Šest Portreta Pravoslavnih Mitropolita

NEDEQKO RADOSAVQEVI]
[EST PORTRETA
PRAVOSLAVNIH MITROPOLITA
1766 – 1891
INSTITUTE OF HISTORY
Monographs
Volume 57
NEDELJKO RADOSAVLJEVIĆ
PORTRAITS OF
SIX ORTHODOX MITROPOLITANS
1766 – 1891
Editor-in-chief
Tibor @ivkovi}
Director of the Institute of History
Belgrade
2009
ISTORIJSKI INSTITUT
По с е бн а и зда њ а
kwiga 57
NEDEQKO RADOSAVQEVI]
[EST PORTRETA
1766 – 1891
urednik
Tibor @ivkovi}
Direktor Istorijskog instituta
Beograd
2009
recenzenti:
prof. dr Dragoqub @ivojinovi}, dopisni ~lan SANU

dr Tamara Petrova Stoilova, vi{i nau~ni saradnik, BAN
dr Ilija Todev, nau~ni savetnik, BAN
Objavqivawe ove kwige finansijski je pomoglo
MINISTARSTVO ZA NAUKU I TEHNOLO[KI RAZVOJ

VLADE REPUBLIKE SRBIJE
Књига настала као резултат рада на пројекту

Министарства науке и технолошког развоја ев. бр. 147036 А
“Између европских узора и стереотипа, српска национална интеграција”.
СА Д РЖ А Ј
Предговор 7
Серафим, 15
митрополит сарајевски (дабробосански)
Јoaким, 27
митрополит ужичко-ваљевски
Лeoнтије Ламбровић, 47
митрополит београдски
Гeрасим Домнин, 65
Виктор Чолаков, 87
митрополит нишки
Дионисије Илијевић, 105

митрополит зворнички
Закључак 123
Summary 127
Списак илустрација 133
Речник страних и мање познатих речи 135
Списак извора и литературе 137
Регистар имена 145
Регистар географских појмова 151

ПРЕДГОВОР
Идеја за рад на писању књиге Шест портрета православних

митрополита 1766-1891 подстакнута је делом Димитрија Оболенског
Шест византијских портрета. У тој књизи дате су биографије
значајних личности из средњовековног периода државности словенских
народа на које су, процесом христијанизације и културолошким
утицајима, пресудно утицали православно хришћанство и Византијско
царство.1 Димитрије Оболенски, професор Балканске и руске историје
на универзитету Оксфорд, посветио је пажњу личностима које су својим
деловањем утицале како на крштење Словена и учвршћивање
хришћанства међу њима, тако и на стварање њиховог књижевног језика
и аутокефалних цркава. Оне су их, тако, делујући својим мисионарским
и државничким трудом, значајно приближиле византијској култури. На
тај начин се и простор византијског утицаја географски јасније
уобличиo. Те личности, међу којима су била два Грка и четири Словена,
припадају и византијском и словенском наслеђу.
Личности чије су биографије дате у овој књизи, хронолошки су
знатно удаљене од средњовековног периода балканске и словенске
историје, али су у свом раду биле ослоњене на византијско наслеђе. Реч
је о шест православних митрополита: сарајевском (дабробосанском)
Серафиму, ужичко-ваљевском Јоакиму, београдском Леонтију
Ламбровићу, ужичко-ваљевском Герасиму Домнину, нишком Виктору
Чолакову и зворничком Дионисију II Илијевићу. Њихова делатност
одвијала се у другој половини XVIII и током XIX века. То је период
динамичних геополитичких промена, од готово потпуне доминације
Османског царства на Балканском полуострву, преко националних
револуција балканских народа и стварања њихових првих модерних
држава 1804-1830, па до Велике источне кризе 1875-1878. Te промене
довеле су и до постепеног, али трајног османског повлачења са значајног
дела Балкана. Ради се, дакле, о времену у коме, у освит рађања модерних
балканских нација, jeдинство поствизантијског света засновано на
културном и верском наслеђу уступа место другачијем односу међу
православним становништвом Балкана. У томе верски чинилац остаје
1
Димитрије Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 1991.
Димитрије Оболенски аутор је још једне значајне књиге посвећене формирању
византијског културног простора, смело назване Византијски комонвелт.
битан, али престаје да буде одлучујући. Њега по значају постепено
замењује национална припадност.
Шездесетих и седамдесетих година XVIII века, таква геополитичка
слика Балканског полуострва била је још увек нереална. Османско
царство чврсто је контролисало највећи део Балкана, а Васељенска
патријаршија ставила је под духовну власт све његове православне
поданике 2, док је верска припадност и даље била одлучујућа за статус
сваког појединца у држави.3 Изгледало је да је идеја административног и
духовног јединства православних поданика Османског царства коначно
у потпуности остварена, али су Српска револуција 1804-1830/35. и
Грчки устанак 1821-1829. показали колико је она заправо била површна.
Због тога се и биографије личности заступљене у овој књизи не могу
једноставно назвати поствизантијским портретима. Ти људи били су
носиоци византијског културног и верског наслеђа, али их утицај
модерног времена није могао заобићи. Политика коју је до 1830, а и
касније, водила Васељенска патријаршија, инсистирајући на јединству
православних и општем балканском источно-православном менталитету,
почела је да губи на снази, мада је наставила да живи унутар црквених
2
Када је реч о црквеној историји то је период у коме, укидањем аутокефалних
патријаршијских столица на Балканском полуострву 1766. и 1767. године
(Пећке и Охридске патријаршије) и стављањем под чврсту контролу три
преостале велике православне цркве (Антиохијске, Александријске и
Јерусалимске патријаршије) Васељенска патријаршија у Цариграду поново
под својом духовном влашћу окупила све православне поданике Османског
царства, преузимајући потпуну одговорност за њихово представљање и
заштиту пред државним властима. Runciman St., The Great Church in
Captivity, Cambridge 1968, 176-178. Недељко Радосављевић, Православна
црква у Београдском пашалуку 1766-1831, управа Васељенске патријаршије,
Београд 2007, 53-55, 77-78. Иако уздигнута у ранг патријаршије 1588, пете по
значају у православном свету, и слободна од било каквог уплива
нехришћанске власти на њено деловање, Московска патријаршија је и у том
периоду признавала устаљен поредак међу помесним православним црквама, а
повремено тражила помоћ и савете по различитим верским питањима од
Васељенске патријаршије, Јерусалимске патријаршије и других помесних
цркава, сигурна у то да из њих не могу потећи никакве унијатске интерполације.
Džejms Bilington, Ikona i sekira, Beograd 1988, 169-178; Френсис Дворник,
Словени у европској историји и цивилизацији, Београд 2001, 608-619.
3
Цариградски патријарх био је представник свих православних поданика
Османског царства пред државним властима. У османском правном систему,
заснованом на шеријатском праву и канун-намама (законима) појединих
владара, постојали су милети, односно заједнице верних, и друштво је делом
било подељено и на тај начин. Ursinus O.H, Millet, Extract from the
Encycloapedia of Islam, CD ROM edition v. 1.0, 1.
структура.4 Међутим, неке ствари се од византијског доба нису
промениле. Као и у средњем веку, манастири Свете Горе остали су места
у којима је, под окриљем Васељенске патријаршије, чувана чврста веза
међу деловима православног света подељеног границама великих
империја и новонасталих држава.
Шест личности чије су биографије дате у овој књизи припадале су
црквеној структури Васељенске патријаршије. Већина њих је у њој прошла
све духовне чинове, од примања монашког пострига до високог
митрополитског звања.5 Сем тога, они су били поданици Османског царства,
а њихова активност углавном је остала у оквирима граница те државе.
Изузеци од тог правила били су, у краћем временском периоду, нишки
митрополит Виктор Чолаков, који је дочекао да буде и епископ аутокефалне
Православне цркве у Краљевини Србији, и Дионисије II Илијевић, који је на
основу Конкордата Васељенске патријаршије и Аустро-Угарске монархије
управљао Зворничком митрополијом до 1891.6 Међутим, за разлику од
митрополита Виктора Чолакова, који је примио српско поданство,
митрополит Дионисије Илијевић и даље је остао османски поданик.
Сви они су, дакле, деловали на простору где је османска власт
била непосредна и снажно присутна, ван области које су обухватале
нове, независне или аутономне државе (Краљевина Грчка, Кнежевина
Србија), а самим тим и њихове аутокефалне или аутономне цркве.7 Ниједан
од њих није неканонски иступио из структуре Васељенске патријаршије.
4
Йордан Желев, Един епизод от формирането на висшия православен клир на
Българската екзархия, у рукопису; Китромилидис, П. „Балкански манталитет“.
История, мит, представа, От кръста към флага. Аспекти на християнството и
национализма на Балканите. Съст. и прев. от гръцки В. Тодоров. София, 1999,
77–132; Петков, П. Църковно-духовното и национално-политическото начало в
българо-гръцката разпра през ХIХ и началото на ХХ в., Международна
конференция в чест на проф. д-р Тотю Коев. Велико Търново, 2005, 188–197; Voillery, P. Le
haut clergé phanariote et les bulgares (1830–1860). Oppresseur, prévaricateur ou bon
pasteur? – Turcica, XXXV, Paris, 2003, 81–123.
5
Изузетак је Виктор Чолаков, нишки митрополит. Више деценија хиландарски
таксидиот у Нишу, он је митрополитски чин стекао у Бугарској егзархији.
6
Након што је по одлуци Берлинског конгреса 1878. окупирала Босну и Херцеговину,
Аустро-Угарска монархија склопила је 1880. Конкордат са Васељенском
патријаршијом, по којем је Патријаршији остављена само формална духовна власт,
док је практично црква у тим областима стављена под потпуну државну контролу,
укључујући и избор епископа. О томе опширније Ђоко Слијепчевић, Историја
Српске православне цркве II, Београд 1991, 488-504.
7
Специфична ситуација била је са београдским митрополитом Леонтијем
Ламбровићем. Он је у периоду од 1804. до 1813. деловао на простору на коме се
учврстила власт српских устаника и настала српска устаничка држава.
Међутим, признање те државе од великих сила изостало је, а црквена структура
у њој такође је званично остала у оквирима Васељенске патријаршије. О томе
опширно у поглављу Леонтије Ламбровић, митрополит београдски.
Порекло ових архијереја било је различито. Сарајевски
(дабробосански) митрополит Серафим, један од потписника молбе за
укидање аутокефалности Пећке патријаршије, био је Словен 8, Бугарин
из околине Самокова и монах Рилског манастира. Нишки митрополит
Виктор Чолаков, који је као хиландарски таксидиот био изабран за првог
нишког архијереја Бугарске егзархије, такође је био Бугарин, родом из
Калофера, док је Дионисије II Илијевић, рођен у Копиловцима код
Берковице, био бугарско-српског порекла. Митрополити ужичко-
ваљевски Јоаким, београдски Леонтије Ламбровић, и ужичко-ваљевски
Герасим Домнин су били Грци. Међутим, у односу према повереној
мисији међу њима није било велике разлике. Сви они стекли су
теолошко образовање у школама Васељенске патријаршије или као
придворни монаси у митрополитским резиденцијама и, добро
образовани за своје време, одговорно вршили своју дужност. Као
изузетак делимично се може посматрати делатност београдског
митрополита Леонтија Ламбровића. Он је, управљајући својом
епархијом у време јаничарског безвлашћа у Београдском пашалуку 1801-
1804, а затим и у новим околностима проистеклим из српске националне
револуције 1804-1813, у великој мери морао да учествује и у световним
пословима. А томе је, по својој природи, и сам био склон.
Већ је поменуто да су околности у којима се духовна мисија ових
митрополита одвијала биле знатно другачије од средњовековног периода
балканске историје. Христијанизација балканских и словенских народа
одавно је била завршена и учвршћена. Међутим, време и државни оквир
у којима су они живели, нису били нимало једноставни за живот и рад.
Законска дискриминација православног хришћанског становништва у
Османском царству и ограничавање верске слободе, пре свега када се
ради о њеном јавном манифестовању (литије, употреба звона...), као и
безакоња локалних власти која су била честа у ратним временима,
условила су појаву процеса исламизације, који је све немуслиманске
религије озбиљно угрожавао. Тај процес континуирано је трајао током
целокупног периода османске владавине, па и у XVIII и XIX веку.
8
Друга половина XVIII и почетак XIX века је време када се постепено формирају
модерне балканске нације. Међутим, слични народни језици, али и заједнички
литургијски језик православних словенских народа, са незнатним разликама у
локалним редакцијама које је увођење црквенословенског језика готово
превазишло, као и исти статусни положај у османском друштву и увиђање
јасних разлика у односу на православне османске поданике грчког или
романског порекла, условили су да општи термин Словени и даље остане у
употреби како код њих самих, тако и код Грка, који су их и даље често сматрали
за једну целину. Примера који то потврђују има и код Грка, и код самих Словена.
Језик који су учили и у Богословији у Сремским Карловцима, коју је основала
српска Карловачка митрополија, и у Теолошкој школи на Халки под окриљем
Васељенске патријаршије, звао се словенски.
Управо због таквих околности, један од основних задатака
митрополита Васељенске патријаршије било је очување верника у
православљу и спречавање њихове исламизације. Међутим, тај посао
могао је бити вршен само веома опрезно, стрпљивим радом међу
свештенством и верницима, а никако отворено, јер би и то било кршење
османских закона. А по османским законима прелазак немуслимана у
ислам био је и слободан и пожељан. Због тога је Васељенска
патријаршија развила специфичну дипломатску вештину комуникације
са Портом, делујући у циљу заштите верника пре свега преко
централних османских власти. У тим структурама власти било је и
утицајних грчких чиновника (великих драгомана), и других припадника
хришћанске заједнице, од чијих послова је османски двор имао одређену
корист. Та вештина преживљавања Васељенске патријаршије у османској
држави подразумевала је чврсто уређену унутрашњу структуру, без
много простора за самостално деловање појединих митрополита. Јер,
отказивање послушности државним властима и давање подршке
антиосманским активностима страних сила не само да се одражавало на
положај верника у епархији чији би митрополит то учинио (што се
најчешће могло очекивати на европској периферији државе), већ и на
православне вернике у другим, удаљеним областима, који са тим
збивањима нису имали никакве везе. Помесне православне цркве на
Балканском полуострву, Пећка и Охридска патријаршија, биле су много
изложеније таквим појавама. Насупрот томе, Васељенска патријаршија
имала је знатно више осећања за опрезно поступање на позиве са стране
да се збаци османска власт.
Ипак, и у њеном случају постојала су опомињућа тешка искуства.
Meђу њима треба истаћи масовна убиства православних становника
Смирне 1770, након што је руска флота у заливу Чешма уништила
османску морнарицу, што је у самом граду изазвало панику од руског
освајања9, као и напад на цариградске Грке и Патријаршију у време
грчког устанка 1821, када је православно становништво града било
изложено погрому, а патријарх Григорије V обешен на њеним вратима.10
Такве околности условљавале су да делатност митрополита на
челу појединих епархија има не само духовну, већ и световну димензију.
Они су били представници својих верника пред османским властима,
штитили су их од незаконитих поступака представника локалних власти
колико су могли, и указивали на неопходан опрез у доношењу било
каквих одлука које би биле у супротности са устаљеним поретком. А тај
поредак укључивао је и рад на очувању мира, и лојалност султану. Таква
9
О томе опширније Драгољуб Р. Живојиновић, Европа и Дубровник у 17. и 18. веку,
Београд 2008, 411-440.
10
Runciman St. наведено дело., 383-384.
оданост подразумевала је и да, по налогу Васељенске патријаршије,
митрополити делују у циљу смиривања побуна и устаничких покрета.
Словенско, пре свега српско становништво, које се у такве
подухвате упуштало због безакоња и терора носилаца власти, није увек
разумело сву сложеност такве политике Васељенске патријаршије, која
је имала знатно бољи увид у прилике на много ширем географском
простору. Због тога су верници често оптуживали митрополите за
пасивност у подршци ослободилачким покретима, па чак и за сарадњу
са османским властима. Верници нису увек разумели да архијереји не
воде самосталну политику, већ спроводе одлуке Патријаршије. А њен
став био је јасан: митрополити нису слати у епархије да би подизали
устанке или учествовали у њима. Они су вршили духовну мисију, и
радом на одржавању мира штитили вернике колико год је то било
могуће. То неразумевање било је и један од разлога због чега се узајамно
неповерење између припадника исте религије и истог, поствизантијског
културолошког круга, али различите етничке припадности, вековима
одржало. Димитрије Оболенски указао је на то да су Грци Словене још
почетком XII века и даље сматрали за мање образоване истовернике са
варварским наслеђем, док су Словени у Грцима често видели непоуздане
саговорнике којима се није увек могло веровати.11 Овај стереотип остао
је присутан све до деветнаестог века у свакодневном животу, и чак се
пренео и у балканске и руску историографију.
Као припадници истог милета, исте цркве и носиоци истог,
поствизантијског наслеђа, ови митрополити углавном су деловали у
истом смеру заштите мира и заштите верника, што у Османском царству
није било једноставно спровести. Њихов рад није довео до великих
промена као што је то било могуће у средњовековном периоду, попут
мисија крштења Словена, стварања њихових првих писама или првих
аутокефалних цркава, из чега је византијско културно наслеђе и
произашло. Највеће достигнуће делатности како Васељенске патријаршије
и њених митрополита, тако и помесних православних цркава под
османском влашћу до њиховог укидања, било је очување православне
вере и бројности њених припадника, све док се Османско царство није
повукло са Балкана. А то је свакако био изузетно важан резултат.
У овој књизи биографије су дате хронолошким редоследом, од
укидања Пећке патријаршије 1766, до одласка са чела Зворничке
митрополије Дионисија II Илијевића 1891. Свака биографија за себе
чини засебну целину, али заједно дају много јаснију слику о времену у
коме су живели, и великим променама које су тада наступиле како у
геополитичком, тако и у црквено-административном погледу.
11
Димитрије Оболенски, Шест византијских портрета, 14-15.
Биографије сарајевског митрополита Серафима12, београдског митро-
полита Леонтија Ламбровића13 и ужичко-ваљевског митрополита
Герасима Домнина14 већ су објављене. Али, било је разлога за поновно
враћање на њих: нови извори до којих сам дошао омогућили су да се
њихова делатност дубље и боље сагледа. Поред тога, на овај начин те
биографије смештене су у шири хронолошки оквир, чиме се, заједно са
биографијама друга три митрополита, кроз животе појединих духовних
лица омогућава увид у континуитет деловања Васељенске патријаршије
у периоду дужем од једног века. Ове биографије, такође, указују и на још
једну значајну појаву у њеној политици. Када је реч о избору личности у
високе црквене чинове, Васељенска патријаршија временом престаје да
буде црква затворена према својим словенским верницима, и отвара им
могућност школовања и напредовања у њеној јерархији. Сем тога,
увођењем наставе црквенословенског језика у школски систем, она
постепено припрема и митрополите грчког порекла за службу у
епархијама насељеним православним Словенима. Тако се постепено
гради чврста веза архијереја словенског порекла и Васељенске
патријаршије у Цариграду на једној, и добар однос митрополита Грка са
верницима у провинцијским епархијама насељеним Словенима, на
другој страни.
У књизи су заступљене биографије два ужичко-ваљевска
митрополита, Јоакима и Герасима Домнина. На тај начин омогућена је
компаративна анализа деловања два архијереја Васељенске патри-
јаршије у истој епархији пре и након српских устанака.15 У време управе
митрополита Јоакима (1767-1793/94) постојала је јасна ситуација око
надлежности и односа црквене и османске државне власти према
свештенству и верницима. Међутим, у мирнодопском периоду Српске
револуције, који се практично подудара са управом митрополита
Герасима Домнина (1816-1831), то се мења због све снажнијег утицаја
новоформираних српских власти на црквене послове.
За свих шест личности карактеристично је да су сазнања о њима
у балканским историографијама (српска, бугарска, грчка...) недовољна и
несразмерна значају њихове делатности, па је намера писања њихових
биографија била како да се њихов живот боље осветли, тако и да се неки
од присутних стереотипа коначно разреше. Ти стереотипи су
12
Недељко Радосављевић, Дабробосански (сарајевски) митрополит Серафим,
Споменица Милана Васића, Бања Лука 2005, 271-285.
13
Исти, Митрополит Леонтије Ламбровић (1801-1813), Тематски зборник радова
Академик Драгољуб Р. Живојиновић, Митолошки зборник 19, Рача 2008, 109-128.
14
Исти, Герасим Домнин, ужичко-ваљевски митрополит 1816-1831, Историјски
часопис LIV, Београд 2007, 171-192.
15
Ужичко-ваљевска митрополија била је у Београдском пашалуку, пограничној
провинцији у којој је и дошло до српске националне револуције.
најприсутнији у случају митрополита Леонтија Ламбровића. Треба,
такође, истаћи и то који су критеријуми преовладали у избору личности
чије су биографије дате у књизи: поред значаја који су имали у
прошлости и недовољних сазнања о њима, присутан још један важан
чинилац: бројност и доступност извора, и њихова аутентичност и
веродостојност.
Када је реч о наведеним архијерејима треба нагласити и следеће:
иако су имали високо митрополитско звање, то никако не значи да су се
налазили на челу аутономних цркава. Митрополије којима су управљали
биле су обичне епархије, које се у структури Васељенске патријаршије
ни по чему нису издвајале од осталих. Пракса Васељенске патријаршије
је и била да готово сви епископи буду у митрополитском звању, док су
епархије биле у рангу митрополија подељених у више класа. Њихов
положај се, дакле, никако не може поистоветити са положајем
карловачких митрополита, поглавара самосталне Карловачке митропо-
лије која је имала сопствену епархијску структуру и сабор архијереја,
или са српским митрополитима који су били на челу аутономне
Православне цркве у Кнежевини Србији. Зато се у тексту речи митропо-
лија и епархија (епископија) наизменично користе као синоними.
У раду на допуњавању већ објављених, и писању потпуно нових
биографија, коришћен је већи број до сада необјављених, непознатих
или мало познатих извора. Биографија нишког митрополита Виктора
Чолакова је, тако, готово у целини заснована на необјављеној архивској
грађи. Због тога желим да искажем посебну захвалност колегама и
пријатељима из Архива САНУ у Београду, Архива САНУ у Сремским
Карловцима, Архива Србије, Патријаршијске библиотеке СПЦ,
Библиотеке САНУ и Библиотеке Историјског института у Београду.
Својом предусретљивошћу и саветима једнако су ме задужиле колеге из
Црквеноисторијског и архивског института, (Църковноисторически и
архивен институт), Централног државног архива (Централен
държавен архив), Бугарског историјског архива и Оријенталне архивске
колекције (Български исторически архив, Ориентална архивна колекция,
Народна библиотека Св. Св. Кирил и Методий) у Софији. Без извора
различите провенијенције до којих сам дошао у њима, покушај писања
ових биографија дао би знатно скромније резултате.
На крају, желео бих да истакнем да ми је значајну подршку током
истраживања пружила ЈУБМЕС Банка а.д. Београд. Директору
Историјског института, др Тибору Живковићу, захваљујем се на
подршци око објављивања ове књиге.
СЕРАФИМ,
митрополит сарајевски (дабробосански)
У време османске власти, једна од најзначајнијих и најугледни-

јих православних епархија на простору које је насељавао српски народ,
била је Дабробосанска митрополија. Током XVIII века, а посебно након
Београдског мира 1739, када у структуре Пећке патријаршије све више
продиру патријарси и митрополити Грци, у употребу улазе и нови
називи за њу. У изворима османске провенијенције, она се најчешће
назива Босанска митрополија и Сарајевска митрополија, док се у
Кодексу Велике цркве16 у Цариграду за њу углавном користи назив
Сарајевска митрополија. Сагласно томе, називи сарајевски и босански, па
и боснасарајевски, временом се све више користе и за њене
митрополите, да би се шездесетих година XIX века усталила њихова
aрхијерејска титула архиепископ сарајевски и митрополит босански.17
Сарајевски митрополити су, након укидања Пећке и припајања њених
епархија Васељенској патријаршији, носили и почасну титулу егзарх
Далмације, која у суштини није имала никаквог практичног значаја.
У време укидања аутокефалности Пећке патријаршије 1766, на
челу Дабробосанске митрополије био је митрополит Серафим. У
ферману султана Мустафе III о њеном укидању, издатом 13. (24)
септембра те године, он је поменут као један од потписника молбе којим
је то укидање тражено.18
У српској историографији до сада није било утврђено тачно
време његовог доласка на чело Дабробосанске митрополије.19 Међутим,
16
Велика црква, уобичајен назив за Васељенску патријаршију, коришћен у
њеним службеним актима.
17
Иван Степанович Јастребов, Податци за историју српске цркве, Београд 1879, 4, 29.
У једној синђелији од 19. (26) јуна 1836, митрополит Амвросије се назива митро-
полит босански и сарајевски. Архив САНУ 7578. Његов наследник, митрополит
Игњатије, потписивао се и као сарајевски, и као босански митрополит. Архив
САНУ, 7581, 7582. Игњатијеви наследници, Дионисије I и Игњатије II, најчешће
су се потписивали као босански. Дионисије II Илиjeвић се од 1868. назива
архиепископ сарајевски и митрополит босански. Архив САНУ, 7640.
18
Иван Степанович Јастребов, наведено дело, 4.
19
Већина истраживача историје Српске православне цркве ограничила се на
закључак да се Серафим на челу Дабробосанске митрополије налазио у тренутку
16 Nedeqko Radosavqevi}
у Рилском манастиру је сачувана бујурулдија од 24. маја (4. јуна) 1766,

издата у Централној управи Румелијског вилајета, којом се потврђује да
је Серафим изабран од Синода и потврђен царским бератом за
сарајевског епископа!20 Серафим је, дакле, тог дана званично отпочео да
управља Дабробосанском митрополијом, и тиме је питање тачног
времена његовог доласка на чело те митрополије коначно разрешено.
Серафим је у Дабробосанској митрополији наследио митропо-
лита Дионисија. Њега је 20. марта 1763, као свог опуномоћеника, послао
васељенски патријарх да сакупи патријаршијске приходе и убудуће
остане на њеном челу. Султан Мустафа III издао је митрополиту
Дионисију ферман којим је његова мисија одобрена. Истим ферманом
локалне власти су позване да га ничим не ометају у послу, и да му по
потреби помогну.21
У случају митрополита Дионисија поставља се питање зашто га
је у Дабробосанску митрополију послао васељенски, а не за то канонски
надлежни, пећки патријарх? Разлог за то могао је бити у несређеним
приликама како у Дабробосанској митрополији, тако и у целој Пећкој
патријаршији. У тренутку када је Дионисије добио поменути ферман, у
Дабробосанској митрополији тада вероватно није било епископа, а
његов претходник, Василије Јовановић-Бркић, те године је изабран за
Пећког патријарха.22 Међутим, Василијев избор није текао лако. Пећка
патријаршија је већ дуже време била у нереду, проузрокованом борбом
за превласт између архијереја Грка, који су покушавали да је ставе под
укидања Пећке патријаршије, и да је на њеном челу остао до 1776. Иван

Степанович Јастребов, наведено дело, 4; Сава еп. Вуковић, Српски јерарси од
деветог до двадесетог века, Београд – Подгорица – Крагујевац 1996, 440;
Светозар Душанић, Серафим, митрополит дабробосански, Богословље XIV,
Београд 1939, 54; Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II,
Београд 1991, 459; Радован Самарџић, Босна и Херцеговина у XVIII веку,
Историја српског народа IV/1, 458.
20
Препис поменуте бујурулдије (везирске заповести), засноване на султановом
берату, сачинио је сарајевски кадија Ел Хаџи Сулејман. Турските документи на
Рилския монастирь, превелъ и наредилъ Д. Ихчиев, София 1910, 5, стр. 260-261;
Иван Снегаров, История на Охридската архиепископия-патриаршия, том 2, од
падането й под турците до нейното унищожение (1394-1767), София 1932, 408.
21
Сејфудин шејх еф. Кемура – Владимир Ћоровић, Прилози за хисторију
православне цркве у Босни и Херцеговини у XVIII и XIX стољећу, Гласник
Земаљског музеја у Босни и Херцеговини XXIV, Сарајево 1912, 414; Љиљана
Чолић, Турски документи за историју Српске православне цркве, фонд Глише
Елезовића, Приштина 1996, 69-70.
22
Василије Јовановић – Бркић био је последњи Србин на пећком патријаршијском
престолу. Сава еп. Вуковић, наведено дело, 61.
[est portreta pravoslavnih mitropolita 1766-1891 17
потпуну контролу, и Срба, који су се борили да се њена аутокефалност

очува. Управо у години Дионисијевог доласка трајао је сукоб око превласти
између Василија Јовановића-Бркића и Грка Кирила II, који је до тада био
на њеном челу.23 Могуће је да је у том interregnumu, када је Василије
напустио Сарајево, а још увек није добио султанов берат о потврђивању на
патријаршијском трону, Васељенска патријаршија преузела прикупљање
патријаршијских прихода. А то није био никакав преседан, јер је она и
раније, уз оправдање да штити аутономне столице које се у таквим
неприликама налазе, на чело других цркава постављала патријархе и
предузимала административне послове из њиховог делокруга.24
Малобројни извори, пре свега фрагментарно сачувани записи и
натписи, потврђују да је Серафим на челу Дабробосанске митрополије
био више од десет година. Септембра 11. 1768, осветио је антиминс
намењен цркви Светих апостола Петра и Павла у селу Врућица код
Теслића. На том антиминсу Серафим је потписан као Смиреній
митрополит Дабробосански.25 Тај запис потврђује да се у самој епархији
и даље чувало њено старо име, наслеђено из времена укинуте Пећке
патријаршије. На надгробном споменику попадије Љубице из села Доња
Јошавка у околини Бања Луке, који је 1768. подигао њен син, јереј
Димитрије Поповић, Серафим се, такође, назива митрополитом
дабробосанским.26 Исти јереј, Димитрије Поповић, 18 година касније
подигао је споменик и свом оцу, свештенику Гаврилу, који је, као
јеромонах Георгије27, умро септембра 1772. И у овом надгробном
23
О томе опширније Ђоко Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766.
године, Богословље XIII, Београд 1938, 250-307; Исти, Историја Српске
православне цркве I, Београд 1991, 421-451.
24
Таква пракса у случају Пећке патријаршије отпочела је још 1690, именовањем
Калиника I за патријарха уместо Арсенија III Црнојевића. То право поново је
искоришћено 1737, именовањем Јоаникија III Караџе за пећког патријарха.
Димитрије Алексијевић, Прилози за историју српске цркве, Весник Српске
цркве за 1909, Београд 1909, 755-756.
25
Светозар Душанић, наведено дело, 56.
26
Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи V, 8334, стр. 168;
Светозар Душанић, наведено дело, 56. Занимљиво је да се у овом, за надгробне
споменике тог времена веома опширном натпису, поред митрополита Серафима,
помиње и патријарх Самуило. Ради се, свакако, о васељенском патријарху
Самуилу Ханцерису, веома способном администратору који је довео у ред стање
Васељенске патријаршије, искоренивши симонију у њеним редовима. Самуило
Ханцерис био је васељенски патријарх у време укидања Пећке патријаршије. St.
Runceman, The Great Church in Captivity, Cambridge 1968, 176-177, 379-380.
27
Сагласно тада строго примењиваним црквеним правилима, обудовели
свештеници одлазили су у манастире и примали монашки чин.
натпису стоји податак да је у време смрти јеромонаха Георгија на челу

Сарајевске (Дабробосанске) митрополије, био митрополит Серафим.28
Серафим је формално остао на челу Сарајевске митрополије све
до 4. маја 1776, када је од султана потврђен нов митрополит, Кирил.29 По
мишљењу Владислава Скарића и Саве Вуковића, нови митрополит
Кирил је, пре рукоположења и устоличења, био један од његових
[Серафимових] придворних калуђера.30
У ферману датом митрополиту Кирилу каже се и то да је
именован на предлог Синода, што је био уобичајени редослед увођења у
архијерејску дужност у Османском царству. Ферман митрополита
Кирила значајан је као извор и због тога што се у њему, у главним цртама,
наводи који је простор тада обухватала Сарајевска (Дабробосанска)
митрополија. У ферману се, такође, истиче и да митрополит Серафим
драговољно одступа због старости.31
Митрополит Серафим савесно је вршио своју духовну мисију. У
сачуваним изворима нема никаквих података да је долазио у сукоб са
свештеницима и верницима српске народности, па ни са сарајевском
црквеном општином, која је била економски најмоћнија на целокупном
српском простору под османском влашћу и као таква, чувајући своју
самоуправу, повремено долазила у сукоб са појединим митрополитима.
Његов рад на преписивању богослужбених књига сведочи о томе да се
старао и о ширењу писмености.
У вршењу своје мисије, митрополит Серафим се сусретао и са
проблемима карактеристичним за положај православних духовних лица
у Османском царству. Због ометања у прикупљању владичанских
прихода, он се 1768. жалио и босанском везиру. Тада му је од Мехмед
Емина, муселима Бањалучког санџака, 7. (18) јуна 1768. издата
бујурулдија, којом се кадијама каза Бањалуке, Костајнице и Дубице
наређује да обезбеде несметано прикупљање владичанских прихода, и
28
Љубомир Стојановић, наведено дело, док. 8418, стр. 182; Светозар Душанић,
наведено дело, 57.
29
Сејфудин шејх еф. Кемура – Владимир Ћоровић, наведено дело, 416.
30
Вероватно се радило о митрополијском протосинђелу, али се не може одбацити
ни могућност да је Кирил био и викарни епископ. За ферман о потврђивању,
митрополит Кирил је царској хазни уплатио пешкеш од 6.000 аспри. Владислав
Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, Изабрана
дјела II, Сарајево 1985, 45; Сава Вуковић, наведено дело, 277.
31
Високо, Травник, Јајце, [У]скопље, Језеро (Ђол Хисар), Ливно, Гламоч,
Вакуф, Стари Мајдан, Каменград, Козарац, Нови, Бања Лука, Дервента, Тешањ,
Маглај, Сребреница, Вишеград, Нова Варош, са свима селима и међама.
да се имена оних који то буду ометали попишу и доставе вишим

властима.32 Слично је, по његовом захтеву, 1770. поступио и сарајевски
санџак-бег, Абдулах Мустафа-паша. У бујурулдији издатој митрополиту
Серафиму 31. августа (10. септембра) те године, од полицијских
чиновника, капетана, ага, забита и ајана се захтева да лица који су се
осмелила да митрополита ометају у црквено-религијским делима и
обредима, као и у сабирању бератом одређених владичанских прихода,
буду спречена у томе и ухапшена. Сарајевски санџак-бег је у поменутој
бујурулдији истакао да такви људи поступају супротно и шеријату, и
царском берату.33
Како се у поменутим бујурулдијама, поред ометања у сакупљању
владичанских прихода, помињу и сметње у вршењу црквених обреда,
може се претпоставити да су прекршиоци на које се митрополит
Серафим жалио били муслимани. А посредна потврда такве
претпоставке налази се и у чињеници да се не помињу поименични
кривци, нити се тражи њихово оштро кажњавање.34
Сазнање да је Серафим био потписник молбе зa укидање Пећкe
патријаршије условило је да га, као и њене остале потписнике, у српској
историографији већ осамдесетих година XIX века сматрају за
фанариотског Грка.35 Међутим, Светозар Душанић је, на основу његове
књижевне делатности, тај став довео у сумњу. Позивајући се на
чињеницу да се Серафим знатно чешће потписивао на тадашњем
књижевном српском (црквенословенском), него на грчком језику, да је
његов словенски језик био изузетно богат и правилан, да се бавио
књижевним и преписивачким радом, и да се није лично потписао на
молби за укидање Пећке патријаршије, већ је то уместо њега учинио
скопски митрополит Константин, Душанић је изнео претпоставку да је
Серафим, највероватније, био Србин.36 Душанићево мишљење прихва-
32
Турските документи на Рилския монастирь, превелъ и наредилъ Д. Ихчиев,
6, стр. 261-262.
33
Исто, 7, стр. 262-263.
34
Када се радило о хришћанима који су ометали митрополите у прикупљању
њихових прихода, високе османске власти су најчешће именовале кривце и
наређивале да буду ухапшени и кажњени. Исте мере су примењиване и када би
се у епархијама појављивали самозвани, или наредбама државних и црквених
власти уклоњени епископи.
35
В. С. Д. (Димитрије Руварац), Дал су били Срби или Грци оних 8 митрополита
што 1766. г. молише за укидање Пећке српске патријаршије, Глас истине за
1886, Нови Сад 1886, 154-156, 163-165, 171-174, 179-182, 189-192.
36
Серафим je, између осталог, преписао Параклис Св. Јована Рилског, и
поклонио га Рилском манастиру. Светозар Душанић, наведено дело, 56-57,
60-63.
тио је и Сава Вуковић.37 Понашање митрополита Серафима, сасвим

супротно од устаљеног мишљења о деловању фанариотских епископа
као похлепних људи недостојних свог архијерејског чина, такође је
могло да допринесе уверењу о његовом српском пореклу.
Али, књижевна делатност и коришћење српског језика није само по
себи морало бити безусловна потврда етничког порекла епископа. У
српским епархијама било је и митрополита Грка, који су веома добро
познавали језик локалне средине, њиме се служили и писали, па чак на том
језику вршили и богослужења.38 И могућност да као Србин није лично
потписао молбу за укидање аутокефалности, нити је дао писмену
сагласност за то, већ да га је самоиницијативно потписао скопски
митрополит Константин, такође је искључена. Да нису много марили за
формалности, последњи пећки патријарх Калиник II и архијереји који су га
подржавали свакако би потписали и црногорског и херцеговачког
митрополита, који су били против тога. Случај рашког (новопазарског)
митрополита Гаврила то потврђује. Док у документу заведеном у Кодекс
Велике цркве, под насловом О узроцима због којих се предео Пећи придру-
жио Великој цркви Христовој, стоји да је митрополит рашки Гаврило
овластио скопског митрополита Константина да се у његово име сагласи са
укидањем аутокефалности, у ферману султана Мустафе III његово име се
не помиње.39 То није случајно, јер је митрополит Гаврило рашки, на молбу
патријарха, збачен султановим ферманом од 9. (20) августа 1766, уз
образложење да је сиротињи раји чинио бескрајно насиље, а на његово
место постављен је митрополит Герасим, по народности Грк.40 Из тога се
може закључити да или Гаврило рашки заиста није дао сагласност на
захтев за укидање Пећке патријаршије, или се у међувремену
предомислио, па је одлучено да се уклони са архијерејске столице. Сви
остали епископи, па и дабробосански митрополит Серафим, заиста су
подржали ту молбу, која је у Цариграду предата и патријарху и султану.
37
Сава Вуковић, наведено дело, 440.
38
Митрополит ужичко-ваљевски Јоаким (1767-1793/4), добро је говорио српски
и писао је тим језиком. Герасим Домнин, такође ужичко-ваљевски митрополит
(1816-1831), Грк родом из Трапезунта, писао је и говорио тадашњим српским
књижевним језиком, и у цркви служио такође на том језику. Београдски
митрополит Леонтије Ламбровић чак је у време Првог српског устанка
преводио са грчког на српски... О томе опширније: Недељко Радосављевић,
Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831, управа Васељенске
патријаршије, Београд 2007, 165-211.
39
Димитрије Алексијевић, наведено дело, 759.
40
Ејуп Мушовић, Ферман о постављењу новопазарског митрополита 1766,
Градска култура на Балкану II, Београд 1988, 140.
Да би се питање Серафимовог етничког порекла потпуно

осветлило, неопходно је указати на основне биографске податке из
његовог живота. Светозар Душанић изнео је мишљење да је Серафима у
епископски чин рукоположио пећки патријарх Кирил II 1753, приликом
посете Рилском манастиру.41 Али, Кирил II те године још увек није био
патријарх, па је Јордан Иванов сигурно у праву када тврди да је до тог
рукоположења морало доћи касније, 1757. или 1758.42
Серафим је рођен у Разлогу, и био је пострижник Рилског
манастира, у који је дошао у раној младости заједно са својим братом.
Његово световно име није познато. Приликом примања монашког
пострига добио је име Серапион, док је његов брат, који је оставио важне
белешке о животу Рилског манастира, постао монах Јеротеј. Како тврди
Иван Радев, пре рукоположења за епископа монах Серапион био је
рилски таксидиот у Влашкој и Молдавији, где је скупљао прилоге за свој
манастир.43 Пре рукоположења у епископски чин, од 1754. до 1757, био
је игуман Рилског манастира, што указује колико је успешно напредовао
у црквеној структури.44 Приликом рукоположења за епископа добио је
име Серафим. Прва епархија била му је Ћустендилска (Бањска,
Коласијска. Штипска…) митрополија. За време његове управе,
архијерејско средиште било је у Штипу.45
Рила је током XVIII века била ставропигијална лавра, манастир
који је непосредно потчињен патријарху, и не подлеже власти епископа
у чијој се епархији налази. И док је у ранијем периоду (XVI/XVII век)
над Рилским манастиром духовну власт имао пећки патријарх, од 1739.
та ситуација се мења. Наиме, изузимајући кратак период у време
пећког патријарха Јоаникија III Караџе, који је Рилски манастир имао
под својом влашћу (1742)46, над тим манастиром јурисдикцију
покушава и успева да оствари цариградска Васељенска патријаршија,
позивајући се на своја права из времена пре успостављања Пећке
41
Светозар Душанић, наведено дело, 63.
42
Йорданъ Ивановъ, Св. Иванъ Рилский и неговият монастиръ, София 1917,
114-115. Сава Вуковић наводи да се патријарх Кирил у изворима помиње само
1758. Сава Вуковић, наведено дело, 440.
43
Иван Радев, Зограф, Хилендар, Рилски манастир, таксидиоти и таксидиотство
по българските земи XVIII-XIX в., Велико Търново 1996, 285.
44
Йорданъ Ивановъ, наведено дело, 114-115. Йордан Желев, Няколко непубликувани
автографи и приписки от Рилския манастир, Paleobulgarica ХХIХ, София
2005, № 3, 101-102.
45
Серафим Босненски (Я.Я), Енциклопедичен речник Кюстендил, А – Я, София
1988, 596.
46
Турските документи на Рилския монастирь, 22, стр. 38-40.
патријаршије 1557.47 Посете пећких патријараха овом манастиру после

1741. зато не значе увек и њихову духовну власт над њим. Манастир се
налазио на подручју Самоковске епархије Пећке патријаршије, и било је
сасвим очекивано да патријарси, приликом канонских обилазака
Самокова, посете и тај значајни духовни центар, и о великим
празницима изврше и рукоположења епископа или свештеника. Тиме,
међутим, ни на који начин није угрожавана позиција васељенског
патријарха. Уосталом, и патријарх Кирил II, који је Серафима
рукоположио у Рилском манастиру, био је Грк, који је на пећки престо
дошао уз подршку Васељенске патријаршије. Занимљиво је и то да
Рилски манастир, после Арсенија IV Јовановића Шакабенте, није
посетио ни један пећки патријарх српског порекла. А то је, поред Кирила
II, учинио још и Калиник II, последњи пећки патријарх.48
У Рилском манастиру у највећем броју боравили су и живели монаси
словенског порекла, пре свега из ближег окружења, али и из удаљенијих
области. Како је митрополит Серафим рођен је у околини Разлога, његово
словенско, у овом случају бугарско порекло, сасвим је сигурно.49
Али, и Серафим је, као монах, припадао Васељенској
патријаршији. Он је за своје време био добро образован, а склоност ка
испосничком животу додатно је у увећавала његов углед. Он је био и
један од првих митрополита из редова рилског манастирског братства.50
47
Јурисдикција Васељенске патријаршије потврђена је султановим ферманом
1743, а касније, после укидања Пећке патријаршије, новим ферманима од 1772,
1782, 1784. и 1797. и 1808. Йорданъ Ивановъ, наведено дело, 76-77; Румяна
Камбурова Радкова, Българската интелигенция през Възраждането (XVIII –
първа половина на XIX в.), София 1986, 129-131; Nešev, G., Quelqoes documents
turcs sur l’historie du monastère de Rila de la periode du XV au XVII s. – Ètudes
historiques, 4, Sofia 1968, 235; Олга Тодорова, Православната църква и
бъгарите, XV - XVIII век, София 1997, 91.
48
Приликом своје посете Рили 1766, патријарх Калиник II хиротонисао је за
епископа јеромонаха Никиту. Али, како је убрзо дошло до укидања Пећке
патријаршије, Никита није добио епархију, већ је отишао на Свету Гору, где је и
остао. Йорданъ Ивановъ, наведено дело, 76. Етничка припадност последњег пећког
патријарха, Калиника II, у историографији још увек није поуздано одређена.
49
Христо Христов, Създаване на българска националноосвободителна
идеология, Паисий Хилендарски, История на България, том 5, българско
възраждане XVIII – средата на XIX в.),130; Йорданъ Ивановъ, наведено дело,
114.
50
Румяна Камбурова Радкова, Рилският манастир през възраждането, София
1972, 51-52.
Међутим, добро образовање Серафим свакако није могао да стекне

непрекидно боравећи у Рилском манастиру. Напротив, у његовој
склоности ка строгом испосничком животу види се јак утицај Свете
Горе, а знање грчког језика, који је такође користио, било је веома добро.
Зато се може претпоставити да је школован у неком од значајнијих
школских средишта Васељенске патријаршије, којих је у то време било
како у Цариграду, тако и широм европског дела Османског царства.
Током свог образовања, Серафим је свакако усвојио и ставове
неговане у цариградским црквеним круговима о потреби успостављања
што чвршћег јединства свих православних хришћана, и водећој улози
коју би у том процесу требала да има најстарија и најугледнија међу
помесним црквама, Васељенска патријаршија. Његово словенско
порекло није морало бити у било каквој супротности са лојалношћу
према тој цркви, у којој је формиран као монах и за коју је веровао да има
и снаге и могућности да буде на челу препорода и снажења свеукупног
православног хришћанства.
На другој страни, као епископ и сам је могао да се увери у каквом
се лошем стању налазила Пећка патријаршија, како због односа грчких
патријараха и епископа који су у њу долазили и архијереја Срба, тако и
због немогућности да покрене свестрану просветну делатност. Не треба,
такође, искључити и резерве османских власти према њој, због подршке
највиших духовних лица устаничким покретима у време хабзбуршко-
османских ратова 1683-1699. и 1737-1739. Због тога није неуобичајена
ни његова сагласност да се поднесе молба за укидање њене
аутокефалности и припајање Васељенској патријаршији.
Одакле онда укорењена тврдња да је Серафим био Србин?
Књижевни језик који су користили Срби и Бугари тог времена био је
исти, a разлике међу редакцијама незнатне. И међу самим Србима и
Бугарима било је често узајамно поистовећивање, нарочито у областима
где су живели заједно, док их странци који су пролазили Балканом нису
ни разликовали, користећи њихова народна имена као синониме.
Серафим је писао на свом књижевном језику, који је, уз мале разлике,
био и српски и бугарски, на коме су писали писци Троношког родослова
и Општег листа Патријаршије пећске, затим Срби из Хабзбуршке
монархије (Захарија Орфелин, Павле Јулинац, Јован Рајић), али и
родоначелници бугарске националне идеје, Пајсије Хиландарски и
Софроније Врачански. Језик је, дакле, био основа на којој је почивала
тврдња да је митрополит Серафим по рођењу Србин.
По одласку са чела Сарајевске митрополије, митрополит
Серафим се, с обзиром на своју склоност ка повученом испосничком
животу, највероватније вратио у Рилски манастир. Међутим, Јордан
Иванов тврдио је да је, по одласку из Сарајева, Серафим једно време

преузео управу над Самоковском епархијом, коју је, такође, после
извесног времена због старости напустио. Ово мишљење деле и други
бугарски историчари.51 Насупрот томе, Сава Вуковић био је мишљења да
је то мало вероватно. 52 У прилог његовом мишљењу могла би ићи
и чињеница да се, знатно после одласка из Сарајева, митрополит
Серафим и даље потписивао као дабробосански, а не као самоковски или
самоковско-дупнички.53
Један од разлога због којих су поједини аутори одбацивали такву
могућност, свакако је била и чињеница да се из Сарајевске митрополије
митрополит Серафим повукао, како је у берату његовог наследника
наведено, због старости.54 Међутим, Самоков се, за разлику од
Сарајевске митрополије, налазио у непосредној близини Рилског
манастира, и Серафим је могао, можда и као привремени
администратор, да једно време без већих напора управља Самоковском
митрополијом. По одласку из Сарајева он је живео још 24 године, а
записи из Рилског манастира указују да је до пред крај живота био веома
активан. Штавише, највероватније крајем осамдесетих година и
почетком последње деценије XVIII века, Серафим је кренуо у румунске
кнежевине, Влашку и Молдавију, да сакупља милостињу за обнову
Рилског манастира који је тешко пострадао у три разбојничка
пустошења! У томе му је свакако користило искуство које је у тим
земљама стекао као млад рилски таксидиот.55 Превише стар, изнемогао и
болестан човек свакако се не би усудио да крене на тако далек пут, нити
би физички био у стању да га издржи. Зато је отворено и питање колико
је, заправо, митрополит Серафим имао година у тренутку када је
одлучио да се повуче са дабробосанске митрополитске столице.
Серафим је тада иза себе имао дуг монашки живот, а граница старости у
XVIII веку била је знатно нижа него касније, па се и тај податак из
фермана његовог наследника, митрополита Кирила, да одступа због
старости, може узети само условно. Боравећи у Рили, Серафим не само
да је наставио књижевну делатност, већ су се под његовим утицајем
51
Серафим Босненски (Я.Я), Енциклопедичен речник Кюстендил, А – Я, 596;
Йорданъ Ивановъ, наведено дело, 115. Христо Христов, наведено дело, 130.
52
Сава еп. Вуковић, наведено дело, 440.
53
У Отечнику Рилског манастира сачуван је запис из 1790. Године, следеће
садржине: Сеи отечникъ монастира Рылскаго, да никтоже себе возмет егω
под клетвою. Серафимъ дабробосанскїй 1790. го года. Љубомир Стојановић,
Стари српски записи и натписи III, Београд 1905, док. 5898, стр. 216.
54
55
Серафим Босненски (Я.Я), Енциклопедичен речник Кюстендил, А – Я, 596.
формирали и неки од најугледнијих рилских монаха-духовника.

Духовник Севастијан, изузетан проповедник који је живео у келији у
Пчелину строгим испосничким животом, био је његов ученик.56
Неки од записа са богослужбених књига, које је приредио и
објавио Јордан Желев, омогућавају да се види и његова делатност у
самом рилском манастирском братству. Године 1784. Серафим се у
приложничком запису у једном минеју у цркви Светих апостола Петра и
Павла у Орлици код Самокова потписао као бивши митрополит
босански, кир Серафим.57 Следећи Серафимов запис, сачуван на једном
листу Апостола, није датиран, али је сама књига штампана 1793, што
указује да је свакако настао после те године.58 Његов наредни сачувани
запис, готово идентичне садржине као претходни, настао је 1796. на
Минеју за август штампаном 1794.59 У последњем сачуваном запису
митрополита Серафима каже се да се потписао руком проигумана
Теодосија 1798.60 Запис указује на то да је у тренутку његовог настанка
митрополит Серафим већ био стар и болестан, можда и веома
ослабљеног вида, и да се због тога, за њега и у његово име, потписао
проигуман Теодосије.
Митрополит Серафим умро је 1800. године. Сахрањен је у
Рилском манастиру. Иза себе је оставио и одређену новчану
заоставштину, коју је завештао да се од ње темељно поправи црква
Успења Богородичног, која је такође била метох Рилског манастира.61
56
Севастијан је многе богослужбене књиге знао напамат. Йорданъ Ивановъ, наведено
дело, 115; Румяна Камбурова Радкова, Рилският манастир през възраждането, 51.
57
Йордан Желев, наведено дело, 103. Орлица је била метох Рилског манастира
који је, поред основне улоге да буде ослонац ходочасницима који су ишли ка
њему, имао и одређену привредну активност (ксенодохија). Митрополит
Серафим је цркви у Орлици приложио шест Минеја штампаних 1778. у Русији.
Исто тако, цркви Успења Богородичног у Пчелину је 1786. приложио руске
Осмогласнике, штампане 1780. Румяна Камбурова Радкова, Рилският
манастир през възраждането, 52.
58
Његова садржина је кратка: Серафим, бивш[и] [митрополит] Босне. Йордан
Желев, наведено дело, 103.
59
Исто, 103.
60
Исто, 104.
61
Године 1934, у тој цркви урађена је и фреска, на којој је Серафим
дабробосански приказан као њен ктитор. Серафим Босненски (Я.Я),
Енциклопедичен речник Кюстендил, А – Я, 596.
JOAKИM,
Након укидања Пећке патријаршије, први ужичко-ваљевски

митрополит кога је на то место поставила Васељенска патријаршија био
је Јоаким. На челу Ужичко-ваљевске митрополије62, треће по величини и
значају међу епархијама бивше Пећке патријаршије63, oн je наследио
митрополита Митрофана, иначе једног од потписника молбе за њено
укидање, који је умро већ 1767. године. Избор новог митрополита текао
је канонским путем. За тај црквени положај предложена су три
кандидата: Јоаким, титуларни митрополит64 Беле Цркве65, и два
јеромонаха, Јоасаф и Кирил, свакако високо рангирана у црквеној
структури. Сабор архијереја, који су, сачињавали митрополити који су се
тренутно нашли на располагању у Цариграду, а углавном су то били
чланови Светог Синода, за ужичко-ваљевског митрополита је 30.
октобра (11. новембра) 1767. изабрао Јоакима.66 Након тога, Јоаким је
62
Ужичко-ваљевска митрополија настала је у времену између склапања
Београдског мира 1739. и 1746, спајањем Ужичко-зворничке митрополије и
највећег дела Ваљевске епископије, која је до тада била у саставу аутономне
Београдско-карловачке митрополије у Хабзбуршкој монархији. Постојала је све
до 1831. године. О настанку Ужичко-ваљевске митрополије опширније: Недељко
Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, Ваљево 2000, 28-30.
63
Значај и величина појединих епархија Пећке патријаршије мерили су се по
броју верника, односно православних кућа у њима, и прихода које су давале
како у државну касу, тако и самој Патријаршији. У Пећкој патријаршији, више
хришћанских домова, а самим тим и више новчаних обавеза од Ужичко-
ваљевске митрополије, имале су само Сарајевска (Дабробосанска, Босанска) и
Београдска митрополија.
64
Титуларни епископ, епископ који је носио неко од почасних митрополитских звања,
али није вршио ефективну духовну власт у поменутој митрополији, која је често била
сачувана само у имену, или је потпадала под непосредну управу патријарха. Поред
тога, ти митрополити могли су вршити и дужности викарних (викарних) епископа у
другим митрополијама, и низ послова при самој Васељенској патријаршији.
65
Бела Црква (tur. Аk Kilişe), место у околини Цариграда.
66
Сабор архијереја који је изабрао митрополита Јоакима састојао се од четири
члана: никејског митрополита Антима, солунског Теодосија, лариског Мелетија
и визиског Герасима. Димитрије Алексијевић, Подаци за историју српске цркве,
Весник Српске цркве за 1909, Београд 1909, 934.
добио патријаршијску синђелију, архијерејске печате, као и берат о

потврђивању на новом положају од султана Мустафе III, а затим је
отишао у митрополију.
О његовом животу пре избора за ужичко-ваљевског митрополита
се на основу доступних извора не зна много. Ипак, неке чињенице могу
се посредно утврдити. Као што се из акта о његовом избору види,
сигурно је да је он већ имао митрополитски чин, што га је стављало у
предност у односу на друга два кандидата, који су били само јеромонаси.
Јоаким је до тада највероватније живео у Цариграду, и деловао при самој
Васељенској патријаршији. У том случају може се претпоставити и да је
завршио једну од бољих духовних школа Патријаршије које су у то
време постојале, као и то да је, за време у ком је живео, био добро
образован. Чињеница да је записник о његовом избору сачуван и унет у
службени протокол, Кодекс Велике цркве, потпуно обезвређује податак
из једног, можда лоше прочитаног записа о обнови манастира Вољавча,
да је на чело Ужичко-ваљевске митрополије ступио раније, односно већ
1765. године.67
Када је стигао у поверену митрополију, митрополит Јоаким
морао је са собом имати већ поменуте доказе о повереној духовној
мисији: патријаршијску синђелију, султански берат којим је његов избор
потврђен, као и архијерејске печате. Управо ти печати сигилографски су
веома занимљиви. Иако се радило о Грку, што потврђује и више
савремених записа, печати су били ћирилични, а то код неких других
митрополита којима су поверене епархије са верницима словенског
порекла није био случај. Први Јоакимов печат из 1767, делом даје
одговор и на питање из којих кругова је потицао. То је највероватније
био слој грчког патрицијата у коме се полако већ рађају снови о обнови
Византијског царства. Печат је био округлог облика, пречника 33 mm, са
црквенословенским текстом + Fwakim¢ M-B-P-mitropolit¢ ujiqki i proqaõ
1767. урезаном по његовом унутрашњем ободу. У његовом централном
делу налази се штит са зарубљеним горњим угловима и орлом
раширених крила, над чијом главом се налази круна, по свом облику
царска, а не архијерејска. Изузимајући сам угравирани текст, на том
печату ништа не указује да се ради о црквеном великодостојнику!
Напротив, заступљени су хералдички елементи византијског порекла,
што говори и какве је све традиције у то време баштинила Васељенска
патријаршија. Година која је на печату изгравирана је година његовог
67
Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, приредио Слободан
Милеуснић, Београд 1993, 51; Gj. Daničić, Zapisi iz nekoliko rukopisa, Rad JAZU
I, Zagreb 1867, 184-188.
Сл. 1 - Печат митрополита

Јоакима из 1767. године
Сл. 2 - Мањи печат митрополита

Јоакима из 1768. године
Сл. 3 - Трећи печат митрополита

Јоакима, без године настанка
Сл. 4 - Синђелија митрополита Јоакима

дата свештенику Матији Ненадовићу, 6. (17) јуна 1793.
доласка на чело Ужичко-ваљевске митрополије. Други печат који је

митрополит Јоаким користио, и који се најчешће налазе на дипло-
матичким исправама из његове канцеларије (синђелије, сведочанства,
писма...), скромнијег је изгледа. Био је правоугаоног облика, и вероватно
је ношен на прстену. Његове димензије су мале, 15 х 13 mm, а он, поред
Јоакимовог имена, садржи и угравирану 1768. годину, са крстом у
средини. И трећи печат овог митрополита, који је сачуван на писму

хришћанима Пожешке нахије из 1769, био је правоугаоног облика са
зарубљеним угловима, уписаним именом и угравираним крстом, али без
икакве године.68
Нису само печати митрополита Јоакима били ћирилични.
Свештеничке синђелије, писма писана нахијским протопрезвитерима,
манастирима или свештеницима, сведочанства (свидетељства) разне
врсте, која су у дугом временском периоду потицала из Јоакимове
канцеларије, такође су била ћирилична, писана црквенословенским
писмом и језиком који је био мешавина црквенословенског језика и
српског народног говора. То је уочљиво како непосредно по његовом
доласку у митрополију, тако и током целокупног трајања управе коју је
у њој вршио. Разуме се да је Јоаким у преписци са Патријаршијом у
Цариграду, или са другим грчким архијерејима, користио грчки језик.
Међутим, употреба локалног, разумљивог језика и писма у опхођењу са
свештеницима и верницима, као и текстови на печатима који су
потврђивали аутентичност докумената произашлих из његове
канцеларије, показују његов изразито пажљив приступ односима које је
са њима желео да изгради, што је коначно и успео, за разлику од неких
његових савременика, који се у мору словенских верника нису најбоље
снашли, а нису увек били ни достојни својих високих звања. При том је
потпуно искључено да се можда радило о Словену школованом у
академијама Васељенске патријаршије, јер савременици јасно указују на
његово грчко порекло.69 Из тога се може закључити и да је Јоаким у
својој архијерејској канцеларији имао бар два писара, грчког и српског,
при чему је грчки свакако био обучен и да на османскотурском језику
писано комуницира са представницима државних власти.
Узимајући у обзир то да је у Цариграду морао да чека султанов
берат о потврђивању, израду печата и њихових дупликата који су остали
у архиви Васељенске патријаршије, дозволу за путовање, али и време
које је било потребно да, с обзиром на тадашње саобраћајне могућности,
дође до Ужичко-ваљевске митрополије, може се претпоставити да је у
њу стигао најраније крајем 1767. или почетком 1768.
68
Недељко Радосављевић, наведено дело, 44.
69
Игуман манастира Вољавча, а касније након последњег хабзбуршко-
османског рата архимандрит манастира Боговађа, Хаџи Рувим Нешковић, у
једном од записа назива га Јоаким Михаиловић Грек. То је прво и једино место
где се помиње и Јоакимово презиме, али је знатно важнија потврда његовог
порекла, у коју не треба сумњати, јер га је Хаџи Рувим веома добро познавао.
Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи V, Сремски Карловци
1923, док. 8559, стр. 204.
По његовом доласку, јасно су се утврдиле и нове границе

надлежности ужичко-ваљевских митрополита, које ће опстати све до
1831. Јоакимов претходник, Митрофан, носио је титулу Божијом
милости православни митрополит ваљевски, ужички и санџака
Зворничког и прочаја, што потврђује да је под његовом духовном влашћу
био и простор Зворничког санџака. Тај простор је у његовој титулацији
очигледно био посебно наглашен, као одвојена целина.70 Насупрот томе,
пуна титулација митрополита Јоакима била је Милости Божијом
православни митрополит ужички, ваљевски и пертим же егзарх всеја
Илирикији.71 Исте године када је он постао ужичко-ваљевски
митрополит, обновљена је Зворничка митрополија, која је добила свог
архијереја, митрополита Григорија, пореклом атинског Грка.72
Зворнички санџак је, дакле, од тада изузет из духовне власти ужичко-
ваљевских митрополита, а митрополит Јоаким управљао је само
територијом Ужичко-ваљевске митрополије, која је обухватала шест
нахија Београдског пашалука (Шабачка, Ваљевска, Рудничка, Пожешка,
Соколска и Ужичка).73 Титула егзарх целог Илирика74 коју је носио, у
његовом случају била је само почасна, што није била реткост у
Васељенској патријаршији.75
Након што се црквено питање у Османском царству привремено
решило укидањем две велике помесне православне цркве, Пећке и
Охридске патријаршије, у којима су владали неред и отимачина око
архијерејских катедри, делом подстакнути са стране и подстицани
амбицијама појединаца, поједини новопостављени митрополити су у
повереним епархијама кренули у тежак посао увођења нормалног
поретка, што је најчешће подразумевало искорењивање неправилности
приликом прикупљања владичанских и свештеничких прихода, додела
70
71
Исто, 122.
72
Митрополит Григорије остао је на челу Зворничке митрополије до 1773.
Миленко С. Филиповић, Почеци и прошлост Зворничке епархије, Богословље
VIII (XXIII), Београд 1964, 110; Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до
двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, 141.
73
О томе опширније Недељко Радосављевић, наведено дело,123-128.
74
У 18. веку појам Илирик није поредстављао никакву јасно дефинисану гео-
графску област.
75
Тако је београдски митрополит носио и титулу егзарха Србије, рашко (новопазарски)
митрополит егзарха Доње Мезије, скопски егзарха Доње Мезије, сарајевски
(дабробосански) егзарха Далмације, пловдивски егзарха Тракије, солунски
Тесалије... Недељко Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку
1766-1831, управа Васељенске патријаршије, Београд 2007, 351-352.
Сл. 5 - Синђелија митрополита Јоакима, дата

свештенику Луки Јаковљевићу 14. (25) августа 1768. године
парохија мирском свештенству и постављања манастирских старешина.

Међутим, било је и обрнутих случајева, јер се у неким епархијама
симонија само увеличавала, а прохтеви нових епископа постајали све
већи.76 Под митрополитом Јоакимом у Ужичко-ваљевској митрополији
текао је процес увођења реда у црквеном поретку.
76
Један од таквих негативних примера у периоду од 1766. до 1878. била је
Херцеговачка митрополија, у којој је од десет митрополита који су се у том
времену променили, њих три међу верницима било тешко искомпромитовано
својим деловањем. Исти, Херцеговачки митрополити 1766-1878, Историјски
часопис LVII, Београд 2008, 121, 128-132.
Митрополит Јоаким трудио се још од свог доласка да, поновним

додељивањем синђелија, утврди ко је од свештеника поседовао парохију
у складу са црквеним правилима, а ко не, јер је било и оних који су
парохије куповали. Пример такве дипломатичке исправе, којом је
свештеник практично потврђен у својој парохији, била је синђелија дата
28. јуна (9. јула) 1768. Милутину Илићу, свештенику из села Гуча, иако
је он само две године раније добио такву исправу од Јоакимовог
претходника, митрополита Митрофана.77
Дипломатичке исправе из Јоакимове канцеларије су на почетку
увек имале титулацију митрополита и његов печат. Затим је следио
поздрав свештеницима, старешинама манастира, оборкнезовима и
кметовима, као и осталим хришћанима, чиме је практично наведена
целокупна структура још увек слабо развијеног српског аграрног
друштва. Даље је у тексту навођено да је он, у складу са духовном
влашћу којом располаже, одлучио да одређену парохију додели неком
свештенику. Верници се, притом, позивају да поштују постављеног
свештеника, да не примају никог другог сем њега, и да му издају све
законом предвиђене приходе. На крају, следио је митрополитски потпис
са датумом издавања, при чему је година некад писана црквено-
словенским словним знацима који означавају одређене цифре, а некад
арапским цифрама. Митрополит је, притом, могао и да подели неку од
парохија, да је због преступа одузме свештенику и додели неком другом,
без било какве обавезе да то објашњава.
И синђелије које су касније настале у Јоакимовој канцеларији
дипломатички су биле сличне претходним. Један од таквих примера је и
синђелија свештеника Матије Алексића, касније познатог проте Матије
Ненадовића, у којој је испоштован управо такав редослед.78 Сличне акте
митрополит Јоаким давао је и јеромонасима за парохије које су
припадале манастирима.79
У црквеним пословима, међутим, митрополит Јоаким је, и поред
права која су му дата и од црквене и од државне власти, поступао веома
77
Синђелија митрополита Јоакима свештенику Милутину Илићу Гучанину,
Архив САНУ, Историјска збирка, 7575/2.
78
Милан Ђ. Милићевић, Синђелија коју је дао митрополит ужички и ваљевски
Јоаким 1793. године попу Матеју Алексићу из Бранковине, доцније проти
Матеју А. Ненадовићу, Гласник СУД ХХ, Београд 1866, 132-133. Оригинал се
чува у Архиву САНУ, историјска збирка, 7342.
79
Сличну синђелију истог дана, 6. (17) јуна 1793. митрополит Јоаким дао је
јеромонаху Јеремији Петровићу, за једну од парохија манастира Грабовац, у
Ваљевској нахији. Недељко Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија
1739-1804, 52.
обазриво, често уважавајући жеље локалне заједнице за постављање

свештеника или старешина појединих манастира. Неки од примера то
сликовито потврђују. Већ поменути Матија Ненадовић, син угледног
ваљевског оборкнеза Алексе Ненадовића, рукоположен је, како и сам у
својим Мемоарима тврди, по очевој жељи. Матија Ненадовић наводи да
је тим поступком митрополит желио учинити кнезу хатер, а ваљда му је
и новаца требало.80 Одређен новчани износ плаћао се као такса
приликом рукоположења, и прота Матија Ненадовић га у том смислу и
помиње. Међутим, у његовом казивању много је важнији други део, у
коме се каже да је митрополит желио учинити кнезу хатер. То говори да
је Јоаким заиста држао до добрих односа са представницима српског
народа у митрополији, коме је био духовни пастир. Ипак, оно о чему је
свакако водио рачуна, а прота Матија то не истиче посебно, била је
спремност кандидата да прими свештенички чин. Јер, Матија Ненадовић
прошао је једну врсту функционалног школовања како код локалног
свештеника, тако и код неких свештеника-учитеља у Хабзбуршкој
монархији у време избеглиштва његове породице током последњег
хабзбуршко-османског рата 1788-1791, и непосредно након тога, и
свакако је био спремнији од других кандидата, што се видело и по томе
да је нека искуства из црквеног живота у Хабзбуршкој монархији
касније пренео и у своју парохијску цркву у Бранковини код Ваљева.81
Сличан пример Јоакимове сарадње са локалном православном
заједницом може се видети и у случају преузимања дужности старешине
манастира Вољавча од стране јеромонаха Хаџи Рувима Нешковића 1786.
Митрополит се 7. (18) маја те године писмом обратио јеромонаху Рафаилу
и другим монасима манастира Вољавча, наводећи да је, по њиховој
молби, за игумана поставио Хаџи Рувима из Ваљевске нахије, из села
Бабине Луке, и да је неопходно да се новом игуману, пред кнезовима и
кметовима, дакле пред представницима локалне православне заједнице,
предају новац, сребро, бакар и друге покретне и непокретне ствари без
икаквог противљења.82 Све је, дакле, било урађено уз сагласност
тадашњег манастирског братства, која формално није била неопходна,
као и уз сагласност локалних оборкнезова и кметова. Међутим, и овде је
митрополит за игумана поставио најобразованијег и најугледнијег
80
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, приредио Горан Максимовић, Београд
2005, 47.
81
Чедомир Денић, Лазар Георгијевић, учитељ проте Матије Ненадовића,
Гласник Међуопштинског историјског архива Ваљева 10, Ваљево 1975, 11-28.
82
Аноним, Извори из једне хронике, Гласникъ Друштва србске словесности II,
Београд 1849, 205-207; Недељко Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија
1739-1804, 110.
српског монаха, који је иза себе већ имао ходочашће у Свету Земљу, а не
неког из локалног братства.
Јоаким је брзо је увидео да је у словенском мору у коме се нашао,
пут сарадње са верницима много бољи од сукобљавања. Боравећи дуго у
области насељеној готово искључиво православним Србима, научио је
језик средине у којој је живео, а поштовање према њој исказивао и већ
поменутом чињеницом да је готово све дипломатичке исправе писао на
српском језику. Говори које је држао приликом служби у црквама и
манастирима, привидно су одавали човека који није био довољно
образован, па се самим тим служио и што упрошћенијим језиком. То
помиње и прота Матија Ненадовић. Говорећи о Јоакимовој беседи у
Шапцу приликом рукоположења више свештеника и јеромонаха, Матија
Ненадовић наводи да је он био добар али прост човек, а као пример
истиче то што је, показујући архијерејску камилавку, верницима гласно
поручивао: Христијани, почитујте свештенство и упамтите, ко год је
на ову капу лајо, он се кајо!83 Међутим, ове формулације из простог
народног говора само потврђују да је митрополит добро савладао српски
језик, док језички стил којим су писане исправе из његове канцеларије
указује да је далеко од истине мишљење да се радило о недовољно
образованом човеку. Напротив, пример који даје прота Матија Ненадовић
указује на то да је, служећи се једноставним народним говором, он
покушао да верницима, од којих је огромна већина била неписмена,
много јасније укаже на потребу поштовања црквене јерархије него што
би то било могуће учинити сувопарним фразама и формулацијама. Тако
је сигурно имао више успеха, а његов наступ оставио је погрешан, али
ипак дубок утисак и на самог проту Матеју Ненадовића.
Ни један од савремених секундарних српских записа, нити неки
од сачуваних натписа, не говори о митрополиту Јоакиму у лошем светлу,
чему је свакако допринео однос који је успоставио са свештенством и
верницима, у митрополији у којој су, и пре његовог доласка,
митрополити грчког порекла већ после Београдског мира били
уобичајена појава. Још један детаљ говори у прилог позитивном ставу
који су верници имали према њему: постојање викарног епископа српске
народности у Ужичко-ваљевској митрополији.
Већина митрополита у својим епархијама имала је своје
заступнике, најчешће у рангу протосинђела, које су османске власти
називале већилима (опуномоћеницима). Они су у митрополији обављали
послове које би им поверио митрополит, међу којима су били
прикупљање прихода, контрола над деловањем свештенства, и обилазак
83
Прота Матеја Ненадовић, наведено дело, 47.
митрополије у друге сврхе. Веће епархије, попут Сарајевске, имале су и

викарне епископе.84 И митрополит Јоаким је, у једном периоду своје
управе, имао викарног епископа, о чијем деловању говоре неки од
прворазредних извора. Године 1773, у Светоархангелској цркви у
Ужицу, од епископа Евстратија рукоположен је свештеник Марко, родом
из околине Београда, који је касније, у време последњег хабзбуршко-
османског рата 1788-1791, емигрирао у Хабзбуршку монархију, и тамо у
српској Карловачкој митрополији добио парохију.85 Исти епископ
рукоположио је у манастиру Ћелије86 следеће, 1774. године, јереја
Рафаила Нешковића, касније познатог већ поменутог архимандрита
Хаџи Рувима. Сам Хаџи Рувим га, у неколико својих аутобиографских
записа, назива архијереј Јевстратије Сербин, чиме је коначно потврђена
и његова етничка припадност.87 Иларион Руварац сматрао је да се радило
о једном од бивших рашких (новопазарских) митрополита, који је могао
претходити митрополиту Гаврилу, који је том епархијом управљао од
1760.88 Ту идентификацију потврђује и Евстратијево писмо дато
наведеном свештенику Марку, у коме се потписао као Божјом милошћу
православни митрополит рашки П. Б. и прочаја.89 У изворима после
1774. митрополит Евстратије се не помиње, али је сасвим сигурно да
поменута рукоположења на територији Ужичко-ваљевске митрополије
не би могао да изврши јавно, у црквама и манастирима, без Јоакимовог
пристанка. Јоаким је мудро схватио колико му у управљању епархијом
може бити од помоћи неки од епископа Срба који, иако уклоњени са
положаја, нису изгубили и свој духовни чин. Бивши рашки митрополит
Евстратије тако је постао његов викарни епископ, у кога је очигледно
имао пуно поверење. Такав однос митрополита са свештеницима,
84
Викарни епископ Сарајевске митрополије носио је титуларни назив кратовски,
мада са Кратовом у Ћустендилској митрополији није имао никакве везе. Сава
Вуковић, наведено дело, 258. Недељко Радосављевић, Вести о Православној
цркви у Босанском пашалуку у извештајима кнезу Милошу из Ужичке нахије и
Ужичког окружја (1816 – 1839), Зборник Матице српске за историју 74 (2006),
2007, 108.
85
Сава Вуковић, наведено дело, 183. Важно је напоменути да у Ужицу није било
цркве, јер је у тој вароши живела мала православна заједница, већ да се радило
о цркви у оближњем селу Севојну, у чијој парохији је била и ужичка варош.
Недељко Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, 48.
86
Ћелије, манастир 5 километара јужно од Ваљева.
87
88
Иларион Руварац, Рашки епископи и митрополити, Глас СКА LXII, Београд
1901, 39-40.
89
Писмо се чува у Архиву САНУ, историјска збирка, 274.
монасима и верницима током управе дуге више од 25 година, му је и

донео поверење верника.
Занимљиво је питање места где се налазила стална резиденција,
односно конак митрополита Јоакима. Предисторија тог питања мора узети
у обзир чињеницу да је Ужичко-ваљевска митрополија настала после
Београдског мира 1739, након што су у једну епархију спојени делови
Ужичко-зворничке митрополије, и Ваљевске епископије Београдско-
карловачке митрополије.90 Ваљевска епископија имала је седиште у
Ваљеву, у коме је боравио епископ Доситеј Николић. Након поновног
османског освајања града 12. октобра 1737, једна комисија пописала је
стање комплекса епископског двора, у коме је затечено за то време велико
богатство у новцу, сребрном посуђу и прибору за јело, одеждама,
књигама...91 Епископ Доситеј Николић није био скроман човек, а слично
стање његове имовине види се и из пописа извршеног 1735, у тренутку
када је био у сукобу са београдско-карловачким митрополитом Викентијем
Јовановићем. Међутим, мало је вероватно да је таква раскош за османске
власти била прихватљива, и да је целокупна пописана имовина враћена цркви.
Све до времена митрополита Јоакима, и током надужег периода
његове управе Ужичко-ваљевском митрополијом, архијерејско средиште
остало је у Ваљеву. Ваљево се налазило у централном делу митрополије,
и из њега се подједнако брзо стизало у све њене делове, а ту је била
присутна и значајна традиција постојања архијерејског средишта.
Препреку томе није представљала ни чињеница да у ваљевској вароши
тада није постојала црква, а чак ни хабзбуршке власти у време док су
контролисале тај простор (1718-1737) нису дале дозволу за њену
изградњу, упркос бројним обећањима. Међутим, у непосредној близини
постојале су цркве у Паунама, Петници, Бранковини, затим и манастири
Ћелије и Пустиња, па православних храмова ипак није недостајало.92
Међутим, митрополит Јоаким био је принуђен да промени место
свог сталног боравка. То је учинио након последњег хабзбуршко-
90
Ужичко-ваљевска митрополија формирана је од делова Ужичко-зворничке
митрополије и Ваљевске епископије Београдско-карловачке митрополије након
поновног османског освајања северне Србије са Београдом 1739, између маја
1739. и августа 1740. До тада, Ужичко-зворничка митрополија била је под
непосредном духовном влашћу Пећке патријаршије у Османском царству, а
Ваљевска епископија у Београдско-карловачкој митрополији, аутономној
српској цркви у Хабзбуршкој монархији. Недељко Радосављевић, Ужичко-
ваљевска митрополија 1739-1804, 30.
91
Душан Поповић, Београд и Србија од Пожаревачког до Београдског мира
1718-1739, Београд 1950, 128-131.
92
османског рата, у коме је изгорела ваљевска варош, а вероватно и

митрополитски конак. Нова резиденција налазила се у Шапцу, у
хришћанском делу вароши, у близини шабачке цркве. Њен изглед у
време митрополита Јоакима не зна се тачно, али се може претпоставити
да није био битно промењен до времена једног од његових наследника,
митрополита Герасима Домнина (1816-1831). По опису путописаца из
двадесетих година 19. века, радило се о згради на спрат, на коме су се
налазиле и просторије за пријем важнијих гостију.93 Зграда је свакако
била мања од конака београдског митрополита, који је имао две кухиње
и шталу за смештај већег броја коња.94 За разлику од Ваљева, Шабац је
саобраћајно био знатно ближи Београду као административном центру
пашалука, јер је на располагању имао и водени пут реком Савом.
Осамдесете и почетак деведесетих година XVIII века били су
време највећих искушења у току целокупне Јоакимове управе Ужичко-
ваљевском митрополијом. Средином осамдесетих година тог века,
хабзбуршке војне власти отпочеле су вршење извиђачких активности у
пограничним областима Османског царства, продубљујући тако своја
картографска и практична знања о пределима који би могли бити циљ
могућег војног продора. То је, заправо, био увод у последњи
хабзбуршко-османски рат, вођен од 1788. до 1791. У најзначајнијим
обавештајним мисијама учествовала су и свештена лица, међу којима је
било и оних из Ужичко-ваљевске митрополије. Свештеници, а посебно
монаси, одабрани су за то од хабзбуршких војних власти јер су се, са
својим слугама, слободно кретали по епархији сакупљајући милостињу
за своје манастире, при чему је требало да имају писану дозволу свог
митрополита, и да се у проласку кроз веће центре јављају локалним
властима, односно муселимима.95 Поред неких сеоских свештеника, у
овој активности посебно су се истакли монаси манастира Вољавча, и
калуђер манастира Никоље кабларско96, Ђорђе Дедеић. Дедеић је од
митрополита Јоакима добио дозволу да сакупља милостињу за отплату
дуга свог манастира, који је изгорео у пожару јуна 1780, а по епархији се
кретао водећи са собом као слугу заставника Јована Перетића, иначе
официра слуњског пука припремљеног за тај задатак. Мисија заставника
93
Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији II, Београд 1901, 98; Георгије
Магарашевић, Путовање по Србији у 1827. години, Београд 1983, 132-133.
94
Недељко Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766-
1831, управа Васељенске патријаршије, Београд 2007, 365.
95
О извиђачким мисијама хабзбуршких војних власти у пограничним деловима
Османског царства, пре свега Србије и Босне, опширније: Душан Пантелић,
Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII, Београд 1933, 106-163.
96
Манастир у Овчарско-кабларској клисури, у близини реке Западне Мораве.
Перетића и монаха Дедеића, пуна опасности, изведена је 1784, док су

централну и источну Србију истовремено извиђали обавештајни
официри Митесер и Покорни.97 Претходне, 1783. године, сличну мисију
водио је свештеник из Остружнице Никола Радомировић, коме су од
велике помоћи били и монаси манастира Вољавча.98 У време када су ове
мисије вршене, митрополит Јоаким био је на челу Ужичко-ваљевске
митрополије већ 17 година, говорио је српски језик и добро познавао
локалне прилике. Зато се са великом вероватношћу може претпоставити
да је за те обавештајне мисије, у које су били укључени и монаси из
његове митрополије, знао, али о тим сазнањима није говорио ником.
Међутим, у годинама рата 1788-1791, северни део простора
Ужичко-ваљевске митрополије био је захваћен ратним дејствима а многи
манастири и цркве спаљени, као и владичански конак у Ваљеву, и то је био
најтежи период у Јоакимовој дугој митрополитској делатности. Наоружане
антиосманске чете сакупљали су, поред оборкнезова, чак и свештеници,
попут Николе Михаиловића и Спасоја Лалића из Ваљевске нахије.99
Северни део Јоакимове митрополије, односно Шабачка и највећи
део Ваљевске нахије, дошао је под хабзбуршку власт, и у њему он није
имао никакву контролу над деловањем свештенства. Јер, за разлику од
београдског митрополита Дионисија Папазоглуа100, који је прихватио
сарадњу са хабзбуршком војском, због чега је по склапању мира отишао
у емиграцију, митрополит Јоаким показао се знатно одговорнијим. Иако
је и митрополитско средиште у Ваљеву закратко пало под власт
97
Перетићев извештај садржи и одређене нетачности, јер је често писан по
сећању после неколико дана, пошто се у Дедеићевој пратњи често налазио неко
од представника османских власти, али генерално даје значајан опис
фортификацијских објеката, насеља и путева у западној Србији. Душан
Пантелић, наведено дело, 123-124; Славко Гавриловић, Ка српској револуцији,
Историја српског народа IV/1, Београд 1986, 359.
98
Ти монаси касније су емигрирали у Хабзбуршку монархију. Димитрије
Руварац, Пребегли на ову страну 1791. свештеници и калуђери, Српски Сион
XIV, Београд 1904, 114-115; Недељко Радосављевић, Ужичко-ваљевска
митрополија 1739-1804, 49.
99
Душана Пантелић, Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован
Јовановић, Глас СКА CXXXVIII, Београд 1930, 102
100
Дионисије Папазоглу, београдски митрополит 1784-1791. У време последњег
хабзбуршко-османског рата активно се ангажовао у антиосманској пропаганди.
када је постало извесно да ће мир 1791. бити склопљен на принципу status quo
ante bellum, позивао је Србе из Београдског пашалука да емигрирају у
Хабзбуршку монархију. По преласку у Хабзбуршку монархију постао је будимски
епископ Карловачке митрополије. Недељко Радосављевић, Православна црква у
Београдском пашалуку 1766-1831, управа Васељенске патријаршије, 92-93.
Хабзбуршке монархије, он је остао на простору јужно од те вароши, где

се задржала османска власт, и где је његово присуство свакако било
потребније. Да је поступио супротно, хабзбуршке војне власти би
сигурно покушале да његово присуство искористе у пропагандне сврхе.
Не може се утврдити тачно место његовог боравка у то време, али то је
свакако могао бити неки од манастира у преосталом делу Ужичко-
ваљевске митрополије.101 У њеном северном делу, пак, појавио се бачки
епископ Јован Јовановић102 са Јаношем Клачањијем, кога је становни-
штву представљао као свог световног комесара. Епископ Јовановић
деловао је самостално и позивао православне хришћане на приступање
хабзбуршкој војсци, да би на крају и војне власти увиделе да могу да
корисно употребе његово присуство. У три доласка на простор који је
стављен под контролу хабзбуршких власти, априла 1788, јуна и октобра
1789, епископ Јовановић је обилазио манастире и цркве и обећавао да ће
се под Хабзбуршком монархијом православна служба служити
слободно, у сјајним црквама и уз звуке звона.103 Митрополит Јоаким није
могао да га спречи у тој делатности, а он се неуморно кретао, слао
прогласе, говорио на различитим местима... Само у току 1789, он је
обишао чак 105 села, где је у говорима позивао српски народ да се
придружи хабзбуршкој војсци. Његово присуство нарочито је било
изражено у Мачви, Поцерини и делу Ваљевске нахије104, али и у Јадру105,
који је био део Зворничке митрополије и Зворничког санџака.106 Духовна
мисија била му је сасвим споредна.107
Епископ Јовановић уз себе је придобио старешине угледних
манастира са подручја Ужичко-ваљевске митрополије (манастири
Петковица, Каона, Радовашница, Чокешина), али и Стефана Јовановића,
101
Исти, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, 102.
102
Јован Јовановић, епископ Бачке епархије Карловачке митрополије 1786-1805.
Прво самостално, а затим уз сагласност хабзбуршких власти, учествовао у
позивању на устанак народа северозападне Србије у време последњег
хабзбуршко-османског рата 1788-1791. Сава Вуковић, наведено дело, 248.
103
Душан Пантелић, Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован
Јовановић, 154-155.
104
Северозападни део Ужичко-вaљевске митрополије.
105
Област у западној Србији.
106
Душан Пантелић, Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован
Јовановић, 147-206.
107
Са свештенством на подручју Ужичко-ваљевске митрополије које је запосела
хабзбуршка војска, духовна питања решавао је београдски митрополит
Дионисије Папазоглу, који је, као и митрополит Јоаким, припадао Васељенској
патријаршији. Недељко Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, 51.
архимандрита манастира Троноша из Зворничке митрополије и једног од

носилаца српске политичке акције у то време, као и много мирских
свештеника.108 О томе колики је утицај епископ Јовановић извршио на
простору на коме је деловао, сведочи и чињеница да је на српској молби
упућеној Темишварском сабору109 било 112 потписа, од којих су њих 42
припадала свештеницима и монасима различитог чина. Од њих 42, само
њих четири била су из Београдске, и један из Рашке (Новопазарске)
митрополије. Сви остали потписани свештеници били су из северног
дела Ужичко-ваљевске, и западног дела Зворничке митрополије. Међу
њима је било пет протопрезвитера, 22 свештеника (јереја) и 10 лица у
монашком чину.110 Могуће је да је међу њима било и оних који су према
таквим активностима били и сумњичави, али је питање да ли су то тада
смели и да јавно искажу.
Након склапања Свиштовског мира 1791, и повратка границе
Османског и Хабзбуршког царства на status quo ante bellum, виделе су се
све последице по црквену структуру у северном делу Ужичко-ваљевске
митрополије. Од Београдског мира 1739, до последњег хабзбуршко-
османског рата 1788-1791, на њеном простору дошло је до велике обнове
црквеног живота, која је делом била резултат насељавања тог простора
новим становништвом из динарских области, али су и митрополити,
свештеници и монаси у томе имали велику улогу, пре свега митрополит
Јоаким. У рату су, међутим, страдале бројне цркве и манастири, као
резултат систематске одмазде османских власти због учешћа
православних Срба у добровољачким јединицама хабзбуршке војске.
Само на подручју Ваљевске нахије може се са сигурношћу тврдити да је
од 28 цркава и манастира запаљено и опљачкано најмање њих 13.
Архимандрит Хаџи Рувим Нешковић у једном од својих записа само за
цркву у Паунама и манастир Грабовац изричито тврди да су остали
неоштећени.111 Како на простору Ужичке, Соколске и дела Пожешке
нахије није било тако масовних разарања, може се закључити да је
108
Исто, 103.
109
Темишварски сабор, Сабор представника српског народа у Хабзбуршкој
монархији, одржан у Темишвару 1790, управо у време када су се водили
преговори о склапању Свиштовског мира. Сабору, чија је намера била да се у
датим условима дефинишу статус и права српског народа, присуствовао је и
царски комесар, који је пратио његов рад. Александар Форишковић, Политички,
правни и друштвени односи код Срба у Хабзбуршкој монархији, Историја
српског народа IV/1, Београд 1986, 277-279.
110
111
Боривоје Маринковић, Хаџи Рувим пре целине, пре смисла II, Ваљево 1990,
74-75.
митрополит Јоаким успео да одржи мир међу верницима, и код

османских власти у највећој могућој мери осигура њихову безбедност,
као и безбедност православних храмова.
По склапању Свиштовског мира 1791. и проглашеној амнестији
за све поданике Османског царства који су учествовали у
антиосманским активностима, митрополит Јоаким предузимао је мере за
обнову цркава, манастира и црквеног живота у митрополији уопште.
Своје седиште пренео је у Шабац, где је углавном вршио рукоположења
свештеника и додељивање парохија. За разлику од Ваљева, у шабачкој
вароши постојала је и православна црква у којој је служио.112 Његов
посао био је тежак: бројне цркве и манастири били су опљачкани, многе
ствари из њих су у време ратних збивања пренете у Хабзбуршку
монархију како би се сачувале у ризницама српске Карловачке
митрополије, богослужбене књиге османски војници су спаљивали, или
заплењивали па касније препродавали хришћанима, често веома далеко
од места одакле су узете. Обнова цркава и манастира која је тада
покренута трајаће до Првог српског устанка 1804, када ће бити
успорена, а затим добити нови залет у мирнодопском периоду Српске
револуције од 1815. до 1830/35. Уочи избијања Првог српског устанка,
на самом почетку 1804, у Ужичко-ваљевској митрополији било је укупно
59 парохијских цркава и 27 манастира, односно један православни храм
на 941 – 1.046 становника.113
У циљу повратка црквених ствари које су током рата пренете у
Хабзбуршку монархију, митрополит Јоаким обратио се писмом и
карловачком митрополиту Стратимировићу с молбом да се оне врате, јер
се у његову епархију вратио мир, а у Београдски пашалук законити
поредак. Писмо митрополиту Стратимировићу стигло је 10. јула 1792, а
одговор је уследио после два дана.114 Стратимировићев одговор није
112
После пада хабзбуршке Краљевине Србије 1739, црква у Шапцу се у
изворима први пут помиње тек 1778. Недељко Радосављевић, Православна
црква у Београдском пашалуку 1766-1831, управа Васељенске патријаршије, 372.
113
Ова статистика последица је различитих процена о томе колико је становника
православне вере имао Београдски пашалук крајем 18. и почетком 19. века. На
простору шест нахија које су припадале Ужичко-ваљевској митрополији живело је
око 45 одсто те популације, али је број православних цркава и манастира био већи него
у Београдској митрополији, која је обухватала остатак његове територије. Исто, 392.
114
Митрополит Јоаким карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу, 10.
јула 1792. Exhibens inhalt des exibiti pro anno 1793. und 1794. Архив САНУ у Сремским
Карловцима, фонд А, 392/ 1793-1794. Иако је Јоакимово писмо стигло у 1792,
заведено је у протокол за наредну, 1793. годину, па је могуће да је раније грешком било
заборављено. Када је реч о његовом настанку, није се могло радити о јулу 1793, јер је
тада на челу Ужичко-ваљевске митрополије већ био други митрополит.
сачуван. Ова преписка доказ је и да престанком постојања Пећке

патријаршије 1766. српска Карловачка митрополија из Хабзбуршке
монархије није прекинула контакте са митрополитима које је на чело
њених бивших епархија постављала Васељенска патријаршија, јер то ни
на који начин не би ишло у корист Срба у Османском царству.
Митрополит Јоаким дочекао је отпочињање реформи у
Београдском пашалуку које је по налогу Порте од 1793. спроводио Хаџи
Мустафа-паша. Њима је у великој мери побољшан положај православних
поданика, па и могућности брзе обнове старих, чак и градње нових
православних цркава, уз његову формалну дозволу и знатно нижу
новчану таксу него што је то раније био случај.115 У Попису свештеника
Шабачке епископије, извршеном 1836, помиње се јеромонах Јеремија
Петровић из манастира Грабовац, кога је митрополит Јоаким рукоположио
6. (17) јуна 1793. Истог дана рукоположио је и Матију Ненадовића.116 То
су и последњи подаци о њему и његовом деловању. Једног свештеника
из села Бранковина код Ваљева је 21. јануара (1. фебруара) 1794.
рукоположио београдски митрополит Методије, а не надлежни ужичко-
ваљевски митрополит. То указује да је у међувремену митрополит
Јоаким, услед озбиљне болести или неког другог разлога, једно време
био спречен да врши своју дужност, и да је убрзо умро.
Тачно време његове смрти није могуће утврдити. Извесно је
само то да је Васељенска патријаршија, констатујући да је Ужичко-
ваљевска митрополија остала без митрополита, октобра 1794. на њено
чело поставила митрополита Данила I, који је у том тренутку већ имао
епископски чин.117 На основу тога може се закључити да је архијерејски
престо Ужичко-ваљевске митрополије остао упражњен више месеци,
што у то време никако није била уобичајена пракса у Васељенској
патријаршији. Међутим, податак из Пописа Шабачке епископије 1836, да
је митрополит Данило рукоположио Матеја Георгијевића из села
Близоње код Ваљева у свештенички чин 25. марта 1794, иако на први
115
Ферманима од средине 1793. до почетка 1794. Србима у Београдском
пашалуку препуштен је низ важних послова, попут прикупљања пореза, али
и служења у војним одредима Хаџи Мустафа-паше који су се старали о
заштити мира у Београдском пашалуку. Један од фермана односио се и на
право обнављања и подизања цркава и манастира. Душан Пантелић,
Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794-1804, Београд 1949,
108-109.
116
Недељко Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, 51;
Милан Ђ. Милићевић, наведено дело, 132-133.
117
Димитрије Алексијевић, Прилози за историју Српске цркве, Весник Српске
цкрве за 1909, 39.
поглед противречан, можда указује на редослед догађаја.118 Изузимајући

случај епископа Евстратија 1773/74, ужичко-ваљевски митрополити нису
имали викарне епископе попут сарајевских митрополита, а митрополит
Данило сигурно није био Јоакимов протосинђел, јер је већ имао епископски
чин. Зато је могуће да је, до коначне потврде од сабора архијереја и
добијања султанског берата, митрополит Данило као администратор већ од
марта 1794. започео управу Ужичко-ваљевском митрополијом.
У прворазредним изворима митрополит Јоаким последњи пут се
помиње 12 (24) децембра 1831, у писму шабачког протопрезвитера
Јована Павловића српском митрополиту Мелентију Павловићу.
Одговарајући на питање шта је, по одласку из Србије у Цариград,
последњи ужичко-ваљевски митрополит Герасим Домнин однео са
собом од ствари које му нису припадале, протопрезвитер Павловић
наводи да се ради о целом округу блаженопочившег господина Јоакима
архијереја, односно да је однео омофор, сакос, прибедреник, наруквице,
појас, епитрахиљ, стихир, мантију, жезло, хиротонију и трикирије, при
чему је неке од тих ствари још раније претопио и употребио у друге
сврхе.119 Чињеница да је у овом писму наведена сачувана заоставштина
митрополита Јоакима, указује да се радило о веома скромном човеку. То
је, уједно, и последњи службени податак о њему.
Митрополит Јоаким дошао је на чело Ужичко-ваљевске
митрополије у за српски народ осетљивом тренутку, непосредно након
укидања аутокефалности Пећке патријаршије. Одговоран и способан
успео је, међутим, да етничку и језичку баријеру премости, и неометано
врши поверену духовну мисију више од двадесет пет година,
изградивши са српским свештенством и верницима веома добар однос.
Ужичко-ваљевском митрополијом управљао је дуже од свих
митрополита у целокупној њеној историји.
118
Од рукоположења овог свештеника до вршења поменутог пописа прошло је
42 године, а сам Матеј Георгијевић није имао сачувану синђелију која то
доказује, па се овај податак мора примити са одређенм резервом. Недељко
Радосављевић, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, 53.
119
Протопрезвитер Јован Павловић српском митрополиту Мелентију Павловићу
12/24. децембра 1831, Архив Србије, Митрополија Београдска, несређена грађа,
год. 1832. Заведено у деловодни копијални протокол Српске митрополије под бројем
62. За овај податак захвалност дугујем госпођи Гордани Каћански-Удовичић.
ЛЕОНТИЈЕ ЛАМБРОВИЋ,
митрополит београдски
Једна од личности чија је делатност у великом мери утицала на

збивања у Београдском пашалуку уочи избијања Буне против дахија
1804, и током трајања Српске револуције до 1813, свакако је био и
београдски митрополит Леонтије Ламбровић.120 Досадашња српска
историографија о њему је пружила недовољно података, који су често
међу собом противречни, док су његова личност и делатност углавном
оцењене негативно. Таквој оцени значајно је допринела његова склоност
ка световним пословима, којa је била само делимично резултат слободне
воље, а добрим делом условљена и другим чиниоцима. То је до сада
само отежавало писање биографије митрополита Леонтија на основу
темељног историографског принципа sine ira et studio, али поновно
ишчитавање познатих извора и литературе, као и недовољно познати и
непубликовани, и пронађени нови извори, то делом омогућују.
Биографија Леонтија Ламбровића, прво београдског, а потом и
митрополита целе Србије121, може се пратити од његове ране младости
до краја живота, што је изузетно ретко код црквених личности из овог
120
Његово име и презиме у српској историографији временом су србизирани, као
што је то случај и са многим другим личностима. У оригиналној грчкој
варијанти, име би гласило Леонтиос Ламбру, с обзиром на то да презимена
једренских Грка нису завршавала на “с”, већ само њихова имена. Међутим, с
обзиром на одомаћеност српске варијанте имена поменутог митрополита, она
ће бити коришћена и у овом раду. За тачно одређење његовог имена и
презимена, захвалност дугујем колегиници Данијели Васиљевој, са Теолошког
факултета Универзитета Св. Климент Охридски у Софији.
121
У време Леонтијевог доласка на чело Београдске митрополије, титула београдских
митрополита гласила је Божјом милости православни митрополит београдски
и егзарх всеја Сербији. Помињање целе Србије у титули није имало никакав
практични, већ само почасни значај, јер београдски митрополит није имао
никакву духовну власт ван Београдске митрополије, али се за време постојања
српске устаничке државе то изменило, јер је он, будући да је после 1807. био
једини архијереј у Србији, имао духовну власт на целој њеној територији,
потписујући се једноставно као Митрополит всеја Сервији. Недељко
Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831, управа
Васељенске патријаршије, Београд 2007, 354-355.
периода, јер су архијереји Васељенске патријаршије често били

премештани из једне у другу епархију, а подаци о њима остајали су у
митрополитским архивама чекајући њихове наследнике на катедрама.122
Писац прве биографске студије о Леонтију Ламбровићу, као и о
његовом претходнику, митрополиту Методију (1791-1801), Миленко
Вукићевић, дао је низ података заснованих на основу извора који нису
увек били утемељени на провереним чињеницама.123 Међутим, драго-
цени подаци које је Вукићевић дао, тичу се првих Леонтијевих година у
Београду. Вукићевић га описује као лице грчког порекла дечачког
узраста, родом из Једрена, које се, незнано како, нашло у Београду, једва
преживљавајући дан за даном. Световно име било му је Лазар
(Лазарос).124 Тако се долази до закључка да је, средином Методијеве
управе, односно средином последње деценије XVIII века, Лазар
Ламбровић могао да има најмање 14-15 година. Јер, да је био млађи, он
не би већ 1801. могао да постане митрополит.
Kao Грк, Лазар Ламбровић је помоћ потражио при Београдској
митрополији, где су се код тадашњег митрополита Методија окупљали
његови сународници из грчке трговачке колоније. Сем тога, при самој
митрополији постојале су и две кухиње, где се увек прехрањивао
одређен број сиромашних хришћана. Митрополит Методије имао је
значајан углед међу Србима, а код њега су, између осталог, чувани и
фермани о додељеним привилегијама који су се тицали одређене
самоуправе као резултата реформи Хаџи Мустафа-паше.125 Међутим,
јасно је да је грчка заједница, у поређењу са знатно бројнијим Србима,
код њега као Грка ипак имала знатно лакши приступ.
122
Неопходно је указати да је у структури Васељенске патријаршије највећи број
епархија био у рангу митрополија, јер су и сами архијереји углавном носили то
високо звање, изузев викарних епископа. Тако је било и са Београдском
митрополијом. То, међутим, никако не значи да се радило о било каквим
аутономним или аутокефалним црквама, попут Карловачке митрополије у
Хабзбуршкој монархији, чија је аутономија била канонски призната још од
мајке цркве, Пећке патријаршије, а њени поглавари су носили титуту
велмитрополита (великог митрополита). Исто, 83.
123
Поред краћих биографија овог митрополита објављиваних у различитим
делима, која ће бити употребљена и у овом раду, најобимније дело о њему
свакако је расправа Миленка Вукићевића, Леонтије Ламбровић, београдски
митрополит од 1801-1813. године, објављена у Гласнику Православне цркве у
Краљевини Србији за 1901, Београд 1901, 26-39, 129-146, 256-276, 392-405, 534-
541, 640-649, 708-726, 831-845.
124
На основу извора савременог порекла, Вукићевић тврди да је дечак био
болешљив, тих и повучен. Миленко Вукићевић, наведено дело, 130-131.
125
Недељко Радосављевић, наведено дело, 181-182.
Контакт са митрополитом определио је даљи пут Лазара Ламбровића,

односно његов избор да ступи у редове монашког свештенства. Тај избор
у његовој ситуацији и не чуди, јер очигледно да у граду није имао никог
свог, а да би једног дана постао признати члан грчке колоније, морао би
да прође тежак пут, од слуге, преко трговачких или мајсторских
помоћника, до трговца или неког од чланова занатских еснафа.
Његово стално присуство око владичанског конака брзо је
запажено, јер је показивао спремност да учи. У некој мањој грчкој
школи, која је вероватно постојала при Београдској митрополији126, Лазар
се брзо описменио и стекао основе канонског образовања, да би убрзо
код митрополита Методија исказао жељу да прими монашки чин.
Ценећи његове способности и стечено знање, митрополит је то прихватио.
Када је постао монах, Лазар је узео име Леонтије. Убрзо је
постао јеромонах, а затим и митрополитов протосинђел и опуномоћеник
у епархијским пословима. Сваки архијереј у то време имао је придворно
лице, углавном са натпросечним знањем и способностима да се креће по
епархији и извршава поверене задатке. Такве способности имао је и
Леонтије, јер је познавао локалне прилике, и говорио грчки, српски и
турски језик.127
Прво јерођакон, а затим јеромонах и протосинђел, Леонтије је
свакако постао пре избијања нереда у Београдском пашалуку изазваних
повратком јаничара и сукобима Хаџи Мустафа-пашине војске са њима и
војском Осман Пазван-оглуа, одметника од царске власти учвршћеног у
Видину, у којима је на крају страдао и сам митрополит. У време
отворених ратних сукоба 1800-1801, то се свакако није могло десити.
У српској историографији Леонтије Ламбровић био је означен
као личност која је у времену од 1801. до 1804, односно од потпуног
преузимања власти од стране дахија у Београдском пашалуку, до
избијања српске побуне против њих, сносила највећу одговорност за
смрт два угледна духовна лица, прво митрополита Методија почетком
1801, а затим и најугледнијег српског архимандрита, Хаџи Рувима
Нешковића, почетком 1804. Савремени наративни извори настали убрзо
након тих догађаја, а затим и створени стереотипи, довели су до тога да
се то питање и није озбиљније разматрало. У негативном опису
Леонтијевих поступака предњачио је Лазар Арсенијевић Баталака у свом
126
Тешко је претпоставити да би, поред свих обавеза које је имао, митрополит
лично могао да учи поједине ђаке.
127
Његово знање српског језика је неспорно, јер је дуго живео у српској средини.
И аутори који су га као личност оспоравали, попут Лазара Арсенијевића
Баталаке, говоре о томе да је у време устанка преводио писма на српски. Лазар
Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, Београд 1864, 498.
делу Историја српског устанка.128 Слично је тврдио и Ј. Никетић,

истичући да су се, након убиства митрополита Методија, неки Срби у
писаној форми обратили Васељенској патријаршији у Цариграду где се
Леонтије, како је сматрао, тренутно налазио, с молбом да га хитно
рукоположе у епископски чин и врате назад, јер је епархија у тешком
времену остала без митрополита. И Никетићеве тврдње су противречне,
јер из њих такође произилази да је Леонтије издао Методија Турцима
који су га потом погубили, да би затим Срби из Београдске митрополије
тражили да се он рукоположи у епископски чин и врати назад?!129 У
својој расправи о митрополиту Леонтију тврдњу да је он Турцима
оклеветао свог претходника Методија, који је због тога погубљен, изнео
је и Миленко Вукићевић.130
Неки су, међутим, били опрезнији у давању таквих оцена. Душан
Пантелић наводи да је митрополит Методије ухапшен 6. (18) новембра
1800, док су још увек трајале последње борбе Мустафа-пашине војске и
јаничара за Београд, и да је тада конфисковано целокупно
митрополитово имање.131 Када је 26. јануара (7. фебруара) 1801.
Методије погубљен132, јаничари су имали потпуну контролу над градом,
а и сам везир био је потпуно у њиховим рукама, да би убрзо и он 16. (27)
фебруара 1801. био убијен.133 Из тога произилази закључак да је
погубљење митрополита Методија највероватније била одлука дахија, а
не везира, који ју је по њиховој жељи можда донео. Ни архимандрит
Хаџи Рувим Нешковић, најближи савременик тих збивања, за
Методијево погубљење не окривљује протосинђела Леонтија. Напротив,
он у својим записима наводи да је митрополит удављен због његовог
безаконија и преступленија, јер се претходно уподобио Фоки мучитељу,
128
Баталака је користио изворе српске, грчке и руске провенијенције, али је
његов став кад је реч о овом митрополиту толико негативан, да се његови
подаци да је у питању човек огрезао у злочинству, подлац, сплеткарош, који је
увек радио на штету Срба и Србије, и ком нико није могао да верује, морају
примити са резервом. Исто, 30-31.
129
Никетић тврди да се у српском писму, наводно, тражи да се тај (Леонтије)
оцеубица пошаље што пре, јер овамо немамо владике. J. Никетић, Српска црква
у време устанка, Православље I, Београд 1871, 349.
130
По његовом тумачењу, Методије је од свог протосинђела оклеветан пред
везиром, Хаџи Мустафа-пашом, који је наредио да буде погубљен. Миленко
Вукићевић, наведено дело, 129-134.
131
Душан Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794-1804,
Београд 1949, 223-224.
132
133
Душан Пантелић, наведено дело, 260-264.
греческоме царју.134 Митрополит Методије могао је бити ухапшен да би

му имовина и новац били конфисковани, а погубљен да се преко
Патријаршије не би сазнало шта се у Београду заправо дешава. Како се
кривица Леонтија Ламбровића за његову издају и смрт помиње тек
касније, када се развија српска романтичарска историографија, може се
претпоставити да нема јасних доказа да је учестовао у издаји и
погубљењу митрополита Методија. У том времену он једноставно није
био личност која је на било који начин могла да утиче на догађаје у
сукобима две војске у Београдском пашалуку, у којима реч хришћанског
становништва није значила ништа. Митрополитова ликвидација једино
је могла бити повезана са страхом дахија од великог устанка хришћана
који би покушали да га ослободе, а онда би се и у Цариграду брзо
сазнало шта се на европској периферији царства заиста дешава.
И протосинђел Леонтије морао је бити талац одметнутих
јаничара који су запосели Београд. Васељенска патријаршија добила је
погрешну информацију о природној смрти митрополита Методија, мада
се са великом сигурношћу може претпоставити да се у њој тачно знало
шта се десило. Леонтије је канонски рукоположен, али је у томе улогу
могла имати и чињеница да узурпатори власти можда не би ни примили
другог архијереја. Констатујући да је архијереј Методије избројао дане
живота, Сабор архијереја у Патријаршији је у априлу 1801.
рукоположио Леонтија Ламбровића у епископски чин, и поставио га на
његово место.135 Опрезно употребљена формулација да је Методије избројао
дане живота, а не да је умро, упокојио се, и слично, ипак указује да је
Патријаршија знала шта се десило, и да је решила да делује прагматично.
Тако је отпочела управа митрополита Леонтија Београдском
митрополијом, која се све време одвијала у ванредним околностима у
којима је било тешко вршити архијерејску дужност, прво због дахијске
управе, а затим због ратних дејстава у време Српске револуције.
Без обзира на нестабилне прилике, Васељенска патријаршија
тражила је од два митрополита, београдског Леонтија Ламбровића и
ужичко-ваљевског Антима Зепоса, да одговорно врше своју дужност. У
134
Боривоје Маринковић, Хаџи Рувим пре целине, пре смисла I, Ваљево 1989,
315-316. Фока, византијски подофицир који се уздигао на царски престо, због
тираније је изазвао побуну војске, после чега је под најездом Словена и Авара
пао балкански лимес. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1993,
101-104. Фокино име временом је постало синоним за безакоње и тиранију.
135
Д. Алексијевић, Прилози за историју Српске цркве, Весник Српске цркве за
1910, 41. У бројним епархијама Васељенске патријаршије дешавало се да
умрлог архијереја наследи његов протосинђел, који је практично и припреман
за ту дужност, па Леонтијев случај не представља изузетак.
времену дахијске управе, они су обављали уобичајене послове, попут

рукоположења свештеника, освештавања храмова, обиласка епархија...
Поред тога, Патријаршија је инсистирала да се потруде да се искорене
неправилности приликом вршења Светих тајни, пре свега крштења и
причешћа, што је била последица недовољног образовања свештенства.
Митрополиту Леонтију је, између осталог, под претњом казне наложено
да искорени распусну појаву четвртог брака која се раширила по
Београдској митрополији, о чему му је патријарх упутио два писма
током 1803.136 Патријаршија је, дакле, преко митрополита наставила да
врши своју делатност, и онда када су српске повластице поништене
дахијском узурпацијом власти, и када се припремао устанак.
У време сече кнезова и најугледнијих Срба у Београдском
пашалуку, којом су дахије покушале да онемогуће избијање устаничког
покрета за који су дознали да се припрема, на митрополита Леонтија
пала је сумња да им је издао најугледнијег српског духовника, већ
поменутог архимандрита манастира Боговађа, Хаџи Рувима Нешковића.
И овај догађај остао је недовољно разјашњен, мада је у српској
историографији, како романтичарској тако и каснијој критичкој, тај став
највећим делом прихваћен. Смрт Хаџи Рувима вероватно је определила
готово све ауторе који су се додиривали Леонтијеве личности, да га
посматрају негативно, и тим пре треба, уколико је могуће, разјаснити
његову улогу у том догађају.
Хаџи Рувим Нешковић погубљен је у Београду 29. јануара (10.
фебруара) 1804, у време када се у граду налазио и његов синовац, Петар
Николајевић Молер, који је радио на украшавању дахијских конака.
Хаџи Рувим је вероватно био упућен у припреме за предстојећу буну
против дахија, али митрополит Леонтије тешко да је био личност којој
би се поверио по том питању. Сем тога, Хаџи Рувиму је претпостављени
архијереј био ужичко-ваљевски, а не београдски митрополит, па није
потпуно јасан ни разлог његовог доласка у Београд.137
Вести о погубљењу Хаџи Рувима Леонтијевом издајом први је у
Хабзбуршкој монархији пронео земунски протопрезвитер Михаило
Пејић-Ирижанин, издвајајући је из хаотичних информација које су
стизале из Београда. Његово интересовање за Хаџи Рувимову судбину,
кога су Турци окрутно мучили пред смрт, било је лично, јер се с њим
познавао и био у повременој преписци, а казивање о томе објављено је у

136
137
Милан Ђ. Милићевић тврди да је разлог Хаџи Рувимовог доласка у Београд
био скидање кривице са невиног човека, оптуженог за смрт једног Турчина, а не
Леонтијев позив. Милан Ћ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског
народа новијег доба, Београд 1888, 778-779.
Бечу, у Öesterreich Militar Zeitshrift за 1821. годину. Међутим, у преводу

овог текста објављеном под насловом Исторіа приключенїя у Сербїи
отъ године 1804-1812. у Летопису Mатице српске за 1826, који није
дослован, стоји да је Леонтије архимандрита Хаџи Рувима позвао у
Београд, и да се он, не подозревајући ништа, одазвао на позив свог
старијег?!138 Та тврдња је контрадикторна управо са чињеницом да у
јерархијском поретку Хаџи Рувим није био непосредно подређен
београдском, већ ужичко-ваљевском митрополиту. Прота Матија
Ненадовић у својим Мемоарима тврди да је Хаџи Рувим сам дошао у
Београд чувши да су српски кнезови у Ваљевској нахији убијени, и да је
митрополит о његовом доласку обавестио Аганлију, јер га није смео
сакрити.139 Митрополит није морао да зна са сигурношћу да ли су дахије
већ испланирале убиство Хаџи Рувима, а разлог због ког их је известио
о његовом доласку могао је бити и страх, а не издаја.
И каснији биографи Леонтија Ламбровића ослањали су се на
податак из Öesterreich Militar Zeitshrift, све до Миленка Вукићевића који,
између осталог, наводи да је Хаџи Рувим предлагао митрополиту да се
привремено склоне у Немачку (Хабзбуршку монархију), јер раја на
дахије устати хоће. То је, наводно, био разлог због кога га је он пријавио
дахијама.140 Међутим, Сава Вуковић много је уздржанији по том питању,
и задржава се на закључку да је Леонтије осумњичен за смрт свог
добротвора, митрополита Методија, а на душу му се ставља и
погубљење Хаџи Рувима.141 Тврдња да је Леонтије издао Хаџи Рувима
још више је нејасна уколико се зна да се убрзо по избијању буне он,
привидно учествујући у делегацији дахија у пропалим преговорима са
устаницима који су се дешавали у Хасан-пашиној Паланци 20. фебруара
(4. марта) 1804. већ ставио на страну устаника.142 Зато се, без обзира на
Леонтијеву природу и склоност ка прагматичности, мора задржати
одређена резерва према информацијама које је о смрти Хаџи Рувима дао
протопрезвитер Михаило Пејић Ирижанин, тим пре што се тачно не
знају његови извори информација. За митрополита Леонтија се, дакле,
не може са сигурношћу тврдити да је одговоран за Хаџи Рувимову смрт,
138
Аноним, Исторіа приключенїя у Сербїи отъ године 1804-1812., у: ЛМС за
1826, Будим 1826, 54.
139
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, приредио Горан Максимовић, Београд
2005,75.
140
Миленко Вукићевић, наведено дело, 140.
141
Сава Вуковић, Леонтије Ламбровић, митрополит београдски 1801-1813,
Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац
1996, 285.
142
Радош Љушић, Вожд Карађорђе I, Смедеревска Паланка 1993, 80-81.
нити о томе, сем Пејићевог извештаја, говоре други савремени прво-

разредни извори. И каснији след догађаја ставља ту претпоставку под
знак питања.
Убрзо се, искомпромитован код дахија, митрополит Леонтије
одлучио да емигрира у Хабзбуршку монархију, па је 11. (23) априла
1804. карловачки митрополит Стратимировић обавестио фенечког
архимандрита Арона Радовановића да ће београдски митрополит
боравити у његовом манастиру, и наредио да му буде при руци у сваком
погледу. Како је и ужичко-ваљевски митрополит Антим Зепос прешао у
Сремску Митровицу, једва се спасивши из Шапца, у Београдском
пашалуку није више било архијереја, и ниже српско свештенство
преузело је учешће у народним пословима, попут формулисања захтева
упућених Порти под насловом Пунктови од Сервијанаца изискујеми
месеца маја 1804. года.143
Када су устаници учврстили своје позиције сузбивши јаничаре у
градове и касабе, створили су се услови за повратак оба митрополита.
Михаило Пејић известио је Стратимировића 25. маја (6. јуна) 1804. да се
и Леонтије Ламбровић и Антим Зепос налазе у Земуну спремни да пређу
у Србију, а већ 16. (28). јуна исте године јавио му је да се они налазе у
устаничком логору у Топчидеру.144 То је још један разлог за отварање
питања да ли је митрополит Леонтије Ламбровић заиста намерно
допринео смрти Хаџи Рувима? Јер, да су савременици тих догађаја у то
били сигурни, његова безбедност у српском устаничком логору
вероватно би била угрожена, а не би био добродошао ни у манастирима
Карловачке митрополије. Сем тога, у прворазредним изворима спомиње
се да је једну молбу Порти, након скупштине у Остружници 3. (15) маја
1804, у Цариград однео београдски митрополит, да би је преко
патријарха предао султану, а то је могао бити само митрополит
Леонтије.145 Чак и уколико није желео да се врати у Београдски пашалук
и своју епархију, Патријаршија је могла то да нареди и он је, уколико се
то десило, тако и поступио. На крају, може се закључити да је његова
улога у смрти Хаџи Рувима Нешковића недовољно разјашњена, a
угледни српски архимандрит дахијама је сигурно већ био планирана
жртва. Уколико је, пак, тврдња да га је у Београд позвао митрополит
Леонтије тачна, можда се радило о невољном учињеном позиву по
наредби дахија, у чијим се рукама и сам налазио.
143
144
Радослав Перовић, Први српски устанак, акта и писма I, Београд 1977, док.
30, стр. 83.
145
Исто, док. 16, стр. 71; Велибор Берко Савић, Карађорђе, документи I, Горњи
Милановац 1988, док. 14, стр. 26,
Сл. 6 - Синђелија митрополита Леонтија Ламбровића из 1808, о

додели протопрезвитератског чина Илији Поповићу из Субјела
У устаничко време (1804-1813), када се стварала српска држава,

митрополит Леонтије активно се ангажовао у збивањима од значаја за
њену одбрану и политику. За разлику од њега, у народу знатно популарнији
ужичко-ваљевски митрополит Антим Зепос се од 1806/1807. све више
држао по страни, проводећи време у Срему. Изузимајући период од
1809. до 1811, Леонтије је непрестано боравио у Србији, док се Антим
Зепос у њој поново појавио само кратко, 1812. године.
Леонтијево поступање у току устанка често је тумачено
једнострано, као самоиницијативно деловање, или рад под утицајем
руског представника Константина Константиновића Родофиникина.146
Међутим, није увек било тако, а неки прворазредни извори како
османске, тако и грчке црквене провенијенције, посредно указују да је
такав поглед на Леонтијеву делатност неодржив.
Након повратка из Хабзбуршке монархије, митрополит Леонтије
је у почетку лојално сарађивао са устаничким врхом, а његово име
налази се међу потписницима готово свих молби и представки упућеним
како Порти, тако и руском и хабзбуршком владару, у којима су навођени
узроци буне, и изношени захтеви српског народа.147 Након што је
ужичко-ваљевски митрополит Антим Зепос напустио Србију 1807,
Леонтије је преузео управу над целокупном црквеном структуром у
устаничкој држави. У складу са новим околностима, он се тако и
потписивао, а и на печату му је стајао натпис који је био сасвим различит
од до тада уобичајене титулације београдског митрополита. На
Свидетељству којим је 10. (22) марта 1808. у протопрезвитера Ужичке
нахије произвео свештеника Илију Поповића из Субјела, потписан је као
митрополит всеја Сербији, док је на његовом печату био урезан текст
Печат смиренаго митрополита сербијанскаго Леонтије.148
Међутим, догађаји који су уследили након што је територија
Београдског пашалука 1807. потпуно ослобођена од османских снага и
институција власти, довели су до тога да митрополит Леонтије падне у
немилост устаничког врха и напусти земљу. Томе је несумњиво
допринела и поменута склоност коју је имао ка учешћу у световним
пословима, али је то у српској историографији пренаглашено због
његове блискости са руским представником Родофиникином, као и
чињенице да је, чак и несвесно, служио интересима руске политике,
146
Константин Константиновић Родофиникин стигао је у Србију у лето 1807, на
тражење српске депутације која је захтевала сталног руског представника. Био
је грчког порекла. Радош Љушић, наведено дело, 219-221.
147
Радослав Перовић, наведено дело, passim.
148
Оригинал се чува у породичној збирци Поповића у Субјелу код Косјерића.
Сл. 7 - Печат митрополита Леонтија Ламбровића
којој након уласка у рат против Османског царства 1807. није одговарало
склапање мира између Порте и српске устаничке државе.149
Први значајан случај Леонтијевог учешћа у преговорима о миру
десио се у јесен 1807, када је, по налогу Васељенске патријаршије и у
договору са патријаршијским изаслаником, митрополитом Авксентијем,
пренео устаничким властима обећање Порте да ће Срби добити уређење
какво желе уколико изјаве покорност султану. Међутим, по
Родофиникиновим сугестијама, ти предлози су одбијени, митрополит
Авксентије је протеран, док је самом Леонтију запрећено чак и
погубљењем.150
Овде је, очигледно, дошло до одређеног неразумевања архијерејске
мисије од устаничког врха. На чело било које епархије митрополити
нису постављани да би учествовали у локалним устанцима, већ им је,
између осталог, задатак био да позивају на мир и спречавају непотребно
страдање својих верника. Сем тога, њихово отворено учешће у таквим
догађајима компромитовало би саму Патријаршију, и могло би значајно
149
Радош Љушић, наведено дело, 265-267.
150
Исто, 242-243.
да погорша положај православних хришћана у Османском царству у

целини, а Срби су чинили само њихов мањи део.
Пресудан догађај за Леонтијев сукоб са српским устаничким
врхом били су преговори које је, заједно са Родофиникином и Стефаном
Живковићем Телемахом, секретаром српског Правитељствујушчег
совјета, водио са видинским Мула-пашом, а у којима је учествовао и
видински митрополит Дионисије. Преговори су се водили у Голубињу
код Пореча 13. (25) октобра 1808. Устанички врх о њима је знао врло
мало, што је створило сумњу да се ради о недозвољеној трговини
српским интересима са Турцима, иако се, у ствари, радило о руској
саботажи могућег склапања мира, јер су практично сви компромисни
предлози одбијени.151
Након овог догађаја, Леонтије је пао у немилост устаничког врха,
и могао је да се ослони једино на руског изасланика Родофиникина. На
седници Правитељствујушчег совјета одржаној 11. (23) децембра 1808,
он и Телемах оптужени су за издају српских интереса и преговоре са
Османским царством без правог пуномоћја. Детаљно описавши ток те
седнице у писму Родофиникину од 20. децембра 1808. (1. јануара 1809),
Леонтије је, поред информација о томе шта су на њој говорили други,
навео и своје речи које су биле одговор на изнете оптужбе: Ја се у једној
лађи с вами возим, која ако се утопи утопићу се и ја, ако ли исплива и ја
ћу испливати.152
Збивања у Србији праћена су и са друге стране Саве и Дунава, из
Хабзбуршке монархије. У писму упућеном 28. јануара 1809. Генералној
команди, командант Земуна навео је да је Карађорђе строго забранио
београдском митрополиту да одржава било какве везе са Родофиникином.153
Kaда се анализира Леонтијева делатност у преговарачким
активностима, никако не сме бити изостављен шири контекст тих
догађаја. Наиме, Леонтије није деловао самостално, већ је очигледно,
као духовно лице Васељенске патријаршије, морао да узме учешћа у
њима, јер би у супротном могао бити изложен црквеној казни,
укључујући одузимање епархије, рашчињење и искључење из цркве.
Наравно, Патријаршија у том тренутку не би имала механизме да своје
одлуке спроведе, али Леонтије свакако није желео да се супротставља
црквеном врху. Васељенска патријаршија је, по одлуци Порте, била
укључена у дипломатске активности којима је требало да се коначно
151
Исто, 256-257, 286; Сава еп. Вуковић, наведено дело, 285.
152
Радослав Перовић, наведено дело, док. 443, стр. 410-412. Каснији догађаји
потврдиће тачност његових речи.
153
Танасије Ж. Илић, Извори за историју Првог устанка. Грађа из Земунских
архива II, Београд 1961, 32-33.
мирно реши српско питање. У то није био укључен само посебни

патријаршијски изасланик, митрополит Авксентије 1807, већ и
архијереји чије су се епархије граничиле са устаничком Србијом, попут
већ поменутог видинског митрополита Дионисија, али и још једног
митрополита чије се име у изворима не може јасно ишчитати, а који је
фебруара 1808. требао да настави Авксентијеву преговарачку мисију.154
Међутим, после искуства са Авксентијем, поверење у преговарачке
способности Патријаршије није било велико, па је Порта већ
размишљала да војно реши питање Србије.155 И касније, црква је
укључивана у преговарачке активности, готово до самог краја постојања
устаничке државе.156 Jaсно, све те активности чврсто је надгледала Порта
преко локалних санџак-бегова, који су добијали фермане са упутствима
да прате понашање месних или послатих митрополита, и по потреби им
помажу својим деловањем.157 У таквим околностима митрополит Леонтије
је само могао бити део те широко покренуте и дуготрајне активности, а
никако личност која је самостално решавала да уђе у наведене поду-
хвате. Мало тога у његовом деловању тада је било резултат слободне
воље, а он сам нашао се између жеље да остане лојалан Патријаршији, а
и у добрим односима са устаничким врхом.
Поред тога, не треба заборавити ни чињеницу да су преговарачке
активности у којима је митрополит Леонтије узео учешћа датирале још од
раније, јер је преко Влашке путовао у Цариград, чиме је Патријаршија
била у прилици да се детаљно упозна с тим шта се у Београдском
пашалуку дешава, али и касније, када је, како тврди Миленко Вукићевић,
крајем октобра 1806. у Смедереву боравио мухасил-ефендија, заједно са
једним капиџи-башом, али и патријарховим писаром (секретаром), који се
ту задржао чак 20 дана!158 С обзиром на то да је Васељенска патријаршија
и у тим збивањима имала важну улогу, ни Леонтијево присуство није било
резултат самосталне одлуке, већ највероватније наредбе самог патријарха.
154
Патријарх кајмакам-паши 20. фебруара 1808. Извештава га о томе да је
митрополит спреман да крене за Србију. Ориентална архивна колекция (ОАК),
Народна Библиотека Св. Св. Кирил и Методий София, 19/75. Због оштећености
документа није било могуће прочитати име митрополита.
155
Порта непознатом примаоцу, 1808. Очекује да ће се, по окончању мисије овог
митрополита, питање Србије решити силом. ОАК, 7/57.
156
У документу из 1812, чији прималац и пошиљалац нису због оштећености
утврђени, тврди се да је софијски назир обавештен да је патријарх наредио
зворничком митрополиту Гаврилу да поново да своје савете по питању Србије.
ОАК 17 / 85.
157
158
Миленко Вукићевић, наведено дело, 264.
Устаничка власт није то разумела. Бојкот митрополита постао је

изражен, и размишљало се о његовом притварању у неки од манастира, па
чак и о физичком уклањању159, па је августа 1809. заједно са Родофиникином,
он напустио Србију.160
Након одласка митрополита Леонтија, у Србији није више било
канонски постављених архијереја, а уследио је диломатски неспретан
покушај да се неко домаће духовно лице рукоположи или за
митрополита Србије, или за митрополита једне од две епархије на њеној
територији, што би практично значило стварање аутономне националне
цркве. Позивајући се на чињенично стање на терену, устаничке власти
тражиле су децембра 1809. да Хаџи Мелентије Стефановић, архимандрит
манастира Рача и соколски војвода, у Русији буде рукоположен за
епископа. С обзиром на чињеницу да је Родофиникин претходно напустио
Србију, и да је са митрополитом Леонтијем био у пријатељским
односима, овај покушај завршен је неуспешно.161 Од такве намере
устанички врх није одустајао ни по Леонтијевом повратку у Србију 1811,
тражећи да молдовлашки митрополит Гаврил Хаџи Мелентија
Стефановића у Јашију рукоположи за ужичко-ваљевског митрополита,
што је такође одбијено. И овај захтев ишао је преко Главног стана Руске
војске, али је Хаџи Мелентије окарактерисан од руских власти као човек
који не жели добра Русији. Државни разлог овај пут је, поред канонских,
имао кључну улогу у неуспеху ове идеје. Рукоположење епископа
Србина није хтела да учини чак ни српска Карловачка митрополија у
Хабзбуршкој монархији.162 То показује колико канонско право није било
познато српским властима, и колико су помесне православне цркве
поштовале чињеницу да су епархије у ослобођеној Србији биле део
Васељенске патријаршије, док је Молдовлашка митрополија била је њен
аутономни, али нераскидиви део, којим су такође управљали Грци. А
како је тада за државу било значајнијих питања, попут војних и
дипломатских, на црквеном проблему није превише ни инсистирано.
Леонтије је тако остао београдски митрополит, коме је у лето
1810. био одобрен повратак у земљу, али је он, наводећи болест као
разлог, остао да се лечи у влашким бањама, вративши се у Србију
фебруара 1811. Од дозволе да се врати 1810, до доласка у земљу 1811, у
устаничкој држави црквом је као администратор управљао управо Хаџи
Мелентије, али по његовом благослову и одобрењу.163
159
Радош Љушић, наведено дело, 241-243; 265-267.
160
161
Исто, 115.
162
Исто, 116-117.
163
Исто, 115-116.
По повратку у Србију, митрополит Леонтије био је под готово

сталном присмотром, једно време боравећи у Крагујевцу. Духовна власт
му, међутим, никада није оспоравана, а и вожд Карађорђе Петровић му
је августа 1812. гарантовао да му нико неће стајати на путу ако ради по
закону.164 Потврда такве Карађорђеве одлуке је слање свештеника који су
дошли у сукоб са законом да их он као архијереј испита и казни. Како се
ради о времену непосредно пред османски напад на Србију 1813, то
показује и да су се односи међу њима поправили, иначе Леонтију такви
случајеви не би били поверени.165
Након слома устаничке државе 1813, митрополит Леонтије је,
заједно са већином преживелих устаничких вођа, напустио Србију и
прешао у Хабзбуршку монархију. По препоруци сераскера Хуршид-
паше, на место београдског митрополита постављен је Србин Дионисије
II Нишлија, претходно Хуршид-пашин словенски писар.166
Даља судбина митрополита Леонтија у великој мери је слична
судбини других српских првака који су отишли у емиграцију. Након
бекства из Београда изгубио је митрополију коју је имао, а било је
незамисливо да од Васељенске патријаршије добије другу. У
Хабзбуршкој монархији прво је био стављен под стражу у Штајерској
области, где је био све до септембра 1814, да би затим био пуштен на
слободу. Потом је прешао у Кишињев под руску заштиту где је, као и
остале војводе, примао новчано издржавање од кога се могло пристојно
живети.167 Међутим, и даље је задржао контакт са српским првацима, а
успоставио га је и са кнезом Милошем Обреновићем након Другог
српског устанка 1815.168
Леонтије Ламбровић остао је у Кишињеву до 1822, када је после
дуже болести умро.169 Константин Н. Ненадовић тврди да се у присуству
локалног епископа и шест архимандрита пред смрт исповедио, и признао
кривицу за смрт свог претходника, митрополита Методија.170 Исто тврди
164
Деловодни протокол Карађорђа Петровића, приредили М. Недељковић и М.
Станковић, Крагујевац-Топола 1988, бр. 934, стр. 66.
165
Исто, бр. 1617, стр. 142.
166
167
Константин Н. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и
јунака II, Беч 1884, 83.
168
Посредник у контактима митрополита Леонтија и кнеза Милоша био је
Михаило Герман, трговачки агент рођен у Разлогу, човек од поверења кнеза
Милоша Обреновића, у то време настањен у Влашкој. Недељко Радосављевић,
наведено дело, 298-299.
169
Константин Н. Ненадовић, наведено дело, 83. Милан Ђ. Милићевић, наведено дело, 298.
170
Константин Н. Ненадовић, наведено дело, 83.
и Милан Ђ. Милићевић, али за сада нема откривених прворазредних

извора који би њихове тврдње поткрепили.171 Међутим, необично у овим
тврдњама је то да се наводи да се исповедио у присуству више лица, као
и чињеница да се Света тајна његове исповести прочула и раширила,
што буди сумње у појединости које о томе Ненадовић и Милићевић наводе.
У савременим записима и натписима, као и у делима српске
романтичарске историографије, остало је забележено и то да је по
Леонтијевом наговору и сугестијама руских представника, Карађорђе са
војском 1813. напустио Београд и пребегао у Хабзбуршку монархију,
што је свакако далеко од реалне ситуације, јер толико утицаја на вожда
митрополит Леонтије није могао имати.172
Несумњиво је да је митрополит Леонтије Ламбровић био особа
контроверзне биографије, и да су истраживачи прошлости српске цркве
повремено и сами долазили у противречности анализирајући његову
личност. При свему томе занимљиво је како се слика о њему као
непријатељу српског народа, прво туркофилу а затим Грку који је Русе
окретао против Срба, и на крају човеку који је активно утицао на
Карађорђа да напусти Београд без борбе, распространила и у
романтичарској, али и у критичкој српској историографији, од времена
његових савременика до знатно каснијег периода.
Савременици његовог доласка на чело митрополије, и првих
година његове управе у ванредним околностима дахијске власти, нису га
увек описивали као личност која је толико непријатељски оријентисана
према Србима. Прота Матија Ненадовић, који је веома ценио свог, ужичко-
ваљевског митрополита Антима Зепоса, о Леонтију пише да није био као
наш свети Антим ваљевски.173 Међутим, Вук Караџић, са већ изграђеним
антифанариотским ставовима, за њега наводи да је био наклоњенији
Турцима него Србима и да их је, кад је видео да Срби не могу бити
покорени, код Родофиникина називао простацима и варварима. Сем
тога, Караџић је митрополиту Леонтију, између осталог, замерао да до
краја живота није честито научио српски. 174 Међутим, да се ради о
недовољно тачној информацији, говори и податак Лазара Арсенијевића
Баталаке у Историји српског устанка, који наводи да је митрополит
171
Милан Ђ. Милићевић, наведено дело, 298.
172
173
Прота Матија Ненадовић налази много замерки митрополиту Леонтију, пре
свега због суздржаности око подршке устаницима, али не говори ништа о томе
да није вршио своју духовну мисију како треба. Његове замерке су, дакле, пре
свега политичке природе. Прота Матеја Ненадовић, наведено дело, 185.
174
Вук Караџић, Милош Обреновић, князъ Сербїи, или грађа за српску историју
нашег времена, Историјски списи, Београд 1969, 26.
1808. превео једно писмо на српски.175 Баталака не каже са ког језика је

писмо преведено, али је сасвим логично да је митрополит поред
матерњег грчког и српског говорио и турски, док неки извори указују и
на то да је под покровитељством митрополита Методија учио и француски
језик.176 Други историчар устаничких збивања, Сима Милутиновић
Сарајлија, у Историји Србије од 1813-1815 године, не описује митропо-
лита Леонтија у толико лошем светлу. Говорећи о њему у време уочи
последње борбе за одбрану устаничке државе 1813, Милутиновић тврди
да га је Карађорђе водио уз себе као грехопроститеља (духовника).
Милутиновић не види никакву одлучујућу Леонтијеву улогу у одлуци да
се не брани Београд, али наводи да је он, видевши шта се спрема, саветовао
поједине Србе да оставе оружје и постарају се да збрину своје породице.177
Касније, његова слика у српског историографији постаје све
негативнија, и то не увек на основу прворазредних извора. У томе
вероватно нико није отишао даље од Лазара Арсенијевића Баталаке. Док
о ужичко-ваљевском митрополиту Антиму Зепосу говори врло мало, он
митрополита Леонтија, поред погубљења митрополита Методија и Хаџи
Рувима, окривљује за готово све недаће које су снашле српско
свештенство, описујући га као подлаца, огрезлог у злочину, човека који је
с Родофиникином трговао српским интересима.178 Такви Баталакини
ставови у великој мери су утицали на касније истраживаче, па митро-
полита Леонтија Константин Н. Ненадовић чак назива преосвећени
крвник.179 Знатно опрезнији у закључцима, Милан Ђ. Милићевић наводи
да је Леонтије једноставно био мишљења да сељаци у опанцима не могу
било шта променити у Турској царевини.180 Такви ставови сигурно су
утицали и на ставове изнете у наведеној расправи Миленка Вукићевића,
али и на закључак Ђока Слијепчевића да је, због свог понашања и
склоности да се меша у световне послове, митрополит Леонтије остао
трајно туђ српским народним тежњама.181
На крају, може се закључити да је митрополит Леонтије живео у
тешком времену, у коме није могао да се потпуно посвети свом основном
задатку, духовној мисији, док су темперамент и нарав које је имао
175
Лазар Арсенијевић Баталака, наведено дело, 498.
176
177
Сима Милутиновић Сарајлија, Историја Србије од 1813-1815. године,
Београд 1888, 3.
178
Лазар Арсенијевић Баталака, наведено дело, 30-32, 30-302, 322-347, 378-383,
402-404.
179
180
Милан Ђ. Милићевић, наведено дело, 297.
181
Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд 1991, 301.
утицали да узима учешћа и у световним пословима. То, међутим, није

био само плод његове воље, већ и резултат наредби Васељенске
патријаршије из Цариграда, што није било по вољи српском устаничком
врху. Ипак, вештим дипломатским поступцима и утицајним везама, он је
опстао на челу цркве у Србији и када му бројни свештеници и
архимандрити, који су се латили оружја и као устанички прваци постали
много моћнији од њега, такође нису били наклоњени. Лојалност српском
устаничком врху, пак, у коју су многи сумњали, на крају је ипак
потврђена, јер је са сломом Србије 1813. остао без митрополије, и морао
да оде у избеглиштво. На простор који је контролисала османска власт
никада се више није вратио, али је након Другог српског устанка
одржавао контакте и са кнезом Милошем.
ГЕРАСИМ ДОМНИН,
Још од Београдског мира 1739, и Друге велике сеобе Срба 182, у

јерархијску структуру Пећке патријаршије отпочео је продор
патријараха и епископа који су потицали из Васељенске патријаршије,
што се на крају завршило и укидањем њене аутокефалности 1766.183
Годину дана касније окончано је и постојање друге аутокефалне
православне цркве на Балканском полуострву, Охридске патријаршије.184
Од тада, па све до стварања аутономне српске цркве у
Кнежевини Србији 1831, на челу епархија у српским земљама углавном
су били архијереји грчког порекла, који су већином имали звање
митрополита. Њиховo присуство није се прекидало ни када је, у време
постојања српске устаничке државе, дошло до прекида присуства
османске власти на једном делу тог простора, а настављено је и касније,
након што је од 1815. године кнез Милош Обреновић отпочео стрпљиву
дипломатску активност на стварању српске аутономне државе.
Под османском влашћу и патријарх и епископи имали су статус
лица којa су формално уживала право потпуног закупа неког добра
(сербестијат), у овом случају појединих епархија.185 То право је, међутим,
182
Београдским миром склопљеним 1739. између Османског царства и
Хабзбуршке монархије, завршен је рат вођен од 1737, у који је Хабзбуршка
монархија ушла неспремно, и изгубила северну Србију са Београдом. Како је
врх Пећке патријаршије подржао припрему српског устанка, који је требало да
олакша продор хабзбуршке војске, после првих османских успеха Срби су још
1737. кренули у Другу велику сеобу, предвођени патријархом Арсенијем IV
Јовановићем Шакабентом. Рајко Л. Веселиновић, Србија под аустријском
влашћу 1718-1739, Историја српског нсрода IV/1, 146-159; Ђоко Слијепчевић,
Историја Српске православне цркве I, Београд 1991, 355-356
183
Ђоко Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766. године, Богословље
XIII, Београд 1938, 288
184
Иван Снегаров, История на Охридската архиепископия-патриаршия, од
падането и под турците до неиното унищожение (1394-1767) II, София
1995,149.
185
Право потпуног закупа (сербестијат), у османском законодавству изражaвано
је формулом одложено перо и одсечена стопа. Радмила Тричковић, Српска
црква средином XVII века, Глас САНУ СССХХ, Београд 1980, 68-69.
било само привидно, а епископи су морали да лојалност исказују како према

Патријаршији као духовној, тако и према султану као световној власти.
И док је у духовном погледу ауторитет патријарха био несумњив,
у практичним, свакодневним односима митрополита са верницима,
утицај османских власти био је преовлађујући. Све оно што је по
црквеним правилима у епархији припадало надлежном епископу,
потврђивано је султановим указом, најчешће издаваном у форми берата,
без кога није било могуће ни ступити на чело епархије, ни опстати на
том месту приликом промене владара на престолу. Два чиниоца, дакле,
Патријаршија и османска власт, имали су пресудну улогу у регулисању
права и обавеза православних верника према епископима и православној
цркви као институцији уопште.186
Међутим, та ситуација почиње да се мења у време постојања
српске устаничке државе, када су два митрополита, београдски и
ужичко-ваљевски, стављени под чврсту контролу националних власти,
док су многи, њима јерархијски подређени свештеници, имали већу моћ
од њих, јер су постали устаничке старешине. Стари, вековима устаљени
поредак, поново је заживео по слому Првог српског устанка 1813, али је
такво стање трајало кратко, само до окончања Другог српског устанка
1815, и формирања првих српских националних институција власти.187
Митрополит Герасим Домнин дошао је на чело Ужичко-ваљевске
митрополије188 у веома осетљивом тренутку. Околности у којима је
требао да преузме управу над том епархијом биле су несталне, а за
разлику од ранијег времена, када се тачно знало које су компетенције
османских, а које виших духовних власти, трећи чинилац, српске
националне власти које се постепено формирају, у почетку је довео до
низа нејасноћа по том питању. Сама чињеница да је Герасимов
претходник, Србин Мелентије Никшић189, убијен по налогу кнеза
186
Недељко Радосављевић, Црква у Београдском пашалуку под управом
Васељенске патријаршије 1766-1831, Београд 2007, 157-159.
187
Исто, 135-136.
188
O Ужичко-ваљевској митрополији опширније видети у поглављу Јоаким,
митрополит ужичко-ваљевски.
189
Бартоломео Куниберт, лични лекар кнеза Милоша Обреновића, који је у тренутку
убиства Мелентија Никшића имао само 16 година и још није био у Србији, његово
убиство правда државним разлогом, истичући велику самовољу у понашању овог
архијереја. Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша
Обреновића, Београд 1901, 160-165. Љубомир Н. Митровић, писац монографског
дела о Мелентију Никшићу, сматрао је да он као епископ није успео да се докаже,
већ да му је приоритет био својеврстан политички програм, који је подразумевао
увођење тетрархије са елементима теократске власти, попут оне у Црној Гори.
Љубомир Н. Митровић, Мелентије Никшић, епископ шабачки, Београд 1910, 69-77.
Милоша, а да ни османске ни црквене власти то нису ни спречиле ни

казниле, свакако је утицала на новог архијереја да од почетка води
опрезну дипломатску политику. Митрополит Герасим је у своју нову
епархију највероватније стигао у касну јесен 1816, а сигурно пре
Богојављења 6. (18) јануара 1817. године. До његовог доласка, Ужичко-
ваљевском митрополијом је као администратор управљао поуздан човек
кнеза Милоша, архимандрит манастира Никоље кабларско Хаџи
Атанасије Радовановић.190
Титула коју је овај архијереј Васељенске патријаршије носио
била је висока, и гласила је: Православни архиепископ и митрополит
ужички, ваљевски, шабачки. и височајшиј егзарх всеја Илирикији. Архиепи-
скопска и митрополитска титула, као и помињање егзарха целог
Илирика, међутим, нису значили никакву практичну власт на ширем
подручју ван поверене епархије, већ су били почасна звања. У то време,
већина архијереја Васељенске патријаршије имала је митрополитско
звање, док су викарни епископи имали обичан епископски чин. У
случају митрополита Ужичко-ваљевске и Београдске митрополије није
се, дакле, радило ни о каквим поглаварима аутономних или аутокефалних
цркава (попут српске Карловачке митрополије у Хабзбуршкој монархији),
већ о духовним лицима која су под својом управом имала једну епархију,
која се, осим можда по броју верника, ни по чему није издвајала по
статусу од осталих.191
Герасим Домнин се настанио у Шапцу, где се налазио
владичански конак још од времена када је, у време последњег аустро-
турског рата 1788-1791, спаљено старо владичанско средиште у
ваљевској вароши.192 Први гласови о њему, који су допрли до Срба у
Хабзбуршкој монархији, нису били нарочито повољни. На основу првих,
непроверених вести, Лукијан Мушицки писао је Вуку Караџићу да је
Герасим био затуцани Грк који је, поред матерњег, знао и турски језик,
а са верницима се у почетку споразумевао преко тумача.193 Оно што је
190
191
Исто, 350.
192
Митрополитски конак у Шапцу налазио се у близини старе варошке цркве, а
у његовој близини је по окончању Другог српског устанка изграђена и зграда
српског Шабачког магистрата (нахијског суда). Конак је имао спрат (чардак), где
су се налазиле и просторије за пријем гостију. Јоаким Вујић, Путешествије по
Сербији II, Београд 1901, 97-98; Георгије Магарашевић, Путовање по Србији у
1827. години, Београд 1983, 132.
193
У писму Вуку Караџићу, упућеном непосредно по првим вестима о доласку
новог архијереја на чело Ужичко-ваљевске митрополије, Мушицки истиче да је
новопридошли митрополит Герасим, кога је назвао затуцаним Грком, молио тумача,
Сл. 8 - Свидетељство митрополита Герасима Домнина из 1820,

дато свештенику Атанасију Поповићу
сасвим сигурно је чињеница да је Герасим по народности био Грк, и да

је по доласку на чело Ужичко-ваљевске митрополије већ имао
архијерејски чин.194 У почетку, његово знање словенског језика свакако је
било оскудно, јер пре тога није дуже боравио ни у српским, а вероватно
ни у другим словенским областима. Због тога је и његова првобитна
комуникација преко тумача била сасвим уобичајена. А тумач, често и
архијерејски заступник у епархији у звању протосинђела, у овом случају
словенског порекла, могао је да обавља и већину свештених обреда које
је вршио епископ.195
архимандрита Атанасија из Никоља, ранијег протосинђела владике Мелентија

Никшића, да га у цркви најави и препоручи верницима. Лукијан Мушицки Вуку
Караџићу, Вукова преписка I, Београд 1988, 459-460. Поменути протосинђел
Атанасије свакако је био словенског порекла.
194
Павле Швабић, Герасим Домнин, митрополит шабачки 1816-1830, Гласник
Православне цркве у Краљевини Србији за 1906, Београд 1906, 267-269.
Швабић је у свом делу објавио део преписке митрополита Герасима Домнина са
кнезом Милошем. Исто, 69-70, 75-77, 160-161, 267-270, 366-368, 415-416.
195
Протосинђел (С. Е. Ш), Енциклопедија православља III, П-Ш, Београд 2002, 1577.
Та чињеница у сваком случају не може значити потврду става о

лошем Герасимовом образовању, које се, захваљујући чињеници о
наводно лошем знању српског језика, укоренила у делу српске
историографије. Напротив, савремени извори о томе говоре управо
супротно. Герасимов савременик, каснији ужички епископ Јоаникије
Нешковић, дао је у кратком шематизму српске цркве, саставном делу
својих Беседа, знатно уравнотеженију слику о овом митрополиту и
његовом знању. За Герасима, кога је и лично упознао, Нешковић тврди
да је био образован човек, који се старао да достојно одговори својој
духовној мисији, учећи хришћанским вредностима и свештенство и
народ. Као његову слабост, Нешковић наводи да је прекомерно глобио
народ и свештенике, што је опште место у опису понашања готово свих
епископа тог времена.196
И Ђоко Слијепчевић, писац до сада најпотпуније историје
Српске православне цркве, говорећи о Герасиму Домнину запада у
противречности. Док на једном месту у својој Историји Српске
православне цркве прихвата негативне ставове Лукијана Мушицког и
Вука Караџића, засноване на првим, непровереним вестима добијеним
из друге руке, на другом месту исти аутор указује на то да је митрополит
Герасим, свестан лоших прилика у свештенству, упутио кнезу Милошу
једно Начертаније, предлажући да се од угледнијих духовних лица
формира тело које би сваких пола године расправљало о проблемима
парохијског свештенства, спречавало злоупотребу наслеђивања парохија
и њихову продају, док би се, ради обезбеђења квалитетног свештеничког
подмлатка, сваки свештеник обавезао да одреди наследника и упути га у
богословску школу коју би требало отворити.197 Тако свеобухватне мере
свакако нису могле бити предложене од необразованог човека, несвесног
задатака који пред њим као митрополитом стоје. Зато се може
претпоставити да је Герасим Домнин вероватно био ученик
Патријаршијске академије у Цариграду или неке од других, такође
квалитетних теолошких школа Васељенске патријаршије, а његово
теолошко знање морало је бити веома добро.198
196
Јоаникије еп. Нешковић, Беседе говорене епископомъ ужичкимъ Іоанникіемъ,
Београд 1868, 329.
197
Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд 1991, 308-309.
198
Joш у 18. веку грчки школски систем у Османском царству био је веома
изграђен, а школе су имале разнолик наставни садржај. На њихову вредност
указивали су и неки српски савременици, попут бившег пећког патријарха
Василија Јовановића Бркића. Василије Јовановић-Бркић, Опис турских области
и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен године 1771.
српским патријархом Василијем Бркићем, приопштио И. Руварац, Споменик СКА Х,
О образовању и начину живота митрополита Герасима Домнина

податке су оставили и други савременици. Јоаким Вујић, који је 1826.
пропутовао кроз највећи део Београдског пашалука, у коме се све јаче
учвршћивала власт кнеза Милоша, наводи да га је митрополит веома
учтиво примио у просторији која је служила за пријем гостију, и да га је
ту почастио кафом, задржавши се дуго у разговору с њим.199 Само годину
дана касније, други путописац српског порекла са простора Хабзбуршке
монархије, Георгије Магарашевић, тврдио је да је пријем код
митрополита Герасима био по европејски, и да су се дуго задржали у
разговору о приликама у окружењу, али и о филозофским и научним
темама. У Магарашевићевом казивању посебно је занимљиво то што
истиче да му је митрополит описао живот и обичаје једне оазе Словена,
која је вековима живела у околини његовог родног града, Трапезунта.200
И Вујић и Магарашевић су, као поданици Хабзбуршке монархије из
српског грађанског сталежа, добро знали како изгледа пристојна
аудијенција, а митрополиту Герасиму по том питању у својим белешкама
нису упутили ни једну замерку. Магарашевићево изричито навођење да
је пријем код митрополита био у складу са европским обичајима тог
времена чак је у делимичној супротности и са стањем у самој
Васељенској патријаршији, у којој је крајем 18. века и у најближем
патријарховом окружењу било пуно утицаја турског начина живота.201
Још нешто је уочљиво у Магарашевићевом казивању: као човек
који је био професор у најпрестижнијој српској школи, Карловачкој
богословији, он би свакако приметио Герасимово недовољно образовање
да је заиста било такво, и то би, без сумње, забележио. Насупрот томе,
Магарашевић тврди да је Герасим Домнин знао више језика, и да је
Београд 1891, 48. Са њим се знатно касније сложио и Стојан Новаковић. Стојан
Новаковић Цариградска патријаршија и православље у европској Турској,
Београд 1895, 15-22. У школама у Фанару, Смирни, Тесалији, на Крфу, на Светој
Гори и у другим местима су се, поред теологије, изучавали грчки књижевни
језик, реторика, еуклидовски елементи, логика, физика. О томе опширније
видети: Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, 429-431;
Исти, Укидање Пећке патријаршије 1766, 253. О утемељењу и структури
целокупног грчког образовног система у Oсманском царству под окриљем
Васељенске патријаршије опширније: Runceman St., The Great Church in
Captivity, Cambrigde 1968, 208-211.
199
Јоаким Вујић, наведено дело, 98.
200
Георгије Магарашевић, наведено дело, 132-133.
201
О аудијенцији код васељенског патријарха 1784. и патријаршијском
окружењу, која се умногоме разликовала од пријема код митрополита Герасима
Домнина четрдесет година касније, опширније Герасим Зелић, Живот Герасима
Зелића, архимандрита, Панчево, б. г., 70-74.
Службу божју у шабачкој цркви и другим местима вршио на српском.

Очигледно је овај митрополит савладао језик средине у којој је живео,
како би лакше обављао своју духовну мисију међу верницима којима је
грчки језик био готово потпуно непознат. На добро образовање Герасима
Домнина указао је знатно касније и Жан Мусе, један од историчара који
се истраживачки бавио историјом српске цркве.202 У почетку су из
канцеларије митрополита Герасима Домнина синђелије о додели
парохија свештеницима, или свидетељства (сведочанства) о рукопо-
ложењу кандидата у свештенички чин, издавана на грчком језику, али
већ од 1820. године и на том плану преовладао је српски језик и
црквенословенско писмо.203 Међутим, те дипломатичке исправе имају и
једну особеност. Печати митрополита Герасима које је користио остали
су стари. Ради се о два печата, од којих је први био овалног облика, са
текстовима на грчком језику по ободу и турском у средини.204 Други
печат, који се јавља тек 1820, био је знатно другачији, правоугаоног
облика са зарубљеним угловима, са постољем у средини на коме стоје
два анђела, држећи правоугаони штит у коме се налази сто са путиром,
док се изнад њега налази круна.205 Текст на грчком језику на овим
печатима је следећи: Ο ΤΑΠΕΙΝΟΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗΣ ΟΥΖΗΖΗΣ ΚΑΙ
ΒΑΛΙΟΒΟΥ ΓΕΡΑΣΙΜΟΣ 1816. (Смерни митрополит Ужица и Ваљева
Герасим, 1816).206 Ови печати, у којима се виде и трагови старе византијске
хералдике, али и утицаји османске сигилографије, налазе се и на српским
и на грчким документима насталим радом Герасимове канцеларије,
чинећи те исправе дипломатички изузетно занимљивим.
202
Jean Mousset, La Serbie et son Eglise (1830-1904), Paris 1938, 62. Митрополит
Герасим у томе није био усамљен пример. И његов савременик, београдски
митрополит Агатангел (1815-1825), који је након тога постао и васељенски
патријарх, научио је српски језик, и чак 1817. постао пренумерант на Новине
сербске, које су покренули Димитрије Фрушић и Димитрије Давидовић. Љубомир
Дурковић-Јакшић, Историја српских библиотека 1801-1850, Београд 1963, 24.
203
Свидетељство митрополита Герасима Домнина о рукоположењу у свеште-
нички чин кандидата Атанасија Поповића из села Субјел у Ужичкој нахији из
1820. Чува се у породичној архиви Поповића у Субјелу код Косјерића.
Синђелију истог митрополита издату 10. (22) септембра 1826. јеромонаху
Исаији Поповићу из манастира Никоље кабларско, такође писану на српском
језику и црквенословенском писму, фототипски је објавила Зорица Матијевић,
Два документа из Музеја манастира Никоље, Изворник, грађа Међуопштинског
историјског архива Чачка, Чачак 1998, 26.
204
Свидетељство о рукоположењу свештеника Николе Јовановића из села Бјелуша
у Ужичкој нахији, од 1 (13) фебруара 1818, Историјски архив Ужице, збирка Varia.
205
Видети напомену 22.
206
За превод грчког текста на печатима захваљујем се уваженом колеги, проф. др
Радивоју Радићу.
Сл. 9 - Печати митрополита Герасима Домнина
Насупрот издавању службених аката који се тичу црквених

послова, преписка митрополита Герасима са кнезом Милошем
Обреновићем и локалним српским властима од самог почетка одвијала
се на српском језику. То је, пре свега, било условљено практичним
разлозима. Већина локалних кнезова нису знали грчки, и нису у својим
канцеларијама имали неког ко би та писма превео. А због нарастајућег
утицаја носилаца српских националних власти, српски језик био је
апсолутно преовлађујући. Сви послови које је са српским народним
првацима митрополит Герасим требало да заврши, одвијали су се знатно
брже уколико нису захтевали компликовано превођење различитих
писама и других докумената. Сем тога, они су могли бити и погрешно
преведени, и тако проузроковати друге проблеме. Митрополит Герасим
Домнин је то добро знао, па је од самог почетка своје управе Ужичко-

ваљевском митрополијом у канцеларији свакако имао лице које је
обављало послове српског ћирилског писара, а касније је вероватно и
сам користио тај језик и писмо. На српском језику су из његове
канцеларије потицала и свидетељства (сведочанства) издата појединим
монасима о додели свештеничког чина. Реч је о исправама које су
важиле у било којој епархији било које православне цркве. Зато је веома
занимљив и случај свидетељства светогорског (хиландарског ?!) јеромо-
наха Герасима о додели презвитерског чина, које му је митрополит
Герасим Домнин 1827. издао такође на српском, иако би приликом
одласка у Свету Гору овом монаху коришћење такве потврде на грчком
језику било много једноставније.207
Одмах по свом доласку у седиште Ужичко-ваљевске
митрополије, митрополит Герасим Домнин морао је да предузме мере
како би се стање у њој по смрти Мелентија Никшића довело у ред.
Митрополија је била оптерећена дуговима које су начинили његови
претходници, па му је из Патријаршије исте 1816. наложено да поменуте
дугове, како службене епархијске, тако и њихове приватне, врати. А с
обзиром на то да је преузео и приватне дугове свог претходника,
патријарх Калиник VI му је посебним писмом одобрио да наследи
целокупну имовину Мелентија Никшића, а вернике је позвао да му у
томе помогну.208 Међутим, питање дугова његовог претходника није
сасвим разјашњено. Мелентије Никшић био је кратко време на челу
епархије, а сам је био имућан човек. Међутим, његов претходник,
Данило II Јовановић “Алаук”, човек који је том митрополијом управљао
у кратком периоду од слома Првог, до избијања Другог српског устанка
(1814-1815), и који је због својих злоупотреба од патријарха Калиника VI
кажњен строгим прогонством у манастир Метеори, могао их је начинити
знатно више, а Мелентије је, као нови архијереј, такође морао да их
преузме.209 Зато се може претпоставити да су дугови које је Герасим
207
Свидетељство митрополита Герасима Домнина о додели презвитерског
чина јерођакону Герасиму, Шабац, 26. септембар (8. октобар) 1827. Копију овог
документа, на којој се налази и печат Архива манастира Хиландара, добио сам
од колеге мр Милорада Радевића, на чему му се најсрдачније захваљујем. На тој
копији, на жалост, нема архивске сигнатуре. Међутим, потпис митрополита
Герасима Домнина на овом документу, потпуно идентичан потписима које је
остављао на другим повељама и актима, са сигурношћу потврђује аутентичност
овог документа.
208
Димитрије Алексијевић, Прилози за историју српске цркве, Весник Српске
цркве за 1910, Београд 1910, 306.
209
Исто, 305.
Домнин морао да преузме и исплати, а који су касније у одређеној мери

могли да утичу да се његов однос са локалним свештенством и
манастирским братствима делимично искомпликује, већ били стари и
нагомилани, посебно због прилика које су владале у време Првог
српског устанка, када је у погледу црквене управе у Србији владао de
facto провизоријум, без видљивог утицаја Патријаршије. Међутим,
могућност да добије нешто вредније од Мелентијевог наследства осим
црквених ствари, није постојала, јер тешко да би локалне српске власти
дозволиле да се лични новац, који је можда код себе имао његов
претходник, нађе у Герасимовим рукама.
У наредних петнаест година, Герасим Домнин је током своје управе
Ужичко-ваљевском митрополијом у више наврата дошао у неспоразуме са
српским властима, чији је ауторитет постепено растао, али су периоди
његове блиске сарадње са кнезом Милошем били знатно дужи, иако су у
српској историографији углавном стављани у други план, иза отвореног
сукобљавања. Ти сукоби нису били личне природе, нити су изазвани само
редукцијом владичанских прихода и променом начина њиховог
прикупљања, већ и неким чисто канонским и црквено-административним
питањима, на које су српске власти покушавале да утичу.
Како још увек није био јасно дефинисан статус Србије, ни кнез
Милош Обреновић ни други српски прваци нису могли мењати
постојећу мрежу епархија, али су истрајно радили на стављању
постојеће црквене структуре под своју контролу.
Након окончања Другог српског устанка и споразума Милоша
Обреновића и Марашли Али-паше, српске власти су, само у току
фебруара и марта 1816, у чак три наврата административно прописале
висину владичанских и свештеничких прихода у Београдској и Ужичко-
ваљевској митрополији. Тиме је висина појединих прихода измењена, а
неки су чак и укинути, или препуштени слободној погодби владика са
верницима и свештенством. Тим актима новоформираних српских
структура власти, потпуно се променио до тада устаљени поредак, којим
су готово сви приходи епископа били прописани султановим бератом о
сагласности за њихово ступање на чело епархија или потврђивању на
тим положајима, а за њихово неометано прикупљање предвиђала се и
подршка државних власти!210 У то време, одлучнија реакција османских
власти на промену тог вековима устаљеног поретка, у Београдском
пашалуку готово потпуно је изостала.
Све до 1818. године, ни митрополит Герасим Домнин, ни
београдски митрополит Агатангел, нису имали било каквих озбиљнијих
210
неспоразума са српским властима, док им се у уређење питања која се

тичу свештенства нико није озбиљније мешао. У њиховим рукама било
је додељивање парохија, постављаање манастирских старешина,
кажњавање непослушних свештеника који су живели супротно начелима
свог позива... Те године, међутим, уследио је први удар српских
националних власти на до тада неотуђива архијерејска права. На основу
различитих жалби свештенства о начину прикупљања владичанских
прихода, које су архијереји вршили обилазећи епархију са својом
пратњом, године 1818. донета је одлука да они сами не прикупљају
димницу и мирију, већ да то раде локални свештеници, и да им потом
шаљу прикупљен новац.211 Жалбе појединих свештеника тицале су се
трошкова које је правила владичанска пратња приликом обиласка
епархија, висине самих мирије и димнице, као и других дажбина (опело
свештеника, право кадуцитета...), а посебно је истицана чињеница да је
било и случајева затварања и физичког кажњавања непослушних од
стране митрополита. На другој страни, ни митрополити нису заостајали
у својим жалбама на непослушно свештенство, у чијим редовима је било
и лица сумњивих моралних вредности, али то није битно утицало на
ставове кнеза Милоша.212 Напротив, иницијатива српских власти по том
питању била је потпуна, а српски депутати у Цариграду, Сава Љотић и
Димитрије Јосифовић, по кнежевом налогу су обавестили и патријарха
о наводним злоупотребама архијереја.213 На овај начин митрополити су
стављени у позицију веће зависности од кнеза Милоша, пре свега у
финансијском погледу, јер је од његових наредби зависило да ли ће
свештенство у потпуности извршити свој задатак на прикупљању
владичанске мирије и димнице, да ли ће крити број кућа или не, што у
то време није била никаква реткост, а извршавање владичанских наредби
такође је морало бити подржано од српских власти. Приликом
доношења овакве одлуке, у обзир нису биле узете чињенице да су
архијереји, у време обиласка епархије, не само прикупљали своје
211
Исто, 223.
212
Исто, 223-224.
213
Љотићу и Јосифовићу патријарх је изразио запрепашћење сазнањима која је
од њих добио, обећао да ће митрополити бити укорени, и да ће им послати
писмо о томе како да се понашају у епархијама. Садржај овог писма занимљив
је и због тога што се у њему наводи да је бина-емин замолио да му се да нешто
новца. Ово говори у прилог и могућности да су, у спору са црквеном
структуром, српске власти контактирале и са високим османским
чиновницима. Сава Љотић и Димитрије Јосифовић кнезу Милошу Обреновићу,
Цариград, 20. децембра 1818 (1. јануара 1819). Архив Србије, Збирка Мите
Петровића (ЗМП), 789.
приходе, већ освештавали обновљене и новосаграђене храмове,

рукополагали свештенике, именовали старешине манастира, служили о
већим црквеним празницима при угледнијим манастирима и црквама...
Посебно тешко време за митрополите у Београдском пашалуку и
суседним областима наступило је након избијања Грчког устанка 1821.
На удару османских власти нашле су се и грчке трговачке колоније
широм Османског царства, а посебно архијереји, који су глобљени и
затварани, док је сам патријарх обешен на вратима Патријаршије. У
суседном, Босанском пашалуку, сарајевски, зворнички и херцеговачки
митрополит били су заточени у Травнику код везира, као јемци за мирно
понашање раје, одакле су упутили и прокламације са позивима на мир и
лојалност законитим властима. Из заточеништва су убрзо били пуштени,
али им није било дозвољено да напуштају седиште пашалука.214 Такве
две прокламације је, водећи интереса о заштити верника али и
Патријаршије у целини, упутио и митрополит Герасим Домнин. У првој
прокламацији затражио је од верника и свештенства да остану потпуно
лојални земаљским властима, и да никако не подлежу сумњивим
вестима које о грчком устанку шире они који народу не желе никакво
добро.215 Убрзо је, приликом обиласка епархије, сличну прокламацију
упутио и из Ужица.216
За разлику од већине других митрополита, који су се налазили
дубље у унутрашњости Османског царства и нису имали пуно избора
сем да прокламацију таквог садржаја упуте својим верницима,
митрополит Герасим Домнин, као и београдски митрополит Агатангел,
налазили су се на самој граници према Хабзбуршкој монархији, и
вероватно су имали прилику да, чувајући свој живот, емигрирају у њу. У
блиској прошлости таквих примера већ је било.217 А управо у томе што је
остао у својој епархији и позивао на мир, уместо да се одлучи за одлазак,
види се одговорност и оданост митрополита Герасима према повереној
архијерејској дужности.
214
Књажеска канцеларија, Ужичка нахија – књига прва, приредио Н. Радосављевић,
Ужице-Београд 2005, док. 95, стр. 94-95.
215
Прокламација митрополита Герасима Домнина свештенству и народу
поводом Грчког устанка, Шабац, 24. јун (6. јул) 1821, Архив Србије, ЗМП, 1228.
У том тренутку у Београдски пашалук су стигле сасвим поуздане вести о
устанку и проблемима који је проузроковао за грчку популацију у Цариграду.
216
Герасим Домнин свештенству и народу, Ужице, 1821, Архив Србије, ЗМП, 1283.
217
Године 1791. тако је поступио београдски митрополит Дионисије Папазоглу,
ужичко-ваљевски митрополит Антим Зепос 1806, београдски митрополит
Леонтије Ламбровић 1813. Недељко Радосављевић, Православна црква у Београдском
пашалуку 1766-1831, управа Васељенске патријаршије, 178-179, 183, 188.
Годину дана након избијања Грчког устанка, уследио је нов

велики удар на архијерејска права у Београдској и Ужичко-ваљевској
митрополији. Михаило Гавриловић сматрао је да се на тај корак кнез
Милош одлучио у тренутку када је Васељенска патријаршија била под
оптужбама код османских власти да је повезана са избијањем Грчког
устанка 1821, док је он сам био сигуран да због тога Срби у Београдском
пашалуку неће претрпети никакве озбиљније последице.218 На
скупштини одржаној 13-14 (25-26) децембра 1822, донета је одлука о
одређивању годишњих плата за оба митрополита у Београдском
пашалуку (Уредба за владике). По тој Уредби, њихове плате износиле би
20.000 гроша за београдског, и 18.000 гроша за ужичко-ваљевског
митрополита, уз додатке за освештавање цркава, антиминса, рукопо-
ложење свештеника, издавање синђелија... Димница и мирија би,
међутим, и даље биле прикупљане, али би ишле у народну касу, одакле
би се и исплаћивале архијерејске плате.219
У том периоду, због тешког мирења са новонасталом ситуацијом,
коју су прећутно толерисале и османске власти у Цариграду, на удару кнеза
Милоша посебно се нашао управо ужичко-ваљевски митрополит Герасим
Домнин. Правдајући доношење овакве одлуке, кнез Милош поново се
позивао на бројне жалбе на понашање митрополита у епархијама, а
посебно жалбе на митрополита Герасима. За кратко време, са подручја три
нахије из његове митрополије, Ужичке, Пожешке и Рудничке, стигле су
бројне жалбе на њега због прекомерног глобљења свештеника, одузимања
манастирских ствари и новца, затварања и физичког кажњавања
непослушних... Те жалбе, међутим, никада нису озбиљније анализиране.
Оне су пуне детаљних описа појединачних случајева, али се из њих ништа
не може закључити о личностима њихових пошиљалаца.220 А брзина и број
218
У почетку су и Срби, као већ доказани бунтовници, били под појачаном
присмотром османских власти, док су из Београда чак отишле и неке притужбе
локалних муслимана на њихово понашање. Поучени ранијим искуствима, тутори
београдске цркве затражили су од кнеза Милоша упутства да ли да црквене
ствари склоне на сигурно, обавестивши га и да је већина хришћана напустила
београдску варош. Тутори београдске цркве кнезу Милошу Обреновићу, Архив
Србије, Књажеска канцеларија (КК) II, Народна канцеларија, 336.
219
Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије I, Београд 1901,
191-193. Михаило Гавриловић, Милош Обреновић II, Београд 1909, 664. Ђоко
Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, 306-307.
220
Жалбе су се односиле на узимање две трећине прихода од венчаница,
издавања нурија под закуп (кесим), узимања милостиње преко мере, одузимања
нурија... Михаило Гавриловић, наведено дело, 667-669. Недељко Радосављевић,
Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831, управа Васељенске
патријаршије, 150.
жалби које су пристизале на овог митрополита, као и чињеница да су у

највећем броју потицале из нахија које су биле најчвршће упориште
кнеза Милоша Обреновића, указују на то да се радило о организованој
акцији, у којој је свака случајност била искључена. Оне су међу собом по
садржају биле изузетно сличне, готово типске, и стизале су великом
брзином у врло кратком року. Уосталом, на њихово писање подносиоци
су били подстакнути од самог кнеза Милоша, који је преко нахијских
кнезова тражио да му се свештенство писано обрати и изнесе све
притужбе на архијереје, што је чињеница која сама по себи доводи у
питање њихову потпуну веродостојност.221 Њима је, у ствари, олакшано
сломање отпора архијереја планираним мерама, који су им се у писаној
форми успротивили.
На свештеничкој скупштини одржаној марта 1823, на коју су
били позвани сви протопрезвитери, протонамесници, архимандрити и
игумани, ове одлуке су подржане.222 Архијереји на ту скупштину нису
били ни позвани, и невољно су дали писани пристанак на поменуту
Уредбу о платама.223 Истовремено, у самом Цариграду додатно је
заоштрено питање митрополита у Србији. О Уредби за владике упознат
је реис-ефендија, а у Патријаршији је архимандрит Самуило Јаковљевић
(иначе потенцијални српски кандидат за ужичко-ваљевског митрополита)
извештавао патријарха о њиховим наводним злоупотребама, наводећи
управо пример Герасима Домнина, и истичући потребу да на челу обе
митрополије буду архијереји локалног порекла.224
Да се наводи свештенства изнети у поменутим жалбама не могу
узети без резерве, доказују други подаци, који митрополита Герасима
Домнина приказују у сасвим другачијем светлу. Из његове преписке са
кнезом Милошем јасно се види да се код њега залагао за бројне људе,
молећи кнеза да им додели некакав посао. Један од примера његове
великодушности било је и откупљивање хришћанских робова од Турака,
при чему је најмлађе и најслабије међу њима, који нису имали превише
изгледа да сами преживе, новчано помагао, а њихова народност у томе
није имала никаквог удела. Добар пример за то био је случај једног
болешљивог дванаестогодишњег дечака, откупљеног од Черкеза. Пошто
221
Михаило Гавриловић, наведено дело, 665.
222
Мита Петровић, наведено дело, 194-195.
223
Михаило Гавриловић, наведено дело, 670-671; Београдски митрополит
Агатангел је 28. јануара (9. фебруара) 1823, чак, молио патријарха да га због
новонастале ситуације у његовој епархији, проузроковане мерама кнеза
Милоша, што пре одатле премести. Димитрије Алексијевић, Прилози за
историју српске цркве, Весник српске цркве за 1910, 302-303.
224
Мита Петровић, наведено дело, 196.
се дете опоравило, митрополит Герасим га је дао да учи некакав занат,

плаћајући мајстору 100 гроша да га не оптерећује другим кућним
пословима. Пре тога научио га је српски и грчки језик, а помагао је
новчано и дечакову породицу.225
Одакле у личности Герасима Домнина присуство толиких
противречности, као и у случају његовог претходника, Мелентија
Никшића? Герасим очигледно није успевао да прикупи све приходе из
митрополије који су му следовали, што због сиромаштва верника, што
због скривања домаћинстава.226 Да би то остварио, он је свакако користио
овлашћења којима је располагао, а која су у неким случајевима
укључивала и одузимање парохија. Осим тога, за свој рад на
дисциплиновању свештеника који су одбијали да се повинују црквеним
правилима и живели недостојно свештеничком чину који су носили,
тражио је и подршку световних власти. А таквих примера било је пуно.
Неке свештенике који су остали удовци морао је да, како сам каже,
очински саветује и моли, да сагласно тадашњем обичају оду у манастир
и приме монашки чин.227 Зар, уосталом, није било очекивано да
митрополит казни калуђера Матеја, који је опљачкао ризницу манастира
Моравци228, калуђера-луталицу који је дошао из друге епархије и бавио
225
Павле Швабић, наведено дело., 264-266
226
Један документ упућен 1818. из Јагодинске нахије кнезу Милошу добро
приказује како је сакривање домова приликом плаћања димнице изгледало у
пракси. За 15 наведених парохија, међу којима и четири манастирске
(манастири Каленић, Љубостиња, Ивковић, Јошаница), тачно је наведено
колико кућа има по тефтеру, колико је приказано београдском митрополиту, а
колико сакривено. Од 2.543 куће, приказано је је свега 2.023, а сакривено чак
520, односно око 20 одсто! У појединим парохијама тај број достизао је и 40
одсто од укупног броја кућа! Бранко Перуничић, Град Светозарево 1806-1915,
Београд 1975, 107-109. Из Ваљевске нахије у Ужичко-ваљевској митрополији,
међутим, Милоје Тодоровић и прота Матија Ненадовић су 24. маја (5. јуна) исте
године известили кнеза Милоша да су проверили све свештенике, и да се сви они
заклињу да нису прикрили ни једну кућу од димнице! У том тренутку то је, ипак,
било мало вероватно. Исти, Град Ваљево и његово управно подручје 1815-1915,
Ваљево 1973, 129-130. Провера да ли свештеници прикривају куће приликом
плаћања димнице очигледно је вршена у више нахија, а резултат до ког се дошло
у Јагодинској нахији потврдио је да је у томе било пуно неправилности.
227
Лазар Поповић из Годљева, свештеник цркве у Сечој Реци, годинама је
одбијао да се замонаши пошто је остао удовац, иако му је митрополит обећао да
ће бити поштеђен свих послова, и да ће моћи сам да одабере манастир. Павле
Швабић, наведено дело, 76-77, 163-164.
228
Кнез Рака Тешић кнезу Милошу Обреновићу, 3. марта 1819, Архив Србије,
КК IX, Ваљевска нахија, 132. Кнез Тешић обавештава кнеза Милоша да је о
овом случају обавестио и митрополита Герасима.
се надрилекарством проузроковавши тако несреће међу пацијентима229,

или свештеника Арсенија из села Годовика, који је у пијанству продао
књиге и сребрне црквене сасуде, набављајући уместо њих јефтине
бакарне путире и дискосе?230 Митрополит Герасим посебно се борио
против неканонске појаве склапања четвртог брака и присилног
венчавања отетих девојака, док су неки представници локалних власти
чак тражили да поједине случајеве те врсте благослови.231 Такви примери
говоре да је његова строгост некада заиста имала основа, и да је он имао
пуно разлога да се жали на део локалног свештенства. Изузимајући
кратке периоде неспоразума и сукоба са кнезом Милошем и српским
властима (1818, 1822-1823), митрополит Герасим Домнин све време је
уживао њихову пуну подршку у решавању таквих проблема и увођењу
реда у црквену структуру.
Наведене мере кнеза Милоша и српских власти створиле су
основу за постепено утемељење аутономне српске цркве, чије је
стварање реализовано након формирања Кнежевине Србије. Зато не
треба искључити и могућност да је, можда, међу подносиоцима жалби
на митрополите Герасима и Агатангела било и лица у високом
архимандритском звању, која су претендовала на архијерејске положаје.
Поред већ поменутог примера архимандрита Самуила Јаковљевића, који
је у Патријаршији износио жалбе на понашање митрополита Герасима,
треба истаћи и да је рачански архимандрит Мелентије Стефановић већ
вршио дужност администратора у тој епархији током 1812, а слично је
поступао и архимандрит манастира Никоље Хаџи Атанасије
Радовановић у више наврата када би, од одласка једног архијереја до
доласка другог на њено чело наступао привремени провизоријум. До
доласка митрополита Агатангела 1816, Београдском митрополијом као
администратор је управљао архимандрит Мелентије Павловић.232
У сукобу митрополита Герасима и Агатангела са српским
властима 1822-1823, треба указати на још неке важне чињенице.
Митрополит Герасим пружао је отпор не само увођењу годишњих плата
за архијереје, већ и одлуци свештеничке скупштине да се, по угледу на
српску Карловачку митрополију у Хабзбуршкој монархији, уведе
Конзисторија (Духовни суд), који би решавао спорове из духовне, брачне
229
Књажеска канцеларија, Ужичка нахија – књига прва (1816-1830), док. 193, стр. 164.
230
У писму кнезу Милошу, митрополит Герасим истиче да је неколико пута
покушавао да попа Арсенија уразуми лепим речима, али да је он увек кршио
своја обећања. Павле Швабић, наведено дело, 68-70.
231
1831, управа Васељенске патријаршије, 202.
232
Исто, 136.
и административно-црквене надлежности. Конзисторија је установљена

маја 1823, и у њој су, по првобитној замисли, требало да буду угледна
духовна и световна лица. То је, свакако, подразумевало и учешће
надлежних митрополита. Митрополити, међутим, у томе нису хтели да
учествују, па су у саставу Конзисторије били архимандрит манастира
Враћевшница Мелентије Павловић и ваљевски оборкнез Рака Тешић.
Како српском свештенству, претежно скромног образовања, канонско
право није увек било добро познато, испоставило се да кнез Милош
Обреновић није имао превише избора кога у тај суд уопште да именује.
Сем тога, грађанско лице у том суду свакако није било компетентно за
пресуђивање црквених спорова. Конзисторија никада није заживела како
је замишљено, и 1825. се једноставно угасила. 233
Митрополит Герасим Домнин је у преписци са кнезом Милошем
своје противљење увођењу плата и Конзисторије објашњавао и
могућношћу да се његова сагласност на те мере у Патријаршији у
Цариграду протумачи као отказивање послушности и отпадништво, због
чега би и сам доспео у велике проблеме. То указује на сву сложеност
његове позиције, јер се нашао између потребе да поштује ауторитет
Патријаршије на једној, и притиска да поштује једну, у суштини
фискалну одлуку српских власти према којима су, због Грчког устанка,
османске власти биле све више попустљиве.234 Овај митрополит се,
међутим, уопште није колебао, остајући све време потпуно лојалан
ставовима Патријаршије.
У време отворених сукоба са српским властима, ни ужичко-
ваљевског митрополита Герасима Домнина, ни београдског митропо-
233
Мита Петровић сматрао је да је овај суд основан како би се контролисао рад
архијереја. Мита Петровић, наведено дело, 626-627. Михаило Гавриловић делио
је то мишљење, с тим што је тврдио да се са гашењем Конзисторије прећутно
сагласио и кнез Милош, пошто се на неки начин претворила у своју супротност,
јер су се поједини свештеници у спору са грађанским властима позивали на то
да је за њих једино конзисторија надлежна. М. Гавриловић, наведено дело, 673,
677. Епископ Никанор Ружичић, свакако добар познавалац црквеног права,
тврди да је Конзисторија радила две године и да је имала 665 различитих
предмета. Ружичић је, такође, изричит у томе да је успостављена потпуно
неканонски, и да је због тога морала бити угашена. Никанор Ружичић, Критика
закона о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији,
Весник српске цркве за 1891, Београд 1891, 159-168. Ђоко Слијепчевић само је
констатовао да је у саставу Конзисторије требао да буде и митрополит, али се
тим питањем није бавио.Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне
цркве II, 308.
234
лита Агатангела, нико од српског свештенства није отворено подржао.

Напротив, све мере српских власти добиле су подршку свештенства. И
то питање веома је занимљиво, јер нити су се сви свештеници жалили на
њих, нити је било реално да су архијереји били у сукобу са целокупним
мирским и монашким свештенством. Одговор зашто су духовна лица
подржавала мере световних власти уперене против митрополита,
њихових црквених старешина, налази се у тренутној ситуацији која је
владала у Београдском пашалуку. У време неспоразума духовне и
световне власти, локално свештенство које је стало на његову страну
кнез Милош Обреновић могао је ефикасно да заштити од мера које би
против њих предузели архијереји, док архијереји нису имали никаквих
инструмената заштите лојалних свештеника од кнеза Милоша. У
ситуацији када је трајао Грчки устанак, османске власти се тим
питањима нису бавиле, а њихов положај у Београдском пашалуку
постепено је бивао све слабији, и све више ограничен на урбане центре.
А примери свештеника које је кнез Милош по свом нахођењу
премештао, одузимао парохије и кажњавао, без икаквих консултација са
надлежним митрополитима, указивали су осталима да, уколико
митрополите јавно подрже, могу бити изложени проблемима од стране
српских власти, а да им они у томе не могу помоћи. То је још један
посредан доказ да су неке жалбе свештеника писане по наређењу
световних власти, и да су они у томе можда учествовали невољно.
Питање архијерејских плата и њиховог права да сами
прикупљају приходе у епархијама у Београдском пашалуку, било је
тесно повезано и са покушајем кнеза Милоша да Ужичко-ваљевску и
Београдску митрополију ослободи старог дуга према Патријаршији, који
је износио између 136.000 и 144.000 акчи.235 На основу тог дуга, од сваке
православне куће годишње је узимано по 6 пара, али то је било довољно
само за редовну отплату камате. Патријаршији је предлагано да се
митрополитима врати право да сами прикупљају димницу и мирију
уколико она прихвати отплату целокупног дуга. О томе колико је тај дуг
био велики финансијски терет, говори и чињеница да је било предвиђено
да због његове отплате не буде прикупљана димница за 1824. годину.
Исто, 141-142; Михаило Гавриловић навео је више различитих износа дуга,

235
од 136.000 до преко 144.000 гроша Михаило Гавриловић, наведено дело, 674.

Ђоко Слијепчевић сматрао је да се ради о дугу у износу од 137.433. гроша. Ђоко
Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, 307. Међутим, Мита
Петровић објавио је извод из Тефтера трошкова србски депутата, из којег се
види да је укупан дуг био 144.473,17 гроша. Од тога је на београдску
митрополију отпадало 84.917, 87, а на Ужичко-ваљевску 59.555,20 гроша. Мита
Петровић, наведено дело, 197-198.
Патријаршија се првобитно сагласила са том идејом, и чак примила

20.000 гроша као аванс, али је убрзо одустала од тога. Tек после годину
дана, 1824, уз посредовање Порте, износ дуга је утврђен и исплаћен, а
већ следеће 1825. године београдском и ужичко-ваљевском митрополиту
враћено је право да сами прикупљају димницу. Ипак, уз сва ограничења
која су наметнута одредбама српских власти, износ димнице није
прелазио висину плата које су им 1823. биле одређене.236
После решавања спорова око прикупљања димнице и укидања
неканонски установљене Конзисторије, између митрополита Герасима
Домнина и српских власти више није било никаквих неспоразума. Сва
питања из његове надлежности су му препуштена, али је он показао
велику предусретљивост за препоруке кнеза Милоша ког кандидата
треба рукоположити, а ком свештенику доделити неку парохију. Жалбе
свештенства, које су на њега раније стизале у великом броју, потпуно су
престале, а у извештајима локалних народних старешина (кнезова,
кметова, коџабаша...) само је указивано на његово присуство у епархији
када је прикупљао димницу или освештавао на веће празнике обновљене
или новосаграђене цркве и манастире. Поред тога, Герасим је увео ред у
епархији, спречио самовољно лутање монаха ради прикупљања
милостиње, узурпирање парохија и друге недозвољене радње, у чему је
имао снажну подршку српских власти. Након смрти новог београдског
митрополита Кирила 1827237, кратко време је управљао и пословима
Београдске митрополије до доласка новоизабраног митрополита
Антима, раније епископа Ловеча у Бугарској. У својој епархији је 1828.
успешно спровео велику акцију прикупљања милостиње за
Јерусалимску цркву.238
У времену после 1823. митрополит Герасим је, потпуно
схвативши реалност, са кнезом Милошем изградио добре односе,
обраћавши му се са предлозима за побољшање стања у цркви и отварање
школа, а по потреби тражећи савете и помоћ. Према кнежевој породици
236
237
Митрополит Кирил (1826-1827), пореклом Бугарин из Криве Паланке,
наследио је митрополита Агатангела, који је 1825. постао халкедонски
митрополит. По смрти је иза себе оставио и приватне дугове који су били
последица његове болести и веома скупог лечења код земунских лекара. По
његовој смрти, Београдску митрополију преузео је митрополит Антим (1827-
1831). Димитрије Алексијевић, Прилози за историју српске цркве, 553, 555-556.
238
Извештаји из Ужичке нахије сведоче да се акција прикупљања те помоћи несме-
тано одвијала, и да је била подржана и од њих самих. Књажеска канцеларија,
Ужичка нахија – књига прва (1816-1830), док. 300, стр. 242-243; док. 301, стр. 243.
такође се односио са великим поштовањем, редовно честитајући рођење

деце, породичну славу или његове дипломатске успехе. С друге стране,
кнез Милош помагао му је својим ауторитетом да неке одлуке спроведе,
а омогућавао му је и да преко српских татара шаље пошту у Цариград,
чиме му је и комуникација са Патријаршијом била знатно олакшана. О
свим важнијим збивањима, кнез је обавештавао оба митрополита.239
За време управе митрополита Герасима Домнина, дошло је до
велике обнове црквеног живота у Ужичко-ваљевској митрополији. То се
посебно види по обнови старих цркава и манастира, попаљених и
опљачканих од Турака у време устанака, али и по већем броју
новосаграђених храмова. Док је пред Први српски устанак 1804. у тој
митрополији било 57 цркава и 27 манастира, укупно 84 активна
православна храма, пред слом устанка 1813. тај број износио је 89, а
пред крај Герасимове управе, 1830, било је најмање 129 храмова.240 Тај
велики градитељски покрет још је значајнији ако се има у виду да су
бројне цркве и манастири спаљени 1813, и многе је прво из темеља
требало потпуно обновити. Овај широки градитељски замах резултат је
промењених политичких и административних околности у Београдском
пашалуку, али и постепеног нарастања економске моћи српског
становништва, посебно танког горњег слоја, изниклог из редова
устаничких првака и оборкнезова.241 Митрополит Герасим дао је томе
свој допринос, подстичући вернике у том смислу, одобравајући
сакупљање прилога за изградњу појединих цркава, и дајући друге
предлоге како би се ти послови што успешније привели крају.
Хатишерифом из 1830, којим је oснована кнежевина Србија,
било је предвиђено и стварање аутономне српске цркве, као важно
питање унутрашње самосталности, које је требало уредити посебним
споразумом Кнежевине са Патријаршијом (Конкордатом). До окончања
преговора са Патријаршијом, требала је да опстане стара црквено-
административна структура. У свечаностима поводом читања Хатишерифа
и проглашавања кнеза Милоша за наследног владара аутономне Србије,
239
1831, управа Васељенске патријаршије, 203-204.
240
Исто, 426.
241
Бујурулдије османских власти којим се одобрава обнова цркава и манастира
и даље су тражене након Другог српског устанка 1815, али после само неколико
година кнез Милош и српске власти нису се обазирали на то, а кнез је постао
једина инстанца која такве градитељске подухвате одобрава. После 1819, кнез
Милош није затражио ни једну дозволу османских власти за такве радове, а
цркве се граде и у варошима где су муслимани били у апсолутној већини, попут
Ужица. Исто, 145-147.
активно је учествовао београдски митрополит Антим, миропомазавши

га за новог владара Србије по обреду који је био примењиван и у
случајевима вазалних кнежева Влашке и Молдавије.242
У то време, ужичко-ваљевског митрополита Герасима Домнина
није било у Србији, јер би свакако присуствовао и читању Хатишерифа,
а као митрополит и миропомазању кнеза Милоша. Његово одсуство,
међутим, није било последица лоших односа које је имао са српским
властима, већ проблема чисто црквене природе. Наиме, 28. октобра (10.
новембра) 1830, патријарх Константин затражио је писмом од
митрополита Герасима да, због неодложних црквених послова, сместа
дође у Цариград, док је свештенству његове епархије упућено
Саветодавно писмо, за које је требало да се побрине да се прочита у
свим нахијама. Из истог писма види се да му је патријарх већ раније
наредио да дође, али да Герасим то није извршио, правдајући се да за
одлазак није добио дозволу кнеза Милоша, па је из Патријаршије
упућена и молба кнезу да га пусти.243 Патријаршијску молбу је кнез Милош
очигледно прихватио, па је и Герасим Домнин отпутовао у Цариград.
Убрзо затим, кнез Милош је позвао оба грчка митрополита,
београдског Антима и ужичко-ваљевског Герасима Домнина, да остану
у Кнежевини Србији. За кнеза је у црквеним пословима посебно
драгоцено било Герасимово искуство у петнаестогодишњем
управљању једном великом епархијом, па би му митрополит свакако
био од велике помоћи у уређењу нове црквене структуре. Међутим, као
и београдски митрополит Антим, и митрополит Герасим се захвалио на
тој понуди, јер је од Васељенске патријаршије већ био одређен за другу
духовну мисију.244
Герасим Домнин, трапезунтски Грк, био је последњи ужичко-
ваљевски митрополит. Убрзо по његовом одласку, септембра 1831.
склопљен је конкордат Кнежевине и Патријаршије о оснивању
аутономне Српске митрополије, а стара Ужичко-ваљевска митрополија
подељена је на две мање епархије, Шабачку и Ужичку. По одласку из
Србије Герасим Домнин је прво постао мирликијски митрополит, а
потом и члан Синода Велике цркве. Умро је у Цариграду на Васкрс 1836.
242
Михаило Гавриловић, Милош Обреновић III, Београд 1912, 585-588; Ђоко
Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, 314-315. Недељко
Васељенске патријаршије, 210.
243
Димитрије Алексијевић, Прилози за историју српске цркве, 854-855.
244
године. По вестима које су дошле до неких његових савременика у

Србији, отровао га је његов кувар.245
Герасим Домнин био је на челу Ужичко-ваљевске митрополије
од краја 1816, до њеног укидања 1831. Свестан другачијих околности
које је у њој затекао, а које су се све више разликовале од прилика у
остатку европског дела Османског царства, показао је изузетно
дипломатско умеће и способност да опстане на њеном челу, налазећи
компромис са српским националним властима, а истовремено остајући
потпуно лојалан Васељенској патријаршији.
За то време много је учинио на обнови црквеног живота у
Ужичко-ваљевској митрополији, али су његове мере уређења канонског
поретка међу свештенством навикнутим на провизоријум у временима
устанака, у појединим тренуцима наилазиле и на велики отпор. Добро
образован, он је увиђао значај школовања свештенства, и предлагао је
отварање једне богословске школе, а подржавао је оснивање основних
школа и просветну делатност свештенства. У исто време, оштро се
противио незаконитом увођењу институција попут Конзисторије
(Духовног суда). Док је био на челу те митрополије, у њој су обновљени
бројни храмови страдали у време устанака, а први пут од Београдског
мира 1739. граде се и нове цркве од чврстог материјала, које су најбољи
доказ битно промењених околности у Београдском пашалуку.
Са кнезом Милошем је, изузев периода 1817 – 1818. и 1822 –
1823. године, одржавао добре односе, сарађујући на питањима од значаја
за поправљање стања православне црквене структуре и теолошке
спремности свештенства у митрополији. Временом, њихов однос
прерастао је у лично пријатељство, а кнез му је препуштао да највећи
део послова који се тичу цркве и свештенства обавља самостално, и по
потреби му у томе својим ауторитетом помагао. По стварању
Кнежевине, Герасим Домнин није прихватио кнежев предлог да остане у
Србији, јер је од Патријаршије позван да се врати у Цариград. Као
митрополит, он је имао несумљиве заслуге за уређење црквених прилика
у својој епархији. У његовој управи препознатљиве су сложене
карактеристике прилика тог времена, и специфичних околности у којима
су деловали архијереји Васељенске патријашије на простору на коме је
настала модерна српска држава.
245
Јоаникије Нешковић, наведено дело, 329. Као савременик, Јоаникије
Нешковић свакако је био добро обавештен о животу митрополита Герасима
Домнина и његовом кретању по одласку из Србије. То га, у суштини, чини
поузданијим од неких других аутора, који су о њему касније писали. Међутим,
вест да је митрополита Герасима отровао његов кувар није потврђена из других
извора српске провенијенције.
ВИКТОР ЧОЛАКОВ,
Деветнаести век је време када је широм отворено Источно

питање. Из њега је произилазио низ других проблема која су такође
захтевала решавање. Meђу најзначајнијим проблемима у оквирима
Османског царства, а самим тим и његових вазалних кнежевина (Србија,
Румунија), било је и црквено питање. Оно се, пре свега, јавља у његовом
европском делу, више изложеном утицају како страних сила, тако и
ослободилачким покретима балканских народа. Од краја двадесетих
година XIX века, до одлука Берлинског конгреса 1878, структура
Православне цркве у Османском царству која је вековима, у мањој или у
већој мери, зависила од једног центра, цариградске Васељенске
патријаршије, мењала се у више наврата. Тако су створене аутокефална
Сл. 10 - Виктор Чолаков,

Грчка архиепископија у независној Краљевини Грчкој, аутономна

Српска митрополија у Кнежевини Србији, док је у румунским земљама
већ дуго постојала аутономна Молдовлашка митрополија, али под
знатно јачим утицајем Цариграда. Процес формирања националних
аутокефалних или аутономних цркава на Балканском полуострву
заокружен је стварањем Бугарског егзархата 1871. године.
Збивања у оквирима црквеног поретка одразила су се на духовну
и културно-просветну делатност појединих епископа, али и целих
монашких братстава. Многи у променама које су се десиле нису успели
да се снађу, па су оптуживани за непоштовање црквених канона, чак и за
шизму. Личност богате биографије, која је у свом дугом монашком
животу преживела бројне промене и успела да им се прилагоди и
опстане, био је хиландарски архимандрит и таксидиот, а затим нишки
митрополит Виктор Чолаков.
Његова биографија по много чему је изузетна: духовни живот
отпочео је у оквирима Васељенске патријаршије, наставио у зрелим
годинама у новооснованој Бугарској егзархији, а завршио као архијереј
аутокефалне Православне цркве у Краљевини Србији. Он је,
истовремено, био и пример да је време у коме је живео још увек било
далеко од изразитих националних искључивости, и са много више
хришћанске солидарности, посебно када се ради о словенским
областима које су још увек биле под османском влашћу.
Како тврди Иван Радев, Виктор Чолаков рођен је 1798. године у
Калоферу (Бугарска). Нема података да ли је монашки чин примио у
неком од Калоферу географски блиских манастира, или у Хиландару, из
кога је, као један од најугледнијих и најспремнијих монаха, послат 1835.
као таксидиот у Ниш.246 Међутим, година његовог рођења коју наводи
Радев, а која је прихваћена у делу бугарске историографије, није сасвим
поуздана. У једном од записника са заседања Мешовитог савета
(Смесенен съвет)247 Бугарске егзархије од 5. августа 1874. расправљано
је, између осталог, и о томе зашто је митрополит Виктор нишки одбијао
да се прихвати дужности члана Светог синода? На основу Устава
Бугарске егзархије Савет је закључио да, пошто још увек није напунио
246
Иван Радев, Зограф, Хилендар, Рилски манастир, таксидиоти и таксидиотство
по българските земи XVIII-XIX в., Велико Търново 1996, 141-142; Момир
Самарџић, Виктор, епископ нишки, Српски биографски речник 2, В-Г, Нови Сад
2006, 203.
247
Мешовити савет (Смесенен съвет), орган Бугарске егзархије састављен од
духовних и световних лица, са саветодавним, али и извршним компетенцијама
у погледу бројних питања из црквеног живота, посебно када се радило о раду
црквених општина и питањима која су имала световну димензију.
70 година, он нема право да то безусловно одбије.248 Тако се долази до

закључка да је Виктор Чолаков рођен нешто касније, а свакако после
1804, јер је у моменту настанка овог извора имао мање од 70 година.
Таксидиот је реч која има грчки корен, и означава монаха-
духовника, који има задатак да при манастирским метосима, или у
областима где га упуте на таксид, прикупља помоћ за свој манастир.
Таксидиот није могао бити сваки монах. Од њега се очекивало да има
способност да се креће свуда где би био упућен, да проноси добар глас
о свом манастиру и његовом братству, и прикупља приходе од
православних верника далеко од самог манастира. Разуме се, монах у
кога би хришћани имали поверења морао је бити добро припремљен за
духовну мисију, теолошки добро образован, и спреман да поднесе
различите невоље које би му се могле наћи на путу. Уколико би одлазили
тамо где је постојао манастирски метох, или нека црква поверена
њиховом братству, од таксидиота се очекивало да њиховим приходима
домаћински газдују, увећавају их и шаљу свом манастиру.249 Поред тога,
требали су да помажу ходочасницима који су кретали ка њиховом
манастиру. Дакле, у лику монаха таксидиота било је пожељно да се
стекне што више особина које би му осигурале успешно обављање
мисије. За тако нешто, кључ је ипак био у поверењу код локалног
становништва. Временом, а посебно у бугарским земљама, таксидиоти
су се укључивали и у национални рад (възраждане).
Место у које је као таксидиот послат архимандрит Виктор
Чолаков био је Ниш, након стварања Кнежевине Србије 1830, и њеног
проширења 1833. прво велико османско гарнизонско упориште ка њеној
граници. Ниш је био доминантно оријентална варош, у којој су се
мешали народи и вере, што је била особеност сваке империје. У време
његовог доласка у град, прилике још увек нису биле стабилне, а сећања
локалног становништва на тешке борбе које су ту вођене у време
српских устанака било је још увек свеже. Муслиманско становништво
града било је економски ослонац великог и добро утврђеног гарнизона,
док је хришћанско становништво било највећим делом словенско,
српско и делом бугарско, с малим процентом Грка и Цинцара окупљених
око њихових трговачких колонија. Ниш је, још од времена
аутокефалности Пећке патријаршије, био и архијерејско средиште, а то
је наставио да буде и после њеног укидања 1766, с тим што су већина
епископа који су долазили на чело Нишке епархије били Грци.
248
Записник са 41. ванредног заседања од 7. августа 1874, Протоколи на Смесения
съвет, Църковноисторически и архивен институт София (У даљем тексту
ЦиАИ), фонд.1, оп. 1, а. е. 12.
249
Иван Радев, наведено дело, 6-8.
Живот архимандрита Виктора Чолакова најмање је познат у

времену у ком је био хиландарски таксидиот у Нишу а то је, с одређеним
прекидима, трајало скоро тридесет пет година. За то време мењали су се
нишки митрополити постављани из Цариграда, али нема никаквих
извора који би указивали на то да је архимандрит Виктор са њима у било
ком тренутку био у сукобу. Света Гора, укључујући сва њена манастирска
братства, била је бескомпромисно одана Васељенској патријаршији, и
строго се држала црквених канона, што је очекивано и од сваког
појединачног члана те монашке заједнице. Словенски манастири, руски
Пантелејмон, бугарски Зограф, и Хиландар, манастир српске средњове-
ковне традиције са тада већински бугарским братством, у томе нису
били никакав изузетак.
Таксидиоти су обично боравили у манастирским метосима, па се
у овом случају отвара питање је ли постојао посебан хиландарски метох
у Нишу, као што је то био случај са метохом Рилског манастира, или је
архимандрит Виктор боравио при некој локалној цркви или манастиру?
Малобројни српски историчари који помињу долазак Виктора Чолакова
у Ниш тврде да је био у хиландарском метоху250, док Илија Радев, који је
навео попис метоха овог манастира не помиње и нишки.251
Боравак архимандрита Виктора као хиландарског таксидиота у
Нишу сигурно сеже до средине четрдесетих година 19. века, јер је 1845.
у том својству помогао издавање књиге Две советователни слова Ивана
Стојанова-Мердечанина.252 И тешко време српског устанка у околини
Ниша и суседним областима 1842. вероватно је провео у том граду.
Са преко педесет година, као хиландарски таксидиот, архи-
мандрит Виктор поново се нашао у Нишу 1860-1861. Из тог времена,
када су идеје бугарског националног препорода (българското възраждане)
већ увелико хватале корен, а њени носиоци ослонац налазили и у
Кнежевини Србији, постоје извори који, макар посредно, указују на то
да је архимандрит Виктор одржавао везе са њима. Наиме, он је у Нишу
250
Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-
Подгорица-Крагујевац 1996, 81; Момир Самарџић, наведено дело, 203.
251
Радев спомиње метохе манастира Хиландара у Великом Трнову, Врацама,
Елени, Жеравни, Казанлику, Карлову, Свиштову, Старој Загори, Копривштици и
Травни, али не и у Нишу. Илија Радев, наведено дело, 120-137. Веома сличну
структуру метоха имао је Рилски манастир. Насупрот овом питању без потпуно
јасног одговора, сасвим је извесно постојање метоха Рилског манастира у Нишу,
чијим опстанком се касније бавио и сам митрополит Виктор након ослобођења
1878. Међутим, не може се искључити ни могућност да Радев није имао довољно
сигурних информација о томе да је у Нишу постојао хиландарски метох.
252
Исто, 141-142.
имао контакте са Хаџи Василијем, рођаком Васила Левског, док је његов

помоћник, скитник Генадиј Караиванов, са Левским непосредно
сарађивао, а био је повезан и са Првом бугарском легијом у Београду.253
У време формирања Бугарске егзархије, Виктор Чолаков је и
даље био архимандрит, и такође је боравио у Нишу. Простор око Ниша
и Пирота, односно Нишка и Нишавска митрополија су, сагласно
ферману о оснивању Егзархије, ушле у њен састав. Нема сумње да су
османске власти добро знале да је хришћанско становништво тих
крајева, а посебно Ниша и околине, било великом већином српско, али
су ти предели ипак додељени новоформираној цркви. Штавише, ове
епархије биле су изузетак од правила да се у спорним епархијама, где је
било Грка и других небугарских православних становника, оне могу
припојити Егзархији само уколико се две трећине верника изјасни за то.
Нишка и Нишавска митрополија су по ферману о њеном оснивању
иницијално већ биле у Егзархији, и такво питање касније није ни могло
бити постављено. Један од основних разлога због ког је тако поступљено
могао је бити у чињеници да је османска дипломатија увелико
размишљала о томе да направи макар црквени раздор између Срба и
Бугара, пре свега да би створила још једну баријеру напорима
Кнежевине Србије да једног дана крене у ослобођење својих
сународника јужно од њених граница.
У поменутим митрополијама у почетку није било никаквог
одбијања укључивању у структуру Бугарске егзархије. Чињеница је да су
везе становништва тог простора са бугарским земљама и значајним
бугарским манастирским средиштима биле дуготрајне, живе и јаке,
снажније него са удаљеним српским областима у Рашкој или у Босни и
у Херцеговини. С друге стране, због подозривости османских власти
није реализована идеја о стварању једне аутокефалне цркве у оквирима
Османског царства, која би окупила све балканске Словене. Како других
аутономних или аутокефалних центара на Балкану под непосредном
османском влашћу није било, док су архијереји Васељенске патри-
јаршије од верника често посматрани с неповерењем, као потпуни
странци, Срби у две поменуте епархије, пре свега у Нишкој, видели су у
стварању једне словенске цркве могућност да се потпуно ослободе
грчког утицаја. Такође не треба занемарити ни чињеницу да између Срба
Исто, 142, 145. Прва бугарска легија у Београду, састављена од бугарских

253
емиграната, ученика и студената, 1862. године активно је учествовала у борбама

српске војске и жандармерије против османског гарнизона. У биткама по
београдској вароши, посебно се истакао Васил Левски, један од њених
утемељивача.
и Бугара до тада није постојала никаква озбиљнија противречност у

црквеним пословима.254
Да би се утемељила сва тела новоформиране Бугарске цркве,
године 1871. сазван је Црквено-народни сабор, у чијем раду су
учествовали представници свих епархија које су ушле у њен састав,
било да се радило о епископима који су до тада били део структуре
Васељенске патријаршије, било о угледним духовним лицима или
представницима грађанских слојева. У списку учесника Првог црквено-
народног сабора одржаног у Цариграду 1871, наведени су чланови
Егзархијског привременог Мешовитог савета (Екзархийски привременен
смесен съвет) и представници појединачних епархија, којих је укупно
било педесет. Под бројем 29, као представник Нишке епархије, помиње
се архимандрит Виктор Чолаков.255 Међутим, судећи по записницима
овог црквено-народног сабора, архимандрит Виктор није у почетку у
његовом раду узео учешће.
Тек касније, када је на ред дошло разматрање питања Црквеног
устава и самог устројства Бугарске егзархије, он се спомиње у готово
свим записницима са заседања којих је укупно било 37, и која су се
одвијала од 2. марта до 27. јула 1871. Архимандрит Виктор био је готово
увек потписник записника са сваког заседања. Учествовао је у
разговорима о свим темама које се тичу организације цркве и црквеног
живота, при чему се одликовао кратким лаконским говором и комента-
рима. Један од његових основних ставова када се ради о Нишкој
епархији био је да га верници из ње потпуно подржавају у свим
црквеним питањима, па и у питању припајања новооснованој Бугарској
егзархији. Мирјани и духовници у Нишкој епархији су по том питању
једно, изјавио је на трећем, редовном заседању Сабора 2. марта 1871.256
Такав закључак архимандрита Виктора није био погрешан ни
када се радило о Србима у Нишкој епархији. Формирањем једне
словенске цркве они су излазили из јурисдикције Васељенске
патријаршије, и то је могао бити оквир у коме ће остварити више права
254
Пример блиских односа Срба и Бугара су и стална српска ходочашћа верника
у Рилски манастир, чак и из Кнежевине Србије, у чему је значајну улогу
приликом организовања таквих путовања имао управо рилски метох у Нишу. У
самом Рилском манастиру било је монаха Срба, а неки рилски монаси
школовани су у Београду. О једном од таквих ходочашћа видети: Петар Ђурковић,
Путовање и бављење у Рилском манастиру, Световидъ бр. 46, Београд, 25.
априла 1865, 1-2.
255
Христо Темелски, Църковно-народният сабор 1871. г., Архивите говорят 15,
София 2001, 461.
256
Исто, 219.
него раније. Истовремено, они су знали да је обнова Пећке патријаршије

немогућа, јер се ни Порта ни Васељенска патријаршија никада са тим не
би сложиле, а није било могуће ни припајање епархије аутономној
Српској митрополији. У времену када се није ни знало какво ће бити
устројство нове цркве, чињеница да их у њеном врху представља
угледни архимандрит из Хиландара свакако је на њих деловала
умирујуће. Уосталом, његова иступања на Сабору по различитим
питањима, од организације епархија до збрињавања свештеничких
породица у случајевима њихове смрти, указивала су да је за пример
узимао управо решења из Српске митрополије.257 Поред тога, канонски
поредак тада није нарушен, јер је сачувана духовна веза са Васељенском
патријаршијом.
На двадесетом саборском заседању, 4. маја 1871, донете су важне
одлуке о броју и устројству епархија Бугарске егзархије. У том тренутку
одређене су 22 епархије, подељене по узору на Васељенску
патријаршију на три класе.258 Међу њима је осам било у другој класи, у
коју је спадала и Нишка, док је Нишавска, са средиштем у Пироту, била
епархија треће класе.259 Убрзо потом, на 24. саборском заседању
одржаном 22. маја 1871, предложене су личности за епископски чин,
међу којима је био и архимандрит Виктор Чолаков.260 На следећим
седницама расправљало се о квалитету свих предложених појединаца.
Међу њима је било и високо рангираних достојанственика Васељенске
патријаршије, свршених студената угледне богословске патријаршијске
академије у Халки, и других. Архимандрит Виктор захвалио се Сабору
на томе што је предложен за архијереја, али је на 27. саборском заседању,
одржаном 28. маја 1871, одбио могућност да дође на чело неке друге
епархије, прихватајући да буде једино нишки владика.261 То показује
колико је овај хиландарски духовник и дугогодишњи таксидиот у Нишу
био везан за средину у којој је провео значајан део свог живота.
У даљем расветљавању чињеница из живота митрополита
Виктора, од великог значаја су необјављени записници са седница
Светог синода и Мешовитог савета Бугарске егзархије. То је још важније
ако се има у виду да је у српској, али и у делу бугарске историографије,
дошло до различитог тумачења његове делатности. Ђоко Слијепчевић је,
257
Исто, 3 14.
258
Епархије Васељенске патријаршије дељене су на четири класе.
259
Поред Нишке, у епархије друге класе спадале су и Софијска, Видинска,
Скопска, Пелагонијска, Сливенска, Охридско-Дебарска и Једренска. Христо
Темелски, наведено дело, 322.
260
Исто, 343.
261
Исто, 354.
позивајући се на преписку Јована Ристића са Филипом Христићем, српским

представником у Цариграду, који се у то време бавио и осетљивим црквеним
питањем, тврдио да је, по жељи народа, егзархијски епископ Виктор требао
да буде удаљен из епархије због тога што је радио на бугаризацији локалног
српског становништва. Бугарска егзархија је на српске ургенције и код
егзарха и код владе у Цариграду показивала спремност да Виктора замени
епископом Хрисантом, ђаком Београдске богословије, али увереним
егзархистом оданим бугарској националној идеји.262
На другој страни, Зина Маркова је за Виктора Чолакова тврдила
да се радило о колебљивој личности, склоној да увек изађе у сусрет
српским захтевима, који је чак сам умањивао своје приходе да би
верници били задовољни, док су епархијски дугови расли. За такву
ситуацију, она налази разлоге у наводној српској пропаганди, јер су сви
учитељи у нишкој области били Срби или школовани у Србији, а слично
је било и са свештенством.263
Ставови појединих бугарских историчара по овом питању
пренебегавају чињеницу да је између Српске митрополије и Бугарске
егзархије у почетку била успостављена блиска сарадња по многим
питањима, а да је било сасвим природно да су српске власти остале
заинтересоване за положај свих својих сународника под непосредном
османском влашћу, у шта је улазило и верско питање.264 На негативи-
стичке ставове, који су временом преовладали у обе историографије,
262
Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве II, Београд 1991, 383, 435.
263
Зина Маркова, Българската екзархия 1870-1879, София 1989, 120-123. Њени
ставови су опстали и у новијој бугарској историографској продукцији, а дели их
и Магделина Георгијева, Виктор нишки, Кой кой е сред българите XV-XIX в.,
София 1999, 60.
264
Када се Бугарска егзархија нашла у расколу са Васељенском патријаршијом, из
Београда јој је стизало Свето миро. Осим тога, има примера да су бугарски
питомци и даље испраћани у српску богословију или у друге школе, јер Бугарска
егзархија још увек није изградила своју квалитетну школску мрежу. У том циљу,
саме бугарске црквене општине обраћале су се лично српском митрополиту
Михаилу да помогне школовање Бугара у Србији. Недељко Радосављевић, Писмо
видинске црквене општине српском митрополиту Михаилу (Јовановићу) из
септембра 1872. године, Мешовита грађа (Miscellanea) XXVIII, Београд 2007,
157-163. Да је постојао велики анимозитет између Бугара и Срба, на чему
инсистира Зина Маркова, сигурно се не би у српско-османском рату 1876. у
српској војсци нашла чак 1.342 бугарска добровољца, јер се црквено питање
одражавало на целокупан друштвени живот обе нације. Глиша Марковић,
Дневник ратних бележака, са сто петнаест дана на предстражи, успомене из
Другог српско-турског рата 1877-1878, Београд 1902, passim; Исти, Дневник
српско-бугарских добровољаца на Тимоку 1876. године, Београд 1906, passim.
значајно су се одразили каснији лоши односи две цркве, посебно проблеми

са епархијама у Македонији, а улогу су имали и други, ненаучни императиви.
У Егзархијском протоколу за 1871, када се још увек одржавао
Црквено-народни сабор, дат је препис писма упућеног 9. (21) марта
1871. Нишкој црквеној општини, у коме се, између осталог, истиче да
Сабор разуме узнемиреност верника због дужег одсуства архимандрита
Виктора Чолакова, али уверава Нишлије да је он присутан на Сабору
како би заступао њихове интересе, јер су га они сами за то изабрали.
Поред тога, црквеној општини је одговорено да се архимандрит Виктор
стара да сви будући чланови Егзархије, без обзира на народност, буду
задовољни, да је то и став Сабора, и да ће слободно моћи да исповедају
веру на свом, како се каже, народном наречју.265
И из овог писма види се да је архимандрит до тада уживао
велики углед у Нишу, да су верници имали поверења у њега, али и да се
јављала бојазан да ли ће, можда, бити покушаја да се српски језик
маргинализује. Нешто више разумевања у проблеме који су касније
настали, и који су и самог архимандрита, каснијег владику Виктора,
довели у непријатну ситуацију, може се видети у писму упућеном од
Црквено-народног сабора у Ниш 19. априла (1. маја) 1871. У њему се
опомиње црквена општина да извесни иконом Иван П. прави раскол у
епархији, имајући за то подршку бившег нишког митрополита из
Васељенске патријаршије, Калиника.266 Митрополит Виктор је у
писмима Светом синоду из 1872. године исказивао чуђење за то да је
оптуживан и да сузбија српски језик на коме је некад чак писао и
званична писма Егзархији. То се наставило и током 1873. године, па су у
његову заштиту устали и неки од најугледнијих српских становника
Ниша, попут попа Станоја, који му је био најближи сарадник.267 У
265
Црквено-народни сабор Нишкој црквеној општини 9. (21) марта 1871.,
Протокол на екзархиските писма 1870-1871, част II, ЦиАИ, фонд 1, опис 1, а. е.
5, Поменути протокол није у целини копијални, али су нека писма, због
важности, преписана у целости.
266
Црквено-народни сабор Нишкој црквеној општини 19. априла (1.маја) 1871.
Протокол на екзархиските писма 1870-1871, част II, ЦиАИ, фонд 1, опис 1, а. е. 5.
267
На 42. седници Светог синода од 20. новембра 1872, митрополит Виктор је
изразио запрепашћење због тих оптужби, као и чињенице да су га калуђери Високих
Дечана оптужили да је 1864. узео заоставштину преминулог архимандрита
Григорија. Митрополит Виктор Светом синоду новембра 1872. Священый кодикъ
на синодалните деяния на Бъл. егзархия, ЦиАИ, фонд 2, оп.1. а. е. 2; Насупрот томе,
поп Станоје се писмом Светом Синоду од 16. децембра исте године захвалио што се
у епархији чува месно наречје. Поп Станоје Светом синоду 16. децембра 1872.
Священый кодикъ на синодалните деяния на Бъл. егзархия, ЦиАИ, фонд 2, оп.1. а. е. 2.
записнику са 54. заседања Светог синода од 1. фебруара 1873. записан је

занимљив одговор митрополита Виктора на предлог да се у његову
епархију упуте ученији проповедници, што потпуно оповргава оптужбе
на његов рачун. Он, између осталог, наводи да у епархији има и
свештенство прилично и с наука воспитано, и учитељи који су
богословске школе посештавали и науке учили, и они сваку недељу и
праздник у церкви народу проповедају, како у отношенију церковне, тако
и историчне науке!268 Нешто касније, 17. августа исте године, поп
Станоје обавестио је Свети синод да се у граду поново појавио грчки
владика, коме не помиње име, и то у време док је митрополит Виктор
обилазио епархију.269 У Нишу су се, дакле, вероватно формирале две
струје, од којих је једна заговарала повратак епархије у оквире
Васељенске патријаршије, а друга опстанак у саставу Бугарске
егзархије, и очигледно је да је прва нашла начина да код владе у
Београду наметне своје виђење ситуације, које је накратко било
прихваћено. Да цариградска грчка пропаганда, када је реч о Нишу, није
мировала, говори још једно писмо које је, након свих проблема које је
преживео, митрополит Виктор упутио Мешовитом савету. На 33,
ванредном заседању овог тела, одржаном 16. (28) јула 1874, прочитано је
његово писмо којим јавља да је скопски митрополит Васељенске
патријаршије Пајсије закупио кућу у Нишу, с намером да ту повремено
живи и врши патријаршијску пропаганду.270 Мешовити савет је оштро
реаговао одлуком да се обрати световним властима. Да ствар није била
занемарљива сведочи и чињеница да је, нешто касније, митрополит
Виктор обавестио Савет да се стање у његовој епархији погоршава и да
су, како тврди, духови узнемирени.271
Међутим, да оно у почетку постојања Егзархије није било такво,
говори и треће писмо Црквено-народног сабора Нишкој црквеној
268
Очигледно се ради о писму које је писано јасним српским језиком са неким
мањим локалним дијалекатским особеностима. То је још један доказ о добром
односу митрополита Виктора са српским верницима. Митрополит Виктор
Светом синоду 20. јануара 1873. Священый кодикъ на синодалните деяния на
Бъл. егзархия, ЦиАИ, фонд 2, оп.1. а. е. 2.
269
Поп Станоје Светом синоду 17. августа 1873. Священый кодикъ на
синодалните деяния на Бъл. егзархия, ЦиАИ, фонд 2, оп.1. а. е. 2
270
Митрополит Виктор Мешовитом савету 10. (22) јула 1874, Записник са 33.
редовне седнице Смесеног савета од 16. (28) јула 1874. Протоколи на Смесения
съвет, ЦиАИ, фонд.1, оп. 1, а. е. 12.
271
Митрополит Виктор Мешовитом савету 3. (15) августа 1874. Записник са
42. редовне седнице Смесеног савета од 9. (21) августа 1874. Протоколи на
Смесения съвет, ЦиАИ, фонд.1, оп. 1, а. е. 12.
општини, поводом рукоположења архимандрита Виктора за нишког

архијереја. У њему се истиче да остали архијереји деле њихову радост
због тога што је услишена молба да им се за архијереја рукоположи и
постави управо поменути архимандрит, који је много година живео у
[Нишкој] епархији, која је постала његова отаџбина, у којој су га сви
добро упознали, као и он саме свештенике и вернике. Даље се наводи да
ће митрополит Виктор стићи назад у епархију чим прикупи неке књиге,
вероватно богослужбене, које су потребне за локалне цркве.272 Тиме је
решено и питање тачног времена рукоположења архимандрита Виктора
у архијерејски чин. Оно се морало десити пре настанка овог писма.
У свом опстанку на челу Нишке митрополије митрополит
Виктор је у различитим периодима био оспораван и од појединих
црквених општина, али и од самог егзархијског врха. Временом, његови
извештаји да није у стању да по епархији прикупи приходе који су
припадали егзархији, од Мешовитог савета и Светог синода тумачени су
као недовољно ангажовање на том плану, иако је слично било и у
случајевима неких других епархија. На 20. седници Мешовитог савета,
одржаној 31. маја 1874, прочитано је његово писмо којим је известио да не
може да сабере по шест гроша венчанице, на шта му је одговорено
строгом наредбом да мора прикупити приходе одређене за Нишку
митрополију.273 Писма сличног садржаја митрополит Виктор упутио је у
два наврата, 8. и 10. јуна исте године, у којима је, поред тога што је истакао
да не може да плаћа 5.000 гроша годишње, навео да део узрока томе лежи
у дуговима које према њему имају трновски, пловдивски и ћустендилски
епископ. То стање у Нишкој митрополији Егзархија је већ називала
растројством, и одлучила да у њу као изасланика упути доростолско-
червенског митрополита Григорија, да утврди у чему је проблем.274
Зина Маркова тврди да је митрополит Григорије боравио у Нишу
око месец дана и да је затекао лоше стање, због чега је Мешовитом
савету предлагано да се у епархију пошаље помоћник који би помагао
митрополиту Виктору, а у ствари надгледао његов рад. Први који је
препоручен за ту дужност био је архимандрит Константин, који је и
отишао у Ниш, али је враћен од тамошње црквене општине. Након њега
именован је као намесник архимандрит Теодосије, али се он углавном
272
Црквено-народни сабор Нишкој црквеној општини 26. јуна (8. јула) 1871.
Записник са 42. редовне седнице Смесеног савета од 9. (21) августа 1874.
Протоколи на Смесения съвет, ЦиАИ, фонд.1, оп. 1, а. е, 12.
273
Записник са 20 седнице Мешовитог савета од 31. маја 1874. Протоколи на
274
Записник са 26. седнице Мешовитог савета од 21. јуна 1874. Протоколи на
задржавао у околини Лесковца, где је такође примљен с подозрењем, и

где је живео у ишчекивању да буде премештен. Чињеница да је добро
знао српски језик није му превише помагала.275
Од тог времена, приметно је да се митрополит Виктор постепено
дистанцирао од активне улоге у егзархијском животу. Није успевао да
сакупи довољно прихода, а одбијао је и да постане члан Светог синода
уколико би био изабран, наводећи као изговор да би у том случају
Егзархија била изложена опасности да изгуби Нишку епархију. Иако се
у његовом случају ипак радило о изговору, јер просто није желео да
напушта град Ниш, претпоставка да би његовим одласком Нишка
епархија могла да се врати под окриље Васељенске патријаршије била је
основана. Упркос покушајима са стране да га смене, митрополит Виктор
је опстао као хиландарски пострижник, и уживао популарност међу
православним становницима Ниша, али се тако нешто сигурно не би
десило са неким другим епископом бугарског порекла. То су, изгледа,
увиђали и у самој Бугарској егзархији. У већ поменутом извештају
доростолско-червенског митрополита Григорија, истиче се да је у
епархији јака грчко-цинцарска струја, али је и први пут апострофирана
српска пропаганда, које заједно раде на томе да се епархија врати
Васељенској патријаршији. Овај изасланик заслуге за то што се то још
увек није десило приписује митрополиту Виктору. Међутим, недовољно
сигуран у његово држање, он предлаже да му се додели и епархијски
намесник, у случају да због синодских послова митрополит Виктор буде
морао да повремено борави у Цариграду.276
И на 53. седници Мешовитог савета, разматрано је стање у
Нишкој епархији, и предлагано да се у њу упути намесник који говори
месно наречје. Друго решење, поменуто на истој седници од
пловдивског митрополита Панарета, било је да у Ниш оде ловечки
митрополит Дионисије, јер зна српски језик.277 И у Бугарској егзархији су,
275
Зина Маркова, поред већ познатих ставова о српској пропаганди у Нишкој
митрополији, према којој заузима негативан став иако се ради о већински
српском народносном простору, истиче и да је лошем односу према Егзархији
допринела и чињеница да се она нашла у шизми према Патријаршији. Зина
Маркова, наведено дело, 121-123. Школовано свештенство Нишке епархије, које
је углавном потицало из Београдске богословије и добро познавало каноне
Православне цркве, свакако се није слагало са тим стањем, а велика је
могућност да је и сам митрополит Виктор делио то мишљење.
276
Записник са 50. седнице Мешовитог савета од 6. септембра 1874. Протоколи
на Смесения съвет, ЦиАИ, фонд.1, оп. 1, а. е. 12.
277
Записник са 53, седнице Мешовитог савета од 17. септембра 1874.
Протоколи на Смесения съвет, ЦиАИ, фонд.1, оп. 1, а. е. 12.
дакле, били потпуно свесни ко чини већину православних верника у

Нишкој митрополији. Везе митрополита Виктора са црквеним
личностима у Кнежевини Србији су очигледно постојале дуго пре
стварања Бугарске егзархије, а поново су обновљене и учвршћене након
што је разрешено питање његове наводне антисрпске акције. Да му се у
Егзархији није увек потпуно веровало показују већ поменуте чињенице
да су у Нишку митрополију повремено слати изасланици који је требало
да се увере у стање у њој, као што је то био случај са митрополитом
доростолско-червенским, а његова стална правдања Светом синоду да
би, уколико би инсистирао да од сиромашног народа у Нишкој епархији
прикупи одређене егзархијске приходе, она могла да се поново окрене
Васељенској патријаршији, нису озбиљно схватана.
Митрополит Виктор суочавао се и са различитим ситуацијама
личне природе његових верника, пре свега по питању брачних спорова,
о чему је некад требало консултовати и српске духовне власти.
Информације о браковима, разводима и другим питањима брачног права
он би прво слао Егзархији, а она српском представнику у Цариграду.
Међутим, једном приликом, када је исказао потребу да непосредно
комуницира са српским митрополитом Михаилом, био је оштро
опоменут од Светог синода да то није његов посао, а ни посао
митрополита Михаила, већ да у томе морају посредовати Свети синод и
српско представништво у Цариграду, без обзира на то да ли се ради о
мањем или већем проблему.278 У овом случају занимљиво је да је
митрополит Виктор другим синодским писмом, писаним истог дана, био
опоменут због тога што је допустио да нишка црквена општина
непосредно комуницира са српским митрополитом Михаилом, и да је у
епархију сместа био упућен егзархијски протосинђел Јосиф у визиту.279
Када је 1874. године, сагласно Уставу Бугарске егзархије,
требало да се изабере нов састав Светог синода, митрополит Виктор био
је кандидат за члана тог тела, али је добио само један глас, и није ушао
у његов састав.280 Међутим, нешто касније, заменио је Илариона
Ћустендилског у Светом синоду, али у Цариград никада није отишао.281
Из записника са 218. заседања Светог синода, одржаног 9. фебруара
1875, види се да је Виктор Нишки у међувремену постао члан Синода,
278
Свети синод митрополиту Виктору 16. јула 1873, Екзархийски писма 1873-
1876, ЦиАИ, фонд 1, оп. 1, а. е. 6.
279
Свети синод митрополиту Виктору 16. јула 1873. Екзархийски писма 1873-
1876, ЦиАИ, фонд 1, оп. 1, а. е. 6.
280
Записник са избора Светог синода. Ванредно 165. заседање од 28. априла
1874. Протокол на Св. синод 1874-1877, ЦиАИ, фонд 1, оп.1, а. е. 2в.
281
Зина Маркова, наведено дело, 155.
као и то да је на том заседању замењен митрополитом Григоријем

доростолско-червенским. Истовремено, прочитано је и његово писмо да
не може да учествује у раду Светог синода јер је болестан, а не би могао
ни да долази на заседања због велике хладноће.282
С друге стране, на 229. заседању Светог синода од 26. августа
1875. митрополит Виктор већ је описан као непокоран, непослушан и
груб, и да зато не би било лоше да се уклони из епархије, чак и уз помоћ
владе.283 Поред осталог, митрополит је све време одбијао могућност да
му се, због величине територије и потребе опслуживања епархије,
поставе поједини намесници, а то су одбијале и црквене општине са
подручја Нишке митрополије. Намере дела Светог синода и Мешовитог
савета да буде смењен или привремено на неки начин удаљен нису ни
покушане да се реализују, да не би у самој епархији дошло до раскола.284
Нишки митрополит се, дакле, све више удаљавао од Бугарске
егзархије, а поједини свештеници, попут лесковачког намесника,
покретали су пред духовним црквеним властима и тужбе против њега.
До смене митрополита Виктора, међутим, није дошло, јер је ускоро
избила Велика источна криза и српско-турски рат 1876, као и Бугарски
априлски устанак исте године. Митрополит Виктор обавестио је
Егзархију да је велики број свештеника и народа избегао у Србију.
Истовремено, позивао је на мир и лојалност земаљским властима,
указујући и на то да је међу свештенством у појединим казама, пре свега
прокупачкој, дошло и до поделе на проегзархијску и пропатријаршијску
струју. Код османских власти радио је на томе да се ухапшени
свештеници и мештани пусте из затвора.285
Пре него што је, након стицања државне независности и
проширења Кнежевине Србије постао један од архијереја њене
282
Записник са 218. заседања Светог синода од 9. фебруара 1875. Протокол на
Св. синод 1874-1877, ЦиАИ, фонд 1, оп.1, а. е. 2в.
283
Записник са 229. заседања Светог синода од 26. августа 1875. Протокол на
Св. синод 1874-1877, ЦиАИ, фонд 1, оп.1, а. е. 2в.
284
Записник са 115 седнице одржане 28. марта 1875 Протоколи на Смесения
съвет 1873-1875, ЦиАИ, Фонд.1, оп. 1, а. е. 12. На овом заседању Мешовитог
савета, Виктор Нишки је први пут јасно оптужен да ради заједно са српском
пропагандом, и да одбија готово све наредбе. Исто тако је, међутим,
констатовано, да не постоји лице које би га успешно заменило у целој епархији,
а да намесници који би му били послати не би били примљени ни од њега, ни
од општина, које би им ускратиле и плате, па не би имали од чега ни да живе.
285
Записници са 260. заседања Светог синода од 11. фебруара 1877, и са 278.
заседања Светог синода од 24. марта 1877. Протокол на Св. синод 1874-1877,
ЦиАИ, фонд 1, оп.1, а. е. 2в.
аутокефалне цркве, занимљиво је питање одакле постепено дистанци-

рање митрополита Виктора Чолакова од Бугарске егзархије, у чијем је
стварању и сам учествовао. Разлога за то може бити више. Као прво, по
првобитном пројекту радило се о аутономној цркви у оквиру Васељенске
патријаршије, а не о аутокефалној националној цркви, у шта је убрзо
Егзархија израсла. То је довело и до тога да Васељенска патријаршија
1872. прогласи Бугарску егзархију за шизматичку, уз образложење да
хришћанска вера у суштини не познаје народносно формирање
помесних цркава.286 Виктор је био Хиландарац, монах формиран у духу
васељенског православља као и сви светогорци без обзира на порекло, и
питање је колико је он лично прихватао такво стање односа Егзархије са
Васељенском патријаршијом, мада се о томе није лично јасно изјаснио.287
Поред тога, и његови односи са Србима били су знатно ближи него када
су били у питању Егзархија и други егзархијски епископи. Он је
деценијама живео у Нишу, научио српски језик, успоставио блиске
контакте са локалним првацима, учитељима и свештеницима Србима,
питомцима српских семинарија и учитељских школа. Нишку епархију је
познавао веома добро, у њој уживао велики углед и поверење. Због тога
је блиска истини и његова тврдња да би одласком за члана Синода у
Цариград епархија изгубила личност која је повезује са Егзархијом, и
вратила се под окриље Васељенске патријаршије.
Ослобођењем Ниша и проширењем Кнежевине Србије ка југу, и
тај простор ушао је у састав Српске митрополије, којој је Васељенска
патријаршија доделила аутокефалност у оквиру нових државних
граница. Aкт којим је то регулисано, у форми патријаршијског томоса о
додели аутокефалности, издат је на молбу Кнежевске владе и Српске
митрополије од Патријаршије у Цариграду 20. октобра 1879. Претходно
су, маја 1879, и митрополит Михаило и српски председник владе Јован
Ристић то затражили од патријарха Јоакима III и Светог синода
Васељенске патријаршије.288
286
Христо Темелски, Ферманът-схизмата, Егзархията – Патрияршиата и
османската държава, Държава & Църква – Църква & Държава в българската
история, София 2006, 255-256.
287
У Хиландару су монаси били и неки од најважнијих зачетника бугарског нацио-
налног препорода, попут Пајсија Хиландарца, писца Историје славјаноболгарске,
али и Кирила Михаиловића, који се нашао у устаничкој Србији и написао прву
историју овог манастира, потпуно у духу српске немањићке средњовековне
традиције. Као хиландарски таксидиот и монах Васељенске патријаршије митро-
полит Виктор, Бугарин који је деценијама боравио у Нишу, могао је прихватити
стварање аутокефалне цркве, али тешко да би се помирио са шизмом.
288
Ђоко Слијепчевић, наведено дело, 381-382.
Ово се делом тицало и нишког митрополита Виктора. Егзархија

је била у расколу са Патријаршијом, али је акт о аутокефалности Српске
митрополије предвиђао и то да они који показују жељу да се врате у
окриље саборне и апостолске цркве могу то учинити.289 У складу с тим,
Виктор је остао на челу Нишке епархије.290 Уколико је овај Хиландарац
имао унутрашњи духовни проблем са егзархијском шизмом, на овај
начин га је потпуно превазишао. Истовремено, постао је по функцији и
члан сабора архијереја Српске митрополије.
И као архијереј Српске митрополије, Виктор Чолаков одржавао
је блиске односе са бугарским Рилским манастиром, који је дуго времена
имао метох у граду Нишу.291 У преписци коју је водио са старешином
Рилског манастира, игуманом Пантелејмоном, митрополит Виктор га је,
пишући на српском језику, обавештавао да је зграда метоха у лошем
стању, да дуго није поправљана, и да су једно време у њој становали и
државни чиновници. Нишки архијереј Виктор такође му је објаснио да
ће ускоро доћи до регулације улица у нишкој вароши, односно до радова
на њеном претварању из оријенталне у европску варош, те да ће
проширивањем улица и део простора дворишта куће рилског метоха
бити узет, све до старог дуда. С обзиром на то да од метоха више нису
могли да се остварују приходи који би били довољни и за само његово
одржавање, а никако и за помоћ самом Рилском манастиру, епископ
Виктор предложио је да се метох прода.292
Виктор Чолаков је, као нишки епископ Српске митрополије и
члан њеног Светог синода, био безрезервно одан њеном поглавару,
митрополиту Михаилу Јовановићу, са којим је и пре имао дугогодишње
контакте. У време политичке дистанцираности од Русије, напредњачка
влада је, уз сагласност кнеза, потом краља Милана Обреновића,
покушала да стави цркву под потпуну контролу, сматрајући да у њеним
редовима ослонац налази словенофилска опозиција. Повод за сукоб
Владе и Православне цркве био је Закон о црквеним таксама од 1. јуна
1881, за који је у црквеним круговима владало мишљење да представља
289
Исто, 383.
290
Још у јануару 1878, након уласка српске војске у град Ниш, митрополит
Виктор објавио је са свештенством и народом сједињење са Српском
митрополијом. Момир Самарџић, наведено дело, 204.
291
Рилски манастир имао је метох у Нишу пре 1837. године. Румяна Камбурова
Радкова, Рилският манастир през възраждането, София 1972, 97.
292
Виктор нишки рилском игуману Пантелејмону 11. априла 1879, Цетрален
Държавен архив (ЦДА), Фонд 1281 К, Рилски манастир, опис 3, 501-1. Виктор
нишки рилском игуману Пантелејмону 24. маја 1879, ЦДА, Фонд 1281 К,
Рилски манастир, опис 3, 501-2.
вид симоније.293 Притисак Владе на епископат од тада се појачавао,

владике су саслушаване и на владиним седницама како би објасниле
своје ставове, а до знања им је стављано да не могу остати на челу
епархија противећи се држави. Улога државе у црквеним питањима
додатно је оснажена Законом о изменама и допунама у Закону о црквеним
властима православне вере од 30. септембра 1862, донетом 31.
децембра 1882. године.294 Отпор овом закону, који је цркву практично
претварао у државну институцију, пружили су сви архијереји, док је сам
митрополит Михаило уклоњен са положаја још 1881. Нишки епископ
Виктор Чолаков одлучно је бранио православни канонски поредак и
одбацио учешће у било каквим неканонским телима које је Влада
формирала. Због тога је 1. априла 1883. разрешен дужности епархијског
архијереја, а за место боравка одређен му је манастир Петковица у
Шабачкој епархији.295
Владика Виктор је, непосредно пре смене, почетком марта 1883.
изабран за почасног члана Српског ученог друштва. Био је председник
пододбора Црвеног крста у Нишу. Манастиру Хиландар поклонио је
4.000 дуката, а остатак имовине завештао у добротворне и просветне сврхе.296
Умро је 1888. у Београду, годину дана пре повратка митрополита Михаила
на црквени престо. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду.297
Виктор Чолаков, хиландарски монах и таксидиот, а затим нишки
егзархијски митрополит и нишки епископ Српске митрополије, личност
је која је преживела значајне измене у православној црквеној структури,
али и геополитичке промене на Балканском полуострву. Васпитаван на
Светој Гори, у духу васељенског православља, у већ зрелим годинама
постао је нишки митрополит Бугарске егзархије. Мада пореклом
Бугарин, услед вишедеценијског боравка у Нишу био је веома везан за
Нишку митрополију и своје српске вернике, одбијајући могуће
премештаје или активну улогу у Егзархијском синоду. Шизму Егзархије
са Васељенском патријаршијом 1872. сигурно није одобравао, а
Егзархијски врх повремено је сумњао у његову лојалност због блискости
са локалним црквеним општинама, заштите употребе српског језика и
293
Чедомир Попов, Немирне године и везивање за Аустро.Угарску, Историја
српског народа VI/1, Беорад 1983, 65; Сава Вуковић, наведено дело, 330; Ђоко
Слијепчевић, наведено дело, 395.
294
Овим законом измењен је начин избора епископа стварањем Изборног тела, у
коме је било и министара, судија и државних службеника, док су епископи
остали у мањини Ђоко Слијепчевић, наведено дело, 401.
295
296
Момир Самарџић, наведено дело, 203-204.
297
непосредних контаката са српским митрополитом Михаилом. Његов

повратак у канонски поредак православља остварен је проглашењем
припајања Нишке митрополије Српској цркви. Као нишки епископ
аутокефалне Српске митрополије, треће по реду помесне цркве којој је
припадао, подржао је митрополита Михаила у одбрани црквене
аутономије од намере државних структура да је потпуно потчине. Због
тога је 1883. и уклоњен са чела Нишке епархије. Иза себе је оставио
уређене епархијске послове. У времену великих промена на Балканском
полуострву, захваљујући дипломатском умећу али и ревносном вршењу
своје дужности, Виктор Чолаков успео је да у канонском поретку
Васељенске патријаршије, затим Бугарске егзархије и, на крају, Српске
митрополије, оствари значајан успон у црквеним структурама. Корени
његовог успеха су, ипак, били у монашком васпитању које је стекао у
манастиру Хиландар.
ДИОНИСИЈЕ ИЛИЈЕВИЋ,
митрополит зворнички и сарајевски
O животу у младости зворничког митрополита Дионисија II

Илијевића до сада се није много знало. Позивајући се на старије изворе
и литературу, Сава Вуковић наводи да је рођен у Копиловцима код
Берковице298 1838, да су му се родитељи звали Илија и Василика, као и
да му је деда Михаило био Србин.299 Међутим, протосинђел Дионисије,
који га је лично познавао, у кратком чланку о зворничким митропо-
литима, насталом на Халки 1892, наводи да му је отац био Србин из
Македоније, а мати Гркиња, која и данас живи у Д[оњој] Тузли у Босни.300
Дионисијево световно име није познато.
Наведене чињенице о његовом етничком пореклу су
противречне, али у времену када се његов родни крај налазио у
оквирима Османског царства, а Срби и Бугари међу собом нису правили
битну разлику, често се узајамно идентификујући и користећи оба
народна имена као синониме у крајевима где су заједно живели, оне нису
пуно значиле за његову будућност. Међутим, година његовог рођења је
спорна. Уколико се прихвати тврдња да је Дионисије рођен 1838, долази
се до закључка да је почетком 1866, са само 28 година, постао зворнички
митрополит, претходно учивши престижну патријаршијску Теолошку
школу на Халки и поставши патријаршијски секретар. Пишући његову
кратку биографију, Сава Вуковић наводи и то да је у чин ђакона
рукоположен 1854, презвитера 1855. године, као и то да је већ као
298
Данас село у Републици Бугарској, око 3 километра од границе са Србијом.
299
Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-
Подгорица-Крагујевац 1996, 170.
300
Протосинђел Дионисије је написао је овај чланак на острву Халки 1892.
разматрајући у њему податке које је у часопису Неологос о епархијама
Васељенске патријаршије и њиховим митрополитима изнео амасијски
митрополит Антим. Протосинђел Дионисије помиње у свом чланку
митрополита Дионисија II Илијевића два пута, а наведени податак односи се на
његову прву управу Зворничком митрополијом 1865-1868. Дионисије,
протосинђел, Зворничко-тузланска српско-православна епархија и њени
митрополити, Босанско-Херцеговачки источник VI, бр. 6, Сарајево 1892, 236.
Сл. 11 - Дионисије Илијевић, митрополит зворнички
архиђакон био архијерејски намесник у родној Берковици, што анализу

података из његовог живота додатно усложњава.301
Када је реч о изворима који говоре о полазницима Теолошке
школе на Халки, Дионисије Илијев помиње се у списку ученика из
1859.302 Пуно образовање у тој престижној академији, основаној 1844,
Исто, 170.
301
Йордан Желев, Един епизод от формирането на висшия православен клир на

302
Българската екзархия, у рукопису.

трајало је седам година, али сви кандидати нису је толико похађали, па

је могуће да је он у њој боравио краће време, јер је већ имао одређено
теолошко образовање.
Дионисије Илијев се као јерођакон при бугарској цркви у
Цариграду помиње већ средином педесетих година 19. века.303 У том
својству се помиње и 1858, а следеће, 1859. године, био је један од првих
претплатника за познати Францушко-български разговорник Ивана
Најденова.304 Дионисије је, очигледно, већ тада имао монашки чин, а
могуће је да је похађао Теолошку школу на Халки и повремено боравио
при бугарској цркви у Фанару.
Да би се, уопште, неки кандидат уписао у ту школу, морао је
имати претходно стечено образовање које би било добра основа за
праћење наставе, иначе веома захтевне, и најмање 18, а највише 25 година
старости. Све то указује да је Дионисије рођен пре 1838, која се у
литератури помиње, а највероватније почетком тридесетих година 19. века.
Кандидат за упис у Теолошку школу на Халки морао је да
испуни и низ тешких услова, што је више погађало Словене, јер је добро
познавање грчког језика била једна од кључних претпоставки да буде у
њу примљен. Сем тога, морао је имати препоруку васељенског
патријарха, или бар неког од митрополита. Приступ Теолошкој школи у
Халки био је додатно отежан јер се примало максимално 50 до 60
ученика, зависно од тренутних могућности.305 Управо због тога је
Дионисијев пријем у ту школу једна од већих непознаница у његовој
биографији. Он је грчки језик сигурно одлично савладао, јер је као млад
дошао у Цариград, град у коме је живела велика колонија Бугара, који су
се бавили трговином и различитим занатима, и од бугарске цариградске
заједнице вероватно је био помаган током учења, што није био
јединствен случај.306 Међутим, одређену улогу у његовом школовању и
напредовању морали су имати и грчки црквени кругови. Васељенска
патријаршија је, схватајући да значајан део популације верника чине
балкански Словени, Бугари и Срби, већ почела да мења политику према
њима, све више им отварајући врата високе јерархије, што је посебно
303
Н. Начовъ, Цариградъ като културен центъръ на Българитh до 1877. година, 20.
304
Българската възрожденска интелигенция, група аутора, София 1988, 287.
Иван Најденов, бугарски национални радник, новинар, публицист, преводилац,
писац, био је од 1858. до 1869. учитељ у једној бугарској школи у Цариграду.
Евгения Давидова, Иван Иванов Найденов, Кой кой е сред Българите XV-XIX в.,
София 2000, 180-181.
305
Н. Начов, наведено дело, 126.
306
И каснији бугарски егзархијски митрополити били су ученици школа на
Халки и Куручешми. Йордан Желев, наведено дело, у рукопису.
видљиво након стварања модерних националних држава, Краљевине

Грчке и Кнежевине Србије. Дионисије је, највероватније, већ био
примећен у патријаршијским круговима у Цариграду и, показавши се
потпуно одан Васељенској патријаршији, постао добар кандидат за
будућег митрополита неке од епархија насељених Словенима, односно
Бугарима или Србима. Да није било тако, он сигурно не би добио
препоруке за упис у тада најбољу патријаршијску теолошку школу. У
њој је, сем више језика (грчки, латински, црквенословенски, турски,
француски...), темељно могао да учи пре свега богословске науке, а
затим и филозофију, историју, црквено певање...307 Чињеница да се у тој
школи од 1847. учио и црквенословенски језик, такође сведочи о
сазревању сазнања у Васељенској патријаршији о томе да будући
митрополити, уколико се нађу у словенским срединама, треба да буду
способни да са верницима комуницирају директно, на језику који они
разумеју, и да на њему служе у црквама и манастирима.308 И канцеларска
служба коју је одмах потом добио у Патријаршији говори у прилог томе.
Дионисије сигурно није био главни патријаршијски секретар
(хартофилакс)309, већ највероватније писар у његовој канцеларији, и ту
дужност је вршио са великом одговорношћу.310
По смрти зворничког митрополита Дионисија I, Дионисије
Илијев изабран је за његовог наследника. Дионисије I био је Грк, али је
добро знао српски језик, као и неколико светских језика, и био је
одличан беседник. На челу Зворничке митрополије био је од 1861.311 С
307
Н. Начов, наведено дело, 126.
308
Први професор црквенословенског језика био је Јован Димитријевић,
пореклом из околине Охрида, али се на Халки задржао веома кратко. Од 1847.
до 1852. црквенословенски језик предавао је Неофит Рилски, учени бугарски
архимандрит, преводилац и аутор више књига, међу којима је за наставни
процес у Теолошкој школи на Халки посебан значај имала Хрестоматија
словенског језика. У време 1854-1855, црквенословенски језик предавао је
архимандрит Партениј Зографски, каснији пиротски (нишавски) егзархијски
архијереј. Из доступних података не види се ко је ту дужност вршио претходне
две године. Међутим, извесно је да је, због подозрења османских власти услед
избијања Кримског рата против Русије (1853-1856), кратко време било
забрањено да се тај језик изучава, па је могуће да баш у том периоду није било
наставе. Исто, 127-128; Евгения Давидова, Неофит Рилски, Кой кой е сред
Българите XV-XIX в., 188-189.
309
Велики хартофилакс, први секретар патријарха, задужен за протоколе и
архив. Runciman St., The Greath Church in Caprivity, Cambridge 1968, 174.
310
Протосинђел Дионисије тврди да је он при патријаршији био други писар.
Дионисије, протосинђел, наведено дело, 236.
311
обзиром на то да је митрополит Дионисије I умро 24. децембра 1865. (5.

јануара 1866), може се претпоставити да Дионисије Илијев у Зворничку
митрополију није могао стићи пре пролећа 1866. Вест о смрти његовог
претходника телеграфски је брзо стигла до седишта Патријаршије у
Цариграду. Међутим, након тога требало је канонски извршити избор
новог архијереја и извршити његову хиротонију. Уколико кандидат
претходно није имао епископски чин, морао је прво бити рукоположен.
На крају, не сме се заборавити ни то да је за потврђивање нових
митрополита била неопходна и сагласност османских власти. Све то
захтевало је знатно више времена од једне седмице да би митрополит
Дионисије II Илијев ступио на чело Зворничке митрополије. Многа
придворна лица при Патријаршији имала су епископске чинове. Радило
се о титуларним епископима, са чином, али без епархије, па се не може
искључити да је и новоизабрани зворнички митрополит такође већ био
епископ. Међутим, о томе нема доступних података. Уколико није било
тако, било је неопходно и да буде рукоположен у епископски чин. По
доласку у нову, Зворничку митрополију, чији су православни верници
готово искључиво били Срби, Дионисије II своме презимену додао је
наставак ић, потпуно га србизирајући, и потписујући се као Илијевић.
Четири године пре Дионисијевог доласка на чело Зворничке
митрополије, јануара 1862, она је у Ранглисти архијерејских престола
Велике цркве сврстана у трећу класу, као 67. у целокупном црквеном
поретку.312 Сем Сарајевске, која је спадала у прву класу, преостале две
митрополије у Босанском ејалету (Херцеговачка и Рашко-призренска),
такође су припадале трећој класи епархија.313 Дионисије Илијевић је,
дакле, добио најмању митрополију у ејалету на удаљеној европској
периферији Османског царства. Титула коју је имао била је [Милошћу
Божјом православни] митрополит зворнички пречасни, и егзарх
Далмације. Речи Егзарх Далмације у титули нису означавале никакву
духовну надлежност у тој области, која се налазила у другој држави, већ
почасни наслов, уобичајен у Васељенској патријаршији. Занимљиво је
да је и тадашњи сарајевски митрополит у истој Ранглисти такође уписан
и као егзарх Далмације, што само потврђује произвољност у додели
таквих назива.314 Зворничка митрополија обухватала је северозападни
312
Димитрије Алексијевић, Кроз једну збирку новијих аката Цариградске патри-
јаршије, Богословље VIII, свезак 2, Београд 1933, 119. Епархије Васељенске
патријаршије су, на основу броја верника, прихода и других чинилаца, биле
сврстане у четири класе.
313
Рашко-призренска је била 55. а Херцеговачка 57. Исто, 119.
314
Нишки митрополит имао је титулу егзарха Доње Мезије, рашко-призренски
Горње Мезије, струмички Бугарске Македоније, пелагонијски Горње Македоније,
део Босанског пашалука. Западно од ње већ се налазила Кнежевина

Србија, у којој је постојала Српска митрополија са сопственом
јерархијом. Од већих центара, у њој се налазио утврђени, стратешки
важан град Зворник на левој обали реке Дрине, на граници према
Кнежевини Србији, и Тузла, све важнији привредни центар, у који је из
Зворника и пресељена митрополитска резиденција.315
По доласку у Зворничку митрополију, у којој је владао добар
црквени поредак још од времена његовог претходника, Дионисије II
Илијевић успоставио је добре односе са свештеницима и верницима,
комуницирајући с њима на српском и служећи службу на
црквенословенском језику. Правећи разлику између Грка и митрополита
словенског порекла, верници су га примили као свог сународника, што
је прихватио и он сам. То није било необично с обзиром на његово
порекло. Од тада, његов живот ће остати везан за простор Босне 27
година, све до пензионисања и одласка прво у Србију (Београд, Ниш), а
потом и у Цариград. О поверењу које је у њега имала и малобројна
српска интелигенција у Босни, говори и чињеница да га је, убрзо по
доласку, бањалучки свештеник Василије Пелагић обавестио о жељи да
се у месту Обудовац у Посавини отвори Богословија, која би служила за
стварање образованог свештеничког кадра.316 Богословија је исте 1866. и
започела са радом, али у Бањалуци, граду који је био у саставу
Сарајевске, а не Зворничке митрополије. Тадашњи сарајевски
митрополит Игњатије II и сам је значајним новчаним прилогом помогао
њено отварање.317 Из тог редоследа догађаја произилази питање због
чега се Пелагић прво обратио зворничком, а не надлежном, сарајевском
митрополиту? Могуће је да је сматрао да ће образовани митрополит
Словен имати знатно више наклоности према тој идеји од Грка Игњатија
II. Други разлог због кога је Пелагић тако поступио можда је у чињеници
да је Обудовац био у Зворничкој митрополији. Oдговор митрополита
Дионисија II Пелагићу, yколико га је уопште било, остао је непознат.
скопски такође Доње Мезије... Исто, 119. Крајем 18. и почетком 19. века, пре
настанка Кнежевине Србије 1830, београдски митрополит био је и егзарх целе
Србије, а ужичко-ваљевски митрополит егзарх целог Илирика. Недељко
Васељенске патријаршије, Београд 2007, 350, 355. Ови додаци у архијерејским
титулама су очигледно имали само почасни карактер, јер се помињу и називи
области који су вековима били ван употребе.
315
Иако званично није промењено име митрополије, она се након тога у
савременим изворима све чешће назива и Зворничко-Тузланска.
316
317
Исто, 485.
Након смрти сарајевског митрополита Игњатија II318, у

Васељенској патријаршији отворено је питање његовог наследника.
Увиђајући да је у Сарајевску митрополију неопходно послати човека
који добро познаје локалне прилике и језик, а истовремено је способан
да одговорно врши поверену мисију, Патријаршија се определила да на
њено чело постави зворничког митрополита Дионисија II Илијевића.
Одмах по ступању на чело Сарајевске митрополије, митрополит
Дионисије II Илијевић319, упутио је 25. маја (6. јуна) 1868. године две
Посланице у виду циркулара. Прва, опширнија, била је намењена
целокупном свештенству Сарајевске митрополије. Друга, нешто краћег
садржаја, упућена је учитељима који су деловали у школама при
црквеним општинама Сарајевске митрополије. Обе су занимљиве не
само по садржају, већ и по својим спољашњим особинама. То су биле
прве архијерејске посланице у Сарајевској митрополији које су
једнообразно штампане, а не писане од писара. Друга занимљивост
састоји се у томе што су писане на реформисаном српском књижевном
језику и правопису који је стандардизовао Вук Караџић, без пуно
архаизама и употребе старе ортографије, сем када се ради о цитатима из
богослужбених књига. Караџићев правопис већ је био прихваћен у
Кнежевини Србији, али још увек не у потпуности, а међу онима који су
и даље употребљавали црквенословенско писмо и знатно више
архаизама било је и епископа. Исте године када је митрополит
Дионисије послао ове посланице, у Београду, у Кнежевини Србији,
ужички епископ Јоаникије Нешковић, на пример, истрајава на старом
начину писања, и објављује своје Беседе на црквенословенском писму, и
са знатно више архаизама у тексту.320
У посланици свештеницима, митрополит Дионисије истиче да је
до тада имао епархију (Зворничку), којом је био сасвим задовољан и у
којој је, како наводи, са христијанима у узајамној слози и љубави мирно
живео. Митрополит, такође, истиче да никада није имао појма о вишем
степену и вишој епархији, али да се одмах повиновао наредби
Васељенске патријаршије да ступи на чело Сарајевске митрополије.321
318
Митрополит Игњатије II умро је 1868, свакако пре 25. маја (6. јуна) те године,
када је на чело Сарајевске митрополије ступио Дионисије II Илијевић.
319
И у Сарајевској митрополији он је био други по реду архијереј с тим именом,
па се и помиње као Дионисије II Сарајевски (Босански, Дабробосански...), а
такође и даље као егзарх Далмације.
320
Нешковић еп. Јоаникије, Беседе говорене епископомъ ужичкимъ Iоанникiемъ,
Београд 1868.
321
Недељко Радосављевић, Грађа за историју Сарајевске (Дабробосанске)
митрополије 1836-1878, Београд 2007, док. 72, стр. 134.
Одлазак из Зворничке на чело Сарајевске митрополије свакако је

сматран унапређењем у јерархији Васељенске патријаршије, јер је
Сарајевска митрополија по броју верника и по значају била сврстана у
епархије прве класе.322 Постављање Дионисија II Илијевића на њено
чело значило је да Патријаршија високо цени његов дотадашњи рад и да
у њега има пуно поверење. И он сам схватио је то као унапређење, што
се види из увода посланице свештеницима. Међутим, да он сам то није
много желео указује како већ наведени цитат да је у својој дотадашњој
епархији са христијанима у узајамној слози и љубави мирно живео, тако
и чињеница да се после непуне четири године вратио у њу. Али, налог
Патријаршије је, као и све дотадашње, безпоговорно извршио.
У посланици свештенству Дионисије II показује да је био добро
упознат са приликама у Сарајевској митрополији. Указујући им да их је
бројчано мало, али да су изабрани за своју мисију, он од њих тражи да је
одговорно врше и дају пример верницима помажући сиромашне и
гладне, тешећи болесне и оне који су духом слаби. Дионисије II истиче
да свештеници увек треба да имају књигу у рукама, да треба да буду
трезвени, паметни, вредни, мирни, добронамерни... Вероватно упознат и
са неким негативним појавама, наређује им да редовно служе Службу
божју у црквама, да не лутају под изговором сакупљања милостиње, да се
не задржавају по дућанима и кафанама, не пуше дуван на јавном месту,
не псују, и да избегавају сваку свађу и препирку, осим уколико не делују
да се завађене стране измире. На крају, благосиљајући их, oн истиче да ће
сви који се не буду придржавали његових наредби и савета бити строго
кажњени, и остати и без парохије и без свештеничког чина.323
У Посланици упућеној истог дана учитељима, митрополит
Дионисије II био је нешто краћи. Указујући на то да су им родитељи
поверили своју децу да их васпитају и образују, он указује да морају
одговорно вршити своју дужност, да настава мора бити редовна, и да у
свему морају бити пример деци, али и њиховим родитељима.
322
По Каталогу митрополија Велике цркве из априла 1847, Сарајевска
митрополија сврстана је у прву класу, док су остале три епархије из Босанског
ејалета (Рашкопризренска, Зворничка и Херцеговачка) биле у трећој класи.
Драгутин Анастасијевић, наведено дело, 118. Још јаснија слика епархијског
поретка Васељенске патријаршије налази се у Званичној ранглисти
архијерејских престола из јануара 1862, из које се види да је Сарајевска
митрополија 20. у црквеном поретку, а Херцеговачка митрополија 67. Исти,
наведено дело, 119.
323
митрополије 1836-1878, док. 72, стр. 135-137.
Познавајући тадашње школске прилике, када је физичко кажњавање

ученика било уобичајена појава, он позива учитеље да се према деци
опходе тихо, благо и очински, а да казне буду одређене са умереном
очинском љубави. Попут свештеника, митрополит је и учитељима
скретао пажњу да не иду по кафанама, али и да се не мешају у државне
и приватне ствари које са њиховим послом немају никакве везе.324
Садржај ових посланица и начин на који су дистрибуиране, указује на
могућност да је митрополит Дионисије II Илијевић слично поступио и
када је дошао на чело Зворничке митрополије.
Сачувани извори указују на то да је митрополит Дионисије II
највише пажње посветио верским питањима, али да није запостављао ни
друге садржаје свакодневног живота својих верника. Како тада није
постојао посебан духовни суд (конзисторија) који би о томе доносио
пресуде, он се бавио и решавањем брачних спорова, истичући да
свештеници не могу давати развод, већ да је то у искључиво његовој
надлежности.325 Поред тога, на примеру зеничке црквене општине види
се да се трудио да вернике научи да поштују недељу и највеће
хришћанске празнике, да не раде у дућанима тим данима, указујући на
пример како остали милети у граду (римокатолици-Латини, муслимани,
Јевреји...) поштују своје празнике, ма колико дана трајали. Да би та мера
заживела митрополит је наредио да се крчме и друге услужне радње не
отварају све док се не заврши литургија и народ не изађе из цркве.326
Његова брига за добробит појединих црквених општина такође је
била видљива. Знајући да од њихове економске снаге зависе како
поправке храмова, тако и издржавање школа, он се трудио да њихове
епитропе подстакне на корисно трошење новца којим располажу. Попут
неких својих претходника и он је наређивао да се куће православних које
су се продавале, а које су се налазиле у близини цркве или у хришћанској
махали уопште, откупе.327 Тако су оне остајале на располагању цркви па
је тако, у време веома изражене подељености становништва по верској
основи, када је комуникација између различитих друштвених заједница
била скоро минимална, осим оне коју су одржавале османске државне
власти, спречавано да их купе богати припадници других вера, за којим
би касније стигли и други купци. Та мера је, без обзира колико у модерно
доба анахроно изгледала, спречавала разбијање компактности и
расељавање православног становништва из урбаних центара.
324
Исто, док. 73., стр. 138-139.
325
Исто, док. 74, стр. 140.
326
Исто, док 76, стр. 142-144.
327
Исто, док. 75, стр. 141.
Све време управе Сарајевском митрополијом, митрополит

Дионисије II понашао се у складу како са правима која је као архијереј
добио од Васељенске патријаршије, тако и са правима која му је бератом
приликом ступања на дужност потврдио султан. Та правила важила су
вековима, али је због лоших односа са Сарајевском црквеном општином
овај митрополит повучен, да би поново био постављен на чело
Зворничке митрополије.328
Део верника у Сарајеву очигледно је био незадовољан њиме, док
су епархиоти из Зворничке митрополије тражили да се он врати на њено
чело. Где се налазио корен такве контрадикторности? Сарајевска
црквена општина је током 18. века постала најмоћнија и најбогатија на
целокупном простору који је до 1766. био под Пећком патријаршијом, а
то је остала и касније у областима које су насељавали православни Срби
у Османском царству и након стварања Кнежевине Србије. Сукоб са
Сарајевском црквеном општином могао је да има различите мотиве,
укључујући и финансијске, јер су епитропи у прошлости често
оспоравали висину прихода коју су од ње митрополити тражили. У
сваком случају, из овог језгра незадовољства потекли су и захтеви да се
он смени. Да је цела ситуација била сложена, потврђује и чињеница да је
уклоњен архијереј који је сматран Србином, а на његово место дошао је
Грк Пајсије.329 Постоји још један могући разлог незадовољства
Дионисијевом управом у Сарајевској митрополији. Већ из првих
посланица које је упутио види се да је намеравао да у митрополији ради
на поправљању стања и искорењивању обичаја који нису имали
утемељење у црквеним канонима, али и да дисциплинује свештенство
које је, у неким случајевима, живело на непримерен начин, и тешко
могло да верницима послужи као пример узорног живота. И међу њима
је, свакако, било незадовољних који су желели да Дионисије II Илијевић
оде са чела Сарајевске митрополије.330
Док је био сарајевски митрополит Дионисије II Илијевић је, као
и његови претходници, имао викарног епископа. Од свих митрополија у
Босанском ејалету, због њене величине и угледа, али и потреба да се
архијерејски послови благовремено обаве, викарни епископ постојао је
само у њој. У случајевима неких од претходних сарајевских митропо-
лита, ту улогу имали су и њихови блиски сродници (синовци,
сестрићи...), који су касније добијали своје митрополије. У једном од
328
Сава Вуковић, наведено дело, 170-171.
329
Nedeljko Radosavljević, Bulgarian Metropolitans in the Ortodox Eparchies in
Bosnia and Herzegovine (1766-1878), Études Balcaniques XLIV, 3, Sofia 2008, 141.
330
Владислав Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18.
вијеку, Изабрана дјела II, Сарајево 1985, 87.
првих Шематизама Православне цркве који се односе на Босну и на

Херцеговину, наводи се да је Дионисијев викарни епископ био Данил.
Међутим, сем помена имена, о њему нема ближих података.331
У време Дионисијеве управе у Зворничкој и у Сарајевској
митрополији, текао је процес стварања Бугарске егзархије, аутономне
националне цркве која је својим границама обухватила највећи део
Бугара, али и део Срба у Османском царству. Бугарска егзархија је
основана у току одржавања Великог бугарског црквено-народног сабора
1871, и у том процесу учествовали су и епископи и други Бугари са
високим црквеним чиновима, који су, попут Дионисија II Илијевића,
учили у грчким теолошким школама Васељенске патријаршије. Новој
цркви били су потребни митрополити, као и духовна лица свих степена.
Међутим, у протоколима Светог синода (Священый кодикъ на синодалните
деяния на Българската егзархия) и Мешовитог савета Бугарске
егзархије (Протоколи на Смесения съвет) из првих година њеног
постојања, нема помена о могућности да Дионисије Илијевић преузме
неку од епархија. Дионисије Илијевић је, у том смислу, контактиран
нешто раније, 1868. године, када је стварање самосталне бугарске цркве
било извесно, али јој се још увек нису знале границе и број епархија.
Један од покретача бугарске акције на стварању националне цркве,
Стојан Чомаков, упутио је циркулар којим позива архијереје и друга
висока духовна лица да узму учешћа у томе. Његово писмо је стигло и до
митрополита Дионисија II Илијевића, који је у том тренутку већ био у
Сарајеву, али је он то очигледно одбио, и више није контактиран.332
Очигледно су васпитање које је стекао у Цариграду и служба у
Патријаршији учинили да овај митрополит остане убеђен да је једини
331
Шематизам Православне митрополије и архидијецезе Дабро-босанске за годину
1886. Сарајево 1886, 3. У овом шематизму митрополит Дионисије II Илијевић
уписан је као 41. по реду сарајевски (дабробосански) митрополит.
332
Чомаков није писао само митрополиту Дионисију у Босанском вилајету.
Остали митрополити у њему (сарајевски, рашко-призренски и херцеговачки)
били су Грци, и њима овај циркулар није послат. Руски конзулат из Сарајева
послао је својој влади извештај у коме се наводи да је стигло 25 примерака
циркулара православним хришћанима у Сарајеву, посебно писмо за
митрополита Дионисија Илијевића, писмо адресирано на православне у Босни
и у Херцеговини, као и брошуре са Чомаковљевим текстовима. Тада је још увек
постојала алтернативна идеја да се формира аутономна црква у коју би ушле и
све епархије насељене Србима које су биле под непосредном османском
влашћу, чиме би се, практично, створила нова, по верницима и епископату
претежно словенска црква, али је против тога била и Влада Кнежевине Србије.
Илия Тодев, Д-р Стојан Чомаков, живот, дело, потомци 1, София 2003, 251.
прави оквир који може да очува снагу и јединство православља

Васељенска патријаршија.333 Тренутак када се Бугарска егзархија нашла
у расколу према Васељенској патријаршији 1872, само је могао
допринети том уверењу. Његов каснији живот такође ће то доказати, јер
је и поред аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878, и
стварања Кнежевине Бугарске, остао поданик Османског царства и
архијереј Васељенске патријаршије. Он у томе није био изузетак.
Слично су поступали и нишки хиландарски таксидиот, а потом егзархијски
митрополит Виктор Чолаков, који се након раскола постепено
дистанцирао од егзархијског врха334, као и херцеговачки митрополит
Прокопије II (1864-1875).335
О времену које је митрополит Дионисије провео на челу
Зворничке митрополије од повратка на њено чело до аустро-угарске
окупације Босне и Херцеговине, нема пуно сачуваних података. Извесно
је да се у Зворничку митрополију вратио на изричито тражење верника
1872, и да је у њој остао док није уклоњен са њеног чела 1891. Када је
отпочео устанак у Босни и у Херцеговини 1875, и он се, као и сарајевски
митрополит Антим336, сигурно прокламацијом обратио верницима да
сачувају мир и не подлежу антидржавној пропаганди. Такве митропо-
литске прокламације, читане по црквама и другим местима где су се
скупљали православни хришћани, биле су уобичајене у свим кризним
временима, од Првог српског устанка, преко различитих устаничких
покрета у Босни и Херцеговини, Кримског рата Османског царства и
његових савезника против Русије, па све до Рата за независност
Кнежевине Србије 1876-1878. Та пракса била је уобичајена и имала за
циљ да се смири ситуација и заштите верници колико је то могуће, и
333
И протосинђел Дионисије, који га је лично познавао, назива га Цариградлија.
Дионисије, протосинђел, наведено дело, 236.
334
О томе опширније у поглављу Виктор Чолаков, митрополит нишки.
335
Видевши да се у Херцеговини спрема српски устанак, Прокопије II затражио
је да буде премештен у другу епархију. Васељенска патријаршија га је
поставила на чело Мелничке митрополије, у којој је било више значајних
грчких духовних центара, али и бројно бугарско становништво, које се могло
изјаснити за припајање Бугарској егзархији. Делатност митрополита Прокопија,
чије је школовање почело у грчком манастиру Светог Јована у тој митрополији,
како међу Бугарима, тако и међу Грцима, спречила је да се она припоји
Егзархији све до његове смрти 1891. Одлука Васељенске патријаршије да
именује лојалног бугарског архијереја на чело те важне митрополије показала
се мудром. Nedeljko Radosavljević, Bulgarian Metropolitans in the Ortodox
Eparchies in Bosnia and Herzegovinа (1766-1878), 136-138.
336
митрополије 1836-1878, док.82, стр. 152-154.
нема никакве сумње да је и зворнички митрополит тако поступио. Нема

података ни о томе како је митрополит Дионисије провео ратно време oд
1875 до 1878. године. Највероватније је боравио у Тузли, где је још
раније било пренето средиште Зворничке митрополије.
Након аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине, и црквена
управа нашла се у својеврсном провизоријуму, јер су османски закони
престали да важе, а закони Аустро-Угарске монархије за нове покрајине
још нису били донети. Није се знало шта ће у административном погледу
бити са епархијама у Босни и Херцеговини. То једино није важило за
Рашко-Призренску митрополију, која је остала под непосредном
управом Васељенске патријаршије. Герман Анђелић, српски патријарх и
карловачки митрополит337, сматрао је да православна црква у Босни и
Херцеговини, будући да је наслеђе Пећке патријаршије, треба да буде
припојена Карловачкој митрополији.338 Руска дипломатија, пак, сматрала
је да треба имати у виду две могућности: да православна црква у Босни
и Херцеговини остане у оквирима Васељенске патријаршије, или да од
ње добије самосталност.339 Међутим, васељенски патријарх Јоаким III је,
схватајући реално стање, у име Патријаршије закључио Конкордат са
Аустро-Угарском 28. марта 1880, по коме је држава преузела право
именовања епископа у све три епархије340, док је Патријаршији практично
остало само право приговора, уколико је сматрала да кандидати не
заслужују епископски чин. Патријарх се одрекао прихода из тих епархија
за једнократну исплату 58.000,00 златних пјастера. Изабране епископе он
је потврђивао, и слао је из Цариграда Свето миро.341
То су били оквири у којима је требао да делује и зворнички
митрополит Дионисије II Илијевић. Сви архијереји у Босни и
Херцеговини били су незадовољни, али нису могли ништа да учине.
Сарајевски митрополит Антим, противречног понашања како пре, тако и
за време устанка у Босни и Херцеговини, отишао је са архијерејског
престола већ 4. септембра 1880, а заменио га је митрополит Сава
Косановић.342 Године 1888. херцеговачки митрополит Игњатије, којим је
земаљска власт била незадовољна, пензионисан је, и уз велике почасти
и испраћај бројних верника отишао је за Цариград. Незадовољство
власти било је узроковано његовим противљењем да се део његове
митрополије око Пљеваља и Пријепоља, сагласно новим геополитичким
337
Герман Анђелић, српски патријарх и карловачки митрополит 1882-1888.
338
339
Исто, 491.
340
Сарајевска (Дабробосанска), Херцеговачка, Зворничка.
341
Ђоко Слијепчевић, наведено дело, 492-494.
342
Исто, 494; Сава Вуковић, наведено дело, 20.
реалностима, издвоји из њеног састава.343 Митрополит Дионисије II

Илијевић није имао проблема са поделом епархије, и успео је да опстане
нешто дуже на челу своје митрополије од других архијереја Васељенске
патријаршије у Босни и Херцеговини.
И у промењеним околностима, он је наставио да врши своју
духовну мисију, окренут пре свега верницима. Најбољи показатељи
његовог знања и труда су беседе, односно проповеди које је држао широм
епархије. Оне су у одређеном броју објављене у Босанско-Херцеговачком
источнику, службеном гласилу Православне цркве у Босни и
Херцеговини.344
У беседи одржаној 3. децембра 1889. у катедралном храму у
Тузли, Дионисије је, на пример, указивао на пролазност земаљског
богатства, тражећи од верника да се више посвете чињењу добрих дела
и учвршћивању у вери ради вечног спасења. Његово позивање на
Јеванђеље, чак и често цитирање, указује на то да је црквено учење
изузетно добро познавао, и да се за своје проповеди озбиљно и темељно
припремао.345 Како се црквени поредак под аустроугарском влашћу још
увек није усталио, у Окружници од 16. новембра 1889. митрополит
Дионисије II Илијевић указао је верницима и на то да су њихови
свештеници остали без прихода, да живе у сиромаштву јер више нису у
могућности да дођу до својих такси и свештеничког бира, да народ све
мање посећује цркве, и да се чак свештеници не зову да изврше опела за
умрлу децу! Он окружницом од верника, посебно преко црквено-
школских општина, тражи да се приходи свештеницима дају редовно
колико је то могуће, да се посећују храмови, да се крсна слава слави
онако како треба по црквеним обичајима, а не по произвољној вољи
појединаца. Занимљиво је и да у овој окружници митрополит Дионисије
указује и на још једну појаву, да родитељи одбијају да дају благослов за
склапање бракова својој деци уколико изабрани брачни другови нису по
њиховој вољи. Митрополит се томе оштро противио, јер је то још један
вид раздора међу православним верницима.346
Истог дана (16. новембра) Дионисије II је упутио и посебну
Окружницу свештенству, у којој је поновио све оно што је поручио и
343
344
Издавач Босанско-Херцеговачког источника званично је била новоуспоста-
вљена Духовна конзисторија. Први број изашао је 1887. године.
345
Беседа митрополита Дионисија од 3. децембра 1889, одржана у
катедралном храму у Тузли, Босанско-Херцеговачки источник IV, 4-5, Сарајево
1890, 186-188.
346
Архијерејска окружница митрополита Дионисија црквено-школским општинама,
народним првацима и верницима, Босанско-Херцеговачки источник IV, 7-8, 265-269.
верницима, али им је указао да са парохијанима морају поступати лепо,

учтиво и обазриво, без икаквог сукобљавања. Такође им је наредио да је
њихов посао и да се све лоше појаве које је у претходној посланици
верницима поменуо искорене, и да најбољи пример другима буду они и
њихове породице. Посебна тачка односи се на храмове. Митрополит
Дионисије од свештеника је тражио да цркве буду опремљене новим
иконостасима и да се поведе више рачуна о томе како црквени тутори
располажу парохијским новцем.347 Његов приступ је, дакле, био
уравнотежен и према верницима и према свештенству, према свима
добронамеран, а одговорност коју је показивао велика. Међутим, како је
сличне посланице упућивао и на почетку своје управе, очигледно да у
тим тешким временима није у потпуности успео да поредак у епархији
доведе до стања које би за њега било задовољавајуће. Позиви на слогу и
мир присутни су и у његовим божићним посланицама, такође
објављиваним у форми окружница.348 Ипак, много чешће су објављивање
његове беседе. Разлика између њега и осталих митрополита у Босни и
Херцеговини управо је видљива и по томе што су се сарајевски и
херцеговачки митрополити верницима више обраћали окружницама,
често у заповедном тону, док је Дионисије комуницирао са верницима
више путем беседа. У тим беседама долазило је до изражаја његово
велико образовање и одлично познавање црквених канона, као и
несумњива реторска вештина. Те поучне беседе су, путем Босанско-
Херцеговачког источника, гласника Митрополитске конзисторије за
целу Босну и Херцеговину, могли да читају и свештеници, учитељи и
верници и у другим епархијама, а не само у Зворничкој.
За његов духовни рад карактеристична је Беседа коју је одржао
на Савиндан, 14. (26) јануара 1890, приликом канонске посете Брчком. У
свом говору, он се прво осврнуо на значај Светог Саве за српску
историју, пре свега на улогу у стварању Српске цркве и у просветној
делатности. Међутим; највећи део беседе митрополит је посветио
позивима да се народ окупља у циљу заједничког напретка, пре свега на
просветном плану, и да се појединци одрекну личних сујета и амбиција
које иду на штету целе, у овом случају српске православне заједнице.
Ова беседа карактеристична је и по томе што митрополит Дионисије
истиче значај опште српске солидарности како би се опстало у том
времену, и како би се све невоље лакше превазишле. Неопходно
347
Архијерејска окружница митрополита Дионисија свештенству Зворничке митро-
полије од 16. новембра 1889, Босанско-Херцеговачки источник IV, 9-10, 313-316.
348
Божићна окружница митрополита Дионисија од 12 (24) децембра 1889,
Босанско-херцеговачки источник IV, 12, Сарајево 1890, 441-442.
јединство народа, на шта је много векова раније позивао и Свети Сава

чинило је, дакле, основ ове беседе.349
Овакви говори, иако пажљиво одмерени како не би произвели
негативну реакцију аустроугарских власти, свакако су код њих изазивали
одређено подозрење, јер је митрополит Дионисије већ одавно био
заговорник српског националног јединства и оданости поретку
Васељенске патријаршије, која се невољно сложила да земаљска управа
именује епископе у њеним епархијама у Босни и Херцеговини. То је знао
и сам митрополит. Уосталом, он је већ имао прилику да види одлазак
других архијереја из Босне и Херцеговине.
Дионисије II Илијевић имао је смисла за политичку реалност.
Тако је, као и остали архијереји, држао говоре у част рођендана цара и
краља Франца Јозефа I350, a исте године, 24. јануара, одржао је у Тузли
помен престолонаследнику Рудолфу, царевом сину јединцу, који је
извршио самоубиство.351
Ипак, Дионисије II Илијевић, као и остали митрополити
Васељенске патријаршије, није новим властима био човек од поверења,
а његови наглашени ставови како када се ради о српском народном
јединству, тако и бескомпромисној оданости цариградском патријарху,
нису били сагласни плановима да се црква у Босни и Херцеговини
потпуно стави под државну контролу. Поред тога, Дионисије II Илијевић
противио се и било каквим тешњим везама које је власт покушавала да
успостави са православном црквом, попут штампања богослужбених
књига.352 Указујући, између осталог, и на то, Сава Вуковић га чак назива
и истакнутим Србином и Русофилом.353
349
Слово на Св. Саву митрополита Дионисија од 14. (26) јануара 1890,
Босанско-Херцеговачки источник V,1-2,стр. 6-9.
350
Такав говор одржао је 1889. у Тузли. Говор митрополита Дионисија поводом
рођендана Франца Јозефа I oд 6. (18) августа 1889, Босанско-Херцеговачки
источник III, Сарајево 1889, бр. 17-18, 283.
351
Надгробна ријеч престолонашљеднику Рудолфу митрополита Дионисија
Илијевића, од 24. јануара 1889, Босанско-Херцеговачки источник III, бр. 5, 70-
71. Такве говоре држали су и парохијски свештеници.
352
Благослов за штампање православних богослужбених књига у Босни и
Херцеговини васељенски патријарх Дионисије V дао је тек 9. (21) марта 1891. и
то након што је 1890. у Сарајеву штампано Јеванђеље, коме Васељенска
патријаршија није нашла никакве замерке. У овом писму наводи се да су надзор
над његовим штампањем имала сва три митрополита у Босни и Херцеговини:
сарајевски, херцеговачки и зворнички. Васељенски патријарх Дионисије V
сарајевском митрополиту Георгију, Босанско-Херцеговачки источник V, бр. 4-
5, Сарајево 1891, 125-126.
353
Након 26 година проведених на челу Зворничке и, краће време,

Сарајевске митрополије, овај митрополит је 12. (24) маја 1891. уклоњен
са чела Зворничке митрополије, а за привременог администратора
одређен је протопрезвитер Александар Симић. У Окружници коју је
Симић упутио свештеницима, општинарима и српско-православним
хришћанима у Зворничкој митрополији дословце се наводи да је Његово
царско и краљевско апостолско величанство изволело премилостиво
дигнути са управе Зворничке дијецезе г. митрополита Дионисија, и да га
је поставило за привременог администратора до именовања новог
архијереја. Симић, такође, наводи наређење да се приликом богослужења
више не помиње име митрополита Дионисија, већ само име васељенског
патријарха Дионисија V, што никако није могло да се избегне.354
На Дионисијево место је 2. (14) маја 1892. године постављен
нови зворнички митрополит, Николај Мандић, дотадашњи архимандрит
манастира Гомирје. У вести о његовом постављењу каже се да је то
учињено у смислу Конвенције склопљене са Васељенским патријархатом
од 1880. године, и да је самим тим у складу са црквеним канонима. Од
биографских података новог митрополита наводи се и то да је имао
добре односе са католичким свештенством, да је радио у корист свог
народа и био врстан родољуб, мада није јасно шта та констатација тачно
значи. Николај Мандић остао је удовац са 25 година, а све троје деце му
је умрло. Посебно је занимљиво и то што се у овој вести наводи да је
рођени ујак већ познатог научника Николе Тесле.355 Васељенски патријарх
Неофит упутио је новоизабраном митрополиту службено писмо којим га
обавештава да је његов претходник, Дионисије II Илијевић, канонском
одлуком Светог Синода умировљен, и да његово рукоположење у
епископски чин треба да изврши сабор архијереја састављен од сарајевског
митрополита Георгија, херцеговачког митрополита Серафима, и једног од
архијереја Карловачке митрополије, кога треба да одреди карловачки
митрополит Георгије Бранковић.356 Писмо са истоветним упутствима
послато је и сарајевском митрополиту Георгију Николајевићу.357
Митрополит Дионисије II Илијевић је, након одласка са чела
Зворничке епархије у којој је провео више од четврт века, краће време
354
Окружница протопрезвитера Александра Симића свештенству и верницима
Зворничке митрополије од 6. (18) јуна 1891. Босанско-Херцеговачки источник V,
бр.6-7, Сарајево 1891, стр. 218-219.
355
Новоименовани митрополит зворничко-тузлански у Босни. Босанско-
Херцеговачки источник VI, 4-5, Сарајево 1892, стр.178-179.
356
Георгије Бранковић, српски патријарх и карловачки митрополит 1890-1907.
357
Васељенски патријарх Неофит изабраном зворничком митрополиту Николају
Мандићу. Босанско-Херцеговачки источник VI, бр. 9, Сарајево 1892, 431.
провео у Краљевини Србији, у Београду и у Нишу, да би се потом стално

настанио у Цариграду, одакле је и кренуо у своју владичанску мисију.358
Умро је у Цариграду 30. марта (11. априла) 1894. У тешком времену овај
архијереј одржао је добре односе са верницима и мир у повереној
Зворничкој митрополији, и до краја остао лојалан Васељенској
патријаршији. Његовим одласком из Босне и Херцеговине, православна
црква у овим покрајинама је готово потпуно стављена под државну
контролу. Тако се завршио дуг период управе Васељенске патријаршије
над епархијама које су постојале на том простору.
358
Протосинђел Дионисије наводи да је, као умировљени архијереј, живео у
Фанару у Цариграду. Дионисије, протосинђел, наведено дело, 237.
ЗАКЉУЧАК
У новијој историји Православне цркве на Балканском

полуострву, које је највећим делом било у саставу Османског царства,
посебан значај има период од 1766. до Берлинског конгреса 1878.
Укидањем аутокефалности Пећке (1766) и Охридске патријаршије
(1767), под духовном влашћу Васељенске патријаршије, прве и
најзначајније у православном црквеном поретку, нашли су се сви
православни поданици Османског царства на делу Балканског
полуострва које је оно непосредно контролисало. Васељенска
патријаршија тако је у свој састав укључила бројне епархије са
верницима словенског (српског, бугарског) и другог негрчког порекла.
На чело тих епархија које су, сагласно уобичајеној пракси, биле у рангу
митрополија, у почетку су углавном постављани митрополити грчког
порекла. Школовани у патријаршијским теолошким школама, или
важним духовним центрима попут Свете Горе, они су у верским
пословима били бескомпромисно одани Васељенској патријаршији и
васељенском патријарху у Цариграду. И мада је међу њима у том
временском периоду било и личности недостојних својих високих
звања, највећи број њих одговорно је вршио своју мисију, остајући дуго
у својим епархијама и уводећи у њих нормалан црквени поредак.
Поменути хронолошки оквир, међутим, обухвата и доба
националних револуција балканских народа, које су као резултат имале
и стварање њихових модерних држава, али и самосталних, аутономних
и аутокефалних цркава. У времену од 1804. када је подигнут Први
српски устанак, до 1813. када је Османско царство поново ставило
Србију под контролу, постепено је изграђивана српска национална
устаничка држава. Њен слом 1813, међутим, није означио и крај српског
ослободилачког покрета. Други српски устанак 1815, а затим
мирнодопски период Српске револуције до 1830, довели су до стварања
Кнежевине Србије, аутономне државе под врховном влашћу султана и
заштитом Русије. Након Грчког устанка 1821-1829, настала је и
независна Краљевина Грчка. У њима су, сагласно новој геополитичкој
реалности, настале нове помесне цркве, аутономна Српска митрополија
и аутокефална Грчка архиепископија. Почетком седамдесетих година
XIX века, услед нараслог бугарског народног покрета (възраждане),
формирањем аутономне Бугарске егзархије остварена је и бугарска
црквена самосталност у Османском царству. Васељенска патријаршија

пристајала је на те промене како би се, макар и разбијањем управног,
сачувало духовно јединство православних хришћана. Устанак у
Херцеговини и у Босни 1875, а затим Српско-османски рат 1876-1878, и
бугарски Априлски устанак 1876, који су довели до уласка Русије у рат,
отворили су Велику источну кризу. Она је решена одлукама Берлинског
конгреса 1878, којима је Османско царство претрпело значајне
територијалне губитке (настанак Кнежевине Бугарске и Источне
Румелије, признавање пуне независности и територијално проширење
Кнежевина Србије и Црне Горе, аустроугарска окупације Босне и
Херцеговине...)
Кроз све те околности прошла је и Васељенска патријаршија.
Њена структура је у тим временима показала изузетну виталност.
Патријаршија у Цариграду успела је да очува своје позиције у
Османском царству и након Грчког устанка 1821, када је дошло до
погрома над Грцима у Цариграду и убиства самог патријарха. Након
Једренског мира 1829, њене снаге биле су усмерене на стабилизовање
православног црквеног поретка у Османском царству. Васељенска
патријаршија тада је развила и живу просветну делатност, отварајући
1844. престижну Теолошку школу на острву Халка близу Цариграда, и
подижући квалитет наставе у Високошколској установи у Куручешми
(Велика народна школа). Врата ових школа, пре свега Теологије на
Халки, Васељенска патријаршија отворила је и припадницима
словенских народа који су били поданици Османског царства. На тај
начин су припремани и будући епископи, који су у митрополијама
насељеним словенским становништвом често врло успешно радили на
учвршћивању оданости васељенском престолу. То је било изузетно
важно, јер је успомена на укинуте аутокефалне цркве још увек била жива.
Прагматичност Васељенске патријаршије по том питању видела
се и у томе што је од 1847. црквенословенски језик постао обавезан
предмет за све полазнике Теологије у Халки. Тако су и Грци, који су
касније постајали епископи у епархијама са словенским становништвом,
стицали добре основе за вршење богослужења на језику који су верници
разумели. То је, међутим, била и крајња граница попустљивости Патријаршије.
Митрополити чије су биографије заступљене у овој књизи били
су архијереји или висока духовна лица Васељенске патријаршије и
поданици Османског царства, али су у времену од 1766. до 1891, када је
смењен зворнички владика Дионисије II Илијевић, деловали у
различитим условима, и на челу различитих митрополија. Те
митрополије географски су биле под непосредном османском влашћу.
Митрополити су били и различитог народносног порекла, али им је
заједничка особина била потпуна оданост Васељенској патријаршији.

Први од њих, митрополит Серафим, Бугарин потекао из братства
Рилског манастира, управљао је Сарајевском митрополијом у време
укидања Пећке патријаршије 1766. Митрополит Леонтије Ламбровић,
Грк из Једрена, био је прво на челу Београдске митрополије, а потом и
цркве у целој српској устаничкој држави. Виктор Чолаков, Бугарин из
Калофера, био је хиландарски монах и таксидиот, затим први нишки
митрополит Бугарске егзархије, а од 1878. и нишки епископ
Православне цркве у Краљевини Србији. Његова биографија пример је
динамичних промена кроз које је пролазила Православна црква на
балканским просторима. Истовремено, у његовом деловању види се и
поштовање црквених канона, јер као светогорски монах никада није
прихватио чињеницу да се Бугарска егзархија нашла у стању шизме у
односу према Васељенској патријаршији. Зворнички митрополит
Дионисије II Илијевић, архијереј бугарско-српског порекла школован у
Цариграду, дочекао је аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине и,
непоколебиво одан Патријаршији у Цариграду, био уклоњен од нових
окупационих власти. У књизи су заступљене и биографије два ужичко-
ваљевска митрополита, Јоакима (1767-1793/94) и Герасима Домнина
(1816-1831). Оба су по народности били Грци, први из Цариграда а
други из Трапезунта. Иако је простор који је обухватала Ужичко-
ваљевска митрополија био изузетно важан за многе процесе који су се
одвијали на европској периферији Османског царства, основни разлог за
писање две биографије митрополита који су били на њеном челу је
могућност поређења положаја и улоге архијереја пре и након српских
устанака. Док је митрополит Јоаким, поред црквених, био одговоран и
османским државним властима, у случају митрополита Герасима
Домнина био је присутан и нов, трећи чинилац. Реч је о српским
националним властима које су, иако још увек слабо развијене и у
процесу настајања, покушавале да црквену структуру ставе под своју
контролу, не обазирући се много на вековима устаљен поредак у
односима цркве и османске државе.
Сви поменути архијереји имали су и световну димензију
деловања, представљајући вернике пред османским властима. Поред
тога, они су спроводили политику Васељенске патријаршије на заштити
православних хришћана од неопрезног уласка у авантуристичке
антидржавне подухвате подстакнуте од страних сила. Те политике
поглавари угашених патријаршија, Пећке и Охридске, нису се увек
придржавали, што је по њихове вернике често имало трагичне
последице, попут покретања на велике сеобе, али и десетковања
становништва од глади, болести и османске одмазде.
Поред наведеног, важно је нагласити и следеће: у времену

османске власти континуирано је био присутан процес обрнут
христијанизацији у средњовековном периоду. Реч је о исламизацији коју
је, као исламско царство, помагала и османска држава. Отворени отпор
архијереја томе није био могућ, јер би чак и одговарање хришћана од
таквих замисли било кршење шеријатских закона. Међутим, истрајним
радом са мирским свештенством, монасима и верницима, архијереји
Васељенске патријаршије у великој мери су заслужни што тај процес
није потпуно преовладао, и што су православи верници на Балканском
полуострву опстали у толиком броју да се, када су се за то стекли услови,
ослободе од османске власти и створе модерне националне државе. У
околностима позитивне законске дискриминације хришћана у којима су
деловали, то није било нимало лако постићи. То је, заправо, и њихово
највеће достигнуће, постигнуто опрезном и одмереном политиком.
Делимичан изузетак био је београдски митрополит Леонтије
Ламбровић, који је и стицајем околности, и по својој природи, био врло
склон световним пословима. Међутим, била би велика грешка
закључити да их је вршио самостално, без икакве везе са Патријаршијом
у Цариграду.
Васељенска патријаршија успоставила је духовну власт над свим
православним хришћанима на Балканском полуострву у Османском
царству 1766-1767. године, укидањем две аутокефалне цркве, Пећке и
Охридске патријаршије. Од тада, па до великих геополитичких промена
у другој половини XIX века, она је постављала архијереје и на чело
епархија са претежно словенским верницима које су јој припојене. У
периоду од готово век и по они су, у целини посматрано, успешно
испуњавали како своју духовну мисију, тако и световни задатак
представљања верника пред државним властима. Биографије шест
митрополита које су дате у овој књизи само потврђују њено
континуирано деловање на широком балканском простору, и велику
прагматичност коју је у томе испољавала. Формирањем и
заокруживањем националних држава и нових, помесних цркава,
престала је и њена дотадашња улога.
SUMMARY
PORTRAITS OF SIX ORTHODOX MITROPOLITANS 1766 - 1891
The period between the years of 1766 to the Congress of Berlin, held
in 1878, is proved to be of particular importance for the examination of the
recent Orthodox Church history on the Balkan Peninsula, lying with its major
part in the realm of the Osmanic Empire. On the occasion of the abolition of the
autocephaly of the Patriarchates of Peć (1766) and Ohrid (1767), all the
Orthodox subordinates inhabiting the area of the Balkan Peninsula directly con-
trolled by the Osmanic Empire, found themselves under the spiritual authority
of the Ecumenical Patriarchate - the first and the most important one in the
Orthodox Church system. The Ecumenical Patriarchate has thus included
numerous eparchies in its structure, counting the body of believers consisted of
different Slavonic origins (Serbian, Bulgarian), and others of the non-Greek ori-
gin. At the beginning, the mitropolitans of Greek origin were generally placed
at the heads of these eparchies, which, according to common practice, occupied
the rank of bishoprics. Having received education in theological schools
attached to the Patriarchate or in the other important spiritual centers such as
Mount Athos, they have been uncompromisingly loyal to the Ecumenical
Patriarchate and to the Ecumenical Patriarch of Constantinople in the act of per-
forming their religious duties. Although at that time there were even those
unworthy of the high functions they accomplished, the majority of them went
on effectuating their mission with the high responsibility, while abiding lengthy
in their eparchies and establishing the regular ecclesiastical order there.
Nevertheless, the forementioned chronological scale englobes equal-
ly the period marked by the national insurrections of the Balkan nations,
which resulted also in the creation of the modern states and of the independ-
ent, autonomous and autocephalous churches likewise. In the period ranging
from 1804, when the First Serbian Uprising was organized, to 1813, when the
Osmanic Empire replaced Serbia under its control, the Serbian national insur-
gent state was progressively being developed. However, its breakdown in
1813 did not mark the end of the Serbian liberation movement as well. The
occurrence of the Second Serbian Uprising in 1815, followed by the peaceful
times in the Serbian revolution period that lasted until 1830, resulted in the
creation of the Principality of Serbia, an autonomous state placed under the
supreme authority of the sultan and the protection of Russia. After the Greek
Uprising that occurred in the period between the years of 1821 to 1829, the
independent Kingdom of Greece was also created. The new local churches
were established in these states, in accordance with the newly-emerged
geopolitical reality - the autonomous Mitropoly of Serbia and the auto-
cephalous Greek Archiepiscopy. At the beginning of the 1870’s, the realiza-
tion of the Bulgarian ecclesiastical autonomy in the Osmanic Empire was
accomplished as a consequence to the over-expanding Bulgarian national
movement (възраждане) and through the creation of the autonomous
Bulgarian Exarchy. The Ecumenical Patriarchate approved of these changes
in order to safeguard the spiritual unity of the Orthodox Christian communi-
ty, even through the dismantling of the administrative integrity. The uprising
in Herzegovina and Bosnia in 1875, followed by the Serbo-Turkish war that
lasted from 1876 to 1878, but also the April Uprising in Bulgaria that took
place in 1876, induced Russia to enter the war and led to the occurrence of the
Great Crisis that hit the East. The crisis was solved through the implementa-
tion of the decisions taken by the Congress of Berlin in 1878, which caused
serious territorial loss to the Osmanic Empire (creation of the Principality of
Bulgaria and Eastern Roumelia, acknowledgement of the full independence
and the territorial enlargement of the Principalities of Serbia and Montenegro,
Austro-Hungarian occupation of Bosnia and Herzegovina et cetera).
The Ecumenical Patriarchate felt the impact of all these events as
well. Its structure manifested the highly remarkable vitality throughout that
period. The Patriarchate of Constantinople managed to preserve its positions
in the Osmanic Empire even after the Greek Uprising that occurred in 1821
and caused the pogrom against the Greek population in Constantinople and
even the assassination of the Patriarch. After the Peace Treaty of Jedren was
signed in 1829, all its powers were aimed at stabilizing the Orthodox ecclesi-
astical order in the Osmanic Empire. At the very time, the Ecumenical
Patriarchate was developing a highly animated educational activity, through
the opening of the prestigious School of Theology in the Halka island not far
from Constantinople in 1844 and by means of improving the quality of the
teaching methods at the College institution established in Kuručešma (the
Grand National School). The Ecumenical Patriarchate opened the doors of
these institutions to the members of the Slavonic population subjugated to the
Osmanic Empire likewise; in the first place those of the Theology School in
Halka. Thus have the bishops-to-be been prepared for their future duties.
They often accomplished highly successful work in the mitropolies where the
Slavonic population dwelled, directed at reinforcing their loyalty to the
Ecumenical throne. This issue was proved to be of the extreme importance,
due to the fact that the recollection of the abolished autocephalous churches
was still vivid at the time being.
The pragmatism of the Ecumenical Patriarchate concerning that ques-

tion was also to be observed in the fact that the Church Slavonic language
became an obligatory subject in 1847, for all the Theology students at Halka.
Consequently, the Greeks who were later to become bishops in the eparchies
populated with Slavonic population, acquired sound basis for the execution of
the religious service on the language understood by the body of believers.
However, that was also the ultimate tolerance limit set by the Patriarchate.
Mitropolitans whose biographies were described in this book per-
formed their function as archpriests or as spiritual dignitaries of the
Ecumenical Patriarchate and were subordinate to the Osmanic Empire.
Nevertheless, in the period ranging from 1766 to 1891, at the time when
Dionisije II Ilijević, bishop of Zvornik, got retired, they accomplished their
duties under various conditions and at the head of different mitropolies,
geographically placed directly under the Osmanic power. Mitropolitans were
of diverse origins as well, but they partook of the selfsame and utmost loyalty
uttered to the Ecumenical Patriarchate. The first of them, mitropolitan Serafim,
Bulgarian who came from the fraternity of the Rila Monastery, governed the
Mitropoly of Sarajevo in 1766, at the time when the Patriarchate of Peć was
abolished. The mitropolitan Leontije Lambrović was Greek coming from
Jedren who was firstly at the head of the Mitropoly of Belgrade, and was after-
wards appointed head of the church of the entire Serbian insurgent state. Viktor
Čolakov, Bulgarian from Kalofer, was a monk of Hilandar and a taxidiot; after-
wards, he became the first mitropolitan of Niš of the Bulgarian Exarchy, and
he was also appointed bishop of Niš of the Orthodox Church of the Principality
of Serbia in 1878. His biography represents an example of the dynamic
structure of the changes the Orhodox Church underwent on the Balkans.
Simultaneously, the respect towards the ecclesiastical canons can be observed
through his practice, since, being a monk of Mount Athos, he has never
reconciliated himself to the fact that the Bulgarian Exarchy fell into schism
regarding the Ecumenical Patriarchate. Dionisije II Ilijević, mitropolitan of
Zvornik, archpriest of Serbian and Bulgarian origin educated in
Constantinople, lived to see the Austro-Hungarian occupation of Bosnia and
Herzegovina, and was relieved of a position by the new occupying forces,
while expressing his unwavering loyalty to the Patriarchate of Constantinople.
Biographies of the two metropolitans of Užice and Valjevo were also record-
ed in the book: the one of Joakim (1767 – 1793/94), and the second of Gerasim
Domnin (1816 – 1831). Both Greeks by origin, the first one originated in
Constantinople, and the other in Trapezunt. Although the region englobed by
the Mitropoly of Užice and Valjevo was of the utmost importance concerning
numerous developments that were taking place across the European suburbs of
the Osmanic Empire, the main reason for writing biographies of the two mit-
ropolitans who were at the head of the forementioned mitropoly is the possi-
bility of comparison it offers between the position the archpriests occupied and
the role they played before and after the Serbian Uprisings occurred.
Mitropolitan Joakim was held accountable to the ecclesiastical as well as to the
Osmanic state authorities, while the third factor, the new one, was attested in
the case of mitropolitan Gerasim Domnin: Serbian national authorities,
although still weak and in the embryonic stage, were persistently trying to
place the ecclesiastical structure under their control, regardless of the already
established centuries-old order between the Church and the Osmanic state.
Each one of the forementioned archpriests performed activities in the
secular field as well, while representing the body of believers before the
Osmanic authorities. Besides, they conducted policy of the Ecumenical
Patriarchate on the protection of the Orthodox Christian community from the
careless stepping into the subversive and hazardous undertakings induced by
the foreign powers. These policies have not always been followed by the
heads of the abolished Patriarchates of Peć and Ohrid, which often resulted in
tragic consequences for their believers and led to great migrations, but also to
the decimation of the population due to famine, hunger and Osmanic revenge.
Apart from the facts that have been cited above, it is also important
to emphasize the following: during the Osmanic regime, a process opposite
to the Christianization in the Middle Ages has continually been present – the
Islamization supported by the Osmanic state, being an Islamic empire. The
open confrontation of the archpriests was by no means possible, due to the
fact that even the mere process of talking the Christians out of realizing proj-
ects of the kind would represent the violation of the Sheria law. Nevertheless,
the archpriests of the Ecumenical Patriarchate were, through the activities
they were persistently accomplishing with the priests, monks and believers –
meritorious to an extraordinary extent for the fact that the Islamization has not
fully prevailed. Thanks to them, the Orthodox Christians of the Balkan
Peninsula have remained so numerous and were capable of liberating them-
selves from the Osmanic power and of creating modern national states, given
the right circumstances. And that was far from easy to achieve, regarding the
set of circumstances they worked under that implied the positive legal dis-
crimination of Christians. That was, in essence, proved to be their greatest
achievement, realized through the careful and moderate course of action they
resorted to. Only a partial exception to this was made by Leonije Lambrović,
mitropolitan of Belgrade, who was very inclined to secular affairs, due both
to his own nature but also to the particular conditions that had bearing on him.
However, concluding that he conducted these actions autonomously, without
previously having established any contact with the Patriarchate of
Constantinople, would be a major mistake.
The Ecumenical Patriarchate managed to establish its spiritual author-

ity over all the Orthodox Christians of the Balkan Peninsula in the Osmanic
Empire in the year of 1766-1767, by means of abolishing the two autocephalous
churches, the Patriarchate of Peć and the Patriarchate of Ohrid. From that time
on, until the great geopolitical changes that marked the second half of the XIXth
century occurred, it designated archpriests even at the heads of the eparchies
counting predominantly Slavonic believers, which got attached to it. Generally
speaking, they successfully went on fulfilling their spiritual mission, as well as
the secular task of representing the body of believers before the state authorities
for almost a century and a half. The aim of presenting biographies of the six
mitropolitans in this book is only to attest the continuous action the Ecumenical
Patriarchate on the wide Balkan area resorted to and the great pragmatism it
demonstrated while accomplishing it. The role it played throughout that time
ceased to exist on the occasion of the creation and the completion of the nation-
al states, and of the local churches likewise.
СПИСАК ИЛУСТРАЦИЈА
1. Страна 29. Печат митрополита Јоакима из 1767, са

синђелије дате сечоречком свештенику Луки Јаковљевићу 14. (25)
августа 1768. Документ се чува у породичној збирци Поповића из
Субјела код Косјерића.
2. Страна 29. Мали печат митрополита Јоакима из 1768.
Сачуван је на више докумената из времена његове управе
3. Страна 29. Трећи печат митрополита Јоакима, сачуван на
писму хришћанима Пожешке нахије из 1769. Документ се чува у Архиву
САНУ у Београду, историјска збирка, 272.
4. Страна 30. Синђелија митрополита Јоакима дата свештенику
Матији Ненадовићу из Бранковине 6. (17) јуна 1793. Документ се чува у
Архиву САНУ у Београду, историјска збирка, 7342. Објавио га је Милан
Ђ. Милићевић, Синђелија коју је дао митрополит ужички и ваљевски
Јоаким 1793. попу Матеју Алексићу из Бранковине, доцније проти
Матеју А. Ненадовићу, Гласник СУД ХХ, Београд 1866, 132-133.
5. Страна 33. Слика 5. Синђелија митрополита Јоакима дата
сечоречком свештенику Луки Јаковљевићу 1768. Чува се у породичној збирци
Поповића из Субјела. Документ је објавио Радомир М. Илић, Синђелија
сечоречког попа Луке, Споменик СКА XLIX, Београд 1910, 72-73.
6. Страна 55. Синђелија митрополита Леонтија Ламбровића од
10. (22) марта 1808, о произвођењу субјелског свештеника Илије Поповића
у протопрезвитератски чин. Чува се у породичној збирци Поповића у Субјелу.
7. Страна 57. Печат митрополита Леонтија Ламбровића, са
синђелије наведене под бројем 6.
8. Страна 68. Свидетељство митрополита Герасима Домнина
дато 6. (18) новембра 1820. новорукоположеном свештенику Атанасију
Поповићу. Породична збирка Поповића из Субјела.
9. Страна 72. Печати митрополита Герасима Домнина,
коришћени током његове управе.
10. Страна 87. Нишки митрополит Виктор Чолаков. Фототека
СБР Матице српске.
11. Страна 106. Зворнички митрополит Дионисије II Илијевић.
Из Босанско-херцеговачког источника за1892. годину.
РЕЧНИК СТРАНИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ
- Архијереј – личност у епископском чину, епископ, митрополит.
- Архимандрит – првобитно старешина над неколико манастира,

касније почасни назив за старешине најугледнијих и великих манастира.
- Берат – султанов указ о именовању или постављању на дужност.
- Бир – приходи свештеника у новцу или натури.
- Бујурулдија (бурунтија) – везирска заповест.
- Васељена – појам који обухвата целокупан православни

хришћански свет.
-Велика црква – синоним за највећу и најугледнију православну

цркву, Васељенску патријаршију у Цариграду.
-Драгоман – тумач, преводилац.
-Ђакон – нижи свештенички чин, не може самостално да врши

службу Божју.
-Епархија – црквеноадминистративна област, епископија или

митрополија, на челу са епископом или архијерејом у високом
митрополитском звању.
-Епитропи – извршни органи власти у црквеној општини или у

манастирским братствима.
- Игуман – старешина манастира у православној цркви.
- Јереј – свештеник.
- Јеромонах – монах са свештеничким чином.
- Капиџи-баша – главни вратар, почасна титула давана појединим агама.
- Конзисторија – духовни суд.
- Конкордат - Уговор цркве са државом, којим се регулишу

међусобна права и обавезе у црквеним пословима.
- Митрополија – област под управом митрополита. У пракси

Васељенске патријаршије и укинутих помесних цркава на Балкану, једна
епархија са митрополитом на челу. Митрополија може да у свом саставу
има и више епархија, и да буде аутономна или аутокефална црква.
- Нурија – парохија.
- Оборкнез – реч има корен у немачком језику (über), над, изнад.

Звање српских народних старешина на челу појединих кнежина.
Представљали су сународнике пред османским властима.
- Протопрезвитер – највиши степен у црквеном поретку када је

реч о мирском свештенству.
- Протосинђел – монашки чин, први међу синђелима, често

митрополитски опуномоћеник ког је заступао у епархијским пословима.
- Рукоположење – давање свештеничког или епископског чина.

Епископа је могао да рукоположи само сабор од више архијереја.
- Синђелија – патријаршијска или епископска диплома којом се

епископу поверава одређена епархија, односно свештенику парохија.
- Сербестијат – закуп са потпуним имунитетом.
- Ставропигијална лавра – манастир под непосредном управом

поглавара цркве.
- Таксид – прикупљање милостиње или помоћи за поједине

манастире.
- Таксидиот – монах који је задужен да у име манастирског

братства врши таксидиотску дужност.
- Ферман – писана царска наредба, издавана по потреби за

појединачне случајеве.
- Хатер – љубав, добра воља, жеља.
- Шеријат – исламско право, правни основ на коме је било

утемељено Османско царство.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
ИЗВОРИ
Необјављени извори
Архив САНУ у Београду
-Историјска збирка, 272, 274, 7575/2, 7578, 7581, 7582, 7640.
Архив САНУ у Сремским Карловцима
-Фонд А, 392/ 1793-1794.
Архив Србије
-Фонд Књажеска канцеларија (КК), тематска целина II, Народна

канцеларија, 336.
-Фонд Књажеска канцеларија (КК), тематска целина IХ,
Ваљевска нахија, 132.
-Фонд Збирка Мите Петровића (ЗМП), 789, 1228, 1283.
-Фонд Митрополија Београдска, несређена грађа, година 1832.
Църковноисторически и архивен институт София
-Фонд 1, опис 1, архивна единица 2в, 5, 6, 12.

-Фонд 2, опис 1, архивна единица 2.
Централен държавен архив София
-Фонд 1281 К, Рилски манастир, опис 3, 501/1, 501/2.
Историјски архив Ужице (ИАУ)
-Збирка Varia.
Oриентална архивна колекция София, Народна библиотека Св. Св.

Кирил и Методий, 7/57, 19/75, 17/85
Приватне колекције
- Збирка докумената породице Поповић из Субјела, Косјерић.
Објављени извори
- Алексијевић Димитрије, Прилози за историју српске цркве,

Весник Српске цркве за 1909, Београд 1909, 753-761, 830-837, 923-937.
- Исти, Прилози за историју српске цркве, Весник Српске цркве
за 1910, Београд 1910, 36-46.
- Анастасијевић Драгутин, Кроз једну збирку новијих аката
Цариградске патријаршије о њеним епархијама, Богословље VIII,
свезак 2, Београд 1933, 109-123.
- Аноним, Извори из једне хронике, Гласникъ Друштва србске
словесности II, Београд 1849, 205-207.
- Босанско-Херцеговачки источник, гласник АЕМ конзисторије I-
VI, Сарајево 1887-1892.
- Вукова преписка I, Београд 1988.
- Daničić Gj., Zapisi iz nekoliko rukopisa, Rad JAZU I, Zagreb 1867,
184-188.
- Желев Йордан, Няколко непубликувани автографи и приписки
от Рилския манастир, Paleobulgarica (PBg,) ХХIХ, 2005, № 3, 98–114.
- Илић Танасије Ж., Извори за историју Првог устанка. Грађа из
Земунских архива II, Београд 1961.
- Илић М. Радомир, Синђелија сечоречког попа Луке, Споменик
СКА XLIX, Београд 1910, 72-73.
- Ихчиев Д., Турските документи на Рилския монастирь, София 1910.
- Јастребов Степанович Иван, Податци за историју српске цркве,
- Кемура шејх еф. Сејфудин – Ћоровић Владимир, Прилози за
хисторију православне цркве у Босни и Херцеговини у XVIII и XIX
стољећу, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини XXIV,
Сарајево 1912, 413-441.
- Маринковић Боривоје, Хаџи Рувим пре целине, пре смисла I,
Ваљево 1989.
- Исти, Хаџи Рувим пре целине, пре смисла II, Ваљево 1990.
- Матијевић Зорица, Два документа из Музеја манастира
Никоље, Изворник, грађа Међуопштинског историјског архива Чачка,
Чачак 1998, 23-27.
- Милићевић Ђ. Милан, Синђелија коју је дао митрополит

ужички и ваљевски Јоаким 1793. године попу Матеју Алексићу из
Бранковине, доцније проти Матеју А. Ненадовићу, Гласник СУД ХХ,
Београд 1866, 132-133.
- Мушовић Ејуп, Ферман о постављењу новопазарског
митрополита 1766, Градска култура на Балкану II, Београд 1988, 139-150.
- Недељковић Миле — Станковић Миливоје, Деловодни протокол
Карађорђа Петровића, Крагујевац-Топола 1988.
- Петровић Мита, Финансије и установе обновљене Србије I,
- Перовић Радослав, Први српски устанак, акта и писма I,
- Перуничић Бранко, Град Светозарево 1806-1915, Београд 1975.
- Исти, Град Ваљево и његово управно подручје 1815-1915,
Ваљево 1973.
- Радосављевић Недељко, Књажеска канцеларија, Ужичка
нахија – књига прва, Ужице-Београд 2005.
- Исти, Писмо видинске црквене општине српском митрополиту
Михаилу (Јовановићу) из септембра 1872. године, Мешовита грађа (Miscellanea)
XXVIII, Београд 2007, 157-163.
- Исти, Грађа за историју Сарајевске (Дабробосанске) митро-
полије 1836-1878, Београд 2007.
- Исти, Синђелије ужичко-ваљевског митрополита Јоакима из
1785. и 1792. године, Историјска баштина 17, Ужице 2008, 59-70.
- Руварац Димитрије, Пребегли на ову страну 1791. свештеници
и калуђери, Српски Сион XIV, Београд 1904, 114-115.
- Руварац Иларион, Рашки епископи и митрополити, Глас СКА
LXII, Београд 1901, 3-46.
- Савић Велибор Берко, Карађорђе, документи I, Горњи
Милановац 1988.
- Стојановић Љубомир, Стари српски записи и натписи III,
- Исти, Стари српски записи и натписи V, Сремски Карловци 1923.
- Темелски Христо, Църковно-народният сабор 1871. г.,
Архивите говорят 15, София 2001.
- Тричковић Радмила, Српска црква средином XVII века, Глас
САНУ СССХХ, Београд 1980,.61-164.
- Чолић Љиљана, Турски документи за историју Српске право-
славне цркве, фонд Глише Елезовића, Приштина 1996.
- Швабић Павле, Герасим Домнин, митрополит шабачки 1816-
1830, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији за 1906, Београд
1906, 69-70, 75-77, 160-161, 267-270, 366-368, 415, 416.
ЛИТЕРАТУРА
Путописи
- Вујић Јоаким, Путешествије по Сербији II, Београд 1901.

- Ђурковић Петар, Путовање и бављење у Рилском манастиру,
Световидъ бр. 46, Београд, 25. априла 1865, 1-2.
- Магарашевић Георгије, Путовање по Србији у 1827. години,
Београд 1983, 132-133.
- Бркић-Јовановић Василије, Опис турских области и у њима
хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен године
1771. српским патријархом Василијем Бркићем, приопштио И. Руварац,
Споменик СКА Х, Београд 1891, 43-66.
Аутобиографски и мемоарски списи
- Ненадовић прота Матеја, Мемоари, приредио Горан

Максимовић, Београд 2005.
- Зелић Герасим, Живот Герасима Зелића, архимандрита,
Панчево, б. г.
Чланци, расправе и енциклопедијске јединице
- Аноним, Исторіа приключенїя у Сербїи отъ године 1804-1812,

Летопис Матице српске за 1826, Будим 1826, 54-56.
- Веселиновић Л. Рајко, Србија под аустријском влашћу 1718-
1739, Историја српског нсрода IV/1, 146-159.
- Voillery, P. Le haut clergé phanariote et les bulgares (1830–1860).
Oppresseur, prévaricateur ou bon pasteur? – Turcica, XXXV, 2003, 81–123.
- Вукићевић Миленкo, Леонтије Ламбровић, београдски
митрополит од 1801-1813. године, Гласник Православне цркве у
Краљевини Србији за 1901, Београд 1901, 26-39, 129-146, 256-276, 392-
405, 534-541, 640-649, 708-726, 831-845.
- Георгијева Магделина, Виктор нишки, Кой кой е сред българите
XV-XIX в., София 1999, 60.
- Денић Чедомир, Лазар Георгијевић, учитељ проте Матије
Ненадовића, Гласник Међуопштинског историјског архива Ваљева 10,
Ваљево 1975, 11-28.
- Душанић Светозар, Серафим, митрополит дабробосански,

Богословље XIV, Београд 1939, 53-63.
- Желев Йордан, Един епизод от формирането на висшия
православен клир на Българската екзархия, у рукопису.
- Китромилидис, П. „Балкански манталитет“. История, мит,
представа, От кръста към флага. Аспекти на християнството и национа-
лизма на Балканите. Съст. и прев. от гръцки В. Тодоров. София, 1999, 77–132.
- Начовъ Н., Цариградъ като културенъ центъръ на Българитh
до 1877. година, Сборникъ на Българската академия на наукитh, книга
XIX, Клонъ Историко-филологиченъи фолософско-общественъ 12,
София 1925, 1-206.
- Nešev Gеоrgi, Quelqoes documents turcs sur l’historie du
monastère de Rila de la periode du XV au XVII s. – Ètudes historiques, 4,
Sofia 1968, 233-242.
- Никетић J., Српска црква у време устанка, Православље I,
Београд 1871, 302-310, 346-354.
- Пантелић Душан, Покрет у северозападној Србији и бачки
епископ Јован Јовановић, Глас СКА CXXXVIII, Београд 1930,147-206.
- Исти, Ухођење Србије пред Кочину крајину, Глас СКА CLIII,
Београд 1933, 106-163.
- Петков Петков Църковно-духовното и национално-политиче-
ското начало в българо-гръцката разпра през ХIХ и началото на ХХ в.,
Международна конференция в чест на проф. д-р Тотю Коев. Велико
Търново, 2005, 188–197.
- Радосављевић Недељко, Вести о Православној цркви у Босанском
пашалуку у извештајима кнезу Милошу из Ужичке нахије и Ужичког окружја
(1816 – 1839), Зборник Матице српске за историју 74 (2006), 2007,105-116.
- Исти, Херцеговачки митрополити 1766-1878, Историјски
часопис LVII, Београд 2008, 175-196.
- Исти, Bulgarian Metropolitans in the Ortodox Eparchies in Bosnia and
Herzegovina (1766-1878), Études Balcaniques XLIV, 3, Sofia 2008, 121-142.
- Ружичић Никанор, Критика закона о црквеним властима
источно-православне цркве у Краљевини Србији, Весник српске цркве за
1891, Београд 1891, 159-168.
- Самарџић Момир, Виктор, епископ нишки, Српски биографски
речник 2, В-Г, Нови Сад 2006, 203.
- Слијепчевић Ђоко, Укидање Пећке патријаршије 1766. године,
Богословље XIII, Београд 1938, 250-307;
- Серафим Босненски (Я.Я), Енциклопедичен речник Кюстендил,
А – Я, София 1988, 596.
- Темелски Христо, Ферманът-схизмата, Егзархията –

Патрияршиата и османската държава, у: Държава & Църква – Църква
& Държава в българската история, София 2006, 247-258.
- Ursinus O.H, Millet, Extract from the Encycloapedia of Islam, CD
ROM edition v. 1.0, 1.
- Филиповић С. Миленко, Почеци и прошлост Зворничке епархије,
Богословље VIII (XXIII), Београд 1964, 49-133.
- Христов Христо, Създаване на българска националноосвобо-
дителна идеология, Паисий Хилендарски, История на България, том 5,
българско възраждане XVIII – средата на XIX в.), 127-149.
Монографије
- Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, приредио

Слободан Милеуснић, Београд 1993.
- Арсенијевић Лазар Баталака, Историја српског устанка,
- Bilington Džejms, Ikona i sekira, Beograd 1988.
- Вуковић Сава, Српски јерарси од деветог до двадесетог века,
Београд – Подгорица – Крагујевац 1996.
- Гавриловић Михаило, Милош Обреновић II, Београд 1909.
Дворник Френсис, Словени у европској историји и цивилизацији,
- Живојиновић Р. Драгољуб, Европа и Дубровник у 17. и 18. веку,
- Ивановъ Йорданъ, Св. Иванъ Рилский и неговият монастиръ,
София 1917.
-Јакшић-Дурковић Љубомир, Историја српских библиотека
1801-1850, Београд 1963.
- Караџић, Вук Стефановић, Милош Обреновић, князъ Сербїи, или
грађа за српску историју нашег времена, Историјски списи, Београд 1969.
- Куниберт Бартоломео, Српски устанак и прва владавина
Милоша Обреновића, Београд 1901.
- Љушић Радош, Вожд Карађорђе I, Смедеревска Паланка 1993.
- Маркова Зина, Българската екзархия 1870-1879, София 1989.
- Марковић Глиша, Дневник ратних бележака, са сто петнаест дана на
предстражи, успомене из Другог српско-турског рата 1877-1878, Београд 1902.
- Исти, Дневник српско-бугарских добровољаца на Тимоку 1876.
године, Београд 1906.
- Милићевић Милан Ђ., Поменик знаменитих људи у српског
народа новијег доба, Београд 1888.
- Милутиновић Сима Сарајлија, Историја Србије од 1813-1815.

године, Београд 1888.
- Митровић Н. Љубомир, Мелентије Никшић, епископ шабачки,
- Mousset Jean, La Serbie et son Eglise (1830-1904), Paris 1938.
- Ненадовић Константин Н., Живот и дела Карађорђа и његови
војвода и јунака II, Беч 1884.
- Нешковић еп. Јоаникије, Беседе говорене епископомъ
ужичкимъ Іоанникіемъ, Београд 1868.
- Новаковић Стојан Цариградска патријаршија и православље у
европској Турској, Београд 1895.
- Оболенски Димитрије, Шест византијских портрета, Београд 1991.
- Острогорски Георгије, Историја Византије, Београд 1993.
- Пантелић Душан, Београдски пашалук пред Први српски
устанак 1794-1804, Београд 1949.
- Попов Чедомир, Немирне године и везивање за Аустро-
Угарску, Историја српског народа VI/1, Беорад 1983, 50-94.
- Поповић Душан, Београд и Србија од Пожаревачког до
Београдског мира 1718-1739, Београд 1950.
- Радев Иван, Зограф, Хилендар, Рилски манастир, таксидиоти
и таксидиотство по българските земи XVIII-XIX в., Велико Търново 1996.
- Радкова Камбурова Румяна, Рилският манастир през възраждането,
София 1972.
- Иста, Българската интелигенция през Възраждането (XVIII –
пъ половина на XIX в.), София 1986.
- Радосављевић Недељко, Православна црква у Београдском
пашалуку 1766-1831, управа Васељенске патријаршије, Београд 2007.
- Исти, Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804, Ваљево 2000
- Runciman St., The Great Church in Captivity, Cambridge 1968,
- Самарџић Радован, Босна и Херцеговина у XVIII веку, Историја
српског народа IV/1, Београд 1986,
- Слијепчевић Ђоко, Историја Српске православне цркве II, Београд 1991.
- Скарић Владислав, Српски православни народ и црква у
Сарајеву у 17. и 18. вијеку, Изабрана дјела II, Сарајево 1985.
- Снегаров Иван, История на Охридската архиепископия-
патриаршия, том 2, од падането й под турците до нейното унищожение
(1394-1767), София 1932.
- Тодев Илия, Д-р Стоян Чомаков, живот, дело, потомци 1,
София 2003.
- Тодорова Олга, Православната църква и бъгарите, XV - XVIII
век, София 1997.
Регистар имена
А В
Абдулах Мустафа-паша 19 Васиљева, Данијела 47

Авксентије, митрополит 57, 59 Веселиновић, Рајко Л. 65
Аганлија, дахија 53 Вујић, Јоаким 39, 67, 70
Агатангел, београдски митрополит Вукићевић, Миленко 48, 50, 53, 59, 63
71, 74, 76, 78, 80, 82, 83 Вуковић, Сава, епископ шумадијски
Алексијевић, Димитрије 17, 20, 27, 16, 18, 20, 21, 24, 32, 37, 41 53, 58,
44, 51, 73, 78, 83, 85, 109 90, 103, 105, 108, 114, 117, 118, 120
Алексић, Матија - в. Ненадовић, Матија
Амвросије, сарајевски (дабробосански)
митрополит 15 Г
Анастасијевић, Драгутин 112
Анђелић, Герман, српски патријарх, Гаврил, молдовлашки митрополит 60
карловачки митрополит 117 Гаврило, зворнички митрополит 59
Антим, амасијски митрополит 105 Гаврило, рашки (новопазарски)
Антим, ловечки, касније београдски митрополит 20, 37
митрополит 83, 85 Гаврило, свештеник в. Георгије,
Антим, никејски митрополит 27 јеромонах
Антим, сарајевски (дабробосански) Гавриловић, Михаило 77, 78, 81,
митрополит 116, 117 82, 85
Арсеније III Црнојевић, пећки Гавриловић, Славко 40
патријарх 17 Георгије Бранковић, карловачки
Арсеније IV Јовановић Шакабента, митрополит, српски патријарх 121
пећки патријарх 22, 65 Георгије, јеромонах 17, 18
Арсеније, свештеник из Годовика 80 Георгијева, Магделина 94
Арсенијевић Лазар Баталака 49, Георгијевић, Матеј, свештеник 44, 45
50, 62, 63 Герасим, визиски митрополит 27
Атанасије, протосинђел 68 Герасим, рашки митрополит 20
Герасим, хиландарски јеромонах 73
Герман, Михаило 61
Б Григорије, архимандрит манастира
Високи Дечани 95
Bilington, Džejms 8 Григорије, доростолско-червенски
Василије Јовановић-Бркић, пећки митрополит 97, 98, 100
патријарх 16, 17, 69 Григорије, зворнички митрополит 32
Василика, мајка зворничког митро-
полита Дионисија II Илијевића 105
Д Е
Давидова, Евгения 107, 108 Евстратије, рашки епископ 37, 45

Давидовић, Димитрије 71 Ел Хаџи- Сулејман, сарајевски
Данил, викарни епископ сарајевске кадија 16
(дабробосанске) митрополије 115
Данило I, ужичко-ваљевски митро-
полит 44, 45 Ж
Daničić, Gj. в. Даничић, Ђура
Даничић, Ђура 28 Желев, Йордан 9, 21, 25, 106, 107
Дворник, Френсис 8 Живковић, Стефан Телемах 58
Дедеић, Ђорђе, калуђер манастира Живојиновић, Драгољуб 11
Никоље кабларско 39, 40
Денић, Чедомир 35
Димитријевић, Јован 108 З
Дионисије I, зворнички митро-
полит 108, 109 Зелић, Герасим 70
Дионисије I, сарајевски (дабро- Зепос, Антим, ужичко-ваљевски
босански) митрополит 15-17 митрополит 51, 54, 56, 62, 63, 76
Дионисије II Нишлија, београдски
митрополит 61
Дионисије V, васељенски патри- И
јарх 121
Дионисије, видински митрополит Иван П, иконом. 95
58, 59 Ивановъ Йорданъ 21-25
Дионисије, ловечки митрополит 98 Игњатије I, сарајевски (дабро-
Дионисије, протосинђел 105, 116, 122 босански) митрополит 15
Домнин, Герасим, ужичко- Игњатије II, сарајевски (дабробо-
ваљевски митрополит 7, 10, 13, 20, сански) митрополит 15, 110, 111
39, 45, 65-74, 76-81, 83-86, 125 Игњатије, херцеговачки митро-
Дурковић-Јакшић, Љубомир 71 полит 117
Душанић, Светозар 16-19, 21 Иларион, ћустендилски митроплит 99
Илија, отац зворничког митро-
полита Дионисија II Илијевића 105
Ђ Илијевић, Дионисије II, зворнички
митрополит, сарајевски митропо-
Ђурковић, Петар 92 лит 7, 9, 10, 12, 15, 105-121, 124, 125
Илић, Милутин, свештеник из
Гуче 34
Илић, Танасије Ж. 58
Ихчиев, Д. 16, 19
Ј Караџић, Вук Стефановић 62, 67,

69, 111
Јаковљевић, Лука, свештеник 33 Качански-Удовичић, Гордана 45
Јаковљевић, Самуило, Кемура, Сејфудин 16, 24
архимандрит 78, 80 Кирил II, пећки патријарх 17, 21, 22
Јастребов, Иван Степанович 15 Кирил, београдски митрополит 83
Јеротеј, монах, брат сарајевског Кирил, јеромонах 27
(дабробосанског) митрополита Кирил, сарајевски митрополит 18, 24
Серафима 21 Китромилидис, П. 9
Јоаким III, васељенски патријарх Клачањи, Јанош 41
101, 117 Константин, архимандрит 97
Јоаким, ужичко-ваљевски митропо- Константин, васељенски патријарх 85
лит 7, 10, 13, 20, 27-45, 125 Константин, скопски митрополит 19
Јоаникије III Караџа, пећки Косановић, Сава, сарајевски
патријарх 17, 21 (дабробосански) митрополит 117
Јоасаф, јеромонах 27, 28 Куниберт, Бартоломео 66
Јовановић, Викентије, београдско-
карловачки митрополит 38
Јовановић, Данило II „Алаук“ Л
ужичко-ваљевски митрополит 73
Јовановић, Јован, епископ Бачке Лалић, Спасоје, свештеник 40
епархије Карловачке митрополије Ламбровић, Леонтије (световно
41, 42 Лазар), београдски митрополит 7,
Јовановић, Стефан, архимандрит 9, 10, 13, 14, 20, 47-63, 76, 125, 126
манастира Троноша 41 Левски, Васил, бугарски национални
Јосиф, протосинђел 99 радник 91
Јосифовић, Димитрије, српски
депутат у Цариграду 75
Јулинац Павле 23 Љ
Љотић, Сава, српски депутат у

K Цариграду 75
Љубица, попадија из Доње
Калиник I, пећки патријарх 17 Јошавке 17
Калиник II, пећки патријарх 20, 22 Љушић, Радош 53, 56, 57, 60
Калиник VI, васељенски патријарх 73
Калиник, нишки митрополит 95
Камбурова Радкова, Румяна 22, М
25, 102
Карађорђе Петровић 58, 61-63 Магарашевић, Георгије 39, 67, 70
Караиванов, Генадиј 91 Максимовић, Горан 35, 53
Мандић, Николај, зворнички Мушицки, Лукијан 67, 68, 69

митрополит 121 Мушовић, Ејуп 20
Марашли Али-паша 74
Маринковић, Боривоје 42, 51
Марко, свештеник из околине Н
Београда 37
Маркова, Зина 94, 97-99 Найденов, Иван Иванов 107
Марковић, Глиша 94 Начовъ, Н. 107, 108
Матеј, калуђер 79 Недељковић, Миле 61
Матијевић, Зорица 71 Ненадовић, Алекса, ваљевски
Мелентије Павловић, српски оборкнез 35
митрополит 45, 80, 81. Ненадовић, Константин Н. 61- 63
Мелетије, лариски митрополит 27 Ненадовић, Матија, ваљевски прото-
Методије, београдски митрополит презвитер 30, 34-36, 44, 53, 62, 79
44, 48, 50, 51, 61, 63 Неофит Рилски, архимандрит 108
Мехмед Емин, муселим Бањалу- Неофит, васељенски патријарх 121
чког санџака 18 Nešev, Georgi 22
Милан Обреновић, српски краљ 102 Нешковић, Јоаникије, ужички
Милеуснић, Слободан 28 епископ 69, 86, 111
Милићевић, Милан Ђ. 34, 44, 52, Нешковић, Хаџи Рувим, архи-
61-63 мандрит манастира Боговађа 31,
Милош Обреновић, српски кнез 35, 37, 42, 49, 50, 52-54, 63
61, 64-67, 69, 70, 72, 74-86 Никетић, Ј. 50
Милутиновић, Сима Сарајлија 63 Никита, јеромонах 22
Митесер, Јосиф, мајор хабзбуршке Николајевић, Георгије, сарајевски
војске 40 митрополит 121
Митровић, Љубомир 66 Николајевић, Петар Молер 52
Митрофан, ужичко-ваљевски Николић, Доситеј, ваљевски
митрополит 27, 32, 34 епископ 38
Михаило Јовановић, српски Никшић, Мелентије, ужичко-
митрополит 94 , 99, 101-104 ваљевски митрополит 66, 68, 73,
Михаило, деда зворничког 74, 79
митропoлита Дионисија II Новаковић, Стојан 70
Илијевића 105
Михаиловић, Јоаким, митрополит, в.
Јоаким, ужичко-ваљевски митрополит О
Михаиловић, Кирил 101
Михаиловић, Никола свештеник 40 Оболенски, Димитрије 7, 12
Mousset, Jean 71 Орфелин, Захарија 23
Мула-паша, видински паша 58 Осман Пазван-оглу, 49
Мустафа III, султан 15, 16, 20, 28 Острогорски, Георгије 51
П Р
Павловић, Јован, шабачки Радев, Иван 21, 88, 90

протопрезвитер 45 Радевић, Милорад 73
Пајсије Хиландарски 23, 101 Радић, Радивој 71
Пајсије, сарајевски митрополит 114 Радовановић, Арон, архимандрит
Пајсије, скопски митрополит 96 манастира Фенек 54
Панарет, пловдивски митрополит 98 Радовановић, Хаџи Атанасије,
Пантелејмон, игуман Рилског архимандрит манастира Никоље
манастира 102 кабларско 67, 80
Пантелић, Душан 39, 40, 41, 44, 50 Радомировић, Никола 40
Папазоглу, Дионисије, београдски Радосављевић, Недељко 8, 13, 20,
митрополит, касније будимски 27, 31, 32, 34, 35, 37-42,44, 45, 47, 48,
епископ 40, 41, 76 50, 52, 54, 59, 61, 62, 66, 67, 74, 76,
Партениј Зографски, пиротски 77, 80, 81, 83-85, 94, 110-112, 114, 116
егзархијски митрополит 108 Рајић, Јован 23
Пејић, Михаило Ирижанин, Рафаило, јеромонах манастира
земунски протопрезвитер 52-54 Вољавча 35
Пелагић, Василије 110 Ристић, Јован, српски политичар и
Перетић, Јован, заставник 39, 40 дипломата 94, 101
Перовић, Радослав 54, 56, 58 Родофиникин, Константин
Перуничић, Бранко 79 Константиновић, руски изасланик,
Петков, Петко 9 дипломата 56-58, 60, 62, 63
Петровић Јеремија, јеромонах Руварац, Иларион 69
манастира Грабовац 34, 44 Рудолф, аустро-угарски престоло-
Петровић, Мита 77, 78, 81, 82 наследник 120
Покорни Франц, поручник Ружичић, Никанор, епископ 81
хабзбуршке војске 40 Runciman, Steven 8, 11, 17, 70, 108
Попов, Чедомир 103
Поповић, Атанасије, свештеник из
Субјела 68 С
Поповић, Димитрије, јереј 17
Поповић, Душан 38 Савић, Велибор Берко 54
Поповић, Илија, свештеник из Самарџић, Момир 88, 90, 102, 103
Субјела 55, 56 Самарџић, Радован 16
Поповић, Исаија, јеромонах 71 Самуило Ханцерис, васељенски
Поповић, Лазар, свештеник 79 патријарх 17
Поповићи, породица из Субјела 56, 71 Свети Сава 120
Прокопије, херцеговачки, касније Севастијан, монах-духовник у
мелнички митрополит 116, рилском метоху Пчелино 25
Серапион, монах - види Серафим, Ћ

сарајевски (дабробосански) митрополит
Серафим, сарајевски (дабробо- Ћоровић, Владимир 16, 24
сански) митрополит 7, 10, 13, 15-
25, 125
Серафим, херцеговачки митро- У
полит 121
Симић, Александар, протопрезви- Ursinus, O.H. 8
тер 121
Скарић, Владислав 18, 114
Слијепчевић, Ђоко 9, 16, 17, 63, 65, Ф
69, 70, 77, 81, 82, 85, 93, 94, 101,
103, 110, 117 Филиповић, Миленко 32
Снегаров, Иван 16, 65 Фока, византијски цар 50
Софроније Врачански, митро- Форишковић, Александар 42
полит 23 Франц Јозеф I, аустро-угарски цар
Станковић, Миливоје 61 и краљ 120
Станоје, свештеник из Ниша 95 Фрушић, Димитрије 71
Стефановић, Хаџи Мелентије, архи-
мандрит манастира Раче 60, 80
Стојанов, Иван Мердечанин 90 Х
Стојановић, Љубомир 17, 18, 24, 31
Стратимировић, Стеван, Хаџи Василије 91
карловачки митрополит 43, 54 Хаџи Мустафа-паша 44, 48-50
Хрисант, епископ 94
Христић, Филип 94
Т Христов, Христо 22
Хуршид-паша, сераскер, 61
Темелски, Христо 92, 93
Теодосије, архимандрит 97 Ч
Теодосије, проигуман Рилског Чолаков, Виктор, нишки митропо-
манастира 25 лит 7, 9, 14, 87-104, 116, 125
Теодосије, солунски митрополит 27 Чолић, Љиљана 16
Тесла, Никола 121 Чомаков, Стојан, бугарски нацио-
Тешић, Рака, ваљевски оборкнез нални радник, политичар и
79, 81 дипломата 115
Тодев, Илия 115
Тодоров, Върбан 9
Тодорова, Олга 22 Ш
Тодоровић, Милоје 79
Тричковић, Радмила 65 Швабић, Павле 68, 79, 80
Географски регистар
А Брчко 119
Бугарска 83, 88, 124,
Александријска патријаршија 8 Бугарска егзархија 9, 10, 88, 91-94,
Антиохијска патријаршија 8 96, 98-102, 104, 105, 115, 116, 123, 125
Аустро-Угарска 9, 117
В
Б
Вакуф, место у Босни, 18
Бабина Лука, село 35 Ваљево, 35, 38-40, 43, 44, 71
Балканско полуострво 7, 8, 12, 65, Ваљевска епископија Београдско-
88, 91, 104, 123, 126 карловачке митрополије 27, 38
Бања Лука 17, 18 Ваљевска нахија 32, 34, 40, 41, 42,
Бањалучки санџак 18 53, 79
Бачка епархија 41 Васељенска патријаршија 8-14,
Бела Црква, (Beyaz Ak Kilise) код 21-23, 27, 28, 32, 41, 44, 48, 50-52,
Цариграда 27 57-59, 61, 64, 65, 67, 69, 70, 74, 76,
Београд 37-39, 48, 50-53, 61-63, 65, 81, 84-96, 98, 99, 101-105, 107-109,
77, 91, 92, 96, 103, 110, 111, 122 111, 112, 114-118, 120, 123-126
Београдска митрополија 27, 42, Велико Трново 90
43, 47-52, 67, 74, 77, 80, 82, 83, 125 Видин 49
Београдски пашалук 10, 13, 32, 40, Видинска митрополија 93
43, 44, 47, 49, 51, 52, 54, 56, 76, 77, Византија 7, 28
82, 84, 86 Високи Дечани, манастир 95
Београдско-карловачка митропо- Високо 18
лија 27, 38 Вишеград 18
Берковица, место у Бугарској 10, Влашка 21, 24, 59, 61, 85
105, 106 Вољавча, манастир 28, 31, 35, 40
Беч 53 Враћевшница, манастир 81
Близоње, село 44 Враца, град у Бугарској 90
Боговађа, манастир 31, 52 Врућица, село 17
Босански ејалет, в. Босански
пашалук
Босански Нови 18 Г
Босански пашалук 76, 110, 112, 114
Босна и Херцеговина 9, 39, 91, Гламоч 18
105, 115-120, 122, 124, 125 Годљево, село 79
Бранковина, село 34, 35, 38, 44 Годовик, село 80
Голубиње, село 58 И
Гомирје, манастир 121
Грабовац, манастир 34, 42, 44 Ивковић, манастир 79
Грчка 9, 108, 123 Источна Румелија 124
Грчка архиепископија 88, 123
Гуча, село 34
Ј
Д Јагодинска нахија 79
Јадар, област 41
Дабробосанска митрополија – в. Јајце 18
Сарајевска митрополија Јаши 60
Далмација 32, 109 Једрене 48, 125
Дервента 18 Једренска митрополија 93
Доња Јошавка, село 17 Језеро (Ђол Хисар), место у Босни 18
Доња Тузла в. - Тузла Јерусалимска патријаршија 8, 83
Дрина, река 109 Јошаница, манастир 79
Дубица, село 18
Дунав, река 58
К
Е Казанлик, град у Бугарској 90

Каленић, манастир 79
Елена, место у Бугарској 90 Калофер, град у Бугарској 10, 88,
125,
Каменград 18
Ж Каона, манастир 41
Карловачка митрополија 10, 14, 37,
Жеравна, место у Бугарској 90 41, 43, 44, 48, 54, 60, 67, 80, 117, 121
Карлово, град у Бугарској 90
Кишињев 61
З Козарац 18
Копиловци, село у Бугарској 10, 105
Западна Морава, река 39 Копривштица, град у Бугарској 90
Зворник 110 Косјерић 56, 71
Зворничка митрополија 9, 12, 41, Костајница 18
105, 108-110, 112-117, 121, 119, 122 Крагујевац 61
Зворнички санџак 32, 41, 42 Кратово, град у данашњој
Земун 58 Македонији 37
Зограф, манастир 90 Крива Паланка, град у данашњој
Македонији 83
Крф, острво 70 О
Куручешма 107, 124
Обудовац, село 110
Овчарско-кабларска клисура 39
Л Орлица, рилски метох 25
Османско царство 7-9, 11, 18, 23, 38,
Лесковац 98 39, 42- 44, 57, 58, 65, 69, 70, 76, 86,
Ливно 18 87, 91, 105, 109, 114-116, 123, 124
Ловеч 83 Остружница, село 40, 54
Охрид 108
Охридска патријаршија 8, 11, 32,
Љ 65, 123, 125
Охридско-дебарска митрополија 93
Љубостиња, манастир 79
П
М
Пантелејмон, манастир 90
Маглај 18 Пауне, село 38, 42
Македонија, 95, 105, 109 Пелагонијска митрополија 93
Мачва 41, Петковица, манастир 41, 103
Метеори, манастир 73 Петница, село 38
Молдавија 21, 24, 85 Пећка патријаршија 8, 10, 11, 12,
Молдовлашка митрополија 60, 88 15, 16, 17, 19, 21, 22, 23, 27, 32, 38,
Моравци, манастир 79 44, 45, 48, 65, 66, 89, 93, 114, 123,
Московска (Руска) патријаршија 8 125, 126
Пирот 91, 93
Пљевља 117
Н Пожешка нахија 31, 32, 42, 77
Пореч 58
Никоље кабларско, манастир 39, Посавина, област 110
67, 68, 71, 80 Поцерина, област 41
Ниш 9, 88, 89, 90, 92, 93, 95-98, Пријепоље 117
102, 103, 110, 122 Пустиња, манастир 38
Нишавска митрополија 91, 93, 98 Пчелино, село у Бугарској 25
Нишка митрополија (епархија) 89,
91-93, 97-101-104
Нова Варош 18 Р
Нови в. – Босански Нови
Нови Пазар 42 Радовашница, манастир 41
Разлог 21, 61
Рача, манастир 60 Срем 56

Рашка (новопазарска) митрополија 42 Сремска Митровица 54
Рашка 91 Сремски Карловци 10
Рашко-призренска митрополија Српска митрополија (Православна
109, 112, 117 црква у Кнежевини, потом у
Рилски манастир 10, 16, 19, 21-25, Краљевини Србији) 85, 88, 93, 94,
90, 92, 102, 125 101, 102, 103, 104, 110, 123
Рудничк нахија 32, 77 Стара Загора 90
Румелијски вилајет 16 Стари Мајдан 18
Румунија 87 Субјел, село 55, 56, 71
Русија 25, 60, 102, 108, 116, 123, 124
Т
С
Тавна, манастир 90
Сава, река 39, 58 Темишвар 42
Самоков 10,25, Тесалија 32, 70
Самоковска митрополија 22, 24 Теслић 17
Сарајево 17, 115, 120 Тешањ 18
Сарајевска (Дабробосанска митро- Топчидер 54
полија) 15-18, 23, 24, 27, 37, 109- Травник 18, 76
112, 114, 115, 117, 121, 125 Тракија 32
Света Гора 9, 22, 23, 70, 73, 90, 123 Трапезунт 20, 70, 125
Света Земља 36 Троноша, манастир 42
Свети Јован, манастир у Мелнику 116 Тузла 105, 109, 117, 118, 120
Свиштов 90
Севојно, село 37
Сеча Река, село 79 Ћ
Скопска митрополија 93
Сливенска митрополија 93 Ћелије, манастир 37, 38
Смедерево 59 Ћустендилска митрополија 37
Смедеревска Паланка 53
Смирна 11, 70
Соколска нахија 32, 42 У
Софија 47,
Софијска митроплоија 93 Ужице, 37, 76
Србија 9, 14, 38-41, 43, 47, 50, 54, Ужичка епископија 85
56, 58-61, 65, 66, 74, 80, 84-92, 94, Ужичка нахија 32, 42, 56, 71, 77, 83
99-101, 105, 108, 110, 111, 114-116, Ужичко-ваљевска митрополија 13,
122-125 27, 28, 30-33, 36, 38-45, 66-68, 73,
Сребреница 18 74, 77, 79, 82, 85, 86
Ужичко-зворничка митрополија Ш
27, 38
Ускопље 18 Шабац 36, 39, 43, 54, 67
Шабачка епископија 85, 103
Шабачка нахија 32, 40
Ф Штајерска 61
Штип 21
Фанар 70, 107, 122
Хабзбуршка монархија 23, 27, 35,

37, 38, 40-44, 48, 52-54, 56, 58, 60-
62, 65, 67, 70, 76, 80
Халка 93, 105-108, 124
Хасан-пашина Паланка – в. Смеде-
ревска Паланка
Херцеговачка митрополија 33,
109, 112, 117
Хиландар, манастир 73, 88, 90, 93,
101, 103, 104
Цариград 8, 13, 15, 20, 23, 27, 28,

31, 45, 50, 51, 54, 59, 64, 69, 75-78,
81, 84, 85, 88, 90, 92, 94, 98, 99, 101,
107-110, 115, 117, 122, 123, 125
Цариградска патријаршија в.-
Васељенска патријаршија
Црна Гора 66, 124
Чешма, залив на малоазијској

обали 11
Чокешина, манастир 41
Nedeqko Radosavqevi}
[EST PORTRETA
1766 – 1891
Izdava~
Istorijski institut Beograd
Za izdava~a
Dr Tibor @ivkovi},
direktor Istorijskog instituta
Lektura
Melita @ivkovi}
Registri
Milica Jovan~i}evi}
Prevod rezimea na engleski jezik

Bojana Radovanovi}
Sekretar Redakcionog odbora

Sneàna Risti}
Kompjuterska priprema za {tampu

Slobodan Simi}
[tampa
îgoja {tampa
Studentski trg 13, Beograd
e-mail: office@chigoja.com
Tira`
500 primeraka
ISBN 978-86-7743-078-8
Nedeqko Radosavqevi}
[EST PORTRETA
1766 – 1891
Izdava~
Istorijski institut Beograd
Za izdava~a
Dr Tibor @ivkovi},
direktor Istorijskog instituta
Lektura
Melita @ivkovi}
Registri
Milica Jovan~i}evi}
Prevod rezimea na engleski jezik

Bojana Radovanovi}
Sekretar Redakcionog odbora

Sneàna Risti}
Kompjuterska priprema za {tampu

Slobodan Simi}
[tampa
îgoja {tampa
Studentski trg 13, Beograd
e-mail: office@chigoja.com
Tira`
500 primeraka
ISBN 978-86-7743-078-8

Šest Portreta Pravoslavnih Mitropolita

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Šest Portreta Pravoslavnih Mitropolita

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NEDEQKO RADOSAVQEVI]

prof. dr Dragoqub @ivojinovi}, dopisni ~lan SANU

Objavqivawe ove kwige finansijski je pomoglo

MINISTARSTVO ZA NAUKU I TEHNOLO[KI RAZVOJ

Књига настала као резултат рада на пројекту

Дионисије Илијевић, 105

Списак илустрација 133

Речник страних и мање познатих речи 135

Списак извора и литературе 137

Регистар имена 145

Регистар географских појмова 151

Идеја за рад на писању књиге Шест портрета православних

У време османске власти, једна од најзначајнијих и најугледни-

у Рилском манастиру је сачувана бујурулдија од 24. маја (4. јуна) 1766,

укидања Пећке патријаршије, и да је на њеном челу остао до 1776. Иван

потпуну контролу, и Срба, који су се борили да се њена аутокефалност

натпису стоји податак да је у време смрти јеромонаха Георгија на челу

да се имена оних који то буду ометали попишу и доставе вишим

тио је и Сава Вуковић.37 Понашање митрополита Серафима, сасвим

Да би се питање Серафимовог етничког порекла потпуно

патријаршије 1557.47 Посете пећких патријараха овом манастиру после

Међутим, добро образовање Серафим свакако није могао да стекне

Иванов тврдио је да је, по одласку из Сарајева, Серафим једно време

формирали и неки од најугледнијих рилских монаха-духовника.

Након укидања Пећке патријаршије, први ужичко-ваљевски

добио патријаршијску синђелију, архијерејске печате, као и берат о

Сл. 1 - Печат митрополита

Сл. 2 - Мањи печат митрополита

Сл. 3 - Трећи печат митрополита

Сл. 4 - Синђелија митрополита Јоакима

доласка на чело Ужичко-ваљевске митрополије. Други печат који је

средини. И трећи печат овог митрополита, који је сачуван на писму

По његовом доласку, јасно су се утврдиле и нове границе

Сл. 5 - Синђелија митрополита Јоакима, дата

парохија мирском свештенству и постављања манастирских старешина.

Митрополит Јоаким трудио се још од свог доласка да, поновним

обазриво, често уважавајући жеље локалне заједнице за постављање

митрополије у друге сврхе. Веће епархије, попут Сарајевске, имале су и

монасима и верницима током управе дуге више од 25 година, му је и

османског рата, у коме је изгорела ваљевска варош, а вероватно и

Перетића и монаха Дедеића, пуна опасности, изведена је 1784, док су

Хабзбуршке монархије, он је остао на простору јужно од те вароши, где

архимандрита манастира Троноша из Зворничке митрополије и једног од

митрополит Јоаким успео да одржи мир међу верницима, и код

сачуван. Ова преписка доказ је и да престанком постојања Пећке

поглед противречан, можда указује на редослед догађаја.118 Изузимајући

Једна од личности чија је делатност у великом мери утицала на

периода, јер су архијереји Васељенске патријаршије често били

Контакт са митрополитом определио је даљи пут Лазара Ламбровића,

делу Историја српског устанка.128 Слично је тврдио и Ј. Никетић,

греческоме царју.134 Митрополит Методије могао је бити ухапшен да би

времену дахијске управе, они су обављали уобичајене послове, попут

Недељко Радосављевић, наведено дело, 100.

Бечу, у Öesterreich Militar Zeitshrift за 1821. годину. Међутим, у преводу

нити о томе, сем Пејићевог извештаја, говоре други савремени прво-

Сл. 6 - Синђелија митрополита Леонтија Ламбровића из 1808, о

У устаничко време (1804-1813), када се стварала српска држава,

Сл. 7 - Печат митрополита Леонтија Ламбровића

да погорша положај православних хришћана у Османском царству у

мирно реши српско питање. У то није био укључен само посебни

Устаничка власт није то разумела. Бојкот митрополита постао је

По повратку у Србију, митрополит Леонтије био је под готово

и Милан Ђ. Милићевић, али за сада нема откривених прворазредних