Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

ЛИСТ ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ

за вјеронауку, хришћанску културу и живот цркве
Мај 2023. | Година XX | Broj 129 | Cijena 1,5€

ISSN 1800-5209
ЛИСТ ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ ЗА ВЈЕРОНАУКУ,
ХРИШЋАНСКУ КУЛТУРУ И ЖИВОТ ЦРКВЕ

Мај 2023. Број 129

Оснивач и издавач: Средства уплаћивати на:

Епархија будимљанско-никшићка Епархија будимљанско-никшићка
Трг Шака Петровића 1, 81400 Никшић жиро-рачун број:
www.eparhija.me 525-3326-57
Комерцијална банка АД Будва
Главни уредник: са назнаком за „Свевиђе“
Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић
За динарске уплате:
Редакција: Епархија будимљанско-никшићка
Проф. др Раде Кисић, жиро-рачун број:
проф др Вања Ковић, 200-2723110114033-21
проф. др Душан Крцуновић, Банка Поштанске штедионице АД Београд
др Миодраг Чизмовић, са назнаком за „Свевиђе“
др Иван Шупић,
мр Стеван Ђурђевић, Тираж:
мр Милош Ненезић, 1100 примјерака
Радинко Крулановић,
Јанко Јелић Штампа:
Спиридон Дејан Булатовић Ras Press, Никшић

Лектор: Лист је регистрован

Марија Јелић у републичком секретаријату за информације
бр. 04/01-257 од 21. марта 2002. године
Дизајн, прелом и припрема за штампу:
Душан Томић
Никола Кадовић

Пласман:
Мирко Булајић
+382 67 437 507

Рукописе и претплатничке адресе за лист

слати на адресу:
Редакција листа СВЕВИЂЕ
Трг Шака Петровића 1,
81400 Никшић

E-mail: svevidje@gmail.com
(рукописе и фотографије не враћамо)
САДРЖАЈ
Сара Милановић
48 проф Димитрије Стефановић-
Мисионар са краватом

Св. Григорије Двојеслов проф др Вања Ковић

4 Јеванђелске омилије, Омилија
VIII на Божић
56 Савремени изазови у одрастању
дјеце

Владика Методије Бранка Ћаласан

6 Ријеч на промоцији књиге Писма
Шмеман – Флоровски 1947-1955
59 Поријекло патње у породичним
системима

12 Архим. Пантелејмон Манусакис

Криза Запада 61 др Иван Шупић
Архиепископ Димитрије Ројстер

Мр Дражен Јанко
Савремене миграције у трећој 66 Милош Милићевић
Писмо из крста створено
17 деценији XXI вијека и одговор
Католичке цркве кроз енциклику 75 проф. др Часлав Копривица
Завјет у камену и времену
папе Фрања Frateli tutti, други дио
мр Милорад Дурутовић
Протојереј-ставрофор Марко
24 Ђурковић
Проповијед о Рождеству
78 Нацрт за ангелолошко тумачење
Његошевог спјева Луча
микрокозма
Христа Господа
Протојереј-ставрофор др Милош 83 Иван Ћоровић

25 Весин
Из срца о души

84
ЈЕДНО ПИСМО ИЗ КРАЈИНЕ Јован Вукосављевић
Искра Косова
Бранислав Илић

28 Дјева данас Превечнога рађа…,

Божић – празник загрљаја Бога 87 Радинко Крулановић
Ту сам Ја, ту сам!
и човека
Протојереј ставрофор проф. др 89 Биљана Макевић
Плодови земље
31 Борис Б. Брајовић
Стид. Врлина заборављене
91 Радосав Бато Ђурковић
мудрости Свјетлост на гори
Митрополит Дабробосански хаџи
33
проф др Душан Крцуновић
Стид као политичка врлина
92 Сава Косановић
Писмо Митрополиту Митрофану
проф др Драго Перовић Бану
38 Коло митрополита Амфилохија:
„Нека на мене ударају“ Андреа Перић

Мр Жељко Лучић
93 Конзерваторско-истраживачки
радови у манастиру Подврх
41 Хришћанска заједница и
грађење институција
97 Спиридон Булатовић
Сјећање на Ђорђија Михаиловића
мр Стеван Ђурђевић
44 Квантна физика у христолошкој
и светотројичној перспективи 98 Слађан Горчин Благојевић
Праскозорје у гету

3
 Свевиђе | број 129 | мај 2023. Светоотачко богословље

Св. Григорије Двојеслов

ЈЕВАНЂЕЛСКЕ ОМИЛИЈЕ
ОМИЛИЈА VIII1
Изговорена пред народом у базилици блажене Дјеве Марије,
на дан Рођења Господњег2

Читање Светог Јеванђеља од Луке 2, 1–14:

А у дане оне изађе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био
први попис за вријеме Киринејеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако
у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов,
који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, да се запише с Маријом,
зарученом за њега женом која бјеше трудна. И кад ондје бијаху, испунише се дани да она
роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста
у гостионици. И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу
код стада својега. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и
испунише се страхом великим. И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост
велику, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у
граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама. И ује-
дампут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: слава
на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.3

1
. Пошто смо данас, благодаћу Божијом,
три Литургије служили, не можемо дуго
говорити о овом Јеванђељу.4 Ипак управо нас
Рођење нашег Спаситеља подстиче да макар
нешто кратко кажемо. Шта значи то да је
приликом рођења Господњег цели свијет пописан?
Овде је јасно указано да је Онај у Телу дошао, да
би изабране своје уписао у вечност. Насупрот
томе о одбаченима [reprobi] је преко пророка
речено: „Нека буду избрисани из књиге живих,
и са праведнима нека се не запишу“5 (Пс. 68,29).
Логично је такође да је Он рођен у Витлејему.

1 Наслов оригинала: Gregor der Große. Homiliae in Evangelia. Evangelienhomilien, (Fontes Christiani 28/1)
Freiburg u. a. 1997, 140–147.
2 А. Chavasse датира ову омилију на 25. децембар 590. Види: A. Chavasse, Aménagements liturgiques à Rome,
au VIIe et au VIIIe siècle, у: RBen 99 (1989.) 91. [примедба M. Fiedrowicz]
3 Сви наводи из Светог Писма Новог Завјета цитирани су према: Свето Писмо. Нови Завјет, издавач Свети
Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1998.
4 Сходно Liber Pontificalis прва Литургија служена је у току ноћи у цркви Свете Марије Велике [S. Maria
Maggiore], друга у свитање у цркви Св. Анастасије, док је трећа Литургија служена у току дана у катедрали
Св. Петра. Види Liber Pontificalis 1, 129. [примедба M. Fiedrowicz]
5 Превод преузет из: Псалтир са девет библијских песама, (превео Владика Атанасије Јевтић) Врњачка Бања
2000.

4
Светоотачко богословље
Витлејем се може превести као „кућа хлеба“.
Он сам каже: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба“
(Јн. 6,51). Место где је Господ рођен, већ је
раније названо домом хлеба, јер је Онај
који је опет окрепио дух изабраних
унутрашњом ситошћу заправо
требало да се тамо појави у телу.
Није рођен у родитељском дому,
већ на путу да се јасно покаже да
је Он кроз човечију природу коју
је узео такорећи рођен у туђини.
Када кажем „у туђини“ не мислим на
његову силу, него на Његову природу. Јер
о Његовој сили је написано: „Својима дође“ (Јн.
1,11). У својој сопственој природи Он је зачет
пре свих времена, у нашој природи се појавио
у времену. Пошто се Онај који остаје заувек
јавио као привремени, оно у шта је сишао
представља за Њега нешто страно. А пошто
је пророк рекао: „Да је свако тијело трава“ (Ис.
40,6), Оваплоћени је претворио нашу траву у
пшеницу када за себе каже: „Ако зрно пшенице
паднувши на земљу не умре, онда једно остане“
(Јн. 12:24). Стога се Он као новорођенче ставља
у јасле да би житом свога тела ојачао све ве-
рнике као светиње, да не би морали да се лише
хране вечног увида. Али шта друго значи да се
анђео јавља будним пастирима и око њих сија
слава Божија, осим да они који умеју да пажљиво
воде стада верника заслужују да виде небеске
ствари изнад свих других. Тиме што они сами
ревносно бдију над стадом, небеска благодат
им све богатије сија.
2 . Али анђео објављује рођење цара, хорови
анђела се придружују његовој објави, и
са радошћу кличу: „Слава на висини Богу, и на
земљи мир, међу људима добра воља.“ (Лк. 2,
14). Јер пре него што се Спаситељ наш родио
у телу, живели смо у неслози са анђелима, од
чије смо јасноће [claritate] и чистоће били услед
првородног греха и услед свакодневних преступа
далеко удаљени. Будући да нас је грех отуђио од
Бога, анђели, грађани Божији, сматрали су нас
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
странцима изван своје заједнице. Али пошто смо
препознали нашег Цара, анђели су нас признали
као своје суграђане. Пошто је Цар небески
узео на себе наше земаљско тело, тај
узвишени анђеоски свет више не
презире нашу слабост. Анђели
се поново мире са нама и више не
мисле о претходној свађи; а оне
које су најпре презирали као слабе
и одбачене, сада их поштују као
своје сапутнике. Због тога су Лот
(уп. Пост 19,1) и Исус Навин (уп. ИНав.
5,15) пали на земљу пред анђелима и нису
били спречени у томе. Али при откривењу Јован
је желео да се пред анђелом баци на земљу, али га
је анђео спречио у томе, говорећи: „Пази, немој!
И ја сам слуга као и ти и као браћа твоја“ (Отк.
22,9). Зашто се људи тако клањају анђелима пре
доласка Спаситеља и анђели притом ћуте, а
потом избегавају овакву врсту поштовања?
Постоји само један разлог: они се боје призора
наше природе која лежи на земљи испред њих,
коју [sc. природу] су најпре презирали, али је кас-
није виде изнад себе узвишену. И нису се више
усуђивали да због њене слабости ову природу
презиру као нижу од њих, ону [sc. природу] коју
обожавају далеко изнад себе у Цару небеском.
Они више не мисле да је неприкладно да имају
људе за сапутнике јер се изнад себе Богочовеку
клањају. Побринимо се, дакле, љубљена браћо,
да ништа не окаља нас, који смо, према вечном
предзнању [aeterna praescientia], грађани Божији
и слични Његовим анђелима. Очувајмо своје
достојанство у начину живота. Нека нас ни
неморал не окаља, нека нас ни срамотне мисли
не оптуже, нека никаква злоба не нагриза наша
срца, нека нас не једе рђа зависти, нека нас
гордост не надима, нека нас никаква похлепа
за земаљским задовољствима не зграби нити да
нас обузме бес. Јер људи су називани „боговима“.
Стога, чувај своје божанско достојанство од
порока, јер ради тебе је Бог постао човек, који
живи и влада у векове векова. Амин.
превео Раде Кисић
5
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Епископ Будимљанско- никшићки г. Методије
РИЈЕЧ О КЊИЗИ
ПИСМА ШМЕМАН – ФЛОРОВСКИ 1947-19551
И з књижевне и личне заоставштине
протојереја Георгија Флоровског
и протојереја Александра Шмемана пред
читаоце је, од издавача Епархије будимљан-
ско-никшићке „Свевиђе“, стигла књига њихове
кореспонденције у периоду од 1947. до 1955.
године. У овој књизи на преко 300 страна,
коју је приредио и позлатио протојереј–
ставрофор Слободан Јокић, поред сабра-
них, сачуваних и доступних писама ова два
великана православног богословља, налази
се обимна и организована материјална и
духовна подршка читаоцу за пуно и дубоко
разумијевање контекста и безбједног улаза у
преписку, јер се пуноћа љубави аутора књиге
Павела Гавриљука, једног од водећих теолога
данашњице, побринула да нашим учитељима
ништа не замјеримо и кроз ово приватно
њихово „Рибање и приговарање“ (Петар
Хекторовић) још их више разумијемо и заво-
лимо, а кроз њих коначно сагледамо знане нам
и незнане путеве вјере и несагледиву Тајну
њених меандара кроз вријеме.
Композиција књиге Писама, обликована
најприје на тематској основи, а потом,
хронолошки, омогућава да се у низу разли-
читих тема и догађаја који су преписком
обухваћени, успостави пријеко потребно
разумијевање њиховог живота и рада. Ре-
конструкција Флоровскове и Шмеманове
преписке представља прави истраживачки и
стваралачки подухват, те можемо слободно
рећи да је теолог Павел Гавриљук у овој књизи
1 Ријеч на промоцији књига “Писма - Шмеман-Флоровски 1947-1955” и осталих издања издавачке куће
Епархије будимљанско-никшићке “Свевиђе”, одржаној 25. октобра 2023. године, у крипти Храма Светог
Саве на Врачару у Београду.
6
Савремено богословље
више од аутора. Он је трећи и с трећим се
отвара Пут. Сам Гавриљук свједочи да му је
било важно да исприча причу о теологу 20.
вијека, нарочито дио који се односи на руску
емиграцију, те је користио Флоровског и
Шмемана као прозор у тај свијет.
Полазећи од околности живота самог,
ова преписка показује изнутра и из највеће
могуће близине два живота посвећена право-
славном богословљу и неодвојиви су од њега.
Животи који истовремено почивају на етич-
ким захтјевима и на духовним принципима
датим у јединству свакодневног живота и
створеног дјела. Сачувана писма освјетљавају
како вријеме у коме су писана, тако и оне који
су их писали у конкретним историјским,
друштвеним и приватним околностима,
али и све оне с којима су долазили у додир,
њихове сараднике и савременике, пријатеље
и сапутнике.
Настала и ишчитана спорадично, како
то писма писана конкретним поводима,
дозвољавају, та нехотична биографија одаје
утисак спонтаности и одсуства накнадне
памети, животности и аутентичности. У
томе је нарочита драж и значај ове преписке.
Исписана из прве руке, и у даху и у тренутку,
ова биографија из писама носи обиљежје повода
и времена у коме је настала, без накнадних
рационализација. Страстан и проницљив
саговорник, тада млади Шмеман, распиривао
је тај однос који је већ угледни и искуством
прекаљени Флоровски радо прихватио.
Савремено богословље
Писма као књига разговора два велика
ума узбудљиво је свједочанство о њиховом
богословском раду и прегалаштву, размиш-
љањима, настојањима, о борбама и изазови-
ма пред којима су се налазили они и њихови
савременици, нешто попут објаве историје
у животима људи, попут објаве општег у
индивидуалном.
Ми овдје, у ствари, препознајемо анализу
друштва из личног искуства која такође
освјетљава и свједочи о узајамном реципро-
цитету теорије и индивидуалне историје.
Тијесна је повезаност субјективног искуства
и социолошко-теоријске перспективе коју
можемо тумачити као дијагнозу времена међу
руском емиграцијом у том периоду. Писма
су, стога, попут докумената проживљене
историје и увијек упућују изван онога што
је субјективно доживљено комбинујући ис-
торијско и лично искуство изражено кроз
метакоментаре, различите дискурсе и асо-
цијативност.
Управо је писмо платформа која пружа
могућност различитих читања, „зато што
је за умјетничко дјело типично да се оно
поставља као неисцрпни извор искустава
која, освјетљавајући га, изазивају помаљање
његових увијек нових видова” (подсјећа нас
Умберто Еко).
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Те и ову преписку између два протојереја
лако можемо читати и као исповијест или
проповијед, односно, као „вољну вербалну
радњу, гдје се откривају дјела, ријечи и помисли,
директно, без стида, пред духовним оцем“,
бивајући једновремено, као и православна
проповијед по својој природи „еклисиолошка,
христолошка, спасоносна и корисна за душу“.
Затим, писмо и као посланица са византијс-
ког амвона, вазда на узлазном духовном путу
духовништва или, како Руси више воле,
старчества. Закон духовног руководства
и очинства свагда је налаган на пастире
Цркве и он се природно успоставља на бази
духовне глади између духовно искусног оца
и његовог духовног и бунтовног сина. По
Божијем промислу кроз сусрет физички или
духовни људи улазе у однос, и то је трећи,
нови чинилац тог скупа. Јер, љубав искључује
монолог и монопол, односно, „дијалог је сам
живот Цркве. Пуноћа, цјеловитост, радост,
величина и љепота живота Цркве и појединца
јесте у дијалогу“ (да парафразирам о.Радована
Биговића).
Као књижевна врста, према самој дефини-
цији, писмо представља форму комуникације
којом се изражавају мисли, осјећања, описује
низ догађаја или воде философске дискусије.
Зато и велимо да најважнија особина писма
као књижевног или полу-књижевног жанра
јесте његова дијалошка природа. Без обзира
на то да ли је оно личне или пословне прове-
нијенције, формално или неформлно, њиме се
скоро увијек захтјева одређени одговор онога
на кога је адресирано.
Управо та динамичка структура епистоле/
писма понајвише доприноси да се она данас
посматра као реторички, али и као књижевни
жанр. Не губимо из вида, и молитва такође
има дијалошку природу, те нас овај разговор
два богослова наводи и држи на пољу духовног
општења, односно, ондје гдје је и онда кад је
прототекст предмет међутекстовног на-
довезивања и основа стварања метатекста.
7
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Сама потреба њихова за разговором и
духовним општењем је дубоко хришћанска.
Хришћанска вјера подразумијева дијалог, ко-
муникацију, отвореност за другог, за давање
и служење другом: она је, „разговор, комуни-
кација у љубави“ јер само љубав гарантује
дијалог. Боље речено, она сама јесте дијалог.
Први приручници за писање писама еписто-
лари, настали још у античко вријеме, гдје је
„најранији свједок који нам пружа сазнања о
античкој теорији писма ПсеудоДеметрије,
код кога је речено да су писма прије свега -
пријатељска писма. Наиме, у то вријеме, за
разлику од старијих колега и сарадника, код
млађе генерације, нарочито код Шмемана и
његовог окружења, Флоровски је изазивао
дубоко поштовање. Треба нагласити да је
лично познанство Флоровског и Шмемана
на Институту било веома кратко и да је о.
Александар познавао о. Георгија много више
посредно, преко публикација, него лично. Онда,
гдје се одиграо тај сусрет и вјечни загрљај
Петра и Павла који још увијек траје? Шмеман
предосјећа да се коначно помирење између
њих једино може десити у есхатолошкој
перспективи, пише Гавриљук.
Посланица, како појединца, тако и Цркве,
усмјерена је увијек на остваривање дијалога,
И мисија сваког хришћанина састоји се у
8
Савремено богословље
томе да прихвати, умножи славу Божију и
постане њен заједничар. И сам Шмеман у том
смислу говори о својеврсном „мисионарском
императиву“, о мисији као прокламацији и
удионичењу у есхатону, који је увијек сам по
себи биће Цркве, тачније, једино њено биће.
Црква као мисија јесте - оно што даје овом
времену његово право значење и историји њен
прави смисао. Мисија је она која даје људској
одговорности у Цркви њену вриједност,
чинећи нас сарадницима у дјелу Христовом“
(Шмеман). У том смислу, и ова кореспонден-
ција плод је и дио мисије цркве Христове,
одазив на њен позив, за њу и ради ње. Да је
другачије, тај однос не би био орочен, као
што се десило, јер је својеврсни Манифест
послања у заједничком дјеловању испуњен.
Није трајање мјера већ однос који је обогатио
обојицу потребним и довољним за Истину и
Вјечност, за реализацију унутрашње и спољне
мисије Цркве, на свједочење Христа. „Тешко
је замислити истинско Православље лишено
снажног стремљења према васељенској ми-
сији“ (како истиче архиепископ тирански
Анастасије Јанулатос).
Ово наводим управо због садржаја препис-
ке наших протојереја и њихових настојања,
брига, процјењивања околности и савременика,
првенствено преданог и неуморног дјеловања
Савремено богословље
у богословским хришћанским круговима од
Европе до Америке. Послање Цркве није ван
свијета или мимо свијета. Оно се не везује
за ванвременске идеологије или некакав ап-
страктни свијет идеја. Присуство Право-
славља је пророчко и есхатолошко, динамично
и историјско. Оно поуздано зна да историјско
кретање, спасење и живот свијета зависе
од умјећа Цркве да оспособи свијет да прими
снажно присуство љубави – и то сматрамо
првим и водећим духовним и цјеложивотним
настројењем наших дјелатника Цркве пра-
вославне Флоровског и Шмемана.
„Још једном сам са ужасом помислио – шта
ће даље бити са Црквом, богословљем, нама?
То је општа успаваност, злонамјерност и
презир према свему што не потпада под ру-
тину!“ (забринуто је писао Шмеман). Отисак
и доживљај једног времена дат у Писмима кроз
перспективу њихове преписке преплиће се са
интелектуалним, моралним, друштвеним и
духовним дилемама преломне епохе у историји
свијета и народа.
Код највећих међу нама у свим временима и
свим приликама иза грандиозног духа и дјела
који нас заслијепе, ми остајемо ускраћени да
угледамо и сагледамо њихову једноставност
и смиреност. Послушање које је обиљежило
круцијалне тренутке у развоју богослов-
ске каријере Флоровског, када је потпуно
супротно свом гласовитом темпераменту,
„пријекој нарави” и „склоности ка сукобима“,
у ситуацијама супротним његовим жељама и
настојањима, приклонио се мишљењу и ставу
старијег по чину и духу, не заборавивши да
закључи колику му је то духовну ползу донијело
и на прави пут извело. То се догодило, када
је послушавши савјет Булгакова, Флоровски
одложио писање дисертације о Соловјову у
којој је намјеравао да се разрачуна с њим, као
и онда када је настојао да предаје философију
на Свето-Сергијевском институту умјесто
Отаца Цркве, но после бројних недоумица и
сумњи, ипак се сложио са Булгаковим и како
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
се показало у будућности, кроз изучавање и
предавање источне патристике, Флоровски
је пронашао своје право призвање, за шта је
заслужан првенствено Булгаков.
И Шмеман, спрам свог младалачки наоштре-
ног и запаљивог духа, циничних опаски и запа-
жања појава штетних по православље, како се
тада њему чинило, темом благодарности Богу
и просвећене радости, која произилази из благо-
дарности, прожео је читаво своје литургијско
богословље. Такође, касније ће он жалити што
је некада претјерано оштро критиковао своје
учитеље, док је још био студент, покушавајући
да се докаже на рачун таквих људи какав је, на
пример, био суздржанији и мање склон сукобима
Зјењковски. Но, доброжелатељност и дјелање
из љубави и истинске вјере, увијек и свакоме
отворе пут да своје ране зацијели и просија
миром и мудрошћу.
„Има неке промислитељне ироније“, наводи
Павел Гавриљук, „у томе да је Шмеман био
Флоровском исто оно што је Флоровски
био Булгакову, „син”, који се побунио про-
тив „оца”. Но, Шмеман се као „син” понашао
другачије од Флоровског, а Флоровски се као
„отац” понашао другачије од Булгакова. Док
је Булгаков нарочито цијенио оригиналност
Флоровског, дотле овај није најбоље носио
независан став младог Шмемана, што је опет
била она божанска мјера на тасу потребном
и неопходном за савршенство.
И коначно, такви пламени духови горећи
стваралачким жаром умију да опрље и себе и
другога, но ватра у којој су калили свој дух и
дјело по својој природи је неопалимаја и као
таква превазилази моћи човјекове. Велика су
одрицања лична и најближих потребна да би
мисија изишла на Пут.
С тим у вези сам и поменуо ове двије
хришћанске врлине Флоровског и Шмемана,
послушање и благодарење, позивајући и нас да
никад не заборавимо да је први корак увијек и
послиједњи, да је љубав темељ и постамент
на ком подижемо себе и своје дјело.
9
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Савремено богословље

Уваженим професорима који ће данас

говорити, препуштам тежи дио, но
ја бих желио да апострофирам аутен-
тични догађај који нам је донијела ова
књига преписке, несвакидашњи догађај
богат интелектуалним и лирским
асоцијацијама.
Читалац књиге сазнаће да је Шмеман
молио и нагласио „да ова писма буду,
наравно, међу нама“. Доцније ће рећи за
о.Георгија: „Само знам да је у мом животу
одиграо велику – и позитивну и нега-
тивну – улогу. Али, све је то ’приватно’
и ’лично’“. Или, кад је по смрти о.Геор-
гија, Шмеман записао у свом Дневнику
пошто је уснио сан: „Вечерас – сан о оцу
Г. Флоровском. Са мном је добар, скоро
њежан. Говорим му: ’Оче Г[еоргије], прије
неколико година сам Вам написао писмо,
јесте ли га добили?’ Он затвара очи и
говори: ’Да, добио сам.’“. Чежња прија-
теља једног за другим говори да је однос
двоје људи попут ријеке понорнице, и
кад га не видите – он постоји. Он је
тајна за све људе, понекад и за оне који
у њему учествују. Такође, они који су
свједочили када је Флоровски на умору,
повративши се у свјесно стање у једном
тренутку, окружен блиским људима
којима се обраћао на енглеском, одједном
проговорио на руском и затражио да
позову његовог пријатеља Шмемана.
Љубав је тајна, браћо и сестре. И
дио те љубави данас имамо пред нама
благословом Божијим.
У својим писмима Шмеман је ис-
крен и интиман; „Разговор са Вама
ми је веома потребан и тугујем због
Вашег брзог одласка“, „Као и увијек, са
нестрпљењем очекујем Ваша писма.
До тада Вас поздрављам и молим Вас
да ме не заборавите“ и друге сентенце
којима млади Шмеман изражава привр-
женост и синовски однос према једном
од „Светих отаца“ Флоровском, како

10
Савремено богословље
је говорио, а овај прихватао изразе љубави:
„Иако је веома тешко без Вас, и моја вјечита
жеља је да радим заједно са Вама, поред Вас,
под Вашим непосредним руководством. Завр-
шавам, молећи да ме поменете у молитвама.
Очекујем Ваша писма“, завршавајући писма
увијек пригодним поздравом супрузи Флоров-
ског Ксенији Ивановној и ријечима „С љубављу
Ваш, Ал.Шмеман“. Исто тако, мада зрелије и
суздржаније, Флоровски прати духовни узлет
младог Вертера, истовремено остајући на
позицији старчества коју је угодно носио:
„Пишите чешће – на уштрб сујете, али не
на уштрб науке. Грлим Вас и шаљем поздраве
Јулијани Сергејевној и породици“ и дописано
ручно „Заувијек Ваш ГФ“.
Морам признати, на моменте сам осјећао
благу нелагоду јер смо на терену приватне
кореспонденције, но искрено усхићен јер
сагледавамо њихову људску, топлу и брат-
ску наклоност која је првенствено радост
сусрета Истих далеко од Родине на Истом
путу и позвању. Но, као што рекосмо, љу-
бав искључује монолог и монопол. Велика је
то потреба и благодарење Господу који их
је чувао и водио по Свом промислу и мјери
божанској. А она је одмјерена овим годинама
које су дале замах младоме Шмеману и полет
старијем Флоровском да броде и роде на Њиви
Господњој, на ползу свом руском и свим пра-
вославним народима, и у славу Бога Живога.
Та на први поглед, тематска заокупљеност
Писама духовним, чак и моралним, проблемима
тадашњице, отвориле су нам и своју другу
страну – личну, директну, рефлексивну, ис-
повједну. Другим ријечима, Писма могу бити
посматрана и као интимна и исповједна, док
њихова књижевна и умјетничка вриједност
јесте у религиозно-философским проповије-
дима и поукама, али ће уплив препознатих
појединачних, личних осјећања наспрам општих,
отворити Писма ка промишљању о животу и
судбини адресанта и адресата, као обичних
људи - као обичног човјека који пријатељу по-
ручује да није успио да испуни његову молбу и
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
купи му Nescafé (Шмеман Флоровском).
Иако ван нашег теолошког фокуса, и
можебити скрајнута, интимна призма
њиховог приповиједања, ипак није остала
непримјећена науштрб главне тематске
окоснице Писама – њиховог међусобног об-
раћања кроз философске рефлексије. То-
плина узајамног братског односа двојице
богослова озариће и наше познање. И што је
најважније, та блискост и љубав међусобна,
плод је њихове духовне заједнице колико год
је они релативизовали ширим аспектима и
амбијентом свјетских путника – „Међутим,
тешко да би то били ’разлози’, да није било
тог својеврсног унутрашњег „немира”, тог
избора, учињеног готово подсвјесно, у дубини
- својерсног ’Устани и иди’, како вели Шмеман
у својим Дневничким записима. „Вјерујем у
Вашу ствар, сматрам је потребном за Цркву
и у Вашем позиву чујем глас Божији – Иди и
служи ми у Америци”, стоји у Шмемановом
писму од 9. октобра 1950. године.
Драга браћо и сестре, закључујем, и овом
приликом желим да се захвалим свима који су
дали свој допринос и узели учешћа у рађању овог
несвакидашњег дјела. Хвала свима вама који сте
пожељели и дошли да будете дио овог запаљивог
двојца чији су се путеви укрстили под Крстом
и оставили нам Богом богате дарове да их про-
носимо, кушамо, славимо, да се с њима слажемо,
али и зубе оштримо и споримо. То је динамика
живог Бога и живог православља у Љубави.
Јер, како наводе у Писмима: „Потребна
нам је група људи која би ишла по свијету да
распирује жар’. Да би били способни за то, они
и сами морају у души да разгоре духовни огањ.
Нису нам довољне просто занатлије – потреб-
ни су нам мајстори. Нису нам потребни они
који су способни само за рутину – потребни
су нам пророци“. А први и посљедњи корак
мора бити исти, у ЉУБАВИ. Љубав је услов
и замајац сваког дјела и дјеловања.
Вечерас смо и ми дио свијета који су наши
оци прижељкивали и Богу заблагодаримо на
љубавном плану у ком смо се сабрали.
11
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Савремено богословље

Архим. Пантелејмон Манусакис

КРИЗА ЗАПАДА*

К ако је могуће“, пита француски

хришћански активиста Жак Елул,
Шта нас наводи да формулишемо једно
такво становиште које, очевидно, деман-
на почетку своје студије свјесно провока- тује историјску стварност? Какве везе има
тивног наслова Подривање Хришћанства, „да наш индивидуализам, наш капиталистички
је развој Хришћанства и Цркве породио просперитет којим се он храни, наш научни
једну заједницу, цивилизацију, културу која догматизам, нихилистичка постмодерна
је потпуно супротна ономе што читамо у умјетност нашега доба, са ријечју Јеванђеља?
Светом писму?“.1 Усудићемо се да устврдимо како узајамност
Цивилизација коју Елул има на уму је дака- споменутих феномена који карактеришу
ко Западна.2 Говорећи дакле о „кризи“ Запада западна друштва данас, своје претпоставке
можда би требали да пођемо од овог уводног налазе у хришћанској проповиједи. Они не само
питања и стварности коју оно наговјешта- да нијесу несродни, него се и здружују незави-
ва, тј. од чињенице аблактације Западног сно од тога да ли представљају преиначење
свијета од његових хришћанских почетака? и кривотворење хришћанског културног
Није ли можда ово удаљавање ‒ по другима, наслеђа. Значајно је да (ове феномене, прим.
надилажење или супротстављање ‒ настало прев.) нико не може да испрати или штавише
из идеолошких коријена Западног свијета и разумије, а да претходно не спозна њихову
узрока ове „кризе“? повезаност са Хришћанством.
Нажалост, не можемо да се сложимо са так- Наш текст ће се, стога, поступно раз-
вим тумачењем. Питање које поставља Елул, вијати, али на веома језгровит начин, ана-
иако оправдано, остаје наивно. Западна цивили- лизом феномена индивидуализма и његова
зација не престаје да буде дијете Светог писма три израза у економији, науци и умјетности
иако она, као што обично бива са потомцима (капитализам, рационализам, а нарочито по-
из добрих породица, само незнатно подсјећа стмодернистички нихилизам), у покушају да
на своје родитеље. Супротно становиште, укаже на њихове хришћанске коријене.
које би потврђивало страхове француског
теоретичара да заправо Запад каквим га данас ***
познајемо нема ништа са својим хришћанским Појам индивидуалне личности новина
почецима, толико је неисторијско да би га је за антички свијет, као и за оно што би,
само незнање могло оправдати.3 супротно Западу, могли назвати „Исток“
∗
Наслов оригинала: Αρχιμ. Παντελεήμονος Μανουσάκη, „Η κρίση της Δύσεως“, Σύναξη, 100 (2003), 28‒34.
1 J. Ellul, The Subversion of Christianity, превод Geoffrey W. Bromiley, Grand Rapids: Eerdmans 1986.
2 Међутим, говорећи о Западу, ми би требали да појаснимо шта тачно мислимо под „Запад“. У највећој
мјери (мисли се на) цивилизацију (теоријске приступе, умјетничке струје, научна открића) и уопште начин
живота европских земаља и Америке. Данас се, међутим, Западна цивилизација и западни начин живота
не ограничавају на ове географске резултанте. Под Западом, стога, подразумијевамо цивилизацију коју
су произвели западни народи током два прошла миленијума.
3 Ипак, често се чује да онај ко се хвали својим секуларним либерализмом није свјестан да се заправо хвали
достигнућима свог противника.

12
Савремено богословље Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

(Средњи исток, ислам, источњачке религије), судило (за његова дјела, одлуке, па чак и за
у којима доминирају колективне структуре. У његово мишљење), он мора да буде личност
претходно побројаним случајевима, осамљена ‒ не можемо да судимо колективу (нацији,
личност нема никакав значај или због тога држави, народу, политичком поретку), јер
што се индивидуализам сматра прирођеним одговорност која подразумијева позив на
злом (хиндуизам, будизам), или зато што суђење, појам који је уско повезан са гријехом,
његова вриједност зависи од интеграције у нестаје у бројкама масâ. Само јединствени
неку апстрактну цјелину (град-држава, ислам). субјект (личност, оно што Кјеркегор на-
За класичну антику појединац је потрошан.4 зива single individual) може да буде предмет
Чувене спартанске „Апотете“, покрај Тајгета, суђења, јер се само он ‒ (као) један изнад
представљају само један примјер.5 Аристотел општег ‒ може сматрати (одговорним), и
ће, у философској форми, истаћи надмоћ јесте одговоран, односно узрочник, у најужем
колективног у односу на индивидуално.6 Као смислу одговорности, својих поступака и
опипљив и конкретан примјер ове тенденције одлука. 8 Појам гријеха који је веома важан за
могло би да послужи вајарство класичне Грчке Хришћанство постаје бесмислен уколико
чија једна од кључних карактеристика јесте не претпоставимо појединца одговорног за
недостатак индивидуалних особина (скулп- своје поступке. Управо је појам гријеха тај
туре и статуе грчке античке умјетности који први пут у историји рађа појединца (а на
увијек изображавају апстрактне идеале: ат- тај начин и говор о индивидуалним правима
лете, богове, хероје, итд.). Насупрот овоме, данас). Било би занимљиво да се насупрот
умјетнички израз Западне цивилизације свој појму индивидуалности постави антички
символички умјетнички израз налази у сли- појам наследног гријеха, „проклетства“, који
карству, (по Хегелу) најиндивидуализованијем не означава појединца, већ „род“, Атрида,
облику умјетности.7 Лавдакида, итд. Одговорност трагичног
Овдје се упућивање на индивидуалност хероја је колективна, а не индивидуална.
врши због тога што се на ово својство усред- Са друге стране, Јудаизам први пројављује
сређује критичка (а затим и само-критичка) идеју индивидуалности која, ипак, остаје
могућност човјекове личности. Однос између недовршена. Сваки вјерујући спасава се
индивидуалности и критичке способности као члан Израиља, изабраног народа, чија
састоји се у следећем: само се појединац се пророчка ријеч често утјеловљује кроз
може обавезати и сматрати одговорним једну личност (па се у њој пројављују сва
за своје поступке и одлуке. Да би се неком својства индивидуалности).
4 Linda Zagzebski, “The Uniqueness of Persons” у The Journal of Religious Ethics 29 (2001): 40123, Gregory
Vlastos, “The Individual as Object of Love in Plato” у Platonic Studies, Princeton: Princeton University
Press 1981, и John Crosby, Personalist Papers, Washington: Catholic University Press 2004.
5 Види, Плутарх, Ликург, 16:1‒2 [Према Плутарху, Спартанци су слабашну и дефектну дјецу остављали на
мјесто звано Апотете (Ἀποθέται) или „мјесто остављања“, које се налази на обронцима планине Тајгет на
Пелопонезу, прим. прев.].
6 “Поезија радије говори о колективном, а историја о појединачном”. О пјесничкој умјетности, 1451b 5‒7.
7 G. F. W. Hegel, Aesthetics: Lectures on Fine Art, том II, превод T. M. Knox, Oxford: Oxford University Press
1975, 803.
8 Овдје подсјећамо на правно значење „личности“ које доминира још у римском праву (persona), појам који
је и данас сачуван у правничком језику (природно или законско правно лице). Да би се неки колектив
сматрао одговорним право га непримјерено сматра (и назива) „личношћу“, придајући тиме личности
искључиво прерогатив одговорности. Види, такође, Μητροπολίτου Περγάμου κ. Ιωάννη Ζηζιούλα, „Το Δίκαιον
του Προσώπου“, Πρακτικά της Ακαδημίας Αθηνών, τ. 72 (1997), τευχ. Β, 585‒602.

13
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Савремено богословље

Изворни текст Запада, текст који не-
посредно означава раскид са античношћу
(оличене у новоплатонизму) и „Истоком“
(представљеног манихејским гностицизмом)
– Исповијести светог Августина – предста-
вља појам гријеха као нешто што сачињава
хришћански principium individuationis. У при-
повиједању Исповијести, пробуђено „сопство“
нигдје не препознаје себе осим у гријеху који
врши или ‒ касније, након преобраћења у ми-
ланском врту ‒ у гријеху који одбија да учини.
Августиново „сопство“ је једно ново „сопство“,
par excellence западно „сопство“, будући да није
утемељено на знању (као у антици), него на
вољи ‒ оно је заиста производ воље.
Могли би, стога, да у закључку кажемо
како само онај коме се суди може да суди (коме
суде суди; у суштини ријеч је о инверзији
јеванђељског исказа: који суди суди му се).
Концепт способности суђења нераскидиво је
повезан са (концептом) одговорног субјекта
(па самим тим и гријеха). Критика (κριτική)
је еманација суђења (κρίσεως).
***
Везу капитализма и хришћанства прецизно
је показао и протумачио њемачки социолог
Макс Вебер и његову аргументацију не треба
овдје понављати.9 Само ћемо подсјетити чи-
таоца да је капитализам искључиво „копија“
реформације у области економије. Као што
се реформација окренула против посредника
између вјерујућег и Бога, тј. цркве, тако је и
капитализам одбацио посредовање државе
између грађанина и тржишта (није случајно
да религијски облик протестантизма, од-
носно индивидуална религиозност, у стопу
прати ширење капитализма. У овом случају
примјећује се промјена претходног утицаја:
вјерујући се понашају као потрошачи). Иако
је, додуше, овај феномен припремљен раније,
када је хришћанство, у свом зачетку, засно-
вало принцип одвајања цркве и државе. Овај
принцип, својствено хришћански, с обзиром
да се не среће нити у античком свијету, нити
на Истоку, припрема терен како за религизо-
вање државе, тако и за секуларизовање цркве.10
Атинска држава не може да се разлучи на све-
товну и религијску (врховни архонт, краљ, био
је и религијски вођа; религијски празници, нпр.
панатинске свечаности, биле су par excellence
грађански, да кажемо, „национални“ празници;
судска власт манифестује своје божанско
поријекло ‒ Ареопаг, итд.). У стварности,
атинска држава била је теократска ‒ разлика
у односу на савремене теократије почива на
томе што су ове друге монотеистичке (нпр.
ислам), док је она била политеистичка, па је
можда због тога њен теократски карактер
мање уочљив. Ипак, никако није ријеч о др-
жави коју ће карактерисати (хришћански)
идеал вјерске толеранције11 ‒ подсјећамо да је
оптужба против Сократа била религијског
карактера („не поштује ни богове“, Одбрана
Сократова, 18b, 23d, 24c), док су други филосо-
фи, попут Анаксагоре, имали несрећу да буду
оклеветани за безбожништво. Тек појавом
хришћанства држава стиче макар теоријску

9 Види, Die protestantische Ethik und der „Geist” des Kapitalismus, прво издање 1905.
10 Феномен је нарочито евидентан у заједницама, попут ове у Сјеверној Америци, гдје одвојеност цркве/државе
постаје утемељујуће мјерило државног система. Религизовање световног живота је посебно социолошки
интересантно. Недјеља не само што није задржана као нерадни дан, него је углавном постала дан за
куповину. Тако потрошачи/вјерујући, још од ранога јутра, походе суперлуксузне трговачке центре (молове)
који су, као простори, замијенили саборне храмове (чак их у одређеној мјери и подражавају; види на
примјер црквене оргуље, највеће на свијету, у великом филаделфијском трговинском центру и сл.). Пост је
замијењен дијетом, а животи светитеља световним стиловима „умјетничких“ часописа. Навике су остале
исте, само се смисао промијенио.
11 Идеја о вјерској толеранцији зачета је у фебруару 313. године, заједничким потписом Миланског едикта
од стране Константина Великог и Ликинија.

14
Савремено богословље
независност у односу на религиозно обиљежје
(упркос томе што се, често, ова теоријска
независност заобилазила у пракси; упореди
различита хришћанска царства).
***
Научни поглед на свијет заснива се на тео-
лошком принципу да је природа створена. Шта
значи створеност свијета? Прво, (значи) да
свијет није безграничан, него ограничен, дакле
„мјерљив“, па самим тим и „спознатљив“. Друго,
да свијет није божанствен (упореди античке
теорије о свијету као обоготвореном бићу, од
Талесовог „све је пуно богова“, до Аристоте-
лових о-душевљених планета), и да је стога
схватљив људском разуму. Треће, не постоји
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
разлика између небеских тијела и Земље (као
што је то тврдила Аристотелова физика),
па сходно томе научнику нијесу потребне
двије различите теорије о свијету (једна за
подмјесечну и друга за небеску стварност).
Хришћанско схватање свијета као створеног
допринијело је сједињавању свијета, што данас
за нас представља чињеницу, али је за свијет
позне антике било непојмљиво. Заправо, тек
хришћанско разумијевање свијета омогућава
развој науке, баш као што се то и историјски
дешава, најприје са критиком Аристотелове
космологије од стране византијског мислиоца
Јована Филопона (нарочито у дјелу De opificio
mundi), а потом и од стране епископа Гро-
сетестеа и француског свештеника Жана
15
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Савремено богословље

Буридана.12 Историчари науке информишу која ће се сурвати на Запад бити, управо,

нас да се, заправо, Њутнова новија механика
заснивала на тумачењу кретања као impetus-а,
које је Филопон супротставио Аристоте-
ловој превазиђеној физици.13
***
Европска цивилизација је, не само по свом
поријеклу, већ и у својој цјеловитости хришћан-
ска. Зар није свако остварење класичне музике
дубоко религиозно? Не мислим на службе и
ораторија, већ и на дјела која би неко назвао
„апстрактним“ или „техничким“, попут Ба-
хових Голдберг варијација или Умјетност фуге.
Зар није свако сликарско дјело несумњиво
религиозно? Не мислим на Рафаелове мадо-
не и скидања са крста, већ све, од мртве
природе фламанске школе, до Маљевичевог
антиконформистичког Црног круга. Они
који ће овакав закључак сматрати дрским
нека прочитају шта о сликарству каже Хегел
у својим предавањима у Естетици, или нека
нам кажу због чега је Маљевич инсистирао да
Црни камен постави на мјесто које је руска
традиција чувала за иконе, ако не (због тога)
да би истакао религиозну димензију његовог
дјела.14
***
Све претходне кризе које су се повре-
мено јављале на Западу биле су (кризе) Запада
(субјективни генитив), тј., западне кризе,
кризе у којима је Запад пронашао себе. Сам
појам „кризе“, као што смо видјели, припа-
да западној култури, стога ће прва „криза“
недостатак кризе, заборав самокритичке
моћи коју подразумијева и претпоставља
свака криза. На крају, критеријум који нам
дозвољава да нешто назовемо западним по-
дудара се са оним (критеријумом) који нам
дозвољава критичку карактеризацију ‒ оба
појма подразумијевају заједничку резултанту
хришћанског елемента. Расправа о кризи За-
пада нас је, према томе, на два начина довела
до суштине, како је Хришћанство, као основа
и једног и другог, критичке (и самокритичке)
свијести и западне културе, пружило Западу
критичку способност којом се разликује од
других култура.
Будући да се ни један од претходно на-
бројаних феномена (нихилизам, капиталис-
тички конформизам, научни догматизам)
‒ сви патолошки символи једног здравог
индивидуализма ‒ није јавио изван конкрет-
ног друштвено-политичког оквира који је
историјски омеђен мјерилима хришћанства,
слиједи да се изван њега (тј. хришћанства,
прим. прев.) не би ни могли бавити њима. Сва
повремена „световна“ настојања да их објасни
(нпр. марксизам), не могу а да не буду осуђена
на неуспјех. На томе, истовремено, почива и
одговорност свих нас који се самоодређујемо
као хришћани ‒ одговорност која захтијева
непрестано стварање једног израза како кри-
тичког, тако прије свега, и самокритичког,
како западни свијет, чији смо истовремено и
родитељи и дјеца, не би уништио ову особину
која га обиљежава више него било шта друго.
Са грчког превео Душан Игњатовић

12 Буридан се усуђује да сугерише како није неопходно претпоставити да су планете о-душевљене, да би

објаснили њихово кретање. Научно објашњење које он предлаже тиче се impetus-а, једног чисто рационалног
тумачења до кога је дошао на основу посматрања кретања тијела. Да би процијенили значај Буридановог
дјела, види, Zupko, Jack, John Buridan: Portrait of a Fourteenth-Century Arts Master, Notre Dame: University
of Notre Dame Press 2003.
13 За Филопонов допринос развоју европске науке, види, Β. Ν. Τατάκη, Η Βυζαντινή Φιλοσοφία, Αθήνα: Εταιρεία
Σπουδών Νεοελληνικού Πολιτισμού και Γενικής Παιδείας 1977, 53 и даље.
14 Γιάννης Ζιώγας, Ο Βυζαντινός Μάλεβιτς, Αθήνα: Εκδόσεις Στάχυ 2004.

16
Савремено богословље Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

Аутор: Мр Дражен Јанко

САВРЕМЕНЕ МИГРАЦИЈЕ У ТРЕЋОЈ ДЕ-

ЦЕНИЈИ XXI ВИЈЕКА И ОДГОВОР КАТО-
ЛИЧКЕ ЦРКВЕ КРОЗ ЕНЦИКЛИКУ ПАПЕ
ФРАЊА FRATELI TUTTI (ДРУГИ ДИО)
Приредио: Мр Милош Ненезић

Глобализација миграција кроз профетизам папе Фрање

П отребан је свјетски правни, политички и економски поредак „како бисмо

повећали и усмјерили међународну сурадњу према развоју солидарности свих
народа“.1То ће у коначници користити цијелом планету, јер „развојна помоћ за сиро-
машне земље“ подразумијева „стварање богатства за све“.2 Са стајалишта интеграл-
ног развоја, то претпоставља да „чак и најсиромашније земље имају учинковит глас
у заједничким одлукама“3 те да се улажу напори да се „подстакне приступ међуна-
родном тржишту земаља обиљежених сиромаштвом и у развоју .“4

Б ез обзира на наслов овога поглавља,

миграцијска проблематика уопште и
мигрантска криза данашњице у профетизму
папе Фрање нису у првоме реду само опћенито
питање селилаштва, избјеглиштва или мигра-
ција, него конкретни људи – тражитељи азила,
избјеглице, мигранти и жртве трговине људима
– то јест особе за које данас на посебан начин
вриједи опредјељење Цркве за сиромахе. Данас
су они највидљивије жртве глобалне економије
искључивања и друштвене неједнакости у су-
временоме свијету које изравно погађа глобали-
зација равнодушности и култура одбацивања.
Солидарност и милосрђе став је према мигран-
тима на који папа позива хришћанску заједницу
схваћајући то као револуционарну покретачку
снагу и допринос заједничким напорима свих људи,
свих религија, политичке заједнице и цивилнога
друштва у сурадничкој и братској хуманитарној
скрби за оне који су прихватили ризик пута у
живот достојан човјека. За Цркву су мигранти
најочитији знак времена данашњице, а за човје-
чанство прилика изградње будућности мира и
свеопштега братства, јачања културе сусрета
и интегрисања, глобализације наде и хуманизма,
каквога у људској историји није било. Било би
криво мислити да је проблематици савремених
миграција папа Фрањо толико предан јер је
ријеч о актуелном свјетском проблему. Такођер,
разлоге не треба тражити нити у чињеници
да он сам за себе каже да је „дијете миграната“
имиграцијскога таласа 1929. године у Аргентини.5

1 Benedikt XVI., Enciklika Caritas in veritate (29. lipnja 2009.), 67: AAS 101 (2009.), 700.
2 Benedikt XVI., Enciklika Caritas in veritate (29. lipnja 2009.), 60: AAS 101 (2009), 695.
3 Benedikt XVI., Enciklika Caritas in veritate (29. lipnja 2009.), 67: AAS 101 (2009), 700.
4 Папинско вијеће за правду и мир, Compendium of the Social Doctrine of the Church , 447.
5 Уп. Stjepan Brebrić, Globalizacija migracije i profetizam pape Franje, Nova prisutnost 17 (2019) 1, 100.

17
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Савремено богословље

„Узет ћу примјере које сам споменуо
прије неког времена: култура Латина је
„врело вриједности и могућности које могу
учинити толико доброг за Сједињене Др-
жаве […]. На крају, јака имиграција увијек
обиљежи и преобрази културу неког мјес-
та. […] У Аргентини је снажна италијанска
имиграција обиљежила културу друштва,
а у културном стилу Буенос Аиреса врло је
уочљива присутност око двјесто хиљада
Јевреја. Имигранти, ако им помогнете да
се интегришу, су благослов, богатство и
нови дар који позива друштво на раст.“6
На питање о томе, која су најгора зла да-
нашњега свијета, папа одговара: „Сиромаштво,
корупција и трговина људима.“ Све троје јест
проблем савремених миграција које су папи
Фрањи већ дуго познате, не само у Европи,
која је тек однедавно суочена с највећом миг-
рантском кризом у својој повијести, него на
темељу претходнога искуства неких облика
најнечовјечнијих емиграција у Јужној Америци.7
Миграције су препознате у Цркви кроз ка-
тегорију знакова времена и раније, примјерице,
у Поруци за Свјетски дан селилаца и избјеглица
2006. Бенедикта XVI, али су непредвидиви
доприноси које у новоме продубљењу значења
тога знака времена за Цркву и свијет данашњи-
це даје управо папа Фрањо. Нема сумње да је
он посебно погођен и изазван страдањима
миграната, трпљењем и трагедијом тих људи.
Но једнако тако, попут многих библијских
пророка, и он је првенствено ражалошћен
због затворена и окорјела срца данашњих
људи, међу којима и хришћана, а чини се, на-
рочито католика. За папу Фрању вриједи оно
што Валтер Каспер као проблем данашњега
свијета истиче о питању азила и имиграције
као конкретноме примјеру: „Без милосрђа нове
се невоље уопште не могу открити.“8
Папа је дубоко потресен патњом и стра-
дањем избјеглица и миграната, али још више
– и то је цјеловита слика коју треба видјети
– патњом и страдањем које се тиче свих
људи, јер су изгубили осјећај солидарности и
суосјећања једни према другима. На питање,
тко су мигранти, папа Фрањо одговара:
„Мигранти су наша браћа и сестре у
потрази за бољим животом, далеко од
сиромаштва, глади, израбљивања и неп-
раведне расподјеле добара нашег планета,
која би сви требали равноправно дијелити.
Није ли можда жеља сваког човјека да живи
боље и ужива пристојно благостање које
ће дијелити са својим драгима?“9
За Папу је изазов миграције прилика
хришћанској заједници у њезину еванђеоском,
еклесијалном па и хуманом расту. Хришћани
се у посебној бризи за мигранте могу свије-
ту показати као квасац, со земље и свјетло
свијета, као знак наде новога хуманизма
који не познаје границе нити разлике међу
људским бићима.
Према ријечима Михаела Цзернуја, се-
кретара Одјељења за мигранте и избјеглице
„Дикастерија за промицање цјеловитог људског
развоја“ – који је с радом започео 1. јануара 2017.
године и чији је дио за избјеглице и мигранте
ad tempus под директном ингеренцијом Папе
– учење папе Фрање у овоме питању је „много
више од једноставног пустите их да уђу“, који
је супротан ономе „оставите их вани“, јер
оно пружа темељит и истодобно практичан
водич за дјелотворно саосјећање и у том
смислу његов „одговор на тражитеље азила и

6 Latinoamerika. Razgovori s Hernánom Reyesom Alcaideom , ur. Planeta, Buenos Aires 2017., 105., Enciklike
pape Franje, Frateli tutti. https://www.vatican.va/content/francesco/it/encyclicals/documents/papa-
francesco_20201003_enciclica-fratelli-tutti.html Pristupljeno: 20.12.2021.
7 Stjepan Brebrić, Globalizacija migracije i profetizam pape Franje, Nova prisutnost 17 (2019) 1, 101.
8 Stjepan Brebrić, Globalizacija migracije i profetizam pape Franje, Nova prisutnost 17 (2019) 1, 102.
9 Stjepan Brebrić, Globalizacija migracije i profetizam pape Franje, Nova prisutnost 17 (2019) 1, 104.

18
Савремено богословље Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

рањиве мигранте изражава се у четири активна
глагола, четири дјелатности које треба учинити
и наставити чинити на свим пољима: примити,
заштитити, промицати и интегрисати.“10 Папа
Фрањо такође кроз еванђеље по Матеју по-
тиче „нас“ да размислимо о потреби „давања“
и „примања“ најпотребитијих:
„Они који не живе братски бесповратно
своју егзистенцију чине бјесомучном тр-
говином, увијек мјерећи што дају, а што
добивају заузврат. Бог, с друге стране, даје
бесплатно, до те мјере да помаже и онима
који нису вјерни, и “да његово сунце излази
и на зле и на добре” ( Мт 5,45). Зато Исус
препоручује: „Док дајеш милостињу, твоја
љевица не смије знати што чини десница,
тако да ће твоја милостиња остати у
тајности“ ( Мт 6,3-4). Добили смо живот
бесплатно, нисмо га платили. Стога сви
можемо давати не очекујући нешто, чини-
ти добро не очекујући исто од особе којој
помажемо. Ово је оно што је Исус рекао
својим ученицима: „Забадава сте примили,
бесплатно дајте“ ( Мт. 10.8).“11

Мигрантска криза - што ће бити с Европом ?

„За приказ нежељених и за саме мигранте прогнаника и избјеглица у популацији свијета

присилних миграција, као једног од основних те о незапослености и сиромаштву у свије-
„знакова времена“ и његових најважнијих ту. По процјенама Организације уједињених
узрока, ваља кренути од података о удјелу народа (ОУН), од 7,630 милијарда људи на

10 Stjepan Brebrić, Globalizacija migracije i profetizam pape Franje, Nova prisutnost 17 (2019) 1, 106.
11 Enciklike pape Franje, Frateli tutti. https://www.vatican.va/content/francesco/it/encyclicals/documents/papa-
francesco_20201003_enciclica-fratelli-tutti.html Приступљено: 20.12.2021.

19
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Савремено богословље

свијету, концем 2017. године било 68,5 милиона милиона било држављана трећих земаља,
људи прогнаних са својих огњишта, што због односно држављана земаља које нису чланице
ратова и диктатура, насиља и сукоба, а што Еуропске уније.14 Задњих десетљећа у еуроп-
због природних катастрофа и климатских ским земљама, посебно чланицама Еуропске
промјена. Невоља је што тај број већ пету уније, долази до промјене миграцијскога об-
годину за редом расте, те што је само у 2017. расца. Миграције у којима мигранти из једне
години више од 16 милиона људи истјерано, или нације или државе мигрирају у другу те се њој
пак поновно прогнано са својих огњишта.“12 дуготрајно настањују да би се на крају својега
Посљедњих година Еуропа је морала одгово- раднога вијека вратили у земљу поријекла
рити на највећи миграцијски изазов од Другог више не доминирају. Појава транснационал-
свјетског рата. У 2015. у ЕУ-у је забиљежено них заједница један је од најочитијих израза
1,25 милиона први пут поднесених захтјева таквих трендова.15
за азилом, а до 2018. та бројка је пала на Током 1960–их и 1970–их страни радници
581.000 захтјев. У 2018. години 116.647 људи у западноевропске земље долазили су углав-
дошло је у Еуропу морем, у поређењу с више ном из јужноевропских земаља и Турске, а
од милион у 2015. години. У 2018. укупан број састав мигрантске популације данас пуно је
незаконитих прелазака границе пао је на 150 разноликији. Та чињеница пред земље прими-
114, што је најниже у пет година и 92 посто тка поставља нове захтјеве када је ријеч о
ниже од највеће миграцијске кризе у 2015. интеграцији миграната те постаје кључни
години. Иако је миграцијски приљев ослабио, чинилаца у обликовању и спровођењу инте-
криза је изложила недостатке у европском грацијских политика. Њихов развој, како на
систему азила.13 У тој ситуацији уочени су разини Европске уније, тако и на националним
поједини парадокси које је вриједно истакну- нивоима, повезан је с повећаним доласком
ти као поуку за сљедеће масовне проласке миграната и диверсификацијом миграција.16
миграната, јер очигледно је како ће до њих Процјењује се како је 2000. године било око 150
доћи у скорој будућности. Из чега произлази милиона миграната у свијету, десет година
ова констатација? Произлази из мноштва касније 214 милиона, уз претпоставку раста
уочених фактора који их могу генерисати, на 405 милиона до 2050. године
попут несразмјера између развијености и Наведено свједочи о томе како збивања која
потреба у различитим дијеловима Европе, су хиљадама километара удаљена од Европе и
Азије и Африке, који су врло повезани и догађају се на простору који не представља
утичу једни на друге, постојања великог „природни“ извор миграција у Европу, резул-
броја конфликата који резултирају великим тују континуираним приливом миграната
бројем избјеглица и расељених. те великим правно-институционалним по-
Током 2015. у земље Европске уније уселило тешкоћама за Унију. Директни подстицаји
је укупно 4,7 милиона особа, од чега је око 2,4 („догађаји окидачи”), пак, тренутно неповрат-
12 Šimac, Neven, Crkva i kršćani pred izazovom suvremenih migracija, Bogoslovska smotra, 89 (2019), 3, 726.
13 Robert Mikac i Filip Dragović, Masovne migracije: izazovi, posljedice i put naprijed, Forum za sigurnosne
studije, 1 (1), 2017., 130-152., Доступно: https://hrcak.srce.hr/198071 , Приступљено: 25. маја 2019.
14 Eurostat Immigration, https://ec.europa.eu/eurostat/databrowser/view/tps00176/default/ Приступљено:
17.10.2019.
15 Stephen Castles, Twenty–first–century migration as a challenge to sociology, Journal of Ethnic and Migration
Studies, 33(3), 2007., 353.
16 Snježana Gregurović, Katolička crkva i migranti: prema prihvaćanju multikulturalnog modela integracije
migranata, Obnovljenio život, 2020., 75 (1), 79.

20
Савремено богословље
но мијењају ситуацију у поједином подручју
и узрокују велике таласе миграната према
другим просторима. Један такав момент
збио се у првој половини 2011. године. С јужне
стране Медитерана, нешто што је тињало –
изненадило је све – и ерупција у виду арапског
прољећа, гдје су обесправљене масе устале
против ауторитарних режима. Након тога,
највећи догађаји који су узроковали масовне
миграције према Европи била су ратна разарања
на подручју Сирије и Ирака уназад неколико
година. Милиони људи избјегли су из својих
домова те су или интерно расељене особе или
су привремени смјештај пронашли у околним
државама попут Јордана, Либана и Турске.
У књизи „Чудна смрт Еврропе: Имиграција –
Идентитет – Ислам“ , Даглас Мурау тврди да
је Еврропа „одлучила починити самоубиство“
и да је тренутно „у процесу убијања саме
себе“. Европске политике и разни „прогре-
сивни“ покрети XX вијека довели су до тога
да Европи данас недостају млади људи како
би попунили потребне службе, радна мјеста
у индустријама, населили рурална подручја
и како би се у будућности могли бринути
за старије. Европска су друштва стога све
мање одржива. И многи западни политичари
увоз имиграната виде као једини лијек за су-
морну демографску слику Еуропе од половне
XX вијека надаље. Његов закључак је да ће “до
средине овог стољећа Кина вјеројатно изгледа-
Закључак
Миграција представљају општу појаву
просторног кретања становништва, према
подручјима у којима оно може остварити
боље животне прилике, односно имати већу
могућност запослења и наравно боље животне
17 Douglas Murray, Čudna smrt Europe: Imigracija – Identitet – Islam, Zagreb, 2016.
18 Опширније: https://missingmigrants.iom.int/mediterranean. (11. 12. 2016.)
19 Centar za mirovne studije (CMS) - Treba li Hrvatska kao članica Europske unije snositi teret prihvata
izbjeglica? https://www.cms.hr/system/deliberation_document/doc/20/Migracije_pripremni_materijal.pdf
Приступљено: 14.06.2019.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
ти као Кина, Индија (...) као Индија, Русија као
Русија, источна Европа као источна Европа, а
западна Европа ће у најбољем случају сличити
великим Уједињеним нацијама”.17
Поставља се и питање колико миграната,
избјеглица, азиланата Европска унија може
примити. Прима ли Унија избјеглице да остану
или им осигурава привремени смјештај? То
је питање на које нико није дао одговор. Ако
их прима, о којем броју људи се ради и хоће ли
примити све избјеглице из других свјетских
кризних жаришта? Препуштање рјешавања
великих избјегличких криза само земљама које
се налазе у сусједству конфликта није одржив
модел понашања. Сљедећа могућност је ус-
постављање стратешког ваздушног моста,
како за долазак миграната, тако и за њихово
присилно враћање. На овај начин мигранти би
могли легално и без излагања властитог живо-
та различитим опасностима стићи на своје
одредиште, у складу са процедуром уласка у
одређене земље (подношење захтјева, провјера
и утврђивање идентитета и чињеница, одо-
брење, долазак и смјештај). Само у 2015. и 2016.
на Медитерану је живот изгубило 8.519 особа.18
Што ће бити у будућности, Covid 19 је
иза нас, вјерујемо како „неки“ знају, а на ма-
лом човјеку је да се прилагоди као и на све до
сада. Најјачи ће опстати – дарвинизам има
будућности барем у овом погледу.
услове. Оне могу бити узроковане разним чи-
ниоцима као што су то политички, економски
и географски. У наше вријеме број имиграната
се константно повећава те он износи око 3%
цијеле свјетске популације. 19 Миграције се данас
21
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
сматрају једним од већих проблема у свијету,
на што посебно алудира и папа Фрањо.
Глобални феномен миграције, како истиче
папа Фрањо, могућ је показатељ започете
промјене епохе човјечанства у којој хришћани
требају – заједно са свима другима, вјерницима
и хуманистима – на свим локалним и међународ-
ним нивоимацрквенога, друштвено-политич-
кога и културалнога живота, промицати идеју
свеопштег братства и градити будућност
трајнога мира и благостања. Папа Фрањо у
складу с саборским и актуелним, кроз схваћање
категорије знакова времена пророчки види
оно што вјерује да се догађа и да ће бити, јер
је то Божја воља и божански наум.
Управо због наведеног је врло важно оспо-
собити миграцијску политику која ће сприје-
чити могуће неспоразуме и дискриминацију
миграната те која ће омогућити механизам
који је ефикасан, а који се тиче интеграције
миграната у друштво. Добра миграцијска
политика обухваћа едукативне радионице,
савјетовања, течајеве језика, помоћ у тражењу
посла, помоћ при упознавање нове средине
итд., при чему се свакако мора водити ра-
чуна о специфичним потребама миграната.
Потребно је водити бригу да се мигранти не
морају одрећи културног идентитета којег
су изградили кроз живот.
Укупно гледано, резултати за које можемо
закључити из представљеног рада указују на
два закључка, која оба дају основа за опти-
мизам у погледу потенцијала за интеграцију
миграната из трећих земаља у земље ЕУ. Прво,
већина Европљана има директан контакт
или редовну интеракцију с имигрантима који
нису из ЕУ-а, а значајна мањина има блиске везе
с њима и комуницира с њима најмање недељно.
Друго, Европљани имају широку толеранцију и
прихваћање имиграната те су позитивно на-
клоњени иницијативама које се подузимају како би
се осигурала успјешна интеграција имиграната.
Стога је вјеројатно да ће се у оним земљама у
22
Савремено богословље
којима је удио имиграната који нису чланови ЕУ-а
значајно смањити ставови према имигрантима и
позитивне процјене изгледа њихове интеграције
побољшати након што се грађани тих земаља
навикну на њихову присутност.
Такођер се може закључити да ће млађа
генерација, али и они с вишом разином обра-
зовања, чешће дочекати имигранте, њихов
утицај доживљавати као позитиван. „Иако
свака избјеглица има своју особну причу и бол,
заједничка им је храброст“, истакнуо је главни
секретар УН-а Антонио Гутересу једном од
својих интервјуа, „не само да преживе – већ и да
устрају и изнова изграде своје уништене животе“.
Тешкоће и изазове миграција није у стању
рјешавати ни једна држава самостално, па
чак ни веће скупине држава, као што је нпр.
Европска унија. И, на концу, још за запита-
ти се. Они који остају јесу ли нашли срећу у
домовини рођења или су одгодили неодгодиво
– одлазак, односно јесу ли мигранти погрије-
шили што су се одважили на корак одласка
јер су изгубили властити културолошки
континуитет. На ово питање одговор немамо
али знамо да ће живот човјека средином XXI
вијека бити одлука на неповратно у стилу
великог војсковође Гај Јулије Цезар који је
рекао „коцка која је бачена“.
Савремено богословље
Литература:
Esser, Hartmut, Soziologie: Allgemeine Grundlagen. Frankfurt
na Majni: Campus Verlag, 1993.
Maalouf, Amin, U ime identiteta, Prometej, Zagreb, 2002.
Murray, Douglas, Čudna smrt Europe: Imigracija – Identitet
– Islam, Zagreb, 2016.
Чланци:
Berjonneau, Jean–François, Župna zajednica — od prihvaćanja
do evangelizacije u: Papinsko vijeće za pastoralnu skrb selilaca
i putnika (ur.), Selilaštvo na pragu Trećega tisućljeća: IV.
svjetski kongres o pastoralnoj skrbi selilaca i izbjeglica
Vatikan, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1998., 5.–10.
listopad 1998., 273–292.
Brebrić, Stjepan, Globalizacija migracije i profetizam pape
Franje, Nova prisutnost 17 (2019) 1, 93-110.
Castles, Stephen, Twenty–first–century migration as a challenge
to sociology, Journal of Ethnic and Migration Studies,
33(3), 2007., 351–371.
Gioia, Francesco, Prihvaćanje stranca jučer i danas, u: Papinsko
vijeće za pastoralnu skrb selilaca i putnika (ur.), Selilaštvo na
pragu Trećega tisućljeća: IV. svjetski kongres o pastoralnoj
skrbi selilaca i izbjeglica Vatikan, Kršćanska sadašnjost,
Zagreb, 1999., 5.–10. listopad 1998. 33–148.
Gregurović, Snježana, Katolička crkva i migranti: prema
prihvaćanju multikulturalnog modela integracije migranata,
Obnovljenio život, 2020., 75 (1), 77-92.
Koch, Kurt, Primanje stranaca kao znak kulture: Od
neprijateljstva do gostoljubivosti, u: Papinsko vijeće
za pastoralnu skrb selilaca i putnika (ur.), Selilaštvo
na pragu Trećega tisućljeća: IV. svjetski kongres o
pastoralnoj skrbi selilaca i izbjeglica Vatikan, Kršćanska
sadašnjost, Zagreb 1999., 5.–10. listopad 1998., 123–133.
Koprek, Ivan, Suvremeni čovjek i kriza vrednota, Izlaganje
na znanstvenom skupu, Zagreb, 1997., 237-249.
Loescher, Gil, Betts, Alexander i Milner, James, UNHCR:
The Politics and Practice of Refugee Protection into the 21st
Century, Routledge, New York, 2008.
Mikac, Robert. i Dragović, Filip, Masovne migracije: izazovi,
posljedice i put naprijed, Forum za sigurnosne studije,
2017., 1 (1), str. 130-152., Dostupno na: https://hrcak.
srce.hr/198071 , Pristupljeno: 25. svibnja 2019.
Penninx, Rinnus, Integration processes of migrants: Research
findings and policy challenges, Migracijske i etničke teme,
2007., 23(1–2), 7–33.
Šimac, Neven, Crkva i kršćani pred izazovom suvremenih
migracija, Bogoslovska smotra, 89 (2019), 3, 723-741.
Vukorepa, Ivana, Migracije i pravo na rad u Europskoj uniji,
Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 2018., 68(1). 85-
120. https://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_
clanak_jezik=288285 Pristupljeno: 02.05.2019.
Интернет извори:
Benedikt XVI., Enciklika Caritas in veritate (29. lipnja
2009.), 67: AAS 101 (2009), https://www.vatican.va/
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Tocqueville, Alexis de, Democracy in America, I, Historical-
Critical Edition of De la démocratie en Amérique, u
Eduardo Nolla (ur.), Liberty Fund, Inc., Indianapolis 2010.
Volf, Miroslav, Isključenje i zagrljaj, STEPress, Zagreb, 1998.
content/benedict-xvi/hr/encyclicals/documents/hf_ben-
xvi_enc_20051225_deus-caritas-est.html , Pristupljeno:
20.12.2021.
Berry, Johan, Immigration, acculturation, and adaptation,
Applied Psychology, 1997., 46(1), 5-34. https:// doi.
org/10.1111/j.1464-0597.1997.tb01087.x Pristupljeno: 15. 10. 2021.
Enciklike pape Franje, Frateli tutti. https://www.vatican.
va/content/francesco/it/encyclicals/documents/papa-
francesco_20201003_enciclica-fratelli-tutti.html
Pristupljeno: 20.12.2021.
Europa.eu, Dostupno na: http://www.europarl.europa.eu/
factsheets/hr/sheet/152/immigration-policy , Pristupljeno:
20. svibnja 2019.
Eurostat Immigration https://ec.europa.eu/eurostat/
databrowser/view/tps00176/default/ Pristupljeno:
17.10.2019.
Eurobarometar https://ec.europa.eu - Special Eurobarometer
469 Report - Integration of immigrants in the European
Union.
PAPA FRANCESCO, La Chiesa ha bisogno di profeti,
Meditazione mattutina nella cappella della Domus
Sanctae Marthae (17.04.2018); http://w2.vatican.va/
content/francesco/ it/cotidie/2018/documents/papa-
francesco-cotidie_20180417_lachiesa-habisogno-
diprofeti, html. Pristupljeno: 05.12.2018.
Contemporary migrations in the third decade of the
XXI century and the response of the Catholic Church
through the encyclical of Pope Francis Frateli tutti
Summary: Migration is not a modern concept. They have been
present throughout history since time immemorial. Refugee as a
term should be traced back to the time of the Peace of Westphalia
in 1648, when the term was first used, and today it is associated with
the modern term migration. The current number of migrants in the
world amounts to slightly more than 3% of the world’s population.
We mustn’t forget how we passed the 8 billionth human on the
planet, and that figure of three percent is not negligible. The ways
in which the most recent popes during the 20th century brought
encyclicals towards migrants and the current Pope Francis himself
will be presented in this original scientific work. In response to
the question of how and in what way to treat refugees in order
not to disrupt the world order from the Catholic side, the current
Pope Francis wrote in his encyclical Frateli Tutti, who advocates
the integration of migrants, not assimilation. In the end, we will
see which direction Europe is going.
Keywords: Migration, Pope Francis, migrants, refugees,
Frateli tutti.
23
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Протојереј Марко Ђурковић.
ПРОПОВИЈЕД О РОЖДЕСТВУ ХРИСТА
ГОСПОДА
У име оца и сина и светога духа:
Драга браћо и сестре,
Мир Божији Христос се роди!
Свето писмо каже, Анђео Господњи јави се
Јосифу у сну и рече: „ Устани узми дијете и ма-
тер Његову и бјежи у Египат, јер ће Цар Ирод
тражити дијете да га погуби “. Божићна ноћ
била је обасјана свјетлошћу и Рођење Богочовјека
објављено анђелском пјесмом о Божијој слави на
небесима и о доброј вољи међу људима.
Божићна ноћ била је поздрављена даровима
витлејемских пастира који су дошли са Истока
доносећи на поклон Богомладенцу злато, свилу
и измирну.
Тако су одмах по Божићу наступила страдања
Господа Исуса Христа Искупитеља Свијета,
који је са млијеком Богоматере имао да окуси и
горчину прогонства и страдања.
Православна црква вјековима је страдала, јер
су се увијек рађали нови и нови Иродовци, вршећи
разна насиља, злочине, отимања и прогонства,
гдје су људи морали да напуштају своја вјечита
огњишта и одлазе у свијет голоруки, тражећи
склониште у туђем свијету. Таква судбина прати-
ла је српски род и до данашњих дана. Наступала
су тешка времена и злодјела, гдје су уз плач, јаук
и нарицање, многе наше мајке изливале своју тугу
и бол, али их није имао ко утјешити, као што је
некада било и у самом Витлејему.
Примјери такве селидбе почињу од Маричке
битке 1371. године, преко сеобе српског народа,
под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, па
су се настаниле и у нашој властитој домовини
Косову и Метохији. Зато прослављајући Бадње
вече и Божићне празнике Свете православне цркве,
прослављамо успомену на сва наша исељеништва
од поменутих датума до данас.
Узроци свих недаћа које је трпио српски народ
и српска држава, леже у притисцима непријатеља,
било са које стране долазили, и које вјере и нације
били, јер су имали исте намјере: потурчење, ис-
ламизирање, поунијаћење, уништење културне
24
Празник
баштине и паљење православних светиња. Зато
браћо и сестре наш Спаситељ каже: „ Блажени
су прогнани правде ради, јер је њихово Царство
Небеско “, а својим ученицима Спаситељ каже: „
Бићете ми свједоци до краја земље “.
Многи наши исељеници никада нијесу забора-
вили Свету мајку православну цркву, Светога
Саву, нашу културу и своје обичаје, своје велике
и Свете задужбине: Дечане, Грачаницу, Жичу,
Цетиње, манастир Острог, и друга многобројна
светилишта која су била чувари и заштитници
свих нас ма било гдје да смо у свијету. Нијесу је
заборавили ни духовно, ни материјално, јер Хрис-
тос каже: „Свуда је земља Господња, ма гдје био“.
Света православна црква позива све вјерне
синове и кћери да не заборављају своју вјеру, своје
обичаје, своје Богом и црквом одређене обреде, као
и своју лијепу отаџбину за коју се просула многа
крв и пале огромне жртве за наше боље сјутра.
Као примјер се наводи да је мајка јединца сина
слала у свијет говорећи му: „ Дијете не заборави
никада чији си “. Тако и ви не заборавите своје
старије, родитеље, пријатеље и прадједовско
огњиште.
Не заборавите да сте дјеца Божија, једнога
правога домаћина у свеукупном свијету и жи-
воту, јер са Њим нигдје нећете бити туђинци
и дошљаци.
Будите у близини Божијој, кроз вјеру и љубав,
тада ћете бити најближи сами себи. Ово Бадње
вече слави у Црној Гори Рођење Богомладенца
Христа Спаситеља, као и Истрагу Потурица,
која се догодила на Бадње вече.
У жељи да влада мир и добра воља међу људима
Христос опомиње оне који су у вјери успавани
и каже: „ Устани ти који спаваш, пробуди се и
васкрсни из мртвих, да те обасја моја Свјетлост “.
Вама и Вашим на дому драга браћо и сестре,
честитамо Бадње вече и наступајући празник
Рождества Христова, као и срећну Нову Годину,
уз поздрав .......... Мир Божији – Христос се роди!
Никшић, 1987. године.
Празник Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

Протојереј-ставрофор Милош Весин

ЈЕДНО ПИСМО ИЗ КРАЈИНЕ1

Д раги моји парохијани,
Мада је у првој половини новембра још рано за празничне поздраве, ја сам
већ тада добио прву празничну и новогодишњу честитку. Било је то писмо једног
пријатеља из Београда. Писмо, истина, није писано као честитка, али ми је садржај
поменутога писма открио једну донекле заборављену димензију честитања - искре-
ну радост даривања, радост која извире из несебичне љубави. Реч је, дакле, о једном
наизглед обичном пи сму које сам прочитао и доживео као најлепшу, мада истовре-
мено и најтужнију честитку коју икада примих. Пожелех зато да, на крају по-
следњег месеца у овој години, и са свима вама поделим ту радост, као и прикривену
тугу која извире из писма које следи.

П ише ми пријатељ о својим рођацима

из Крајине, људима који су, као и сто-
тине хиљада других крајинских Срба, услед
пира свеколиког неразумевања, нарастајућег
непрепознавања Бога у човеку и плиткоумно
осионог прекрајања историје, били протерани,
морајући да у најкраћем могућем року напусте
свој дом, своју улицу, град или село и своју Крајину.
Великодушно” су обавештени да имају свега 24
часа да се спакују и једном заувек оду.
Рођаци мога пријатеља, породица о којој је
ове реч, живела је у двособном стану једнога
града у Српској Крајини. Чувши колико им је
још времена преостало, договорише се да свако
од њих петоро (отац, мајка, деда и два сина)
понесу само онолико најнеопходнијих личних
ствари колико може да стане у једну омању
путну торбу. Њих петоро, плус пет путних
торби, и породични југо ће, уз резервну канту
бензина, већ бити препун. И док су се одрасли
премишљали шта све да понесу, дотле се у де-
чијој соби дешавало нешто несвакидашње. То
нешто је, када сам прочитао писмо, прерасло
у честитку, али истовремено и у извор наде.
Два брата су у општој породично пометњи,
мимо свих очекивања, почела да спремају своју
собу! Све књиге су поређали тамо где им је и
место, као и преостале играчке из оних млађих
дана. А онда све редом: касете са касетама,
плоче са плочама, фото албуме са фото-ал-
бумима. Немарио разбацане мајице, цемпере и
фармерке су уредно сложили у орман, баш где
им је и место. Чак су пажљиво и усисали собу,
а онда, уз све то, и обрисали прашину. Када
је спремање собе завршено, један брат је сео
испред компјутера, док му је други диктирао.
Из штампача се прво промолио кратак текст
одштампан крупним словима, а онда и мало
дужи текст, штампан ситнијим слогом. Лист
хартије са крупним словима су одмах залепили,
са спољашње стране, на врата своје, тзв. дечије,
coбе, а дужи текст (писмо) пажљиво су, на све
четири ивице, залепили са унутрашње стране
собних врата. На улазу у ту дечију coбу је, од
тада, крупним црним словима писало: НЕЗАВИ-
СНА ДРЖАВА - ИЗГУБЉЕНА МЛАДОСТ!
ДОБРОДОШЛИ! А сво и садржаја писма са
унутрашње стране собних врата:
Нама ипак драги дечаче, и/ или девојчице ! Желимо
Ти, или - желимо вам, заиста искрену добродошлицу
у престоној дворани нашег детињства, коју данас
назвасмо НЕЗАВИСНА ДРЖАВА – ИЗГУБЉЕНА

1 Децембар 1995.

25
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
МЛАДОСТ! Желимо да знаш (да знате) зашто смо
све иза себе оставили у највећем могућем реду. Ово
је, ипак, било наше царство! У овој соби су се љуљале
наше импровизоване, али нама најдраже, колевке.
Из ове собе смо прво кренули у забавиште, па онда
у основну, а потом и у средњу школу. Ови зидови
који те (који вас) окружују, пуни су наших детињих
и дечачких исповести. Ослушни (ослушните), па
ћеш (па ћете) чути радосни смех једног ипак лепог
детињства помешан, истина, и са многим уздасима.
На једном од ова четири зида налазила се и наша
породична икона, за коју није било места у дневној
соби. Ако пажљиво погледаш (погледате), ту су,
хронолошким редом, поређани сви хитови. И страни
и наши. Од 1980. па све до 1992. После нам више није
било до хишова, а и како бисмо их ређали? Који су
страни, а који наши? Ту су и књuге. Исто тако у
реду сложене. Прво школска лектира, а онда наш
избор. Посебно пази (пазите) на „Малог Принца“,
два латинична и једно ћирилично издање. Пази
(пазите), молимо те (молимо вас), на онај кревет
испод прозора. То је кревеш звани „депресија”, јер је
на њeмy често седео, лешкарио и своју философију
26
Празник
исиредао наш деда. Озбиљно говоримо. Тај кревет
мора да је пун негативне енергије и зато - даље од
њега! Жао нам је што нисмо успели да гa склонимо.
Да смо имали барем још 24 часа, урадили бисмо и
то. Дакле, кревет „депресија” избегавајте, али нека
ти (нека вам) обиље радости пружи наш компјутер.
Наш? Твој? Ваш? Заиста, чији je? Ја, кoји ово куцам,
мислим да је Орвелов, али није важно. Комијутер је,
у сваком случају, сила! Програми у њему су стварно
супер. Чуда ствара овај компјутер. Осим једног! Не
може да обрише сузу! Али је зато све остало у њему
прва класа. Дај Боже само да буде струје. Али сада
нема разлога да теби (вама) не буде. Ми који се данас
опраштамо од ове собе – ма планета је ово, а не
соба желимо да ти (да вам), на крају, пренесемо још
једну поруку. Ону најважнију! Не знамо колико ће
вас бити, ни одакле ћете доћи. То није ни важно!
Не знамо ни које ћете нације и вере бити. Тек нам
то данас није битно! Важно је једино да ову нашу
поруку примите оном истом искреношћу којом
је и писана! Xeј, ми те (ми вас) не мрзимо! Ми још
увек верујемо у мир и ред! Ма ниси ти крив (крива),
нисте ви криви, за све ово! Можда су и тебе (или
Празник Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

вас) натерали да напустиш (напустите) неку теби
(вама) драгу собу и ми само желимо да ти (да вам),
овим редом, складом и чистоћом у нашој соби, до-
лазак у нову средину учинимо што безболнијим и
што пријатнијим. Да су нама деци, добро сад – нама
пубертетлијама – дали барем један дан да уредимо
свет око нас, ми бисмо га (зар не?) уредили према
свету у нашим душама и свако би данас остао у
својој соби! Пријатан ти (пријатан вам) боравак и
уживај (уживајте)! А ево и једне, само једне, молбе:
када се сместиш (сместите), па још и ако верујете
да негде неког Бога ипак има (барем у срцу, а ту баш
и треба да Му је престо), сетите се и нас двојице.
Бар понекад. Ко зна куда сада крећемо и каква ли
нас добродошлица тамо-негде чека? Искрено и без
имало љутње Твоји (Ваши) - Г. и Б.
Треба ли овоме писму било какав коментар?
Да могу, штампао бих га на свим језицима света
и послао деци на све четири стране2 . Да се види и
чује да је Љубав, упркос свему, ипак јача од мржње!
Да се зна да још има тешко рањених дечијих срца у
којима царује Бог, Бог који је Љубав! Да се пренесе
важна порука о томе да радост несебичног давања
има крила којима још како може да полети изнад,
далеко изнад, отимања и безумног уништавања!
Ако вам се долазећих празничних дана,
драги моји парохијани, учини да сте добили
честитку или две, мање него што сте посла-
ли, или ако будете ускраћени за поклон који
сте очекивали, а ви тада поново прочитајте
ово писмо и нека вам оно буде честитка, јер
писмо Г. и Б. то заиста и јесте: честитка
љубави из незлобивог и чистог срца.
Искрено,
Ваш свештеник

2 Током децембра 1995. и јануара и фебруара 1996. ово пастирско писмо је некако дошло и до мени
непознатих људи у неколико западноевропских земаља, и оно је убрзо после тога било преведено и објављено
у римокатоличким, старокатоличким, лутеранским и евангелистичким црквеним публикацијама у Холандији,
Шведској, Данској, Аустрији, Швајцарској, Италији и Шпанији.

27
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Катихета Бранислав Илић
ДЈЕВА ДАНАС ПРЕВЕЧНОГА РАЂА…
Божић – празник загрљаја Бога и човека
К ако је могуће да се Сâм Бог, односно
Син Божји, Друго Лице Свете Тројице,
оваплоти, роди, постане човек? Ово питање
нас уводи у тајну над којом сви мудраци овога
света остадоше неми и затечени. Ко је до
тог чудесног јављања анђела у Витлејему Ју-
дејском, чуо да се Бог оваплотиo, да се родио
као човек? Нико! Само је пророк у Старом
Завету пророковао: „Ево, Девојка ће зачети,
и родиће Сина, и наденуће му име Исус“ (Ис
7,14). Пророк само пророкује, али не даје од-
говор на питање зашто се Бог оваплотио,
родио, очовечио. У речима анђела добили смо
одговор. Он гласи: Христос Господ се родио
ради нас људи и ради нашег спасења. Као што
Бог из љубави, само из љубави, створи све и
сва, и човека као круну свега створеног, тако
исто, из исте љубави, Он се родио од Дјеве
да би сву Своју творевину, а пре свега човека,
обновио и препородио љубављу. Наднесен над
тајну Рођења Богомладенца Христа, Свети
апостол Павле говори о божанском смирењу,
„самоиспражњењу“, кенози. Бог је, пише он,
„понизио себе узевши обличје слуге, и изгледом
се нађе као човек; унизио је себе и био послу-
шан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Рим
2,7-8). То је распон безграничне и недокучиве
тајне љубави Божје, љубави која састрадава са
палим Адамом и Евом до те мере да се најпре
спушта у пећину витлејемску, а потом и до
ада преисподњег. То је иста љубав Божја која
је састрадавала са палим човечанством и
док је оно пребивало у тами и сенци смрти.
Знајући то, Свети Јован Богослов Духом
Светим благовести: „Бог тако заволе свет
28
Празник
да је Сина свога Јединороднога дао, да нико
који верује у њега не пропадне, него да свако
има живот вечни“ (Јн 3,16).
Свети Јован Златоуст назива Божић мајком
свих празника и, дивећи се Рођењу Божјем као
чудесној тајни, прославља га говорећи: „Гле-
дам чудновату тајну. Гласове пастирâ чујем
у ушима својим. Ангели певају, архангели поју,
серафими славослове, сви празнују гледајући
Бога на земљи, а човека на небесима. Бога, Који
се на небесима налази, гледају као Онога Који
је Узрочник Свог силаска на земљу. Човека,
који је на земљи, гледају како се човекољубљем
Божјим нађе на небу.“
Говорећи о јединству божанске и човечан-
ске природе у Личности Христовој, свети
Григорије Богослов са побожним чуђењем
каже: „Колико је дивљења достојно ово сје-
дињење Бога са човеком! Какво је то чудесно
сједињење! Онај Који јесте ствара се. Онај Који
богати друге сиромашан постаје. Онај Који
је пунотан испражњава се. Он се испражњава
од славе Своје да бих ја окусио од пуноће Ње-
гове.“ Смирењем и унижењем себе изражава
се највећа љубав. Онај ко љуби занемарује
самога себе и даје се другом. Устима светог
Златоуста Христос говори сваком од нас:
„Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен
бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца
и дођох ка теби који ме мрзиш и одбацујеш.
Дотрчах ка теби да те учиним својим. Тебе
са самим собом сјединих. И горе на небесима
тебе имам и доле на земљи сједињен сам са
тобом.“
Празник
Богослужбено величање празника Рождества Христова
У првим вековима празник Рождества
Христова прослављан је заједно са
празником Богојављења, те су тако чинили
један празник под називом епифанија (грч.
επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је
прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог једин-
ственог заједничког (колективног) празника
прослављана су и величана сва Божија јављања
и знамења која је чинио: Његово Рођење,
Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно
умножење хлебова, претварање воде у вино
у Кани Галилејској... Из празника епифаније
(грч. επιφάνεια) као колективног празника
издвојен је празник Рождества Христова
и премештен је на 25. децембар / 7. јануар.
На истоку најраније засебно прослављање
Божића увео је Свети Григорије Богослов у
Цариграду. Празновање празника Оваплоћења
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа
у Кападокији увео је Свети Василије Велики,
а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који
је овај празник назвао мајком свих празника,
рекавши: „Долази празник који код свих изазива
велико страхопоштовање и свети страх,
који се са слободом може назвати: мајком свих
празника. Који је то празник? Телесно рођење
Христово. Јер из њега су произашли празници
Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова.
Да се Христос није родио телом, Он не би
био крштен, не би страдао и васкрсао, не би
послао Духа утешитеља. Из овог празника
телесног рођења Христовог као реке теку
сви остали празници“.
Светли празник Рождества Христова
има пет дана претпразништва, а шест дана
попразништва, које одликују богослужбене
29
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
особености, а неке од њих ћемо навести.
Главне богослужбене особености навечерја
Рождества јесу служење царских часова,
изобразитељне, као и служење Литургије
Светог Василија Великог која почиње ве-
черњим богослужењем. У случају да навечерје
Рождества падне у суботу или недељу, уместо
Василијеве, служи се Литургија Светог Јована
Златоуста, док се у том случају на сâм дан
празника служи Литургија Светог Василија
Великог. Празник Рождества Христова има
два канона, први канон саставио је Свети
Козма Мајумски, док је други канон празника
дело Преподобног Јована Дамаскина.
Да се Христос роди у срцима нашим
Б ожић је најопипљивије уверење да смо
саздани за вечност и непролазност.
Небо се снизи да земљу узвиси, Бог постаје
човек да би нас пале и залутале учинио боговима
по благодати, да би нас васпоставио у звање
достојанства које нам припада. Велика је то
тајна у коју и анђели желе завирити, тајна
састрадалне љубави Божије према човеку и
свету. Богослужбени ритам и поредак позива
нас да у свом животу актуализујемо тајну
празника, а како ћемо то учинити?
Једна од највећих истина и једно од највећих
откривења које у себи сажима и смисао
постојања света и човека, јесте истина
о љубави. Све што чинимо, и све ради чега
нас Господ упућује у црквени живот треба
да задобије своју пуноћу и своје испуњење у
истинској и аутентичној љубави. На ту љу-
бав позива нас и тајна празника Рождества
Христова, јер ово је празник загрљаја Бога
и човека, празник у којем Бог пројављује
велико човекољубље према васколиком роду
људском. Оваплоћени Логос својим рођењем
од Пресвете Дјеве Марије, открива нам да
30
Празник
Наше промишљање о тајни богослужбеног
величања празника Рождества Христова,
крунисаћемо текстом једне од стихира:
„Небо и земља данас, као што је проро-
ковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека
духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима
који седе у мраку и сенци, родивши се од жене.
Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо
разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем
дарове доносе, а ми, недостојним устима, угле-
дајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на
висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање
многобожаца, дође, и спасе нас од робовања
ђаволу.“ (прва литијска стихира празника)
је љубав највиша и најдрагоценија врлина,
те да љубав није само огољена и празна реч,
већ сила Божја. Пребивајући у љубави једни
са другима, придружићемо се богомудром
химнографу који васцелим својим бићем про-
славља рождество Христово речима: „Весели
се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите
Сион! Данас је раскинута привремена уза
Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је
змија – јер ону коју превари некад спази да је
сад Мајка Створитеља. О силнога богатства
мудрости и познања Бога! Она преко које
се, као оруђа греха, у сваком телу удомила
смрт поста зачетак спасења свему свету
преко Богородице. Из ње се рађа детенце a
свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено
девичанство запечаћује, Својим пеленама узе
греховне дреши, а Својом детињом слабошћу
порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да
игра и плеше сва творевина! Христос је до-
шао да је Себи дозове и да спасе душе наше“.
Аутор је катихета у Новом Саду
И члан уређивачког одбора „Православног
мисионара“
Вајања у времену
Протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић
СТИД. ВРЛИНА ЗАБОРАВЉЕНЕ
МУДРОСТИ
Ж ивимо у друштву без стида и срама.
Друштву заборављених врлина о
којима тако мало знамо јер се у њима нијесмо
образовали. А образовати се, по ријечима
Полибија, је једноставно значило ‘видјети
јеси ли достојан својих предака’. Али предак
није просто онај који нам претходи већ онај
који преноси оно што је сачувано од његових
предака. То је предање, не прошлост која је
нестала већ однос који се међугенерацијски
ствара. То је културни идентитет и отисак
у времену једнога народа. У Књизи о филозофу
Ниче констатује да су истина и лаж физиолош-
ке. Дакле тичу се нечега што је саприрођено
нашој природи, што чини онај карактер самог
бића човјека а то значи да је човјек једино биће
које преузима одговорност за своје постојање
и да је он увјетован не могућношћу избора
већ одговорношћу у слободи постојања. Док
је постојало предања и предака потрага за
слободом у Црној Гори се чинила примарном
и саморазумљивом. Бити слободан је значило
не само ослобађање од спољашњег тиранина
већ још више од оних унутрашњих имулса
које управљају његовом егзистенцијом, оних
анималних инстинктивних порива и самопо-
уздања постојања препуштеног судбинским и
стихијским дамарима. Тако се градила заједница
у којој је однос а не лична корист била дос-
тигнуће народног етоса. Али та кинонијска
училишта и светилишта наших предака која
су узмакла пред нихилистичким идеологијама,
пред квазирелигијама данас су „ослободила“
заједницу од сваке будућности у којој је стид
врлина. Човјек је једино проблематично биће
на свијету које је херојски рањиво и отворено
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
за будућност и за другог. А проблематично је
биће човјек не само што може да предвиди већ
и што је способан да гледа и уназад. Урањајући
у свијет наших предака ми данас можемо и да
освијетлимо и нашу позицију и то се најбоље
може разумјети у смислу основних концепција
истине, одговорности, стида и слободе. Стид
је је својеврсни метафизички deus ex machina
наших живота који рефлектује напетост
њеног посредничког положаја. Грчка ријеч
αιδως/аидос стид се етимолошки ослања на
осјећање стида које произилази из изомирфним
андрогених анатомских особина за разлику
од прасловенске лексеме гдје стид има ту
метафизичку димензију јер долази од ријечи
студ, студен која је изазвана не термичким већ
антропогеним разлозима. И да овдје кажем да
стид и срам нијесу исто и да нам рефлексија
језика то потврђује јер срам долази од ријечи
штета и он се односи на осјећај прошлости
онога ретроспективног погледа и он скрива
чин бивствујућег док је стид онога будућности
јер је он чувар бића. Стид је наша чуваркућа и
стога је питање будућности стида и питање
опстанка homo pudicus ултимативно питање
људскости. Дитрик Бонхоеффер у својој
Етици примјећује да стид изражава прекид
унутар људског самосхваћања, раздвајање које
упућује на жељу за изгубљеним јединством.
Много раније 1913. године у једном есеју који
ће постхумно бити објављен Макс Шелер о
Стиду и осјећању стида (Scham und Schamgefühl)
бити на трагу у другом смислу осјећању сти-
да. За Шелера у овом мало познатом есеју
стид је индивидуално, парадигматично људ-
ско искуство. Не постоји, изјављује Шелер,
31
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
„јаснијег, оштријег и непосреднијег“ израза
људског стања од стида који потврђује да се
човјек налази између божанског и анималног.
Стид је својствен човјеку управо зато што
су људска бића мост, прелаз, додирна тачка
између суштинског и стварног. Инхерентан
овој људској позицији на средини између Бога и
животиње је „основни услов суштине осећај
стида“. И према Плеснеру човјек је двосмислено,
отворено сломљено биће. Један од два јеврејска
израза за човјека у јеврејском језику су Адам
и Енош. Имају различите етимологије и не
могу се повезати с тим што се Енош појављује
више у поетским описима. Једино у Пс 8, 4
стоје заједно: „Шта је човјек (enoš). или син
човечији (benadam) да га походиш?“.? Основно
значење овога Енош се у јеврејском креће од
„бити слаб“ и „бити друштвен“. А то је оно
што стид и конституише у поларитетима
свијести о заједници и свијести о сопственом
бићу. Занимљиво али оно што је кључно да се
стид појављује као категорија у приповјести о
стварању човјека. Кармело Дотоло ово сматра
веома значајним разматрањем о стиду јер је оно
смјештено унутар разматрања о стварању као
парадигматском и архетипском простору за
схваћање људскости. Он ће записати: „Gledati
sram i stid u praiskonskoj povijesti shvaćenoj kao
luk koji ujedinjuje slijed događaja, znači dati im
hermeneutičku funkciju za biblijski humanizam koji
ukazuje na nevidljivo i konfliktno lice čovječanstva,
32
Вајања у времену
pozvano na odnos koji bi nadišao prirodu, želju,
razum, i bez kojeg bi čovjek osjetio gorčinu svoje
nehumanosti“. У Првој Књизи Постања стид се
појављује у нагости: „А бјеху обоје голи, Адам
и жена му, и не бјеше их стид“. Стид је овдје
у драми стварања човјека као граница између
микрокосмоса и макрокосмоса, између Ство-
ритеља и створеног и гдје ексофолијација те
границе успоставља стигму кроз стид којим
се конвертује другост другога у страност и
символ неуспјеле егзистенције. Ниче ће на то
одговорити да „у правој љубави душа покрива
тијело“. Она то не прикрива из стида нити
га тајновитошћу идеализује. „Покрити“ значи
рећи: права љубав дарује вољеном телу једин-
ственост, различитост, активну другост
коју само „душа“ препознаје у свакој активној
„личној“ другости. Бити прихваћен од Бога
значи поновно се вратити на однос који се
уписује у логику свијета као дар који изокреће
тумачење људске природе, која се не види више
у димензији потребе и жеље, него и у одговор-
ности која отвара другачију субјективност:
ону која се тиче другости другога. Из тог угла
гледано теологија стида може се обликовати
као предлог хуманизма који би се знао кретати
око одређених важних димензија које указују
на могућност успјеле егзистенције. А за то
је потребно барем некад да се постидимо. За
почетак пред својим прецима.
Вајања у времену
Др Душан Крцуновић
СТИД КАО ПОЛИТИЧКА ВРЛИНА
„Стид ће спасити свијет“. (Андреј Тарковски)
У обради древног мита о Прометеју
који је Платон на нов начин испричао
у свом дијалогу Протагора, Прометејев дар
ватре показао се као недовољан да људима
осигура опстанак. Са даром ватре људи су
успјели да овладају „техничким умијећем“
(demiourgike techne) које им је било неопходно
за живот у негостољубивом природном
свијету. Али, недостајало им је „политичко
умијеће“ (politike techne) помоћу којег би могли
да превазилазе међусобне сукобе и развијају
способност заједничког живота. Како би
сачувао људска бића од неминовне пропасти
која им је пријетила због неспособности да
живе у заједници и сталних међусобних су-
коба, на сцену Платоновог мита ступа сам
Зевс који налаже Хермесу, гласнику богова,
да им дарује „стид и праведност“ (aidos kai
dike). Тек када су им раздијељене те двије кар-
диналне етичко-политичке врлине, „да буду
украс градова и присна веза пријатељства“,
људи су постали политичка бића, способна
да свој живот организују у оквиру смислене
политичке заједнице.
Појам стида појављује се и у другим Пла-
тоновим дијалозима као (пред)осјећање које
антиципира критичке моралне судове других
и спречава људе да учине нешто непримјерено,
а на њему се једним дијелом заснива и Сокра-
това дијалошка метода. Убјеђивање путем
изазивања стида код Сократових арогантних
и самоувјерених саговорника често је ефикас-
није од рационалне аргументације. Уопште
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
узевши, Платонови дијалози само су једно од
бројних других античких свједочанстава да
у класичној политичкој традицији осјећање
стида фукционише као темељ човјековог
друштвеног и политичког живота.
Будући да је осјећање стида ишчезло из
јавне сфере савременог друштва, вриједи
запитати се у чему се састојала моћ стида
као политичке врлине и шта је то осјећање
некада, а донедавно и код нас, чинило једним
од предуслова човјекове друштвености и
политичности, чак и саме човјекове човјеч-
ности? Захтјев за одговором на ово питање
није само ствар теоријске радозналости.
Тим прије што је способност савременог
човјека за осјећање стида толико умањена
да одсуство стида у ријечима, дјелима и
понашању људи који се појављују у јавном
простору, пролази готово незапажено и без-
упитно се прихвата као „нормална“ појава,
примјерена „духу времена“ у коме живимо. То
онда покреће и додатна питања. Због чега је
дошло до превладавања стида код данашњег
човјека? Штавише, не доводи ли губитак
осјећања стида до тога да јавни простор
буде сасвим лишен свог супстанцијалног
моралног, културног и образовног садржаја,
самим тим и до угрожавања постојања смис-
лене политичке заједнице? Може ли друштво
уопште да опстане без моралног осјећања
стида као „страха од срамоте“, о коме је
писао и Аристотел?
33
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Моћ стида
Прије свега, способност осјећања стида
израз је повезаности са другима као и однос
поштовања према заједничким друштвеним
нормама и традиционалним вриједностима.
У култури стида индивидуална и друштвена
димензија живота сваког човјека су неодвојиве,
а само осјећање стида је попут неке споне
између приватног живота појединца и његовог
живота у друштвеном окружењу. Искуство
стида повезано је са видним пољем другог –
божански или људски другог, укључујући и
имагинарног другог –, јер у својој основи стид
је увијек пред лицем тог другог или других у
чијим се вреднујућим погледима одмјеравају
нечије ријечи и поступци са становишта
заједничких вриједности. Када су част, углед,
племенитост, самоконтрола и достојанство
водеће друштвене вриједности, човјек који
се ријечима и дјелима појављује у јавном прос-
тору излаже себе том вреднујућем погледу
34
Вајања у времену
других који има снагу моралног ауторитета.
Будући да је свако ангажовање у друштвеном
простору излагање погледу других, у култу-
ри стида идентитет појединца у највећој
мјери зависи од његовог друштвеног вред-
новања, од тога како се он појављује у очима
других. Неконтролисана румен стида на
нашем лицу, спонтана и снажна потреба да
се у осјећању стида безуспјешно сакријемо
од погледа других пред којима стојимо као
обнажени, али не због голотиње већ због
кршења заједничких вриједносних норми, по-
тврђују да смо друштвена и вреднујућа бића,
да у свом друштвеном животу зависимо од
мишљења и процјена других, као и то да нам
је до њих стало и да тиме показујемо своју
одговорност и обзир према њима. Управо
је све то у класичној политичкој култури
стид чинило моћним кохезивним, повезујућим
чиниоцем друштва и моралним регулатором
Вајања у времену
понашања сваког човјека који се појављује у
јавној сфери, пред лицем другог и других. Уз
све то, искуство стида потврђује човјекову
суштину као личности, јер стид је у вези са
образом, са чињеницом да је човјек релационо
биће. Као персона (persona), човјек се својим
лицем окреће „према“ (pros) другом човјеку
који му стоји „наспрам“ (opos) и коме се „кроз“
(per) своје лице обраћа „звуком“ (sona) својих
Порицање стида и његове друштвено-политичке посљедице
Т оком нешто више од два вијека потоње
историје модерних друштава дошло
је до промјене која је донијела ишчезавање
стида из јавне сфере и политичког живота.
Према ријечима Томаса Шефа, „у западним
друштвим порицање стида се институцио-
нализовало“. Та радикална промјена настала
је као посљедица усвајања либералног обрасца
демократије који је извршио праву глобалну
инвазију и на остала савремена друштва. У
теорији, процес превладавања и порицања
стида посматра се као морални напредак, уз
објашњење да је осјећање стида реакција која
је типична за зависност од моралних судова
других у традиционалистичким друштвима.
Како се морални судови и владајући обичаји
разликују идући од друштва до друштва,
култура стида је морала бити потиснута
културом кривице и савјести. Другим рије-
чима, осјећање кривице и савјести сматра
се универзалнијим моралним осјећањем од
осјећања стида који не препознаје универ-
залне моралне принципе.
Након успостављања либералног модела
демократије, који ће се постепено наметати
као обавезујућа норма, доба просвјетитељст-
ва је, према ријечима Агнеш Хелер, „задало
можда најтежи ударац култури стида, обез-
врјеђујући традиционалне норме и правила
која су проглашена ништавним“. Спољашњи
ауторитет који долази из сфере друштва
одбацују се у име идеје моралне аутономије
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
ријечи. Стид је отуда у вези са односом
одговорности према другима и заједници у
чијем животу човјек узима удјела да би јој
пружио сопствени допринос, као слободни и
комунитарни појединац. Једном ријечју, стид
је могућ само пред лицем другог и других, у
чијем видном пољу стојимо и с којима смо
повезани узајамношћу обзира и поштовања
у смислом испуњену друштвеност.
и слободе појединца. Аргумент се састоји у
сљедећем: с једне стране, култура стида је
заснована на идеји хетерономије, што значи
да је у тој политичкој култури извор морал-
ног ауторитета спољашњи, па се појединац
налазио под притиском поштовања јавног
мишљења и захтјева да се прилагођава друштву.
Осјећање стида је наводно конформистичка
и опресивна сила која нас чини зависним од
других. С друге стране, култура кривице и
савјести усмјерена је на идеју аутономије, што
значи да је морални ауторитет у тој поли-
тичкој култури смјештен у самој човјековој
унутрашњости, његовој индивидуалности
која је независна од „диктаторских“ захтјева
јавног мишљења и друштва.
Превладавање стида у име слободе довело
је до афирмисања индивидуалистички схва-
ћеног појединца који, постављајући у први
план своје интересе и жеље, своје слободе
и права, игнорише сопствени друштвени
контекст, своју културну традицију и исто-
рију. За разлику од комунитарног појединца
из класичне политичке културе, савремени
либерални појединац је постао сасвим не-
осјетљив за вреднујуће погледе и мишљења
других. У свијету тог аутономног либералног
појединца осјећање стида је изгубило ону
улогу коју је имало у класичној политичкој
култури у којој је то осјећање сваког човјека
постављало у друштвени контекст узајамног
обзира и поштовања. За либералног појединца,
35
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
атомизованог и индивидуализованог у својој
осамљеној егзистенцији, стид је заправо сила
угњетавања и принуде која угрожава његову
независност и ограничава његове слободе и
права.
Са овом друштвеном промјеном која је
довела до елиминације осјећања стида из
јавног простора, дошло је и до промјене у
самом карактеру јавног простора. Јавни
простор сада бива испражњен од некада
неприкосновених вриједности, као што су
част, углед, честитост, знање, рад, за чију је
процјену био важан поглед и мишљење других.
Корнелијус Касторијадис се није устезао
да примијети како „живимо у друштвима у
којима су ове вриједности извргнуте руглу“,
будући да се јавни простор испуњава новим
„вриједностима“, као што су новац, моћ и
медијска популарност за чије задобијање
више ништа није зазорно рећи или учинити.
Без супстанцијалног садржаја који су јавном
простору давали образовање, храброст, одго-
ворност и стид, то подручје сада је постао
отворени простор углавном за оглашавање,
забаву, мистификацију и порнографију, рећи
ће Касторијадис.
Стид као ограничавање или омогућавање слободе?
О сјећање стида које је толико зависно
од погледа, вриједносних судова и
критичког мишљења других постаје линија
раздвајања имеђу либералног појединца, који
себе разумије као независног и аутономног у
односу на своје друштвено окружење, и ко-
мунитарног појединца који је увијек уплетен
у своје друштвено окружење и заједницу с
којом дијели колективно памћење, културну
традицију, историју и обичаје, који осјећа
бригу и одговорност према заједници у којој
живи и чији је дио. Разлика између либералног
и комунитарног појединца огледа се у њиховом
схватању слободе. Комунитарни појединац
живи у култури стида, док либерални поје-
36
Вајања у времену
То значи да је у наше вријеме култури стида
задат нови ударац. Друштва у којима живимо
налазе се у стању у коме је „приватно коло-
низовало јавнo“, према запажању Зигмунта
Баумана. Бауман примјећује да су савремени
медији и друштвене мреже, риалити програми
и чести политички скандали битно умањили
осјетљивост људи, да су им сузили оне зоне
сензитивности које су од виталног значаја
за препознавање вриједности. Јавна сфера
претворена је у сцену за приказивање бизарних
приватних драма, задовољстава и интима.
Стари философски слоган бискупа Џорџа
Барклија, „бити, значи бити опажен“ (esse est
percipii) данас задобија ново значење – бити
опажен у јавном простору кроз добровољно и
бестидно обнаживање своје приватности, чиме
се јавна сфера изнова обезврјеђује. Опет, у име
индивидуалистичких слобода и права која су
наводно освојена одбацивањем културе стида.
Либерална култура са својим апстрактним
универзалистичким моралом окреће се против
конкретне културе стида у име слободе, као
да су осјећање стида и слобода непомирљиве
супротности.
динац живи у индивидуалистичкој култури.
Стид ограничава нашу индивидуалну слободу,
тако што нас спречава да живимо само за
себе, афирмише нас као друштвена бића,
чини нас способним за живот у заједници са
другима. Али, стога што стид поткопава
нашу жељу да будемо независни и аутоном-
ни појединци, индивидуалистичка култура
оштро се супротставља култури стида. За
савремени либерални свијет, култура сти-
да слободи намеће ограничења, она подрива
независност која је толико цијењена у ли-
бералној демократији која стога настоји да
нас „ослободи“ од „опресивне“ културе стида.
Индивидуалистичка либерална култура зато
Вајања у времену
ствара атомизоване појединце неосјетљиве
за мишљења других, подстичући у њима жељу
да у својим поступцима и опредјељењима
слиједе своја егоцентрична нахођења.
Овај феномен не би требао да нам буде
непознат. Уочавамо га у простору сопстве-
ног искуства, али га и све више са зебњом
назиремо и у хоризонту очекивања. Либе-
ралном појединцу је својствено понашање
са иритирајуће неумјесним комодитетом,
јер се осјећа „аутентично“, еманципован је
и неспутан од контролишућих, вреднујућих
и осуђујућих погледа других.
Због индивидуалистичког усмјерења људи на
сопствене животе, због привилеговања својих
жеља и интереса, све мање се зазире од тога
„шта ће други рећи“, све је мање осјетљивости
на важност врједнујућих судова који други
могу да формирају о нама, на основу онога што
говоримо и радимо, и у шта се претварамо.
Људи све мање држе до мишљења њиховог
непосредног друштвеног окружења као нечега
од пресудног значаја и важности.
Његујући схватање слободе као аутономије
и независности, индивидуалистичка култура
пружа оштар отпор ограничењима које намеће
култура стида, већ тиме што нас осјећање
стида поставља у конкретни друштвени
контекст, заједничку историјску судбину,
заједничку културну традицију, напокон и у
политичку заједницу у којој постоје заједничке,
узајамно повезујуће и обавезујуће вриједности.
Поштовање ових вриједности и учествовање у
њима захтијева људске квалитете који се стичу
у међусобном друштвеном опхођењу које за сва-
ког човјека има преображајно дејство. Осјећање
стида и праведност, о којима је писао Платон,
овдје имају пресудну важност. Комунитарни
појединац, за разлику од оног либералног, осјећа
стид јер живи у очима и пред лицем других,
а себе не схвата као аутономну и независну
индивидуу. То нипошто не значи да он нема
свијест о слободи, већ да је сама слобода оно
што код њега изазива осјећање стида. Стид
доводи у питање нашу слободу и ограничава је
чинећи нас способним за друштвени живот и
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
префињену друштену повезаност. Стид се
једнострано схвата као друштвена принуда,
док се занемарује да је „слобода, која је сама
по себи самовоља, могућност насиља и узур-
пације“, нешто што се „може стидјети саме
себе“, према увиду Емануела Левинаса за кога не
постоји супротност између стида и слободе.
Тачније, „слобода себе открива у свијести о сти-
ду и истовремено слобода себе скрива у самом
стиду“. Левинас наглашава да „морал започиње
када слобода себе осјети као самовoљну и на-
силничку“. Тек други, који изазива наш стид,
слободу ослобађа од самовоље и као такву је
успоставља. Слобода је, у контексту културе
стида, управо та способност самоограничавања
самовоље пред другима и због других.
Полазећу од ових увида о тијесној вези
између стида и слободе, са губитком стида,
дакле обзира, поштовања и одговорности
према другима, нестаје и оно што успоставља
нашу слободу, ослобођену од самовоље, као
што нестаје и политичка заједница коју
успоставља осјећање стида.
Након свега, морали бисмо почети са оживља-
вањем културе стида у политичком дјеловању и
јавној сфери, али и са пружањем отвореног отпора
посматрању културе стида као примитивне и
опресивне силе која гуши људску индивидуалност
и слободу. Можда би прије тога требали да се
запитамо да ли је елиминација стида и раскид са
власититом културном, моралном и духовном
традицијом вриједан „напретка у интеграцијама“,
за вољу једне индивидуалистичке „космополитске“
културе и њеног апстрактног универзализма
који нас онеспособљава да се повежемо са другима
с којима живимо у истој заједници, дијелећи исту
историјску судбину. У противном, мораћемо
поново да научимо да се стидимо, да се научимо
страху од губитка образа, у крајњој линији, мо-
раћемо да научимо да се згражавамо пред оним
што нас саблажњава. Лакши пут био би онај
који би кренуо од рехабилитације хуманистичког
образовања и образовног система који смо олако
препустили реформама према моделу производње
масовне „обезобразованости“ за рачун борбе на
тржишту рада.
37
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

Драго Перовић

КОЛО МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА:

„НЕКА НА МЕНЕ УДАРАЈУ“

К ада је у Крипту Саборног храма у

Подгорици спуштено тијело блаже-
тали да својим сазнајним способностима
доказујемо Божију егзистенцију значило је
нопочившег митрополита Амфилохија Земља раскид изворног односа човјека као створе-
је изгубила оног који је једнако берући зукве, ног бивствујућег и Бога као његовог творца.
или држећи бесједе, или молећи се Господу Када смо постали дјеца тог раскида даро-
за све нас, као Божији помилованик, мило- ване ријечи су постале сјеме раздора међу
вао једину травку која нас лијечи од адског нама. У тој навали због које смо се одузели
отрова, једнако и оног ко му је приступио, прије него смо се сабрали, подијелили прије
као и оног који је поред Њега прошао, а мож- него што смо се поножили, дали смо себио
да највише оног који се на њега устремио. за право да све смијемо рационализовати и
Његово овоземаљско ходење више је било аргументовати. Крунски исказ хоризоната
и јесте лебдјење са отвореним длановима.
Отвореним и милујућим, за све. Он није био
само рукоположен, Он је помилован миловањем
које узноси и обожује. Ходајући на длановима
Митрополит је отварао за сусрет са Богом
свако лице које га је видјело, сваки плач који је
чуо, сваку слику коју је оиконио, сваку бригу
коју смо му товарили, свака отворена вра-
та која су Га дочекала, сваки плочник који
Га је испратио, сваки педаљ на коме је био и
домаћин и гост.
Да бисмо то домаћинско гостовање, или
гостујуће доманићовање могли да разумијемо
морали би себи поставити нека „недобро-
намјерна“ питања. Прије свега, како је могуће
да се межу нама, оваквим какви јесмо, а до-
бро се познајемо, појави један такав човјек?
Колико год ми били кривоглави и малодуви
морали бисмо да одговоримо, због нас самих,
чиме нас је разоружао тај човјек који је био
само борац против тираније имаменције?
Божија објава је, ако смо га чули, дар, дар
ријечи. То што смо ми под нападношћу насиља
западне философије и теологије, најуљуђеније
обликоване у лику просветитељства, прис-

38
Вајања у времену
тог новог стања, и остатка трагова нека-
дашњег, чули смо кад нам је речено: „Хвала
Богу, ја сам атеиста!“
Када би некако било могуће нама обичним
смртницима да ходимо на длановима, када
би нас Господ изабрао за своје синове, могли
бисмо да Га разумијемо. Али, пошто овом
Божијом Земљом марширамо газећи је својим
испрепуцаним табанима, ми смо нашег Мит-
рополита дочекивали рукама које су жељеле
да га зграбе само за себе, погледима који су
тежили да продру у Његову душу и када су
били најпокорнији, ријечима које су сјекле
Његове дланове и грчиле их да је увијек морао
да их још више отвара, да би се незарасле ране
још више отвориле и да би и са њима могао
да нас помилује. Нас и сав земаљски шар. И
док смо Га засипали нашим жељама Он је па-
тио за Земљом жељном миловања1 . Као његови
најближи преци, светитељи предвођени Све-
тим Владимиром, Светим Савом и Светим
Симеоном, Светим Петром Цетињским,
Ловћенским Тајновидцом, Светим Василијем
Острошким...
За разлику од нашег у земљу угрезлог услиље-
ног марша, Митрополит, ходећи на рањеним
длановима, није дотицао земљу, није је газио
него је миловао, откад се на њој родио, док се
у њој упокојио. Само тако је могао да стигне
да све помилује, од Живота у Христу који је
миловањем обновио до велелепних храмова
које је својим длановима узнио Господу, од
христолике историје коју нам је протумачио,
до боголике географије чији су се и највиши
висови савијали до земљице црне да би их Он
помиловао. И кад су му длановима пролазили
најнеподношљивији жмарци, када су Његовим
лицем-дланом и Његовим длановима-лицем
сијевале енергије наше богоотпадности,
Он је у трену својим милујућим осмјехом,
својом премудром ријечју, претварао све у
богоизабраност, у немоћ да тугујемо.
1 Овдје се наслањамо на један стих пјесме „Рађање свјетова милиона за непропадљивост“ из Митрополитове
књиге У јагњету је спас.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Када нам се вратио, када нам је послат,
затекао нас је како у мјесту стојимо на ономе
што смо згазили. Или смо мислили да смо
згазили и да се оно на чему стојимо уопште
може згазити. И све док смо газили оно што
се не може згазити, Он је миловао наше газеће
табане и испод њих подвлачио своје милујуће
дланове и без застоја понављао: Господе Исусе
Христе, Сине Божије, помилуј ме грешног!
Милујући наше табане Он је миловао наше
душе, наше богоборне кости, Земљу коју смо
преотели од Господа, као што је Христос, да
нас припитоми за истинску вјеру, помиловао
само једну овчицу. У том „додиру без додира“,
у миловању, изобразила се наша пропалост
у нешто што се његовим прецима чинило
немогућим. Догодиле су се милујуће литије
са којима смо ми сасвим безначајни постали
самоходајућа икона за којом би и свеколико
човјечанство могло да крене на пут свог
спасења.
Кад бисмо могли као што не можемо да
помилујемо свог ближњег којег нам је открио
митрополит Амфилохије, можда негдје на
ивици прашума Јужне Америке, ако не у Голији,
Морачи, Долима, Брдима, били бисмо људи.
Божији људи. Кад бисмо миловањем ближњих,
Острошке греде, изгубљеног јагњета у шуми,
самозаробљеног затвореника, успјели да од-
гулимо деценијске красте на нашим рукама,
у нашим погледима и ријечима, обрадовали
бисмо смо онога Који је радост донио међу
нас, и Који је и данас около нас, међу нашим
длановима, милујући их да би помиловали
кукуријек као дјечију главу, богоотпадника
као самог Христа. То није била само Његова
посљедња жеља, то је жеља Божије земље
жељне миловања.
О свему овоме, ако нијесмо блудни синови,
свједочи нам и збирка Митрополитових
интервјуа, вођених од стране Перице Ђако-
вића, „Морачки Тајновидац“. Шта нам је то
39
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
говорио овај у свом времену, од четврте до
посљедње године, распињани „човјек Јеруса-
лима“, „града који ће доћи“, Морачанин коме
је и васиона „уска“, човјек који нам није дао да
га затворимо у ту „малу мишоловку“, него је
„летио“ са половином цркве на Румији и то
исповиједио као свој „најљепши доживљај“ у
животу? Он је прије свих знао како да нас и себе
„уцијели“, доведе до Тројичинданског сабора,
до свелитијског покајања и искупљења. Тако
је у времену братоубистава, човјекомржње,
Богоборства, засадио непролазно сјеме личне
жртве, братољубља, човјековог достојан-
ства, одзива Богу, којима једино можемо да
дишемо. За Њега једноставно, само зато што
је знао да смо „на правом мјесту“ само тада
„кад је Црква на распећу“, када се идеологизује
и локализује њено васељенско позвање, када
се разбију њено јединство, апостолство
40
Вајања у времену
и саборност. Стајати пред свима отво-
рених дланова и рањене душе још од своје
четврте године може само онај кога је Бог
призвао љубављу која „не умире“, вјером која
је „вертикала људског бића“ – жртвовањем
за своје ближње,
Лично доживљавајући тоталитарну
свијест у самом њеном зачетку, Митропо-
лит је у откада је од Бога послат у Црну Гору
„боловао“ што су ране братоубилаштва,
подјеле свих врста, у нама толико „дубоке“
да су „без Бога у нама незацјељиве“. Тек кад би
њих излијечили вратили би се „једни другима“,
себи самима. То што је Он видио у барском
Храму, ми смо видјели у њему, како је у свакој
његовој ријечи, у сваком осмјеху, у свакој сузи
„испољена Божија љубав у човјеку ствараоцу“.
И нијесмо чули, и слабо чујемо, да се та рана
може зацијелити, само ако је помилују наше
руке покајања, братског праштања. А за то
нам је потребно једно „дубље образовање“,у
сагласју са „божијом политиком“, које једино
може да ограничи безграничност „незнања“,
„ускогрудост и кратковидост“ његових
политиканских носилаца. Само они својом
хармонијом од „пустолине“ могу направити
земљу човјековог достојанства. Земљу по-
миловану! Тој земљи „кубе“ би био Ловћен,
онај Ловћен са кога се виде све тајне овога
свијета. И овога и онога! Као што су већ
једном виђене! То су оне тајне које знамо
само „откад јесмо разговор / и можемо чути
једни друге“.Ту смо у срцу библијског свијета:
„Живи разговор је свет“ (266), јер „када се у
очи погледамо, пред Живим Богом кад прого-
воримо, све је некако другачије, искреније и
одговорније“. Тек у том разговору међу нама
можемо да сазнамо: „Косово је сав народ.“ Сав
Амфилохијев народ. И ту почињу она кола
која недостају Горском вијенцу. Немогуће, али
владика Раде још пише! Или је писао до има
неку годину!?
Вајања у времену
Мр Жељко Лучић
ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА И ГРАЂЕЊЕ
ИНСТИТУЦИЈА
З аједница је један од одређујућих термина
или феномена јудео-хришћанске цивили-
зације, посебно хришћанске цивилизације јер се
она обистинила, освједочила у заједници Исуса
Христа и апостола, и она као таква постаје
знак распознавања хришћана у раним вјековима
који живе у својим заједницама, практикујући
у њима саму вјеру. Даље, са хришћанством и
у грчки свијет ступа један нови однос према
вјери (PISTIS – најнижи вид сазнања), гд‌је се сад
сматра да је вјера једини истински начин човје-
ковог сазнања. Та вјера је првенствено везана
за однос човјека и Бога, али се онда поставља и
питање такозване заједнице вјерујућих. Односно
заједнице оних који су ближњи, који су посвеће-
ници једне исте вјере у односу наспрам пагана.
Кријући се по разним катакомбама те
заједнице опстају неколико вјекова, суоча-
вајући се с великим проблемом који су имали
с Римском империјом, којој фали војника, док
они одбијају да служе држави по било ком пи-
тању (ако је то служење у супротности са
њиховом вјером). На тај начин расцјепајући
хеленски осјећај за припадност полису – као
граду-држави. Заједница је ту нешто друго у
односу на државу (модерно и узгред речено, оно
што је предуслов државе је становништво,
територија, институције и признатост).
Сам тај наш појам/термин „заједница“ је
врло успио, дакле њени чланови се „држе“/
вежу ЗА ЈЕДНО, за једног Бога, да додамо.
Дакле, у тим раним заједницама постоји
практиковање вјере кроз заједничку оријен-
тисаност свих припадника заједнице само
на однос према Богу, све остало је такорећи
безначајно и ништавно.
Да би у четвртом вијеку ради све већих
прогона и проблема са Римском државом долази
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
до тога, у чему учествује и Свети Аугустин,
да се призна хришћанство као једна међу ре-
лигијама унутар Римске империје, уз обавезу
Хришћана да учествују у раду државе, али и
у ратним походима. Ту долази и до одлуке да
постоји једна врста рата, који се назива пра-
ведни рат, којим се дакле брани или вјера или
се чува постојеће стање и тако даље. То је био
начин на који се Хришћани укључују у државу.
Док Свети Аугустин пише о разлици пропале
земаљске државе (Римске империје – која је
пропала због гријеха) и „божанске државе“ у
којој треба да буде спасење вјерујућих. У тој
његовој идеји божанске државе, налази се тај
један термин који се касније у тринаестом
вијеку искристалисао код Бекона Старијег
(Роџена Бекона) и код Томе Аквинског, такозвана
republica i delium – заједница вјерујућих. Касније
код Томе Аквинског се преко тог појма долази до
решења проблема односа Државе и Хришћана.
Наиме, он, као велики аристотеловац, такође
одређује човјека као политичко биће, па се от-
вара проблем како ту политичност човјековог
бића повезати са његовом религиозношћу. Он,
за разлику од Аугустина, сматра да је држава
неопходна да би човјек функционисао као поли-
тичко биће, али заједница вјерујућих јесте та
која је пут ка спасењу појединца. Дакле, она се,
првенствено тиче односа, односно заједнице,
појединца са Богом, па потом и међуљудске
заједнице – која има и политички облик (оних
који су вјерујући), која функционише преко на
одређени начин створених договора, норми,
правила – институција. Исто тако, односно
и обратно, не треба губити из вида ни да све
институције заправо имплицирају неку зајед-
ницу. Пошто су тада сви вјерујући, она тада
обухвата и читави народ – тако практично
41
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
решавајући тај проблем који се јавио појавом
хришћанства и крајњих заједница које су дакле
одступиле од доташњег схватања, у најширем
смислу грчког поимања – државе.
Конкретније, на који начин га решава. Он
(Аквински) узима да је и даље циљ човјековог
живота Аристотелова eudemnia (блаженство,
срећа), али не срећа у овоме животу, која би
се налазила у благостању у Полису/држави,
него срећа која би се догодила кроз заједницу
вјерујућих – која једина може водити вјечној
срећи, односно спасењу људске душе. Но, по њему,
улога државе је да обезбиједи мир и сигурност
својим грађанима, што ће касније преузети те-
оретичари друштва Хобс и Лок, јер се сматра
да је природно право преузети то да је држава
настала из те потребе човјека да има миран и
обезбијеђен живот, да би могао да живи боље
него када се налази у рату свих против свих.
Код наших раних отаца се та заједница не
именује тако – као заједница вјерујућих, али
јасно стоји, на свакој литургији има тај дио
„када се обраћамо Богу да не заборави на нас
све вјернике, јер нам је без њега немогућа наша
заједница, а он је тај који је стуб и тврђава
тој заједници“.
Типични појам којим би се повезалo и на-
правила синтеза грчког схватања човјека
као политичког бића и синтеза хришћанског
схватања човјека као религијског бића је fides,
јер је вјера оно ново што доноси хришћанство
уз тај појам заједнице, са Богом прво, па онда и
са осталим ближњима вјерујућим, спајајући се
у том термину као једно. Ту је заједница препо-
знатљива по томе што сноси одговорност за
сваког свог члана, што је спремна да се жртвује
за сваког свог члана. Она не допушта да други
неко, посебно у тим раним заједницама, утиче
на живот саме заједнице, нити да намеће своје
назоре и ауторитете, ставове и мишљења,
него је оно што сама заједница одлучи основ
сваког њиховог д‌јеловања.
Но, истовремено, овд‌је се појединац разу-
мије као јединствена и непоновљива личност
– која ступа у заједницу. Због тога се овд‌је не
може говорити о стапању, односу гд‌је се сви
поистовјећују, већ се задржавају разлике међу
42
Вајања у времену
члановима заједнице, и управо окренутост
према Богу (gdjeе свако свој крст носи) чува
свачију јединственост.
Дакле, говори се првенствено о једној
практичкој и д‌јелатној заједници људи који
извршавају све што треба да врши један
вјерујући човјек, која касније добија и то
теолошко утемељење. Оно социјално и ре-
лигијско, као што је речено, се спаја преко те
споне која обухвата све људе који теже томе
да се спасу, а могу да се спасу само преко те
заједнице вјерујућих, а не могу изван заједнице
и изван Цркве.
Црква „уласком у ту римску државу“ почиње
да ту заједницу претвара у то што ће она бити
касније у средњем вијеку – односно најснаж-
нија и најутицајнија институција. Као што
савремени социолози институционалисти
праве условну разлику између институција
и организација, тако и овд‌је условно о Цркви
можемо говорити као о (најјачој) институцији,
тако се она истовремено разумијева и као
заједница. Она је заправо та заједница коју
је Бог створио да би се вјерујући окупљали у
њој и узносили себе ка Богу, стварајући тако
„институцију“, која је све до деветнаестог
вијека остала снажнија и од сваке државе.
Из досадашњег се може закључити да зајед-
ништво може да разори институције, да гради
нове институције и, што је некад важније, да
гради контра-институције – односно да гради
изворнији облик институције или институција
(који није окоштао и није рецимо у сврси очу-
вања позиција моћи). Овдје не можемо да се не
присјетимо ЛИТИЈА, гд‌је су се заиста створиле
одређене залихе социјалног капитала, који се,
иначе, најчешће операционализује кроз појмове
друштвених мрежа и неформалних институција:
солидарности, реципроцитета, грађанских нор-
ми и специфичног и генерализованог повјерења,
односно његовог дефицита – који такође може
створити одређену дозу друштвене енергије.
Социјални капитал је већ деценијама уна-
зад кључни појам преко којег се изводи дина-
мичка анализа проблема институционалне
промјене, која је једна од централних тачака
пост-социјалистичке трансформације и
Вајања у времену
главна оса њене одрживости. Дакле, и даље је
актуелан овај проблем изражен кроз питање
како искористити друштвену енергију кон-
центрисану кроз литије за (ре)конструкцију
стабилних друштвених институција. На-
меће се питање да ли је социјални капитал,
који је очито био акумулиран у Црној Гори,
опстао у форми позитивне вриједносне
оријентације ка изградњи демократичнијег,
или како би Тома Аквински рекао: мирнијег
и сигурнијег друштва. Од могућих начина
схватања социјалног капитала овд‌је ваља
користити оно најшире, које подразумијева
колективни карактер социјалног капитала,
а не никако као евентуалну повлашћеност
одређених појединаца.
Нека овд‌је буде речено да је, по мом миш-
љењу, најснажнија критика овог концепта
стала у једну духовиту опаску. Она гласи:
„Да, заједница и заједништво је битно“.
Готово да је друштвени закон, да толика
енергија мора добити свој супститутивни
облик, стога ће засигурно на овај или онај
начин и даље утицати на институционалне
промјене и дифузно се преливати на све ас-
пекте друштвености. Препуштање толике
енергије стихији, или, још горе, погрешној
артикулацији, могло би водити снажном
дефетизму као и апатији у једном великом
дијелу индивидуалних и колективних актера.
Овоме може доприносити и готово мантра
о секуларизацији друштва, и „одвојености“
цркве од државе.
Та одвојеност би се могла схватити као
дио процеса функционалне диференцијације
који је захватио модерна друштва, али само
када су у питању унутрашње ствари цркве и
државе. Иако у савременим друштвима влада
формална одвојеност цркве и државе, ипак је
статус и утицај вјерских организација значајан
за функционисање друштва, државне власти и
појединца. Због чињенице да вјерске организације
имају утицај на одвијање друштвеног живота
и живота појединца од великог је значаја за
функционисање друштва сагледати у којој
мјери су и на који начин вјерска популација и
вјерник укључени у друштвени систем техно-
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
логије власти уопште и конкретно у појединим
друштвима, као нпр. у Црној Гори. Конфесио-
налну структуру црногорског друштва можемо
схватити и посматрати као дио социјалног
капитала који утиче на компетитивност
друштвеног система у Црној Гори. Од начина
на који се располаже са сваким па тако и со-
цијалним капиталом зависиће и његов допринос
развоју укупног друштва, односно способност
друштва да се оптимално развија у сваком
погледу. Најважнији дио модерних друштвених
система представља нормативна структура
која уређује односе између различитих актера
у неком друштву. Посебно истакнуту улогу у
оквиру нормативне нормативне дисонаце – када су
формалне и неформалне институције у колизији.
Посљедице таквог нормативно–правног
вакума воде у правцу одвајања вјере од друшт-
ва, односно маргинализацији вјере. Пошто
савремено друштво, у које спада Црна Гора,
свој друштвени систем гради на норматив-
но–правним темељима, онда све што је у
таквом систему неадекватно заступљено
нужно доводи до проблема у функциони-
сању датог друштва. Док одвајање цркве
од државе представља функционалну ди-
ференцијацију, тј. под‌јелу надлежности и
власти на свјетовну и сакралну, одвајање
вјере од друштва за посљедицу има смањи-
вање социјалног капитала који почива на
вишеструкој и вишестраној повезаности
како појединаца тако и популација. Пошто
у нормативној структури не наилазимо на
систематско стимулисање сарадње вјерских
заједница и државних институција, као ни
вјерских организација међусобно кроз др-
жавне и друштвене институције, духовна
и организациона енергија коју посједују вјера
и вјерске заједнице остају неискоришћени,
потенцијални социјални капитал, који на
компетитивност црногорског друштва
може да врши позитивне утицаје и додат-
но стимулише активније укључивање вјере у
поједине области друштвеног живота (нпр.
просвјета, здравство, туризам), при чему би
се подстицала сарадња и партнерски односи
цркве и државе, као и конфесија менусобно.
43
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Мр Стеван Ђурђевић
КВАНТНА ФИЗИКА У ХРИСТОЛОШКОЈ И
СВЕТОТРОЈИЧНОЈ ПЕРСПЕКТИВИ
Р ајем 19. и почетком 20. вијека, на врхун-
цу развоја класичне физике (усавршене
су методе аналитичке механике, завршена је
изградња принципа термодинамике и елек-
тромагнетизма, електромагнетна теорија
свјетлости и кинетичка теорија топлоте),
завладала је атмосфера завршености физике.
Чак је и предсједник Краљевског друштва Ви-
лијам Томсон (1824-1907.) на конгресу крајем 19.
вијека тужно констатовао да су сви важни
проблеми у физици ријешени, па физичари не-
мају више ништа нарочито да открију. Била је
то суморна прогноза прије најмаштовитијег
обрта у развоју физике. Наиме, почетком 20.
вијека почиње развој потпуно новог погледа
на природу – квантне теорије.
У то вријеме главна преокупација физичара
било је питање да ли се свјетлост састоји од
таласа или од честица. Са тачке гледишта
класичне Максвелове (1831-1879.) теорије
електромагнетног поља било је широко
прихваћено становиште да је свјетлост
електромагнетни талас. Ипак, почели су
да се нагомилавају докази који су доводили у
питање таласни модел свјетлости, и поја-
вили су се експерименти чији резултати су
могли да буду објашњени једино ако свјетлост
разумијемо „честично“. У оквиру класичне
теорије таласи и честице су два потпуно
различита ентитета који се међусобно ис-
кључују. Таласи не могу бити честице, нити
честице могу бити таласи.
Један од најважнијих доказа био је зрачење
црног тијела, тј. начин на који апсолутно црно
44
Вајања у времену
тијело зрачи енергију. Класична физика није
била у могућности да објасни овај феномен.
Њемачки физичар Макс Планк (1858-1947.) дао
је модел „квантизације“ енергије којим би се
ово зрачење могло објаснити. Говорио је да
енергија није континуална, него да се састоји
од „пакетића“ енергије. Увео је ријеч „квант“
којом је означавао ове пакетиће. Не улазећи
у дубљу анализу Планкове теорије, овдје је
кључно истаћи да је енергија дискретна, а
не континуална.
Сљедећи важан корак у развоју квантне
теорије било је Ајнштајново (1879-1955.)
објашњење фотоелектричног ефекта 1905.
године. Фотоелектрични ефекат је појава
да се електрони емитују са површине неког
метала кад је он обасјан свјетлошћу. Тради-
ционално разумијевање природе свјетлости
које је развио Максвел сугерише да би енергија
емитованог електрона требало да зависи
од интензитета свјетлости. Међутим,
експерименти показују да то није случај и
да енергија зависи од фреквенције упадне
свјетлости без обзира на интензитет, као
и да постоји праг у фреквенцији свјетлости
испод кога електрони нијесу могли бити
избачени са површине метала.
Ајнштајн је фотоелектрични ефекат
објаснио као судар између честицоликог
пакета енергије (фотона) и електрона у
близини површине метала који задовољава
Законе о одржању енергије и импулса. Ако је
енергија упадног фотона мања од одређене
вриједности (тзв. излазни рад) електрон неће
Вајања у времену
бити емитован без обзира на интензитет
фотона. Изнад овог прага кинетичка енергија
електрона је директно прпопорционална
фреквенцији свјетлости. Ајнштајнова те-
орија сусрела се са јаком опозицијом јер је
напуштала увријежено класично разумијевање
тоталне искључивости таласа и честица:
нешто може бити једно или друго – не обоје.
До 20-их година 20. вијека било је јасно да
је понашање свјетлости такво да захтијева
у неким ситуацијама објашњење на основу
таласног модела, а у неким другим ситуација-
ма објашњење на основу честичног модела.
Луј де Брољ (1892-1987.) је сугерисао да чак и
материја има понашање по таласном моделу
у неким ситуацијама.
Шта се дешава ако, на основу доступних
доказа, имамо два очигледно контрадикторна
модела? Напримјер, дефинишимо два модела
А и А’ који су повезани логичким условом да
један другог искључују. Ово поставља питање
онтолошког статуса ствари која се моде-
лује. Можемо ли рећи да нешто „јесте“ А, кад
придружени модел који каже да то „јесте“ и
А’ доводи до очигледне логичке контрадик-
ције­? У овом нашем случају то су таласни и
честични модел који треба да опишу исту
ствар – свјетлост.
Ове теорије навеле су Нилса Бора (1885-
1962.) да развије концепт „комплементар-
ности“. За Бора, класични модели „таласа“
и „честица“ били су потребни за објашњење
понашања свјетлости и материје. То не
значи да, нпр. електрони, „јесу“ честице или
да они „јесу“ таласи. То значи да понашање
електрона можемо описати и на основу
таласног и на основу честичног модела, и да
потпуни опис понашања почива на спајању
онога што су, заправо, међусобно искључиви
начини њиховог представљања.
Област хришћанске теологије која има
највише сличности са овим начином мишљења
је христологија која жели да концептуализује
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
личност Исуса Христа. Рани развој хрис-
тологије од 100. до 451. године био је сличан
раном развоју квантне теорије у физици.
Патристички писци су инсистирали да фе-
номен (ако се овим појмом може описати оно
што се односи на „историјско свједочанство
и религиозно искуство“) треба да може да
одреди сопствену интерпретацију. Појед-
ностављени модели представљања личности
и значаја Исуса Христа као што је схватање
њега као чисто људске фигуре (ебионитска
јерес) или чисто божанске фигуре (докетска
јерес) нијесу били адекватни. И Исусова
представа у Новом завјету и начин на који
је он инкорпориран у молитву и богослужење
хришћанске Цркве захтијевају комплексније
разумијевање његове личности него што ова
два модела могу да понуде.
Светоотачки период свједочи одлучно
одбијање било каквог покушаја објашњења
Исуса на начин који га разумије као медија-
торног или хибридног концепта између
божанског и људског. Постоји директна
паралела Христологије са Боровим захтје-
вом комплетности принципа комплемен-
тарности. Као Борова комплементарност
таласа и честица, христолошки приступ
установљен Халкидонским сабором 451. који
је установио догму о „двије природе“ Хри-
стове, је био комплетан (само два модела
или природе су потребни) и комплементаран
(само један од ових међусобно искључивих
модела или природа се може примијенити
у неком тренутку или ситуацији).
Познати експеримент са два отвора
фундаменталан је педагошки апарат којим се
студенти уводе у Квантну механику. Његова
схема дата је на слици и састоји се од извора
електрона, застора на коме су пробушена
два релативно блиска отвора и екрана на
коме се посматра расподјела честица након
проласка кроз застор. Шта се дешава у овом
експерименту?
45
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Када се умјесто извора електрона постави
извор свјетлости онда се, након проласка кроз
застор, на екрану појављује интерференциона
слика у облику свијетлих и тамних пруга као
на екрану на десној слици. Интерференција је
појава која је карактеристична за ентитете
који имају таласну природу. Када би кроз те
отворе пропустили нпр. пијесак онда би на
екрану имали једну пругу као на лијевој слици
и то указује на честичну природу пијеска.
Дакле, два класична начина понашања када
учествују у овом експерименту дају два
потпуно различита резултата што је у
складу са класичним разумијевањем међусобне
искључивости таласног и честичног модела.
Међутим, шта се дешава кад у овом екс-
перименту учествују електрони? Уколико
пустимо сноп електрона кроз застор са
два прореза на екрану ће се појавити интер-
ференциона слика,
тј. појавиће се пруге
које представљају
области у којима су
се електрони наго-
милали и оне об-
ласти у којима нема
електрона, наизмје-
нично. Из овог екс-
перимента намеће се
закључак о таласној
природи електро-
46
Вајања у времену
на. Међутим, ако мало
промијенимо експери-
менталну ситуацију и
бар на једном прорезу
поставимо детектор
тако да знамо који елек-
трон је прошао кроз
који отвор, на екрану ће
се појавити једна пруга,
као у експерименту са
пијеском. Дакле, овдје
електрон показује своју
корпускуларну природу.
У двије различите експерименталне ситуације
имамо два потпуно различита класична начина
појавности истог објекта – електрона. Ово
нас доводи у оквир квантне теорије.
Шта је заправо електрон? Овдје опет
долазимо до Боровог концепта о комплемен-
тарности и онога што често називамо талас-
но-честични дуализам гдје заиста видимо да
се исти ентитет у некој ситуацији понаша
као „честица“, а у некој другој као „талас“.
Овдје се може поставити питање о грани-
цама могућности сазнања о природи. Чини се
да нам природа допушта да о њој сазнајемо
на два класична начина појавности. Дакле,
допуштено нам је да електрон у зависности
од експерименталне ситуације видимо као
честицу или као талас, али сазнање о суштини
посматраног електрона нам измиче. У једном
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

погледу електрон јесте честица, али није само

то, у другом јесте талас, али није само то.
У овом контексту, могуће је направити још
једну паралелу са хришћанском теологијом – са
карактеризацијим Свете Тројице. Јеванђеље
нам преноси искуство оваплоћеног Христа
који је пројавио своју човјечанску природу.
Такође, искуство хришћанског живота нас
упућује на дјеловање Светога Духа у простору
и времену. То су два основна начина нашег
сазнавања Бога, што нас ограничава да, из
перспективе овоземаљског живота, иска-
жемо било какву карактеризацију Бога Оца,
и измиче нам осјећај потпуног разумијевања
Свете Тројице и унутартројичне личносне
динамике, осим атрибута несливености и
нераздјељивости и онога што нам се даје
Символом вјере.
Без намјере да дамо било какав коначан
суд о овој теми, након разматрања ова два
проблема квантне теорије (комплементар- између науке и теологије. На крају, чини нам
ности и ограничења могућности сазнања) и се пригодно да завршимо цитатом Џона
њиховим релирањем са питањима хришћанске Полкингхорна, великог британског физичара
теологије, можемо поставити питање које и теолога: „Нашао сам задовољавајући степен
може бити тема озбиљних теолошких истра- консонантности мог научног знања и увида
живања – Да ли је физика дошла до спознаје моје хришћанске вјере, хармонију између мог
да се у творевини рефлектује тројичност искуства као физичара и мог искуства као
Творца и „двије природе“ Христове? англиканског свештеника. У мом погледу, ре-
Види се да и наука и вјера долазе до про- лигија и наука могу живјети у пријатељским
блема чија разјашњења није могуће тражити и комплементарним релацијама. Тројична
у аналогијама из свакодневног живота, што метафизика је наш најбољи кандидат за Те-
упућује на важност континуираног дијалога орију свега (енг. Theory of Everything).“

Литература:
[1] Ivan Supek, Povijest fizike, Školska knjiga, Zagreb 2004.
[2] Alister E. McGrath, Science and Religion: an
Introduction 2nd edition, Wiley – Blackwell, West
Sussex 2014.
[3] John Polkinghorne, Physics and Metaphysics in an
Trinitarian Perspective, Theology and Science, Vol.
1, No. 1, 33 (2003).
[4]David J. Griffiths and Darrell F. Schroeter, Introduction
to Quantum Mechanics 3rd edition, Cambridge
University Press, 2018.
[5] Федор Хербут, Квантна механика за истражи-
ваче, Физички факултет, Београд 1986.
[6] slika je sa Wikipedije

47
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

Сара Милановић

„МИСИОНАР СА КРАВАТОМ“
ОБНОВА МАНАСТИРА ВЕЛИКА РЕМЕТА

П очетком 1970. године, враћајући се са

скијања из Словеније, на путу преко
(Здравковић), који им је пожелео добродошлицу
у манастир Велика Ремета и испричао историју
Фрушке горе, професор Димитрије Стефано- манастирске обитељи.
вић приметио је један оштећени звоник. Како Према народном предању, верује се да је
је био заљубљеник у старе богослужбене књиге, данашњи манастир посвећен Светом Ди-
истог тренутка је замолио своју супругу Олгу митрију Солунском, крајем 13. или почетком
и свастику Даницу (Нале) Стефановић1, које 14. века, подигао краљ Драгутин, који је у то
су у том тренутку биле са њим у колима, да
сврате до те, очигледно, напуштене цркве и
виде има ли каквих старих књига. Приближи-
ли су се улазу у цркву, и наједном видели једног

време управљао Сремом. У извештају мит-

скромног монаха како им иде у сусрет раши-
рополиту Јовану (Ђорђевићу), 1772. године,
рених руку. Био је то, чувени, игуман Данило
1 породица супруге академика др Димитрија И. Стефановића имала је исто презиме Стефановић, али нису били у роду

48
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

игуман Атанасије (Исајевић) наводи да је Независне државе Хрватске, манастир и

сремски епарх 2 Леонтије, након исцељења црква претрпели су велика оштећења, која
над моштима Светог Димитрија Солунс- манастир није доживео у својој дотадашњој
ког, на месту данашњег манастира Велике историји. Након проглашења НДХ 1941. годи-
Ремете, 1060. године подигао храм посвећен не, у манастир се насељавају усташе. Убрзо
Св. Димитрију. Такво тумачење Иларион Вјекослав Голубовић властима у Загребу и
Руварац доводи у питање, аргументом да је Анти Павелићу предлаже опште решење
та историја везана за цркву Светог Дими- истребљења православља са Фрушке горе.
трија у Сирмијуму, по којој је то место про- Позивајући се на „налог државног управи-
менило име у Сремска Митровица. У научном теља“ који је издат 18. августа 1941. године
раду објављеном 1929. године, прота Коста у Загребу, власт у Иригу спровела је акцију
Сеперовац наводи да се у рукописној књизи „ухићење православних попова, калућера и
„Житија свјатих за месец март-август“ (1497. монаха“. Неки монаси су пребегли у Србију,
година)3 налази сведочанство да је манастир док су они који су остали ухапшени 29. авгус-
настао пре турског освајања Срема. У књизи та исте године и послати у логоре. Одмах
постоји запис Јеромонаха Герасима у коме након акције хапшења, представници НДХ
наглашава да је написао књигу 7005. године4 опустошили су све православне манастирске
у манастиру Ремета крај вароши Карловци. и црквене ризнице и максимално оскрнавили
Радослав Грујић пак твдри да је на Фрушкој храмове. Захваљујући Хрвату, професору
гори, у току прогањања православља, током Владимиру Ткалчићу, све културно-исто-
14. века нестало старих православних па- ријске старине фрушкогорских манастира
рохијских и манастирских цркава. Угарска су сачуване и пренете у загребачки Музеј за
је православне храмове опустошила и по- умјетности и обрт. Из ризнице манастира
рушила, а у најбољем случају претворила у Велика Ремета, 10. септембра 1941. године,
римокатоличке богомоље. Доласком Турака, изнето је тачно 60 предмета од изузетне
крајем 14. века, страдају и сви манастири који културно-историјске важности.
су коришћени за римокатоличка богослу-
жења и том приликом, 1396. године, страда
и манастир Светог Димитрија у Сремској
Митровици, који је у том тренутку био у
функцији римокатоличког бенедиктинског
манастира.5 Турски извори сведоче постојање
манастира 1566. године под називом Реметица
крај Крушедола. Иако је до данас нејасно када
је тачно манастир основан и ко га је основао,
то не мења чињеницу битности ове скромне,
али уједно и велелепне светиње.
Манастир је пред Други светски рат био
један од најразвијенијих на нашим простори-
ма и у завидном стању. Нажалост, у време
2 епарх (грч. επαρχος) – вођа провинције (епархије), световни еквивалент епископа у време Византије
3 ова рукописна књига је најстарија која се налази у богатој библиотеци манастира Велика Ремета
4 по Византијском календару, а по данашњем 1497. године
5 „Духовни живот Срба у Војводини“ др Радослав М. Грујић, Српско библиографско друштво, репринт,
Београд 2012. године

49
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
У пролеће 1943. године партизани су из
манастира истерали усташе. Том приликом
манастир је претрпео непотребну и неза-
мисливу штету. Вандалистичким односом ико-
ностасна преграда је спаљена, унутрашњост
цркве демолирана, скинута је цела кровна
конструкција цркве, купола је срушена, три
четвртине кровне конструкције конака изгоре-
50
Вајања у времену
ла је у потпуности заједно са свом столаријом
и подовима, срушен је свод над припратом,
уништен кров звоника... Предратни игу-
ман Мелентије (Бабић) у марту 1945. године
враћа се у свој манастир и у њему не налази
ништа осим пустих и непотпуних зидова.
Комунистичке власти 1946. године строго
му забрањују да се врати у свој манастир, те
он и даље остаје пуст. У то време задруга у
Иригу је цркву, двориште и део преосталих
конака користила за стоку. Једно време, 1948.
године, у манастиру су боравили затвореници
који су градили оближњи пут. Милиционери
који су били задужени за њих, тражећи злато,
развалили су гроб владике Стевана (Мето-
хијца)... Такво стање манастира, осим дела
конака који су били делимично реконструи-
сани 1960-их година и коришћени као дечје
одмаралиште, остало је до 1970. године. Те
године у манастир долази нови игуман, отац
Данило (Здравковић), духовно чедо и ученик
Светог владике Николаја (Велимировића),
који га је и замонашио у манастиру Светог
Наума на Охриду.
Након што је професор Димитрије упознао
оца Данила и видео у каквом стању је мана-
стир, дао је реч да ће дати све од себе да се
тај манастир обнови. Већ наредне, 1971. го-
дине, након што је истекао уговор о дечјем
одмаралишту, професор Стефановић је уз
оца Данила покренуо обнову ове светиње.
Како је Димитрије у то време био професор
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

појања у Богословији Светог Саве у Београ-
ду и диригент хора Теолошког факултета
у Београду, покренуо је своје пријатељске
и професионалне везе и у манастир довео
ректора богословије Светог Арсенија Сремца
из Сремских Карловаца, оца архимандрита
Милутина (Стојадиновића)6, који је са собом
повео неколико професора и све богослове
да, колико могу, помогну обнову манастира.
Рад су започели заједничком молитвом, после
које је професор Димитрије запевао тропар
Светом великомученику Димитрију, а кога
су прихватили појци из Богословије. По
тропару, са усхићењем се окренуо и обратио
богословима рекавши:
„Децо! Ви данас присуствујете једноме
чуду! Јер ова светиња, ево обнавља се, а ви
учествујете у том чуду! Учествујете у об-
нављању ове светиње! Немојте то заборавити
децо моја! Немојте заборавити ове речи из
тропара Светом великомученику Димитрију
које малопре отпевасмо, где се каже „...као
што си Илијеву уништио гордост, тако си
и на подвиг припремио Нестора...“. Пред вама
децо стоји борба против гордости и немојте
да вас то збуњује, то ће вас пратити, али
пред вама је и стаза подвига. Сваким мањим
подвигом ви ћете умањивати количину гор-
дости у себи!“7
Након тог првог и незаборавног дана по-
четка обнове, у наредном периоду, сви бого-
слови који су живели у епархији сремској или
у околини Новог Сада, били су у обавези да, по
„Колико се пута ова светиња уништавала и колико је пута поново била подизана?
Не из пепела! Већ из вере, из наде и љубави.“ протојереј-ставрофор др Милош Весин
Отац Данило је 1979. године професору
Димитрију, тада дописном члану САНУ
и директору Музиколошког института,
уступио две велике просторије у којима
чредама, долазе и помажу обнову.8 Димитрије
је годинама долазио у манастир сваке среде у
месецу, након завршеног радног дана у Ахиву
САНУ у Сремским Карловцима. Отац Да-
нило би пред одлазак професора Димитрија
правио списак намирница и потребштина
за манастир, које би му професор набављао
и доносио наредне среде.
Као виши научни сарадник Музиколошког
института САНУ, Димитрије је покренуо и
потребне везе из тог световног, академског
живота. Захваљујући Димитријевом прија-
тељу професору др Сретену Петковићу, са
Филозофског факултета Универзитета у
Београду, манастир је добио огромна средстава
за обнову из разних фондова и незанемарљиву
помоћ у конзерваторско-рестаураторским
радовима неколико завода. Брат професора
Димитрија архитекта Владан Ћурчин, на-
правио је план реконструкције крова, који
на цркви није постојао више од 25 година.
Са својим радницима, он је о свом трошку,
направио кров и санирао штете на зидовима.
Иконописац Крстана Тасић је урадила ико-
ностас. Како је живела и радила у Немачкој,
поставило се питање преласка границе.
Учитељ у пензији, чика Цвеја имао је задатак
да са царине извуче иконе, што је он својим
невероватним убеђивачким способностима
и успео. Сви ти радови на обнови трајали су
веома дуго, али спремност људи да помогну
ову обнову и љубав која је у те зидове усађена,
нешто је непроцењиво.
је са својим сарадницима направио „музеј
историје српске музике“9. Како би се од тих
манастирских просторија направио музејски
простор било је потребно много времена и

6 потоњег епископа тимочког

7 по сведочењу ред. проф. протојереја-ставрофора др Милоша Весина, који је тада био један од тих богослова
8 по сведочењу јереја Јована Јоцковића, који је тада био један од тих богослова
9 тако је изложбену поставку називао блаженопочивши владика Лаврентије (Трифуновић)

51
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

царски иконописаци насликали су четири

труда. Димитрије је преко једног портира
из зграде САНУ пронашао неки музеј у Ша-
пцу који је имао одбачене витрине у лагеру,
затим је преко једне секретарице у Матици
српској сазнао да се на тавану Матице налазе
неке изложбене витрине и ормари који су
вишак... Све је то употребљено за опремање
тих просторија у манастиру. Лично је до-
нео све витрине и ормаре и у њима изложио
материјал изложбе „Стара српска музика и
фрушкогорски манастири“.
Поред многобројних светиња које се на-
лазе на српској Светој Фрушкој гори, чудо-
творна икона Великореметске Пресвете
Богородице са Христом и Пророцима, једна
је од најпоштованијих икона која се налази
у манастиру светог Димитрија.
Крајем 17. века, у радионицама московске
Палате оружја (Оружейная палата) руски
престоне иконе намењене угледном Свето-
горском манастиру Ватопеду (Ιερα Μεγιστη
Μονη Βατοπεδιου). Склапање Карловачког мира
и догађаји који су му претходили, навели су
уметнике да пут ових икона промене и да буду
дароване српском манастиру Раковица крај
Београда10. Заслуге за такву одлуку припадају
раковичком јеромонаху Григорију. Он је током
преговора за склапање Карловачког мира 1699.
године, био од велике помоћи руском изасла-
нику Возницину, а потом је исте године био
десна рука руском поклисару Украјинцеву у
Цариграду приликом продужених преговора
око потписивања тридесетогодишњег мира
са Турском. Григорија, 1701. године, позивају
у Москву и као захвалност њему и његовом
манастиру додељују повељу Цара Петра Ве-
ликог (Пётр I Алексеевич Романов, 1672-1725.)
и дарују богослужбене одежде, књиге, сасуде,
скупоцене тканине и самуровину.
Том приликом у манастир су стигле и че-
тири престоне иконе: Света три Јерарха11,
Светог Николе12 , Светог Јована13 Претече и
Богородица са Исусом Христом и дванаест
Пророка. Након Руско-аустријско-турског
рата (1735-1739) у страху од Турака, братсво

10 данас манастир припада Београду

11 дело Тихона Иванова (17. век)
12 дело Спиридона Григорова (17. век)
13 дело Ивана Максимова (17. век)

52
Вајања у времену
манастира са свим преосталим светињама
стиже у манастир Велика Ремета. Тако и
икона Пресвете Богородице са Христом и
Пророцима, насликана 1687. године од стране
руског царског зографа Леонтија Стефанова
(Леонтий Стефанов)14 , постаје део овог ма-
настира и у народу добија име Великоремет-
ска Богородица. Икона у манастиру остаје
до Другог светског рата, тачније до 1941.
године, када је у сигурним рукама сачувана од
усташке најезде. Однета је у Загреб и након
неког времена уступљена Музеју Српске пра-
вославне цркве, потом Ризници манастира
Крушедол, да би се у своју Великореметску
обитељ вратила 1958. године.
14 Леонтије је свој потпис и годину написао у подножју лика Пресвете Богородице. Захваљујући том запису
историчари су успели да сазнају историју иконе
15 потоњи епископ Жички (2003-2012.)
16 епископ сремски (1980-1986.)
17 тадашњи члан Студијског хора Mузиколошког института САНУ
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Једног поподнева крајем 1980. године, прои-
гуман Хиландарски јеромонах отац Хризостом
(Столић)15, служио је вечерње богослужење и
потом дуго седео и разговарао са оцем Данилом
и професором Димитријем Стефановићем.
Том приликом исказао је велико дивљење
инкони Великореметској.
Професор Стефановић, у четврту недељу
поста, 1982. године прима писмо од оца Хри-
зостома у коме пише:
„Шаљем Вам службу „икони Пресвете Бого-
родице Великореметске“, коју сам обећао да ћу
написати када сам био са Вама и оцем игуманом
Великореметским Данилом (Здравковићем) у
манастиру, а сутрадан и на путу за Вршац...
Ставио сам датум за празновање 24. август (6.
септембар) па сад видите са Владиком Андрејем
(Фрушићем)16, ако се он слаже са службом и са
датумом, нека се служи, а ако не, нека је Богу и
Пресветој Богородици слава! Уколико се сложе
сви да се служба служи, нека ове године почне
скромно празновање, па сваке године све више, и
више, док се народ не навикне. Ако у овој служби
има нечега доброг од Бога је, све што не ваља
моје је лично.“
Професор Димитрије је добио благослов
надлежног владике да припреми ову службу за
објављивање. Како је служба била написана на
црквенословенском тексту (руске редакције),
замолио је свог блиског пријатеља академика
др Димитрија Богдановића (1930-1986.) да
текст преведе на српски језик, што је он,
исте године и учинио. Велики заљубљеник и
зналац карловаког појања, тада умировљени
учитељ, Светозар Милуровић (1907-1985),
годину дана касније, ставио је целу службу
у ноте.
Након доста времена, 2009. године, Срђан
Покорни17 унео је и сложио црквенословенски
53
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
и српски текст као и ноте за целокупну
службу у компјутер. Том приликом диригент
др Александар Брујић18 помогао је при понов-
ном прегледу нотног текста, а филолог –
стручњак за старословенски језик, Марина
Обижајева (Обижаева Марина Геннадиевна)19
детаљно прегледала и исправила ортографију
и акценте црквенословенског текста. Након
што је Милена Шећеровић организовала
прво професионално фотографисање иконе
Великореметске Богородице, која до тада
никада није објављена, сав материјал за књиге
био је спреман. Тако су 2010. године, у издању
Манастира Велика Ремета, објављене две
књиге „Служба Пресветој Богородици у част и
спомен чудотворне Иконе великореметске на
црквенословенском језику“ и „Служба Пресве-
тој Богородици у част и спомен чудотворне
Иконе великореметске на српском језику“, обе
са нотним записима. Рецензент ових издања
био је отац Милош Весин, а приређивање ове
књиге посветили су успомени на оцa игуманa
Великореметског Данилa (Здравковићa).
Како је професор често наглашавао, сти-
хови ове службе који су му били инспирација
и снага за приређивање ових књига су:
18 тадашњи доцент Факултета музичке уметности Универзитета у Београду
19 тадашњи млађи научни сарадник Центра за интердисциплинарне студије словенске књижевности у Москви
и професор московског православног Свето-Тихонског теолошког института
20 старешина цркве Светог кнеза Лазара у Бирмингему
54
Вајања у времену
„Са сваком побожношћу, Твојој доброти
недостојно моје појање приносим као знак
благодарности моје, због многих Твојих до-
брочинстава богорадована Владичице.“
„Благодат Божије матере данас посети нас
чудотворном својом иконом, којом дарује у
муци бодрење, у тузи утеху, у болу исцељење,
у свакој беди избављење и свима нама даје
велику милост.“
«Радује се данас Фрушка Гора, ликује оби-
тељ великореметска а са њом и друге обитељи
сремске, светкује и цела српска земља, јер
благодат Божије Матере милостивно данас
посети нас чудотворном својом Иконом....»
Исте године започео је традицију да сва-
ку пробу свог Студијског хора МИ САНУ
завршава тропаром иконе Великореметске
Богородице, трећег гласа:
„Тебје припадајем, Госпоже, / и љубезно
взирајушче / на свјатују икону Твоју / и
вопијем ти: / прииди к нам, благаја Мати,
/ ушчедри чтушчи Тја, / и даруј нам свјати
обрај твој / в залог милости и спасенија. “
(црквенословенски текст, изговор)
„Теби припадамо, Госпођо, / и с љубављу
гледајући / Свету икону Твоју вапимо ти: /
дођи нам, блага Мати, / помилуј штоватеље
Твоје, / и даруј нам свету икону Своју / у залог
милости и спасења.“ (српски текст)
Протојереј-ставрофор Ненад Поповић20,
по Димитријевој жељи, 2013. године, саставио
је акатист у част иконе Великореметске. На
крају акатиста налази се молитва свечасној
икони, чија почетна слова стихова чине краје-
гранесије (акростих): ВЕЛИКОРЕМЕТСКА
ИКОНА. Димитријеви омиљени стихови
ове молитве су:
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

„...Икона Божије Матере, освети својим
доласком обитељ ову. То је Она
Која иконама чини чудеса на слуге своје
који јој с вером прилазе...“
Трудом и залагањем професора Димитрија,
са благословом Његовог Преосвештенства
Епископа сремског Г.Г. Василија (Вадића) и
игумана манастира Велика Ремета Архи-
мандрита Стефана (Вучковића), акатист
је објављен 2018. године у издању манастира
Велика Ремета.
Русије, Италије, Словеније, Румуније, Грчке,
Француске, Бразила, Аргентине...
Од Епископа сремског Господина Господина
Андреја (Фрушића), 3. априла 1983. године,
добио је архијерејску грамату „за показани
труд и залагање приликом обнове храма Св.
великомученика Димитрија у манастиру
Велика Ремета“.
Ово је само делић духовне обнове коју је
у српском народу и Српској Православној
Цркви покренуо блаженопочивши академик
др Димитрије И. Стефановић и стога га је
његов некадашњи ђак, протојереј-ставрофор
др Милош Весин са правом назвао „Мисионар
са краватом“.

Академик Стефановић је у Великој Ремети

од 1990-2020. године са својим Студијским хо-
ром сваке године најмање четири пута певао
богослужења и бденија уочи празника Светог
Димитрија Солунског, друге недеље Великог
Поста, Велике Госпојине, Великог Петка... Ти
одласци у манастир свим члановима хора били
су јединствено искуствено сазнање. Не треба
изоставити чињеницу да је професор Дими-
трије неретко са својим хором у манастир
доводио и највише званичнике, амбасадоре и
културне аташее многих светских држава:
Немачке, Енглеске, Јапана, Америке, Аустрије,

55
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Проф. др Вања Ковић
САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ У ОДРАСТАЊУ
ДЕЦЕ
С тара мудрост каже да деца више личе
на своје време него на своје родитеље.
Чини се да је та древна мисао данас актуел-
нија, него у време када је настала. И, заиста,
ако бисмо кренули меридијанима ка истоку,
или ка западу, у односу на овај наш простор,
видели бисмо да су изазови са којима се деца
суочавају, и искушења која им данашње време
доноси, врло слична.
Главни изазов који бисмо лако сви име-
новали односи се свакако на презасићеност
количином информација којима су изложени.
То се, наравно, не односи само на децу, већ и на
одрасле. Отац Методије, хиландарски игуман,
на једном месту рече да данашњи човек има
страх од тишине, а бег од тог страха налази
у забави и спољашњој стимулацији. Наиме,
тишина нас, по природи ствари, упућује на
то да се загледамо у унутрашње биће, у своје
страсти и слабости, али и у своје таленте
и потенцијале и подстиче на подвиг и напор,
насупрот тог бега, који је излаз у који, упла-
шени, лако склизнемо.
Тек рођена деца имају способност да уче,
а уче још и у мајчиној утроби. На основу ре-
зултата једне од новијих студија праћења
можданих таласа, деца стара тек пет дана
препознају свој матерњни језик (француском,
у односу на шпански и енглески). Један од пр-
вих облика учења који им је на располагању је
хабитуација, односно учење да се не реагује
на понављану стимулацију, да се филтрирају
непотребне информације, а да се усмеравају
на смислене и нове садржаје. Бебе ће, кад се
презасите неким садржајем, видно негодовати,
или показати умор и склизнути у сан, како би
се та количина информација сварила. Такође,
експерименти са хабитуацијом показују да
56
Вајања у времену
бебе увек имају жељу за новином, након што
им претходна активност или играчка досаде.
Али, и то има неко ограничење. Ти нови садр-
жаји могу да се примају до одређене границе,
и након тога дете почиње да показује знаке
раздражљивости или умора. Како месеци и
године почну да се нижу, тај једноставан
физиолошки механизам поступно, и некад
потпуно, пада у други план. Тако данас знамо
да је 50% деце узраста до две године на овим
нашим просторима до два сата изложено
разним екранима. Нека деца чак и до десет
сати дневно! То провођење времена пред
екраном постаје начин чувања деце и про-
вођења времена. До друге године дете би већ
требало у речнику да има око 300 речи, да
почиње да гради реченице, а данас све чешће
видимо децу која знају свега неколико речи у
том узрасту, која касно проговарају, показују
квази-аутистичне симптоме. До 14. године
деца више времена проводе испред екрана,
него у учионици, а у преко 30% домаћинстава
која имају ТВ, он се не гаси током целог дана.
Овај податак призива у свест стихове де-
чије песмице – „молимо за фину тишину... јер
тишина годи души, молимо за фину тишину,
јер тишина је здрава за уши“.
Но, проблем са утицајем савремених тех-
нологија није настао са паметним телефо-
нима, паметним сатићима, таблетима. Још
је Бандура средином 20. века, радећи са децом
узраста од 4. године показао да агресивност
није особина која се наслеђује, већ она која се
учи. Излагао је децу агресивним мушким и
женским моделима и пратио у којој мери деца
имитирају агресивно понашање, и нашао да
је проценат имитативног агресивног пона-
шања већ на том узрасту огроман, и нешто
Вајања у времену
израженија вербална агресија код девојчица
које су гледале агресивни женски модел, а
физичка агресија код дечака који су гледали
агресивни мушки модел. Али, агресивност,
осим учења по моделу, може да настане и
као последица фрустрације и зависничког
понашања у који упадне дете, али и одрасли.
Како учење по моделу делује на ширем плану,
забележено је у Америци, кроз пораст броја
криминалних радњи које су извршавали па-
рови, а не појединци, након што је снимљен
и популаризован филм о чувеном пару „Бони
и Клајд“. Притом, имитирана је и методо-
логија спровођења кривичног дела. Сличан
ефекат произвео је и филм „Copycat“, док је
књига „Rage“, Стивена Кинга, повучена из
продаје, након што се установило да је, по
узору на дечака у књизи, подстакла пуцња-
ве по школама у Америци, а након што је
пронађена у ормарићу једног од дечака који
је убио троје, а ранио петоро деце, када је
отворио паљбу по својим другарима у школи.
На жалост, од маја ове године, ова тема је
постала актуелна и код нас.
Кладионичарско понашаље је још један
у низу изазова који су озбиљно узели маха.
Србија је друга у Европи по броју кладиони-
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
ца, а статистика показује да је око 300.000
грађана зависно од коцке, највише узраста
18-25 година, док је 30% деце узраста до 16.
година имало контакт са клађењем. У Црној
Гори ситуација је сасвим упоредива са овом у
Србији. Број кладионица је упоредив са бројем
прехрамбених радњи, а од недавно се пореди
и са бројем школа, поред којих се кладионице
неретко и налазе. Зашто је овај облик пона-
шања толико распрострањен? По Скинеру, у
питању је специфичан режим поткрепљења.
„Почетничка срећа“ неретко је испрограми-
рана од стране власника кладионица, тако
да раним доследним поткрепљењем брзо
учврсти кладионичарко понашање, а онда се
награда прореди, тако да има ефекат новине
или изненађења, и не може се предвидети,
што је по дефиницији режим покретпљења
који неки стечени облик понашања одржава
на дуге стазе. У последње време, а због поразне
статистике када су млади у питању, акту-
елизује се примена Закона о играма на срећу,
као и предлози о бољем уређењу законског
оквира у том домену.
Дражење допаминских центара у мозгу,
које производимо сваким кликом и лајком
који добијемо на објаве које шаљемо преко
57
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
друштвених мрежа, уводи нас у зачарани круг
зависничког понашања из кога се тешко излази.
Не само да физиолошки механизми хабиту-
ације и контроле над количином садржаја и
раздражења не функционишу, већ долазимо до
тога да тинејџери у играоницама, у жељи да
издрже још неки ниво игрице више, почињу да
носе пелене. Шта рећи? Тежак пораз породи-
це, и система, у коме дете стекне хигијенске
навике до друге године, или макар до поласка
у вртић, а онда се крајем основне школе, или
у средњој школи, врати коришћењу пелена.
Но, зависничко понашање се да искоренити.
Један психолог, Александер, је пре неколико
деценија експериментисао са пацовима. Од-
лучио је да направи кавез који би био „рај за
пацове“ – у њему су се нашле разне справе,
трчкалице, окретаљке, превртаљке, али и
неколико других пацова, вода, али и стиму-
лативна супстанца која изазива зависничко
понашање. Изоловани у кавезу, пацови су
више конзумирали ту стимулативну суп-
станцу, али у друштву, и окружени разним
справама, скоро искључиво су пили воду,
иако им је стимулативни раствор био на
располагању. Испоставило се да зависност
више има везе са „кавезом“ и изолацијом,
него са дрогом. Ове налазе су искористили
научници у Португалији, када су одлучили да
буџет који је предвиђен за рехабилитацију и
издржавање казни зависника/преступника,
усмере на осмишљавање програма и послова
у које би се млади људи укључили, и начелно, у
њихово повезивање са друштвом. Резултат
је био такав да су, према једном британском
криминолошком часопису, у једног години
зависничко понашање смањили за 50%.
Но, да вратимо причу на почетак, односно
на најранији узраст. Болби, још један знаме-
нити психолог, је тврдио и доказивао да дете
не живи о храни, већ о љубави, и да је за његов
развој од најранијег узраста неопходно да
осећа близину и додир. Сам је у детињству,
упркос материјалном благостању, искусио
одрастање лишено топлине и породичне
љубави. Његову теорију везивања потврдио
58
Вајања у времену
је Рене Шпиц, који је после другог светског
рата, боравио у дечијим прихватилиштима,
где је брига о ратној сирочади била повере-
на малобројним особљу. Шпицове студије и
белешке показале су да, лишавање те врсте
љубави, бриге и пажње, о којој ге говорио
Болби, већ у року од два месеца, на узрасту од
6-18 месеци доводи до тога да дете почиње да
показује прве симптоме анаклитичке депре-
сије: плачљиво је, неприступачно, вришти.
Ако то стање потраје и трећег месеца,
дете почиње да заузима патолошку, ригидну
позицију, појављује се такозвани неми плач
и бележе се регресије у развоју. Уколико су
деца лишена мајке/старатеља током прве
године живота више од 5 месеци - поред
летаргије и моторичког опадања у развоју,
бележи се слабији физички развој и напредак.
Деца нису у стању да седе, стоје, шетају или
говоре. На послетку, упркос томе што су
деца савршено била збринута, медицински
и хигијенски, у 37% случајева бележи се та-
козвани маразмус синдром, односно смрт
деце до краја 2. године живота. Иако су ове
студије својевремено одјекнуле и освестиле
нас да деца у најбуквалнијем смислу живе од
љубави и додира, ми као да смо са новим та-
ласом технолошке револуције заборавили на
ове отрежњујуће налазе.
Блаженопочивши владика Атанасије је
користио израз – раздетињавање деце, који
можда и набоље описује све изазове пред којима
се деца данас налазе. Па, нека овај текст буде
мали апел да престанемо да раздетињујемо
своју децу, да их не затрпавамо справама које
их уводе у зависничке зачаране кругове и не
излажемо константном шуму информација,
које воде ка немиру и фрустрацији, а оне пак
ка агресивном понашању. Да их пустимо да
буду деца, да се играју, да сами решавају досаду,
јер ће тек испуњавањем свог времена моћи да
стичу дубље увиде о себи, и другима, о својим
упориштима и својим слабостима, о својим
интересовањима и свом идентитету. Будимо
и сами као деца, непоробљени, слободни, пуни
радости и жеље за животом.
Вајања у времену
Бранка Ћаласан,
дипл. психолог и психотерапеут
ПОРИЈЕКЛО ПАТЊЕ У ПОРОДИЧНИМ
СИСТЕМИМА
Ј ер безакоње своје ја знам и гријех је мој вазда преда мном… Гле, у безакоњима сам
зачет и у гресима ме роди мати моја. Пс.50:3-6
Ж ивотни циклуси породице се руководе
системом вјеровања, који је састављен
од комбинације ставова, очекивања, предрасуда,
увјерења унијетих у нуклеарну породицу од стра-
не сваког од родитеља из породица поријекла.
Та појединачна вјеровања се преплићу, повезују
се тако да формирају оперативна правила и
водеће премисе које владају породицом.
Поред бројних научних и искуствених
објашњења гдје је поријекло људске патње,
човјек је и даље тајна и свака личност као
јединствена и никад поновљива цјелина, ство-
рена за вјечност, носи аутентичне обрасце
којима реагује на живот и свијет, упркос томе,
постоје исте или сличне нити које прожимају
различите патње које нас повезују.
Породица долази на психотерапију због
дјечака од 16 година који пружа отпор пре-
ма родитељима и ауторитетима, одбија
да учи и иде у школу, одустаје од спорта
и активности којима је био посвећен
током одрастања, испољава проблеме
у понашању на начин да повремено кон-
зумира марихуану, уплаћује кладионицу
и постаје дио групе која функционише
на ивици малољетничке делинквенције.
Породица проблем ”смјешта” у дје-
чака, у психотерапијској соби се сви
чланови налазе на једној страни, он
сједи на супротној, са осјећањем да су
сви други, сем њега, у реду.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Друга породица долази са ћерком која
има 19 година и у последњих годину дана
има паралишуће страхове који јој ометају
свакодневни живот, дружење и учење. Она
у простору заузима централно мјесто и
сви су јој наклоњени и чекају њену реакцију.
Сви чланови треће породице долазе на
психотерапију, али отац остаје испред
врата савјетовалишта ”да не омета
процес” и улази у простор и придружује
се на инсистирање терапеута.
Господин у 42-ој години живота има
страхове због којих не може да ради,
путује и обавља свакодневне актив-
ности самостално.
Из перспективе породичне психотерапије
у чијој основи су постулати кибернетике,
породица је систем повезаних елемената,
оно што се догађа једном елементу, кружи у
систему и преноси се на друге. Систем кон-
тинуирано кроз размјене тежи равнотежи,
тзв. хомеостази, а да би се она одржала кроз
разне транзиције - најрањивији члан система
развије симптом који чува ту равнотежу.
Из стручне перспективе, то су иденти-
фиковани пацијенти, ”носиоци симптома”,
истовремено ”бијели витезови”, ”спасиоци”
породичних система, јер њихови симптоми
држе породице на окупу, ”чувају” рањиве од
болести, отварају путеве ка вјери.
59
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Једна од најстаријих дефиниција породице,
породицу сматра основном ћелијом друштва.
У савременом друштву је можемо назвати
имуном ћелијом, јер својим постојањем пред-
ставља јединствени одбрамбени систем који
штити личност као јединствену и никад
поновљиву цјелину, створену за вјечност.
Ако се у нашој имуној ћелији догађа сусрет
душе и тијела (соме), имунитет породице
је окупљање и сједињавање њених чланова
у приношењу заједничких вриједности и
стремљења Истини.
Како имуни систем почне да ради против себе?
У укрштању вертикалних и хоризон-
талних линија наших породичних система,
у сударима са спољашњим свијетом, почивају
многе долазеће реалности. Често се осјећамо
немоћно да ријешимо тјескобе са којима се
носимо. У ситуацијама преплављујуће немоћи,
најчешће дођемо до важних животних догађаја
испуњених болом на линијама трансгенера-
цијског наратива који се трансформише, у
најчешће дисфункционалне породичне обрасце.
Наиме, бројни обрасци који чувају иму-
нитет породице су кроз историју рела-
тивизовани, гушени и забрањивани, било
друштвеним системима, било несвјесним
изборима чланова породица.
Путујући кроз историју породице, драго-
цјеном техником коју зовемо ”генограм” или
”породично стабло”, откривамо да дјечак од
16 година који пружа отпор ауторитетима,
симптомом позива свог оца да отвори ”непре-
жаљени губитак” због смрти оца која се дого-
дила кад је имао баш тих 16 година и заробио
бол, не рекавши о њему деценијама ни ријеч.
Да ћерка од 19 година чува своју своју мајку
од депресије, јер се удала са 19 (онолико ко-
лико њена ћерка сад има) и живот провела у
недостатку љубави и немогућности да живи
пуноћу своје богомдане личности.
Да је отац који је остао испред врата,
занемарен у дјетињству од својих родитеља
и развио менталну шему у којој је у сталном
доживљају да неком смета и својим постојањем
омета процесе.
60
Вајања у времену
Да је страх господина који има 42 године
позив на духовни раст и повратак вјери, јер
су мушкарци у три претходне генерације
трагично страдали у тим годинама.
Нит патње која спаја ове терапијске приче
има своје поријекло у потиснутој рањивости
која је утишана културом и заборављајући да
наше породичне историје имају и своје нема-
теријално и невидљиво насљеђе (”У гријесима
ме роди мати моја”), системи жртвују своје
ближње, најчешће дјецу, потискујући бол и
стварајући искуства личне и колективне
трауме. На тај начин, појединац или читаве
породице постају изоловане и одбачене од зајед-
нице, њихова потреба за љубављу и блискошћу
занемарена, а њихова трауматска искуства
постају осовина уређења читавих система..
Уколико болови претходних генерација
нијесу отворени, уколико су потиснути и
осуђени, психотерапијска пракса је показала
да наизглед непропустљиве границе међу ге-
нерацијама, пропуштају патњу на потомке
и чине породичне системе заглављеним у
”вјечитом Великом петку” и заробљавају
радост за пут Васкрсења.
Парадоксално, иако се кроз медицинску
перспективу симптом посматра као дио
болести, он најчешће постаје позив на промје-
ну, љубав, раст и сусрет човјека са човјеком
(Богочовјеком).
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

Иван Шупић

АРХИЕПИСКОП ДИМИТРИЈЕ РОЈСТЕР

А мерички Југ је огроман простор у коме

су сплет богате традиције, различи-
тих културних утицаја и природних љепота
са једне стране и економских тешкоћа уз
тешко насљеђе робовског друштва са дру-
ге представљали јединствену иснпирацију
за умјетност највећих домета. Фиктивни
Јокнапатавпа округ у ком Вилијем Фокнер
смјешта своју ”Буку и бијес” прима нас у себе
као судбоносно поприште борбе са свим оним
што нам је породична и друштвена ријека,
незаустављива као Мисисипи, нанијела. Хар-
пер Ли нас води у још један фиктивни град у
Алабами, Мејкомб, у коме нас Атикус Финч
учи да можемо убијати све плаве шојке, ако
успијемо да их погодимо, али да је гријех убити
птицу ругалицу. Врелина пржи плантажу крај
делте Мисисипија и даје Тенесију Вилијамсу
сјајну метафору за немир својих јунака, који
се осјећају као мачке на усијаном лименом
крову. Неке од незаборавних представа Југа
дугујемо бројним холивудским остварењима. православног саборног храма. Натискало се
Грађански рат као земљотрес шаље сеизмичке небројено мноштво Американаца, потеклих
таласе и до данас на Југу, а овјековјечен је у са разних крајева свијета, од Русије до Мек-
монументалном филму ”Прохујало са вихором”. сика, позвано те вечери на једну врсту
Дио тих таласа хвата камера филма ”Возећи агапе вечере код свог владике. Иако подоста
госпођицу Дејзи” и приказује комплексност стар, владика и даље сазива своје парохијане
расе, класе и другарства у Атланти. Поменимо да вечерају код њега, гдје дио хране спреми
још и Одисеју америчког Југа, филм браће Коен он, а свак донесе још понешто и гозба не
”О брате, гдје си” гдје видимо ексцентрични престаје. Сиједе дуге косе и браде, владика
Југ аутентичне музике од госпела до слијепог највише воли да се смјести у собу са дјецом.
пророка који свира гитару. Кућерак прокишњава, али ово саборовање
Уз све ово, и ми који никад нисмо крочили православних у Тексасу не мари, јер владика
у Тексас, нити видјели ријеку Мисисипи, на благосиља храну. О овој сцени из Америчког
те ријечи ’’А мерички Југ’’ замишљамо кућу на Југа свједочи Рон Дрејер, утицајни амерички
плантажи са верандом, на веранди љуљашку православни публициста.
са које се посматра прашњави риђи пут, Још једна сцена из дубоког Америчког Југа,
врућину уз звук цикада и комшију који свира овог пута из Ноксвила у Тенесију. Мршави
бенџо. На том Југу тешко ико замишља сцену високи владика, сиједе дуге браде, налик на
у једном дрвеном кућерку у Даласу покрај светог Николу, сједи на дјечијој столици, а око

61
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
њега мноштво дјеце. Служи се ужина и један
дјечак пита владику да ли више воли обичне
крофне или крофне са украсном глазуром.
Владика са озбиљним лицем објашњава како
има теолошке разлоге — засноване на вије-
ковима црквене традиције — да преферира
крофне са глазуром. Дјеца се кикоћу гледајући
озбиљног бјелобрадог старца како се мунђа
са шареним пецивом, а он наставља: „У пра-
вослављу постоје годишња доба у којима
постимо од многих намирница које волимо.
Када постимо, треба да постимо. Али када
празнујемо, треба истински гозбити и бити
захвалан. Ето зашто су сада шарене крофне
са глазуром православније!” О овој сцени са
Америчког Југа свједочи Тери Матингли,
професор и новинар.
Главни лик ових сцена био је блажено-
почивши Димитрије Ројстер, рођени Аме-
риканац, често називан Апостолом Југа,
епископ Православне Цркве Америке (ПЦА).
Његова мисионарска дјелатност у родном
Југу у пуном капацитету почиње 1977. када
је тадашњи првојерарх ПЦА Иринеј објавио
своје повлачење и сазван је свеамерички сабор
на коме се бира нови првојерарх. По уставу
ПЦА првојерарх се бира у двије фазе. У првој
гласају сви делегати сабора који укључује
широку групу свештенства, монаштва и
лаика. Сви гласају за кога год хоће, не постоје
препоручени кандидати. Ако нико не добије
двије трећине гласова, што се никада није
десило, сабор епископа ПЦА између два
кандидата који су добили највише гласова
од стране свеамеричког сабора бира новог
митрополита. Те 1977. године у првој фази
тадашњи епископ Хартфорда и Нове Енглеске,
Димитрије Ројстер од стране свеамеричког
сабора добија 278 гласова, само 30 мање од не-
опходне двотрећинске већине. На саборовању
епископа воља свештенства, монаштва и
лаика из прве фазе није превладала, и за новог
митрополита Америке изабран је Теодосије
Лазор. Одмах затим, сабор одлучује да владици
Димитрију повјери оснивање мисионарске
епархије на америчком Југу, и шаље га да почне
62
Вајања у времену
радити у Далас. Познати професор и декан
Академије Светог Владимира, Томас Хопко
тај моменат сабора је прокоментарисао
сљедећим ријечима: ’’Неко је послат у Сjосет
(сједиште ПЦА) да буде митрополит, а неко
у Далас да буде светитељ.’’
Епархија Југа је била прва специфично ми-
сионарска епархија, основана на америчком
континенту након епархије Аљаске која је
1840. вољом руског цара, за свог епископа до-
била светог Инокентија. Владика Димитрије
долази у Далас, у епархију која може некако
набројати шест парохија и мисија. Када се
повукао са мјеста архиепископа Југа, владика
Димитрије оставио је преко 70 парохија,
мноштво рукоположених свештеника, из-
грађених храмова, основаних заједница. Вла-
дика је током 30 година, колико је управљао
епархијом задобио епитет народног владике,
живог светитеља. Мноштво је свједочења
људских судбина које је овај необични епископ
усмјерио на пут према Христу. Упокојио се
2011. године, а 2016. године при преносу његових
земних остатака у саборни храм у Даласу,
тијело владике пронађено је нетрулежно.
При читању реакција његове духовне дјеце на
тај догађај опажа се једно здраво расуђивање,
радост јер је Господ и на тај начин прославио
владику светог живота, али без еуфорије,
јер за њих нетрулежност владичиног тијела
није изненађење.
Његова прича је изузетно важна за чути
данас када се питамо који је пут даљег развоја
православља у глобализованом, секуларном
свијету. Када говоримо о хришћанској мисији,
често мислимо на проповједање Христа у
подручјима у којима православна Црква нема
готово никакво упориште. Ипак, данас чи-
тав свијет постаје секуларан, готово стран
Христу, и сав постаје простор за мисију. У
том мисионарењу се мора бити мудар, па
свијет преображавати, а не стварати од
цркава гетое. Прича архиепископа Димитрија
је битна и када размишљамо на који начин
одржати смисао хијерархијске структуре
Цркве установљене од раног хришћанства, али
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

некада налик на окоштали нуспроизвод давно је био регрутован у америчке војску гдје је
изумрлих хришћанских империја. Свједочења ангажован као преводилац. Његово знање
његових свештеника које ћемо приказати у јапанског језика је било драгоцјено. Тако је
овом осврту управо дају једну лијепу слику после рата и доспио у Токио, гдје је посјећи-
епископског ауторитета, и указују одакле вао православну цркву посвећену Христовом
тај ауторитет извире и зашто је неопходан. васкрсењу, међу Јапанцима познатију као
На крају прича владике је бит Димитрија Николај-до, по мисионару Јапана, светом
је ту да нас подсјети да Дух дише гдје хоће, Николају Касаткину. „Атмосфера се није
да се светитељи могу позвати из дубоко разликовала од оне у било којој руској цркви
протестантске традиције, а калити као осим што су све личности биле Јапанци –
војници Сједињених држава у Јапану. осим мале групе Руса који су живели у Токију.
Живот будућег мисионара америчког Југа Владика је био Јапанац, језик је био јапански,
почео је 1923. године у Тигу у Тексасу. Рођен је али су користили руско појање.“ Свештеник
као Роберт Ројстер у баптистичкој поро- Петар Рабишау сматра да је тај Ројстеров
дици, и крштен је у баптистичкој цркви са први сусрет са православљем које је нашло
дванаест година. Ипак, и тако млад, зајед- свој пут у другој култури без гетоизирања у
но са својом сестром је осјетио да нешто великој мјери обликовало његово размишљање
недостаје у њиховој цркви, па су заједно о мисији и богослужењу у данима који долазе.
почели истраживати остале религије, махом По повратку у САД, Димитрије и Ди-
различите хришћанске деноминације. О том митра су помагали у новоснованој мексичкој
периоду владика касније свједочи: ’’Почели православној парохији у Даласу. Димитрије
смо да гледамо около. Посјетили смо неколико је био надарен за језике, имао је и мастер
цркава. Имали смо велику књигу која се зове из шпанског, па је за мексичку заједницу
Књига светских религија, или тако нешто, у био драгоцјен његов рад на превођењу бо-
којој су све религије и деноминације описане,
прилично кратко, али у исто време прилично
потпуно. Тамо је био прилично потпун опис
православне цркве. У њему је православна
црква описана као мајка свих хришћанских
цркава. Почели смо прилично пажљиво да
посматрамо Нови завет и да бирамо дјелове
Новог завета који на неки начин одражавају
оно што је Црква била у апостолско доба.’’ То
интересовање за православље довело је двоје
америчких тинејџера до грчке православне
заједнице у Даласу. Млади Роберт је двије
године редовно похађао службе и присјећао
се касније како је ’’било тако очигледно да се
нешто заиста догодило током Литургије...
да је Свети Дух преобразио хлеб и вино“. Са
својих седамнаест година Роберт је примљен
у грчку православну архиепископију и том
приликом је добио име које ће задржати
читавог живота - Димитрије, док је његова
сестра истом приликом добила име Димитра.
Током Другог свјетског рата Димитрије

63
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
гослужбених текстова на шпански. У тој
заједници је и рукоположен за ипођакона. Као
ипођакон украјинском епископу у Тексасу
тражи благослов за оснивање литургијске
заједнице на енглеском језику, и тако почиње
градња цркве посвећене светом Серафиму
Саровском, која ће касније постати сабор-
ни храм епархије Југа. Прва богослужења на
мјесту гдје ће се подићи тај храм по сјећању
владике ’’привлачила су и Грке, и Либанце, и
Русе, и Украјинце, и Карпато-Русе, и Србе,
и конвертите.’’ Димитрије је 1954. године
био рукоположен за свештеника и водио је
рачуна о новооснованој енглеско-језичној
заједници светог Серафима. У том периоду
се у америчком православљу дискутовало о
могућности оснивања локалне аутокефалне
цркве на америчком континенту, и свештеник
Димитрије је био вољан да се придружи том
подухвату. Да би дискутовао о тој теми у
Далас у посјету је стигао декан Академије
светог Владимира, отац Александар Шмеман,
и изузетно задовољан предложио је руској
Митрополији да прими под своју јурисдикцију
заједницу оца Димитрија, што се и десило
1958. године. Истој руској Митрополији,
московска патријаршија ће дати томос о
аутокефалности 12 година касније. Тален-
ти оца Димитрија нису остали сакривени,
па је његово напредовање у свештеничким
чиновима настављено. 1969. године изабран
је за епископа Берклија, викара епископу Сан
Франциска Јовану Шаховском, а годину дана
касније добио је ново задужење као викарни
епископ првојерарху ПЦА, митрополиту
Иринеју. Недуго затим изабран је и за епископа
Хартфорда и Нове Енглеске. На том положају
га затиче и већ поменути свеамерички сабор,
сазван због избора новог митрополита, који
је на крају резултирао Димитријевим слањем
на Југ, гдје га је чекао посао који захтијева
равноапостолно прегнуће.
Сваког епископа вјероватно најбоље по-
знају његови свештеници и најближи сарад-
ници. Зато, умјесто даљег навођења бројки,
података и постигнућа, доносимо неколико
64
Вајања у времену
јавних свједочења свештеника из епархије Југа.
Јереј Петар Рабишау Димитријеву архи-
пастирску дјелатност описује на сљедећи
начин: ’’Епископ Дмитрије је своју дужност
епископа нове епархије примио к срцу, и као
личну мисију преузео је свједочење о право-
славној вјери народу свог родног Југа. Радећи
са својим сарадницима, свештенством и
мирјанима у својој епархији, владика Дмитрије
је проповиједао прво Христа, а потом и Пра-
вославље гдје год је ишао. Његове базе били су
Саборни храм Христа Спаситеља у Мајамију
и Саборни храм Светог Серафима у Даласу, а
његов пут између ове двије локације постао
је добро утабана територија током његових
дугих путовања. Парохијске посјете и изградња
односа постали су обиљежје његове службе, а
он је подстицао визију евангелизације и вјер-
ности Христу где год је ишао. Своју вјеру је
дијелио са свима које је срео, парохијанима и
познаницима на аеродромима или рестора-
нима, а често се говорило да владика никада
није „срео странца“, а вјера му је била заразна.’’
Јереј Василије Зебрун свједочи ’’Стрпљиво
се носио са свештенством и мирјанима који-
ма је било потребно исправљање. У ствари,
тешко би се сјетио случаја у којем је било
кога оштро укорио, макар јавно. Приватни,
њежни савјети по потреби били су више „у
његовом стилу“. Понекад је његов приступ
збуњивао и фрустрирао неке који су вјеро-
вали да његов начин надзора треба да буде
строжији, или да треба да буде захтијевнији
у својим очекивањима. Али ово никада није
био његов начин. Није било у његовом карак-
теру да отворено подсјећа људе на њихове
одговорности. Одабрао је да води примером,
а не декретом. Коначно ово је постало извор
његовог изузетног утицаја и популарности.
Само сугестије су спремно примане као ди-
рективе због наклоности људи према њему.
Посједовао је ауторитет који произлази
из интегритета и доказане посвећености,
из односа љубави између оца и његове дјеце.’’
Свештеник Џастин Фредерик каже: ’’Зра-
чио је топлином и љубављу према повјереном
Вајања у времену
му народу, а они су му узвраћали, са задо-
вољством пратећи његово вођство због
повјерења и љубави према њему. Активно је
радио на окупљању људи који треба да изграде
хришћанску заједницу, кувајући и приређујући
бројне вечере у свом дому за парохијане, изра-
жавајући дубоко задовољство што је заједно
са својим људима. (Био сам гост на једном од
тих скупова првог викенда када сам га срео,
што је на мене оставило изузетно позити-
ван утисак.) После богослужења, увијек би се
придружио вјерницима у сали на кафи. Био је
милостив према свима, прави џентлмен. Без
обзира да ли сте му се свидјели или не, сма-
трао да сте занимљиви или досадни, увијек је
чинио да се осијећате посебно и добродошли
као жељени, почасни гост.
Владика Димитрије нас је надахњивао
љубављу према Богу, љубављу према Цркви
и богослужењу, и искреном љубављу према
њему, иако му то није била посљедња намје-
ра. Вјеровали смо му имплицитно, а он није
изневијерио наше повјерење. Његов пример,
његова вјера, његова љубав натјерали су нас
да пожелимо да будемо бољи него што смо
били. Ријетко је издавао команде, али само
његово присуство и сугестија за већину нас
је била више од команде. Пратили смо га из
љубави и повјерења, а не из страха, принуде
или манипулације. Никада није морао никога
да подсјећа: ’На крају крајева, ја сам епископ и
треба да ме поштујеш и да ми се покораваш.’
Живио је оно што је проповједао, и само
његово присуство било је живо надахнуће.
Његове посјете нашим парохијама испуњале
су нас радошћу и мотивисале да наставимо
са своју свештеничку службу’’.
Свештеник Стивен Фримен каже: ”Оно
што сам у њему познавао била је пуноћа
’епископа’. У нашој епархији га описујемо као
’Апостола на југу’, и мислим да ће једног дана
бити под тим називом канонизован. Ствари
се дешавају око светаца. Бог ’безразложно
чини’, а ми никада не можемо сасвим да утвр-
димо ’како’ тог чињења. Тако је било и у нашој
епархији. Основана 1978. са малим бројем
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
парохија, Владика је једноставно био жива
сила око које су се парохије ’дешавале’. Једном
сам чуо да се каже (на погрдан начин) да ће
владика Дмитрије ’покренути цркву гдје год
нађе двије старице и мачку испод дрвета’. Када
сам примљен 1998. године, то је био прилично
прикладан опис наше мисије и многих других.
Били смо епархија свештеника који имају други
’главни’ посао и излога. Али из оно што ми је
тада изгледало прилично мрачно нешто се
једноставно ’догодило’. Данас се излози брзо
замијењују прелијепим храмовима и већина
свештеника ради пуно радно вријеме. Епархија
је узор Цркви у свом здрављу и финансијама. И
не може се рећи да је Владика свим овим упра-
вљао. Није се управљало: садило се, његовало и
расло. Било је као Царство Божије.”
Владика Димитрије се упокојио 2011. го-
дине, двије године након што је од Светог
Синода затражио умировљење од управљања
епархијом америчког Југа. Пет година касније
његово тијело нађено је нетрулежно и локално
његов култ светитељски култ се шири. Још
много тога о овом необичном пастиру ће се
засигурно чути. Смартам да је баш данас,
када геополитичко и национално пријети
да поцијепа Православну Цркву, вриједно
сјетити се владике Димитрија који узима
све православно, и све православно њему је
своје. Као у једној врсти сочива у његовој
личности се преламају готово све свјетске
боје православља: рођени Американац, у пра-
вославље примљен код Грка, Богу се молио
са Јапанцима на јапанском, мисионарио међу
Мексиканцима на шпанском, рукоположен од
стране православног канонског Украјинца, за
епископа изабран у цркви руске традиције.
Човјек Цркве, човјек Педесетнице. И баш као
што тај амерички Југ осјећамо, а да можда
нисмо никада чули како шушти Мисисипи,
или како свира Њу Орлеанс, тако се можемо
и поносити владиком Димитријем, надахњи-
вати се његовом мисионарском дјелатношћу
иако га никада нисмо срели, јер слушамо
свједочења, и препознајемо Једног Духа који
води Оцу све нас од Јапана до Тексаса.
65
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

Милош Милићевић

ПИСМО ИЗ КРСТА СТВОРЕНО

Ч итаве ноћи киша не престаје. Он гледа

тешку таму како притиска кровове
кућа. У његовој соби, сабласт зрелости. Свуда
около, очи свећа херувимски сјаје. Све слути,
у тишини, ружопрсту зору Омира.
Осећа снажну концентрацију свести у
звуку капљица док се разбијају о црепове,
неко изразито присуство ума у трептају
завеса. Последња молитвена реч одлеће са
усана у густи солунски мрак. Зрелост плода,
у њему, полако жури откривењу. Чини му се
да, у тренутку, продиса Дух.
Седе за сто. Млада храстовина словенска
дише му под руком. У њему, шапат македонских
шума, невини погледи грубих незнабожаца,
навиру из детињства. Неке речи, и песме,
које слушаше као дечак.
Прексти се, уморном руком. Узимајући
перо, узнесе ум првоузорном знаку – знамењу
крста – и написа прво слово азбуке словен-
ске: Ⰰ. Помисли, сада ће из тог знака мисао
да васкрсава.
Име му беше – Ћирило.
I стваралачке аскезе.
Цивилизација настаје са писмом. Иако се
његова комуникативна улога у савременом све-
ту најчешће истиче у први план, па се стога
ефикасност писма процењује само на основу
његове практичне употребе, данас знамо да
писмо ,,не постоји ради саме комуникације,
него зарад колективног памћења”, јер ,,реч
је о средству за чување информација, и то
оних које су биле од ‹суштинске важности
за опстанак одређене заједнице›“1. Писмо
отуда настаје у исконској жељи човека да
превазиђе ограничености трајања. Сви ти
знаци, настајали вековима, искре су жеље да
макар реч додирне праг бесмртности, одо-
левајући својом природом протоку времена
– незаустављивом пропадању.
Ова чињеница je узбуђивала многе духове.
Вук Стефановић Караџић у свом Буквару
пише да се од свих људских изума ништа не
може поредити са писмом, и да је онај, која га
је први измислио, био више бог но човек јер
,,писмо је отворило пут уму људскоме да се
приближи к Богу по могућству своме“2. Чиње-
ница да кроз писмо оживљавају речи давно
умрлих поколења заиста изазива чуђење. А
данас, зато што не мислимо, ми се више и
не чудимо, писао је Карајл.3
На трагу Вуковог приписивања бого-ликос-
ти првом изумитељу писма (јер их је током
историје било више), сећамо се нордијског
мита о открићу руна. Он се у својој дубини
може разумети као алегоријска представа
Неколико стихова у спеву Хавамал, из
средњовековног кодекса Regius, насталог у
13. веку, говори о нордијском богу Одину који
је ,,висио, / на дрвету ветрима удараном, /
девет дугих ноћи, / прободен копљем, / жр-
твујући се Одину, / жртвујући себе себи, / на
том дрвету, / чије корење расте на месту, /
где нико крочио није”4. Знамо да то не беше

1 Вања Станишић, Писмо између језика и културе, (Београд: Логос, 2019), 41.
2 Вук Стефановић Караџић, Први српски буквар, (Беч: Штампарија Јерменског манастира, 1827), 1.
3 Томас Карајл, О херојима, (Београд: Хитрост, 1988), 18.
4 Стихове смо превели са енглеског језика према критичком издању: The Wonderers of Havamal, Translated
and Editet, with Old Norse Text and Related Texts, by Jackson Crawford, (Indianopolis/Cambridge: Hackett
Publishing Company, 2019), 71–75.

66
Вајања у времену
Франц Штасен, Один виси на Игдрасилу (1920)
обично дрво – већ космичко дрво Игдрасил.
Один све време није узимао ни хране ни пића.
У једном тренутку, угледао је руне у корењу
дрвета: ,,И на крају, доле их спазих, / Ја узех
руне, / вичући – узех их, / и падох потом”.
Писмо је дакле у корењу света. Ова ми-
толошка прича као да описује унутрањи
духовни подвиг потребан да се у ствараоцу
роди откриће велико попут писма. Видимо да
постоји неколико важних елемената, попут
својеврсног поста, самовољног мучења (сам
себе је ранио копљем), а ту је и чињеница да
се не ради о обичном, већ о космичком дрвету,
што указује да се поменутo не дешава у фи-
зичком, већ пре метафизичком или духовном
свету. У неким представама Один је приказан
како са Игдрасила виси наглавачке, што би
указивало на неопходну промену уобичајне
5 Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1990), 12.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
перпективе посматрања како би се дошло
до непознатих увида у тајне ума.
Када је реч о теми овог текста, важна
чињеница је да су руне и у савременом свету
симболички израз древне нордијске циви-
лизације, на чијем митолошком почетку
стоји Одиново откриће. Чим их угледамо,
географија наших асоцијација води нас на
митолошки север нордијских божанстава.
У четвртом веку, готски епископ Вулфила
је унео неке рунске знакове у своје готско
писмо, специјално направљено ради превода
Библије на готски језик. Тиме је он остварио
одређени вид симболичког континуитета
са нехришћанским наслеђем својих предака.
Верује се да је Јеванђеље и Псалтир на гот-
ском писму видео и Свети Ћирило током
свог боравка на Криму.5
Нажалост, рунско писмо, као и његови
различити деривати, данас су у потпуности
нестали услед процеса латинизације, иако
су се у неким деловима Краљевине Шведске
користили све до 19. века.
II
П исма умиру заједно са културом која
их је створила. Њиховим нестанком
знања прикупљана вековима полако пониру
у заборав или у најбољем случају постају
доступна само стручњацима.
Настанак и нестанак различитих пи-
сама на тлу Европе у нашем миленијуму
блиско је везан за различит однос Рима и
Цариграда према питању језик и писама тек
христијанизованих народа. Како пише један
од наших најзначајнијих проучавалаца писма
Вања Станишић: ,,Битна разлика у ширењу
хришћанства између Рима и Византије
биле је у томе што се Рим, иако је био само
црквено средиште, понашао као култур-
на империја, док је Византијско царство
у том погледу показало ‹грчки› приступ
културним питањима – нудило је управо
67
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

пример етно-културне оригиналности”.6 III

Стога је једино у грчком кругу могло наста-
Кроз историју великих сила може се уо-
ти коптско, готско, јерменско, грузијско и
чити континуитет њихових геополитичких
словенско писмо. Иако лаик, Вук је погодио
интераса, насупрот диксонтитунитету
срж тројезичне, што значи и трописмене
идеоло-шких формација чија је служба била
заблуде, написавши у предговору свог Рјечника
да те исте интересе артикулишу. Добрар
следеће: ,,Српска црква нити је основана на
пример поменутог представља потискивање
Чивутскоме, ни на Грчкоме, ни на Славен-
глагољице међу католичким свештенством
ском језику, него на Ристовим истинама,
Далмације од стране Ватикана и Аустроугар-
које су једнаке у свим језицима”7. Написано
ске током 19. и 20 века. Једно писмо примаса
речником савремене теологије, можемо рећи
српског и надбискупа барског Шиме Мили-
да ,,Црква као икона последњих стварности,
новића, упућеног Јосипу Јурају Штросмајеру,
због саме своје природе, не сме и не може да
открива да се глагољица у то време перци-
апсолутизује историјске облике и да се дели
пирала као – русизам.9 Дакле, уочавамо скоро
на основу таквих облика“.8
хиљадугодишњи континуитет потискивања
Писмо је такође битно историјска појава,
словенске писмености у Римокатоличкој црк-
као што је то и свака национална култура.
ви, само он сада није оправдан теолошким, већ
Стога ни у једном писму и језику нема ничега
идеолошким аргументом супротстављања
есенцијално хришћанског. Есенцијализовати
руском утицају на Балкану. Отуда латини-
одређено писмо значило би запасти у поменуту
зацију, у смислу писма, доследно спрoведену у
апсолутизацију историјских појава. Ипак,
западној Европи и међу Словенима римокато-
мудрост Цркве се огледа у способности да
лицима, морамо разумети као геополитичку
све појаве историје, у које спадају и нацио-
константу Западног културног експанзио-
налне културе, учини христоцентричним,
низма. Прилог
охри-стовљеним, како би нам оне биле средство
овој трдњи представља и историја српске
нашег пута ка богоочовечењу.
културе, у којој различити покушаји забране
Наравно, треба указати на једну веома
ћириличког писма заправо не представљају
важну ствар. Релативизовати историјски
ништа друго до покушај наметања латинице.
значај националних култура, а следствено
Посматрано са становишта ново-вековне
и њихових писама, представљало би велику
историје, ова појава је део посебне политичке
заблуду. Разоткривајући суштинско лицемерје
доктрине коју је Мило Ломпар назвао Хаб-
тројезичне јереси отуда значи указати на
збуршка константа.10 Реч је о политици коју
њену у бити политичку мотивацију, значи
су империјалне силе директно, или преко
разобличити је као идеолошку доктрину која
подређених политичких субјеката (држава,
је квазитеолошким разлозима покушала да
партија, елита), спроводиле на српском кул-
оправда поменути културни империјализам.
турном простору. Тако долазимо до следећег

6 Вања Станишић, ,,Словенска писменост и средњовековни алфабети грчког круга”, Свети Ћирило и Методије
и словенско писано наслеђе 863–2013, (Београд: Институт за српски језик САНУ, 2014), 152.
7 Вук Стефановић Караџић, ,,Предговор”, Српски рјечник истолкован њемачким и латинским рјечима, (Беч,
1818), 8.
8 Јован Зизјулас, Примат и национализам, Теологија.нет: https://teologija.net/primat-i-nacionalizam/,
приступљено 24. 8. 2023.
9 Виктор Новак, ,,Света баштина: судбина хрватског глаголизма у првој Југославији – улога епископата и
римске курије”, Magnum Crimen I, (Београд: Catena Mundi, 2019), 332.
10 В. Мило Ломпар, Дух самопорицања, (Пирот: Catena mundi, 2018), 99–119.

68
Вајања у времену Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

хронолошког низа покушаја да се латиничко
писмо наметне српском народу или његовим
деловима: Хабзбуршка монархија (1779, 1781.
год), тј. од 1867. године Аустроугарска (1876,
1914, 1915, 1916. год)11, затим Независна Држава
Хрватска (1941–1945), Сједињене Америчке
Државе (1950), ФНРЈ12 и Република Хрватска
(1991–1995)13.
Овде није реч само о српском или општес-
ловенском искуству. Латинизација је у пе-
риоду глобализације добила глобалне размере:
,,Ширење латиничког писма данас, које је
у многим деловима света потиснуло или
потискује друга писма, нпр. арапско писмо
у Турској, западној Африци (хауса), Индо-
незији, Малезији, кинеско писмо у Вијетнаму,
ћирилицу на простору Евроазије, управо је
доказ културног дисконтитуитета у датим
срединама и ‹жеље за поистовећивањем› и
укључењем у тренутно престижну цивили-
зацију, која по правилу и сама тежи ширењу
својих етнокултурних обележја.14
IV
ULJE, VODA, ZRAK; LOŽ ULJE; SUPERIOR
98; BENZIN 86. […] Испод колоне цифара, на
разнобојним четвртастим плочицама, које
су се по свему судећи приликом рада пумпе
смењивале као збирови у регистар-каси, пи-
сало је опет латиницом: ‘Ne smiju se mjeriti
količine manje od 3 litre, cijena dinara za 1 litar
– 0,59. Prije početka isticanja provjeriti da li je
brojilo na početnom položaju’”15 .
Зашто је оштроумни писац, уживаља-вајући
се у мисли човека који је Београд видео последњи
пут 1941. године, осетио потребу да истакне
Арсенијево изненађење присуством латинице,
која је у Београду данас сасвим распро-страње-
на појава? Овај на први поглед баналан детаљ
нам заправо говори да се нешто суштински
променило након Другог рата и комунистичке
револуције. Јер, можемо се сетити још једног
мемоарског детаља који износи Милош Црњан-
ски. У својим ,,Коментарима” Лирике Итаке, он
пише да латиничко издање његове драме Маска,
штампане у Загребу 1918. године, у Београду
накод Великог рата нико није желео да чита.16

Н акон што је двадесет и седам годи- Морамо се запитати шта се то догодило, па

на провео у добровољној изолацији, да једно исто писмо овако радикално промени
књижевни јунак Борсилава Пекића, Арсеније свој статус у српској култури.
Његован, излази по први пут из своје куће 3. V
јуна 1968. године. Шетајући се београдским
улицама, примећује један знаковит детаљ: ,,С
обе стране монтажне бараке, у чијем су излогу
И ако велика и племенита у идејној за-
мисли, југословенска идеја је у својој
историјској материјализацији одиграла кључну
биле изложене шарене конзерве са чудним
улогу, попут каквог тројанског коња, у процесу
натписима, беху укопане четири здепасте
који довео до тога да православни део српског
плавобеле бензинске пумпе обмотане дебелим
народа по први пут у својој историји почне
цревима. Зачудо латиницом, на њима је писало:
11 В. Павле Ивић, Преглед историје српског језика, (Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница
Зорана Стојановића, 2014), 304–305.
12 M. C. Armstrong ,,A Rat Hole to be Watched”? CIA Analyses of the Tito-Stalin Split, 1948–1950, 148, интернет:
https://repository.lib.ncsu.edu/bitstream/handle/1840.16/1006/etd.pdf?sequence=1&isAllowed=y, 24. 8. 2023.
13 В. Ante Lešaja, Knjigocid: uništavanje knjiga u hrvatskoj 1990-ih, (Zagreb: Profil/Srpsko narodno vijeće, 2012).
14 Вања Станишић, ,,О диграфији у српској и корејској писменостиˮ, Научни састанак слависта у Вукове
дане, 41/1, Београд, 2012, 77.
15 Борислав Пекић, Ходочашће Арсенија Његована, (Београд: Просвета, 1971), 60–61. Ради истицања, делове
цитата подвукао је аутор овог текста.
16 Милош Црњански, Поезија, (Београд/Нови Сад/Загреб/Сарајево: Просвета/Матица српска/Младост/
Свјетлост, 1966), 205.

69
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
систематски употребљавати латиничко
писмо. Никада раније православни Срби се нису
користили латиницом у свакодневном општењу,
нити је она била присутна у јавним натписима,
осим када су они били на другим језицима. Оно
што различитим окупаторима вековима није
пошло за руком, то је успела да учини једна
идеологија са којом се српски народ, или макар
његова елита, у потпуности идентификовала.
Ушавши у заједничку државу са католичким Југо-
словенима, а самим тим и у процес формирања
новог идентитета, вековна позиција ћирилице
у српској култури била је уздрмана.
Овај је процес имао два исходишта. Прво
исходиште је представљала жеља за култур-
ним, што значи и симболичким, јединством
са хрватским и словеначким народом у оквиру
идеологије југословенства, а друго исходиште
чине светски процеси експанзије латиничког
писма као симболичког израза Западне доми-
нације. Зачудивши се једном приликом над
општим повлачењем ћирилице након Другог
рата, професор Милан Будимир упитао је
своје сарајевске ђаке за појашњење: ,,Рекоше
ми да се ћирилица не сматра у толикој мери
напредном као латиница. На то сам им при-
метио да ово своје откриће морају што пре
јавити у Москву, чија је ћирилица недавно
превалила пут од 360 милиона километара
и стигла на звезду Даницу”17.
Можда никада не размишљамо о томе, али
ћирилице јесте прво писмо које је отишло у
свемир.
VI
И ако коришћена од стране Срба ка-
толика, латиница је данас постала
одлика писмености и православних Срба. То
је, како видимо, једна од најтрајнијих после-
дица југословенског искуства, које и данас
има велику улогу као дестабилишући фаткор
17 Милан Будимир, Са балканских источника, (Београд: СКЗ, 1969), 23.
18 Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, (Београд: Завод за уџбенике, 2010), 30.
19 Вања Станишић, ,,Типолошки оквири српске диграфије“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 3/39,
Београд, 2009, 89.
70
Вајања у времену
српских идентитетских представа. Желећи
да укажу на југословенско порекло латиничког
писма у савременој српској култури, аутори
Нормативне граматике српскога језика, Предраг
Пипер и Иван Клајн, латиничко писмо одређују
управо као – српскохрватску латиницу. Након
нестанка Срба католика као јасно уобличене
заједнице, латиничко писмо у српској култури
опстаје само као српскохрватско. Дакле, српски
народ се након много векова вратио диграфији,
напоредној употреби два различита писма за
бележење истог језика.
Диграфија није нова појава у српској кул-
тури. Она је, скоро од самих почетака,
била одлика словенске писмености у којој
је вековима трајала напоредна употреба
глагољице и ћирилице. Глагољица се у српс-
ким рукописима јављала скоро све до 14–15.
века.18 Ипак, треба указати на важну разлику.
Глагољичко и ћириличко писмо представљају
аутохтоне графијске системе настале у
оквиру православне цивилизације. Насупрот
томе, данашње стање представља употребу
два графијска система која потичу из разли-
читих цивилизацијских средина.
Поред злонамерних, постоји мноштво
добронамерних људи који сматрају да упо-
треба два писма представља богатство
српске културе. Треба се запитати пред том
претпоставком. Јер, уколико је поменуто
стање благотворно, поставља се питање
зашто исти модел нису усвојиле и друге
културе великих народа?
Данас знамо да поменуто стање није
оличено само у напоредној употреби, већ и
у конкуренцији двају писама. Отуда је прави
термин који означава ову појаву конкурентна
синхрона диграфија. Како је показано кроз
анализу скоро свих случајева конкурент-
не синхроне диграфије у историји, она се
увек претвара у дијахрону секвенцијалну
диграфију.19Једноставније речено, напоредна
Вајања у времену
употреба два писма није одржива. Након
одређеног времена, највероватније оличеног
у вековима, српски ће народ користити само
једно од два писма.
Ове чињенице свесни су и политичари. Када
је амерички амбасадор упитао југосло-венског
министра просвете Родољуба Чолаковића
када ће се у Југославији у потпуности прећи
на латиницу као виду симболичког радскида
са Русима, он је одговорио: ,,Радимо на томе
да свако дете у Југославији научи латиницу,
па ће то доћи само од себе“.20
Постојаност тог процеса и данас је ви-
дљива. Разлика у симболичком статусу ћири-
лице и латинице огледа се у многим појавама.
Изучавајући ово питање из перпектве писама
у контакту, Предраг Пипер пише да се ин-
тензитет међуграфијског функционалног
контакта испољава пре свега у степену
присуства једног писма у сфери примарне
употребе другог.21 Како примеђује, могућност
да ћириличко писмо сретнемо у латиничком
тексту је изразито ниска насупрот степену
појављивања латиничког писма у ћириличком
окружењу. Ова је чињеница, уосталом, и
већини нас позната из сопственог искуства.
V II
П исмо никада није само писмо. Природа
људског мишљења чини да сваку појаву
стварности доживљавамо симболички, па
тако и писма постају изрази различитих
културолошких концепција. Чак и графичке
промене у оквиру истог писма представљају
израз смене културних епоха у једној култури.
Рат за српски језик и правопис у 19. веку
такође потврђује поменуто. Током девет-
наестог века српска је култура са оправда-
ним разлозима тежила европеизацији. То је
неминовно значило и прихватања европских
културних модела, пре свега оличених у
просветитељству и романтизму. Доси-
20 M. C. Armstrong, Исто, 148. интернет: https://repository.lib.ncsu.edu/bitstream/handle/1840.16/1006/etd.
pdf?sequence=1&isAllowed=y, 27. 8. 2023.
21 Предраг Пипер, Српски језик између великих и малих језика, (Београд: Београдска књига, 2010), 173.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
теј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић
представљају централне личности ова два
културна обрасца у српској култури. На плану
језика и писма, обе ове идејне формације су
водиле у смеру секуларизације до тада изра-
зито црквено оријентисане српске културе.
Овде, наравно, није реч о неким намерним
антихришћанским тенденцијама, већ је у
питању чињеница да су услед општег кул-
турног сиромаштва, које је било последица
губитка државности, нова поколења српских
интеле-ктуалаца и политичара постепено
поунутра-шњивала европске културне моделе
мишљења и спознаје света. У свом чувеном
раду Светосавско просветно предање и просвеће-
ност Доситеја Обрадовића, блаженопочивши
митрополит Амфилохије у суштини пише
управо о овим унутрашњим сменама култур-
них епоха. Све то је наравно утицало и на
писмо као симболички одраз културе.
Како је Црква почела постепено губити
свој централни значај услед настанка ново-
вековне србијанске државе, Вуков језички и
графијски модел постао је израз нове епохе.
Црквена култура се постепено повлачила, а
рускословенски језик и писмо сведени су само
на меру богослужбене употребе.
Вукова књижевнојезичка реформа отворила
је пут невероватном културном и просвет-
ном развоју српског народа у свим српским
земљама. Она је најпре била прихваћена из-
ван Србије, и то без икаквих отпора, док су
Кнежевина Србија и Карловачка митрополија
све до 1868. година биле највећи противници
њеног прихватања из разумљивих културно-
политичких разлога.
Ситуација у оновременој црногорској др-
жави била је другачија. За нашу тему важно је
истаћи ставове Петра II Петровића Њего-
ша, који је прихватио Вуков језички модел и
своја дела писао у суштини народним језиком,
иако обогаћеним мноштвом рускословенске
71
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

лексикe. Ипак, када је реч о писму, Његош је И други велики писци нису гледали сасвим
био уздржанији. Прво издање Горског вијенца благонаклоно на измену азбуке, и то не само
било је штампано старом предвуковском од стране Вука, већ и руског цара Петра Ве-
графијом, упркос чињеници што је Његош у ликог. Као предговор својој песничкој збирци
својој цетињској штампарији израдио нова Даворје, Јован Стерија Поповић штампа чи-
Вукова слова и штампао Вукове пословице тав предговор под насловом О српској азбуки.23
новим правописом. Као црквено лице и човек Он цело ово дело штампа црквеном азбуком,
истанчаног духа, он је осећао да је променити што уопште није био обичај онога времена
писмо ипак нешто много другачије. када је реч о грађанској литератури, која је
У својим чувеним Писмима из Италије, штампана прилагођеном руском грађанском
Љубомир Ненадовић нам је оставио важно ћирилицом. Стерија је био један од ретких
сведочанство: ,,Нова је ортографија добра, који је подржавао употребу црквене ћирилице
али нијесам рад да ја у томе предњачим. Има у свим сферама српске културе. Он је у овом
ко те путеве крчити без црногорског вла- тексту прво критиковао реформу руског
дике”22. Био је то Његошев коментар након цара, о којој морамо нешто рећи како бисмо
што је, без његовог одобрења, рукопис Лаж- разумели о чему је реч.
ног цара Шћепана Малог Андрија Стојковић Разлог реформи руског писма било је ,,знаме-
штампао Вуковим правописом. Као црквено нито Петрово западњаштво, надахнутост
лице, Његош није могао предњачити у нечему католичко-протестантском културом За-
што је био пропратни симболички чинилац пада, која је кроз његову реформу постала
секуларизације српске културе. космополитски модел за подражавање. […]
22 Љубомир Ненадовић, Путописи, (Загреб: Државно издавачко подузеће Хрватске, 1950), 60.
23 В. Јован Стерија Поповић, Даворје, (Нови Сад: Књигопечатња др. Дан. Медаковића, 1854), 1–8. на: http://
digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=4555&m=2#page/12/mode/1up,
приступљено 25. 8. 2023.

72
Вајања у времену
Петрова ћирилица била је у основи не само
курзивна (‘скорописна’) него и ‘преоденута у
немачку одећу’, тј. преобликована по угледу
на латинску антикву – као графијски из-
раз нове, грађанске Русије, чији је званични
језик постао ’живи’ (народни) руски језик”24.
Ово је писмо преузето и од стране српског
грађанства. Вук је реформисао управо руску
грађанску ћирилицу тако да одговара српском
језику, али он није дирао у црквену азбуку.
Јер, он је стварао писмо секуларне српске
културе. Стога треба освестити чињеницу
да је наша савремена ћирилица већ у довољној
мери преобликована по латиници, што само
симболички указује на припадност српске
културе западноевропском кругу.
V III
С вака традиција почива на забораву. У
дугом ходу историје представе људи се
мењају, те оно што је Србима деветнаестог
века изгледало као укидање традиције – нама
данас представља основ идентитета. Сви-
ма којима савремена ћирилица представља
незападну вредност, морало би се указати
на чињеницу да је она у довољној мери ,,за-
падна”, али не на начин да је то последица
западноевропске хегемоније, већ на начин да
је то израз некадашњег сувереног опредељења
православних словенских нација које су у 19.
веку тежиле приближавању западноевропској
култури. су српске државе желели да сломе, а српски
Истоветна појава разлог је настанка и
средњовековне ћириличке писмености, само
је тадашњи модел угледања представљало
Ромејско царство. Словенска ћирилица је
настала као дериват грчког писма, док је
једино глагољица у потпуности оригинал-
но словенско писмо састављено од стране
Светог Ћирила. Данас није довољно позната
чињеница да је првобитни назив глагољице
био – ћирилица.
24 Вања Станишић, ,,Ортографија и револуцијаˮ, Српски језик XXIII, Београд, 2018, 303–304.
25 Павле Ивић, Из историје српскохрватског језика. Изабрани огледи II, (Ниш: Просвета, 1991), 194.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Поменуте графичке промене ћирилице
показују да се свака промена културне пара-
дигме одражава и на писмо. Важно је истаћи
да су те промене биле у оквирима ћириличке
писмености. Ипак, употреба латинице код
православних Срба данас указује на спори,
али постојан продор западног културног
експанзионизма, који у се труди да подупре
све оне силе које ће довести до унутрашње
дезинтеграције српског културног простора,
делећи га, поред осталог, и на ћириличаре,
латиничаре, двоазбучне, итд.
IX
Ћ ирилица је дакле име које представља
еманацију наше самовласности. Свуда
где је она била – било је и српске културе.
Њен вековни носилац и чувар биле су српске
државе. Пишући о појави ћирилице на Брачу
у 12. и 13. столећу, највећи српски лингвиста
Павле Ивић каже да је сасвим саморазумљива
чињеница ,,да се ћирилица појавила свугде где
је допирала власт српских владара, тако је
природно и њено пресађивање на Брач из
предела с којима је тај оток био тесно по-
литички везан”25 .
Постоји дубока симболичка веза ћирилич-
ког писма и српске државности. Свуда где су
настајале српске државе, било је и ћирилице.
Отуда је она, и као израз политичког суве-
ренитета, увек била на удару свих оних који
народ потчине.
Треба имати у виду да је култура у са-
временом свету један од главних средстава
политичког покоравања. У свом чувеном делу
Деколонизација ума, Кенијац Нгуги ва Тионго
пише о веома важном феномену који наводимо
упркос дужини цитата: ,,Потлачени и експло-
атисани читавог света остају пркосни: желе
слободу од крађе. Али најубојитије оружје
којим се империјализам свакодневно користи
јесте култролошка бомба. Ефекат културо-
73
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Вајања у времену

лошке бомбе оличен је у уништењу вере људи заједништво са свим припадницима ромејског
у своја имена, у своје језике, у своју околину, у културног круга. У њој су похрањене све наше
своје наслеђе и борбу, у своје јединство, у своје везе са православним народима. Исписујући
капацитете и у крајњем у себе саме. Она чини руком ћириличка слова, шта год да писали,
да своју прошлост виде као пустош неуспеха ми припадамо култури Светих словенских
и у њима буди жељу да се од те пустоши удаље. апостола, Светога Саве и свих оних који су
Буди жељу да се идентификују са оним што словили славећи Господа.
им је страно, на пример са језицима других Наша Црква је вековима остала најоданији
народа пре него са сопственим. Чини да се чувар православне словенске писмености и
идентификују са оним што је декадентно никада од ње није одступила, чак и када су
и реакционарно, са свим тим силама које за- наше државе губиле свој унутрашњи компас у
устављају пролеће њихова живота. Она чак бурама историје. Остајући верна чеда Цркве
буди озбиљне сумње о моралној исправности Христове, на слово којим почиње историја
њихове борбе. Могућност тријумфа и победе српске ћирилице подигли смо крст: |.27Оста-
чине се далеким и немогућим сновима. Наме- нимо верни Прволику.
равани учинак је очај, малодушност и колек-
тивно самоукидање. Насупрот пустоши која ***
је створена, империјализам себе представља Гледају га немо и чекају.
као лек и захтева од потлачених да певају Док стоји пред пуном црквом, осећа на
химне хвале са изнова истим рефреном: ‹Крађа себи поглед векова. Отвара Књигу, а рука
је света›. Наравно, овај рефрен сумира ново му побожно подрхтава. Из околних дубрава,
вјерују неоколонијалне буржоазије у многим чује црвкут птица, као шапат ангела. Неки
‹независним› афричким државама”26. вишњи спокој, са фресака, силази међу људе.
Иако писан у контексту афричких прилика, Он застаје у дубоком уздаху. Последњи
већина поенти овог навода данас се односи и пут, несигурним очима тражи брата, и угле-
на постјугословенски простор, а посебно на давши лице Методијево, пронађе мир у срцу
српски народ. Симболички статус латинице, своме. Паства пред њим, жедна Речи, изгара.
чијом употребом се многи осећају савремено, Прекрсти се и прослови:
модерно или пак њоме желе да избегну исти- jskoni bqa{e slovo•j slovo bqa{e otx
цање свог идентитета, представља ефекат b a•
â j b âx bqa{e slovo• se bq jskoni otx b aâ
културолошке бомбе о којој пише Тионго. • v#sq tqm# bxj{=•j be`nego ni~#to`e ne
bxjstx • e`e bxjstx • vx tom# `ivotx
X bq • j `ivotx bq svetx ~k ãomx•
Истинити топос да ћирилица представља Стаде. Подиже поглед и виде семе како
темељ нашег идентитета треба продубити се прима. Ниоткуда, црква задрхта у изне-
неретко подразумеваним детаљем: она је нађењу. На сред прве реченице, беше голуб на
пре свега израз наше припадности право- књигу слетео. Од тога времена молитва не
славној цивилизацији. Јер, иако израз нашег престаде.28
националног идентитета, она означава наше
26 Ngugi wa Thiongo, Desolonising the Mind: The politics od Landuadde in African Literature, (London / Nairobi / Portsmouth
N. H. / Zimbabwe: James Currey / Heinmann Kenya / Heinmann / Zimbabwe Publishing House, 1987), 3.
27 ,,Историја српске ћирилице почиње у XII веку, у тренутку када се у њој појавило слово названо ђерв”,
Петар Ђорђић, Исто, (Београд: Завод за уџбенике и наставна средстава, 1999), 64.
28 Напомена: Наведени текст Зографског јеванђеља дат је у ћириличкој транслитерацији и наведет према
Светозар Николић, Старословенски језик II, (Крагујевац: Лира, 2005), 17. Оригинални споменик писан је
глагољицом.

74
Поводи
Проф др Часлав Копривица
ЗАВЈЕТ У КАМЕНУ И ВРЕМЕНУ
В аше Високопросвјештенство, Ваше
преосвјештенство, часни оци, драги
братственици, рођаци, уважени гости и
пријатељи братства Копривица, господо
копривачка и остала
Сабрали смо се да обиљежимо у Бањанима
и уопште у свим нашим, све мање насељеним
крајевима не тако чест, а за наше братство
јединствен, безмало непроцјењиво важан
догађај освјештавања нове цркве Светога
Николе и уз њу приппадајућег црквеног дома.
И у Бањанима, и у Копривицама, и овдје
на Шљемену, упркос упечатљвој слици да-
нашњег, бројног окупа, све је мање нас који ту
стално живимо. Неко би – неупућен, а ипак
добронамјеран – могао поставити питање
чему црква тамо гдје нажалост чили народ?
Ко ће се у њој молити, свијећу запалити ко
ће је пазити?
Најприје, Црква, као духовна установа, која
нас је неповратно сјединила с послањем Хрис-
товим,– и као народ, и као крај, и као племе, и
као братство, а најпослије и као појединце – нас
је учинила тима који јесмо. Без наше Цркве,
православне и српске, не само што не бисмо
били онакви каквим нас је саздавала наша про-
шлост него бисмо без њене хиљадугодишње,
оплемењујуће и духоуздижуће мисије били ли-
шени готово свега што је у нама најбоље. Зато
сваки храм, сваки нови храм који подигнемо,
није само још једна светиња гдје прислужујемо
Господу него и каменом, фрескама и иконама
оваплоћено благодарење и прислуживање на-
шој мајци Цркви – за то што нас је избавила
из паганских тмуша непросвјећености, за то
што нас је извела на пут истине и сачувала од
кривовјерја, и за то што је стољећима, заједно
с најчеститијим главама нашега народа, пазила
да се никада у својој народно-државно историји
не нађемо на страни неправде. Тако је и данас, и
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
за то смо јој довијека дужни непролазно хвала
– и ријечју, и дијелом, какав је и овај храм који
се данас освјешта.
Но мимо тога, храмови, за разлику од других
свјетовних грађевина, нијесу тек некаква со-
цијално-урбанистичка здања. Тамо гдје су људи
– ту храмова бити треба и мора. Но и тамо
гдје људи нема, или их је можда мало преостала,
и ту треба бити храмова – да сазивајући под-
сјећају на то да је свако тло под капом небеском
довољно добро де се на њему живи, обитава и
моли – а камоли земља предака које је, упијајући
њихов зној, крв и ријеч, за нас, њихове потомке,
већ и утолико постала свéта.
Храм на постојбини – то је подсјећање на
двоструку светост: и богомоље и тла под
њом. То је позив на враћање исходишту, на
враћање у сваком смислу, односно позив на
духовно остајање у близини храма, такорећи
у прихрамљу. Ипак, подсјећам на оно што,
вјерујемо, сви овдје знамо: ниједан храм гдје
се на истински начин молимо истинском Богу
не може бити непотребан, а камоли сувишан.
То добро зна један стари хришћански, од нас
просторно далеки, али духом блиски, попут
нас многострадални, народ, Армени – које ми,
нажалост по агарјански, зовемо Јерменима.
Код њих одвајкада влада обичај да се цркве
подижу и подаље од насељā, чак и по пустйм
брдима, да намјерник, када буде туда прола-
зио, има погодно мјесто да се из светиње, на
коју је случајно набасао или ка којој је можда
намјерно скренуо, обрати Ономе који му је
и на путу најпотребнији – самоме Господу.
Светиња на стáревини – и то наша брат-
ственичка, нашом мишљу, молитвом и рукама
подигнута завјетна светиња, то је неупореди-
ви просторно-временски склад. Ако гледамо у
димензији просторно-видљивогā, светиња је та
која узвисује земљу предакā, дарујући искупљујући
75
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Поводи

смисао вјечитој, нијемој непомичности тла, као

што, на другој страни, тло, које још чвршћим
чине у њему похрањене кости предачке, даје
најбољу тварно-душевну подлогу каменом пле-
тиву храма. Овдје, гдје сада стојимо, завичај је
наше суштине, као што је и, с друге стране, у
овом храму оличена и суштина нашег завичаја.
А ако погледамо у димензији временито-ми-
саоногā: куд год да смо отишли да живимо,
ако смо, ријечју и памћењем у себи понијели
оно на чему почива, односно што оличава ова
светиња, ми смо ипак, у сржи, све вријеме
остајали овдје. Отићи, односно одлазити,
а остати, односно остајати, или: мијењати
се, а заправо духовно себе надзиђујући, а и
тада остајати истим, мада не и једнаким
– није ли то суштина вјечитог обличја свих
духовних путовања – ка истинском себи
појединца, односно ка истинскима себи зајед-
нице? Уосталом, и данас смо се овдје вратили,
као што ћемо се увијек враћати – тј. тамо
одакле смо сваки пут полазили и исходили – и међу друге људе – ријечју: само ако смо у
да бисмо прије свега себи показали да нијесмо свему томе дубински, у најосновнијем смислу,
напустили своје претке, а тиме ни себе саме. остали овдје, чувајући собом завјетно пре-
Сви ми који смо потекли одавде, свеједно дачко сјећање и осијéћање, биваћемо, тамо
да ли носили наше часно презиме или не – гдје год да нас је живот однио на понос и себи
„учествујемо“ у „свакодневном плебисциту“, и свима који носе наше старо, на образ и по
на којем прећутно увијек говоримо Да образ обавезујуће презиме. И тада, ко год и
Својем коприваштву, будући да то сва- гдје год буде срео некога од наше лозе – било
кодневно саглашавање са својим изискује не да носи наше копривачко, или пак неко друго
само национална, већ свака колективноиден- из наше крље потекло презиме, или да смо
титетска припадност. Сви ми, такви, овдје му пак ујчевина – знаће, уколико се тај неко
сабрани, осјећајући духовну саприсутност уподобио узору врлине једне стар лозе, да је
оних који сада саучествују с нама, и живих срео Копривицу, макар ништа не знао, нити
и мртвих – представљамо расијање (или марио ни за Бањане, ни за Црну Гору, нити за
на хеленском изворнику: дијаспору) својег поријекло уопште. Сушта, сáма врлина не
празавичаја. Ми који нијесмо заборавили ко може да се не осјети, не може да се превиди;
смо, којима тај незаборав својег породичног она без присиле принуђује на препознавање
насљеђа не пада тешко већ у томе, штавише, и на поклоњење, макар без ријечи, тихо, у
налазимо дио својег надахнућа и своје снаге, себи, како и налаже скромност, та пратећа
свједочимо да и завичај јесте завјештање саврлина свих осталих врлина.
којем се такође може, којем стално ваља Сви ми припадамо својем народу, почевши
говорити Да и Јесте. од својег краја, својег завичаја. У случају на-
Само ако смо у својем држању, памћењу, шег братства, ми смо Срби као Црногорци,
у томе како себе носимо кроз свој живот односно као Старохерцеговци. Разумије се,

76
Поводи
то што смо пригрлили и вазда, ријечју или
пак без ње, посвједочујемо свој национални
идентитет, повратно се одразило и на наш
доживљај завичаја и својег поријекла. С друге
стране, једно од темељних одређења нашег
припадништва нашој великој нацији јесте Ко-
совско-видовданско опредјељење, који се више
од пола миленија преноси са српског кољена на
српско кољено. Али завјет, а нарочито овај
Завјет, не би могао живјети да је то тек и
само некаква, тобоже апстрактна опште-
национална, односно тобоже апстрактно
општехришћанска традиција. Не, ми можемо
чувати хришћанско- српски лик Видовдана и
зато што то јесте и конкретна, породич-
на традиција. Дакле, ми смо се за светињу
Видовдана опредијелили не само као Срби
него и као Копривице, и то чак без обзира на,
како кажу, копривачко поријекло најмлађег
патријарха у историји Српске православне
цркве, Арсенија Шакабенте, односно једне
од трију нововјековних, „народних“ српских
династија – Обреновића.
Памћење, а градња светиње чин живог
завјештања-у-сјећању, то не служи само некак-
вом пригодном освртању на прошлост, уз њено
тобожње чување нетакнутом савременошћу.
Након свега, ми се не сјећамо само да бисмо
одавали пошту старима, заслужнима, за које
често мислимо да бијаху бољи од нас, него и
због себе, чак можда – усудићу се да кажем – и
понајвише због себе, нас који живимо у некој,
својој садашњости. Сјећање је темељна ствар
духовног оријентисања – и као оријентисања
према исправномē, тј. према истини, односно
као оријентисања према ваљаномē, тј. према
врлини. Онај ко не жели да се сјећа, или се
погрешно сјећа, или се чак „сјећа“ нечега чега
иикада није било – што није непознато ни
овдје у Црној Гори, нити у другим српским
просторима, гдје су нам, неједном, злонамјер-
ници кројили не само „капу“, него и „поткапу“
сјећања – неко такав ће, без икакве сумње, бити
добрано ускраћен, дезоријентисан, каткад и
идентитетски изгубљен.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Традиција је, кажу, заправо само оно што
преостане; а то преостајућē – то нијесу само
сјећања у виду ријечи, већ и здања, светиње,
која су настајале, као што је и ова настала,
из сјећања нас данашњих Копривица на то
ко бијасмо, односно из прижељкивања какви
желимо наставити да будемо, и какви ћемо
остајати, ако ишта ваљасмо. И баш зато
ова црква и овај црквени дом морају бити,
а вјерујемо да ће и остати, залоге даљег
бивања у сјећању и оних Копривица које ће
доћи послије нас.
На крају, овакви подухвати, који су у времену
премоћи пролазности тренутногā и немило-
срдног заборава, можда и мали подвизи, дјелом
показују да ми, као братственичка заједница
постојимо, да смо способни да се саберемо,
организујемо, да поред већ познатих, уходаних
начина братственичког организовања, изнађе-
мо и нове и да учинимо још понешто на шта
ћемо сви бити поносни. Учинити било шта
доказ је да си жив, а направити нешто овако
жива је пројава тога да браттсво наше „сном
мртвијем“ не спава. Поред свих братстве-
ника свих одива и невјеста који су прилогом
или дјелом допринијели настанку ове цркве и
овог дома, посебну захвалност дугујемо прија-
тељима нашег братства који нам се нађоше
у овом благословеним подухвату и којима,
у име брастства Копривицā, још једном
упућујем најдубљу захвалност. Но у име нас
овдје окупљених, и оних који су данас духом
с нама, овдје у Црној Гори, Српској, Србији и
посвуда, широм свијета, највећу захвалност
дугујемо Одбору за иградњу, на челу с Маринком
Мишовим, али и оним братственицима који су
дали незамјенљив допринос, без чије неуморне
преданости и иницијативности, најпослије,
ни овог нашег данашњег окупа, нити повода
за њега, не би било.
Хвала на свакој помоћи, хвала на доласку и
гледали се о оваквим приликама – на многаја
љета!
28. маја 2023. Шљеме
77
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Мр Милорад Дурутовић
УВОД У АНГЕЛОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ
ЊЕГОШЕВОГ СПЈЕВА ЛУЧА
МИКРОКОЗМА1
О д времена када је Алојз Шмаус (1901‒1970),
знаменити њемачки лингвиста, сла-
виста и балканолог, обратио озбиљнију
пажњу на фигуру анђела у Његошевом спјеву
Луча микрокозма (1845) прошло је сто година.
Међутим, у стогодишњем настојању да се
рашчита овај Његошев ангелолошки спјев
није се значајније одмицало од Шмаусовог
искорака, бар у дијелу текстова што се
данас сматрају његошолошким каноном.
Шмаусов(ско)о задржавање на Његошевој
обради теми пада анђела третирано је или
у смјеру компаративних изучавања – како
би се евентуално пронашли извори, узори
и инспирација Његошева – или у хоризонту
теолошких настојања да се испита је ли
пјесник одступио од библијског/црквеног
учења, што је постепено наметало питање
Његошеве хетеродоксије као једно од најзна-
чајнијих у сусрету са Лучом, а, истовремено,
спјев све више изводило из пјесничког у оквир
религијско-философских испитивања. Такав
интерпретативни третман, разумљиво,
захтијева сам текст спјева. Но, ипак, фи-
ксирањем пажње искључиво за тему пада
(паденија) није могуће комплетирати анализа
Његошеве ангелолошког путописа; односно,
сагледати проблем катабазе (питање поријекла
Зла у свијету), те проблем анабазе (питање
поријека Добра у свијету). Како је, наиме,
Луча микрокозма ангелолошки путопис par
excellence, ова два теопоетка веоктора потреб-
но је подробније испитивати, и то, овдје, с
1 Одломак из предавања одржаног у ЈУ Народна библиотека „Радосав Љумовић“, 10. новембра 2023. године.
78
Поводи
амбицијом да се ангелологија разумијева као
дисциплина релативно независна од теологије
и философије, а, опет, у мјери у којој је то
могуће, као сегмент науке о књижевности.
У једном писму упућеном Сими Ми-
лутиновићу, од 24. јуна 1845. године, Његош
пише: „[...] пошиљем ти моје мало дјелце Лучу
микрокозма, мном састављену четири прве
неђеље прошлога частнога и великога поста.
Овијем те дјелцем утруђујем и молим да ми га
даш напечатати у тамошњу дивну печатњу,
да ме изволиш коректором истога бити, на
лијепу карту да се печата, да га у почетку
украсиш каквим високим идеалним вињетом“.
Читавих седам година прије објављивања
Луче Његош једва да је ишта написао, свега
десет, па и то пригодних пјесама. Седмого-
дишње књижевно тиховање, као и тишина (можда
од исихастичког значаја), што побожношћу
смрзне читаоца, након завршног молитвеног
акорда Луче микрокозма: „О преблаги, тихи
учитељу, / слатка ли је света бистра вода / с
источника твога бесмртнога! / Од твога су
св’јетлога погледа / уплашене мраке ишчезнуле,
/ од твога су хода свештенога / богохулни
срушени олтари; / воскресењем смрт си по-
разио, / небо твојом хвалом одјекује, / земља
слави свога спаситеља!“ – већ у симболичкој
равни исписују ангелолошки оквир спјева.
Јер овим спјевом Његош управо и смјера да
пробије границе људског искуства на земљи.
Видјећемо, надаље, да то значи и пробијање
оквира текста и културе.
Поводи
У данима уобличавања Луче владика, како
биљежи Милорад Медаковић, „не пушташе
никога к себи до мене“. Стаус Његошевог
осамљивања, као и усамљеништво његових
(алтер его) јунака (у Лучи пјесник-ходочасник,
у Горском вијенцу Владика Данило), не може се
сагледати изван метафизичког, мистичког и
боготражитељског хоризонта. Ако бисмо
покушали да Његошево великопосно и, како
критичари кажу, „специфично духовно стање“
кроз које се исписује спјев изразимо неким
стиховима из саме Луче, онда бисмо, најприје,
посегнули за уводним пјевањем: „Поклоника
виђи сиромаха / како плови морем к свети-
лишту: / готово је смрзнут побожноћу, / носи
завјет на олтар вишњега“. Пјесник, попут
средњовјековних дијака, исказује скрушеност,
недостојност, те метафором „смрзнут
побожношћу“ молитвено зазива мудрост и
милост Господњу; чини се да исказује биб-
лијску поуку да страх Господњи почетак је
мудрости. Бити „смрзнут побожноћу“ могло
би, тако, да значи бити у посту, молитви и
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
литургији. Слиједимо ли Жарка Видовића, а
толеришући њему својствен херменеутички
редукционизам, онда би то значило бити у
„бестрашћу“, у „врлини софросиније“, како у
(нео)платонистичком тако и у светоотач-
ком смислу. „Насупрот аристотеловском
схватању врлине – као разборите употребе
страсти и уношења мере којом страст по-
стаје корисна и употребива – платонизам
сматра да је врлина могућа тек кад се човек
очисти од страсти. Та очишћеност је софро-
синија. Њоме је душа залечена, тј. исцељена
(цела), пошто је претходно била повређена
’окрњена’ страстима. Зато се, управо пла-
тонски схваћено, та софросинија преводи у
светоотачкој литератури са целомудреност,
целомудрије постигнуто бестрашћем: тада
је душа ’цела’, ’целовита’, ’исцељена’, излечена,
очишћена, подмлађена, чедна, девествена!“
Мотив смрзнутости (леда/студени/сније-
га) Његош широко варира у спјеву. Но, да он
заиста може, бар на самом почетку првог
пјевања имати значење очишћености од
страсти; дакле, имати значење на начин како
то Видовић тумачи ‒ може упућивати и мо-
тив ватрености који се одмах, као контраст,
уводи након строфе са мотивом смрзнуте
побожности: „У ноћ, страшном буром раз-
јачену, / сину мени зрака пред очима / и глас
зачух кано глас ангела: / ’Ја сам душе твоје
помрачене / Зрака сјајна огња бесамртнога; /
мном се сјећаш шта си изгубио; / бадава ти
ватрени поете / сатварају и кличу богиње:
/ Ја једина мраке проницавам / и допирем на
небесна врата“.
Мотив ватрености јесте уведен у свом
традираном симболичном значењу, али је у
хришћанском кључу делегитимисан као могућ-
ност богосазнања: „бадава ти ватрени поете“.
Међутим, у опозцији смрзнут побожношћу –
ватрени поете можемо, можда, препознати
оксиморонско удвајање, профилисано у изразу
„умна чувства“. Сам израз, „умна чувства“ до
сада је темељно тумачио Микоња Кнежевић
79
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
настојећи да истражи његово поријекло:
„Његошев идиосинкретички израз ’умна
чувства’ морфолошки је близак изразима
као што су ’умна крила’, ’умно сјеме’, ’умне
твари’, ’умна сила’, ’умно сунце’, ’умно зрно’,
’умни електризам’, који се релативно често
јављају у његовим дјелима. За неке од њих –
као што су изрази ’умно сјеме’ и ’умно зрно’
– већ је утврђено да нијесу плод самоникле
пјесничке имагинације, већ да своје поријекло
имају у античкој философији, прецизније, у
стоичком учењу о ’сјеменим логосима’“.
Тумачење израза „умна чувства“ дотицали
су и Жарко Видовић, који га смјешта у кон-
текст „литургијског читања“, док у нешто
општијем смјеру Слободан Томовић израз
тумачи као „сложен облик душевног живота“,
као „непосредно сагледавање, наслућивање,
интуицију“, као синергију: „ум, чула, емоције,
инстинкти, готово све душевне моћи“.
Очито је да ови тумачи имају сагласност
да је израз необично важан, да је опремљен сло-
женим теолошким и филозофским значењем,
да представља некакво пјесниково домишљање
да искаже недостатност човјекове сазнајне
(боготражитељске) способности. Поред тога,
потребно је констатовати да се израз уводи
у инцијалној позицији текста Луче, у самој
Посвети, чиме се и од стране самог аутора
сигнализује на његово специфичан значај: „Чо-
вјек орган доста слаби има / да изрази своје
чувствовање, / зато знаке различите дава, /
различите тјелодвиженија, / умна чувства
да објелодани; / но сви наши слаби изговори /
и сва наша слаба чувствовања, / спрам онога
што би шћели казат, / нијемо су сплетено
нарјечје / и клапање душе погребене“.
Пјесничко уздизање душе у надсвјетов-
ност/надвременост, у небеске сфере, могло
би се представити као духовна маршрута: 1)
„умна чувства“ 2) „смрзнут побожношћу“ 3)
Луча/искра 4) Анђео хранитељ 5) Источник.
Прве двије карике у овом ланцу у вези су са
позицијом земаљске егзистенције; као духовна
80
Поводи
припрема, созерцање; као литургијски опит,
јер литургија позива да будемо смрзнути по-
божношћу, у умном чувству; дакле, да видимо
слику Бога живога (икону); да чујемо пјесму
која слави Господа; да додирнемо, цјеливамо,
икону; да осјетимо мирис тамјана; да окусимо
хљеб и вино (евхаристија). То је можда пут да
„оно што је ’умно’“, како тумачи М. Кнећевић,
„почиње да се доживљава и ’чувствено’, што
значи да и тијело почиње да се партиципира
у сагледавању божанских реалитета, а отуда
и у самом процесу сазнања“.
„Умна чувства“, као синергија свих потен-
ција људског (бого)сазнавања уписана су на
нивоу спјева у цјелости, јер и душа уздигну-
та до самога творца отвара вид „са очију
мојијех,/ непрозрачну смртности завјесу“,
и слуша „гласе бесмртне музике/ и небесну
њину армонију“, и осјећа додир „док ме неко за
руку дихвати/ и позва ме пријатнијем гласом“,
и пије „са бистрога тога источника“. „Умна
чувства да објелодани“ ‒ да своје тјелесно
преведе (врати) у душевно стање.
Луча микрокозма функционише као путопис
што се отвара по висини духовног узрастања
(анабаза), али и по дубини силаска у предисто-
рију Адамовог пада (катабаза). Оба сижејна
плана се преплићу, али и додатно усложњавају
уплитањем реминисценција на историјско
(земно) вријеме. То готово симултано развијање
егзистенцијалног и метаегзистенцијалног,
овостраног и оностраног, историјског и
метафизизчког плана присиљава читаоца
да овај многосмјерни боготражитељски
путопис може освајати само етапно, а то
значи фиксирањем пажње не само за линеарну
путању спјева, него и за стално помјерање
напријед-назад.
Не знамо шта је све пјесника могло мо-
тивистати да накнадно Лучи микрокзма до-
пише пролошко пјевање, али га је оправдано
третирати као својеврсну програмску или
аутопоетичку инструкцију. Осим што има
функцију инвокације, Посвета се може разумје-
Поводи
ти као каталог првих и посљедњих питања на
која се кроз свих шест пјевања Луче дају (и
траже) и одговори. Основна идеја уписана у
стиховима Посвета јесте примордијалност
човјекове (адамовске) самоће. То је универзална
слика човјека као космичког сирочета ‒ „човјек
изгнат за врата чудествах“, „човјек бачен на
бурну брежину“, „сиромашан, без надзиратеља“
– и она је дата већ у првој строфи Посвете,
као најсажетији опис човјекове ситуације на
земљи. Све што даље слиједи јесте потрага
за тајном „паденија“, тежња да се проникне у
питања поријекла зла у свијету, али једнако
и у тајну родитељске љубави, односно, да се
проникне у питање поријекла Љубави, као
Божије милости. Тако се Луча развија етапно,
као низ ангелофанија, низ изливања Божије
милости, али пјесниково путешествије одвија
се и по дубини сјећања, боље рећи, пробијања
граница човјековог памћења. То је повратка
у прастање, прапочетак, правријеме, пра-
узрок, пракућу.
Концепт куће овдје би се могао довести
у везу са концептом „почетка“ Јурија М.
Лотмана. „Početak ima odredbenu modelativnu
funkciju – on nije samo svedočanstvo o postojanju,
nego i zamena kasnije kategorije uzročnosti.
Objasniti pojavu – znači ukazati na njeno poreklo“.
Питање „почетка“ јесте основно питање
идентитета. Зато Лотман и примјећује
да је окренутост културе граници почетка
одлика многих митова и текстова раног
средњовјековља, када је постојала јака по-
треба за конституисањем и уобличавањем
разноврсних културних, историјских, рели-
гијских или државних идентитета.
Међутим, питање почетка (у космолошком,
филозофском и религијском смислу) у Лучи
микрокозма носи своју много пута разматрану
контроверзу, будући да је евидентна Његошева
интенција да пробија границу хришћанског
учења, уопште јудеохришћанске културе, како
би прве одговре пјесник понудио кроз ре-креи-
рање визије (првог) Адамовог пада у прегзис-
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
тенцији. Но, то сада оставимо по страни.
Постоји још једно Лотманово промишљање
које, можда, може бити од помоћи када је у
питању покушај да се да разумијева пјесни-
ково проницње о генеалогији зла. „Objasniti
pojavu – znači ukazati na njeno poreklo. Tako
će objašnjenje i ocena neke činjenice, na primer
knezovo bratoubistvo [Мисли се на Povest o
minulim godinama (kijevski letopis), прим М. Д.],
dati kao ukazivanje na to ko je prvi počinio taj
greh. Takav sistem shvatanja obnoviće Gogolj u
’Strašnoj osveti’, gde svaki novi zločin neće biti
posledica prvobitnog greha, nego sam taj prvobitni
akt ubistva u porastu. Zato svi zločini potomaka
uvećavaju greh onoga ko je započeo događaj. S
tim se može uporediti i tvrdnja I. Groznog da je
Kubarski svojim bekstvom preko granice uništio
duše svojih, već umrlih, predaka. Karakteristično
je što nisu u pitanju potomci, nego preci. Tekst
nije okrenut kraju, nego početku. Osnovno pitanje
nije ’čime se završilo’ nego ’od čega je počelo’“
Ни сагрешење првих људи (Адама и Еве),
ни први злочин (Каиново братоубиство),
него је први гријех, а то значи побуна анђела
предвођених Сатаном, коријен сваког зла на
Земљи, што Његош развија као своју поет-
ско-религијску тезу, и то аналогно култур-
ном обрасцу који описује Лотман. Сатанина
побуна на небу могла би да се разумијева баш
тако, као акт примордијалног гријеха који у
сталном порасту. Онда то значи да је у Лучи
микрокозма понуђена демонолошка концепција
зла. У финишу четвртог пјевања Његош
представља, ако можемо тако рећи, прву
генерацију палих анђела, односно, Сатаниних
саучесника: Алззенк (Кнез зла), Илзхуд (Дух
зли), Алзавалг (Глава зла), Обенизрем (Мр-
зитељ неба) и Јаобаз (Забоја, склон боју). За
њима слиједи попис земаљских, демонолошких,
војвода: Адам, Ноелопан (Наполеон), Разец
(Цезар), Аскела (Александар Македонски) –
„Ах, несретни роде славољубни, / скупо ли
те та погрешка стаде!“. Другим ријечима,
долази до преливања митопоетске у исто-
81
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
ријску стварност. Оба реда богоотпадника
именују се кроз поступак једноставне поет-
ске мистификације, што прије иде у прилог
Његошеве алегорије или параболе, него што
може садржати неке другачије конотације.
Именовање демона овдје је, изгледа, поступак
илустративног исказивања демонолошких
потенција зла што дјествују на земљи. То
је каталог зала, почевиш од првога, у сваком
смислу ријечи првог – гордости, до вла-
стољубља, славољубља и мржње. То су, дакле,
„Сатанини злоумишљеници“.
Пето пјевање Луче микрокозма снажније от-
вара простор за тврдњу да Сатана, као отац
гордости, на земљи налази своје сљедбенике,
што својом вољом одржавају у сталном порасту
силину примордијалног гријеха. С друге стране,
у финалу Луче даје се увјерење да је и силина
првородне Љубави у сталном порасту. Али то
никако не води помишљању како Зло и Добро
стоје у некој космичкој равнотежи, балансу.
82
Поводи
Таквих схватања има на Далеком истоку, има
и код енглеског пјесника Тенисона, али нема и
код Његоша, јер поред других вектора, он Лучу
отвара као мистичко чекање Страшног суда
за Адамово потомство, јер је оно прво племе
богоотпадника прије Земље уништено: „По
побједи страшној над Сатаном / велико се
собраније стече / у палати цара превјечнога:
/ архангели првопрестолници / и премноге
хиљаде сјајнијех / херувимах и пак серафимах
/ благодаре творцу могућему / рад повратка
блажене тишине, / за свијетлу његову побједу
/ над владалцем злости и несреће“. „Блажена
тишина“ јесте и блажена бјелина која слиједи
након завршних стихова Луче. Важно је при-
том запазити да завршна строфа спјева јесте
молитва захвалности упућена „преблагом“ и
„тихом учитељу“, што јесте и симболички
повратак на сами почетак спјева, јер он,
такође, почиње исказом захвалности: „Да,
свагда ми драги наставниче“...
Косово и Метохија
Иван Ћоровић
ИЗ СРЦА О ДУШИ
П ишем из срца Црне Горе, из Никшића
града, о Косову и Метохији. Пишем
из срца о души.
Косово и Метохија су биће нашег народа,
колијевка православља и мјесто одакле смо ми
Срби потекли и којем би требало стално да се
враћамо. Од малена се у мојој породици причало
о Косову и Метохији, васпитаван сам и учен да
је то мој духовни центар.
Срећан сам што су ме родитељи тако учили
и васпитавали, али понекад ми се чини да можда
за то није ни било потребе. Као да сам и прије
рођења имао тај осјећај. Косово и Метохију
осјећам као дио себе, тај је осјећај искрен и
чист из срца, родитељске ријечи и васпитање
само су га надоградили. Лако је нама који смо се
родили са тим осјећањем. Али због оних људи
који не прате своје осјећаје, који не живе ис-
крено и који продају своју душу, морамо чувати
истину о Косову. Али не замјерам им, не може
свако бити Србин.
Прошле године у Црној Гори опет смо
свједочили колико је Косово непролазна, вјеч-
на тема у нашем народу. У мојој домовини,
најљепшој земљи – Црној Гори, мјесецима је
народ организовао литије за одбрану светиња.
Ниједна литија није почела а да се није осјетио
дух Косова, да се нису пјевале пјесме о Косову
и ниједна се није завршила без помена о Косову.
Косово је темељ наше вјере и народности, а
литије су биле кров те наше вјере. Кућа се гради
од темеља. Да немамо дух Косова у себи не би
било ни величанствених литија које су показале
слогу, величину и храброст народа.
Народ на Косову није сам и остављен, иако
то политичари представљају тако. Желим да
народ који буде читао ово зна да није сам и да
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
има нас спартанских Срба који нијесмо издали
нити ћемо икад издати.
Поносан сам на српски народ који живи на
Косову и Метохији, сматрам га светим народом
јер живи на светом мјесту. И тамо чува наше
светиње. Да би се један народ уништио, тре-
ба му уништити писмо и културу, баш тако
покушавају да униште српски православни
народ и зато су баш напали гдје највише боли,
у срце сваког вјерника, напали су нам Косово и
Метохију. Треба да знају да су дирнули у осињак
и да су Срби поносан народ, поготово ми спар-
тански Срби, који идемо стазом светог Петра
Цетињског, благопочившег митрополита Амфи-
лохија Радовића и новог митрополита Јоаникија
Мићовића, који духом и изгледом показује какви
смо ми Црногорци, спартански Срби.
Док пишем ове редове, сузе ми крећу, знам да
се осјећате остављено и издато, знам да живите
у страху, али исто тако желим да пробудите
свијест да нијесте сами и да док је год иједног
Србина и док год је иједног нашег манастира
Косово и Метохија ће бити српско, православно
и никада неће постојати граница.
Не желим да ми Американци, Британци,
Французи и остали НАТО паметњаковићи
причају о мојој историји и да ме уче чије је Ко-
сово и Метохија. Ако није наше зашто нам га
отимају?
Желим да свако ко прочита овај текст,
вјерује у ово што пишем, да мишљење које сам
изнио овим текстом дијели омладина Црне Горе
и да знају да ћемо се још ћерати.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
Иван Ћоровић, 23 године
Студент Машинског факултета УЦГ
83
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Јован Вукосављевић
ИСКРА КОСОВА
Још једна тамна ноћ над Београдом.
Месечева светлост се поиграва на небу
и њен одсјај се спаја са мирним таласима
Дунава, бришући јасну линију између земље и
неба. Мост, наизглед празан, у дубокој тами
скрива силуету младића. Након још једне
бурне ноћи проведене по клубовима, изнурен
празнином и осећајем залудности, Бошко је
кренуо кући. Типичан је представник себичне
лакомислене омладине којој ништа није свето
и коју занима само ужитак. Дане проводи у
беспослици а ноћи у скитању, уз повремено
опијање, док му врхунац живота представља
нови концерт неког репера.
И сада хода са слушалицама у ушима, глув и
слеп за свет око себе. Након још једног „дугог
84
Косово и Метохија
путовања кроз ноћ“, стас му је био неочеки-
вано усправан а корак лак. Одједном, прену
га гласан звук аутомобила који је надјачао
басове у његовим ушима. Изненада обасјан
бљештећом светлошћу фарова, схвативши
да га секунде деле од ударца, младић се баци у
страну и у том тренутку време као да стаде,
а над њиме се из беле светлости налик магли
појави висока фигура анђеоског лица. Када
се навикну на необичан сјај у којем се обрео,
заусти да постави гомилу питања али његове
усне осташе непомичне док се призор пред
њим и даље мењао.
Металну конструкцију моста убрзо је
заменило широко поље а ноћ се претворила
у дан. Свитало је. Момак устаде са земље
Косово и Метохија Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

збуњено гледајући око себе и опази мноштво но младићу кога историјско наслеђе никада
људи у околопима који су стајали крај опасаних није пуно занимало. Стајао је у припрати
коња. Јутарњу тишину нарушавало је само удишући жудно лековити мирис пчелињег
узнемирено рзање коња и песма коса, али воска и тамјана, не би ли из чула и свести
погледи ратника бејаху мирни и замишљени, потиснуо мирис крви. Још увек је плакао, али
уперени некуд у висину. Препознаде српског осети како му се узбуркане емоције стишавају
орла који је красио штитове и покуша да им а у душу се настањује дотад незнани спокој
се обрати, али они, на његово чуђење, нису који је тихо растао док је гледао фрескама
реаговали, за њих је, чини се, био само дух украшене зидове.
или неми посматрач. Нешто га неизециво Живописне боје и библијске сцене, иако
привуче младом витезу високога стаса, црне непознате младићу, привлачиле су његову
косе, са барјаком у руци. Једини он није гледао пажњу и упијале погледе који су се губили у
кроз њега већ нетремице у његове зенице. златним ореолима и модром небу над њима.
Његове очи учинише му се познате. „Исте Очи му застадоше на осликаним ликовима
као дедове и моје“, помисли, гледајући небе- међу којима препознаде неке од ратника чијег
скоплаве очи које су се у његовој породици је подвига управо био очевидац. Са зидова, из
непогрешиво преносиле са оца на сина, као дубине времена, спокојно су га посматрале
наслеђе. По усредсређености и присности непомичне зенице предака.
погледа Бошко разумеде да је баш овај ратник Када се чула и дух умирише, у углу манастира
његов предак и покуша да му се обрати, али опази монахињу у молитви. Осети инстинктив-
горки израз витеза, пун љубави и прекора,
казивао је више од речи. Затим се време убр-
зало. Над пољем се надвише тамни облаци а
потмули звук коњице у јуришу проламао се
равницом. Чули су се ратни покличи војски
а поље испуни толико ратника, да се зелена
трава нигде није видела. Над главама су се
вијорили барјаци. Гледао је свог претка како
вешто барата мачем, одбијајући противничке
ударце, и помаже саборцима у одбрани. Кад
први српски војник паде, Бошко осети резак
бол као да и његова прса прободе турски мач.
Потом се поље испуни крицима, прашином и
крвљу и он затвори очи од страхоте призора.
Крајичком ока још ухвати последњи призор:
усамљени последњи плави барјак вијорио се
на бојишту у руци његовог претка, око којег
је непријатељ стезао обруч.
Није могао да гледа тренутак када ће га
оборити са коња и савладати. Ридао је када
се привиђење са моста поново створи пред
њиме. Када је дошао себи и подигао главу,
очи му се привикоше на полутаму. Сада су
се налазили у цркви, толико је бар било јас-

85
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
ну потребу да се и он моли, те поче да понавља
њене речи. У почетку чудне и необичне, ускоро
су присно клизиле с његових усана, као да су се са
сваким удахом његове груди пуниле животном
снагом. Док се свећа пред њим полако топила,
уз полугласни шапат, светло биће од раније
климну главом и доба дана као и време се поново
промени. Сада су се налазили испред те исте
цркве, али празне и оронуле. Младић усмери
поглед на брдо, недалеко од манастира, на коме
је видео некакву војску и запути се тамо. Када
је пришао већ посве близу схвати да је пред
њим српска војска која је поносно марширала
носећи пуковску заставу коју је красио мотив
свеца. Видевши заробљену турску заставу и
пушке које је војска носила, увиде да се сада
налази у периоду Првог балканског рата. То
је закључио највише по томе што су војници
личили на оне са корице једне књиге која му је
поклоњена а коју никада није ни пипнуо али
која му је служила за декорацију. „Видиш ли
онога на коњу?“, упита анђеоско биће, „И он је
твој предак,“ рече, а дечко се поносно насмеја
гледајући стаситог официра. Док је корачао
уз војску дивио се њиховом одмереном кораку
и томе да су сви ишли као један, без трунке
замора. Младић је упијао пејзаж и, мада је већ
осећао замор који на њега паде као облак, није
могао да стане док су ишли пут Призрена.
Наједном време се поново убрза и младићу
пред очима прођоше слике хиљадугодишњих
мука српског народа на Косову. Видео је све...
убиства, мучења, спаљене цркве, порушене
домове, погроме. У свести су му одзвањале
речи које је некада прочитао, а тек сада раз-
умео: „Ој, Кососво, грдно судилиште, насред
тебе Содом запушио“. Запањила га је срчаност
мушкараца и кротко страдање жена и деце,
али оно што му је остало у очима, а што су
сви делили до последњег даха, била је свест о
себи и вера у Бога.
У глави му се заројише мисли и питања.
Запита се како га никад раније Косово није
занимало и схвати колико му је живот до
86
Косово и Метохија
сада био површан и испразан. У свести су му
звониле речи за које није био сигуран да ли их
он изговара, или му се анђео обраћа: „Косово
и Метохија нису пука територија, нити је
оно нека парола која је давно изгубила значење.
Косово је пре свега саставни део свакога ко
себе зове Србином и тек када свима почне
да припада у души, поново ће почети да Вам
припада на јави. Оно је она нит око које сте
настали и које се никада не смете одрећи,
уколико желите да се сматрате Србима.
Оно је најлепши цвет неке дивне баште који
морате увек брижно заливати да би опстао,
али када само једном погледате и помиришете
тај цвет, одмах схватите да је вредан свих
мука. Није то обично парче земље и његова
вредност се не може мерити златом, али је
ипак вредније од било чега овоземаљског. То
је земља кроз коју не протиче вода већ српска
крв, вера и баштина. Оно је најсјајнија звезда
на српском небу и највреднија руда коју Србија
има. Оно је мисао коју треба вечно неговати
и најлепша песма коју српски народ још није
до краја испевао.“
Кад речи утихнуше, светла фигура поче
да бледи и нестаје. Младић направи инстик-
тиван покрет ка анђелу, али га пресече јак
бол. Док је полако отварао очи, видео је бело
светло болничке собе и своју подигнуту ногу
у гипсу. Упркос томе, осмех му није силазио
са лица. Погледао је кроз прозор и видео да је
скоро јутро. Изненадио га је призор
Беличасте светлости на истоку у облику
крста иза кога се назирала порука: „Будућност
није предодређена, већ је оно шта ми направи-
мо од ње.“ Он у томе препознаде поруку бића
које га је освестило и заувек га променило. Од
тада младић је проводио дане ишчекивајући
тренутак када ће моћи да заиста крочи на
Косово и Метохију, мада је дубоко у души
осећао да је већ био тамо и да тамо припада.
Схватио је да свако од нас у себи носи искру
Косова коју можда још не препознаје, али коју,
када спознамо, заувек одређује
Прича
Радинко Крулановић
ТУ САМ ЈА, ТУ САМ!
Т аман сам помислио да нас је Бог ос-
тавио, кад оно, гле чуда. Шетао сам
поред Старог града у Будви кад одједном
море изрони. На мору сунчеви зраци а у
зрацима свјетлост. У свјетлости брзина.
У брзини снага. У снази прекрштених руку
и ногу сједи нико други до Бог.
Гледа и гледа. Ништа не говори. Богами
нешто ме је гледао прекорно. Мора да је због
тога што сам мислио да се негдје сакрио,
па не хаје за молбе и сиротињске молитве.
Немадох куд, погледах и ја пут Њега.
Све мислим проговориће:
„Ајде болан“, у себи кажем, „реци нешто,
шта си их прекрстио“.
Гледам, очекујем, ништа.
Не проговара.
Шта да радим?
Да ја нешто кажем?
А шта мајчин сине?
Шта му рећи, како ?
А видим морам. Богме, Он неће. Тачно
га видим. Ма да хоће скинути овај поглед
са мене као да би проговорио. Ја погледни у
страну, Он ме гледа. Ја у земљу, Он у земљу.
Ја у небо Он у небо.
Шта му је ово данас, хвалим те Боже?!
Шта изводи?
Проговори болан, све у себи говорим, а
Он ме још прозорљивије гледа.
Богме немам куд. Рећи ћу му, па куд пукло
да пукло. Како, како само да га ословим?
Да му кажем Господине Боже, наљутиће
се? Мислим а страх ме обузима. Има Он име.
А гдје да га именом зовем, нијесам са Њим ја
толико присан.
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
А богме и јесам. Сјећам се како сам му јед-
ном причао о „јадном Милији“, да га поштеди,
да му муке узме. И узе их, поштедје га.
Рећи ћу му просто, Боже.
На то се не може наљутити.
Бог је!
Ако би се због тога љутио, има се куда и
разљутити. Све је његово па му широко поље.
И одлучих. Сав се накостиијеших, успра-
вих, груди истурих, главу задигох и право у
очи га погледах. Е како погледах, језик ми се
свеза, уста осушише, руке клонуше.
Ни једне да зуцнем. А таман бијах наумио.
Само што нијесам изустио. Али стисну се
вилица.
Почех у себи да причам, почех, а све гледам
чује ли ме?!
Мора да чује јер видјех да ме блаже погле-
дује.
А шта рекох, ако будем знао, Бог ме убио.
Ево овако почех.
„Боже, Боже, драги Боже, гдје си досад?
Колико те чекам!
Колико те јадни човјек чека, колико ти
се нада, колико те дозива, а Тебе нигдје“!
Нијесам дизао поглед, али сам причао,
онако из срца па шта Бог да.
Наставих: „ево толико година... знам, знам
да имаш разлога да се љутиш, али Ти си Бог.
Ко ће ако не Ти бити разуман, широка срца?!
„Знам ја све“. Знам какве смо ти јаде
задали и задајемо. Живот си нам дао и го-
ворио како треба живјети. Знам за јабуку
раздора, знам ја за ђавола посла. Знам, а камо
среће да никада нијесам знао па ме и Ти не
би гледао тако.
87
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Прича

Преварсимо те давно, знам, зна

нам јабучица. Знам да Ти Сина по-
пљувасмо, распесмо. Знам све и
видим да нијесам срећан што знам,
ни ја, ни ико мој.
Ко је у знању срећу нашао?
Ко!?
Само још дубљи јаму ископасмо
и дубље пропадосмо.
„Драги Боже“, (наставио сам)
„знам ја да си ти знао да ће човјек
погријешити, али си рачунао кад
сазна дозваће се. Рачунао си да никад
није касно, и разбојнику на крсту
у задњи час си опрости. Дајеш Ти
нама шанси као нико.
Причам, а све бих да погледам,
али погледај мачин сине. Не причам
било коме, него Богу, ако претекнем
добро ће бити.
Погледаћу, Бог је, неће замјерити.
Зна Он, да ево иако нијесам стално
са Њим, нијесам ни против Њега.
Погледах. Видјех море. У Њему
сунчев зрак. У зраку свјетлост. У
свјетлости брзину. У брзини снагу.
У снази самилосни поглед...
Видим мило му што са Њим при-
чам. Није ни Бог да неће да чује, него
ми му причамо да нас не чује.
Осјетих радост. Видим, није
Он оставио нас него ми хоћемо да
оставимо Њега. А Бог ко Бог није
рачунџија. Ширина је Он. Није сит-
ничав. Није давао да би узео, него
је дао да бисмо и ми дали и тако
добили себе.
Хтједох рећи још нешто, али
као да зачух глас - пробуди се, про-
буди се!
Немило отворих очи. Морам на
посао ићи, док из неких умилних
дубина чуо се глас : „Ту сам Ја, ту сам!
Чији је то глас био...?!

88
Поезија
Биљана Макевић,
Филолошка гимназија, Београд
ПЛОДОВИ ЗЕМЉЕ
Живим у доба кад је
најпримитивније
србовати и бити верник.
Стално нека чуђења,
правдања, тумачења
мене кроз мој покушај
да верујем.
Да верујем у кактус.
Никоме не би сметало.
Али у Христа...
То је већ озбиљна шифра.
Живим у доба где ће многи
рећи да сам луда,
да је моја вера обмана,
да је превише, претерана,
сигурно нека патологија,
мора да је због мог одрастања,
мог живота и мојих страдања.
Живим у доба где многи мисле
да им судим, а заправо
суде они мени.
Данас је 2023. година.
Православни Срби су
потлачени у рођеној земљи.
Од стране истих себи.
Од стране Срба који се стиде
себе, своје вере и своје нације.
Живим у доба кад морам
да поставим крајње
чудновато питање:
Да ли се ви, непримитивни,
стидите и Саве Шумановића,
Мокрањца, Живојина Мишића,
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
владике Николаја?
Нећу наводити и жене.
Намерно. Јер ми се може.
А знам, оне се неће љутити.
Јер ме воле.
Живимо у доба када
за православна права
не смемо да се залажемо
јер је то наметање.
Само православни намећу,
а остали умећу
како и шта хоће
јер је њихово воће
из стране земље,
па је сигурно и слађе.
Питам се где су расли
сви ти који нису овако
деградирани,
примитивни, прости.
Можда на бечком двору?
Можда у њиховим кућама
главну реч воде гости?
Било како било,
након година снебивања
што идем у Цркву,
као да крадем,
отимам или убијам,
не изненађује ме
што сам прогнана.
То ми чак и прија.
Може се рећи
да сам ничија.
То значи да сам
Христова...
89
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Поезија

Само сам Његова. Знам... То можда неће

И само Он зна увек бити довољно.
где сам све била, Знам... Можда се и повучем,
како сам ходала, ако проценим да је тако па-
у којим морима пливала, метно.
на чијем рамену спавала, Али у мом срцу, моја бит кли-
коме се дивила, цаће
кад ми је суза канула да Црква Небеска доћи ће.
и ко ми је исту брисао. И душе наше Он загрлиће
Љубављу. онако како су и страдале.
На велику жалост многих, Јако. До краја.
то је била моја земља. У векове векова.
Моја планина.
Моје село. Моји градови.
И да, и моја Црква. А кад одавде одем,
Црква. Црква. ја ћу понети себе
Рекла сам ЦРКВА. и све што је моје.
Ко ће да ми забрани? Мој крст, моје мирисе
и плодове земље.
Моја земља је И српске. И шпанске.
мени дала све И норвешке...
што је имала.
Бољу немам. Луталице не знају
И оваква каква је, како им је тачно име.
пала и посрнула, Али знају да њуше
мени је добра! и да памте мирисе.
Коме то смета,
може слободно да прошета Кад одавде одем,
по неким напреднијим ја ћу понети себе
цивилизацијама и све што је моје.
где су људи бољи, Мој крст, моје мирисе
паметнији и културнији. и моје плодове земље.

Моја земља И знам, мирисаће све.

мени не смета. На божуре.
Ја је волим и увек ћу Црвене.
да је браним!
И Цркву. И Гору Црну.
И Херцеговину.
И Шумадију.
И Косово. И Метохију.

90
Поезија Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

Радисав Бато Ђурковић

СВЈЕТЛОСТ НА ГОРИ
Звијезде над гором чудно ли сјаје? Да њено име острошки камен
То светац камену живот даје. Сваки прославља ко свети знамен,

И тамо гдје гнијезда справљају ласте Од латице у цвату, до човјека

Из сивила точи и грожђе расте, Сви траже искру, срцу лијека.

Жедној души, ех животе, И сваки облак што се црнио прије

Свакој дарује по зрно љепоте Над Острогом искри, душом се смије.

Јутром и вечером тихо слази Острошки свече, предивна славо

Да их обијели и преобрази. Претвараш земљу у небо плаво,

И тако сурова острошка греда Па наше грешне ноге кад газе

Постаде кошница воска и меда. Исцјељују их твоје стазе

Ту ће свијеће и луче да горе Водећи кораке ка твоме скуту

Све од прве, до задње зоре. И оном једином светом путу.

Руке се свиле са сваког краја, Гдје год је твоја нога стигла

Да почасте чашом небеског сјаја Небо се спустило, а земља дигла.

На којој у вјеки вјеков блиста На овом камену вјечно је славље

Младо лице Спаса Христа. Ту траје пјесма, радост и здравље.

Златокрили у гори, води, трууну, Из острошке пећине сунце грије,

С тобом се дјеца у мајци куну, Свети наш отац Василије.

У ноћ си савио свјетлост дању, Вјекови кличу са Острога:

Сваког живота већу, не мању Господу појмо, славимо Бога!

И прославио небеско лице

Пресвете Мајке Богородице

91
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Архив

Митрополит Дабробосански хаџи Сава Косановић

ПИСМО МИТРОПОЛИТУ МИТРОФАНУ

БАНУ

В аше Високопреосвештенство,
Господине Митрополите,
Мој љубазни брате и отче!
Са Вашијем светијем молитвама ја сам
здраво и весело приспјео на Ријеку, а у такоме
дочеку од народа, каквоме се ја доиста нигдје
нијесам могао надати! То је све учињено по
превеликој доброти нашег премилог и ви-
тешког Господара Књаза. Свемогући Творац
нека му подари љета Нестарава, а прослави
Њега и Његов Височанствени Дом највећом
срећом до безкрајнијех вјекова, на дику и
величину цијелога Српства. Дај Боже! -
Замислите само: коњаници ме сретоше
на једно пола сата изван вароши; а цијели
баталијун одабраног грађанства при уласку
у варош, на челу старога витеза и отврдлога
на „крвавима пољанама“ јуначине сердара Саве
Јовићевића! Па онда грађанство обојега спола
поређано дуж цијеле вароши, све у стојећем
руву, клањаше се и поздрављаше мене недос-
тојног. Најпотље и школска дјеца са пјесмом,
са звоњењем звона и развијеним заставама
на кућама! Заиста, ако смртни човјек може
бити сретан на земљи, а паћеник утјешен,
то сам се ја тако осјећао и осјећам. Владико
свети! Ја немам довољно ријечиј, с којима
бих умјео изразити моју благодарност према
Њ. Височанству Господару. Просто да Вам
кажем, да сам од радости заплакао и зајецао
се као мало дијете!
Нека је слава Господу, хвала Њ. Височан-
ству, а признање и Вашој братској љубави,
јер ме је и пречастно свјештенство дочекало
пристојно, па и онај млади човјек ставио
ми се на расположење, коме сте Ви имали
доброту наредити.
Квартир ми је неисказано угодан и топал,
те се осјећам потпуно задовољан. – Мада
сам одма по доласку депешом благодарио
Њ. Височанству, то опет молим и Ваше
Високопреосвештенство, да у моје име још
једном Ви лично будете тумач моих осјећаја
пред Његовим Височанством премилостивим
Господаром.
Захваљујући Вам и одавле на искреном
гостопримству и препоручујући се Вашим
светим и Богоугодним молитвама изволите
предати моје поздравље Г.Г. Министрима и
свештенослужитељима Ваше свете Мит-
рополије. Кад Вас сретно пут овамо нанесе,
молим Вас најпокорније, да ми будете мили
гост.
Јесам
Вашега Високопреосвештенства понизни
у Христу брат и слуга
Митрополит
Х. Савва Косановић

92
Архив
Андреа Перић
КОНЗЕРВАТОРСКО-ИСТРАЖИВАЧКИ
РАДОВИ У МАНАСТИРУ ПОДВРХ
М анастир Подврх - културно и исто-
ријско благо Епархије будимљанско
никшићке саграђен је почетком 17. вијека,
тачније 1606. године у вријеме пећког архие-
пископа Јована. На тада тешко доступном
мјесту, у близини Ђаловића клисуре подигао
се храм посвећен светом Николају Мирли-
кијском чудотворцу. О зидању и украшавању
храма свједоче два натписа, један на каменој
плочи изнад улазних врата храма и други на
западној страни изнад врата у наосу.
Живопис цркве посвећене светом Нико-
лају настао је у периоду од 1613/14 године , од
стране једног од најзначајнијих сликара тог
времена - попа Страхиње из Будимља. Он се,
што није било баш уобичајно, у овој цркви
потписао на два мјеста у олтару (у ниши
проскомидије поред ,,мртвог Христа’’ и у ап-
сиди на крају величанија Богородици - свитку
који држи архангел Гаврило). Зидне слике у
Подврху спадају у Страхињина зрелија дјела.
На улазу у сами храм дочекује нас осликана
фасада храма, гдје су код врата осликани ар-
ханђели, у ниши изнад натписа у камену веома
оштећен приказ светог Николе, у горњим
зонама поједини догађаји из Новог завјета
(невјеровање Томино, Христос исцјељује
раслабљеног, Христос и Самарјанка), а у
самом врху налази се осликан Пантократор.
На зидовима и у своду припрате осликане
су бројне сцене из живота светог Николе, док
је наос испуњен сценама из Новог завјета.
Живопис овог храма је веома садржајан те
је немогуће сажети га у пар реченица.
Иконостас изузетне љепоте настаје
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
трудом Јована-Козме, који је такође један од
најцјењенијих иконописаца 17. вијека. Њего-
ви радови су заиста једни од најзначајнијих
радова у свијету иконописа. Такође у мана-
стиру се чувају и иконе Јовановог-Козминог
ученика Радула.
Поред умјетничких драгоцјености везаних
за ову цркву, постоји још много покретних
културних добара од којих ћу издвојити
Дивошево јеванђеље, пронађено у скривни-
ци манастира Подврх а које се данас чува у
ризници Цетињског манастира. Јединствен
примјер рукописне књиге на пергаменту, рађен
за племића Дивоша Тихорадића.
Управо неприступачност овог манастира
утицала је на могућност скривања веома
значајних рукотворина.
Превентивна заштита и конзерваторски
радови у манастиру започети су у августу
мјесецу ове године и они су неизоставан дио
који предстоји великим радовима на обнови
ове цркве. Наиме, црква је угрожена на више
начина, те је неопходно извести већи број
архитектонских и грађевинских радова. Ста-
билизација темеља као предуслов за безбједност
и постојаност цркве је од великог значаја.
Затим санација зидова храма, као и замјена
постојећег крова од клиса, који је у већој мјери
оштећен и чији поједини дјелови недостају.
Сви ови радови представљају одређену
опасност за изузетно важан фрескопис и
иконопис и спроводе се у сарадњи са фирмом
Рестартинг, која обавља конзерваторске
и архитектонске радове, а на чијем челу су
стручњаци Веско и Гордана Ражнатовић.
93
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024. Архив

Различите врсте оштећења бојеног слоја

Затечено стање живописа је само потвр- Поједини фрагменти живописа су већим

дило ставове о неопходној превентивној
заштити. Због пукотина и помјерања зидова
дошло је до озбиљних механичких оштећења
живописа,нарочито у своду припрате.
Затечено стање живописа је само потвр-
дило ставове о неопходној превентивној
заштити. Због пукотина и помјерања
дијелом одвојени од зида и кречног малтера,
док је у сваком дијелу храма (егзонартекс,
припрата, наос и олтар) присутан заиста
забрињавајући број потклобучења.
Прије самих конзерваторских радова од-
рађено је 3D снимање унутрашњости цркве и
тиме су добијени снимци, односно фотографије

Изгубљени фрагменти живописа и пукотине у зидовима

Посебно угрожени фрагменти живописа и уклањање претходних нестручно изведених конзерваторских радова

94
Архив
високе резолуције читаве унутрашњости. Ово
је савремена и надасве пожељна могућност
савремене фото документације непокретних
културних добара, извођена од стране тима
из 3D virtual heritage.
У циљу заштите фресака од могућих
нежељених последица будућих грађевинских
радова живопис је пажљиво фиксиран ко-
ришћењем метил целулозе и тракама памучне
газе. Приликом фиксирања уочено је мноштво
оштећења носиоца и бојеног слоја. Велики
број механичких оштећења у виду већих и
мањих пукотина и недостајањем читавих
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
фрагмената испраћено је са отирањем, пулвер-
зацијом, љуштењем, дисколорацијом и мрљама,
солима, прашином, чађи и прљавштином, као
и посебно заступљеним микробиолошким
узрочницима пропадања бојеног слоја.
Током радова и сагледавања различитих
типова оштећења, изузетно су се истакла
микробиолошка оштећења, како оптичком
опсервацијом тако и пропратним нежељеним
дејствима на човјека у виду: кијања, кашљања,
вртоглавице и слично. У најкраћем року су
узети узорци са више сегмената живописа
и иконостаса. Након добијених резултата
утврђено је присуство више врста гљива,
квасаца и бактерија. У зависности од мјеста
узетог узорка зависи и заступљеност одређе-
них микромицета. Констатовано је прису-
ство врста родова: Alternaria, Aspergillus,
Cladosporium, Epicoccum, Penicillium, Rhizopus
и друге. Неке врсте од њих представају уз-
рочнике детериорације зидних слика, доводе
до расољавања и круњења бојеног слоја, док
су неке токсикогене као што су Аspergillus
flavus или патогене као што је Paecilomyces
која може проузроковати болести код човјека.
Након добијених резултата неопходно је
било да се микробиолози ин ситу упознају са
стањем живописа и да том приликом ураде
детаљно узорковање, ради нових и друга-
чијих врста истраживања. Том приликом
су узети и узорци за метагеномске анализе,
које се по први пут раде за неко културно
добро у Црној Гори. Треба нагласити да ове
радове изводе микробиолози са Биолошког
факултета у Београду: др Никола Унковић,
др Милица Љаљевић Грбић и др Александар
Кнежевић.
Због свега откривеног живопис је неопходно
третирати погодним биоцидима и заштити
га од других узрочника пропадања, колико је
год то могуће.
Упоредо са истраживањима зидних слика
извођени су радови на заштити и демон-
тирању посебно вриједног иконостаса. Као
95
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
припремни радови за демонтажу иконостаса
били су израђивање заштитних кутија у
којима би се чувао иконостас, као и израда
цртежа у ком су се уносиле ознаке према којим
би паковали и означавали одређене дијелове
иконостаса. Према томе, иконостас је по-
дијељен у три цјелине: А, Б и Ц;
- у којем цјелина А представља доњу зону
коју чине 4 иконе, кемер и двери;
- под Б се подразумјева скуп 13 икона - де-
изисна плоча Христа са апостолима;
- и трећа цјелина Ц обухвата Распеће Хри-
стово - крст са његовим подножјем у виду
96
Архив
двије аждаје, иконама Богородице и младог
апостола Јована, као и бројним орнаментима
који су приковани на самом крсту.
Иконостас је скидан пажљиво и све иконе
су одмах након скидања биле фотографисане,
обиљежене наљепницом на полеђини и при-
кладно упаковане у заштитним кутијама.
Такође је и сваки украс са крста посебно
упакован и обиљежен.
Скидање овог иконостаса је било надасве
испуњујуће искуство, држећи у рукама ремек
дјела зографа Козме - Јована.
Сјећања
Спиридон Булатовић
СВЕЋАЊЕ НА ЂОРЂИЈА МИХАИЛОВИЋА
Ш естог јула је са ове, на ону вечну
страну прешао Ђорђе Михаиловић,
чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику,
од 1960. године!
Зејтинлик му је био све, ту је упознао сву
Србију и Црну Гору, Босну и Крајину...тражећи
кроз родослове палих јунака трагове до њихових
огњишта и нараштаја, векова и бојева који су ка-
лили будуће Солунце, сељаке- ратнике прве класе.
Овај “ Чувар светих хумки “ одавно је стао
под корице истоимене књиге Миша Вујовића
који се нашао и на испраћају са једног Зејтин-
лика у други, непролазни, у коме се чика Ђорђе
одавно налазио и само је “ силазио “ међу људе
да свакога дочека ко би ову светињу витешког
нараштаја желео да задахне.
“ Знао је “, каже Мишо, “ о сваком ратнику са
Зејтинлика одакле је, какви су му преци и из којег
је племена, делио је Србе на “ топле “ и “ хладне!?”
Није му посао на гробљу био позив или зани-
мање него служба, без умора и радног времена,
у чизмама и оделу обичног редова који као да је
светлео неугасивим сјајем савести великог и
посрнулог народа.
“ Волео је”, Мишо тихо разлистава сећања
на чика Ђорђа “ највише војводу Вука и Милунку
Савић од јунака Великог рата, а највише је био
љут на Французе које је гледао на телевизији
у време бомбардовања Србије кад председник
Ширак честита свом пилоту који бомбардује
нашу земљу...”а, дивили су се Србима током Ве-
ликог рата сви, можда највише врлини којом је
Арчибалд Рајс описао Војводу Вука на сахрани
: “ Носе у земљу једног човека који је био храбар,
а у исто време честит...”
И управо су борци из Одреда Војводе Вука
како је то чика Ђорђе “ израчунао “ понели нај-
више медаља- Карађорђевих звезда јер су први
пробили фронт, а Мишо је забележио још једну
страшну статистику ратника са Зејтинлика:”
Овде почива 4 пуковника, 10 потпуковника, 15
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
мајора, више од 50 капетана прве и друге класе,
више од 100 поручника и потпоручника...”
Једина жена сахрањена на Зејтинлику је
Енглеска племкиња Катарина Харлеј ( погинула
је 1917. године приликом једног од многих не-
пријатељских бомбардовања Битоља, одважно
помажући српским рањеницима. )
Ђорђе Михаиловић је сахрањен са три тегле
земље које је министар Никола Селаковић до-
нео на Зејтинлик испред Србије, Црне Горе и
Републике Српске, а на испраћај овога до гроба
великог родољуба дошао је и Милорад Додик,
Председник Српске.
Па иако није било црногорских државника на
Зејтинлику, доста Црногораца је “ под земљом
“ стало у овом светилишту, у крипти и по
парцелама.
И, кад је и “ последњи Солунац “ прешао
међу своје, дође човеку да зажали, да се нађе
и завидним и грешним пред подвигом којим
су се сви они, до задњега, опраштали са овим
светом, а у лицу песника Милутина Бојића
на Митровдан 1917. било је то овако: “ Очи
су биле отворене. Оне су гледале у правцу
Србије. Крај његовог самртног одра јецала је
милосрдна сесстра. Сутрадан је сахрањен на
Српском војничком гробљу код Солуна. По-
греб је био врло велики, са свим почастима,
говорима и венцима, и много тужан.”
97
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Слађан Горчин Благојевић
ПРАСКОЗОРЈЕ У ГЕТУ
О длично нам је овде. Мирно је, како не.
Немамо никаквих проблема. Чак нас и
градоначелник, Албанац, редовно посећује“,
каже монахиња, сестра Ирина. Њен хори-
зонт већ двије деценије не пребацује порту
Патријаршије Пећке. Пред унутрашњом је
полиција, пред спољашњом КФОР. „Чак смо“,
каже с осмијехом, „једанпут били и у граду“.
„Да, били смо. Како да не. Ишли смо да купимо
ципеле. И то сви. Послужитељ који често
иде у град изабрао је баш лепу обућу.“ Она је је
оптимиста, вјерује да ће љубав међу људима
различитих вјера и нација укоро побиједити
екстремизам. „Видећеш, и ја ћу то доживе-
ти“, увјерена је сестра Ирина. Док слушам
појединости са излета у центар Пећи, док ми
се кољена одузимају од туге, док проклињем
дан када је овај и овакав свијет створен,
она поскакује од радости што може да ми
исприча тај догађај. Шири бистре, иконичне
очи и наставља: „Добро, нисмо шетале по
граду. То не смемо. Можда то неком засмета.
Ишли смо у две групе, комбијем. Добро, нисмо
се задржавале, из комбија смо ушле у радњу.
Тамо су били јако љубазни, стварно. И све је
било одлично“. Молио сам Бога да не заплачем
пред њом кад малена Дивна, најмлађи поклоник
наше групе, приђе и понуди монахињи букет
лизалица. Она узе зелену, као светитељску
боју. Мени даде плаву, византијско плаву.
Дивна зачас воздиже разоговр у најрадосније
висине и за трен ока сузе одоше забораву.
Сагледати Пећаршију значи томе пос-
ветити каријеру. Од настанка њенога до
трауматичних догађаја након бомбардовања
НАТО-а и подвига митрополита Амфилохија,
она као нико свједочи о једном народу. Храмовe
98
Путопис
Св. апосотола, Св. Димитрија, Св. Богородице
Одигитрије и Св. Николе калемили су, један
уз други, наши архиепископи од почетка XIII
до половине XIV вијека. Велелепном припра-
том објединио их је архиепископ и чувени
хагиограф Даило II. На растанку, цјеливао
сам гроб патријарха Макарија Соколовића,
ктитора Храма Успенскога и у мојој Пиви.
Како то да је у Пећи мирно, да тамо долазе
свештеници и Срби из Дечана и других мјеста
да купе понешто, да заврше администра-
тивне послове... а да у граду више нема ни
једног јединог Србина. У цијелој општини су
још само поп са фамилијом и у два села можда
још неколико људи. Како то, питам се, док се
пењемо на Кулу преко које се враћамо у Црну
Гору. И све је било одлично, одјекивао је, баш као
и сада, глас сестре Иририне, док су ми кроз
главу пролијетали флешеви свакодневице,
глупости и лажи које не подносим, али које су
велико ништа у односу на један једини трен
проведен на Косову и Метохији.
Поклоничко путовање почело је у зору
претходног дана. Нас више од стотину
браће и сестара, међу којима је било и дјеце,
предвођени свештенством, од Никшића,
преко Скадра и Призрена, прво смо ишли до
Приштине и Грачанице. Срби тамо имају
своје радње и фирме, локалну управу, кул-
турни центар, туристичку организацију...
Грачаница јесте гето, али није ограђена од
сусједног предграђа, већ одједном, на улици,
умјесто албанских видите српске заставе и
ћирилицом исписане рекламе. С друге стране
су житнице, виногради и воћњаци, фарме и
погони за прераду меса и производњу хране,
многи од њих у српском власништву. Испред
Путопис
једне куће дими се првомајски роштиљ, испред
друге се играју дјеца, неколико младих чека
градски превоз. На кружном скверу покло-
ници се фотографишу испред велика бисте
Милоша Обилића. Сквером пролази много
аутомобила, али нико не протестује због
тога. Улице носе имена наших великана. Али
бодљикава жица је на манастирској порти.
Поглед са улаза у први мах би и некрста
натјерао да се прекрсти. Макар зато што
ништа слично не постоји. Нигдје, до тада,
ни у Риму, нијесам видио храм љепши од Ус-
пенија грачаничког! Држи се стројна и шарена
Грачаница, не сазидана и улепшана, но урешена и
навезена као порукавље на Косовки Девојци. Вера
и Бог вез је то, а не неимарево слагање тесане сиге
и гранита. И након што је харана од поробљи-
вача и занемаривана од нас самих ...држи се она
као каква богодана нагижђена лепојка, на којем
косовском сабору, сва у везу од свиле, сва у ставу
покрета и кад стоји, као усамљена срна на рудини
[Григорије Божовић]. Да ли је могуће да је краљ
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
Милутин Немањић, самодржац всех српских
земљ и приморских, ктитор, прије пуних седам
вјекова био толико моћан. И толико захвалан
Вишњем за краљевство које је прославио, зи-
датељ божаствених цркава, и не само зидатељ,
но и палих обновитељ [Арх. Данило II].
„Све производимо што нам је потребно.
Многи производи су на тржишту. У град
идемо свакодневно и никоме не смета наша
одежда“, каже сестра Јелисавета, главни
економ Грачанице. Сваки пут када нешто
наброји она трепне, као да овјери да је све
под контролом. „Једном сам“, каже, „била у
апотеци и млада радница није разумјела шта
желим. Када је господин иза мене схватио да
говорим српски, рекао је не брините, ја ћу
јој превести. И све је било у реду. Захвалила
сам му се, а он је рекао да је то нормално и да
нема потребе. Рекао је да је више пута био у
Грачаници“, каже она. Док послужује оца Слобо-
дана Бобана Јокића и оца Данила Зиројевића,
она говори о новим пројектима, улагањима
99
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
у производњу хране. Широм Космета, по
благослову епископа рашко-призренскога Те-
одосија, обнављају се светиње, а процвјетала
су и метоси до којих је могуће доћи без страха
од екстремиста. „Нема овдје екстремизма,
одавно. Људе то не занима. Сви су окренути
раду и просперитету, нарочито млади. Када
нешто чујете, знајте да је то политика. А
нас то не занима“, каже монахиња.
Грачаница. Нема вјерника који није пожелио
да у својој близини има такву љепоту. Отуд
копије ове цркве од Херцеговине до Америке.
Да, баш како је пјевала Десанка: Грачанице,
кад бар не би била од камена, / кад би се могла
на небеса вазнети...
Под утиском монахињиног слова помислио
сам да зла времена полако пролазе, да је прас-
козорје. Али убрзо су нам наши свештеници
скренули пажњу на неколико ствари, пошто
ћемо прошетати центром Призрена. Не
смије се ничим изазивати пажња, не смије се
носити мајица на којој су српска или црквена
обиљежја... „Можда, и да се неком омакне да
ме не послуша, све прође без проблема. Али
имајте у виду да ми сјутра одлазимо, а да овдје
остаје тридесетак богослова и наставника, а
у селима још толико Срба. Уколико би се чуло
за какав инцидент, они би то платили“, каже
отац Бобан. Изашли смо код ријеке Бистрице.
Прелазак улице је потрајао, због чега је било
и сирена. Али док смо газили сокаком према
храму сви су стрпљиво чекали да прођемо.
Иза једне повеће куће, одједном, у сред каса-
бе, стијешњена, као да је без порте, ограђена
огромном бодљикавом жицом, сија Богородица
Љевишка. Господе, да ли је могуће да постоји
црква љепша од Грачанице! Удивљеније јој
изјављују од памтивијека. Прије пет вјекова,
путописац са истока је, испод фреске Јаковљев
сан на западној страни припрате, арапским
писмом написао: Зеница ока мога гнездо је лепоти
твојој. Највећи ктитор, краљ Стефан Урош
II Милутин, и овдје је оставио ремек-дјело.
И шта да кажем? Као што се не може избројати
100
Путопис
песак мора, тако и његове милостиње. И не само у
Богом дарованој држави свога отачаства, него и по
целој великој Романији, и у самом великом и Новом
Риму, Цариграду, сазда цркве, а осталима даде многе
милостиње и тамо маломоћне хранећи и грејући
[Арх. Данило II]. Храм откључава свештеник
из Богословије. У љевишком Успенију данас сија
само фреска Богородице Елеусе с Христом хра-
нитељем. Остале су потамњеле или потпуно
уништене у погрому 17. марта 2004. године.
Албански екстремисти су – вјеровали или не
– унутра палили гуме. Обнова ће потрајати.
На калдрми у строгом центру града били смо у
сумрак. Ношени јаким, топлим јужним вјетром,
становници овог града су хрлили у баште на
обали ријеке. Прошли смо променадом. Са некима
сам и разговарао. Моћно кубе Саборног храма
Светог Ђорђа, уз Синан-пашину џамију, и данас
доминира панорамом царскога града. Подигнут
половином XIX вијека, у погрому скоро потпуно
уништен, храм је опет обновљен. На улазу у пор-
ту је полиција, као и стотињак метара одатле,
испред Богословије Свети Кирило и Методије. „У
Призрену је увек било мирно. И за време рата
овде није било проблема. То сви знају. Тако је и
сада“, каже средњовјечни Албанац, јадикујући
што народ одлази у богате земље, али и што се
структура становништва мијењала у корист
брђана. „Дошли су овде били са разних брда,
свакакви“, каже он, док његов друг објашњава да
је главни проблем незапосленост. На питање
како се једно вријеме повећавао број станов-
ника ако су Срби отишли, он је дао занимљив
одговор: „Паметни. Шта ће овде. Овде нико
нема посла“. Без посла или са послом, тек од
рата је општину напустило двадесет хиљада
неалбанских становника, од којих су половина
Срби. Повратницима су опет, у погрому, спаљене
и срушене све куће. Мирно је и у Богословији,
каже радник обезбјеђења. Призренлије су заиста
љубазни, што се можете увјерити и ако мало
залутате по сокацима. Али није било времена,
ваљало је још пар километара уз Бистрицу, у
Манастир Светих Архангела, на конак. Конаци
Путопис
су спаљени и до темеља разрушени у погрому,
па обновљени. Храм, задужбину Милутиновог
унука, српског цара Душана Силног, Турци
су разрушили још у XV вијеку, а у XVII камен
уграђивали у поменуту џамију. За вријеме вла-
давине његовог сина Уроша Нејаког ту су се
одржавали кључни сабори српских владара. Ту
су се доносиле важне одлуке, али и испољавала
неслога. У то време је сабор у граду Призрену, у
храму архистратига силе Архангела Михаила,
који је на реци Бистрици под градом, више места
Призрена који подиже из основа превисоки цар
Стефан. И гробница његова са телом била је овде
[Арх. Пајсије].
Вечерао сам за минут и осамио се у мрклом
мраку. Слушао сам како свједочи ријека. Видио
сам нешто попут свитаца на врховима све-
тих крхотина. Како Архангели бљескају под
трептајем звијезда. „Сада смо овдје викендом.
Сви радимо, стално нам долазе екскурзије.
Из свих дјелова свијета“, каже млада госпођа
Милица. Њен супруг и дјеца су у сувенирници.
„Лијепо нам је, немамо проблема ни у граду.
Али најстарије дијете нам је кренуло у школу,
па смо сада углавном у Штрпцима, то је са
друге стране“, каже она док са кантом жури
пут конака. У своје село Новаке, гдје живи
још пет Срба, они ће на љето. До тада ће
живјети у новој кући у Штрпцима коју је за
повратнике направила држава Србија. Томо,
младић из Штрбаца, дошао је са сестром. И
они ће радити у манастиру, јер у њиховој
општини нема посла. „Електричар сам, али
нема ко да ме практично обучи. Не могу ни
динара да зарадим нигде“, каже он.
Пут следећег храма треба ујутро, раном
зором. У огромној мушкој спаваоници задуго
су се, кажу, шапутале молитве. А још од
праскозорја су се међу остацима светога
храма могли видјети први вјерници. Збогом,
Архангели! Погледајте дом свој.
Није било много времена. У Дечане је
требало стићи на литургију. Борбена кола,
пријавница и наоружани војници КФОР-а из
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
неколико земаља, одраз су још горих локалних
прилика. Дечани и Ђаковица су градови у које
Срби не иду никакавим послом. Ту су, кажу,
избиле прве терористичке акције, неколико
година прије бомбардовања... Прије уласка у
порту сви морају оставити документа. А
онда још један шок. Високи Дечани. Питам
се не само са којим храмом бих упоредио Храм
Свете Тројице, већ са чиме бих га упоредио
уопште! И колико би обичном смртнику тре-
бало година да у њему проведе да би се упознао
са свим што у њему станује! А поред свега овога
он подиже добролепни и боголепни храм, који унутра
има велику дужину и ширину, а висину толику
да се умарају и очи оних који гледају... И камење
једнога са другим сачлањено је дивно и најумет-
ничкије, тако да изгледа да је лице целога онога
храма један камен... А златне и сребрне сасуде, и
свештене одежде и свилене тканине, које су имале
бисере и драго камење, не могу их ни описивати
[Григорије Цамблак]. Очеви Бобан и Данило су
саслуживали братству дечанскоме. Поклонио
сам се моштима Светога краља, додирнуо
фреску Светога Стефана и понио са собом
мелодију тропара, звук који заувијек остаје
у слуху. Чути јединствен тон, осјетити
склад монашки у најузвишенијој литургији
ограђеној дугим цијевима. Спознати љепоту
у бодљикавој жици.
„Докле ће ово овако?“, питам, касније, оца
Петра. Монах дуго ћути. Kао да у мојим очима
жели да прочита да ли и ја у то вјерујем. Па
каже: „Неће дуго. Бог не мјери вријеме као ми.
За њега је ситница и хиљаду година. Вјерујем
да ће то бити ускоро и у световним оквирима.
Надвладаће разум, надвладаће љубав. Морамо
нормално живјети“, каже он. На растанку,
поклања ми Дневник дечанског монааха 1903-1906.
Ондашњи свештеник, о. Дионисије, као да је
описивао и крваве догађаје који ће на мана-
стирски праг стићи готово вијек касније.
Као да је сликао данашњи живот у гету.
Уснила је лијеп санак свака глава која је
намјерила да обиђе Косово и Метохију. Но,
101
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.
цивилизација ни за миленијум није стигла да
се развије дотле да путујемо без страха за
главу на раменима. За Господа то је трен у
вјечности, али и за Србе који тамо живе. Неко
би помислио да је негдје лакше, негдје теже,
да су наши на сјеверу покрајине безбрижни у
односу на гето. Али авај. Последњи догађаји
опомињу да је живот Срба на Космету на
крвавој ивици стварности [М. Е. Дарам]. Нас-
прам насиља стоје наше светиње. Љепотом
очаравају свијет, окупаторе тјерају да их
штите, а нас уздижу ка праскозорју, гдје пуца
свјетлост дана. Тамо гдје увијек можемо да
кажемо Одлично нам је овдје.
Навикли на пуцњаву
15-16. децембар: ...пуцали су у манастир са
северне стране 6 пута, једном су погодили у прозор
о. Висариона, метак је пробио дрвена вратанца,
ударио у супротни зид келије и одскочио на под.
Ујутро је вршена истрага...
29-30. децембар: ...дотрчао је сав испрепадан
монах Јелисеј... каже да је, уочи Рођења Христовог,
о. Висариона који се с њим враћао у манастир,
убио... Довикивао је, каже, псовке и њему, да не
бежи, јер ћу те свеједно, каже, убити.
9. јануар: Из Ђаковице је долазио католички
свештеник... Рекао је да тамо имају 3 католичких
свештеника, имају 70 парохијана. Питао је и нас
колико парохијана имамо, рекли смо му у једном
селу 4 куће и у другом 12 кућа...
22. јануар: ...наводно су се договорили да ће
3.000 људи доћи и побити све монахе, што смо
ми и очекивали у ноћи између 22. и 23. јануара...
22. март: На Велики Понедељак, док се служио
девети час, за време читања трећега Јеванђеља,
љуљали су се у цркви сви лустери сами од себе.
27. априла: О. Арсеније се вратио са пута. Док
је био одсутан у нас су неколико пута пуцали...
102
Путопис
31. јул: Допутовао је из манастирског метоха
Гориоча монах о. Јелисеј који каже да је за њега
опасно да још остаје тамо.
1. август: ...Такође и хришћанима њиховог села...
нису дали да оберу кукуруз јер су они, немајући
своју земљу, сејали пола на манастирској земљи.
3. август: ...носећи пуне појасеве метака,
дођоше у манастир, уђоше у цркву и чинише у
њој, како кажу, несташлуке и одоше.
6. јануар: Један од радника, Стефан, ушавши
на друга врата у трпезарију удари из револвера
у навдну лисицу, коју није ни убио, него само уз-
немирио братију, јер су неки помислили да опет
пуцају... а неки већ навикли на пуцњаву једва да
су на то обратили пажњу.
Ово нијесу извјештаји из штампе из последњих
неколико деценија. Ово су изводи из Дневника
дечанског монаха. Након стотину и двадесет го-
дина, једина разлика је у береткама. Данас су то
зелене капице КФОР-а, а од почетка осамнаестог
до почетка двадесетог вијека биле су то турски
фесови и кече Албанаца оданих султану. Тако се
чувао и чува храм. Мери Едит Дарам, енглеска је
авантуристкиња која је истих година путовала
по Балкану и коначила у Дечанима. Њен запис се у
потпуности поклапа са биљешкама руског монаха.
Лавру, пише она, користе као војну постају, те су
двадесет и пет низама са једним официром смештени
у манастиру, који има своју стражу, групу Албанаца
муслимана, за које се каже да су врло одани. Али ту
војску је требало хранити: Житељи манастира
су сада бедно сиромашни и диринче на својим скуче-
ним поседима ради голог преживљавања. Исхрана
војске стациониране код њих, до туге напреже њи-
хове могућности. Ко прочита ту невелику књигу
сачуваће још једну горку успомену. Сазнаће да су
чак и данашње муке косовских Срба, јединог гета
у савременој Европи, исте као оне кроз које је
наш народ пролазио раније. Да смо вјековима на
страшноме мјесту постојали. И опстали.
 Свевиђе | број 130 | јануар 2024.

Ускоро ће у издању Епархије будимљанско-никшићке бити

објављена књига Шмеман – Флоровски Писма 1947-1955
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-ник-
шићког Г. Методија, у припреми је књига Шмеман – Флоренски Писма 1947-
1955, која ће бити објављена у издању Свевиђа – Издавачке куће Епархије
будимљанско-никшићке и чији излазак из штампе се ускоро очекује.

Главни и одговорни уредник је протојереј-ставрофор Слободан Јокић,

превод су урадили: Ранка Николић и Игор Глушица, лектуру, коректуру и
редактуру превода Ивана Јовановић, а састављач и аутор предговора је
Павел Гавриљук.

103
Свевиђе | број 130 | јануар 2024.