ЧУДО

април 2022. година БРОЈ 2

ДУХ ДИШЕ ГДЕ ХОЋЕ
 РЕЧ ПАРТРИЈАРХА

САДРЖАЈ
REЧ ЕПИСКОПА ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
4 Цитати
72 Свештеник који је умро 14 пута
РАЗГОВАРАЛИ СМО Православни свештеник је чудо, али мало који живот
је био тако чудесан као живот оца Петра Бахтина.
6 Стефан Миленковић 81 Монах Капријан
Култура за сваког појединца питање je личне Изгубио сам ноге, али људи губе душу
одговорности 86 Крст и прстен моћи
10 Проф. мр Арсен Чаркић
Музика је моје литургисање и служење
12 Јеромонах Давид ( Легејда )
Чуда нису потребна верницима већ неверницима
ТРАГОМ НАШИХ ПРЕДАКА
23 Монах Зосима сабрат манастира Тумане 89 Проф. др Ксенија Кончаревић
Један век од појаве првог превода златоуставе
Радост је оно по чему ће нас Господ препознати
литургије на српски језик
25 Проф. др Горан Васин
93 Јереј Стефан Стефановић
Улога Карловачке митрополије у чувању српског
Прослављање васкрса Васкрса 1913-1918
идентитета у монархији је кључна
97 Археолог Владимир Стојковић
Благотин

АМВОН
27 Протореј проф. др Љубивоје Стојановић КУТАК ЗА КУЛТУРУ
ВероучитељАМВОН
као Јеванђељски миротворац
98 Академик Марија Јакшић
34 Протојереј – ставрофор проф. др Владимир
Београд каквог више нема
Вукашиновић
99 Александар Марић
Својима дође и своји га не примише
Култура и култ кафане у Срба
36 Јереј др Сава Милин
”Господ мој и Бог мој”! (Јн 20, 28) 101 Никола Трифић
37 Архимандрит Петар (Драгојловоћ) Има ли жита у кукољу?
Господ нас позива на свакодневно причешћивање
104 Богдан Богдановић
38 Протосинђел Петар (Богдановић) Био једном један рокенрол
Човек је створен да оствари пуноћу свог живота кроз
љубав према другоме 108 Давор Сантрач
42 Протонамесник Благоје Катић Тамне химне Божијег светла-о поезији Тома Вејтса
Васкрсење Чудо над Чудима
44 Јереј др Ургин Поповић
Израз Хришћанске етике јесте Евхаристија Главни и одговорни уредник
46 Ђакон мр Божидар Васиљевић Софија Ињац
Поново и заувек мир Заменик главног и одговорног уредника
49 Катихета Дејан Перишић Милош Јовић
Слуге господара злог Редакција
52 Катихета Момчило Вуковић Екатарина Александровна Ракановић,
Човек западне Европе носи Ничеа у себи Протонамесник Благоје Катић, Јереј Стеван
Стефановић, Јереј Угрин Поповић, Давор Сантрач
Фотографија
FANZIN Весна Јанежић
55 Јубилеј 100 година Павославног Саборног Графичка уредница
храма Светог апостола Павла у Петроварадину Александра Лончарски
Графички дизајнер
Александра Лончарски
Од 335. године до данас, у Саборном храму Гроба Господњег у РЕКЛИ СУ Портал
Cudo. rs
Јерусалиму, Благодатни огањ сведочи о присуству Божјем које 63 Николај Афанасијев
Кумови
Мејл:
Redakcija.cudo@gmail.com
просвећује таму људску. Но, огањ не долази само онима који 66 Николај Берђајев
Штампа:
Црква и постоји ради грешака, ради
га дочекују у Јерусалиму на сваку Велику суботу, већ долази несавршених, ради смртних SAJNOS DOO, Момчила Тапавице 2, Нови Сад
Издавач: Avala media fokus d.o.o Svetozara
због васцелог рода људског. 68 Митрополит Николај (Хаџиниколау)
Од неправде до спасења
Markovića 24 Beograd

3
 ЧУДО
РЕЧ ЕПИСКОПА
БАЧКОГ ДР ИРИНЕЈА
(БУЛОВИЋА)
Како знам и умем, служим само Господу и
Цркви Његовој. За њу и њоме живим.
За разлику од устројства Римске Цркве, Православна
Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала
слика дома, велике куће са много станова и укућана,
где свако има своју специфичну функцију.
Ми смо пре свега православни хришћани, са
изразито хришћанском културом, традиционалном и
уједно савременом, са савршеним фонетским писмом,
ћирилицом.
Духовно благо које смо наследили, видљиво у
нашим светињама свуда где живи српски народ,
наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера
коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама
изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу
онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у
одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје.
Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и
Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали
вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио
на земљи него су га свети из рода нашега подигли
високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у
душу сваког нашег човека.
Светосавље јесте или треба да буде српски етос,
начин на који ми Срби живимо.
Ако себе будемо мерили ликом Светога Саве и
REЧ ЕПИСКОПА
ликовима свих светих пре и после њега, схватићемо
да нисмо само најразвијенији примати, Платонови
„двоношци без крила“ и „бића за смрт“, него да
смо створени да будемо живе иконе Живога Бога,
причасници божанског живота, заједничари божанске
љубави, речју: бића за спасење и обожење, за живот,
и то вечни живот.
4 5
ЧУДО
REЧ ЕПИСКОПА
Човек када злоби не узврати злобом,
Без хришћанске вере коју смо Промислом Божјим
већ је остварио духовни напредак, већ је учинио велики
корак и извео истинску револуцију у свету, победивши
наследили од својих православних предака, као и зло и поставши истински верник и сведок Господњи.
без наше личне вере, са којом „живимо, крећемо се
и јесмо”, и коју облагодаћујемо животом у Цркви, све
године нашег живота биће „мука духу” и нерешива Сваки иоле духовно зрео хришћанин зна да нема
загонетка, а наш боравак на овоме свету свешће се на „ничег новог под Сунцем” осим Богочовека Христа.
просто преживљавање које осим трајања од колевке
до гроба нема никакав други садржај и квалитет.
Као што крст Христов, тај универзални символ
наше вере и наше цивилизације, има своју хоризонталу
и вертикалу, тако и у животу друштва и појединца
Престанак дисања и рада срца није смрт. Лагање,
динамизам и напредак представљају хоризонталу
клеветање, дозвољеност „свих средстава”, злурадост
живота, а усмереност ка вечности и старање о вечном
или радовање злу, мржња и све што је њима сродно
животу и непролазним вредностима представљају
– то је смрт. вертикалу.
Реални живот није садржан у извиканим насловима
књига, часописа и филмова, на друштвеним мрежама,
још мање у најавама помора или катастрофа. Све то Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници
чини човека немоћним и води га на корак од очајања. Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше,
да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и
овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно,
непрекидно Богојављење.
Као што увек бива у светској историји, нови појмови
и називи су у почетку сасвим безазлени, вишезначни
и многима нејасни. Њихов смисао одмах на почетку Пост је благословено и неопходно средство за враћање
њихове рутинске употребе бива двојако схваћен, увек у првобитно рајско стање људске душе и савести, и за
са јаким емотивним набојем: позитивно и негативно. стицање снаге да препорођени, обновљени духовно,
Страсти, невоље и пошасти – све до крвавих исхода – измирени са Богом и једни са другима и са самим собом,
људи могу да дочекају достојно Васкрсење Христово.
које касније настају приказују се као логичке последице
или голе нужности, не би ли се некако умирила савест
човечанства. Настају одмах и две велике категорије Јеванђеље нас, учи да будемо истински пријатељи
људи и њихова сукобљеност. себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо
живот и себи и другима.
Православље значи права вера, али значи и исправно
прослављање Бога на основу те вере. Бога не можемо Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он
славити како доликује Његовом величанству ако у је Оваплоћена Љубав.
Њега не верујемо истинито, правилно и спасоносно.
Без вере свакодневни живот се претвара у сталну
Хришћанској души је страно и светосавском етосу агонију страха и бесмисла.
непознато – нарочито у временима друштвених криза,
општих невоља и несрећа – осећање несолидарности,
небрига о другоме, саможивост, искључивост, немарно
REЧ PARTRIJARHA
и бесловесно излагање других опасностима.
Невоље које се најављују „глобалним променама”,
„великим ресетом”, „новим светским поретком” и
другим сличним збивањима за хришћанина нису оно
најстрашније. Подлећи искушењима и изгубити веру,
наду и љубав – то је истински пораз.
 ЧУДО
Стефан Миленковић:
КУЛТУРА ЗА СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА
ПИТАЊЕ JE ЛИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ
СКЕЈТ – Скејт за мене симболизује тај неки
дуализам који живим одувек. Са друге стране вентил
који ми је увек био потребан и активност која ми
омогућава да не размишљам ни о чему другом. Скејт
значи најлепше године у Београду. Провод са мојим
братом. Излазили смо свако вече са друштвом и то не
бих пропустио низашта на свету. Чак и ако би падала
киша ми бисмо ишли у подвожњак и онда би се ту
возили. Једноставно, то је био ритуал и знало се да
када завршим моје дневне обавезе, школа, академија
тада већ, и наравно вежбање виолине, да сам слободан
да се возим. То је био договор. Тако да за мене скејт
симболизује тај наш последњи период у Београду.
И колико год су то биле и тешке године, тај почетак
деведесетих, исто тако су за мене биле и лепе. Године
пуне успомена и емотивног набоја управо зато што
смо '92 отишли из Србије за Италију. И можда још
најважнији концепт је слобода. Tо је то моје време,
које бих имао, где сам био некако недодирљив, и где
ме обавезе нису могле стићи. Где сам био само ја на
скејту, ја и моји другари и то је за мене било чисто
уживање.
РАЗГОВАРАЛИ СМО
ТРОЛА – Нисам често користио јавни превоз
када сам живео у Београду, јер смо живели у центру
града, и обично сам ишао или пешке или скејтом
или су ме возили родитељи. Тако да ми је тролејбус
остао нека чудна скоро мистериозна направа. То је
асоцијација коју имам, јер он, значи та направа, то
возило је у ствари један аутобус али нема ту слободу
као стандарни аутобус јер је везан горе за струју. И то
ми је увек било тако фасцинантно и буљио сам у те
жице и размишљао сам ко је правио мрежу тих жица
6 7
Фотографија: Небојша Бабић, Филип Миленковић, Ленка Келеман
по целом граду. Сада када гледам са овог становишта,
када је технологија отишла далеко, размишљам како
је то у ствари генијалан концепт. Најчешће бих се
возио тролом када би се изгубили негде са скејтом,
заиграли или отишли предалеко и онда као хајде
да се вратимо јавним превозом. И ту би се најчешће
и шверцовали (хехех...), ето то сад на дистанци од
скоро тридесет година могу да кажем.
ЦВЕТНИ ТРГ – Цветни Трг, све је то један период
где је све повезано са извиђањем. Плато, Коларц...
за мене је то био свет. Тај свет, где време стаје. И
нешто што је између тих других обавеза, бројних
путовања и турнеја. Увек бих се вратио ту у тај један
микрокосмос мог Београда где бих постојао. И ту су
ти пунктови Цветни трг и Плато. Ту су се скупљали
и ови на рошулама и свако је имао своју банду. У
једном тренутку се појавио и скејт парк па је мало
променио динамику окупљања. Пошто тај скејт парк
није баш био близу онда је ово остало као централно
место, тај центар Београда.
СТРАХ – Страх је мој велики пријатељ с којим
сам одрастао, пре свега због наступа и то је некако
и саставни део онога чиме се бавим. Можда постоји
REЧ PARTRIJARHA
неко ко није осећао страх на наступима, али ја га не
познајем. Тај осећај ишчекивања у суштини је страх
од непознатог јер колико год да смо спремни пред
неки наступ и даље ту постоји елемент непознатог,
односно стварања у тренутку где било шта и може да
се деси. И онда сам временом нашао разне начине да
организујем себе као особу и да се суочим са собом. Да
видим од чега сам ја у ствари саздан, и шта је то што
ЧУДО
сам ја на сцени. Не мислим при том само оно банално
од чега је страх, јер јасно је да свако има страх од те неке
одговорности и шта ће други да мисле и да ли ће све
да буде добро. Ово говорим сад у случају извођаштва.
Тако да, с једне стране страх је природан механизам
који нас штити и еволуцијски је неопходан, а са друге
стране ми смо тај оригиналан механизам пустили ван
контроле, и онда се он активира и кад треба и кад не
треба за било шта, и можемо лако постати робови самих
себе. Има она једна анегдота где човек сања вука који
га јури и он бежи и бежи и чује вука како дахће и све је
ближи и он бежи све брже, али осећа да не може и да
се умара и у једном тренутнку стане, окреће се и каже:
пусти ме, зашто ме јуриш, нећу више да бежим! А вук
му каже: извини па ти сањаш мене не ја тебе! И то је
суштина. Али лако је ово све рећи. Мислим да треба
упознати себе, и наћи начине да се тај механизам не
активира у том нерационалном смислу. Ја сам године
провео да дођем до тренутка где је то минимално и
да ти лептирићи у стомаку лете у формацији да тако
кажем, и ту су сад само да дају жар ономе што радим.
Било чему што радим. За све друго је то једно штетно
осећање. На мојим семинарима обрађујемо ту тему
много и радимо вежбе дисања, физичке и менталне
које просто растварају то осећање и мисли страха.
Тако да клинци приступају много здравије било чему
у ствари, не само изласку на сцену.
АМЕРИКА – Америка, мој живот последњих 24
године. За мене Америка има неколико сегмената.
Први сегмент је везан за Њујорк, где сам живео.
Обожавао сам тај град, осећао сам се практично сто
посто Њујорчанин. То је оно што је јединствено том
граду. Можете доћи од било одакле и да се осећате као
да сте из Њујорка, јер је толико мешовит. Заиста је
јединствен град и не постоји ни један такав град. Има
толико садржаја, интезиван је, бруји 24 сата. У њега
долазе најбољи на свету да се докажу и покажу. Мени је
та енергија, поготово тада апсолутно одговарала. Након
тога сам преузео професуру на Универтитету Илиноја
и тамо био скоро петнаест година. Опет једна друга
енергија, мирнија. Научио сам много кроз педагогију
и о себи. Америчка географија је за мене импресивна.
Имао сам срећу да сам обиђем два пута целу Америку
мотором, и видео сам практично сваку државу свако
место. Мало је места на свету где можете имати тај
осећај извиђања и откривања, а опет да сте у релативној
безбедности. Инфракструктура је веома солидна, тако
да никада нисте далеко од цивилизације, поготово
Запад. За мене је Запад Америке увек био магнет ,
ти кањони, пустиње и онда дођете до Калифорније,
Вајоминг горе, родео, то је то за мене. Кажем да сам
имао срећу да све то обиђем, а сад иако живим овде
планирамо д абар једном годишње идемо у Америку
због конецерата али и да останемо још неких десетак
дана, да посетимо пријатеље. Ипак мој живот је био
тамо, тако да ми остаје увек у добром сећању.
РАЗГОВАРАЛИ СМО
ROCK EL KLASIКO – Rock el Klasiko, то је то.
Производ наших знатижеља, наше нескромно речене
неустрашивости. Када се ради о различитим и другачијим
правцима, о експериментацији у музици, неком новом
изразу, ту смо и Неле и ја просто кликнули и упустили
се у ту нашу зајеничку авантуру која је Rock el Klasiko.
Класика која се свира на рокерски начин, или рок
који се свира на класичан начин, то је све рађено
већ. Овде смо спајали неке скоро неспојиве ствари,
где се не виде ти шавови и где се узме практично
као једна суштина неког дела из класике и онда се
повеже са тим неким нуклеусом са неком од песама
Забрањеног пушења. Има и других комада нису само
песме Забрањеног пушења. Имали смо прилику да
преставимо пројекат у једној скоро потпуној форми
у Дубаију, пред публиком која није са овог поднебља.
Мислим да због језичких и културолошких баријера
можда нема на први поглед разлоге да ужива у том
концерту, али сви до једног су учествовали активно
и уживали у том пројекту и нашој музици. Нама је то
био доказ да смо на правом путу и да радимо праву
ствар. Тако да једва чекам 21. јуни и Ташмајдан када
ћемо представити пројекат у пуном сјају.
НОВИ САД – Нови Сад је сада наша кућа. Ту нам
је сада база. Неки нови и стари пријатељи. Нови Сад је
мени увек био једна станица у Србији коју сам осећао
као мој град. Ја сам из Београда и Београд је увек мој
град, али Нови Сад је увек као сестра Београда. Има
једну атмосферу, један ритам и динамику која ми
је увек пријала. Као да сам дошао у једну оазу и за
мене је кроз цео живот Нови Сад био баш то. Значи
једна мирна, дивна станица, са дивним људима, са
феноменалном публиком. И сада ево стицајем околности
ми смо у Новом Саду. Још баш ове године када је Нови
Сад престоница културе, што је једна огромна ствар.
Рекао бих за целу земљу, за све нас, јер је Европска
престоница културе титула Европске Уније, и до сада
је додељивана само градовима Европске Уније. Ово је
први пут до сад да је неко ван добио ову титулу. То је
ипак историјско, јер мислим да је Нови Сад увек био
престоница културе и да је ово само једна формалност.
СУНЧЕВ САТ – То је још један од симбола који
ми је мистичан. Један од најстаријих начина на које
је људско биће мерило пролазак времена. И онда се
поставља питање – шта је то уопште време? И то све
све мења, људско биће тежи да разуме свој живот, да
стави своје постојање у контекст, да му да неки смисао.
Сунчев сат је једно од оних мистичних помагала, где
су људи узели сенку и однос између сунца, односно
светлости и таме као темељ за уопште постојање на
планети и мерење времена, али и сам покрет планете.
То има толику дубину, јер је везано и за астрономију
и све то по мени осликава неограничен потенцијал
људских бића. Односно ту способност да замислимо
нешто другачије него што јесте. То је оно што нас
можда и разликује највише од животиња, да видимо
 ЧУДО ЧУДО

нешто у природи и замислимо другачије него што јесте.
Животиње просто немају ту способност, оне живе у
тренутку, имају своје потребе. Сунчев сат ме подсећа
и на кристал који су Викинзи користили. Јер су се
сви питали како су се Викинзи навигирали и нису се
губили када су се отискивали на пучину. А то је због
начина на који се светло преламало кроз кристал, кроз
који се чак и када је облачно светлост тако прелама
да је показивала константну тачку према којој су се
онда оријентисали.
ОТАЦ – Мој отац је фигура која је заслужна
што се ја данас бавим виолином. Он је био мој први
професор, и дуго је био мој професор. Био је и диван
отац, фантастичан педагог. Већина мог одрастања до
тог одласка у Америку '97 је везана за његову фигуру,
и све оно што сам од њега научио свесно и несвесно.
Има феноменалан смисао за хумор, он је и филозоф и
стратег, тако да је ту једна комбинација његове личности
од које смо неке од тих карактеристика попримили и
ми. Али, опет кажем та спона од мог самог почетка па
све до сада што се тиче виолине па и неких људских
квалитета и навика, као радне навике рецимо, то сам
све добио захваљујући њему, односно од њега.
АМАТИ – Отац виолине. Иако је Страдивари тај
који је усавршио виолину и њен облик за сва времена.
Нико никада после није могао да направи бољу виолину.
Заправо није ни било потребе да се ту ишта мења, јер
је просто саврешена. Амати је тај који је први некако
надишао тај облик под којим познајемо виолину
данас. Значи од прилике те пропорције Аматијеве
виолине су биле мало мање као модел, али то је тај
модел. Несхватљиво је када помислимо када су ти људи
живели и у каквим условима су радили а створили
су најлепше инструменте у историји и остали су до
дан данас непревазиђени. Тако да је цела фамилија
Амати фасцинантна и захваљујући њој ми данас имамо
виолину у овом облику у којем је познајемо.
ХЕДОНИЗАМ – Ја сам себе увек сматрао више
спартанцем али нисам презао од хедонизма. Тако
да сам у једном тренутку себе дефинисао као једног
модерног номадског човека са спартанско - хе-
донистичким убеђењима. И то јесте баш тако. Што
се каже на енглеском „work hard play hard“, увек сам
тако и живео. Када радим ја се не штедим, изузетно
се трошим и радим сто посто. Дани знају да буду
сумануто дуги. Такви дани онда бивају недеље па
РАЗГОВАРАЛИ СМО
инерција, то што ме стално нешто гура напред је
јако и нисам могао да зауставим. Тако да хедонизам
апсолутно подржавам. Ево сад ћу да одем у ђакузи,
поједем баклаву, сипам шамљањац и полијем се по
глави (хехехех) Шалим се....
МОЦАРТ – Један од оних кругова који су беско-
начни. У ствари где Моцарта можете слушати као дете
и можете га слушати у току живота и наћи наравно у
његовој музици и те како комплексних композиција.
Има невероватан дијапазон, а све то особа која је једва
имала тридесет година. То је ипак невероватно, које
су то биле величине и историјске громаде. Ја сам
свирао Моцарта од почетка као и мислим већина
мојих колега, ви растете са њим и срастете. Музика
је таква да се некада може сматрати чак детињастом.
Несхватљиво, али мало других композитора је имало
то. Такав обим, такав капацитет. Тако да је за мене
Моцарт апсолутан, а нисам моцартофил да тако
кажем, као неки људи којима је опсесија са Моцртом
потпуна. Нисам, али признајем да је то неизбрисив
елемент нашег постојања на овој планети а пре свега
мог музичког постојања.
БАХ – Све оно што сам рекао за Моцарта али
још више је Бах. Често ме питају који ми је омиљени
композитор и то је практично немогуће рећи. Као када
те неко пита које ти је омиљено јело. Мислим, ја волим
да једем генерално и волим да једем различите ствари
и различите ствари ми се једу у одређеним тренуцима
тако је и са музиком. Рецимо, неко ми каже осуђен
си да до краја живота свираш једног композитора и
то ће бити Бах... рекао бих ок, није толико страшно.
Ето толика је моја реверенција према Баху. Сваки пут
када помислим на његову музику увек имам осећај
као да гледам на горе, као да гледам неку катедралу
која је немогуће висока, која се дише и нестаје кроз
облаке. То је осећај који имам монуметалности и опет
један од композитора са којим се одраста и који вас
прати целог живота. Који је знао да када пролазимо
кроз неку његову композицију, неку фугу рецимо да
направи баланс између емоције и интелекта, можда
боље него било ко други.
ЧАЈКОВСКИ - Чајковски је једна дивна, бујна,
нежна романтика. Слика једног времена уопште
коју ја волим. Мислим да ми иначе тај стил лежи и
романтизам генерално. Волим романтичну музику, а
Чајковски је био један од архитипских романтичара,
живот није био лак, и да се суочавао са контрастима
у његовом самом постојању тај контраст је успео да
утка у музику.
ЂОВАНИ БАТИСТА ГВАДАНИНИ – Најбољи
мајстор свих времена. Сад наравно они који свирају
Страдиварија или Гуарнерија, би рекли па није, али
јесте у ствари. (хехех) А зашто?, зато што ја имам
Гваданинија из 1783 год. И заиста сматра се за једног
од последњих већих креманских мајстора. Има ту једну
комбинацију квалитета, поготово његове виолине из
каснијег периода, када је живео и радио у Торину. Ту
му је гроф Коци, који је био мецена и који је веома
подржавао градитељство виолина дао на коришћење
целу Страдиваријеву радионицу коју је купио од
Страдиваријевог сина. Што значи све алате, све моделе,
све калупе и све непродате виолине. Када је упознао
Гваданинија био је опчињен њиме а пре свега његовим
виолинама и његовим радом. Гваданини је уткао
онда неко Страдиваријево знање и то се чује. Иначе
Гваданини нагиње мало јачем режећем тону, док је
рецимо Страдивари префињенији, он је увек сопран
и тај тон је светлији и стакласт и има невероватну
прозорност и резонанцу. Гваданини тежи басу и
његове виолине су онако доле на земљи и те последње
виолине у неких последњих дванаест- тринаест година
имају карактеристике и Гваданинија, али имају неке
карактеристике и Страдиварија. И по мени то добија
једну феноменалну комбинацију тона продорности
али и боје. Тај Гваданинијев тон ме увек подсећа на
неку Нутелу. А за сваког ументика та виолина је део
екстензија нашег тела, нашег постојања, оно што је
измђу нас и публике, оно што је између нас и саме
музике, без тога не могу ни да замислим моје постојање.
Тако да је та виолина и више него део фамилије.
КУЛТУРА – Мислим да се са једне стране култура
наслеђује и даје нам одређене карактеристике. Са
друге стране то не би требало никада да буде изговор
за некултурно понашање, јер много зависи и од
одгоја у самој кући и много зависи од тога какво
имате окружење. Онда се то комбинује са самим
историјским наслеђем и заоставштином тог простора
на којем сте. То је широка тема, јер култура се не може
дефинисати у једној реченици. Али ту потпада све, и
мислим да свако може у суштини да буде културан и
исто тако некултуран без обзира одакле долази. То је
приступ животу, и начин на који се понашамо према
другим људима. То је нешто што треба увек неговати
РАЗГОВАРАЛИ СМО
који се не могу тек тако дефинисати као културни
иако су се бавили неким послом у култури. Тако да је
то доста релативно и мислим да је култура за сваког
појединца питање личне одговорности.
ХУМАНОСТ – Лично мислим да је то најлепши
начин да се буде уметник. То значи да је наше музичко
постојање на сцени, у суштини у сврси других људи и
човечанства. То може да звучи сад мало и утопијски
па скоро и надмено, али то јесте тако. Јер иначе зашто
радимо. Поготово у култури, музици, где је наш,
ружно речено, посао да чинимо друге људе срећним.
Да их забављамо, да учинимо да они забораве на
своју свакодневницу, тих сат, сат и по проведених на
коцерту. То је наша сврха. Ми оплемењујемо друге и
самим тим кроз то давање оплемењујемо и обогаћујемо
и сами себе. Та проточност космичке али и људске
енергије је оно што је уметност. Није она права линија
наравно, уметност има безброј облика, некада зна
да нас сврби, да нам смета, да изазива, нервира, али
на крају крајева активира људскост. Враћајући се на
ту идеју хуманости, хуманост у оном непосредном
смислу, а у посредном, ми од те размене коју имамо
наше посвећености уметности и музици и дељења
тога са аудиторијумом, знајући да неко трећи од те
енергије има добробит онда је то најлепши начин
да се не само буде уметник него да се уопште живи
на овој планети. Јер смо богатији од било кога када
делимо то чега у ствари има у изобиљу, а то је управо
хуманост и људскост.

месеци, пола године, година, некада и по три године.
Између тога и унутар тога, стварам прилике за одмор
( јер раније сам увек чекао да ми се укаже прилика).
Онда заиста волим да се побринем за себи. Е сад можда
је то и даље у сврси рада, односно у сврси неке веће
продуктивности. Мислим да без тог баланса нисмо
комплетни и чак и ако заиста волимо да радимо без
неких вентила и способности да станемо и са паузом
и са радом и ставимо тај рад у контекст ни тај рад
неће бити оптималан. То ми је тебало дуго да
схватим и да надиђем, јер просто та навика и
који је толико препознатљив у свакој својој ноти. Имао
је тај један однос и са својом родном земљом са којом
је био веома присан и то се одражава увек и у његовој
музици и увек нас транспортује у неко друго време.
Замишљам снег, па замишљам Петроград, људи се
клизају...замишљам неке хладније пределе и увек ми
је топло око срца. Можда је то зато што смо Словени
па ми је та музика блиска, а са друге стране знам да
цео свет цени Чајковског где год да се свира. То значи
да је тај човек имао и те како једну универзалну
али и људску вредност. С обзиром да његов
REЧ PARTRIJARHA
и одговорност је на свима нама. Не бих то препуштао
само онима који су од неке струке. Култура треба да
буде у свакој пори нашег понашања, та нека свет о
самима себи и о нашој улози у друштву и утицају који
имамо једни на друге а ту се онда обухвата све. И шта
једемо и како се понашамо и коју музику слушамо
и шта говоримо нашој деци и тако даље. Ја сам по
дефиницији провео цео живот у култури, јер сам
музичар, а са друге стране сам упознао многе људе

8 9
 ЧУДО
МУЗИКА ЈЕ МОЈЕ ЛИТУРГИСАЊЕ И
СЛУЖЕЊЕ
Проф. мр Арсен Чаркић
Проф. мр Арсен Чаркић је пијаниста, диригент, извођач и професор музике.
Његов уметнички рад карактеришу не само бројни реситали, солистички и
концерти с оркестром, већ и велики број камерних наступа, док је његово
искуство диригента мешовитих и мушких састава и ансамбала богато
награђивано на хорским такмичењима. Осим тога, компонује, снима, изводи,
аранжира и продуцира филмску и фестивалску музику, често наступајући и
учествујући у различитим уметничким пројектима.
Да ли је Ваша вера у Бога „традиционалне“
природе, наслеђена у породици или плод
искуствене потраге?
А.Ч: Човек након одређених година и стеченог
искуства схвати да ниједне аутентичне вјере (у
РАЗГОВАРАЛИ СМО
чијем коријену је првенствено дијалог – са Богом и
ближњим) нема без личног опита и трагања. Људима
мог краја је генетски урођена својеглавост, која ме је
срећом сачувала од којекаквих индоктринација, и
секуларистичких и религијских. Са друге стране ми
свједочимо да је наша вјера богооткровење, да се свако
трагање заврши као лутање уколико не препознамо
тај „тихи глас“ о ком пише блаженопочивши епископ
Хризостом Браничевски.
10
Професор клавира сте на Катедри за клавир
бањалучке Академије уметности. Музика у себи
носи уграђен склад и одаје лепоту. Може ли она
бити пут ка Богу?
А.Ч: У једној младалачкој зилотској фази
ишчитавања свих могућих ранохришћанских
REЧ PARTRIJARHA
текстова духовник ми је рекао да је у ствари музика
моје литургисање и служење. Чини ми се да тек
сада полако откривам сву ширину и дубину његових
поука и порука. Човјек достиже светост посвећењем
– када даје све од себе, када у свему што ради има
посвећеност, жар, преданост, дјечију радозналост и
способност да се одушеви. Могли би чак рећи и да у
коријену културе као синонима наше цивилизације
ЧУДО
стоји управо та врста боготражитељства. Већина људи
музику доживљава као савршентво, инспирацију и
љепоту, често превиђајући да добију готов производ,
јер ми слушајући неко музичко остварење не чујемо
дане и године посвећења, рада, личног жртвовања,
непрестаног учења, преиспитивања, сумње итд.
Стога и не чуди да је Јохан Себастиан Бах на крају
сваког написаног дјела потписивао иницијале „S.D.G“
– „Soli Deo Gloria“, односно „На славу Божију“, а
генијални композитор Јозеф Хајдн (који је био ментор
и узор Моцарту и Бетовену) дјела потписује са „Laus
Deo“, односно „Слава Богу“.
Иван В. Лалић има у „Четири канона“ стих
посвећен Пресветој Богородици : „А ти коју двори
музика сфера, док седиш Свецима окружена...“
Како замишљате ту музику сфера?
А.Ч: Лалић је дословно један од последњих
пророка ових простора који је своје таленте и ерудицију
претопио у злато духовног предосјећања односно
молитву. Музика сфера је израз доживљаја величанства
цјелокупног створеног свијета посвећеника и људи
које је Бог удостојио одређених благодатних дарова
од Питагоре наовамо, а што је можда најпластичније
опевао пророк Давид у 18-том псалму „Небеса казују
славу Божију...“ и остало. Савремена наука је пар
миленијума касније потврдила да заиста комплетна
творевина од гигантских небеских тијела до елементарних
честица егзистира кроз треперење/вибрацију односно
да има своју фреквенцију, што је дефиниција музике.
Није стога ни чудо да Седамдесеторица када преводе
Мојсејево „Петокњижје“ за појам „творац“ узимају
ријеч „поитис“, односно Бог је „поета“ у свом стварању
за које користи Ријеч („и рече Бог нека буде...“). За
чињеницу да музика није само оно што чујемо, већ
оно што доживљавамо и поимамо, најбољи примјер је
Бетовен који је више од половине свог опуса створио
потпуно глув.
За Свето писмо је Ава Јустин Поповић рекао:
„Ту се музика, анђелска музика вечне истине
Божије обукла у речи људске.“ Чујете ли ту музику
док читате Свето писмо?
А.Ч: Потресан цитат који опет и опет открива
зашто Аву зовемо „нови Златоуст“, на том тону је
написао и ремек дјело „Светосавље као философија
живота“ које заиста није ништа друго до философија
и теологија преточене у поезију.
Срби често болују од става да се православан
постаје рођењем. Национални и верски идентитет
се пречесто поистовећују. Какав је Ваш став о томе?
РАЗГОВАРАЛИ СМО
А.Ч: Тај став је преовладавао на жалост кроз читав
20. вијек, међутим опет долази до одређеног баланса
и у Цркву улазе опет они који су призвани, а све је
мање ових које интересује „фолклор и традиција“.
Кључ свега је образовање, учење, читање. Уосталом
наша Црква је на помјесном сабору постављање
националног изнад духовног означила као јерес,
обзиром да је ирационални понос стварима за које
човјек ништа није учинио да их стекне једна форма
гордости коју сматрамо најтежим и најпогубнијим
духовним стањем. Друга форма гордости су они који
се поносе тиме што презиру све аутентично у властитој
култури, односно психолошки поремећај који зовемо
„аутошовинизам“, а који је чини ми се у политичком,
духовном и културолошком смислу најпроблематичнији
феномен последњих пар деценија на овим просторима.
Како Вам делује данашње човечанство?
А.Ч: Мислим да је већ скоро свима јасно да смо
на својеврсној прекретници обзиром да друштва која
се самопромовишу као „најнапреднија“ отворено
промовишу индоктринацију најгорег типа кинеског
комунизма. Свето Писмо свједочи да је комплетно
стварање акт слободе, а да људска боголикост управо
почива на том огромном дару да смо створени слободни
и да смо позвани да се кроз ту слободу остварујемо.
Свједочимо све ширем укидању елементарних људских
права и слобода, односно општем кретању у незапамћен
тоталитаризам. Искрено сам оптимиста и молим се
и надам да ће опет и опет Господ „од камења подићи
дјецу Аврамову“ и отворити неке нове путеве.
Морамо и до Достојевског и става да ће „лепота
спасити свет“. Неко ће то разумети у категоријама
естетике. Могу ли верујући ставити знак једнакости
између лепоте и љубави и Љубави?
А.Ч: Ваша питања су тако конципирана да уопште
не траже одговоре, обзиром да сте нам открили саму
суштину. Јеванђелисти користе чини ми се чак четири
израза за љубав: (ἔρως, στοργ, φιλία, ἀγάπη) ерос, сторге,
филиа и агапе, а које редом означавају „заљубљеност“,
„урођену љубав за породицу“, „братска љубав“, и тек
агапе означава несебичну љубав за све људе, па и
непријатеље. У томе се огледа та божанска педагогија/
андрагогија, односно оне наше духовне „лествице ка
небу“ о којима пише свети Јован Лествичник, узрастање
у љубави на које смо апсолутно сви позвани.
11
 ЧУДО
ЧУДА НИСУ ПОТРЕБНА ВЕРНИЦИМА,
ВЕЋ НЕВЕРНИЦИМА
Јеромонах Давид (Легејда) старешина Смоленског скита Валаамског
Спасо-Преображенског ставропигијалног манастира
Помаже Бог, оче! Манастир Валаам је један од
стубова Православља. Kолико је тешко манастиру
да опстане данас, буде отворен за вернике, у
времену када атеизам и безверје поново узимају
маха?
Отац Давид: Дух безверја одувек jе пребивао
на овоj земљи; он се и данас осећа у срцима сваког
од нас. Треба да се боримо против њега – и морамо.
Међутим, ја бих се уздржао да помињем неке данашње
тешкоће, с коjима се морамо суочавати. Данас би била
грехота да се жалимо, кад имамо искуство ХХ века,
без преседана за нашу Цркву, искуство прогањања
као институциjе, и сваког верника понаособ, када jе
било страшно само да се прекрстиш на улици. Ако се
сећамо историје нашег народа, не смемо да се жалимо.
Данашњи црквени живот има све могућности за развоj,
РАЗГОВАРАЛИ СМО
да постане оно, што jе Господ замислио да буде – света
обитељ, Црква, хришћани.
Недавно је преминуо архимандрит манастира,
отац Методије. Да ли је могуће да се данас оцени
значај оца Мефодија за Православље не само у
оквиру Валамског манастира, већ и за читаву
Русију?
12
Отац Давид: У Светом Еванђељу Господ каже:
„Не може се сакрити град, коjи лежи на брду; нити
се пали светиљка и ставља под мерицу, њего на
свећњак, и светли свима у кући“ (Мат. 5:14-15). А
отац Методије био је светиљка Божија, која је сијала
и светлела свима – наравно, не само у оквиру нашег
манастира, већ и за све који овамо долазе. Сви који
су га познавали, који су га бар једном срели или чули,
били су обасјани светлошћу љубави Божије, ове радости
која је надахњивала и тешила свакога ко га је дотакао.
Првих тренутака после трагичне смрти оца Методија
његова Светост је позвао владику и разговарао с њим,
распитао се за ову невероватну вест и рекао да је Отац
Методије оличење Валаама. За многе је долазак на
Валаам и долазак код оца Методија било скоро исто.
Ово нам је вероватно узор тога, какви треба да буду
монаси Валаама. У Богословским наукама постоји
Хагиографија – наука о светости. За нас је веома важно
REЧ PARTRIJARHA
ово истинито сведочанство савременог човека, који у
нашим условима живи по речи Божијој, да је могуће и
потребно живети у нашим условима, у нашем животу,
према тој речи. Била је то свестрана љубав. Навести
само једну од његових врлина значи не рећи ништа.
Наравно, нисмо га још канонизовали, познавали смо
га као обичног човека. Ипак је оставио веома добар и
поучан пример за све ко га је познавао.
ЧУДО
Kоју поуку оца Методија ћете посебно памтити?
Шта је то што је он истицао као најважнији
задатак братства манастира Валаам?
Отац Давид: Отац Методије је имао посебан
смисао за хумор и имао много изрека, крилатица,
неких речи, коjе су могле да утеше малодушну душу,
надахну је за животни подвиг. И прво ми пада на памет:
„Боље је погрешити у дарежљивости него у шкртости“.
Када настаје избор шта да одговориш човеку, шта да
пожелиш, па размислиш како да се понашаш према
њему – по строгости закона или из љубави – он би
увек изабрао да поступи из љубави и рекао да је боље
грешити у љубави него ван љубави. И, као што сам већ
рекао, његова љубав је била многострана. Био је добар
монах, познавали смо његов монашки подвиг који
је био скривен од очију обичних посетилаца, гостију
манастира. Био је добар свештеник, слуга олтара
Божијег, побожан служитељ Божанствене Литургије.
Био је духовни отац, који се са очинском љубављу
односио према својој духовној деци. Међутим, постојала
је једна врлина која га је издвајала од многих других
свештеника широког срца, хвала Богу, таквих има
много у нашој савременој Цркви – био је дарежљив,
дарежљив од љубави Божије и увек би помогао свима
који су имали неку потребу за нечим. Његов живот је
сведочанство тога како се дешава чудо љубави Божије,
када човек настоји да живи према речи Божијој, према
Његовим заповестима, онда добије као одговор, та
обећања Божија, те завете, које је Он дао вернима.
Памтимо како је он почео да ради у архондарику
(гостопримници), где је био задужен за ходочаснике,
немајући још довољно материјалних средстава: ту
је био бедни, дрвени хотел који је могао да прими
највише 20 до 25 људи. Међутим, он би увек лично
дочекао и испратио свакога, и то сваки дан, сваку групу,
свакоме би пружио мали поклон: иконицу Валамске
Богородице, насликану на картону, мале бројанице...
Тада нас је већ позивао да поступамо по, како се то
зове, грчкој традицији, када у црквеној радњи не пише
цена. Стоје свеће, те свако може да остави колико може.
Ову традицију нисмо одржали буквално. Међутим,
у хотелу, где је он био пуноправни газда, држао се
тога. И заиста, испало је по његовим речима: „Биће
20 људи који немају чиме да плате, али ће доћи 21.
Тај ће платити за све њих 20, а поврх тога ће дати још
нешто за манастир». И тако се постепено поред њега
створио велики број „Валамских пријатеља“, како их
ми зовемо. То су људи различитих сталежа од којих је
сваки хтео да на неки начин служи Богу, оцу Методију,
манастиру. Веровали су му, знајући његову љубав,
његову дарежљивост и видећи његове способности
као архитекте. Дипломирани архитекта, он је градио
дивне храмове и капеле. Његови пријатељи су знали да
РАЗГОВАРАЛИ СМО
оно што му они донесу помаже му да утелови његову
врлину дарежљивости. Он је заиста био хранитељ и
манастира, и свих око њега. Његове цркве и капеле су
узори православне културе. Где год му је нога крочила,
шта год му је рука дотакла, све је цветало. „Јер уста
говоре од сувишка срца“ (Мат. 12:34). И видело се да
је његово срце било пуно те лепоте Божије, блиставе,
која је прожимала читаву његову делатност.
Ако говоримо о томе, који је најважнији задатак
оставио нама, братији, монасима, онда је то,
вероватно, саобразност послушању које имате. Његово
послушање био је повезано са гостима, па се одликовао
гостопримством. Али у оним тренуцима када је био
сам са Богом, у данима Великог и Божићног поста,
трудио се да искористи ову прилику, те је био веома
строг према себи, и у односу на пост, и у односу на
испуњавање свих правила, и у односу на служење
Литургије. Могао бих много више да причам о њему,
али је за ово вероватно потребна посебна емисија...
Да ли је братство Вашег манастира имало
озбиљнијих проблема због пандемије корона
вируса и како сте савладали све последице које
је пандемија донела?
Отац Давид: Да ли смо савладали последице
које је пандемија донела? – вероватно, ово питање и
даље постоји широм света. Дај Боже да једног дана
превазиђемо овај проблем и вратимо се у стање које је
било пре почетка овог рата. Наравно, пре свега, као и
свака пандемија, то је трагедија. Трагедија јер се тиче
живота многих људи, наших најмилијих. Отац Методије,
о коме смо говорили, још неколико наше браће, десетине
у другим обитељама, многи моји рођаци и пријатељи
нису преживели ову пандемију, која, нажалост, још
увек траје. Али у духовном и у хришћанском животу
сваку тугу можемо да преобразимо у духовну корист.
Није случајно што је крст симбол хришћанства. Ми не
тражимо тугу, али не постављамо себи главни задатак
да је избегнемо. Нама није циљ сам крст, већ Онај Који
нас је овим крстом упутио према Небу, осветио га и
учинио не оруђем мучења, већ местом за испољавање
крсне љубави, савршене љубави на овом свету. Стога
се могу уочити и позитивни моменти у трагичном
периоду пандемије. У нашој обитељи током прве
године били смо приморавани да одржимо строги
карантин, нико није смео да дође на наше острво,
само у случају велике потребе, ни да напусти острво,
само за медицинске сврхе. Посетиоци су такође били
подвргнути строгом карантину, ми смо то поштовали.
Вероватно је то имало и позитиван резултат, јер је у
том тренутку у великим манастирима, где сви живе у
заједници, умрло на десетине монаха, болест се брзо
ширила. Унутар манастира се у том тренутку десио за
13
 ЧУДО
нас диван феномен: дошла је летња сезона, за острво је
ово време највеће посећености када долази велики број
ходочасника и туриста. И одједном је Валам празан.
И наш драги Владика Игумен, оци, отац Методије
одједном су се ослободили многих брига у вези са
гостима. А дошли су и празници, хвала Богу – Васкрс,
Вазнесење, Тројица, имендани. И тих дана Владика
је почео да окупља у архандарику код оца Методија
старију браћу, колико је било могуће, по више од 30
људи. И ту је створено оно битно што је срж Цркве,
сваког манастира и сваке парохије – братска породица.
Окупили смо се и провели време у хришћанској
радости сусрета, научили смо много једни од других,
што нисмо знали. Била је то атмосфера исповести.
И многе породице су, знам, морале да буду у таквом
карантину – и за њих је то чак представљало тешкоћу,
јер је уобичајен начин живота био поремећен, када је
отац на послу, мајка негде другде, деца су у школи, те
су се сретали само за кратко време. Нису све породице
успеле да га прођу достојанствено. Када смо почели
да се сабирамо видели су се хришћански плодови, по
речи Господњој: „По томе ће сви познати да сте моји
ученици, ако будете имали љубав међу собом“. (Jован
13:35). Била је то тек прва година. Али догађаји су се
настављали, те је непријатељ рода људскога почео да
јурише на Цркву уопште, те на манастире посебно, – на
оно најважније: на јединство. Он може понудити разне
врсте искушења да би нас раздвојио. Наравно, наше
јединство је у Христу. Морамо се, пре свега, држати
онога што нас спаја, а не онога што нас раздваја. Када
је почела ова епопеја, вакцинација, знамо да у многим
манастирима није било јединства у томе. Било је тешко
одмах дати тачан одговор, са научног, медицинског и
духовног гледишта. Да ли је ово духовно питање, како
се оно односи на црквени живот? Мада мислим да је
прерано доносити било какве закључке. Дај Боже да
не изгубимо оно главно за шта смо позвани у Цркву
– јединство у Христу.
Један део православних хришћана верује да
је ова пандемија заправо увод у све оно што је
описано у Апокалипси Св. Апостола Јована, да
ли је то заиста тако, шта Ви мислите?
Отац Давид: Мислим да се некако злоупотре-
РАЗГОВАРАЛИ СМО
бљава Откровење светога апостола Јована Богосло-
ва.Када је он писао ову књигу, написао ју је, прво,
надахнут одозго, а друго, њена сврха није да уплаши
све читаоце. То је део Јеванђеља, а наше Јеванђеље је
добра, радосна вест о спасењу. Док прави хришћани, и
првих векова и сада, требало је да буду прожети овом
радошћу у Спаситељу, у спасењу које је Господ донео.
Господ није говорио само љубазне речи, већ је говорио
и грешницима о Страшном суду, о судбини грешника
који се нису покајали. Дакле, знаци Апокалипсе
14
Јована Богослова били су од првих дана, пре много
векова. Они се настављају и сада, а ми се сваког часа
приближавамо овом есхатону, али нико не зна за дан
и сат његовог настанка. Оно што сигурно знамо јесте
да је у нашој моћи овде и сада да почнемо да чинимо
да наш лични есхатон, наш лични сусрет са Богом, не
би био застрашујући за нас.
Шта је у ствари, Псалтир који је увек будан?
И колики је његов молитвени значај?
Отац Давид: Сам назив „Псалтир који је увек
будан“ одговара на ово питање: ова молитва нема сна,
непрекидна је и преноси се као штафета од једног
човека на другог. За овај свет је важна непрекидност
ове молитве, коју је заповедио апостол Павле. Сваком
од нас је потребан и сан, и пауза за ручак, и сам
одмор; бити напет све време је неприродно за човека.
Потврђујемо да ван Цркве нема спасења, те је свако
од верника позван да постане део ове Цркве – само у
овом случају може да постане причесник спасења...
На свакој исповести свештеник чита молитву над
покајником: „... помири га и присаједини светој Цркви
Твојој...“. А снага Цркве је у томе што нисам сам, већ
сам део ње. Прави Псалтир који је увек будан могућ је
само у правој Цркви, где влада црквени дух породице,
братољубља, где једни на друге преносимо искуство,
преносимо штафету: док се један одмара, други раде.
У томе је моћ заједничког живота када можете да
поделите ове одговорности. Моћ истинске молитве је
да молитва буде црквена. За хришћанина све мора бити
црквено – све што ради, како се моли, како говори,
како мисли – он или гради Цркву, или не гради, – а
онда не гради ни себе. За оне који наручују Псалтир
који је увек будан, за људе који живе у свету, ово је
веома важно – ја сада радим, морам да набавим хлеб
насушни, да храним породицу – а негде има монаха
који се сада моле. Одем у кревет, а негде се неко моли.
Тек што се пробудим – а неко се моли у овом тренутку.
Он, наручујући молитву, улажући новац у изградњу
манастира, постаје учесник ове молитве.
Kоји су по Вама највећи проблеми са којима
се суочавају хришћани у савременом свету и како
би се они могли превазићи?
Отац Давид: Ово питање је веома сложено и
REЧ PARTRIJARHA
многострано. И вероватно индивидуално, јер је свако
од нас део Цркве. Вероватно је, пре свега, проблем
Цркве у мени самом. Својим грехом, својим грешним
страстима, одвајам се од Цркве. И зато, ако не желим
да стварам за Цркву такав проблем, морам да се бавим
сам собом. То је такорећи активан савет. Добро је
бити давалац крви, међутим, ако ти је крв болесна
од неке врсте вируса, онда прво излечи своју крв, па
онда можеш да служиш народу... Међутим, ја
ЧУДО
бих изнео један од проблема – уопштено говорећи,
о нашој људској цивилизацији, куда се крећемо – и
у смислу хришћанства и нашег духовног живота.
Проблем савремене Цркве могао би да се дефиише на
следећи начин: „маска Цркве“. То је када се не бацају
клипови под ноге да би се онемогућио њен развој, него
када под маском љубави, под маском хришћанства,
под маском Цркве, постепено се јавља нешто што
Бог није створио, нешто на шта нас Он није упутио.
По изгледу остајемо институција, носимо монашке
одежде, али не одговарамо самој суштини. Најважније
вредности код нас се повлаче у други план, па чак и у
трећи, заборављају се, или се само формално називају
најважнијим, али у суштини нашег живота нису такви.
Таква је то самообмана. Ово је вероватно најопасније,
по мом личном мишљењу. Стога, сваки хришћанин
мора да се у себи бори против формализма у својој
личној молитви, која често постаје рутинска. Обично
РАЗГОВАРАЛИ СМО
се ми, православни, сусрећемо са речима (барем у
традицији Руске Цркве): „Срећан празник!“. Односно,
сваки дан славимо успомену на неког светитеља,
неку икону Богородице, неки празник Господњи,
те ово празнично расположење, овај посебан дух
Јеванђеља, радост о Спаситељу, који је већ победио
овај свет, грех, смрт, – позива нас на ову победу, и даје
нам, макар делимично, да јој се придружимо. Важно
је не удаљавати се од тога, не упадати у неку врсту
ритуалности, никако не умањујем значај и обреда, и
нашег обичног живота. Сам од себе он није ни лош,
ни добар. Када губимо средстава, лишавамо се циља.
Међутим, Господ је у Јеванђељу више пута осуђивао
и оштро критиковао тај дух, квасац фарисејски, само
да би споља човек остао укључен у Цркву, а духом
био далеко од ње.
Да ли се Чудо, које је испољавање благодати и
промисла Божијег, може на прави начин сагледати
ван Литургијског животав и да ли поред Литругије
треба очекивати веће Чудо?
Отац Давид: Мислим да је ово главно питање за
портал „ЧУДО“ – шта је чудо? Као хришћани видимо
многа чуда око себе, међутим, не тражимо их. Са научног
гледишта, чудо је кршење уобичајених физичких,
хемијских закона који делују око нас. Међутим, ово
је вероватно погрешан поглед. Кажу да чудо није
потребно верницима, већ неверницима. Верник ионако
верује. Док неверник тражи доказе да би ојачао своју
веру. Међутим, боље је тражити доказе него желети да
неко други уради посао уместо нас због наше грешне
лењости. Нека се сада догоди нешто натприродно,
па ћу онда размислити, а можда и поверовати. Онда
то више није вера. У томе је лепота врлине вере, да
подвигом вере верујемо у оно што не видимо, те по
својој вери примамо плодове. Ово је манифестација
наше љубави ка Богу, или према човеку. Ова вера и
поверење могу бити према свима око нас. Можемо бити
прожети духом неверја према ближњима, престати
да их волимо, јер им не верујемо... Право чудо је
цео наш живот. Он је прожет овом тајном. Друго
значење речи „чудо“ је тајанствено, светотајинско, у
коме сам Господ живи и делује, и чини чуда. То јест,
у манифестацији било ког чуда ми постајемо његови
сатворци. Ако сам ја веровао, „...и поверова Аврам
Богу, а Он му прими то у правду“ (1. Мојсијева, 15:6).
Богородица је поверовала – и рекла: „...нека ми буде
по речи твојој“. (Лука, 1:38), и догодило се највеће
чудо – Оваплоћење. Заиста, једно од најважнијих
чуда које се свакодневно збива у цркви на нашим
Престолима, у време Божанствене Литургије, где се
увек поново дешава Оваплоћење, када Творац овога
света улази у наше животе и улази у срца верника који
се с поштовањем причешћују. Наша историја почиње
15
 ЧУДО
рођењем Христовим. Ово је чудо Божије Љубави: Отац
Небески је толико заволео свет да је и Сина Свога
Једнородног дао, «...да ниједан који у Њега верује
не погине, већ да има живот вечни“ (Јован, 3:16).
Хришћанин мора бити прожет таквим стваралачким
надахнућем у свему што чини. Ми обично додајемо у
наш црквени речник реч – „стварати“: стварати љубав,
стварати молитву. Односно, хришћанин мора имати
стваралачки приступ, мора бити у синергији, сарадњи
са Божанском благодати. Дакле, верник на све што га
окружује гледа као на Промисао Божији. Не верујемо
у случајност. Када сретнем човека, питам се шта сада
Господ тражи од мене. Барем не желим да спречим
Бога да спасе тог човека. Стога ће наш однос према
животу бити чинилац који ово чудо чини стварним.
У совјетском периоду постојала је песма: „Рођени
смо да би остварили бајку“. Ово се може тумачити
и духовно: морамо живети надахнуто, не стварајући
илузије, бити трезвени, верујућим срцем сагледавати
време које Господ нам пружа и односити се према
њему са свом одговорношћу. Као што су казали свети
оци: „Господ ме води ка покајању“. Односно, они су
током читавог дана сваку околност промисла Божијег
сагледавали на овај начин: „Шта Господ хоће да ми
каже?“ И пошто су били у смерном, покајничком духу,
све те околности су преводили у покајање, делатно
покајање и делатну љубав. И, дај Боже, да се у животу
сваког од нас свакодневно, сваки час, дешава ово чудо
Божије Љубави, које кроз нас, као сунце кроз чист
прозор, упада у мрачну собу. Да имамо очишћена
срца, кроз која сија светлост Божије Љубави на оне
око нас, и сами бисмо стекли овај Свет Божији, који је
већи од сваког људског ума. Како каже апостол Павле,
мир Божији мири нашу духовну снагу са физичком,
телесном. Како је говорио свети Серафим Саровски:
“Стекни дух мира, те ће се хиљаде око тебе спасити”.
Најважнија света тајна је Евхаристија, она
има огроман значај за вернике. Који је смисао
присуства на Литругији без приступања Светом
Причешћу?
Отац Давид: Уколико пажљиво прочитате
све молитве које свештеник изговара, јасно је да
оне имају један циљ, да је смисао Литургије да „са
страхом Божијим, вером и љубављу приступите“ чаши
живота и просветите се, и „пробајте и видите како је
РАЗГОВАРАЛИ СМО
благ Господ“. Ипак знамо да су историјски постојале
институције у Цркви које су могле бити присутне на
Литургији и стајати на различитим местима. Сада су
остале само две – то су верни и оглашени, а пре тога
су још били покајници, душевно болесни... Трагови
овог предања су усклици на Литургији: „Двери, двери,
премудрошћу пазимо!“, „Оглашени, изађите”, и
„Верни... приступите“ – када у неком тренутку остају
само верни који су се припремили за ову Тајну.
16
Да би посматрао ову Тајну, човек мора бити веран; ако
ниси веран, зашто си онда ту? – поставља се питање.
Међутим, постојао је чин – покајници. То су верни који
су већ крштени, али су, по благослову духовног оца,
имају неку епитимију, односно такав исцелитељски
благослов који је их за извесно време одвојио од
Светог Причешћа, те су могли да присуствују читавој
Божанственој Литургији до краја, без причешћивања
Светих Христових Тајни. Када имамо скрушеност
и смирење, када заиста себе сматрамо недостојним
овог Причешћа – не зато што је неко био лењ да се
припреми, или јуче хтео да поједе јаје или пилетину,
него зато што поштујући све постове, држећи се свих
правила, тренутно, после овога што је учинио, духовни
отац сматра да би било корисно да се због тога уздржи
од Причешћа како би се рехабилитовао, реанимирао
после повреде, коју је сам себи нанео. За сада треба да
научите да се крећете са штакама, да бисте касније,
прихвативши ову Светињу, могли да је сачувате да не
би ова „канта“ била рупичаста. Такви покајници могу
бити присутни на Литургији –то је чак неопходно.
Дакле, ако се у близини твоје куће служи Литургија,
чује се звоњава, имаш времена, али се правдаш да
треба да штедиш енергију, јер предстоји радни дан,
или нешто друго, – онда ће то, наравно, бити горе од
овога: „Ја се не причешћујем, али ћу са смирењем
стајати у храму".
У Јеванђељу видимо две слике које је Христос
истакао. Једног дана Закхеј је позвао Христа у своју
кућу и добио благослов Божији: свака ти част што си
ме позвао: „...Данас дође спасење кући овој“ (Лука,
19:9). И постоји тренутак када је апостол Петар, један
REЧ PARTRIJARHA
ЧУДО
од најревноснијих, најватренијих ученика Његових,
из смирења, због уздрхталости од усхићења и љубави,
и из страха Божијег, замолио свог Божанског учитеља
да изађе из његовог чамца, јер – „Ја сам човек грешан“
(Лука, 5:8). И он је имао исти осећај. Односно, можемо,
због осећања страха Божијег и љубави и да посегнемо
ка Христу, и да се мало удаљимо. Међутим, не треба
да бежимо, да се сакријемо, као што се Адам сакрио у
жбуње, сагрешивши, већ да се удаљимо од утехе која
је скривена у овој Божанској Тајни. Дакле, можете
присуствовати Литургији без Причешћа ако имате
благослов да се не причестите, а причестите се ако
имате благослов за то. Хришћанин све мора чинити
са смирењем, то јест у послушности.
Да ли сматрате да постоји разлика у припреми
и примању Светих Дарова између монаха и
мирјана?
Отац Давид: То се често злоупотребљава.
Када кажу да постоје нека правила за припремање
за Причешће за свештенике, друга за монахе, а
трећа за лаике... Обично сами за себе измишљамо
и налазимо свакојака правила само да ништа не
би радили. Напротив, свако може да примени још
строжа правила за себе – Христа ради, љубави Бога
ради – да прикљешти себе, недостојног грешника,
да би приступио Светињи, припремио за њу. Пракса
припреме за Литургију и за монахе, и за лаике мора
се одредити појединачно са њиховим духовним оцем.
Међутим, и монаси, и лаици понекад злоупотребе.
Главни, мислим, критеријум за приступање Чаши
је скрушено и смерно срце. Морају се користити сва
РАЗГОВАРАЛИ СМО
средства која служе овој сврси. Главно правило треба да
буде да се увек треба припремати за Причешће. Како се
припремити – постоји много начина. На Светој Гори,
знамо, део молитвеног правила је замењен Исусовом
молитвом, те неко чита једне каноне, неко друге.
Световњаци који не могу да присуствују дневном кругу
уочи богослужења читају 3 канона (Покајни канон
Господу нашем Исусу Христу, Канон Анђелу Чувару,
Канон покајни Пресветој Богородици) – ово је нека
врста јутарње, са ирмосима, катавасијама, молитвама,
акатистом. За монаха који испуњава цео дневни циклус,
пости по закону, мислим да је непотребан терет изнад
тога. Ипак свако ово одлучује појединачно са својим
духовним оцем. Међутим, треба рачунати на дужу
дистанцу да би човек могао да се држи овог правила
дуги низ година, а то би требало да му помогне да
тежи Причешћу, а не да га одбије. Укратко, разлика
између припреме лаика и монаха је само у томе: ако
не може да присуствује дневном кругу, онда уместо
тога може да чита или 3 канона, или одређени број
Исусове молитве (по нашем типику, по правилима
Василија Великог, постоји извесан број ове молитве
која може заменити вечерње, јутрење). Односно, и
једни и други имају иста права и обавезе.
У Српској православној Цркви од XVIII века
владала је литургијска пракса да се верни народ
причешћује само у току поста, односно не више од
четири пута годишње и то тако што се специјалним
седмодневним постом и исповешћу припремио
за Причешће. Данас се оваква литургијска пракса
мења. И сам патријарх српски Порфирије је
позвао верни народ да се причешћује на свакој
литургији и да пости кад је пост, мрси кад је мрс.
Kаква је пракса код вас?
Отац Давид: Важно је разликовати праксу и
традицију. Традиција је оно у чему се изражава црквено
Предање, које полази од Христа и светих апостола,
које се и данас чува у недрима Цркве. Пракса је живо
оличење у различитим крајевима, у различитим
историјским околностима и условима, где је оно
добијало различите облике. Дакле, Причешће може
бити ретко или често, зависно од услова у којима се
хришћанин, хришћанска заједница, налази, и тако
настаје пракса. Тако, пракса може бити мотивисана
нечим позитивним: шта се још може себи приуштинути,
како се најбоље припремити за сусрет са Христом.
Међутим, то може бити мотивисано, нажалост, нашом
духовном лењошћу, прождрљивошћу: размишљамо
шта да учинимо да не бисмо ништа урадили, а да
бисмо добили више. И у нашим савременим условима
ми, Србија, Русија, милошћу Божијом нисмо, као у
прошлом веку, када су живели наши дедови, прадедови,
у условима отвореног прогањања Цркве уопште,
17
 ЧУДО
а верника посебно. Имамо много цркава, много
манастира, имамо све услове да будемо пуноправне
црквене личности, да водимо пуноправан црквени
живот, да будемо са Христом. Стога је неоправдано
посматрати праксу која је настала у тим условима. И,
ако не говоримо о 20-м веку, већ о 19-м, 18-м, за које
питате, онда је то изазвано одвајањем народа од цркве,
његовом секуларизацијом, одвајањем од изворних
црквених предања. Ми, Валамски манастир, тренутно
се придржавамо Светогорске традиције, која има
дугачку историју. Она се помиње и у списима Василија
Великог и код Теодора Студита – причешћивали су
се 3-4 пута недељно. За манастир који постоји око
цркве, присутан је сваки дан у целокупном дневном
кругу, на Литургији, то је сасвим природно. Због
тога се и служи Божанствена Литургија, да будемо
не само пуноправни учесници, већ и причесници
Христови. Ово је пракса која је прикладна за наш
животни стандард: један дан постимо, док се други дан
причешћујемо. Свакодневно Причешће је ниво јачих
људи који су у стању да га сачувају годинама, без да
увреде благодат, духовну напетост. За нас, грешнике
који се кају, погодније је да имамо један дан рада на
свом уздизању, за припреме, док је други дан – дан
утехе, подршке, сусрета са Христом у Божанственој
Литургији, и само Причешће. Знамо да се неки
пустињаци – имамо их и у планинама Кавказа, и на
Светој Гори – свесно причешћују ређе: зато што су
далеко од храма, и зато што могу да чувају две недеље
оно што су примили и у томе им помажу благодат
Светог Причешћа и услови усамљености. На више
начина то показује ниво њихове духовне храбрости
када се лишавају ове утехе, ове радости. Ово је њихова
врста скрушености. Они не само да себе сматрају
недостојним ментално, у својим срцима; али се и
активно уздржавају да би се одржали у строгости, да би
се поново причестили на новом нивоу. За хришћанина
је важно да живи од Причешћа до Причешћа. Он мора
бити у духу Божанствене Литургије, Божанственог
Јеванђеља, мора да осети Христа – као што се уље с
времена на време мора сипати у кандило да не би се
угасило. Обично, у свету, хришћанима који се труде
да свесно, интензивно живе хришћанским животом
(а услови њихове породице, посла дозвољавају им
да буду у храму), саветујемо да се причешћују једном
у недељно или у две недеље. А причешћивање без
РАЗГОВАРАЛИ СМО
поста, без припреме – не мислим да се то садржи у
црквеном предању. Главни критеријум за приступање
Чаши је „скрушено и смерно срце“. Међутим, као што
су тврдили свети оци, да би се наша срца скрушила,
прво морамо да скрушимо наше тело. Дакле, главни
услов за приступање Светој Чаши, Чаши Христовог
Живота, јесте припрема. Праксе припреме могу бити
различите, али је важно да се увек припремите. Неко
18
чита Псалтир, неко – Исусову молитву, неко – правило,
неко – 3 канона, неко – Свето Јеванђеље, али је важно
да се у ову пећ ставе дрва за огрев, температура духовне
топлине да се не спусти, тако да би човек приступио
Чаши у најпрочишћенијем стању (по својој снази)
потпуно, и духовно и телесно. И тада може осетити меру
благодати која је скривена у овој Тајни. У супротном,
благодат ће процурити, баш ту, не напуштајући Храм,
кроз неприпремљену, рупичаву канту. Сваки дан се
одмарамо, једемо, пијемо, а такође нам је сваки дан
потребан Хлеб Живота, Христос, Причешће. Међутим,
ако не можемо сваки дан да се причешћујемо, онда
се бар нећемо правдати и сажаљевати себе. Чини
нам се да на тај начин себе чинимо бољим, а уствари
немилосрдно мучимо своју душу, своје срце удаљавајући
се од благодати, од радости скривене у овој Светој Тајни.
Свете тајне Причешћа и Исповести у савре-
меној српској православној традицији нису тако
недељиве, као што је у Русији. Да ли је могуће
Причешће без Исповести? Из тога произилази
и другачији однос према потреби за духовним
оцем. Реците нам колики значај има духовно
руковођење у руској православној традицији за
мирјане и да ли и данас постоjи традиција да је
духовни отац јеромонах?
Отац Давид: Јединство и раздвајање Тајни
Исповести и Причешћа – таква је савремена пракса.
У почетку су то, заиста, биле одвојене Тајне, те у
првим вековима Исповести, као Тајни, прибегавали
су хришћани који су суштински повредили благодат
Божију: одрекли се Христа, вере; зато се тражило
исповедање пред Црквом, да би се јавно одрекли овог
греха и јавно га исповедили. За тајну Крштења знамо
и то да се и Василије Велики крстио са 30 година, –
тада је то било пунолетство – имао је свету мајку,
баку, учио богословске школе, академије, а није био
крштен, и, сходно томе, није се причешћивао, те се
није ни исповедио. Међутим, касније се Црква развила,
па су се те праксе прилагодиле нашем модерном,
опуштеном животу, зато нам је потребна интензивнија
спољна помоћ. У пракси Руске Цркве ове свете Тајне су
спојене. Важно је разумети зашто. Као што сам рекао,
главни критеријум за приступање Чаши је „скрушено
и смирено срце“, покајно срце. Кад се кајеш, имаш шта
да исповедиш, ако имаш шта да исповедиш, мораш
REЧ PARTRIJARHA
да се исповедиш, очистиш своју савест на свом нивоу
покајања. Приступите онда са истим смирењем, а и са
исповеданим грехом, као покајник, своме Спаситељу,
као онај који гине, као болесник лекару. Када се човек
причестио, као што смо недавно рекли, 1 или 4 пута
годишње, па макар и једном месечно, он има шта да
исповеди ако води више или мање пажљив живот.
Када погледа себе у светлу Јеванђеоских заповести о
ЧУДО
савршенству, љубави, смирењу, стрпљењу, милосрђу,
видеће себе као кршитеља свих ових врлина. И може
да се исповеди. И то: што дубље човек спава, то га јаче
треба дрмати да би се пробудио. Мора да се дрма док
се не пробуди, а то су посна храна, молитава, трудови
који припремају ум и срце, и Тајна Исповести која
прочишћава оно што сте преживели у току недеље
или две, или месеца дана, без ове Тајне. Наравно, ако
водите пажљив живот, има шта да исповедите. Тада
се ове Тајне уједињују.
Међутим, ако се монах, или хришћанин који живи
животом блиским монашком, често причешћује,
онда таква исповест може да постане профанација,
формализам: исповедио се тек јуче, ништа се није
десило, али мора да нешто истисне из себе, измисли
грехове... Тако се Тајна Исповести, ова велика тајна,
ова милост Божија, користи као улазница за долазак
на Причешће. То није у реду. Сходно томе, треба да се
покајете када имате за шта да се покајете: ако немаш
за шта да се покајеш (и поред тога што си се одавно
покајао), онда твој живот мора да се промени тако да
увидиш своје грешне болести; погледајте себе као на
рендгенском снимку и сагледајте своје несавршености
у светлу Јеванђеоских заповести. Тада се рађа жеђ
за Причешћем, жеђ за Христом Спаситељем, јер
пропадам, жеђ за Небеским Лекаром, јер сам болестан.
Како каже пророк Исаија, 1:6: „Од пете до главе нема
ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни
исцеђене ни завијене ни уљем заблажене“: хришћанин
који пажљиво живи види себе болесним до те мере
– цело тело му је као без коже, као један непрекидан
чир. И тада има природну пожуду за Христом. Мора
да жуди за тим сваки дан. Ако он то не жели, онда
нешто није у реду. У нашој пракси причешћивања
3-4 пута недељно, то је дало повода за другу праксу,
а питање духовног оца, јеромонаха, у манастиру се
решавало, могло би се рећи, само од себе. Пре тога,
1990-их година, наши оци су се овде причешћивали
ређе: једном у једну или две недеље. Веза са духовним
оцем није била тако блиска, јер је Исповест била
ретка, само када се човек причешћивао. Када смо
увели Светогорску традицију честог Причешћа, било
је потребно исповедити се, али духовном оцу није
било шта да се донесе, све је било негативно, међутим,
требало је да изнесеш и нешто позитивно. Односно
да доведеш у питање оне врлине које имаш: своје
молитвено правило, шта читаш од Светих Отаца, у
ком режиму живиш, како комуницираш, цео свој
начин живота, да на то добијеш благослов да ово не
буде самовољно. И ова пракса честог причешћивања
родила је праксу духовног руководства и живота са
благословом, у послушању, у живој вези са својим
духовним оцем. И ово је нормално за хришћанина, то
је одлика нашег православља, ово је старчество. Реч
РАЗГОВАРАЛИ СМО
„старац“ није чак ни преведена на неке језике: знам да
је на румунском тако остављена руска реч „старец“, а
ово није само остарели седокоси свештеник, већ је то
управо духовни вођа који те води на путу послушања
у потрази за смирењем. Свети Силуан каже да је сав
наш подвиг мора бити усмерен на стицање смирења,
јер нас гордост спречава да волимо.
За Србе је тешко замислив манастир у коме има
800 монахиња као што је на пример у Дивијеву.
Руски манастири су након комунизма дочекали
обнову вере, те имају све више монаха. Срби су
се с друге стране, након комунизма, суочавали са
сталним ратовима и прогањанима, те ни тамо где
тога није било по српским земљама опет манастири
не броје тако импозантне цифре монаха. У чему
jе тајна за обнову монаштва?
Отац Давид: Е, зато је то тајна, нека остане
тајна... Нећу да је откријем, јер не знам одговор. Ово
је тајна љубави Божије. Како је свака људска личност
јединствена, а Господ је сваког од нас наградио посебним
даровима, посебним талентима, одговорношћу – коме
је много дато, много ће се од њега и тражити – тако и
сваки народ има своје особине. Руски народ је, заиста,
одувек био чувен по неком посебном страхопоштовању,
покајању, другачијем од грчког, српског. Чак су и
речи мало другачије: грчки је више о уму, а словенски
„покајати се“ више о области срца. Стога није ни
чудно што смо различити. Али, вероватно, не треба
обраћати пажњу на ове квантитативне показатеље,
иако они, у смислу статистике, нешто значе. Није
битан квантитет, већ квалитет. Зашто људи иду у
манастире? Као што се зна: у различитим вековима
било је различитих разлога. Ако узмемо средњи век,
онда су манастири били центри образовања, били су
напреднија, цивилизованија места, где је послати дете
било исто као и сада – у привилеговану високошколску
установу, Оксфорд, Сорбону, наш главни Московски
државни универзитет. Тада су манастири били такве
академије и универзитети. Сада треба да поставимо
питање: шта мотивише савременог човека да оде
у манастир? Пре 30 година, када је наша земља
пропала, било је разарања, није било много разлике
између разорених манастира и стандарда живота
ван њих – можда је то чак и охрабрило. Сада људи
долазе, ослобођени условљавања, чинећи свој избор
паметнијим, свеснијим. Међутим, чак и овде може
постојати разлика. Човек може имати добро високо
образовање, секуларно или чак духовно, али не имати
то страхопоштовање које је срце и срж монашког
живота; али могуће је имати страхопоштовање и жар,
али немати основно црквено и духовно образовање,
те за 10-20 година ће се овај жар охладити – и шта
ће остати? Дакле, у данашње време његова Светост
19
 ЧУДО
наш Патријарх захтева да наши монаси буду духовно
образовани људи, а то је нормално. Монашким се могу
назвати сви предмети које се предају у Богословији:
догматика, литургика, историја Цркве, аскетизам. Све
ово је то, од чега монах треба да живи, те ако га то не
интересује, зашто је онда дошао у манастир? А шта
он назива монаштвом? Стога је прикладно урадити
једно и не заборавити друго. А на квантитет се може
гледати само историјски: чиме то резултира, какве
плодове рађају ови монаси и у каквим околностима
они живе.
Чиме требају да се руководе они који ра-
змишљају о монашком начину живота и који су
по Вама главни мотиви за такву одлуку? И кажите
нам како је то било у Вашем случају?
Отац Давид: Главни мотив монаштва је сам
Христос. Кад Он није главни циљ, онда може доћи до
колапса у том избору. Дакле, прво средство је свесно
постати део Тела Христовог – Цркве, односно, живо
прикључење, колико је то могуће, приближавање Христу,
разумевању Његових речи. Када Његова реч више не
трпи никакве компромисе у мени, када следити Христа
значи дати све од себе (као што Аљоша Карамазов
каже у роману Достојевског „Браћа Карамазови” –
„Не могу да дам две рубље уместо „свега”, и уместо
РАЗГОВАРАЛИ СМО
„иди за мном“ да идем само на Литургију“) – тек онда
човек има позив да оде у манастир. Док се то не деси,
вероватно је немогуће да се замонаши. Као што један
старац, који је једном дошао у наш манастир, рекао
брату који га је питао: да ли да будем монах или не
будем? – „Човек може бити монах само када нема
сумње. Ако и даље гледа уназад, ако се окрене, не
може бити монах“. Ово је, наравно, високи ниво, али
20
пракса сведочи да овај избор посебног пута тражи
веома свестан, разуман приступ. И то, наравно,
није самоувереност: то се не може постићи сам, као
и многе ствари у животу. Важно је а да се не лаже
себи, те каже свом срцу: ово желим више од свега и
не желим више да правим компромисе да бих одбио
ово. Односно, живети по Jеванђеоској речи треба да
буде главни императив за оне који изаберу овај пут.
Ако томе приступите реалније, онда је добро што је
човек сазрео за то. Као што физички растемо, стичемо
образовање, културу, правимо своје животне изборе,
исто тако су се развијали канони и у духовном смислу:
да узмемо само оне који су навршили пунолетство,
после 25 година рукоположити у ђаконе, после 30
година хиротонисати за свештеника. Добро је ако човек
не губи време: води свестан црквени живот, стиче
духовно образовање у богословској школи (богословији,
академији), да не губи време у манастиру за ово, да не
иде уназад... Међутим, ако се у његовом срцу, као што
је то било у мом животу, упалила ватра, а он се боји да
се не угаси – онда не сумња и постаје монах. Отишао
сам са 19 година, напустио секуларни факултет, јер
себе више нисам замишљао другачије, мада нисам
имао духовну, економску, личну кризу, већ сам се
позитивно развијао. Али обично до овог узраста, до
одраслог доба, особа има младалачки максимализам
и већ има унутрашњу снагу да изабере оно најбоље
за себе. Могуће је и тако, ако не сумња у то, па иде.
Није ово пример за све, некоме треба да више сазре.
Ипак у монаштво је боље доћи не после душевног
слома – кад је човек имао породицу, те се она распала,
кад је доживео неуспех – то су већ хроничне болести,
крвареће ране које не зарастају, са којима се мора
живети... Боље је да човек свесно постане припадник
Цркве пре одласка у манастир, да светоотачки погледа
на саму тајну монаштва. Међутим, ни у манастиру се
неће одмах замонашити. Човек мора годинама да себе
испита, да испроба овај пут.
Да ли сте имали случајева у манастиру да је
избор монашког пута био промашај и шта мислите
о напуштању монаштва?
Отац Давид: Рат је рат. А у рату, нажалост,
нема само рањеника, него има и погинулих. Духовни
живот, посебно монашки, прави је рат. Рат, пре свега,
са самим собом, са тим грешним законом који живи
REЧ PARTRIJARHA
и делује у сваком од нас. Можете победити све око
себе, али најтеже је победити себе. Наравно, у нашем
манастиру постоји огроман списак оних који су, како
им се чинило, дошли након избора, али годинама
касније они су – не бих рекао да су били разочарани,
већ су сматрали поштенијим према себи, Богу, и
свима око себе да се врате тамо одакле су дошли.
Сваки од ових примера је јединствен. Стога је тешко
ЧУДО
извући било какво правило зашто су ти људи имали
кризу, каква је то криза била – духовна, психичка,
психолошка, нека врста сагоревања, разочарања...
Ја, као човек који верује у Христа, за кога идеал је
Христос, исповедам да је немогуће да се разочараш
у Њега. Али, ипак, људи имају и очај и разочарење,
а то није увек разлог у шта верују и коме верују, већ
како верују и како иду својим путем; које су их грешке
навеле да напусте овај пут. Не усуђујем се да судим јер
се мој пут наставља. И крај нашег пута је важан, иако
је важан и његов почетак, а његов крај зависи од тога
како ћемо овај пут наставити. У Јеванђељу је Господ
описао многе подводне стене са којима се хришћанин
мора суочити. Ови људи су се суочили с њима. Време
испитује искреност наших осећања. Никад их нисам
називао издајицама, видим да су се трудили да буду
поштени према себи, према Богу. И до чега су дошли,
или склизнули, да кажемо, – сматрали су да би им било
боље, у већини случајева, да наставе свој хришћански
подвиг, али већ као хришћани који живе у свету.
Срби се уздају у браћу Русе, не само у Руску
државу, већ можда пре свега у Руску цркву, да
ли је та нада оправдана? Да ли православна и
словенска браћа Руси данас имају снагу да буду
заштитници васколиког православног народа
широм света, као што су то били у току векова?
Отац Давид: Међу нашим валаамским братством
био је чак и један монах Роман, који је у време српског
рата тамо отишао и погинуо, бранећи српски народ,
вођен словенофилством, сматрајући све словенске
народе братским, делећи са њима њихову тугу,
њихов бол. И, дај Боже, да нам ово остане у срцу –
нешто о чему је доста писао Ф.М. Достојевски у свом
истицању основе, о одговорности словенских народа
пред целим светом да сачувају неискривљен лик
Христов. Можда је ово главни задатак. Што се тиче
моћи коју може да има руски народ, или, како питате,
Руска црква посебно, овде је вероватно важно да се
не иде у некакве националистичке, политичке игре.
Дај Боже да не дође до рата. А што се тиче Цркве,
ми, нажалост, имамо негативне примере када нека
историјски старија браћа, неке Цркве одједном себе
називају првим међу првима, васељенским, упадају
у живот друге Цркве, не граде је, већ само доливају
уље на ватру раскола и националног сукоба. Овде је
важно сачувати хришћанску осетљивост како не би
сметао другом народу – ако не можеш да му помогнеш.
Каква је будућност православља? Да ли ћемо
успети да поред свих изазова и искушења опстанемо
као једна велика и нераздвојена православна
породица народа или ћемо се можда расцепкати
по границама јурисдикције помесних цркава?
РАЗГОВАРАЛИ СМО
Отац Давид: О будућности Православља може се
прочитати у књизи Апокалипса... За нас есхатолошки
догађаји који се тамо описују нису нимало изненађујући;
мали број верних, чак и светих, моћи ће да одрже
своју верност. И то нас обавезује на ревносни, лични
подвиг, данас. Изазови времена су увек постојали, а
постоје и данас. Можемо ли задржати јединство? О
овоме је тешко говорити, јер и сада ово релативно
мало стадо (Православна Црква није највећа на свету)
успевају да разделе. У данашњем Јеванђељу Господ
каже: „Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на
земљу; нисам дошао да донесем мир него мач...“ (Мат,
10:34-35) (мач је симбол поделе), јер ће се од сада у
породици двоје делити са троје, троје са двоје, и отац
са синовима... И видимо да живот по речи Божијој,
живот у духу Христовом, никада неће бити у миру са
духом овога света. Стога, вероватно, не треба сваки
мир чувати. Важно је чувати Христа, бити једно са
Њим, у живој вези. Из историје знамо да је Марко
Ефески остао потпуно сам, стојећи у истини, док је
сабор, један од многих васељенских сабора, био сав
у заблуди. Зато је важно, пре свега, бити са Христом.
Тада ћемо бити у јединству једни са другима, те ћемо
имати снаге да одолимо свим савременим изазовима.
Живимо у ери савремених информационих
технологија, када су информације доступније
нарочито млађој генерацији. Да ли су те околности
предност или искушење за младе који трагају
за смислом живота и који не ретко савете за
почетак свог хришћанског живота прихватају
преко интернета од самозваних "духовника"?
Отац Давид: Не бих се сложио да је то искушење
само савременог светаи раније је тога било. И пре
Интернета било је много књига из којих сте могли да
добијете свакојаке информације које човека збуне. И,
као што мува тражи својствено себи, то се увек могло
наћи. Међутим, треба бити мудра пчела која скупља
нектар са различитог цвећа, не слеће на нечиста и
прљава места и прави мирисан, слатки мед, којим се
хране и велики цареви. Заиста је Интернет створио
такву базу података из које можете лако, брзо извући
многе информације – не само лоше, већ и добре – које
се не преносе у наш активан живот, те једноставно
постају зло од памети, сметају нашем животу. Стога
је мудрост важна у свако доба: узети главно, оно што
главном служи, док оно што је сада сувишно, одложити
за касније, оно што те не гради, већ уништава, мора
се одбити. И ово је лични подвиг, избор свакога, то
је његова одговорност као што коришћење некаквог
оруђа. Можда ће се смислити напредније оруђе за рад,
али лопата, коју је неко некада измислио, такође се
може злоупотребити, можете њоме не само копати
башту, већ и некога убити.
21
 ЧУДО
Једино на шта треба пазити јесте да би то служило
изградњи Цркве, твог народа, теби лично. Напредак
сам од себе није ни плус ни минус, али он умногоме
може да генерише неку врсту регресије, духовне
малаксалости. Човек је рационално биће, те мора да
одлучује својом главом, а не да се узда у Гугл, где може
да потражи одговор на своје питање.
Шта човека обично тера да се промени, постане
мудрији, и бар мало ближи Богу?
Отац Давид: Ово је најсажетије дефинисао
мој омиљени светац, монах Силуан Атонски, који је
рекао: „Сав наш подвиг мора бити усмерен на стицање
смирења, јер нас гордост спречава да волимо“. Волети
исправно, на хришћански начин, значи, као што
открива Јеванђеље: бити смирен, милостив, стрпљив,
попустљив. А наша гордост се испољава у свим гресима
и страстима нашим, те се супротставља овој љубави.
Затварамо се у својој љуштури, у свом егоизму, а главни
је лек за то смирење. Ипак, не само смирење, него плод
дугих животних подвига у послушању, у животу по
заповестима Божијим, које дају истинско познавање
себе, духовну трезвеност, које вам омогућују да видите
своју нејакост, силу Божију, величанственост Божију,
и да видите себе у светлости љубави Божије. Као што
ми је један старац рекао да је смирење видети себе
онако како те Бог види и видети Бога какав Он јесте.
То је тако савршено смирење. Вероватно се по степену
нашег смирења огледа наша духовност. Сходно томе,
према нивоу наше љубави према другима и према
Богу, можемо да дођемо до неке самоанализе – куда
се крећемо. „По плодовима њиховим познаћете
их“. А када видим да ближњи, који се појављује на
хоризонту, изазива код мене негативна осећања, то је
лоша динамика у мом духовном развоју; када сретнем
ближњег и осећам радост у свом срцу, у мени се јавља
нешто Јеванђелско, хришћанско. Када разговарам са
особом и помислим: „Господе, упути ме на прави пут,
реци ми Своју реч, разумем да тај човек зна нешто
боље од мене“ – то су вероватно знаци смирења. Када
помислим да оно што чиним – чак и ако је веома
добро – многи људи раде много боље од мене – то је
такође знак смирења. Када су моје мисли и моје срце
заокупљени не питањем „Како да боље средим свој
живот?”, већ питањем: „Како да служим овој средини,
РАЗГОВАРАЛИ СМО
овом месту где сам?” – вероватно је то знак љубави.
Како за манастир изгледа секуларни свет?
Отац Давид: По много чему видим да неки слуге
Божије, односно такви Божији људи, – живе боље од
нас, монаха. У манастиру, где звоне звона, где свете
иконе окружују, где се читају житија светих, где се служи
Божанствена Литургија, где су Свете Тајне – све мене,
који овде живим, подстиче да живим достојно. А они,
22
упркос одсуству у свакодневном животу већине услова
које имам, делују много боље од мене, и видим – „...
једно је суд Божији, а друго – људски“. Споља носимо
свету одећу, али духом, тамо, у свету, они могу да нас
надмаше. Стога са надом гледам браћу-хришћане око
нас која су ван монаштва; и – са надом и тугом оне
који су још ван Цркве.
Шта је суштинска помоћ за човека којем је
веома тешко?
Отац Давид: Прво, молитва. Ако је овај човек у
близини, онда реч сажаљења. Ако му нешто физички
треба, онда све што имам, морам бити спреман да
дам за његову подршку. И док дишемо, сећаћемо се
оних који се гуше.
Који је прави начин да поднесете тугу и патњуи
са друге стране да поднесете срећу и радост?
Отац Давид: Са онима који пате треба саосећати,
са онима који се радују, треба се радовати. И учинити
туђи бол својим.
Шта је за вас лично најлепше?
Отац Давид: Не шта, него Ко jе. Христос је.
Хвала Вам на издвојеном времену, пажњи и
љубави, за крај каква је Ваша порука читаоцима
нашег портала и часописа Чудо?
Отац Давид: Дај Боже да свако од вас сретне
чудо Божије милости, Божију љубав својом људском
љубављу. Желим вам помоћ Божију на вашем Божијем
путу. Нека вас Господ чува Својом милошћу!
REЧ PARTRIJARHA
ЧУДО
РАДОСТ
ЈЕ ОНО ПО ЧЕМУ
ЋЕ НАС ГОСПОД
ПРЕПОЗНАТИ!
Монах Зосима сабрат манастира Тумане
Помаже Бог оче Зосима. Ваша прича пре свега
је интересантна по томе што сте Ви као одрастао
човек са својих педесет и пет година отишли у
манастир. Међутим тај ваш долазак прати чудна
коинциденција. Који је то био моменат у вашем
животу када сте преломили да се у тим годинама
замонашите?
Монах Зосима: Бог помогао. Мој први сусрет
са монасима односно са иноцима је био још давне
1968 год. када сам био дете од пет година. Док сам се
играо на песку у дворишту, радила се улица. Старији
брат се налазио у школи, бака је нешто пословала у
кухињи и дошли су двојица неких људи, стараца, са
седом брадом у црним хаљинама. Касније сам сазнао
да су они монаси. Они су дошли по помоћ за неку
светињу, али их више никад нисам видео. Мој одлазак у
манастире је почео већ са школом на екскурзије, после
са родитељима када смо ишли на море, а касније сам
и сам као тинејџер обишао много светиња. Тај сусрет
са њима, у ствари, је био моја одскочна даска. Они су
дошли за помоћ својој светињи, бака им је дала ручак,
један од њих двојице је правио метлу везивајући је
канапом и жицом, а другом је бака крпила нешто црно,
вероватно прслук или мантију. Ја сам их посматрао.
После њиховог одласка схватио сам да је то био мој
долазак. Та прича је била као замрзнута читавих пола
века у мојим сећањима.
Тог Божића 2018 год. десио се један преломни
догађај у Вашем животу, а то је смрт Ваше мајке.
Тад је уследио и један позив и Ви сте преломили.
Реците нам како се одвијао тај тренутак?
Монах Зосима: Моја мајка Мица се упокојила
два дана пре наше крсне славе светога Николе. Већ
се полако завршавао Божићни пост, ја сам одлазио
као и свакога дана у Цркву на јутрење, литургију,
вечерње. Одлазио сам и на гробље, и све је то било
праћено и традицијом и неким духовним живљењем.
На Божић, на дан Рождества Богомладенца, био сам
РАЗГОВАРАЛИ СМО
на ручку код свога брата, снаје и синоваца који је
био за нас традиција. Сишавши на свој спрат након
ручка, после мало обилније хране и које чаше вина,
сео сам у мамину фотељу испред телевизора и заспао.
Сећам се да је на сату показивало један час. После
петнаестак минута ја сам се пробудио и себе сам видео
као старца који је био беспомоћан у пеленама. Пошто
сам се на поноћној литургији причестио претходне
ноћи ја сам као никад до тад заблагодарио Господу и
пао пред икону крсне славе светог Николе. Рекао сам
тад склопљених дланова „Господе и свети Никола
до сад сам ишао ја, од сад ме води ти.“ Након пар
минута зазвонио је телефон, и садашњи мој игуман
архимандрит Димитрије Плећевић ми је честитао
празник са поруком „Христос се роди!“ Ја сам то
схватио као Божији позив, односно неки импулс да
станем на монашки пут.
Реците нам сад, из ове перспективе када сте
монах манастира Тумане и када се сетите свог
живота и свог неког трагања у том малом граду
у којем сте одрасли шта је упечатљиво било за
ваше одрастање, односно шта је оно у чему сте
имали Христа и тад као и сад?
wМонах Зосима: Моја духовност од малих ногу
је била уз покојну баку Ангелину, са којим смо брат и ја
одлазили на Врбицу, на Светог Саву, али ње се то састојало
више у традицији и за дечије празнике који су били до
неког мог адолесцентског доба. Онда касније када није
човек могаода дође ни до некаве духовне литературе,
упознао сам се мало са духовним животом Серафима
Роуза. Било је ту после и илегално доношење штампе и
литературе од светог Николаја Велимировића. Крајем
седамдесетих и почетком осамдесетих година je све
23
 ЧУДО
то било сувише конспиративно, некако сам се осетио
као духовни скојевац. Одлазак на студије у Београд
састојао се од предавања и од слушања тадашњих
јеромонаха Амфилохија, Атанасија Јевтића који ће
касније постати наши духовни горостаси, митрополити
и владике. Тако да ја помислим неки пут како сам и
ја био део свега тога, иако сам био у неком запећку.
Враћао сам се и у свој град и наставио сам да живим
тако обилазећи манастире, да помажем Цркви. Али
једноставно, испомоћ у једној градској Цркви не може
се поредити са животом у манастиру. Ово је помоћ за
Господа Бога и помоћ за самога себе.
Гледајући сад из манастирa људе који долазе,
да ли видите у њима исту ту потрагу коју сте Ви
имали када сте били ван манастира?
Монах Зосима: Да, свакако, и ја то препознајем
из њиховог погледа. Људи се осећају толико уплашено,
неки су и безазлени и боје се да не погреше у неком
кораку у некој речи у неком подухвату. Сви су ми они
толико симпатични. Мислим да болест овога века
није карцином који напада тело, болест овога века
напада душу. То је недостатак љубави, отуђеност и
све чешће депресије.
Данас манастир Тумане важи као епицентар
чуда у Српској Православној Цркви. Mнога чуда
се дешавају и Ви сте били сведок неких од њих.
Зато се баш у манастиру Тумане догађају толика
чуда?
Монах Зосима: По милости Господа и самих
РАЗГОВАРАЛИ СМО
24
светитеља. Пре три године, када сам још био искушеник
на самом мом монашењу дошао је старији брачни пар
из Аустралије, сад сте ме на то подсетили. Господин,
који није могао да помери своју десну руку више од
десет година, спустио је руку на кивот, после је причао
да му је кроз руку прошла као нека струја и док смо
служили он се прекрстио и заблагодарио Господу, а
његова супруга је пала у несвест када је видела да он
помера руку. Тачније да је он на себи направио крсно
знамење том руком. Та радост коју сам тада код њих
видео то је била као радост једног детета. Тако да
Господ нама наје по нашој вери, јер овде се дешавају
исцељења и код људи других конфесија и онда видите
да је то милост Господа и њихова вера која то потврђује.
Велика је благодат у Туманима самим тим и
чуда се догађају, међутим само братство манастира
изгледа доста јако и Ви као део тог братства шта
нам можете рећи о својим сабратима. Да ли је то
нека маска за нас који овде долазимо какви су
они заиста, какви су људи?
Монах Зосима: Другачије се воли брат у крвном
сродству, другачије у духовном. То не може да се
упореди, ја сам ушао у ову светињу са седом брадом и
свакоме од њих могу да будем родитељ, а појединима
чак и деда. Та љубав која се гаји међу нама јесте нешто
највеличанственије. Ако се неко одвоји на дан или
два, начин нашег сусрета то не може ни да се опише,
начин грљења, те љубави не може да се опише. То је
нешто најлепше, и најтоплије. Манастир Тумане је
сам по себи једна необична светиња. Облазио сам ја
и остале манастире као неки духовни туриста, али у
манастиру Туману има једна посебна ствар. То је што
вас нико из њега неће избацити ако сам себе не одете
на капију. Ви ако желите да постанете део тог братства
сви ће вам раширити руке, али ви једноставно морате
да буде те нити. Мени је манастир Тумане заиста мој
нови дом, односно дом који сам бирао по милости
Божијој и по љубави ових мојих сабрата који су ме
прихватили.
Значи, може се рећи да је порука манастира
Тумане, љубав и у том контексту која би ваша
лично била порука свим читаоцима и пратиоцима
интернет портала Чудо?
Монах Зосима: Пало ми је сад на памет да
нема разлике у животу да ли су људи у браку или у
манастиру. Жртва је. Односно љубав према ближњем
и да човек буде спреман и живот свој да да за онога
кога има поред себе. А највећи је који има смирење и
послушање. И дан данас се трудим да свако послушање
које добијем извршим у радости. И мислим да је радост
оно по чему ће нас Господ препознати.
ЧУДО
УЛОГА КАРЛОВАЧКЕ
МИТРОПОЛИЈЕ У
ЧУВАЊУ СРПСКОГ
ИДЕНТИТЕТА У
МОНАРХИЈИ ЈЕ
КЉУЧНА
ПРОФ. ДР ГОРАН ВАСИН
Ванредни сте професор на Философском
факултету на одсеку за историју. Међутим, Ваша
усмереност је према развоју и постању Карловачке
митрополије. Откуда толика љубав према изчавању
кароловачке митрополије?
Г.В: Моја љубав према изучавању Карловачке
митрополије потиче са основних студија историје.
На првој години док сам читао Историју СПЦ Ђоке
Слијепчевића, кренуло је моје интересовање за
занемарену и тада запостављену историју најважније
српске институције. Први сам историчар на Катедри
за историју у Новом Саду који је бранио магистарски и
докторат на теми из црквене историје. Када сам започео
студије 2000, инспирисан идејама антикомунизма и
страдањем Срба у Другом светском рату и ратовима
90их, кренуо сам са дубоким уверењем да без познавања
истрије Цркве и духовне обнове нема перспективе
и нема реалне шансе да Срби схвате где је њихово
место у сопственој историји и у односу на друге
народе. Наслеђе комунизма било је толико дубоко, да
и међу колегама нисам често наилазио на подршку
или разумевање. Многи су са подозрењем гледали
да покушаје да се обнове истраживања Карловачке
митрополије. Патријарха Георгија Бранковића који
је био тема мојих првих истраживања, спознао сам
у први мах преко књига, схватајући да данашњи
Сремски Карловци не би постојали да није било овог
првојерарха који у том моменту није имао ни улицу у
Карловцима. Љубав према Карловачкој митрополији
после тога је надограђена у великом броју разговора са
оцем (протојерејем ставрофором) Бранком Ћурчином,
кога сматрам својим духовником и човеком заслужним
што сам научио да тражим унутрашњи мир на нови
и бољи начин.
Занимљиво је нагласити пре свега да је
Карловачка митрополија била у сасатаву Пећке
РАЗГОВАРАЛИ СМО
патријаршије све до њеног укидања 1766. год.
Некако као да се то изгубило из вида када год се
се говори о крловачкој митрополији. Реците нам
нешто више о томе?
Г.В: Положај Карловачке митрополије недвосмислено
је везан за Пећку патријаршију. Ниједног момента
није било ни помисли ни говора да се везе Карловаца
и Пећи прекидају. После укидања Пећке патријаршије,
Карловачка митрополија живи свој црквени и канонски
живот као наследница Патријаршије. Архијереји
Карловачке митрополије гајили су посебан пијетет
према Пећкој патријаршији, коју су често даривали
или сакупљали помоћ за духовно средиште свих Срба.
Стога било какве приче или нагађања о посебности
Карловачке митрополије ван Српске цркве нетачне
су и злонамерне. Карловачки митрополити у својим
молитвама помињали су Пећке патријархе. На Фрушкој
гори постојале су тзв Пећке кутије са сакупљање
дарова за Патријаршију. Велики број Карловачких
митрополита и генерално архијереја слао је значајне
финансијске прилоге. Тако да је веза Пећи и Карловаца
била нераскидиви симбол јединства Срба у духовном
смислу, у злим и тешким временима када још није
била обновљена српска држава. Отуда је значај
ових веза суштински и даје слику народа који је под
окриљем Цркве чувао своје јединство и успомену на
средњевековну државу.
Колико је заправо јасна веза Карловачких
митрополита са остатком Српске Цркве, управо у
њиховим донацијама као ктитора и приложника
многим храмовима СПЦ, поготово оних на КиМ
у близини и окружењу пећке патријаршије?
Г.В: Манастир Крушедол, древна је задужбина
Светородне династије Бранковића. Он је доказ да су
25
 ЧУДО
Срби живели на овим просторима много пре велике
Сеобе. Тако се Крушедол сам по себи предодредио
за средиште Митрополије. Међутим после паљења
манастира од стране Османлија августа 1716. из чисте
освете, после пораза од Евгенија Савојског код Везирца,
средиште прелази у питоме Карловце где ће и остати
све до 1918. Карловци са важним положајем на Дунаву
имали су сав капацитет да окупе Србе, постану средиште
Цркве и школства и буду светионик и место окупљања
Срба у Монархији дуже од два века. За историчара
који се бави Србима у Хабзбуршкој монархији, нема
важнијег и лепшег места од Карловаца, који поново
добијају стари сјај.
Такође, занимљива је чињеница да је заправо
Крушедол био први центар Мирополије. Касније
је он пренет и Карловце. Реците нам нешто више
о тој транзицији, њеној потреби и поенти?
Г.В: Улога Карловачке митрополије у чувању
српског идентитета у Монархији је кључна. Не постоји
институција која се у том погледу може мерити са
Митрополијом. Она је подсетимо била канонска
институција за све православце у Монархији, не само
Србе. Њена улога стога је вишеструка, али са правом и
одговорно тврдимо да је Митрополија не допринела,
него сачувала српски идентитет у Монархији. Такође
она је била најуређенија и најфункционалнија област
Српске цркве, са јаким и стабилним институцијама, са
огромним земљишним поседом и приходима. Била је то
институција под чијим патронатом се оснивају школе,
стипендирају даровити ученици, ђаци, студенти, помажу
РАЗГОВАРАЛИ СМО
свештеници и њихове породице, коју су поштовали и
Цар и мађарска влада. Такав положај био је немерљив
са било којојм другом институцијом. Број епископа,
свештеника, монаха, професора, писаца, интелектуалаца
који су изашли из скута Митрполије, толико је велики
да би нам требало много више простора да о томе
причамо и пишемо. Била је то истинска српска елита.
Колико је, по Вашем мишљењу, улога Карло-
вачке митрополије у развоју СПЦ, али и на-
26
шег националног идентитета, од укидања Пећке
патријаршије 1766, па до коначног уједињења
Српске Цркве 1919/1920?
Г.В: На Мајској Скупштини у Карловцима 1848,
окупљени народ који је прогласио Српску Војводину,
спонтано је сећајући се важности патријарашког
достојанства извикао митрополита Јосифа Рајачића
за српског патријарха. Касније ће то звање признати и
Бечки двор, из својих политичких разлога. Карловачки
митрополити, почасно ће носити ту титулу. Друге
помесне цркве нису признале титулу, јер је за та
питања надлежан Васељенски сабор. У Диптиху 1855,
Карловачка митрополија наводи се као Архиепископија
и митрополија, наследница Пећке патријашије.
Занимљиво је додати да су у преписци патријарси из
Јерусалима или Цариграда Карловачке митрополите
махом титулисали Митрополит-Патријарх, наравно
уз поштовање свих канона. Понављам била је то
институција коју су поштовали у целом православном
свету и којој су се са разлогом многи дивили на
православном Истоку, али ништа мање и на Западу.
То је важна порука, коју бојим се нисмо довољно
схватили. Наслеђе Карловачке митрополије је често
било занемарено, уништавано од усташа 1942-1945,
потом остављено да пропада од комуниста, да би тек у
последњим годинама кренула гласнија реафирмација
Митрополије и њеног наслеђа које је импозантно.
Сведок тог утицаја је и чињеница да је карловачки
митрополит од 1848 па до 1920 носио титулу
„Патријарха српског“ иако ту титулу никада није
признала Васељенска патријаршија, а ни остале
Помесне Цркве. Да ли је било по среди некакво
омаловажавање наше Помесне Цркве, с обзиром
да је Бечки двор признао титулу, али не и остале
Помесне Цркве. О чему се ту заправо радило?
Г.В: Са великом одговорношћу и још већом обавезом
да пишем и истражујем историју Митрополије, да би
ако Богда могао једног дана да је представим Његовој
Светости Патријарху, са надом да ће завредити пажњу.
Дела остају, писана реч, а својим делима остављамо
иза себе траг и постајемо видљиви, у временима
која долазе. Како Његова Светост својим неуморним
радом, сабирањем, подршком слабима, окупљањем
људи сведочи правог наследника Светог Саве, тако
се надам да својим скромним снагама можемо успети
REЧ PARTRIJARHA
да представимо истину о Карловачкој митрополији
њеном месту и улози у историји Срба. За мене лично
била је то најважнија институција Срба у Монархији
и много више од тога, сведочанство о времену када
су наши преци давали све за наслеђе који би нама
данас требало да буде инспирација да се уздигнемо
у тешким временима глобалних промена и изазова.
ЧУДО
АМВОН
Вероучитељ као Јеванђелски
миротворац
Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић
„Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5:9).
„Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам, не дајем га као што свет даје“ (Јн. 14:27).
УВОДНЕ НАПОМНЕ стваралачку одговорност трудећи се да задржимо
снагу живе вере и покажемо непоколебљиву доброту.
Верска настава улази у трећу деценију од повратка
Читајући и слушајући на овај начин све примедбе и
у школски систем Србије, ко год је добронамеран
коментаре у вези са верском наставом разумећемо да
свестан је свих добрих постигнућа овог наставног
снагом безусловног човекољубља можемо победити
предмета. Наравно, увек може боље, што би требало
све зловоље појединаца. То је могуће само онда кад
да покрене одговорност свих актера. Зато је потребно
успемо да истрајемо у непоколебљивом јеванђелском
обратити додатну пажњу са жељом да се остварују још
миротворству које је неупоредиво са агресивним
бољи резултати. То значи да је важно промислити
пацифизмом „бораца за људска права“ који своје
приговоре неких, без обзира на њихову могућу
неистомишљенике проглашавају за нижу расу. То што
недобронамерност. Добро нам је познат новозаветни
они све другачије од себе доживљавају безвредним и
принцип у вези са оваквим случајевима, осликавају га
сувишним не би требало да нас поколеба или острасти
речи: „Ако неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја
до зловоље и освете. Кад све ово препозна и разуме
немамо ...“ (1.Кор.11:16). То значи да је потребно да
сваки вероучитељ биће непоколебљиво добронамеран
без икаквих предрасуда приступамо и најнегативнијим
у зборници, учионици и јавном простору непрестано
ставовима трудећи се да у њима препознамо велика
се усавршавајући кроз културу дијалога што је једини
очекивања, чак и онда кад појединци злонамерно
начин превазилажења предрасуда и стереотипа.
критикују и неутемељено оспоравају овај наставни
Поступајући овако сигурно је да ћемо изграђивати
предмет. То није свесно превиђање стварности него
сами себе и једни друге и тако заједнички доприносити
је добронамерно препознавање високих захтева
бољитку свих и свега трудећи се да „наша слобода не
према верским садржајима. Дакле, неопходно је да се
постане спотицање слабима“ (1.Кор.8:9). То никако
издигнемо изнад бесмисла сукоба и покажемо
не би требало разумети као испразно јуначење
27
 ЧУДО
проглашавањем неистомишљеника слабићима које
треба омаловажавати. Ради се о превазилажењу сукоба
које скоро увек покрећемо у стању неспремности да
доброделатношћу побеђујемо зло. Дакле, без обзира
да ли нас неко други омаловажава потребно је
истрајавати у доброти према свима, сходно апостолаком
савету:“Чашћу чините једни друге већим од себе ...
Ако је могуће колико до вас стоји имајте мир са свима
људима“ (Римљ.12:11-18). Определивши се да у свему
и према свима покажемо великодушност и ведрину
преовладаћемо све зловоље у себи и око себе.
Важно је препознати стање неспремности код
неких појединаца за отворени дијалог, као и њихову
жељу да све другачије од њихових уверења прогласе
за превазиђено и опасно. Посебно су на мети таквих
појединаца верски садржаји који се неретко проглашавају
за нешто непотребно јер, како они кажу, покрећу
сукобе између људи различитих уверења. То није
могуће тамо где је вера искрена што не могу или не
желе да виде појединци, свеједно да ли због незнања
или незаинтересованост за верске теме. Они то
покушавају да прикрију проглашавањем онога што не
знају нефункционалним садржајима. Све ово указује
да смо пред великим изазовом који би требало да
умножи нашу одговорност што подразумева одлучност
да не подлегнемо страху који ствара неизвесност и
покреће сукобе. Поступајући тако бићемо далеко изнад
покушаја појединаца који свесно манипулишу верским
садржајима извлачењем из контекста и површним
читањем указују на „опасност“ и „неприлагођеност
савременим стандардима“. Они то чине у намери
да дискредитују све оно што је изван сфере њихових
интересовања. То покушавају да прикажу као став
већине по систему „ја сам сви“ тако што недобронамерно
наводе неке примере екстремизма група и појединаца
из различитих религијских система у намери да све
верске садржаје прогласе за нешто што нема употребну
вредност у савременом свету. Они су све своје активности
усмерили на тражење и преувеличавање лоших примера
по принципу да „виде трун у оку других, а не виде
брвно у своме оку“ (Мт.7:4-5), као и то да „комарца
цеде а камилу прождиру“ (Мт.23:14). То траје још од
времена спасоносних догађаја и „лажних сведока против
Христа“ (Мт.26:60-62), и интересног помирења Ирода
и Пилата пред Христово распеће (Лк.23:12). Због тога
је важно истрајавати у добру без потребе за мржњом
према било коме и сукобом са онима који нас вређају.
На то нас упућују речи апостола Петра: „И ко може
вама наудити ако будете ревнитељи добра? Него ако и
страдате правде ради, блажени сте ... А страха њиховог
не бојте се ... будите свагда спремни са кротошћу на
одговор свакоме који тражи од вас одговор за разлоге
ваше наде“ (1.Петр.3:13-15). То значи да је неопходна
АМВОН
отвореност према свима без самоизолације и затварања
28
пред налетом недобронамерних појединаца. Важно
је истрајавати у добронамерности и доброти што
подразумева суварно уважавање свих и свега.
МИРОТВОРСТВО КАО ПОКАЗАТЕЉ (Римљ.3:3-4). Поступајући на овај начин ми стварно
ЗДРАВЕ ПОБОЖНОСТИ
Веома је важно да смо стварно просвећени Хри-
стом, Који је „светлост истинита која обасјава свакога
човека који долази на свет“ (Јн.1:9), будући спремни да
благовестимо „пријатну годину Господњу“ (Лк.4:19).
Тада се нећемо обесхрабривати чињеницом да постоје
људи који другачије од нас мисле и верују, до те мере
да их презиремо под теретом наше неостварености
у делу вере. Нажалост у верничком корпусу постоје
неки случајеви острашћених појединаца који у име
вере показују извесну агресивност према другима и
другачијима. Истина је да су они огромна мањина
али то превиђају сви који не желе да веру и вернике
промишљају на одговоран начин. Они намерно истичу
такве примере јер им је искључивање вере и верника из
друштвених релација примарна одредница. Добро су им
дошли изоловани екстремни случајеви неодговорних
верника јер им помажу да своје злонамерне закључке
поткрепе навођењем таквих примера уз свесно превиђање
стварности. Они тиме највише говори о себи као некоме
ко друге мери својим потребама да омаловажи, што није
пут ка другима него је стављање себе у први план. Не
желе да виде да на тај начин човек постаје оповршен
својом искључивошћу и подједнако је агресиван као и
они које наводи као лоше примере. Заправо, несвесно
се поистовећују са својим „истраживачким узорцима“
које користе да прикажу колико су зли они које су они
прогласили таквима због порекла и припадности. То
је злонамерно закључивање по систему „сви они су
зли јер ја тако мислим“ и свесно самообмањивање
због потребе да се лажним наводима оптуже други
због „виших циљева“ Такви појединци не негује
културу дијалога већ показује апсолутну неспремност
за разговор са другима што је предуслов за исправне
закључке. Овакве појединце не би требало доживљавати
као наше непријатеље и сувишно је оптерећивати се
њиховом злонамерношћу. Такви случајеви постоје кроз
све токове црквене историје и знајући вишевековно
искуство црквеног живота препознаћемо такве примере
REЧ PARTRIJARHA
као могућност да промовишемо богословље као
философију богољубља и човекољубља. Ту је важно
не заборавити да „не проповедамо себе, него Христа
Исуса, Господа ...“ (2.Кор.4:5), што подразумева нашу
стваралачку одговорност према свима и у свему.
Чињеница да смо присутни у школском систему
тре-бало би да нас додатно охрабри да своје филосо-
фствовање богољубивог човекољубља темељимо на
непоколебљивом јеванђелском миротворству.
ЧУДО
Први корак на том путу ка другима и са другима и
другачијима требало би да буде заснован на сазнању
да „неће сви веру“ (2.Сол.3:2), уз непоколебљиво
уверење: „Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће
њихово неверовање веру Божију укинути? Никако!“
мирујемо у љубави Христовој и снагом јеванђелског
оптимизма у сваком човеку видимо вољено дете
Божије, без обзира да ли је тај неко свестан тога. То
не значи да било коме било шта намећемо ради се о
томе да никоме ништа не ускраћујемо и да га видимо
очима љубави Божије, не оптерећујући се њиховом
искључивошћу до те мере да неопрезно постанемо
злонамернији од њих. Потребна нам је трезвеност како
бисмо непрестано истрајавали у изградњи помирења
снагом јеванђелског миротворства. То подразумева
умеће разумевања другости других и непристајање на
закључке под притиском тренутних стања и потреба.
Кад се оспособимо за истрајност у доброти нико и ништа
неће нас поколебати у одлучности да увек тражимо
добра решења а не кривце. Није добро непрестано
проглашавати све осим нас кривцима за неспоразуме
и сукобе. Подједнако је опасно и кад по сваку цену
прихватамо да смо криви и кад то нисмо јер то није
миротворство него је кукавичлук. Храброст је бити
искрен у свему и према свима и мудар у расуђивању о
свему јер тако снагом истине побеђујемо свако насиље
у себи и око себе.
Овакав приступ свету и човеку показује да не
пристајемо на бесмислено дволичење зарад стицања
наклоности. Много важније је да сами себе и једни
друге охрабрујемо за смислену расправу са међусобним
уважавањем. Тако једни другима служимо и нико
никога не злоупотребљава јер свако тражи саговорника
а не истомишљеника који му се диви. Тако постајемо
слободни од себе и у себи и једни за друге јер нам је
истина у првом плану. Нема скривених намера зарад
себичних интереса где је једина одредница да себе
наметнемо другима као једину меродавну стварност.
На то нас упозорава Христос речима: „Тешко вама
ако вас људи хвале“ (Лк.6:26), јасно нам показујући
да доброта и додворавање људима у циљу стицања
присталица и истомишљеника по сваку цену није добар
начин сведочења вере. То значи да свима и свему треба
приступати кроз креативно промишљање стварног
бољитка за све без пасивног „окретања другог образа“
уз стварну добронамерност која покреће дијалог.
Образац таквог чињења показао нам је Христос Који
нас учи да „окренемо други образ“ (Мт. 5:39) онима који
нас вређају. Али, када је током спасоносног страдања
разуларени војник ударио шамар не окреће му други
образ већ га пита: „Ако зло рекох докажи да је зло,
ако ли добро рекох зашто ме бијеш?“ (Јн.18:22-23).
Овај поступак Христов према агресивном човеку даје
АМВОН
смислену меру претходној препоруци о „окретњау
другог образа“ јер нам показује да ништа не би требало
поједностављивати пуким свођењем на пароле. Вера је
несместива у пароле и верски живот се не исцрпљује
имитирањем по систему слепог следовања под притиском
површности и једностраности. Само онда кад у свему
покрећемо нова питања могуће је доћи до исправних
одговора који су увек и покретачи нових питања. Тада
су све наше дискусије увек плодоносне и делотворне,па
и онда кад сучељавамо све своје различитости. То
је важно разумети јер само тако могуће је сачувати
пристојност у комуникацији са свима. Тада су сва наша
питања и сви наши одговори смислени јер покрећу
у заједничко тражење смисла, спречавају агресију
необузданих који желе да наметнутим закључцима
обесправе све око себе. То не мора бити буквално
онај шамар необузданог војника (Мт. 5:39), као и
што „окретање другог образа“ не значи повлачење
пред зловољом и насиљем. То је пре свега указивање
поштовања саговорнику уз неопходност указивања
на добре мере и границе пристојности. Тада питање:
Зашто? покреће разговор и омогућава заједнички
закључак као резултат договора. Тада и закључак:
„Слажемо се да се не слажемо“, може бити путоказ
за нови сусрет и излаз из самовоље и насиља, које
не мора бити само физичко; често је опасније кад
постане начин понашања. То ретко кад могу да
примете промотери своје самовоље који умишљају
да су само они просвећени и просветитељи. За њих
је природно да по сваку цену другима намећу своје
ставове. Заборављају да само онда кад нико никоме
ништа не намеће могуће је да све наше различитости
буду покретачи нових напора да се боље упознамо и
више поштујемо. Вероучитељи су овде позвани да
умесним ставовима покрену и себе и друге на тражење
прихватљивих одговора тако што свако има право да
каже и своја питања и потражи прихватљиве одговоре.
Важно је да сваки вероучитељ непрестано осна-
жује у себи аргументе живе вере јер само тако моћи ће
да препозна сва колебања и у себи и око себе имајући
стварно разумевање за свакога. Ту је потребно много
стрпљења без површног одушевљења због приметне
успешности и неумесног безнађа због неразумевања
са друге стране. Важно је да покаже недвосмислено
уважавање према свима знајући да ће свако ко је
добронамеран видети смислене плодове његове
вере и знања. Тада ће уз стварну вештину ненасилне
комуникације са свима покренути оно најбоље код
свакога, пре свих код себе. Сигурно је да ће бити и
оних који не могу да се ослободе потребе да оспоравају,
али такви губе снагу својих неоснованих оптужби
зато што немају потенцијал за уважавање онога
што је другачије од њихових претпоставки. Зато је
потребно не пристати на принцип „напад је најбоља
29
 ЧУДО
одбрана“ много смисленије је изабрати став да „лепа
реч гвоздена врата отвара“. То подразумева одговорни
оптимизам уз трезвену озбиљност и спремност да се
истраје у доброти, сходно препоруци: „Добро чинити
да вам не досади“ (Гал.6:9). То ћемо моћи ако успемо
да превазиђемо потребу да се надјачавамо са свима
у намери да покажемо да смо само ми увек и у свему
управу. Вера се не сведочи доказима да смо ми бољи
од других већ се показује спремношћу да „свима
будемо све“ из спасоносних разлога, јер само тако
смо „заједничари јеванђеља“ (1.Кор.9:19-23). Будући
овако опредељени вероучитељи ће заиста бити „со и
светлост“ (Мт.5:13-14) у свим процесима васпитања и
образовања. Ово је лако кад знамо Кога сведочимо и
шта благовестимо што подразумева стално усавршавање
у љубави Христовој која нас покреће да волимо и оне
који нас не воле. Овде не би требало тражити изговоре
у понашању других, много боље је тражити добре
начине истрајавања у јеванђелској љубави према сваком
човеку без обзира на његово јасно непријатељство. Све
ово могуће је кад прихватимо јеванђелски савет да
„љубимо непријатеље своје“ како бисмо стварно били
вољена деца Божија, и не само то већи и да будемо
„савршени као што је савршен Отац наш небески“
(Мт.5:44-48). Тако постајемо „творци речи а не само
слушаоци“ (Јак.1:22), и пријатни саговорници са свима
јер све чинимо са непоколебљивим богољубљем и
безусловним човекољубљем.
НЕГОВАЊЕ КУЛТУРЕ РАЗЛИЧИТОСТИ
Одавно су превазиђене све препреке и предра-
суде у вези са природним наукама и Грађанским
васпитањем, и са наше и са њихове стране. Сигуран
сам да нема више оних почетних несналажења као и
да питање фонда часова није створило непремостиве
неспоразуме и мислим да су у свему томе вероучитељи
снагом своје доброте покренули оно најбоље код
својих колега у колективу. Знам и добре примере где
наставници других наставних предмета говоре похвално
о вероучитељима и на све добре начине одговарају
на приговоре против верске наставе који долазе од
неких група или појединаца. Није мали број других
наставника који су успели да изграде своју црквену
пуноћу активном комуникацијом са вероучитељима.
Оно што је сигурно највећи успех постигли су они
вероучитељи који нису ни себе ни друге оптеретили
непровереним причама, политичким интригама
и идеолошким сукобима. Задржавајући дубоко у
себи своје ставове о свему и не пристајући на статус
острашћених навијача овога или онога и не желећи
да буду ничији агресивни следбеници одговорили су
на позитивна очекивања свих који су жељни мира у
АМВОН
свету. Свако сврставање у погледу било каквих
30
удруживања на идеолошкој равни раслабљује све који
пристају да остану у том стању и статусу. Вероучитељи
су позвани и послани да исцеле од таквих сукоба тако
што никоме неће ништа оспоравати или наметати.
То никако не значи заговарање дволичности, реч је
о неговању културе различитости тако што ће свако
поштовати друге и другачије и на тај начин промовисати
миротворство које превазилази и обеснажује сваку
агресивност и дискриминацију.
Школски систем као стална прогресија нових и
бољих вредности даје добре могућности свима који су
креативни, прогресивн и иновативни. Вероучитељи
би требало у свему томе да покажу стварну спремност
да узму учешће у интерактивном учењу и процесима
инклузије или укључивања свих актера без обзира
на све различитости. Ту постоје многа отворена
питања у вези са даровитом децом као и са онима
који имају одређене сметње у развоју указујући на
чињеницу да између ове две крајности постоји већина
деце код којих није приметна надпросечност или
недостатак. Током школовања могуће је да се пројаве
и другачије могућности и ту је важно промовисати
непристрасност и педагошку принципијелност без
истицања привилегованих на штету других због неких
посебности. Овде је потребно да сваки вероучитељ
примени две изузетно карактеристичне јеванђелске
приче. Ради се о Причи о талантима (Мт.25:14-30),
и Причи о сејачу и смену (Мт.13: 3-23). Оно што се
може закључити из обе наведене приче јесте да све
наше различитости покрећу одговорно стваралаштво
без привилегованих или мање вредних појединаца.
Једини разуман закључак јесте да се више очекује
од оних „који су више добили“ што искључује сујету
тбог успешности и завист од мање успешних према
успешнима. Сталним актуелизовањем различитих тема
на темељу само ове две приче може допринети бољем
разумевању многих друштвених догађања уз непрестано
подстицање стваралачких активности свакога појединца
без пристајања на повлашћени статус било кога због
било чега. Ту су присутне и бројке у обе наведене
приче што даје могућност реалнијег промишљања свих
животних релација тако да закључак да „нисмо сви
исти“ покреће потребу да свако мери себе у жељи да
ствара и умножава добијене дарове а не да „закопава“
одустајањем од себе. Креативном актуелизацијом
наведених текстова уз учешће стручњака из других
REЧ PARTRIJARHA
наставних области осмишљавају се многи процеси и
пројекти у савременом школском систему. Сигурно
је да би многе теме из књижњвности и историје пре
свега на овај начин постале јасније и приступачније и
наставницима и ученицима. Због тога су вероучитељи
пред великим изазовом да нађу добре начине како би
заинтересовали учеснике наставног процеса за отворену
комуникацију о свим животним темама и тако
ЧУДО
допринели стварној креативности и иновативности
у школском систему.
Важно је да у комуникацији са свима вероучитељи
поступају по речима апостола Павла који каже да кад
се обраћа другима то чини тако што „говори као савет
а не као заповест“ (1.Кор.7:6). Такође истиче своју
добру жељу да покрене саговорнике ка доброти без
насиља над њиховом слободом јер „сваки има свој дар
од Бога, овај овако а онај онако“ (1.Кор.7:7). Када но
овакав начин промишљамо све наше различитости
сигурно је да ћемо успети да обуздамо у себи потребу
да пребрзо закључујемо о било коме и о било чему.
Нећемо лицемерно пристајати на оно што препознајемо
као бесмислено, али своје непристајање нећемо
пројављивати изазивањем сукоба. Потрудићемо се да у
отвореној и аргументованој расправи покренемо тему
трудећи се да изнесемо ваљане аргзменте и промислимо
аргументе саговорника. Нећемо олако приступати
превиђајући чињенице и негирајући стање и сазнајне
потенцијале саговорника. Ово се посебно тиче односа
са наставницима у колективу и родитељима школске
деце. Остварићемо добар успех ако заинтересујемо
саговорнике за искрену расправу не очекујући брза
решења стално се трудећи да повећавамо међусобно
поверење. Због тога је важно да непрестано будемо
сведоци живе вере који не пристају на површност
идеолошких пропаганди. Тада ће многи са којима
се сучељавамо разумети да је идеолошка површност
појединаца стварна препрека за културу различитости
док је здрава побожност уз стварно знање чињеница
увек покретач смислених истраживања, добрих
разговора и плодоносних договора.
ДОБРОТА КАО МЕРА
Знајући да нам је „Бог дао биће и вечност а задао
доброту и мудрост“ сигурно је да ћемо се трудити да
увек и у свему будемо миротворци који се настоје и
успевају да превазиђу све недостатке у себи и око себе.
Разумећемо да се мир ствара у себи и око себе трезвеним
поступањем у пуној усаглашености и истовремености
кротости и неустрашивости. То је пут јеванђелског
миротворства који је битно другачији од агресивног
пацифизма који се заснива на бунту или подаништву,
све у зависности од тренутних потреба себичних
појединаца или групација. Умеће препознавања и
разликовања два различита стања, са једне стране
је јеванђелско миротворство а са друге агресивни
пацифизам, веома је важно јер без тога долази до
бесмисленог уопштавања где изостаје стварни рад
на изградњи доброте и мудрости у себи. Само онда
кад успемо да усагласимо у себи све Божије дарове и
своју делатност бићемо свесни узвишености постојања
АМВОН
у времену и вечности. Узрастаћемо као вољена деца
Божија тако што никоме нећемо ускраћивати добре
могућности и не обазирући се на могуће пропусте и
промашаје других бићемо изнад свих палости палих.
То је могуће само онда кад победимо у себи гордост
као самовољно отуђење од љубави Божије и снагом
богољубивог човекољубља оспособимо себе за радост
боговиђења и лепоту богоопштења. То је узрастање у „
меру раста пуноће Христове“ (Еф.4:13) где нема места
самодовљоности или самоистицању. Ово је спасоносна
стварност а не идеолошка конструкција што значи да
би требало да сваки вероучитељ покреће у себи и око
себе добре спасоносне токове. То је могуће само онда
кад прихватимо савет апостола: „Не дај да те зло победи
него победи зло добрим“ (Римљ.12:21). Наравно, никако
не би требало било кога од људи поистовећивати са
злом и проглашавати унапред и заувек злим, јер по
речи апостола ми “ не ратујемо против крви и тела
(других људи – Љ. С.) ... него против таме овога света,
против духова злобе у поднебесју“ (Еф.6:12). То је пре
свега унутрашња борба свакога човека као стална
„приправност за јеванђеље мира“ (Еф.6:15), где је битно
прихватити савет: „Гњевите се, али не грешите, сунце
да не зађе у гњеву вашем. Нити дајите места ђаволу
... никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него
само добра за изграђивање онога што је потребно, да
донесе благодат онима који слушају .... Свака горчина
и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека
су далеко од вас“ (Еф.4:26-31). Поступајући сходно
овој апостолској препоруци сигурно је да ћемо успети
да, снагом нелицемерне доброте и непоколобљиве
радости спасења, превазиђемо све замке и препреке
око себе са жељом да „одсечемо онима који траже
повод“ (2.Кор.11:12), знајући да се снага наше вере „у
немоћи показује савршена“ (2.Кор.12:9). То никако не
би требало разумети као опструкцију против било кога
већ као конструктивно превазилажење свих зловоља
снагом стварне доброте. Тада је све покренуто изнад
бесмисла надјачавања у смислено саостварење снагом
доброте која се заснива на истовременој кротости и
неустрашивости. Тако се преовладава раслабљеност
бунта или подаништва усаглашавањем мудрости и
безазлености (Мт. 10:16) и пројављивањем кротости
и неустрашивости према свима и у свему.
Кад разумемо јеванђелску динамику живота
тако што ништа нећемо сводити на теоријске оквире
него ћемо у свему препознавати добре начине како
да идемо „уским путем“ (Мт.7:14) трудићемо се да
стварно имамо „широко срце“ (2.Кор.6:13). Тако се
стиче и непрестано увећава доброта у свему и према
свакоме што најцелосније осликава црквену пуноћу
живота. То је необориви аргумент у свим сусретима
и расправама, како са истомишљеницима тако и са
неистомишљеницима. Вероучитељи као промотери
31
 ЧУДО ЧУДО

доброте у најширем друштвеном контексту требало
би да поверено дело јеванђелског миротворства у
процесима образовања и васпитања чине будући
свесни црквене одговорности и друштвене стварности.
Имајући јасно знање о стању света и човека где су
„споља борбе а изнутра страховања“ (2.Кор.7:5), уз
непоколебиву одлучност да буду „помагачи радости
а не господари вере“ (2.Кор.1:24), моћи ће да снагом
доброте, мудрости и знања допринесу стварању бољих
међуљудских односа у свим живота.
БОРБА ИЗМЕЂУ ОБРАЗОВАЊА И превазилажењу катасртофа са којима се суочавамо
КАТAСТРОФЕ
Многи истраживачи савремених токова сматрају
да се у наше време води борба између образовања и
катсатрофе. То подразумева слободу од свих теорија завере
и опредељеност за победу богољубивог човекољубља
над нечовечним насиљем. Да бисмо покренули све
најбоље из свакога човека потребно је да не доносимо
брзе закључке о тескоби савременог света, јер давно
је речено да „свет сав у злу лежи“ (1.Јн.5:19). Дакле,
то није терет само нашег времена него је историјско
стање још од наших прародитеља Адама и Еве и траје
кроз све векове као „уздисање читаве твари“, и чекање
да се ослободимо од „робовања пропадљивости“. Ту
је важно стварно веровати да се „надом спасосмо“,
уз уверење да „нада која се види није нада. Јер кад
ко види нешто како да се нада?“ (Римљ. 8: 20-24).
Само онда када је наша врема осмишљена на овај
начин могуће је суочити се са изазовима времена
у коме живимо. Није добро порицати историју и
одрицати се савременика понашајући се као „свети
остатак“ у односу на „грешнике“ о чијим пропустима
радао и са острашћеносшћу говоримо. То доводи до
тога да појединци у току свакодневних расправа са
неистомишљеницима више помињу непомјаника
него Бога и чешће говоре о Антихристу него о Христу.
Са посебном острашћеношћу помињу паклене муке
превиђајући послање да себе и друге утврђујемо у
радости будућега века. Ради се о томе да бекство из
конкретног историјског тренутка заслепљује наш
окоглед тако да погрешно видимо и време и вечност.
Тако живимо свој психолошки монофизитизам
и онтолошки дуализам без спремности да кроз
просвећени динамички дуализам разликујемо добро
од зла трудећи се да добрим поступањем покренемо
себе и друге на смислено заједничење. То значи да је
потребно да са пуно уважавања говоримо о успесима
науке и погодностима технолошких постигнућа. То
није беспоговорно пристајање на ставове већине
него је показивање поштовања према сваком облику
људског стваралаштва.
АМВОН
Када се на овај начин суочимо са свим догађајима
у свету који изграђујемо заједно са многима и наш
литургијски живот биће целосбији и смисленији. Тада
је могуће да и без много речи и сувишних расправа
покренемо неке на дубље разумевање смисла постојања.
Свака негација људских активности унапред и без
реалног знања чини нас неадекватним саговорницима
који мисле да ће негацијом учинити било шта добро.
Зато је важно да схватимо да нико не зна све па ни
ми теолози, али да сви заједно напредујемо у знању
ако идемо путем поверења и уважавања. Само на тај
начин можемо доприносити напретку образовања и
због ратова и природних непогода. Много можемо
доринети промени свега на боље ако успемо да
уверимо себе и све око нас да добро разумемо почетни
благослов Божији човеку у вези одговорности према
васцелој творевини. Одговорност вероучитеља састоји
се у подстицању школске деце да разумеју да је човек
„цар твари“ – литург кој богослужи у свим својим
животним делатностима. На то указују речи Божије
из Књиге постања којима овлашћује човека да свему
створеном „надене име“, уз благослов: „ Рађајте се
и множите се, и напуните земљу и владајте њоме“
(1.Мојс.1;28). Кад ово исправно разумемо преузећемо
одговорност да променимо стање свега на добро
тако што ћемо се определити за самокритику уместо
осуђивања других. Тако ћемо уливати оптимизам
новим генерацијама да „владају земљом“ тако што ће
служити (литургисати) на различите начине да би све
добило своју пуноћу у сапричасној радости. Читајући
речи похвале на рачун свога вероучитеља од стране
великог научника Михаила Пупина можемо наћи добре
обрасце тражења и налажења начина да се ученици
покрену да траже решења уместо да се изговарају
лошим стањем у друштву. Важно је да покренемо
јеванђелски оптимизам и снагом радосног космизма и
отворене антропологије понудимо ваљане одговоре на
све друштвене актуелности. Када то чинимо „у мудрој
кротости“ (Јак.3:13) сигурно је да ћемо разумети друге,
као и они нас, на прави начин. Бићемо саговорници
који се уважавају а не истомишљеници по присили и
под притиском себичних интереса.
Важно је бити активан и на друштвеним мрежама
не обазирући се на лоше стране због непристојног
понашања појединаца. Бесмислено је одустајати од
REЧ PARTRIJARHA
тог облика сведочења доброте и комуникације са
свима, само је потребно бити изнад бесмислених
вређања. Непримерено је понашање појединих
верника који не могу да се уздрже од зловоље. Само
онда кад друштвене мреже разумемо као ефикасан
алат у промовисању смислених вредности нећемо се
опредељивати за непотребне расправе по принципу
„напад је најбоља одбрана“. Уместо тога настојаћемо
да превазиђемо сваку празнину у себи и да пројавимо
да смо разумели позив да служимо свима а не да
било кога прилагођавамо себи. Због тога је негација
друштвених мрежа уз изговоре о постојању оних који
вређају и вребају друге неразумевање наше улоге у
смисленој пуноћи постојања. Замислите апостоле
да су одбили послање да проповедају васкрсење „по
свему свету и сваком човеку“ (Мк.16:15), не желећи
да иду изван Јерусалима. То је незамисливо. Зато је
важно рећи да би требало непрестано превазилазити
све наше потребе за изолацијом од света и затварањем
у било какве уске овире. То значи да је потребно да
верујемо да можемо дати пуни допринос тријумфу
обрфазовања над катастрофом непоколебљивим
сведочењем и позивањем свих и свега да се непрестано
враћамо и утврђујемо у „радости спасења“ (Пс.51:12).
Дакле, потребно је да будемо ненаметљиво присутни
у свим стваралачким постигнућима.
РАДОСТ СПАСЕЊА
Само онда кад успемо да покренемо једни друге
ка заједничком тражењу смисла сигурно је да ће све
наше расправе бити умесне а разлике премостиве.
Будући свесни да није мали број људи који су сами себе
окупирали себичним инетерсом сва своја настојања
требало би усмерити ка стварању нових и бољих односа
међу људима тако што ће свакоме у прваом плану
бити смисао постојања а не борба за опстанак где
јачи тријумфује поражавајући и окупирајући слабије.
Тако се губи радост спасења у стању где „средства
тријумфују над циљем“ тако што је све допуштено ако
је сведено на људска права и дужности. Потребно је
зауставити рашчовечење човечанства које се троши
збиог неспремности за разговор и договор. Свако је
оптерећен собом, својим тренутним потребама и себичним
циљевима где је саомоостварење постало одредница
успешности док се самопревазилажење проглашава
за слабост и стање немоћи и незнања. Неопходно је
покренути савременог човека из овог суноврата како
би све своје мислене и делатне активности промишљао
и осмишљавао озбиљно и одговорно. Овде је важно
истаћи и то да није смислено закључивати да је сукоб
нешто неизбежно уз позивање на дело „Поп Ћира
и поп Спира“. Без превиђања стварних чињеница
потребно је приказивати поучне библијске делова као
и примере из светитељских житија. То никако не би
требало да буде систем одбране и напада већ начин
осмишљене едукације стварних „суграђана светих и
домаћих Божијих“ (Еф.2:19).
Верска настава требало би да буде активни коректив
АМВОН
стања немоћи која је последица сукоба и неразумевања
међу људима. То захтева јаку заједничку стратегију свих
актера, од састављача планова, програма и уџбеника
до конкретних извршилаца наставних процеса. Ту је
важно да свако има јасно доктринарно самоодређење са
уважавањем других верских идентитета који учествују
у школском систему. То је добра полазна основа за
сарадњу у погледу исправљања многих друштвених
девијација од породичног насиља до свих облика
дискриминације. То подразумева заједничке стратегије
помирења завађених у свим друштвеним контекстима,
од идеолошких до етничких и религијских. Кад се на
овај начин стекне друштвено поверење онда свако
изграђује свој верски и етнички идентитет у суживоту
са другима. Тако нико није не против кога и сви смо
једни са другима, не просто једни поред других. То је
јединство у различитости тако што се свако труди да
боље упозна и више поштује свога комшију остајући
непоколебљив у свом уверењу. Људи који се колебају
због несигурности свога става често постају агресивни
према другима и другачијима. Важно је због тога да
верска настава буде слободна од свих недоречености,
површности и једностраности што захтева јасну
црквеност сваког вероучитеља. Вероучитељ учи и учи се
непрестано напредујући у трагању за смислом тако што
највише коригује самога себе и будући такав покреће
многе поред и око себе. Тако постаје важан чинилац
који доприноси тријумфу образовања над катастрофом
снагом непоколебљиве вере и спремношћу да служи
спасењу света и човека. То значи да је важно да се
покрену суштинска питања о смислу и циљу човековог
живота без претњи о вечним мукама и празнословица
о „оном свету“ сходно литератури коју репрезентује
прича „Еро с оног света“. То би требало препознати као
оповршену духовност која захтева коренити преображај
што је могуће онда кад сви заједно трагамо за стварним
разумевањем и прихватањем невозаветних речи: „Што
око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дође, то
припреми Бог онима који Га љубе“ (1.Кор. 2:9). Само
тако покренућемо се из свих животних тескоба у
тражење и налажење стварног смисла постојања. Бога
ћемо доживљавати у контексту наше богодароване
слободе и Његове безусловне љубави. Време и вечност
мерићемо радошћу спасења и то ће пробудити нашу
одговорност у свему и према свима.
Вероучитељ је просветитељ по призвању и послању
што значи да снагом своје вере и свога знања непрестано
превазилази све препреке у себи и око себе. Важно је
да свему одговорно приступа, ништа да не превиђа већ
да све промишља са пуном одговорношћу, креативном
озбиљношћу и непоколебљивим оптимизмом. То
захтева висок степен сарадње и међусобног поверења
са онима са којима саостварује своју делатност, од

32 33
 ЧУДО ЧУДО

АМВОН
других вероучитеља до свих наставника, ученика и
родитеља. Имајући чврсто црквено утемељење у пуноћи
литургијске радости моћи ће да сведочи радост спасења Својима дође и своји
га не примише
свима и тако доприноси бољитку свих и свега. Нашавши
путоказ у речима апостола: „Ко ће нас ратсавити од
љубави Христове? Јер смо уверени да нас ни смрт, ни
живот ... ни садашњост, ни будућност ... неће моћи Протојереј – ставрофор проф. др
одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу
Господу нашем“ (Римљ.8:35-39). Када на овакав начин Владимир Вукашиновић

изграђујемо сигурност вере и јасно знање о потреби да
показујући одговорност према свима и у свему сигурно
је да ћемо све што радимо чинити са опредељењем
да служимо бољитку и напретку света и човека. Чак
и онда кад то не препознају сви око нас важно је да
ми будемо непоколебљиви у опредељењу, што је од
посебне важности за вероучитеље чија делатност се
може описати као стално излажење на раскрснице
друштвених догађања, са примарним задатком да се
многи позову да узму учешћа у Гозби Царевог Сина
која се јеванђелским језиком означава као „велика
вечера“ (Лк.14:16-24).
Када вероучитељи себе препознају као гласнике
који позивају многе у радост вере ништа им неће бити
тешко јер ће у први план ставити добробит својих
саговорника које већ од самог почетка доживљавају
као саучеснике. Неће се оптерећивати собом него ће
бити изнад сваког евентуалног злонамерја других
тако што ће се трудити да у свему буду добронамерни
тудећи се да сачувају присебност у себи како би могли
да сведоче лепоту вере. Дакле, снагом есхатолошког
оптимизма могуће је бити изнад свих овосветских
догађања јер се у први план ставља добронамерно
сведочење а не претња неистомишљеницима. Сваки
вероучитељ који живи снагом молитве и лепотом
покајања, праштања и помирења увек ће бити изнад
свих људских тескоба. Никад неће бити друга страна у
сукобу јер неће никога прогонити и своје прогонитеље
побеђиваће аргументима богољубивог човекољубља.
Сигуран сам да је све ово могуће онда кад све чинимо
као „прекаљени борци“ трудећи се да то увек буде „без
гњева и двоумљења“ (1.Тим.8). Тада ћемо се уверити да
доприносимо напретку вере радујући се што покрећемо
многе да „видевши наша добра дела прослављају Оца
нашег Који је на Небесима“ (Мт.5:16). Важно је да ово
не покрене било чију гордост која све обесмишљава.
Потребно је да увек идемо напред не оптерећујући се
претходним успесима јер тако одустајемо од стваралачке
пуноће. Потребно је да увек желимо да буде још боље
и верујемо да можемо неупоредиво више.
АМВОН
Ј
еванђељски одломак који је написао Свети-
јеванђелиста Марко, можемо видети како
тама и лаж, како неистина и мрак хоће да
угасе светло не само својим средствима него и неком
привидном другом светлошћу. Ти који долазе, фарисеји
и иродовци, они којима смета Христос – једнима смета
да направе трговиште од храма, а другима јер их тера
да верују у живога Бога и да се мењају у односу с тим
Богом, а не да заробе свет у мреже лажне и формалне
побожности – они долазе да га ухвате у речи. Долазе
да га испровоцирају како би казао нешто што би
изазвало политичке законске реперкусије, то јест што
би тадашњу римску власт навело да га ухапси и осуди.
Зато они њему говоре: „Учитељу, знамо да си
истинит“, што је тачно, „и да се не обазиреш ни на
кога“, што је такође тачно, „јер не гледаш ко је ко“,
а и то је тачно, „него заиста путу Божијему учиш“,
што је најтачније. Али све то, тачно тако сложено,
код неког обичног човека од крви и меса могло би
да изазове сплет емоција, сујету, високо мишљење о
себи, задовољство собом и сопственим поступцима
(„Ево, коначно ми признају оно што чиним и радим“)
и тај би се човек, заслепљен тим задовољством,
упецао у следећу мрежу. Они питају: „Кажи нам,
дакле, треба ли давати порез ћесару. Да дамо или
да не дамо?“ Шта се крије у овој реченици? Прво,
у то је време између јеврејске заједнице и римског
окупатора постојао антагонизам као између сваког
народа који је окупиран и окупатора. Јевреји су били
приморавани да дају порез владарима. Они, наравно,
нису то радо чинили. Али римски император није
био само политичка личност, већ је имао претензије
да буде, у извесном смислу речи, равнобожански
феномен. Онда је тај порез који су му Јевреји давали
био тумачен као финансијски захтев, а понекад и као
финансијски захтев с религиозним последицама, што
REЧ PARTRIJARHA
је било недопустиво. И шта се сад дешава? Они кажу
Христу: „Ако си ти тако ревностан, реци нам да
престанемо са овом праксом. Зашто бисмо давали
њему оно што му не припада, поготово што бисмо
му давали своју душу дајући му новац?“ А Господ,
видевши њихова срца, каже: „Донесите ми динар.“ А
на динару су били лик и натпис императоров, као
Одговорише: „Императоров.“ И каже: „Дајте њему
што је његово, а Богу што је Божије.“ Једном за свагда
раздвојио је две сфере у нашим животима, сфере које
нису обавезно испреплетане – сферу политике и сферу
духовности, сферу економије и сферу вере – показујући
да је могуће живети аутентично у оба та простора. Те
политичке последице нису толико страшне и важне
колико је страшно то што можемо да видимо у овоме
јеванђељском одломку како свет који у злу лежи, свет
који је изневерио своје аутентично верско искуство
почиње већ да креће с разапињањем Христа. Већ се
у овим лажним речима осећа мржња оних који вичу:
„Распни га, распни!“ И већ се показује другачији
крст на којем је разапет Господ Христос. Христос је
био разапет на двоструком крсту. На спољашњем,
физичком крсту свога страдања, где су његове руке
и ноге биле прободене и прибодене на крст, али и
на унутрашњем крсту – крсту срца. Када бисмо ми,
обични људи, овакви какви јесмо, ухватили некога
ко хоће да нас превари тако подмукло као што су
Господа хтели да преваре, ми бисмо се разгневили,
посвађали бисмо се с тим човеком, ударили бисмо га,
рекли бисмо ружну реч, испунили бисмо се бесом и
гневом. А Богочовек иде да буде заклан, невино јагње
даје душу за спасење света, за спасење не само оних
који га воле него и оних који га мрзе и који га лажу.
Сваки зао чин према Господу њега изнутра разапиње.
та љубав, браћо и сестре, пати када гледа наше зло. И
ми, хотећи или не хотећи, непосредно или посредно,
знајући или заборављајући, свакога се дана огрешимо
о ову истину и правду. Свакога дана хоћемо да својим
злом и својом тамом заклонимо светлост Божију.
Зато постоје света времена, она која нам је Бог дао
да живимо у њима, као што је ово свето време поста,
када морамо да се боримо против таме у себи, да
уносимо светлост у себе саме. Светлост вере, светлост
поста и светлост молитве. Светлост покајања, светлост
промене свога бића.
Често чујем да неко каже: „Дошао сам у цркву
да пронађем мир.“ Колико су истовремено и тачне и
нетачне те речи. Црква даје једну врсту мира који је
највећи и најдубљи на свету. Али, с друге стране, даје
и апсолутно највећи немир на свету. То су свети мир и
свети немир. Свети мир од праве вере и свети немир
од непрекидне борбе да та вера у нама постане жива
вера. Сваког дана морамо у себи освајати и свелост,
и светињу, и правду, и истину, и љубав, и покајање,
и веру. Рекао је један наш велики песник: „Ко се из
човека не пење у Бога, силази у звер.“ То значи да
нема мира. Сваког дана смо или бољи или гори. Шта
је живот? Непрекидан труд да будемо бољи него јуче
и непрекидно кајање што смо јуче били гори него
прекјуче. Благослов Божији.

што увек бива. Упитао је: „Чији је ово лик и натпис?“ Његова љубав пати док гледа људско зло. Иста

34 35
 ЧУДО ЧУДО

АМВОН
„Господ мој и Бог Господ нас позива
мој“! (Јн 20, 28) на свакодневно
Јереј др Сава Милин
причешћивање
Н
едељу дана после Васкрса Српска право- Архимандрит Петар (Драгојловић)
славна Црква прославља Светог апостола

С
Тому. Од свих светитеља, Срби су се највише
огрешили о Светог апостола Тому, јер је познато да вето Причешће није нешто што долази последње
је у народу назван „неверни Тома“. А ово је због тога у нашем хришћанском животу, већ нешто чему
што је у једном тренутку живота изразио не само хитамо прво. Није Свето Причешће ни нека
сумњу у васкрсење Христово – многи су сумњали – јуридичка категорија Божије наградe за наша "добра
него је тражио најрадикалнију могућу проверу да дела и подвиге", већ је оно Извор који нам једино
гонио хришћане... За своја дела нису добили славу, ни
би у васкрсење поверовао! „Ако не видим на рукама по Милости Божијој даје божанске силе да чинимо
новац – чему савремени писци теже када „откривају
његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране добра дела и подвиге. Али пре свега да суштински
праву истину“ – већ шибања и гоњења и смрт. Зато
од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, преображавамо наша срца, наше умове, наше душе и
верујемо у веродостојност новозаветних књига.
нећу вјеровати“.(Јн 20, 25) целокупни наш живот. Није Свето Причешће нешто
што нас треба панично плашити већ нешто што нас
Али заиста, апостоли су били само људи. И ако је
И због те сумње у једном тренутку свога живота, треба истински радовати. Није Свето Причешће неки
ико сумњао у васкрсење Господа Исуса Христа, и то
народ му је придодао стални епитет. Па шта би било коначни бланко рачун за наплату на каси Цркве, којом
најрадикалније сумњао, то је био Свети апостол Тома.
са многим светитељима да смо тако исто резоновали. наплаћујемо неке наше тобоже пажње достојне трудове,
И пошто је он видео Спаситеља и уверио се, изговара:
Да ли бисмо имали одреклог Петра, блудницу Марију, већ сама Ризница свих духовних блага која даје свако
„Господ мој и Бог мој“! (Јн 20, 28) Зато црквени
гонитеља Павла? И у својим животима смо у младости богатство. Даје изобилно, изнад свих рачуна и изнад
песник и говори: блажено неверовање Томино, јер је
можда слагали, украли, опијали се, па да ли би нам сваке математике. Није Свето Причешће нешто што
он најрадикалније проверио и уверио се у истинитост
било право да нас због једног греха назову пијаница нам умножава грехове већ Светиња која најдубље умеш и можеш. Као одлутали блудни син који се
васкрсења, па смо и ми стекли могућност да верујемо
Јанко, лажљиви Марко? спира и чисти сваки наш грех, лечи сваку нашу немоћ смирено обраћа свом Небеском Оцу. Зато, не лупај
у васкрсење Христово.
и отире сваку нашу нечистоту. главу већ дођи у храм и види и осети шта је то Света
А сумња Светог апостола Томе је била више- Литургија. Види у свом личном опиту како је Благ
А Свети апостол Тома је само десетак дана раније
струко корисна! Данас има људи који оспоравају чак Зато брате, сестро, загреј своје срце и потрчи ка Господ. Пусти сва туђа препричавања већ коначно
испољио невероватну веру. Када је Спаситељ казао
и историчност Господа Исуса Христа. Сумњају да је Светој Чаши да бесмртношћу напојиш своју жедну и сам уђи у ту најлепшу причу Свете Цркве. Осети то
да се враћа у Јудеју, други апостоли су га одвраћали
уопште живео. С друге стране неки писци, да би боље грехом уморну душу. Не бој се, само веруј. Само загреј смирењем, окуси то праштањем, дознај то искуством.
и плашили се, а Свети апостол Тома им је рекао:
продавали своје књиге, пишу не само да је Господ своје срце предајући га са пуном вером у руке Божије, Тек тада ћеш увидети и спознати да је Бог Милостив
„Хајдемо и ми да помремо с њим“.(Јн 11, 16) Своју
Исус Христос постојао, него да је имао и жену, неки пре сваке Литургије. Он је Лекар који нам нуди Себе изнад сваке људске мисли и надумно Милосрдан
постојану веру приказао је не само проповедајући у
пишу да је било 13 апостола, али да тринаести није за Лек Живота против свих отрова смрти. Стога не бој према свакоме ко Му приступа као грешник који се
Индији, већ и својом мученичком смрћу – али таквог
био прихваћен због тамне пути, а опет други да је било се брате, не бежи сестро. Само веруј и признај Богу са смирењем каје.
га Црква није запамтила и заиста, највише смо се о
жена апостола итд. Знате шта – ако сте нешто купили, да си по свом гордом или неопрезном животу обичан
њега огрешили.
па уђете у продавницу после 21 минута и кажете: „нисте црв а не неки тобоже велики или свети човек. Да смо И знај брате и почуј сестро, ако имаш око да видиш
ми добро вратили кусур“, продавачица ће рећи: „жао често гори и од паса јер и пси чекају да им са трпезе и ухо да чујеш - све твоје и све моје и све наше невоље
За крај бих издвојио најважнији детаљ. Христос
ми је, не примамо рекламацију, закаснили сте“. Тако господара падну барем трошице благодати. А ми смо су на првом месту дошле и набујале и порасле у нама
апостолу Томи приговара: „Пошто си ме видио,
исто на све критике после 21 века на личност Христову незаинтересовани за такво обиље Благодати која нам из једног јединог главног разлога: заборавили смо на
повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше“.
морамо да поновимо исте речи: „жао ми је, не примамо се сваки дан нуди у Светом Путиру. Али, не бој се, Бог је речи молитве Оче наш ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам
(Јн 20, 29) Заиста није тешко поверовати када се
рекламацију, закаснили сте“! дошао да нас грешнике спасе, окрепи, оснажи, очисти, данас тј. сваки дан. Занемарили смо позив Христов да
чудо види. Свети апостол Тома на крају зна да је
орадости, преобрази и умудри. Само дакле смири своју се Њиме причешћујемо непрестано. Заборавили смо
Христос васкрсао. Али свима нама остаје само вера.
Али добро је и да аргументујемо разлоге зашто мисао и Бог ће ти дати Своју Благодат. Укроти своје
REЧ PARTRIJARHA
И баш оне који поверују Спаситељ назива блаженим. и на Луку и Клеопу којима се очи отворише тек када
верујемо писцима јеванђеља. Јеванђелисти су описивали срце и наследићеш Земљу Живих. Умекшај своју душу Христос преломи Хлеб и даде им да једу. Али не обичан
А ми сами требало би да се исправимо, па да светог
догађаје као очевици и сведоци. Јеванђеља су писана молитвом и постом и опрости свима, и гле чућеш и ти Хлеб, већ Хлеб Вечнога Живота. Заборавили смо да
апостола назовемо Уверени Тома. Нека би нам Бог
изузетно истинољубиво. Писали су и проповедали Христове речи - опраштају ти се греси многи јер си велику смо позвани да сваки дан окушамо из Свете Чаше од
дао по речима својим: „блажени који не видјеше а
како су видели и чули. Нису прилагођавали истину, љубав имао. И никада не рачунај на рачунаљци свога Тела и Крви Богочовека и Спаситеља Исуса Христа.
вјероваше“(Јн 20, 29) како бисмо се заједно са Светим
него су искрено написали да је један апостол издао ума и не лутај безизлазним лавиринтима ограничене
апостолом Томом обрадовали васкрсломе Христу у
Господа Исуса Христа, да га се апостол Петар у људске логике. Пусти гломазна правила. Заборави на
Царству његовом – АМИН!
једном тренутку одрекао, да је апостол Тома сумњао у такве тешке окове. Само загреј срце. Само молитвено
АМВОН

васкрсење Христа, да је апостол Павле у почетку слободно загрли Бога онако како у том тренутку

36 37
 ЧУДО
Човек је створен да
оствари пуноћу свог
живота кроз љубав
према другоме
Протосинђел Петар (Богдановић)
Г
оспод Бог када је стварао свет и када је стварао
човека, створио је све за заједницу. Дан
данас када га ствара, јер на неки начин свако
ново рођење јесте продужетак и остваривање Божје
стваралачке делатности, на уму нема ово што ми сад
доживљавамо. Наше лично постојање и појединачно
сваку особу које је независно од других. Ми кад се
рађамо, одвајамо се од крви и тела наше мајке и
одвојивши се од пупчане врпце, ми добијамо живот.
Међутим, Божија крајња намера и циљ, без
обзира на наше појединачно постојање, није да ми
тек постојимо и да је човек, један човек, заокружен и
да је он целовит. Да видевши једног човека можемо
казати - е, то је то, то је човек. Није то реалност човека.
Заједница јесте заправо пуна реалност човека. У
коначној Божијој вољи, читаво човечанство, читав свет
од Адама па до данашњих дана у свеукупности својој
представља реаланост човека. То је тај прави човек.
Божја воља је била да човека створи као свеукупност
свих нас, свих нас појединачно и да не живимо тако
као што смо сад у овом палом постојању. Да као змије
једни друге уједамо и да се гложимо и да отимамо
једни од других.
Човек је створен да оствари пуноћу свог постојања и
свог живота кроз љубав према другоме. То је истинско
постојање јер Бог постоји на тај начин. За нашег Бога
можемо рећи да је Бог љубав. Једино што за Тројичног
Бога можемо рећи јесте то да је Бог љубави. Његово
постојање своди се на превечну и надвечну љубав и ми
то речима не умемо ни изразити. Љубав јесте однос
Оца, Сина и Светога Духа где управо име Оца јесте
име љубави зато што подразумева да Он љубећи рађа
свог Сина, као што и Син подразумева однос љубави
као одговор.
Он нема неко име властито, као што ми имамо -
Пера, Жика, Мика, него има име којем ми зовемо Бога
АМВОН
Оца јер јесте име које указује на однос. Указује да Он
38
има Сина. Као што име Син указује на то да постоји
Отац, а тај Њихов однос синовства и очинства, није
ништа друго него један непоновљиви однос љубави.
Тако је исто и са Духом Светим, који исходи од Оца.
Е то је тај наш Бог Тројичан и Његов образац
постојања јесте заправо оно што је уткано и у нас људе
кад смо стварани. Да смо и ми створени да остваримо
своје биће кроз однос љубави према другоме. Човек
који не воли, који мрзи, који је у завади са неким, он
не остварује оно за шта створен. Такав човек је машина
у квару, да тако кажем.
Нама је својствено и по природи нам је дато да
тежимо добру и да тежимо идеалу, да тежимо Богу,
да тежимо вечном животу и свакој врлини. Бог није
створио човека са грешком. Створио нас је идеалним.
Али нам је такође дао и слободну вољу као предуслов
љубави, јер ако не постоји слободна воља, онда нема
љубави. Свака истинска љубав подразумева да неко
слободно некога воли. Тако смо и ми, да бисмо могли
ЧУДО
да учествујем у љубави Божијој, да бисмо могли ово
величанствено дело руку Божијих које се зове човек,
да учествује у слави Његовој, да буде обожено, дата
нам је слобода, коју је човек злоупотребио и својим
избором отпао од Творца. И отпавши од Творца, ми
смо почели да отпадамо и једни од друггих те уместо
да се сабирамо и да тежимо том јединству, у наше
постојање су ушли смрт и грех и болест. Све то нас је
још више разорило и још више раздвојило.
Најпре је та духовна смрт ушла међу нас јер смо
се одвојили прво од Бога а онда и једни од других. То
је улазак бесмисла, улазак промашаја, улазак небића
у биће. Ова физичка смрт јесте само нешто што је
следило даље, узрочно последично. А она је чак, на
неки начин, у овом нашем палом стању, благослов
Божји за нас. Јер човек је склон греху и склон је
паду и толико смо заражени и болесни да ако би нам
Бог у оваквом стању дао вечни живот, ми бисмо и у
вечности наставили да грешимо и да терамо своју
вољу и да мрзимо једни друге.
Господ је све премудро учинио и само је променио
пут и начин, али циљ је остао исти: да се сви ми спасемо
јер та свеукупност човека подразумева не само нас
људе, него подразумева у самој средини тог нашег
постојања и Сина Божијег, Оваплоћеног Господа и
Бога нашега, Исуса Христа. Центар васионе (тако
да се изразим), Алфа и Омега свега што постоји, као
што Црква то говори, јесте Исус Христос. Он је узрок
због кога је све стварано и Он је циљ ка коме свет
тежи. Бог када је стварао човека, Он га је стварао по
слици свога Сина љубљеног Исуса Христа, Који је
дошао у историјском моменту међу нас. Примио је
тело, превечни Бог постао је човек. Логички гледано,
Он је нама предходио. Иако је дошао после Адама,
Бог кад је стварао Адама, Он га је стварао да буде по
лику Христа.
Зашто вам то говорим? Зато што Христос поставши
један од нас (малопре сам говорио о свеукупности тог
људског постојања као заједнице многих) и живећи
међу свима нама, међу људима, Христос постаје наш
најрођенији. Постаје један од нас, постаје једно тело
са нама, постаје род наш. Кроз Свету тајну причешћа
и заједничарења, Он постаје најприсније везан за
сваког од нас појединачно и сједињује се са сваким
од нас. Христос као догађај више не постоји ван нас,
зато што нас је све примио. Кад се молимо Христу, ми
увек подразумевамо да је ту са Њим и Његова мајка,
Богородица, и да су ту са њим и Свети апостоли и сви
Свети. Дакле то је циљ стварања: да се сви саберемо.
Да сви будемо једно тело а то управо и јесте тајна
Цркве. То је Црква. То је управо оно што ми сад радимо
окупљени на Литургији, ми иконизујемо то. Да
АМВОН
је Христос у средини, а сви ми окупљени заједно, сви
смо један организам, сваки је један део тог тела, а
тело јесте тело Христово. Глава Цркве јесте Христос
или женик је Христос, а невеста је Црква. Црква - то
смо ми као заједница.
То је та свеукупност и то је тај циљ ка којем ми
тежимо и то је лепота наше православне вере. Међутим,
шта се дешава? Отпали смо од тог идеала и уселила
се у нас мржња. Тога треба највише да се плашимо.
Највећи грех јесте управо та себичност и то
самољубље, које се на крају испољава на разне начине
али долази од мржње. А то је промашај, јер човек у
овом садашњем стању види самога себе и не види
другога и мисли да ако штити себе, да себи чини.
Ако се затвори у неку крљушт, у неки оклоп. Ако се
одбрани од других на тај начин да је он на добитку
онда. Али није на добитку, то је крњи човјек, то није
прави човек. Човек без другог човека није ништа и
не може задобити ни вечни живот него срља у смрт.
Заробљен је у оквирима смрти.
Треба да се сетимо на овом месту, Христових речи
које је управо рекао жени грешници, која је у кући
фарисеја Симона, пришла Њему са сузама целивајући
Његове ноге и молећи за опроштај. И он каже, обраћа
се њој и свима који су били присутни, да јој се многи
греси опраштају јер велику љубав има.
ШТА ТО ЗНАЧИ?
Тешко да ће свако од нас победити тај закон
греха који је у нама. Да ћемо се ослободити од тих
страсти и свако од нас има неку своју ману и неку
своју муку. Ми тежимо, знамо шта је циљ, тежимо да
будемо савршени као што је Отац нас Небески, то је
заповест коју нам је Христос дао. Али, у нама влада
закон греха који нас прати док не дође васкрсење,
док не закорачимо у живот вечни. Тада ће бити
грех и смрт уништени. Али до тада тај закон греха
влада у нама. Оно што је битно овде да видимо, што
је за нас спасоносно, а то је да та сила греха која је
у нама, да је она заправо искривљена и погрешно
усмерена сила енергије љубави. Уместо да усмеримо
ту љубав ка другоме, ми је усмеримо ка себи. Уместо
да је усмеримо ка Њему, ми је усмеравамо ка неким
објектима и ка неким стварима, ка неким страстима.
Свака врлина има себи супродстављену страст и свака
страст је уствари искривљена врлина. И тешко да ми
то можемо да победимо.
Христос је зато дошао да нас обнови, да нас исцели,
да нас поново састави, да нас пресазда. Кроз крштење
39
 ЧУДО
и кроз причешће ми улазимо у заједницу са Њим. Он
као васкрсли јесте прворођени за ново човечанство,
а ми верујемо да је то залог нашег спасења. Да ћемо
и ми васкрснути са Њим и да ћемо и ми наследити
живот вечни. Али зато, у тој нашој агонији борбе са
грехом, тежимо да будемо у заједници са Господом.
Да на тај начин изађемо из тог комплекса закона и
греха. Али и законског дистанцираног односа према
Богу. Јер нико од нас није без греха али за сваког од
нас Христос је поднео жртву искупљења.
Онај ко велику љубав има томе се и многи греси
опраштају. Немојте зато да некада наша праведност
и наша ревност у закону (што постимо, што идемо
у цркву, испуњавамо заповести), резултира тиме да
се то смучи другима. Ми умемо некада да будемо
праведни, да будемо добри, као што су ти фарисеји
били (они су заиста били побожни, ревносни) али да
се пењемо другим људима на главу тиме и да постимо
а да једемо људима џигерицу, е то је грешка. Или да
не праштамо. Сваки грех лакше ће се опростити али
како да се опрости злопамћење?
Каже један Свети отац: "злопамћење је оно што
ће остати и у паклу."
Човек кад направи неку глупост па му будем криво,
па се покаје, па гледа да се измири са другим човеком,
или кад нешто забрља, кад направи неку брљотину
или тако нешто, њему буде жао и осети тежину тог
греха. Али човек када неће да опрости, он тада на
неки начин већ доживљава паклено стање. Тога треба
да се чувамо!
Господ је милостив и Он ће нам опростити и Он нас
прима без обзира на нашу слабост и на нашу немоћ.
Управо зато најпре треба да опростимо другоме. То
је оно што свако од нас може да уради, да опростимо
свима све.
Не постоји никаква сила и никакво ограничење
које може човеку забранити да опрости. Рецимо, човек
не може да пости: слаб је, слаб је телом, слаба му је
воља, такав је ментални склоп да не може много да
пости, не може много да стоји на молитви, нервозан
је итд. То је све слабост наше огреховљене природе и
ми молимо Господа да нас исцели од тога. Али сваки
човек колико год био грешан, колико год био слаб,
какав год био, може да опрости јер опроштај јесте
само питање хоћу или нећу. Ако то будемо имали, то
значи да ипак ми тежимо овоме што Христос говори
- љубави, тежимо заједници и онда ће нам се многи
греси опрости.
АМВОН
А ако будемо "праведни" као што су то ови
40
фарисеји били - постимо, молимо се, чинимо сва
дела - а осуђујемо друге људе као што је тај фарисеј
остудио ту блудницу из приче, ако прождиремо друге,
ако нећемо да опраштамо другима, ако злопамтимо
другима, ако смо горди и поносити и не требају нам
други у животу него смо самодовољни, никуда нас та
наша праведност неће одвести. То да знамо јер то је
реалност нашег црквеног живота данас.
Не тражи Бог од нас да ми будемо оно што не мо-
жемо да будемо. Он тражи да у ономе маломе и у ономе
што можемо да тежимо Њему. Али не зато што се ми
плашимо Бога јер је Он неки законодавац, него зато што
Он нас воли и зато што је Он Бог љубави и зато што ми
треба да заволимо Њега. Та жена грешница из приче
је заволела Христа. Њој је био битан Христос, било јој
је битно да јој Он опрости и да се она помири са Њим.
Да уђе у заједницу са Њим, и зато је стекла опроштај.
Као што је стекао и онај цариник из приче коју смо
читали пред почетак Васкршњег поста. Као и многи
други зато што су тежили да се сједине са конкретним
Богом. Ми данас, са друге стране, доживљавамо да је
Бог далеко од нас и ми замишљамо Њега као неког
судију одозго који мери да ли смо урадили добро ово,
да ли смо урадили лоше оно и сад ће Он као судија
праведно да нам одрезује награде или казне.
Није то Бог. Бог јесте родитељ. Он је пријатељ,
Он је највећи пријатељ човеков и Он жели најдубље
и највише да буде у заједници са човеком. Све је дао
ради човека, дао је свог Сина јединородног који је
страдао за нас из велике љубави према нама.
Зато храбро!
Пустимо грехе, не обазиримо се на њих, покајмо
се за оно што смо учили, тежимо добру али тежимо
првенствено ка Христу. Грабимо ка Њему, прескочимо,
бацимо те грехе испред нас, као што рече један владика,
простимо их пред себе и преко њих гледајмо на Христа
и пустимо да светлост Његовог васкрсења, Његове
љубави уђе у наш живот. Та љубав ће нас оплеменити,
она ће нам дати снаге да се изборимо са грехом и да га
превазиђемо. Не можемо другачије, нисмо ми спаситељи
сами себи. Колико год да се трудимо, упаднемо у тај
зачарани круг. Падамо, устајемо, мучимо се, боримо
се, видимо на крају да немамо снаге да се изборимо
са нашим слабостима. И целог живота човек тако.
Ал не гледајмо зато на то. Гледајмо на Христа! Он је
тај који нас једини може извући из тог врзиног кола
овог палог постојања.
Али зато кажем вам, имајући у обзир читаву ову
причу коју сам вам сада испричао, као ПРЕДУСЛОВ
морамо да опростимо. Тад и онда је то истински. Онда
ЧУДО
ми истински тежимо Богу и онда као што ми тражимо
опроштај тако и дајемо опроштај и не тражимо нешто
своје, нисмо прорачунати, нисмо са Богом у неком
купопродајном односу, него тражимо од пријатеља
да нам опрости, да нас прими и прихватамо Њега као
Спаситеља. То подразумева да се тако и ми опходимо
према другим људима. Да их волимо, да им праштамо,
да чинимо добро, да служимо другим људима. Тиме се
ми спасавамо. Та љубав многе грехе ће нам опростити
као што каже Христос. Да помогнемо брату, да га
подигнемо, да се лепо опходимо према људима. Да у
лику сваког човека видимо Христа. Јер свако од нас је
потенцијални светитељ. Кад се тако будемо опходили,
да ли смо заглибили у неку страст, не бринимо,
благодат Божија ће нас исправити, али је битно да
ми покажемо да је љубав водиља наших живота. Не
неки закон, обавезе, морање, није Црква мораш - не
мораш и тако то. Црква јесте слобода, прилика да
кроз другог човека сусретнемо Бога. Искористимо
ту прилику јер све људе које сретнемо, Бог нам их је
дао, да се опходимо са њима лепо, да им опростимо.
Нек су они лоши, нашом љубављу преобразићемо их.
Да се жртвујемо за другога то је истински начин
постојања, који посматрано искључиво садашњом
логиком, нас води у штету. Али логиком Христовом
то је оно чиме ми купујемо Царство Божије. А ми
хришћани нисмо људи логике овога света. Ми смо људи
који прихватамо логику вечнога Царства Божиијег.
Немој да будемо људи овога света и да гледамо само
ситан интерес. Тада је други човек за нас непријатељ,
или је неки објекат или је нешто што ми можемо
да искористимо за наше добро. Други човек је наш
пријатељ и брат и друг у вечноме Царству Небеском.
Тако га и гледајмо онда! И зато храбро присту-
пајмо Христу јер Он је наш Спаситељ. Као што је и ова
грешница из приче приступила. Она је била осуђена
од читаве заједнице тих фарисеја. Позната је била
као блудница. Она је приступила Христу и задобила
опроштај. И ево, прошло је 2.000 година, а та жена и
дан данас сведочи о том сусрету. Ми читамо у Цркви о
тој једној грешници коју бисмо и дан данас ми осудили
и показали прстом на такву жену, она је оваква, она је
онква, она је ово, она је оно... Ми 2000 година после
тога и дан данас о њој читамо у Јеванђељу, као спомен
на ту њену љубав према Христу коме је пришла да
тражи опроштај.
Тако и ми, да не будемо ситничави. Приступајмо
Христу. То вам говорим у смислу причешћивања.
Одвојили смо се од Чаше. Мислимо да сами себе
спасавамо, нешто се оправдавамо, достојни смо,
недостојни смо… Такви смо какви смо, зато нам и треба
Бог. Не долазимо ми да се причестимо зато што
смо заслужили, зато што смо нешто одрадили, неку
АМВОН
нашу обавезу, испостили и сад ми можемо слободно,
мирне савести да приступимо Христу.
Није причешће то. Причешће јесте ово што је
ова жена урадила. Ватра, жеља да будемо заједно
са Господом. Али свест о сопственој грешности нас
растужује. Ипак, свест да нам је Он једини спаситељ
чини па Му приступамо са љубављу и са праштањем
према другима.
Храбро ка Христу да нас Он избави, да нас Он
извуче, да нам да вечни живот, да нас спасе. Немојмо
да робујемо јер онда дозвољавамо, ако се правдамо
том нашом сталном недостојношћу, онда ми у ствари
сведочимо да смо ми заправо робови греха а не да смо
синови светлости. Христос је дошао да нас избави од
греха и знајте да свакако треба са свешћу приступати
Светој Чаши и са савешћу и са страхом али и да је човек
заиста одговоран када се причешћује. И то јесте истина.
Ипак, неће нас Бог питати зашто смо се причестили
а били смо греши или били смо недостојни. Питаће
нас пре зашто нисмо опростили а причестили смо се,
јер то је оно што Господ не дозвољава.
Такође питаће нас зашто се нисмо причестили.
Нисмо ми мирне савести, није ту Бог кад се нама
ћефне. Он је долазио у конкретан час, у конкретно
време силази између нас. То је ова Литургија. Значи то
је свака недеља. Сваке недеље Господ је Туману у 9:00
часова. Господ силази овде. Али какву ми то логику
имамо? Тамо ћу ја, за месец дана, да се причестим.
Па ми смо тиме окренули Христу леђа који је дошао
међу нас. Боље ми да кажемо - у реду, нек смо грешни,
нек смо никакви, да се поверимо Његовој љубави и да
опростимо другима и да данас кренемо да исправљамо
свој живот и да обећамо Господу да ћемо бити бољи и
да приступимо, тако да задобијемо спасење.
Као што Црква пева: ”Данас је дан спасења!”
Или, као што кажу Свети оци да је најгори онај
демон који говори "Остави то за сутра".
Немој да остављамо то за сутра, него почнимо
данас. Окренимо се, Христос је ту међу нама. Он је
дошао да нас спасе, Он је наш пријатељ и Он улази
у историју да избави човека, а кључан је тај моменат
нашег слободног одабира хода ка Њему.
Зато, храбро ка Христу!
41
 ЧУДО
Васкрсење Чудо над Чудима
Протонамесник Благоје Катић
К
ада год сам имао прилике проповедао сам
народу Васкрслог Христа! У свакој проповеди
покушао сам да приближим Васкрслог Христа човеку.
Често бих напомињао да Православље није Црква чуда
Христових, већ Црква Васкрсења Христовог. Другим
речима речено, Православље се темељи на чињеници
да је Христос Васкрсао!
Управо ова чињеница доказује да Христос није
обична варалица и шарлатан, који је народу обећавао
куле и градове, већда је испунио циљ свог оваплоћења,
АМВОН
а то је Васкрсење из мртвих.
42
ЧУДО
АМВОН
Јудејаца из Спаситељевог времена био баш у томе и да имају исту крв (corporoales et sanguines). Црква
што они, иако признају да је Он Исус, не верују да је
тај Исус Христос -Месија (Катихеза X, 14).
не само што преноси Христову поруку и службу него и
продужује Његово оваплоћење, тако да се Христос не
може сусрести без Цркве. Централна тачка православне
Први одговор нам даје ап. Павле који каже: „А ако еклисиологије јесте управо јединство између Христа
Христос не уста, узалуд дакле проповедање наше, а и Његове Цркве, што је и чини богочовечанским
узалуд и вера ваша.“ (I Кор 15,14) Апостол Павле је организмом.
написао своје прво писмо хришћанима у Коринту око
55. године. У њему их подсећа на оно шта им је већ Циљ сваког православног хришћанина и јесте да
рекао негде око 49. године: "Јер сам вам пре свега научимо сви заједно да саучествујемо у Васкрсењу
предао што сам и примио: да је Христос умро за наше Христовом и да живимо у Цркви као активни чланови.
грехе - по Писмима, и да је сахрањен, и да је васкрсао
трећега дана - по Писмима, те се јави Кифи, затим Васкрсење је сведочанство о томе да је Христос
Дванаесторици. Потом се одједном јави више од пет жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим.
стотина браће..." (1. Коринћанима 15:3-6). Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету
и животу угледа и препозна зору тајанственога дана
За Апостола Павла, доказ васкрсења мртвих Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише - и нова
заснива се на христолошкој стварности: "А показујемо твар ликује...", пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује
се и лажни свједоци што свједочисмо против Бога да у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и
васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и
не устају. Јер, ако мртви не устају, то ни Христос рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све
није устао" (1. Кор. 15,15-16). Зато, да би оповргли Васкрсењем и запевајмо - „Христос васкрсе из мртвих,
предрасуду да је васкрсење Христово било само мит смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима
или сујеверје, Апостоли прибегавају извештајима живот дарова".
"сведока Васкрсења" (Мт. 28,9-17;
Христос Васкрсе!!!
Ту се налазе корени хришћанске вере. Чињенице о
Исусу Христу пажљиво су се преносиле од уста до уста,
од очевидаца, до апостола. Апостол Павле је пажљиво
испитао све што се говорило о Исусу, разговарао је са
апостолима свега неколико година након распећа и
Васкрсења. Утврдио је да су њихови извештаји потпуно
уверљиви, а познавао је на стотине других сведока
који су још увек били живи и могли су му испричати
исто. Извор васкрсења јесте сила која сија из васкрслог
Христовог тела. Васкрсли Христос "обновио је" нашу
природу, показавши могућност нетрулежности у
створеном свету и после пада.Васкрсење је доказ да
је Исус заиста Христос - Месија. Без Васкрсења не би
било Исуса Христа, ни хришћана, а ни Цркве.
Тело Христово најбоље исказује однос Христа
и Цркве. Христос је, после Свога васкрсења, Глава
Баш око ове истине да је Христос васкрсао многи
(κεφαλη) Цркве, коју је избавио самом Својом крвљу
противници наше вере покушавају да нас слуде и докажу
(Дјела 20,28) и у Својој човечанској природи узнео
да смо ми у криву. Да Христос није Васкрсао јер је то
је с десне стране Оца, обновивши сву твар (Кол. 1,
по њиховим речима немогуће, већ да је све то обична
18-19). Тако Црква представља "знак" или освећење
REЧ PARTRIJARHA
лаж. Па и они који себе називају хришћанима, и међу
избављеног човечанства (Еф. 1,23) које живи силом
њима има неких који говоре да Христово Васкрсење
Васкрслог Христа и очекује Његов Други долазак. Са тог
није важно. Важно је, кажу они да је Христос био Бог
христолошког гледишта, Црква се налази у Христовом
а сад да ли је Васкрсао или није мање је важно. Да ли
стању, она је χριστοφορα (христоносица) (Еф. 5,25-27),
је то баш тако? Да ли је то важно и ако јесте зашто
у смислу да постоји онтолошка подударност између
нам је то битно?
Христа и Цркве. Свети Кирило Јерусалимски тврди да
у Тајни Евхаристије Христос и Црква јесу сутелесници
Свети Кирило Јерусалимски каже да је грех
43
 ЧУДО
Израз Хришћанске
етике јесте
Евхаристија
Јереј др Угрин Поповић
Пре свега, Хришћанска етика није концептуална
већ је делатна. И ту долазимо до рачвања схватања
самог тог појма те имамо западну и источну теологију
етике. Пошто све што се тиче хришћанства јесте
засновано на теологији. Дакле, на јаснијем виђењу
Божијег присуства међу верним народом - Црквом.
Терминолошки гледано, етика и морал су једно
те исто, изговорено на два језика. Грчком (τό ήθος) и
латинском (mos-moris). Ипак, сам појам има знатно
одударање у схватању запада и истока.
Можда на овом месту не би било згорег направити
мали културолошки осврт на темељ на којем почива
данашња цивилизацијска парадигма. То је мешавина
јеврејског, грчког и латинског погледа на свет.
Рецимо, ако један Јеврејин погледа одређени
феномен, да ли рукотворен или природни, он ће се
запитати - ”ко је ово створио?”. А ако један Грк направи
исту евалуацију стихије или предмета, његово питање
ће бити - ”која је идеја тога?”. Али, када то исто угледа
Римљанин, он ће се запитати - ”чему ово служи?”
Те је тако и појам етике и морала постао различит
а понекад и супротстављен иако је синоним. Морал
више нагиње ка функционалности обављања одређених
правила док етика додирује саму поенту због које се
нешто ради или не ради. Једом речју, питања Грка и
Римљанина су постала измешана до те мере да се више
не може направити јасна географска одредница већ
је то сада више ствар личног понирања у структуру
односа Бога и човека.
Свакако да се на овом месту можемо подсетити и
оне чувене параболе о мотивима роба, надничара и
сина за придржавање Божијих заповести те у светлу
тих закључака прићи самом појму - етика.
Сам тај појам није био стран антици нити је он
етаблиран појавом Хришћанства на светској позорници.
Још је Сократ антиципирао оно што ће ап Јаков
закључити: ”Вера без дела мртва је по себи.” (Јак 2:17),
установивши у свом мисаоном опусу нераздвојивост
АМВОН
теоријског знања и практичне делатности.
44
ЧУДО
АМВОН
своје мисли није излагао писмено. Он, дакле, није Евхаристија јесте Сабрање расејаног народа Божијег
имао спољашњег разлога да своја морална уверења и расејане твари. Сабрање целокупног света у једно
састави у заокружену целину.
Сумирано Сократово размишљање о идеји добра
Тело Христово јесте основно назначење Цркве, али и
етика којом ту свест собом представљамо свету.
те његовој животној примени би се могло изразити
тиме што сви људи хоће неко добро и зато према тој
Прекид ове везе између хришћанске онтологије и
етике означио је бекство од људске природе, пре него
сврси и управљају своје делање. Ипак, корен алтруизма
ли позив на њено преображавање, као легитиман начин
у Сократовој идеји добра затичемо у његовој чувеној
”спасавања” индивидуе на уштрб заједнице. Нечим
изјави да је и кош за ђубре лепши од златног штита
што је прихватљиво, ако не чак и препоручљиво, на
уколико тај штит има злу намену.
скали приоритета хришћанске етике, једном речју.
Тиме је у принципу све речено а на тој основи се
Свакако да је то довело до мрачних недоумица
гради мисао целе једне новије генерације философа
око питања достојности и фрекфентности приступа
која ће своје хришћанско заокружење задобити
Евхаристији, а заправо самом подвигу преображавања
Схоластиком неколико векова касније.
Применом појмовног сазнања на етичка питања овог света. Пошто, немојмо се заваравати - без Христа је
Сократ је учинио темељ модерном појму етике. Засновао буквално немогуће остварити себе у пуноћи Христовог
За нас у овом истраживању је битно да схватимо
је њену аутономност од предања па чак и од религије и позива да смо ”светлост свету” и ”со свету”.
идеју етике као пре свега делатног принципа те да
тиме отворио нову епоху у историји етичког развијања.
тај сам појам етике није дело хришћанства колико је
У хришћанској етици говори се о односу љубави
хришћанство заокружило тај појам дајући му поенту.
Тај Сократов приступ моралности као врлини у човека са Богом. Добро је бити у заједници љубави
Односно - трајност. Јер крајњи досег етике није
акцији потврђује Аристотело у својој Никомаховој са Богом, а зло је не бити у тој заједници. Човек је
моралистика већ однос, пошто је он тај који гарантује
етици чинећи корак даље у размишљању о тој теми. несамобитно биће; он сам не може да постоји, није
трајност. Не врлина, или било који скуп правила већ
Стожерна мисао Сократове етике јесте неразлучно сам себе створио и не може сам по себи да се одржи у
управо однос и ту полако долазимо до сагледавања
јединство теоријског знања и практичке делатности. животу. Заједница са Богом услов је његовог постојања.
тајне Оваплоћења а заправо саме поенте Христовог
Врлина је не само знањем условљена него и са знањем Бог, са друге стране, није апстрактна идеја већ живо
доласка.
истоветна. присутна личност.
Но, такође и до тачке на којој можемо сагледати
Питање да ли се врлина може или не може научити
шта недостаје било каквој етици или систему вредности Схватање етике (морала) стоји у непосредној зави-
наметало се пре Сократа. Пиндар, на пример, не верује
мимо Оваплоћења. Једноставно, све губи свој смисао у сности од тога како људи доживљавају и схватају Бога,
у научену него само у урођену врлину, у оно што се
ништавилу а било који временски период јесте заправо човеков живот и сврху човековог постојања у свету.
оснива на наследној линији предака. У дар природе,
мали и небитан наспрам вечности.
једном речју.
Са тим зачином, хришћанска етика представља Дакле, добро и идеја добра, бива категорија
Еурипидово тврђење да је природна обдареност
потпуно нов начин живота у свету јер је и гледиште односа у хришћанству и, самим тим, не може бити
највеће добро, било је, најзад, уверење целе те генијалне
хришћана другачије и специфично. Сажето, оно би концептуална већ је увек делатна и то нас поново
епохе. Тукидид, рецимо, расправља о питању да ли
било изражено речима Христовим: ”Јер, где је твоје води Евхаристији, као нашој обавези према свету а не
Темистокле за своје дело треба да захвали мудрацу
благо, тамо ће бити и твоје срце” (Мт 6:21). као нашем колоквијалном закључивању о властитој
или својим урођеним способностима. Генерација која
достојности или недостојности.
је долазила морала је на то питање дати свој одговор.
Међутим, ово није позив на бекство од света у
одабиру Неба већ је више позив да се тим одабиром Евхаристија јесте наша обавеза, којом нас је Хри-
Сократ, у коме се људска свест успела до јасне
преобрази овај свет јер, Христос је рекао: ”Ви сте со стос препознао као оне који су ”светлост свету”, по-
самосвести, показује да врлина није ни поклон
земље… Ви сте светлост свету…” (Мт. 5:13,14). Што што Црква, одностно Сабрање народа Божијег у Телу
природе ни нешто споља научено и добијено, него се
у принципу представља ту нову парадигму етичког Христовом, свој идентитет црпи из Есхатона, те тако
изграђује самосазнањем и сазнањем етичких норми.
приступа хришћанства свету. ми имамо обавезу да ту радосну вест - то ултимативно
Дакле, спознајом.
добро - собом представимо свету, преображавајући
Сократ људску природу доживљава као непре-
Тако да хришћанска етика јесте делатни моменат га њиме.
рађени мермер, од кога човек-вајар самосазнањем и
у којем собом преображавамо свет приносећи га Не бежећи од света већ преображавајући тај свет.
самосавлађивањем треба да створи уметничко дело,
Оцу остварујући се у Христу, односно - у Цркви, која То јесте етика хришћанског истока. Етика Правосла-
које је он сам.
јесте Тело Христово. Црква јесте у свету али није од вне цркве.
света, пошто према св. Максиму Исповеднику, њен
Као садржај знања које човека чини врлинским
идентитет јесте у Есхатону, где ће свет добити своје Ако би се етика Православне цркве морала де-
Сократ је узимао уопште идеју добра али шта је тачно
крајње назначење. финисати једном речју, једним појмом, то онда не би
разумевао под тим ”добром” то је већ теже рећи,
Ми својим учешћем у Цркви, а заправо у Евхаристији, ни мало био тежак задатак. Тај појам, и та реч, и та
јер његовом етичком учењу недостаје метафизичка
преображавамо овај свет сведочећи му могућност есхатолошка реалност, тај сусрет светова, етика новог
и психолошка подлога, а са друге стране, он није
неба и новог света, јесте – ЕВХАРИСТИЈА
доброг битија а то ће рећи - трајног битија.
изградио никакав затворен етички систем, пошто
45
 ЧУДО
Поново и заувек Мир
Ђакон мр Божидар Васиљевић
Ратови и сукоби великих сила могу идеолошки да
се тумаче, као и све друго. Жак Елул је формулисао да
се данас све може означити идеологијом, баш као што
све може постати једно: национализам, социјализам,
либерализам, демократија, марксизам, анти-расизам,
феминизам, итд. Од њега су касније то други савремени
филозофи у довољној мери преузели. Међутим,
идеологија настаје парирањем пракси без идеологије.
Хришћанство је примарно антиидеологија, како каже
Елул. Мушка доминација нпр. нема експлицитно
формулисану идеологију; феминистичка идеологија
настаје да јој се супротстави. Капитализам је пракса
без експлицитно формулисане идеологије; настаје
социјалистичка идеологија да се томе супротстави.
Касније ће капитализам произвести ту идеологију
„одбране“. У Француској су то последњи пут били,
нажалост, безидејни „жути прслуци“. Понекад идеологије
постану одиозне, понекад негативне и/или агресивне
у односу на оно због чега су настале. Тиха хришћанска
револуција је посебно питање. Супротност рату не
сме бити опортунизам, него бескомпромисни мир
без крвавих револуција. Видећемо и зашто. Мао Це
Тунг је својевремено рекао да је опасност папирног
тигра, у односу на правог, смешна јер не може да
докаже ништа. То је био коментар на америчку
доминацију у свету, која није била таква каквом ју је
описао, што се после испоставило. У животињском
царству тигар када означава територију користи се
методом пса. Притом, његов урин има мирис „кокица
на путеру“. Када то запазе остали, прави тигрови, не
претендују на ту територију. Свет у коме живимо није
у биоскопу и не учествује у акционом филму, при
чему једе кокице на путеру, него реално доживљава
континуитет означавања територије моћних тигрова, у
чему испаштају најрањивији, невини и недужни људи.
Рат је по себи тужна повреда смисла и егзистенције.
Ксенија Атанасијевић у свом раду „Рат и филозофија“
каже: „Мудрост о свету мора одбацивати све врсте
ратовања. Посматран са гледишта еминентно
филозофског мишљења, рат се приказује као једна
од најодвратнијих и најбезобзирнијих манифестација
себичности, заслепљености и свих врста и родова
негативности, које су судбоносно укорењене у људску
природу. Док су у миру немили талози у људској
души у неколико каналисани и примирени, у рату
АМВОН
46
ЧУДО
АМВОН
они имају прилике да избију у свој својој ругобности.
Зато су аморална и богохулна сва оправдавања рата,
предузимана са разних становишта, која су увек,
свесно или несвесно, тенденциозна. Уз то, сва она
одају крајње неразумевање основног етичког става, да
се личност сваког људског бића мора поштовати, јер и
у најгорем од њих тиња, иако пригушена и затрпана,
варница свеопштега духа. А, утолико пре, мора се
респектовати живот сваког човека“ („Правда“ 1940.).
У контексту избијања тог талога ругобности у рату,
Лењин је сматрао да је прилика за револуцију период
рата. То се може различито тумачити. Међутим, ако
као таква она буде миротворна и делотворна, може да
успе и буде оптимистична. У супротном ће изазвати
још већи немир и изливе талогâ. Фелисите Роберт Ла
Мене полази од тога да је хришћанство, у павловској
изворности и првовековном устројству, противотров за
анархију и тиранију изазвану револуцијом, исмевајући
Наполеона. Револуција, која је почела 1789. у име
ослобођења од апсолутизма, 1791. у име слободе довела
је до Јакобинске диктатуре.
Данас када је више него актуелна тема рата, многа
су питања. Најчешће је: „На чијој си страни?“ Тренутно
толико бизарно, као да се постави троструком агенту.
Слично реплици из филма: „Јеси ли наш или њихов?“
То се прво доведе у везу са неписаним поретком
прегруписавања и подскупова. Ређа су питања: да ли
си свестан?; јеси ли учинио нешто тим поводом?; јеси
ли песимиста или егоиста у овој околности? Није ни
питање (ко има) права. Питање је дегенерације односа
у човеку, дефицитарност добра и правде и деонтологија
идеје – поново и заувек Мир.
Ту учествује и помраченост политичке мисли кроз парадоксално не претпоставља колапс. Он даје конструкт диктатура, његов мистицизам, његов тоталитаризам,
пропаганду. Елул на тему „Издаја технологије“ каже: у искључивом концепту или/или, док методе таквог али јесте диктатура, мистицизам, тоталитаризам, за
„Технологија, са великим словом Т, је...“ и у том тренутку „пораза“ психолошки и методолошки настављају да који смо са ентузијазмом припремили постељу (тиме
је нестало струје. Камере су забележиле филозофа егзистирају. што плаћамо Хитлеров војни пораз) и за који нисмо ни
(потомка Обреновића) у мраку и детерминанту коју REЧ PARTRIJARHA приметили да се већ догодио. Другим речима, била му
ствара једна страна технике. Без „Технике“ питање је У свом есеју „Хитлерова победа?“ Елул указује на је важна политичка победа. То није први пут да војно
колико би овде и сада опстала дегенерација свести. последице такве идеологије. „Хитлерова победа – она поражени политички порази свог освајача. Тако су
Гебелс је 1943. изјавио: „Историја ће нас памтити или није у форми већ у суштини. Само месец дана пре војске Револуције и Царства на крају биле поражене, али
као највеће државнике свих времена или као највеће пораза, објавио је да је његова победа извесна. Томе су широм Европе пронеле идеју Републике и осећање
злочинце.“ У том тренутку, сматрајући неминовним су се тада сви смејали, зато што је било очигледно да слободе, после чега више нико није могао зауставити
питање победе или „пораза“, његова „техника“ и Немачкој нема спаса. Мислило се: то је само покушај тријумфални марш XIX века. Да ли ћемо се повити
ординирање по свести долазе на прекретницу, која да охрабри своје људе, лудило. Данас се тога нико не пред тим захукталим светом, којем је суђено да нас
сећа, јер је ствар завршена. То што имамо није његова савлада? Не, наравно. Али, оно што је извесно јесте
47
 ЧУДО
да не постоје никаква политичка и техничка средства
којима би се тај процес могао зауставити. Тој плими
која уништава све духовне вредности и сâмог човека,
тако што га окива златним ланцима, могу одолети
само људи, који, управо зато што ће у потпуности бити
људи, неће допустити да их апсорбује ова цивилизација,
нити ће пристати на ропство. Али, како да људи, у
својој слабости и греху, пруже отпор и одбране своје
судбине од тог мравињака који доноси будућност? Тој
плими, која уништава све духовне вредности и сâмог
човека, може се одупрети само Човек. „Ево човека“.
Човек Исус Христос, који је сам изменио судбину света,
који је сам ућуткао Молоха, и сутра ће сам ослободити
људе од ропства, које нам свет већ данас припрема“
(Недељник Рéформе, 23. 06. 1945.).
Одсуство човечности у свету није од јуче. Други
светски рат о томе нас опомиње. Правда (као и љубав
код Павла) код Хане Арент изискује самозатајеност,
допушта тугу пре него срџбу и препоручује најпомњивије
уздржавање од свих благодати самоистицања (Извештај
о баналности зла 1964.). Суђење Ајхману и страдање
Јевреја у Другом светском рату је ову филозофкињу
довело до закључка, да ту трагедију прати тиха Правда и
неминовна туга, а не техника и пропаганда. Нацистичка
пропагандна „поразност“ тријумфује са оног места на
које је довела своје изумитеље као поражене. Правда
и истина су затајене, споре и достижне али до данас
додатно обузете решетком и мраком технике у добу
пост – истине.
СС официр Конрад Рутковски у писму Хилмару
из Пекићевог „Вампира“ каже: „Чему се заваравати,
Хилмаре. Ни најбољи међу нама никад не доспевају даље
од мање – више савесне реконструкције историјских
чињеница. А историјске су чињенице шкољке из
којих је време извукло бисер. Упркос најобилнијој
грађи, ми нисмо кадри да рестауришемо њихову
живу срж, већ само суву љуштуру, остављајући изван
сазнања и осећања све што се стварно збивало под тим
енигматским шифрама прошлости, па ма то имало
и најсуровије облике патњи, искушења и смрти...“
Овај СС официр, кога муче авети прошлости, по
логици Витгенштајна покреће то питање „историјске
истине“ и личне и колективне одговорности. Страдање
Јевреја, Срба и сваког појединца неисказиво је у својој
појединости, научно и теоретски јер: Et mea omnia tua
sunt, et tua mea sunt: et clarificatus sum in eis. Утолико
је Елул у праву да ће само Човек, Христос Богочовек,
сутра спасити свет. Науку и историју, које постају
оружје у рукама злочинца, само трансцедентална
иницијатива може да заустави или преосмисли. Постоје
и таква мишљења да се историјом баве људи са мање
АМВОН
способности, у самој ипостаси те науке, не у њеном
48
пројекционом, дакле оном ко је изучава. Међутим, и
синкретистички креационизам идеологијâ неминовно
пролази кроз капије времена и огањ Правде. „Милост
и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ (Пс
85). Погибија двадесет четири милиона Руса срела
се са истребљењем шест милиона Јевреја у Европи, а
сваки страдали појединац, било ког народa, целивао
је свој гроб под именом Васиона.
Логор Краков – Плашов у Пољској, 1943. године.
На место управника дошао је злогласни аустријски
СС – овац Амон Гет. Логораше, које су чинили пољски
и мађарски Јевреји, убијао је из забаве. Деца су била
непоштеђена, а „пребукираност“ кампуса је решавао
слањем у „вртиће“ Аушвица – гасне коморе. Уколико
би неко прокријумчарио више хлеба од датог, био би
на лицу места убијен. Највише је волео, поред вешања
и стрељања, да кажњава дугим стајањем. Појава
Амона Гета, који ће после од самог Гестапоа бити
ухапшен и смењен али не и процесуиран, може да се
чини споредном. После рата је завршио у лудници, а
након осуде Народног Трибунала обешен је у близини
самог логора. Међутим, поред утиска да је у том
конгломерату сотонског календара „било и горих“,
његова љубавница у логору Рут Калдер и жене које су
биле са другим чиновницима, изјавиле су нешто што
редефинише ту дегенерацију. Рекла је прво да никад
није видела децу у логору, а онда ипак признала да је
видела како их једном изводе из вагона.
Иако је била због призора „тужна“, рекла је
наводно пријатељици, жени Шернера, која је и сама
имала децу, да види како их одводе „некуда“. Само
је одговорила: „Ах, па то су Јевреји.“ Свет је упао у
замку помрачености и дегенерације, „баналну свест“,
за коју је мислио да је безазлена и нормална. Зато је
још 1940. К. Атанасијевић била у праву написавши:
„Због тога су наказности сви покушаји опра-
вдавања, чак и уздизања рата, у име неке тобожње
филозофске идеологије. Мудрост о свету увек је
неодступно служила својој високој намени: скидању
вела са животне загонетке, у границама моћи човековога
сазнања, оплемењавању живота и пречишћавању и
растерећењу његове душе. Сви велики филозофи, од
Сократа и Платона, преко Августина, Паскала, Декарта
и Спинозе, до Канта и Шопенхауера, једногласно од
људи траже да живе у узајамној љубави и самилости,
и проглашавају мржњу, раздор и отимање о власт за
језиве моралне преступе. У односу на ово питање, они
стоје на истоветној линији са... Христом“ („Правда“). А
Христос је рекао: „Али долази час када ће сваки ко вас
убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн 16, 1 – 2).
ЧУДО
АМВОН
Слуге господара злог
Катихета Дејан Перишић
Н
апади на Српску Православну Цркву данас
су такви да би на њима и најозлоглашенији
партизански и потоњи, комунистички
комесари и господари живота и смрти, могли да
позавиде. Њихово основно обележје је да су свеобухватни,
тако да изгледају као тоталитарни информативни
рат. Постоји добро организован ланац „кербера“
који кидишу на Цркву свакодневно, посебно када се
у српској јавности догоди нешто што скрене пажњу
великог броја људи. Тада се дежурни душебрижници
обавезно сете да би било згодно заштити српски народ
од Цркве која га је одржавотворила пре много векова
и очувала све до сада.
Како то функционише на делу? За „јунака”
последње епизоде малициозног серијала „Јунаци доба
злог”, који се емитује на телвизији N1, изабран је, ни
мање ни више, него Епископ бачки, Иринеј, један од
најстаријих и најугледнијих духовника наше Цркве.
На самом почетку емисије препознајемо наратив који
нема никаквог додира са новинарском етиком, са
неутралним посматрањем теме. Не. У гласу наратора
на наставно - научном већу ПБФ -а, и на крају, крив је
се осећа на чијој је он страни, ко је за њега непријатељ,
и што је духовно чадо аве Јустина Ћелијског! Зашто
ко је крив, коме су пресудили без суђења. Иако се чини,
нашим евро-атланским либералима смета учење аве
због наслова и честог помињања владике Иринеја
Јустина? Па није ваљда да им је то аманет од предака
да је он њихова мета, заправо није. Циљ њиховог
(комесара!)?
напада,онај коме замерају све, па и само постојање,
јесте Српска Православна Црква. Зашто им је онда
Теме које су медијски експлоатисане, а за које
тема владика Иринеј? Зато што их он препознаје и
аутори немају довољно, или немају уопште, ваљаних,
у својству портпарола Српске Православне Цркве,
веродостојних података, напросто се нагласе
сузбија њихово деловање, које, можда и због тога,
драматуршком интонацијом гласа која подсећа на
не даје жељене резултате. Напротив, сведоци смо да
хорор филмове и посебном новинарском чаролијом
су цркве пуне верника, да је међу људима који живе
„причало се...”. Дакле, причало се да је владика Иринеј
литургијским животом све више младих, који очито
штитио владику Качавенду!
не деле мишљење теолога Родољуба Кубата који је
екслузивно за ову емисију патентирао социолошку
Као што рекох на почетку текста, користи се свака,
теорију по којој су најмоћнији људи на свету православни
али свака најмања ситница за коју им се учини да је
епископи! Рекао би наш народ: „У страху су велике
добра позиција да се пуца у Цркву. На обележавању
очи”, а чини се и у мржњи!
да-на Новосадске рације, појавила се фотографија
момка који испод стихара има панталоне са маскирним
У жељи да владику Иринеја прикажу у што горем
дезеном, које се, наравно, могу купити у било ком
светлу, аутори емисије спекулишу, измишљају,
армишопу, или продавници. Неприкосновена звезда
искривљују истину, предимензионирају сваку ставку,
ове емисије, Ана Хегедиш Лалић, уз лице преплашеног
да би тиме, наравно, дошли до темеља богочовечанске
детета, изјављује да су неидентификована лица у
установе која им је мета. Владику тако оптужују што
пратњи свештеника имали униформе испод мантија,
Српска Православна Црква није модерна, функцио-
што аутоматски значи да подржавају Ратка Младића, а
нише на феудалним принципима, рече N1 теолог, што
ето.. овде на овом месту где су људи брутално убијани,
је изјавио да се о одлукама Синода не расправља
49
 ЧУДО
они, дакле, свештеници, прослављају злочинца! Да
резимирамо, имамо новинара који то није и документарну
емисију која са документарношћу има везе колико и са
распоредом звезда. Момак који се види на фотографији
није свештеник, већ верујући човек који је добио
благослов за послушање помагања при организовању
помена жртвама. Да ли је Ана Хегедиш ово могла да
сазна да је хтела? Да. Зашто није? Не занима је. Њен
посао није да износи чињенице, већ да сеје мржњу
према Цркви! Јер, како другачије објаснити да ова
жена, без имало устезања, у овој емисији изговара
следеће речи: „Иринеј прогања из цркве све оне људе
који покажу да, иако су свештеници, имају и неке
људске особине”! Значи, по Ани, свештеници нису
људи, али понеки имају људске особине.
Ово је рат у коме су они, аутори и саговорници
ове емисије, себи дозволили све. Тако се изјаве
црквених великодостојника, извађене из контекста,
уз увек присутан злонамеран тон, узимају по личном
нахођењу. Истините су оне које ауторима ове интриге
одговарају, а лажне су све оне које се у њихову слику не
уклапају. По истом систему одабрани су саговорници
за ову емисију. Главну звезду, Ану Хегедиш Лалић
смо већ помињали. Из ње је излетело толико „бисера”
да ни сада не знамо, а вероватно ни она сама не зна,
да ли јој владика Иринеј смета зато што је владика,
или зато што „и поред тога” има критичку мисао, или
зато што понекад хода Новим Садом, или зато што
уопште постоји! За њу је ужас то да владика Иринеј
има обичај да се меша, тј. да коментарише политичке
ставове. По њој владика, духовник, пастир би требало
да игнорише свет изван Цркве, као да Црква постоји
у неком имагинарном а не у реалном простору, док
је насупрот томе, њој, која очито о Цркви и црквеним
канонима не зна ништа, сасвим дозвољено да о томе
прича, да на основу свог незнања критикује, и то самог
владику, једног од најстаријих епископа наше Цркве.
Не заостаје за Аном много ни контроверзни бивши
професор Православног богословског факултета у
Београду, Родољуб Кубат, коме је озлојеђеност помутила
разум до те мере да је постао истомишљеник са онима
који не разликују нафору од светог причешћа, а он сам
негира конкретно дејство причешћа и саму његову
суштину протестантски премешта на апстракткни
„ниво вере”, шта год то значило, и Цркву у потпуности
поистовећује са овоземаљским Системом.
Поставља се питање зашто Ана Хегедиш Лалић и
Родољуб Кубат ово раде? Зашто тако отворено лажу и
клеветају владику? Зашто ово ради екипа телевизије
N1? Да ли њима заиста толико смета владика Иринеј
Буловић? Не. Њега се боје. А смета им СПЦ. Смета им
васкрсло православље. Сметају им порте пуне младих
АМВОН
људи. Сметају им аутобуси пуни људи који ходочасте
50
на Косово и Метохију. И смета им нераскидива веза
српског и руског народа којој такође својим животом
сведочи владика Иринеј.
Парадокс или бахато лицемерје, тек, екипа телевизи-
је којој су Срби криви за све тобож разоткрива тајни
план унутар Цркве, којим се даје благослов актуелној
власти за издају Косова и Метохије. Дакле, N1 брани
Космет од нас, од српског народа и од српске Цркве!
Верујем да би то насмејало и њихове послодавце, оне
у чије име и за чију корист они покушавају да сру-
ше углед најстаријој, најсветијој и темељној српској
институцији – Српској Православној Цркви!
Црква у Украјини. У Украјини постоји канонска
Украјинска православна црква Московске патрија-
ршије која има висок степен аутономије, из чега
се јасно види да Руска православна црква не врши
никакав притисак у вези са националним опредељењем
верника. То чине расколници који на таласу украјинског
национализма стварају своје заједнице које само личе
на православне, а у ствари их окупља мржња према
Русији. Фанар је покушао створити својеврну црквену
федерацију те од две расколничке заједнице створити
једну аутокефалну цркву. О томе да ли је новооснована
Украјинска црква канонски прихватљива или не
одлучују, наравно, новинари N1, пардон, преписују од
Алџазире! У току свог обрачуна са владиком Иринејом,
све бранећи неканонску Украјинску цркву, аутори
емисије користе врло сличан тон оном којим се о
СПЦ говори у монтенегринским медијима. Нажалост,
ово не изненађује. Дакле, намерно се у току емисије
изнова и изнова помиње „Проруска црква”, као
што се у Montenegru користи назив „Српска црква”,
намерно се искривљују чињенице, приказујући како
народ стихијски напушта Руску цркву и приклања се
Украјинској. Руска црква се оптужује за „окупацију
која је трајала 300 година”, што је само по себи врло
проблематично, историјски и политички.
Аутори и саговорници ове емисије знају, и тврде,
да каноне знају Грци, ако их ико зна и препоручују
нашим архијерејима да се имају повиновати одлукама
Васељенског патријарха и не доводити их у питање.
Не могу да се не запитам да није овом романтичном
новинарском пару N1 – Aldžazira Украјинска аутокефалност
важна због Миловог вишедеценисјког покушавања да
Митрополију Црногорско-приморску одвоји од СПЦ,
од своје мајке Цркве, за шта би можда Васељенски
патријарх имао разумевања?
За ауторе ове емисије истина станује само тамо где
се поништава све српско, Црква у првом реду, а онда,
у духу времена, и сваки сентимент према Русији! Тако
је борба српског народа за опстанак на просторима
ЧУДО
исламизоване Босне и Херцеговине, мит, и руско
вековно присуство на тлу на коме је настала руска
држава, окупација.
Критски сабор. Свој идеолошки тон емисија
посебно истиче у делу посвећеном Критском сабору.
У неспретном спекулисању о односима унутар СПЦ,
аутори емисије епископа бачког представљају као
комесара, тиме му и нехотично изражавају похвалу.
Наиме, оно што непријатељи Цркве пежоративно
називају „ригидно-комесарским ставом”, објективним
посматрачима, а не само верницима, је јасно да
је заправо ревност за Православље. Владика не
пристаје на давање статуса Цркве онима који то нису.
У галиматијасу својих „аргумената”, аутори емисије
тврде да је он годинама признавао црквеност другим
хршћанским деноминацијама, што је клевета узета од
„православноликих протестаната” који себе називају
зилотима. Епископ бачки је годинама био познат као
онај који је отворен за дијалог љубави и уважавања
са свим традиционалним хришћанским заједницама,
па и другим верама. Али, оно што његови клеветници
свесно пренебрегавају јесте да никада није пристајао
на догматски и канонско-литургијски релативизам. Ти
псеудо-зилоти, чију аргументацију прихватају аутори
емисије, не схватају да православље не треба штитити
од разговора, па тако ни од екуменске отворености
за целу васељену, већ од религијског релативизма
који суштински негира Цркву. Због тог незнања су
учесници емисије нашем владики нехотице дали
још једну похвалу, као исповеднику православља,
када су рекли да „он сузбија сваки реформаторски
дух у Цркви”. Реформација је, заправо, друго име за
протестантизам.
Случај докторке Туркулов. Ана Лалић и овде
бриљира и показује сву своју непрофесионалност
и бескрупулозност. Она је у само неколико минута
оптужила, судила и пресудила докторки Весни Туркулов
за нестручност, несавесност, неетичност, елитизам
и још што шта, користећи се при том, смрћу младог
владике Јеронима. У емисији која је, да би што више
понизила владику Иринеја, названа „Вучић у мантији”,
новинарка којој смета све српско, па и што су опстали
у Босни, али понајвише српска власт, одједном стаје на
страну те исте власти када је у питању смена докторке
Туркулов. Јер, она се усудила да лечи владике и клир
црквени! То је за госпођу Лалић разлог да се неко
потпуно дезавуише!
Све оне који имају желудац да ову емисију одгле-
дају целу, позивам да обрате пажњу на синтагме којима
почињу поједини делови: „Прича се“, „очигледно
је“, „упућени тврде“... А ко је упућен? Ана Хегедиш
Лалић и Родољуб Кубат? Људи које у животу држи
АМВОН
мржња према Српској Православној Цркви и владики
Иринеју! Све што они кажу о односима унутар црквене
јерархије у овој емисији се узима као аксиом. Тако нам
глас наратора ауторитативно саопштава ко сме а ко
не да бира и разрешује предаваче на Православном
богословском факултету, наравно уз истицање свог
непогрешивог суда о томе! Јер, ко је више позван и више
упућен да износи „истине о гладијаторским борбама
унутар Цркве” од Ане Хегедиш и Родољуба Кубата?
Имају ли они неку етичку или професионалну обавезу
да своје тврдње базиране на „рече ми један чоек”, у
којима нашег патријарха представљају као кабадахију,
поткрепе неким доказом? Не! Њихови медији не баве
се истином! Њих не интересују чињенице! Они имају
свој циљ и своју жртву и у њиховом рату они су себи
дозволили све! Да лажу, да измишљају, да конструишу...
Ана Хегедиш, главна звезда овог каламбура, тако
тврди да се ми, православни верници, који се недељом
окупљамо у нашим храмовима, руководимо страхом
који нам у кости утерује „страшна појава Иринеја
Буловића”, који „знате, када шета Новим Садом иде
у пратњи свештеника, у мантијама!”, што истински
плаши Ану! Владика хода, и она се боји! Она не види у
њему хришћанина, рече. Владика пролази тргом и не
јавља се новинарима N1 телевизије која је потрошила
сате и сате свог програма ружећи Српску Православну
Цркву и све њене великодостојнике. И онда госпођа
Хегедиш оптужује владику Иринеја да анатемише
медије! Госпођа Хегедиш, дакле, жели да верујемо
да су она, Динко Грухоњић, Роберт Чобан и ини,
објективни новинари који су се неправедно нашли у
немилости владике Иринеја.
И на крају, Ана Хегедиш и Родољуб Кубат би
да они пропишу како ћемо прилазити светој чаши
и причешћивати се, убудуће. У овом делу емисије,
бивши професор ПБФ-а нам објашњава да је наша
вера заблуда, а новинар који све зна да се нафора
узима кашичицом, која се, забога, мора стерилисати!
Цела емисија могла би се описати једном ре-
ченицом: Од обрачунавања са авом Јустином до
коначног обрачуна са светим даровима и Црквом
као таквом, а све скривајући се иза страха од једног
духовника.
51
 ЧУДО
Човек западне Европе
носи Ничеа у себи
Катихета Момчило Вуковић
”Од малих ногу до сада нисам нашао никога с ким
бих имао исту муку на срцу и савести. Скоро све моје
људске везе настале су из напада осећаја усамљености.
Био сам смешно срећан када сам с неким нашао, или
макар веровао да налазим, трунчицу заједничког…“,
написао је Ниче.
У овим речима видимо главни Ничеов проблем
који је последица, али где је узрок?
Као човек чији су деда и отац били свештеници
апсолутно је јасно да молитва није била страна Ничеу.
Ипак, на ком месту свог животног пута је он изгубио
ту есенцијалну нит? Да ли је икада истински у срцу
спознао Христа? - јесу питања без наде на одговор.
Можда су велики утицај на Ничеа имале око-
лности у којима је одрастао, као и губитак оца у раном
детињству. То често зна да остави јак утисак на човека,
и да се онда он са тим бори цео живот безуспешно.
Након реченог могли бисмо да покушамо да по-
вежемо Ничеове проблеме са проблемима данашњег
човека.
Људи су генерално усамљени. Муче се да свом
животу дају неки смисао. Ниче је стајо пред апсурдом
и бесмислом живота.Тражио је праве одговоре али
безуспешно. Разлог његовог неуспеха је непроналажење
Христа у себи.
Човек западне Европе носи Ничеа у себи. Сведоци
смо манијакалног потрошачког начина живота као
покушаја да се истом да смисао. Стално ничу нови
покушаји припадности негде. То рађа и девијантна
понашања те наглашавање истих као ствар избора и
људских права. У свему томе можемо видети жељу да
човек негде припада. Није важно да ли је та заједница
изопачена, битно је да припадамо негде.
Све су то покушаји да се животу да смисао.
Ниче није имао проблем са уздржаности, напротив
ишао је у крајност. Морал није одговор на егзи-
АМВОН
стенцијална питања, Христос јесте. Ако се вратимо
52
на његове речи са почетка текста видимо да се осећао
јако усамљено. Био је велики ум. Много је промишљао,
али није спознао истинску Љубав.
"Ниче, назвавши себе Антихристом, тим самим
је доказао своју неутољиву жудњу за Христом…“.
(Серафим Роуз)
Како се борити против нечега за шта тврдиш да
не постоји?
Тврдоглавом и гордом човеку не помажу ни чуда
и у таквом случају Бог одступа од њега или боље рећи,
такав човек одступа од Бога што резултује атеизмом.
Колико је гордост заслепила Нича? Или уза-
wлудност изражена егоистичношћу? Или усамљеност
због несхваћености његове потраге без трага те није
могао да схвати да одговор није у некаквом надчовеку
са посебним особинама или било чему другом што
ЧУДО
АМВОН
је ван нас већ да је одговор у нама самима. Требамо
пронаћи Христа у себи, једном речју. Благодат нас
спасава Божијом милошћу, али требамо имати срце
спремно да Бога прихвати и усвоји.
Међутим, да ли смо ми спремни да будемо синови
Божији? Јер син није само онај који наслеђује очево
имање већ је онај који собом репрезентује оца, који
собом изабира оца, сведочи собом везу коју има са
њим а зато Христос и каже да ко је видео њега видео
је и Оца. (Јн 14:9)
Да ли ми правимо добар избор? Видимо да су у
Европи Цркве празне. Траже се алтернативна решења,
одговори, било који начин да се побегне од себе и
Велики петак
сурове реалности. Човек је усамљен и када почне
мало више да размишља о смислу живота и о својој
сврси, осећа се јако несигурно и изгубљено. Тај аларм
се одавно упалио у друштву али нико не реагује. Још Протојереј Владан Симић
ако се томе дода егоизам, који спречава човека да се
покаје и размишља о давању смисла свом животу, Примио Си крст, највећу срамоту,
долазимо до безизлаза. Гордом је најтеже да се покаје
Да га преобразиш у победе силу,
и промени, безброј је примера тога у нашој историји
- ”календару злочина” (Оскар Вајлд). Нас ради ходио на страшну Голготу
И ученику поверио Своју Мајку милу.
Генерално, главни Христови противници не
примећују од самољубља и самодовољности да поред
њих хода Спаситељ и да им нуди спасење. Потребно Цео свет Си пригрлио, раширивши руке,
нам је преумљење. Да наше срце буде пријемчиво за
Kроз дланове невине света крв капа,
Њега, јер Он је тај који свему даје смисао. На нама
је да му то и дозволимо. Ниче није имао простор за На Себе си узео и све људске муке
Христа јер је био преокупиран собом. И, ако мало И поцепао меницу Адамовог пада.
боље сагледамо, на нама је данас исти избор: хоћемо
ли прихватити самозаљубљен ход бесмисла у нади
надчовека. Односно пут који нам је посведочио Ниче. Раном исцели немоћи наше
Или, непосредни однос који је пут успона и падова
И душе учини да буду чисте
али и смисла живљења, и непрестаног одушевљења
Божијим присуством у сопственом животу. Дакле, пут Са Распела растерај оне што нас страше;
који нам је посведочио Достојевски. Пошто у коначници Kлањамо се Твојим страдањима Христе!
пред нама појединачно и пред нама генерално јесте
избор једног од та два пута.
Љубављу одагнај наше страхове,
Оно што је сугестија Православног опуса јесте да је
Kоји Си рођен од Дјеве Пречисте,
боље бити свесни грешник него ли горди моралиста,
што нас упућује ка избору пута одушевљења Божијом И прегаоцу Твоме подари махове;
милошћу. Док Kлањамо се Твојим страдањима Христе!
На жалост, Ниче није изабрао тај пут, као ни
Европа данас. Kроз смрт Си сишао у одаје Ада
Да смрскаш главу тамошње аждаје,
Пред Живоносним Kрстом клечим и сада;
Жртва Јагњета за навек ће да траје.
53
 ЧУДО
БЛАГОВЕСТИ
Јереј Ненад Андрић
Cвете име ти донеше,
Да се зовеш Благоје твоји изабраше,
Од доброга рода плодови су слатки,
и Благоје поста Свети Јустин Рајски.

О моли се за нас, Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.

Од детињства ти си Богу се молио,

И са мајком својом о вери зборио.
Зато децу нашу, молим те оснажи,
Да их не уграбе Православља врази.

О моли се за нас, Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.

Путем Светог Саве Богу си ходио,

И све Свеце Божје храбро си следио.

Васкрсење
О помози нама на животној стази,
Да нас не преваре овосветске лажи.

О моли се за нас, Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.
Протојереј – ставрофор
Богословио си увек животом и пером,
Момир Васиљевић Светлосни Јустине овенчани вером.
Житијама Светих ти си проповедо,
Страшна голгота и Христово постао истинито чедо.
Мјесто лобање О моли се за нас, Јустине Ћелијски,
Преко Крста Да будемо и ми Христу вечно блиски.
Дође Спасење.
У Ћелијском Лугу гроб твој животвори,
И знамења Божја Србадији твори.
Људи распеше Крај олтара светог заблисто се, Аво,
Богочовјка И сваком помаже ко пристигне тамо.
Христос Васкрсе О моли се за нас, Јустине Ћелијски,
И жив нас чека. Да будемо и ми Христу вечно блиски.

Христос Васкрсе Васкрсење свето гроб твој благовести,

Ко с љубављу приђе-духовно се свести,
И смрт побједи Ко смирено с вером помоли се Богу,
Као из сна кад се Све туге, невоље тад од њега оду.
Човјек пробуди.
О моли се за нас, Јустине Ћелијски,
Да будемо и ми Христу вечно блиски.
Христос Васкрсе
Творац и спас У близини твојој Лелићи су свети,
У њима Николај, Отац наш пресветли,
Побједу донесе Од младости он те вером научио,
Са неба глас. За свог наследника, Аво, одредио.

Христос Васкрсе О моли се за нас, Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.
Побједи смрт
Ђаво и гријех је С Николајем Светим моли се за Србе,
Немоћан, сатрт. Да с; не уплашимо кад затрубе трубе.

ЈУБИЛЕЈ
И да с; вама Оци, вечно ми будемо,
И Царство Христово сви задобијемо.
Васкрс је празник
Вјечног живота О моли се за нас, Јустине Ћелијски,
Да будемо и ми Христу вечно блиски.(2 х)
Вјечног блаженства
Рајска красота. Литургију Свету служио си, Аво,
И на српски превео надахнуто, сјајно.

100 година Православног Саборног

Васкрсење Христово Са Оцима Светим сада саслужујеш,
Небеском Олтару и нас придружујеш.
Највеће је чудо
Божија истина О моли се за нас, Јустине Ћелијски,

храма Светог апостола Павла у

Да будемо и ми Христу вечно блиски.
Побједо и правдо.
Јеванђеље Вечно, Православље Свето,
Животе вјечни, Пут, Истину, Живот - Христа си нам дао.
Божија рајска грудо
И нас васкрсни
Цркву Апостолску, Цркву Светосавску,
А не раскол клети, већ Саборност свету.
Петроварадину
АМВОН

Непролазна надо. О моли се за нас, Јустине Ћелијски,

Да будемо и ми Христу вечно блиски.

54

100 година Православног Саборног храма
Светог апостола Павла у Петроварадину
Услед изразито значајног
географског и стратешког по-
ложаја, историјски подаци о
Петроварадину досежу знатно
дубље у прошлост, него што је то
случај са подацима о данашњем
Граду Новом Саду.
Заправо, у време када се на
подручју Петроварадина развија
све значајније насеље и када
се полаже камен темељац за
изградњу данашње тврђаве, преко
АМВОН
Дунава, на бачкој страни, постоје
скромне куће, које су заједно
чиниле насеље, под називом
56
ЈУБИЛЕЈ
Петроварадински шанац.
Ако се пође од дубоке прошло-
сти, археолошки подаци показују
да је на подручју Петроварадина
постојалао палеолитско насеље
из периода 50-45.000 година
п.н.е., а да је од периода неолита
(око 4500 п.н.е.) ово подручје
константно насељено.
Доминантан положај Петрова-
радинске стене над Дунавом и
околином одувек је био инте-
ресантан свим народима који су се
овде краће или дуже задржавали.
Тако, прво земљано утврђење
подижу Келти, који се на овим
просторима појављују у IV веку пре
нове ере. Затим се, у I веку пре нове
ере, на овом подручју појављују
Римљани, који овај важан стра-
тешки пункт организују као своју
тврђаву (Cusum), коју укључују
у провинцију Панонију. Потом,
настаје период нестабилности и
Велике сеобе народа, услед којег
се овде смењују многи народи, као
што су Хуни, Остроготи, Гепиди,
Лангобарди, Авари, Франци и
Бугари. Током средњег века, по-
дручје Петроварадина постаје
по-приште борби за превласт
између Византије и Мађара, да
би крајем XII века, Петроварaдин
постао део средњовековне Угарске.
Из овог периода владавине
Угарске над овим просторима,
потиче и први званичан историјски
документ који говори о постојању
насеља на територији данашњег
Петроварадина. У питању је
повеља угарског краља Беле IV
из 1237. године, у којој дарује
имања и села новој цистерцитској
опатији у Белакуту (средњовековно
утврђење на локацији данашње
Петроварадинске тврђаве). Вре-
меном је Петроварадин по-стајао
све значајније насеље, пре свега
због постојања скеле преко Дунава
и вашара који су посећивали
трговци из читаве Угарске.
Највећу опасност по тадашње
становништво Петроварaдина,
представљали су Турци Османлије,
чији је правац освајања ишао
према северозападу. По освајању
Београда и током похода на
Угарску и Беч, Турци су 1526.
године освојили Петроварадин,
чиме отпочиње епоха њихове
доминације на овом простору,
дуга 161 годину. Током турске
власти Петроварадин је имао
статус седишта нахије и био је
веома важна стратешка тачка,
са две кључне саобраћанице у то
време, Дунавом и Цариградским
друмом.
Петроварадин је том периоду
имао око 200 кућа, а ту се налазила
Сулејман-ханова џамија, а по-
стојале су и две мање. Ту су била у састав Хабзбуршке монархије, изграђена по чувеном Вобановом
и складишта муниције, житни чинећи јужну границу према систему, односно у складу са
амбари, многи дућани, занатске Османлијском царству. Настала је најсавременијим достигнућима
радионице, шко-ле, амами, као потреба да се Петроварадин, као фортификацијске школе тог
и други објекти османлијске стратешки ва-жна тачка у одбрани времена. Камен темељац је у
архитектуре. У саставу града Хабзбуршке монархије, значајније име цара Леополда I положен
налазила се и хришћанска четврт утврди. Одмах се кренуло са 1692. године, а овај огроман гра-
са 35 кућа, насељених искљу-чиво рушењем старих турских објеката ђевински подухват је изграђен
Србима. и израдом планова за изградњу на три различита, међусобно
моћног утврђења, чији ће осно- повезана висинска нивоа чију су
Крајем XVII века, односно на-
вни задатак бити да заустави основу чинили: Горња тврђава
кон Великог бечког рата и неколико
нова освајања Османлија на- (на месту средњовековне тврђаве),
катастрофалних пораза турске во-
северу. Тврђава је пројектована и Доња тврђава (или Доњи град у
јске, Петровардин и Срем прелазе
57
 подножју) и Дворожни бастион
(Хорнверк).
Радови оваквих размера, не-
умитно су довели до тога да се
промени физички изглед тадашњег
Петроварадина, и битно су утицали
на будући изглед и намену кућа,
зграда и саобраћајница. Ово се
нарочито односи на изглед Доњег
града који карактерише збијена
урбана архитектура, обликована
у стамбене блокове, са сачуваним
војним, цивилним и сакралним
објектима. На потесу главне улице,
смештени су углавном сви некад
најважнији објекти војне и цивилне
управе, као и најрепрезентативније
стамбене куће високих официра и
чиновника, грађене током XVIII
века у стилу барока.
Поред њих, изграђени су и
многи објекти посебне намене,
као што су барутане, касарне,
магазини, пекаре, апотека и
гостионице. Од неколико капија
које су сачуване, посебно су
значајне две монументалне главне
капије- Београдска и Нова капиja.
Током изградње Тврђаве, оди-
грала се једна од највећих битака
између Хабзбуршке монархије
и Османлијског царства, која је
одредила даље токове историје
на овом простору. Битка код Пе-
троварадина одиграла се 5. августа
1716. године, у којој је мешовиту
хришћанску војску предводио
легендарни Еуген Савојски, док
је османлијску војску предводио
Дамад-Али паша. Применивши
посебну офанзивну тактику, Еуген
Савојски је успео да надмудри
да-леко бројнију Османлијску
војску и спаси Петроварадин од
поновног освајања. О величини
и значају ове битке, говоре и
многе легенде које су се до данас
одржале међу становништвом,
као и кaсније подизање Цркве
Снежне Госпе на данашњем
излазу из Петроварадина, у знак
велике победе хришћанске над
АМВОН
муслиманском војском. Након
ове битке, створена је могућност
да под контролу Хабзбуршке
58
монархије дођу читав Банат и
Београд, а тиме се и граница
између два царства померила
јужно од Петроварадина, чиме
отпочиње период у коме он губи
прворазредни стратешки значај.
У оквиру Хабзбуршке мо-
нархије, Петроварадин је имао
провилегован статус, а 1783. године
постаје сре-диште Славонско-
сремске ге-нералне војне команде,
чије ста-новништво активно
учествује у свим војним сукобима
монархије широм Европе. Његова
Тврђава, постала је једна од
најбезбеднијих у читавом царству,
са око 4000 војника и 400 топова.
Након завршетка Првог
светског рата и војног пораза
Аустроугарске монархије, Пе-
троварадин улази у састав ново-
формиране Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца.
Данас је Петроварадин, са
својом Тврђавом, део урбаног
Новог Сада. Петроварадин се
током времена и са повећањем
броја становника ширио дуж
давно утврђених кори-дора који
воде према Тврђави. Многа мања
насеља у околини Петроварадина,
носе имена који воде порекло
од топонима из мно-гих битака
које су одигравале на подручју
Петроварадина (Татарско бр-
до, Алибеговац, Везирац....)
Петроварадинска трврђава је
средином 20. века у потпуности
демилитаризована, проглашена
је историјским спомеником, ста-
вљена је под заштиту државе и
уступљена за цивилну употребу.
На тврђа-ви се налазе Музеј
и Архив Новог Сада, хотели и
ресторани, атељеи и галерије
ликовних уметника, Aкадемија
уметности, Планетаријум и многи
други садржаји.
Најстарија војна болница у
Европи
Петроварадинска Војна бо-
лница најстарија је здравствена
установа тог типа у Европи,
основана 1787. године, неколико
година након бечке, која одавно
више не ради. Саграђена је у
подграђу Петроварадинске
тврђаве, с леве стране моста,
и део је сложеног комплекса
некадашњег фрањевачког са-
мостана, који је реформом цара
Јосифа Другог затворен крајем 17.
века и претворен у Војни шпитаљ,
док је црква која је некада била
у саставу самостана неко време
служила као житни магацин.
У то доба у њој су се углавном
лечили бројни рањени воници с
овог подручја који су учествовали
у аустроугарским ратовима. За
време Другог светског рата у њој
су боравили углавном домобрани
и грађани Петроварадина, а након
ослобођења Новог Сада тамо је
била смештена Војна болница
Треће армије. Од 1984. године
мења име у Војномедицински
центар Нови Сад, а у њен састав
улази и Гранизонска амбуланта
Петроварадин. Током рата од
1991. до 1992. године у њој је
збринуто више од 1.000 пацијената,
угла-вном рањених на сремско-
славонско-барањском ратишту.
Када је срушен мост за време НАТО
агресије, одређену штету претрпела
је и болница. Међутим, то није
омело лекаре да непрекидно, чак
и под ваздушном опасношћу, без
воде и струје, лече болеснике.
Црква Светог апостола
Павла Петроварадин
Православна црква Св. апо-
стола Павла налази се у подграђу
Петро-варадинске тврђаве у северо-
источном крилу Војне болнице.
На месту данашње цркве се у
другој половини 18 века налазила
мала војна капела, а дозволу за
њу је тражио митрополит Павле
Ненадовић. Она је улазила у
састав Војне болнице према
Београдској капији, да би се
крајем 19 века нашла на супротној
страни. Године 1895 званично
је освећена и посвећена српској
светитељки Светој Мајци Ангелини
( деспотици Бранковић), док је
торањ са крстом, у којем је било
једно звоно, освећен 1896. године.
Први војни свештеник ове цркве
је био крушедолски јеромонах
Герман Бошковић.
У оквиру Војне болнице је по-
сле уједињења СПЦ саграђена
је 1922. за потребе пука војске
Краљевине Срба, Хрвата и Сло-
венаца већа болничка црква и
посвећена је Ваведењу Пресвете
Богородице.
Цркву је освештао Патријарх
уједињене Српске Православне
Цркве Димитрије. Исте године је
и краљ Александар Карађорђевић
током своје посете Петроварадину,
цркви поклонио звоно на којем сто-
ји натпис „Српском православном
народу Петроварадина при храму
Ваведења Пресвете Богородице,
на дар, Александар Први.“ При
сређивању архиве нашег храма
нашли смо занимљиви податак да
су кумови овог храма били Ленка
и њен брат Гедеон Дунђерски.
Црква је обављала функцију
до Другог светског рата. Након
рата национализацијом црквене
имовине ова зграда је претворена
у магацин медецинског отпада
Војне болнице у Петроварадину.
Тада је храм скроз растурен.
Оно што нису побацали,запалили,
решили су да продају. Постоји
сведочанство да су три звона
скинута са звоника и окачена
испред храма на липу у порти. Тако
су звона стајала неколико година.
У Војној болници се лечио један
свештеник из Владимираца код
Шапца. Шетајући парком видео
је обешена звона. Почео је да се
распитује одакле су звона и шта
планирају са њима? Рекли су му
да хоће да продају звона или да
их претопе. Свештених је питао
за цену,а они су му рекли :“ два
балона ракије и једно прасе донеси
и звона су твоја“. Свештеник је
јавио у Владимирце да спреме
и донесу оно што су тражили.
Звона су намонтринана на цркву
у Владимирцима. Четрдесет
година касније петроварадински
свештеник прота Божа Совиљ одла-
зи на сахрану једне парохијанке
која се удала у Владимирце. Када
је поворка пролазила поред храма
у Владимирцима према гробљу,
звонила су звона. Прота је питао
тадашњег свештеника „ко вам
је лио звона? Баш имају леп
звука“. Свештеник који је скоро
дошао на парохију у Владимирце
рекао му је „ма то су звоне из
неког места у Војводини негде
код Новог Сада. Мислим да је
59
 Петроварадин у питању“. Када су
завршили сахрану прота Божа је
питао да ли може да се попне на
звоник да види звона? Попевши
се на звоник прота је са највећег
звона обрисао руком прашину и
угледао натпис :
„Српском православном на-
роду Петроварадина при храму
Ваведења Пресвете Богородице,
на дар, Александар Први.“ Тако
су петроварадинска звона после
40 година враћена у свој храм
где и припадају.
Данас се мора споменути
да су тадашње комунистичке
власти имале план да се овај
храм претвори у јавни тоалет.
Једини који су се супроставили
овој идеји и одбранили храм су
два радника при ВМЦ-у Јулија
Галањи(мађарица) и Јанко Мелак
( словак).
Тек залагањем епископа сре-
мског Василија и припадника
Војномедецинског центра у Пе-
троварадину црква је враћена
првобитној намени. Обнова цркве
почела је 1992-93.
Црквица је имала импро-
визовано кубе од дрвене грађе,
звоник ,и у основи облик крста.
Ова богомоља је служила за војне
и цивилне потребе православних.
Иконостас, који је осликао „Васа
Јошкићевић“, је по завршетку
Другог светског рата однет и
постаљен у новоподигнуту бого-
мољу у Новом Жеднику, а болница
је у здање сместила депо лекова.
После педесет година црква је,
заслугом владике ВАСИЛИЈА,
враћена Српској православној
цркви, а постављањем свештеника
Боже Совиља почиње обнова
црквеног поретка у месту. Одмах
по добијању дозвола Завода за
заштиту споменика културе на
чијем је челу господин Зоран Вапа,
приступило се реконструкцији
зграде цркве на основу плана
архитекте, господина Илије
АМВОН
Протића и великог стручњака
статике Шћепе Ружића. Било је
то 1992. године, после храмовне
60
славе. Зграда је дозидана кубетом
десет метара у висину и засвођеном
таваницом. Крстове од прохрома
даровала је Новосадска млекара,
а за позлату истих ктитор је био
господин Никола Скенџић, тада
најстарији црквени одборник.
Божијом помоћу, уз залагање
Црквеног одбора, проте и паро-
хијана ове године је довршена
обнова храма. Од мале православне
капеле, претворене у складиште
лекова, израстао је прави дргагуљ
међу православним храмовима . У
олтарској ниши споља постављене
су скулптуре војног свештеника
и српског борца из овог рата те
се тако наставља тарадиција
постављана скулптура започете
у цркве Ружице на Каламегдану.
Скулптуре је израдио академски
вајар Јован Солдатовић. Са звоника
Петропавловског храма поново
одјекује звоно које је српском
народу поклонио блаженопочивши
краљ Александар I Карађорђевић.
Звоно изливено од топовских
чаура из Првог светског рата
уз додатак злата ради добијања
посебног звука. На њему је изли-
вен следећи запис: „Српском
православном народу, при храму
Ваведења Пресвете Богородице у
Петроварадину, на вечни спомен
и дар Александар I.“
Наш храм утонуо у зеленило
Војне болнице је постао богом
дани молитвени кутак за здравље
и духовну радост. Од 1990.го-
дине у цркви се налази прелеп
иконостас који је донет из Грчке,
захваљујући бројним прилозима
верника. Иконостас је рађен у
дуборезу, а иконе је осликао
покојни протонамесник Мирко
Жеравић. Унутрашњост цркве
је живописао академски сликар
професор Драгомир Јашовић
– ЈАША.
По завршетку радова храм
је освећен од стране тадашњег
патријарха српског Павла 1998.
године. Том приликом Војно-
медецински центар је одли-кован
орденом св. Саве првог степена
.Уз звуке звона са звоника
храма Светог апостола Павла, па-
тријарх је прошао кроз Београдску
капију и приближава се храму који
је осветио Патријарх Димитрије
31. Октобра (13. новембра по
новом календару) 1922. године,
када је поклонио свети антиминс,
платно са честицом моштију
мученика. На светом антиминсу је
записано: „Дар Његове Светости
Патријарха српског Димитрија
војном храму у Петроварадину
када га освети“. То је било на
бденију уочи Врачева Светих
Козме и Дамјана, који су без
наплате лечили и исцељивали
болеснике.
Залагањем и љубављу про-
тојереја-ставрофора Др Боже
Совиља ,покреће се у Петрo-
варадину црквени живот.
Обновивши храм,обнавља се
и духовност у Петроварадину.
Прота Божа је пуних 21 годину
био парох у овом храму. Овај
храм је први православни храм
у Петроварадину и изњедрио је
и три нова која се тренутно граде
у Петроварадину. У центру места
храм Св.Петке, на Ширинама храм
Исповедника Варнаве Беочинског
и нови храм поред школе Покрова
Пресвете Богородице. После
одласка у заслужену пензију за
старешину храма св.ап.Павла
долази протонамесник Благоје
Катић.
У порти храма је 2007.године
изграђена дрвена капела којој
је народ сам дао име „капела
исцељења“. На месту где је капела
изграђена примећено је да су
поједини пацијенти који су се
лечили у Војној болници,долазили
носећи столице. Седели би на
том месту,молили се Богу и тамо
проводили већину слободног
времена. Лекари из Војне бо-
лнице су почели да воде еви-
денцију о пацијентима који су
редовно(без ичијег савета и на-
говора) долазили на молитву.
Када су лекари анализирали
вишегодишње истраживање,
дошли су до закључка да су они
пацијенти који су се молили на
месту данашње капеле брже
отпуштани са лечења и да су
брже оздрављали.
Тадашњи начелник ВМЦ-а
Братољуб Бркљача је позвао
свештеника Благоја Катића,
по-казао му истраживања и
једно-гласно су се сложили да
на том месту треба да се направи
Богомоља. Љубављу и добро-
чинством пријатеља храма св.ап.
Павла уметника Владимира Лабата
Ровњева изграђена је капела која
је посвећена четворици светитеља
: св.Јовану Шангајском, св.Сера-
фиму Саровском, св.Нектарију
Егинском и св.Науму Охридском.
У наш храм смо 2015.године
пред празник св.Нектарија унели
на чување и благослов честице
његових светих моштију. Мошти
су изложете у кивоту,где благо-
честиви народ може да дође на
поклоњење и молитву.
При храму делује „ Право-
славна хришћанска заједница
Ваведења Пресвете Богородице
“ и мешовити хор “ Св, Роман
Слаткопојац “.
У најгоре време светске панде-
мије Корона вируса по-чели смо са освећењем обновљеног храма
највећом обновом спољашњости од стране садашњег патријарха
храма полсе тридесет година. А Порфирија.
све са жељом да храм и порту
Оно што је највредније у на-
умијемо, обновимо и спремимо
шем храму и нашој парохијској
за велики јубилеј који дочекујемо
заједници је чињеница да наша
ове године а то је прослава 100
парохија живи буквално као
година Православног храма у
једна велика породица. И наша
Петроварадину. Захва-љујући
хришћанска заједница и наш
љубављу Града Новог Сада и
црквени одбор и наш хор и сви
градоначелика Милоша Вучевића
ми заједно. Сваке недеље и сваког
који су финасијкси део обнове
празника храм је пун. Литургијски
храма преузели на своја плећа
живот је у правом смислу те речи
успели смо да храм светог апостола
препорођен. Можемо са радошћу
Павла поврати епитет најлепшег
да констатујемо да се сваке недеље
храма у овом делу Србије. Са
на литургији причести 99% оних
благоловом нашег епископа
који дођу на литургију. Господ
сремаког господи-на Василија
награди сваки труд па се за Љубав
и у договиру са Скупштином
која шири енергију Христову
града Новог Са-да,кабинетом
и за наш храм чуло надалеко.
градоначелника организујемо
Неколико пута у току године кад
прославу и освећење обновљеног
прослављамо четири светитеља
храма. Ово ће бити једна од гра-
којима је посвећена наша капела
дских манифестација обележавања
на литургију код нас долазе људи
2022 године као престонице
буквално из целе земље, па и из
европске културе нашег Новог
иностранства.
Сада.
Нови храм 1922 освештао протонамесник
је патријарх Димитрије, 1998. Благоје Катић
обновљени храм освештао је
патријарх Павле и ако Бог да
и овај јубилеј ћемо обележити
61
 ЧУДО

REKLI SU
Кумови
Николај Афанасијев

Институција кумства проистекла је из поретка

примања у Цркву, дакле, из праксе крштавања одраслих;
касније ће она бити пренета и на крштавање деце. Онај
који би желео да постане хришћанин био би дужан да
своју жељу саопшти предстојатељу Цркве посредством
неког од чланова Цркве, који би постао јемац за онога
који жели да ступи у њу: тај хришћанин доводио би
кандидата пред епископа и узимао би учешћа у тајни
крштења. Сви су изгледи даје таква особа, јемац,
постојала још у апостолско доба. Литургијска формула
коју налазимо у новозаветним списима (grcki tekst se
ne vidi – шта спречава?) и о којој је у овој књизи већ
било речи изговарала се уочи крштења. Ово питање
поставио би предстојатељ цркве или, можда, особа која
би довела кандидата пред предстојатеља; ова друга
претпоставка чини нам се вероватнијом. На његово
питање предстојатељ цркве би изразио сагласност:
(grcki tekst se ne vidi)!.. односно нема препрека. У
бити изражена у доба прогона, када се појавио велики
Учењу Дванаесторице Апостола налазимо препоруку
број палих. Институција кумства у то доба морала је
да онај ко обавља крштење, онај ко му приступа и још
бити оснажена и унапређена.
неки (grcki tekst se ne vidi) посте уочи крштења [1].
Могућно је да су неке друге особе о којима се говори Један од најкомплетнијих описа функције сведока
у Дидахи, или макар једна од њих, било ти који су на крштењу налазимо код аутора књиге у црквеној
приводили кандидата предстојатељу. Код Тертулијана јерархији. По његовим речима, онај ко би желео да
већ срећемо термин луопаогеа (грчки еквивалент прими крштење морао је да нађе себи кума, који га
grcki tekst se ne vidi.), односно јемци [2]. Опис улоге је одводио пред епископа и заузимао се пред њим
сведока приликом крштења налазимо у Апостолском за то да овај буде примљен у Цркву. «Онај који је
Предању Иполита Римског. Сведок доводи кандидата заволео свештени удео у овим уистину наднебеским
у цркву и сведочи за њега да он може бити уврштен [стварима], приступивши некоме од посвећених,
у ред оглашених. Могуће је даје сведок имао удела и моли га да му пружи руковођење на путу ка јерарху
у поучавању оглашеног, али се његова главна улога [односно епископу]… Овај [тј. сведок], ражегавши се
састојала у руковођењу животом оглашеног. Према свештеном жељом за спасењем овога који се обраћа…
Иполитовом казивању, његово је било да сведочи пред благонаклоно, најзад, даје обећање да ће испунити
црквом у живљењу оглашеног у периоду проведеном у молбу његову и, узевши га, приводи га к намеснику
овом статусу [3]. На основу тога сведочанства оглашени јерархије». Име сведока записује се заједно са именом
се проглашава достојним пријема у Цркву. Тако, онога ко се приводи крштењу. «Када један од јереја
дакле, код Иполита сведок има функцију особе која возгласи по белешки име овога који ће се крстити
пред црквом сноси одговорност за онога кога доводи и сведока његовог, јереји уводе у воду човека који
да прими крштење. Код Иполита нема индиција да је се крштава и подводе га под руку јерархову… После
REЧ PARTRIJARHA
јемац имао неке функције при самом крштењу, али, овога [крштења] јереји, узевши тога човека, предају
нема сумње као што о томе сведочи познија пракса га сведоку, који ће га духовно водити у обраћењу…»
да је његова дужност била да узима веће и присније [4] . Премда се овај опис односи на V или VI век, када
учешће у крштењу него остали чланови цркве. После је дисциплина оглашавања већ почела доживљавати
крштења функција јемца би отпала, у сваком случају деградацију, функције сведока остале су идентичне
то би се десило после извесног времена, када би се онима што их налазимо код Иполита. Далеко је јасније
новокрштени довољно навикао на живот у цркви. изражена активна улога сведока приликом обављања
Потреба за постојањем сведока нарочито је морала крштења: он прихвата новокрштеног из бање крштења.

63
 ЧУДО
Зато је он воспријемник ( = онај који прихвата, прим.
прев.}, grcki tekst se ne vidi, у правом смислу те речи.
Заузимање и јемство кума за кандидата који
треба да буде уврштен у ред оглашених, а кога је он
приводио епископу, у раној Цркви, разуме се, није
имало јуридички карактер. Отуда хипотеза Рудолфа
Зома [*] о томе да кумство својим коренима сеже
до пророчког служења, не може бити категорички
одбачена, иако нигде не налазимо доказе који би је
експлицитно потврђивали. Пророчко служење не налази
се у супротности са првобитним функцијама кумова.
Према Зому, кум је реализовао функцију пророка,
сведочећи пред црквом да је кандидата за крштење у
Цркву призвао сам Бог. За савршавање крштења, као
и за сваки други црквени чин, неопходно је откривење
Духа. Сведок који би пред епископа довео кандидата
што жели да приступи Цркви није то могао чинити
на властиту иницијативу, него је тако поступао по
откривењу [5].
Тако је, дакле, кум првобитно био онај ко у Цркву
доводи њеног новог члана, ко сведочи за њега пред
црквом и прихвата га из бање крштења.
Функције кума би, као што смо већ истакли, са
обављањем крштења престале да буду актуелне. Међутим,
духовна веза између кума и човека кога је он привео
бањи крштења не би била прекинута. У Посланици
Галатима Апостол Павле је писао: «Дечице моја, коју
опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у
вама!» (4, 19). На темељу овога лако се могла појавити
мисао да се између кума и онога кога је он привео
Цркви рађа извесна духовна веза. Апостол Павле је
духовно родио Галате, премда није познато кога је
он лично крстио. Кум је допринео духовном рађању
онога кога је прихватио из бање крштења, будући да
гаје довео пред епископа и посведочио за њега да је
достојан да буде оглашен. Кум је, у извесном смислу,
себе могао сматрати духовним родитељем онога кога
је прихватио.
2. Приликом крштавања одојчади и деце није било
потребе за сведоцима. Сами родитељи приводили би
своју децу епископу, и васпитање деце се, природно,
поверавало њима. Познато нам је Августиново
сведочанство да су у његово доба родитељи били ти
који су прихватали децу из бање крштења [6]. Када
је у V веку педобаптизам (крштавање деце) постао
уобичајена појава, институција кумства се већ била
уобличила у потпуности. Природно је да се појавила
тежња да се кумовање примени и на праксу крштавања
деце. Могућно је да је идеја о духовној вези која се
крштењем ствара између сведока и онога кога је он
прихватио из бање крштења допринела увођењу
REKLI SU
кумовања и у праксу крштавања деце и њиховом одвајању
од родитеља. Ако је приликом крштавања одраслих
64
кандидат добијао духовног родитеља, могло се учинити
неопходним да деца такође, поред биолошких, имају
и духовне родитеље. Ови потоњи били су неопходни
приликом крштавања сирочади или деце непознатих
родитеља, као и приликом крштавања деце робова.
Деци робова кумови нису могли бити родитељи, него
њихови господари.
Функције кумова доживеће модификације
приликом преношења институције кумства са крштења
одраслих на крштење деце. Њихова улога више се није
у потпуности реализовала самим крштењем, него се
тек актуализовала од момента прихватања детета из
бање крштења. Кумови су постајали сведоци и јемци
пред Црквом да ће деца коју су крстили и прихватили
из бање крштења бити васпитана у хришћанској вери.
Пренос кумства са крштења одраслих на крштење
деце уједно је требало да допринесе дефинитивном
обликовању учења о духовном сродству, будући да се
чување кумства приликом крштавања деце базирало
на томе учењу. Поучавање деце је, као и данас,
углавном било поверавано родитељима, а не кумовима.
Духовно сродство које је повезивало кума са кумчетом
произилазило је из учешћа у тајни крштења, тачније,
из прихватања детета из бање крштења. Приликом
крштавања одраслих веза кума са оним кога би он
прихватио из бање крштења темељила би се на томе
што га је кум доводио у Цркву, заузимао се за њега и
сведочио даје он достојан да буде примљен у Цркву.
Све ове функције су отпале. Из овога је јасно да учење
о духовном сродству, у свом дефинитивном облику,
није толико представљало одраз реалног узајамног
односа између кумова и новокрштених, колико је оно
било плод богословске спекулације.
Увођење присуства кумова приликом крштавања
деце требало је да доведе до удаљавања родитеља од
активног суделовања у крштавању њихове деце, а
учење о духовном сродству до формалног забрањивања
родитељима кумују властитој деци. Још је папа
Лав Велики (+461.) иступао као противник идеје да
родитељи кумују својој деци, а сабор одржан у Мајнцу
813. године изрекао је категоричку забрану у вези са
овим. На Истоку се у Јустинијаново доба већ снажно
укоренио обичај да при крштењу деце кумови не буду
родитељи. До тога доба учење о духовном сродству већ
је било дефинитивно уобличено. На овај закључак
наводи нас чињеница да је године 530. Јустинијан
REЧ PARTRIJARHA
забранио брак између једног човека и девојке којој је
тај човек кумовао [7]. Овим својим законом Јустинијан
је, очигледно, само на нивоу грађанског законодавства
легализовао древно црквено правило. Веома је
вероватно да се Црква на основу учења о духовном
сродству противила браковима ове врсте, али овакво
црквено правило, ако је оно уопште постојало, ипак
је било новијег датума. Сем тога, при доношењу овог
ЧУДО
закона Јустинијан се могао руководити аргументом
даје у неким случајевима кумство било повезано са
усиновљењем, а постојеће византијско законодавство
забрањивало је бракове између поочима и покћерке.
Касније ће Трулски сабор свечано објавити да
духовно сродство превасходи телесну повезаност.
Овај ће сабор уједно забранити кумовима да склапају
бракове са мајкама деце коју су привели крштењу
[8]. Из саборских одлука запажа се даје у VII веку у
Византији било случајева склапања бракова између
кумова и обудовелих мајки њихове кумчади.
Правило 53. Трулског сабора учинило је да у
црквено законодавство дефинитивно уђе и устали се
учење о духовном сродству проистеклом из крштења,
које ће послужити као основа за развој византијског
законодавства у сегменту везаном за духовно сродство
као препреку склапању бракова. И Јустинијаново
законодавство, и 53. Правило Трулског сабора имају у
виду искључиво кумове мушког пола. Ово је у потпуном
сагласју са оним што нам је познато о црквеној пракси
почев од III века. Међутим, у праксу је свакако пре
VII столећа почео улазити обичај (барем на Западу,
јер Трулски сабор тај обичај не спомиње) узимања
двоје кумова различитог пола. И поред противљења
папе Лава Великог, и супротно одлуци Сабора у
Мајнцу из 888. године, обичај узимања више кумова
усталио се у Католичкој Цркви. Тридентински концил
(15451563.) донео је одлуку у вези са овим питањем
у том смислу што је прописао даје обавезно имати
или једног кума истога пола као и кандидат који
приступа крштењу, или двоје кумова различитог
пола. Из Католичке Цркве овај ће обичај продрети
и у Православну Цркву [9] .
Кумови на крштењу деце, као духовни родитељи,
јемче пред Црквом за своју кумчад. Црквена власт
постављала је пред њих моралну обавезу да децу
васпитавају у духу хришћанске вере. Тешко је одговорити
да ли је у свим случајевима крштавања деце реално
постојала потреба Цркве за двоструким јемством
родитеља и кумова за децу која приступају крштењу,
или се радило о пуком преношењу извесних обавеза
кумова актуелних приликом крштавања одраслих на
кумове деце. Извесно је да је, под условом да кумови
ваљано поимају своје обавезе, овакво двоструко
јемство давало црквеној власти већу гаранцију него
само јемство родитеља, будући да родитељи нису
увек били кадри да се посвете верском васпитавању
своје деце, особито у оно доба, када се црквена власт
тиме није посебно бавила. Међутим, како би јемство
кумова било валидно, било је неопходно да и они
сами задовољавају извесне захтеве који су пред њих
постављани. Тако, потпуно је природно да кумови
могу бити искључиво особе које и саме припадају
Цркви, а које нису уврштене у ред покајника. И
REKLI SU
заиста: какво јемство могу Цркви дати они који јој
не припадају, или су у статусу покајника, што их
лишава могућности заједничења у тајни Евхаристије?
Јемство, да би било реално и валидно, мора, даље,
бити дато од особе која је кадра давати гаранције, а
услов за то је пунолетство. Критеријум за пунолетство
кумова Црква је одредила сходно критеријумима који
су се примењивали на склапање брака: 15 година за
кума и 13 година за куму. Пунолетство представља
неопходни предуслов за свесно приступање овоме
чину и за свесно прихватање обавеза које кум
преузима на себе. Императив пунолетства додатно
се проширује у том смислу да се од самих кумова
захтева да познају основне истине хришћанске Цркве.
Другим речима, они чија црквеност није изграђена
не могу бити кумови. На овом услову у подједнакој
мери инсистирају и Православна и Католичка Црква.
Монаси такође спадају у ред особа које не могу бити
кумови, што произилази из смисла монашких завета.
Какве год да су биле реалне црквене потребе,
кумство је својевремено представљало живу црквену
институцију. Данас је, међутим, оно изгубило свој
значај и чува се само као незаобилазни ритуал. Ово
маргинализовање значаја кумства последица је
губљења самог његовог смисла. Већини кумова, као
и родитељима, крајње су нејасне функције кумова,
особито оне које се тичу давања јемства пред Црквом.
Нејасност функције кумова доводи до губљења
осећаја оне одговорности коју кум преузима на себе у
односу на кумче. Због тога нема ничег изненађујућег
у томе што се кумови не бирају према критеријумима
корисности за Цркву, него се полази од критеријума
животне свакодневице, због чега неки пут бивају
изабрани и иноверци или малолетне особе. Избор
кумова обавља се искључиво према жељама родитеља,
тако да црквена власт нема, а можда више чак ни не
претендује на то да има ма какав утицај у овој сфери.
Губљење смисла кумства особито је изражено
у случају такозваног «кумовања у одсуству», које
нема никакве црквене утемељености и у супротности
је са целокупним смислом институције кумства.
Духовна веза између кума и детета произилази из
заједничења у тајни крштења; управо то заједничење,
а не формално канцеларијско увођење у матичне
књиге, ставља пред кума обавезе у односу на дете. Код
кумовања у одсуству «кум» не узима учешћа у тајни
крштења, он никога не прихвата из бање крштења,
и зато између њега и новокрштеног детета не може
ни бити духовне везе:
дете, фактички, остаје без кума.
Узимајући у обзир данашње стање институције
кумства, црквена власт требало би или да је у
потпуности укине, што је целисходније од чувања
65
 ЧУДО
институције која је изгубила свој значај, или даје
обнови, придајући јој значај који јој и доликује у
црквеном животу. Ни са становишта догматике, ни
са становишта литургике приликом крштавања деце
нема потребе за кумовима. Чини се да овај аргумент
говори у прилог укидању ове институције, утолико
пре што чување једне беживотне институције у Цркви
може имати само негативне последице, будући да оно
повлачи за собом, у целини посматрано, неодговоран
однос према црквеним чиновима, који чувају и своју
животност и свој значај. С друге стране, у историји још
није било епохе у којој би Црква морала са толиком
бригом размишљати о будућности деце која примају
крштење. Окружење у којем деца расту скоро у свим
хришћанским земљама, широм света, престало је да
буде хришћанско, а породица је, у огромној већини
случајева, изгубила своје темељне хришћанске и
црквене вредности. Многи су разлози различити у
зависности од тога о којој је конкретно земљи реч
условили ситуацију да је васпитавање младих нараштаја
постало изузетно тешко. У оваквим условима савременог
живота црквена власт не може оставити изван свога
видокруга ниједно средство које би могло пружити
допринос хришћанском васпитању деце.
Институција кумства наравно, уколико би било
могућно вратити јој пређашњи значај и обновити
њен аутентични смисао, могла би да учини огромну
услугу црквеном васпитању деце. Црква је та која би
морала вршити избор кумова, или, ако се препушта
родитељима, он опет треба да се спроводи уз сагласност
и одобрење Цркве, а не сме се сводити на пуко
удовољавање родитељским жељама; за кумове се могу
бирати једино особе кадре да испуне обавезе које им
се поверавају, особе свесне преузете одговорности. У
целини посматрано, да би се обновила институција
кумства, неопходно је вратити јој онај благодатни
карактер.
Из књиге „Ступање у Цркву“
REKLI SU
66
Црква и постоји
ради грешника,
ради несавршених,
ради смртниh
Николај Берђајев
Н
аши савременици, који су се удаљили од
хри-шћанства, сматрају да је хришћанска
Црква дужна да се састоји од савршених
људи, од светих, и осуђују Цркву јер је у њој толико
грешних људи, несавршених, толико лоших хришћана.
Видите како и обичан аргумент против хришћанства
јесте свеаргумент. Али у томе и јесте непознавање
природе Цркве, заборављање њене суштине. Пре свега,
Црква и постоји ради грешника, ради несавршених,
ради смртних. Црква је одувек силазила у грешни свет
и дејствовала у сред стихије света, дејствовала међу
погруженима у греху. Црква – божанска по своме
пореклу и вечна по својој природи – делује на земљи
и у времену, она није остала у висинама васељене
далеко од грешног света што се грчи у мукама; она
је, пре свега, дужна да помогне таквом свету, да спаси
његов вечни живот – узносећи га до неба. Суштина
хришћанства је у сједињењу вечног и пролазног, неба
и земље, божанског и људског, а не у одвојености од
пролазног, од земље, од људског. Временом, људско
је било дужно не да пориче и одбацује него да се
просветли и преобрази.
У време првих векова хришћанства у Цркви је
постојао секташки покрет монтаниста који су докази-
вали да се Црква састоји искључиво од савршених и
светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике
и не-савршане. Црква је за монтанисте била заједница
људи који су примили дар Светога Духа. На тај се
начин већи део грешног хришћанског човечанства
налазио изван Цркве. Изворно црквено учење је
осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по
коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се
јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не
састоји исклучиво од њих, јер њој припада човечанство
у свим ступњевима духовног усавршавања, човечанство
које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи,
онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не
прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе.
Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због
чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова
ЧУДО
је дужна да буде слична Христу, она не може бити
само уз честите и савршене, она је пре свега позвана
да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство
би, признајући једино чиста и савршена бића, било
фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост,
милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима
и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави,
јесте тражење хришћанског савршенства. Зато,
огласити хришћанство кривим за земаљски кал који
се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу,
није ништа друто до фарисејство. А тешко да су и сами
тужитељи тако чисти и савршени.
Монтанизам је пример лажног максимализма
у хришћанству, а такав максимализам открива своју
нехришћанску природу јер представља духовну гордост
– и зато у њему нема љубави и зато то јесте лажни
морализам. Лаж максимализма се налази у томе
што ви не одређујете себи максимална правила, већ
другима. Ви осуђујете друге људе јер нису осгварили
максималну чистоту, савршенство, светост, а сами
не мислите јесте ли остварили максималну чистоту,
савршенство, светост. Они који су стварно достигли
REЧ PARTRIJARHA савршенство и светост по правилу не осуђују друге. Свети,
и духовни оци благи су према људима. Максималне
захтеве увек треба постављати себи а не то захтевати
од других; у противном то је лицемерје и фарисејство.
Хришћанство је религија љубави и оно уједињује у
себи максималну мукотпрпност и строгост према
себи, а благост, милосрдност и доброту у односу према
ближњима. Такође, они који осуђују хришћанство
на основу грехова хришћана не би могли ни сами да
REKLI SU
испуне највише захтеве хришћанства, штавише они
и не покушавају да то учине. Критика савременика
јавља се искључиво ради оправдања њихове мржње
према хришћанству и оправдавања што су издали
хришћанство. У ствари, они се прикривају лажном
моралношћу.
Хришћанство се у том погледу веома разликује од
толстојизма који представља апстрактни морализам.
Лав Толстој потпуно и жестоко критикује такозвано
историјско хришћанство и често његова критика јесте
фактички праведна. Л.Толстој говори да се хришћанство
исповедало као апстрактно учење, не учествујући у
животу и не испуњавајући завете Христа. За њега самог
хришћанство се исцрпљује у духовном животу Христа,
у садржају Христових заповести; тајанствена, мистична
страна хришћанства њему је била непозната и страна.
Он је сматрао да све зависи од истинске спознаје и да
је лако остваривати оно што је спознато. Ако схватиш
истину животних закона, закон Господара живота то јест
Бога, онда ћеш такву силу лако спознати. Толстој није
признавао човекову слободу, као што није схватио зло
скривено у дубини човекове природе. Зло је за њега увек
било последица лажне спознаје, погрешног схватања
живота. Он је сматрао да је избор зла у спознаји а не
у вољи, не у слободи, па, следствено томе, он победу
над злом није налазио у Божијој помоћи, у благодати;
по њему било је потребно само изменити схватање.
За Л.Толстоја Исус Христос није био Искупитељ и
Спаситељ него велики учитељ живота, проповедник
животних правила и моралних заповести. По Толстоју
је веома лако остварити хришћанство у животу, значи
67
 ЧУДО
хришћански живети, зато што је лакше живети по
закону љубави, једноставније, корисније и разумније
него по закону мржње, какав је иначе живот света. Он
је говорио да је Христос поучавао како да се не чине
глупости. Али хришћанство није остварено у животу,
Христове заповести нису испуњене – чему је допринело
лажно богословско учење усмеравајући целокупну
заинтересованост на личност Христа, полажући све на
савршенство његовот искупљења, на Божију благодат.
И Л. Толстој се онда грубо обрушава на црквено
хришћанство. И он је у праву када сматра да је потребно
веома озбиљно односити се према хришћанству, када
призива на испуњење Христових заповести у животу,
али је он у страшној заблуди када мисли да је то лако
учинити, јер је зато потребно само исправно сазнање,
или када мисли да је то могуће учинити без Христа-
Спаситеља, без благодати Св. Духа. Толстој олако
захтева од људи максимализам у испуњењу Божијих
заповести и запада у лажни морални максимализам.
Њему самом није било тако лако да испуни у животу
учење које је сам исповедао, он није могао то да учини
до саме смрти, и зато је једино пред саму смрт напустио
своју породицу и постао путник на свега неколико
дана. Учење Л. Толстоја и његов животни пут веома су
поучни за нашу тему. Л. Толстој је, наиме, критиковао
целокупно хришћанство у периоду до њега и сматрао
истинитим једино своје сопствено хришћанство. Он
је критиковао велики број људи за неморалност јер
се они не одричу својих имања, не баве се физичким
послом, једу месо, пуше итд. Па ипак, ни он сам није
имао снаге да оствари морални максимализам у
сопственом животу. За њега се љубав претворила у
безблагодатни закон и у извор осуде. Али Толстоју
се не може спорити истанчан критички дух, јер је он
многе тачности казао о гресима хришћанског света,
и о гресима хришћана. Он је оправдано раскринкао
нехришћански карактер друштва и културе. Само
хришћанство, међутим, он није приметио код хришћана,
и површно гледајући није видео хришћанство које
је иза греха, иза несавршености, иза развратних
хршићана. Гордост његовог разума спречила га је
да постане обожени хришћанин, он није примио у
себе Христа, за њега је Христос остао учитељ живота
који делује споља. Л. Толстој је био генијалан човек,
човек код кога је било присутно велико тражење
Божије истине. Али огроман број људи који нису
поседовали ни његову генијалност ни његову жеђ за
Божијом истином критиковали су хришћане и само
хришћанство не хранећи се у животу испуњењем
никаквог савршенства, и не питајући се о смислу и
оправдању живота.
REKLI SU
Одломак из есеја: О савршенству хришћанства
и несавршенству Хришћана
68
Од неправде до
спасења
Митрополит Николај (Хаџиниколау)
"Радост и мир који сваки ум превазилази"
С
војој трагичности живота се обично супротставља
леком заборава. У том смислу ми и посећујемо
неки велики тржни центар. Тамо на хиљаде
људи трчкара незасито и изгубљено. Не схватајући,
сви ми желимо да се заборавимо и да одложимо сваки
философски проблем. Као да се прибојавамо да нам
такав проблем, уместо олакшања, не изазове искушење
и разочарање. И непрестано изналазимо начине како
бисмо избегли стварност. Брига о куповини чини да
заборављаш. Исто то чини и студирање, време проведено
у центрима рекреације и забаве, радни простор. Све
ово помаже да се заборавиш и да обманеш себе. Твоју
мисао и интересовање усмерава на другу страну. И
добро чини, јер живот се другачије не може поднети.
Међутим, постоје и друга места која те обавезују
на размишљање. Простори тајанствени, чудесни, но
простори који плене. Рецимо, на једном аеродрому је
много формалних долазака и одлазака људи, али се
и растанци, као и састанци, збивају с веома дубоким
смислом. Растанци који крију бол агоније или непознатог,
и састанци који изражавају неизрециву радост поновног
виђења, једног успеха или једног познанства. Тамо
имаш времена да чекаш. Имаш времена за емоције,
за одушевљење, за патњу, за размишљање.
Посета опсерваторији и гледање кроз телескоп не
могу те оставити равнодушним, без плодних мисли.
Видиш оно што никада ниси уочио. Видиш онако
како никада не би могао замислити. Схваташ шта
значи нешто велико и далеко. Дотичеш се појмова као
што су безгранично и вечно. Истовремено, осећаш се
незамисливо малим. Гледаш далеко и упознајеш оно
што је у теби, дубоко у теби - можда као никада до
тада. Упоређујеш себе с безграничним, непознатим,
готово вечним. На чувествен начин осећаш своје
REЧ PARTRIJARHA
ништавило, своју смртност покрај себе, своју маленкост
убедљивом и константном. Желиш да се закачиш за
нешто. Смишљаш али не успеваш. Покушаваш да
заборавиш, али не можеш.
Али и затвори су простори у којима се преображава и
преобликује логика. Млади момци, свеже девојке, наши
суседи иконе Божије. Уместо да украду живот, краду
од свог живота. Пљачкају живот који им не припада
ЧУДО
, претварају се у изворе освете, у зналце пропасти,
у представнике неприродног зла и непромишљене
суровости, у оруђе нељудских порива, те завређују
изолованост, болесни суживот, друштвено одбацивање,
казну, тешке оптужбе, раздвајање, пропалу будућност,
нестанак нада, потпуно обезвређивање. Како је
могуће да човек - "мало мањи од анђела" - живи под
таквим околностима? Како је могуће да се заједно са
помрачењем перспективе његове вечности замагли и
његова земна будућност? Може ли један човек бити
само погрешна прошлост? У погледу неких затвореника
видиш такав бол, такву недоумицу, покајање, толико
истине! У једном трену се може распасти цео живот.
Зашто Бог, Којег кажу да свима подједнако пружа
прилике, допушта неуспехе, несреће, неправде, и то
оне које имају доживотне последице?
Мисао се зауставља и на психијатрији или на
установама које прихватају особе са умним недостацима.
То је немогуће издржати. Недавно сам посетио један
такав центар, пришао ми је неки момак од својих
двадесет и пет година. Привукла га је моја брада,
епископски штап и панагија. Био је као мало дете.
У почетку је покушао да ме загрли, али су га његови
спазми натерали да ме сасвим незграпно удари. Оборио
ми је наочаре. Срушио је мене, иако то није желео, и
грубо се простро по мени. Видевши на мом ливу израз
бола, из себе је почео да избацује неартикулисане
крике. Овај човек није могао да изрази своју љубав,
није се могао радовати своме животу, у немогућности
је да разуме радост и жал, да уочи очигледне разлике.
Затворен у једној установи, заједно са другим људима,
не одлучује ништа у свом животу. Његова слобода
REKLI SU
воље сабијена је на најмању могућу меру. Колико је он
човек? Колико припада себи и колико га ми, његова
околина образујемо и уређујемо? И ако је и најмањи
део онога што је Бог дао сваком човеку, зашто га је
створио таквог да није у стању сам да се изрази, да
његови сродници трпе, да друштвени осећај пати, а
логика се распада?
Но, тамо где тону све константе овога света,
наступају установе медицине. У њима заједно станују
највећа радост и неподношљив бол, агонија и нада,
снажна жеља да будеш добро и твоја дубока потреба
да се и други излечи, љубав према овом животу и
потрага за другим или...неким другачијим животом.
Једна посета неком дечијем онколошком центру
или некој установи која негује особе са посебним
потребама, руши твоју логику, растрже твоје осећање,
разара твој унутрашњи мир, изазива егзистенцијално
одбацивање света, друштава, настојања, перспективе...и
рађа питања о разлогу постојања, о начину суочавања
с њим, о томе шта је вредно а шта не, о власти о
Богу. како је могуће да Бог постоји заједно с овом
трагичношћу и неправдом? Ко би од нас да је Бог
створио такав свет? А и зашто би? Да ли је могуће, на
крају крајева, да људска природа крије више доброте
од оне Божанске? И у коначној анализи, ко и шта је
Бог? Погрешни стваралац? Стваралац погрешног
света? Побеђено од стране зла - добро? Свети који
нема сву силу? Свесилни који нема савршену љубав?
Једина одбрана ти је да све ово потиснеш из
активног сећања. Дистанцирање од мотива с једне
стране, и време које пролази с друге, то су устаљени
69
 ЧУДО
механизми који анестезирају проблем. Међутим, нису
у стању решити га. Разни надражаји се с времена
на време јаве тамо где се најмање надаш и проблем
буде из сна? Понекад је потребан неки одговор,
неко решење, једна потпора, мало наде. Запажање
разочарава. Логика је недовољна. Ако не изазову
на размишљање, стереотипни религијски одговори
не убеђују. Оно што уверава јесте вера. Она све ово
некако грли. Преображава: из проблема којег се бојиш
у прилику коју тражиш. Вера је једносмеран пут. Само
да је аутентична; и истинска.
Пре неког времена неки моји пријатељи затражише
од мене да посетим једног парализованог момка.
Нису ми изнели детаље осим да је он сам тражио да
се сретне са мном. Нешто је начуо о мени, и тражио
да се упознамо. Много је заинтересован за науку,
рекоше ми. У петој години су му установили Дишенову
мишићну дистрофију.
Одох му у посету. У дворишту његове породичне
куће чекала су нас оба родитеља. Озбиљни, али мали
људи отвореног срца. Изгледало је да су пресрећни што
се упознајемо - нисам разумео зашто - и обилато су
изражавали захвалност што им указујем част доласком
у њихов дом. Њихов благочестиви и радосни пријем
је изражавао, не речју него ставом и понашањем, да
је њихов живот садржао изненађење радости. Нешто
ретко и неубичајено, чиме су се поносили. Оно нашта
су ме моји пријатељи припремили није се никако
слагало са оним што сам као почетни импулс доживео.
Нисам уочио никакав траг бола, па ни показатељ зле
судбине. Владао је танани осећај величанствености.
Попесмо се уз степенице и невољно уђох у салон.
Накратко застадох, јер помислих да ћемо ту сести.
-Дођите у Ставрину собу. Ту је наш дика, наша
радост и благослов - говоре ми искрено, не лажно
нити дволично.
Улазим - видим њихову радост и благослов!
Један младић, око тридесетак година, испружен
на кревету, покривен ланеним ћебенцетом, већ пет
година не може покренути своју главу, веома тешко
и свој поглед помера, али споро помера своје усне и
кажипрст десне руке. Апарат с кисеоником помаже
му приликом дисања. Савремени технолошки апарат
микрофонски појачава његов глас, а један други покрете
његовог прста обликује у текст и слику. Дигитални
екран изнад његове главе представља његовог блиског
друга и саговорника, а напредни информатички
програм му помаже да слуша беседе, да се дописује,
да компонује музичка дела, да се одлично користи
мултимедијалним садржајима, стварајући генијална
REKLI SU
дела, да изрази свој богати свет.
Топло показује своју радост због моје посете и,
70
наравно, своју благодарност због...труда који сам
поднео.
- Ставро, много тога сам чуо о теби, зато сам
дошао - кажем му.
- Зар ме не видите оче? Шта бисте о могли и чути?
Ја сам за Вас чуо, па сам жарко желео да Вас упознам
- одговара, сричући споро, тешко померајући своје
усне, без икакве гестикулације лица.
- Зар се можемо упоредити ти и ја? Ја сам један
привилегован лажно успешан човек. Ти си херој којем
је учињена неправда - усуђујем се да наставим, видевши
да цела атмосфера трпи сурову истину.
- Вероватно сте благословенији од мене, но не и
неко ко је привилегован - одговара ми.
Начини предах. Дијалог му отежаваше дисање.
Поче писати по екрану:
Слушам Бога, јер је у искушењу мог тела оживео
моју душу која се не може наситити путовања по
најлепшим пределима умног света. Када бих био
као остали људи, не бих се могао радовати Божијој
љубави. Сада уживам у њој.
- Којој љубави? - усудих се упитати, мало
провокативно, убеђен да ћу добити најлепши и
најуверљивији одговор.
Помери своје очи и лагано се осмехну.
- Оној о којој Ви говорите у Вашим проповедима
- одговара ми. Начин на који их изговарате указује на
то да долазе изнутра. Ја желим да Вам кажем и да су
веома истинске. Љубав треба да буде истинска, није
довољно да је само ауторитативна.
Следи кратка тишина.
-"ВЕОМА САМ СРЕЋАН!!!" - пише на екрану. "ЧАК
НИ СВОЈЕ РОДИТЕЉЕ НЕ ЖАЛИМ ШТО СЕ ТОЛИКО
МУЧЕ ОКО МЕНЕ, ЈЕР СУ И ОНИ СРЕЋНИ. БОГ ЈЕ
С НАМА, МА ШТА ГОВОРИМ? ОН ЈЕ У НАМА, ЦЕО
РАЈ ЈЕ СМЕШТЕН У МОЈОЈ СОБИ".
- Зар ти уопште не навиру мисли безнадежности
и негодовања?
- Негодовања? Зашто? "ЈА ЖИВИМ ИСТИНСКИ"
- пише на екрану.
REЧ PARTRIJARHA
- Шта очекујеш од живота?
- Само да завршим компоновање неких дела, а
после тога могу да одем. Под овим околностима Бог
је овде веома стваран, али ближи чим завршим с овим
задацима овде. Мало ми је жао родитеља, што ћу им
недостајати, али теши ме то што ће се одморити и
што ћемо се поново срести.
ЧУДО
Промених тему. Односно, ухватих се у разговор
с родитељима који су се све време дичили својим
...чудом. Требало је Ставра да се одмори. Почастише
ме, испричаше ми своју причу, историјат болести, и
своју радост за ово дете које је од своје осме године
потпуно зависно од других.
Имам још једног пријатеља. Одбија да седи у колицима
да се не би приковао за њих. Има још четворо браће и
двоје предивних родитеља. Студент је права и отац га
уз мајчину помоћ, или с неким другим, свакодневно
дословно вуче где год је неопходно. Његове ноге га не
могу носити, не може да нагази, нити да их помера.
Свуда га други носе. Ако би га где ставили да седне, у
том положају би с великом муком остао. Ум - "жилет".
Психички савршен. Осмех мало незграпан, због
проблема са мишићима лица, али постојано радостан
и изражајан. На свако провокативно питање спремно
одговара - пун доброте, радости и оптимизма.
- Драги пријатељу, Нектарије како се радујем што
те видим.
- Није ли ти заморан толики труд, толико потрошено
време зарад неколико сусрета?
- Неколико тренутака сусрета су вреднији од било
какве муке. Ма шта то говорим? Нема никакве муке.
Само радост, само срећа. Врло сам срећан. Помаже
ми и татица. Слава Богу!
- Слава Богу за твог оца?
- И за мог оца и за све. Бог је веома добар према
мени. Дао ми је два вредна ослонца. Љубав свих
вас, и моју веру. Уз њихову помоћ ја корачам кроз
овај живот. Незамисливо сам радостан. Дође ми да
потрчим. Мислим да бих успео. Ма шта то причам?
Па ја већ трчим.
- Хоћеш ли ми рећи нешто? Увек те виђам радосног.
Никад не губиш морал? Никад не падаш?
- Никад -одговара бритко. Ја сам срећан.
Предложио сам му да се повеже са једним живахним
друштвом младих људи које, ревносно аутентично
окупља један млад свештеник. Нисам га послао како
би се њему помогло, колико да би он другима био од
помоћи. Цело друштво је он духовно оснажио. На свој
начин, својим стилом, својом унутрашњом снагом,
својом слободом и узвишеношћу, својом изворном
радошћу изменио им је перспективу, приземио их је
у животу, показао им је шта значи истина и радост.
Заволео је и био вољен неизмерно.
Пре неког времена је свештенику упутио једно
писмо, написано веома спонтано:
" Поштовани наш духовни оче Георгије, Целивам
Вашу руку и просим Ваш благослов. Желим
REKLI SU
Вам захвалити за велики дар, који сте ми подарили.
Нови Завет, који никад нисам истраживао. Постао
ми је најбоље друштво и слатка утеха. Сваки део који
истражујем јесте свеж дах у мом животу. Више се не
плашим ни дању ни ноћу. Када га додирнем својом
руком, страх несигурности за моју будућност нестане.
Желим вас уверити да од дана када сам вас упознао,
Ваш отачки глас и онај безгранични загрљај љубави
учинише ме неизмерно срећним. Такође Вам желим
топло захвалити, из дубине душе, за све добро што сте
ми учинили. Желим, жудим свим бичем својим да Вас
виђам, да вас слушам, да будем поред Вас, онолико
често колико родитељи могу да ме доводе.
Поштовани мој оче, молим Ваш благослов, а знам
да он умно стићи до мене док будете читали ове редове,
крадући мало Вашег драгоценог времена.
Топло Вам захваљујем.
Нектарије"
После свега овога Нектарија не можеш жалити.
Нити га се бојати. Осећаш да има неисцрпне изворе
трпљења. Ништа га не може сломити. Једноставно му
се дивиш. Дивиш се личности и снази људске природе,
али и другачијости Божанске логике. Нектарије још
много тога подноси. И Бог дозвољава много тога...
Недавно, сасвим изненада, услед срчаног удара,
његов отац ослази из овога света, остављајући га без
потпоре свог драгоценог присуства, оптерећеног
страховима за своју будућност. Остављајући га
да неизмереним напором духовне снаге, вере и
достојанства на својим плећима понесе своју нову,
изненадну..."неправду". Није ли било довољно његове
драме? Чему овај неочекивани горки додатак? Тако
је достојанствен! Зар би сметала нека награда утехе
тако добром ученику универзитета бола и искушења?
На крају крајева сам догађај не боли толико колико
осећај неправде. Не патиш толико због нечега, колико
због "зашто"? Нектарије је заслужио бољу судбину.
Но, он усправно прти свој пут. Наставља да ра-
змишља и да дела на другим таласима. Недоумице и
питања попут зашто, уопште га се не дотичу. смирено
чека покрај бројиоца разломка дужности и права
овога живота, својим етосом свима показујући да му
је место код имени - Оца Царства Божијег, заједно
са светим људима над којима је учињена неправда, с
озлојађеним мученицима, гоњеним исповедницима,
с прослављенима којима је некада учињена неправда,
са "закланим јагњетом" Откривења, с Распетим Царем
Славе. Његов лик сада исијава тајанствену величину,
свештени израз, мученичку славу. А његова реч преноси
надсветовну наду, необјашњиву благодат, радост друге
димензије. Сија "као лице анђела".
Из књиге – Тамо где се Бог не види
71
 ЧУДО
Свештеник који је
умро 14 пута
Православни свештеник је чудо, али
мало који живот је био тако чудесан
као живот оца Петра Бахтина.
Ј
едном (био је то почетак 21. века) у редакцији
једног од познатих часописа добио сам задатак
да пронађем свештеника који се борио у
Великом отаџбинском рату (Другом светском рату).
Требало је да напишем привлачну и фасцинантну
причу за њихов мајски број за Дан победе.
Било ми је тешко да пронађем некога, чак и
након што сам звао у десетине цркава и контактирао
бројна домаћинства. Само једном сам добио позив
од свештеничке породице која је живела недалеко од
Москве — био је свештеник, али је био слабог здравља
и није могао да буде интервјуисан.
Друга московска црква (Полагања појаса Пресвете
Богородице на Шаболовки) имала је ректора, ратног
ветерана, који је чак наставио да служи упркос
поодмаклим годинама. Међутим, довожен је однекуд
из Московске области у цркву да служи искључиво на
велике празнике.
Стога сам закључио да је уредништво сигурно погрешно
израчунало своје могућности; чак и хипотетички, да
је овај човек 1945. имао око двадесет година, данас
би требало да буде у касним 80-им. Како неко може
да настави да служи у том добу? Изгледало је готово
немогуће. Зато сам мислио да га никада нећу наћи.
Истовремено, у овом задатку је било и неке врсте
Провиђења да се нађе свештеник пре Дана победе,
јер је једног дана један мој познаник, на моје молбе
и питања, рекао име: „Отац Петар Бахтин”.
Проналажење оца Петра Бахтина
Добио сам његов број телефона, назвао Сергијев
Посад где је он живео и питао: „Оче, да ли сте се
борили у рату?“
Он је одговорио: „Да, јесам.“
Следећег дана отишао сам да га видим у његовој
PLMENI JEZICI
кући у Сергијевом Посаду, где је испричао целу причу
свог живота - истински и потпуно чудесну при сваком
преокрету.
Требало би да напоменем да је поменут као мртав
у четрнаест различитих погребних служби током свог
живота.
Да ли знате некога ко је за живота два пута
72
поменут као мртав?
Или, познајете некога ко је једном поменут као
мртав... док је био жив?
Мислим да ћете морати јако да се потрудите да
га пронађете.
Али сахрана оцу Петру је служена четрнаест пута
пре него што је умро, односно док је још био жив.
Цео његов живот био је препун сличних прича,
свака невероватнија од следеће.
Ослобађање „кулака“ — руске имућне сељачке класе
Када је био мали, његова породица је живела у
близини града Орела. Отац му је био добростојећи,
вредан сељак. Чим су комунисти донели декрет о
обесправљењу становништва, сви су, укључујући његову
мајку, оца, млађу браћу и сестре, били погођени. Као
и хиљаде других несрећних, напаћених грађана наше
земље, они су утоварени у теретне вагоне и усред зиме
одведени далеко у степе Караганде.
Тамо је војска одбачених избачена из воза усред
празних, зимских поља и степа.
Сто људи је отишло да се бори у рату. Само један
од њих се вратио
Шта су могли да једу, где да живе или како да се
REЧ PARTRIJARHA
загреју? Нису имали апсолутно ништа: ни стан, ни
храну, било шта. Све што су имали свуда око њих било
је празно поље и ледено, зимско време. Морали су да
ископају колибе од блата. У наредних неколико месеци,
његов отац, као и сва његова браћа и сестре умрли
су од хладног времена и глади. Једини преживели у
њиховој породици били су он и његова мајка.
После неког времена успели су да се настане у
Караганди. Пјотр је позван да се бори у Финском
ЧУДО
рату. Стотину људи је отишло из његовог града да се
бори у том рату, а потом и у Другом светском рату.
Он се једини вратио из те стотине. Деведесет девет
је страдало у рату.
Обавештење „Убијен у акцији“.
Током Другог светског рата, Пјотр Бахтин је
командовао артиљеријским дивизионом Каћуша. У
бици код Кенигсберга је тешко рањен и изгубио је свест.
Када је битка завршена, његова војна јединица није
могла да га лоцира на бојном пољу. Његовој мајци су
послали обавештење „погинуо у акцији“: „Нестао у
акцији. Умро смрћу хероја.”
Његова мајка, побожна хришћанка, одржала је
опело за његову душу у цркви.
Нешто касније, након што лечења у болници,
лоцирао је своју јединицу, а мајка је добила још једно
писмо у којем се наводи да је њен син пронађен жив.
Време је пролазило и читава мука се поновила:
добила је још једно обавештење о „убијеном у акцији“.
Уговорила је још једно опело... Убрзо је уследило
још једно писмо да су погрешили и да је „Ваш син
пронађен жив...“
Можете ли замислити опсег и интензитет осећања
које је морало да издржи срце његове мајке? Прво,
преживљавање туге због губитка сина јединца. Затим
се испоставило да га је прерано сахранила и да је
све време био жив. Пре него што је имала довољно
времена да се порадује што је ипак жив, речено јој је да
га поново сахрани — да би јој касније поново рекли да
је жив... Како човек може да издржи такво искушење?
Тако је Петар Бахтин за живота имао две сахране
од 14, док је преосталих дванаест у мирно доба. У
наставку ћемо о томе...
PLMENI JEZICI
ОДБРАНА УЗВИШЕЊА
Отац Петар Бахтин је одликован са неколико
војних ордена и низом медаља. Рекао је да није било
тако лако добити орден током Великог отаџбинског рата.
Један од његових ордена додељен му је као ко-
манданту артиљеријског дивизиона „Каћуша“ за
операцију одбране високих копнених места. Заједно
са својим војницима држао је положај све док није
понестало муниције за одбрану. Нацисти су пузали
са свих страна. Тада је повукао одсудни потез: јавио је
локацију свог батаљона другим јединицама „Каћуша“
које су се налазиле изван битке и наредио ваздушни
напад на своју јединицу.
Гранате су заорале сваки милиметар узвишења и
оближњег подручја. Скоро све "Швабе" су биле збрисане,
али су он и шачица његових сабораца преживели.
ХВАТАЊЕ ЗАТВОРЕНИКА РАДИ ИСПИТИВАЊА
Добио је наређење за заузимање једног од села.
После битке отишао је да изблиза погледа село и
видео укопани немачки тенк „Тигар“. Стационаран,
коришћен је као положај митраљеза.
Одједном је угледао немачког војника који је носио
оружје како долази иза угла колибе која се налазила
поред „Тигра“. Затим је дошао још један, па још један,
па четврти... Бахтин је избројао четрнаест наоружаних
нациста. Када су га приметили, из неког разлога,
уплашили су се и побегли, иако су очигледно имали
бројчану предност.
Мислио је да је то прилично чудно. Врло је могуће
да су још увек били под утиском битке коју су управо
изгубили или су били у паници. Можда су и закључили
да ће се следеће секунде, поред овог усамљеника, иза
угла појавити и руско појачање.
У сваком случају, отрчали су од њега. Али, уместо
да потрчи у супротном смеру, потрчао је за њима.
73
 ЧУДО
Питао сам га: „Баћушка, како то да се ниси бојао?
У сваком тренутку се један од њих могао окренути,
испалити хитац, а ти би нестао."
Објаснио је: „До краја рата више немате страха.
Одеш на бојно поље, чујеш како меци фијуче, гранате
пуцају свуда, гелери прскају унаоколо, али све
што мислиш је: „Кога брига, ионако ћу погинути“.
Престанеш и да се сагињеш под мецима.“
Тако је појурио напред и претекао младог немачког
заосталог војника. Његова прва мисао била је да га
докрајчи. Али Немац је почео да плаче, молећи се:
„Киндер, киндер (Дете, дете)!“ и показујући на
запад.
Петар је схватио да је код куће добио дете. Сажалио
се на Немца и живог га предао команди.
Овај немачки војник није био само неки тамо
војник, већ ризница поверљивих информација који
је Русима причао о локацији нацистичких војних
јединица, тешке артиљерије и пушчаних положаја.
Користећи његове тачке, послали смо тенкове
напред, наши авиони су полетели, а пешадија је
кренула у напад.
Као резултат тога, овај део фронта је освојен заиста
успешном офанзивом.
Када је један од вођа ове офанзивне операције
упитао: „Ко је добио заробљеника на испитивање?“
речено му је: „Бахтин, команданте батаљона“.
„Наградите га Звездом Хероја Совјетског Савеза!“
наредио је главнокомандујући.
Међутим, током предаје докумената за награду,
откривено је да је отац Петра Бахтина био „кулак“. По
постојећим политичким реалностима, награда Звезда
хероја није могла да се додели неком попут њега, па
је добио орден мање вредности.
ПОСЛЕДЊА НАРЕДБА
Пјотр Бахтин је одликован својим трећим орденом
у јењавајућим данима рата за борбу надомак Прага.
Да би заштитио своје војнике, сам је ишао у извиђање
да види где су нацисти лоцирали митраљеска гнезда,
стална места, бункере, артиљерију и одбрамбене објекте.
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
Другим речима, извиђао је нишанске тачке које би
касније могле да погоде „каћуше“ његовог батаљона.
Док је био заузет уношењем нишанских тачака на
привремену карту, откривен је и погођен из митраљеза
и минобацача. Све што је могао да уради је да скочи,
скотрља се у један од кратера граната и изгуби свест
од рана.
74
Када се Петар Бахтин после три дана освестио и
отворио очи, видео је чешког доктора како се нагиње
над њим. Доктор је рекао:
„Па, хвала Богу, жив си. Нисам се узалуд молио
Богу за тебе.”
Бахтин се наглас питао: „Који Бог? Ја сам атеиста.”
„Али, видео сам – имате крст закачен испод
службене мајице.“
„Ах, то“, објаснио је Петар. „Мајка ми га је дала
када сам отишао у рат.“
Доктор му је махнуо. „Ох, ево књиге, па покушајте
сами да је схватите“, рекао му је, пружајући Библију.
Отац Петар Бахтин признаје да је од тада питање
да ли има Бога или не, најважније питање његовог
живота.
ИДЕ КУЋИ
Након завршетка рата наше војне јединице су биле
стациониране у Европи, али нико није смео тек тако
да буде отпуштен и врати се кући. Морали су прво да
уђу у Комунистичку партију.
Ушао је у Партију и 1947. године вратио се у родни
роде Караганда, његовој мајци.
Мајка му каже: „Сине, од стотину људи који су
отишли из Караганде у рат, ти си се једини вратио.
Требало би да захвалиш Богу. Упиши Богословију“.
Па је помислио: „Где бих иначе стекао најбоље
знање о Богу, да ли он постоји или не, ако не у
богословији, зар то тамо не раде?
REЧ PARTRIJARHA
ЧУДО
ОДЛАЗАК ИЗ ПАРТИЈЕ. ЊЕГОВО СУЂЕЊЕ
Отпутовао је у Сергијев Посад (у то време зван
Загорск) и у тамошњу Богословију из родне Караганде.
Речено му је: "Добро, али не можемо да прихватимо
чланове Партије."
Враћа се у Караганду и изјављује локалном
партијском комитету: „Желим да вам вратим своју
партијску чланску карту.“
У почетку су партијски шефови мислили да се
шали. То је био тако редак случај у тим временима
да неко добровољно напусти Комунистичку партију;
то је било као да питам: „Желим да будем у затвору;
погубљен, ако је могуће“.
Међутим, када су схватили колико је озбиљан
у томе, одржали су састанак партијског бироа. Том
састанку присуствовало је онолико шефова локалних
партијских ћелија и организатора колико је било
фабрика, рудника и других предузећа у околини
Караганде.
Суђење је почело. Један од њих је устао и про-
говорио: „Шта је ово? Боримо се са религијом, он
одлучује да оде у Богословију да постане свештеник!“
Други је устао и прекорио га: „Он је против наше
Партије и друга Стаљина. Данас нам враћа партијску
књижицу, а сутра ће доћи и пуцати нам у леђа.”
Трећи исто, а четврти…
Бахтин је видео да му неће бити дозвољено да
напусти ову просторију и да ће бити ухапшен на лицу
места.
„Све што сам могао да урадим,“ сећао се он, „је
да у тишини изговорим „Богородице Дјево, радуј се
!...“ устанем и кажем:
„Ко си ти, забога, да ми држиш предавања? Ја
сам војник и ратни ветеран. Погледај тебе и твоју
желе трбушину — мој отац коме ти замераш био
је „кулак“, али је умро од глади. Друг Стаљин је
студирао у Богословији, а маршал Василевски је
завршио Богословску академију, па и ја желим да
знам да ли има Бога или нема. Немамо закон који
то забрањује.”
Тада су донели одлуку да се званично запише
следеће: „Развијена шизофренија, да буде искључен
из странке“.
То је значило да не могу никога да истерају из
странке без дијагнозе лудила као најбољег сценарија,
јер је алтернативно решење за такву одлуку било или
затвор или чак стрељање.
PLMENI JEZICI
ПРВИ ИСПИТ
И, тако...
Ево га, враћа се у Богословију у Сергијев Посад на
пријемни испит.
На првом испиту замолили су га да чита на цркве-
нословенском. У данашњем смислу, то не изгледа као
превише компликован задатак. Чак звучи као лака
ствар. Али, у контексту тих времена, вероватно је било
заиста тешко одговорити на питање.
Вероватно знате да се у црквенословенским те-
кстовима уместо пропуштених слова користи графема
„~“ . Пропуштено слово треба унети у складу са значењем
текста или испуштеног симбола. „Бог“ је написано
као „Б~г“, или „Богородице“као „Б~тсе“.
Отац Петар каже: „Био сам војник, па сам читао
„Би:~Дги:“ уместо „Бог“ и „[Би~тсе]“ уместо
„Богородице."
Избачен је са свог првог испита.
ДРУГИ ИСПИТ
На другом испиту су га питали: „Које тонове знаш?“
Питање се односило на мелодијске тонове стихира
и тропара који се користе у црквеној пракси. Има их
по осам. На тим мелодијама се певају црквене песме
за време богослужења.
Ни он, наравно, није чуо за њих, па је покушао
да искористи своју фронтовску домишљатост и
сналажљивост.
Одговорио је: „О каквим гласси (погрешно
написано на руском за глази, „очи“, уместо „стаклени“,
тонови.—п.п.) говорите? Имам два ока! Немам појма
о чему желите да причам.“
Тако је избачен са другог испита.
КАО ЕКСПЕРИМЕНТ
Пјотр је био страшно узнемирен и стално је мислио:
„Све сам своје мостове код куће спалио, избачен сам
из Партије, а сада сам избачен и овде.“
Осећајући се безнадежно огорченим, дошао је до
билтена који је објавио списак имена срећних душа
примљених у Богословију. Али тамо, на своје велико
изненађење, види своје име међу примљенима, уз
додатну напомену коју је додао владика поред његовог
имена - да буде примљен као експеримент.
Био је то, у најмању руку, занимљив експеримент:
наредне две године је провео расправљајући са својим
професорима Богословије да ли постоји Бог или не!
75
 ЧУДО
Шта ако би неко данас покушао да дебатује са
професорима на ову тему на богословском факултету
или богословији!? Лако је могао да богословствује
четири или чак пет година и никада не нађе веру. Шта
би од тога било? Неверујући свештеник?
Међутим, у то време је имао статус експеримента.
Касније је Стаљин (како ми је рекао о. Петар)
обавештен да је у Богословију ушло осамнаест
фронтовских официра.
Стаљин је рекао: „У реду је. Пусти их. То је
једносмерни пут и нема им повратка."
У годинама које долазе, већина тих ветерана је
или затворена или погубљена. Само њих двојица,
он и још један свештеник, вратили су се живи из
концентрационих логора.
ХАПШЕЊЕ
Када је био на половини своје друге године бо-
гословије, неко му је предложио: „Иди у Алма-Ату
у Казахстану и сазнај шта је права и исправна вера.“
Да ли је то био савет прозорљивца или провока-
тора, не знамо. Али чим је слетео и изашао из авиона,
дочекали су га људи у цивилу (НКВД 1930-их и МГБ
1950-их) који су без икаквог разлога захтевали:
„Скините тај крст! “
Мислили су на крст који му је мајка дала као
благослов пре него што је отишао у рат.
У одговору их је упитао: „Јесте ли ви ти који
су ми га ставили, да можете да га скинете са мене?“
Одмах су га ударили у лице и претукли.
Ухапшен је, одведен у локални затвор и бачен у
ћелију пуну криминалаца. Чим су за њим залупила
врата, пришао му је један од преступника и, извлачећи
нож, злобно рекао:
„Исећемо те. Из које си странке?"
Пјотр је одговорио: „Не знам ниједну партију,
учио сам за свештеника…“
Само нагађам, али вероватно је постојала нека врста
кодног имена или теста, како ми је касније речено,
у савременим затворима. Када придошлица уђе у
ћелију, он се испитује на следећи начин: затвореници
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
му бацају пешкир за лице под ноге. Ако га подигне и
окачи, он је новајлија и биће претучен. Када обрише
ноге о њега, он је редован, који је раније био у затвору.
Биће му дозвољено почасно место, као што је бољи
лежај. Дакле, била је то нека врста теста.
Или, може бити да је питање које су поставили
76
оцу Петру, с које си стране у вези са затворским
транспортом којим је стигао. Могло се односити и на
политичку странку.
Петар Бахтин им каже: „Каква страна? Не
знам с које стране, учио сам за свештеника…”
Обећали су: "Проверићемо то."
За три дана долази исти затвореник и каже: „Био
си у праву. Ти си ученик Исуса Христа. Оног који је
спасао барабу...“ (што значи „добри разбојник“ који
је разапет са десне стране Исуса Христа и добио име
„бараба“, у злочиначком жаргону).
У срцу сваког човека има места и за Бога и за ђавола
„Он је спасао барабу и зато нећеш морати да
радиш овде. Зарадићемо довољно да добијеш храну.”
Наиме, из захвалности за божанску доброту коју
је Христос показао једном од „њих” пре две хиљаде
година, одлучили су да се Петру одуже привилегијом
да добија храну без потребе да ради.
Касније у логору, Петар је поверовао да у сваком
човеку, у срцу сваког човека, има места и за Бога и
за ђавола – ма где се налазио, у богословији, затвору
пуном злочинаца, или било где другде.
ЊЕГОВ КРСТ ЈЕ ПРОНАЂЕН — МОЖДА
ЈЕДИНИ СЛУЧАЈ У ИСТОРИЈИ ГУЛАГА
Један од салогораша Петра Бахтина у логору био
је или НКГБ или МГБ (или како се то тада звало).
Био је у затвору јер није испоштовао „план“ — није
стрпао довољно људи у затвор. Као бивши агент МГБ-а
познавао је свако слово закона и помогао је Петру да
напише двадесетак писама различитим државним
институцијама тражећи од њих да му врате крст (онај
због којег је био у затвору). Ова преписка стигла је до
Кремља. Неочекивано, из Кремља су добили телеграм
у вези са крстом: „То је ствар ваше савести.“
ЧУДО
Када су локални чувари видели телеграме које
је Бахтин добио из Кремља, одлучили су да се не
петљају са њим, да буду безбедни и избегну било какве
ризике. Шта ако се испостави да он има упориште
или моћног покровитеља неке врсте унутар Кремља?
Одвели су га у сигурну собу у којој су се налазиле
његове оскудне драгоцености заплењене у тренутку
хапшења: фронтовске медаље, ордени и крст којим га
је мајка благословила пре него што је отишао у рат.
Када му је враћен крст, сузе су му потекле, а он и
данас негује ову причу као чудо – јер је због тог крста
стрпан у тамницу.
То је вероватно био једини пут у историји ГУЛАГ-а
да је затворенику било дозвољено да узме свој крст.
НОВИ ЗАВЕТ
Више од тога, чак је успео да преузме свој Нови
Завет. Ово је било незамисливо. Поново је то било уз
асистенцију његовог колеге затвореника, официра
МГБ-а.
Рекао је: „Ако напишете: „Молим вас, вратите
моју књигу Новог завета“, највероватније нећете
добити ништа. Али треба да напишете: „Вратите
мој уџбеник. Студирао си за свештеника и потребне
су ти књиге. На овај начин, надам се да ћеш успети.”
Наравно, присећајући се тог судбоносног телеграма
из Кремља, он такође није видео никакве последице
REЧ PARTRIJARHA због овог захтева — али му је речено да се држи даље
од проповедања затвореницима.
Био је то још један заиста изузетан случај у историји
ГУЛАГ-а у доба милитантног атеизма, када су многи
затворени због вере у Бога, а многи погубљени.
Само на стрелишту Бутово у близини Москве,
између 100 и 200 хиљада верника је погубљено за
своју веру. Али колико још таквих места има другде
у земљи?
PLMENI JEZICI
СТАЉИНОВА СМРТ
Стаљин је умро 1953.
Рехабилитационе комисије биле су послате по
целом систему концентрационих логора, а када је
дошао ред на његов затвор, Петар Бахтин је раније
пуштен на слободу са писмом које је потврђивало
његову погрешну осуду.
Петар се вратио у богословију, одслушао сва
предавања и дипломирао. Жеља му је била да остане
у Лаври и да се замонаши. Али локалне власти су
сматрале да је превише опасан преседан за њихову
атеистичку, антирелигиозну пропаганду да официр
и херој прве линије фронта постане монах.
ТРИ ДАНА ЗА ВЕНЧАЊЕ
Да бисте ушли у манастир, требало је да се региструјете
као локални становник у локалној канцеларији МГБ-а.
Непотребно је рећи да му није било дозвољено да
добије локалну регистрацију.
То је значило да је имао само неколико дана да
одлучи о својој судбини.
За три дана долазило је његово рукоположење у
ђаконе. Да је рукоположен као неожењен, по црквеним
канонима никада не би могао да се ожени.
Дакле, имао је само три дана. Нажалост, није
познавао девојку којом би се могао оженити.
ХОДОЧАСНИЧКА КУЋА
Једна од двоспратних зграда у манастиру коришћена
је као ходочаснички конак. Ту су могли да остану и
мушкарци и жене, укључујући и младе жене које су
долазиле да раде у манастиру, помажући братији
у кухињи, кувању и прању подова. Оцу Петру је
саветовано да завири у ту кућу.
Пошто је изговорио молитву, попео се на други
спрат и тамо затекао три девојке. Он је започео разговор
са њима. Током разговора су две отишле, а једна је
остала. Предложио је да се озбиљно спријатеље.
Треба напоменути да је она тада тек напунила
осамнаест година, а он је имао тридесет осам, па је
између њих било двадесет година разлике.
У пошти. Поклон изненађења
Отишли су у шетњу у Сергијев Посад. Када су
прошли поред поште, упитао ју је: „Можеш ли да ме
сачекаш овде доле? Морам да пошаљем телеграм.”
Ушао је у пошту и свом оцу-исповеднику у Караганди
послао следећу поруку: „Да ли је Божија воља да се
оженим?“ Имао је на уму девојку која га је чекала
77
 ЧУДО
крај поште, а која још увек није била свесна
његових великих планова...
Отац Себастијан Карагандски, видовити старац,
канонизован за светитеља 2000. године од Московске
Патријаршије, је био његов исповедник.
Следећег дана је добио одговор: „Баћушка даје
свој благослов да се венчате.“
Срећна млада и даље ништа није сумњала.
Свети Себастијан од Караганде
Петар је свратио до матичне службе и разговарао
са младим радницама, објашњавајући им своју муку.
Затим се вратио својој новој пријатељици и рекао:
„Желео бих да купим веома посебан поклон за тебе...
Али би требало да понесеш пасош, јер се даје само на
основу твог званичног имена.”
Одвео ју је до матичне службе објашњавајући:
„Овај поклон се дели овде.“
Узео је пасош свог изабранице и предао га заједно
са својим пасошем канцеларијским радницима. Чим
су они нестали у задњој канцеларији, пустио ју је да
испроба прстен који је продаван управо тамо.
Објаснио је: „Желим да ти направим посебан
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
поклон. Зато што смо ти и ја искрени пријатељи.”
Док је испробавала прстен, радници су им вратили
пасоше, он јој је показао пасош, а на једној од његових
страница већ стоји печат брачног статуса. То је значило
да се тек удала. "Ево ме, твој дар за цео живот."
Његова изабраница је била толико изненађена да
је почела да плаче.
78
Па нисам сигуран, али шта ако је
заплакала од среће?
С друге стране, процените сами: он је, размислите
на тренутак, двадесет година старији од ње. Недавно
је пуштен из затвора, концентрационог логора или
неке врсте заточеништва. Он је уверава да је погрешно
осуђен, али ко зна да ли је то истина. Преступник.
Дивног ли поклона!
Модерна девојка би се вероватно окренула и
ударила га пуном снагом, ударила песницом у лице
или му сломила нос, тако рећи: „Ево ти поклона од
мене за цео живот!!!“
У то време су младе даме биле много скромније.
Зато је прибегла сузама.
Тридесетак година касније, када су је питали:
„Како сте се удали?“ слегнула је раменима и рекла:
„Заиста не знам како се то догодило. Можда је била
Божја воља да се удам.”
Из ове заједнице су се родила три сина и сви су
постали свештеници.
У ЗАТВОР
Отац Петар је рекао да сте у совјетско време, ако
сте били један од оних лежерних свештеника који нису
посебно заинтересовани за држање проповеди, могли
бити распоређени у велику саборну цркву. Али ако би
био ревносни проповедник, дубоко увучен у живот
свог духовног сродства, онај који је предано служио
Богу и познат по својим ватреним проповедима, био
би гоњен као зец са једног места на друго и из једне
удаљене цркве у другу, пребачен из нигде у ништа.
„Тако сам ја,“ рекао је, „служио близу Переславља
Залеског, у близини Нижњег Новгорода, и на крају
остао затворен у овим затворима.“
Његово последње место службе било је недалеко
од села Талдома.
REЧ PARTRIJARHA
Талдом,место службе оца Петра
ЧУДО
Да би дошао до своје цркве, морао је да пешачи
од своје куће до железничке станице Сергијев Посад.
Затим је чекао приградски воз, да би у њему провео
још сат и по до Москве. После тога, морао је да се вози
метроом до Савеловске железничке станице. Одатле
се укрцавао на воз за Талдом који је саобраћао три
пута дневно. До тамо је требало неколико сати вожње
возом. Када би стигао, морао је да чека аутобус који је
возио три пута дневно до села у којем је служио. Све
у свему, човек који више није млад морао је да иде на
пут у једном правцу који је трајао осам сати.
Чак и за младе и у форми, није тако лако путовати
осам сати узастопно. Путовање око Москве, које траје
сат и по до три сата, може вас уморити. Али путовао
је пуних осам! Од Москве до Владивостока можете
летети за осам сати.
СЕОСКА ПАРОХИЈА
Питао сам оца Петра: „Баћушка, још ми ништа
ниси рекао о својој садашњој парохији на селу.
Он каже: „Шта има да се прича? Само још једна
парохија, ништа посебно.”
Али како се испоставило, у њој је упуцан неколико
пута док је био тамо.
Мислим у себи - Боже мој, "ништа посебно!"
Како се то догодило?
Годинама раније, у совјетско време, цркве су морале
да имају посебне парохијске одборе зване „Комитет
двадесеторице“. Чинило га је двадесет активних
парохијана цркве. Штавише, парохијски настојатељ
није био на њеном челу. Црквени управник је био.
Десило се да је отац Петар открио, или разоткрио,
једног од чланова тог комитета као шпијуна КГБ-а.
Док би неко други на његовом месту то вероватно
задржао за себе, плашећи се послова са тајним службама
или владом, он је био официр на првој линији и није
га било лако застрашити. Па кад је за то сазнао, одмах
га је избацио из цркве.
ЗАСЕДА
Сутрадан му је неко покуцао на врата. Напољу је
било вече, мрачно, а неко је гласно лупао по вратима
његове сеоске куће, захтевајући: „Баћушка, отвори
врата!“
Он је одговорио: "Не, нећу." Погледао је напоље
и видео пет огромних момака, или по његовим речима,
хулигана.
Насилно су отворили једна врата, па друга, али се
PLMENI JEZICI
испоставило да су трећа чврста као камен.
Отац Петар је одлучио да дође до прозора и види
ко се зеза и разбија му врата. Пали светла у кухињи,
хвата се за прозор, а онда: „Кабум!“ — пуцањ (!) и
метак му фијукне поред главе.
Отац Петар се наслонио на зид поред прозора
да га споља не виде и да га нико не може погодити
кроз прозор. Али онда се са супротног прозора чуло:
„Кабум!“, „Кабум!“, „Кабум!“ Меци су кружили
око његове главе као ореол.
Како је касније сазнао, користили су зрна која се
у то време нису могла купити у обичној продавници
ловачког прибора. Дистрибуиран је искључиво високим
патијским шефовима у лову, или агентима КГБ-а какве
је он срео. Мислим да би било скоро немогуће пуцати
из пиштоља напуњеног сачмом тако да равномерно
кружи око главе човека. Мало је вероватно да су
хтели само да га застраше; вероватније је да је спасен
Божанским Промислом.
Или је његов анђео чувар или сами Бог преусмерио
метке, баш као у његовим ратним причама, када вас
меци и гелери више нису терали да се погнете. Само
сте се кретали напред на бојном пољу, а све што сте
мислили било је: „Ионако ћу бити убијен…“
Број метака и граната које је човечанство спремило
за њега био је незамислив, али како кажу: „Ако је Бог
с нама, ко ће против нас?“
Ниједан од тих метака га никада није погодио.
ДРУГИ КГБ ШПИЈУН
После неког времена, отац Петар Бахтин је открио
још једног шпијуна, жену која је била инфилтрирана у
њихову црквену заједницу. Без оклевања, поступио је
исто тако брзо: протерао ју је из парохије, забранивши
јој да присуствује богослужењима. Овај агент је имала
другачији приступ. Некако је чула да ће се, ако се неко
у цркви помене као мртав дванаест пута, на крају
разболети и умрети, или ће му здравље бити нарушено.
Уговорила је дванаест погребних услуга за о. Петра
у дванаест различитих цркава.
Ако Бог чува твој живот, све што дође биће као
вода са пачјих леђа.
Та жена агент је, пак, оболела од рака и дошла је
код оца Петра недуго пре њене смрти, да је исповеди.
Чак се и сажалио на њу. „Колико кошта погребна
услуга? У дванаест цркава? Какво си богатство
потрошила на мене!“
Чак и тада, ништа лоше није учињено оцу Петру.
79
 ЧУДО
ПРОСТРАНА КУЋА
Још једна упечатљива прича из живота оца Петра
када је за бесцење купио велику кућу са великим
земљиштем у Сергијевом Посаду.
Тридесетак година пре него што се тамо настанио,
бивши власници су унајмили мајстора који прави пећи.
Један старији мајстор је направио пећ, радећи оно што
је договорено, али газда је лагао и није му платио.
Старац се увредио и рекао: „Добро. Уселићеш се, али
нећеш моћи да живиш у овој кући.” Био је све само не
једноставан, тај старац, пошто је знао враџбине и бацио
чини на њих. Наравно, кућу су „чудесно“ заузели зли
духови. Чули су да неко хода, али нико никога није
видео. Врата и прозори су се магично отварала сама
од себе. Усред ноћи са уснулог господара куће скидало
би се ћебе, док би неко покушавао да га задави. Лако
је причати причу из ноћних мора, али је сасвим друга
ствар живети на месту где се такве приче које леде крв
остварују пред вашим очима.
Занимљиво, Пушкин је писао о таквим стварима
у својим дневницима. У његово време у граду у којем
је живео постојала је једна од тих „уклетих“ кућа.
Када је свештеник позван да одслужи молебан, сви
окупљени су били сведоци како су се, чак и у присуству
свештеника који је читао молитве, столови и столице
љуљали сами од себе...
Што се тиче наших хероја, први власници кућа
нису више могли да остану и одселили су се, јефтино
продавши кућу само да би је се отарасили. Ни наредни
власници нису могли дуго да се задрже, још више
снижавајући цену, па опет и опет све док отац Петар
није купио ову кућу по јефтиној цени. Његова цена је
већ била на нивоу поклона.
Истовремено је био упозорен: „Можеш да уђеш у
кућу, али нећеш тамо живети.“
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
Отац Петар Бахтин
Он је одговорио: „Видећемо“. Првог дана служио
је молебан, осветио воду и благословио кућу са имањем.
Он каже: „Живимо овде већ тридесет година и нисмо
80
имали никаквих проблема.“
Како је тешко живети без вере! Такви људи, попут
слепих штенаца, њушкају свуда без икаквог појма шта
треба да раде у таквој ситуацији.
Због тога су изгубили и имовину и велике суме
новца.
Али онда је дошао неко ко је знао шта треба да
ради, и за пола сата — или колико год је потребно
да се одслужи водоблагослов и да се кућа пошкропи
светом водицом — решио је проблем који је довео до
тога да други изгубе и имовину и новац!
РОЂЕНДАНСКА ЗАБАВА
Једног дана, пријатељи су ме позвали на прославу
осамнаестог рођендана њиховог сина. Присутни су
били његови пријатељи, као и домаћинов млади
нећак. Чак и ако се није могао назвати „тајкуном“ сам
по себи, зарадио је позамашну плату о којој већина
нас није могла ни да сања. Не без разлога нам Нови
завет говори колико је тешко богатом човеку да уђе у
рај. Лакше је камили проћи кроз иглене уши.
Без претеране анализе разлога за ово, чини се да
је највероватније понос један од њих — јер се понос
обично повезује са богатством. Чињеница је да богатом
човеку није потребан ни његов небески заштитник,
ни анђео чувар и да има све што је икада желео. Он
има слободу да путује, и бира шта ће јести и где ће
живети. Зашто би му иначе био потребан заштитник
или старатељ? Зашто му је потребан Бог? А опет, он
има склоност ка поносу и ароганцији.
Шта год да је случај, овај конкретан нећак није
имао духовни живот.
Домаћини су, међутим, били забринути за њега јер
су схватили како се живот може угасити за трен ока
у било ком узрасту. Ако њихов нећак, атеиста, икада
напусти овај свет у таквом стању, не би нашао ништа
добро у духовној реалности. Зато су ме замолили да
поделим духовно поучну причу да бих деловао на њега
— ону која би га натерала да размишља о невидљивом,
духовном царству.
Након што сам поделио причу о благослову куће
и како је отац Петар за мали новац купио велику
„уклету“ кућу са великим земљиштем, њихов сестрић
је неко време ћутао као да размишља о ономе што је
управо чуо.
Мислио сам у себи: Добра туга! Чак је и њега
потресла ова прича и натерала га је да размисли и
размисли.
Затим, када је било јасно да је поново изашао из
ЧУДО
PLMENI
PLAMENI
својих размишљања и укључио се у општи разговор,
изрекао је следећу изјаву: „Замислите какво бисте
богатство могли да зарадите ако јефтино купите сва
Монах Кипријан
Изгубио сам ноге,
та уклета имања, благословите их и окрените их по
JEZICI
тржишној цени!“
Остаје нам да се чудимо како функционише мозак
али људи губе душу
JEZICI
савременог човека, када се чак и невидљиво и духовно
царство посматра као начин да се извуче максимални
материјални профит. Како невероватна личност, Валериј
Бурков, војни пилот који је прошао
ПОГОВОР кроз Авганистан, нашао је пут до
Митројереј Петар Бахтин из Епархије московске Бога.
отпутовао је Господу 2005. Није доживео да за
три месеца присуствује шездесетом Дану победе.
Архиепископ Можајски Григорије началствовао је
његовим парастосом, који је одржан у храму Светог
Илије у Сергијевом Посаду. Саслуживала су му три
сина оца Петра, јереји Александар, Сергиј и Алексеј.
Хор Свето тројичне лавре Св. Сергија је певао одговоре.
Свечана посада испалила је салву од три плотуна
на Старом гробљу у Сергијевом Посаду, одајући почаст
војнику Великог отаџбинског рата.
Православие.ру - orthochristian
“ Ово није само награда, сада је и моје послушање,
– поправља монах Кипријан Звезду Хероја Совјетског
Савеза на мантији.
Другог дана после пострига игуман му је рекао:
„Окачи орден и не скидај га више!“.
Монах-јунак води ме кроз пролазе једног од
московских тржних центара и, на моје изненађење,
уводи ме у малу собу која одише тамјаном.
„Ето то је моја келија“, – показује отац Кипријан
на иконе. – „Тржни центар – из ранијег живота. Ово
је породични посао. Њиме управља моја жена. Немам
сад ништа са њим. Овде је само моја келија. Припадам
Бишкечкој и Киргиској епархији, Светом Казанском
архијерејском мушком манастирском подворју, у граду
Кара-Балта. А у Москви имам послушање – студирам
на два универзитета одједном, на педагошком и
психолошком факултету. И овде примам људе. Ипак
многи су несрећнији од мене: ја сам изгубио само ноге,
а они изгубе своје душе“.
Каријера Валерија Буркова била је одређена од
самог почетка. Па, шта може постати син војног пилота?
„ Иако је тата предложио: можда желиш да по-
станеш истраживач? – присећа се отац Кипријан.
– нисам размишљао о другом путу за себе и ушао
81
 ЧУДО
сам у Чељабинску вишу воjну ваздухопловну школу
навигатора. Летео је на на Далеком истоку преко
океана, надзирући америчке носаче Мидвеј и
Ентерпрајз. Летели смо 10 метара изнад воде да не
би били откривени. Американци нису могли да нас
спрече да сликамо. Имам добре фотографије“.
А 1981. његов отац, пуковник ваздухопловства
Анатолиј Бурков, предложио је: „ Дођи код мене, у
Авганистан!“. Али Бог је имао своје планове...
Све потребне папире потписао је поручник Бурков.
Кофери спаковани, расположење борбено! Али није
било оптимизма у гласу доктора на физичком прегледу:
„Хајде, кашљи опет...“.
И млади навигатор је послат у болницу. Оно што
је Бурков мислио да је прехлада, испоставило се да
је туберкулоза плућа.
„Онда су уследили месеци лечења, отац ме је чекао
у Авганистану, а ја сам писао извештаје“, – присећа
се монах Кипријан. И добио је шта је хтео! Било му је
дозвољено да оде тамо као нишанџије у авиону. Али
и овом путовању није било суђено да се оствари...
Тог дана Валериј Бурков је био у патроли у пуку.
Позвали су га: „Ваш отац, пуковник Анатолиј Бурков,
погинуо је у борби“.
„ Била му је готова смена, али није могао да седи
беспослен, – каже монах. – Панџирска операција
REKLI SU ЈЕЗИЦИ
ПЛАМЕНИ
82
1982-ге. Тата је летео на хеликоптеру Ми-8, био је
преводник. Муџахедини су тог дана оборили наш
авион Ми-24. А очев хеликоптер је био најближи. Није
чекао пар за потрагу и спасавање и дао је команду
да покупе момке. Почео је да се спушта, и ракета је
погодила реп хеликоптера. Пао је. Како су испричали
преживели из очеве посаде, командовао је да напусте
летелицу, он сам је последњи отишао. Гориво је
експлодирало. Угасили су га, али су опекотине биле
тешке, рекли су да је остала једна бела пруга на телу
од ремена... На сахрани сам прочитао писмо које је
отац упутио брату. Пророчанско, у стиховима:
Мама, не жали ме, ја не патим,
Нисам имао тешког живота...
Горео сам, горим, и изгарам,
Али неће те бити због мене срамота.
Тада први пут у животу сам плакао...“.
После тога је био трећи покушај да стигне у
Авганистан. „Један Бурков нам је довољан“, – донео је
одлуку главнокомандујући Ваздухопловства. Бурков
млађи је премештен у Чељабинск.
„Био сам на позицији потпуковника, иако само
старији поручник – наставља монах Кипријан. –
Дежураш један дан, три дана се одмараш. И гледали
су ме као да сам луд када сам писао молбу за позицију
нишанџије у Авганистану“.
REЧ PARTRIJARHA
ЧУДО
Али зашто? – збуњено сам питао. – Због авантуре?
Било је и тога, истина је. Али до смрти мог оца.
Када сам истоварио ковчег и видео на њему црном
бојом натпис „Пуковник Бурков“, јасно сам схватио
да могу да се вратим као и он.
Оче Кипријане, вероватно су вас стотину Мој пријатељ, везиста Сашка Порошин (Боже, покој
пута питали: јесте ли убијали?
Убијање није посао нишанџије. Мој задатак је
да тражим мету. А колико их је тамо страдало – то
не знам. Сада постоји сателитско навођење. А тада
смо обично узимали димну бомбу коју би бацали и
која нам је служила као параметар према коме би се
оријентисали.
Који дан вам је био најгори?
Једна чета је била опкољена. А у етеру – и пуцњава,
и псовке! Ужасна ситуација: траже ватрену подршку,
али како? Блиски контакт, убићеш своје. Одлучио
сам да покушам да нишаним на слепо. О свему томе
разговарали смо са командиром опкољене чете,
направио сам трасу за хеликоптер... Одахнуо сам тек
када сам у етеру чуо: „Ура!“.
По његовом мишљењу, једина добра ствар, која
му се десила у рату је то што је спасао живот човеку.
Заробили су муџахедина. Онда се испоставило да ово
није муџахедин, већ обичан Авганистанац. Водити га
са собом, било је опасно, сумња да ли је непријатељ
или није непријатељ, размишљате да ли да га пустите
или не (а не можеш да пустиш непријатеља)? Одлучено
је да се убије. Бурков то није дозволио команданту
батаљона, на велико олакшање самих војника, који
су добили наређење.
„Нема тог, – каже он, – „који би мрзели рат више
од војске, посебно они који су се већ борили. Не бих
пожелео никоме да учествује у непријатељствима!
Ово је веома тешка ствар, неприродна.”
Отац Кипријан масира колена. А ноге су му биле
целе до 23. априла 1984. Сада има протезе скривене
панталонама и мантијом.
Била је тамо само једна мина, и она је била моја...
– смешка се.
И монах се опет сећа тога дана. 40. армија је
покушала да заузме планину Хавугар у долини Панџир.
Одрадили су одличан посао – муџахедини су побегли.
Капетан Бурков се захвалио пилотима на труду и сео
да се одмори. А онда је видео непријатељски положај у
пећини. Пришао је ближе да погледа, и видео реденике
митраљеза, енглеске гранате, неке папире.
"Момци, трофеји!" – викнуо сам, направио још
један корак и...
PLMENI JEZICI
– Нисам био свестан, – наставља Кипријан. –
Летим и мислим да је неко у близини дигнут у ваздух,
а не ја... Десна нога је одмах откинута, лева потпуно
смрскана. Сам сам позвао евакуацију. Иако нисам
рачунао на то – подне, врућина, висина – 3300, због
високе температуре хеликоптер не може да лети.
му души), рекао је: „Седим, слушам етер, и одједном
командант Ваздухопловства 40. армије, генерал Генадиј
Колодиј, прича о вама, са генералом Модјајевим:
„Постоји један нишанџија, отац му је погинуо
овде. Дозволио сам му да оде на последњу операцију,
а након тога ћу га повести са собом.”
А онда звоно телефона: „Он је налетео на мину“.
Шта, осим бола, може да осети 27-годишњи
капетан, који, пробудивши се после операције,
не налази ноге? Очајање? Узалудност? Али не
стижем да му постављам питање.
Будим се и видим да сам под чаршавом, без ногу,
рука ми је у гипсу – присећа се отац Кипријан. – И
одједном сам у глави видео лик Алексеја Маресјева,
који је исто био пилот и остао без ногу. И такав научио
да опет лети. И у глави ми се појавила мисао:
„Он је Совјетски војник, ја сам Совјетски војник.
Ако је он то урадио, зашто не би и ја?“.
И нисам више сумњао ни у шта. Када ми је дошао
командант Ваздухопловства 40. армије и рекао да сам,
на основу свеукупности мојих заслуга, предложен за
звање Хероја Совјетског Савеза, уместо одговора, упутио
сам му три молбе: не предлажите ме за звање Хероја,
не обавештавајте моју мајку и помозите ми да останем
у војсци. И као изузетак од правила, оставили су ме...
Требало ми је шест месеци да научим да ходам. Када
сам први пут ставио протезе, нисам могао ни корака
да направим. Чак и држећи се за рукохвате. Ноге су
се размакнуле. И није могао да седи ни пола сата јер
патрљци стегнути појасевима су утрнули и болели.
Али тело је задивљујуће уређено од Господа, човек се
на све може навикнути. Питање је само да ли ће бити
довољно снаге да се издржи ова борба. Покушао сам да
се навикнем на протезе ноћу. Нисам имао резултата.
Чиста мука! Почео сам да се терам да ходам током
дана. Без помоћи штака. Још увек не знам како да их
користим. Неко је сео у инвалидска колица, а ја сам
устао отпозади, истовремено га гурајући и држећи се
за колица. Народ се смејао: глув води слепог. Тако смо
кружили ходницима болнице. Научио сам да држим
равнотежу, у тој фази је то било најважније. Имао сам
још један проблем: нисам осећао растојање до пода,
посебно у мраку. Сада додирујем папучицу кочнице
или гаса и све осећам као живом ногом. А пре, гурај,
83
 ЧУДО
не гурај – ништа.
Вредно сам тренирао, али сам полако напредовао
док сам наставио да се сажаљевам. Уморан – одмах
би сео, направио паузу. А онда сам схватио: треба
искључити било какво сажаљење, довести себе у
услове у којима нема где да се повучеш. И ситуација
се преокренула. Месец дана касније, пријатељи су
ме позвали у ресторан. Док су сви играли, сео сам за
сто. Онда ме је нека девојка позвала на плес. Одбити
значи увредити је. Устао сам и отишао. Без штапа. Не
можеш валцер играти са штапом, зар не?.. Када сам се
вратио у Москву, плесао сам толико да је протеза пукла.
За месец и по дана потпуно сам се ослободио штапа.
Ходао сам, а људи нису приметили моју хромост“.
Да ли сте се вратили у војску 1985.?
Да. Стигао сам у главни штаб Ваздухопловства до
кадровског официра: спреман за даљу службу. Тражио
сам да одем у Авганистан, мотивисан чињеницом да
желим да поделим своје искуство са младима. Али
тамо ме више нису пуштали...
Перестројка је са својим „новим трендовима”
убацила Валерија Буркова у велику политику.
Случајно сам завршио у власти, иако код Бога
не постоjе случаjности, – прича монах Кипријан још
једну страницу свог живота.
Прво је постао члан управног одбора Сверуског
друштва инвалида, касније је предводио Комитет за
питања инвалида при Председништву државе. А у
августу 1991. именован је за саветника Јељцина. Бурков
није стигао ни да у потпуности преузме дужност,
пошто је избио пуч.
Пробудили су ме 18. августа ујутро: „Спаваш ли?
У земљи је државни удар!“. Стигао сам у Скупштину,
изашао на насип, тамо је била колона оклопних
возила. Прилазим, мајор седи на борбеном возилу.
Попео сам се до њега... Испоставило се да војска није
знала ништа. Враћам се у Скупштину и одлазим код
Јељцина... И зовем га да дође код тенкова...
Тако се десило да је управо Бурков позвао Јељцина
код тенка, на који је овај попевши се рекао свој познати
говор. 14. октобра 1991. Бурков је добио титулу Хероја
Совјетског Савеза. Награду је закачио на ревер Михаил
Горбачов. Звезда број 11663 постала је претпоследња
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
у земљи. Његово лице постаје озбиљно када га питам
како се сећа председника Горбачова.
Била је та епизода: 23. фебруара 1992. био је
пријем у Кремљу. Пењемо се степеницама са Русланом
Аушевом (1993. ће постати председник Ингушетије),
а Горбачов нас сустиже. Препознао нас је и почео да
говори: лоше је што је држава пропала, а сада само
84
ви, војска, можете све да поправите... Наљутио сам
се. И помислио сам: „Толику моћ си имао у својим
рукама, зар не би могао сам? А сад нас подговараш?“.
Од тада, не желим ни да га се сећам.
Могао сам да добијем удобно место у Скупштини
или негде у Влади, али сам то одбио и 1994. се поново
вратио у војску. А 1997. године штабови РВ и ПВО
били су уједињени и сви из РВ једногласно су поднели
пријаве за отпуштање, јер нисмо хтели да служимо
под командом генерала који су нису летачи, већ
противавионци. Тада сам заувек напустио војску.
После се Бурков бавио бизнисом, био је депутат...
Али дошло је оно што сада назива "психолошко
сагоревање".
Све ми је постало бесмислено. Нисам хтео ни-
коме да помогнем, био сам уморан од свега, био сам
разочаран.
Решавао је туђе проблеме, али је све више губио
себе. Чак је почео и превише да пије и пао у пакао.
Једном речју, 2009. године, успешан у свему, нашао
сам се у ћорсокаку живота. Све што сам имао није ми
доносило радост. Нисам схватао чему још да тежим.
Тада је у животу пуковника Буркова уцртан његов
пут ка Богу. Почео је да чита православну литературу,
похађа богословске курсеве. Први Велики пост провео
је 2010. године. А на Васкрс је, како каже, положио
неку врсту заклетве на верност Господу! Отац Кипријан
са иронијом прича о својој првој исповести и смеје се
самом себи:
„Дошао сам на исповест са седам листова – изве-
штај о учињеним греховима је био красан! Ја сам овој
ствари приступио као војник, као аналитичар – све ред
по ред, све добро и лоше са плусевима и минусима!“.
Бурков је основао центар за помоћ несрећним
људима, који је издржавао својим новцем.
Тамо су долазили такви људи, – каже отац
Кипријан, – који су достигли тачку мржње према
свему. Мрзе Русију, људе, децу, једном речју, све
што треба да нам је мило. У њиховом животу је само
пакао, један непрекидни бол, непрекидна мржња и
ништа више. Човек не долази одмах у такво стање,
доведен је до ивице. По правилу, све почиње од односа
родитељ-дете... Дакле, то није његова кривица, већ
несрећа... А мржња се побеђује само љубављу: ово је
дуг, мукотрпан процес... И тако сам почео да се молим,
а Бог ме посетио.
Многи се моле, али мало ко постаје монах...
Да, тада нисам знао да ћу бити монах. Нисам ни
намеравао... Иако се, наравно, ништа једноставно
ЧУДО
PLMENI
TRAGOM JEZICI
не дешава. Господ нас призива од нашег рођења. Он рата у духовну борбу. Овде је прави рат за душе људи.
каже: «Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује
Који рат је тежи?
глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с
њиме, и он са Мном» (Откр. 3:20). Духовни. Монаси у овом рату су "Божји специјалци"...
NAШIH PREDAKA
Мада сам раније, када сам читао о монашком подвигу,
Колико дуго вам је куцао на врата?
помислио: па, какав је то подвиг? Седе у келијама,
Сав живот. Али нисам Га чуо... Када човек отвори моле се, читају књиге, не ризикују... Сад имам са чиме
врата Христу, све у његовом животу почиње да се мења, да упоредим.
и то из корена. Људи се чуде, а и ја сам се некада чудио:
Три су подвига: Имам сва три искуства.
кад човек отвори срце Богу, постаје срећан! Као и ја:
Ратовао сам, живео у свету, био сам ожењен, сад
био сам разорен и усамљен, али сам постао испуњен
сам у манастиру. Монашки подвиг је много тежи
и срећан, радујући се животу.
од осталих. На њему нема паузе – сталан је. Али по
Физички недостаци у поређењу са манама душе количини радости монашки подвиг је на првом месту!
за њега су ситница: „Па, шта је то кад немаш ноге? Ту Како кажу, када би људи знали какве су потешкоће
су протезе. За мене лично то уопште није битно. Али у монаштву, нико не би ишао у манастир. Али када
шта је оно што је у вама. Сва ваша срећа или несрећа би знали каква је радост доступна монасима, сви би
зависи од тога“. отишли!
Када сте одлучили да оденете мантију?
2016. године један мој пријатељ, свештеник, одвео РЕФЕРЕНЦА:
је нас, неколико мирјана, код старца Илије (Ноздрина).
Валериј Бурков (монах Кипријан). Рођен 1957.
Свештеник нам је рекао: питајте га оно шта вас занима.
године у Шадринску у Курганској области. 1978.
Мислио сам: ако је старац, онда ће све сам испричати.
завршио је Чељабинску вишу воjну ваздухопловну
Ја сам на реду, ћутим. И одједном сам га питао: „Да
школу навигатора. 1984 – учествовао у борбама у
ли је Божја воља да будем монах?“. Настала је пауза,
Авганистану. У априлу 1984. године је тешко рањен и
лагано ме дотакао по глави и рекао: „Благословио сам
изгубио је обе ноге. Преживео је три клиничке смрти,
те“. Затим је уследио сусрет са јеромонахом Макаријем
и на крају вратио се у војску. Током 1990-их направио
(Еременком) из Бишкечке и Киргиске епархије. А када
је бриљантну политичку каријеру: од 5. августа 1991. –
сам му испричао о сусрету са старцем Илијом, рекао
саветник Председника РСФСР-а за инвалиде. Октобра
је: „ Дакле, воља Божија мора да се изврши. На оном
1991. одликован је звањем Хероја Совјетског Савеза
свету Господ ће те питати о томе“. Био сам збуњен:
са Орденом Лењина и медаљом Златна звезда. 2016.
како да напустим своје окружење, променим стил
године постао је монах.
живота и одем?
Рекао је: „Зашто? Не мораш да идеш у Киргизију.
При нашем подворју у Москви, бавићеш се веронауком www.kp.ru/daily/
и помоћи Киргизима“.
pravmir.ru
Бурково претварање у монаха догодило се нео-
pravoslavie.ru
чекивано за њега самог.
Зове ме исти јеромонах и каже: чекамо да се
пострижеш. Био сам изненађен: како?
А он: „Јуче сам се састао са Епископом, Владиком
Данилом (Кузњецовим), он ме је благословио да те
пострижем. Нисам знао шта да кажем. Зовем га назад:
хајде да одложимо постриг за касније. Али то више
није могуће. И отишао сам да би се постригао... И
примио име Кипријан. Заувек ћу памтити овај осећај:
кроз мене је прошао такав стуб милости!
А супруга?
Пристала је на мој постриг. Моја жена и син имају
свој живот, а ја свој. Поново сам се зближио са њима
након тога... И одмах ме Господ послао уместо једног
85
 ЧУДО
Крст и прстен
моћи
Џ.Р.Р. Толкин је имао низ критика
усмерених на злоупотребе којима
наше модерно доба обилује. То исто
схватање се може видети у његовој
фикцији. Отац Стивен Фримен се
осврће на Прстен моћи, митологију
нашег модерног света и извлачи
лекције које би сваки добар хобит
требало да зна.
Данас нудим неке мисли, размишљања о Џ.Р.Р.
Токиновом „Господару прстенова“. Знам да постоје
и други писци и свештеници који су се потрудили да
то промисле, али овако се у мени та светлост некако
преломила.
Највећа драма око Јединственог прстена моћи у
Токиновим романима било је озбиљно искушење да
се он употреби.
Чинило се да нико - чак ни зли лик Саурон - није
мислио да ће са Прстеном учинити ишта осим доброг.
Лик из Гондора је мислио да ће, ако има Прстен,
заштитити његов град. Kада је Саруман говорио о
њему, за Прстен се мислило да ће донети ред у свету.
И мада се заиста повремено користио да се побегне
од тролова или да се извуку пријатељи из вилењачких
затвора, свака употреба Прстена увлачила је носиоца
Прстена дубље у свет сенки небића.
Токин је свакако писао своје романе на начин
који би им омогућио да постоје самостално: они нису
писани само као алегорије. Ипак, он је у њих уградио
мудрост која је превазишла границе Средње Земље.
Модерност - за нас - делује као Јединствени Прстен
Моћи. Објаснићу то.
Рођење модерности, односно скупа идеја које
владају и прожимају наш свет, што ћу у овом случају
сматрати ковањем Прстена, догодило се крајем 18. и
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ
почетком 19. века. Пре тога се догодило много ствари
које су довеле до тога, али крајем 18. и почетком 19.
века, вођено фасцинацијом принципима рационалне
науке, модерност је створена .
Употребом таквих принципа стекли смо велику моћ
над многим аспектима природе и наших живота. Отишли
86
смо толико далеко да смо ослободили моћ скривену
у самим атомима. Ово је, наравно, повезано са неком
врстом модерног мита о оснаживању демократије, тако
да сваки грађанин верује да је та дивна способност да
мења и обликује свет нешто што свако МОРА имати, и
у том смислу, користећи Токинове слике , сви у нашем
свету мисле да су Носиоци Прстена.
Чудно, чак парадоксално, искушење пројекта
Модерног је искушење да чинимо добро.
Као што је било и са Прстеном - нико није на-
меравао да учини зло њиме; сви су мислили да ће
чинити добро, а то једноставно искушење постаје
неодољив порив за стављање на руку Прстена моћи.
Малопре сам седео у ординацији и листао ча-
сописе. Наишао сам на чланак о младој певачици
која „користи свој глас да оконча оружано насиље“.
Сигуран сам да она мисли добро, али ова хипербола
је само савршено модерна идеја. Нико никада неће
„окончати“ оружано насиље.
Нећемо „окончати“ нити насиље штапом, нити
насиље ножем или насиље шаком, или било коју
врсту насиља. Без сумње, многе ствари би се могле
учинити да се смањи оружано насиље, али у природа
ЧУДО
модернистичког пројекта је да никада не покушавамо
нешто да обуздамо: ми желимо да то излечимо. Он
би да то заувек оконча.
Овај нагон за излечењем (или „крајем“) испуњен је
утопијским уверењем које је довело до многих „ратова“.
Имамо „рат против дроге“, „рат против сиромаштва“,
„рат против тероризма“ итд. Природа модерног рата
је, међутим, увек „тотална“. Када се каже да се против
нечег води „рат“, то указује да ниједна цена није
превисока да би се платила победа. Да ли је рат дуг
или чак бесконачан, то није ни битно, јер је то - рат.
Иако можемо указати на разне промене које су
настале применом науке, постоји и много ствари, и
особито једна коју превиђамо. Оно што не видимо је
да моћ да се чини добро - није произвела добре људе.
Они који имају највећу моћ најлакше се искваре. У
смислу Средње Земље, нама управљају Духови Прстена,
они који су на неки начин изгубили срж свог бића у
потрази за моћи коју Прстен доноси.
Логика Прстена звучи убедљиво. Како поседовање
моћи да се чини добро може да не буде добра ствар!?
У контексту Токинове митологије, разумемо
опасности. Међутим, наши модерни митови не узимају
у обзир ефекат који моћ над другима има на оне који
то желе и чине. Иако би многи од нас могли тврдити
да имамо врло мало такве моћи, наши умови се неће
сложити.
Верујемо да или већ имамо такву моћ или да такву
моћ треба да имамо. А наши умови скоро никад не
мирују. Сви смо у опасности да постанемо Прстенасти
духови, макар и само због анксиозности коју изазива
размишљање о томе шта би могли учинити са свом
том моћи.
Нови завет представља распетог Христа као слику
Силе Божије.Бог се не понаша као Врховни Господар
Прстена.
Када делује - он љубављу сарађује са својом
творевином. Он нас не приморава и не тера. Притом
се ми све време када се деси нешто „страшно“, љутимо
на Бога и говоримо: „Где је Он!? Зашто нешто не
уради!? Шта чека!!?"
Желимо да он буде Господар Прстена, и желимо
да користи Прстен за нас.
Али, Бог нас нити присиљава, нити приморава.
Његова моћ лежи у његовој спремности да положи
живот свој за све нас.
Он смрћу гази смрт. Потпуна немоћ смрти је оруђе
које користи да уништи и победи саму смрт.
PLMENI
TRAGOM NAШIH
Митологија модерности створила је надимке за
оне који се супротстављају њеној парадигми моћи.
Хришћани који изаберу крст често могу бити
JEZICI PREDAKA
означени као „квиетисти“(пежоративан израз;
хришћански стоицизам, п.п.) наговештавајући да су
само Господари прстенова прави хришћани; да ако
не користите своје хришћанство као оруђе и оружје
да направите бољи свет, онда на неки начин издајете
сам Крст.
Али истина је да би било добро приметити да се
ученици више пута са Христом питају зашто он ништа
не предузима. Нису у стању да виде да је његов поступак
јединствена посвећеност крсту: Он неће одступити.
Ретко сам срео хришћанина у савременом свету који
се одрекао самог Прстена. Истина је да не верујемо да
нас је наше „оснаживање“ покварило. Замишљамо да
ће прави људи са правом моћи искоришћеном на прави
начин решити проблеме света. Трудимо се и радимо
на томе да их овога пута изаберемо или спречимо
лоше да буду изабрани. Не успевамо да схватимо да
нико од нас који има моћ не би био сигурнији или
ефикаснији од оног другог.
Пут ка покајању почиње одрицањем од света.
Вилењакиња Лејди Галадриела, на пример, одбила
је искушење Прстена када јој је био понуђен. Рекла је:
„И, сада, коначно - долази. Даћеш ми Прстен
својевољно? Уместо Мрачног Господара поставили
бисте Краљицу. И нећу бити мрачна, него лепа и
страшна као Јутро и Ноћ! Лепа као море и сунце и
снег на планини! Страшна као олуја и муња! Јача
од темеља земље. Сви ће ме волети и очајавати!"
То је застрашујућа сцена, како у филму, тако и у
оригиналним књигама.
„Подигла је руку и (речено нам је) из прстена који
је носила шикнула је сјајна светлост која ју је обасјала
и оставила све остало у тами. Стајала је пред Фродом
и сада се чинила високом, немерљивом, и прелепом,
неиздржљивом, страшном и обожаваном. Затим је
пустила да јој рука падне и светлост је избледела и
одједном се поново смејала, и - гле!!! - била је смежурана:
витка жена вилењак, обучена у једноставно бело, чији
је нежни глас био благ и тужан.
„Прошла сам тест“, рекла је. „Смирићу се, отићи
на Запад и остати Галадријела.”
Пут смирења је пут крста.
За нас хришћане, помислите на смирење на уснама
Девице Марије: „Ево слушкиње Господње. Нека ми
буде по речи твојој.”
Она не каже: „Вау! Сада ћу бити Богородица!
87
 ЧУДО ЧУДО

TRAGOM NAШIH PREDAKA

Бићу најмоћнија жена на свету и своју моћ ћу ураде и бићете љути што ћете открити да сте, у ствари,
искористити за добро!“
Каква би то зла глупост била.
прилично немоћни.
Прстен не ради добро.
ЈЕДАН ВЕК ОД ПОЈАВЕ ПРВОГ
Прошла је тест. Она је дозволила себи да се смири, Ове и многе сличне ствари су симптоми растуће ПРЕВОДА ЗЛАТОУСТОВЕ ЛИТУРГИЈЕ
да постане слушкиња Господња. Временом ју је Бог болести. То су митски појмови који нас увлаче у
узвисио као ниједно људско биће. постојање налик утвари, постојање које је само сенка. НА СРПСКИ ЈЕЗИК
Постоји „ум“ смирења, описан у Филипљанима Одбијте Прстен.
2:5-11. То је спремност да се прихвати ништавност. Проф. др Ксенија Кончаревић
Није наше да користимо или поседујемо.
Тај одломак говори о Христовом крсном путу,
Само га баците.
којим се он смирио до понижења. Бог се унизио чак
до смрти на крсту. Пронађите згодан вулкан и убаците га унутра. И
ја ћу покушати да урадим исто.
Мислим да ћемо све док не култивишемо овај ум
у себи, и даље бити одушевљени, буквално, мамцима Размишљам о томе: већ чујем многе гласове
и предањем модерности. Наставићемо да замишљамо протеста — „Али, али, АЛИ...!!!“ Баците га.
себе као војнике реформисања и преобликовања моћи,
Слава Богу!!!
доносиоце добра у свет.
Да ли мислите о себи као о делу контингента
који спасава и чува Цркву?
Годинама сам радио као протестантски свештеник,
као конзервативни англиканац унутар либералне
деноминације замишљајући да ћу на овај или онај начин
спасити Цркву, да ћу бити део реформе и направити
разлику. Нисмо, али ја сам, ако хоћете, био један од
оних малих малих Господара Прстенова.
Да ли бринете о политичким/друштвеним питањима
и да ли права страна добија? Слободно наставите. То
ћете радити током целог вашег живота. Можда ће
ваша странка завладати, али опет ће касније постати
опозиција. Ове ствари се не мењају.
Од свих разних Господара Прстена које бирамо,
ниједан не ради оно што замишљамо да треба да се
уради.
Да ли желите да направите разлику у свету?
Да ли је то нешто што покреће твој живот? Бог О АУТОРУ У Српској цркви богослужбено стваралаштво у ХХ и стеченим докторатом на Философском факултету
је тај који чини разлику у свету, и он то чини веку доживело је снажан замах. С једне стране, појавио у Бечу, потом доцент, ванредни и редовни професор
Отац Стивен Фримен је протојереј у Православној
путем крста. се низ превода литургијских текстова на савремени Карловачке богословије (ова установа је у његово
цркви у САД и бивши је пастир православне цркве
Он нас није изабрао, позвао или заповедио нам да Свете Ане у Оук Риџу, Тенеси. Образовао се на српски језик, што кореспондира са његовим увођењем доба имала ранг факултета), владао је јеврејским,
мењамо свет; позвао нас је да сведочимо и стварамо Универзитету Фурман, Сибери-Вестерн и Дјук . Аутор у богослужбену праксу још од 20-их година и потоњим, грчким, латинским, француским, руским, немачким
ученике. је популарног блога Слава Богу за све и недељног ауторитетом Светог архијерејског сабора поткрепљеним и мађарским језиком. Са преводима богослужбених
подкаста Слава Богу на радију Древна вера. Његова признањем као званичног литургијског језика (1964), текстова почео је да се оглашава већ 1907. у часопису
Људи ми кажу: „Да, али ако створимо довољно а с друге – створен је доста обиман корпус нових Богословски гласник, где је у наставцима, током две
дела су превођена и објављивана у Европи и Русији.
ученика, то ће променити свет“, а ја им кажем - ако богослужбених текстова, најпре на црквенословенском, године, објавио преводе 43 псалма који се користе
ПЛАМЕНИ ЈЕЗИЦИ

је ваш фокус да промените свет, изгубићете пут. Не а потом и на српском стандардном језику. у дневном кругу богослужења. Од 1909. почиње
морате да ми верујете. Само вам кажем како јесте. објављивати преводе паримија, тропара, стихира и
ancientfaith.com Хронолошки посматрано, први преводи богослужбених
Да ли вас често хвата бес због онога што видите око целокупних служби Месопусне недеље Педесетнице
текстова на савремени српски језик припадају
себе? Ако узмете Прстен моћи, пут моћи, овај модерни (укупно 38 превода). Од његових краћих превода који
епископу бачком др Иринеју Ћирићу (1884-1955).
митолошки пут - ако узмете то, бићете углавном љута су се појавили у нашој црквеној периодици поменућемо
Даровити библиотекар Патријаршијске библиотеке
особа јер ћете бити фрустрирани. Мислићете да треба и девет молитвословља објављених од 1922. до 1943.,
у Сремским Карловцима са претходно завршеним
да урадите нешто, мислићете да други нешто треба да као и преводе 50 стихира, ирмоса, тропара, кондака и
студијама теологије на Московској духовној академији

88 89
 ЧУДО
сједалних који се поју током седмичног богослужбеног
круга (1936-1942). Епископ Иринеј Ћирић заслужан
је за појаву првих преводних богослужбених књига
на српском језику: Вечерње молитве. Нови Сад,
1922. (садржи девети час, вечерње, мало и велико
повечерје); Служба Месопусне недеље, Сремски
Карловци, 1925; Вечерња служба у Недељу свете
Педесетнице. Нови Сад, 1928. Његов најзначајнији
преводилачки подухват, без сумње, јесте књига Недеља
свете Педесетнице. Празничне службе. Ујвидек, 1942.,
у којој је заступио све поретке и неизменљиве делове
следећих служби: девети час; чин малог вечерња;
чин великог (празничног) вечерња; мало повечерје;
чин полуноћнице у недељу; чин празничног јутрења;
први, трећи, шести час; изобразитељна и Литургија
(„Ред Божанствене и свештене Литургије, онаки као
што је у Великој Цркви и у Светој Гори Атонској“, стр.
273-240). Овим преводом учињен је српској црквеној
јавности доступан целокупни дневни круг богослужења,
празнично свеноћно бденије и Златоустова Литургија.
Постхумно је објављена и Архијерејска Литургија
по белешкама блаженопочившег епископа Иринеја
Ћирића, уз коментаре епископа рaшко-призренског
Павла у листу Гласник – службени лист СПЦ, 1972,
бр. 7, стр. 171-184. Напоменућемо и да су преводи
епископа Иринеја Ћирића пропраћени и бројним
филолошким и литургичким коментарима.
Најзначајнији преводилац богослужбених текстова
на српски језик, који своју делатност отпочиње првим
интегралним преводом Златоустове Литургије (Београд,
1922) и наставља је низом обимних богослужбених
књига био је јерођакон, потоњи архимадрит др Јустин
Поповић. Од његових превода богослужбених текстова (уз
опаску да је преводио и дела светих Отаца, хагиографије,
монашке типике и др.) издвајамо: Велики требник.
Призрен, 1993. (овај превод завршен је још 1958, али
услова за његово штампање није било; машинопис је
постојао у неколико примерака који су коришћени у
манастиру Ћелије и у пракси још неколико свештеника,
поштовалаца оца Јустина); Служебник на српском
језику. Манастир Крка 1967 (машинопис) - у питању је
TRAGOM NAШIH PREDAKA
превод из 1922. који је редиговао редиговао јеромонах
Артемије Радосављевић; Божанствене Литургије.
Београд, 1978; Мали молитвеник. Манастир Ћелије,
Ваљево, 1982; Молитвеник – Каноник. Манастир
Ћелије, Ваљево, 1991. Поред тога, ава Јустин преводио
је и акатисте, каноне и молитве (акатисти у његовом
преводу обједињени су у књ. 5 Сабраних дела, Београд,
1999).
О Јустиновом методолошком приступу и односу
према превођењу богослужбеног текста може се доста
закључити на основу његовог поговора зборнику
Божанствене Литургије из 1978. Одмах ћемо напоменути
90
да је овај поговор он објавио у 84. години живота, док
је свој први превод Литургије публиковао у 28. години.
Дакле, поговором он жели да ретроспективно обухвати
и валоризује и методологију свога преводилачког
рада, и оправданост свога подухвата.
Поговор преводу Литургија Св. Јована Златоуста,
св. Василија Великог и Литургије пређеосвећених
Дарова на српски језик један је од ретких Јустинових
текстова из области литургике. Наиме, на два места
у својој Догматици православне Цркве он излаже
учење о Евхаристији и светим Тајнама, о богослужењу
и празницима, док се остатак његовог литургичког
наслеђа своди на коментаре уз преводе Литургија и
богослужења Требника, као и на краће пригодне текстове
везане за празнике). Ипак, његово стваралаштво на
овом пољу у савременој српској литургичкој мисли
окарактерисано је као „најзначајнији допринос не само
литургици, већ и литургијском животу и литургијској
свести од времена светога Саве па до данас“ (проф. др
Ненад Милошевић).
У првом делу Поговора о. Јустин излаже учење
Цркве о Евхаристији, сагласно ономе што је изложио
у трећем тому Догматике. А у другом делу, пошто је
изложио неке напомене везане за служење Литургије,
мотиве и природу својих редакторских интервенција,
он обраћа пажњу на оправданост свога преводилачког
подухвата у времену и средини у којој живи и ствара
и образлаже његова методолошка полазишта:
„Као што се живот Цркве у целости увек прелива
преко границе сваке поједине епохе, органски их
спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик:
само је онда истински народни ако је израз континуитета
и богатства оправослављене народне душе и народног
језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ,
примајући га у себе, обогати својом пуноћом, тако се
она односи и према језику тога народа: примајући га
за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и
обогаћује сопственим саборним ризницама и развија
његове богодане могућности. Црква је мерило и
народа и језика народног, никад обратно. Она никад
не раздваја и не сиромаши, напротив – увек сабира
и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати
ризницама старог, а старо обнавља живим соковима
новог (ср. Мт. 13,25)“.
Већ из овог фрагмента видимо да се о. Јустин,
просуђујући о најважнијим мерилима савременог
српског богослужбеног израза, залаже за његово
богатство, лепоту, континуитет са дотадашњим
сакралним и књижевним изразом (што је, како ћемо
показати у каснијем излагању, успешно остварио
задржавањем лексичких, творбених и синтаксичких
црквенословенизама и посезањем за архаизмима из
српске језичке баштине), као и потребом да се
ЧУДО
језиком очува целовитост српске културе, а уједно и
језичко заједништво свих који се, ма где живели, у
богослужењу служе српским језиком.
За о. Јустина, како видимо из његовог даљег
излагања, „литургијски језик увек [је] еванђелски,
псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светога,
језик богослужења и богослављења, којим се освећује и
посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик
освећује богослужбеном, литургијском употребом“.
Као методолошко полазиште у преводилачком
раду, чија је прва етапа везана за текстолошка питања
(реконструисање предлошка), друга – за интерпретацију
смисла текста и језичких јединица понаособ, а трећа за
изналажење решења смисаоно, стилски и динамички
еквивалентних оригиналу, оцу Јустину послужили су,
по сопственом признању, с једне стране, усмереност на
древно литургијско предање, а с друге - на данашњу
саборну васељенску праксу православних Цркава. За
сагледавање древног литургијског предања користио
је рукописне служебнике – руске, старосрпске и
црквенословенске, у тада доступним научним издањима
старих литургијских рукописа, али и непосредно.
Узимао је у обзир и старе штампане служебнике,
поготову старосрпске, попут познатог Служабника
Божидара Вуковића. При превођењу је консултовао и
светоотачка тумачења свете Литургије (дела Максима
Исповедника, Германа Цариградског, Николаја Кавасиле,
Симеона Солунског и Филотеја Цариградског) у жељи
да открије „древно литургијско предање“. Данашњу
саборну васељенску праксу православних Цркава отац
Јустин сагледава на основу савремених служебника
православних Цркава, а консултује и друге преводе
– новогрчке, руске, бугарске, немачке. У проницању
у смисао и значење литургијских формулација служи
се, како сам каже, и најновијим радовима руских,
грчких и српских литургичара и теолога. Различитост
приступа предлошцима у преводима из 1922. и 1978.
године и природу литургијских интервенција у овом
каснијем преводу детаљно је размотрио проф. др
Владимир Вукашиновић. За филолошку анализу за
нас је релевантна констатација овог аутора да су у
питању два различита приступа предлошцима: „У
првом случају (превод из 1922. – прим. наша) млади
Јустин преводи, узимајући постојећи текст без дубљег
преиспитивања његовог садржаја. У другом (превод
из 1978. – прим. наша), сада већ зрео богослов (а увек
отворен да чује мишљења и искуства других), он се
не устеже да интервенише и тумачи, заузима став
својим преводом“.
Сам превод литургијских текстова не би имао онај
значај који је током времена задобио да их сам отац
Јустин није ставио на богослужбену проверу. Данас,
четрдесет четири године након објављивања његовог
TRAGOM NAШIH PREDAKA
коначног превода све три Литургије, који је прихваћен
у званичном Синодском Служебнику, односно сто
година од првог превода Златоустове Литургије из
Поповићевог пера, у нашим храмовима Литургија се
углавном служи на српском стандардном језику, који
је, како показују социолингвистичка испитивања,
прихваћен од клирика и верника (вредносне ставове
и преференције савременог, односно архаичног
богослужбеног израза а почетком минуле деценије
истражила је др Ружица Бајић из Института за српски
језик САНУ ).
Обратићемо сада пажњу на језик и стил Јустиновог
превода Златоустове Литургије из 1922. Из Поговора
смо видели да је његова намера била да богослужбени
израз учини доступним рецепцији просечног верника,
опредељујући се за стандардни српски језик. Ипак, у
складу са прокламованим начелом да израз богослужења
и молитве треба да поседује континуитет и богатство
оправослављене народне душе и народног језика,
Јустин Поповић у своме преводу чува бројне лексичке,
творбене, морфолошке, синтаксичке црквенословенизме,
као и извесне архаизме.
Лексички црквенословенизми очувани у преводу
Златоустове литургије углавном се у српској средини
могу семантизовати на основу контекста или творбене
структуре, и као такви су са традуктолошког становишта
потпуно прихватљиви: благоверни (благоверни цареви
и царице), благоволети, благовољење, благорастворење
ваздуха, благоугодна Жртва, ваистину, животворни,
заблагодарити, јединородни, непостидан, обитељ
(у значењу: братство или сестринство манастира),
обиталиште (станиште, место боравишта: чуј, Господе,
из светог обиталишта свог), познање (спознаја) истине
Твоје, саздати, свештенодејство, славословити, упокојење,
премда има и оних који просечном реципијенту
остају неразумљиви: благообразни (лепи, леполики,
миловидни), вход (улазак) (учини да са нашим входом
буде вход светих Анђела), непостижан (несазнатив,
непојмљив, недокучив), оглашени (катихумени, они
који се припремају да приме крштење), преподобни
(преподобни оци и матере наше) (чин светости који се
додељује канонизованим монасима и монахињама).
Посезање за њима, као и за одређеним архаизмима
из вокабулара српског књижевног језика (освети оне
који љубе красоту дома Твога, у садањем веку), придаје
преводу тоналност узвишености и ону за сакрални
текст толико пожељну патину прошлости која упућује
на освештаност текста богослужбеном употребом. Исто
можемо рећи и за творбене црквенословенизме, као што
су придеви са префиксима пре-, све- (цсл. пре-, все-):
преукрашена, са пресветим Духом, свехвални Апостоли,
свеблажени Светитељу, именице на –ство: помени сво
епископство православних, часно презвитерство, у
Христу ђаконство, глаголи са префиксима низ-/нис-,
91
 ЧУДО
уз-/ус- (цсл. воз-/вос-): обећао си да даш оно за шта
се узмоле (за шта Те замоле), ниспошљи (пошаљи са
висине) милосрђе Твоје. Међутим, у неким случајевима
задржавање лексичких црквенословенизама није
мотивисано стилистичким разлозима: пре би се рекло
да се млади Јустин није усудио да у сакралном тексту
примени уобичајене поступке који карактеришу
идиоматско превођење – додавање, изостављање,
пермутације, трансформације, што у појединим
случајевима доводи до отежане рецепције или чак
пружа могућност погрешног семантизовања значења
лексема: да .. Дух сиђе... на предложене Дарове
(дарове постављене на свети Престо); благослови,
Владико, кадило (кадионицу); кадило приносимо
Ти (кадионицу); славослове Твоју благост (доброту);
јер си благ (добар) и човекољубив; поклонимо се и
припаднимо Христу (паднимо ничице пред Христом);
у Светима почиваш (обитаваш, пребиваш, боравиш);
да предстанем Престолу Твом (да станем пред Престо
Твој); Да нас избави од нужде (нужности); тма Анђела
(неизбројиво мноштво Анђела); тридневнога Васкрсења
(Васкрсења које се догодило у трећи дан); љуто Те
огорчише (веома Те ражалостише); избавио си нас...
од клетве законске (од заклетве под којом смо били
под Законом – мисли се на старозаветне норме). Није
било потребе ни за чувањем одређених морфолошких
облика и синтаксичких конструкција које су стране
савременом српском језичком изразу или се одликују
ниском фреквентношћу: Тебе, Богородицу... Матер
Бога нашега (Мати); благодарив и благословив,
осветив, преломив (заблагодаривши и благословивши,
осветивши, преломивши), Христос истинити Бог наш
... да нас помилује и спасе; да те помене Господ Бог у
Царству своме; да управи Господ кораке Твоје; да буду
милости великога Бога и Спаса нашега са свима вама.
Својим преводом из 1922. Јустин Поповић поставио
је темељ за даљи рад на превођењу богослужбених
текстова у српској средини. У послератном раздобљу
својим преводима истаћи ће се јеромонах Дамаскин
Давидовић (Паримије које се читају у току Великог
поста на пређеосвећеним Литургијама. Београд,
TRAGOM NAШIH PREDAKA
1975), проф. др Емилијан Чарнић (Чин свештене и
божанствене Литургије св. Јована Златоуста. Диселдорф,
1976; Псалтир. Крагујевац, 1977; Паримије. Краљево,
1980; Апостол (за недеље и празнике). Вршац, 1981;
Требник. Крагујевац, 1983; Велики канон св. Андрије
Критског. Крагујевац, 1984. и Часослов. Крагујевац,
1986, протојереј др Матеја Матејић (Божанствена
Литургија светог апостола Јакова брата Божијег и
првог епископа јерусалимског. Вршац, 1992), епископ
Хризостом Столић (Литургија Пређеосвећених Дарова
светога апостола Јакова брата Божијег. Вршац, 1996.
Књ. 1: среда четврте недеље Великог поста; Књ. 2:
92
ЧУДО
TRAGOM NAШIH PREDAKA
Велики понедељак; Књ. 3: Велики уторак; Књ. 4:
Велика среда; Божанска Литургија светога апостола
Марка. Вршац, 1998; Литургија Апостолских установа. ПРОСЛАВЉАЊЕ ВАСКРСА 1913 -1918
Краљево, 2006.), епископ др Атанасије Јевтић (Псалтир
са девет библијских песама. Врњачка Бања, 2000;
Паримејник. Требиње – Врњачка Бања, 2000; Часослов.
Јереј Стеван Стефановић
Београд, 2007. (користиће се док се не појави нови текст
Као народ посебно смо склони мишљењу да је Међутим, да ли је наше време заиста најтеже?
званичног превода Комисије САС СПЦ); Божанствена
тренутно искушење кроз које пролазимо најтеже, да су
Литургија светог апостола Јакова брата Божијег и Не морамо ићи у далеку прошлост. Вратимо се
ова времена најстрашнија, а државне власти најгоре.
првог епископа јерусалимског (Београд – Требиње само стотинак година раније, на Васкрс прослављен
Овакво мишљење било је доминантно последњих две
2007) и др Артемије Радосављевић (Посни триод. на пример 1916. године.
стотине година.
Света велика седмица – страсна. Косовска Грачаница,
1913. године Србија је била у Првом балканском
2008). Ипак, најширу распрострањеност добила су Имали смо пандемију ковида и празне Цркве за
рату, након Кумановске битке, највеће битке нашег
синодална издања превода богослужбених књига, као Васкрс 2020. Данас, имамо рат у Украјини и претње
времена, у којој је српска војска победила турску у
што су: Еванђеље на српском језику за богослужбену глобалним, светским сукобима, претње светском
јесен 1912. Следи пролеће на фронту и нови окршаји
употребу. Земун, 1977; Служебник. Превод Комисије енергетском кризом, инфлацијом, сиромаштвом,
Срба и Турака.
САС СПЦ. Београд, 1986; Служебник. Превод Комисије и на крају, претње да ће у западном свету доћи до
САС СПЦ. Београд, 1998; Служебник. Превод Комисије несташица хране. Већ 1914. године, Васкрс је прослављен тријумфално.
САС СПЦ. Београд, 2007; Свештена књига Апостол.
Текстови апостолских читања – превод Комисије САС
СПЦ; превод прокимена и стихова – еп. Атанасије
Јевтић. Београд, 2011). Такође ваља споменути изузетан
допринос епископа Хризостома Столића приређивању
и објављивању богослужбених књига на српском језику:
Апостол – како се чита свакога дана по седмицама.
Краљево, 2003; Свето Јеванђеље – како се чита сваког
дана по седмицама. Врутци, 2005; Жички и Студенички
минеј: септембар – август. Т. 1-12. Краљево, 2006. (у
текст минеја, који је доминантно црквенословенски,
укључене су и службе на српском језику).
Јустин Поповић, како видимо, својим преводилачким
подухватом вишеструко је задужио српску културу:
прво, тиме што је понудио пионирски превод
Златоустове Литургије на српски стандардни језик,
друго, тиме што је испод његовог пера изашао обиман
корпус богослужбених превода, и особито тиме што
је његов превод из 1922., узоран у језичко-стилском и
традуктолошком погледу, конституисао наш сакрални
израз, а његов Поговор из 1978. поставио методолошки
оријентир за даљи рад на превођењу сакралних
текстова - свештено дело утврђено на камену што
су га пре 1150 година у темеље словенске културе и
духовности узидали словенски Првоапостоли.
93
 ЧУДО
Први пут на ослобођеном Косову. Краљ Александар
Карађорђевић, присуствовао је литургији у Грачаници
и попут православних монарха из старине, причестио
се заједно са епископима и свештеницима, директно
из златног путира, који је сам даривао Грачаници.
Ослобођени су Стара Србија, Косово и Метохија,
Македонија и Рашка област. Одлуком великих сила
српска војска је напустила своје положаје у Северној
Албанији и на јадранској обали које је такође тријумфално
ослободила. Национална свест и патриотизам били
су на највећем могућем нивоу.
На насловној страни "Политике", објављеној на
Велики петак 1914. године писало је: „...и наше је
васкрснуће почело драга браћо, и наш Ускрс ће морати
ускоро доћи. Ново жртвовано семе наше нације које су
својим лешевима по Тракији, Маћедонији и Албанији
посејала браћа наша, учиниће да скоро, можда и врло
скоро и ми славимо потпун национални Васкрс...“
Међутим, до васкрса се имало чекати, убрзо наилази
и ново страдање...
Већ неколико месеци после тријумфално
проведеног Васкрса 1914. године, Краљевина Србија
бива нападнута од стране Аустроугарске монархије,
након тога Русија објављује рат Бечу и тако почиње
Први светски рат. Офанзива и окупација Краљевине
Србије заустављена је у самом почетку. Српска победа
у Церској бици представља прву победу савезника из
Првог светског рата против Аустроугарске и Немачке.
Након победе на Церу, следи и победа на Колубари,
и након ових славних битака, страних војника није
било у Србији све до октобра 1915. године.
Међутим, одмах по завршетку Битке на Сувобору,
Србију напада још један, невидљиви непријатељ, као
и данас. Био је то пегави тифус. Велика епидемија
пегавог тифуса избија у Србији у зиму 1914. на 1915.
годину. У Србији оболева пола милиона људи, а по
званичним подацима умире око 150000, што је тридесет
процената оболелих. Епидемија је контролисана
онолико колико је здравствени систем у Краљевини
TRAGOM NAШIH PREDAKA
Србији у ратом опустошеној држави то могао да учини.
Епидемија је трајала од децембра четрнаесте до маја
1915. Када је епидемија достизала врхунац, дневно је
умирало стотину лица.
Град Ваљево, био је затворен, претворен у болницу.
Васкрс је слављен у карантинима, и здрави људи нису
излазили из својих кућа.
Почетком октобра 1915. године из правца Новог
Београда и Земуна почиње нова офанзива на Србију,
аустроугарску и немачку војску од преко 800,000 људи
предводи фелдмаршал Август Фон Мекензи, који
се те 1915. године прославио победама на источном
фронту. У исто време, јужну, источну и југоисточну
94
Србију нападају Бугари, који продиру готово до Ниша,
и онемогућују повлачење српске војске према Солуну,
освајајући Скопље.
Петог и шестог октобра је бомбардован и сравњен са
земљом Београд, на који је испаљено 30000 пројектила
(33. пут у својој историји). У двадесетом веку биће
бомбардован још три пута, од тога такође за Васрс
1944. и за Васкрс 1999. Од укупно 36 бомбардовања,
шест пута је сравњен са земљом. И још увек постоји.
Ниједан град на свету није претрпео толико разарања
и страдања, а да је и даље ту. Ово чини Београд
најлепшим и највећим градом на свету.
Седмог октобра непријатељи прелазе реке Саву
и Дунав. Српска одбрана налазила се на положајима
данашње Аде Циганлије. Код Небојшине куле искрцава
се Осми аустроугарски корпус, браниоци Београда
потискују освајаче у реку, али су непријатељи далеко,
далеко бројнији, двадесет наших батаљона, напало је
130 непријатељских батаљона. Наших људи је било
једва толико да покријемо фронт који се пружао на
педесетак километара од Београда према Остружници
и даље на запад. Резерве готово и да није било. Заједно
са Београдом, нападнуто је и Смедерево.
Влада Србије се тада налази у Нишу, који је ратна
престоница Србије још од 1914. Никола Пашић и
министри сматрају да ће им се савезници придружити
и одлучује да пружи максимални отпор окупатору.
Уместо савезничке, француске војске, у Ниш стиже
бугарска војска. Иако савезници још од септембра
знају да се спрема напад Немачке, Аустроугарске и
Бугарске на Србију, одлучују да нам не помогну. Један
за другим, падају Шабац, Ваљево, Бугари освајају
Пирот, Ниш, Лесковац.
Српска војска и народ избегавају опкољавање,
повлаче се из Краљева на Косово и доноси се одлука
о стратешком повлачењу кроз Албанију, ради спајања
са савезничким војскама. Повлачио се и обичан народ,
мајке са малом децом, чиновници, нешто француских
и енглеских морнара који су учествовали у одбрани
Београда.
Док се народ и војска повлаче ибарском долином,
краљ Петар Карађорђевић је у Багрдану, код Јагодине, у
првим линијама фронта. Бранио је одступницу српској
војсци, са Павлом Јуришићем Штурмом и Трећом
армијом, северну одступницу штити Живојин Мишић
са Трећом армијом. Источни бок држе Друга армија и
тимочка војска која је годину дана раније извојевала
победу на Церу, предвођена Степом Степановићем.
Повлачење није било стихијско, већ планско, између
осталог, јер је војска чувала одступницу цивилима.
Српска војска и народ стижу до манастира Студеница.
Студенички монаси узимају кивот са моштима светог
ЧУДО
краља Стефана Првовенчаног и повлаче се ка Косову
са њим, као симболом српске државности. Ово није
прво измештање моштију српског краља, првог из
светородне династије Немањића. Током Кочине крајине
у деветнаестом веку, Карађорђе тада као аустријски
војник, прати мошти Стефана Првовенчаног у збег из
Србије у Срем, у фрушкогорски манастир Крушедол.
Ово је био и лични мотив Карађорђу. Када је подизао
устанак против Турака, на заставе је ставио иконе
Стефана Првовенчаног, показујући тиме да се не буни
само против дахија, већ да обнавља српску државу,
српску државност.
На седници четвртог новембра у Рашкој, влада
доноси одлуку да нема капитулације, нема сепаратног
мира, већ да је време да се војска повуче. Војвода
Путник говори да је војска спремна за повлачење
чак и преко Албаније. Регент Александар стиже на
Косово и помишља, хоће ли се овде сломити и српска
модерна држава, попут српске средњовековне. Штаб
се повлачи постепено са народом, из Ниша у Краљево,
па долином Ибра у Рашку, Косовску Митровицу и на
крају у Призрен.
Након Призрена, српска војска и народ почињу
повлачење преко Албаније у неколико колона. Од
Призрена преко Албаније до Скадра, повлачиће се
краљ, регент, влада, врховна команда и мањи део
војске. Највећи део војске, кренуће из Пећи, преко
Проклетија и Црне Горе, до Скадра. Последњи пут
окупљена на Газиместану, попришту славне Косовске
битке из 1389. српска војска се окупља тек на Крфу.
Када су Аустроугари били на само осам километара
од Призрена, са последњим војницима повлачи се и
стари краљ, сакривши своју круну у згради Призренске
богословије.
Бранислав Нушић, сведок ових догађаја, каже да
му је Пећ личила на гробницу, а да су улицама ходале
сенке бивших људи. На улицама су гореле ватре,
спаљивали су се поверљива документација и архиви.
Пре напуштања отаџбине, српски војници су узимали
по шаку своје земље и стављали је у недра, у џепове.
Степа Степановић се са Другом армијом повлачи
долином реке Бистрице, пењући се на планину Чакор.
Прелазе превој висок 1800 метара, при температури
од минус двадесет. Планинских стаза нема, онај који
би напустио утабани пут којим су војници пре њега
прошли, умро би од смрзавања. Војска је очекивала
помоћ од локалног становништва у планинама Црне
Горе. Међутим, ова помоћ је изостала, једноставно,
сељаци нису имали довољно хране ни за себе. И даље
се војска пробијала и кроз народне збегове. Српски
војници били су гладни, промрзли и уморни. Колона
је била толико дуга, да је, по речима нашег највећег
TRAGOM NAШIH PREDAKA
историчара, Милоша Ковића, у тренутку када је чело
стигло у Подгорицу, зачеље тек кретало из Андријевице.
Тада се борбе из Србије селе у Црну Гору, током
пуна два месеца, две српске војске чувају оступницу,
да би се главнина војске и цивила повукла. Једна под
командом Живојина Мишића, друга под командом
сердара Јанка. Врхунац отпора окупацији српског
народа у Црној Гори био је у Бици на Мојковцу.
Захваљујући овој победи српски народ и војска су
успели да се повуку. У народу је остала запамћена
изрека: "Да није било Божића на Мојковцу, не би било
ни Ускрса на Кајмакчалану."
Дрим је наша војска прешла преко чувеног
Везировог моста, који је био залеђен и толико стрм,
да су се војници четвороношке пели уз њега, са старим
војводом Радомиром Путником, кога су војници носили.
Током спуштања, коњи и војници су упадали у ледени
Дрим. Људи су умирали, најпре од хладноће, али и
болести, умора и глади. Планине су негостољубиве, нема
заклона, а ни хране, поред оштре зиме Срби страдају
и од заседа непријатељски расположеног локалног
албанског становништва. У нижим пределима пада
суснежица и путеви су мокри, а у вишим пределима
снежни сметови су два метра висине. Опанака давно
нема на ногама, људи умотавају ноге у крпе, говоре
међу собом, ако не знаш где је пут, погледај где леже
мртви српски војници. У најнепроходнијим деловима
пута прелази се једва десетак километара дневно.
Током повлачења кроз Албанску голготу, у албанским
и црногорским планинама животе је изгубило преко
20000 људи. Са војском и народом, Албанију је прешао
и стари краљ Петар Карађорђевић, са воловима, колико
је могло, а кроз планине пешке, као и регент Александар
Карађорђевић, који се током пута и разболео и био
је оперисан. Регент се никада није потпуно опоравио
од преласка албанских планина. Као последица ових
болести, чак и када је убијен у Марсеју, краљ је био
тешко болестан и имао једва 49 килограма.
У граду Скадру где је била привремено смештена
српска војска, избеглице и команда, нема хране коју
су обећали савезници. Људи умиру од глади, свуда
по улици су лешеви коња, војници се крију испод
стреха од кише, сва врата су им затворена, капци на
прозорима спуштени.
На Светом Јовану Медовском су први пут видели
море, педесетак километара јужно од Скадра. Савезничка
војска никада није стигла до Светог Јована Медовског,
овај пут не својом кривицом. Због близине Котора,
сваки други брод који је требало да уплови у залив,
био је потопљен. Између осталих, и брод са четири
хиљаде црногорских добровољаца који су дошли из
Америке. Никада не можемо бити сигурни у број
95
 ЧУДО
умрлих Срба у овој луци, умирали су ујутру, животи
су се гасили крај угашених ватри, сахрањивани су у
камењу или у чамцима који би били пуштани да се
отисну у пучину.
Регент Александар тад у помоћ зове руског
императора Николаја II Романова, пише му писмо
18. децембра. Николај му одмах одговара, дивећи
се храбрости српске војске и народа и обећава му
васкрс српске државе. Уз то, руски император прети
савезницима да ће иступити из рата, ако се хитно не
помогне српској војсци. Српска војска тако добија
помоћ савезника, али много јужније, тако да сви
крећу у још један марш, 240 километара даље, преко
мочварног терена западне Албаније.
Једва четрдесетак километара пута је било
проходно, остало су биле баруштине, војници су ходали
кроз воду, блато и глиб. По сведочанствима војника,
живи су ходили по телима умрлих другова, браће
сабораца да не би газили у воду. Када су наишли на
реку Мат, коју је требало да пређу, Срби су узвикнули:
"Морава!" Подсетила их је на њихову реку, на њихов
родни крај, понадали су се да су близу куће. У тешким
боловима, заједно са својим војницима, реку је
преко импровизованих скела прешао и Александар
Карађорђевић.
Последња колона српске војске, која се кретала
трећим правцем повлачења била је Тимочка дивизија,
међу којима је било и двојице мојих прадедова. Тимочани
су у повлачење кренули заједно са регрутима, који
још увек нису прошли ни војну обуку, голобрадим
младићима од седамнаест година, међу којима је
такође био мој трећи прадеда. Уз пут су пекли кожу
са својих опанака и јели је да не би умрли од глади.
Од тридесет и три хиљаде војника колико је кренуло
овом, најопаснијом маршрутом, на Крф стиже једва
једанаест хиљада људи.
У Валону српски војници улазе марширајући у две
колене, под исцепаним заставама српске краљевине.
Исцрпљени и уморни од марша, и овде, у последњој
TRAGOM NAШIH PREDAKA
тачки албанске голготе Срби умиру. Сахрањивани
су у песку, непосредно уз морску обалу. Временом,
море открива посмртне остатке српских витезова и
током 1916. и 1917. италијански војници их сахрањују
у заједничку гробницу, спомен костурницу. У Другом
светском рату ова костурница је уништена и данас
нема ниједног трага српских гробова у Арти и Валони.
Умрли Срби су стављани на гомиле, које су биле
више од просечне висине човека, а дуже од десет метара.
Из Валоне српски војници, њих готово 160000
долазе бродићима на Крф. Срби су евакуисани у периоду
од 26. јануара до 5. априла, када је у италијански
96
брод укрцан последњи српски војник. При доласку
главнине српске војске на Крф, француски војници
их дочекују свирајући српску химну, из хиљаде грла
чује се: "Боже спаси, Боже брани, српског краља,
српски род…" Француски војници плачу. Описујући
српске војнике, савезнички официри говоре да су то
више костури него људи, поједини од њих одрасли
мушкарци у двадесетим и тридесетим годинама, тешки
су између тридесет и четрдесет килограма. Они чији
су животи угрожени, превезени су на острво Видо.
Широм Крфа, направљено је 27 српских војничких
гробаља. Крајем тридесетих година, ова гробља су
есхумирана, а посмртни остаци су сахрањени на Виду.
На Крфу је умрло 7000 српских војника. Укупно,
током албанске голготе, умрло је 77455 српских војника
и око 140000 цивила.
На Крфу је 1916. прослављен Васкрс.
Скривени међу стогодишњим маслињацима, уз
топлу климу и редовну храну, после само неколико
месеци, српски војници бивају потпуно опорављени.
Тада настаје најлепша српска песма: "Тамо далеко".
Кнез Трубецки је написао тада да је препород српске
војске обећавао и васкрс српске државе.
Опорављени, српски војници пробијају Солунски
фронт, после само годину и по дана, улазе у своју
домовину на Кајмакчалану, и ослобађају читав простор
бивше Југославије. Прелазе у маршу 750 километара
да би прославили Васкрс са својим породицама које
нису видели четири године.
Када помислите да вам је тешко и да живите у
најстрашнијим и последњим временима, сетите се
својих прадедова и њихових подвига, без којих ни
нас не би било.
Опростите нам, наши свети преци.
ЧУДО
БЛАГОТИН
Археолог Владимир Стојковић
У селу Пољна недалеко од Трстеника налази се један
од најзначајнијих археолошких локалитета - Благотин.
Место где су се спојили духовно и световно. Насеље које
је било претеча данашњих пољопривредних центара,
не само у нашој земљи, него и на подручју целе Европе.
Истраживања овог неолитског налазишта вршена
су деведесетих година прошлог века. Археолошки
тим предводио је бриљантни др Светозар Станковић
Нани, који нас је нажалост прерано напустио и
који је најзаслужнији за досадашња сазнања о овом
необичном месту.
Насеље Благотин карактеристично је и због своје
сакралне намене. Наиме, у самом насељу откривен
је и храм. До тада, када говоримо о неолиту, храм се
искључиво налазио у склопу куће, као дом кућног
божанства. Међутим у благотинском насељу храм је
откривен као посебна институција, одвојени објекат.
Овај храм налазио се на централном тргу насеља, чији је
пречник износио 30м. У најранијој фази (6000 година
пре Христа) подигнут је олтар на коме се налазила
разбијена лобања јелена. Јелен је поштован још у
периоду палеолита, тако да се таква пракса наставила
и током неолита. Јелен је познат као животиња којој
након што одбаци рогове, почињу да расту нови. Тако
да је неолитски човек у јелену видео симболику новог
живота, живота без смрти, тј. вечног живота.
Из каснијих фаза олтара овог храма откривене
су бројне кости животиња, као и фрагменти култно-
разбијеног посуђа. Животиње које су жртвоване на
олтару, биле су женског пола или изузетно младе
јединке.
Откривен је читав низ предмета (жртвеници,
посуде, различити амулети култне намене). Пронађено
је петнаестак модела зрна пшенице, величине од 7 до
12цм. На једном од ових модела пшенице приказана
је основа храма, као и објекти у непосредној близини.
Ради се о урбанистичком плану трга благотинског
насеља. Ово је највероватније и најстарији откривени
детаљни урбанистички план на свету.
Једно од најзначајнијих открића овог локалитета
су свакако скулптуре две богиње. Оне су имале
изразито наглашени глутеи и стилизоване скраћене
ноге. На глутее се надовезивао труп, што је уобичајена
иконографија код неолитске пластике. Снажни глутеи
указују на жену (прародитељицу), жену од које је све
настало и од које све почиње. Међутим на крају трупа
глава није била женска, већ се ради о највероватније
стилизованој глави јелена, облика издуженог темена.
Тако да у једној скулптури имамо спој мушког
TRAGOM NAШIH PREDAKA
и женског принципа.
По сведочењу житеља Пољне након што су скулптуре
пренете у Београд ради даљег истраживања, наступила
је суша. Тек након четрдесет девет дана, пошто су
поново враћене на локалитет, почела је да пада киша.
Култ пшенице је изузетно битан за Благотин.
То не чуди, с обзиром да се неолитски човек први
бавио земљорадњом, узгајањем пшенице, па и њеним
складиштењем током зиме. Можемо слободно рећи да је
овде настао европски сеоски живот. Пољопривредници
који су дошли из медитеранског појаса у овом крају
су посејали "семе пољопривреде". Након 500 до 1000
година пољопривреда се из ових крајева проширила
даље ка западу, све до Холандије.У благотинском
насељу откривене су бројне пољопривредне алатке
(рала, мотике и сл.). Оне су углавном израђене од
животињских костију.
Дакле, ради се о доста великом насељу за тај период.
Без претеривања реч је о "неолитској метрополи".
Површине око једног хектара, са преко сто стамбених
објеката, међусобно повезаних добрим комуникацијама.
Све оне, водиле су ка тргу. По изгледу објеката и
предмета откривених у њима, може се закључити да
је најбогатији слој становништва живео уз сам трг.
На периферији насеља налазиле су се скромније куће
благотинских радника. Материјал коришћен за израду
предмета у овом насељу, импортован је из различитих
крајева (Косово, црноморска регија итд.).
Насеље није имало никакве бедеме, ровове, палисаде
и сл. Било је потпуно отворено, па и не чуди што га
називају и "градом добрих људи". Један град, који је
имао своје светилиште, излаз на реку, домаћинства у
којима су живеле по две генерације. Врло је могуће да
је Благотин био одређени религијски центар Балкана
у оно време.
Нажалост, истражено је свега 2-3% овог локалитета.
Ово насеље и људи који су живели у њему заслужују
много више. Семе људскости и доброте, које су оставили
и посејали ови људи, остаје нама, да га продрмамо,
залијемо и пробудимо у свима нама.
97
 ЧУДО
БЕОГРАД КАКВОГ ВИШЕ НЕМА
Академик Марија Јакшић
Како је било лепо бити дете. Тада!
Ах… какво је то време било Лето Господње 1950 и
неке, а Београд заогрнут плишаним плаштом мирише
на булеварске липе и кестење. Људи се топло и срдачно
поздрављају у пролазу, на повратку са пијаца, носећи у
рукама зембиље из којих вири флаша млека, паприка
и по нека главица купуса.
Обавезно би се у другој руци нашао и букет белих
рада. А ако би била недеља, биле би ту и хризантеме.
Сунце милује ресторанске баште, док се лето на
очиглед Београда облачи у рану јесен. Безбрижна
дечица се испред својих зграда играју лоптом. У то
време највећим изумом забаве, под будним оком својих
брижних бака. Како је било лепо бити дете, тада!
Шуге и жмурке су биле резервисане за оне мало
старије, док не падне први мрак. Цика и раздраганост,
тада се нису смишљале, нити су се изнуђивале из
дрвених кутија тадашњих првих телевизора. Веселост
је у деци расла, сама од себе.
Боравила је у тој младости, која је чекала да одрасте.
KUTAK ZA KULTURU
Све је некако било невино и наивно. Крала се само
лепота. Пољупцима. И то на углу неке улице. Нежно,
у пролазу, до гимназије, водећи рачуна да не буде
баш на очиглед родитељских доушника. Наравно из
најплеменитијих побуда. Крала се и по која кајсија из
суседног дворишта, док још не би била сасвим зрела.
Тек толико, да се провери колико је ко порастао од
прошле године.
98
Пажљивијем посматрачу тог времена није могао
промаћи и по који пожуднији поглед згодног младог
комшије из тек купљеног фолцвагена, док би она, онако
млада и лепа, наслоњена на свој прозор, маштала о
свом принцу на белом коњу. Да јој се могло завирити у
мисли, можда би видели да је и сањарила баш о њему.
Они којима би срећа била наклоњена, можда би
о сазнањима из љубавног живота, понешто и успели
да извуку од старијег брата, који је био вољан да
укратко исприча своју интиму млађем од себе. Више
себе ради. Тада би обавезно ауторитетом старијег,
уцењивао тог дерана, младог радозналка. Од њега
би тражио намештање кревета и чишћење његових
најновијих ципела. Међу другарима, знало је бити
помало и хвалисања по ћошковима. Била су то нека
прећутна улична правила. Јер, у то доба у крају,
већину су чиниле добре девојке. Било је природно да
су оне обавезно морале бити нечије сестре. Строго се
водило рачуна, да се ту, међу момцима, не поткраде
каква нехотична, момачка, непристојна инсинуација.
А ако би се то, недајбоже, случајно догодило, морала
је тада да проради братовљева песница. Она је била
врло тешка. У нос би полетела чак, само због безазлено
изговорене речи, неког мангупчића у настајању. А
због озбиљних увреда, сестрина част би се бранила
ако затреба и животом.
Наравно да је у то доба, сваки крај морао имати и
по неку несретницу, која би постала по мало свачија,
а суштински ничија. Она обично није имала брата, а
често није имала ни оца да њену част чува и брани, да
ЧУДО
јој „перо на главу не падне“. Те девојке су преносиле
и шириле видике доживљене у сањалачком свету
младића, из немогућег, у могући свет јаве. Јер су
те, ничије девојке, а помало свачије, својим телом,
момачке жеље претварале у стварност.
И тада се знало да свет одраслих, без њих, не би могао
ни да се замисли. Али пошто су биле малобројне, нису
се лако заборављале. Ма колико јавно не признавали
чињеницу, оне су биле вољене на посебан начин.
Вољене, не довољно за заједнички живот до гроба. Али
за тајне мушке разговоре у евоцирању младалачких
успомена, сећања на њих била су неизбежна.
Беше то време када мушкарци нису били само
мушкарци! Они су били мушкарчине! Јер, тада се
билдовало цепајући дрва за зиму, уносећи их у подрум
по очевом наређењу. Или, доносећи мајци пуне цегере
са оближње пијаце. Породица је била скромна Цкрва
у којој би се мајке макар кришом Богу молиле да им
Он децу и скромни дом, од недаћа сачува. Библија се
кришом читала, али се Хришћански живело. У немању
се постило и кад је требало, а и када се морало, али се
зато на љубави није штедело. Кућа, ма како скромна
била, ако је имала дечију грају и смех, постајала би за
родитеље најлепша концерна дворана. Тада није било
обавезно знати енглески, али је било обавезно одгајати
децу у добре људе. А као највиши чин родитељског
успеха био би да им деца љубав узврате, не напуштајући
никада место свог рођења, а њих, оставе саме. Да
Београд остављају само на по који дан, како би му се
обавезно, увек, поново вратили.
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
КУЛТУРА И КУЛТ
КАФАНЕ У СРБА
Александар Марић
Када овај текст дође до људи који су ми блиски
и познају ме, боље него што и себе самога познајем,
зачудиће се овом подухвату, предузимању да тумачим,
разјашњавам кафану и њен култ у нашем народу. Мада,
као и сваки човек са ових простора имам искуства
кафанске атмосфере. Кафане су за моју генерацију,
која је ступала у активни друштвени живот почетком
деведесетих прошлог века, већ била још увек реликт
прошлости (или нам се само тако чинило). Оно што
је нас занимало и шта нас је мамило то су већ били
урбано сређени кафеи, популарно кафићи, који су зарад
свог модерног, и увелико отуђеног духа, жртвовали
много од атмосфере традиционалних кафана. Поред
кафеа, то су биле и дискотеке, ако и клубови посебне
врсте, да не говоримо о стриптиз баровима, који су
ницали на све стране, због великог прилива девојака
из бившег Источног блока. Што смо се више везивали
за рокенрол, и његове таласе, у ствари што смо више
бежали од народне музике и свега онога што та музика
са собом носи, удаљавали смо се и од кафана.
Али ако бих се вратио корак уназад, у рану
адолесценцију, изласке са родитељима на ћевапе
или друге врсте роштиља, излете поред којих је увек
било објеката које бисмо могли назвати кафанама,
онда би карирани столњаци, униформне пепељаре
са плавом или црвеном шаром могле да буду права
импресија, која треба да прожме овај поглед. Али ту
је и телевизија, биоскоп, позориште. Описујући нека
прошла времена наше филмаџије смештале су многе
сцене у кафане. Ту су се дешавали многи интересантни
моменти, Паја и Јаре једу, један три тањира пасуља,
други празан сендвич, Мија Алексић маестрално
пева „У пустињи чувао сам свиње“, Силвана пева
о неоствареној љубави, београдска екипа Јагода у
грлу, на једном сплаву доживљава свој патос уз песму
цигана „О, младости, Отац на службеном путу мува
омладинке у Бањи Ковиљачи за столом уз пиће, да не
помињемо атмосферу из филма Живот је леп који се
цео дешава у кафани и осцилира од раја до пакла…
И све је то та кафанска атмосфера. Да не говоримо
да је наш краљ кафана Тома Здравковић деловао и
црпео сву инспирацију у кафани њеном мистичном
организму. Дошли смо до те речи мистика, што би
уз кафану логично, само на први поглед, градила
оксиморон, али…
Шта чини кафану? Објекат, идеја самог
власника, мени, музика, ентеријер? Да све то,
99
 ЧУДО
али и још једна компонента: људи. Где год се човек
појави све што је у њему иде заједно са њим. Тело,
душа, дух, сва његова историја, порекло, образовање,
намера, енергија… Мада се ми трудимо да се за сваку
прилику припремимо, када смо у цркви гледамо да не
будемо баш упадљиви, трудимо се да се унизимо пред
Богом, пред красотом храма, божанственом песмом, и
трудимо се да све мисли заједнички упутимо Творцу.
За излазак, кафану пак, ствар је нешто другачија, али
ипак зависи од много фактора. Неки се диче својим
богатством чашћавајући присутне, неко се надвикује са
музиком, неко самује, неко другује… Али све то чини
кафанску атмосферу, али када гледамо то као на једну
привремену заједницу људи можемо слободно рећи и
тајни организам. Тај организам поред поретка у самој
кафани који дефинише сама природа угоститељског
објекта, да ли се у њему само пије јутарња кафа, чашица
љуте, свраћа ради одмора у току пута или се једе роштиљ
или су на менију светска јела и вина са заштићеним
пореклом. То умногоме одређује и овај организам.
Одређује која ће класа људи ту неко време обитавати,
има ли елемената за стварање у различитим видовима
уметности, воде дебате философске, политичке, склапају
послови, кују тајни планови и завере, окупљају људи
из подземља или се просто забавља уз разне видове
забаве од којих су неки уживање у музици и интимном
друштву, а други подлегање страстима коцке, лаких
еротских веза… Све ово потврђују и стихови „Кафана
KUTAK ZA KULTURU
је моја судбина, она ме је себи узела“, „И тебе сам сит
кафано, дабогда се запалила“ и многе друге које говоре
о снази и надмоћности тог организма над јединком,
индивидуом.
Али посматрајући кафану као један вид друштвеног
живота, који се зачео око испијања кафе негде у Персији,
а нама дошао са Османлијама у 16. веку, како су неки
100
озбиљни истраживачи утврдили, можемо рећи да је у
суштини главни састојак, поред кафе, разговор. Размена
речи, опредмећених мисли, синтеза новог, скоро
непоновљивог тока суштина. Да, може се разговарати,
на састанцима предузећа или политичке организације,
али они имају свој протокол, ограничено трајање,
одређене теме. Може се разговарати у службеним
просторијама, али ту су улоге подељене на грађане и
чиновнике, и ту нема краја надмудривању, али само
у сфери и природи институције. На факултетима, у
чекаоницама железничким, аутобуским, болничким…
Али најопуштеније и најслободније се може разговарати
у кафани уз кафу, и још понешто. Баш елемент
опуштености, дозвољава да се саговорници, како
време пролази, све више отварају један према другоме.
Због тога је и атмосфера кафане била коришћена за
сценографије филмова, позоришних представа као што
је и недавно (поново) постављена драма Љубомира
Симовића, у режији Јагоша Марковића у Југословенком
драмском, Чудо у Шаргану. Ево, изненада уз кафу,
стигосмо и до чуда. Ако откријемо читаоцу, да је Шарган
у Симовићевој драми уствари име једне кафане у којој
се све довија. Можемо све превести у чудо у кафани.
Да ли је могуће чудо у кафани? Јесте. Зато што су
сви предуслови ту, и тајна и мистични организам и
најмистериознији и најчуднији и необјашњиви створ
човек. Човек који својом датошћу ствара све око себе,
али се некада и преда пред сопственим створењем и
делом и нажалост утопи у њему своје биће.
У завршници овог текста седим испред краљевачке
кафане Париз, у којој је почетком 20. века била прва
читаоница, гледам на Трг српских ратника, који је
кружног облика. Некада пре 140 година, овај трг је
био без споменика српским јунацима и био је прави
трг, што би Италијани рекли пјаца, а наши људи
пијаца (трговиште). Седим баш пред кафаном, у којој
је Милан Обреновић одсео и вероватно и кафу попио,
после крунисања у манастиру Жича 1882. године
и вероватно после државничких обавеза и строгих
обреда крунисања, у опуштености атмосфере дошао на
идеју да место крај Жиче, Карановац, које је још увек
носило име из турског периода, преименује у Краљево.
Ето шта све кафана може, а и ако не може, може да
створи, кроз мирис кафе и још понеке ароме, легенду
која живи.
ЧУДО
ИМА ЛИ ЖИТА У
КУКОЉУ ?
Никола Трифић
Има!
Пре било каквих тежих пролога, дубоких и трауматичних
израза и фраза, можда је најбоље рећи једно просто:
има. Обична реч – као утеха и као мотивација, као
молитва, али и као потенцијално спасење света који
или клизи ка свом дну – или се на том тврдом и чврстом
тлу, по имену „дно“ већ налази. Дно, није и не може
бити ничија домовина, ничија обећана земља, ничији
сан или идеал. Ипак, то дно није ни пука асоцијација
или алузија на наше стање - напротив! Оно је факт.
Готово рендгенска слика људи и друштва 21. века,
поготово људи и друштва наслоњених на западну,
односно на европску цивилизацију. Шта се десило
са људима цивилизације којој и сами припадамо? Да
ли је данас западни човек – европски човек, на путу
да постане само високософистицирана животиња?
Зашто је данас преображај људи у човека, у мисаоно и
духовно биће – у биће слободе и љубави толико тешко
и непопуларно? И најзад: где је решење?
Драги пријатељи: овај текст је једно наглас
размишљање о делу могућих узрока нашег цивилизацијског
посртања. Текст о нама и изопаченој слици нас
самих. О хедонизму као нашем духовном оболењу -
и деградацији „човека интелектуалца“ као једној од
рефлексија наше порозности и губитка наше суштине.
Кукоља је много – свуда око нас… Ипак, жита има, то
треба рећи!
ХЕДОНИЗАМ НОВОГ ДОБА И АМПУТАЦИЈА ДУШЕ
Проблем некадашњег човека – беше што није
смео, што му је било брањено. Проблем данашњег
човека је што не жели. Проблем некад беше празна
глава. Проблем данас је лош садржај у глави. Елем,
данас нема толико празних глава - колико је, условно
речено погрешно напуњених. Лош садржај у глави,
ипак, готово без изузетка доводи до једне друге врсте
празнине - а то је празнина душе. Празна душа, осакаћена
за духовну вертикалу, оперисана од могућности за
морално, етичко и узвишено проматрање света, је
глава по узусу и моделу: створити човека за 21. век.
Ововековни човек, модеран човек, је празан, али
и несвестан своје празнине. Оно што ретки виде и
детектују као празнину, он види као врлину - као стечену
предност коју правда практичношћу и практичним
приступом животу. Прагматизам и практичност, за
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
модерног човека постају његова светлећа реклама
којом он брани своју ширу незаинтересованост,
недостатак суштинске емпатије – али и своју искључиву
усресрећеност на себе и на своје партикуларне интересе.
Да парадокс буде већи: модеран човек није нем по
питању ствари које га окружују. Друштвене мреже и
уопште доба комуникације, дају могућност брзог и
лаког изношења става и човек модерне то ради. Он
није уплашен да јавно говори - он је само убеђен да
је било какво ангажовање за опште добро - сувишно,
непотребно и пре свега непрофитабилно. Овде није
реч о нужно политичком ангажовању или грађанском
иступу који на било који начин може да се доведе у уско
политички контекст. Реч је о иступу човека за човека,
бића за биће, о иступу сваког од нас за добробит неког
коме не морамо да видимо очи, да знамо име, или са
којим не морамо да делимо класну, расну, националну
или било коју другу припадност.
Модеран човек је хедониста - с тим да је његов
хедонизам добио један виши - а може се рећи и
максимално свиреп ниво. Таква врста хедонизма
није животно усмерење - чак није ни животни порив.
Она је у суштини заснована на пуком нагону за
преживљавањем, са материјалним, физиолошким и
сексуалним варијацијама, које се узимају као темељ
у изградњи хабитуса тог и таквог човека. Хедонизам
те врсте се представља као предуслов опстанка - али и
као једини логичан приступ животу. Све супротно од
тога је извикано, депласирано, непотребно, незрело и
утопистички. Мајка и отац све више постају родитељи
са редним бројевима: један и два. Успутни донори
живота, којима се у неком тренутку нашег битисања
треба захвалити на сарадњи. Љубав се свела на пуки
- овлаж и наизглед партнерски склад. Наши интимни
партнери нису нешто до чега се долази, већ нешто до
чега се, или на шта се - капитулацијом наших снова
пред налетом нагона и страха од потпуне усамљености
спада. Они су последица компромиса којег правимо са
оним што се зове: наводно "зрео живот" и рационалан
приступ животу. Пријатељство и друштвени живот,
замењени су вакумом истомишљеника - састављеног
од мале групе људи између којих не постоји истинско
поштовање, већ тек подударност опортунистичке
црте према свему другачијем и различитом; док је
101
 ЧУДО
посао, као људско настојање да реши егзистенцијална
питања, потпуно одвојен од снова и истинских жеља
и визија... Остао је и постао обичан "арбајт" коме је
једини циљ да храни наш хедонизам. Ми можемо без
правде - за истину одавно нисмо заинтересовани, али не
можемо без новог мобилног телефона?! Човек је своју
вредност свео да буде апроксимативна његовој заради
и финансијској, односно материјалној способности.
Зато се данас јавља одбојност према слободним и
слободоумним, а поготово према сиромашним људима.
Сиротиња се доживљава као терет на грбачи оних који
раде – и још више као недовољно потентан фактор и
сметња у тржишном свету оних који једино истински
зарађују. Фашизам и апартхејд новог доба у великој
мери свој корен имају класној, односно материјалној
супремацији. У материјалном свету - није срамота
учинити све зарад постизања материјалне користи -
ипак, јесте срамота остати без материјалне користи,
чак иако је она условљено очувањем сопственог
интегритета.
ШТА ЈЕ СА ВЕРОМ?
Чини се да је некадашњи тихи агностицизам
и нихилизам, заменио неки хибрид ова два, само
прилично агресиван у свом испољавању. Више се не
пропагира бесмисао веровања, него се намеће смисао
празноверја, гордости и бахатости. Свет хедониста
не познаје суштинску веру. Хедониста је себичан и
усресређен искључиво на себе и на своје задовољство. Он
је од вере задржао само – свакако потребну, саркралну
ифраструктуру и донекле традиционалну фолклорну
ноту, али без надоградње и духовне спознаје. Уместо
вере, он живи у свету погрешних уверења. Таква уверења
се лако жваћу и још лакше гутају. Она надомешћују
празнину насталу усред пораза човека пред самим
собом, а које он опет, најчешће није свестан.
Сума сумарум: Човек западне цивилизације у својој
жељи да победи смрт - заправо је победио живот.
Одузео му је смисао. Учинио је да постане континуирано
животарење за туђу корист са краткотрајним иступима
иживљавања за своју ћеф. Одузео је човеку – човека.
Епилог: врло јадно!
ВКВ РАДНИЦИ У АКАДЕМСКОМ РУХУ
Интелектуалац као свесно и мисаоно, као дубоко
KUTAK ZA KULTURU
суштински, а не формално образовано биће је баласт
модерног доба. Он је као такав непотребан, сувишан,
према њему модеран свет гаји презир сличан оном
који има према домаћину, земљораднику или
сељаку. И један и други: и интелектуалац и домаћин,
модерном свету стоје на жуљ. Први због своје
способности да развије ширу свест и да проникне у
дубље поре светских токова, а други због своје урођене
тврдоглавости и жилавости. Опет, и један и други,
102
због своје тенденције да буду суверена и слободна
бића. Модеран свет не признаје истинску личну, али
ни сваку другу сувереност. „Модерна“ људе васпитава
да је то противно њима самима и њиховом интересу.
Наравно, и међу интелектуалцима и међу домаћинима
је честа појава „филистара“, али треба обратити пажњу
на реч: појава! За разлику од те две категорије, где
је „филистар“ појава, код модерног човека, односно
у изградњи модерног човека, та особина, или скуп
особина су темељ на којем се гради његова каснија
особеност као замена за суштинску личност.
Ускогрудан и ускооријентисан човек, је данас
пожељан човек. Форма интелектуалца, сам термин и
значење термина је 21. веку потребна, али не и суштина.
Зато је суштина промењена – готово извитоперена
и до крајњих граница наружена и као таква узима
се као основ у стварању „новог човека“. Том човеку
подређено је све - од медија до образовања. Данашњи
образовни систем – а поготово високо образовање, под
плаштом стварања интелектуалаца академске глазуре,
заправо ствара ништа друго до: висококвалификованог
радника! Особу уско – чак и врло стручну за одређену
обаласт – али шире неупућену, погрешно информисану
– и готово по правили неначитану. На крају крајева,
колико сте пута у данашњем времену налетели на
доброг економисту – који не познаје највеће реке и
планине своје државе? Колико сте пута налетели на
доброг правника, рецимо вичног нотара – који не
познаје ништа ван свог уског круга делања – и колико
сте пута налетели на лектора, или чак професора
књижевности – без знања о битнијим датумима чак
из националне и светске историје? О појави добро
плаћених програмера или разних „free lens“ делатника
који на помен Тупољева и Тургењева, вероватно виде
двојицу Руса, али без представе о томе ко је од њих
двојице правио авионе, а ко писао књиге – не треба
ни говорити; о том појавном облику не вреди трошити
речи. Елем, колико год да се претходно наведено чини
као карикирање или као поспрдан однос према човеку
данашњице, заправо је само омаж ономе што тај човек
јесте, његово разоткривање, односно разоткривање
његове, благо речено – недовољно добре суштине.
„Вкв интелектуалац новог миленијума“ је усађен у
биће човека хедонисте, тачније то је његова рефлексија
на поље професионалног и егзистенцијалног делања. То
је особа којој је уместо знања – вероватно тенденциозно,
створена илузија о знању. Велики енглески научник
Стивен Хокинг је својевремено дајући коментар о
савременом човеку рекао: „Незнање није проблем,
незнање је благо. Највећи проблем, али и највећи
непријатељ човечанству је илузија о знању“. Модеран
човек, гадљив на књигу, на дубоко и мучно проучавање
и на ширу едукацију – спреман да своју минималну
вољу за учењем подреди искључиво „обуци за
ЧУДО
уску делатност“ која ће му донети апанажу на платној
картици, своју слику о друштву и људима, гради на
основу социјалних мрежа, медија и полуинформација.
Такав човек на основу стечене природе, пре свега
пред собом, не поставља питања: о токовима новца,
о слободи, о правди и правичности… Уместо питања
себи, биће новог доба даје штуре и најчешће арогантне
одговоре другима. Карактеристично: такав човек је
ретко кад способан да образложи своје ставове. Он
став сматра као обавезу која произилази из његовог
материјалног стања. Што већа плата – то више права на
став. Такав човек је у стању да изнесе стотине реченица
свог „става и мишљења“, али ни две реченице у склопу
аргументованог образлагања таквог мишљења. И не
заборавите једно: све то прати честа ароганција.
Једно лично искуство… Имао сам прилику да
делим друштво са пар релативно младих, формално
образованих људи, иначе, јако добро плаћених – који
су са доста непоштовања говорили о обичном човеку,
раднику, човеку руралног порекла, али и о човеку на
бироу рада. Нисам могао да издржим а да их у једном
тренутку не упитам: Видите, све то што ви причате је
Чехов рекао у „Мртвим душама“… Да ли се слажете да
је он још тад добро описао какви све бескорисни људи
постоје? Да, да, рече већина њих. А да ли се слажете,
наставио сам – да је баш Чехов у „Мртвим душама“
говорио о мизарности неких људи – и то баш таквих,
са маргине, и да су они сами криви за своју судбину?
И на ово питање, иако суштински није изведено из
фабуле књиге, већина саговорника одговори потврдно,
чак и са још гласнијим „да“. И на врхунцу, нисам имао
куд, него да поставим и треће питање: А да ли се ви
слажете да је „Мртве душе“ ипак, написао Гогољ?
Тишину која је завладала је тешко објаснити.
Видите, када бисте баш овај део текста дали на
читање за време радне паузе свих оних са примањима
већим од просечних, већина њих не би ни приметила
да „Мртве душе“ као књига и Чехов као писац, не иду
заједно… О томе вам говорим.
Рим и Цариград на рукама једне Марије
Добар аутомобил има сврху само ако њиме управљате
на одговарајући начин. У супротном – добар аутомобил
је бескористан – или у горем случају постаје озбиљно
и деструктивно и аутодеструктивно оружје. Сличан
прича везана је и за стечена људска и грађанска
права и остале цивилизацијске тековине. Чини се да
је генерација којој су она остављена на управљање
много мање достојна њихове тежине и значаја – али
и њиховим могућности, од генерација која су иста
изборила. Свет јесте еволуирао, а поготово западни
свет – или онај део света који свој културолошки и
цивилизацијски нуклеус црпи и баштини на европској
култури. Европска цивилизација, која наравно није
ограничена европским континентом, истина, у
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
поређењу са већином других цивилизацијских токова,
јесте имала вишевековни, чак и вишемиленијумски
прогрес. Ипак, западни човек – Европљанин –
човек европског порекла, а можемо рећи базично и
хришћанин, данас се налази у некој врсти духовног и
интелектуалног ћорсокака. За мрак пред нашим очима,
који на жалост многи тумаче и препознају као светлост,
криви смо ми сами. Ми због нашег отклона од себе,
своје суштине – од човекољубља и истинољубља, од
љубави; од свих вредности које се једино могу назвати
– праве вредности. Но, спас нашег света лежи једино
у нама самима – у најбољим примерима наше врсте,
у примерима као што је Марија.
Марија тек случајно (или не) носи име које име
најдубљу библијску симболику када су женска имена у
питању. Заправо она је млада девојка, лик из живота,
личност за зебе, пред собом и пред другима, али Марија
је и парадигма једног малог дела млађе генерације –
који упркос одрастању у свету изопаченог хедонизма
– ипак, себе граде као дубоко самосвесна и свесна
бића – спремна да буду савремена и модерна онолико
колико „модерна“ подстиче њихов даљи прогрес, а не
потире њих као мисаона бића са израженом духовном
цртом. Марија није ретроградна и она наставак
еволуције не види у патријархалним стегама. Она
припада мањинском соју надолазећих младих људи
који су у стању да осете и да разумеју вишеслојност
живота. Да – живот чине и разни облици забаве. Да
– живот чине и разне грешке које учинимо и према
себи и према другима, а које су део нашег одрастања и
сазревања. Да – у живот спадају и разна задовољства,
између осталог и телесна. И да – тежња за зарадом
и за финансијским успехом, је потпуно природна и
легитимна. Ипак, то су делови, фрагменти живота, а не
живот у целини. Наш пут од колевке до гроба, требао
би да буде пут стицања свести и освајања људскости…
Пут на којем свако од нас постаје човек и постаје
личност. Хедонистички приступ животу у свим својим
под-облицима је нешто контра тога. Хедониста новог
доба је лојалан само само свом егу, својој амбицији,
својим гладним устима и свом либиду. Он није истински
мисаоно биће. Он није свесно биће. Он није чак ни
суштински образовано биће. Као такав – он није ни
слободно биће! Хедониста је роб својих изопачених
навика; он је роб свог страха и својих погрешних
уверења утиснутих и убризганих уместо вере.
Слобода се рађа као мисао у нашој души. Као
свест о значају и суштини живота. Слобода и љубав
почињу као реч на уснама оних – који су спремни да
их гласно изговоре! На срећу нас – неки су спремни!
Марија је спремна! Док је таквих и у најгорем корову
има жита. Где има жита има и хлеба. Где има хлеба
– има и воде. Где је хлеба и воде – има и живота. За
неки нов почетак – довољно.
103
 ЧУДО
БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН
РОКЕНРОЛ
Богдан Богдановић
Крајем претходне, 2021. године, Душко Антонић је
издао књигу под називом Како (ни)је пропао рокенрол
у Србији. Уз анализу развоја рок музике на нашим
просторима, Антонић даје сјајан увид у то каква је
била (суб)културна сцена, од периода када је рокенрол
„продро“ у тадашњу СФРЈ, све до 2017. године, када
су се садржаји са, некада ужасавајуће, а данас опште
прихваћене, Пинк телевизије, раширили на све
остале ТВ програме са националном фреквенцијом
(а и шире). У књизи се налази и списак од 100 албума
који се сматрају најбољим који су снимљени у Србији у
периоду између 1992. и 2017. (у анкети је учествовало
много еминентних стручњака и познавалаца ове врсте
музике). Када се погледају наслови са списка, заиста
делује као да је рокенрол у Србији итекако „жив и
здрав“. Међутим, када се обрати пажња и на остале
факторе – од медијске заступљености, простора за
свирање и сл. до одзива публике на концерте, ствари,
ипак, не изгледају тако бајно.
ПРВИ КОРАЦИ
Рокенрол музика у нашој бившој земљи, била је,
за разлику од свих осталих источноевропских држава,
интегрисана у социјалистички систем. Разлог оваквом
стању ствари лежи, понајвише, у геополитичким
приликама, као и у нечему што се популарно назива
културним ратом. Убрзо после Другог светског рата,
као доминантне светске силе испливале су, са једне
стране, неокрњене Сједињене Америчке Државе, а
са друге, сила која је дала свој највећи допринос у
победи над фашизмом, Совјетски Савез. Доскорашњи
савезници убрзо почињу борбу за светску доминацију,
што ће довести до поларизације света око две водеће
силе и појаве хладног рата. Међусобно супротстављене
силе, обе са амбицијом да шире сферу утицаја, борбу су
водиле на више нивоа. За ову причу је најзанимљивији
KUTAK ZA KULTURU
феномен такозване „меке моћи“ – у коју спада наметање
своје културе државама над којима се жели успоставити
одређена врста контроле. Једно од најубојитијих
оружја САД-а у оквиру поменуте меке моћи била је, уз
филмове холивудске продукције, рок музика. Холивуд
је Југословенима приказивао Сједињене Државе као
идеално место за живот, својеврстан рај на земљи,
чије вредности, свакако, треба прихватити, док је
104
рокенрол својим заводљивим ритмом и текстовима
који су некада били и прилично провокативни,
допринео рушењу многих табуа, да би временом све
више утицао и на ставове младих људи који су се око
ове музике окупљали и у вези са њом имали висок
степен идентификације.
У књизи Кока-кола социјализам, Радина Вучетић
пише о рокенролу као делу ширег процеса хладноратовске
пропаганде у функцији десовјетизације земље. Иако
званично неутрална, СФРЈ је, у време хладног рата,
била итекако опредељена. Тадашње елите желеле су
да СФРЈ има имиџ модерне европске земље, због чега
су садржаји америчке популарне културе били више
него потребни. Рокенрол је, иако не баш исплатив,
наметан од стране државних кућа, па се шездесетих
појављују и први рок састави: Силуете, Елипсе, Златни
дечаци, Бијеле стреле, Црни бисери, Индекси, Црвени
кораљи, Роботи, Млади леви и многи други.
ЗЛАТНО ДОБА
После првих корака рокенрол плеса, 70-их се
појављује Бијело дугме које је умногоме допринело
да ову врсту музике заволе и људи који су били
много више наклоњени народној музици. Дугме је
спајало неспојиво. Овај бенд је, колико слављен,
толико и оспораван, али је чињеница да је један од
најзаслужнијих за свеопшту популаризацију рокенрола
у Титовој Југославији. Међутим, крајем 70-их долази
до својеврсне револуције у самом рокенролу. У САД
и Британији појављује се панк, који убрзо стиже у
СФРЈ, да би се, мешавином панк и пост-панк звука, уз
упливе реге и ска музике, родио нови талас, музички
правац који је, за свог постојања, направио прави бум
и постао популаран скоро као и народна музика. Баш
о овом феномену пише Владимир Ђурић Ђура у свом
роману, Београд без сна:
ЧУДО
Био је то почетак једног лудог времена. Све се
дешавало у трену. Као на филму. Све ми се дешавало
сада и одмах. Била је то нова, 1980. година. Таман је
стигла. Титова ера је лагано пролазила. Осећало се у
ваздуху. Вољени председник је био озбиљно болестан.
Конзилијум лекара је стално заседао. Ново време је
долазило, време слободе.
После смрти Великог Вође, стеге репресивног
режима полако попуштају, а урбана омладина,
инспирисана и надахнута новом модом и музиком
која је у СФРЈ наишла на веома подно тло, храбро и
без задршки указује на све недостатке једног система
који је био на издисају. У градским центрима још
од 1977. године појављују се новоталасни бендови:
Панкрти, Пекиншка патка, Параф, Термити, Филм,
Хаустор, Прљаво казалиште, Шарло акробата, ВИС
Идоли, Електрични оргазам и многи други. Постоје
приче о томе како је тадашња рок сцена у земљи била
друга у Европи, одмах иза Енглеске, а трећа у свету.
Ова тврдња можда и није далеко од истине; како год,
чињеница је даје овај период представљао златно доба
рокенрола. Неле Карајлић је у књизи Фајронт у Сарајеву
изнео занимљиву констатацију о популарној музици:
Титина смрт убрзала је процес топљења комунизма, а
нови талас, безобразан и арогантан, ношен младалачком
препотенцијом, турао је кажипрст властима у око.
Ту се крила и Титина грешка, што је пустио дјецу да
свирају рок, мислећи да ће својом тајном службом
контролисати њено одрастање, пунољетство и зрелост.
Међутим, чим је Стари умро, дјеца се отеше контроли
и почеше ударати око себе неспутано и злобно, као
што туку шрапнели и испаљене гранате. Нико више
није могао предвидети посљедице ове слободе. Људи
су почели да ствари називају правим именима. Почело
се говорити о проблемима, о несташицама…
ГОДИНЕ ЗАПЛЕТА
Као што увек буде када се на неком пољу досегне
врхунац, после тога следи пад. Деведесете данас
памтимо, осим по рату, немаштини и свим тужним
и ружним призорима, и још по нечему. У музици се
појављује нови правац, тзв. турбо-фолк, који је, по
мишљењу многих, нешто најмонструозније што се
до тада појавило на овим просторима, а да је везано
за „културу“ и „уметност“. Ова музика представља
чудну мешавину оријенталних и диско ритмова, техно
матрица, наглашених мелизама и трилера у певању и
текстова који превазилазе све границе пристојности
и доброг укуса. Нову музика пратила је нова мода,
водеће звезде постале су полуголе певачице, а идоли
младих криминалци са црним џиповима и златним
кајлама око врата. О феномену турбо-фолка писало
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
се много, али, ипак, не довољно. Што се мене тиче,
веома је важно да се изнова и изнова подсећамо колико
је ова музика (и све што иде уз њу) допринела да се
много тога у земљи, буквално, окрене наглавачке.
Целе деведесете су једно нормално стање у
огледалу. Све што је добро се изменило у зло, све што
је нормално је постало ненормално, рекао је Небојша
Симеуновић, познатији као Сабљар, фронтмен бенда
Џа или Бу. Игор Перовић из Плејбоја има слична
запажања: Те деведесете су стварно чудне године
биле. С једне стране си имао рокенрол с друге турбо
фолк. Тај судар је био толико снажан да је потпуно
поларизовао људе. Добро да нисмо заратили једни
против других, као две крајности.
Кованицу турбо-фолк смислио је Рамбо Амадеус. На
почетку своје песме истоименог назива, Рамбо каже:
Фолк је народ, а турбо је систем убризгавања горива
под притиском у цилиндар мотора с унутрашњим
сагоревањем. Турбо фолк је горење народа. Свако
поспешивање тог сагоревања је турбо фолк. Разбуктавање
најнижих страсти код хомо сапиенса. У наставку песме,
Рамбо наводи феномене које означава као турбо-фолк,
спомињући: алкохол, стадионе, кокаин, печење на
ражњу, национализам, гласачки листић итд.
Занимљива је констатација Душка Антонића о
појави овог феномена:
Добро организованим и за разне марифетлуке
увек спремним естрадним менаџерима који су ту
сцену држали, а који су снимили упражњен простор
у сегменту у ком је до тада владала поп музика из
западних република, наравно, није требало много
да крену у његово освајање. Уз разне јужне ветрове,
исламизиране ритмове и хармоније који су под
плаштом врлд мјузика одједном као пошаст почели
да пристижу са простора Турске и арапских земаља, уз
ту и тамо комбиноване латино-ритмове, грчки мелос
и ко зна шта све још, почели су да се рађају разни
мутантски облици неке нове музике коју је Рамбо
Амадеус негде у једном тренутку назвао турбо-фолк,
да би се та одредница примила као покривач који ће
наредних деценија обухватати музичко ђубре које ће
нас све више затрпавати.
Генерације које су одрастале уз овај мелос, несвесно
су прихватиле и вредности које су пропагирали
протагонисти његове приче. Главна идеја постала је
да се на лак начин дође до новца и славе. У трци за
постизањем овог циља, стасавале су генерације које
не презају ни од чега, ни од бављења криминалним
пословима (ако су у питању мушкарци), ни од новог,
мало префињенијег проституисања (ако су у питању
жене). Тако је дошло до масовне појаве такозваних
„спонзоруша“, које су јуриле за својим „бумбарима“.
105
 ЧУДО
Овакво стање у друштву довело је до тога да су свакојаке
сподобе, које су на сумњив начин дошле до велике
количине новца, добиле доста медијског простора,
што је за последицу имало потпуно деградирање
традиционалних моралних норми и вредности.
Тадашњи режим, наравно, није имао ништа против
таквог стања ствари јер људи из те бранше нису били
критички настројени према њему. Штавише, многи
сматрају Милошевића и његов режим синонимом за
турбо-фолк. За разлику од рокенрола, који је реаговао
на све друштвене аномалије, „пинковци“ се нису
много бунили; потпуни хаос у земљи њима је само
олакшао посао. С друге стране, рок музика је била
маргинализована јер су рокери, поготово у Србији, од
почетка дизали свој глас против бесмисленог рата, а
временом и против режима који је све више попримао
одлике апсолутистичког. У земљи у којој се све окренуло
наглавачке, најмање су потребни некакви музичари
који на то указују. Оно што ситуацију чини посебно
гротескном је чињеница да је рокенрол, када се појавио
на овим просторима, од стране многих био перцепиран
као реметилачки фактор, да би 90-их рокери постали
браниоци илити чувари старих вредности (које сада,
нажалост, спадају у домен идеала).
Ипак, и поред најезде пинковаца и свеопштег
лудила у друштву, управо деведесете године прошлог
века изнедриле су неке од најбољих српских бендова.
По квалитету и енергичности, посебно су се издвајали:
DARKWOOD DUB, КАНДА, КОЏА И НЕБОЈША,
EYESBURN, РИТАМ НЕРЕДА, PLAYBOY, BLOCK OUT,
ГОБЛИНИ, БЈЕСОВИ, SUNSHINE, НЕГАТИВ, АТЕИСТ
РЕП, ДЕЦА ЛОШИХ МУЗИЧАРА, ОБОЈЕНИ ПРОГРАМ,
ОРТОДОКС КЕЛТС и наравно – ПАРТИБРЕЈКЕРСИ
(који почињу са радом још '80их, а и данас доминирају
српском рокенрол сценом). Бендови су били итекако
ангажовани, а на неким ТВ каналима постојале су и
извесне емисије са топ листама најслушанијих рок
песама. О рок сцени 90-их многи имају позитивне утиске:
Деведесетих година је била криза, и мање квалитетно
се јело, и нигде се није путовало, а формулисан је један
непријатељ који је крив за све, и онда је било лакше
окупити екипу. И бендови и уметници и, генерално,
људи позитивне мисли су се окупили око једног
циља, а то је да победе тог непријатеља, и самим тим
је уметничка, а и музичка сцена била јача, наводи
Славко Матић из бенда Збогом Брус Ли. Александар
KUTAK ZA KULTURU
Медан из Лав хантерса је сличног става: Деведесетих
година је ситуација била катастрофална, нису постојале
издавачке куће, нити је рокенрол неког интересовао.
Међутим, то је био неки начин бунта против тадашњег
естаблишмента (Медан мисли на учестале свирке
током протеста '96-97. као и током 1999-2000. прим.
аут), доста људи је долазило на те концерте и ми смо
се, као бендови калили свирајући стално. Александар
106
Рељић из Генерације без будућности такође тврди да
је рокенрол 90-их био на завидном нивоу: У време
Милошевића је рокенрол фантастично функционисао.
Постојао је и Коцерт године и разноразни клубови су
организовали свирке, сцена је, некако, сама по себи
била виталнија. Ако ништа друго, имала је циљ да се
бори против онога што се тада дешавало у друштву.
Богица Мијатовић, причајући о 90-им, тврди:
Припадам онима који мисле да је сцена била одлична,
да је стасао велики број бендова који уз ветеране и
данас чине нашу сцену живом, без обзира на однос
телевизије према њему. Оно што је мени посебно
занимљиво је да је 99% српских рок бендова јавно
било против Милошевићевог режима. Мијатовић
такође констатује и да Милошевић и његова екипа
нису имали времена да се баве рокенролом. И заиста,
када се ситуација сагледа из више углова, долази се
до закључка да тадашњи режим није много марио
за рокенрол, као и да није био свестан колики је
„револуционарни потенцијал“ лежао у музици, њеним
извођачима и публици. Милошевић уопште није обраћао
пажњу на оно о чему су рокери певали, док су их, с
друге стране, људи из опозиције итекако пратили и
редовно их ангажовали на митинзима и протестима,
како би придобили што већи број младих људи. Такав
индиферентан став режима према рокенролу био је,
ЧУДО
добрим делом, погубан по њега самог.
РЕВОЛУЦИЈА
Феномен културног рата помињао сам на почетку
текста, у контексту борбе Совјета и Американаца за
ширење сфере утицаја. Управо 90-их у Србији инострани
геополитички интереси увидели су оно што Милошевићев
режим није – да је рокенрол моћно оружје за покретање
народа на побуну и протесте. Западне силе одлучиле
су да од Србије направе (нео)колонијалну државу (као
што је то случај са већином источноевропских држава),
а у томе ће им помоћи управо – српски рокери. Да би
се циљ одређених западних центара моћи до краја
остварио, после распарчавања Југославије, у Србији је
требало срушити постојећи, а инсталирати марионетски
режим који ће пристати на све што се од њега захтева.
На руку западним „савезницима“ ишло је и то што је
Милошевићев режим у народу постао толико омражен
да у многи једва чекали да се догоди нека промена.
Ангажман српских рокера и њихова спремност да се
боре искоришћена је за коначни обрачун, који се и
догодио 5. октобра, 2000.
У октобру, 1998. године оформљен је студентски
покрет Отпор, који је, бар званично, био реакција
на нове законе о универзитетима и медијима који
нису одговарали студентима. Временом је то постао
свенародни покрет чији је једини циљ био рушење
тадашњег режима. Уз свесрдну америчку финансијску
и логистичку помоћ, до савезних избора у септембру
2000. Отпор је израстао у велику организацију која
је бројала преко 20 хиљада активиста. Вође Отпора
обучаване су у иностранству о методама ненасилне
борбе. У многим емисијама снимљеним после 5.
октобра, чланови покрета су отворено причали о
обуци и тактикама – како довести ситуацију до ивице
инцидента, како испровоцирати полицију да реагује
употребом силе и сл. Акције Отпора, на директан
или индиректан начин, подржавали су рокери који
су листом били за промену режима, док је Радио Б92
пружао медијску подршку, а логистику свему томе
опозиционе странке, окупљене у коалицију ДОС. Када
се узме у обзир сав новац који је додељен Отпору,
Радиу Б92 и челницима ДОС-а, Америка, Немачка
и Енглеска су за рушење Милошевићевог режима
уложиле преко 60 милиона долара.
Крајем лета 2000. године, Радио Б92, Отпор и
АНЕМ мрежа су, уз огромна финансијска средства са
запада, организовали кампању ВРЕМЕ ЈЕ, у оквиру
које је организована и турнеја Рокенрол за изборе са
слоганом Изађи на црту. Најпопуларнији рокенрол
бендови свирали су, у оквиру турнеје, у 25 градова,
пред око 150 хиљада људи, а циљ турнеје био је да се,
помоћу тада популарних бендова, привуче омладина
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
којој је, кроз паролу Изађи на црту упућена јасна порука
везана за предстојеће изборе. Већи део бендова који си
свирали 90-их је свирао на турнеји Изађи на црту, која
је била финансијски покривена, прича новинар Предраг
Новковић. Они су сви свирали за солидне хонораре и
имали су прилику да свирају у пуно градова и да их
људи виде. Златко Јошић, један од организатора те
турнеје причао је о тим догађајима у емисији Роковник
која је емитована на РТС-у: То је била кооперација
између Отпора, Б92, неких страних фондација, а целу
турнеју смо осмислили Драган Амброзић и ја. Драган
је написао пројекат, ја је технички осмислио, и када
сам ја то склапао, на основу мојих прича, нико није
веровао да то може да се направи код нас.
Епилог заједничке борбе Отпора, ДОС-а, иностраних
геополитичких интереса и српских рокера – као
мирођије у свакој чорби – свима је добро познат.
„Непријатељ“ је положио оружје и, после великих
демонстрација и паљења скупштине, признао пораз
на изборима. Чинило се као да је извојевана велика
победа… Међутим?
НОВИ ПОРЕДАК
Према речима оних који су се активно борили за
промене, изгледа да су се променили само људи, а да
је, суштински, све остало исто, ако не и горе, поготово
када је у питању култура, а са њом и рокенрол. Чланови
нашег најбољег панк бенда, популарних Гоблина, у
документарцу о њима, рекли су неколико речи и о
поменутој турнеји, али и о изневереним очекивањима:
То нам је било страшно битно да урадимо ту турнеју,
пошто смо свирали у свим градовима Србије. Опрема
је била супер, и све остало. Све је супер испраћено,
поготово концерти као онај у Чачку, где смо свирали
пред 15-20 хиљада људи. Нажалост, то што се каже,
обећање – лудом радовање, заиста је дошло до
изражаја, тврди гитариста Саша Шетка. Ми смо сви
били за промене и сви знају у ком су фазону били сви
рок бендови, да смо хтели да се промени ситуација у
земљи, од режима, па до економске ситуације и свега
осталог, и мислим сад, с ове дистанце, да смо ми тако
искоришћени, да је то било страшно, изричит је други
гитариста, Ален Јовановић.
Људи са којима смо ми демонстрирали и због
којих смо демонстрирали, и за које смо гласали, они
су пропагирали једну другу врсту музике, једну борбу
против кича, шунда, свега што је јефтино и лоше… И
просто мислим да су нас тиме јако, јако преварили,
рекла је Кристина Ковач, ћерка Корнелија Ковача.
Видим да је цела наша борба која је постојала крајем
'99. и почетком 2000. да би скинула власт, била
узалуд. Сад је само још горе, и ко зна где ово иде и
107
 ЧУДО
како ћемо на крају завршити, прича Бранко Бојовић
Бане из бенда Sunshine, један од првобораца, који је
одсвирао навише концерата на поменутој турнеји.
Његов колега из бенда, Немања Којић Којот, који је
и са својим матичним бендом, Eyesburn, свирао на
турнеји, такође је разочаран: То је један једини пут
када је бенд успео да буде исполитизован на било који
начин. Тада смо једини пут били у искушењу и мислили
смо да нешто у земљи треба да се промени. Имали смо
ту илузију, прича популарни Којот. Ми смо најгоре
прошли после тих промена. После тога је дошло до
наглог пада рокенрола у медијској присутности и до
наглог девалвирања културе, што уопште није било
очекивано. Ми смо хтели супротно. О томе колико је
разочарана генерација која је последњи атом енергије
уложила у то да се ствари промене на боље, говори
следећа Којотова реченица: Сад, са овим Новим светским
поретком, који се не тиче само наше земље и онога
што нас окружује, него генерално, свега што се дешава
на планети, мислим да у свему томе треба остати свој
и заобићи те позиве на било какве револуције, јер, на
крају, све те револуције поједу своју децу.
Симпатична је и опаска Небојше Симеуновића
Сабљара, везана за лидере опозиције: Ми сви који смо
мислили да су нас водили урбани људи, схватили смо
да су нас водили сељаци. Исто сељаци, само другачији,
које смо ми у својим главама доживљавали као урбане.
Врло брзо после петооктобарских промена, у
Београд су, на позив нове власти, стигли „британски
стручњаци“ како би помогли да се обликује програм
јавног сервиса. Једна од првих досетки „британских
пријатеља“ била је да се рокенрол протера са јавног
простора. Мало места остало је још једино на Радију
Београд 202. Ово се, наравно није догодило случајно.
Рокенрол је космополитска култура. У његовој бити
је да буде критичан. Увидевши колика је заиста снага
рокенрола, баш због тога што су се помоћу њега и
домогли удобних позиција, нови властодршци су
одлучили да одстране потенцијалну опасност и вечиту
опозицију сваком режиму, не обазирући се на чињеницу
о десетогодишњем савезништву, које је, фактички,
склопљено 9. марта, 1991. и трајало до 5. октобра,
2000. Рокери су учествовали у свим антирежимским
протестима и са собом вукли добар део омладине која
је чинила ударну песницу. Управо због тога, рокери
KUTAK ZA KULTURU
постају маргинализовани, протерани у мишје рупе, а
доминантна култура младих, посредством најутицајнијих
медија, постаје турбо-фолк.
108
ТАМНЕ ХИМНЕ БОЖИЈЕГ
СВЕТЛА - О ПОЕЗИЈИ
ТОМА ВЕЈТСА
Давор Сантрач
Посебну милост Божју и Промисао Његову видим
у томе да почињем баш на данашњи празник текст о
поезији Тома Вејтса.
Веза између Светог Јована Шангајског и Тома Вејтса
очита је свакоме ко је иоле упознат што са животом
светог, што са стваралаштвом америчког музичара и
композитора.
Свети Јован Шангајски био је заштитник сирочади
и сиротих, а управо од друштва презрени и одбачени
људи и свет њихових душа станује у Вејтсовим песмама
деценијама.
Свети Јован Шангајски им је давао дом и храну
за тело и душу, а Вејтс у својим песмама подсећао, у
борби за стицање материјалног окореле умове људи,
да и они који су посрнули или пали у тој борби и даље
носе слику Божју у себи и душу као највећу вредност
свих светова.
„Свако ко срамоти сиромаха, руга се Створитељу
његовом“, чини се да би могли обојица изговорити
у глас.
ЧУДО
Свети Јован Шангајски је као дечак зарађивао
новац продајући новине на београдским улицама, а
овог необичног и сиромашног продавца новина сви су
добро знали у Београду по томе што је и зими и лети
ишао бос. Управо су ти и такви дечачићи колпортери
део света Вејтсове поезије.
Слика Светог Јована како са иконом Светог Наума
Охридског, који је имао дар исцељења душевно оболелих,
обилази душевне болнице молећи се за оздрављење
пацијента – није ли вејтсовска?
У Сан Франциско ће Свети Јован доћи 1962. године
и сад је време да у овај оглед укључимо и троструку
везу која се зове Серафим Роуз, духовни син Светог
Јована Шангајског и оснивач манастира Светог Германа
Аљаског чије ће братство, које су чинили углавном
бивши панкери, постати издавачи фанзина и оснивачи
покрета „Смрт свету“ чији би Том Вејтс могао мирне
душе бити почасни члан. Уколико то већ и није, али
нећемо ићи баш толико у детаље.
О стваралаштву Том Вејтса написане су хиљаде
есеја широм света на скоро свим језицима.
Нема потребе да се и у овом чланку подсећа на
битничке корене његове поезије (још једна сличност
са Светим Серафимом Роузом), нити на џез корене
његове музике или кабаретски приступ и брехтовски
позоришни наступ.
Привлачио је и привлачи и даље наклоност и љубав
егзистенцијалиста. Далеко је мањи број покушаја
чак и објашњења онога што би могли бити директно
хришћански моменти у његовом стваралштву. Стога
и не чуди да је мањем броју људи, чак и међу врсним
познаваоцима његовог опуса, познат један епски,
епохалан експеримент.
Реч је о песми „Jesus blood never failed me yet“ или
„Христова крв ме није никад изневерила“ британског
композитора Гевина Брајерса. Песму је Брајерс чуо
на улици како је пева бескућник, док је са пријатељем
1971. године снимао филм о суровим условима живота
на лондонским улицама. Дух и оптимизам којим
је тај човек певао заокупиће Брајерсову пажњу и
његово певање чини први део снимка за који ћемо
вам оставити везу у тексту.
Оно што је даље уследило у стварању овог ремек
– дела јесте да је Брајерс, одневши снимак у студио,
оставио за тренутак отворена врата док је изашао
по кафу и када се вратио пронашао неколико људи
испред врата и унутар студија како седе и, неки од њих,
плачу дирнути гласом и осећањима којима је снимак
обиловао. Брајерс је, у тој првој верзији, оставио глас
бескућника недирнутим и додао благу оркестрацију.
Несрећни човек је умро на улици недуго након што
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
је снимљен и није доживео да чује на који начин је
његов глас употребљен.
Двадесет и две године касније биће снимљена и
верзија у којој се глас Том Вејтса лагано помаља из
позадине испод гласа бескућника и оркестрације,
да би временом надјачавао и песма била завршена
Вејтсовим а капела певањем.
Начин на који је отпевао своју деоницу, емоције
којима је Том Вејтс то учинио гласније нам говоре од
свих његових изјава на тему његове „религиозности“.
Они који верују у Бога знају да је духовни развој
непрестана, вечна категорија. Вечно стајајуће кретање,
што би рекао Свети Максим Исповедник.
Стога не би смели бити саблажњени било чијим
духовним потрагама, падовима нити „задивљени“
успонима.
Како бисмо ми прихватали или разумели апостоле
без којих Цркве не би било кад би их одбацивали јер
су се одрицали Господа или разбежали при Његовом
страдању и с којим правом бисмо то радили кад то
Господ не ради.
Тако је и са Томом Вејтсом. Нема потребе да му
се приписује оно чега нема у његовој поезији. Ни у
добром, ни у лошем смислу. Нити да се одриче да она
може бити на корист души свакоме ко је учинио један
од првих корака на свом духовном путу презревши
свет који у злу лежи.
Вејтсова поезија и уметност је човекољубива и
животна. Сурова, груба баш попут његовог гласа, али
и истинољубива. Отуда она мирне душе иде с чистом
вером.
Често се као класичан пример Вејтсове песме која
би могла бити хришћанска наводи „Way down in a
hole“. Мишљење овог аутора је да то ипак није случај
и да је реч о представи, покушају да на бини оживи
оне протестантске проповеднике којих су САД пуне и
који на улицама или крај ауто путева кроз мегафоне
изговарају сурова упозорења о Судњем дану која би,
по њиховом мишљењу, требало да људе обрате Богу.
Наравно да тај ефекат не постижу и да постају
само један питорескан детаљ долине плача. Којег је
онда Вејтс изобличио без изругивања у „Way down in a
hole“ koја не пропушта да буде и критика окорелости
људских срца окренутих профиту и материјалном, што
јесте константна мета презира у стваралаштву овог
човека. Ето нам још једне додирне тачке са братом
Томом.
Елем, када је реч о изругивању својеврсном
религиозном фанатизму америчких протестаната ништа
боље није ту веру без садржине извргло руглу од песме
109
 ЧУДО
„Chocolate Jesus“. И да не буде забуне, ништа мању
заблуду формалног припадања хришћанству и вере
која се ослања на спољне, пречесто кичасте симболе
нећемо наћи ни у нашем народу по сеоским славама,
сечењима бадњака, пливањима за богојављенски крст
и осталим дешавањима где се свугде стигне, сем у храм.
Тај пребизарни призор јестивог, чоколадног Христа
који у песми „чини да се добро осећам изнутра“ и
чоколадом „задовољава душу“ није ништа друго од
исконски крик за чистом вером и самим Богом.
Мегафон је ту само да подсети да јестиви, чоколадни
Исус долази из истог окружења одакле долазе и
„проповедници Судњег дана“.
Тамо где можемо наћи метаноју у Вејтсовим
песмама и она ће, у складу са личношћу аутора и
његовом поетиком, бити предимензионираних, епских
размера, као у „Make it rain“:
„Нисам Авељ
Само сам Каин
Отвори Небеса
Учини да пљушти
Близу сам Раја
Срушен на капији
Оштре своје ножеве
На мојим грешкама...
Горим са свом овом боли
Угаси ватру
Учини да пљушти“
Неупитно чиста, хришћанска Вејтсова песма јесте
„Down there by the train“. И то од првог до последњег
стиха, не остављајући икакву дилему.
„Постоји место за које знам где воз иде споро
Где грешник може бити опран крвљу Јагњета
Постоји река грознице доле уз грешников грм
Доле, где расту врба и дрен
Можете чути звиждук, можете и звоно
Од небеских дворана до врата пакла
KUTAK ZA KULTURU
И има места за одбачене, ако сте тамо на време
Бићеш опран од свих грехова и свих злочина
Ако си поред воза
Ако си поред воза
Ако си поред воза
Тамо доле где воз иде споро
110
Постоји златни месец који светли кроз маглу
А знам да се твоје име може наћи на тој листи
Нема ока за око, нема зуба за зуб
Видео сам Јуду Искариота како носи Џона
Вилкса Бута
Био је поред воза
Поред воза
Поред воза
Био је доле где воз иде споро
Па, ако живиш у тами
ако живиш у срамоти
Сви путници
третираће се исто
Певаће стари Хампти Џексон и Џип Д Блад
Чарли Витмен на крилима Дилинџера
тамо доле поред воза
тамо доле поред воза
тамо доле поред воза
тамо доле поред воза
тамо доле где воз
успори
Ако сте изгубили сву наду, ако сте изгубили и
сву своју веру
Знам да се можете збринути и знам да можете
бити безбедни
И сви бестидници и све курве
Чак и војник који је пробио плућа Господу
Је тамо поред воза
Поред воза
Поред воза
Тамо где воз успорава
Па, никад нисам тражио опрост и никад нисам
изговорио молитву
Никад дао себе, никад истински бринуо
Оставио сам оне који су ме волели и још увек
гајим Каина у себи
Ја сам кренуо ниским путем и ако сте исто
учинили
Упознајте ме доле поред воза
Поред воза
Поред воза
Поред воза
Тамо где воз успорава...“
ЧУДО
Може се Вејтсово стваралаштво посматрати као
саундтрек људских промашаја или грешности, али
тај саундтрек води право ка покајању и искупљењу.
Човек који је написао ове стихове никад се децидно
није изјаснио као хришћанин, па се то не може ни у
овом тексту урадити.
Међутим, више је него јасно да су стихови искрени,
да су боготражитељски и испуњени вером у милост
Божју.
Када поимамо стваралаштво људи који долазе из
Сједињених америчких држава, морамо имати у виду
да је њихово поимање Христа одређено добрим делом
понашањем и либерализмом вере које је присутно у
протестантским заједницама лишеним светих тајни
и, са друге стране, дехуманизованим капитализмом
и системом друштвених вредности у ком је човек
принуђен да непрестано ради да би уопште преживео.
Желим рећи да је непримерено рећи да они
одбацују православље, јер се ретки с њиме уопште и
сретну. Они одбацују ону визију „чоколадног Исуса“
из Вејтсове песме, што бисмо и ми урадили.
О томе је Вејтс говорио кад каже: „Постоје ови
евангелисти у САД који су као стенд ап комичари.
Исто делују. Рекламирају се да могу да лече болесне,
подижу мртве. То је епидемија, велики бизнис. Хиљаде
и хиљаде долазе да их виде и доводе децу у колицима
и слепу бабу и мртвог пса. И стану испред овог типа
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
у оделу од 700 долара...“
Немају они сцену за коју сам сигуран да би Вејтс
волео видети као што је ускршња литија кроз црвену
четврт у Амстердаму, о којој мислим да је отац Војислав
Билбија једном сведочио.
Литију љубави која доводи до тога да несретне жене
које су принуђене да стоје у излозима продајући своје
тело почну различито да реагују. Од беса и ударања
у стакло и псовки, преко оних које са стидом окрећу
леђа до оних које падају на колена и у очају и нади
плачу и крсте се.
Е, те које падају на колена и плачу и океан осећања
у њима јесу вејтсовски мотиви и сцена је као из Вејтсове
песме.
Но, он за њу не зна.
Као што ни ја не знам зашто стално у њу укључујем
Светог Јована Шангајског. Али, добро...
У данашње време тако лако, помоћ сиромашнима
и онима сломљеног срца може се лако ставити на
страну уместо да буде суштинско у ономе што радимо.
Вејтс за поезију није добио Нобелову награду као
Боб Дилан, али наговештава нешто што хришћани
лако заборављају: Вејтс зна да сиромашни имају
јединствено искуство Бога и његове милости.
Вејтсова музика не само да нас учи о нашој властитој
поломљености, већ служи томе да људе који би требали
бити у фокусу наше пажње, милости и доброте врати
у средиште пажње.
С којим би правом хришћани смели заборављати
„најмање од браће“, ако је Господ јасно рекао да ко
учини једном од њих, учинио је Њему?
Зар смо заборавили да нам је Господ рођен у пећини?
Да је и сам био бескућник; да је и данас ништа
мање то стојећи испред врата срца нас којима је дао
и душу и тело и чека да му отворимо?
Да је био понижен, осрамоћен и распет ни за шта?
Да је исцељивао губаве, бранио проститутке и да је
финални корак до савршенства разделити богатство
сиромасима?
Показујући на „најмање од браће“, Вејтс указује на
Бога Логоса који се отелотворио да спасе нас и Васиону.
111
 ЧУДО
ВОЛЕЛА БИХ ДА СЕ ВОЛИМ
Душицa Мрђеновић
Па да ми више никада:
не измиче тло под ногама
не преседне залогај
не седи слон за вратом
не студене прсти
волела бих да се волим
док скакавци једу летину
док суша цепа земљу
док киша чини да усев гњи
док киша пада
волела бих да се волим
кад грми
и када севне само себе да видим
сама са собом да ликујем
над природом
волела бих да са собом у миру кафу
пијем
да се умијем и помилујем
лице на које сам пљувала
волела бих да не псујем
да дишем и осећам како дишем
да ћелије певају волела бих…
волела бих
KUTAK ZA KULTURU
да се волим толико
или бар онолико
колико ме воле
неки чудни људи.
112
ЧУДО
КУТАК ЗА КУЛТУРУ
РЕЧИ СУ...
Јадранка Бежановић Совиљ
Речи су омче.
Сребрни ланчић отргнут руком лопова
продат за само двадесетак неких бедних
пара.
Речи су сузе.
Ох, болно, болно забадање ножа у меко
беличасто месо длана у коме се гнезди
ПРАСАК ТИШИНЕ БОЈА ПУРПУРА срце најлепше гугутке са ивице јесењег
Наташа Ђолић Вера Симовић дана.
Речи су погледи.
То су они погледи који се замрсе у
Речи... толико тога знамо о речима, Пурпур је никао у срцу чвор који нико и никада нец́е моц́и да
шибале су нас и лечиле, дизале и И тамо се лечи размрси.
унижавале, болеле и спашавале... Грејао је Речи су ветар.
И олуја.
Дефиниције, Могу бити и топли зраци сунца.
Срећа је била чиста и јасна
терминологија, граматика, правопис... И блатњаве чизме, крвава дечја
Био је сијање
колена, а понекад и звук бича по
речи као бескрајни кладенац Лепота
несрец́ној животињи док многобројна
појмовног бојишта...Доста је! Васељена циганска породица поскакује иза ње.
А тишина, ћутање, добровољна Речи су и осмех.
Данас је тама
немост... Покрет. Ударац. Мирис. Миловање.
Ноћ је поново предуга Страст. Вишак.
Понекад је тишина најлепши или Љубав сама Недостајање.
најболнији одговор... Понекад је тишина Очај.
став, принцип, штит и мит... Kајање.
Страх
Ћутање као најјаснији говор. Ћутање Сломљена стакла Праштање.
као слобода,. Ћутање као избор и извор... Захвалност.
Очи су ми пуне трња Мир и немир.
Ћутање као ја. Живот и смрт.
Љубав и заблуда, најнежнији и
Не знам све, немам одговор на свако Пурпур си ми спустио у срце
питање, не умем да изрекнем сваку најокрутнији загрљај.
Тамо се лечи
емоцију... Дакле, речи су дах.
Молитва.
И на крају, немам мишљење о свему и Леди
Речи су снови. Илузија. Визија.
немам потребу да све коментаришем... Тешко сам уморна Могу бити огледала, као и сломљена
Боже огледала у којима се огледају сенке наших
Зато ћутим када ћутим, зато пустим да
Боже мој надања, наше узалудности драги мој
реч мине и улетим у прасак тишине.
Смилуј се човече.
А, видиш, могу бити и моћ и мач и
мрак.
Понекад ми се чини да је њихова
највећа снага и тајанственост у ћутању.
Пссст! Не дирај ме у реч. Ћути.
113
 ЧУДО

PITAM SE...
УВОДНО СЛОВО О КЊИЗИ ПРОТОЈЕРЕЈА
Владана Симића
Н
есвакидашња је појава да савремени свештеник својој породици, свом духовном оцу Преосвећеном владици
пише и објављује поезију. Међутим, колико год Иринеју, блаженопочившем епископу ваљевском Милутину,
на први поглед необична, ова појава је — логична. оцу архимандриту Јовану Радосављевићу, песнику Матији
Која је веза између свештенства и уметности»! Суштинска Бећковићу, али и Циганчету које проси испред цркве. И,
и нераскидива! Свештеник, који благодаћу Духа Светог морамо поменути, посебно су искрени и емотивни они које
служећи свету Литургију претвара хлеб и вино у Тело и Крв храбро износи пред читаоца, а које је упутио својој супрузи.
Христову, непосредни је учесник уметничког догађаја без Видљива је у свима њима нит која спаја небо и песниково
примера и без конкуренције, овде на земљи. Нема снажнијег срце. Управо је од те најфиније нити изаткан овај духовни
уметничког догађаја од свете Литургије и свете Евхаристије. песнички дневник.
Свештенослужитељ и уметник имају исти задатак, исти
Поезија оца Владана Симића својеврсни је тихи дијалог.
позив: да узносе човекову душу ка Богу!
Песник од читаоца захтева да и сам допуни прочитане
Потекла сва из свете Литургије и духовног искуства наше стихове како би они добили своје коначно и потпуно
свете Цркве, поезија свештеника Владана Симића није могла значење. На тај начин ова поезија представља једну веома
бити другачија него дубока, лична, саборна, свеобухватна и, успелу илустрацију и реализацију духа саборности наше
како је то знаменити српски књижевни критичар истанчаног Цркве. Када читате песме оца Владана Симића, имате јасан
укуса Богдан Поповић говорио — „цела лепа“. осећај да и сами активно учествујете у једном саборном зину.
На првим страницама књиге песама отац Владан ств-
Објављујући своју збирку песама Питам се, ево, већ у
аралачки интерпретира најдубље старозаветне и новозаветне
другом и допуњеном издању, отац Владан — баш као што се
догађаје: Адамово изгнање из Раја, Каниово братоубиство,
и на светој Литургији моли речима: „Твоје од твојих, Теби
Јудино издајство, Христово страдање на Крсту; износећи их
приносећи због свега и за све“ — и ове своје песничке дарове
пред читаоца сада и овде и, на начин својствен пастиру дубоке
приноси на олтар лепоте и љубави нашој светој Цркви.
и делатне вере, непосредно и јасно тумачи вечне тајне живота.
Целокупан тираж и средства прикупљена од продаје првог
издања његових песама, отац Владан је заједно са Беседом,
Посматрана као целина, збирка песама оца Владана
издавачком установом Епархије бачке, председником
Симића не само по броју песама, него још више по снази и
новосадске Црквене општине г. Николом Первазом,
драматичности мотива, посвећена је суштинским темама:
власником штампарије „Офсет принт“ из Новог (Сада, и свима
страдању Срба од Косова и Видовдана, преко Крајине и
осталима који су помогли да оба издања угледају светлост
Јасеновца, Тисе и Дунава, Бљеска и Олује, па све до недавне
дана, приложио Народној кухињи Добротворне установе
„ноћи усвајања срамног Безаконог закона у Црној Гори“.
„Владика Платон Атанацковић" која своју мисију врши у
оквиру Епархије бачке Српске Православне Цркве. На исти
Нису оцу Владану стране ни теме и мотиви који се налазе
благословен начин биће, ако Бог да, употребљена средства
у сенци крупних историјских, геополитичких догађаја, као
и од овог допуњеног издања. Тако је смисао песничког рада
ни њихови покретачи, инспиратори, узрочници и верни
и дара нашег драгог опа Владана употпуњен и заокружен
пратиоци. Нарочито је јасан и директан увиђајући „квасац
гестом делатне љубави и према Богу и према људима.средства
фарисејски“ новог времена у којем се „нађе душа у колапсу
и од овог допуњеног издања. Тако је смисао песничког рада
света“. Посебно бих скренуо пажњу читалаца на песме у
и дара нашег драгог опа Владана употпуњен и заокружен
чије стихове је и моја мисао остала дубоко зароњена: Не бој
гестом делатне љубави и према Богу и према људима.
се. Само веруј, Ћутим, Промене, Лицемери, Достојанство,
Заборав, Шта нас сутра чека», Азил, Туђа кожа, Да ли смо
заслужили и Мој Видовдане.
На историјске и савремене политичке теме отац
Владан пева веома оштро, потпуно у складу са тежином
и трагиком самих догађаја. Сваком читаоцу који прочита
и једну песму из ове збирке бива јасно да и њега, као и
великог Алексу Шантића у Отаџбини. „...све ране мога
рода боле“. Проживљавајући трагедију свог рода од Адама
па до данашњих дана, он је личан као, уосталом, сваки
песник који у песничким сликама искрено мисли и осећа. Приход од продаје ове књиге намењен је
Добротворној установи Епархије бачке
Стваралачки подвиг, у којем отац Владан певајући о
историјским и савременим догађајима сабира свој лични ”Владика Платон Атанацковић”
и емотивни смислени доживљај света, не би био потпун текући рачун :
када у њему своје место не би нашле личности и догађаји 250-2010001265760-20
са којима песник дели најнепосреднији однос. Дирљиви су Са назнаком:
стихови које посвећује свом упокојеном оцу, деди,
За народну кухињу

115
МАНАСТИР ПИНОСАВА МАНАСТИР МАНАСИЈА
 ЧУДО МАНАСТИР KОВИЉ,
чији је настанак везан за Светог Саву који је управо
на том месту у 13. веку подигао цркву брвнару у знак
ПРИЈАТЕЉИ ПОРТАЛА захвалности Богу што је сукоб српске и угарске војске
завршен без крвопролића, бачки је драгуљ кога је
MANASTIR TUMANE EPARHIJA BAЧKA оживео садашњи патријарх Порфирије.

manastirtumane.org eparhijabacka.info

MANASTIR SVETOG ARHANGELA GAVRILA UDRUЖEWE KWIЖEVNIKA SRBIJE

(PINOSAVA)

uksrbije.org.rs
manastirpinosava.home.blog

MANASTIR SVETOG APOSTOLA TOME- TOMIЋ KULTURNI CENTAR NOVOG SADA

manastirtomic.com kcns.org.rs

У времену збуњености када се чак HRAM SVETOG APOSTOLA PAVLA

и оне најјасније истине не спомињу,
часопис Чудо чини искорак. Понајвише
у црквеној сфери не занемарујући
притом ни културу, уметност али
и питања државности. Једном речју, hramsvetogapostolapavla.com
Чудо је целина која је у овом времену
изузетно потребна књижевној публици
Србије.

Cudo.rs Портал ЧУДО Cudo

118
Манастир ВАЛААМ