Bajka o Pepu Krsti

U jednom malom selu, punom zelenila i ptičica, živeo je dečak po imenu Pepo Krsta. Njegova
kuća nalazila se na kraju najlepše ulice i uvek je bila okupana suncem, ispunjena dečijim
žagorom i mirisom cveća koji se širio po čitavom kraju iz bašte njegove majke.
Pepo Krsta bio je pametan, snalažljiv i veoma drag dečak. Njegova mama, Liza, bila je jako
ponosna na svog sina, a njegov otac, Džon Hohohond, žurio bi svakoga dana sa posla kako bi što
više vremena proveo sa svojim voljenim dečakom. Dok bi čekao oca da se vrati sa posla, Pepo bi
svakoga dana prvo završio domaći zadatak, a potom bi radosno izjurio sa svojim drugarima na
obližnju livadu. Do kasno popodne, igrali bi fudbal i jurili bi neprestano svoje snove. Kada bi
čuo mamin glas iz dvorišta, tada bi znao da je tata već stigao kući i da ga čeka najukusniji ručak.
Tako je Pepo živeo mirno i srećno, obasut ljubavlju svojih roditelja, svojih drugara i svog psa
Arona, belog dlakavog prijatelja koji ga je u stopu pratio kuda god bi Pepo krenuo.
Jednoga dana, kada je sunce počelo da zalazi iza obližnjeg brda, Pepo je razmišljao o ukusnim
đakonijama koje priprema njegova mama i pričao Aronu kako će uskoro zajedno pojesti nešto
toplo. Čekajući da se začuje glas brižne Lize, Pepo je osećao kako se hladnoća polako uvlači pod
njegovu kožu. Vetar je najpre duvao umilno, ali je uzimao sve većeg maha i veliki crni oblaci su
ispunjavali čitavo nebo. Pepo nije ni primetio da je skoro pao mrak, a da još uvek nije dobio
poziv iz svog dvorišta. Aron se meškoljio pored njega negodujući što još uvek nije dobio svoju
večeru i samo bi povremeno pogledao Pepa sa svojim tužnim, psećim očima. Njegov lavež
prekinuo je Pepovo razmišljanje i odlučio je da krene stazom koja je vodila ka njegovoj kući.
Sve je naizgled ličilo na svakodnevnicu. Iz kuće je dopirao miris sveže hrane i dezerta koji je
Pepo najviše voleo. Najlepši sutlijaš posut cimetom koji se topi u ustima bio je neodoljivi ukus
njegovog detinjstva. Tačno je mogao da pretpostavi da će ga mama iznenaditi svojom omiljenom
poslasticom. Ušao je tiho u kuhinju. Zatvorio je vrata za sobom, oprao ruke i seo za postavljeni
sto. Aron je već posmatrao kroz prozor Pepa prekoravajući ga što i njemu nije izneo večeru.
-,,Baš si dosadno, malo džangrizalo” – frknuo je Pepo - ,,Dobićeš svoju večeru, a posle ideš
pravo na spavanje!”
-,,Av,av” – sa zadovoljstvom je odgovorio pas i već je bio pored svoje posude za hranu.
Dok je izlazio iz kuće, Pepo je ugledao svoju majku Lizu, povijenu preko stare česme ubrzano
brišući suze da je Pepo ne bi primeto. Dečak se na trenutak sledio. Prišao je polako tražeći
mamin pogled. Kada su im se pogledi susreli video je zabrinutost i suze u njenim zenicama.
-,,Mama, da li se nešto dogodilo?“ Zašto tata još uvek nije došao kući“? – upitao je Pepo bojeći
se i sam odgovora.
Mama ga je nežno pomilovala po kosi, zagledala se negde u daljinu preko dečakove glave i
slegla ramenima.
-,, Tata nije mogao da dođe“ – uzdahnula je - ,,Bojim se da se večeras neće vratiti svojoj kući. –
odjednom joj je nešto prekinulo misli i kao da je pokušala da skrene pažnju dečaku - ,,Pepo,
prehladićeš se. Napolju je hladno, a ti si izašao tako nemarno, lagano obučen. Odmah uđi u kuću,
večeraj i idi u krevet. Sutra moraš rano da ustaneš!”
Pepo je znao da se nešto čudno dešava, ali nije želeo da ljuti još više mamu. Pognute glave došao
je do kućnog praga gde da je Aron nestrpljivo čekao.
-,,Prijatelju, moraćeš još malo da sačekaš, a možda će mi zatrebati tvoja pomoć. Obećavam ti da
ćemo naći najlepšu i najveću kosku kada pronađemo tatu!“
Pas je razumno pogledao dečaka, mahnuo je svojim malim repom i odlučno legao na prag kuće.
Dečak se blago nasmejao i odjurio u svoju sobu zanemarujući miris cimeta koji je dopirao iz
kuhinje. Žurno je ubacio stvari u mali ranac i spustio se kroz prozor na putić koji je vodio do
komšije Džima Huhuhinda. Za njim je već trčao Aron sustižući ga baš ispred komšijske kapije.
-,,Hvala ti, Ari“ – dečak ga je zahvalno pomilovao po glavi i potom hitro zakucao na komšijska
vrata.
Posle prvog kucanja, komšija Džimi izašao je u svojoj dugoj pidžami. Pospanog pogleda pozvao
je dečaka da uđe u kuću ali je dečak bio previše nervozan, pa je samo molećivo zatražio pomoć.
Već sledećeg trenutka, ulicom su išli čovek, dečak i maleni pas.
Komšija Džimi znao je gde Pepov tata voli da sedi i da razmišlja o svemu što ga muči. Svaki
čovek na ovom svetu ima nekih briga o kojima ne voli da govori. Tako je i Pepov tata imao
najveću brigu o tome kako da svojoj porodici priušti sve što oni zaslužuju.
Dok je Džimi tešio zabrinutog dečaka išli su prema brdu, najvećem uzvišenju u selu sa kojeg su
se mogle videti sve kuće. Na vrhu brda sedeo je čovek u tankoj jakni držeći svoju poslovnu torbu
na krilu. Dečaku je pao kamen sa srca čim je ugledao iz daljine očevu siluetu.
,,Hvala ti Džimi!“ – zahvalno je pogledao u svog prvog komšiju. - ,,Da li možete Aron i ti da me
sačekate?“
Komšija Džimi potvrdno je klimnuo glavom.
Pepo je već u sledećem trenutku bio ispred oca. Upitnog pogleda stegao je očev dlan ne
razumejući šta se zapravo dešava.
,,Drago moje dete“, prošaputao je Džon - ,,Nisam imao snage da se vratim kući. Nisam mogao da
pogledam tebe i tvoju mamu u oči znajući da sam izgubio svoj posao“.
Pepo nije razumeo šta tata želi da mu kaže, ali njemu je najvažnije bilo da je njegov tata živ i
zdrav. Ostalo će sve doći na svoje kada za to bude vreme, tako je mislio Pepo.
,,Tata, znaš li da je mama napravila najlepši sutlijaš i da sam morao da ostavim to zadovoljstvo
jer sam bio zabrinut za tebe? Aron je, takođe, ostao bez svoje večere.“
Obojica su pogledali ka dnu brda gde su stajali Džimi i Aron, koji je sada već spavao pored
Džimijevih nogu.
Kada se Džon spustio u podnožje brda sa svojim dečakom, Aron je već verovatno pomislio kako
mu je dosta avanture za jedno veče. Okrenuo je glavu i pošao je napred predvodeći kolonu.
Džimi je pružio ruku svom komšiji i nešto mu je prošaputao na šta se tata široko osmehnuo.
U tom trenutku nije čuo šta je komšija rekao tati , ali kasnije te večeri bilo mu je jasno.
Tata i Pepo stigli su kući dok je Liza skupljala tanjire sa stola i ne znajući da je dečak otišao u
potragu i da će se uskoro svi pojaviti na vratima. Kada ih je ugledala, na usnama joj se razvukao
iskreni osmeh. Prišla je Džonu, uzela mu je torbu iz ruke i ponovo postavila sto.
,,Sve će biti u redu, videćeš. Mi ćemo ti u svemu pomoći“- rekla je Liza.
Džon je znao da će tako i biti kako je Liza rekla. Uostalom i komšija Džimi mu je rekao koliko je
zabrinuo svoju porodicu i koliko je srećan jer ima sina i ženu koji ga neizmerno vole i poštuju.
Bio je u pravu.
Veče se završilo mirno i bez padavina. Oblaci su se odjednom povukli i vetar se smirio
nenadano. Dvoje odraslih ljudi i dečak sedeli su za stolom, jeli sutlijaš i pričali o novim
planovima. Sve dok imaju jedno drugo, imaju ono najvrednije. Pas Aron zadovoljno je jeo
najveću kosku u dvorištu slušajući smeh koji je dopirao iz kuhinje.