Правни факултет Универзитета у Београду

Есеј

Предмет: Србија у међународним односима

Тема: Србија између Аустријског царства и Русије у 19.

веку

Предавање одржао проф. др Зоран Мирковић

Есеј написале: Милица Домчић 19/466

Јелена Бојић 19/626
Када је у питању спољнополитички утицај у Србији, две су се државе наметнуле као
главни протагонисти на српској политичкој сцени. Иако просторно далека и сама у
политичким превирањима и цивилизацијском заостаку за развијенијом Европом али
ипак духовно и верски блиска и наравно са својим интересима на тлу Србије, са
ореолом империјалне силе, имала је великих политичких амбиција на простору
Балкана. Русија, та пространа, али и трома земља, споро и неспретно је покушавала да
преко одређених политичких личности у почетку, а касније одређених политичких
кругова или странки инсталише свој утицај и политички интерес. Са друге стране
Аустрија, суседна земља али по много чему страна српском националном бићу,
непријатељски настројена, са константном идејом територијалне и политичке
експанзије према нашим просторима, деловала је једноставније, тише и ефикасније, у
настојању остварења свог државног утицаја. Утицај ове две силе имао је заговорнике и
у Србији, два најистакнутија русофила и аустрофила били су Доситеј Обрадовић и Иван
Југовић. Њихови савременици су забележили да су њих двојица имали истоветне
ставове по питању унутрашње политике, док су на спољнополитичком плану били
дијаметрални, разлика у ставу спољнополитичке наклоности између Доситеја и
Југовића била је клица њиховог сукоба. Југовић као први секретар Совјета, био је
незадовољан због руског остављања на цедилу и желео је да отклони даљи утицај
Русије. Са друге стране Доситеј је има план да умањи утицај Аустрије и својим
доласком у Београд, уз помоћ руских изасланика, успео је да разним интригама натера
Карађорђа да “истера из службе” Југовића али то није дуго трајало, јер је Југовић у
међувремену основао Велику школу и Вожд га је политички рехабилитовао и послао у
дипломатску мисију, био је одређен за предводника депутације упућене руском цару
Александру, наравно тај пут и није најбоље прошао, иронично је слати аустрофила на
дипломатску мисију у Русију. Можда управо због Југовића Русија није пружила помоћ
устаницима, он је на то гледао као на издају Русије, што у суштини и јесте. У тренутку
када је турска победа била извесна, Вожд охрабрен од стране Доситеја и Југовића,
реорганизује и дисциплинује војску, на задовољство Југовића, било је јасно да подршку
и помоћ која је изостала од Русије, треба затражити на другој страни. Постојала је идеја
да Србија у оквиру Хабзбуршког царства буде део Војне границе али никако део
угарске. Измењене политичке прилике 1810. године и наговештајем да Наполеон
удари на Русију, дају шансу Југовићу да усклади устаничке планове са са политиком
двора из Беча, то је била прилика да се оде у Беч. У пратњи мајора Јозефа , Југовић
стиже у Беч у марту и остаје тамо два месеца , дао им је понуду да запоседну срепске
градове али је та понуда одбијена. Услед неуспеха Југовић подноси оставку али му
Вожд иако неистомишљеник остаје наклоњен. Комплексност спољнополитичке
орјентације тадашње Србије огледа се кроз несређене прилике у исманском царству и
тражењу гаранција великих сила по питању Првог Српског устанка. У корист устанка
ишло је и супарништво великих сила и постојање Доситеја Обрадовића, који је био пре
свега европејац а затим и русофил и Ивана Југовића (Јован Савић) србин из Срема, који
је говорио пет језика, њих двојица су балансирали између великих сила. Југовић је био
човек погодан за сардњу са аустријском владом, чинећи им извесне услуге, док са
друге стране односе са Русијом је неговао Доситеј, сматрајући да једино Русија може
помоћи у устанку. Велики значај има Букурешки мир 28. маја 1812. у Букурешту којим
је завршен Руско-турски рат, који је имао велики утицај на положај устаничке Србије.
Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској. То је
утицало на све услове, а нарочито на одредбе које говоре о Србији. Предвиђена је
општа амнестија, враћање градова Турској с правом да у њима држи гарнизоне с
артиљеријом, док се утврђења подигнута у време Првог српског устанка морају
порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о
његовом обезбеђењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обећала Србима
иста права која имају њени поданици у остатку царства, а да им „испољавајући
великодушност“, даје унутрашњу управу и повластицу да сами прикупљају данак, с тим
да се о свему овом Порта договара са српским народом. Преко опунемоћеног делегата
Карађорђе је поручио да је склопљени мир веома опасан за српски народ, а нарочито
тачка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао да поведе преговоре са
Турцима да би добио у времену. Ни преговори које је српска делегација покушала да
води с Портом нису дали резултате. Ослобођена рата с Русијом, Турска подузима рат
против Србије. Остали чланови уговора регулишу руско-турске односе, амнестију за
учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре
и конвенције, повластице за руске трговце и сл. У дипломатској историји Русије
одредбе Букурешког мира оцењују се као веома повољне, док су за Србе и Србију ипак
били неповољни али колико толико бољи од сукоба за који у том тренутку нису били
спремни. Устанак је тиме окончан а не заборавимо да су га започели необразовни а
интелигентни Срби, пре свега храбри и жељни ослобођења од турске окупације,
злочина и геноцида.