У прошлу суботу дочекана је и Српска 2024.

Као и почетком сваке године, медији

анкетирају политичаре, експерте, уметнике: „Шта у Новој години чека Србију и
Српску?” Народ воли да чује прогнозе оних који „више знају”, мада се обично не
испуне. Вучић каже да је Србима судбина иста јер нам се последњих месеци минуле
године, као никад, колективни Запад синхронизовано навалио на врат „Косово може да
оде из Србије, Српска мора да остане у БиХ”. Ипак, прослава „међународно
забрањеног рођендана Републике Српске”, 9. јануара, учинила је да на левој обали
Дрине буде посебно свечано, напето и неизвесно, шта се Србима у пола БиХ спрема
током наредних 12 месеци.

Све ће остати по старом. Могло би се рећи да се у Босни стално нешто бурно догађа да
би остало све исто. Колективни Запад нема ни интереса ни жеље ни воље да распетља
босански чвор јер у БиХ нема ни нафте, ни гаса, ни злата, ни јадарита, ни домаће
индустрије, ни вишка зиратне земље, ни много потрошача. Једино их брине руски
утицај у Српској. Босна никада ни сама са собом није могла да изађе на крај, а није јој
ваљао ни вилајет, ни анексија, ни протекторат, ни Александар, ни Јосип. Запад тек не
зна шта хоће: ако сви прихвате Дејтон, они га руше, ако нема високог представника,
они пошаљу Шмита, ако им фали алат да притегну, измисле бонске овласти, намећу
законе и судове, обмањују европским перспективама. И опет ништа. Већ на почетку
рата сви мировни посредници су заузели своју страну у босанском грађанском рату, и
ево и данас размењују претње, а сви због пречих послова поручују „не таласај”,
задовољни да Босна остане мирна. Тешко да ће се и у наредној години нешто битно
променити.

Глобалне промене ће преломити. Јасно је да мултиполаризација света иде у прилог српском

свету, у првом реду Србији и Српској. Прикључивање и кандидовање великих, многољудних и
ресурсима богатих земаља БРИКС-у, ШОС-у и ОДКБ-у недвосмислено показује да се глобални
однос снага мења. Баш зато ни Русија у Украјини ни Кина на Тајвану не журе него изнутра војно
и економски јачају, окупљају савезнике, чекају да колективни Запад посрне исцрпљен
системским противречностима, осипањем јединства, продубљивањем пукотине између САД и
Немачке, Европе и арапског света. Одговор САД и ЕУ: укопавају се на Балкану и повећавају
притисак на Србију и Српску. „Ко није са нама, тај је против нас.” Динамика глобалне
мултиполаризације није синхрона са динамиком нашег отпора и у томе се крије опасност по
Српску и Србију: „Не липши магарче до зелене траве.” Уколико избори у САД, у ЕУ и више
релевантних земаља, можда нешто и раније промене, утолико боље по нас.