Onostrani svet i rad sa duhovima

Da budem iskren, lično ne radim u nordijskoj paradigmi baš nešto puno, nekad davno sam
bio zainteresovan da udjem u misterije nordijske Boginje Freje, ali mi je Lady Olivia
Robertson iz Irske, neko ko je meni bio jako bitan u jednom periodu mog ţivota i za koga sam
imao, imam i uvek ću imati samo duboko poštovanje, rekla da je bolje da me zaredi u
sveštenstvo Izide jer “Izida će mi doći”.

Mnogo kasnije sam

izgubio interes za
Nordijce i otišao
nekim svojim
putevima, mada su se
oni vratili budući da
recimo inicijacije u
neke od stepenova
Memfisa & Mizraima
uključuju i nordijska
Boţanstva. Negde
izmedju toga dvoga,
jedan mlad
Beogradjanin, sa
kojim sam skupa bio
u jednoj post-IOT
haotičarskoj formaciji
zvanoj Klaster,
napravio je svoj vlastiti skup lekcija zasnovana na runama koji je istovremeno mogao da
posluţi i kao uvod u tzv magiju haosa. Sa njim sam tokom šest meseci prošao te lekcije i tako
postao neko ko moţe i sam da vodi jedan takav runski kurs. U par navrata sam i vodio ceo
ciklus lekcija sa probranim ljudima. Bilo je naporno šest meseci se nekom potpuno posvetiti,
ali su u par slučajeva rezultati bili natprosečno zadovoljavajući.

Nakon dosta godina i kada je PFI Srbija imao potrebu za runskim kursom, odlučio sam da
upotrebim ove postojeće kroz koje sam i sam prošao. Na ovim prostorima i drugi su prošli
kroz taj kurs i drţe ga sporadično, neki nisu ali ga opet drţe sa svojim modifikacijama, recimo
Vesna iz Asatru Srbije je planirala da ga radi izbacivši iz njega elemente magije haosa i vise
se koncentrišući na sam nordijski sistem. Neki od tih ljudi znaju mnogo vise od mene o
runama, jer su mnogo vise vremena i rada u to uloţili. Deo njih rade kurseve dobro, drugima
ljudi nisu zadovoljni. Verovatno ni neki od ljudi koji će ga sa mnom prolaziti neće biti
zadovoljni načinom na koji ja radim i to je sasvim normalno. Svi smo različiti i raznim
ljudima odgovaraju različite stvari i njihove duše iziskuju različite skupove iskustava.

U ezoteriji imamo dva modela, jedan je moderan i čisto psihološki i po njemu se sve i
isključivo dešava u našim glavama. Po tom modelu je bitno da neko pravi svoja ritualna
pomagala. To je moderan pristup, mislim da je prvi Aleister Crowley pokrenuo tu famu sa
ličnim pravljenjem magijskih oruţja, da li je to bila metafora ili ne pitanje je. Ali kako vreme
prolazi imam sve lošije mišljenje o njemu kao magu tako da mu je to kod mene samo još
jedan minus na tasu, ne zanemarujući ni pluseve koje ima, vaganja njegovih zasluga i štete
koju je eventualno napravio. Psihološki model podrazumeva da neko pravljenjem orudja ista
povezuje sa svojom vlastitom psihom, dok uzimanje nečega što je neko drugi napravio nas
povezuje sa njegovom psihom, energijom te osobe, te eventualnim sadrţajima i nečistoćama
iste. Nije da se ne slaţem da nas to povezuje sa tom osobom, ali ne mislim da je to samo
pitanje psihe. U tradicionalnom modelu to nije bitno, jer ako ćemo iskreno grimoari daju
instrukciju šta da se nabavi, ne da se pravi. Šaman recimo često dobija orudja koja mu je neko
drugi dao, napravio ili od nekog drugog dobio. Doreen Valiente, u neku ruku majka
modernog veštičarstva sa Patriciom Crowther , imala je pentakle koji su bili na poledjini
običnih kućnih tacnica. To je u tradiciji veštica jer u vreme inkvizicije ako bi imale u kući
nešto što bi moglo da bude prepoznato kao ritualni predmeti, pretila im je opasnost da budu
mučene i ţive spaljene. Za razliku od tom modernog modela u tradicionalnom modelu orudja
koja pravimo se povezuju sa nevidljivim svetom duhova koji nas okruţuje i uz čiju pomoć mi
postiţemo ono što ţelimo.

Ilustracija : Doreen Valiente & Patricia

Crowther

To naravno nije izgovor da

podlegnemo potrošačkom
društvu i da se uopšte više ne
trudimo. Pristup da ono što
moţemo uradimo sami
uopšte nije loš jer tako i sama
izrada postaje deo rituala, ali
to nije neophodno. Famozne
vudu lutke, mada tako nešto u
osnovi nema puno veze sa
originalnim vuduom, deo su
afro-američkih religijskih
sistema u Nju Orleansu i
praktično su gotovo
nepoznate na Haitiju. Ono što
je bitno za primetiti jeste to
da se u Nju Orleansu veoma
često koriste, naročito je tako
bilo do sedamdesetih godina
prošlog veka, obične kupovne
dečije lutke. Za njih
očigledno nije bilo bitno ko
ih je napravio, bitno je bilo
kako ih posvete. Slično
vidimo i u dokumentarnom
filmu Bight of the Twin o
putovanju Genesis P.
Orridgea u Benin kako bi bio iniciran u Marasa misterije. Na trejleru, pošto se film još nije
pojavio, jasno se vidi da se koriste fabričke, dakle konfekcijske, lutke.

Dakle, apsolutno nije problem ako neko koristi i kupovne rune, ako ih naravno posveti na
pravi i uspešan način. Postavljalo se pitanje na čemu ih praviti, na gotovim daščicama koje se
kupe ili na isečenoj grani sa drveta? Isto kao što je u redu i kupiti rune i posvetiti ih, tako je
isto u redu i koristiti obe vrste drveta. Setimo se da smo se bavili time kako ide sama
procedura seče drveta? Rekli smo da je način na koji je to dao Scott Cunningham u svojoj
knjizi Magical Herbalism sasvim u redu pristup, pogotovo što ga je on preuzeo iz
antropološke literature o severnoameričkim indijancima i podrazumeva da se zapravo
komunicira sa duhom drveta, dobije dozvola od njega da se od drveta odseče njegov deo i
onda kao znak zahvalnosti pored drveta, ili u manju rupu koja se iskopa tik do njega, ostavi
neka ţrtvena ponuda. Moţe zvučati malo kao sujeverje zar ne? Većina ljudi je čula za
takozvani astralni plan, to je područje koje nije u domenu materijalnog sveta i koje ima svoje
nivoe, a u jednom segnemtu se moţe doţiveti kao realno preslikavanje našeg fizičkog plana.
Znači ono što postoji u našem fizičkom univerzumu postoji kao astralna kopija i na astralnom
planu. Ono što se dešava na materijalnom planu, uključujući i naše emocije i namere i ostale
energetske procese odraţava se i na astralni plan. Običan čovek nije svestan astralnog plana i
njegovog uticaja, ali isto tako ljudi nisu bili svesni ni virusa i bakterija, što istima nije smetalo
da budu uzročnik raznih bolesti i zaraza i tako utiču na ljude i njihove ţivote. Svaka naša
meditacija ili ritual imaju jako odraţavanje na astralnom planu gde privlače, poput sijalice
koja u noći privlači insekte, razne duhove kako je to ilustrativno i prikazano na slici ispod.

Ilustracija : Papusov crtež onoga što se dešava na astralnom planu tokom rituala

Ti drugi planovi, uključujući i astralni, mesto su gde se preplićemo sa pomenutim

nematerijalnim bićima kojih postoji jako puno. Samo deo njih je poznat, neka od tih bića su
klasifikovana, recimo grimoari daju spisak nematerijalnih bića sa kojima je neko nekada
radio, popisao ih i to prezentovao u vidu njihovih imena, grafičkog znaka zvanog sigil koji se
koristi da se sa njima kontaktira i opisom načina na koji se to izvodi. U jednom od dodataka
lekcijama dat je spisak preporučene literature, izmedju ostaloga tu je i knjiga Elves, Wights,
and Trolls koju je napisao Kvedulf Gundarsson. U pitanju je moţda jedna od najboljih knjiga,
odnosno bar je tako smatraju, o severnom folkloru i nordijskim mitološkim bićima i kao
takva je navedena da vam omogući da se upoznate sa nordijskim bićima čije poznavanje vam
moţe zatrebati. Zašto? Recimo to ovako, kada sam prijatelja iz Norveške pitao kako on
počinje svoj rad, kada radi sa runama ili neki drugi rad u okviru nordijskog panteona, on je
rekao da prvo pusti adekvatnu muziku kako bi napravio atmosferu koja će ga usmeriti u
pravcu tog rada a potom se obrati landvaetirima, liosalfarima i svartalfarima, obavesti ih šta
će raditi i u neku ruku dobije njihovu podršku za rad. Tome ko su oni vratićemo se malo
kasnije, sada ćemo malo da se zadrţimo na muzici. Postoji dosta različite švedske, norveške i
islandske folk muzike koja moţe da korisno posluţi za ovakav rad, ali do nje nije tako lako
doći. Zato je kao dodatak lekcijama preporučeno da ako neko ţeli da tako radi koristi neke od
poznatijih i lakše dostupnih izvodjača. U ovom slučaju je izbar pao na tri, na Freyu Aswynn,
Andreu Haugen iz njenog perioda Hagalaz Runedance i na projekat pod nazivom Wardruna.

Ilustracija : Sa leva na desno: Freya Aswynn, Andrea Haugen i Wardrune

Freya Aswynn je neko ko je duboko zašao u svet okultnog i nordijskih misterija, istovremeno
je bila veoma uključena u britansku alternativnu muzičku scenu iz koje je nastao takozvani
neofolk, ali je meni njena muzika moţda previse elektronska za ovu svrhu. Andrea Haugen
ima tri CD-a koje je izdala pod nazivom Hagalaz Runedance, to mi je više prijemčivo za
ovakve radove, ali moţda ipak malo preagresivno. Wardruna meni lično najviše odgovara, u
pitanju je norveški projekt koji na originalnim instrumentima svira muziku inspirisanu
runama i autentičnim severnim folklorom. The History Channel je koristio njihovu muziku za
svoju seriju o vikinzima i mada ljudi sa kojima sam pričao koriste sva tri izvodjača da bi se
fokusirali na rad, Wardruna se medju njima pokazala kao najpopularnija od sva tri navedena.

Dobro i kada muzika posluţi svojoj svrsi ko su onda landvaetiri, liosalfari i svartalfari?
Landvaetiri su duhovi zemlje koji je štite. Kada je na Islandu gradjena avionska baza
poslovodja je sanjao ţenu koja ga je zamolila da se odloţi na kratko vreme pomeranje jednog
velikog kamena kako bi ona i njena porodica mogli da se “odsele” odatle. Nakon što je prošlo
neko vreme on ju je ponovo sanjao i ona mu je rekla da su se odselili i da sad mogu da
pomere taj kamen. Na Islandu na nekim farmama postoji kamenje za koje se veruje da je dom
ovih duhova i ono se ne pomera, a deci se ne da da se tu igraju. Liosalfari su svetli elfovi koji
ţive na nebu, a svartalfari su tamni elfovi, odnosno neka vrsta patuljaka.Ranije pomenuta
Gundarssonova knjiga je izmedju ostaloga i preporučena kako bi se polaznici upoznali sa baš
takvim bićima i mogli lakše da ako ţele i sami uspostavljaju takvu procedure rada koja im
moţe pomoći da im rad bude uspešniji. Znači da bi uspešno radili u nekoj paradigmi, ovaj put
nordijskoj, mi se se izbalansiramo sa “frekvencijom” bića koji su zaštitnici tradicije,
pokaţemo im svoje poštovanje i onda nam oni u najmanju ruku ne smetaju, ali veoma često se
očekuje i da pomognu i tako poboljšaju rezultat rada. Deo dodatka lprethodne ekcije koji
govori o duhovima prirode i radu sa njima to dosta podrobnije obradjuje, a sad bih kao primer
slične prakse naveo i to da je i Morgana Sythove, sveštenica gardnerovske Wicce koja kada je
dolazila da ispred The Pagan Federation vodi radionice i seminare u Srbiji, to započinjala
obraćanjem lokalnim duhovima zemlje, predstavljanjem sebe i grupe njima i tek nakon toga
bi se prešlo na ritualni i meditativni rad.

Margot Adler, Starhawk, Morgana Sythove i Gwiddon Harveston

Ritualni rad podrazumeva ne toliko meditaciju na duhove već njihovo hranjenje kako na
simboličan tako i na doslovan način. Mi duhovima nudimo ono što oni nemaju na “onoj”
strani. Kada duhovima ponudimo neku tečnost, ili hranu ili dim mirisa oni ne mogu da to
konzumiraju fizičkim čulima jer nemaju telo u ovoj dimenziji. Oni svojim astralnim čulima
zapravo konzumiraju astralnu suštinu toga što im mi ponudimo. Skori primer jednog svetskog
okultiste koji iza sebe ima rad u nekoliko najjačih takvih organizacija u svetu, a koji je on
nedavno ispričao, prilično je ilustrativan po tom pitanju. On i njegova supruga radili su ritual
vezan za Veneru. Tokom toga koristili su sedam oltara i na svaki oltar su stavili po jednu
ruţu. Tri preostale ruţe koje im nisu bile potrebne ostavili su sa strane izvan ritualno
omedjenog prostora. Sutradan svih sedam ruţa su bile suve, a tri koje su stajale samo par
metara i dalje su delovale još uvek polusveţe.

Isto kao što i ljudi vole različite stvari tako ni duhovi ne vole svi iste stvari. Takodje, nemaju
svi duhovi sva čula, a oni koji imaju nemaju ih podjednako razvijena, sa izuzetkom visoko
razvijenih duhova. Duhovi goecije su recimo takvi duhovi.
Zato je dobro proveriti, čak i ako su to visoko razvijeni duhovi, šta koji duh voli i treba i onda
mu to i ponuditi. Redovno hranjenje duhova je osnov naše povezanosti i uspešne saradnje sa
njima. Hajde zato da pogledamo malo istorijski kako je to izgledalu u Evropi na primeru ţena
koje su zvali vešticama.

Veštičiji duhovi pomagači, poznati kao familijari, u srednjovekovnim hrišćanskim tekstovima

o progonu veštica smatraju se niţom klasom demona koji su vešticama pomagali pri
začaravanju.

Godine 1645. Matthew Hopkins, samoproklamovani

lovac na veštice, započeo je brutalnu kampanju protiv
veštica u engleskoj oblasti Essex. Pri tome je koristio
veoma jednostavan kriterijum da nekog optuţi da je
veštica. Naime dovoljno je bilo da neko poseduje
familijara koji je, po njemu, uzimao oblik neke
ţivotinje kućnog ljubimca. Zapravo, posedovanje
ţivotinje kao kućnog ljubimca bio je jedan od glavnih
motiva u progonima veštica u Engleskoj izmedju 1550.
i 1650. godine.

Prvi zapis sa sudjenja vešticama Essexa, iz 1556.

Ilustracija : Matthew Hopkins, veštice i njihovi
duhovi pomagači
pominje samo jednog familijara, mačku sa belim
belegom, koju je ţena optuţena da je veštica navodno
zvala Satan. Tu mačku je optuţena veštica navodno
nasledila od svoje majke, koja ju je opet bila navodno
nasledila od svoje majke.

Sledeći zapis, iz 1582, pominje optuţbu protiv trinaest ţena i navodi čak šesnaest familijara.
Treći zapis, iz 1593, nam daje informaciju o nekoliko duhova koje su veštice “inkarnirale” u
svoje domaće piliće.

Po tim zapisima, veoma često dobijenim iznudjivanjem i mučenjem, ali ipak sa nekim
zajedničkim elementima, familijari se nisu uvek nasledjivali. Familijari su se često sami
pojavljivali pred vešticama i nudili im svoje usluge. Potom, familijari imaju svoja imena. Ta
imena im po pravilu ne daju veštice same, već ih oni njima sami saopšte. Ostalo je zapisano
da “smrtnik ne bi mogao da im da ta imena”.

Familijari su preuzimali razne oblike, najčešće mačke ili psa. Ponekad su ta obličja i menjali,
tako se recimo već pominjani duh Satan prvo pojavio kao ţaba, da bi se tek posle češće
pojavljivao kao mačka, a duh po imenu Tib se prvo pojavio kao dečak, potom kao smedji pas,
da bi na kraju njegovi najčešći oblici bili oblik mačke, odnosno jareta. Kad su opisivali te
ţivotinje, svedoci su govorili da je bilo jasno da nije reč o normalnim ţivotinjama. Takodje,
ponekad su svedoci opisivali ţivotinje koje ne potpadaju medju do sada poznate vrste
ţivotinja.

Kao zadaci koje familijari obavljaju za veštice često je navodjena osveta koju za njih
obavljaju. Tako je recimo ranije pomenuti duh Satan za svoju prvu vlasnicu ubio čoveka koji
je odbio da je oţeni, a potom za novu pobio komšijske prasiće. Iz svedočenja Ursley Kempe,
takodje optuţene da je veštica, saznajemo da je ona imala četiri familijara. Dve mačke, Titty i
Jack, koji su bili zaduţeni da ubijaju njene neprijatelje, i belo lane Tiffin i ţabu Piggin, koji su
samo mučili njene neprijatelje paralisanjem, telesnim bolovima i uništavali njihovu imovinu.

Grillot de Givry u svojoj knjizi Witchcraft, Magic and Alchemy, izdatoj 1931. i u dobroj meri
zasnovanoj na ekstremno retkim rukopisima koje je autor nalazio u privatnim francuskim
zbirkama, navodi da su veštice svoje “ţabe krstile, oblačile u crni somot i kačile na njih mala
zvonca nakon čega bi ove igrale”. Slično ovome, zapisi sa sudjenja, ali i Maleus Maleficarum,
vodič za lovce na veštice, navode da su se veštice naročito starale o svojim ljubimcima, sa
naročitim naglaskom na hranjenju. Alice Kyteler, irska veštica optuţena 1324, svedočila je da
je svojim familijarima ţrtvovala crvene petlove kako bi ih nahranila. Krv je zapravo opšte
mesto u priči o hranjenju familijara. Tako da se verovalo da ih veštice hrane tako što ih
puštaju da sisaju krv iz njihovog prsta, odnosno iz nekog drugog dela tela. Veštičiji beleg, koji
je traţen na telu veštice kao neki neobičan znak na telu, po verovanju je bio mesto sa kojeg
familijari piju veštičinu krv i tako se hrane.

Verovanje u ovakve duhove pomagače koje su veštice imale sreće se i u zapisima sa

američkih progona veštica u Salemu.

Mora se biti, duduše, iskren i reći da su samo zlonamerni veštičiji duhovi pomagači bili
procesuirani. Srednjovekovni magovi su često prodavali duhove, zarobljene u kamen ili bocu,
radi dijagnostikovanja bolesti ili crne magije, otkrivanje izgubljenih stvari ili nalaţenje
sakrivenog blaga. Takvi duhovi dobronamerne prirode nisu bili, tehnički, zabranjeni.

Ceremonijalni magovi su svoje duhove dobijali od bića koja su prizivali. Drevne veštice,
vidimo, su imale sposobnost da im se takvi duhovi sami obrate. Moderna Wicca, uz izuzetak
tradicija kao što je na primer Feri tradicija, u dobroj meri je ritualna i zasnovana na pseudo-
masonskim ceremonijama i grimoarskoj tradiciji, tj bila je jer je tek docnije Doreen Valiente
dodavala etnološke elemente. Tako da moderne veštice i ne moraju da rade sa duhovima,
samim tim uglavnom i nemaju ovakve duhove pomagače, već familijarima nazivaju svoje
magijske kućne ljubimce, dakle mačke i ostale ţivotinje sa kojima imaju posebnu magijsku
vezu.

Verovanje u ovakve duhove pomagače postoji u mnogim kulturama u svetu. Za mnoge, ideja
o današnjoj Wicci kao preţiveloj drevnoj religiji seoskog stanovništva nije baš prihvatljiva.
Postoji i ideja da su sela imala svoje religije koje su bile veoma pogodne da daju kosmologiju
i neki etički model ponašanja u zajednici. Veštice su bile kao i šamani stanovnici dva sveta,
sveta ljudi i sveta duhova. Nemojmo smetnuti sa uma da veštica u mitovima i legendama ne
ţivi u centru sela sa ostalim stanovništvom. Ona je uvek negde ili na ivici sela ili izvan njega,
na granici sveta poznatog odredjenog zonom sigurnosti i udobnosti i sveta koji okruţuje selo,
koji je svet nepoznatog i opasnog. Na taj način ona je izmedju plemena, karakterisano rečju
MI i svega izvan plemena koje karakteriše nešto što bi mogli nazvati ONO SPOLJA. Na taj
način ona je i izmedju sveta ljudi i sveta duhova. Njoj se seljani obraćaju kada su im potrebne
usluge koje im njihov seoski sveštenik ne moţe, ili ni ne ţeli, da pruţi. Veštica je tako
posrednik izmedju sveta ljudi i sveta duhova u njegovom totalitetu različitosti bića koja ga
nastanjuju.

Dakle ekstratična religija sa primesama šamanizma i kontakta sa duhovima bi mogla


Ilustracija : Janet Farrar
biti povezana sa prirodom drevnog
veštičarstva. Ali da li moţe šaman da postoji
izvan plemena? Teško jer čemu bi on sluţio?
Gardner je svoju Wiccu formulisao kao
svešteničko sluţenje boţanstvima, bez da se
moţe naći nekih šamanističkih elemenata u
tome., ako izuzmemo Drawing Down the
Moon ritual, kod koga je pitanje da li dobar
deo današnjih Wicca sveštenica tu stvarno i
upada u duboko transno iskustvo? O tome
kao dilemi govori u svom tekstu objavljenom
u izvanrednoj antologiji Priestesses,
Pythonesses & Sibyls (Avalonia, 2008) Janet
Farrar, veštičija prvosveštenica i prirodni
talenat za medijumstvo i trans, kada poredi
svoje iskustvo sa radom nekih drugih Wicca
sveštenica koje je sretala tokom svojih
putovanja.

No, vratimo se srednjovekovnim vešticama. Ne smemo smetnuti sa uma da su te veštice bile

nepismene ţene, za razliku od ceremonijalnih magova koji su veoma često bili i sveštena lica,
te stoga veštice nisu ni mogle da koriste magijske knjige i komplikovane magijske rituale koje
su takve knjige sadrţavale. Zato za način na koji su veštice stupale u kontakt sa svojim
duhovima pomagačima, moţe se tvrditi sa velikom izvesnošću, da je bio bliţi arhaičnijem
“šamanističkom” pristupu nego načinu koji su koristili ceremonijali magovi. Za razliku od
srednjovekovne literature koja veštičije duhove pomagače isključivo tretira kao demone,
moderni akademski istraţivači su mnogo oprezniji tako da ili jednostavno izbegavaju da ulaze
u to šta su ovi duhovi stvarno mogli biti, ili ih, kao na primer Emma Wilby u svojoj
izvanrednoj studiji Cunning-Folk and Familiar Spirits: Shamanistic Visionary Traditions in
Early Modern British Witchcraft and Magic (Sussex Academic Press, 2006), smatraju
ostatkom verovanja u vile.

Ta ideja nije bez osnova i ne bi je trebalo odbaciti, isto kao ni ostale ideje koje se sreću o
prirodi ovih duhova, no budući da sve te ideje u većoj ili manjoj meri imaju nekakvu
osnovanost, razmotrimo širu sliku vezanu za ideju o postojanju duhova i našoj interakciji sa
njima.

Kaţe se, bez ulaţenja u to šta to znači, da su duhovi načinjeni od supstance, ili bar nečega
sličnog tome, od koje su i naše misli. Zato oni lako i mogu da utiču na naša raspoloţenja i
ponašanje. Takodje, duhovi reaguju na naše emocije. Sve što postoji u univerzumu ima neke
potrebe, a duhovi od ljudi mogu da imaju potrebu za sledećim:

- generalno da se napajaju na našim intenzivnim emotivnim stanjima ili senzualnim uţitcima

- neki duhovi energetski crpe one koji su zavisnici (droga, seks, kocka itd), tj hrane se
ljudskim strastima koje proizilaze iz ljudskih slabosti

- neki duhovi su orijentisani na odredjene emocije (strah, tuga, bes…) i naročito ih privlače
oni ljudi kod kojih je takva emocija česta (stalno pate, stalno su besni i sl…)
- neki duhovi samo ţele paţnju

- neki duhovi ne ţele kontakt sa ljudima i ţele da ih ljudi ostave na miru

Spektar potreba je naravno mnogo veći, ovde su izdvojene samo neke od njih. Pošto smo rekli
da duhovi mogu da utiču na naše misli, moţemo da zaključimo da su oni u stanju da naprave i
konfuziju u nama, da nas navode na lošu ishranu, na intoksinaciju, na konflikte sa drugima, na
perverzan seks itd. TakoĎe, iskustvo je pokazalo da oni umeju da maskiraju svoje namere tako
da ljudi pomisle da ţele ono na šta ih duhovi navode. Neodgovorni postupci, neuspeh i osećaj
očaja i razočaranja nakon toga benefit su koji duhovi mogu energetski dobiti od onih koje
parazitiraju.

Recimo, trenutni slučajevi panike oko smaka sveta 2012, ili panika koju širi David Icke sa
pričama o svetskoj zaveri i ljudima reptilima, ili recimo aktuelno histerisanje o kemtrejlsima
na nebu. Ne znamo da li su kemtrejlsi postojeći ili ne, ali stepen emocija koje takve priče
izazivaju, te očaj kod ljudi jer navodno ne mogu ništa da promene sasvim sigurno jako dobro
nahrane neke gladne duhove.

Znači sve što postoji u Univerzumu mora da se hrani, čak i Andjeli, Sveti Jovan Damaskin je
ostavio zapisano da je njihova hrana gledanje u Boga. Drugim rečima Andjeli se hrane
svetlošću pošto je Bog svetlost. Razni drugi duhovi se ne hrane svetlošću, ali vole recimo krv
i potrebna im je i stoga tabu krvi nije slučajan u različitim kulturama. Kako smo videli
hranjenje krvlju je bio zajednički motiv u većini svedočenja o vešticama i njihovim
duhovima. Zato je logično pitanje šta moţe neko ko bi ţeleo da radi sa nekim duhom da uradi
a da ne koristi krv? Veoma jednostavno, moţe da ga pita, ili da pita onoga duha od koga će
ga dobiti za alternativnu metodu hranjenja.

Ono o čemu se ne priča previše jeste to da se ne razvijamo samo mi sa ove strane. I onostrani
svet poznaje razvoj i duhovi se takodje razvijaju i jačaju. Jehova je verovatno bio lokalni duh,
koji je postao lokalno boţanstvo, veoma brzo rastući budući da je bio veoma ambiciozan.
Solomon je ţrtvovao hiljade ovaca i bikova kada je posvećivao Hram i ţrtvovanje je
nastavljeno sve do pred kraj prvog veka nove ere. Indikativno je da su Jevreji polako počeli da
nestaju sa istorijske scene kada su ţrtvovanja prestala. Slična je bila situacija sa Rimom. Kada
su hrišćani zabranili krvne ţrtve Rimsko carstvo je polako počelo da propada.

Kada du budisti stigli na Tibet susreli su se sa običajem da se prinose ţivotinjske ţrtve

planinskim Bogovima (Yul-Lha) i Boginjama jezera (Men-Mo). Budući da je za budiste to
bilo neprihvatljivo oni su počeli da nude kao ţrtve torme, što je vrsta tibetanskih ritualnih
kolača od brašna i putera, obojene u krvavo crveno i u obliku odsečenih glava. Uz adekvatnu
vizuelizaciju i mantre, napunjeni za duhove ukusnom pranom tako ponudjene beskrvne ţrtve
su postale prihvatljive za tibetanske duhove.

Tokom osamdesetih videli smo ponovno obnavljanje Theleme i Zlatne Zore. Devedesete su
bile u znaku magije haosa i raznih takozvanih LHP (Left Hand Path) grupa. U zadnjih 10-15
godina svedoci smo buma interesovanja za grimoare , afričke tradicionalne religije poput
vudua, santerije ili kimbande, te afro-američko narodno čarobnjaštvo, poznato kao korenski,
odnosno duhovni, rad. Dakle u tom zadnjem talasu obnavlja se interesovanje za sisteme koji
su svi uključivali i krvne ţrtve i dobar deo onih koji su radili na grimoarima počeli su da
tragaju, slično budistima koji su stigli na Tibet, za adekvatnim supstitucijama krvnoj ţrtvi.
Uskoro se očekuje objavljivanje knjige, u izdanju Nephilim Pressa, o ţrtvenim ponudama, u
kojoj učestvuju neki od eminentnijih okultista današnjice, tako da je za nadati se da će tamo
biti reči i o tome.

Kako su tradicionalne veštice sticale svoje duhove pomagače još uvek je izvan njihovih
krugova velika nedoumica, tako da ćemo sad dati primer, u nešto simplifikovanijoj formi,
kako se to moţe uraditi preko već pominjanih grimoara. Recimo neko se moţe obratiti
Malfasu, 39. demonu goecije i jednom od demona koji daju dobre usluţne duhove.

Crteţ Malfasa koji je nacrtao Collin de Plancy i objavio u svom delu Dictionnaire
Infernal, a sa desne strane je Malfasov sigil

Goecijski proces zazivanja duhova je veoma komplikovan i dugo traje, ali za kontaktiranje
duha dovoljno je koristiti samo njegov pečat, odgovarajuću sveću na kojoj se ureţe ono što je
potrebno i papir na koji se napiše takodje ono što je potrebno i stavi ispod sveće. Uz
odgovarajuće reči i ponude duhu iz goecije obavlja se jednostavan ritual nakon kojeg se čeka
neki poseban znak koji bi potvrdio da je dogovor napravljen, ili pojavljivanje duha u snu.
Klasičan goecijski pristup koji podrazumeva da se duh prizove, da se maltretira i da mu se
preti dok ne uradi ono što od njega traţimo, podrazumeva da je pristup prizivu gde se sa
duhom pravi ugovor dajući mu se ono što mu treba najobičnija glupost. Sa druge strane neki
moderni magovi, naročito oni koji su paralelno trenirani u nekromantskim afro-karibskim
sistemima, pobornici su ovog drugog pristupa. Da taj pristup nije netradicionalan moţemo da
vidimo i u tehnici tibetanskog budizma, a
koja potiče od

Ilustracija : Machig Labdron pobedjuje svoje unutrašnje

demone, rad savremene mongolske umetnice Soyolmaa
Davaakhuu

tibetanske jogini Machig Labdron koja je

ţivela u jedanestom veku i koja je spojila
tibetansko budističko dzogćen učenje sa
arhaičnom bonpo tradicijom tibetanskog
šamanizma. Ona je kreirala i poznati čod obred. Iz te škole potiče i jedan obred koji se zove
Hranjenje demona tokom kojeg se identifikuje odredjeni demon, uspostavlja komunikacija sa
njim, te otkriva šta je to što on ţeli. Zatim se demon hrani time i pridobija kako bi nam bio
saradnik. Slično tome, kada je u Srbiji ugovarana šamanistička radionica Yanu Sziga, šamana
iz Holandije, postojale su mogučnosti za nekoliko različitih programa, od kojih se jedan zvao
Nahranite vaše demone. Ali taj šamanistički postupak kojim se prema nama negativan demon
transformiše u našeg saveznika, slično tibetanskom pomenutom obredu, nije baš previše
ulivao poverenja ljudima odavde koji su se prijavljivali, pa je za ponudu izabrana mnogo
prijemčivija raidonica koja se bavila šamanističkim drvetom sveta.

Vratimo se Malfasu. Kada se uspostavi kontakt sa njim i kad se napravi dogovor da se od

njega dobije usluţni duh, čarobnjak bi prvo trebalo da ga pita za ime duha, njegov pečat, kako
da se o njemu stara i kako da se taj duh hrani. Marfas će naravno preporučiti hranjenje krvlju,
kako su to i stare veštice radile, ali do sad je praksa pokazala da kada mu se objasni da iz tih i
tih razloga neko ne ţeli da koristi krv Marfas mu da alternativni način hranjenja.

Kada dobije sva ta obaveštenja čarobnjaku je potrebno mesto gde će da nastani duha. Veštice
su puštale te duhove u svoje kućne ljubimce. Svedočenja da to nisu bile normalne ţivotinje
moţe doći i od toga da kod zaposedanja i ţivotinja i ljudi od strane nekog duha moţe doći do
fizičke promene zaposednutog tela i da zato tokom zaposednutosti ta ţivotinja ili čovek mogu
delovati neprirodno i kao da nisu sa ovog sveta. Lično sam posmatrao takve promene
fizionomije, ruku i drugih delova tela kod jedne okultistkinje dok je tokom rituala bila
zaposednuta. Takodje postoji dosta onih koji su pričali da su se u Jošavi, na imanju koje su
koristili Ţivorad Mihajlović–Slavinski i njegova tada postojeća EGA, kod ljudi dešavale
drastične promene čak i oblika glave dok bi se vršio priziv Kosmičke Intelignecije po imenu
Lam. Za Aleistera Crowleya su takodje svedoci potvrdjivali da su se dešavale takve
transformacije lica i celog tela dok je diktirao Magiku u teoriji i praksi. Zato ju je on i
potpisao kao Majstor Therion, a ne kao Crowley, jer je zapravo ona u neku ruku i produkt, ili
bar tako smatraju neki koji rade po tom sistemu, To Mega Theriona kao bića sa kabalističkog
sveta Briaha.

Ne mora kod svakog puštanja duha u telo da dodje do ovakvih transformacija. Pored usluţnih
duhova, današnji magovi koriste i takozvane servitore, veštački kreirane duhove koji im sluţe
za razne potrebe. Servitori su, smatra se, neinteligentne kreacije i bez osećaja, za razliku od
familijara, sa jasno definisanim zadatkom. Sa druge strane, savremena iskustva više ljudi su
vodila do njihovog, nevezano jedni za druge, utiska da praveći servitore oni u stvari naprave
ljušturu u koji se useli neki postojeći duh sa kojim oni onda rade bez da su to bili shvatili?

Jedna od upotreba servitora moţe biti da se oni projektuju za detekciju oboljenja i lečenje. U
takvom slučaju servitor se šalje u telo osobe, prolazi kroz
njega i na mestima gde postoji oboljenje “jede bolest”.
Fascinantna je bila sličnost sa šamanističkom tehnikom
lečenja jednog juţnoameričkog plemena, gde bi se prizvao
jedan od duhova tog plemena, pustio u telo osobe i onda bi
on isto tako skenirao telo i nalazio bolest koju bi onda
“napao”. I sam sam se otvorio i traţio da se u mene pusti taj
plemenski usluţni duh. Šaman je stajao iza mene tako da
nisam
Ilustracija : 1Veštičiji kralj Engleske, Alex Sanders sa suprugom Maxine

mogao da ga vidim i neverbalno davao komande duhu pokazujući na deo tela koji ću ja
pomeriti. Očevidci su svedočili da sam pomerao one delove tela na koje bi on pokazao što
znači da je duh u dobroj meri kontrolisao moje motoričke sposobnosti. Zaposedanje ljudskog
bića, u potpunosti, usluţnim duhom jeste moguće. Da li je Crowley imao samo bizaran
smisao za humor ili je stvarno zazvao familijara u Neuburgovo telo kojeg je ošišao na nulu sa
ostavljeno samo toliko kose da se ispletu roščići, te ga tako vodao po Sahari i lokalnim
Beduinima predstavljao kao svog usluţnog duha, nikad nećemo saznati. Ali znamo da je Alex
Sanders tako nakon ritualne masturbacije sa jednim magijskim saradnikom kontaktirao
familijara po menu Michael koji je bio zaposeo njegovo telo i koristio ga, dok nije malo
sazreo, za lude ţurke i socijalne neštašluke. Ko je tu koga kontrolisao pitanje je tako da to
otvara i dilemu da li je Sanders uopšte imao pojma, ili bar ţeleo da zna, šta radi?

Nastanjivanje familijara u običnu ţivotinju otvara još jednu mogućnost. Naime, to je kao da
veštica ili čarobnjak poseduje kameru na daljinu, gde oči ţivotinje, posredstvom familijara,
prenose magu ono što ţivotinja vidi. To zahteva ulazak čarobnjaka u trans. Neki
juţnoamerički šamani za takve svrhe koriste isto duha i plodove jedne biljke koja se zove
djavolje oči. Samo oni za ulazak u trans upotrebljavaju koru izvesnog drveta koju ţvaću i koja
ima halucinogeni efekat. Plodovi se ili ostave negde odakle je potrebno da pošalju sliku, ili se
drţe u ruci i njima prelazi preko tela pacijenta da se vidi gde mu je energetsko telo druge boje
koja ukazuje na problem i tako mu se dijagnostikuje obolelo mesto.

Duhovi i onostrana bića vole da zaposednu fizičko telo ljudi ţivotinja. South Park sigurno
nije pravljen da se neko okultno edukuje, ali epizoda broj 125, emitovana u decembru 2004.
pod nazivom Woodland Critter Christmas, solidno ilustruje neke mehanizme zaposedanja tela
nekim duhom. Za one koji nemaju smisla za humor, posluţiće kao primer tih mehanizama i
drevno bliskoistočno isterivanje ranog oblika demonske boginje Lilith. Za tu svrhu napravili
bi figuricu boginje od gline. Uz nju bi stavili figurice crnog i belog psa, skupa sa
odgovarajućom hranom kao ţrvenim ponudama. Ritualno zazivanje Lilith da predje u glinenu
figuricu je trajalo tri dana i kad bi ona napustila telo zaposednute osobe i prešla u figuricu,
istu bi razbili mačem i njene delove zakopali u prethodno posvećenu zemlju nekog od uglova
gradskih zidina. Figure psa, skupa sa sandalama koje bi stajale pored svega toga, a kojima je
svrha bila da odvedu Lilith preko vode, reke ili mora zavisno gde se to dešavalo, stavili bi u
brodić koji bi pustili niz vodu.

Naravno, svaki predmet moţe da bude mesto gde će neko nastaniti duha. Kamenje, boca,
mač… ovo zadnje je recimo naročito zgodno ako se pravi začarano oruţje. Znači moţe biti
praktično skoro bilo šta.
 Ilustracija : Moderna posuda pripremljena da se u nju nastani duh

Domaći vidovnjaci, gatare i hodţe, koji to zapravo i nisu jer hodţe se ne bave sihirima i
madjijama, zapravo rade sa duhovima od kojih dobijaju infromacije koje posle govore svojim
klijentima. Slučaj jedne devojke iz Šida koja je išla kod vračara u Bosnu je takav da je
napravila grešku i htela da sedne na neko kanabe gde je već stajalo nešto delujući potpuno
nebitno. Vračara se jako iznervirala na to i izbacila je napolje. Stvar je bila u tome što je ona
htela da sedne na mesto namenjeno vračarinim duhovima.

Prizivanje u figuru je u prošlosti bilo veoma popularno. Recimo, za Kineze su lavovi bili po
snazi odmah iza zmajeva. Zato njihove hramove, na ulazu, veoma često čuvaju takozvani fu
psi, što su figure koje predstavljaju kombinaciju lava i psa.
 Ilustracija: Fu psi

U fu pse su prizivali duhove kako bi ti duhovi čuvali ulaz u hram i to je praksa koja se sreće u
mnogim kulturama u svetu. Gargojle po katedralama širom Evrope imale su istu tu namenu i
zato i jesu tako strašne. Jednostavno opasan duh se ne naseljava u neku figuru koja deluje
bezopasno.

U figurice fu pasa, koje se i kod nas mogu naći u kineskim radnjama, moderni magovi koji se
razumeju u ezoterični taoizam prizivaju kineske duhove kako bi zaštitili kuću od lopova.
Sećam se nekoga ko je koristio te figurice i duhove u njima da bi čuvale njegove knjge i
police sa diskovima. Statue Gargojle i Garude su takodje veoma čest izbor i da bi ilustrovali
taj process razmotrimo ovde veoma skori magijski projekt jednog američkog modernog
čarobnjaka. On je odlučio da ne koristi ni fu pse, ni Gargojlu, ni Garudu, već duh više vezan
za grčku/tračku tradiciju. Zato je izabrao figuricu Himere za duha kojeg je prizvati i nastanio
u tu figuricu.

Prvo je napunio sigil da bude zaštitni simbol i da sluţi kao veza izmedju statue i duha. Zatim
je koristio odgovarajuće ulje za moć, crnu sveću da prizove duha sa sposobnostima da nanese
štetu nekome ko bi pokušao da ugrozi prostor i dve ljubičaste sveće za kvalitet snage. Sedam
eksera je koristio da simbolizuju sedam dana u nedelji, ali i sposobnost da duh nanese nekome
bol. Lanac je koristio da veţe duha za statuu, ali i da to bude duh koji moţe da veţe i tako
neutrališe bilo koji magijski napad izveden preko nekog drugog duha, a zemlju sa raskršća za
priziv duha pošto su to mesta gde taj duh boravi. Raskršća su veoma bitna u magiji i ona se
često tamo izvodi. Jedan od trikova je da ne morate ići uvek na pravo raskršće da bi izveli
ritual, moţete ga improvizovati na vašem oltaru brašnom.
Ifa sveštenica koja dolazi u ove krajeve iz Slovenije je recimo insistirala kod svojih učenika
da ceremonije koje rade, u tom slučaju koliko znam ne u kontekstu raskršća, budu sa belim
kukuruznim brašnom, zato što na tome insistiraju Joruba duhovi sa kojima se u Ifi radi. Pošto
ovde nisu mogli da nadju u radnjama belo kukuruzno brašno nego samo ţuto onda je ona iz
Ljubljane nosila kese sa belim kukuruznim brašnom za njihove potrebe. Moj prijatelj koji je
vudu hungan je to komentarisao tako da su Joruba boţanstva elitistička i da veoma često
zahtevaju i skupocenije i probranije stvari, a da oni koji rade po nasledju Fon ljudi nemaju taj
problem budući da su duhovi sa kojima oni rade mnogo fleksibilniji po tom pitanju. Sve u
svemu potrebno je da znate sa kakvim duhom radite i onda da to prilagodite tom duhu.

U ovom slučaju čak nije potrebno ni raditi brašnom raskršće na oltaru, pošto je korištena
zemlja sa raskršća ona je sasvim pogodna za to. Raskršća mogu biti muška i ţenska.
Generalno većina tretira ukrštanje dva puta kao ţensko raskršće, a ukrštanje tri puta kao
muško. Shodno polu duha sa kojim se radi uzima se i zemlja sa muškog ili ţenskog raskršća.
Ovaj duh je bio ţenski tako da je za njega pogodno raskršće tri ukrštajuća puta. Njegov
omiljeni broj je 9 tako da mu je dobro ponude davati u tom broju. Kuriozitet je da je omiljeno
jelo ovog duha baklava, zašto je tako to bi njega trebalo pitati. Zapravo uvek je dobro pitati
duha šta ţeli, kako smo već rekli, a ako standardni metodi komunikacije sa duhovima i
divinacija ne daju rezultat moţe se probati sa odgovorm u snu. Zapadni čest način je da se
posle postavljenog pitanja stavi odgovarajuća tarot karta pod jastuk, u ovom slučaju bi to bio
Atu II, iliti Prvosveštenica, skupa sa čašom vode pored kreveta. U tarot lekcijama, koje
paralelno kursu runa radim, detaljnije obradjujem kako koristiti tarot da se dobiju adekvatni
odgovori u snu. Metodi iz drugih tradicija mogu biti različiti, ja sam od Gurua, recimo, dobio
mantru koja se radi pred spavanje kako bi se pojavio odgovor u snu. U drevnoj Grčkoj su
razvili metode sanjanja do te mere da ne samo da su tako saznavali odgovore, prenoćivši u
adekvatnim hramovima, već su koristili spavanje u hramovima za lečenje konkretnih fizičkih
bolesti u snu. Zapravo reč terapija koja se danas koristi u medicine ima svoje poreklo baš u
ovim praksama. Budući da su na kursu dobrim delom ljudi koji su početnici u narednim
dodacima već postojećim runskim lekcijama biće im date instrukcije kako da prepoznaju koji
su snovi oni u kojima se stvarno razotkriva neki princip vezan za rune i duhove sa njima
povezane, a kako da odbace one snove čije su poruke samo vrtenje podsvesnih filmova uma.

No vratimo se našem primeru. Problem sa izborom ovog duha je da on nema problem da

nekom naudi i da čak nekog ubije da bi zaštitio onog ko ga je prizvao, a tada postoji ozbiljan
rizik da će Preci te osobe doći da se osvete toj osobi, njenoj porodici i naročito deci te osobe,
ako ih ima. Tako da je to veoma delikatan posao za koji je potrebno imati dovoljno znanja i
iskustva kako se ne bi napravila šteta drugima i sebi. U ovom slučaju po svim kasnijim
pokazateljima ovo je bila veoma uspešna operacija, a slika ove magijske operacije, tačnije
oltara pripremljenog pre početka ove operacije, nalazi se ispod. Uz napomenu da nije pametno
slikati svoje private oltare ili kutije/predmete u koje naselimo duhove, bez da se pitaju duhovi
za dozvolu. Po iskustvu dobar deo njih to ne voli i to ih čini nezadovoljnim. Zato je donja
slika uradjena pre nego je počela magijska operacija.
Ono što je zanimljivo jeste to da kada se pogledaju domovi nekih modernih čarobnjaka, da se
primetiti da oni imaju negde po kući ostavljene figurice iz Warhammera. Te figurice su se
pokazale kao veoma zgodne da se u njih nastane duhovi pomagači čija je namena da štite,
tako da je to veoma čest razlog zašto se one nalaze u domovima ljudi koji na ovaj način
pristupaju magiji. Kao dodatak tome sluţi i činjenica da neko koga ja smatram za uspešnijeg
modernog čarobnjaka, po narudţbini vrši usluţne magijske operacije nabavljanja ovakvih
duhova, pri čemu je veoma uspešan u tome i samim tim i skup, svojim klijentima duhove
isporučuje u ručno obojenoj kutiji u kojoj je baš Warhammer figurica sa u njoj nastanjenim
duhom.

Ilustracija : Primer jedne Warhammer

figure

Kada je duh smešten i kada se

redovno hrani, on bi trebalo da
izvršava zadatke koji mu se
daju. Neko moţe imati više od
jednog duha, ali se obično
smatra da je tri neki optimalan
broj za rad. Pošto su duhovi
kao i ljudi i pošto je rad sa
njima sličan odnosima koji
postoje i u redovnom ţivotu, to
je kao radni kabinet najbliţih
saradnika. A najbliţi znači da
ih nema previše. Duhovi mogu
da sluţe za svašta – od lečenja,
preko nalaţenja adekvatnog
partnera za nas, pa do toga da
udjemo u snove drugih ljudi. Duh mora da bude poslušan.
Jedan od načina kontrole duhova je magijskim oruţjima. Bodeţom i mačem se kontrolišu
duhovi. U wicci recimo, koja kad se malo bolje analizira i bar što se tiče tradicionalne
britanske Wicce, odraţava u dobroj meri zastareli feudalni model društvenog ustrojstva, mač
kao kraljevski simbol autoriteta i moći nose samo Visoka Sveštenica i Visoki Sveštenik.
Mačem moţete da ubijete nekog duha, zavisno od toga kako ga koristite i koji njegov deo
koristite, bodeţom to ne moţete. Naravno to ne funkcioniše ako je duh veoma visokog ranga,
recimo ne bi bilo pametno to pokušati na Luciferu na primer. Misterija je šta je Gerald
Gardner radio na slici koja je prikazana ispod. Budući da je Morgana Sythove pozbanava
Doreen Valiente, koja je bila blizak saradnik Geralda Gardnera, kao i Patriciu Crowther koja
je bila Gardnerova Sveštenica pitao sam je, ali je odgovor bio da je to nejasno, ali da misle da
je verovatno da tu nije bio ozbiljan. Da li to jeste tako ili ne moţda će zauvek ostati misterija?

Ilustracija : Gerald Gardner

Uprkos tome što čarobnjak moţe da kontroliše duha, ili ga čak i ubije, to se ne preporučuje.
Ako duh nije poslušan nije je mudro da se čarobnjak pozove na onog višeg duha od kojeg je
familijara dobio. Čarobnjak ne bi trebalo da sam kaţnjava neposlušnog duha jer za to nema
autoritet. Ako ga je, kao u našem primeru ranije, dobio od Malfasa onda zazove Malfasa i
poţali se. Ovaj bi onda trebalo ili da kazni duha ili da čarobnjaku dodeli drugoga.

Na grupi pojavila se i ideja da se rune mogu raditi i na kostima. Mogu naravno, ali ja to ne bih
preporučio. Kosti nas povezuju sa duhovima predaka i kad se radi divinacija kostima tu se
smatra da preci govore kroz njih. U Skandinaviji postoji takva tradicija rada sa kostima, ali to
iziskuje i inicijaciju i posebne zaštite i znanje kako se kontrolišu takvi duhovi. A to znanje
podrazumeva, recimo, poznavanje posebnih melodija koje se sviraju na svirali od butne kosti,
sa crkvenog groblja, ili od grane drveta koje raste tamo. Slične prakse su sačuvane i u
Britaniji u okviru Ancient Order of Bonesmen. Iz ovoga se moţe videti kakve veze ceo ovaj
tekst ima sa runama. Ima u onom smislu koliko po mom shvatanju neko ne uči rune iz knjiga
već od nevidljivog onostranog sveta. Način na koji ja radim, a to se ne odnosi samo na rune,
nije da nekom dam skriptu iz koje nešto nauči i onda to ponovi. Moje je da stvorim okruţenje
i potporu da neko postane sposoban da radi sa runama i da ih uči iznutra. Neće svako biti
sposoban, ni spreman, da znanje o runama dobija od nordijskih duhova koji u dobrom delu
funkcionišu kao i svi ostali duhovi. Ali oni koji shvate principe, a oni su nagovešteni u
gornjem tekstu, biće u stanju da ne sledi slepo nešto što je negde pročitano ili što se čulo, već
da elemente nekog sistema znaju da primene u praksi i da postigne neki rezultat. A rezultati su
baš ono što bolno nedostaje dobrom delu domaće ezoterične scene …

Runa Uruz je Runa Inicijacije i ovaj tekst je u tom smislu otvaranje nekih kapija našeg uma
ka nekim novim temama i dimenzijama o kojima ljudi obično i ne misle, a koje su veoma
povezane sa kursom. I da sad malo još dodamo i praktičnog dela. Najbolja psihička zaštita
koju sam ja video, u pitanju je bio kurs od više stotina stranica, imala je samo jedan jako
jednostavna ritual koji je imao za svrhu izmirenje sa precima. Sve ostalo bilo je kako urediti
svoj ţivot, dakle pravila kako harmonično i zdravo ţiveti. Nordijci su imali svoj etički i
moralni kodeks, devet vrlina tog kodeksa izvučena su na osnovu onoga što je ostalo
zabeleţeno u Edama i one su sledeće:

1. Hrabrost
2. Istina
3. Čast
4. Odanost
5. Disciplina
6. Gostoljubivost
7. Samopoštovanje
8. Vrednoća
9. Istrajnost

U svoj dnevnik moţete da zapišete analizu sebe u odnosu na ove vrline. Koje od njih su vam
jača strana, a gde se baš i niste proslavili. Budući da je to jako lična analiza to ne šaljete u
izveštaju, sem jedne reči zadovoljan ili ne, to je samo za vas. Trudite se da budete iskreni
prema sebi. Ne moţete se popraviti odjednom kompletno, ako se nalazite u ovim vrlinama i
mislite da su one vredne truda izaberite jednu od njih za koju mislite da je moţete poboljšati i
krenite malim koracima da radite na njenom razvijanju. U izveštaj moţete samo napisati da li
ste zadovoljni napretkom, ili niste, bez da navodite koja je vrlina u pitanju i detalje oko
njenog razvoja.