1


Branimir Stojanović

Sentimentalno
vaspitanje -
logika jedne
biografije І deo

3

Vanja
Vanje
Vanji
Vanju
Vanja
Vanjom
Vanji



„Bilo bi odvratno kada bi junak nekog romana
bio filozof.”

Imanuel Kant, Kritika moći suđenja, 1792.


 „Pa ako naivno duševni doživljaj mora biti uskraćen ovoj
formi i njenom vlastitom vremenu, ako su ovi doživljaji osuđeni
na subjektivnost i ostajanje u refleksivnosti, njima, ipak, ne
može biti oduzeto oblikovano osećanje smisla shvatanja: oni
su doživljaji najveće blizine biti koja može biti data životu u
svetu koji je bog napustio. Takav doživljaj vremena leži u osnovi
Floberovog „Sentimentalnog vaspitanja” a njegov nedostatak se
sastoji u tome što je on dopustio, shvatajući vreme jednostrano
kao negativno, da ne uspeju drugi, veliki romani razočaranja.
Od svih velikih dela ovog tipa „Sentimentalno vaspitanje” je
ono kojem najviše prividno nedostaje komponovanost; …Pa ipak
je ovaj za svu problematiku forme romana najtipičniji roman
devetnaestog veka, u kome beznačajnost njegove građe ničim
nije ublažena, jedini koji je postigao istinski epski objektivitet i
pomoću njega pozitivitet i potvrđujuću energiju
ostvarene forme.”

Đerđ Lukač, Teorija romana, 1914.


 „To ne znači da bi piscu „Teorije romana” principijelno bio
zatvoren svaki put ka otkrivanju interesantnih odnosa. Navešću
ovde samo najznačajniji primer: analiza uloge vremena u
„Sentimentalnom vaspitanju”. U analizi konkretnog dela ovde
se, takođe, pojavljuje jedna neprihvatljiva apstrakcija. Otkriće
jednog „traganja za Izgubljenim vremenom” dopušta, posle
konačnog poraza revolucije od 1848, da se ono stvarno opravda
jedino za poslednji deo romana. Ipak je ovo nova funkcija vre-
mena u romanu - na osnovu bergsonovskog „trajanja” - nedvos-
misleno formulisana. To je utoliko čudnije što je Proust postao
poznat u Nemačkoj tek 1920, godine, Joyceov „Ulysses” tek 1922,
a da se „Čarobni breg” Thomas Manna pojavio tek
1924 godine.”

Đerđ Lukač, Predgovor, Teorija romana, juli 1962.


10
 „Markiz de Sad nije naseo na svoj vlastiti fantazam. Naime,
Markiz de Sad nije bio sadista – naprotiv. To nam otvara
mogućnost da zamislimo ono što je Lakan nazvao logikom bio-
grafije, dakle, radikalnu nekoincidenciju lične biografije i dela“

Žak-Alen Miler, Od simptoma do fantazma i nazad, neobjav-

ljeni seminar, 1981–1982.

Dete je tučeno. Beograd, 1979.

Proleće 1979. godine na Filozofskom fakultetu u Beo-

gradu za B.S.-a je bilo uistinu dosadno. Bio je na drugoj godini
„čiste filozofije”, kako je njegov otac nazivao to što je upisao.
Ocu je bilo nejasno čemu služi čista filozofija: „osim ako ne
misliš da već jednom odeš na radnu akciju, učlaniš se u Partiju i
postaneš diplomata.”
Ni B.S.-u nije bilo baš sasvim jasno šta je to filozofija. Oko
sebe je gledao zbunjene asistente koji su se nešto domunđavali;
profesora koji je celu prvu godinu seksualizovao grčku metafizi-
ku privlačeći nestabilne i polupijane studentkinje i studente,
koje je omamljene vodio na ekskurziju u Grčku; gomilu brad-
atih mladića usijanih odela i očiju koji su išli konspirativno po
fakultetu i demonstrativno nosili diplomske radove o Platonu
i pravoslavlju, sa utisnutim zlatnim krstačama na naslovnoj

11
strani svog prvog filozofskog delca; ogroman broj jurodivih
koji su pre fakulteta imali svoj filozofski sistem, a na fakultet su
došli samo kako bi našli publiku i sledbenike. Sam, B.S. je još
uvek fantazirao o onome što je napisao u pismenom delu pri-
jemnog ispita, kao odgovor na pitanje: „Zašto želite da izučavate
filozofiju?”„Želim da snimim film po Platonovim dijalozima,
zapravo želim da filozofiju prožmem umetnošću koja je potpu-
no strana vremenu u kojem je nastala.”
Pitao se gde je u svemu tome čista filozofija, sve dok sa
drugovima na hodniku nije čuo priču o situaciji na fakultetu iz
usta nešto starijeg kolege: „Ovo stanje na fakultetu je započelo
pre četiri godine, kada je izbačeno osmoro profesora. Zar ne vi-
dite koliko su asistenti zbunjeni, potpuno su nedorasli da drže
predavanja, a moraju. Vidite da se ne zna ko pije a ko plaća,
marksisti se svađaju sa analitičarima, a grčki metafizičar štancuje
kadar za bogosloviju i Hilandar. Opšti pičvajz.”
To je, može se reći, B.S.-a prvi put trglo iz dogmatskog
dremeža. Shvatio je da je razlog beskrajne tuge, koja je mogla
nožem da se seče po hodnicima fakulteta, nedavni gubitak pro-
fesora. Nešto je načuo o tome, o tim profesorima, ali mu nije
bilo ni na kraj pameti da bi njihov nedostatak mogao da proiz-
vede toliku količinu konfuzije i tuge.
Počeo je sa drugovima da razgovara o tome i njih neko-
liko, posećujući fakultetsku biblioteku, otkrilo je bibliotekarku
J. K. I. Na osnovu količine pozajmljenih knjiga izbačenih profe-
sora, ona je shvatila da se neko organizovano za njih interesuje.
Od J.K.I. su sve saznali. Ona im je ispričala priču o 1968, o njen-

12
om i muževljevom hapšenju 1971, o bitci i strujama na fakultetu
od 1968. do 1975, o grčevitoj borbi fakulteta da sačuva profe-
sore, o konačnom slomu i tragičnom nenadoknadivom gubitku
kolega i prijatelja. Rekla im je da misli da su neki profesori koji
su ostali da predaju, ipak stali na stranu države i da su pomogli u
izbacivanju profesora.
B.S.-ova grupica bila je u šoku. B.S. je tada shvatio da filo-
zofija i nije baš tako čista, da je u stvari vrlo prljava, prljava da
prljavija ne može biti. Predložio je svojim kolegama da organi-
zuju tribinu o izbačenim profesorima: da pozovu svoje sadašnje
profesore, kao i one izbačene, i da o svemu tome razgovaraju.
Tada je, međutim, shvatio i da su ideje jedno, a stvarnost
Filozofskog fakulteta u Beogradu 1979. nešto sasvim drugo.
Da bi bila zakazana, bilo je nužno da tribinu predloži omladin-
ska organizacija. Hoćeš vraga! Niko iz grupe nije bio aktivan u
fakultetskoj omladini. Svi su bili generacija koja je još u srednjoj
školi bojkotovala čak i članstvo u omladinskoj organizaciji i nisu
imali kontakte sa ma kakvom politikom i političkom edukaci-
jom koja je bila organizovana jedino oko Partije. Bili su ono što
se u policijskom žargonu tada zvalo drogeraši i hašišari, dosta
šarena grupa eskapista, već poprilično ogluvela od rock ’n’ rolla,
apolitična, narcistična i potpuno izvan svake javnosti.
Poznavao je B.S. neke kolege sa godine koji su bili članovi
omladinske organizacije fakulteta i njima je preneo ideju o
tribini. Njima se to svidelo i rekli su da će predložiti tribinu na
prvom sledećem sastanku. Nakon sastanka, filozofi omladinci
pozvali su B.S.-a u Klub fakulteta, koji je B.S. zajedno s njima

13
nešto ranije pokrenuo, donevši gramofon i ploče od kuće.
Preneli su mu da od onako zamišljene tribine nema ništa i, da
eventualno mogu da dobiju amfiteatar 101, gde bi im starije
kolege iz vrha fakultetske omladine objasnile šta se desilo sa
osmoro profesora.
Tada je B.S., a da toga nije bio ni svestan, odlučio da se
upetlja u filozofiju svoga vremena. Do tada bi obično slegao ra-
menima, pomirio se sa sudbinom i odlukom koju je neko drugi
doneo, ili bi u sebi rekao: „Nema smisla da se ovim bakćem, svet
je potpuno neprimeren mojim idejama.” Umesto toga, kroz gla-
vu mu je sada prošlo: „Bolje išta nego ništa – samo da ova tuga
nestane”, a svojim drugovima omladincima je rekao: „Neka
zakažu tribinu – da ih čujemo.”
Odziv je bio preko očekivanja. Najveći amfiteatar bio je
pun, osećala se živost. Pred okupljene su izašla tri omladinca
četvrte godine pedagogije, koji su predstavljajući se rekli i da su
članovi Univerzitetskog komiteta Partije. Počeli su da govore
o idejnim strujanjima u društvu, o društveno-političkom tre-
nutku danas... Jezik nižih partijskih volontera lebdeo je između
simulirane euforije i potpuno hladnog i metalnog žargona. Je-
dan od prisutnih B.S.-ovih kolega sa grupe za filozofiju, H.M.,
ustao je i rekao: „Molim vas, sve to čitamo u novinama, nas za-
nima da nam fakultet dostavi zapisnike sa sednica Katedre za
filozofiju, na kojoj se glasalo o izbacivanju osmoro profesora. Da
li vi o tome nešto znate ili ne znate?” Nastao je muk. Omladin-
ski funkcioneri su rekli da tribina nije tako zamišljena, da oni o
tome ništa ne znaju, da su hteli da nas informišu o društveno-

14
političkim okolnostima tog događaja... Kao po komandi, stu-
denti su ustali i nezadovoljni napustili salu, a u hodniku su
počeli da diskutuju kako treba izvršiti pritisak na fakultet da se o
tome javno razgovara. Međutim, iz sale su tada izašli omladinski
funkcioneri i s vrha stepeništa studentima u holu obećali da će
za nekoliko dana zakazati novu tribinu, na koju će dovesti rel-
evantne sagovornike.
Tribina na koju su uskoro pozvani bila je pravo malo čudo.
Već na prilazu, na pola kilometra od fakulteta, u ulazu svake
zgrade bio je po jedan uniformisani policajac, u holu fakulteta
bila je gomila nekih nepoznatih ljudi, verovatno agenti u civilu,
a pred amfiteatrom masa ljudi. Neke je B.S. poznavao kao ko-
lege sa istorije, koji su se po fakultetu šetali u trenerkama, tada
ne baš uobičajenom načinu oblačenja studenata, ali ih je sada
na jednom mestu bilo jako mnogo, gotovo neverovatno mnogo.
B.S. je ušao u već pun amfiteatar, seo na jedino slobodno mes-
to, a za njim su ušle kolege sa istorije u trenerkama, praktično
opkolivši studente. U salu je zatim ušao čovek srednjih godina,
lepo obučen, u pratnji jednog od tri omladinska funkcionera s
prošle tribine. „Ovo je drug Milan Milutinović, upravnik Nar-
odne biblioteke i član Saveza komunista Beograda, koji će vam
reći nešto o slučaju osmoro profesora.” Samo što je drug Milan
Milutinović počeo da govori, iz publike je ustao jedan student i
postavio mu pitanje: „Zašto bi nam direktor Narodne biblioteke
govorio o slučaju izbačenih profesora?” Nastao je huk u sali, a
istoričari u trenerkama odjednom su počeli da udaraju i psuju
studente. Ovi su uz negodovanje izašli iz amfiteatra, a tamo su

15
ih već čekali nepoznati ljudi u civilu vičući: „Napolje, napolje!”
Opšti metež, na ivici prave pravcijate tuče, koji je vrlo brzo prive-
den kraju. Kada je B.S. istog dana došao na popodnevno preda-
vanje, sve je bilo po starom. Kao da se incident nije ni dogodio.
Mnogo godina kasnije, B.S. je neverovatnim sticajem okol-
nosti otkrio da je partijski saradnik i doušnik policije, koji se
operativno-tehnički bavio izbacivanjem profesora, bio grčki
metafizičar. Tada je B.S. saznao da je metafizičar bio ucenjen svo-
jom prošlošću, odnosno da ga je 1945. kao petnaestogodišnjeg
dečka iz rodnog sela pokupio stariji brat, koji se povlačio sa gru-
pom četnika. Partizani su ih uhvatili negde u Bosni. Metafizičar
je kasnije dobio dve godine robije, ali ih nikad nije odležao: cena
je bila jasna i došla je na naplatu nakon trideset godina. Zapisnici
sa sednica Katedre za filozofiju i danas su nedostupni, ali se za
njih niko više ne zanima.
Tada je B.S. shvatio da je otac bio u pravu i da čista filozofija
ima smisla samo ako je u vezi s Partijom, drugim rečima – čista
filozofija je Partija. Osim toga, ukapirao je da metafizika ima veze
s nekom utajom realnosti na koju se kačila tajna policija, te da
filozofija, da bi je zaista bilo, najpre mora da zauzme distancu
prema Partiji. To je sva filozofija, bar ona koja je bila moguća
na Katedri za filozofiju 1979. na Filozofskom fakultetu u Beo-
gradu. Čitav štos s filozofijom nije u knjigama koje B.S. čita,
nego u odnosu s ljudima s kojima u tom momentu deli iskustvo
čiste filozofije.

16
Otac ne bije mene. Beograd, 1980.

Tokom sledećih godinu dana, B.S. je upoznao sve izbačene

profesore i redovno ih posećivao u Institutu za filozofiju i
društvenu teoriju, gde su dobili posao nakon otkaza na fakulte-
tu. Imao je ideju da s njima napravi video-intervjue, jer su mu
bili zanimljivi kao tragični heroji, a kroz lično poznanstvo i
čitanje knjiga shvatio je da ga ne zanimaju kao filozofi. Naime,
niko od njih nije ni bio filozof – bili su odlični nastavnici filo-
zofije. Pored toga, B.S. je pohađao Slobodni univerzitet, ilegalni
univerzitet, na kojem su predavali i izbačeni profesori, a postao
je i član ultraleve disidentske grupe okupljene oko bibliotekarke
Katedre za filozofiju J.K.I. i njenog muža P.I., koji su sa grupom
studenata s Filozofskog i Fakulteta političkih nauka eksperi-
mentisali sa idejama Solidarnošći. Drugim rečima, počeo je da se
bavi prljavom filozofijom, filozofijom svoga vremena. Shvatio je
da je grupa ljudi koju su zvali „osmoro profesora” heterogena po
filozofskim, političkim i ljudskim uverenjima, i da ih na okupu
drži jedino ta stigmatizacija.
U to vreme, B.S. je zajedno sa T.L.-om, starijim kolegom
sa psihologije, radio na tematskom broju Vidika o psihoanalizi.
Vidici su bili časopis omladine Srbije, tada u usponu, a vodili su
ga A.P. i S.Š. Časopis se proslavio brojem pod nazivom Rečnik
tehnologije, koji je eksperimentisao sa žargonom poststruktural-
izma i nadolazeće postmoderne. B.S. i T.L. su vredno radili na
prikupljanju tekstova, pisali svoje članke, družili se s članovima

17
redakcije. B.S. je stalno putovao u Zagreb kod M.K.-a, tada svog
filozofskog idola, i s njim dogovarao da počne da predaje jed-
nom godišnje u Beogradu na Katedri za filozofiju. (tada svakako
jedinu vrednu školsku filozofiju.)
Međutim, pred sam kraj produkcije Vidika, članovi redak-
cije lista Student, Ž.S. i A.J., obili su prostorije časopisa, prome-
nili bravu, konfiskovali sve tekstove i zabranili ulaz u redakciju.
Neki od konfiskovanih tekstova su se petnaestak godina kasnije
u delovima mogli naći rasuti po sabranim delima Ž. S., koja mu
je nova partija SPS štampala u znak zahvalnosti za pregalački rad
tokomu devedesetihm.
Gotovo trideset godina kasnije, B.S. je od A.D.-a, tadašnjeg
visokog funkcionera omladine Srbije, koji je po dužnosti koju
je obavljao učestvovao na hitnim i vanrednim sastancima Uni-
verzitetskog komiteta, čuo priču kako je časopis Vidici došao
pod udar Partije. Naime, velika popularnost časopisa Vidici
i njegov, za tadašnju partijsku inteligenciju, dosta zagonetan
poststrukturalistički žargon, – izazvao je kod S.A., člana Uni-
verzitetskog komiteta i studenta politikologije, pojačanu bud-
nost koja je prouzrokovala napade sumanutosti. Naime, on je
na hitnom i vanrednom sastanku komiteta objasnio prisutnima
da je Rečnik tehnologije zapravo šifrovana knjiga uputstava za
oružanu pobunu: kada se čita na pravi način, može da razotkrije
mrežu špijuna i kako će ovi biti aktivirani u slučaju potrebe.
Iako niko na toj sednici nije pridavao važnost ovoj interpretaciji,
urednici Studenta Ž.S. i A.J., kako bi se domogli časopisa Vi-
dici, iskoristili su Antonićevu sumanutu budnost i pretočili je u

18
konkretnu akciju.
Ž.S. je četiri godine bio glavni i odgovorni urednik Vidika,
koji su postali intelektualni inkubator Univerzitetskog komiteta
i mesto ukrštanja antikomunističkih i partijskih intelektualaca.
Nakon Osme sednice, Simić se proslavlja kao progonitelj Bog-
dana Bogdanovića tekstom koji svojom arogancijom i deliričnom
ispraznošću treba uvrstiti u sve udžbenike političke teorije kao
primer ispraznog govora moći bez rizika. Tri dana nakon objav-
ljivanja tog teksta, postavljen je na mesto šefa Ideološko-informa-
tivne komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Pred višestranačke izbore Ž.S. postaje tvorac „strate-
gije Šešelj.” U Rakovici, na sednici Gradskog odbora SPS-a,
članovima svoje partije (neformalni transkript sa te sednice
kružio je Beogradom), nalaže da bazi objasne da im je zadatak
da glasaju za Šešelja, kako bi pobedili njegovog protivkandidata
iz DS-a, pisca Borislava Pekića odnosno, da je od sada Šešelj „ko-
risni idiot” SPS-a.
Nakon toga Ž.S. postaje potpredsednik Savezne Repub-
like Jugoslavije zadužen za diplomatiju, zapravo specijalni
opunomoćenik Slobodana Miloševića za tajne pregovore s Fran-
jom Tuđmanom. Sa te funkcije je naglo smenjen, a u političkoj
mitologiji tog vremena kruži priča da je po povratku s jednog od
mnogobrojnih putovanja u Zagreb, dok je referisao Miloševiću,
rekao: „Znaš šta Slobodane, ja sam car Lazar!” Potom se neko-
liko godina odmarao u Komisiji za nuklearno razoružanje u
Ženevi. Tri godine pred slom režima postavljen je istovremeno
za ministra kulture i direktora Narodnog pozorišta.

19
 2001. godine, na prvom programu RTS-a, na kojem se
Simić čitavu deceniju pojavljivao kao vrhunski politički auto-
ritet, pušten je u udarnom dnevniku snimak bezbednosnih ka-
mera iz antikvarnice izvesnog Miše Grofa, na kome se vidi kako
Ž. S. trpa u džepove antikvitete i četristo maraka s radnog stola
vlasnika. Danas je ugledni kolumnista časopisa Pečat, koji je
neka vrsta sigurne kuće za sve intelektualce režima devedesetih.
Nasilno i vaninstitucionalno preuzimanje Vidika, prva je
najava politike vaninstitucionalnog nasilja koju naknadno legal-
izuje Partija. B.S. je tada shvatio da je filozofija i izvan fakulteta
i dalje na istom rastojanju od Partije; i da je Partija i dalje jedina
filozofija, ali da se sada pojavljuju i usamljeni desperadosi koji
vrše nasilje u ime Partije, a da s njom i nisu u nekoj, bar na prvi
pogled, bliskoj vezi; te da je jedina filozofija zapravo distanca od
Partije, posebno od Univerzitetskog komiteta i njenih članova,
ali i od novih desperadosa, antikomunista koji iz nekog razloga
prave neprincipijelnu koaliciju s Partijom sve dotle, dok im ona
za uzvrat daje moć.

20
Otac bije dete koje ja ne volim. Beograd, 1981.

B.S. i njegov otac, koji i dalje ne shvata šta je čista filozo-

fija i koji ga opet pita kada će se učlaniti u Partiju, hitro su se
približavali Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, na kojoj je
umirao očev najstariji brat, penzionisani vrhovni vojni tužilac
Srbije, član KPJ od 1926. Tamo ih je u sobi već čekao mlađi brat
B.S.-ovog oca, visoki funkcioner Sekretarijata inostranih poslova
Jugoslavije, konzul u Rimu, San Francisku, kasnije ambasador u
Engleskoj i na Kubi. Stric koji je umirao bio je gotovo otac svojoj
braći, jer je od B.S.-ovog oca bio stariji 20, a od drugog brata
26 godina.
Mnogo godina kasnije B.S. je saznao da je njegov mlađi
stric bio zapravo ključni politički kadrovik SIP-a, kadrovski
kontraobaveštajac i čovek od velikog Titovog poverenja, jer je
imao zaduženje da vodi beleške sa svih važnih sastanaka mimo
zvaničnog protokola i zapisnika, a koje je referisao lično Titu.
U to vreme je bio neraspoređen diplomata, dakle, na nekim
poslovima u SIP-u. Inače kao malog su ga zvali Lenjin, jer je s
trinaest godina, popevši se na hoklicu, deset i dvadeset godina
starijima od sebe, dakle već ljudima, držao predavanje o mark-
sizmu-lenjinizmu. B.S.-ov otac, inače vrlo drčan i prek čovek,
jedinu servilnost je pokazivao pred svojom braćom.
Nešto ranije, u navali prisvajanja filozofije svog vremena,
B.S. je iz razgovora sa ocem shvatio da se on 1948. godine izjas-
nio za Rezoluciju Informbiroa. Bio je tada član SKOJ-a i stu-

21
dent brodogradnje u Zagrebu, gde je poslat kao perspektivni
kadar iz Srbije na međurepubličku razmenu studenata. Samo
zbog srećnog sklopa okolnosti nije otišao na Goli otok, što ne
znači da je dobro prošao. Kada se nakon radne akcije na koju je
otišao dan posle izjašnjavanja za Rezoluciju i na kojoj je od ko-
mandanta radne akcije degradiran u vođu radne brigade vratio
u rodni grad, na ulici su počeli da mu dovikuju: „Ua bando!”
Shvatio je da od povratka u Zagreb i nastavka studija nema ništa
i da nešto ozbiljno nije u redu pošto su braća odbijala da se čuju,
a kamoli vide sa njim. Odlučio je da godinu dana provede u
totalnoj izolaciji roditeljske kuće, a da ne bi poludeo – prijavio
se u vojsku, iako kao učesnik NOB-a to nije morao. Tamo su
ga poslali u kaznenu, padobransku jedinicu, gde je s kriminal-
cima, delinkventima i drugim društvenim otpadom služio dve
i po godine. Nakon izlaska iz vojske, nije mogao da se upiše ni
na jedan fakultet. Braća su ga tada držala na potpunoj distan-
ci, naime pozivali bi ga jednom godišnje na ručak, gde su mu
dosta otvoreno zamerali da im je veoma velika smetnja u kari-
jeri. Preko nekog daljeg rođaka koji je bio debeovac zadužen za
Tehnološki fakultet, B.S.-ov otac je uspeo da se upiše na fakultet
uz reči: „Ako otkrijem da imaš neke veze sa informbiroovskom
bandom, lično ću te ubiti.” Kada je završio fakultet i počeo da
radi, na preporuku direktora fabrike za koju je radio, a kako bi
mogao biti postavljen na mesto direktora proizvodnje, tražio je
prijem u članstvo Saveza komunista., Primljen je na dan B.S.-
ovog rođenja, ujedno i dan Oktobarske revolucije.
Dakle, njih četvorica u sobi: najstariji brat B.S.-ovog oca,

22
koji leži gotovo mrtav; B.S.-ov otac koji, nagnut nad umirućim
pokušava da iscedi neku reč iz njega; B.S. i mlađi brat B.S.-ovog
oca, koji stoje jedan nasuprot drugog kod nogu samrtnika. B.S.
je tih dana sa disidentskom grupom okupljenom oko J.K.I., bib-
liotekarke Katedre za filozofiju i njenog muža P.I., učestvovao u
pisanju i distribuciji peticije u kojoj su od države zahtevali da iz
zatvora odmah puste sve đake i studente uhapšene na demon-
stracijama na Kosovu, i da se nikom od uhapšenih ne sudi po
odredbi krivičnog zakona o kontrarevoluciji.
Dok su stajali jedan preko puta drugoga, B.S. je iz čista mira
mlađem bratu svoga oca rekao: „Što hapsite decu po Kosovu?”
Zavladao je muk u sobi. Mlađi brat B.S.-ovog oca je istog tre-
nutka reagovao: „Koja deca, to je ološ, to su kontrarevolucio-
nari, a ti, a ti... ma šta sam mogao drugo da očekujem od sina
informbiroovca!” B.S. je počeo da urla na strica: „Ti si kontra-
revolucija, sram te bilo, ti si kontrarevolucija!” U sobu je utrčala
ćerka umirućeg strica B.S.-a i zamolila ih da izađu. B.S.-ov otac
je uzeo sina za ruku i izveo ga iz sobe. Nikad mu više nije rekao
da treba da uđe u Partiju.
Paralelno s peticijom koju je pisala B.S.-ova disidentska gru-
pa, pojavila se i peticija u kojoj se traži zaštita srpskog naroda na
Kosovu, a koju su potpisali neki od izbačenih profesora s Filozof-
skog fakulteta zajedno s političkim emigrantima i pravoslavnim
popovima iz Australije i Amerike. Nakon te peticije, B.S. je,
pored Partije, na velikoj distanci držao i tada prvi put rođenu
Udruženu opoziciju Srbije. Pod uticajem leve disidentske grupe,
B.S. je postao komunista bez Partije, komunista na distanci od

23
partije, ali i na distanci od partije nacionalne stvari koja se upravo
rodila.Ponajviše se držao na distanci od očeve političke traume:
biti članom partije koju mrziš.
B.S.-ov stric je dugo ostao u diplomatiji, dovoljno dugo
da pred sam pad Miloševića u Politici objavi marksističko-
lenjinistički tekst, u to vreme siguran znak da je u kontaktu sa
ideološkim delirijumom JUL-a. Nakon njihovog prekida odno-
sa na .VMA, B.S. se s njim u životu sreo samo još nekoliko puta
na sahranama rođaka. Poslednji put to je bilo u bolesničkoj sobi
B.S.-ovog oca, nekoliko dana pred njegovu smrt. Tada je B.S.-ov
stric rekao B.S.-ovom ocu da je Đinđić najveći srpski političar
posle Pašića, na šta mu je B.S.-ov otac rekao: „Reakcionaru,
đubre jedno, marš iz sobe!”
Nakon smrti oca 2003. godine, B.S. je među njegovim
stvarima našao dnevnik na čijim je koricama pisalo: 1946–1948.
DNEVNIK. Očekivao je da će naći neku političku ispovest, neki
trag skojevskog rada, priče sa desetine radnih akcija na kojima je
bio, ili bar opis susreta s Polom Potom, na jednoj od radnih ak-
cija, o kome mu je često pričao. Umesto toga, na nekoliko strana
bila su ispisana imena 86 devojaka, datum i mesto gde ih je sreo
i šta se među njima desilo, opisano dosta čednim jezikom: „’46.
Zagreb. Ovlaš sam je poljubio u usta, na igranci na Tuškancu...,
’42. Šamac–Sarajevo. Našli smo se posle sastanka SKOJ-a
iza barake i bili smo skupa.” B.S. je oca posetio u bolnici noć
pred njegovu smrt i pitao ga: „Da li se bojiš smrti?”, a ovaj mu
je odgovorio: „E moj B., šta je moja smrt u istoriji materije –
nebitan događaj!”

24
 Ono što će B.S. možda tek ovih dana u potpunosti shvatiti,
a i što je očev politički uvid par exellence, jesu reči koje mu je
često ponavljao, a koje B.S.-u ranije nisu ništa značile: „Kada
su raspušteni SKOJ i AFŽ, počela je kontrarevolucija” i „SKOJ
i AFŽ su izveli socijalističku revoluciju, KPJ je već tada bio
državna partija.”

Otac bije mene. Beograd, 1982.

Ispostavilo se da asistenti koji su se stalno domunđavali,

nesposobni da pokriju sve predavačke obaveze na fakultetu
– imaju neki plan. Naime, dva asistenata s Katedre za filozofiju
M.K. i S.Ž., zajedno s nešto starijim kolegom Z.K.-om, okupili
su grupu filozofskih pisaca i prevodilaca: N.D., M.B., O.S., I.V.
i M.K.
Ova šarena grupa preuzela je, odlukom Skupštine Filozof-
skog društva, časopis Teorija, do tada dosta tužno i provincijal-
no glasilo Društva koje su, od izbacivanja profesora sa fakulteta,
uređivali tzv. analitičari- grupa apolitičnih isihasta anglosakson-
ske školske filozofije za koje je sva filozofija od Platona do Hajde-
gera bila metafizika, zapravo najkraći i siguran put do totalitariz-
ma. U osnovi to je bila antiintelektualistička, antikomunistička i
antifilozofska grupa, koja će se nanovo pojaviti na lešini filozofije
nakon 2000. godine i koja će, kako stvari stoje, kontrolisati Filo-

25
zofski fakultet sledećih što godina.
B.S.-a je pozvao M.K. da učestvuje u debati koju je filozof-
ski časopis pokrenuo, a zatim i objavio, povodom načina preuzi-
manja Vidika od strane Univerzitetskog komiteta. Ova debata
je konačno, posle dužeg vremena, u javnosti otvorila pitanje
odnosa partije i filozofije.
B.S. je bio srećan što je postao deo kolektiva koji je pokren-
uo ovo pitanje i koji je već u narednim brojevima otvorio stran-
ice svoga časopisa za seriju intervjua sa izbačenim profesorima sa
filozofskog fakulteta. Prvi put se plinsko svetlo – koje je partijska
inteligencija ubrzano i masovno proizvodila tih godina, i čija je
funkcija ranih osamdesetih bila da sakrije nasilje koje se spro-
vodi nad društvenim institucijama – raspršilo, postalo delom ja-
vnosti. Časopis Teorija je tokom narednih godina, 1982–1986,
postao mesto otvaranja javnih diskusija uz tiraž od 5.000 prim-
eraka koji je iz broja u broj rastao.
Prvi put je B.S. osetio kako se proizvodi subjekt. Politički
subjekt, filozofski subjekt u nastajanju, koji uspeva da drži na
distanci i partiju i disidente, i da i jednima i drugima kao obavezu
participacije u prostoru časopisa nameće saradnju u proizvod-
nji istine o jednoj situaciji, a ne prenošenje gotovih saopštenja.
B.S. je zajedno s prijateljem S.Š. sa slovenačkog preveo na srp-
skohrvatski najsvežije produkte „ljubljanskog označiteljskog
materijalizma”, odličnu zbirku tekstova Sl.Ž., R.M., M.D., koja
se pojavila u broju o krizi marksizma. Inače, tadašnja Teorija je
imala princip da objavljuje samo neobjavljene tekstove, bilo da
dolaze s lokalne ili internacionalne scene, što je kriterijum koji su

26
mogli sebi da priušte samo najveći filozofski časopisi.
Vrhunac časopisa Teorija, bio je broj posvećen krizi mark-
sizma. To je, ujedno bio i trenutak prvog udara na časopis.
Naime, ilustracije kojima je uredništvo časopisa prošaralo ovaj
broj bile su pozajmljene iz francuskih maoističkih revija kasnih
sedamdesetih, u kojima su Marks, Lenjin, Staljin, Mao, Engels
bili nacrtani u različitim seksualnim pozama. Ti crteži su postali
predmet sudskog gonjenja i pretnji ukidanja časopisa. Državni
tužilac Srbije Tmušić zabranio je broj o krizi marksizma, sa
obrazloženjem da se na crtanim ilustracijama vređaju predsedni-
ci stranih država. Optužba je bila farsa čak i sa stanovišta pravne
tehnike: ako su, dok su još bili živi, Mao, Lenjin i Staljin ele-
mentarno, ali istovremeno i delirično – čak zadovoljavali kriteri-
jum sudske odluke o stranim državnicima, Marks i Engels to
svakako nisu.
Ova komična optužba nije mogla da proizvede potpunu
zabranu časopisa, pa je došlo do nagodbe redakcije i tužilaštva,
naravno uz veliko javno negodovanje redakcije. Broj će biti pušten
u distribuciju ukoliko se prethodno odstrane inkriminišuće
ilustracije. Tako je B.S. zajedno s nekim članovima redakcije u
prostoriji sedišta časopisa na Institutu za filozofiju Filozofskog
fakulteta u Beogradu, uz prisustvo agenata u civilu i nešto uni-
formisanih policajaca, svojeručno iscepao osam spornih ilus-
tracija iz bar hiljadu primeraka Teorije.
Fatalni čvor partije, policije i filozofije u ovom prizoru
cepanja stranica časopisa svakako je i poslednja slika filozofsk-
og subjekta Teorija, jer događaji od tada kreću u smeru kojem

27
se redakcija najmanje nadala. Sudska zabrana i afera pojačale
su interesovanje za Teoriju, naime bili su znak disidentima da
jedan filozofski časopis zaslužuje njihovu pažnju, da postaje
mestom zabranjenog govora, mesto koje naglo dobija visoku
simboličku vrednost.
Tako se samo nekoliko nedelja kasnije u redakciji pojavio
tada već čuveni disident Vojislav Šešelj. S vrata je užurbano i glas-
no rekao: „Poslali su me Mihailo Marković i Dobrica Ćosić da mi
objavite tekst u Teoriji.” Svi su se uzdržano nasmejali. Niko nije
verovao da je Mihailo Marković poslao Šešelja baš s tim rečima,
jer je kao kolega i prijatelj redakcije, čiji smo opsežni intervju na
gotovo trećini stranica časopisa objavili neposredno pre toga i
prvi put posle deset godina vratili ga u javni život, dobro znao da
tekstovi prolaze vrlo rigoroznu redakcijsku recenziju. M.K., tada
glavni urednik, pozvao je Šešelja da sedne i pitao ga o kakvom se
tekstu radi. Sasvim prostodušno, Šešelj je u jednom dahu rekao:
„Aleksandar Ranković.” Dakle, tekst je bio o bivšem drugom
čoveku države, tvorcu policije, nekad čuvenom, ali već odavno
nevažnom, Marku iz pesme o Ozni Oskara Daviča. Vojislav je na
sto bacio svežanj od stotinjak strana teksta i opet prostodušno
pitao: „Kada izlazi sledeći broj?” M.K. je uzeo na sebe da objasni
Šešelju da je ovo časopis u kojem se tekstovi recenziraju i da je
veliko pitanje da li će njegov članak uopšte ući na razmatranje,
jer nije ni filozofski ni teorijski nego pre feljtonistički, kako mu
se čini iz naslova.
Ovo je bio, ispostaviće se, uvod u rušenje redakcije: Mihailo
Marković je zaista insistirao na objavljivanju Šešeljevog teksta,

28
a redakcija nije htela ni da čuje, smatrala je to gorim pritiskom
od partijskog pošto je dolazio od strane uvaženog kolege koji je
iskusio šta znači uvođenje pitanja moći u filozofiju. Mihailo je
preko posrednika zapretio redakciji da će je na sledećoj godišnjoj
skupštini Filozofskog društva Srbije smeniti – ukoliko ne objavi
Šešeljev tekst.
Tada kreću nemile scene u samoj redakciji: O.S. i I.V.
postaju trojanski konji Mihaila Markovića uz ambivalent-
nu, ali ipak, u ključnim momentima preglašavanja, važnu
pomoć M.B. i N.D. Sa druge strane, M.K., S.Ž. i Z.K. grčevito
pokušavaju da urednike časopisa ubede da ne ulaze u transak-
cije s Mihailom Markovićem, jer je posredi neprincipijelan i
nekolegijalan pritisak.
Na Skupštini Filozofskog društva Srbije članovi redakcije
saznaju da Društvu pripadaju i Vojislav Šešelj, Dobrica Ćosić,
Vladimir Šeks... i još sijaset disidenata tadašnje Jugoslavije. Ipak,
ni nesumnjiv uticaj Mihaila Markovića ni enormni autoritet Do-
brice Ćosića nisu bili dovoljni da redakcija bude smenjena. Došlo
je do kompromisnog rešenja: redakcija će, osim dotadašnjih
članova, uključiti i krilo koje ima poverenje Mihaila Markovića.
To su Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški.
Već tada je bilo jasno da ovakav skup ljudi neće biti u stanju
da pravi časopis, pa je doneta i dodatna odluka: stara redak-
cija će urediti sledeći broj, a nova redakcija onaj nakon njega.
Međutim, već na prvom zajedničkom sastanku redakcije, Zoran
Đinđić, Kosta Čavoški i Vojislav Koštunica (uglavnom je govo-
rio Zoran Đinđić), tražili su da, suprotno onome što je dogov-

29
oreno na Skupštini, ipak oni uređuju naredni broj. B.S. nije
mogao da veruje da „Dobričine sekretare” (kako su stari članovi
redakcije zvali novoimenovane članove), jedino zanima da de
facto preuzmu kontrolu nad časopisom i demonstriraju moć,
delegiranu od Mihaila Markovića i Dobrice Ćosića.
Jedini filozof među Mihailovim kuririma bio je Đinđić,
tada već popularan autor antikomunističkog manifesta Subjek-
tivnost i nasilje, dobro napisane knjige koja je u hipu postala bib-
lija svih konzervativaca i intelektualnih antikomunista. Jedinu,
doduše ne baš preterano pitku, kritičku recenziju ove Đinđićeve
knjige – tada, a i do danas - napisao je B.S. Koštunica i Čavoški
bili su, pravnici i članovi FDS po disidentskom ključu. S trojan-
skim konjima iz stare redakcije imali su većinu i lako su namet-
nuli svoju odluku, da urede sledeći broj Teorije. Centralni blok u
ovom broju bio posvećen situaciji u selu Batusi na Kosovu.
B.S. je tada shvatio da brutalnost partijske inteligencije nije
ništa u poredjenju s filozofima koji se domognu moći. Ovim je
filozofski subjekt Teorija, 1982–1986, bio opovrgnut, a na is-
torijsku scenu je stupila nova politička klasa cinika koji su sebe
nazivali filozofima; klasa duboko narcistički povređena, resen-
timanski raspoložena i spremna na osvetu. Alijansa filozofije,
konspiracije i terora – terora koji više ne preza od toga da razori
bilo koju instituciju, bilo koji odnos poverenja, i koji je zapravo
jedan novi nječajevizam netrpeljiv prema svakome ko mu se na
bilo koji način suprotstavi – tada je uništila ne samo jedan filo-
zofski subjekt u nastajanju nego, posredno, i čitavu Katedru za
filozofiju. Za sledećih pedeset godina, filozofija je prognana kako

30
sa fakulteta tako i iz javnog života.
Samo godinu dana kasnije, ovi cinici filozofi ući će u savez sa
desperadosima a la Željko Simić, koji su u međuvremenu preu-
zeli Univerzitetski komitet, pripremajući ideološku platformu
za nov partijski subjekt: Socijalističku partiju Srbije. Već tada
se o tome niko nije usuđivao da piše, jer su Mihailo i Dobrica
– po principu obećanja kojima su obezbedili trojanske konje u
redakciji Teorije – uveliko kupovali urednike velikih javnih glasi-
la. Izuzetak je bio hrabri novinar NIN-a Lj.S., koji je napisao
tekst o ovom sporu, pružio priliku članovima stare redakcije da
govore i omogućio polemiku M.K.-a i Mihaila Markovića. To
je jedini trag kojim je u javnosti propraćen nestanak filozofskog
subjekta Teorije.
Nasilje koje su filozofi u stanju da izvrše nad drugim filozo-
fima može biti čak i komično, ali nasilje nad jednim filozofskim
subjektom u nastajanju zločin je prve vrste. Časopis Teorija je
uskoro postao ono što je bio i pre 1982. – anonimna publikacija
anonimnih isihasta analitičke školske filozofije. B.S. je zajedno
sa starom redakcijom napustio časopis i nikad nije postao član
Filozofskog društva Srbije, ali je naučio da je nasilje koje otac
vrši nad sinovima, nasilje koje ne samo da drugi ne mogu da per-
cipiraju, već da ga najmanje vide upravo oni nad kojima ga otac
vrši – sinovi.
M.K i S.Ž. su nažalost šest-sedam godina kasnije post-
ali glavni promotori Mihaila Markovića. M.K. je povodom
Markovićeve smrti za Politiku sastavio jedan vrlo patetičan,
afilozofski i arefleksivan In memoriam. S.Ž. je u nedavno obja-

31
vljenoj Istoriji srpske filozofije Markovića čak proglasio logičnim
krajem samokretanja filozofskog duha u sedamstogodišnjoj isto-
riji srpske filozofije. Obojica su pokazali da se ne sećaju, ili ne žele
da se sećaju, sekvence filozofije Teorija, 1982–1986. Takve tek-
stove nikad ne bi objavili u časopisu u kojem su svojevremeno
bili glavni i odgovorni urednici.
Paradoks da je partija bila represivna prema filozofiji u
doba socijalizma i da ju je saturirala, nije ništa u poređenju s
totalnom destrukcijom filozofije koju su izvršili sami filozofi u
ime demokratije, višepartijskog sistema i države. B.S. je zauzeo
distancu ne samo prema partiji, državi, višepartijskom sistemu
nego i prema filozofiji. Rešio je da promeni teorijsko polje i
počeo da se bavi najpre teorijskom a onda i kliničkom psiho-
analizom, pod velikim uticajem i prijateljskim vođenjem Sl.Ž.-a.
Bez psihoanalize, B.S. nikad ne bi uspeo da razume paradoks da
„Otac bije mene,” epohu u razvoju subjekta koja je skrivena un-
utar bezličnog i asubjektivnog fundamentalnog fantazma „Dete
je tučeno”, i koja subjektu ostaje potpuno izvan sećanja: ona je
jedino dostupna putem logičke konstrukcije na koju filozofi,
nažalost, nisu bili spremni.
M.K. i B.S. su krajem osamdesetih zajedno vodili jedan ne-
formalan kurs o Altiseru i Lakanu na Filozofskom fakultetu u
Beogradu i to je bila njihova poslednja saradnja. Posle neuspelog
pokušaja da sa S.Ž.-om i B.M.-om pokrenu privatni časopis - u
čijem je prvom broju trebalo da izađe obiman intervju sa Bog-
danom Bogdanovićem o Mrtvouzicama, mentalnim zamkama
staljinizma – B.S. i M.K. su prestali da komuniciraju zbog raz-

32
like u političkom razumevanju devedesetih.
Nakon nekoliko neprijatnih susreta u redakciji Teorije,
B.S. je samo još jednom sreo Zorana Đinđića. 1989. godine,
prijatelj S.Š. ga je zamolio da krene sa njim da mu „čuva strah”
i pomogne u intervjuu sa Đinđićem za slovenački omladinski
nedeljnik Mladina. Intervju je napravljen u Đinđićevoj sobi-
stanu u ulici Strahinjića Bana. Nakon tri sata razgovora, kada je
intervju već bio pri kraju i kada je prešao u neformalno ćaskanje,
B.S. je pitao Đinđića: „Da li ti stvarno veruješ, kao što si napisao
u Književnim novinama, da je Milošević Napoleon Bonaparta
na belom konju koji ruši feude samoupravnog socijalizma širom
Jugoslavije? Meni se čini da je on pre Bonaparta Marksovog 18.
brimera Luja Bonaparte.” Đinđić je odgovorio: „Nije važno u
šta ja verujem, važno je šta je na dnevnom redu, a to je državno i
nacionalno pitanje.” B.S. mu je odgovorio: „Zar nije najvažnije
ko i kakav dnevni red pravi?” Đinđić se od srca nasmejao i nije
ništa odgovorio.

Nelagodnost u psihoanalizi. Beograd, 2008.

Kao kandidat Beogradskog psihoanalitičkog društva, B.S.

je 2008. pozvan od koleginice, analitičarke B.A. da se priključi
Komitetu biblioteke, jednom od četiri organa psihoanalitičkog
društva: „Na Skupštini Društva ste predloženi da budete član

33
Komiteta biblioteke. Da znate, ja sam vrlo autoritarna, zahtevam
red i rad i imam velike ambicije sa bibliotekom: želim da orga-
nizujem ciklus predavanja nepsihoanalitičara na psihoanalitičke
teme ili teme bliske psihoanalizi, želim da naši članovi recenziraju
knjige nove psihoanalitičke produkcije i želim da izdajem bilten
Večeri biblioteke.” B.S. je pitao zašto bilten, zašto ne časopis. B.A.
se nasmejala i rekla: „Kolega, vi ste ambiciozniji od mene.”
Uz pomoć kolega iz Komiteta, B.S. i B.A. su pokrenuli
tribinu na kojoj su se pojavili predavači iz oblasti antropologije,
teorije književnosti i teorije filma. Kandidati su prikazali preko
petnaestak novih psihoanalitičkih knjiga. Paralelno s tim, časopis
u osnivanju pokrenuo je projekat „Nikola Mikloš Šugar”, kojim
je B.S. nanovo, nakon Petra Klajna 1979. godine, za novu gener-
aciju psihoanalitičara otkrio prvog psihoanalitičara u Jugoslaviji.
Šugar je 1938. osnovao lokalno psihoanalitičko društvo – Beo-
gradsko psihoanalitičko društvo.
Časopis je inicirao i prevod sa mađarskog i nemačkog
čitavog pisanog opusa N.M. Šugara i organizovao razgovor
pod nazivom „Psihoanaliza i njeni neprijatelji”, na kojem su
psihoanalitičari Društva diskutovali o razlozima nepostojanja
psihoanalize u javnom prostoru i odsustva istorijskog sećanja
samih psihoanalitičara na istoriju psihoanalize u Jugoslaviji. Ovo
su sve bili elementi, uz još nekoliko zanimljivih tekstova, koji
su učinili da B.A., B.S. i kolege iz Komiteta biblioteke Društva
donesu odluku da pokrenu časopis Arhiv psihoanalize, koji bi se
bavio beleženjem događaja iz aktuelnosti i istorije psihoanalize u
Jugoslaviji/Srbiji.

34
 Tokom gotovo jednogodišnje produkcije časopisa, B.S. je
B.A. često govorio da će nakon izlaska Arhiva psihoanalize na-
stati ogromni problemi, jer će prvi put usmeno predanje psiho-
analize postati pisana i javna istorija i da ne veruje da društvo ima
kapacitet da kroz ovaj proces prođe bez lomova. B.A. se smejala i
govorila da joj nikako nije jasno kako filozofi mogu tako lako da
daju tako anticipativne procene šta će se desiti, odnosno da ova
katastrofična prognoza B.S.-a može lako da se interpretira, ali da
će se uzdržati.
Istorija psihoanalize u Srbiji je jedna mučna, mračna i duga
istorija diskriminacije, zabrane i progona. Počela je 1941. od-
lukom ministra Antona Korošca da se kao „jevrejska nauka”
zabranjuje na Beogradskom univerzitetu, nastavila se smrću
N.M. Šugara u logoru Terezijenštat 9. maja 1945, a zatim, to-
kom socijalizma, zabranom privatne prakse odnosno psiho-
analize kao privatne edukacije i organizacije, te sistematskim
progonom i uništenjem svega što je njen tadašnji lider Vojin
Matić napravio. Tokom devedesetih godina, psihoanaliza je čak
proganjana kao „sekta opasnih namera”.
Psihoanalitičari su 1938, kada je Šugar proizveo prva dva
analitičara Vojina Matića i Vladislava Klajna 1941. gotovo
sedamdeset godina bili neka vrsta ilegalnog pokreta otpora, koji
je razvio vrlo visok stepen netolerancije prema spoljnom svetu i
gotovo nikakve navike da se tom svetu obraća.
Nažalost, katastrofična anticipacija B.S.-a se ostvarila: kada
je, pred sam kraj produkcije, na Skupštini Društva predložen kao
tačka dnevnog reda, časopis je oštro kritikovala T.Š.P., osnivač i

35
najugledniji član novog Beogradskog psihoanalitičkog društva.
Nakon toga, zahtevano je od Komiteta biblioteke da se pojavi
na razgovoru s komisijom sastavljenom od tri člana Izvršnog od-
bora Društva da bi se diskutovalo o pojedinim formulacijama
iz Uvoda i mnogim drugim primedbama stavljenim na račun
Arhiva psihoanalize. Komitet biblioteke je odbio najpre ton i
način na koji se na Skupštini govorilo o Arhivu, a zatim i bilo
kakav razgovor u ovakvoj atmosferi.
Odlukom Izvršnog odbora, Komitet biblioteke je rasformi-
ran, a pitanje Arhiva psihoanalize stavljeno je ad akta. Društvo je
ušlo u međusobne borbe, rascepilo se, a 2010., odlukom Inter-
nacionalne psihoanalitičke organizacije, uvedena je neka vrsta
protektorata nad Beogradskim psihoanalitičkim društvom (koje
je od 2007. ravnopravni član ove organizacije). Jedino što je B.S.
promašio u svojoj katastrofičnoj anticipaciji jeste da se Društvo
rascepilo pre, a ne nakon, izlaska Arhiva psihoanalize.
B.S., koji je od 2002. godine član Beogradskog
psihoanalitičkog društva - tada je i prvi put pristao na bilo kakvo
članstvo - veoma dugo je mislio da su psihoanalitičari razumni
ljudi koji poštuju princip realnosti i da, za razliku od filozofa,
mogu da izađu na kraj sa socijalnim zapletom fundamentalnog
fantazma Dete je tučeno. Nažalost, našao se tamo gde je već bio
1979., kada je u najvećem amfiteatru Filozofskog fakulteta u
Beogradu čekao odgovor na pitanje o izbačenim profesorima.
Sada se, doduše, oseća kao stari pas koji leži kraj ograde, sve vidi,
sve čuje, sve mu je jasno, ali mrzi ga da laje.

36
Histerik marksizma. Zagreb, 1980.

„Mi nismo učili filozofofiju samo iz knjiga, V.S. i ja, mi smo

bili dva zagrebačka fakina, koji su dok su studitali i čitali Fenom-
enologiju duha, da bi razumeli odnos gospodara i sluge, igrali
te uloge. Prvo je V.S. bio moj gospodar mesec dana, a onda je
V.S. bio meni sluga mesec dana. Tako smo vukući se ulicama Za-
greba 1950, pored jednog izloga, naslonjenog na zid, promrzlog
i potpuno odsutnog, dakle bez ikakve samosvesti, ugledali jed-
nog mladića koji nam je privukao pažnju. V.S. mi je rekao: ,Šta
misliš, da li bi ovog čoveka - ako bi tako uopšte mogli da nazoza-
vemo ovu prikazu koja je potpuno van sebe, koja nema nikakav
odnos sa sobom ni sa spoljnim svetom - dakle ovu osobu bez
ikakve osobenosti, ovu apsolutnu dekoncentriranost, mogli da
proizvedemo u filozofa?’ Ja sam rekao: ,Što da ne, filozof je neko
ko je potpuno ispao iz sveta, neka praznina mrtvila egzistencije
koja mora da oseti u sebi i za sebe; najpre mora- ne biti subjekt,
da bi mogla da se subjektivira. Hajde da mu priđemo i da vidimo
o čemu se radi’.”
„Ispostavilo se da je taj ne-čovek-čovek, kamen-čovek, upra-
vo stigao sa kamenog mesta, Golog otoka, i da nema gde da ode.
Odveli smo ga u našu studentsku sobu i nahranili, dali mu krevet
i on se posle nekog vremena malo oporavio. Taj čovek je sledeće
godine, pod našim mentorstvom, mi smo tada već bili asisten-
ti, upisao filozofiju i danas ga znate pod imenom D.G., dakle
najšarmantniji, najduhovitiji i najspekulativniji filozof praxisa.”

37
Sve ovo je M.K., u deset ujutru u svom kabinetu ispričao B.S.-u,
desetak minuta nakon njihovog formalnog upoznavanja.
Pretdhodnog dana, B.S., sada student treće godine filozo-
fije u Beogradu, pitao je Z.K., asistenta na predmetu Nemačka
klasična filozofija, koji je te godine slušao: „Da li je u Jugoslaviji
uopšte napisana neka filozofska knjiga vredna čitanja?” Oprezan
i didaktičan kakav je uvek bio, Z.K. mu je odgovorio: „Ne znam
kolega šta ste do sada čitali, ali bih vam ja preporučio „Etički
problem u delu Karla Marksa, M.K-e.”
Vraćajući se kući sa predavanja, već skoro potpuno demor-
alisan ne baš sjajnom zbirkom knjiga izbačenih profesora sa
fakulteta, koje je tokom posleldnje dve godine čitao, prolazeći
pored Nolitove knjižare, B.S. je u izlogu ugledao Etički problem
u delu Karla Marksa. Moglo je biti oko jedan sat popodne.
Ušao je u knjižaru, kupio knjigu, zatim negde oko jedan sat
popodne, uskočio u gradski autobus i otvorio prve stranice
Uvoda. Već nakon prvog pasusa, osetio se pogođen tekstom koji
je pročitao. U autobusu je progutao Uvod i prvih desetak strana
prvog poglavalja.
Do deset sati uveče, B.S. je završio čitanje knjige u stanju
povišene temperature i lakog bunila, spremio par stvari i seo u
noćni voz za Zagreb. Stigao je rano izjutra, malo prošetao Za-
grebom, raspitao se gde je filozofski fakultet i u zgradu fakuteta
ušao već u devet sati. Pronašao je kabinet M.K-a, gde je čekao da
se ovaj pojavi, mada nije znao kako izgleda. Negde u petnest do
deset na hodniku je ugledao jedanog zdepastog, žustarog čoveka
koji se brzo kretao prema kabinetu. Još dok mu se približavao,

38
B.S. je shvatio da je to M.K. i odmah ga je upitao: „Da li ste
vi M.K.?” M.K. se malo odmakao i rekao: „Da, zar to nije
očigledno?.. Da li ste došli po potpis?” „Ne, ja sam došao zbog
Etičkog problema u delu Karla Marksa”.
„Vidite kolega, ja sam tokom okupacije bio u nekom stanju
potpune obamrlosti, ne bih mogao da kažem za sebe da sam bio
živ, ali ni mrtav, nekako sam bio potpuno mrtav iznutra, ništa
mi nije bilo jasno: hodao sam, govorio, išao u školu, ali nekako
nisam imao nikakv kontakt sa sobom. Kada su partizani ušli u
Zagreb, odjednom mi se sve razbistrilo, kao da sam u navali na-
glog oživljavanja došao iznenada do jasnog uvida, da je postojao
neko ko se sve ove godine borio i mislio, dok sam ja bio mrtav i
zbunjen. To mi je odjednom dalo svu moju egzistenciju”.
Naredna tri dana, u M.K.-ovom stanu u Pertovoj 10, B.S. i
M.K. su nastavili da razgovaraju. B.S. je već nakon sat vremena
razgovora u kabinetu bio pozvan na ručak kod M.K., a onda i da
prenoći u njegovoj radnoj sobi.
„Za razliku od mene i V.S-a., asistenti D.N.-a Pilja Marković
i drugi, bili su zapravo partijska jedinica koja je delovala na filo-
zofskom fakultetu u Beogradu. Oni su školovani u duhu Kratk-
og kursa SKPB-a. Tada je bio običaj da se asistenti iz Zagreba
koje je vodio V.F. sreću sa asistentima iz Beograda koje je vodio
D.N.-a. Meni i V.S. je to uvek bila komična situacija, jer niko od
beogradskih kolega nije smeo da govori pre nego što mu D.N.
da reč: „Hajte Markoviću, recite nam deset crtica Hegelove dijal-
tike.” Nama, koji smo već tada igrali pozorište s Fenomenologi-
jom duha, bilo je smešno da je Hegel sveden na deset crtica, koje

39
je D.N., uzgred budi rečeno, pred rat izmislio kako bi pojed-
nostavio Hegela za potrebe partijske propagande.”
„Vidiš” - tada su M.K. i B.S već bili prešli na ti - „mi smo sve
vreme zapravo bili u sukobu, a stvarni sukob je ozbiljno počeo
1963. godine, oko osnivanja Jugoslovenskog filozofskog društva
u Vrnjačkoj Banji. Mi smo hteli da stvorimo Jugoslovensko filo-
zofsko društvo, kako bi se odbranili od lokalnih partijskih bi-
rokratija, ali su nam tada, utrapili V.V. da se kao fiilozofski na-
jobrazovaniji visoki partijski rukovodilac pojavi na osnivačkom
skupu JFD. G.P. ga je nemilosrdno iskasapio rekavši mu na-
kon njegovog ,filozofskog’ referata da je napravio sedamnaest
krupnih i bezbroj sitnih grešaka. To je tada bio skandal, ali niko
od beogradskih filozofa nije smeo ni reč da kaže na tom skupu. Ja
mislim, a i tada sam mislio, da je Pilja Marković imao ambicije da
uđe u CK Srbije, da je kalkulisao i da je prodao ovu inicijativu ne
bi li se domogao mesta u republičkom partijskom vrhu. Ja sam
još od šesdesetih i čuvene diskusije o ,teoriji odraza’, u Piljinom
tekstu video sam da je on tu teoriju zadržao i nastavio je drugim
sredstvima. O Dijalektičkoj teoriji značenja i da ne pričam - to je
čist staljinizam.”
„Kada je propala šansa da bude izglasan u CK Srbije, Mi-
hailo je postao drugi čovek. Postao je jako osvetoljubiv, mračan i
od tada zapravo postaje disident, sam sebe je počeo da shvata kao
disidenta. Nikako nije mogao da shvati kako on kao najobra-
zovaniji filozof marksista ne može ideoloski da vodi Partiju. Mi
iz Zagreba, nikad sebe nismo shvatali kao disidente, a još manje
smo imali ambiciju da budemo partijski filozofi, naprotiv, bo-

40
rili smo se da emancipujemo filozofiju od partije, da napravimo
prostor za mišljenje. Tada smo, nakon propasti inicijative JFD,
mi iz Zagreba pokrenuli Praxis i Korčulansku letnju skolu. Ja
sam bio protiv da se objavljuju Piljini tekstovi, a i drugih kolega
iz Beograda, jer je taj krug za mene uvek bio zapravo neka vrsta
partijske škole u filozofiji i ako pažljivo čitaš njihove knjige i tek-
stove oni uvek u tekstovima imaju vrlo staljinistički happy end
dijalekticke sinteze: s jedne strane happy end u teoriji, a s druge
strane horor u realnosti. G.P. je insistirao da u Praxisu objavlju-
jemo tekstove kolega iz Beograda, nije hteo da se pravi rascep.
Ja sam odbio Altiserov tekst zbog staljinizma, a tek možeš pred-
postaviti, šta sam mislio o lokalnim staljinistima u filozofiji.”
Godinu dana ranije, nakon nekoliko susreta u Institutu za
filozofiju i društvenu teoriju, Mihaijo Marković je pozvao B.S.
u svoju kuću na Senjaku. Primio ga je u radnoj sobi i izdeklam-
ovao mu čega je sve predsednik, uključujući i Futurološko svets-
ko društvo, do koga je u razgovoru jako držao, pričajući B.S.-u
da je on uvek verovao u nauku i da je siguran da i futurologija
može da bude ozbiljna nauka. B.S. je bio zbunjen, posebno fu-
turologijom, ali je hteo da sa Mihailom raspravi neke njegove
starije ideje. Mihalio je bio ljubazan i srdačan, jako inspirisan za
razgovor, ali susret s njim i propitivanje nekih ideja iz njegovih
knjiga, posebno iz Dijalektičke teorije značenja, nisu ostavili ni-
kakav utisak na B.S.-a.
Štaviše, bio je u šoku kada je na zidovima, nakon prve ture
razgovora, dok je Mihailo otišao da B.S-u donese kafu, opazio
slike Miće Popovića. Iz nekog razloga B.S. je verovao da Prax-

41
is filozofija i konceptualna umetnost, tada popularno zvana
Nova umetnicka praksa - sarađuju. Naime, protagonisti nove
umetničke prakse su sredinom sedamdesetih, objavljivali vrlo
zanimljive tekstove o umetnosti i revoluciji, tražili raspuštanje
institucija umetnosti, zahtevali svetski štrajk umetnika. Misleći
da je to osnov bliske saradnje sa filozofima koji zahtevaju
revoluciju i koji razvijaju kritiku institucija socijalizma, B.S.
je naivno i drsko pitao Markovića: „Šta će vam ovaj Mića
Popivić na zidu? Pa zar vi niste sarađivali sa umetnicima Nove
umetničke prakse?”
Mihailo je bio ne manje zbunjen: „A, šta je to Nova
umetnička praksa?” Da bi smanjio napetost zbog neprijatnog i
netaktičnog pitanja, objasnio je B.S.-u da je on zadivljen novim
realističkim obrtom Miće Popovića, kojim je vratio na scenu
realizam koji je uvek bio pogonska snaga levog pokreta... B.S.
je bio u ništa manjem šoku objašnjenjem da Mića Popivić ima
neke veze sa levicom, posebno zato što je Mića Popović tih godi-
na bio snažno involviran u lokalni antikomunizam. To je i rekao
Mihailu. Tada je Mihailo postao hladan, a i B.S. je prosuo vruću
kafu na milje malog stola za kojim su sedeli. Mihailo je odjurio
u kuhinju po krpu i nekako kroz B.S.-ovo izvinjanjavanje zbog
pričinjene štete i Mihailovog truda da sanira štetu, razgovor
se završio.
Trideset godina kasnije, razjašnjenje smisla ovog razgovora
B.S. je pronašao u tekstu N.M. Šugara, O zaraznom karatk-
teru omaške, jednom genijalnom i anticipativnom psihoanali-
tickom tekstu i dan danas skrivenom od očiju javnosti u Srbiji

42
(objavljen je jedino na Nemačkom jeziku u Frojdovom Imago-
u). U svakoj intersubjektivnoj relaciji, kaže Šugar, postoji ne
dvoje, nego četvoro u igri - dva svesna i dva nesvesna. Dok dva
svesna subjekta razgovaraju, istovremeno su i dva nesvesna u
neposrednoj inetrakciji. Šugar, dakle, umesto mračnog, neis-
torijskog i vanvremenskog nesvesnog, otkriva anticipativno i
intersubjektivno nesvesno.
Kada je B.S. pitao Mihaila za Novu umetničku praksu, Mi-
hailo mu je rekao da ne zna ništa o tome (svesno), a da B.S.-ovo
čuđenje u vezi Miće Popovića nije opravdano (nesvesno) pošto
je relizam politika levice. Već promena teme i skretanje pažnje
sa Mihailovog dela na Miću Popovića bio je B.S.-ov (nesvesni)
signal Mihailovom nesvesnom da se aktivira. Kada je B.S. rekao
da ga čudi da jedan antikomunista realizmom baštini levicu
(svesno), Mihailo je zaćutao (nesvesno/otpor). Da bi prekinuo
neprijatno ćutanje, B.S. je prolio kafu (nesvesno) na stoljnak što
je ambivalentna radnja, kao i svaka omaška. B.S. je hteo razgov-
or, makar i crn da poteče, i istovremeno da kazni Mihaila zbog
kolaboracije sa antikomunistima. Mihailo, umesto da nastavi
razgovor beži u domaćički acting out (nesvesno) čišćenja crne
mrlje antikomunizma levice sa belog miljea i stola, čime B.S.-u
poručuje (nesvesno) da je razgovor završen.
Tema antikomunizma levice bila je centralno pitanje beo-
gradskog praxisa i o tome se nije smelo govoriti, jer je to bila taj-
na i za sam beogradski praxis, a za Mihaila i tokom čitavog života
- on je umro u uverenju da je iskreni levičar koga je ceo svet izd-
ao. Najpre staljinista, zatim antistaljinista, pa komunista, pa an-

43
tikomunista, onda neoprogresista, neko ko veruje u beskonačan
napredak nauke, da bi na kraju postao rekcionarni rasista koji je
klasno pitanje sveo na pitanje revolucionarnog naroda, za koje je
Marks mislio da je najreakcionarniji oblik populističkog socijal-
izama. Uostalom sam Marks je za Srbe i Hrvate nakon njihove
participacije u gušenju građanskih revolucija po Evropi rekao da
su to reakcionarni narodi po sebi i za sebe. Mihailo Marković
nasuprot, verovao je da su Srbi po sebi i za sebe revolucionaran
narod, upravo dok su kasapili i uništavali dojučerašnju braću u
ratovima devedesetih, u Jugoslaviji.
Mnogo godina kasnije, B.S. je od M.Ž. čuo da je Mihailo
nakon njihovog razgovora pričao u Institutu da mu je Državna
bezbednost poslala nekog mladog studenta filozofije. Još mu je
rekao da ga je Lj.T. branio, rekavši mu da je siguran da B.S. nije
agent DB-a, jer je u nekoliko navrata imao priliku da razgovara
sa njim i da pre misli da je B.S. idealista bez kompasa.

Remake Korčule. Komiža, 1982.

„Revolucija je epohalno izostala. Treba zaboraviti revolu-

ciju, trebamo se baviti empirijskim analizama društvenih tren-
dova i konsenzusom o političkoj zajednici.”
Ovo je bio ton i sadržaj uvodnog predavanja Ž.P. na sku-
pu „Dani Antie Fjamnega” u Komiži na ostrvu Vis, čija je na-

44
java prostrujala kroz filozofsku Jugoslaviju i odmah bila od svih
pozvanih interpretirana kao obnova Korčulanske letnje škole i
Praxisa. B.S. nije mogao da veruje šta je čuo od uvodničara čiji
je referat zvučao pre kao opelo. Dakle, od sada nema revolucije
nego samo konsenzus i zajednica.
B.S. je jedva sačekao da Ž.P. završi referat i mada nikada
ranije nije imao prilike da javno govori na filozofskom skupu,
ustao je i ne obazirući se na tremu rekao: „Sramota je da čujemo
jedno ovakvo izlaganje kao uvodni referat koji je je trebalo da
najavi obnovu Korčule. Adornov stav o epohalnom odsustvu
revolucije nije poziv na odustajanje od revolucije ili zabrana
mišljenja jednog epohalnog subjekta revolucije. Sasvim je nep-
rimereno da neko ko se u filozofskoj javnosti smatra političkim
glasnogovornikom druge generacije praxis filozofije, poziva na
opoziv zahteva za traganjem za subjektom revolucije, čemu nas
je učio Milan Kangrga.” To što je B.S. zatim čuo iz usta Ž.P.-e
ličilo je na smešu pretnji i urlanja, a ono što se moglo razabrati je
da ne sme više biti reči o revoluciji i da studenti, umesto da idu
okolo i pričaju o tome, treba da se disciplinuju.
B.S. je nakon ove neartikulisane dreke, patronizovanja i
pretnji napustio salu. Za njim je istrčao L.V., čestitao mu na nas-
tupu, i zamolio ga da se vrati kako bi prisustvovao diskusijama.
B.S., se zahvalio na podršci, ali je odustao od vraćanja.
Čak je i spakovao stvari da se vrati za Beograd. Dok je čekao
autobus u kafeu na rivi, prišao mu je jedan nešto stariji mladić i
predstavio se: „Ja sam I.B. i magistriram kod Gaje Pertovića na
praxis filozofiji. Inače sam iz Prištine i radim kao novinar Ril-

45
indije. Jako mi se svideo tvoj nastup.”
Tada je B.S. po prvi put sreo filozofa iz Prištine i, uopšte,
kosovskog Albanca. Odmah mu je ispričao o sudbini petici-
je koju su napisali u Beogradu o puštanju studenata i đaka
pohapšenih na protestima, te kako je peticija bedno prošla. I.B.
je malo ćutao, a onda rekao B.S.-u da je hiljade ljudi uhapšeno,
da ih drže po zatvorima bez ikakvih optužnica i da ih teraju da
priznaju i potpišu da su agenti Enver Hodže.
Ranije B.S. nije razmišljao kako sve to izgleda na Kosovu, pa
čak i dok je pisao i distribuirao peticiju o puštanju pohapšenih,
B.S. nije razmišljao kako sve to zaista izgleda na Kosovu. Tek je
sada vrlo zorno saznao da su gradovi u okruženju vojske i da je
ceo savezni i srpski DB na Kosovu; po prvi put je shvatio šta
zapravo znači to da je uvedeno vanredno stanje. B.S.-u je sinulo
da ako on, koji sebe smatra dosta dobro politički informisanim,
nije znao šta znači vanredno stanje u svojim vulgarno materijal-
nim manifestacijama, onda može pretpostaviti šta tek drugi, koji
nisu uopšte brinuli za politiku - a takvih je u socijalizmu bilo
previše - o tome misle i znaju. Jednostavno rečeno, Kosovo je od
1981. postalo drugo ime za „ne želim ništa da znam, ne želim
ništa da mislim.”
Tada su se B.S-u i I.B.-i za stolom pridružili i M.S., poli-
tikolog iz Zrenjanina, S.A., student filozofije iz Zagreba., i
B.C., student filozofije iz Splita, koji su se vešto i sa puno strasti
uključili u diskusiju oko kosovskog problema. B.S. je već zabo-
ravio na odlazak za Beograd, a mala grupa koja se oko njega sku-
pila bila je ona koja ga je podržavala u kritici Ž.P.-og. Stolu su

46
se priključili i D.M. i M.Ž., praksisovci iz Beograda, i nastavili
su priču o Kosovu. M.Ž. i D.M. su zastupali stav da je pobuna
na Kosovu predpolitička, da nije klasno artikulisana i da je u
osnovi nacionalistička.
M.S. je rekao: „Izvinite, uz puno uvažavanje, ja mislim sas-
vim suprotno: Albanci su u Jugoslaviji jedini politički subjekt
zato što su jasno iskazali da žele jednakost sa drugim narodima.”
To je eksplodiralo kao bomba. D.M i M.Ž. nisu hteli ni da čuju
da se radi o političkom subjektu. Ostali su pri tome da su Alban-
ci politički zakasneo narod, i da je njihov zahtev predpolitički.
»A šta treba da čekaju Albanci, kraj istorije ili Strašni sud da bi
postavili zahtev za jednakošću? Zahtev za jednakosću nikad ne
može da bude predpolitički!!”,rekao je B.S. Ostali za stolom se
nisu mešali, ili nisu osećali pravo da se mešaju u ovaj srpsko-srp-
ski obračun. I.B. je ćutao i nije ništa rekao. Razgovor je završen
tako što je M.Ž. počeo da se dere da mi nemamo pojma, da
smo mi studenti, da smo se juče ispileli, a već kao delimo lek-
cije. M.Ž. je ustao od stola i otišao, a za njim, sa nešto više stila,
i D.M., pravdajuci M.Ž.-ovo ponašanje toplim vremenom i
uzbuđenjem oko obnove praxis filozofije.
Ranije pomenuti Ž.P., filozof druge generacije praxisa,
proslavio se krajem osamdesetih jednom drugom opstrukcijom
pokušaja levice da se konsoliduje i reaguje na tadašnje užasne
prilike. Tada je maestralnom taktičkom partijsko-policijskom
operacijom neformalni skup Inicijative jugoslovenskih intelek-
tualaca pretvorio u osnivački sastanak partije UJDI (Udružena
jugoslovenska demokratska inicijativa).

47
 Krajem osamdesetih, na jednom od tada mnogobrojnih
gostovanja R.M.-a, briljantnog filozofa ljubljanske levice u Beo-
gradu, L.V. filozof iz Zagreba, Ml.K. filozof iz Beograda i B.S.
su se dogovorili da u Zagrebu, u prostoru Društva za human-
istiku, pokrenu inicijativu jugoslovenske filozofske levice kroz
jedan konsultativni skup na kome bi se upoznale mlađe gener-
acije jugoslovenskih levičara koje nisu imale prilike da sarađuju
zbog devastirajućih učinaka nacionalističkih politika. Međutim,
umesto konsultativnog skupa, dok su R.M. i B.S. ulazili u salu
Društva za humanistiku, videli su da na poziciji moderatora
–predsedavajućeg skupa sedi Ž.P. Iako su učestvovali u pripremi
skupa, nisu bili obavešteni da će i Ž.P. učestvovati, te su bili pot-
puno zatečeni prizorom. Još dok su sedali oko velikog okruglog
stola, na vrata je nagrnulo nekoliko kamermana R.T. Zagreb. Sve
kamere odmah su bile uperene u Ž.P. On je pročitao prethodno
napisano saopštenje koje niko od organizatora, bar onih van
Zagreba, nije nikada video: da se oseća potreba za formiranjem
jedne jugoslovenske partije pod nazivom UJDI. itd. itd.” Prilog
je uveče pušten u udarnom terminu vesti na RT Zagreb. Dok
je Ž.P. još čitao sopštenje, R.M. i B.S. su negodovali. Odmah
nakon snimljenog govora kamermani su malo švenkovali po sali
snimajući lica prisutnih pedesetak studenata i mlađih intelektu-
alaca uglavnom iz Ljubljane i Zagreba, ali su odmah nakon toga
istrčali iz sale. R.M., B.S. i jos neki mlađi sociolozi iz Ljubljane
protestvovali su da ovo nikad nije dogovoreno, da je predviđen
sastanak Jugoslovenske intelektualne inicijative, a ne osnivan-
je partije - i to nikako Demokratske partije, ma šta to značilo.

48
B.S.-u je zauvek ostala nejasna uloga L.V.-a u svemu ovome; tok
događaja naglo je uzeo drugi smer, tako da ni do dan danas, iako
su ostali u prijateljskim odnosima, ovu stvar nisu raspravili. U
svakom slucaju, šansa za konstituisanje jugoslovenske levice je
maherskom aproprijacijom Ž.P.-og pretvorena u bezubu partiju
UJDI, koja se ubrzo raspala na lokalne nacionalne partije, a na
kraju nakon mnogih preimenovanja je završila, bar u Srbiji, kao
najkonzervativnija liberalna partija.
Ako je išta u angažmanu Ž.P.-og ikada bila stvar politike
i intelektualizma, iz njegovog dugogodišnjeg delanja polako se
pojavila pozicija koja bi u svetu real politike mogla da se nazove
–pregovarač. Čak i njegova najskorija politička delatnost pokušaj
razbijanja Plenuma Filozofskog fakulteta u Zagrebu 2009 go-
dine - jasno pokazuje da se radi o profesiji, jer istu tehnologiju,
unošenja smutnje, rasturanja i devastacije levice koristi već trid-
est godina: najpre napadne one sa kojima je, tobože, prirodno
u prijateljskim odnosima, a onda ponudi državi posredničku,
ekspertsku ulogu; zatim pregovara, da bi na kraju levu inicijati-
vu stavio pod kontrolu i devastirao je.

49
Histerik u raljama antibirokratske revolucije.
Beograd, 1983.

Trodnevni susret B.S.-a i M.K.-a 1980. godine završio se

dogovorom da B.S. otpočne inicijativu da M.K. na Filozof-
skom fakultetu u Beogradu jednom godišnje održi ubrzani
kurs Etike.
Inicijativa je prošla i Kangrga je došao u Beograd. To je bilo
prvo gostujuće predavanje na katedri za filozofiju od 1972. go-
dine. Dolazio je svake godine gotovo uvek u isto vreme - dan
pred sajam knjiga, što je bio i dan pred rođendan B.S.-a. (što
je bio dan Oktobarske revolucije.) Gostovanja su trajala četiri
godine i uvek su izgledala isto. Ujutru bi B.S. sačekao M.K. na
železničkoj stanici; odatle bi otišli do hotela, već dobro zagre-
jani pričom; onda na škembiće, koje je M.K. obožavao, u kaf-
ani pored Filozofskog; zatim predavanja koja počinju u deset i
završavaju u 16h; nakon toga ručak i kafana, puno alkohola i
bulumenta raznih ljudi: Milorad Vučelić, Lj.K., M. S., Ml.K.,
Z.K., mlađi studenti koji pokreću studenstki filozofski časopis
ZAREZ - ukratko jedno ogromno šaroliko društvo obožavalaca
M.K. Prve dve godine M.K-i. izlazi po jedna nova knjiga u No-
litu, zato i pravi dogovore za gostujuća predavanja u vreme Saj-
ma knjiga u Beogradu. Tada i Teorija objavljuje veliki intervju sa
njim i on postaje filozofska zvezda u Beogradu. Najbolje što je
moglo da se čuje u to vreme u školskoj filozofiji najzad je stiglo i
u Beograd. Ali M.K.-in dolazak u Beograd pokrenuo je i jednu

50
ogromnu frivolnost beogradskih praxisovaca prema njemu.
M.K. je tada pričao B.S.-u, zapenušao od besa, da ga je Mi-
hailo Marković zvao na sastanak kod Dobrice Ćosića i da je on
to glatko odbio. Nije imao šta da priča sa Dobricom koji je za
njega bio totalni opoziv duha i uma, čovek bez smisla za šalu koji
nikada nije razumeo vic. Sa Mihailom bi još i imao šta da podeli,
ali sa Dobricom baš ništa.
„Dobio sam Humboltovu stipendiju, a nekako se od vre-
mena kada je G.P. bio na Humboltu, uvrežio običaj da ko god
dođe iz Zagreba ritualno odlazi kod Hajdegera na razgovor. Naš
domaćin je uvek bio Hajdegerov asistent koji je bio zadužen za
dogovor oko posete. Međutim, ja sam već u Zagrebu doneo od-
luku da neću da idem kod Hajdegera pošto je meni taj seljački
patos, i taj stil bavarskog seljaka zagledanog u planine bio
nepodnošljiv. Bio sam dete s ulice, uličar opijen gradom, a da
ne govorim o njegovom rektorskom govoru koji je za mene bio
neoprostiv. Osim toga, na prethodnom studijskom boravku
imao sam neprijatno iskustvo sa sličnom posetom Gademeru
kod koga sam imao istinsku želju da odem: namučio sam se oko
dogovora, trebalo mi je šest meseci da zakažem sastanak, da se
prenemažem, da gubim vreme, ne bih li došao u priliku da sa
njim razgovaram. Kada sam najzad došao do njega razgovarali
smo dva sata, jako neprijatnih dva sata jer je stalno pokušavao
da me stavi u situaciju da ga nešto pitam kao đačić, a ja sam hteo
ravnopravan razgovor. Za ta dva sata nije mi ponudio ni čašu
vode. Od tada sam završio sa hermeneutikom, koju smatram
teškim prenemaganjem i nekom vrstom religiozne filozofije, gde

51
je filozof sveštenik smisla a ne čovek koji misli.”
„Kako je vreme prolazilo, Hajdegerov asistent je počeo da
zapitkuje kada ću poželeti da se sastanem sa Hajdegerom. Ja sam
se na početku pravdao zauzetošću, ali kako je vreme odmicalo,
postajalo je sve više deplasirano da se vadim na to. Iskoristio
sam priliku kada sam pozvan na večeru kod tog asistenta i rekao
mu o razlozima mog izbegavanja odlaska kod samog Hajde-
gera. Na večeri smo bili samo asistent, njegova žena i ja, pa sam
mu tada, preko žene saopštio i šta mislim o Hajdegeru. Rekao
sam: ,Gospođo, vi imate divnog muža, intelektualca i sofistici-
ranog građanina, meni nije jasno šta takav čovek traži sa onom
seljačinom od Hajdegera?’”„Naravno da posle toga nikad više
nisam podstican da se sretnem sa Hajdegerom, to je za njega bilo
dovoljno da odustane. Eto, ako sam mogao da odbijem Hajde-
gera, zašto mi treba da se vucaram po Dobričinim salonima.
Ako hoće da razgovara sa mnom, zašto me Mihailo jednostavno
ne pozove u kafanu.”
Mnogi su u Beogradu tada hteli nešto od M.K.-a. Nakon
predstavljanja jedne njegove knjige na sajmu, pozvao je B.S-a da
zajedno odu u kućnu posetu F.C., na politički razgovor s njima
i Dragošem Kalajićem. „Hej B., moraš da kreneš sa mnom pošto
ne znam šta ti dečki hoće od mene. Ja znam tog malog C., on je
fin dečko, preveo je Ljubav na Zapadu Deni de Ružmona, ali
šta hoće Kalajić? Pa, ja ni ne znam ko je on... znam da je neki
slikar i ideolog Medijale, ali šta oni sa mnom imaju politički da
razgovaraju? Hajde, budi sa mnom.”
U kući F.C. na Dedinju bio je veliki parti. Jedno vreme B.S.

52
i M.K su se zabavljali sa ostalim gostima, ali je bilo jasno da F.C.
i Dragoš Kalajić hoće razgovor nasamo sa M.K.-om. Kada su
ga pozvali u jednu sobu u drugom delu kuće, on mi je rekao:
„Sa mnom ide i moj beogradski asistent B.S..” Oni su rekli da
nemaju ništa protiv.
Razgovor je počeo. F.C.: „Vi znate, gospodine M.K., da sam
ja preveo knjigu Deni de Ružmona, Ljubav na zapadu, koju vi
često citirate. Vaš koncept građanina i građanskog sveta kao iz-
raza superiornosti Zapada, možda može da bude platforma za
rešenje krize u Jugoslaviji.” Kalajić je preuzeo reč: „Vi gospodine
K. možda ne znate za moj rad koji do sada nije bio filozofski
relevantan, ali ukratko: mi mislimo da bi vi mogli biti politički
predvodnik jednog bloka građanski orijentisanih Srba i Hrvata i
da, vaš koncept građanskog društva može da bude solidan osnov
za jednu koaliciju Srba i Hrvata koja bi, nakon socijalizma, mo-
gla biti hegemona osovina nove Jugoslavije.”
B.S. je trljao oči. Nije mogao da veruje šta čuje. Iako je
odvraćao Kangrgu da uopšte ide na taj sastanak, jer je Kalajić
pronosirani antikomunista, čak neka vrsta manekena fašiste u
Srbiji, M.K. je izričito hteo zbog nekog duga prema ocu F.C.
Kada su saslušali još salvu sličnih gluposti i predloga za spašavanje
Jugoslavije i srpskog i hrvatskog građanstva, i kad se očekivalo
da M.K. odreaguje, on je jedno vreme ćutao, a onda iznenada
rekao: „Gospodo, hvala što ste me informisali o vašim političkim
namerama i kako vidite moju ulogu u tome. Ja mogu samo da
zamolim mog beogradskog asistenta, gospodina B.S.-a, da vam
odgovori umesto mene!!” Bez dvoumljenja B.S. je odgovorio:

53
„Gospodo F.C. i Dragoše Kalajiću, možete da se nosite u tri lepe
pizde materine.” Na to je M.K. rekao: „Potpuno se slažem sa
gospodinom asistentom!” Ustali su i napustili kuću, umirući od
smeha šta su doživeli. Dugo posle toga su jedan drugog u spo-
men na taj događaj zvali gospodin M.K. i gospodin asistent.
Ništa manje deliričan nije bio susret u garderobi Kolarčevog
narodnog univerziteta, gde se M.K. pripremao za nastup na jed-
noj tribini. Dok su M.K. i B.S. sedeli i razgovarali, u garderobu
je ušao Vojislav Šešelj sa nekom kapom na glavi i kokardom na
njoj: „M.K., došao sam da ti kažem da smo ti i ja od sada klasni
neprijatelji - primi to k znanju.” M.K. ga je odmerio od glave
do pete, pogledao u B.S.-a kao da od njega traži objašnjenje ne
mogavši da veruje šta je čuo i video, ali se brzo pribrao i rekao:
„Meni se čini, Vojo, da smo ti i ja od ovog trenutka postali ne
klasni, nego ratni neprijatelji.”

Književne novine. Beograd, 1984.

Paralelno sa filozofskim knjigama u kojima je bezuspešno

tražio formulu neotuđenog i nerascepljenog subjekta koji je tre-
balo da bude i subjekt revolucije, M.K. je imao i žurnalisticku
avanturu u beogradskim Književnim novinama. Naime, tada je
na poziv redakcije objavio tekst o Narodnoj biblioteci Kosova.
Taj tekst je bio i prvi povod svađe i nerazumevanja M.K.-a i

54
B.S-a. Naime, u tekstu je M.K. na primeru Narodne biblioteke
Kosova, tada tek izgrađene, izveo teoriju o tome da su tako gran-
diozne i glupe građevine lokalne birokratije primer inferiornosti
malih naroda, predpolitičkog naroda koji svoju neistoričnost
kompenzuju besmisleno skupim građevinama.
Tekst je bio objavljen neposredno pred njegovo gostovanje
u Beogradu, i B.S. ga je po prvi put sačekao bez velikog entuzi-
jazma, čak namrgođen. M.K. je odmah pitao: „Šta nije uredu?”
Bez okolišanja jer je njihov odnos od početka bio potpuno otvo-
ren, onako kako je i Kangrga, citirajući Hegela, u jednom susretu
natuknuo B.S.-u: „Otvorenost je najveće lukavstvo” B.S. je od-
mah rekao da mu je tekst u Književnim novinama skandalozan
i da ide na ruku brutalnog vanrednog stanja na Kosovu. M.K.
se zbunio, najpre je bio defanzivan, ali je onda rekao da je na
njemu da govori istinu i da je on radio što i uvek radi: kritikuje
neodgovornu birokratiju. Tada mu je B.S. rekao da je to gola
apstrakcija, da kritika socijalističke birokratije nije više tema, a
da o Albancima sa Kosova govori kao o pretpolitičkom i neisto-
rijskom narodu. M.K. je tada pobesneo i rekao da je to istina - da
Albanci jesu seljački, pretpolitički narod, neko ko iz feudalizma
pokušava da uđe u civilizaciju građanskog drustva, a da to ne
može da se uradi u jednoj generaciji. „Ne, nego treba da sačekaju
tvoju novu knjigu, pa da uđu u građansko društvo. Osim toga,
šta imaš protiv seljaka? Pa, oni su bili ti koji su izneli NOB, nisu
srspki i hrvatski građani-purgeri ušli u borbu s nacizmom nego
seljaci!!”, pobesneo je i B.S., M.K. je tu zaćutao, po prvi put nije
imao odgovor, što je iznenadilo B.S.-a. Privremeno su zakopali

55
sekire, ali njihov odnos i pored sveg budućeg viđanja, više nikad
nije bio isti.
Mnogo godina kasnije, 2007. godine, pred M.K.-u smrt,
ovaj žustri razgovor dobio je epilog. U nekoj vrsti ispovesti pred
smrt, M.K. je objasnio onaj deo koji je B.S.-u ispričao u jednom
od prvih viđenja i koji je predstavio kao obamrlost za vreme rata,
zapravo totalno unutrašnje mrtvilo. Naime, priznao je da je bio
mobilisan u domobrane i da je 1944. odveden negde u Austriju
da se školuje kao domobranski oficir, i da je kraj rata dočekao u
Zagrebu u činu domobranskog poručnika. Na obuci je naučio
nemački i na svu sreću ga je koristio za briljantne interpretacije
Hegela i prevod Fenomenologije duha. Ali, ono što sebi nika-
da nije objasnio je otkud to da ga je pobeda partizana izvukla
iz mrtvila, kada je istovremeno svojom filozofijom gajio prezir
prema seljaštvu, malim narodima, predpolitičkim i neistorijs-
kim narodima, sve ono što su narodi Jugoslavije bili pred drugi
svetski rat. Drugim rečima, M.K. nikada nije filozofski mislio
revoluciju koja mu je bila pred nosem i koja ga se najdirektnije
ticala - jugoslovensku revoluciju.
Deo objašnjenja za njegov, reakcionarni rasizam sigurno
leži u sublimisanom filozofskom opravdavanju zbog partici-
pacije (iako protiv njegove volje) u domobransko kvislinškoj
formaciji, a kritika predpolitičkih naroda bila je zapravo osveta
domobrana u njemu, seljacima-partizanima koji su ga iznenadi-
li u njegovom životu izvan mišljenja. Osim toga, ovo delom
objašnjava i njegovu odbojnost prema Hajdegeru, čija je partici-
pacija u nacionalsocijlističkoj vojnoj mašineriji, izazivala u M.K.

56
jak osećaj krivice koji je nadkompenzovao drskim i netaktičnim
odbijanjem razgovora s Hajdegerom, (i to, opet, zbog seljaka u
njemu, ne-građanina, a ne zbog ideološkog sukoba u samom
M.K.). Jednostavno, M.K. nikad nije smeo da pomisli da se na-
kon domobranske epizode nađe na strani van politike i apstrak-
cije revolucionarnog subjekta, koji ga je štitio od reakcionarnog
rasiste u samom sebi.
Nažalost, onaj ko ne zna i ne usuđuje se da misli regresiju
i prošlost, ostaje večno zatočenik regresije i prošlosti. Zapravo,
ko se ne bavi prošlošću - prošlost počinje da se bavi njime. Osim
toga, onaj ko ne sluša i ne drži ozbiljno do onoga što drugima
preporučuje kao kategorički imperativ – „Otvorenost je najveće
lukavstvo” - završava u „seljačkoj” pokvarenosti ili „pritvoreno-
sti” kako bi Hegel rekao.
Dakle, da je kao fihteanac, kakvog je sebe uvek predstavljao
i voleo da ga drugi tako vide, bio bolno iskren, da je ostao na
nivou Fihteovog stava „Kakav si čovek, takvu i filozofiju biraš”,
kako je drugima preporučivao i od njih zahtevao, M.K. bi morao
- kao prvi stav svoje filozofije, da ima jednu jednostavnu misao:
„Bio sam domobran. Šta to politički i filozofski znači?” A on je,
sasvim suprotno, često u besu, napadao stav D.R., zagrebačkog
filozofa politike koji je na svojim predavanjima, očigledno se
suprostavljajući humanističkom patosu M.K.-e, voleo studen-
tima da kaže: „Čovek je govno.”
Prećutkivanje, sakrivanje domobranske prošlosti, nije
M.K.-u nikada dozvolilo da misli nacional-socijalističku revolu-
ciju evropskog građanstva i konsekvence jedne zapravo simuli-

57
arane revolucije pred kojom je evropsko građanstvo kapituliralo
i nestalo sa istorijske scene. Štaviše, podsvesno je mrzeo one koji
su ubili mrtvilo u njemu, mrtvilo građanskog reda i uljuđenosti
- seljake partizane.

Borderline filozof. Beograd, 1985.

„Pre neki dan sam sedeo baš u ovoj kafani sa M.K.”, pričao
je B.S. užurbanom i zadihanom Sl.Ž.-u, prolazeći pored omiljene
kafane M.K.-e u Beogradu. Išli su ka stanu gde je B.S. tada živeo.
„On je naširoko objašnjavao kako propadaju kafane, a da su one
rodno mesto demokratije i građanskog društva.”

„Tu su i završile”, rekao je Sl.Ž.

„Ko je tu i završio?”

„Demokratija i građansko društvo su završili u kafani, to je

samo kafanska priča.”

Ovo je bio drugi alarm za B.S.-a, to veče kada je upoznao

Sl.Ž. Prvi je doživeo desetak minuta ranije ispred Doma Om-
ladine, gde su se sreli na molbu zajedničkog druga S.Š., čiju je
poruku B.S. preneo Sl.Ž.-u.

58
 Da neki filozof u Jugoslaviji sredinom osamdesetih tako
nešto kaže o demokratiji bio je gotovo nemoguć slučaj. Napro-
tiv, filozofi su se tada, bez ikakve refleksije, utrkivali u promociji
parlamentarne demokratije i građanskog društva. Jedini koji je
imao distancu bio je Mihailo Pilja Marković koji je predlagao
bespartijski pluralizam, neku vrstu konzervativne revolucije
koja je trebalo da postojeći sistem zameni proširivanjem baze
subjekata koji participiraju u moći, ali pod uslovom da se hege-
monija dominantne ideologije ne dovede u pitanje. B.S., koji je
i sam imao jako veliki problem sa M.K. građanskim društvom i
demokratijom, emfazom Čoveka i Građanina, tada nije razumeo
da iza ove jednostavne konstatacije o demokratiji i građanskom
društvu koji su završili u kafani, stoji filozofski antihumanizam i
jedan nov koncept subjekta.

„Zdravo ja sam B.S., prijatelj S.Š. On me je zamolio da te

pozdravim i da ti se izvinim što nije završio prevod tvog teksta.
Juče mu je umro otac.”

„Baš je morao sada da umre kada meni treba taj prevod”,

odgovorio je SL.Ž. kroz smeh.

Ova surova šala, potpuno odsustvo empatije, bilo je nešto

blisko B.S.-u, koji je i sam bio sklon toj vrsti „govora misli” koju
bi normalan čovek, zbog okvira socijalnih konvencija, obično
prećutao. Dotaklo ga je to što je čuo od Sl.Ž., jer do tada je uvek
on bio taj koji je uspevao da iznenadi sagovornika tako što bi

59
uobičajeno sakrivan deo misli o stvari o kojoj se radilo brutalno
iskazivao bez ikakve empatije za sagovornika ili, pak, za sebe.
Štavise, bio je poznat po brutalnosti i teroru nekonvencional-
nosti. „Postoji, dakle, pankerski filozof”, prvo je što mu je, izn-
enadjenom, prošlo kroz glavu kada je čuo prve reči SL.Ž.
Kada su stigli u B.S.-ov stan, SL.Ž. je bez prestanka pričao
sledeća tri sata: o tome šta čita, o trenutnoj političkoj situaciji
u Sloveniji, o filmovima koje je gledao, o Društvu za teorijsku
psihoanalizu Sigmund Frojd, o novom broju Problema i novoj
knjizi u ediciji Analekte koju uređuje, o skorom dolasku J.A.M.
u Ljubljanu, o Rut Rendel, o špijunskom romanu, o vicevima
na Kučanov račun... Spisak tema, analiza, iznenadnih promena
smera razgovora, nakon tri sata postao bi za svakog sagovornika
gotovo nepodnošljiv, jer su agresija sa kojom je nastupao i šarm
sa kojim je zavodio sagovornika bili nedeljivi. Jednostavno, Sl.Ž.
ništa nije mogao da prećuti. Govorio je bez prekida, bez ikakve
šanse da sagovorniku da prostor za bilo kakvu reakciju, a kamoli
i kakvu misao. Agresija je bila apsolutna. Nakon razgovora B.S.
se osećao silovan, bez ijedne misli u glavi i opsednut onim što je
čuo. Pomislio je tada: „Potpuno ostvarenje strategije OTVORE-
NOST JE NAJVEĆE LUKAVSTVO.”

Dok ga je pratio do hotela, B.S. je sa Sl.Ž. dogovorio de-

set stvari koje bi mogli zajedno da rade. Bio je potpuno šokiran
čovekom koga je upozano.

Odmah je od oca koji je te godine počeo da radi u Slo-

60
veniji poručio sve njegove knjige. Kada su se sreli da mu preda
naručene knjige, otac ga je pitao: „Od kad ti znaš slovenački?”
– „Ne znam, ali ću da ga naučim zbog autora ovih knjiga koje si
mi doneo.”

Uz put su kratko porazgovarali o tome kako mu je u Slo-

veniji. Otac je rekao: „Znaš šta, ja sam pomalo zbunjen Sloveni-
jom. Prvi put u mom životu, a i sam znaš koliko sam fabrika
napravio i promenio, došao sam u fabriku a da se nije pojavio
DB-ovac da me podseti da zna za moju IB-ovsku prošlost. Pro-
sto sam preplašen, ne znam šta da mislim, prvi put se osećam
kao slobodan čovek. U Srbiji su me stalno maltretirali. Čim se
nakurči nekom predsedniku opštine što sam popularan u gra-
du, on me pozove da mi kaže da zna za moju prošlost. Sad tek vi-
dim da ove Slovence ne zanima moja politička prošlost. S jedne
strane se osećam slobodan kao ptica, ali sa druge strane, nisam
ja navikao na tu slobodu, plaši me da će nešto strašno da se desi.
Ako nemaš čega da se plašiš, a ja sam se Partije bojao više nego
bilo čega…, teško je živeti bez straha. Sloboda je jako čudna stvar:
kad je nemaš, žudiš za njom; kad je imaš, prepadneš se jer ne znaš
šta ćeš s njom. Meni je čak padalo na pamet, ovde u Sloveniji, to
u Srbiji nisam smeo ni da pomislim, da osnujem staljinističku
partiju, partiju ljudi sa Golog otoka, ne komunističku nego
staljinističku, jer ne mogu da trpim ove priče o totalitarizmu
i gulagu!!”
Uz slovenačko-srpski rečnik, B.S. je za par mesci naučio
slovenački i otkrio beskrajnu zbirku autora, tekstova,

61
časopisa i novih izdanja onog što se tada nazivalo „Ljubljan-
ska materijalistička škola.” Pretplatio se na omladinski časopis
Mladina, koja je u to vreme počela da objavljuje kolumne ve-
likog broja slovenačkih filozofa, tako da je iz broja u broj čitao
sjajne kratke publicističke tekstove nekog hibridnog žanra
između filozofije, teorije, kritike ideologije i aktuelne, najaktuel-
nije, svakodnevene situacije.
Frapantno je bilo da se iz nedelje u nedelju, iz meseca u mes-
ec, pojavljivala ogromna količina teorijske produkcije u različitim
oblicima i žanrovima, tako da je već 1986 to bila filozofska revo-
lucija par-excellence. Može se reći da je tada, B.S. našao izlaz iz
ćorsokaka M.K.-inog hegelo-marskizma i otvorio jedan važan
prostor otkrića psihoanalize. Međutim, to što je poznato nije
i spoznato, kako bi Hegel rekao. Dug put deaktivacije jedne
teorije i zamena drugom teorijskom paradigmom mukotrpan je
put koji, može se reći, čoveka potpuno transformiše i postavlja u
situaciju da se nanovo rodi - čak i sa novim telom.
Sl.Ž. je najveći filozofski revolucionar u istoriji jugoslov-
enske filozofije, jer je filozofiju oslobodio saturacije od naivnih
političkih ideologija koje su bile do tada nužan deo svakog
pokušaja autorske filozofije: filozofiju je definitivno emanci-
povao od partije, tako što je u filozofijama svoga vremena pre-
poznao i denuncirao ideologiju; definitivno je teorijski razgradio
staljinizam i Staljinov dijalektički materijalizam, i raskrinkao ga
kao jednu figuru sadizma, odnosno pasivnog nihilizma - instru-
ment istorije i tuđe volje. Osim toga, gotovo desetak godina je
istrajavo na poziciji da filozofija ne sme nasesti na naivnu po-

62
nudu o raju demokratije i višepartijskog sistema, bespoštedno
kritikujući liberale i nacionaliste u filozofiji. Ovo može zvučati
frapantno, s obzirom da je Sl.Ž. pred višepartijske izbore bio
najveći zagovornik razdruživanja Slovenije od Jugoslavije,
osnivač i ideolog liberalno-demokratske partije, a nešto kasnije
i kandidat za predsednika Slovenije!!!
Tada, kada ga je B.S. upoznao, S.Ž. je u Jugoslaviji bio
anoniman autor i jako malo ljudi je znalo za njega, čak i na sceni
profesionalnih filozofa. Zbog njegovog nekonvencionalnog
ponašanja, čak i oni koji su ga čitali, nisu ga smatrali filozofom,
već pre nekom vrstom klovna, zabavljača i sofiste. Kada ga je B.S.
prvi put sreo, nakon tribine u Domu omladine na kojoj je držao
predavanje, slušalo ga je troje ljudi, uključujući B.S.-a.
Nažalost, slovenačka filozofska revolucija nije se proširila
na ostatak Jugoslavije. Ostalo je nekoliko izolovanih mlađih filo-
zofa u Hrvatskoj i Srbiji koji su pratili i pokušavali da uhvate
korak sa njom, ali su događaji raspada Jugoslavije definitivno
onemogućili prelivanje ove filozofske revolucije i blokirali prih-
vatanje njenog izuzetnog standarda.
O politici o kojoj je stalno pisao i kojom se opsesivno bavio,
Sl.Ž. je, medjutim, malo znao, gotovo da ga nije ni zanimala, sem
kao primer i ilustracija teorije. U vreme izbijanja afere Agroko-
merc, tada najveće finansijsko-političke afere u Jugoslaviji, na-
pisao je kolumnu u Mladini u kojoj je napao Fikreta Abdića i
neodgovornu birokratiju koja pljačka građane. Pre nego što je
kolumna izašla pozvao je B.S. telefonom i saopštio mu šta je na-
pisao u novoj kolumni. B.S. mu je rekao da se ne slaže s napadom

63
na Fikreta Abdića, odnosno da je kritika socijalističke birokratije
apstrakcija, da on misli da je to početak destabilizacije Bosne i
priprema za rat, a da je afera samo dimna zavesa koja sakriva
početak ratnih operacija. SL.Ž. je tada rekao: „B.S. ti si totalno
lud, ja jesam paranoičan, ali ti si totalni paranoik, otkud sad rat i
destabilizacija Bosne, nikad mi to ne bi palo na pamet, mislim da
preteruješ.” Šest godina kasnije, kada su B.S. i SL.Ž. već odavno
prestali da sarađuju, B.S. je u novootvorenoj robnoj kući Merka-
tor, prvoj slovenačkoj firmi koja je nakon rata otvorila posao u
Srbiji, na štandu sa novinama kupio Mladinu koja je prestala da
mu stiže još pet godina ranije. U kolumni koju je objavio Sl.Ž.
pročitao je sledeće: „Često je čovek, kada je politika u pitanju, u
zabludi i ne može jasno da vidi u kom smeru stvari teku. Sećam
se svog krucijalnog promašaja kada sam Aferu Agrokomerc
osuđivao kao neodgovornost i pljačku lokalne socijalističke bi-
rokratije i nisam verovao stavu jednog mog prijatelja koji je tada
tvrdio da je to operacija kojom počinje destabilizacija Bosne i
početak priprema za rat.”
Nakon deset godina, kada je iskoračio iz senke Sl.Z. u kojoj
je dugo bio i koja ga je paralisala, B.S. je bio sklon da o njemu
misli kao o Alkibijadu, čoveku koji je u istoriju ušao kao Sokra-
tov hetajros, družbenik, ali koji je ostao zapamćen kao neka vrsta
anticipacije Aleksandra Makedonskog. Naime, kao i Alkibijad,
SL.Ž. je bio apsolutni zavodnik, agitator i sofista - i neko ko per-
manentno izdaje sve i svakoga: žene, muškarce, prijatelje, uzore,
filozofske učitelje, ideologije, države, teorije… Neko ko je spre-
man na neprincipijelnu koaliciju sa svim i svačim. Beskonačna

64
izdaja svega i svakog bila je njegova jedina politika. Alkibijad je
živeo tokom Peloponeskih ratova, koji su na neki način slični
jugoslovenskim ratovima devedesetih, i bio je apsolutni izdajnik:
selio se iz jedne u drugu zaraćenu zemlju izdajući prethodnu onoj
sledećoj - i tako beskonačno, u krug, sve do svoje tragične smrti.
Kako Lakan kaže: Alkibijad je neko koga će istorija psihoanal-
ize pamtiti jer je za nas izumeo poziciju subjekta koji pokušava
da umakne kastraciji, i koji veruje da je izdajom moguće umaći
kastraciji. On je od izdaje uspeo da napravi politiku.
Što se tiče politike i stalnog nagađanja oko njegove pozicije,
može se jednostavno reći da je Sl.Ž. najbolji proizvod jugoslov-
enske političke kulture, dijalektička sinteza staljiniste i liberala.
Staljinista koji napada sa pozicije liberala i liberal koji napada sa
pozicije staljiniste - on sam je objektivno liberal, a subjektivno
staljinista. Mao Ce Tung je najbolje opisao tu poziciju kada
je rekao: „Najgori liberali su oni koji su za sebe liberali, a za
druge marksisti.”

Histerija je i psihoza. Zagreb, 1987.

Opijen beogradskom slavom koju je tu doživeo - knjigama

koje je objavljivao, punim salama studenata i slušalaca na trib-
inama - istovremeno frustiran bojkotom beogradskih praksiso-
vaca sa kojima je imao veliku polemiku na stranicama Teorije, te

65
susretima a la Kalajić i Šešelj, M.K. se nekako nalazio u stanju
istovremene egzaltacije i razaočaranja nakon svakog svog dolaska
u Beograd. Njegov i B.S.-ov odnos je polako počeo da se hladi
nakon najskorijih knjiga i prepirke oko teksta u Književnim no-
vinama. B.S. ga je stalno zezao da se ponavlja i da nema novih i
svežih ideja, da mu nedostaje živ odnos prema aktualnoj politici
i da mu se čini da je on zamrznut u šezdesetim godinama iz kojih
ne može da mrdne. M.K. se nije ljutio, naprotiv, i sam je shvatao
da nešto nije u redu, ali mu nikako nije bilo jasno o čemu se radi.
B.S. mu je predlagao da se vide kod njega u kući na Braču i da
naprave jedan temeljan razgovor o svim dilemama koje je B.S.
imao u vezi njegovog novog opusa. Plan su stalno odlagali, do
toga na kraju nikada nije ni došlo, a njihova se veza nakon šest
godina ohladila.
B.S. je krajem 1986. otišao na odsluženje vojnoj roka u
Bijeljinu. Bez neke naročite želje da izbegne vojsku, duboko
razočaran raspadom Teorije, zapravo je hteo da ode tamo, da se
skloni iz Beograda i miljea filozofa, ali se već prvog dana našao
u jednoj, za njega od najstrašnijih i najponižavajućih situacija.
Sve vojnike poveli su u učionicu na društveno političku nastavu
i nakon nekoliko pitanja poput ko je bio Karl Marks i kad se
rodio, neki desetar je počeo da urla na jednog mladog Albanca.
„Da li je poneo oružje? Da li zna nekog ko ima nameru da puca
na vojnike? Da se nije pomerio! Da mu gleda pravo u oči dok on
govori!” Tortura je trajala desetak minuta, a cilj je bio da se vidi
hoće li neko od onih koji su to gledali reagovati. Ako zaboravi-
mo Albanca koji je za tadašnju vojsku već bio žrtvovan, uništen

66
i ponižen, i koji je služio kao neka vrsta učila o neprijatelju, onaj
koji bi se i najmanje pomerio usled desetarovog divljanja, bio je
sledeći za torturu. Odmah nakon ove epizode B.S. je rešio da u
takvoj vojsci neće provesti ni jedan jedini dan. Prijavio je da je
bolestan i odmah je prebačen u Vojnu bolnicu u Sarajevu. Tamo
je, nakon mesec i dvadeset dva dana, dobio papir kojim je bio
oslobođen od vojske, u ratu i u miru.
Nakon gubitka Teorije, izmučen vojskom i preplašen onim
što je doživeo tamo, B.S. je te godine potpuno izgubio kontakt
sa M.K. Krajem 1987. godine, na nagovor L.V.-a, tokom jedne
od poseta Zagrebu otišao je na večeru kod M.K-a. Kasnije mu
je L.V. rekao da je to bila želja M.K-a da se vidi sa B.S.-om.
Očekivao je B.S. da će na većeri biti više ljudi i da neće morati da
ulazi u dublji razgovor sa M.K. Ispostavilo se, međutim, da su
na večeru pozvani samo B.S. i L.V. Večera je tekla u prijateljskom
tonu, ali su se naravno zakačili oko situcije nakon Osme sednice
u Beogradu. B.S. je vehemntno objašnjavao detalje oko progona
Bogdana Bogdanovića, celoj tehnologiji neostaljinističkih čistki,
gubio se čas u detaljima, čas u krupnom planu, očigledno pre-
plavljen novom političkom klimom u Beogradu...
Na sve to M.K. mu je rekao: „Ja sam nekako uvek imao
najdublje poverenje u srpsku vojsku i srpski narod.” Tada je
B.S. pobesneo i rekao da stvarno ne zna o čemu M.K. priča, ot-
kud sad srpska vojska i srpski narod. Besno je rekao da se oni
zapravo nikad nisu ni razumeli, i bez pozdrava je ustao i istrčao
u zagrebačku noć. Tada se po prvi put u životu osetio potpuno
poražen i sam: ako ni M.K.-u nije uspeo da objasni šta se dešava,

67
onda stvarno više nema kome. Stuštio se ka centru grada, na Trgu
žrtava fašizma seo je na klupu na tramvajskoj stanici i neutešno
plakao potpuno izgubljen. To je bio njihov poslednji susret.
1992. godine, koju je B.S. proveo kao imigrant bez papira
u Belgiji i Nemačkoj, gde je čuo od B.M., zagrebačkog filozofa
koji je tada bio na studijskom boravku u Tibingenu, da M.K.-u
prete da će ga ubiti, da je on kupio kalašnjikov i da je to javno
rekao u medijima. Samo godinu dana kasnije izašla je njegova
knjiga političkih eseja, koju B.S. nikad nije čitao, ali koju su mu
drugi preporučili kao dobru analizu hrvatskih prilika. Zatim je
usledilo još par knjiga, sve napisane tokom devedesetih. B.S. je
shvatio da je M.K. smogao snage da nastavi karijeru pisca, ali mu
se činilo iz onoga što je čitao kroz prikaze knjiga da nije mnogo
promenio diskurs. Štaviše, na mesto primitivnih, seljačkih, neis-
torijskih Albanaca i Muslimana, živog otpada diskursa jugoslov-
enskog prosvećenog socijalizma, stupili su hrvatski hercegovci,
ostatak političkog prostora Hrvatske koji je M.K.-in diskurs tre-
balo da privede civilizovanosti i uljuđenosti građanskog sveta.
Na nekom nivou B.S. je razumeo da M.K. zapravo mora da po-
navlja svoje stare teze, jer u novom kontekstu raspada Jugoslavi-
je svi koji su nešto značili u intelektualnom životu, ako se nisu
priključili slavljenju novih nacija - nestali su sa scene. Ukratko:
kao što su zvezde nemog filma nestale kada se pojavio zvučni
film, tako su i zvezde SFRJ nestale kada se ona raspala.
Na neki način jugoslovenski socijalizam je i bio nemi film.
Krivična odredba 133, popularno nazvana „verbalni delikt”,
zabranjivala je govor, a ideoloska parola „pređimo sa reči na dela”

68
zabranjivala je da se govorom dela (jedino je delima, odnosno
radom, moglo da se govori). Ovaj poziv na permanentni act-
ing out, na konstantno delanje bez govora i nemogućnost da se
govorno dela, stvarao je u socijalizmu beskrajnu tišinu i užasnu
napetost oko govora. Čitavu ovu tišinu prekinuo je direktan
prenos govora Slobodana Miloševića sa Kosova polja, koji je
tada kazao jednu rečenicu koja je tišinu preobratila u buku,
zaglušujuću buku provale govora: „Niko ne sme da vas bije.”
Zanimljivo je da je „Niko ne sme da vas bije”, pogodilo pravo
u mesto fundamentalnog fantazma Dete je tučeno. Odjednom
je neko sebe ovim govorom postavio na mesto zaštitnika deteta
koje je tučeno. Ali, ko koga bije i ko koga ne sme da bije? Da se
„Niko ne sme da vas bije” odnosilo na Albance koji su čitavu
deceniju osamdesetih živeli u teroru, doslovno svedeni na malo-
letno dete koje je tukla čitava Jugoslavija bez reči otopora, čitava
stravična istorija devedesetih se ne bi ni dogodila. Međutim,
Miloševićeve reči odnosile su se na Srbe na Kosovu koji su tada
već uz pomoc čitavog političkog aparata polako preuzimali po-
luge policijskog i vojnog sistema torture nad Albancima. Dete je
tučeno, je zapravo postala breša kroz koju je progovorio resenti-
man svih boja, javili su se svi koji su se osetili tučeni: ravnogorci,
četnici, novi četnici, disidenti, žrtve socijalizma, žrtve nacional-
izacije, prestolonaslednici, prinčevi, kneževi i kraljevi, političke
partije koje su komunsti zabranili, bivši komunisti koje su pro-
ganjali komunisti, udovice četnika, ljotićevaca i nedićevaca,
Komunistička partija Srbije koja je bila skrajnuta u socijalizmu,
i najzad srpski narod, ta navodna „najveća žrtva komunizma”...

69
Spisak je bio nepregledan. Ustali su tučeni na svetu, fundamen-
talni fantazam je hodao ulicama, i skupljao se na mitinzima... Iz
tišine socijalizma skočili smo u buku tučene dece, koja su bez
prestanka i na sva medijska zvona pričala priče o tome ko ih je,
gde i kako tukao....

Nasleđe praxisa. Beograd, 2010.

N.D., urednik tribine Doma omladine, pozvao je B.S.-a da

održi predavanje o praxis filozofiji. B.S. je bio pomalo zatečen.
Godinama, još od Teorije, nije imao nikakvog kontakta sa N.D.,
a nije se bavio ni istorijom jugoslovenske filozofije. Šta više, već
dugo nije bio u vezi sa formalnim, a ni sa neformalnim, miljeom
filozofa u Srbiji.
U međuvremenu ništa nije napisano o praxis filozofiji,
niti je ispisana bilo kakva intelektualna istorija Jugoslavije. Ni
sam B.S. nije se time bavio. Već je bio spreman da ne prihvati
poziv kada je, prolazeći pored knjižare Službenog glasnika, u iz-
logu ugledao knjigu Filozofija i spekulacija M.K.-e. Ušao je u
knjižaru i pregledajući je, shvatio da je to sasvim nova knjiga,
napisana 2006. a objavljena 2009. godine. Kupio ju je i počeo
da čita dok je još šetao ulicom. Zatim je ušao u portu obližnje
crkve i seo na klupu u debeloj hladovini. Opaaa, ovo je opet bio
nov, zapravo stari M.K.. Tačno pedeset godina nakon Etičkog

70
problema u delu Karla Marxa napisao je jednu svežu knjigu,
doduše starački detinjastu i promašenu, ali knjigu koja je najzad
odbacila građanski svet kao neprekoračivi horizont, nanovo ot-
vorila pitanje političkog subjekta nakon Marxa i na originalan
način ponovila dramu subjekta bez otuđenja i rascepa.
Tada je B.S.-u sinulo da je čitav projekat praxisa u suštini
jedna drama filozofije komunizma, a da je Etički problem u
delu Karla Marksa bila prva knjiga te filozofije. U vreme kada
je napisana, 1960. godine, bila je zapravo politički odgovor na
pitanje - Kako izumeti novi subjekt politike? - u uslovima u ko-
jima je socijalistički marksizam odustao od komunizma, a filo-
zofija odustala od filozofije. Dakle, kako se pozicionirati u epohi
marksističke heterodoksije, i partijskog ortopraksisa i antifilozo-
fije filozofije?
M.K.-ov odgovor je bio genijalan u svojoj jednostavnosti.
Jednim udarcem dve muve - i filozofija i komunizam - i to tako
što je nasuprot marksizmu koji je zaboravio ideju komunizma
i postao ideološki prilepak socijalizma - suprostavio Marksa;
a dominantnom diskursu antifilozofije filozofa - suprostavio
Hegela. Operacija je slična onoj koju je Lakan napravio u
psihoanalitičkom pokretu šezdesetih godina: heterodoksiji
psihoanalize suprostavio je frojdovsku neoortodoksiju i ideju
nesvenog koju su psihoanalitičari zaboravili, a nasuprot mono-
praksisu seanse od 45 minuta uveo je heteropraksis, seansu
promenljivog trajanja. Nije ni čudo što su u isto vreme, 1960.
godine, i Kangrga i Lakan objavili jedine dve etike svog vremena,
obe sa istim lajt motivom: tamo gde je bila etika, biće subjekt.

71
 Odjednom je B.S. pred sobom imao čitav nacrt predavanja
koje je naslovio Jednim udarcem dve muve - filozofija komu-
nizma praxis filozofije. Tada je shvatio da je na njemu bilo da
razume poziciju M.K. i svu njenu težinu, a ne od M.K. da traži
da se on sam sebi popne na ramena i shvati svoju unutrašnju
granicu. Gorko je zaplakao na klupi u porti, ne mogavši sebi da
oprosti što je sve ove godine ignorisao starca. Shvatio je B.S. da je
i sam star i da ovim predavanjem može ipak da povrati odnos sa
M.K., ukoliko ovaj jednostavan uvid u genijalnost knjige Etički
problem u delu Karla Marksa, koja ga je pre trideset godina
trgla iz unutrašnjeg mrtvila, podeli sa svima.

Hepatitis C, Infektivna klinika. Beograd, 2013.

„Možda ste se zarazili C virusom i pre trideset godina, setite

se – krvavog seksa, iskustva sa intravenoznom narkomanijom,
ili neke operacija pre 1995. godine.” B.S. je izašao iz ordinacije
Infektivne klinike duboko zamišljen. „Bakara, Dubravka, Vaci,
Grk, Cvija, Bućko, Dukara, Gaston, Džimi, Stanko Puška... ime-
na ljudi koji su umirali od intravenozne narkomanije i sa kojima
je i on delio iskustvao od 1977. do 1979. Istorija narkomanije
u SFRJ nikad nije napisana, a B.S. je bio deo scene gudriranja,
kako su u žargonu narkomani zvali opijumsku intravenoznu
narkomaniju. Ako je virus star tri decenije, onda ga je sigurno

72
pokupio tokom te dve lude godine života, od nekih ljudi koji su
mu sada prošli kroz glavu.
B.S. nije živeo u Beogradu sve do svoje petnaeste godine.
Odrastao je po malim mestima, palankama u Srbiji gde je njegov
otac zidao fabrike i u kojima je bio najbolji đak, najbolji spor-
tista, naj, naj, naj. Kada je došao u Beograd, mama ga je obukla
u odelo sa maturskog, od plavog žerseja, koji mu je sašio pariski
krojač koji se nakon penzionisanja vratio u mesto u kome je B.S.
završio osnovnu školu. Tako lakog, sitnog, tad je bio visok 166
cm - i ošišanog kao marinca poslala ga je u školu. Tamo je sreo
jedan potpuno nov svet: dečake i devojčice u farmerkama, dugih
kosa, koji su slušali rock ‘n’ roll ploče i imali romantične ljubavi
prenete iz osnovne škole. Potpuno je bio šokiran kada su mu dve
drugarice, A.C.Lj i N.D., prišle drugog dana škole i onako uteg-
nutom u odelo, belu košulju i džemper od belog mohera, rekle:
„Mnogo si sladak! Da li znaš da ličiš na Dejvid Bouvija?” Kada
su po izrazu njegovog lica videle da nema pojma šta mu pričaju,
obe su u glas rekle: „Pa ti ne znaš ko je Dejvid Bouvi!!” B.S. je tek
pred kraj prvog razreda uspeo da preko mame ubedi oca da mu
kupi farmerke. Kada ga je video u farmerkama, otac mu je rekao:
„Šta bi? I tebe je udario zašećereni metak imperijalzma.”
B.S. je bio potpuno zbunjen. Otac je ostavio porodicu u
Beogradu i nastavio da gradi fabrike po Srbiji. B.S. je osetio
užasnu prazninu kad je otac otišao od kuće. Od B.S.-ove sedme
godine, pa sve do odlaska B.S.-ovog oca iz kuće, njih dvojica
su se svako popodne, kada bi se otac vratio s posla, izdvajali u
sobu gde su naredna dva sata radili matematiku. Otac je u svom

73
crnom rokovniku - ne zna se kako je to stizao, jer je radio od
četiri ujutro do pet popodne - imao spremnih pet matematičkih
zadataka koje je ili sam sastavljao ili prevodio iz zbirki zadaka sa
ruskog, nemačkog ili engleskog.
Matematički dril je za B.S.-a bio najlepši trenutak u toku
dana Otac bi svečano otvorio rokovnik i dosta teatralnim gla-
som izdiktirao pet zadataka koje je B.S. zapisivao. Onda bi B.S.
ocu pročitao svih pet zadataka. Već na osnovu načina na koji bi
zapisao zadatak, otac bi počeo diskusiju. Greške u zapisivanju
bile su povod za razgovor, pošto je otac te greške interpretirao
kao mesta B.S-ovog nerazumevanja zadatka. Kada bi protokol
čitanja, zapisivanja i ispravki bio završen, B.S. bi počeo na glas da
rešava zadatke - otac ga je naučio da sve vreme komentariše ono
što mu pada na pamet. Posle dva sata rada, B.S. bi se osećao kao
da je dodirnuo, da se kupa, u beloj svetlosti, a čitav čulno vidljiv
svet bi nestajao... Taj osećaj kupanja u beloj svetlosti najjači je
osećaj koji je B.S. ikada doživeo, momenat kada ceo svet nestane
i sve se pretopi u belinu. Mnogo godina kasnije, kada je čitao
Platona, shvatio je da je matematički dril mesto topljenja pseudo
realnosti, a da je matematika sredstvo da se pročisti duša i os-
lobodi se okova svakidašnjeg mnjenja i samoočiglednosti sveta.
Mada B.S.-ov otac nije bio platoničar, niti ga je ikada čitao (bio
je izrazito antifilozofski raspoložen), on je ipak praktikovao pla-
tonizam; u tom smislu, bio je zapravo najveći platoničar koga
je B.S. ikad upoznao: živeo je stav da je matematika preduslov
da se oslobodiš „kulovskog mišljenja”, kako je otac zvao svet
bez matematike. Međutim, ovaj dril dostizanja beline, mesta

74
gde obitavaju čiste ideje, zapravo brojevi i ostale matematičke
apstrakcije, imao je još jedno značenje za B.S-ovog oca, kao i za
B.S.-a samog, a da to ni jedan ni drugi nisu znali.
2006. godine, B.S. je šetao sa majkom koja je tada bila u zad-
njem stadijumu Alchajmera. Majka je uporno ponavljala samo
jedno pitanje: „Gde je moja beba?” Pitao je brata i sestru koji
su na smenu sa B.S.-om šetali majku, da li i njima postavlja isto
pitanje. „Ne, meni stalno kad prođe neka žena kaže: ,Pazi ovo je
učiteljica’, ali bebu nije pominjala!”, rekla je B.S.-ova sestra. Sve
do očevog odlaska od kuće, B.S. je živeo život potpuno različit
od bratovljevog i sestrinog. Bio je stalno na oku majke i oca, koji
su se svojski trudili da ga opslužuju hranom, pažnjom, grljenjem
i ljubljenjem. Najčudnije je bilo da su ga svako veče, sve do nje-
gove četrnaeste godine, zajedno kupali i odnosili u krevet posle
obilne večere. B.S.-ovi brat i sestra bili su normalna deca koja su
vrlo rano počela da se brinu o sebi dok je B.S. bio kao neka vrsta
kućnog idiota. Gotovo da nije sam ni vodu pio. Brat i sestra, iako
mlađi od njega, rano su počeli da ga opslužuju - brat mu je već sa
četiri godine donosio vodu, a sestra sa šest godina spremala jelo
kada mama ili tata nisu bili kod kuće.

75
Klub filozofskog fakulteta. Beograd, 1978.

„Vraća meni kusur, nema sitno da mi da

Da mi komad šita, ja u lulu stavi ga
Krenu kući, ispadoše mi namernice
Pukoše mi kese, a i zenice”

Prti Bee Gee

Eufrat i Mikri Maus

B.S. je demonstrativno napustio predavanje, nezadovoljan

stilom i načinom na koji je profesor zavodio studente i načinom
na koji je zahtevao visok standard mišljenja koji sam nikako nije
uspevao da dosegne. Držeći predavanje ovaj profesor grčke filo-
zofije rekao je da to što svakog jutra slušamo Duška Radovića,
njegove aforizme, nisu zapravo aforizmi - ili, u najboljem slučaju,
da su to aforizmi vulgaris – a da je pravi aforizam onaj Ničeov.
B.S. je istog momenta reagovao, dosta impulsivno, i bez diza-
nja ruke dobacio: „Da čujemo jedan.” Profesor je zastao i rekao:
„Kolega da li ste nešto rekli?”

„Da, rekao sam: da čujemo jedan!”

„Kako to mislite?”

„Pa, mislim vrlo jednostavno: da čujemo jedan aforizam

76
non- vulgaris od vas.”

Profesor je bio zatečen i taman je počeo da drobi kako tre-

nutno nije spreman da odgovori takvom izazovu, kada mu je
B.S. dobacio, već izlazeći iz amfiteatra:

„Pa vi čitav život, barem po pozivu, bi trebalo da se bavite

mišljenjem. Zašto vam je potrebna specijalna priprema? Afor-
izam je stvar mišljenja bio vulgaran ili ne. Vi stalno govorite o
mišljenju, a ja još ni jednu misao od vas nisam čuo.”

Automatski se spustio u Klub filozofskog fakulteta i seo sam

za sto. Već je razmišljao da se prebaci u Zagreb da studira, što je
prošle subote i obećao M.L., njegovoj tadašnjoj zagrebačkoj de-
vojci. Odjednom je preko puta B.S.-a sela jedna žena. Tačnije,
žena-devojka. Žene-devojke su inače „endemska vrsta” beograd-
skih žena još od Isidore Sekulić, Nadežde Petrović, Olge Jevrić,
Zage Golubović. Konstantinović ih nije detektovao u Filosofiji
palanke - zato što je palančanin bespolan, u krajnjoj instanci ne
zna za seksulanu razliku, pa se svi njišu, i muškarci i žene, između
mizoginije i preterane identifikacije sa ženom - ali su one sve-
prisutne: udate ili neudate, uglavnom neudate, samostalne, ug-
lavnom se bave umetnošcu, religijom, pisanjem. Kasnije, mnogo
kasnije, B.S. je tek u momentu kada je rasparao mrtvouzicu svoje
seksualnosti shvatio da iza ove figure žene-devojke stoji organi-
zovano i sistemsko seksualno nasilje nad ženama koje ostaje na-
jopskurnija tajna društva u Srbiji.

77
 „Zdravo ja sam Dubravka... Da li se gudriraš?”

Pomalo zatečen pitanjem, B.S. je, valjda shodno mestu, rekao:

„Fakultativno.”

„Samo da znaš, to moram da ti kazem, ti nisi džanki, nisi

taj tip. Džankiji su mračni i tužni - endemski - ti si previše veseo
da budeš džanki. Ja sam ove godine upisala Istoriju umetnosti.
Isteklo mi je pet godina zabrane studiranja. 1972. su mene i dva
Makedonca, tada sam studirala slikarstvo, uhvatili sa pet kila
tetovskog opijuma u kasetama na akdemiji. Šta ti radiš?”

„Pa ništa, nešto sam se naljutio na profesora, pa sedim u

klubu i razmišljam da pređem u Zagreb da studiram.”

„Vidi, sad će doći moj budući dečko i njegov drug, stižu iz

Zabele pravo ovde na fakultet, ako hoćes možes sa nama u pro-
vod. Najbolji je prvi dan po izlasku iz zatvora - tad hoće sve, dop,
cirku, ribe, a hoće često prvog dana i da ubiju!”

Samo što je to rekla pojavila su se dva tipa kakve B.S. nikad

u životu nije video. Jedan se predstavio kao Grk, a drugi kao Lale
Robija. Grk je imao plavu jež frizuru, bio je bez zuba, atletski
građen, istetoviran po celom telu, u atletskoj majici, farmerka-
ma i vijetnamci. Lale Robija bio je nekih dvadest santimetra viši,
u italijanskom odelu, sa istetoviranom lalom i ružom na obraz-

78
ima; na jednom njegovom očnom kapku – to je B.S. tek kasnije
primetio - pisalo je „nada”, a na drugom „vera”.
Ovo je bio prvi B.S.–ov kontakt sa starim jezgrom opi-
jumskih narkomana koji su karijeru počeli jos ’65. godine. Bili
su čudna mešavina dece dedinjske partijske i ekonomske no-
menklature i delikvenata i kriminalaca sa Crvenog krsta, pre-
dratnog radničkog kvarta koji se tada polako transformisao
i džentrifikovao pod pritiskom uvećane socijalističke srednje
klase koja je izbegavala Novi Beograd. Kasnih sedamdesetih,
kada ih je B.S. upoznao, oni su već bili totalni underground,
gotovo nevidljivi i nedostupni, imali su svoje uhodane kanale
dopremanja opijuma iz Makedonije i svako je imao svog seljaka-
dobavljača kod koga bi kupovao velike količine, uglavnom za
ličnu upotrebu. Osim toga oni su tada bili u desetogodišnjem
ratu sa IV odeljenjem beogradske policije, koja ih je proganjala.
Dok je sedeo za stolom sa Dubravkom, Grkom i Laletom, B.S.
se suočio sa gomilom komunikacijskih prepreka - od govora koji
je bio mešavina šatrovačkog i utrovačkog, do čudnih gestova
šakom i prstima, koji su ličili na govor gluvonemih. Osetio je
da niti razume, niti da može da prati, šta se medju njima dešava
i već se spremao da se pozdravi i ode, kad je Dubravka iz donjeg
veša izvukla tri „gana” - injekcije sa iglama i već skuvanim opiju-
mom. Podelila ih je Grku, Laletu i B.S.-u. Lale i Grk su odmah
tu u studentskom klubu filozofskog fakulteta zavrnuli rukave i
vrlo pažljivo tražili najpogodniju venu za „rokić” ne obraćajuci
nikakvu pažnju na gomilu ljudi koji su najpre zgranuti piljili u
njih, a onda, zbog neprijatnosti prizora i straha koji takva scena

79
može da izazove, prikriveno i ispod oka. Ni Lale ni Grk nisu
odavali utisak da ih uopšte zanima da li ih iko gleda i da li to
što rade može da izazove bilo kakve posledice. Bili su potpuno
koncentrisani na operaciju „rokanja.”
B.S. je sa svojim „ganom” otrčao u WC i tamo se „sredio”.
Tada je krenuo „opijumski splin”, kako je Dubravka nazivala
ono što je usledilo. Još dok ih je tresao „fleš”, početni efekat in-
travenoznog uzimanja opijuma, neprijatno-božanski osećaj, kao
da ti million iglica nežno bocka i miluje čitavo telo istrčali su
iz kluba u obližnji park na sunce, gde je Grk razbio flašu i od
grlića napravio improvizovanu lulu u koju je udrobio i s duva-
nom pomešao ogromnu količinu crnog kašmirskog hašiša, koji
su popušili igrajući fudbal sa nekim srednjoškolcima koji su se
tu zabavljali bežeći sa časova. Odatle su, kao da ih je vetar nosio,
uleteli na matine u Cepelin, disko klub u centru grada - dam
dam dam dam, tubi dubi bas gitara, hend klap sek sek sek gitara
i božanski vokal lav lav mi lajk bejbi…. gde su sledećih dva- tri
sata igrali, duvali i rokali se u separeu. Odatle su se premestili
u piceriju MB. Tu su pojeli neverovatnu količinu pizza, a Grk
se zakačio sa grupom ne baš prijatnih momaka sa Voždovca.
Dok su izlazili iz MB-a, B.S. je krajičkom oka video da ih grupa
Voždovčana čeka napolju; već u sledećem trenutku Grk je prišao
jednom od njih i nožem, koji se ko zna odakle stvorio, ga ubo
dva puta u stomak. Sledeće što je B.S. čuo bilo je Grkovo: „Mali,
sad moramo da budemo jako brzi.” Trk niz Beogradsku ulicu i
brzim hodom uz Deligradsku, našli su se u diskoteci Akvarijus.
To je bilo poslednje čega se B.S. seća pre nego što se ujutru pro-

80
budio u nepoznatom stanu sa još četvoro ljudi, u ogromnom
krevetu, samo u donjem vešu. Grk je već bio budan i u kuhinji je
kuvao ogromnu količinu opijuma velikom kutlačom za supu.
B.S. je samo još jednom imao takvo iskustvo opijumskog
splina sa Dubravkom i Grkom. To je bio njihov način života, a
za B.S. je već i ova noć bila previse. Osećao se potpuno prazan
i pregažen. Dubravka se pojavila iz WC-a, žaleći se na opijum
koji joj pravi problem sa opstipacijom. Dok se oblačila, rekla je
B.S.-u: „Sad moraš da ides, mi imamo neka posla. Javi ću ti se
kad završimo, a evo ti ova knjiga, mislim da će ti značiti da je
pročitaš.” Dok se autobusom vraćao kući uzeo je da čita knjigu
autora za koga pre nikada nije čuo: „Tomas de Kvinsi, Ispovest
uživaoca opijuma. Bila je to jako čudna knjiga, ali je B.S.-u post-
ala omiljena, jer je zapravo najmanje bila o opijumu, a mnogo
više analiza klasne strukture engleskog društva u vreme Fran-
cuske revolucije, eksplicitan poziv da se baviš opažanjem intelek-
tualnih produkata svoga vremena i mesta na kome živiš, posveta
skitnjičenju kao obliku života sto godina pre Remboa, i gotovo
sto godina pre Frojda, pokušaj da se kroz fikcionalizaciju vlasti-
tog života otkrije i opiše lična trauma… Mnogo, mnogo kasnije,
B.S. je otkrio njegovu knjigu „Poslednji dani Imanuela Kanta”,
prvu postmodernu knjigu u istoriji.
Tog proleća B.S. nije mogao da zna da će 1978. biti pretpo-
slednja godina postojanja ilegalnog opijumskog sveta u Beogra-
du, sveta koji je kroz repulziju i atrakciju opijumskog splina bio
jedna od najjeretičkijih lokalnih kultura, uz pedersku, politički
i psihoanalitički underground. Već u proleće 1980. Beograd je

81
preplavio heroin, ali tada je B.S. već bio jako daleko od gudranja,
jer je iskusio da svet permanentne opijumske narkolepsije oduz-
ima moć, ne samo mišljenja i delanja, već i da otvara stravičan
unutrašnji ponor ugašenog svetla, crnog unutrašnjeg sunca, koje
greje, ali ne svetli. Taj opijumski san prvi je De Kvinsi opisao, ali
nije umeo da ga tumači - upravo zato što je nemoguće iz njega
se probuditi. Time što je od bele svestlosti matematičkog drila,
za samo dve godine došao do crnog sunca opijumske narkolep-
sije, B.S. je napravio pun dijalektički krug i iskusio neposredni
prelazak iz pozicije konkretnog mišljenja - matematike u ap-
straktnu, primitivnu, divlju misao narkolepsije. Dijalektička su-
protnost: bela svetlosti bez topline i crno sunce bez svetlosti!
Svet narkomanije je mesto produkcije permanentnog
vanrednog stanja: proganjanja i odbrane od proganjanja, svet
praznoverja i kompulzivnih misli i zabrana. Dubravka je imala
milion praznovernih i primitivnih pravila: Uvek kad se ubodem,
a pogodim nerv - sretnem policajca; Nikad ne stavljaj šešir na
krevet, jer to donosi nesreću… Dakle, svet sličan onome koji je
Hegel opisao u kratkom tekstu Ko misli apstraktno i u Fenom-
enologiji duha kada, razmatrajući svet čulne izvesnosti navodi
stav švapskog seljaka kao primer apstraktnog mišljenja: „Uvek
kad krenem da prodam volove na pijaci, pada kiša…”
Heroin je sledećih petnaestak godina harao i pokosio bar
pet generacija rođenih od 1958. do 1973. Iza sebe je ostavio
pustoš, možda par dobrih pesama prve faze tzv. Novog talasa.
Dubravka je umrla 1986. nakon dvadesetak godina džank sp-
lina, ali je za razliku od heroinskih ovisnika koji su umirali, a da

82
i ne znaju kako i zašto se to dešava, ona bila principijelni džanki.
Jednom kada su se slučajno sreli u bašti SKC-a, 1985. tada je
već znala da umire od kancera timusa koji je metastazirao na
plućima - naširoko je B.S.-u objašnjavala da je tužna što umire
navučena na heroin, ali da ipak postoji i dobra strana umiranja
od kancera jer sada legalno dobija morfijum koji je podseća - ali
samo podseća, to je naglasila - na opijum, koji je već početkom
osamdesetih potpuno nestao iz Beograda. Nedavno kada je bio
u Makedoniji i razgovarao s nekom omladinom, B.S. ih je pitao
da li ima još opijuma u Makedoniji?
Oni su ga zgranuto pogledali, i zbunjeno rekli:

„Kakvog opijuma?”

„Kako kakvog, pa makedonskog, tetovskog, gostivarskog,

đevđelijskog…” Potpuno su i dalje bili zbunjeni, čak i postiđeni,
ali ne kao da se stide što nešto znaju a kriju, nego zato što za to
zaista nikada nisu ni čuli. Budući da je tom prilikom došao da
između ostalog diskutuje sa lokalnim organizacijama o privati-
zaciji društvene imovine u Makedoniji, B.S. je shvatio da su o
privatizaciji znali isto onoliko koliko su znali i o opijumu – da-
kle, ama baš ništa. Tada mu je palo na pamet da ono što važi
za drogu treba zapravo zakonski primeniti na privatnu svojinu.
Drogu, naime, treba legalizovati, a odredbu zakona o narkom-
aniji kojom je drogu dozvoljeno koristiti, a zabranjeno posedo-
vati, treba primeniti na privatnu svojinu: svojinu je dozvoljeno
koristiti, ali ju je zabranjeno posedovati.

83
Privatizacija filozofije i umetnosti. Beograd, 1993.

Nedugo nakon povratka iz emigracije, jednogodišnjeg tu-

maranja po Briselu i Frankfurtu bez papira, B.S.-a je pozvao
Jovan Čekić da se sastanu u prostoru Saatchi & Saatchi, adver-
tajzing franšize koju je Dragan Sakan osnovao neposredno pred
početak rata. U maloj kući u Hilandarskoj ulici, Čekić ga je pri-
mio i rekao mu: „Osnivamo časopis New Moment, čiji će finansi-
jer i izdavač biti Saatchi & Saatchi. Na nama je da ga uređujemo.
Budžet nema limite i dobrodošao si, ako hoćeš da radiš.”
Pred sam odlazak iz zemlje u neplaniranu emigraciju, B.S.
je sa Jovanom Čekićem, filozofom i konceptualnim umet-
nikom druge generacije, članom grupe 143, Nadom Seferović,
istoričarkom umetnosti i prevodiocem, radio na redizajniranju
i novoj platformi Moment-a, časopisa za umetnost koji su iz-
davale Dečije novine iz Gornjeg Milanovca. „Jedino u šta ne
možemo da se mešamo je oglasni prostor. To Ssatchi zadržava za
sebe.” B.S.-u se ni pre odlaska u emigraciju nije dopala ideja da
časopis preuzme Saatchi & Saatchi, jer je Čekić već tada počeo
da vodi preliminarne pregovore sa Sakanom. Ali kada se vratio
u zemlju, čitava mreža časopisa - Delo, Gledišta, Vidici, Student,
NON, Mladost... - nestala je gotovo preko noći; štaviše, nestale
su i organizacije koje su bile njihovi izdavači: Savez socijalističke
omladine Jugoslavije, Savez socijalističke omladine Srbije, Uni-
verzitetske studentske organizacije... Nastala je totalna pustinja.
B.S. se zahvalio Jovanu Čekiću na pozivu da se uključi u

84
rad redakcije, ali ova totalna kontrola jedne advertajzing agencije
nad scenom teorije i umetnosti nije mu se ni malo svidela: „Ja
ću sarađivati ako me pozovete, ali neću moći da uđem u redak-
ciju, jer osećam nelagodu od toga da naš intelektualni rad bude
vlasništvo jednog čoveka i to nekoga ko vodi franšizu beograd-
ske agencije koja je politički i medijski savetnik torijevaca. Osim
toga, šta znači da Saatchi zadržava kontrolu nad oglasnim pros-
torom? Ko će se oglašavati u New Momentu?”
Jovan Čekić je i pored toga B.S.-a pozvao na prvi sastanak
redakcije u formiranju i rekao mu će tu biti i Branko Vučićević
i Bogdan Tirnanić. Ova dva imena su za B.S.-a bila neodoljiva,
pošto ih je, nakon Daviča i Konstantinovića, koji su pripadali
starijoj generaciji, smatrao retko pismenim i talentovanim u
Srbiji. Došao je na sastanak, gde je shvatio da će Glavni ured-
nik biti Branko Vučićević, a da je Jovan Čekić oficir za vezu sa
beogradskim Saatchi & Saatchi-jem, u kome je kao nagradu
za privatizaciju časopisa Moment dobio posao IT menadžera,
dok mu je zaduženje bilo da u ime kuće organizaciono vodi
New Moment.
Tirnanić, koji je sve vreme sastanka sedeo malo dalje od
velikog stola, sam je već na početku rekao da on neće biti član
redakcije već će pomagati koliko može. B.S. je shvatio da je Tirke
neka vrsta Sakanovog supervizora i da će uglavnom saveto-
vati oko kvaliteta časopisa. Već na tom sastanku izbila je svađa
između B.S.-a i Branka Vučićevića oko koncepcije. Branko je
zahtevao da to bude eskapistički časopis koji će napraviti distan-
cu u odnosu na novi talas primitivizma koji je već ‘93. preplavio

85
kulturnu scenu; da se bavi teorijom avangardi, odnosno, da
bude neka vrsta nojeve barke za preživljavanje ostataka intelek-
tualne srednje klase. B.S. je smatrao da sadržaj časopisa treba da
bude upravo analiza novih oblika „primitivizma”, štaviše da na
naslovnu stranu treba staviti Kneleta, ili divlju nadgradnju, a
ne da se od toga sklanjaju i beže. Branko Vučićević je bio be-
san, i nije hteo da čuje da se jedan ovakav elitni časopis bavi tom
vrstom kulture. Izvadio je jednu fotku i rekao: „Ovo treba da
bude intelektualni ton časopisa.” B.S. je pogledao fotku, rad u
to vreme vrlo popularnog fotografa Soldatovića, na kojoj je bila
u zadnjem planu stambena zgrada u izgradnji, a u prvom planu
dizalica koja je prenosila u kolicima za mešanje maltera manek-
enku obučenu u fensi haljinu. „I kakav je to intelektualni ton?”,
upitao je B.S. „Kako kakav” rekao je Branko Vučićević, „to je
novi nadrealizam!” Bilo je sasvim jasno da ovo ne da nije bio
novi nadrealizam, već jako loša, pretenciozno pravljena modna
fotografija, a ‚da se Vlasi ne dosete‘, još je bila i crno-bela. „Ali,
Branko, ovo je kič, ovo je novi primitivizam!” Tu je razgovor bio
završen. B.S. je shvatio da definitivno neće moći da bude deo
redakcije, ali je, pošto nije imao gde da objavljuje, ipak rekao da
će, ukoliko ga pozovu, sarađivati kao pisac tekstova.
Časopis je izlazio dva puta godišnje i u prva dva broja privu-
kao je gotovo čitavu scenu mladih pisaca i umetnika. Poseban
deo produkcije časopisa bile su promocije: više su ličile na partije
za promociju novih brendova, nego na promociju neke intelek-
tualne platforme. Točio se šampanjac sa ogromnim količinama
svežeg voća, za hiljade ljudi. Treći broj je bio šok za B.S.-a. Na

86
promociji ovog broja, u kome je objavio tekst shvatio je da je
Dragan Sakan upravo tada‚’95.-te godine, u New Momentu, uz
šampanjac i jagode, otpočeo kampanju „Lepše je sa kuturom”,
zajedno sa tadašnjom ministarkom za kulturu Nadom Popović
Perišić, sa kojom je ekskluzivno u Parizu, tim povodom, potpis-
ao i ugovor na dva miliona nemačkih maraka. B.S. je već na pro-
mociji rekao Jovanu Čekiću i Branku Vučićeviću da je sramota
da ih nisu obavestili da će New Moment biti mesto promocije
kulturne politike SPS-a, i da su ovim potpuno izigrali povernje
pisaca tekstova. B.S. je i druge pisce, one na koje je imao uticaj,
obavestio da prestaje sa saradnjom i da nikada više neće sarađivati
sa New Momentom. To je bio kraj njegovih odnosa sa Jovanom
Čekićem i Brankom Vučićevićem.
Danas je potpuno jasno da je Saatchi & Saatchi bio adver-
tajzing agencija čiji je posao bio da se bavi dizajnom dimne za-
vese koja bi u ime pisaca i saradnika New Momenta nevoljno
dala saglasnost politici SPS-a: ratnoj ekonomiji, kontroli i diza-
jniranju tokova rane privatizacije i stvaranju kadrova koji će biti
deo budućeg političkog i ekonomskog estabilišmenta koji će
do kraja realizovati privatizaciju društvenog vlasništva. Srđan
Šaper, Dragan Đilas, Boris Miljković, Branimir Dimitrijević-
Tucko, Olja Bećković... bili su tada mladi lavovi Sakanovog
koncepta kreativnog advertajzinga, a većina njih i dan danas
utiče na glavne tokove dizajniranja i normalizacije ratnog kapi-
talizma. Saatchi je tih godina, kada je izlazio New Moment, bio
ključno mesto produkcije i pranja identitea Socijalističke partije
Srbije. Najpre je posredovao dogovoru Miloševica i Đinđica o

87
stvaranju Socijaldemokratskog bloka – toj neuspeloj epizodi
normalizacije politike SPS-a - a zahvaljujući kampanji „Lepše je
sa kulturom,” SPS je napravio kontakt sa gotovo svim ključnim
akterima beogradske kulturne scene kasnih osmadesetih i deve-
desetih. Branko Vučićević je bio Glavni urednik New Momenta
sve do 1996. kada napušta časopis. Trag tog napuštanja bilo je
njegovo otvoreno pismo u Vremenu, u kome svog dojučerašnjeg
saradnika Jovana Čekića naziva „Spinozom iz Lomine” i koga
javno poziva da se priključi građanskim protestima i napusti sig-
urnost kule od slonovače. Jovan Čekić nije odgovorio na ovaj
javni izazov, nego je nastavio da radi na projektu New Moment,
koji je odlaskom Branka Vučićevića prestao da bude časopis i
postao neka vrsta kataloga dizajnerskih i advertajzing usluga
Saatchi & Saatchi, uz povremeno oglašavanje specijalnim bro-
jevima s reprintima značajnih teorijskih i umetničkih priloga iz
nekadašnjih izdanja. Nakon godina rada u Saatchi & Saatchi,
Jovan Čekić je danas ključni kadrovik Fakulteta za medije i ko-
munikacije, koji je nakon bega iz politike osnovala upravo Nada
Popović Perišić, ministarka koja je zajedno sa Sakanom prva
krenula u pranje identiteta SPS-a kampanjom Lepše je sa kul-
turom i u privatizaciju intelektualnih dobara.

88
Palanka filozofije. Beograd, 1994.

Na Kalenić pijaci, dok je kupovao povrće za tek rođenog

sina Vanju, B.S. je sreo M.B. koga nije video godinama i sa kojim
je prekinuo odnose zbog njegove uloge u uništavanju Teorije.
M.B. mu je rekao da mu je žao što se ne viđaju i da on ceni B.S.-ov
filozofski talenat, ali da je malo prisutan u javnosti. Čitao je B.S.-
ove tekstove i oni su odlični ali kratki, a od svakog od njih mogla
bi da se napravi knjiga. B.S. se složio sa M.B.-om i upitao ga šta
on radi. „Znam da ne pratiš lokalnu scenu. U međuvremenu
sam objavio nekoliko knjiga i sve su imale jako dobre recenzije.”
B.S. nije verovao da M.B. može da napiše dobru knjigu, jer je
njegova politička naivnost bila gotovo bez premca. Setio se kako
ga je 1989. sreo sa D.M.-om i da su njih dvojica u dosta dobrom
raspoloženju pitali B.S.:

”Za koga ćeš da glasaš?”

”Gde da glasam?”, odgovorio je B.S.

„Kako gde, u Filozofskom društvu, D.M. i ja smo kandi-

dati za skupštinu Srbije.” B.S.-u je tada prošlo kroz glavu da oni
pričaju o ideji bespartijskog pluralizma, za koju je mislio da je
samo Piljina politička fantazija. Međutim, izgleda da je ideja o
izborima po ovom principu zapravo bila jedna od opcija u in-
telektualnoj javnosti i da je upravo u tom momentu bila testi-

89
rana. B.S. im je odgovorio: „Gospodo poslanici, ja nisam vaša
baza, jer nisam član uvaženog Filosofkog društva Srbije.” Oni su
se nasmejali i pozdravili.

“Vidi, ja sa grupom postmodernih filozofa i pisaca spre-

mam zbornik radova o Radomiru Konstantinoviću, zapravo o
njegoj knjizi „Filozofija palanke”, rekao je sada M.B.” „Ako si
zainteresovan da napišeš tekst, dobro si došao.”

B.S.-u je bilo čudno da se M.B. tako naglo politički prestro-

jio: od dobrovoljca ideologije bespartijskog pluralizma Filozof-
skog društva Srbije, u filozofa postmoderne grupe, od kojih koji
su neki svojevremeno destruirali Teoriju, a sebe u javnosti pred-
stavljali kao grupu filozofa Beogradskog kruga, zapravo jedne
neuspešne epizode političkog eksperimentisanja Radomira
Konstantinovića iz 1992. godine.

“Ja Filozofiju palanke nisam čitao sigurno deset godina,

ali kada sam je čitao, smatrao sam je nekom vrstom nastavka
Fenomenologije duha, razradom Hegelovih figura ,nesretna
svest‘ i ,lepa duša‘. Da, mozda bih mogao da napišem tekst
‘Fenomenologija duha palanke’.”

„Uh, to! ‘Fenomenologija duha palanke’ je dobar naziv za

čitav zbornik!!”

„Onda ni ne moram da pišem tekst, dovoljno je što sam

90
dao ime zborniku!!” Tu su se rastali. B.S. je nastavio da kupu-
je povrće, a M.B. ostao zamišljen pored tezge da mazi bradu.
Nakon raspada Jugoslavije intelektualna scena Srbije bila je u
potpunom rasulu. Poslednja velika filozofska akvizicija Beo-
grada, Milan Kangrga, nestao je sa horizonta filozofije i poli-
tike odmah nakon Osme sednice. Čitav krug oko beogradskog
praxisa sa izuzetkom Nebojše Popova, bio je deo propagand-
nog i ideološkog aparata Saveza komunista Srbije. Pilja je pisao
program Socijalističke partije Srbije, a uz pomoć Ljube Tadića
i Svete Stojanovića koji su se vrzmali po raznim zadacima u
političkoj borbi za neprikosnovenost politike koja je priprema-
la promenu ustava. Institut za filozofiju i društvenu teoriju u
kome su tada još uvek bili zaposelni, pretvorili su u neku vrstu
ratnog štaba sa mapama Bosne, u kome se svakog jutra razma-
trala vojno-bezbedonosna situacija na terenu. Nebojša Popov
je ušao u avanturu UJDI koja se brzo i neslavno završila. Ug-
lavnom je bio u centru pokreta građanske Srbije koja se pred
višepartijske izbore, kroz razne transformacije i unutrašnje
borbe, napokon stabilizovala u partiji Građanski savez Srbije.
Jedini član grupe osam profesora, koji je, pored Nebojše, sebe
pokušao da distancira od Pilje, bio je Miladin Životić. Na
početku, distanciranje mu baš nije išlo od ruke, jer se pojavio
kao ideološki mentor antibirokratske revolucije u Crnoj Gori.
Naime, na Dnevniku televizije Titograd, kada su Moma i Milo
preuzimali partijski aparat crnonogorskog Saveza komunista, po-
javio se i Miladin Životić koji je ispred pobunjenog naroda izja-
vio: „Žuta greda je ostvarenje praxis filozofije!” Žuta greda je bilo

91
mesto gde je promiloševićevska partijska grupa preuzela vlast od
starih kadrova. Drugim rečima, on je u tom momentu bio samo
Piljin komesar za unutrašnjost, za periferno širenje pokreta an-
tibirokratske revolucije. Krajem osamdesetih jedini se od sve os-
morice profesora vratio u nastavu, međutim kao da ga vraćanje
na fakultet nije potpuno zadovoljilo. Pred same izbore našao se u
jednoj opskurnoj partiji izvesnog Bože P., koja je neslavno propala
na izborima. Nešto pred izbore oformio je antiratnu organizac-
iju Gama, koja je zajedno sa drugim antiratnim organizacijama
godinu dana pred rat imala jako živu aktivnost. Nakon odusta-
janja Radomira Konstantinovića da bude ideolog Beogradskog
kruga, Miladin, zajedno sa O. S., preuzima Beogrdaski krug i
postaje lider ove, u osnovi već propale, akcije.
Time je 1992. godine prvobitna akumulacija političke
moći završena. Filozofi su privatizovali moć, postali deo parti-
jskih aparata, produkovali partijske ideologije i podelili se u dva
bloka: nacionalni i građanski. Ova podela i do danas određuje
okvire političkog sveta u Srbiji, a u osnovi je lažna jer sakriva da
su to dve strane iste stvari. Dinamika odnosa građana i naciona-
lista je sve vreme političke krize zasnovana na tome da građani
od nacionalista naručuju ratove, da ih ovi vode u ime građana,
a da nakon toga građani, razočarani ishodom i rezultatom rata,
traže od nacionalista da polože račune za neuspeh ideologije
samih građana.

92
O imovini. 1957-2018

B.S. se rodio 1958. u kadrovskom stanu koji je njegov otac

dobio na korišćenje od fabrike u malom mestu A., jugozapadno
od Beograda. Tu je živeo do 1962. godine kada su se preselili u
nešto manji kadrovski stan, u nešto malo većem gradu L.
Kadrovski stanovi dodeljivani su radnicima i upravljačima
koji nisu imali stalni boravak u mestu u koje su došli da rade. To
su bili stanovi za direktore i proizvodne inžinjere kakav je bio
B.S.-ov otac. Bili su to lepi i veliki stanovi, možda najbolji koje
su ta mesta uopšte i posedovala, dok su radnici, pak, smeštani u
barake sa krevetima u zajedničkim sobama. Kadrovski stanovi
su davani mimo rang listi za dodelu stanova, ali nad njima nije
moglo da se stekne stanarsko pravo, jedini oblik posedovanja
društvenih stanova u jugoslovenskom socijalizmu.
Kada se 1963. godine rodio B.S.-ov. brat, M., treće dete u
porodici, preselili su se u mnogo veći, petosobni kadrovski stan
u kome su živeli do 1968. Tada su se prselili u daleko manji
kadrovski stan, u mnogo manjem mestu K. U međuvremenu
je B.S.-vom ocu 1960. godine umrla majka koja nije ništa
posedovala i koja je živela u maloj kući na ivici romskog nas-
elja Tabak male, u gradu P. na jugu Srbije. Tu kuću su joj bo-
gati rođaci ustupili na korišćenje i nužni smeštaj kada je 1941.
u P. došla sa petoro dece, proterana iz Skoplja od bugarskih
okupacionih snaga.
U Skoplju je živela u ogromnoj kući koju je njen muž,

93
kapetan I klase, dobio kao deo ratnog plena za zasluge u
učestvovanju u svim ratovima od 1912. do 1918. On je umro u
Skoplju 1933.
Roditelji B.S.-ove majke 1961. i 1962. ćerci su u nasledstvo
ostavili kuću u centru tog istog grada na jugu Srbije. Nakon go-
dinu dana, B.S.-ov otac je prodao kuću a pare stavio na knjižicu,
s obrazloženjem da ga je ne samo sramota da njegova žena
poseduje privatnu svojinu, već i što oni žive u tako luksuznim
kadrovskim stanovima dok njegovi radnici žive u barakama. B.S.-
ova majka je od 1963. do 1972. vodila kampanju kod B.S.-ovog
oca da kupe stan u Beogradu, na šta B.S.-ov otac nikad nije pris-
tao. Pristao je najzad na društveni stan sa stanarskim pravom u
Beogradu. 1973. su se doselili u trosobni stan u naselju Udarnik,
deo prigradskog naselja M. u takozvanu naučničku koloniju. Tu
su stanove dobijali naučnici iz Vinče, a ostale kuće u Udarniku
gradili su radnici industrije Obuća Beograd, kojima je fabrika
besplatno dodeljivala placeve i davala kredite za izgradnju kuća
u privatnom vlaništvu. Novac od prodaje kuće B.S.-ove majke
je 1972. bio dovoljan da se tapacira stari nameštaj i kupi nešto
malo novog, koji su uneli u društveni stan sa stanarskim pravom
u Beogradu.
B.S.-ova porodica bila je poprište borbi gotovo mitskih
razmera, kao iz romana. B.S.–ova majka bila je potomak, sa
majčine strane, devetnaestovekovne buržoazije, obrenovićevske,
koja je bila vlasnik zemlje i trgovine u tom osrednje velikom gra-
du na jugu Srbije, i koja je sa konstitucijom karađorđevićevske
kraljevine polako nestajala sa istorijske scene. Na strani majčinog

94
oca, tri stotine godina tradicije manastirsko-crkvene aristrokati-
je koju je prekinuo bas B.S.-ov deda. Nakon završenog studija
teologije u Rusiji, vrativši se u Srbiju i prošavši u Albaniju kao
vojni sveštnik, doneo je odluku da postane učitelj. Otvarao je
škole u najzabačenijim selima po Srbiji, tako što bi prvo formirao
kuhinju sa besplatnom hranom za decu, a onda strpljivim
ubeđivanjem seljaka i hranjenjem njihove dece, zadobio njihovo
poverenje da decu počnu da šalju i u školu. 1961. godine je umro
otvarajući školu u Musutištu, najzabačenijem kraju Šarplanine.
B.S.–ov otac je govorio: „Ma, pusti ti njega. To su popovska po-
sla, milosrđe… Kada sam ga upoznao 1948., već tada nije znao
ništa o spoljnom svetu. Za njega je bila nepodnošljiva Kraljevina
Jugoslavija, mrzeo je kralja Aleksandra, a ovu socijalističku ni-
kada nije ni pokušao da razume.”
Sa očeve strane majka je bila plemkinja, plemena Kuči,
klan Milačić. Bila je domaćica i majka devetoro dece od ko-
jih je osamnestu godinu doživelo petoro. B.S.-ov deda po ocu
bio je prva generacja kolonista rođenih u Srbiji, sa Durmitora,
pleme Jezero Šaranci, klan Džaković. Do balkanskih ratova bio
je seljak, ali ga je ekspanzija karađorđevićevske periferne imperi-
jalne politike transformisala u kapetana prve klase, koji je do
smrti 1933. godine bio zadužen da čuva granicu sa Albancima.
Tačka slaganja B.S.-ovih roditelja bio je zajednički, istin-
ski i dubok prezir - iz različitih razloga - prema posedovanju i
vlasništvu. Majka je bila mešavina aristokratskog prezira prema
novcu i isihatstkog, nereligioznog i ateizovanog pravoslavlja koje
prezire čitav materijalni svet. Otac je bio komunista izbačen iz

95
partije, koji je ceo život proveo sa radnicima kao inženjer. Za-
stupao je stav: svo znanje dolazi iz rada radnika, a mi inženjeri
smo tu da na kraju to znanje prisvojimo, na isti način na koji
se prisvaja višak vrednosti”. Nekoliko sati pre nego sto će um-
reti, otac je B.S.-u rekao: „Jedino što stvarno možes da poseduješ
je ono što imaš u glavi, pod uslovom da u glavi imaš nešto”.
1991. godine B.S.-ov otac je otkupio stan za šesnaest
hilada dolara, što je današnjih trideset hiljada evra, što je,
pak, trećina današnje vrednosti samog stana, čije je trećine
B.S. vlasnik. Stan još uvek zvrji prazan, jer niko u njemu ne
živi. Ako je koncept društvenog stanovanja bio korišćenje
bez posedovanja, onda je status B.S.-ove privatne svo-
jine danas na potpuno suprotnom kraju: posedovanje
bez korišćenja, ili bez ikakvog dobitka - golo posedovanje.

19. novembar 2019, Beograd.

96
97
98
Branimir Stojanović

SENTIMENTALNO VASPITANJE –
LOGIKA JEDNE BIOGRAFIJE

Knjižna zbirka Juno

Glavni in odgovorni urednik:

Nina Krajnik

Lektoriranje:
Slobodan Golubović
Mia David
Pavle Levi
Milica Tomić

Oblikovanje in prelom:
Borjan Grujić

Izdal in založil:
Slovensko društvo za lacanovsko psihoanalizo
Berčičeva 3
SI – 1260 Ljubljana-Polje
www.sdzlp.si
Zanj Nina Krajnik

Tisk:

Naklada: 1500 izvodov

Ljubljana, 2021
Cena: 23 EUR

CIP - Kataložni zapis o publikaciji

Narodna in univerzitetna knjižnica, Ljubljana
821.163.41-94
STOJANOVIĆ, Branimir
Sentimentalno vaspitanje - logika jedne biografije / Branimir Stojanović. - Ljubljana :
Slovensko društvo za lacanovsko psihoanalizo, 2021. - (Zbirka Juno)
ISBN 978-961-94682-1-0
COBISS.SI-ID 74962947

Vse pravice pridržane. Brez soglasja izdajatelja je prepovedano reproduciranje, distribuiranje, javna
proibčitev, predelava ali druga uporaba tega avtorskega dela ali njegovih delov v kakršnemkoli obsegu ali
postopku, s fotokopiranjem, tiskanjem ali s shranitvijo v elektronski obliki.

99
100