Naziv originala:

Richard Osman
THE BULLET THAT MISSED

Copyright © Richard Osman, 2022

All rights reserved.
Translation Copyright © 2023 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
Za Ingrid. Čekao sam na tebe.
Betani Vejts razumela je da sada više nema povratka. Bilo je vreme da bude
hrabra, i da vidi kako će se sve ovo odvijati.
Odmerila je težinu metka u ruci.
U životu se samo radi o razumevanju mogućnosti. Razumevanju koliko
retko one nailaze, i njihovom prihvatanju kada naiđu.
„Dođi da se nađeš sa mnom. Samo želim da pričamo.” Tako je pisalo u
imejlu. Premotavala ga je u glavi sve vreme nakon što ga je dobila. Treba li
to da uradi?
Poslednja stvar koju je morala da uradi pre nego što odluči: da pošalje
Majku poruku.
Majk je znao priču na kojoj je radila. Nije znao pojedinosti - novinarka
mora da čuva svoje tajne - ali znao je da je rizična. Bio je tu ako joj bude
potreban, ali postoje neke stvari koje moraš da uradiš sam.
Šta god da se dogodi noćas, biće tužna što ostavlja Majka Vaghorna za
sobom. On je dobar prijatelj. Ljubazan i zabavan čovek. Zbog toga su ga
gledaoci voleli.
Ali Betani je sanjala o nečemu više, i možda je ovo bila njena šansa.
Opasna, ali svejedno šansa.
Napisala je poruku i pritisnula dugme za slanje. On neće odgovoriti
noćas; kasno je. Tako je verovatno najbolje. Sada kao da je mogla da čuje
njegov glas: „Ko šalje SMS u deset uveče? Klinci i seksualni gnjavatori, eto
ko.”
Idemo onda. Bilo je vreme da Betani zavrti točak sreće. Da li će živeti,
ili će umreti?
Nasula je sebi piće i poslednji put pogledala u metak. Stvarno nije
imala nikakvog izbora.
Za mogućnosti.
 Prvi deo

IZA SVAKOG UGLA,

POZNATO LICE
 1
„Ne treba mi šminka”, rekao je Ron. Sedeo je na fotelji sa ravnim naslonom
jer mu je Ibrahim rekao da ne sme da izgleda nedoterano na televiziji.
„Stvarno?” odgovorila je njegova šminkerka, Polin Dženkins, vadeći
četkice i palete s bojom iz svoje torbe. Postavila je ogledalo na sto u Sobi sa
slagalicama. Bilo je uokvireno sijalicama, i svetlost se odbijala od njenih
minđuša boje višnje dok su se njihale napred-nazad.
Ron je osetio kako mu u krvotok navire malo adrenalina. Ovo je prava
stvar. Malo televizije. Ipak, gde su ostali? Rekao im je da mogu da dođu
„ako žele, nije nikakva velika stvar”, i bio bi razočaran ako se ne pojave.
„Mogu da me snimaju ovakvog kakav jesam”, rekao je Ron. „Ja sam
zaradio ovakvo lice, ono priča svoju priču.”
„Horor priču, ako se ne ljutiš što to kažem?” rekla je Polin, gledajući u
paletu, pa u Ronovo lice. Poslala mu je poljubac.
„Ne moraju svi da budu lepi”, odgovorio je Ron. Njegovi prijatelji znali
su da intervju počinje u četiri. Sigurno će uskoro biti ovde?
„U tome se slažemo, dušo”, rekla je Polin. „Ja nisam čudotvorka. Ipak,
sećam te se iz prošlih dana. Bio si zgodan dasa, zar ne, ako ti se dopadaju
takvi?”
Ron je zagunđao.
„A meni se dopadaju takvi, iskreno da ti kažem, savršeno mi
odgovaraju. Uvek si se borio za radnika, zar ne, ulažući svoj ugled u to?”,
Polin je otvorila pudrijeru. „Još uvek veruješ u sve to, jelda? U ustanak
radnika?”
Ronova ramena blago su se zategla, kao kod bika koji se sprema da uđe
u arenu. „Da li još verujem u to? Da li još verujem u jednakost? Da li još
verujem u moć radničke klase? Kako se ti zoveš?”
„Polin”, odgovorila je ona.
„Da li još verujem u dostojanstvo svakodnevnog rada za poštenu
nadnicu, Polin? Više nego ikad.”
 Polin je klimnula glavom. „Odlično. Onda zatvori labrnju na pet minuta
i pusti me da uradim posao za koji sam plaćena, a to je da podsetim
gledaoce Jugoistoka večeras koliko si zgodan.”
Ronova usta su se otvorila ali, neuobičajeno za njega, iz njih nisu izašle
nikakve reči. Polin je počela da nanosi tečni puder bez dodatnih komentara.
„Dostojanstvo, malo sutra! Zar ti zapravo nemaš prelepe oči? Kao Če
Gevara, da je radio na dokovima.”
Ron je u ogledalu video kako se vrata Sobe sa slagalicama otvaraju.
Ušla je Džojs. Znao je da ga ona neće izneveriti. Ne samo zato što zna da će
Majk Vaghorn biti ovde. Sve ovo je bila njena ideja, istinu govoreći. Ona je
ovo smislila.
Ron je primetio da Džojs nosi novi džemper. Jednostavno nije mogla
odoleti da ga ne obuče.
„Rekao si nam da nećeš nositi šminku, Rone”, rekla je Džojs.
„Nateraju te”, odgovorio je on. „Ovo je Polin.”
„Zdravo, Polin”, rekla je Džojs. „Ovde imaš težak posao.”
„Videla sam i gore”, odgovorila je Polin. „Nekada sam radila u Žrtvi.”
Vrata su se ponovo otvorila. Ušao je kamerman, praćen toncem, a za
njima su sledili blesak bele kose, tiho šuškanje skupog odela i savršen,
muževan a ipak suptilan miris Majka Vaghorna. Ron je video kako je Džojs
porumenela. Zakolutao bi očima da nije imao puder za skrivanje bora
nanesen oko njih.
„Pa, svi smo ovde”, rekao je Majk. Osmeh mu je bio beo podjednako
kao kosa. „Zovem se Majk Vaghorn. Jedan i jedini, nezamenjivi.”
„Ron Riči”, predstavio se Ron.
„Isti, potpuno isti”, rekao je Majk rukujući se sa njim. „Nimalo se nisi
promenio, zar ne? Ovo je kao da si na safariju i vidiš lava iz neposredne
blizine, gospodine Riči. On je lav od čoveka, zar ne, Polin?”
„Svakako je nešto posebno”, složila se Polin, puderišući Ronove obraze.
Ron je video kako Majk polako okreće glavu prema Džojs, skidajući joj
novi džemper očima. „A ko ste, ako smem da pitam, vi?”
„Ja sam Džojs Midoukroft.” Ona se praktično naklonila.
„Rekao bih da zaista jeste”, odvratio je on. „Dakle vi i veličanstveni
gospodin Riči ste par, Džojs?”
„O bože, ne, kakva pomisao, zaboga, ne. Ne”, rekla je Džojs. „Mi smo
prijatelji. Bez uvrede, Rone.”
„Prijatelji, znači”, rekao je Majk. „Ron je pravi srećnik.”
 „Prestani da flertuješ, Majk”, umešala se Polin. „Niko nije
zainteresovan.”
„O, Džojs bi bila zainteresovana”, rekao je Ron.
„Jesam”, za sebe je rekla Džojs, ali taman dovoljno glasno da je čuju.
Vrata su se opet otvorila i Ibrahim je promolio glavu unutra. Dobar
dečko! Sada je nedostajala još samo Elizabet. „Jesam li zakasnio?”
„Stigao si tačno na vreme”, odgovorila je Džojs.
Tonac je pričvrstio mikrofon na Ronov rever. Ron je nosio sako preko
dresa Vest Hema, na Džojsino insistiranje. To je bilo nepotrebno, po
njegovom mišljenju. Pre svetogrđe nego bilo šta drugo. Ibrahim je seo
pored Džojs i pogledao u Majka Vaghorna.
„Vi ste veoma naočiti, gospodine Vaghorne. Klasično naočiti.”
„Hvala”, rekao je Majk, klimajući glavom u znak saglasnosti. „Igram
skvoš, hidriram se, a za ostalo se brine priroda.”
„I otprilike hiljadarka nedeljno uložena u šminku”, dodala je Polin,
doterujući završne detalje na Ronovom licu.
„Ja sam takođe naočit, često mi to pominju”, nastavio je Ibrahim.
„Mislim da bih možda, da je moj život krenuo drugim tokom, i ja mogao da
budem voditelj vesti na televiziji.”
„Ja nisam voditelj vesti”, rekao je Majk. „Ja sam novinar koji igrom
slučaja čita vesti na televiziji.”
Ibrahim je klimnuo glavom. „Bistar um. I osećaj za dobru priču.”
„Pa, zbog toga sam ovde”, napomenuo je Majk. „Čim sam pročitao
mejl, nanjušio sam priču. Novi način života, penzionerske zajednice, i
slavno lice Rona Ričija u središtu svega toga. Pomislio sam: ’Nego šta,
gledaoci bi voleli malo toga.’”
Nekoliko nedelja bilo je mirno, ali Ronu je bilo drago što je ekipa
ponovo u akciji. Čitav intervju bio je smicalica. Smislila ga je Džojs da
namami Majka Vaghorna u Kupers Čejs. Da vidi može li on da im pomogne
oko slučaja. Džojs je poslala mejl jednom od producenata. A pored toga, to
je i dalje značilo da će Ron ponovo biti na televiziji, a on je bio vrlo
zadovoljan zbog toga.
„Hoćete li posle ovoga doći na ručak, gospodine Vaghorne?”, pitala je
Džojs. „Rezervisali smo sto u pola šest. Kada prođe gužva.”
„Molim te, zovi me Majk”, rekao je Majk. „I bojim se da neću.
Pokušavam da se ne krećem među ljudima. Znaš već, privatnost, bakterije,
šta sve ne. Siguran sam da razumeš.”
 „Oh”, samo je rekla Džojs. Ron je jasno video njeno razočaranje. Ako je
igde u Kentu ili Saseksu postojala veća obožavateljka Majka Vaghorna, on
bi voleo da je upozna. U stvari, kad stvarno razmisli o tome, ne bi voleo da
je upozna.
„Uvek bude mnogo alkohola”, rekao je Ibrahim Majku. „A
pretpostavljam da će tamo biti mnoge tvoje obožavateljke.”
Majk je zastao da razmisli.
„I možemo da ti ispričamo sve o Klubu ubistava četvrtkom”, dodala je
Džojs.
„Klub ubistava četvrtkom?”, ponovio je Majk. „Zvuči kao nešto
izmišljeno.”
„Sve je izmišljeno, kad stvarno razmisliš o tome”, rekao je Ibrahim.
„Uzgred, alkohol je na popustu. Pokušali su da ukinu popust, ali mi smo
održali sastanak, razmenjeno je mnogo reči, i oni su bolje razmislili o tome.
A izvešćemo te napolje do pola osam.”
Majk je pogledao u svoj sat, pa u Polin. „Možda bismo mogli da
večeramo na brzinu?”
Polin je pogledala Rona. „Hoćeš li ti biti tamo?”
Ron je pogledao u Džojs, koja je odlučno klimnula glavom. „Zvuči kao
da hoću, da.”
„Onda ostajemo”, rekla je Polin.
„Dobro, dobro”, rekao je Ibrahim. „Postoji nešto o čemu bismo voleli
da popričamo s tobom, Majk.”
„A to je?”, upitao je Majk.
„Sve u svoje vreme. Ne želim da skrećem fokus sa Rona”, rekao je
Ibrahim.
Majk je seo na fotelju naspram Rona i počeo da odbrojava do deset.
Ibrahim se nagnuo prema Džojs.
„Proverava jačinu mikrofona.”
„Shvatila sam to”, rekla je Džojs, a Ibrahim je klimnuo glavom. „Hvala
ti što si ga nagovorio da ostane na večeri - nikad se ne zna, zar ne?”
„Nikad se ne zna, Džojs, to je tačno. Možda ćete vas dvoje da se
venčate pre nego što istekne godina. A čak i ako nećete, što je ishod za koji
moramo da se pripremimo, siguran sam da će on imati mnogo informacija o
Betani Vejts.”
Vrata su se još jednom otvorila i u prostoriju je ušla Elizabet. Ekipa je
bila na okupu. Ron se pretvarao da nije dirnut. Poslednji put kada je imao
ovakvu družinu prijatelja, završili su u bolnici od udaraca policijskih štitova
u kordonu u vreme štrajka štamparskih radnika. Srećna vremena.
„Ne obraćajte pažnju na mene”, rekla je Elizabet. „Izgledaš drugačije,
Rone, šta je u pitanju? Izgledaš... zdravo.”
Ron je zagunđao, ali je video kako se Polin osmehuje. Bio je to
privlačan osmeh, da bude pošten prema njoj. Da li je Polin u njegovoj ligi?
U Kasnim šezdesetim, malo premlada za njega? U kojoj je on ligi u
poslednje vreme? Prošlo je mnogo vremena otkad je to proveravao. U
svakom slučaju, kakav osmeh.

2
Možda je teško voditi bandu koja krijumčari drogu u višemilionskoj
vrednosti iz zatvorske ćelije. Ali nije, kao što je Koni Džonson otkrila,
nemoguće.
Većina zatvorskog osoblja bila je na njenoj strani, a zašto i ne bi bila?
Razdelila je dovoljno novca uokolo. Ipak, još je bilo nekoliko čuvara koji
nisu pristajali na tu igru, i Koni je već morala da proguta dve ilegalne SIM
kartice ove nedelje.
Dijamanti, ubistva, kesica kokaina. Bilo joj je veoma vešto smešteno, a
datum njenog suđenja zakazan je za dva meseca. Žarko je želela da do tada
održi stvari u pokretu.
Možda će je osuditi, možda neće, ali Koni je volela da u svemu bude
optimistična. Planiranje vodi do uspeha, govorila je njena mama, ali je
nedugo posle toga poginula kada ju je udario neregistrovani kombi.
Pre svega, dobro je biti zauzet. Rutina je važna u zatvoru. Takođe je
važno imati nešto što jedva čekaš, a Koni je jedva čekala da ubije Bogdana.
Zbog njega je ovde i, imao oči kao planinska jezera ili ne, moraće da
nestane zbog toga.
A stari dasa takođe. Onaj što je pomogao Bogdanu da joj naprave
nameštaljku. Raspitala se i saznala da se zove Ron Riči. On će takođe
morati da nestane. Ostaviće ih na miru do posle suđenja - porote ne vole
ubijanje svedoka - ali onda će ih obojicu ubiti.
 Koni je pogledala u svoj telefon i videla da je na Tinderu jedan od
muškaraca koji rade u zatvorskom administrativnom bloku. Bio je proćelav
i izgleda stajao pored, ni manje ni više, volva, ali svejedno je odmah
otvorila njegov profil, jer se nikada ne zna kada ljudi mogu da ti budu od
koristi. Odmah je videla da im profili odgovaraju jedan drugom. Kakvo
iznenađenje!
Koni je malo istraživala na internetu o Ronu Ričiju. Izgleda da je on bio
slavan sedamdesetih i osamdesetih godina. Pogledala je njegovu sliku na
svom telefonu. Imao je lice neuspelog boksera dok je vikao u megafon.
Očigledno je bio čovek koji uživa u svetlosti reflektora.
Baš imaš sreće, Rone Riči, pomislila je Koni. Ponovo ćeš biti slavan
kada ja završim s tobom.
Jedno je bilo sigurno: Koni će učiniti sve što može da ostane u zatvoru
što je kraće moguće. A kada izađe, razaranje može da počne.
Ponekad u životu jednostavno moraš da budeš strpljiv. Kroz prozor sa
rešetkama pogledala je preko zatvorskog dvorišta u brda iza njega.
Uključila je svoj aparat za nespreso.

3
Majk i Polin pridružili su im se na večeri.
Ibrahim je voleo kada je cela družina na okupu. Zajedno, i sa zadatkom
na umu. Džojs je odlučno insistirala da istražuju slučaj Betani Vejts.
Ibrahim se brzo složio. Prvenstveno zato što je to bio zanimljiv slučaj.
Nerešen slučaj. Ali uglavnom zato što se Ibrahim zaljubio u Džojsinog
novog psa Alana i brinuo je da bi mu Džojs mogla ograničiti pristup psu
ako je naljuti.
„Nećeš kapljicu crvenog, Majk?”, upitao je Ron podižući flašu.
„Šta je to?”, pitao je Majk.
„Kako to misliš?”
„Koje je to vino?”
Ron je slegnuo ramenima. „Crveno je, ne znam marku.”
 „U redu, hajde da živimo opasno, samo ovaj put”, rekao je Majk
puštajući da mu Ron napuni čašu.
Oni su veoma želeli da pričaju sa Majkom Vaghornom o ubistvu Betani
Vejts. Pretpostavljali su da će on imati neke informacije kojih nema u
zvaničnim policijskim dosijeima. Majk to naravno još nije znao. On je
jednostavno uživao u besplatnom vinu sa četvoro bezopasnih penzionera.
Ibrahim će biti strpljiv pre nego što počne da postavlja pitanja o ubistvu,
jer je znao da je Džojs uzbuđena što je upoznala Majka, a ona je prvo imala
mnogo drugih pitanja za njega. Zapisala ih je u beležnicu, koja se nalazila u
njenoj tašni za slučaj da zaboravi neko od njih.
Pošto je Majk imao čašu neidentifikovanog crvenog vina ispred sebe,
Džojs je očigledno osećala da može početi. „Kada čitaš vesti, Majk, da li je
sve zapisano, ili ti je dopušteno da to preneseš sopstvenim rečima?”
„To je izvrsno pitanje”, rekao je Majk. „Oštroumno, i gađa pravo u srž
stvari. Sve je zapisano, ali ja se ne držim uvek teksta.”
„Stekao si to pravo s godinama”, rekla je Džojs, a Majk se složio s tim.
„Ipak, s vremena na vreme to mi donosi nevolje”, nastavio je Majk.
„Naterali su me da idem na kurs nepristrasnosti u Tenetu.”
„Bravo za tebe”, uključila se Elizabet.
Ibrahim je video kako je Džojs potajno zavirila u svoju beležnicu.
„Nosiš li ikada neku posebnu odeču kada čitaš vesti?”, upitala je Džojs.
„Posebne čarape ili tako nešto?”
„Ne”, rekao je Majk. Džojs je klimnula glavom, pomalo razočarana, pa
još jednom pogledala u svoju beležnicu.
„Šta se dešava ako moraš u toalet za vreme emisije?”
„Za boga miloga, Džojs”, oglasila se Elizabet.
„Odem pre nego što emisija počne”, odgovorio je Majk.
Koliko god ovo bilo zabavno, Ibrahim se upitao je li vreme da sam
pokrene stvari za ovo veče. „Dakle, Majk, imamo...”
Džojs mu je spustila ruku na rame. „Ibrahime, oprosti, samo još
nekoliko stvari. Kakva je Amber?”
„Ko je Amber?”, pitao je Ron.
„Voditeljka koja radi zajedno sa Majkom”, rekla je Džojs. „Iskreno,
Rone, sramotiš se.”
„Stvarno je tako”, priznao je Ron. Obraćao se direktno Polin, koja je, po
Ibrahimovom mišljenju, veoma smišljeno sela pored Rona na početku
večere. Ibrahim je obično sedeo pored Rona. Nema veze.
 „Ona je u poslu samo tri godine, ali već počinje da mi se sviđa”,
napomenula je Džojs.
„Ona je sjajna”, rekao je Majk. „Mnogo ide u teretanu, ali je sjajna.”
„Takođe ima divnu kosu”, primetila je Džojs.
„Džojs, treba da sudiš o novim voditeljima po njihovom novinarskom
radu”, rekao je Majk. „ A ne po izgledu. Pogotovo voditeljke moraju u
velikoj meri da se nose sa tim.”
Džojs je klimnula glavom, ispila pola čaše belog vina, pa ponovo
klimnula glavom. „Shvatam na šta ukazuješ, Majk. Samo mislim da možeš
da budeš veoma talentovan i da imaš divnu kosu. Možda ja plitko
razmišljam, ali meni su obe te stvari važne. Klodija Vinklman je dobar
primer. Ti takođe imaš divnu kosu.”
„Ja ću stek, molim”, rekao je Majk konobaru koji je sada primao
njihove porudžbine. „Manje do srednje pečen, ali bliže tome da bude manje
pečen. Mada, i ako bude bliže tome da je srednje pečen, preživeću.”
„Čitao sam da si ti budista, Majk?”, Ibrahim je celo jutro tražio
informacije o njihovom gostu na internetu.
„Jesam”, potvrdio je Majk. „Već trideset i više godina.”
„Ah! Mislio sam da su budisti vegetarijanci? Bio sam skoro siguran u
to.”
„Takođe sam i pripadnik Crkve Engleske”, naglasio je Majk. „Zato
biram i odlučujem. U tome je suština kada si budista.”
„Pošto si mi objasnio, shvatam”, rekao je Ibrahim.
Majk je počeo da pije drugu čašu crvenog vina i izgledao je spreman da
drži banku. Ovo je bilo savršeno.
„Dakle, pričajte mi o tom Klubu ubistava četvrtkom”, rekao je.
„To je prilična tajna”, odgovorio je Ibrahim. „Ali sastajemo se jednom
nedeljno, nas četvoro, da pregledamo stare policijske dosijee. Da vidimo
možemo li da rešimo nešto što oni nisu uspeli.”
„Zvuči kao zabavan hobi”, priznao je Majk. „Pregledanje starih
ubistava. Siguran sam da ste veoma zauzeti time? Stare sive ćelije
napregnuto rade? Rone, da uzmemo još jednu flašu ovog crvenog?”
„U poslednje vreme uglavnom se radilo o novim ubistvima”, rekla je
Elizabet, zabacujući mamac još dalje.
Majk se nasmejao. Očigledno nije verovao da je Elizabet ozbiljna. A
verovatno je bilo i bolje što je tako. Još nisu želeli da ga uplaše.
 „Zvuči kao da vam ne smeta da s vremena na vreme upadnete u malo
nevolje”, primetio je Majk.
„Ja sam oduvek bio magnet za nevolje”, rekao je Ron.
Polin je dopunila Ronovu čašu. „Pa, pazi se, Rone, jer sam ja oduvek
bila nevolja.”
Ibrahim je video kako se Džojs kratko i potajno osmehnula na ovo.
Ibrahim je zaključio da, pre nego što pokušaju da blago i polako preusmere
razgovor na Betani Vejts, i on ima svoje pitanje. Okrenuo se prema Polin.
„Jesi li udata, Polin?”, upitao je.
„Ja sam udovica”, rekla je Polin.
„Oh, isto kao ja!”, rekla je Džojs. Ibrahim je primetio da nju ova
večernja kombinacija vina i poznate ličnosti čini prilično lakomislenom.
„Koliko dugo si sama?”, pitala je Elizabet.
„Šest meseci”, odgovorila je Polin.
„Šest meseci? To nije nikakvo vreme vredno pomena.” Džojs je spustila
ruku na Polininu. „Ja sam posle šest meseci još stavljala drugo parče hleba
u toster.”
Da li je vreme? Idemo, pomislio je Ibrahim. Bilo je vreme da naprave
male, suptilne promene u razgovoru kako bi mogli početi da pričaju o
Betani Vejts. Delikatni ples, sa Ibrahimom kao glavnim koreografom. On je
do kraja isplanirao svoj prvi potez. „Pa, Majk, pitao sam se da li ti...”
„Ispričaću vam ovo za džabe”, rekao je Majk, ignorišući Ibrahima i
mašući čašom s vinom kroz vazduh. „Ako želite ubistvo za rešavanje, imam
jedno ime za vas.”
„Nastavi?” podstakla ga je Džojs.
„Betani Vejts”, rekao je Majk.
Majk je zagrizao do kraja. Klub ubistava četvrtkom uvek dobije svog
čoveka. Ibrahim je primetio, i ne po prvi put, da ljudi često izgledaju veoma
spremni da uđu njihove zamke.
Majk im je prepričao priču koju su već znali iz policijskih dosijea.
Klimali su glavom, pretvarajući se da je sve to novo za njih. Briljantna
mlada reporterka, Betani Vejts. Istraživala je važnu priču, o ogromnoj
prevari sa PDV-om, i onda je usledila njena nerazjašnjena smrt. Njen auto je
sleteo sa Šekspirove litice u gluvo doba noći. Ali u tome nije bilo ničeg
novog. Majk im je trenutno pokazivao poslednju poruku koju mu je Betani
poslala, noć pre nego što je poginula: Ne govorim ovo često, ali hvala ti.
Dirljivo, bez sumnje. Ali to takođe nije bilo nešto što oni već nisu znali.
Možda je najveće otkriće do kog će doći ove večeri to da Majk Vaghorn ide
u toalet pre nego što emisija počne. Ibrahim je odlučio da isproba svoj
pristup.
„Šta je sa porukama u nekoliko nedelje pre toga? Da li je u njima bilo
nečeg neuobičajenog? Nečega što policija nije videla?”
Majk je prelistao svoje poruke u telefonu i pročitao neke obeležene.
„Jesam li za kriglu piva? Jesam li gledao Na dužnosti? Ovde imam jednu o
članku na kome radi, ali od pre nekoliko nedelja. Zanima li vas?”
„Čovek nikada ne zna šta bi moglo da bude od koristi”, odgovorila je
Elizabet, sipajući Majku još jednu čašu crvenog vina.
Majk je počeo da čita iz telefona.
„Kapetane... Tako me je ona zvala.”
„Između ostalog”, uključila se Polin.
„Imam neki novi info. Ne mogu da kažem šta tačno, ali ovo je apsolutni
dinamit. Približavam se srži čitave ove stvari.”
Elizabet je klimnula glavom. „A da li ti je ikada rekla kakva je to nova
informacija?”
„Nije”, rekao je Majk. „Da vam kažem nešto, ovo crveno vino je u neku
ruku sasvim pristojnog kvaliteta.”

4
Pozornica Dona de Frajtas osećala se kao da je neko upravo probušio rupu u
oblacima.
Naizmenično joj je bilo vruće i hladno, i bila je ispunjena
zadovoljstvom koje joj je bilo i krajnje poznato i sasvim novo. Želela je da
plače od sreće, i da se smeje od jednostavne životne radosti. Ako se ikada
osećala srećnije, trenutno toga nije mogla da se seti. Ako bi je anđeli sada
poneli - i ako je brzina otkucaja njenog srca bila nešto na osnovu čega bi se
moglo suditi o takvoj mogućnosti - ona bi ih pustila da je ponesu, dok bi
zahvaljivala nebesima za dobro proživljen život.
„Kako je bilo?”, upitao je Bogdan milujući joj kosu.
„Bilo je dobro”, rekla je Dona. „Za prvi put.”
 Bogdan je klimnuo glavom. „Mislim da možda mogu da budem bolji.”
Dona mu je spustila glavu na grudi.
„Da li ti to plačeš?”, upitao je on. Dona je odmahnula glavom ne
podižući je. U čemu je ovde stvar? Možda je ovo veza za jednu noć? Šta
ako je to Bogdanov stil? On je pomalo usamljenik, zar ne? Šta ako je
emocionalno neprijemčiv? Šta ako sutra uveče u ovom krevetu bude druga
devojka? Bela i plavokosa i stara dvadeset dve godine?
O čemu on razmišlja? To je bilo pitanje za koje je znala da ne treba da
ga postavlja muškarcu. Oni su skoro uvek u takvom stanju da ne misle baš
ništa, tako da ih ovo pitanje izbacuje iz ravnoteže i osećaju se primorano da
nešto izmisle. Ipak, ona bi svejedno volela da zna. Šta se odvija u toj glavi,
iza tih plavih očiju? Očiju koje mogu da te prikucaju za zid. Čisto
plavetnilo kao... čekaj malo, da li to on plače?
Dona se uspravila u sedeći položaj, zabrinuta. „Da li ti to plačeš?”
Bogdan je klimnuo glavom.
„Zašto plačeš? Šta se desilo?”
Bogdan ju je nežno pogledao kroz suze. „Toliko sam srećan što si
ovde.”
Dona mu je poljupcem sklonila suzu sa obraza. „Da li te je iko ikada
ranije video da plačeš?”
„Jeste zubar, jednom”, odgovorio je Bogdan. „I moja majka. Možemo li
ponovo da izađemo zajedno?”
„Oh, ja mislim da možemo, zar ti ne misliš tako?”, rekla je Dona.
„I ja mislim da možemo”, složio se Bogdan.
Dona mu je ponovo spustila glavu na grudi, i udobno je smestila na
tetovažu noža umotanog u bodljikavu žicu. „Možda ćemo sledeći put ipak
raditi nešto drugo umesto da idemo na roštilj i pejntbol?”
„Dogovoreno”, rekao je Bogdan. „Sledeći put bi možda ja trebalo da
biram?”
„Mislim da je tako najbolje, da. Ja nisam baš dobra u tome. Ali zabavio
si se?”
„Naravno, dopao mi se pejntbol.”
„Stvarno jeste, zar ne?”, rekla je Dona. „Ti klinci na rođendanskoj
zabavi nisu znali šta ih je snašlo.”
„To je dobra pouka za njih”, primetio je Bogdan. „U borbi se uglavnom
radi o tome da se skrivaš. Dobro je to rano naučiti.”
 Dona je pogledala u Bogdanov noćni stočić. Na njemu je bila guma za
jačanje mišića ruke, limenka bezalkoholnog pića i plastična medalja koju je
osvojio na pejntbolu. Šta je ona sebi našla ovde? Životnog saputnika?
„Da li se ikada osećaš drugačije od ostalih ljudi, Bogdane? Kao da si ti
napolju i gledaš njih unutra?”
„Pa, engleski je moj drugi jezik”, odgovorio je Bogdan. „I stvarno ne
razumem kriket. Da li se ti osećaš drugačije?”
„Da”, potvrdila je Dona. „Ljudi me teraju da se osećam drugačije,
pretpostavljam.”
„Ali ponekad možda voliš da se osećaš drugačije? Ponekad je to
dobro?”
„Ponekad, naravno. Volim da sama biram te trenutke. Najčešće samo
želim da se umešam među ostale, ali u Ferhejvenu nemam šansu za to.”
„Svi žele da se osećaju posebno, ali niko ne želi da se oseća drugačije”,
primetio je Bogdan.
Pogledaj samo ta ramena. Odjednom su joj na pamet pala dva pitanja:
da li su poljska venčanja kao engleska venčanja? I da li bi bilo u redu da se
okrene na bok i zaspi?
„Mogu li nešto da te pitam, Dona?”, Bogdan je odjednom zvučao
veoma ozbiljno.
O-o.
„Naravno”, rekla je Dona. „Bilo šta.” Bilo šta u razumnim okvirima.
„Ako bi morala da ubiješ nekoga, da li bi to uradila?”
„Hipotetički?” pitala je Dona.
„Ne, stvarno”, rekao je on. „Mi nismo deca. Ti si policajka. Kako bi to
uradila? A da se izvučeš sa tim?”
Hm. Da li je ovo Bogdanova skrivena strana? On je serijski ubica? To bi
bilo teško zanemariti. Ipak, ne i nemoguće, s obzirom na ta ramena.
„Šta se ovde dešava?”, upitala je Dona. „Zašto me to pitaš?”
„To je domaći zadatak za Elizabet. Ona je želela da zna šta ja mislim.”
U redu, to ima smisla. Kakvo olakšanje. Bogdan nije manijakalni ubica;
Elizabet jeste. „Otrov, pretpostavljam”, rekla je. „U svakom slučaju, nešto
što se ne može otkriti.”
„Da, učiniš da izgleda prirodno”, složio se Bogdan. „Da ne izgleda kao
ubistvo.”
„Naletiš na tog nekoga autom, kasno noću”, dodala je Dona. „Bilo šta
ako ne moraš da dodiruješ telo, na tome bi te forenzičari uhvatili. Ili pištolj,
lepo i jednostavno, jedan pucanj, bang, i brzo nestaneš, celu stvar sakriješ
od nadzornih kamera. Isplaniraš putanju za bekstvo, razume se, to je takođe
ključno. Nema forenzičara, nema svedoka, nema tela koje treba sahraniti,
tako bih ja to uradila. Isključiš telefon, ili ga ostaviš u taksiju, tako da je
udaljen kilometrima od tebe dok vršiš ubistvo. Podmitiš neku medicinsku
sestru i uzmeš ampule sa krvlju neznanaca pa je ostaviš na telu. Ili...”
Bogdan ju je gledao. Da li je preterala sa ovim? Možda bi trebalo da
prebaci razgovor na neku drugu temu.
„Šta Elizabet smera?”
„Kaže da je neko ubijen.”
„Naravno da ona to kaže”, rekla je Dona.
„Ali taj neko ubijen je u autu, gurnut sa litice. Ja ne bih ubio čoveka na
taj način.”
„Auto je gurnut sa litice? U redu, mogu to da zamislim. Zašto Elizabet
to istražuje?”
Bogdan je slegnuo ramenima. „Zato što je Džojs htela da upozna nekog
sa televizije, čini mi se. Nisam zaista razumeo.”
Dona je klimnula glavom - to je zvučalo kao otprilike ispravna
pretpostavka. „Da li je bilo nekih tragova na telu? Na primer da je osoba
ubijena pre nego što je auto pao sa litice?”
„Nije bilo tela, samo nešto odeće i krvi. Telo je ispalo iz auta.”
„To je baš zgodno za ubicu.” Dona nije bila naviknuta na ovakvu vrstu
razgovora posle seksa. Obično moraš da slušaš o nečijem motociklu, ili
bivšoj devojci za koju je taj neko upravo shvatio da je i dalje voli. Ili moraš
da ćaskaš na umirujući i ohrabrujući način. „Mada spektakularno. Ako je
ubica želeo nekome da pošalje poruku. Teško ju je ignorisati.”
„Ja mislim da je previše komplikovano”, rekao je Bogdan. „Za ubistvo.
Auto, litica, ma daj.”
„ A ti si sada stručnjak za ubistva?”
„Mnogo čitam”, odgovorio je Bogdan.
„Koja ti je omiljena knjiga svih vremena?”
„Plišani zeka”, rekao je on. „Ili autobiografija Andrea Agasija.”
Možda bi Bogdan mogao da ubije Karla, njenog bivšeg? Nekoliko puta
je maštala o Karlovom ubistvu. Da li bi Bogdan mogao da gurne Karlovu
glupu mazdu sa litice? Ali još dok joj je ta misao proletala kroz glavu, i dok
se protezala kao mačka koja je pronašla osunčano mesto na travnjaku,
shvatila je da je više nije briga za Karla. Budi veća od toga, Dona. Pusti
Karla da živi.
„Mogla je da traži pomoć od Krisa i mene”, rekla je. „Mi smo mogli to
da proverimo. Sećaš li se imena?”
Bogdan je slegnuo ramenima. „Neka Betani. Ali oni vole da te stvari
rade sami.”
„Ma naravno da vole”, složila se Dona i prebacila ruku preko njegovih
širokih prsa. Retko se osećala tako uzbudljivo slabašnom. „Volim da pričam
o ubistvima sa tobom, Bogdane.”
„I ja volim da pričam o ubistvima sa tobom, Dona. Iako ne mislim da je
to bilo ubistvo. Bilo bi previše zgodno namešteno.”
Dona je još jednom pogledala u njegove oči. „Bogdane, obećavaš li da
ovo nije poslednji put da ćemo imati seks? Jer sada bih stvarno volela da
spavam, a onda da se probudim sa tobom i ponovim to.”
„Obećavam”, odgovorio je Bogdan milujući je po kosi.
Ovako bi trebalo da toneš u san, pomislila je Dona. Kako ranije nije
znala za ovo? Sigurna, srećna i zadovoljna. I ubistva i Elizabet, i tetovaže, i
biti drugačiji i biti isti, i kola, i litice, i odeća, i sutra i sutra i sutra.

DŽOJS

Priznaću da je istraga ubistva Betani Vejts bila moja ideja.

Svi smo pregledali dosijee za novi slučaj Kluba ubistava četvrtkom. Na
primer, bila je jedna udovica u Raju ranih osamdesetih koja je umrla
ostavivši u svom podrumu tri neidentifikovana kostura i kofer sa pedeset
hiljada funti. To je bio Elizabetin omiljeni slučaj i slažem se da bi to bilo
vrlo zabavno, ali čim sam videla ime „Betani Vejts” na drugom dosijeu,
moja odluka bila je doneta. Ja ne insistiram na nečemu često, ali, kada to
uradim, nepokolebljiva sam. Elizabet se namrgodila, ali ostali se nisu
raspravljali. Znate, ja ne dolazim ovamo samo zbog čaja i biskvita.
 Sećam se Betani Vejts, naravno, i pročitala sam članak koji je Majk
Vaghorn napisao u Kent mesindžeru o njenom ubistvu, pa sam pomislila,
hej, Džojs, ovo izgleda sumnjivo, i mogla bi da upoznaš Majka Vaghorna.
Da li je to toliko pogrešno?
Gledala sam Majka Vaghorna u Jugoistoku večeras otkad me sećanje
služi. Ako iko bude ubijen ili pokrene bilo kakvu zabavu bilo gde na
jugoistoku, Majk će biti tamo, sa tim širokim osmehom na licu. U stvari, on
se ne osmehuje na ubistva. Tada namesti ozbiljan izraz lica, u čemu je
veoma dobar. Zapravo mi se više sviđa njegovo ozbiljno lice, tako da, ako
se desilo ubistvo, tu postoji sreća u nesreći. On pomalo izgleda kao Majkl
Babl kada bi bio mojih godina.
Majk već trideset pet godina vodi Jugoistok večeras, ali na otprilike
svakih pet godina nađu novu ženu da radi emisiju zajedno sa njim. I tu
dolazimo do Betani Vejts.
Betani Vejts je bila plavuša i severnjakinja i poginula je u autu koji je
sleteo sa Šekspirove litice u blizini Dovera. (To je odmah pored Auto-puta
A 20, proverila sam, jer pretpostavljam da ćemo ići tamo u nekom
trenutku.) Mora da je to bilo pre već skoro deset godina. Pomislili biste da
je to jednostavno bilo samoubistvo, litice i kola i šta ti ja znam, ali bilo je tu
i raznih drugih stvari. Neko je viđen sa njom u autu neposredno pre toga,
postojale su dvosmislene poruke u njenom telefonu, sve je to pomalo
mutno. Zato je policija to nazvala ubistvom, a mi smo, kada smo pregledali
njihove dosijee, bili skloni da se složimo sa tim.
Tada je to ovde bila velika vest. Ne dešava se baš mnogo toga u Kentu,
tako da možete i sami da zamislite. Napravili su specijalnu emisiju da joj
odaju počast i sećam se da je Majk plakao, a Fiona Klemens je morala da ga
zagrli u prenosu uživo. Fiona je tada već bila nova voditeljka koja radi sa
njim.
Fiona Klemens je sada slavna, a mnogi ne znaju da je počela u emisiji
Jugoistok večeras. Pitala sam Majka da li gleda njen kviz Zaustavi sat, ali
on je rekao da ne gleda. Što mora da ga čini jedinim u celoj zemlji. Polin -
ona je šminkerka, i ponovo ćemo se vratiti na nju - kaže da je on
jednostavno ljubomoran, ali Majk kaže da ne gleda televiziju.
Biću iskrena prema vama. Nadala sam se da ću večeras flertovati sa
Majkom, a on će mi reći da mu se sviđa moja ogrlica, a ja ću pocrveneti i
kikotati se, dok Elizabet bude kolutala očima.
Ali bojim se da od toga nije bilo ništa.
 „Samo hvalisanje, bez rogova”1, kako je Ron to opisao. Majk me je
ovlaš poljubio u obraz, i u jednom trenutku mi je uzgred dodirnuo ruku, u
čemu je bilo elektriciteta, ali mislim da je to bio efekat od debelog tepiha
ispred restorana i mog novog džempera.
Danas posle podne intervjuisao je Rona: tema emisije Jugoistok večeras
bio je penzionerski život. Sve je to bilo na Elizabetin predlog; ona me je
naterala da pošaljem imejl jednom od producenata. Ako želite da nekoga
namamite u nešto, obratite se Elizabet.
Moram priznati da je Ron bio prilično dobar. On zna kada treba da
krene s pričom. Govorio je o usamljenosti i prijateljstvu i sigurnosti, i bila
sam veoma ponosna na njega što je toliko otvoren. Može da se primeti
Ibrahimov uticaj na njega. U jednom trenutku postao je rastrojen i počeo da
priča o Vest Hemu, ali Majk ga je ponovo vratio na temu.
Ipak, ono što smo zaista želeli od čitavog ovog plana bile su informacije
o Betani Vejts, a Majk je svakako bio voljan da ćaska. Bio je naćefleisan i
pričao nam mnogo stvari koje smo već znali iz dosijea, ali bio je baš
naložen.
Evo osnovnih činjenica. Betani je istraživala ogromnu prevaru u vezi sa
PDV-om. Imalo je neke veze sa uvozom i izvozom mobilnih telefona. Taj
plan doneo je milione.
Iza njega je stajala žena po imenu Heder Garbat. Ona je radila za
čoveka koji se zvao Džek Mejson, lokalnog prevaranta, i svi su uglavnom
verovali da ona upravlja celom šemom u njegovo ime. Heder je kasnije
završila u zatvoru zbog prevare, ali Džek Mejson nije. Pravi srećnik, taj
Džek Mejson.
Jedne martovske večeri Betani je poslala Majku SMS poruku, i Majk je
očekivao da je sledećeg jutra vidi ozarenu i veselu. Ali sledeće jutro nikada
nije svanulo za Betani.
Te noći viđena je kako izlazi iz zgrade u kojoj je stanovala - nekada smo
to zvali stambeni blok, zar ne - otprilike oko deset sati, i zatim je nestala na
nekoliko sati, niko ne zna kuda. Zatim se pojavila na snimku nadzorne
kamere u blizini Šekspirove litice oko tri sata posle ponoći. Sa njom je u
autu bio nepoznati saputnik.
Auto je sledeći put viđen na dnu litice, smrskan, a unutra je bila njena
odeća i krv ali ne i njeno telo. Što mene čini sumnjičavom, ali izgleda da je
uobičajeno s obzirom na tamošnju plimu. Godinu dana kasnije, pošto nije
bilo nikakvog traga od nje, a njeni bankovni računi su ostali netaknuti,
objavljeno je da je ona najverovatnije mrtva. To je takođe bilo očekivano i
razumljivo, ali ipak moraš da se upitaš gde je telo. Nisam to glasno i jasno
rekla Majku, jer se videlo da mu je Betani Vejts mnogo značila.
On nam je dao jednu novu informaciju. SMS poruku koju mu je Betani
poslala. Otkrila je neke nove dokaze, nešto važno. Majk nikada nije saznao
šta je to bilo.
Heder Garbat očigledno je bila glavna osumnjičena, s obzirom na sve
dokaze koje je Betani sakupljala o njoj, ali nisu mogli ni na koji način da je
povežu sa Betaninom smrću. Koliko god pokušavali, nisu mogli sa njom da
povežu ni Džeka Mejsona. Heder Garbat je uskoro završila u zatvoru zbog
prevare, i svi su počeli da razmišljaju o nečem drugom.
Ali Majk nikada nije prestao da razmišlja o tome. Ključna pitanja, kako
ih Majk vidi, jesu:
Kakvi su to bili novi dokazi o kojima mu je Betani poslala poruku? Nije
ih bilo nigde u sudskoj dokumentaciji, ali da li ih je ona čuvala na nekom
drugom mestu? Da li bi oni možda povezali Džeka Mejsona sa zločinom?
On je danas i dalje slobodan čovek. I pritom veoma bogat.
Zašto je Betani izašla iz svog stana u deset sati te večeri? Je li išla da se
sa nekim sretne? Da se sa nekim suoči? I zašto joj je trebalo više od četiri
sata da stigne do Šekspirove litice? Mora da se negde usput zaustavila, ali
gde?
I najzad, naravno, ko je bio njen saputnik u kolima?
U tome imamo dovoljno materijala da krenemo da radimo. Mogla sam
primetiti da se na kraju čak i Elizabet zainteresovala.
Posle toga smo svi popili još nekoliko pića. Polin i Ron podelili su
desert, što vama možda zvuči normalno, ali ja nikada nisam videla Rona da
voljno s nekim deli hranu, a kamoli pitu s bananama i šlagom. Tako da se tu
očekuje dalji razvoj situacije.
Pre nego što smo uopšte obratili pažnju na vreme, već je bilo osam sati!
Alan je bio van sebe kada sam došla kući. Kad kažem „van sebe”, to znači
da je ležao sklupčan na sofi i podigao je obrvu kao da mi govori: „Zar je
ovo vreme kada treba da večeram, ti pokvarena noćobdijo?” Znate kakvi psi
umeju da budu. Ipak, donela sam mu malo steka, zbog čega je uskoro
promenio stav. Progutao ga je i ne osvrnuvši se prema meni. Alan je mnogo
toga, ali očigledno nije budista.
Tražim podatke o Heder Garbat na internetu i slušam Svetski servis
BBC-ja. Nju je teško tražiti na internetu, jer postoji i australijska hokejašica
koja se takođe zove Heder Garbat, i većina rezultata se odnosi na nju. Na
kraju sam se zapravo prilično zainteresovala za tu hokejašku, i sada je
pratim na Instagramu. Ona ima troje prelepe dece.
Heder Garbat je još uvek u zatvoru (ne hokejašica, ali to ste i sami
shvatili). U stvari, ispostavilo se da je u zatvoru Darvel, što bi moglo da
bude vrlo zgodno za sve zainteresovane strane. Jer mi naravno već
poznajemo nekoga u Darvelu. Poslala sam poruku Ibrahimu i prenela mu
ideju koja će se njemu veoma dopasti.
Sada govore o kriptovaluti na Svetskom servisu, tako da ću i to da
proverim na internetu. Bitkoin, to je važna stvar. Zvuči veoma zanimljivo, i
trenutno je veoma popularan kako kažu na radiju, ali prilično rizičan.
Upravo su razgovarali sa nekim ko je zaradio milion od toga pre svog
šesnaestog rođendana, i on je samo hvalio celu tu stvar.
Geri i ja nekada smo imali nešto premijum obveznica, ali to je najdalje
što sam eksperimentisala sa novcem. Možda bi trebalo da malo počnem da
živim? Uradim nešto drugačije? Budem neka drugačija osoba? Ipak,
drugačija u odnosu na šta? Ko sam ja?
Ko sam ja? Ja sam Džojs Midoukroft, i dovoljno mi je da nastavim to da
budem.
Noć je vreme za pitanja bez odgovora, a ja nemam vremena za pitanja
bez odgovora. Prepustimo to Ibrahimu. Ja volim pitanja na koja može da se
odgovori.
Ko je ubio Betani Vejts? E to je već pravo pitanje.

6
Jutro je svanulo u Kupers Čejsu. Sa prozora u Elizabetinom stanu videli su
se šetači pasa, i nekoliko onih koji su kasnili na časove plesa za starije od
osamdeset pa su sada žurili. Kroz vazduh su odjekivali prijateljski pozdravi,
poj ptica i brujanje dostavnih kombija kompanije Amazon.
„Zašto stalno gledaš u svoj telefon?”, upitao je Bogdan. On je sedeo za
šahovskom tablom sa Stivenom, ali mu je Elizabet kvarila koncentraciju.
„Dobila sam poruku, dragi moj”, rekla je Elizabet. „Imam prijatelje.”
 „Ti dobijaš poruke samo od Džojs”, napomenuo je Bogdan. „Ili mene.
A oboje smo ovde.”
Stiven je povukao potez. „Izvoli, šampione.”
„On je potpuno u pravu”, rekla je Džojs pijuckajući iz šolje. „Da li je
ovo jorkširski čaj?”
Elizabet je slegnula ramenima poručujući „Kako bih za ime sveta ja to
mogla da znam?” i ponovo se posvetila dokumentima ispred sebe. Dokazni
materijal sa suđenja Heder Garbat. Sasvim dostupni javnosti ako si spreman
da čekaš neka tri meseca. Ili dostupni za nekoliko sati ako si Elizabet.
Morala je prestati da gleda u telefon. Poslednja poruka glasila je: Ne možeš
zauvek da me ignorišeš, Elizabet. Imamo mnogo toga o čemu treba da
razgovaramo.
Počela je da prima preteče poruke sa nepoznatog broja. Prva je stigla
juče, i glasila je:

Elizabet, znam šta si uradila.

Pa, mogao si to malo da konkretizuješ, pomislila je ona. Od tada je

stiglo još poruka. Ko joj je slao te poruke? I još važnije, zašto? Ipak, nije
bilo svrhe da sada brine o tome. Nema sumnje da će se na kraju sve
razjasniti, a u međuvremenu je imala ubistvo Betani Vejts koje je trebalo da
reši.
„Stvarno mislim da je jorkširski.” Ponovo Džojs. „Skoro sam sigurna.
Mora da ti znaš?”
Elizabet je nastavila da pregleda dokumente. Finansijski izveštaji, gusto
otkucani i nerazumljivi. Tragovi na papiru koji su pokazivali da su mobilni
telefoni odlazili sa dokova u Doveru, a isti nepostojeći telefoni vraćali se
nekoliko nedelja kasnije. Stranice i stranice zahteva za povraćaj PDV-a.
Izveštaji iz banke sa milionskim iznosima. Novac je nestajao na računima u
ofšor-zonama, i posle toga nije bilo ničega. Betani Vejts je otkrila dosta
toga. Morao si da se diviš tome.
„Nema veze”, rekla je Džojs. „Zauzeta si. Ja ću da pogledam u
kredencu.”
Elizabet je klimnula glavom. Ovi papiri bili su dovoljni da Heder
Garbat bude osuđena zbog prevare. Ali da li su takođe sadržali ključ za
rešenje tajne smrti Betani Vejts? Ako jesu, niko ga još nije našao. Elizabet
nije ni sebi davala velike šanse za to, a sve ovo i nije bila baš oblast njene
stručnosti. Pa šta da radi? Nešto joj je palo na pamet.
„Da, jorkširski je”, doviknula je Džojs iz kuhinje. „Znala sam.”
Džojs je navaljivala da dođe u posetu. I nije bilo važno koliko si visoko
bio pozicioniran u MI5 ili MI6, nije bilo važno koliko puta te je gađao
snajper, ili koliko puta si sreo kraljicu, nisi mogao da zaustaviš Džojs kada
se na nešto namerači. Elizabet je radila brzo.
Stivenova demencija se pogoršavala, Elizabet je to znala. Ali, što se
više udaljavao od nje, ona je više želela da ga čvrsto stegne i zadrži. Ako ga
gleda, on svakako ne može da nestane?
Stiven je bio najbolji kada Bogdan dođe da igraju šah, pa je Elizabet
pozvala Bogdana i rizikovala sa Džojs. Možda će on biti u dobrom stanju. I
možda će to biti dovoljno da se šarada nastavi još nekoliko nedelja. Obrijala
je Stivena i oprala mu kosu. Njemu to više nije bilo neobično. Elizabet je
pogledala u šahovsku tablu.
Bogdan se naslonio bradom na šake, razmišljajući o svom sledećem
potezu. Nešto je u vezi sa njim bilo drugačije.
„Koristiš li drugi gel za tuširanje, Bogdane?”, upitala je Elizabet.
„Nemoj da ometaš momka”, rekao je Stiven. „Sad sam ga baš pritegnuo
ovde.”
„Koristio sam neparfimisani gel za telo”, rekao je Bogdan. „Jeste nov.”
„Hm. To nije to”, zaključila je Elizabet.
„Veoma je ženski”, umešala se Džojs. „Nije neparfimisan.”
„Igram šah”, naglasio je Bogdan. „Bez ometanja, molim.”
„Osećam da čuvaš neku tajnu”, rekla je Elizabet. „Stivene, čuva li
Bogdan neku tajnu?”
„Usne su mu zapečaćene”, odgovorio je Stiven.
Elizabet je nastavila da pregleda dokumente. Nešto iz njih je dovelo do
ubistva Betani Vejts. Da li je to uradila Heder Garbat? Elizabet je veoma
sumnjala u to. Šef Heder Garbat, Džek Mejson, navodno je trgovac starim
gvožđem, ali je u stvarnosti jedan od kriminalaca sa najboljim vezama na
južnoj obali. Heder Garbat delovala je kao vojnik, a ne general. Pa da li je
onda Džek Mejson bio general? Da li je njegovo ime negde u ovim
papirima? Bilo je vreme za njen plan B.
„Kako je Džoana, Džojs?”, upitala je Elizabet. Džoana je Džojsina
ćerka.
 „Ide na padobranske skokove za skupljanje sredstava za lečenje raka”,
rekla je Džojs.
„Bilo bi lepo da se vidimo sa njom.”
Džojs je ovo odmah prozrela. „Da li si mislila, bilo bi lepo da ona
pogleda ove dokumente, jer ih ti ne razumeš?”
„To ne bi škodilo, zar ne?”, Džoana i njene kolege pregledali bi ovo za
tili čas, Elizabet je bila sigurna u to. Možda bi pronašli i jedno ili dva imena
u njima.
„Pitaću je”, rekla je Džojs. „Na njenom sam crnom spisku zato što sam
rekla da ne vidim svrhu sušija. Uzgred, zašto stalno gledaš u telefon?”
„Ne budi naporna, Džojs”, odgovorila je Elizabet. „Nisi ti gospođica
Marpl.”
Kao na ugovoreni znak, Elizabetin telefon je zabrujao. Nije pogledala u
njega. Džojs ju je posmatrala skoro neprimetno podigavši obrvu, pa se
okrenula prema Stivenu, sa mnogo blažim pogledom.
„Veoma mi je drago što te vidim, Stivene.”
„Uvek je lepo upoznati neku od Elizabetinih prijateljica”, rekao je on
podižući pogled. „Navrati kad god želiš. Nova lica su uvek dobrodošla.”
Džojs nije reagovala, ali Elizabet je znala šta je čula.
Bogdan je povukao potez, a Stiven ga je nagradio blagim aplauzom.
„Možda miriše drugačije”, rekao je Stiven, „ali ne igra drugačije.”
„Ne mirišem drugačije”, izjavio je Bogdan.
„Mirišeš”, rekla je Džojs.
Elizabet je iskoristila priliku da krišom pogleda u telefon.

Imam posao za tebe.

Elizabet je osetila kako je krv počela da joj pulsira u žilama. Sve je u

poslednje vreme bilo previše mirno. Penzionisani optičar udario je svojim
mopedom u drvo, i izbila je svađa oko flaša za mleko, ali to je bilo otprilike
sve što se tiče uzbuđenja. Jednostavan život je sasvim u redu, ali u ovom
trenutku, pored ubistva koje je trebalo istražiti, i pretećih SMS-ova koji su
svakodnevno stizali, Elizabet je shvatila da joj nedostaju nevolje.
 7
Glavni inspektor Kris Hadson išao je po ledeno hladnoj plaži, šibanoj
burom. U rukama je držao šolju mlakog napitka koji je približno
predstavljao čaj. Upravo ga je kupio u kafeu pored mora, u kome mu nisu
vratili kusur, niti mu dozvolili da se posluži toaletom za osoblje.
Ali ništa nije moglo da mu pokvari raspoloženje. Stvari su bar jednom
išle veoma dobro za Krisa.
Policajka zadužena za istragu mesta zločina promolila je glavu iz
izgorelog minibusa koji je sada ležao na morskoj travi i šljunku kao neka
grozna kraba.
„Biće gotovo za minut.”
Kris je odmahnuo rukom pokazujući joj da ne brine, i zaista je tako
mislio.
Zašto je Kris tako srećan? Odgovor je jednostavan, ali istovremeno i
komplikovan.
Kris je zaljubljen u nekoga, a taj neko je zaljubljen u njega.
Nema sumnje da će se sve to urušiti u nekom trenutku, ali se još nije
urušilo. Prazno pakovanje čipsa prevrnulo se nekoliko puta u vazduhu i
naletelo mu na lice. Ljubav, to je nešto što jednostavno ne možeš da
pobediš.
Možda se uopšte i neće urušiti? Da li je to moguće? Možda je to sada to.
Kris i Patris. Patris i Kris. Kris je jedva izbegao da nagazi na jednu od
mnogih igala razbacanih oko minibusa. Heroinski zavisnici vole obalu.
Možda će on ostariti sa Patris? Zajedno će gledati filmove i ići na pijacu?
Jedna ruka, jedno srce. Ona ga je upravo naterala da gleda Priču sa zapadne
strane, i to zapravo nije bilo loše kada se isključi pevanje i plesanje. Hoće li
to biti to?
Pogledao je prema pozornici Doni de Frajtas, skoro presamićenoj do
zemlje pod naletima vetra, kojoj se lice jedva videlo ispod kapuljače
vodootporne jakne. Ona je njegova partnerka - zvanično i dalje njegova
„senka”, ali izgleda da njihov odnos ne funkcioniše na taj način - i ona je
Patrisina ćerka. Koliko joj mnogo već duguje.
 Dona takođe deluje veoma srećno uprkos lošem vremenu. Okrenula je
leđa vetru i, skinuvši rukavicu zubima, počela da odgovara na poruku koju
je upravo dobila na telefon. Dona je sinoć izašla na sastanak i bila je vrlo
tajanstvena u vezi sa celom tom stvari. Kris nije bio siguran da je to prošlo
dobro, ali ju je uhvatio kako pevuši Čitav novi svet u kolima dok su se
vozili ovamo, zbog čega je osećao sumnju. Možda će Patris moći da
ustanovi ko je taj tajanstveni muškarac.
Minibus, sada samo izuvijana, rastopljena ljuštura, ugljen-crna naspram
sivila neba i mora, pripadao je domu za nezbrinutu decu. Leš na vozačkom
sedištu još nije bio identifikovan. Kris nikada ranije nije zaista razmišljao o
tome koliko je more lepo. Nagazio je slomljeni grlić pivske flaše i čulo se
krckanje. Vetar se dodatno pojačao, nanoseći ledene iglice u Krisovo lice.
Veličanstveno, kada zastaneš da pogledaš kako treba. Kada sve to upiješ u
sebe.
Kris je takođe smršao devet kilograma. Nedavno je sebi kupio majicu
veličine L, umesto svoje uobičajene XL, ili povremeno sramne XXL. Sada
je jeo losos i brokule. Jeo je toliko brokula da je umeo pravilno da napiše tu
reč a da ne proverava. Kada je poslednji put pojeo toblerone? Nije čak
mogao ni da se seti.
Krisov telefon je zabrujao. Dona nije jedina koja može da prima
tajanstvene poruke. Proverio je ime pošiljaoca i video da je to Ibrahim. Ako
Elizabet pošalje poruku, znaš da treba da brineš. Kada je to Ibrahim, šanse
su pola-pola. Pročitao je: Dobar dan, Krise, Ibrahim je. Nadam se da ti se
nisam javio u nezgodno vreme? Čovek nikada ne zna raspored obaveza
drugih, a kamoli onih koji rade za snage reda i zakona, gde je radno vreme
u najboljem slučaju nedefinisano.
Na ekranu su se videle tačkice, koje su ukazivale na to da Ibrahim
upravo kuca drugu poruku. Kris je mogao da čeka. Pre šest meseci nije
imao ništa od ovoga. Nije bilo Patris, nije bilo Done, nije bilo Kluba
ubistava četvrtkom. U stvari, shvatio je, sve je počelo od njih. Oni su
posedovali neku vrstu magije, njih četvoro. Bez sumnje, nedavno su osudili
dvojicu ljudi na smrt na keju u Ferhejvenu, i ukrali nezamislivu količinu
novca, ali su svejedno posedovali neku vrstu magije.
„Kome šalješ poruku?” doviknuo je Doni nadglasavajući huk vetra.
Mogao bi baš i da pokuša da sazna.
„Bijonse”, viknula je Dona i nastavila da kuca.
Krisov telefon je opet zabrujao. Opet Ibrahim.
 Pitao sam se, a oprosti mi ako je ovo izvan granica našeg
prijateljstva, da li bi mogao da proveriš dva stara slučaja za
mene? Verujem da bi i tebi mogli da budu zanimljivi, i nadam se
da razumeš da ne bih ovo pitao da situacija u kojoj smo se našli
to ne nalaže.

Tačkice na ekranu ukazivale su da postoji i treći deo poruke.

Kris i Dona nedavno su išli da vide načelnika policije Kenta, čoveka po
imenu Endru Everton. Dobar pandur, koji stoji uz svoje ljude, ali
nemilosrdan ako bilo ko pređe granicu. Uz to u slobodno vreme piše
romane, pod umetničkim imenom. Načelnik policije sam objavljuje svoje
knjige, i mogu se naći samo preko Kindla. Drugi policajac rekao je Krisu da
su danas prave pare u tome, ali Endru Everton i dalje vozi stari voksol
vektru, tako da to možda nije istina.
Endru Everton rekao im je da će oboje dobiti pohvale na dodeli nagrada
policije Kenta. Za dobro obavljen posao hvatanja Koni Džonson. Lepo je
primiti malo priznanja. Zidovi načelnika policije bili su ukrašeni portretima
ponosnih službenika policije. Sve sami junaci. Kris je u poslednje vreme na
ovakve stvari gledao Patrisinim i Doninim očima, i primetio je da su na
portretima svi muškarci, osim jedne žene, i jednog policijskog psa.
Policijski pas imao je medalju.
Kris je video upotrebljen kondom zbijen u školjci. Život je čudo.
Još jedna poruka od Ibrahima. Nadao se da će uskoro preći na stvar.

Slučajevi koje pominjem u mojoj prethodnoj poruci su smrt

Betani Vejts, i presuda Heder Garbat zbog prevare. Oba su iz
2013. Sa posebnim naglaskom na pitanje gde je Betani Vejts
mogla da bude od 10.15 do 2.47 u noći njene smrti. I koje mogao
da bude u kolima sa njom. Sve informacije prihvatam sa
zahvalnošću. Pričaćemo uskoro, dobri moj prijatelju. Pozdravi
Patris, stvarno si našao dobru ženu. U vezama je često ključ u...

Kris je prestao da čita. Sećao se oba slučaja, Betani Vejts i Heder

Garbat. Da li će ih pogledati? Koga on zavarava, naravno da će pogledati.
Jednog dana Klub ubistava četvrtkom imaće korist od toga da on dobije
otkaz, ili možda pogine, ali vredelo je rizika. Osećao je kao da je neko
morao njih da smisli samo za njega, da ga spasu. Klub ubistava četvrtkom
doneo mu je Donu, Dona mu je donela Patris, Patris mu je donela prženi
tofu. A sve to mu je, kako se pokazalo, donelo sreću.
Dona je podigla pogled sa svog telefona. „Zašto se osmehuješ?” Kris je
slegnuo ramenima. „Zašto se ti osmehuješ?”
I Dona je slegnula ramenima. „Dobijaš poruke od moje mame?”
„Ne smem da ih otvaram u javnosti”, odgovorio je Kris. „Privelo bi me
odeljenje za poroke.”
Dona je isplazila jezik.
„Ibrahim želi da proverimo jedan slučaj.”
„Pusti da pogodim”, rekla je Dona. „Neko po imenu Betani sleteo je
kolima sa litice?”
„Kako, za ime sveta, ti...”
Dona je na ovo odmahnula rukom.
Kris se zagledao u pučinu, a Dona mu se pridružila. Sivi oblaci dobijali
su preteču crnu boju, a siloviti vetar šibao ih je po licima slanim kapljicama
koje su peckale. Zadah izgorelog metala i plastike iz minibusa mešao se sa
smradom raspadajućeg leša i zaglavljivao im se u grlu. Dva galeba su se
borila, glasno i gnevno, oko plastične kese iz prodavnice.
„Toliko je lepo”, rekao je Kris.
„Zapanjujuće”, složila se Dona.

8
Elizabet je razmišljala o nadzornim kamerama. Kako one za ime sveta nisu
snimile Betanin auto dok se vozila kroz Ferhejven? Pre nego što je pošla u
šetnju, pozvala je Krisa u vezi sa tim, a on je rekao: „Ah, očekivao sam tvoj
poziv.”
Pitala ga je da li bi mogao to da proveri, a on je rekao da je i sam
prilično zauzet jednim lešom, pa mu je Elizabet samo čestitala na pohvali
koju je upravo dobio od načelnika policije, i podsetila ga na svoju ulogu u
njegovom hvatanju Koni Džonson.
Zato je on pristao da proveri to što je ona tražila.
 Elizabet i Stiven počeli su da izlaze u šetnju u isto vreme svakog
poslepodneva. Bila kiša ili sunce, išli su istom putanjom u isto vreme.
Išli su kroz šumu, duž zapadnog zida groblja, gde je Elizabet išla da
kopa pre tako mnogo vremena, a zatim na otvorena polja iza novih zgrada,
koje su počinjale da niču na vrhu brda. Tamo bi zastali, izvadili pljosku i
pričali sa kravama.
Stiven je svim kravama dao imena i pripisao im karakterne osobine, i
svakog dana je iznosio Elizabet uzgredni komentar o najnovijem razvoju
situacije među kravama. Danas joj je ispričao da Dejzi vara Brajana sa
Edvardom, mlađim, zgodnijim bikom sa obližnjeg polja, i Dejzi i Brajan su
sada odlazili u bračno savetovalište. Elizabet je popila kapljicu viskija i
napomenula da je Dejzi nemaštovito ime za kravu.
„Oko toga nema spora”, priznao je Stiven. „Krivica je isključivo na
njenoj majci. Koja se takođe zvala Dejzi.”
„A, tako znači”, rekla je Elizabet. „A kako joj se zvao otac?”
„Niko ne zna, u tome i jeste stvar. Bio je to pravi skandal u to vreme.
Starija Dejzi bila je na odmoru u Španiji, i govorkalo se o kratkotrajnoj vezi
koju je tamo imala.”
„Mm-hm”, oglasila se Elizabet.
„U stvari, ako pažljivo slušaš, možeš čuti da Dejzi ima blagi nagoveštaj
španskog akcenta.”
Dejzi je muknula, kao na ugovoreni znak, pa su se oboje nasmejali.
Međutim, sada je bilo vreme da krenu nazad kroz šumu, stazom koju je
ona sama utabala, tihom, izdvojenom, samo njihovom. Sklanjala je Stivena
od ljubopitljivih očiju. Podalje od neprijatnih pitanja o stanju njegovog
uma.
Nastavili su da se drže za ruke dok su hodali, a srca su im kucala kao
jedno. Ova rutina ubrzo je postala Elizabetino omiljeno doba dana. Njen
zgodni, srećni muž. Još neko vreme mogla je da se pretvara da je sve u
redu. Da će njegova ruka zauvek biti u njenoj.
„Lep dan za šetnju”, rekao je Stiven, dok mu je sunce obasjavalo lice.
„Trebalo bi ovo da radimo češće.”
Ako bude božja volja, pomislila je Elizabet, otići ću sa tobom u sve
šetnje u koje budem mogla.
Betanino telo nikada nije pronađeno. To je brinulo Elizabet. Čitala je
dovoljno detektivskih romana da zna kako nikada ne smeš verovati u
ubistvo ako nema leša. Pošteno govoreći, ona je tokom godina i sama
lažirala pozamašan broj smrti.
Dok joj je pažnja bila usmerena na nešto drugo, Elizabet je videla
čoveka samo na delić sekunde. Ali odmah je shvatila da je napravila grešku.
To se dešava. Ne često, ali se dešava.
Ova njena radosna rutina, ove poznate šetnje sa Stivenom, ovo poznato
zadovoljstvo, bilo je, naravno, Elizabetina velika greška. Kao što je često
slučaj sa ljubavi.
Rutina je najveći neprijatelj špijuna. Nikada ne idi istim putem dva dana
zaredom. Nikada ne izlazi s posla u isto vreme. Nemoj da jedeš u istom
restoranu svakog petka uveče. Rutina tvom neprijatelju daje priliku.
Priliku da planira unapred, priliku da se sakrije, priliku da napadne.
Njen delić sekunde je došao. Poslednja misao joj je bila: „Molim te,
molim te nemoj da udariš Stivena.” Nije čak ni osetila udarac za koji je
znala da dolazi.

9
„A onda sam, krajem sedamdesetih, izlazila sa članom grupe UB40, ali
mislim da smo svi u to vreme”, rekla je Polin.
„Kojim?”, pitao je Ron, pokušavajući da jede supu sa nešto više
pristojnosti.
Polin je slegnula ramenima. „Bilo ih je tako mnogo. Mislim da sam
spavala i sa jednim iz grupe Mednes, ili je bar on tako rekao.”
Ron je zvao svog sina Džejsona i pitao ga gde bi moglo da bude dobro
mesto za ručak, negde gde je otmeno, ali neće ti praviti frku ako ne znaš
koji nož kada da upotrebiš. Negde gde spremaju hranu koju će prepoznati,
ali će imati prave salvete i uredne toalete. Negde gde ne moraš da nosiš
kravatu, ali možeš ako želiš, govoreći samo hipotetički, mada treba ipak
imati na umu da je on penzioner i novac mu ne pada s neba, znaš; ali on je
sačuvao poneku paru sa strane, nema da brineš.
Džejson je ljubazno saslušao, pa upitao: „Kako se zove?”, Ron je rekao:
„Ko?”, a Džejson je odgovorio: „Žena sa kojom izlaziš”, na šta je Ron
rekao: „Šta te navodi da pomisliš...”, a Džejson ga je prekinuo: „Le Pon
Noar, tata, dopašće joj se”, a Ron mu je rekao: „Polin”, i Džejson mu je
poželeo sreću. Onda su malo razgovarali o Vest Hemu dok Ron nije
zamolio Džejsona da mu rezerviše mesto u restoranu, jer on nikada ne može
da se snađe na internet stranicama firmi i restorana, a previše je stidljiv da
zamoli Ibrahima da to učini umesto njega.
„Tvoj drug stvarno ide u zatvor Darvel danas?”, pitala je Polin.
„Mi imamo naviku da se u sve mešamo”, rekao je Ron. „Šta ti misliš o
celoj toj priči sa Betani Vejts? Ti si bila tamo u to vreme.”
Le Pon Noar je ono što nazivaju gastropabom. Ron je morao dvaput da
pregleda ceo jelovnik pre nego što je video da imaju stek. Iako je pisalo da
je to bavette2 stek, ali su ga služili uz krompiriće, zbog čega se Ron nadao
da će to biti siguran izbor.
„Ona je bila pravi terijer, u to nema sumnje”, odgovorila je Polin. „U
pozitivnom smislu. Majk je bio veoma pogođen kada je nastradala. Njih
dvoje pazili su jedno na drugo. Što je retkost u ovom poslu.”
„Uz to je dobro izgledala”, primetio je Ron. „Ako voliš plavuše, što nije
moj slučaj. Nije moj tip. Ne da ja imam neki tip. Nisam se zbunio. Pa,
zbunio sam se, ali.
Polin je prinela prst Ronovim usnama, kako bi mu pomogla da se izvuče
iz ovog ćorsokaka od rečenice. On je zahvalno klimnuo glavom.
„Uz to je upravo počinjala da izlazi sa novim tipom”, dodala je Polin.
„Nekim kamermanom, kao i uvek. Na televiziji, sve žene izlaze sa svojim
kamermanom, a svi muškarci sa svojim šminkerkama.”
„O, stvarno.” Ron je podigao obrve. „Znači ti i Majk Vaghorn? Da li ste
ikada...”
Polin se nasmejala. „Oko toga ne treba da brineš, dragi. Majk takođe
izlazi sa kamermanom.”
„Propadoše Džojsine šanse”, rekao je Ron, baš u trenutku kada su mu
doneli bavette stek. Osetio je ogromno olakšanje videvši da je to samo
običan stek koji je neko već isekao za njega. Pun pogodak. „Misliš li da je
ubijena zbog članka na kome je radila?”
Polin se pretvarala da s dobrim raspoloženjem gleda u tanjir dinstanog
karfiola koji su upravo spustili pred nju.
„Možda”, odgovorila je. „Pričajmo o nečemu drugom; dovoljno sam se
naslušala ovoga od Majka.”
 Ron je pokušavao da zaključi na koga Polin liči. Možda pomalo na Liz
Tejlor? Novu glavnu sudiju u emisiji Plesom do ljubavi? Razmislivši,
zaključio je da je ona svakako izvan njegove lige. „Kakav je karfiol?”
„Čik pogodi.”
Ron se osmehnuo.
„Znači uživao si sinoć?” upitala je Polin. Ron je prvi put prenoćio kod
nje. Ako možeš da sugestivno jedeš karfiol, onda je ona to radila.
Ron je osetio kako mu obrazi crvene. „Ja, slušaj, da, kod mene je prošlo
neko vreme, tako da možda nisam ono na šta si navikla. Prošlo je mnogo
vremena. Bilo je lepo jednostavno ostati i razgovarati. Nadam se da je to
bilo u redu.”
„Ljubavniče, i za mene je prošlo neko vreme. Bilo je savršeno. Ti si
pravi gospodin. I pri tome zgodan i zabavan. Hajde da jednostavno idemo
sopstvenim korakom, važi?”
Ron je klimnuo glavom i pojeo još jedan zalogaj steka. Nisu mu doneli
nimalo kečapa, ali izuzev toga nije mogao da nađe nikakvu zamerku Le Pon
Noaru. Hvala ti, Džejse.
„Da li bi voleo da posle ovoga prošetamo po obali?”, pitala je Polin.
„Dok je sunce još na nebu? Da jedemo sladoled na keju?”
Ron je pomislio na svoja kolena. Koliko ga bole kada ne koristi onaj
prokleti štap koji mu je Džejson kupio. Kako se zbog njih oseća kao starac.
Svaki korak će ga boleti, tim više što će to kriti od Polin. Sutra će ceo dan
preležati u krevetu.
„Baš bih voleo”, rekao je Ron. „Baš bih voleo.” Možda i ne mora ništa
da krije od Polin?
„I znam da te koleno muči”, dodala je Polin. „Zato hajde da ti uzmemo
štap, zaboga. Ne treba mi žestoki momak da me usporava. Samo želim
sladoled i poljubac od Rona Ričija na keju.”
Ron se ponovo osmehnuo. Ipak neće koristiti štap - on ima svoje
standarde - ali to je bilo lepo čuti.
Polin je pokazala na svoju tašnu. „Ovde takođe imam dva džointa. Oni
će pomoći.”

10
Koliko dugo je Elizabet bila u nesvesti? Bilo je nemoguće da tačno
ustanovi.
Pa šta onda tačno zna?
Ležala je na hladnom metalnom podu vozila koje je jurilo. Ruke su joj
bile okovane lisicama iza leđa, a noge vezane. Preko očiju je imala povez, a
iz slušalica koje su joj stavili na glavu dopirao je beli šum zaglušujuće
jačine. Poznata tehnika mučenja.
Ali, gledano s pozitivne strane, nije bila mrtva. Što joj je bar davalo
neke mogućnosti.
Jedino što je trenutno mogla da kontroliše bilo je njeno disanje, pa je
upravo to i radila. Polako, duboko i postojano. Paničenjem se ništa nije
moglo postići. Pretpostavljala je da će joj biti potrebna sva snaga koju ima
kada najzad otkrije kuda je vode.
Da li su udarili i Stivena? Ili nisu videli potrebu za tim? Da li je on sa
njom?
Elizabet se zakoprcala unazad preko poda vozila - sada je zaključila da
to mora biti nekakav kombi - dok nije dotakla drugo telo. Bili su leđima
okrenuti jedno drugom. Znala je da je to Stiven, mogla je da zaključi po
telesnom elektricitetu.
Rukama vezanim iza leđa potražila je njegove. On je radio to isto i šake
su im se sklopile, kao kod usnulih ljubavnika koji se tek bude. Stegnula je
Stivenu šaku, a onda se zabrinula da je to možda muževan gest. Da li bi
trebalo da on steže njenu ruku? U ovim okolnostima verovatno je ona ta
koja predstavlja umirujuće prisustvo. Stiven ranije nije bio u ovakvom
položaju.
Pritisnula mu je prstom članak, a taj pokret lako je mogao da bude znak
ljubavi i naklonosti, ali mu je zapravo opipavala puls. Proveravala je da li se
on uspaničio.
Njegov puls bio je nepokolebljivo postojan: šezdeset pet otkucaja u
minuti. Naravno da jeste. Stiven će takođe kontrolisati svoje disanje, uveren
da će ga njegova supruga izvući iz ovoga.
Ali hoće li? Pa, to u velikoj meri zavisi od toga o čemu se ovde radi,
pretpostavila je Elizabet. Ovo je sigurno čovek koji joj je slao SMS poruke.
Konačno je ispunio svoje pretnje. Ali ko je on? I kakav posao ima za nju?
Kombi je počeo da usporava. Kao da je sa glavnog puta skrenuo na
sporedni. Elizabet je napomenula sebi da mora to da zapamti.
 Primetiće da je nema u Kupers Čejsu, i to je bila dobra stvar. Džojs će
večeras primetiti da kod nje nije uključeno svetlo. Hoće li? Hoće li biti
zauzeta istraživanjem o Heder Garbat? Hoće li Ibrahim razmišljati o Koni
Džonson? Hoće li Ron biti zauzet... pa, to se svakako podrazumevalo. Hoće
li oni uopšte primetiti njeno odsustvo? Hoće li podići uzbunu?
Elizabet je znala da je ionako već predaleko od kuće. Ovog puta neće
biti konjice koja će doći da je spase. Samu sebe je uvalila u ovu nevolju, i
moraće sama da se iz nje izvuče.
Kombi se zaustavio. Elizabet je čekala i duboko disala. Osetila je ruku
na ramenu, kako je grubo povlači na noge.
Ali čiju ruku?

11
„Dakle, ti nisi iz Sandej tajmsa?”, upitala je Koni Džonson, što nije bilo
nerazumno po Ibrahimovom mišljenju. Žvakala je žvakaću gumu. Što je
takođe bilo u redu što se tiče Ibrahima; dobro je za zube ako je žvaka bez
šećera.
„Ne, lagao sam”, priznao je Ibrahim, prekrštajući noge i povlačeći jednu
nogavicu da je ispravi. „Mislio sam da je verovatnije da ćeš razgovarati sa
mnom ako budeš mislila da sam novinar.”
Sedeli su u sobi za posete u zatvoru Darvel. Stolovi su bili razmaknuti,
ali ipak dovoljno blizu da svako može čuti i otkucaje srca ljudi oko sebe
ako to poželi. Ibrahim je slušao sve razgovore, dok je vodio sopstveni sa
Koni. Takva mu je bila navika.
„Ko si onda ti?”, pitala je Koni. Bila je u zatvorskom kombinezonu, ali
je bila iznenađujuće doterana za nekoga ko nema otvoren pristup skupoj
kozmetici.
„Zovem se Ibrahim Arif. Ja sam psihijatar.”
„Pa, to je baš zabavno”, rekla je Koni, i zvučala je kao da to zaista misli.
„Ko te je poslao? Tužilac? Da proveri jesam li potpuno pukla?”
„Ja već znam da nisi pukla, Koni. Ti si veoma kontrolisana,
inteligentna, motivisana žena.”
 Koni je klimnula glavom. „Da, ja sam veoma usmerena na cilj. Imala
sam devedeset šest poena na kvizu na tu temu na Fejsbuku. To je lepo
odelo. Nekome izgleda baš dobro ide.”
„Ti postavljaš ciljeve, Koni, i zatim ih ostvaruješ. Jesam li u pravu?”
„Tako je”, potvrdila je Koni, pa se osvrnula oko sebe. „Mada sam sada u
zatvoru, zar ne, Ibrahime Arife? Tako da nisam savršena.”
„Ko od nas jeste?”, odvratio je Ibrahim. „Zdravo je da to sebi priznamo.
Pitam se da li bi možda želela da dobiješ jedan zadatak, Koni?”
„Zadatak? Treba ti kokain? Ne izgledaš kao da ti treba kokain. Želiš da
neko bude ubijen? Izgledaš kao da bi mogao sebi to da priuštiš.”
„Ništa što je i najmanje nezakonito”, odgovorio je Ibrahim. On je prosto
obožavao da razgovara sa kriminalcima, to nije mogao da porekne. Isto je
bilo i sa poznatim ljudima. Sviđalo mu se da priča sa Majkom Vaghornom.
„Upravo suprotno od toga.”
„Suprotno od nezakonitog, u redu. A šta ja imam od toga?”
„Ti baš ništa”, rekao je Ibrahim. „Samo sam pretpostavljao da je to
nešto u čemu bi bila prilično dobra. I stoga bi i prilično uživala u tome.”
„Mislim, ja sam prilično zauzeta”, rekla je Koni osmehujući se.
„To vidim”, rekao je Ibrahim, uzvraćajući joj osmehom. Konin osmeh je
izgledao iskreno, pa je zato i njegov bio takav.
„Dobro, kakav je to zadatak? Sviđa mi se tvoja drskost, i sviđa mi se
tvoje odelo, pa zato hajde da pričamo o poslu.”
Ibrahim se malo utišao, glas mu je bio ravan i nenametljiv. „Ovde je
zatvorenica po imenu Heder Garbat. Poznaješ li je?”
„Da li je ona Daviteljka iz Pevensija?”
„Ne verujem da jeste, ne”, odgovorio je Ibrahim.
„Ima jedna Heder u D-krilu”, rekla je Koni. „Starija, izgleda pametno.
Kao učiteljica koja je opljačkala banku?”
„Pretpostavimo da je to ona. Misliš li da bi mogla da se sprijateljiš sa
njom? Možda da saznaš nešto za mene?”
„Zvuči kao nešto što bih mogla da uradim”, odgovorila je Koni. Ibrahim
je već mogao da vidi kako joj mozak ubrzano radi. „Šta treba da saznaš?”
„Treba da saznam je li ona ubila televizijsku reporterku po imenu
Betani Vejts 2013. godine. Tako što je gurnula njen auto sa litice.”
„Strava.” Na Koninom licu se polako pojavio smešak. „Jednostavno ću
je pitati. Uz šolju dobrog čaja, zar vreme nije blago za ovo doba godine, i
da li si nekog ubila?”
 „Pa, prepustiću tebi da odlučiš kako ćeš da pristupiš pitanju”, rekao je
Ibrahim. „To je tvoja stručna oblast, a ne moja. A ona to možda nije uradila
- što bi takođe bila korisna informacija.”
„Ipak, kladim se da jeste. Ja nikada nisam gurnula auto sa litice, a
oduvek sam to želela.”
Ibrahim je podigao otvorene dlanove prema njoj. „Još ima vremena za
to, siguran sam.”
„A od toga ja stvarno nemam ništa?” pitala je Koni. „Ne možeš da mi
prokrijumčariš SIM karticu ili nešto slično?”
„Ne verujem da mogu. Mogu da potražim na internetu kako se to radi,
ipak, i da pokušam.”
„Ne opterećuj se, imam ih u izobilju. A ne želiš da znaš kako se
krijumčare ovamo.”
Ibrahim je pomislio da će svejedno to potražiti na internetu. Stvarno je
uživao u ovome. Nije mnogo izlazio otkad su ga napali i opljačkali na ulici,
ali je malo-pomalo vraćao samopouzdanje i malo-pomalo osećao kako
postaje onaj stari on. Ostali su ožiljci, da, ali je to bar značilo da je
krvarenje prestalo. A bilo je lepo setiti se da je dobar u ovakvim stvarima.
U čitanju ljudi. U razumevanju problema, i njihovom preusmeravanju.
Dopadala mu se Koni, a on se dopadao njoj. Iako čovek mora da bude
oprezan: ona je bezobzirni ubica i, mada on nije želeo da donosi presude s
tim u vezi, to je i te kako loše. Međutim, imaće dobre vesti da saopšti ekipi
nešto kasnije. Počeo je da razmišlja o SIM karticama. One su veoma male,
Ibrahim je to znao, pa se pitao kako ih... Shvatio je da je Koni upravo nešto
rekla, a njemu je promaklo. To nije ličilo na njega. Uopšte nije ličilo na
njega. Bilo je vreme da se usredsredi.
„Izvini”, rekao je Ibrahim. „Nisam te razumeo?”
„Bio si odlutao u zemlju mašte, Ibrahime”, odgovorila je Koni. „Ponovo
ću te pitati. Kao psihijatar, šta ti misliš da mene motiviše?”
Ovo je bila laka meta za Ibrahima. Naravno, svi smo mi različiti, svi
smo jedinstveni, kao pahulje snega, i vodimo jedinstveni život, ali smo pod
kožom svi isti.
„Ubrzanje, rekao bih. Želja za kretanjem i promenom.” Ibrahim je
isprepleo prste. „Nekim ljudima je potrebno da sve ostane isto - ja sam
pomalo takav. Ako bi promenili muziku u Brodskim vestima, na primer, ja
bih dobio napad panike. Ali nekim ljudima je potrebno da se sve menja.
Tebi je potrebno da se sve menja. Taj haos je ono u čemu možeš da se
sakriješ.”
„Hm. Vrlo mudro, gospodine Ibrahime Arife. Ali misliš li da je
iskrenost važna za mene?”
Kuda ovo vodi? Ibrahim je imao neprijatan osećaj. „Pretpostavljam da
jeste. U tvom poslu, iskrenost je, što je ironija, najvažnija.”
„Pretpostavljaš da jeste, je li tako?”, upitala je Koni. „Gde si našao moje
ime, druškane? Kako si čuo za Koni Džonson? Ko te je poslao?”
„Klijent”, rekao je Ibrahim. On je bio loš lažov, i pokušavao je da
izbegne laž kad god može. Ali morao je da laže sve češće otkad je upoznao
Elizabet, Džojs i Rona.
„Jer ja sam i ranije čula tvoje ime”, nastavila je Koni. „Ibrahim Arif.
Znaš li gde sam čula to ime?”
Ibrahimu je sasvim ponestalo laži kada se Koni nagnula napred i
šapnula mu na uho: „Od tvog druga Rona Ričija, na dan kada sam
uhapšena.”
Ponovo se spustila na stolicu. Ti si na potezu, Ibrahime.
„On ti je rekao da dođeš ovamo, zar ne?”, pitala je Koni. „Radiš za
njega?”
„Ne, radim za Elizabet Best, iz MI5. Ili MI6. Jedno od to dvoje.”
Koni je razmislila o ovome. „Dakle, MI5, ili 6, želi da ja razgovaram sa
Heder Garbat?”
„Indirektno, da”, potvrdio je Ibrahim.
„A da li će mi to pomoći na sudu? Može li banda ljudi sa kapuljačama
da me ugrabi i izvuče iz zatvora?”
„Ne, bojim se da ne može”, rekao je Ibrahim. Mada mu je palo na pamet
da bi verovatno mogli. Elizabet bi to znala. Ali bilo je najbolje ništa ne
obećavati.
„Ibrahime”, rekla je Koni. „Ne volim kada me lažu.”
„Ne”, složio se Ibrahim. „Izvinjavam se.”
„ A važno je da znaš”, nastavila je Koni, „da ću istog trenutka kada
izađem ubiti tvog prijatelja Rona Ričija zato što me je strpao ovamo.”
„Primljeno k znanju.”
Koni je na trenutak razmislila. „A poznaješ li ti Bogdana?”
„Poznajem”, priznao je Ibrahim.
„Njega ću takođe da ubijem. Hoćeš li im obojici preneti ovo od mene?”
„Preneću im poruku, da.”
 „Da li se Bogdan viđa sa nekim, da li možda znaš?”
„Ne verujem”, odgovorio je Ibrahim.
Koni je klimnula glavom. Zatvorski čuvar prišao je stolu.
„Vreme je isteklo, Džonsonova. To je bilo tvojih dvadeset minuta.”
Koni se okrenula prema njemu. „Još pet minuta.”
„Ne upravljaš ti ovim zatvorom”, opomenuo je čuvar. „Mi upravljamo.”
„Još pet minuta, i nabaviću tvom sinu ajfon”, rekla je Koni.
Čuvar je na trenutak razmislio. „Deset minuta, a on želi ajped.”
„Hvala, gospodine čuvaru”, odgovorila je Koni i ponovo se okrenula
prema Ibrahimu. „Toliko mi je dosadno ovde, hajde da to uradimo. Daj mi
sve što imate o Heder Garbat. Svejedno ću ubiti tvoje prijatelje, ali, dok se
to ne dogodi, hajde da se svi složimo da želimo da se malo zabavimo.”
Ibrahim je klimnuo glavom. „Ti znaš da možeš jednostavno da odlučiš
da ne ubiješ moje prijatelje, Koni?”
„Kako to misliš?”, upitala je Koni, iskreno zbunjena.
„Oni su te jednostavno nadmudrili. Da li je to toliko loše? Iskoristili su
tvoju pohlepu. Da li je tvoje samopoštovanje toliko krhko da ne možeš sebi
dozvoliti da budeš nadmudrena s vremena na vreme?”
Koni se nasmejala. „Ali to je moj posao, Ibrahime, tako ja zarađujem
svoj novac. Ti to sigurno shvataš, pametan si čovek.”
„Hvala ti”, rekao je Ibrahim. „Jednom sam radio test inteligencije, i...”
„Recimo da neću ubiti Rona i Bogdana”, prekinula ga je Koni. „Hajde
da to zamislimo. Svaki igrač koji želi da iskoristi priliku u Ferhejvenu
pomislio bi da može da me sredi. Znaš li ti parolu moje kompanije?”
„Nisam čak ni znao da je imaš”, odgovorio je Ibrahim.
„Trenutna i surova osveta”, rekla je Koni.
„To ima smisla”, priznao je Ibrahim. „Zar ne postoje dileri droge koji
imaju etiku?”
„U Brajtonu postoji jedan diler kokaina koji trguje pošteno. Stavlja
pečate na sve paketiće i tome slično. Kokain je sa farmi u porodičnom
posedu, bez pesticida.”
„Pa, to izgleda kao neki početak”, rekao je Ibrahim.
„Ali ipak baca neke ljude sa višespratne garaže jer su mu krali novac.”
„Korak po korak”, napomenuo je Ibrahim. „Znaš, možda bih mogao da
dovedem Rona da se vidi s tobom? Možda ne bi toliko želela da ga ubiješ
da ga stvarno upoznaš.” Ibrahim je na trenutak razmišljao o ovome. U
stvari, Ron je često imao upravo suprotan efekat na ljude.
 Koni je takođe razmislila o ovome. „Zanimljiv si. Da li bi želeo posao?”
„Ja imam posao”, odgovorio je Ibrahim. „Ja sam psihijatar.”
„Ipak, pravi posao?”, podstakla ga je Koni.
„Ne, hvala ti”, rekao je Ibrahim. Mada bi bilo zabavno raditi za
kriminalnu organizaciju. Sve to planiranje, zadimljene stražnje prostorije,
ljudi koji nose sunčane naočare i kada nisu napolju.
„Da li bi onda želeo da budeš moj psihijatar?”
Ibrahim je na trenutak razmislio o ovome. To bi zapravo bilo veoma
zabavno. I zanimljivo. „Šta ti želiš od psihijatra, Koni? Šta misliš da ti je
potrebno?”
Koni je razmislila. „Da naučim da koristim slabosti svojih neprijatelja,
pretpostavljam. Da manipulišem porotama, da primetim prerušenog
policajca?”
„Hm...”
„Zašto uvek izaberem pogrešnog muškarca?”
„To je više moja oblast”, rekao je Ibrahim. „Ako neko traži moju
pomoć, uvek počinjem jednim pitanjem. Jesi li srećna?”
Koni je ponovo razmislila. „Pa, ja sam u zatvoru.”
„Ali ako to ostavimo po strani?”
„Mislim, možda bih mogla da budem srećnija? Znaš, pet posto. Dobro
sam.”
„Ja mogu da pomognem oko toga. Pet posto, deset, pedeset, koliko god
uopšte može da bude. To je moj posao. Ne mogu da te popravim, ali mogu
da učinim da radiš malo bolje.”
„Ne možeš da me popraviš?”
„Ljudska bića ne mogu da se popravljaju”, odgovorio je Ibrahim. „Mi
nismo kosilice za travu. Voleo bih da jesmo.”
„Moglo bi da bude zabavno, zar ne?” rekla je Koni. „Da se oslobodim
tereta svih mojih tajni. Koliko naplaćuješ? Da bi kupovao takva odela?”
„Šezdeset funti na sat. Ili manje ako neko to ne može sebi da priušti.”
„Ja ću te plaćati dvesta funti na sat.”
„Ne, cena je samo šezdeset.”
„Ako naplaćuješ manje nekome ko to ne može sebi da priušti, onda
naplaćuj više nekome ko može. Ti si poslovan čovek. Koliko često možemo
da se sastajemo?”
„Jednom nedeljno je najbolje za početak. A moj raspored je prilično
fleksibilan.”
 „U redu, ja ću da organizujem stvari ovde. Oni to oduševljeno
prihvataju, mentalno zdravlje i slično. A u međuvremenu ću proveriti Heder
Garbat. Devojačko ćaskanje, koji si znak u horoskopu, da li si gurnula auto
sa litice.”
„Hvala ti. Jedva čekam da ponovo razgovaram s tobom”, rekao je
Ibrahim. „I vidim da li mogu da te ubedim da ne ubiješ Rona.”
„Sjajno. Hajde da se sastajemo četvrtkom.”
„U stvari”, rekao je Ibrahim, „možemo li sredom? Četvrtak je jedini dan
kada imam nešto zakazano.”

12
Poslednji put su Elizabet skinuli vreću sa glave i povez sa očiju 1978. Bila
je u jarko osvetljenom administrativnom bloku jedne mađarske klanice, i
trebalo je da je ispituje i muči general ruske vojske sa prsima prekrivenim
krvlju umazanim medaljama. Kako se ispostavilo, nije bilo mučenja, pošto
je general ostavio svoju torbu sa alatom u kolima, a kola su se za to veče
negde odvezla. Tako se na kraju izvukla sa blagim modricama i pričom za
prepričavanje na večernjim sedeljkama.
Šta je taj general hteo? Elizabet je zaboravila. Nešto što je nesumnjivo
delovalo izuzetno važno u to vreme. Ona je znala ljude koji su umrli zbog
nacrta poljoprivrednih mašina. Veoma je malo stvari koje su toliko važne da
rizikuješ život za njih, ali su razne stvari dovoljno važne da za njih rizikuješ
život nekoga drugog.
Ovog puta kada su joj skinuli povez, nije bilo bleštavih svetala, ni
iscerenog generala ni krvlju umrljanih ormarića za dokumente. Bila je u
biblioteci i sedela u mekanoj kožnoj fotelji. Prostorija je bila osvetljena
svećama, onakvim kakve Džojs kupuje. Čovek koji joj je skinuo povez i
lisice ćutke je izašao i izgubio joj se sa vidika.
Elizabet je pogledala prema Stivenu. On je podigao obrvu i rekao: „Pa,
ovo se može podneti.”
„Zar ne?”, složila se ona. „Jesi li dobro?”
 „Odlično, draga, a ti samo ostani pribrana. Ja sam ovde izvan zone
udobnosti. Mlatnuli su me po tintari, ali nisu izazvali nikakvu štetu.
Verovatno su mi malo povratili razum.”
„Leđa su ti dobro?”
„Ništa što panadol ne može da reši. Imaš li neku predstavu šta je ovde
posredi? Mogu li ja nešto da uradim da pomognem?”
Elizabet je odmahnula glavom. „Ovo bi moglo da bude nešto u vezi sa
mnom.”
Stiven se slagao s tim. „Ja ću voditi računa o našem borbenom moralu, i
pratiti te kao vođu. Ne verujem da bismo bili u ovako udobnim foteljama da
nameravaju da nas ubiju. Ali ti takve stvari znaš bolje od mene.”
„Pretpostavljam da žele o nečemu da pričaju sa mnom.”
„I da odluče hoće li nas ubiti na osnovu onoga što imaš da kažeš?”
„Moguće je.”
Oboje su ućutali neko vreme.
„Volim te, Elizabet.”
„Ne budi tako sentimentalan, Stivene.”
„Pa, u svakom slučaju, s tobom nikada nije dosadno”, rekao je Stiven.
Vrata biblioteke otvorila su se i veoma visok, bradat čovek sagnuo se da
uđe kroz njih.
„Viking, zar ne?”, šapnuo je Stiven Elizabet.
Čovek se smestio u fotelju nasuprot Elizabet i Stivena. Telo mu je bilo
preveliko za fotelju, kao kada učitelj sedi na stolici u đačkoj klupi.
„Ti si Elizabet Best?”, upitao je.
„To prilično zavisi od toga ko si ti”, rekla je Elizabet. „Jesmo li se već
sreli?”
Čovek je nešto izvadio iz džepa. „Smeta li vam ako pušim?”
Elizabet je raširila ruke u znak da samo izvoli.
„To je veoma loše za tebe”, napomenuo je Stiven. „Čitao sam ponešto o
tome.”
Čovek je klimnuo glavom, povukao dim iz svog nikotinskog aparata i
okrenuo se prema Stivenu.
„A ti mora da si Stiven? Izvini što sam te uvukao u ovo.”
„Nema zbog čega da se izvinjavaš. To je sasvim očekivano sa njom.
Bojim se da nisam čuo tvoje ime.”
Čovek nije obratio pažnju na njegovo pitanje i opet je usmerio pažnju
na Elizabet.
 „Bila si veoma zauzeta u poslednje vreme za jednu staru ženu.”
Kakav je to akcenat? Švedski?
Elizabet je primetila da Stiven razgleda police biblioteke, s vremena na
vreme šireći oči od čuđenja.
„Dakle, Elizabet”, nastavio je Viking, „da pređemo na stvar. Verujem da
si ti ukrala neke dijamante.”
„Shvatam”, rekla je Elizabet. Sada je bar znala na čemu je. Nema
nikakve prastare istorije, jednostavno se radi o njihovoj poslednjoj maloj
avanturi. Osećaj je bio kao da je sve lepo završila i upakovala sa mašnicom,
ali nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno. „Treba li ovo da razumem kao
da sam ih ipak ukrala od tebe, a ne od Martina Lomaksa?”
„Ne, ne”, rekao je Viking. „Ukrala si ih od čoveka po imenu Viktor
Iljič.”
„Viktor Iljič?” Elizabet je sve premotala u glavi. Prastara istorija u svom
najboljem izdanju. „Najopasniji čovek u Sovjetskom Savezu”, tako su ga
nekada zvali. Svejedno, morala je odati priznanje samoj sebi. Kakav god
strujni udar da je prošao kroz njeno telo na pominjanje imena Viktor Iljič,
niko ko bi posmatrao sa strane ne bi pretpostavio da ga je ikada ranije čula.
„A ti radiš za tog Viktora Iljiča?”
Viking se nasmejao. „Ja? Ne. Ja ne radim ni za koga. Ja sam vuk
samotnjak.”
„Svi mi radimo za nekoga, stari moj”, uključio se Stiven, još uvek
prelazeći pogledom preko knjiga. Nešto je imao na umu, bog ga
blagoslovio.
„Ja ne”, odgovorio je Viking. „Ja sam gazda.” Počeo je da zavija kao
vuk, i to je trajalo neprijatno dugo. Elizabet je strpljivo čekala da se
zavijanje završi.
„Dakle, zašto sam ovde?”, upitala je. „Nisu tvoji dijamanti, nisu
dijamanti tvog gazde, nije tvoja stvar.”
„Nije me briga za dijamante. Misliš da me je briga za dvadeset miliona?
To je ništa.”
Viking se nagnuo napred u fotelji, nakrivio glavu i pogledao Elizabet
pravo u oči.
„Ti si ovde jer ja, već neko vreme, tražim mogućnost da ubijem Viktora
Iljiča.”
„Shvatam”, ponovo je rekla Elizabet.
„A to nije lako”, dodao je Viking.
 „Sigurna sam u to. Da su ubistva laka, niko od nas ne bi preživeo duže
od Božića.”
„I tako”, nastavio je Viking, „želim da ubiješ Viktora Iljiča za mene.”
Viking se zavalio u fotelji, pošto je bacio svoje karte na sto. Elizabet je
ubrzano razmišljala. U kakvom se to sosu našla? Još koliko jutros
razmišljala je o kamerama za nadzor saobraćaja i nestalim telima. A sada
joj je pretio Viking. Ili joj je iznosio predlog. To je u njenom poslu često
bilo jedna te ista stvar.
Šta god da je bilo, bar je izgledalo da će Stiven i ona živi dočekati još
jedan dan. Onda neka počne ova nova igra. Zavalila se u svojoj fotelji i
sklopila ruke.
„Bojim se da ja ne ubijam ljude.”
Viking se udobnije namestio i osmehnuo. „Oboje znamo da to nije
istina, Elizabet Best.”
Elizabet je prihvatila ovaj zaključak. „Ipak, evo u čemu je tvoj problem
u vezi sa tim. Ja sam ubila jedino ljude koji su hteli da ubiju mene.”
Viking je dohvatio laptop sa jednog stočića pored sebe i široko se
osmehnuo. „Onda imamo sreće. Jer ću uskoro poslati imejl Viktoru Iljiču sa
dve prikačene fotografije. Na jednoj si ti na železničkoj stanici u
Ferhejvenu dok otvaraš ormarić u garderobi, a na drugoj si ti na
Ferhejvenskom keju na dan pucnjave. To je situacija koja je Viktoru Iljiču
donela velike neprijatnosti.”
„U ovom slučaju ti si nesumnjivi krivac, draga”, umešao se Stiven.
Elizabet nije znala da je Viktor povezan sa Martinom Lomaksom i
poslom sa dijamantima. Ali to je imalo smisla. Viktor je u poslednje vreme
bio slobodnjak.
„Dakle, ti razumeš”, zaključio je Viking, „čim dobije te fotografije,
Viktor Iljič poželeće da te ubije. Obuzeće ga želja za osvetom. To je veoma
dobro uređeno. Sada samo ti treba da prva ubiješ njega.”
„Ubij ga sam, matori”, rekao je Stiven. „Pogledaj koliki si.”
„Mnogo je lakše za mene ako to uradi neko drugi”, odgovorio je Viking.
„ A ko bi bio bolji za to od bivše špijunke, sitne stare dame, žene koja zna
kako da ubije, i koja je upravo izvela jednu od krađa veka? Ko bi bio bolji,
Stivene?”
„To je kukavički”, rekao je Stiven. „Nikada nisam smatrao Šveđane za
kukavice.”
 Elizabet je razmišljala. Bar se pretvarala da razmišlja. Samo je
raspoređivala svoje karte pre nego što odigra prvu od njih. Nije imala baš
sjajne karte u ruci, mada jeste imala jednog keca. Moraće da nastavi
pažljivo.
„Ipak to nije za mene, bojim se”, najzad je rekla Vikingu. „Ako
odbijem, najgore što možeš da mi uradiš jeste da me ubiješ, što je za tebe
gnjavaža, a iskreno, poživela sam prilično dugo. A ovo bi bila lepa
prostorija da se u njoj umre. Veoma udobna.”
Viking se osmehnuo. „Mislim da se tvoj muž možda neće složiti sa tim.
Možda bi on voleo da ostaneš živa.”
Stiven je slegnuo ramenima. „Svi odlazimo u nekom trenutku, moj
vikinški prijatelju. Radije bih da je ne ubije kukavički Šveđanin, ali najbolje
je nakloniti se i otići radeći nešto pristojno. Siguran sam da bi mi
nedostajala, ali uskoro će se pojaviti neko drugi. Gde god pogledaš, ima
lepih špijunki. Padaju sa drveća.”
Elizabet se osmehnula. Ali šta ako ona zaista umre? Šta onda? Šta će
onda biti sa Stivenom? Srce joj se slamalo, ali joj je lice ostalo mirno. Jer je
znala nešto što Viking nije znao.
„Mislim da ću, ako je tebi svejedno”, rekla je, „odvesti mog muža kući i
zaboraviti da je do ovog razgovora ikada i došlo. Vrati nam vreće na glavu:
ne treba da znam gde sam, i uopšte me ne zanima da otkrijem ko si ti.
Razumem tvoj stav i razumem zašto sam ja savršena da ubijem Viktora
Iljiča, ali neću to uraditi. Što tebi ostavlja dve mogućnosti. Ili da me ubiješ -
što bi bilo vrlo nezgodno, zahtevalo bi užasno mnogo organizacije, a
verovatno bi se MI6 veoma ražestio kada bi shvatio da sam nestala - ili da
nas jednostavno pustiš da odemo, i da niko više to ne pominje.”
„Ipak, Viktor Iljič će ubiti tebe”, odgovorio je Viking. „Otkriće gde
živiš. Ja sam to sasvim lako otkrio.”
„Rizikovaću”, rekla je Elizabet.
Viktor Iljič je neće ubiti, Elizabet je to znala. To je bio njen kec u
kartama. Viking u ovome nije imao sreće. Elizabet i Stiven biće kući pre
zore, i biće potpuno bezbedni. U zavisnosti od toga gde se nalaze, razume
se. „Zato me ubij ili me pusti. To su tvoje dve mogućnosti. Koju biraš?”
„Mislim da biram treću mogućnost”, odgovorio je Viking. „Mogućnost
da pošaljem Viktoru Iljiču kompletne fotografije.”
„Kompletne fotografije?”
 „Da, naravno. Fotografije sa tvojom prijateljicom Džojs Midoukroft
pored tebe. Obe slike, oba imena.”
„Udarac ispod pojasa”, rekao je Stiven. Elizabet se i dalje osećala
sigurno. Viktor neće krenuti ni na Džojs. Ne ako su one zajedno na
fotografiji. Elizabetina prijateljica je i Viktorova prijateljica.
„Viktor možda neće imati srca da ubije Džojs, razume se”, nastavio je
Viking. „Ona je više civil, čini mi se? Zato evo moje pogodbe. Čisto kao
osiguranje, ako Viktor Iljič ne bude mrtav za dve nedelje, ja ću ubiti tvoju
prijateljicu Džojs.”

13
Drugi sastanak je bio, ako je to moguće, čak još bolji od prvog. Upravo su
bili u Brajtonu, gde su gledali jedan poljski film. Dona nije ni znala da
postoje poljski filmovi, mada su naravno morali da postoje. U zemlji te
veličine, neko će s vremena na vreme snimiti neki film.
Bio je to bioskop koji prikazuje umetničke filmove, naravno, a to je
značilo da nisi mogao da biraš sebi prave slatkiše. Nije bilo čokoladnih
medaljona, ni kola-kockica, ničega. Samo zdrave grickalice.
Ali dozvoljavali su unošenje vina u bioskop, pa je Dona pretpostavila da
je u redu da se zadovolji šakom indijskih oraha. Uz to su svi bili tihi za
vreme trajanja filma, na šta Dona uopšte nije bila navikla.
Došli su vozom iz Ferhejvena. Dona je popila mohito iz limenke, a
Bogdan veliki energetski napitak u koji je umešao kesicu proteinskog praha.
Šetali su od stanice do bioskopa, a ona je držala Bogdana podruku. U
jednom trenutku prošli su pored kuće u Ulici Trafalgar za koju joj je
Bogdan rekao da je mesto gde se diluje kokain, a zatim pored stare
gvožđare na Londonskom putu gde je Litvanac sahranjen. Bogdan bi bio
veoma dobar turistički vodič za veoma specifičnu vrstu turiste.
Bilo je i drugih crnaca u Brajtonu, i to je bilo lepo videti. Mada ih je
bilo dovoljno malo da su razmenjivali suptilne pozdrave u prolazu
klimajući jedni drugima glavom. Doni se sviđao Brajton; mogla je da
zamisli sebe u racijama na nekoliko jazbina dilera kokaina ovde pre nego
što njena karijera bude završena.
Malo su pričali o Betani Vejts, i o Heder Garbat. Dona je sastavljala
mapu svih nadzornih kamera u Ferhejvenu za Krisa. To nije bio naročito
zanimljiv posao.
Ali ne samo da ljudi u Poljskoj snimaju filmove nego se ispostavilo da
snimaju veoma dobre. Dona je brinula da bi to mogao da bude vatreni
prikaz ljubavi i gubitka kroz generacije porodice u zabačenom seoskom
kraju, i da će morati da se stalno okreće prema Bogdanu i pretvara da
mudro i s odobravanjem klima glavom. Ali nije bilo ni slično tome. U filmu
se dogodilo ubistvo, bilo je borbe, bio je tu i pandur u iscepanoj košulji;
uopšte nije bilo loše. Bogdan se na svakih nekoliko minuta naginjao prema
njoj, a ona se spremala za poljubac, ali on je samo ukazivao na povremene
nedoslednosti u titlu. Držala ga je za ruku, crno vino je išlo dobro uz
grickalice, u filmu je devojka uhvatila svog momka, a neko je oborio
helikopter. Njena ocena bila bi osam od mogućih deset poena.
Vratili su se kod njega u stan, o tome se uopšte i nije postavljalo pitanje.
Gde bi se uopšte i razdvojili? I zašto?
Bogdan je trenutno bio u kupatilu, a Dona je grozničavo pila vodu da
nadoknadi manjak tečnosti, i pokušavala da se seti je li ikada bila srećnija.
Još malo su pričali o Betani Vejts. Dona je pregledala dosijee o Džeku
Mejsonu, biznismenu. Dosije je bio dug kao red za čekanje pred poštom.
Zanimljiv ali opasan čovek.
Kad smo već kod toga, Bogdan se vratio u sobu i legao u krevet. Ona ga
je obgrlila rukom, osećajući se pospano i sigurno.
Smejali su se. Bože, osećaj je bio dobar. Prirodan, istinit, neusiljen. Kao
sve one stvari koje čitaš o vezama, ali pretpostavljaš da su laži.
Bogdanov mobilni zazvonio je na noćnom stočiću. Oboje su pogledali u
njega. Bilo je već dva sata posle ponoći.
Pa, eto ti ga sad, pomislila je Dona, istrgnuta iz svojih maštanja. Sve te
stvari jesu laži. Postoji druga žena. Naravno. Još jednom, Dona, dobar
pokušaj. Uvek postoji nešto. Odjednom se nije osećala tako pospano, i ne
tako sigurno.
Bogdan je pogledao u broj na ekranu, pa ponovo u Donu. „Moram da
primim ovaj poziv. Izvini.”
Dona je slegnula ramenima. Nameravala je da ostane do jutra, ali sada
je počela da pogledom traži svoju odeću.
 14
Elizabet i Stivena izbacili su iz kola pored malog puta u velikoj šumi.
Mesec je bio visoko na nebu i bio je pun, i njegova bleda svetlost krivudavo
se probijala kroz gole zimske grane drveća iznad njih.
„Baš si se prenula kada je pomenuo Viktora Iljiča”, rekao je Stiven.
„Prenula sam se? Mislila sam da sam to prilično dobro sakrila. Da li tebi
išta promakne?”
„Lepo je što si se pretvarala zbog njega. Da li je to neki stari prijatelj,
Viktor?”
„Pre će biti stari neprijatelj. Šef ispostave KGB-a u Lenjingradu
osamdesetih godina”, rekla je Elizabet, dok joj se para podizala iz usta u
prozračni vazduh. „Zatim je bilo uspona i padova.”
Na jednoj od fotografija u fascikli koju joj je Viking dao, Viktor je bio u
naponu snage. Dobro, možda ne baš u naponu snage: već je bio proćelav i
imao je naočare sa debelim staklima, prevelike za njegovo lice. Najnovija
fotografija izazvala je šok koji donose godine. Star, izboran, sa
pramenovima sede kose na ivicama glave. Naočare su mu i dalje bile
prevelike, ali, kada pogledaš kroz njih, mogao si da ga prepoznaš. Viktor. U
očima mu se videla nestašna inteligencija. Takmac koji joj je postao
prijatelj. Neprijatelj koji joj je postao... ljubavnik? Da li je? Elizabet se nije
sećala, ali ne bi to smatrala nemogućim kada je ona u pitanju.
Viktor bi na isti način gledao njenu fotografiju, bila je sigurna u to. Ko
je ova starica?
Elizabetin telefon nije radio, a Stiven nije imao svoj sa sobom, tako da
su nastavili da pešače.
„Ne želim da budem netaktičan”, oglasio se Stiven, „ali izgledaš kao da
ne želiš baš mnogo da ga ubiješ?”
„Ne, ne želim”, odgovorila je Elizabet.
„A misliš li da će on pokušati da ubije tebe?”
„Zaboga, ne. Pogledaće jednom u fotografiju i zaurlati od smeha.”
Neko vreme slušali su kako se sove međusobno dozivaju, i tesno se
pribijali jedno uz drugo u hodu da bi se ugrejali. Koliko često ideš nekim
novim putem sa starom ljubavi? Elizabet je pogledala u mesec, i u svog
muža, i pomislila u sebi da je ovo neobičan trenutak da se oseća srećno.
„Ali, ako ga ne ubiješ”, nastavio je Stiven, „onda će naš prijatelj Viking
ubiti Džojs?”
„U takvoj situaciji smo se zatekli.” Ovo joj je donekle pokvarilo
raspoloženje.
„Kakav đavolski izbor. A ipak, za sada nemamo pojma ko je onaj
Viking?”
„Ne, još ne znamo”, složila se Elizabet, i ugledala telefonsku govornicu
pored puta malo dalje ispred njih. „Ali idemo redom, moramo da te
odvedemo kući. Imaš li dvadeset penija kod sebe?”
Stiven je pretražio po džepu i dao Elizabet novčić.
„Gluvo je doba noći, draga, zaboravila si? Svi spavaju.”
Elizabet je pozvala broj koji je znala napamet. Napamet je znala sve
brojeve koji su joj bili važni. Mora da je bilo dva sata posle ponoći, ali
Bogdan se javio posle prvog zvona.
„Zdravo, Bogdane”, rekla je Elizabet.
„Zdravo, Elizabet. Šta ti treba?”
„Mala pomoć. Odmah, ako je moguće.”
„Dobro. Jesi li kod kuće?”
„Bogdane, čujem neke zvuke u pozadini. Da li je neko tu sa tobom?”
„To je televizor.”
„Pa, to nije televizor, ali da se ne raspravljamo oko toga. Ja sam u javnoj
govornici, nemam pojma gde, ali broj je 01785 547541. Pitam se da li bi
možda mogao da otkriješ gde je to, a onda možda i da dođeš po mene?”
Čula je zvuk otvaranja laptopa.
„Gde je Stiven? Hoćeš li da odem do njega?”
„On je sa mnom, dragi.” Elizabet je prinela slušalicu do Stivena.
„Zdravo, druže stari”, rekao je Stiven. „Izvini što te gnjavimo. Imaš
posla sa pravim parom lutalica i beskućnika.”
„Nema problema”, rekao je Bogdan. „Daj mi opet Elizabet.”
Elizabet je ponovo uzela slušalicu.
„Dobro, vi ste u Stafordširu”, rekao je Bogdan. „Jesi li čula za
Stafordšir?”
„Naravno da sam čula za Stafordšir. Ima li neke šanse da odmah dođeš
po nas? Veoma je hladno.”
„Već se oblačim”, odgovorio je Bogdan.
 „Hvala ti. Imaš li neku predstavu koliko će ti trebati da stigneš?”
Bogdan je na trenutak ćutao. „Gugl kaže tri sata i četrdeset pet minuta.
Tako da ću biti tu za dva sata i trideset osam minuta.”
„Skoro sam sigurna da mogu čuti još nekoga tu, Bogdane.”
„To je satelitska navigacija”, rekao je Bogdan. „Držite se, dolazim što
pre budem mogao. Hoćete li da vam nešto ponesem?”
Elizabet je na trenutak razmislila. Viktor Iljič, Viking, Džojs. Da li se u
njenoj glavi stvarao plan? Verovala je da je to sasvim lako moguće.
„Da, molim te, dragi”, rekla je. „Možeš li da mi poneseš pljosku čaja... i
pištolj?”

15
Majk Vaghorn sedeo je u kožnoj stolici za ljuljanje, u zamračenom studiju
za montažu. Držao je olovku kao cigaretu koju bi žarko želeo da popuši. Ali
ne smeš da pušiš sada kad svi imaju HD televizor. To mnogo pojačava
starenje.
Ispred njega je bio niz televizijskih ekrana, a ispred ekrana kontrolna
tabla koja ne bi izgledala kao da nije dorasla zadatku ni u erbasu 380. Majk
je nedavno upravljao erbasom 380 na simulatoru na korporativnoj proslavi
Delta erlajnsa na Getviku, na kojoj je on bio voditelj. Sudario se sa
Adrijatikom u pokušaju da se dokaže.
Lice Betani Vejts zauzimalo je ceo ekran ispred njega. Majk je gledao
emisiju u njenu čast u kojoj je on bio voditelj zajedno sa Fionom Klemens.
Fiona, sa njenim kvizovima, reklamama, njenim naslovnicama na
časopisima. Nedavno je izdala svoju knjigu o pravilnoj ishrani. Ali pogledaj
njih dvoje na ekranu 2013. Majk Vaghorn, onaj ko je slavan, i Fiona
Klemens, producentkinja progurana na položaj voditeljke. Majk nije
verovao da će ona potrajati na tom mestu.
Fiona nije volela Betani, u to nije bilo sumnje. A pošteno govoreći, isto
je važilo i u obrnutom smeru. Njih dve bi se žestoko svađale. Majk je
nekoliko puta razmišljao o ovome tokom godina. Da li je Fiona mogla da
ubije Betani? Bila je to apsurdna pomisao, ali Betanina smrt omogućila je
Fioni njen veliki proboj, i zato ko zna? Televizija je bila nemilosrdan posao
i u najbolja vremena. Pre neko veče vratio se na starije SMS poruke u svom
telefonu. Betani je dobijala anonimne poruke na poslu. Samo idi. Niko te ne
želi ovde. Svi ti se smejemo.
Školske fore, zapravo. Ali možda i ne? Da li su poruke bile od Fione? A
ako nisu, od koga su bile?
Postojali su snimci iz vremena dok je Betani vodila Jugoistok večeras.
To su uglavnom bili snimci uživo, ona vrsta stvari koja izgleda dobro u
montaži. Betani Vejts na najvećem rolerkosteru u Kentu, Tom Džouns
flertuje sa Betani iza scene u Brajton centru, Betani Vejts na vrhu nebodera
u Dubaiju, njen intervju sa ženom iz Fejveršama koja je zaradila bogatstvo
na plastičnoj hirurgiji, Betani Vejts u bazen gura grupa školaraca iz Dila.
Ali prave uspomene nikada nisu one koje dospevaju u izbor najboljih
snimljenih trenutaka. Prave uspomene su bila mirna popodneva i gledanje
Betani kako radi. Veština sa kojom je nalazila i pričala priče. Male šale,
skriveni pogledi, stezanje ruke svako veče kada su bili „na pet sekundi do
emitovanja”. Svakodnevno „Treba li ti nešto iz kantine, Majk?”, „Ne hvala,
Bet, moje telo je hram”. Tviks koji bi mu donela kada se vrati.
Ne rolerkosteri, ne neboderi, jednostavno nakupljeni mali trenuci koji
pretvaraju poznanstvo u prijateljstvo.
Majku je bilo teško da plače, jer je krenuo na tretmane botoksom pre
nego što su stvarno naučili da ih izvode, i suzne žlezde su mu bile
blokirane. Ali znao je da su suze tu, i dočekao ih je sa dobrodošlicom. Suze
su postojale samo zato što je postojala Betani.
Je li zaista mogao da veruje tom Klubu ubistava četvrtkom? Majk je
imao čudan osećaj da je izmanipulisan, ali na tako prijatan način da će
možda za sada nastaviti sa tom igrom. Da tačno vidi za šta su oni sposobni.
Zamrznuo je sliku ispred sebe. Betanino lice. To nije bio osmeh, ili
smeh. Zamrznuo ga je na izrazu odlučnosti, a oči su zurile pravo u njegove.
Pogledao je broj na ekranu i ustanovio da je slika snimljena nedelju dana
pre Betanine smrti.
Kada se osvrneš za sobom, sve je neizbežno. Gledajući u njeno lice,
Majk je znao da će nedelju dana kasnije Betani biti mrtva. Nagnuo se
napred i pogledao u te oči. Da li su one znale? Mogao se zakleti da jesu. U
šta se, za ime sveta, bila uvalila?
Vrata studija su se otvorila.
 „I mislila sam da bih mogla da te nađem ovde”, rekla je Polin, ulazeći
sa dve šolje čaja.
„Samo sam hteo da se podsetim na to da je Betani bila stvarna osoba, a
ne samo priča.”
Polin je klimnula glavom. „Znam da si je voleo.”
„Umela je da radi razne stvari, zar ne? Bila je tako puna ambicije, puna
ideja.”
„Ne bi nas ostavila i izdala, zar ne?”, rekla je Polin.
„Nadao bih se da ne bi. Sećaš li se onih poruka koje je dobijala?
Niko te ne želi ovde. Na njenom stolu, na šoferki njenih kola, svuda?”
Polin je odmahnula glavom. „Spremila sam ti šolju čaja.”
„Hvala”, rekao je Majk. „Ipak, šta ti misliš da se desilo? Mislim, šta se
stvarno desilo?”
Polin je spustila ruku na njegovu. „Ti znaš da to možda nikada nećeš
otkriti, Majk? Znaš da moraš da budeš spreman za to?”
Majk je još jednom pogledao Betanino lice na ekranu. Pogledao je u te
oči. Otkriće on to, i te kako.
Polin je otvorila svoju tašnu. „Hajde da još malo gledamo zajedno,
može?”
Majk je klimnuo glavom.
Polin je izvadila tviks iz tašne i spustila ga pored njegove šolje čaja.

16
Zatvorenike koji su u pritvoru u Darvelu često drže u njihovim ćelijama i po
dvadeset tri sata dnevno. Koni Džonson je razmišljala koliko je to
nehumano i neproduktivno dok je prolazila pored svih tih zaključanih vrata
ćelija tokom svoje večernje šetnje.
Jedan od čuvara blago je podigao kapu u znak pozdrava dok je išla
preko čeličnog mostića do ćelije Heder Garbat, a kuckanje potpetica njenih
prada cipela odjekivalo je kroz prostranu zgradu.
Koni je pokucala pa širom otvorila vrata ćelije ne čekajući odgovor.
Ovo je bila upravo ta Heder na koju je i mislila. Tamne kose koja je
počinjala da sedi, mlohave i blede kože, ali nije to bilo ništa što malo
botoksa ne bi moglo da reši. Koni je znala nekoga ko je mogao da dođe
ovamo i pogleda je ako bude potrebno.
Heder Garbat je sedela na plastičnoj stolici iza metalnog stola i
zagledala se u Koni nesrećnim očima. U njima nije bilo šoka ili
iznenađenja. Koni je znala da je život zatvorenika pun neočekivanih
posetilaca i neželjenih uznemiravanja. Bar život običnog zatvorenika. Koni
je imala zvonce na vratima.
„Uopšte nemam novca”, rekla je Heder. „Nemam cigarete. Ne verujem
da imam išta što tebi treba.”
Koni je sela na Hederin ležaj. „Hoćeš novac? Hoćeš cigarete? Mogu to
da ti sredim.”
Heder ju je odmeravala pogledom, i Koni je znala da ovo nije lak posao.
Na prvom sastanku, ljudi su uvek smatrali Koni prijatnom. Ali Heder je bila
u zatvoru dovoljno dugo da nanjuši i opasnost u vezi sa njom. Zato je bila
oprezna i Koni je ni najmanje nije krivila zbog toga. Koni bi bila
prestravljena da je bila na njenom mestu.
„Ništa mi ne treba, hvala ti. Malo mira i tišine.”
„Uskoro ću da odem. Šta to pišeš?”, upitala je Koni, pokazujući glavom
prema stolu.
„Ništa”, rekla je Heder.
„Ja sam Koni Džonson”, predstavila se Koni. Ustala je, prošla iza Heder
i počela da joj masira ramena. „Dobar prijatelj, strašan neprijatelj, ali ti
imaš sreće, jer ćemo ti i ja biti prijateljice. Uzgred, deluješ veoma napeto.”
„Molim te, ja ništa nemam.” Da je Heder mogla dodatno da se skupi i
smanji na svojoj stolici, potpuno bi nestala.
Koni je prestala da je masira i vratila se na sredinu ćelije. „Svi nešto
imaju, Heder. Dakle, ti si ovde zbog prevare? Deset godina. Mora da je to
bila pakleno velika prevara.”
„Jeste”, rekla je Heder.
„Takođe su te naterali da vratiš novac?”, pitala je Koni. „Skinuli su ti
koju godinu zbog toga? Po zakonu o prihodima od kriminala?”
„Tražili su to od mene”, rekla je Heder. „Ali nije bilo nikakvog
prihoda.”
„Naravno”, nasmejala se Koni. „Ali uskoro izlaziš?”
Heder je klimnula glavom.
„Mora da si srećna zbog toga?”
 „Srećna sam kada noću zaključaju moja vrata”, odgovorila je Heder.
Koni se osvrnula po Hederinoj ćeliji. Na zidu nije bilo porodičnih
fotografija. Na stolu je bilo nekoliko knjiga iz zatvorske biblioteke. Jedna se
zvala Mala zadovoljstva i imala je narandžaste korice. Koni je pomislila na
televizor sa ravnim ekranom u svojoj ćeliji. I mini-bar.
„Ti si baš zabavna žena”, rekla je Koni. „Ja mogu da te oraspoložim. Šta
voliš? Čokoladu? Muškarce? Piće? Mogu da ti nabavim bilo šta.”
„Koni, želim da me ostave na miru. Možeš li to da mi obezbediš?”
„Naravno da mogu to da ti obezbedim. Prestaću da te gnjavim za
sekundu. Samo želim da mi odgovoriš na jedno pitanje.”
„Gde sam sakrila novac?”
„Ne, ne gde si sakrila novac”, odgovorila je Koni. „Mada, kad smo već
kod toga, gde si ga sakrila?”
„Nema novca”, rekla je Heder. „Zbog toga sam još uvek ovde.”
Koni je klimnula glavom. „Držiš se svoje priče, devojko, to je dobro za
tebe. Ne, moram da ti postavim drugo pitanje, Heder.”
Heder je spustila pogled na pod. „Ne.”
„Glavu gore, hajde, mi smo ekipa. Pogledaj me.”
Heder je pogledala u Koni.
„Heder, jesi li ti ubila Betani Vejts?”
„Ne mogu da pričam sa tobom o tome.”
„Znači li to da jesi ili da nisi?”
„To znači da ne mogu da pričam sa tobom o tome. I sram te bilo što to
pitaš.”
Koni je pogledala u Heder Garbat, koja je ponovo oborila pogled na pod
i sedela klonulih ramena. Zašto ne može da šarmira ovu ženu? Koni je bila
krajnje besna kada su ljudi otporni na njen šarm. Ona jednostavno nije htela
to da dozvoli. Koni je počela da plače, i to je i te kako nateralo Heder da
podigne pogled.
„Molim te, nemoj ovde da plačeš”, rekla je Heder. „Ovo mesto videlo je
dovoljno suza.”
„Izvini.” Koni je pokušala da obriše suze. „Jednostavno me previše
podsećaš na moju mamu. A izgubili smo je prošle godine.”
Heder ju je pogledala, blago odmahnula glavom i slegnula ramenima.
„Ne laži o takvim stvarima, Koni.”
Koni je odmah prestala da plače i uzdahnula. „U redu, ne moramo da
budemo prijateljice, ali dobila sam posao i želim da ga obavim. Samo mi
reci i završile smo. Betani Vejts je bila novinarka, shvatila je šta ti radiš, što
je značilo da zarađuješ milione sedeći u lepoj maloj kancelariji, ne radeći
baš ništa. Htela je da izađe u javnost sa tom pričom i odjednom je neko
gurnuo njen auto sa litice. Kako tebi to izgleda?”
Heder je jedva primetno slegnula ramenima.
„Ma daj”, navaljivala je Koni. „Ubila si je.
„Ne.”
„Ili znaš ko jeste?”
Koni je primetila da Heder nije odgovorila sa ne na ovo pitanje.
„Ti znaš ko je ubio Betani? Pokrivaš nekoga?”
„Molim te”, tiho je rekla Heder. „Ovde nije sigurno.”
„Sa mnom si sigurna, princezo”, rekla je Koni. „Zašto bi nekoga
pokrivala? Neko zna nešto o tebi? Mogu da ga ubijem umesto tebe, znaš?”
Heder je dugo ćutala. Zatim je ustala, prišla vratima ćelije i otvorila ih.
Povikala je niz hodnik pozivajući čuvara. „Gospodine Edvardse, neko je u
mojoj ćeliji. Preti mi.”
Koni je čula korake koji su se peli uz metalne stepenice, a Heder se
polako vratila u ćeliju i ponovo sela.
„Izvini”, rekla je, „moraću da te zamolim da odeš.”
Koraci su stigli do vrata i pojavio se čuvar. „U redu, hajde da te vratimo
u... O, Koni, to si ti.”
„Zdravo, Džonatane. Samo sam posetila moju prijateljicu Heder.”
„Neka, samo izvoli”, rekao je Džonatan. „Zatvoriću vrata da imate malo
mira.”
Vrata su se zatvorila za njim, a Koni se ponovo okrenula prema Heder.
„Slušaj, vredelo je pokušati. Samo mi reci, Heder. Deluje kao da si ti to
uradila. Ali ti ne izgledaš kao ubica. I nije bilo dokaza. Dakle, o čemu
pričamo? Tvoj šef je to uradio? Džek Mejson? Jednom sam ga srela na
nekoj zabavi. Neko je pokušao da ga izbode na parkingu.”
Heder je dugo ostala zamišljena.
„Ovde smo samo ti i ja, Heder.” Koni joj je spustila ruku na rame.
„Niko nikada neće znati. Koga pokrivaš? Džeka Mejsona? Plašiš ga se?”
„Rekla si da si dobila posao?”
Koni je klimnula glavom.
„Od koga?”
„Nikoga zbog koga bi trebalo da brineš.”
 „Nemoj da mi govoriš zbog koga treba da brinem”, rekla je Heder. Koni
se ovo dopalo. Heder je najzad pokazivala malo srčanosti.
„U pravu si, dobro rečeno. Heder, slušaj, ja sam veoma teška osoba.”
Heder je klimnula glavom.
„I vraćaću se ovamo svakog dana do kraja tvoje kazne dok mi ne kažeš.
Ko je ubio Betani Vejts?”
„Svaki put ćeš dobiti isti odgovor.”
„Ja mogu da budem strpljiva. A sledeći put ću ti nešto doneti. Kitket?
Koka-kolu bez šećera? Pištolj?”
Heder se po prvi put kratko osmehnula. Ovo je već bolje, pomislila je
Koni. Najzad.
„Volim da pletem”, rekla je Heder. „Sin mog kuma je upravo dobio
bebu. Volela bih da joj ispletem nešto, ali.
„Ali neće da ti daju igle? Nemoj da ih kriviš zbog toga. Dečak ili
devojčica?”
„Dečak”, odgovorila je Heder. „I to baš Mejson.”
„Odmah ću ti doneti komplet igala, plavu vunu, sve što treba”, rekla je
Koni. „I videćemo kako ćemo se ti i ja slagati sutra.”
„Hvala ti. Teško mi je da verujem ljudima. Treba mi vremena za to.”
„Pa, ne moraš nikad da mi veruješ, ali obe imamo dovoljno vremena. Ja
ću jednostavno nastaviti da se vraćam. Volim da obavim posao do kraja.”
Koni je ustala da pođe. Pružila je ruku, a Heder ju je prihvatila i
rukovala se s njom.
„Zapravo ću jedva čekati da te ponovo vidim, Koni”, rekla je Heder.
„Ali ipak ti neću reći ono što želiš da znaš.”
„Još ćemo videti za to, lepa”, odgovorila je Koni i namignula joj na
rastanku.

17
Četvrtak. Soba sa slagalicama.
„Ali svetlo ti je bilo isključeno cele noći”, rekla je Džojs.
 „Ne pravi dramu od toga”, rekla je Elizabet. Ispričaće Džojs za otmicu
kada razradi svoj plan kako da izađe na kraj sa Vikingom. U međuvremenu,
bilo joj drago što može da preusmeri pažnju na ubistvo Betani Vejts.
„Ne pravim dramu”, odgovorila je Džojs. „Jednostavno je neuobičajeno.
Da li je Stiven dobro?”
„Imali smo romantično veče kod kuće. Sveće u kupatilu i rani odlazak u
krevet.”
Džojs nije poverovala u ovo, ali Elizabet je pomislila da ju je za sada
primirila. Na kraju će morati da joj kaže. A sada na posao.
„Pa, šta imate za nas, gospodine Vaghorne?”
Majk Vaghorn i Polin pridružili su im se u Sobi sa slagalicama. Polin je
dopunila Majku čašu.
„Samo nešto čega sam se setio”, odgovorio je Majk. „Neko je slao
Betani poruke. Zapravo je zvučalo kao nešto iz školske svlačionice,
verovatno nije važno. Pretnje.”
„Ne podnosim siledžije”, rekao je Ron.
„A da li ste otkrili ko ih je slao?”, pitao je Ibrahim.
„Ne, Betani se samo smejala na to”, rekao je Majk. „Poslala mi je
nekoliko poruka na tu temu, ali nikada nismo isterali stvar do kraja.”
„Imaš li još uvek njene poruke?” uključila se Elizabet.
„Naravno”, odgovorio je Majk. „Uvek ću čuvati njene poruke.”
„Ja sam istog mišljenja”, nadovezala se Džojs. „Jednom je Gerijevo
pismo objavljeno u Radio tajmsu, i ja sam ga oduvek posle toga čuvala.”
Majk je nešto prelistavao na svom telefonu.
„Radilo se o Kegni i Lejsi”, nastavila je Džojs. „Što uopšte nije ličilo na
njega.”
Majk je našao Betanine poruke. „Još jedna poruka danas, Kapetane.
Ubačena mi je u tašnu. ’Ako sama ne odeš, ja ću te naterati.’ Uvek je bilo
tako nešto. ’Gubi se. Svi te mrze.’ Dečje stvari, ali nikad se ne zna. A to je
nešto što se nisam setio da ispričam policiji u to vreme.”
„Je li to mogla da bude Fiona Klemens?”, pitala je Džojs. „Stvarno se
nadam da nije.”
„Polin, imaš li ti neku ideju?”, upitala je Elizabet.
„Ja se čak i ne sedam tih poruka”, rekla je Polin.
Džojs je spustila ruku Majku na rame. „Još vina, Majk?”
„Da, molim”, odgovorio je on, a Džojs mu je sipala još jednu čašu.
„Hoćeš li kasnije čitati vesti, Majk?” pitao je Ron.
 „Morao bi da učiniš nešto više od sipanja tri čaše vina da sprečiš Majka
da čita vesti”, rekla je Polin. „Izvedi svoju čaroliju, Majk.”
Majk je sada sedeo prav kao strela i gledao Rona u oči. „U
međuvremenu, vojni manevri nastavljaju se u Bosni i Hercegovini, a
predstavnik srpskih secesionista je inicirao intervenciju zainteresovanih
posrednika.”
Ron je podigao svoju čašu. „Ovaj momak dobro podnosi piće.”
„Hvala ti, Ronalde”, odgovorio je Majk.
„Dobro sam ga obučila”, rekla je Polin.
„Pa, zar nismo sjajni”, uključila se Elizabet. „Ipak, ako bismo mogli da
nastavimo. Napravimo pregled onoga što tačno znamo.”
Soba sa slagalicama nedavno je okrečena. Ili bar jedan njen zid. Oni su
ga zvali „zid za pisanje” i bio je svetloplave boje. Bila je to Džojsina ideja:
videla je da je to neko uradio na televiziji, i zatim je iznela predlog pred
stambeni odbor. Bilo je primedbi i povodom cene i estetike, ali Elizabet je
unapred mogla da im kaže da ne troše uzalud reči. Ako Džojs želi zid za
pisanje, ona će ga i dobiti.
Zid, koji je zapravo izgledao prilično dobro, trenutno je bio prekriven
fotografijama i dokumentima. Bila je tu slika Betani Vejts i olupine auta
ispod Šekspirove litice. Bili su tu mutni snimci sigurnosnih kamera.
Fotografije su bile okružene finansijskim dokumentima i pažljivo izrađenim
vremenskim rasporedima, koje je Ibrahim odštampao i zaštitio najlonskim
navlakama. Ranije su takve stvari stavljali na sam sto za slagalice, ali Džojs
je nedavno našla neke kukice koje možeš da zalepiš na zid i skineš ih sa
njega bez ostavljanja ikakvih tragova. Elizabet se tako mnogo više sviđalo.
To ju je podsećalo na pravu sobu za krizne situacije, mesto gde je provela
mnoge srećne trenutke.
„Iz razloga poznatih samo njoj samoj”, rekla je Elizabet, „ili njenom
ubici, Betani je odlučila da izađe iz svog stana. Nadzorna kamera u hodniku
njene zgrade snimila ju je u deset i petnaest uveče, a nekoliko minuta
kasnije vidimo njen auto kako prolazi ispred zgrade.”
„Auto je zatim naizgled nestao”, nadovezao se Ibrahim. „Nije ga bilo
nekoliko sati, dok najzad nije ponovo snimljen u dva i četrdeset sedam
posle ponoći, otprilike na kilometar i po od Šekspirove litice.”
„Što znači da joj je trebalo više od četiri i po sata da završi
četrdesetpetominutno putovanje automobilom”, zaključila je Elizabet.
 „I govori nam”, rekao je Ibrahim, „da se sigurno zaustavila negde uz
put. Da se sretne sa nekim, da nešto uradi, možda da umre. A kada je
nadzorna kamera ponovo snimila njen auto u blizini litice, izgledalo je kao
da su u njemu dve ljudske figure, ne samo jedna.”
„Ipak, videlo se veoma nejasno”, napomenula je Polin. „Iskreno
govoreći.”
„Sutra ujutro”, nastavila je Elizabet, iako je primetila Polininu opasku,
„Betanin auto pronađen je ispod litice. Njeno telo više nije bilo u njemu, što
nije sasvim iznenađujuće. Ja sam jednom gurnula džip sa lešom na
prednjem sedištu u kamenolom, i leš je skoro odmah ispao iz njega.”
„Zašto si morala da gurneš...”, započeo je Majk.
„Nemamo vremena za to, gospodine Vaghorne, žao mi je”, prekinula ga
je Elizabet. „Polaznici konverzacijskog kursa francuskog podići će strašnu
dreku ako izađemo iz ove sobe makar samo i sa minut zakašnjenja. Tragovi
krvi Betani Vejts i delići odeće u kojoj je poslednji put viđena pronađeni su
u olupini auta. Karirana crno-bela jakna i žute pantalone.”
„Pa, to je već druga priča”, rekla je Polin. „Ko još nosi kariranu crno-
belu jaknu na žute pantalone?”
Elizabet je skrenula pogled ka Polin. Već dva uplitanja u tok razgovora.
„Njeno telo nikada nije nađeno”, dodao je Ibrahim. „Obično voda izbaci
telo na obalu u nekom trenutku, ali ne uvek. Njene bankovne kartice i
računi nikada nisu korišćeni posle toga, niti je bilo značajne aktivnosti na
njima pre nesreće. Nije sklanjala novac na stranu da bi pripremila svoj
nestanak.”
„Tajna bi mogla da bude u finansijskim izveštajima Heder Garbat”,
rekla je Elizabet. „Saznaćemo više čim budemo razgovarali sa našom
konsultantkinjom.”
„Kada kaže ’konsultantkinja’, misli na moju ćerku”, pojasnila je Džojs.
„I to je otprilike ono na čemu smo sada”, dovršila je Elizabet.
„Da li ti se Koni Džonson javila?”, upitao je Ron Ibrahima.
„Još nije javila ništa korisno”, rekao je Ibrahim. „Pomenula je nešto o
pletenju, ali njen vaj-faj je prilično loš. Žalila se ministarstvu unutrašnjih
poslova na to.”
Čulo se kucanje na vratima. Grupa polaznika konverzacijskog kursa
francuskog koja je koristila Sobu sa slagalicama posle njihovog termina je
poranila. Elizabet je odlučila da im očita bukvicu.
 18
Kris i Dona gledali su u mapu Ferhejvena na zidu svoje sobe za sastanke.
Na mapi je čiodom bio označen Betanin stan, a druge čiode pokazivale
su mesta na kojim su bile postavljene nadzorne kamere koje su proverene u
noći njene smrti. Njen auto nije aktivirao ni jednu jedinu sve dok nije stigla
do Šekspirove litice. Pokušavali su da iscrtaju putanju kojom se kretala
kada je izašla iz Ferhejvena, da vide gde je mogla da se zaustavi. Kada je
izašla iz Ferhejvena, sasvim lako je mogla da se kreće putanjom
nepokrivenom kamerama. Jednostavno kreneš sporednim putevima. Ali u
samom gradu? Mnogo teže.
Gde je, za ime sveta, bila u tim satima u međuvremenu? I sa kim se
srela?
„To je nemoguće”, rekao je Kris. „U Ferhejvenu postoji mnoštvo
kamera, a ona je mogla da se kreće samo Raderfild roudom ili Čerčil
roudom. Nema drugog puta izvan grada koji vodi prema Šekspirovoj litici.”
Strogo govoreći, trebalo da je istražuju smrt čoveka u izgorelom
minibusu, ali još su čekali izveštaj forenzičara, pa su pomislili da bi mogli
provesti jutro pregledajući slučaj Betani Vejts. Uz to ih je i Elizabet
zamolila za to. Elizabet je imala pristup mnogim stvarima, ali ne i tačnom
rasporedu nadzornih kamera u Ferhejvenu.
Dona je počela da ocrtava putanju od Betanine kuće, izbegavajući
kamere. Na svakom uglu gde je skrenula postojala je kamera. Bilo je to
poput lavirinta bez izlaza. „A sve kamere su radile?”
„Tada, za promenu, jesu”, rekao je Kris.
„Šta god da se desilo”, Dona je prstom prelazila po mapi, „ne mogu da
prođem Foster roud. Mora da se ona vozila njime, ali ne mogu da skrenem
levo sa njega, i ne mogu da skrenem desno od njega da ne naiđem na
kameru. Pa kako je onda ona to uradila?”
Kris je prišao svom kompjuteru i otvorio Gugl strit vju Foster rouda.
„Da vidimo postoje li neke male prečice koje ne možemo da vidimo na
mapi.”
 Pregledali su Foster roud. Bilo je to uglavnom stambeno područje, sa
velikim zgradama, nekim kućama u nizu u viktorijanskom stilu i malim
nizom radnji. Nije bilo vidljivih izlaza sa puta.
„Zaustavi ovde”, rekla je Dona. Sada je ona preuzela miš i okrenula je
sliku na ekranu. Pokazala je veliku modernu stambenu zgradu zvanu
Džuniper kort. Na levoj strani zgrade bila je rampa, a iza nje rešetka koja je
zatvarala podzemnu garažu.
„Vredi proveriti postoji li izlaz sa zadnje strane zgrade”, primetila je
Dona. Povukla je strelicu po Foster roudu, pa uz Raderfild roud, pored
nadzorne kamere i zatim desno na Darvel roud, koji prolazi iza Džuniper
korta.
„Veoma brzo to radiš”, rekao je Kris.
„Provodim mnogo vremena na sajtu Rajtmuv. Gledam kuće koje ne
mogu sebi da priuštim.”
I tada su pronašli. Zadnja strana Džuniper korta. Još jedna rampa koja je
vodila u podzemlje, a na ovoj je bila tabla ZABRANJEN ULAZ. Izlaz iz
podzemnog parkinga.
„Ako se provezla kroz parking, mogla je da skrene desno na Raderfild
roud i izbegne kamere”, rekao je Kris. „To je jedini način.”
„Onda postoje dve mogućnosti”, zaključila je Dona. „Ili je namerno
pokušavala da izbegne kamere, što je malo verovatno, s obzirom na to da
nije znala gde se sve nalaze.”
„Ili je...”, započeo je Kris.
„Ili je”, nastavila je Dona, „osoba sa kojom je Betani Vejts išla da se
nađe te večeri živela u Džuniper kortu.”
„A to bi mogao da bude ubica kog tražimo.”
„Dakle, Betani je izašla iz svoje zgrade u deset i petnaest, vozila se pet
minuta do Foster rouda i spustila se u podzemnu garažu ispod Džuniper
korta. Nekoliko sati kasnije...”
„Sada sa još nekim u kolima pored nje..
. izašla je na Darvel roud, pa desno na Raderfild roud i krenula prema
Šekspirovoj litici.”
„Mi smo geniji”, rekao je. „Hajde da obiđemo Džuniper kort i vidimo
ko tamo živi.”
„Slažem se...”
Vrata su se otvorila i ušao je detektiv Teri Halet sa listom papira u ruci.
 „Mislio sam da ćeš biti zainteresovan za ovo, šefe”, rekao je Teri Halet.
„S obzirom na to za koga si pitao pre neki dan.”
Teri je pokazao Krisu list papira. Džuniper kort će morati da sačeka.
Pogledao je u Donu.
„Promena plana. Idemo da vidimo neke naše stare prijatelje.”

19
„Kakvo prijatno iznenađenje”, rekla je Džojs uvodeći Krisa i Donu u Sobu
sa slagalicama. „Zar ne izgledate baš lepo?”
„Zdravo svima”, pozdravio je Kris.
„Imamo vino i biskvite”, objasnila je Džojs. „Crveno uz ove sa burbon
kremom, a belo uz jafa keks.”
„Nema džemi dodžersa, iako sam ih tražio”, napomenuo je Ron.
„Ne sada, Alane”, rekla je Dona. Alan joj je bio naročito naklonjen.
Kris je privukao jednu stolicu, a Dona je uradila isto.
„Po izgledu vašeg lica, glavni inspektore”, oglasio se Ibrahim, „izgledaš
prilično zabrinuto.”
„Moramo da obavimo veoma ozbiljan razgovor”, rekao je Kris. „Čekaj,
ti si Majk Vaghorn!”
„Priznajem krivicu”, odgovorio je Majk Vaghorn, pružajući ruke kao da
mu treba staviti lisice.
„Otkud ti poznaješ ove...”, započeo je Kris. „Ne, ne brini, naravno da ih
poznaješ.”
Ron je neodlučno posegnuo za jafa keksom.
„Jesi li ikada bio na televiziji, Krise?” pitao je Majk. „Stvarno imaš
strukturu kostiju koja bi dobro izgledala na ekranu.”
„Ja... ovaj... ne, nisam”, rekao je Kris.
„Prepusti to meni”, dodao je Majk.
„Uh... naravno.” Kris je skinuo sako i prebacio ga preko naslona stolice.
„Stvarno?”
Majk je klimnuo glavom. „Imaš sjajnu kosu.”
 Kris se odmah vratio na pitanje zbog koga je došao. „Moramo da
obavimo ozbiljan razgovor.”
„O čemu, Krise?”, upitala je Elizabet. „Imamo sedam i po minuta.”
„Vi istražujete smrt Betani Vejts”, rekla je Dona.
„Iskušavamo se u tome, da”, priznala je Elizabet. „Uz vašu pomoć.”
Kris je pogledao svakog od njih redom. „Istraživali ste i o Heder
Garbat?”
„Ne baš”, odgovorio je Ibrahim. „Malo smo se raspitivali. Ona je u
zatvoru, znaš.”
„Nema ničeg više što želite da mi kažete?” upitao je Kris.
„Nema ničeg više da se kaže”, zaključio je Ibrahim.
„Zaboga, Krise”, uključila se Elizabet, „zašto se osećam kao da nas
prekorevaš? Praktično već mogu da čujem konverzacijski francuski na
stepeništu, a garantujem ti da ne bi želeo da ih teraš da čekaju.”
Kris je zastao na trenutak i pribrao se.
„U šest sati jutros”, rekao je, „Heder Garbat nađena je mrtva u svojoj
ćeliji.”
Članovi ekipe međusobno su se pogledali. Polin je spustila ruku Majku
na rame.
„Nađena je poruka”, nastavio je Kris. „U jednoj fioci njenog pisaćeg
stola.”
„Samoubistvo?”, rekla je Džojs. „Zašto bi ona...”
Dona je spustila pogled na svoju beležnicu.
„Pisalo je: ONI ĆE ME UBITI. SADA SAMO KONI DŽONSON
MOŽE DA MI POMOGNE.”
 Drugi deo

PODIGNI ČAŠU
ZA NOVE PRIJATELJE
 20
„Bojim se da naši sistemi pokazuju da nema kvara u vašem području, tako
da ne mogu da uradim mnogo toga.”
Viktor Iljič je klimnuo glavom. „Razumem, razumem, ali televizija ipak
ne radi. Shvatate li situaciju u kojoj sam se našao?”
Mladić na drugoj strani linije počinjao je da zvuči umorno, i očigledno
mu je bilo dosta ovog verbalnog nadmetanja.
„Pokušavam da vam kažem, gospodine Ilj... gospodine Ilj...”
„Iljič”, pomogao mu je Viktor Iljič.
„Da, kao što rekoste”, rekao je glas iz slušalice. „Pokušavam da vam
kažem da, koliko naš sistem može da utvrdi, sve radi. Zbog toga danas neću
moći da vam pošaljem našeg tehničara.”
„Dakle ne danas?”, pitao je Viktor Iljič. „Danas nema televizije?”
Ali večeras je Najbolji poslastičar. I to polufinale. Viktor je osmotrio
londonske krovove koji su se videli kroz njegove prozore od poda do
plafona. Viktor je mogao da gleda napolje, ali niko nije mogao da vidi
unutra, što je činilo starog špijuna veoma srećnim.
„Ne danas, gospodine, ne. Ako se ulogujete u svoju Verdžin medija
aplikaciju...”
„Nemam aplikaciju”, rekao je Viktor. „Ja ne radim za Verdžin medije,
znate. Plaćam vama da obavite posao.”
„Jasno, jasno”, rekao je glas. „Možete to da uradite i preko interneta.
Ulogujte se na svoj nalog, pronađite stranicu Rezervišite dolazak tehničara,
i izaberite sledeći datum koji vam odgovara.”
„U redu, datum koji mi odgovara je danas”, odgovorio je Viktor.
Pogledao je preko svoje terase. Iz njegovog penthausa se video bazen koji
je visio u vazduhu između dve zgrade. Izazvalo je veliko uzbuđenje kada je
otvoren. Bazen za plivanje na trideset metara visine u vazduhu? Viktor ga
nije mnogo koristio. Trenutno je jedina osoba u bazenu bila saudijska
princeza. Slikala je samu sebe. Niko nije zaista plivao, bilo je previše
hladno.
 „Kao što smo već pričali, gospodine”, rekao je glas, „danas je
nemoguće.”
„’Nemoguće je velika reč”, rekao je Viktor, podižući noge na sofu i
smeštajući se udobnije. Kada je Viktor radio za KGB, imao je nadimak -
Metak. Ako si hteo nekog da ispitaš, osnovni postupak je uvek bio da se
pošalju dva operativca. Dobar i loš pandur, tako su to zvali u Velikoj
Britaniji. Obično bi dobili ono što im treba. Ponekad je bilo i mučenja,
mada Viktor to nikada nije odobravao. Mučenje te nikuda ne vodi. Naravno,
ljudi bi progovorili, ali nisi mogao da znaš da li je to istina. Većina ljudi bi
govorila da sačuva zube, nokte, da izbegne elektrošokove.
„Pa da, ja to razumem...”
Ali ponekad ljudi ne bi hteli da govore, ne bi se slomili šta god da im
radiš. Kako god pokušavao da ih slomiš. A u tim slučajevima pozivali bi
Moskvu. Slali bi Metka. Viktor je jednostavno imao svoj način. Umeo je da
se postavi i da se ponaša.
„Ja sam star čovek”, rekao je Viktor. „Živim sam.” Nasuo je sebi brendi.
„Ja to razumem, gospodine, ali to ne...”
„A kompjuteri? Ne razumem ih baš dobro.” Viktor je bio prvi čovek u
Rusiji koji je hakovao IBM kompjutere u Pentagonu.
„Sistem je jednostavan: mogu da vas provedem kroz postupak ako tamo
imate kompjuter.”
Viktorova tehnika uvek je bila ista. Uđeš u sobu, sedneš, ćaskaš.
Pripremiš izveštaj, možda počistiš malo krvi, zapališ cigaretu i postigneš
dogovor.
„Zvučiš kao moj sin Aleksandar”, rekao je Viktor. Viktor se nikada nije
ženio, nikada nije imao decu, iako je KGB svoje ljude podsticao na to. Oni
su voleli kada imaš porodicu, nešto preko čega mogu da utiču na tebe, nešto
da te zadrži u Rusiji ako ikada dođeš u iskušenje da odlutaš. Postavljali su
mu na put mnoge žene. Zabavne, hrabre, prelepe žene. Ali Viktorov život
bio je sazdan od laži, a ljubav ne cveta među lažima. Ako neće biti ljubavi,
onda Viktor nije bio zainteresovan. A pošto je bio izvan igre, bilo je
prekasno.
„Imaš možda dvadeset jednu? Dvadeset dve godine? Kako ti je ime?”
„Ovaj, ja sam Dejl”, rekao je glas. „Imam dvadeset dve godine. Želite li
da vam objasnim postupak?”
„Završio si fakultet, Dejle? Možda nisi ni išao na fakultet?”, pitao je
Viktor. Viktor je voleo ljude, i želeo im je sve najbolje. U sadašnje vreme se
to posmatra kao slabost, ali tokom godina, to je bila njegova najveća snaga.
„Ja, išao sam na faks, ali sam odustao”, odgovorio je Dejl.
„Usamljen si?”, upitao je Viktor. Mogao je da mu čuje to u glasu.
„Možda ti je teško da stekneš prijatelje?”
„Uh, moram da završim ovaj razgovor za manje od pet minuta, inače se
piše izveštaj”, rekao je Dejl.
„Uvek ima izveštaja. Ja sam ih napisao mnogo, i niko ih nije gledao. Na
faksu nije bilo prijatelja? Ja sam takođe bio veoma stidljiv kada sam imao
dvadeset dve.”
„Pa, pretpostavljam, da”, potvrdio je Dejl. „Nisam zaista znao odakle da
počnem. To me je mučilo. Jeste li otvorili našu internet stranicu?”
Ponekad bi ušao u sobu, a tu bi bio mlad čovek klonuo na stolici, sa
krvlju na košulji, očiju nateklih i zatvorenih, i jednostavno si morao da
uspostaviš vezu. Svako ispitivanje je razgovor, a za razgovor mora da
postoji dvoje ljudi. Ako nešto želiš, ne možeš to da uzmeš; moraš pustiti
nekoga da ti to da.
„Ja sam bio isti, međutim, to je bilo pre mnogo godina”, rekao je Viktor
gledajući kroz prozor. Saudijska princeza više nije bila u bazenu. Sada je
jedan mlad muškarac pogledom odmeravao vodu. Viktor ga je prepoznao:
momak je vodio radijsku emisiju, i jednom je pomogao Viktoru oko putnih
torbi. Viktoru se dopadao i jednom je pokušao da sluša njegovu emisiju.
Nije to bilo za njega, ali nije mogao da nađe zamerku momkovom
entuzijazmu. Davali su hiljadu funti onome ko pozove i tačno kaže koji je
glavni grad Francuske. A postojale su tri mogućnosti. „Misliš da svi oko
tebe znaju neku tajnu kako da žive život. Da postoji lekcija koju si negde
propustio.”
„Da”, složio se Dejl. „Ako ste otvorili internet stranicu, mogu da vam
objasnim...”
„I dalje to osećam, Dejle. Te ljude koji znaju kako da žive. Oni umeju
da plešu, znaju koju odeću da obuku, kako da se ošišaju. Ja nisam jedan od
njih. Jesi li ti?”
„Ne”, odgovorio je Dejl.
„Ipak, to prođe”, nastavio je Viktor. „To prođe, i postaneš ono što jesi.
Bio si dečak, a sada moraš da budeš čovek, a to nije lako.”
„Tačno”, rekao je Dejl. „Moj tata je otišao i, pa, uvek sam se osećao
usamljeno posle toga. Nekada smo svašta radili zajedno.”
 „Plivaš sam, Dejle, svi to radimo. I moraš nastaviti da plivaš dok ne
stigneš do suprotne obale. Ne možeš da se okreneš i zaplivaš nazad.”
„Voleo bih da mogu”, priznao je Dejl.
„To ne dolazi u obzir. Ti ne želiš da radiš na telefonskoj liniji i pričaš sa
starcima kao što sam ja - zar ne?”
„Tako je”, rekao je Dejl. „Bez uvrede.”
Viktor se zakikotao, visokim i treperavim glasom. „Nema uvrede. Šta
želiš da radiš?”
„Ne znam”, odgovorio je Dejl.
„Da, znaš”, rekao je Viktor.
„Želim da radim sa životinjama, možda.”
„Onda hoćeš. Radićeš sa životinjama. Ali možda ćeš morati da čekaš.
Možda ćeš morati da radiš ovaj posao još neko vreme. Da čekaš različite
delove slagalice da se sklope.”
„Mislite?”, rekao je Dejl. „Osećam kao da sam već zabrljao.”
„Ti si mlad. I mogu da čujem da si bistar i ljubazan. Kako godine budu
prolazile, otkrićeš da je ljudima potreban neko ko je bistar i ljubazan više
nego što im je potreban neko ko ume da pleše i ima dobru frizuru.”
„Zato samo...”, započeo je Dejl.
„Samo budi strpljiv i pokaži prema sebi istu ljubaznost koju pokazuješ
drugima. To je teško, i treba vremena, ali možeš da vežbaš dok ne postaneš
dobar... Sada, hoćemo li proći kroz postupak i videti kada tehničar može da
dođe kod mene?”
Došlo je do ohrabrujuće pauze na drugoj strani veze. „Čujte, stvarno ne
bi trebalo da radim ovo, ali mogu da označim vaš zahtev sa ’hitno’ i on će
iskočiti na početak reda za čekanje.”
„Oh, ne želim da te uvalim u nevolju”, rekao je Viktor. Ove godine je u
Najboljem poslastičaru žena iz Kijeva po imenu Vera, tako da je bio
zainteresovan čak i više nego inače.
„Trebalo bi da to radimo samo ako je neko u nestabilnom medicinskom
stanju ili ako je slavna ličnost. Da li ste vi jedno od to dvoje?”
„Na svoj način, ja sam i jedno i drugo”, odgovorio je Viktor.
„U redu”, rekao je Dejl, i Viktor je čuo kuckanje dugmadi na tastaturi.
„Neko će doći kod vas u sledećih sat i po.”
„Hvala ti, Dejle”, rekao je Viktor.
„Ne, hvala vama. Hvala što ste me saslušali.”
 Na kraju je to bilo to. Ljudi uvek pokušavaju da ti nešto kažu, a ti treba
samo da ih pustiš da to urade.
„Bilo mi je zadovoljstvo”, rekao je Viktor. „I srećno - sve je tek pred
tobom.”
Viktor je spustio telefon. Spazio je svoj odraz u ogledalu. Ta ćelava
glava, prevelika za njegova ramena. Te neravne i hrapave naočare,
prevelike za njegovo lice. Lice koje je s vremenom zavoleo. Ako si
razočaran svojim licem, to se s vremenom pokaže.
Na Viktorovom kompjuteru zapištalo je obaveštenje da mu je stigao
imejl i on se okrenuo prema tom zvuku.
Viktor je imao razrađen sistem upozorenja. Upozorenje na prispele
imejlove, naravno, obaveštenja iz Gardiner kveščen tajma, ponude iz
marketa Vejtrouz i tako dalje. Zatim različiti zvuci za različite klijente. Za
različite nivoe hitnosti. Postojale su određene imejl-adrese koje su bile
potpuno jedinstvene za, recimo, važnog kolumbijskog klijenta ili
nestrpljivog Kosovara. Sve ukupno, Viktor je imao više od sto dvadeset
imejl-naloga, i sve ih je stalno menjao. Ali zvučno obaveštenje za svakog
klijenta ostajalo je isto.
Takođe je imao upozorenje za imejl-adresu koju nikome nije dao. Bila
je to sigurnosna linija, sakrivena duboko u tamnoj mreži. Zapravo se radilo
o sistemu ranog upozoravanja. Ako bi iko ikada pronašao tu imejl-adresu,
on bi znao da je njegova bezbednost ugrožena. A ako bi njegova bezbednost
bila ugrožena, znao bi da je u nevolji.
Znak upozorenja za ovaj tajni imejl bio je pucanj pištolja. Viktorova
mala šala. Pucanj za Metka.
Zvuk upozorenja koji je sada odjekivao po stanu Viktora Iljiča bio je
pucanj pištolja. Viktor je namestio naočare na nosu.
Pogledao je u krovove grada. Nešto? Neko? U bazenu je radijski
voditelj takođe snimao selfi.
Viktor je zapalio cigaretu. Čovek bi trebalo da se dobro i dugo potrudi
da primeti i najmanji drhtaj njegove ruke.
Otvorio je imejl. Uz njega su bile priložene dve fotografije.

21
 DŽOJS

Heder Garbat je ubijena.

Prevarantkinja, ne hokejašica.
Pronašli su je u ćeliji, gde je ubijena na veoma neprijatan način. Kris
nije ulazio u detalje, ali bile su upotrebljene igle za pletenje.
Ostavila je poruku u jednoj fioci:
ONI ĆE ME UBITI. SADA SAMO KONI DŽONSON MOŽE DA MI
POMOGNE.
To nam izgleda govori dve stvari.
Heder je ubijena. Mada je pitanje ko je to uradio i zbog čega? Da li je
slučajnost što se to dogodilo tako brzo nakon što smo mi počeli da
istražujemo?
Koni Džonson ima neke informacije. Ali kakve informacije?
Elizabet je sugerisala da bi Ibrahim možda želeo da se vrati u zatvor
Darvel i bude „malo temeljniji ovog puta”. On je to primio upravo onako
kao što biste i pomislili.
Ovde naravno postoji još jedno pitanje. Da li je taj neko ko je ubio
Betani Vejts takođe ubio i Heder Garbat?
Ron je rekao: „Šta ako ju je ubila Koni Džonson?” Svi su se složili da je
svakako imala priliku za to. Ali šta joj je bio motiv?
Dakle, bilo je mnogo tema za razmišljanje. Baš kao što mi volimo.
Kris je bio ushićen što je upoznao Majka Vaghorna i, dok je izlazio,
rekao je: „Nećeš se sećati toga, ali jednom sam te testirao na alkohol. Bio si
čist kao suza”, a Majk mu je zahvalio na njegovoj službi.
Sutra ćemo se čuti sa Džoanom preko Zuma, da vidimo da li je uspela
išta da pronađe u finansijskim dokumentima Heder Garbat, ali mislim da bi
takođe trebalo da istražujemo i poruke koje je Betani dobijala. Znam da
deluju prilično blago, ali tako siledžije počinju. Jednog trenutka je to
„nikome se ne sviđaš”, a sledećeg te gurnu sa litice. Melodramatična sam,
ali shvatate šta hoću da kažem? Stvari eskaliraju.
Ko li je slao poruke? Ljubomorni ljubavnik? Neko iz redakcije vesti?
Fiona Klemens?
Iskreno, zar to ne bi bilo zabavnije od prevare sa PDV-om? Tražiću od
Elizabet da me pusti da to proverim. Kladim se da Polin zna poneku priču iz
tog vremena, a ispitivanje bi bilo dobar način za mene da je upoznam malo
bolje. Ne kažem da je ona došla da ostane, ali Ron je danas koristio
ovlaživač kože. Ostalo mu je malo iza uha. Prvo pita sa bananama i šlagom,
zatim ovlaživač. To je sve što ću reći o tome.
Alan je upravo ušao, isplaženog jezika, i lupajući usput repom o
dovratak. Znam da ponekad svojim psima pripisujemo preveliku
inteligenciju, ali iskreno verujem da on može zaključiti da se dogodilo
ubistvo.

22
„Mama, isključen vam je ton”, rekla je Džoana.
„Kaže da nam je isključen ton”, prenela je Džojs Elizabet.
„Da, čujem”, odgovorila je Elizabet. „Ona nije prigušena.”
„Pritisni dugme mikrofona, mama”, rekla je Džoana. Elizabet je
primetila da se Džoana suzdržava da ne zakoluta očima. Džoana nije imala
mnogo strpljenja za svoju majku. Elizabet je upoznala taj osećaj nekoliko
puta.
„Ja to uopšte ne razumem.” Džojs je tražila šta bi moglo da bude dugme
mikrofona. „Ovo uvek radi kod Ibrahima.”
„Ponekad radi”, ispravio je Ibrahim. „Ti si uvek po strani, na primer.”
„Daj da ja to pogledam”, uključio se Ron.
Ron je zurio u ekran četiri, možda pet sekundi, pa ponovo seo. „Ne, ovo
prevazilazi moje sposobnosti.”
„To je mala slika mikrofona, Džojs”, rekao je Ibrahim naginjući se
napred i pomerajući miš kompjutera.
„Oh, nikada pre nisam to videla. Čuješ li nas sad?”, upitala je Džojs.
„Sada možemo da vas čujemo, mama. Aleluja! Zdravo svima.”
Dobila je pozdrave od svih zauzvrat. Elizabet je prepoznala sobu za
sastanke u Džoaninoj firmi, sa stolom napravljenim od avionskog krila i
skupom i groznom modernom umetnošću. Takođe je prepoznala
Kornelijusa, Džoaninog američkog kolegu, koji je ispred sebe imao veliku
hrpu papira. Finansijski izveštaji sa suđenja.
 „I zdravo, Kornelijuse”, dodala je Džojs. „Da li mi je Džoana rekla da
se ženiš?”
„Ne, žena me ostavlja”, odgovorio je Kornelijus. „Bila si dovoljno
blizu.”
„Oh, izvini”, rekla je Džojs. „Znala sam da je nešto.”
„Mama, imamo petnaest minuta za tebe”, prekinula ju je Džoana.
„Hoćemo li da počnemo?”
„Naravno”, odgovorila je Džojs. „Da li bi htela da pozdraviš Alana?”
Džoanine usne su se pomerile da formiraju reč „ne”, a onda je Elizabet
videla slabašan nagoveštaj osmeha. „U redu, ali samo brzo.”
Džojs je potapšala po trpezarijskom stolu i Alan je podigao šape na
njega, uzbuđen zbog onoga što bi moglo da se dešava. Džoana i Kornelijus
su mahnuli. Alan je liznuo Rona.
„Ostavi se toga, Ale”, rekao je Ron, mada je Elizabet primetila da ga
nije odgurnuo.
„Ja ću da pokrenem ovo”, objavio je Kornelijus i spustio dlanove pored
hrpe papira. „Evo glavnih stavki. Ova prevara je donela deset miliona funti
za tri godine, veoma brzo, i sve to bez poreza. Novac je išao na jedan račun,
na ime Heder Garbat, a zatim je raspoređivan na razne strane. Džerzi,
Kajmanska Ostrva, Britanska Devičanska Ostrva, Panama, svuda.”
„Opet na račune na ime Heder Garbat?”, pitala je Džojs.
„Nijedan nije bio na ime Heder Garbat”, rekao je Kornelijus. „Ni na čije
ime.”
„Pa, osim...”, uključila se Džoana.
„Da, osim...”, nastavio je Kornelijus. „Ali doći ćemo do toga.”
„To je osnovno pranje novca”, rekla je Džoana. „Novac odlazi na
različite račune svuda po svetu, sve na mesta gde možeš da čuvaš svoje
bankovne račune u tajnosti. Izmišljene kompanije, anonimni direktori.
Nećete odjednom naći ime njenog ubice ovde. Možemo samo da tražimo
neke nagoveštaje.”
Kornelijus je prelistao nekoliko papira. „Evo vam samo nekoliko
primera, sve iz jednog meseca 2014. godine. Osamdeset pet hiljada
isplaćeno je za Cement i agregate Ramsgejt, šezdeset hiljada Masterson
finansijskom holdingu na Arubi, sto pedeset hiljada Apsolutnim
konstrukcijama u Panami, sedamdeset hiljada Darvin osiguranju na
Kajmanskim Ostrvima.”
 „ A kada proveriš te kompanije?” pitala je Elizabet, već znajući
odgovor.
„Ništa”, rekao je Kornelijus. „Samo registrovana kancelarija, i nema
dostupnih računa. Osim ako si najveći svetski stručnjak za pranje novca, što
ja nisam.”
„Nemoj da omalovažavaš sebe”, rekla je Džojs.
„I tu trag postaje hladan”, zaključio je Kornelijus.
Elizabet je preuzela reč. „Dakle, ima mnogo toga što ne znamo, i bili ste
u pravu što ste počeli od toga, ali to je velika gomila papira, pa se nadam da
ima nekih stvari koje znamo.”
„U pravu si kao i uvek, Elizabet”, uključila se Džoana, za šta je Elizabet
znala da je smišljeno čisto da iznervira njenu dragu majku. „Znamo
nekoliko stvari. Bankovni računi Heder Garbat dati su na uvid sudu, i
koliko mi možemo da vidimo, ona nije videla ni pare od tih deset miliona.
Nije bilo neuobičajenih troškova, nikakvih velikih kupovina. Ostala je u
istoj kući, vozila je isti auto, njena hipoteka ostala je ista. Ako je Heder
Garbat prala taj novac, nije potrošila ništa od njega.”
„I šta još?” upitala je Elizabet. Pažnju joj je skrenuo njen telefon.

Poslao sam fotografije Viktoru Iljiču. Sat otkucava. Dve nedelje.

Ti ubij Viktora, ili ću ja ubiti Džojs. Tika-taka. Tika-taka.

Jedno po jedno, molim, pomislila je Elizabet. Ja ovde rešavam ubistvo.

Kornelijus je ponovo počeo da govori. „Sve u svemu, to je prilično
glatko izvedena operacija. Advokati nisu mogli da je raspetljaju na sudu, i
ja nisam mogao da je raspetljam. Ipak, što se vraćaš dalje u prošlost, postaje
manje sofisticirana. Obično je tako. Što prevara duže traje, prevaranti
postaju sve bolji u skrivanju novca. Jer, što gledaš dalje u prošlost u vezi sa
prevarom, veće su šanse da opaziš grešku.”
„Kakvu vrstu greške?”, pitao je Ibrahim.
„Najčešća je ova”, rekao je Kornelijus. „Očigledno je da moraš izmisliti
imena za sve te izmišljene kompanije. Početnička greška je da odabereš ime
koje ima nekog značaja za tebe, koliko god zaobilaznog i posrednog. Dakle,
prvih nekoliko isplata, a to su rani dani čitave prevare, otišlo je na niz tajnih
računa u Džerziju, naime na račune firmi Trajdent kapital, Trajdent
investicije i Trajdent infrastruktura internešenel.”
 „Još smo malo prekopavali”, nadovezala se Džoan. „I našli smo još
jednu firmu registrovanu u Džerziju, nazvanu Trajdent konstrukcije.”
„A ta kompanija je potpuno legitimna”, objasnio je Kornelijus.
„Informacije o njoj su javno dostupne.”
„Trajdent konstrukcije su imale samo jednog direktora”, rekla je
Džoana. „Možete li da pogodite ko je to?”
„Heder Garbat!”, izjavila je Džojs ustajući sa stolice.
„Ne, mama”, odgovorila je Džoan i Džojs se oneraspoložila.
„Džek Mejson”, rekao je Ibrahim.
„Džek Mejson”, potvrdila je Džoana.
„Dakle novac je odlazio sa računa Heder Garbat pravo na račun kojim
je upravljao njen šef”, zaključio je Ron.
„Verovatno je upravljao njen šef”, rekla je Džoana.
„A onda nestaje zauvek”, dodao je Kornelijus. „Takođe vredi
napomenuti da je kuću Heder Garbat kupila jedna od firmi Džeka
Mejsona.”
„Džek Mejson je kupio kuću Heder Garbat?”, upitala je Elizabet.
„Postoje još dve omaške”, rekao je Kornelijus. „U veoma ranoj fazi.
Dve isplate koje su upućene imenovanim korisnicima. Oba identiteta
izgledaju lažno, ali opet, ako su bili nemarni, ti lažni identiteti mogli bi da
nam daju nagoveštaj o nekome umešanom u prevaru. Jedna isplata od
četrdeset hiljada funti upućena je ’Karonu Vajthedu’, a jedna od pet
’magistru Robertu Braunu’. Prve dve isplate koje su ikada skinute sa tog
računa. Međutim, kako je prevara postajala veća, sve je jednostavno čvrsto
upakovano, i nije više bilo imenovanih korisnika. Mora da su Heder Garbat
ili Džek Mejson shvatili da moraju početi bolje da sakrivaju novac.”
„Karon Vajthed i Robert Braun”, razmišljala je Elizabet. Videla je da
Ibrahim već zapisuje ta dva imena u svoju beležnicu.
„Obavio si sjajan posao, Kornelijuse”, rekla je Džojs.
„I ja, mama”, naglasila je Džoana. „Ja sam takođe pomogla. Nije mi
više petnaest godina.”
„Pa, već znam da si čudesna”, odgovorila je Džojs.
„Ne bi te ubilo da mi to kažeš s vremena na vreme”, rekla je Džoana.
„Ne bih mogao to da uradim bez nje”, napomenuo je Kornelijus.
„Znači možda bi trebalo da odemo Džeku Mejsonu u posetu”, prekinula
ih je Elizabet. „Da ga pitamo za Heder Garbat i Betani Vejts. Možda čak da
ga pitamo za Karona Vajtheda i Roberta Brauna. Da vidimo kako će da
reaguje. A mislim da je naših petnaest minuta isteklo, Džoana, hvala ti.”
„O, hvala vama, rekla je Džoana. „Mama zna da može da se osloni na
mene kad god se desi ubistvo.”
„Znam”, složila se Džojs. „I znam da ćeš uskoro pronaći drugu divnu
ženu, Kornelijuse.”
„O, i ne tražim je”, rekao je Kornelijus. „Ali hvala ti.”
„Besmislica”, izjavila je Džojs.
„Besmislica”, složio se Ibrahim klimajući glavom. „Moraš da tražiš.”
Posle poprilične dodatne gnjavaže uspeli su da završe poziv i premeste
se na mekše fotelje da piju čaj.
„Dakle”, započela je Elizabet, „Džek Mejson?”
„Prepustite ga meni”, rekao je Ron. „Krećemo se u sličnim krugovima.”
„Oh, shvatam”, rekla je Džojs.
„Ibrahim i ja proverićemo Karona Vajtheda i Roberta Brauna”, nastavila
je Elizabet.
„A ja ću pregledati poruke koje je Betani dobijala”, uključila se Džojs.
„Rone, mogla bih da pričam sa Polin - da li bi ti to smetalo?”
„Ne treba ti moja dozvola”, odgovorio je Ron. „Nije baš kao da mi je
ona devojka.”
„Oh, Rone”, rekla je Elizabet.

23
„Kazna za parkiranje juče”, rekao je Majk Vaghorn, istog trenutka kada je
načelnik policije Endru Everton zauzeo svoje sedište u studiju.
„Zdravo, Majk”, rekao je Endru, dok mu je jedna žena nameštala
mikrofon na rever.
„Na doku u Ferhejvenu”, nastavio je Majk Vaghorn. „Otvarao sam
prodavnicu dobrotvorne organizacije - dobrotvorne organizacije, imaj to na
umu. Izađem napolje i vidim kaznu.”
„Shvatam”, rekao je Endru Everton. Studio emisije Jugoistok večeras
bio je mnogo manji nego što je izgledao na televiziji. Tu su bile tri kamere,
dve fiksirane na mestu, a iza jedne je stajao kamerman koji je trenutno
nešto prelistavao u svom telefonu. „Da li si bio nepropisno parkiran?”
„Jedva”, odgovorio je Majk Vaghorn. Producent im je rekao da imaju
još dva minuta do početka intervjua. „Skoro pa da uopšte i nisam. A kao što
rekoh, radilo se o dobrotvornoj organizaciji, što ja ne moram da radim.
Dobrota moje... kako god.”
Endru Everton video je sebe na studijskom TV monitoru. Izgledao je
dobro. Kosa prošarana sedinom, kratko ošišana, veoma blage naznake
preplanulosti od mini-odmora na Kipru, poboljšane u solarijumu u
Ferhejvenu ovog popodneva. Bio je svestan da je to čista taština, ali opet,
sada je punio šezdesetu i zaključio je da bi verovatno trebalo da prihvati svu
pomoć koju može da dobije.
„Jedan minut do uključenja u studio”, upozorio je producent.
Endru Everton gostovao je u emisiji Jugoistok večeras jednom
mesečno. Načelnik policije mora da bude odgovoran. Razgovor sa Majkom
uživo uvek je nadmetanje, ali je uvek i pošten. Nema uobičajenih
besmislica iz političkih intervjua, osim ako je to zaista neophodno, što
ponekad jeste. Endru Everton je prijateljsko lice policije, kada su joj
potrebna sva prijateljska lica koja može da pokaže. Njemu se dopada Majk.
On se pravi glup, ali je daleko od toga da bude glup.
„Možeš li išta da mi kažeš o Heder Garbat?”, upitao je Majk.
„Heder Garbat?”, ponovio je Endru Everton.
„Žena koja je umrla u zatvoru Darvel?”
„Ne razumem baš”, rekao je Endru Everton. „Koliko dugo si bio
parkiran tamo, Majk?”
„Tri sata, maksimum maksimuma”, odgovorio je Majk.
„Tri sata da otvoriš radnju?”
„Posle sam otišao na piće”, priznao je Majk. Sada je na studijskom
monitoru pušten neki snimak. Intervju sa nekim starijim tipom. On je
izgleda nosio dres Vest Hema ispod sakoa. „Samo dve krigle na keju. Kada
sam se vratio, kazna. Pljačka usred bela dana. Pre neki dan sam dobio
kaznu za brzu vožnju jer sam vozio šezdeset, a ograničenje je bilo pedeset.
Svi voze šezdeset tamo gde je ograničenje pedeset.”
Na monitoru se sada video čovek u dresu Vest Hema kako hoda kroz
nekakvo selo, veoma zeleno, ali sa modernim građevinama. Sa njim je bilo
troje prijatelja, i šalili su se i smejali u hodu. Verovatno zbog kamera, ali
izgledali su istinski srećno. Endru se pitao gde je to mesto. Izgledalo je
lepo.
„Ako prosledim kaznu tebi, da li bi mogao da porazgovaraš sa nekim?”,
pitao je Majk, pregledajući spisak pitanja koja će postavljati.
„Da ugrozim svoju karijeru zbog kazne za pogrešno parkiranje?”, rekao
je Endru. „Ne.”
Majk je podigao pogled i osmehnuo se. „Bravo, momče. Samo sam te
začikavao. Opravdano sam kažnjen, pošteno govoreći. Čak sam napisao
’Majk Vaghorn - Jugoistok večeras’ na cedulji koju sam stavio na šoferku.
Ponekad upali. Jesi li spreman?”
Endru je klimnuo glavom, pa ponovo nakratko pogledao prema
monitoru. Nešto mu je privuklo pažnju i pogledao je pažljivije. Četvoro
prijatelja je hodalo kroz selo. Prepoznao je jednog od njih. To sigurno ne
može da bude... Oči su mu ostale usmerene na ekran.
„Kakva je ovo emisija, Majk?”, upitao je. „Gde je ovo mesto?”
Majk je skrenuo pogled prema monitoru. „Penzionersko selo, Kupers
Čejs. To je Ron Riči, tip koji je pre mnogo godina bio važan sindikalac.
Prepoznaješ ga?”
Endru Everton je odmahnuo glavom. Ne, nije njega prepoznao.
„Hoćeš li da proveriš to u vezi sa Heder Garbat za mene?” pitao je
Majk. „Kao malu uslugu?”
Endru Everton je klimnuo glavom; svakako će to učiniti. Prijatelji su
nestali s ekrana i snimak se završio, sa prelepim kadrovima engleskog
seoskog predela. Producent je odbrojao od pet da označi početak intervjua
uživo. Endru se ispravio na stolici, namestio kravatu i spremio se. Ali misli
su mu bile usmerene na nešto drugo.
„Kakvo divno mesto”, rekao je Majk gledajući u kameru. „Moram
priznati da sam se kasnije zadržao da popijem piće ili dva! Pravovremeni
podsetnik da su godine samo broj. A kad smo kod brojeva, upravo je
objavljena statistika kriminala u Kentu i ona pokazuje...”
Načelnik policije Endru Everton je, čekajući da odgovori, tačno znao šta
statistika pokazuje. Pokazuje da on veoma dobro radi svoj posao. Nije bilo
samozadovoljstva, razume se - stvari uvek mogu da krenu kako ne treba, on
je to veoma dobro znao - ali bio je ponosan na ono što je postizao.
Osmehnuo se, ali je zapravo razmišljao o licu koje je upravo prepoznao.
Stvarno, stvarno mora da poseti taj „Kupers Čejs”. I to brzo.
 24
Džek Mejson bio je snažan i zdepast, ali su se na njemu jasno videle
njegove godine. Poput poslednje prkosne kuće u Ist Endu koja stoji sama u
kršu porušene ulice. Ron je poznavao taj osećaj.
Seda kosa obrijana do glave, duboke smeđe oči koje nikada ne
propuštaju nijedan trenutak akcije - nikada ne bi ubio Džeka metkom,
morao bi da upotrebiš buldožer.
Ronov način da se upozna sa njim bio je prilično iskren i otvoren, kada
se sve uzme u obzir.
Ron je jednostavno razgovarao sa svojim sinom Džejsonom, koji je
razgovarao sa jednim od svojih starih ortaka sa boksa, Denijem Dafom, koji
je poslao poruku čoveku po imenu Pamp-Ekšn Dejv, a on je igrom slučaja
pio sa čovekom koji je odbio da bude imenovan, a igrom slučaja je s
vremena na vreme poslovao sa Džekom Mejsonom.
Poruka se vratila tim istim kanalom - nakratko zastavši kod Denija
Dafa, jer je on bio uhapšen pod sumnjom da uvozi kokain i nekoliko sati
mu nije bilo dozvoljeno da koristi svoj telefon - i Džek je predložio da se on
i Ron nađu da odigraju partiju snukera u Ramsgejtu.
Ibrahim se ponudio da odveze Rona, ali je Polin u poslednjem minutu
rekla da će ona voziti, pošto u Ramsgejtu postoji mnogo zanimljivih
antikvarnica i salon za tetovažu, zbog čega je jedva čekala da „ode u
jutarnji provod”. Predložila je da pođe i Ibrahim, ali on je odlučio da ostane
kod kuće. Ron se pitao da li se Ibrahim ponaša pomalo čudno u Polininoj
blizini.
Ron je pitao za Džeka Mejsona na prijemnom pultu Stivijevog sportskog
salona i odveli su ga u privatnu prostoriju, gde je Džek već poslagao kugle
na stolu.
„Ron Riči, zar ne?”, rekao je Džek pružajući ruku. „Lično?”
Ron se rukovao sa Džekom. „Hvala ti što si pristao da se vidiš sa
mnom, Džek - znam da nisi morao.”
„Zainteresovao sam se, eto šta je”, odgovorio je Džek Mejson. „Šta stari
mangup poput tebe hoće od starog mangupa kao što sam ja?”
 „Tvoje ime se samo pojavilo”, rekao je Ron.
„Stvarno?”, odvratio je Džek.
Džek je odigrao svoj prvi potez. Ronu je bilo drago što igraju snuker. Za
dvojicu muškaraca može biti prilično teško da vode razgovor, ali snuker, ili
golf, ili pikado kao da to uvek olakšavaju. Muškarci se zapravo ne nalaze da
piju kafu. Možda to i rade u poslednje vreme? Možda su kafići u Ramsgejtu
puni muškaraca koji ćaskaju o svojim nadama i snovima, ali Ron je
sumnjao u to. Ron se nagnuo nad sto i odigrao svoj potez.
„Nekada sam pio sa tvojim bratom”, rekao je Ron, i othuknuo kada se
crvena kugla odbila od ivice pored rupe. „Leni. Bilo mi je žao kada sam čuo
za njega.”
„Svi odlazimo u nekom trenutku”, rekao je Džek, ubacujući u rupu
crvenu kuglu koju je Ron promašio. „Znam da si mu se dopadao, inače ne
bih bio ovde. Dakle, desilo se da se pojavilo moje ime? Postoji li neki
poseban razlog za to?”
„Heder Garbat”, odgovorio je Ron. Ako je Džek Mejson bio zabrinut
što čuje to ime, nije to pokazao. S lakoćom je ubacio crnu kuglu i namestio
se da gađa sledeću crvenu.
„Čuo sam da je umrla”, rekao je Džek Mejson.
„Dobro si čuo”, potvrdio je Ron. „Ti ne znaš ništa o tome, zar ne?”
„Ne”, odgovorio je Džek Mejson. „Nisam čuo baš ništa.”
„Gde si bio u četvrtak ujutro?”
Džek je na trenutak prestao da igra. „Gde sam bio u četvrtak ujutro?
Sastao sam se s tobom da ti učinim uslugu, Rone. Shvataš li to? Obojica
smo odavno ovde, eh, zato neću da pokazujem nepoštovanje prema tebi. Ali
neka tvoje sledeće pitanje bude dobro, ili se odmah rastajemo.”
Ron se osmehnuo. Ovo je za njega bio poznat teren, dvojica muškaraca
se raspravljaju, izražavaju svoje nezadovoljstvo. Nema ničeg boljeg od
malo sukoba. Pustio je Džeka da odigra sledeći potez. Promašaj.
Ron se oslonio rukom na sto. „Evo šta hoću da kažem, Džek. Heder
Garbat je radila za tebe, i u to vreme je obrtala milione. Nešto od tog novca
otišlo je na račun za koji baš užasno izgleda kao da je pripadao tebi.”
„Kakav račun?”, pitao je Džek.
„Trajdent konstrukcije.”
Džek je klimnuo glavom, izgledajući zainteresovano. „Imaš li dokaze za
to?”
„Nego šta”, potvrdio je Ron, i promašio još jednu crvenu.
 „A ti dokazi?”, nastavio je Džek. „Ima li ih još neko?”
„Ne”, rekao je Ron. „Ali lako smo to povezali s tobom, tako da će, ako
iko zaista počne da istražuje oko smrti Heder Garbat, to takođe otkriti.”
„Ko ste vi?”, pitao je Džek ubacujući još jednu kuglu.
„Iskreno, trebalo bi mi previše vremena da objasnim”, rekao je Ron.
„Razbijaš me u ovoj partiji.”
„Mislim da si pomalo nervozan.” Džek je ubacio plavu kuglu, pa
natrljao vrh svog štapa kredom.
„Onda si me pogrešno protumačio. A još nisam završio. Baš pre nego
što je Heder Garbat otišla na suđenje, nastradala je jedna mlada novinarka.
Betani Vejts, iz lokalnih vesti. Sletela je autom sa litice.”
„Đavolski način da odeš”, primetio je Džek Mejson, ubacujući još jednu
kuglu.
„Nikada nisu pronašli njenog ubicu. Ali nekoliko nedelja pre smrti
Betani je poslala poruku svom šefu jer je upravo naišla na važnu priču.
Pronašla je pištolj koji se još pušio.”
„A priča se ticala Heder Garbat?” pitao je Džek, na trenutak
zaboravljajući na igru.
„I više od Heder Garbat. Nečega većeg, nekoga povezanog sa njom. A ti
si bio povezan sa njom, Džek. Koincidencija, zar ne?”
„Ne postoje koincidencije”, rekao je Džek.
„To je ono što i mi mislimo. Dakle, ima umova bistrijih od mog koji
kažu da je Heder Garbat krala novac za tebe, Betani Vejts je otkrila vezu -
možda na isti način kao mi - zbog čega si ti organizovao ubistvo Betani
Vejts.”
Džek je klimnuo glavom. „Hvala ti što si mi skrenuo pažnju na ovo.”
„Samo, ljudi bi mogli početi da postavljaju pitanja, znaš”, dodao je Ron.
„Pretpostavljam da bi mogli”, složio se Džek.
„A pitao sam se, među nama rečeno, šta ti misliš o toj priči?”
Sada je na Džeka bio red da se osmehne. „Među nama rečeno? Rekao
bih ovako. Znaš, ja sam bio do grla upetljan u to sa PDV-om, nego šta sam.
Nije bilo dokaza, ničega, dok ti nisi pomenuo ovo sa Trajdentom, ali to bi
mogla da bude slučajnost. Zbog toga me neće uhvatiti. Potpuno sam
osiguran, Roni - nikada neće pronaći novac. Čak sam mu i ja izgubio trag.”
Ron je klimnuo glavom. Stvarno je želeo da odigra svoj sledeći potez,
ali Džek još nije završio.
 „A ta Betani Vejts, neću se pretvarati da nisam čuo to ime, jesam,
mnogo dokaza u Hederinom slučaju je poteklo od nje. Ali ta poruka koju
kažeš da je poslala pre smrti? Gde bih ja čuo za to? Nema smisla.”
„Nikada nisi sreo Betani Vejts?”
„Nikada.”
„Nikada nisi čak ni razgovarao sa njom?”
„Nikada, tako mi boga”, odgovorio je Džek.
„Ipak, nisi se uvredio što sam pitao?”, Ron je promašio još jednu
crvenu.
„Ne, shvatam ja to, shvatam”, rekao je Džek. „Ali mora da si pomislio
kako je to malo preamaterski za mene? Da ostavim nepokrivene tragove,
ubijem novinarku... Malo sam uvređen ako bi pomislio da je to moj stil.”
„Svi pravimo greške, Džek”, primetio je Ron. „Pogotovo kada smo pod
pritiskom. Ali u pravu si, shvatio sam da to nisi bio ti. Ona bi čak mogla i
da ne bude mrtva, Džeki. Telo nikada nije pronađeno.”
Džek Mejson spremio se za sledeći udarac. Nije gledao u Rona.
„O, mrtva je ona.”
„Izvini?”, Ron je pomislio da mora da je pogrešno čuo.
„Rekao sam da je mrtva.” Džek je opet ubacio kuglu, pa kredom
natrljao štap.
„Znaš to sigurno?”
„Znam to sigurno”, potvrdio je Džek Mejson pripremajući se za svoj
sledeći potez.
„Kako možeš da znaš sigurno? Osim ako je ti nisi ubio?”
„Slušaj, Rone. Znam da je mrtva. A ja je nisam ubio. Ali to je sve što
ćeš čuti od mene. Shvati to kako želiš.”
Kako je Džek Mejson mogao da bude siguran da je Betani Vejts mrtva?
Osim ako je on nije ubio? Ili bar ako je tačno znao ko jeste?
Ron se nagnuo nad sto i ubacio prvu kuglu u celoj partiji. Letimično je
klimnuo glavom, kao da u to nikada nije ni bilo sumnje. Dvojica ljudi igraju
snuker - od toga ne može bolje. Ipak, u poslednje vreme bilo je sve manje
ljudi protiv kojih bi mogao da igra. Nekada ih je bila čitava banda, u
Londonu, Kentu; gde god da si bio, mogao si da odigraš partiju. Ali između
smrti, zatvora i života u izgnanstvu na Kosti del Sol, cela banda je nestala.
Ron se sada oslanjao na Džejsona da se s vremena na vreme sažali i odigra
partiju protiv svog starog. Ron je ubacio crnu. Ovo je već bilo bolje.
„Ti onda znaš ko ju je ubio?”, upitao je.
 Džek se osmehnuo. „Mislim da je bilo dosta ćaskanja. Ipak, uvek sam
raspoložen za partiju, Rone. Ako si nekada slobodan.”
Ron je ponovo pogledao u Džeka, i video još jednog starca čiji su
prijatelji pomrli. „Ja takođe, Džek.”
Biće jednostavno srećna okolnost za Rona ako se za njegovog
potencijalnog novog saigrača ispostavi da je ubica.

25
Načelnik policije Endru Everton zurio je u more lica koja su sva gledala u
njega. Pa, nekoliko njih bilo je usnulo, a dvojica starije gospode u pozadini
vodili su privatan razgovor, ali izuzev toga svi su gledali u njega. On je
voleo ovakve stvari, zaista jeste. Čitanja. Nisu ga često pozivali da to radi i,
pošteno govoreći, ovo je sam organizovao, ali je to i dalje bilo uzbuđenje.
Uz to je skoro odmah spazio lice koje je tražio. Tu mu se malo posrećilo.
Bio je u uniformi, razume se, jer to daje pozorišni osećaj, a takođe mu
daje malo autoriteta. Znao je da će to dati njegovom čitanju dodatnu snagu.
Ne da mu je to bilo potrebno, njegovo čitanje je i inače bilo veoma snažno.
Ovo je generacija koja te poštuje ako si načelnik policije. Ne kao ove nove
generacije, ali opet, žanješ ono što si posejao, a poverenje mora da bude
dvosmerna ulica.
Žena koja ga je upravo predstavila prisutnima zvala se Mardžori.
Mardžori je bila iznenađena kada joj je Endru pisao i ponudio ovo čitanje,
ali brzo je odgovorila potvrdno i obećala da će okupiti ljude, i tako su sada
bili ovde. Poslednje što mu je Mardžori rekla bilo je da je prošli govornik u
Književnom društvu Kupers Čejsa bila žena koja je napisala knjigu o ribi, i
prošla je veoma dobro, i zato ga je zamolila da ih ni on ne izneveri. Endru
Everton to i nije nameravao. Izabrao je da čita iz svoje četvrte knjige,
Nastavi da ćutiš. Bio je to nastavak njegovih prethodnih dela, Izneti dokaz,
Šteti tvojoj odbrani i prve od njih, pre nego što je slučajno otkrio svoj novi
otmeni sistem naslova, Krvava smrt Arčibalda Devonšira.
Pogledom je prelazio po prostoriji, ne žureći. Znao je da njegovo
ćutanje, i njegova uniforma, i njegove duboke smeđe oči zajedno stvaraju
osećaj iščekivanja. Počeo je da čita.
„Leš je bio osakaćen do neprepoznatljivosti...”
Čuo je nekoliko uzdaha i video da se žena u prvom redu koja je nosila
sako od tvida i bisernu ogrlicu zainteresovano nagnula napred.
„Mrka krv nakupila se u baru oko tela, udovi su bili opruženi pod
grotesknim uglovima, poput kukastog krsta smrti. Načelnica policije Ketrin
Hauard volela je da ostane hladne glave dok svuda oko nje drugi gube
glavu.
Podigla se jedna ruka. To se obično nije dešavalo na čitanjima. Endru
Everton odlučio je da sasluša pitanje, iako je to remetilo tok priče. Dao je
znak rukom ženi u devedesetim godinama, koja je podigla ruku.
„Izvini, dušo, jesi li rekao Ketrin Hauard? Kao kraljica? Žena Henrija
VIII?”
„Da”, rekao je Endru Everton. „Pa, valjda je tako.”
„Isto ime?”, upitao je muškarac koji je sedeo nešto dalje u prostoriji. „Ili
ista osoba?”
„Samo isto ime”, odgovorio je Endru Everton. „Radnja knjige smeštena
je u 2019. godinu.”
Čulo se mrmljanje dok su prisutni raspravljali o ovome. Izgleda da se
pojavio njihov nezvanični predstavnik. Bila je to žena u prvom redu, u
sakou od tvida.
„Dve stvari”, rekla je žena iz prvog reda. „Uzgred, ja sam Elizabet.
Kao prvo, zbunjujuće je što se ona zove Ketrin Hauard.”
Prisutni su se slagali.
„Pa, ja...”, započeo je Endru Everton.
„Ne, jeste. A kao drugo”, nastavila je Elizabet, „pretpostavljam da bi
serijal knjiga u kome bi prava Ketrin Hauard bila detektiv sasvim lako
mogao da bude bestseler. Da li su vaše knjige bestseleri, načelniče
policije?”
„U svojoj oblasti, da”, odgovorio je Endru Everton.
„Gugl se u tome ne bi složio sa vama”, rekla je Elizabet. „Ali samo
nastavite, uživamo u ovome.”
„Jeste li sigurni?” pitao je Endru Everton, i publika mu je jasno stavila
do znanja da zaista uživa.
„Mi samo često prekidamo govornike”, oglasio se čovek koga je Endru
Everton došao da vidi. Ibrahim Arif. Endru ga je odmah prepoznao sa
snimka koji je video u emisiji Jugoistok večeras. „To nam je u prirodi.
Molim vas, vratite se na leš opružen na podu.”
„Hvala vam...”
„Mada”, dodao je Ibrahim, jer mu je očigledno na pamet pala jedna
nova misao, „kada ste rekli da je ona zadržala hladnu glavu, da li je to bila
aluzija na odsecanje glave prave Ketrin Hauard?”
„Ne”, odgovorio je Endru Everton. „Ja zapravo nisam... ne.”
„Mislio sam da bi to mogao da bude književni trik”, rekao je Ibrahim.
„Čuli ste za njih.”
„Ona je...”
„Jesam li ja jedini čovek koji nije čuo za Ketrin Hauard?”, pitao je
čovek u dresu Vest Hema.
„Da, Rone”, potvrdila je Elizabet. „Sada pusti načelnika policije da
nastavi.”
„Ona je uzela...”
„Hoće li kasnije biti potpisivanje knjiga?” upitala je sitna sedokosa žena
koja je sedela pored Elizabet. „Ona žena koja piše o ribi potpisivala je
knjige, zar ne?”
Prisutni su potvrdili da je žena koja piše o ribi zaista potpisivala knjige.
„Bojim se da su moje knjige u elektronskom izdanju, tako da ih je
nemoguće potpisivati, osim ako ne želite da napravim užasan haos na
vašem kindlu”, odgovorio je Endru Everton. Bila je to rečenica koju je
uvežbao u stražnjim prostorijama nekoliko pabova i knjižara u Kentu u
proteklih nekoliko godina. Mada joj se još niko nije nasmejao, shvatio je
sada. „Ali daću svima QR kod posle čitanja da kupi bilo koju od mojih
knjiga sa velikim popustom.”
Na ovo se podigao veći broj ruku. Ibrahim se okrenuo licem prema
ostatku publike. „QR kod je šifra za brzu reakciju koju kompjuter može da
protumači i poveže vas sa određenim URL-om. Vrsta mrežaste šifre, tako bi
to jednostavnije moglo da se kaže.”
Većina ruku se spustila, ali tri ili četiri ostale su podignute. Ibrahim se
ponovo okrenuo prema Endruu Evertonu. „Ostala pitanja biće o tačnom
iznosu popusta.”
„Pedeset posto”, rekao je Endru Everton, i preostale ruke su se spustile.
„Nastavite, molim vas”, oglasila se Elizabet. „Zadržavamo vas.”
„Naprotiv”, odgovorio je Endru Everton. Pronaći će način da razgovara
sa Ibrahimom Arifom posle čitanja. Jednostavno će ga uvući u razgovor.
Uspostaviće bliskost između njih, i pitati ono što treba da se pita. On je
ovde, a to je glavno. Ponovo je pogledao u svoje beleške.
„Da li da počnem od početka?”
„Ne, dušo”, odgovorila je Elizabet. „Osakaćeni leš, Ketrin Hauard je
zadržala hladnu glavu. Mislim da smo do sada pratili.”
Endru Everton je klimnuo glavom.
„Razgledala je prizor oko sebe. Hauardova je mogla videti kako su
iskusni policajci sablasno prebledeli...”
Mardžori, žena koja ga je najavila publici, odlučila je da se umeša
stojeći sa strane pored bine.
„Zbunjujuće je što je ona žena, ali njeno prezime je muško ime? Ja bih
pomislila: ’Ko je Hauard?’”
Publika je na ovo zaklimala glavom.
„Je li prekasno da se to promeni?”, upitala je ona sedokosa žena sa
prijateljskom zabrinutošću.
„Pa da, već je prošlo nekoliko godina otkad je knjiga izašla”, rekao je
Endru Everton. „Ona je glavna junakinja svih mojih knjiga, i do sada to
izgleda nikome nije smetalo.”
Nekoliko prisutnih podiglo je obrve.
„Nastavi”, rekla je Elizabet.
Endru se ponovo usmerio na tekst. Prodaće nekoliko primeraka,
pomislio je. Onda će zahvaliti Ibrahimu za njegova pitanja i postaviti mu
nekoliko sopstvenih. Otpio je gutljaj vode koju su mu ostavili na govornici.
Ispostavilo se da je to u stvari votka s tonikom. Verovatno je tako bilo bolje.
„Niko od prisutnih nikada nije video ovako grozno mesto zločina,
ovako mračno, ovako poremećeno. Niko osim Ketrin Hauard. Jer je Ketrin
Hauard već ranije videla upravo ovakvo mesto zločina. U stvari, pre samo
tri meseca. U snu.”
Ruke su se ponovo podigle.

26
Endru Everton smestio se u rasklimanu staru fotelju, ispod slike broda.
Osvrnuo se i video zastakljene police, do kraja nakrcane fasciklama.
„Ovo je bilo krajnje prijatno”, rekao je Ibrahim, ulazeći sa čajem od
nane. „Krajnje prijatno. Imate redak talenat.”
„Jednostavno napišete jednu reč, pa još jednu, i molite se da vas niko
neće otkriti”, rekao je Endru Everton. Čuo je da je jednom Li Čajld rekao
nešto slično, i dopalo mu se. „Imate mnogo fascikli. Da li je to u vezi sa
poslom?”
Ibrahim se smestio na sofu. „Životni rad, da. Pa, u vezi sa mnogo
života. Ja sam psihijatar, načelniče policije.”
„Zovite me Endru”, rekao je Endru Everton, potpuno svestan da je
Ibrahim psihijatar. „Bojim se da mi treba nešto od vas, i zato želim da
izgledam što je moguće manje preteći.”
Ibrahim se osmehnuo. „Dobra taktika. Da li je čitanje bilo varka?
Jednostavno da bi došao da se vidiš sa mnom?”
„Delimično. Video sam te na televiziji”, odgovorio je Endru Everton.
Video ga je na televiziji, i pretražio svoje dosijee. „Sa tvojim prijateljima.
Prepoznao sam te. Dakle, zapravo dve muve jednim udarcem.” Dunuo je u
svoj čaj. „Hteo sam da nezvanično proćaskam sa tobom, a takođe sam
pomislio da bih mogao da prodam nekoliko knjiga.”
„Siguran sam da hoćeš”, rekao je Ibrahim. „Načelnica Ketrin Hauard je
veoma čvrsta. Progonjena, ali čvrsta.”
„Opisao sam je kao ’tvrdu kao tikovina’ u knjizi Izneti dokaz.”
„Upravo je takva, Endru”, s odobravanjem je rekao Ibrahim. „Tvrda kao
tikovina. Ipak, dosta o književnosti. Rekao si da si me prepoznao.
Zaintrigiran sam.”
„Pre nekoliko dana bio si u zatvoru Darvel, čini mi se?”, Endru Everton
video je sve pojedinosti o Koninim posetiocima. A takođe i lepe snimke
izbliza sa sigurnosnih kamera u zatvoru.
„A, tako”, rekao je Ibrahim.
„Tako”, rekao je Endru Everton. „Naveo si kao svoju profesiju
’novinar,’ mada nisam mogao da pronađem nikakvu tvoju vezu sa tim
poslom. Posetio si zatvorenicu po imenu Koni Džonson. Posebno surovog
narko-dilera, trenutno u pritvoru zbog većeg broja veoma ozbiljnih zločina.
Zadržao si se u ćaskanju sa njom otprilike pola sata, i sada navodim
zvanični izveštaj, ’povremeno vrlo živahnom’. Tačno?”
 „Pa, ja bih rekao narko-dilerku, mada moram da naučim da ne dodajem
pol uz poslovne titule”, rekao je Ibrahim, „Ali izuzev toga, tačno je.”
„Zanima me da li bih mogao da te pitam o čemu ste ti i Koni Džonson
razgovarali?”
Ibrahim je razmislio o ovome. „Zanima me da li bih ja zauzvrat mogao
da pitam kakve veze to ima sa tobom?”
„Takođe bi mogao da znaš da je druga zatvorenica, Heder Garbat,
pronađena mrtva nedugo posle toga, gospodine Arife. I da je Konino ime
pomenuto u poruci nađenoj u njenoj ćeliji. Zbog toga to ima veze sa mnom
i mojim poslom.”
„Istina. Zločin, i izvrsno pisanje, tvoj su posao”, rekao je Ibrahim.
„Cigaru?”
Endru Everton odmahnuo je glavom; nije padao na ovo. „Koni Džonson
je moguće, u stvari verovatno, najopasnija žena sa kojom su moje jedinice
ikada morale da imaju posla. Uz malo sreće biće osuđena i poslata u zatvor
na veoma dugo vreme. Ako to ugroziš na bilo koji način, mogao bih ti
veoma otežati život, tako da bih te posavetovao protiv toga. Međutim, ako
si u mogućnosti da mi pomogneš, odlučno bih te posavetovao da to učiniš.”
„Razumem tvoj stav”, odgovorio je Ibrahim. „On je zadivljujuće jasan.
Vidim zašto se dopadaš ljudima. Vidim zašto si načelnik policije. U
Americi ponekad glasaju za svoje šefove policije, da li si to znao? To je
jedna od mnogih posebnos...”
„Zato ću te još jednom ljubazno pitati”, prekinuo ga je Endru Everton.
„Zašto si posetio Koni Džonson, i o čemu ste pričali?”
Ibrahim je zadobovao prstima po rukohvatu sofe. „Doveo si me u tešku
situaciju, Endru. Ako i dalje mogu da te zovem Endru?”
Endru Everton je klimnuo glavom i otpio gutljaj čaja.
„Znaš, kada imam klijenta”, nastavio je Ibrahim, „sve o čemu pričamo
obuhvaćeno je zakonima o poverljivosti podataka o pacijentu.”
„Ona je tvoj klijent?”, upitao je Endru Everton.
„Pa, upravo o tome se radi. Na početku sastanka to nije bila. Ali na
kraju sastanka je to postala. Dakle, do čega nas to dovodi? Mogu li da ti
kažem o čemu smo pričali, ili ne mogu? Da li je poverljivost retrospektivna,
da tako kažemo? Nezgodno pitanje, Endru, zar ne?”
„Nezgodno pitanje.” Endru je zaklimao glavom. „Da vidimo mogu li da
ti pomognem oko tvoje dileme.”
„Veoma si ljubazan”, odgovorio je Ibrahim.
 „Gospodin sa kojim si sedeo na čitanju...” počeo je Endru Everton.
„Ron.”
„Njega sam takođe video na televiziji, pa sam svestan da ste veoma
bliski. Ti znaš, kao što znam i ja, da se od njega danas širio oštar zadah
kanabisa.”
„Verovaću ti na reč u vezi s tim”, rekao je Ibrahim. „Ron uvek zaudara
na nešto.”
„Ti takođe znaš da su potrage za kanabisom u mojoj jedinici, i u većini
drugih jedinica, disproporcionalno usmerene na mlade crne muškarce. To je
nešto čime sam pokušao da se pozabavim u prošlih nekoliko godina sa
izvesnim, mada nedovoljnim uspehom. Zato mi veruj da bi zaista koristilo
mom statističkom učinku ako bih naložio potragu za drogom kod starog
belog muškarca. Mogu da pošaljem policajce u Ronov stan u roku od sat
vremena.”
„Zaboga”, rekao je Ibrahim, „to je veoma iskreno od tebe.”
„Da li bi Ron želeo da mu policijska patrola pretura po donjem vešu?”
„Ne verujem da bi iko to želeo. A policajci ponajmanje od svih. Ali
takođe ne mislim da ćeš to da uradiš. Ron bi nadigao larmu, svi bismo se
okupili da fotografišemo. Ja bih čak mogao da navedem našeg prijatelja
Majka Vaghorna da se zainteresuje za to. Mislim da je sve to previše
upadljivo i haotično.”
Endru Everton nije dozvoljavao da ga nadmudre. „Onda tvoji ostali
prijatelji? Dame?”
„Džojs i Elizabet?”
„Tebi možda nije nelagodno da te načelnik policije ispituje. Ron bi
možda to mogao da primi olako. Ali dve starije žene? Šta misliš kako bi
njih dve reagovale ako bih odlučio da njih ispitam? Jer ako budem morao,
hoću.”
Ibrahim se nasmejao. „Želim ti svaku sreću u vezi sa tim, Endru.
Moram da prenesem Elizabet šta si rekao - ona će se oduševiti. Od svih
ovih oraha, uveravam te da je mene svakako najlakše slomiti.”
„Hoću da mi pomogneš u ovome, Ibrahime”, rekao je Endru Everton.
Ibrahim se nagnuo napred. „Načelniče policije! Endru! Shvatam da
deluje kao da vršim opstrukciju. Stvarno to razumem, a ja povremeno
umem da budem vrlo težak. Nepopustljiv, jednom su me tako opisali. Zato
ti neću pričati o čemu sam razgovarao sa Koni Džonson i, procenivši
situaciju što bolje mogu, ne verujem da si u naročito dobroj situaciji da me
primoraš na to. Ali uveravam te da u tome nema ničeg što bi se ticalo tebe, i
ničeg zbog čega bi trebalo da brineš. Na sudovima je da odluče da li je Koni
Džonson kriva ili ne. Veoma sumnjam da je na neki način bila umešana u
smrt Heder Garbat. Ali mogu otvoreno da ti kažem kako je moj razgovor sa
njom, u najmanju ruku, bio nevin.”
„Kada ćeš se sledeći put videti sa njom?”
„Ništa nisam planirao”, odgovorio je Ibrahim.
Endru Everton je klimnuo glavom. Nije bio sasvim siguran šta sledeće
da uradi.
Međutim, bio je siguran u to da ga je Ibrahim Arif upravo slagao.

27

DŽOJS

Karon Vajthed i magistar Robert Braun.

Tražila sam na Guglu, ali tamo nema ničeg naročitog. Postala sam
toliko očajna da sam čak koristila Bing, ali rezultati su bili isti, čak malo
sporiji. Ibrahim kaže da nema svrhe tražiti. On misli da će imena biti u
nekoj vrsti šifre. Ali opet, Ibrahim misli da je sve u šifri.
Sada imam adresu Majka Vaghorna, ali pokušavam da to ne
zloupotrebljavam. Poslala sam mu veoma zabavan klip veverice koja prvi
put proba badem, ali on je odgovorio da mu je to poslovni imejl i nije
namenjen za klipove sa interneta, a osim toga, već ga je video.
Nisam bila dovoljno hrabra da mu pošaljem imejl posle toga, tako da mi
je bilo drago zbog prilike da mu pošaljem imena. Vajthed i Braun? Da li i
na šta podseća?
On mi je zahvalio, ali je rekao da nikada pre nije čuo nijedno od ta dva
imena. Možda su stvarno šifrovana. Prosledio ih je Polin.
Moja velika vest je da smo upravo imali čitanje u Književnom društvu. I
to dobro čitanje. Načelnik policije Kenta, ako možete da verujete? Skinula
sam njegove knjige u svoj kindl. Svaka košta po devedeset devet penija,
molim lepo.
 Ibrahim u sredu ide u zatvor Darvel, da razgovara sa Koni Džonson.
Pitao me je koji bi časopis ona mogla voleti da čita, ali nisam bila sigurna.
Ja volim Vumen end houm, ali ne verujem da bi to bilo za Koni, pa sam
pitala Džoanu, i rekla sam joj da je Koni dilerka droge od trideset i nešto
godina koja uvek nosi divne cipele, a ona je predložila Graciju.
Ron je podneo izveštaj sa sastanka sa Džekom Mejsonom. Džek Mejson
kaže da zasigurno zna da je Betani mrtva. A to može da zna samo ako zna
ko ju je ubio. Elizabet je rekla Ronu da ponovo ode da se vidi sa njim i
sazna nešto više, ali ovo nas je sve prenulo.
Mogla bih da gledam Mesto pod suncem. Juče su tražili kuću na Kritu.
Supruga se zaljubila u malu seosku kuću, ali nije bilo prostora da muž tu
drži svoj paraglajder, pa nisu dali ponudu za kuću. Mogli ste videti da je
ženi slomljeno srce, ali udala se za njega, tako da mora snositi deo krivice
za to.
Takođe razmišljam kako bismo mogli da razgovaramo sa Fionom
Klemens. Znam da se ona ne uklapa uz Džeka Mejsona, ali, ako je ona
pisala te poruke Betani pre mnogo godina, i dalje je osumnjičena. A svi
osumnjičeni moraju da budu ispitani.
Ali kako? Poslala sam joj poruku na Instagram, ali ne znam da li ju je
dobila.
Još dok ovo pišem, znam šta će Elizabet reći. Da sam želela da
proverimo slučaj Betani Vejts samo kao način da upoznam Majka
Vaghorna, a sada želim da optužim Fionu Klemens samo kao način da
upoznam nju. Da nema načina da znamo je li ona pisala te poruke pre toliko
godina. I da, to je tačno. Ali to što bih volela da upoznam Fionu Klemens
ne znači da ona nije ubica. Mnogi slavni ljudi su ubice. Braća Krej3, na
primer.
Džoana dolazi na ručak u nedelju, tako da ću nju pitati kako bi neko
mogao da pristupi upoznavanju Fione Klemens. Znam da se možeš prijaviti
da dobiješ karte za gledanje snimanja Zaustavi sat, ali pretpostavljam da
nije dozvoljeno da iz publike dovikuješ pitanja o ubistvima.
Možda da navratim do prodavnice? Sada imaju bademove mleko. Prošli
put kada je Džoana dolazila, donela je sebi mleko, jer „niko više ne pije
kravlje mleko, mama”. Ja sam se usprotivila i rekla da prilično mnogo ljudi
koje ja znam i dalje pije kravlje mleko, ali Džoanina definicija reči „niko” i
moja definicija te iste reči verovatno se razlikuju. Htela sam da kažem,
„misliš niko u Londonu”, ali nije vredelo da se oko toga nadiže galama.
 Kako bilo, jedva čekam da joj vidim lice kada otvori frižider. Osim ako
niko više ne pije ni bademovo mleko, a spremna sam da prihvatim da
postoji i takva mogućnost. Veoma je teško držati korak sa tim novotarijama.
Ipak, ona je korisna kada treba da izabereš odgovarajući časopis za
dilerku droge. To priznajem Džoani.
Dogovorila sam da se nađem sa Polin sutra, i jedva čekam da se to desi.
Polin je predložila popodnevni čaj u hotelu na keju. Proverila sam, tamo ti
naspu i čašu proseka. Osećaću se kao Džeki Kolins.

28
Džek Mejson je gledao helikoptere na internetu. Bilo bi lepo kupiti jedan.
On je svakako mogao to sebi da priušti, ali koliko bi ga stvarno koristio?
U stara vremena, sigurno, do Amsterdama i nazad, gore do Liverpula,
dok je sedeo zaglavljen u saobraćajnoj gužvi, ili u tunelu ispod Lamanša.
Helikopter bi bio sjajna stvar. To bi stvarno bila prava stvar.
Ali sada? Gde sada zaista ide? Dole do otpada? To je petnaest minuta u
bentliju. Možda dvadeset ako nemaš sreće sa semaforima. S vremena na
vreme navrati u London, da poseti ono malo ortaka koji su mu ostali. Ono
malo ortaka koji nisu u Španiji, ili mrtvi.
Časovnik u hodniku otkucao je šest sati, pa je Džek sebi nasuo viski.
Je li previše rekao Ronu Ričiju? Jednostavno je bilo razgovarati sa
nekim svojih godina. Džek je znao ko je ubio Betani Vejts, ali niko neće
čuti to ime sa njegovih usana. Moraš da održavaš svoje standarde, a
cinkarenje je cinkarenje, bez obzira na to sa kim razgovaraš.
Ali Džek je želeo da kaže nešto. Jer, kad stvarno razmisli o tome, čitava
stvar bila je potpuno nasumična. Nije bilo potrebe da Betani Vejts umre.
Džekov otpad i dalje je radio sasvim lepo, s vremena na vreme naleteo
bi mu poneki poslić, tražili su mu usluge, i on ih je pružao. Prodao je
najveći deo svog kazina, a deo koji je preostao još mu je donosio pristojne
pare. Ali telefon mu više nije zvonio često kao nekada. Nije bio potreban
ljudima. To je u redu. Ko još ima snage da se bavi drogom? Prepusti sve to
klincima. Džek je imao svoju kuću sa pogledom preko Lamanša, svoj sto za
snuker. Imao je čak i štale, ako bi ikada poželeo konja. I nije počinjao da
pije do šest. Nema cinkarenja i nema viskija pre šest. Pravila po kojim je
živeo.
Džek je imao izobilje prostora za helikopter, u to nije bilo sumnje.
Mogao je da ga spusti na teren za kroket. Pored malog vozila za golf, koje
će ga odvesti do kuće. A stvarno ih je bilo lepih. Neko iz Estonije prodavao
je bel 430 zlatne i ljubičaste boje. To bi impresioniralo neke ljude.
Mada, da li bi? Džek je iskapio ostatak viskija. Ko bi to uopšte i video u
današnje vreme? Ko mu dolazi u posete? Džek se pitao da li bi mogao da
pozove Rona u kuću na partiju snukera? Da li bi se Ronu to dopalo? Dobro
su se slagali.
Džek je u životu zaradio užasno mnogo para, ali nije, kako je sad
shvatao, stekao naročito mnogo prijatelja. Na kraju je shvatio, posle života
provedenog u bavljenju kriminalom, da ti tvoji poslušnici nisu pravi
prijatelji.
Je li stvarno želeo da potroši šeststo hiljada na helikopter koji će
koristiti dvaput godišnje? Da ga gleda kako rđa na travnjaku? Hm.
Ukucao je „cena golf vozila u Britaniji” u pretraživač kada se na ekranu
njegovog kompjutera pojavilo obaveštenje da je dobio imejl.
Prepoznao je adresu. Imejl je bio od ubice Betani Vejts. Nekada su
prilično često bili u kontaktu. Sada manje, što je bila neka vrsta olakšanja.
Ipak, pored svega što se dešavalo proteklih nekoliko dana, on je i očekivao
poruku.
U imejlu je pisalo:

Dugo se nismo videli. Samo prijateljsko upozorenje da držiš oči

otvorene. Uskoro ćemo razgovarati.

Ti ćeš da mi kažeš, pomislio je Džek. Džek Mejson nije ostavio mnogo

nesređenih stvari za sobom u životu, ali ovo je svakako bila jedna od njih.
Džek se upitao da li je došlo vreme da kaže istinu.

29
Džuniper kort, zgrada koju su identifikovali pregledajući nadzorne kamere,
bila je na samo petnaestak minuta hoda od policijske stanice u Ferhejvenu,
pa su se Kris i Dona prošetali do tamo.
„Dakle, ko je tajanstveni čovek?”, upitao je Kris.
„Još nisam dobila izveštaj od forenzičara”, rekla je Dona. „Nema ničega
na telu, nema ličnih dokumenata, fotografija je prosleđena štampi. Ti sve
ovo već znaš?”
„Ne čovek u minibusu, zaboga. Momak sa kojim se viđaš?”
„Kakve ti samo imaš prioritete”, rekla je Dona. „Auh!”
Skrenuli su na Foster roud. Džuniper kort bio je namenski podignuta
zgrada iz osamdesetih godina, koja je za dvadeset godina počela da izgleda
retro-moderno. Stotinak stanova, travnjaci sa prednje strane i, ono
najvažnije, veliki parking ispod zgrade.
Džuniper kort se nije često pojavljivao u policijskim izveštajima.
Nekoliko ukradenih bicikala, poneka pritužba zbog buke, čovek koji je
poštom prodavao lažne Benksijeve slike, i neki grafiti o gradonačelniku
koje su morali da shvate ozbiljno. Na internetu nisu mogli da pronađu čak
ni podatke o firmi koja upravlja zgradom. Ovo je bila sama definicija mira i
neupadljivosti. Ali tu je mogao da se nalazi ključ za otkrivanje ko je ubio
Betani Vejts.
Mesto je bilo lepo i blizu stanice, pa je bilo dom mnogima koji su
putovali na posao u London ili Brajton. A to je značilo da u zgradi nije bilo
skoro nikoga kada su oni došli.
„Jesi li nervozan zbog audicije?” upitala je Dona Krisa. Išao je na probu
za snimanje Jugoistoka večeras, odmah iza ugla odavde, u sredu.
„Ne, ja zarađujem za život jureći zlikovce”, rekao je on. „Misliš da se
plašim televizijske kamere?”
„Mislim, da.”
„U pravu si”, složio se Kris. „Prestravljen sam. „Misliš li da će me
pustiti da se izvučem?”
„Ja te neću pustiti da se izvučeš. Bićeš fantastičan.”
Kris i Dona su kroz široka dvostruka vrata videli sto domara u hodniku
Džuniper korta, i čoveka u smeđoj uniformi koji je sedeo za njim čitajući
Dejli star.
„U Londonu ih zovu konsijerž”, primetio je Kris, dok je pritiskao
dugme interfona. Pokazao je nalog, ali nije bilo potrebe za tim, jer ih je
čovek pustio unutra uopšte ne podižući pogled.
 „Jutro”, pozdravio ga je Kris. Čovek i dalje nije podizao pogled.
„Postoji li upravnik zgrade sa kojim bismo mogli da razgovaramo?”
Čovek ih je najzad pogledao. „To sam ja. Međutim, ne volim da
pričam.”
Kris je ponovo pokazao nalog. „Policija Kenta.”
Čovek je spustio novine. „Radi se o mom komšiji? Uhapsićete ga?”
„Ja... ne, ne verujem”, odgovorio je Kris. „Šta je on uradio?”
„Napravio je staklenu baštu”, rekao je čovek. „Bez građevinske
dozvole. Ja sam Len. Često vas zovem u vezi sa tim, a ovo je prvi put da
vas vidim.”
„To je više pitanje za kućni savet, Lene”, umešala se Dona. „Ne za
policiju.”
„Tako dakle?”, rekao je Len. „Ipak, pretpostavljam da biste se, ako bih
ga ubio, pojavili vrlo brzo?”
„Pa, da, razume se”, složio se Kris. „Ako ga ubiješ, došli bismo.
Ubistva, da; staklene bašte, ne. Tražimo podatke o firmi koja upravlja ovom
zgradom, i pitali smo se da li bi ti mogao da nam pomogneš.”
„Vi pomažete meni, ja pomažem vama”, odgovorio je Len. „Dođite da
popričate sa mojim komšijom, i možda ću se ja setiti...”
„Arlington nekretnine”, prekinula ga je Dona, čitajući sa table na zidu i
zapisujući broj.
Kris je počeo da zaviruje u neke od poštanskih sandučića, zapisujući
imena. To je zapravo bilo nezakonito, ali domar Len je izgleda imao
prilično opušten odnos prema zakonitosti.
„Imate li pravo to da radite?”, upitao je Len.
„Sa nalogom, da”, rekao je Kris. Očigledno nije imao pravo na to. Kris
je ponekad mislio da Klub ubistava četvrtkom ima loš uticaj na njega.
„Da li vam neko posebno izaziva probleme?”, pitala je Dona.
„Tip u stanu sedamnaest slomio je dve WC-šolje”, rekao je Len.
„Hvala ti na pomoći, Lene”, rekao je Kris. „Ostavićemo te na miru.”
Dok su izlazili, čovek je doviknuo za njima: „Ne krivite me ako ga
ubijem. To će biti vaša krivica.”
Kada su opet izašli na hladan vazduh, Kris i Dona počeli su da zapisuju
brojeve registarskih tablica. Bio je tu jedan auto koji je Kris svakako
prepoznao, beli pežo sa plamenovima na tablici. Zapisao je i njegov broj
registracije.
 Kris bi voleo da nađe trag koji je promakao Elizabet. Da li bi stvarno
trebalo da se oseća toliko takmičarski nastrojeno prema ženi u kasnim
sedamdesetim?
Ali on je shvatao da je ovo traganje naslepo. Čak i ako neko sada živi u
Džuniper kortu, to je bez značaja ako tu nije živeo i pre deset godina, u noći
kada je Betani umrla.
Bez obzira na to, nastavio je da zapisuje brojeve. Najveći deo
policijskog posla svodio se na zapisivanje brojeva.

30
„Voleo je motocikle”, rekla je Polin. „Voleo je da čačka po njima. Rastavio
bi ih i zaboravio da ih ponovo sastavi.”
„Geri je bio takav sa slagalicama”, primetila je Džojs. „Stalno sam mu
govorila, nemoj da počinješ slagalicu ako je nećeš završiti, Geri. Ako si
završio operu, onda, za ime sveta, uradi most. Na kraju sam ja morala sve
da ih završavam. Pretpostavljam da tako ne možeš sa motociklom.”
„Vozio se sa društvom vikendom”, nastavila je Polin. „Čitava banda njih
- Odmetnici smrti, tako su se zvali. Dvojica su bili računovođe.”
„Ali pazio te je”, ubacila se Džojs.
„Da li je, Džojs? Ne znam”, odgovorila je Polin. „Voleo me je, što se
toga tiče, i bio bi veliki problem otarasiti ga se. Ali.
„Ali?”
„Slušaj, dobro smo se slagali. Videla sam i gore”, rekla je Polin. „Ipak,
ne znam da li je to bio mladalački ljubavni san. Sada moraš da budeš udata,
zar ne? Moraš da pronađeš nekoga.”
„Bojim se da sam ja bila užasno dosadna”, napomenula je Džojs. „Ja
sam želela da se udam.”
„Pobogu, to nije dosadno, Džojs. Stvarno to želeti, to je san. Kako si se
ti zaljubila u Gerija, sećaš li se?”
„Oh, nisam se ja zaljubila u njega”, rekla je Džojs. „Ništa slično tome.
Samo sam ušla u sobu i on je bio tu, i pogledao me je, a ja sam pogledala
njega, i to je bilo sve. Kao da sam ga oduvek volela, nije bilo neophodno da
se zaljubljujem. Kao kad pronađeš savršen par cipela.”
„Zaboga, Džojs”, rekla je Polin. „Naterala si me da zaplačem.”
„Mislim, imao je on svoje loše strane.”
„Da li te je ikada varao sa ženom koja radi tetovaže i zove se Minti?”
„Ne, ali uvek je ostavljao upotrebljene kesice čaja u sudoperi”,
odgovorila je Džojs. „A onda su tu bile i slagalice.”
Obe žene su se nasmejale. Polin je podigla čašu da nazdravi.
„Za Gerija”, rekla je Polin. „Volela bih da sam ga upoznala.”
Džojs se kucnula sa njom. „I za... izvini, kako se zvaše tvoj muž?”
„Zvao je samog sebe Lucifer. Bio je roud menadžer grupe Djuran
Djuran.”
„Kako mu je bilo pravo ime?”
„Klajv”, rekla je Polin.
„Pa, i ja bih volela da sam upoznala Klajva. Pitam se da li bi se on i
Geri slagali?”
Usledila je pauza, i dve žene su se ponovo nasmejale. Konobar im je
doneo poslužavnik na sprat, prepun sitnih peciva i sendviča. Džojs je
pljesnula rukama.
„Obožavam čajna peciva”, rekla je Polin. „A sada, dok jedem ovaj
minijaturni ekler, zašto mi ne bi rekla zašto smo ovde?”
„Mislila sam da bi bilo lepo da proćaskamo”, rekla je Džojs. „Da te
upoznam, da malo tračarimo.”
Polin je podigla ruku. „Džojs, poštedi me toga.”
„U redu.” Džojs je odgrizla prvi zalogaj sendviča od dva zalogaja.
„Htela sam da pričam sa tobom o Betani Vejts.”
„Potpuno si me iznenadila ovim, Džojs. Misliš li da ćeš pojesti svoj
ekler? Možemo da se zamenimo i da ti dam svoj sendvič sa govedinom i
renom.”
Obavile su razmenu.
„Stalno mislim na te poruke koje je Majk pomenuo”, rekla je Džojs.
„Dobro. Uzgred, misliš li da ćeš pojesti svoju torticu s limunom?”
„Ne, samo izvoli”, rekla je Džojs. „Radi se samo o tome da ne
pronalaziš uvek stvari na najočiglednijem mestu, zar ne? Na primer, ja sam
pre neki dan izgubila svoj krojački metar, a uvek ga držim u Uoči u kuhinji.
Uvek. Ali trebao mi je da završim raspravu sa Ibrahimom čiji je televizor
veći, i otvorila sam fioku, i da li je bio tamo? Nije. Nije bio na očiglednom
mestu. Na kraju sam ga našla na polici za knjige, bog bi ga znao zašto. Ja ga
nisam stavila tamo, a sigurno nije ni Alan, zar ne?”
„Jesi li izgubila misaoni tok, Džojs?”
„Ni najmanje”, odgovorila je Džojs. „Samo sam htela da kažem da bih,
dok svi gledaju u Džeka Mejsona, ja mogla da pogledam u Jugoistok
večeras i proverim da li je neko od tih ljudi mogao da je ubije? Iz potpuno
drugačijeg razloga. Ima li to smisla?”
„Više smisla nego sve ostalo što je bilo ko od vas zaključio”, rekla je
Polin. „Pitaj me šta god želiš.”
„Dakle, neko je ostavljao preteče poruke Betani. U njenoj tašni, na
njenom pisaćem stolu.”
„Tako sam čula.”
„Da li si to mogla da budeš ti?”
„Ne.”
„Da li je mogla da bude Fiona Klemens?”
„Mogla je da bude Fiona Klemens”, rekla je Polin. „Sumnjam u to, ali
nije nemoguće.”
„Ljubomora?”
„Ne verujem da je ljubomora prava reč. Obe su bile jake žene. A u
sadašnje vreme ljudi vole da nateraju jake žene da se međusobno takmiče.
Kao da ne možeš da imaš dve jake žene u istoj prostoriji u isto vreme. Svet
bi eksplodirao.”
„Možda bi trebalo da razgovaram sa Fionom Klemens”, rekla je Džojs.
„Šta ti misliš?”
„Mislim da bi ti volela da razgovaraš sa njom, Džojs. Eto šta ja mislim.”
Džojs je dodala Polin svoju torticu sa limunom. „To ništa ne škodi. No,
o tom potom. Šta si ono rekla o Betaninoj odeći?”
„Nemam pojma”, rekla je Polin.
„Karirana crno-bela jakna i žute pantalone”, podsetila je Džojs. „Upitala
si se ko bi to nosio?”
„Pa, znaš već...”, rekla je Polin.
„Ne znam. Zašto si to pomenula?”
„Mogu li nekoga da namamim na još jedan proseko?”, pitao je konobar.
„Da, molim”, rekle su i Džojs i Polin. Dok im je sipao, obe žene su
pristojno ćutale, osim povremenih uzdaha oduševljenja dok su se čaše
punile.
 „Čudno je što je to nosila, to je sve”, rekla je Polin i povukla dobar
gutljaj. „Nije njen stil.”
„Polin. Da li mi nešto prećutkuješ?”
„Mislim da bi ti to provalila, zar ne?”
„Nisam sigurna da u tvom slučaju bih, ne”, odgovorila je Džojs. „Ne
štitiš nekoga?”
„Time što pričam o Betaninoj odeći? Ne. Jednostavno me zanima odeća.
To je ono što gledam.”
„Svi se više koncentrišu na ofšor-račune nego na pantalone”, primetila
je Džojs.
„Pa, zbog toga ste vi ekipa”, rekla je Polin. „Ne morate svi da se
koncentrišete na istu stvar.”
„ A pomenula si i da je snimak nadzorne kamere bio veoma mutan? To
je bilo neobično zapažanje.”
„Džojs”, rekla je Polin. „Svi ste vi sedeli i pričali o svojim teorijama, a
ja sam jednostavno želela da se priključim. Samo sam želela da nešto
doprinesem. Vi ste prilično zastrašujuća družina kada ste svi na okupu.”
Džojs se nasmejala. „Pretpostavljam da je tako. Ipak, to je uglavnom
zbog Elizabet, a ne zbog mene.”
„Naravno”, složila se Polin. „Pričaj mi o Ronu.”
„Šta hoćeš da znaš?”
„Loše stvari. Bilo šta što mi je promaklo dok sam zurila u te prelepe
oči.”
„Odakle da počnem”, zapitala se Džojs. „Ne ume da se oblači, odbija da
jede zdravu hranu, ne smeš da mu protivrečiš, ponekad je preglasan,
pogotovo na javnim mestima, neki od njegovih stavova su zastareli, i
jednom mi je sat vremena držao predavanje kada sam rekla da sam glasala
za liberalne demokrate na lokalnim izborima.”
„Ali je...”
„Ponekad me začikava, mada mi se dopada kada začikava Elizabet, tako
da to možda i nije neka mana. Veoma je spor u odgovaranju na poruke, lako
postane mrzovoljan, pogotovo ako nije jeo. Često pušta vetrove. Jednom je
bio natmuren ceo dan jer ga nismo pozvali da vidi leš ubice kog je neko
ustrelio u Kupers Čejsu. Ima grozan ukus za muziku i, ako ikada navrati u
posetu uveče, priča dok je televizor uključen.”
„U Kupers Čejsu je bio neki ubica?”
 Džojs je na ovo odmahnula rukom. „Ako ga ikada pošalješ u
prodavnicu, doneće pogrešnu stvar. A ne mislim na tamnu čokoladu umesto
mlečne čokolade. Mislim na to da ćeš dobiti ananas ako si tražila pakovanje
od četiri rolne toalet-papira.”
„To je prilično obiman spisak”, primetila je Polin. „Ima li nekih dobrih
strana?”
„Taj spisak je duži”, odgovorila je Džojs. „Zato ću ga skratiti za tebe.
Odan je, ljubazan, zabavan, i veoma, veoma sam ponosna što je, iz kog god
bilo razloga, izabrao da bude moj prijatelj. On je, a to je samo gledište,
princ. Ponekad maštam, a ovo će zvučati glupo, ali ponekad maštam kako
Ron sedi ovde na mojoj sofi, a Geri je u fotelji, i njih dvojica se jednostavno
smeju i raspravljaju satima. Mogu da zamislim čitavu stvar u svojoj glavi.
Geri bi ga obožavao, a to je najveći kompliment koji mogu da dam.”
U Džojsinim očima videle su se suze, i Polin ju je uzela za ruku. „Zvuči
kao da ti i njega voliš, Džojs.”
„Naravno da ga volim”, rekla je Džojs. „Kako možeš da ne voliš Rona?
Mislim, on nije čovek za mene, Polin, iz mnogih navedenih razloga. Ali,
ako voliš ananas, a već imaš dovoljno toalet-papira, on je čovek za tebe.”
„Znaš, sasvim lako bi mogla da budeš u pravu”, rekla je Polin.
Džojs se sada osmehivala kroz suze. „Divno, divno. Potražiću šešir za
venčanja.”
„Nemojmo ići tako daleko.” Polin se osmehnula. „Tek smo na početku.”
Polin je pustila Džojsinu ruku. Ali Džojs ju je sada položila na Polininu.
Gledala ju je pravo u oči.
„Kuneš se da si mi sve rekla, Polin?”
„Izgleda kao da bi vama trebalo još jednom dosuti čaše, moje dame?”
rekao je konobar.
„Da, molim”, odgovorile su Džojs u Polin.

31
„Provukla si ih kroz stari kompjuter?” upitao je Stiven. „I ništa od toga?”
 „Ništa od toga”, potvrdila je Elizabet. Prijatelj koji je još bio u službi
obavio je proveru za nju. Za „Karona Vajtheda” nije bilo nikakvih rezultata,
a za „Roberta Brauna” ih je bilo i previše. Obećao je da će ih sve pregledati,
ali postoji ograničen broj usluga koje možeš da tražiš, a Elizabet ih je u
poslednje vreme tražila baš mnogo. Možda bi trebalo da poseti načelnika
policije i proveri zna li on nešto što oni ne znaju? Da li bi mogla da ugovori
sastanak? Mora da je postojao način.
„Tvoj drug će to da provali”, rekao je Stiven. „Onaj što rešava
ukrštenice.”
Ibrahim. On i Stiven nekada su bili dobri prijatelji. Ibrahim je i dalje
tražio da navrati, a Elizabet ga je i dalje odbijala.
„Ja ovde pokušavam da igram šah”, oglasio se Bogdan. „Mnogo
pričate.” Bogdan je došao sa gradilišta na vrhu brda da pravi društvo
Stivenu. „Još uvek mirišeš veoma lepo”, primetila je Elizabet. „A to je isti
miris kao i ranije. Skoro kao da se viđaš sa nekim redovno?”, Elizabet je
imala mesta u glavi za više misterija istovremeno.
Bogdan je povukao potez i zavalio se na stolici. „Šta ćeš da uradiš u
vezi sa tipom koga moraš da ubiješ?”
„Ja sam prva postavila pitanje, Bogdane”, odvratila je Elizabet.
Od Bogdana neće ništa izvući. Možda bi trebalo da počne da ga prati?
Da li je to malo preterano? Na trenutak je razmišljala, i zaključila da to
verovatno jeste malo preterano. Ali Elizabet je stvarno mrzela da ne zna
tajne. Špijuni su kao psi. Ne mogu da podnesu zatvorena vrata.
„Taj Viking je imao sjajne knjige”, napomenuo je Stiven, razmišljajući o
svom sledećem potezu. „Stvarno vrlo izuzetne.”
Stiven je njena tajna, naravno. Njena zatvorena vrata. Zasad.
„Upotrebićeš pištolj koji sam ti dao?”, upitao je Bogdan. „Žena od koje
sam ga dobio rekla je da je bio zakopan duže vremena, pa proveri da li
radi.”
„Sada mi daje savete o pištoljima”, požalila se Elizabet. Ali zapravo će
morati da proveri. Večeras će ga poneti u šumu. Da uplaši sove i lisice.
„Bogdane, stari druže”, rekao je Stiven, mršteći se nad šahovskom
tablom. „Izgleda kao da si me ponovo sredio. Mora da gubim razum.”
„Jedino što gubiš je ova partija”, odgovorio je Bogdan.
Karon Vajthed i Robert Braun. Prve transakcije ukradenog novca. Mora
da je u tome bio ključ, ali Elizabet se osećala kao da je upala u ćorsokak.
Ironično, moga je da se seti jedne osobe koja bi mogla da pomogne.
 Viktor Iljič. Majstor za ovakve stvari. Za kopanje po dokumentima,
praćenje tragova novca.
Ipak, bilo je vreme da se pokaže ili da začuti. Da ukloni Viktora i tako
otkloni opasnost od Vikinga. Elizabet će noćas otići u šumu i testirati
pištolj. A onda će morati da pošalje poruku Džojs i saopšti joj da sutra idu u
London. Mada joj neće reći zašto.
Bilo je vreme da ubije Viktora Iljiča. A Elizabet će biti potrebno da
Džojs bude tu kada to bude uradila.

32
Jutarnji špic je prošao, ali voz je ipak bio prepun ljudi. Elizabet je upravo
ispričala o svojoj otmici.
„Ali zašto vreća preko glave i povez preko očiju?” pitala je Džojs, dok
je voz jurio kroz englesku kišu koja je padala vodoravno. „To je malo
preterano.”
„Za svaki slučaj”, rekla je Elizabet.
Džojs je klimnula glavom. „Čini mi se da sam ja danas ponela kišni
mantil i kišobran, tako da teško da mogu da prigovaram na to. Kakav je
Stafordšir?”
„Nisam ga baš mnogo videla, Džojs”, rekla je Elizabet. „Odvezli su me
tamo velikom brzinom, zatim me uterali u kuću držeći mi pištolj prislonjen
na glavu i na kraju izbacili na ledeni put u dva sata posle ponoći.”
Elizabetin telefon je zabrujao. Poruka sa nepoznatog broja.

Vidim da si u vozu za London, Elizabet. Ja ima ljude svuda.

Molim te, nemoj da me izneveriš.

Namera je bila da ovo zvuči kao pretnja, ali počinjalo je da deluje kao
molba iz nužde. Ipak, Elizabet je pogledala po vagonu, procenjujući svako
lice redom.
„Nisam sigurna da li sam ikada bila u Stafordširu”, nastavila je Džojs.
„Ali morala sam da prođem kroz njega u nekom trenutku, zar ne?”
 Idealni scenario bio bi da ne mora da ubije Viktora Iljiča. Ali Viking će
ubiti Džojs za dve nedelje, osim ako ne dobije dobar razlog da to ne uradi.
Izbor je bio Viktor ili Džojs, a to uopšte i nije bio izbor.
I tako su se našle ovde u vozu u 9.44 od Polgejta do londonske stanice
Viktorija. Elizabet je još uvek birala da ne kaže Džojs za pretnju koja joj je
upućena. Da li je to bilo ispravno? Da li je Džojs mogla da se nosi sa
pretnjom smrću? Elizabet je tek trebalo da vidi Džojsine granice, ali ona
sigurno mora da ih ima?
„Prošla si kroz Stafordšir, Džojs, da. Prilično je širok.”
Džojs je iznosila Elizabet svoju novu teoriju. Da je Fiona Klemens bila
umešana u smrt Betani Vejts i zar ne bi, kada se sve uzme u obzir, vredelo
porazgovarati sa njom? Bilo je lepo razmišljati o tome neko vreme, umesto
o onome što se Elizabet spremala da uradi.
Osećala je težinu pištolja u tašni na svom krilu. Pištolj, olovka, karmin i
ukrštenice. Baš kao u dobra stara vremena.
„Postoji li posluga sa kolica u ovom vozu?”, pitala je Džojs. „Ili
moramo da idemo u vagon-restoran?”
„Postoji posluga s kolica”, rekla je Elizabet.
„O, sjajno.” Džojs se osvrnula preko ramena da vidi da li možda kolica
dolaze. „A da li je ovaj izlet u London povezan sa tvojom avanturom? Ili
idemo u kupovinu?”
„Povezan je. Vodiču te u kupovinu neki drugi dan, da ti nadoknadim za
ovo.”
Još jedna poruka na Elizabetinom telefonu.

Uzgred, baš lep dan za to!

Ima li Viking šta drugo da radi? Obe su se udobno smestile na sedištima

i gledale sivi, mokri pejzaž kroz prozor. O, Englesko, ti stvarno umeš da
budeš sumorna kada to poželiš!
Džojs na kraju više nije mogla da izdrži. „Kuda dakle idemo?”
„Da se nađemo sa mojim starim prijateljem”, odgovorila je Elizabet.
„Viktorom.”
„Mi smo nekada imali mlekara po imenu Viktor”, rekla je Džojs. „Ima li
šanse da je to taj isti Viktor?”
„Vrlo je moguće. Da li je tvoj mlekar uz to bio šef lenjingradskog KGB-
a osamdesetih godina?”
 „To je neki drugi Viktor”, složila se Džojs. „Mada oni vrlo rano
završavaju sa isporukama mleka, zar ne? Možda je radio dva posla?”
Obe su se nasmejale, i kolica sa posluženjem su stigla. Džojs je
postavila ženi koja je gurala kolica niz pitanja. Da li je čaj besplatan? Ima li
biskvita? Da li su oni besplatni? Da li su ono banane? Postoji li velika
potražnja za bananama u vozu, ili su biskviti glavna stvar? Koliko je kafa
vrelija na jednoj strani voza nego na drugoj? Zatim je usledilo i nekoliko
dodatnih pitanja, koja su otkrila da se žena sa kolicima nedavno vratila na
posao sa porodiljskog odsustva, i da njen muž, koji radi na gradilištu na
aerodromu, zaista nije preuzimao svoj teret obaveza kod kuće, i da je
njegova majka bila nemoguća i branila ga na svakom koraku. Na kraju
ispitivanja Džojs je zaključila da u stvari ne želi ništa, hvala na ponudi.
Elizabet je uzela vodu, a žena s kolicima nastavila je svojim putem,
poželevši im obema sigurno i udobno putovanje.
„Dakle, zašto idemo da se vidimo s Viktorom?”
Elizabet je proverila da li su se kolica dovoljno udaljila.
„Bojim se da moram da ga ubijem.”
„Nemoj da se šališ, Elizabet”, rekla je Džojs. „Usred smo istrage. A u
poslednje vreme prošle smo kroz mnogo toga.”
Džojs je bila u pravu. Elizabet se u mislima vratila sve do ubistva Tonija
Karana. Do Ijana Ventama, i do Peni u Vilouzu, dok ju je Džon držao za
ruku. Sve je pomalo delovalo kao šala, ali to je jednostavno bio početak
dugog niza događaja čiji je vrhunac bilo ovo što je ona sada sedela u vozu
koji je u 9.44 krenuo iz Polgejta, sa svojom najboljom prijateljicom, i
pištoljem u tašni. „Najbolja prijateljica?” To je bila nova misao. Klimnula je
glavom dajući Džojs znak da se slaže s njom.
„Znam. A bojim se da ćemo morati da prođemo kroz još malo toga, pre
nego što sve ovo bude završeno.”
„Ali ne možeš da ubiješ čoveka, Elizabet.”
„Obe znamo da to nije istina, Džojs. A u ovoj prilici moram to da
uradim.”
„Zašto? Šta se dešava ako ga ne ubiješ?”
„Neko će ubiti mene.” (Neko će ubiti tebe, Džojs. A ja neću dozvoliti da
se to dogodi.)
„Stvarno si ponekad smešna”, rekla je Džojs. „Otkad ti radiš šta ti se
kaže? Ko ti je rekao da ubiješ Viktora?”
„Ne znam.”
 „MI5?”
„To bi verovatno bio MI6, Džojs, uz dužno poštovanje. Ali ne. Jedan
visoki Šveđanin.”
„U Švedskoj su svi visoki”, primetila je Džojs. „Videla sam na BBC-ju.
Da li ti plaća za to?”
„Ne, u pitanju je jednostavno pretnja smrću.” (Tvojom smrću, draga
moja, dobra, previše pričljiva prijateljice.)
„U redu, u redu, pretpostavljam da ne vidim celu sliku, ali valjda sam ja
ovde da pomognem, tome služe najbolje prijateljice.”
„Radije mislim da mi jesmo najbolje prijateljice, Džojs, zar nismo? To
mi zaista nije palo na pamet.”
„Naravno da smo najbolje prijateljice”, rekla je Džojs. „Šta si mislila,
ko je moj najbolji prijatelj? Ron?”
Elizabet se ponovo osmehnula. Da li je ona ranije imala najbolju
prijateljicu? Peni? Možda, ali one su zapravo samo imale isti hobi i osećale
uzajamno poštovanje. Imala je muževe i ljubavnike. Partnere na terenu,
zatvorske cimere, telohranitelje. Ali najbolju prijateljicu?
„Čekaj, da li je Stouk u Stafordširu?”, upitala je Džojs.
„Da”, rekla je Elizabet.
„Onda sam bila u Stafordširu. Išli smo autobusom u Stouk, pre mnogo
godina. Divna keramika. Kupila sam činiju sa Gerijevim imenom. Bilo je
napisano sa Dž, ali to je bilo najbliže što su imali.”
„Drago mi je što smo to razjasnile”, zaključila je Elizabet.
„Gde doktor živi?”
„Na mestu koje će ti se mnogo dopasti”, odgovorila je Elizabet.
Džojs je klimnula glavom. „Nećeš ga stvarno ubiti, Džojs? Ne verujem
da bi me povela da ćeš stvarno da ga ubiješ?”
Elizabet je na trenutak proučavala Džojs pogledom. „Šta si, za ime
sveta, mislila koga bih povela? Rona?”
Nadala se da bi mogla da nasmeje prijateljicu, ali je Džojs umesto toga
izgledala uplašeno.
Voz je počeo da usporava dok se približavao Londonu.

33
„Oni će me ubiti”, naglas je pročitao Ibrahim. „Sada samo Koni Džonson
može da mi pomogne.”
„Bila je uplašena, to mogu da ti kažem”, odgovorila je Koni Džonson,
sedeći sa nogama podignutim na sto. Dozvoljeno im je da se nađu u
privatnoj sobi za sastanke, zbog važnosti „dobrog psihičkog zdravlja”.
„Uplašena”, ponovio je Ibrahim. „Uplašena od tebe?”
Koni je odmahnula glavom. „Ja znam kada su ljudi uplašeni od mene.
Ipak, plašila se nekoga.”
„Možda ti voliš kada te se ljudi plaše?”, Ibrahim je hvatao beleške u
svom notesu. „Šta bi rekla na to?”
„Da li mi radimo terapiju?”, upitala je Koni. „Ili istražujemo ubistvo?”
„Mislio sam da bismo mogli da pomešamo to dvoje”, rekao je Ibrahim.
„U terapiji nikada ne smeš da protraćiš krizu.”
„Uplašeni ljudi nisu stvar za mene. Uzgred, hvala ti za Graciju,
savršena je. Ne loži me da me se ljudi plaše, radim to samo zato što je tako
lakše izvršiti naplatu.”
„Pa od koga se plašila”, pitao je Ibrahim, „šta ti misliš?”
Koni je slegnula ramenima i otpila gutljaj kapučina koji joj je čuvar
spremio. Bio je čak posut čokoladnim mrvicama. „Imala sam osećaj kao da
krije tajnu koju ne sme da kaže.”
„Tajnu za koju je izgleda verovala da je ti znaš”, primetio je Ibrahim.
„’Samo Koni Džonson može da mi pomogne.’ Šta je tebi rekla? Možda ti je
dala neki nagoveštaj?”
„Ako jeste, ja ga nisam primetila. Ali nastaviću da razmišljam o tome.”
„Molim te, nastavi”, odgovorio je Ibrahim. „Imaš li ti tajne, Koni?”
„Ma jok”, rekla je Koni. „Šifru sefa u mom šteku, valjda, ali verujem da
se to ne računa, zar ne? Koje su tvoje tajne?”
„To ćemo ostaviti za neki drugi dan. Krenimo iz početka. Kada čuješ šta
se dogodilo..
„Sa iglama za pletenje?”
„Sa iglama za pletenje, da”, potvrdio je Ibrahim. „A šta si ti mislila?”
Koni je napravila pauzu i odlomila parčence kitketa koji joj je doneo
drugi čuvar. Na poslužavniku. „Pa, kao prvo, ja sam divim domišljatosti.
Nije lako nekoga ubiti iglama za pletenje.”
„Slažem se”, rekao je Ibrahim.
 „A kao drugo, mislila sam da ne bi trebalo da joj dam igle za pletenje”,
nastavila je Koni. „Ali ne možeš da se upravljaš prema onome što si
sagledao retrospektivno, zar ne?”
„Mudro je to što si rekla.”
„Sada je za nju prekasno.” Koni je iskapila ostatak svog kapučina i
namrštila se. „Ako bih to malo dodatno istražila, misliš li da bi mogao da
mi doneseš novi aparat za kafu? Imam nespreso, ali volela bih de’longi.”
„Ne bih rekao”, odgovorio je Ibrahim.
Koni je klimnula glavom. „Pa, daj sve od sebe. Ovo je jedino čega
mogu da se setim: kada sam ušla u njenu ćeliju, Heder je nešto pisala.”
Ibrahim je prestao da piše i pogledao u nju. „Šta to?”
Koni je slegnula ramenima. „Prilično brzo je to sakrila. Ipak, vredelo bi
to potražiti. Sve njene stvari strpali su u vreću.”
„Ali šta je mogla da piše?”, nije odustajao Ibrahim. „To nije bila poruka
koju je ostavila?”
Koni je odmahnula glavom. „Bilo je to mnogo pisanja. Samo je žvrljala
bez zaustavljanja.”
„Pa šta ti misliš, Koni? Zašto ubiti Heder Garbat, i zašto je ubiti sada?”
„Mislim da ovo ne liči na terapiju za koju plaćam. Ovo deluje kao da
sam ja neplaćeni član vaše ekipe.”
„Pa, svi smo mi neplaćeni, ali tvoje zapažanje je valjano”, priznao je
Ibrahim. „To je opravdano opažanje. Hajde da malo pričamo o tebi. Da li bi
želela ti da počneš, ili ću ja?”
„Počni ti”, rekla je Koni.
Ibrahim je na trenutak razmislio. „Mislim da si ti nesrećna.”
„Pogrešno”, odgovorila je Koni.
„Mislim da činiš druge ljude nesrećnim”, dodao je Ibrahim.
„Priznajem ti da si u tome u pravu.”
„Dakle ti znaš da činiš druge ljude nesrećnim, a ti si ipak srećna? Mora
da se teško pomiriti sa tom činjenicom?”
„Drugi ljudi snose odgovornost sami za sebe”, napomenula je Koni.
„Koni. Ti si veoma pametna, vredna, zapažaš mogućnosti. Mislim da se
opravdano može reći da si moćnija od mnogih drugih ljudi.”
Koni je zadobovala prstima po stolu. „Možda.”
„Stoga si nasilnica”, zaključio je Ibrahim. „Ako si jaka, imaš izbor u
životu: da štitiš slabe, ili da ih hvataš kao svoj plen. Ti koristiš snagu koja ti
je data da hvataš slabe kao plen.”
 „To svi rade”, rekla je Koni.
„Ja ne radim”, odgovorio je Ibrahim. „Samo sociopate rade.”
„Pa, onda sam ja sociopata. Trebalo bi da pokušaš s tim, veoma je
unosno.”
„Ti si osetila da je Heder Garbat uplašena, Koni. I osetila si da ona ne
može da kaže istinu. A ja mislim da te je bilo briga za to.”
Koni je malo sačekala sa odgovorom. „Ne naročito.”
„Nije te bilo briga?”
„Ne baš, ne.”
„’Ne baš, ne.’ A ipak misliš da bi trebalo da otkrijem šta je Heder
pisala? Misliš da u njenoj smrti možda ima nečeg više od onog što se vidi
na prvi pogled?”
„Možda”, rekla je Koni.
„Imam dobru i lošu vest za tebe, Koni.” Ibrahim je zatvorio svoju
beležnicu.
„Prosvetli me.”
„Dobra vest je da te je briga. Znači da nisi sociopata.”
„A loša vest?”
„Loša vest je što to znači da ćeš, u nekom trenutku, morati da se pomiriš
sa svim onim što si uradila u životu.”
Koni je dugo zurila u Ibrahima. Ibrahim joj je uzvraćao na isti način.
„Ti si prevarant”, najzad je rekla Koni. „Nosiš lepa odela, to ti
priznajem, ali si prevarant.”
„Možda je tako.” Ibrahimov telefon je više puta zapištao.
„A ovo je znak da je isteklo naših sat vremena. Nastavićemo sledeće
nedelje, ili smo završili? To je uvek tvoj izbor. Možda sam ja previše
prevarant za tebe?”
Koni je uzela svoj časopis i stavila ostatak kitketa u svoju ermes tašnicu.
Ustala je i pružila ruku Ibrahimu.
„Nastavićemo sledeće nedelje”, rekla je. „Molim te.”
„Kako želiš”, odgovorio je Ibrahim.
„Nastaviću da istražujem za tebe.”
„A ja ću da činim isto za tebe”, rekao je Ibrahim.
 34
„Šta misliš o Polin?”, pitala je Elizabet.
„Dopada mi se”, rekla je Džojs.
„Pa, i meni se dopada. Ali šta misliš o njoj?”
„Pitala sam je za one njene komentare od pre neki dan. O Betaninoj
odeći. Ali ona je izbegla da priča o tome. I rekla je da se ne seća poruka.”
„Skoro kao da je pokušavala da nas navede do nečega”, primetila je
Elizabet. „Ili dalje od nečega.”
„Ipak, složila se da treba da razgovaramo sa Fionom Klemens. Mislila
je da je to odlična ideja.”
Elizabet je sumnjičavo podigla obrvu gledajući u svoju prijateljicu.
Crni taksi se zaustavio, i Elizabet i Džojs izašle su iz njega. Elizabet je
pažljivo razgledala okolinu. Ko ih posmatra? Pred vratima američke
ambasade stajali su čuvari, a grupa mladih žena prolazila je kroz obrtna
vrata zgrade jedne izdavačke kuće sa njene leve strane. Kada je podigla
pogled, videla je mnoštvo prozora, mnoštvo mesta na kojima si mogao da
se sakriješ i motriš. Raj za snajpere. Džojs se takođe osvrtala oko sebe, ali
fokusirana na potpuno različite stvari.
„Tamo je bazen za plivanje!”, uzviknula je Džojs.
„Znam”, potvrdila je Elizabet.
„Na nebu”, napomenula je Džojs, gledajući uvis i zaklanjajući oči od
jarkog zimskog sunca.
„Rekla sam ti da će ti se dopasti”, podsetila ju je Elizabet.
Bazen se prostirao između krovova dve visoke stambene zgrade. Zbog
staklenog poda izgledalo je kao da visi u vazduhu. Elizabet nije bila
impresionirana. Radilo se samo o inženjerskom poduhvatu izvedenom sa
mnogo novca. Možda i nešto mašte, ali bila je sigurna da su ovo prekopirali
sa nekog drugog mesta. Možda bi se divila ovom čudu da ga je neko
napravio za javnu upotrebu. Ali možeš da plivaš na nebu samo ako imaš
novca, a ako imaš novca, možeš da radiš otprilike bilo šta, pa zato joj treba
oprostiti što nije ushićena.
„A on ovde živi?”, upitala je Džojs. „Viktor?”
 „Takvu informaciju sam dobila.”
„Misliš li da će nas pustiti da uđemo u bazen?”
„Jesi li ponela kupaći kostim, Džojs?”
„Nije mi palo na pamet. Misliš li da ćemo se neki put vratiti ovamo?”
Elizabet je ponovo osetila težinu pištolja u svojoj tašni. „Ne na neko
duže vreme, ne.”
Ušle su kroz ogromna dvostruka vrata u jednu od stambenih zgrada,
prošle kroz mermerom obložen hodnik i prišle stolu od lakirane orahovine i
bakra za kojim je sedela recepcionerka. Čitavo mesto delovalo je veoma
skupo a ipak nenametljivo, kao hotel za poslovne ljude u kome bi neki
razveden čovek mogao poželeti da se ubije.
Recepcionerka je bila veoma lepa. Možda poreklom iz istočne Afrike?
Elizabet joj se veoma prijateljski osmehnula. Ona nije Džojs, ali je davala
sve od sebe.
„Došle smo da se vidimo sa gospodinom Iljičem.”
Recepcionerka je gledala Elizabet sa veoma prijatnim, ali veoma
odlučnim izrazom lica. „Bojim se da u zgradi nemamo gospodina Iljiča.”
To bi zapravo imalo smisla, pomislila je Elizabet. Viktor Iljič imao je na
stotine imena. Zašto bi ovde koristio ono pravo?
„Veoma ste lepi”, rekla je Elizabet recepcionerki.
„Hvala vam”, odgovorila je ona. „I vi ste lepi. Mogu li da učinim još
nešto za vas danas?”
Elizabetin telefon je zabrujao. Ponovo Viking. Pogledala je u poruku.

Čujem da si u njegovoj zgradi. Ubiti ga kod kuće je lepa finesa.

Jedva čekam da se uskoro čujem sa tobom.

Kako se popeti na sprat?

„Jeste li ikada plivali u bazenu?”, upitala je Džojs recepcionerku.
„Mnogo puta”, odgovorila je ona. „Samo da vas obavestim, pripadnik
našeg osoblja je pošao da vas isprati do izlaza čim vam to bude
odgovaralo.”
„Mislim da sam ja više impresionirana bazenom nego Elizabet”,
napomenula je Džojs.
„Elizabet?”, ponovila je recepcionerka. „Elizabet Best?”
„Da, draga”, potvrdila je Elizabet. Situacija se popravljala.
 „Gospodin Iljič mi je rekao da odmah pošaljem Elizabet Best gore, u
slučaju da navrati. Rekao je da bi ona takođe mogla da se zove”,
recepcionerka je pogledala u svoj spisak, „Doroti d’Anđelo, Marion Šulc,
Konstantina Pliškova ili velečasna Helen Smit. Takođe mi je rekao da
gledam i učim, jer je Elizabet Best najpametnija žena koju je ikada sreo.”
Elizabet je videla kako Džojs koluta očima.
„Niste pomislili, kada smo ušle i pitale za Viktora Iljiča, da bih ja mogla
da budem Elizabet Best? To vam nije palo na pamet?”
„Veoma mi je žao, ali ne. Po načinu na koji je gospodin Iljič govorio o
vama, mislila sam da Elizabet Best mora biti mnogo mlađa žena.”
„Pa”, rekla je Elizabet, „nekada sam bila mnogo mlađa, tako da vam je
oprošteno.”
„Gospodin Iljič je u penthausu. Otpratiću vas gore lično.”
Recepcionerka se okrenula prema Džojs. „A vama ću pokazati bazen kada
budete odlazile. Postoje rezervni kupaći kostimi za goste.”
Elizabet je videla ushićenje na licu svoje prijateljice. Danas neće biti
plivanja. Ali možda će im trebati peškiri.
Posle uspona na vrh zgrade u liftu veličine dnevnog boravka u nekoj
kući iz predgrađa, Viktor Iljič lično im je otvorio vrata, zahvalio
recepcionerki, i pustio Elizabet i Džojs u svoj penthaus. Izgledao je krajnje
ushićeno što ih vidi.
„Evo nje! Kako mi se toliko posrećilo? Koliko vremena je prošlo,
Elizabet?”
„Dvadeset godina?”, pretpostavila je Elizabet.
„Dvadeset godina, dvadeset godina.” Viktor je zaklimao glavom, i
poljubio je u oba obraza. „Izgledam tako strašno star. Zar ne misliš?”
„Ti si uvek izgledao strašno star”, primetila je Elizabet.
Viktor se nasmejao. „Jesam! Uvek! Najzad i jesam star. Dakle, mislim
da ste vi Džojs Midoukroft?”
Džojs je pružila ruku, ali Viktor ju je poljubio u oba obraza.
„Divno je što sam vas upoznala, gospodine Viktore”, rekla je Džojs.
„Znate li da se u Belgiji ljube tri puta? Ja sam to saznala tek nedavno.”
Viktor se osmehnuo i uzeo je podruku.
„Molim vas, dođite da sednete. Previše je hladno da sedimo napolju, ali
možemo da uživamo u pogledu. Nadam se da volite sive oblake i crvene
autobuse?”
 Viktor je poveo Džojs do niske sofe sa koje se, u teoriji, otvarao širok
pogled na London. Danas su sivi oblaci zaklanjali najveći deo vidika.
Jedino što je bilo dovoljno blizu da se razazna bila su gradilišta elektrane
Batersi, na obali reke gde je uobličavan potpuno novi deo Londona.
Elizabet je došla za njima.
„Džojs”, rekao je Viktor. „Mislim da bi ti prijao džin-tonik? Tako sam
pomislio. Reci mi da li sam u pravu?”
„U pravu si!”, rekla je Džojs.
„Onda ćemo to i da pijemo. Toliko mi je drago što ste obe ovde.
Elizabet, hoćeš li nam se pridružiti?”
„Sedi, Viktore”, rekla je Elizabet.
„Hoću, hoću”, odgovorio je Viktor. „Ali hajde, ushićen sam. Pusti me
da nam sipam piće, a onda možemo da sednemo i razgovaramo. Dvoje
starih špijuna. Možemo naterati Džojsinu kosu da se sva ukovrdža našim
pričama!”
„Sedi, Viktore”, ponovila je Elizabet, sada sa pištoljem u ruci.

35
„Prvo govorim ja, pa onda ti”, rekao je producent. Zvao se Karvin Prajs, i
glavni inspektor Kris Hadson uopšte nije sumnjao u to, jer je Karvin Prajs
voleo da govori o Karvinu Prajsu u trećem licu. „Ja govorim, ti govoriš; ja
govorim, ti govoriš; ja govorim, ti govoriš.”
„Shvatio sam”, rekao je Kris.
„Ja govorim, ti govoriš; to je moje jedino pravilo. To je pravilo Karvina
Prajsa”, naglasio je Karvin Prajs.
„Da gledam u kameru?”, pitao je Kris.
„Ne, gledaj u mene, to je drugo pravilo”, rekao je Karvin. „Osim ako ne
upućuješ neki poziv ’jeste li videli ovog čoveka?’ i takve stvari. To možeš
da uradiš gledajući niz cev.”
„Niz cev?”
„Pravo u objektiv”, objasnio je Karvin. „Tako to zovemo u redakciji
vesti.”
 „Niz cev znači nešto sasvim drugo u policijskoj službi”, napomenuo je
Kris.
Karvin je nosio vunenu pletenu kapicu i unutra u prostoriji. Dona bi
imala svoje mišljenje o tome. Dona je sve posmatrala iz fotelje u malom
studiju za snimanje emisije Jugoistok večeras. Kada je Kris dobio poziv na
probno snimanje, čovek sa kojim je razgovarao preko telefona rekao je:
„Hajde da vidimo da li se dopadaš Karvinu Prajsu.”
„Ko je Karvin Prajs?”, pitao je Kris, a čovek je rekao: „Ja.”
„U redu, snimiću nekoliko pitanja”, najavio je Karvin. „Ti brzo izbaci
nekoliko odgovora, i videćemo da li te kamera voli.”
„Srećno”, dobacila je Dona sa bočne strane studija.
„Tišina na snimanju”, upozorio je Karvin. „Nismo u zoološkom vrtu.”
Zašto li je samo pristao na ovo, pitao se Kris, sada malo prekasno,
naravno. Usta su mu bila suvlja nego što je uopšte zamišljao da je moguće.
Bilo je to kao da se upravo probudio iz isprekidanog sna na dugom
prekookeanskom letu.
„Sa mnom je inspektor Kris...”
„Glavni inspektor”, izgovorio je Kris sa izvesnim teškoćama.
„Nikada me ne prekidaj”, opomenuo ga je Karvin. „Ja govorim, ti
govoriš.”
„Izvini”, rekao je Kris. „Mislio sam samo, znaš već, zbog tačnosti.”
„Uživo na televiziji?”, rekao je Karvin. „Tako si mislio, je li? Ako te
stavim u svoju emisiju, to dobijam? Da se oglašavaš na svakih pet
sekundi?”
„Ipak, nismo u prenosu uživo”, primetio je Kris. „Kunem se da ne bih to
uradio da smo bili.”
Karvin je promrmljao „gospode bože” u pola glasa. Ovo se naizgled
odvijalo loše. Kris je shvatio da pri tome mora i u toalet. Kako je bilo
moguće da mora u toalet kad su mu usta tako suva? Pogledao je u Donu.
Ona je podigla palac da ga ohrabri, ali nije delovalo ubedljivo.
„Sa mnom je glavni inspektor Kris Hadson, iz policije Kenta”, rekao je
Karvin, sada i ne podižući pogled. „Glavni inspektore, pljačke su u porastu,
nasilni zločini su u porastu, narod Kenta sigurno zaslužuje nešto bolje od
ovoga?”
„To je veoma pošteno pitanje, Majk, ja mislim...”
„Majk?”, rekao je Korvin, što je delovalo kao upadanje u reč, ali je Kris
pustio da prođe tako.
 „Da, pomislio sam da si ti Majk Vaghorn. Izvini.”
„Ja sam Karvin Prajs, druže”, objavio je Karvin. „Znači da sam Karvin
Prajs.”
„Izvini”, ponovio je Kris. „Samo sam pomislio da si ti producent, pa...”
„Pa ne postojim?” dovršio je Karvin umesto njega. „Zato što me nisi
video na televiziji?”
„Ne, ja sam samo...” Kris je ponovo pogledao prema Doni, ali ona se
pretvarala da gleda u svoj telefon. „Izvini, nikada ranije nisam ovo radio.”
„Tako i zvuči”, složio se Karvin. „Radim ovo kao uslugu Majku,
razumeš li to? Zbog ovoga propuštam džijudžicu.”
Kris je klimnuo glavom. „Izvini. Naravno.”
Na sopstvenu iznenađenost, Kris je u ovom trenutku shvatio da bi
stvarno voleo da bude na televiziji. Nije mu se dopadao Karvin, razume se,
sa njegovom kapicom i nadobudnim stavom, ali dopadalo mu se što je u
studiju, dopadala mu se kamera uperena u njega. Bilo je to prilično
iznenađujuće za čoveka koji je do pre nekoliko meseci izbegavao ogledalo.
Video je kako je Karvin naduvao obraze. Poslednja šansa, Krise, hajde da
ovo uradimo kako treba.
„Ja sam Karvin Prajs, a sa mnom je glavni inspektor Kolin Hadson iz
policije Kenta...”
Kris je pustio da to prođe. Koliko je mnogo već naučio.
„Pljačke su u porastu, nasilni zločini su u porastu, narod Kenta sigurno
zaslužuje nešto bolje od ovoga?”
„Zaslužuje, Karvine”, potvrdio je Kris. „To je pravo pitanje, i da imam
jednostavan odgovor, dao bih ga. Počeću sa time što ću reći da mi živimo u
veoma bezbednom delu sveta - ne želim da se tvoji gledaoci previše brinu.
Ali već samo jedna pljačka jeste jedna pljačka previše, jedan slučaj nasilnog
zločina jeste...”
Kris je uglom oka video Donu. Ovog puta je podignut palac delovao
ubedljivo.
„... jedan slučaj previše. Zato vam dajem ovo obećanje: moje kolege
policajci i ja nećemo imati mira...”
Vrata studija širom su se otvorila i Majk Vaghorn je ušao kočopernim
korakom, pa bacio torbu na stolicu.
„Evo ga! Moj veliki prijatelj!”
Karvin kao da je u društvu Majka Vaghorna pokazivao ljubaznost koju
nije uspevao da ispolji u Krisovom društvu.
 „Majki, momče!”, uzviknuo je Karvin. „Nego šta, samo ga pustiš da ide
sopstvenim ritmom!”
„Siguran sam da je tako, jednostavno sam siguran”, rekao je Majk.
„Zdravo, Krise, šta misliš o svemu ovome?”
„Obožavam ovo”, odgovorio je Kris. „Iskreno. Nisam mislio da hoću,
ali tako je.”
Majk je ugledao Donu. „A tvoja bolja polovina? Šta ti misliš, Dona?”
„On je u stvari veoma dobar”, odgovorila je Dona.
„Nema potrebe da radimo probno snimanje sa njim, Karvine, ja
garantujem za njega - ti znaš moje instinkte”, rekao je Majk.
„Naravno, Majk”, s odobravanjem je rekao Korvin. „On svakako
poseduje X-faktor.”
„Pričaćemo o zločinima počinjenim nožem za dva dana”, nastavio je
Majk. „Ubaci ga. Da li je to tebi u redu, Krise?”
„Ovaj, da”, odgovorio je Kris. Za dva dana? Na televiziji? Zločini s
nožem? Bilo je to kao da su svi Božići došli odjednom. Jedva je čekao da
ispriča Patris.
„Završili smo, šefe”, rekla je Dona, ustajući sa stolice i grleći Krisa.
Krisov um radio je ubrzano. Možda će se ovo pretvoriti u redovnu
predstavu. Vaš prijateljski raspoložen žaca, uz možda malo mudrosti
plasirane usput. Kris je pogledao u studijski monitor. Izgledao je dobro. Da
li su mu oči svetlucale? Kris je mogao da se zakune da su svetlucale. Video
je da i Majk gleda u monitor. Ali shvatio je da Majk ne gleda u njega.
„Dona”, oglasio se Majk. „Ti se stvarno ističeš pred kamerom. Mislim,
stvarno se ističeš.”
„Ističem?” ponovila je Dona. Kris je osetio kako tone.
„Sijaš, sevaš, ističeš se”, pojasnio je Majk. „Poslednji put sam video
nešto slično sa mladim Filipom Šefildom. Auh!”
„Ja... hm... hvala ti”, rekla je Dona.
„Šta ti znaš o zločinima počinjenim nožem? Hoću da ti govoriš u emisiji
umesto Krisa”, rekao je Majk.
Dona je podigla ruke u znak protesta, i Kris je morao da joj oda
priznanje za to. „Izvini, Majk. Biraj Krisa.”
Majk je spustio ruke na Donina ramena. „Nikoga ja ne biram, Dona.
Kamera bira. I izabrala je tebe.”
Majk se okrenuo prema Karvinu. „Karvine, povedi Donu u garderobu i
vidi šta možemo da uradimo.”
 Karvin je izveo Donu iz studija. Ona se osvrnula preko ramena, sa
izrazom kao da se izvinjava dok je izlazila. Majk je spustio ruku Krisu na
rame.
„Izvini, Krise. Takav je šou-biznis.”
Kris je klimnuo glavom, dok je toplota potencijalne slave čilela iz
njegovog tela.

36
„Elizabet, nemoj ni da se šališ u vezi sa ovim”, rekao je Viktor Iljič, dok mu
je pištolj bio uperen u glavu.
„Volela bih da se šalim, Viktore”, odgovorila je Elizabet, gledajući ga
kako seda. Džojs je zinula od čuda.
„Elizabet”, rekla je Džojs.
„Ne mešaj se, Džojs. Ne ovog puta. Moraš da mi veruješ. Ubistvo
Viktora je jedina mogućnost koju imamo.”
„Postoji mnogo mogućnosti, Elizabet”, rekao je Viktor. „Sedi da
pričamo, rešićemo to. Ja sam odlučio da te ne ubijem nakon što sam dobio
fotografije. A mogao sam to da uradim, znaš?”
„Koje fotografije?”, upitala je Džojs.
„Znam da si mogao, Viktore, i žao mi je”, rekla je Elizabet. „Trebalo je
to da uradiš. Ali čovek koji želi tvoju smrt zna da sam ja ovde. On svuda
ima ljude koji motre.”
Izvadila je telefon iz tašne i podigla ga. „Mogu da ti pokažem poruke da
to dokažem. Zato moram da te ubijem. Učiniću to brzo, i sahranićemo te
kako valja.”
„Elizabet...” oglasila se Džojs.
„Žao mi je, Džojs”, rekla je Elizabet, spuštajući telefon na sto pored
sebe. „Stvarno mi je žao. Sada ćeš videti za šta sam stvarno sposobna ako
me primoraju. Gde ćemo ovo da uradimo, Viktore? Gde je najmirnije? Ne
želim da uzbunim tvoju lepu recepcionerku.”
„Ako bih se ja pitao, kupatilo. Tiho je. I lako možeš da ga počistiš”,
predložio je Viktor. „Ali stvarno ne moraš ovo da radiš. Mi smo prijatelji,
zar ne?”
„Prijatelji smo, Viktore, da”, potvrdila je Elizabet.
„Tip koji te je poslao”, nastavio je Viktor. „On je Šveđanin, zar ne?”
„Ne mogu to da ti kažem, Viktore. Posle ovoga ne želim više ni da
čujem za njega ni da mislim na njega.”
„Da se udružimo? Da ga ubijemo? To je bolji plan. Hajde.”
„Prekasno je”, odgovorila je Elizabet. „Ne znam ko je on, i samo želim
da završim sa ovim. Želim mir kod kuće sa mojim mužem. Mnogo mi je
žao. Idemo u kupatilo. Ti kreni prvi.”
Viktor je ustao. Džojs je takođe ustala.
„Nigde on ne ide”, rekla je. „Ne dok sam ja ovde.”
Viktor je spustio ruku na Džojsino rame. „Džojs Midoukroft, zahvalan
sam ti. Ali ovo je posao. Neko će me ubiti jednog dana, a Elizabet je bar
prijateljica. Taj Šveđanin želi me mrtvog, i možda je ovo najbolji način.”
Džojs je pogledala u Elizabet, a Elizabet je klimnula glavom. „Ne može
uvek sve da bude igra, Džojs. Žao mi je.”
„Nikada ti neću oprostiti”, rekla je Džojs.
„Moraš da mi veruješ, Džojs”, rekla je Elizabet. „Najbolje prijateljice.”
„Više ne”, odgovorila je Džojs.
Okrenula se od Elizabet. Elizabet se iznenadila koliko ju je ovo
zabolelo, ali je razumela.
Viktor je krenuo prema kupatilu, a Elizabet ga je pratila sa podignutim
pištoljem u ruci.
„Bez naglih pokreta, Viktore, hajde da jednostavno završimo sa ovim.”
„Poslednja šansa da ovo zaustavimo sada. Ti znaš da sam te voleo,
Elizabet?”, rekao je Viktor.
„Kuda nas je ljubav ikada odvela?”, upitala je Elizabet, izlazeći iz sobe
iza Viktora. „Vezana u zadnjem delu kombija. Upucan u penthausu. Ja sam
završila sa ljubavlju.”
Viktor je otvorio vrata kupatila. Glas mu je sada bio zvonak, pun molbe.
„Molim te, pusti me da se okrenem i možemo da...”
Elizabet je povukla obarač.

37
Istina je da jednostavno ne dobijaš dovoljno vitamina D u zatvoru, a po
mišljenju Koni Džonson, to se kosilo sa ljudskim pravima.
Ni najmanje joj se nije dopadalo ono što je videla u ogledalu. Bila je
previše bleda. Kada izađe odavde, otići će pravo na Maldive. Život ne može
da bude posvećen samo poslu, i možda je vreme da potroši malo novca koji
je zaradila? Možda Sent Luša? Ili Francuska? Gde civili idu na odmor?
Koni je samo dvaput u životu bila u inostranstvu. Jednom na školskom
izletu u Djep, kada joj se smučilo na trajektu a profesor geografije pokušao
da je poljubi iza supermarketa, i jednom kada su je dvojica braće iz
Liverpula ugurala u gepek BMW-a i odvezla u Amsterdam zbog neslaganja
u mišljenju. I braća iz Liverpula i profesor geografije uskoro su se pokajali
zbog svojih postupaka.
Koliko god se šljapkala po veštački preplanuloj koži, koliko god
koristila botoks i zatezala kožu, tri stvari bez kojih koža ne može da opstane
jesu vitamin D, povrće i obilje vode, najbolje bi bilo gazirane. U zatvoru ne
služe sveže povrće, ali preko poznanika svog poznanika Koni je
organizovala da joj jednom nedeljno isporučuju kutiju iz Ejbla i Kola, a
drugi od njenih poznanika, u kuhinji umeo je da napravi čuda sa
paškanatom i patlidžanom. Uzimala je tablete vitamina D, ali nema prave
zamene za svetlost sunca kada bi trebalo da budeš zaključan dvadeset tri
časa dnevno. Imala je aparat za točenje mineralne vode.
Koni je mislila da bi joj u zatvoru bilo veoma, veoma teško bez malo
para i izvesnog statusa važne ličnosti. I dalje nije bilo sjajno, ali, slično kao
kod putovanja prvom klasom u vozu, biće zaglavljena ovde neko vreme, a
toaleti nisu savršeni, ali bar joj je neko donosio šolju čaja s vremena na
vreme.
Kako bilo, moraće da se izvuče odavde pre ili kasnije. Sa suncem na
licu, pištoljem za pojasom i teretanom u kojoj možeš da radiš pilates na
reformeru. Njoj nije trebalo mnogo.
Prolazeći kroz sigurnosnu kapiju u D-krilo, Koni je razmišljala o
Ibrahimu, toj staroj mudroj sovi. Sve u svemu, Koni nije imala dobra
iskustva sa autoritativnim figurama koje joj govore šta treba a šta ne treba
da radi. Ali Ibrahim? Sa svojim lepim odelima i blagim očima? Bar jednom
u životu nije se osećala kao da je prekorevaju.
Koni je prošla pored ćelije koju su ispirali crevom pod visokim
pritiskom. Široko je zaobišla vodu koja je prskala, pošto je na nogama
imala cipele od prevrnute kože, a zatvorska praonica ima svoja ograničenja,
koliko god kanabisa da prokrijumčariš u nju.
Koni nikada nije zaista ni sa kim razgovarala kao što je razgovarala sa
Ibrahimom. O čemu se tu radilo? O iskrenosti? Koni je umela da bude veći
broj veoma različitih ličnosti, kada je obuzme takvo raspoloženje.
Nameštala je različit izraz lica ako želi da te uplaši, da spava sa tobom, ili
ako želi da joj zatvorski čuvar donese roštilj. Ali zar svi to ne rade? Zar svi
to ne rade sve vreme? Predstavljaju jednu određenu stranu svoje ličnosti
drugim ljudima?
Koju li je stranu prikazivala Ibrahimu, i zašto je osećaj bio toliko
drugačiji? Koni se popela uz metalne stepenice do odmorišta ispred ćelije
Heder Garbat. Neko je vikao u svojoj ćeliji nešto dalje niz hodnik, nešto
nepovezano o tražiocima azila. Kada bi izveli sve sa psihičkim problemima
iz ovog mesta, onda bi morali da ga zatvore. Većina ljudi ovde unutra su, na
jedan ili drugi način, samo pravili sledeći korak u životu ispunjenom
haosom, vučeni plimama sveta koji ih nije želeo niti su mu trebali. Veoma
malo ljudi ovde unutra bilo je poput Koni. Čisto i jednostavno loših.
Koni je stigla do vrata Hederine ćelije. Ćelija je još bila prazna zbog
interne istrage Hederine smrti. Čovek u administrativnom bloku, onaj sa
Tindera sa volvom, garantovao joj je da će ćelija biti otvorena. Koni je ušla
u ćeliju, hladnu i praznu bez Heder u njoj.
„SADA SAMO KONI DŽONSON MOŽE DA MI POMOGNE.” Pa, da
vidimo šta možemo da uradimo, Heder. Hajde da proverimo da li možemo
otkriti šta si pisala.
U ćeliji nije bilo mnogo mesta za sakrivanje. Koni je počela da kucka o
zidove, pokušavajući da čuje šupalj zvuk. Ali zidovi su bili predebeli. Nije
se moglo proći kroz njih.
Koni je zavukla ruku u savijenu cev Hederinog toaleta. Ništa.
Koni je mogla da obmane svakoga i bilo koga. Bila je veoma, veoma
dobra u tome, i to joj je dobro služilo dugi niz godina. Kada je njen tata
otišao, Koni je nastavila da se osmehuje, jednostavno da bi neko u kući to
činio. Kada joj je mama umrla, Koni je s naporom nastavila dalje, gradeći
posao. Niko nije znao ništa o Koninom bolu.
Okvir kreveta bio je napravljen od cevi od jeftinog metala. Šupljih cevi.
Naravno, još dok je razmišljala o tome, Koni je znala šta Ibrahim radi.
Ogledalo koje je on predstavljao. Puštao je Koni da razgovara sa sobom. Da
vidi samu sebe. I pomagao joj je da razume da, ako svakoga obmanjuješ, u
stvari obmanjuješ jednu osobu, a to si ti sam. Ibrahim joj je rekao: „Naše
velike snage su takođe naše velike slabosti”, a Koni je na to zakolutala
očima. Ali iz nekog razloga sada je ta misao više uopšte nije napuštala.
Koni je prevrnula ležajeve i izvukla razlabavljeni gumeni podmetač sa
jedne metalne noge ležaja. Našla je samo praznu šupljinu cevi. Nastavila je
da traži.
Šta ako nije samo čisto i jednostavno loša? Šta ako je to laž koju je sebi
govorila svih ovih godina? To bi bilo teško podneti. Mogla je da
jednostavno prestane da se viđa sa Ibrahimom, ali činilo se da je on otvorio
neka vrata koja više nikada neće moći ponovo da se zatvore.
Skinula je podmetač sa druge metalne noge kreveta. Ništa.
Mnoštvo ljudi moralo je da se nosi sa neuporedivo gorim stvarima nego
Koni Džonson, ona je to znala. Način na koji je živela bio je dostojan
prezira: kako je zarađivala novac, kako se odnosila prema ljudima, kako je
izolovala svoj mozak od bola koji je izazivala. Ipak, to joj je oduvek
delovalo kao neizbežno. Kao da je rođena ovakva, i kao da se na nju odnose
drugačija pravila.
Iščupala je i treći podmetač. Opet ništa.
Ali šta ako ništa od ovoga nije istina? Želi li zaista da se suoči sa svim
što je uradila?
Koni je skinula podmetač sa poslednje noge.
Nasuprot tome, ne, nije želela to da otkrije - verovatno je najbolje da
jednostavno nastavi da laže samu sebe. Najbolje je da ostane Koni Džonson
koju je ona devojčica izmislila kada je njen tata otišao pre toliko mnogo
godina. Obavestiće Ibrahima da ne želi više seansi sa njim. Hvala, ali ne,
hvala.
Koni je uvukla prst u šuplju nogu kreveta i odmah napipala papir.
Čvrsto umotan. Bilo je tu možda nekih pet ili šest stranica, uvezanih
gumicom, i ona ih je izvukla napolje. Koni je skinula gumicu i izravnala
stranice što je bolje mogla. Bile su ispisane urednim rukopisom. Pročitala je
prvi red:

Kroz rešetke čujem ptice.

U goloj ćeliji, sa debelim zidovima, Koni je svakako pronašla nešto što

će interesovati Ibrahima. Ibrahim joj je postavio zadatak, a ona ga je
obavila. Brzo je preletela pogledom preko onoga što je Heder Garbat pisala,
ali to je izgledalo kao ništa drugo nego pesma. Ona se nadala lepom i
jednostavnom priznanju, ili imenovanju saučesnika u zaveri, nečemu što bi
pomoglo da se reši ubistvo Betani Vejts, ali do sada nije bila takve sreće.
Koni je znala da bi ovo ipak moglo da bude od pomoći, osećala je to u
kostima.
I mada trenutno nije mogla da pronađe smisao u ovome, znala je nekoga
ko će moći. Verovatno treba da odradi još jednu seansu sa Ibrahimom. Da
mu pokaže pesmu. Samo dok ne shvate šta se ovde dešava.

38

DŽOJS

Odakle početi?
Na mojoj sofi sedi, gledajući neku emisiju o vozovima, čovek po imenu
Viktor Iljič. On je bivši agent KGB-a. Ukrajinac je.
Rekla sam mu da želim da pišem dnevnik, a on se nasmejao i rekao da
danas imam mnogo toga o čemu mogu da pišem. Ostavila sam ga sa čašom
šerija i kriškom tamne čokoladne torte sa višnjama. Videla sam je na
Instagramu i pomislila kako je jednostavno kao stvorena za Rona. Ali, kako
se ispostavilo, Viktor je dobio prvo parče, što pokazuje kako planovi mogu
da se promene. Ipak, ostatak je spakovan u plastičnu posudu za Rona.
Sačekajte sekundu.
U redu, vratila sam se. Samo sam otišla do dnevnog boravka da pitam, a
Viktor je rekao da je torta veoma dobra. Znam da bi to rekao u svakom
slučaju, ali pojeo je celo parče, pa pretpostavimo da govori istinu. Ja obično
ne volim tamnu čokoladu, po pravilu, ali u ovom slučaju ona stvarno dobro
funkcioniše. U njoj ima i likera, tako da to pomaže. U emisiji koju je Viktor
gledao radilo se o vozu koji prolazi kroz Stenovite planine u Kanadi.
Trebalo bi da vidite te pejzaže. Viktor je rekao da je upravo opazio
medveda.
Danas sam išla u London sa Elizabet. Rekla mi je da idemo da se
vidimo sa njenim starim prijateljem i da će ga ona ubiti. U šta ja nisam
sasvim poverovala, ali Elizabet su pre nekoliko noći nagurali u kombi sa
Stivenom, tako da su neke stvari zasigurno bile u toku, na ovaj ili onaj
način. Kao što rekoh, nisam sasvim znala šta da mislim, ali ja verujem
Elizabet. Uz to, u vozu je postojalo posluženje sa kolica, umesto vagon-
restorana.
Kada smo stigle u London, otišle smo do zgrade u kojoj Viktor živi.
Tamo postoji bazen za plivanje, ali pričaću vam o tome drugi put, jer
mislim da treba da počnem da vam pričam šta se dogodilo.
Sačekajte još trenutak.
Ponovo sam se vratila. Viktor je upravo išao u toalet, i nije mogao da
pusti vodu iz vodokotlića. Postoji caka, i rekla sam mu o čemu se radi.
Nežno, nežno, nežno, i onda odjednom naglo. Rekla sam mu da može da
pauzira program na TV-u kada ide u toalet, ali on je to već znao. Ja
zaustavljam televizor u toku Odbrojavanja, jednostavno da bih ga učinila
manje stresnim. Ako bih to ikada gledala sa Ibrahimom, on mi to ne bi
dopustio. Rekao bi da samo zavaravam sebe.
Viktor živi na najvišem spratu zgrade, u penthausu, i on je čovečuljak
čudnog izgleda. Poput veoma srećne kornjače. Bio je oduševljen što vidi
Elizabet, i čak me je dvaput poljubio, zbog čega sam pomislila da nema
šanse da će ga Elizabet ubiti, i samo sam čekala da čujem šta se sprema.
Viktor mi je ponudio džin-tonik, ali onda je Elizabet izvukla pištolj. Ja sam
imala šta da joj kažem na to, ali ona nije htela da odustane, a Viktor kao da
je u hodu prihvatio čitavu stvar.
Iskreno, bila sam uplašena, i bila sam ljuta na Elizabet. Čak sam joj
rekla da joj nikada neću oprostiti, na šta me je ona podsetila dok smo se
vraćale kući. „Uvek treba da mi veruješ”, bio je njen komentar na sve to, ali
kako je ispalo, mislim da je moja ljutnja bila korisna.
Oboje su otišli u kupatilo, Viktor je nešto vikao, i čuo se pucanj, i čula
sam kako je Viktor pao na pod.
Drhtala sam, priznajem. U stvari, ako već treba sve da priznam, plakala
sam. Što je opet, kako se ispostavilo, bilo korisno.
Elizabet je dotrčala nazad u sobu i izdala instrukcije. Bilo je to nešto u
stilu: „Nema vremena za suze, Džojs, morala sam to da uradim, i Viktor je
to znao, ali sada mi treba tvoja pomoć.” Rekla je da mora da počisti u
kupatilu, i bar zbog toga mi je bilo drago, ali bila sam joj potrebna da
obavim nekoliko poziva. Trebalo je da pozovem Bogdana sa njenog
telefona i kažem mu „Elizabet je potreban taksi”, a zatim da izvadim SIM
karticu iz njenog telefona i isečem je na komadiće, a zatim obrišem telefon i
bacim ga u uređaj za uništavanje otpadaka u kuhinji. Ne sme da bude
fizičkih ni elektronskih dokaza da smo ikada bile u tom stanu. Mislila sam
da pitam za recepcionerku, ali nisam, jer sam se plašila odgovora.
Ona je ponovo nestala, a ja sam nazvala Bogdana i on se javio, pa sam
mu rekla da je Elizabet potreban taksi, a on je pitao da li ja to plačem, a ja
sam odgovorila da ne plačem, a on je rekao dobro, nema zbog čega da se
plače, a on će biti kod nas za sat vremena. Onda sam ga pitala kako je, ali
on je već prekinuo vezu.
I tako sam izvadila SIM karticu, što je bilo teško jer sam drhtala, i isekla
je na komadiće, a zatim odnela telefon u kuhinju i bacila ga u mašinu. Čula
sam kako Elizabet dovikuje: „Jesi li to uradila, Džojs?”, a ja sam joj vrlo
tiho odgovorila da jesam, i tada su se Elizabet i Viktor vratili u dnevni
boravak, potpuno opušteno.
Gledala sam kao da sam videla duha, i ko bi mogao da me krivi. Onda
mi je Elizabet sve ispričala.
SMS poruke od Vikinga bile su ključ. On je znao svaki naš pokret.
Rekao je da ima ljude koji motre na svaki naš korak. Ali Elizabet je to
prozrela. Rekla je da nju ne mogu da prate a da ona to ne opazi, previše je
lukava. Na primer, u vozu nije bilo nikoga. Zato je znala da je Viking izveo
mnogo jednostavniji trik. Jednostavno je ozvučio njen mobilni telefon dok
je bila u njegovoj kući (kažem „jednostavno”, ali znate na šta mislim) i
mogao je da sluša, i povremeno vidi, sve što se dešavalo sve do trenutka
kada sam uništila telefon.
Zbog toga je morala da me drži u neznanju, kako bi moje reakcije bile
prirodne, i uverljive za Vikinga. U stvari, zbog toga sam uopšte i bila tamo,
da bi čitava stvar zvučala potpuno stvarno. Rekla sam Elizabet da sam
mogla da glumim, ali ona se nasmejala. Pitala sam da je da li je Viktor bio
upućen u situaciju, a on je rekao da je, čim je Elizabet podigla telefon i
rekla mu za poruke, razumeo njen plan. Pitala sam Viktora da li je pre toga
bio zabrinut da će ga ona stvarno ubiti, a on je odgovorio da je
pretpostavljao da neće, ali sa Elizabet nikada ne možeš da znaš zasigurno.
Elizabet je prezrivo frknula kroz nos i rekla „kao da bih te ubila”, a Viktor
je rekao „bi”, i dok je Elizabet nastavljala da protestuje, Viktor mi je najzad
sipao džin-tonik koji mi je obećao.
Nekih sat vremena kasnije, recepcionerka je došla u penthaus sa
Bogdanom, koji je nosio veoma veliku putnu torbu. Viktor je rekao
recepcionerki da je mrtav, a ona je klimnula glavom i pitala koliko će dugo
biti mrtav, pa je on pogledao u Elizabet, a ona je zaključila da bi nekoliko
nedelja trebalo da bude dovoljno.
Pokazalo se da recepcionerka radi za Viktora, i na kraju je čak pomogla
Bogdanu da odnese torbu do kola, dok je Viktor ležao u njoj što je mirnije
mogao, za slučaj da je Viking poslao nekoga da motri na zgradu. Viktor je
uzeo dve veoma jake pilule za spavanje, jer je i ranije bio u ovakvim
situacijama, i to je bio jedini način da podnese da bude zatvoren u tesnom
prostoru.
Posle nekih trideset kilometara, kada je Elizabet bila sigurna da nas ne
prate, popeli smo se na sam vrh višespratne garaže u Ist Krojdonu, otvorili
prtljažnik, raskopčali torbu i pustili Viktora napolje. Kunem vam se da je
ovo istina: on je čvrsto spavao i morali smo da ga šamaramo da ga
probudimo. Rekla sam da mi ne bi smetalo da mi da jednu od tih svojih
pilula, ali on je odgovorio da su prejake za mene. Moraš da ih naručuješ iz
Amerike.
I tako, evo nas ovde. Viktor ne može da bude kod Elizabet, pa će biti u
mojoj gostinskoj sobi sve dok je mrtav. Plan je da otkrijemo ko je taj
Viking, a onda da saznamo i gde se nalazi. Pretpostavljam da je plan da ga
ubijemo, ne znam. Ne verujem da možemo zadržati Viktora mrtvog zauvek.
Imam pitanja o Vikingu, i o Viktoru, ali sutra je četvrtak, tako da ona
mogu da sačekaju dok se cela ekipa ne okupi.
Dokle nas ovo dovodi u vezi sa istragom o Betani Vejts? Deluje kao da
bi ovo moglo da bude skretanje pažnje, ali Elizabet kaže da je zapravo
ogromna sreća, pošto Viktor može da nam pomaže dok je ovde.
Alan obično utrči ovamo da me vidi dok pišem, ali njegovo odsustvo je
veoma uočljivo, pošto je u kući novi, zanimljivi ukrajinski muškarac. Kako
je on samo nestalan. Ući ću da malo pretresem kutiju sa biskvitima, a onda
ćemo videti ko je glavni.
Iz susedne sobe mogu da čujem da se emisija o vozovima završila i
Viktor je ustao. Zvuči kao da se on sam brine o ličnoj higijeni, što je dobar
znak.
Znam da sam danas poslužila kao sredstvo i paravan, i znam da je to
bilo važno, ali nisam potpuno opuštena ni sada. Nešto nije kako treba.
Naravno, bio je to šok, koji može da te izbaci iz šina, ali postoji još nešto,
što sam pokušavala da prepoznam celog popodneva. Mislim da se radi o
ovome.
 Znate, kada je Elizabet povukla obarač, ja sam stvarno poverovala u to.
Stvarno sam poverovala da je ubila Viktora. Da je moja najbolja prijateljica
u stanju da ubije čoveka kog je poznavala mnogo godina samo da bi spasla
svoju kožu.
U stvari, nisam samo poverovala, ja sam to znala.
Šta to govori o Elizabet? I šta to govori o meni?

39
Klub ubistava četvrtkom voli da se sastaje u jedanaest sati pre podne u Sobi
sa slagalicama. Tako to i treba da bude. Termin se povremeno promeni,
Ibrahim to razume, naravno da razume. Postojala su ubistva kojima su
morali da se pozabave, i neka mu niko ne kaže da nije fleksibilan.
Ali stvarno, sazvati sastanak Kluba ubistava četvrtkom u osam ujutro, u
Džojsinom stanu? Dok u toku imaju aktivnu istragu ubistva? O ovome će
morati da popričaju.
Usput je navratio po Rona, i rekao mu da je ovo otprilike sama ivica
onoga što može da se toleriše. Ron se složio, ili je bar izgledalo da nije
potpuno suprotnog mišljenja, i zato se Ibrahim osećao ohrabreno.
Vremenski raspored je vremenski raspored i tu nema šta da se priča. To
još više važi ako je vremenski raspored zaštićen najlonom i uokviren. Ron
nije imao prigovor ni na ovaj zaključak. U stvari, Ron je sve u svemu bio
neobično tih.
„Da li se ti to osećaš na kanabis, Rone?”, upitao je Ibrahim.
„Moguće je”, priznao je Ron.
„Napola sam odlučio da proglasim ovaj sastanak nezvaničnim, znaš?
Osim ako ne dobijem neki dobar razlog da to ne učinim.”
„Imaš puno pravo na to, stari druže”, rekao je Ron. „Očitaj im bukvicu.”
„Hvala, Rone, hoću. Zašto se sada stalno osećaš na kanabis?”
„Zbog Polin”, odgovorio je Ron.
„O, shvatam. To sve objašnjava.”
„Mnogo je jača nego što sam navikao”, pojasnio je Ron. „Svaki put
zaspim na podu njenog kupatila.”
 Ibrahim je pritisnuo dugme na interfonu ispred Džojsine zgrade i
prijatelji su ušli.
„Lift ili stepenice?”, upitao je Ibrahim.
„Lift? Zašto da ne?”, rekao je Ron. Ibrahim je primetio da pokušava da
sakrije šepanje. I dalje nije koristio svoj štap.
Izašli su iz lifta, pokucali na prva vrata sa desne strane i Džojs ih je
pustila u stan. Obojicu je zagrlila.
„Oh, Rone, jesi li stavio parfem?”, upitala je. „Podseća me na neki koji
je Džoana koristila.”
Ron je nešto progunđao i skinuo kaput. Alan mu je prišao sa
interesovanjem i počeo da mu liže ruku sa profesionalnom temeljnošću.
Ibrahim je ugledao Elizabet kako sedi u dnevnom boravku.
„Sada mi oprostite, ali moram da kažem...”
„Moraš li?”, prekinula ga je Elizabet.
„Moram. Dobro jutro, Elizabet. I to veoma rano jutro, ako mi je
dopušteno da iznesem tu primedbu.”
„Tebi takođe”, odgovorila je Elizabet, dajući mu znak da nastavi.
„Mi smo Klub ubistava četvrtkom, to nije novost ni za koga. Sastajemo
u jedanaest ujutro svakog četvrtka u Sobi sa slagalicama. Dozvolite da
obradim ove tri stavke jednu po jednu.
„Šolju čaja?”, upitala je Džojs.
„Hvala, Džojs, može”, rekao je Ibrahim. „Stavka prva, sastajemo se
četvrtkom. Ovom stavkom sam zadovoljan, zaista je četvrtak, i ne treba
dalje da raspravljamo...”
„Rone, nesumnjivo zaudaraš na veoma jak skank”, rekla je Elizabet.
„Zadržava se u kosi”, rekao je Ron.
„Druga stavka, sastajemo se u jedanaest ujutro, i na ovome se, shvatate,
naši putevi razilaze: sada je osam sati ujutro. Postoji li razlog, postoji li
objašnjenje? Do sada ih nismo čuli.”
„Kako je Polin?” doviknula je Džojs iz kuhinje dok je punila čajnik.
Ron je progunđao neki neobavezan odgovor.
„A sa ovoga prelazimo na treću stavku”, nastavio je Ibrahim.
„Sastajemo se u Sobi sa slagalicama, a ja ovde, da to ne kažem previše
grubo, ne vidim nikakve slagalice.”
„Skank je veoma dobar za artritis”, napomenula je Elizabet.
„Ja nemam artritis”, rekao je Ron.
 „A ja nikada nisam videla poverljive podatke o atentatu na Kenedija”,
odvratila je Elizabet. „Pričaj ti to nekom drugom, Rone.”
„Zato, pre nego što nastavimo dalje”, zaključio je Ibrahim, „hoću da
znam postoji li dobar razlog - a moja definicija dobrog biće precizna - zašto
se sastajemo sada i ovde. Zato što to unosi haos u moj raspored.”
Alan je isplaženog jezika utrčao iz hodnika, mašući repom, i odmah
skrenuo prema Ibrahimu. Počeo je da ga povlači za rukav.
„Evo još nekoga ko je zbunjen”, primetio je Ibrahim, milujući Alana po
glavi. „Još nekoga ko razume važnost doslednosti. Nekoga ko zna da je
vreme za šetnju, a ne za sastanak.”
Alan je legao na pod i okrenuo stomak uvis da ga Ibrahim golica. Džojs
je spustila njegovu šolju čaja na stočić.
„Hvala, Džojs. Dakle moj zaključak je sledeći. Očekivao sam da se
nađemo u jedanaest da razgovaramo o najnovijem razvoju događaja u
slučaju Betani Vejts. Da raspravljamo o poruci koju je ostavila Heder
Garbat. Da čujemo od Rona o Džeku Mejsonu. Čak imam neke uzbudljive
vesti za vas od mog izvora u zatvoru Darvel. Džojs, da li je Alanu ova
ogrlica malo tesna?”
„Ne”, odgovorila je Džojs. „Osim ako ti ne znaš bolje od veterinara.”
„Dakle, osim ako se nešto prilično spektakularno dogodilo u poslednja
dvadeset četiri časa, a mislim da bih ja to mogao da primetim, ne vidim
razlog zašto ne bismo mogli da vratimo sastanak u njegovo redovno vreme i
njegov redovni ritam.”
„Ti bi to primetio?”, rekla je Elizabet. „Da se nešto dogodilo?”
„Dobro zapažam, da”, odgovorio je Ibrahim. „Sada želim da vam nešto
pokažem...”
„Koliko pari cipela je bilo u hodniku?”
„Ne zapažam cipele”, rekao je Ibrahim. „Nisam ja savršen, Elizabet.”
„Zašto se sastajemo u osam ujutro?”, nastavila je Elizabet. „I zašto se
sastajemo kod Džojs? Želiš li dobar razlog?”
„Da li su bila četiri para?”, upitao je Ibrahim. „To je moja prva
pretpostavka.”
„Pre nekoliko dana”, započela je Elizabet, „dok si treptao na Koni
Džonson, a Rona je možda, ne znam, zavodila...”
Ron je podigao svoju šolju čaja u tu čast. „Ipak, uz to sam i malo igrao
snuker.”
 „...ja sam bila kidnapovana, zajedno sa Stivenom, i odvezena u
Stafordšir, od svih mesta. Ne sada, Alane, pričam. Nakon što sam povratila
svest, dočekao me je veoma krupan gospodin koga mi zovemo Viking, a čiji
je stvarni identitet još nepoznat, ali radimo na tome. On je imao predlog za
mene. Trebalo je da ubijem čoveka po imenu Viktor Iljič, bivšeg šefa
ispostave KGB-a. A ako ne bih uspela da ga ubijem, ili ako bih odlučila da
to ne uradim, onda bih ja bila ubijena.”
„U redu”, rekao je Ibrahim. „Ali i pored toga...”
„Nisam završila, dragi. Juče ujutro smo Džojs i ja otputovale u London
da posetimo Viktora Iljiča.”
„Čekaj da čuješ za bazen”, ubacila se Džojs, kojoj se Alan sada udobno
sklupčao u krilu, kružeći pogledom uokolo, oduševljen zbog ovog
neočekivanog društva.
„Baš tako”, složila se Džojs. „Ušle smo u penthaus gospodina Iljiča,
nakon čega sam se ja pravila da sam ga ubila u jednom od njegovih mnogih
kupatila.”
„Ja u tom trenutku nisam znala da se ona samo pretvarala da će to
uraditi”, napomenula je Džojs.
„Bogdan je zatim ljubazno došao u London i strpali smo Viktora Iljiča u
putnu torbu, a Bogdan nas je sve dovezao ovamo.”
„Bogdan je dobar momak”, rekao je Ron.
„Koliko znamo, Viking veruje da je Viktor mrtav, tako da nismo u
neposrednoj opasnosti, ali ta situacija neće dugo potrajati, i moramo da
pronađemo i onesposobimo Vikinga, pre nego što on shvati šta smo uradile.
Zato se sastajemo u osam ujutro, jer nemamo ni sekundu vremena viška, i
sastajemo se u Džojsinom stanu, zato što ona krije bivšeg pukovnika KGB-
a i uticajnog kriminalca u svojoj gostinskoj sobi. On takođe ima veliko
iskustvo u pranju novca i ispitivanju ljudi, zbog čega ću ga odmah
angažovati da radi na slučajevima Betani Vejts i Heder Garbat. Da li je to
objašnjenje koje je za tebe prihvatljivo, Ibrahime?”
Ibrahim je klimnuo glavom. „Znao sam da će biti nešto takvo, da. S
obzirom na okolnosti, odbacujem svoje primedbe.”
„To je lepo od tebe, hvala ti”, rekla je Elizabet.
Ibrahim je podigao pogled i video na vratima Viktora Iljiča sa šoljom
čaja i parčetom tosta. Viktor mu se široko osmehnuo.
„Svi su ovde! Sada već cela banda. Alane, ti si preveliki za Džojsino
krilo, po mom mišljenju!”
 „Viktore, ja sam Ibrahim.”
„Rekli su mi da si zgodan”, rekao je Viktor. „Ali nisam očekivao da si
toliko zgodan.”
Ibrahim je klimnuo glavom. „Da, ponekad iznenadim ljude. Kako je biti
mrtav? Da li je osećaj oslobađajući?”
„Da. Ovo mi je prvo parče tosta koje jedem kao mrtav čovek, i
preukusno je”, potvrdio je Viktor.
„To je Vejtrouzov od više vrsta žita”, rekla je Džojs. „Stoji u frižideru za
posebne prilike, zato nemoj da se navikavaš.”
„Trebalo bi da češće budem ubijen”, rekao je Viktor. „Možda u raju
Džojs sprema doručak?”
„Ne verujem da će iko od nas otići u raj da to ustanovi, Viktore”, rekla
je Elizabet.
„Možda ti u paklu doručak sprema Ron?”, rekao je Ibrahim, i svi su se
nasmejali osim Rona.
„Zdravo, ja sam Ron”, predstavio se Ron.
„Čovek sa lavljim srcem”, rekao je Viktor.
„Ako ti tako kažeš”, odgovorio je Ron.
„Ronu je teže dati kompliment nego Ibrahimu”, rekla je Elizabet
Viktoru.
Kada je Elizabet prvi put srela Viktora, što je bilo otprilike 1982. negde
u okolini Gdanjska, on je već imao zastrašujuću reputaciju. Reputaciju zbog
inteligencije, pre nego zbog nasilja, što ga je označavalo kao nekoga zbog
koga treba brinuti. U tom trenutku izdigao se iz redova lenjingradskog
KGB-a i upravljao je agentima u Skandinaviji. Kasnije će nastaviti da se
uzdiže i uzdiže dok se ne nađe u samom vrhu KGB-a. Što nije mali
poduhvat. Međutim, na kraju je došao u spor sa čitavim sistemom i postao
slobodni strelac. Što je objašnjavalo zašto poseduje onakav penthaus.
Sreli su se u baru pored luke da razmene zarobljenike bez birokratskih
peripetija i, posle nekoliko flaša votke, njihovo prijateljstvo bilo je
uspostavljeno. Na kraju su bili onoliko bliski prijatelji koliko zakleti
neprijatelji to uopšte mogu da budu. Elizabet nikada nije zamišljala da bi na
kraju mogla da lažira Viktorovu smrt u londonskom penthausu, ali nije
zamišljala ni da će imati najbolju prijateljicu koja ne sluša Radio 4.
Ponekad jednostavno moraš da plivaš kako te plima nosi.
„Mislim da bih želeo nešto da pitam, ako mogu da dobijem trenutak
pažnje”, oglasio se Ibrahim. „Zašto je Elizabet morala da te ubije? Ne sada,
Alane.”
„Čitavo kriminalno podzemlje je povezano”, rekao je Viktor.
„Kolumbijci, Albanci, njujorška mafija. Svi oni rade različite stvari, svi se
međusobno bore, ali ponekad su potrebni jedni drugima. Ponekad im treba
neko da ih spoji i okupi. Neko kome poveravaju svoj novac kada se kreće
kroz sistem. A to sam ja. Ja vodim računa da svi igraju po pravilima, da svi
zarade, i vodim računa da ljudi ne ubijaju jedni druge.”
„Ali oni ubijaju jedni druge, stari moj”, naglasio je Ron.
„Znam”, priznao je Viktor. „Ali ne onoliko koliko bi hteli. Činim šta
mogu. U svakoj zemlji imam ljude kao što je Martin Lomaks, koji rade za
mene.”
Elizabet se setila Martina Lomaksa. Te prelepe kuće u koju su išli u
posetu.
„Dakle, vidite, vi ste ubili jednog od mojih momaka”, rekao je Viktor.
„Izvini, Viktore”, rekla je Džojs.
„Verovatno ste imali svoje razloge.”
„Jesmo”, potvrdila je Elizabet.
„Šta se dogodilo sa njegovim dijamantima?” pitao je Viktor.
„Duga priča”, rekla je Elizabet.
„Pa, ko je Viking?” umešao se Ron. „Zašto on želi da te ubije?”
„Nova generacija kriminalaca je drugačija. I oni vole da peru svoj novac
na novi način. Bez zlata, bez dijamanata, bez menjačnica ili fabrika
automobila, što su načini na koje ja perem novac.”
Alan je kinuo.
„Nazdravlje, Alane”, rekao je Viktor. „Nova generacija čisti sve svoje
pare kroz kriptovalute.”
„Ah, kao što je bitkom”, primetila je Džojs, klimajući glavom.
„Da, kao što je bitkoin”, s odobravanjem je rekao Viktor.
„I kao što su dodžkoin i etereum”, dodala je Džojs, otpivši gutljaj čaja.
„I binenskoin, kome je vrednost jutros skočila u nebo.”
Elizabet je pogledala u svoju prijateljicu. Kasnije će razgovarati o
ovome.
„ A kriptovalute su Vikingov posao? O tome se ovde radi?”
Viktor je klimnuo glavom. „Ali ja govorim ljudima da se klone
kriptovaluta. Previše je rizično. Samo radim svoj posao, ništa lično. Zato ga
koštam mnogo novca, i zarađivao bi daleko više ako ja umrem. Naravno,
mogao bi jednostavno da sačeka nekoliko godina dok svi ne steknu
poverenje u kriptovalute...”
„Zašto ti ne veruješ u kriptovalute?”, pitala je Džojs.
„Ali pretpostavljam da sada želi da me skloni s puta. Ja to shvatam, on
je mlad. Nestrpljiv je.”
„Nisam pročitala ništa što bi ukazivalo na to da će kriptovalute
propasti”, rekla je Džojs. „Upravo suprotno od toga.”
„Znači moramo da stignemo do tog velikog momka pre nego što on
provali da si još živ”, zaključio je Ron.
„Da, ili će me on ubiti”, složio se Viktor. „A ako sam dobro razumeo,
takođe će ubiti Elizabet.”
Elizabet je klimnula glavom. I ubiće Džojs. Džojs koja je trenutno
pokušavala da sakrije činjenicu da potajno daje parče kroasana
oduševljenom Alanu.
„Ovo je svakako jedan od najneobičnijih sastanaka Kluba ubistava
četvrtkom”, rekao je Ibrahim. „Treba li da hvatam beleške sa današnjeg
sastanka?”
„Mislim da bi tako moglo da bude najbolje”, odgovorila je Elizabet.
„Šta je Klub ubistava četvrtkom?”, upitao je Viktor. „Dopada mi se
kako zvuči.”
„Sastajemo se svakog četvrtka”, objasnio je Ibrahim. „Obično u
jedanaest u Sobi sa slagalicama, ali oprošteno ti je zbog premeštanja
rasporeda ovom prilikom. I pokušavamo da rešimo ubistva, mada se danas
izgleda radi o vršenju ubistava, tako da je raspored elastičan.”
„Na čemu sada radite?”, pitao je Viktor.
„Trebalo je da razgovaramo o novinarki po imenu Betani Vejts. Ubijena
je 2013.”
„Pitala sam se, Rone”, uključila se Elizabet, „da li bi moglo da bude
zabavno da povedeš Viktora sa sobom sledeći put kada se budeš našao sa
Džekom Mejsonom. Da vidimo da li bi Džek mogao da se otvori.”
„On se neće otvoriti”, odgovorio je Ron. „Dobili smo od njega sve što
možemo da dobijemo.”
„Pa, ko zna. A, Viktore, uz to imam gomilu papira za tebe da ih
pregledaš. Mogao bi da se daš na posao dok si ovde.”
„Tebi na usluzi”, rekao joj je Viktor.
„Ali idemo redom”, nastavila je Elizabet. „Moram da pošaljem
fotografiju tvog mrtvog tela Vikingu, da dokažem da sam te ubila.”
 „Odlično”, rekao je Viktor. „Iskopajmo plitak grob da me u njega
ubacite.”
„A kao završni potez”, dodala je Elizabet okrećući se prema Ronu,
„pitam se poznaje li neko šminkerku koja bi mogla da nam pomogne? Ne
verujem da ćeš se danas videti sa Polin?”
„Hm... da”, rekao je Ron, ali nije zvučao ubeđeno da je ovo dobra ideja.
„Verovatno idemo na kuglanje. Zapravo bi verovatno već trebalo da
krenem.”
Elizabet je klimnula glavom i upitala se kuda Ron zaista ide.

40
Ron je želeo da je na kuglanju. Želeo je da je na bilo kom drugom mestu
osim ovde.
Polin je ubedila Rona da bi mogla da mu se dopadne masaža.
Vazduh je mirisao na eukaliptus, bio je topao i težak, i brujao je i
odzvanjao od zvukova tropske prašume. Bio je umotan, prilično labavo, u
debeli beli peškir, dok je bosonog tapkao po marokanskim podnim
pločicama, pored azurnoplavog bazena, i bio je veoma nervozan zbog
navodne opuštenosti koju je trebalo da oseća. Kad pomisli da bi mogao da
ispituje Džeka Mejsona u vezi sa ubistvom, umesto ovog mučenja kroz koje
prolazi.
Polin ga je pitala da li voli masažu, a Ron je odgovorio da nikada nije
išao na masažu, na šta se Polin nasmejala, a Ron joj je rekao, ne, ozbiljan
sam, čemu bi mu služila masaža, a ona je odgovorila da ugodiš sebi, a onda
se Ron nasmejao i rekao da, ako želi da ugodi sebi, ode na kriglu piva, a
Polin je rekla vodim te u spa centar, a Ron je rekao nema šanse, ni za milion
godina, a onda ga je Polin poljubila i rekla mu pokušaj samo jednom zbog
mene, a on je rekao ne, a onda ga je ona ponovo poljubila i sada su bili
ovde.
Žena se zvala Suzi. Izašla je da sačeka Rona i Polin za prijemnim
pultom spa centra i odmarališta Elm Grouv, i činilo se da je njihov blagi
vodič kroz ovaj užasni postupak.
 Izgleda da su aromatični biljni melemi i turski rituali čišćenja prava
stvar za koju pravi ljudi plaćaju prave pare. Svaki put kada je Ron ranije
prolazio pored ovog spa centra, jednostavno je pretpostavljao da je to
bordel. Ni spa centri ni bordeli nisu interesovali Rona. Ako neko želi da te
dodirne, bolje je da to bude tvoj doktor ili tvoja žena, ili, kao određeni
ustupak, neki neznanac pored tebe u pabu kada Engleska postigne gol.
Polin ga je uzela za ruku i rekla mu da može da se opusti, i da nema
zbog čega da brine. Nema zbog čega da brine? Šta ako mu peškir spadne?
Šta ako je pretežak za sto za masažu? Šta ako tamo ne bude maser nego
maserka? Šta onda? Ili još gore, šta ako to bude muškarac? Šta će misliti o
njegovom nagom telu? Da li zadržavaš peškir na sebi? Moraš li da se
prevrneš na drugu stranu? Ron je video sebe u ogledalu, i ne bi to nikome
poželeo. Da li će morati da vodi nekakav razgovor? O čemu maseri pričaju?
Možeš li da pričaš o fudbalu, ili se priča samo o mirisnim uljima i ukrasnim
zvoncima? Dok je osećao kako se maska za lice od morske trave i pečene
umbre upija u njegovu kožu, Ron se molio da se ovo mučenje završi. Hoće
li blagi zvuci tropske prašume ikada utihnuti?
Ron je uveravao Polin da je opušten i da su brige poslednje što mu je na
umu. Nije mogao više da čeka. Polin se nasmejala i rekla mu da će uživati
kada prava stvar počne, a Ron je njoj rekao da je siguran da hoće. Suzi im
je oboma nasula po čašu „deoksidirajućeg soka od lubenice” i naterala ih da
sednu na brdo jastučića sa kog je Ron ozbiljno sumnjao da će više ikada
moći da ustane.
„Dakle, zakazali ste četrdesetpetominutnu masažu za parove u Java
apartmanu. Vaši maseri biće Rikardo i Anton.”
Muškarci, dobro. Možda je tako najbolje. Oni svakako shvataju da je
čitava ova stvar uvrnuta?
„Počećemo od celog tela, pa preći na blagu masažu lica, i zatim završiti
sa saunom za parove.”
Govorila je tako tiho i mirno da je Ron poželeo da se baci kroz prozor.
Samo što ovde nije bilo prozora. Na zidovima su bile okačene persijske
tapiserije složene izrade, a ogledala su odražavala nežnu, toplu svetlost
mirisnih sveća. Nije bilo izlaza. Moraće da podnese da ga dodiruju, i da
vodi razgovor. Moraće da se opusti, neka mu je bog u pomoći.
Ron je jednom bio zaključan u policijskom kombiju sa Arturom
Skargilom osam sati, i to je bilo opuštenije iskustvo od ovoga.
Otpio je gutljaj soka od lubenice. Zapravo nije bio loš.
 Ne slušajući njegove proteste da je sasvim sposoban da sam ustane,
Polin je pomogla Ronu da se podigne sa sofe. Suzi ih je povela do Java
apartmana. Dva stola za masažu bila su postavljena jedan pored drugog, ali
nije bilo ni traga od Rikarda i Antona.
Dobra vest je bila što su zvuci prašume utihnuli. Loša vest je što ih je
zamenila pesma kitova.
„Vi ležite licem nadole, a Anton i Rikardo uskoro će doći kod vas.
Namaste4 oboma.”
„Namaste”, rekla je Polin.
„Hvala ti”, progunđao je Ron, dok je smeštao lice u rupu na stolu za
masažu i sumorno se nadao najboljem.
„Jesi li dobro, ljubavniče?”, upitala je Polin kada ih je Suzi ostavila
same.
„Da. Dopao mi se sok od lubenice.”
„Treba li ti nešto?”
„Ne, ništa”, odgovorio je Ron. „Samo, da li bi trebalo da pričamo sa
njima? Maserima?”
„Možeš ako hoćeš”, rekla je Polin. „Ja obično brzo zaspim. Utonem u
carstvo snova.”
„Dobro”, rekao je Ron. Zasigurno je znao da on neće zaspati. Ovde će
ono najvažnije biti apsolutna budnost.
„Ili jednostavno dozvoli da ti misli odlutaju”, dodala je Polin.
Da dozvoli da mu misli odlutaju? Kuda da odlutaju? Ronove misli nisu
lutale. Kad god je Ron bio primoran da zaista razmišlja, to je bilo s dobrim
razlogom. Na primer, šta torijevci danas smeraju? Koja mesta Vest Hem
mora da ojača za vreme zimskog prelaznog roka? Zašto su prestali da služe
omlete u restoranu? On voli omlete. Da li je došlo do nestašice jaja za koju
on nije čuo, ili je neko dao sebi slobodu da ih jednostavno ukine? Važne
stvari. A kada nije razmišljao o važnim stvarima, njegov um nije radio
ništa. Dopunjavao se, za sledeći problem koji će zahtevati njegovu pažnju.
Lutanje nikada nije bilo u planu.
Pogledao je u Polin, koja je već zatvorila oči. „Jesi li ikada čula za
Karona Vajtheda? Ili Roberta Brauna?”
„Samo se opusti, Roni”, rekla je ona, ne otvarajući oči.
Osetio je kako su Anton i Rikardo tiho zakoračili u sobu. Bio je
zahvalan što mu je peškir obmotan oko struka. Bog bi ga znao kako njegova
pozadina izgleda u poslednje vreme. Kao mesečeva površina. Nadao se da
su ovi momci dobro plaćeni. Imaju li oni sindikat? Čekao je pozdrav, ali do
njega nije došlo, samo je osetio dve tople, nauljene ruke na ramenima. U
redu, činilo se da tih četrdeset pet minuta počinje upravo sada. Ruke su se
kretale u dugim potezima niz njegova leđa duboko ih pritiskajući. Ron je
podsetio sebe da će se agonija u nekom trenutku završiti.
Rikardo, ili Anton, prešao je na Ronov vrat i ramena. Ron nije mogao
da prenebregne činjenicu da se ovo stvarno dešava. Napolju su kola i
prodavnice i psi koji laju i majke koje viču na decu. Ali ovde unutra postoje
samo grozni zvuci kitova. Možda bi trebalo da razmišlja o slučaju Betani
Vejts? Možda bi tako mogao da potroši nešto vremena? Čuo je kako je
Polin duboko uzdahnula od zadovoljstva. Bar ga je to usrećilo.
Ruka se sada spuštala niz njegovu kičmu. Rikardo ili Anton izgleda je
nastavljao svoj posao i to ne bez veštine, Ron je morao da prizna. Pošteno.
Možda su u svoje vreme videli i gore od Rona? Kitovi su nastavili da
pevaju i, zapravo, kada se navikneš na to, nije bilo toliko loše. Jednom je
pročitao da su kitovi usamljeni.
Moraće možda malo da razmisli o Džeku Mejsonu. On mu se dopadao.
Džek je uvek nešto imao na umu, kupovao stvari, prodavao stvari,
potpaljivao stvari. A sada je godinama kasnije imao legalan posao, divnu
veliku kuću, kamione koji razvoze robu na sve strane. I dalje ima nešto na
umu? Naravno, naravno. Kako on zna da je Betani mrtva?
Dve šake sada su stiskale Ronovu butinu. Otići će da se ponovo vidi sa
Džekom, to će da uradi, povešće tipa iz KGB-a, pričaće o starim
vremenima, kupovini i prodaji, dok su svi bili mladići. Veliku kuću ima,
Leni. Ne, to je bio njegov brat, pao je kroz krov skladišta i poginuo. Pre
mnogo godina. Kad razmisliš o tome, da li je Vest Hem ikada imao boljeg
kapitena od Marka Nobla? Kada stvarno razmisliš o tome? Bili Bonds, da,
Bobi Mur, naravno, ali Nobl je ubedljivo prednjačio. Pitaće Džeka, Džek će
znati.
Ron je sada plivao sa kitovima, pravio im društvo, svi postanemo
usamljeni, sinko, sve će biti u redu, dok plutaš u toplim strujama. Vučen
plimom kao Betani Vejts. Jadna Betani. Ko ju je ubio, pre toliko godina?
Džek Mejson to svakako zna. Džek Mejson. Ron je poznavao njegovog
brata... kako mu beše ime?
„Roni.” To ga mama budi za školu. Samo još nekoliko minuta, mama.
Neću propustiti autobus, obećavam.
 Ron se osećao tako toplo, ušuškano. Možda je Džek Mejson lično ubio
Betani Vejts? Ipak, Ron nije nasedao na to. Da li je Betani Vejts zaista
ubijena zbog priče na kojoj je radila, ili nečeg drugog? Nešto je palo na
pamet Ronu u tom trenutku, nešto što je propustio... Robert Braun? Znao je
to ime.
„To sam ja, Roni.” Ruka mu je milovala kosu, i Roni je otvorio oči. Da
li je umro? Bio je prilično siguran da je umro. Moralo je da se desi pre ili
kasnije. Dobra stvar.
„Spavao si”, rekla je Polin. „Rekla sam im da te ne masiraju spreda,
izgledao si tako mirno.”
„Samo sam odmarao oči”, rekao je Ron, a njegovo telo pevalo je sasvim
novu melodiju. Kakav je to bio osećaj? Bilo je nečega poznatog u njemu, iz
starih vremena. Ron je pokušao da odredi šta je to tačno.
„Na četrdeset pet minuta, znam, ljubavniče”, odgovorila je Polin.
„Hrkao si kao prasence. Hoćemo li sada u saunu?”
Ron je okrenuo glavu i video kako se Polin osmehuje. Morao je da
povrati dah. U životnom veku upute ti samo određen broj takvih osmeha.
Ron je pružio ruku, i Polin ju je prihvatila. Shvatio je kakav je to osećaj.
Nije osećao bol. Ni jedan jedini deo njegovog istrošenog tela nije ga mučio.
„Hvala ti što si me ubedila da dođem”, rekao je.
„Rekla sam ti da će ti se svideti. Možda možemo da ponovimo?”
„Nikada.” Ron je odmahnuo glavom. Čovek ima svoje granice.
„Da vidimo hoćeš li to i dalje govoriti posle saune”, rekla je Polin.
Ron se pridigao na stolu za masažu. O čemu je ono razmišljao baš pre
nego što se probudio? Pokušao je da uhvati misao, ali nje više nije bilo
tamo.
Nema veze. Ako je važna, vratiće mu se.

41
„Ali kako ubiješ nekoga u zatvoru?”, upitao je Majk Vaghorn.
Endru Everton uradio je ono što je obećao i raspitao se o Heder Garbat.
Bili su na keju u Ferhejvenu, sa šoljama čaja u rukama. Majk je klimnuo
glavom nekolicini ushićenih prolaznika.
„Lakše nego što bi pomislio”, rekao je Endru Everton, pokušavajući da
dune kroz rupicu na poklopcu svoje šolje. „Mada mi sada isto pitanje
postavlja i Ministarstvo unutrašnjih poslova.”
„Nema snimaka nadzornih kamera? Ne vidi se kako neko ulazi u njenu
ćeliju?”, Majk je otvarao park za skejtbord u jedanaest sati, a Endru Everton
je pristao da se nađe sa njim pre toga. Majk je znao da nemaju svi načelnika
policije na raspolaganju da mogu da ga pozovu. Prednosti njegovog posla.
„Nadzorne kamere su svuda”, objasnio je Endru Everton. „Ali snimak
koji nam je potreban misteriozno je ’nestao’. Dva sata snimka odmorišta
ispred vrata ćelije Heder Garbat jednostavno su izbrisana.”
„Gospode”, rekao je Majk. „Da li su takve stvari uobičajene?”
„Nekada su bile učestalije”, odgovorio je Endru Everton. „Ali i dalje se
dešava. Gurneš nekoliko funti nekome u džep da izbriše snimke.”
„Ali to zaista ukazuje na ubistvo”, zaključio je Majk. „To, i poruka koju
je napisala?”
„Moglo bi tako da se pomisli”, složio se Endru Everton.
„Mora da je povezano sa Betani”, rekao je Majk, odmahujući ženi na
električnom skuteru. „Mora da jeste, zar ne? Trebalo je da Heder Garbat
izađe iz zatvora, plašila se za svoj život, a onda je nađena mrtva?”
„Iskreno”, odgovorio je Endru Everton, „u zatvoru se nikada ne zna. To
je poseban svet. Ali, ako me direktno pitaš, reći ću da, mora da bude
povezano. To nije moj zvaničan stav, kažem ti ovo kao prijatelj.”
„Cenim to, Endru. Ako uhvatimo onoga ko je ubio Heder Garbat,
možda ćemo uhvatiti onoga ko je ubio Betani?”
„Možda”, rekao je Endru Everton. Gledao je mladića u trenerci kako
sporo ide niz kej, sa rukama duboko gurnutim u džepove. Kuda se zaputio
ovako rano ujutro? Šta je u tim njegovim džepovima? Kraj keja je dobro
mesto za privatne sastanke. Sa kim se ovaj momak sastaje? Endruu je
ponekad nedostajalo da bude na ulici, ponovo u centru zbivanja, da se
oslanja na instinkte. Dopadalo mu se da bude političar, ali mu je nedostajalo
da bude detektiv.
„Ko je mogao da ima pristup njenoj ćeliji?”, nastavio je Majk.
„Čuvari”, rekao je Endru Everton. „Proveravamo ih. Drugi zatvorenici,
ako imaju poverenje uprave.”
„Mogla je da je ubije neka druga zatvorenica ili zatvorenik?”
„U zatvorima ima mnogo ubistava”, odgovorio je Endru Everton.
 „Ali uz to i onesposobiti nadzornu kameru? Svakako to nije mogao da
uradi zatvorenik?”
„Neki od zatvorenika imaju bolje veze od drugih.”
„Dakle drugi zatvorenik je mogao jednostavno da uđe u njenu ćeliju,
uzme igle za pletenje i...”
„Da li biste hteli?”, upitao je čovek u radnom kombinezonu, pružajući
telefon. „Inače ovo ne bih radio, ali moja mama je veliki obožavalac.”
Majk je klimnuo glavom, pa se osmehnuo za zajedničku sliku sa
čovekom.
„Nastaviću da radim na tome, Majk”, zaključio je Endru Everton.
„Obećavam.”
Čovek u kombinezonu nastavio je prema kafeu. Zastao je da spusti
kantu pored komplikovane gvozdene ograde sa koje se ljuštila boja, pa
počeo da struže i skida ostatke sa nje. Momak u trenerci mu se pridružio,
izvadio četku iz dubokog džepa i počeo da boji. Endru se osmehnuo sam za
sebe. Ne možeš uvek da pogodiš. Kad smo već kod toga...
„Možda...” Endru Everton je oklevao. „Možda će i meni trebati usluga,
Majk, samo ako možeš to da uradiš.”
„Samo reci”, odgovorio je Majk.
„Ja zaista ne znam mnogo o televiziji, ali radi se samo o tome, ne
verujem da poznaješ ikoga na Netfliksu? Stalno im šaljem moje knjige, ali
oni mi nikada ništa nisu odgovorili.”

42
„Baci još malo zemlje preko mene”, rekao je Viktor Bogdanu. „Samo zbog
toplote.”
Pošto je bio profesionalac do srži kostiju, Viktor je insistirao na tome da
bude zakopan nag. Znao je da bi svaki ubica koji drži do sebe ostavio što je
manje moguće tragova u grobu. Ako ne žele da podstaknu sumnju kod
Vikinga, onda je to bio ispravan pristup. Naravno, čekao je do poslednjeg
mogućeg trenutka, prijatno utopljen dok je gledao kako Bogdan kopa grob.
Viktor je tokom godina video mnoge ljude kako kopaju mnoge grobove, ali
malo njih je to radilo sa Bogdanovom brzinom i efikasnošću. Kada se sve
ovo završi, pitao se da li bi Bogdan možda želeo posao.
„Mogu da ti sipam šolju čaja”, rekla je Džojs, gledajući preko ivice
groba sa čuturom u ruci. „Ali nisam sigurna kako bi ga pio tamo dole.”
„To je ljubazna ponuda, Džojs”, odgovorio je Viktor, kada je još jedan
veliki grumen zemlje sa Bogdanove lopate pao na njegove grudi. „Možda
kasnije.”
„Budi miran”, zatražila je Polin, kleknuvši pored njega sa četkicom i
paletom sa crnom i crvenom ljigavom bojom. Pažljivo je slikala rupu od
metka na njegovom čelu već nekih pet minuta.
„Izvini što smo te naterali da radiš na golom čoveku u ledenoj rupi”,
rekao joj je Viktor.
Polin je slegnula ramenima. „Ja radim na televiziji, dragi moj.”
„Ipak, divno mirišeš”, primetio je Viktor. „Eukaliptus.”
Polin je na početku naslikala rupu u udobnosti Džojsinog stana. Ron joj
je objasnio situaciju, i ona je to prihvatila bez problema. Pitala je da li je to
što rade nezakonito, a Elizabet je odgovorila „definiši nezakonito” i to je
bilo dovoljno za Polin. Takođe mu je prekrila lice puderom, čineći ga sve
bleđim i bleđim, mršavijim i mršavijim, dok se svi nisu složili da gledaju u
oči duha. Zatim su strpali Viktora u već poznatu putnu torbu, a Bogdan ga
je odneo do kvad motocikla i odvezao ga u šumu. Ostali su ih pratili na
sigurnom rastojanju za slučaj da ih Viking nekako posmatra.
„I sada smo gotovi”, objavila je Polin izvodeći završni potez. Još
jednom je pregledala Viktora iz svih uglova. „Izgledaš grozno.”
Džojs je bila ta koja je opazila početnu grešku. Polin je prvo naslikala
ulaznu rupu na Viktorovom čelu. Snimak koji je Viking čuo izazvaće kod
njega pretpostavku da je Elizabet pucala u Viktora s leđa. Zbog čega je
Polin sada klečala pored njega u grobu, pretvarajući ulaznu ranu u izlaznu.
Ako je Polin bila iznenađena koliko su i Viktor i Elizabet tačno umeli da
opišu izlaznu ranu od metka, to se nije videlo na njenom licu.
Ron i Bogdan pomogli su Polin da izađe iz rupe. Uglavnom Bogdan,
primetio je Viktor, ali je to uradio na takav način da izgleda kao da Ron
preuzima najveći deo tereta na sebe. Viktor je video lica koja su piljila dole
u njega.
Bogdan je sada nabacivao još zemlje na Viktorovo telo. Ideja je bila da
mu daju izgled kao da je „tek iskopan”. Ibrahim je izvadio svoj telefon, i
sada ga je usmerio na Viktora na dnu rupe. „Pejzažna ili portret?”
 „Pejzažna”, odgovorio je Viktor. „Mutnija je.”
„Portret”, usprotivila se Elizabet. „Ja snimam fotografiju, i ja radije
biram portret.”
„Nepodnošljiva si, Elizabet”, doviknuo je Viktor iz rupe.
Ibrahim je imao još jedno pitanje. „Lice u prvom planu, ili široki kadar
čitavog tela?”
„I jedno i drugo”, rekla je Elizabet. „Ali lice ne previše izbliza, za svaki
slučaj.”
„Za slučaj čega?” pitala je Polin. „Zumiraj koliko hoćeš, Ibrahime, to je
dobro obavljen posao.”
„Da, zumiraj”, složio se Ron, i stegnuo Polin ruku.
„Naravno da ćemo morati da pričamo o filterima”, napomenuo je
Ibrahim. „Ja lično mislim da bi klarendon bio savršen, zbog zemljanosmeđe
boje.”
„Ako nije neki problem”, oglasio se Viktor, „možda da raspravljamo o
tome kasnije?”
Ibrahim je klimnuo glavom. „Hipotermija, razumem u potpunosti.
Takođe želim da pričam sa tobom o pesmi Heder Garbat, ali to takođe može
da sačeka dok se ne obučeš.”
Viktor je pogledao u lica iznad sebe. Elizabet, njegova velika ljubav;
koliko je srećan što provodi još malo vremena s njom. Ljudi ulaze u tvoj
život i izlaze iz njega i, dok si mlađi, znaš da ćeš ih ponovo videti. Ali sada
je svaki stari prijatelj pravo čudo.
Ron i Polin. Oni se sada drže za ruke. Viktor se sećao Ronovog imena
od pre mnogo godina. On je bio na spisku. Bio je to dug spisak, ali on je bio
na njemu. Neko bi, u nekom trenutku, razgovarao sa njim, „naveo ga da se
oglasi”, proverio da li ima razumevanja za sovjetski put. Pošto ga je sada
upoznao, Viktor im ne bi davao velike šanse. Bogdan je, naslonjen na
lopatu, strpljivo čekao da ponovo zatrpa rupu. Ibrahim je pokušavao da
pronađe savršen ugao. Džojs, njegova cimerka, njegova nova zaštitnica,
trenutno je pokušavala da spreči Alana da uskoči u rupu.
Gledajući gore u njih, Viktor je upravo shvatio koliko je njegov
penthaus pust i samotan. Koliko je usamljenički njegov život postao. Mladi,
lepi ljudi fotografišu se u bazenu koji svako može da vidi, ali niko ne može
da ga poseti. Gde su njegovi prijatelji?
Možda bi jednostavno mogao da ostane ovde? Možda će ova fotografija
biti dovoljna da zadovolji Vikinga, a Viktor može da jednostavno promeni
ime, ostavi svoj stari svet za sobom i preseli se u Kupers Čejs? Ništa ne
može da te navede da razmisliš o svom životu kao kada ležiš u grobu sa
rupom od metka u glavi.
Da li su mu stvarno potrebni ugovori vredni više milijardi, kada postoje
Džojs, Elizabet, Alan i čitava ekipa čiji može da bude deo? Možda će rešiti
ovo ubistvo? Možda bi mogao da seta Alana kroz šume? A Ron je pomenuo
snuker. Viktor više nije imao nikoga sa kim bi mogao da igra snuker.
Nekada je igrao sa starim Kazahom koji je držao juvelirsku radnju u
Sidenamu, ali on je umro pre, koliko, tri godine? Još jednom je pogledao
lica iznad sebe. Možda mu se upravo posrećilo.
„Zaboga, Viktore”, rekla je Elizabet. „Prestani da se osmehuješ i zatvori
oči.”
Mislim da sam bio mrtav, da, mislim da sam bio. Viktor je zatvorio oči
i, uz izvesne poteškoće, prestao da se osmehuje.

43
Ostali su se negde grejali, uz šolje čaja i ćebad i tračarenje. Ali Ibrahim je
morao da obavi posao.
Ispred sebe je držao pesmu Heder Garbat. Postojala je tajna na ovim
stranicama, u to nije bilo sumnje. Skrivena poruka, vešto zamaskirana.
Koga se Heder Garbat plašila? Ko je nameravao da je ubije?
Za dešifrovanje pesme Heder Garbat i otkrivanje tajne biće potrebno
neko vreme, Ibrahim je bio siguran u to. Hteo je da o svemu temeljno
porazgovara sa nekim, ali Elizabet, Džojs i Ron nisu zagrizli njegov
mamac. Oni su to videli kao skretanje pažnje.
Čak je pokušao s Viktorom, nakon što su ga iskopali iz rupe. Ne možeš
da doguraš tako daleko u KGB-u ako ne znaš ponešto o kriptografiji. Ali
Viktor je pogledao, držeći papire prstima umrljanim zemljom, pa mu ih
vratio rekavši, „Ovde nema poruke. Samo pesma.”
Kao i toliko puta do sada, Ibrahim je bio usamljeni glas u divljini. Pa
neka bude tako, to je bio njegov krst da ga nosi. Proroka često ne priznaju u
sopstvenoj zemlji. Biće mnogo izvinjavanja kada otkrije Hederinu poruku.
On će ih velikodušno prihvatati, možda malo pognute glave, dok pohvale
bude pljuštale sa svih strana. Zamišljao je prizor: Elizabet mu čestita
(„Potpuno sam pogrešila, potpuno pogrešila”), Džojs mu dodaje tanjir sa
biskvitima, dok Alan sedi sa tihim i ponositim poštovanjem. Čak će i Viktor
morati da prizna kako ga je Ibrahim nadmašio.
Na trenutak je bio izgubljen u maštarijama, a onda mu je na pamet pala
jedna misao. Ibrahim je tačno znao sa kim treba da razgovara. Sa nekim ko
mu nikada ne sudi, sa nekim ko je uvek pun ideja. Sa nekim ko će pomoći.
Pogledao je na svoj časovnik. Bilo je pola pet, što je značilo da je
Ronov unuk, Kendrik, izašao iz škole, ali još nije seo da užina i pije čaj.
Zlatni sat za svakog osmogodišnjeg dečaka.
Ibrahim je pozvao Kendrika preko Fejstajma. Sećao se srećnog
vremena koje su njih dvojica proveli zajedno, pregledajući sate i sate
snimaka nadzornih kamera, tražeći kradljivca dijamanata i ubicu.
„Čika Ibrahime!”, uzviknuo je Kendrik poskočivši na stolici.
„Jesi li baš dobro?”, pitao je Ibrahim.
„Baš sam dobro, da”, potvrdio je Kendrik.
Ibrahim je u kratkim crtama izneo zadatak koji je bio pred njim. Rekao
je da se dogodilo ubistvo nekoliko godina pre nego što je Kendrik rođen
(„Ne još jedno, čika Ibrahime”) i u skorije vreme drugo ubistvo u zatvoru
(„Mama Mili Parker je u zatvoru, tako da ona ne ide u školu”). Dama iz
zatvora, Heder Garbat, ne mama Mili Parker, ostavila je za sobom pesmu,
za koju Ibrahim veruje da predstavlja šifru (na ovo se čuo tihi,
impresionirani zvižduk), i ako bi Kendrik mogao da je dešifruje, mogli bi
da otkriju ko je tačno nju ubio, i gde se nalazi velika količina novca
ukradenog u prevari sa PDV-om (ovde je došlo do kratkog skretanja s teme,
dok je Ibrahim objašnjavao šta je PDV, morajući da uputi Kendrika u
osnovne principe poreskog sistema). Sada su se iz sve snage dali na posao.
Ibrahim je nasuo sebi brendi i zapalio cigaru; Kendrik je pio ceđenu
pomorandžu („Manje je šećera u njoj, ali čak i ne znaš to dok je piješ”).
Ibrahim je pročitao:

Moje srce mora da se uzdigne kao orao na svojim krilima, ono

želi da ga čuju, kao kos koji peva, ali moje srce je slomljeno,
raspeto na dva dela na točku, orao ne može da leti, a moje srce i
dalje mora da se uzdigne.
 „Pa, vidiš zašto je ovo zanimljivo, Kendriče. Tehnički je užasno loše, ali
je zanimljivo. Njeno srce želi da se uzdigne, kao orao, kaže ona”, Ibrahim je
poslao Kendriku kopiju teksta, i sada je čitao iz svoje kopije, „ali dva stiha
kasnije srce je raspeto na dva dela na točku.”
„Postoje zlatni orlovi i ćelavi orlovi, i crni orlovi”, napomenuo je
Kendrik. „Oni jedu miševe. Znaš li ti još neke vrste orlova? Ja ih ne znam
više.”
„Jastreb je zapravo vrsta orla”, rekao je Ibrahim, a Kendrik je to
zapisao.
„Sada znam četiri orla”, rekao je Kendrik.
„Ako ti je srce raspeto na točak”, nastavio je Ibrahim, „a ja sada samo
naglas razmišljam, Kendriče, da li treba da shvatimo da Heder Garbat hoće
da spojimo anagram reči srce sa drugom reči za točak?”
„Možda”, rekao je Kendrik. „Možda je to htela.”
„Ili”, dodao je Ibrahim, „ako je raspeto, možda želi da stavimo reč
točak između dva otrgnuta dela srca.”
„Možda.” Kendrik je zaklimao glavom. „Ona ima vrlo neuredan
rukopis, zar ne? Ja imam dobar rukopis, ali samo ako se koncentrišem.”
„Treba nam druga reč za točak”, rekao je Ibrahim. „Kao imenice imamo
disk, kolut, i ako malo rastegnemo stvari, krug. Kao glagol...”
„Glagol je reč koja nešto radi”, ubacio se Kendrik.
„Upravo tako. Što nam daje, okretanje, obrtanje i ponovo kruženje,
takve su to zabave u engleskom jeziku.”
„Koliko je stotinu, puta stotinu, puta stotinu?”, pitao je Kendrik.
„Milion”, rekao je Ibrahim pućkajući cigaru. „Recimo da je anagram od
srce Ath er5... i dodajemo reč za točak. Pitam se da li bi ovde funkcionisalo
obruč.6 Omotaćemo Ath er oko hoop i dobićemo ime At Huper. Nije to
nikakvo ime, Kendriče. A reč ukrug često može da se šifarski označi sa c,
od latinskog circa.”
„Gladijatori su govorili latinski”, rekao je Kendrik. „I Julije Cezar.”
„Zato dodajemo c u prvi deo našeg odgovora. Pitam se da li bi mogao
da potražiš ime Ket Huper za mene, i javiš da li si našao nekog iz područja
Kenta ili Saseksa, ili nekoga sa vezama sa organizovanim kriminalom.”
Kendrik se na trenutak pozabavio tim zadatkom. „Ima ih otprilike
hiljadu.”
„Hm - daj mi dva prva”, rekao je Ibrahim.
„U redu. Jedna je u Australiji, a jedna je mrtva.”
 „Hm”, ponovo je promumlao Ibrahim. „Ta mrtva. Da li je nedavno
umrla? Da li je ubijena?”
Kendrik je prelistao niz stranicu. „Umrla je 1871. U Aberdinu. Gde je
Aberdin?”
„U Škotskoj”, rekao je Ibrahim.
„Možda je to ključ?”
Ibrahim je nastavio da čita pesmu, uz zastrašujuće shvatanje da je to
možda samo pesma. Onda je video.
„Da li je napisala još nešto?”, pitao je Kendrik. „Jer ovo izgleda vrlo
teško.”
„Napisala je poruku pre nego što je umrla.” Ibrahim je i dalje gledao u
novi trag, proveravajući njegovu uverljivost.
„Poruku?”
„Poruku, da”, rekao je Ibrahim. „Predvidela je svoju smrt. Ali ne
verujem da bi tvoj deda želeo da ti je pokažem.”
„Mooolim te”, dreknuo je Kendrik. „Neću reći dedi.”
„Ne verujem da to može da škodi”, priznao je Ibrahim. To će držati
Kendrika zauzetim nekoliko trenutaka dok on ne provali šifru. Pronašao je
Krisov originalni imejl i poslao sliku poruke Heder Garbat. Zatim se vratio
zadatku koji je bio pred njim i ponovo počeo da čita pesmu naglas.

Sećam se potoka u kom smo se igrali, dok sam bila dete

gde smo čuvali svoje tajne i davali obećanja
kada sunce nikada nije prestajala da sija, a kiša nikada nije padala
u potoku u kome smo se igrali, sećam se dobro.

Gde smo čuvali tajne, to vredi istražiti. Ponavljanje reči potok, što
naravno ukazuje na potoke.7 I gde sunce nikada ne zalazi. Da li bi to moglo
da ukazuje na početak reči sunce bez zadnjih slova? Znači Su. Da li traže
nekoga po imenu Su Bruks?
„Kendriče, potraži Su Bru...”
„Izveo si trik sa mnom, čika Ibrahime”, rekao je Kendrik.
„Trik?”, ponovio je Ibrahim. Su Bruks. Su Bruks. Da li je ona možda
bila jedna od Hederinih koleginica računovođa? Pseudonim?
Kendrik je podigao pogled sa poruke. „Pa, ovaj rukopis je drugačiji, zar
ne? U pesmi i u poruci. Pesma je toliko haotična, a poruka je tako uredna.
Dakle poruku i pesmu su napisale dve različite osobe.”
 Ibrahim je gledao naizmenično u pesmu i u poruku. Da. Dobro. Nije
moglo da bude očiglednije. Ibrahim je bio jedini koji je video i pesmu i
poruku. Ali Ibrahim je video stvari koje nisu postojale, umesto da vidi ono
što je bilo tačno ispred njega.
Nije bilo tajne poruke, postojala je samo usamljenička pesma napisana
rukom žene koja je odustala od nade. I poruka, s upozorenjem o smrti, i
pozivom Koni Džonson. Koju je napisao neko sasvim drugi.
„Drago mi je što si to primetio, Kendriče”, rekao je Ibrahim. „Znao sam
da hoćeš.”
„Bila je to samo provera, znam”, rekao je Kendrik. „Šta hoćeš da
potražim na Internetu?”
Ibrahim je čuo Kendrikovu majku, Ronovu ćerku Suzi, kako ga zove da
siđe na užinu. Su Bruks, kako da ne. Ibrahim je shvatio, ne po prvi put, da
je povremeno sklon previše komplikovanim rešenjima.
„Nema potrebe da tražiš bilo šta. A možda ćemo ovo sa rukopisom
zasad zadržati između nas dvojice”, predložio je Ibrahim.
„Sjajno, kao tajnu”, složio se Kendrik. „Ćao, čika Ibrahime, volim te.”
Kendrikov ekran je potamneo. „I ja volim tebe”, rekao je Ibrahim.
Kendrik se još jednom pokazao kao pravi čovek za posao. Ako život ikada
izgleda previše komplikovano, ako misliš da niko ne može da pomogne,
ponekad je prava osoba kojoj treba da se obratiš osmogodišnjak.
Heder Garbat je napisala pesmu, u to nije bilo mnogo sumnje. Koni ju je
videla kako je piše. Što je značilo da Heder Garbat nije napisala poruku. Pa
ko onda jeste? I zašto?
Ibrahim će odmah preneti novost ekipi.
Mada bi mogao da preskoči nekoliko detalja o tome kako je došao do
ovog zaključka.

44
„Jesi li srećna?”, upitao je Majk Vaghorn. „Izgledaš odlično.”
„Srećna koliko ću ikada biti”, odgovorila je Dona, gledajući sebe u
studijskom monitoru. Nije izgledala loše. Polin je insistirala na tome da
dođe u svoj slobodan dan da našminka Donu.
„Dva minuta u ovom snimku”, rekla je producentkinja. Jugoistok
večeras donosio je reportažu o pekari sa proizvodima bez glutena koja je
trenutno osvajala Foukston na juriš.
„Ja ću reći, zločini nožem su u porastu”, ponovio joj je Majk. „Ti ćeš
reći, nije to tako jednostavno, Majk; ja ću reći, ma daj, nemoj da nam pričaš
tu priču; ti ćeš reći nešto umirujuće, a onda ćemo pustiti snimak nekih ljudi
u Ferhejvenu koji se žale. Onda ću pitati da li imaš poruku za te ljude, a ti
ćeš reći nemojte da paničite zbog toga, ili šta god ti već padne na pamet.
Stvarno izgledaš odlično, ne budi nervozna.”
„Hvala ti”, odgovorila je Dona. Da li je nervozna? Nije se osećala
nervozno. Da li bi trebalo da bude? Producentkinja sa njenom tablom
snimanja, snimateljka koja gleda u svoj telefon, Karvin, šef produkcije, koji
se šunja uokolo, i Kris, koji sedi i posmatra kao veliki odani pas. Ovog puta
je on podigao palac da ohrabri nju. Ona mu je uzvratila na isti način. Ako je
bio nezadovoljan što je uzurpirala njegovo mesto, nije to pokazivao.
Producentkinja je počela da odbrojava deset sekundi. Snimateljka je
neodlučno spustila svoj telefon, jer je bila usred flerta preko Tindera.
„Da li ste stigli do nečega u vezi sa Heder Garbat?”, upitao je Majk,
ovog puta šapatom.
„Pokušavamo”, rekla je Dona. „To zapravo nije naš slučaj, ali imamo
trag na kome radimo.” Dona je celog jutra proveravala registracije vozila iz
Džuniper korta.
„Radi se samo o tome...”, započeo je Majk.
„Znam. Znam koliko ti je Betani Vejts značila.”
„Ona je bila ona prava”, rekao je Majk. „Da li ste proverili...”
Producentkinja je zatražila tišinu u studiju.
„U pekari postoji mnogo noževa, to je sigurno”, rekao je Majk gledajući
u kameru. „A mnogo je noževa i na ulicama Kenta. Ali ovo je manje slučaj
’hleba našeg nasušnog’ nego ’ubistva našeg nasušnog’. Da bi nas obavestila
o najnovijoj zabrinjavajućoj statistici zločina izvršenih nožem u našoj
oblasti, u studiju mi se pridružila pozornica Dona de Frajtas iz policije
Ferhejvena. Pozornice De Frajtas, zločini nožem su u porastu?”
„Pa, nije to baš tako jednostavno”, odgovorila je Dona. „To je.
„0, ma dajte”, prekinuo ju je Majk. „Ili su zločini nožem u porastu ili
nisu. Meni to deluje prilično jednostavno, i delovaće prilično jednostavno
gledaocima Jugoistoka večeras.”
 „Pitam se da li bi trebalo da malo više uvažavate gledaoce Jugoistoka
večeras \ rekla je Dona, i Majk joj je kratko pokazao podignut palac izvan
kadra. „Na metu smo uzeli zločine nožem u poslednjih šest meseci, uložili
smo veoma mnogo sredstava u tu akciju. To znači više istraga, i više
izveštaja, i više sudskih presuda. Dakle, brojevi su očigledno u porastu. Ali
zločini nožem su retki, na ivici nestajanja, na ulicama Ferhejvena, ili
Mejdstona, ili... Foukstona. A uzgred, sledeći put kada budem u Foukstonu,
svratiću u pekaru, zar ta peciva ne izgledaju ukusno?”
„Ja ću vam se pridružiti, pozornice De Frajtas, ja ću vam se pridružiti”,
rekao je Majk. „Zbog ovoga poželite da imamo televiziju preko koje se
oseća i miris.”
„I zovite me Dona, uzgred”, rekla je Dona, pa pogledala pravo u
kameru. „A to važi i za sve koji gledaju od svoje kuće. Ja radim za vas.”
„Prvi put si u Jugoistoku večeras, Dona”, napomenuo je Majk, „ali
sumnjam da će biti i poslednji. Hajde da vidimo šta sami stanovnici
Ferhejvena imaju da kažu o zločinima nožem.”
Pustili su unapred pripremljeni snimak. Majk je zadivljeno podigao
kažiprst. „Dobra si. Dobra si.”
„Hvala, Majk”, odgovorila je Dona. „Prilično je zabavno, zar ne?” Kris
je prišao, pognut, kao da bi inače mogla da ga uhvati kamera. „Bravo”,
rekao je.
„Misliš?”
„Mislim. Ono sa pekarom, gledanje u kameru. Kada si sve to
isplanirala?”
„Nisam isplanirala”, odgovorila je Dona. „Jednostavno sam imala takav
osećaj.”
„Trideset sekundi u ovom snimanju”, objavila je producentkinja.
„Raščistite prostor za snimanje, molim vas.”
„Prirodna si”, rekao je Kris. „Tvoja mama je upravo uslikala ekran i
poslala mi.”
„Ljudi su mnogo više impresionirani kada si na televiziji nego kada
hvataš kriminalce”, primetila je Dona.
„Ti si dobra u obe te stvari”, rekao je Kris.
„I nastavljamo za deset...”, oglasila se producentkinja. Karvin Prajs je
prišao Doni.
„Izvanredno, jednostavno izvanredno”, rekao je Karvin. „Da ti i ja
odemo na pićence posle ovoga?”
 „Bojim se da imam nešto dogovoreno”, odgovorila je Dona. A zatim je
prekorela sebe što je pokušavala da zvuči kao da se izvinjava.
Dona je dobila poruku na telefon. Bila je od Bogdana, koji ju je gledao
kod kuće. Krišom je pogledala u brojač u studiju koji je stigao do pet. On je
u sledećoj poruci odgovorio sa tri mala simbola.
Zvezda, srce, podignut palac.
Srce, ha? Kamera se uključila tačno na vreme da uhvati Donin ozareni
osmeh.

45
Fotografija je izgledala dobro - veoma stvarno. Viktor Iljič, mrtav i
sahranjen. Pa, Viktor Iljič sahranjen. Bar to je bilo sigurno. Viking je sada
koristio tu sliku kao pozadinu na ekranu svog telefona.
Da li je mogla da bude lažna? Naravno da je mogla. Sve može da se
lažira. Češući se po bradi, Viking se setio kako su ga jednom predstavili
Bredu Pitu na zabavi u Silikonskoj dolini. Bred je odbio da se zajedno
fotografišu, rekavši „Ovo je privatna žurka, samo se opusti”, ili neku sličnu
holivudsku besmislicu. Zato je, kada je stigao kući Viking u Fotošopu
uradio sliku sebe i Breda, na kojoj se Bred gromoglasno smejao šali koju je
on pričao. Slika je sada stajala u kuhinji, i ako mu iko dođe u goste, neće
znati da nije prava. Sresti se sa ljudima, ne sresti se sa ljudima, u sadašnje
vreme potpuno je isto. Stvarnost je za obične ljude.
Dok je Viking gledao u zgradu ispred sebe, shvatio je da mora prestati
da se ljuti na Breda Pita na trenutak i koncentrisati se na posao koji je pred
njim. Takođe se osećao izloženo, napolju na otvorenom i na ulici. Ljudi su
gledali u njega. Rođen je previše krupan. Jedva je čekao da se vrati kući.
Samo ubistvo? Njemu je svakako zvučalo stvarno, dok je sedeo i slušao,
iz daljine, iz svoje biblioteke u Stafordširu. Ali zašto je Elizabet Best posle
toga bacila svoj telefon? To je jednostavno mogao da bude oprez vredan
poštovanja. Ili su ga možda Elizabet i Viktor prevarili? Dvoje starih špijuna
koji misle da mogu da nasankaju novajliju. Ponekad je Vikingu nedostajalo
samopouzdanja. Prokleo je svoj sindrom nametljivca.
 Viking je podigao pogled i video bazen, okačen na nebu visoko iznad
njega. Ako bi opalio iz raketnog bacača u njega, čitava konstrukcija bi se
srušila, i svi bi izginuli. Mada trenutno u njemu nije bilo nikoga, tako da bi
to bilo traćenje rakete. Razmislio je o ispaljivanju raketnog bacača na Breda
Pita.
„Ovo je privatna žurka, Brede. Samo se opusti.” A onda, baaaang, i
možda ćeš se sledeći put odnositi prema svojim obožavaocima sa malo
poštovanja.
Ali, koliko god primamljivo bilo ubijati ljude, to je takođe loše. I teško.
Ući u zgradu je lako. Viking je imao klijenta, kradljivca luksuznih
automobila, na dvanaestom spratu. Klijent je slao Vikingu novac, Viking ga
je pretvarao u bitkoin, ili bilo koju kriptovalutu koja je bila u modi te
nedelje, pa ga slao nazad klijentu savršeno opranog. Bilo je komplikovanije
od toga, naravno da jeste. Inače bi svi radili ono što je radio Viking. Ali
njegovu genijalnost predstavljao je algoritam koji je vršio slojevite
transakcije kroz tamnu mrežu, čineći njegovu šemu bukvalno nemogućom
za praćenje. Uistinu, do sada se ona pokazala potpuno nemogućom za
praćenje. Ali Viking je govorio samo „doslovno nemogućom za praćenje”
jer je on Šveđanin, a Šveđani nikada ne vole da se hvališu.
Njegova baza klijenata je samo rasla, a sa njom i njegovo lično
bogatstvo. Viking je skidao svoj udeo iz svakog posla, a što je posao bio
veći i složeniji, veći udeo je uzimao. Pre deset godina Viking je radio za
start-ap firmu koja se bavila virtuelnom pornografijom u Palo Altu. Danas
je bio težak više od tri milijarde dolara.
Viking je prošao dvanaesti sprat i produžio liftom do penthausa, bivšeg
doma Viktora Iljiča. Gde god da biste pitali, Viktoru su verovali, skoro da
su ga obožavali, on je bio stabilan igrač u promenjivom svetu. Kada je on
govorio, kriminalci su slušali, a kada je davao savet, kriminalci su ga
prihvatali.
Zbog čega je Vikingu bila potrebna njegova smrt. Viktor je uvek
preporučivao pranje novca na starinski način. Kroz nekretnine, kazina,
preko lažnih identiteta i posrednika, kroz fiktivne firme, kroz zlato i
dijamante, ili kroz dobre menjačnice, što je sve bilo veoma retro. Sve je bilo
i prilično sigurno, razume se, ali je oduzimalo mnogo vremena, i koštalo
mnogo novca. Umesto da ulažeš u kriptovalutu, koja ti zapravo donosi
novac.
 Viktor je koštao Viktora užasno mnogo novca. Naravno, on je imao tri
milijarde, i to je bilo verovatno dovoljno da se time zadovolji, ali Džef
Bezos ima dvesta milijardi, a Viking nije voleo da bude za sto devedeset
sedam milijardi siromašniji od bilo koga. Viktor je znao da Viking postoji, i
znao je koji je njegov posao, ali nije znao njegov identitet.
Viktorova ogromna ulazna vrata kupljena su od izraelske tehnološke
kompanije, koja ih je i ugradila. Brava je bila neprobojna, sa višestrukom
zaštitom, od grafena i kevlara, sve ispod birane drvene oplate. Viktor je
izabrao tikovinu sa Aljaske. Toj kompaniji išlo je zaista veoma dobro, pošto
je ispunjavala bezbednosne zahteve međunarodnih mafijaša. Kao što je
Viking vrlo dobro znao, jer je to bila njegova kompanija.
Ušao je u stan.
Došao je da sve lično pregleda i tako se umiri. Elizabet Best bila je
veoma motivisana da ubije Viktora Iljiča. Pretnja ubistvom njene
prijateljice bila je majstorski potez. Ali uvek vredi proveriti ovakve stvari.
A Viktorov stan bio je blizu helidroma u Batersiju, tako da je ovo bilo lako
putovanje za Vikinga. Posle ovoga će možda otići na suši, do koga je teško
doći u Stafordširu. Postoji jedno dobro mesto koje se zove Miso u Stouku,
ali Vikingu je tamo bio zabranjen ulaz otkad je slučajno opalio iz vatrenog
oružja u toaletu. Nije se dobro snalazio sa pištoljima. Zapravo ne bi ni
trebalo da ga nosi.
Viking se osvrnuo po penthausu. Bez sumnje je bio lep. Možda mu je
nedostajao dodir ženske ruke. Videli su se Londonski točak, Big Ben,
Banka Engleske. Sa Viktorovog balkona si mogao da pokreneš napad na
bilo koji od pomenutih objekata. Zar to ne bi izazvalo pravu pometnju?
Viking je shvatio da trenutno mnogo razmišlja o raketnim napadima.
Uglavnom zbog toga što je upravo kupio raketni bacač. Bila je to
impulsivna kupovina, jer kada imaš toliko novca kao on, preostane ti veoma
malo novih stvari koje možeš da nabaviš, a takođe i zbog toga što
bitkoinom možeš direktno da kupuješ raketne bacače. Do sada je njim samo
razneo ambar.
Viking je ustanovio kako je pucano, na osnovu audio prenosa uživo koji
je slušao. Shvatio je da je Elizabet sigurno provela Viktora kroz veliki
otvoreni lučni prolaz sa njegove desne strane, pa niz hodnik zastrt tepihom
do tuš-kabine. Pratio je njihove korake.
Niko nije ni čuo ni video Viktora posle pucnjave, što je bio dobar znak.
Glasine su ukazivale na to da je mrtav. To je izazvalo nešto panike u
izvesnim krugovima, što je bilo divno gledati. Viking je ušao u kupatilo.
Bilo je oprano i očišćeno, naravno da jeste, Elizabet Best je
profesionalka. Jednom će neko sa malo autoriteta primetiti da Viktora
nema, i u tom trenutku penthaus će biti pretresen u potrazi za tragovima.
Viking je pretpostavljao da Elizabet nije ostavila nikakve tragove. Neće biti
grimiznih mrlja od krvi po zidovima, ni delića mozga zaglavljenih u
slivniku.
Ali negde bi morala da postoji rupa od metka, možda čak i metak.
Viking je isturio ispred sebe zamišljeni pištolj, i uperio ga u zamišljenu
Viktorovu glavu. Povukao je okidač, i procenio putanju kojom bi se metak
kretao. Zapravo bi trebalo da je prošao pravo kroz paravan ispred tuša, ali
očigledno nije. Trebalo je da se zabio negde duboko u turske pločice na
zidu, ali opet, očigledno nije.
Viking je znao da je metak prošao kroz Viktora Iljiča; video je izlaznu
ranu kao dokaz za to. Pa gde je onda metak? Da li je Elizabet Best viša od
Viktora? Da li je pucala naniže? Viking je spustio pogled, pretražujući
zidove. Ništa.
Da li je pištolj bio okrenut naviše? Da li te špijuni tako ubijaju? Viking
je sada podigao pogled, ali i dalje nije bilo rupe od metka. Dok je očima
preletao preko ogledala na suprotnom zidu, spazio je rupu u plafonu. Skoro
tačno iznad mesta na kome je stajao. Mesta na kome bi stajala i Elizabet
Best. Rupa od metka. Metak ispaljen pravo u plafon.
Viking je zurio u rupu. Shvatio je da to znači više stvari odjednom.
Značilo je, kao prvo, da Viktor Iljič nije mrtav. Hitac koji je on čuo
ispaljen je u plafon, ne u Viktora Iljiča. Što je nadalje značilo da ga je
Elizabet Best smatrala za budalu. Pogrešno je procenila njegove
sposobnosti. To se Vikingu ni najmanje nije dopadalo. Uzdahnuo je.
Sada će morati lično da ubije Viktora Iljiča. I, naravno, da kazni
Elizabet, a to je takođe značilo da će morati da ubije Džojs Midoukroft.
Što je bilo iritirajuće. Krajnje iritirajuće.

46
 DŽOJS

Džoana je danas došla na ručak sa svojim čovekom, predsednikom

fudbalskog kluba, a ja naravno držim bivšeg pukovnika KGB-a u mojoj
gostinskoj sobi. Zato sam morala da dam izvesna objašnjenja.
Samo mi je drago što nije bila ovde pre neki dan kada je Viktor bio sav
ulepljen blatom. Znam da imam jak tuš, ali čak i pored toga bilo je teško to
oprati.
Objasnila sam da je Viktor Elizabetin stari prijatelj i da je privremeno
odseo kod mene, dok su u njegovom stanu radovi. Džoana je pitala gde je
njegov stan, na šta je Viktor odgovorio da je u Embasi gardensu, a Džoana
je rekla, da to nije onaj sa bazenom, a Viktor je potvrdio da jeste, a
predsednik fudbalskog kluba (ime mu je Skot) rekao je da takvi stanovi
vrede milione, sa čime se Viktor takođe složio, a Džoana je zaključila, znači
renoviraju vam stan od milion funti, ali vi ste odseli kod moje mame, a
Viktor je rekao da ne može zamisliti lepše mesto na kome bi odseo u celoj
Engleskoj, a Džoana je rekla da je sigurna da se ovde dešava nešto
sumnjivo, a mi smo to priznali, da, dešava se nešto sumnjivo, i pokazala
sam Džoani sliku Viktora u njegovom grobu, i rekla da ćemo joj pričati o
tome za ručkom. Džoana se okrenula prema Skotu i rekla, ne možeš da
kažeš da te nisam upozorila, ali ona nekada nije bila ovakva. Skot je pitao
Viktora za koji fudbalski klub navija, a Viktor je rekao Čelsi, pa je Skot
rekao da poznaje ljude u Čelsiju i može da obezbedi Viktoru specijalnu ložu
i da ponekad dođe da gleda utakmicu, a Viktor mu je odgovorio da ne brine,
on već ima takvu ložu.
Poslala sam Džoanu do frižidera sa nekim izgovorom, i ona je odmah
spazila bademovo mleko. Rekla je da bi zapravo trebalo da kupujem
bademovo mleko sa niskim sadržajem šećera, ali moglo se primetiti da
smatra kako je ovo korak u pravom smeru.
Alanu se dopao Skot, uzgred, što ja shvatam kao dobar znak. Iako se do
sada Alanu svako dopao.
Njih dvoje su upravo otišli. Skot ima porše; pokazao ga je Viktoru, a
Viktor je klimnuo glavom onako kako to muškarci rade. Džoana me povela
u stranu i pitala da li se nešto dešava između mene i Viktora, a ja sam joj
rekla da ne dešava, na šta mi je uputila pogled koji je napola izražavao
olakšanje a napola razočaranje. On je veoma drag, Viktor, veoma je
ljubazan, ali nije moj tip. Geri je bio moj tip, Bernard je bio moj tip. Možda
će jednog dana naići još neko. Međutim, bolje je da se pokrene, meni je
skoro sedamdeset osam.
Ibrahim nas je sve okupio kod sebe prošle noći. Pokazao nam je pesmu
Heder Garbat, onu koju je Koni Džonson našla, i pokazao nam je poruku.
Poruku koju nije napisala Heder Garbat. Pa ko ju je napisao?
Ubedila sam Elizabet da pođe na mali izlet sa mnom. Do Bistrija, gde
Fiona Klemens snima Zaustavi sat. Možeš da stigneš tamo vozom. Džoana
zna nekoga ko zna nekoga ko zna nekoga, i nadam se da ćemo možda dobiti
šansu da Fioni kažemo zdravo. A znate vi nas, šansa je sve što nam je
potrebno.
Uzgred, čitam Izneti dokaz. Jednu od knjiga načelnika policije. Uzela
sam je samo zato što me je sa noćnog stočića vrebala knjiga Hilari Mantel,
a još se nisam osećala spremno za nju.
Nije toliko loše, on zaista ume da vas uvuče u radnju.
Neko je pokušao da ubije šefa neke banditske porodice u Glazgovu,
Velikog Mika, ali njegov telohranitelj bacio se pred metak. Zato se čitava
knjiga bavi šefom bande koji pokušava da shvati ko je hteo da ga upuca. To
pokreće veliki rat bandi, i može se primetiti da je Endru Everton policajac,
jer sve zvuči realno.
Na kraju je zabavno, posle sveg tog prolivanja krvi i mnoštva psovki,
što otkrivamo da je nameravana žrtva ipak i bio telohranitelj: njegova
devojka uhvatila ga je kako je vara. Dakle niko nije pokušavao da ubije
Velikog Mika, i sav pokolj bio je nepotreban.
Čitala sam i mnogo gore stvari, to je sve što imam da kažem. I dalje
krajičkom oka mogu da vidim Hilari Mantel. Znam da ću uživati u njenoj
knjizi, ali trebaće mi da uhvatim zalet.
Znate li šta sam još mislila dok sam čitala Endruov roman? Mislila sam
da bi možda trebalo da napišem knjigu.

47
Poruka je stigla dok se Elizabet spremala da legne u krevet. Bio je to
Viking.
 Napravila si veliku grešku.

Da li je? Elizabet je pomislila na fotografiju.

Metak. Metak koji je promašio.

Viking je bio u Viktorovom stanu. Kako je to moguće? Video je rupu od

metka. Bila je traljava. Ali stvarno, kako je, za ime sveta, mogao da uđe?

Ovo je moja poslednja poruka. Dolazim po sve vas.

Znači sada će morati da nađu Vikinga. Da ga nađu pre nego što on nađe
njih.
„Problemi?”
„Džojs ne može da namesti svoj termostat da radi”, rekla je Elizabet.
„Moraš da ga resetuješ”, objasnio je Stiven. „Inače je to izgubljena
bitka, ponaša se kako mu je volja.”
Šta je Elizabet znala? Vrlo malo toga. Videla je Vikinga, naravno. To je
bila prednost. Ali to što je on dozvolio da bude viđen ukazivalo je da je
veoma obezbeđen i siguran. On je negde u Stafordširu, iz razloga najbolje
poznatih njemu samom. I živi u veoma velikoj kući. U kući postoji
biblioteka. To je bilo otprilike sve što je znala. Setila se kako su se Stivenu
razrogačile oči dok je razgledao biblioteku.
„Šta ti misliš o Vikingovoj biblioteci?”
„Ponovi, molim te”, rekao je Stiven.
„Vikingova biblioteka? Izgledao si opčinjen njome. Da li je postojao
neki poseban razlog?”
„Uopšte te ne pratim, draga”, izjavio je Stiven. „Vikinzi? Biblioteke?
Jesi li pila džin?”
„Gledao si njegove knjige”, nije odustajala Elizabet.
„Ti ili držiš pogrešan štap, ili pogrešan kraj pravog štapa”, rekao je
Stiven.
Elizabet se uspravila u sedeći položaj i pogledala ga. „Stivene, pre neko
veče. Kombi, čovek s bradom? Sećaš li se?”
Stiven se zasmejuljio. „Ovo je čudno čak i za tebe. Šta nameravamo
sutra? Mislio sam da bih mogao da navratim da vidim moju mamu. Znaš da
ona nije baš najbolje.”
 Elizabet je ponovo pokušala da kontroliše svoje disanje, ali nije uspela u
tome. Osećala se kao da će da zaplače. Stiven ju je obgrlio rukom.
„Šta te je odjednom spopalo?”, upitao je. „Tu sam, šašava jedna, tu sam.
Ako se nešto pokvarilo, znaš da ću ja to popraviti.”
Elizabet je spustila noge sa kreveta i požurila u kupatilo. Zaključala je
vrata i naslonila se na njih. Suze su joj potekle. Ne lako, jer Elizabet nikada
nije lako puštala suzu. Čak i sada se sećala kako je plakala kada ju je otac
udario. Jer ju je voleo, jer ju je toliko voleo. Kako ju je udarao, i udarao,
dok ona ne bi prestala. Dok jednog dana nije zauvek prestala da plače.
Takođe se sećala kako je sedela pored očevog kreveta, mnogo godina
kasnije, kada je došla na odsustvo iz Bejruta, a on je umirao od raka u
bolnici u Hempširu. Držala je njegovu koščatu, nasilnu ruku, i mislila na
sve ono što je ovaj čovek mogao da ima u životu. Na sve što je ona mogla
da ima. Ali i dalje nije plakala, uplašena šta bi on mogao da uradi ako bi
zaplakala.
Da li će jednog dana uskoro držati Stivena za ruku u bolnici? Naravno
da hoće. Ali smejaće se sa njim, i voleće ga, i zahvaljivaće za njega, i za to
što ju je on učinio ovakvom ženom kakva jeste. I isplakaće sve one suze
koje je sebi uskraćivala čitavog života.

48
Bogdan je zaljubljen. To ne može drugačije da se kaže. Siguran je u to.
No da li je?
Deluje kao da jeste.
Ali treba li ikada da veruješ osećanjima?
Krenuli su da vide Džeka Mejsona. Ovog puta u pratnji Viktora. Bogdan
je vozio Ronov daihatsu.
Bogdan bi samo voleo da mu neko kaže kako da se nosi sa svim ovim.
Bio je zaljubljen u školi, sećao se toga, ali od tada ništa nije bilo tako
jednostavno. Mora uskoro da igra šah sa Stivenom. Stiven će znati.
Dona mu se svakako veoma, veoma dopadala. Ali koliko tih „veoma” je
potrebno da pretvori „dopadanje” u „ljubav”? Četiri? Pet? Bogdan je želeo
da postoji jasan i tačan odgovor. U revolveru je šest metaka, u zidarski
stalak možeš da naslažeš dvanaest cigala, u jajetu je trinaest grama proteina.
Ali ljubav? Pokušaj da to potražiš na internetu. Nema nikakvih odgovora,
Bogdan je pokušao.
Ron je sedeo na suvozačkom mestu. Okrenuo je glavu prema zadnjem
sedištu da razgovara sa Viktorom.
„Ti je znaš iz baš starih vremena”, rekao je Ron. „Elizabet?”
Viktor Iljič se protegnuo, škljocnuvši zglobovima. Upravo su ga izvadili
iz prtljažnika i raskopčali torbu u kojoj je bio smešten. Uradili su to na
šumskoj stazi na nekih kilometar i po od Kupers Čejsa, čim je Bogdan bio
siguran da ih niko ne prati. Elizabet mu je izdala striktne instrukcije.
„Odavno”, potvrdio je Viktor. „Iz jednog drugog života.”
„Onda nam reci tajnu”, zatražio je Ron. „Nešto što ona ne bi želela da
znamo.”
Viktor je na trenutak razmišljao o ovome.
„U redu”, rekao je. „Elizabet je najbolja ljubavnica koju sam ikada
imao.”
„Gospode bože”, rekao je Ron. „Mislio sam na nešto o pucanju u ruske
špijune ili tome sličnim stvarima.”
„Bila je tako nežna”, nastavio je Viktor. „Ali i kao životinja u kavezu.”
Ron je uključio radio i našao emisiju o sportu.
Viktor je bio izgubljen u sećanjima. „Radila mi je stvari koje nijedna
žena...”
Ron je pokazao glavom prema radiju. „Liverpul kupuje Sančeza?
Traćenje novca.”
Bogdan je bio u iskušenju da se uključi u razgovor. Da priča o ljubavi.
Možda da postavi pitanje? Ali da ništa ne oda. Da li bi to delovalo glupo?
Krupni grubi Poljak, šta bi on mogao da zna o ljubavi? Odlučio je da kaže
nešto. Nije znao šta će to da bude dok mu nije izletelo iz usta.
„Koliko plaćaju za Sančeza?” O, Bogdane.
„Trideset miliona”, odgovorio je Ron. „U ratama, ali ipak.”
Bogdan je klimnuo glavom. On je ovde zapravo bio samo da vozi, i da
nosi Viktora u auto i iz njega.
Dok je Ron pričao vic o papagaju koji je živeo u kupleraju, Bogdan je
još malo razmislio o slučaju. Viktor ga je obavestio o nekoliko stvari pre
nego što su ga zatvorili u torbu. Sada je unutra imao jastuče, a i primerak
Ekonomista i malu baterijsku lampu za čitanje.
 Viktor je objasnio osnove pranja novca, složenu mrežu anonimnih
fiktivnih firmi i ofšor-računa koji mogu da pretvore prljav novac u čist
novac pri čemu je njegov trag skoro nemoguće pratiti. Skoro nemoguće.
Bogdanu je promakla poenta vica o papagaju, a Ron je prešao na sledeći
o opatici u vozu.
Prava tajna bila je u tome da se kopa unazad kroz vreme, da se novac
prati sve dalje i dalje u pokušaju pronalaženja prvobitnog greha. Prve
transakcije bile su najnesigurnije. Viktor je rekao da je to kao izvlačenje
tepiha. Treba samo da zavučeš prste ispod dela u uglu, i ponekad možeš da
podigneš celu stvar u jednom potezu. To se dogodilo sa Trajdentom; rana
transakcija, greška. Ali to nije vodilo nikuda. Zato je možda trebalo da se
još više vrate unazad.
Stigli su do kuće negde oko dva. Bila je to elizabetanska vila, podignuta
visoko na jednoj litici u Kentu, dok se Lamanš pružao u daljinu iza nje.
Parkirali su se u šumarku nekih kilometar i po od same kuće, i opet vratili
Viktora u njegovu torbu. Kako će objasniti ovog Ukrajinca u torbi Džeku
Mejsonu nije bila Bogdanova briga. On je samo morao da nosi torbu.
Bogdan je povezao daihatsu uz dugački prilazni put, i parkirao ga što je
mogao bliže kamenom ulazu u kuću. Iz torbe se čulo kijanje, a Bogdan je
rekao: „Nazdravlje!”
Ako je Džek Mejson bio iznenađen što vidi krupnog Poljaka kako
oslobađa malog Ukrajinca iz putne torbe, dobro je to sakrio.
„Vratiću se po vas večeras”, rekao je Bogdan Ronu i Viktoru.
„Hvala, stari moj”, rekao je Ron. „Ipak, ja se ne vraćam u Kupers Čejs.
Ostaću kod Polin, ali to je u Ferhejvenu, ako ti nije problem?”
„Nikakav problem”, odgovorio je Bogdan.
„Ti si dobar momak”, rekao je Ron. „To je Džuniper kort, odmah pored
Raderfild rouda.”

49
Džojs je spajala posao i zadovoljstvo. Bila je jedna reklama na televiziji pre
mnogo godina, za slatkiše možda, i pesmica je imala tekst: „To su moje dve
omiljene stvari u jednom.” I evo sada se spremala da gleda snimanje
televizijske emisije i, kako se nadala, da razgovara sa osumnjičenom za
ubistvo.
Prošli put kada su ona i Elizabet bile u vozu, Elizabet je imala pištolj u
svojoj tašni. Možda ga ima i danas? Svakako je izgledala rastrojeno.
„Izgledaš rastrojeno”, napomenula je Džojs, dok se Elizabet osvrtala po
vagonu.
„Kako izgledam?” pitala je Elizabet.
„Rastrojeno”, ponovila je Džojs.
„Gluposti.”
„Moja greška”, rekla je Džojs.
Presele su u drugi voz na Londonskom mostu, pa ponovo na
Blekfrajersu. Stanica Blekfrajers je na mostu, i Džojs je bila oduševljena
zbog toga. Iako je u njoj postojao samo Košta kofi. Izgleda da je postojao i
VHS Smit, ali trebalo je sići do njega liftom, a Džojs nije želela da rizikuje
da propusti sledeći voz. Navratiće tamo u povratku. Pričale su o
Ibrahimovom otkriću. Tome daje poruku u fioci Heder Garbat napisao neko
drugi. Verovatno ubica, ali zašto bi ubica pominjao Koni Džonson? Osim
ako je Koni Džonson ubica, a čak ni to ne bi imalo smisla.
Sada su bile u vozu na lokalnoj liniji do Elstrija i Boramvuda, gde Fiona
Klemens snima Zaustavi sat. Džojs je objasnila pravila Elizabet po ko zna
koji put.
„Stvarno umeš da budeš vrlo spora u razmišljanju za jednu obrazovanu
ženu, Elizabet”, požalila se. „Četiri učesnika od kojih svako ima po stotinu
sekundi na svom satu na početku igre. Što im duže treba da odgovore na
pitanja, više vremena gube, a kada spadnu na nula sekundi, ispadaju iz
igre.”
„Ne, to sam razumela”, rekla je Elizabet. „Radi se o tim drugim
besmislicama.”
„Besmislice?” ponovila je Džojs. „Teško da su to besmislice. Mogu da
ukradu deset sekundi od protivnika, mogu da zaustave sopstveni sat, mogu
da ubrzaju protivnikov sat, ili mogu da zamene pitanje. Krađa,
Zaustavljanje, Ubrzavanje ili Zamena, jednostavno je. Mada, ako protivnik
ukrade vreme od tebe ili te ubrza, dobijaš dodatnu pomoć, Osvetu, koju
možeš da iskoristiš čak i kada si ispao iz igre. Sve sekunde koje su preostale
pobedniku pretvaraju se u novac, a da bi osvojili novac, moraju da
odgovore na dvanaest pitanja i prođu brojčanik sata od jedan do dvanaest
pre nego što im istekne vreme. Ne može biti jednostavnije.”
„I to puštaju na televiziji?” Elizabet je pažljivo posmatrala nekog
čoveka dok je prolazio pored njih.
„Svakog dana”, odgovorila je Džojs. „Možeš to da gledaš umesto vesti,
zbog toga je toliko popularno.”
Voz se zaustavio u Hendonu, sedištu čuvene škole za obuku policajaca.
Džojs je poslala SMS Krisu, „Pogodi gde smo! U Hendonu!”, ali Kris je
odgovorio porukom: „Ja se nisam obučavao u Hendonu.” Džojs je poslala
istu poruku i Doni, ali od nje još nije bilo odgovora.
„Pričaj mi o Fioni Klemens”, rekla je Elizabet.
„Ona je bila mlađa producentkinja kada je Betani bila voditeljka u
Jugoistoku večeras”, rekla je Džojs. „Kada je Betani poginula, ona je
postala voditeljka. Uvek je bila veoma ambiciozna, ali reč ambiciozna’
koriste samo kao kritiku u vezi sa ženama, zar ne?”
„Mene su mnogo puta nazivali ambicioznom”, primetila je Elizabet.
„Vodila je emisiju neke dve godine - zaista je moglo da se primeti da
počinje da se ukorenjuje - a onda je otišla da radi za Skaj njuz. Ja sam uvek
volela da je pratim, znaš, za slučaj da pomene Jugoistok. Onda je počela da
radi Vesti u vreme doručka na BBC-ju, a sada vodi sve živo. Čak sam je pre
neki dan videla da vodi izložbu pasa.”
„Sigurna sam da je ona slavna, Džojs, ali mene zaista zanima samo šta
može da nam kaže o Betani Vejts.”
„Iskreno, nikada nisi čula za nju? Meni je veoma teško da poverujem u
to.”
„Da li si ti čula za Berila Dipdinija?”
„Ne”, odgovorila je Džojs.
„Onda uviđaš da različiti ljudi imaju različita interesovanja”, zaključila
je Elizabet.
„Ko je Beril Dipdini?”
„To je bilo lažno ime jednog naročito hrabrog britanskog operativca u
Moskvi sedamdesetih godina prošlog veka”, odgovorila je Elizabet. „Dobro
poznatog u mom okruženju.”
„Sumnjam da je Beril Dipdini osvojio neku televizijsku nagradu”,
primetila je Džojs.
„A ja sumnjam da je Fiona Klemens dobila Džordžov krst”, rekla je
Elizabet. „Svakom svoje, zar ne? Ah, gledaj, stigle smo.”
 Od stanice Elstri i Boramvud do studija Elstri delilo ih je deset minuta
hoda. Džojs ništa nije bilo draže od glavne ulice kojom nikada ranije nije
šetala, i pokazivala je veći broj stvari Elizabet. „Starbaks, Kosta i Kafe
Nero, kao što bi se i moglo očekivati”, „Da li taj Holand i Baret izgleda
veći nego što je uobičajeno?”, „Zaboga, ovde još uvek imaju Vimpi,
Elizabet”.
Ispred kapije za sigurnosnu proveru na ulazu u studio pružao se red
ljudi, ali Elizabet i Džojs su uspele da prođu pravo napred. Džoana je imala
prijateljicu čija je sestra bila glavna producentkinja u emisiji, šta god to
moglo da znači, i imale su specijalne karte za goste. Odveli su ih pravo u
bar i ponudili im čaj ili kafu. Džojs je razrogačila oči.
„Zar ovo nije nešto? Da li si ikada bila na televiziji, Elizabet?”
„Jednom su me zvali da iznesem dokaze pred skupštinskim komitetom
za odbranu”, rekla je Elizabet. „Ali su po zakonu morali da mi zamagle lice.
A jednom sam se pojavila na snimku sa taocima.”
Pozvali su ih u studio i dali im mesta u prvom redu. Bilo je veoma
hladno, ali su ih zamolili da skinu rukavice („Inače vas nećemo čuti kada
aplaudirate”). U studiju nije bilo dozvoljeno unošenje hrane, ali Džojs je
otvorila tašnu dovoljno široko da pokaže Elizabet da je prošvercovala neke
žele bombone. Dok su čekale, Džojs je izvadila telefon iz tašne. Spazila je
čoveka iz obezbeđenja.
„Smemo li da fotografišemo?”
„Ne”, odgovorio je čuvar.
„Jasno”, rekla je Džojs.
„Ti to sigurno nećeš poštovati, Džojs?”, pitala je Elizabet.
„Naravno da neću”, rekla je Džojs snimajući fotografiju. „Ovo ide
pravo na Instagram.”
„Zbog čega se nekako čudim zašto si i pitala.”
„To je samo pristojnost, zar ne”, zaključila je Džojs, snimajući još jednu
fotografiju. „Jesi li znala da Fiona Klemens ima tri miliona pratilaca na
Instagramu? Možeš li to da zamisliš?”
„Jedva”, rekla je Elizabet.
Dok je Džojs sklanjala svoj telefon, najzad je dobila odgovor od Done.
„Ja nisam bila na obuci u Hendonu, Džojs.” Gde se svi obučavaju u
poslednje vreme, pitala se Džojs.
Nadala se da i Ron i Viktor imaju lep dan; jutros im je mahnula kada su
krenuli, sa Bogdanom za volanom. Džek Mejson imao je sto za snuker, i to
je izgleda značilo da će biti odsutni ceo dan. Džojs je mogla da razume
privlačnost snukera. Elegantni prsluci i tako to. Mislila je da bi se udala za
Stivena Hendrija kada bi joj se ukazala prilika.
Muzika koja je svirala u studiju sada je utihnula, i publika je zapljeskala
kada je Fiona Klemens izašla na scenu.
„Besprekorna koža”, rekla je Džojs Elizabet. „Besprekorna, zar ne?”
„Koliko će sve ovo da traje?”, pitala je Elizabet. „Ja sam zapravo ovde
samo da postavljam pitanja.”
„Neće dugo”, rekla je Džojs. „Neka tri sata.”
Počela je čuvena uvodna muzička numera.

50
Borili su se za teško zarađen remi. Bogdan svojim lovcem i pešacima,
Stiven svojim topom. Igrali su jedan protiv drugog dovoljno dugo da tačno
znaju kuda ovo vodi, ali obojica su se bez obzira na to zabavljala. Stiven je
izgledao mršavo. Zaboravljao je da jede kada nikoga nije bilo u stanu sa
njim, a Elizabet je u poslednje vreme bila zauzeta. Progutao je sendviče
koje mu je Bogdan napravio. Na radnoj ploči u kuhinji bila je čobanska
pita, i Bogdan će je podgrejati i poslužiti za nekih sat vremena.
„Mogu li da te pitam nešto, kao drug?”, oglasio se Stiven, ne skrećući
pogled sa table.
„Šta god želiš”, odgovorio je Bogdan.
„Ovo je smešno”, rekao je Stiven. „Samo da te upozorim.”
„Već sam se navikao. Ti si smešan čovek.”
Stiven je klimao glavom, skrećući pogled s figura na Bogdana i nazad,
tražeći prostore za manevar koji nisu postojali. Govorio je ne podižući oči.
„Jesam li ja dobro, šta misliš?”
Bogdan je malo sačekao. Vodili su ovaj razgovor i ranije. Bar neku
njegovu varijantu. „Niko nije sasvim dobro. Ti si u redu.”
„Ako ti tako kažeš”, rekao je Stiven, i dalje izbegavajući da ga pogleda
u oči. „Ali nešto je negde zamućeno. Nešto nije kako treba. Znaš li taj
osećaj?”
 „Naravno, znam taj osećaj”, potvrdio je Bogdan.
„Evo, na primer”, Stiven je na trenutak sačekao, „ne znam gde je
Elizabet danas.”
„Otišla je na snimanje televizijske emisije”, odgovorio je Bogdan. „Sa
Džojs.”
„Ah, upoznao sam Džojs”, rekao je Stiven. „Pre neki dan. Odakle ona
poznaje Elizabet?”
„Ona je komšinica. Veoma je fina.”
„Tako izgleda”, složio se Stiven. „Ali i pored toga. Čudno je što nisam
znao gde je Elizabet. Da li je to neobično?”
Bogdan je slegnuo ramenima. „Možda ti nije rekla? Ona voli svoje
tajne.”
„Bogdane.” Stiven je najzad podigao pogled. „Ja nisam budala. Pa, ništa
više nego bilo ko od nas. S vremena na vreme promaknu mi stvari, ljudi ne
govore baš onoliko smisleno kao što su nekada.”
Bogdan je opet klimnuo glavom.
„Moj otac, pokoj mu duši, pred kraj je bio potpuno izgubljen. U to
vreme govorilo se da je izlapeo - verovatno se sada ne govori tako.”
„Ne verujem”, složio se Bogdan.
„’Gde je tvoja majka?’, pitao bi me ponekad.” Stiven je pomerio figuru
na tabli. Suzdržan potez, ništa nije rizikovao, ništa nije dobijao. „Samo što
je moja majka umrla mnogo godina pre toga.”
Bogdan je sada gledao dole u tablu. Neka Stiven priča. Odgovaraće
samo na pitanja koja mu budu postavljena.
„Dakle, vidiš”, nastavio je Stiven, „zašto bi moglo da me brine što ne
znam gde je Elizabet danas?”
U redu, ovo je zvučalo kao pitanje. Bogdan je podigao pogled. „Nekih
stvari se sećamo, Stivene, a neke stvari zaboravljamo.”
„Hm”, promumlao je Stiven.
„Prvi put da sam ikada pomislio da sam zaljubljen”, rekao je Bogdan. U
poslednje vreme razmišljao je o ovome. „Znaš već, kada te to čini
bolesnim...”
„Kako ne bih znao”, rekao je Stiven.
„Bila je to devojčica iz škole, imali smo devet godina, u razredu
gospodina Novaka. Sedela je ispred mene, sa leve strane, i tako uredno je
slagala svoje olovke. Kada je pisala, vrh jezika virio joj je između usana.
Živela je u ulici pored moje, i ponekad smo išli kući zajedno, kada sam
mogao da sredim da tako ispadne, i imala je srebrne kopče na cipelama,
zbog čega nije volela da ide kroz bare. Ja sam voleo da gazim po barama,
ali, kada sam išao sa njom, pravio sam se da ne volim. Bio sam bolestan,
Stivene, bolestan. Njen otac bio je u vazduhoplovstvu, i poslali su ga u
inostranstvo, tako da je ona napustila našu školu, nije se čak ni pozdravila,
jer nije znala da se mi volimo - zašto bi i znala? Ali još se sećam kako sam
se osećao, još se sećam kako je ona mirisala, njenog smeha, svih tih sitnih
pojedinosti. Svih ih se sećam.”
Stiven se osmehnuo. „Ti stari romantičaru, Bogdane. Kako se ona
zvala?”
Bogdan je podigao oči sa table, i podigao je ruke polako sležući
ramenima. „Svi mi zaboravljamo neke stvari, Stivene.”
Stiven se ponovo osmehnuo i klimnuo glavom. „Veoma mudro. Ali da li
bi mi rekao? Da li bi mi rekao ako se nešto dešava? Ne mogu da pitam
Elizabet. Ne želim da je brinem.”
Stiven je postavio i ovo pitanje Bogdanu mnogo puta. A Bogdan je uvek
odgovarao na isti način.
„Da li bih ti rekao? Iskreno, ne znam. Šta bi ti uradio, da je to neko koga
voliš?”
„Pretpostavljam da bih, ako bih smatrao da će to pomoći, onda rekao
tom nekome”, odgovorio je Stiven. „A ako bih smatrao da neće pomoći,
onda ne bih rekao.”
Bogdan je zaklimao glavom. „Dopada mi se to. Mislim da je to
ispravno.”
„Ali misliš li da sam ja dobro? Malo podižem frku ni zbog čega?”
„Upravo tako mislim, Stivene”, rekao je Bogdan, i pomerio napred
jednog od svojih piona na tabli.
Stiven je zurio u tablu. „Ali to me vodi do sledećeg pitanja. Goreg
pitanja.”
„Imamo ceo dan pred sobom”, rekao je Bogdan.
„Da li je Elizabet u redu?”
„Naravno”, odgovorio je Bogdan. „Mislim, Elizabet nikada nije u redu,
ali dobro je.”
„Bila je nervozna”, dodao je Stiven. „Pre neko veče. Pričala je o
biblioteci i Vikingu, zapravo nije imalo smisla, a kada sam je pitao o tome,
otišla je. Plakala je, što je pokušala da sakrije. Što nimalo ne liči na nju. Šta
je to bilo, šta misliš?”
 „To te ni na šta nije podsetilo?”, pitao je Bogdan.
„To je zapravo dobro pitanje”, priznao je Stiven, povlačeći sledeći
potez. „Pitanje dana, rekao bih. ’Viking’ - o tome možeš da nagađaš isto
kao i ja, ali biblioteka... Nisam razmišljao o tome u tom trenutku, ali
nedavno sam bio u biblioteci. Ipak, siguran sam da nisam pričao Elizabet o
tome.”
„Kakvoj biblioteci?” pitao je Bogdan.
„Kod mog prijatelja. Bila Čiversa, da li ga poznaješ?”
„Bila Čiversa? Ne”, odgovorio je Bogdan.
„Odakle te ja poznajem, Bogdane?”, upitao je Stiven. „Gde smo se
upoznali?”
„Došao sam da popravim nešto u stanu. Video sam šahovsku tablu, i
počeli smo da igramo.”
„Tako je”, rekao je Stiven. „Tako je. Onda nema razloga da poznaješ
Bila Čiversa. On je knjižar. Kvaran kao šupalj zub, među nama rečeno.”
Kvaran kao šupalj zub. Bogdan je uvek voleo da otkrije neku novu
frazu.
„Samo me je pozvao kod sebe, zaboravio sam gde, na pamet mi pada
Stafordšir, ali to ne može da bude tačno. Ali imao je dobru gomilu robe,
dobro mu ide, i bio sam tamo u njegovoj biblioteci, i gledao sam oko sebe,
Bogdane, bio sam radoznao, znaš ti mene...”
„Nikada ne znaš šta možeš da vidiš”, ubacio se Bogdan.
„Uvek je bilo tako”, s odobravanjem je rekao Stiven. „I, u svakom
slučaju, najzad dolazim do zaključka, na polici su bile knjige koje ne bi
trebalo da budu tamo.”
„Kako to ne bi trebalo da budu tamo?”
„Bile su skupe”, odgovorio je Stiven. „Neverovatno skupe. Ne prva
izdanja, nego unikati. Trebalo bi da budu u muzejima, ali neke su u
privatnim kolekcijama. Vrede desetine miliona u zbiru, ali bile su u
biblioteci Bila Čiversa. Šta možemo da zaključimo o tome?”
„U biblioteci, u velikoj kući u Stafordširu? Video si te knjige?”
„Osećam kao da jesam, da”, potvrdio je Stiven.
„Sećaš li se naslova knjiga?”
„Naravno”, rekao je Stiven. „Imao je Kuran iz Timuridskog carstva, za
boga miloga, i jedan tom Jungloove8 enciklopedije. To nije oblast mog
stručnog znanja, ali imao je prvo izdanje Šekspira. Dakle, da, sećam se
naslova. Nisam poludeo.”
 „Znam”, rekao je Bogdan.
„’Izlapeo’, tako se to nekada zvalo.”
Bogdan je klimao glavom. Elizabet mora da otkrije identitet Vikinga.
Da li bi ovo moglo da pomogne? Da li bi mogli da ga pronađu preko tih
knjiga? Reći će Elizabet za ovo čim se ona vrati, a Elizabet će imati plan.
„Ne znam kada je to moglo da bude”, zaključio je Stiven. „Ali nedavno,
rekao bih. Mada se osećam kao da više ne izlazim baš mnogo?”
„Ti uvek nekuda ideš”, rekao je Bogdan. „Šetaš sa Elizabet i slično.”
„Ovo će tebi izgledati kao još jedno veoma glupo pitanje. I oprosti mi.
Ali imam li ja auto?”
Bogdan je odmahnuo glavom. „Izgubio si dozvolu.”
„Dođavola”, rekao je Stiven. „Imaš li ti auto?”
„Imam pristup autima, da”, odgovorio je Bogdan.
„Kada se Elizabet vraća?”
„Večeras.”
„Jasno”, rekao je Stiven. „Možeš li da me odvezeš do Brajtona?”
„Do Brajtona?”
„Moj stari drugar tamo drži antikvarnicu. Lukav kakvi su oni već...”
„Kvaran kao šupalj zub?”, upitao je Bogdan.
„Nikada nije izrečen bolji opis”, složio se Stiven. „Hoću da ga pitam za
te knjige. Da proverim kako je Bil Čivers došao do njih. Malo detektivskog
rada, ako to voliš?”
U redu, možda Bogdan neće morati da čeka Elizabet da ona smisli plan.
„A kad smo kod detektiva i onoga što voliš”, nastavio je Stiven, „zašto
ne bismo pozvali i tvoju ortakinju Donu da pođe sa nama? Umirem od želje
da je upoznam. Elizabet stvarno nije provalila da se vas dvoje viđate?”
„Ona zna da se nešto dešava, ali nije provalila šta”, rekao je Bogdan.
„0, Elizabet”, rekao je Stiven. „Možeš li da razumeš zašto brinem zbog
nje?”
Bogdan i Stiven rukovali su se i remizirali. Sada je trebalo da povede
Stivena da se presvuče i obrije, i da zatim odu u Brajton. Da li bi trebalo da
traži odobrenje od Elizabet?
Ne, imao je Stivenovo odobrenje. Uradiće kao što Stiven želi.
 51
„Užasno vas gnjavim, ne mogu dovoljno da se izvinim zbog toga”, rekla je
Elizabet, opružena na sofi u svlačionici studija Elstri.
„Ne budite šašavi”, odgovorila je bolničarka, skidajući aparat za
merenje pritiska sa Elizabetine ruke. „Pritisak vam je potpuno normalan, ali
ljudi se onesveste iz raznih razloga. To se stalno dešava.”
„Reč šašava sve to obuhvata”, rekla je Elizabet. „Šašava starica koja
svima kvari zabavu. Mislim da je to zbog toga što ti ne dozvoljavaju da
uneseš bilo kakvu hranu. Ja sam starija žena, znate.” Elizabet je pokušala da
sedne, ali bolničarka nije htela to da dopusti.
„Ni najmanje”, rekla je okrećući se prema Džojs. „Ona nikome ne kvari
zabavu, zar ne?”
„Mislim, ja sam baš uživala”, odgovorila je Džojs. „Ali ovakve stvari se
dešavaju.”
„Mora da je ovo bilo pomalo šokantno i za vas?”, primetila je
bolničarka. „Što se vaša prijateljica onesvestila dvadeset minuta posle
početka snimanja?”
„Da i ne”, rekla je Džojs, pa pogledala pravo u Elizabet. „Da i ne.”
„Ostaviću vas neko vreme na miru”, zaključila je bolničarka. „Vratiću
se da vas pregledam malo kasnije. Sigurna sam da će neko iz produkcije
takođe doći da vidi kako ste u pauzi snimanja.”
„Veoma ste ljubazni.” Elizabet je pokušala da podigne ruku da joj
zahvali. „Trebalo je nešto da pojedem; ovo je moja krivica.”
Elizabet je gledala kako bolničarka izlazi i čim je čula da se vrata
zatvaraju, skinula je hladan peškir sa čela i uspravila se u sedeći položaj.
„Kakva fina žena”, rekla je. „Odajem joj priznanje.”
„Stvarno nisi mogla da sačekaš?”, pitala je Džojs. „Dvadeset minuta?
Jedva da sam odgledala prvi krug takmičenja.”
„Ti si mogla da ostaneš.”
„Onda bih baš izgledala kao prava prijateljica. Oni ne znaju da si ti
strašna prevarantkinja, zar ne? Nisam mogla da kažem o, ona je špijunka,
stalno radi ovakve stvari. Ali stvarno, da se skljokaš na pod i ječiš. Mogla si
da me upozoriš.”
„O, Džojs”, rekla je Elizabet, uzimajući bananu iz činije sa voćem na
stolu u garderobi. „Kako bismo ikada mogle da postavljamo pitanja iz
publike?”
„Ne možemo da postavljamo pitanja ni odavde”, napomenula je Džojs.
„Propustila sam čitavo snimanje.”
„Zahvaljivaćeš mi kada Fiona Klemens uđe na ova vrata da proveri
kako sam”, rekla je Elizabet.
„Zašto bi ona to uradila?”
„Džojs, krhka stara žena upravo je pala u nesvest na snimanju njene
emisije. Krhka stara žena koja je pala jer joj nisu dali ništa da jede. Krhka
stara žena koja bi se sva otopila ako Fiona Klemens samo promoli glavu
kroz vrata na pauzi snimanja i upita je za zdravlje.”
„A šta onda?”
„A onda ćemo da improvizujemo”, odgovorila je Elizabet. „Kao što
uvek radimo.”
„Kladila bih se u pola vrednosti mojih bitkoina da Fiona Klemens
neće...”
Čulo se kucanje na vratima. Elizabet je skočila nazad na sofu i legla,
tačno u trenutku kada je čovek sa slušalicama na ušima promolio glavu kroz
vrata.
„Dakle, dame, vi mora da ste Elizabet i Džoun?”
„Džojs”, ispravila ga je Džojs.
„Svi nam se smeju, znam”, rekla je Elizabet.
„Uopšte ne. Samo neko želi da vas kratko pozdravi”, rekao je čovek.
„Ako ste raspoložene?”
„Ona jeste”, rekla je Džojs.
„Nego šta.” Čovek je ponovo nestao. Sada su se vrata otvorila i kroz
njih je glavu promolila Fiona Klemens. Ta kestenjasta kosa, toliko poznata
iz reklama za šampon, širok osmeh, toliko poznat iz reklama za pastu za
zube, i jagodice isklesane genetikom i u Ulici Harli.
„Kuc-kuc, pogodite ko je”, rekla je Fiona Klemens. „Mora da ste vi
Elizabet i Džoan?”
„Da”, potvrdila je Džojs. Elizabet je mogla da vidi da je potpuno
opčinjena.
 „Samo sam htela da proverim da nema neke trajne štete”, Fiona se
srdačno nasmešila. Naslonila se na vrata ne prelazeći prag. Očigledno nije
nameravala da se zadržava. „Pre nego što se vratim u studio.”
„Ako bismo mogli da vas zadržimo samo na trenutak?”, upitala je
Elizabet.
„Moram da se vratim.” Fiona se osmehnula. „Gazde pucketaju bičem.
Samo sam htela da vas obiđem.”
„Možda bismo mogle da se slikamo?”, predložila je Džojs. Bravo,
Džojs, bravo. Elizabet je videla neodlučnost u Fioninim očima, a zatim
pomirenost sa situacijom.
„Naravno”, složila se Fiona. „Samo brzo. Izvinite zbog žurbe.”
Fiona je ušla u prostoriju, mada neodlučno, i smestila se pored Elizabet
na sofu, dok je Džojs tražila telefon u džepu svog džempera. Fionina je već
namestila osmeh za fotografisanje na lice.
„Dakle”, rekla je Elizabet, „malo je vremena, a moram da vam
prenesem mnogo informacija.”
„Izvinjavam se?”, rekla je Fiona, i dalje ne skidajući osmeh s lica. Za
sada.
„Nisam se onesvestila, nisam bolesna, i ne želim fotografiju”, brzo je
dodala Elizabet. „Takođe ne predstavljam opasnost za vas, ne želim vam zlo
i, zapravo, pre današnjeg dana, nisam imala pojma ko ste vi.”
„Ja...”, započela je Fiona, sada bez osmeha. „Stvarno moram da
krenem.”
„Neću vas zadržavati”, rekla je Elizabet. „Ja lično i moja prijateljica,
koja se, uzgred, ne zove Džoun...”
„Možete da me zovete Džoun”, ubacila se Džojs.
„... došle smo zbog istrage ubistva Betani Vejts, koju ste, znam,
poznavali...”
„Dobro, ne znam šta je ovo...”, ponovo je pokušala Fiona.
„Fiona, Fiona”, prekinula ju je Elizabet. „Oduzeću vam samo sekundu
vremena. Sa zadovoljstvom ćemo vas sačekati i razgovarati sa vama
kasnije.”
„Obratiću se obezbeđenju”, izjavila je Fiona. „Dajte, znate da je ovo
pogrešno.”
„O zaboga, ispravno, pogrešno”, rekla je Elizabet. „Koga je briga? Dve
bezazlene starice i nekoliko pitanja o ubistvu za koje sam sigurna da vi
nemate nikakve veze sa njim.”
 „Niko nije ni rekao da imam ikakve veze sa njim”, napomenula je
Fiona. „A ovo je... uvrnuto.”
„Vaša koleginica je ubijena, a vi preuzimate njen posao”, nastavila je
Elizabet. „Pisane su preteče poruke. Vi biste u tom slučaju bili očigledna
osumnjičena, Džojs mi nije ostavila nikakvu sumnju u vezi sa tim.”
„Pa, ne, nisam baš rekla...”, oglasila se Džojs.
„ A jedna druga žena, Heder Garbat, takođe je ubijena”, dodala je
Elizabet. „Dakle, pričale smo sa Majkom Vaghornom, vašim nekadašnjim
kolegom, i volele bismo da razgovaramo sa vama. Morala sam da
odglumim padanje u nesvest da bih dobila priliku za to. Pa, šta vi kažete?”
„Kažem ne”, odgovorila je Fiona. „Naravno.”
Opet se čulo kucanje na vratima. „Fiona? Vrati se na snimanje, molim
te.”
„Morala sam da se presvučeni”, rekla je Fiona, ustajući.
Elizabet je ustala zajedno sa njom. „Fiona, ne bi trebalo ovo da ti
govorim, ali pominjem to za slučaj da ti bude interesantno. Moja ovde
prisutna prijateljica Džojs ne bi mogla to sama da ti kaže, iz očiglednih
razloga, ali ona je dugi niz godina bila visokoodlikovana pripadnica
britanskih tajnih službi.”
Fiona je pogledala u Džojs.
„Znam, ne bi poverovala kada je pogledaš”, priznala je Elizabet.
„Zapravo bih poverovala”, rekla je Fiona.
„Dakle, mi smo mnogo toga”, rekla je Elizabet. „Gnjavatorke, da. Nešto
bez čega bi mogla da živiš, bez sumnje. Kamen u cipeli, upravo tako,
provalila si nas. Ali smo takođe ozbiljne, a takođe nismo pretnja, i pri tome
smo, verovala ili ne, kada nas upoznaš, prilično zabavne.”
Neko je ponovo pokucao na vrata. „Fiona?”
„Dakle, ja bih volela”, nastavila je Elizabet, „da izađeš i završiš svoj
nastup, da Džojs sedi u publici i gleda, a posle toga nas tri možemo da
popijemo piće i ćaskamo, i vidimo možeš li da nam pomogneš da rešimo
ubistvo Betani Vejts.”
Fiona je gledala u njih dve.
„U glavnoj ulici Boramvuda postoji Vimpi”, rekla je Džojs.
„Istina je”, rekla je Elizabet. „Izgledamo zabavno? A mi stvarno
istražujemo dva ubistva.”
Fiona je pogledala u Džojs. „Stvarno si bila u MI5?”
„Ne mogu to da ti kažem”, odgovorila je Džojs. „Volela bih da mogu.”
 „Pogledaj u njenu tašnu ako joj ne veruješ”, rekla je Elizabet.
Džojs je, razumljivo, izgledala zbunjeno dok je Fiona zavirivala u njenu
tašnu. Unutra je, na istaknutom mestu, bio Elizabetin pištolj.
„Auh”, bio je jedini Fionin komentar.
„Znam”, složila se Elizabet. „Najgora stvar koju ja imam u svojoj tašni
je kesica voćnog želea.”
Elizabet je videla kako je Džojs brzo zavirila u svoju tašnu i, videvši
pištolj koji je Elizabet nedavno gurnula u nju, odmahnula je glavom i
uputila svojoj prijateljici pogled pun očajanja.
„A razgovarale ste sa Majkom Vaghornom?” pitala je Fiona.
„U poslednje vreme skoro da ne radimo ništa drugo”, rekla je Elizabet.
„A Betani?” upitala ju je Elizabet. „Da li ti se dopadala?”
Fiona je htela da odgovori, ali je bolje razmislila o tome. „Pa, možemo
da razgovaramo o tome posle emisije, zar ne?”
„Bila si veoma strpljiva sa nama, Fiona, hvala ti”, rekla je Elizabet.
„Obećavam da ćeš uživati u razgovoru sa nama.”
„Ne sumnjam u to.”
„Osim ako si ti ubila Betani Vejts”, napomenula je Elizabet. „U tom
slučaju, bićemo tvoja najgora noćna mora.”
„Ja bih pomislila da bih, ako sam ja ubila Betani Vejts i bila dovoljno
pametna da se izvlačim sa tim svih ovih godina”, odgovorila je Fiona, još
jednom obasjavši garderobu svojim blistavim osmehom, „onda ja mogla da
budem vaša najgora noćna mora.”
Elizabet je klimnula glavom. „Pa, moram reći da jedva čekam na ovo.
Vidimo se uskoro. Srećno.”

52
„To je nemoguće”, rekao je Kuldeš Šarma, koji se bližio osamdesetoj i bio
privlačno ćelav, u odelu svetloljubičaste boje i beloj svilenoj košulji
raskopčanoj više nego što bi se na to usudio bilo koji običan muškarac.
„Svakako je neverovatno”, odgovorio je Stiven. „Ali ne i nemoguće.
Video sam ih rođenim očima. Knjiga za knjigom, i sve su jednostavno
stajale tamo.”
Dona je razgledala zadnji deo mračne radnje. „Ovo je prelepo”, rekla je,
podižući bronzanu figuricu.
„Anahita”, rekao je Kuldeš, osvrnuvši se prema njoj. „Persijska boginja
ljubavi i bitke.”
„Ljubav i bitka, bravo za tebe, Anahita”, rekla je Dona. „Sviđa mi se.”
„Osim ako je ne voliš dovoljno da daš za nju dve hiljade funti, mogao
bih da te zamolim da je spustiš”, napomenuo je Kuldeš.
Dona je veoma pažljivo spustila Anahitu, podižući obrve dok je to
radila.
„Radnja ti je puna stvari”, primetio je Bogdan. „Veoma je lepa. Veoma
lepa.”
„Čovek nakupi stvari”, rekao je Kuldeš, „tokom godina.”
„A ako bih provukla sve što si nakupio kroz policijski kompjuter”,
upitala se Dona, „ima li u tome nečega što bi aktiviralo alarm?”
„Uštedi sebi vreme”, odgovorio je Kuldeš. „Jedine sumnjive starine u
ovoj radnji smo Stiven i ja.” Dona se osmehnula. „Hoćemo li sada da
pređemo na posao koji je pred nama?”
Stiven je pokazao Kuldešu spisak koji je napravio u kolima. „A ovo su
samo one koje sam uspeo da prepoznam. Svuda su bile knjige.”
Kuldeš je prešao prstom niz spisak, naduvavši obraze. „Junačka dela ser
Žilijena de Trazenjea?”
„Nekoliko miliona?”, pretpostavio je Stiven.
„Najmanje”, odgovorio je Kuldeš, i dalje pregledajući spisak. „Ovaj
spisak je potpuno luđački. Trebale bi ti milijarde da kupiš sve ovo.
Manipeni brevijar? Kako je Bili Čivers nabavio sve ovo?”
Bogdan je privukao drvenu stolicu da sedne sa Kuldešom i Stivenom.
„Ja ne bih sedeo na tome”, opomenuo je Kuldeš. „Vredi četrnaest
somova, a ti si izuzetno krupan. Negde ima neka hoklica.”
Bogdan je našao hoklicu i doneo je. „Možda ne treba brinuti zbog Bilija
Čiversa. Možda ih je kupio neko drugi.”
„Čivers ih samo čuva”, složio se Stiven.
Kuldeš je presavio spisak i stavio ga u džep sakoa. „Raspitaću se
uokolo. Ali ovo je prilično veliko, čak i za mene.” Pogledao je u Donu. „Ja
sam samo skromni vlasnik radnje, zapravo ne poznajem nikakve
kriminalce.”
 „A ja sam boginja ljubavi i bitke”, rekla je Dona, sada gledajući u
kalajnu mastionicu u obliku čivave.
„Ali možda znaš nekoga ko zna nekoga?”, upitao je Stiven Kuldeša.
„Možda”, složio se Kuldeš. „Voleo bih da pomognem.”
Dona je došetala do njega. „A da li biste ikada bili u iskušenju da
pomognete policiji, gospodine Šarma?”
Kuldeš je ovlaš slegnuo ramenima. „Da ti ispričam priču, Dona. Priču
za koju pretpostavljam da te neće iznenaditi. Proveo sam u ovoj radnji
skoro pedeset godina, otvorio sam je sedamdesetih godina, Kemptaun
retkosti, vlasnik gospodin K. Šarma, što je tako lepo napisano na izlogu.
Kao britanska radnja, znaš? Kao radnje koje sam viđao u filmovima; i sam
sam je otvorio. Prvu noć, cigle u izlog. Popravio sam ga, renovirao radnju,
opet je otvorio. Istog trenutka kada sam je otvorio, cigle u izlog. Svake noći
dok im nije dosadilo, dok nisu prešli na nekoga novog.”
„Žao mi je”, rekla je Dona.
„Nema razloga da ti bude žao”, odgovorio je Kuldeš. „Bilo je to davno.
Ali možda možeš da pogodiš koliko mi je policija Brajtona pomogla
sedamdesetih godina.”
„Ne naročito?”, pretpostavila je Dona.
„Ne naročito”, potvrdio je Kuldeš. „Da si mi rekla da su oni bacali
cigle, ne bih se šokirao. I zato sam se držao podalje od njih uvek posle toga,
a oni su se, uglavnom, držali podalje od mene. Tako je najbolje za sve, po
mom mišljenju.”
Dona je klimnula glavom. Mogla je samo da zamisli.
„Stivene”, oglasio se Bogdan. „Na trenutak moram da razgovaram sa
Kuldešom nasamo. Da li je to u redu?”
„Ti znaš najbolje”, odgovorio je Stiven. „Ja ću da odem po auto.”
„Možda...” rekao je Bogdan. „Možda bi Dona mogla da pođe sa tobom?
Da ti pravi društvo.”
Dona je namignula Bogdanu i uzela Stivena podruku.
„Hvala ti, Kuldešu, stari druže”, rekao je Stiven. „Znao sam da ćeš ti
biti pravi čovek za ovaj posao. Pozdravi mi Prišu. Hoćemo li uskoro na
neku večeru?”
„Uskoro.” Kuldeš je pomogao Stivenu da ustane i zagrlio ga. „Reći ću
Priši da sam te video, i znam da će joj se lice ozariti.”
„Baš si imao sreće sa njom”, primetio je Stiven.
 Dona je izvela Stivena iz radnje. Bogdan i Kuldeš sačekali su dok odjeci
zvonca na ulaznim vratima nisu utihnuli.
„Priša je mrtva, rekao bih?”, upitao je Bogdan.
„Umrla je pre petnaest godina”, potvrdio je Kuldeš. „Ali reći ću joj da
sam video Stivena, a ona će se osmehnuti.”
Bogdan je klimnuo glavom.
„ A imao sam sreće sa njom, u tome je u pravu. Koliko mu je loše? Da li
se stanje pogoršava? Ne mogu da ti objasnim koliko je Stiven bio dobar
prema meni tokom godina. Uz to mi je bio i finansijski koristan, ali dobrota
je pravo blago.”
„Seća se čega se seća”, rekao je Bogdan. „A trenutno ne zna zaista šta je
zaboravio.”
„To je prava milost. Trenutno.”
„Možeš li da pomogneš sa Stivenovim spiskom?” pitao je Bogdan.
„Ako jedna osoba poseduje sve ove knjige, onda bih mogao da otkrijem
ko je to. Ali teško je. Ipak, pretpostavljam da to nije Bil Čivers.”
„Ne, nije Bil Čivers”, potvrdio je Bogdan. „To je neko ko hoće da ubije
Stivenovu ženu.”
„Elizabet?”
Bogdan je klimnuo glavom. „Elizabet.”
„Onda ću otkriti”, izjavio je Kuldeš. „To je moje obećanje. Ona i dalje
funkcioniše sasvim dobro, nadam se?”
„Uglavnom”, rekao je Bogdan. „Izvini što sam ti doveo policajku u
radnju. Ali to je samo Dona.”
„Stivenova prijateljica je i moja prijateljica. Čak i ako je u uniformi.
Daj mi dva dana da vidim šta mogu da saznam.”
Kuldeš se rukovao sa Bogdanom i poveo ga prema vratima. Ali Bogdan
kao da je oklevao da ode.
„Ima li još nešto?”, upitao je Kuldeš.
Bogdan se premeštao s noge na nogu. Zatim je pokazao glavom prema
zadnjem delu radnje.
„Ta statua koja se dopala Doni?” upitao je. „Pošto je za gotovinu?”

53
 DŽOJS

Danas sam upoznala Fionu Klemens, to je moja velika vest. Uz to, imam
pištolj u tašni što bi, nekog drugog dana, takođe verovatno bila velika vest.
Kao treće, na stanici Blekfrajers postoji najmanja filijala VHS Smita koju
ste ikada videli u životu.
Ipak, kakav smo slobodan dan imale. Krenule smo oko deset, i nismo se
vratile dok nije prošlo sedam. Viktor se još nije vratio sa sastanka sa
Džekom Mejsonom. Svi njegovi papiri razbacani su po podu. Finansijski
izveštaji. Jutros sam ga pitala da li je imao neke sreće u poslu, a on je rekao
da u to nije uključen faktor sreće, a ja sam rekla, pa dobro, samo sam vodila
razgovor, a on je odgovorio da sam potpuno u pravu, i zatim je pristavio
čajnik. Slažemo se sasvim dobro.
Obično bi Alan iskoristio situaciju sa svim tim razbacanim papirima.
Žvakao bi ih i cepao. Ali on ih vrlo pristojno zaobilazi. Viktor je objasnio
njihovu važnost Alanu, i zatražio od njega da bude vrlo pažljiv sa tim
papirima. Viktor stvarno ima ubedljiv ton. Na primer, naveo me je da
gledam Formulu 1 pre neki dan, iako je na TV3 bio Poaro. On čini da sve
izgleda kao da je prvobitno i bilo tvoja ideja. Alan i ja polovinu vremena
samo sedimo i klimamo glavom.
Sada, pre nego što uđem u stan, moram da kucam na poseban način da
bi Viktor znao da sam to ja. To su samo četiri brza kucanja, i nekako se
uklapa uz ritam reklame Moonpig.com. Viktor kaže da ću ga, ako čuje da se
vrata otvaraju bez kucanja, zateći iza sofe sa pištoljem. „Ne želim da te
slučajno ustrelim”, rekao je, „ali ću to uraditi.”
Elizabet i ja išle smo da gledamo snimanje Zaustavi sat. Snimali su tri
epizode, a ja sam gledala drugu i treću. Prvu je prekinulo Elizabetino
pretvaranje da se onesvestila. Što je bilo s dobrim razlogom, kako se
pokazalo. Par u drugoj epizodi osvojio je dve hiljade sedam funti, a
spremaju se za brak, tako da će to biti uloženo u venčanje. Mora da je on
petnaest godina stariji od nje. Znam da ne treba nikome da sudiš, ali mislim
stvarno. Htela sam da joj doviknem: „Izvuci se odatle dok još možeš!”
Kroz spoj pretvaranja da se onesvestila i pokazivanja svog pištolja,
Elizabet je uspela da ubedi Fionu da kasnije razgovara sa nama. Sedele smo
u njenoj garderobi, i neko ko mora da je tek nedavno završio školu doneo
nam je biljni čaj. Ja sam uzela kamilicu i brusnicu, jer je to bio prvi koji su
mi ponudili, a moj mozak se isključi kada mi neko ponudi dugačak spisak
za izbor.
Sad, dozvolite da kažem, nije da mi se ne dopada Fiona Klemens. Nije
toliko srdačna kao što biste mogli da pomislite dok je gledate na televiziji.
Mislim da je deo toga namenjen samo kamerama, ali nije bila gruba, iako je
imala sva prava na to posle onog onesvešćivanja i pištolja.
Imala je samo pola sata, jer je posle išla da intervjuiše Bona, pa smo joj
Elizabet i ja na smenu postavljale pitanja. Prepustila sam sva pitanja o
Betani Vejts Elizabet, jer verovatno neću dobiti drugu priliku da sretnem
Fionu Klemens, i htela sam da izvučem maksimum iz toga.
Zato se čitava stvar odvijala otprilike ovako.

ELIZABET: Pričaj mi o svom odnosu sa Betani Vejts.

FIONA: Nismo se dopadale jedna drugoj.
JA: Koliki je najveći iznos koji je neko osvojio u Zaustavi sat?
FIONA: Ne znam. Otprilike dvadeset hiljada, mislim.
ELIZABET: Zašto se niste dopadale jedna drugoj?
FIONA: Ja se njoj nisam dopadala jer me je smatrala praznoglavom.
A ona se nije dopadala meni jer je mislila da sam praznoglava.
JA: Pre nekoliko nedelja u emisiji nosila si crvene cipele, ne znam da
li se sećaš? Ali pitam se gde su kupljene?
FIONA: Ne znam, žao mi je.
ELIZABET: Jesi li bila svesna da bi ti mogla da budeš sledeća na
redu za vođenje emisije ako Betani ikada ode?
FIONA: Išla sam na probno snimanje. Znala sam da im se dopadam.
Ali, i oprosti mi zbog ovoga, Džojs, nisam imala naročitu ambiciju
da budem drugi voditelj Jugoistoka večeras.
ELIZABET: Ipak, to ti nije ni škodilo?
FIONA: U redu, ja sam je ubila da bih mogla da čitam lokalne vesti.
JA: Da li ti ljudi govore kroz slušalicu u toku emisije?
FIONA: Da.
JA: Šta kažu?
FIONA: Razne stvari. Podsećaju me na rezultate, govore mi da se
oraspoložim, obaveštavaju me da se neko u publici onesvestio.
ELIZABET: Gde si bila u noći kada je Betani poginula?
FIONA: Šmrkala sam kokain u hotelu sa kamermanom.
 JA: Nedavno smo kupili kokaina za deset hiljada funti. Ko je
najprijatnija osoba koju si ikada intervjuisala?
FIONA: Tom Henks.
ELIZABET: Šta znaš o porukama koje je Betani dobijala pre smrti?
Na poslu?
FIONA: Kakvim porukama?
ELIZABET: „Gubi se”, „Svi te mrze”. Poruke takve vrste.
FIONA: (Kroz smeh): I ona ih je dobijala? Mislila sam da sam samo
ja.
ELIZABET: Ti si dobijala iste takve poruke? Imaš li neku ideju od
koga?
FIONA: Nemam pojma, ali niko me nije gurnuo sa litice, zar ne?
JA: Šta je to bilo u vezi sa Tomom Henksom?
ELIZABET (Umorna od mene, čini mi se): Možeš li da se setiš još
nekoga ko bi imao razloga da ubije Betani?
FIONA: Modna policija?
JA: Znaš ono na Instagramu, kada ostavljaš snimke uživo, i svi mogu
da gledaju i komentarišu? Kako to radiš? Ne mogu da pronađem
dugme za to.
FIONA: To se zove „stori”, možeš ponovo da potražiš.
ELIZABET: Postoji li još neko ko je bio tamo u to vreme sa kim bi
trebalo da popričamo?
FIONA: Karvin, producent. Čak i ako je on nije ubio, trebalo bi da ga
strpaju u zatvor. I Majkova šminkerka. Pamela, ili tako nešto.
Tamo je uvek bila uvrnuta atmosfera.
ELIZABET: Polin?
FIONA: Ako ti tako kažeš.
JA: Da li bi ikada radila Plesom do ljubavi!
FIONA: Samo ako sam ja voditeljka.

Tako da, vidite, nije bila baš nepristojna, s obzirom na okolnosti, ali nije
bila baš ni najprijatnija. Upravo sam proverila kako se postavljaju ti snimci
uživo na Instagramu, ali zaista nisam mogla da se snađem sa tim. Mislim da
ću se držati fotografija. Ron me je danas nagovorio da postavim sliku Alana
sa dve loptice u ustima. Džoana ju je lajkovala, što je prvi put da se tako
nešto desilo.
 Vratile smo se do stanice pored Vimpija, i malo sam odremala u vozu.
Rekla sam Elizabet da ona može da drema, a ja ću paziti kada treba da
izađemo, ali ona je želela da ostane budna.
Pitam se kada će se Viktor vratiti. Nadam se da je imao sreće sa
Džekom Mejsonom. Izgleda da Elizabet ima mnogo poverenja u njega.
Pitala sam je da li su njih dvoje nekada spavali, a ona je rekla da zaista ne
može da se seti, ali verovatno jesu. Ja sam njoj rekla da u svojoj tašni nosim
sliku svakoga sa kim sam ikada spavala. Onda sam otvorila tašnu i pokazala
joj da je jedina slika u mojoj tašni Gerijeva, a ona je odgovorila: „Da,
shvatila sam to odmah, Džojs.”
Pitam se da li bi se Viktor sećao da je spavao sa Elizabet. Mislim da bi
se čovek verovatno toga sećao.

54
Trojica ljudi sedela su na verandi Džeka Mejsona na mesečini, svaki sa
električnom grejalicom i čašom viskija, čime su se grejali. Svetla su
treperila na moru. Ron je osećao kako mu viski greje grudi, i kapci su
počeli da mu se spuštaju. Izabrao bi ovo pre masaže svakog dana u nedelji.
Kako su divno proveli dan. Roštilj na zagrejanoj terasi, snuker, karte.
Čovek ne bi mogao da poželi ništa bolje. Viktor je obazrivo čačkao tu i
tamo, a Džek je izbegavao njegova pitanja.
Sa snukerom je bilo završeno za večeras. Prva od, svi su se nadali,
partija koje će postati redovne. Tri starca, tri nova prijatelja. Gangster,
pukovnik KGB-a i sindikalni zvaničnik.
„Mora da je to veliki teret, Džek?”, rekao je Viktor.
„Šta to?”, pitao je Džek.
„Tvoj plan. Trebalo je da bude vrlo čisto. A onda je Betani poginula. A
sada je i Heder mrtva. Mora da te to pritiska. Tvoja odgovornost?”
Džek je klimnuo glavom i podigao čašu.
„Ja ne ubijam ljude, Viktore. Neki ljudi to rade, ali ja se nikada nisam
ložio na to. Volim da kršim zakon, volim da pravim pare, volim da prevarim
ljude.”
 „Čovek po mom ukusu”, rekao je Viktor. „Ali možda te to progoni.
Samo malčice.”
„Malčice”, složio se Džek.
„Shvatam. I mora da si ljut na ubicu? Mislim da bih ja bio.”
„Bilo je to glupo”, rekao je Džek. „Nepotrebno.”
„Sama pomisao na Betani kako pada sa te litice. Mora da te to ponekad
budi?”
„Ma ne”, odgovorio je Džek. „Pogrešno si to shvatio.”
„Ja ponekad stvarno pogrešno shvatim stvari”, priznao je Viktor. „Ipak,
jedva čekam da saznam zašto sada grešim? Ta vizija bi mene mučila.”
„Momci”, rekao je Džek uz blag osmeh, „mogu li nešto da vam
ispričam? Da se malo rasteretim?”
Ovo zvuči kao da bi moglo da bude neprijatno blizu razgovoru o
osećanjima, pomislio je Ron, ali shvatao je da Viktor tako radi. A oni
istražuju zločin, tako da će morati da se pomiri sa tim.
„Ovo nije za policiju”, rekao je Džek. „Ovo je za nas trojicu. Šta ćete vi
odlučiti da uradite sa tim, to je vaša stvar.”
„Niko od nas ovde ne priča sa policijom”, uključio se Ron. „Samo
nastavi, Džek.”
„Nije bilo nikoga u autu kada je pao sa litice”, izjavio je Džek Mejson,
pa otpio još gutljaj viskija. „Betani Vejts bila je mrtva satima pre toga.”
Ron je sada bio potpuno budan; u to nije bilo sumnje. Pogledao je u
Viktora, znajući da bi oficir KGB-a mogao da ima bolja pitanja od njega.
„Pa, ovo je zanimljiv razvoj situacije”, primetio je Viktor. „Znaš li to
zasigurno, Džek?”
„Znam zasigurno”, odgovorio je Džek Mejson. „Znam ko ju je ubio,
znam zašto, i znam gde je zakopana. Znam gde je grob.”
„To baš zvuči kao da si je ti ubio, Džek. Zar se ne bi složio s tim?”
„Složio bih se”, priznao je Džek. „Ali upravo u tome je stvar, zar ne?
Još viskija, gospodo?”
Viktor i Ron složili su se da je to upravo ono što im je lekar preporučio.
Džek Mejson je nasuo piće i ponovo seo.
„Propuštate nekoga”, rekao je Džek. „Nekoga drugog uključenog u moj
mali plan.”
„Muškarca? Ženu?” upitao je Viktor veoma ležerno.
„Jedno od to dvoje, da”, odgovorio je Džek Mejson. Ako želiš da se
neko odupre ispitivanju oficira KGB-a, Kokni9 nije loš izbor, pomislio je
Ron.
„Dakle, ta osoba”, započeo je Ron, „verovatno je tip, da ne bežimo od
toga. On je ubio Betani Vejts?”
„Evo o čemu se radi”, objasnio je Džek. „Plan je počeo da se raspada.
Betani Vejts je žestoko navalila - a moraš da znaš kada da staneš. Zar ne?”
„To je ključno”, potvrdio je Viktor.
„Ja sam smatrao da sam pokriven. Šta god ona ima, ne odnosi se na
mene, tako da jednostavno mogu da završim celu stvar i krenem dalje.”
„Ali taj tvoj partner?”
„Moj partner bio je zabrinut”, rekao je Džek Mejson. „Uopšte mi nije
ostavio nikakvu sumnju u to. Ja nisam napravio nikakve velike greške, ali
moj partner jeste. On je - reći ću ’on’, ali nemojte ništa da zaključujete iz
toga, ja sam bio u toj igri dugo - brinuo da ću ja progovoriti, da će Heder
progovoriti.”
„Ti nikada ne bi progovorio”, napomenuo je Ron.
„Nikada nisam, i nikada neću”, složio se Džek.
„Sada govoriš prave stvari, Džek”, primetio je Viktor, veoma blago.
Džek je na ovo odmahnuo rukom.
„Dakle”, zaključio je Ron, „taj tvoj partner ubio je Betani Vejts?”
„Pre nego što je izazvala više nevolje”, rekao je Džek. „Ubio ju je,
odvezao se do Šekspirove litice i gurnuo auto sa nje. Moj partner uopšte
nije bio takav tip, ali se uspaničio. Dešava se i najboljima od nas.”
„Ali zašto telo nije bilo u kolima?” pitao je Viktor. „Pitam se imaš li
objašnjenje za to.”
„Evo u čemu je stvar”, nastavio je Džek Mejson. „Evo u čemu je veliki
problem, ono što niko ne vidi. Moj partner je došao kod mene, rekao mi da
je ubio Betani Vejts i dodao da uključim vesti i proverim da li je to istina.
Što sam i uradio, i bilo je istina. Nisam bio zadovoljan.”
„Ko bi i bio?”, dobacio je Ron.
„Ko bi i bio, kao što kažeš”, prihvatio je Džek. „Bio sam ljut, naravno,
malo sam izgubio kontrolu nad sobom. Niko nije morao da umre, mogli
smo jednostavno da odemo, a on mi se kratko osmehnuo i rekao da niko ne
može da ode, a ja sam pomislio da će i mene ubiti. Što je pomalo preterano,
ali takve stvari se dešavaju.”
Ron i Viktor su zaklimali glavom.
„A onda je pitao: ’Hoćeš li da vidiš telo?’, a ja mu kažem: ’Zar telo nije
u kolima?’, a on će na to: ’Ne, zakopano je na sigurnom mestu.’”
 „Gospode”, oglasio se Ron. Viski mu je izazivao blagu glavobolju.
Svetla koja su treperila na moru sada su izgledala hladno i samotno.
„ A evo šta je on uradio”, produžio je Džek. „Ubio je Betani i zakopao
ju je, i rekao mi je tačno mesto. A evo šta je bilo mudro, i to mu priznajem,
zakopao je Betani sa telefonom prekrivenim otiscima prstiju Heder Garbat,
sa istorijom poziva na jedan od mojih ličnih telefona. A ubio ju je iz pištolja
koji je zakopao na nekom drugom mestu, a koji je takođe bio prekriven
otiscima prstiju Heder Garbat.”
Ron se nagnuo napred. „Dakle Betani je mrtva i ne može više da se
petlja u celu priču. A tvoj partner je namestio Heder ubistvo, a tebe povezao
sa njom kao saučesnika?”
„Shvatio si”, potvrdio je Džek Mejson. „Rekao je Heder, ova prevara
biće izneta pred sud. Hoću da prihvatiš krivicu, da sve priznaš, ali da ne
kažeš ni reči o tome za koga radiš.”
„Ili ću poslati policiju u pravcu Betaninog groba?”
„Gde svi dokazi govore da je Heder to uradila. Pa, želiš li deset godina
u zatvoru, ili život? To je učena, zakopana dva metra ispod zemlje.”
„I visila joj je nad glavom sve vreme dok je bila u zatvoru?”, upitao je
Ron.
„Nikada nije rekla ni reči, i nikada nije uzela ni paru za to”, rekao je
Džek Mejson. „Samo je sedela i služila kaznu, znajući da će biti ubijena
zbog samo jednog pogrešnog poteza.”
„Sve to čekanje”, naglasio je Ron. „A onda neko i nju ubije. To je, kako
da to nazovemo, baš maler.”
Trojica muškaraca klimnula su glavom, kao tri mudra majmuna.
„ A šta je on hteo od tebe?”, upitao je Viktor.
„Hteo je svoj novac”, rekao je Džek Mejson. „Bilo je to nekih deset
miliona, a on nije mogao da im pristupi.”
„ A ti jesi?”
„Ispostavilo se da nisam”, odgovorio je Džek Mejson. „Pravila su se
promenila 2015. godine, sve je moralo da bude prijavljeno, morao si da
prevaziđeš mnoge prepreke. A onda su nastavile da se pojavljuju nove
prepreke, zaista nikada nisam video ništa slično. Znaš li mnogo o pranju
novca?”
„Da”, potvrdio je Viktor.
„Mi smo ga prali tako temeljno da je bilo kao da je razbacan u vetar.
Heder je bila veoma dobra u svom poslu. Ali, kada smo morali da počnemo
da vraćamo novac nazad, kao čist, neke od stvari koje smo morali da
uradimo da bismo ga vratili više nisu bile zakonite. A nešto novca je
jednostavno nestalo. Sakrili smo ga tako dobro da čak ni mi sami nismo
mogli da nađemo.”
„On je i dalje tamo negde?”, pitao je Viktor.
„Verovatno”, rekao je Džek Mejson.
„Ima li neke šanse da nam kažeš ko je bio tvoj partner?” uključio se
Ron.
„Naravno da ne. Nije trebalo da vam kažem ni ovo što sam vam do sada
rekao, ali, ako možete sami da provalite, sa srećom vam bilo.”
„Provalićemo”, rekao je Ron. Mogao je da u daljini čuje auto koji se
približavao.
„Nije trebalo da ona umre”, rekao je Džek Mejson. „To je moja krivica.
A nije trebalo da umre ni Heder, i to je takođe moja krivica.”
„Voleo bih da mogu da se usprotivim tome, Džek”, odgovorio je Ron.
„Ali ne mogu.”
Džek je klimnuo glavom i pogledao oko sebe, svoju kuću, vrt, taj divan
pogled. „Nije bilo potrebe ni za čim od toga.”
Farovi Ronovog daihatsua sevnuli su preko travnjaka. Bogdan je stigao.
Džek je ustao da se pozdravi sa svojim prijateljima. Ali Viktor je imao
završno pitanje.
„Zašto nisi jednostavno sam iskopao telo? I problem rešen.”
„Pokušavao sam da ga nađem”, odgovorio je Džek Mejson. „Godinama.
Veruj mi, pokušavao sam. Znao sam gde se nalazi, i kopao sam i kopao,
ali...”
„Hoćeš li nam reći gde je ona zakopana?”, pitao je Viktor.
„Rekao sam vam dovoljno da nastavite dalje. Vi, gnjavatori, možete to
da provalite.”
„Tvoja iskrenost je bila zadivljujuća”, konstatovao je Viktor.
Džek je obgrlio Viktora oko ramena. „Ne mogu da ne mislim kako su
ova otkrića uklonila efekat tvoje večerašnje pobede u snukeru. I Ronove
šokantne igre.”
„Hoćemo li ipak biti ponovo pozvani?”, dodao je Viktor.
„Ne mogu da se setim ničega što bi bilo zabavnije”, odgovorio je Džek
Mejson. „Dvojica drugara, čaša viskija, partija snukera. Sve ostalo je ego i
pohlepa. Trebalo mi je mnogo vremena da to shvatim.”
 „Ipak, i dalje duguješ Viktoru deset funti za pobedu”, napomenuo je
Ron.
„Između mnogih mojih ostalih dugova.” Džek Mejson se naklonio.
„Između mnogih mojih ostalih dugova.”

55
Elizabet je bila potpuno budna i razmišljala je.
Viktor se vratio kasno uveče, pun novosti i viskija. Ron je otišao negde
drugde, što je postajalo sve učestalije. Kod Ibrahima je održano brzo ratno
savetovanje. Džojs i Alan su im se pridružili, oboje uzbuđeni što su izašli iz
kuće kasno uveče.
Slučaj se u potpunosti otvorio.
Dakle, Betani Vejts uopšte nije bila u kolima. Njen ubica ju je zakopao
na drugom mestu, što je bila mera obezbeđenja. Bila je zakopana sa
dokazima koji su povezivali i Heder Garbat i Džeka Mejsona sa njenom
smrću.
Bio je to vešto izveden trik. Niko nije tražio telo; pretpostavljalo se da
ga je more odnelo pre mnogo godina. Ali, da su Džek ili Heder ikada bili
skloni da pomognu policiji, ubica bi samo morao da ih podseti da je njihova
sudbina u njegovim rukama. Ili njenim rukama. Ćutite o mojoj umešanosti,
ili se suočite sa posledicama. Ali negde je morao da postoji propust. Fatalna
greška.
Dok je Elizabet išla kući, osećala je kako se plan formira. Takođe je
budno motrila da se ne pojavi Viking. Bio bi loš trenutak da sada bude
ubijena, baš kada su stvari počele da postaju zanimljive.
Neće izvući ništa više od Džeka Mejsona, Elizabet je bila sigurna u to.
Viktorov posao sa Džekom bio je obavljen. Tako da su ostajale otvorene
dve mogućnosti.
Da još jednom provere finansijske dokumente, znajući da je bio umešan
i Džekov partner. Imali su ime „Karon Vajthed”, razume se, ali ništa drugo
u vezi sa ubistvom. A onda je postojalo i ime Robert Braun, magistar. Ali
da li je bilo i drugih? Viktor će sutra ujutro nastaviti da radi na slučaju. Tek
je trebalo da ostvari neki veći napredak.
Druga mogućnost, podjednako teška, ali je bar ostavljala mogućnost da
Elizabet pomogne, bila je da pronađu grob o kome je Džek Mejson govorio.
Postojala je opšta saglasnost da bi mogao da bude bilo gde. Ali Elizabet se
u životu retko upravljala prema nekoj opštoj saglasnosti.
Pitanje koje ju je mučilo već neko vreme ponovo je izbilo na površinu.
Zašto je Džek Mejson kupio kuću Heder Garbat? Novac je otišao pravo u
državnu kasu umesto opranog novca, tako da on nije kupovao Hederino
ćutanje. Nije živeo u toj kući, nije je izdavao, nije je renovirao i nije je
prodao uz zaradu.
Zato je izgledalo da je Džek Mejson kupio kuću jednostavno da bi
sprečio da iko drugi živi u njoj. Da živi tamo i, recimo, preuredi dvorište ili
iz hira odluči da u njemu iskopa jedan ili dva ribnjaka? Elizabet se pitala da
li bi bilo korisno da se obavi malo kopanja u vrtu Heder Garbat. Bogdan će
imati ašov negde pri ruci.
Ali kako da tek tako raskopaš nečije dvorište bez dozvole? Džek
Mejson ih sigurno neće pozvati na imanje ako je telo tamo.
Dok je Elizabet ležala u krevetu, Stivenova ruka se ispreplela sa
njenom, i ona se setila nekoga ko bi mogao da pomogne.
A pošto je stvarno razmislila o tome, ta ista osoba mogla bi da joj
pomogne i oko njenog drugog problema, zaustavljanja Vikinga. Stiven se
probudio i uzeo je u naručje. Rekao je da sutra ide da vidi svog prijatelja
Kuldeša, i verovatno će uzeti auto ako ga ona ne koristi. Elizabet se složila
da to zvuči sjajno i milovala ga je po kosi dok nije ponovo zaspao.

56
„Mora da su tračarili dok su se vraćali?”, rekla je Dona. Glava joj je bila u
Bogdanovom krilu. On je hteo da gleda Internacionalni biatlon na
Jurosportu, jer je u njemu učestvovao neko sa kim je išao u školu. Biatlon
je skijanje posle koga sledi pucanje u metu. I nju je počinjalo da zanima.
 „Zakleli su me da ne kažem”, odgovorio je Bogdan. Zatim je pokazao
rukom na televizor. „Džerzi je u pravoj noćnoj mori ovde.”
„Ali možeš da kažeš meni.”
„Bez policije”, rekao je Bogdan.
„Ja nisam policija. Ja sam tvoja devojka.”
„Nikada pre nisi rekla da si moja devojka.”
Dona je okrenula glavu da ga pogleda. „Pa, spremi se da to često
slušaš.”
„Znači ja sam tvoj momak?”
„Iskreno, ne znam zašto ljudi misle da si ti neka vrsta genija”, rekla je
Dona. „Da, ti si moj momak.”
Bogdan se osmehnuo s olakšanjem. „Mi smo Dona i Bogdan.”
„Jesmo.” Dona je posegnula rukom i dodirnula mu lice. „Ili Bogdan i
Dona, meni je svejedno.”
„Dona i Bogdan bolje zvuči”, zaključio je Bogdan.
Dona se pridigla i poljubila ga. „Onda neka bude Dona i Bogdan.
Pa, reci mi šta su Ron i Viktor saznali.”
„Ne”, odgovorio je Bogdan. Zatim mu je televizor ponovo odvukao
pažnju. „Ovaj Litvanac je varalica.”
„Reci mi samo nešto”, nije odustajala Dona. „Baci mi neku kost.”
„Dobro”, rekao je Bogdan. „Ron nije otišao kući noćas. Spavaće kod
Polin.”
„Oh! To je dobro. Oprošteno ti je.”
Bogdan je odmahivao glavom gledajući u ekran. „Ako Džerzi ne završi
među prvom četvoricom, neće se kvalifikovati za evropsko finale u
Malmeu.”
„Jadni Džerzi”, rekla je Dona. „Potrudi se malo, druže. Gde ona živi?”
„A?”, Bogdan je izgledao rasejano.
„Polin”, pospano je rekla Dona. „Živi negde u blizini?”
Bogdan je klimnuo glavom. „Na Raderfild roudu, u onoj velikoj zgradi.
Džuniper kort.”
„Džuniper kort?”
„Da. Čula si za tu zgradu?”
Dona je svakako čula za nju. Polin živi u zgradi u koju je Betani Vejts
dolazila u noći kada je ubijena.
 57
Kancelarija je bila topla, obložena hrastovinom i sa tamnocrvenim tepihom
na podu. Elizabet je pogled privukla velika slika psa sa policijskom
medaljom za hrabrost. A i uokvireni natpis ZLOČIN SE NE ISPLATI. Ona
je tokom godina naučila da je ovo besmislica. Pogledaj samo Viktorov
penthaus, na primer.
Može da bude teško ugovoriti sastanak sa načelnikom policije. Oni su
zauzeti ljudi, njihovi rasporedi su pažljivo kontrolisani. Pokušaj da pozoveš
999 i tražiš da razgovaraš sa načelnikom. Da vidiš dokle će te to odvesti.
Elizabet je tog jutra pozvala kancelariju Endrua Evertona i rekla da je
književni agent, da je pročitala sve romane Makenzija Makstjuarta i da joj
se dopadaju, i pitala da li bi on mogao da joj posveti jedan trenutak.
Uzvratni poziv usledio je već sledećeg minuta, i on joj je rekao da se
nekim čudom otvorio slobodan termin u njegovom rasporedu baš ovog
popodneva. Šta god da je Endru Everton planirao da radi u to vreme, možda
da hvata nekog serijskog ubicu, moglo je da bude stavljeno na čekanje.
Elizabet je mogla da vidi razočaranje u njegovim očima kada je ušla u
kancelariju. On ju je prepoznao sa čitanja u Kupers Čejsu. Postojao je jedan
kratki trenutak obnovljene nade, dok je on mislio, da, ovo je starica sa
čitanja od pre neki dan, ali ona bi uz to zaista mogla da bude agent, neka
velika dama književnog sveta. Ali čim je rekla: „Zapravo nisam čitala vaše
knjige, mada znam da je Džojs uživala u jednoj”, videla je kako on gubi
svaki entuzijazam. Međutim, ona je do tada već sela, i znala je da će joj
uobičajena ljubaznost u ljudskim odnosima omogućiti da postavi nekoliko
pitanja.
„Betani Vejts”, započela je Elizabet. „Sećate li se tog slučaja?”
„Sećam se slučaja”, potvrdio je Endru Everton. „Ali ne sećam se da sam
vas pozvao da dođete i pričate o tome sa mnom.”
Elizabet je odmahnula rukom. „Svi smo mi poreski obveznici, zar ne?
Postoji li nešto što biste mogli da mi kažete? Da li je u to vreme bilo nekih
osumnjičenih?”
„Hm. Da li ste upoznati sa policijskom procedurom?”
 „Veoma dobro”, odgovorila je Elizabet.
Endru Everton je počeo da kucka olovkom po svom pisaćem stolu. „A
da li ovaj razgovor deluje kao da se uklapa u policijsku proceduru? S
obzirom na ono što znate?”
„Evo šta ja mislim”, rekla je Elizabet. „Mislim da ste vi načelnik
policije Kenta. Mislim da biste verovatno mogli da mi kažete razne stvari
ako biste tako odlučili. Takođe mislim da niste uspeli da zatvorite slučaj
Betani Vejts, zato...”
„Ne ja lično”, prekinuo ju je Endru Everton. „Pošteno govoreći. Ja sam
bio sitniji šraf u mehanizmu u to vreme.”
„Upravo tako”, složila se Elizabet. „Ali to je važan slučaj, i dalje
nerešen. Nudim vam određenu pomoć, i čini se da je jedino pošteno da i vi
meni zauzvrat ponudite neku pomoć.”
„Kakvu pomoć mi nudite?”
„Stići ćemo do toga. Vi znate da je Heder Garbat mrtva. Je li ona bila
vaša prvoosumnjičena?”
„Bila je osumnjičena”, potvrdio je Endru Everton. „Ponoviću, kakvu
pomoć vi možete da mi pružite? Šta biste mogli da znate što ja ne znam?”
„ A Džek Mejson?”, pitala je Elizabet. „Drugi osumnjičeni?”
„Razgovarali smo s njim”, rekao je Endru Everton. „Imao je alibi, ali on
nije vrsta čoveka koji bi lično uradio tako nešto, tako da je bilo prilično
besmisleno. Ne razumem sasvim zašto vodimo ovaj razgovor.”
„A još neko?”, nastavila je Elizabet. „Neko koga smo propustili?”
„Ko ste vi?”
„Moji prijatelji i ja. Ljudi koji bi vam se dopali. Verujem da ste upoznali
Ibrahima, na primer.”
„Ah, da”, rekao je Endru Everton. „Ibrahim Arif. Prijatelj Koni
Džonson?”
„Njen poslovni poznanik”, ispravila ga je Elizabet. „Mi smo uključeni u
razne stvari, načelniče. Sigurna sam da ćete otkriti da smo korisni.”
Endru Everton odmeravao ju je pogledom. Elizabet je to videla bezbroj
puta ranije. Ljudi su pokušavali da je procene. To je bio uzaludan trud.
„U redu”, popustio je Endru Everton. „Zagrišću mamac. Ima li Koni
Džonson išta da kaže o smrti Heder Garbat? Da li je to informacija koju
imate?”
„Ona misli da se Heder Garbat nekoga plašila.”
 „Pa, uz dužno poštovanje, toliko možemo da zaključimo i iz same
poruke; to nije nova informacija”, odgovorio je Endru Everton. „Treba mi
nešto bolje od toga. Da li je rekla koga se plašila?”
„Bojim se da je to informacija koju ja ne posedujem. Ali biće vam
drago da čujete kako vam mogu pomoći oko te poruke. Ona nije bila
prava.”
„Nije bila prava?”, Elizabet je mogla da vidi da Endru Everton
premišlja o ovome, pristupa stvari iz različitih uglova. Iskustvo joj je
govorilo da on nije budala. U stvari, mogao bi da im bude koristan.
„Ona je nije napisala?”, Endru Everton je i dalje izgledao zbunjeno.
„Ko onda jeste?”
„Radimo na tome”, odgovorila je Elizabet. „Ali u međuvremenu imam
drugo pitanje za vas. Šta vi mislite, gde je novac? Ako ne možemo da
nađemo telo Betani Vejts, možemo li bar da nađemo novac?”
„Svesni ste da smo to pokušali”, rekao je Endru Everton. „Mi nismo
tikvani. Dali smo forenzičkim računovođama da pregledaju svaku stranicu
u svakoj fascikli. Ti ljudi su dobro uklonili tragove.”
Elizabet se nasmejala. „Iskreno, mi smo saznali više o tom novcu za dve
nedelje nego vi kroz čitavu svoju istragu.”
„Sumnjam u to.”
„Samo sumnjajte, dragi moj. To neće promeniti činjenice. Niste pronašli
četrdeset hiljada funti isplaćenih Karonu Vajthedu. Niste pronašli pet
hiljada funti isplaćenih magistru Roberta Braunu. Niste pronašli vezu sa
građevinskim firmama Džeka Mejsona. Zapravo niste pronašli ništa.”
Endru Everton je pokušao da formuliše odgovor. „Ja... trebaće mi ta
imena. Pojedinosti. Gde ste ih pronašli?”
„Postoji odgovor na vaše pitanje kako možemo da vam pomognemo”,
Elizabet je izvadila fasciklu iz svoje tašne i spustila je na sto, „a možemo da
počnemo sa ovim.”
Endru Everton je pogledao fasciklu ispred sebe. „Sve je ovde unutra?”
„Jeste”, potvrdila je Elizabet. „I sve je vaše. Ali trebaće mi nekoliko
uzvratnih usluga.”
„Da, ostavljate takav utisak”, rekao je Endru Everton. „Ako mogu da
pomognem, uradiću to.”
„Džek Mejson je kupio kuću Heder Garbat. I to za veći iznos novca
nego što je realna cena. Šta bi tu, po vašem mišljenju, moglo da bude u
pitanju?”
 Endru Everton nije imao odgovor. „Stvarno? Nisam znao za to.”
„Možda je trebalo da znate?”
„Možda je trebalo. Slažem se.”
„Sada, pošto znate”, nastavila je Elizabet, „šta vam vaši detektivski
instinkti govore?”
„Da on možda krije nešto tamo? Ili je znao da je Heder tamo nešto
krila?”
„To i meni govore moji instinkti”, rekla je Elizabet. „Deluje kao da ne
bi škodilo da odemo tamo da malo kopamo i proverimo. Ako možete to da
organizujete?”
Endru Everton je na trenutak razmislio. Elizabet je pretpostavljala da
mora da popuni razne obrasce kako bi to omogućio. Protokoli.
„Mislim da mogu”, zaključio je Endru Everton. „Mislim da to zvuči kao
veoma dobra ideja. Da vidimo šta možemo da otkrijemo.”
„Da vidimo šta možemo da otkrijemo”, složila se Elizabet. „Znala sam
da ćemo se sporazumeti.”
„Šta je bila druga pomenuta usluga?”, upitao je Endru Everton.
„Postoji jedan perač novca koji pokušava da me ubije”, rekla je
Elizabet. „Pokušava da ubije i Džojs, ali ovo govorim samo među nama.
Pitam se da li biste mogli da odvojite dvojicu policajaca da nas čuvaju na
neko vreme?”
„Perač novca?”, ponovio je Endru Everton.
„Najbolji na svetu, tako kažu. Nadajmo se da nije toliko dobar ubica.”
„Dajte da to proverim. To bi moglo da bude prilično teško za
objašnjavanje.”
„Sigurna sam da ćete dati sve od sebe”, rekla je Elizabet. „ A usput biste
mogli da uhvatite i najvećeg perača novca na svetu. To deluje kao nešto što
bi moglo da bude dobro za vašu karijeru.”
Endru Everton se osmehnuo. „Ovo je bilo jedno neočekivano
zadovoljstvo.”
„Pa, spremite se. Sledeći put kada vas vidim, očekujem da ćete imati
ašov u ruci.”
Elizabet je ustala da pođe. Sve je ovo bilo veoma zadovoljavajuće. Ako
iko može da dobije dozvolu da raskopa nečije zadnje dvorište, onda je to
načelnik policije. Endru Everton je ustao zajedno sa njom.
„Pre nego što odete”, rekao je, „imam pitanje za vas.”
 „Ljudi obično imaju pitanja”, odgovorila je Elizabet. Osećala je da je
Endru Everton nervozan. „Samo recite.”
„Treba mi iskren odgovor.”
„Ako je iskren odgovor na raspolaganju, dobićete ga.”
„Vaša prijateljica Džojs...”, započeo je Endru Everton.
„Šta s njom?”
„Je li stvarno rekla da je uživala u mojoj knjizi?”

58
Dona je vrlo brzo shvatila da je jedna od najvažnijih funkcija televizijske
šminkernice da služi kao centralno mesto za sve tračeve.
Mada će ovom prilikom morati da bude vrlo obazriva.
Dona je ponovo došla u emisiju Jugoistok večeras da razgovaraju o
prevarama na internetu. Prevarantski imejlovi ili SMS poruke koje su
navodno poslate iz banke. Lažni profili na sajtovima za upoznavanje. U
suštini, bezbrojni načini na koje neko može da vas liši vaših para a da
nikada ne mora da se zaista sretne sa vama. Ona se celog poslepodneva
pripremala za ovaj zadatak.
„Ptičica mi je rekla da živiš u Džuniper kortu”, rekla je Dona.
Polin je na trenutak zastala. Dona je morala da učini ovaj razgovor što
opuštenijim. Proverili su sve brojeve registarskih tablica. Belipežo sa
plamenovima na tablicama pripadao je Polin.
Polin je nastavila da doteruje Doni kosu. „Ta ptičica je Bogdan, zar ne?”
„Možda”, priznala je Dona. „Pokušavali smo da budemo neprimetni.”
„Ništa ne može da se sakrije od šminkerke”, naglasila je Polin. „Baš si
dobro prošla, kakav momak. Ja bih se popela uz njega kao uz drvo.”
Dona se osmehnula i nastavila ćaskanje. „Odavno si tamo?”
„U Džuniper kortu? Već sto godina. Možeš u studio, ovako je
savršeno.”
Dakle to je to, informacija zbog koje je došla. Polin je već godinama
živela u Džuniper kortu. Što je značilo da je živela tamo i u vreme Betanine
smrti. A to ju je, zauzvrat, potencijalno činilo glavnom osumnjičenom za
ubistvo Betani Vejts. Stvari su se za Donu odvijale neprijatno brzo.
Polin je potapšala Donu po čelu. „Opusti se, namrštena si. Šminkerska
stolica ne služi za razmišljanje.”
„Izvini”, rekla je Dona. Brzo je pogledala Polin u ogledalu. Polin joj se
umirujuće osmehnula.
Kakav bi razlog Polin imala da ubije Betani Vejts? Šta je bilo zakopano
u prošlosti? Šta je sa porukama? Da li ih je Polin pisala? Kris i Dona krili su
ovaj novi pravac istrage od Kluba ubistava četvrtkom. Iz mnoštva
očiglednih razloga. Ali, ako je Betani dolazila kod Polin u posetu te noći,
neće to još dugo moći da skrivaju kao tajnu. Bila je prevelika koincidencija
što je Betani dolazila u zgradu u kojoj je Polin živela. Morala je da postoji
neka veza.
„Zbog toga sam se prvobitno i doselila u Džuniper kort”, rekla je Polin,
nadglasavajući brujanje fena. „Mnoštvo članova televizijske ekipe živi
tamo. Kamermani, tonci, svi živi. Produkcija čak iznajmljuje nekoliko
stanova tamo, znaš, slobodnjaci na ugovoru dođu na nekoliko meseci, i
tamo se smeste. Majk je tamo imao stan pre mnogo godina. Najčešće je
tamo kao u studentskom domu.”
Dona je klimnula glavom. Pa, ovo je komplikovalo stvari. Ako je tačno.
Betani je mogla poznavati raznorazne ljude na tom mestu. Mogla je da dođe
u posetu raznoraznim ljudima. Doni je trebalo više informacija.
„Da li je Betani ikada dolazila?” Dona je pokušavala da zvuči opušteno,
ali je morala da nadglasa zvuk fena.
„Kako to misliš?”
„Da li je Betani ikada navraćala u Džuniper kort?”
„Rekla bih da jeste”, odgovorila je Polin. „Ljudi su dolazili i odlazili.
Fiona Klemens je imala nešto sa jednim od kamermana koji su živeli tamo.
Bila je to otvorena kuća.”
„Da li je ikada došla u goste kod tebe?”, pitala je Dona.
„Kod mene? Ne.” Polin je isključila fen. „Ne verujem da je uopšte i
znala da živim tamo.”
„Moglo bi da se pomisli da bi naletela na tebe. U nekom trenutku. Ako
je često dolazila?”
„Ja sam malo povučenija nego neki od njih.” Polin je slegnula
ramenima.
 Dona je imala da izvesti Krisa o mnogo toga. Dobra vest: Polin je živela
u Džuniper kortu u vreme kada je Betani Vejts nestala. Loša vest: tamo su
živeli i svi ostali. Baš zgodno za Polin. Previše zgodno?
„To ti je to, draga”, rekla je Polin. „Zar nisi baš lepo skockana?”
Dona se pogledala u ogledalu. Jednostavno savršeno. Polin je bila
veoma, veoma dobra u svom poslu.

59
Mislio je da će možda morati da ubije psa, ali na kraju nije bilo potrebe za
tim. Od trenutka kada je provalio unutra, pas je izgledao veoma srećno što
ga vidi. Čak mu je liznuo ruku dok je on punio pištolj. Čvrsto je spavao dok
se ključ nije okrenuo u bravi prvi put. Viking bi voleo da ima psa, ali njima
je potrebno posvetiti mnogo brige. Šetnje i tome slično. A ponekad stvari
krenu po zlu sa njima. Šta ako nešto pođe naopako a on ne primeti? Viking
to nikada ne bi sebi oprostio. Čuo je da je sa mačkama lakše. Možda će
nabaviti mačku.
Prva osoba koja je ušla na vrata bila je Džojs; prepoznao ju je s
fotografije. Džojs je u ruci držala kesu iz prodavnice. Malo se njihala u
hodu i zviždukala je neku veselu melodiju. Prestala je da zviždi kada je
videla pištolj, zbog čega se Viking osetio krivim, ali i moćnim. Uglavnom
krivim, ali nije mogao da porekne ovo u vezi sa moći. Pretpostavljao je da
slabi ljudi zbog toga toliko vole pištolje. No, on nije slab.
Pas je skočio da je pozdravi, a Džojs ga je pomilovala po krznu ne
skrećući pogled sa čoveka s bradom i pištoljem koji se jednostavno pojavio
u njenom dnevnom boravku.
„Zaboga”, rekla je Džojs, „ti mora da si Viking?”
Viking je bio zbunjen. „Viking?”
„Ti si oteo Elizabet”, dodala je Džojs. „I Stivena, što je bilo veoma
kukavički. Spusti pištolj; ja imam sedamdeset sedam godina, šta misliš da
ću da uradim?”
Viking je spustio pištolj pored boka, ali ga je zadržao u ruci. Bilo je
otprilike sedam sati, i napolju je bio mrak. On je već navukao zavese. Džojs
je bila manje uplašena nego što je mislio da bi mogla da bude. Čak je
nahranila psa. „Alan”, tako se zvao. Ponudila je Vikingu šolju čaja, ali on je
to odbio, brinući da bi mogao da bude otrovan. Sela je naspram njega dok je
Alan jeo, a njegova metalna zdela bučno je škripala po pločicama u kuhinji.
„Znači došao si da ubiješ Viktora?”, upitala je. „On nije ovde.”
„Došao sam da ubijem Viktora, da”, potvrdio je Viking. „Ali i da ubijem
tebe.”
„Oh!”
„Nisu ti rekli?”
„Nisu”, odgovorila je Džojs. „Ovo izgleda kao grozna zbrka. Nadam se
da se radi o nečemu veoma važnom?”
„Radi se o poslu”, rekao je Viking. „Rekao sam Elizabet da ubije
Viktora. Ona ga nije ubila. Rekao sam joj da ću ubiti tebe ako to ne uradi.”
„Pa, ona je to prećutala. Da li si ikada ranije ubio nekoga?”
„Da”, rekao je Viking. Glas mu nije nimalo zadrhtao. Bio je veoma
impresioniran samim sobom.
„A ipak si morao da pošalješ Elizabet da ubije Viktora za tebe”,
primetila je Džojs. „Da li si stvarno ikada ikoga ubio?”
„Ne”, priznao je Viking. Kako je mogla da zna? „Nikada nisam morao.
Ali sada moram. I hoću.”
„Znači počećeš od mene? To je vrlo nezgodno, rekla bih. Da počneš od
penzionerke.”
Viking je slegnuo ramenima. „Možda ću onda samo ubiti Viktora.”
„Više bih volela da ne ubiješ nijedno od nas”, rekla je Džojs. „Počeo je
da mi se dopada. Gleda previše emisija o vozovima, ali ko nema mane? U
čemu je tvoj problem sa njim? Jesi li siguran da nećeš šolju čaja?
Provešćemo ovde duže vreme ako čekamo Viktora, i obećavam da te neću
otrovati. Najmanje mi treba to da moram da se bavim onesvešćenim
Šveđaninom.”
Viking je pomislio da zapravo ne bi imao ništa protiv šolje čaja. Čitav
njegov plan nije izgledao naročito dobro pošto se zatekao ovde, sa pištoljem
u ruci, i sićušnom starom ženom koja mu je postavljala ljubazna pitanja. „U
redu, da molim, samo sa mlekom. Ja imam spor sa Viktorom.”
Džojs je prošla ispod lučnog svoda u kuhinju, razgovarajući sa njim
preko ramena. „Kakav spor?”
„Ja perem pare”, objasnio je Viking. „Kroz kriptovalute. Viktor govori
svojim klijentima da se drže podalje od mene. Kaže da je to previše rizično.
To me košta mnogo novca. Ako ga ubijem, moj problem je rešen.”
„Oh, jadniče moj mali, mora da je to teško”, rekla je Džojs. „Alane,
samo što sam te nahranila.”
„Kada ga očekuješ?”
„Reci ti meni.” Džojs je zveckala kašičicom po šolji. „Otišao je u operu,
ako možeš da poveruješ. Mogli bismo i da se raskomotimo i spremimo za
duže čekanje. Mogu li nešto da te pitam?”
„Nećeš me ubediti da ga ne ubijem”, rekao je Viking. „To je moja
sudbina.”
„Ne, ne”, rekla je Džojs, vraćajući se u sobu sa dve šolje čaja, jednom
sa slikom motora, drugom sa cvetnom šarom. „Koja šolja ti se više sviđa?”
„Motocikl, molim”, odgovorio je Viking. Džojs je sela uz zadovoljan
uzdah. „Koje je tvoje pitanje?”
„Kriptovalute”, rekla je Džojs. „One zapravo nisu baš toliko rizične, zar
ne?”
„Veoma su rizične. Što je u redu za pranje para.”
„Čak i etereum?”, pitala je Džojs. „Da li je to rizično?”
Viking je otpio gutljaj čaja. „Ti znaš za etereum?”
„Imam petnaest hiljada funti uloženih u to”, objasnila je Džojs. „Svi na
Instagramu kao da su vrlo sigurni u tu valutu.”
„Možeš li da mi pokažeš svoj nalog?”, zatražio je Viking. Iskreno
govoreći, amateri će mu doći glave. Kriptovalute su komplikovane. Jednog
dana biće veoma važne, ali danas je to Divlji zapad. Sićušna starica ne bi
trebalo da ulaže u etereum. Džojs je otvorila stranicu na svom laptopu i
dodala mu ga.
„Koristim laptop samo za trgovinu i pisanje dnevnika”, rekla je. „Ti ćeš
večeras biti u mom dnevniku ako me ne ubiješ.”
„Neću te ubiti”, odgovorio je Viking, ali znao je da će možda ipak
morati. Proverio je Džojsin račun za etereum, koji je trenutno vredeo nešto
manje od dve hiljade funti. „Da li bi ti smetalo da malo ispremeštam stvari?
Trebaće mi tvoja lozinka.”
„Popi82, sa velikim p. I samo izvoli. Ako obećaš da nećeš ubiti Viktora,
onda ima i biskvita.”
„Izvini, odluka je doneta.” Viking je otpio još čaja, i ušao sa Džojsinog
laptopa u jedan od ozloglašenijih uglova dark-veba. Igranje s kompjuterom
malo ga je opustilo, pošto se u ovome osećao kod kuće. Otkucaji srca su mu
se usporili i shvatio je koliko je bio nervozan. Pas je počeo da mu liže ruku.
Nežno je odgurnuo Alana i protrljao oči rukom koju on nije oblizao.
Viking je prebacio Džojsin novac na dva odvojena računa. I dalje su
mogli da se sklope poslovi ako znaš gde da gledaš. I dalje je bilo zlata koje
je svetlucalo u potocima, ali ne tamo gde svi ostali ispiraju šljunak. Viking
je osećao da je ovo najmanje što može da uradi nakon što je provalio u
Džojsin stan. Ako je ne ubije, ona će ostvariti lepu zaradu. Džojs je sada
nešto govorila, ali to nije imalo nikakvog smisla. Ponovo je bio žedan.
Pogledao je u Džojs, ali glava mu je bila teška. Započeo je rečenicu.
„Mogu li da dobijem...” Šta da dobije? Koja je prava reč? Uh...
Alan ga je sada lizao po licu. Zašto je sada na podu?

60
Ron je bio svestan da živimo u sjajnom novom svetu seksualne politike.
Duga polova i seksualnosti, i slobode nezamislive za njegovu
generaciju. Ron je u potpunosti bio za to. Ako pustiš ljude da budu ono što
jesu, puštaš ih da procvetaju. Ali čak i u ova srećnija vremena, ako ponudiš
muškarcu između šolje sa motociklom i šolje sa cvećem, on će izabrati onu
sa motociklom. I to je bila srećna okolnost: ako su Viktorove tablete mogle
da obore Vikinga, bog bi ga znao šta bi uradile Džojs.
„Mogla si da ga ubiješ, Džojs”, rekla je Elizabet.
„Pilulama za spavanje i pilulama za oslobađanje od crevnih parazita?
Sumnjam”, odgovorila je Džojs.
Viking je počeo da se pomera. Bogdan ga je vezao za jednu od
Džojsinih trpezarijskih stolica. Nakon što je zaspao, Džojs je pozvala
konjicu, i sada su svi bili ovde.
Bogdan zbog njegovih mišića, Viktor koji se vratio iz opere
(„Izvanredno. Skoro transcendentalno.”) da se suoči sa čovekom koji želi
da ga ubije, i Elizabet, koja je upravo morala da objašnjava zašto nije rekla
Džojs da Viking namerava da ubije i nju. Ron i Ibrahim verovatno su bili tu,
pomislio je Ron, jer bi beskrajno prigovarali Džojs i Elizabet da ih nisu
pozvale.
 Polin je bila tu zato što, pa, zato što je ovde veoma često. Bilo da je u
pitanju Kupers Čejs ili Džuniper kort, ona i Ron voleli su da budu zajedno.
Došla je pravo s posla. Bogdan je za sada negde nestao.
Viktor je držao Vikingov pištolj. Ron je zatražio da ga nakratko uzme u
ruku. Uperio ga je u zid, zatvorio jedno oko, rekao „Bum” i vratio ga
Viktoru.
Viking je izgledao pomalo neuredno. Ogromna brada. Polusvestan. Ron
je pre mnogo godina pokušao da pusti bradu, ali nije mu uspelo. Neki
muškarci jednostavno ne mogu da puste bradu, i ne bi trebalo da se tome
pripisuje bilo kakvo značenje. To ih ne čini ništa manje muškarcima.
Džojs im je svima spremila čaj, nakon što je pažljivo oprala šolju s
motorom.
„Hej, uspavana lepotice”, pozvao je Viktor dok se Viking budio. „Hej.”
Viking je otvorio oči, samo malčice. Zatim ih je ponovo zatvorio, ne
uspevajući da odmah prihvati ono što vidi.
„U redu je”, nastavio je Viktor. „Možeš da ih otvoriš. Hoćeš li malo
vode?”
Viking je ponovo otvorio oči i pokušao da se fokusira na Džojsin tepih.
S naporom je podigao glavu i pogledao u Džojs. „Drogirala si me.”
„Jesam”, priznala je Džojs.
„Rekla si da nećeš.”
„Oprosti mi”, odgovorila je Džojs. „Nameravao si da ubiješ Viktora.
I veoma si nametljiv.”
„To je baš lepa brada”, primetio je Ibrahim. „Kako uspevaš da pustiš
takvu bradu? Koristiš li neka ulja?”
„To je možda pitanje za neki drugi put, Ibrahime”, napomenuo je Viktor.
„Svako može da pusti bradu”, umešao se Ron.
Viktor se spustio na kolena i šake. Ron se sećao vremena kada je i on
mogao to da uradi. Viktor je imao sreće sa svojim kolenima. „Kako se
zaista zoveš, Vikinže?”
„Niko nikada neće saznati moje ime”, izjavio je Viking.
„Pa, videćemo”, rekao je Viktor.
„Niko nikada neće izgovoriti moje ime”, dodao je Viking, pa zaurlao.
„Neko se sasvim probudio”, rekla je Džojs. Alan je dolutao iz spavaće
sobe da vidi kakva je to buka.
Ron je namignuo Polin, s namerom da je umiri. Ona je sedela nagnuta
napred, uživajući u predstavi.
 „Najbolji izlazak u životu, Rone”, oglasila se Polin.
„Hajde da pričamo o tome zašto toliko želiš da me ubiješ”, predložio je
Viktor. „Važi?”
„Zažalićete zbog ovoga”, zapretio je Viking. „Svi ćete zažaliti.”
„Koštao sam te novca, ja to razumem”, nastavio je Viktor. „Odbijam da
te preporučim. Ali ti shvataš zbog čega? Kriptovalute su rizične.”
„Ne, nisu”, uključila se Džojs. „Neko je čitao vodeće medije.”
Promrsila je Alanovo krzno. „Zar ne, Alane? Da, jeste.”
„Ti živiš u prošlosti”, rekao je Viking.
„Ima istine u tome”, složio se Viktor. „Ja živim tamo gde mi je udobno.
Živim tamo gde mogu da upotrebim svoje veštine. Ti ćeš biti isti za trideset
ili četrdeset godina. Pričaćeš o kriptovalutama dok će ti se mladi smejati.
Ali znaš li šta je dobro za tebe u ovome? Ja živim u prošlosti zato što sam
star. Ja sam star, moj vikinški prijatelju, a ti znaš šta to znači? Znači da ne
moraš da me ubiješ, samo treba da budeš strpljiv. Ćelije u mom telu, one
atrofiraju i sada dok razgovaramo. Svi koje ovde vidiš biće mrtvi pre nego
što toga i budeš svestan.”
„Nemoj da mračiš, Viktore”, ubacila se Polin.
„Dakle ja sam budala. Stojim ti na putu, koštam te nekih para.” Viktor
je slegnuo ramenima. „Tebi dobro ide, čuo sam za tvoju kuću. Samo radi
svoj posao - radiš ga dobro, znam. Znaš li zašto me niko još uvek nije
ubio?”
„Zašto?”
„Zato što ja nikada nikog nisam ubio”, rekao je Viktor. „Iskreno,
jednom kada počneš, to je to, moraš nastaviti da ubijaš.”
„To je kao melem za usne”, primetila je Polin. „Kada jednom počneš da
ga koristiš, usne ti se suše, i zato moraš nastaviti da ga koristiš.”
Viktor je mahnuo rukom prema Polin da pokaže da je ovim dokazala
njegov zaključak. „Zato evo mog predloga. Živi život dalje, peri pare,
uživaj u svojoj kući, ne ubijaj ljude. Ja ću da nastavim sa svojim životom,
radim svoj posao, a onda umrem prirodnom smrću za pet do sedam godina
ako budeš imao sreće.”
„A ako se ja ne slažem? Ako i dalje mislim da me koštaš previše
novca?”
„Onda me ubij”, odgovorio je Viktor. „Danas ću javiti svojim
mnogobrojnim prijateljima i poznanicima da želiš da me ubiješ. A kada
moje telo bude pronađeno, oni će doći do sopstvenih zaključaka, i pronaći
ćete i ubiće te.”
U Džojsinim vratima okrenuo se ključ. Viktor se bacio na pod, uperivši
pištolj prema vratima. Kada su se otvorila, ušao je Bogdan i Viktor je vratio
pištolj u futrolu. Iza Bogdana je ušao Stiven, izgledajući veoma doterano u
odelu. Međutim, Viking je bio fokusiran na Viktora.
„Tvoji prijatelji neće me naći”, rekao je Viking. „Niko me ne poznaje.
Pogledaj se samo, pukovnik KGB-a, a nisi otkrio ništa o meni. Ni ti”,
okrenuo se prema Elizabet, „službenica MI6, ništa nisi otkrila o meni. Ja
sam duh. Ne možeš da ubiješ duha.”
Dok je Viking držao ovaj govor, Ron je video kako Stiven seda na jednu
od Džojsinih trpezarijskih stolica. Izvadio je beležnicu iz džepa. Ron je
video da Stivenu drhte ruke. Ali ne od straha.
„Ti si duh, šefe?”, Stiven je potapšao svoju beležnicu. Odmah je
privukao pažnju svima u sobi. „Uzgred, lepo je što te ponovo vidim. Dakle
ovo je Viking o kome si pričala, Elizabet.”
„Da, dragi”, potvrdila je Elizabet. „Upravo taj.”
„Henrik Mikael Hansen, rođen u Norćepingu 4. maja 1989. godine”,
pročitao je Stiven iz svoje beležnice. „Majka mu je bila poslastičarka, a otac
bibliotekar. Šta kažeš na to?”
„Grešiš”, rekao je Henrik Mikael Hansen iz Norćepinga. „Ne bi mogao
više da pogrešiš. Jesam Šveđanin, ali mimo toga je sve pogrešno. I niko nije
poslastičar.”
„Ti voliš knjige, Henriče”, nastavio je Stiven. „Ja ih takođe volim. Imaš
izvanrednu kolekciju. Mnoge od tih knjiga su jedinstvene. A kada su u
pitanju jedinstvene knjige, obično možeš da pronađeš beleške o njihovoj
prodaji. U poslednje vreme ih sve kupuješ preko holding kompanije, ali,
kada si tek počeo da ih skupljaš, koristio si sopstveno ime, i tako smo otkrili
tvoj identitet. Odalo te je prvo izdanje Vetra u vrbaku.”
„Ne”, rekao je Henrik. „To je nemoguće.”
„Daleko od toga, Henriče. To je zadivljujući način da budeš uhvaćen,
najzad. Kada dođemo do imena, sve ostalo nam samo pada u krilo. Tvoja
sestra je trenutno na skijanju, na primer. To je poznato sa Fejsbuka”,
napomenuo je Stiven.
„Stivene”, oglasila se Elizabet. „Stivene.”
„Samo radim svoj deo posla”, rekao je Stiven. „Uglavnom je za sve
zaslužan Kuldeš. Dugujemo mu večeru.”
 „Stvarno si išao da vidiš Kuldeša?”
„Rekao sam ti da jesam.”
„Da, ja...”, započela je Elizabet.
„Odvezli smo se tamo”, uključio se Bogdan. „To je bila tajna.”
Elizabet je prostrelila Bogdana pogledom. „Trenutno si pun malih tajni,
zar ne, Bogdane?”
Svi ostali su se okrenuli da pogledaju Henrika Hansena.
Ronu je bilo drago što je pozvan da prisustvuje čitavoj ovoj sceni.
Ranije je to bila ona vrsta stvari za koje bi se Elizabet i Džojs pobrinule
same, samo da bi ih o svemu obavestile sledećeg jutra. Bio je svestan da još
nije bio od koristi, ali bio je zahvalan što je prisutan.
„Ja nisam Henrik Hansen”, izjavio je Henrik Hansen.
„Ja mislim da verovatno jesi”, odgovorila je Elizabet. „Moj muž ne
greši baš naročito često.”
„Henriče, možemo da budemo prijatelji”, rekao je Viktor. „Ili, ako ne
prijatelji, onda poznanici koji su izabrali da ne ubiju jedan drugog. Ako me
ostaviš na miru, pobrinuću se da moji brojni klijenti ostave tebe na miru.”
„Ne, ja nisam Henrik”, ponovio je Henrik, postajući sve ljući. „Svi
grešite, i svi ste mrtvi. Svako od vas.”
„Henriče”, blago se uključila Džojs, „ti nisi mogao da ubiješ čak ni
mene.”
„Onda vas neću ubiti sve. Ubiću jedno od vas. Da. Kao pouku drugima.
Istog trenutka kada me pustite, lov počinje.”
Henrik je preletao pogledom po sobi, tražeći plen. Oči su mu se
zaustavile na Ronu.
„Ti”, rekao je Henrik. „Tebe ću ubiti.”
Ron je zakolutao očima. „Uvek ja.”
„Uopšte me nećeš ni videti da dolazim”, dodao je Henrik.
Polin je ustala, polako i mirno. Prišla je Henriku i spustila mu ruke na
obraze. U sobi je nastala tišina.
„Henriče, pažljivo me slušaj, dragi moj. Srela sam na hiljade muškaraca
kao što si ti, i znam da ti treba sve polako objasniti. Dakle ovako. Ako ti
ikada i u snu padne na pamet da skineš samo jednu dlaku sa Ronove glave,
ubiću te. Taj čovek je pod mojom zaštitom, i ako mu se dogodi išta loše,
pucaću ti u kolena, a zatim u laktove, a onda, kada se umorim od slušanja
tvog vrištanja, za šta će biti potrebno mnogo, mnogo vremena, smestiću ti
metak u glavu da te dokrajčim. U stvari, ako se Ron samo zakašlje kada se
probudi, pronaći ću te, izvadiću ti srce i pojesti ga. A poslaću video-snimak
o tome tvojoj mami, poslastičarki. Da li počinjemo da se razumemo?”
Henrik je brzo gubio srčanost. Sada je pokazao na Ibrahima. „Onda ću
ubiti njega.”
Polin mu je još jače stegnula lice. „To je Ronov najbolji prijatelj. Što ga
čini i mojim najboljim prijateljem.”
Ron ranije nije video Ibrahima da je pocrveneo.
„Niko danas neće umreti ovde”, nastavila je Polin. „Viktor je bio veoma
razuman, zato prestani da se pretvaraš da si psihopata.”
„Ja jesam psihopata”, usprotivio se Henrik.
„Dragi, psihopata bi upucao Alana.” Polin je pustila Henrikovo lice.
Alan je srećno zalajao. Voleo je da čuje svoje ime.
Henrik je izgledao poraženo. „Mislio sam da će ovo biti lakše.”
„Doneću ti vode”, rekla je Džojs. „Biće potpuno bezbedno da je popiješ,
obećavam ti.”
„Hvala ti, Džojs”, odgovorio je Henrik. „Trebalo je da izaberem šolju sa
cvećem. Još dok sam birao onu sa motociklom, pomislio sam: ’O, ma daj,
to je takav kliše.’”
„Svi smo mi programirani”, rekla je Džojs. „Džoana me je naterala da
gledam jedan snimak o tome na Jutjubu”
„Sada ću te odvezati”, objavio je Viktor. „Mogu li da ti verujem? Čak i
ako ne mogu, imam pištolj, a pretpostavljam da ga ima i Elizabet. Možda ga
čak i Polin ima.”
Viktor je otpustio vezove oko Henrikovih članaka, i on je izvukao šake
iz njih. Džojs se vratila sa vodom i Henrik je uzeo čašu od nje.
„Hvala ti, Džojs”, ponovo je rekao.
„Mogu da ti otpijem gutljaj, ako želiš?”, predložila je Džojs.
U sobi je na trenutak zavladala zadovoljna tišina. Ponovo ju je prekinula
Polin.
„Mogu li da iznesem jedno zapažanje?”
Ron je pogledao Polin koja je, još jednom, zadobila pažnju svih
prisutnih. Bože mili, on uz sebe ima jednu strava ženu.
„Ja volim zapažanja”, rekao je Ibrahim. „Ona su ono što me pokreće.
Pogotovo od tako dobre prijateljice kao što si ti, Polin.”
„Dobro, evo kako ja vidim stvari”, nastavila je Polin. „ A poznajem vas
tek kratko vreme. Ali ovo je moj uvid, a ko sam ja da govorim o tome? Ali
svako od vas u sobi, svako na svoj sopstveni način, potpuno je raspamećeni
luđak.”
Džojs je pogledala u Elizabet. Elizabet je pogledala u Ibrahima. Ibrahim
je pogledao u Rona. Ron je pogledao u Džojs. Viktor i Alan pogledali su
jedan u drugoga.
Stiven je preleteo pogledom preko svih prisutnih. „Ona je u pravu.”
„Poznajem vas tek nešto malo duže od dve nedelje, a već sam bila u
grobu sa pukovnikom KGB-a, videla sam kako je jedna stara žena drogirala
Vikinga, i delila sam postelju sa najzgodnijim čovekom u Kentu.
Osamdesetih sam tri ili četiri godine uzimala mnogo čarobnih pečuraka.
Jednom sam uzela LSD u Bratislavi sa članovima grupe Ajron mejden. Ali
ništa - ništa što sam ikada uradila - ne može da se poredi sa nekoliko dana u
vašem društvu. Šta još imate u planu?”
„Pa”, odgovorila je Elizabet, „sutra raskopavamo jednu baštu sa
načelnikom policije Kenta, u potrazi za telom i pištoljem.”
„Betaninim telom?”, upitala je Polin. Odjednom se uozbiljila.
„Betaninim telom”, potvrdila je Elizabet. „Sad, Henriče, pitam se da li
bi mogao da ostaneš nekih dan-dva. Postoji slobodna soba kod Ibrahima,
ako Ibrahimu ne bi smetalo?”
„Bilo bi mi zadovoljstvo”, odgovorio je Ibrahim. „Henrik je imao
dugačak i traumatičan dan.”
„Samo želim da idem kući”, rekao je Henrik.
„Sve u svoje vreme, Henriče”, rekla je Elizabet. „Prvo imamo zadatak
oko koga bi mogao da nam pomogneš.”

61

DŽOJS

Inspektor Geri Midoukroft zapalio je cigaretu i duboko uvukao dim. Oblak

dima lebdeo je ispred njegovih prodornih plavih očiju. Očiju koje su videle
previše ubijanja, previše krvi, previše udovica. Osećao je težinu pištolja u
svom džepu. Hoće li morati da ga koristi?
 Geri je mogao da ubije. Ubijao je ranije, i ubiće ponovo ako to bude
neophodno. Ali ne po svom izboru, nikada po svom izboru. Svaki put kada
bi ubio, Geri Midoukroft gubio je deo svoje duše. Koliko delova mu je
ostalo? Geri nije bio raspoložen da to otkrije.
Prisetio se svoje obuke na policijskoj akademiji Ešford. Nisu svi bili na
obuci u Hendonu, to je bila pogrešna pretpostavka.
Šta mislite? Bila sam inspirisana da probam da pišem. Postoji konkurs
za kratku priču u Ivning Argusu, a prva nagrada je sto funti i razgovor preko
Zuma sa književnim agentom. Zaista ne želim da obavim ništa više poziva
preko Zuma nego što je nužno, ali mogla bih da dam sto funti Alanovom
prihvatnom centru, a moglo bi da bude i zabavno, zar ne?
Moj detektiv nazvan je po Geriju, mada je moj Geri imao smeđe oči,
zato što morate da izmenite neke stvari. Uz to, moj Geri imao je polensku
alergiju, a ja sam i to izmenila. Nisam mogla da prikažem kao da se moj
Geri bakće rešavanjem ubistava. Zato ovaj Geri ima plave oči i pištolj, dok
je moj Geri imao smeđe oči i karticu donatora organa. Ali moj Geri je često
govorio: „Pa onda dobro, prosto kao pasulj”, a ja ću da to stavim i kao
krilaticu mog detektiva.
Priča se za sada zove Kanibalsko krvoproliće, ali mogla bih to da
promenim, jer naslov previše otkriva zaplet.

62
Oni misle da znaju gde bi Betani mogla da bude sahranjena. Sahranjena. To
jednostavno uopšte nema smisla. O, Betani, u šta si se, za ime sveta, bila
upetljala?
Majk Vaghorn nasuo je sebi čašu sajdera. Zapravo nije pio sajder u
javnosti, to nije izgledalo kako treba. U javnosti je pio šampanjac, dobro
vino, stvari kakve bi ljudi očekivali da Majk Vaghorn pije. Moglo je da
prođe i pivo ako je hteo da se uklopi među momke u firmi.
Ali, kada je Majk bio tinejdžer, pio je samo sajder, i kako je stario,
uhvatio je sebe kako mu se vraća. Pokušao je i skupi sajder, sada možeš da
dobiješ i to. Vejtrouz ih ima ali, u stvari, sajder je tim bolji što je jeftiniji.
Onaj koji je trenutno pio bio je iz plastične flaše od dva litra. Nasuo ga je u
bokal od debelog brušenog stakla, samo zbog izgleda, ali uskoro bi mogao
da prestane i sa tim. Koga je pokušavao da zavara? Ovde nije bilo nikog
drugog, tako da je mogao da zavarava jedino samog sebe.
Progutao je svoje pilule za artritis, pa beta blokatore, pa lek za stomak.
Zapravo ne bi trebalo da piješ alkohol ni uz šta od toga, ali niko ga neće
sprečiti u tome.
Gledao je Zaustavi sat na veoma velikom televizoru. Fiona Klemens
izgledala je čudesno. Pomislio je da bi verovatno trebalo da pokuša sa tim,
nakon što je Džojs to pomenula. Da prizna izvesnu profesionalnu
ljubomoru, proguta malo ponosa, ionako ga je imao i više nego dovoljno, i
jednom pogleda emisiju. Da vidi da li je Fiona Klemens iole dobra. Nadao
se da nije.
Nerviralo ga je što je odgledao jednu epizodu, i sada se navukao. Fiona
je bila okej, nastupala je dovoljno prijateljski, dobro je čitala naglas, ali
kakav je to samo bio kviz! Majk je zamišljao šta bi on mogao da uradi sa
tim. Svaki put kada bi neki takmičar nešto rekao, Majk je razmišljao kako
bi on odgovorio. Jednom ili dvaput Fiona Klemens rekla je isto što bi rekao
i on, a to ga je malo iritiralo, ali sve u svemu, mislio je da bi on bio malo
bolji.
Ali zar nije upravo u tome stvar, Majk? Možeš da misliš šta god hoćeš,
ali nikada to nisi radio. Nikada nije prihvatio taj rizik. Jednom je snimao
pilot-epizodu, krajem osamdesetih ili tako nekako. Prošlo je dobro, svi su se
u tome slagali, stanica ITV je bila zadovoljna, ugovoreno je snimanje
serijala, ali želeli su jednu malu promenu. Da li bi mogli da angažuju
drugog voditelja? Nekoga mlađeg, nekoga - a te reči su ostale urezane u
njegovo pamćenje dugo vremena - autentičnijeg, stvarnijeg.
Majk više nikada nije promolio svoju savršeno ošišanu glavu iznad
barikade, nikada nije izašao iz svoje jazbine, koliko god jako mogao da
oseti miris vazduha napolju. Autentičnijeg, stvarnijeg - godinama je
pokušavao da prevaziđe ovu uvredu. Majk jeste bio stvaran, Majk jeste bio
autentičan, i ako neki dvadesetogodišnjaci iz Londona sa pomodnom
frizurom i patikama nisu mogli to da vide, problem nije bio u Majku, bio je
u njima.
Zato je sedeo za svojim stolom, iz godine u godinu, pričajući ljudima iz
Kenta i Saseksa o požarima u staračkim domovima, pljačkama
osiguravajućih kuća u Fejveršamu, ili čoveku iz Hejstingsa koji je tvrdio da
ima najveći zamak na naduvavanje na svetu. I bio je dovoljno stvaran i
autentičan za stanovništvo Kenta i Saseksa, molim lepo. Prođite ulicama
Mejdstouna ili Ist Grinstida i proverite ko misli da je Majk stvaran. Svako.
Bilo je još nekoliko poziva sa nacionalne televizije, nikada ništa
konkretno ili uzbudljivo, ali su to svejedno bili pozivi. Ali Majk je odbio da
ih čak i razmotri. Bio je srećan tu gde jeste, hvala vam na ponudi.
Samo što, prisećao se Majk, gledajući u svoj sajder u smešnom bokalu,
uopšte nije bio srećan. Da li je znao da nije srećan? Ne, imao je dovoljno
pića, i dovoljno obožavanja na lokalnom nivou da ga drže mirnim, da
zadrže njegov voz na šinama. Počeo je da postaje malo razdražljiviji, bez
sumnje, malo zahtevniji prema onima sa kojima je radio, verovatno manje
zabavan u društvu. Ali to je, po njegovom mišljenju, bio samo
profesionalizam, u svetu u kome su ljudi u njegovom okruženju počeli da
postaju sve mlađi i mlađi. Pošto su timovi sa kojima je bio navikao da radi
počeli da prelaze na veće stvari, u London ili, u jednom naročito
izluđujućem slučaju, u Los Anđeles.
Ali Majk nije bio srećan. A razlog što Majk nije bio srećan bilo je to što
Majk nije bio autentičan, i nije bio stvaran.
A ko ga je naučio toj lekciji?
Betani Vejts.
Koliko je imao godina kada je Betani došla? Ona je prvo bila novinar-
istraživač, dakle možda je to bilo 2008? Vikipedija će vam pokazati da je
Majk Vaghorn imao pedeset šest godina 2008, ali zapravo je imao šezdeset
jednu. Betani je mogla da bude u svojim ranim dvadesetim, pretpostavljao
je, došla je na jug iz Lidsa, sa diplomom fakulteta za medije, ništa manje.
Kuvala mu je čaj, on joj je govorio kako je sticanje diplome za medije
gubljenje vremena, ona mu je donosila priče koje su iskusnijim kolegama
promakle, on bi je častio pivom posle posla, ona ga je izazivala, podbadala,
ohrabrivala, a on bi se pobrinuo da je bezbedno smesti u taksi na kraju
večeri.
Posle otprilike godinu dana, Majk je rekao Betani da bi trebalo da se
pojavljuje u emisijama. Betani se, tipično za nju, nije usprotivila ovakvoj
proceni. Zato je počela da snima svoje reportaže. Zatim bi s vremena na
vreme svratila u studio da razgovaraju o tim reportažama. A onda, kada je
voditeljka koja je radila zajedno s Majkom nepromišljeno otišla na odmor,
Betani je zauzela njeno mesto i za tili čas su Majk i Betani bili ekipa emisije
Jugoistok večeras.
 Jedne večeri pili su pivo u blizini studija, kao što su često radili, i na
šanku je bilo izdanje Kent metersa. Bio je to lokalni časopis, i objavljivao je
samo fotografije sa raznih događaja, oglase za banje i skupe kuće, i slične
stvari. U ovom broju bila je Majkova slika. Izgledao je vrlo otmeno, u
fraku, na nekom poslovnom skupu. Možda na dodeli nagrada za najbolju
računovodstvenu agenciju u Kentu. Sećao se tog događaja jer je
katastrofalno pogrešio u izgovaranju naziva nagrade na samom početku, a
nakon toga je čvrsto pridobio publiku na svoju stranu.
Poveo je Polin kao svoju „pratilju”, kao što je često radio u to vreme.
Ona je volela piće, a on je voleo da ima nekoga s kim može da priča osim
računovođe iz Sevenouksa koji nikada nije čuo za njega ali je svejedno
tražio da se slika sa njim.
Betani mu je pokazala sliku na kojoj drži Polin oko struka, a Majk se
osmehnuo, i rekao joj za lapsus pri izgovaranju naziva nagrade. Betani je
tada započela dugački proces pravljenja Majka boljim, srećnijim čovekom.
„Trebalo je da budeš tamo sa svojim momkom”, rekla je. Veoma
praktičnim tonom, sedeći za stolom sa otvorenom kesicom kikirikija ispred
sebe. Majk je i sada sve to jasno mogao da vidi i čuje u svojoj glavi.
Popili su još jednu kriglu, pa još jednu, i još jednu. Majk nikada ranije
nije zaista govorio o tome da je homoseksualac. Ne otvoreno, u pabu, sa
koleginicom ili kolegom. Bio je dovoljno star da drži svoju seksualnost
skrivenu, kao tajnu umotanu i gurnutu duboko u džep. Ona nikada ranije
nije izašla na svetlost dana.
A zašto? Pa, iz stotinu razloga. Hiljadu razloga. Ali svi ti razlozi bili su
uvezani čvorom stida. A Betani je počela da razvezuje taj čvor. Betani nije
dozvoljavala da Majk oseća stid. Ona je bila iz drugačije generacije.
Generacije kojoj je Majk zavideo. Ponekad je viđao njene pripadnike na
ulicama. Bio je siguran da oni imaju svoje slabosti i nesigurnosti, i svakako
su vodili mnoge borbe, ali radost sa kojom su izabrali da se predstave činila
je Majka istovremeno tako ponosnim i tako zavidljivim.
Proces nije bio brz ni lak, ali Betani je čitavim njegovim tokom bila
pored njega. Majk se otvorio pred prijateljima. Otvorio se pred kolegama.
Sećao se kako je to prvi put rekao Polin. Bio je veoma ozbiljan, veoma
svečan dok joj je govorio svoju tajnu. Polin ga je čvrsto zagrlila i samo
rekla: „Najzad, dragi moj. Najzad.”
Majk se ponekad pitao zašto Polin nije bila ta koja je ga je navela na to,
ali opet se radilo o drugoj generaciji.
 Majk se nikada nije zvanično otvorio pred javnošću, iako su ljudi mogli
da saznaju taj podatak o njemu ako su zaista želeli. A još uvek je odlazio na
razne događaje s Polin s vremena na vreme, ali i sa Štivom, ili Gregom, ili
bilo kojim od ostalih muškaraca koje je uspeo da ugrabi ali ne i da zadrži.
I malo-pomalo je shvatio da se menja. Još uvek je izgledao sjajno,
naravno, i dalje je nosio odela, koristio lak za kosu i koketirao sa ženama,
ali počeo je da postaje ono što jeste. Da bude autentičan i da bude stvaran. I
gle, usledila je sreća.
Postao je bolji čovek, bolji prijatelj, bolji kolega, bolji voditelj. Da je
ITV sada snimao svoju pilot-emisiju, Majk bi bez ikakve sumnje dobio
posao.
Ironija je bila u tome što ga Majk više ne bi želeo. Jugoistok večeras
više nije bio mesto gde se Majk Vaghorn krio, bilo je to mesto gde je
cvetao. Pljačke osiguravajućih društava, zamkovi na naduvavanje i mačke
stare dvadeset pet godina. Izveštavao je o tome zato što mu je bilo stalo.
Bilo mu je stalo do sebe, i do svog kraja. Majk je imao da zahvali Betani za
to.
Da li je i dalje povremeno bio kreten? Naravno. Da li je i dalje umeo da
bude težak? Da, naročito kada je gladan. Ali mogao je da se pogleda u
ogledalo a da se ne okrene na drugu stranu.
Majk je otpio još jedan veliki gutljaj sajdera. Čekao je da počne boks-
meč, i sada je morao da gleda beskrajne reklame sportskih kladionica. U
jednoj se pojavljivao Ronov sin, Džejson Riči. On je bio dobar borac.
Majk je pre nekih sat vremena dobio SMS od Polin. Sutra počinju da
kopaju u potrazi za telom. Tragaju za Betaninim telom. Za telom njegove
čudesne, talentovane, tvrdoglave prijateljice. Ona je mogla da uradi bilo šta,
mogla je da postane bilo šta. Ceo svet bi čuo za njeno ime.
Betani je spasla Majku život, a Majk nikada nije uspeo da joj vrati dug
dok je bila živa. Ali mogao je da ga vrati sada. Uz pomoć Kluba ubistava
četvrtkom. Da pronađe njenog ubicu, donese joj mir. Heder Garbat? Džek
Mejson? Neko koga tek treba da uzmu u obzir? Majk je osećao da će to
uskoro otkriti.
A to je bilo najmanje što može da uradi za Betani Vejts.
 63
Dom Heder Garbat nalazio se u ružnoj ulici sa lepim imenom. Napred je
bio prilazni put oivičen živim ogradama, sada zaraslim, koji je krivudao sa
glavnog puta prema kući skrivenoj od pogleda vozača na tom glavnom
putu. Mogao si da se voziš pored tog mesta svakog dana i nikada ne vidiš
sporo propadanje nekada lepe kuće. Sa zadnje strane bio je vrt, a zatim
šuma, koja je imanje razdvajala od opštinskog terena za golf.
Sama kuća zapravo je bila bungalov. U nekom trenutku bila je sasvim
prijatno mesto: videli su slike agencije za nekretnine iz vremena kada je
poslednji put bila u ponudi za prodaju na sajtu Rajtmuv. Četiri spavaće sobe,
veliki dnevni boravak s pogledom na vrt, kuhinja za koju su agenti za
nekretnine govorili da je „treba osavremeniti”, ali koja se Džojs prilično
dopadala. Možda to nije bila kuća nekoga ko je bogat, već nekoga ko radi
sa nekim ko je bogat. Udobna, u svakom smislu. Bila je oglašena na trista
sedamdeset pet hiljada funti, mada je brza pretraga cena otkrila da ju je
Džek Mejson platio četiristo dvadeset pet hiljada. On je očigledno bio
motivisan kupac, kao što je Džojs pretpostavljala da bi i ona bila da su u
dvorištu postojali zakopani dokazi koji su mogli da je pošalju u zatvor.
Čitavo mesto sada je bilo zapušteno. Džek Mejson ga je možda kupio,
ali činilo se da ga nije obilazio. Ron je sinoć pozvao Džeka da pita da li bi
im mogao dati ključeve, ali Džek se nije javio. Da li se već kajao što je
rekao Viktoru i Ronu za telo? On nije imenovao svog saučesnika u zaveri
ali, izuzev toga, prišao je opasno blizu cinkarenju. Ron je znao da to nije
usledilo prirodno. A ako nešto pronađu, šta će to značiti za Džeka?
Dvojica policajaca provalila su vrata i gurnula ih preko hrpe pošte
nabacane iza njih. Džojs se upitala ko još uvek dostavlja poštu ovamo. Ko
može da pogleda ovu kuću, očigledno napuštenu, vraćenu prirodi, i ubaci
kroz otvor na vratima letak za naručivanje piće? Džojs je na vrhu hrpe
videla časopis Nešenel trast. Pretpostavljala je da je Heder Garbat zapravo
mogla prilično da joj se dopadne.
Elizabet je obišla oko kuće sa načelnikom policije Endruom Evertonom,
ali Džojs je ušla na prednja vrata jer je želela da bude njuškalo. A divna
stvar u vezi sa istraživanjem ubistva jeste što možeš da budeš njuškalo i
nazoveš to poslom. Međutim, Džojs se razočarala što tu nije bilo mnogo šta
da se vidi. Svi tragovi Heder Garbat su nestali. Jedini nagoveštaj da je ikada
bila ovde bili su nešto bleđi kvadrati na tapetama gde su nekada visile slike.
Bar nije bilo neophodno da budeš obazriv, da se šunjaš na vrhovima prstiju
uokolo ništa ne dodirujući. Džojs je imala odrešene ruke. Kuća je
pretražena pre mnogo godina, i svaki dokaz koji je možda postojao ovde
odavno je nestao.
Ali niko nije pretražio vrt. I zašto bi? Pošto je telo odnelo more, zbog
čega bi ovde kopali? Džojs je ušla u dnevni boravak. Kroz lepa vrata prema
dvorištu kao u okviru slike video se žuti bager, policijska traka koja je
lepršala na vetru, i načelnik policije Endru Everton, sa šiljatom kapom i
reflektujućom žutom jaknom, koji je upravljao svime što se dešavalo. Jedan
policajac povukao je vrata koja su kliznula u stranu, i Džojs je izašla na
trem. Pazila je kako korača: drveni tremovi su previše klizavi, kamen je
mnogo bolji. Ipak, morala je priznati da je trem izgledao kao da je u mnogo
boljem stanju nego ostatak zaraslog vrta i zapuštene kuće.
Bager je bio ovde još od jutros od osam. Vrt, pa čak i delovi šume iza
njega, bili su istačkani rupama. Dvojica ljudi sa šlemovima upravo su
počinjala da rastavljaju trem. Zastavice u bojama označavale su gde su
iskopane rupe, i gde tek treba da budu iskopane. Džojs je spazila Elizabet.
Ona je, kakvo iznenađenje, monopolizovala načelnika policije.
„Koliko mnogo rupa”, primetila je Džojs. „A bila sam u pravu u vezi sa
kuhinjom, i sada je veoma upotrebljiva. Mnogo mesta za skladištenje
stvari.”
„Nisu sve rupe naše”, napomenuo je Endru Everton. „Neko,
pretpostavimo Džek Mejson, tokom godina je i sam kopao. To se naročito
vidi kada zađeš u šumu.”
Džojs je pogledala prema šumi iza vrta. Tamo su uniformisani policajci
kopali ašovima.
„Ovde je baš mnogo policajaca”, rekla je.
„Ja sam načelnik policije. Ljudi su skloni da odmah skoče kada nešto
zatražim. Rekli su mi da jedini kostur koji smo do sada našli pripada
morskom prasetu.”
„Jednom smo kopali u Vladivostoku”, uključila se Elizabet. „Zaboravila
sam zašto, neki gospodar rata je nešto zakopao. Kako bilo, pronašli smo
preistorijskog losa. Netaknutog, sa rogovima i svim ostalim. Svi smo
krenuli da zatrpavamo rupu, ali šef ruske službe u to vreme bio je u
upravnom odboru prirodnjačkog muzeja, i na kraju smo pustili ruskog
špijuna iz zatvora Belmarš u zamenu za tog losa. I sada je izložen u muzeju
ako želite da ga vidite.”
„Dobro”, rekao je Endru Everton.
„Posle izvesnog vremena prestaneš da slušaš”, napomenula je Džojs.
„Ona je uvek nešto iskopavala, ili ljutila Rusiju. Veruješ li ti u priču Džeka
Mejsona? O njegovom partneru?”
Endru Everton je razmislio o ovom pitanju. „Neuobičajeno je izmisliti
tako nešto. A ako on laže, laže s razlogom, a meni ne bi smetalo da otkrijem
koji je to razlog.”
„Ima li nekih novosti o smrti Heder Garbat?” pitala je Elizabet. „Ima li
nekih forenzičkih dokaza?”
Endru Everton je slegnuo ramenima. „Evo u čemu je stvar kada se
uzimaju otisci prstiju u zatvorskoj ćeliji. Ima ih na stotine, a većinu su
ostavili ljudi sa kriminalnim dosijeom.”
Elizabet je frknula kroz nos.
„Iskreno, ne obraćaj pažnju na nju”, rekla je Džojs.
Sa bočne strane kuće u dvorište je ušla žena. Nosila je beli kombinezon
i plastične navlake na cipelama. Forenzičarka. Upravo ono što je Džojs
tražila. Pustiće je da se malo opusti i onda će razgovarati sa njom. Nikada
ne škodi da pitaš, zar ne?
U šumi se odvijala nekakva aktivnost, i između drveća je prema njima
potrčao policajac u blatnjavoj uniformi.
„Gospodine”, pozvao je policajac. „Našli smo nešto.”
Endru Everton klimnuo je glavom. „Bravo.” Okrenuo se prema Džojs i
Elizabet. „Vas dve ostanite ovde.”
Ovog puta obe su frknule kroz nos.

64
„Ne znam da li je u ovoj sobi ikada bilo ovoliko testosterona”, rekao je
Ibrahim, dok je unosio poslužavnik sa zaslađenim čajem od nane za sve
prisutne.
Viktor i Henrik sedeli su za trpezarijskim stolom, nagnuti nad
finansijske dokumente sa suđenja Heder Garbat. Ron je sedeo na sofi,
gledajući nešto na svom telefonu, a Alan je gledao kroz prozor, pitajući se
kada bi Džojs mogla da se vrati. Povremeno bi ugledao nekog ko možda
malo liči na nju, i uzbudio bi se.
„Pet momaka”, naglasio je Ibrahim, sipajući čaj. „Henriče, kakva je
situacija sa tvojim ubilačkim besom? Da li je popustio?”
„Zaboravljen je”, odgovorio je Henrik. „Bilo je to taktički naivno.”
„Da li ste išta otkrili, momci?”, uključio se Ron.
„Ništa”, rekao je Viktor.
„Iako je Henrik najbolji perač novca na svetu?”
„Jesam”, potvrdio je Henrik. „To se može dokazati.”
„Pa, Betani Vejts je u tome pronašla nešto što je vama promaklo”,
zaključio je Ron.
„I zbog toga je ubijena”, nadovezao se Ibrahim.
„Zato si ti trenutno samo neki tamo tip sa bradom.”
„Rone, Henrik je naš gost”, opomenuo je Ibrahim.
„Gost?” ponovio je Ron, i dalje ne podižući pogled sa svog telefona.
„Juče je hteo da ubije Džojs, a sada je gost.”
„ A hteo je da ubije i mene”, rekao je Viktor.
„Momci, to je bila greška”, odgovorio je Henrik. „Hteo sam da budem
čvrst. Ne mogu stalno da se izvinjavam zbog toga.”
„Nema potrebe da se izvinjavaš ako otkriješ ko je ubio Betani Vejts”,
izjavio je Ron.
„Otkrićemo”, rekao je Henrik.
„Da li je Betani Vejts ikome išta rekla?”, pitao je Viktor. „O onome što
je pronašla?”
„Ne.” Ron je odmahnuo glavom.
„Ništa o ’Karonu Vajthedu’ ili ’magistru Robertu Braunu’?”
„Ništa ni o kome. Koliko mi znamo. Henriče, jesi li dovoljno bogat da
kupiš fudbalski klub?”
„Već imam jedan”, odgovorio je Henrik.
Ibrahim je seo na trpezarijski sto. „Pa, jeste nešto rekla. Nekome.”
„Šta je rekla?”, upitao je Viktor.
„Poslala je poruku Majku Vaghornu”, rekao je Ibrahim. „Dve nedelje
pre nego što je nestala.”
 „Imate li tu poruku? To bi moglo da bude važno”, naglasio je Viktor.
„Ne verujem da u njoj ima ičega”, odgovorio je Ibrahim. „Ali mogli
bismo da zamolimo Polin da pita Majka?”
„Oboje uskoro dolaze na ručak”, rekao je Ron.
„Tebe uzbuđuje Polin, Rone”, primetio je Viktor.
„A tebe Elizabet.”
„Znam”, priznao je Viktor. „Ali ja nemam šanse. A ti imaš sve moguće
šanse. Kakva sreća.”
Ron je slegnuo ramenima, pomalo postiđeno. „Mi smo prijatelji.”
„Ljubav je veoma dragocena”, zaključio je Viktor, pa otpio gutljaj čaja
od nane.
„Pitam se da li bih mogao da te zamolim da staviš podmetač ispod svoje
šolje”, rekao je Ibrahim. „Da ne ostanu mrlje na drvetu.”
„Mogu li da se poslužim tvojim kupatilom?”, oglasio se Henrik.
„Zaboravio sam da uradim hidrataciju jutros, i osećam kako se sušim.”
Ron je pogledao u Ibrahima. „Toliko testosterona u jednoj sobi, druže.
Toliko testosterona.”
Alan je kroz prozor zalajao na zebu.

65
Našli su oružje umotano u svetloplavu krpu, zakopano nekih deset metara
unutar šume. Elizabet ga je pogledala pre nego što su ga odneli na
forenzičko ispitivanje. Kada je čula reč „oružje”, očekivala je revolver, u
svakom slučaju neku vrstu pištolja. Ali ovo je bila automatska jurišna
puška. Endru Everton je izgledao podjednako iznenađen kao i ona - bilo je
to opako oružje. Nije bilo municije, ali našli su metalnu kutiju, u kojoj je
izgleda bilo nekih sto hiljada funti u gotovini.
Dakle, možda su pronašli oružje kojim je izvršeno ubistvo i, najzad,
neke od rezultata finansijske malverzacije. Vreme i forenzika će pokazati.
Forenzičarka koja se nalazila na licu mesta verovatno će uskoro krenuti
nazad, ali trenutno ju je Džojs zaplenila samo za sebe. Sedele su na
Džojsinom kišnom mantilu prostrtom po klupi zarasloj u mahovinu. Sam
bog bi ga znao o čemu su razgovarale. Elizabet je izašla iz šume sa
Endruom Evertonom.
„Izgleda da nam duguješ uslugu”, rekla je.
„Dugovaću vam je kada nađemo telo Betani Vejts”, odvratio je Endru
Everton. „Počećemo da koncentrišemo potragu na istom mestu.”
„Deluje kao da bi ovo trebalo da bude dovoljno za hapšenje Džeka
Mejsona”, primetila je Elizabet. „Da mu postavite nekoliko pitanja?”
„Prepusti to meni”, rekao je Endru Everton. „Ne možete vi sve.”
To je bila sporna tačka, ali Elizabet nije osećala potrebu da se raspravlja.
„Ipak, redovno nas izveštavaj.”
Endru Everton joj se naklonio, malo zajedljivo po Elizabetinom
mišljenju. „Gospođo.”
Elizabet je skrenula prema Džojs i forenzičarki. Čula je kako Džojs
govori dok se približavala.
„Alin, recimo da su tri tela ostavljena u podrumu na mnogo godina. U
kom stadijumu bi zadah nestao?”
Da li ju je Džojs ispitivala o onom slučaju u Raju?
„Da li su na telima bile rane?”, pitala je forenzičarka.
„Bila su iskasapljena motornom testerom”, rekla je Džojs.
To nije zvučalo kao slučaj u Raju.
„Pa, iskrvarila bi veoma brzo”, rekla je forenzičarka. „Tako da bi i do
raspadanja takođe došlo veoma brzo. Zadah bi isprva bio grozan, recimo
neka dva meseca, a onda bi se stvari postepeno vratile u normalu.”
„Treba s vremena na vreme naprskati osveživačem za vazduh”,
zaključila je Džojs.
Elizabet je prišla klupi i obratila se forenzičarki. „Da li vas moja
prijateljica gnjavi? Ona to ponekad radi.”
„Nikako”, odgovorila je forenzičarka. „Pomažem joj oko njene priče.”
„Oko njene priče?”, Elizabet je pogledala u Džojs, koja je nije gledala u
oči.
„Mislila sam da bih mogla da pokušam”, objasnila je Džojs gledajući u
leju sa cvećem. „Znaš da volim da pišem.”
„Tri tela u podrumu”, rekla je Elizabet. „To zvuči poznato.”
„Dozvoljeno je da zasnivaš radnju na stvarnim slučajevima”, odgovorila
je Džojs. „Endru Everton to sve vreme radi.”
„Otkud motorne testere?”
„Moraš dodati i neke sopstvene detalje”, naglasila je Džojs.
 „A ti si dodala motorne testere?”
Džojs je klimnula glavom i ovlaš se osmehnula. Elizabet se upitala, ne
po prvi put, koliko dobro uopšte poznaje svoju prijateljicu.
„Da pođemo kući i vidimo kako se momci snalaze?”, predložila je
Elizabet. „I kažemo im da smo našli oružje?”

66
Polin i Majk došli su na ručak.
Alan jednostavno nije mogao da veruje u sopstvenu sreću. Još više
ljudi! Kada bi samo Džojs bila ovde, onda bi cela situacija bila savršena.
Ona se sigurno neće još mnogo zadržati. Polin ga je golicala po stomaku
dok je Majk Vaghorn sedao.
„Ovo je Henrik”, predstavio je Ibrahim Vikinga. „On je preduzimač koji
se bavi kriptovalutom i Šveđanin je.”
Majk je sklopio ruke i pozdravio: „Namaste, Henriče.”
„Henrik je takođe veoma dobar u pranju novca”, dodao je Ibrahim. „A
ovo je Viktor, bivši pukovnik KGB-a.”
„Polin mi je mnogo pričala o tebi, Viktore”, rekao je Majk.
„Ma je li stvarno?”, oglasio se Ron, a Polin mu je poslala poljubac.
„Drago mi je što sam te upoznao, Majk Vaghorne”, odgovorio je Viktor.
„Priznaću da pre dve nedelje ne bih znao ko si ti, ali sada sam veoma
upoznat sa tvojim radom. Mada ne čujem uvek sve što kažeš, jer Džojs voli
da komentariše lokalne vesti.”
„Ima li ikakvih novosti iz istrage?”, pitao je Majk.
„Još čekamo”, rekao je Ron. Polin mu je ispričala da je Majk veoma
teško podneo vest o potrazi u vrtu. Bila je to tako čudna priča. Učena
zakopanim telom. Ubica neki nepoznati saradnik. Majk je želeo da ubistvo
bude rešeno, ali to će biti veoma konačno saznanje za njega.
„U svakom slučaju, došli ste u pravi čas”, rekao je Ibrahim. „Imaš li pri
ruci tekst poruke koju si dobio od Betani? O novim informacijama? Viktor i
Henrik voleli bi da to čuju u celini. Možda bi time nešto moglo da se
otključa.”
 Majk je izvadio svoj telefon i pronašao poruku. Pročitao je tekst Viktoru
i Henriku. „Kapetane. Imam neki novi info. Ne mogu da kažem šta tačno,
ali ovo je apsolutni dinamit. Približavam se srži čitave ove stvari.”
Viktor je klimnuo glavom. „Ona te je inače zvala Kapetane? U tome
nema nekog nagoveštaja?”
„Redovno me je tako zvala”, potvrdio je Majk.
„I rekla bi info umesto informacije?”, uključio se Henrik. „Za nju je
bilo uobičajeno da bude neformalna?”
„Iskreno, u porukama su obično bili simboli i psovke”, odgovorio je
Majk.
„Dakle, kada ona kaže.
Alan je počeo da skače i histerično laje pored prozora, kao da
jednostavno ne može da shvati šta je upravo video.
Viktor se podigao sa stolice i čučnuo iza sofe sa izvučenim pištoljem.
Majk je upitno podigao obrvu. Henrik je na trenutak sačekao, pa potapšao
Viktora po ramenu.
„Viktore”, pozvao ga je. „Moraš prestati da radiš ovo. Ja sam taj koji je
pokušavao da te ubije. A ja sam ovde.”
Viktor je na trenutak razmislio, pa prihvatio istinitost ove napomene i
vratio pištolj za pojas iza leđa.
„Drago mi je što nisam zaista pokušao da te ubijem”, primetio je
Henrik, gledajući u pištolj.
„I treba da ti bude drago”, složio se Viktor. „Sada bih bacao tvoje telo sa
trajekta na Severnom moru otprilike u ovo vreme.”
Ibrahim je pritisnuo dugme na interfonu i otvorio vrata, i uskoro su
Elizabet i Džojs ušle u stan. Alan je skočio na Džojs, a ona ga je pomazila.
„Ima li nešto novo?”, pitao je Majk.
„Nema tela”, rekla je Elizabet. „Ne još. Ali Džek Mejson je rekao da će
tamo biti oružje, i bilo je. I to glomazan komad oružja.”
„Da li je njime izvršeno ubistvo?” upitao je Ibrahim.
„Da, Ibrahime, jeste”, potvrdila je Elizabet. „Policija mi je predala
oružje, i izvršila sam potpunu forenzičku proveru tog oružja u taksiju dok
smo se vraćale ovamo.”
Ibrahim se okrenuo prema Majku. „Sada je bila sarkastična.” Majk mu
je zahvalio.
„Uskoro ćemo znati”, dodala je Elizabet.
 „A pronašli su i novac”, nadovezala se Džojs. „Misle da je u pitanju
nekih sto hiljada. Jednostavno zakopanih u limenoj kutiji.”
„Endru Everton smatra da imaju dovoljno materijala da privedu Džeka
Mejsona”, rekla je Elizabet. „Novac i oružje u njegovom zadnjem dvorištu.
Moglo bi da bude dovoljno da ga natera da govori. Da nam kaže ko je to
tamo zakopao.”
„Srećno s tim”, rekao je Ron.
Henrik nije obraćao pažnju na ovaj razgovor dok je kuckao po
kompjuteru. „Hm... U redu, imam nešto.”
Svi prisutni su se okrenuli prema njemu kao jedan, a on je pocrveneo.
„Pa, možda imam nešto.”
„Znala sam da ćeš biti od koristi”, napomenula je Elizabet. „Ispljuni šta
imaš, a mi ćemo zaključiti da li je važno ili ne.”
„Majk”, nastavio je Henrik. „U svojoj poruci Betani kaže da je njena
vest apsolutni dinamit. Da li je ona volela da izvodi male trikove?”
„Zabavljalo ju je da me s vremena na vreme prevari, recimo to tako.”
„Zato što ono što je pronašla nije bio apsolutni dinamit”, rekao je
Henrik. „Bio je to Apsolutni dinamit.”
„Apsolutni dinamit?”, ponovio je Majk.
„Na samom početku novčanih transakcija, sto petnaest hiljada funti
isplaćeno je Apsolutnim konstrukcijama u Panami”, objasnio je Henrik. „Taj
novac je još tamo, koliko mogu da vidim, a zapravo mogu da vidim veoma
dobro, jer sam jako dobar u ovim stvarima.”
„Nisi toliko dobar u ubijanju penzionerki”, napomenula je Džojs, na šta
ju je Viktor utišao rečima: „Poslušajmo, poslušajmo.”
„Kada su Apsolutne konstrukcije osnovane, činilo se da je ispod njih
osnovan niz firmi koje su bile njihova ispostava, ali nikada im nije
isplaćivan nikakav novac, tako da smo ih do sada ignorisali. Postoje
Apsolutno rušenje, Apsolutni beton, Apsolutne skele i, na Kipru, firma
nazvana...”
„Apsolutni dinamit”, dovršio je Ron umesto njega.
Elizabet se osvrnula oko sebe. Spustila je ruku Majku na rame. „ A kada
proveriš taj Apsolutni dinamit?”
„Pronalaziš dva navedena direktora”, rekao je Henrik. „Jedan je vaš
stari prijatelj Karon Vajthed, tako da nas to zapravo ne vodi nikuda. Ali
najzad imamo novo ime. Drugi direktor je Majkl Galis.”
 „Majkl Galis”, ponovila je Elizabet. „Polin, Majk? Znate li išta o
njemu?”
„Bio je jedan Majkl Gilks koji je igrao za Reding”, rekao je Ron. „Kao
vezni igrač.”
„Hvala ti, Rone”, odgovorila je Elizabet. Polin je potapšala Rona po
ruci.
U sobi je ponovo zavladala tišina, ako se izuzme Henrikovo kuckanje
po tastaturi i Alanovo srećno dahtanje dok je prelazio od jedne do druge
osobe da dobije njenu očekivanu pažnju.
„Elizabet”, oglasila se Džojs. „Verujem da ne bi mogla da izađeš sa
mnom na trenutak?”
Elizabet joj je rukom dala znak da naravno može da izađe, i izašle su u
Ibrahimov hodnik.
„Pitaj me”, rekla je Džojs.
„Šta da te pitam?”
„Pitaj me da li mi je poznato ime Majkl Galis.”

67
Tim koji je prekopavao dvorište nekadašnje kuće Heder Garbat ovog
poslepodneva iskopao je pušku. Još uvek su kopali pod svetlošću reflektora
dok je veće prelazilo u noć. Endru Everton je smatrao da imaju dovoljno
dokaza da bar razgovaraju sa Džekom Mejsonom. Kris i Dona dobili su
zadatak da to obave.
„Ponovo si bila veoma dobra, stvarno to mislim”, rekao je Kris,
komentarišući Donino najnovije pojavljivanje u emisiji Jugoistok večeras.
Govorila je o prevarama na Internetu i koketirala sa sveštenikom koji je bio
u studiju, sa ciljem skupljanja novca za crkvu. Kris je razmišljao da
pretekne neki auto u slepoj krivini, pa se setio da je mrkli mrak, a on je
službenik policije.
„Samo moraš da budeš ono što jesi”, rekla je Dona. „I ne obraćaš pažnju
na kamere.”
 „Ja nikada nisam bio dobar u tome da budem ono što jesam. Ne bih
znao odakle da počnem.”
„Mama kaže da si sinoć plakao kada ste gledali Seks i grad.”
„Jesam”, priznao je Kris.
„Pa, nemoj da počinješ odatle”, rekla je Dona.
Krisu se naročito dopadao njegovford fokus pošto nije bilo praznih
kesica od čipsa na patosnicama. Čak ga je pre neki dan oprao šamponom.
Da li je to značilo biti ono što jesi?
„Kako će Džek Mejson ovo da primi, šta misliš?”, upitao je Kris.
„Teško je objasniti otkud tamo jurišna puška i sto hiljada.”
„On je profesionalac. Biće šarmantan. Bilo bi teže za njega da su
pronašli Betanino telo.”
„Izvući će se”, zaključio je Kris. „Zar ne misliš tako? Nije važno što je
imanje njegovo; neće biti forenzičkih dokaza posle toliko vremena.”
„Gledala sam poljski film u kome su iskopali telo posle tridesetak
godina, i našli tetovažu koja se oslikala na kosti u nozi”, rekla je Dona.
„Išla si da gledaš poljski film?”
„To je ovde levo”, rekla je Dona. Odustali su od satelitskog navođenja
pre izvesnog vremena. Kuća Džeka Mejsona bila je na privatnom putu, koji
je vodio sa privatnog imanja, sa koga se uski put odvajao do makadamskog
druma. Bilo je namerno smišljeno da bude teška za pronalaženje, pogotovo
u ovakvom mrklom mraku. Dok su skretali sa jednog pogrešnog puta na
drugi, Kris je pomislio da bi bilo lakše prići čamcem i uzverati se uz liticu.
Uz to je Džek Mejson mogao da vidi svakog ko prilazi sa udaljenosti od
kilometar i po. Da li je već video svetla žutogford fokusa? Da li ih čeka?
Zna li šta mu se sprema?
Najzad su stigli do dvokrilne gvozdene kapije. Kapija je ostala čvrsto
zatvorena dok su se približavali, pa se Kris nagnuo kroz prozor i pritisnuo
dugme interkoma. Neprekidno je zvonio pola minuta, ali nije bilo odgovora.
Znači da ih je možda Džek ipak video da dolaze.
Stari Kris bi se povezao oko zida na ivici imanja, tražeći način da uđe,
sve vreme cokćući jezikom. Ali novi Kris, vitki, sportski građeni Kris,
umesto toga je počeo da se penje preko kapije. Ovo je nateralo Donu da
izađe iz auta. Osećao je prijatno peckanje u mišićima dok se verao preko
kapije, zadovoljavajuću reakciju mišića koji rade ono što im se kaže. Mora
da izgledam sjajno, pomislio je, baš kada se zakačio na gvozdeni šiljak i
pocepao pantalone. Dona se uspentrala za njim, dvostruko brže, otkačila ga
sa šiljka, i oboje su sa kapije doskočili na prilazni put do kuće Džeka
Mejsona. Novo sigurnosno svetlo palilo se skoro sa svakim njihovim
korakom.
Krisove pantalone bile su nepopravljivo iscepane, i Dona je mogla u
celosti da vidi bokserice sa Homerom Simpsonom.
„Zaista”, rekla je, dok je tur Krisovih pantalona lepršao na vetru, „ovo
je savršeni primer kada si ono što jesi. Da li je moja mama izabrala te
bokserice?”
„Ne, zaboravio sam da izvadim veš iz mašine prošle noći. Ovo su mi
rezervne bokserice. Hajde samo da uhapsimo Džeka Mejsona, hoćemo li?”
Dok je Kris išao prilaznim putem, Dona je zastala da zaveže pertlu. On
je nastavio da hoda, dok nije čuo nekakvo škljocanje.
„Dona, da li si to upravo slikala moje dupe telefonom?”
„Ja? Ne”, odgovorila je Dona vraćajući telefon u džep.
Uskoro se na vidiku pojavila i sama kuća, silueta u svetlu halogenskih
sigurnosnih lampi. Bila je ogromna. Kris nikada nije video tako veliku
privatnu kuću. Ovoliku kuću viđaš jedino ako se u njoj nalaze i prodavnica
suvenira i čajdžinica.
Vetar je sada zviždao oko Krisove zadnjice. Možda će Džek imati iglu i
konac? Možeš li da tražiš iglu i konac dok upravo hapsiš nekoga?
Dok su se peli uz kameno stepenište do ulaznih vrata Džeka Mejsona,
Kris se pobrinuo da ostane korak iza Done. Kada je posegnuo da pozvoni
impozantnim zvoncetom, primetio je da su vrata odškrinuta, a svetlost
prodire u noć kroz uski otvor. On i Dona su se zgledali.
Dona je otvorila vrata, otkrivajući iza njih ogromni ulazni hol. U njemu
su bili stolovi i sofe, portreti muškaraca sa perikama, zaključani ormar pun
sačmarica i puni viteški oklop na kamenom postolju.
A na tepihu u holu ležalo je telo Džeka Mejsona.
Potrčavši, Dona je prva stigla do njega. Ležao je na leđima, s rupom od
metka u glavi. U ruci je držao mali pištolj. Bio je ledeno hladan,
nesumnjivo mrtav.
Dona je počela da proverava okruženje dok je Kris pozivao pojačanje.
Moraće dugo da čekaju uz mrtvo telo.
Kris je pažljivije pogledao. To je zaista bio veoma mali pištolj. Kris je
potisnuo ovu misao.
„Jesi li dobro?”, upitao je Donu.
„Naravno da sam dobro. A ti?”
 Kris je pogledao dole u telo. „Da, da, i ja sam dobro.”
Oboje su bili dobro, ali su bez obzira na to obgrlili jedno drugo rukom.
Kris je razmišljao. Klub ubistava četvrtkom je počeo da proverava
slučaj Betani Vejts i, za tili čas, dvoje glavnih osumnjičenih za njeno
ubistvo bili su mrtvi. Kakva đavolska slučajnost. Pogledao je u Donu.
Izgledalo je da i ona misli to isto.
„Samo sam mislila”, napomenula je Dona, „da bi zaista trebalo da
uradimo nešto s tvojim pantalonama pre nego što čitav cirkus stigne.”

68
Fiona Klemens mislila je da više neće čuti ni videti Elizabet Best.
Sa njenim pitanjima o Betani Vejts. Sa njenim optužbama.
Koliko je samo pogrešila.
Nije bila tajna da se Fiona i Betani nisu slagale. I šta s tim? To nije
značilo da ćeš nekoga gurnuti sa litice, zar ne?
Pa šta ako Fiona nije plakala u emisiji u čast Betani? Objavljena su dva
pisma o tome u Ivning Argusu, što je za Jugoistok večeras bio ekvivalent
oluje na Tviteru. Ali to ništa nije značilo. U poslednje vreme svi zbog svega
plaču. Za to budeš nagrađen. Fiona se na primer pretvarala da plače na
dodeli nagrada BAFTA, i to je prošlo veoma dobro. Naslov u internet
izdanju Mejla glasio je „Fiona se rasplakala na televiziji dok se razmetala
telom isklesanim u teretani i utegnutim u tesnu haljinu”.
Da li u stvari iko ikada zaista plače, ili je to uvek samo privlačenje
pažnje? Njena mama plakala je kada je tata umro, a u roku od nedelju dana
bila je na jahti sa zubarom kog je upoznala u golf klubu. Zato nas poštedite
prenemaganja.
Mogli ste da upirete u Fionu prstom koliko god hoćete, ali ne biste
dobili ono što želite.
Fiona Klemens je i dalje pokušavala da shvati kako je Elizabet došla do
njenog broja telefona. Verovatno ga je njena prijateljica Džojs pronašla
preko svojih kontakata u vladi. Kako bilo, prošle noći stigao joj je SMS.
 Možeš li da nam pomogneš, draga?

Nekoliko poruka kasnije Fiona je znala na čemu je.

Da li je verovala Elizabet i Džojs? Ne. Da li one stvarno znaju ko je
ubio Betani Vejts? Fiona je veoma sumnjala u to. Ali da li će im pomoći? Iz
razloga koje nije mogla sasvim da razjasni u ovom trenutku, da, verovatno
hoće.
Fiona je jutros snimala reklamu za jogurt. Ili za žitarice za doručak.
Zaboravila je šta od to dvoje. Znala je da mora da obliže svoje čuvene usne
i kaže: „Vrlo ukusno”, ali nije se zanimala ni za šta dalje od toga. Sedela je
na plastičnoj stolici u ogromnom studiju dok su podešavali svetla, a na
drugoj strani se okupljala grupa muškaraca sa naočarima, kojima su mnogo
mlađi ljudi donosili kafu.
Fiona je pregledala svoj nalog na Instagramu. Sada je imala tri i po
miliona pratilaca. Obećala je svom konsultantu za Instagram Luku da će
danas objaviti neku priču na svojoj stranici. On je bio veoma strog prema
njoj, ali, videvši da joj može doneti dvadeset pet hiljada funti od jedne
objave o besplatnom letovanju na Maldivima, nije se bunila. Ali sve je to
bilo veoma kontrolisano i dosadno. Ona je sada bila brend, i svi su želeli da
joj govore šta da radi. I još gore, šta da ne radi. Možda bi trebalo da se malo
odupre tome? Pored nje je čovek obučen kao banana jeo bananu. Pogledala
je koliko je sati. Tek nešto posle jedanaest pre podne. Vreme je za odluku,
Fiona.
Elizabet nije tražila mnogo, u nekom širem smislu, ali Fiona je i pored
toga imala mnogo primedbi. Prvo je rekla Elizabet da se obrati njenom
agentu („Oh, ne verujem da ćemo to da uradimo, draga, a ti?”). Elizabet je
dala sve od sebe da je ubedi. Šta je najgore što može da se desi, pitala je
Elizabet. Pa, mnogo toga, istinu govoreći. Zbog toga je Fiona ostala
neodlučna.
Pored nje je prošla žena obučena kao flaša jogurta, tako da je verovatno
u pitanju bio oglas za jogurt. Fiona nije pila jogurt, još od kad je Gvinet
Paltrou pričala nešto o tome na Tiktoku.
Da li je Fiona ulazila u neku vrstu zamke? Da li bi trebalo da
jednostavno odbije i završi sa tim? Zašto se uopšte i bavila tom idejom?
Elizabet i Džojs zasule su je raznoraznim pitanjima kada su se prvi put
srele, a istinu govoreći, Fiona je prilično uživala u tome. Prilično je uživala
što je za ubistvo optužuje žena koja se pretvarala da se onesvestila, i druga
žena sa pištoljem u tašni.
Zato, ako one žele pomoć, razume se. Možda. Moguće je. To će bar biti
neko pomeranje. U svemu je najvažniji novi sadržaj. Nešto novo. Fiona se
pitala kakav će ovog puta biti naslov u internet izdanju Mejla.
Jedan od muškaraca sa naočarima i bradom joj je prišao.
„Zdravo, Fiona, ja sam Rori, upravo smo napravili malecnu izmenu, i
hteo sam da proverim da li će tebi biti u redu da staviš kapljicu jogurta na
nos? Mislimo da bi to stvarno moglo da upali. Znaš, zbog humora?”
Fiona se ozareno osmehnula Roriju. „Neću stavljati jogurt na nos,
Rori.”
Rori je klimnuo glavom. „Da, da, odlično. Hajde da uradimo bez jogurta
na nosu. Sviđa mi se tako.”
Zatim je negde nestao. Čovek obučen u bananu zatražio je da se slika sa
njom, a Fiona ga je obavestila, veoma blago, da je neprofesionalan.
Ponovo je pogledala u telefon i ukucala u poruci informaciju koju je
Elizabet tražila. Poslednji put je upitala sebe zašto. Iz zabave? Da bi radila
nešto novo i zanimljivo? Da bi videla kako će sve to ispasti, bez sumnje.
I možda - možda - zbog Betani?
Fiona je odmahnula glavom. Ona nije bila sentimentalna osoba. Radila
je to zbog pratilaca na internetu. Mora da je to bilo objašnjenje.
Pritisnula je dugme i poslala poruku. Šta je urađeno, urađeno je.

69
Krisu je bilo teško da čuje šta Endru Everton govori. U prostoriji je bila
velika gužva i unaokolo čuo se žagor. Ljudi su pili u radni dan uveče, i
atmosfera je ispunjena tim vrtoglavim ushićenjem. Dok su prilazili stolu,
Endru Everton mu je govorio pravo na uho.
„Samoubistvo?”
„Tako je izgledalo”, odgovorio je Kris.
„Ne verujem nikome ko je povezan sa ovim slučajem”, rekao je Endru
Everton. „Tvoja prijateljica dolazila mi je u posetu.”
 „O, stvarno?” Kris je govorio pravo na uho Endruu Evertonu.
„Žena po imenu Elizabet”, objavio je Endru Everton.
U tome nije bilo nikakvog iznenađenja.
„Izvinjavam se zbog nje”, rekao je Kris kada su stigli do stola.
„Uopšte nema potrebe”, odgovorio je Endru Everton. Kris je potražio
karticu sa svojim imenom. Bio je pored Patris, hvala bogu. Ponekad su
razdvajali parove na ovakvim događajima. „Ona ima posao za mene.”
„To liči na Elizabet.”
„Mogu li da joj verujem?”
„Zaboga, ne”, odgovorio je Kris, ali njegov smeh govorio je nešto
drugo, i Endru Everton je klimnuo glavom.
Kris je privukao stolicu za Patris i ona je sela.
„Mogla bih da se naviknem na ovo”, rekla je Patris Endruu Evertonu.
„Koga Kris mora da uhapsi da bude ponovo pozvan sledeće godine?”
Endru Everton se nasmejao.
Kris i Dona primiče medalju Visoke pohvale za obavljanje dužnosti.
Medalje su bile pozlaćene. Teri Halet imao je jednu i pokazao je Krisu
slike.
Endru Everton se sada obratio Krisu i Patris. „Hoćete li da vidite
medalju?”
„Pa hajde onda”, odgovorila je Patris. „Nastavnice ne viđaju medalje
baš često.”
Endru Everton je posegnuo u džep i izvadio malu baršunastu kutiju.
Razvezao je uzicu na kutiji i iz nje izvadio zlatnu medalju.
„To vredi neku kintu na Ibeju”, primetila je Patris. Stegnula je Krisu
ruku.
Preko puta njih bile su dve slobodne stolice. Dona će dovesti Bogdana.
Morala je da na kraju izađe na čistac sa tim. Poljska kinematografija, ma
kako da ne. Patris je tek trebalo da ga upozna, ali upravo je videla
fotografije i, po Krisovom mišljenju, bila je previše entuzijastična.
Ipak, Bogdan je činio Donu veoma srećnom, a to je Krisa jedino
zanimalo.
Patris ga je poljubila. „Uzbuđen si?”
„Nikada pre ništa nisam osvojio.”
„A moje srce?”, rekla je Patris.
„Ne mogu da stavim tvoje srce u kupatilo u prizemlju da ga pokazujem
gostima, zar ne? Jesi li ti uzbuđena što ćeš upoznati Bogdana?”
 „O, zaboga”, odgovorila je Patris. „Vrlo uzbuđena.”
Ponovo je bila previše entuzijastična. Kris je pretpostavljao da će
Bogdan biti zet sa kojim se teško nositi. Ipak, pre toga je moralo da se desi
dosta venčanja. Pa, dva venčanja. Prestani da razmišljaš o venčanjima,
Krise. Reci nešto da impresioniraš Endrua Evertona.
„Nisam pojeo tobleronu već tri meseca.”
„Stvarno”, rekao je Endru Everton. Pobogu, Krise.
Voditelj programa, komičar kog je Kris video na televiziji, neki Džoš,
pokrenuo je stvar monologom. Bio je veoma zabavan, svakoga je
kritikovao, i lako izlazio na kraj sa pijanim podbadanjima koja su mu
dovikivali. Kris je video kako Dona ulazi na bočna vrata velike balske
dvorane. Bila je sama. O-o. I on i Patris gledali su je kako prilazi i seda, sa
licem poput litice u mračnoj oluji. Pored nje je bila prazna stolica.
„Nema Bogdana?”, upitao je Kris.
„Bio je potreban Elizabet”, rekla je Dona.
Pa, ovo je baš bila sjajna tema za razgovor.
Da li se dešava nešto za šta oni nisu znali?
 Treći deo

BUDI U TOKU SA VESTIMA

 70

DŽOJS

Trenutno sam u Stafordširu. Svi smo, manje-više. Bar svi koji treba da
budu.
Elizabet i Stiven su ovde: oni su dole u holu, mada se jutros još nisu
pojavljivali. Ron i Polin su u istočnom krilu kuće. Ova kuća ima krila.
Ibrahim ih je dovezao, i posle vožnje je ostao u kućici pored kapije.
Henrik je ovde, razume se, ovo je njegova kuća. Ovo je kao Dauntonska
opatija, ali sa fliperom i vrelom kupkom.
Majk Vaghorn je takođe ovde. Predložila sam mu da nam se sinoć
pridruži u biblioteci uz brendi, ali on je želeo da legne rano jer smo mu
zadali posao za danas. On ga je ozbiljno shvatio.
Na kraju smo tamo bili samo Ibrahim i ja, sedeli smo, pili i ćaskali. On
se osećao veoma kočoperno jer je provalio identitet „Karona Vajtheda”.
Provalio je to u autu na putu ovamo. Kada mi je rekao, proverila sam
dvaput, proverila sam triput, ali on je bio potpuno u pravu.
Stvarno ume da bude veoma oštrouman. Ipak, ja i dalje preuzimam
zasluge za „Majkla Galisa”. To je bilo ono što je zaista dovelo do napretka
u slučaju.
Rekla sam Džoani da sam ja to provalila, a ona mi je odgovorila „Svaka
čast” i zvučala je kao da to stvarno misli. Čak mi je poslala sličicu sa
podignutim palcem.
Što se tiče „magistra Roberta Brauna”, i dalje nemamo pojma o njemu,
ali to sada nije toliko važno. Sigurna sam da ćemo i to provaliti pre ili
kasnije.
Stiven je dobio obilazak biblioteke sa vodičem kada je došao. Izgledao
je kao dečak, sa široko otvorenim očima i još širim osmehom. Godine su
spale sa njegovih pleća.
Viktor doručkuje u svojoj sobi i pravi beleške za kasnije. Zanima me da
vidim kako on planira ovakve stvari. Endru Everton je takođe na putu
ovamo. Sinoć su dodeljivane nagrade policije Kenta i nije mogao to da
propusti. Odlikovali su Krisa i Donu. Videla sam to na Doninom profilu na
Instagramu. Mislim da je verovatno trebalo da Bogdan bude sa njom, ali
morao je da doveze Elizabet i Stivena ovamo. Pitam se da li je to zasmetalo
Doni. Izgleda kao da niko drugi nije opazio da se njih dvoje zabavljaju, ali
Polin i ja smo tiho tračarile o tome ranije. Dona se svakako nije osmehivala
na fotografijama sa svečanosti.
Jedina osoba koja nije ovde je Fiona Klemens, ali to ne znači da nije
uključena.
Alan je ostao kod kuće.
Govorim to kao da je u pitanju bio njegov izbor, kao da je imao
nekoliko stvari koje je želeo da završi. Ako smo svi mi ovde u Stafordširu,
ko pazi na njega, pitate se?
Postoji novi stanovnik u selu. Zove se Mervin i Velšanin je. Uvek sam
bila slaba na Velšane. Nekada je bio direktor škole. A to može i da se
primeti. Strog ali pravičan. Sedokos, tamnih brkova, znate taj izgled. Ja
sigurno znam. Pokazala sam ga Polin iz daljine i ona je podigla palac.
Mislila sam da bi Polin mogla malo da se naljuti zbog načina na koji sam je
ispitivala dok smo pile poslepodnevni čaj, ali nije ni najmanje.
Pretpostavljam da ona jednostavno želi da se otkrije istina, kao i mi ostali.
Dakle, Mervin ima ženku škotskog terijera po imenu Rouzi, i naleteli
smo jedno na drugo pre dve nedelje u šetnji. Alan je njuškao oko Rouzi, a
usudila bih se da kažem da bi Alan, kada bi ga pitali, rekao da sam i ja
njuškala oko Mervina. Da skratim priču, proćaskali smo, i tog istog
popodneva donela sam mu kolač sa višnjama, samo da mu poželim
dobrodošlicu u selo. Mervin će hraniti i šetati Alana dok ja budem odsutna.
Rekla sam mu da sam mu veoma zahvalna, a on mi se blago osmehnuo.
A pre nego što stignete da upitate, da, Mervin je heteroseksualan. Ženio
se dvaput i ima petoro dece, a na jednoj polici ima DVD Top gir.
Trebalo bi da budemo ovde samo neka dvadeset četiri časa, osim ako
nešto ne krene veoma pogrešno. Što me podseti, moram da se pobrinem da
Ibrahim premesti auto sa zadnje strane kuće. Bogdanu to nije trebalo
govoriti - on je svoj već sakrio.
Planiramo da krenemo oko podneva. Mislim da svako zna šta da radi. Ja
zapravo nemam neku određenu ulogu, samo ću da gledam.
Što mislim da sam zaslužila, s obzirom na to da sam provalila ko je ubio
Betani Vejts.
 Vrlo uskoro će to znati ceo svet.
Dala sam Mervinu svoj broj telefona, „Znaš već, ako budeš želeo da mi
pošalješ Alanovu sliku”, ali on se do sada nije javljao. Stalno proveravam
telefon, ali ništa.

71
Bilo je nedostojanstveno biti izbačen pred kapiju sa povezom preko očiju,
ali, ako je to bila cena ulaska, neka bude tako. Paranoja se i mogla
očekivati.
Prilaz kući bio je veličanstven. Dugi pošljunčani prilazni put, ukrasno
oblikovane živice, fontane, statue lavova. Ali danas nije bilo osoblja koje se
brine o imanju. Nije bilo baštovana ili šofera koji guraju nos unutra i koji bi
mogli da pričaju šta su videli. Upravo kao što je i obećano. Kada se pogleda
u prozore na kući, ni tamo nije bilo nikakvog pokreta. Mora se dopustiti
mogućnost da je ovo klopka, ali do sada nije tako izgledalo.
Sama kuća je bila prevelika. Previše velika ako je ovaj čovek, Viking,
živeo ovde sam. S obzirom na tajnost koju je čitava ova akcija
podrazumevala i s obzirom na vrlo kratke imejlove koje su razmenjivali, to
se moglo pretpostaviti sa priličnom sigurnošću. Ovde će biti samo njih
dvojica, i sve mora da se odigra tačno onako kako treba. Uzmeš ono po šta
si došao i odeš. Nije to lako, uopšte nije lako, ali nagrada će biti vredna
truda.
Pritisak na dugme zvonca, i zvuk je odjeknuo u dubini ove samotne
kuće. Koliko je Viking platio ovo mesto? Dvadeset miliona? Najmanje.
Koraci su se približili, i ogromna ulazna vrata od hrastovine su se
otvorila. Tu je bio on lično. Koliko je visok? Dva metra? Sa ogromnom
bradom i majicom Fu Fajters prilepljenom uz ogromno telo.
Ispružena ruka, rukovanje.
„Mora da si ti Viking?”
„A ti mora da si Endru Everton”, rekao je Viking. „Povešću te u moju
biblioteku.”
 Endru Everton je pratio ogromnog čoveka kroz mermerom obloženi
ulazni hol, pa u hodnik zastrt tepihom. Svi zidovi bili su prekriveni
umetničkim delima, od kojih je većina bila previše moderna za ukus
načelnika policije, ali poneki jedrenjak na moru ili normanska crkva su to
nadoknađivali. Viking ga je uveo u biblioteku, odaju obloženu tamnim
drvetom i crvenom kožom, obasjanu blagom svetlošću. Endru Everton je
pomislio na natpis na zidu njegove kancelarije, ZLOČIN SE NE ISPLATI.
To ćemo još da vidimo.
Viking je pokazao na zidove, od poda do plafona prekrivene knjigama.
„Volite li da čitate, načelniče policije?”
„Više volim da pišem knjige nego da ih čitam, iskreno rečeno”,
odgovorio je Endru Everton, pa seo u fotelju na koju mu je pokazao njegov
domaćin. „Možda bismo mogli da preskočimo ovo ćaskanje, ako nemate
ništa protiv? Ovo je divna kuća, putovanje ovamo je bilo prijatno, ne
moram u toalet, i ne treba mi čaša vode.”
Viking je klimnuo glavom. „U redu.” Seo je na kožni dvosed i skoro
celog ga zauzeo svojim krupnim telom, pa uključio lampu pored sebe. „Šta
vam treba od mene, gospodine Endru Evertone?”

72

DŽOJS

Kamera je bila ključ za čitavu stvar.

Kada je uključiš, uključiš i kamere i mikrofone. Mi smo svi bili u
kuhinji za poslugu u zadnjem delu kuće, tihi kao buhe, i sada smo mogli da
vidimo sliku u prenosu uživo iz biblioteke. Nismo mogli da vidimo
Henrika, jer on nije želeo da bude pred kamerom. Zbog njegove kriminalne
imperije, a ne zbog toga što je stidljiv. Iako je takođe prilično stidljiv, po
mom mišljenju.
Uzgred, pre neki dan sam proverila moj račun za kriptovalutu, i on sada
vredi pedeset šest hiljada funti. Hvala ti, Henriče.
 Endru Everton je izgledao veoma siguran u sebe. Nije imao pojma u šta
se upušta. Elizabet mu je dala dojavu - „Apsolutno između nas, Endru” - o
Vikingu. Peraču novca koji je pokušavao da nas ubije. „Mogu da ti
ugovorim sastanak sa njim, ne pitaj me kako, i ne pitaj me gde, samo mi
zahvali. Možda bi mogao da ga posetiš?”
A Endru Everton je upravo to sada i uradio - došao mu je u posetu. Ne
da sakupi dokaze, ne da ga uhapsi, nego jednostavno zbog toga što je on
čovek kome je veoma potreban perač novca.
Zato što je Endru Everton bio mozak koji je stajao iza prevare sa PDV-
om. Endru Everton je ubio Betani Vejts i ucenio Džeka Mejsona i Heder
Garbat da ćute.
Mislim da vam je u svojoj knjizi Izneti dokaz pričao o tome. Glavni lik
je šef bande po imenu Veliki Mik. A puno ime Velikog Mika?
Majkl Galis.
Glupa greška na samom početku malverzacije. Svi mi pravimo greške.
A za slučaj da se pitate da li bi to mogla da bude slučajnost, ime jednog
od ranih primalaca isplata takođe se pojavljuje u jednoj od knjiga Endrua
Evertona.
Rekla sam vam da je Ibrahim provalio „Karona Vajtheda”. Zapravo je
bilo jednostavno.
To je anagram od „Ketrin Hauard”. Detektivka tvrda kao tikovina.
Promućurni Ibrahim.
Zato je naša pretpostavka bila da bi Endru Everton, koji do sada nije
uspeo da razotkrije nijedan od postupaka u prevari, možda želeo da privatno
porazgovara sa Vikingom.
A taj „privatni razgovor” je ovo što sada gledamo.

73
„Ja sam službenik policije”, rekao je Endru Everton. „Vi to svakako
razumete?”
„Razumem”, potvrdio je Viking. „Sve dok me ne snimate kamerom ili
ne snimate naš razgovor, nemamo problem.”
 „Ja mislim to isto”, složio se Endru Everton. „Mada, ako vi snimate
mene, ni jedna jedina reč ionako neće biti prihvaćena na sudu, tako da biste
samo uzalud gubili vreme.”
„Niko nikoga ne snima”, odgovorio je Viking. „Ja ne radim tako. Rekli
ste mi da vam je potrebna moja pomoć?”
Endru Everton se nagnuo napred. „Imam deset miliona funti na
različitim računima širom sveta. Trenutno nemam način da dođem do njega
a da ne pokrenem neka pitanja. Nadam se da biste vi mogli da mi
pomognete.”
„Deset miliona? Da, lako”, rekao je Viking. „Šta ja imam od toga?”
„Pola miliona”, odgovorio je Endru Everton.
Viking se nasmejao.
„I načelnika policije na svom platnom spisku. Vi čuvate mene, ja čuvam
vas.”
Viking je klimnuo glavom. „Moram da znam odakle taj novac potiče.
Neki novac ne želim ni da taknem.”
„Prevara sa PDV-om, od pre desetak godina. Mobilni telefoni koji su
dovoženi u Dover i odvoženi iz njega. Laka lova.”
„Vaša zamisao?”, pitao je Viking.
„Priznajem da jeste”, rekao je Endru Everton. „Pisao sam knjigu. Ja
pišem, to je moj greh, i smislio sam taj plan, to je zapravo samo bio deo
zapleta u priči. Ali, što sam više razmišljao o tome, sve više sam shvatao da
neću to staviti u knjigu, već uraditi to u stvarnosti.”
„Mudro.”
„Pa, ponekad koristim stvarni kriminal u svojim zapletima. Ovog puta
sam iskoristio jedan od svojih zapleta za stvarni kriminal.”
„Kako ste to izveli?”, pitao je Viking.
„U to vreme nisam bio načelnik policije, ali poznavao sam neke ljude.
Razgovarao sam sa čovekom po imenu Džek Mejson. On je upravljao
raznim mutnim poslovnim poduhvatima, ali uvek je bio previše pametan da
ga uhvate. A to je upravo bilo ono što je meni trebalo. Ispričao sam mu
plan, i zajedno smo započeli posao.”
„I zaradili ste deset miliona?”
„Otprilike”, odgovorio je Endru Everton.
„Zašto ste prestali sa tim?”
„Jedna novinarka je to proveravala. Počinjala je da se previše približava
suštini da bih se osećao prijatno. Uspela je da pošalje jednu članicu našeg
tima u zatvor, pa smo se povukli.”
„A da li se onda i novinarka povukla?”
„Pa, nije”, priznao je Endru Everton. „Umrla je.”

74

DŽOJS

Izgleda da su Elizabet i Viktor veoma zadovoljni načinom na koji se sve

ovo odvija.
Moralo se odati priznanje Henriku. „Vaša zamisao?” „Kako ste to
izveli?” „Zaradili ste deset miliona?”, „Zašto ste prestali?” sva ona pitanja
kojima su ga naučili. Posle kojih su usledila savršena priznanja.
Elizabet je znala da će Endru Everton biti potpuno iskren. Želeo je da
mu Viking veruje i da mu pomogne, imao je dovoljno egoizma da želi
priznanje za svoj plan, a kao što je sam rekao, nikakav snimljeni materijal
ne bi se mogao upotrebiti na sudu.
Ali, naravno, ne mora da bude tako. U tome je lepota Elizabetinog
plana. Endru Everton biće proglašen krivim mnogo pre nego što uopšte uđe
u sudnicu.
Majk je koračao napred-nazad po kuhinji, uvežbavajući svoj tekst za
kasnije.

75
Fiona Klemens primila je mnoštvo poruka od zabrinutih prijatelja.

Fi, hakovali su te
Hakovali su te na Instagramu!
 Jesi li videla svoj nalog na Instagramu?
Fi, šta je jebote ovo????

Fiona je rekla nekolicini uticajnih prijatelja da prošire vest.

Ljudi, @FionaClemClem je hakovana. Ne gledajte njenu

stranicu! Pretpostavljamo da su se neki luđaci okomili na
@FionaClemClem. Neki poremećeni tipovi.

I za tili čas je bilo više od dvesta pedeset hiljada ljudi koji su gledah
njen Instagram lajv, a broj je rastao svake sekunde. A ono što su gledali nije
bilo kako Fiona Klemens kupuje šminku, ili daje odlične savete za jogu.
Umesto toga su svi gledali načelnika policije Kenta kako priznaje
prevaru vrednu više miliona funti na snimku uživo.
Nije se moglo videti sa kim razgovara, ali bio je u nekakvoj biblioteci, i
pričao je o mobilnim telefonima, i sklapanju poslova sa kriminalcima. Broj
gledalaca nastavljao je da raste kako se vest širila. Instagram, Tviter, Tiktok,
čak su i ostareli očevi korisnika ovih mreža sada gledali ovo na internetu.
Svi su gledali, svi su komentarisali, svi su tražili glavu tog tipa Endrua
Evertona.
Čak je i frizerka sa kojom je bila pred ovu jutarnju emisiju pokazala
Fioni svoj telefon i rekla: „Jesi li videla ovo?”
Fiona je takođe videla da broj njenih pratilaca na Instagramu ničim
neizazvano raste na preko četiri miliona dok se širila priča o njenom
„hakovanom” nalogu. Trenutno se načelnik policije osvrtao po sobi i čulo
se kako neko kucka po tastaturi. Među komentatorima je nastalo ludilo.
To je bilo sve što je Elizabet tražila od nje. Korisničko ime i lozinku
Fioninog naloga na Instagramu. „Samo na sat vremena, draga”, rekla joj je.
„Sigurna sam da to nećeš uopšte ni primetiti.”

76
Endru Everton je strpljivo sedeo dok je Viking nešto kucao na svom
laptopu. Do sada je sve bilo u redu. Dopadao mu se Viking, a činilo se da se
i on dopada Vikingu. Još važnije, verovao je Vikingu i osećao se sigurno u
ovoj prijatnoj prostoriji, usred nedođije. Endru Everton imao je osećaj da će
odavde otići znatno bogatiji nego što je bio kada je ovamo došao.
Viking je zatvorio laptop. „Jeste li nekoga ubili?”
„Ne”, odgovorio je Endru Everton. „Bilo je čisto.”
„Jeste li sigurni?”
„Slušajte, napravio sam pare, prekršio sam zakon, radio sam loše stvari,
ali nikoga nisam ubio.” Šta ako Viking zaključi da je ovo previše rizično za
njega?
„Piše da se novinarka zvala Betani Vejts”, rekao je Viking. „Betani
Vejts, nekada je radila emisiju Jugoistok večeras, da li je ona bila novinarka
koja je izveštavala o vašoj priči?”
„To je ona, da”, potvrdio je Endru Everton.
„A ona je umrla”, konstatovao je Viking. „Neko ju je ubio?”
„Jeste. Međutim, to nisam bio ja. Zbog mene ne treba da brinete.”
„Mislim da možda treba da brinem”, rekao je Viking. „Žena koja je
završila u zatvoru zvala se Heder Garbat?”
„Tako je”, odgovorio je Endru Everton.
„A ona je takođe mrtva?”
„Opet, da, jeste”, složio se Endru Everton. „I opet, to nema nikakve
veze sa mnom. Ubila se. Tragično, ali...”
„A vaš saradnik, Džek Mejson?”
„Dozvolite da vas ovde zaustavim”, prekinuo ga je Endru Everton.
„Da, on je takođe mrtav.”
„Mnogo ljudi oko vas umire”, napomenuo je Viking. „To me brine.”
„Naravno, svakako, i treba”, rekao je Endru Everton.
„Zato hoću da budete iskreni. Ovde smo samo vi i ja, i moram da vam
verujem. Jeste li ih vi ubili?”
„Ne”, odgovorio je Endru Everton.
„Možda ste ubili jedno ili dvoje”, podstakao ga je Viking.
„Nisam ubio nikoga od njih.”
„Ovo je baš velika slučajnost.”
„Da”, ponovo se složio Endru Everton. „Velika slučajnost. Ali možete
da mi verujete.”
 77

DŽOJS

Ibrahim drži sve otvoreno ispred sebe. Na hiljade ljudi gleda Fionin
hakovani video-prenos. „Betani Vejts” je najvažnija vest na Tviteru. Ljudi
dele njene snimke, postavljaju novinske članke iz vremena kada je nestala.
Njeno lice je svuda.
Kao i lice Endrua Evertona. Na izjavu „Možete da mi verujete” poslato
je bezbroj komentara. Policija Kenta morala je da blokira svoj nalog na
Tviteru. Sve je objavljeno čak i na Skaj njuzu. Nije im dozvoljeno da
prikažu slike, ali obaveštavaju ljude o svemu što se dešava.
Dakle on je priznao prevaru, priznao je da je bio ortak Džeka Mejsona,
ali još nije priznao ubistva. Ne mogu da kažem da sam to i očekivala. Čak i
kada vas je samo dvoje u prostoriji, niko ne želi da prizna da je ubica, zar
ne?
Ali to je ono što mi zapravo želimo. Da Endru Everton prizna šta je
uradio. Da kaže svetu istinu. Da se domognemo pravde za Betani.
Elizabet i Viktor savetuju se u uglu sobe. Šta god da mu Elizabet priča,
Viktor klima glavom. Mislim da je vreme da ispalimo Metak!

78
Iza Vikinga su bila zatvorena vrata, koja su se sada otvorila. U biblioteku je
ušao neki čovek. Bio je nizak i ćelav i nosio je naočare prevelike za njegovo
lice. Šta se ovde dešava?
„Ne”, rekao je Endru Everton Vikingu. „Ne, ovo je samo između vas i
mene.”
„Ovo je moj saradnik”, objasnio je Viking. „Zove se Jurij.”
 „Drago mi je što sam vas upoznao, načelniče policije”, rekao je Viktor.
„Vi ste veoma vredan i zauzet čovek.”
„Ja se ne bih složio s tim”, odgovorio je Endru Everton.
„Dajte mi jedan minut”, nastavio je Viktor. „Ako vam se ne dopadne
ono što kažem, onda ću otići, a vi takođe možete da odete. Potpuno ste
bezbedni.”
„Jedan minut”, naglasio je Endru Everton, pogledom tražeći izlaz.
„Ovaj moj prijatelj ovde, zovu ga Viking, on je genije u ovoj sobi. Mada
biste i vi mogli da budete genije, Endru. Mogu li da vas zovem Endru?”
„Naravno, Juriju”, odgovorio je Endru Everton.
„Jasno je da ste veoma pametni, Endru. Načelnik policije, čestitamo. Uz
to priznati pisac, sa umetničkim imenom Makenzi Makstjuart. Nedavno
sam čitao, i mnogo uživao u tome, Nastavi da ćutiš, veoma jako delo, po
mom mišljenju. Kao Džon Grišam. Da bismo dodatno proširili ovaj spisak
priznanja, sada smo otkrili da ste vi krupan kriminalac? Pandur, pisac
krimića, krupni kriminalac. Pretpostavljam da se ta umeća delimično
preklapaju?”
Endru Everton je klimnuo glavom. Bilo je nečega u ovom čoveku što
mu se dopadalo. I bio je u pravu u vezi sa Nastavi da ćutiš. To je bila veoma
grišamovska knjiga.
„Pa, skoro da ste krupni kriminalac, da tako kažemo? Izveli ste pljačku,
veoma jednostavno, veoma elegantno, ali tek treba da vidite prinos od nje.
Što je mesto na kome mi nastupamo. Možemo li da pronađemo vaš novac?
Da, u svakom slučaju, moj prijatelj to može. Da li bismo voleli da budemo
u poslu s vama? Ponovo, da, vi ste moćan čovek, i moći ćete da nam
pomognete, čini mi se, u raznim oblastima. Jeste li spremni na to?”
„Bio bih spreman”, rekao je Endru Everton. „Donesite mi deset miliona
i možete da dobijete šta god želite.”
„Vidim da isto razmišljamo”, zaključio je Viktor. „I mislio sam da je
tako. Obojica volimo novac, naravno da volimo, ali obojica smo moralni
ljudi. Povremeno kršimo pravila, to se ne može poreći, ali pravila ne važe
za sve, nije li tako?”
„Slažem se, slažem se”, odgovorio je Endru Everton. On će dobiti svoj
novac, jednostavno je mogao to da oseti. Sve ove godine otezanja, i najzad
će izaći na dobro. Kuća u Španiji, soba u kojoj može da piše, s pogledom na
more. Pretvaraće se da je potpisao unosan ugovor sa izdavačem, i trajno će
napustiti posao. Ovaj čovek, sa prevelikim naočarima, bio je poslednji delić
slagalice.
„Ali moram i ja da verujem vama”, nastavio je Viktor. „Osećam da
hoću. Osećam da smo mi slični ljudi. Da verujemo u slične stvari o ovom
grubom svetu u kome živimo.”
„To se podrazumeva samo po sebi”, saglasio se Endru Everton. Na
internetu je video jedno mesto, na Košta Doradi. Kuća je imala dva bazena,
za boga miloga.
„Zato hoću da mi kažete istinu”, izjavio je Viktor. „0 novinarki. I o
dvoje tvojih prijatelja. Tri smrti, sve povezane sa vašom malverzacijom.
Hoću da vam verujem, zato hoću da budemo načisto. Vi ste ih ubili, zar ne?
To je sasvim u redu.”
Endru Everton premišljao je o svojoj reakciji. Šta ovaj čovek želi da
čuje? Da ih je on ubio? Da ih nije ubio? Kakav je „moralni” odgovor u
ovome? Doneo je odluku.
„Nisam ih ubio”, rekao je Endru Everton. „Ja nisam ubica.”
Viktor je klimnuo glavom. „Znači svako od njih je jednostavno umro?”
Sada je Endru Everton klimnuo glavom. „Da, svako od njih je
jednostavno... umro.”
„Razočaran sam, načelniče policije”, rekao mu je Viktor. „Nadao sam se
istini.”
Ovo je dovelo Endrua Evertona u dilemu. Da li bi ovaj čovek nekako
mogao da zna istinu? Odmeravao je u glavi različite laži koje bi mogao da
izgovori. Tako je blizu. Ne sme sada da zabrlja. Drži se svoje priče; on će
morati to da poštuje.
„Nisam ih ubio.”
Viktorov izraz lica je postao bolan. „Endru, teško mi je da ovo slušam.
S obzirom na informacije koje imam.”
„Kakve informacije?”, upitao je Endru. Mora da je ovo blef. To je samo
provera. Nastavi da poričeš, nastavi da poričeš, i bićeš u Španiji i pre nego
što toga budeš svestan.
„Da si ti ubio Betani Vejts. Da si zakopao njeno telo u dvorištu jedne
kuće u Saseksu, i iskoristio si to da uceniš svoje saučesnike u zaveri, Džeka
Mejsona i Heder Garbat, da bi ćutali o tvojoj malverzaciji. Da si naredio
ubistvo Heder Garbat u zatvoru Darvel, i nadalje, da si ubio Džeka Mejsona
pre dve večeri.” Ovaj deo sa Džekom Mejsonom bio je nagađanje, ali Endru
Everton nije morao to da zna.
 Endru Everton bio je zapanjen, paralizovan. Odakle je on uopšte mogao
da dobije informacije o Betaninom telu i učeni? To je bilo nemoguće. Džek
Mejson nikada ne bi pomenuo njegovo ime, ni za milion godina. A Heder
Garbat se previše plašila onoga što bi on mogao da uradi. Pa kako je on
znao?
„Samo istinu, Endru”, zatražio je Viktor. „A onda ćemo biti sigurni sa
čime imamo posla. Onda možemo da krenemo dalje sa poverenjem.”
Endru Everton je morao da donese veliku odluku. Da prizna? Kako bi
mogao da se drži svoje verzije priče kada je izgledalo da ovaj Jurij zna celu
istinu? Da veruje Juriju, i da veruje Vikingu? Da izgovori te reči? Ovde su
samo njih trojica u sobi, kilometrima udaljeni od bilo koga drugog. Bio je
veoma svestan da bi sledeća rečenica koja mu izađe iz usta mogla da mu
donese deset miliona funti.
„U redu”, rekao je Endru Everton. „A ti garantuješ da ta informacija
nikada neće izaći iz ove sobe?”
„Niko nas ne gleda”, odgovorio je Viktor. „I niko nas ne sluša.”
Endru Everton je sklopio ruke, kao u molitvi za oproštaj.
„Ja sam ubio Betani Vejts.”

79
Koni Džonson gledala je kako se situacija razvija na svom televizoru sa
ravnim ekranom. Ovog puta je vaj-faj radio kako treba, i gledala je prenos
uživo na Jutjubu.
Onda je to bilo to, sve je bilo razrešeno. U kadru je bio Endru Everton.
Srela ga je nekoliko puta, i izgledao je kao sasvim fin čovek. Ali da je on
ubica? Ko bi to pomislio? A kako je to samo bilo zgodno za Koni.
Osoba koju on svakako nije ubio bila je Heder Garbat.
Koni je našla Hederino telo kada se vratila kod nje na još jedan
razgovor. Sa iglama za pletenje i svim ostalim. Pored tela je bila oproštajna
poruka, nekoliko poslednjih pozdrava, itd. Heder Garbat bila je
prestravljena od nečega, i gledajući Endrua Evertona na ekranu, Koni je
najzad znala od čega.
 Koni je brzo razmišljala. Ibrahim i njegova banda bili su na tragu ubice
Betani Vejts, i po njenoj proceni verovatno će pronaći ubicu. Bila je u pravu
u vezi sa tim, zar ne? Koni je shvatila da neće biti nikakve štete od toga da
se umeša. Da pomogne. Sud bi mogao da gleda malo blagonaklonije na nju
ako bi pomogla u pronalaženju ubice.
Zato je pocepala Hederinu poruku - Zbogom, ne mogu više ovo da
podnesem, ili nešto slično tome, ona ju je samo ovlaš preletela pogledom - i
napisala svoju verziju. Učinila je da Heder zvuči kao žrtva ubistva, a sebe je
prikazala kao nekoga ko ima informacije. Spasiteljku.
Pošto je Koni znala da je Endru Everton ubio Betani Vejts, mogla je da
pokrene drugi deo svog plana. Samo je trebalo da izmisli malo dokaza da
pokaže kako je on ubio i Heder Garbat. Momak u administrativnom bloku,
onaj sa volvom koji je obrisao snimak kako ona ulazi u Hederinu ćeliju te
noći? Kladila se da bi on zapravo mogao da se seti kako je Endru Everton
dolazio u zatvor te večeri. A Koni će se bez sumnje setiti nečega što joj je
Heder rekla. Nečega bezazlenog o policiji. „Ovo seže pravo do samog
vrha”, ili neka takva besmislica. Zabavljače se izmišljajući to lažno sećanje.
Everton će biti osuđen, a Koni će skinuti nekoliko godina kazne zbog
saradnje sa vlastima. Sjajno. A što pre izađe napolje, pre će se pozabaviti
Ronom Ričijem.
Morala je priznati Ibrahimu da se zaista pokazao korisnim.
Mada se setila kako joj je rekao da je njoj stalo do Heder Garbat. A
činjenica da joj je stalo bila je dokaz da ona nije sociopata.
A ona je sve vreme imala pocepanu samoubilačku poruku Heder Garbat
u džepu.
Terapija je zaista fascinantan proces. Jedva je čekala da nastavi sa njom.

80

DŽOJS

Možete da zamislite dreku koja je ovde nastala kada je to rekao.

 „Viktor je ponovo pogodio pravo u metu”, rekla je Elizabet. „Metak
nikada ne promašuje.”
Sada je više od tri miliona ljudi gledalo Fionin Instagram lajv. Svi su
upravo čuli to isto, i nisu se ustručavali da iznesu svoje mišljenje. Svi su
želeli da vide šta će se sledeće dogoditi.
Kucam ovo dok gledam. Sada je sve veoma opušteno, njih trojica samo
ćaskaju o bankovnim računima. Viktor im je svima nasuo po viski.
Ron je upravo ispričao o policajcu u Jorkširu koji ga je udario
pendrekom. Pitala sam ga da li ga je mnogo ljudi udaralo u to vreme, a on
je potvrdio da jeste.
Čak i za nas, ovo je bio opako dobar timski rad. Razotkrivanje imena iz
finansijskih dokumenata, navođenje Džeka Mejsona da se otvori, sklapanje
prijateljstva sa Fionom Klemens. „Prijateljstvo” je možda malo preteran
izraz, mada, kada pogledaš njen nalog na Instagramu, možda ćemo i biti
prijatelji. Henrik obavlja svoj deo posla, a sjajni Viktor dobija priznanje. A
Polin i Majk tek treba da nastupe. Polin mora da popravi šminku Majku
Vaghornu, jer je plakao. Upravo sam mu rekla da ovo gleda tri miliona
ljudi, a on je rekao da je spreman.
Ranije sam pitala Bogdana kako je Dona, a on me je pitao kako to
mislim, a ja sam mu rekla kako to misliš kako mislim, a on mi se veoma
milo osmehnuo i podigao palac.
Kad smo kod toga, stigla je poruka od Mervina. Bila sam ushićena što
vidim njegovo ime na svom telefonu, a još više kada sam otvorila poruku.
Alan je dobro.
Pa, na njemu može da se radi. Svi smo upravo poželeli sreću Majku.
Vreme je da se vratimo u akciju.

81
Dona i Kris gledali su sve na Doninom kompjuteru. Svi u njihovoj
kancelariji su gledali. Svi u policijskoj stanici Ferhejvena su gledali. Svi u
Ferhejvenu su gledali. Ukratko, svi su gledali.
 Sa sigurnošću se moglo reći da je Endru Everton od danas najnoviji
„najomraženiji čovek u Britaniji”. Mada je Dona primetila da je roman
Nastavi da ćutiš trenutno prvi na Amazonovoj top-listi prodavanosti.
Kakav majstorski potez onoga ko je hakovao Instagram Fione Klemens.
Postojalo je mnoštvo nagađanja ko bi to mogao da bude. Kao da Kris i
Dona nisu tačno mogli da zaključe ko je to bio.
Najnovije uzbuđenje u razvoju situacije za gomilu okupljenu oko
Doninog kompjutera, od kojih su se svi očajnički nadali da ih neće pozvati
na intervenciju zbog nekog prestupa, bilo je što je stari dasa iz emisije
Jugoistok večeras, Majk Vaghorn, upravo ušao u Vikingovu biblioteku.
„Evo tvog drugara, Dona!”, rekao je narednik Teri Halet.
„Prvo je bio moj drugar”, napomenuo je Kris. „Ja sam ga testirao na
alkohol!”
Na ekranu, Majk je seo na stolicu naspram Endrua Evertona koji ga je
gledao u neverici. Majk je gledao pravo u skrivenu kameru koja je snimala
čitavu scenu.
„Zdravo, ja sam Majk Vaghorn, izveštavam za Jugoistok večeras...”
„Majk, šta ti...”, započeo je Endru Everton, ali Majk ga je ućutkao. „Hteo
sam da kažem nekoliko reči milionima ljudi koji trenutno gledaju ovaj
prenos uživo. Milionima koji su upravo čuli priznanje načelnika policije
Endrua Ever...”
Endru Everton skočio je sa stolice, skoro izvan domašaja kamere. Jedna
mišićava ruka uhvatila ga je i povukla ga dole. Ne biste znali čija je to ruka
osim ako biste prepoznali tetovaže. Dona ih je odmah prepoznala. Dakle
tamo je on bio prošle noći. „Veruj mi”, rekao joj je. Možda bi trebalo da joj
pređe u naviku da mu veruje? Pitala se da li je cela ekipa tamo. Naravno da
jeste.
Majk Vaghorn, uvek profesionalan, sačekao je da prigušeni krici Endrua
Evertona nestanu u daljini pre nego što je nastavio.
„Ovo je čudo od pet minuta, ja to razumem. Videti čoveka kako priznaje
užasne zločine. Videti načelnika policije kako priznaje prevaru, korupciju,
učenu i ubistvo. Svakako izgleda da je ovo izazvalo pometnju kakvoj smo
se i nadali. U nekom trenutku doći će do suđenja, koje će nesumnjivo
iskomplikovati same scene koje sada gledate, ali će svakako biti suđenja.
Endru Everton će završiti u zatvoru, u to možemo da budemo prilično
sigurni, čak i pored tromog, ušuškanog i prezaštićenog pravosudnog sistema
koji trenutno izgleda imamo u ovoj zemlji. Ali da ne počinjemo sa tim.
Uskoro ćemo prekinuti ovaj prenos, i vratiti Fionin Instagram nalog
njegovoj zakonitoj vlasnici. Hvala ti od sveg srca, Fiona, za tvoju današnju
pomoć. Ne mogu da zamislim bolje priznanje koje si mogla da odaš Betani.
Svi ćete se vi uskoro vratiti svom poslu, ručaćete, malo ćete gledati
televizor, ili šta god da ste već planirali za danas. Pričaćete o onome što ste
videli, siguran sam u to. A pričaćete o tome i sutra, iako malo manje. A
možda ćete razmeniti poneku reč o tome i prekosutra, ali onda će sve da
prođe. Tako je to sa vestima. Biće drugih uzbuđenja da zamene ovo. Neka
od Kardašijanki će dobiti bebu, možda. Zato sam svestan da imam vašu
pažnju samo na kratko vreme. Neki od vas već idu dalje, pošto je ono što
vas ovde najviše zanima završeno: Endruu Evertonu stavili su lisice u
hodniku sa moje leve strane, a policija Stafordšira je na putu ovamo. Ali,
ako bih mogao da vas zamolim samo za otprilike jedan minut ili malo više?
Biće brzo, obećavam. Hoću da vam pričam o mojoj prijateljici, Betani
Vejts, koja je ubijena pre skoro deset godina. Da nije ubijena, već biste znali
to ime, siguran sam u to. Betani je bila veliki radnik, vrednica, niko joj
nikada nije ništa dao besplatno. Mogla je da se raspravlja po celu noć,
pobedi vas u potezanju ruke, i mogla je da pije sa vama dok ne padnete pod
sto. Severnjakinja, shvatate. Ako smem to da kažem. Betani Vejts je bila
dobra novinarka, ali pre svega je bila dobar prijatelj, i ja sam je voleo.
Zapravo nisam mislio da kažem da sam je voleo, mislio sam da kažem da je
volim. Zato, kada vaša pažnja bude usmerena na drugu stranu, kada je
privuče sledeća zanimljiva priča, samo vas molim da se setite njenog imena
s vremena na vreme. Betani Vejts. Jer ona zaslužuje da bude zapamćena
dugo nakon što Endru Everton bude zaboravljen. Pa, to su sve vesti koje
imamo za vas ovog poslepodneva. Zato vam ja, Majk Vaghorn, svima
zahvaljujem što ste ovo gledali, pazite se, i pazite jedni na druge.”

82
Ceo Kent drhtao je na hladnom vazduhu, a Božić više nije bio daleko.
„Rekla sam ti već”, naglasila je Dona. „Oprošteno ti je.”
 „Ali bilo je važno”, odgovorio je Bogdan. „To je bila dodela nagrada.
Šta ako nikada više ne osvojiš nagradu?”
„Hvala ti na poverenju koje imaš u mene”, rekla je Dona. „Evo šta je
osnovno pravilo: ako idem da primim nagradu, hoću da budeš tamo - osim
ako hvataš ubicu pomoću priznanja uživo na Instagram nalogu slavne
televizijske voditeljke. Onda imaš i opravdanje.”
Karvin Prajs upravo je optužen za preteće ponašanje. Dona ga je videla
kako ubacuje cedulju u njenu tašnu. Na njoj je pisalo: Svi te mrzimo.
Smešna si. Čovek koji ne reaguje dobro na odbijanje. Betani, Fiona, Dona, i
verovatno bezbroj drugih tokom godina. Dobiće samo opomenu, ali neće se
vratiti u ekipu Jugoistoka večeras u neko skorije vreme.
Ipak, nisu rešili misteriju Džuniper korta. Možda su ona i Kris sve
vreme grešili u vezi sa tim?
Bogdan se pažljivo parkirao. Komisija za parkiranje Kupers Čejsa nije
izgubila nimalo od svoje moći. Pre je samo povećala svoju moć posle
nedavnog neuspelog prevrata. Elizabet danas ide na liticu, a Bogdan je
obećao da će posetiti Stivena. On je znao da će Stiven biti srećan što vidi i
Donu.
Pre nego što je izašao iz auta, Bogdan se okrenuo prema Doni.
„Imam nagradu za tebe.”
„Imaš nagradu za mene?”
„Naravno”, potvrdio je Bogdan. „Osećao sam se loše.”
Bogdan je uvukao ruku u torbu na zadnjem sedištu i dao Doni statuu
Anahite, boginje ljubavi i bitke.
„Dona, uručujem ti visoko odlikovanje.”
„Bogdane!”
„Hteo sam da naručim da je izgraviraju, ali izgleda da to ne treba da se
radi sa ovakvim stvarima.”
Dona nije mogla da veruje šta drži u ruci. „Bogdane, ovo je koštalo dve
hiljade! Za te pare smo mogli da odemo na dve nedelje u Grčku.”
Bogdan se osmehnuo. „Kuldeš mi je prodao za hiljadu. I rekao mi je da
ti prenesem da nastaviš da izbegavaš cigle.”
Dona je pogledala u svoju statuu, svoju nagradu. Pa onda ponovo u
Bogdana.
„Zašto ti je prodao za hiljadu?”
„Pa”, rekao je Bogdan, otvarajući joj vrata, „pitao me je da li te volim.
A ja sam rekao da.”
 83
Ron je to predložio, istina iz sopstvenih razloga, i sada su svi bili ovde. Bilo
je ledeno hladno, bez sumnje, ali on je bio dobro. Stajali su visoko na vrhu
Šekspirove litice, a Lamanš se protezao u beskraj. Talasi su ljutito udarali o
podnožje litice, na desetine metara niže, a buka se podizala ka njima poput
prigušene svađe iz stana sprat niže.
Betani nije ovde umrla, to su sada znali, ali ovo je bilo najbolje mesto
gde su mogli da piju u sećanje na nju.
Endru Everton je o svemu ćutao. To nije bilo iznenađenje. Zato još nisu
znali šta se stvarno desilo te noći. Kuda je Betani otišla? Gde ju je Endru
Everton ubio? Ko su bile siluete u Betaninim kolima dok su se približavala
upravo ovoj litici? Niko nije rešio ni tajnu „magistra Roberta Brauna”.
Ibrahim je napola izludeo isprobavajući razne anagrame.
Ipak, na ostala pitanja je odgovoreno. Jedan od zatvorskih čuvara je
rekao da je Endru Everton posetio Heder Garbat u noći njene smrti. On je to
poricao, ali naravno da će to raditi.
I Džek Mejson. Ron se setio njihove poslednje zajedničke večeri.
Krivice o kojoj je Džek govorio.
Svako je doneo po jednu ružu da je baci u more. Elizabet i Džojs,
Ibrahim, Majk i Polin. Čak je i Viktor došao da oda počast. Pozvali su i
Henrika, ali on je odgovorio, „Ne razumem, ja je nisam poznavao, zašto bih
bacao ružu u more?” Bio je u pravu. Ne žele svi da budu u ekipi, zar ne?
Bacali su svoje ruže jedno po jedno. Džojs je vetar bacio ružu nazad u
lice, pa je morala da pokuša još jednom. Nebo je bilo bez oblaka, pa ako je
Betani mogla da gleda dole, danas bi ih sve videla. Ron nije u svojoj glavi
držao takve stvari, ali za njih je bilo obilje prostora u njegovom srcu.
Majk Vaghorn je rekao nekoliko reči, ali je mnoge morao da ponovi jer
se vetar pojačavao. Zatim je predložio malu šetnju po vrhu litice. Ron je
znao da će on to predložiti.
„Ja ću ovo da preskočim”, rekao je Ron. „Znate kakva su mi kolena.”
Neki su začuđeno podigli obrve - svi su znali da Ron ne priča o svojim
kolenima. Ali ovo ih je ućutkalo, i uskoro su krenuli. Polin je sela sa
Ronom, kao što je on i znao da će uraditi.
„Jesi li dobro, ljubavniče?”, upitala je.
„Nisam toliko loše. Samo sam razmišljao o svom kupatilu.”
„Nikada ne propuštaš da me iznenadiš, Roni. Razmišljao si da kupiš
osveživač vazduha?”
Ron se osmehnuo, ali pomalo tužno. „Ne, samo nisam navikao da imam
ženu pored sebe, zar ne? Sve te stvari, znaš, kreme, šminka i šta sve ne.”
„Zauzimam previše prostora, je li tako? Nemaš dovoljno mesta za svoje
dezodoranse?”
„Sviđa mi se to, iskreno”, odgovorio je Ron. „Deluje intimno, zar ne?
Uvek sam bio iskren sa tobom, ti to znaš, Polin?”
„Znam, dragi.” Polin je izgledala zabrinuto. „O čemu se zapravo radi?”
„Jesi li uvek bila iskrena prema meni?”
„Naravno”, rekla je Polin. „Povremeno popušim pljugu kada ti ne
gledaš, ali izuzev toga jesam.”
„Magistar Robert Braun”, rekao je Ron.
„Šta s njim?”
„Znam da nisam naročito oštrouman”, priznao je Ron. „Ali otprilike je
bilo vreme da i ja nešto provalim.”
„Rone?”
„Zbog šminke. Bila je tamo u kupatilu sve ovo vreme. Sva poredana
ispod ogledala gde se brijem. Meni ispred nosa.”
Ron je pogledao u Polin. Nije želeo to da kaže, ali morao je.
„Tvoja maškara. Bobi braun, tvoja omiljena. Bobi braun maškara.
’Magistar Robert Braun.”

84
Dona i Bogdan ljubili su se ispred auta, ljubili su se u hodniku, ljubili su se
ispred Elizabetinih i Stivenovih ulaznih vrata. Bogdan nije bio navikao na
javno pokazivanje emocija. Šta ako ih neko vidi? Uz to, imao je kesu punu
hrane koju je trebalo smestiti u frižider.
 Ali bio je zaljubljen, i prihvatao je da to donosi svoje posebne izazove.
Bogdan je pokucao, pa otvorio vrata, dozivajući Stivena po imenu.
Stiven je sedeo na sofi u pidžami, što uopšte nije bilo neobično.
„Evo srećnog para. Vidi kako ste oboje lepi.”
„Veoma srećan par”, odgovorila je Dona. „Zdravo, Slivene.”
Dona je još uvek držala svoju statuu u ruci. Stiven se pridigao sa sofe,
pa prišao da je pogleda.
„Naša stara prijateljica Anahita.” Oči su mu zasijale. „Boginja ljubavi i
bitke. Krajnje prikladno.”
Dona se osmehnula, pa ušla u kuhinju da pristavi čajnik.
Bogdan je voleo da vidi kako Stivenove oči svetlucaju. Voleo je da vidi
tu inteligenciju. Bogdan je video spisak Henrikovih knjiga koji je Stiven
napravio. Tako detaljan, tako lep. Kasnije će obrijati Stivena, a posle
brijanja će mu naneti losion na lice. Pa navlaživač kože. Stiven nikada
ranije nije bio podvrgnut režimu nege kože - „Sapun i voda, stari moj” - ali
nikada nije prekasno da se počne. Možda bi trebalo da počne da mu daje i
vitamine? Da li bi Elizabet imala neki prigovor? Samo C i D za početak.
Nije ih uzimao dovoljno.
„Kad smo kod bitke”, rekao je Bogdan sedajući za šahovsku tablu.
„Igramo li?”
Stiven je odmahnuo rukom.
„Danas ne igramo?” upitao je Bogdan. Možda će umesto toga gledati
film? Ili jednostavno pričati priče. Bogdan će da spremi paelju.
„Ne ja, stari druže”, odgovorio je Stiven. „Ovde je Elizabet šahistkinja.”
„Elizabet?”
„Nekoliko puta sam pokušao da igram šah”, rekao je Stiven. „Nikada ga
nisam shvatio. Ti igraš?”
„Da, igram”, potvrdio je Bogdan.
„Jesi li dobar?” pitao je Stiven.
„Zavisi.” Bogdan je bio odlučan da ne dozvoli da mu poteku suze. „U
šahu si zapravo uvek dobar samo onoliko koliko je dobar onaj protiv koga
igraš.”
Stiven je klimnuo glavom i pogledao u tablu. Bogdan se pitao šta on
vidi na njoj.
„Za to je potreban bolji čovek nego što sam ja”, rekao je Stiven. „Ova
igra je đavoljih ruku delo.”
Dona se vratila sa dve šolje čaja. Stiven se sav ozario.
 „To je prava stvar, nego šta”, rekao je. „Šolja čaja. To je prava stvar.”

85
Ron je video da se ostali vraćaju. Ali bili su daleko i hodali su uzbrdo. Neće
stići još neko vreme. Džojs je držala Majka Vaghorna podruku.
„Celu istinu?”, upitala je Polin.
„Mislim da je zaslužujem”, rekao je Ron.
„I ja to mislim, Roni. Ali ne želim da ostali znaju. Ne želim da Majk
zna.”
Ron je ovlaš slegnuo ramenima. Da li se ovde sve završava? Na litici
visoko iznad podivljalog mora?
„Bilo je otprilike pola jedanaest”, počela je Polin, jedva uspevajući da
pogleda Rona u oči. „Spremala sam se za spavanje, verovao ili ne, jer sam
sutradan morala rano da ustanem. Čulo se zvonce na vratima. Ignorisala
sam ga, ništa dobro ti ne dolazi noću osim ako nisi to poručio. Zvonilo je
ponovo, i ponovo, i na kraju sam rekla ’jebiga’ i pogledala kameru na
ulaznim vratima i tamo je bila ona.”
„Betani Vejts?”
„Betani Vejts. Pritisnula sam dugme interfona i pustila je da uđe i
sačekala da pokuca na vrata. Uđi, rekla sam, o čemu se radi? Mogla sam da
vidim da je nešto važno, inače bih je poslala da ide svojim putem. Nosila je
kariranu crno-belu jaknu i žute pantalone, i izgledalo je kao da ih je upravo
kupila na buvljaku. Nije bila našminkana. Sela je i rekla, Polin, treba mi
usluga, a ja sam rekla u pola jedanaest uveče, a ona je zatražila da sednem i
saslušam priču. Ja sam rekla da bi trebalo da pozovem Majka, na šta mi je
ona odgovorila da ne mogu da zovem Majka, ne želim da ga zabrinjavam.”
„Kakva je to bila priča?”
„Betani je rekla, moraš da poveruješ u ovo, Polin, neko pokušava da me
ubije. Imam tu priču za koju oni ne žele da bude objavljena, upravo sam
dobila poruku, prete mi, a ti znaš mene, Roni, čula sam sve u životu, ali ne
znam u šta da verujem. Ali nešto u njenim očima govorilo mi je da je ono
što slušam istina. Bar blizu istine, pa sam bila u fazonu, šta mogu da
uradim? Kakva je to usluga? Ako mogu da pomognem, pomoći ću.”
„A kakva je to bila usluga?”, pitao je Ron. Sada je mogao da čuje Džojs
kako se smeje, ali jedva, jer je najviše tonove donosio vetar.
„Krenula je da se nađe sa nekim, rekla je. I morala je da izgleda
drugačije. Znala je da ja ne mogu da stvaram čuda, ali mogu li da je
našminkam i pozajmim joj periku? Da joj promenim izgled taman dovoljno
da nekoga obmane. Imala je sliku koju mi je pokazala, i nije izgledalo
nemoguće.”
„Pa si ti pristala?”
„Prvo sam pokušala da je odgovorim od toga. Ako si u nevolji, idi u
policiju. To baš nije moj stil, kao što znaš, ali oni ponekad umeju da budu
korisni. Ona je odgovorila da ne može da ode u policiju, potrebna joj je
samo ta jedna usluga, i čitava stvar će biti završena uskoro. Rekla je, veruj
mi, znam šta radim, a uz to ću i da ti platim.”
„Pet hiljada?”, pretpostavio je Ron.
„Odgovorila sam joj da neću pare, daj molim te, ako si u nevolji hajde
da počnemo. Tako sam je našminkala, obojila sam je kao sliku. Uzela sam
jednu od mojih perika, namestila joj je, malo je doterala, i sat i po kasnije,
nije bilo loše. Stvarno nije bilo loše. Ona je bila zadovoljna. Sve vreme je
gledala na svoj sat i sada je kazala, Polin, to je to, poželi mi sreću, a ja sam
je pitala kuda ideš, a ona je rekla ako se ne javim do sutra ujutro, zovi
policiju, ali anonimno, a ja sam joj rekla ne želim da ideš tamo gde ideš,
pozvaću Majka, a ona je rekla moram. Zagrlila me je, što inače nikada nije
uradila, i dala mi parče papira sa nekim brojevima i rekla to je novac za
tebe, a onda je otišla.”
Ron je zadobovao prstima. „To je cela priča?”
„To je cela priča”, potvrdila je Polin. „Veruješ mi, Roni?”
„Verujem ti, Poli”, rekao je Ron. „Verujem da mi govoriš istinu. Ali
nešto izostavljaš, draga. Izostavljaš zašto ovo nikada ranije nikome nisi
ispričala. Znala si gde je ona u tim satima kada je nestala. Znala si da ide da
se nađe sa nekim. A nikada nisi rekla nikom živom? To nema nikakvog
smisla. Ti bi otišla pravo kod Majka, i pravo u policiju. Ma daj, molim te.”
Ron je video kako Polin skreće pogled prema šetačima koji su se
približavali.
„Bila je još jedna stvar”, rekla je Polin. „Kada smo joj nameštale periku,
ja sam držala perike i nekoliko kostima na lutkama, znaš, manekenima, a
pre nego što je krenula, Betani je pitala, mogu li da pozajmim jednu? A ja
sam rekla da pozajmiš maneken-lutku, jesi li ti poludela? Ali sve je to bilo
ludo, pa sam joj na kraju rekla samo izvoli.”
„Maneken-lutka?”
„Sutra ujutro našli su njen auto ispod litice, pregledali snimke nadzornih
kamera i sve ostalo, pa sam bila spremna da pozovem Majka, ali pre toga
sam morala malo da razmislim. Razmišljala sam o šminkanju, fotografiji
koju mi je pokazala, razmišljala sam o perici, o maneken-lutki, i snimku na
kome su se videle dve figure u kolima. Razmišljala sam o odeći koju je
nosila, Roni. Mislim da sam joj čak rekla: ’Ja ne bih dala da me u tome
vide ni mrtvu.’”
„Znači ti misliš...”
„Ne mislim, znam. A, Rone, Majk je bio uništen kada je Betani umrla.
On je voleo nju, ona je volela njega. A moje gledište je bilo, na dobro ili
zlo, da bi za njega bilo stotinu puta gore da je znao da je inscenirala čitavu
stvar, pobegla bog zna kuda, sa bogzna kakvim parama, a njemu nije
zucnula ni slovca o tome. Zašto je, za ime sveta, to uradila? Nikada to
nisam shvatila.”
Polin je pogledala u more.
„Nije se moglo nazad. Niko nije optužen za ubistvo, nikome nije
učinjena nikakva šteta, a ja sam nastavila da ćutim. Onda se pojavila vaša
družina, i ljudi su počeli da umiru na sve strane, pa sam pokušala da
nabacim nekoliko nagoveštaja. Znala sam da ne mogu reći istinu posle sveg
ovog vremena, ali mislila sam da biste vi mogli da sve sami shvatite, i da bi
onda Majk mogao da se suoči sa istinom. Mislila sam da je krajnje vreme.”
„Zaboga”, rekao je Ron.
„Samo sam pokušala da uradim ono što je najbolje.”
„A novac?”, pitao je Ron.
„Nikada ga nisam ni taknula. Bacila sam papir i više nikada nisam
ponovo pomislila na njega. Magistar Robert Braun je bila Betanina šala, a
ne moja.”
„I to prilično dobra”, primetio je Ron.
„Da, ona bi se tebi dopala. Možeš li da mi oprostiš, Rone?”
„Nema šta da se oprašta”, odgovorio je Ron.
„Sutra masaža? Da malo ugodimo sebi?”
„Ne preteruj”, rekao je Ron.
Ostali su skoro stigli do njih.
 Ron je pogledao u Polin. „Šta misliš, gde je ona sada?”
Polin se osmehnula i ustala da dočeka šetače. „Mislim da je na nebu i
odozgo nas gleda.”
Džojs je zauzela Polinino mesto pored Rona. „Ovo je bilo okrepljujuće.
Ne mogu da verujem da ste propustili šetnju.”
Ron je rukom obgrlio svoju prijateljicu i video da je i Polin uradila to
Majku.

86
Godinama je imala aktiviran Gugl alert na svom telefonu. Ako bi iko igde
pomenuo ime „Betani Vejts”, ona bi znala za to. Brzo bi proverila, procenila
postoji li neka opasnost, a zatim nastavila sa svojim novim životom.
Otprilike oko godišnjice njene smrti, bilo bi nekoliko pominjanja tog imena,
ali svake godine ih je bilo sve manje i manje, dok najzad nisu sasvim
prestala. U svakom smislu i na svaki način, Betani Vejts je prestala da
postoji.
Do pre tri dana, kada je Betani Vejts iznenada postala jedna od
najpoznatijih osoba na svetu na jedno poslepodne. Betani Vejts je videla sav
taj metež, razume se, a kako bi to i mogla da propusti, čak i u Dubaiju.
Ostala je kod kuće i otkazala sve sastanke. Ipak, nije bilo stvarne
potrebe za tim, znala je to. Betani je već mnogo godina bila Alis Kuper.
Ljudi su se smejali njenom imenu, ali služilo je svrsi.
U vreme dok je istraživala prevaru sa PDV-om, Betani je učila sve što je
mogla o pranju novca. Izvodila je na ručak i profesore i kriminalce.
Gnjavila je sve moguće stručnjake. Istražitelj nemačke policije rekao joj je
da je najbolje lažno ime za prevaranta ime neke slavne ličnosti. „Na taj
način nemoguće te je pronaći na Internetu”, objasnio je on. I bio je potpuno
u pravu. Ako sada ukucate ime Alis Kuper, moraćete da pregledate
zastrašujuće mnogo stranica pre nego što stignete do njene kompanije za
„medijsku obuku i PR rešenja” na osmom spratu poslovne zgrade u marini
u Dubaiju.
 Uz to je naučila mnogo, mnogo više od tog malog trika. U stvari je
naučila toliko mnogo da ne samo da je mogla da prati trag PDV novca nego
i da mu pristupi.
A onda joj je Endru Everton poslao metak. Metak sa grubo urezanim
imenom.
Tada je shvatila da je u opasnosti. Znala je da je Endru Everton otkrio
da mu ona diše za vratom. Znala je da želi da joj naudi. Mora da joj je
prisluškivao telefon. Video je poruku o „apsolutnom dinamitu” upućenu
Majku.
Zato je imala izbor. Da nastavi da kopa, da istražuje, da bude hrabra. Ili
da pronađe izlaz?
Da li bi ikada mogla da porazi Endrua Evertona? Visoko pozicioniranog
službenika policije. Nekoga ko ima sredstva da čita njene poruke, nekoga
čije je srce dovoljno hladno da joj pošalje metak.
Zapravo uopšte nije imala izbora.
Zato je uradila sledeću najbolju stvar koja je bila moguća. U sledećih
nekoliko nedelja, koristeći ono što je naučila, počela je da usmerava novac
Endrua Evertona na nove račune. Nije uzela nimalo od tog novca, to je bilo
zaista opasno vreme, ali ga je preusmeravala. Sakrila ga je.
Posle njene smrti, jadni Endru Everton i Džek Mejson utrošili su mnogo
vremena na pokušaje da povrate svoj novac, ali mreža koju su istkali bila je
toliko neprozirna i toliko mudro smišljena da nisu imali načina da vide kako
je novac već nestao.
Ona je sprovela svoj plan u delo. Njeno ubistvo, njen nestanak, novi
pasoš sa novom kosom i šminkom, a povrh toga je izvadila sebi krv
pomoću opreme za kućno testiranje i razmazala je po kolima. Naučila je sve
moguće trikove. Ali nije verovala da će se zaista izvući sa tim. Sve do noći
kada je dobila mejl od Endrua Evertona. „Hajde da se nađemo. Samo hoću
da razgovaramo.”
Betani je znala kada je vreme da kaže zbogom svemu. Svom životu,
svojoj priči, Majku. I da kaže zdravo Dubaiju, novom životu i deset miliona
funti.
Betani je čekala nekih godinu dana pre nego što je počela da sakuplja
novac. Izvukla je sto hiljada sa prikrivenog računa u Panami, samo da
pregura to vreme, i da plati za plastičnu operaciju. Pre mnogo godina
izveštavala je o ženi iz Fejveršama koja je zaradila bogatstvo na plastičnoj
hirurgiji, a žena je bila i više nego rada da joj pomogne, za pozamašnu
nadoknadu. Mogao si da dobiješ otprilike sve što poželiš u Dubaiju ako si
imao deset miliona funti u džepu. A ono što je Betani Vejts kupila bila je
anonimnost.
Izvukla se sa tim, bez sumnje. Ali sa čim se to izvukla?
Osećala je kajanje, naravno. Pre nego stoje nestala, dobila je nekoliko
odbijenica od BBC-ja. Njeno samopouzdanje bilo je poljuljano. Betani je
počela da misli da nikada neće uspeti, da se nikada neće izvući. To je
učinilo deset miliona i novi život još većim iskušenjem. Ali možda je
trebalo da izdrži? Pogledaj šta se dogodilo sa Fionom Klemens. Ali Betani
nije imala Fionino samopouzdanje. Nije imala ni Fionin izgled, iako je malo
više ličila na nju posle operacije. Mogla je nekako da se probije na silu, ali
pred njom je iskrsnula mogućnost i ona ju je prihvatila. Majk joj je rekao da
nastavi da se bori, rekao joj je da će uspeti, ali bila je premlada da zna da je
to istina.
A Majk je bio najgori deo cele priče. Kajanje koje ju je još uvek budilo
po noći. Majka bi ubilo ako bi saznao da ga je svojevoljno napustila. Ona je
to znala, i znala je da i Polin to zna. Mogla je da ostane i izdrži, da bude
hrabra. Mogla je da izvede Endrua Evertona pred lice pravde, mogla je da
se uspne u hijerarhiji, uživa u svojoj karijeri, navrati kod Majka na piće kad
god je u tom kraju. To je mogla da uradi.
Ali misli su joj se stalno vraćale na metak. Metak sa urezanim imenom,
koji joj je poslao Endru Everton. S namerom da je uplaši, bez ikakve
sumnje, ali taj metak ga je na kraju koštao deset miliona funti.
Posle toga Betani zaista nije imala izbora. Sada je imala taj metak ispred
sebe. Odmerila mu je težinu u ruci, baš kao što je radila te noći pre mnogo
godina. Čuvaj se metka na kome je urezano tvoje ime.
A ime je bilo ono što ju je na kraju dovelo do odluke. Jer ime urezano u
metak nije bilo „Betani Vejts”. Sa tim bi mogla da se izbori.
Ime je bilo „Majk Vaghorn”.

87
Majk Vaghorn je pregledao svoje imejlove. Svake godine, na godišnjicu
Betanine smrti, gledaoci su mu slali izjave saučešća. Ne mnogo njih, i sve
manje kako su godine prolazile, ali dovoljno da nešto znači.
Ove godine bilo ih je samo četiri. Tri od ljudi sa kojima se redovno
dopisivao, i jedna sa naloga koji nikada nije identifikovao. Sa adrese na
koju nije moglo da se odgovori. Ta adresa bila je izgubljena među gomilom
ostalih u prvih nekoliko godina, ali sada je bila veoma vidljiva. U poruci je
uvek bila jedna crvena ruža. Majk nikada nije zaista razmišljao o tome.
Betanino telo nikada nije pronađeno. Razni ljudi su mu objašnjavali
zašto, plima i tome slično, i Majk je prihvatio ono što mu je rečeno. Bilo je
mnogo sličnih slučajeva kada malo proveriš, a Majk je proveravao.
Zatim je rečeno da je Betanino telo zakopano u vrtu Heder Garbat. Ali
uprkos kopanju, telo nije pronađeno ni tamo. Endru Everton je nastavljao da
ističe svoju nevinost.
Pa onda, šta ako? Majk je počeo da razmišlja. Šta ako?
Pogledao je imejl sa crvenom ružom. Pretražio je imejlove unazad. Isti
mejl svake godine. Svi sa iste adrese na koju nije moglo da se odgovori.
Šta je crvena ruža mogla da označava? Ljubav, kao prvo. Lankašir? To
je bilo prenategnuto zaključivanje. Ali Betani je volela prenategnute
zaključke. Volela je da ga začikava. „Apsolutni dinamit”, mislim stvarno.
Kao da bi on ikada mogao da bude taj koji će to provaliti.
Naravno, imejlovi nisu bili od Betani, naravno da nisu. To su samo bile
ruže od nekoga dobronamernog. Ali to je bila lepa maštarija. Ideja da
Betani nije mrtva, nego živi na nekom drugom mestu, možda od sredstava
od prevare sa PDV-om? Činilo se da niko drugi nije došao do tog novca, a
čak je i Henrik rekao da je u nekom trenutku novac naizgled jednostavno
nestao. Da li je nestao zajedno sa njom?
Da li bi ga Betani zaista napustila bez pozdrava?
Za deset miliona, zašto da ne? To je bilo glupo, i bilo je pohlepno, ali ko
u životu nije bio glup i pohlepan? Majk je bio glup celog svog života, dok
mu Betani nije pokazala istinu. Voleo bi da je Betani ostala pored njega
dovoljno dugo da joj uzvrati uslugu.
Možda su imejlovi i bili od Betani. Majk je mogao da izabere da veruje
u to ako je želeo. A, ako jesu, nadao se da je ona videla prenos uživo od pre
neki dan. Počast koju joj je odao. Nadao se da ona zna, gde god da je, negde
gore iznad, dole ispod, ili negde između, da je on voli.
 Majk je sada sipao sebi sajder pravo iz plastične flaše. Zašto da ne?
Podigao je čašu.
„Za prijatelje koji nisu tu.”

88

DŽOJS

Prošlo je nekoliko dana od onog velikog uzbuđenja. Verovatno bi trebalo da

vas obavestim o svemu što se dogodilo od tada.
Završila sam svoju priču. Više se ne zove Kanibalsko krvoproliće.
Umesto toga sam joj dala naslov Život je samo san - misterija Gerija
Midoukrofta. Poslala sam je Ivning Argusu, a oni su mi odmah odgovorili
da je moj rad primljen. Odgovorila sam im da im zahvalim i da im poželim
prijatan vikend, ali taj imejl nije stigao do njih. Nisu mi se uopšte javljali od
tada.
Započela sam novu priču u kojoj inspektor Geri Midoukroft odlazi u
Maroko. Ja nikada nisam bila u Maroku, ali sam gledala dokumentarne
Rika Stajna u kome on ide u Marakeš, tako da dosta opisa zasnivam na
tome.
Endru Everton je u zatvoru. Belmarš, sa visokim nivoom obezbeđenja.
Zbog njegove sigurnosti, pre nego zbog bilo čega drugog, po mom
mišljenju. Optužen je za prevaru, ali još uvek istražuju ubistva Betani i
Heder. Zanimljivo je to što bi, u svakom normalnom slučaju, video-prenos
koji smo mi napravili kompromitovao suđenje predrasudom, ali razmere
reakcije bile su tako ogromne da mislim da su čak i vlasti shvatile da će
pravda morati da bude sprovedena. Endru i dalje tvrdi da je nevin, ali, šta
god da se dogodi, on će završiti u zatvoru na duže vreme.
Ironija je u tome što su njegove knjige sada veliki bestseleri. Na vrhu su
top liste na Kindlu, a neka izdavačka kuća nudi i prave, fizičke primerke
knjiga. Netfliks je kupio televizijska prava za njih. Istina je ono što govore o
popularnosti. Ipak, on neće videti ni pare od tog novca. Sud je sve zaplenio
dok ne isplati deset miliona koje je ukrao državi.
 Ne verujem da će ga ikada optužiti za ubistva. Gde su dokazi? Prekopali
su svaki pedalj dvorišta i šume iza Hederine kuće, i nisu našli telo. Ono što
jesu našli bilo je još mnogo oružja, svežnjevi novca, lažni pasoši, ukradena
roba, sve što vam padne na pamet. Izgleda da je tokom godina Džek
Mejson, kad god je iskopao rupu, u potrazi za telom, u nju nešto sakrio pre
nego što ju je ponovo zatrpao. Iz prvog oružja koje smo našli, jurišne puške,
nikada nije pucano, a sto hiljada funti bilo je od pljačke pošte u Tanbridž
Velsu.
Ja sam nedavno išla u kupovinu u Tanbridž Vels; Karlito nas je sve
odvezao tamo minibusom. U nekoj knjizi pročitala sam da u Tanbridž Velsu
postoji Vejtrouz, ali nije ga bilo. Ipak, tamo imaju divan veliki Voterstouns, i
kupila sam knjigu Stivena Kinga koja se zove O pisanju, i novu knjigu
Marijane Kiz.
Najveća vest je verovatno Majk Vaghorn. Ceo svet i njegova žena
gledali su njegovo odavanje počasti Betani, a on kaže da telefon od tada ne
prestaje da mu zvoni. Potpisao je ugovor da na ITV-u vodi serijal Britanske
najozloglašenije serijske ubice. Bio je drugi voditelj Uan šou - moje
omiljene emisije - na nedelju dana, i zvali su ga da se vrati. A sledeće
nedelje ponovo idem u Elstri da ga gledam u Zaustavi sat - slavne ličnosti!
Elizabet je izgleda ranije nešto zakazala, tako da će Polin ići sa mnom.
Fiona Klemens vodi nas kasnije sve na večeru, kao što i treba, s
obzirom na to da sada ima osam miliona pratilaca na Instagramu i počeće
da snima američku verziju Zaustavi sat.
Polin i Ron upravo su se vratili sa produženog vikenda u Stratfordu na
Ejvonu. Pitala sam Rona koju su Šekspirovu predstavu gledali, ali on me je
samo tupo pogledao, tako da mislim da su proveli ceo vikend u kafani.
Ibrahim je izgledao pomalo izgubljeno bez Rona. Znam da je veoma srećan
zbog njega, ali možda treba da motrim na njega? Često šetamo Alana
zajedno, i on čavrlja veoma srećno, ali i pored toga...
A kad smo kod šetanja pasa, često sretnem Mervina i Rouzi. Mervin je
toliko zgodan da moram da se kontrolišem da ne počnem da mašem repom
kada sam pored njega. On ne govori mnogo, ali ponekad to može da bude
pravo olakšanje, zar ne? Sa nekim muškarcima moraš da provodiš najveći
deo vremena samo klimajući glavom u znak da se slažeš sa njima.
S vremena na vreme odnesem Mervinu kuvano jelo, uvek dovoljno za
dvoje, samo da vidim da li će shvatiti nagoveštaj, ali on samo kaže: „Hvala
ti, ovo će mi trajati dva dana.” Ali način na koji to kaže, tim dubokim,
zapovednim glasom - pa, vredno je truda već samo zbog toga. Još nije
pokazao nikakav stvarni znak interesovanja, mada je neki dan doneo sa
sobom Tajms i rekao: „Ovde ima jedan članak o Margaret Atvud. O tome
kako ona piše knjige. Mislio sam da bi te moglo zanimati.” Mora da je to
najduža rečenica upućena meni koju je ikada izgovorio, tako da se nikad ne
zna. Pročitala sam članak, i zato ćemo imati o čemu da pričamo kada ga
sledeći put vidim.
Božić samo što nije stigao, i nadam se da bi Džoana i Skot mogli da
dođu. Nisam se zaista raspitivala šta ostali rade. Pitam se da li će Ron biti sa
Polin. Možda bi voleli da navrate ovamo? A Ibrahim bi voleo, bez ikakve
sumnje. Pitam se šta Viktor radi za Božić. Pitaću ga sutra, jer smo svi
pozvani na ručak kod njega. Ovog puta poneću kupaći kostim, nije me briga
koliko je napolju hladno.
Moj račun sa kriptovalutom, koji je u jednom trenutku vredeo nešto
preko šezdeset pet hiljada funti, sada vredi osamsto. Poslala sam imejl
Henriku, a on je odgovorio: „Džojs, moraš da veruješ.” Ne znam u šta da
verujem. Ali, šta god vi rekli o kriptovalutama, one su zabavnije od
premijum obveznica.
Tako mnogo toga se dogodilo ove godine, a ono što je meni
najomiljenije od svega toga upravo je uletelo u sobu tražeći nevolje. Alan
misli da je vreme za spavanje i, kao što veoma često biva, potpuno je u
pravu.

89
Pohlepa, o tome se radilo. Fatalna mana. Zašto nije bio zadovoljan onim što
je imao?
U stvari, radilo se o pohlepi i o tome što je bio previše pametan. Dve
fatalne mane.
Sedi ovde u Belmaršu, a trebalo bi da bude na terasi negde u Španiji i
pije hladno pivo sa vrelom daktilografkinjom.
„Hladno pivo i vrela daktilografkinja.” Endru Everton je ovo zapisao u
svoju beležnicu. Nova knjiga, Kriv ili nedužan, biće najbolja do sada, čim
ga puste da koristi kompjuter. Možda će ga pustiti kada bude podignuta
optužnica? Koliko knjiga će morati da proda da isplati deset miliona funti
prema propisima krivičnog zakonika? Mnogo, pretpostavljao je.
Prevara sa PDV-om, tako jednostavna, bez žrtava. Kako je ispalo tako
pogrešno? Zaplet za knjigu pretvorio se u zločin u stvarnom životu. Trebalo
je da ga ostavi u knjizi. Da veruje u svoje pisanje. „Grišamovsko”, tako ga
je neko okarakterisao, zaboravio je ko.
A nije trebalo ni da ikada pošalje ona metak Betani. Nadao se da bi to
moglo da je uplaši. Nikada nije trebalo da joj pošalje mejl i traži da se vidi
sa njim. Trebalo je da ostane u senci. Život nije knjiga.
Toliko mrtvaca, a on je ubio samo jednog od njih. Rekao je Džeku i
Heder da je ubio Betani, razume se. To je bio majstorski potez: ucenio ih je
lešom koji uopšte nije ni postojao. Obalska straža rekla mu je da telo nije
isplivalo na obalu za nedelju dana, tako da verovatno nikada neće ni
isplivati, i to mu je dalo ideju. Tako oštroumna ideja. Na kraju se pokazala
previše oštroumnom, a to je bilo tako nepošteno. Ne bi trebalo da te
kažnjavaju zato što si previše oštrouman.
A takođe je rekao tipu sa glomaznim naočarama da je ubio Betani. Jer je
mislio da taj tip želi to da čuje. Mislio je da će tako doći do svog novca.
Pohlepa. I to što je bio previše pametan. Pogledaj kuda te to odvede.
Ko je ubio Betani Vejts? Endru Everton nije imao pojma. To nije bio on,
a znao je da nije bio ni Džek Mejson, inače njegov mali plan sa učenom ne
bi funkcionisao. A gde je sav taj novac završio? Nije imao pojma ni o tome.
Ko je bio tip sa naočarama? Da li je Elizabet Best bila ono što je izgledalo
da jeste? Čitav njegov život počeo je da se osipa nakon što je sreo nju. Tako
mnogo pitanja, a tako malo odgovora.
Dok je gledao u četiri zida svoje ćelije, koja su ga razdvajala od drugih
zatvorenika, jer je bio zaključan dvadeset četiri dana dnevno zbog
sopstvene sigurnosti, i obavljao je ono što mora u metalnu kantu ušrafljenu
u zid, Endruu Evertonu je palo na pamet da, za nekoga tako pametnog,
naizgled postoji užasno mnogo stvari koje ne zna.
Bilo je i nekih dobrih vesti, a uvek treba da se fokusiraš na dobre vesti.
Nije bilo materijalnih dokaza koji bi ga povezali ni sa Betaninom ni sa
Hederinom smrću. Njegov advokat neće se mnogo mučiti sa „svedokinjom”
iz zatvora Darvel. Možda će on oboriti optužbe za ubistvo? Javnost je
tražila njegovu krv, ali javnost uvek nešto traži. Uskoro će preusmeriti
pažnju na nešto drugo, Majk Vaghorn je bio u pravu u vezi sa tim.
 Možda će Endru biti optužen samo za prevaru. I koliko će onda
odležati? Možda će dobiti pet ili deset godina zatvorske kazne? Da napiše
serijal bestseler knjiga u kojim zatvorenik rešava zločine iz svoje ćelije?
Nazvaće serijal Tvrda ćelija ili Pomagač.
Da, treba se fokusirati na dobre stvari.
Ironija je bila u tome što za ubistvo koje jeste izvršio izgleda neće biti ni
osumnjičen. Istog trenutka kada je Džek Mejson počeo da priča, Endru je
morao da ga ubije. Nije imao izbora. Učinio je da to jednostavno izgleda
kao samoubistvo. Džek je sve shvatio istog časa kada je otvorio vrata.
„Smrt ti kuca na vrata.” Endru Everton je to takođe zapisao u svoju
beležnicu, pod stavkom „Dobri naslovi”.
Ako bude mogao da se oslobodi tih optužbi za ubistvo, pet godina će
naprosto proleteti.

90
Kris je slavio rešavanje slučaja onako kako su to svi prekaljeni policajci
radili već vekovima unazad. Pio je voćni čaj od borovnice i umakao štapiće
od celera u organski humus dok je gledao partiju pikada.
Mislio je kako je ubijanje ljudi verovatno bilo mnogo lakše pre vremena
DNK dokaznog materijala. U poslednje vreme skoro si morao da osećaš
sažaljenje prema ubilačkim manijacima.
Ako ubiješ nekoga, pogotovo pištoljem iz neposredne blizine, nema
lepog načina da to kažeš nego da ćeš biti sav isprskan sa DNK žrtve. Svuda
po rukama i odeći. A ta DNK se zatim prenosi na bilo šta što dodirneš.
Na dodeli nagrada policije Kenta, Patris se pitala koga bi Kris sledećeg
mogao da uhapsi da dobije još jedno odlikovanje? Da dobije još jedno veče
sa crnom kravatom i besplatnim prosekom sledeće godine. Još jednu lepo,
blistavu značku na još jednom lepom baršunastom jastučetu.
Pa, posle poruke koju je upravo primio, Kris je znao da će svakako biti
pozvan i sledeće godine. A sve zahvaljujući Patris.
Početak cele stvari bio je sledeći. Pištolj je jednostavno bio premali. To
je kopkalo Krisa. Kao čovek koji je imao pristup raznom oružju, legalnom i
ilegalnom, zašto bi se Džek Mejson ubio pištoljem dovoljno malim da može
da se gurne u džep?
Odgovor je, kao što se često dešava, bio veoma jednostavan. Bilo je to
zbog toga što pištolj i jeste bio uguran u nečiji džep.
Kada ga je Endru Everton ukrao iz rupe u vrtu Heder Garbat, izabrao ga
je upravo zato što je tako mali. Jednostavno zato što je morao prođe pored
mnoštva policajaca, a da niko živ ne primeti to oružje. Nije mogao da
sakrije ispod odeće kalašnjikov, iako su zapravo našli dva.
Kris je tražio dodatno testiranje oružja, i to testiranje je pokazalo da je
pištolj bio zakopan pored četiri druga pronađena u rupi. Iste niti sa krpe u
koju je bio umotan, iste kiseline iz zemlje. Isto je važilo i za metke. Dakle
Endru Everton je video pištolj, ukrao ga, i zatim ubio Džeka Mejsona
njegovim vlastitim pištoljem.
Bio je to dobar dokaz, bez sumnje. Ali nije bio savršen. Niko nije video
da je Endru Everton strpao pištolj u džep. Mogao je da ga ukrade bilo ko na
mestu gde se kopalo. I sam Džek Mejson je mogao da ga iskopa nedeljama
ranije. Planirajući samoubistvo, Džek je možda mislio: „Znam šta ću da
uradim, iskopaću mali pištolj koji sam tamo sakrio pre deset godina.” Na
sudu bi solidan advokat brzo oborio sumnju u vezi sa pištoljem, a Endru
Everton imaće solidnog advokata.
Ali bio je to dovoljno dobar dokaz da Kris zna da je Endru Everton ubio
Džeka Mejsona. Samo je morao to da dokaže.
On i Dona su o svemu detaljno razgovarali. Nisu želeli da Everton
zauzme čvrst stav i izvuče se od optužbe za ubistvo zbog tehnikalija. Kris je
morao da nađe neki dokaz koji je postavljao Evertona direktno na mesto
ubistva Džeka Mejsona, a to se sada dešavalo. Neka DNK.
Ali gde je pronaći?
Na kraju je Patris dala ideju. Iznela je predlog gde bi se tačno DNK
mogla pronaći. Kris je bio sumnjičav. Pre nego bilo šta drugo, bila bi to
ironija. Ali posle još nekoliko podsticaja, obratio se forenzičkoj laboratoriji,
i danas su mu stigli rezultati. Ona je bila u pravu. Upravo joj je poslao
poruku da je obavesti o tome dok je prisustvovala „roditeljskom sastanku”.
Everton se naravno pažljivo očistio i obrisao. Krv i telesne tečnosti, i
DNK Džeka Mejsona koju su sadržale, odavno su nestale. Ali Endru
Everton bio je traljav. Ili, pošto je Kris sada pomalo poznavao tog čoveka,
pomislio je da je verovatnije da je bio drsko samouveren. Možda nije
uništio svoje odeću do dana nakon ubistva? Tog dana se samo smešio i
smejao, dok je sedeo pored Krisa i Patris na svečanosti dodele nagrada?
Možda se ponovo kontaminirao dokaznim materijalom kada se rastao sa
njima?
Koji god bio razlog, Endruu Evertonu biće veoma teško da objasni kako
su tragovi DNK Džeka Mejsona upravo pronađeni na tom mestu.
Na lepoj blistavoj znački i lepom baršunastom jastučetu koje je Everton
dao Krisu na svečanosti dodele nagrada policije Kenta.
Kris je slavljenički ubacio još jedan štapić celera u usta.
Ovo je dobro uradio.

91
Postojalo je nešto što joj Bogdan ne govori, Elizabet je mogla to da primeti.
Nije se radilo o Doni - triput nazdravimo za sve nas i sve ostalo što ide uz to
- ali očigledno je postojalo nešto. Bez obzira na to, danas ga je opet ostavila
sa Stivenom. Razgovaraće o tome kada se vrati kući.
„Ovo je bila prava avantura”, rekao je Viktor. „Zahvalan sam za to. Bio
sam upucan, Zakopan i vraćen u život. I mnogo sam igrao snuker.”
„Dobro došao u Klub ubistava četvrtkom”, rekla mu je Elizabet.
Sedeli su na Viktorovoj terasi, sa otvorenim laptopom i čašama sa džin-
tonikom. London se prostirao ispod njih u neizmernoj panorami zelenog i
plavog i sivog. Autobusi su bili poput crvenih krvnih zrnaca. Sve je
izgledalo tako blago i pitomo odavde odozgo, ali oboje su dobro znali
kakve tajne leže pod krovovima Londona. Novac, ubistva, zlo koje ljudi
čine. To je jednostavno bio zanat kojim su se njih dvoje bavili. Tamo gde
drugi ljudi vide dimnjak udobne porodične kuće, oni vide spaljen leš. Tako
stvari stoje posle skoro šezdeset godina u poslu.
Bilo je hladno, ali hladnoća im je oboma pomagala da razmišljaju.
Endru Everton je bio iza rešetaka i čekao suđenje. Džek Mejson i Heder
Garbat bili su pod zemljom. Henrik se vratio u Stafordšir, ali počeo je da
Viktoru šalje snimke mačaka sa interneta. To je Elizabet veoma ličilo na
primirje i obustavu vatre. Bila je zadovoljna. Pošto je ponovo pronašla
Viktora, radije bi da ga ne izgubi opet.
 Ali Viktor i ona slagali su se da je posao samo napola obavljen. Viktor
je naveo Endrua Evertona da prizna; Viktor svakoga navede da prizna, pre
ili kasnije. Ali nije delovalo kako treba. Nijednom od njih dvoje. Naširoko
su raspravljali o tome. Da li su otkrili celu priču? Da li su našli pogrešnog
čoveka?
„Kako je Stiven?”, upitao je Viktor.
„0 tome ćemo neki drugi put”, rekla je Elizabet.
Henrik je nastavio da traži, ali, gde god bi pogledao, novac je
jednostavno već bio nestao. Razjasnili su ko su „Karon Vajthed” i „Majkl
Galis”. Ali nikada nisu prišli ni blizu „magistru Robertu Braunu”. Možda
negde postoji neki genije koji to nekada može da provali, ali i Elizabet i
Viktor prestali su da pokušavaju.
Ipak, Henrik je otkrio jedan trag. Bila je to još jedna rana isplata, ovog
puta u iznosu od sto hiljada funti.
Viktor i Elizabet su pregledali sadržaj fascikle ispred njih. Henrik je
pratio isplatu sve do Britanskih Devičanskih Ostrva, gde je dodatno
podeljen na četiri različite isplate. Jedna od njih je stigla do Kajmanskih
Ostrva, ali trag se ohladio. Jedna je upućena u Panamu, a jedna u
Lihtenštajn, u beskrajne hodnike bankarske tajnosti. Ali četvrta isplata bila
je vrlo zanimljiva. U Međunarodnu banku u Dubaiju. To je izgledalo
neobično.
„Zašto poslati novac u Dubai?”, upitala se Elizabet. „Svakako postoji
mnoštvo mesta koja su mnogo sigurnija, mnogo mračnija.”
„Možda da bi moglo lako da mu se pristupi?”, predložio je Viktor. „Da
li je to bilo malo trošenja novca za nekoga?”
Elizabet je pomislila kako bi mogla da odvoji neko vreme da istraži
vezu sa Dubaijem. Poznavala je neke ljude tamo. Deset miliona funti je
negde nestalo, ali ponekad je sto hiljada sve što ti je potrebno da nekoga
uhvatiš. A Elizabet bi volela da uhvati onog ko je ubio Betani Vejts.
Ali možda je ona budala? Možda previđa nešto očigledno - svakako je
delovalo tako. U kostima je osećala da nije sasvim u pravu. Da li njene
sposobnosti slabe i nestaju? Starila je. Ovih dana je koristila kupku za
stopala. Čak će kupiti Džojs jednu za Božić. Da li je vreme da prekine sa
ovim besmislicama? Svi ovim jurenjem za senkama?
Viktor je zadrhtao od hladnoće. Elizabet je namestila ćebe kojim je bio
pokriven.
„Hvala ti”, rekao je Viktor. „Tvoja zemlja je tako hladna.”
 „Kao i tvoja”, odgovorila je Elizabet, i Viktor je priznao da je ona u
pravu.
Vreme da prekine sve ove besmislice? Elizabet se nasmejala samoj sebi.
Šta u životu još postoji osim besmislica?
„Možda bi nam malo zimskog sunca prijalo?” predložila je ona. „Čujem
da je vreme u Dubaiju veoma umereno u ovo doba godine.”
„I ja sam tako čuo”, složio se Viktor. „I da je tamo šoping veoma dobar.
Postoje čak i umetničke galerije.”
„Pa, mogli bismo da se promuvamo po tim galerijama, zar ne?”
„I malo kupujemo”, dodao je Viktor. „Sunčamo se?”
„Ne bi nam škodilo, zar ne?” Elizabet je možda bila stara, ali znala je da
će tamo nešto naći. Deo koji nedostaje.
„Znaš”, rekao je Viktor, „sećam se kako sam bio na dnu one rupe, sa
svom onom zemljom nabacanom preko mene. Sećam se da sam odozdo
gledao u sve vas, i pitao se da li bi to mogao da bude život za mene. Kupers
Čejs. Čaj, i kolači, i ptice i psi, i prijatelji. Da li bi to moglo da bude mesto
gde pripadam. Ti ćeš to razumeti.”
„I previše dobro”, potvrdila je Elizabet.
„Bio sam usamljen”, nastavio je Viktor. „Ti si to ispravila. Ti i tvoji
prijatelji. Moji prijatelji. Oni su zaista nešto posebno, zar ne?”
„Stvarno su nešto posebno”, složila se Elizabet.
„Jesam li ti rekao da ću kupiti sto za snuker?”
„Ron skoro da nije ni pričao ni o čemu drugom u autu na putu ovamo.
Morala sam da se pravim da spavam.”
„Na kraju se radi o ljudima, je li tako?”, upitao je Viktor. „Uvek se radi
o ljudima. Možeš da odeš na drugu stranu sveta da bi pronašao savršen
život za sebe, da se odseliš u Australiju ako želiš, ali se uvek svodi na ljude
koje srećeš.”
Elizabet je pogledala u bazen koji je visio na nebu. Džojs je plivala, s
glavom iznad vode da ne bi skvasila kosu. Momci, Ron i Ibrahim, sedeli su
na sofi pored bazena, u kaputima. Ibrahim se mučio da čita Fajnenšel tajms
na vetru. Ron je pokušavao da shvati kako da vrati poklopac na svoju šolju
s kafom.
Bilo je prehladno za plivanje, ali Džojs se nije dala odgovoriti od toga.
Elizabet joj je govorila da ne bude luda, i da će bazen i biti tu i na leto.
„Ah, ali možda mi nećemo biti”, odgovorila je Džojs, i bila je u pravu.
Najbolje je iskoristiti sve dok možeš. Ko zna koje bi plivanje moglo da ti
bude poslednje, ili poslednja šetnja, poslednji poljubac? Elizabet je imala
ideju kakvu tajnu Bogdan čuva od nje. Pa neka mu bude.
Džojs je videla da je Elizabet gleda, i mahnula joj je. I Elizabet je
mahnula njoj. Nastavi da plivaš, Džojs. Nastavi da plivaš, divna moja
prijateljice. Drži glavu iznad vode što duže možeš.
 zahvalnice

Ovi izrazi zahvalnosti stvarno su poslednje što moram da napišem, i čim to

završim, mogu da idem na odmor.
Verovatno sam mogao da odem na odmor i u toku pisanja ali, iskreno,
izdavači umeju da te pogledaju na način koji kaže: „Moraš li stvarno da
ideš u banju ovako blizu isteka roka za završetak knjige?”
Pisao sam ovo, kao i inače tako često, sa Lizl fon Ket opruženom na
mom stolu. Dokono bi zamahnula šapom prema meni s vremena na vreme
kada počnem da kucam preglasno za njene osetljive uši.
Bilo da Lizl spava na mojoj tastaturi, zaklanja mi ekran ili glasno
mjauče tražeći hranu, iako je bukvalno maločas nahranjena, znam da uvek
pokušava da pomogne.
Zapravo, dužnik sam mnogima koji su pomagali, podsticali, podržavali
ili, u njenom slučaju, mjaukali na mene za vreme procesa pisanja Metka
koji je promašio.
Pre svega, čitaocima. Ništa se ne dešava u ovom poslu bez čitalaca, a to
ste vi. Osim ako samo ne čitate ove izraze zahvalnosti u prodavnici dok
čekate da neko kupi pakpapir. U tom slučaju, možda ćete kupiti knjigu? To
ne mora da bude ova. Kupite nešto od Marka Bilingama ili Šari Lapene.
Ali, ako jeste pročitali ovu knjigu, onda vam se zahvaljujem od sveg
srca. Meni je bilo sjajno što sam proveo još vremena sa ekipom, a nadam se
da je i vama. Moj jedini posao je da pokušam da vas zabavim, i stvarno,
stvarno želim da se dobro provedete. Čak i ako taj „dobar provod” uključuje
plakanje na javnom mestu, ili to da ste promašili stanicu dok ste se vozili
autobusom.
Takođe hvala svim neverovatnim knjižarima po svetu. Mislim da sam
do sada sreo većinu vas, i vi ste heroji. Vi ste heroji zbog svoje ljubavi
prema knjigama, zbog svoje veštine da preporučite odgovarajuće knjige
ljudima i vaše sposobnosti da kažete „Treba li vam kesa?” trista puta
dnevno dok se i dalje osmehujete. Imaću još jednu knjigu da je prodajete u
ovo vreme iduće godine.
Takođe sam blagosloven najčudesnijim izdavačkim timom. Beskrajno
hvala mojoj urednici Harijet Borton u Vikingu, za njeno strpljenje, pamet i
veštinu, i za to što je bilo takvo neupitno zadovoljstvo raditi sa njom.
„Bazen na nebu” pomenut u knjizi ne samo da je stvaran nego se zapravo
nalazi odmah pored kancelarija PRH-a u Batersiju.
Pred vratima američke ambasade dalje napred stajali su čuvari, a
grupa mladih žena prolazila je kroz obrtna vrata zgrade jedne izdavačke
kuče sa njene leve strane.
U mojoj glavi, ta grupa je moj čudesni tim iz Vajkinga sastavljen od
Harijet, Ele Horn, Olivije Mid, Eli Hadson, Rouzi Sejfeti i Lidije Frajd,
učinjenih besmrtnim u štampi. Hvala vam za neverovatan posao koji radite:
vi ste najbolji tim u ovom poslu. Vidite koliko ste blizu prišli Elizabet i
Džojs a da to niste ni shvatili.
Hvala sjajnoj Sem Fenekin, čarobnici prodaje, što zna koliko volim da
vidim grafikone. I hvala njenom izvanrednom timu, Rejčel Majers, Kajli
Din, Alison Pirs, Elenor Rouds Dejvis, Lindi Vajberg, Medlin Benet i
Meredit Benson, a takođe Samanti Vejd i Grejs Delar.
Ponovo sam dužnik genijalkama lekture i produkcije Natali Vol i Eni
Andervud. Natali je prva osoba koja mi je sažeto i jasno objasnila kada
treba da koristim reč koji, a kada taj. To je znanje koje ću zauvek zapamtiti.
A takođe hvala za strog lektorski rad Doni Papi, koja ne samo da
poseduje enciklopedijsko znanje o fudbalerima Liverpula nego takođe zna
koji od vozova na jugu i dalje imaju kolica za posluživanje. Takođe je
osvojila nagradu što je prva osoba iz dela sa izrazima zahvalnosti po kojoj
su nazvana dva odvojena lika iz knjiga o Klubu ubistava četvrtkom.
Fantastična korica knjige ponovo je delo neverovatnih Ričarda
Brejverija i Džoela Holanda. Često imitirani, nikada nenadmašeni.
I hvala Tomu Veldonu za podršku, mudrost i zlatne pingvine.
Karijera pisca je otprilike nemoguća bez dobrog agenta, a moj agent
Džulijet Mašens je najbolja u poslu. Pruža mi beskrajnu podršku i beskrajno
je maštovita, i sjajno ume da tračari. Ovde je još mnogo zlatnih pingvina.
Džulijet su podršku vešto pružale Liza Deblok, Kija Evans i Rejčel Nili.
Svaki put kada izađe nova knjiga, sve one se popnu za još jednu prečagu na
merdevinama. Na kraju će nam trebati veće merdevine. Uz to, Liza, najzad
imam bugarski poreski obrazac za tebe.
Imam toliko divnih izdavača širom sveta, i imao sam sreće da ove
godine počnem da ih srećem lično. Hvala im svima, i nadam se da nije
prošlo neprimećeno da sam uspeo da nastavim svoju tradiciju da nekako
pomenem Estoniju u svakoj knjizi.
Ipak, posebno hvala mojim američkim izdavačima, koji su veoma
integralni deo ovih knjiga. Neuporedivoj Pameli Dorman, i Džeremiju
Ortonu, kakva je to akcija bila ovog puta! Nadalje, hvala sa moje strane
Atlantika na vašu, Brajanu Tartu, Kejt Stark, Mari Mičels, Lindzi Preveti,
Kristini Facalaro, Meri Stoun i Aleksu Kruzu Himenezu. Takođe hvala
čudesnoj Dženi Bent. Hvala za godinu grozničavih poziva preko Zuma, i za
upoznavanje mnogo američkih čitalaca i knjižara.
Hvala Polin Sajmons za ime i Debi Darnel za ličnost. Hvala Endželi
Raferti i Džonatanu Polniju za odgovore na pitanja o DNK sa takvom
brzinom i veštinom. Efikasno ste podigli optužnicu protiv Endrua Evertona
i za to smo vam svi zahvalni. A posebno hvala Kejti Loftus. Ti ćeš uvek biti
deo ekipe.
Moja porodica ostaje ritam srca mojih knjiga. Hvala, kao i uvek, mojoj
mami Brendi za mnoge stvari za koje nikada neću moći da joj se odužim.
Metu i Enisi, Dženu Rajtu, i mojim dedi i babi, Fredu i Džesi, za njihovu
snagu i dobrotu.
Hvala mojoj deci, Rubi i Soniju, koji sada postaju sve isplativiji, i
svakog dana mi donose radost i osećaj ponosa. Toliko sam srećan što sam
vaš tata, iako me jedno od vas baš nikada ne pušta da pobedim u igrici
Mario kart.
I najzad, sva moja ljubavi zahvalnost Ingrid. Čini mi se apsurdnim da je
postojalo vreme pre nego što sam tebe upoznao. Ti ispunjavaš moj život
srećom i smehom, a podeliti ostatak mog života s tobom najveća je
privilegija koju mogu da zamislim.
Takođe treba pomenuti da je Ingrid smislila naslov Metak koji je
promašio, i dovela čudesnu Lizl fon Ket u moj život.
A kad smo kod Lizl fon Ket, moram da idem. Zatvorio sam prozor u
mojoj radnoj sobi, a ona mi vrlo jasno stavlja do znanja da je to
neprihvatljivo.
Do sledećeg puta...
 1 Igra reči na temu prezimena Waghorn, wag - šepuriti se, mangupirati
se, horn - rog. (Prim. prev.)
2 Fr. odrezak sa goveđe slabine. (Prim. prev.)
3 Ronald i Redžinald Krej, identični blizanci, bili su vlasnici noćnog
kluba i družili se sa mnogim poznatim i uticajnim ljudima, istovremeno se
baveći organizovanim kriminalom, pri čemu su činili najteža krivična dela,
uključujući ubistva, oružane pljačke i podmetanje požara. (Prim. prev.)
4 Tradicionalni indijski pozdrav uz sklapanje dlanova i naklon, izraz
poštovanja. (Prim. prev.)
5 Od engleskog heart. (Prim. prev.)
6 Engl. hoop. (Prim. prev.)
7 Engl. Brooks. (Prim. prev.)
8 Čengzu ili Jung Lo, treći car iz kineske dinastije Ming. (Prim. prev.)
9 Cockney, londonski žargon, u ovom slučaju čovek iz Londona,
Londonac. (Prim. prev.)