ALGOL

1.
Jedna voda koje se prisećam: list
Zadrhtao kao šaka na golim leđima konja;
Taj potok koji je stavljao dijademe trskama,
Sada začauren u sećanju,
mokri leptir
Sa krilima od dva tamna vokala,
Ili voda znoja, i vlaga koja na zidu
Otvara izbledeli krajolik kišnog leta
Sa stablima od sunđeraste magle,
Voda u plitkim uvalama, kao večernje nebo,
Gde rastu prvi kristali soli
Oko nevidljivih mrežica svetlosti,
Najzad, voda u mleku, u krvi moje majke-
Zar sve to što čuvam u dragocenim imenicama,
U tišini nakon svakog poraza,
Zar sva ta bogata vlaga,
Zar sve to može okrutno da izvetri,
Da bukne bez pepela
U jednom naglom blesku,
kao ptica zaustavljeno
Pred nepoznatim nekim sočivima,
Kao mrlja utisnuto
Na gorkoj koži nekog nepoznatog mora?
Voda koje se prisećam,
I svi glasovi,
Svetlucavi od rose kao metal jutarnjih
mostova?
2.
Pamtim tu zvezdu
Mutnu kao rubinsko staklo starih čaša,
Tu zvezdu, tu otrovnu reč što razjeda tekstove
Pisane na vetrovitim kulama,
Pamtim taj nejasni sjaj nad brodovima
Sa zaustavljenim dnevnikom, u noći bez vetra,
Na bonaci od kineskog tuša (koliko
mogućnosti,
A ni jedan čitak znak!)
Pamtim tu zvezdu što se raslojava kao leptir,
Taj sjaj što se rastura kao iperit,
Tu blagu lepru na nebu u septembru,
Pamtim tu zvezdu opasanu paučinom jednačina,
Tu zvezdu koja me opominje da nahranim nadu
Kao što zvuk metka opominje na zagrljaj,
I njena eksplozija
Od koje neće zadrhtati skazaljke sunčanika
Što rđaju u starim vlažnim vrtovima ove
planete
Koju mogu da izgovorim,
Taj čitki znak na lepom noćnom nebu,
Ta svetlost obučena u lažno meso godina
Tumačiće i mene,
moj strah,
I moje male vampire koje trujem
Slatkim ponosom u svakodnevnoj krvi.
3.
Velika kišna leta
Sa drvećem svetlim od silnog svetlucanja,
I naši propali izleti, moja ljubavi,
Negde u prostoru koji nas još uvek uzbuđuje
Svojom neostvarenom slikom:
jezera uglačana
Kao mramor, prošarana žilicama svetlosti,
Proplanak zatrpan ozonom između dva pljuska,
Jedno bezbedno popodne, drveni krovovi
Isprani i sušeni do boje starog srebra;
I onda kratke noći, koje pamtimo
Sagrađene oko lakog kostura munja,
Kada se imenujemo kao prvi put
Pod prozorom obraslim u treptavu krljušt,
Ili noćni pljusak na otvorenoj ulici
Sa golim glasom jedne ptice
I lišćem kestena teškim kao grudi dojilje:
Kišna leta, divne mrlje u sobama godina,
Vetrovi natovareni kapljicama,
Ako ne stignemo da vam kažemo zbogom...
Ako ne stignemo da vam kažemo zbogom...
4.
Prisećam se vode, i pamtim jednu zvezdu
Kojoj se bojim da izgovorim ime,
Jednu zvezdu koja može da popije svu vodu sveta
U delirijumu nerazumljive žeđi,
Jednu zvezdu koja ne može da stane u moju reč;
I sve moje reči
Izbačene praćkom u vetrovite putanje
Oko nestalnog prostora u koji sam utisnuo
Ljubav, i pobunu, i sećanje,
Kao što more otiskuje svoje vatre
Na godišnjim dobima obala,
Sve moje reči, moj govor,
Moj nož pod uzglavljem i čaša vode na stolu,
Slike koje menjam za pravo da ih izgovaram,
Imena kojima podmićujem vreme,
I ptice koje prstenujem lakim srebrom pamćenja,
Sve to može da bude slabije
U nametnutom odlučnom trenutku-
Tako me jedna zvezda opominje na tišinu,
Tako mi jedna zvezda svetli nad knjigom pred san.