Morska vrba

Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,

Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,

Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.

I tu šumi s njima,dajući polako,

Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji…

Jovan Dučić

Noć
Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači sa rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi. . .
Anđeli veslaju barke sna.

Nestaje i s danom deo mene,

Putima neznanim kud i sve. . .
Lagano, kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kad u trenut neki kasni,

Sve stvari zažele zadnjeg sna –
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?

Jovan Dučić