Архитектура у Србији од средине 18. века до почетка 21.

века

скрипта за испит
1. Српска архитектура од средине 18. до почетка 19. века

После 1690. године тражиле су се дозволе за градњу од Аустрије. 1743. године

Србима су издате привилегије и у том периоду почиње велика грађевинска делатност у
Србији у великој мери независна од Аустрије. Године 1779. поново се регулише
градитељска делатност. Српско градитељство 18. века се развијало у 3 правца:

● дрвене цркве / брвнаре - стилски припадају старој балканској архитектури

● монументалније цркве - традиционална уметност моравске школе
● грађевине или додаци у виду звоника барокног стила

Развој архитектуре 18. века најпре је приметан на простору Карловачке митрополије. У

Далмацији Срби зидају мале камене цркве са звоницима на преслицу; ослањање на
романичку и готичку домаћу средњовековну традицију.

Фрушкогорски манастири

Грађени су у току два независна периода градитељске делатности. Први период

припада позном средњем веку од друге половине 15. до првих деценија 16. века; траје
борба за превласт Угарске и Турске. Други јесте барокни период који траје кроз цео 18.
век; повлачење Турака са Дунава и Саве. Међу подигнутим грађевинама су: старе /
првобитне цркве, манастирске ћелије са економским зградама, нове барокне цркве,
призидани звоници, гробљанске, хорске и звоничке капеле, вишеспратни конаци, куће,
воденице, бунари, чесме, ограде, капије, гробља, паркови, итд. Фрушкогорске црквене
грађевине су биле изведене као једнобродне грађевине са певничким просторима
правоугаоног или кружног облика, купола на пандантифима, припрата, наос, олтар,
традиционални унутрашњи портал и ниске олтарске преграде. Фасадни зидови су били
скромни и малтерски покривени. Декоративна улога тесаних блокова и спојница по
угледу на традиционалну архитектуру. Живопис извођен на унутрашњим површинама
зидова и сводова.

Уз слободне западне фасаде дозидани су барокни звоници и у складу са њима

стилски измењене фасадне површине; профилисани кровни венци, декоративно
обрађени прозори, зидови украшени пластиком у малтеру, декоративне капе над
кубетом. Не зна се ко су оснивачи и ктитори многобројних манастира и цркава (осим
Крушедола - деспотска породица Бранковић) до тек касније у 18. век. Могуће је да су
ктитори, као уосталом пријектанти и мајстори, заправо били међу житељима
манастира/монаси. Крајем 19. века последњи пут су врешене измене и преправке на
фрушкогорским манастирима, док су током Другог светског рата манастири претрпели
велику штету. Неки од манастира јесу: Беочин, Бешенево, Велика Ремета, Врдник,
Гргетег, Дивша, Јазак (стари и нови), Крушедол, Кувеждин, Петковица, Привина,
Раковац, Фенек, Мала Ремета, Ново Хопово.

Градитељство Устаничке Србије 1805 - 1815

Након избијања устанка 1804. године и новонасталих прилика у Београдском

пашалуку, устаничка врховна власт прави списак активних и запустелих цркава (којих је
било скоро дупло више). Иако трају борбе и преговори са Турцима, у ослобођеним
крајевима наставља се градитељска делатност. Карађорђе као врховни вожд обнавља
Манасију, затим следи обнова Раванице па цркве у Поречу 1810. године. Становници
многих насеља подижу парохијске цркве и обнављају манастире. У Карађорђевој
Србији битно место имају и војна утврђења. Најзначајнији и најобимнији подухват из
овог периода јесте комплекс у Тополи 1811 - 1813. Овај комплекс изграђен је као
седиште врховног вође устанка. Утврђени град зидан је од камена, правоугаоне основе
са троспратним кулама на угловима. Прва је подигнута црква 1811. године и звоник уз
њу., сачуван је ктиторски натпис. Постојала су два велика конака и стари дрвени конак
за војну пратњу. Комплекс је страдао у пожару 1813. године, остали су сачувани само
бедеми и куле. 1814. године народ је обновио цркву као парохијску. Доласком
Александра Карађорђевића на престо 1842. године он обнавља комплекс у Тополи чији
даљи развој је спречен династичким сукобима и политичким приликама. Тополском
буном из 1877. године комплекс је потпуно уништен. Сачувана је само црква са
звоником и део конака са кулом.

Градитељство у Кнежевини Србији 1815 - 1848

Иако неповољан период од 1813. године до 1818. где владају глад и болест
обновљено је неколико цркава и манастира укључујући цркву у Тополи, испосницу
Светог Саве у Студеници, цркве у Ваљеву, Прокупљу Бељини и Великој Плани. већина
новоподигнутих парохијских цркава у периоду од 1815 до 1820. године јесу цркве
скромних димензија и трошних материјала: дрво, набој, ћерпич. Кров је дрвен,
покривен шиндром. Ове грађевине називају се цркве брвнаре. Подизане су неупадљиво,
као продукт народног неимарства. Обично су зидане на скровитим местима због
забране сакралног градитељства од стране Турака. У питању су једнобродне грађевине
од храстовине са полукружном олтарском апсидом на источној страни, наос, припрата и
трем са стубовима на западној страни. Наос је засведен конитастим сводом док су
зидови сачињени од стубова носача између којих се хоризонтално ређају храстова
брвна. У темељу се правилно ређају крупни комади камена. Постоје само једна врата на
западу и мало прозора. Карактеристичан је висок, стрми кров прекривен шиндром.
Цркве брвнаре налазе се у Бранковини, Вранићу, Великом Јасиковцу, Увеоцима,
Барошевцу, Орашцу, Великој Плани. Данас је очувано око 40.

Током 20тих и 30тих година 19. века измењена друштвена политика кнеза Милоша
Обреновића омогућила је већу градитељску делатност где се поред црквених грађевина
у Кнежевини граде и објекти јавних намена па и приватних. На почетку се градило у
духу балканске архитектуре да би се полако почела инкорпорирати савремена
западњачка схватања класицистичког стила. И сам кнез Милош је био ктитор многих
цркава и покровитељ многих обнова манастира. Након добијања Хатишерифа 1830.
године и под утицајима српске архитектуре из Подунавља, јављају се на западној
страни звоници, док се певнице истичу као посебно профилисани простори. У спољњој
обради фасада на одређеним елементима се запажају узори на српским средњовековним
споменицима, али и инкорпорирани елементи класицистичке и барокне архитектуре.
Цркве су једнобродне, засведени полуобличастим сводом са полукружном апсидом и
две мање певничке апсиде. Наос је пиластрима подељен на травеје. Припрата се налази
на западној страни док се изнад ње налази двоспратни звоник. Фасаде су биле
малтерисане. Кнежев главни неимар је Хаџи Никола Живковић.

2. Османско - балкански стил

Развој профаног градитељства

Ова сфера градитељства нагло се развија већ у првим деценијама Милошеве

владавине. За архитектуру овог раздобља карактеристична је стамбена зграда која је
задржала дотадашњи балканско - оријентални стил, односно приземни или
једноспратни објекат правоугаоне основе, са темељима и подрумима зиданим у камену,
док су приземље и спрат изведени у бондруку (бондручаре). Након добијања титуле
кнеза Милош себи зида кућу у Горњој Црнући 1814/5 године; је типична брвнара
подигнута на стрмини, са доњим делом од камена, где се налазио подрум, и две одаје у
горњем делу: једна је кућа са огњиштем, друга је соба за спавање. Уз кућу је дограђен и
доксат. Зграда је покривена високим и стрмим кровом са шиндром и дрвеним
димњаком. Дуж битнијих саобраћајница и у већим градовима зидају се објекти за
смештај кнеза и његове пратње. У Београду и Крагујевцу имамо и прве урбанистичке
подухвате при структурисању вароши као битнијих средишта. Уочавамо три еволутивне
етапе:

● балканско - оријентална архитектура 1815 - 1825

● прелазни период 1825 - 1833 (поступно се напушта ранија градитељска
традиција и делимично примењују нова архитектонска решења)
● завршни период 1833 - 1839 (преовлађују савремена европска архитектонска
схватања)

споменици грађени у духу традиције

Када је реч о варошкој архитектури из прве деценије Милошеве владавине

(1815—1825), неопходно је истаћи да је владајући тип грађевине овог доба још увек
била карактеристична балканска бондручара, сложене основе, приземна или
једноспратна, са нешто истуреним горњим делом, наглашеним еркерима и доксатима на
фасадама, дрвеним тремовима према дворишном простору, покривена плитким кровом,
са шиндром или црепом као кровним покривачем.

Господарски конак у Београду из 1818. године, који је 1847. године срушен. Налазио се
преко пута прочеља старе Саборне цркве. О његовом изгледу сазнајемо са једног
цртежа из 19. века.

Припремајући се да од Крагујевца начини своју престоницу, кнез Милош је у раздобљу

1817 - 1820 године на живописној обали Лепенице саградио свој први дворски
комплекс, који се састојао од Кнежевог конака, Конака кнегиње Љубице или Шареног
конака, економских зграда, цркве и тзв. Амиџиног конака. Од свих ових зграда данас
постоје само две последње - стара Милошева задужбина и Амиџин конак. Најпре је
1817. године подигнут Кнежев конак који је потпуно срушен у Другом светском рату.
Могуће је да је грађевина служила за узор потоњим Милошевим конацима. Амиџин
конак је подигнут 1820. године, на самој обали Лепенице. Име је добио по Сими
Милосављевићу Паштрмцу, надзиратељу кнежевског двора, званом Амиџа. Он је био
веома близак кнежев пријатељ и поверљиви саветник. Овај сразмерно велики конак
служио је како за Амиџин смештај, тако и за становање многих дворјана у Милошевој
служби и повремени боравак нахијских кнезова у време када их је он позивао у
Крагујевац. Ова приземна зграда постављена је на косом терену са падом према реци,
чија се главна симетрично решена фасада са два истакнута бочна еркера истиче својом
лепотом облика и усклађеношћу пропорција. Испод приземља налази се пространи
каменом зидани подрум, док се са горње дворишне стране истиче велики, дрвени трем
са стубовима и ниском дрвеном оградом. Осим врата, на главној фасади се истичу и
три у камену изведена прозорска отвора са гвозденим решеткама и засведеним нишама
изнад отвора. Дрвене таванице у највећим, угаоним просторијама, биле су украшене
резбареним розетама. По својим основним одликама, просторном решешу и
декоративним обележјима, Амиџин конак представља типичан споменик профане
архитектуре са почетка Милошеве владавине.

Подиже се током 1825. године група кнежевих дворских зграда у Пожаревцу, граду у
коме је Милош често боравио са својом породицом. Комплекс је чинило 7 - 8 зграда од
којих су три највеће биле два конака и касарна.

Као пример репрезентативних градских кућа појединих представника трговачког

сталежа могу да послуже две зграде које је по налогу кнеза Милоша изградио у главној
београдској чаршији 1820. и 1823. године Наум Ичко, кнежев трговачки конзул. То је
Кафана ? преко пута Саборне цркве и Ичкова кућа, која је 1938. године срушена. Зграда
кафане је подигнута три године раније и првобитно је била позната као Томина кафана;
постављена на регулационој линији, окренута главном фасадом Саборној цркви. Има
старе подруме, приземље и спрат са два симетрично постављена еркера. Спрат је
служио за становање (6 одаја, од којих су две са еркером постављене симетрично према
улици), док су у приземљу били кафана и дућан са засебним улазима са улице. На
дворишној страни окренутој башти и бунару налазио се дрвени доксат. Ичкова кућа се
налазила одмах до кафане, уз њену источну страну. По свом облику била је то једна од
најлепших кућа у Београду доследно обликована у духу традиционалног балканског
профаног неимарства; дунђери од Греције. Испод зграде су били стари темељи и
подруми неког ранијег објекта, који су искоришћени при изградњи нове куће. Изнад
подрума се уздизало приземље са централно постављеним улазним вратима, док су на
спрату била два симетрично истурена еркера. Са дворишне стране спрат је целом
дужином имао дрвени покривени трем са истуреним доксатом према башти. На спрату
се налазио централни хол, са диванханом према улици, четири собе, кухиња, помоћне
одаје и остава, док се у приземљу налазило више економских просторија.
Истом изразито традиционалном архитектонском типу градских зграда припадале су
куће многих других виђенијих личности из најближе Милошеве околине, које су
градиле своје нове конаке не само у Београду и Крагујевцу, већ и у другим, мањим
средиштима обновљене Србије (Господар - Васин конак у Краљеву). Рујански сердар
Јован Мићић подигао је у Чајетини, Ариљу, Ужицу и неким другим местима бројне
грађевине. Нешто скромнија варијанта профаних зграда су градске куће појединих
трговачких породица грађене током 20тих и почетком 30тих година прошлог века у
главним чаршијама многих вароши. Оне су најчешће имале двојну намену:
пословно-трговачку и стамбену. Оваква сложена намена условила је не само опште
просторно решење, већ и систем спољних и унутрашњих комуникација (Радул - бегов
конак у Зајечару). Манакова кућа, једна од таквих, подигнута је око 1830. године у
бившој Савамалској улици, која је име добила по свом власнику трговцу Манаку
Михаиловићу. Смештена на стрмој угаоној парцели чије тло пада према Сави, зграда је
својим просторним решењем и основом неправилног, троугластог облика, умешно
прилагођена условима терена и угаоном положају у односу на раскрсницу. Има подрум
зидан у камену, приземље и спрат, који су изведени у бондручном конструктивном
систему. На спрат, где су се налазиле стамбене одаје власника, улазило се дрвеним
тремом са горње, дворишне стране. Приземље је било подељено на два трговачка
простора - у једном делу била је пекара, а у другом кафана.

Посебну групу грађевина профане намене које се по својим основним архитектонским

решењима битно не разликују од већих варошких кућа чине црквени и манастирски
конаци. За време кнеза Милоша изграђени су нови конаци у више манастира:
Благовештењу Рудничком, Никољу Кабларском, Каленићу, Љубостињи, Раковици,
Дечанима, Студеници. Најлепши пример јесте конак у Враћевшници, који је 1825.
године подигао кнез Милош у спомен своје мајке Вишње - Баба Вишњин конак;
замишљен као двоспратна стамбена грађевина правоугаоне основе са отвореним
пространим доксатом. Знатно скромнијих архитектонских вредности је црквени конак у
Топчидеру подигнут 1833. године такође по налогу кнеза Милоша. Његови градитељи
су били највероватније неимари Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, који су у ово
време градили већину Милошевих грађевина у Топчидеру.

Јован Обреновић, млађи брат кнеза Милоша, у Чачку 1835. године гради себи нову
резиденцију. Господар Јованов конак у Чачку, иако грађен на спрат није се много
разликовао од типичних турских спахијских кућа, грађених у овом крају у
предустаничком периоду. Најновијим истраживањима је утврђено да је грађевина
настала преправком затечене овде старије турске куће.

У мањим местима, посебно оним која су се формирала и развијала поред главних

саобраћајница, ницали су многи ханови у којима су одседали путници. У близини
крагујевачког пута на темељима неке старије грађевине подигнут је 1838. године
познати Сопотски хан. Функционална организација простора са добро смишљеним
распоредом просторија одређене намене карактерише ову грађевину као типичан
пример друмске механе.

Конак трговца Димитрија Михаиловића подигнут 1829/30. године у Обреновцу надомак

Београда. Иако је грађена на стари начин у бондруку умногоме наговештава предстојеће
промене у маловарошкој архитектури. Има карактеристично издужену основу и високи
двоводни кров. У приземљу су били дућани и занатске радње, а иза њих према
дворишту помоћне просторије и складишта. На спрату су биле две стамбене целине.

споменици прелазног типа

Најзначајније архитектонско остварење ове епохе је Конак кнегиње Љубице у Београду.

Ова изузетна грађевина најпотпуније одражава друштвене и културне прилике у првом
раздобљу Милошеве владавине. Радови су отпочели у пролеће 1829. године а завршен
је следеће 1830. године када се у њега усељава кнегиња Љубица са децом. Кнез Милош
је овде само повремено боравио са својом пратњом. Првобитно је овој згради била
намењена функција званичне кнежеве палате. Нови Конак требало је да буде
репрезентативни двор српске владајуће куће. Међутим истовремено је почела изградња
великог дворског комплекса у Топчидеру који је ускоро преузео улогу званичне кнежеве
резиденције. У конаку код Саборне цркве остала је кнегиња Љубица са децом. До 1842.
године у њему је боравио кнез Михаило. После тога ова зграда је неколико пута мењала
своје намене и кориснике. Конципиран је као градска пачата са спољним двориштем и
унутрашњом баштом према Косанчићевом венцу. Основа је правоугаоног облика. Конак
има три нивоа: подрум, приземље и спрат. Подрум је покривен сводовима које носе
потпорни луци ослоњени на четвртасте ступце и пиластре. Кровна конструкција од
масивне храстовине је изведена на традиционалан начин - четвороводног облика и
карактеристичним истуреним стрехама. Кров, који је покривен ћерамидом, надвисује
осмострано кубе и осам димњака. И приземље и спрат Конака имају традиционално
централно просторно решење са средишњим холом око кога су распоређене све одаје -
четири велике на угловима и две мање поред улаза. Судећи по богатству архитектонске
обраде фасада, главна фасада је она окренута западу према башти и Савској падини. И
пре изградње Конака кнегиње Љубице јављају се споменици који иако грађени у духу
традиције носе у себи јасна обележја нових градитељских програма.

Конак Јеврема Обреновића у Шапцу подигнут је око 1825. године. Изузетност ове
грађевине за разлику од осталих јесте што није била концентрисана и затворена
правоугаона целина већ је поред главног тракта имала и разуђена бочна крила. Ово је
била последица утицаја европске архитектуре. Фасаде Господар - Јевремовог конака и
даље задржавају сва главна обележја старе балканске архитектуре.

споменици грађени у духу европских архитектонских схватања

Поступно, али сигурно усвајање европских архитектонских и просторних схватања и

мерила нашло је свој одраз у потпуно новој концепцији дворског комплекса у
Топчидеру који се почео градити после 1830. године. Смишљено компонована целина
простора и слободно постављених објеката у њему, сплет комуникација,
архитектонских дела, природног пејсажа и култивисаних парковских површина.
Почетни подухват је био изградња конака 1831, који је годинама служио као двор
династије Обреновића. Затим следи изградња и уређење осталих делова комплекса:
дворске цркве Светих апостола Петра и Павла 1832/4, црквеног конака 1833, војног
магацина, табакане и хана (Господарске механе) 1836, радионице као и других објеката.
Поступно се стварала и прва на европски начин уређена парковска површина у Србији.
Дворски парк је ускоро почео да се украшава и појединим скулптурама, нарочито за то
нарученим из Беча, каменим обелисцима, павиљонима и чесмама. Главни објекат -
Милошев конак изграђен је међу првима у раздобљу 1832/4. године. Његови градитељи
су неимари Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, уз помоћ и надзор главног
Милошевог неимара Хаџи-Николе Живковића. Главни лучно засвођени портал има
класицистички оквир са троугластом настрешницом попут тимпанона и полустубовима
уздигнутим на правоугаоно профилисано постоље. У горњем делу ови полустубови
носе камене кугле. Фасаде су оживљене прозорским отворима и капцима
класицистичког облика, као и профилисаним венцима и интерколумнама. Све је то
обојено светлом бојом која контрастира са тамнијим тоном осталих зидних површина.
Мешавину балканско - оријенталних и европских стилских елемената прати и примена
различитих грађевинских поступака, традиционално балканских са бондручном
конструкцијом и савремених европских са употребом камена и опеке у кречном
малтеру. И у обради ентеријера упоредо се примењују различити стилски елементи,
нарочито у обради врата, зидова и плафона, који у исто време имају и европски
обликовану профилацију и оријенталне сликане фризове и резбарене таванице.

Међу најзначајнијим споменицима посебно место припада тзв. Докторовој кули у

Београду. Ову лепу грађевину сазидао је за своје личне потребе 1824. године доктор
Вито Ромита, позната београдска личност. До 1823. године он је био лични лекар
београдског везира, који му је за предану службу поклонио земљиште ван вароши. Већ
поменуте 1824. године Наполитанац прелази у службу код кнеза Милоша. Градио је
кулу по свом нахођењу и сопственим средствима, за тадашње прилике далеко од
вароши, у облику једне врсте утврђене куће у природи. Изграђена у тврдом материјалу -
камену и опеци - осликава једну врсту синтезе Балкана и Запада. Основа зграде се
састоји од подрума, приземља и спрата, смештена у правоугаоник затворене
композиције са симетрично распоређеним просторијама. Средишњи део приземља је
велики хол у који води широки улаз. На супротној страни главног улаза био је излаз који
је водио у економско двориште. Лево и десно од хола налазе се по 3 велике просторије,
у којима се није становало него су служиле вероватно за коњске стаје и друге економске
потребе. Први спрат, намењен искључиво становању, састоји се од 6 пространих
репрезентативно опремљених просторија. Таванице су изведене у малтеру са
декоративном профилацијом, а столарија је рађена од пуног дрвета, обликована и
украшена у класицистичком стилу. У једној од просторија, која је по свему судећи
служила као салон за интимнија примања, озидан је камин од камена. Површине
камина су обрађене у малтеру. Пластична и сликана декорација на камину, као и
целокупна занатска опрема зграде редак је пример ентеријера из Милошевог времена
урађеног (пре 1835) на европски начин. Због замашних трошкова око одржавања овако
велике зграде, доктор Куниберт (зет доктора Ромита) је уступио Докторову кулу кнезу
Милошу, задовољивши се скромнијим станом у вароши. Доња трећина зидова грађена
је у притесаном камену, док су остали зидови изведени у опеци. Фасаде у приземљу су
оживљене лучним отворима врата и прозора, а на спрату правоугаоним прозорима. На
згради доксата или трема намењеног одмору у балканским кућама (теферич), што
упућује на прилагођавање балканске архитектуре новим, европским навикама и
потребама. Утицај средњоевропске архитектуре: ширине хола у приземљу, величини и
међусобној повезаности просторија на спрату двокрилним вратима. У Докторовој кули
видимо синтезу различитих архитектонских особина: средњовековне куле, српског
конака и европске палате са почетка 19. века.

Од краја треће деценије 19. века у Београду се подижу зграде са архитектонским

обележјима прелазног типа, нарочито оне које су грађене у трговачким улицама са
двојном стамбено - пословном наменом. Са изградњом изразито трговачко -
занатлијских делова града, просецањем нових улица и формирањем уличних блокова,
подижу се зграде постављене у низу односно наслоњене бочним зидовима једна на
другу. Тако конципиране имале су само две фасаде: уличну и дворишну. И овде
преовлађује прелазни тип варошке стамбено - пословне зграде. Такве су куће у улици
Народног фронта 8, 10 и 12. Све су конципиране на исти начин: смештене су на
издуженој парцели, окренуте ужом страном улици, имају засведене подруме грађене од
опеке, приземље и спрат у бондруку и двоводни високи кров покривен црепом. И
фасаде слично обликоване: иако скромне обраде упућују на класицистичке узоре.

Божићеву кућу у Београду у непосредној близини Доситејевог лицеја је 1836. године

подигао Милоје Г. Божић. Приземна, зидана од чврсте грађе над засведеним каменим
подрумом, на неравном земљишту које се спушта према дунавској падини.
Архитектонско - просторно решење куће понавља схему симетричних варошких кућа
балканско - оријенталног стила. Главни улаз је са уличне стране и има мали истурени
трем са два полукружна стуба и засведеним пролазом између њих. У средишњем делу
приземља налази се просторно предворје које се по осовини зграде наставља у
унутрашњи хол и диванхану према дворишту и дунавској падини. Лево и десно од овог
средишњег простора нлазе се по три одаје. Фасаде ове зграде својом обрадом,
пропорцијама, ритмом и обликом отвора одражавају јак утицај западноевропских
архитектонских схватања класицистичке епохе.

3. Класицизам

Класицизам се као стилска тенденција у српској уметности јавља у раздобљу од

1790. до 1848. године са свега неколико примера. Монументалне грађевине настале на
територији данашње Војводине као класицистички примери јесу манастир Кувеждин
(1837/41) и црква у Башаиду (1833). На главној фасади манастира Кувеждина наглашен
је средишњи ризалит са битним обележјима класицизма. Још ближа класицизму јесте
композиција прочеља цркве у Башаиду.
Милош Обреновић од 1833. године поступно напушта локални балкански стил и домаће
мајсторе и окреће се средњоевропској архитектури и школованим инжењерима и
архитектима. На место надзорника државне изградње поставља Цветка Рајовића,
управника града Београда. Преко свог конзула у Земуну покушава да ангажује из Беча
школованог архитекту. У другој половини 1834. године грађевински инжењер Франц
Јанке, пореклом Словака, као и барон Франц Кордон долазе у Београд. Грађевинске
инжењере Милош је упослио на изградњи насипа на десној обали Саве и регулацији
улица на Савамали где је од 1835. до 1839. године изградио више управно
-административних и економских објеката.

Још током 1833. године Милош је намеравао да сазида нови двор у Крагујевцу по узору
на кнежевске и краљевске дворове у престоницама средњоевропских држава. Сачуване
су идејне скице спољњег изгледа грађевине које јасно показују како је требало да
изгледа нови кнежев двор. Замишљен као велика репрезентативна зграда на спрат
развијеног облика са монументалним средишњим трактом и централним улазом као и
бочним павиљонима. Фасаде су обрађене у класицистичком стилу: строга симетрија
класичних архитектонских облика, стубови на главном улазу изнад којих су троугласти
тимпанони, балкони са оградом, затим колонаде, бројни прозори, профилисани венци и
други архитектонски елементи обликовани у стилу класицизма. На балкону главне
фасаде, који се налази изнад главног портала, у овалном медаљону уцртани су кнежеви
иницијали. Изнад овога је у горњем, централном тимпанону уцртан грб Кнежевине
Србије у венцу од ловорових и храстових грана. Идејни пројекат за нови двор кнеза
Милоша је аустријског порекла и радио га је школовани архитекта, чије име нам остаје
непознато.

Сматра се да је Ђумрукана, зграда старе београдске царинарнице на Савском

пристаништу, прва грађевина изведена у Београду у западњачком стилу. Подигнута је
током 1834/5. године по плановима Цветка Рајовића и Франца Јанкеа, које је извео
Никола Ђорђевић; сачувана је оригинална скица основе приземља. Зграда по свом
основном архитектонском склопу једва да има нешто што би упућивало на било какве
везе са балканском архитектонском традицијом. Својом величином, издуженим обликом
основе, чврстом градњом, строгошћу архитектонских облика, као и фасадом са низом
лучних отвора у приземљу и правоугаоних прозорских на спрату, она доста подсећа на
европске државне зграде у крајевима северно од Саве и Дунава. И по основном решењу
класичне, симетричне основе, Ђумрукана је блиска савременим европским
грађевинама. На средини фасаде налазио се средишњи улаз са ходником, одакле се лево
и десно улазило у две простране магацинске просторије, док је право био пролаз у
двориште. Фасаду приземља чиниле су аркаде полукружних лукова. На спратном делу
фасаде истицали су се прозорски отвори, средишња врата са балконом и троугласти
тимпанон на крову. Фасадна пластика била је скромна и састојала се од уобичајених
класицистичких елемената: наглашени кровни и профилисани венци, капители на
ступцима и једна врста плитких пиластера. Унутрашњост приземља била је засведена.
Свод су носили потпорни луци од опеке, који су се ослањали на масивне ступце
правоугаоног пресека. На спрату су се налазиле канцеларије, у којима је једно време
био смештен Аустријски конзулат. Ова грађевина одговара класицизму само због своје
једноставне монументалности.

Године 1836. гради се Велика Касарна на Савамали коју је градио мајстор Веселин са
западњачким узорима и започета је зграда Народног совјета. На наговор Томе Вучића -
Перишића, кнез Милош ангажује панчевачког архитекту Франца Добија кога убрзо
отпушта из службе након што је негативно оценио његов план за Кнежев двор на
Савамали. Обе зграде имале су слично архитектонско решење. Замишљене као
грађевине са развијеним основама и бочним крилима према дворишту. Имале су
подрум, приземље и спрат; фасаде су биле рашчлањене и оживљене средишњим
ризалитом са главним лучно засведеним порталом у приземљу, балконом на спрату и
троугластим тимпаноном у висини крова. На класичан начин се разликовала обрада
зидних површина у приземљу (опонашање градње помоћу блокова) од глатких
површина зида на спрату. Кнежев двор (касније министарство финансија) 1837. уводи у
српску архитектуру модел јавног објекта чија је главна фасада артикулисана
средишњим ризалидом изнад кога се налази тимпанон.

Зграда која се налази надомак Калемегдана подигнута је 1836/8. године као приватна
стамбена кућа Цветка Рајовића. То је једна од првих профаних грађевина доследно
обликованих по савременим западњачким схватањима и мерилима за ову врсту
архитектуре. Веома кратко служила је као приватна стамбена кућа, затим као Енглески
конзулат па српска жандармерија. Од 1867. до 1945. године служи за смештај
Београдске реалке. Зграда је после 1965 године преуређена за потребе Педагошког
музеја Србије. Архитектонска композиција зграде (засведен подрум, високо приземље и
таван) остварена је на правоугаоној основи. Обликована у стилу класицизма, зграда је
обрађена класичним декоративним системом спроведеним и у спољном и у
унутрашњем третману. Фасаде су по хоризонтали рашчлањене на три појаса (сокл,
средишње зидно платно и фриз са кровним венцем), док је вертикална подела
спроведена помоћу пиластера и редом дорских полустубова.

Кућа Томе Вучића-Перишића налазила се у истој улици преко пута Рајовићеве куће. О
првобитном изгледу ове зграде не зна се много. Била је то, највероватније, већа
приземна кућа. Није познато ни име архитекте нити тачна година њеног подизања, али
се зна да је грађена коју годину касније од куће Цветка Рајовића. О изгледу ове
преправљене и дозидане зграде данас можемо да судимо на основу сачуваних
докумената, фотографских и архитектонских снимака. Слично је и са кућом Јеврема
Обреновића у Београду.

Међу сакралним објектима најближа класицизму је композиција западне фасаде

Саборне цркве у Београду. Градитељи су панчевачки пајстори, а архитекта немачки
инжењер Адам Кверфелд.

Европеизација облика уочљива је не само у архитектури репрезентативних зграда,

подизаних углавном за потребе кнеза, његових најближих сродника и сарадника, као и
за смештај највиших државних установа, већ и знатно скромнијих административних,
привредних, саобраћајних, војних, школских и других објеката намењених свакодневној
редовној употреби - као што су царинарнице, механе, пиваре, касарне, болнице,
мензулане и школе. При крају владавине кнеза Милоша у градитељству се убрзава
процес преношења са Запада у патријархалну Србију образаца заснованих на
класицистичким архитектонским концепцијама.

4. Романтизам

Након првог периода српског класицизма, зачетог у Милошево време, у трећој

четвртини 19. века преовлађује романтизам као главни и најраспрострањенији стил.
Аустрофилска политика Обреновића посебно доприноси бржем и непосреднијем
усвајању популарних романтичарских метода грађења средње Европе. Окренути
световима маште и историје, архитекти романтизма оживљавају вековима заборављене
облике средњовековне архитектуре, у чему претежу сећања на романске, готске,
раноренесансне цркве и замкове. Мада се романтизам у архитектури Србије појавио
још пре доласка Чеха Јана Неволе баш са њим он добија свог главног протагонисту
(Капетан-Мишино здање 1863). Романтизам је прихваћен у Србији боље од класицизма,
јер је својим елементима подсећао на стару српску средњевековну архитектуру.
Развијајући се у доба друштвених превирања и еволуцији националне свести, када су
тражени ослонци на стару традицију, разумљиво је што се романтизам јавио пре у
црквеној, него у профаној архитектури. Стара медијевална архитектура могла се пре
евоцирати угледањем на постојеће цркве и манастире, него на малобројне сачуване
примере профаног неимарства.

Интегритет фасадне површине и слободни, често бизарни орнамент као и тежња ка

пирамидалној композицији маса, били су стални романтичарски опоненти
класицистички устаљеном поретку у систему пластичне декорације и строгој
геометриској структуралности кубичне масе. У црквеној архитектури пре 1855. године
јављају се романтичарске форме, неретко измешане са класицистичким и барокним
облицима. Таква пракса настављена је и касније на многим црквеним грађевинама у
Србији до 1905. године. Црква у Великом Градишту 1853. са кубичним, подужним
волуменом изведеним у духу класицизма, има звоник обрађен у стилу романтизма.
Целокупни архитектонски склоп цркве Св. Тројице у Гроцкој (1883), као и обрада
њених фасада, заснива се на класицистичкој концепцији са елементима романтизма. У
чистије примере нашег романтизма спада Вазнесенска црква у Београду (1864), грађена
са одређеним националним стилским амбицијама.

На фасадама поменутог Капетан-Мишиног здања, вишефункционалног престоничког

објекта, упадљиве су реминисценције на романско, ренесансно и оријентално
градитељство, укомпоноване у симетричну и складну, али веома живописну
архитектонску целину. Његова декорација изведена из морфологије разних историјских
стилова, приближава га тада попуралном бечком стилу полукружног лука, једном од
смерова романтичарске средњоевропске архитектуре, ослоњеног претежно на романско
наслеђе.

Неволин сарадник Коста Шрепловић понавља неке битне елементе београдске палате
на аранђеловачком Старом здању (1865/72), летњиковцу кнеза Михаила, базирајући га
на романским узорима. Затворенијег волумена и умереније, сведеније декорације,
Шрепловићева грађевина припада наглашено структуралнијој, строжијој српској
рецесији средњовековног романтизма, од слободније и лепршавије компоноване
београдске палате. Сала кнежева у Старом здању је по мишљењу Д. Ђ. Замоло
најрепрезентивнија дворана тог доба у Србији. Уосталом, романтичарски елементи
одредили су раније архитектонски концепт дворца кнеза Михаила у Београду из 1860,
такође делу Косте Шрепловића, накнадно срушеном због подизања Новог двора.

Романтичарски богенфриз и умерени ритам прочеља одликује архитектуру Варошке

болнице у Београду (1865/8), приписане Јовану Френцлу. Болница се по
дисциплинованости структуре, строгости декорације и умереном изразу надовезује на
Шрепловићево аранђеловачко остварење, док је по акцентуацији средине прочеља
блиска Неволином мотиву атике. Процвату романтичарске профане архитектуре у
српској средини допринео је и талентовани Андрија Вуковић, репрезентативним
хотелима Балкан (1862) и Лондон (1868). Од осталих примена архитектуре романтизма
у престоници треба поменути Вишу женску школу у улици Народног фронта, Крстину
механу у Кнез Михаиловој, Израелско посланство у Улици Змај Јовиној. У Шапцу је
још 1856. године изграђена полугимназија у духу романтичарског историзма.

Крајем седамдесетих година завршава се прво романтичарско поглавље у новој српској

архитектури; романтичарски историцизам 1830 - 1880. Доба које следује није сасвим
лишено романтичарских појава, али је идеал постао битно другачији. Ствара се домаћа
варијанта националног стила, која траје све до половине двадесетог столећа и траје у
почетном периоду заједно са романтизмом. Међутим, до 1905. године у Србији ће се и
даље градити у духу закаснелог романтизма о чему сведоче бројне грађевине као што су
Официрски дом у Београду Јована Илкића (1895), Војна болница у Београду и
Инжењеријска касарна у Нишу Данила Владисављенвића. Саграђене почетком 20. века
цркве у Ритопеку, обновљена црква манастира Св. Прохор Пчињски (1898) и црква у
Придворици код Лесковца.

5. Саборна и Топчидерска црква у Београду

Свој најпотпунији градитељски израз и највиши стваралачки домет црквена

архитектура Милошевог доба постиже изградњом две цркве у Београду, које свака за
себе одражавају преломну етапу у еволуцији архитектонских схватања у обновљеној
Србији, посебно у односу на дотадашњу домаћу градитељску традицију, њен развој у
новим историјским условима и примену нове архитектонске концепције западног
порекла, засноване на каснобарокним и класицистичким узорима. То су црква у
Топчидеру подигнута 1832/4. године и Саборна црква у Београду грађена 1836/9.
године. Подигнуте на истом простору, на захтев истог наручиоца, ове монументалне
грађевине сведоче разликама и сличностима у приступу и остваривању одређеног
архитектонског програма. Разлике су најочигледније у начину градње и
архитектонско-стилском обликовању. Топчидерска црква је грађена на изразито
традиционалан начин, по нацртима домаћих неимара, чије су стилске преокупације још
увек чврсто везане за старе средњовековне узоре. На овој цркви мешају се разнородни
стилски елементи — средњовековни, барокни и чак оријентални. Насупрот томе
Саборна црква по начину градње, изради планова и пореклу њихових аутора, као и по
доследном стилском обликовању свих архитектонских елемената, сведочи о коначном
усвајању нових, европских узора, заснованих на савременом класицистичком концепту.

Подизање Топчидерске цркве везано је за изградњу дворског комплекса кнеза Милоша

Обреновића у живописној долини Топчидерске реке у време непосредно после
објављивања хатишерифа о признавању унутрашње аутономије Србије и додељивању
Милошу наследног кнежевског достојанства. Постојање преносиве цркве у Топчидеру
за време Првог српског устанка. Милош је одмах после 1815. године успоставио у
Топчидеру свој логор; затим је раселио једно мање насеље из 18. века, а у лето 1831.
године отпочео да зида нови конак. Како је црква почела да се подиже јуна 1832. године
њена изградња је текла истовремено са радом на конаку. Изградња цркве била је
поверена зидарским мајсторима Јањи Михаиловићу и Николи Ђорђевићу, истакнутим
неимарима тог времена, а надзор је спроводио Хаџи Никола Живковић. Према
сачуваним архивским документима, храм је био доведен до крова у лето 1834. године. О
току изградње цркве кнез је редовно извештаван и лично је доносио одлуке о величини
цркве, набавци материјала, величини и облику прозора и црквеној опреми. За зидање
цркве коришћен је барајевски камен, за облагање пода плоче од црвеног пештанског
мермера. Столарске радове изводили су домаћи мајстори који су радили и на конаку. У
архитектонско - просторном погледу топчидерски храм је обликован као једнобродна
засведена грађевина са пространом полукружном апсидом исте ширине као и наос,
припратом и двоспратним звоником над западним делом цркве. Наос је помоћу
пиластера, носећих и потпорних лукова подељен на три травеја међу којима је источни
нешто дужи. У стилском погледу обично се као могући узор за Топчидерску цркву
узима манастир Враћевшница. Постоје многе сличности (општи концепт једнобродне
цркве са кулом/звоником, начин градње и занатске обраде камених зидова), али и битне
разлике: црква у Топчидеру је знатно мања, са другачијим пропорцијским односима
појединих делова. Двоструки фриз аркадица позајмљен са Враћевшнице, на фасадама
топчидерске капеле изведен је на оригиналан начин. Прозорски отвори су сразмерно
велики, лучно обликовани, као и два посебно украшена портала. На западној фасади се
сем портала уочавају и други украсни елементи: кружни отвори, три прозора
постављена по вертикали у ритму спратности звоника, две бочне нише, снажни
профилисани венци, пиластри који наглашавају углове и вертикалу куле/звоника.
Богати пластични украси на спољним луковима оба портала и површинама изнад
портала изведени су са изузетном маштовитошћу, вештином и прецизношћу.
Стилизована биљна орнаментика сачињена од палмета, розета, гајтана, витица са
пупољцима и цветовима дивље руже, винових лозица са гроздовима и другим
мотивима, проткана је рељефним представама - фигурама аждаја са увијеним реповима
и попрсјима крилатих анђела и херувима. Ова плиткорељефна декорација представља
један од највећих домета у вештини обликовања и украшавања камених зидних
површина у српској архитектури тога времена. Већ у току зидања Топчидерска црква је
постала узор за изградњу других цркава у Србији (Св Никола у Доњем Милановцу и
црква у Алексинцу).

На месту садашње Саборне цркве постојала је стара црква Св арханђела Михаила када
је за време митрополита Мојсија Петровића подигнута нова (1725/8). Нова црква
страдала је у аустријско - турском рату крајем 18. века. Након недовршених радова на
обнови мајстора из Земуна, црква је опет страдала у пожару само пар година после.
Стара Саборна црква до проглашења Хатишерифа 1830. године није имала ни звоника
ни звона сем дрвене звонаре поставњене за време Првог устанка. Нарасле потребе
житеља Београда и углед кнеза Милоша потврђен и одредбама хатишерифа, захтевали
су боље уређену и већу Саборну цркву. Почетком 1831. године кнез Милош је издао
налог да се прикупе новчана средства и материјал ради поправке старог храма и
пронађу одговарајући мајстори који би извели потребне грађевинске радове.
Панчевачки мајстори су цркву пажљиво прегледали и дали своје предлоге. Поставило
се питање финансирања те је кнез начинио комисију на челу са митрополитом Петром.
Лицитирали су мајстори из Земуна, Панчева као и Франц Јанке. Након размотреног
предлога градитеља из Панчева Адама Кверфелда и помоћника Франца Добија
одлучено је да се црква не обнавља већ подигне нова из темеља. У лето 1836. године
стара црква је коначно порушена. Почетком маја 1837. године склопљен је уговор са
панчевачким мајсторима за изградњу нове Саборне цркве. Мајстори су били дужни да
прибаве сав неопходан грађевински материјал, а наручиоци су се обавезали да ће
ископати темељ, обезбедити надничаре и материјал за темељ. Након завршених
грађевинских радова следећа фаза односила се на унутрашње украшавање цркве. За
израду иконостаса и певница београдска општина је позвала из Беча младог српског
вајара Димитрија Петровића, а за сликање икона Димитрија Аврамовића. Нова Саборна
црква коначно завршена и свечано освећена тек 1845. године. Послови око изградње и
украшавања Саборне цркве трајали су пуних девет година: 1836. године одабрани су
планови за нову цркву, извршено рушење старе цркве и припремљено нешто
грађевинског материјала, током 1837 - 1839 извршени су главни грађевински радови, а у
периоду од 1840. до 1845. године обављени су радови на опремању и декорисању цркве.
Једно од главних питања које се поставља када је реч о значајном архитектонском
остварењу - име архитекте било је до недавно сасвим неразјашњено. Истраживачи су
обично помињали земунске и панчевачке мајсторе или су на основу недовољно
поузданих и непотпуних података проглашавали за аутора пројекта Франца Јанкеа. До
коначног решења овог питања долазимо пронасласком оригиналних, до сада непознатих
планова, који се данас налазе у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Најстарији је план из марта 1831. године, који има наслов на немачком језику, чији је
потписник Адам Фридрих Кверфелд. Био је у то време најугледнији архитекта Панчева.
Према овом плану предвиђала се изградња једнобродне цркве са издуженом
правоугаоном основом, четвртастим олтарским простором и мало истакнутим
певничким просторима сличног облика. Наос је потпорним луцима који носе
сегментасте сводове и пиластрима који их подупиру рашчлањен у три травеја. На
западној страни цркве је припрата са мањим звоником. Испод пода наоса била је
предвиђена крипта са кнежевском и чиновничким гробницама. У плану основе
назначено је место дводелне плоче која покрива улаз у крипту. Спољашњи и унутрашњи
омалтерисани зидови обрађени су доследно у стилу класицизма, са бројним пиластрима
чији капители подупиру класично обликовани архитравни фриз, са полукружним
нишама и прозорима, троугластим тимпаном на источној и атиком на западној фасади.
Црква је украшена многим пластичним класицистичким мотивима, међу којима се
посебно истичу класичне урне, вазе, ромбоидна поља и гирланде на атици, као и
палмете са волутама у полукружним пољима ниша. На јужној фасади били су
предвиђени пригодни натписи, у плану исцртани латиницом: на атици изнад припрате
MILOCHS FURSVS, а на сличној атици изнад певница година подизања MDCCCXXXI
ERBAUT. Иако план грађевински није никад остварен, он је значајан за историју
подизања Саборне цркве, јер показује да је још 1831. године Кверфедд учествовао у
припремама за обнову главног београдског храма и да је већ тада предлагао темељни
захват, односно изградњу нове грађевине. У стилском погледу овај први план садржи
низ решења која ће ући и у коначан план изградње цркве из 1836/7. године. Други план
који је такође из Панчева не садржи потпис аутора и годину израде; представља корак
даље од првог ка коначном плану по коме је грађена Саборна црква. Као и први он се
састоји од једног листа на коме су нацртани основа, изглед јужне и западне фасаде и
попречни пресек кроз припрату. По облику основе и обради фасаде веома је сличан
коначном плану из 1837. године. Трећи и коначни план не оставља недоумицу по
питању његовог аутора. У доњем десном углу испод цртежа западне фасаде стоји
потпис: Querfeld. И на овом плану је горњи део звоника (кубе изнад сата и малог
троугластог тимпана) сасвим другачији него што је изведен. Сва је прилика да је на
захтев наручиоца (вероватно на основу скице Франца Јанкеа) Кверфелд изменио у
плану горњи део звоника додавши му раскошно и високо барокно кубе, које је знатно
допринело бољем изгледу цркве. Због тога је Кверфелд израдио посебне скице западне
фасаде и кубета звоника. Овај последњи рађен је у боји у два примерка са приказом
унутрашњег конструктивног склопа. И један и други цртеж имају Кверфелдов потпис.
На обојеном цртежу западне фасаде веома детаљно су приказани сви детаљи: главни
портал са полукружним тимпаном, пет симетрично распоређених прозорских отвора
(два са полукружним тимпанима у доњем и три правоугаона у горњем низу), четири
пиластера са капителима који подупиру архитрав са фризом и троугласти тимпан, у
чијем је пољу рељефно приказан српски грб у ловоровом венцу који држе два
конфронтирана змаја, чији су репови стилизовани у облику барокне биљне
орнаментике. Изнад тимпана је двостепена атика са урнама и класицистички
стилизованом волутом. Разлике између овог цртежа и изведене фасаде су незнатне: на
цркви нису направљени мали отвори у соклу, планирани бочни прозори претворени су у
нише, у тимпану није изведена рељефна представа грба и змајева и волуте нису
геометријски исказане у површини зида како је то на цртежу приказано. До ових измена
могло је доћи за време изградње или касније, у току обнове фасаде у другој половини
19. века. Међу овим Кверфелдовим плановима, који имају изразите одлике
класицистичког схватања црквене архитектуре, налазе се још два плана, која, иако
рађена са доста примене барокно - класицистичких декоративних елемената, по својим
просторно - архитектонским решењима одударају од усвојених планова за Саборну
цркву. Један план садржи издужену правоугаону основу цркве са веома наглашеном
олтарском апсидом и посебно обликованим правоугаоним бочним просторима
проскомидије и ђаконикона, а на западном делу цркве је један доста низак звоник са
барокним, крушколиким кубегом. Западна фасада је обрађена у класицнстичком духу.
На другом плану приказан је само западни део цркве, односно два бочно постављена
звоника на западној фасади и пресек истих са унутрашњом конструкцијом кубета и
носача звона. Може се претпоставити да су и ова два плана настала као варијанте за
Саборну цркву у Београду. Најзад, међу могуће учеснике на овом својеврсном конкурсу
за израду планова и изградњу нове Саборне цркве треба убројити и архитекту Франца
Добија из Панчева, рођака А. Ф. Кверфелда. У архивским изворима везаним за
изградњу Саборне цркве помињу се два панчевачка мајстора, од којих ми знамо оног
главног и потписаног на плановима, архитекту Адама Франца Кверфелда, а други је
могао бити само његов најближи сарадник Франц Доби. Београд добија и првог
школованог домаћи архитекту - Константина Радотића који ће преузети надзор над
завршетком изградње Саборне цркве.

Црквено градитељство, специфично по својој намени и још увек доста оптерећено

традицијом у погледу архитектонског обликовања, пружало је сразмерно ограничени
стваралачки простор не само за младе архитекте него и за остале градитеље, који су
осећајући захтеве новог времена тежили већим променама у архитектури. За
остваривање таквих тежњи област профаног градитељства имала је низ значајних
предности.

6. Александар Бугарски, Данило Владисављевић, Андрија Вуковић, Хаџи

Никола Живковић

После дефинитивног одласка Турака 1867. године када се живот почео јаче
развијати на свим пољима, као противтежа популарним романтичарским и
националним стилским стремљењима, од 1870. године у Србији цвета интернационално
оријентисана архитектура окренута еклектичком тумачењу античких, али и новијих
историских стилова као што су ренесанса, барок и неокласицизам. У еклектичком духу
претежно граде неимари формирани у водећим средњоеврпским центрима академске
архитектуре.

Александар Бугарски студирао је у Будимпешти. У периоду од 1869. до 1890. ради у

Министарству грађевине у Београду. Типичан је представник историјских стилова од
ренесансе до неокласицизма. Био је један од најзначајнијих архитеката свога времена у
Србији.
 ● Народно позориште 1867 - 1869

● палата трговца Радована Бурловца 1872. (Кнез Михаилова)

● Стари двор / двор Краља Милана 1881 - 1884

● кућа Косте Месаровића (Кнез Михаилова)

● Вукова задужбина (Министарство просвете)

● цркве у Лозници и Ритопеку

Данило Владисављевић завршио је Реалку у Београду потом Технички факултет. Ради

у Министарству војном. Сарађује са инжењером Милошем Савчићем.

● Инжињеријска касарна у Нишу 1899.

● Војна болница у Београду - романтизам/богенфриз

● Врачарска задруга

● кланица у Београду 1898.

● Прометна банка (Кнез Михаилова)

Андрија Вуковић Технички факултет завршио је у Будимпешти. Ради као државни и

општински инжењер. Архитектура Вуковићевих зграда била је ренесансно - барокна у
скромној и пречишћеној обради. Вуковић је био један од првих домаћих инжењера који
је радио као архитекта у обновљеној Србији.

● хотел Балкан (срушена)

● хотел Лондон (срушена)
● зграда Етнографског музеја у улици Кнеза Милоша (срушена) / кућа
Стевче Михаиловића
● зграда Управе монопола у улици Кнеза Михаила

Никола Хаџи Живковић био је први архитекта у обновљеној Србији кнеза Милоша

Обреновића. Није познато да ли је имао више образовање. Изградио је многе државне
зграде по налогу кнеза Милоша. За време друге владе кнеза Милоша (1858 - 1860),
враћа се у Србију и постаје надзиратељ правителствених грађевина у Главној управи
грађевина у Београду. На тој функцији остаје до смрти 1870. године. Прве зграде
(конаке) је градио у балканском стилу 18. века, а у каснијем периоду користи мање
елементе тада актуелног средњоевропског градитељства.

● Конак кнегиње Љубице

● Конак кнеза Милоша у Топчидеру
● Ђумрукана на савском пристаништу (стара царинарница срушена 1944)
● Црква светог Марка (срушена 1942)
● Велика касарна у улици кнеза Милоша (адаптирана за зграду Народне
скупштине 1926)

7. Драгутин Ђорђевић, Душан Живановић, Јан Неволе

Осим школских установа на развој градитељства у Србији пресудан утицај имала

је архитектонско - урбанистичка пракса организована под окриљем државе,
концентрисана у ресорним министарствима грађевине, војске, просвете и црквених
дела. Архитектонски одсек Министарства грађевина настао је од постојеће Главне
управе грађевина. У њему ће се окупити водећи српски неимари који ће обележити
период до Првог светског рата. Колектив тог одељења, контролисан од политичких
фактора, усмеравао је развој архитектуре прилагођавајући га потребама изградње
младе и полетне српске државе. Центар је одређивао и пратио развој градитељства у
мањим срединама, удаљеним од престонице. Градитељство у окупираним српским
крајевим развијало се под јаким утицајем установа германске и отоманске културе.
Упркос јаке конкуренције страних стручњака поједини неимари из Србије с успехом
граде у многим војвођанским местима. У самој Србији приватна пракса је била потпуно
неразвијена те се многи архитекти одлучују за паралелне каријере градитеља и
наставника.

Драгутин Ђорђевић у Београду завршио Реалку и Технички факутет. 1893.

дипломирао у Карлсруеу. Ради у Министарству војном, у Министарству грађевина и као
професор на универзитету у Београду.

● дом за напуштену децу краљ Дечански (сарадња са Милорадом

Рувидићем)
● Окружни суд и Окружна команда 1899.
 ● Касарна VII пука 1901.
● купатило краља Петра у Бањи Ковиљачи 1904.
● гимназија у Ваљеву
● III београдска гимназија са Душаном Живановићем
● план за палату Српске краљевске академије са Андром Стевановићем
1912.
● Универзитетска библиотека Светозар Марковић са Николом
Несторовићем 1926. (пластику радио Аца Стојановић)

Душан Живановић архитектуру је студирао у Бечу на Академији уметности, код професота

T. Хансена, код којег је радио на пројектима неовизантијске архитектуре. Радио је и као
архитекта Министарства грађевине у Београду. Главна његова делатност била је градња
цркава. Тежио је да да неовизантијску архитектуру професора Хансена усклади са
концепцијом српске средњовековне архитектуре. Пројектовао је и многе профане
грађевине у духу еклектичне ренесансе.

● зграда бившег Државног савета 1889.

● цркве у Лозовику, Јагодини, Крушевцу, Трстенику, Сокобањи
● III београдска гимназија са Драгутином Ђорђевићем
● школске зграде у Алексинцу, Ваљеву, Београду 

Јан Неволе пореклом Чех, имао је у Кнежевини Србији функцију главног инжењера
грађевинског одељења Попечитељства внутрених дела. Пројектовао је бројна здања у
Србији, док је у Београду углавном градио грађевине војне намене. Виде се његове
тежње да своје академско знање стечено на прашкој техничкој школи и бечкој
уметничкој академији обједини са елементима српске градитељске традиције.

● Војна болница (срушена)

● Војна академија (срушена)
● Капетан - Мишино здање 1858/63

8. Светозар Ивачковић, Јован Илкић

Светозар Ивачковић  завршио је Реалку у Панчеву. У Бечу је завршио Високу техничку

школу. По завршетку овог факултета уписао се на Академију ликовних уметности у класи
професора Теофила Ханзена који се прославио својим предавањима из византијске архитектуре.
Ове студије које су обухватале поред византијске и класичну и ренесансну архитектуру,
завршио је са одличним успехом 1874. године. У Београду, у Архитектонском одељењу
Министарства грађевина почео је да ради 1881. године као инжињер I класе. Као
стручњак за академску архитектуру, а нарочито за неоренесансну и неовизантијску
варијанту, остварио је респектабилан опус у домену сакралног неимарства. Ивачковић
је саградио неколико десетина парохијалних цркава и гробљанских капела као и
неколико приватних породичних зграда.

● Преображењска црква у Панчеву 1874/8 (иконостас Урош Предић,

сликарство Стеван Алексић)
● капела породице Хариш на земунском гробљу 1875.
● зграда Министарства правде на Теразијама 1883. (са Јованом Суботићем)
● капела Св Николе на Новом гробљу 1893.

Јован Илкић рођен је у трговачкој породици у Земуну. У Бечу је завршио реалну

гимназију, а затим се уписао на студије архитекутре код  Теофила Ханзена на Академији
лепих уметности. Дипломирао је 1883. године. На позив краља Милана Обреновића
долази у Србију да доврши радове на уређењу Старог двора. Запослио се у
Министарству грађевина где је радио као инжењер. Сматра се да је као изузетно плодан
градитељ који је стварао у класичном и српском националном стилу.

● Крсмановићева кућа на Теразијама 1885.

● Официрски дом (СКЦ) са Милорадом Рувидићем
● хотел Москва (зграда осигуравајућег друштва) 1906. са московским
архитектима
● Народна скупштина 1907 - 1936 (Николај Краснов, Петар Илкић, Тома
Росандић)
● дом Друштва Св Саве
● црква Св Тројице у Параћину
● зграда Начелства и зграда Окружног суда у Ваљеву
● куће (трговца Црвенчанина, Милана Пироћанца, Милорада Павловића)

9. Константин Јовановић, Димитрије Т. Леко, Петар Поповић

Константин Јовановић рођен је у Бечу као најстарији син
српског фотографа и литографа Анастаса Јовановића. Завршио класичну гимназију у Бечу и
дипломирао на циришкој политехници у Швајцарској. После дипломирања је посетио Италију
где је студирао италијанску ренесансну уметност. Према његовим нацртима је урађена
мермерна основа са бронзаним украсима за споменик кнезу Михаилу Обреновићу на
Тргу Републике. Аутор споменика Енрико Паци је био добар пријатељ Анастаса
Јовановића који је посредовао да Пацијев пројекат буде усвојен и изведен. Паци је из
Фиренце са Константином Јовановићем стигао у Београд у јесен 1874. године. У Бечу је
1880. године отворио приватни архитектонски атеље. Прве поруџбине је добио је крајем
19. века из Бугарске и Румуније. Његова градитељска делатност у Београду траје од
1880. до 1920. године. Свој неизбрисив траг Јовановић је оставио остварењима у
духу академске архитектуре под утицајем једног од највећих немачких архитеката и
теоретичара архитектуре средине 19. века, Готфрида Земпера.

● зграда Народне банке у улици Краља Петра 1889.

● куће (Марка Стојановића, Драгомира Радуловића, Косте Миленковића)
● Спасићева задужбина / зграда Николе Спасића у Кнез Михаиловој улици
● нереализовани пројекти (храм Св Саве, Народна скупштина, Српска
краљевска академија)

Димитрије Т. Леко студирао архитектуру у Цириху, Ахену и Минхену. По повратку у

Београд крајем 19. века покушао је да примени модел савремене европске архитектуре
и урбанизма у Београду. Пројектовао је више објеката за једног од најбогатијих
трговаца у Београду с краја 19. века, Ђорђа Вуча.

● Београдска метеоролошка опсерваторија 1891.

● кућа породице Вучо (McDonalds)
● зграда нове Војне академије у Немањиној (музеј града Београда) 1899.
● Палата Атина на Теразијама 1902.
● Вучина кућа на Сави у Карађорђевој улици
● капела изнад Ћеле - куле

Петар Поповић је завршио  студије архитектуре на Техничком факултету Универзитета

у Београду. Развија интересовање за споменике српске средњовековне уметности, које је
сматрао изузетно значајним за српску архитектуру. Ради у Министарству
грађевинарства, али и самостално пројектује. Радио је као професор и био члан Српске
краљевске академије. Нудио је решења која се стилом могу јасно сврстати у
академизам, на бази његових пројеката се може утврдити да је био наклоњен моравском
стилу српске средњевековне архитектуре.

● зграда Окружног начелства у Зајечару 1907.

● Окружна зграда у Врању
● хотел Петроград у Београду 1912.
● Руски цар у Београду
● црква Св Ђорђа у Старом Костолцу
● кућа Димитријевића у Београду
● црква Александра Невског (са Василијем Андросовим 1930)
● зграда Министарства просвете у Београду 1933.
● црква Ваведења на Сењаку 1936.

10. Академизам у српској архитектури (преглед, 1865 - 1914)

Појава академизма у Србији поклапа се са стицањем њене политичке

самосталности у време владавине кнеза Михаила 1860 - 1868. Политичко и културно
ослањање на Аусто – Угарску монархију подстакло је развијање академизма као
државног стила; архитектура јавних и репрезентативних палата се конструише под
утицајима понајвише бечког градитељства. Од 1865. У спској архитектури преовладава
огледалска симетрија и хијерархизоване композиције. Посредством првих српских
архитеката школованих у Европи долази у Србију утицај водећих академиста тог
времена, Готфрида Земпера и Теофила Ханзена.

Технички факултет у Будимпешти Андрија Вуковић

Александар Бугарски
Милан Табаковић
Бечка академија ликовних уметности Светозар Ивачковић
(класа пофесора Теофила Ханзена) Јован Илкић
Душан Живановић
Владимир Николић
Јован Суботић
Технички факултет у Бечу Емилијан Јосимовић
Политехникум у Бечу Јован Смедеревац
Висока техничка школа у Берлину Андра Стевановић
Никола Несторовић
Милорад Рувидић
Миленко Турудић
Светолик Поповић
Светозар Јовановић
Политехникум у Минхену Коста Шрепловић
Милан Капетановић
Милош Савчић
Бранко Таназевић
Драгутин Маслаћ
Владимир Николћ
Сава Димитријевић
Димитрије Т. Леко
Данило Владисављевић
Милан Антоновић
Политехникум у Ахену Данило Владисављевић
Димитрије Т. Леко
Висока Техничка школа у Карлсруеу Драгутин Ђорђевић
Петар Бајаловић
Драгутин Милутиновић
Политехникум у Цириху Константин Јовановић
Милан Антоновић

Академизам није био хомоген код српских градитеља те се паралелно с њим развијају и
романтичарски стилови у архитектури као и патриотске тежње. Задржали су се неки од
академских концепата и касније на објектима сецесије, међуратног и послератног
градитељства.

Периодизација:

1865 - 1900 строги / рани академизам

1900 - 1914 слободније схватање крутих норми / зрели академизам

 1918 - 1950 модернизован академски монументализам / позни академизам

Рани академизам

Српски градитељи стварају у границама прописаних образаца прилагођавајући

се локалним могућностима и потребама. Обнавља се архитектура неокласицизма с
почетка 19. века. Ренесансна, барокна и неокласицистичка морфологија постају образац
за архитектуру профаних јавних и приватних зграда. Уместо орнаменталне пластике
више се јавља архитектонска. Закон о подизању јавних зграда из 1865. године остаје на
снази до Првог светског рата, одговарао је академском стилу у погледу идеологије реда.
Главни примери академизма подигнути су у Београду. У техничком погледу заступљени
су масивни системи зидања и традиционални материјали. Камен и опека коришћени су
за зидање и облагање, дрвене греде за конструкције, ливено гвожђе и вештачки камен.
Традиционална одлика српског градитељства: структуралност грађевине подређује се
ефекту спољних облика. Зачетницима српског академизма сматрају се Андрија
Вуковић (хотел Балкан, хотел Лондон, кућа Стевче Михаиловића) и Александар
Бугарски. Грађење Народног позоришта по нацртима Александра Бугарског 1867/9
године од изузетног је значаја јер је најавило процват академизма уједно и оснивање
европских културних установа у Србији. Бугарски је у српску ахитектуру увео
неоренесансни стил ближи италијанским него немачким узорима. Чеони део чине
приземље и два спрата са прилазним четвороделним тремом на стубовима. Узор
архитекти било је прочеље Миланске скале. Унутрашњост је далеко раскошнија од
спољашњости која уз ренесансне садржи и барокне и рококо мотиве. На палати трговца
Радована Барловца из 1872. године Бугарски развија решење са унутрашњим
двориштем и галеријама; зграда је инспирисана палатама римске високе ренесансе.
Академска монументалност и концепција фасада долази до изражаја навише на двору
краља Милана 1881/4 године. Mонументална грађевина замишљена је као прва од три у
комплексу владарске резиденције. Препознају се антички (каријатиде), неоренесансни
(обрада површина) и барокни (куполе) мотиви. Здање је квадратне основе са
застакљеним унутрашњим холом; утицај ренесансе. Двоспратна палата са високим
приземљем у чијој обради енетеријера преовлађују ренесансни, оријентални и рококо
мотиви. Неповољан и неравномеран терен умањује утисак монументаности иако су
фасаде пластично јако богате украшене применом дорских и коринтских стубова.
Приметан је акценат на рустици приземља. На кући Косте Месаровића у Кнез
Михаиловој улици Бугарски примењује тип двокраког тракта са унутрашњим
двориштем. Још га одликује и симболизам архитектонске пластике који говори о
намени грађевине или о занимању власника. Велики број зграда у Београду крајем 19.
века има слично решење по академским схватањима. Објекти јавне намене имали су
основу издуженог правоугаоника, често допуњени бочним крилима. Површински веће
зграде добијале су унутрашња дворишта док су стамбено – пословне зграде добијале
уске светларнике. У стилу академизма изграђен је велики број државних и културних
објеката (окружна начелства, судови, општине, школе, болнице, железничке станице и
касарне). Драгутину Милутиновићу и Фон Флатиху се приписује зграда београдске
Железничке станице из 1884. године. Симетрична композиција грађевине на чијем се
централном ризалиту и бочним павиљонима спајају елементи ренесансе и
неокласицизма. Склоност ка академизму уочава се и у раду Јована Илкића (кућа
Терзибашића, палате Милорада Павловића и Косте Месаровића), који је сматран за
најбољег познаваоца барока. Репрезентативна приземна палата трговца Крсмановића
на Теразијама из 1885. године којом доминира централни декоративни вестибил. На
палати министра Милана Пироћанца истиче зашиљени торањ, док мање успешно
компомонује палату Министарства војске. Крсмановићева кућа у Шапцу приписана
Илкићу сматра се једним од најрепрезентативнијих примера ране фазе кадемизма у
Србији; Начелство и Суд у Ваљеву сматра се мање инвентним решењем. На палати
Официрског дома из 1895. године са Милорадом Рувидићем, а посебно на згради
Народне скупштине Јован Илкић је показао вештину решавања најсложенијих
градитељских програма. Зграда Народне скупштине означила је почетак зреле фазе
српског академизма. Потребно је истаћи два значајна градитеља на просторима
Војводине: Владимир Николић и Милан Табаковић. Такође су битне грађевине
страних архитеката настале на простору Србије у стилу академизма попут Начелства
Нишког округа непознатог архитекте, Реална гимназија у Ужицу чешког архитекте
Венцеслава Чихака као и Окружно начелство у Позаревцу архитекте Фридриха
Гизела. Земперов ученик Константин Јовановић сем у Србији градио је у Аустрији,
Бугарској и Румунији. Сматра се најизразитијим представником прве две фазе српског
академизма, ретко се користећи барокним елементима створивши тако једну академску
варијанту ренесансне архитектуре. Придржавао се прегледа и монументалности јавних
и приватних грађевина акцентујући рустику приземних и пластичност средишњих зона.
Његова схватања академизма ближа су блажа од строгих варијанти Бугарског, али
компактнија од слободних Илкићевих. Његово главно дело у Београду јесте зграда
Народне банке у улици Краља Петра из 1889. године. Упркос неодговарајућем терену
монументалност и рустичност зграде дошле су до изражаја. Видне су инспирације
позне италијанске ренесансне архитектуре. Ентеријер зграде такође је конципиран у
академском стилу (Спасићева задужбина, куће Марка Стојановића и Косте
Миленковића). Још један архитекта који је стварао у стилу академизма јесте Милан
Капетановић у чије најзначајније објекте спада неоманиристичка кућа Јеврема Грујића
у Београду. Важно је поменути и зграду Министарства правде у Београду изграђену по
пројектима Светозара Ивачковића и Јована Суботића са очигледним
реминисценцијама на римску ренесанску по бечкој методологији. У делима Душана
Живановића попут зграда Државног савета и Главне контроле такође је приметна
академски моделација форме као и на многим школским зградама које је подигао са
Драгутином Ђорђевићем. На развој академистичких схватања у Србији у великој мери
су утицали ставови Емилијана Јосимовића, првог научника срхитектуре и урбанизма.
Инсистирајући на принципима класичне симетрије и хармоније теоријски је утемељио
европски академизам у српској средини.

Академизам је присутан и у српској сакралној архитектури у неокласицистичком и

неовизантијском маниру; цркве у Неготину, Шапцу, Бечеју и Великој Моштаници.
Академизам неовизантијског концепта развијао се паралелно са тежњама за
националним стилом где су препознати архитекти попут Светозара Ивчковића, Јована
Илкића Душана Живановића и Владимира Николића; цркве Св Преображења у
Панчеву, Св Тројице у Параћину, Св Петра и Павла у Јагодини, Св Ђорђа у Крушевцу.

Зрели академизам

Период зрелог академизма започиње после 1900. године. Шаблонско понављање

и даље је основа новинама попут репрезентативних фасада, класицистичких стубова и
барокне пластике. Смелије се одступа од образаца, декорација је скупља и богатија
захваљујући економском процвату и демократизацији (нова династија). Почетак фазе
зрелог академизма означила је зграда Народне скупштине започета 1907. године према
пројектима Јована Илкића. Једноспратно здање са високим приземљем за узор је
имало нацрте Константина Јовановића; разлика је само у детаљима. Симетричан
масивни кубус завршен је доминантном ренесансном куполом са барокним детаљима
која се уздиже над вестибилом. На средишњем ризалиту смештен је монументални
портик који се завршава троугаоним тимпаноном. Испред портика је прилазно
степениште. Упечатљиво здање које доминира спољашњим простором са свим
обележјима административне и државне моћи. Зрелу фазу српског академизма
обележио је и архитекта Драгутин Ђорђевић. Након првих радова на школама са
Душаном Живановићем у Београду пројектује зграде Окружног суда, Касарне VII
пука, дом друштва "Краљ Дечански" (са Милорадом Рувидићем – заступају сличну
концепцију академизма), II и III београдске гимназије. По свом схватању академизма
био је ближи Илкићевој слободнијој концепцији. Битан је и његов пројекат за Палату
Српске Краљевске Академије са Андром Стевановићем из периода 1914 – 1924, где је
слободно комбиновао елементе академизма, сецесије и декоративизма. У архитектури
Данила Владисављевића огледају се утицаји оба мофолошка тока српског академизма
на примерима попут Прве Врачарске штедионице и Прометне банке коју је пројектовао
са Милошем Савчићем. Сличне одлике приметне су и у делима Димитрија Т. Лека
(палата Атина на Теразијама, нова Војна академија, капела Ћеле - куле).

13. Сецесија у српској архитектури

Сецесија улази посредно у српску архитектуру. Она је резултат потреба

архитеката млађе генерације ка афирмацији. Угледајући се на средњоевропске узоре и
пратећи савремене градитељске токове, архитекти млађе генерације опредељују се за
прашке, бечке, пештанске и немачке сецесијске узоре. Домаћи архитекти нису били
доследни у преношењу чистих решења која би потиснула барокне и ренесансне
академске форме. Сецесијски елементи архитектуре опрезно се компонују на делима
националнод стила и академизма који у овом периоду кохезивно егзистирају. Сецесија
се у београду и српској архитектури јавља првенствено у виду оригиналних и
самостално креираних орнаменталних украса који замењују стандардни репертоар
архитектонске декорације. Сецесијски елементи уводе се у виду апликација на
слободним површинама фасада, затим на оградама балкона и степеништа, на улазним
вратима и прозорским оквирима. Највећи број сецесијских елемената у Београду
можемо окарактерисати као прелазне типове: академска концепција са сецесијским
фасадама и украсима. Мањи број зграда је компонован на сецесијски начин који
раствара строге, симетричне хоризонталне форме. На овим зградама је приметна
вертикална, асиметрична композиција, више површина је застакљено, у употреби су
племенити материјали, полихромија фасада као и слободно развијена флорална
декорација. Сви наведени елементи су типични за уметност сецесије. Битно је
нагласити да сецесије нема на примерима црквене архитектуре. На профаним
грађевинама заузима широк спектар дела попут павиљона, робних кућа, кућа за
становање, банака, хотела и најамних зграда. Сецесија се у српској архитектури јавља у
Београду 1901. године и траје са осталим стилским тенденцијама до 1914. године.
Архитекти који ду ноциоци сецесијског стила били су школовани на академијама и
високим школама Беча, Минхена, Карлсруеа, Прага и Будимпеште. Међу
најзначајнијима су Милан Антоновић, Никола Несторовић, Андра Стевановић, Бранко
Таназевић, Димитрије Т. Леко, затим млађи архитекти попут Петра Бајаловића,
Светозара Јовановића и инжењер Виктор Азриел који је остварио запажена сецесијска
дела. У овом периоду развоја српске архитектуре, архитекти први пут излажу заједно са
скулпторима и сликарима на изложбама своје пројекте. Од бројних грађевина у
Београду издваја се кућа инжењера Јоце Смедеревца подигнута 1901. године по
његовим планова; на грађевини се запажају развијени пластићни флорални елементи
декорације фасада. Међу значајне грађевине сецесијског стила убрајају се хотели
Москва и Бристол. Хотел Москва подигнут је 1906. године на основу међународног
конкурса по избору комисије чији члан је био Ото Вагнер - отац бечке сецесије;
сецесијске фасаде пројектовали су петроградски архитекти по узору на руску сецесију.
Хотел Бристол рађен је 1910. године по пројектима Николе Несторовића; запажени
флорални украси. Робни магазин из 1907. године рађен по пројектима инжењера
Виктора Азриела представља најчистији пример бечке сецесије. Заједно са кућом
трговца Стаменковића, архитекти Никола Несторовић и Андра Стевановић,
представљају праве примере београдске сецесије. На овој грађевини приметан је раскид
са академизмом као и типични сецесионистички елементи попут бојених зелених
плочица које акцентују полихромију фасаде. Две куће пројектоване по плановима
Стојана Тителбаха, кућа Арона Левија и породична кућа, показују наклоност ка
флоралној декорацији. Значајна су такође и дела: Прометна банка Данила
Владисављевића, Смедеревска банка Милорада Рувидића и Официрска задруга
(Светозар Јовановић, Данило Владисављивић и Владимир Поповић) које доприносе
процесу одвајања од затворених академских форми. Још један битан пример јесте
Павиљон Краљевине Србије на изложби у Риму, рад Петра Бајаловића. Још једно
његово дело са елементима сецесије јесте кућа Мике Аласа. На згради САНУ рађеној
по плановина Николе Несторовића и Драгутина Ђорђевића такође запажамо
сецесионистичке украсеЗначај сецесије као прелазног типа јесте у процесу
осамостаљивања српске архитектуре. Сецесија је повезала српску архитектуру са
интернационалним стиловима и допринела прогресивном току српске архитектуре.
Постсецесијски елементи задржали су се у српској архитектури до 1925. године у
оквиру националног стила. У том маниру пројектује Таназевић телефонску централу и
Министарство пошта. Сецесијски елементи били су инспирација за многе потоње
српске архитекте попут Богдана Богдановића. Први елементи сецесије у српској
архитектури јављају се на фасади хотела Крен у Чачку.

14. Један век тражења националног стила (преглед, 1850 - 1950)

Србија је стекла повољан положај после Берлинског конгреса 1878. па се

наметнула тежња ка подизању споменика у православном и српском духу. Процес
формирања особеног националног стила текао je постепено, током првих деценија у
знаку мешања елемената средњовековне архитектуре са барокним, класицистичким, и
романтичарским облицима. Српски средњовековни споменици и архитектура нису још
увек изучавани са довољно пажње. Први покушај остваривања целовитих композиција
разрађених у духу старих српских споменика представљају храмови које је за потребе
цркве подигао македонски неимар Андреја Дамјанов. Његова тајфа била је први
обновитељ византијске традиције иако нису располагали високошколским знањима.
Највећи број Дамјановљевих храмова концепцијски опонаша традиционални тип грчке
градске базилике. Прва Дамјановљева грађевина у Србији која означава прекретницу у
српској новијој архитектури је храм Светог Георгија у Смедереву (1851-1855). Куполе
(5) су подигнуте по угледу на Манасију, док је западно прочеље копија Саборне цркве у
Београду са барокним звоником. Црква је комбинација базиликалног типа са развијеним
уписаним крстом са три апсиде. Након овога Дамјанов зида саборну цркву у Нишу
посвећену Светим Апостолима која треба да евоцира на Грачаницу. Андрејин брат
Коста Дамјанов гради цркву у Врању, а Андреја је такође радио на црквама у Пироту,
Сарајеву и Мостару. Вазнесењска црква у Београду
подигнута је 1864. године. Аутори су непознати, али се зна да су је изградили немачки
грађевинари Гајзнер и Слајснер. Комбинација основе једнобродне цркве са
крстообразним решењем. Црква има пет осмоуганох купола са уским прозорима.
Олтарска апсида је полукружна и на њу се обострано ослањају испадом наглашени
проскомидија и ђаконикон. Унутрашњи простор урађен је складније од спољашњости.
Вазнесењска црква представљала је нови тип градске цркве у односу на до тада
преовлађујући западњачки начин грађења. Због изостанка звоника на Вазнесењској
цркви је евидентно евоцирање архитектонских елемената моравске школе. Грађевина
која је означила радикалан прекид са барокним и класицистичким елементима у корист
пројектовања у националном духу, са ослонцем на византијске и романске узоре, јесте
Црква Светог Спиридона у Трсту Карла Мачијакинија италијански градитеља.
Андрија Андрејевић гради храм Успења Богородице у Крагујевцу који је најзрелије
дело национално архитектуре у Србији пре појаве Ханзенових српских ученика. Утицај
културне политике Обреновића на развој српског стила: Миланова аустрофилска
усмереност, за време Александра интензивирано проучавање средњовековних
споменика; допринос Драгутина Милутиновића и Михаила Валтровића. У другој
половини 19. века у Бечу се школују први српски архитекти који ће формулисати
правце развоја националног стила под утицајем бечке школе неовизантијског стила
Теофила Ханзена. Светозар Ивачковић је први дипломирани архитекта из његове
групе. По повратку у отаџбину Ханзенови ученици запослили су се у Министарства
грађевина Кнежевине (потом Краљевине) Србије. Ивачковићева прва грађевина јесте
Преображењска црква у Панчеву. Једнокуполна црква са основом грчког крста и
издвојеним звоником на југоисточној страни повезаним са црквом аркадним тремом.
Полихромијом фасада евоцира се византијска традиција. Апсида је споља полигонална,
а изнутра полукружна. Осим градских цркава и гробљанских капела, широм Србије и
Војводине саградио је велики број сеоских цркава, сличних по стилу и намени, где је
применио низ готово истоветних, такозваних типских решења. Црква Светог Николе
на Новом гробљу је породична капела, једнокуполна гробна црква с основом
слободног крста. За цркву Светог Петра и Павла у Јагодини такође се сматра да ју је
пројектовао Ивачковић. Реч је о петокуполној грађевини основе развијеног уписаног
крста. Владимир Николић ради план капеле Свете Катарине у Сремским Карловцима
са основом у виду слободног грчког крста са куполом, полихромијом фасада и свим
осталим елементима Ханзеновске концепције. Јован Илкић ради на цркви у Параћину
и на звонику цркве Светог духа у Крагујевцу; радио је на деловима старе цркве. У првој
фази рада Душана Живановића преовлађују радови у духу Ханзенове школе, да би се
у следећој фази непосредније везао за националну медијевалну традицију и
оживљавање тековина моравског градитељства. Ради на цркви Светог Ђорђа у
Крушевцу. Позни одјек елемената ханзенатике приметан је на капели Ћеле - куле у
Нишу, Димитрија Т. Лека. Андра Стевановић одбацује ханзенатику, постајући главни
заговорник непосредне примене традиционалне архитектонске концепције; негује
еклектичке (класицизам) западноевропске форме. Ради на цркви Светог Саве у
Косовској Митровици где видимо мешавину рашког стила са елементима ханзенатике.
Поред Ханзеновских начела у српском црквеном градитељству, развијао се и други
правац који се заснивао на непосреднијем угледању на српске средњовековне
споменике. Овај тип је првобитно примењиван у архитектури сеоских цркава, да би
временом стекао велику популарност. На појаву ове оријентације у највећој мери су
утицале презентације проучавања наших старих споменика Валтровића и
Милутиновића. Најпотпунији и најрепрезентативнији покушај остварења идеала
националне архитектуре, изражен на једној световној грађевини, је Српски павиљон
(1900) на светској изложби у Паризу. Пројектовали су га Милутин Капетановић и
Милорад Рувидић. Квадратне основе са кришкастом куполом, четири слепа кубета,
бочним тремовима, израђен од дрвета. Припреме за подизање репрезентативног храма
Светог Саве у Београду започете 1895. године, осим што представљају капиталан
национални градитељски подухват, значајне су за праћење тражења националног стила
у српској архитектури. Прве познате скице монументалног храма израдио је
Константин Јовановић. Оне су биле замишљене по узору на западњачку католичку
архитектуру, под утицајем решења цркве Светог Петра у Риму. Од пет радова колико је
поднето на конкурс, награђена три: Саве Димитријевића, Светозара Ивачковића и
Димитрија Т. Лека. Српско-византијски стил постаје главни услов под новом
династијом. Конкурс за парохијалну цркву - маузолеј на Опленцу расписан је 1903.
године. Програмом је био условљен српско - византијски стил. Крајем 1909. године
одлучено да се извођење објекта додели младом студенту архитектуре Кости Ј.
Јовановићу. Прихваћено је Јовановићево решење централне грађевине са пет купола.
Саграђена је грађевина с основом у облику слободног крста са криптом, великим
средишњим кубетом, до којег је краљу било посебно стало. Мермерна оплата нарочито
доприноси свечаном репрезентативном утиску целине. Упоредо са све масовнијим
уношењем мотива из српске средњовековне архитектуре у профано стваралаштво, у
чему је преовлађивао концепт захватања у наслеђе моравске школе, црквено
градитељство, под све јачим утицајем традиционално настројених наручилаца, напушта
доминантни тип ханзеновске сеоске и градске цркве. Симбол аутохтоног дела тог
наслеђа биле су у то време пре свега моравске задужбине. Црква Свете Тројице у
Трстенику подигнута је као грађевина триконхалног моравског плана, архитекте
Душана Живановића. Елементи националног стила постепено почињу да се уносе у
архитектуру стамбених зграда, породичних кућа, вила, јавних објеката. Уношење
средњовековних градитељских метода у савремено профано неимарство огледало се
претежно у преузимању пластичне декорације и облика отвора. Спој сецесије и
националних мотива, Петар Бајаловић је најпотпуније остварио на кући Мике Аласа.
Као најизразитији представник националног стила у нашој архитектури у периоду до
1914. године Бранко Таназевић је управо афирмисао симбиозу елемената сецесије и
српских мотива. Један од примера јесте зграда Телефонске централе са наглашеним
угаоним кубетом и плитким ризалитима; преплетни орнаменти, розете, шаховска поља
и лучни отвори. Фасада Министарства просвете је смирено асиметрично конципирана,
где је улаз постављен на леву, а главни ризалит на десну страну прочеља. Ту су још и
Општински дом у Крагујевцу као и Павиљон Краљевине Србије у Торину. Петар
Поповић ослања се претежно на изворно наслеђе моравске школе. На Окружном
начелству у Врању он задржава академске форме док је полихромија фасаде утицај
српске традиције. Јован Новаковић утемељио је праксу да се елементи старог српског
неимарства аплицирају на фасаде стамбених објеката, обогативши динамичне елевације
вишеспратних породичних кућа системом традиционалних отвора - кућа Живојина
Бабића. Драгутин Маслаћ је такође био поборник српског стила у профаној архитектури
што се огледа на његовој згради Гимназије у Чачку. Прилог тражењу националног стила
представљају конкурсни радови појединих српских неимара на конкурсу за зграду
управе монопола. Одређени елементи српског националног стила приметни су и на
скици за пошту 1 Момира Коруновића.

Након ратних разарања српских градова по ослобођењу земље и уједињењу

југословенских народа у нову државу - Краљевину СХС, јавила се потреба за појачаном
градитељском делатношћу. У томе су помогли руски архитекти - емигранти, који су због
револуције у Русији пребегли у Југославију. Повећана архитектонска делатност
омогућила је континуитет рада српским неимарима различитих стилских опредељења.
Међуратни период наше архитектуре у стилском смислу обележила коегзистенција три
различита духовна концепта архитектуре: академизам, национални српски стил и
модерна. Национални стил у српскoј архитектури између два светска рата се развијао у
два вида: као стил значајних државних профаних монументалних грађевина,
спомен-обележја, богомоља и као други, мање распрострањен стил приватних кућа.
Међу првим примерима надовезивања на пређени пут развоја националног стила у
сакралном градитељству, издваја се црква у Штимљу на Косову, дело архитекте
Јелисавете Начић. Доградња лучне зграде између Старог и Новог двора Момира
Коруновића, у оквиру његовог рада у националном стилу представља прелазно
остварење. Сачувани првобитни пројекти Драгише Брашована и Николе Несторовића за
палату Министарства шума и руда, и Брашованов нацрт зграде Министарства
финансија, сведоче о схватању националног стила као компромисном спајању
византијских и академских метода. У области црквеног градитељства у први план, по
обиму и вредности остварених пројеката, избија руски емигрант Василиј Андросов.
Осим Андросова, у првој половини треће деценије у националном стилу сеоске и
градске цркве пројектују Момир Коруновић, Петар Поповић, Душан Живановић,
Владимир Поповић. Један од најочигледнијих примера симбиозе интернационалног и
националног стила, представља пројекат Југословенског павиљона за изложбу у
Филаделфији 1925. године, браће Крстић.

Конкурс за храм Светог Саве на Врачару је расписан 1926. године. Основни конкурсни
предуслов био је да грађевина треба да буде у српско-византијском стилу из доба кнеза
Лазара, с напоменом да је циљ унутрашња и спољашња грандиозност. Рад Богдана
Несторовића представља сложено архитектонско решење, са структуром пирамидално
степенованих згуснутих маса, које подсећају на Грачаницу. Нацрт Маринковића и
Пиперског је такође представљао складно решење, док се конкурсни нацрт Злоковића и
Папкова сматра уметнички најуспелијим. Ту су још и нацрти браће Крстић, Александра
Дерока, Душан Бабић и Владимир Девић. Одлучено је да се изврши извесна корекција
Несторовићевог нацрта уз сарадњу Александра Дерока. Облик основе је правилан
византијски крст, наглашен у доњем делу порталима и олтарском апсидом, а у горњем
делу конхама. Комбинујући елементе Грачанице и Свете Софије дело одише
еклектизмом.

Развоју националног стила у нашој међуратној архитектури својеврстан подстицај су

давала научна проучавања старих српских и византијских споменика. 1927. године је у
Београду одржан Други међународни византолошки конгрес, који је праћен запаженим
београдским изложбама. То је помогло да се културној јавности отворе нови хоризонти
у просуђивању разлике између српског и византијског у средњовековној уметности.

Споменичка архитектура доживљава у међуратном периоду велики процват, будући да

је готово свако насеље имало потребу за обележавањем неког места, личности или
догађаја, везаног за Ослободилачке ратове Србије. Најзначајнија спомен-обележја у
међуратном периоду изградили су наши и руски неимари, запослени у министарству.

У профаној архитектури државних административних и пословних зграда, као и у

градитељству приватних кућа, национални стил је успевао да одржи равнотежу са
академским и раним модерним објектима, да би од 1931. године бивао све више
потиснут на маргину. Руски емигрант Виктор Лукомски учествовао је у реализацији
Старог двора на Дедињу и комплекса дворских грађевина. Цео дворски комплекс
замишљен је и изведен према жељи наручиоца, краља Александра I Карађорђевића. У
оквиру читавог националног стила у међуратној српској архитектури, комплекс Старог
двора представља једно од највреднијих и најрепрезентативнијих решења. Израду
главног идејног пројекта поверио је архитекти Живојину Николићу. Он је радио на
пројектовању са Лукомским, а посебна задужења у пројектовању и надзору радова у
ентеријеру, парку и изради иконографије пластичног украса зграда у комплексу имао је
Николај Краснов. Коруновићева Пошта 2, након грађења дворског кимплекса на
Дедињу, представљала је најрепрезентативнију грађевину у националном стилу. Током
1931/2. године саграђена је ограда Новог и Француског војног гробља у Београду по
пројекту Рајка Татића. Он је такође пројектовао и мртвачницу на Новом гробљу. Многа
спомен-обележја из међуратног периода поседују одлике националног стила попут
споменика на Гучеву архитекте Гојка Тодића. Обимну градитељску активност крајем
треће и током четврте деценије бележи Василиј Андросов, најплоднији неимар
православних цркава у Југославији међуратној периода. Прилика за одређену
реафирмацију српског стила пропуштена је при извођењу монументалне палате
Патријаршије СПЦ у Београду, која је у великој мери допринела његовом потискивању
на маргину збивања у профаном градитељству. Рађена је по пројекту Виктора
Лукомског 1932. године. У њеном изгледу изражена је намена служења институцијама
цркве, али она је зправо конципована на устаљеним и застарелим академским
решењима. У националном стилу је планирана обнова манастирског комплекса у Жичи.
Пројекат двора, црквице Цветог Саве, звонаре и трпезарије поверен је Александру
Дероку. Интернат студената Богословског факултета је највредније и најсавременије
остварење Александра Дерока у домену профане архитектуре националног стила.
Крајем четврте деценије национални стил је далеко ређе примењиван. 1930. гододине је
расписан конкурс за цркву Светог Марка: архитектонско решење петокуполне
грађевине основе уписаног крста, са звоником над припратом и захтевом да евоцира на
Грачаницу. Награђен је рад браће Крстић за храм који контуром и начином зидања
доследно репрезентује традиционалну архитектуру ових простора. Након Другог
светског рата и сменом политичке идеологије национални српски стил бива потиснут у
великој мери до 90тих година 20. века.

15. Академизам (1918 - 1950)

 У међуратном периоду у Краљевини СХС кохезивно коегзистирају три
архитектонска правца: академизам, национални стил и модерна. Након околности у
Русији условљених Првим светским ратом са руским емигрантима долази пар стотина
архитеката. Међу њима се истичу изразити представници академског стила попут
Краснова и Баумгартена. Руски архитекти раде под патронатом краља Александра
Карађорђевића. Они сарађују са српским архитектима у Министарству грађевина. У
новонасталој Краљевини конституисала се југословенска идеологија те у складу с тим
академизам се препознао као универзални државни стил, потиснувши тако национални
стил. Стилска решења међуратног академизма највише су примењена на профаним,
репрезентативним здањима, затим грађевинама јавне намене као и приватним кућама.
После Првог светског рата од припадника прве генерације академски образованих
српских архитеката стварају још Никола Несторовић, Драгутин Ђорђевић и Андра
Стевановић. Дела осталих припадника прве генерације попут Конастантина Јовановића,
Светозара Ивачковића и Владимира Николића, свакако су послужила као узор
тадашњим академским подухватима. Међу истакнутим архитектима академизма млађе
генерације истичу се Светозар Јовановић (Официрска задруга), Димитрије Леко и
Милутин Борисављевић. Млађи архитекти школовали су се у Будимпешти и Паризу,
одакле су и долазиле академске тенденције и утицаји на српску архитектуру међуратног
периода. Међуратни академизам по начину градње можемо диференцирати на строги
односно конзервативни и ауторски, мало више либерални. У овом периоду су се неки
архитекти попут Бранка Таназевића и Јована Новаковића преусмерили на академске
форме из националног манира градње. Периодизација међуратног академизма дели се
на период доминације (1918 - 1928), период кризе (1928 - 1935) и период обнове
монументализма под европским утицајима (1935 - 1914). У првим послератним
годинама двојица припадника прве генерације српских архитеката академизма, Андра
Стевановић и Драгутин Ђорђевић раде заједно на пројекту зграде САНУ. Академски
компоновано здање са приметним сецесијским украсима. Затим Ђорђевић са Николом
Несторовићем ради на пројекту универзитетске библиотеке. У питању је композициона
схема са истуреним портиком. Несторовић заједно са Бранком Таназевићем ради
пројекат за зграду Техничких факултета (1925 1931) која има апсолутно иностране
узоре. Најзначајније дело Милутина Борисављевића јесте Вила Флашар, где се виде
утицаји француског академизма. Леко у академским концепцијама пројектује Савез
набављачких задруга и Министарство социјалне политике. Архитекти који такође
стварају у периоду доминације међуратног академизма јесу Драгиша Брашован
(Есконтна банка), Бранислав Којић (павиљон Цвијета Зузорић) и Милан Злоковић
(приватне куће на Врачару). Утицају француског академизма приметни су на делима
Јосифа Најмана, Богдана Несторовића и Милана Минића. Руски архитекти такође
интензивно стварају у овом периоду. Баумгартен 1928. године пројектује зграду
Генералштаба. Такође је од значаја Баумгартенов пројекат за Руски дом. Николај
Краснов подигао је Министарство шума и руда као и Министарство финансија која
кореспондирају преко Немањине улице. Обе зграде рађене су по строгом руском
академском начелу. У периоду обнове монументализма настају зграда ПРИЗАД-а
архитекте Богдана Несторовића, Правни факултет архитекте Петра Бајаловића као и
Државна штампарија која се сматра за једно од најсложенијих и најмонументалнијих
Брашованових дела.

16. Руски емигранти

После октобарске револуције у Краљевину СХС емигрирало је преко 70 хиљада

Руса. Међу њима била је група архитеката која почиње да ради на реонструкцији
Београда под патронатом краља Александра Карађорђевића, будући да је Београд био
јако руиниран после рата. Међу њима истичу се академисти попут Краснова и
Баумгартена као и Василија Андросова чувеног еклектичара. Они су оставили
знаменита дела у српској архитектури међуратног периода, да би такође пред догађаје
Другог светског рата емигрирали и из Краљевине поново под репресијом комунизма.
Најбољи од њих своје место нашли су на архитектонском одељењу Министарства
грађевина (Краснов, Андросов, Баумгартен, Лукомски, Мишковски, Сташевски). У овом
периоду је процветала градитељска делатност због потреба за споменицима,
богомољама и профаним здањима. Међуратна српска архитектура није била хомогена
стога диференцирамо три стила градње са истакнутим архитектима: национални српски
стил чији изразити представник је Момир Коруновић, затим академизам у чијем духу
стварају Милутин Борисављевић и Димитрије М. Леко, и модерни правац који се огледа
у делима Николе Добровића и Милана Злоковића. Архитекти старије генерације попут
Краснова, Лукомског и Андросова су чак стварали у маниру тражења српског
националног стила. У томе ослањали су се на романтичарски историзам попут
средњовековних споменика него на постсецесијску и модерну градитељску праксу.
Руски архитекти су извршили утицај на српске у погледу пројектовања монументалних
здања и фине орнаменталне декорације као и пројектовања на комплексним теренима.
Најзахвалнији пример јесу Министарство шума и руда и Министарство финансија која
је радио Краснов који примељује све наведено; користи се колосалним стубовима,
хоризонталним и вертикалним потезима као и богатом скулпторском и рељефном
декорацијом. Руси су подигли многе грађевине јавне намене у Београду у овом периоду
попут Државног архива који је пројектовао Краснов, студентски дом Краљ Александар
и Генералштаб Баумгартена. Они су такође пројектовали мноштво црквених објеката у
којима предњачи Андросов, затим Сташевски подиже Руску цркву у Београду, а
Лукомски пројектује зграду за Патријаршију СПЦ 1935. године. Треба још поменути и
дела Руски дом архитекте баумгартена и мртвачницу на Новом гробљу која је дело
Верховског. Краснов као најзначајнији руски архитекта стила академизма радио је на
ентеријеру Народне скупштине као и ентеријеру двора краља Александра на Дедињу
који је пројектовао Лукомски са архитектом Живојином Николићем. Под патронатом
краља он такође ради на унутрашњости цркве Светог Ђорђа на Опленцу и на плану
моста краља Александра у Земуну. Млађа група руских архитеката организује се и
излаже под именом К.Р.У.Г. Међу њима се истичу Лукомски које је пројектовао хотел на
Авали као и зграду Патријаршије, затим Папков које је сарађивао са Брашованом, а са
Злоковићем радио на конкурсном раду за храм Светог Саве. Након све већег утицаја
модернизма у српској архитектуру, поготову под тежњама групе архитеката модерног
правца, руски уметници бивају маргинализовани. Неки од њих су емигрирали, а мали
број је остао у Београду и стварао под утицајима српске модерне попут Павела Крата,
чији учитељ је био Драгиша Брашован, а који је радио на реконструкцији Коруновићеве
Поште 2 у крајње модернистичком маниру.

18. Група архитеката модерног правца

Група архитеката модерног правца прво је удружење које су основали искључиво

архитекти, са циљем приближавања српске архитектуре европским токовима. Оснивачи
и најоданији чланови Групе архитеката била су четворица пријатеља, Бранислав
Којић, Милан Злоковић, Јан Дубови и Душан Бабић. Група је деловала непуних
шест година (1928 – 1934), а за то време њени чланови су држали предавања, издавали
текстове, излагали на изложбама, допринели да догађаји везани за архитектуру постану
једна од главних културних тема у дневним новинама, а уз све то активно су
учествовали на јавним и приватним конкурсима. И док су несигурност и чести
компромиси видни на самом почетку рада Групе архитеката, на крају је њена делатност,
иако ослабљена, резултовала оригиналним делима која се могу поредити са европским
достигнућима. Група архитеката почела је са радом у време када су у нашој средини
још увек били доминантни академизам и национални стил, а сецесија, која је у
европској архитектури најавила почетак модерне, повукла се са сцене. Архитекти који
су постали чланови Групе углавном су студирали или су се усавршавали у
иностранству, где су стекли класично образовање. Интересовање за модерну
архитектуру јавило се тек касније, по њиховом повратку у Београд. Са модерним
схватањима архитектуре упознавали су се из књига и часописа и на ретким изложбама,
а у текстовима и предавањима, којима се неколицина бавила, показали су познавање
идеја модерне архитектуре и јасно су истицали да се за њих и сами залажу. Преглед
њихових пројеката показује, међутим, нешто другачију слику, а чињеница да су сви
чланови Групе архитеката у првим годинама каријере били еклектичари одразила се и
на њихово коришћење модернистичког речника. Највећи тријумф Групе био је долазак
Драгише Брашована, тада једног од водећих архитеката. У дневним новинама
Политика и Време, из времена деловања Групе налазе се текстови о активностима
њених чланова, изложбама и предавањима од првог дана оснивања, као и критике и
реакције јавности. Пошто никада нису покренули свој стручни часопис, текстове и
пројекте публиковали су, пре свега, у љубљанском часопису Архитектура (у периоду
1931–1934) и у Београдским општинским новинама. Ти текстови чланова Групе
архитеката показују њихову идеологију и критичке ставове. Бранислав Којић, један од
оснивача Групе архитеката модерног правца, први је о њој писао. У књизи Друштвени
услови развитка архитектонске струке у Београду од 1920-1940 године, једно поглавље
посвећује управо Групи архитеката. Бранислав Којић је био на месту председника групе
када се група угасила. Четворица архитека на неформалном састанку у кафани Руски
цар одлучују да оформе групу којом би промовисали модернизам у Србији. Оснивање
групе је најавњено у децембру 1928. године у дневним новинама. Рад Групе архитеката
модерног правца јасно је дефинисан правилником где је назначено да је циљ Групе
пропагирање савремених принципа у архитектури и примењеним уметностима. Група
егзистира зејдно са Клубом архитеката чији су истовремено чланови били Милан
Злоковић и Бранислав Којић. Од 1929. до 1931. године активност Групе архитеката била
је најинтензивнија. Први програмски текст Групе изашао је у листу Време 1929. године,
под називом Архитектура Београда, а написао га је Бранислав Којић. Прва излагања
Група архитеката имала је почетком 1929. године на изложбама у новоотвореном
уметничком павиљону Цвијета Зузорић. Архитекти су излагали са сликарима и
вајарима. Исте године заједно са Клубом архитеката, Група је била организатор Првог
салона архитектуре такође у павиљону Цвијета Зузорић. Циљ је била пропаганда
модерних уметничких токова. Крајем године Група поново излаже у павиљону ЦЗ на
првој самосталној изложби групе Облик, заједно са сликарима и скулпторима. Почетко
1930. године група интензивира предавачку делатност. Године 1931. организована је
прва изложба југословенске савремене архитектуре, од стране београдских модерниста
са Групом, и позване се колеге из Загребачког као и Љубљанског Клуба архитеката.
Године 1932. активност Групе опада с обзиром да нигде нису излагали и нису држали
предавање, већ само објављивали текстове у словеначкој Архитектури. (Београд без
стручног часописа) Текстови се базирају на пропагирање европске савремене
архитектуре и критиковање историјских и националних стилова као и сецесије. Године
1933. Злоковић је одржао неколико предавања и организована је Друга изложба
савремене југословенске архитектуре, доста мање успешно, са мањим бројем колега из
Загреба. Последње две изложбе на којима су учествовали поједини чланови Групе
архитеката биле су Десета и Једанаеста изложба уметничке групе Облик, на потоњој је
излагао и Брашован. Група архитеката модерног правца званично је престала са радом
фебруара 1934. године уз образложење да је циљ постигнут. Прегледом пројеката
чланова Групе архитеката уочава се да је упримени модерних принципа ситуација
нешто другачија. Њихова најранија дела, која најављују долазак модерне архитектуре,
још увек укључују елементе академизма као и декоративне елементе националног
неимарства. Круном рада Групе сматра се изградња Злоковићеве Дечје универзитетске
клинике и Брашованове зграде Државне штампарије. Пројекти мањих стамбених
зграда и породичних кућа први су конципирани применом модерних принципа, и то
пред само оснивање Групе. То су Злоковићева породична кућа на Котеж Неимару и
донекле Којићева породична кућа. У духу модерне архитектуре са фасада се скида
декорација историјских стилова, постепено се тежи и потпуном уклањању рељефа, али
се уводе нови елементи, као што су наглашене траке које уоквирују прозоре или читаво
фасадно платно, држач за заставу, округли прозори и многи други. Главна препрека ка
осваривању модернистичких подухвата били су инвеститори и техничке способности
градње.

Милан Злоковић је архитектуру студирао на Техничком факултету у Београду, а затим

је био на усавршавању у Паризу. Злоковић је у својим радовима комбиновао актуелне
стилове, али се на њима није задржао. Његов опус карактерише еволуција која га је у
години пред само оснивање Групе архитеката довела до првог пројекта у стилу раног
модернизма, односно његове породичне куће на Котеж Неимару. Кућа је представљала
револуционарно дело, са функционално решеном основом, споља смело наглашеним
кубичним масама, равним кровом и асиметрично постављеном декорацијом сведеном
на два плитка рељефа и архитрав. Злоковићев опус састоји се од мноштва конкурсних
радова и подигнутих грађевина. Зграда Дечје универзитетске клинике представља
врхунац Злоковићевог опуса у међуратном периоду. После гашења Групе Злоковић је и
дање учествовао у архитектонском животу Београда, а после Другог светског рата више
се посвећује теоријском раду.

Јан Дубови је био једини странац у Групи. Архитектуру је учио на Техничком

факултету у Прагу, а потом је дошао у Београд. До настанка Групе, Дубови је имао
највише пројеката и изграђених објеката у модернистичком духу (била Драгољуба
Гошића). Његов најзначајнији пројекат јесте Астрономска опсерваторија на Звездари из
1929. године. Фасаде свих зграда овог комплекса споља прате функционално решење
унутрашњости, још увек су видна и обележја академизма, као што су симетрични
распоред и плитки рељефи. Током рада Групе архитеката Дубови је највише пројектовао
и градио стамбене зграде.

Бранислав Којић студирао је у Паризу, по повратку у Београд запослио се у

архитектонском одељењу Министарства грађевина. Занимало га је и национално
неимарство, али се залагао за промоцију савремених токова у српској архитектури
(предавања и текстови). Његов пројекат пре оснивања Групе, за Хируршко - уролошки
павиљон у Београду представља први пример грађевине јавне намене са принципима
функционализма. У осврту на његов опус можемо уочити да су пројекти са обележјем
модерне архитектуре већим делом остали нереализовани, док су изграђени сви објекти
јавне намене и виле на којима је комбиновао функционализам, академизам и народно
неимарство. У Којићевим нереализованим радовима запажају се утицаји Ле Корбизијеа
и Гропијуса. У последњим годинама рада групе пројектовао је две вишеспратнице
модернистички решене. После Другог светског рата потпуно се посветио теоријском

раду, и то на пољу народног неимарства.

Душан Бабић студије је завршио у Бечу, потом ради у Сарајеву па у Београду. Бабић је
имао мање конкурсних радова и успелија су му дела стамбене намене попут зграде
Летрекс у улици Маршала Бирјузова.
Драгиша Брашован је касније приступио Групи 1930. године. Преломна година у
његовом опусу је 1929, када су настали његови први пројекти са обележјима модерне
архитектуре. У периоду од 1930. до 1935. године Брашован је градио низ стамбених
зграда које су стилски у складу са делима других модерниста. После распада Групе
Брашован је изградио своје најзначајније јавне објекте, који су носили већ установљена
обележја модернизма. Зграда Државне штампарије једина је осмишљена у време док је
Група још деловала и први је Брашованов објекат на коме је са разумевањем применио
модерне принципе, стављајући акценат на унутрашње решење па је грађевина и данас
функционална и економична. Брашован је више формално припадао Групи иако је
управо он остварио највећи утицај на развој модернизма у српској архитектури.

21. Добровићев Генералштаб

Конкурс за израду пројекта за зграде Државног секретаријата за послове народне

одбране (ДСЗПНО) расписан је 1954. године. Пријављено је девет елабората од којих је
Добровићев проглашен за најпогоднији. Зграде некадашњег Генералштаба Војске
Србије и Савезног министарства за одбрану налазе се на Савској падини. Оне чине
целину са две стране Немањине улице, и са исте стране улице кнеза Милоша. Са друге
стране улице кнеза Милоша налазе се зграде владе Републике Србије и зграда Савезног
Министарства унутрашњих послова; некадашње Министарство руда и шума као и
Министарство финансија, руског академског архитекте Краснова. Добровићеве зграда А
и зграда Б нашле су се на месту некадашњег Војног министарства и Војне академије до
почетка Другог светског рата. Зграда А спојена је са Баумгартеновим Генералштабом из
1928. године. Добровић је промишљао о свему, проблему земљишта, саобраћају,
урбанистичкој композицији. Обе зграде поседују улазне павиљоне чија је улога да
допринесу ритмици хоризонталних маса. Управо због наглашених хоризонтала,
Добровић уводи кулу као доминантни вертикални ентитет. Кула има 18 спратова иако је
првобитно требала да има 12. Добровић примењује теорију покренутог простора на
овом комплексу по којој шупљине стичу своју ликовну егзистенцију. Маса грађевина
доминира простором ка Немањиној улици степенасто се уздижући ка врху. Главни улаз
у зграду А представља кубичну масу са надстрешницом усмереном ка улици кнеза
Милоша. Површина основних волумена конципирана је тако да оба објекта чине
монументалну стилску и конструктивну целину. Зидне површине имају тешку, грубо
обрађену оплату. У дођем регистру зид је изведен од коцки црвеног пешчара слакдно
уклопљеног са стакленим прозорским површинама и мермерном оплатом фасада.
Композитно комлекс одише динамизмом успоставњеним сназним потезима линија и
маса, као и дијагоналним усмерењима. Каскаде црвеног и белог зида на грађевинама
стварале су колосалну капију на средини улице. Како би објаснио цео идејни концепт
зграда ДСЗПНО Добровић је први пут објавио своју теорију у загребачком часопису
Човјек и простор под називом Покренутост простора - Бергсонове динамичке схеме -
нова ликовна средина, 1960. године. Он пише како главне подужне масе одражавају
снагу и велићину простора што доприноси симболизму зграде у погледу њене намене.
Такође је битна и идеја о озвучености зграда ДСЗПНО о којој такође Добровић пише у
својој теорији; пореди архитектуру са музиком. Зграде су прилично страдале у НАТО
бомбардовању 1999. године и од тада губе функцију. Њихова судбина још није
одлучена, а 2005. године су проглашене за културно добро.

22. Експресионизам у српској међуратној архитектури

Идеје експресионизма су у српску архитектуру пренете посредно, угледањем на

примере из међународне стручне периодике, уместо анализирањем средњоевропских
узора in situ. Вредност појединих остварења надахнутих експресионизмом, као и
паралелизам испољавања с колористичким експресионизмом у српском сликарству и
сличним стремљењима у авангардној књижевности и музици, показују да се стилистика
тог правца знатно оваплотила на српској културној сцени. Избегавајући јединство стила
и чист експресионизам, романтичари су га прихватили као средство наглашавања
маштовитих композиција, укрштајући га с елементима постсецесије и националног
стила, док су га модернисти плодно искористили за акцентовање углова и пластичко
рашчлањивање. На оствареним делима у Београду, Нишу, Новом Саду и Шапцу,
експресионизам се уочава у форми. У Београду у експресионистичком манру стварају
угледни европски архитекти попут Александра Попа, Хуга Ерлиха и Отоа Бартринга.
Национално и модерно настројени пројектанти експресионистичким формама су
акцентовали динамизам њихових кључних композиционих елемената (улаза, ризалита,
еркера, отвора, стреха, купола или кровних надзидака). Уз то коришћењем богатог
потенцијала експресионистичке архитектуре (као што су цикцак украси, профили,
натписи и структурални нагласци). Веће експресионистичке форме запажају се на
самосталним јавним објектима, а мање на кућама и стамбеним зградама. Док у делима
романтичара доминирају сензуално заобљене и сферне форме, код модерниста су
акцентовани оштри углови, усмерене површине, чврста геометрија ваљка, кубуса,
пирамиде или троугла. У атмосфери уједињења југословенских народа и величања
победе српске војске у Првом светском рату, јавила се потреба за осмишљавањем
архитектонског оквира прокламоване идеолошко - културолошке пропаганде. Управо
ова атмосфера је погодовала развоју романтичарске гране српског међуратног
експресионизма.

Носилац носталгичних трагања за националним стилом у српској међуратној

архитектури Момир Коруновић, нашао је ослонац у романтичарској грани
експресионизма. Коруновић је био на усавршавању у Чехословачкој, инспирисан
носталгичним историзмом најбољи начин да га изрази кроз дела нашао је у формама
романтичног експресионизма. Експресивним пирамидалним конструктом
нереализованог Споменика неумрлим великаним наговештава будући манир својих
споменика. На сачуваној скици за спомен - обележје видимо крупно стабло надвишено
ренесансном куполом. Овде први пут промишља о експресионистичкој целини , не само
експресионистичким деловима грађевине. Сачувана је и скица Српског пантеона која
сведочи о визији Коруновића која је испред техничких достигнућа и градитељских
умећа. Патриотски осећај складно компонује са експресионистичким елементима на
пројекту за капију победоносних Шумадинаца која такође није реализована. Палата
Министарства пошта и телеграфа представља најупечатљивије остварење
национално - романтичарске гране експресионизма на монументалним објектима. Иако
је начин компоновања академски, приметни су одјеци кубизма, ар нувоа и српске
неоморавске архитектуре. На пројекту за Пошту 2 Коруновић такође примењује
експресионистички принцип компоновања вертикалних маса који употпуњује детаљима
пластике и хералдичке декорације. Приметан је мотив лука који на згради соколског
дома Матица апсолутно доминира. Спомен-капела српских јунака код Куманова
подигнут као монументални симбол победе над Турцима у Кумановској бици.
Експресионистички елементи се огледају у троугаоној основи, развијеном постаменту и
слободној моделацији високе куле снажног симболичког дејства. Употпуњени су и
хералдичком декоративне пластике; аналогије са Ајнштајновом кулом у Потсдаму
Ериха Менделсона. Пројектом за неизведени павиљон Краљевине СХС у Филаделфији
браћа Крстић су форму постсецесије оживели елементима експресионизма. Ово је
утицало на мноштво савремених радова од којих се издваја нацрт за музејски комплекс
Ђурђа Бошковића. Ескпресионистички елементи били су заступљени и на конкурсним
радовима за пројекат храма Светог Саве. Пројекат браће Крстић представља типично
романтичарско-експресионистичко решење. Пројекат Милана Злоковића и Андреја
Папкова одише симболизмом и монументалним експресионистичким силуетама. И
архитекта Душан Бабић у свом раду вешто комбинује елементе експресионизма и ар
декоа. Елементе романтичарског експресионизма свакако запажамо у раду браће
Крстић поред свих наведених и на пројекту за интернат студената Богословског
факултета, Александра Дерока и Петра Анагностија. Дух немачког експресионизма,
инспирисан протестантском неоготиком, испољио се на немачкој Евангеличкој цркви у
Београду (данашњи Битеф театар) саграђеној 1940–1943. године, по пројекту Ота
Бартнинга; оштри троугаони, издужене и изломљени облици као и експресионистичка
обрада ентеријера.

Крајем двадесетих и почетком тридесетих година модернистички осмишљени објекти

су у централној зони Београда веома су ретко грађени као слободностојећи. Архитекти
модернистичке оријентације били су принуђени да потпуније примењују
интернационални стил на породичним кућама грађеним на периферији града.
Интерполирана модернистичка архитектура постепено је попуњавала централно
градско језгро потискујући конзервативне идеале. Њихов умерени експресионизам
испољавао кроз дијагоналне и асиметричне односе прочелних површина, контрасте
пуног и празног, светлог и тамног. Динамичнији изрази досегнути су на одређеном
броју угаоних зграда, на којима је заобљавањем и степеновањем маса остваривана
сличност са стандардним европским експресионистичким примерима. На прихватање
експресионизма у београдској архитектури посредно су утицали и актуелни књижевни
трактати, у којима је он популарисан као пожељан правац уметничког стварaлаштва.
Посебно се издвојио експресионистички манифест Станислава Винавера из 1920.
године. Први пример модернистичког експресионизма у београдској архитектури јесте
палата Првог дунавског паробродног друштва бечког архитекте Александра Попа.
Дугачке бочне трактове здања оживљавају цикцак дводелни и четвороделни еркери.
Карактеристични су експресионистички мотиви засеченог угла и оштрих еркера,
ребрастих греда, јарбола и сата. У раном периоду српске и југословенске рецепције
европског експресионизма, његови елементи су се јавили у склопу авангардног
деловања уметничког покрета Зенит. У том контексту су настали неизведени нацрти
Зенитеума 1 и 2 загребачког архитекте Јосипа Сајсела. Експресивно прожимање
модернистички форми профаног народног неимарства уочава се на кући у Задарској
улици Бранислава Којића. Експресионистички су заобљени еркери који доприносе
таласастој фолклористичкој целини фасаде. Значајно остварење блажег вида
модернистичког експресионизма представља Завод за израду новчаница Народне банке
архитекте Јосифа Најмана изграђен у Топчидеру; ребраста структура фасаде и
истакнути угаони кубуси. У највреднија остварења модернистичког смера
експресионистичке архитектуре спада Југословенски павиљон са светске изложбе у
Барселони из 1929. године Драгише Брашована, пројектован у Београду. Иако му је то
био први реализовани пројекат у модерном стилу, Брашован је већ њиме остварио
највише домете свог експресионистичког израза. Исте године је започет импресивни
католички Храм Св. Антуна Падованског на Црвеном крсту архитекте Плечника.
Комбинација карактеристичних експресионистичких елемената јавила се и на пројекту
за Дом удружења југословенских инжењера и архитеката, архитекте Душана Бабића.
Почетком тридесетих година у Београду су у аранжирању основа све чешће напуштана
традиционална двотрактна правоугаона и квадратна решења у корист слободнијих и
неканоничних обликовања планова. То је дошло до изражаја на експресионистички
компонованом победничком конкурсном пројекту Поште 1 у Београду загребачког
архитекте Јосипа Пичмана и Андрије Барањија из Берлина. Снажна експресивна
закривљеност и композициона асиметричност заталасаног прочелног блока, потиснута
је монументалистички масивном академском спољном обрадом Василија Андросова.
Популарни је такође мотив експресивно заобљеног, истакнутог балкона (или лође и
терасе), кроз мноштво варијација примењиван. Некадашња зграда Пожарне команде у
Београду архитекте Добривоја Петровића издвојила се међу позним примерима
београдског предратног експресионизма. Експресионистички мотиви чврсто су уткани у
архитектонски програм монументалне Команде Ратног ваздухопловства у Земуну.
Архитекта Брашован је тежио да ова зграда симболички изрази просперитетни развој
југословенског ваздухопловства евоцирајући на облике авиона. Експресионистичке
варијације у третману заобљеног угла приметне су и на нереализованим пројектима
београдске палате Хипотекарне банке Трговачког фонда (познатије као палата
Албанија), пројекат архитекте Милана Злоковића из 1939. године. Елементи позног
предратног експресионизма запажају се и на згради у Булевару краља Александра,
према пројекту руског емигранта Валерија Сташевског. Експресионизам је последњих
предратних година потиснут монументалистичким академским концепатима.

23. Српска архитектура 1945 - 1990 (преглед)

Након 1945. године приступило се систематичној обнови српске архитектуре,

како физички руинираних грађевина, тако и морфолошкој обнови архитектонских
токова. Први монументални пројекат подразумевао је урбанистичко уобличавање Новог
Београда са зградом председнишва ФНРЈ и зградом Централног комитета чији конкурс
је расписан 1947. године. Овај пројекат је за циљ имао идеолошку пропаганду нове
државе. Прву награду на конкурсу за зграду председништва (данас палата СИВ) добио
је рад хрватских архитеката на челу са Владимиром Поточњаком (Златко најман, Ентон
Урлих, Драгица Перак). Након повлачења тима хрватских архитеката пројекат је
наставио и преуредио Михаило Јанковић, по чијим плановима је такође рађена и зграда
Централног комитета (данас палата Ушће). На делима насталим у годинама непосредно
по завршетку Другог светског рата, градитељска делатност се у великој мери наставља
на касни монументални модернизам из предратних година, попут Палате ПРИЗАД. У
теорији архитектонско - естетски критеријуми били су пренети идејно из политичке и
друштвене сфере, а архитектура препозната као функционална. У специјалном броју
Архитектуре, посвећеном архитектури Совјетског савеза, бројни архитекти објављују
текстове где сматрају да као ултимативни државни архитектонски стил треба
прихватити социјалистички релизам и његову идеологију; Бранислав Којић, Ђурђе
Бошковић, Бранко Максимовић. Бошковић је био изричит у ставу да српску
традиционалну градитељску делатност не треба настављати док Којић подржава
имплементацију фолклорних мотива на примеру руског села у совјетској реалној
уметности. У пракси ово је примењивао само Драгиша Брашован, изразити представник
социјалистичког реализма у српској архитектури на чијим делима комплекса фабрика
на простору Југославије видимо национално по форми, а социјалистичко по садржају. У
српској архитектури је мало примера чисто примењеног социјалистичког реализма.
Таква је зграда Дома синдиката изграђена почетком 50тих година на тргу Маркса и
Енгелс. Карактерише је лажна монументалност чеоне фасаде и академски принцип
конпоновања. Почетком 50зих година долази до разилажења са соцреализмом. Године
1950. одржано је саветовање архитеката у Дубровнику где је стручна јавност истакла
потребу за новим облицима југословенске политичке архитектуре која би ишла за
светским токовима, а која би се препознала као модерна, функционална и
монументална. Владислав Рибникар износи теорију размерног уклапања, више него
стилског у архитектонско - урбанистичке оквире. Ово је период експериментисања,
теоријски поткрепљен и с тим у вези морамо поменути Злоковићев принцип модуларног
пројектовања. У овоме видимо тежњу ка континуираном развоју архитектонских
токова. Као један од ретких архитеката који увек пројектује по савременим стилским
тежњама, Брашован са зградом хотела Метропол тежи да се наметне као аутономно
тело, а не продукт колективног израза. Ту су такође два репрезентативн здања овог
периода: Војна штампарија Милорада Мацуре и комплекс београдског сајмишта
Милорада Пантовића. Јавља се група архитеката која је показала својим делима да
српска архитектура и даље иде у корак са савременим европским токовима. Ту се
истичу Алексеј Бркић са зградом Социјалног осигурања и зградом Опшине Врачар, као
и Богдан Богдановић са пројектима за спомен-обележја; Прилеп, Мостар, Јасеновац.
Бркићево дело је и зграда хемпро на Теразијама која у фасадној обради показује ефекат
завесе. Њој слична јесте зграда хотела Славија Богдана Игњатовића (срушена немачка
амбасада) која има јасно уочљиву мермерно - квадратну конструкцију уз стаклене
површине. Музеј савремене уметности Ивана Антића и Иванке Распоповић заузима
значајно место у архитектури Београда друге половине 20. века. Безорнаментална
зграда са ристалном гормом наставља се стилски на Злоковића и Брашована. Овај дуо
поновио је сарадњу на музеју 31. октобар у Крагујевцу, а међу првим наменским
музејским објектима гради се музеј 25. мај архитекте Мике Јанковића на Новом
Београду. Такође се истичи Угљеша Богуновић и Слободан Јањић посебно плодоносни
на заједничким пројектима попут Авалског торња и нове зграде Политике. Од великог
значаја је и градитељска делатност Михаила Митровића 60тих година са пројектом за
западну капију Београда и храм Св. Василија Острошког. Стамбени блок 29 на Новом
Београду архитекти Чанка и Митића показује тежње ка националној култури. Светислав
Личина је аутор нове зграде ФФ, са осетљивим пројектом због урбанистичког
компоновања. Стамбени комплекс на Јулином брду представља успешну примену
формулације каскадних блокова. У овом периоду српске архитектуре хрватски
архитексти су подигли релевантне грађевине попут хотела Југославија Лавослава
Хорвата, павиљона у Студентском граду Вида Врбанића и Народне библиотеке Србије
Иве Куртовића. Од стамбене архитектуре издвајају се на Новом Београду
експериментални блокови, затим блокови 21, 22, 23, као и блок 28 у коме се налази
чувена ламела Телевизорка. Међу осталим су насеље Бањица и блокови Церак
виногради због изузетно функционалне урбанистичке решености. Међу осталим
здањима су Урбанистички завод Бранислава Јовина, Београђанка архитекте Бранка
Пешића као први облакодер у ужем центру града, иновативно урбанистичко решење
Уроша Мартиновића у МЗ Фонтана, комплекс Сава центра архитекте Стојана
Максимовића као и иновативно, функционално решење за комплекс зграде
Војно-медицинске академије архитеката Јосипа Осојника и Слободана Николћа.
26. Хрватски архитекти у изградњи Београда (20. век)

Међу страним архитектима који су током 20. века активно учествовали у развоју
српске архитектуре, уз руске емигранте нашли су се и хрватски архитекти. Они се
истичу по пројектима интерполираних пословних и зграда јавне намене. Такође су
пројектовали на простору изван београда, као и пројекте сакралне намене иако њихова
делатност још увек није истражена у целини. Учешће хрватских архитеката у
београдској архитектури изражено је кроз различите видове: студије, пројектовање,
грађење, конкурси, изложбе, текстови, предавање, урбанизам, оцењивачка комисија,
настава. У сфери деловања можемо издвојити три групе од којих у прву спадају
хрватски архитекти који су трајније били настањени у Београду и оставили знаменита
архитектонска дела и остварења као траг. Градили су значајна дела, кроз приватне или
јавне канале, као професори, урбанисти и публицисти. (Драгутин Инхиостри, Фрањо
Јенч, Блаж Катушић, Дујам Гранић, Станко Клиска, Мате Бајлон, Ђорђе Крекић, Бранко
Бон Видо Врбанић, Иво Куртовић и Ева Ваништа - Лазаревић) Другу групу чине
архитекти који су привремено боравили у Београду, у периодима од неколико месеци и
неколико година. Често су боравили због изградње пројекта или сарадње са
београдским архитектама. (Дионис Сунко, Хуго Ерлих, Иван Мештровић, Лавослав
Хорват, Ернест Вајсман, Јосип Сајсел, Маријан Ивацић, Казимир Остроговић, Милан
Гракалић и Грујо Голијан) У трећу и најбројнију групу спадају архитекти који су
повремено били заинтересовани за сарадњу са Београдом кроз изложбе и конкурсе.
Били су најмање утицајни и присутни, али свакако релевантни. (Јулије Дојч, Ћирил
Ивековић, Јанко Хољац, Игњат Фишер, Рудолф Лубински, Вјекослав Бастл, Виктор
Ковачић, Стјепан Подхорски, Едо Шен, Марко Видаковић, Владимир Штерк, Иван
Земљак, Драго Иблер, Алферд Албини, Јурај Дензлер, Младен Каузларић, Стјепан
Хрибар, Вјекослав Муршец, Златко Најман, Јосиф Пичман, Драгица Перак)

Пропагирањем једног југословенског културног модела од стране династије

Карађорђевић која 1903. године долази на престо Краљевине, иницира се сарадња
загребачких и београдских архитеката; повезивање са народима у западном делу Аустро
- Угарске. У овом периоду у Београду активно делују Мештровић и Драгутин
Инкиостри. Процес повезивања са хрватским архитектима убрзале су Југословенски
уметничке изложбе које су организоване од 1904. до 1927. године, али и Мештровићеви
успеси након којих је поста члан САНУ-а (СКА) Након разарања Београда у Првом
светском рату приступило се његовој обнови. Како је последица било формирање
Крањевине СХС, на конкурсима су равноправно учествовали и хрватски архитекти.
Хрватски архитекти махом школовани у средњој Европи нудили су модернистичка
решења, поготову интерполираних зграда, за разлику од конзервативних српских и
руских. Током 30тих година истичу се Хорват (Завод за осигурање радника), Ерлих
(Југословенска удружена банка), Пичман (Главна пошта) и Вајсман (Новинарски
дом) због неорнаменталних, чистих решења; иако су Хорват и Пичман због несарадње
инвеститора напустили пројекте, Василиј Андросов урадио прочеље за Главну пошту.
Палату Албанија која је рађена у духу монументалног функционализма са елементима
ар декоа такође пројектују хрватски архитекти: Бон, Прљевић и Гракалић. Иван
Мештровић деловао је у циљу стварања јединственог државнох стила са
романтичарским и постсецесојским тежњама. На изложбама Југословенске савремене
архитектуре 1931. и 1933. године, као и текстовима објављиваним у љубљанском
часопису Архитектура, виде се истоветне тежње београдских и загребачких
модерниста. Хрватски архитекти имали су такође важну улогу у промоцији културне
идеологије Југославије, излагајући репрезентативне павиљоне на светским изложбама
(Париз и Њу Јорк). Хрватски архитекти дали су огроман допринос изградњи леве обале
Београда после Другог светског рата. Њихови пројекти јавних, државних здања
допринели су репрезентативном изгледу града као и урбанистичким решењима. Међу
та остварења убрајају се Дом Синдиката Бранка Петричића, палата Председништва
владе ФНРЈ (Урлих, Поточњак, Најман и Перак; касније довршио Михаило
Јанковић), хотел Југославија и Савезна привредна комора Лавослава Хорвата,
Студентски град Вида Врбанића, Народна библиотека Србије Иве Куртовића.
Средином 80тих година везе београдских и хрватских архитеката свеле су се само на
изложбе, публикације и идејну сарадњу. Последњи пројекат хрватских архитека у
Србији представља монументална зграда Народне банке Србије на тргу Славија,
архитекте Грује Голијана крајем 90тих и почетком 2000тих година.

27. Токови српског црквеног градитељства (од краја 20. до почетка 21. века)

Како је сакрално градитељство било онемогућавано у вековном периоду под

турском влашћу, почев од 1830. године и назнака самосталности у Београду у годинама
непосредно потом зидају се три црква: црква Светих Петра и Павла у Топчидеру 1832/4,
црква Светог Марка на Ташмајдану 1835. и Саборна црква 1837/40 године. Током
урбанистичког проширивања Београда пред Први светски рат, и са повећањем броја
становника природно се наметнула тежња ка зидању већег броја цркава и сакралних
објеката. Новоподигнути објекти били су решени у стилу романтиза, ханзенатике и
академизма. Хришћанска архитектура у Београду доживела је процват у међуратном
периоду, где су се поред самосталних срквених здања градиле и капеле. Међу
архитектима истичу се Момир Коруновић, Василиј Андросов, Александар Дероко,
Богдан Несторовић Петар Поповић, браћа Крстић, Лукомски и Папков. На ово је битно
утицао и развој византологије у овом периоду. После Другог светског рата и
новоформиране атеистичке власти са атеистичком идеологијом систематски се
умањивао значај цркве као институције и њених објеката. Са истим немаром су
третирани и споменици из ослободилачких ратова. До промене долази 1984. године
када је на молбе патријарха Германа одлучено да се настави са изградњом храма Светог
Саве. Са гашењем једнопартијског политичког система у Југославији, увођењем
вишестраначја, буђењем националне свести и јачањем друштвене улоге цркве,
подизање православних храмова почетком деведесетих година доживљава неминован
процват. При томе се није развила темељно нова, оригинална идеолошко-естетска
матрица уједначеног, програмски дефинисаног градитељског стила већ су се
подстицаји, више него у ранијим епохама, тражили на различитим странама, у
традицији, машти, слободном тумачењу црквених канона, укусу свештенства и
донатора на терену. На низак уметнички ниво већине цркава као и недостатак
мобилијара, декорације, утицала је брзина. Истовремено почиње да се прати ток новијег
српског црквеног градитељства и да му се даје на значају о чему сведочи изложба у
Музеју савремене уетности 1995. године у чијем каталогу се нашао текст патријарха
Павла који усмерава тај ток дање од ларпурлартизма и произвољности као утврђеним
средњовековним црквеним канонима градње попут Грачанице, Каленића и Лазарице. Ту
је такође и проблематика грађанског рата, верски обојена, где ни најстарији споменици
нису поштеђени. Ово се од 1998. године наставило на простору Косова и Метохије чији
смо сведоци руинирања и немарности и данас. У светлу свега овога јасно су се
издвојиле две струје деловања: миметичко - монументална тј. конзервативна и она
слободнија тј. ауторска. Како год обе показују иделошку црту националне
препознатљивости. Треба напоменути Предрага Ристића који је први после Драгомира
Тадића, упркос противљењу власти, почео да гради цркве; ту су још и Бранко Пешић,
Михаило Митровић и Небојша Поповић. На основу два тога у оквиру новијег српског
црквеног градитељства имамо три групе објеката. У прву групу уједно и најбројнију,
убрајамо објекте који су потпуно конзервативни, са евокативно - миметичким
приступом; цркве Предрага Ристића. У другој групи су објекти који су мање дословно и
слободније разрађивали елементе српског медиевалног градитељства; храмови Михајла
Митровића, Миладина Лукића и Небојше Поповића. У трећој групи су објекти који
потпуно напуштају подражавање средњовековних узора, чешће централних просторних
решења са великом пажњом усмереном ка светлости; Бранислав Митровић и Спасоје
Крунић. Преовлађују ауторски тимови, због којих је отежано одредити допринос
појединца и ауторство. Унутар средње струје новог сакралног неимарства која на
одржив начин обједињује елементе националног историзма и потребе за савременијим
уметничким изразом, у амбијенту српске престонице квалитетом су се издвојила три
парохијална храма.

Храм Светог Луке дело је архитекте Миладина Лукића који је овим пројектом однео
победу на великом стручном конкурсу. Храм је смештен између Скојевског насеља и
Филмског града у улици Кнеза Вишеслава. У морфолошком погледу пројекат храма
одговарао је тежњама да се не копирају наше постојеће цркве, већ да инспиришу својим
уметничним остварењем. Храм евоцира на рашки стил, подсећајући у спољашњости на
романско - византијске одјеке наше средњовековне архитектуре. Храм има масиван
конструктивни систем, док је споља оплаћен плочама травертина. У спољашњој обради
фасадних површина приметан је и благи неоекспресионистички манир (геометризоване
форме, контрасти светла и сенке, пуног и празног). У основи видимо једнобродни,
једнокуполни, крстообразни храм са 5спратним звоником на западној страни стилски
уклопљеног у визуелну целину храма (звоник нема средњовековне српске узоре).
Купола има доминантан ефекат и поред мањих, са калканским зидовима бочних
партија. Два стуба фланкирају западни улаз док је свод цркве полуобличаст. Значајно је
конзерваторско искуство аутора.

Храм Светог Василија Острошког аутора Михајла Митровића налази се на

Бежанијској коси. Бежанијска коса је поприлично насеље са новим делом из 80тих
година који је захтева поред парохијске још једну цркву. Идејни пројекат нове цркве су
прихватили патријарх Павле и Свети архијерејски синод СПЦ. Пројекат је подржан са
образложењем да "не само ова, већ ни друге цркве, не би требало да копирају постојећа
визуелна решења, већ треба да понуде нешто ново и атрактивно, примерено околној
архитектури, али и у потпуном складу са канонима Православне Цркве." Храм је
првобитно посвећен Светом Димитрију Солунском уз освећење земљишта патријарха
Павла да би пред постављање темеља била донета одлука да храм ипак буде посвећен
Светом Василију Острошком. Упркос бомбардовању НАТО-а радови на храму су се
наставили. На фрескописању храма радио је Драгомир Марунић, на витражима у српско
- византијском стилу радионица Станишић из Сомбора, а на мозаичкој декорацији
Владо Тодоровић. Митровић је пројекат прихватио на позив инвеститора. У питању је
ротонда са нижим анексима: лучни портал на западној страни, 3лисна апсида ја истоку
и 4спратни звоник на јужној страни физички одвојен од храма. У унутрашњости црква
је 8страна. Уска и мала купола налази се на врху вањкасте конструкције. Главни
декоративни моменат храма јесте грчки крст у окулусу изнад западног портала. Окулуси
се налазе на западној, јужној, источној и северној страни док су између њих бифоре;
бифоре критиковане због стилског неуклапања у визуелну целину. Митровић користи
читав опус традиционалног српско - византијског градитељства не ограничавајући се
само на један стил. Приметне су аналогије са црквом Св. Антуна Падованског који је
радио Плечник. Критика је препознала значај овог архитектонско остварења за које је
Митровић добио Орден Светог Саве.

Храм Светог Великомученика Димитрија Солунског на Новом Београду јесте први

храм подигнут у модернистичкој архитектонско - урбанистичкој целини. Након
расписивања конкурса одучено је да победнички рад буде дело архитекте Небојше
Поповића. Архитекта је за узор читао житија Светог Димитрија и анализирао храмове
посвећене светитељу у Солуну, Равени и Сирмијуму. Поповић је такође промишљао и о
урбанистичком уређењу целог комплекса храма укључујући и физички издвојен звоник,
сале, трпезарију, становима за свештенике, учионице, библиотеку, паркинг, парк; у
свему овоме Поповић је био инспирисан догађајима који су конституисали култ Светог
Димитрија. План једнокуполног храма показује троделну поделу са централном
основом сажетог уписаног крста. Носећи конструктивни елементи су истакнути на
спољашњој фасади што доприноси уклапању храма у урбанистичку целину. Унутрашње
уређење и спољна оплата још увек није завршена. Централизована композиција
кубичних маса пирамидално постављених, завршених изразито српским куполама.
Храм је прегледно несагледив због урбанистичке целине (Генекс куле). Након
Поповићеве смрти његов тим је руководио радовима који су одвојили звоник од храма,
што није првобитна ауторова замисао, а касније и доста критиковано. У унутрашњости
запажамо функционално, просторно архитектонско решење.