РУМУНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ГРЕБЕНЦУ

На територији села Гребенац људи су од давнина формирали насеља, о чему нам сведоче
археолошки остаци као и помени у средњовековним документима. Новија историја места
започиње после Аустријско-турског рата (1716-1718) након којег је, по одредбама
Пожаревачког мира, цео Банат ушао у састав Аустријског царства. Гребенац је почео да
расте захваљујући досељавању румунског становништва, а насеље је ушло у састав
Банатске војне границе која је формирана у периоду од 1764. до 1774. године те су
мештани били задужени за одбрану царства све до њеног укидања 1872. године.

Црква у Гребенцу настала је, по свему судећи, у првој половини XVIII века и према опису
из 1775. године била је мањих димензија, саграђена од храстових дасака и покривена
шиндром. Током новог Аустријско-турског рата (1788-1791) Турци су је спалили, те су
мештани након рата саградили нову цркву, која је освећена 1795. године. Сама црква
грађена је од чврстог материјала, док је звонара грађена од дрвета. Храм је том приликом
добио иконостас и ново звоно. Током XIX и XX века на објекту су вршене поправке и
преуређења, али су основне карактеристике грађевине сачуване.

Црква посвећена Вазнесењу Господњем има изглед правоугаоне грађевине са плитким

певницама, дрвеним, полуобличастим и омалтерисаним сводом и плитким отвореним
тремом на западној страни. Над тремом је сазидан барокизовани забат са звоником.

Црква је, упркос свом вишевековном постојању, задржала карактерике старије сакралне
архитектуре војвођанске равнице, попут једноставних пропорција и ниског дрвеног
малтерисаног свода.

У зидовима или поред цркве налазе се надгробни споменици, остаци старог гробља.
Иконостас и иконе које се чувају у Румунској православној цркви у Гребенцу
представљају културно-историјски драгуљ Јужног Баната, с тога грађевина од 1975. године
има својство споменика културе.
Иконостас чији аутор није познат према забалешци на архијерејском и Богородичином
трону могуће је датирати у 1811. годину. На њему су насликане следеће иконографске
представе:

- Представе Бекство у Египат и Кушање Христа налазе се на соклу.

- На царским дверима су Благовести, на северним дверима је Св. Пантелејмон, а на јужним

Св. Димитрије.

-Изнад царских двери насликана је Тајна вечера, док се изнад северних и јужних двери
налазе Ваведење и Успење Богородице.

- На престоним иконама представљени су Св. Никола, Богородица, Исус Христос и Св.

Јован.

-У другој зони у центру је Крунисање Богородице, лево и десно у два реда су кружни
медаљони у којима су представе празника и апостола.

-У средини треће зоне је крст са Распећем док су са стране иконе са Богородицом и

Јованом Богословом.

- Лево и десно од њих су по три иконе у медаљонима са сценама страдања Христовог.

Стилске карактеристике резбарског рада на архијерејском и Богородичином трону исте су

као и на иконостасу. Орнаментика је компонована од акантусовог, ловоровог и храстовог
листа, од ружиних цветова и ваза из које полазе цветови бароко-класицистичког стила.

Tри црквене иконе из XVIII века стављене су под заштиту због иконографског значаја и
ликовног квалитета:

1. Икона са представом Св. Тројице је датирана је у 1764. годину. Христос и Бог Отац
приказани су у седећем ставу на престолу. Христос има на себи црвени хитон.

2. Богородица са Христом је претстављена у стојећем ставу на облацима.

3. Арханђел Михајло је у стојећем ставу на облацима. У десној руци држи усправљен
мач а у левој чашу. На ногама носи плаве чакшире и жуте, кратке чизме.

Поменуте иконе рађене су уљаним бојама на дрвету. Сликарски третман је

карактеристичан за период барокног утицаја у нашој уметности али су уочљиви детаљи
другачијег сликарског схватања који дозвољавају претпоставку да је икона дело сликара
који је био наклоњен старијим принципима ликовног изражавања, везаним за
традиционални средњевековни живопис познат као зографски иконопис.

Аутори: Драгана Ружић, историчарка уметности

Никола Милошевски, историчар