Милунка Савић

Србија је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. године. Од тада, српска држава је
тражила савезнике у спољној политици. Са доласком на власт краља Петра Карађорђевића
прекида се са аустрофилском политиком коју су водили Обреновићи и окреће се силама
Антанте. Тежња за ослобођењем осталог српског народа који је и даље био под турском
влашћу бивала је све већа.

У то време рођена је и жена ратник, носилац карађорђеве звезде и легије части Милунка
Савић.

Милунка Савић, неписмена чобаница са поткопаоничких ливада, храбра ратница и

непогрешиви бомбаш у балкаснким ратовима и Првом светском рату од 1912. до 1918. године.

Одрастајући у лепом, али врлетном крају, Милунка Савић је сазнавала и горку стварност
српског живља у поробљеним крајевима Рашке области, Косова, Метохије и Старе Србије.

Пред почетак Првог балканског рата 1912. године Милунка је ушла у 20. годину. У селу су се сви
чудили што се тако стасита девојка не удаје а она је пратила шта се дешава у њеном
пограничном крају и држави и ковала планове како да и она буде део строја за ослобођење
српског живља у окупираним територијама под турском управом.

Генерал Радомир Путник, начелник српског генералштаба, поднео је 30.9. 1912. краљу Петру на
потпис Указ о мобилизацији који је исту наредио. Српски народ је са одушевљењем извршио
наредбу о мобилизацији, полет и родољубље огледали су се на све стране.

Међу непозванима, једна од првих жена била је Милунка Савић.

„ У општем метежу , стасит момак стигао је на капију једног од места за прикупљање

добровољаца за рат.

Милунка размишља како да се прикључи војсци с обзиром да не примају жене.

- Милунка: Помоз Бог људи!

- Генерал: Бог ти помогао, сине!
- М: Дођо, да ме упишете у четнике.
- Г: Велиш да те упишемо- понови војвода Живко Гвоздић
- М: Јест“, војводо Гвоздићу, да ме упишете. Хоћу с вама да се борим.
- Г: Много има вас добровољаца, морамо још неке пукове да формирамо. Како ти је
име?
- М: Милун Савић из села Копривнице код Јошаничке бање, војводо!
- Г: Имаш ли какве школе, Милуне?
- М: Не, није се могло, сиротиња.
- Г: Добро де…. Јеси ли здрав, Милуне?
- М: Ко дрен!
- Г: Пиши, Милун Савић, пешадија. Дринска дивизија…

Милунка је ратујући стигла чак до Скадра. Била је у саставу треће армије која је имала
задатак да ослободи Косово и Метохију. Први балкаснки рат заврши се победом
балканских савезника и одласком Турака са Балкана. Милунка се вратила у родни крај,
хтела је да оснује породицу и скући нови дом али стварност је кренула другим током.

1
 Почео је Други балкански рат и Милунка узе учешће и у њему. Као искусни ратник и
неустрашиви бомбаш после рата, добила је чин резервног каплара српске војске.
На Брегалници је рењена и тада се открива њен прави идентитет.

Милинка: „ Догодиле се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила
сам. Добро, ако ме већ ране - нека то буде у ногу. Може, мислим, и у главу … Само нек
не буде у груди. Откриће да сам женско… Кад оно, ко за инат, метак удари у груди….
Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим: болничар, старији човек,
журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо је и стао као громом
погођен. Почео је да дозива у помоћ. Мисли, шта је, ту је. Не могу више да се кријем:
нисам Милун, него Милунка.

Наратор: Након победе у балканским ратовима мир је кратко трајао. Иако економски и
војно истрошена, Србија је била приморана да прихвати сукоб са моћном
Аустроугарском царевином, који је убрзо прерастао у Први светски рат.
Регент Александар Карађорђевић објавио је ратни проглас 28.7.1914. истог дана када је
српски председник владе Никола Пашић доби телеграм, у коме Аустроугарска
објављује рат Србији.
Ратни зов досегнуо је и до Копривнице на обронцима Копаоника, до Милунке Савић.
Отаџбина је била угрожена, требало ју је бранити свим снагама. Скинула је своје
хаљине, обукла ратничко одело, и кренула да се јави најближој команди и добије ратни
распоред. Сада као каплар Милунка Савић.

- Каплар Милунка Савић. Дошла сам да добијем ратни распоред

- Ма какав ратни распоред, Кући!, -рекао је Степа Степановић

Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде војводи Радомиру Путнику

- Добро, буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.

- Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
- Јеси ти за неким момком пошла?
- Нисам.
- Онда, дођи сутра па ћемо видети!
- Остаћу овде и чекати вашу одлуку!

- Наврзла ми се једна девојка, хоће да ратује- сви се насмејаше

- Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку

јединицу. Она се већ прославила у рату са Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна,
сналажљива, лукава, ако видра…

- Добро девојко ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу, наћи ће се нека пушка
за тебе.

Од тог часа више од четири године је била у мушком оделу и с пушком. Учествовала је у
Церској и Колубарској бици, одбрани Београда 1915., повлачила се преко Албаније,
учествовала у борбама на солунском фронту.

2
Posle demobilizacije 1920. godine, sunarodnici su brzo zaboravili njenu ratnu hrabrost.

Milunka je živela u siromaštvu i bila joj je potrebna „veza“ kako bi dobila posao čistačice u
jednoj banci u Beogradu. Njeno plemenito srce,međutim, nije otvrdnulo ni u ratu ni u
nemaštini - uz svoju kćerku i još troje usvojene dece, odškolovala je i 30-oro mališana iz svoje
rodne Koprivnice.

Tek 2013. godine, 40 godina posle njenog upokojenja,može se reći da smo joj se kao
sunarodnici delimično odužili. Ekshumirana je iz porodične grobnice u Beogradu i sahranjena
u Aleji velikana.