Мачак отишао у хајдуке

(По мотивима приче Бранка Ћопића)

Ликови: Мачак Тоша, деда Триша, Јазавац, Птица

CЦЕНА 1: Воденица. На сцени је деда, а полако извирује мачак Тоша)

ТОША: (Лењо гласно зева и полако шета по сцени.)
Деда Тришо, добри мој,
моли тебе мачак твој,
улови ми једног миша,
слађи ми је од слаткиша.
ДЕДА: Рођени мој, не будали,
хранио сам те, кад си био мали,
сада си, Тошо, велики мачак
и мораш, чим сунца зрачак
иза брега се помоли,
да се будиш и да ловиш.
У нашој старој воденици,
врви као у кошници,
само што нема пчела,
већ мишева из три села.
ТОША: Нека деда, мили роде,
нек мишеви коло воде,
биће лакше теби деда,
да их ловиш све од реда.
ДЕДА: Мој дебели, лењи Тошо,
да си одма' тамо пош'о
да уловиш ручак себи,
да батине добио не би!
ТОША: Покренут се ја не могу,
миш ми је изгрицк'о ногу,
док сам јуче ја одмар'о,
он је по кући хар'о.
ДЕДА: Срам те било, мачку лени,
померај се и покрени!
ТОША: Ако нећеш, мишеве ловити
мораш нешто, друго зготовити!
Направи деда погачу једну,
мирисну, велику и румену,
да поруча твој миљеник,
Тоша, мачак, заљубљеник.
ДЕДА: Нећу ни то, мој медени,
дојадило сад је мени,
да ленштину издржавам,
нерадника подржавам.
ТОША: Кајаћеш се деда Триша,
и плакаћеш као киша
кад од куће одем ја,
у хајдуке, да се зна.
(Мала пауза. Мачак чека да се деда предомисли.)
Остај онда, деда, збогом
нећу више бити с тобом.
СЦЕНА 2: Шума. На сцени су Тоша и Птица. Птица извирује. Тоша шета)
ПТИЦА: Ћију, ћију, шта је ово?
(Лети и посматра Тошу.)
Дешава се нешто ново,
неки хајдук, шумом лута,
скренуо је он са пута.
Склоните се, птице моје,
да видимо хајдук ко је.
ТОША: (Певуши.)
Неће деда да ме слуша,
болеће га зато душа.
ПТИЦА: То је Тоша, лењи мачак
кренуо на пут дугачак.
(Пева птица и руга се Тоши.)
Тошо, Тошо, бубо лења,
од лутања вајде нема,
прешао си пут дугачак
а остао само мачак.
ТОША: Бежи тамо, Птицо једна,
шума ми је друга кућа,
ако будеш наставила,
ухватиће тебе Жућа!
(Птица одлази.)
ТОША: Охо хо! Охо хо!
Види, види, сада то!
Већ се види хајдук ко је,
све се птице мене боје.
Шума је велика наша,
ја ћу бити харамбаша.

СЦЕНА 3: Појављује се Јазавац на сцени.

ТОША: Шарени шумски пријатељу,
испуни ми једну жељу,
покажи ми пут кроз шуму,
да не лутам сам по друму.
До хајдука морам доћ',
пре него што падне ноћ!
ЈАЗАВАЦ: Добро си се мени обратио,
на праву си адресу свратио.
Ја сам хајдук и моја дружина,
лопови смо стари од давнина.
Јазавци су далеко чувени,
а посебно сада, са јесени,
кукуруза има на све стране,
жут је, леп је и нема му мане.
ТОША: Баш сам срећан
што сам тебе срео,
што сам ову причу започео.
Него Јазо, слушај ствари неке,
ја сам Тоша, с' оне стране реке,
обичај је стари увек био
да се један другом представимо.
 Живео сам ја са Тришом дедом,
он је мене звао својим чедом,
воденица, кућа нам је била,
а ја сам ти био права сила.
Деда ме је за савет питао
и ручак ми сваки дан спремао,
сада, деда, послушност одбија,
дража ми је хајдучка братија.
ЈАЗАВАЦ: У реду је, мој бркати Тошо,
што си к нама, ти у шуму дош'о,
нека плаче, сада деда Триша,
нека рони, сузе као киша.
Него, Тошо, с великим очима,
како стојиш ти са љутим псима?
Ако њима, рођак можда ти си,
за нашу дружину тад ниси.
ТОША: Ма шта причаш, Јазавче шарени?
Рођак псима?! Јао, куку мени!
Мачке и пси, то и врапци знају,
најљући су непријатељи у крају.
ЈАЗАВАЦ: То је добро, дико наша,
бићеш одма' харамбаша.
И добро је да смо се срели
да смо ову причу започели.
Бојиш ли се харамбашо,
оног змаја што је заш'о
на сред њиве кукуруза,
па језике своје пружа?
ТОША: Није, Јазо змај,
то је ватра знај,
и најбољи друг је мени
преко зиме и јесени.
ЈАЗАВАЦ: Неустрашив ти си, Тошо!
'Ајде сада, чека по'со!

СЦЕНА 4: Чује се лавеж паса и пуцањ из пушке. Јазавац бежи на једну, Тоша на другу страну.
Сцена је опет воденица.
ТОША: Јао, јао, деда Тришо,
баш се кајем што сам иш'о,
из кућице, што на води стоји.
Отварај ми, твој мачак се боји!
(Чује се дедин глас из куће. Деда се не појављује на сцени.)
ДЕДА: Немам мачка, то је нека грешка,
мој Тоша је ленштина тешка.
Него реци, ко си сада ти,
можда ћу те у кућу пустити.
ТОША: Деда драги, то сам ја,
мачак, Тоша, делија!
ДЕДА: Воденица сада дрема
за лопове места нема.
Иди тражи ти јатака,
не хватај за моја врата!
ТОША: Немој деда бити такав
појешће ме Шаров длакав!
Обећавам, мој дедице,
променићу ја навике:
мишеве ћу ловити,
воденицу чистити,
слушаћу те поваздан,
сваку ноћ и сваки дан.
(Излази деда на сцену.)
ДЕДА: Ако је тако, драги Тошо,
добро ми у кућу дош'о!
Од сад мораш слушати,
шта старији говори.
(Деда и Тоша се грле.)

Из књиге „Лутка из ђачког кутка“ Луција Тасић