14

1. Zašto je zbir bilo kojeg broja uzastopnih neparnih

celih brojeva počev od2 1 uvek savršeni kvadrat (na primer,
1 + 3 + 5 + 7 = 16== 4 )? Ovde se pretpostavlja da je „činjenica"
koju treba objasniti (eksplikandum) nešto što je potrebno označiti
poznatim ali nedovoljno jasnim izrazom „nužna istina", u tom smislu
što njena negacija predstavlja logičku protivrečnost. Relevantan od-
govor na ovo pitanje predstavlja u stvari dokaz koji utvrđuje ne samo
univerzalnu istinitost nego i nužnost eksplikanduma. Objašnjenje će
biti zadovoljavajuće ako se koraci u dokazu budu slagali s formal-
nim zahtevima za logički dokaz i ako su, dalje, same premise dokaza
u izvesnom smislu nužne. Premise će verovatno biti postulati arit-
metike, a njihov nužni karakter biće utvrđen ako se, na primer, može
pokazati da su one istinite na osnovu značenja koje imaju njihovi
termini.
2. Zašto se juče čaša zamaglila sa spoljašnje strane kada sam
u nju sipao hladnu vodu? Ovde je Činjenica koju treba objasniti —
jedan pojedinačni događaj. Njegovo objašnjenje, izloženo u kratkim
crtama, može izgledati ovako: temperatura čaše, pošto sam u nju sipao
hladnu vodu, bila je znatno niža od temperature okolnog vazduha;
vazduh je sadržavao vodenu paru, a vodena para iz vazduha, opšte
uzev, pretvara se u tečnost kada vazduh dođe u dodir sa dovoljno
hladnom površinom. U ovom primeru, kao i u prethodnom, formalna
struktura objašnjenja ima oblik dedukcije. Zaista, da su premise obja-
šnjenja bile formulisane potpunije i pažljivije, deduktivni oblik bio
bi sasvim uočljiv. Međutim, u ovom slučaju eksplikandum nije nužna
istina, a to nisu ni premise objašnjenja. Naprotiv, premise su iskazi
koji su verovatno zasnovani na podesnom iskustvenom ili eksperi-
mentalnom svedočanstvu.

3. Zašto je manji procenat katolika nego protestanata izvršio

samoubistvo u evropskim zemljama u toku poslednje četvrtine devet-
naestog veka? Poznati odgovor glasi da je institucionalno uređenje
u kome su katolici živeli povećavalo „društvenu koheziju" za razliku
od društvenih organizacija protestanata, i da, uopšte, postojanje jakih
društvenih veza između članova jedne zajednice pomaže ljudima u
periodima ličnih potresa. Eksplikandum je u ovom slučaju istorijska
pojava koja je statistički opisana, za razliku od pojedinačnih događaja
iz prethodnog primera. Zbog toga se predloženim objašnjenjem ne
objašnjava nijedno pojedinačno samoubistvo u pomenutom periodu.
Zaista, iako premise objašnjenja nisu izložene ni precizno ni potpuno,
jasno je da neke od njih imaju statistički smisao, baš kao što je to
slučaj s eksplikandumom. Ali pošto premise nisu u potpunosti for-
mulisane, nije sasvim jasno kakva je logička struktura ovog obja-
šnjenja. Međutim, mi ćemo pretpostaviti da se implicitne premise
mogu izložiti eksplicitno i da, štaviše, objašnjenje onda ima deduk-
tivni oblik.
 4. Zašto led pliva po vodi? Eksplikandum u ovom primeru
nije istorijska činjenica, pojedinačna ili statistička, već univerzalni
zakon koji tvrdi stalnu vezu između izvesnih fizičkih osobina. Kao
što je poznato, ta se činjenica objašnjava tako što se izvodi kao logička
posledica drugih zakona — zakona da je gustina leda manja od gu-
stine vode, Arhimedovog zakona da tečnost istiskuje telo koje je u
nju zaronjeno silom jednakom težini istisnute tečnosti, i drugim
zakonima o uslovima pod kojima tela ostaju u ravnoteži kada na njih
deluju sile. Ovde valja zapaziti da su, za razliku od poslednja dva
primera, premise objašnjenja, iskazi koji tvrde univerzalni zakon.

5. Zašto se tačka mržnjenja vode snižava kada joj se doda

so? Eksplikandum je i u ovom slučaju zakon, tako da se u tom pogledu
ovaj primer ne razlikuje od prethodnog. Š ta više, uobičajeno obja-
šnjenje se sastoji u dedukovanju eksplikanduma iz principa termodi-
namike i izvesnih pretpostavki o sastavu heterogenih rastvora. Zbog
toga je ovaj primer sličan prethodnom upravo u pogledu formalne
strukture objašnjenja. Pa ipak, ovaj primer je naveden zbog kasnijih
razmatranja, pošto premise objašnjenja pokazuju na prvi pogled
izvesne razlike koje su od velikog metodološkog značaja. To je zbog
toga što su termodinamički principi, koji su uključeni u premise obja-
šnjenja u ovom primeru, u stvari, pretpostavke mnogo opštije nego
bilo koji zakon prethodno naveden. Za razliku od tih zakona, ove
pretpostavke sadrže „teoretske" pojmove kao što su energija i entro-
pija, koji ne izgledaju povezani s bilo kakvim jasno utvrđenim ekspe-
rimentalnim postupcima za utvrđivanje ili merenje fizičkih svojstava
koje bi ovi pojmovi trebalo da predstavljaju. Pretpostavke ove vrste
često se nazivaju „teorijama", i ponekad se oštro razlikuju od „ekspe-
rimentalnih zakona". Međutim, moramo odložiti raspravljanje o tome
da li ova razlika ima neki značaj, i ako ima, u čemu se on sastoji.
Za sada ovaj primer prosto predstavlja jednu naizgled posebnu vrstu
deduktivnih objašnjenja u nauci.

6. Zašto je u potomstvu hibridnog graška koji se dobija

ukrštanjem glatkih i naboranih roditelja približno tri četvrtine gra-
ška uvek glatko, dok je preostala četvrtina naborana? Eksplikandum
se obično objašnjava tako što se dedukuje iz opštih principa Men-
delove teorije nasleđivanja i izvesnih drugih pretpostavki o genetič-
kom sastavu graška. Činjenica koja se ovde objašnjava očigledno je
izvesna statistička pravilnost, a ne nepromenljiva veza između atri-
buta, pravilnost koja je formulisana kao relativna učestalost date
osobine u izvesnoj klasi elemenata. StaviŠe, kada se premise obja-
šnjenja pažljivo izlože, onda postaje očigledno da neke od njih
takođe imaju statistički smisao pošto određuju verovatnoeu (u smislu
relativne učestalosti) sa kojom grašak roditelj prenosi determinante
datih genetičkih osobina na svoje potomstvo. Ovaj primer sličan je
prethodnom po tome što ilustruje deduktivnu strukturu objašnjenja
koje među svojim premisama sadrži teoretske pretpostavke. Međutim,
16
on je očigledno različit od prethodnog primera po tome što i ekspli-
kandum i neke premise očigledno predstavljaju statističke zakone
koji formulišu statističke a ne univerzalne pravilnosti.
7. Zašto je Kasije kovao zaveru da ubije Cezara? Činjenica
koju treba objasniti opet je pojedinačan istorijski događaj. Ako mo-
žemo verovati Plutarhu, objašnjenje treba tražiti u urođenoj mržnji
koju je Kasije imao prema tiranima. Međutim, ovaj odgovor je oči-
gledno nepotpun ako se ne prihvate druge opšte pretpostavke kao.
što je ona o načinu na koji osobe iz izvesne društvene grupe u datoj
kulturi ispoljavaju mržnju. Nije, međutim, verovatno da se takve
pretpostavke, ako treba da budu verodostojne, mogu tvrditi sa stro-
gom univerzalnošću. Ako pretpostavka treba da se slaže s poznatim
činjenicama, ona će u najboljem slučaju biti samo statistička gene-
ralizacija. Naprimer, jedna verodostojna generalizacija može tvrditi
da će se većina ljudi {ili izvestan procenat ljudi) određene vrste u
izvesnom tipu društva ponašati na izvestan način. Prema tome, pošto
činjenica koju u ovom primeru treba objasniti predstavlja pojedi-
načni istorijski događaj, dok bitne pretpostavke objašnjenja imaju
statističku formu, eksplikandum nije deduktivna posledica premisa
objašnjenja. Naprotiv, eksplikandum je u ovom slučaju samo „vero-;
vatan" na osnovu tih premisa. To je bitna odlika ovog primera i ona
ga odvaja od prethodnih. Štaviše, postoji važna i bitna razlika između
ovog i prethodnih primera u tome što premise objašnjenja u ovom
primeru pominju jednu psihološku dispoziciju (na pr. jedno emocio-
nalno stanje ili stav) kao jedan od podstreka za akciju. Zbog toga,
ako se pitanje „zašto?" postavlja da bi se dobio odgovor koji će se
pozivati na psihološke dispozicije, pitanje ima smisla samo ako po-
stoji osnova da se pretpostavi kako se takve dispozicije stvarno jav-
ljaju u onome što razmatramo.

8. Zašto je engleski kralj Henri VIII nastojao da poništi svoj

brak s Katarinom od Aragona? Poznato objašnjenje ove istorijske
činjenice sastoji se u tome što se Henriju pripisuje svesni cilj, a ne
psihološka dispozicija, kao što je bio slučaj u poslednjem primeru.
Tako će istoricari često objašnjavati Henrijeve napore da poništi svoj
brak sa Katarinom navodeći Činjenicu da je on želeo da se ponovo
oženi kako bi dobio muškog naslednika, pošto mu Katarina nije rodila
sina. Henri je nesumnjivo imao mnoge psihološke dispozicije koje bi
mogle delimično da objasne njegovo ponašanje prema Katarini. Me-
đutim, u objašnjenju ovakvom kako je ovde izloženo takav psihološki
„podstrek za akciju" u Henrijevom ponašanju se ne pominje, nego
se njegovi napori da poništi svoj brak objašnjavaju namerno izabra-
nim načinom za ostvarenje svesnog cilja (ili svesne svrhe). Prema
tome, razlika između ovog i prethodnih primera zavisi od razliko-
vanja psihološke dispozicije ili podstreka za akciju (kojih pojedinac
ne mora biti svestan iako one određuju njegovo ponašanje) i svesno
izabranog cilja (za čije ostvarenje pojedinac može da izabere izvesna
 17
sredstva). Ova razlika se obično prihvata. Ljudsko ponašanje se
ponekad objašnjava pomoću podstreka za akciju čak i kada čovek
nema svestan cilj svoga ponašanja. S druge strane, nijedno objašnje-
nje jedne druge vrste ljudskog ponašanja neće se smatrati zado-
voljavajućim ako se to objašnjenje ne poziva na neki svesni cilj radi
čijeg ostvarenja to ponašanje i postoji. Prema tome, da bi se u izves-
nim kontekstima razumela pitanja koja počinju sa „zašto?", moraju
u tim kontekstima postojati eksplicitno formulisani ciljevi čije se
postojanje može tvrditi.
9. Zašto ljudi imaju pluća? Ovako kako je napisano, ovo pi-
tanje je dvosmisleno, jer se može razumeti ili kao da se odnosi na
evoluciju ljudske vrste ili kao da zahteva objašnjenje o tome kakvu
funkciju imaju pluća u ljudskom organizmu na sadašnjem stupnju
evolucionog razvoja. Ovde je ovo pitanje shvaćeno u drugom smislu.
Kada se ono tako shvati, uobičajeni odgovor koji daje fiziologija
skreće pažnju na neophodnost kiseonika za sagorevanje hranljivih
materija u organizmu i na instrumentalnu ulogu koju pluća imaju
u dopremanju kiseonika iz vazduha do krvi i na taj način do razli-
čitih ćelija u organizmu. Prema tome, objašnjenje opisuje rad pluća <
kao bitan za održavanje izvesnih bioloških aktivnosti. Na taj način
ovo objašnjenje ima očigledno specifičan oblik. U objašnjenju se eks-
plicitno ne pominju uslovi pod kojima se dešava složeni događaj koji
se zove „rad pluća". Objašnjenje opisuje na koji način pluća, kao
posebno organizovani deo ljudskog tela, doprinose produžavanju ne-
kih drugih aktivnosti ljudskog tela.
10. Zašto engleski jezik u svom sadašnjem obliku ima tako
mnogo reci latinskog porekla? Istorijska činjenica za koju se ovde
traži objašnjenje predstavlja složeni skup jezičkih navika koje ljudi
ispoljavaju u nejasno ograničenom istorijskom periodu i u različitim
delovima sveta. Takođe je važno da u ovom primeru pitanje „zašto?",
za razliku od pitanja u prethodnim primerima, prećutno zahteva /
objašnjenje o tome kako je izvestan sistem iz nekog svog prethodnog
stanja dospeo do svog sadašnjeg oblika. Za sistem koji posrnatramo
mi ne znamo „dinamičke zakone razvoja" kakvi postoje u fizici, na
primer, zakone razvoja gasovite mase koja rotira. U prihvatljivom
objašnjenju istorijske činjenice o kojoj je reč pominjaće se zbog toga
niz promena koje su se desile tokom vremena, a ne samo skup doga-
đaja koji se desio u nekom prethodnom početnom trenutku. Prema
tome, uobičajeno objašnjenje ove činjenice pozivaće se na Normana
Osvajača, na jezik pobednika i pobeđenih pre Osvajanja, kao i na
razvoj Engleske i drugih krajeva posle Osvajanja. Staviše, objašnje-
nje pretpostavlja izvestan broj manje ili više neodređenih generali-
zacija (koje nisu uvek eksplicitno izložene i od kojih neke nesum-
njivo imaju statistički smisao) o načinima na koje se jezičke navike
u različitim jezičkim zajednicama menjaju kada takve zajednice stu-
paju u određene odnose s drugim zajednicama. Ukratko, objašnjenje
koje se u ovom primeru zahteva naziva se genetičkim i njegova /

2 Struktura nauke
18
struktura je očigledno složenija od strukture objašnjenja za koja
smo već naveli primere. Ovu složenost ne treba pripisivati okolnosti
što je eksplikandum činjenica ljudskog ponašanja. Isto takvu slože-
nost pokazuje genetičko objašnjenje činjenice da je salinitet okeana
danas oko tri procenta u odnosu na zapreminu.

II. Četiri vrste objašnjenja

Navedena lista ne iscrpljuje sve vrste odgovora koji se po-
nekad nazivaju objašnjenjima. Međutim, ta lista je dovoljno duga
da pokaže kako 1čak i odgovori na ograničenu klasu pitanja koja
počinju sa „zašto ' ne pripadaju istoj vrsti. U stvari, lista jasno
nagoveštava da objašnjenja koja se u različitim naukama nude kao
odgovori na takva pitanja mogu da se razlikuju po načinu na koji su
pretpostavke objašnjenja povezane sa svojim eksplikandumima, tako
da objašnjenja pripadaju različitim logičkim vrstama.
Mi ćemo prihvatiti taj nagoveštaj i opisaćemo ono što izgleda
da predstavlja različite vrste objašnjenja u koje se mogu svrstati
primeri sa navedene liste. Međutim, mi se ovde nećemo baviti pita-
njem da li ono što izgleda da predstavlja različite logičke strukture
objašnjenja ne predstavlja u stvari samo nesavršeno formulisane
varijante ili granične slučajeve nekog opšteg modela. U svakom slu-
čaju, mi ćemo za sada razlikovati četiri glavna i, izgleda, različita
modela objašnjenja.
I. Deduktivni model. Jedan tip objašnjenja koji se obično
sreće u prirodnim naukama, iako ne samo u tim disciplinama, ima
formalnu strukturu deduktivnog zaključka gde je eksplikandum lo-
gički nužna posledica premisa objašnjenja. Prema tome, u objašnje-
njima ove vrste premise izražavaju dovoljan (i ponekad, mada ne
uvek, nužan) uslov istinitosti eksplikanduma. Ova vrsta objašnjenja
je iscrpno proučavana još od najstarijih vremena. Ona je bila sma-
trana paradigmom svakog „pravog" objašnjenja i često se usvajala
kao idealni oblik kojem svi napori u objašnjavanju treba da teže.
Prvih Šest primera sa navedene liste predstavljaju prima facie ilu-
stracije ove vrste. Pa ipak, među njima postoje značajne razlike koje
valja ponovo razmotriti. U prvom primeru i eksplikandum i premise
bili su nužno istiniti iskazi. Međutim, iako ovo zahteva dalje razma-
tranje, danas mali broj naučnika eksperimentatora veruje da se može
pokazati kako su njihovi eksplikandumi nužni po sebi. U stvari, zato
Što iskazi (bilo da se odnose na pojedinačno bilo da se odnose na
opšte) koje ispituju empirijske nauke mogu da se poriču a da to ne
bude u suprotnosti sa svedočanstvom dobijenim na osnovu posma-
tranja koje je potrebno da takve iskaze opravda. Prema tome, oprav-
davanje tvrdnji o nužnosti iskaza nauke kao i objašnjavanje zbog čega
su iskazi nužni, zadatak je formalnih disciplina kao što su logika i
matematika, a nije zadatak empirijskog istraživanja.
 19
U drugom i trećem primeru eksplikandum je istorijska činje-
nica. Međutim, u drugom primeru činjenica koju treba objasniti je
pojedinačni događaj dok je u trećem statistička pojava. U oba pri-
mera premise sadrže bar jednu pretpostavku koja je „slična zakonu"
i opšta po formi, i bar jedan iskaz o nečem pojedinačnom (bilo da
je to pojedinačno individualni ili statistički događaj). S druge strane,
objašnjenje statističke pojave odlikuje se prisustvom bar jedne sta-
tističke generalizacije u premisama.
U četvrtom, petom i šestom primeru eksplikandum je zakon —
u četvrtom i petom primeru to je univerzalni iskaz koji tvrdi posto-
janje stalne veze između izvesnih osobina, dok je u šestom primeru
to statistički zakon. Međutim, u Četvrtom primeru zakon se objaš-
njava tako što biva izveden iz pretpostavki od kojih je svaka „ekspe-
rimentalni zakon" u smislu koji smo ukratko već opisali. U petom
i šestom primeru, s druge strane, premise objašnjenja sadrže tzv.
„teoretske" iskaze; u šestom primeru, pored statističkog zakona kao
eksplikanduma, teorija kojom se objašnjava i sama sadrži pretpo-
stavke statističke prirode.
Mi smo samo u kratkim crtama opisali razlike koje smo zapa-
zili između objašnjenja deduktivnog tipa. Njihov potpuni opis daće-
mo kasnije. Staviše, čisto formalni uslovi koje deduktivna objašnjenja
moraju da zadovolje ne iscrpljuju sve uslove za koje se često očekuje
da će valjana objašnjenja ove vrste zadovoljiti. Izvestan broj drugih
uslova moraćemo posebno razmotriti. Iako smo već ukratko pomenuli
važnu ulogu opštih zakona u deduktivnim objašnjenjima, ostaje da
razmotrimo važno pitanje da li se zakoni mogu shvatiti prosto kao
hipotetički istiniti univerzalni iskazi, ili univerzalni iskazi moraju
pored toga posedovati izvesnu relacionu strukturu posebne vrste da
bi mogli poslužiti kao premise u zadovoljavajućem objašnjenju. Sta-
više, iako smo pomenuli činjenicu da nauka dolazi do celovitih i sve-
obuhvatnih sistema objašnjenja primenom tzv. „teoretskih" pretpo-
stavki, biće neophodno da detaljnije ispitamo osobine po kojima se
teorije razlikuju od drugih zakona, kakve su njihove odlike koje nam
pomažu da shvatimo njihovu moć da sistematski objašnjavaju razno-
vrsne činjenice i kakav im saznajni status treba pripisivati.

2. Objašnjenje po verovatnoći. Mnoga objašnjenja u skoro

svakoj naučnoj disciplini nemaju na prvi pogled deduktivni oblik,
jer njihove premise ne povlače za sobom eksplikandume. Pa ipak,
iako premise nisu logički dovoljne da obezbede istinitost eksplikan-
duma, za njih se kaže da eksplikandum čine „verovatnim".
Objašjenja po verovatnoći obično srećemo kada premise
objašnjenja sadrže neku statističku pretpostavku o izvesnoj klasi
elemenata, dok je eksplikandum singularni iskaz o datom pojedi-
načnom članu te klase. Ovu vrstu objašnjenja ilustruju sedmi i deseti
primer, iako je to objašnjenje jasnije u sedmom primeru. Kada se
°vaj primer iskaže jasnije, on izgleda ovako: u starom Rimu posto-j'
jala je velika relativna učestalost (ili verovatnoća) da će pojedinac
20
koji pripada višim slojevima društva i koji mrzi tiraniju učestvovati
u zaveri protiv ljudi koji su u stanju da steknu tiransku moć. (Pret-
postavimo da je ta učestalost veća od jedne polovine). Kasi je je bio
takav Rimljanin a Cezar potencijalni tiranin. Dakle, lako logički ne
sledi da je Kasije učestvovao u zaveri protiv Cezara, vrlo je vero-
vatno da je on to učinio.
Napomenimo još i ovo. Ponekad se tvrdi da su objašnjenja
po verovatnoći samo usputne stanice na putu do deduktivnog ideala
i da zbog toga ova objašnjenja ne predstavljaju posebnu vrstu. Prema
ovakvom mišljenju, potrebno je samo zameniti statističke pretpo-
stavke u premisama objašnjenja po verovatnoći strogo univerzalnim
iskazom — na primer, u ovom slučaju iskazom koji tvrdi stalnu pove-
zanost između izvesnih pažljivo određenih psihosocioloških osobina
(koje je, prema pretpostavci, Kasije posedovao) i učešća u zaveri.
Pa ipak, mada ovaj predlog zaslužuje pažnju i može biti podstrek za
dalje istraživanje, veoma je teško u nekim kontekstima tvrditi strogo
univerzalne zakone čak i sa skromnom verodostojnošću, koji nisu
trivijalni i zbog toga izlišni. Često je statistička pravilnost sve što se
može utvrditi sa izvesnom sigurnošću. Prema tome, objašnjenje po
verovatnoći možemo prenebregnuti samo ako iz raspravljanja o logici
objašnjenja isključimo važna područja istraživanja.
Vrlo je važno razlikovati pitanje: da li znamo da su premise
jednog objašnjenja istinite od pitanja da li je to objašnjenje po
verovatnoći. Može se desiti da ni u jednom naučnom objašnjenju
ne postoje opšte pretpostavke u premisama za koje se zna da su
istinite, i da se svaka takva pretpostavka može prihvatiti samo kao
„verovatna". Pa ipak, čak i kada je tako, to ne uklanja razliku
između deduktivnog objašnjenja i objašnjenja po verovatnoći. Ovo
razlikovanje je zasnovano na očiglednim razlikama u načinu na koji
su premise i eksplikandumi međusobno povezani, a ne na bilo kakvoj
razlici u našem znanju o premisama.
Najzad, treba primetiti da nije odgovoreno na pitanje da li
jedno objašnjenje mora da sadrži bar jednu stitističku pretpostavku
da bi bilo objašnjenje po verovatnoći ili i ne-statističke premise mogu
neki eksplikandum učiniti „verovatnim" u izvesnom ne-statističkom
smislu te reci. Isto tako, oni koji proučavaju ove probleme ne slažu
se u tome kako treba proučavati odnos između premisa i eksplikan-
duma, čak i u onim objašnjenjima po verovatnoći u kojima su pre-
mise statističke a eksplikandumi iskazi o nekom pojedinačnom doga-
đaju. Ovim pitanjima ćemo kasnije posvetiti pažnju.

3. Funkcionalna ili teleološka objašnjenja. U mnogim obla-

stima istraživanja — prevashodno u biologiji i proučavanju ljudskog
ponašanja — u objašnjenjima se ukazuje na jednu ili više funkcija
koje jedinka ima u stvaranju izvesnih karakteristika sistema kome
pripada, ili se u takvim objašnjenjima opisuje instrumentalna ulo-
ga izvesne akcije u ostvarivanju nekog cilja. Takva objašnjenja se
 21

obično nazivaju „funkcionalnim" ili „teleološkim" objašnjenjima.

Osobina funkcionalnih objašnjenja je što se u njima upotrebljavaju
tipični izrazi kao što su „da bi", „u cilju" i slični. Staviše, u mnogim
funkcionalnim objašnjenjima postoji eksplicitno pozivanje na neko
još buduće stanje ili događaj pomoću kojeg se može shvatiti posto-
janje neke stvari ili vršenje neke radnje.
U ovome što je rečeno podrazumeva se da se mogu razli-
kovati dva sporedna slučaja funkcionalnog objašnjenja. Funkcio-
nalno objašnjenje možemo tražiti za neki poseban čin, stanje ili
događaj koji se dešava u određeno vreme. Ovaj slučaj ilustruje osmi
primer sa pomenute liste. Drugo, funkcionalno objašnjenje se može
dati za neku odliku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste,
bez obzira u kojem vremenu takvi sistemi mogu da postoje. Ovaj slu-
čaj ilustrovan je našim devetim primerom. Oba primera pokazuju
karakteristične osobine funkcionalnih objašnjenja. Tako se Henrijevi
napori da poništi svoj prvi brak objašnjavaju time što se pokazuje
da su oni bili usmereni određenom cilju: Henri je želeo da ima
muškog naslednika. Prisustvo pluća u ljudskom telu objašnjava se
time što se pokazuje da ona funkcionišu na određeni način kako bi
se izvesni hemijski procesi produžili i na taj način omogućio život.
Mi ćemo kasnije razmotriti tačnu strukturu funkcionalnih
objašnjenja, kako su ona povezana sa neteleološkim objašnjenjima
i zašto su teleološka objašnjenja Česta u nekim područjima istraži-
vanja dok su u drugim sasvim retka. Međutim, potrebno je da odmah
razmotrimo dva pogrešna shvatanja teleoloških objašnjenja.
Pogrešna je pretpostavka da se teleološka objašnjenja mogu
shvatiti samo ako su pojave i delovanje koje se objašnjavaju na teleo-
loški način svesni činioci ili proizvodi takvih činilaca. Tako, na pri-
mer, u funkcionalnom objašnjenju pluća ne pretpostavlja se, ni
eksplicitno ni prećutno, da pluća imaju bilo kakav svesni cilj ili da
ih je izmislio neki svesni činilac za određenu svrhu. Ukratko, prisu-
stvo teleoloških objašnjenja u biologiji ili u drugim područjima nije
nužno znak antropomorfizma. S druge strane, neka teleološka objaš-
njenja očigledno pretpostavljaju postojanje ljudskih planova i sves-
nih ciljeva, ali takva pretpostavka nije nezakonita kada je činjenice
opravdavaju, kao u slučaju teleoloških objašnjenja izvesnih aspekata
ljudskog ponašanja.
Isto je tako pogrešna pretpostavka da takva objašnjenja mo-
raju prećutno podrazumevati da budućnost uzročno deluje na sa-
dašnjost, budući da teleološka objašnjenja sadrže pozivanje na
budućnost kako bi se objasnilo ono Što već postoji. Tako, na primer,
objašnjavajući Henrijeve napore da poništi svoj brak nismo pretpo-
stavljali da je neostvareno buduće prisustvo njegovog muškog nasled-
nika bilo uzrok njegovih postupaka. Naprotiv, objašnjenje Henri-
jevog ponašanja sasvim je spojivo s gledištem da je uzrok njegovog
ponašanja bila njegova postojeća želja da se u budućnosti nešto
ostvari, a ne sama ta budućnost. Slično tome, u funkcionalnom objaš-
22

njenju pluća nismo pretpostavljali da je buduća oksidacija hrane

u telu uzrok postojanju pluća niti ono što je uzrok njihovom funkcio-
nisanju; to objašnjenje ne zavisi od toga da li tvrdimo ili poričemo
da je funkcionisanje pluća kauzalno određeno postojećom konstitu-
cijom tela i okolinom. Prema tome, dajući teleološko objašnjenje mi
ne prihvatamo nužno ono stanovište prema kojem je budućnost čini-
lac u svom sopstvenom ostvarenju.
4. Genetička objašnjenja. Treba pomenuti još jednu vrstu
objašnjenja mada je sporno da li takva objašnjenja čine posebnu
vrstu. Istorijska istraživanja se često preduzimaju kako bi se objas-
nilo zašto određeni predmet istraživanja ima izvesne karakteristike,
a to se postiže opisivanjem načina na koji se taj predmet razvio iz
nečega Što mu je prethodilo. Takva objašnjenja se obično nazivaju
„genetičkim". Na taj način se objašnjavaju i žive i nežive stvari,
osobine pojedinaca kao i karakteristike neke grupe. Deseti primer
u našoj listi pripada ovom tipu.
Genetička objašnjenja sastoje se u navođenju niza glavnih
etapa kroz koje je neki sistem prošao. Prema tome, premise objašnje-
nja će nužno sadržavati veliki broj singulamih iskaza o prošlim
događajima u sistemu koji istražujemo. Skrenućemo pažnju na dvEL
momenta u premisama genetičkih objašnjenja. Prvo, u premisama
se neće pominjati svaki događaj koji se desio u razvoju sistema.
Drugo, događaji koji se pominju odabrani su na osnovu pretpostavki
(vrlo često prećutnih) o tome kakve su vrste događaja kauzalno rele-
vantne za razvoj sistema. Prema tome, pored singularnih iskaza pre-
mise će takođe sadržavati (implicitno ili eksplicitno) opšte pretpo-
stavke o uzročnim vezama između različitih vrsta događaja.
Ove opšte pretpostavke mogu biti prilično precizni zakoni
razvoja za koje postoji nezavisno induktivno svedočanstvo. (To se
može desiti kada se sistem koji proučavamo može shvatiti, sa nekim
posebnim ciljem na umu, kao član jedne klase sličnih sistema koji
imaju sličnu evoluciju — na primer, u proučavanju razvoja bioloških
osobenosti individualnog člana neke vrste. Vrlo često je tada moguće
primeniti metode komparativne analize da bi se takvi zakoni razvoja
utvrdili). U drugim slučajevima, opšte pretpostavke mogu biti samo
neodređene generalizacije, možda statističke po sadržaju, i mogu da,
se ne odnose na neku vrlo specifičnu odliku predmeta koji ispitu-
jemo. (To se često dešava kada ispitujemo sistem koji je relativno
jedinstven — na primer, kada ispitujemo razvoj neke institucije u
jednoj određenoj kulturi). Međutim, ni u jednom od poznatih sluča-
jeva genetičkog objašnjenja premise objašnjenja ne iskazuju dovoljne
uslove za nastanak činjenice koje je opisana u eksplikandumu, mada
te premise često iskazuju neke uslove koji su nužni za nastanak te
činjenice, pod određenim okolnostima. Prema tome, razumno je za-
ključiti da su genetička objašnjenja po svojoj prirodi objašnjenja poi'
verovatnoći. Pa ipak, mi ćemo odložiti dalje razmatranje strukture
genetičkih objašnjenja a posebno objašnjenja u istorijskim naukama.
 23

HI. Da li nauke objašnjavaju?

Ova četiri tipa objašnjenja razlikovali smo zato što izgleda

da oni odgovaraju stvarnim strukturnim razlikama u primerima
objašnjenja koja smo naveli, kao i zbog toga što takva klasifikacija
pruža podesan okvir za ispitivanje važnih problema u dolaženju do
sistematskih objašnjenja. U sledećem poglavlju razmotrićemo neke
probleme koji su povezani s deduktivnim objašnjenjima, iako se ne-
ćemo isključivo time baviti.
Pre nego što napustimo razmatranje strukture objašnjenja
kojim smo se bavili u ovom poglavlju, potrebno je da se ukratko
osvrnemo na jednu istorijski značajnu primedbu_uperenu protiv tvr-
đenja da nauke zaista objašnjavaju. Nijedna nauka (a svakako ne
fizika), tako glasi primedba, ne odgovara stvarno na pitanja zašto
se neki događaj dešava ili zašto su stvari povezane na određeni način.
Na takva pitanja mogli bismo odgovoriti samo kada bismo bili u
stanju da pokažemo da događaji koji se dešavaju moraju da se deša-
vaju i da odnosi koji postoje između stvari moraju između njih da,
postoje. Međutim, eksperimentalni metodi nauke ne mogu da otkriju
apsolutnu ili logičku nužnost u pojavama koje su u krajnjem slučaju/
predmet svakog empirijskog istraživanja. Čak i kada bi naučni zakoni
i teorije bile istinite, one su samo logički moguće istine o odnosima
zajedničkog dešavanja ili o određenom poretku među pojavama. Pre-
ma tome, pitanja na koja nauke daju odgovor jesu pitanja o tome
kako se događaji dešavaju (na koji način ili pod kojim uslovima) i
kako su stvari međusobno povezane. Prema tome, nauke dolaze u
najboljem slučaju do onoga što 1
predstavlja sveobuhvatne i tačne
sisteme opisa, a ne objašnjenja.
Ova primedba pokreće mnogo više pitanja nego što na ovom
mestu možemo dopustiti. Osobito pitanje da li zakoni i teorije pred-
stavljaju samo iskaze o zajedničkom dešavanju i redosledu između
pojava zahteva više pažnje nego što mu sada možemo pokloniti. Ali,
čak i ako prihvatimo ovakvo gledište o zakonima i teorijama, oči-
gledno je da ta primedba zavisi u izvesnoj meri od jezičke upotrebe.
Jer, u primedbi se pretpostavlja da postoji samo jedan ispravni smi-
sao u_kome se mogu postavljati pitanja koja počinju sa „zašto", naime,
onaj smisao u kojem pravi odgovor na takvo pitanje predstavlja dokaz
inherentne nužnosti jednog iskaza. Međutim, to je pogrešna pretpo-
stavka, kao što potvrđuje navedena lista primera. Prema tome, dovo-
ljan odgovor na ovu primedbu, kada ona počiva na ovakvoj pretpo-
1
„Vrlo uobičajena tde.1a da je funkcija prirodnih nauka da objašnjavaju fizičke
pojave ne može E.e prihvatiti kao istinita, sem <»ko se reč .objasniti* upotrebi u vrlo ogra-
!:irenom smislu. FoSto pojmovi eficijentnc uzroknvanosti i logičke nužnosti nisu primen-
ljivi na svet fizičkih pojava, funkcija prirodnih nauka je da pojmovno opisuje nizova
događaja koji se mogu opažati U Prirodi. Ali prirodne nauke ne mogu objasniti postoja-
nje takvih nizova, pa zato ne mogu objasniti pojave u fizlCklm svetovima, u najstioži-
jem smislu u kojem se. termin objašnjenje može upotrebni. Tako prirodne nauke opi-
suju, koliko mogu. kako se. ili u skladu s kakvim pravilima se pojave detavaja. ali
Uopste nisu merodavne da odgovore na pitanje zlSto se pojave dešavaju". — E. W.
Hobson, The Domain of Natural Science, London, 1923, str. 81—S2.