорпорисан. Део парцеле може
бити самостални објект државине, нпр. издати део њиве у закуп.
17
8.2.1. Субјект државине
Субјект државине може бити правно и физичко лице. Правни субјект може да
предузима правне послове на ствари на којима може да има право својине или неко друго
стварно право, облигационо право које га овлашћује на држање и употребу ствари.
Пословно неспособно лице може бити држалац ако се његове апрехензионе радње
могу квалификовати као државина.
Сасвим мало дете не може својим радњама вршити државину на згради, али
пословно неспособно дете школског узраста може, нпр. на санкама, ролерима, шлоској
торби.
Државина пословно неспособног лица ужива државинску заштиту, али ће спор у

његово име да води законски заступник.
Пословно неспособно лице, које због свог психофизичког стања не може бити
држалац ствари на основу својих радњи, држалац може постати преко законског
заступника (који фактичку власт врши у име неспособног лица). Пословно неспособно
лице онда може постати власник одржајем.
8.2.2. Стицање, пренос и губитак државине
Државина се стиче успостављањем фактичке власти на ставри, и то:
1) Посредно – заснивање фактичке власти на ствари, која се већ налази у нечијој

државини;
2) Непосредно – успостављање фактичке власти на ствари која се не налази ни у чијој
државини. Нпр. хватање одбеглог роја пчела.
Пренос државине на покретној ствари врши се:
1) Предајом ствари (традицијом);

2) Предајом исправа које омогућавају располагање са стварима;
3) Предајом средстава која омогућавају фактичку власт на ствари. Нпр. кључеви сефа.
4) Издавањем и обележавање ствари.
18
Пренос непосредне својинске државине на непокретностима је различит у

зависности од:
1) Врсте непокретности;
2) Околности случаја;
3) Намере странака.
Државина се преноси на основу уговора и то у моменту који су странке саме

одредиле.
Пренос посредне својинске државине на непокретностима врши се уговором, при

чему су могуће две ситуације:
1) Да ранији посредни држалац постане посредни. Нпр. власник прода стан и постане
закупац;
2) Да ранији посредни држалац пренесе посредну својинску државину на другога, док
је непосредни држалац права све време неко трећи (нови власник, стари закупац)
Државина се губи престанком фактичке власти, а то фактичко питање у случају

спора цени суд.
Престанак може бити:
1) Апсолутан – ако је престала свака државина, (нпр. уништен BMW X5) и релативан
– ако је престала само за дотадашњег држаоца (разни случајеви преноса
државине);
2) Добровољан и против воље држаоца.
9. Врсте државине
1. Искључива државина и судржавина (заједничка државина). Искључива

државина постоји када један субјект врши фактичку власт на ствари или на њеном
реалном делу, који представља самостални државни објект.
Судржавина постоји када више лица врши фактичку власт на целој ствари или на
делу ствари који је самосталан државински објект. Она може бити организована на
различите начине:
19
a) Судржаоци могу истовремено вршити фактичку власт . Нпр. два студента

станују у изнајмљеном соби и обојица користе телевизор који су заједнички
купили;
b) Фактичку власт могу вршити наизменично. Нпр. један коси ливаду једне,
други коси ливаду друге године;
c) Судржиоци се могу појавити као посредни држаоци. Нпр. издавање њиве у
закуп и по одређеном кључу деле закупнину;
d) Судржавина права – заједничка државина. Нпр. више лица се користи истим
путем за прелазак преко туђег земљишта.
2. Законита и незаконита државина. Законита државина се заснива на пуноважном

правном основу, тј. на правном послу који је објективном праву подобан за
стицање оне врсте права чију садржину држалац врши. Закониту својинску
државину има онај ко је до државине дошао неким послом подобним за пренос
својине (купопродаја, трампа, поклон), без обзира да ли је претходник имао
закониту државину или не и да ли је следбеник знао или могао знати да претходник
нема закониту државину. Нпр. Купац ствари је законити држалац и кад купује од
лопова.
Пуноважним правним основом стиче се само право на државину неке ставри, а не

сама државина. Ко има правни основ на ствари која му се ускраћује, може је
потраживати само преко суда, а не самовољно узети ствар. Ако је ствар заредом
неколицини продата, закониту државину има онај коме ствар буде предата. Нпр. Ја
се уселим први у стан. Због тога државина може бити законита и манљива.
Незаконита државина се не заснива на пуноважном правном основу. Нпр. Лопов је

незаконити држалац, а ако ми прода ствар ја ћу бити законити држалац, осим ако
ми уговор није неважећи. Државина може бити законита, а несавесна. Нпр. Купац
зна или према приликама мора знати да је продавац лопов. Такође може бити
савесна, а незаконита. Нпр. Уговор о куповини је закључен са власником, али је
ништаван, а то купац није знао, нити је могао знати.
3. Савесна и несавесна државина. Савесна државина постоји када држалац није

знао, нити је могао знати да није ималац права чију садржину врши, он оправдано
верује да му припада право чију сдаржину врши. Претпоставља се да је државина
савесна док се не докаже супротно.
Савесност државине правног лица цени се по савесности његових органа, који су

овлашћени да га заступаају.
20
Државина пословно неспособног лица које није способно за расуђивање је савесна

ако је савестан његов законски заступник. Када се стиче преко уговорног
заступника, државина је савесна ако су савесни и властодавац и пуномоћник.
4. Права и манљива државина. Права државина се не поклапа са законитом, тако да

и законита може бити манљива. Нпр. Купац силом узме продату, а не предату
ствар. Као услов за законитост државине (поред пуноважног основа) захтева се да
није прибављена силом, злоупотребом или преваом, тј. законита државина не може
бити манљива.
Манљива државина је стечена силом, преваром или злоупотребом поверења, иначе

је права.
10. Самопомоћ (Као средство државинске заштите)
Право на самопомоћ је право држалаца да сам од дебе одбије сметње својој

државини применом силе, односно да врати државину која му је одузета.
Самопомоћ је допуштена под следећим условима:
1) Да је сметња, тј. узимање државине неовлашћено (не заснива се на законском

овлашћењу, одлуци државног органа, нити на вољи самог држаоца) – закон
изричито поставља;
2) Самопомоћ се не сме вршити наношењем телесне повреде (осим ако се држалац
креће у границама нужне одбране у смислу прописа кривичног права) – закон не
поставља изричито овај захтев, али он се изводи из општих правних начела по
којима важнија добра не могу бити жртвована мање важним;
3) Држалац треба да се уздржава од поступака који нису оправдани (према
околностима); суд оцењује оправданост сваког случаја – закон изричито поставља
овај захтев, оно се изводи из начела да се сила одбија сразмерном силом.
Под овим условима, држалац може штитити своју државину у току самог поступка
сметања/одузимања, а ако му је ствар одузета, може је повратити у року у ком се може
подићи државинска тужба, тј. у року од 30 дана од сазнања за одузимање и учиниоца, а
најкасније у року од једне године од дана одузимања.
21
11. Државинске тужбе и државински спорови
Тужбе се дижу због повреде државине. Повреде могу бити учињене:
1) Одузимањем државине (чешће покретне) – потуно искључење ранијег држаоца из

фактичке власти и заснивање фактичке власти новог држаоца. Нпр. Крађа, усељење
у туђи стан док је власник – држалац одсутан;
2) Сметањем државине (чешће непокретне) потпуно онемогућавање држаоца да врши
фактичку власт, али без заснивања фактичке власти новог држаоца (нпр. ја се
нисам уселио, али нећеш ни ти), али се сметање чешће врши сужавањем и
отежавањем фактичке власти новог држаоца – може се вршити вербално претњом.
Нпр. Претњом забрани пролазак лицу које је до тада прелазио преко његове
непокретности.
Сметња се може извршити:
1) Једним поступком – којим се заснива трајно стање повреде туђе државине. Нпр.
Истоварим радиоактивни отпад на суседову парцелу;
2) Периодичним радњама. Нпр. прелажење преко туђе парцеле.
Постоје две тужбе за заштиту државине:
1) За повраћај одузете ствари;

2) Сметање државине.
Постоје два рока и оба су преклузивна (суд на њих пази по службеној дужности):
1) Краћи, 30 дана – субјективан (траје од дана сазнања за сметање/одузимање), а

истиче најкасније са истеком објективног рока;
2) Дужи , једна година – објективан (тече од дана када је извршено
сметање/одузимање, без обзира да ли је држалац за то сазнао).
По истеку рока за тужбу, не може се покренути државински спор, али држалац

може поднети петиторну тужбу, водити петиторни спор у којем ће се расправљати о
правним питањима (праву својине, законитости државине, савесности/несавесности).
22
Државинск испор (посесорни) подразумева да се у њему расправљају фактичка

питања (а не правна).
Ако се подигне тужба за повраћај ствари, суд утврђује фактичко стање – да ли је

заиста одузео ствар тужиоцу и да ли је пре тога имао мирну државину. Суд не улази у то
како је тужилац дошао до ствари – да ли ју је украо, већ да ли је њему украдена.
Од начела да се у посесорним споровима расправљају само фактичка питања,

постоје изузеци:
1) Тужени може истаћи приговор да је тужиочева државина манљива према њему –

туженоме (exceptio vitiosae possessionis ad adversario). Овај приговор претпоставља
да је тужилац раније одузео ствар туженоме (силом, преваром, злоупотребом
поверења), а затим да је тужени повратио државину, а да сад тужилац тужи и
захтева повраћај ствари;
2) Тужени може истаћи приговор, тј. позива се на правило petitorum absorbet
possessiorum, ако је између истих странака и због исте ствари раније вођен
петиторни спор и окончан у корист туженог. Тужени се у текућој парници може
позвати на ову пресуду и одбити тужиочев захтев.
12. Право својине - општи појам и правне

карактеристике
Право својине је најшире право (у границама закона) коришћења, држања и

располагања једном ствари, које се може истицати према својим трећим лицима.
Овлашћење држања (да се ствар има у државини) је претпоставка за коришћење

ствари, а састоји се у правној могућности да се има фактичка власт на ствари.
Овлашћење коришћења састоји се у правној могућности да се предузимају

материјални акти према ствари, ради извлачења користи из ње. Има два облика:
1) Употреба ствари,
2) Прибирање плодова и других прихода;
Овлашћење располагања има две компоненте:
23
1) Фактичко располагање – предузимање материјалних аката којима се утиче на

супстанцију ствари. Нпр. Поправка, промена којом мењамо намену ствари;
2) Правно располагање – предузимање правних аката, којима се право својине у
целини или делимично преноси на друге субјекте.
Потпуно располагање је пренос права својине на другога (поклон, трампа, продаја)

или одрицање од права својине.
Делимично располагање је предузимање правних аката којима власник на свом

праву својине установљава права у корист других субјеката, којима се право својине у
већој или мањој мери сужава, односно ограничава.
Право својине је апсолутно према свим лицима, и то у два различита смисла:
1) Јер делује према свима – власник има право следовања, те право да захтева
повраћај ствари од било ког трећег лица, код кога је ствар без правног основа;
2) Јер је у њој концентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари.
Принцип свеобухватности права својине има две важеће практичне правне

последице:
1) На истој ствари не могу истовремено постојати два права својине;

2) Ограничења својине се морају заснивати на позитивним прописима, уставним
начелима и моралним нормама.
Право својине је трајно и временски неограничено, и то у двоструком смислу:
1) Постоји док постоји сама ствар;

2) Не застарева.
13. Ограничења садржине права својине
Ограничења садржине права својине могу бити:
1) Негативна или позитивна (када се власнику забрањује да нешто чини и кад му се

намеће обавеза предузимања неких радњи);
2) Установљена у корист суседне непокретности у интересу шире друштвене
делатности (законске службености у општем интересу, у општем друштвеном
интересу, економском, културном).
Ова ограничења су прописана за ствари које имају велики значај за друштво

(културни, економски). За друштвену заједницу је пољопривредно земљиште добро од
24
општег интереса, па је тако законска обавеза власника да земљиште обрађује и то за

пољопривредну производњу, на уобичајен начин, у супротном му се одузима земљиште и
додељује другоме на употребу.
Власнику је забрањено да:
1) Оштети/уништи културно друштво;

2) Износи/извози добро у иностранство;
3) Користи културно добро у непредвиђене сврхе (не слажу се са природом, наменом,
значајем);
4) Врши радове који могу да наруше својство културног добра;
5) Да распарчава збирке, колекције, фондове.
14. Стицање права својине уопште
За стицање права својине, потребно је да постоје одређене правне чињенице, које

се називају основа или начини стицања права својине.
Начин стицања у ужем смислу (modus aquirendi) подразумева само једну правну
чињеницу код стицања на основу правног посла са власником.
У зависности од тога да ли на ствари већ постоји нечије право својине, постоји

подела на:
1) Апсолутно стицање – стицање на стварима које нису објект права својине, али би
то могле бити. Постоје:
a) Ничије ствари (не постоји правни претходник) и

b) Ствари у друштвеној својини (постоји правни претходник, али он нема
право својине, већ неко друго право изведено из друштвене својине.
2) Релативно стицање – стицање на ствари која има власника, тако да је ово уједно и
начин престанка права својине.
3) Стицање на основу воље претходника је стицање на основу правног посла, чији је
једини или један од творца претходни власник: стицање на основу једностраних
правних послова и стицање на основу уговора.
4)
25
15. Стицање права својине на основу уговора са

претходним власником
Овде постоје два лица:
1) Претходни власник (преносилац, траденс);

2) Нови власник (следбеник, стицалац, акцијенс).
Они закључују уговор за пренос права својине, за шта морају бити испуњени
следећи услови:
1) Да је претходник заиста власник;

2) Да је уговор о преносу својине пуноважан;
3) Да је извршена предаја.
Поред правног основа (уговора –iustus titulo) за прелаз својине потребан је и начин
стицања (medus aquirendi). Начин стицања је за покретне ствари предаја, а за непокретне
ствари упис у земљишне књиге или пренос тапије.
До предаје ствари продавац је њен власник, што значи да:
1) Ризик случајне пропасти индивидуално одређене ствари до њене предаје сносо

продавац. Ако је у питању индивидуално одређена ствар, па ова пропадне без
продавчеве кривице пре продаје купцу, продавчево право на наплату куповне цене
се гаси, а ако му је цена била плаћена, дужан ју је вратити;
2) Плодови које ствар да до предаје припадају продавцу;
3) Продавчеви повериоци могу продату, а непредату ствар запленити и принудно
продати ради намирења;
4) Ако продавац исту ствар прода и преда другоме, власник постаје тај други купац
(само ако је савестан), а први купац може захтевати накнаду штете због
неизвршења уговора и повраћај цене ако ју је исплатио.
Предаја је непходна и треба да буде:
1) Последица пуноважног уговора усмереног на пренос својине;

2) Део продавца – акт његове воље. Нпр. Aко сам отела од тебе Мp3, јер сам га
купила, ја сам манљив држалац, а не власник.;
3) Предаја трреба да буде управљена на пренос својине. Нпр. Ако сам дао упаљач, не
значи да сам пренео својину.
26
16. Врсте предаје ствари
1. Физичка предаја – Материјални акт чије особине зависе од врстае ствари и намере
странака. Мање ствари се редовно могу пренети предајом (из руке у руку), а веће
остављањем ствари на место које је купац означио. Физичка предаја је пренос
фактичке власти и један вољни акт, а предаја без намере (воље) не производи
пренос својине.
2. Симболична предаја – предаја знацима:
a) Предаја исправа стицаоцу,
b) Давање дела ствари или справе (кључеви) којим се купац ставља у
могућност да само он може да дође до ствари,
c) Издавање ствари,
d) Друго означавање које значи предају.
3. Фиктивна предаја – пренос права својине на основу уговора, при чему се узима да
је извршена физичка предаја ствари. Постоје три случаја:
a) Consetitum possessiorum – власник пренесе својину, а ствар задржи код себе

као ималац ужег права (плодоуживање),
b) Tradition brevi manu – држи ствар по неком основу или без основа, па купи
ставр и стекне својину закључењем уговора,
c) Cessio vindicationis – право својине прелази на купца самим закључењем
уговора, тако да ће трећи касније бити дужан да ствар преда купцу новом
власнику. Нпр. Случај плодоуживања: Имамо власника ствари – посредни
држалац, прибавиоца ствари – који у време закључења уговора нема ни
посредну ни непосредну државину и треће лице код којег се ствар налази –
непосредни држалац (плодоуживалац).
27
17. Уговорно стицање права својине на

непокретностима
За стицање права својине на непокретностима потребно је:
1) Ustus titulus (правни основ - уговор);

2) Modus aquirendi (начин стицања, састоји се у упису у земљишне књиге и преносу
тапије);
3) Увођење купца у посед (предаја ствари).
Постоје три различите хипотезе:
1) Постоји само пуноважан уговор, а није извршен упис у земљишне књиге, нити је
непокретност предата купцу. На основу самог уговора, купац има право да захтева
предају непокретности и упис у земљишне књиге. Али до земљишнокњижног
преноса продавац је и даље власник. Према томе:
a) Он сноси ризик случајне пропасти,

b) Њему припадају плодови,
c) Он може водити спорове,
d) Може продати непокретност, хипотековати,
e) Може своје повериоце намирити из продате непокретности,
f) Може закључити нови уговор са другим лицем, пренети својину, тј.
укњижити га. (Стари купац има право на накднаду штете због неизвршења и
раскид уговора);
2) Постоји пуноважан уговор, извршен је земљишно – књижни пренос на купца, али
је продавац још у поседу продате непокретности. Власник је купац са свим
консеквенцама без обзира да ли је цена исплаћена или не;
3) Постоји пуноважан уговор (titukis), непокретност је предата, али још није извршен
земљишно – књижни пренос. Власник је и даље продавац, а купац је само држалац.
Купац - на осносву ванкњижног садржаја може по протоку одређеног времена

постати власник и захтевати да се његово право својине упише у земљишне књиге. И пре
истека одржајног рока, може на основу самог уговора захтевати упис у земљишне књиге и
тиме стећи право својине.
Продавац – не може захтевати повраћај предате непокретности, јер је предајом

само извршио једну пуноважну обавезу. Али, он као власник може опет продати и
28
укњижити другог купца који ће постати власник, а овај може тужбом захтевати предају
ствари од ванкњижног држаоца (првог купца којем је непокретност предата, али се није
само укњижио).
18. Одржај (појам, суштина, дејство, редован и

ванредан одржај)
Одржај је стицање права својине на основу државине која има одређене квалитете
и која је трајала законом одређено време. Ово представља тријумф факата над правом:
невласник који се неко време понашао као власник постаје власник, а власник који није
вршио своје право престаје бити власник.
Одржај се заснива на идеји невршења права. Власник може изгубити право својине
и кад не зна код кога је ствар, па је у објективној немогућности да врши своје право. Нпр.
ствар је украдена и даље продата, а власник не зна ништа даље о њеној судбини.
С обзиром на квалификованост државине која се тражи постоје две врсте одржаја:
1) Редован одржај. За стицање својине редовним одржајем потребна је

квалификована државина и протек времена, тј. она која је истовремено законита,
својинска, савесна и права.
a) Законита државина се заснива на пуноважном правном основу који је

потребан за стицање правне својине (куповина, продаја итд.). Нпр. Ја сам
купио мобилни телефон од лопова и 10 година га користим;
b) Савесна државина је када држалац оправдано верује да је ставр набавио од
стварног власника. Несавестан држалац је онај који је у време стицања знао
да његов претходник није власник или је морао знати, при чему је ово
његово погрешно веровање последица грубе непажње (обична непажња не
чини га несавесним);
c) Права државина је ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом
поверења.
Време потребно за одржај:
a) За покретне ствари 3 године,

b) За непокретности рокови су различити.
29
У зависности од тога какав је одржај разликујемо:
1) Земљишно – књижни, он постоји када је неко уписан у земљишне књиге као

власник, а његов правни претходник није био власник. Он постаје власник
по протеку 3 године од уписа у земљишне књиге;
2) Ванкњижни, он се заснива на ванкњижној државини која није праћена
земљишно књижним преносом, а могућ је и на подручју на којем се воде
земљишне књиге (када лице држи непокретност на основу уговора о
стицању својине – купопродаја, поклон, трампа, а није извршен земљишно
књижни пренос), тако и на подручју на којем важи тапијски систем (када је
закључен уговор са власником, али није извршен пренос тапије или је
закључен са невласником на чије име је гласила тапија и изршен је пренос
тапије).
2) Ванредан одржај. Одликује се на мањом квалификованошћу државине и дужим

роковима. Мања квалификованост државине значи да се тражи да је државина само
савесна (не и законита).
Савесни држалац покретне ствари (на коју други има право својине) стиче право
својине одржајем од 10 година.
Савесни држалац непокретне ствари (на коју други има право својине) стиче право
својине протеком 20 година.
Савестан држалац оправдано верује да је власник и налази се у двострукој заблуди:

у погледу права својине претходника (погрешно верује да је претходник власник) и
у погледу постојања законитог основа (погрешно држи да он постоји).
Дејство одржаја је у томе што невласник који ставр држи постаје власник, а
дотадашњи власник губи право државине. Право својине стечено одржајем, по
обиму одговара државини.
Одржај има ретроактивно дејство – истеком законског рока узукапијент постаје

власник, а његово право својине постоји од момента стицања државине, а
последице тога су:
a) Плодови и све користи које је ствар у међувремену дала припадају

власнику;
b) Хипотеке конституисане пре истека рока су прече од хипотеке
конституисане после истека рока за одржај;
30
c) Располагања узукапионог држаоца се консолидују и важе, а располагања

бившег власника губе важност.
19. Рачунање времена одржаја, прирачунавање,

прекид и застој времена одржаја
Време за одржај почиње да тече оног дана када је држалац у државину ствари, а
завршава се истеком последњег дана рока за одржај. Законски рокови за одржај су
одређени у годинама (3, 10, 20), али се у случају застоја рока времена може рачунати
мањим временским јединицама (месецима, данима).
Рок одређен у месецима, недељама и годинама завршава се оног дана који се по

имену и броју поклапа са даном настанка догађаја кад рок почиње да тече, а ако таквог
дана нема у последњем месецу, крај рока пада на последњи дан ток месеца (28., 29.
фебруар).
Рок одређен у данима почиње да тече првог дана после догађаја од ког се рок
рачуна, а завршава се истеком последњег дана рока. Време тече непрекидно (недеље и
празници се рачунају), али ако је последњи дан онај када је законом прописано да се не
ради, као последњи дан се узима први следећи радни ран.
19.1. Прирачунавање илиакцесија времена одржаја
Прирачунавање (акцесија) времена одржаја значи да промена у личност

узукапијента не изазива прекид рока. У време потребно за одржај урачунава се и време за
које су претходници садашњег држаоца држали ствар као савесни држаоци.
Ако су обе државине једнаке по квалитету време претходника се урачунава у

једноструком износу тако да је рок исти као да до промене није дошло. Ако су државине
једнаке по степену квалификованости, прирачунавање се врши простим сабирањем
времена претходника и следбеника, јер је у питању иста врста одржаја и иста дужина
законског рока. Ако нису, тај поступак је неприменљив, јер су законски рокови за редован
и ванредан одржај различити.
Време претходника се израчунава у процентима законског рока, а преостали

проценат претвара у време које је потребно следбенику.
31
19.2. Прекид времена одржаја
Прекид наступа у следдећим случајевима:
1) Када држалац призна да није власник;

2) Када то сазна;
3) Када изгуби државину;
4) Када треће лице постане власник;
5) Када треће лице подигне тужбу за повраћај ствари (и успе);
6) Када се пропише да ствар коју држи не може више бити предмет права својине.
Поента прекида је да се протекло време губи, па ако исто лице поново успостави
државину на истој ствари, почиње да тече нови рок за одржај.
19.3. Застој времена одржаја
Одржај не тече у следећим случајевима:
1) Између брачних другова;

2) Између ванбрачних партнера, док та заједница постоји;
3) Између родитеља и деце, док траје родитељско право;
4) Између штићеника и органа старатељства, за време трајања старатељства и док не
буду положени рачуни.
Одржај такође не тече:
1) Против власника који се налази на војној дужности за време мобилизације,

непосредне ратне опасности, рата;
2) Против лица запосленог у туђем домаћинству, када се као узукапијент појављује
послодавац или члан његове породице који заједно живи са њим, све док тај однос
траје;
3) Против влансика који због несавладаних препрека није био у могућности да
судским путем захтева заштиту свог права.
Утицај застоја може бити двојак:
1) Ако се узрок појави, пре него што је рок почео тећи одгађа се почетак рока, који
почиње да тече тек кад узрок престане;
32
2) Ако се узрок појави након што је рок почео да тече, рок се зауставља, а кад узрок
престане рок наставља да тече (пређашње време се израчунава).
20. Прирашај
Прираштај је настанак нове ствари од делова, односно вредности (материјал и рад),

који припада разним лицима, између којих не постоји уговрни однос.
Акумулација (начин стицања својине) подразумева да је:
1) Лице од свог материјала, својим радом, израдило нову ствар и стекло право својине
на њој;
2) Да је власник материјала на основу уговора и уз накнаду ангажовао другог да
издари нову ствар.
Када повраћај у пређашње стање није могућ, мора се решити питање својине на
новој ствари.
За избор могућих решења, од значаја су различите околности:
1) Специфичност појединих врста прираштаја;

2) Савесност заинтересованих лица;
3) Однос између појединих вредности из којих је настала нова ствар.
До прираштаја може доћи спонтано или услед човекове активности, па у

зависности од тога постоји: природни и вештачки прираштај.
У зависности од тога дали је ствар покретна или непокретна постоји: прираштај

покретних и непокретних ствари.
21. Грађење на туђем земљишту
Када неко својим материјалом и радом на туђем земљишту подигне зграду или
други грађевински објекат, а између њих нема уговорног односа, поставља се питање коме
ће припасти грађевински објекат и земљиште.
33
Постоје три могућа решења:
1) Да се зграда и земљиште схвате као посебни објекти, а да зграда припадне

градиоцу у својину, а земљиште да остане у својини дотадашњег власника, с тим
што би он имао право на накнаду за коришћење зграде;
2) Да се зграда и земљиште схвате као целина, јединствени објекат права на коме
власник зграде и власник земљишта имају сусвојину;
3) Да се зграда и земљиште схвате као јединствени објекат, који ће припасти у
искључиву својину или власнику земљишта или градиоцу. Онај коме земљиште и
зграда припадну у искључиву својину, дуговао би другој страни накнаду за
земљиште/зграду.
Закон о основним својинско – правним односима разликује три ситуације:
1) Кад је градилац савестан, а власник земљишта несавестан – земљиште са зградом

припада градиоцу, и он је дужан да за земљиште плати накнаду у висини његове
прометне цене у тренутку доношења судске одлуке;
2) Кад је градилац несавестан, а власник земљишта савестан, власник земљишта има
право избора:
a) да му припадне својина на згради, с тим да плати накнаду за њу;

b) да зграда и земљиште припадну градиоцу, с тим да му он накнади штету и
исплати износ земљишта;
c) да градилац поруши зграду и доведе земљиште у првобитно стање, као и да
му накнади причињену штету.
3) Када су обоје савесни, зграда постаје део земљишта и припада власнику који за њу
дугује накнаду.
Према нашем данашњем закону, ако су савесне обе стране води се рачуна о
вредности зграде и земљишта:
1) Ако зграда вреди више од земљишта, зграда са земљиштем припада градиоцу,

који дугује накнаду;
2) Ако зграда вреди мање од земљишта, они припадају власнику земљишта, који
дугује накнаду за зграду;
3) Ако им је вредност приближно једнака, суд ће доделити све једном или другом
власнику, водећи рачуна о њиховим потребама, посебно стамбеним приликама;
4) Када су обоје несавесни, власнику земљишта треба признати право избора.
Власник земљишта не би имао право да захтева уклањање зграде, и то би била
једина разлика у односу на хипотезу, у којој је градилац несавестан, а власник
земљишта савестан.
34
22. Сејање и сађење на туђем земљишту
Сејање и сађење на тушем земљишту представља случајеве вештачког прираштаја

непокретности. Овде се покретности једног лица спајају са непокретностима другог, али
земљиште увек више вреди, а веза покретности са земљиштем је привремена, чак
краткотрајна
Због веће вредности земљишта, сејач нема право на део рода: superficies soto cedit.
Код сађења, веза која се ствара између покретне ствари (садница) и земље је дуготрајнија
од оне код сејања. Земљиште овде вишеструко вреди, али ако саднице пусте жиле,
власник земљишта је дужан да савесном садиоцу да накнаду у вредности садница и рада, а
несавесном не дугује ништа.
23. Нанос, ново речно острво, напуштено речно

корито
Нанос (alluvio) постоји када вода постепено и неприметно наноси земљу на обалу и
тако увећава површину привременом власнику земљишта који није дужан дати никакву
накнаду.
Нанос отргнутог комада земљишта (avulsio) који, ако се може препознати, припада
ранијем власнику. Ако ранији власник не врши својинска овлашћења у року од годину
дана, откинити комад земље припада земљишту коме је припојен.
23.1. Ново речно острво
У данашњем праву, ново речно острво постаје објект друштвене својине

(државине), без обзира на то да ли је река пловна или не, док острва настала рачвањем
река или плављењем земљишта услед изливања реке, остају у својини дотадашњег
власника.
35
23.2. Напуштено речно корито
Ранији власници који се граниче са напуштеним речним коритом, губе права која
су имали у погледу коришћења воде, а они који се граниче са новим водотоком добијају
нова права, истовремено неки од њих губе део земљишта заузетог новим речним током, а
неке парцеле су у потпуности претворене у ново речно корито.
Неки мисле да је напуштено речно корито објект друштвене својине, други

сматрају да је водоток у друштвеној својини, а кад река промени ток немамо више водоток
као такав, већ нову ситуацију у погледу које постоји правна празнина.
Речно корито, у случају када река трајно пресуши (као и новонастало речно острво)
је објект друштвене својине.
24. Сједињење (спајање и смеша)
Сједињење постоји када се покретне ствари разних власника, који се не налазе у

уговорном односу, тако споје или помешају, да од њих настане нова ствар, која може
имати облик мешавине или спајања. Спајање постоји када ствари нису изгубиле своју
индивидуалност, тако да се могу распознати. Нпр. Сат склопљен од различитих делова.
Смеша постоји када сједињени делови губе индивидуалност, не могу се

распознати, било да су ти сједињени делови течне, односно растопљиве ствари. Нпр.
Помешају се вина различтих власника.
За овај режим својине важе општа правила о томе када су обе стране савесне или
несавесне. Ако је једна страна савесна, а друга несавесна, савесна има право избора
између две могућности:
1) Да јој ствар припадне у искључиву својину (с тим да другој ствари накнади

вредност њене ствари);
2) Да ствар припадне несавесној страни у искључиву својину (с тим да ова
савесној накнади вредност њене ствари).
Трећа лица – ако су на ранијој ствари постојала права трећих лица, а властите
ствари је постојао власник или сувласник нове ствари, права трећих лица прелазе на нову
ствар.
Сувласници – власници сједињених ствари постају сувласници нове ствари

сразмерно вредности њихових првобитних ствари.
36
Ако се не постигне споразум, примењују се посебна правила за која су важна два

критеријума:
1) Критеријум савесности – примењује се када је једна страна несавесна, а друга

савесна; савесна онда може да бира да ствар задржи у искључиву својину, а
несавесној страни накнади вредност првобитне ствари или обрнуто;
2) Критеријум вредности – примењује се ако су обе стране савесне; страна чија је
првобитна ствар веће вредности има право избора.
25. Одвајање плодова и окупација
До одвајања плодови су саставни део плодоносне ствари и припадају њеном

власнику. Одвајањем од матичне ствари, плод постаје самостална ствар са новим правом
својине, без обзира на начин одвајања: спонтано, нпр. маца се омацила; радњом власника
главне ствари, радњом трећег, нпр. лопов обере виноград, власник винограда има право да
употреби тужбу за повраћај ставри, јер је он власник обраног винограда.
Од правила да одвојени плодови припадају власнику, постоје два изузетка:
1) Ако на плодоносној ствари постоји плодоуживање или закуп,

плодоуживалац/закупац одвајањем стичу права својине на плодовима;
2) Савестан држалац стиче право својине на плодовима њиховим одвајањем, и у
случају тужбе за повраћај није их дужан вратити.
25.1. Окупација
Окупација подразумева заснивање својине на ничијим стварима (res nullius), које се

врши узимањем ових ствари у државину са вољом да се на њима заснује својина: res hulus
occupanti – ничија ствар припада заузимаоцу.
У данашњем праву, ничије ствари, као што су дивљач у шуми, рибе, шкољке,
ракови у јавним водама, тј. сав неприпитомљени животињски свет у слободној природи су
у друштвеој својини и на њима се право својине стиче ловом и риболовом, на основу
административне дозволе. Појам ничијих ствари практично је ограничен на напуштене
ствари.
37
Понекад, окупацију појединих ствари могу вршити само за то овлашћена физичка и

правна лица. Нпр. олупина брода који је напуштен или товар који је у случају опасности
бачен у море.
26. Налаз изгубљене ствари и налаз скривеног

блага
Изгубљена је она покретна ствар, која је случајно изашла из власти сопственика

или држаоца, тако да он више не зна где се она налази.
Од овог појма треба разликовати:
1) Ствар која је власнику одузета силом, преваром или потајно;

2) Ставр која му је одузета на основу законског овлашћења;
3) Ствар која је и даље код њега (у његовој власти), само он не зна где је затурена
ствар;
4) Дерелинквирана ствар – ствар чијег се права својине власник одрекао и није више у
његовој државини. Ствар по протоку одређеног рока у којем није било могуће
пронаћи власника, прелази у друштвену својину, а савесном налазачу припада
награда у износу од 15% вредности ствари.
26.1. Налаз скривеног блага (сокровиште)
Благо, у смислу правила о стицању својине, подразумева: новац, злато, сребро,

драго камење и ствари израђене од племенитих метала или драгог камења, које су
сакривене лежале толико дуго да се њихов пређашњи власник више не може дознати.
Налазач има право на награду у висини од 1/4 блага (исто право има и власник
земље у којој је благо скривено, а ако је налазач и власник земље, онда му припада 1/3).
Уколико је нађено благо велике вредности, награда се, с обзиром на околности

смањује и не може бити мања од 8% од вредности ствари.
38
27. Престанак права својине
У зависности да ли право својине престаје за дотадашњег власника или се гаси у

потпуности и нестаје из правног живота, начини престанка права својине деле се на:
1) Апсолутни – када се право својине угаси и нестане из правног живота, тј када ствар
постане res nullius или пропадне или изгуби своју индивидуалност (покретна ствар
постане потпуно инкорпорисани део непокретне ствари);
2) Релативни – када дође до смене власника и право претсаје за дотадашњег имаоца,
што опет може бити у складу са његовом вољом (купопродаја, поклон, трампа) или
независно од његове воље (одржај, стицање од невласника).
28. Реивиндикациона тужба (Actio reivindicatio)
Да би својинска тужба била поднесена, мора бити извршена повреда својине:

одузимање ставри и сметањем својине.
Постоје својинске тужбе за:
1) Повраћај ствари;
2) Против сметања својине.
Ове тужбе називају се петиторни спорови и у њима се расправљају правна питања.
Реивиндикациона тужба је тужба власника за повраћај ствари против држаоца код

којед се ставр налази. Да би успео са тужбеним захтевом, тужилац мора да докаже да је
власник, тј. да докаже чињенице на основу којих је стекао право својине.
Власник који се позвао на:
1) Редован одржај мора да докаже да је кроз законом одређено време стекао закониту
државину, док се савесност не мора доказивати, јер се претпоставља;
2) Дериватно отицање мора доказати постојање пуноважног основа, нпр.
купопродајног уговора, начин стицања (modus), као и да је претходник имао право
својине, ако је и претходник стекао од власника мора доказати и да је
39
претходников претходник био власник све до оног ко је ствар стекао одржајем или
неким другим оригинарним послом.
Тешкоће оваквог доказивања учиниле су да се оно звало ђаволским доказивањем

(probation diabolica). Ствари су олакшане што је за доказ својине на непокретности,
довољно поднети извод из земљишне књиге или тапију.
У случају покретности, тужилац ако испуњава услове за одржај, може да се позове

на: правила о одржају и кад је стекао деривативним путем (што му олакшава положај, јер
онда не мора доказивати и да је претходник био власник) или правила о стицању од
невласника.
Тужилац треба да докаже да је постао власник (стекао право својине), а не мора

доказивати да је остао власник.
Реивиндиковати се могу само индивидуално одређене ствари, што се не да

разликовати, оно се не може као своје ни тражити.
Пасивно легитимисан (тужени) у спору који се овом тужбом покреће је садашњи

држалац ствари (није довољно доказати да је тужени био, већ да јесте држалац). Довољно
је доказати да се ствар налази код туженог. Онај ко ствар држи у туђе име, нпр. чувар,
послугопримац, може се од тужбе заштити, тако што ће именовати то лице у чије име
држи ствар, а то се зове именовање претходника.
Против реибиндикационе тужбе, тужени може истицати приговоре који могу бити:
1) Перемнторни – захтев се потуно и трајно онемогућује:
a) Да је тужени стекао својину после држаоца одржајем од невласника,

b) Да је тужеи у своје име продао и предао туђу ствар, али је касније постао
власник те ствари,
c) Да је тужилац продао и предао ствар, иако тужени купцу није посато
власник (зато што није извршен земљишно – кљижни пренос тапије);
2) Дилаторни – само одлаже дејство захтева:
a) Да тужени држи ствар по неком облигационом односу између њега и

тужиоца, нпр. као зајмопримац,
b) Да ствар држи као ималац неког стварног права на туђој ствари, нпр.
плодоуживање.
40
Савестан држалац – није дужан да плаћа накнаду за коришћење ствари, не

одговара за погоршање или пропаст ствари док је била код њега, задржава одвојене /
непотрошене плодове и не дугује накнаду за вредност убраних плодова које је
потрошио, отуђио, уништио и које је пропустио да убере.
Несавестан држалац – дужан је да у погледу права држаоца од власника коме

враћа ствар захтева накнаду трошкова које је имао око ствари. Прави се разлика
између савесног и несавесног држаоца, с једне стране и нужних, корисних и луксузних
трошкова, с друге стране.
Савесни држалац има право на накнаду корисних и нужних трошкова, уколико

нису покривени користима које је имао од ствари. Несавесни држалац има право на
накнаду нужних трошкова, а право на накнаду корисних трошкова има само ако су они
корисни лично за власника. Савесни држалац постаје несавестан од тренутка када му је
тужба уручена, али власник може доказивати да је тужени био несавестан и пре тога.
Нужни трошкови су неопходни за очување суштине ствари, њих би и сам

власник преузео да је ствар била код њега.
Корисни трошкови су они којима се увећава вреднсот ствари. Нпр. етажно

грејање у стану.
Луксузни трошкови су учињени само ради задовољства и улепшавања.
29. Публицијанска тужба (Actio рublician)
Публицијанска тужба је тужба за повраћај ствари, коју подиже бивши

узукупациони држалац против садашњег држаоца. Потиче из римског права, где ју је
крајем републике увео претор Публицијус, као средство за заштиту држаоца, који се
налазио in contitone usurpendiи који би да није лишен државине ствари стекао својину.
Циљ тућбе је повраћај ствари. Пазлика између реивиндикационе и публицијанске

тужбе је што код реивиндикационе тужбе тужилац мора доказати право својине , а код
публицијанске тужбе тужилац се позива на своју државину, подобну за редован одржај,
при чему мора доказивати законитост државине, али не и савесност (која се
претпоставља).
Ако је једна државина подобна за редован одржај (савесна и законита), а друга

није, спор добија она страна (тужилац или тужни), чија је државина подобна за редован
одржај.
41
Ако су обе стране подобне за редован одржај и обе се заснивају на теретном или
доброчином послу , спор добија тужени, пошто се ствар налази код њега (у случају равног
права, првество припада држаоцу).
Ако је једна државина подобна за ванредни одржај, а друга није, победиће она
страна чија је државина подобна за ванредни одржај. Ако су обе подобне за ванредан
одржај, победиће она која се заснива на теретном послу, а ако су и у овом погледу једнаке,
ствар ће се досудити туженоме.
30. Тужба због сметања, односно узнемиравања

(Actio negatoria)
Овом тужбом тужени тражи заштиту против узнемиравања које се може вршити на
два начина:
1) Предузимањем аката употребе тужиочеве ствари, и уопште аката утицаја на ствар

којима се не онемогућава, нити сужава употреба ставри од стране власника. Нпр.
прошеташ се кроз суседово двориште док власник спава;
2) Предузимањем аката којима се власник онемогућава да своју ствар употребљава у
ранијем обиму или му се употреба отежава. Нпр. на њиви је истоварен грађевински
отпад, услед чега не може бити обрађена.
Узнемиравање може бити чисто фактичко (без истицања права на предузимање

поступка које тужилац сматра недозвољеним узнемиравањем), а може се вршити на
основу неке туженикове правне претензије (тужени може тврдити да има службеност
пролаза, а да тужилац нетачно оцењује његово понашање као недозвољено сметање).
Узнемиравање треба да има трајан карактер, а то значи:
1) Да је тужениковим понашањем засновано трајно стање;

2) Да се тужениково понашање понавља;
3) Да се може очекивати да ће се тужениково понашање поновити.
Негативна тужба штити власника од нечега што траје и може се поновити, а не од

нечега што је било, па прошло.
Тужбом се тражи:
1) Повраћај у пређашње стање;

2) Обустава понашања којим се врши узнемиравање;
3) Забрана даљег узнемиравања.
42
Тужилац није дужан доказивати да тужени нема право да предузме радње које за
њега значе узнемиравање, веч тужени који претендује на успех у спору мора доказати да
има право на предузимање радње за које тужилац тврди да су сметње.
31. Сусвојина
Сусвојина постоји када два или више лица имају право својине на истој ствари,
сваки према свом уделу.
Сувласници имају заједно у односу на трећа лица, онолико права колико би имао
један искључив сопственик на тој ствари.
Сувласник има право на удео у целини, који представља право својине.

Сувласнички удео ознаачава аликватни део целине, а може бити изражен у разломку,
процентима или децималима (1/3, 30%).
Право својине је подељено према обиму, а не према појединим овлашћењима. Нпр.

један сувласник не може имати овлашћење да ставр употребљава , а други да њоме
располаже.
Подела својине према обиму значи да сваки сувласник има одређени део права
својине према читавој ствари.
Код сусвојине се разликује:
1) Право сувласника на удео;

2) Право сувласника на самој ствари.
Сваки сувласник има индивидуално право на свој удео, али истовремено постоји и
сувласничка заједница на самој ствари, тако да ниједан од њих не може предузимати ни
материјалне акте, ни правне послове без сагласности сувласника.
32. Право сувласника на удео
Сваки сувласник може тврдити да су удели другачије одређени, али терет

доказивања онда пада на њега. Сувласник може располагати својим уделом без
сагласности осталих сувласника.
43
Располагање обухвата могућност отуђења – сувласник може продати или

поклонити свој удео, и оптерећења – може конституисати на свом уделу сва стварна права
која не дирају у ствар, већ су уперена на вредност или плодове које ствар даје.
Не може конституисати право службености, ни право становања.
Сувласник покретне ствари може конституисати заложно право на свом делу.
33. Правни положај сувласника у односу на целу

ствар
Сваки сувласник може вршити своја овлашћења у односу на ствар, само уз

сагласност осталих сувласника (некад се тражи сагласност свих, некад, а некад само
већине). Сувласник има право на државину ствари.
Ниједан од њих не може имати искључиву државину ствари, већ сви сувласници
заједно имају судржавину на ствари.
Сувласници ствар могу држати на различите начине:
1) Заједнички, нпр. три студента купе ТВ и у заједничкој соби гледају лигу шампиона;
2) Сукцесивно, нпр. 10 дана један употребљава мотор, потом 10 дана други;
3) Посредно, нпр. сувласници могу издати ствар у закуп и држати је посредством
закупца.
Ако га трећа лица или сувласници у томе ометају, сувласник има право на
државинску (посесорну) тужбу на то да ли му је треће лице одузело државину или су га
сувласници искључили из могућности да држи ствар.
Сваки сувласник има право на употребу ствари. Он је при томе дужан да поштује
исто такво право осталих сувласника зато сувласник може употребљавати ствар само у
оној мери у којој не повређује права осталих сувласника. Сувласник има право да
употребљава ствар сразмерно уделу који има на ствари. Нпр. ако је у куповини
аутомобила учествовао са трећином куповне цене, он ће имати право да вози аутомобил у
једној трећини од укупног времена за вожњу.
Плодови и остали приходи од ствари припадају сувласницима сразмерно величини

њихових удела. Сувласник чији удео износи 1/3 има право тачно на трећину плодова, ни
више ни мање.
Сувласник је дужан да учествује у сношењу трошкова употребе, управљања,

одржавања и очувања ствари, сразмерно величини свог удела.
44
У истој тој сразмери, сувласник је дужан да сноси терете који се односе на целу
ствар.
34. Стицање сусвојине и раскидање сусвојинске

заједнице
Сусвојина може настати на основу уговора о продаји и куповини, поклону,

размени. Сувласник се постаје тако што се ствар купује заједно и на основу куповине
сувласничког удела.
За стицање сусвојине потребан је уговор и начин стицања. За покретне ствари то је

стицање судржавине, а за непокретне је упис у земљишне књиге.
Сусвојина може настати на основу:
1) Уговора о ортаклуку – када два или више лица улажући средства и рад,
заједнички подижу зграду, тако да сваки од њих стиче право на удео на целој
згради. За пуноважност се захтева писмена форма (али и у случају усменог
уговора о заједничком грађењу, уговорници стичу сусвојину);
2) Деобом заједничке имовине или брачних другова – сунаследници могу
споразумно одредити начин на који ће извршити деобу наследства: осим других
начина деобе (физичка, цивилна, исплатом удела, уз доплату), они се могу
сагласити да се на појединим или свим стварима успостави сусвојина;
3) Одржајем – ако једно лице купи сувласнички удео, а приликом куповине није
знало, нити је могло знати да лице од кога купује удео није сувласник и ако уз
то прође рок потребан за одржај такве ствари.
34.1. Раскидање сусвојинске заједнице
Сусвојина је чисто имовинска заједница. Сувласнике повезују само имовински

интереси, а ако се они не могу ускладити не псотоји ни један други разлог даљег трајања
сусвојине.
Сувласници могу тражити да се изврши деоба и тако изазвати престанак сусвојине.

Деоба се не може захтевати у невреме, у тренутку кад би због одређених околности у
којима се сувласници налазе, могла проузроковати штету другим сувласницима. Нпр.
Сувласници обављају жетву, па један од сувласника усред предузетог посла захтева деобу.
45
Ако сувласници закључе уговор којим се трајно одричу својих права да захтевају
деобу, уговор не важи и сваки сувласник има право да захтева деобу.
Ако се не могу трајно одрећи права да траже деобу, могу се одрећи привремено.
Такав споразум производи правна дејства ако је закључен на одређени рок, после ког
сувласници опет могу тражити деобу (рок не може бити дужи од 5 година, али се може
обновити).
Споразум сувласника – Сваки поједини сувласник може захтевати да се деоба

изврши, али за одлуку о начину на који ће се деоба извршити није довољна већина
гласова, потребна је једногласност.
Сувласници могу ствар:
1) Физички поделити (физичка или натурална деоба);

2) Одлучити да се ствар прода (цивилна деоба, деоба по вредности), а добијену
вредност подели сразмерно уделу;
3) Ствар може припасти једном власнику, а може испалатити остале (деоба исплатом
удела).
Ако приликом физичке деобе, део ствари која треба да пропадне једном сувласнику
не одговара вредности његовог удела, може му се дати: разлика у новцу, учинити поклон
(у износу разлике).
Судска деоба – Ако се сувласници не могу споразумети о начину деобе, одлуку ће

донети суд. Суд ће одлучити да се ствар физички подели кад год је то могуће. Ако
физичка деоба није могућа, суд може одлучити да се деоба изврши продајом ставри
(цивилна деоба).
Судска јавна продаја може бити:
1) Добровољна – ако су сувласници сагласни да се изврши цивилна деоба, ствар се

продаје на добровољној судској јавној продаји (према правилима ванпарничног
поступка);
2) Извршна – ако сувласници нису постигли споразум, а суд одлучи да се изврши
цивилна деоба, ствар се продаје на извршној судској јавној продаји.
На јавној продаји могу учествовати сувласници, а ставр се продајенајбољем

понудиоцу.
Лице које има законско право прече куповине непокретности има првенство над
најбољим понудиоцем, ако одмах по закључењу надметања изјави да купује ствар под
истим условима.
46
35. Заједничка својина
Заједничка својина је право својине које имају два или више лица (заједничара) на
истој ставри, али тако да њихови удели нису одређени , па се сходно томе њима не може
ни располагати док траје режим заједничке својине.
Удели заједничара нису одређени ни идеално, ни реално, па се као правна

заједница, заједничка својина разликује од сусвојине (код које су делови сувласника
одређени идеално, при чему сувласник може располагати тим идеалним делом) и од
етажне својине (код које је део етажног власника физички одређен и њиме се може
самостално располагати).
У неким случајевима, заједничка својина је дељива, а у другим не само што је

неподељива (док постоји режим заједничке својине), већ је и недељива.
У неким случајевима, заједничка својина је самостално право (којим заједничари

могу споразумно располагати), док је у другим акцесорно право, те се аутоматски преноси
са преносом права својине уз које иде.
36. Етажна својина – појам, предмет, садржина
Етажна својина је право својине на стану, пословној просторији или гаражи, као
посебним (физичким) деловима зграде, с којим су нераскидиво повезана одређена права
на заједничким деловима зграде и на земљишту на коме је зграда подигнута.
Посебан део зграде који је предмет етажне својине, може се налазити у:
1) Породичној стамбеној згради (која се састоји из највише два већа или три мања
стана);
2) Вишестамбеној згради (увек је у друштвеној својини, чак и када су сви њени
посебни делови у својини грађана).
Стан, пословна просторија је са гледишта права својине и правног промета

основна правна јединица.
47
Предмет етажне својине могу бити само поједини станови и поједине пословне
просторије, а могу бити:
1) Просторије које нису целине за себе;

2) Делови зграда који су по грађевинској ситуацији део стана или пословне
просторије.
Посебан део може бити у искључивој својини једног субјекта, физичког или
правног лица, али на њему може постојати и сусвојина или заједничка својина брачних
другова.
Етажна својина се стиче: изградњом стана, заменим, поклоном, наслеђем, а може

настати претварањем заједничке својине или сусвојине у етажну својину.
Уговор о отуђењу (продаји, трампи, поклону) мора бити закључен у писменој

форми, а потписи уговарача оверени код суда, у противном, уговор не производи правно
дејство.
36.1. Садржина права својине на посебном делу зграде
Ималац посебног дела је овлашћен да располаже тим деловима као њихов поступни
и искључиви власник.
Он овлашћење може пренети на друштвено правно лице или на грађанина. тј.

грађанско правно лице у ком случају стицалац постаје нови етажни власник.
Ако неко лице није стекло станарско право на стан, власник има право да стан
користи за сопствене потребе и потребе чланова своје породице или да га изда у грађански
закуп.
Власник може вршити преправке свог посебног дела зграде, ако се тиме не дира и
посебан део другог власника или у делове који служе згради као целини.
Власник је дужан да о свом трошку изврши оправке на свом посебном делу, ако је
то неопходно да би се:
1) Отклонила штета за посебан део другог власника;

2) Делове зграде који служе згради као целини;
3) Посебном делу другог власника.
48
37. Стварне службености – појам, карактеристике

и начела
Стварна службеност је право свакодобног власника једне непокретности

(повласног добра) да на одређен начин и у одређеној мери, користи туђу непокретност
(послужно добро), без обзира ко је њен власник или да свакодобном власнику послужног
добра забрани да се њиме користи. Нпр. Право преласка преко туђег земљишта.
Послужно добро треба да омогући, олакша или повећа употребу повласног добра,
али све то уз што мање жртвовање својине на послужном добром.
Послужа и повласна добра могу бити само земљишта и зграде (станови), а

искључени су:
1) Покретне ствари;
2) Непокретности по намени;
3) Бродови и ваздухоплови;
4) Дрвеће.
Нечело поштеде послужног добра (рестрикције) значи да псолужно добро треба да

омогући, олакша или повећа употребу повласног добра, али све то уз што мање жртвовање
својине на послужном добру.
Служеност може постојати за:
1) Изузетне прилике (службеност пролаза за време поплаве);

2) Одређено време или за одређено доба, годину.
У римском праву се тражило да су добра у суседском односу, што се данас не

тражи, повласно и послужно добро се не морају граничити, могу бити удаљени и више
километара.
Промена власника, било повласног, било послужног добра не доводи до гашења

службености , већ до њеног преноса на новог власника. Овај пренос се врши аутоматски
са преносом својине и у томе је акцесорност стварних службености.
Више службености, нпр. право преласка, може постојати на истом повласном

добру.
49
Обим службености подразумева да стварна службеност може постојати само у

корист , односно на терет целе непокретности, а никако само једног њеног дела.
Ако дође до деобе послужног добра, службеност ће теретити све новоформиране

непокретности, али ако се њено вршење простире само на неке парцеле, власници осталих
могу захтевати брисање службености.
Власник послужног добра не сме отежавати службеност, а власник повласног

добра мора се водити начелом поштеде послужног добра (начелом рестрикције).
У случају са начелом рестрикције важе правила:
1) Кад постоји сумња о обиму стварне службености , узеће се само што је лакше за
послушно добро;
2) Нове потребе повласног добра немају за последицу проширење службености;
3) Кад се службеност вржи на једном делу послужног добра, власник послужног
добра који за то има интереса може захтевати и против воље титулара службености
(с тим да наплати накнаду трошкова који се тиме проузрукују) премештање
службености на друго место истог добра , где њено вршење неће бити отежано.
За премештање на друго послужно добро истог власника, могуће је само са

пристанком титулара службености. Неправне стварне службености су када се стварна
службеност конституише у корист одређеног лица (власника неке непокретности) или с
правом власника послужног добра да службеност опозове.
38. Врсте стварних службености
1. Позитивне и негативне. Позитивне службености су оне на основу којих власник

повласног добра може на неки начин употребљава послужно добро, да се њиме
служи:
a) Право пролаза,
b) Право прогона стоке,
c) Право наслонити терет свога здања на туђе,
d) Право отворити прозо на туђем зиду,
e) Право пропустити дим кроз суседов димњак,
f) Право сипати течност на суседово земљиште.
Ове службености дају титулару право на чињење, а обавезују власника повласног

добра на трпљење.
50
Негативне службености су оне чији титулар може захтевати од власника послужног

добра да се уздржи од неке употребе своје непокретности (коју би употребу у одсуству
службености, иначе смео да врши):
1) Право захтевати да сусед своју зграду не чини вишом;

2) Не чини нижом;
3) Да не сеје велику културу која би послужномм добру одузимала видик;
4) Право захтевати од власника послужног добра да кишницу за своје стрехе не
одводи на суседово земљиште;
5) Право захтевати да власник послужне зграде не отвара прозор на страни окренутој
послужном добру.
Ове службености овлашћују титулара на забрану, а власника послужног добра на

нечињење.
2. Пољске и кућне. Пољска службеност се врши на земљишту (без обзира да ли на

њему постоји зграда или не), а није важно да ли постоји у корист другог земљишта
или зграде.
Кућна службеност нужно претпоставља зграду (јер се врши ан њој), без обзира на
то где се кућа налази и каква је природа повласног добра. Нпр. Прааво на кишницу
са туђег крова је увек кућна службеност и кад постоји ради наводњавања ливаде.
У Римском праву меродавна је била ова природа послужног добра. У савременим

законима, меродавна је природа повласног добра, тако да службеност може бити
час пољска, час кућна, у зависности од тога какво је повласно добро. Нпр. Право
пролаза може постојати како у корист земљишта, тако и у корист зграде.
3. Трајне и повремене. Трајне су оне чије се вршење не састоји у предузимању

радњи од стране титулара. Ту спадају све негативне службености, али и неке
позитивне (службеност водовода, наслањање зграде на туђу зграду). Оне
претпостављају одређено материјално стање, природно или вештачко, и кад је оно
једном успостављено, службеност се врши сама од себе, без предузимања радњи од
стране титулара.
Трајне службености се могу вршити:
a) Трајно (негативне службености, држач антене на суседовој згради),

b) Испрекидано у интервалима (службеност одвођења кишнице).
51
Повремене су оне чије се вршење састоји у одређеним титуларевим поступцима,

без обзира да ли су за вршење службености потребни неки трајни уређаји, односно
направе или не (службеност пролаза, узимање воде, прогона стоке).
4. Видљиве и невидљиве. Видљиве (јавне, апартне), су оне које су праћене неком

спољном, видљивом направом, односно знаком (балкон, врата, водоводне цеви).
Невидљиве (скривене, неапартне) су оне које нису праћене оваквом спољном

направом, тј. знаком.
39. Стицање стварних службености
Стварне службености се могу стицати на основу:
1. Закона. Одликују се постепеном одређеношћу, код њих је све познато, и само

постојање службености и послужно добро, и садржина и начин вршења и места
вршења. Оне постоје непосредно на основу закона, те за њихов настанак није
потребна судска пресуда. Судска пресуда, која се поводом њих доноси, има
декларативан карактер, њоме се само штити већ постојећа службеност, ако дође до
спора. Нпр. Право власника непокретности да пређе на суседово земљиште ради
хватања одбегле или залутале животиње.
Ова законска ограничења из суседских односа, схватају се као суседска права, (а не

као врста стварних службености), тако да наш ЗООСПО стицање на основу закона
не спомиње.
2. Уговора. Уговор се склапа између власника повласног и послужног добра и

тестамент власника послужног добра. Уговор закључен између власника мора бити
писмен и представља само tituius, који се састоји у упису земљишне књиге
(интабулационе књиге).
За упис је потребна сагласност власника послужног добра (clausula intabulandi), а

ако он ускрати пристанак, власник повласног добра може одобрење за упис
издејствовати судским путем.
Уговор који служи за стицање службености може бити теретан и доброчин, а може
бити основ за стицање било које службености.
52
Тестаментом се може стећи службеност на два начина:
a) Власник послужног добра може наредбом последње воље оставити

службеност у корист неког добра, чији се власник сад појављује као легатор,
тестатор, мора бити искључиви власник послужног добра, а не само
сувласник, потребан је и упис у јавне књиге;
b) Власник непокретности може наредбом последње воље непокретност
поделити наследницима, предвиђајући да ће једна од парцела
(непокретности) које овако настају, бити оптерећена службеношћу у корист
оних других. Нпр. Њиву завешта двојици, уз наредбу да на терет оног дела
који има извор постоји службеност пролаза и узимања воде у корист другог
дела, односно друге новоформиране парцеле.
3. Одржајем. Када је власник повласног добра фактички остваривао службеност за

време од 20 година, а власник послужног добра се томе није противио.
Стварна службеност се не може стећи одржајем ако је вршена:
a) Злоупотребо поверења власника или држаоца послзжног добра силом,

преваром,
b) Ако је службеност уступљена до опозива
4. Судском одлуком. Важи numerus clauses, тако да суд не може установити

службености ван случаја који је закон предвидео. Закон о основним својинско –
правни односима гласи: да се одлуком суда или другог државног органа стварна
службеност установљава када власник повласног добра у целини или делимично не
може користити то добро без одговарајућег коришћења послужног добра, као и у
другим случајевима одређеним законом.
Потребно је да постоји:
a) Немогућност употребе у једној битној особини и

b) Да за ту немогућност није крив сам власник послужног добра.
Судска пресуда има конститутиван карактер, на захтев власника послужног добра,

суд утврђује и одговарајућу накнаду коју је власник повласног добра дужан да
плати власнику послужног добра. Службеност се стиче даном правноснажности
пресуде, што значи да за њен настанак није потребан упис у земљишне књиге.
53
40. Престанак стварних службености
Стварне службености могу престати на основу:
1. Правног посла - Између власника повласног и послужног добра и одрицања од

стране титулара службености. Уговор мора бити закључан у писменој норми и
одмах производи облигационо дејство, а потребан је и испис из земљишних књига.
Овим начином престају све службености ( укључујући и законске ).
Одрицањем од стране титулара службености престаје службеност, једностраном

изјавом воље ( за шта није потребна сагласност власника послужног добра ) ; не
важи за законске службености ( суседска права )
2. Невршењем.
3. Промењене околности – власник послужног добра може захтевати укидање
службености, ако је ова изгубила сваку корисност за повласно добро. На овај начин
се могу укинути и друге службености ( не само службеност пролаза ) , и то без
обзира на начин њиховог настанка. Укидање могу захтевати како власник
послужног добра, тако и сувласник, док је пасивно легитимисан власник повласног
добра, али не и онај који је самодржалац права службености.
4. Сједињење (консолидацијом) – ако исто лице постане власник повласног и
послужног добра: nemini res sua servit. Свеједно је како је дошло до сједињења:
купопродајом, поклоном, одржајем, наслеђем. Ако сједињење није било праћено и
брисањем службености из земљишним књига, па касније једна са сједињених
непокретности буде отуђена, службеност се аутоматски активира са својим
редовним правним дејствима. Ако је сједињење престало услед неког узрока који
има ретроактивно дејство, (нпр. поништење уговора о купопродаји послужног
добра), службеност и даље постоји, узима се као да није ни престала.
41. Престанак службености невршењем
Невршење се појављује у два вида као:
1) Либераторна узукапаија – праћено је противљењем од стране власника послежног

добра. Овде је сем обичаног невршења са стране титулара службености, потреба и
један позитиван услов: да је послужно добро држано и уживано као слободно да је
54
власник послужног добра предузимао радње које искључују постојање

службености ;
2) Застарелост – није праћено противљењем од стране власника послужног добра.
Овде су заступљене две идеје:
a) Идеја невршења права (незаинтересованост за своје право, што значи да

престанак права не представља губитак реалних интереса субјекта у
питању),
b) Застарелост има либераторно дејство (користи једном одређеном субјекту,
чије се право својине сада растерећује, ослобађа једног сувишног терета).
ЗООСПО за либераторну узукапију прописује рок од 3 године, а за застарелост рок

од 20 година.
42. Заштита стварних службеноти (конфесорна

тужба)
Ималац стварне службености је држалац права, па се може служити сржавинским

(посесорним), тужбама. Конфесорна тужба је петиторна тужба за заштиту права својине.
Циљ тужбе је осуда туженика да допусти вршење права службености у пуном

обиму и забрана даљег сметања – онемогућавања.
Тужени може бити, како власник послужног добра, тако и треће лице које спречава
– омета вршење службености, тј власник или сувласник повласног добра, као и држалац
који има право да се користи службеношћу. Основ тужбе је само право службености, тј.
да би успео у спору, тужилац мора доказати постојање права стварне службености.
55
43. Важнија суседска права и важније стварне

службености
Законска ограничења квалификују се као суседска права. Битне особине свих права
су да:
1) Настају непосредно на основу закона;

2) Не уписују се у земљишне књиге;
3) Пресуда која се на основу њих доноси има декларативан карактер.
Заједничко начело за сва суседска права као ограничења својине, јесте да се врше у
духу добросуседних односа и уз што мање узнемиравања власника суседне
непокретности.
С обзиром на њихову садржину, суседска права се деле у четири групе:
1) Права која су последица разграничења непокретности, нпр. право заједничке

својине на објектима на самој међи и права и обавезе у вези са продирањем грана у
туђи ваздушни простор или продирање жила у суседово земљиште;
2) Право свакодобног власника једне непокретности, да на неки начин употребљава
суседну непокретност, и да ово право остварује против њеног свакодобног
власника, нпр. право да пређе суседну непокретност ради прикупљања плодова које
је ветар нанео тамо;
3) Право свакодобног власника једне непокретности да од свакодобног власника
друге непокретности захтева да своју непокретност не успоставља у одређеном
правцу, нпр. да на њој не врши поткопавање и друге радове којима се угрожава
стабилност суседног земљишта или зграде;
4) Право свакодневног власника једне непокретности да може од свакодобног
власника друге непокретности захтевати неко чињење, нпр. да узме учешће у
обележавању заједничке међе.
56
43.1. Штетни утицаји (имисије)
Значајно право је захтевати од суседа да своју непокретност не употребљава на

неки начин којим се проузрокују прекомерне имисије (штетни утицаји)
Штетни утицаји који долазе од суседне непокретности у виду дима, прашине,

непријатних мириса, топлоте, буке, морају се трпети до границе толеранције, јер је то
напросто нужност.
Прекорачењем те границе настаје одређена одговорност емитента (загађивача), тј.

онај ко је изложен иретераним имисијама има одређена права:
1) Може захтевати примену одређених техничких средстава - којима се имисије

своде на подношљиву меру;
2) Може захтевати збирну активност из које имисије потичу – ако се имисија не
може свести на подношљиву меру;
3) Може захтевати само предузимање мера за сношење штетног утицаја и накнада
штете ако се ови утицаји трпе пеко границе толеранције – ако имисије настају у
обављању опште корисних активности за које је добијена дозвола од државе, не
може се тражити забрана ових активности.
Граница толеранције, са чијим преласком почиње одговорност емитента је граница

која је уобичајена с обзиром на природу и намену непокретности и на месне прилике.
43.2. Важније стварне службености
Најситније и најразноврсније стварне службености су оне које настају на основу

уговора. Аустријски грађански законик набраја:
1) Кућне службености – услед других кућних службености, држалац послужног

земљишта, обавезан је нешто не чинити, што би му иначе било слободно;
2) Пољске службености – право на одржавање стазе, путање за стоку или калског пута
на туђем земљишту; воду црпети, доводити и одводити и стоку појити, стоку
чувати и пасти; дрвећа сећи суво грање и жир сакупљати и лишће грабуљама
збирати; дивљач ловити, птице хватати и рибе ловити; камен вадити, песак копати,
креч пећи).
57
Нужне службености се установљавају судском одлуком, јер се установљују против

власника послужног добра. Постоје две врсте нужних службености:
1) Право нужног пролаза – власник непокретности који нема излаз на јавни пут
(енклава) или са које се до јавног пута може доћи само уз претерано заобилажење,
има право да захтева да му се дозволи пролаз преко туђег земљишта. За ово се
плаћа накнада, чији износ одређује суд, сразмерно штети која се наноси послужном
добру;
2) Службеност постављања водовода – власник непокретности може захтевати, да му
се омогући, да и противно вољи суседа, преко његовог земљишта проведе
водоводне и канализационе цеви, електричне и телефонске каблове, ако је
постављање ових водовода на другом месту повезано са несразмерним
трошковима.
Корисник радиодифузног пријемника има право да на суседовој згради постави

антену, док му је то неоходно за пријем радиодифузног програма, а тиме не омета станаре
у пријему радиодифузног програма.
44. Личне службености – појам и врсте
Врсте личних службености су:
1) Плодоуживање;
2) Употреба и
3) Право становања (habitatio).
44.1. Плодоуживање
Плодоуживање је лична службеност која се састоји из овлашћења употребе и

прибирања плодова са туђе ствари, без повреде њене суђтине. Титулар права назива се
плодоуживалац (уживалац, usufructarius), а власник ствари на којој постоји плодоуживање
назива се господар ствари.
Предмет плодоуживања могу бити ствари, права и имовина.
58
Предмет плодоуживања на стварима могу бити покретне и непокретне ствари, али

то увек морају бити непотрошне ствари, јер само оне могу бити употребљене без промене
њихове суштине.
Права плодоуживалаца су:
1) Он има право да ствар држи, употребљава и прибира плодове са ње;

2) Он нема право да одвојене делове супстанције, нити на сокровиште, јер ни једно ни
друго не представљају плод;
3) Цивилне плодове плодоуживалац стиче сразмерно временском трајању
плодоуживања (дан по дан);
4) Право плодоужавања је непреносиво, али се може пренети његово вршење; могу се
у виду закупа и послуге пренети на другога користи које плодоуживалац има од
ствари;
5) Он може да се користи стварним службеностима које постоје у корист
непокретности на коју се односи плодоуживање;
6) Он нема право заснивања нових стварних службености на терет предмета
плодоуживања , али употребу предмета у корист другог, може регулисати на бази
облигационог права, нпр. дозволити пролаз тачно одређеног лица.
Плодоуживаочеве обавезе су:
1) Да очува суштину ствари, али не одговара за смањење вредности ствари, као

последице редовне употребе;
2) Сноси трошкове редовног одржавања, а власник трошкове који су изазвани
старошћу здања или вишом силом – случајем;
3) Да без одлагања обавести о оштећењима ствари, као и неопходности ванредних
поправки;
4) По престанку плодуживања, дужан је да ствар врати; одговара за скривљено
оштећење и уништење ствари и за њено отуђење, те отуда: ако ствар још постоји
мора је вратити ма колико била употребом истрошена (оштећена).
У случају повреде права плодоуживања, плодоуживалац може користити петиторне

тужбе за повраћај ствари или престанак сметања и посесорне тужбе, јер је држалац права.
У овим споровима , тужени може бити треће лице и власник ствари.
Плодоуживање настаје на основу:
1) Уговора (упис у земљишне књиге – интабулационе књиге и писмена форма

уговора, ако се односи на непокретности, а предаја ствари, ако се односи на
покретности);
2) Тестаментом:
3) Одржајем.
59
Плодоуживање престаје:
1) Протеком времена – ако је установљено одређено време, а то време истекне пре

смрти плодоуживаоца;
2) Смрћу плодоуживаоца – ако у време плодоуживаочеве смрти уговорено време није
истекло или плодоуживање није било ограничено у свом трајању, успоставља се
пуна својина власника ствари, који је дотле имао голу својину;
3) На основу уговора и одрицања од стране плодоуживаоца;
4) Ако се власник послужног добра противи вршењу плодоуживања, а плодоуживалац
своје право не врши 3 узастопне године, то је либерална узукапија – невршење
плодоуживања које је квалификаовано вршењем пуне фактичке власти од стране
власника , а које има за последицу да се гола својина претвори у пуну својину;
5) Услед застарелости – потпуно одсуство уживања ствари, како од стране самог
плодоуживаоца, тако и од стране лица на које су пренете користи/вршење
плодоуживања, нпр. закупац, послугопримац;
6) Пропаст ствари - у случају делимичне пропасти плодоуживање се продужава на
преосталом делу, у случају потпуне пропасти услед више силе престаје; уколико је
ствар била осигурана, плодоуживање се проширује на суму осигурања (износ који
је исплаћен на име накнаде штете; власник није дужан да уништену ствар обнови о
свом трошку, али ако то учини плодоуживање се продужава – по једнима, а по
другима – престанак плодоуживања је дефинитиван).
44.2. Право употребе
Право употребе је лична службеност чији је ималац овлашћен да туђу ствар

употребљава, прибира плодове са ње, у границама својих личних потреба и потреба
чланова своје породице, без нарушавања суштине саме ствари.
Правило употребе је ограничено плодоуживање, и то у квантитативном

смислу:употребилац не извлачи све користи које ствар према својим природним
особинама може дати, већ је употребљава и прибира плодове са ње према својим
потребама и потребама своје породице.
Правило употребе и његово вршење је непреносиво. Оно настаје и претсаје по

правилима које важе за плодоуживање.
60
44.3. Право становања (habitatio)
Право становања је лична службеност, која се састоји у овлашћењу да се у сврху

становања користи туђа стамбена зграда или стан, као посебан део зграде.
То је врста службености употребе ограничења по свом предмету на зграду (стан), а

уз искључење свих плодова.
Ималац права становања може примити и лица која су му потребна за вођење

домаћинства.
45. Заложно право – појам и врсте
Заложно право је стварно право на туђој ствари, на основу којег поверилац може да
наплати потраживање из вредности заложене ствари (ако дужник не испуни обавезу о
доспелости) пре осталих повериоца.
За разлику од стварних права, која се односе непосредно на ствар и због тога

њиховим носиоцима пружају велику сигурност, облигациона имају у себи један елемент
неизвесности, јер се дешава да дужници занемарују своје обавезе, одбијају да их испуне
или одуговлаче са плаћањем. У таквој ситуацији, сваки поверилац се још увек може
уздати у то да ће своје потзраживање моћи намирити из дужникове имовинске масе,
принудним путем.
Ако би неки поверилац имао залоћно право на некој од дужниковој ствари, он би

могао да уз заложене ствари намири своје потраживање у целини, искључујући све остале
повериоце.
Вредност заложног права је у томе што обезбеђује заложном повериоцу могућност

намирења онда када се остали обични повериоци не могу наплатити у целини или се не
могу уопште наплатити, јер дужник нема довољно средстава да испуни све обавезе.
61
46. Врсте заложног права
Заложно право межепостојати на:
1) Покретним стварима (ручна залога), врши се прдајом заложене ствари у државину;

2) Непокретним стварим (хипотека), врши се уписом у земљишне књиге, а ставр и
даље остаје у државину дужника.
Заложно право прена начину на који настаје, дели се на:
1. Уговорно зааложно право – на покретним стварима – заложно право се најчешће

оснива уговором. Уговором о залози се обавезује дужник или неко треће лице да
преда неку покретну ствар заложном повериоцу, како би се овај наплатио пре
осталих поверилаца, ако му потраживање не буде плаћено о доспелости, а заложни
поверилац се обавезује да ствар чува и по намирењу потраживања врати
неоштећену залогодавцу.
Основ за прибављање заложног права је уговор и предаја ставри. Поверилац стиче

заложно право на покретној ствари када му дужник преда ствар (физичка предаја и
сви други облици предаје).
На непокретним стварима уговорно заложно право се стиче уписом у земљишне

књиге, на основу уговора. Уговор је правни основ, а поред њега је потребан и
начин стицања, тј. упис у јавне књиге: што посебно долази до изражаја код
хипотеке, која не може постојати без јавних књига (хипотекарни поверилац не
може имати непокретности у државини). Одступање постоји код законске
хипотеке, код које није потребан упис у јавне књиге.
2. Судско заложно право. На покретним стварима заложно право се стиче пописом

ствари у извршном поступку. Судска залога настаје у поступку извршења против
дужника, који није испунио обавезе о доспелости, те је поверилац на основу
правоснажне судске одлуке предложио принудно извршење.
Суд може одредити на предлог повериоца да пописане ставри пређу на чување

самом повериоцу или трећем лицу. Ако је реч о чувању готовог новца, хартије од
вредности, драгоцености, ствари иду у судски депозит.
62
Покретне ствари на којима је пописано основано заложно право, могу остати и

даље у рукама дужника, што је неповоњно за повериоца, јер се може догодити да
дужник ставр сакрије, уништи или отуђи (овде може доћи до сукоба два правна
интереса: интереса прибавиоца – да добије право својине без икаквих терета, и
интереса заложног повериоца – да се намири уз заложене ствари).
На непокретним стварима судско заложно право се стиче уписом у земљишне

књиге или друге јавне књиге. Судска одлука је само правни основ, а за заснивање
судског зложног права (судске хипотеке) потребан је и начин стицања. У извршном
поступку, приликом укњижења судског заложног права, у земљишној књизи се
изричито означава да је потраживање извршиво. На основу тога поверилац може
захтевати принудно извршење ради намирења свог потраживања, против сваког
трећег лица које стекне право својине на непокретности без подизања хипотекарне
тужбе.
3. Законско заложно право. Заснива се када настану чињенице предвиђене законом:
a) Када дужник не пристане да ствар преда повериоцу з залогу или оптерети

своју непокретност у његову корист;
b) Када покретна ствар није предата повериоцу или када за непокретност није
извршен упис у земљишне књиге – без публицитета: законско заложно
право могу имати лица (шпедитери, превозници), која су у једном тренутку
имала државину ставри, али је сада немају;
c) Законско заложно право има право првенства у односу на уговорно заложно
право.
Законска хипотека нема публицитет који се обезбеђује уговорној и судској

хипотеки. У томе лежи и слаба страна законског заложног права, јер трећа лица
не могу сазнати за његово постојање из јавних књига, у које се иначе таква
права уписују.
Друштвено - политичке заједнице имају законско заложно право на

непокретности пореског обвезника, ради обезбеђивања неплаћених пореза и
доприноса, који се односе на ту непокретност и који су доспели за последњих
годину дана. Једино се трошкови извршног поступка намирују пре ових
потраживања. У овом случају постоји изузетак: јер, да није настало законско
заложно право има првенство у односу на раније стечену уговорну хипотеку.
63
47. Начела заложног права
1. Начело акцесорности;
2. Начело официјелности;
3. Нечело специјалности;
4. Начело недељивости.
47.1. Начело акцесорности
Начело акцесорности означава да је заложно право споредно право и због тога

зависно од права потраживања као главног права (и пуноважног). Ако је конституисано за
обезбеђење потраживања које је настало из ништавог правног посла, заложно право не
може опстати, јер потраживање није пуноважно, па заложни дужник може захтевати
повраћај заложених ствари или испис хипотеке из земљишних књига.
Одступања од овог начела:
1) Заложно право може бити конструисано за обезбеђење условног или будућег

потраживања;
2) У случају застарелости – потраживање обезбеђено ручном залогом или хипотеком,
поверила се (и поред тога што је рок застарелости истекао) може намирити из
вредности заложене ствари, ако је држи у рукамаили ако је његово заложно право
уписано у заложне књиге; дужник и даље дугује повериоцу, само што се његова
обавеза претвара у природну обавезу;
3) Својинска хипотека – сопственик стекне право хипотеке на сопственој
непокретности, својинска хипотека може настати само ако дође до консолидације –
сједињења својстава хипотекарног повериоца и сопственика хипотекарне
непокретности (или обрнуто), ако купи хипотековану непокретност или ако
сопственик хипотековане непокретности исплати обавезу.
64
47.2. Начело официјелности
Начело официјелности означава да заложни поверилац може намирити своје

потраживање уз заложене ствари једино судским путем. Ако дужник не исплати дуг о
доспелости, заложни поверилац може реализовати потраживање које је обезбеђено
заложним правом из вредности заложене ствари. Заложни поверилац треба да се обрати
суду и да затражи јавну пресуду.
При реализовању потраживања, забрањено је lex cemimissoriu. Недозвољено је да

се заложни поверилац наплати из заложне ствари на основу једностране изјаве воље.
Забрањена је свака уговорна одредба којом се у тренутку закључења уговора о

залози, предвиђа да ће заложена ствар прећи у својину заложног повериоца, ако његово
потраживање не будењ намирено о доспелости или да ће поверилац моћи у таквом случају
заложену ствар задржати за себе или је продати по унапред одређеној цени.
Уговорне одредбе су пуноважне када су уговорене у тренутку доспелости

дужникове обавезе. Ако није у стању да своју обавезу исплати о доспелости, он може:
1) Препустити ствар повериоцу у својину, али по цени која ће бити утврђена у

преговорима између њега и повериоца;
2) Дозволити повериоцу да ствар прода из слободне руке.
У оба случаја он ће прихватити повериочеву понуду само ако му омогућава

повољнији исход, него што би онај који би настао јавном продајом заложене ставри у
извршнојм поступку.
47.3. Начело специјалности
Начело специјалноси означава да:
1) Заложно право може обезбедити само одређено потраживање једног повериоца;

2) Заложно право може постојати само на одређеној ствари (а не на свим стварима
залогодавца).
65
Потраживање мора бити одређено, и то значи да:
1) Ако један поверилац има више потраживања према истом дужнику, треба да буде
одређено које потраживање је обезбеђено заложним правом;
2) Треба да буде наведен правни посао (или други извор) из кога је потраживање
настало;
3) Треба да буде означен тачан износ потраживања (и то не само главног
потраживања, него и износ камата).
Ствар на коју се односи заложно право мора бити одређена. Када такво специјално
право залоге постоји на ствари, она је изузета од опште судбине дужниковог имовинског
стања и подвргнута намирењу само заложног повериоца, тако да је специјалност заложног
права у интересу заложног повериоца.
Одступање од начела:
1) Заложним правом може се обезбедити и условно или будуће потраживање. Нпр.

једно лице узме у закуп чамац на мору и остави сат у залогу за случај да
проузрокује штету приликом вожње;
2) Одређеност потраживања предвиђено је само за заложно право на покретним
ставрима (ручна залога).
47.4. Начело недељивости
Заложно право је по својој природи недељиво. Недељивост је предвиђена у случају

заложног права на непокретности (али и на покретним ставрима).ово начело испољава се у
следећем: цела заложена ставр обезбеђује потраживање све док она не буде у потуности
намирена.
Заложно право је недељиво у погледу:
1) Потраживања које је обезбеђено залогом (залога обезбеђује цело потраживање);

2) Заложене ствари (цела заложена ставр обезбеђује потраживање).
Дужник нема право да захтева ни повраћај целе заложене ствари ни враћање дела
ставри у случају када је исплатио део дуга (или када је у залогу дато више ствари, што
значи да после делимичног испуњења, дужник не може захтевати враћање једне од њих).
Ако се услед наслеђивања (или других разлога) потраживање или обавезе поделе
на више лица, заложно право остаје недељиво и обезбеђује целину потраживања.
66
Ако умре дужник, поверилац може супроставити своје заложно право било ком
наследнику, све док потраживање не буде намирено у потуности.
Ако дође до физичке деобе заложене ствари, заложно право постоји и даље и
оптерећује све дове ствари.
48. Заложно право на покретним стварима – ручна

залога
Заложно право на покретним стварима назива се ручна залога. Залогодавац предаје

покретну ствар у руке заложном повериоцу за обезбеђење потраживања, а овај се може
наплатити из вреднсоти заложене ствари, ако дужник не испуни обавезу у тренутку
доспелости. Није неопходно да ствар буде код залогопримца, битно је само да не буде код
залогодавца.
Заложно право тада настаје у тренуткукад залогодавац обавести повериоца код кога
се ставр налази, да је закључен уговор о залози са другим повериоцем и наложи му да по
наплати свог потраживања ствар преда другом повериоцу.
Заложно право на покретној ствари се заснива:
1) Уговором;
2) Законом;
3) Судском одлуком.
Из уговора о залози настаје обавеза за дужника или за треће лице да преда ставр
залогопримцу, а овај до тренутка предаје нема никакву обавезу из уговора о залози.
Код уговорног заложног прав, заложни поверилац је лицењ које има право
потраживања обезбеђено залогом. За обезбеђење тог потраживања њему је предата у
залогу покретна ствар. У тренутку предаје, залогопримац стиче заложно право на ставри и
то право може супроставити свим трећим лицима.
Залогодавац је лице које је дало ствар у залогу. То је дужник из облигационо –

правног односа са повериоцем. Он се обавезује да преад ставр залогопримцу ради
обезбеђења, за случај да не буде могао да своју обавезу испуни у року. Ствар може
пуноважно дати у залогу само сопственик или лице које има способност да располаже
стварима које даје у залогу.
Објект ручне залоге може бити свака покретна ствар која се налази у промету.
Може се заложити и сувласнички удео, у ком случају заложни поверилац ина судржавину
67
(посредну или непосредну) заједно са осталим сувласницима. Најчешће се у залогу дају

индивудално одређене и непотрошне ствари.
49. Залогопримчева права и обавезе
Залогопримац има право да се наплати из вредности заложене ствари, ако његово

потраживање не буде намирено о доспелости. То је основно залогопримчево право.
Залогопримац треба да поднесе тужбу против дужника којим ће захтевати исплату дуга.
Правоснажна одлука суда, којом се дужнику налаже да исплати дуг, служи
залогопримцукао извржна исправа. На основу те одлуке залогопримац може поднети
предлог суду да се заложена ствар прода на јавној продаји.
Залогопримац има право да из цене која се добије продајом заложене ствари

наплати:
1) Главно потраживање;
2) Камату;
3) Трошкове које је учинио за чување заложене ствари.
Залогопримац има право да се наплатииз вредности постигнуте продајом заложене

ствари, пре осталих поверилаца.
Залогопримац искључује из намирења све:
1) Заложне повериоце (који су заложно право стекли после њега) и

2) Обичне хирограферне повериоце (без обзира да ли је њихово потраживање настало
пре или после његовог потраживања).
Ред по коме се исплаћују заложни повериоци у случају вишеструког залагања једне

исте покретне ствари, одрешује се према времену кад су настала њихова заложна права.
Залогопримац има право на државину заложене ствари. Државина је неопходан

услов за постојање ручне залоге, за све време трајања заложног права.
Ако се ствар употребљава без дозволе залогодавац може захтеватида се заложена

ствар одузме из руку залогопримца у преда трећем лицу да је оно држи за залогопримца.
Ово је диспозитивног карактера. Залогодавац и залогопримац могу уговором предвидети
право употребе заложене ствари, и то се назива антихреза (antishresis). Нпр. вози се
заложеним аутомобилом
68
У овом случају користи постигнуте употребом заложене ствари одбијају се од

вредности потраживања, и то најпре од трошкова на чију накнаду залогопрималац има
право, затим од дуговане камате и од главнице.
Залогопримац има право да од залогодавца захтева другу ствар у залогу, ако

заложена ствар има неки материјални или правни недостатак, те због тога не представља
обезбеђење за повериоца. Залогопримац има право на допуну залоге, ако је заложена ствар
имала недостатке у часу залагања.
Залогопримац има право следовања, ако му ствар буде одузета, он може захтевати
њен повраћај. Њему стоје на располагању државинске тужбе и самопомоћ и посебна
петиторна тужба за повраћај ставри (vidicatio pignoris). Залогопримац ће победити у спору
и успети да врати ствар, ако тужени:
1) Нема никакв правни основ на државини;

2) Има слабији правни основ од залогопримца.
49.1. Залогопримчеве обавезе
Залогопримац има обавезу да чува заложену ствар са пажњом доброг домаћина (без
обзира да ли има правцо да употребљава заложену ствар или не). Ако залогопримац не
чува заложену ствар како треба, залогодавац може захтевати од суда да се ставр одузме од
залогопримца и да се преда неком трећем лицу на чување.
Залогопримац нема право да употебљава заложену ствар, али је ово диспозитивне

природе и уговором о залози може се предвидети залогопримчево право да употребљава
ствар.
Заложни поверилац има обавезу да заложену ствар врати залогодавцу када његово
потраживање буде намирено. Оно што је залогопримчево право представља за
залогодавца обавезу, и обрнуто. Једина обавеза која настаје у тренутку закључења уговора
о залози, јесте да залогодавац преда ствар у државину залогопримцу или исправу која му
даје искључиво право располагања ствари. Залогопримац до предаје још нема никакву
обавезу.
69
50. Пренос заложног права и подзаложно право
Заложно право само за себе не може се преносити, па залогопримац као уступилац

права може пренети на треће лице (пријемника) своје право потраживања према
залогодавцу. Тада заједно са потраживањем на пријемника прелази и заложно право као
акцесорно право.
Залогодавац не може спречити уступање права потраживања, јер се његов

пристанак не тражи, довољно је само да га уступилац обавести о уступању. Али
залогодавац се може супроставити томе да заложена ствар дође у руке пријемника, и без
пристанка залогодавца је не може предати пријемнику.
После уступања потраживања обезбеђеног залогом, залогопрималац (уступилац

потраживања) губи заложно право чак и када ствар остаје у његовој непосредној близини,
и стиче га пријемник који има посредну државину, јер ствар држи посредством уступиоца.
50.1. Подзаложно право
Као што се потраживање може заложити, може се заложити и потраживање

обезбеђено залогом. Ако заложни поверилац своје потраживање може да уступи трећем
лицу, а то значи да њиме располаже у потпуности, онда има право и да своје потраживање
заложи, јер то представља само делимично располагање (по примаоцу – ко може више,
може и мање.)
Залогодавац може дозволити или ускратити да се заложена ствар даље заложи. Ако
дозволи, залагање потраживања повлачи за собом и предају заложене ствари у непосредну
државину залогопримчевом повериоцу. Ако ускрати, залогопримац може заложити своје
потраживање, а залагање потраживања прати и заложно право које га обезбеђује.
Подзалогопримац ће стећи заложно право, као и у случају уступања потраживања,

али ће на заложеној ствари имати посредну државину, док ће непосредну државину имати
и даље залогопримац. У том случају, залогопримац ће ћувати ствар за обојицу: за себе и за
свог повериоца – подзалогопримца.
Исплата потраживања које је дато у подзалогу, зависи од тога да ли је залогодавац:
70
1) Дао дозволу (исплату треба да понуди подзалогопримцу, а подзалогодавца само да

обавести о исплати);
2) Није дао дозволу (дуговни износ у тренутку своје доспелости треба да положи у
суд).
Остали случајеви престанка заложног права су:
1) Одрицање залогопримца од заложног права;

2) Протек рока (ако је трајање заложног права ограничено роком);
3) Пропаст заложене ствари;
4) Консолидација (када заложни поверилац постане сопственик заложене ствари,
изузев ако на истој ставри постоје заложна права трећих лица);
5) Конфузија (сједињење потраживања и дуга у једном лицу);
6) Јавна продаја заложене ставри.
51. Заложно право на правима
Поверилац може обезбедити своје потраживање према дужнику и на тај начин што
ће му дужник (уместо ствари) заложити неко своје потраживање према трећем лицу. У
залогу се могу дати сва потраживања (изузев она која су непреносива по својој приоди,
она чији је пренос забрањен и она која су везана за личност дужника).
За залагање потраживања потребан је уговор о залози између заложног повериоца и

залогодавца. Овим уговором залогодавац се обавезује да на залогопримца пренесе неко
своје потраживање ради обезбеђења, које залогопримац може наплатити, ако му
залогодавац не исплати дуг о доспелости.
Код залагања потраживања постоје три лица:
1) Залогопримац (заложно поверилац);

2) Залогодавац (лице које је залогопримчев дужник, а истовремено поверилац
потраживања које се залаже);
3) Дужник (уз заложеног потраживања).
У овом случају потребан је одређени начин прибављања заложног права (modus

aquirendi). За то је потребно да дужник буде обавештен о уговору у писменој форми.
Залагање потраживања која су садржана у хартијама од вредности врши се према

врсти хартије. Нпр. потраживање садржано у обвезници на доносиоца залаже се по
простом предајом хартије, потраживање садржано у хартијама по наредби вржи се
заложним индосаментом.
71
Најзначајнија овлашћења има залогопримац. Потраживање и после залагања

припада залогодавцу (то је једна од најважнијих разлика између уступања цесије
потраживања и залагања).
Залогопримац не само што има прав, него је и дужан да предузима мере за заштиту
заложеног потраживања. Залогопримац не може слободно одлучити да ли ће их
предузимати. Како је то истовремено његова дужност, он ће, ако их пропусти, бити
одговоран залогодавцу за штету коју овај услед тога претрпи.
Када је предмењт потраживања новац, ако залогопримчево потраживање није

доспело, он је ипак овлашћен да наплати износ доспелог заложног потраживања, али је
дужан да на захтев залогодавца наплаћени износ положи у суд. Ако је залогопримчево
потраживањедоспело, залогопримац има право да прима исплату коју понуди дужник, и
да из новчане своте коју је наплатио од дужника, задржи онолико колико му дугује
залогодавац, а остатак новца дужан је предати залогодавцу.
Заложни дућник може дати у залогу: дуторско право, право патента, лиценсе,
плодоуживања (уколико се односи на потраживање закупнине, када је плодоуживалац
закључио уговор о закупу), заложно право.
Не могу се заложити: стварне и личне службености, лична права, права на

издржавање, права која су призната одређеном лицу (с обзириром на његова лична
својства).
52. Заложно право на покретним стварима

уписаним у регистар (регистрована залога)
Регистар залоге је јавни регистар заложних права на стварима физичких и правних

лица. То је јединствена база електронских података везана за залогу. Регистар залоге води
агенција преко регистратора, који се именује на 4 године.
Регистатор има обавезе и овлашћења да се:
1) Стара о законитом и ажурном вођењу регистра залоге;

2) Ближе одређује начин вођења регистра залоге;
3) Доноси одлуке по захтеву за упис;
4) Прописује обрасце захтева за упис и брисање података из регистра залоге;
5) Предузима друге радње потребне за правилно функционисање регистра.
72
Регистар залоге доступан је свим лицима, подаци из регистра су јавни.
Регистар залоге садржи:
1) Податке о залогодавцу и дужнику када то нису иста лица, као и повериоци;

2) Податке којима се ближе одређује ствар или право које је предмет залоге;
3) Податке којима се ближе одређује потраживање уз назначење основног и
максималног износа;
4) Податке о постојању спора поводом заложног права или предмета залоге;
5) Податке да је започет поступак намирења.
Поступак уписа у регистар залоге, покреће се подношењем захтева за упис. Уз

захтев се прилаже:
1) Документација на основу које се тражи упис у регистар залоге;

2) Изјава залогодавца да пристаје на упис, уколико захтев подноси поверилац;
3) Доказ о уплати накнаде за упис у регистар залоге.
Регистратор решењем одобрава упис, а закључком одбацује захтев. Против решења или
закључка може се изјавити жалба у року од 15 дана од дана достављања. Уговором о
залози, залогодавац се обавезује повериоцу да ће обезбедити његово потраживање, тако
што ће његово потраживање на својој ствари уписати у регистар залоге.
Уговор о залози садржи:
1) Дан закључења;
2) Име и презиме или фирму;
3) Пребивалиште или седиште повериоца и залогодавца;
4) Предмет заложног права;
5) Податке о потраживању које се обезбеђује заложним правом.
Предмет залоге могу бити:
1) Индивудално одређена ствар којом залогодавац може слободно располагати;

2) Покретне ствари одређене по врсти;
3) Сувласнички удео;
4) Будуће ставри и права;
5) Право потраживања залогодавца према дужнику.
73
53. Право ретенције – појам, услови за заснивање и

садржина
Право ретенције је право повериоца да за своје доспело потраживање задржи

дужникову ствар која му се нашла у рукама и да се, пошто благовремено обавести
дужника о својој намери, наплати из вредности задржане ствари. Ово право садржи два
овлашћења:
1) Задржавање дужникове ствари;

2) Намирење из задржане ствари.
Услови за заснивање права ретенције су:
1) Доспелост потраживања – поверилац има право да задржи дужникову ставр, ако је

његово потраживање доспело, а то је у оном тренутку када дужник треба да
исплати обавезу и када поверилац може захтевати испуњење;
2) Ствар – предмет права ретенције могубити све врсте покретних ствари (и новац).
Потребно је да ствар може изложити продаји. Право ретенције може се стицати и
на непокретним стварима (али се поверилац не може намирити из вредности
задржане ствари, оно се састоји само из овлашћења да се задржи ствар до исплате,
оно је само средство притиска);
3) Државина – поверилац може стећи право ретенције на дужниковој ствари, ако му
се она већ налази у рукама. Државина се може стећи пре или после доспелости
потраживања. Поверилац не може стећи право ретенције иако има у рукама
дужникову ствар:
a) Ако је ствар изашла из дужникове државине против његове воље;

b) Ако је дужник предао ставр повериоцу на чување;
c) Ако је дужник предао ставр повериоцу на посуду.
54. Хипотека – појам, стицање и предмет
Хипотека је заложно право не непокретним стварима, које се стичу уписом

повериочевог права у јавне књиге, а оптерећена непокретност остаје и даље у државини
дужника, те он може ставр употребљивати и прибирати плодове са ње, за време док
постоји заложно право.
74
Хипотека је редован начин залагања непокретности, али се и покретне ствари могу

хипотековати (да се за њих уведу јавни регистри). Нпр. Залагање ваздухоплова или брода,
дужник њиховим коришћењем и прибирањем прихода исплаћује дуг повериоцу.
Хипотека се стиче уписом у земљипну књигу на основу уговора, који закључују

хипотекарни поверилац и дужник (или треће лице које залаже непокретност за дужника).
Уговор представља правни основ за настанак хипотеке, а уз то је потребан и упис.
Хипотека се уписује у теретни лист земљишне књиге.
Да би се хипотека могла стећи уписом у земљишне књиге потребни су ови услови:
1) Књижни претходник (ако лице које је у земљишној књизи уписано као сопственик,
изрично изјави у писменом облику да пристаје да се непокретност оптерети
хипотеком);
2) Исправа за упис (треба да садржи правни основ за укжижење, као што је уговор о
зајму или неки други уговор који треба да је пуноважан, а потписи оверени у суду).
Потраживање обезбеђено хипотеком треба да буде одређено и кад је реч о правном

основу и у погледу износа.
Исправа треба да садржи тачан опис земљишно – књижног тела на коме се заснива
хипотека, изречену изјаву књижног претходника да пристаје на укњижбу хипотеке на
њиховој непокретности.
Предмет хипотеке су непокретне ствари (изузетно бродови и ваздухоплови, на

њима се конституише хипотека, као на непокретностима). Хипотека обухвата
непокретности у целини са свим њеним саставним деловима. Ако се вредност
непокретности повећа, хипотека се односи и на побољшање непокретности (екстензивност
хипотеке).
Хипотека има за предмет одређени део земљишне површине, одређену зграду или
део зграде.
55. Хипотека и потраживање
Хипотекарни поверилац има две врсте права:
1) Право потраживања према дужнику;

2) Заложно право на хипотекованој непокретности.
75
Ако дужник не испуни обавезу добровољно, хипотекарни поверилац може тражити

да се намири из дужникове имовинске масе.
Код хипотеке, на пасивној страни посстоји само једно лице, оно је дужник у
облигационом односу и истовремено сопственик хипотековане непокретности. Догађа се
да је једно лице лице дужник у облигационом односу, а да неко друго лице пристаје да се
хипотека конституише на његовој непокретности.
Нпр. Син студент жели узме кредит од банке за куповину стана, његов отац може
као сопственик куће конституисати хипотеку у корист банке за синовљев дуг. Банка као
поверилац има потраживање према дужнику, али ако дужник не испуни своју обавезу,
банка може захтевати да своје потраживање намири из вредности хипотековане
непокретности, која се налази у својини дужниковог оца.
56. Права хипотекованог повериоца
1. Право намирења из вредности хипотековане ствари – је основно право

хипотекованог повериоца, ако хипотекарни дужник не испуни своју обавезо о
доспелости. Ово је једино овлашћење које он има.
Да би дошло до реализације потраживања, хипотекарни поверилац треба да добије

изршну исправу.
Ако је дужник истовремено и сопственик хипотековане непокретности,

хипотекарни поверилац треба да поднесе тужбу којом ће од дужника захтевати
исплату. Правоснажна одлука суда којом се удовољава тужбеном захтеву у
парници, представља исправу на основу које хипотекарни поверилацподноси
молбу суду да се извђи јавна продаја хипотековане непокретности.
2. Право првенствa у наплати потраживања - уз вредност хипотековане

непокретности. Ако је вредност хипотековане непокретности већа од износа
хипотекованог потраживања, хипотекарни поверилац ће се намирити у потпуност,
а хирограферни поверилац ће моћи да своја потраживања наплати из остатка
вредности. Ако је мања, он ће наплатити своје потраживање у висини вредности
добијене продајом непокретности, а преостали део свог потраживања, покушаће
наплатити из имовинске масе дужника (тада он нема право првенства и намирује се
као обични поверилац према правилу о сразмерном измирешу).
76
Хипотекарни поверилац има право првенствене наплате потраживања из

хипотековане непокретности и у односу на све остале хипотекарне повериоце, чије
је заложно право доцније уписано у јавне књиге, према правилу: prior tempore
potior iure.
3. Право следовања – значи да хипотекарни поверилац има право да се наплати из

вредности која се добија продајом хипотековане непокретности, без обзира да ли се
ствар налази у рукама хипотекарног дужника или је прешла у својину трећег лица.
Зато је за хипотеку потребно да се доследно спроведе начело уписа (формално
начело) и начело поуздања у земљишне књиге. Право следовања хипотекарног
повериоца (и читава хипотека) зависи од тога да ли је поштовано начело уписа.
4. Право намирења пре доспелости – значи ако сопственик смањује вредност

хипотековане ствари или на било који начин доводи у опасност повериочеву
могућност намирења, поверилац може захтевати принудну наплату потраживања и
пре доспелости. Има право да захтева заштиту и против поступка трећих лица,
којима се наноси штета хипотекованој непокретности.
57. Право сопственика хипотековане

непокретности
1. Употреба и прибирање плодова – значи да је сопственик хипотековане

непокретности (дужник или треће лице) овлашћен да употребљава и користи се
њоме ради прибирања плодова. На овај начин дужник може лакше отлаћивати рате
које дугује, смањивати износ дуга и на крају ослободити се хипотеке.
2. Располагање – значи да дужник може слободно располагати својом

непокретношћу и после заснивања хипотеке. Он може продати непокретност (и
пренети право својине на треће лице), разменити је за неку другу непокретност,
поклонити је, засновати право плодоуживања.
Ова располагања не дирају у права хипотекарног повериоца и он услед тога не

може бити оштећен, јер има право следовања и на основу тога може захтевати од
било ког лица које држи непокретност да трпи намирење хипотекованог
потраживања из вредности хипотековане ствари.
77
58. Пренос права и обавезе код хипотеке

(натхипотека и преузимање дуга)
Хипотекарни поверилац може пренети своје право потраживања према дужнику на

треће лице (с њим прелази и хипотека). За то није потребан посебан пристанак дужника,
али је због прелаза хипотеке на треће лице потребан упис у земљишну књигу.
Хипотека се не може преносити сама за себе, одвојено од потраживања чијењ

испуњење обезбеђује, јер би такав уговор био ништаван. Пренос потраживања догађа се у
случају када сопственик хипотековане ставри исплати дуг хипотекарном повериоцу. На
њега прелази и потраживање и хипотека (као споредно право).
Натхипотека значи да предмет хипотеке може бити и сама хипотека. Потраживање

обезбеђено хипотеком, може се хипотековати, и тада натхипотекарни поверилац добија
обезбеђење у потраживању хипотекарног повериоца према хипотекарном дужнику, а
затим и хипотеке (као акцесорно право). Потребно је да се натхипотека упише у
земљишне књиге.
Хипотекарни поверилац може конституисати хипотеку на својој хипотеки без

пристанка хипотекарног дужника, само до висине потраживања обезбеђене хипотеке у
супротном, он ће моћи да се евентуално намири само из имовинске масе хипотекарног
повериоца. После уписа натхипотеке, дужник може испалтити дуг хипотекарном
повериоцу само ако се са тим сагласи натхипотекарни поверилац. Ако је ситуација
нејасна, дужник може положити дуговани износ у суд.
Сопственик може продати хипотековану непокретност и пренети право својине на

треће лице. У том случају, он остаје дужник хипотекованог повериоца, а хипотека
оптерећује непокретност када се налази у својини купца. Приликом продаје уговорници
могу да се сагласе да ће купац преузети и дуг према хипотекарном повериоцу, за шта је
потребан пристанак повериоца. У случају преузимања дуга обезбеђеног хипотеком,
сматра се да је хипотекарни поверилац дао пристанак, ако га на писмени позив
сопственика – продавца није одбио у року од 3 месеца од пријема.
78
59. Престанак хипотеке – услед престанка

потраживања и независно од тога
1. Опште правило - када потраживање обезбеђено хипотеком престане, сопственик

хипотековане непокретности може захтевати брисање хипотеке из земљишних
књига.
2. Случајеви престанка су:
a) Испуњење обавезе (са тим се изједначује и замена испуњења када се

поверилац и дужник споразумеју да ће поверилац примити нешто друго
уместо онога што му се дугује),
b) Пребијање (компензација),
c) Отпуштање дуга,
d) Пренов (новација), немогућност испуњења,
e) Протек времена,
f) Смрт дужника или повериоца код обавеза које су настале (с обзиром на
личне особине уговорника или личне способности дужника).
3. Сједињење – када једно исто лице постане и поверилац и дужник. Ако поверилац
наследи свог дужника, потраживање које је раније имао престаје, јер је дошло до
сједињења (конфузије) субјекта у облигационом односу. Ако је повериочево
потраживање обезбеђено хипотеком уписаном у земљишне књиге, обавеза престаје
сједињењем, тек кад се хипотека испише из земљишних књига.
4. Изузетак у случају застарелости – хипотека не престаје, ако потраживање

хипотекарног повериоца застари.
79
59.1. Престанак хипотеке независно од престанка

потраживања
1. Одрицање од хипотеке - једностраном изјавом воље, када је повериочево

потраживање, које је до тада било обезбеђено заложним правом, постаје обично
(кирограферно) потраживање. Изјава о одрицању треба да буде дата у писменом
облику код суда који води земљишне књиге (или другог надлежног органа, ако су у
питању друге јавне књиге). Потребан је испис из земљишних књига.
2. Ненаступање услова и протек рока - уколико је била конституисана за

обезбеђење услова потраживања или потраживања ограниченог роком. Потребан је
испис из јавних књига.
3. Консолидација - када исто лице постане и хипотекарни поверилац и сопственик

хипотековане непокретности. Разлике између консолидације и сједињења
(конфузије):
a) Код косолидације у једном лицу се сједињавању својства хипотекарног

повериоца и сопственика хипотековане непокретности (хипотеке и својине);
а код конфузије својства хипотекарног повериоца и дужника (потраживања
и дуга);
b) Код конслолидације, ако на пасивној страни постоје два лица, дужник и
сопственик хипотековане непокретности, потраживање према дужнику
остаје, али поверилац нема хипотеку на туђој него на својој непокретности;
код конфузије престаје потраживање, а хипотека остаје док се не испише из
јавних књига;
c) Консолидација је уређене у ЗООСМО.
4. Продаја хипотековане непокретности у извршном поступку – ту постоје две

ситуације:
a) Кад јавну продају захтева хипотекарни поверилац – да се намири из

хипотековане непокретности, ако дужник не испуни своју обавезу у року.
Ако је дужник уједно и сопственик хипотековане непокретности,
хипотекарни поверилац треба да подигне тужбу против дужника, а пресуда
у овом спору служи као извршна исорава, на основу које се тражи намирење
из вредности хипотековане непокретности. Кад се непокретност отуђи на
80
јавној продаји, хипотека се брише и купац стиче право својинед без терета, а
потраживање хипотекарног повериоца се намирује из добијене своте;
b) Кад јавну продају траже обични повериоци хипотека престаје на дан када
решење о предаји непокретности купцу постане правоснажно, и исписује се
из земљишних књига по службеној дужности. Хипотека престаје и кад
добијена цена на јавној продаји није довољна ни за намирење потраживања
хипотекарног повериоца.
Ово правило је диспозитивне природе па се купац хипотековане епокретности и

хипотекарни поверилац могу споразумети да хипотека остане, ада купац
преузме дужникову обавезу, у износу који би хипотекарни поверилац добио у
изршном поступку.
Хипотека престаје када прописане хипотековане непокретности, нпр. земљиште

буде поплављено или зграда изгори у пожару. Ако се непокретност поново
успостави било природним путем (нпр. поплава се повуче и земљиште се
поново укаже), било радом (нпр. на рушевинама куће подигне се нова зграда),
хипотека се обнавља.
Ако се за срушену зграду добије осигурана зграда или накнада штете због
рушења, хипотека престаје да постоји (али се на добијеном новцу успоставља
заложно право у корист хипотекарног повериоца).
60. Право прече куповине – појам и врсте
Право прече куповине овлашћује једно лице (ималац права прече куповине,
прекупац) да захтева од сопственика, када се одлучи да ствар прода, да му је понуди пре
свих осталих купаца, а ако сопственик не поступи тако (него ствар прода трећем лицу),
право прече куповине овлашћује прекупца да захтева да му се ствар уступи по цени и под
условима под којима је закључен уговор о продаји. Ако прекупац одбије или не одговори
у року, сопственик може слободно продати ствар било ком лицу. Када сопственик
занемари своју обавезу (не понуди прво ствар прекупцу), право прече куповине прекупа
(retractus) ствари из руку купца.
Постоје две врсте права прече куповине:
1) Законско (може се успоставити законом);

2) Уговорно (може се успоставити уговором).
81
Може настати изјавом воље за случај смрти (тестаментом) или једностраном

изјавом воље.
У нашем праву има више врсте права прече куповине:
1) Када сопственик намерава да прода пољопривредно земљиште мора да га понуди

прво пољопривредној органитацији, општини, па суседу земљораднику;
2) Кад се продаје шума: организација која управља шумом, па општини;
3) Кад се продају пословне просторије, земљишта у грађивнском подручју, општини;
4) Кад се у извршном поступку продају ствари које су приликом деобе припале
другом супружнику: брачни друг.
Разлика између законског и уговорног права прече купвине огледа се:
1) Супротстављању овог права трећим лицима (законско право прече куповине може
се супротставити трећем лицу без обзира на савесност) сваком трећем лицу –erga
amnes; уговорно само ако је купац био несавестан);
2) Преносивости (законско право прече куповине не може се преносити правним
послом међу ћивима, нити се може наслеђивати. Уговорно право прече куповине
на покретним ставрима не може се наследити/отуђити на непокретностима може се
пренети на наследнике и отуђити;
3) Трајању (законско правно прече куповине није временски ограничено; уговорно
престаје после истека рока који је предвиђен уговором, а који не може бити дужи
од 5 година).
61. Право закупа
Однос закупца према закуподавцу. У тренутку закључења уговора о закупу,

закупац стиче право да од закуподавца захтева предају, мада још нема никакво право на
ствари, него само обично право плодиужавања према закуподавцу. Ако закупац
самовласно узме ствар у државину и почне је употребљавати, закуподавац ће моћи да
захтева повраћај ствари.
Закуподавац може испуњавати своје обавезе оним редом који му се чини

најповољнији. Закупац не може истицати да има првенство испуњавања закуподавчеве
обавезе, нити може спречити да закуподавац испуни своју обавезу, најпре према неком
другом повериоцу.
После извршене предаје, закупчево право се преображава, ствар се сада налази у

његовим рукама, и он стиче право да употребљава закупљену ствар и да прибира плодове
са ње.
82
1. Овлашћење употребе – након предаје закупљене ствари, закупац има право да

фактички користи закупљену ствар и право да правним послом пренесе
фактичко коришћење на треће лице (али то му може бити ускраћено). Обим
овлашћења одређује се уговором о закупу, законом или обичајима одређене
средине;
2. Овлашћење прибирања плодова – потпада под овлашћење употребе. Закупац
стиче плодове за закупљене ствари одвајањем (separatio) или сабирањем
(perceptio). То је једна од основних разлика између закупа или плодоуживања,
јер насупрот закупцу, плодоуживалац стиче право својине на плодовима
одвајањем.
Однос закупца према трећима. Закупац може своје право коришћења

супротстављати и свим трећим лицима, која своја права на закупљену ствар изводе из
закуподавчевог права својине. Ако закуподавац (после изврешене предаје закупцу) у току
трајања уговора о закупу прода закупљену ствар и пренесе право својине на прибавиоца,
овај неће моћи избацити закупца из закупљене ствари, иако је постао сопственик.
Закупчево право може се супротстављати трећим слицима у два одвоједна периода:
1) Од закључења уговора о закупу до предаје ствари закупцу (ако је овај у тренутку

закључења уговора о отуђењу знао за постојање уговора о закупу);
2) Од тренутка предаје до престанка уговора о закупу (без обзира на то да ли је овај
знао за постојање закупчевог права).
62. Земљишне књиге – појам и састав
Земљишне књиге су јавни регистри које воде судови и у које се уписују непокретне
ствари и стварна права на непокретностима (и нека облигациона права на овим стварима).
У земљишну књигу уписују се две врсте непокретности: земљишта и зграде.
У земљишне књиге се уписују и права која постоје на непокретним стварима. Могу

се уписати и неке чињенице, које су од значаја за могућност прибављања права на
непокретностима, нпр. чињеница да је земљиште експроприсано – забележба
експропријације).
У нашој земљи, систем земљишних књига постоји у Војводини.
Земљишна књига се састоји од:
1) Главне књиге;
2) Збирке исправи.
83
Овде спадају још и:

1) Збирка катастарских планова;
2) Регистри;
3) Помоћна евиденција (дневник).
1. Главна књига – овде се уписују земљиште и зграде и права на непокретностима.

Земљишно – књижна права се стичу, преносе ограничавају и престају уписом у
главну књигу. Главна књига се састоји од земљишно – књижних уложака, и сваки
од њих има свој редни број. Земљишно – књижни уложак се води за једно
земљишно књижно тело (земљиште или зграда). Главна књига обухвата земљишта
у једној катастарској општини (у једном земљишно – књижном суду постоји
онолико главних књига колико има катастарских општина на подручју тог суда).
Земљишно – књижни уложак има три листа:
1) Пописни лист (лист А, поседовница), обухвата два одељка: у први одељак уписује
се земљишно – књижно тело са саставним деловима (катастарским парцелама) ако
их има, а ако их има више оне се уписују једна испод друге; за сваку парцелу
уписује се број под којим се она води у катастарском палну, ознака непокретности
(земљиште без зграда) и површина у хектарима, арима и квадратним метрима, као
и евентуалне примедбе, у други одељак уписују се стварна права која су повезана
са правом својине на земљишно – књижном телу;
2) Власнички лист (лист Б, властовница) - уписује се име сопственика и правни
основ прибављања права својине(уговор о продаји, уговор о поклону); уписују се
ограничења у погледу управљања или располагања земљишно – књижним телом,
која су везана за личност сопственика;
3) Теретни лист (лист В, теретница) – уписују се стварна и земљишно – књижна права
која оптерећују земљишно – књижно тело, ограничења у располагању, која
погађају сваког сопственика непокретности и све забранње отуђења и оптерећења:
уносе се хипотека и натхипотека, стварне и личне службености, реални терети,
право прече куповине, право откупа и право закупа; теретни лист је намењен
обавештењу купца о томе које све обавезе, ограничења и терете има садашњи
сопственик непокретности, јер ће те обавезе, терети и ограничења погађати и њега,
ако прибави право својине.
2. Збирка исправа – је скуп исправа на основу којих се врше уписи у главну књигу,
за шта је потребно поднети земљишно – књижном суду одређене исправе. Исправа
се не може употребити као доказ насупрот садржини уписа у земљишне књиге.
Збирка исправа може добити констутивно дејство, кад се битна садржина исправе
84
не може укратко итразити, па се у самој главној књизи упућује на поједина места у

исправама.
3. Збирка катастарских планова – је део земљишне књиге. Катастар земљишта и

земљишне књиге треба стално да буду у сагласности. Регистри су помоћне књиге
које омогућавају лакше и брже сналажење у главној књизи. Постоје:
а) стварни регистар (попис катастарских парцела у једној катастарској општини;

парцеле су наведене оним редом којим су означене у катастарком плану, а поред
тога у суседном ступцу (рубрици) означен је број земљишно – књижног улошка; уз
стварни регистар може постојати и списак кућних бројева, према броју куће може
се пронаћи и број катастарске парцеле и број земљишно – књижног улошка),
б) именик (азбучни, абецедни списак сопственика и других титулара земљишно –
књижних права, уз име лица наведени су бројеви земљишно – књижних уложака у
којима су уписана његова права, и то посебно за власнички и посебно за теретни
лист).
63. Катастар земљишта
Катастар је евиденција о земљишту, која садржи податке о положају, облику и

површини земљишних парцела, о начину коришћења (култури) и плодности (бонитету) и
о катастарском приходу и кориснику. Катастарски подаци представљају подлогу за израду
и уредно вођење земљишних књига.
Катастар је јавна књига и свако може добити увид у податке катастра (и премера) у
службеним просторијама надлежног геодетског органа. Посебним прописом може се
искључити излагање на увид појединих катастарских података. Заинтересована странка
може захтевати и писмену исправу о појединим катастарким подацима.
Послове премера и катастра земљишта воде органи управе: општински (општински

геодетски орган), покрајински и републички, а обављање премераи уношење података у
катастар обавља се по службеној дужности. У систему катастра, основна јединица је
катастарска парцела. То је део земљишта које се користи на исти начин (има исту културу)
и припада истом сопственику (или другом кориснику). У катастру су све катастарске
парцеле једне општине означене бројевима, почев од један па надаље, нпр. 123, 124, 125.
Више парцела чини катастарску општину која обухвата подручје једног насељеног
места. Две или више катастарских општина сачињавају катастарски срез.
85
Кад је земљишно – књижно тело састављено од више катастарских парцела,

потребни су ови делови:
1) Парцеле треба да припадају истом сопственику (кориснику);

2) Парцеле треба да буду оптерећене на исти начин (изузев стварних службености);
3) Парцеле треба да се налазе у истој катастарској општини (земљишта не морају да
се граниче једно са другим, могу бити удаљена једно од другог, али морају бити у
истој катастарској општини).
64. Нечела земљишно – књижног права
1. Начело уписа (формално начело) – означава да се стварна права на

непокретностима могу стећи само уписом у земљишне књиге. Упис у земљишне
књиге (укњижба) је начин прибављања права на непокретностима. Да би се право
својине пренело са продавца на купца, потребан је (осим правног основа – iustus,
titulus, уговора) и начин прибављања (modus aqurendi), код покретних ствари –
предаја, код непокретних – укњижба.
Укњижба представља онај тренутак кад продавац престаје да буде сопственик.

Упис права својине има конститутивно дејство, јер све што је до уписа предузето је
само припрема тек укњижене ствари (конституише) право својине на
непокретности, хипотеку или стварну службеност, и то је захтев форме која се мора
испунити у преносу права на непокретности. Права на непокретностима стичу се и
престају уписом у земљишне књиге. Ово начело је најдоследније примењено код
хипотеке (која се може стећи само уписом у земљишне књиге или неке друге јавне
књиге).
2. Начело јавности – означава да је садржина земљишних књига доступна свачијем

сазнању. Свако може тражити да погледа било који земљишно – књижни уложак и
захтевати да му се изда писмени извод из земљишних књига. Право разгледања се
односи на главну књигу, збирку исправа и на помочне књиге. Познавање
земљишно – књижног стања се претпоставља, и то је необорива претпоставка, јер
онај ко је пропустио да испита земљишно – књижно стање непокретности не може
се позивати на своју савесност (јер у парници није дозвољен доказ ове
претпоставке), могућа је само савесност оних чињеница које нису уписане у
86
земљишне књиге (ванкњижно стање). Земљишне књиге воде органи јавне власти ,
земљишно – књижни судови.
3. Начело поуздања у земљишне књиге – означава да је садржина земљишних

књига веродостојна – истинита и потпуна. Савесни прибавалац права својине (и
других стварних права) на непокретности може се поуздати у земљишне књиге и
онда када стање у њима означено није истинито или није потпуно. О поуздању
земљишне књиге , говори се у двоструком смислу:
а) позитивном – савесни прибавалац стварног права на непокретности може се

поуздати да све што је у земљишне књиге уписано (као право) заиста постоји,
б) негативном – савесни прибавалац стварног права на непокретности може се
поуздати да оно што није уписано у земљишне књиге правни не постоји.
Сукоб правних основа двају узастопниј купаца, који своја права изводе од истог
земљишно – књижног сопственикак, решава се у корист доцнијег купца, који је
први и једини уписао своје право у земљишне књиге. Начело поуздања у земљишне
књиге заштићује прибавиоца ставрног права на непокретности, само ако је овај
бвио савестан. Када први купац има само уговор, а други купац је уписан у
земљишне књиге. Спор се решава у корист доцнијег купца, и када први купац има
непокретност у државини, а други купац је уписан у земљишне књиге, само ако је
савестан.
4. Начело легалитета – означава да земљишно – књижни суд испитује по службеној

да ли су испуњени законом предвиђени услови за упис. Постоје две врсте услова
које испитује земљишно – књижни суд:
а) формални (предвиђени правилима земљишно – књижног права),

б) материјалноправни (предвиђени у појединим позитивним прописима).
Земљишно – књижни суд ће дозволити упис ако су испуњени ови услови: ако
према земљишно- књижном стању нема препрека за упис; ако су странке способне
да расположеним предметом на који се односи упис, а подносилац овлашћен да
поднесе молбу; ако се предлог за упис заснива на садржини поднетих исправа; ако
исправа имја облик који је потребан за дозволу уписа. (Не сме имати видљиве
недостатке који слабе њену веродостојност. Нпр. нечитљива је или су неки делови
прецртани).
5. Начело првенства (приоритета) – означава правно дејство уписа у односу на

други упис, према временском редоследу. Онај ко је раније уписан у земљишну
књигу има јаче право да оног који је своје право уписао доцније (poior tempore
87
potior iure). За редослед уписа меродаван је тренутак када је захтев за упис стигао у
земљишно – књижном одељењу суда. На сваки поднесак који стигне у
земљишнокњижно одељење ставља се белешка о пријему, и у њој наводи дан,
месец, година, сат (ако је потребно и минут када је молба стигла).
65. Права која се могу уписати у земљишне књиге
У земљишне књиге уписују се стварна права на непокретностима (на зградама и

земљишту) и поједина облигациона права (када се односе на непокретне ствари). У
земљишне књиге (појединачно) могу се уписати следећа права:
1) Право својине на непокретности (уписује се у власнички лист земљишно - књижног

улошка);
2) Сусвојина (уписује се по уделима одређеним с обзиром на целину земљишно –
књижног тела) и власнички лист;
3) Заједничка својина (уписује се у земљишне књиге на име оба брачна друга);
4) Етажна својина (за укњићење је потребно поднети земљишно – књижном суду план
посебних делова зграда из кога ће се видети земљишно – књижна ознака земљишта
на ком је зграда подигнута, ознака зграде по улици) и власнички лист;
5) Хипотека и натхипотека (теретни лист);
6) Реални терети и права грађана (теретни лист);
7) Право закупа, прече куповине и откупа (теретни лист)
Ова права називају се земљишно – књижна или књижна права.
Не постоји потреба да се закуп непокретности уписује у земљишне књиге , јер ако

сопственик закључи два уговора, један за другим – уговор о закупу и уговор о продаји, па
ствар преда прво закупу пре отуђења, онда купац не може одузети ствар од закупца, него
ступа у закупни однос и мора трпети да закупац употребљава ствар све до истека рока на
који је био закључен уговор о закупу.
66. Уписи у земљишне књиге
Уписи у земљишне књиге могу бити тројаки:
1) Укњижба:
2) Предбележба;
3) Забележба.
88
1. Укњижба – је упис у земљишне књиге којим се коначно прибавља или губи

земљишно – књижно право. Укњижба је начин стицања (modus aqirendi)
стварних права на непокретности.
Укњижба права својине може се извршити само ако почива на пуноважном

правном основу – уговору, док је упис у зњмљишне књиге само начин стицања.
Услови за укњижбу су: упис је дозвоњен само против лица које је уписано као
књижни претходник; за упис је потребна писмена изјава (приватна или јавна) о
правном основу и потребна је изречна изјава књижног претходника да пристаје
да се прибавилац укњижи.
Постоје два изузетка, а то су: прибављање од наследника (наследник је продао

непокретност пре него што је стигао да се упише у земљишне књиге, тако да је
непокретност још увек уписана на име оставиоца); када је књижно право
пренето ванкњижним путем на више лица заредом (последњи прибавилац у
низу може тражити укњижбу, ако може доказати непрекидан низ ванкњижних
преноса, почев од уписаног књижног претходника до себе).
Приватна исправа треба да садржи следеће услове потребне за укжижење:
1) Потиси на исправи треба да буду оверени у суду;

2) Исрава треба да садржи тачну ознаку земљишта;
3) Изречну изјаву књижног претходника да пристаје на укњижбу.
Јавне исправе у прописаном облику издаје државни орган у границама своје

надлежности, самоуправна организација, или заједница у вршењу јавног
овлашћења које јој је поверено законом или одлуком општинске скупштине
заснованој на закону.
Иностране јавне исправе признају се код нас под условомузајамности

(реципроцитета).
За укњижбу могу послужити ове јавне исправе:
1) Исправа о правном послу;

2) Правоснажна судска пресуда или решење;
3) Правоснажно судско решење о досуђењу непокретности купцу на јавној
продаји;
4) Правоснажна решења о експропирацији и о накнади;
5) Извршна поравнања састављена пред судом;
6) Извршни платни налози о заосталим порезима и доприносима.
89
2. Предбележба (prenotatio) - је упис којим се условно прибављају или губе

земљишно – књижна права. Услов значи да је потребно да се предбележба
оправдса, што ће имати ретрактивно дејство, те ће се сматрати да је земљишно
– књижно право стечено од тренутка када је било предбележено.
Смисао предбележбе је у задобијању првенственог реда, када лице који настоји

да стекне земљишно – књижно право није у стању да постигнед укњижбу.
Услови за предбележбу су:
1) Исправа треба да садржи све опште услове;

2) Приватна исправа (потиси не морају бити оверени или не мора бити
дата);
3) Јавна исправа (предбележба се може траћити на основу судске одлуке
која још није постала правоснажна или на основу домаће судске одлуке
која гласи на новчано потраживање, а јос није посталаправоснаћна или
извршна).
Предбележба се може оправдати у овим случајевима:
1) Ако лице против кога је предбележба уписана, да изјаву погодну за

укњижбу;
2) Ако се поднесе потврда да је судска одлука постала правоснажна;
3) Правоснажном судском пресудом у спору за оправдање предбележбе.
Предбележба треба да се оправда у року од 15 дана када је одлука о

предбележби достављена тужиоцу (суд може продужити овај рок из оправданих
разлога). Ако тужилац не може оправдати предбележбу на други начин, дужан
је да у року од 15 дана поднесе тужбу за оправдање предбележбе. Нпр. ако
продавац није хтео да изда сlausula intabulandi, купац ће поднети тужбу суду и
судска пресуда ће заменити сlausula intabulandi. У спору за оправдање
предбележбе, тужилац треаба да покаже постојање и пуноваћност правног
основа за прибављање земљишно – књижног права чију укњижбу захтева.
Тућилац треба да докаже да је право постојало у тренутку предбележбе.
Од тренутка оправдања предбележбе, земљишно – књижно право је коначно

стечено или је коначно престало да постоји.
3. Забележба (adnotatio) – је упис одређених правних чињеница које могу бити од

утицаја на постојање земљишно – књижних права.
90
Забележба спора је упис чињенице да је ималац земљишно – књижног права

поднео тужбу којом захтева брисање неке укњижбе и повраћај у пређашње
земљишно – књижно стање. Забележба спора се може захтевати само када је
повређено земљишно – књижно право. Сврха забележбе спора је да се трећа
лица обавесте о томе да је укњижба оспорена.
Забележба забране отуђења и оптерећења има за сврху да упозори прибавиоца

да сопственик не може слободно располагати непокретношћу, иако има право
својине.
Забележбом хипотекарне тужбе, хипотекарни поверилац захтева од сопственика

да трпи да се непокретност прода, како би се он могао наплатити из добијене
вредности, и како би постиогао дејство и према доцнијим прибавиоцима
хипотековане непокретности. Забележба се може тражити молбом земљишно –
књижном суду.
Забележбом првенственог реда сопственик има за сврху када хоће да прода

непокретност па забележи првенствени ред за будућег купца или када намерава
да конституише хипотеку у корист будућег повериоца. Она има временски
ограничено дејство: код забележбе првенственог реда у корист будућег
хипотекарног повериоца, дејство траје годину дана; у осталим случајевима рок
је 60 дана.
Забележба малолетности је од значаја јер упозорава да малолетни сопственик

нема пословну способност и да према томе не може пуноважно пренети право
својине.
Фикција апсолутне тачности означава да се стање у земљаишним књигама

узима тачно по протеку прописаних рокова. Она важи у корист трећег савесног
лица, које се поуздало да је стање у земљишним књигама тачно.
67. Јединствена евиденција
Јединствена евиденција означава настајање да се постојеће евиденције у нашој

земљи сведу на једну евиденцију о непокретностима и о правима на њима, која би била
потпуна и тачна.
Нова јединствена евиденција треба да се:
91
1) Заснива на начелима јавности, законитости, првенству уписа;

2) Да омогући прегледност и једноставност уписаних стања, као и поузданост
уписаних података;
3) Да обухвати права на непокретности, без обзира да ли су оне у дружтвеној својини
или у својини појединаца;
4) Да послови увођења нове евиденције буду обједињени и повезани органима управе
(као и они послови који су до сада обављали земљишно – књижни судови);
5) Обраду и одржавање нове евиденције обављају применом рачунара са заједничким
стандардима (и тако изврши модернизација рада).
Постоје три обележја по којима се нови регистри разликују од система земљишних

књига:
1. Обједињавање евиденције – је извршено тако што је катастру придодата и

материја која је до сада била уређена правним правилима о земљишним књигама.
Новоуведени катастар има две ф – је:
1) Класичну (евидентирање чињеница о непокретностима),

2) Нови (регистровање ставрних и других права на непокретностима). Сада је
назив регистра катастар непокретности (раније ктастар земљишта).
2. Обавезност уписа – значи да право својине може бити уписано у катастар без
изјаве воље, па чак и против воље сопственика непокретности права. Може се
уписивати само по службеној дужности.
Начело о обавезности уписа испољава се на два начина:
1) Лица која прибављају неко право на непокретности имају обавезу да

примерак писменог уговора (или други доказ) доставе геодетској управи;
2) Судови и други органи и организације су дужни да одлике које се односе на
право на непокретностима доставе геодетској управи.
Да би овакав систем успешно функционисао потребна су два услова:
1) Улога уписа (земљишне књиге треба да буду тако организоване и вођене) да

купац (или други прибавилац) може стећи право својине (или друго право)
на непокретности само ако затражи упис);
2) Порез на промет (износи пореза на промет не би смели бити претерано
високи у поређењу са коришћу која се стиче уписом).
92
3. Поверавање евиденције управном органу – републичком геодетском заводу –

правни органи добили су овлашћење да одлучују о стицању, преношењу,
ограничењу и престајању ставрних и других права на непокреттностима за шта они
свакако нису оспособљени, нити су ови послови икада били у њиховој
надлежности. У спору између општине и појединца, о правном стању
непокретности, одлучује суд (а не управни орган те исте општине, која је странка у
спору).
68. Стицање својине од невласника
Код оваквог стицања постоје три лица:
1) Власник ствари (који није страна уговориоца у уговору о отуђењу);

2) Преносилац – траденс (који је власник);
3) Прибавилац – акципијенс (који је поред траденса, друга уговорна страна).
У нашем данашњем праву, за стицање својине од невласника, потребни су следећи

општи услови:
1) Да је стицалац савестан;
2) Да је у питању покретна ствар;
3) Да постоји пуноважан теретан уговор управљен на пренос својине (купопродаја,
трампа);
4) Да је ствар предата стицаоцу.
Под овим општим условима, стицању својине од невланика има места када је
набављена:
1) Од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ставри;

2) Од невласника коме је власник предао ставр у државину на основу правног посла,
који није основ за прибављање права својине (од плодоуживаоца, послугопримца,
чувара, залогопримца);
3) На јавној продаји.
Новина је правило по којем ранији власник може од савесног стицаоца захтевати да

му ствар врати уз накнаду по прометној цени, уколико та ствар за њега има посебан
значај.
93

Cтварно правo - Скрипта

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Cтварно правo - Скрипта

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Јдххфуууојубвнмџлјкдјдопршђжћћљ

1. ПОЈАМ СТВАРНОГ ПРАВА......................................................................................................................... 6

2. ОПШТИ ПОЈАМ СТВАРИ............................................................................................................................ 7

3. ВРСТЕ (ПОДЕЛА) СТВАРИ.......................................................................................................................... 8

4. СТВАРИ ВАН ПРОМЕТА И СТВАРИ У ПРОМЕТУ; ИНДИВИДУАЛНО И ПО РОДУ ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ.........9

4.1. ИНДИВИДУАЛНО И ПО РОДУ ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ................................................................................................10

5. ПОКРЕТНЕ И НЕПОКРЕТНЕ СТВАРИ......................................................................................................... 11

6. ПРАВИЛО (SUPERFICIES SOLO CEDIT)....................................................................................................... 12

8. ДРЖАВИНА (ПОЈАМ РИМСКА И МОДЕРНА КОНЦЕПЦИЈА ДРЖАВИНЕ).................................................15

8.1. РИМСКА И МОДЕРНА КОНЦЕПЦИЈА ДРЖАВИНЕ................................................................................................16

10. САМОПОМОЋ (КАО СРЕДСТВО ДРЖАВИНСКЕ ЗАШТИТЕ)......................................................................21

11. ДРЖАВИНСКЕ ТУЖБЕ И ДРЖАВИНСКИ СПОРОВИ..................................................................................22

12. ПРАВО СВОЈИНЕ - ОПШТИ ПОЈАМ И ПРАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ............................................................23

13. ОГРАНИЧЕЊА САДРЖИНЕ ПРАВА СВОЈИНЕ........................................................................................... 24

14. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ УОПШТЕ...................................................................................................... 25

15. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА ОСНОВУ УГОВОРА СА ПРЕТХОДНИМ ВЛАСНИКОМ...............................26

16. ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ СТВАРИ.......................................................................................................................... 27

17. УГОВОРНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНОСТИМА...........................................................28

18. ОДРЖАЈ (ПОЈАМ, СУШТИНА, ДЕЈСТВО, РЕДОВАН И ВАНРЕДАН ОДРЖАЈ).............................................29

19. РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА, ПРИРАЧУНАВАЊЕ, ПРЕКИД И ЗАСТОЈ ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА...............31

19.1. ПРИРАЧУНАВАЊЕ ИЛИАКЦЕСИЈА ВРЕМЕНА ОДРЖАЈА.........................................................................................31

21. ГРАЂЕЊЕ НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ........................................................................................................... 33

22. СЕЈАЊЕ И САЂЕЊЕ НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ............................................................................................ 35

23. НАНОС, НОВО РЕЧНО ОСТРВО, НАПУШТЕНО РЕЧНО КОРИТО................................................................35

23.1. НОВО РЕЧНО ОСТРВО.....................................................................................................................................35

24. СЈЕДИЊЕЊЕ (СПАЈАЊЕ И СМЕША)......................................................................................................... 36

25. ОДВАЈАЊЕ ПЛОДОВА И ОКУПАЦИЈА..................................................................................................... 37

26. НАЛАЗ ИЗГУБЉЕНЕ СТВАРИ И НАЛАЗ СКРИВЕНОГ БЛАГА......................................................................38

26.1. НАЛАЗ СКРИВЕНОГ БЛАГА (СОКРОВИШТЕ).......................................................................................................38

27. ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ.................................................................................................................. 39

28. РЕИВИНДИКАЦИОНА ТУЖБА (ACTIO REIVINDICATIO).............................................................................39

29. ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА (ACTIO РUBLICIAN).......................................................................................... 41

30. ТУЖБА ЗБОГ СМЕТАЊА, ОДНОСНО УЗНЕМИРАВАЊА (ACTIO NEGATORIA)............................................42

32. ПРАВО СУВЛАСНИКА НА УДЕО............................................................................................................... 43

33. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СУВЛАСНИКА У ОДНОСУ НА ЦЕЛУ СТВАР................................................................44

34. СТИЦАЊЕ СУСВОЈИНЕ И РАСКИДАЊЕ СУСВОЈИНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ..........................................................45

34.1. РАСКИДАЊЕ СУСВОЈИНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.............................................................................................................45

35. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈИНА............................................................................................................................ 47

36. ЕТАЖНА СВОЈИНА – ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ, САДРЖИНА..............................................................................47

36.1. САДРЖИНА ПРАВА СВОЈИНЕ НА ПОСЕБНОМ ДЕЛУ ЗГРАДЕ..................................................................................48

37. СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ – ПОЈАМ, КАРАКТЕРИСТИКЕ И НАЧЕЛА..........................................................49

38. ВРСТЕ СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ........................................................................................................... 50

39. СТИЦАЊЕ СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ..................................................................................................... 52

40. ПРЕСТАНАК СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ.................................................................................................. 54

41. ПРЕСТАНАК СЛУЖБЕНОСТИ НЕВРШЕЊЕМ.............................................................................................. 54

42. ЗАШТИТА СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОТИ (КОНФЕСОРНА ТУЖБА)..................................................................55

43. ВАЖНИЈА СУСЕДСКА ПРАВА И ВАЖНИЈЕ СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ........................................................56

43.1. ШТЕТНИ УТИЦАЈИ (ИМИСИЈЕ).........................................................................................................................57

43.2. ВАЖНИЈЕ СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ.................................................................................................... 57

44. ЛИЧНЕ СЛУЖБЕНОСТИ – ПОЈАМ И ВРСТЕ............................................................................................... 58

44.2. ПРАВО УПОТРЕБЕ...........................................................................................................................................60

45. ЗАЛОЖНО ПРАВО – ПОЈАМ И ВРСТЕ...................................................................................................... 61

46. ВРСТЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА....................................................................................................................... 62

47. НАЧЕЛА ЗАЛОЖНОГ ПРАВА.................................................................................................................... 64

47.1. НАЧЕЛО АКЦЕСОРНОСТИ..............................................................................................................................64

48. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА – РУЧНА ЗАЛОГА..........................................................67

49. ЗАЛОГОПРИМЧЕВА ПРАВА И ОБАВЕЗЕ................................................................................................... 68

49.1. ЗАЛОГОПРИМЧЕВЕ ОБАВЕЗЕ............................................................................................................................69

50. ПРЕНОС ЗАЛОЖНОГ ПРАВА И ПОДЗАЛОЖНО ПРАВО............................................................................70

50.1. ПОДЗАЛОЖНО ПРАВО..................................................................................................................................70

51. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПРАВИМА............................................................................................................ 71

52. ЗАЛОЖНО ПРАВО НА ПОКРЕТНИМ СТВАРИМА УПИСАНИМ У РЕГИСТАР (РЕГИСТРОВАНА ЗАЛОГА).....72

53. ПРАВО РЕТЕНЦИЈЕ – ПОЈАМ, УСЛОВИ ЗА ЗАСНИВАЊЕ И САДРЖИНА....................................................74