Тоде Николетић

Ах, та љубав
Комедија за децу

ЛИЦА:
ПЕРО ЏОМБА
ШИШКО
КРЛЕ
ГИГА СТРАШНИ
МИТА КРЕМПИТА
ЈУЦА ДЕБЕЉУЦА
ДУЦА
ДАЦА
ЛИЗА
МАЗА

Место догађања: Парк

Реквизити: Огласна табла, две клупе, љуљашка, дрвеће.

Личности као и сама радња су измишљени, али шо не се нешто слично није догодило у детињству многе деце.

Аутор

ШИШКО (Пише по огласној табли Мита кремпита) Ево ти, Мито, за оно, Шишко упишко. Сад сам ти истом
мером вратио. Сви ће ти се смејати када прочитају. Мита кремпита! Можда би боље било да сам
написао Мита смотанко, али не мари. Ни ово није лоше. Јој, кад чују у школи, има да пукнеш од
бруке.
ГИГА (Прикрада се и хвата га за врат) Ту си, птицо кукавицо! Сад си мој! Најзад сам те ухватио.
ШИШКО (Молећиво) Пусти ме! Пусти ме!
ГИГА: Не пада ми напамет да те пустим, једва сам те ухватио. Шкрабало једно. Сад ћеш све ово лепо
полизати или ћу те излемати као вола у купусу.
ШИШКО: Пусти ме кад ти лепо кажем. Мама! Маамааа! (Дозива)
ГИГА: Само ти зови, неће ти ни мама ни.тата, а богами ни баба помоћи. А, ево га и Мита. Сад си тек
надрљао. Црно ти се пише да не може бити црње.
МИТА: Охо хооо! Види, види. Видим ли ја то добро ил' ме око вара. Зар то није Шишко мамин
упишко?
ГИГА: Јесте, Шишко је.
МИТА: Јеси ли сигуран, више ми некако личи на прасе.
ШИШКО: Пустите ме! Татааа!
ГИГА: У праву си, види га што скичи: Право прасенце!
МИТА: Намести га, да му опалим две чвоке.
ГИГА: Чекај. Полако Мито, прво прочитај шта је написао на табли.
МИТА (Чита на глас) Мита, Кремпита? Мита кремпита! Мита кремпита!? Сто му бубашваба. Јој, ал' ћу
да те табам. (Заврће рукав)
ШИШКО: Нисам ја.
ГИГА: Јеси. Не лажи.
ШИШКО: Нисам!
ГИГА: Јеси, јеси.
ШИШКО: Нисам, дабогда ми умрла покојна баба ако сам.
МИТА: Не измишљај! Јеси. Познајем твој рукопис. Зато ћеш добити три шклемпе, да ти више не
пада на памет да шврљаш по огласним таблама. Намести га, Гига.
ГИГА (Држи га и броји) Једна!
ШИШКО: Јој!
ГИГА: Две!
ШИШКО: Јој!
ГИГА: Три!
ШИШКО: Ајојој!
МИТА: Бриши сада, и да те више нисмо видели у нашем парку.
ШИШКО (Кроз плач) Видећете ви због овог кад вас ухвати Перо Џомба. Добићете по пет шклемпи на
свако уво.
МИТА: Перо Џомба? Ха! Е, баш си нашао јунака.
ГИГА: Не био ја Гига Страшни, ако вам обојици не заврнем уши. Изгледаће ко пертле на ципелама.
ШИШКО: Ниси се тако јуначио кад је хтео да те лема.
ГИГА: Чујеш га, Мито?
МИТА: Чујем, Гига.
ГИГА: Мене да лема? Гигу Страшног да лема. Гигу, табаџију, Гигу разбијача.
МИТО: Гигу убицу.
ГИГА: Убицу? Да, добро си рекао, и убицу.
ШИШКО: Убицу. Ха! Чега? Жаба и бубашваба.
МИТА: Поручи ти лепо Пери Џомби да ћемо га испребијати ко волусину кад нам падне шака. И још
му поручи, кад га излемамо да ћемо га поново излемати да не заборави кад смо га последњи пут
излемали. Је л' тако, Гиленце?
ГИГА: Одлично си му поручио. И још поручи Џомби да ћемо и тебе излемати заједно са њим. И
немој да нам се на оч и појављујете.
ШИШКО: Само се ви хвалишите! Кад вас ухвати Џомба, зваћете се Гига Трта и Мита Ћита! (Бежи)
ГИГА: Шта си рекао? Држ' га, Мито!
МИТА: За њим, Гига! (Јуре га. Са друге стране улазе девојчице)
ДУЦА: Хеј! Који вам је враг? Пазите мало, грубијани једни.
ДАЦА: Пусти их, видиш да јуре блесавог Шишка.
ЈУЦА: Шта ли је овај пут учинио да ми је знати.
ДУЦА: Зар је то важно, важно је да га ухвате и да га излемају. Шта он има да тражи у парку. Парк је
за шетаче, љубитеље природе, обожаваоце птица и сићушних бубица. Парк је измишљено место за
заљубљене.
ДАЦА: Сигурно долази због мене. Већ ме неколико дана мерка оним гаравим очима. Сто посто се
заљубио.
ЈУЦА: У тебе? Пре ће бити да се заљубио у мене!
ДУЦА: Ма немој... А зашто ме онда сатима гледа у школи?
ЈУЦА: Сигурно хоће да ти каже да је зацопан у мене. Ето зато.
ДАЦА: Не причајте којештарије, шта ви уопште знате о љубави?
ДУЦА: Као да ту треба нешто посебно знати. Љубав је кад те неко воли и кад ти неко нешто купи.
ЈУЦА: Љубав је кад ти поклони дуплу порцију сладоледа и купи туце колача.
ДУЦА: И купи кокаколу.
ДАЦА: Добро да нисте рекле и палачинке са чоколадом. Ето, видите да не знате шта је љубав.
ЈУЦА: Ти, као да знаш.
ДАЦА: Дабоме да знам. Љубав је кад осетите да се у вама нешто буди, као сунце, као дан кад се рађа.
Љубав је кад вам се срце претвори у пупољак руже која нечујно цвета. Која расте и расте све док не
прене попут маслачка. Љубав је кад вам се звезде учине као свици због неких немирних трепавица.
Љубав је кад не можете да спавате, учите и једете.
ЈУЦА: Е, ја не могу да волим на празан стомак. Једном сам пробала и не иде.
ДУЦА: Како не иде?
ЈУЦА: Лепо. Не иде и тачка. Можда би и ишло да ме црева нису изневерила.
ДАЦА: Грева?! Какве везе имају црева и љубав. То први пут чујем. Ништа ми није јасно.
ЈУЦА: Објаснићу вам. Слушајте пажљиво. Седимо Мита и ја једне вечери, баш овде на клупи. Ноћ се
развездала, месец се искривио попут кифле, цврчци цврче ко пржена јаја, а Мита ме гледа ко зрелу
лубеницу, само што не зине и не поједе ме. Наједном нему и романтичну тишину прекину његов
нежни глас попут цвркута птице: "Ох, Јуцо како си ти лепа."
ДАЦА: Рекао ти је да си лепа?
ЈУЦА: Него шта!
ДУЦА: Како је видео у мраку? Тај мора да има очи ко сова.
ЈУЦА: Не прекидајте ме. Где сам оно стала?
ДАЦА: Мени на ногу. Пази мало где стајеш.
ЈУЦА: Опрости. И таман да Мита спусти своје топле усне на моје образе, одједном се зачу:
„Кррррррр!"
ДАЦА: Кррррррр?
ЈУЦА: Да. Кррррррр!
ДУЦА: Шта би?
ЈУЦА: Па то, кррррр!
ДУЦА: Ама, после тога крррр.
ЈУЦА: Опет, крррррр.
ДАЦА: Полако, полако, шта је било са Митом?
ЈУЦА: Митом? Којим Митом?
ДУЦА: Како којим Митом! Зар Мита није био са тобом?
ЈУЦА: Није.
ДАЦА: Како није? Па где је онда?
ЈУЦА: Тај је збрисао после првог кррррр.
ДУЦА: Зашто збрисао?
ЈУЦА: Мислио да режи вук, па напунио гаће.
ДУЦА: Ето ти га сад. Такви су наши дечаци, ништа не разумеју, а најмање љубав. Погледајте Шишка
на пример, још јури птице и хвата жабе. Дража му је жаба од мене.
ДАЦА: Ни Џомба није ништа бољи. Дао би за лопту и рођену главу. Већ сам му три љубавна писма
послала, а он ништа. Бар да их је прочитао.
ДУЦА: Не чудите се томе. У једној књизи сам прочитала да дечаци спорије сазревају од нас.
ЈУЦА: Свашта од тебе, Дуцо. Па нису они крушке да сазревају.
ДАЦА: Е, видиш, Јуцо, они су ти ко крушке. Пре ће иструлити него сазрети, мислим одрасти. А
често се незрело понашају само да нам напакосте.
ГИГА: Држ' га! За њим, Мито! (Пројури за Шишком)
МИТО: Јурииииш! (Протрчаше)
ДАЦА: Шта сам вам рекла.
ДУЦА: Па шта да радимо да нас примете, тј. да одрасту?
ЈУЦА: Хајдемо на клопу, после ћемо размислити. Не могу на празан стомак да мислим.
ДАЦА: Само мислиш на јело. Ако хоћете да знате, прочитала сам једну књигу о љубавним
напицима.
ДУЦА: Чудна ми чуда, хоће ли нам то помоћи?
ДАЦА: Можда. Ако све набавимо за справљање љубавног напитка. У књизи лепо пише, ко га попије
потпуно пошандрца од љубави.
ДУЦА: Ох, како би то било сјајно. Већ замишљам Шишка како ми се удвара.
ЈУЦА: Па шта чекамо? На посао!
ДАЦА: Време је да излечимо детињасте дечаке. Живела љубав!
СВИ: Живела! (Одлазе)
ЏОМБА: Стој! Ни макац. Где су? (Зауставља их)
ЈУЦА: Ко су, где су. Шта су, где су. Банане, шунке.
ЏОМБА: Не правите се, знате ви добро, Мита и Гига.
ДАЦА: Баш нас брига за Миту и Гигу, имамо ми својих проблема.
КРЛЕ: Не мрдај! Бићу приморан да употребим силу.
ЈУЦА: Ако те ја једном треснем, биће ти сила. Хајдемо девојчице од ових балаваца. (Одлазе)
ЏОМБА: Не био ја Џомба костоломац, ако им не поломим кости кад их ухватим.
КРЛЕ: Не био ја Крле звани зуб, ако неког не угризем.
ШИШКО: Било их је седам. Не, девет.
КРЛЕ: Девет, повлачим се.
ЏОМБА: Не мрдај, Крленце. Стојички ћемо погинути. О нама ће историја писати. А можда ће нам
баш овде подићи споменик. Замисли споменик од белог мермера, а испод лепим бронзаним словима
исписано: Џомби, Шишку и Крлету за јуначку смрт.
КРЛЕ: Јој! Смрт.
ШИШКО: Чекај, Џомбо. Зар не мислиш да је касно и да је време кући?
ЏОМБА: Нема кући док не решимо ко је главни. Зато се, браћо, морамо припремити, повратити
снагу, очеличити мишиће. Погледај се, Крле, на шта личиш, сама кост и кожа. Ветар би те одувао ко
папир.
ШИШКО: Ко лист!
ЏОМБА: Ни ти ниси ништа бољи. Дупе ти се вуче по земљи ко крокодилу реп. Зато за почетак
предлажем склекове.
КРЛЕ: Склекове!?
ЏОМБА: Дабоме. Лезите доле и на мој знак почните.
ШИШКО: Али...
ЏОМБА: Нема али. Три, четири, јен, два, три, четири, јен, два, три, четири. Главу горе, дупе доле.
Шта си стао, ради воле. Јен, два, три, четири.
КРЛЕ (Преморен) Готов сам, не могу више.
ШИШКО: Ни ја. Колико сам ојачао мува ће ме срушити.
ЏОМБА: А сада прелазимо на другу вежбу. Ходање на рукама.
ШИШКО: Ходање на рукама!?
КРЛЕ: Ја више не могу ни на ноге, а камоли на руке, зато предлажем да се одморимо и направимо
план напада.
ШИШКО: Одлична идеја. (Седа)
ЏОМБА: План. План је већ одавно направљен. Слушајте пажљиво! Кад се појаве, ја ударам Гигу,
Шишко скаче на Миту, а ти, Крле, шта ћемо са тобом?
КРЛЕ: Ја бих кући.
ЏОМБА: Да се ниси мрднуо.
ШИШКО: Најбоље ће бити да их Крле изазове на мегдан.
КРЛЕ: Па да ме ухвате. Не пада ми на памет да их изазивам.
ЏОМБА: Без приче, Крле. Твој задатак је да их изазовеш, а Шишко и ја ћемо дотад припремити
замку. После ћемо сви запевати победничку песму (Пева као уз гусле)
Црна земљо, црно ти се пише,
две се силне војеке сударише,
Пера Џомба и делије вите,
против Гиге и Мите кремпите.
Крв се просу по зеленој трави,
Џомба Гигу ко кокошку дави,
Шишко Миту млати као ћиту,
док се Крле одмара у житу.
КРЛЕ: Откуда ја у житу, да ми је знати. (Чуди се)
ЏОМБА: Значи, договорили смо се. Свако на свој задатак.
КРЛЕ:Чекај Џомба...
ЏОМБА: Нема чекања, време је за одлучну битку. Шишко! Трком по штапове, нек нам се нађу за
сваки случај. (Одлази) Још Гига не зна ко је Пера Џомба. Снажнији сам од њега два пута. Не. Пет пута.
Јој док ми падне шака, треснућу га по оној носурди да ће пукнути ко балон. Шутнућу га тако да ће
одлетети ко...
ЛИЗА (Прекида га) О, здраво Перо. Баш сам се питала хоћу ли те пронаћи.
ЏОМБА: Шта ти имаш мене да тражиш. Ено ти Шишка па њега тражи.
ЛИЗА: Хтела сам нешто да те питам.
ЏОМБА: Питај, али пожури јер немам времена за бацање.
ЛИЗА: Умеш ли ти да волиш?
ЏОМБА: Чудна ми чуда и те како. Пекмез највише.
ЛИЗА: Нисам мислила на пекмез.
ЏОМБА: Волим ја и сарму.
ЛИЗА: Остави пекмез и сарму за после. Волиш ли, на пример, волиш ли Шишка?
ЏОМБА: Шта ја имам да волим Шишка. Ти, Лизо, мора да си побрљавила. Свашта.
ЛИЗА: Добро, добро. А волиш ли, волиш ли Јуцу дебељуцу?
ЏОМБА: Јуцу дебељуцу? Ко ће њу волети, та би сав пекмез и све сарме на свету појела. Јуцу ни мало
не волим.
ЛИЗА: Опет ти о пекмезу и сарми. Ништа не капираш. Питај ти мене нешто слично.
ЏОМБА: У реду, нек ти буде кад си навалила. Волиш ли, волиш ли ти Јуцу дебељуцу?
ЛИЗА: Где баш нађе Јуцу, питај за неког другог.
ЏОМБА: Не љути се, полако... Значи Јуцу не волиш, сарму и пекмез сигурно не волиш, а волиш ли,
на пример, Гигу?
ЛИЗА: Ох, погодио си. Гигу, Гилета, Гигицу највише на свету.
ЏОМБА (Подругљиво) Гигу, Гигицу. Добро ниси рекла Гиги Гигицу, дебелу прасицу. Е, нашла си кога
ћеш да волиш.
ЛИЗА: Сва затреперим када чујем његово име. Срце ми закуца јаче, а нека трема и језа ме обузму по
читавом телу. Не могу да спавам, не могу да учим због њега.
ЏОМБА: А, ти онда лепо иди два пута у исти разред. Е, баш си поблесавила.
ЛИЗА: Лако је теби, ти се никада ниси заљубио. Друкчије би говорио да волиш некога. Хоћеш да
чујеш песму што сам је посветила Гилету?
ЏОМБА: Хајде да чујем и то.
ЛИЗА: Па, Гиле, моје слатко пиле,
ја те волим чак из петне жиле.
Дани су ми досадни и дуги,
дођи Гиго па ме бар пољуби.
ЏОМБА: Још ти недостаје рефрен: Гига, Гиле, гаће ти од свиле.
ЛИЗА: Не допада ти се...
ЏОМБА: Гига? Ни мало, средићу га чим се појави. Зато се лепо губи одавде да не гледаш како га
месим.
ЛИЗА: Али, хтела сам нешто да те замолим.
ЏОМБА: Ако си дошла молити за милост, не вреди.
ЛИЗА: Хтела сам нешто друго.
ЏОМБА: Да чујем, реци.
ЛИЗА: Седи прво на клупу да не паднеш.
ЏОМБА: Ко да падне? Јаа? Пера неуништиви. Само ти реци шта имаш.
ЛИЗА: Хтела сам да те замолим да му предаш ову песму.
ЏОМБА: Песму!? (Пада)
ЛИЗА: Знала сам. (Шамара га да дође себи)
ЏОМБА: Јеси ли ти поблесавила. Па ја се спремам да га лемам, а не да му изјављујем љубав и
којештарије. Не долази у обзир. Губи се!
ЛИЗА: Не мрдам одавде док му не предаш песму.
ЏОМБА: Хајде, Лизо, не могу да га бијем пред тобом.
ЛИЗА: Јок.
ЏОМБА: Бриши одавде.
ЛИЗА: Нећу у инат.
ЏОМБА: Рећи ћу те мами.
ЛИЗА: Кажи коме хоћеш. Баш ме брига.
ЏОМБА: Разгласићу у школи да си се заљубила.
ЛИЗА: Врло важно.
ЏОМБА: У реду. Нек ти буде, досадо једна. Дај песму и да си се одмах изгубила одавде.
ЛИЗА: Срце си. (Љуби га и одлази)
ЏОМБА: Где баш мене да нађе... (Шета) Како да.му уручим ове шкработине? Ауууу... пући ће брука
ако се прочује. Пропао сам, начисто. Ја, Пера звани Џомба, најљући противник Гиге Страшног, да му
носим љубавне песме. Јој, назваће ме Пера поштар. Куку мени, шта да радим... Али чекај! Кад мало
боље размислим. Па даа! Сетио сам се. Сетио. Ово је идеална прилика да га обрукам пред свима.
Зашто да се бијемо. Има да га уништим са овом песмом. Још нешто ћу дописати да испадне прави
смотанко. Ал' ће то бити фазон. А, ево га и Шишко, баш фино.
ШИШКО: Једва сам и ово пронашао. (Доноси две мотке)
ЏОМБА: Шепртљо једна. Ни муви не би са тим моткама нашкодио. Него кад си већ ту, помози ми да
напишем љубавну песму.
ШИШКО: Песму? Љубавну!? Чујем ли ја то добро?
ЏОМБА: Шта си се удрвенио? Љубавну, него шта!
ШИШКО: Љубавну! Коме, ако није тајна?
ЏОМБА: Гиги.
ШИШКО: Ето ти га сад! Гиги?
ЏОМБА: Да. Гиги Страшном.
ШИШКО: Свашта сам чуо у животу, али да неко пише љубавну песму мушкарцу, то још нисам. Да
се ти, Џомба, ниси случајно ударио у ту лубеницу од главе?
ЏОМБА: Нисам.
ШИШКО: А, да се ниси ударио и изгубио памћење.
ЏОМБА: Нито.
ШИШКО: Кажи ми онда како се ја зовем.
ЏОМБА: Магарац, ето како. Ништа не капираш, не пишем ја ову песму, већ Лиза. Схваташ.
ШИШКО: Аааа... Лиза. Тако значи, ти мислиш да си Лиза.
ЏОМБА: Не лупај, блесане један. Стрпи се мало да ти објасним. Лиза се заљубила у Гигу и написала
му је песму коју ћемо му ми свечано уручити. Али је ми нећемо предати, у ствари хоћемо, нешто
измењену. Капираш? .
ШИШКО: Не капирам. Али осећам да је нека подвала. Зато не смемо губити време. На посао.
ЏОМБА (Чита) Гига, Гиле, моје слатко пиле, ја те волим чак из петне жиле. Е, ту ћемо још додати: Ја
те волим ко мајмун банану, дођи Гига, попни се на грану.
ШИШКО: Одлично! Пиши даље: „Гига, Гиле, звезде ми се гасе, ја те волим ко крмача прасе." Је л'
добро?
ЏОМБА: Супер. На крају ћемо додати још и ово: Срце ми се ко цигара пуши, волим Гига твоје дуге
уши. Хахахаха. Ово на крају има да га дотуче. Збогом, Гига Страшни.
ШИШКО: Збогом, Гига, заљубљени. (Улазе Даца, Дуца и Јуца)
ЏОМБА: Шта је! Је л' игра мечка?
ЈУЦА: Колико видим још стоји.
ДАЦА: Пепице, шта то имаш у руци?
ШИШКО: Ниси ваљда слепа. Зар не видиш да је то љубавно писмо?
ДАЦА: Љубавно! Ох, како сам узбуђена. Да није за мене?
ЏОМБА: Није. Хајдемо Шишко, ваздух постаје све љубичастији. Кидајмо.
ДУЦА: Балавци једни слинави. Чекајте само, доћиће време кад ћете ви нас јурити. Патићете и ви
кадтад.
ДАЦА: Напитак је справљен. Још нам само остаје да га опробамо.
ЈУЦА: Не могу да верујем да ће се заљубити у нас. Дацо, јеси ли сигурна да није опасан по живот?
ДАЦА: Сто посто. Већ видим Џомбу како клечи испред мене и како моли: „Ох, Дацо, љубав ми буди,
хоћеш ли ми дати љубав из груди". А, ја њему одбрусим за сву непажњу: „Не дам". Он мени
уплакано: „Али умрећу без тебе". „Умри", кажем ја, „да видиш како је кад умреш без љубави".
ЈУЦА: Иста судбина чека и Миту. Има да га обрћем ко кључић око малог прста. Неће бежати од
мене ко од ђавола. Куцнуо је час да зауставимо олује у њиховим срцима.
ДУЦА: Време је да одрасту. Време је да се у њима пробуди вихор нежности. Тренутак је за прво
љубавно писмо, прву недоречену песму препуну неспретних стихова. Заплешимо последњи плес
детињства, као лептири на прагу јесени. Запевајмо као птице пред пролеће. (Пева)
СОНГ:
Детињство ко река тече,
одлази са трачкама.
Звездице пали предвече,
и љубав буди у нама.
Зелени брегови збогом,
остајте млаћима радост,
ми смо већ једном ногом
на путу у тајну младост.
ЈУЦА: Ох, Мито, Мито,
моје златно жито,
срце ми је због тебе
шупље као сито. (Сањари)
ДАЦА: Ех, Џомба, Џомба,
ти си моја бомба,
што ми срце бије
попут експлозије.
ДУЦА: Хеј! Каква жита, сита и експлозије. Саберите се мало. Не смемо тим шепртљама показати да
патимо. Издржите још мало, још који тренутак и наши су. Нису они јачи од природе. Одуваће и њих
неки поветарац у слатко сањарење. Превртаће се и они на јастуцима због неких драгих окица.
Видећете. Ево их долазе. Правите се као да се играмо. (Играју ластиш)
ГИГА: Знали смо ми, Крле, да си ти паметан. Знали смо да ћеш прећи у нашу дружину. Какав Џомба,
Шишко и банане. Ми смо права дружина.
МИТА: Прави хајдуци. Не би се уплашили ни Турака, а камоли Џомбе и његових ћурака.
КРЛЕ: Убедили сте ме другари. Не преостаје ми ништа друго него да вам се захвалим. Хвала вам за
праћку и за кликере. То од Џомбе никад не бих добио. Знао сам да ћете ме примити у дружину.
ГИГА: Шта ви чекате, молићу лепо? Хајде бришите одавде. Биће гужве, пашће крв, а то није добро
за ваша мишија срца.
ЈУЦА: Не долази у обзир.
МИТА: Губите се кад вам лепо кажемо.
ДУЦА: Кажи како хоћеш. Не мрдамо одавде. Имамо и ми право да се играмо.
ГИГА: Хајде, Дацо, ти си бар паметна.
ДАЦА: Паметна јесам и зато баш нећу.
МИТА: Шта да радимо Гига, Џомба само што није стигао.
ГИГА (Дошаптавају се) У том случају, морамо приступити операцији „Белоушка". (Вади змију) Да
видимо ко од вас остаје!
ЈУЦА: Змија! (вришти)
ДУЦА: У помоћ! (Девојчице беже. Крле бежи испод клупе)
МИТА: Излази Крле, шта си утртао? Зар си се уплашио обичне белоушке?
КРЛЕ: Није. Сакрио сам се у заседу, сваки час може наићи Џомба.
ГИГА: Тише! Чини ми се да долазе. Сакријте се. (Улазе Џомба и Шишко) Охохо. Зар то нису Џомба и
Шишко.
МИТА: Дошли по батине.
ЏОМБА: Држи ме Шишко, да неког не треснем по њушци.
ШИШКО: Држим те, Џомба.
ГИГА: Приђи овамо, приђи још само корак ако смеш.
ЏОМБА (Плашљиво) Ево, пришао сам, хоћеш ли још један?
ГИГА: Немој, доста је.
ЏОМБА: Чујем да си ме тражио.
ГИГА: Тражио? Тебе? Што бих те ја тражио? Можда је Мита.
МИТА: Ја! Нисам, маме ми. Ја не тражим ни оно што изгубим...
ГИГА: Него, да ти мене ниси случајно тражио?
ЏОМБА: Нисам, овај...
ГИГА: Чујем, прича се, да хоћеш да се бијеш.
ЏОМБА: Исто то сам и ја чуо за тебе. (Заврће рукав) Само не знам да ли је то истина.
ГИГА: Истина је, шта ми можеш.
ЏОМБА: Шишко, чуо си. Шта чекаш? Удри на њега.
ШИШКО: Удари ти први, ја ћу за тобом.
ГИГА: Мито, брани се, уз тебе сам. Ако те ударе, врати им.
МИТА: Брани ме ти, ти си дупло јачи.
ЏОМБА: Напред, Шишко, навали! (Крије се иза Шишка)
ШИШКО: Полако, Џомба, њих су двојица, а ти и ја смо сами.
МИТА: Тројица. Крле, где је Крле? (Крле испод клупе хледа) А... ту си. Навали на њих.
КРЛЕ: Навалите сами, идем по помоћ.
ЏОМБА: Крле, издајицо једна, долази овамо.
ГИГА: Да се ниси макао.
ШИШКО: Боље ти је да се вратиш.
МИТА: Само пробај и оде ти глава. (Улазе девојчице)
ЈУЦА: Станите! Престаните, срам вас било. Препирете се ни због чега.
ГИГА: Само си нам ти недостајала, Јуцо дебељуцо.
ЈУЦА: Понови то још једном, ако смеш.
ГИГА: Јуцо дебељуцо! (Јуца га шута)
ДАЦА: Лако ти је јуначити се пред Јуцом. Кажи нешто Џомби ако смеш.
ГИГА: Охохо. То ми на нешто мирише. Чим се ти јављаш, мора да је Џомба твој принц из бајке.
ДАЦА: Ако баш хоћеш да знаш, јесте.
МИТА: Даца воли Џомбу, тралалалала. Даца воли Џомбу, тралалалала. (Скакуће око њих)
ЏОМБА: Кад смо већ код љубави, Шишко прочитај нам песму.
ШИГЖО: Са задовољством. (Чита)
Па, Гиле, моје слатко пиле,
ја те волим чак из петне жиле.
СВИ: Аууу!
ШИЈЖО: Ја те волим ко мајмун банану,
дођи Гиго, попни се на грану.
СВИ: Хахахахаха!
ШИШКО: Има још, слушајте:
Па, Гиле, звезде ми се гасе,
ја те волим ко крмача прасе.
ГИГА: Доста, прекините са тим!
ШИШКО: А, не, сам си хтео.
Срце ми се ко цигара пуши,
волим Гиго твоје дуге уши.
Потпис: Твоја Лиза
ЏОМБА: Чим се помене Лиза, ухвати га Криза.
МИТА: Ни ти ниси равнодушан када се помене Даца. Сав поцрвениш и порумениш као да си се на
сунцу пекао.
ЏОМБА: Не измишљајте. (Стидљиво)
СВИ: Даца и Џомба, то су срца два...
ДАЦА: Шта га дирате, ви...
ШИШКО: Чини ми се да овде има још заљубљених. Колико видим, Јуца не скида око са Мите.
КРЛЕ: Нисам издајица, али једном сам их видео у парку како се држе за руке.
МИТА: Крле! Добићеш ти за ово.
ГИГА: Изгледа, Јуцо, да си пронашла неког кога више волиш од сарме.
ЈУЦА: Више и од поховане патке, пуњене са жигерицом. Него кад смо код љубави, ред је да нешто
кажемо и о Шишку. (Шишко се сакрива испод клупе) Чини нам се да његова изабраница управо долази.
ДУЦА: Шта бленете, као да никад нисте видели живо биће?
КРЛЕ: Живо јесмо, али толико заљубљено као ти још нисмо.
ДУЦА: Откуд знате да сам заљубљена?
ГИГА: Сазнали смо од Шишка. Управо нам је рекао колико те воли.
ДУЦА: Мазице моја, је л' то истина?
ШИШКО: Лаж. Све су измислили.
ЈУЦА: Ме претварај се, срце не може да лаже, а изгледа ни очи,
ДАЦА: Још нам недостаје Лиза, па можемо започети први љубавни састанак.
ЛИЗА: Ту сам. Једва сам дочекала овај тренутак. Где је мој Гиленце? (Хвата га)
ГИГА: Е, баш сам прасенце. Јадан ја.
ЛИЗА: Време је да заплешемо танго детињства. Време је да бацимо кликере и крпице.
ДУЦА: Довољно смо одрасли да смемо да волимо, довољно млади да поделимо тајне.
ЈУЦА: Полако, полако. А љубавни напитак?
ЛИЗА: Оставићемо га за неке друге дечаке и девојчице. Нама више није потребан. Ми смо добиле
оно што смо хтеле. Заплешимо под овим заљубљеним и развезданим небом.
ЏОМБА: Збогом детињство, погинусмо без иједне капи крви. (Сви плешу)
СОНГ: "Детињетво ко река тече..."
КРЈТЕ: Сви плешете, а ја, шта ја да радим?
ЈУЦА: Не брини, и за тебе имамо једну лепотицу. Мазо! Мазооо!
МАЗА (Дебељушкаста) Долазим! Ту сам.
КРЛЕ: Кидааааај! Упомоооћ!
Дечаци беже, а девојчице их јуре.

крај