Professional Documents
Culture Documents
шкољке.
Предисторија изградње Саборне цркве у Београду је доста дуга и
сложена, јер је на њеном месту, у сре-дишту српског дела вароши,
током неколико столећа постојала стара црква Св. арханђела
Михаила, коју је описао још Герлах 1573—1578. године, и која је
постојала до почетка XVIII века, када је за време митропо-лита
Мојсија Петровића подигнута (између 1725. и 1728. године) нова
црква. Њен опис из 1828. године оставили су Јоаким Вујић и О. Д.
Пирх (1829), а овај последњи истиче да је то „велико, солидно
здање, још без торња". Из других историјских извора сазнајемо да
је ова црква страдала у аустро-турском рату 1789. године, када су
Турци порушили њен свод, па је на њој 1797. године зидарски
мајстор из Земуна Јакоб Вајне, са својим помоћницима Јоханом
Хауптом и Маурици-јусом Раблом, обавио значајне радове, које
дуго није могао да наплати због спора са београдским
митрополитом. Почетком 1798. године црква је опет страдала, овог
пута у пожару. Изгледа да је црква и касније више пута
безуспешно поправљана, тако да је онако стара и неугледна
дочекала проглашење хатишерифа 1830. године, народно славље у
својој порти и радосно оглашавање звона са своје трошне дрвене
звонаре.
Стара Саборна црква до 1830. године није имала ни звоника, ни
звона, осим у току првог устанка, када је у њеној порти била
подигнута дрвена звонара. Верници су се сазивали у цркву, као
што то казује у свом путопису из 1829. године О. Д. Пирх, помоћу
дрвеног клепала које је висило поред цркве, јер ,,од 1812. године у
Србији се нису чула звона, али су звона ту, закопана и са доласком
хатишерифа дићи ће се опет". Срби су жељно чекали време
слободног оглашавања звона, као нешто велико и недокучиво, као
потврду извојеване слободе. Још почетком фебруара 1829. године
Алекса Симић јавља писмом кнезу Милошу у Крагујевац да је
поводом припрема за подизање звона дошло до затегнутости
између Турака и Срба у Београду и да се „види, дакле, да је то
везиру најпротивније[...] и да би он (х)тео нас да поплаши с
ударањем ерлијским, само да не мећемо звона". Проглашење
хатишерифа је одложено за наредну годину, па су се и припреме за
подизање звона отегле целу годину дана. У пролеће 1830. године,
када су припреме биле при крају, па се сваког дана очекивао
10
15. јула исте године свечано освећени темељи нове цркве. О томе
су писале „Новине србске":
„Београд, 15-г јулија. Данас смо били овде сведоци реткога и
красног торжества. При свјаштенодејству сиреч
Преосвјаштенејшег Господина Архиепископа и Митрополита
Петра с осталим месним Свјаштенством, а у присуству Светле
Госпође Књагиње, и Сијателни Књажевића, Наследника Милана и
Михаила, виших књажевских Чиновника, Членова овдашњег
Исправничества, одабраних кметова и грађана од стране
Опшчества, школске јуности и многочислено стекавшег се народа
обојег пола, положен је крајеуголни, (основниј) камен к зидању
новозапочете катедралне Цркве Београдске. Господин Митрополит
извершио је најпре обично освештеније воде и камена пред самим
местом
намене и кориснике.
Конак кнегиње Љубице је конципиран као градска палата
смештена у слободном простору, ограђена зи-дом и окружена
зеленилом, са спољним двориштем у које се улазило кроз колску
капију и унутрашњом баштом према Косанчићевом венцу и даље
до гребена Савске падине. Основа му је правоугаоног облика и
сразмерно великих димензија (спољње мере су 26 х 18 м).
Отворено степениште у трему према дворишту, које повезује
приземље са спратом, изграђено је накнадно, за време деобе куће
између наследника у две стамбене јединице. Том пршшком је,
услед пресецања тавањача, дошло до прекомерног оптерећења
фасадног зида и слегања колонаде стубова у приземљу.
51. Општи изглед градског трга у Чачку средином XIX века (према
Ф. Каницу)
постала". Кад није могао, због отпора још увек присутне турске
администрације, да одмах поруши стари турски део неке вароши,
Милош је у почетку своје владавине обично градио свој, српски
варошки центар са чаршијом. Тако он у једном писму из 1822.
године одређује на ком месту ће се у Пожаревцу, где је тада још
било доста турских имања и дућана, изградити нова чаршија: „[...]
Место више Шутулове баре, где су сада баште и неколико кућа,
испод места где је мој шатор био, брдашцем оним, мислим да би
изрјадна чаршија бити могла". И Пожаревац је убрзо поред старе
турске, такозване Табачке чаршије, добио нову, српску. На сличан
начин доживели су свој преображај средишни делови неких
других вароши — Крагујевца, Јагодине, Крушевца, Шапца, Ваљева
и Смедерева. Већ десетак година после устанка и сређивања
општег стања, у земљи су почеле поступно да се сређују и
саобраћајне прилике. Кроз Србију ће опет пролазити велика
европска саобраћајнииа — Цариградски друм, који је пре тога био
сасвим запуштен. После 1829. године просечени су или обновљени
по унутрашњости „у свим правцима пространи и угодни друмови,
који изненадише туђинце при проласку кроз ову земљу". Поред
главног, Цариградског друма, који постаје „најлакши и најугоднији
пут за пренос између Европе и Цариграда", биле су убрзо
подигнуте нове варошице, обновљена стара транзитна насеља,
изграђене многе крчме, у којима се могло наћи «свега што може
опоравити путника и одморити га од његовог умора, много боље
но у другим земљама у Турској, па шта више и у много градова и
села по Угарској".
Једна од важнијих вароши на Цариградском друму била је
Јагодина, која је, поред Крагујевца и Пожаревца, међу првим
почела да се изграђује. За њен сразмерно брзи развој у првој
деценији Милошеве владавине од значаја је био и изузетан
положај у одноцу на унутрашњост Србије, на раскрсници
Цариградског друма и Левачког пута, који ју је повезивао са
Крагујевцем. На сличан начин како је то учинио у Крагујевцу и
Пожаревцу, Милош наређује средином двадесетих година да се
почне са изградњом нове чаршије у Јагодини — најпре да се
трасирају нове улице на европски начин (да буду праве и широке)
и да се изгради нови варошки водовод. У ту сврху, дао је, како
бележи Ј. Вујић, „сопственим својим трошком три чесме правити,
99