ИНЖЕЊЕРСКА КОМОРА СРБИЈЕ

ПРИРУЧНИК
ЗА ПРИПРЕМУ И ПОЛАГАЊЕ ОПШТЕГ ДЕЛА СТРУЧНОГ
ИСПИТА
ЗА ЛИЦА ТЕХНИЧКИХ СТРУКА

ПЕТО ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ

 ПРИРУЧНИК
ЗА ПРИПРЕМУ И ПОЛАГАЊЕ ОПШТЕГ ДЕЛА СТРУЧНОГ
ИСПИТА
ЗА ЛИЦА ТЕХНИЧКИХ СТРУКА

ПЕТО ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ

АУТОРИ
Надежда Митровић-Житко и Милија Ђаловић

ИЗДАВАЧ И
Инжењерска комора Србије
Булевар војводе Мишића 37/2
Београд 2016.

УРЕДНИК
Проф. др Драгослав Шумарац

КОМПЈУТЕРСКА ПРИПРЕМА
Инжењерска комора Србије
Београд

ШТАМПА
Јавно предузеће Службени гласник
Београд

ТИРАЖ
1000 примерака

3
4
 ПРЕДГОВОР

Овај приручник садржи систематизовано и сажето изложен

програм и градиво општег дела стручног испита, прописаног
Правилником о полагању стручног испита у области просторног и
урбанистичког планирања, израде техничке документације, грађења и
енергетске ефикасности и о издавању и одузимању лиценце за одговорног
урбанисту, пројектанта, извођача радова и одговорног планера
(„Службени гласник РС“, бр. 27/2015 и 92/2015), и припремљен је са
циљем да лицима којима је намењен обезбеди да у припремању овог дела
стручног испита лакше савладају градиво и стекну потребна знања за
полагање општег дела стручног испита.
Претходна издања, као и ово издање Приручника, припремили су
дугогодишњи испитивачи општег дела стручног испита у областима која
су предмет уређивања наведеног правилника, којима је то искуство
омогућило да предмет и градиво општег дела стручног испита на најбољи
могући начин приближе лицима техничке струке, и на тај начим омогуће
да се стекну неопходна знања о уставном уређењу Републике Србије, о
правима и обавезама по основу рада и у вези са радом и о управном
поступку у коме учествујемо или као странка, или као службено лице
(нпр. инспектор техничке струке, вештак, сведок и сл.), не само због
потребе полагања овог дела стручног испита, чија је обавеза утврђена
Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09,
81/09-исправка, 64/10-УС, 24/11, 121/12, 42/13-УС, 50/13-УС, 98/13-УС,
132/14 и 145/14), већ и због потребе унапређења општих сазнања о
друштву у коме живимо и радимо, о функционисању државе и њених
органа, о начину и условима остваривања права и слобода који су
Уставом зајемчени за све грађане, али и дужностима које као грађани
имамо по Уставу и законима Републике Србије.
У складу са изнетим, а у реализацији члана 5. став 2. наведеног
правилника, у првом поглављу Приручника обрађена је област уставног
уређења Републике Србије, у другом поглављу радни односи, односно дат
је приказ појединих делова Закона о раду („Службени гласник РС“, бр.
5
24/05, 61/05 и 54/09, 32/13 и 75/14), а у трећем поглављу управни
поступак, у складу са Законом о општем управном поступку („Службени
лист СРЈ“ бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10). Пето
измењено и допуњено издање Приручника, садржи текст новог
правилника, односно Правилника о полагању стручног испита у области
просторног и урбанистичког планирања, израде техничке документације,
грађења и енергетске ефикасности и о издавању и одузимању лиценце за
одговорног урбанисту, пројектанта, извођача радова и одговорног планера
(„Службени гласник РС“, бр. 27/2015 и 92/2015 – незванично пречишћен
тест). Даном ступања на снагу основног текста тог правилника, односно
19. марта 2015. године, престали су да важе Правилник о условима,
програму и начину полагања стручног испита у области просторног и
урбанистичког планирања, израде техничке документације и грађења
(„Службени гласник РС“, бр. 4/10 , 21/10 и 14/129 ) и Правилник о
условима и поступку за издавање и одузимање лиценце за одговорног
урбанисту, пројектанта, извођача радова и одговорног планера
(„Службени гласник РС“, бр. 116/04 и 69/06).Ово издање садржи и
неопходне информације о новом Закону о општем управном поступку
који је донет крајем фебруара месеца 2016. године и који је ступио на
снагу 9. марта 2016. године , али са одложеним почетком примене , тако
да ће у трећем поглављу који се односи на Управни поступак, бити додате
Уводне напомене у коме ће бити садржане те информације.
Имајући у виду да садржина програма и градива за полагање
општег дела стручног испита новим правилником није мењана, а да је
почетак примене новог Закона о општем управном поступку одложен до
јуна месеца 2017. године, осим одредаба чл. 9, 103. и 207. Закона које су
почеле да се примењују 7. јуна 2016. године, и да у међувремену није
мењан Устав, као ни Закон о раду, садржина поглавља из Приручника
остала је неизмењена (само је у делу поглавља Радни односи који се
односи на измену уговора о раду, текст у овом издању приручника
систематизован на јаснији и прецизнији начин, раздвајањем у
одговарајуће целине. Значи не ради се о изменама садржине тог дела, већ
о побољшању приказа услова и начина измене уговора о раду – анекса
уговора).

У Београду,

21. августа 2016. године

Надежда Митровић-Житко

6
 САДРЖАЈ

I УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ ........................................................................ 9

II РАДНИ ОДНОСИ .............................................................................. 69

III УПРАВНИ ПОСТУПАК ............................................................... 123

IV ПРАВИЛНИК О ПОЛАГАЊУ СТРУЧНОГ ИСПИТА У ОБЛАСТИ

ПРОСТОРНОГ И УРБАНИСТИЧКОГ ПЛАНИРАЊА, ИЗРАДЕ

ТЕХНИЧКЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ, ГРАЂЕЊА И ЕНЕРГЕТСКЕ

ЕФИКАСНОСТИ И О ИЗДАВАЊУ И ОДУЗИМАЊУ ЛИЦЕНЦЕ ЗА

ОДГОВОРНОГ УРБАНИСТУ, ПРОЈЕКТАНТА, ИЗВОЂАЧА РАДОВА И

ОДГОВОРНОГ ПЛАНЕРА ................................................................ 161

7
8
 I
УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ

9
 УВОД

Народна скупштина Републике Србије, на Другој посебној

седници Народне скупштине Републике Србије у 2006. години, одржаној
8. новембра 2006. године, донела је Одлуку о проглашењу Устава
Републике Србије , којом се проглашава Устав Републике Србије , који је
усвојила Народна скупштина Републике Србије на Првој посебној
седници Народне скупштине Републике Србије у 2006. години, одржаној
30. септембра 2006. године и који је коначно усвојен на републичком
референдуму одржаном 28. и 29. октобра 2006. године.
На истој седници одржаној 10. новембра 2006. године, Народна
скупштина Републике Србије донела је и Одлуку о проглашењу Уставног
закона за спровођење Устава Републике Србије.
Наведене одлуке, као и Устав Републике Србије и Уставни закон
за спровођење Устава Републике Србије, објављени су у „Службеном
гласнику Републике Србије” број 98 од 10. новембра 2006. године.
Устав Републике Србије ступио је на снагу 8. новембра 2006.
године, односно даном проглашења у Народној скупштини, а Уставни
закон за спровођење Устава Републике Србије ступио је на снагу 10.
новембра 2006. године, такође даном проглашења у Народној скупштини.
Полазне основе за доношење Устава Републике Србије (у даљем
тексту:Устав), садржане у уводном делу Устава, су:
- државна традиција српског народа и равноправност свих
грађана и етничких заједница у Србији,
- да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије
Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе
Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе
уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне
интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним
политичким односима.

10
 1. ОСНОВИ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Република Србија је дефинисана као држава српског народа и
свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној
правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима
и слободама и припадности европским принципима и вредностима.
Из таквог одређења Републике Србије произлази да сувереност
потиче од грађана који је врше непосредно и то референдумом и
народном иницијативом, као и преко својих слободно изабраних
представника и да ниједан државни орган, политичка организација, група
или појединац не може да присвоји сувереност од грађана или да
успоставља власт мимо слободно изражене воље грађана.
Владавина права, као основна претпоставка Устава, почива на
неотуђивим људским правима, а остварује се слободним и непосредним
изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом
власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и
закону,
Подела власти - начело поделе власти је једно од битних
одређења Устава, чиме се спречава концентрација власти на једном месту.
У том смислу, Уставом је одређено да је правни поредак јединствен, да се
уређење власти заснива на подели власти на законодавну, извршну и
судску, да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној
контроли, а да је судска власт независна.
Политичке странке - Уставом се јемчи и признаје улога
политичких странака у демократском обликовању политичке воље
грађана, али се забрањује да политичке странке непосредно врше власт и
да је потчине себи. У погледу начина оснивања политичких странака,
Уставом је прописано да је оснивање политичких странака слободно, а у
погледу деловања политичких странака одређено је да је недопуштено
деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење
уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или
изазивање расне, националне или верске мржње.
Забрана сукоба интереса - начело забране сукоба интереса
односи се на забрану вршења државне или јавне функције која је у сукобу
са другим функцијама које неко лице обавља, његовим пословима или
приватним интересима, а постојање сукоба интереса и одговорност при
његовом решавању одређују се Уставом и законом.
Република Србија има свој грб, заставу и химну, чији се изглед и
употреба уређују законом. Грб Републике Србије се користи као Велики
грб и као Мали грб, а застава Републике Србије постоји и користи се као
Народна застава и као Државна застава. Химна Републике Србије је
свечана песма „Боже правде”. Изглед и употреба грба, заставе и химне

11
Републике Србије уређени су Законом о изгледу и употреби грба, заставе
и химне Републике Србије („Службени гласник РС”, број 36/09), којим је,
поред осталог, прописано да се грбом, заставом и химном Републике
Србије представља Република Србија и изражава се припадност
Републици Србији.
Наведеним законом прописано је:
1) да грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу
Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и
као Мали грб. Велики грб јесте црвени штит на којем је, између два златна
крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно оружан и истих таквих
језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст
између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној
греди крста. Штит је крунисан златном круном и заогрнут порфиром
везеном златом, украшеном златним ресама, увезаном златним гајтаном са
истим таквим кићанкама, постављеном хермелином и крунисаном
златном круном. Мали грб јесте црвени штит на којем је, између два
златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно оружан и истих
таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни
крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној
греди крста. Штит је крунисан златном круном.
2) да застава Републике Србије постоји и користи се као Државна
застава и као Народна застава, са размерама 3:2 (дужина према висини).
Државна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина,
одозго на доле: црвена, плава и бела, а преко свега је, центра помереног ка
јарболу за 1/7 укупне дужине заставе - Мали грб. Народна застава јесте
хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго на доле: црвена,
плава и бела. Застава Републике Србије не сме бити изложена тако да
додирује тле, нити као подлога, подметач, простирка, завеса или
драперија. Заставом се не могу прекривати возила или други предмети,
нити се могу украшавати конференцијски столови или говорнице, осим у
форми стоне заставице.
3) да је химна Републике Србије свечана песма "Боже правде"
Јована Ђорђевића, на музику Даворина Јенка, са текстом који је
одштампан у наведеном закону.
Територија Републике Србије је јединствена и недељива,
граница је неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену
Устава. Главни град Републике Србије је Београд.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и
ћириличко писмо, а службена употреба других језика и писма уређује се
законом на основу Устава.

12
 Република Србија је световна држава, што значи да су цркве и
верске заједнице одвојене од државе и да се ниједна религија не може
успоставити као државна или обавезна.
Државна власт је ограничена правом грађана на покрајинску
аутономију и локалну самоуправу, То право грађана подлеже само
надзору уставности и законитости.
Начело заштите држављана и Срба у иностранству,
националних мањина и равноправности полова обухвата обавезу
Републике Србије да штити права и интересе својих држављана у
иностранству, развија и унапређује односе Срба који живе у
иностранству са матичном државом, штити права националних мањина и
јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања
потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета, а држава јемчи
равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких
могућности.
Међународни односи Републике Србије одређени су тако што
спољна политика Републике Србије почива на општеприхваћеним
принципима и правилима међународног права. Општеприхваћена правила
међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део
међународног поретка Републике Србије. и непосредно се примењују, с
тим што међународни уговори морају бити у складу са Уставом.
Положај странаца у Републици Србији одређен је тако што
странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији
сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права које по Уставу и
закону имају само држављани Републике Србије.

2.ЉУДСКА И МАЊИНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Други део Устава садржи одредбе о људским и мањинским
правима и слободама и најобимнији је по броју чланова, а по свом значају
сигурно најважнији део сваког уставног акта, па и овог. У њему су дате
гаранције положаја и односа човека и грађанина према држави и њеним
органима, због чега се за појединца овај део Устава објективно показује
као најважнији и његова садржина представља релативно поуздан
критеријум степена демократичности уставног акта и државе.
Основна начела
Основна начела људских и мањинских права и слобода односе се
на непосредну примену зајемчених права, сврху уставних јемстава,
ограничења људских и мањинских права, забрану дискриминације и
заштиту људских и мањинских права и слобода.

13
 Непосредна примена зајемчених права
Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се
примењују. Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу
служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и
једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском
друштву, заснованом на начелу владавине права.
Уставом се јемче и као таква непосредно примењују људска и
мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног
права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може
прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито
предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због
његове природе, при чему закон ни у ком случају не ме да утиче на
суштину зајемченог права. У погледу тумачења одредаба о људским и
мањинским правима Уставом је предвиђено да се то тумачење врши у
корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим
међународним стандардима људских и мањинских прав, као и пракси
међународних институција који надзиру њихово спровођење.
Ограничење људских и мањинских права
Уставом је предвиђена могућност ограничења зајемчених
људских и мањинских права под условима и на начин одређен Уставом.
Посебно је назначено да се достигнути ниво људских и мањинских права
не може смањивати. У складу са тим, људска и мањинска права могу бити
ограничена:
а) ако ограничење допушта Устав;
б) у сврхе ради којих га Устав допушта;
в) у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи
у демократском друштву;
г) без задирања у суштину зајемченог права.
При ограничењу људских и мањинских права и тумачењу ових
ограничења, државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна
о суштини права које се ограничава, с обзиром на то да је Уставом
предвиђено да ограничење ни у ком случају не сме да задире у суштину
зајемченог права, важности сврхе ограничења, природи и обиму
ограничења, односу између ограничења и његове сврхе и о томе да ли
постоји начин да се та сврха постигне мањим ограничењем права.
Забрана дискриминације
Утврђивање опште једнакости пред Уставом и законом и
једнакости у погледу права на законску заштиту, представља једну од
основних гаранција грађанске демократије, чиме се држава и друштво

14
засновано на овим принципима претварају у друштво једнаких шанси и
могућности, без привилеговања појединаца у односу на друге појединце,
У том смислу Уставом је предвиђено да су сви пред законом једнаки, да
свако има право на једнаку правну заштиту без дискриминације и
изричито се забрањује посредна или непосредна дискриминација по било
ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности,
друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог
уверења, имовинског стања, културе, језика, старости и психичког или
физичког инвалидитета.
У циљу обезбеђивања опште једнакости, дозвољено је да
Република Србија уведе посебне мере које су неопходне за остваривање
пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком
положају са осталим грађанима да би им се омогућило пуно уживање
људских и мањинских права под једнаким условима. Увођење ових мера
не сматра се дискриминацијом.

Заштита људских и мањинских права и слобода

Обезбеђивање делотворне заштите зајемчених права битан је
елеменат у остваривању тих права, па је у том смислу Уставом утврђено
право за свакога да у случају када му је ускраћено или повређено неко од
зајемчених људских и мањинских права затражи судску заштиту, као и
уклањање последица ускраћивања или повреде тих права. Такође, са
истим циљем грађани имају право да се обрате међународним
институцијама.

2) Људска права и слободе

Достојанство и слободан развој личности
У уређивању људских права и слобода пошло се од најопштијих
начела према којима је људско достојанство неприкосновено и свако има
обавезу да га штити, а право свакога на слободан развој личности
ограничено је само правима других која су зајемчена Уставо, па је у том
смислу прописано да свако има право на слободан развој своје личности
под условом да не крши права других зајемчена Уставом.
Право на живот и неповредивост физичког и психичког интегритета
Уставом се гарантује основно људско право - право на живот,
тако што је прописано да је људски живот неприкосновен. Ово право је по
својој природи претпоставка за остваривање људских права и слобода , па
се полази од принципа да нико својим деловањем не сме човеку да одузме
или угрози живот као основну вредност.
15
 Истовремено, постојање смртне казне у Републици Србији је
искључено, а забрањено је и клонирање људских бића.
Неповредивост физичког и психичког интегритета и забрана
подвргавања мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или
кажњавању, представља једно од темељних зајемчења заштите човекове
личности. То је услов за здраву и стабилну личност човека у свим
његовим социјалним улогама, која је вишеструко угрожена у савременом
свету и начину живота, а у случају одступања од утврђеног зајемчења,
оставља тешке последице по менталну стабилност и здравље људи.
Истовремено, прописано је да нико не може бити подвргнут
медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.
Забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада
Полазећи од основних начела људских и мањинских права која
се односе на неприкосновеност људског достојанства и обавезе свакога
да га штити, као и од права на слободан развој и обавезе свакога да
поштује људска права, забрана држања у ропству или положају
сличном ропству, забрана трговине људима у било ком облику, забрана
принудног рада и сексуалног или економског искоришћавања лица које је
у неповољном положају што се такође сматра принудним радом,
представља гаранцију за спречавање појединих видова угрожавања
наведених основних људских права и представља основ за кривично-
правну заштиту човека од отмице, противправног лишавања слободе и
свих других угрожавања његове слободе и физичког и психичког
интегритета.
Принудним радом, у смислу Устава, не сматра се рад или служба
на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на
принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на
војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног
стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или
ванредног стања.
Право на слободу и безбедност
Једно од најстаријих заштита човека од самовоље државних
органа, али и од других појединаца је заштита и обезбеђење личне
слободе и безбедности. У том смислу прописано је да свако има право на
личну слободу и безбедност и да нико не може бити лишен слободе
нечијом самовољом. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у
поступку који су предвиђени законом, а казну која обухвата лишење
слободе може изрећи само суд.

16
 И док се случајеви и начин лишавања слободе препуштају за
додатну регулативу, Уставом су прописана основна права лица које је
лишено слободе од стране надлежног државног органа, и то права:
а) да буде одмах обавештен, на језику који разуме, о разлозима
лишавања слободе или оптужби и о његовим правима;
б) да без одлагања, о лишавању слободе обавести лице по свом
избору;
г) да поднесе жалбу суду, који је дужан да по хитном поступку,
одлучи о законитости лишавања слободе и да нареди пуштање на слободу
ако је лишавање слободе незаконито;
д) да се према њему поступа човечно и с уважавањем
достојанства његове личности. Нарочито се забрањује свако насиље према
лицу лишеном слободе или изнуђивање исказа;
ђ) на накнаду штете у случају незаконитог лишавања слободе;
У случају лишавања слободе без одлуке суда, предвиђена су и
додатна јемства која обухватају обавезу службених лица да
ухапшено лице одмах обавесте о његовом праву да ништа не изјављује и о
праву да његовом саслушању присуствује бранилац кога сам изабере, а
који му бесплатно пружа стручну помоћ ако није у могућности да плати,
обавезу да се ухапшено лице без одлагања, а најкасније у року од 48 сати,
изведе пред надлежни суд, а у случају пропуштања овог рока, да се пусти
на слободу.
Притвор
Уставом је прописана могућност притварања лица за које постоји
основана сумња да је извршило кривично дело само по одлуци надлежног
суда, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка.
Ако притворено лице није саслушано приликом доношења
одлуке о притварању или ако одлука о притвору није извршена одмах по
доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе
да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о
притвору решењем које мора бити писмено и образложено и уручено
притворенику најкасније дванаест часова од притварања. На решење суда
о одређивању притвора може се поднети жалба на притвор. Одлуку о
жалби суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Трајање притвора своди се на најкраће неопходно време, у складу
са законом, о чему се стара надлежни суд.
Уставом је одређена дужина трајања притвора када је притвор
одређен одлуком првостепеног суда тако да тако одређен притвор може
трајати најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом,
продужити на још три месеца. Ако у наведеном року не буде подигнута

17
оптужница, окривљени се пушта на слободу. После подизања оптужнице
трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време , у складу са
законом.
Чим престану разлози због којих је притвор био одређен,
притвореник се пушта да се брани са слободе.
Право на правично суђење
Уставом се јемчи право свакоме да независан, непристрасан и
законом већ установљен суд , правично и у разумном року, јавно расправи
и одлучи о његовим правима и обавезама, о основаности сумње која је
била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега. Ради
заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у
демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или
приватности учесника у поступку, јавност се може искључити током
читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, у складу
са законом.
Такође је зајемчено право на бесплатног преводиоца, ако не
говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на
бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем.
Посебна права окривљеног
Уставом су зајемчена посебна права окривљених лица за
кривично дело, која се остварују у складу са законом, а која се односе на
право окривљеног:
а) да у најкраћем року буде подробно обавештен о природи
и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против
њега, и то на језику који разуме,
б) на одбрану и да узме браниоца по свом избору и да са
њим несметано општи;
в) да добије примерено време и одговарајуће услове за
припрему одбране;
г) на бесплатног браниоца, ако нема средстава да сноси
трошкове браниоца кога би сам изабрао и ако то захтева интерес
правичности, у складу са законом;
д) да му се суди у његовом присуству, ако је доступан суду;
ђ) не буде кажњен ако му није омогућено да буде саслушан и да се
брани;
е) да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист,
испитује сведоке оптужбе и да захтева да се под истим условима као
сведоци оптужбе испитују и сведоци одбране;
ж) да му се суди без одуговлачења;

18
 з) да не даје исказе против себе или против лица блиских
њему, нити да призна кривицу.
Сва наведена права, сходно закону и у складу са њим, има и
физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело
(привредни преступ, прекршај).

Правна сигурност у казненом праву

Полазећи од усвојених начела која су у темељу модерних
кривичних законодавстава, Уставом су утврђена општа правила којима
се обезбеђује правна сигурност, а се односе на следеће:

а) кривична дела и кривичне санкције се одређују законом;

б) нико не може бити оглашен кривим за дело које, пре него што
је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону, није
било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то
дело није била предвиђена;
в) казне се одређују према пропису који је важио у време када је
дело учињено, а касније донет пропис може се применити само ако је
повољнији за учиниоца;
г) свако се сматра невиним за кривично дело кој е му се ставља
на терет све док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком
суда;
д) нико не може два пута бити гоњен ни кажњен за исто кривично
дело, односно нико не може поново бити осуђен у већ пресуђеној ствари,
односно у ствари у којој је поступак правноснажно обустављен. Истим
забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело;
ђ) судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног у
поступку по ванредном правном леку;
е) изузетно, понављање поступка је допуштено у складу са
казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су,
да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход
или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла
утицати на његов исход;
ж) кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид
и злочин против човечности не застарева.
Право на рехабилитацију и накнаду штете
Уставом се посебно обезбеђује заштита лица која су незаконито
лишена слободе, притворена или осуђена за кажњиво дело, утврђивањем

19
права тих лица на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и
на друга права утврђена законом.
Према Уставу, свако има право на накнаду материјалне или
нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом
проузрокује државни орган, ималац јавних овлашћења, орган аутономне
покрајине и јединице локалне самоуправе, а законом се одређују услови
под којима оштећени има право да захтева накнаду штете од лица које је
штету проузроковало.

Право на једнаку заштиту права и на правно средство

Свакоме је зајамчена једнака заштита права у поступку пред
судовима, другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и
органима аутономне покрајине и јединица за локалне самоуправе, као и
право на коришћење одговарајућих правних средстава, чиме се потврђују
опште усвојена начела савремених законодавстава и до сада доследно
уважавана и у нашем законодавству, а то је право на правну заштиту и
доступност судова и других органа грађанима у остваривању њихових
права и начело двостепености, односно право на жалбу или друго правно
средство против одлуке којом се решава о његовом праву, обавези или на
закону заснованом интересу.

Право на правну личност

Уставом је утврђено да свако лице има правну способност,
односно способност да самостално одлучује о својим правима и
обавезама, коју стиче пунолетством, односно са навршених 18 година.
Такође је утврђено да су избор и коришћење личног имена и
имена своје деце слободни.

Право на држављанство
Право на држављанство је уређено тако што је одређено да да се
стицање и престанак држављанства уређује законом.
Заштита држављана Републике Србије, обезбеђује се тако што је
Уставом предвиђено да држављанин Републике Србије не може бити
протеран, ни лишен држављанства или права да га промени, а дете рођено
у Републици Србији има право на држављанство Републике Србије, ако
нису испуњени услови да стекне држављанство друге државе.

20
 Слобода кретања
Слобода кретања и настањивања је логична целина са правом на
личну слободу и без ње би лична слобода била непотпуна. Истовремено,
ове слободе су претпоставка за функционисање јединственог тржишта и
слободно кретање људи као фактора производње. Ове две слободе
посебно су допуњене слободом кретања ван граница Републике Србије,
тако да се гарантује и право да се напусти Република Србија и да се у њу
врати.
Међутим, како ни једно право није и не може бити апсолутно и
неограничено, због сукоба са другим правима и интересима, Уставом је
предвиђена могућност ограничења слободе кретања , настањивања и
изласка из земље ( не и повратка у земљу), и то законом ако је то
неопходно за вођење кривичног поступка, заштиту јавног реда и мира,
спречавање ширења заразних болести или за одбрану земље.
У погледу права уласка странаца на територију Републике Србије
и њиховог боравка у њој, Устав упућује на законску регулативу, с тим
што нешто ближе уређује питање њиховог протеривања са територије
Републике Србије.
Протеривање странаца са територије Републике Србије може се
вршити само на основу одлуке надлежног органа и у законом прописаном
поступку и ако му је предвиђено право жалбе, с тим што се протерано
лице не може упутити тамо где му прети прогон због његове расе, вере,
држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког
мишљења или где му озбиљно кршење права зајемчених овим уставом.
Неповредивост стана, тајност писама и других средстава општења и
заштита података о личности
Неповредивост стана и тајности писама и других средстава
комуникације, као и зајемчена заштита података и личности, обухвата:
1) забрану уласка у туђи стан или друге просторије против
воље њиховог држаоца или вршења претреса туђег стана или других
просторија, осим на основу одлуке суда. Улазак у туђи стан или друге
просторије или њихов претрес, без одлуке суда, дозвољени су само ако је
то неопходно ради непосредног хапшења учиниоца кривичног дела или
ради отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе и имовину, на
начин предвиђен законом;
2) забрану повреде тајности писма и других средстава
општења, уз могућност одступања од начела неповредивости тајности
писма и других средстава општења само на основу одлуке суда, ако је то
неопходно ради вођења кривичног поступка или одбране Републике
Србије, на начин предвиђен законом;
21
 3) заштиту података о личности, која се обезбеђује законом
којим се уређују услови и начин њиховог прикупљања, држања и
коришћења. У циљу спречавања злоупотребе прикупљених података,
Уставом се забрањује употреба података о личности ван сврхе за коју су
прикупљени и утврђује право свакога да буде обавештен о прикупљеним
подацима о својој личности и да има судску заштиту у случају
злоупотребе тих података у складу са законом.
Слобода мисли, савести и вероисповести
Уставом се јемчи слобода мисли, савести, уверења и
вероисповести, односно слобода стварања испољавања укупних животних
уверења, ставова и опредељења сваког човека, при чему се, а у циљу
избегавања сегрегације појединаца по верском убеђењу и спречавања
вршења притисака на људе да јавно саопштавају своја верска или друга
уверења, гарантује да човек није дужан да се изјашњава о својим верским
и другим уверењима.
Слобода вероисповести обухвата слободу сваког појединца
да у приватном и јавном животу испољава своју веру или убеђење
вероисповедањем, обављањем обреда, похађањем службе и наставе,
појединачно или у заједници са другима. Слобода испољавања вере може
се ограничити законом, само у случају када је неопходно ради заштите
јавне безбедности, здравља, морала или права других лица.
Истовремено, Уставом је утврђено право родитеља или законских
старатеља да својој деци обезбеде верско и морално образовање, у складу
са својим уверењима.
Положај верских заједница и приговор савести
Положај верских заједница такође је уређен Уставом и заснива се
на начелима равноправности верских заједница и одвојености од државе,
слободног и самосталног уређивања унутрашње организације, вршења
верских послова и верских обичаја. Верским заједницама зајемчено је
право да, у складу са законом, оснивају верске школе, социјалне и
добротворне установе и да њима управљају у складу са законом.
Уставом је предвиђена могућност забране верске заједнице од
стране Уставног суда само ако њено деловање угрожава право на живот,
право на психичко и физичко здравље, права деце, право на лични и
породични интегритет, право на имовину, јавну безбедност и јавни ред
или ако изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост.
Приговор савести се у Републици Србији признаје, на тај начин
што је утврђено да нико није дужан да, противно својој вери или убеђењу,
испуњава војну или другу обавезу која укључује употребу оружја и да се

22
такво лице може позвати да испуни војну обавезу без обавезе да носи
оружје, у складу са законом.
Слобода мишљења и изражавања и право на обавештеност
Право на слободу мишљења и изражавања, која се гарантује
Уставом, укључује слободу да се говором, писањем, сликом или набило
који други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Право на
слободу изражавања, може се ограничити само законом, ако је то
неопходно ради заштите права и угледа других лица, очувања ауторитета
и непристрасности суда, националне безбедности, јавног здравља и
морала или јавне безбедности.
Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде
обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног
обавештавања су дужна да то право поштују, као и на приступ подацима у
поседу државних органа, у складу са законом, што истовремено значи и
обавезу државног органа да омогући и пиступ подацима којима тај орган
располаже, на прописани начин.
Слобода изражавања националне припадности, подстицање
уважавања разлика и забрана изазивања расне, националне и верске
мржње
Уставом је предвиђено да је изражавање националне
припадности слободно, али не и обавезно, јер слобода изражавања
националне припадности не подразумева и дужност изражавања те
припадности, тако да је Уставом утврђено да нико није дужан да изражава
ту своју припадност, као што није дужан да се изјашњава и о својој
верској припадности.
Уставом је изричито прописано да је забрањено и кажњиво свако
изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге
неравноправности, мржње и нетрпељивости.
Са циљем подстицања уважавања разлика, односно обезбеђивања
остваривања прописаних слобода и права у погледу посебности грађана,
Уставом је утврђено да Република Србија мерама у образовању, култури и
јавном обавештавању подстиче разумевање, уважавање и поштовање
разлика које постоје због посебности етничког, културног, језичког или
верског идентитета њених грађана.
Слобода медија
Оснивање новина и других средстава јавног обавештавања је
слободно и свако може, без посебног одобрења да буде оснивач тих
гласила. Оснивање телевизијских и радио станица, међутим врши се под

23
условима и на начин прописан законом, с обзиром на то да је рад ових
медија условљен испуњењем одређених техничких услова - утврђивање и
распоред фреквенција и др, које представљају ресурс који се не може
користити неограничено, тако да је оснивање тзв.Електронских медија
везано за добијање посебних дозвола које се издају у складу са законима
којима се та област уређује.
Свако има право на исправку објављене неистине, непотпуне или
нетачно пренете информације којом је повређено његово право или
интерес, као и право на одговор на информацију објављену у медијима, у
складу са законом.
Као општи принципи слободе медија утврђено је да у Републици
Србији нема цензуре ( као вид директног и непосредног ангажовања
државних органа у раду средстава јавног информисања са циљем да се
неке информације не објаве, да се промене или да се друге објаве), и да
нико не може да спречи растурање штампе или ширења обавештења и
идеја путем других средстава јавног обавештавања.
Изузетно од утврђеног правила, растурање штампе или ширење
информација и идеја путем средстава јавног обавештавања може да се
спречи ако се одлуком надлежног суда утврди да је у демократском
друштву то неопходно ради спречавања позивања на насилно рушење
Уставом утврђеног поретка или нарушавања територијалног интегритета
Републике Србије, спречавања пропагирања рата, подстрекавања на
непосредно насиље или заговарање расне, националне или верске мржње
која представља подстицање на дискриминацију, непријатељство или
насиље. На тај начин обезбеђена је заштита неких виших вредности од
саме слободе штампе, али се ограничењем не залази унутар садржине
вести, држава не уређује новине, као што је то случај код тзв. цензуре.

Изборно право и право на учешће у управљању јавним

пословима

Уставом се утврђује да сваки пунолетан, пословно способан

држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран.
Уставом је такође утврђено да је изборно право опште и једнако,
да су избори слободни и непосредни, а гласање је тајно, као и то да
изборно право ужива правну заштиту у складу са законом.
Пунолетство се стиче навршеном 18. годином живота.
Уставом је утврђено и право грађана да учествују у управљању
јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на
јавне функције.

24
 Слобода окупљања
Уставом се јемчи право на слободу мирног окупљања, с тимшто
за окупљање у затвореном простору није потребна ни посебна дозвола ни
пријава надлежном органу, а зборови и демонстрације на отвореном
простору пријављују се државном органу, у складу са законом.
Истовремено, прописано је да се законом слобода окупљања
може ограничити ако је то неопходно ради заштите јавне безбедности,
јавног здравља и морала, националне безбедности или заштите права
других лица. Ови разлози за ограничење слободе окупљања познати су у
међународним конвенцијама о људским правима, а користе их и
позитивна законодавства других држава.
На прописани начин, обезбеђено је да се грађанима не може
забранити одржавање мирних зборова и демонстрација ради изражавања
њихових политичких и других ставова и остваривања политичких и
других интереса. Прописивање обавезе пријављивања окупљања на
отвореном простору надлежном органу има једино за циљ да спречи
могуће ометање јавног саобраћаја и угрожавање здравља људи, њихове
имовине или јавног морала и само из тих разлога надлежни орган би
могао да одреди да се на неком конкретном месту и у одређено време не
може одржавати пријављено окупљање.
Слобода удруживања
Уставом је зајамчено право на слободу удруживања у политичке,
синдикалне и друге организације, која искључује и право појединца да не
буде члан неке организације. Ове организације и удружења оснивају се
без претходног одобрења и услова, уписом у регистар код надлежног
органа.
Устав не улази у разраду врста и облика делатности
многобројних интересних организација које на основу ове одредбе Устава
настају. Али, иако се ради о политичкој слободи од изузетног значаја за
демократију, ниједно демократско друштво не остаје без извесних
ограничења у погледу оснивања и деловања различитих политичких и
других интересних организација и удружења, с обзиром на то да нека од
њих могу угрозити саму суштину демократије која значи једнаку слободу
за све, али и одговорност свих за оно што чине.
Уставом су изричито забрањена тајна и паравојна удружења, а
предвиђена је могућност да Уставни суд забрани само оно удружење чије
је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење
зајемчених људских и мањинских права или изазивање расне, националне
или верске мржње.

25
 Друго ограничење односи се на судије Уставног суда,
судије,јавне тужиоце, Заштитника грађана, припаднике полиције и
припаднике војске, који према Уставу не могу бити чланови политичких
странака.
Право на петицију
Свако има право да се, појединачно или заједно са другима,
обраћа државним органима, организацијама којима су поверена јавна
овлашћења, органима аутономне покрајине и органима јединице локалне
самоуправе да им упућује петиције и друге представке и да од њих добије
одговор, ако га тражи.
Истовремено са утврђивањем наведеног права, прописано је да
због коришћења таквог права нико не сме да трпи штетне последице, чиме
се обезбеђује да грађанин због коришћења тог права не може бити позван
на одговорност или бити изложен другим негативним последицама (нпр.
разни облици шиканирања или посредног кажњавања)
Без установљавања оваквих права и заштите грађана у
остваривању тих права, тешко би се могло створити објективно и
ангажовано јавно мњење и појединци, јер се само његовом сталном
пажњом и акцијом стварају услови за одговорно вршење јавних послова,
што је битан елеменат демократског друштва.

Право на имовину и право наслеђивања

Уставом се јемчи мирно уживање својине и других имовинских
права стечених на основу закона, с тим што право својине може бити
одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу
закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Одузимање или
ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни,
дозвољено је само у складу са законом. Када је у питању право
коришћења имовине, Уставом је предвиђено да се то ограничење може
вршити само законом.
Уставом се такође јемчи и право наслеђивања, које се остварује у
складу са законом, уз истовремено прописивање немогућности искључења
или ограничења права наслеђивања због неиспуњења јавних обавеза.
Право на рад и право на штрајк
Питање права у вези са радом и по основу рада уређено је
Уставом тако што се зајемчује право на рад, право на слободан изборрада
и право на правичне и одговарајуће услове рада, а нарочито на правичну
накнаду за свој рад.

26
 Право на рад је једно од основних права, али оно не значи и
гаранцију за запослење. То право значи да је свакоме, под једнаким
условима доступно свако радно место, без дискриминације по било ком
основу. Остваривање наведеног права зависи од објективних могућности
државе, односно од степена привредног, друштвеног и свеукупног развоја,
па је у том смислу неопходно да држава ствара услове у којима свако
може да живи од свог рада.
Устав не разрађује ближе утврђена права, јер је то предмет
допунске регулативе (закона и других аката), којом се, у складу са
међународним уговорима који регулишу радноправну материју, уређују
положај запослених, услови и начин остваривања зајемчених права и сва
друга питања која се односе на положај запослених, њихову заштиту и
друго.
Право на штрајк, које је зајамчено Уставом, је једно од средстава
заштите права које запослени имају по основу рада и у вези са радом.
Разуме се да коришћење овог права и на основу међународних конвенција
и законодавстава других држава у свету, подлеже правилима ради заштите
интереса послодаваца, државе или друштва и не представља гаранцију за
самовољни прекид рада у сваком тренутку, из било ког разлога и пре
покушаја разрешења спорних питања другим средствима. Са тим циљем, а
на основу међународних конвенција, постоји могућност да се то право
ограничи, у зависности од врсте делатности послодавца и њеног значаја за
живот и здравље људи и безбедност имовине.
Због свега изнетог и Уставом је утврђено да запослени имају
право на штрајк у складу са законом којим ће се уредити услови и начин
остваривања тог права.

Право на закључење брака, равноправност супружника и слобода

одлучивања о рађању
Право на закључење брака, трајање и раскид брака заснива се на
недискриминаторским начелима, јер се Уставом јемчи право на склапање
брака на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред
државним органом и да закључење, трајање и раскид брака почивају на
равноправности мушкарца и жене.
Брак и односи у браку и породици уређују се законом, а
ванбрачна заједница се изједначава са браком, у складу са законом .
У погледу права на рађање, према Уставу свако има право да
слободно одлучи о рађању деце, с тим што је Република Србија дужна да
одговарајућим мерама подстиче родитеље да се одлуче на рађање и да им
у томе помаже.

27
 Права детета и права и дужности родитеља
Права детета која се гарантују Уставом обухватају, пре свега,
сва људска права која деца уживају примерено свом узрасту и
душевној зрелости, затим право на лично име,упис у матичну књигу,
право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет.
Уставом се гарантује и заштита детета од психичког, физичког,
економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања, а
деца рођена изван брака изједначавају се у погледу права са децом
рођеном у браку.
Права детета и њихова заштита уређују се законом.
Уставом су утврђена основна права и дужности родитеља да
издржавају, васпитавају и образују своју децу, као и равноправност оба
родитеља у остваривању тих права и дужности.
Полазећи од тога да сви родитељи не испуњавају своју дужност
или права на одговарајући начин и да је мера одузимања или ограничења
родитељских права деликатна мера, Уставом је предвиђено да се сва или
поједина права једном или обома родитељима могу одузети или
ограничити, ако је то у интересу детета, само одлуком суда, у складу са
законом.
Посебна заштита породице, мајке, самохраног родитеља и детета
Породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији
уживају посебну заштиту у складу са законом. У том смислу, мајци се
пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја, а посебна
заштита пружа се деци о којој се родитељи не старају и деци која су
ометена у психичком или физичком развоју.
Уставом се предвиђају и посебне мере заштите за децу млађу од
15 година, у том смислу да деца испод те старосне границе не могу бити
запослена нити, ако су млађа од 18 година могу да раде на пословима
штетним по њихово здравље или морал.
Право на правну помоћ
Ради обезбеђивања услова да свако под једнаким условима
остварује свија права, Уставом се јемчи право свакоме на правну помоћ и
то под условима утврђеним законом. Правна помоћ може бити и
бесплатна у случајевима који се прописују законом.
Обавезни облици правне помоћи према Уставу су адвокатура, као
самостална и независна служба и службе правне помоћи које се оснивају у
јединицама локалне самоуправе, у складу са законом.

28
 Право на здравствену и социјалну заштиту и пензијско осигурање
Право на здравствену заштиту гарантује се Уставом као
доступност здравствене заштите и као обавеза Републике Србије да
здравствену службу организује тако да она буде доступна ради
обезбеђења одговарајућег нивоа - према материјалним могућностима
Републике Србије. У том смислу предвиђено је да Република Србија
помаже развој здравствене и физичке културе, а здравствено осигурање,
здравствена заштита и оснивање здравствених фондова и фондова
социјалног осигурања, уређују се законом.
Када су у питању посебне категорије грађана - деца, труднице,
мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до
седме године и стари, Уставом се гарантује право на бесплатну заштиту,
односно право да здравствену заштиту остварују из јавних прихода, ако ту
заштиту не остварују на други начин, у складу са законом.
Уставом је, такође, утврђено право грађанима и породицама
којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и
животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних
потреба, на социјалну заштиту која се заснива на начелима социјалне
правде, хуманизма и људског достојанства.
Социјална заштита Уставом се гарантује и запосленима у случају
привремене спречености за рад и у случају привремене незапослености,
утврђивањем права на накнаду зараде, односно накнаде за случај
незапослености. У погледу начина остваривања ових права Устав упућује
на закон којим ће се та питања ближе уредити.
Права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење
и осигурање уређују се законом, а инвалидима, ратним ветеранима и
жртвама рата Уставом је утврђено да се пружа посебна заштита, у складу
са законом.
Према Уставу пензијско осигурање уређује се законом, а
Република Србија се стара о економској сигурности пензионера.

Право на образовање и аутономија универзитета

Свака држава мора бити заинтересована да њени грађани буду
максимално образовани, јер је то посредно и непосредно предуслов за
подизање животног стандарда у свим областима. Из тог разлога држава
преузима обавезу обезбеђења доступности образовања у школским
институцијама за све грађане под једнаким условима.
Међутим, Устав у том смислу иде даље и прописује обавезност и
бесплатност (неплаћање школарине) за основно образовање, које је

29
претпоставка заједничког живота, рада и социјализације сваког појединца,
а средње образовање је бесплатно.
Када је у питању високошколско образовање, Уставом је
предвиђено да Република Србија успешним и надареним ученицима
слабијег имовног стања омогућује бесплатно високошколско образовање,
у складу са законом.
Услови и начин оснивања школа и универзитета, према Уставу,
предмет је уређивања закона.
Уставом се јемчи аутономија универзитета, високошколских и
научних установа, које самостално одлучују о свом уређењу и раду, у
складу са законом.
Слобода научног и уметничког стварања
Свако има право на слободу научног и уметничког стварања.
Ствараоцима научних и уметничких дела јемче се морална и
материјална права у сладу са законом. На овај начин омогућава се али и
подстиче и очекује се од човека да ствара и објављује научна и уметничка
дела, јер је то истовремено и право и заштита појединаца, али и богатство,
развој и напредак заједнице.
С тим у вези држава се обавезује да ће гарантовати и уредити
начин остваривања моралних и имовинских права стваралаца како би их
заштитила и подстакла. Разуме се да је та регулатива у великој мери
повезана са међународним системом заштите ових права и услов је за
техничку и културну интеграцију Републике Србије у свет.
Право на здраву животну средину
Савремени начин производње и живота довели су све чиниоце
животне средине (ваздух, вода, земља, биљни и животињски свет) у такво
стање угрожености да то није више само питање односа према
будућности, већ и према садашњости.
Резултат таквог стања је утврђивање права човека на здрав живот
и на обавештавање о свим опасностима које се појављују, повремено или
стално.
Како се ради о компактном и глобалном питању, обавеза старања
о очувању здраве животне средине и њеном унапређењу Уставом је
адресована на свакога, а Република Србија и аутономна покрајина су за
то посебно задужене и одговорне.

30
 2.Права припадника националних мањина

Основ и оквир права припадника националних мањина

Полазећи од чињенице да је једна од основних премиса
демократије заштита свих врста мањина, а имајући у виду да је
Република Србија вишенационална држава (бројне националне мањине
са великим разликама у броју припадника), обезбеђење идентитета
ових мањина је изузетно важно и значајно питање које је Уставом
уређено у посебном поглављу којим су обухваћена права припадника
националних мањина, у складу са међународним стандардима који се
односе на та права.
Уставом је, пре свега, одређен основ и оквир права националних
мањина, тако што је прописано да се заштита права припадника
националних мањина остварује у складу са међународно-правном
заштитом људских и мањинских права.
Припадници националних мањина имају индивидуална и
колективна права, права која остварују појединачно или у заједници с
другима, у складу са законом и међународним уговорима.
Колективна права подразумевају да припадници националних
мањина, непосредно или преко својих изабраника представника, учествују
у процесу одлучивања или одлучују о појединим питањима која су везана
за њихову културу, образовање, информисање и употребу језика и писма,
у складу са законом.
Ради остваривања права на самоуправу у области културе,
образовања, информисања и службене употребе језика и писма,
припадници националних мањина могу изабрати своје националне савете,
у складу са законом.
Забрана дискриминације, насилне асимилације и равноправност у
вођењу јавних послова
Припадницима националних мањина јемчи се равноправност
пред законом и једнака правна заштита и забрањена је било каква
дискриминација по основу припадности националној мањини.
Не сматрају се дискриминацијом посебни прописи и привремене
мере које Република Србије може увести у економском, социјалном,
културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности
између припадника националне мањине и грађана који припадају већини,
ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их
посебно погађају.
Изричита забрана прописана је и за насилну асимилацију
(изједначавање) припадника националних мањина, а заштита припадника
31
националних мањина од сваке радње усмерене ка таквој асимилацији,
уређује се законом.
Уставом се посебно забрањује предузимање мера које би
проузроковале вештачко мењање националног састава становништва на
подручјима где припадници националних мањина живе традиционално и
у значајном броју.
Припадницима националних мањина Уставом је утврђено право
да под истим условима као и остали грађани учествују у управљању
јавним пословима и да ступају на јавне функције, а при запошљавању у
државним органима, јавним службама, органима аутономне покрајине и
јединица локалне самоуправе утврђена је обавеза да се води рачуна о
националном саставу становништва и одговарајућој заступљености
припадника националних мањина.
Права на очување посебности
Уставом су таксативно набројана права која се припадницима
националних мањина гарантују у циљу очувања националне посебности,
која се односе на: (1) изражавање, чување, неговање, развијање и јавно
испољавање националне и етничке, културне и верске посебности; (2)
употребу својих симбола на јавним местима; (3) слободну употребу свог
језика и писма; (4) вођење поступка од стране државних органа,
организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономне
покрајине и јединица локалне самоуправе и на језику националне мањине
која, у срединама са значајном мањинском популацијом, чини значајни
део популације; (5) школовање на свом језику у државним установама и
установама аутономне покрајине; (6) оснивање приватних образовних
установа; (7) коришћење сопственог имена и презимена на свом језику; (8)
исписивање традиционалних локалних назива, имена улица и насеља, као
и топографских ознака, у срединама са значајном мањинском
популацијом и на језику мањине; (9) потпуно и непристрасно
обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање,
примање, слање и размену обавештења и идеја; (10) оснивање сопствених
средстава јавног обавештавања, у складу са законом.
Уставом је такође предвиђено да се покрајинским прописима
могу установити додатна права припадника националних мањина, и то у
складу са Уставом , на основу закона.
Право на удруживање и на сарадњу са сународницима
И поред тога што се основано може закључити да се право на
удруживање, које се Уставом гарантује за све грађане, односи и на
припаднике националних мањина, оцењено је да ово право припадницима

32
националних мањина треба посебно гарантовати због њиховог
специфичног положаја, пре свега, у погледу права на образовање и
неговање културе. Финансирање просветних и културних организација и
удружења је добровољно.
Истовремено, са гарантовањем права на удруживање, Уставом је
дат и посебан значај просветним и културним удружењима припадника
националних мањина кроз признавање посебне улоге коју та удружења
имају на остваривању права националних мањина.
Припадницима националних мањина гарантује се право да
остварују несметане везе и да сарађују са својим сународницима који су
ван територије Републике Србије. Гарантовањем овог права обезбеђује се
заштита националних мањина од сегрегације (одвајање, издвајање из неке
целине) и изолације, односно од асимилације.
Развијање духа толеранције
Уставом је као обавеза за Републику Србију утврђена обавеза да
у области културе, образовања и информисања подстиче дух толеранције
и међукултурног дијалога и да преузима ефикасне мере за унапређење
узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе
на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или
верски идентитет.

3. ЕКОНОМСКО УРЕЂЕЊЕ И ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ

1) Економско уређење
Уставом је утврђено да се економско уређење у Републици
Србији, која представља јединствено привредно подручје са јединственим
тржиштем роба, рада, капитала и услуга, заснива на:
1) тржишној привреди и отвореном и слободном тржишту;
2) слободи предузетништва , које се може ограничити законом
ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и
ради безбедности Републике Србије;
3) самосталности привредних субјеката ;
4) равноправности приватне и свих других облика својине;
5) усклађивању утицаја тржишне привреде на социјални и
економски положај запослених кроз социјални дијалог између синдиката
и послодаваца;
6) једнаком правном положају на тржишту, при чему су страна
лица изједначена на тржишту са домаћим лицима;
7) забрани ограничења слободне конкуренције стварањем или
злоупотребом монополског положаја;

33
 8) слободном коришћењу и располагању пољопривредног
земљишта,шумског земљишта и градског грађевинског земљишта у
приватној својини, уз давање могућности да се законом ограниче облици
коришћења и располагања, односно пропишу услови за коришћење и
располагање ради отклањања опасности по животну средину или ради
спречавања повреда права и на законом заснованим интересима других
лица ;
9) заштити потрошача и забрани радњи усмерених против
здравља , безбедности и приватности потрошача и нечасних радњи на
тржишту;
10) обавези сваког на чување природних реткости и научног,
културног и историјског наслеђа, као добара од општег интереса и
одговорности Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне
самоуправе за очување тог наслеђа.
Уставом је утврђено да страна физичка и правна лица могу
стећи својину на непокретностима у складу са законом и међународним
уговором, као и право концесије на природним богатствима и добрима од
општег интереса и друга права одређена законом.
У погледу облика својине, Уставом се јемчи приватна,
задружна и јавна својина која је одређена као државна својина, својина
аутономне покрајине и својина јединице локалнесамоуправе, као и једнака
правна заштита свих облика својине. Друштвена својина, као транзициони
облик својине, претвара се у приватну својину под условима, на начин и у
роковима предвиђеним законом, а средства из јавне својине отуђују се на
начин и под условима утврђеним законом.
Према Уставу, природна богатства, добра за које је законом
одређено да су од општег интереса и имовина коју користе органи
Републике Србије у државној су имовини, а у државној имовини могу
бити и друге ствари, у складу са законом.
Природна богатства користе се под условима и на начин
предвиђен законом, а физичка и правна лица могу стећи поједина права на
одређеним добрима у општој употреби под условима и на начин
предвиђен законом.
Имовина аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе,
начин њеног коришћења и располагања, уређују се законом.
1) Јавне финансије
У Уставу, у оквиру поглавља Економско уређење, садржан је и
одељак Јавне финансије са одредбама којима се уређују питања од значаја
за ову, веома важну, област за функционисање Републике Србије,
аутономне покрајине и локалне самоуправе.

34
 Јавне финансије представљају једну од основних активности
сваке државе, помоћу које држава за обављање поверене државне
функције прикупља и троши значајна финансијска средства како би се
извршавале те функције државе. На тај начин јавне финансије треба да
обезбеде конзистентан и континуирани процес прикупљања јавних
прихода и њихово наменско трошење. Држава утврђује појединачне и
колективне потребе, које морају да се задовоље. Један део колективних
потреба утврђују све државе, без обзира на уређење (одбрана, полиција,
правосуђе и др.), док се други део обезбеђује за финансирање осталих
функција (социјална заштита, здравствена заштита, пензије и др.). Да би
држава могла да финансира све државне функције, неопходно је да у
документима предвиди јавне приходе и јавне расходе, а тај документ је
буџет који доноси представничко тело.
У складу са изнетим, а ради обезбеђивања услова за извршавање
Уставом и законима утврђених надлежности и других послова Републике
Србије, аутономне покрајине и локалне самоуправе, Уставом је утврђено
да је неопходно да се обезбеде одговарајућа средства. Обезбеђивање тих
средстава, по правилу, врши се принудним путем, утврђивањем обавеза
грађана, привредних субјеката и других правних лица да плаћају порезе,
таксе или доприносе на зараде, друга примања или имовину. Као основно
начело, односно правило за одређивање висине пореских и других
обавеза, Уставом је утврђено да је та обавеза општа и да се заснива на
економској моћи обвезника.
Приходи и расходи којима се финансирају надлежности
Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе,
морају бити приказани у њиховим буџетима. Буџет Републике Србије
доноси Народна скупштина, буџет аутономне покрајине доноси
скупштина аутономне покрајине, а буџет локалне самоуправе скупштина
јединице локалне самоуправе. Рокови у којима буџет мора бити усвојен,
као и начин привременог финансирања, утврђују се законом.
Извршавање свих буџета контролише Државна ревизорска
институција, па је у складу са тим овлашћењем и одредба Устава према
којој Народна скупштина разматра предлог завршног рачуна буџета по
претходно прибављеном мишљењу Државне ревизорске институције.
Државна ревизорска институција је према Уставу највиши државни орган
ревизије јавних средстава у Републици Србији, самостална је и подлеже
надзору Народне скупштине, којој и одговара, о којој се доноси посебан
закон.
Уставом је предвиђена могућност да се Република Србија,
аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе задужују, под
условима и по поступку који се уређују законом. (јавни дуг). Задуживање

35
јесте узимање кредита, односно зајмова и емитовање државних хартија од
вредности, за финансирање буџетског дефицита и дефицита текуће
ликвидности, за рефинансирање јавног дуга и за финансирање
инвестиционих пројеката, као и давање гаранција и контрагаранција.
Као посебна обавеза Републике Србије, Уставом је утврђено да се
о равномерном и одрживом регионалном развоју, са циљем уједначавања
тог развоја стара Република Србија.
У оквиру јавних финансија, Уставом је утврђен и положај
Народне банке Србије, која је одређена као централна банка
Републике Србије, која је самостална и подлеже надзору Народне
скупштине, којој и одговара и која бира гувернера који руководи
Народном банком Србије. Положај Народне банке Србије ближе се
уређује законом.

4. НАДЛЕЖНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Надлежност Републике Србије, односно њених органа, уређене су

у већини одредаба Устава, на тај начин што је упућено на доношење
закона којима ће се ближе уредити поједини односи или делокруг, као и
друга питања од значаја за обезбеђење примене Устава.
Поред одређивања надлежности Републике Србије на тај начин,
Устав садржи и одредбу у којој су таксативно набројане дужности
Републике, односно њено право и обавеза уређивања и обезбеђивања
одређених питања у Републици Србији, као самосталној држави. У складу
са тим, у члану 97. Устава, Република Србија уређује и обезбеђује:
1) сувереност, независност, територи јалну целовитост и
безбедност Ре публике Србије, њен међу народни положај и односе са дру
гим др жа ва ма и ме ђу на род ним ор гани за ци ја ма;
2) остваривање и заштиту слобода и права грађана; уставност и
законитост; поступак пред су довима и другимжав ним органима;
одговорност и санкци је за повреду слобода и права грађана утврђених
Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката; амнестије и
помиловања за кривична дела;
3) територијалну организацију Републике Србије; систем локалне
самоуправе;
4) одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана; мере
за случај ванредног стања;
5) систем преласка границе и контроле промета роба, услуга и
путничког саобраћаја преко границе; поло жај странаца и страних правних
лица;

36
 6) јединствено тржиште; правни положај привредних субјеката;
систем обављања појединих привредних и других делатности; робне
резерве; монетарни, банкарски, девизни и царински систем; економске
односе са иностранством; систем кредитних односа са иностранством;
порески систем;
7) својинске и облигационе односе и заштиту свих облика
својине;
8) систем у области радних односа, заштите на раду,
запошљавања, социјалног осигурања и дру гих облика социјалне
сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса;
9) одрживи развој; систем заштите и унапређења животне
средине; аштиту и унапређивање биљног и животињског света,
производњу, промет и превоз оружЈа, отровних, запаљивих,
експлозивних, радиоактивних и других опасних материја;
10) систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и
инвалидске заштите, бриге о деци, образовања, културе и заштите
културних добара, спорта, јавног информисања; систем јавних слу жби;
11) контролу законитости располагања средствима правних лица;
финансијску ревизију јавних средстава; прикупљање статистичких и
других подата ка од општег интереса;
12) развој Републике Србије, политику и мере за подстицање
равномерног развоја појединих делова Републике Србије, укључујући и
развој недовољно развијених подручја; организацију и коришћење
простора; на учнотехнолошки развој;
13) режим и безбедност у свим врстама саобраћаја;
14) празнике и одликовања Републике Србије;
15) финансирање остваривања права и дужности Републике
Србије, утврђених Уставом и законом;
16) организацију, надлежност и рад републичких органа;
17) друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с
Уставом.

5.УРЕЂЕЊЕ ВЛАСТИ

1.Народна скупштина
Положај, састав и надлежност
Народна скупштина у систему поделе власти носилац је
уставотворне и законодавне власти у Републици Србији. Народна
скупштина је највише представничко тело. О Народној скупштини доноси
се закон.

37
 Народну скупштину чини 250 народних посланика, који се
бирају на непосредним изборима, тајним гласањем. Мандат народном
посланику почиње да тече даном потврђивања мандата у Народној
скупштини и траје четири године, односно до престанка мандата
народних посланика тог сазива Народне скупштине. Народни посланик
је слободан да под условима одређеним законом неопозиво стави свој
мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за
народног посланика. Избор, престанак мандата и положај народних
посланика, уређују се законом.
Изборе за народне посланике расписује председник Републике и
то 90 дана пре истека мандата Народне скупштине, тако да се избори
окончају у наредних 60 дана. Прва седница Народне скупштине, коју
заказује председник Народне скупштине из претходног сазива и на којој
се потврђују посланички мандати, одржава се најкасније 30 дана од дана
проглашења коначних резултата избора. Народна скупштина
конституисана је потврђивањем мандата две трећине народних посланика,
када престаје мандат претходног сазива Народне скупштине. На одлуку о
потврђивању мандата може се изјавити жалба Уставном суду, који је
дужан да по њој одлучи у року од 72 сата.
Народни посланик не може бити посланик у скупштини
аутономне покрајине нити функционер у органима извршне власти и
правосуђа, нити може обављати друге функције, послове и дужности за
које је законом утврђено да представљају сукоб интереса.
Народни посланик ужива имунитет, што значи да не може
бити позван на кривичну или другу одговорност за изражено мишљење
или гласање у вршењу посланичке функције, нити се против народног
посланика који се позвао на имунитет може водити кривични или други
поступак у коме се може изрећи казна затвора без одобрења Народне
скупштине. Без одобрења Народне скупштине народном посланику који је
затечен у извршењу кривичног дела за које је прописана казна затвора у
трајању дужем од пет година може се одредити притвор.
Народна скупштина има председника и једног или више
потпредседника, који се бирају већином гласова свих посланика.
Председник Народне скупштине представља Народну скупштину, сазива
њене седнице, председава њима и врши и друге послове у складу са
Уставом, законом о пословником Народне скупштине.
Надлежност Народне скупштине утврђена је Уставом . У
оквиру утврђене надлежности, Народна скупштина:
1) доноси и мења устав;
2) одлучује о промени границе Републике Србије;
3) расписује републички референдум;

38
 4) потврђује међународне уговоре, када је законом предвиђена
обавеза њиховог потврђивања;
5) одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање;
6) надзире рад служби безбедности;
7) доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике
Србије;
8) даје претходну сагласност на статут аутономне покрајине;
9) усваја стратегију одбране;
10) усваја план развоја и просторни план;
11) усваја буџет и завршни рачун Републике Србије , на предлог
Владе;
12) даје амнестију за кривична дела;
13) врши и друге послове утврђене Уставом и законом.

У оквиру својих изборних права, Народна скупштина:

1)бира Владу, надзире њен рад и одлучује о престанку мандата
Владе и министара;
2) бира и разрешава судије Уставног суда;
3) бира председника Касационог суда, председнике судова,
Републичког јавног тужиоца, јавне тужиоце, судије и заменике јавних
тужилаца, у складу са Уставом;
4) бира и разрешава гувернера Народне банке Србије и надзире
његов рад;
5) бира и разрешава Заштитника грађана и надзире његов еад;
6) бира и разрешава и друге функционере одређене законом.
На захтев већине народних посланика или најмање 100.000
бирача, Народна скупштина расписује референдум о питањима из своје
надлежности, у складу са Уставом и законом.
Уставом је изричито утврђено да предмет референдума не могу
бити обавезе које произлазе из међународних уговора, закони који се
односе на људска и мањинска права и слободе, порески и други
финансијски закони, буџет и завршни рачун, увођење ванредног стања и
амнестиј, као ни питања која се тичу изборних надлежности Народне
скупштине.
У вршењу законодавне власти, Народна скупштина доноси
законе, друге прописе и опште акте на предлог:
1) народног посланика;
2) Владе;
3) најмање 30.000 бирача;
4) Заштитника грађана и Народне банке Србије, за доношење
закона из њихове надлежности.

39
 Начин одлучивања у Народној скупштини и заседања
Народна скупштина доноси одлуке већином гласова народних
посланика на седници на којој је присутна већина народних посланика.
Уставом су таксативно наведена питања о којима Народна скупштина
одлучује већином гласова свих народних посланика, а наведени су и
закони којима се уређују одређене области које Народна скупштина
доноси већином гласова свих народних посланика. Посебном већином
Народна скупштина одлучује у случајевима предвиђеним Уставом (
промена устава).
Народна скупштина је, према Уставу, обавезна да се годишње
састане у два редовна заседања. Прво редовно заседање почиње првог
радног дана у марту, а друго редовно заседање почиње првог радног дана
у октобру. Редовно заседање не може трајати дуже од 90 дана.
Ванредно заседање Народне скупштине одржава се на захтев
најмање једне трећине народних посланика или на захтев Владе, са
унапред одређеним дневним редом.
После проглашења ратног или ванредног стања, Народна
скупштина се састаје без позива.
Распуштање Народне скупштине
Указ о распуштању Народне скупштине, у случајевима
предвиђеним Уставом, доноси председник Републике, који
истовремено са распуштањем Народне скупштине доноси одлуку о
расписивању избора за народне посланике.
Народна скупштина се распушта ако у року од 90 дана од дана
конституисања не изабере Владу.
Народна скупштина може бити распуштена на образложени
предлог Владе, с тим што Влада тај предлог не може поднети ако је
поставила питање свог поверења или ако је покренут поступак
изгласавања неповерења тој Влади.
Народна скупштина не може бити распуштена за време ратног
или ванредног стања, а ако то стање наступи после распуштања
Народне скупштине, која у том случају врши само текуће или
неодложне послове, поново се успоставља њена пуна надлежност, која
траје до окончања ратног, односно ванредног стања.
2.Председник Републике
Положај, избор и мандат
Председник Републике представља Републику Србију и
изражава њено државно јединство. Председник Републике не може
обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.

40
Председник Републике ужива имунитет као народни посланик и о
његовом имунитету одлучује Народна скупштина. О председнику
Републике доноси се закон.
Председник Републике бира се на непосредним изборима,
тајним гласањем, у складу са законом, које расписује председник
Народне скупштине 90 дана пре истека мандата председника
Републике. Приликом ступања на дужност, председник Републике
пред Народном скупштином полаже заклетву чији је текст садржан у
Уставу.
Мандат председника Републике траје пет година и почиње
да тече од дана полагања заклетве. Једно лице може највише два
пута да буде биран за председника Републике. Ако мандат
председника Републике истиче за време ратног или ванредног стања,
продужава се до истека три месеца од дана престанка ратног, односно
ванредног стања.
Мандат председника Републике престаје:
а) истеком времена на које је биран;
б) оставком, даном подношења оставке председнику Народне
скупштине коју подноси председнику Народне скупштине и о томе
обавештава јавност, али и председника Народне скупштине;
в) разрешењем, због повреде Устава, одлуком Народне
скупштине, која се сматра донетом ако је за њу гласало најмање две
трећине народних посланика. Поступак за разрешење покреће Народна
скупштина на предлог најмање једне трећине народних посланика, а
Уставни суд је дужан да по покретању поступка за разрешење, најкасније
у року од 45 дана , одлучи о постојању повреде Устава.
Надлежност
Надлежности и одговорности председника Републике утврђене
Уставом
су да:
1) представља Републику Србију у земљи и иностранству;
2) указом проглашава законе, у складу са Уставом;
3) предлаже Народној скупштини кандидата за председника
Владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа;
4)предлаже Народној скупштини носиоце функција, у складу са
Уставом и законом;

41
 4) поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на
основу
предлога Владе;
5) прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских
представника;
6) даје помиловања и одликовања;
7) командује Војском и поставља, унапређује и разрешава
официре
Војске Србије, у складу са законом;
8) врши и друге послове одређене Уставом.
Указ о проглашењу закона председник Републике је дужан да
донесе у року од 15 дана, односно у року од седам дана ако је закон донет
по хитном поступку или да закон врати Народној скупштини на поновно
одлучивање.
Ако Народна скупштина одлучи да поново гласа о закону који је
вратио председник Републике, закон се изгласава већином од укупног
броја посланика, а председник Републике је дужан да прогласи поново
изгласан закон.
Ако председник Републике не донесе указ о проглашењу закона у
Уставом предвиђеним роковима, указ о проглашењу закона доноси
председник Народне скупштине.
Замењивање председника Републике
Председника Републике замењује председник Народне
скупштине у случају када је председник Републике спречен да обавља ту
функцију или када му мандат престане пре истека времена на које је
биран.
Председник Народне скупштине може да замењује председника
Републике најдуже три месеца.
Истовремено са давањем овлашћења да замењује председника
Републике, председнику Народне скупштине је утврђена обавеза да
распише изборе за председника Републике који морају да се одрже
најкасније три месеца од дана настанка спречености председника
Републике да обавља дужност, односно од дана престанка мандата
председника Републике на који је биран.

3.Влада

42
 Положај,одговорност, састав и избор
У систему поделе власти, Влади припада, односно Влада је
носилац извршне власти. Међутим, Влада у оквиру Уставом утврђене
надлежности утврђује и води политику Републике Србије. Стога је
Уставом утврђено да је Влада одговорна Народној скупштини, пре свега,
за политику Републике Србије, као и за извршавање закона и других
општих аката Народне скупштине и за рад органа државне управе. О
Влади се доноси закон.
У саставу Владе су председник Владе, један или више
потпредседника и министри. Председник Владе води и усмерава рад
Владе, стара се о уједначеном политичком деловању Владе, усклађује рад
чланова Владе и представља Владу. Министри су за свој рад и стање у
областима из делокруга министарства одговорни председнику Владе,
Владу и Народној скупштини. Председник Владе, потпредседници и
министри уживају имунитет као народни посланици, с тим што о
њиховом имунитету одлучује Влада.
У погледу неспојивости функција, Уставом је утврђено да члан
Владе не може бити:
1) народни посланик у Народној скупштини;
2) посланик у скупштини аутономне покрајине;
3) одборник у скупштини јединице локалне самоуправе;
4) члан извршног већа аутономне покрајине;
5) члан извршног органа јединице локалне самоуправе;
6) лице на другим функцијама које су према закону у сукобу са
положајем члана Владе. Тим законом уређују се и послови и привати
интереси који су, такође, у сукобу са положајем члана Владе.
Избор Владе врши се тако што председник Републике предлаже
Народној скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша
мишљење представника изабраних изборних листа. Кандидат за
председника Владе Народној скупштини износи програм Владе и
предлаже њен састав, а Народна скупштина истовремено гласа о програму
Владе и избору председника и чланова Владе. Влада је изабрана ако је за
њен избор гласала већина од укупног броја народних посланика.
Мандат
Мандат Владе траје до истека мандата Народне скупштине која ју
је изабрала и почиње да тече од дана полагања заклетве пред Народноом
скупштином.
Мандат Владе престаје пре истека времена на које је изабрана у
следећим случајевима:
1) изгласавањем неповерења Влади;
43
 2) распуштањем Народне скупштине;
3) оставком председника Владе;
4) у другим случајевима утврђеним Уставом.
Влада којој је престао мандат може да врши само послове
одређене законом ( текуће послове или послове који чије би одлагање
могло да има за последицу штетне последице по живот или здравље људи
или по имовину веће вредности), до избора нове Владе.
Влада којој је престао мандат не може да предложи распуштање
Наеодне скупштине.
Гласање о неповерењу Влади или поједином њеном члану, може
затражити најмање 60 народних посланика, а предлог за гласање о
неповерењу Влади или члану Владе сматра се прихваћеним, ако је за тај
предлог гласало више од половине од свих народних посланика.
Влада може затражити гласање о свом поверењу и сматра се да је
Народна скупштина прихватила предлог за изгласавање поверења Влади ,
ако је за тај предлог гласало више од половине од свих народних
посланика.
Председник Владе, ако одлучи да поднесе оставку, оставку
подноси председнику Народне скупштине и истовремено о томе
обавештава председника Републике и јавност. Даном констатације
престанка мандата председника Владе, престаје мандат Влади.
Члан Владе може поднети оставку председнику Владе, који
оставку доставља председнику Народне скупштине. Председник Владе
може Народној скупштини поднети предлог за разрешење члана Владе.
Одлука о разрешењу члана Владе донета је када је за њу гласала већина од
укупног броја народних посланика.. Члану Владе који је поднео оставку,
мандат престаје даном констатације оставке, а члану Владе који је
разрешен, даном доношења одлуке о разрешењу. Поступак за избор новог
члана Владе уместо члана који је разрешен или коме је констатована
оставка, дужна је да покрене Влада.
Ако Народна скупштина изгласа неповерење Влади, односно ако
Народна скупштина не изгласа поверење Влади или када Народна
скупштина констатује оставку председника Владе, председник Републике
је дужан да покрене поступак за избор нове Владе. Ако Народна
скупштина не изабере нову Владу у року од 30 дана од дана доношења
одговарајуће одлуке, председник Републике је дужан да распусти Народну
скупштину и да распише изборе.

Надлежност
Уставом је утврђена надлежност Владе, тако да Влада:

44
 1) утврђује и води политику;
2) извршава законе и друге опште акте Народне скупштине;
3) доноси уредбе и друге опште акте, ради извршавања закона;
4) предлаже Народној скупштини законе и друге опште акте и
даје о њима мишљење када их поднесе други предлагач;
5) усмерава и усклађује рад органа државне управе и врши надзор
над њиховим радом;
6)врши и друге послове одређене Уставом и законом.
Интерпелација
Интерпелација значи упадица, прекидање у говору, приговор, а у
парламентарном смислу питање којим посланик у парламенту тражи од
Владе или министра писмено или усмено изјашњење о извесној ствари из
области унутрашње или спољне политике . Правно, интерпелација значи
спречавање, оспоравање поседа, приговор, позивање пред суд.
Према Уставу, најмање 50 народних посланика може поднети
интерпелацију у вези са радом Владе или појединог члана Владе.
Истовремено, утврђена је обавеза Владе да у року од 30 дана одговори на
интерпелацију. По добијању одговора Владе или члана Владе коме је
интерпелација упућена, Народна скупштина расправља и гласа о
одговору. Изгласавањем прихватања одговора Народна скупштина
наставља да ради по усвојеном дневном реду.
Међутим, ако Народна скупштина не прихвати одговор,
приступиће се гласању о неповерењу Влади или члану Владе, ако
претходно, по неприхватању одговора на интерпелацију, председник
Владе , односно члан Владе не поднесе оставку.
Уставом је такође утврђено да се о питању које је било предмет
интерпелације не може поново расправљати пре истека рока од 90 дана.

4.Државна управа

Положај државне управе

Према Уставу, државна управа је самостална, везана Уставом и
законом, а за свој рад је одговорна Влади која је Уставом овлашћена да
прописује унутрашње уређење министарстава и других органа државне
управе и организација.
Уставом је одређено да послове државне управе врше
министарства и други органи државне управе одређени законом, а
законом се одређује и врста послова државне управе и број министарстава
који те послове обављају.

45
 Према важећем Закону о државној управи, послови државне
управе су:
1) учешће у обликовању политике Владе ( припрема нацрта
закона,
других прописа и општих аката за Владу и предлагање Влади на
усвајање стратегије развоја и друге мере којима се обликује политика
Владе);`
2) праћење стања (органи управе прате и утврђују стање у
областима за које су образовани, проучавају какве последице утврђено
стање има на живот и рад грађана и правних лица и на основу тога
предузимају мере на које су овлашћени и предлажу Влади доношење
прописа или предузимање мера на које је она овлашћена);
3) извршни послови ( доношење подзаконских прописа,
решавање у управним стварима у управном поступку, вођење евиденције,
издавање јавних исправа и предузимање управних радњи);
4) управни надзор (инспекцијски надзор којим органи државне
управе проверавају спровођење закона, других прописа и општих аката
непосредним увидом у пословање и поступање правних и физичких лица
и предузима мере на које је овлашћен);
5) развојни и остали стручни послови ( подстицање и
усмеравање развоја у појединим областима друштвеног живота).

Поверавање јавних овлашћења и јавне службе

Уставом је предвиђена могућност да се обављање појединих
послова који су у надлежности Републике Србије законом могу поверити
аутономноЈ покраЈини и Јединици локалне самоуправе, са циљем
ефикаснијег и рационалнијег остваривања права и обавеза грађана и
задовољавања њихових потреба од непосредног интереса за живот и рад.
Истовремено, предвиђена је и могућност да се поједина јавна
овлашћења законом повере и предузећима, установама, организацијама
и појединцима, као и могућност да се јавна овлашћења законом повере
посебним органима преко којих се остварује регулаторна функција у
појединим областима или делатностима.
Уставом је посебно уређено питање овлашћења за оснивање
јавних служби ( које су у правном систему Републике дефинисане као
установе, јавна предузећа и друге организације), тако што оснивачка
права у том погледу имају Република Србија, аутономне покрајине и
локална самоуправа, а у вези са питањем одређивања делатности и
послова због којих се оснивају јавне службе и њиховог уређења и рада,
Уставом је предвиђено да се та питања прописују законом.

46
 5. Заштитник грађана

Заштитник грађана је Уставом одређен као независан државни

орган чији је задатак да штити права грађана и контролише рад органа
државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских и
интереса Републике Србије, као и других органа и организација,
предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења.
Уставом је предвиђено и ограничење овлашћења Заштитника
грађана, у том смислу што он нема овлашћење да контролише рад
Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда,
судова и и јавних тужилаштава, што је последица уставног положаја свих
тих органа.
Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина, у
складу са Уставом и законом, којој заштитник грађана и одговара за свој
рад. Заштитник грађана ужива имунитет као народни посланик и о
његовом имунитету одлучује Народна скупштина. Уставом је такође
предвиђено да се о Заштитнику грађана доноси закон.
6.Војска Србије

Основна надлежност Војске Србије одређена Уставом је да брани

земљу од оружаног угрожавања споља и да извршава друге мисије и
задатке у складу са Уставом, законом и принципима међународног права
којима се регулише употреба силе.
Употреба Војске Србије ван граница Републике Србије могућа је
само по одлуци Народне скупштине, а у погледу контроле Војске Србије
Уставом је одређено да је она под демократском и цивилном контролом.
Војском Србије, према Уставу, командује председник Републике,
у складу са законом, који је Уставом овлашћен и да поставља, унапређује
и разрешава официре Војске Србије.
Остала питања везана за положај Војске Србије уређују се
законом, јер је Уставом предвиђено да се о Војсци Србије доноси закон.

7.Судови

Начела судства и судске одлуке

Основна начела на којима се заснива положај и рад судова и
судских одлука, утврђена Уставом, јесу:
1.јединственост судске власти на територији Републике
Србије, која у систему поделе власти у Републици Србији, припада
судовима опште и посебне надлежности;

47
 2. самосталност и независност судова у њиховом раду и
суђење на основу Устава, закона и других општих аката када је то
предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и
потврђених међународних уговора;
3. јавност у расправљању пред судом, која се може ограничити
само у складу са Уставом;
4. учешће у суђењу судија и судија поротника, на начин
утврђен законом;
5. законског одређивања судова и ствари у којима суде само
судије;
6. суђење у већу, уз могућност законског прописивања ствари у
којима суди судија појединац;
7.законско уређивање оснивања, организације, надлежности,
уређења и састава судова;
8. забрана оснивања привремених, преких или ванредних судова;
9. доношење судских одлука у име народа;
10. заснованост судских одлука на Уставу, закону, потврђеном
међународном уговору и пропису донетом на основу закона;
11)општа обавезност судских одлука;
12)искључење вансудске контроле судских одлука;
13.допуштеност преиспитивања судских одлука само од
стране надлежног суда у законом прописаном поступку;
14.могућност смањења или опроштаја изречене казне
помиловањем или амнестијом без доношења судске одлуке.
Врховни касациони суд и председник Врховног касационог суда
Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији, чије
је седиште у Београду.
Председника Високог касационог суда бира:
1) Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, по
прибављеном мишљењу опште седнице Врховног касационог
суда и надлежног одбора Народне скупштине;
2) на период од пет година, без могућности поновног избора.
Председнику Врховног касационог суда престаје функција пре
истека мандата:
1) на лични захтев;
2) наступањем законом прописаних услова за престанак судијске
функције;
3) разрешењем из законом прописаних разлога за разрешење
председника суда.

48
 Одлуку о престанку функције председника Врховног касационог
суда доноси Народна скупштина, у складу са законом, при чему одлуку о
разрешењу доноси на предлог Високог савета судства.
Судије и судијска функција
Уставом су одређена основна правила која се односе на положај
судија и услове и начин вршења судијске функције, а која обухватају
следеће:
1) сталност судијске функције, осим при првом избору лица за
судију које се бира на период од три године;
2) независност судија у вршењу судијске функције;
3) потчињеност судије само Уставу и закону;
4) забрани сваког утицаја на судију у вршењу судијске функције;
5) непреместивости судије, односно право судије да судијску
функцију обавља у суду за који је изабран и да без његове сагласности не
може бити премештен или упућен у други суд, осим у случају укидања
суда или претежног дела надлежности суда за који је изабран када може и
без његове сагласности бити трајно распоређен или упућен у други суд, у
складу са законом;
6) овлашћење Народне скупштине за први избор лица за судију,
на предлог Високог савета судства;
7) овлашћење Високог савета судства за избор судије за трајно
вршење судијске функције у истом или другом суду, као и за избор судија
који су на сталној судијској функцији у други или виши суд;
8) опште услове и начин престанка судијске функције - на лични
захтев, наступањем законом прописаних услова или разрешењем из
законом предвиђених разлога, као и ако не буде изабран на сталну
функцију;
9) овлашћење Високог савета судства да доноси одлуку о
престанку судијске функције;
10) законом се уређује поступак, основи и разлози за престанак
судијске функције, каио и разлози за разрешење од дужности председника
суда;
11) утврђивање права на жалбу против одлуке о престанку
судијске функције , која се подноси Уставном суду;
12) уживање имунитета, којим се обезбеђује самосталност и
независност у раду судија, с обзиром на то да судија не може бити позван
на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења
судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од
стране судије, нити може бити лишен слободе у поступку покренутом

49
због кривичног дела учињеног у вршењу судијске функције без одобрења
Високог савета судства;
13) забрану политичког деловања судија и упућивање на
законско уређивање других функција, послова или приватних интереса
који су неспојиви са судијском функцијом.

8.Високи савет судства

Положај
Високи савет судства Уставом је одређен као независан и
самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност
судова и судија.

Састав
Високи савет судства има 11 чланова, од којих су:
1) три члана по положају, и то; председник Врховног
касационог суда,министар надлежан за правосуђе, председник надлежног
одбора у Народној скупштини:
2) осам изабраних чланова ( бира их Народна скупштина, у
складу са законом), и то: шест судија са сталном судијском функцијом (
од којих један са територије аутономних покрајина) и два угледна и
истакнута правника са најмање 15 година радног искуства у струци ( од
којих један адвокат, а други професор правног факултета).
Уставом је предвиђено и једно ограничење у погледу чланства,
које се односи на то да председници судова не могу бити изборни чланови
Високог савета судства.
Мандат чланова Високог савета судства траје пет година, осим за
чланове по положају. Члан Високог савета судства ужива имунитет као
судија, чиме му се обезбеђује самосталност и независност у раду.
Надлежност

Високи савет судства:

1) бира и разрешава судије, у складу са Уставом и законом;
2) предлаже народној скупштини избор судија приликом
првог избора на судијску функцију;
3) предлаже Народној скупштини избор председника
Врховног касационог суда и председника судова, у складу са Уставом и
законом:

50
 4) учествује у поступку за престанак функције председника
Врховног касационог суда и председника судова, на начин предвиђен
Уставом и законом:
5) врши и друге послове утврђене законом.
Одлуке Врховног савета судства подлежу оцени уставности и
законитости од стране Уставног суда и то по жалби која се може уложити
против одлуке тог савета.

9.Јавно тужилаштво
Положај, надлежност, оснивање и организација
Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони
учиниоце кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за
заштиту уставности и законитости и своју функцију врши на основу
Устава, закона, потврђеног међународног уговора и прописа донетих на
основу закона.
Оснивање, организација и надлежност јавног тужилаштва уређује
се законом.
Највише јавно тужилаштво у Републици Србији је Републичко
јавно тужилаштво.
Републички јавни тужилац
Надлежност јавног тужилаштва у у оквиру права и дужности
Републике Србије врши Републички јавни тужилац, кога, на предлог
Владе, по прибављеном мишљењу надлежног одбора Народне скупштине,
бира Народна скупштина, на период од шест година, са могућношћу
поновног избора.
Републичком јавном тужиоцу престаје функција у случају када
не буде поново изабран, када сам то затражи, наступањем законом
прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога, о
чему одлуку доноси Народна скупштина, у складу са законом, при
чему одлуку о разрешењу Народна скупштина доноси на предлог
Владе.
Републички јавни тужилац одговоран је за рад јавног тужилаштва
и за свој рад Народној скупштини.
Јавни тужиоци и заменици јавних тужилаца
Функцију јавног тужилаштва врши јавни тужилац кога бира
Народна скупштина, на предлог Владе и то на период од шест година, са
могућношћу поновног избора.

51
 Јавни тужилац за рад јавног тужилаштва и за свој рад одговарају
Републичком јавном тужиоцу и Народној скупштини, а нижи јавни
тужиоци и непосредно вишем јавном тужиоцу.
Заменик јавног тужиоца замењује јавног тужиоца при вршењу
тужилачке функције и дужан је да поступа по његовим упутствима.
Заменик јавног тужиоца за свој рад одговара јавном тужиоцу.
Заменика јавног тужиоца који се први пут бира на ту функцију,
бира Народна скупштина, на предлог Државног већа тужилаца, на период
од три године, а заменике јавних тужилаца за трајно обављање функције у
истом или другом јавном тужилаштву бира, у складу са законом, Државно
веће тужилаца које одлучује и о избору заменика јавних тужилаца који су
на сталној функцији у друго или више јавно тужилаштво.
Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца уживају имунитет,
којим се обезбеђује самосталност и независност у њиховом раду, с
обзиром на то да јавни тужилац и његов заменик не могу бити позвани на
одговорност за изражено мишљење у вршењу тужилачке функције, осим
ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране јавног тужиоца и
заменика јавног тужиоца, нити могу бити лишени слободе у поступку
покренутом због кривичног дела учињеног у обављању тужилачке
функције, односно службе, без одобрења надлежног одбора Народне
скупштине.
Јавном тужиоца и заменику јавног тужиоца забрањено је
политичко деловање, а друге функције, послови или приватни интереси
који су неспојиви са тужилачком функцијом, уређују се законом.
Уставом је предвиђено да јавном тужиоца и заменику јавног
тужиоца функција престаје на њихов захтев, наступањем законом
прописаних услова или разрешењем из законом прописаних разлога, а
јавном тужиоцу и ако не буде поново изабран, а заменику јавног тужиоца
ако не буде изабран на сталну функцију , уз истовремено упућивање на
доношење закона којим ће бити прописани поступак, основи и разлози за
престанак функције јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца.

10.Државно веће тужилаца

Државно веће тужилаца је самосталан орган који обезбеђује и

гарантује самосталност јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, у
складу са Уставом.
Састав
Према Уставу, Државно веће тужилаца има 11 чланова, који
уживају имунитет као јавни тужилац, и чине га:

52
 1)три члана по положају ( Републички јавни тужилац, министар
за правосуђе, председник надлежног одбора Народне скупштине);
2) осам изабраних чланова које бира Народна скупштина ( шест
јавних тужилаца или заменика јавних тужилаца са сталном функцијом од
којих је један са територије аутономних покрајина и два угледна
истакнута правника са најмање 15 година искуства у струци од којих је
један адвокат а други професор правног факултета).
Мандат чланова Државног већа тужилаца траје пет година, осим
чланова по положају.
Надлежност
Уставом је утврђена надлежност Државног већа тужилаца,
тако да то веће:
1) предлаже Народној скупштини кандидате за први избор за
заменика јавног тужиоца:
2) бира заменике јавних тужилаца за трајно обављање функције
заменика јавног тужиоца:
3) бира заменике јавних тужилаца кој и су на сталној функцији за
заменике јавних тужилаца у другом јавном тужилаштву:
4) одлучује о поступку за престанак функције заменика јавних
тужилаца, на начин предвиђен Уставом и законом:
5) врши и друге послове одређене законом.

11.Уставни суд

Положај
Уставом су на општи начин уређени положај, састав и
надлежност Уставног суда, који је дефинисан као самосталан и независан
државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска
права и слободе. Ближе уређење Уставног суда и поступак пред Уставним
судом и извршење и правно дејство његових одлука, уређују се законом.

Састав и избор

Уставни суд чини 15 судија, који се бирају и именују на девет

година, од којих:
- пет судија бира Народна скупштина између 10 кандидата
које
предложи председник Републике:

53
 - пет именује председник Републике између 10 кандидата које
предложи Народна скупштина:
- пет именуј е општа седница Врховног касационог суда између
10 кандидата које на заједничкој седници предложе Високи савет судства
и Државно веће тужилаца.
Са сваке од предложених листа кандидата један од изабраних
кандидата мора бити са територије аутономних покрајина.
Једно лице може бити бирано или именовано за судију Уставног
суда највише два пута.
Судије Уставног суда из свог састава бирају председника на
период од три године, тајним гласање.
Услови, ограничења, престанак дужности и разрешење судија

Судија Уставног суда бира се и именује међу истакнутим

правницима са најмање 40 година живота и 15 година искуства у правној
струци.
Судија Уставног суда не може вршити другу јавну или
професионалну функцију нити посао, изузев професуре на правном
факултету у Републици Србији, у складу са законом, а о имунитету који
ужива као народни посланик одлучује Уставни суд.
Судији уставног суда дужност престаје истеком времена на које
је изабран или именован, на његов захтев, када напуни законом прописане
опште услове за старосну пензију или разрешење.
Судија Уставног суда разрешава се ако повреди забрану сукоба
интереса, трајно изгуби радну способност за дужност судије Уставног
суда, буде осуђен на казну затвора или за кажњиво дело које га чини
недостојним дужности судије Уставног суда.
О престанку дужности судије, на захтев овлашћених предлагача
за избор, односно именовање за избор судије Уставног суда, одлучује
Народна скупштина. Иницијативу за покретање поступка за разрешење
може да поднесе Уставни суд.
Надлежност
Уставом је одређена надлежност Уставног суда, тако да Уставни
суд одлучује о:
1)сагласности закона и других општих аката са Уставом,
општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним
међународним уговорима;
2)сагласности потврђених међународних уговора;
3)сагласности других општих аката са законом;

54
 4)сагласности статута и општих аката аутономних покрајина и
јединица локалне самоуправе са Уставом и законом;
5)сагласности општих аката организација којима су поверена
јавна овлашћена, политичких странака, синдиката, удружења грађана и
колективних уговора са Уставом и законом;
6)решава сукоб надлежности између:
-судова и других државних органа;
-републичких органа и покрајинских органа или органа јединице
локалне самоуправе;
-покрајинских органа и органа јединице локалне амоуправе;
-органа различитих аутономних покрајина или различитих
јединица локалне самоуправе;
7)одлучује о изборним споровима за које законом није одређена
надлежнос
судова;
8)врши и друге послове одређене Уставом и законом.
Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке,
синдикалне организације или удружења грађана и обавља друге послове
предвиђене Уставом.
Одлуке Уставног суда
Уставни суд одлуке доноси већином гласова свих судија
Уставног суда и његове одлуке су коначне, извршне и опште обавезујуће
и Уставом је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку
Уставног суда, којом се, када је то потребно, уређује и начин њеног
извршења.
Поступак за оцену уставности и законитости

Поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену:

- државни органи,
- органи територијалне аутономије или локалне самоуправе,
- најмање 25 народних посланика,
Уставни суд на основу одлуке о покретању поступка коју доноси
двотрећинском већином гласова свих судија.
Иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и
законитости може да поднесе свако правно или физичко лице.
Даном објављивања одлуке Уставног суда о томе да закон или
други општи акт није сагласан Уставу или закону, тај закон или општи акт
престаје да важи.
Уставни суд може:

55
 1) до доношења коначне одлуке, под условима одређеним
законом,обуставити извршење појединачног акта или радње предузете
на основу закона или другог општег акта чију уставност или
законитост оцењује;
2) оценити сагласност закона и других општих аката са
Уставом ,општих аката са законом и по престанку њиховог важења,
ако је поступак оцене уставности покренут најкасније у року од шест
месеци од престанка њиховог важења.
Уставни суд је дужан да на захтев најмање једне трећине
народних посланика , у року од седам дана оцени уставност закона
који је изгласан, а указом још није проглашен. Ако закон буде
проглашен пре доношења одлуке о уставности, Уставни суд ће
наставити да поступа према захтеву, у складу са редовним поступком
за оцену уставности закона. Ако Уставни суд донесе одлуку о
неуставности закона пре његовог проглашења, та одлука ће ступити на
снагу даном проглашења закона. Поступак за оцену уставности не
може бити покренут против закона чија је усклађеност са уставом
утврђена пре његовог ступања на снагу.
Уставна жалба
Уставна жалба може се изјавити против појединачних аката или
радњи државних органа или организација којима су поверена јавна
овлашћења , а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска
права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису
предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

6.ТЕРИТОРИЈАЛНО УРЕЂЕЊЕ

1.Аутономне покрајине
Положај
Уставом је утврђено да су аутономне покрајине аутономне
територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују
право на покрајинску аутономију, непосредно или преко својих слободно
изабраних представника. Према Уставу, Република Србија има:
1) Аутономну покрајину Војводину,
2)Аутономну покрајину Косово и Метохија чија ће се суштинска
аутономија уредити посебним законом који се доноси по поступку
предвиђеном за доношење Устава.
Аутономне покрајине имају статус правног лица.

56
 Аутономне покрајине надлежне су у питањима која се, на
сврсисходан начин могу остварити унутар аутономне покрајине, у којима
није надлежна Република Србија или локална самоуправа. Питања која су
од републичког, покрајинског и локалног значаја одређују се законом.
Нове аутономне покрајине могу се оснивати, а већ основане
укидати или спајати по поступку предвиђеном за промену Устава.
Предлог за оснивање нових или укидање, односно спајање постојећих
аутономних покрајина утврђују грађани на референдуму, у складу са
законом.
Територија
Територија аутономних покрајина и услови под којима се може
променити граница између аутономних покрајина одређују се законом.
Територија аутономних покрајина не може се мењати без сагласности
њених грађана изражене на референдуму , у складу са законом.
Аутономне покрајине, у складу са Уставом и својим статутом,
уређују надлежност, избор, организацију и рад органа и служби које
оснивају.
Скупштина
Скупштина је највиши орган аутономне покрајине коју чине
посланици који се бирају на период од четири године , на непосредним
изборима тајним гласањем, у складу са одлуком скупштине аутономне
покрајине. У аутономним покрајинама у којима живи становништво
мешовитог националног састава, омогућује се сразмерна заступљеност
националних мањина у скупштинама, у складу са законом.
Акти
Статут је највиши правни акт аутономне покрајине, који доноси
скупштина, уз претходно прибављену сагласност Народне скупштине. О
питањима из своје надлежности аутономна покрајина доноси одлуке и
друга општа акта.
Аутономне покрајине, у складу са Уставом и статутом аутономне
покрајини, самостално прописују уређење и надлежност својих органа и
јавних служби.
Надлежност
Аутономне покрајине, у складу са законом, уређују питања од
покрајинског значаја у области:
1) просторног планирања и развоја:
2) пољопривреде, водопривреде, шумарства, лова, риболова,
туризма, угоститељства, бања и лечилишта, заштите животне средине,

57
индустрије и занатства, друмског, речног и железничког саобраћаја и
уређивања путева, приређивања сајмова и других привредних
манифестација:
3) просвете, спорта, културе, здравствене и социјалне заштите и
јавног информисања на покрајинском нивоу.
Аутономне покрајине се старају о остваривању људских и
мањинских права, у складу са законом, утврђују симболе покрајине и
начин њиховог коришћења и управљају покрајинском имовином на начин
предвиђен законом.
Финансирање
Аутономне покрајине, у складу са Уставом и законом, имају
изворне приходе, обезбеђују средства јединицама локалне самоуправе за
обављање поверених послова , доносе свој буџет и завршни рачун.
Уставом је посебно уређено питање финансијске аутономије
аутономних покрајина, тако што је утврђено да аутономна покрајина има
изворне приходе којима финансира своје надлежности, чија се врста и
висина одређују законом.
Законом се одређује учешће аутономних покрајина у делу
прихода Републике Србије.
Буџет аутономне покрајине износи најмање 7% у односу на буџет
Републике Србије, с тим што се три седмине од буџета Аутономне
покрајине Војводине користи за финансирање капиталних расхода.
Поверени послови
Република Србија може законом поверити аутономним
покрајинама поједина питања из своје надлежности , а аутономна
покрајина може одлуком поверити јединицама локалне самоуправе
поједина питања из своје надлежности.
Средства за вршење поверених надлежности обезбеђује
Република Србија, односно аутономна покрајина, у зависности од тога
ко је поверио надлежности.
Покретање поступка пред Уставним судом
Влада може пред Уставним судом покренути поступак за оцену
уставности или законитости одлуке аутономне покрајине пре њеног
ступања на снагу. У том случају, Уставни суд може, до доношења своје
одлуке, одложити ступање на снагу оспорене одлуке аутономне
покрајине.
Орган одређен статутом аутономне покрајине:

58
 1) има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом
или радњом државног органа или органа јединице локалне самоуправе
онемогућава извршење надлежности аутономне покрајине;
2) може покренути поступак за оцену уставности или
законитости закона и другог општег акта Републике Србије или општег
акта јединице локалне самоуправе којим се повређује право на
покрајинску аутономију.
Међународна сарадња
Аутономне покрајине сарађују са одговарајућим територијалним
заједницама других држава , у оквиру спољне политике Републике
Србије, уз поштовање територијалног јединства и правног поретка
Републике Србије.

2.Локална самоуправа

Положај
Јединице локалне самоуправе су општине , градови и град
Београд. Јединице локалне самоуправе имају статус правног лица.
Јединице локалне самоуправе надлежне су у питањима која се, на
сврсисходан начин, могу остваривати унутар јединице локалне
самоуправе, у којима није надлежна Република Србија или аутономна
покрајина. Питања која су од републичког, покрајинског и локалног
значаја одређују се законом.
Положај града Београда, главног града Републике Србије, уређује
се законом о главном граду и статутом града Београда. Град Београд има
надлежности које су Уставом и законом поверене општини и граду, а
законом о главном граду могу му се поверити и друге надлежности.
Територија и седиште
Територија и седиште јединице локалне самоуправе одређују се
законом, а оснивање, укидање и промена територије јединице локалне
самоуправе врши се по претходно спроведеном референдуму на
територији те јединице локалне самоуправе. Општине се оснивају и
укидају законом, а град се оснива законом, у складу са критеријумима
предвиђеним законом којим се уређује локална самоуправа и има
надлежности које су Уставом поверене општини, а законом му се могу
поверити и друге надлежности. Статутом града може се предвидети да се
на територији града образују две или више градских општина, којим се
уређују и послови из надлежности града које врше градске општине.

59
 Финансирање
Послови јединице локалне самоуправе финансирају се из
изворних прихода јединице локалне самоуправе , буџета Републике
Србије, у складу са законом и буџета аутономне покрајине када је
аутономна покрајина поверила јединицама локалне самоуправе обављање
послова из своје надлежности , у складу са одлуком скупштине аутономне
покрајине.
Надлежност
Општина, преко својих органа, у складу са законом:
1) уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних
делатности;
2) уређује и обезбеђује коришћење грађевинског земљишта и
пословног простора;
3) стара се о изградњи, реконструкцији, одржавању и коришћењу
локалних путева и улица и других јавних објеката од општинског
значаја;
4) уређује и обезбеђује локални превоз;
5) стара се о задовољавању потреба грађана у области
просвете,културе, здравствене и социјалне заштите, дечије заштите,
спорта и физичке културе;
6) стара се о развоју и унапређењу туризма, занатства,
угоститељства и трговине;
7) стара се о заштити животне средине, заштити од елементарних
и других непогода, заштити културних добара од значаја за општину;
8) стара се о заштити, унапређењу и коришћењу пољопривредног
земљишта;
9) обавља и друге послове одређене законом.

Општина самостално , у складу са законом, доноси:

1) доноси свој буџет и завршни рачун, урбанистички план и
програм развоја општине,
2) утврђује симболе општине и њихову употребу,
3) стара се о остваривању, заштити и унапређењу људских и
мањинских права, као и о јавном информисању у општини,
4) самостално управља општинском имовином;
5) прописује прекршаје за повреде општинских прописа, у складу
са законом.

60
 Акти општине
Статут је највиши правни акт општине, који доноси скупштина
општине. Скупштина општине доноси опште акте општине из своје
надлежности, усваја буџет и заврни рачун општине, доноси план развоја и
просторни план општине, расписуј е општински референдум и врши друге
послове одређене законом и статутом.
Влада је дужна да обустави од извршења општи акт општине за
који сматра да није сагласан Уставу или закону и да у року од пет дана од
дана покрене поступак за оцењивање његове уставности или законитости.
Органи општине
Органи општине су скупштина општине и други органи одређени
статутом , у складу са законом.
Скупштина је највиши орган јединице локалне самоуправе и чине
је одборници који се бирају на период од четири године, на непосредним
изборима тајним гласањем, у складу са законом. У јединицама локалне
самоуправе у којима живи становништво мешовитог националног састава,
омогућује се сразмерна заступљеност националних мањина у
скупштинама , у складу са законом.
Скупштина општине одлучује о избору извршних органа
општине, у складу са законом и статутом. Избор извршних органа града и
града Београда уређује се законом.
Јединице локалне самоуправе, у складу са Уставом и законом,
самостално прописују уређење и надлежности својих органа и јавних
служби.
Влада може, под условима одређеним законом, распустити
скупштину општине. Истовремено са распуштањем скупштине општине,
Влада именује привремени орган који обавља послове из надлежности
скупштине, водећи рачуна о политичком и националном саставу
распуштене скупштине општине.
Орган одређен статутом општине:
1) има право жалбе Уставном суду ако се појединачним актом
илуи радњом државног органа или органа јединице локалне самоуправе
онемогућава вршење надлежности општине,
2) може да покрене поступак за оцену уставности или
законитости закона и другог општег акта Републике Србије или
аутономне покрајине којим се повређује право на локалну самоуправу.
Поверени послови
Република Србија може законом поверити јединици локалне
самоуправе поједина питања из своје надлежности , а аутономна
61
покрајина може одлуком поверити јединицама локалне самоуправе
поједина питања из своје надлежности. Средства за вршење поверених
надлежности обезбеђује Република Србија или аутономна покрајина ,
зависно од тога ко је поверио надлежност.
Међународна сарадња
Јединице локалне самоуправе сарађују са одговарајућим
јединицама локалне самоуправе других држава, у оквиру спољне
политике Републике Србије, уз поштовање територијалног јединства и
правног поретка Републике Србије.

7.УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ

Основни принципи
Основни принципи на којима се заснива уставност и законитист ,
према Уставу, су:
1) хијерархија домаћих и међународних правних аката;
2) хијерархија домаћих општих аката;
3) обавезност објављивања општих правних аката пре ступања на
снагу;
4) обавезност ступања на снагу закона и других општих аката
најраније
осмог дана од дана објављивања, са изузетком који се односи на
ступање на снагу тих аката и раније када то налаже општи интерес, што се
утврђује у поступку доношења општег акта;
5) забрана повратног дејства закона и других општих аката, уз
изузетак
да поједине одредбе закона могу имати повратно дејство само ако
то налаже општи интерес утврђен у поступку доношења закона;
6) заснованости на закону појединачних аката и радњи државних
органа, ималаца јавних овлашћења, органа аутономних покрајина
и јединица локалне самоуправе;
7) право на управни спор пред судом, ако у одређеном случају
законом
није предвиђена другачија судска заштита, за преиспитивање
законитости коначних појединачних аката којима се одлучује о праву,
обавези или на закону заснованом интересу;
8) право на употребу свог језика у поступку пред судом , другим
државним органом или имаоцем јавних овлашћења, када се решава о
појединачном праву и обавези;
9) да незнање језика на коме се води поступак не сме бити
сметња за
62
 остваривање и заштиту људских и мањинских права;
10) проглашење ванредног стања у случају када јавна опасност
угрожава опстанак државе или грађана и то од стране Народне
скупштине;
11) проглашење ратног стања од Народне скупштине;
12) могућност да се по проглашењу ванредног или ратног
стања пропишу
недискриминаторске мере којима се одступа од Уставом
зајемчених људских и мањинских права, само у обиму у коме је то
неопходно и у трајању које се поклапа са трајањем ванредног или
ратног стања;
13) забрана прописивања мера којима се одступа од Уставом
зајемчених
права, и то следећих зајемчених права која се односе на:
достојанство и слободан развој личности; право на живот;
неповредивост физичког и психичког интегритета; забрану ропства,
положаја сличног ропству и принудног рада; поступање са лицем
лишеним слободе; право на правично суђење; правну сигурност у
казненом праву; право на правну личност; право на држављанство;
слободу мисли, савести и вероисповести; приговор савести; слободу
изражавања националне припадности; забрану изазивања расне,
националне и верске мржње; право на закључивање брака и
равноправност полова; слободу одлучивања о рађању; права детета;
забрану насилне асимилације.

Хијерархија домаћих и међународних општих правних аката

Питање међусобног односа Устава, домаћих и међународних
општих правних аката, Уставом је уређено тако што је предвиђено да:
1) је правни поредак Републике Србије јединствен;
2) је Устав највиши правни акт Републике Србије;
3) сви закони и други општи акти донети у Републици Србији
морају бити сагласни са Уставом ;
4) потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности
са Уставом;
5) су потврђени међународни уговори и општеприхваћена
правила међународног права део правног претка Републике Србије;
6) закони и други општи акти донети у Републици Србији не
смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и
општеприхваћеним правилима међународног права;
7) сви подзаконски општи акти Републике Србије , општи акти

63
 организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких
странака, синдиката и удружења грађања и колективни уговори, морају
бити сагласни са законом;
8) статути, одлуке и сви други општи акти аутономних покрајина
и јединица локалне самоуправе морају бити сагласни са законом;
9) сви општи акти аутономних покрајина и јединице локалне
самоуправе морају бити сагласни њиховим статутима.
Објављивање закона и других општих аката
Уставом је у оквиру начела уставности и законитости утврђен и
принцип обавезног објављивања закона и свих других општих аката и то
пре њиховог ступања на снагу, односно пре њихове обавезности, као
незаобилазна претпоставка правне сигурности субјеката права и утврђује
се рок у коме су закони и други општи акти стављени на упознавање
јавности који износи осам дана од дана објављивања.
Од принципа да закони и други општи акти ступају на снагу
најраније осмог дана од дана објављивања, прописан је изузетак по коме
закони и други општи акти, када за то постоје нарочито оправдани
разлози утврђени у поступку њиховог доношења, могу ступити на снагу и
раније.
Устав, закони и подзаконски акти Републике Србије објављују се
у републичком службеном гласилу, а статути, одлуке и други општи акти
аутономних покрајина, односно статути и општи акти јединица локалне
самоуправе, објављују се у покрајинском службеном гласилу, односно у
локалним службеним гласилима.
Забрана повратног дејства закона и других општих аката
Ради обезбеђења правне сигурности субјеката права и заштите
стечених права, Уставом је прописана забрана повратног (ретроактивног)
дејства закона и других општих аката.
Од овог принципа предвиђен је изузетак, тако да према Уставу
само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство , ако то
налаже општи интерес утврђен у поступку његовог доношења, а када је у
питању одредба кривичног закона Уставом је предвиђено да она може
имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела.
Ванредно стање
Уставом је предвиђено да Народна скупштина проглашава
ванредно стање када јавна опасност угрожава опстанак државе или
грађана. Истовремено са проглашењем ванредног стања, Народна
скупштина може прописати мере којима се одступа од Уставом

64
зајемчених људских и мањинских права, осим оних права за које је
Уставом предвиђено да не могу бити обухваћене тим мерама.
Одлука о ванредном стању , као и мере одступања од људских
и мањинских права, важе најдуже 90 дана , а по истеку тог рока
народна скупштина одлуку о ванредном стању може продужити за још
90 дана , већином од укупног броја народних посланика , а мере може
обновити под истим условима под којима су прописане.
Од правила да народна скупштина проглашава ванредно стање
и прописује мере одступања од људских и мањинских права, Уставом
је предвиђен изузетак и то само у случају када народна скупштина није
у могућности да се састане . таква ситуација је могућа, без обзира што
је уставом предвиђено да се за време ванредног стања Народна
скупштина састаје без посебног позива и да не може бити распуштена.
У наведеној ситуацији одлуку о проглашењу ванредног стања доносе
заједно председник Републике, председник Народне скупштине и
председник Владе, под истим условима као и Народна скупштина , а
мере којима се одступа од људских и мањинских права може
прописати Влада уредбом уз супотпис председника Републике, уз
обавезу да у року од 48 сати од доношења одлуке , односно мера,
односно чим Народна скупштина буде у могућности да се састане,
достави одлуку , односно уредбу на потврђивање Народној скупштини.
Ако Народна скупштина не потврди одлуку , односно уредбу,
одлука престаје да важи завршетком прве седнице Народне скупштине
одржане по проглашењу ванредног стања, а уредба престаје да важи 24
сата од почетка прве седнице Народне скупштине одржане по
проглашењу ванредног стања.
Ратно стање
Уставом је прописан начин проглашења ратног стања, тако што је
утврђено да ратно стање проглашава Народна скупштина, која може
истовремено са проглашењем ратног стања да пропише и мере којима се
одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права.
У случају кад Народна скупштина није у могућности да се
састане, одлуку о проглашењу ратног стања, као и мере одступања од
Уставом зајемчених људских и мањинских права, када је те мере потребно
прописати, доносе заједно председник Републике, председник Народне
скупштине и председник Владе.
Уставом је такође утврђено да све мере прописане у периоду
ратног стања, потврђује Народна скупштина кад буде у могућности да се
састане.

65
 8.ПРОМЕНА УСТАВА

Уставом је посебно уређено питање поступка за промену Устава,

који се састоји из више фаза, као и питање надлежности за одлучивање о
промени Устава, тако што је утврђено да о промени Устава одлучује
народна скупштина. Истовремено, Уставом је утврђена изричита забрана
промене Устава за време ратног стања или ванредног стања.
Прву фазу поступка чини предлог за промену Устава који може
да поднесе:
1) најмање једна трећина од укупног броја народних посланика;
2) председник Републике;
3) Влада;
4) најмање 150 000 бирача.
Предлог за промену устава усваја се двотрећинском већином
од укупног броја народних посланика. Ако не буде постигнута
потребна већина, односно ако предлог није усвојен, промени Устава о
питањима садржаним у поднетом предлогу не може се приступити у
наредних годину дана.
Другој фази у поступку промене Устава приступа се ако
Народна скупштина усвоји предлог за промену Устава. Другу фазу
чини израда и разматрање акта о промени Устава који народна
скупштина усваја двотрећинском већином од укупног броја народних
посланика. Приликом усвајања акта о промени устава, Народна
скупштина може одлучити да тај акт потврде грађани на референдуму.
Од правила да Народна скупштина може, што значи да не мора
да акт о промени Устава стави на референдум, постоји изузетак када
Народна скупштина мора ставити тај акт на референдум ради
потврђивања, а то је у случају када се промена Устава односи на
преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе,
уређење власти, проглашење ратног и ванредног стања, одступање од
људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или на поступак
за промену Устава.
Када се акт о промени Устава стави на потврђивање, грађани се
на референдуму изјашњавају најкасније у року од 60 дана од дана
усвајања акта о промени Устава . Промена Устава је усвојена ако је за
промену на референдуму гласала већина изашлих бирача.
Акт о промени Устава који је потврђен на референдуму ступа на
снагу када га прогласи Народна скупштина. Ако Народна скупштина не
одлучи да акт о промени Устава стави на потврђивање, промена Устава је

66
усвојена изгласавањем у Народној скупштини, а акт о промени Устава
ступа на снагу када га прогласи Народна скупштина.

У Београду,
7.фебруара 2011. године
ПРИПРЕМИЛА
Надежда Митровић-Житко

67
68
 II
РАДНИ ОДНОСИ

69
 1.ЗАКОНСКА И ДРУГА РЕГУЛАТИВА У
ОБЛАСТИ РАДНИХ ОДНОСА

1) Начин уређивања права, обавеза и одговорности из радног

односа и по основу рада у Републици Србији

Устав Републике Србије, поред одредаба о надлежности

Републике да уређује и обезбеђује систем заштите у области радних
односа, садржи и одредбе којима се зајемчују слободе и права у вези са
радом и по основу рада. Степен директног зајемчења највећи је код
"слобода", а код "права" степен зајемчења је мање директан и
остваривање зајемчених права зависи од допунске регулативе (закона и
колективног уговора).

У складу са наведеним уставним овлашћењима и ратификованим

међународним конвенцијама, права, обавезе и одговорности из радног
односа, односно по основу рада уређују се, у складу са ратификованим
међународним конвенцијама, и то:

1) Законом о раду ("Службени гласник РС”, број 24/05, 61/05,

54/09, 32/13 и 75/14-у даљем тексту: Закон), који се примењује на
запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или
страног правног, односно физичког лица, односно послодавца; на
запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца,
ако посебним законом није друкчије одређено; на запослене у државним
органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и
јавним службама, ако посебним законом није другачије одређено; на
запослене код послодаваца у области саобраћаја, ако посебним прописом
није другачије одређено; на запослене стране држављане и лица без
држављанства који раде код послодаваца на територији Републике
Србије, ако законом није другачије одређено;

2)посебним законом - посебан закон може бити донет: за

запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца; за
запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и
локалне самоуправе и јавним службама; за запослене у области
саобраћаја; за запослене стране држављане и лица без држављанства који
раде код послодавца на територији Републике Србије;

70
 3)колективним уговоромкод послодавца, којим се, у складу са
законом, поред права, обавеза и одговорности из радног односа, уређују и
међусобни односи учесника колективног уговора;
4)правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са
законом, уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа, ако:
а) код послодавца није основан синдикат или ниједан
синдикат не испуњава услове репрезентативности или није закључен
споразум о удруживању у складу са Законом о раду;
б) ниједан учесник колективног уговора не покрене
иницијативу за почетак преговора ради закључивања колективног
уговора;
ц) учесници колективног уговора не постигну сагласност за
закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања
преговора. Протек рока од 60 дана је услов за доношење правилника о
раду, али не значи и да протеком тог рока престају преговори, јер је
Законом прописана обавеза учесника колективног уговора да наставе
преговоре у доброј вери;
д) синдикат у року од 15 дана од дана достављања позива за
почетак преговора за закључивање колективног уговора не прихвати
иницијативу послодаваца.
Када су у питању услови и начин доношења правилника о раду,
Законом су прописана следећа правила:
1) послодавац који не прихвати иницијативу репрезентативног
синдиката за приступање преговорима за закључивање колективног
уговора, не може правилником о раду да уреди права и обавезе
запослених;
2) правилник о раду који се доноси у случају када учесници
колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног
уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора, послодавац је
дужан да достави репрезентативном синдикату у року од седам дана од
дана његовог ступања на снагу;
3) правилник о раду доноси надлежни орган код послодавца, утврђен
законом, односно оснивачким актом или другим оипштим актом
послодавца, а код послодавца који нема статус правног лица доноси
овлашћено лице у складу са законом;
4) правилник о раду јавног предузећа и друштва капитала чији је
оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне
самоуправе и друштва капитала чији је оснивач јавно предузеће, доноси
се уз претходну сагласност оснивача.

71
 С обзиром на то да се правилник о раду доноси у случају када, из
разлога наведених Законом, није донет колективни уговор код
послодавца, јасно је да тај правилник престаје да важи даном ступања на
снагу колективног уговора код послодавца.

Законом је изричито прописано да:

1) општи и посебан колективни уговор морају бити у
сагласности са законом;
2) колективни уговор код послодавца, правилник о раду и
уговор о раду,морају бити у сагласности са законом;
3) код послодавца који су у време закључивања општег и
посебног колективног уговора били чланови удружења послодаваца -
учесника колективног уговора или су накнадно приступили том
удружењу, као и код послодаваца који нису чланови удружења
послодаваца - учесника колективног уговора када министар надлежан за
послове рада то утврди, колективни уговор код послодавца, правилник о
раду и уговор о раду, морају бити у сагласности са законом и у
сагласности са општим и посебним колективним уговором.

2) Међусобни однос закона, колективног уговора, правилника о

раду и уговора о раду

Колективним уговором и правилником о раду ( у даљем тексту:

општи акт) и уговором о раду не могу се утврдити мања права за
запослене нити утврдити неповољнији услови рада од права и услова
прописаних законом, а већа права и повољнији услови могу, ако законом
није друкчије одређено.
У случају да општи акт садржи одредбе којима се утврђују
неповољнији услови рада од услова утврђених законом, примењују се
одредбе закона.
Посебним колективним уговором не могу се утврђивати мања
права и неповољниЈи услови рада у односу на општи колективни
уговор који обавезује послодавце који су чланови удружења
послодаваца
Колективним уговором код послодавца не могу се утврђивати
мања права и неповољнији услови рада запосленом од права и услова
утврђених општим, односно посебним колективним уговором који
обавезује тог послодавца.
Ништаве су одредбе уговора о раду којима се утврђују
неповољнији услови рада од услова утврђених законом и колективним
уговором, односно одредбе које се заснивају на нетачном обавештењу

72
од стране послодавца о појединим правима, обавезама и
одговорностима запосленог. Ништавост одредаба уговора о раду
утврђује се пред надлежним судом, а право да се захтева
ништавост не застарева.

3) Основна права и обавезе запосленог и послодавца

а) Права и обавезе запослених

Запослени има право, у складу са законом, општим актом,

односноуговором о раду, на:

- одговарајућу зараду;
- безбедност и здравље на раду;
- здравствену заштиту, заштиту личног интегритета,
достојанство личности, и друга права у случају болести, смањења или
губитка радне способности и старости;
- материјално обезбеђење за време привремене
незапослености, као и право на друге облике заштите.
- посебну заштиту за време трудноће и порођаја има
запослена жена;
- посебну заштиту ради неге детета има запослени у складу са
Законом;
- посебну заштиту, у складу са законом, имају запослени млађи
од 18 година живота и запослена особа са инвалидитетом;
- удруживање, учешће у преговорима за закључивање
колективних уговора, мирно решавање колективних и индивидуалних
радних спорова, консултовање, информисање и изражавање својих
ставова о битним питањима у области рада, непосредно или преко својих
представника, и због тих активности не може бити позван на
одговорност, нити стављен у неповољнији положај у погледу услова
рада, ако поступа у складу са законом и колективним уговором;

Уговором о раду или одлуком послодавца може се утврдити

учешће запосленог у добити оствареној у пословној години, у складу са
законом и општим актом.

Обавезе запосленог су:

- да савесно и одговорно обавља послове на којима ради;
- да поштује организацију рада и пословања код послодавца, као

73
и услове и правила послодавца у вези са испуњавањем уговорних и
других обавеза из радног односа;

- да обавести послодавца о битним околностима које утичу или би

могле да утичу на обављање послова утврђених уговором о раду;
- да обавести послодавца о свакој врсти потенцијалне опасности
за живот и здравље и настанак материјалне штете;
- да се придржава права и обавеза утврђених законом, општим
актом и уговором о раду.
-
б) Обавезе послодавца

Послодавац је дужан да запосленом:

- за обављени рад исплати зараду, у складу са законом,
општим актом и уговором о раду;
- обезбеди услове рада и организује рад ради безбедности и
заштите живота и здравља на раду, у складу са законом и другим
прописима;
- пружи обавештење о условима рада, организацији рада и
пословања код
послодавца, као и о условима и правилима послодавца у вези са
испуњавањем уговорних и других обавеза из радног односа, као и о
правима и обавезама које произлазе из прописа о раду и прописа о
безбедности и заштити живота и здравља на раду;
- обезбеди обављање послова утврђених уговором о раду.
Послодавац је дужан да затражи мишљење синдиката у
случајевима утврђеним законом, а код послодавца код кога није
образован синдикат од представника кога одреде запослени.
Послодавац је дужан да се придржава права и обавеза утврђених
законом, општим актом и уговором о раду.

4) Забрана дискриминације

Основно уставно начело у погледу права на рад, слободе рада и

доступности радних места под једнаким условима, разрађено је посебним
одредбама закона на тај начин што је прописано да је забрањена
непосредна и посредна дискриминација лица које тражи запослење, као и
запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост,
трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну
припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално
опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло,

74
имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима
или неко друго лично својство.
Непосредна дискриминација је свако поступање узроковано
неким од наведених својстава лица које тражи запослење или запосленог
лица, којим се та лица због својстава која имају стављају у неравноправан
положај у односу на друга лица у истој ситуацији.
Посредна дискриминација постоји када одређена наизглед
неутрална одредба, критеријум или пракса ставља или би ставила у
неравноправан положај лица која траже запослење, као и запосленог због
његових својстава, статуса, опредељења или уверења у односу на друго
лице.
Дискриминација, посредна и непосредна, забрањена је у односу на
услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла,
услове рада и сва права из радног односа, образовање, оспособљавање и
усавршавање, напредовање на послу и отказ уговора о раду.
Законом је посебно прописана забрана узнемиравања и сексуалног
узнемиравања., као најчешћих облика испољавања дискриминаторског
односа према лицима која имају одређена својства, статус или уверења,
односно према лицима с обзиром на полну припадност.
Узнемиравање је дефинисано као свако нежељено понашање
узроковано својствима лица које има за циљ или представља повреду
достојанства лица које тражи запослење или је запослено, а које изазива
страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење.
Сексуално узнемиравање дефинисано је као свако вербално,
невербално или физичко понашање које има за циљ или представља
повреду достојанства лица које тражи запослење или је запослено, у
сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско,
понижавајуће или увредљиво окружење.
Заштита од било ког облика и врсте дискриминације обезбеђена
је тако што је Законом о раду прописано да лице које тражи
запослење, као и запослено лице, има право да покрене пред
надлежним судом поступак за накнаду штете од послодавца у
случајевима било ког облика и врсте дискриминације. Такође је
прописано да ако је тужилац у току поступка учинио вероватним да је
учињена дискриминација у смислу Закона о раду, терет доказивања да
није било понашања које представља дискриминацију је на туженом.
Законом су истовремено прописани случајеви у којима постоје
одређена ограничења, односно прављење разлике по неком од основа
који чине елементе дискриминације који се не сматрају
дискриминацијом, као што је прављење разлике, искључење или
давање првенства у односу на одређени посао када је природа посла

75
или услови у којима се посао обавља такви да одређене
карактеристике у погледу својства лица, статуса и слично
представљају стварни и одлучујући услов обављања посла и да је
сврха која се тиме жели постићи оправдана.
Такође је прописано да се не сматрају дискриминацијом ни
одредбе закона, општег акта и уговора о раду које се односе на
посебну заштиту и помоћ одређеним категоријама запослених, а
посебно оне о заштити особа са инвалидитетом, жена за време
породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, као и
одредбе које се односе на посебна права родитеља, усвојитеља,
старатеља и хранитеља.
Законом је такође прописано да су одредбе уговора о раду
којима се утврђује дискриминација по било ком основу ништаве.

2. ЗАСНИВАЊЕ РАДНОГ ОДНОСА

Општи појам радног односа подразумева добровољну, личну,

радноправну и функционалну везу између запосленог и послодавца на
основу које се запослени укључује у организацију рада послодавца уз
преузимање обавезе да на одговарајућем радном месту обавља поверени
посао под прописаним (и евентуално уговореним) условима, ради
стицања права на зараду и других права којима је основ или услов радни
однос.
Запослени су физичка лица која су у радном односу код
послодавца.
Послодавац је домаће, односно страно правно или физичко лице
које запошљава, односно радно ангажује једно или више лица.

1. Услови за заснивање радног односа

Радни однос може да се заснује са лицем које испуњава утврђене

услове. Ти услови се утврђују законом и актом послодавца.
Тако је прописано да послодавац може да заснује радни однос са
лицем које има најмање 15 година живота и које испуњава друге услове
за рад на одређеним пословима, утврђене законом, односно правилником
о организацији и систематизацији послова који доноси директор, односно
предузетник и којим се утврђују организациони делови код послодавца,
назив и опис посла, врста и степен стручне захтеване спреме, односно
образовања и други посебни услови за рад на тим пословима, а може да се
утврди и број извршилаца. Овај правилник није дужан да доноси
послодавац који има 10 и мање запослених.
76
 Законом је прописано да се за рад на одређеним пословима,
изузетно, могу утврдити највише два узастопна степена стручне спреме,
односно образовања у складу са законом.
Правилник о организацији и систематизацији послова доноси
надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или
општим актом послодавца.
Као додатни услови који се односе на заснивање радног односа са
лицем млађим од 18 година, а у складу са општим начелом да та лица
уживају посебну заштиту, законом је прописано:
-давање писмене сагласности родитеља, усвојиоца или стараоца;
-да такав рад не угрожава његово здравље, морал и образовање,
односно да такав рад није забрањен законом;
-да је то лице способно за обављање послова за које заснива радни
однос и да такви послови нису штетни за његово здравље, што се
потврђује налазом надлежног здравственог органа. Ако је лице млађе од
18 година на евиденцији незапослених коју води републичка организација
надлежна за запошљавање, трошкове лекарског прегледа сноси та
организација.
Лице које заснива радни однос дужно је да приликом заснивања
радног односа достави послодавцу исправе и друге доказе о испуњености
услова за рад на пословима за које заснива радни однос утврђених
правилником, а послодавац не може да захтева податке о породичном,
односно брачном статусу и планирању породице, односно достављање
исправа и других доказа који нису од непосредног значаја за обављање
послова за које заснива радни однос.
У складу са општим принципима који су садржани у забрани
дискриминације, послодавцу се изричито забрањује да заснивање радног
односа условљава:
- тестом трудноће, осим ако се ради о пословима код којих постоји
знатан ризик за здравље жене и детета утврђен од стране надлежног
здравственог органа;
- претходним давањем изјаве о отказу уговора о раду од стране
кандидата.
Особе са инвалидитетом, које представљају категорију запослених
који уживају посебну заштиту, радни однос заснивају под условима и на
начин прописан Законом, ако посебним законом није друкчије одређено.
Страни држављани или лице без држављанства, може да заснује
радни однос под условима прописаним Законом и посебним законом.

2) Уговор о раду

77
 Радни однос се заснива појединачним правним актом- уговором о
раду којим се изражава сагласност воља запосленог и послодавца да се
под одређеним условима заснује радни однос. Суштину уговора о раду
опредељује не само слободно изражена воља запосленог и послодавца,
већ обавезујућа основна и општа правила о његовој усклађености са
Законом и колективним уговором.
Уговор о раду може да се закључује на неодређено или одређено
време. Ако уговором о раду није утврђено време на које се закључује,
сматра се да је уговор закључен на неодређено време.
Уговор о раду се закључује пре ступања запосленог на рад и у
писменом облику, а ако послодавац са запосленим не закључи уговор о
раду на прописани начин, сматра се да је запослени засновао радни однос
на неодређено време, даном ступања на рад. Уговор о раду сматра се
закљученим када га потпишу запослени и послодавац. Уговор о раду у
име и за рачун послодавца закључује надлежни орган код послодавца,
односно лице утврђено законом или општим актом послодавца или лице
које они овласте.
Уговор о раду закључује се у три примерка од којих се обавезно
један примерак предаје запосленом, а два примерка задржава послодавац.
Садржина уговора о раду је и начелно и у појединостима у
знатној мери унапред опредељена законом. Начелно тако што он мора
бити у складу са законом и колективним уговором, али и тако што се
њиме не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од
права и услова утврђених законом и колективним уговором. Уколико
уговор о раду садржи такве одредбе, оне су ништаве, а примењују се
одговарајуће одредбе закона и колективног уговора.
Посматрано у појединостима уговор о раду садржи: назив и
седиште послодавца; лично име запосленог, место пребивалишта
односно боравишта запосленог; врсту и степен стручне спреме,
односно образовања запосленог који су услов за обављање послова за
које се закључује уговор о раду; назив и опис послова које запослени
треба да обавља; место рада; врсту радног односа (на одређено или
неодређено време); трајање уговора о раду на одређено време и основ
за заснивање радног односа на одређено време; дан почетка рада;
радно време (пуно, непуно или скраћено); новчани износ основне
зараде на дан закључења уговора о раду; елементе за утврђивање
основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и друга
примања запосленог; рокове за исплату зараде и других примања на
које запослени има право; трајање дневног и недељног радног
времена.

78
 Уговор о раду не мора да садржи елементе за утврђивање
основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и друга
примања запосленог, рокове за исплату зараде и других примања на
које запослени има право, као и трајање дневног и недељног радног
времена, ако су они утврђени законом, колективним уговором,
правилником о раду или другим актом послодавца у складу са
законом, али у уговору о раду мора бити назначен акт којим су та
питања утврђена у моменту закључења уговора о раду.
Уговором о раду могу да се уговоре и друга права и обавезе, а
на права и обавезе која нису утврђена уговором о раду примењују се
одговарајуће одредбе закона и општег акта (колективног уговора и
правилника о раду).
На основу свега изнетог може се закључити да је уговор о раду
двострани уговор у писаној форми, закључен између запосленог и
послодавца ради заснивања радног односа и регулисања права и
обавеза по основу рада, укључујући и одговорност, у складу са
законом и колективним уговором. Према томе, уговор о раду има
двојну функцију: он је инструмент за заснивање радног односа, али и
правни акт којим се радни однос регулише.
Послодавац је дужан да уговор о раду, односно други уговор у
складу са Законом или њихову копију држи у седишту или другој
пословној просторији послодавца или на другом месту, у зависности од
тога где запослено или радно ангажовано лице ради.
Ово решење је условљено, поред осталог и потребом да се
омогући испектору рада када у вршењу инспекцијског надзора затекне
лице на радном месту да одмах, без одлагања, провери и законитост
његовог радног ангажовања, односно основ по коме то лице обавља
послове код послодавца.

3) Ступање на рад

Ступање на рад запосленог, његово укључивање у организацију

рада послодавца, последња је фаза или фактички чин у поступку
заснивања радног односа. Од тог момента преузимају се обавезе и теку
права из радног односа. Стога се ступање на рад узима као тренутак од
када се рачуна да је радни однос дефинитивно заснован. Хронолошки
посматрано, прво се закључује уговор о раду и у њему се, као што је
речено, одређује дан ступања на рад. У случају да запослени одређеног
дана не ступи на рад, сматра се да није засновао радни однос, осим ако је
спречен да ступи на рад из оправданих разлога или ако се послодавац и
запослени друкчије не договоре.
79
 4) Пробни рад

Уговором о раду може да се уговори пробни рад, који не може да

траје дуже од шест месеци. За време пробног рада послодавац или
запослени могу да откажу уговор о раду и пре истека времена за који је
уговорен пробни рад, са отказним роком који износи најмање пет
радних дана. Ако уговор о раду отказује послодавац, дужан је да
образложи отказ уговора о раду.
Запосленом који за време пробног рада није показао одговарајуће
радне и стручне способности, престаје радни однос даном истека рока
одређеног уговором о раду.
Из изнетог јасно је да је сврха пробног рада да омогући
послодавцу да се увери да је новопримљени запослени стварно способан
да квалитетно обавља послове који су му поверени. За то време и
запослени треба да се увери да ли му одговарају услови рада на
одређеном радном месту или не.
По својој природи пробни рад је више услов за опстанак него за
настанак радног односа. Као такав се по правилу захтева од запосленог
који треба да обавља сложеније послове и ограниченог је трајања на
време које је неопходно да запослени покаже стварне способности. У
зависности од резултата пробног рада, већ засновани радни однос се
наставља или престаје.

5) Радни однос на одређено време

Радни однос на одређено време постављен је на новим основама

у односу на раније важећа законска решења, полазећи од потреба и
захтева тржишта рада. У том смислу Законом је прописано да уговор о
раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа
чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су
оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем неког
догађаја, за време трајања тих потреба. У зависности од природе
појединих послова и времена трајања, послодавац може закључити један
или више уговора о раду на одређено време на основу којих се радни
однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без
прекида не може бити дужи од 24 месеца. Под прекидом не сматра се
прекид рада краћи од 30 дана.

Изузетак од опште утврђеног правила за заснивање радног односа,

пре свега у погледу периода на који се тај радни однос заснива на
одређено време, јесте радни однос на одређено време који се заснива:
80
 1) ако је то потребно због замене привремено одсутног
запосленог, до његовог повратка;
2) за рад на пројекту чије је време унапред одређено,
најдуже до завршетка пројекта;
3) са страним држављанином, на основу дозволе за рад у складу
са законом, најдуже до истека рока на који је издата дозвола;
4) за рад на пословима код новооснованог послодавца чији упис
у регистар код надлежног органа у моменту закључења уговора о раду
није старији од једне године, на време чије укупно трајање није дуже од
36 месеци;
5) са незапосленим коме до испуњења једног од услова за
остваривање права на старосну пензију недостаје до пет година, најдуже
до испуњења услова, у складу са прописима о пензијском и инвалидском
осигурању.
Ако је радни однос на одређено време заснован због замене
привремено одсутног запосленог, за рад на пројекту чије је време унапред
одређено, као и са страним држављанином, на основу дозволе за рад у
складу са законом, послодавац може са истим запосленим да закључи
нови уговор о раду на одређено време по истеку рока предвиђеног за
наведене случајеве, по истом, односно другом правном основу, у складу
са одредбом Закона која се односи на заснивање радног односа на
одређено време.
Ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно закону
или уколико послодавац злоупотреби право заснивања радног односа на
одређено време и запослени настави да ради и после истека рока за који је
радни однос заснован, радни однос заснован на одређено време постаје
радни однос на неодређено време, ако то прекорачење износи најмање
пет радних дана.

6) Радни однос за обављање послова са повећаним ризиком

Послови са повећаним ризиком су послови утврђени у складу са

законом, за које су прописани посебни услови рада и које могу да
обављају запослени на основу претходно утврђене здравствене
способности за рад на тим пословима од стране надлежне здравствене
установе.

Имајући то у виду, законом је прописано да послодавац за

обављање ових послова може да закључи уговор о раду само са лицем
које испуњава прописане услове.

81
 С обзиром на то да се у конкретном случају ради о посебној
категорији запослених због тежине, опасности и штетности посла,
односно специфичности и потреба које обављање ових послова захтева,
законом је прописано да ова лица, поред основних права која имају и
остали запослени, имају право на скраћено радно време и посебна права
која се утврђују законом којим се уређује пензијско и инвалидско
осигурање (стицање и остваривање права на пензију под повољнијим
условима и сл.).

7) Радни однос са непуним радним временом

Правило је да запослени ради са пуним радним временом и да

ради код једног послодавца. Међутим постоје објективне ситуације када
организација рада захтева да се послови на одређеном радном месту
обављају са непуним радним временом, а често такав начин обављања
послова одговара појединим категоријама запослених, као што су мајке са
малом децом, студенти, старија лица и други.
Радни однос за рад са непуним радним временом може да се
заснује на одређено или на неодређено време.
Запослени који ради са непуним радним временом има право на
зараду, друга примања и друга права из радног односа сразмерно времену
проведеном на раду, осим ако за поједина права законом, општим актом и
уговором о раду није друкчије одређено.
Послодавац је дужан:
1) да запосленом који ради са непуним радним временом
обезбеди исте услове рада као и запосленом са пуним радним временом
који ради на истим или сличним пословима;
2) да благовремено обавести запослене о доступности
послова са пуним и непуним радним временом, на начин и у
роковима утврђеним општим актом;
3) да размотри захтев запосленог са непуним радним временом
за прелазак на пуно радно време, као и запосленог са пуним радним
временом за прелазак на непуно радно време.
Законом је такође прописано да се колективним уговором уређује
сарадња и информисање синдиката о пословима са непуним радним
временом.
Запослени који код једног послодавца ради са непуним радним
временом може за остатак радног времена да заснује радни однос код
другог послодавца и да на тај начин оствари пуно радно време.
Давање могућности вишеструког радног односа за запослене који
раде са непуним радним временом има за циљ да се тако запосленим

82
лицима омогући, не само стицање свих права из радног односа по
врстама, већ и у пуном обиму, а не само у обиму који је сразмеран радном
времену краћем од пуног радног времена.

8) Радни однос за обављање послова ван просторија послодавца

Рад ван просторија послодавца означава рад који запослени

обавља код куће или на неком другом месту, односно рад измештен из
пословних просторија послодавца, у циљу производње или пружања
услуга према захтевима послодавца - рад на даљину.
Законом је прописано ограничење у погледу врсте послова који се
могу обављати ван просторија послодавца, тако што је прописано да
послодавац може да уговори обављање ван својих просторија само оних
послова који нису опасни или штетни по здравље запосленог и других
лица и који не угрожаваЈу животну средину.
Уговор о раду којим се заснива радни однос за обављање послова
ван просторија послодавца, поред одредаба које су заједничке за све
облике радног односа, садржи и: време трајања радног времена према
нормативима рада; начин вршења надзора над радом и квалитетом
обављања послова запосленог; средстава за рад за обављање послова које
је послодавац дужан да набави, инсталира и одржава; коришћење и
употребу средстава за рад запосленог и накнаду трошкова за њихову
употребу; накнаду других трошкова рада и начин њиховог утврђивања;
друга права и обавезе.
Законом су лица која раде на пословима ван просторија
послодавца и лица која раде у просторијама послодавца посебно
изједначена у остваривању одређених права, као што је право на основну
зараду која не може бити утврђена у мањем износу од основне зараде
запосленог који ради на истим пословима у просторијама послодавца.
Такође је прописано да се одредбе Закона, које се односе на распоред
радног времена, прековремени рад, прерасподелу радног времена, ноћни
рад, одморе и одсуства, примењују и на уговор о раду за рад ван
просторија послодавца, ако друкчије није одређено општим актом или
уговором о раду, а да количина и рокови за извршење послова који се
обављају по основу наведеног уговора не могу бити одређени на начин
којим се запосленом онемогућава да користи права на одмор у току
дневног рада, дневни, недељни и годишњи одмор, у складу са законом и
општим актом.

9) Радни однос са кућним помоћним особљем

83
 Један од облика рада који није имао адекватно место у нашем
законодавству јесте рад кућног помоћног особља (послови одржавања
домаћинства, чување деце, старање о старијим и болесним особама и
други послови у домаћинству). Законом се посебно уређује овај облик
рада, са свим правима по основу радног односа и социјалног осигурања и
другим специфичностима.
Специфичности ове врсте рада утврђују се уговором о раду, а
односе се на исплаћивање дела зараде и у натури - обезбеђивањем
становања и исхране, односно само становања или само исхране, чија се
вредност такође мора изразити у новцу. као и најмањи проценат зараде
који се обавезно обрачунава и исплаћује у новцу који не може бити мањи
од 50% од зараде запосленог, уз обавезу послодавца да за време
одсуствовања са рада запосленом накнаду зараде исплаћује у новцу.
Законом је посебно прописано ограничење у погледу лица са
којима се може закључити уговор о раду са кућним помоћним особљем,
због злоупотреба које су се у пракси дешавале. У том смислу, прописано
је да се тај уговор не може закључити са супружником, усвојиоцем или
усвојеником, крвним сродником у правој линији без обзира на степен
сродства и у побочној линији до другог степена сродства и са тазбинским
сродником до другог степена сродства.

10) Приправници

Послодавац може да заснује радни однос са лицем које први пут

заснива радни однос, у својству приправника, за занимање за које је то
лице стекло одређену школску спрему, ако је то као услов за рад на
одређеним пословима утврђено законом или правилником послодавца
којим се утврђује врста послова, стручна спрема и други посебни услови
за рад на тим пословима.
Законом је прописано да на исти начин и под истим условима
послодавац може да заснује радни однос и са лицем које је радило краће
од времена утврђеног за приправнички стаж у степену стручне спреме
која је услов за рад на тим пословима, односно прописана је могућност да
то лице приликом заснивања радног односа код другог послодавца
наставља да обавља приправнички стаж.
Приправнички стаж може трајати најдуже годину дана, под
условом да законом то питање није друкчије одређено.
Приправник има право на зараду најмање у висини 80% основне
зараде за послове за које је закључен уговор о раду и на накнаду
трошкова и друга примања, као и сва друга права из радног односа, у
складу са законом, општим актом или уговором о раду.

84
 11) Измена уговора о раду

1. Измена уговорених услова рада –

Имајући у виду да се уговором о раду, поред осталог, утврђују и
услови рада у погледу врсте посла, места рада и други услови, у току
трајања уговора о раду може доћи до потребе да се поједини од тих
услова промене. С тога је Законом прописано да послодавац може
запосленом да понуди измену уговорених услова рада, потписивањем
анекса уговора о раду, и то:

(1) ради премештаја на други, одговарајући посао (посао за чије

обављање се захтева иста врста и степен стручне спреме који су
утврђени уговором о раду) због потребе процеса или организације
рада;

(2)ради премештаја у друго место рада код истог послодавца и то

ако су испуњени законом прописани услови.

(3)ради упућивања на рад на одговарајући посао (посао за чије

обављање се захтева иста врста и степен стручне спреме који су
утврђени уговором о раду) код другог послодавца.

(4) ако је запосленом који је вишак обезбедио остваривање

права на премештај на друге послове, рад код другог послодавца,
преквалификацију или доквалификацију, непуно радно време али не
краће од половине пуног радног времена или другу меру;

(5) ради промене елемената за утврђивање основне зараде,

радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и других примања
запосленог, који су садржани у уговору о раду закљученим са запосленим
у складу са одредбама Закона које се односе на садржину уговора о раду;
(6) у другим случајевима утврђеним законом, општим
актом и уговором о раду.
Послодавац је дужан да уз анекс уговора о раду запосленом
достави писмено обавештење које садржи: разлоге за понуђени анекс
уговора, рок у коме запослени треба да се изјасни, који не може бити
краћи од осам радних дана, и правне последице које могу да настану
непотписивањем анекса уговора.

2. Последице прихватања, односно одбијања прихватања анекса

уговора о раду
85
 Ако запослени потпише анекс уговора у остављеном року (који не
може бити краћи од осам дана), задржава право да пред надлежним судом
оспорава законитост тог анекса.
Запослени који одбије понуду анекса уговора у остављеном року,
задржава право да у судском поступку поводом отказа уговора о раду
(запосленом може да престане радни однос ако одбије да закључи анекс
уговора о раду у смислу члана 179. став 5. тачка 2) Закона), оспорава
законитост анекса уговора.
Сматра се да је запослени одбио понуду анекса уговора ако не
потпише анекс уговора у року који је одредио послодавац у складу са
Законом.

3.Случајеви у којима се не примењује обавеза примене поступка

за понуду анекса уговора о раду

Обавеза примене поступка за понуду анекса уговора о раду, не

примењује се у случају:
1)закључивања анекса уговора о раду на иницијативу запосленог;
2) привременог премештања запосленог на друге одговарајуће
послове, због потребе хитности њиховог обављања, када се доноси
решење, које може трајати најдуже 45 радних дана у периоду од 12 месеци
;
3) измене личних података о запосленом и података о послодавцу и
других података којима се не мењају услови рада, што се констатује
анексом уговора на основу одговарајуће документације.
Законом је прописана могућност израде пречишћеног текста
уговора о раду, којим се замењује основни текст уговора о раду са свим
анексима који су саставни делови тог уговора. Пречишћен текст уговора о
раду потписују послодавац и запослени.

4. Премештај у друго место рада

Запослени може да буде премештен у друго место рада, у

следећим случајевима:
- 1)-ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља у
местима ван седишта послодавца, односно његовог организационог дела,
- 2)-ако је удаљеност од места у коме запослени ради до места у
које се премешта на рад мања од 50 км и ако је организован редован
превоз који омогућава благовремени долазак на рад и одлазак са рада и

86
обезбеђена накнада трошкова превоза у јавном саобраћају у висини цене
карте,
- 3)-у другим случајевима, под условом да је запослени дао свој
пристанак на премештај;

4. Премештај на рад код другог послодавца

Запослени може привремено да буде упућен на рад код другог

послодавца на одговарајући посао (посао за чије обављање се захтева
иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о
раду), док трају разлози за његово упућивање, а најдуже годину дана, и
то:
-ако је привремено престала потреба за његовим радом,
-ако је пословни простор дат у закуп или је закључен уговор о
пословној сарадњи,
-у другим случајевима утврђеним општим актом или уговором о
раду.
Упућивање на рад код другог послодавца из наведених разлога
може да траје и дуже од годину дана, односно док трају разлози за
упућивање, само уз сагласност запосленог, односно уз пристанак
запосленог.
Запослени може привремено да буде упућен на рад у друго место
рада послодавца код кога је упућен на рад, под условима под којим се
запослени може преместити у друго место рада код послодавца који га је
упутио на рад код другог послодавца.
Запослени са послодавцем код кога је упућен на рад закључује
уговор о раду на одређено време којим се не могу утврдити мања права
од права које је запослени имао код послодавца који га је упутио на рад и
код кога има право да се врати по истеку рока на који је упућен на рад
код другог послодавца.

3.РАДНО ВРЕМЕ

Радно време као радноправна категорија има вишеструки смисао и

значај, посматрано са аспекта интереса послодавца, запослених и ширих
друштвених интереса. За послодавца од примарног интереса је економски
смисао радног времена у коме треба произвести што више производа,
односно пружити што више услуга и на крају остварити што већи профит.
Са становишта запослених најзначајнија је заштитна функција
радног времена. Што је краће радно време, подношљивији је напор који

87
произлази из професионалног обављања послова, мањи су ризици по
здравље, радну способност и по живот запосленог.
Са ширег друштвеног становишта, дуже трајање радног времена
сужава могућност запошљавања већег броја лица и обрнуто. Последице
свега тога на дуготрајну и масовну незапосленост јасне су саме по себи.
Из наведених противречних интереса, најпре је резултирало
законско ограничење трајања радног времена а потом, сталним техничко-
технолошким напретком и порастом продуктивности рада, омогућено је
даље скраћивање дужине трајања радног времена.
Из наведених и многобројних других разлога у савременом свету
се право на ограничено радно време не само признаје већ и квалификује
као основно право запосленог и гарантује правним актима највишег ранга
у националном и међународном радном праву. У том смислу се и у нашој
земљи Уставом гарантује право на ограничено радно време у складу са
законом.
1) Појам радног времена

Радно време је временски период у коме је запослени дужан,

односно расположив да обавља послове према налозима послодавца,на
месту где се послови обављају, у складу са законом. Запослени и
послодавац могу се споразумети да један период радног времена у оквиру
уговореног радног времена запослени послове обавља од куће.
Радним временом не сматра се време у коме је запослени
приправан да се одазове на позив послодавца да обавља послове ако се
укаже таква потреба, при чему се запослени не налази на месту где се
његови послови обављају, у складу са законом. Време приправности и
висина накнаде за исту уређује се законом, општим актом или уговором о
раду.
Време које запослени у току приправности проведе у обављању
послова по позиву послодавца сматра се радним временом.

2) Пуно и непуно радно време

Пуно радно време износи 40 часова недељно, ако Законом није
друкчије одређено.
Изузетно, општим актом послодавца може да се утврди радно
време краће од 40 часова недељно, али не краће од 36 часова недељно, у
ком случају запослени остварује сва права и обавезе из радног односа као
да ради пуно радно време.

88
 Непуно радно време јесте радно време краће од пуног радног
времена и остварује се под условима и на начин прописан за радни однос
са непуним радним временом.

3)Скраћено радно време

Обавеза послодавца да скраћује радно време везана је за рад на
нарочито тешким, напорним и за здравље опасним пословима, утврђеним
законом или општим актом, на којима и поред примене одговарајућих
мера заштите на раду, средстава и опреме личне заштите, није могуће
отклонити штетно дејство које обављање таких послова има на здравље,
радну способност и живот запосленог (послови са повећаним ризиком).
Нарочито тешким, напорним и по здравље штетним, у смислу
закона којим се уређује заштита на раду, сматра се рад под повећаним или
смањеним атмосферским притиском, при високој или ниској
температури, под дејством штетних зрачења или испарења, под земљом
или водом, са повећаном буком или вибрацијама, рад са недовољном или
прејаком осветљеношћу, са заразним болесницима или материјалом, рад
летачког особља и слично.
У наведеним случајевима, радно време се скраћује сразмерно
штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог,
на основу стручне анализе која се врши у складу са законом, а највише 10
часова недељно.
Запослени који ради скраћено радно време у складу са законом,
има сва права и обавезе као да ради пуно радно време.

4)Прековремени рад
Прековременим радом сматра се рад запосленог који он обавља по
истеку пуног радног времена. Прековремени рад је дозвољен само
изузетно у законом наведеним случајевима и у ограниченом трајању. Па и
под тим условима прековремени рад се не може захтевати од сваког
запосленог, већ само од оног који од таквог рада није привремено или
трајно ослобођен (забрањен је прековремени рад запосленог млађег од 18
година, запослене жене за време последњих осам недеља трудноће и др.).
Законом су прописани случајеви у којима се прековремени рад
обавезно уводи, односно случајеви у којима је запослени дужан да на
захтев послодавца ради дуже од пуног радног времена, а то је: у случају
више силе (отклањање штетних последица или спречавање настанка
штете за послодавца у случају елементарне непогоде, пожара, експлозије,
јонизујућих зрачења, заразних болести и сл.), изненадног повећања обима

89
посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року
заврши посао који није планиран.
Дужина трајања прековременог рада законом је ограничена у
циљу заштите запослених, очувања њихових психофизичких способности
и стварања простора за запошљавање нових лица. Стога, прековремени
рад не може да траје дуже од осам часова недељно, нити запослени може
да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени рад,.
Дежурство у здравственим установама, као прековремени рад,
уређује се посебним законом.

5)Распоред радног времена

Радна недеља траје, по правилу, пет радних дана, а распоред
радног времена у оквиру радне недеље утврђује послодавац, с обзиром на
то да је то питање везано, пре свега за врсту делатности послодавца,
потребу посла, организациону структуру и др. При распореду радног
времена, послодавац мора да има у виду да је пуно радно време по
запосленом у току недеље ограничено и да износи 40 часова недељно.
Од правила да радна недеља траје пет радних дана дозвољен је
изузетак код послодавца код кога се рад обавља у сменама, ноћу или кад
природа посла и организација рада то захтева, да радну недељу
организује на други начин. Законом је одређена и дужина трајања радног
дана, тако што је прописано да по правилу радни дан траје осам часова,
што је логична последица увођења петодневне радне недеље и
ограничења недељног пуног радног времена на 40 часова. Међутим и од
овог правила могући су изузеци, пре свега у случајевима предвиђеним за
организацију радне недеље на други начин.
Ако природа посла и организација рада дозвољава, почетак и
завршетак радног времене може се утврдити, односно уговорити у
одређеном временском интервалу (клизно радно време).
О распореду и промени распореда радног времена, послодавац је
дужан да обавести запослене најмање пет дана унапред, осим у случају
увођења прековременог рада. Изузетно послодавац може да обавести
запослене о распореду и промени распореда радног времена у краћем
року од пет дана, али не краћем од 48 часова унапред у случају потребе
посла услед наступања непредвиђених околности.
Код послодавца код кога је рад организован у сменама или то
захтева организација рада, пуно или непуно радно време запосленог не
мора бити распоређено једнако по радним недељама, већ се утврђује као
просечно недељно радно време на месечном нивоу, и у том случају

90
запослени може да ради најдуже 12 часова дневно, односно 48 часова
недељно укључујући и прековремени рад.

6)Прерасподела радног времена

Послодавац може да изврши прерасподелу радног времена ако то
захтева природа делатности, организација рада, боље коришћење
средстава рада, рационалније коришћење радног времена и извршење
одређеног посла у утврђеним роковима.
Прерасподела радног времена врши се тако да укупно радно време
запосленог у периоду од шест месеци у току календарске године у
просеку не буде дуже од уговореног радног времена запосленог.
Колективним уговором може да се утврди да се прерасподела
радног времена не везује за календарску годину, односно да може трајати
и дуже од шест месеци, а најдуже девет месеци.
Запосленом који се сагласио да у прерасподели радног времена
ради у просеку дуже од уговореног радног времена у периоду од шест
месеци, односно дужем од шест месеци али не дужем од девет месеци,
часови рада дужи од просечног радног времена обрачунавају се и
исплаћују као прековремени рад.

Прерасподела радног времена:

1) није дозвољена - на пословима на којима је уведено скраћено

радно време (послови са повећаним ризиком), као и запосленим млађим
од 18 година;
2) дозвољена је уз писмену сагласност запосленог - запослене
жене за време трудноће и запосленог родитеља са дететом млађим од три
године живота или дететом са тежим степеном психофизичке ометености.
У случају прерасподеле радног времена, запосленом се обезбеђује
заштита која се односи на следеће:
1) радна недеља не може да траје дуже од 60 часова;
2) коришћење дневног и недељног одмора може се одредити на
други начин и у другом периоду, под условом да му се дневни и недељни
одмор обезбеди у обиму који је утврђен законом, у периоду који не може
да буде дужи од 30 дана;
3) запосленима се мора обезбедити коришћење одмора између два
радна дана у трајању од најмање 10 часова непрекидно;
4) запослени коме је радни однос престао пре истека времена за
које се врши прерасподела радног времена има право да му се часови рада
дужи од уговореног радног времена остварени у прерасподели радног
времена прерачунају у његово радно време и да га послодавац одјави са
91
обавезног социјалног осигурања по истеку тог времена или да му те
часове рада обрачуна и исплати као часове прековременог рада.

7)Ноћни рад и рад по сменама

Рад који се обавља у времену од 22,00 часа до 6,00 часова
наредног дана сматра се радом ноћу.
Рад у сменама је организација рада код послодавца према којој се
запослени на истим пословима смењују према утврђеном распореду, при
чему измена смена може да буде континуирана или са прекидима током
одређеног периода дана или недеље.
Запослени који ради у сменама је запослени који код послодавца
код кога је рад организован у сменама у току месеца посао обавља у
различитим сменама најмање трећину свог радног времена.
Ноћни рад је неспорно тежи од дневног рада јер не одговара
уобичајеним психофизичким активностима и навикама човека и захтева
појачан напор запосленог. То је разлог да се ноћни рад сматра посебним
условом рада, па се са циљем заштите запосленог, законом утврђује
ограничење у погледу трајања ноћног рада, односно изменљивост смена
ако је рад организован у сменама, тако да запослени не ради непрекидно
више од једне радне недеље ноћу. Изузетно, запослени може да ради ноћу
дуже од једне радне недеље само ако се писмено сагласи са таквим радом.

Због појачаног напора који изискује ноћни рад, за поједине

категорије запослених прописана је забрана рада ноћу, као што су:
(1) запослена за време трудноће и запослена која доји дете, ако би такав
рад био штетан за њено здравље и здравље детета, на основу налаза
здравственог органа; (2) самохрани родитељ који има дете до седам
година живота или дете које је тежак инвалид, осим ако се не сагласи са
таквим радом; (3) други запослени одређени законом.
Законом је посебно прописана обавеза послодавца да запосленом
који ради ноћу најмање три часа сваког радног дана или трећину пуног
радног времена у току радне недеље коме би, по мишљењу надлежног
здравственог органа, такав рад довео до погоршања здравственог стања,
обезбеди обављање послова у току дана.
Пре увођења ноћног рада, послодавац је дужан да затражи
мишљење синдиката о мерама безбедности и заштите живота и здравља
на раду запослених који рад обављају ноћу.

92
 4.ОДМОРИ И ОДСУСТВА

1)Одмори запослених
Право на дневни и недељни одмор и на плаћени годишњи одмор
утврђено је Уставом Републике Србије и спада у ред основних уставних
права која су загарантована и међународним конвенцијама. У складу са
тим, Законом је утврђено да запослени имају право на :
- одмор у току дневног рада,
- одмор између два узастопна радна дана,
- недељни одмор и
- годишњи одмор.
Одмори су примарно намењени обнављању радне енергије
запосленог угрожене током извршавања професионалних радноправних
обавеза. Као такви су у директној функцији очувања и, ако је то
могуће, унапређења здравља и радне способности, а самим тим и
продуктивности рада, укључујући и њено подизање на виши ниво.

(1) Одмор у току дневног рада, дневни и недељни одмор.

Запослени који ради најмање шест часова дневно има право на

одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута, а запослени
који ради дуже од четири, а краће од шест часова дневно има право на
одмор у току рада у трајању од најмање 15 минута. Запослени који ради
дуже од 10 часова дневно, има право на одмор у току рада у трајању од
најмање 45 минута.
Одмор у току рада урачунава се у радно време.

Одмор у току дневног рада користи се за краткотрајни предах у

раду, најчешће за топли оброк и око средине радног дана кад замор
достигне одређену кулминацију. По закону забрањено је коришћење овог
одмора на почетку и на крају радног дана, јер би у оба случаја тај одмор
изгубио смисао, а дневно радно време практично би се скратило за време
колико траје одмор у току рада.
Одмор у току рада организује се на начин којим се обезбеђује
непрекидност у раду, ако природа посла не дозвољава прекид рада, као и
ако се ради са странкама. Одлуку о распореду коришћења одмора у току
дневног рада доноси послодавац
Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана -
дневни одмор у трајању од најмање 12 часова непрекидно у оквиру 24
часа, осим у случајевима у којима је законом одређено да тај одмор може

93
трајати дуже или краће (нпр. тај одмор траје најмање 11 часова
непрекидно у случају прерасподеле радног времена).
Запослени има право на недељни одмор у трајању од најмање 24
часа непрекидно којем се додаје и време дневног одмора, ако законом
није другаћије одређено. а ако је неопходно да ради на дан свог недељног
одмора, мора да му се обезбеди одмор у трајању од најмање 24 часа
непрекидно у току наредне недеље. Недељни одмор се по правилу
користи недељом, а ако природа посла и организација рада то захтева,
послодавац може да одреди други дан за коришћење недељног одмора.
Запослени који због обављања посла у различитим сменама или у
прерасподели радног времена не може да користи одмор у прописаном
трајању, има право на недељни одмор у трајању од најмање 24 часа
непрекидно.

(2) Годишњи одмор

а) Стицање права на годишњи одмор и дужина годишњег

одмора - право на плаћени годишњи одмор је једно од Уставом
загарантованих права запослених. Запослени се не може одрећи права на
годишњи одмор нити му се то право може ускратити или заменити
новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са
Законом
Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у
календарској години после месец дана непрекидног рада од дана
заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра
се и време привремене спречености за рад у смислу прописа о
здравственом осигурању и одсуства са рада уз накнаду зараде.
Минимални број радних дана на који запослени има право по
основу коришћења годишњег одмора износи 20 радних дана и утврђен је
у складу са одговарајућом међународном конвенцијом о плаћеном
годишњем одмору.
За сваку календарску годину запослени има право на годишњи
одмор у трајању утврђеном општим актом или уговором о раду, с тим
што годишњи одмор не може трајати краће од законом утврђеног
минимума, који се увећава по основу доприноса на раду, услова рада,
радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума
утврђених општим актом послодавца или уговором о раду, а радна
недеља се рачуна као пет радних дана.
Због специфичности послова које обавља наставно и васпитно
особље у васпитно образовним установама, односно начина организовања

94
извођења наставе, за ову категорију запослених дужина годишњег одмора
утврђује се у складу са посебним законом.
У дане годишњег одмора не урачунавају се:
-празници који су нерадни дани у складу са законом;
-одсуство са рада уз накнаду зараде (плаћено одсуство); -
привремена спреченост за рад у складу са прописима о здравственом
осигурању.
Ако је запослени за време коришћења годишњег одмора
привремено неспособан за рад у смислу прописа о здравственом
осигурању, годишњи одмор се прекида док та неспособност траје, након
чега запослени може да настави коришћење годишњег одмора.
б) Сразмерни део годишњег одмора - Запослени има право на
дванестину годишњег одмора (сразмерни део), утврђеног у складу са
Законом, за сваки месец дана рада у календарској години у којој је
засновао радни однос или у којој му престаје радни однос.
в) Коришћење годишњег одмора у деловима - Годишњи одмор
користи се једнократно или у два или више делова у складу са Законом.
Запослени има право да годишњи одмор користи у два дела, осим ако се
са послодавцем споразуме да годишњи одмор користи у више делова,
Ако се годишњи одмор користи у деловима, први део годишњег
одмора мора да се искористи у календарској години за коју се одмор
користи и то у трајању од најмање две радне недеље, а други део
најкасније до 30 јуна наредне године.
Запослени који је у смислу Закона стекао право на коришћење
годишњег одмора, а није у целина или делимично искористио годишњи
одмор у календарској години због одсутности са рада ради коришћења
породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и посебне неге
детета, има право да тај одмор искористи до 30 јуна наредне године.
г) Распоред коришћења годишпњег одмора - О времену
коришћења годишњег одмора одлучује послодавац, уз претходну
консултацију са запосленим. Решење о коришћењу годишњег одмора
доставља се запосленом најкасније 15 дана пре датума одређеног за
почетак коришћења годишњег одмора. Изузетно, ако се годишњи одмор
користи на захтев запосленог, решење о коришћењу годишњег одмора
послодавац може доставити и непосредно пре коришћења годишњег
одмора. Ако то захтевају потребе посла, послодавац може да измени
време коришћења годишњег одмора, најкасније пет радних дана пре дана
одређеног за коришћење годишњег одмора.
Решење о коришћењу годишњег одмора послодавац може
доставити запосленом у електронској форми, а на захтев запосленог
послодавац је дужан да то решење достави и у писаној форми

95
 У случају коришћења колективног годишњег одмора код
послодавца или у организационом делу послодавца, послодавац може да
донесе решење о годишњем одмору у коме наводи запослене и
организационе делове у којима раде и да то решење истакне на огласној
табли, најмање 15 дана пре дана одређеног за коришћење годишњег
одмора, чиме се сматра да је решење уручено запосленима.

д) Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор - У случају

престанка радног односа, послодавац је дужан да запосленом који није
искористио годишњи одмор у целини или делимично, исплати новчану
накнаду уместо коришћења годишњег одмора, у висини просечне зараде у
претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег
одмора. Ова накнада има карактер накнаде штете.
Ово решење је новина у Закону, јер су брисане одредбе Закона о
издавању потврде о искоришћеном, односно неискоришћеном делу
годишњег одмора од стране послодавца код кога запосленом престаје
радни однос како би преостали део користио код новог послодавца, а
укинуто је и право на накнаду штете због немогућности коришћења
годишњег одмора код истог послодавца, што је у складу са уставним
принципом да је право на годишњи одмор загарантовано, али и са
међународним прописима у области рада који се односе на плаћени
годишњи одмор. С тога се накнада штете за неискоришћени годишњи
одмор исплаћује само у случају престанка радног односа пре него што је
запослени искористио годишњи одмор у целини или делимично,
сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора. Према томе,
годишњи одмор запослени може користити само код послодавца код кога
је у радном односу.

1) Одсуства запослених

Законом је предвиђено право запослених на одсуство и то:

(1) одсуство уз накнаду зараде (плаћено одсуство;
(2) неплаћено одсуство;

(3) мировање радног односа.

(1) Одсуство уз накнаду зараде (плаћено одсуство)

У току календарске године запослени има право на одсуство са

рада уз накнаду зараде (плаћено одсуство) у укупном трајању до пет
радних дана у току календарске године. Случајеви у којима запослени
96
могу да користе плаћено одсуство утврђују се општим актом и уговором о
раду.
Законом је прописано да запослени има право на плаћено одсуство
у случају: склапања брака, порођаја супруге, теже болести члана уже
породице (брачни друг, деца, браћа, сестре, родитељи, усвојилац,
усвојеник и старатељ), и у другим случајевима прописаним општим актом
( колективни уговор и правилник о раду ) или уговором о раду, којима се
утврђује и време трајања плаћеног одсуства.
Законом је такође прописано да запослени има право на додатних
пет радних дана у случају смрти члана уже породице и додатна два дана
за сваки случај добровољног давања крви рачунајући и дан давања крви.
За време плаћеног одсуства запослени има право на накнаду
зараде у висини зараде коју би остварио да ради.
Законом је прописана могућност да послодавац одобри плаћено
одсуство до пет радних дана, као и право на додатно плаћено одсуство из
прописаних разлога и за друга лица, која се не сматрају члановима уже
породице, која живе у заједничком породичном домаћинству са
запосленим, у трајању утврђеном решењем послодавца.
Такође је прописано да се општим актом и уговором о раду може
утврдити право на плаћено одсуство у трајању дужем од пет радних дана,
односно да се може утврдити и шири круг лица који се, у смислу закона
не сматрају члановима уже породице.

(2) Неплаћено одсуство

Послодавац може запосленом да одобри одсуство са рада без

накнаде (неплаћено одсуство). Законом нису утврђени случајеви и
разлози за коришћење овог права, с обзиром да ти случајеви могу бити
разноврсни и не могу се унапред одредити. О праву запосленог да
одсуствује са рада без накнаде одлучује послодавац.
Законом је међутим утврђено да за време одсуствовања са рада
без накнаде запосленом мирују права и обавезе из радног односа, осим
ако за поједина права и обавезе законом, општим актом или уговором о
раду није друкчије одређено.

(3) Мировање радног односа

Запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по

основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом или
уговором о раду друкчије прописано, ако одсуствује са рада због:
- одласка на одслужење или дослужење војног рока;

97
 - упућивања на рад у иностранство од стране послодавца или у
оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у
дипломатска, конзуларна и друга представништва;
-привременог упућивања на рад код другог послодавца, ако је
привремено престала потреба за његовим радом или је дат у закуп
пословни простор или је закључен уговор о пословној сарадњи, док трају
разлози за његово упућивање;
- избора, односно именовања на функцију у државном органу,
политичкој или синдикалној организацији или другу јавну функцију чије
обављање захтева да привремено престане да ради код послодавца,
- издржавања казне затвора, односно изречене мере безбедности,
васпитне или заштитне мере, у трајању до шест месеци.
Запослени коме мирују права и обавезе у наведеним случајевима,
има право да се у року од 15 дана од дана одслужења или дослужења
војног рока, престанка рада у иностранству, престанка функције, повратка
са издржавања казне затвора, односно престанка мере безбедности,
васпитне или заштитне мере, врати на рад код послодавца.
Право на мировање радног односа и на повратак на рад, под истим
условима, има и брачни друг запосленог који је упућен на рад у
иностранство у оквиру међународно-техничке или просветно- културне
сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва.

5.ЗАРАДА, НАКНАДА ЗАРАДЕ И ДРУГА ПРИМАЊА

1) Зарада

Запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у

складу са законом, колективним уговором или правилником о раду или
уговором о раду. Запосленима се гарантује једнака зарада за исти рад или
рад исте вредности који остварује код послодавца. Ако послодавац донесе
одлуку или закључи споразум са запосленим супротно загарантованом
праву на једнаку зараду, таква одлука или споразум ништави су, а за
повреду права на једнаку зараду за исти рад, запослени има право на
накнаду штете.

Под радом једнаке вредности подразумева се рад за који се

захтева исти степен стручне спреме, односно образовања, знања и
способности, у коме је остварен једнак радни допринос уз једнаку
одговорност.
Као правило утврђено је да се зарада исплаћује само у новцу, осим
ако законом није друкчије прописано.

98
 Питање рокова за исплату зараде је питање које се утврђује
општим актом и уговором о раду, с тим што је утврђена обавеза да се
исплата зараде изврши најмање једном месечно, а најкасније до краја
текућег месеца за претходни месец.
(1) Одговарајућу зараду на коју запослени има право чини:
1) зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време
проведено на раду, која се састоји од основне зараде, дела зараде за радни
учинак и увећане зараде;
2) зарада по основу доприноса запосленог пословном успеху
послодавца (бонуси, награде и сл.);
3) друга примања по основу радног односа у складу са општим
актом и уговором о раду.
Под одговарајућом зарадом сматра се зарада која садржи порезе и
доприносе који се плаћају из зараде и сва примања из радног односа,
осим примања по основу: учешћа запосленог у добити послодавца,
накнаде трошкова за коришћење и употребу средстава за рад и накнаде
других трошкова рада запосленог који је радни однос засновао за рад ван
просторија послодавца, накнаде трошкова запосленог у вези са радом и
других примања ( накнада трошкова за долазак и одлазак са рада, накнада
трошкова за време проведено на службеном путу у земљи или у
иностранству и накнада трошкова смештаја и исхране за рад и боравак на
терену; друга примања која обухватају: отпремнину запосленом због
одласка у пензију, накнаду трошкова погребних услуга у случају смрти
члана уже породице или члановима уже породице у случају смрти
запосленог, накнаду штете запосленом због повреде на раду или
професионалног обољења и убиларну награду и солидарну помоћ,
отпремнина у случају отказа уговора о раду ако за то постоји оправдан
разлог који се односи на потребе послодавца у складу са Законом).
(2) Зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време
проведено на раду, која чини део одговарајуће зараде, састоји се од
основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде.

(1) Основна зарада

Основна зарада представља елеменат зараде коју је запослени

остварио за обављени рад и време проведено на раду, који се одређује на
основу услова утврђених правилником, који су потребни за рад на
пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена
проведеног на раду.
Уговором о раду може да се утврди основна зарада у већем износу
од основне зараде утврђене на основу елемената из општег акта којим се

99
утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по
основу радног учинка. Основна зарада представља основицу за обрачун
увећане зараде.

(2) Део зараде за радни учинак

Део зараде за радни учинак представља елеменат зараде коју

је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, који се
одређује на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа
запосленог према радним обавезама;

(3) Увећана зарада

Увећана зарада представља елеменат зараде коју је

запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, у
висини утврђеној општим актом и уговором о раду. Увећана зарада
припада запосленом:
- за случајеве када је, у складу са законом, обавезан да ради дуже
од пуног радног времена (прековремени рад) - најмање 26% од основице;
- за дане празника за које је законом утврђено да су нерадни дани -
најмање 110% од основице;
- за рад који запослени обавља ноћу (ноћни рад) и за рад у
сменама, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде -
најмање 26% од основице;
- и по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину
рада остварену у радном односу код послодавца (минули рад) - најмање
0,4% од основице.
Увећана зарада по основу минулог рада уређена је Законом на
другачији начин - прво у погледу висине, јер је прописан њен износ у
најмањем износу, што значи да послодавац може својим актом да одреди
и већи износ, а друго у погледу остваривања тог права само за време
проведено код последњег послодавца у то време урачунава се и време
проведено код правног претходника послодавца, као и код лица које је
повезано лице са послодавцем).
Поред наведених случајева за које је законом утврђено право
запосленог на увећану зараду, послодавац може општим актом или
уговором о раду да утврди и друге случајеве за које запосленом припада
увећана зарада, као што је увећање зараде по основу рада у сменама.

Основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада.

2)Минимална зарада

100
 Запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и
време проведено на раду. Мнимална зарада одређује се на основу
минималне цене рада утврђене у складу са Законом, времена проведеног
на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде. Општим актом,
односно уговором о раду утврђују се разлози за доношење одлуке о
увођењу минималне зараде.
По истеку рока од шест месеци од доношења одлуке о увођењу
минималне зараде послодавац је дужан да обавести репрезентативни
синдикат о разлозима за наставак исплате минималне зараде. Послодавац
је дужан да минималну зараду исплати запосленом у висини која се
одређује на основу одлуке о минималној цени рада која важи за месец у
којем се врши исплата.
Запослени који прима минималну зараду, има право на увећану
зараду која припада запосленом, и то: за случајеве када је, у складу са
законом, обавезан да ради дуже од пуног радног времена (прековремени
рад) - најмање 26% од основице; - за дане празника за које је законом
утврђено да су нерадни дани - најмање 110% од основице; за рад који
запослени обавља ноћу (ноћни рад) и за рад у сменама, ако такав рад није
вреднован при утврђивању основне зараде - најмање 26% од основице; - и
по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада
остварену у радном односу код послодавца (минули рад) - најмање 0,4%
од основице. Запослени који прима минималну зараду има право и на
накнаду трошкова и друга примања која се сматрају зарадом у складу са
законом.
Основица за обрачун увећане зараде је минимална зарада
запосленог.
Минимална зарада има функцију обезбеђивања минимума
материјалне и социјалне сигурности запосленог и његове породице и зато
право на минималну зараду припада запосленом за стандардни учинак и
пуно радно време, односно радно време које се изједначи са пуним
радним временом.
Минимална цена рада утврђује се одлуком Социјално-економског
савета основаног за територију Републике Србије. Ако Социјално-
економски савет не донесе ту одлуку у року од 15 дана од дана почетка
преговора, одлуку о висини минималне зараде доноси Влада Републике
Србије у наредном року од 15 дана.
При утврђивању минималне цене рада полази се нарочито од:
егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице
изражених кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретања стопе
запослености на тржишту рада, стопе раста бруто домаћег производа,
кретања потрошачких цена, кретања продуктивности и кретања просечне

101
зараде у Републици. Одлука о утврђивању минималне цене рада садржи
образложење које обухвата све наведене елементе.
Ако дође до значајне промене неког од наведених елемената који
представљају полазну основу за утврђивање минималне цене рада,
Социјално - економски савет је обавезан да размотри образложену
иницијативу једног од учесника Социјално - економског савета, за
отпочињање преговора за утврђивање нове минималне цене рада.
Минимална цена рада утврђује се по радном часу без пореза и
доприноса, за календарску годину, најкасније до 15. септембра текуће
године, а примењује се од 1. јануара наредне године. Минимална цена
рада за наредну годину не може се утврдити у нижем износу од
минималне цене рада утврђене за претходну годину.
Одлука о висини минималне цене рада објављује се у „Службеном
гласнику Републике Србије”.

3)Накнада зараде
Накнада зараде запосленом припада за време одсуствовања са
рада у случајевима предвиђеним законом, општим актом или уговором о
раду.
Законом је утврђено да запослени има право на накнаду зараде и
то:
1) у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са
општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада:
а) на дан празника који је нерадни дан,
б) за време коришћења годишњег одмора,
в) за време плаћеног одсуства,
г) за време војне вежбе и одазивања на позив државног
органа.
Послодавац има право на рефундирање исплаћене накнаде зараде
у случају војне вежбе и одазивања на позив државног органа, од органа на
чији се позив запослени одазвао;
2) за време одсуствовања са рада због привремене спречености за
рад до 30 дана, и то:
а) у висини 65% просечне зараде у претходних 12 месеци пре
месеца у којем је наступила привремена спреченост за рад, која не може
бити нижа од минималне зараде, ако је она проузрокована болешћу или
повредом ван рада, ако законом није другачије прописано,
б) у висини 100% просечне зараде у претходних 12 месеци пре
месеца у којем је наступила привремена спреченост, која не може бити

102
нижа од минималне зараде, ако је она проузрокована професионалном
болешћу или повредом на раду, ако законом није другачије прописано;
3) за време прекида рада, односно смањења обима рада, до којег
је дошло без кривице запосленог, најдуже 45 радних дана у календарској
години - најмање у висини 60% просечне зараде у претходних 12 месеци,
с тим да не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са
Законом.
Законом је прописан изузетак у погледу овог случаја накнаде
зараде, у том смислу што је дата могућност послудавцу да ако прекид
рада захтева дуже одсуствоу са рада, уз претходну сагласност министра,
упути запосленог на одсуство дуже од 45 радних дана, уз прописану
накнаду зараде за овај случај.
Пре давања сагласности, министар ће затражити мишљење
репрезентативног синдиката гране или делатности основаног на нивоу
Републике;
4) у случају прекида рада до кога је дошло наредбом надлежног
државног органа или надлежног органа послодавца, у висини утврђеној
општим актом и уговором о раду, због необезбеђивања безбедности и
заштите на раду која је услов даљег обављања рада без угрожавања
живота и здравља запослених и других лица и у другим случајевима, у
складу са законом;
5) другим случајевима у којима запослени има право на накнаду
зараде утврђеним општим актом и уговором о раду.

4)Накнада трошкова
Запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим
актом и уговором о раду, и то:
а) за долазак и одлазак са рада - у висини стварних трошкова (у
висини цене превозне карте у јавном превозу), ако послодавац није
обезбедио сопствени превоз;
б) за време проведено на службеном путу у земљи;
в) за време проведено на службеном путу у иностранству,
г) за смештај и исхрану за рад и боравак на терену, ако
послодавац није запосленом обезбедио смештај и исхрану;
д) за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није
обезбедио на други начин;
ђ) за регрес за коришћење годишњег одмора.
Висина трошкова за исхрану у току рада мора бити изражена у
новцу.

103
 Промена места становања запосленог након закључења уговора о
раду, не може да утиче на увећање трошкова превоза које је послодавац
дужан да накнади запосленом у тренутку закључења уговора о раду, без
сагласности послодавца.

5)Друга примања

Законом је прописана обавеза послодавца да, у складу са општим

актом, запосленом исплати:
- отпремнину приликом одласка у пензију, најмање у висини две
просечне зараде у Републици (просечна зарада у Републици Србији према
последњем објављеном податку републичког органа надлежног за
статистику);
- накнаду трошкова погребних услуга у случају смрти члана уже
породице (брачни друг и деца запосленог) или члановима уже породице у
случају смрти запосленог;
- накнаду штете због повреде на раду или професионалног
обољења.
Послодавац може: (1) деци запосленог старости до 15 година
живота да обезбеди поклон за Божић и Нову годину у вредности до
неопорезованог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез
на доходак грађана; (2) запосленима да уплаћује премију за добровољно
додатно пензијско осигурање од последица незгода и колективно
осигурање за случај тежих болести и хируршких интервенција, а у циљу
спровођења додатне социјалне заштите.
Општим актом, односно уговором о раду може да се утврди право
запослених на јубиларну награду и солидарну помоћ и друга примања.

6)Обрачун и евиденција зараде и накнаде зараде

Законом је прописана обавеза послодавца да запосленом

приликом сваке исплате зараде и накнаде зараде достави обрачун.
Обавезу достављања обрачуна послодавац има и за месец у коме
није извршио исплату зараде, односно накнаде зараде, најкасније до краја
месеца за претходни месец, уз који доставља обавештење да исплата није
извршена и разлоге због којих то није урађено.
Обрачун зараде и накнаде зараде на основу кога је исплаћена
зарада, односно накнада зараде у целости послодавац може да достави
запосленом у електронској форми.
Обрачун зараде и накнаде зараде које је дужан да исплати
послодавац у складу са законом представља извршну исправу.

104
 Запослени коме је зарада и накнада зараде исплаћена, односно
коме зарада и накнада зараде није усплаћена за одређени месец, у складу
са достављеним обрачуном, задржава право да пред надлежним судом
оспорава законитост тог обрачуна.
Обавеза послодавца прописана је и у погледу вођења месечне
евиденције зараде и накнаде зараде, у коју се уписују подаци о заради,
заради по одбитку пореза и доприноса из зараде и одбицима од зараде за
сваког запосленог.
Евиденцију потписује лице овлашћено за заступање или друго
лице које оно овласти.

7)Заштита зараде и накнаде зараде

Послодавац може, само уз пристанак запосленог или на основу

правноснажне судске одлуке, потраживање према запосленом да наплати
обустављањем од зараде.

На основу правноснажне одлуке суда и у случајевима утврђеним

законом послодавац може запосленом да одбије од зараде највише до
једне трећине зараде, односно накнаде зараде, ако законом није друкчије
одређено.

6. ОДГОВОРНОСТ ЗАПОСЛЕНИХ

Заснивањем радног односа запослени су лично одговорни за

савесно и одговорно обављање послова на којима раде, да поштују
организациЈу рада и пословања код послодавца, као и услове и
правила послодавца у вези са испуњавањем уговорних и других
обавеза из радног односа, да обавесте послодавца о битним
околностима које утичу или би могле утицати на обављање послова
утврђених уговором о раду, као и да обавести послодавца о свакој
врсти потенцијалне опасности за живот и здравље и настанак
материјалне штете.
Обавезе запослених утврђене су законом, колективним
уговором, и правилником о раду, као и уговором о раду и представљају
одређена правила понашања према другим запосленима, савесно и
благовремено извршавање послова, чување поверене имовине и
средстава. Непоступање по тим правилима је основ за утврђивање
одговорности запосленог.

1) Забрана конкуренције
105
 Уговор о раду може да садржи одредбе о забрани конкуренције,
односно одредбе којима се утврђују послови које запослени не може да
ради у своје име и за свој рачун, као и у име и за рачун другог правног
или физичког лица, без сагласности послодавца код кога је запослени у
радном односу. Одредбе о забрани конкуренције имају оправдање и основ
само у случају ако постоје услови да запослени код послодавца стекне
нова, посебно важна технолошка знања, широк круг пословних партнера
или да дође до сазнања важних пословних информација и тајни.

Општим актом и уговором о раду утврђује се територијално

важење забране конкуренције у зависности од врсте посла на који се
забрана односи.
Ако запослени прекрши одредбе о забрани конкуренције,
послодавац има право од запосленог да захтева накнаду штете.
Забрана конкуренције и право на накнаду штете се могу уговорити
и за период по престанку рада запосленог, који не може бити дужи од две
године по престанку радног односа, под условом ако се послодавац
уговором о раду обавеже да ће запосленом исплатити новчану накнаду у
уговореној висини.

2) Накнада штете

Законом се утврђује одговорност за штету коју запослени

проузрокује послодавцу на раду или у вези са радом, без обзира да ли је
штета учињена намерно или крајњом непажњом.
Ако штету проузрокује више запослених, сваки запослени је
одговоран за део штете коЈу Је проузроковао или сви запослени
подједнако одговарају и у једнаким деловима надокнађују штету ако се не
може са сигурношћу утврдити појединачна одговорност. Солидарна
одговорност постоји обавезно код штете коју је више запослених
проузроковало кривичним делом са умишљајем.
Послодавац, у складу са општим актом или уговором о раду,
утврђује постојање штете, њену висину, околности под којима је настала,
као и ко је штету проузроковао и ко треба да је плати, а ако се накнада
штете не оствари на тај начин, о штети одлучује суд.
У случају кад је послодавац накнадио штету трећем лицу коју је
проузроковао запослени на раду или у вези са радом, намерно или
крајњом непажњом, запослени је дужан да послодавцу надокнади износ
исплаћене штете.
Ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са
радом, послодавац је дужан да му надокнади штету, у складу са законом и
општим актом.
106
 3) Удаљење запосленог са рада

Запослени може да буде привремено удаљен са рада, ако:

1) је против њега започето кривично гоњење у складу са
законом због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом;
2) непоштовањем радне дисциплине или повредом радне
обавезе угрожава имовину веће вредности утврђене општим актом или
уговором о раду;

3) је природа повреде радне обавезе, односно непоштовања радне

дисциплине или је понашање запосленог такво да не може да настави рад
код послодавца пре истека рока у коме је запослени дужан да се изјасни о
достављеном упозорењу на постојање разлога за отказ уговора о раду у
складу са Законом.
Привремено удаљење са рада у наведеним случајевима може да
траје најдуже три месеца, а по истеку тог периода послодавац је дужан да
запосленог врати на рад или да му откаже уговор о раду или изрекне
другу меру у складу са Законом, ако за то постоје оправдани разлози који
су наведени за отказ уговора о раду од стране послодавца у случајевима
када запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе, односно
који не поштује радну дисциплину (члан 179. ст. 2. и 3. Закона).
Ако је против запосленог започето кривично гоњење због
кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом, удаљење може да
траје до правноснажног окончања тог кривичног поступка.
Запослени коме је одређен притвор удаљује се са рада од првог
дана притвора, док притвор траје.
За време привременог удаљења запосленог са рада, без обзира на
разлоге удаљења, запосленом припада накнада зараде у висини једне
четвртине основне зараде, односно једне трећине те зараде ако издржава
породицу.
Накнада зараде у случају привременог удаљења са рада због
одређивања притвора, исплаћује се на терет органа који је одредио
притвор.
Запосленом који је био привремено удаљен са рада и коме није
престао радни однос по основу повреде радне обавезе или кривичног
дела, а правноснажном одлуком кривични поступак против њега буде
обустављен, односно буде ослобођен оптужбе или је оптужба против
њега одбијена али не због ненадлежности, односно ако се не утврди
одговорност запосленог за повреду радне обавезе или радне дисциплине,

107
припада разлика између накнаде зараде исплаћене по основу
привременог удаљења и пуног износа основне зараде.

7. ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА

1) Разлози за престанак радног односа

Законом је прописано да радни однос престаје у следећим

случајевима:
1) истеком рока за који је заснован;
2) кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година
стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју;
3) на основу писменог споразума између запосленог и
послодавца (споразумни престанак радног односа);

4) отказом уговора о раду од стране запосленог или послодавца,

5) на захтев родитеља или старатеља лица млађег од 18 година
живота;
6) смрћу запосленог;
7) у другим случајевима утврђеним законом.

2)Престанак радног односа независно од воље запосленог и послодавца

Радни однос престаје независно од воље послодавца и воље

запосленог:
1) ако је на начин прописан законом утврђено да је код
запосленог дошло до губитка радне способности - даном достављања
правноснажног решења о утврђивању губитка радне способности;
2) ако је запосленом по одредбама закона односно правноснажној
одлуци суда или другог органа забрањено да обавља одређене послове, а
не може да му се обезбеди обављање других послова - даном достављања
правноснажне одлуке;
3) ако запослени због издржавања казне затвора мора да буде
одсутан са рада у трајању дужем од шест месеци - даном ступања на
издржавање казне;
4) ако му је изречена мера безбедности, васпитна или заштитна
мера у трајању дужем од шест месеци и због тога мора да буде одсутан са
рада - даном почетка примењивања те мере;
5) услед стечаја, ликвидације, односно у свим другим
случајевима престанка рада послодавца, у складу са законом.

3)Споразумни престанак радног односа

108
 Радни однос може да престане и на основу писаног споразума
запосленог и послодавца, с тим што је послодавац дужан да пре
потписивања споразума о престанку радног односа писаним путем
обавести запосленог о последицама до којих долази у остваривању права
за случај незапослености.

4)Отказ од стране запосленог

Један од начина на који може да престане радни однос је и отказ

уговора о раду од стране запосленог. У случају отказа, запослени је дужан
да отказ достави послодавцу у писаном облику, најмање 15 дана пре дана
који је запослени навео као дан престанка радног односа (отказни рок).

Општим актом или уговором о раду може да се одреди и дужи

отказни рок, али не дужи од 30 дана.

5)Отказ од стране послодавца

(1) Разлози за отказ - Послодавац може запосленом да откаже

уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози који се односе на:
а) радну способност запосленог и његово понашање, и то ако
запослени:
- не остварује резултате рада или нема потребна знања и
способности за обављање послова на којима ради,
- је правноснажно осуђен за кривично дело на раду или у вези са
радом,
- се не врати на рад код послодавца у року од 15 дана од дана
истека рока мировања радног односа, односно коришћења неплаћеног
одсуства по основу чувања детета док дете не наврши три године живота,
када дете наврши три године живота;
б) повреду радне обавезе учињену кривицом запосленог, и то
ако:
- несавесно или немарно извршава радне обавезе,
- злоупотреби положај или прекорачи овлашћења,
- нецелисходно и неодговорно користи средства рада,
- користи или ненаменски користи обезбеђена средства или
опрему за личну заштиту на раду,
- учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом,
односно уговором о раду;
в) непоштовање радне дисциплине, и то ако:
-неоправдано одбије да обавља послове и извршава налоге
послодавца у складу са законом,
109
 -не достави потврду о привременој спречености за рад у складу са
Законом, у делу којим је утврђена обавеза запосленог да најкасније у року
од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу
прописа о здравственом осигурању, о томе послодавцу достави потврду
лекара која садржи и време очекиване спречености за рад или да ту
потврду достави друго лице ( члана 103. Закона),
- злоупотреби право на одсуство због привремене
спречености за рад,
- долази на рад под дејством алкохола или других опојних
редстава, односно употребљава алкохол или друга опојна средства
у току радног времена, које има или може да има утицај на обављање
посла,

- његово понашање представља радњу извршења кривичног

дела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је
против запосленог покренут кривични поступак за кривично дело,
- је дао нетачне податке који су били одлучујући за заснивање
радног односа,
- запослени који ради на пословима са повећаним ризиком, на
којима је као посебан услов за рад утврђена посебна здравствена
способност, одбије да буде подвргнут оцени здравствене способности,
- не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца,
односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код
послодавца.
Послодавац може запосленог да упути на одговарајућу анализу у
овлашћену здравствену установу коју одреди послодавац, о свом трошку,
ради утврђивања околности злоупотребе права на одсуство због
привремене спречености за рад и долажења на рад под дејством алкохола
или других опојних средстава, односно употребљавања алкохола или
других опојних средстава у току радног времена, које има или може да
има утицај на обављање посла или да утврди постојање наведених
околности на други начин у складу са општим актом. Одбијање
запосленог да се одазове на позив послодавца да изврши анализу сматра
се непоштовањем радне дисциплине у смислу Закона;
г) постојање оправданог разлога који се односи на
потребе послодавца и то:
- ако услед технолошких, економских или организационих
промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до
смањења обима посла,

110
 - ако одбије закључење анекса уговора о раду услед измене
уговорених услова рада из разлога таксативно наведених у Закону
(члан 171. став 1. Закона).
(2) Мере за непоштовање радне дисциплине, односно
повреду радних обавеза - Послодавац може запосленом за повреду радне
обавезе или непоштовање радне дисциплине, ако сматра да постоје
олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно
непоштовање радне дисциплине, није такве природе да запосленом треба
да престане радни однос, уместо отказа уговора о раду, да изрекне једну
од следећих мера:
1) привремено удаљење са рада без накнаде зараде, у трајању од
једног до 15 радних дана;
2) новчану казну у висини до 20% основне зараде запосленог за
месец у коме је новчана казна изречена, у трајању до три месеца, која се
извршава обуставом од зараде, на основу решења послодавца о изреченој
мери;
3) опомену са најавом отказа у којој се наводи да ће послодавац
запосленом отказати уговор о раду без поновног упозорења из члана 180.
овог закона, ако у наредном року од шест месеци учини исту повреду
радне обавезе или непоштовање радне дисциплине.
(3) Поступак пре престанка радног односа или изрицања
друге мере - Пре отказа уговора о раду од стране послодавца у
случајевима када својом кривицом запослени учини повреду радне
обавезе или не поштује радну дисциплину, послодавац је дужан да
запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора
о раду и да му остави рок од најмање осам дана од дана достављања
упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. У упозорењу на
постојање разлога за отказ уговора о раду, послодавац је дужан да наведе
основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се
стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

Уз изјашњење поводом писаног упозорења на постојање разлога за

отказ уговора о раду, запослени може да приложи мишљење синдиката
чији је члан у року од осам дана од дана достављања упозорења, а
послодавац је дужан да размотри приложено мишљење синдиката.
У случају отказа уговора о раду од стране послодавца из разлога
који се односе на радну способност запосленог и његово понашање,
послодавац може да откаже уговор о раду или изрекне неку од мера за
непоштовање радне дисциплине, односно повреду радних обавеза, ако је
запосленом претходно дао писано обавештење у вези са недостацима у

111
његовом раду, упутствима и примереним роком за побољшањем рада, а
запослени не побољша рад у остављеном року.
(4) Забрана запошљавања и предност при запошљавању пре истека
рока забране - Ако је запосленом престао радни однос због престанка
потребе за обављањем одређеног посла (услед технолошких, економских
или организационих промена или због смањења обима посла),послодавац
не може на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца
од дана престанка радног односа запосленом.

Од ове забране изузети су случајеви отказа уговора о раду особи са

инвалидитетом који се због губитка радне способности проглашава
технолошким вишком, јер нема других одговарајућих послова на које га
послодавац може распоредити.

. Ако се пре истека рока од три месеца укаже потреба за

обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има
запослени коме је престао радни однос.

6)Неоправдани разлози за давање отказа од стране послодавца

Не сматра се оправданим разлогом за отказ уговора о раду:

1) привремена спреченост за рад услед болести, несреће на раду
или професионалног обољења;
2) коришћење породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге
детета и одсуства са рада ради посебне неге детета;
3) одслужење или дослужење војног рока;
4)чланство у политичкој организацији, синдикату, пол, језик,
национална припадност, социјално порекло, вероисповест, политичко или
друго уверење или неко друго лично својство запосленог;
5)обраћање запосленог синдикату или органима надлежним за
заштиту
права из радног односа у складу са законом, општим актом или уговором
о раду;
6)деловање у својству представника запослених, у складу са
Законом.

7) Поступак у случају отказа

(1)Рок застарелости - Отказ уговора о раду из разлога који се

односе на радну способност запосленог и његово понашање, а у случају
када запослени не остварује резултате рада или нема потребна знања и
112
способности за обављање послова на којима ради или се не врати на рад
код послодавца у року од 15 дана од дана истека рока мировања радног
односа, односно коришћења неплаћеног одсуства по основу чувања
детета док дете не наврши три године живота, када дете наврши три
године живота, послодавац може дати отказ запосленом у року од шест
месеци од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа,
односно у року од годину дана од дана наступања чињеница које су основ
за давање отказа.
Отказ уговора о раду из разлога који се односе на раднуспособност
запосленог и његово понашање и то када је запослени правноснажно
осуђен за кривично дело на раду или у вези са радом, послодавац може
дати запосленом најкасније до истека рока застарелости за кривично
дело утврђено законом.
(2)Достављање акта о отказу уговора о раду - Уговор о раду
отказује се решењем, у писаном облику и мора да садржи образложење,
односно разлоге за отказ и поуку о правном леку. Решење о отказу
уговора о раду доставља се запосленом лично, у просторијама послодавца
или на кућну адресу у пребивалишту или боравишту запосленог. Ако
лично достављање није било могуће, о томе се саставља белешка, а
решење се објављује на огласној табли послодавца и по истеку рока од
осам дана од дана објављивања сматра се достављеним. Даном
достављања решења, запосленом престаје радни однос, ако Законом или
решењем није одређен други рок. Ако запослени жели да спор решава
пред арбитром у смислу Закона, дужан је да о томе обавести послодавца
наредног дана од дана пријема решења.

(3)Обавеза исплате зараде и накнаде зараде - У случају

престанка радног односа, послодавац је дужан да, најкасније у року од 30
дана од дана престанка радног односа, запосленом исплати све
неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени
остварио до дана престанка радног односа, у складу са општим актом и
уговором о раду.

8) Посебна заштита од отказа уговора о раду

Послодавац не може да откаже уговор о раду запосленом за време

трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и
одсуства са рада ради посебне неге детета.
Ако је са запосленима којима се за време наведеног одсуства не
може отказати уговор о раду, радни однос заснован на одређено време,

113
рок за који је уговором заснован радни однос продужава се до истека
коришћења права на одсуство.
Ако је на дан доношења решења о отказу уговора о раду
послодавцу било познато постојање околности под којима се не може
дати отказ уговора о раду или ако запослени у року од 30 дана од дана
престанка радног односа обавести послодавца о постојању околности коЈе
су основ за заштиту од отказа уговора о раду и о томе достави
одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа,
тако донето решење ништаво је.
Послодавац не може да откаже уговор о раду, нити на други начин
да стави у неповољан положај запосленог због његовог статуса или
активности у својству представника запослених, чланства у синдикату
или учешћа у синдикалним активностима.
Терет доказивања да отказ уговора о раду или стављање у
неповољан положај запосленог није последица његовог статуса или
активности у својству представника запослених, чланства у синдикату
или учешћа у синдикалним активностима, је на послодавцу.

9) Отказни рок и новчана накнада

Запослени коме је уговор о раду отказан зато што не остварује

резултате рада, односно што нема потребна знања и способности за
обављање послова на којима ради, има право на отказни рок који се
утврђује општим актом или уговором о раду, у зависности од стажа
осигурања, који не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана.
Отказни рок почиње да тече наредног дана од дана достављања
решења о отказу уговора о раду, а његово трајање се одређује општим
актом и уговором о раду.
Запослени може, у споразуму са надлежним органом код
послодавца, ако је послодавац правно лице, односно са предузетником
или лицем које он овласти, код послодавца који нема статус правног
лица, да престане са радом и пре истека отказног рока, с тим што му се за
то време обезбеђује накнада зараде у висини утврђеној општим актом и
уговором о раду.
Запослени коме је радни однос престао има право да од
послодавца захтева потврду која садржи датум заснивања и престанка
радног односа и врсту, односно опис послова на којима је радио, а
послодавац на захтев запосленог, у потврди коју издаје може дати и оцену
његовог понашања и резултата рада.

10) Правне последице незаконитог престанка радног односа

114
 Одредбама Закона којима се уређује незаконити отказ обезбеђује
се заштита запослених у свим случајевима престанка радног односа из
неоправданих разлога.
О томе да ли је отказ незаконит одлучује надлежни суд. Ако суд
донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом
незаконито престао радни однос, суд ће, у зависности од појединих
ситуација одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то
захтева.
Поред враћања на рад, када се за то стекну услови, послодавац је
дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и
других примања која запосленом припадају по закону, општем акту или
уговору о раду и уплати допринос за обавезно социјално осигурање.
Ако је запослени по престанку радног односа остварио приход по
било ком основу, накнада штете која се исплаћује запосленом , умањују
се за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по
престанку радног односа
У том смислу Законом су прописане следеће ситуације:
(1) ако суд у току поступка утврди да је запосленом
престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог,
одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и
уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за
период у коме запослени није радио.

Накнада штете утврђује се у висини изгубљене зараде која у себи

садржи припадајући порез и доприносе у складу са законом, у коју не
улази накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег
одмора, бонуси, награде и друга примања по основу доприноса
пословном успеху послодавца и исплаћује се запосленом у висини
изгубљене зараде, која је умањена за износ пореза и доприноса који се
обрачунавају по основу зараде у складу са законом. Порез и допринос за
обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио
обрачунава се и плаћа на утврђени месечни износ изгубљене зараде.
(2) ако суд у току поступка утврди да је запосленом
престао радни однос без правног основа, а запослени не захтева да се
врати на рад, суд ће, на захтев запосленог, обавезати послодавца да
запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада
запосленог (зарада коју је запослени остварио у месецу који претходи
месецу у коме му је престао радни однос), у зависности од времена
проведеног у радном односу код послодавца, година живота запосленог и
броја издржаваних чланова породице.

115
 (3) ако суд у току поступка утврди да је запосленом
престао радни однос без правног основа, али у току поступка
послодавац докаже да постоје околности које оправдано указују да
наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе
стране у спору, није могућ, суд ће одбити запосленог да се врати на рад и
досудиће му накнаду штете у двоструком износу од износа утврђеног
у случају када запослени не захтева да се врати на рад.

(4) ако суд у току поступка утврди да је постојао основ за

престанак радног односа, али да је послодавац поступио супротно
одредбама закона којима је прописан поступак за престанак радног
односа, суд ће одбити захтев запосленог за враћање на рад, а на име
накнаде штете досудиће запосленом износ до шест зарада запосленог
(зарада коју је запослени остварио у месецу који претходи месецу у коме
му је престао радни однос).

8. ОСТВАРИВАЊЕ И ЗАШТИТА ПРАВА ЗАПОСЛЕНИХ

1) Овлашћење за одлучивање о правима и обавезама

О правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује:

1) у правном лицу - надлежни орган код послодавца, односно
лице утврђено законом или општим актом послодавца или лице које они
овласте;
2) код послодавца који нема својство правног лица -
предузетник или лице које он овласти.
Овлашћење за одлучивање о правима обавезама и
одговорностима из радног односа, даје се у писаном облику.
Решење које се доставља запосленом о остваривању права,
обавеза и одговорности, доноси се у писаном облику и обавезно садржи
образложење и поуку о правном леку, осим у случају достављања понуде
за закључивање анекса уговора.
Одредбе Закона којима се уређује поступак и начин достављања
акта о отказу уговора о раду, односе се и на достављање решења о
остваривању права, обавеза и одговорности запосленог.

2) Арбитар

Општим актом или уговором о раду може се предвидети поступак

споразумног решавања спорова између запосленог и послодавца, у ком

116
случају спорна питања решава арбитар, кога споразумно одређују стране
у спору из реда стручњака у области која је предмет спора.
Поступак пред арбитром покреће се у року од три дана од дана
достављања решења запосленом, а арбитар је дужан да донесе одлуку у
року од 10 дана од дана подношења захтева за споразумно решавање
спорних питања, Одлука арбитра је коначна и обавезује послодавца и
запосленог.
За време трајања поступка пред арбитром због отказа уговора о
раду, запосленом мирује радни однос, а ако арбитар не донесе одлуку у
прописаном року, решење о отказу уговора о раду постаје извршно.

3) Судска заштита

Против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је

запослени сазнао за повреду права, запослени или представник синдиката
чији је члан, ако га запослени овласти, може да покрене спор пред
надлежним судом.
Рок за покретање спора је 60 дана од дана достављања решења,
односно сазнања за повреду права.

4) Рокови застарелости
потраживања из радног односа

Сва новчана потраживања из радног односа сматрају се оброчним

давањима и застаревају у року од три године од дана настанка обавезе.

9. КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ

1) Предмет и облик колективног уговора

Колективни уговори су посебна врста правних аката којима се

уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измена
и допуна колективног уговор, међусобни односи учесника колективног
уговора и друга питања од значаЈа за запосленог и послодавца.
Колективни уговор закључује се у писменом облику.

2) Врсте колективних уговора

Колективни уговори су подељени према нивоу на коме се

закључују, врсти делатности и територији за коју се закључују. По тим
критеријумима законом су одређене следеће врсте колективних уговора:
1) општи колективни уговор,
117
 2) посебан колективни уговор и
3) колективни уговор код послодавца.
Општи колективни уговор и посебан колективни уговор за
одређену грану, групу, подгрупу или делатност, закључују се за
територију Републике.
Посебан колективни уговор закључује се за територију јединице
територијалне аутономије или локалне самоуправе.

3) Учесници у закључивању колективног уговора

Општи колективни уговор закључују репрезентативно удружење

послодаваца и репрезентативни синдикат, основани за територију
Републике.
Посебан колективни уговор закључују:
1) за грану, групу, подгрупу или делатност - репрезентативно
удружење послодаваца и репрезентативни синдикат основани за грану,
групу, подгрупу или делатност, а посебан колективни уговор за
територију јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе -
репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни синдикат
основани за територијалну јединицу за коју се закључује колективни
уговор;
2) за јавна предузећа и јавне службе - оснивач, односно орган који
он овласти и репрезентативни синдикат;
3) посебан колективни уговор за територију Републике за јавна
предузећа и јавне службе чији је оснивач аутономна покрајина или
јединица локалне самоуправе, може да закључи Влада и репрезентативни
синдикат, ако постоји оправдани интерес и у циљу обезбеђивања једнаких
услова рада.
4) посебан колективни уговор за јавна предузећа и друштва
капитала чији је оснивач јавно предузеће закључују оснивач јавног
предузећа, односно орган који он овласти и репрезентативни
синдикат;
5) за лица која самостално обављају делатност у области
уметности или културе (самостални уметници) - репрезентативно
удружење послодаваца и репрезентативни синдикат.

4) Колективни уговор код послодавца

За јавна предузећа, друштва капитала чији је оснивач јавно

предузеће и јавне службе колективни уговор код послодавца закључују
оснивач, односно орган који он овласти, репрезентативни синдикат код

118
послодавца и послодавац. У име послодавца колективни уговор потписује
лице овлашћено за заступање послодавца.

Колективни уговор код послодавца закључују послодавац и

репрезентативни синдикат код послодавца, с тим што у име послодавца
колективни уговор потписује лице овлашћено за заступање послодавца.

Ако ниједан од синдиката, односно ниједно удружење

послодаваца не испуњава услове репрезентативности, синдикати, односно
удружења послодаваца могу закључити споразум о удруживању ради
испуњења услова репрезентативности утврђених Законом и ради
учествовања у закључивању колективног уговора,

Ако код послодавца није основан синдикат, зарада, накнада зараде

и друга примања запослених могу се уредити споразумом који се сматра
закљученим када га потпишу лице овлашћено за заступање послодавца и
представник савета запослених или запослени који је добио овлашћење од
најмање 50% од укупног броја запослених код послодавца. Споразум
важи до ступања на снагу колективног уговора.

5) Преговарање и закључивање колективних уговора

Ако у закључивању колективног уговора учествује више

репрезентативних синдиката, односно више репрезентативних удружења
послодаваца или синдикати и удружења послодаваца који су закључили
споразум ради испуњења услова репрезентативности, образује се Одбор
за преговоре. Чланове Одбора за преговоре одређују синдикати, односно
удружења послодаваца, сразмерно броју чланова.
У поступку преговарања ради закључивања колективног уговора
код послодавца репрезентативни синдикат је дужан да сарађује са
синдикатом у који је учлањено најмање 10% запослених код послодавца,
ради обезбеђивања изражавања интереса запослених који су учлањени у
тај синдикат.
Представници синдиката и удружења послодаваца који
учествују у преговарању за закључивање колективног уговора и
закључују колективни уговор, морају да имају овлашћење својих
органа.
Ако се у току преговора у поступку закључивања колективног
уговора не постигне споразум за закључивање колективног уговора у
року од 45 дана од дана започињања преговора, учесници могу да
образују арбитражу за решавање спорних питања.

119
 Састав, начин рада и дејство одлуке арбитраже за решавање
спорних питања у поступку закључивања колективног уговора,
споразумно утврђују учесници у закључивању колективног уговора. Рок
за доношење одлуке арбитраже не може бити дужи од 15 дана од дана
образовања арбитраже.

6) Примена колективних уговора

Општи и посебан колективни уговор се непосредно примењују и

обавезују све послодавце који су у време закључивања колективног
уговора чланови удружења послодаваца - учесника колективног уговора и
послодавце који су накнадно постали чланови удружења послодаваца,
учесника колективног уговора - од дана приступања удружењу
послодаваца. Колективни уговор обавезује ове послодавце и шест месеци
после иступања из удружења послодаваца - учесника колективног
уговора.
Колективном уговору може накнадно приступити послодавац,
односно удружење послодаваца које није потписник колективног уговора,
односно није члан удружења послодаваца -учесника колективног уговора,
а одлуку о приступању колективном уговору доноси надлежни орган
послодавца, односно удружења послодаваца, у складу са којом се
колективни уговор примењује на његове запослене од дана одређеног у
одлуци.
О одлуци о приступању колективном уговору, послодавац,
односно удружење послодаваца обавештава потписнике колективног
уговора и орган који врши регистрацију колективног уговора.
Одлука о приступању колективном уговору престаје да важи
престанком важења колективног уговора или раније,одлуком надлежног
органа послодавца, односно удружења послодаваца.
Проширено дејство колективног уговора - Ради остваривања
економске и социјалне политике у Републици, у циљу обезбеђивања
једнаких услова рада који представљају минимум права запослених,
односно да би се ублажиле разлике у зарадама у одређеној грани, групи,
подгрупи или делатности које битно утичу на социјални и економски
положај запослених што има за последицу нелојалну конкуренцију, под
условом да колективни уговор чије се дејство проширује обавезује
послодавце који запошљавају више од 50% запослених у одређеној грани,
групи, подгрупи или делатности, Влада може да одлучи да се колективни
уговор или поједине његове одредбе примењују и на послодавце који
нису чланови удружења послодаваца - учесника колективног уговора.

120
 Одлуку о проширеном дејству колективног уговора, Влада доноси
на захтев једног од учесника у закључивању колективног уговора чије се
дејство проширује, на образложени предлог министарства надлежног за
делатност у којој је закључен колективни уговор, а по прибављеном
мишљењу Социјално-економског савета. Уз захтев за проширење дејства
колективног уговора, подносилац је дужан да достави доказ о
испуњености услова прописаних као циљеви за доношење одлуке од
стране Владе.
Послодавци које обавезује колективни уговор чије се дејство
проширује и број њихових запослених, утврђуј е се на основу податка
органа који води регистар колективних уговора, односно другог
надлежног органа у складу са законом.
Изузимање од примене колективног уговора - Влада може да
донесе одлуку о изузимању од примене колективног уговора са
проширеним дејством, на предлог министарства надлежног за делатност у
којој је закључен колективни уговор и по прибављеном мишљењу
Социјално-економског савета, а на захтев послодавца или удружења
послодавца, да се колективни уговор у делу који се односи на зараде и
накнаде зараде не примењује на поједине послодавце, ако доставе ваљане
доказе да због финансијско-пословних резултата нису у могућности да
примене колективни уговор са проширеним дејством.
Влада може ставити ван снаге одлуку о проширењу дејства
колективног уговора и одлуку о изузимању од примене колективног
уговора, ако престану да постоје разлози због којих је такве одлуке
донела.

Одлука Владе о стављању ван снаге одлуке о проширеном дејству

колективног уговора, о изузимању од примене проширеног дејства
колективног уговора и одлуке којима се те одлуке стављају ван снаге,
објављују се у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Колективни уговор код послодавца обавезује и запослене код

послодавца који нису чланови синдиката, потписника колективног
уговора.

7) Важење и отказ колективног уговора

Колективни уговор може да се закључи на период од три године.

Колективни уговор престаје да важи истеком времена на који је закључен.
Важење колективног уговора може се продужити споразумом учесника,
који се закључује најкасније 30 дана пре истека важења колективног
уговора.
121
 Важење колективног уговора пре истека рока на који је закључен
може престати споразумом свих учесника или отказом, на начин утврђен
тим колективним уговором. У случају отказа колективни уговор се
примењује најдуже шест месеци од дана подношења отказа, с тим што су
учесници дужни да поступак преговарања започну најкасније у року од 15
дана од дана подношења отказа.

8) Решавање спорова

Спорна питања у примени колективних уговора решава арбитража

коју образују учесници колективног уговора, у року од 15 дана од дана
настанка спора. Састав и начин рада арбитраже уређује се колективним
уговором.
Одлука арбитраже о спорном питању обавезује учеснике.
Учесници у закључивању колективног уговора могу пред
надлежним судом да остваре заштиту права утврђених колективним
уговором.
9) Регистрација и објављивање колективног уговора

Општи и посебан колективни уговор, као и њихове измене,

односно допуне, региструју се код министарства надлежног за послове
рада.
Садржину и поступак регистрације
колективних уговора прописује министеа
надлежан за рад.
Општи и посебан колективни уговор
објављују се у „Службеном гласнику Републике
Србије”.
Начин објављивања других колективних
уговора утврђује се тим колективним уговором.

У Београду,
4. јануара 2015. године

Припремила:

Надежда Митровић- Житко

122
 III
УПРАВНИ ПОСТУПАК

123
 УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Народна скупштина Републике Србије дана 29. фебруара 2016. године

донела је нови Закон о општем управном поступку, који је објављен у
„Службеном гласнику Републике Србије“ од 1. марта 2016. године у броју
18, који је ступио на снагу 9. марта 2016. године и који почиње да се
примењује 1. јуна 2017. године, осим одредаба чл. 9, 103. и 207. Закона,
које почињу да се примењују истеком 90 дана од дана његовог ступања на
снагу, што значи да су почеле да се примењују 7. јуна 2016. године.
У прелазним одредбама Закона, прописано је да даном почетка
примене Закона престаје да важи Закон о општем управном поступку
(„Службени лист СРЈ“ 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број
30/10).
То значи да се одредбе важећег Закона о општем управном
поступку примењују до 1. јуна 2017. године, тако да се садржина овог
поглавља Приручника до наведеног рока неће мењати, односно да ће се
градиво које се односи на Управни поступак припремати и полагати по
неизмењеном тексту овог поглавља у односу на четврто издање овог
Приручника, у испитним роковима који ће се одржавати у наредном
периоду .
Међутим, било би корисно да у најкраћим цртама, информативно,
прикажемо шта је то ново што доноси закон чија је примена одложена, а
који је ступио на снагу.
Пре приказа тих питања, указује се на одредбе које су почеле да се
примењују у јуну 2016. године, с обзиром на то да се ради о одредбама
којима би требало да се олакша положај странака у управном поступку.
1.Одредба чл. 9. и 103. Закона, које се односе на начин
остваривања једног од начела управног поступка, и то начела
делотворности и економичности поступка, које се, као и сва начела у
овом поступку, односи на обавезу органа да странкама омогући да
успешно и целовито остваре и заштите права и правне интересе, да се
поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и
другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за
правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања. Са тим циљем
прописана је обавеза органа да сам или преко других надлежних органа
прикупља, обрађује и врши увид, у складу са законом, у податке о
чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена
евиденција, а да од странке захтева само оне податке који су неопходни за
њену идентификацију и документе који потврђују чињенице о којима се
не води службена евиденција.Одредбом члана 207. Закона, који је такође
почео да се примењује, прописана је прекршајна одговорност органа који

124
не поступа у складу са прописаном обавезом да по службеној дужности
прикупља податке неопходне за поступак који се води на начин прописан
законом.
2) Појам управне ствари проширен је у односу на исти појам у
још увек важећем ЗУП-у ( у даљем тексту: ЗУП), у том смислу што се
појам управне ствари дефинише тако да је управна ствар, у смислу
Закона, појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући
законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на
положај странке тако што доноси управне акте, доноси гарантне акте,
закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне
услуге, а управна ствар је и свака друга ситуација која је законом
одређена као управна ствар.
3.Када су у питању основна начела управног поступка, Законом
су извршене одређене измене које се односе на назив начела, па самим
тим и на њихову садржину.
Начело законитости допуњено је тако да гласи: начело
законитости и предвидивости. Суштина начела предвидивости је у
томе да орган мора да се држи праксе коју је успоставио и да у истим или
сличним случајевима одлучује на идентичан начин, осим у случају када
постоје оправдани разлози да се у конкретном случају одступи од раније
праксе, с тим да се то мора подробно образложити. Начело предвидивости
је, заправо, израз уставног начела једнакости грађана пред законом и
уставне одредбе којом се гарантује једнака заштита права пред органима
власти.
Начело сразмерности, које није потпуно ново начело и које
одговара начелу заштите права грађана и заштите јавног интереса чија је
суштина да се у случају налагања обавезе странци примењују мере које су
за њу повољније, а којима се постиже циљ закона. Ова одредба је
издвојена у начело сразмерности и допуњена одредбом којом свако
ограничавање права и правних интереса странке мора да буде сразмерно,
то јест најмање могуће, а да се њиме постиже законска сврха.
Начело делотворности и економичности поступка, је већ
поменуто начело и односи се на обавезу органа који води поступак да по
службеној дужности врше увид, прибављају и обрађују све податке о
одлучним чињеницама који се воде у службеним евиденцијама и да не
смеју да захтевају од странке да их она достави. На овај начин врши се
уштеда у времену, трошковима и битно побољшава положај странке.
Подизањем ове обавезе органа на ниво начела, ова одредба постаје
обавезујућа у свим управним областима, без обзира на одредбе посебних
прописа који их уређују.

125
 Начело двостепености (право на жалбу) у Закону је проширено и
уводи се као начело права на жалбу и приговор, и односи се на право
странке на жалбу против решења донетог у првом степену, односно у
случају када орган у управној ствари не одлучи у прописаном року, а
право на приговор странка има у случајевима прописаним Законом. Ово
начело обухвата и могућност надлежног државног органа да изјави жалбу
и приговор када је на то овлашћен законом.
Садржина начела помоћи странци је уређена на начин којим се
обавезује орган да по службеној дужности пази да незнање и неукост
странке и другог учесника у поступку не буде на штету права која им
припадају, тако да кад орган , с обзиром на чињенично стање, сазна или
оцени да странка и други учесник у поступку има основа за остварење
неког права или правног интереса, упозорава их на то, а ако у току
поступка дође до измене прописа који је од значаја за поступање у
управној ствари, орган ће о томе информисати странку.
5. Гарантни акт је новина у Закону и одређен је као писани акт
којим орган странци гарантује да ће јој бити издат управни акт одређене
садржине ако се чињенично стање и прописи не измене у периоду између
доношења гаратног акта и подношења захтева за издавање управног акта.
На овај начин обезбеђује се сигурност и извесност странке на издавање
управног акта, у одређеном периоду, ако поднесе захтев за издавање
управног акта и ако су испуњени остали прописани услови.
6. Управни уговор је двострано обавезан писани акт који, кад је
то посебним законом одређено, закључују орган и странка и којим се
ствара, мења или укида правни однос у управној ствари. Садржина
управног уговора не сме бити противна јавном интересу нити правном
интересу трећих лица.
7. Управне радње су материјални акти органа који утичу на права,
обавезе или правне интересе странака, као што су вођење евиденција,
издавање уверења, пружање информација, примање изјава и друге радње
којима се извршавају правни акти. Против управне радње може да се изјави
приговор. Приговор може да се изјави и ако орган не предузме управну
радњу коју је по закону дужан да предузме и у оба случаја, приговор је
дозвољен само ако управна радња није повезана са доношењем управног
акта.
8. Законом је предвиђено и пружање јавних услуга под којима се
сматра обављање привредне и друштвене делатности, односно послова за

126
које је законом утврђено да се врше у општем интересу, и обављање
делатности, односно послова управе од стране органа, којима се
обезбеђује остваривање права и правних интереса, односно задовољавање
потреба корисника јавних услуга, а који не представљају други облик
управног поступања. Јавне услуге пружају се тако да обезбеде уредно и
квалитетно, под једнаким условима, остваривање права и правних
интереса корисника јавних услуга и задовољавање њихових потреба.
Приговор може да се изјави пружаоцу јавних услуга који не обезбеђује
уредно и квалитетно, под једнаким условима, остваривање права грађана
и организација и задовољавање потреба корисника.
9. Приговор је ново правно средство које може да се поднесе
због неиспуњења обавеза из управног уговора, управне радње и начина
пружања јавних услуга, ако не може да буде изјављено друго правно
средства.
10. Законом је предвиђено и јединствено управно место, коме се
странка обраћа у случају када је за остваривање једног или више права
потребно поступање једног или више органа, а успостављањем
јединственог управног места не утиче се на надлежност органа нити на
право странке да се директно обраћа надлежном органу.
11. Законом је омогућена електронска комуникација између
органа и странке, укључујући и електронско достављање, уз сагласност
странке или кад је то прописом одређено.
12.Законом се мења концепт закључака и решења који постоји у
важећем закону. Важећи ЗУП предвиђа да су решења главни акти који се
доносе у управном поступку и да се њима мериторно одлучује о управној
ствари, док су закључци процесни акти. Према овим новинама решењима
се одлучује о управним стварима, али и о свим процесним питањима која
су таквог значаја да за собом повлаче право странке да их непосредно
нападне одговарајућим правним средством (жалбом или тужбом). Тиме
се, заправо, положај странака побољшава јер ће знати да кад је одлучено
решењем (осим ако је изричито прописано другачије) могу против њега да
изјаве правно средство – жалбу у управном поступку или тужбу у
управном спору, док закључке могу нападати само правним средством
против решења.
13. Обавештавање је радња којом орган на погодан начин
извештава странку и другог учесника о поступању у управној ствари.
Странка се обавештава електронским путем, путем поште, достављањем

127
или на други погодан начин, или усмено – ако је присутна, а кратка и
хитна обавештења могу да се дају телефоном, електронским путем или на
други погодан начин, о чему се ставља забелешка у спису која садржи
лично име лица које даје и прима обавештења.
14. Достављање, као облик обавештавања, може бити лично,
посредно и јавно. Јавно достављање је нови начин достављања и састоји
се од објављивања писмена на веб презентацији и огласној табли органа.
Писмено може да се објави и у службеном гласилу, дневним новинама
или на други погодан начин.
15. Законом је уведена могућност одрицања странке од права на
жалбу како би решење што пре добило својство коначности и
правноснажности. Тиме се странци или странкама омогућава да брже
остваре друга права чије остварење зависи од наступања коначности,
односно правноснажности решења.
16. Законом су разграничене ситуације када се сматра
покренутим поступак по службеној дужности, тако што су предвиђене
две ситуације. Прва је када је поступак покренут по службеној дужности
и у интересу је странке, сматра се да је поступак покренут кад орган
предузме било коју радњуради вођења поступка. Друга ситуација је када
покретање поступка по службеној дужности није у интересу странке, онда
се поступак сматра покренутим када странка буде обавештена о акту
којим се тај поступак покреће.

У Београду,
22. августа 2016. године
Надежда Митровић-Житко

1.ОСНОВНА НАЧЕЛА УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Основна начела управног поступка прописана су Законом о општем

управном поступку („Службени лист СРЈ”, бр. 33/97, 31/01 и „Службени
гласник РС”, број 30/10 - у даљем тексту: ЗУП). По овом закону дужни су
да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно
примењују прописе, решавају о правима, обавезама или правним

128
интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад
обављају друге послове утврђене овим законом. Такође, сагласно
одредбама које се односе на важење овог закона, по овом закону дужни
су да поступају и предузећа (сада привредна друштва) и друге
организације кад у вршењу јавних овлашћења која су им поверена
законом решавају, односно обављају друге напред наведене послове.
Органи који воде управни поступак дужни су да ова начела примењују
нарочито приликом примене материјалних прописа.

Основна начела управног поступка су:

1. Начело законитости

2. Начело заштите права грађана и заштите јавног интереса

3. Начело ефикасности

4. Начело истине

5. Начело саслушања странке

6. Начело оцене доказа

7. Начело самосталности у решавању

8. Начело двостепености у решавању (право на жалбу)

9. Начело правноснажности решења

10. Начело економичности поступка

11. Начело пружања помоћи странци

12. Употреба језика и писма у поступку

1.1.Начело законитости

Начело законитости, као једно од најважнијих начела управног

поступка, пре свега значи да су органи који поступају у управним
стварима обавезни да решавају на основу закона и других прописа. Ово
значи да су органи који воде управни поступак дужни да ствари коЈе су

129
предмет управног поступка решавају у складу и са одређеним
материјалним прописом.

Законом је изричито прописано да органи који који су законом

овлашћени да у управним стварима решавају по слободној оцени решења
морају доносити у границама овлашћења и у складу с циљем у коме је
овлашћење дато. Дакле, ово начело које је садржано у члану 5. ЗУП-а
обавезује органе који воде управни поступак да тај поступак спроводе у
складу с утврђеним правилима.

1.2.Начело заштите права грађана и заштите јавног интереса

Ово начело (члан 6) састоји се у обавези органа који воде управни

поступак, односно који доносе одговарајуће решење да при вођењу
поступка и решавању у управним стварима, странкама омогуће да што
лакше заштите и остваре своја права и правне интересе, водећи рачуна да
остваривање њихових права и правних интереса не буде на штету права и
правних интереса других лица, нити у супротности са законом утврђеним
јавним интересима.

Обавеза овлашћеног службеног лица које води управни поступак

јесте да упозори странке или друге учеснике у поступку на постојање
основа за остварење неког права или правног интереса ако за то сазна у
току вођења поступка, а имајући при томе у виду и постојеће чињенично
стање. Према странкама и другим учесницима у поступку којима се на
основу закона налажу обавезе примењиваће се увек мере предвиђене
прописима које су за њих повољније под условом да се таквим мерама
постиже циљ закона.

1.3.Начело ефикасности

Начело ефикасности садржано је у одредби члана 7. ЗУП-а и састоји

се у обавези органа да обезбеди ефикасно остваривање права без
одуговлачења у решавању о правима и интересима странака. Наиме,
органи који воде поступак, односно решавају у управним стварима,
дужни су да обезбеде успешно и квалитетно остваривање и заштиту права
и правних интереса физичких лица, правних лица или других странака.

130
 1.4.Начело истине

Остваривање овог начела има изузетан значај за правилну примену

материјалних прописа и оно обавезује надлежни орган да у поступку
утврди правилно и потпуно све чињенице и околности које су од
значаја за доношење законитог и правилног решења (одлучне
чињенице). Ово уједно подразумева и дужност органа који води
управни поступак да по службеној дужности нареди извођење сваког
доказа, ако нађе да је то потребно ради правилног и потпуног
утврђивања чињеничног стања.

1.5.Начело саслушања странке

Начело саслушања странке састоји се у обавези органа да пре

доношења решења омогућити странци да се изјасни о чињеницама и
околностима које су од значаја за доношење решења. Решење се,
изузетно, може донети без претходног саслушања странке само у
случајевима у којима је то законом допуштено (нпр. доношење решења
у скраћеном поступку у коме се најчешће решавају једностраначке
управне ствари у којима странка захтева признавање одређеног права).

1.6.Начело оцене доказа

У овом начелу садржано је овлашћење органа који води управни

поступак да одлучује по слободном уверењу које ће чињенице узети
као доказане, односно истините. Наиме, које ће чињенице узети као
доказане, одлучује овлашћено службено лице по свом уверењу на
основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа
заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 10).

Међутим, ЗУП предвиђа и изузетке од овог начела. Тако, примера

ради, као доказно средство у управном поступку користи се исправа
коју је у прописаном облику издао државни орган у границама своје
надлежности.

1.7.Начело самосталности у решавању

Начело самосталности у решавању које је садржано у члану 11.

ЗУП-а састоји се у овлашћењу органа да води поступак и доноси решење
самостално, у оквиру овлашћења утврђеног законом, односно другим

131
прописом. Овлашћено службено лице, према овом начелу самостално
утврђује чињенице и околности и на основу утврђених чињеница и
околности примењује прописе на конкретан случај.

Из одредбе наведеног члана произлази да се ово начело односи на

орган који води поступак, али и на овлашћено службено лице које води
управни поступак по овлашћењу надлежног органа.

1.8.Начело двостепености у решавању (право на жалбу)

Начело двостепености састоји се у праву странке на жалбу против

решења донесеног у првом степену. Жалба је редовно правно средство у
управном поступку. Само законом може се прописати да у појединим
управним стварима жалба није допуштена, и то ако је на други начин
обезбеђена заштита права и правних интереса странке, односно заштита
законитости.

Против решења донесеног у другом степену жалба није допуштена, и

то решење је коначно у управном поступку.

Странка има право на жалбу и кад првостепени орган није донео

решење у прописаном року. Наиме, ако орган против чијег је решења
допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у
прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев
одбијен (тзв. ћутање управе или ћутање администрације).

1.9.Начело правноснажности решења

Ово начело садржано је у одредби члана 13. ЗУП-а. Према овој

одредби решење против кога се не може изјавити жалба, нити покренути
управни спор (правноснажно решење), а којим је странка стекла одређена
права, односно којим су странци одређене неке обавезе може се
поништити, укинути или изменити само у случајевима који су
предвиђени законом. Дакле, начело правноснажности има за циљ да
обезбеди правну сигурност у правима каја је странка стекла.

Правноснажност решења може бити формална и материјална.

Формално правноснажно решење је оно решење против кога странка не
може изјавити жалбу нити покренути управни спор. Ово значи да се не
може користити редовно правно средство у управном поступку, као и у
управносудском поступку. Материјално правноснажно решење је оно
132
које је постало формално правноснажно и на основу кога је странка
стекла одређено право. Према томе, формална правноснажност се односи
на странку која је на основу тог решења стекла одређено право, а
материјална на орган који је решење донео.

1.10. Начело економичности поступка

Начело економичности садржано је у члану 14. ЗУП-а и састоји се у

томе да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање
трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве
сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног
стања и за доношење законитог и правилног решења.
У примени овог начела мора се водити рачуна да се не повреде
остала основна начела управног поступка, а то значи да се поступак мора
водити са што мање трошкова, како по странку тако и по орган који води
управни поступак, али да то не буде на уштрб утврђивања чињеничног
стања и доношења законитог и правилног решења (начела истине и
начела законитости).

1.11.Начело пружања помоћи странци

Ово начело које је у уској вези са начелом заштите права грађана и

заштите јавног интереса обавезује орган који води поступак да се стара да
незнање и неукост странке и других учесника у поступку не буду на
штету права која им по закону припадају. Циљ овог начела је да се, због
неупућености или неукости странке, отклоне евентуалне штетне
последице у остваривању права која јој по закону припадају.
Начело пружања помоћи странци односи се и на обавезу органа да ту
помоћ пружа и свим другим лицима која учествују у поступку (сведоци,
вештаци, тумачи и др.).

1.12.Употреба језика и писма у поступку

Уставом је утврђено да је у Републици Србији у службеној употреби

српски језик и ћириличко писмо и да се службена употреба других језика
и писама уређује законом, на основу Устава.

Одредбама ЗУП-а прописано је да орган води поступак на српском

језику екавског или јекавског изговора и у том поступку користи
ћириличко писмо, а латиничко писмо - у складу са законом. На

133
подручјима на којима је, у складу са законом, у службеној употреби и
језик одређене националне мањине поступак се води и на језику и уз
употребу писма те националне мањине. Употреба свог језика и писма у
управном поступку гарантује странкама и другим учесницима у поступку
да ће на најбољи могући начин изразити своје интересе и захтеве. Ако се
поступак не води на језику странке, односно других учесника у поступку,
који су држављани Републике Србије, обезбедиће им се преко тумача
превођење тока поступка на њихов језик, као и достављање позива и
других писмена на њиховом језику и писму.
Странке и други учесници у поступку који нису држављани
Републике Србије имају право да ток поступка прате преко тумача и да у
том поступку употребљавају свој језик. Овим се обезбеђује верно
исказивање и преношење захтева и интереса странака, али и других
учесника у управном поступку.

2.ДОКАЗИВАЊЕ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Доказивање у управном поступку подразумева претходно

утврђивање чињеница које служе као основ за доношење решења. Према
ЗУП-у, чињенице на основу којих се доноси решење (одлучне чињенице)
утврђују се доказима. Као доказ могу се употребити сва средства подесна
за утврђивање стања ствари и која одговарају поједином случају, као што
су: исправе, искази сведока, изјаве странака, налази и мишљења вештака,
увиђај.

Коју чињеницу треба или не треба утврђивати, одлучује службено

лице које води поступак зависно од тога да ли та чињеница може имати
утицаја на решавање управне ствари. Докази се, по правилу, изводе
пошто се утврди шта је у чињеничном погледу спорно или шта треба
доказивати.

Чињенице које су општепознате не треба доказивати, као ни

чињенице чиЈе постоЈање закон претпоставља, али Је допуштено
доказивати непостојање тих чињеница, ако законом није друкчије
одређено.

Доказивање пред замољеним органом могуће је ако је доказивање

пред органом који води поступак неизводљиво, повезано с несразмерним
трошковима или великим губитком времена. Кад је прописом предвиђено

134
да се управна ствар може решити на подлози чињеница или околности
које нису потпуно утврђене или се доказима само посредно утврђују
(чињенице и околности које су учињене вероватним), извођење доказа у
том циљу није везано за одредбе овог закона о извођењу доказа.

Ако органу који решава о управној ствари није познато право које
важи у страној држави, може се обавестити о томе код министарства
надлежног за спољне послове.

Законом је утврђено да орган који решава о управној ствари може од

странке затражити да поднесе јавну исправу издату од надлежног
иностраног органа којом се потврђује које право важи у држави чији је
орган издао исправу. Допуштено је доказивање да је страно право
друкчије него што је то садржано у јавној исправи, ако међународним
уговором није друкчије одређено.

2.1.Исправе

Под исправом се подразумева писмено којим се утврђују неке

чињенице. Исправе могу бити јавне и приватне.

Јавна исправа је исправа коју је у прописаном облику издао државни

орган у границама своје надлежности, односно предузеће или друга
организација у оквиру законом повереног јавног овлашћења и којом се
доказује оно што се у њој потврђује или одређује. Јавна исправа може
бити прилагођена електронској обради података.

У поступку доказивања, микрофилмска копија исправе, односно

репродукција те копије изједначава се са исправом ако је микрофилмску
копију, односно репродукцију те копије издао орган у границама своје
надлежности, односно законом повереног јавног овлашћења. Допуштено
је, доказивати да су у исправи, односно микрофилмској копији исправе
или репродукције те копије чињенице неистинито потврђене или да је
сама исправа, односно микрофилмска копија исправе или репродукције те
копије неисправно састављена. Такође, допуштено је доказивати да
микрофилмска копија исправе, односно репродукција те копије није
верна оригиналу.

Приватна исправа је исправа која се не сматра јавном исправом,

односно која не испуњава услове за јавну исправу (нпр. пуномоћје дато

135
усмено на записник код органа има снагу јавне исправе, а пуномоћје
потписано од властодавца има значај приватне исправе).

Исправе које служе као доказ подносе странке или их прибавља

орган који води поступак. Странка подноси исправу у оригиналу,
микрофилмској копији исправе или репродукцији те копије или у
овереном препису, а може је поднети и у обичном препису. Кад странка
поднесе исправу у овереном препису, службено лице које води поступак
може тражити да странка покаже оригиналну исправу, а кад поднесе
исправу у обичном препису, службено лице ће утврдити да ли је тај
препис веран оригиналу. Микрофилмска копија исправе или
репродукција те копије коју је на прописан начин издао орган има у
поступку доказну вредност оригинала исправе, у смислу члана 154. став
1. овог закона, за решавање управне ствари о којој се води поступак.

Ако је орган који је за то био надлежан неке чињенице или околности

већ утврдио или су оне доказане у јавној исправи (лична карта, извод из
матичне књиге и др.), орган који води поступак узеће те чињенице и
околности као утврђене. Кад је у питању стицање или губљење права, а
постоји вероватноћа да су се те чињенице и околности накнадно
измениле, или их на основу посебних прописа треба посебно утврдити,
службено лице ће тражити да странка поднесе посебне доказе о тим
чињеницама и околностима, или ће их орган сам прибавити.

Ако се исправа коју треба употребити као доказ у поступку налази

код органа, а странка која се позвала на ту исправу није успела да је
прибави, орган који води поступак прибавиће ту исправу по службеној
дужности.

Исправе које су издали инострани органи, а које у држави у којој су

издате важе као јавне исправе, имају, под условима узајамности, исту
доказну снагу као и домаће јавне исправе, ако су прописно оверене.

Уверења су врсте исправа која издају органи о чињеницама о којима

воде службену евиденцију (цертификати, потврде и др.).

Уверења и друге исправе о чињеницама о којима се води службена

евиденција морају се издавати сагласно подацима из службене
евиденције. Таква уверења, односно друге исправе имају значај јавне
исправе.

136
 Уверења и друге исправе о чињеницама о којима се води службена
евиденција издају се странци на усмени захтев, по правилу, истог дана
кад је странка затражила издавање уверења, односно друге исправе, а
најдоцније у року од 15 дана од дана подношења захтева, ако прописом
којим је установљена службена евиденција није друкчије одређено.

Законом је утврђено да ако орган одбије захтев за издавање уверења,

односно друге исправе о чињеницама о којима води службену
евиденцију, дужан је да о томе донесе посебно решење. Ако у року од 15
дана од дана подношења захтева не изда уверење, односно другу исправу
о чињеницама о којима води службену евиденцију, нити донесе и достави
странци решење о одбијању захтева, странка може изјавити жалбу да је
захтев одбијен.

Ако странка, на основу доказа којима располаже, сматра да јој

уверење, односно друга исправа о чињеницама о којима се води службена
евиденција није издата у складу с подацима из те евиденције, може
захтевати измену или издавање новог уверења, односно друге исправе.
Орган је дужан да донесе посебно решење ако одбије захтев странке да
јој измени или изда ново уверење, односно другу исправу. Ако у року од
15 дана од дана подношења захтева за измену или издавање новог
уверења, односно друге исправе, то не буде учињено, странка може
изјавити жалбу као да је њен захтев одбијен.

Органи издају уверења, односно друге исправе и о чињеницама о

којима не воде службену евиденцију ако је то законом или другим
прописом одређено. У том случају, чињенице се утврђују у поступку
прописаном одговарајућим одредбама ЗУП-а. Уверење, односно друга
исправа издата на овај начин не обавезује орган коме је поднесена као
доказ и који треба да решава о управној ствари. Тај орган може поново
утврђивати чињенице наведене у уверењу, односно другој исправи.

Уверење, односно друга исправа се странци издаје, односно решење

о одбијању захтева доноси и странци доставља у року од 30 дана од дана
подношења захтева, а ако се тако не поступи, странка може изјавити
жалбу као да је њен захтев одбијен.
2.2.Сведоци

Способност опажања чињеница о којој треба да се сведочи један је

од битних услова да неко лице буде сведок. Дакле, сведок може бити

137
свако лице које је било способно да опази чињеницу о којој треба да
сведочи и које је у стању да то своје опажање саопшти.

Лице које у поступку учествује у својству службеног лица не може

бити сведок. Овим се спречава да се службено лице појави као сведок у
управном поступку који се води пред њим имајући при томе у виду
неспојивост својства службеног лица и учесника у управном поступку
који су повезани са странкама у поступку својим сведочењем или имају
правни интерес у том поступку.

Свако лице које се као сведок позива дужно је да се одазове позиву и

да сведочи, ако овим законом није друкчије одређено. Ослобађање од ове
дужности односи се на заштиту, односно очување одређених вредности.
Не може се испитати као сведок лице које би својим исказом повредило
дужност чувања државне, војне или службене тајне док га надлежни
орган не ослободи те дужности.

Законом су утврђени случајеви у којима сведок може ускратити

сведочење. Тако сведок није дужан да да одговор ако би одговор на
поједина питања изложио тешкој срамоти, знатној имовинској штети или
кривичном гоњењу њега, његовог крвног сродника у правој линији, а у
побочној линији до трећег степена закључно, његовог брачног друга или
тазбинског сродника до другог степена закључно, па и онда кад је брак
престао, као и његовог стараоца или штићеника, усвојиоца или
усвојеника.

Такође, сведок може ускратити сведочење ако би одговором на

поједина питања повредио обавезу, односно право да чува пословну,
професионалну, уметничку или научну тајну, као и о ономе што је
странка поверила сведоку као свом пуномоћнику и о ономе о чему се
странка или друго лице исповеди сведоку као верском исповеднику.

Сведок се може ослободити од дужности сведочења и о другим

чињеницама и околностима кад изнесе важне разлоге за то. Ако је
потребно, он треба те разлоге да учини вероватним.

Сведок не може због опасности од имовинске штете ускратити

сведочење о правним пословима при којима је био присутан као сведок,
записничар или посредник, о радњама које је у вези са спорним односом
предузео као правни претходник или заступник једне од странака, као и о

138
свакој радњи о којој је на основу посебних прописа дужан да поднесе
пријаву или да изјаву.

Правило је да се сведоци саслушавају појединачно, без присуства

сведока који ће се доцније саслушати. Саслушани сведок не сме се
удаљити без дозволе службеног лица које води поступак. Службено лице
које води поступак може саслушаног сведока поново саслушати, а
сведоке чији се искази не слажу може суочити.

Лице које због болести или телесне неспособности не може доћи по

позиву испитаће се у свом стану, односно у објекту у коме борави. Дакле,
због недоласка по позиву за сведочење ова лица не могу сносити
последице

Сведок ће се претходно упозорити да је дужан да говори истину, да

не сме ништа прећутати и да може на свој исказ бити заклет, па ће му се
предочити и последице давања лажног исказа. Давање лажног исказа је
иначе кривично дело. Од сведока ће се узети општи лични подаци
следећим редоследом: име и презиме, занимање, пребивалиште, односно
боравиште, место рођења, године живота и брачно стање. Ако је
потребно, сведок ће бити испитан и о околностима које се тичу његове
веродостојности као сведока у предмету о ком се ради, а нарочито о
његовим односима према странкама.

Службено лице које води поступак поучиће сведоке на која питања

може ускратити сведочење. После тога сведоку ће се поставити питање о
самом предмету и позваће се да изнесе шта му је о томе познато. Није
допуштено постављати таква питања која указују на то како би требало
одговорити.

Пошто саслуша сведока, службено лице које води поступак може

одлучити да сведок положи заклетву на свој исказ. Неће се заклињати
сведок који је малолетан или који не може довољно да схвати значај
заклетве.

Орган који води управни поступак, односно службено лице у том

органу може према сведоку који се не придржава дужности сведока
наредити да се сведок принудно доведе и да сноси трошкове довођења, а
може му изрећи новчану казну за повреду процесне дисциплине.
Службено лице које води поступак може одлучити да сведок накнади

139
трошкове коЈе Је проузроковао своЈим изостанком или одбијањем да
сведочи.

2.3.Изјава странке

Изјава странке је посебно доказно средство у управном поступку.

Ако за утврђивање одређене чињенице не постоји непосредан доказ, или
се таква чињеница не може утврдити на основу других доказа, за
утврђивање те чињенице може се као доказ узети и усмено дата изјава
странке. Изјава странке може се узети као доказ и у управним стварима
малог значаја ако би одређену чињеницу требало утврђивати саслушањем
сведока који живи у месту удаљеном од седишта органа, или ако би,
услед прибављања других доказа, било отежано остваривање права
странке.
Веродостојност изјаве странке цени се по начелу саслушања странке
прописаном у ЗУП-у. Пре узимања изјаве странке, службено лице које
води поступак дужно је да упозори странку на кривичну и материјалну
одговорност за давање лажне изјаве.

2.4. Вештаци и тумачи

Кад је за утврђивање или оцену неке чињенице важне за решавање у

управној ствари потребно стручно знање којим не располаже службено
лице које води поступак, извешће се доказ вештачењем. Ради извођења
доказа вештачењем, службено лице које води поступак одређује, по
службеној дужности или на предлог странке, једног вештака, а кад оцени
да је вештачење сложено, може одредити два или више вештака.

Вештак може ускратити вештачење из истих разлога из којих сведок

може ускратити сведочење. Пре почетка вештачења, вештака треба
упозорити да је дужан да предмет вештачења брижљиво размотри и у
свом налазу тачно наведе шта је запазио и нашао, као и да своје
образложено мишљење изнесе непристрасно и у складу с правилима
науке и вештине.

Ако налаз и мишљење вештака нису јасни или потпуни, или се

налази и мишљење вештака битно разликују, или мишљење није довољно
образложено, или се појави основана сумња у тачност датог мишљења, а
ти се недостаци не могу отклонити ни поновним саслушањем вештака,

140
поновиће се вештачење, са истим или другим вештацима, а може се
затражити и вештачење од научне или стручне организације.

Вештак је дужан да се одазове позиву за вештачење. Ако вештак који

је уредно позван не дође, а изостанак не оправда, или дође али одбије да
вештачи, или кад у остављеном року не поднесе свој писмени налаз и
мишљење, може се новчано казнити за повреду процесне дисциплине.
Ако су услед неоправданог изостанка вештака, услед његовог одбијања да
вештачи или пропуштања да поднесе писмени налаз и мишљење настали
трошкови у поступку, може се одредити да те трошкове сноси вештак.

За разлику од вештачења које је доказ у управном поступку,

тумачење је стручно помагање органу који води управни поступак и то
кад постоје сметње у општењу између учесника (због језика, одређених
физичких недостатака - глувих, немих и др.). На тумаче се сходно
примењују одредбе ЗУП-а које се односе на вештаке.

2.5. Увиђај

Кад је за утврђивање неке чињенице или за разјашњење битних

околности потребно непосредно опажање службеног лица које води
поступак, врши се увиђај. Увиђај је доказно средство и обавља се на
усменој расправи. Странке имају право да присуствују увиђају. Службено
лице које води поступак одређује која ће лица, поред странака,
присуствовати увиђају.

Власник или држалац ствари, просторија или земљишта које треба

разгледати или у којима, односно на којима се налазе ствари увиђаја, или
преко којих је потребно прећи дужан је да допусти да се увиђај изврши.
Према власнику или држаоцу који без оправданог разлога не допусти да
се увиђај изврши, могу се применити мере које се примењују према
сведоку који одбије да сведочи.

Штета нанесена приликом вршења увиђаја спада у трошкове

поступка и накнадиће се власнику или држаоцу. Службено лице које
руководи увиђајем пазиће да увиђај не буде злоупотребљен и да не буде
повређена нечија пословна, професионална, научна или уметничка тајна.

141
 2.6. Обезбеђење доказа

Докази се обезбеђују пре покретања управног поступка или у току

трајања управног поступка. Законом је утврђено да ако постоји
оправдана бојазан да се неки доказ неће моћи доцније извести или да
ће његово извођење бити отежано, може се, ради обезбеђења доказа, у
сваком стању поступка, па и пре него што је поступак покренут, тај
доказ извести. За обезбеђење доказа пре покретања поступка надлежан
је орган на чијем се подручју налазе ствари које треба разгледати,
односно на чијем подручју бораве лица која треба саслушати.

Обезбеђење доказа врши се по службеној дужности или по

предлогу странке, односно лица које има правни интерес. За
обезбеђење доказа у току поступка надлежан је орган који води
поступак.

3.РЕШЕЊЕ

3.1.Орган који доноси решење

Решење је управни акт којим се решава о предмету управног

поступка, односно о главној управној ствари. Дакле, кад се мериторно
решава о главној управној ствари акт који доноси орган надлежан за
решавање (на основу одлучних чињеница утврђених у поступку) јесте
решење.

Ако у управном поступку о управној ствари решава колегијални

орган (влада, комисија, одбор и др.), он може решавати кад је присутно
више од половине његових чланова, а решење доноси већином гласова
присутних чланова, ако законом или другим прописима није
предвиђена квалификована већина.

По правилу у једној управној ствари одлучује и доноси решење

један орган. Међутим, кад је законом или другим прописима одређено
да о једној ствари решавају два или више органа, сваки од њих дужан
је да реши о тој ствари. Ти органи ће се споразумети који ће од њих
издати решење, а у решењу мора бити наведен акт другог органа. Ово
је тзв. збирно или сложено решење за разлику Једноставног или
простог решења коЈе доноси један орган.
142
 Кад је у закону или другом пропису одређено да решење доноси
један орган уз претходну сагласност другог органа, решење се доноси
пошто је други орган дао сагласност. Орган који доноси решење дужан је
да у свом решењу наведе акт којим је други орган дао сагласност.

Кад је у закону или другом пропису одређено да решење доноси

један орган у сагласности са другим органом, орган који доноси решење
саставља га и доставља, са списима предмета, на сагласност другом
органу, који може дати сагласност потврдом на самом решењу или
посебним актом. У том случају решење је донесено кад је други орган дао
сагласност, а сматра се као акт органа који га је донео, односно издао.
Овде се очигледно ради о давању накнадне сагласности и ако се та
сагласност не прибави, сматра се да то решење није ни донето и оно не
производи никакво правно дејство. Ово се односи и на решење које
доноси један орган уз потврду или одобрење другог органа.

У случају кад је законом или другим прописом одређено да је

надлежни орган дужан да пре доношења решења прибави мишљење
другог органа, решење се доноси по прибављеном мишљењу. Овде треба
напоменути да прибављено мишљење не обавезује орган који доноси
решење.

Орган чија је сагласност или мишљење потребно за доношење

решења, дужан је да сагласност, односно мишљење да у року од једног
месеца од дана кад му је затражено, ако посебним прописима није
одређен други рок. Ако тај орган у том року не обавести орган који
доноси решење да даје или одбија сагласност, сматра се да је дао
сагласност, а ако не да никакво мишљење, надлежни орган може донети
решење и без прибављеног мишљења, ако посебним прописима није
друкчије одређено.

Службено лице у органу који доноси решење може бити овлашћено

и за доношење решења (нпр. инспектори и друга лица). Међутим, ако
службено лице које је водило поступак није овлашћено да донесе
решење, дужно је да поднесе нацрт решења органу који доноси решење.
То службено лице парафира нацрт решења.

3.2.Облик и саставни делови решења

Решење у управном поступку којим се мериторно решава о одређеној

управној ствари мора се по правилу као такво означити. Изузетно,

143
посебним прописима може се предвидети да се решењу може дати и
други назив (нпр. одобрење, дозвола и др.).

Решење се, такође по правилу, доноси писмено. Изузетно, у

случајевима предвиђеним овим законом, решење се може донети и
усмено. ЗУП је предвидео доношење усменог решења кад се ради о
предузимању изузетно хитних мера ради обезбеђења јавног мира и
безбедности или ради отклањања непосредне опасности за живот и
здравље људи или имовину.

Писмено решење по правилу садржи: увод, диспозитив (изреку),

образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и
датумом решења, потпис службеног лица и печат органа. У случајевима
предвиђеним законом или другим прописом, решење не мора садржавати
поједине од тих делова. Ако се решење обрађује механографски, уместо
потписа и печата може да садржи факсимил. Међутим, у одређеним
управним стварима мањег значаја у којима се удовољава захтеву странке,
а не дира се у јавни интерес нити интерес трећих лица, решење се може
састојати само од диспозитива у виду забелешке на спису, ако су разлози
за такво решење очигледни и ако није друкчије прописано.
Кад се решење објави усмено, мора се издати у писменом облику,
осим ако законом или другим прописом није друкчије одређено. Писмено
израђено решење мора потпуно да одговара решењу које је усмено
објављено. Решење се мора доставити странци у оригиналу или у
овереном препису, као отправак решења, с овером и потписом
овлашћеног лица.

Увод решења садржи: назив органа који доноси решење, пропис о

надлежности тог органа, име странке и њеног законског заступника или
пуномоћника, ако га има, и кратко означење предмета поступка. Ако су
решење донела два или више органа, или је оно донесено уз сагласност
два или више органа, то се мора навести у уводу, а ако је ствар решио
колегијални орган, у уводу се означава дан седнице на којој је ствар
решена.

Диспозитив (изрека) је најзначајнији део решења. Диспозитивом се

решава о предмету поступка у целини и о свим захтевима странака о
којима у току поступка није посебно решено. Диспозитив мора бити
кратак и одређен, а ако је потребно, може се поделити и на више тачака.
Диспозитивом се може решити и о трошковима поступка, ако их је било,
одређујући њихов износ, које дужан да их плати, коме и у ком року. Ако
144
се у диспозитиву не решава о трошковима, навешће се да ће се о њима
донети посебан закључак.

Ако се решењем налаже извршење неке радње, у диспозитиву ће се

одредити и рок у коме се та радња мора извршити. Кад је прописано да
жалба не одлаже извршење решења, то мора бити наведено у
диспозитиву.

Образложење решења садржи: кратко излагање захтева странака,

утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни
при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева
странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено
чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву. Ако
жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на
пропис који то предвиђа. У образложењу решења морају се образложити
и закључци против којих није допуштена посебна жалба. Кад је надлежни
орган законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по
слободној оцени, дужан је да у образложењу, поред ових података, наведе
тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења
руководио. Ти разлози се не морају навести у решењу кад је то у јавном
интересу законом изричито предвиђено. Ако је законом посебно
предвиђено да се у решењу донесеном по слободној оцени не морају
навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у
образложењу решења наводи се и одредба закона којом је орган
овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона
којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу
решења руководио.

У једноставним управним стварима у којима учествује само једна

странка, као и у једноставним управним стварима у којима у поступку
учествују две странке или више странака, али ни једна не приговара
постављеном захтеву, а захтев се уважава, образложење решења може
садржавати само кратко излагање захтева странке и позивање на правне
прописе на основу којих је управна ствар решена. У таквим стварима
решење се може издати и на прописаном обрасцу.

Упутство о правном средству је такође обавезан саставни део

решења у управном поступку. Упутством које се ставља после
образложења с леве стране странка се обавештава да ли против решења

145
може изјавити жалбу или покренути управни спор или други поступак
пред судом.
Кад се против решења може изјавити жалба, у упутству се наводи
коме се изјављује, у ком року, у колико примерака и с коликом таксом се
предаје, као и да се може изјавити и у записник. Кад се против решења
може покренути управни спор, у упутству се наводи коме се суду тужба
подноси, у колико примерака и у ком року, а кад се може покренути
други поступак пред судом, наводи се суд коме се може обратити и у ком
року.
Ако је у решењу дато погрешно упутство, странка може поступити
по важећим прописима или по упутству. Странка која поступи по
погрешном упутству, не може због тога трпети штетне последице. Кад у
решењу није дато никакво упутство или је упутство непотпуно, странка
може поступити по важећим прописима, а може, у року од осам дана од
дана достављања решења, тражити од органа који је решење донео да га
допуни. У овом случају рок за жалбу, односно тужбу за покретање
управног спора тече од дана достављања допуњеног решења.
Ако је против решења могуће изјавити жалбу, а странка је погрешно
упућена да против тог решења нема места жалби или да се против њега
може покренути управни спор, рок за жалбу тече од дана достављања
решења суда којим је тужба одбачена као недопуштена, ако странка није
пре тога поднела жалбу надлежном органу.
У случају кад против решења није могуће изјавити жалбу, а странка
је погрешно упућена да се против тог решења може жалити, па је изјавила
жалбу и због тога пропустила рок за покретање управног спора, тај рок јој
тече од дана достављања решења којим је жалба одбачена, ако странка
није пре тога покренула управни спор.
Потпис службеног лица које доноси решење саставни је део
писменог решења. Решење које је донео колегијални орган потписује
председавајући, ако законом или другим прописом није друкчије
одређено. Кад је колегијални орган донео потпуно решење, странкама се
издаје оверен препис решења, а кад је управну ствар решио закључком,
решење се израђује у складу с тим закључком. Оверен препис тог решења
доставља се странкама.

3.3.Делимично, допунско и привремено решење

По правилу, решењем у управном поступку решава се о предмету

поступка у целини. Међутим, кад се у једној управној ствари решава о

146
више питања, а само су нека од њих сазрела за решавање, и кад се покаже
као целисходно да се о тим питањима одлучи посебним решењем, орган
може донети решење само о тим питањима (делимично решење).
Делимично решење сматра се у погледу правних средстава и извршења
као самостално решење.

Допунско решење се може донети у случају кад је једним решењем

пропуштено да се одлучи о свим питањима која су предмет поступка. То
значи да је допунско решење само оно решење којим се решавају
нерасправљена питања. Наиме, ако орган није решењем одлучио о свим
питањима која су била предмет поступка, он може, по предлогу странке
или по службеној дужности, донети посебно решење о питањима која
донесеним решењем нису обухваћена (допунско решење). Ако предлог
странке за доношење допунског решења буде одбијен, против закључка о
томе допуштена је посебна жалба. Ако је предмет већ довољно
расправљен, допунско решење може се донети без поновног спровођења
посебног испитног поступка. Допунско решење сматра се у погледу
правних средстава и извршења као самостално решење.

Ако је према околностима случаја неопходно пре завршетка поступка

донети решење којим се привремено уређују спорна питања или односи,
такво се решење доноси на основу података који постоје у часу његовог
доношења. У таквом решењу мора бити изричито назначено да је
привремено. Дакле, привремено решење је оно решење којим се одлучује
о управној ствари, односно о предмету поступка на основу чињеница које
су утврђене до тог момента али пре завршетка управног поступка.

Доношење привременог решења по предлогу странке орган може

условити давањем обезбеђења за штету која би могла услед извршења
настати за супротну странку, ако основни захтев предлагача не буде
усвојен.

Решењем о главној ствари које се доноси по окончању поступка

укида се привремено решење донесено у току поступка. Привремено
решење сматра се у погледу правних средстава и извршења такође као
самостално решење.

3.4.Рок за издавање решења

У ЗУП-у су утврђени рокови за доношење и достављање решења.

Кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној

147
дужности, ако је то у интересу странке, а пре доношења решења, није
потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други
разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање
претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га
странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје
уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној
дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок. У осталим
случајевима кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно
по службеној дужности ако је то у интересу странке, орган је дужан да
донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако
посебним законом није одређен краћи рок.

Ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе

решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на
жалбу као да је њен захтев одбијен. Ако жалба није допуштена, странка
може непосредно покренути управни спор.

Решење по жалби мора се донети и доставити странци што пре, а

најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним
законом није одређен краћи рок.

3.5.Исправљање грешака у решењу

Решење које садржи техничке грешке може се увек исправити.

Наиме, орган који је донео решење, односно службено лице које је
потписало или издало решење, може у свако време исправити грешке у
именима или бројевима, писању или рачунању, као и друге очигледне
нетачности у решењу или његовим овереним преписима. Исправка
грешке производи правно дејство од дана од кога производи правно
дејство решење које се исправља.

О исправци се доноси посебан закључак. Белешка о исправци

уписује се у изворник решења, а ако је то могуће, и у све оверене преписе
достављене странкама. Белешку потписује службено лице које је
потписало закључак о исправци. Против закључка којим се већ донесено
решење исправља или којим се одбија предлог за исправљање, допуштена
је посебна жалба.

148
 4.ЖАЛБА

4.1.Право на жалбу и надлежност органа за решавање по жалби

Право на жалбу зајемчено је Уставом. Наиме, свако има право на

жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о
његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

Жалба у управном поступку је редовно правно средство. Решење

донесено поводом жалбе постаје коначно, па се више не може нападати
жалбом у управном поступку. Овде треба напоменути да ЗУП не
предвиђа институт одрицања од жалбе па стога изјава којом се странка
одриче од права на жалбу нема правни значај.

Дакле, ЗУП-ом је утврђено да против решења донесеног у првом

степену странка има право на жалбу. Јавни тужилац, јавни правобранилац
и други државни органи, кад су законом овлашћени, могу изјавити жалбу
против решења којим је повређен закон у корист физичког или правног
лица, а на штету јавног интереса.

Против првостепеног решења министарства или посебне

организације, односно другог државног органа, може се изјавити жалба
само кад је то законом предвиђено. Међутим, против решења Владе
жалба се не може изјавити.

Законом се одређује орган за решавање у другом степену поводом

жалбе изјављене на првостепено решење, с тим што се за решавање у
другом степену не може утврђивати надлежност у оквиру органа који је у
управној ствари решавао у првом степену. Изузетно, по жалби против
првостепених решења подручних органа и организационих јединица који
су образовани са задатком да врше одређене управне послове из
надлежности одређеног државног органа, решава тај орган.

По жалби против решења, које доносе два или више органа, а који су
се споразумели који ће од њих издати решење, односно против решења
које се доноси уз претходну сагласност другог органа (чл. 193. И 194.
ЗУП-а) решава орган који је надлежан за решавање по жалби против
решења органа који је издао, односно донео побијано решење, ако
посебним прописом није одређено да по жалби решава други орган. У
овим случајевима другостепени орган може само поништити побијано
решење, а не може га изменити.

149
 Ако за решавање по жалби на решење које је донело предузеће или
друга организација, којима је законом поверено вршење јавног
овлашћења, није одређен другостепени орган, по жалби решава државни
орган надлежан за одговарајућу управну област.

4.2. Рок за жалбу и садржај жалбе

Општи рок за подношење жалбе, према ЗУП-у, јесте 15 дана од дана

достављања решења, ако законом није друкчије одређено. Међутим,
посебним законом у појединој области овај рок може бити краћи или
дужи.

Правило је да се у току рока за жалбу решење не може извршити.

Кад је жалба прописно изјављена, решење се не може извршити све док
се решење које је донесено по жалби не достави странци.

Решење се изузетно, према одредбама ЗУП-а, може извршити у

жалбеном року, као и пошто је жалба изјављена, ако је то законом
предвиђено, ако се ради о предузимању у јавном интересу хитних мера
које се не могу одлагати, или ако би услед одлагања извршења била
нанесена некој странци штета која се не би могла поправити. У
последњем случају може се тражити одговарајуће обезбеђење од странке
у чијем се интересу спроводи извршење и овим обезбеђењем условити
извршење.

Одредбама ЗУП-а утврђена је садржина сваког поднеска, па самим

тим и жалбе. Наиме, у жалби се мора навести решење које се побија и
означити назив органа који га је донео, као и број и датум решења.
Довољно је да жалилац у жалби изложи у ком је погледу незадовољан
решењем, али жалбу не мора посебно образложити. У жалби се могу
износити нове чињенице и нови докази, али је жалилац дужан да
образложи због чега их није изнео у првостепеном поступку.

У случају да су у жалби изнесене нове чињенице и нови докази, а у

поступку учествују две странке, или више странака са супротним
интересима, жалби се прилаже још и онолико примерака жалбе колико
има таквих странака. У том случају,орган доставља свакој странци
примерак преписа жалбе и оставља јој рок да се о новим чињеницама и
доказима изјасни. Тај рок не може бити краћи од осам ни дужи од 15 дана
од дана достављања.

150
 4.3. Поступак првостепеног органа по жалби

Према ЗУП-у, жалба се непосредно предаје или шаље поштом

органу који је донео првостепено решење. У случају да је жалба предата
или послата непосредно другостепеном органу, он је дужан да је одмах
шаље првостепеном органу. Жалба предата или послата непосредно
другостепеном органу у погледу рока, сматра се као да је предата
првостепеном органу.

Кад прими жалбу, првостепени орган испитује да ли је жалба

допуштена, благовремена и изјављена од овлашћеног лица.
Недопуштену, неблаговремену или од неовлашћеног лица изјављену
жалбу првостепени орган одбациће својим закључком. Против овог
закључка странка има право на посебну жалбу. У случају да орган који
одлучује по жалби нађе да је жалба оправдана, одлучиће уједно и по
жалби која је била одбачена.

Ако орган који је донео првостепено решење нађе да је жалба

основана, а није потребно спроводити нов посебни испитни поступак,
може ствар решити друкчије и новим решењем заменити решење које се
жалбом побија. Против овог новог решења странка такође има право
жалбе.

Ако првостепени орган који је донео решење утврди да је

спроведени поступак био непотпун, а да је то могло бити од утицаја на
решавање управне ствари, он може, поводом жалбе, поступак допунити.
Првостепени орган ће допунити поступак и онда кад жалилац изнесе у
жалби чињенице и доказе који би могли бити од утицаја за друкчије
решење управне ствари, ако је жалиоцу морала бити дата могућност да
учествује у поступку који је претходио доношењу решења, а та му
могућност није била дата, или му је била дата а он је пропустио да је
користи, али је у жалби оправдао то пропуштање. Орган који је донео
првостепено решење може, зависно од резултата допуњеног поступка, у
границама захтева странке управну ствар решити друкчије и новим
решењем заменити решење које се жалбом побија. И против овог новог
решења странка има право на жалбу.

Кад орган који је донео првостепено решење нађе да је поднета

жалба допуштена, благовремена и изјављена од овлашћеног лица, а није
новим решењем заменио решење које се жалбом побија, дужан је, без
одлагања, а најдоцније у року од 15 дана од дана пријема жалбе,
151
доставити жалбу са свим списима који се односе на предмет органу
надлежном за решавање по жалби.

4.4. Решавање другостепеног органа по жалби

Кад прими жалбу са списима од првостепеног органа другостепени

орган проверава да ли је жалба допуштена, благовремена и да ли је
изјављена од овлашћеног лица. Законом је прописано да ће орган
надлежан за решавање по жалби, односно другостепени орган одбацити
жалбу ако утврди да недопуштена, неблаговремена или изјављена од
неовлашћеног лица а првостепени орган је пропустио да је због тога
одбаци.

Ако другостепени орган утврди да је жалба допуштена, благовремена

и да је изјављена од неовлашћеног лица, односно ако жалбу не одбаци он
тада узима предмет у решавање и може ту жалбу одбити, поништити
решење у целини или делимично, или га изменити.

Другостепени орган ће одбити жалбу кад утврди да је поступак који

је решењу претходио правилно спроведен и да је решење правилно и на
закону засновано, а жалба неоснована или кад нађе да је у првостепеном
поступку било недостатака, али да они нису могли имати утицаја на
решење управне ствари. Такође, другостепени орган ће жалбу одбити и
кад нађе да је првостепено решење засновано на закону, али због других
разлога а не због оних који су у решењу наведени. У овом случају он ће у
свом решењу којим жалбу одбија изложити те разлоге.

Другостепени орган ће поништити решење у целини или делимично

ако утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно
или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима
поступка која су од утицаја на решење ствари или да је диспозитив
побијаног решења нејасан или је у противречности с образложењем. У
овом случају, другостепени орган је дужан да својим решењем укаже
првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а
првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном
решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана
пријема предмета, донесе ново решење. Против новог решења странка
има право на жалбу.

152
 Другостепени орган ће изменити првостепено решење ако утврди да
је решење правилно у погледу утврђених чињеница и у погледу примене
закона, али да се циљ због кога је донесено може постићи и другим
средствима повољнијим за странку.

Према ЗУП-у, другостепени орган може поводом жалбе изменити

првостепено решење у корист жалиоца и мимо захтева постављеног у
жалби, а у оквиру захтева постављеног у првостепеном поступку ако се
тим не вређа право трећих лица.

Другостепени орган може поводом жалбе изменити првостепено

решење на штету жалиоца, али само из неког од разлога предвиђених
одредбама ЗУП-а (поништавање и укидање по основу службеног надзора,
ванредно укидање и оглашавање решења ништавим). Законом је
предвиђено да ако другостепени орган утврди да су у првостепеном
решењу погрешно оцењени докази, да је из утврђених чињеница изведен
погрешан закључак у погледу чињеничног стања, да је погрешно
примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар, или
ако нађе да је на основу слободне оцене требало донети друкчије решење,
он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити
управну ствар.

Решење по жалби мора се донети и доставити странци што пре, а

најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним
законом није одређен краћи рок. Ако странка одустане од жалбе,
поступак по жалби обуставља се закључком. Законом је прописано да
против овог закључка није допуштена жалба, али се против њега може
непосредно покренути управни спор пред надлежним судом. Орган који
је донео другостепено решење шаље, по правилу, своје решење, са
списима предмета, првостепеном органу, који је дужан да га достави
странкама у року од осам дана од дана пријема списа.

4.5. Жалба кад првостепено решење није донесено

Правило је да се жалба изјављује на решење које је донео

првостепени орган, односно на донето првостепено решење. Међутим,
жалбу је могуће изјавити и она је допуштена, и кад првостепено решење
није донето (тзв. жалба због ћутања администрације, односно ћутања
управе). Према ЗУП-у, ако је жалбу изјавила странка зато што
првостепени орган није донео решење у прописаном року, другостепени

153
орган ће тражити да му првостепени орган саопшти разлоге због којих
решење није донесено у року. Ако нађе да решење није донесено у року
из оправданих разлога или због кривице странке, одредиће првостепеном
органу рок за доношење решења, који не може бити дужи од једног
месеца. Ако разлози због којих решење није донесено у року нису
оправдани, другостепени орган ће тражити да му првостепени орган
достави списе предмета. Другостепени орган ће донети одговарајуће
решење ако може решити управну ствар према списима предмета. Ако
према достављеним списима предмета не може сам решити управну
ствар, другостепени орган ће спровести одговарајући поступак и својим
решењем решити ту управну ствар.

Изузетно, ако другостепени орган нађе да ће поступак брже и

економичније спровести првостепени орган, наложиће да то учини и да
му прикупљене податке достави у одређеном року, после чега ће сам
решити управну ствар. Такво решење је коначно и против њега се не
може изјавити жалба.

5.КОНАЧНО, ПРАВНОСНАЖНО И ИЗВРШНО РЕШЕЊЕ

5.1 Коначност решења

Коначно је оно решење против кога се не може користити жалба
као редовно правно средство у управном поступку. Коначно решење се
по правилу може нападати тужбом у управном спору.

Првостепено решење постаје коначно ако је против њега законом

искључена жалба, ако је истекао рок за жалбу кад је она допуштена и
ако жалба није изјављена. Другостепено решење је увек коначно јер се
против њега не може изјавити жалба.

5.2 Правноснажност решења

Правноснажно је оно решење против кога се не може изјавити
жалба, нити се може водити управни спор. Дакле, правноснажно
решење се не може се побијати редовним правним средствима, односно
жалбом или тужбом. Против правоснажних решења допуштена су
ванредна правна средства и могу се користити само у случајевима
прописаним законом.

154
 5.3. Извршност решења
Извршно је оно решење на основу кога се може приступити
његовом извршењу. Према томе, решење се извршава кад постане
извршно.

Првостепено решење постаје извршно: истеком рока за жалбу, ако

жалба није изјављена; достављањем странци, ако жалба није
допуштена; достављањем странци, ако жалба не одлаже извршење;
достављањем странци решења којим се жалба одбацује или одбија.

Другостепено решење постаје извршно кад је њиме измењено

првостепено решење и ка де достави странци.

6.ИЗВРШЕЊЕ РЕШЕЊА

Решење донесено у поступку извршава се кад постане извршно.

Извршење решења спроводи се ради остваривања новчаних или
неновчаних обавеза. Коначно решење у управном поступку по правилу
је извршно. Међутим решење може постати извршно и пре коначности,
ако жалба не одлаже извршење.

Првостепено решење, како је напред речено, постаје извршно:

1) истеком рока за жалбу, ако жалба није изјављена;

2) достављањем странци, ако жалба није допуштена;

3) достављањем странци, ако жалба не одлаже извршење;

4) достављањем странци решења којим се жалба одбацује или

одбија.

Према законској одредби, другостепено решење којим је

измењено првостепено решење постаје извршно кад се достави
странци.

Ако је у решењу одређено да се радња која је предмет извршења

може извршити у остављеном року, решење постаје извршно истеком
тог рока. Ако решењем није одређен рок за извршење радње, решење
постаје извршно у року од 15 дана од дана достављања. Извршење се

155
може спровести и на основу поравнања, али само против лица које је
учествовало у поравнању.

Ако жалба одлаже извршење решења, а решење се односи на две

странке или више странака коЈе у поступку учествуЈу са истоветним
захтевима, жалба макар и једне странке спречава извршност решења.

Решењем у управном поступку одлучује се о предмету управног

поступка док се закључком одлучује о питањима која се тичу поступка,
као и о питањима која се као споредна појаве у вези са спровођењем
поступка, а о којима се не одлучује решењем. Закључак, као и решење,
донесен у поступку извршава се кад постане извршан.

Закључак против кога се не може изјавити посебна жалба, као и

закључак против кога се може изјавити посебна жалба која не одлаже
његово извршење постаје извршан саопштавањем, а ако није
саопштено

- достављањем странци. Кад је законом или самим закључком

одређено да жалба одлаже извршење закључка, закључак постаје
извршан истеком рока за жалбу ако жалба није изјављена, а ако је
изјављена - достављањем странци решења којим се жалба одбацује или
одбија.

Кад постоји могућност да се извршење спроведе на више начина и

применом разних средстава, извршење ће се спровести на онај начин и
применом оног средства који доводе до циља, а који су по извршеника
најблажи. Ово је у складу с начелом заштите права грађана и заштите
јавног интереса, које прописује да ће се према странкама и другим
учесницима у поступку, којима се на основу закона налажу обавезе,
примењивати увек мере предвиђене прописима, које су за њих
повољније под условом да се таквим мерама постиже циљ закона.

6.1. Поступак извршења

Извршеник је странка којој је решењем у управном поступку

утврђена нека обавеза и која је дужна да ту обавезу испуни у поступку
принудног извршења. Дакле, извршење се спроводи (по службеној
дужности или по предлогу странке) против лица које је обавезно да
испуни обавезу.

156
 Извршење се спроводи по службеној дужности кад то налаже јавни
интерес, а извршење које је у интересу странке по предлогу странке.

Извршење решења у управном поступку спроводи се

административним путем (административно извршење), и то кад се
ради о извршењу неновчаних обавеза, а у случајевима које је предвидео
ЗУП - судским путем (судско извршење), и то када је у питању
извршење ради испуњења новчаних обавеза.

Изузетно, извршење ради испуњења новчаних обавеза из примања на

основу радног односа може се спровести административним путем по
пристанку извршеника (административна забрана). Извршеник може и
сам предложити да се извршење његове новчане обавезе спроведе
административним путем из примања по основу радног односа.

Административно извршење спроводи орган који је ствар решавао у

првом степену, ако посебним прописом није друкчије одређено. Ово
значи да првостепени орган увек спроводи извршење првостепеног
решења, али и другостепеног решења ако је њиме одлучено о ствари која
је предмет поступка.

Орган надлежан за спровођење административног извршења доноси,

по службеној дужности или по предлогу тражиоца извршења, закључак о
дозволи извршења. Закључком се констатује да је решење које треба
извршити постало извршно и одређују начин и средства извршења.
Против овог закључка допуштена је жалба надлежном другостепеном
органу. Административно извршење које не спроводи орган који је
управну ствар решавао у првом степену спроводи се на основу решења на
ком је стављена потврда извршности и закључка о дозволи извршења. У
поступку административног извршења може се изјавити жалба која се
односи само на извршење, а њоме се не може побијати правилност
решења које се извршава и жалба не одлаже започето извршење.

Основ за судско извршење јесте решење на које је стављена потврда

да је то решење постало извршно, односно потврда извршности. ЗУП
изричито прописује да кад треба да се спроведе судско извршење решења
донесеног у поступку, орган чије решење треба извршити ставља на
решење потврду извршности и доставља га ради извршења суду
надлежном за извршење. Судско извршење спроводи се по одредбама
закона којим се уређује извршни поступак и одредбама других закона
који важе за судско извршење.

157
 6.2. Извршење неновчаних обавеза

Административно извршење ради остваривања неновчаних

обавеза извршеника спроводи се на два начина: преко других лица и
принудом.
а) Извршење преко других лица

Ако се извршеникова обавеза састоји у извршењу радње коју може

извршити и друго лице, а извршеник је не изврши уопште или је не
изврши у целини, та радња ће се извршити преко другог лица, на
трошак извршеника. Извршеник мора бити на то претходно опоменут. У
овом случају, орган који спроводи извршење може закључком наложити
извршенику да унапред положи износ који је потребан за подмирење
трошкова извршења, а да се обрачун накнадно изврши. Закључак о
полагању тог износа је извршан.

б) Извршење принудом

Извршење принудом може бити посредно путем новчаних казни и

непосредно физичким путем. Објашњење непосредне принуде није
дато у ЗУП-у, али је неспорно да се ово извршење може спровести
свим дозвољеним средствима према извршенику који одбија да обавезу
лично изврши. Дакле, ако је извршеник дужан да нешто допусти или
трпи, па поступа противно тој обавези, или ако је предмет извршења
извршеникова радња коју не може уместо њега да изврши друго лице,
орган који спроводи извршење принудиће извршеника на испуњење
обавезе принудном мером, односно новчаном казном.

Орган који спроводи извршење најпре ће запретити извршенику

применом принудног средства ако своју обавезу не изврши у
остављеном року. Ако извршеник у току тог рока предузме неку радњу
противно својој обавези, или ако остављени рок безуспешно протекне,
запрећено принудно средство ће се одмах извршити, а уједно ће се
одредити нови рок за извршење радње и запретити новом, строжом,
принудном мером.

Новчана казна која се изриче први пут не може бити мања од 5.000
нити већа од 20.000 динара. Новчана казна може бити изречена више
пута, с тим да збир изречених новчаних казни не може износити више
од десетоструког износа први пут изречене новчане казне. Наплаћена
новчана казна се не враћа.
158
 Ако се извршење неновчане обавезе уопште или благовремено не
може спровести применом средстава предвиђених у одредбама ЗУП-а које
се односе на извршење преко других лица, односно путем посредне
принуде, извршење се, према природи обавезе, може спровести и
непосредном принудом, ако прописом није друкчије одређено.

Кад је на основу решења спроведено извршење, а решење је доцније

поништено или измењено, извршеник има право да захтева да му се врати
оно што му је одузето, односно да се ствар врати у стање које произлази
из новог решења. О захтеву извршеника решава орган који је донео
закључак о дозволи извршења.

6.3. Трошкови извршења

Трошкове извршења управног акта сноси лице које је у обавези да
изврши оно што му је у диспозитиву решења наложено да учини. ЗУП
прописује да трошкове поступка у вези са извршењем сноси извршеник.
Ако се ти трошкови од њега не могу наплатити, сноси их странка по
чијем предлогу је извршење спроведено.
Ако се управни поступак покреће по захтеву странке, орган који
води тај поступак може закључком одредити да странка унапред положи
потребан износ за покриће тих трошкова. Ако странка не положи
утврђени износ у року који је одредио орган који води управни поступак
тај орган може одустати од извођења предвиђених доказа или може
обуставити поступак, осим ако продужење поступка захтева јавни
интерес.
Одредбама ЗУП-а прописано је да се о трошковима управног
поступка одлучује решењем којим се поступак завршава. У том решењу
мора се тачно навести да ли ће онај који сноси трошкове морати да
накнади трошкове другој странци. Ако орган у решењу не одлучи о
трошковима, у том случају је дужан да у решењу наведе да ће се о
трошковима донети посебан закључак.

6.4. Ослобођење од плаћања трошкова

Ослобођење од плаћања трошкова у управном поступку у функцији
је заштите лица која, како је то у ЗУП-у наведено, не могу поднети
трошкове у целини или делимично без штете по своје нужно издржавање,
односно издржавање своје породице. Орган који води управни поступак
доноси закључак по предлогу странке за ослобођење од плаћања
трошкова, а на основу уверења о имовном стању странке. Ово уверење
издаје надлежни орган.
159
 Ово ослобођење односи се искључиво на ослобођење од такса и
издатака органа који води поступак, као што су путни трошкови
службених лица, издаци за сведоке, вештаке и тумаче, увиђај, огласе и сл.,
као и на ослобођење од полагања обезбеђења за трошкове. У току
поступка може се укинути закључак о ослобођењу од плаћања трошкова
ако орган који води поступак утврди да више не постоје разлози због
којих је странка била ослобођена од плаћања трошкова.

160
 IV
ПРАВИЛНИК О ПОЛАГАЊУ СТРУЧНОГ
ИСПИТА У ОБЛАСТИ ПРОСТОРНОГ И
УРБАНИСТИЧКОГ ПЛАНИРАЊА, ИЗРАДЕ
ТЕХНИЧКЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ, ГРАЂЕЊА И
ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ И О
ИЗДАВАЊУ И ОДУЗИМАЊУ ЛИЦЕНЦЕ ЗА
ОДГОВОРНОГ УРБАНИСТУ, ПРОЈЕКТАНТА,
ИЗВОЂАЧА РАДОВА И ОДГОВОРНОГ
ПЛАНЕРА
(„Службени гласник РС“, бр. ", бр. 27/2015 и 92/2015-незванично
пречишћен текст)

Овај незванично пречишћен текст Правилника садржи:

1) Правилник о полагању стручног испита у области просторног и

урбанистичког планирања, израде техничке документације, грађења и
енергетске ефикасности и о издавању и одузимању лиценце за одговорног
урбанисту, пројектанта, извођача радова и одговорног планера (у даљем
тексту: Правилник), који је објављен у "Службеном гласнику Републике
Србије", у броју 27 од 18.3.2015. године, а ступио је на снагу
19.3.2015.године;
2) Правилник о изменама и допуни Правилника о полагању стручног
испита у области просторног и урбанистичког планирања, израде
техничке документације, грађења и енергетске ефикасности и о
издавању и одузимању лиценце за одговорног урбанисту, пројектанта,
извођача радова и одговорног планера, који је објављене у „Службеном
гласнику Републике Србије “, броуј 92, од 6.11.2015. године, а ступио је на
снагу 7.11.2015.године. Измене су извршене у чл. 12. и 23. Правилника, а
допуна у члану 28. Правилника.

161
 На основу члана 201. став 5. тач. 20) и 21) Закона о планирању и
изградњи ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - УС,
24/11, 121/12, 42/13 - УС, 50/13 - УС, 98/13 - УС, 132/14 и 145/14),
Министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре доноси

ПРАВИЛНИК О

ПОЛАГАЊУ СТРУЧНОГ ИСПИТА У ОБЛАСТИ ПРОСТОРНОГ И

УРБАНИСТИЧКОГ ПЛАНИРАЊА, ИЗРАДЕ ТЕХНИЧКЕ
ДОКУМЕНТАЦИЈЕ, ГРАЂЕЊА И ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ
И О ИЗДАВАЊУ И ОДУЗИМАЊУ ЛИЦЕНЦЕ ЗА ОДГОВОРНОГ
УРБАНИСТУ, ПРОЈЕКТАНТА, ИЗВОЂАЧА РАДОВА И
ОДГОВОРНОГ ПЛАНЕРА

I. УВОДНА ОДРЕДБА

Члан 1.
Овим правилником уређују се услови, програм и начин полагања
стручног испита у области просторног и урбанистичког планирања,
израде техничке документације, грађења и енергетске ефикасности и
услови и поступак за издавање и одузимање лиценце за одговорног
урбанисту, пројектанта, извођача радова и одговорног планера.

II. УСЛОВИ, ПРОГРАМ И НАЧИН ПОЛАГАЊА СТРУЧНОГ ИСПИТА

1. Услови полагања стручног испита

Члан 2.
Стручни испит могу да полажу лица која имају стечено
образовање на мастер академским студијама односно основним
академским студијама као и стечено образовање на струковним студијама
(основне струковне студије, специјалистичке струковне студије), и средње

162
образовање, грађевинске, архитектонске, машинске, електро, технолошке
или друге одговарајуће техничке струке.
Услови за полагање стручног испита, лица из става 1. овог члана
стичу са најмање две године радног искуства у струци на одговарајућим
пословима, осим ако је другачије прописано овим правилником.
Право на полагање стручног испита за одговорног инжењера за
енергетску ефикасност зграда, лица из става 1. овог члана стичу са
најмање четири године радног искуства у струци и завршеном обуком из
области енергетске ефикасности зграда, у складу са програмом
Инжењерске коморе Србије (у даљем тексту: Комора).
Стручни испит који је услов за обављање послова у области
просторног планирања, према одредбама овог правилника, полажу лица са
завршеним одговарајућим академским студијама на географском
факултету - просторно планирање, архитектонском, грађевинском,
саобраћајном или шумарском факултету - пејзажна архитектура и другим
техничким факултетима, који имају најмање две године радног искуства
на пословима израде просторних планова.
Стручни испит који је услов за обављање послова у области
урбанистичког планирања, према одредбама овог правилника, полажу
лица са завршеним одговарајућим студијама на архитектонском
факултету, географском факултету - просторно планирање, грађевинском,
саобраћајном или шумарском факултетом - пејзажна архитектуре и
другим техничким факултетима, који имају најмање две године радног
искуства на пословима израде просторних, односно урбанистичких
планова и стручне резултате у обављању тих послова.

Члан 3.
Стручни испит, који се састоји из општег и посебног дела полаже
лице које је испунило услове из овог правилника.
Лице које је положило стручни испит према другим прописима
полаже само посебни део стручног испита.
Лице које је положило стручни испит предвиђен за нижи степен
образовања, а накнадно заврши виши степен образовања, полаже само
посебни део стручног испита предвиђен за тај степен образовања.
Стручни испит, према одредбама овог правилника, могу да полажу
и страна физичка лица којима је издата лиценца, односно друго

163
овлашћење за обављање стручних послова, према прописима других
земаља, под условима реципроцитета.

2. Програм, градиво и правни извори за полагање стручног испита

Члан 4.
Стручни испит полаже се по програму, градиву и правним
изворима прописаним овим правилником и састоји се из општег и
посебног дела.

2.1. Програм и градиво општег дела стручног испита

Члан 5.
Општи део стручног испита полаже се према јединственом
програму.
Општи део стручног испита обухвата проверу познавања основа
уставног уређења, радних односа и општег управног поступка.
Општи део стручног испита обухвата следеће градиво:
1) уставно уређење - основи уставног уређења Републике Србије;
слободе, права и дужности човека и грађанина; органи Републике Србије;
економско и социјално уређење; територијална организација Републике
Србије - локална самоуправа; уставност и законитост - уставни суд;
2) радни односи - заснивање радног односа; уговор о раду, радно
време, одмори и одсуства; зараде и накнаде; заштита права запослених;
одговорност запослених; престанак радног односа; колективни уговори;
3) управни поступак - начела управног поступка; доказивање у
управном поступку; решење; жалба и поступање по жалби; коначно,
извршно и правоснажно решење; извршење решења.

2.2. Програм и градиво посебног дела стручног испита

Члан 6.
Посебни део стручног испита обухвата проверу познавања закона
и других прописа, као и стандарда и норматива који се односе на израду
техничке документације и грађење објеката, као и закона и других
прописа из области из које лице полаже стручни испит, проверу
164
познавања закона и других прописа, као и стандарда и норматива који се
односе на просторно и урбанистичко планирање, односно израду
планских докумената, познавања стандарда и норматива који се односе на
енергетску ефикасност, као и закона и других прописа којима су уређена
питања заштите животне средине, заштите и коришћења природних и
културних добара и коришћење грађевинског земљишта.
Посебни део стручног испита обухвата:
1) Писмени део испита:
- израда писменог стручног рада, односно пројекта, односно
елабората енергетске ефикасности;
2) Усмени део испита:
- одбрана стручног рада из области израде техничке
документације, односно грађења објеката, односно енергетске
ефикасности зграда,
- провера познавања закона и других прописа, као и стандарда и
норматива који се односе на израду техничке документације и грађење
објеката, као и закона и других прописа из области из које лице полаже
стручни испит (у даљем тексту: кандидат).
Посебни део стручног испита полаже се према посебно утврђеном
програму за одређени степен образовања за сваку област појединачно.

Члан 7.
Усмени део посебног дела стручног испита у области просторног и
урбанистичког планирања обухвата:
1) одбрану стручног рада у области просторног планирања,
односно стручног рада у области урбанистичког планирања,
2) проверу познавања закона и других прописа, као и стандарда и
норматива који се односе на просторно и урбанистичко планирање и
израду планских докумената, као и закона и других прописа којима су
уређена питања заштите животне средине, заштите и коришћења
природних и културних добара и коришћење грађевинског земљишта.
Стручни рад за полагање стручног испита, у области просторног
односно урбанистичког планирања, је документација коју је кандидат
израдио у оквиру послова које је обављао, односно у чијој изради је
учествовао или коју је израдио по теми задатој од стране комисије из
члана 9. овог правилника, и то:
1) за област просторног планирања - просторни план;

165
 2) за област урбанистичког планирања - урбанистички план.
Одбрана стручног рада из става 2. овог члана је презентација,
објашњење и стручно образлагање методолошких, техничких и других
планерских решења садржаних у планским документима, који су били
предмет стручног рада.

2.3. Правни извори за полагање стручног испита

Члан 8.
Правни извори за полагање стручног испита су:
1) Устав Републике Србије ("Службени гласник РС", број 98/06);
2) Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05, 54/09,
32/13 и 75/14);
3) Закон о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр.
33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10);
4) Закон о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр.
72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - УС, 24/11, 121/12, 42/13 - УС, 50/13 - УС,
98/13 - УС, 132/14 и 145/14);
5) Закон о јавним путевима ("Службени гласник РС", бр. 101/05,
123/07, 101/11, 93/12 и 104/13);
6) Закон о превозу у друмском саобраћају ("Службени гласник
РС", бр. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 и 31/11);
7) Закон о основама безбедности саобраћаја на путевима
("Службени гласник РС", бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 - УС и 55/14);
8) Закон о железници ("Службени гласник РС", број 45/13);
9) Закон о ваздушном саобраћају ("Службени гласник РС", бр.
73/10, 57/11 и 93/12);
10) Закон о државном премеру и катастру ("Службени гласник
РС", бр. 72/09, 18/10 и 65/13);
11) Закон о пољопривредном земљишту ("Службени гласник РС",
бр. 62/06, 65/08 - др. закон и 41/09);
12) Закон о водама ("Службени гласник РС", бр. 30/10 и 93/12);
13) Закон о шумама ("Службени гласник РС", бр. бр. 30/10 и
93/12);
14) Закон о заштити животне средине ("Службени гласник РС", бр.
135/04, 36/09 - др. закон, 36/09, 72/09 - др. закон и 43/11 - УС);

166
 15) Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину
("Службени гласник РС", бр. 135/04 и 88/10);
16) Закон о процени утицаја на животну средину ("Службени
гласник РС", бр. 135/04 и 36/09);
17) Закон о културним добрима ("Службени гласник РС", број
71/94);
18) Закон о електронским комуникацијама ("Службени гласник
РС", бр. 44/10, 60/13 - УС и 62/14);
19) Закон о енергетици ("Службени гласник РС", број 145/14);
20) Закон о безбедности и здрављу на раду ("Службени гласник
РС", брoj 101/05);
21) Закон о заштити од пожара ("Службени гласник РС", број
111/09);
22) Закон о експлозивним материјама, запаљивим течностима и
гасовима ("Службени гласник СРС", бр. 44/77, 45/85 и 18/89 и Службени
гласник РС", бр. 53/93 - др. закон, 67/93 - др. закон, 48/94 - др. закон и
101/05 - др. закон);
23) Закон о цевоводном транспорту гасовитих и течних
угљоводоника и дистрибуцији гасовитих угљоводоника ("Службени
гласник РС", број 104/09);
24) Закон о стандардизацији ("Службени гласним РС", број 36/09);
25) Закон о експропријацији ("Службени гласник РС", бр. 53/95,
23/01 - УС и "Службени лист СРЈ", број 16/01 - УС и "Службени гласник
РС", бр. 20/09 и 55/13 - УС);
26) други прописи, правилници, нормативи и стандарди из области
из које кандидат полаже стручни испит.
Правни извори наведени у овом правилнику су обавезни.
Кандидати су дужни да прате и користе измене правних извора,
укључујући и њихове допуне, које настану после ступања на снагу овог
правилника.

3. Начин полагања стручног испита

3.1. Комисија за полагање стручног испита

Члан 9.

167
 Стручни испит се полаже пред Комисијом за полагање стручног
испита (у даљем тексту: Комисија) коју образује министар надлежан за
послове урбанизма и грађевинарства (у даљем тексту: Министар), у
складу са законом којим се уређује планирање и изградња (у даљем
тексту: Закон).
Комисија има председника и два члана који имају заменике.
На предлог председника Комисије за поједине делове испита
(предмете) могу се ангажовати испитивачи ван састава Комисије.
О ангажовању испитивача из става 3. овог члана Министар доноси
посебно решење.
Председнику, члановима Комисије и испитивачу припада накнада
чија се висина одређује решењем о образовању Комисије.

3.2. Административно-стручни и технички послови и трошкови полагања

стручног испита

Члан 10.
Административно-стручне и техничке послове везане за полагање
стручног испита обавља Комора.
Уговором који закључује министарство надлежно за послове
грађевинарства (у даљем тексту: Министарство) и Комора, ближе се
уређују питања услова и начина организовања и висине трошкова
полагања стручног испита.
Члан 11.
Трошкове полагања стручног испита, односно обуке из области
енергетске ефикасности као и трошкове полагања поправног испита,
сноси кандидат или привредно друштво, односно друго правно лице у
коме је кандидат запослен.

3.3. Пријава за полагање стручног испита

Члан 12.
Пријаву за полагање стручног испита кандидат подноси Комори.
Пријава из става 1. овог члана садржи:
1) име, очево име и презиме кандидата;
2) датум и место рођења кандидата;
3) податке о пребивалишту;
168
 4) врсту и степен образовања, које је кандидат стекао;
5) назив привредног друштва у коме је кандидат запослен, врсту
послова које обавља и године радног искуства;
6) врсту испита за који се кандидат пријављује и у ком испитном
року жели да полаже.
Пријава из става 1. овог члана коју подноси страно физичко лице
које полаже општи део стручног испита, као и део посебног дела стручног
испита у складу са одредбама овог правилника садржи:
1) диплому о завршеним академским односно струковним или
другим одговарајућим студијама, односно документ о стеченом
образовању;
2) уверење о положеним стручним испитима;
3) доказ о чланству у другој инжењерској комори односно
професионалној организацији, односно одговарајуће овлашћење за
обављање стручних послова издато према прописима других земаља;
4) доказ о положеном стручном испиту;
5) лиценцу, односно друго овлашћење;
6) референц листу.
Исправе из става 3. овог члана достављају се Комори овог члана у
овереном препису на српском језику.
Пријаву за полагање стручног испита кандидат подноси Комори.
Пријава из става 1. овог члана садржи:
1) име, очево име и презиме кандидата;
2) датум и место рођења кандидата;
3) податке о пребивалишту;
4) врсту и степен образовања, које је кандидат стекао;
5) назив привредног друштва у коме је кандидат запослен, врсту
послова које обавља и године радног искуства;
6) врсту испита за који се кандидат пријављује и у ком испитном
року жели да полаже.
Пријава из става 1. овог члана коју подноси страно физичко лице
које полаже општи део стручног испита, као и део посебног дела стручног
испита у складу са одредбама овог правилника садржи:
1) диплому о завршеним академским односно струковним или
другим одговарајућим студијама, односно документ о стеченом
образовању;
2) уверење о положеним стручним испитима;

169
 3) доказ о чланству у другој инжењерској комори односно
професионалној организацији, односно одговарајуће овлашћење за
обављање стручних послова издато према прописима других земаља;
4) доказ о положеном стручном испиту;
5) лиценцу, односно друго овлашћење;
6) референц листу.

Исправе из става 3. овог члана достављају се Комори овог члана у

овереном препису на српском језику.

Члан 13.
Уз пријаву из члана 12. овог правилника кандидат прилаже:
1) извод из матичне књиге рођених;
2) оверен препис дипломе о стеченом образовању;
3) потврду послодавца о врсти послова на којима је кандидат радио
и радном искуству.
Као доказ о стручним резултатима на изради планских докумената,
кандидат прилаже списак планских докумената, које је израдио, односно у
чијој изради је учествовао, оверен од стране привредног друштва, односно
другог правног лица.
Кандидат који за свој стручни рад предлаже већ израђену
просторну, односно урбанистичку документацију, уз пријаву прилаже и ту
документацију, односно извод из те документације.

Члан 14.
Кандидата који је приложио сву документацију прописану овим
правилником, Комисија обавештава о испуњености услова за полагање
стручног испита и одређује му тему и рок за израду стручног рада, као и
рок полагања стручног испита.
Стручни испит одржава се најмање четири пута годишње.

3.4. Стручни рад, оцењивање, полагање испита и издавање уверења

Члан 15.
Стручни рад кандидат израђује под надзором испитивача из чије
области је тема писменог рада.
У зависности од области и степена образовања стручни рад:

170
 1) за лица која су стекла образовање на мастер академским
студијама (мастер академске студије) - мастер инжењер, састоји се од
израде пројекта за грађење захтевних и технички и технолошки
специфичних објеката - зграда (категорије В) и инжењерских објеката или
захтевних реконструкција за те објекте, пројеката постројења, уређаја,
инсталација, израде технолошких пројеката и решења за захтевне и
технички и технолошки специфичне индустријске и друге привредне
објекте као и других пројеката и документације за изградњу тих објеката;
2) за лица која су стекла образовање на основним академским
студијама - дипломирани инжењер или инжењер, односно струковним
студијама (основне струковне студије, специјалистичке струковне
студије) састоји се од израде пројекта мање захтевних објеката - зграда
(категорије Б) и инжењерских објеката или разрада пројекта за извођење
за те објекте, мање захтевних постројења, уређаја и инсталација (електро,
машински, водовода и канализације и др.), израда технолошких пројеката
за мање захтевне објекте или технолошких решења за те објекте и других
пројеката и документације за градњу тих објеката;
3) за лица која су стекла средње образовање - техничар, састоји се
од израде пројеката за грађење незахтевних објеката - зграда (категорије
А) и инжењерских објеката - документације за реконструкцију тих
објеката, пројеката унутрашњих инсталација и уређаја, пројеката уређења
земљишта, технолошких пројеката и решења за незахтевне објекте и
других пројеката и документације за грађење тих објеката.

Члан 16.
Кандидат може приступити полагању посебног дела стручног
испита ако је његов писмени рад позитивно оцењен од стране испитивача,
односно ако је доставио доказ да је завршио обуку из области енергетске
ефикасности.
Кандидат се на стручном испиту оцењује за општи део једном
оценом, а за посебни део из сваког предмета посебно.
Коначан успех кандидата на стручном испиту утврђује Комисија.
Успех кандидата на стручном испиту оцењује се оценом
"положио" или "није положио".
Оценом "није положио" оцењује се кандидат који није показао
довољан успех из општег дела и у одбрани стручног рада, односно једног

171
предмета из посебног дела испита или ако није показао довољан успех из
два предмета посебног дела.
Поправни испит кандидат може полагати у року који не може бити
краћи од 30 дана од дана полагања стручног испита.
Ако кандидат не положи поправни испит у два узастопна рока,
упућује се на поновно полагање целог испита.
Члан 17.
Ако кандидат не приступи полагању стручног испита или пре
почетка полагања изјави да одустаје, сматраће се да није ни полагао
испит.
Члан 18.
Ако кандидат неоправдано одустане од започетог полагања
стручног испита, сматраће се да испит није положио (самовољан прекид
полагања неког дела испита и сл.).
Започето полагање стручног испита може се одложити ако је
кандидат, због болести или из других оправданих разлога, био спречен да
настави полагање стручног испита.
Захтев за одлагање испита из става 2. овог члана кандидат подноси
Комисији.
Члан 19.
О полагању стручног испита води се записник који садржи: име и
презиме кандидата; факултет који је завршио; назив привредног друштва
или другог правног лица у коме jе кандидат запослен; састав Комисије и
име и презиме испитивача; датум и место полагања стручног испита;
назив стручног рада; постављена питања; оцену из сваког предмета и
коначан успех кандидата; закључак о одлагању или одустанку од испита,
као и о упућивању на поправни испит.
Записник потписују председник и чланови Комисије, односно
испитивачи.
Члан 20.
На основу записника, кандидату који је положио стручни испит
издаје се уверење о положеном стручном испиту за одговарајуће
образовање, односно струку и смер.
Уверење из става 1. овог члана садржи:
1) назив Министарства;
2) пропис на основу кога се издаје уверење;
3) име, презиме и место рођења кандидата;
4) врсту послова за које се издаје уверење;
5) регистарски број евиденције;
6) датум издавања уверења;
7) потпис председника Комисије и министра.

172
 Уверење из става 1. овог члана оверава се печатом Министарства.
3.5. Евиденција лица која су положила стручни испит

Члан 21.
Евиденцију лица која су полагала стручни испит води организација
из члана 10. овог правилника и по окончању испитног рока, са примерком
уверења, доставља је Министарству.
Евиденција садржи податке о кандидату, и то: име и презиме,
годину и место рођења, пребивалиште, време полагања стручног испита,
као и податке о успеху на испиту и датуму издавања уверења.

III. УСЛОВИ И ПОСТУПАК ЗА ИЗДАВАЊЕ И ОДУЗИМАЊЕ

ЛИЦЕНЦЕ

1. Надлежност за издавање и одузимање лиценце

Члан 22.
Лиценцу за одговорног урбанисту, пројектанта и извођача радова,
као и за одговорног планера (у даљем тексту: лиценца) издаје и одузима, у
складу са Законом и овим правилником, Комора.

2. Захтев за издавање лиценце

Члан 23.
Ззахтев за издавање лиценце подноси се Комори.
Захтев из става 1. овог члана садржи нарочито:
1) име и презиме;
2) име једног од родитеља;
3) дан, месец и годину рођења;
4) место рођења, општину, покрајину, републику, државу;
5) пребивалиште и адресу стана.

Члан 24.
Уз захтев за издавање лиценце прилаже се:
1) фотокопија личне карте;
2) копија дипломе o завршеним академским односно струковним
односно другим еквивалентним студијама;
3) копија уверења о положеном стручном испиту;
4) доказ о стручним резултатима (референц листа);

173
 5) препорука најмање два лица којима је издата одговарајућа
лиценца, или препорука Коморе на предлог надлежног органа матичне
секције;
6) доказ о радном искуству (фотокопија радне књижице или
потврда привредног друштва, о радном искуству на одговарајућим
пословима).
Уз захтев за издавање лиценце за одговорног извођача радова не
прилаже се препорука из става 1. тачка 5) овог члана.

Члан 25.
Лице које је у иностранству стекло високо односно више стручно
образовање, поред документације из члана 24. овог правилника, уз захтев
за издавање лиценце прилаже и оверену копију дипломе нострификоване
у складу са законом.

3. Оцена испуњености услова за издавање лиценце

Члан 26.
У поступку оцене испуњености услова за издавање лиценце, у
складу са Законом и овим правилником, Комора утврђује:
1) да ли је подносилац захтева држављанин Републике Србије;
2) да ли подносилац захтева има пребивалиште на територији
Републике Србије;
3) да ли је подносилац захтева стекао одговарајуће образовање на
академским односно струковним односно другим еквивалентним
студијама;
4) да ли је подносилац захтева положио одговарајући стручни
испит, односно да ли је испунио услов за вршење одређених послова у
складу са законом и правилником;
5) да ли има стручне резултате;
6) да ли подносилац захтева има најмање две одговарајуће
препоруке од лица којима је издата лиценца или од Коморе;
7) да ли подносилац захтева има потребно радно искуство у
струци.
Члан 27.
Степен и врста стручне спреме, струке, односно смера, стручни
резултати и радно искуство који су потребни за издавање одговарајуће
лиценце, утврђују се на основу података из члана 24. тач. 2)-6) овог
правилника.
На захтев Коморе, подноси се на увид и друга документација којом
се потврђује тачност података из чл. 23, 24. и 25. овог правилника.

174
 4. Издавање лиценце

Члан 28.
Лиценца се издаје у папирној, односно форми електронског
документа, на предлог матичне секције Коморе или на предлог Комисије
коју по потреби образује орган Коморе надлежан за издавање лиценце.
Број чланова, начин рада, састав и друга питања од значаја за рад
комисије, одређују се актом о образовању комисије.
Врсте лиценци утврђују се у складу са Законом, овим правилником
и статутом Коморе.
Одлука о издавању лиценце доноси се у року од 30 дана од дана
подношења потпуног захтева.

Члан 29.
Ако орган Коморе надлежан за издавање лиценце не поступа у
складу са одредбама Закона и овог правилника, надлежно министарство,
које врши надзор над извршавањем одредаба Закона и прописа донетих на
основу овог закона, може покренути питање одговорности лица које
руководи Комором.
5. Одузимање лиценце

Члан 30.
Издата лиценца може се због несавесног обављања послова
решењем одузети и то:
1) ако се накнадном провером утврди да је лиценца издата на
основу неистинитих података;
2) ако лице, коме је издата лиценца, буде осуђено на безусловну
казну затвора у трајању од најмање шест месеци за кривично дело против
службене дужности или из користољубља, или за дело учињено
обављањем послова за које му је издата лиценца;
3) ако је лицу, коме је издата лиценца, изречена мера безбедности
забране вршења одређених послова за које му је издата лиценца;
4) ако се утврди да лице, у вршењу послова за које му је издата
лиценца, поступа на противправан, неморалан и недостојан начин
(корупција, фалсификат и сл.).

Члан 31.
Издата лиценца може се, због нестручног обављања стручних
послова решењем одузети, и то:

175
 1) ако се утврди да лице, коме је издата лиценца, није израдило у
складу са законом и општим планским документима просторни или
урбанистички план;
2) ако се утврди да лице, коме је издата лиценца, није израдило
пројекат за грађевинску дозволу у складу са просторним, односно
урбанистичким планом, законом и прописима донетим на основу закона;
3) ако се утврди да пројекат за грађевинску дозволу, лице коме је
издата лиценца није израдило у складу са локацијским условима;
4) ако се утврди да пројекат за извођење главни пројекат на основу
кога се објекат гради, лице коме је издата лиценца није израдило у складу,
са грађевинском дозволом;
5) ако се утврди да је лице, коме је издата лиценца, израдило
идејни или пројекат за грађевинску дозволу, односно потписало извештај
о извршеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу и
исправност пројекта за грађевинску дозволу потврдило на самом пројекту,
односно потписало извештај о извршеној стручној контроли генералног
или идејног пројекта, супротно закону и прописима донетим на основу
закона, техничким стандардима и нормативима;
6) ако се утврди да лице коме је издата лиценца, а које руководи
грађењем објекта, гради објекат без грађевинске дозволе, решења о
одобрењу извођења радова (за објекте из члана 145. Закона) пријаве
почетка извођења радова, односно пројекта за извођење на основу кога се
изводе радови на грађењу објекта;
7) ако се утврди да лице коме је издата лиценца, а које руководи
грађењем објекта, не гради објекат према пројекту за извођење
(одступање од пројекта у погледу квалитета, габарита, или техничке
сигурности објекта);
8) ако се утврди да лице, коме је издата лиценца, у вршењу
стручног надзора поступа супротно Закону и прописима донетим на
основу закона;
9) ако се утврди да лице коме је издата лиценца, не води
грађевински дневник или да није обезбедило књигу инспекције;
10) ако се утврди да лице коме је издата лиценца није применило
важеће прописе и услове којима се обезбеђује заштита животне средине,
заштита живота и здравља људи, заштита од пожара као и заштита
природе и културно-историјских добара;
11) ако се утврди да је лице, коме је издата лиценца, потписало
стручно мишљење које није засновано на доказима и правилима струке,
односно које је супротно закону и прописима донетим на основу закона;
12) ако се утврди да лице коме је издата одговарајућа лиценца, као
одговорно лице обавља послове за које не поседује лиценцу, а за чије
обављање је прописана лиценца;

176
 13) ако се утврди да је лице, коме је издата лиценца, нетачно или
супротно закону пренело на терен податке из урбанистичких и других
планова и пројеката;
14) ако се утврди да лице које учествује у вршењу техничког
прегледа, поступа супротно закону, односно прописима донетим на
основу закона.
Члан 32.
Издата лиценца може се одузети за период од шест месеци до пет
година.
Решење о одузимању лиценце доноси орган Коморе надлежан за
издавање лиценце на основу одлуке Суда части којом је изречена мера за
повреду професионалних стандарда и норматива.
Решење из става 2. овог члана, поред података прописаних
законом, садржи и констатацију да лице коме је одузета лиценца по
истеку утврђеног рока може поднети захтев за издавање нове лиценце под
условима и у поступку прописаним овим правилником.

Члан 33.
Свако заинтересовано лице може поднети образложену
иницијативу за покретање поступка за одузимање лиценце.
Решење из члана 32. овог правилника доноси се у року од 30 дана
од дана доношења коначне одлуке Суда части о одузимању лиценце.

IV. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 34.
Започето полагање стручног испита завршиће се по прописима
који су важили до дана ступања на снагу овог правилника.
Започети поступци за издавање и одузимање лиценце завршиће се
по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог правилника.

Члан 35.
Даном ступања на снагу овог правилника престају да важе:
1) Правилник о условима, програму и начину полагања стручног
испита у области просторног и урбанистичког планирања, израде
техничке документације и грађења ("Службени гласник РС", бр. 4/10,
21/10 и 14/12);
2) Правилник о условима и поступку за издавање и одузимање
лиценце за одговорног урбанисту, пројектанта, извођача радова и
одговорног планера ("Службени гласник РС", бр. 116/04 и 69/06).

177
 Члан 36.
Овај правилник ступа на снагу наредног дана од дана објављивања
у "Службеном гласнику Републике Србије".

Број 110-00-00038/2015-07
У Београду,
16. марта 2015. године
Министар,
проф. др Зорана Михајловић, с.р.

178
 ИНЖЕЊЕРСКА КОМОРА СРБИЈЕ

CIP ‐ Каталогизација у публикацији ‐ Народна библиотека

Србије, Београд

62(075.9)
342.2/.5(497.11)
349.2(497.11)
35.077.3(497.11)

МИТРОВИЋ‐Житко, Надежда, 1949‐

Приручник за припрему општег дела стручног испита за лица
техничких струка / [аутори Надежда Митровић‐Житко,
Милија М. Ђаловић]. ‐ 5. измењено и допуњено изд. ‐
Београд : Инжењерска комора Србије, 2016 (Београд :
Службени гласник). ‐ 196 стр. ; 24 cm

Подаци о ауторима преузети из колофона. ‐ Тираж 1.000. ‐

Садржај: Уставно уређење ; Радни односи ; Управни поступак
; Правилник о полагању стручног испита у области
просторног и урбанистичког планирања, израде техничке
документације, грађења и енергетске ефикасности и о
издавању и одузимању лиценце за одговорног урбанисту,
пројектанта, извођача радова и одговорног планера.

ISBN 978‐86‐86115‐15‐7

1. Ђаловић, Милија М., 1950‐ [аутор]

a) Техничари ‐ Стручни испити ‐ Приручници b) Радни односи
‐ Србија c) Управни поступак ‐ Србија d) Србија ‐ Државно
уређење

COBISS.SR‐ID 225770508

179