Методика

истраживачког рада

Висока струковна школа – интернационални

центар за професионалне студије (ИЦЕПС)
ЕСПБ=5
1. Основни појмови у методици
истраживачког рада

Методика је наука о методима наставе уопште (методологија) и појединих наставних предмета уопште
(специјална методика).
Методологија представља науку о методи.
Methodos (gr) – начин, пут, поступак, метод;
Logos (gr) – наука, знање;
Logica (lat) – наука, знање.
Метод уопште означава начин решења неког проблема.
Научни метод представља начин долажења до истине.

Истраживање представља пажљиво, стрпљиво, систематско, марљиво испитивање у одређеној области

знања предузето да се установе чињенице или принципи.

Наука је систематизовано знање о природи, друштву и човеку. Представља систематизовано знање

засновано на посматрању, проучавању и експериментисању да би се одредиле чињенице, принципи и
природа онога што проучавамо. Њен циљ је да се опишу, објасне, предвиде и практично савладају
појаве које човека занимају.
Научни метод сазнања се састоји од праксе (чулна делатност) и теорије (мишљења).

Аристотел је користио дедуктивни - логички метод сазнања: од општег ка посебном ставу – нпр. сви
људи су смртни, а Сократ је човек, дакле и он је смртан.
Бекон се користио индуктивним ставом – искуствени емпиријски метод сазнања: од посебног ка општем
– посматрање и бележење чињеница, класификација до постављања хипотезе као опште.

Истраживање у пракси медицинских сестара и здравствених техничара

Здравствена нега користи методологију сродних наука:
- медицинских,
- педагошких,
- психолошких.

Флоренс Најтингејл је истраживала морбидитет и морталитет за време Кримског рата 1853-1856:

- сакупљала је податке,
- користила је статистику,
- графички је приказивала податке,
- базирала је праксу на темељу научних података.

Прва истраживања су базирана на важности здравог окружења (вода, ваздух, чистоћа, храна), на
побољшању менталног и физичког стања људи (1859).
Врсте истраживања
ФУНДАМЕНТАЛНО
 да се открије нека нова истина,
 да се прошири круг знања;
ОПЕРАТИВНО
 увек је усмерено на промену и унапређење конкретне делатности,
 могу бити примењена и развојна.

Подела истраживања према току

ЛОНГИТУДИНАЛНО (проспективно)
 прати се развој неке појаве (нпр. ток савладавања процеса здравствене неге на једном
одељењу),
 најчешће је реч о дужем временском периоду;
ТРАНСВЕРЗАЛНО (студија пресека)
 истраживање неке појаве на различитим студијама развоја (правимо пресек на почетку процеса
здравствене неге да видимо како су сестре савладале процес здравствене неге, или на средини
или на завршетку – завршна студија пресека).

Етапе истраживања у здравственој нези

1. Анализа постојеће праксе
- откривање и избор проблема за истраживање;
2. Израда пројекта истраживања
- циљеви, задаци, хипотеза, методе, инструменти
истраживања;
3. Реализација истраживања
- прикупљање података о предмету који се истражује;
4. Обрада прикупљених података
5. Интерпретација резултата истраживања и извођење
закључка
6. Верификација резултата – конфронтација са хипотезом
7. Практична примена нових сазнања добијених истраживањем
8. Објављивање – публиковање резултата истраживања

Фазе истраживања
Израда завршног рада – поглавља
 насловна страна,
 садржај,
 увод,
 општи део,
 резултати и дискусија,
 закључак,
 прилог (опционо),
 скраћенице (опционо),
 литература,
 биографија кандидата,
 кључна документацијска информација.

Претраживање литературе
Учи се на овом предмету и очекује се да студент савлада претраживање литературе у току наставе и
учења за испит.
Завршни рад
Завршни рад не сме бити део већ објављеног
научно-истраживачког рада, али може бити део
будућег рада (специјалистичког рада, докторске
дисертације, научног или ревијалног рада…).
Не сме представљати копирање или обраду већ
постојећег текста са интернета или друге
електронске или штампане литературе или већ
објављеног рада што би се сматрало плагијатом.
Плагирање завршног рада је најстроже
забрањено и санкционише се поништавањем
завршног рада и могуће другим, вишим
санкцијама.
Дужина израде студентског завршног рада не сме трајати сигнификантно дуже од планираног времена
(300 часова, тј. максимално око 40 дана рада) рачунајући све сегменте завршног рада, од почетних
консултација са ментором и претраживања литературе до финалног чина одбране завршног рада. У
случају вишеструко поновљених негативних резултата рада, завршни рад треба преусмерити у другом
правцу.

Модел завршног рада

Модел завршног рада је дат на сајту, секција Завршни рад, у Word формату како би га студент само
преузео и унео свој текст (сви прилози су већ форматирани). Дати наслови су обавезни и морају
постојати у оквиру рада студента, док се у зависности од теме обрађују остале теме као поднаслови.
Студент је у обавези да обрати пажњу на граматичку и правописну исправност текста. Студент мора
предати завршни рад према претходно наведеним ставкама, у супротном се рад враћа на корекцију.

Карактеристике дизајна и штампе завршног рада

- А4 формат,
- црно-бела или колор опција,
- ћирилица или латиница,
- page setup, orientation: portrait,
- маргине: 2,7цм (горе), 2,7цм (доле), 2,2цм (лево), 2,2цм (десно),
- форматирање текста (проред): format – paragraph – spacing: before 0, after 0; line spacing: 1,5 lines,
- фонт слова: times new roman,
- фонт слова текста: 12рт; поднаслови: 14рт; наслови: 20рт,
- пагинација: обавезна,
- називи табела се пишу изнад истих, док се називи слика и графикона пишу испод истих и
означавају italic и центрирају се,
- минимална дужина: 40 страна (са литературом); максимална дужина: 60 страна,
- насловна страна: изглед обавезан као у прилогу на сајту,
- спирално повезивање или тврдо коричење (по жељи).

Достављање завршног рада

Након што студент и ментор одраде финалну верзију завршног рада, студент треба да у Word документу
проследи завршни рад на mail diplomskirad@iceps.edu.rs како би координатор завршног рада прегледао
рад у техничком смислу. Уколико има додатних смерница за исправку координатор завршног рада
прослеђује mail са коментарима у word документу студенту, а исти добија и ментор. Након одобрења
финалне верзије од стране координатора завршног рада и комисије за процену квалитета завршног
рада, студент доставља и захтев за приступање одбрани завршног рада.
Захтев за приступање одбрани завршног рада
Студент подноси студентској служби лично или електронски на mail од стране ментора потписан захтев
за приступање одбрани. Уколико ментор није у могућности да потпише захтев за приступање одбрани
завршног рада, неопходно је да студент проследи мејл у којем ментор потврђује сагласност са финалном
верзијом рада.

Достављање штампане верзије завршног рада

По добијању мејла одобрења за штампу, студент предаје студентској служби:
- 5 примерака штампане и укоричене (тврди повез или спирала) верзије здравственог рада,
једнострано штампано; у случају да комисија за одбрану има више од три члана број штампаних
верзија се сразмерно повећава,
- завршни рад стоји на увид јавности минимално 5 дана (законски рок) у библиотеци ИЦЕПС-а.

Одбрана завршног рада

Елементи завршног рада се оцењују на основу збира бодова добијених за:
 израду рада у писаном облику – максимално 20 поена,
 материју рада – максимално 30 поена,
 презентацију рада током одбране – максимално 20 поена,
 одговоре на питања комисије током одбране – максимално 30 поена (3х10).
На основу остварених поена изводи се оцена завршног рада по следећој шеми:
o оцена 10: 91-100 поена,
o оцена 9: 81-90 поена,
o оцена 8: 71-80 поена,
o оцена 7: 61-70 поена,
o оцена 6: 51-60 поена,
o оцена 5; 0-50 поена – није положио/ла.

Одбрана завршног рада је јавна и њој могу присуствовати други студенти, родбина, посетиоци.

Како промовисати истраживање у пракси?

Повећавати знатижељу код медицинских сестара и здравствених техничара, поставити едукаторе за
спровођење истраживања. Поставити модел за особље и понудити ресурсе. Размишљати широко и
критички, учествовати на професионалним скуповима. Доказати ефикасност поступака. Имати доступну
литературу о истраживањима. Сарађивати са здравственим радницима истраживачима и
интернационалним истраживачким пројектима.
2. Писање научно-стручног рада и разлика
између научног и стручног рада

Научна публикација односно објава рада је основни начин комуникације међу истраживачима. Сваки
истраживачки пројекат се мора завршити публикацијом иначе нема смисла.
Научни часопис објављује научне, рецензиране члане које пишу стручњаци.
Научни означава да су подаци документовани и да је наведен тачан извор (аутор, година, страница).
Рецензиран означава да је рад одабран и одобрен за штампу од стране стручњака из одговарајуће
научне области.
Стручњаци су истраживачи који се баве одређеном научном облашћу.

Класификација научних публикација

Чланци у часописима
- оригинални научни чланак;
- приказ болесника;
- прегледни чланак;
- писмо уреднику.

Изворни научни чланак

(eng. Original scientific paper)
- опис изворних резултата истраживања;
- прво објављивање резултата који садрже
довољно података да други истраживачи могу:
 проучити доказе,
 поновити истраживање,
 проценити донесене закључке.

Приказ болесника
(eng. Case report)
Представља чланак о појединачном болеснику.
Шта објавити?
- јединствени случај који описује дотад непознати симптом или болест,
физикалну процедуру, радиолошку процедуру, начин неговања пацијената;
- случај који показује повезаност две или више болести у дотад непознатим
узрочним везама;
- случај који описује нову и важну карактеристику природног тока болести;
- случај са неочекиваним развојем болести који упућује на терапијске учинке
или непожељне фармаколошке учинке.
Прегледни чланак
(eng. Review article)
Представља исцрпни приказ објављених радова о
некој специфичној теми. Скраћује време потребно за
претраживање литературе и показује тренутно стање
у једној области истраживања. Пружа смернице за
будућа истраживања. Обично га пишу експерти из
одређене области.

Метанализа (meta-analysis)
Представља сажимање и дискусију различитих
студија. Одличне су за идеје предмета истраживања.

Писмо уреднику
(eng. Letter to the Editor)
Представља облик научног саопштења и врло сажет
приказ научног истраживања. По облику и величини је
сличан сажетку оригиналног научног чланка. Обично
има око 500 речи.

Претходно саопштење
(eng. Preliminary (rapid) communication)
Доноси нове, почетне научне податке без
детаљног описа метода и образлагања
резултата. Има све битне делове научног
чланка у скраћеном облику.

Семинарски рад
Представља самостално научно или стручно
саопштење где студент показује умешност
уочавања и решавања проблема из неког
предмета.

Дипломски рад
Завршни рад је самосталан научно-стручни
или стручни рад у којем се студент под вођством ментора оспособљава за комплексно уочавање и
решавање проблема.
Научни рад
Научни рад (чланак) је написан и публикован извештај о оригиналним резултатима истраживања,
базиран на научним доказима.

Главни делови чланка

Основна структура научног чланка означена је такозваном УМРИД (UMRID) формулом која је акроним
почетних слова главних делова чланка (увод, материјал и методе, резултати и дискусија), односно
енглеским акронимом IMRAD (introduction, material and methods, results and discussion).
У овим поглављима се одговара на основна питања:
- увод (зашто је истраживање рађено),
- материјал и методе (како је истраживање обављено),
- резултати (шта је добијено),
- дискусија (шта резултати значе),
- литература (eng. Literature, references),
- захвале (eng. acknowledgements),
- прилози (eng. Figures, tables, photos),
- легенде уз прилоге (eng. legends).

Наслов
Наслов треба бити довољно информативан и специфичан тако да одмах упути читаоца о садржају
чланка, али треба бити и атрактиван тако да привуче пажњу потенцијалних читалаца. Због тога треба
посветити много времена писању наслова јер, како се сматра, њега прочита неколико хиљада читалаца,
апстракт неколико стотина, а читав чланак само неколико десетина читалаца.
Такозване секундарне публикације доносе само наслове (и ауторе) научних чланака, па се тако привлачи
пажња читалаца. Нејасне, недовољно информативне и неспецифичне наслове треба избегавати јер се
читаоци неће упустити у читање рада да би видели о чему се ту уопште ради. Такође треба избегавати
поднаслове, осим ако се резултати истраживања износе у неколико посебних чланака.
Најбоље је да наслов:
 не прелази један ред на папиру формата А4,
 нема више од 12 речи,
 да се пише великим словима, а не подвлачи се,
 да се не ставља тачка на крају,
 да се не пишу скраћенице.

Списак аутора
Одмах испод наслова се наводе аутори и њихове адресе. Чини се да је овај део најлакше написати.
Међутим, често се дешава да први аутор подлегне притиску сарадника да буду увршћени у списак
коаутора и тако настаје такозвано лажно ауторство. Добра научна пракса сматра недозвољеним
приписивање ауторства онима који не испуњавају критеријуме за ауторство.

Сажетак
И овај одељак је најчитанији, одмах после наслова јер се индексира у индексним базама. Мора бити
језгровит и информативан, то јест, да одмах објасни читаоцу о чему се ради у чланку. У сажетку се
наводе најважнији резултати истраживања и у њему не сме да се нађе ниједан резултат који није
наведен у тексту.
Сматра се да је боље прво написати сажетак па тек онда остале делове рукописа. Писању овог одељка
треба посветити пуну пажњу јер нејасан сажетак обично значи да је и текст нејасан што одмах буди
негативан став и уредника и рецезената.
У суштини, сажетак треба да информише о томе:
- зашто је истраживање предузето,
- како је истраживање извршено,
- шта је нађено,
- какав је закључак?
То значи да се сажетак пише према ИМРАД формули и зато се каже да сажетак представља синопсис
рада. Сажетак може бити информативни – када се пише у једном пасусу, или структуисани – који има
своје поднаслове. Овај други је прецизнији, лакше га је написати и боље се прима његова порука.
Ако је рад написан на српском језику обавезно је написати сажетак (eng. Abstract) на енглеском језику.
Ређе се тражи да сажетак буде написан на неком од других светских језика (француском, руском,
шпанском или италијанском). Текст овог сажетка суштински одговара тексту сажетка на језику на ком је
написан рад. На крају сажетка наводе се кључне речи чија је основна функција да путем индексирања
упуте заинтересованог читаоца како најлакше да пронађе чланак. Кључне речи у сажетку на енглеском
језику се одређују према тезаурусу званом MeSH (акроним од почетних слова енглеског назива medical
subject headings).
Бољи је структурисани сажетак. Обим сажетка износи 250 речи.

Увод
Ово поглавље треба да уведе читаоца у област и предмет истраживања и да јасно нагласи зашто је
истраживање извршено. Увод треба да буде кратак и обично се састоји од три пасуса. У првом пасусу се
читалац информише о томе шта се о предмету истраживања зна, у другом шта се не зна (или постоје
контраверзни подаци), а у трећем пасусу се веома прецизно наводи циљ истраживања.
У овом поглављу се цитирају само најважније референце. Увод треба писати у садашњем времену!

Материјал и методе
У овом поглављу се веома прецизно, са свим детаљима наводе учесници испитивања и методе
коришћене у истраживању. Демографске карактеристике испитиване и контролне групе, критеријуми за
укључивање и искључивање из студије, као и одобрење Етичког комитета се обавезно наводе.
Ако је коришћена опште прихваћена метода позива се само на референцу, а ако је коришћена
модификована метода прецизно се наводе детаљи модификације тако да се истраживање може
поновити.
На крају, наводе се коришћене статистичке методе као и статистички пакет и верзија коришћена за
статистичку обраду података. Ово поглавље се пише у прошлом времену!

Резултати
У овом поглављу се резултати (најпре главни или најважнији) приказују логичким редом у тексту и у
прилозима (табелама, сликама, фотографијама). Важно је напоменути (а у томе се често греши) да не
треба понављати у тексту резултате приказане у прилозима, већ у тексту треба нагласити или сумирати
само најважније налазе, а они неважни се или изоставе или сведу на минимум. Резултати се само
описују без коментара. Коментарима и интерпретацији резултата је место у поглављу ''дискусија''.
Овде се не цитира литература (осим изузетно ако је коришћена опште прихваћена метода).
Ово поглавље се пише у прошлом времену!

Дискусија
Ово поглавље је тест логичког мишљења и зато га је најтеже написати.
Међутим, постоји шема писања овог поглавља. Најпре треба сажето
поновити главне резултате и навести ограничења коришћеног дизајна и
метода.
У следећем пасусу се резултати упоређују са резултатима других (и
сопствених ранијих резултата) аутора при чему треба навести и оне који
говоре у прилог, а и оне који говоре против сопствених налаза. Значај
сопствених резултата, односно колико они доприносе увећању већ
постојећег знања треба објаснити.
Ово поглавље се може завршити јасно формулисаним закључцима који су
изведени само на основу резултата приказаних у чланку. Понекад се тражи
да се закључци формулишу под посебним поднасловом. Шема писања дискусије
Ово поглавље се пише у садашњем времену!
Закључак
У научним чланцима не мора посебно да се издваја. Обично се пише на крају дискусије. Углавном треба
да је кратак и јасан у односу на питање постављено у уводу.

Списак литературе
Иако је ово поглавље најлакше написати, уредници научних часописа највише грешака налазе баш овде.
Аутор је дужан да читаоцу представи литературу која је информациона основа за настанак рада и да то
оствари правилним начином цитирања и у тексту и у попису цитиране литературе. То подразумева да је
цитирана литература представљена целовито и тачно, тако да читалац може лако и безо да је пронађе за
своје потребе. Скраћенице назива цитираних часописа пишу се према стилу који користи MEDLINE.
Постоји неколико стилова цитирања:
- стил цитирања аутор-датум (Харвардски стил),
- нумерички стил (Ванкуверски стил),
- мешовити тип цитирања.
Сва три стила имају предности и недостатке, али се у биомедицини најчешће користи Ванкуверски стил
цитирања. Осим тога, аутор треба да се упозна са тим који стил захтева одабрани часопис и да ли има
неких специфичности, што се увек наглашава у Упутствима ауторима сваког часописа.
Увек се цитира најактуелнија литература јер информације у биомедицини брзо застаревају. Сажетке са
научних скупова треба само изузетно цитирати и то само оне не старије од шест месеци.

Захвале (eng. Acknowledgements)

У овом одељку треба навести име организације – финансијера истраживања, као и особе које су
допринеле настанку рада, а нису аутори (техничке сараднике, колеге које су дале корисне сугестије).

Сукоб интереса
Аутор је у обавези да наведе изворе финансирања ако их је било, да наведе да нема сукоба интереса
или као могући сукоб интереса који је могао да утиче на истраживање (финансијска подршка
фармацеутске куће).

Прилози
Прилози такође треба да буду јасни и концизни, да прате текст на који се односе и да њихови бројеви
буду наведени у текстуалном делу поглавља ''резултати''. Често је боље приказати резултате на
графиконима (сликама) него на предугачким и претрпаним табелама.
Наслов табеле се ставља изнад табеле, а у фусноти испод табеле дају се додатна објашњења ако је то
потребно. Наслов осталих прилога се даје на посебној страници означеној као ''легенде'', а испод саме
слике се стављају додатна објашњења, као и за табеле.

Стил и језик науке – савети (за оне који желе више)

Да ли је стил важан? Свакако. Неки радови се лако читају (eng. Readibility) зато што су написани кратко,
јасно и прецизно, и што реченице течно произлазе једна из друге. Реченице не смеју бити преопширне и
у свакој треба да је изражена једна мисао.
Треба избегавати скраћенице, осим ако нису опште познате (нпр. ДНК, АИДС и слично), као и дужу реч
ако постоји краћа. У неким радовима даје се списак речи и израза које треба избегавати и заменити
бољим.
Правилно коришћење глаголског времена и избегавање пасива када је то могуће је веома важно.
Непридржавање ових правила веома замагљује поруку па је овај основни циљ комуникације у науци
промашен.
Оно што је витално за књижевни језик (синоними, стилске фигуре, идиоми…) погубно је за језик науке.
Пре него што се напише дефинитивна верзија за подношење научном часопису, рукопис доживљава
многе трансформације. Често се напише неколико верзија (чак шест, седам или више) док на крају
аутори не буду задовољни. Тада је добро дати неком пријатељски настројеном колеги, који није баш
сасвим у тој области, да га прочита и процени да ли је рукопис јасан и разумљив и прихватити његове
сугестије за побољшање.
Тада рукопис треба оставити три до четири недеље ''да одлежи'' и заборавити на њега. Када се рукопис
поново извуче на светлост дана, аутор ће бити изненађен колико грешака и пропуста ће наћи (то је због
такозваног ауторског слепила, то јест, чињенице да се због многобројног ишчитавања превиде неке
очигледне грешке). Тек када је аутор финално ''изгланцао'' рукопис, онда се шаље уредништву
одабраног часописа на разматрање за публиковање.
Важно је напоменути да се рукопис никада не шаље истовремено на више места – то је прекршај етике
публиковања који се санкционише! Зато уредници захтевају да им се пошаље пропратно писмо (eng.
Cover letter) у коме се наводи да аутор није послао рад на разматрање ниједном другом часопису, да рад
није претходно публикован (осим у облику апстракта на научном скупу, када се наводи име, место и
време одржавања скупа, као и број апстракта у књизи апстракта), да ли постоји или не сукоб интереса и
да сви аутори потпишу да испуњавају критеријуме за ауторство.
Када је примио рукопис, главни уредник га шаље рецезентима чија је улога да критички сагледају
рукопис и дају сугестије за његово побољшање. Добри рецезенти пажљиво прегледају свако поглавље и
ако примете пропусте одмах стичу негативно мишљење – а то свакако треба избегавати.
На крају, сваки аутор мора познавати етичка правила публиковања и строго их се придржавати.
Нажалост, све чешће се откривају појаве прекршаја ових етичких норми у свету, па и у Србији. Међутим,
данас постоје алатке којим се већ у поднетом рукопису откривају елементи преваре и тако се спречава
њихово објављивање. То је једна превентивна мера, али се сматра да је најбоља мера едукација младих
истраживача.

Разлика научног и стручног рада

Научни рад
Нова научна истраживања
Неистражени проблеми или решење
Основни задатак је решење проблема
Стручни рад
Не садржи нова научна истраживања (сазнања,
открића)
Не поседује нови нерешиви проблем (обрађује
предмет који је познат и обрађен)
Прикупљају се и интерпретирају већ познате
научне чињенице

Сличност научног и стручног рада

Важност обе врсте рада је велика. Ретко се може поставити јасна граница научног и стручног рада.
Научноистраживачки рад има јасне методе решавања проблема, а стручни рад користи преглед
литературе као методологију и даје значај том решеном проблему. Оба рада дају допринос знању,
пракси и науци. Некада, иако је научни рад, по квалитету може бити лошији од стручног рада.

Корисни савети
У оба случаја, не почињати далеко из историје већ од кључног момента. Не ићи широко од теме. Не
претрпавати рад безначајним детаљима. Не понављати већ речено. Не објашњавати чињенице које су
јасне. Нека рад буде сажет, јасан и језгровит. Сви делови рада треба да буду јединствени (јединство
рада). Рад треба да има склад – логична повезаност делова рада. Адекватно истицање – оно најважније
иде на последње место, па на прво. Оригиналност у писању. Правилно расуђивање – свака тврдња мора
да се образложи да се не упропасти рад дајући примат некој тези која одговара аутору.
3. Фазе и проблеми истраживања

Елементи плана истраживања

1) Постављање истраживачког питања:
- на која питања ње студија тражити одговор?
2) Утврђивање смислености истраживачког питања:
- зашто је истраживачко питање битно?
3) Изабрати врсту студије:
- како структурирати студију?
4) Одредити испитанике (критеријум за селекцију, узорковање):
- ко су испитаници и како ће бити изабрани?
5) Одредити варијабле:
- која мерења ће се радити? Фазе истраживања
6) Статистичка питања (хипотеза, величина узорка, врста теста):
- колико је велики узорак и како ће се анализирати?

Шта је варијабла?
Варијабле се у наукама дефинишу као особине објекта истраживања, те су овде варијабле и заменице за
атрибуте, обележја, својства и карактеристике. Нпр. пол, године живота, телесна висина, телесна тежина,
место становања, образовање, дијагноза, Морсеов скор…

Постављање истраживачког питања

Истраживачко питање је циљ студије, нејасност коју истраживач жели да разреши мерењима на својим
испитаницима. Елементи истраживачког питања су:
- популација, узрок (независна варијабла), исход (зависна варијабла).
Нпр. да ли рана рехабилитација (узрок) смањује учесталост контрактура (исход) код пацијената са
можданим ударом (популација)?

Како настаје истраживачко питање?

Из дугог читања објављене литературе о проблему који нам је нејасан. Из разговора са искусним
ментором. Из пажљивог посматрања својих болесника/корисника. Из процеса учења. Увек бити отворен
за нове идеје и нове приступе старим проблемима!

Добро истраживачко питање

Треба бити изводљиво. Потребан је довољан број испитаника, довољна техничка подршка, треба бити
интересантно за истраживача. Треба да нуди нову информацију (''па шта?''). Треба бити морално. Треба
да има значаја за практичан живот (''кога је брига за твоје резултате?'').

Значај истраживачког питања

Треба одговорити на следећа питања:
- шта се до сада зна о одређеној теми,
- какве одговоре ће дати студија,
- какав је био квалитет претходних истраживања те теме и која питања су остала нерешена,
- како ће резултати наше студије помоћи да се реше та питања?
Научни проблем
Представља нерешено или недовољно решено питање, спорно питање које је тешко објаснити.
Представља контроверзу по питању важности и значаја нечега, изражава сумњу у постојеће објашњене
појаве. Свако истраживање почиње избором проблема.

Избор проблема
Критеријуми од којих зависи избор проблема:
- важност проблема,
- лично интересовање,
- техничка изводљивост.
Начин избора:
- слободан,
- усмерен, или
- наметнут.
Како доћи до проблема?
- образовање,
- читање научне литературе,
- научно истраживање,
- клиничка пракса.

Карактеристике научног проблема

 свест о могућности решења (веза појаве и суштине),
 разумљив опис,
 покушај објашњења,
 образложити оправданост научног истраживања,
 проверљивост (да се може проверити научним методама).

Предмет изучавања
Сазнавање узрока, механизма испољавања и односа у једном проблему или још нерешене делове
проблема.

Проблем истраживања VS предмет истраживања

Проблем: како направити кућу?
Предмет у проблему: како направити кућу?

Предмет за архитекту:
начинити идејно решење куће;
Предмет за грађевинца:
начинити пројекат куће;
Предмет за будућег власника:
обезбедити финансијска средства;
Предмет за зидара:
сазидати кућу по пројекту;
Предмет за електричара:
поставити електричне инсталације у складу са пројектом.

Избор предмета истраживања

Може бити са више аспеката:
- епидемиолошки,
- профилактички,
- терапијски, итд.
Пример:

Проблем:
Бечка општа болница (породиље):
- I одељење: висока смртност,
- II одељење: ниска смртност.
Предмет:
Пуерперална сепса.
Аспект:
Епидемиолошки.

Ирелевантне хипотезе (одбачене без проверавања):

- атмосферско-космичко-земаљске промене,
- препуњеност капацитета,
- исхрана,
- општа нега.
Друге хипотезе (одбачене без проверавања):
- психолошка објашњења (свештеници),
- положај жене при порођају (на бок, на леђа).
Тачна хипотеза:
Прихваћена је после проверавања (на основу смрти колеге Колечког, умрлог од сепсе након посекотине
на руци приликом аутопсије леша).
Пренос ''нечег прљавог'' преко руку лекара/студената приликом прегледа породиља.
Провера  доказ
Прање руку хлорисаним кречом (смртност нагло опада).

Почнимо са радом – истраживањем

Увидели смо у пракси да се повећала учесталост компликација код лежећих пацијената на неурологији.
Анализом извештаја утврдили смо да постоји највећи број пацијената који су доживели пад током
хоспитализације, затим пацијената који имају уринарне инфекције и пацијената код којих се током
хоспитализације појавио декубитални улкус. Наше интересовање је побудио податак о броју падова.
Следећи корак
Анализирали смо праксу, пронашли интересовање, консултовали се са професором/ментором. Следи
претраживање литературе и поновна консултација са професором/ментором.
Наше истраживачко питање: проблем и предмет истраживања
Интересовање за истраживање: безбедност пацијента;
Проблем: компликације лежећих пацијената;
Предмет истраживања: падови пацијената у стационарним здравственим установама;
Популација: пацијенти са неуролошким поремећајима.
Поставили смо истраживачко питање
Да ли контрола фактора ризика (узрок) смањује учесталост падова (исход) код пацијената са
неуролошким поремећајима? Да ли повећане превентивне мере (узрок) смањују учесталост падова
(исход) код пацијената са неуролошким поремећајима (популација)?
Циљ истраживања
Нпр. утврдити факторе ризика за пад код пацијената хоспитализованих на одељењу неурологије.
Нпр. испитати примену превентивних мера за пад код пацијената са неуролошким поремећајима.
Хипотеза
Представља основни и најважнији елемент научног метода. То је идеја водиља која усмерава
истраживање на стварне везе између познатих и непознатих чињеница неке појаве (тј. између узрока и
последице). Диктира методологију истраживања: тип истраживања, обележја посматрања и технике
прикупљања података.
Шта једну хипотезу чини научном? Да би она била научна мора бити проверљива (мора постојати
могућност и начин да се провери да ли је исправна). Такође, да би била научна мора бити оборљива
(мора постојати могућност и начин да се докаже да није исправна).
Генерисање хипотезе је креативан процес и захтева знање, искуство, вештину, интуицију и креативност.
Обликовање хипотезе
Под овим се подразумевају поступци индуктивног закључивања који тумаче повезаност две појаве
узрочно-последичном везом.
1) поступак разликовања
Нпр. заразна болест:
- вирус у ткивима оболелих,
- нема га код здравих.
Закључак: вирус је узрочник.
2) поступак подударности
Ако повећање или смањење појаве неког фактора повећава или смањује учесталост болести или
компликација, може се претпоставити узрочно-последична веза фактора и те болести или компликације.
Нпр. доказана повезаност заразне жутице и контакта, услова животног стандарда и хигијенских услова, а
све у вези са преносом вируса хепатитиса А.
3) поступак једноликих промена
Постоји (или не) нека околност у низу околности за које постоји доказана веза са болешћу или
компликацијама.
Нпр. повећана учесталост леукемија при већој изложености јонизујућем зрачењу, повећана учесталост
ендемске гушавости због смањеног уношења јода.
Процена хипотезе
F – feasible V - вероватна
I – interesting I - интересантна
N – novel N - нова
E – ethical E - етична
R – relevant Z – значајна
Верификација хипотезе
Врши се посматрањем и/или експериментом.
Посматрање је емпиријски метод прикупљања података о некој појави путем непосредног чулног
опажања. Може бити: обично и научно.
Обично – без јасно постављених циљева. Карактеристике: спонтано, несистематско, случајно.
Научно – са јасно постављеним циљевима. Карактеристике: организовано, планско и методски извођено
опажање у циљу открића нових чињеница или проверавања научних хипотеза (најчешћа врста
посматрања у клиничким испитивањима).
Научно посматрање захтева:
- селективност,
- планирање,
- постављање хипотеза,
- дефинисање циљева,
- инструменталност,
- обученост особља,
- прецизност и објективност података који се систематски бележе.
Припрема за научно посматрање:
Шта се посматра?
- репрезентативни узорак,
Када се посматра?
- време,
Како се посматра?
- начин обављања посматрања,
Зашто се посматра?
- разматрање хипотезе.
4. Избор методологије истраживања

Врсте студија
ОПСЕРВАЦИОНЕ студије
- кохортне – група се прати одређено време,
- студије пресека – група се испита у једном тренутку,
- студије ''случај-контрола'' – две групе, разликују се по исходу;
ЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ студије
- рандомизирана, двоструко слепа клиничка студија – две групе се формирају случајним избором,
а интервенција остаје скривена од испитивача и пацијената до краја студије (двоструко слепа
студија).

Проспективна кохортна студија

Добре стране кохортне студије
Добре су за дефинисање инциденце и
утврђивање узрока обољења. Важне
варијабле се могу мерити потпуно и тачно.
Овакве студије су неопходне за проучавање
фактора који претходе фаталним
обољењима.

Лоше стране кохортне студије

Скупе су и неефикасне. Ефикасне су само ако је исход чест. Може се десити да код неких испитаника који
су укључени у кохортну студију већ постоји болест која се прати. Да би се то спречило често се период
скрининга пацијената за студију продужава више него што је трајање фазе болести.

Студије пресека
У одређеном тренутку снимају појаву, обољење, факторе ризика у одређеној популацији. Одређује се
учесталост неке појаве те се обично зову студије преваленције. Осим преваленције болести и фактора
ризика, не могу се одредити дужине трајања фактора ризика (нпр). Узрочно су последичне, али треба
бити опрезан.
Почињу дефинисањем популације, избором узорка. Затим следи истраживање са основом на присуство-
одсуство изложености. Сваки испитаник се може поделити у четири могуће групе: изложен оболео,
изложен здрав, неизложен оболео, неизложен здрав.

Студија случај – контрола

Постоје поредбене групе испитаника. Поседују групу оболелих и групу необолелих. Може се проверити
хипотеза о узрочно-последичним везама. Нису финансијски захтевне и лаке су за извођење. Нису
погодне за изучавање ретких појава или болести.
За избор групе оболелих поштују се критеријуми:
- јасно дефинисане популације,
- болесници из дефинисане популације,
- у одабиру је боље ограничити се на новооболеле, а не на све оболеле.

За избор контролне групе поштују се критеријуми:

 - пацијенти из исте здравствене установе,
- особе ван здравствене установе.
Испитаници могу бити мечовани по полу, годинама живота, дијагнози. Под мечовањем се подразумева
процес избора припадника контролне групе на такав начин да они буду што је могуће сличнији
припадницима студијске групе у односу на одређене карактеристике које могу имати утицаја на наш
крајњи резултата – то могу бити узраст, пол, занимање…

Експерименталне студије
Две групе испитаника: експериментална и контролна. Група на којој се примењује испитивани лек или
интервенција назива се студијска или експериментална група. Контролну групу чине испитаници који
добијају плацебо.
План експерименталног истраживања
1) планирање је садржано у протоколу истраживања;
2) избор и број испитаника:
- дефинисати критеријуме за укључивање и искључивање из студије,
- статистички поступак за одређивање потребног броја испитаника,
- пристанак испитаника на истраживање,
- рандомизација – случајан избор испитаника;
3) мерење ефекта:
- слепи поступак: једноструко, двоструко, троструко. Најбоље су троструко слепе рандомизоване
експерименталне студије (тумачење резултата се одвија без знања о припадајућим групама).
Врсте експерименталних студија
Клинички оглед --- углавном лек или интервенција на болесницима;
Теренски оглед --- испитаници су здраве особе. У студијској групи се интервенише неком превентивном
мером, нпр. вакцинацијом, док испитаници контролне групе добијају плацебо;
Оглед у заједници --- посматра се читава популација јер не можемо добити податке посматрајући
појединце. Нпр. једна популација конзумира јодирану со, а друга нејодирану со те
можемо да поредимо стопу обољевања од штитасте жлезде.
Експерименталне студије су изузетно осетљиве и озбиљне. Захтевају велику припрему и познавање
добре клиничке праксе – етички и научни стандард за дизајнирање, спровођење, бележење и
извештавање при испитивањима. Увек треба проценити безбедност пацијента. Мера добити се једино
може рачунати ако је безбедност пацијента на високом нивоу. Морају постојати тачне процедуре.
Права испитаника се морају штитити и о томе брину:
- независни етички комитет,
- информативни пристанак је обавезан,
- испитаник увек може да изађе из студије,
- јасно су дефинисане обавезе истраживача,
- јасно су дефинисане обавезе спонзора.

Пристрасност и придруженост
Представљају све оне факторе који истраживача ометају у приказивању валидних резултата.
Заједничким именом се називају грешке мерења.
Да ли постоји и једно истраживање које у некој мери нема помало ових фактора?
Пристрасност (eng. Bias)
Дефинише се као било која системска грешка у дизајну, спровођењу или анализи резултата која доводи
до погрешне процене ефекта излагања одређеном фактору на ризик од појаве болести. Може бити:
 пристрасност у избору испитаника --- као пристрасност одбијања (неко жели, а неко не жели да
учествује у истраживању), пристрасност упућивања (неко може да се хоспитализује, а неко не
може), пристрасност неукључивања (погрешан одабир искључујућих фактора);
 информативна пристрасност --- настаје погрешно добијеним информацијама о студији као
пристрасност присећања (несећање података о прошлости), пристрасност нетачног одговора
(намерно не одговара тачно на питања), пристрасност погрешног мерења (апарат не ради
тачно), пристрасност средње вредности (заокружити средњу вредност), пристрасност водећег
 времена (праћење дужине преживљавања – логично је да млађе особе живе дуже након неког
обољења), пристрасност осипања (нагло опадање броја испитаника);
 пристрасност услед конфликта --- нпр. притисак фармацеутске куће да се монтирају резултати;
 пристрасност публиковања --- пристрасност уредника да објављује или не објављује поједине
радове.
Придруженост (eng. Confounding)
Уколико поједине студије прикажу да постоји јасна повезаност узрока и последице, а у ствари то није
случај, онда такву појаву називамо придруженост. Нпр. закључујемо да је алкохол директно повезан са
КВБ, али нисмо проценили да ли особе које пију алкохол и пуше, а доказано је да пушачи имају већу
вероватноћу обољевања од КВБ. У овом случају пушење је придружило прекомерну употребу алкохола
коронарној болести.
Има ли решења?
- Рестрикција укључивања (нећемо укључивати пушаче у студију),
- мечовање,
- стратификација (појединачно посматрање групација – стратума. Нпр. посебно се посматрају
особе које пију алкохол и имају коронарну болест, а посебно особе које нити пију, нити пуше, а
имају коронарну болест),
- мултиваријантне статистичке технике анализе.

Цитирање литературе у научном раду

Цитирање литературе представља стандардизован метод приказивања извора информација и идеја које
се користе у писању научног рада и то на јединствени начин који идентификује њихове изворе.
Зашто цитирати литературу?
Па да би се приказале заслуге аутора других радова, било да се аутор са њима слаже или не. Када се
користе речи других аутора, то се мора назначити коришћењем наводника и цитирањем. Цитирати да би
се читаоцима показао материјал на коме је базирана анализа, дискусија или закључци. Цитирати да би
се показало читаоцима како могу да дођу до материјала који је коришћен како би могли да га испитају и
сами. Њихово интересовање може бити у смислу потврде ауторовог рада, његовог опозива или просто
даљег истраживања теме.
Цитирање литературе обезбеђује библиографску информацију (аутор, наслов, година публикације, број
странице и др.) о извору једне идеје. Цитирањем аутор рада даје заслуге ауторима идеја које је користио
у својој публикацији. Цитирање обезбеђује читаоцима да схвате идентитет извора идеја садржаних у
документу који читају како би могли да реплицирају истраживачки процес уколико желе.
Најчешћи системи цитирања литературе
- ванкуверски систем (аутор-број систем),
- харвардски систем (аутор-датум систем),
- комбиновани систем.
Ванкуверски систем
Референце су означене арапским бројевима у загради и то према редоследу појављивања у тексту. Ако
се нека референца цитира и касније у тексту, има исти редни број. У коначном списку литературе,
референце се ређају у низу према редоследу (броју) њиховог првог појављивања у текст. У овом систему
цитирања литературе веома је важно да се правилно користи пунктуација и да је редослед приказаних
детаља референце исправан.
Презиме аутора, иницијали. Презиме аутора, иницијали. Наслов чланка. Назив часописа (скраћен).
Година публикације. Број волумена (број свеске). Бројеви страница.
Нпр: Пјанић С, Талић Г, Бојиновић-Родић Д. Поређење радиографских и ултразвучних мјерења угла у
процјени идиопатске сколиозе. Биомедицинска истраживања. 2021;12(2):139-49.
дои:10.5937/БИИ2102139П
Предности и мане: главна предност овог система је једноставност референци у тексту, а недостатак је
отежано убацивање или избацивање нових референци. Како решити проблем убацивања нових
референци?

Харвардски систем
Харвардским системом се прописује навођење презимена аутора и године публикације (нпр, Smith,
2007) у самом тексту, пожељно, али не и обавезно на крају реченице. Презиме и година треба да су у
загради уколико презиме не представља део реченице. Ако постоје два аутора потребно је уписати
презимена оба (без иницијала), и годину (нпр. Smith and Mauri, 2007). Ако их има више уписује се само
презиме првог аутора и додаје речца ''и др'' (и други) за домаћу литературу или ''et al'' (и другима) за
литературу на енглеском језику.
У списку литературе треба навести све ауторе ако их је 6 и мање уз додавање наведених слова иза
године. У коначном списку литературе редослед референци се наводи абецедним редоследом према
презимену првог аутора.
Нпр: Врећић, А., Глишић, М. аnd Живковић, В. (2020) 'Значај Шрот методе у рехабилитацији деце са
структуралном идиопатском сколиозом', Медицински подмладак, 71(1), пп. 33-38. дои:10.5937/мп71-
22170.
Предности и мане: референце нису нумерисане па се релативно лако могу убацити, односно избацити из
текста, али је компликовано навођење референци у тексту, као и њихово проналажење у попису
литературе.

Цитираност радова
Цитираност је утицајност радова једног аутора на радове других аутора у истој или сродним
дисциплинама. Представља један од најзначајнијих критеријума за евалуацију научноистраживачког
рада. Цитатна анализа води рачуна о томе колико су радови који се цитирају стари и проверавају се
извори у којима се цитирани радови објављују.
Цитатне базе података су секундарни извори научне и стручне литературе које уз библиографски опис
документа доносе и попис референци. Примарни задатак цитатних индекса је да служе као кључни
извор научне литературе. Помоћу њих је могуће сазнати ко цитира рад, утврдити историју неког
истраживања и пратити истраживачке активности сарадника и други научника.
Базе података као организоване збирке података се састоје од записа који се упоређују са каталошким
картицама у библиотеци. Каталошке картице имају своја правила за описивање књига која су сличне и за
рачунарске записе у базама података. Све базе података припадају следећим групама:
- библиографске базе података,
- цитатне базе података,
- базе података са комплетним текстом.
У цитатним базама поред описа самог рада, на крају постоји и попис коришћене литературе и цитата.
Најпознатије цитатне базе података су:
1) Web of Science (WOS) – представља онлајн претплату на базе научно-цитатног индексирања. ВОС даје
приступ вишеструким базама података што омогућава међудисциплинарна и специјализована
истраживања у науци. Састоји се од шест база података:
 Science Citation Index Expanded,
 Social Sciences Citation Index,
 Arts & Humanities Citation Index,
 Emerging Sources Citation Index,
 Book Citation Index,
 Conference Proceedings Citation Index;
2) Scopus – највећа цитатна база података која укључује преко 18.000 часописа разврстаних у следећа
научна подручја:
 друштвене науке, психологија и економија,
 биологија, екологија,
 хемија, физика и математика,
 биомедицина;
3) SCindeks – српски цитатни индекс који се користи за претраживање домаћих научних чланака и
часописа;
4) Google Scholar (Google Akademik) – задужен је за претраживање академске литературе.
Плагијат
Плагијат (lat. Plagere = отети) означава чин присвајања или копирања туђег писаног, уметничког или
другог креативног рада у свој властити, било делимично или у целости, без навођења изворног ауторства
или извора. За разлику од кривотворења у којем је у питању аутентичност дела, код плагијата је реч о
незаконитом и неетичном присвајању туђег дела које се приказује као властито.
Плагијат такође значи имитација, подражавање, објављивање туђег уметничког, научног дела, текста
под својим именом.

Методологија истраживања
Након постављања циља и задатака истраживања приступамо методологији рада.
Циљ: испитати, истражити.
Задаци: испитати, анализирати, утврдити, проценити.
Избор методе истраживања: најчешће у ЗР су:
 дескриптивна метода,
 индиректна опсервациона метода (анализа документације, интервју),
 директна опсервациона метода (тренутно-интервално посматрање).
Технике и инструменти истраживања
Техника: скалирања, интервјуисања и анализирања.
Инструменти: скале, упитници, документација.
Популација и узорак истраживања
Популација: пацијенти, ученици, студенти, труднице…
Узорак: две групе испитаника. Узорак може бити стратификован, систематски, групни-кластерски.
Узорак је репрезентативна група испитаника која идеално треба да преставља популацију у малом. Када
је у питању величина узорка, идеално је да то буде цела популација, али то у већини случајева није
могуће. Најбољи знак је стандардна грешка (СД). За ЗР узорак може бити произвољан јер је поента у
учењу. Постоји посебна статистика која се бави величином узорка, интервалом поверења и снагом
студије.
Прост случајни узорак – помоћу табеле случајних бројева.
Систематски узорак – сваки други или сваки седми пацијент из основног скупа.
Стратификовани узорак – ако има шароликих испитаника па најпре поделимо све испитанике у групе, па
тек онда одређујемо узорак.
Групни – кластер – код шаролике популације када немамо добру хомогеност. Овде нам је потребан већи
узорак.
Квотни узорак – бирамо проценат – квоту која нам је потребна за истраживање.
Пригодни узорак – бирамо људе које нам је најлакше да испитујемо (студенти, пацијенти, породица,
пријатељи).
Намерни узорак – бирамо особе које су компетентне за истраживање. Овде постоји опасност од
субјективности.
Snowball узорак – у истраживању се бирају особе које једна другу познају и тако се шири број
испитаника.
Након узорка
Наводимо место и време истраживања. Врши се статистичка обрада података: заврши рад би требало да
подржи дескриптивну статистику. Укратко описати коме методе и како ће се приказивати резултати
истраживања.
Навести да истраживање нема сукоба интереса етичких и других.
Приказивање података
За завршни рад није потребно програмско обрађивање података, али је потребно табеларно и графичко
представљање података.
5. Анкета (и) излагања(е) рада

Анкета
Анкета је опсервациона индиректна метода којом се писменим путем помоћу анкетног листа прикупљају
подати за истраживање. Техника, поступак за примену анкете се зове анкетирање.
Основни инструмент анкете јесте упитник. Упитник је исто што и анкетни лист.
Упитници могу бити:
- класични (на папиру), или
- електронски.
Пре састављања питања морамо одредити циљ анкете који мора бити реалан и адекватан. Циљ може
бити оно што људи мисле о неком проблему. Циљ може бити интересовање анкетираних, као и
сазнавање жеље и намере.
Упитник почиње преамбулом. Преамбула је учтиво обраћање испитанику којим се објашњава сврха
анкетирања. Испитанику се гарантује анонимност ради искрености, али се не тражи искреност јер тако
унапред доводимо у сумњу намеру испитаника.
Нпр. исправно је: ''Ваше име ће бити познато једино истраживачу'', или ''Ваши одговори ће бити
коришћени искључиво у истраживачке сврхе''; а неисправно: ''молим Вас да искрено одговорите''.

Опсег упитника
Грешка је једним упитником добити што више података. Опсег упитника не зависи од жеље
истраживача, већ од могућности и спремности за сарадњу испитаника. Краткоћа се постиже тиме што
никада не постављамо питање на које одговор можемо да добијемо из других извора. Не постављати
тривијална питања на која већ знамо одговор, нпр. студенте прве године студија нећемо питати која им
је година студија.
Питања
Боље је поставити два до три једноставна питања него једно сложено. При састављању питања морамо
имати на уму максиму ''одговор је функција питања''. Непрецизно питање доводи до истог таквог
одговора. Сугестивно питање даће пристрасан одговор, а нејасно питање неће имати одговора.
Питања по свом облику могу бити отвореног или затвореног типа. Питања отвореног типа немају
понуђене одговоре, док питања затвореног типа увек имају понуђене одговоре (од једног до више).
Отворена питања су слободнија за испитанике, али траже већи ментални напор. Затворена питања су
једноставна за одговор, дају већу анонимност и траже мање менталне активности. Затворена питања
омогућавају одговор и оним испитаницима који нису разумели питање што даље доводи у питање
валидност упитника. У циљу мотивације важно је да прва питања по својој садржини буду привлачна и
занимљива.
Почетак упитника треба да има једноставна питања општег типа. Општи подаци о испитанику (године,
пол, место становања, образовање, године радног стажа…). Питања треба да буду јасна и
недвосмислена, а могу бити и везана – комплементарна, нпр. ''на ком послу желите да радите по
завршетку студија'', а следеће питање отвореног типа – ''зашто?''
Сугестибилна питања нису добра. Нпр. ''имају ли Ваши професори неке недостатке?'' Уместо тога боље је
питати ''које Вам се особине Ваших професора не допадају?''. Такође, не смете довести испитаника до
неискрености, нпр. ''који професори су Ваши миљеници?''. Позитивно увек треба да претходи
негативном, нпр. ''које особине цените код Ваших професора?'', ''које особине не цените код Ваших
професора?''.
Користити еуфемизме за незгодна питања. Боље је питати ''да ли се често веселите у друштву уз
алкохол'' уместо ''да ли се често опијате''.

Естетика упитника
Упитник треба да изгледа привлачно и прегледно. Обим упитника се не може смањити мањим фонтом
слова, куцањем без прореда и слично.
Провера квалитета упитника
Постоји више начина провере квалитета упитника:
- тражењем мишљења стручњака,
- ако се упитник саставља тимски то је боље,
- теренски упитник проверити на терену,
- најбоље је то учинити помоћу сондажног испитивања (упитник се примени на малом али
репрезентативном делу предвиђеног узорка).
Промена упитника
Ако се сондажним упитником примети следеће, упитник се мора кориговати:
 ако на нека питања не одговори већи број испитаника,
 ако одговор није посложен са питањем,
 ако су одговори једнолични значи да је питање тривијално.

САВЕТ – АКО СЕ ОДЛУЧИТЕ ДА У СВОМ ЗАВРШНОМ РАДУ ИМАТЕ УПИТНИК КАО ИНСТРУМЕНТ
ИСТРАЖИВАЊА, ОБАВЕЗНО СЕ КОНСУЛТУЈТЕ СА МЕНТОРОМ.

Интервју
Интервју је метода прикупљања података помоћу разговора који се води са испитаницима. Он може
бити везани када имамо записана питања, и слободни, када нас разговор води кроз асоцијације.
Везани интервју се још зове програмирани или затворени. Подсетник садржи одређена питања, а
унапред се одреде категорије одговора. Лакше се води и може га спровести и мање вешт и неискусан
интервјуер.
Код слободног интервјуа питања у подсетнику су полазна основа. Категоризација одговора се спроводи
након одговора. Он се теже води јер захтева искуство те га могу водити само стручњаци. Има већу цену.
Контакт
Представити се испитанику и објаснити сврху разговора. Потребна је мотивација саговорника. Уверити га
о чувању тајне и бенефитима разговора. Поштовати време саговорника.
Протокол интервјуа
Заглавље: општи подаци о испитивачу, испитанику, месту и времену интервјуа, назив истраживања.
Садржај протокола зависи од врсте интервјуа.

Анализа документације
Уз анкету, анализа документације је најупотребљенији инструмент истраживања. Погодна је за израду
завршног рада. Пре почетка анализе документације потребно је направити план (који подаци ће се
анализирати). За анализу документације потребно је израдити документациони лист (унапред израђен
образац за уношење података).