MISLITS DA GA POZNAJETE?

RAZMISLITE OPE

MLADI

CRNI LED
 CRNI LED

ENDRU LEJN

Preveo:
Vladan Stojanović
Posvećujem Dejvidu Ričardsonu, Džastinu Ričardsu
i Žaku Farouu, zbog hrabrog podnošenja mog
nestalnog raspoloženja za vreme pisanja knjige; Rut
Oltajms i Ketrin Smals zbog brige o meni u Bolonji,
i Luizi Olkok, rođenoj otprilike kad je ova knjiga
završena.

Zahvaljujem i Filipu Ardagu zbog postavljanja

dubokoumnih pitanja o Džeremiju Bretu, i
studentima Univerziteta Lankaster, polaznicima
predavanja o dečjoj literaturi, zbog nepostavljanja
pitanja o Džeremiju Bretu.
 PRVO POGLAVLJE

Sunce je iskrilo na površini vode, šaljući bodeže svetlosti

ka Šerlokovim očima. Često je treptao. Držao je kapke na
pola koplja da bi se odbranio od napadnog bleštavila.
Sićušni čamac na vesla blago se ljuljuškao nasred jezera.
Travnato tlo protkano grmljem i drvećem uzdizalo se oko
njega u svim pravcima. Činilo mu se da pluta nasred
gigantske zelene činije. Plavičasto nebo bez oblaka igralo je
u toj maštariji ulogu poklopca.
Sedeo je na prednjem delu čamca, okrenut ka vodi.
Ejmijus Krou bio je na zadnjem. Učiteljev kraj čamca je,
zbog njegove težine, dublje potonuo u vodu, dok se
Šerlokov izdigao iz nje. Krou je držao bambusov štap za
pecanje iznad površine jezera. Tanka struna povezivala je
vrh štapa s grudvom perja na površini. Riba je trebalo da
pomisli da je plutajući mamac muva.
U čamcu, između njih, počivaia je prazna korpa od
pruća.
„Zašto si poneo samo jedan štap?“ progunđao je Šerlok.
„Ovo nije pecaroški izlet“, dobrodušno će Krou, pogleda
uperenog ka mamcu, „iako tako izgleda. Ne, ovo je lekcija o
veštinama neophodnim za život.“
„Trebalo je da znam“, promrmlja dečak.
„Ovo je i način da dođem do večere za Virdžiniju i sebe“,
nastavio je Krou. „Kad god je to moguće, nastoj da dela
imaju višestruku svrhu."
"Da li to znači da ću samo sedeti ovde i gledati kako
pokušavaš da upecaš večeru?“
„To je otprilike to.“ Učitelj se osmehnuo.
 „Da li će to dugo trajati?“
„Pa, zavisi.“
„Od čega?“
„Od toga da li sam dobar ili loš pecaroš.“
„A šta čini dobrog pecaroša?“, pitao je dečak. Znao je da
opet igra na Krouovu muziku, ali nije imao izbora.
Učitelj nije odgovorio. Umesto toga, zavrteo je
mesinganu mašinicu na kraju štapa. Vešto je namotavao
strunu. Pernati mamac poskočio je iz vode. Visio je u
vazduhu. Blistave kapi vode padale su u jezero. Oštrim
zamahom zabacio je štap unazad. Struna je preletela iznad
njegove glave. Mamac je bio samo nejasni obris. Zabacio je
štap napred. Mamac je opisao osmicu na plavom nebu.
Sunuo mu je iznad glave i pao na površinu jezera. Lako je
bućnuo u vodu. Učitelj ga je posmatrao sa zadovoljnim
osmehom.
„Svi dobri pecaroši znaju“, oglasio se Krou, „da riba
drugačije reaguje u zavisnosti od temperature i doba
godine. Rano ujutro u proleće, na primer, riba uopšte ne
grize. Voda je tad hladna. Ne zagreva se dobro zato što je
sunce nisko na nebu. Njegovi zraci se pod kosim uglom
odbijaju od vode, zbog čega su ribe trome. Njihova hladna
krv, pod uticajem okoline, sporo teče. Situacija će biti
drugačija ako pričekaš kasno prepodne ili rano popodne.
Ribe će tada češće gristi zato što sunce pada na vodu pod
povoljnijim uglom, zagreva je i ubrzava njihov krvotok. I
vetar mreška topliju površinsku vodu, mušice i ono čime se
ribe hrane. Pecaroš je dužan da prati ta kretanja. Nema
svrhe pecati u hladnoj vodi ili u onoj u kojoj nema hrane.
Sve se to neprekidno menja, u zavisnosti od doba godine.“
„Da li očekuješ da hvatam beleške?“
„Imaš glavu na ramenima - koristi je. Zapamti važne
podatke. Zimi, na primer, voda je hladna, možda pokrivena i
ledom, pa se ribe sporo kreću. Uglavnom žive od rezervi
nagomilanih tokom jeseni. Zimi nema dobrog pecanja. Pa -
šta si dosad naučio?“
 „Evo ovako.“ Šerlok je progovorio posle kraćeg
razmišljanja. „U proleće je najbolje pecati rano ujutro ili
kasno po podne, dok je zimi najpametnije otići na pijacu i
kupiti nešto u ribarnici.“
Krou se nasmejao. „Lepo si to sročio, ali da li si razmislio
o suštini tih podataka? Da li si uočio pravilo koje ih
objašnjava?‘ Dečak nije dugo razmišljao. „Temperatura
vode je najvažnija, a ona uglavnom zavisi od jačine
sunčevih zraka, ali i od ugla pod kojim padaju na vodu. Riba
će biti tamo gde je sunce i gde je voda topla, ali ne
preterano topla.“
„To je tačno.“
Mamac se blago trznuo. Krou se nagnuo napred. Nije
treptao svetloplavim očima ispod žbunastih obrva.
„Svaka riba ima svoju najomiljeniju temperaturu“, tiho je
nastavio. „Dobar ribolovac kombinovaće znanje o omiljenoj
temperaturi pojedinih vrsta riba s podacima o dobu godine,
dobu dana i kretanju vode u jezeru, da bi pogodio koja će
riba biti u kom kraju jezera u određeno doba godine.“
„To je veoma zanimljivo“ oprezno će Šerlok, „ali ne
verujem da ću ikada pecati iz razonode. Predugo bih sedeo
i čekao da se nešto desi. Ako već moram dugo da sedim,
radije bih to činio s dobrom knjigom u rukama umesto sa
štapom za pecanje.“
„Pokušavam da ti objasnim“, strpljivo će Krou, „na moj
seljački i prost način, da ako pokušavaš nešto da uhvatiš,
moraš promišljeno pristupiti tom zadatku. Neophodno je da
se upoznaš s navikama plena, da shvatiš kako se one
menjaju zavisno od lokalne sredine i raznovrsnih okolnosti.
To važi i za ljude koliko i za ribe. Ljudi imaju svoje omiljene
lokacije, zavisno od doba dana. One mogu zavisiti od toga
da li sunce sija ili pada kiša. Zavise i od toga da li im je
stomak prazan ili pun. Kad upoznaš plen toliko da možeš da
predvidiš njegovo kretanje, ponudiš mu mamac - sličan
ovim šarenim perima uvezanim koncem - nešto što će već
zagristi.“
 „Naučio sam lekciju“, rekao je Šerlok. „Možemo li sad da
se vratimo kući?“
„Ne još. Još nisam upecao večeru.“ Krou je posmatrao
površinu jezera. Nešto je tražio. „Kad upoznaš plen i
njegove navike, vreme je da potražiš znake njegovog
prisustva. Plen se nikad neće pojaviti i najaviti. Šunjaće se
okolo. Budi pažljiv i tragaj za neupadljivim znacima
njegovog prisustva.“ Pogled mu se zaustavio na vodi, četiri
metra od čamca. „Na primer, pogledaj tamo“, rekao je
klimajući glavom u određenom pravcu. „Šta vidiš?“
Šerlok je pažljivo posmatrao. „Vodu?“
„I šta još?“
Zaštitio je oči od sunca. Hteo je da vidi isto što i Krou.
Voda se na jednom mestu na trenutak udubila, kao naopaki
talas. To je trajalo veoma kratko. Sve se vratilo u normalu.
Sad je znao šta da traži. Opazio je niz ulegnuća,
neočekivanih i kratkotrajnih pojava na površini jezera.
„Šta je to?“
„Zove se sisanje", odvratio je Krou. „Dešava se kad riba -
u ovom slučaju pastrmka - vreba ispod površine i čeka da
neka larva zaplovi preko nje. Kada je opazi, proguta nešto
vode, zajedno s njom. Kad vidiš to ulegnuče na vodi, znači
da je pastrmka usisala larvu. To ti, prijatelju moj, govori
gde je tačno pastrmka.“
Povukao je štap tako da je mamac na kraju strune
zaplovio po površini jezera. Smirio se tek kad je stigao do
mesta gde je Šerlok video kako pastrmke usisavaju larve.
Neko vreme ništa se nije događalo. Mamac se iznenada
trznuo i utonuo ispod površine. Krou je podigao štap i
namotao strunu. Voda je prasnula u vrtlogu srebrnastih
kapljica. U njegovom središtu koprcala se riba. Zakačila se
za udicu, skrivenu u mamcu. Imala je smeđu krljušt. Krou je
podigao štap tako vešto da je riba doslovce poletela i sletela
u čamac. Mahnito se bacakala. Krou je jednom rukom držao
štap da ne padne u vodu. Drugom je posegnuo iza sebe i
dohvatio drvenu motku ispod sedišta. Riba se umirila posle
odlučnog udarca po glavi.
„Pa, da se podsetimo tema koje smo danas obradil",
raspoloženo je progovorio dok je vadio udicu iz pastrmkinih
usta. „Upoznaj navike plena, saznaj kakav ga mamac
privlači i kakvi znaci odaju njegovo prisustvo. Ako prikupiš
sve te podatke, imaćeš mnogo veće šanse za uspešan lov.“
„ Ali kada ću biti u prilici da nešto ili nekog lovim?“,
pitao je Šerlok. Razumeo je lekciju, ali nije uviđao njenu
praktičnu korist. „Znam da si u Americi bio lovac na glave,
ali sumnjam da ću se ikad odati tom pozivu. Najverovatnije
ću završiti kao bankar ili nešto slično.“ Ova rečenica ga je
sneveselila. Poslednje što je želeo da radi jeste dosadan
kancelarijski posao, ali ništa drugo nije mu padalo na
pamet.
„Znaj da je život pun divljači koju ćeš hteti da uloviš“,
reče Krou. Ubacio je ribu u korpu od gusto pletenog pruća i
spustio poklopac. „Možda ćeš hteti da primamiš ulagače za
kapitalni projekat. U jednom trenutku mogao bi poći u
potragu za suprugom. Možda ćeš poželeti da uđeš u trag
dužniku. Potreba da nekog pronađeš može iskrsnuti iz
brojnih i raznovrsnih razloga, a osnovni principi uvek su isti
“ Dodao je, posmatrajući dečaka ispod žbunastih obrva: „
Ako je suditi po mom iskustvu, svakog časa mogao bi
naleteti na ubicu ili kriminalca.“ Uhvatio je štap za pecanje
i zabacio mamac preko glave. Opisao je osmicu i pao u
vodu. „ Ako ti se takva prilika ne ukaže, tu su uvek jeleni,
divlje svinje i ribe.“
Zadovoljno se zavalio, poluzatvorenih očiju. Sledećeg
sata posvetio se isključivo pecanju, pod Šerlokovim budnim
okom.
Odložio je štap na dno čamca kad je ulovio, utukao i
bacio još dve ribe u korpu. Zadovoljno se protegao. „Mislim
da je vreme da se vratimo“, obznanio je. „Izuzev ako nećeš
da se okušaš u pecanju?“
 „ A šta bih radio s ulovljenom ribom? U stričevoj i
strininoj kući postoji kuvar. Doručak, ručak i večera uvek
me čekaju. Ne moram da brinem o hrani.“
„Neko mora da uhvati životinje od kojih se priprema
hrana“, reče Krou. „Ko ti kaže da jednog dana nećeš morati
da se snalaziš za sledeći obrok?“ Osmehnuo se. „Možda ne
bi bilo loše da iznenadiš šarmantnu gospođu Eglantin
lepom pastrmkom za večeru.“
„Najradije bih joj podmetnuo crknutu ribu u postelju“,
promrmljao je dečak. „Šta kažeš na to?“
„To je primamljiva ideja“, nasmejao se Krou, „ali ne,
nećeš to učiniti.“
Dohvatio je vesla i zaveslao ka obali. Vezao je čamac za
motku na improvizovanom pristaništu. Krenuli su ka
dečakovoj kući.
Put ih je vodio uz oštru strminu, s jezerom na dnu. Krou
je grabio ispred dečaka, noseći pletenu korpu. Pravio je
iznenađujuće malo buke za tako krupnog čoveka. Šerlok ga
je smrknuto sledio. Dosadi se pridružio i umor.
„Zapamti sledeće“, rekao je učitelj, pokazujući na plavu
površinu jezera ispod njih. „Ako ikad kreneš u lov, ne
pokušavaj da zastaneš na ovakvom mestu da bi osmotrio
okolinu. Zamisli kako bismo izgledali svakoj životinji u
šumi, ocrtani na vrhu grebena. Videle bi nas s razdaljine od
nekoliko kilometara.“ Pružio je korak pre no što je Šerlok
stigao išta da kaže. Probijao se kroz šipražje. Šerlok se
zapitao kako bira pravac bez kompasa. Hteo je da ga pita,
ali je umesto toga rešio da samostalno potraži odgovor.
Krou se sigurno oslanjao na podatke iz okoline. Sunce je
izlazilo na istoku i zalazilo na zapadu. To nije bilo od velike
pomoći u vreme ručka, kad je bilo iznad glave. Da li je
tako? Posle kraćeg razmišljanja, shvatio je da bi sunce u
podne bilo iznad njegove glave samo na ekvatoru. U
zemljama severne hemisfere, kao u Engleskoj, najbliža
tačka ekvatoru bila bi na jugu, tako da bi sunce u podne
bilo južno od zamišljene tačke iznad njegove glave. Bio je
zadovoljan razmišljanjem.
„I mahovina bolje raste na severnoj strani drveća“,
poručio mu je Krou preko ramena. „Tamo je veća hladovina,
a samim tim i vlažnost.“
„Kako to izvodiš?“, povikao je Šerlok.
„Šta to?“
„Kako znaš šta ko misli i kad je pravi trenutak da ih
prekineš u razmišljanju?“
„A, to“, nasmejao se Krou. „Taj trik objasniću ti drugom
prilikom.“
Šerlok je izgubio pojam o vremenu dok su hitali šumom.
Krou se u jednom trenutlcu zaustavio i čučnuo. Spustio je
korpu.
„Šta možeš da zaključiš na osnovu ovoga?“, pitao je.
Dečak je čučnuo kraj njega. U mekom tlu ispod drveta
video je mali otisak papka u obliku srca.
„Jelen je prošao ovuda?“, nagađao je. Pokušavao je da
izvuče što više podataka iz onog što je video.
„Naravno, ali na koju stranu je otišao i koliko je star?“
Šerlok je proučavao otisak iz blizine. Pokušavao je da
zamisli jelensko kopito, ali nije uspeo.
„Da li je otišao na onu stranu?“, rekao je, pokazujući u
pravcu zaobljenog dela otiska.
„Otišao je u suprotnom pravcu“, ispravio ga je Krou. „U
glavi ti je konjsko kopito, na kom je prednji deo zaobljen.
Oštri deo jelenskog papka uvek pokazuje pravac u kom se
životinja kreće. Ovaj je mlad. To se može zaključiti po
malim ovalnim tragovima iza otiska. Načinjeni su jelenskim
kandžama.“ Osvrnuo se oko sebe. „Pogledaj tamo“, rekao
je, klimajući glavom u određenom pravcu. „Možeš li da
raspoznaš stazu u žbunju i travi?“
Šerlok je pogledao na tu stranu. Krou je imao pravo -
postojala je staza. Bila je veoma neupadljiva, jedva vidljiva
po žbunju i travi razgrnutim na levu i desnu stranu.
Procenio je da je široka dvanaestak centimetara.
 „Jeleni se čitavog dana kreću između oblasti u kojoj
spavaju i najomiljenijeg pojilišta. Traže hranu“, reče Krou iz
čučećeg položaja. „Kad pronađu bezbedan put, koriste ga
dok ih nešto ne preplaši. Šta ti to govori?“
„Plen se drži svojih navika dok ga nešto ne uznemiri?“,
oprezno će Šerlok.
„Tako je. Ne zaboravi to. Ako tražiš čoveka koji voli da
pije, obilazi taverne. Ako saznaš da tvoj plen voli da se
kladi, obilazi hipodrome. Svako mora da putuje na ovaj ili
onaj način, što znači da moraš da razgovaraš s kočijašima i
kondukterima da bi saznao da li se sećaju onog za kim
tragaš.“
Uspravio se, podigao je korpu i požurio kroz drveće.
Šerlok ga je sledio. Razgledao je okolinu. Otkad mu je Krou
pokazao šta da gleda, opažao je raznovrsne tragove na tlu:
otiske jelena različitih uzrasta i neke druge. Možda su
pripadali divljim svinjama, jazavcima ili lisicama. Pronalazio
je i staze u šipražju. Pravila su ih tela u pokretu, gurajući
grmlje i travu u stranu. Ono što mu je do malopre bilo
nevidljivo, sad mu je bolo oči. Isti predeo najedanput je
pružao mnogo više podataka.
Posle pola sata stigli su do kapije doma Holmsovih.
„Ovde ćemo se rastati“, reče Krou. „Sutra nastavljamo.
Imaš još mnogo da učiš o praćenju tragova i lovu.“
„Hoćeš li da svratiš?“, pitao ga je Šerlok. „Zamoliću
kuvara da pristavi čaj, i neku sluškinju da očisti ribu.“
„Veoma si ljubazan, momče“, zabrundao je Krou.
„Nemam izbora do da prihvatim tako velikodušnu ponudu.“
Prošetali su pošljunčenom stazom do impresivne fasade
doma Holmsovih. Šerlok je sad išao prvi.
Otvorio je ulazna vrata bez kucanja.
„Gospođo Eglantin!“, drsko se razdrao.
Tamni obris izdvojio se iz senki u podnožju stepeništa i
kliznuo napred.
„Mladi gospodaru Šerloče“, odvratila je kućepaziteljka,
glasom suvljim od šuškanja jesenjeg lišća. „Reklo bi se da
ovu kuću smatrate hotelom, a ne prebivalištem vaše
porodice.“
„Vi se pak smatrate članom porodice, umesto
sluškinjom“, odvratio je hladnim glasom dok mu je srce
drhtalo. „Gospodin Krou popiće popodnevni čaj sa mnom.
Molim vas da ga pripremite i poslužite.“ Čekao je. Nije znao
da li će kućepaziteljka postupiti po naređenju ili ga odsečno
odbiti. Imao je osećaj da se i ona dvoumi. Posle kraćeg
oklevanja okrenula se i bez reči pošla ka kuhinji.
Osetio je naglu i neodoljivu želju da progovori, da zada
udarac ženi koja mu je zagorčavala život čitave godine.
„ Ah, da“, dodao je, pokazujući ka pietenoj korpi kraj
Ejmijusovih nogu, „gospodin Krou upecao je nekoliko riba.
Budite tako dobri da pronađete nekog ko će očistiti njegov
ulov.“ Gospođa Eglantin okrenula se u mestu. Mleko se
moglo ukiseliti i ovca pobaciti od njenog izraza lica.
Stisnula je usne kao da suspreže otrovni komentar.
„Naravno“, konačno je procedila kroz stisnute zube.
„Poslaću nekog po korpu. Budite ljubazni pa je ostavite
ovde pre no što uđete u sobu za prijem.“
Činilo se da se stopila sa senkama.
„Pazi se te žene“, tiho će Ejmijus Krou. „Posmatra te kao
da je spremna na nasilje.“
„Nije mi jasno zašto stric i strina podnose njeno
prisustvo u kući“, odvratio je Šerlok. „Nije bogzna kakva
kućepaziteljka. Osoblje je se toliko plaši da lošije obavlja
posao. Užasnute sluškinje stalno ispuštaju posuđe kad osete
da je ona u blizini. Ruke im nekontrolisano drhte od
straha.“
„Valjalo bi to istražiti“, razmišljao je Krou. „Ako, kao što
veliš, nije naročito dobra u vođenju domaćinstva, sigurno
postoji razlog zbog čega ne dobija otkaz, uprkos izrazito
neprijatnoj ličnosti. Možda stric i strina duguju nešto njoj ili
njenoj porodici. Moguće je da zna neku od porodičnih tajni,
što joj omogućuje da ucenama opstaje na dobrom radnom
mestu.“
 „Mislim da je Majkroft upoznat s pozadinom tog
problema“, reče Šerlok. Setio se pisma koje mu je brat
poslao kad je stigao u dom Holmsovih. „Na neki svoj način,
upozorio me je na nju.“
„Tvoj brat mnogo zna“, s osmehom će Krou. „A ono što
ne zna - nije ni potrebno znati.“
„I njega si podučavao?“, zanimao se dečak.
Učitelj je klimnuo.
„Da li si ga vodio na pecanje?“
Ova opaska naterala je Kroua da se glasno nasmeje.
„Vodio sam ga, ali samo jednom“, priznao je kroz kikot.
„Tvoj brat ne slaže se najbolje sa širokim prostranstvima.
Tada sam prvi i poslednji put video čoveka kako pokušava
da uhvati ribu progoneći je po njenoj prirodnoj sredini.“
„Skočio je u vodu za njom?“ Šerlok je pokušavao da
zamisli tu scenu.
„Upao je u vodu dok je pokušavao da je uhvati. Kad sam
ga izvukao, zarekao se da više nikad neće napuštati
bezbednost kopna. Nije se zaustavio na tome. Zakleo se da
će što ređe napuštati popločane gradske ulice.“ Krou je
nastavio posle kraće pauze. „To ne znači da nije usvojio moj
nauk. Ako ga sad pitaš, izdeklamovaće ti podatke o
navikama svih evropskih riba. Možda nije sklon
preduzimanju fizičkog napora, ali mu je um oštar kao
brijač.“
Šerlok se nasmejao. „Hajdemo u sobu za prijem“ rekao
je. „Čaj će uskoro biti poslužen.“
Salon za prijem gostiju bio je u prednjem delu kuće.
Izlazio je na glavni hodnik. Šerlok se zavalio u udobnu
fotelju. Krou se opružio na sofi, dovoljno velikoj da primi
njegovo pozamašno telo. Žalosno je škripnula pod njegovom
težinom. Šerlok je procenio da učitelj nije nimalo lakši od
Majkrofta Holmsa, samo što je Amerikanac bio sazdan od
kostiju i mišića.
Tiho kucanje na vratima nagovestilo je ulazak služavke
sa srebrnim poslužavnikom. Donela je čajnik, dve šoljice i
tacnice, bokalčić mleka i tanjir kolača. Ili je gospođa
Eglantin dobila napad velikodušnosti, ili je neko od osoblja
samoinicijativno odlučio da ugodi gostu.
Na poslužavniku je bio beo, uski koverat.
„Stiglo je pismo za vas, gospodine“, reče sluškinja ne
gledajući Šerloka u oči. Spustila je poslužavnik na sto. „Da
li vam je još nešto potrebno?“
„Ne, hvala.“
Zgrabio je koverat čim je izašla. Nije dobijao mnogo
pisama u domu Holmsovih. Kad su stizala, gotovo uvek su
dolazila od... „Majkroftovo je!“
„Da li je to činjenica ili pretpostavka?“, pitao je Krou.
Šerlok je mahnuo kovertom ispred njega. „Prepoznao sam
njegov rukopis. Poštanski žig je iz Vestminstera. Tamo su
njegova kancelarija, stan i klub.“
Otvorio je koverat i izvukao pismo.
„Vidi!“, rekao je kad je podigao papir. „Pismo je napisano
na papiru sa zaglavljem kluba Diogen“
„Pogledaj poštanski žig na kovertu“, promrmljao je Krou.
„Šta na njemu piše?“
„Pola četiri, juče po podne“, zbunjeno će Šerlok. „Zašto
je to bitno?“
Učitelj je spokojno posmatrao dečaka. „Sredina je
popodneva, za radnog dana, a on piše pismo u klubu
umesto u kancelariji? Da li je to neuobičajeno ponašanje?“
Šerlok nije dugo razmišljao. „Jednom mi je rekao da
često svraća do kluba na ručak. Sigurno je napisao pismo
za ručkom i naredio slugi da ga pošalje. U poštu je stiglo
početkom popodneva. Dospelo je do prostorije za sortiranje
oko tri. Pečatirano je pola sata kasnije. Tu nema ničeg
sumnjivog, zar ne?“
Krou se nasmejao. „Ni u kom slučaju. Hteo sam da ti
pokažem da se mnogo toga može zaključiti na osnovu
običnog pisma. Da je na poštanskom žigu pisalo Solsberi
umesto Vestminster, to bi bilo nešto neuobičajeno.
Neobičnosti vode ka pitanjima. Ako bismo znali da tvoj brat
nije napuštao radno mesto tokom dana, pa čak ni za vreme
ručka - što, naravno, nije mnogo verovatno - a papir ima
zaglavlje kluba, u tom slučaju bi i to bilo neobično. Mogao
bi da pomisliš da ti je brat ostao bez posla, da ga je nešto
sprečilo da ode na posao ili nateralo da ga ranije napusti."
„Moguće je da je uzeo nešto papira sa zaglavljem kluba
Diogen i da ga koristi u kancelariji“ napomenuo je Šerlok.
„Pa, verujem da uvek postoji i alternativno objašnjenje“,
progunđao je Krou.
Šerlok je počeo da čita bratovljevo pismo. Uzbuđenje je
raslo u njemu posle svakog pročitanog retka.

Dragi moj Šerloče,

Pišem ti u žurbi dok čekam dolazak odreska i
pudung od bubrežnjaka. Dobro ću se počastiti
pre no što se vratim u kancelariju.
Nadam se da si dobro i da su brojni ožiljci iz
prohujale avanture zarasli. Verujem da su stric
i strina dobro i da naša gospođa Eglantin nije
odveć neprijatna.
Verujem da će ti biti drago kad čuješ da je
dogovoreno da napustiš obrazovanje u domu
Holmsovih. Pretpostavljam da nećeš biti
previše iznenađen vešću da nećeš morati da
se vratiš u Školu za dečake "Dipden".
Ejmijus Krou nastaviće da te podučava
praktičnim i sportskim aspektima života. Stric
Šerinford pristao je da se pozabavim tvojim
religioznim i književnim obrazovanjem. Samo
matematika je ostala nepokrivena. Razmisliću
o tome. Obavestiću te kad nađem rešenje.
Želim da za nekoliko godina budeš spreman za
upis na fakultet. U određenom trenutku
 odlučićemo već hoće li to biti Oksford ili
Kembridž.
Jutros smo dobili očevo pismo. Sigurno ga je
poslao čim se iskrcao pošto opisuje sve što se
desilo na putu. Znam da bi radije pročitao
pismo, nego da ti ga ja prepričavam. Pozivam
te sutra na ručak ( u mom klubu, naravno).
Molio bih te da obavestiš gospodina Kroua da
je i on pozvan: želeo bih da s njim
porazgovaram o tvom obrazovanju. Ako u pola
deset ujutro krenete vozom iz Farnama,
dospećete do stanice Vaterlo dovoljno rano da
stignete na ručak samnom u podne.
Radujem se sutrašnjem susretu. Jedva čekam
da čujem o svemu što ti se dogodilo od
poslednjeg viđenja.
Tvoj voljeni brat
Majkroft

„Ima li zanimljivih vesti?“, pitao je Ejmijus Krou.

„Idemo u London!“, odvratio je Šerlok.
 DRUGO POGLAVLJE

Šerlok je tog popodneva ujahao u Farnam, po lakoj kiši

koja je pravila barice na putevima. Koliko god da je dizao ili
pritezao okovratnik, curila mu je niz vrat. Jahao je konja
kog je oslobodio od barona Mopertija. Još mu nije nadenuo
ime i nije bio siguran da li će to ikad učiniti.
Nikako nije mogao da shvati zašto ljudi krštavaju
životinje, kojima je bilo svejedno da li ih ljudi zovu po
imenu, broju ili nikako. Nadevanje imena tim bićima
upućivalo je na saosećajnost i jednakost koje ne bi trebalo
da postoje. Životinje su životinje, a ljudi su ljudi.
Dok je njegov konj gacao ka gradiću, Šerlok je
razmišljao o neobičnim razlikama između kućnih ljubimaca
i životinja. Ako možemo da pojedemo kravu u obliku šnicli,
zašto ne bismo mogli i konja? Nije bilo logičnih razloga koji
bi nas odvratili od toga. Naposletku, konjsko meso nije
otrovno ili nešto slično. I opet, ako psi i mačke nisu na
jelovniku, zašto siroti zečevi završavaju u loncu za
paprikaš? Ništa nije imalo smisla. Neko je povukao
proizvoljnu liniju u životinjskom carstvu i rekao: „Dobro,
ove ovde možete da jedete koliko vam duša ište, ali one
tamo morate da izvodite u šetnju, mazite, pazite i
sahranjujete kad uginu.“
Dok mu je voda prodirala u svaki nabor odeće, pitao se
da li i drugi narodi slede ista nelogična rešenja. Postoje li
države u kojima stanovnici jedu konje i pse, a krave
smatraju svetim? Ako postoje, znači da je sve to
subjektivno, a možda i nasumično određeno. Kad bi u svim
zemljama vladali isti običaji, mogao bi se izvući zaključak
da u ljudskim bićima postoji nešto što ih navodi da misle da
su krave hrana, a konji prijatelji.
Odsutno je tapšao vrat svog konja. Da li bi mogao da ga
pojede? Da li bi mogao da zarije zube u sočni odrezak,
znajući da je nekoliko časova ranije jahao tu životinju?
Logički, nije video razlog koji bi ga u tome sprečio, ali mu
ne bi bilo svejedno. Možda bi mogao kad bi stravično
ogladneo. Da su zaglavljeni u mećavi i da je jedini način da
preživi bio da ga zakolje i pojede, to bi imalo smisla.
Onespokojavajuća misao pojavila se u njegovom umu
dok je jahao obodom Farnama. Ako bi bio spreman da
pojede konja, zašto ne bi pojeo i prijatelja? Kad bi on i Meti
bili zaglavljeni u oluji...
Smučilo mu se i od same pomisli na tako nešto. Brzo je
suzbio gnusnu ideju, ali ne sasvim. Logika je nalagala da
postoji velika razlika između, recimo, ljudskih bića i
insekata u pogledu inteligencije i opšteg nivoa razvoja. Ribe
i žabe bile su bliže insektima, a psi i mačke ljudskim bićima.
Zar gospodin Čarls Darvin nije to izložio u svom nedavno
objavljenom delu O poreklu vrsta? Stric Šerinford se pre
nekoliko nedelja ljuto žalio na tu knjigu. Darvin je tvrdio da
su ljudi samo jedna vrsta životinja, bez ičeg posebnog ili
bogomdanog. Ako se izbaci religija iz jednačine i prihvati se
da su ljudi samo životinje koje prave oruđa i govore, zašto
im ne bi bilo dozvoljeno da jedu druge ljude kao što jedu i
krave?
Bilo je previše pitanja, a logika nije bila ni od kakve
pomoći u traženju odgovora. Nalagala mu je, ako je ovo u
redu, da i ono mora biti u redu, iako je instinktivno znao da
postoje razlike i granice. Problem je bio u tome što nije
znao odakle dolaze i kako da o njima razmišlja na pravi
način.
Zaplivao je po ovom sosu samo zato što nije krstio konja.
„Zvaću te Filadelfija“, promrsio je, tapšući životinju po
vratu.
 Osmehnuo se. Ime je bilo bremenito značenjima.
Virdžinija - Ejmijusova kći - nazvala je svoju kobilu Sandija,
po planinskom lancu u Americi, pa zašto on ne bi mogao da
nazove svog po američkom gradu? Voz u kom su Virdžinija,
Meti i on bili zarobljeni pre mesec dana, nakon što su ljudi
Djuka Baltazara oteli Metija, pripadao je Filadelfijskoj
železnici. To ime večito će ga podsećati na ono što su
preživeli. Skraćeni oblik imena Filadelfija je Fili. To je i
naziv za mladu kobilu, 1 pa je moglo da prođe kao šala.
Nema šta, ime je značilo mnogo toga.
„Zvaćeš se Filadelfija“, rekao je. Konj je zarzao, kao da
ga razume i odobrava njegovu ideju. To je, naravno, bio
plod njegove mašte.
Stigli su do centra grada. Šerlok je vezao konja -
Filadeliiju - pored žitne pijace. Šetao je ispod kolonade od
cigle. Tražio je Metija. Znao je njegove navike, što mu je
omogućavalo da ga nađe u bilo koje doba dana i noći.
Dečak je sledio jednolični dnevni raspored. Nije produžio
dalje brodićem da bi potražio nove mogućnosti u nekom
drugom gradu. Odlučio je da ostane u Farnamu bar neko
vreme. Šerlok se u potaji nadao da je to učinio zbog njega -
njihovog prijateljstva. Voleo je Metija. Nedostajaće mu kad -
i ako - ode.
Meti je sedeo pored reke. Činilo se da ne posmatra ništa
određeno, iako je Šerlok znao da čeka dolazak barže s
ribom s morske obale. Prevožena je u sanducima punim
izmrvljenog leda. Meti je shvatio da, kad god neki sanduk
ispadne nosačima, može da ukrade nekoliko riba pre no što
ga iko zaustavi. Šerlok se ponekad pitao da li njegov
prijatelj namerno preseca put nosačima koji su istovarivali
brod, samo da bi ih naterao da ispuste sanduk koji nose.
Nikad ga nije pitao da li to smišljeno čini. Nisu sva pitanja
vredna odgovora.
„Zdravo“, rekao je Meti. „Pitao sam se da li ćeš se
pojaviti.“
 „Sutra idem u London“, odvratio je Šerlok, iako je hteo
da prvo porazgovaraju, da bi doznao gde je Meti bio i šta je
radio. Nije mogao da mu ne kaže kuda ide. Nije bio bogzna
kako vešt u razgovorima. „Moram na stanicu da kupim
karte.“
„Želim ti srećan put“, promrmljao je Meti.
„Pođi sa mnom“, reče Šerlok, iako nije znao da li
Majkroftov poziv važi i za njegovog drugara.
„Na stanicu? Ne, hvala, već sam je video.“
„Mislio sam da pođeš sa mnom u London!“, ogorčeno će
Šerlok.
„E, nećeš me ponovo naterati u Smogograd.“ Meti je
odmahnuo glavom. „Nisam zaboravio šta nam se tamo
desilo. Kad je onaj tip, baron Moperti, kidnapovao Džini i
tebe, morao sam da putujem sve do Farnama s njenim
ocem. Pokušao je da me nauči da čitam!“ Naglo je podigao
glas. „Reko sam mu da neću da čitam, ali je on neprestano
govorio o pravilima za čitanje i sličnom. Zatim smo zaplovili
ka Francuskoj da vas tražimo. Nije odustajao ni na moru. Ni
za trenutak nije prestajao da me muči.“
„Mislim da čovek, jednostavno, voli da podučava“, reče
Šerlok. „Ti si mu bio jedina publika.“
„Kakogod, neču dva puta načiniti istu grešku.“
„Da li si video Virdžiniju?“
„Nisam, več nekoliko dana.“
„Hoćeš li da je potražimo?“
Odmahnuo je glavom, pogleda uprtog ka kanalu. „Ne,
radije bih jeo.“
„Kupiću ti pitu s mesom.“
Meti se vidno kolebao. Ipak je odmahnuo glavom.
„Nećeš uvek biti tu“, rekao je. „Ne mogu da računam da će
me neko hraniti. Moram sam da se snalazim. Zato je
neophodno da neprestano usavršavam veštine. Nema mi
spasa ako ne mogu da maznem džakče brašna ili šunku a da
me niko ne opazi.“
 „Razumem te“, tiho će Šerlok. „Ne nudim ti milostinju
već prijateljstvo.“
„Meni to liči na milostinju“, promrsio je Meti. „Ne
primam milostinju. Nikada.“
Šerlok je klimnuo.
„Razumem.“ Osvrnuo se. „Idem na stanicu. Hoćemo li se
videti?“
„Zavisi od ručka“, smrknuto će Meti.
Šerlok je prešao ulicu. Nije znao kuda ide. Bio je
nervozan. Najradije bi odmah krenuo u London, iako je
znao da mora da čeka do sutra. Majkroft je bio veoma
određen u pismu.
Neko vreme cunjao je Haj stritom, pored taverni, koje su
i u podne bile pune. Prolazio je pored pekara s izlozima
punim hleba pokrivenog semenkama, pored radnji s
povrćem i voćem, alatom, semenom i odećom, od proste do
skupe gospodske. Gurao se kroz gomilu meštana koji su
kupovali, prodavali ili dokono ogovarali sugrađane.
„Šerloče!“, pozvao ga je neko po imenu.
Iznenađeno se okrenuo. Isprva nije prepoznao visokog,
mršavog čoveka s dugom crnom kosom, koji mu se smešio s
druge strane druma. Tačnije, znao je da ga poznaje, ali nije
bio siguran odakle. Proučio je čovekovu odeću i ruke, kao
što ga je Ejmijus Krou naučio. Tragao je za znakovima
njegovog zanimanja. Nije bilo drugih tragova izuzev
izlizanog komada tkanine na levom ramenu, zakrpljenog
somotskog sakoa i nešto narandžaste prašine ispod noktiju.
Da li je...
„Gospodine Stoune!“, povikao je kad je na osnovu
tragova na odeći zaključio da je pred njim violinista na
životnoj nizbrdici.
Rufus Stoun još se šire osmehnuo, otkrivajući zlatni zub,
koji je Šerlok zapamtio na putovanju u Njujork, tokom kojeg
ga je ovaj čovek učio da svira violinu kako bi mu vreme
brže prošlo.
 „Lepo sam ti rekao“, povikao je Stoun kad je krenuo
preko ulice, izbegavajući zaprege i gomile balege zaostale
za konjima, „da me samo poslodavci zovugospodin Stoun, a
njih poslednjih meseci ima manje od zuba u kokošjem
kljunu.“
„Šta vam se desilo posle pristajanja u Sauthemptonu?“
Šerlok je nastojao da zvuči nehajno, iako je mislio da će se
violinista, posle iskrcavanja, zaputiti u Farnam i početi da
radi kao učitelj violine.
Stoun se trgao.
„Pa, moram nešto da ti priznam. Spremao sam se da se
preselim u ovaj kraj, ali sam skrenuo s puta i otišao u
Solsberi na nekoliko nedelja. Dovoljno je reći da je tamo
radila jedna zanosna glumica, koja mi je skrenula pažnju na
postojanje upražnjenog radnog mesta u lokalnom
pozorišnom orkestru. Novo zaposlenje davalo mi je priliku
da svake večeri posmatram njeno divno lice. Svirao sam
dok je ona glumila na sceni."
„Šta se desilo?“
„Poklonila je svoje srdašce glavnom glumcu, naravno“,
odvratio je. „Glumice uvek to rade, uprkos čeznutljivim
pogledima obožavalaca iz orkestra. Kasnije sam saznao da
su i moje kolege prihvatile posao na njen nagovor. Pristali
smo da radimo za više nego bedne nadnice da bismo imali
privilegiju da nastupamo s njom.“ Melodramatično je
uzdahnuo. „Da, da. Čovek se uči dok je živ. Pa, šta misliš, da
li ovaj deo Hempšira vapi za dobrim učiteljem violine?“
„Mislim da je situacija baš takva. U okolini ima nekoliko
dobrih škola i dosta gospodarskih kuća.“
„Kako stoje stvari s tobom?“, pitao je Stoun. „Da li si
vežbao?“ „Tražio sam jeftinu violinu“, priznade Šerlok. „To
me podseti - a gde je vaša?“
„Stanujem u blizini. Moja violina i sve što imam - a to
nije mnogo - nalaze se u sobi. To me je podsetilo: gazdarica
me je poslala da joj završim neki posao. Moram da joj
ugađam. Ako joj za jedan sat ne donesem pile, verujem da
ću se opet naći na ulici. Reci mi gde mogu da te nađem, pa
da nastavimo časove?“
„Ja sam u domu Holmsovih. Biće mi potrebna dva dana
da sredim stvar s bratom i stricem. Mislim da će se složiti s
mojom idejom.“
Stoun mu je s osmehom pružio ruku. „Drago mi je što
smo obnovili poznanstvo, gospodine Holmse“, rekao je kad
je Šerlok prihvatio. Imao je suvu i toplu šaku. Dečak je
primetio da mu nije čvrsto stisnuo ruku. Možda je
instinktivno čuvao duge, osetljive prste. „Uskoro ćemo se
videti.“
Okrenuo se i iščezao u gomili.
Šerlok je krenuo po konja. Bio je apsurdno veseo što je
ponovo sreo Rufusa Stouna.
Stanica je bila na obodu grada. Početkom popodneva
nije bilo vozova, zato je stanična zgrada bila pusta kad je
sjahao i prišao blagajni.
„Dve karte do Londona“ rekao je starijem čoveku za
šalterom. „Za voz u pola deset, sutra ujutro. Jednu za
odrasle i jednu za decu, u drugoj klasi.“
Prodavac karata podigao je obrve. „Možeš li da priuštiš
sebi dve karte druge klase, momče?“, progunđao je. „Samo
nemoj da mi kažeš da ćeš mi platiti sutra, kad dobiješ
džeparac?“ Šerlok je gurnuo pregršt kovanica preko
šaltera. Majkroft mu je redovno slao poštanske uputnice.
Nije mnogo trošio pa je skupio priličnu sumu. Brat mu nije
javio kako da plati karte, niti je poslao novac u pismu.
Stoga je pretpostavio da je stariji brat hteo da Šerlok plati
put ušteđenim novcem. Načinio je još jedan sitan korak ka
svetu odraslih.
„Dve karte“, progunđao je službenik. „Jedna za odraslog
i jedna za dete, u drugoj klasi.“ Pružio mu je preko šaltera
dva kartončića i gomilicu novčića. „I kusur.“
„Hvala.“ Šerlok je stavio karte u jedan, a novčiće u drugi
džep. Okrenuo se na vreme da bi ugledao priliku u tamnoj
odeći. Zamakla je u sokače pored stanice. Učinilo mu se da
je video ženu.
Stresao se od jeze. Da li ga je gospođa Eglantin sledila,
da li ga je nadzirala? Da li ju je toliko ponizio da mu sprema
osvetu? Brzo se spuštao padinom ka hotelu. Krenuo je
kolovozom kad je stigao do sokaka, za slučaj da ga neko iz
njega vreba. Sokak je bio prazan kad je prošao pored.
Osmotrio je zidove, ali nije našao vrata kroz koja bi neko
umakao. Izgleda da je nepoznata žena iščezla bez traga.
Da li je sve uobrazio? Da li je njegov mozak prizvao
utvaru? Možda postoji i jednostavnije objašnjenje: da li je
video meštanku koja je odlučila da iskoristi prečicu oko
hotela do svog odredišta?
Šmugnuo je u sokak. Sagnuo se da ispita tlo. Našao je
otiske koji su se udaljavali. Prsti su bili šiljati, a pete male,
ako je suditi po otisku u blatu. Nije bilo tragova rupa ili
zakrpa na đonovima, što je značilo da je obuća bila nova ili
dobro održavana, a možda i jedno i drugo.
Ponovo je pregledao tlo. Odšetao je nekoliko metara niz
sokak, ali ništa nije pronašao.
Zamišljeno je uzjahao Filadelfiju i krenuo ka kućici
Ejmijusa Kroua da bi mu odneo kartu.
Nešto se dešavalo u njoj kad je stigao. Opazio je
Virdžinijinog konja u koralu. Čupkao je travu. Raspoloženo
je sjahao i krenuo ka otvorenim vratima.
Virdžinija nije bila u dnevnoj sobi, ali je Ejmijus Krou
sedeo u fotelji, čitajući knjigu. Podigao je pogled kad je
Šerlok ušao. Posmatrao je dečaka preko naočara. „Da li si
nabavio karte?“
„Jesam.“ Šerlok je zastao. „Sreo sam Rufusa Stouna“,
dodao je. „Bio je u Farnamu.“
„Očigledno.“ Krou je napućio usne. „Neobično je što se
pojavio baš ovde, tako blizu tvog mesta boravka.“
„Rekao sam mu gde živim i da bih želeo da dođe u
Farnam da bi me učio da sviram violinu.“
 „Veoma bolećivo s tvoje strane“, prozborio je učitelj,
proučavajući Šerloka svetloplavim očima. „Ne shvatam šta
bi ti time dobio, ali i te kako vidim korist koju bi od toga
imao gospodin Stoun.“
„On mora negde da živi“, napomenuo je Šerlok. Osećao
se nelagodno zbog Krouovog neskrivenog nezadovoljstva
zbog vesti da se Rufus Stoun pojavio u blizini. „Najbolje bi
bilo da živi što bliže onima koji žele da sviraju violinu.“
„Kao što si ti.“
„Kao što sam ja.“
Krou je spustio knjigu u krilo i skinuo naočare. „Muzika
je gubljenje vremena, Šerloče“, rekao je, mada ne
neljubaznim tonom. „To nije valjana razbibriga za muškarca
koji nastoji da ispuni um korisnim stvarima. Zamisli koliko
bi prostora u mozgu zauzele note nekog finog muzičkog
komada. Bilo bi znatno bolje popuniti taj prostor podacima
o životinjskim tragovima, o oblicima ljudskih ušiju ili
obeležjima na rukama i odeći koja svedoče o ljudskim
aktivnostima tokom dana. Pamti korisne podatke, a ne
muziku, sinko. Muzika nikome nije od koristi.“
„Ne slažem se“, rekao je Šerlok. Bio je duboko razočaran
Ejmijusovim odbacivanjem nečeg što ga je toliko zanimalo.
Setio se onog o čemu je mislio dok je jahao u grad, o
razlikama između životinja i ljudi - bolje reći, o nedostatku
razlika. „Da, mogao bih sve to da popamtim - mogao bih da
naučim sve o jestivim pečurkama i prosuđivanju o stanju
muškarčevog braka na osnovu mrlja na šeširu, ali zašto bih
to činio? Kakav je smisao svega toga? To bi me samo
preobrazilo u neku vrstu supergrabljivca, sposobnog da
prati plen pomoću gotovo nevidljivih tragova. To mora da
ima nekog smisla? Život sigurno nudi još nešto izuzev cilja
da se postane sposobnija životinjska vrsta?“
„Tvrdiš da je muzika ono što nas razlikuje od životinja?“,
oprezno će Krou.
„Svakako je jedna od karakteristika po kojima se
razlikujemo od njih.“
 Učitelj je slegnuo ramenima. „Ne mogu da kažem da
sam imao vremena za nju. Biti ljudsko biće za mene znači
voditi računa o bližnjima, o sebi, i stvaranje uslova da se
ljudi oko mene brinu jedni o drugima. Ako to znači da sam
samo još jedna životinjska vrsta, neka sam.“
„Ali čemu sve to?“, glasno je razmišljao Šerlok. „Ako
nema ničega zbog čega bismo se osećali...“, borio se da
pronađe odgovarajuću reč, „uzvišeno, u čemu je smisao
svega što činimo?“
„U opstanku“, jezgrovito će Krou. „Živimo dabismo
opstali.“
„I to je sve?“, razočarano će dečak. „Taljigamo da bismo
taljigali? Živimo da bismo opstali, i opstajemo da bismo
živeli?“
„To je otprilike to“, složio se učitelj. „Možda s filozofskog
stanovišta ne zvuči lepo, ali iako je lakonska, to je
neporecivo tačna misao. Hoćeš li da ostaneš na večeri ili
ćeš se vratiti bližnjima?“
Šerlok je suzbio argumente koje je smišljao. Bio je
razočaran učiteljevom odlukom da naglo promeni temu, ali
mu je bilo drago što će izbeći sukob s njim. Voleo je
Ejmijusa Kroua. Nije hteo da se prepiru zbog tako nevažnog
povoda poput časova iz muzike.
„Da li je Virdžinija u blizini?“
„Pozadi je, poji Sandiju. Potraži je ako želiš.“
Zabrundao je kad se dečak zaputio ka vratima: „Nije
zgoreg da znaš da je Rufus Stoun ime sela pored
Sauthemptona. Možda je puka podudarnost... ili mu je u
jednom trenutku ponestalo imena pa se odlučio za ono koje
mu se motalo po glavi zato što ga je video na nekom
putokazu. Razmisli o tome.“
To je bio uznemiravajući podatak. Ejmijus Krou upravo
mu je zadao nizak udarac.
Zatekao je Virdžiniju s vedrom u rukama. Sandija je
žedno pila vodu iz njega.
„Šta tvoj otac ima protiv Rufusa Stouna?“, pitao je.
 „I meni je drago što te vidim.“ Skrenula je pogled.
„Zbilja ne shvataš?“
„Ne shvatam“, priznao je.
Odmahnula je glavom. „Već sam ti rekla i sada ću
ponoviti: pametan si momak, ali zbilja umeš da budeš
budala.“
„ Ali to nema smisla!“, negodovao je. „Mislio sam da će
tvom ocu biti drago što stičem nove prijatelje i širim
interesovanja.“ Virdžinija se okrenula s rukama na
kukovima. „Dopusti da te nešto pitam. Da je tvoj otac još u
Engleskoj umesto u Indiji, šta bi mislio o mom ocu? Da li bi
se njih dvojica lepo slagali?“ Šerlok se namrštio. Razmišljao
je.
„Sumnjam“, rekao je konačno. „Kao prvo, potiču iz
različitih društvenih slojeva i...“ Ućutao je. Nije znao kako
da pretoči misli u reči.
„I šta?“, navaljivala je.
„Tvoj otac, na neki način, radi isto što bi radio i moj kad
bi bio ovde.“ S mukom je prevalio ove reči preko usta.
„Podučava me. Izvodi me u šetnje. Savetuje me.“
„Tako je. Ponaša se kao da ti je otac.“
Nesigurno se osmehnuo. „To ti ne smeta?“
I ona se osmehnula. „Lepo mi je u tvom društvu.“
Skrenula je pogled, da bi se odmah zatim ponovo zagledala
u njega. „I imaš pravo - tvoj tata bio bi ljubomoran što
provodiš vreme s nekim ko se prema tebi ponaša kao da si
njegov sin. Pogotovo kad te podučava onome što on ne
zna.“
Svetlost spoznaje eksplodirala je kao zvezda u
Šerlokovoj glavi.
„I tvoj otac ljubomoran je na Rufusa Stouna zato što
misli da preuzima ulogu mog oca?“ Velika i moćna misao
ispunila mu je čitav um. „Ali to je glupo!“
„Zašto?“
„Zato što Rufus ni u kom slučaju nije očinska figura. Pre
će biti da je stariji brat, mlađi stric ili takvo nešto. Osim
toga, kad bi me Rufus učio da sviram violinu, to ne bi
značilo da bih manje cenio lekcije tvog oca. Te lekcije su
paralelne. To je tako... nelogično!“
Zurila je u njega, odmahujući glavom. „Osećanja nisu
logična, Šerloče. Ona ne slede pravila logičnog
rasuđivanja.“
„U tom slučaju ih ne volim', prkosno je odvratio. „Od njih
nema nikakve koristi, samo izazivaju zabunu i bol.“
Ove reči dugo su visile medu njima, vibrirale su kao
snažno udareno zvono.
„Neka osećanja vredi imati“, tiho je napomenula
okrećući glavu. Sagla se i podigla vedro. „Bar ja tako
mislim, iako ti to ne misliš.“
Udaljila se ka zadnjem delu kuće. Šerlok ju je pratio
pogledom dok nije iščezla iza ugla. Osećao je da se dogodilo
nešto značajno, ali nije znao šta je to bilo.
Posle nekog vremena prišao je svom konju. Nije rekao
Virdžiniji da ga je nazvao Filadelfija. Možda nije znao
mnogo o osećanjima, ali znao je dovoljno da proceni da ovo
nije pravi trenutak da je potraži da bi joj to rekao.
Krenuo je ka domu Holmsovih. Glava mu je bila puna
misli o Ejmijusu Krouu, Virdžiniji, Rufusu Stounu i ocu na
drugom kraju sveta. Nisu mu se dopadale. Bile su
zamršene, preozbiljne i nelogične, obojene teškim
osećanjima.
Kad se vratio, potražio je strica Šerinforda. Obavestio ga
je o Majkroltovom pismu. Nije izričito tražio dozvolu za
odlazak u London, niti mu je rekao da će otići bez obzira na
njegovo mišljenje. Pribegao je politici svršenog čina. Njegov
stric je, na svu sreću, bio veoma zauzet. Pisao je novu
religioznu propoved, koju će prodati parohijskim
sveštenicima širom zemlje za nekoliko šilinga. Zbog toga je
bio i više nego spreman da odobri Šerlokov put, pogotovo
što se uvek slagao s Majkroftovim mišljenjem.
Kad se sledećeg jutra probudio, sunce tek što je izvirilo
iza drveća. Nebo je bilo plavo sve do horizonta. Brige od
prethodne noći delovale su beznačajno na jutarnjem suncu.
Hitro se obukao i posle ovsene kaše i tosta, pojedenih na
brzinu, pitao se da li neka kola mogu da ga odbace do
stanice. To je bilo bolje nego ostaviti konja da ga čeka do
povratka iz Londona.
Ejmijus Krou čekao ga je na platformi. Delovao je
impresivno, gotovo monumentalno u belom odelu i šeširu
iste boje. Klimnuo je kad je opazio dečaka.
„Mislim da smo juče po podne pošli pogrešnim putem",
zabrundao je. „Žao mi je ako sam reagovao malo nervozno i
nerazumno.“
„Sve je u redu“, srdačno će Šerlok. „Ako u nešto veruješ,
trebalo bi to i da kažeš. Sve drugo bilo bi licemerje.“
Krou je proizveo duboko u grlu neobičan zvuk. „Džinina
majka volela je operu“, tiho je dodao. „Pogotovo onog
Nemca Vagnera. Posle njene smrti ne podnosim orkestre i
pevače.“
„Shvatam“, pažljivo će Šerlok.
„U tom slučaju, mudriji si od mene.“
Voz je, na svu sreću, stigao pre no što je razgovor postao
još neprijatniji.
Bili su sami u kupeu. Sedeli su u udobnim, mekim
sedištima. Para iz motora promicala je pored prozora kao
niski oblak. Šerlok je posmatrao seoski predeo kroz
pukotine u dimnoj zavesi.
Kondukter im je proverio karte malo posle Vokinga. Kad
je izašao i zatvorio klizeća vrata za sobom, Krou je rekao:
„Šta si zaključio o čoveku koji je upravo izašao?“
Šerlok je očekivao ovo pitanje. Znao je kako funkcioniše
ućiteljev um.
„Ima blistavo izglancane cipele i ispeglanu košulju. Iz
toga zaključujem da ima sluškinju, ili da je oženjen.
Pretpostavljam da je u braku, pošto kondukter nema
prihode koji bi mu dozvolili da plaća sluškinju.“
„Dosad je bilo dobro“, zadovoljno će Krou.
„Njegova žena je starija od njega“, odvaži se Šerlok.
 „Kako si to zaključio?“
„Ima tridesetak godina, ali mu je okovratnik
staromodan. Liči na stričev. Nije izlizan, što znači da osoba
zadužena za njegovu odeću više voli staromodnije
okovratnike. Ako je to njegova supruga, sigurno je starija
od njega.“
„Zanemario si mogućnost da ima mlađu ženu iz
konzervativne porodice. Ipak, tvoje objašnjenje je
verovatnije“, složi se Krou.
„Slabije vidi na desno oko“, trijumfalno će Šerlok.
Krou je klimnuo. „Tako je. Kako si izveo taj zaključak?“
„Pažljivo je obrijao levu stranu lica i vrata, ali na desnoj
ima kratkih dlaka. To me je navelo na pomisao da mu je
desno oko slabije.“
„Sjajno. Na putu si da ovladaš posmatračkom veštinom.“
„Da li sam nešto propustio?“, s osmehom će dečak.
Krou je slegnuo ramenima. „Nekoliko detalja, ako ćemo
pravo. Kondukter je i ranije bio u braku, ali mu je žena
umrla. U ovom braku nema dece, što njegovoj supruzi
zadaje izvesne brige. Verujem da potkrada železničku
kompaniju, ali nisam siguran u to.“
Šerlok nije mogao a da se ne nasmeje. „Kako si to
zaključio?“
„To je samo vežba“, s osmehom će učitelj. „Nešto mogu
da zahvalim i talentu. Jednog dana ćeš i ti to moći.“
Dečak je odmahnuo glavom. „Sumnjam da ću dočekati
taj dan.“ Nasmejao se. „Zaista sumnjam.“
 TREĆE POGLAVLJE

Šerloku se činilo da putovanje do Vaterloa traje kraće

nego što je očekivao. Krou je bio dobro raspoložen. Izvodio
je zaključke o ljudima koji su ulazili u njihov vagon i izlazili
iz njega i o onima na usputnim stanicama. Ponekad se,
samo da bi zadirkivao dečaka, upuštao u. razgovor s njima,
da bi proverio već otkrivene i saopštene procene. Početna
napetost izazvana raspravom o Rufusu Stounu polako je
čilela.
Kad je voz ušao u stanicu Vaterlo i stao na peronu,
iskrcali su se i krenuli u potragu za kočijom.
Šerlok je već iskusio stanični haos. Dok su prolazili kroz
zbijenu gomiiu ljudi u cilindrima, izgledalo mu je kao da
korača kroz predeo načičkan fabričkim dimnjacima. Dizali
su se iz tamnih fabrika. Para iz vozova ispunjavala je
stanicu, čineći. poređenje umesnijim. Pokušao je da potisne
napadnu sliku.
Retko je sebi dozvoljavao takve uzlete mašte. Nije uživao
u njima. Ništa logično nije povezivalo cilindre s
industrijskim pejzažem. To je bilo poetsko, a ne analitičko
poređenje. Ejmijus Krou ga ne bi pozdravio.
Rufusu Stounu verovatno ne bi smetalo.
Krou je pronašao kočiju ispred stanice. Nisu imali prtljag
pošto su došli na jedan dan. Ukrcali su se i krenuli.
Kočija je bila tek nešto veća kutija na dva točka, s
kočijašem na vrhu. Konj je bio upregnut u nju kaiševima i
uzdama. Vozilo se trzalo i treslo po razrovanom gradskom
kolovozu.
„Vozite nas u klub Diogen“, doviknuo je Krou kočijašu.
 „Gde je to, gosn?“, uzvratio mu je kočijaš.
„Pođite ka Admiralitetu“, povikao je Krou. „Pokazaću
vam put.“ Zavalio se u sedište kad je kočija krenula.
Progovorio je opuštenim tonom. „Klub postoji tek godinu-
dve. Izgleda da je tvoj brat jedan od osnivača, ili bar tako
kaže. Dobio je ime po grčkom filozofu Diogenu iz Sinope.
Bio je jedan od utemeljivača ciničke filozofske škole,
odnosno cinizma.“
„Čuo sam reč cinik“, reče Šerlok, „ali nisam siguran da
znam šta znači.“
„Cinici tvrde da bi trebalo težiti životu u vrlini i saglasju
s prirodom. Takav život podrazumeva odbacivanje svih
uobičajenih želja za sticanjem bogatstva, moći, zdravlja i
slave. Poklonici cinizma vode jednostavan život bez ličnog
imetka. Ne mogu ih kriviti zbog takvih stavova, ali oni
manje-više isključuju svaki industrijski napredak. Cinici
takođe veruju da svet pripada svakom u jednakoj meri i da
su sve patnje izazvane pogrešnim predstavama o
vrednostima, beskorisnim običajima i odnosima koji
prožimaju društvo.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Nisam
siguran kakve to veze ima s tvojim bratom ili klubom, ali
valjalo bi da znaš da klub Diogen ima jedno veoma strogo
pravilo. Nikom nije dozvoljeno da u njemu izusti nijednu
reč. Izuzetak predstavlja soba za strance. Pretpostavljam
da će nas tvoj brat primiti u njoj. Čeka nas vrlo neprijatan
dan ako to nije slučaj.“
Kočija je kloparala preko Vestminsterskog mosta.
Šerlokovu pažnju zaokupili su raznoliki čamci na smeđoj
vodenoj masi, koji su plovili uzvodno i nizvodno i od jedne
do druge obale. „Da li su Diogen i Platon živeli u istoj
epohi?“ pitao je. Setio se knjige - Platonove Države - koju
mu je brat darovao kad je isplovio za Ameriku.
„Bili su savremenici“ odvratio je Krou, „i nisu se dobro
slagali. Jednog dana ću ti to ispričati.“
Kočija je skrenula levo, ka severnoj strani reke, a zatim
desno, u široku aveniju s tri kolovozne trake. Šerlok je na
njenom kraju prepoznao Trafalgar skver, sa spomenikom
lordu Nelsonu. Video ga je prilikom poslednje posete
Londonu.
Kočija se zaustavila nekoliko sekundi kasnije. Iskrcaii su
se. Krou je isplatio kočijaša s nekoliko penija.
Bili su na kraju iste široke avenije. Skretala je,
preobražavajući se u novu saobraćajnicu. Na mesinganoj
tabli pored vrata, kitnjastim starinskim slovima pisalo je
Klub Diogen.
Krou je kucnuo na vrata ručkom štapa. Otvorila su se
malo kasnije. Ušao je. Morao je da sagne glavu da bi
izbegao niski dovratak. Šerlok ga je sledio.
Stajali su u uskom hodniku obloženom hrastovinom.
Stepenište je vodilo na prvi sprat, a otvorena vrata u veliku
prostoriju punu zelenih kožnih fotelja. Tišina je bila tako
napadna da ju je Šerlok osećao kao pritisak u ušima.
Odajom je odjekivalo kucanje sata skrivenog u senkama.
Vrata im je otvorio sitni, vižljasti sluga, u besprekornoj
plavoj uniformi. Šerlok nije bio stručnjak, ali je po
čovekovom ukrućenom držanju i blistavo uglačanim
čizmama prepoznavao bivšeg vojnika. Krou mu je dao
posetnicu. Osmotrio ju je, klimnuo i pokazao pridošlicama
da krenu za njim kroz prostoriju punu zelenih fotelja. U
njima su sedeli muškarci i čitali novine. Sluga ih je
zavojitom putanjom doveo do vrata na drugoj strani
prostorije. Pokucao je.
Nekoliko ljudi podiglo je glave s novina. Uputili su oštar
pogled pun neodobravanja u pravcu izvora buke.
Šerlok se zalud naprezao da čuje odgovor. Samom sebi
opalio je mentalnu ćušku: ako niko ne sme da govori u
klubu, onda ne može očekivati da iko kaže: „Uđite.“ Sluga
je očigledno čekao da se vrata otvore.
Ništa se nije desilo. Sluga je ponovo pokucao.
Ovog puta čuli su komešanje s druge strane. Reza je
sklonjena. Vrata su se otvorila.
 Majkroft Holms stajao je na njima. Soba se nije videla od
njegovog krupnog tela. Izgledao je zbunjeno.
Podigao je ruku, kao da želi da dodirne čelo. Shvatio je
da drži nož. Nije bio ništa manje iznenađen tom činjenicom
od Šerloka, Kroua i sluge.
Posmatrao je nož kao da ga nikad nije video. Okrenuo je
glavu da bi osmotrio prostoriju. Pomerio se u stranu, tako
da je Šerlok mogao da vidi odaju.
Soba je, kao i ostatak kluba, bila obložena drvetom, ali
nije imala prozore. U središtu prostorije bio je ogroman sto,
sa stolicama s visokim naslonima, simetrično raspoređenim
oko njega.
Neki čovek sedeo je u jednoj od njih. Bio je mrtav ako je
suditi po velikoj krvavoj mrlji na košulji i načinu na koji je
praznim očima zurio u svećnjak obešen o tavanicu.
„Majkrofte?“, rekao je Šerlok.
Talas neverice prošao je klupskom odajom, praćen
nezadovoljnim siktanjem zbog nedobrodošlog kršenja
pravila kluba. Dečak nije mario. Hteo je da zna šta se
desilo.
Sluga je ustuknuo od vrata razrogačenih očiju. Krou je
pucnuo prstima ka njemu. Pravio se da duva u pištaljku.
Sluga je klimnuo. Okrenuo se i istrčao iz kluba.
Krou je uhvatio dečaka za ruku. Uvukao ga je u sobu za
strance i zatvorio vrata. Šerlok je opazio da su vrata debelo
tapacirana s unutrašnje strane, da nikakav zvuk iz sobe ne
bi dopro do ljubitelja tišine u glavnoj klupskoj prostoriji.
Zbunjeni Majkroft je uzmicao s nožem u ruci.
„Ne... shvatarn‘, prozborio je oklevajući.
„Gospodine Holmse“, brecnuo se Krou, „morate se
pribrati! Šta se desilo? Sve nam ispričajte!“
„Ja sam... čekao sam vas“, odvratio je Majkroft. Govorio
je sve snažnijim glasom. „Predvideo sam vreme vašeg
dolaska na osnovu podataka iz voznog reda i uobičajenog
saobraćaja između stanice Vaterlo i kluba u ovo doba dana.
Neko je pokucao. Sluga - Brinel - doneo mi je posetnicu na
poslužavniku. Neki čovek hteo je da me vidi. Nisam ga
poznavao. Hteo sam da odbijem sastanak, ali video sam reči
nažvrljane na poleđini posetnice. Susreo sam se s njima na
poslu. Imale su težinu. Rekao sam Brinelu da ga uvede
ovde, u sobu za strance.“
Zastao je, namrštio se, kao da pokušava da se seti nečeg
duboko potisnutog u podsvest.
„Čekao sam ovde“, nastavio je, „kad je neko pokucao na
vrata. Nisam odgovorio, pošto smo u klubu Diogen, već sam
prišao vratima da ih otvorim. Na taj način izbegavamo buku
koju većina članova smatra nepoželjnom. Neki čovek stajao
je ispred vrata...“
„Ovaj čovek?“, pitao je Krou, pokazujući na leš u stolici.
„Da“ rekao je Majkroft. „To je taj čovek. Dao sam mu
znak da uđe. Poslušao me je. Zatvorio sam vrata za njim
i...“
Zaćutao je. Podigao je ruku, onu s nožem, kao da je hteo
da dodirne nešto na glavi. „Ničega se više ne sećam, dok
nisam čuo kucanje na vratima. Mislio sam da doživljavam
jedan od onih trenutaka koje Francuzi zovu već viđeno, kad
verujete da vam se dešava nešto što vam se već dogodilo.
Otvorio sam vrata. Očekivao sam da ću zateći Brinela s
gostom ispred njih. Video sam vas. Zbunio sam se. Okrenuo
sam se, očekujući da će posetilac biti iza mene.“ Pokazao je
mrtvaca u stolici. „Bio je tu“, nastavio je nešto suvljim
glasom, koji je Šerlok prepoznao, „ali ne u stanju koje sam
očekivao.“
„Gospodine Holmse“, rekao je Krou, „da li ste ubili ovog
čoveka? Policija će sigurno postaviti to pitanje.“
„Ne sećam se da li sam ga ubio“, oprezno će Majkroft.
„Mislim da bi bilo najbolje da odgovoriš jednostavnim ne
kad te sledeći put budu to pitali. To ti, istina, neće mnogo
pomoći“, uzdahnuo je Amerikanac. „Znaš li dobrog
advokata?“
„Klub koristi usluge jednog pravozastupnika“, odvratio
je Majkroft. „Brinel će nam dati njegove podatke.“
 „Šta god da se desi, budi siguran da ćemo unajmiti
advokata kluba. Pokušaćemo da te što pre oslobodimo.“
Majkroft se okrenuo prema lešu. „To, po svoj prilici, neće
biti lako“, rekao je s primetnim žalom. „Dokaza je veoma
malo i svi upiru prstom u mene.“
„Nisi ga ubio“, odlučno će Šerlok. „Ne znam šta se ovde
desilo, ali sam siguran u to.“
Majkroft se blago osmehnuo. Potapšao je mlađeg brata
po ramenu. „Hvala ti“, rekao je. „Bilo mi je potrebno da to
čujem.“ Komešanje u klubu upozorilo ih je na dolazak
policije.
„Predlažem ti da odložiš nož na sto“ rekao je Krou. „Nije
dobro imati oružje u ruci kad policija naiđe.“
Majkroft je prišao stolu i spustio nož na njega baš kad su
se vrata širom otvorila i grupa plavo uniformisanih ijudi
ušla u odaju. Krou je istupio da bi zaklonio Majkrofta.
„Desilo se ubistvo“ rekao je. „Telo je pored stola, baš kao
i nož kojim je zločin verovatno počinjen.“
„A ko ste vi?“ pitao je vođa policajaca.
„Zovem se Ejmijus Krou. Ko ste vi?“
„Strani gospodin?“, značajno če policajac. Izmenjao je
poglede s kolegama. „Da li ste bili ovde kad je zločin
počinjen?“
„Pitao sam vas za ime“, rekao je Krou izuzetno tvrdim
glasom. „Ja sam narednik Kolman“, rekao je policajac.
Uspravio se. „Možda biste sad mogli da mi odgovorite na
pitanje.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Gospodine?“
„Bio sam van prostorije“, reče Krou, „u društvu ovog
mladog gospodina. Sluga to može potvrditi.“
„Kako se mladić zove?“
„Šerlok Holms“, odvratio je Šerlok.
„Ko je bio u sobi?“, navaljivao je narednik.
Krou je oklevao. Blago se trgao i nastavio. „Verujem da
je ovaj gospodin bio u sobi.“ Klimnuo je ka Majkroftu.
Narednik je koraknuo ka Šerlokovom bratu. „Da li je to
istina, gospodine?“
 Majkroft je klimnuo. „Bio sam u sobi“, odgovorio je
razgovetnim glasom.
„Kako se zovete?“
„Majkroft Siger Holms.“
„Da li ste ubili ovog čoveka, gospodine?“
„Nisam ga ubio.“
Šerloku nije promaklo da su se Krouove usne gotovo
neprimetno zgrčile zbog Majkroftovog odlučnog glasa.
Narednik je delovao iznenađeno.
„Bojim se da vas moram uhapsiti, gospodine. Odvešćemo
vas do Skotland jarda, gde ćete biti saslušani pod
zakletvom.“ Bacio je pogled na leš, a zatim na policajce.
„Pošaljite nekog po patologa. Danas je dežuran stari
Merdok. Trebalo bi da dođe ovamo, da pokupi telo. Ponesi
nož. Pokazaćemo ga sudiji.“
Narednikove reči tutnjale su u Šerlokovim ušima kao
zvonjava džinovskog zvona. Užasnuto je posmatrao kako
policajci hvataju Majkrofta za ramena i vode ga iz sobe za
strance preko glavne klupske prostorije u hodnik. Jedan od
policajaca oprezno je dohvatio nož za dršku. Poneo je
oružje.
„Gospodine Krou...“, zaustio je.
„Nemamo vremena za priču“, brecnuo se Krou. „Znam
kako se osećaš. To je razumljivo. Problem je što moramo
brzo, precizno i promišljeno delati ako želimo da speremo
ljagu s imena tvog brata i da ga izbavimo iz zatvora.
Osećanja bi nas mogla usporiti i omesti u razmišljanju. Da li
shvataš šta želim da kažem?“
„Da“, procedio je Šerlok.
„Potisni sav bol i smetenost koje osećaš. Zamisli da si ih
umotao u ćebe, vezao i bacio u zadnji deo uma. Ne tražim
od tebe da zauvek zaboraviš na njih. Kasnije, kad bude
bezbedno, posegni za njima. Utapaj se u njima koliko god
hoćeš. Samo nemoj sada “
„Da. Razumem.“ Zatvorio je oči i pokušao da uradi ono
što mu je Krou predložio. Nastojao je da skupi pomahnitala
osećanja u vatrenu kuglu u svom umu. Zatim je zamislio
platno otporno na plamen, crno kao noć. Obmotao ga je oko
vatrene lopte. Užad i lanci izronili su iz tame. Spleli su se
oko platna i zategli, dok kugla nije bila sputana sa svih
strana. Zamislio je kako tone u senke, a onda se smiruje na
dnu prašnjavog kredenca u pozadini njegovog uma. Zatim
je zatvorio vrata.
Otvorio je oči i duboko udahnuo. Bilo mu je bolje. Panika
se uglavnom povukla. Znao je da su emocije tu, u kredencu,
ali ih nije osećao. Izvadiće ih kad zaželi. Nije bio siguran da
će se to ikad dogoditi.
„Kako si?“
„Dobro sam. Šta bi trebaio da uradimo?“
„Moramo da pretražimo telo i sobu. Ja ću ovo prvo, ti se
pozabavi onim drugim.“
„Važi.“ Oglasio se posle kraćeg razmišljanja. „Zašto nas
je policija ostavila same u sobi... s telom?“
Krou ga je mrko pogledao. „Problem s profesionalnim
borcima protiv zločina jeste u tome što uvek tragaju za
očiglednim i jednostavnim odgovorima. Imaju dvojicu ljudi
u zaključanoj sobi. Jedan je mrtav, a drugi nije. Rešenje se
samo nameće. Moram da priznam da bi ovaj zločin i meni
tako izgledao da ne poznajem dobro tvog brata. Što se njih
tiče, imaju krivca. Nož je neka vrsta trofeja kojim će mahati
u sudnici i plašiti porotu. Što se leša tiče - pa, mrtav je i
neće nikuda otići do dolaska patologa. To će nam dati
dovoljno vremena da pronađemo isto što i oni, da su se
potrudili. Dosta je bilo priče. Bacimo se na posao!“ Dok se
Krou bavio telom, Šerlok je počeo pretragu u jednom uglu
prostorije. Temeljno je pretraživao svaki centimetar
prostorije. Nije znao šta traži, ali je vrebao sve što odudara
od uobičajenog. Pregledao je drvetom obložene zidove i
slike na njima. Pomerio je jednu stolicu od stola i naslonio
je uza zid da bi se popeo na nju i pregledao lajsne za
kačenje slika, koje su se pružale duž zida, odmah ispod
tavanice. Skočio je na pod i pregledao tepih. Tražio je nešto
što je moglo ispasti iz ruke ili džepa.
„Da li si našao nešto?“ pitao je Krou.
„Dosad ništa“ razočarano je odgovorio.
Nastavio je polako da pretražuje prostoriju. Ništa nije
preskakao. Primetio je nešto na podu ispod stola: malu
kožnu kutiju. Ležala je u senci nogara, kao da ju je neko
odbacio u žurbi. „Našao sam nešto“, obznanio je. Podigao ju
je i stavio na sto. Krou je ostavio leš da bi je pogledao.
Pažljivo ju je osmotrio. „Načinjena je od drveta. Presvučena
kožom. Ima mesingane šarke, bravicu i nožice“, promrinljao
je. „Ništa neobično. Nema ogrebotina na nožicama niti bilo
kakvih tragova na kućištu, što znači da je nova. Vidiš li
ručku, tačnije, ovaj končić oko nje? Verovatno je na njoj bila
cena. Ovaj čovek, ili neko drugi, iskidao je cenu, ali je
zaboravio končić. Pogrešio je.“ Otvorio je bravice.
„Otključana je, što nam olakšava posao.“ Otvorio ju je da bi
osmotrili unutrašnjost.
Kutijica je bila postavljena crvenim platnom, verovatno
svilom ili satenom. Materijala je bilo u obilju, tako da
predmet u kutijici bude pritisnut sa svih strana kad se
zatvori.
„Vidiš li dva udubljenja u postavi?“ Krou je pokazao na
dve ulegnute površine na platnu. Šerlok ih je već primetio.
Nagoveštavala su prisustvo dva predmeta. „Isuviše su
neodređena da bismo znali kakvog su oblika bili predmeti,
ali najverovatnije nisu bili isti.“
„Postava oko jednog udubljenja je drugačije boje“,
napomenuo je dečak. „Nešto je tamnija.“
„Možda je izlizana“, promrmljao je Krou.
„Ali kutijica je nova. Tek što je kupljena.“
„To je pronicljivo zapažanje.“ Krou je dodirnuo materijal.
„Vlažna je. To je neobično. Nešto vlažno bilo je ovde, možda
boca s tečnošću koja je curila.“
Šerlok je pogledao po sobi. „Kakva boca?“
 „Nisam siguran. Time ćemo se kasnije pozabaviti.“
Zatvorio je kutiju i osmotrio sobu. „Šta je s drvenim
pločama na zidu - ima li skrivenih vrata? Ima li traga
prozorima? Da li je neko je mogao da uđe i izađe a da ga
niko ne primeti.“
„Pomislio sam na to, ali nigde nisam našao šarke ili
pukotine. Kuckao sam po zidovima, ali nisam našao
šupljine.“
„Shvatam.“
„Hoćeš li da proveriš?“
„Zašto bih to radio?“ Krou je zvučao iznenađeno. „Imaš
pouzdan vid i oštar um. Šta je s tepihom?“
„Rekao bih da ga svakodnevno čiste. Nisam primetio
ništa što je danas ispušteno.“
„Pa“, turobno će Krou, „u tom slučaju nemamo ništa.“
„Izuzev...“, započeo je Šerlok.
„Izuzev čega?“
„Izuzev vlažnog komada tepiha, evo ovde. Mrlja je
hladna.“ Krou se okrenuo i zagledao u dečaka. „Šta si
rekao?“
„Ovde je vlažna mrlja. Možda je neko prosuo čašu vode.“
Krou je podigao obrve. „Zanimljivo. Imamo kutiju koja je
možda sadržala bocu nečega i vlažnu mrlju na mestu gde se
boca možda prosula, ali nema boce i ono što je bilo pored
nje. To je odstupanje. Upravo za tim tragamo, za nečim što
se, jednostavno, ne uklapa.“
„I, šta to znači?“
Krupni Amerikanac slegnuo je ramenima. „Ne znam.
Kasnije ću se time pozabaviti. Predlažem da i ti to učiniš.
Nastavi da tražiš. Nešto si našao, ali to ne znači da nećeš
naći još nešto.“ Šerlok je sledećih deset minuta pretraživao
ostatak sobe. Zastao je kad je stigao do ćoška u kom je
započeo potragu. Ejmijus Krou je, kako se čini, završio
pretragu leša. Uzmakao je za korak od njega i osmotrio
sobu.
„Da li si išta našao?“, pitao je Šerlok.
 Krou je slegnuo ramenima. „Samo neke sitnice. Ovaj
čovek nije bio zdrav. Nedavno je izgubio na težini. Sigurno
je bio pod stalnim lekarskim nadzorom. Pronašao sam ovo“,
rekao je i pokazao bočicu s raspršivačem na vrhu. „Mislim
da je to neka lekarija. Svakako ćemo je ispitati.“
„Mogu li da je pogledam?“, pitao je Šerlok. Krou mu je
dodao bočicu, ne veću od dečakovog palca. Raspršivač na
vrhu je, po svemu sudeći, istiskivao sadržaj boce u finom
mlazu kapljica kroz mali otvor sa strane. Trgao se kad je
pomirisao mali otvor. Bilo je nečeg poznatog u toj gorkoj
aromi, ali nije mogao da je poveže s nekim konkretnim
događajem.
„Po odelu bi se reklo da je džentlmen“, nastavio je Krou,
„ali tetovaže na rukama pričaju drugu priču.“
Šerlok je gurnuo staklenu bočicu u džep i stao pored
učitelja. Muškarac u stolici bio je mršav. Na obrazima je
imao mrežu sićušnih kapilara. Zabacio je glavu i zurio u
tavanicu izbečenim, zakrvavljenim očima. Imao je bledu
kožu. Šerlok nije znao da li mu je to prirodni ten ili se javio
tek posle smrti.
Osušena krv obojila je prednji deo bele košulje.
Posekotina je bila u predelu srca. To je i mesto prodora
oštrice, smrknuto je pomislio Šerlok.
Ali ko je zamahnuo oružjem?
Nagnuo se bliže. Nešto na toj rani privuklo mu je pažnju,
ali nije znao šta.
„Da li si nešto zapazio?“, pitao je Krou.
Oklevao je. „Pokušavao sam da se setim kako je izgledao
nož - onaj u Majkroftovoj ruci.“
„Moram da priznam da ga nisam lepo pogledao“, reče
Krou.
„Ja jesam. Bio je tanak, kao otvarač za pisma, a ovaj
otvor na košulji je prilično velik. Veći je od noža koji sam
video.“
„Zanimljivo“ glasno je razmišljao Krou. „I ja sam
osmotrio ranu. Rekao bih da je prilično velika. Pomislio sam
da nož ima široko sečivo. Ali ako ti kažeš da je nož koji su
odneli imao usko sečivo... pa, to je još jedno odstupanje
koje vapi za objašnjenjem.“
„Možda se čovek borio?“, pitao se Šerlok. „Da li je to
moglo prouzrokovati da nož načini veću rupu u košulji i...
na koži?“
„Moguće je.“ Krou nije dugo razmišljao. „Tu teoriju
proverićemo eksperimentom.“
„Šta si rekao?“, zapanjeno će Šerlok. „Da li predlažeš da
nekog probodemo i da se nadamo da će pružati otpor?“
Krou se nasmejao. „Ne, nisam to imao na umu.
Nabavićemo zaklano prase. Obući ćemo ga u košulju. Jedan
od nas ubošće ga nožem za otvaranje pisama, dok će ga
drugi pomerati. Videćemo da li ćemo dobiti istu poderotinu
na košulji i ranu kakvu ima ovaj sirotan. Iscrpli smo
nagađanja. Neophodni su nam dokazi.“ Pokazao je na vrata.
„Idi i potraži onog slugu Brinela. Dovedi ga ovamo. Hteo
bih nešto da ga pitam.“
Šerlok je ušao u glavnu klupsku prostoriju. Članovi kluba
ljutito su ga posmatrali. Videli su policiju i znali da se
događa nešto neuobičajeno. Ipak su se pretvarali da se u
klubu ne dešava ništa nesvakidašnje. Šerlok je pokušao da
bude što neupadljiviji i tiši dok je vrludao između udobnih
zelenih fotelja. Nikako mu nije bilo jasno šta je njegov brat
video u ovom klubu. Nikad nije bio na tako dosadnom
mestu, izuzimajući ubistvo, naravno. Pretpostavio je da su
ubistva retka pojava u klubu Diogen.
Pronašao je Brinela u hodniku. Sluga je izgledao
zabrinuto. Šerlok je hteo da ga zamoli da se vrati u sobu za
strance, kad je Brinel prineo prst usnama, da bi ga ućutkao.
Šerlok je pokazao na Brinela, a zatim na sobu za strance.
Sluga je klimnuo. Prošao je pored Šerloka i stepeništa.
Stigao je do vrata koja su verovatno vodila u deo za
poslugu. Brzo se vratio sa starijim i ćelavijim livrejisanim
slugom. Ostavio ga je u hodniku, verovatno da bi stražario i
sprečio dolazak neposvećenih radoznalaca koji bi mogli
narušiti klupsku tišinu. Krenuo je za Šerlokom preko glavne
klupske sobe.
Krou je stajao tamo gde ga je ostavio.
„Cenim što ste našli vremena za razgovor s nama“,
obratio se slugi kad je Šerlok zatvorio vrata. „Siguran sam
da zbog ubistva sad imate pune ruke posla.“
„To je šokantan događaj“, reče Brinel. „Nesumnjivo je
šokantan.“ Pogledao je leš. „Na nama je da doprinesemo
njegovom rasvetljavanju.“
„Dopratili ste gospodina ovamo, do sobe za strance, zar
ne?“
„Tako je, gospodine. Ja sam to učinio.“
„Kako vam je prišao?“
Brinel je kratko oklevao. „Pokucao je na glavna vrata, za
džentlmene. Predao mi je posetnicu. Na poleđini je napisao
ime gospodina Holmsa i još nekoliko reči koje nisam
prepoznao.“
„Koje reči?“
Brinel se namrštio. Pokušavao je da se seti. „Možda je to
bilo ime nekog kluba, ali ne mogu da se setim kog. Mislio
sam da je džentlmen došao na pogrešno mesto, sve dok
nisam video ime gospodina Holmsa na poleđini.“
Neki drugi klub. Ove reči su iz nekog razloga privukle
Šerlokovu pažnju. Drugi klub... Odložio ih je za neku drugu
priliku.
„Očigledno je da je bio upoznat s običajima
klubaDiogen", zaključio je Krou. „Znao je da ne treba da
govori.“
„Pretpostavljam da jeste, gospodine.“
„Šta ste zatim učinili?“
„Stavio sam posetnicu na poslužavnik. Odneo sam je
gospodinu Holmsu. On je već čekao u ovoj prostoriji.
Izgledao je razdražljivo, kao da nije očekivao ovog, već
nekog drugog čoveka. Mislim da je hteo da ga otera.
Prevrnuo je posetnicu i pročitao ono što je pisalo na
poleđini. Predomislio se i rekao: Uvedite ga. Vratio sam se i
doveo ga ovamo.“
„Koliko je vremena prošlo do našeg dolaska?“
Sluga je razmišljao. „Pet minuta, rekao bih“, konačno je
prozborio. „Najviše deset.“
„Da li je bilo buke ili komešanja?“
„Nisam primetio ništa slično, gospodine.“
Krou je klimnuo. „I šta ste mislili o tom posetiocu? Kakav
ste utisak stekli o njemu?“
Brinel se namrštio. „Nije na meni da o tome govorim,
gospodine“, promrmljao je.
Krou je podigao ruku. Sjajni novčić od pola krune
blesnuo mu je među prstima. „Veoma cenim vaše
mišljenje“, rekao je. „Niko drugi neće znati šta ste rekli -
samo mi.“
Brinel je kratko razmišljao. „Nema potrebe za tim“,
konačno je rekao. „Gospodin Holms mi je veoma drag. Uvek
je bio ljubazan prema meni. Vodio je računa o meni.
Potrudiću se da vam izađem u susret ako želite da mu
pomognete.“
„Svaka čast“, reče Krou. Pola krune nestalo je u krupnoj
ruci. „Mislio sam da je posetilac odviše dobro obučen za
svoj društveni položaj, ako znate šta hoću da kažem“, rekao
je.
„I te kako mi je jasno. Cenim vašu iskrenost.“
„Da li je išta nosio?“, najedanput će Šerlok.
Ejmijus Krou je klimnuo. „To je dobro pitanje“, dodao je.
Brinel je nabrao čelo. Pokušavao je da se seti. „Verujem da
je imao kutijicu. Sećam se da sam pokušao da ga ubedim da
je ostavi u garderobi, ali je on nije ispuštao iz ruku, kao da
je veoma vredna. Pretpostavljam da mu je bila neophodna
na sastanku s gospodinom Holmsom.“
„Veoma zanimljivo“ reče Krou.
Vrata su se širom otvorila. U sobu za strance ušao je
policajac.
 „Narednik Kolman želi da dodete u Skotland jard radi
saslušanja“ rekao je.
„Vrlo rado“ reče Krou. „Zanima me kako teče istraga.“
„Istraga, kažete“, s osmehom će policajac. „Nema
potrebe za njom. Naši ljudi imaju preča posla.“
Policajac ih je izveo iz sobe za strance i proveo kroz
glavnu odaju kluba. Činilo im se da Brinel želi da im nešto
kaže. Nije to učinio, već je prišao Šerloku. Dodao mu je
komad papira. Na njemu je pisalo Orvil Dženkins, advokat i
adresa. To je sigurno advokat u službi kluba Diogen, kog je
Majkroft pomenuo, shvatio je dečak. Osmehnuo se Brinelu.
Klimnuo je u znak zahvalnosti.
Policajac je žurno grabio pločnikom. Šerlok se obratio
Ejmijusu Krouu. Postavio mu je pitanje koje ga je
proganjalo čitav sat.
„Gospodine Krou, šta će se desiti ako ne uspemo da
dokažemo Majkroftovu nevinost?“
„Doći će do suđenja“ turobno reče učitelj. „Bojim se da
će ga obesiti ako bude proglašen krivim.“
 ČETVRTO POGLAVLJE

Policijska stanica u Bou stritu i okružni sud bili su u

monolitnom zdanju na uglu pored Kovent gardena. Šerlok
je ljubopitljivo posmatrao zgradu. Trudio se da je zapamti.
Slutio je da će biti veoma važna za njega. Nadao se da je
neće pamtiti kao mesto na kom je njegov brat osuđen na
smrt vešanjem.
Zidovi su ga podsećali na kamene grebene. Zbog
nazubljenog krova više je ličila na srednjovekovni zamak
nego na dom čuvara reda. Ukrasni elementi izmamili su
Šerloku osmeh. Da je Meti Arnat s njim, popeo bi se uz njih
do krova, kao po merdevinama.
Vrata na uglu bila su u nivou ulice, bez ikakvih
stepenica. Ispred zgrade su visile bele lampe. Ejmijus Krou
posmatrao ih ie namrgođeno. Obratio se policajcu:
„Da li ste sigurni da ste nas doveli na pravo mesto?“,
pitao je. „Rečeno mi je da sve policijske stanice u zemlji
imaju plave, a ne bele lampe.“
„Takvo je pravilo“, potvrdio je policajac. „Njeno
veličanstvo kraljica požalila se pre sedam godina na plave
lampe na ovoj zgradi. Izgleda da je princ regent preminuo u
plavoj sobi i da odonda ne podnosi tu boju. Često ide u
operu ovim putem. Plave lampe joj uvek pokvare
raspoloženje. Zbog toga je zamolila da budu zamenjene.
Rekao sam zamolila, iako je manje-više naredila policijskom
komesaru da ih zameni ako ne želi da bude smenjen.“
„Zanimljivo je“, progunđa Krou, „da jedna žena
raspolaže s toliko moći u zemlji koja uskraćuje pravo
ženama da glasaju i poseduju imovinu.“
 Policajac ih je uveo u zgradu. Prošli su pored velikog
šaltera u predvorju i ušli u unutrašnjost zdanja. Mimoilazili
su se s ljudima u uniformi i odelu. Svi su žurili za svojim
poslom. Poveo ih je niz hodnik, iza ugla i uz stepenice.
Zatim je pokazao ka prostoriji sa stolom i tri stolice.
Posmatrali su ciglene zidove obojene depresivnom nijansom
zelene.
„Čekajte me ovde“, rekao je. „Narednik će se brzo
pojaviti. Ne napuštajte sobu.“
Krou se sručio u stolicu kad je policajac otišao.
Škripnula je pod njim. „Raskomoti se“, rekao je dečaku.
„Ne bi me iznenadilo da čekanje potraje. Verovatno će nas
ostaviti da se krčkamo, da bismo bili spremniji da
odgovaramo na pitanja.“ Zafrktao je. „Da sam na njegovom
mestu, razdvojio bih nas i pojedinačno ispitao.“
„Zašto?“, pitao je Šerlok iz susedne stolice.
„Ako bi nas odvojeno saslušao, mogao bi da proveri da li
smo na isti način odgovarali na njegova pitanja. Tako bi
mogao da nas uhvati u laži. Pošto nas ispituje zajedno, ti
ćeš čuti moje odgovore i izmeniti svoje da bi odgovarali
onome što sam ja rekao, i obrnuto.“
Zavalio se u stolicu i zatvorio oči. Spustio je šešir da bi
se odbranio od svetlosti.
Šerlok je razgledao prostoriju. U sobi nije bilo ničeg
zanimljivog. Namerno su uklonjeni svi ukrasi i sitnice.
Mislio je o Majkroftu. Njegov brat nije daleko. Verovatno
se nalazi u prostoriji neudobnijoj od ove.
Vrata su se otvorila posle četvrt sata. U sobu je žurno
ušao narednik kog su već upoznali - Kolman. Nosio je
svesku i olovku.
„Zvao sam vas da bismo porazgovarali o nekim
podacima“, rekao je i seo. „Mislim da ovo nije naročito
težak slučaj. Prilično je jasan.“
Ejmijus Krou skinuo je šešir i podigao obrvu. „Mogli
biste se iznenaditi“, rekao je.
 „Činjenice su neporecive“, odvratio je narednik.
„Ispravite me ako grešim, tek soba je bila zaključana. Vrata
su bila jedini put unutar i van nje. Dvojica ljudi bila su u
prostoriji. Kad je soba otključana, jedan od njih bio je
mrtav, a drugi je držao nož. Da li sam nešto zaboravio?“
„Da, da na nožu nije bilo krvi“, istakao je Šerlok.
„Krv je obrisana o mrtvačevu košulju kad je nož izvađen
iz rane.“
„Da li ste pregledali košulju i pronašli tragove brisanja,
ili je to tek pretpostavka?“, pitao je Krou.
„Ne možete poreći da je košulja bila krvava“, negodovao
je narednik.
„Krv je istekla iz rane. Ima li tragova da je oštrica
hotimice ili siučajno obrisana o tkaninu? Brisanje i isticanje
krvi ostavljaju veoma različite tragove.“
„To nije bitno“, brecnuo se Kolman. „Krv je krv. U sobi je
bio samo jedan nož. Od vas bih, gospodo, želeo da čujem
zašto ste posetili optuženog.“
„On je moj brat“, tiho će Šerlok. „Gospodin Krou je
porodični prijatelj. Došli smo da ručamo s Majkroftom.“
„To znači da ubistvo nije učinjeno s predumišljajem“
reče Kolman. Zabeležio je zapažanje u svesku. „Ne ubija se
čovek kad se zna da će se neko svakog trenutka pojaviti na
ručku. To je bio impulsivan postupak.“
„Znate li motiv?“, pitao je Krou.
Narednik je podigao pogled sa sveske. „Poslovni
poduhvat koji se loše završio, svađa zbog žene - motivi
mogu biti veoma raznovrsni. To je, na kraju krajeva, samo
sporedan podatak. Najvažnije je da imamo ubistvo i ubicu.
Sudu će to biti dovoljno.“ Nastavio je posle kraće pauze.
„Recite mi puna imena i prezimena i adrese. Pribeležiću ih
u dosije.“
Krou mu je saopštio podatke. Šerlok je, po načinu na koji
je policajac položio ruke na sto, spremajući se da ustane,
zaključio da je saslušanje gotovo. Imao je osećaj da su u
vozu koji hita po šinama predodređenom putanjom, bez
mogućnosti da skrene ili pođe u drugom pravcu.
„Možemo li da vidimo Majkrofta?“, progovorio je. „Samo
na nekoliko minuta?“
Kolman se dvoumio.
„Od takvog susreta niko neće imati štete“, pomirljivo će
Krou. „Oni su braća. Možda će ga susret sa Šerlokom
učiniti prijemčivijim i spremnijim da se poveri organima
reda.“ Šerlokje popreko pogledao Kroua. Bio je preneražen
rečima krupnog Amerikanca. On je samo namignuo okom
koje nije gledalo u Kolmana.
Policajac je još oklevao. „Pa, vrlo dobro“, konačno je
prozborio s lažnom velikodušnošću. „Mislim da takav susret
nikome ne može da šteti.“
Otvorio je vrata. Policajac - isti onaj koji ih je dopratio iz
kluba Diogen - stražario je u hodniku.
„Odvedi ovu dvojicu na sastanak s optuženim“, reče
Kolman. „Dozvoli im deset minuta razgovora. Posle toga ih
isprati iz zgrade.“ Okrenuo se prema Krouu i Šerloku.
„Zahvaljujem na vašem vremenu, gospodo. Sastali smo se
nesrećnim povodom, ali ne zaboravite - da niko ne čini
zločine, ne bi bilo potrebe za nama. Morao bih da se
pridružim ocu u porodičnoj pozamanterijskoj radnji.“
Kolman je izleteo iz prostorije. Policajac im je pokazao
da krenu za njim. Poveo ih je lavirintom hodnika unutar
ogromne zgrade. Spustili su se niz nekoliko stepeništa i
stigli u podzemlje, neokrečenih zidova, s tamnim baricama
na podu prekrivenom pločicama. Niz zatvorenih metalnih
vrata pružao se hodnikom. Policajac je zastao pred vratima
na trećini hodnika. Skinuo je prsten s ključevima s pojasa i
otključao vrata. Pokazao im je da uđu. „Imate deset minuta
i ni sekund više. Ovde sam ako dođe do nevolja.“
Krou je pokazao dečaku da uđe prvi i krenuo za njim.
Majkroft je uspravno sedeo na klupi, postavljenoj pored
zida. Sklopio je šake u krilu i zatvorio oči. Otvorio ih je kad
je Šerlok ušao. Svetlost je dopirala s uskog prozorčeta s
rešetkama na suprotnom zidu. Verovatno je gledao na ulicu.
Ćelija je bila tako mala da je trojka jedva stala u nju. Šerlok
i Krou su stajali, zato što nisu imali gde da sednu.
„Lepo od vas što ste svratili“, reče Majkroft. „Izvinjavam
se zbog neuglednog okruženja.“
Krou se osvrnuo po ćeliji. „Udobna je“, rekao je. „Na
prvom putovanju iz Amerike u Englesku spavao sam u
mnogo gorem smeštaju.“
„Možda“ odvratio je zatvorenik, „ali mogao si da ga
napustiš kad je brod pristao.“
„Imaš pravo“, složio se Krou, „ali ti ovde boraviš
besplatno. Ja sam morao da plaćam svoju ćeliju.“
„Prestanite, molim vas!“, planuo je Šerlok. „Situacija je
ozbiljna.“
Majkroft je klimnuo. „Razumem. Samo sam hteo da
pokažem da mi duh nije slomljen.“
„Kako se osećaš?“, pitao ga je Šerlok.
„Boli me glava. Mući me vrtoglavica. Možda su sve te
tegobe od stresa, zbog gomile krupnih policajaca koji su me
sproveli do stanice.“ Slegnuo je ramenima. „Retko putujem
dalje od stotinu metara od kluba Diogen. Kancelarija i stan
su blizu njega.“ Obratio se Krouu. „Da li si napredovao u
odgonetanju ubistva? Imam sedam teorija, ali mi nedostaju
dokazi.“
Šerlok se namrštio. Njegov brat ima sedam teorija, a on
nije mogao da srnisli nijednu.
„Tvoj posetilac došao je s kutijicom“, rekao je Krou.
„Sećam je se.“
„Imala je postavljenu unutrašnjost. Unutra su bila dva
predmeta. Jedan je bio vlažan - ili je ostavio tečne tragove
za sobom.“
Majkroft se namrštio. „Da li je ta tečnost mirisala na
nešto? Da li je bila lepljiva na dodir?“
Krou je odmahnuo glavom. „Mirisala je na vodu.“
„Da li ste u sobi našli baricu?“
„Jesmo. Šerlok ju je našao.“
 „Zanimljivo.“ Majkroft je klimnuo. „To sužava broj teorija
na jednu jedinu.“
„Verujem da je tako“, klimnuo je Krou, „ali dokazi su
nestali.“
Šerlok je nemoćno stiskao pesnice. „O čemu, dovraga,
govorite? Šta je rešenje?“
Dvojica muškaraca izmenjala su poglede. Majkroft je dao
znak Krouu da objasni situaciju dečaku.
„Složićemo se da niko drugi nije mogao biti u prostoriji“,
počeo je Krou. „Nije bilo prozora ni mesta za skrivanje.
Videli bismo uljeza kad je tvoj brat otvorio vrata.“
„Slažem se“, reče Šerlok.
„Takođe, poznato nam je da tvoj brat nije ubio mrtvaca.“
„Naravno da nije.“
„To znači da se ubio.“
Šerloku se učinilo da je izgubio tlo pod nogama. „Šta je
učinio?“
„Ubio se. Dva čoveka su u sobi, jedan je ubijen, a mi
znamo da ga onaj drugi nije ubio. To može da znači samo
jedno - da je sam sebi oduzeo život.“
„Ali“, dečak je na trenutak ostao bez glasa. „Ali Majkroft
je držao nož.“
„To je tačno. Samo ne zaboravi da je žrtva ušla u kuću s
kutijicom s dva predmeta. Jedan od njih bio je nož koji je
bio u ruci tvog brata. Na njemu nije bilo krvi, zato što
mrtvac nije ubijen tim oružjem.“
„Ali drugog noža nije bilo!“, negodovao je Šerlok.
Majkroft se umešao: „Šta je s vlažnom postavom i
mokrim delom tepiha?“
Krou je pogledao Majkrofta i slegnuo ramenima.
„Izvinjavam se“, dodao je Majkroft. „Reci mi, da li je vlažna
mrlja na tepihu bila hladna na dodir?“
„Jeste“, odgovorio je Šerlok. Tek tada mu je sinulo.
„Led?“, uskliknuo je. „Nož je bio od leda?“
„Nesumnjivo“ reče Krou. „Drugi predmet u kutijici bio je
nož od leda. Postava je sprečila da se otopi, iako je nešto
vode ipak završilo na satenskoj postavi. Verovatno je do
poslednjeg trenutka čuvan na hladnom mestu, da se nož ne
bi istopio.“
„Posetilac me je onesposobio“, smrknuto če Majkroft.
„Sad nije važno kako. Onesposobio me je i gurnuo pravi nož
u ruku. Seo je i zario ledeni nož u svoje srce. Poslednjom
snagom izvukao ga je iz grudi i bacio na pod, na kom se
istopio.“
„Postojao je rizik da će umreti pre no što ga izvadi“,
napomenuo je Krou, „a u tom slučaju otopio bi se zbog
toplote tela.“
„Zašto je koristio dva noža?“, negodovao je Šerlok.
„Zašto se nije ubo pravim nožem, koji bi ostao u rani?“
Krou je odmerio zatvorenika sažaljivim pogledom. „Ko
god da je smislio ovu predstavu, nije hteo da ostavi tvom
bratu ni najmanji prostor za manevrisanje. Da je pronađen
u sobi s lešom iz čijih je grudi viri nož, mogao bi da tvrdi da
ga je tako zatekao i da je hteo da zove pomoć. Ako bi ga
pronašli s nožem u ruci, bez noža u rani, ne bi mogao da
ponudi ubeđljivo objašnjenje.“ „Mudro smišljeno“, priznade
Majkroft. „Istinski se divim umu koji je smislio ovaj
scenario.“
„Zašto se ubio?“, glasno je razmišljao Šerlok. „Zašto bi
to učinio?“
Krou je progovorio: „O tome možemo samo da
nagađamo. Ne zaboravi da sam odmah pomislio da izgleda
bolesno. Bio je mršav i bled. Znamo da je posećivao
doktora. Pretpostavimo da je bio siromašan i da je umirao
od grudobolje ili raka. Neko nama nepoznat prišao mu je s
ponudom da njegovoj porodici isplati pozamašnu sumu ako
bi, znajući da će izdahnuti za nekoliko nedelja, podigao
ruku na sebe za račun nepoznatog naručioca. Samrtnik se
složio. Dobio je pristojno odelo, kutijicu s pravim. i ledenim
nožem i precizna uputstva.“
„Što nas dovodi do novog pitanja“ prekinuo ga je
Majkroft. „Kako me je privremeno onesposobio, toliko da je
mogao da mi stavi nož u ruku?“
„Čega se sećaš?“, pitao je Krou.
Majkroft je zatvorio oči. „Nepoznati je ušao i spustio
kutijicu na sto. Kašljao je. Pitao sam ga mogu li da uradim
nešto za njega. Rekao je da ne mogu i dodao da mora da se
posiuži lekom koji će mu olakšati disanje. Posegnuo je u
jaknu i izvukao bočicu. Vrh je bio neobično oblikovan. Više
je ličio na dugmence nego na poklopac. Zamolio me je da
mu pomognem. Prišao sam mu i... ništa. Sledeće čega se
sećam bilo je kucanje na vratima.“
Nastavio je posle kraće pauze: „Sećam se i mirisa. Dobro
ga se sećam. Bio je težak i veoma gorak.“
„Pretpostavljam“, reče Krou, „da je bočica za lek bila
pumpica za alkoholnu tinkturu opijuma. Prsnuo ti je rastvor
u lice, što te je privremeno onesposobilo, a opijat je uticao i
na tvoje pamćenje. Dobio je dovoljno vremena da postavi
scenu.“ Alkoholna tinktura opijuma poznata je pod imenom
laudanum. Njome je baron Moperti drogirao Šerloka kad ga
je prebacivao iz Engleske u Francusku. Šerlok se još sećao
duboke nesvesti, snova i gubitka pamćenja. Tu je bila i
neobična, gotovo prijatna slabost. Odbacio je neprijatna
sećanja. Nije imao vremena za njih.
Krou je nastavio: „Da su patolog ili policajci pronašli
bočicu, pretpostavili bi da ju je nosio kao lek, ili da bi lakše
podneo bolest koja ga je ubijala.“
„Šta se desilo s njom?“, pitao je Majkroft.
„Šerlok ju je uzeo.“ Krou je slegnuo ramenima. „Bolje no
da ju je policija izgubila.“
Majkroft je klimnuo. Oglasio se posle kraćeg
razmišljanja. „Sprej koji trenutno onesposobljava. Veoma
zanimljiva stvarčica. Mogu da smislim nekoliko zvaničnih i
ne tako zvaničnih načina za njenu upotrebu.“
„Dobro.“ Šerlok je nastojao da sredi misli. „Znamo kako
je to najverovatnije učinjeno. Imamo i teoriju koja odgovara
svim činjenicama. Pitanje je: Zašto? Zašto je to učinio?“
 Majkroft je slegnuo ramenima. „Kad je reč o tome,
umešan sam u osetljive pregovore s nekoliko stranih vlada.
Možda neka od njih želi da me ukloni s puta na neko vreme
da bi izvukla nekakvu korist. Takođe, akcije koje sam
preduzimao dovele su nekoliko puta do potpisivanja
sporazuma s jednom umesto s drugom zemljom. Možda su
se neke od zemalja, koje su tom prilikom izvukle deblji kraj,
našle uvređene i rešile da se osvete.“ Nešto mu je palo na
pamet. Izraz njegovog lica svedočio je da se radi o ozbiljnoj
misli. „Izuzev...“
„Šta ti je palo na pamet?“, zanimao se Krou.
Majkroft nije odgovorio. Gurnuo je ruku u džep.
„Sačuvao sam posetnicu koju je mrtvac dao Brinelu. Na njoj
je nešto napisano. Nešto zbog čega sam pristao da ga
primim.“
Izvadio je kartončić iz unutrašnjeg džepa. „Džon
Robertšo“, pročitao je, „tu je i adresa u Čelsiju - Glasblouer
roud. Verovatno je lažna. Smišljena je da bi povećala
verodostojnost kartice.“
„Svakako ćemo je proveriti“, napomenuo je Krou.
„Naravno. Ne bih želeo da unapred odbacite ni ovaj, ma
kako slabašan trag.“ Okrenuo je karticu. „Evo mog imena.
Napisano je da bi Brinel znao koga da traži. Tu su i dve
reči.“ Podigao je glavu i pogledao Šerloka u oči.
„Paradolska alijansa“, smrknuto je dodao.
Šerlok je bio zaprepašćen. Setio se vremena provedenog
u kandžama barona Mopertija. Zlikovac je pomenuo
Paradolsku alijansu. Nije rekao šta je to, ali se iz konteksta
moglo naslutiti da radi za nju ili je redovno izveštava o
svojim poduhvatima. Nametala se pomisao da je reč o
nečemu važnom i tajanstvenom.
„Sad se sećam“ nastavio je Majkroft. „Pročitao sam te
reči. Setio sam se da ih je, po tvom tvrđenju, pomenuo
baron Moperti. Zamolio sam Brinela da ga dovede do mene
da bih ga ispitao. Pokazalo se da je posetnica bila samo
mamac koji je trebalo da me dovede u zamku.“
 „Zagrizao si ga“, napomenuo je Krou.
„U svoju odbranu reći ću da sam bio na svojoj teritoriji i
da nisam očekivao napad.“
„Napad se ipak desio.“ Krou je mahnuo masivnom
šakom. „Nije važno. Idemo dalje. Ja ću se postarati za
advokata. Šerloče, imaš li adresu advokata koju nam je dao
sluga u Diogenu?“
Šerlok je klimnuo. Predao mu je komad papira koji je
čuvao u džepu košulje.
„Ti ćeš, Šerloče“, nastavio je Krou, „ispitati posetnicu.“
Dodao mu je posetnicu koju je dobio od Majkrofta. Šerlok ju
je prevrnuo i pročitao zlokobne reči Paradolska alijansa.
Stresao se od jeze.
„Kako da to učinim?“, pitao je.
„Pomiriši karticu“, rekao je Krou.
Šerlok ju je prineo nosu. Osetio je slab, ali oštar miris.
„Šta je to?“, pitao je.
„Štamparska boja“, odgovorio je Krou. „Posetnica je
nedavno odštampana, verovatno samo u jednom primerku,
jedino radi prijema u klub. Nijedan ugledni klub ne bi
primio posetioca bez posetnice. Čovek njegovog društvenog
položaja nije imao posetnice, niti ih je dobio od
tajanstvenog poslodavca. Ne, načinjena je nedavno, što
znači da je štampana negde u okolini.“ Obratio se
Šerlokovom bratu. „Gospodine Holmse, koliko štamparija
postoji u blizini?“
Majkroft nije dugo razmišljao. „Znam za četiri. Sve su u
Čanseri lejnu. Daću ti adresu.“ Uzeo je papir i olovku iz
džepa i počeo da piše.
„Proveri svaku od njih“, poručio je Šerloku. „Vidi da li
prepoznaju karticu. Pokušaj da saznaš nešto o naručiocu.“
„Razumem.“
„Srešćemo se za dva sata ispred hotela Sarbonije. Sećaš
li se gde je?“
„Sećam se. U njemu smo odseli tokom poslednje posete
Londonu.“
 „Dobro.“
Vrata su se širom otvorila pre no što je Krou završio
rečenicu. „Vreme je isteklo“, rekao je policajac. „Morate da
pođete, gospodo.“
„Ne brini, Majkrofte“, poručio mu je Krou. „Izbavićemo
te odavde.“
„Nadam se da ćete me izbaviti pre večere“, odvratio je
Majkroft s blagim osmehom. „Propustio sam ručak, ali
nisam siguran da ovdašnja hrana odgovara mojim
standardima.“
Pružio je ruku Šerloku. „Pokušaj da ne razmišljaš o meni
kao o zatočeniku“, rekao je.
„Ovde, u klubu ili bilo gde“, relcao je Šerlok kad je
stisnuo Majkroftovu ruku, „uvek ćeš biti moj brat. Vodio si
računa o meni. Sad je na mene došao red da se pobrinem
za tebe - ako budem mogao.“
„Moći ćeš“, rekao je Majkroft. „I uspećeš. Znam da kad
se usredsrediš na neki posao, on bude i obavljen. Tu
osobinu nasledio si od oca.“
Policajac se nakašljao. Šeriok je oklevajući krenuo iz
ćelije za Ejmijusom Krouom.
Trgao se kad je čuo treskanje metalnih vrata za sobom.
Ko zna kako je to zvučalo njegovom bratu.
„Kuda ćemo?“, pitao je kad su se našli na svežem
vazduhu Kovent gardena.
„Ti ćeš u Čanseri lejn, koji je u ovom pravcu.“ Krou je
mahnuo rukom. „Ja ću u“, pogledao je posetnicu,
„Glasblouer roud, u Čelsi. Videćemo se.“
Okrenuo se i pružio korak. Šerlok je zabrinuto gledao za
njim. Ponovo je bio sam u Londonu. Nije mogao da se ne
seti pređašnjih zbivanja.
Pribrao se i zakoračio u pravcu na koji je Krou pokazao.
Prolazio je pored taverni i prodavnica, tezga i grupica
uličnih prodavaca na uglovima, s robom na poslužavnicima.
Na ulici je bilo mnogo raznovrsnog sveta, od kicoša u
skupocenoj odeći do zgubidana u ritama. London je bio
lonac u kom se kuvalo čitavo čovečanstvo.
Hteo je da pita nekog za put do Čanseri lejna, kad je
primetio ulični znak na zgradi. Skrenuo je u tu ulicu. Bila je
otmenija od one kojom je prošao. U njoj su uglavnom bile
advokatske firme i poneki doktor.
Posle pet minuta naišao je na prvu štampariju. Njena
lokacija imala je smisla: advokati i beležnici u blizini
nesumnjivo su koristili njene usluge. Otvorio je vrata
nervoznim pokretom.
Prešao je prag štamparije. Odmah ga je zapahnuo suv,
težak i oštar miris, mnogo jača varijanta onog s posetnice.
Buka ga je iznenadila. Od udaraca nekoliko štamparskih
presa u zadnjem delu prostorije nije ni sopstveni glas čuo
kad je rekao: „Oprostite!“
Čovek u košulji okrenuo se prema njemu. Na glavi je
imao polucilinđar. Bujni brkovi pokrivali su mu usta i
najveći deo brade. „Nema posla“ rekao je. „Imam dovoljno
radne snage. Briši!“
„Moram da vas pitam“, oglasio se Šerlok.
Čovek ga je sumnjičavo odmerio. „Šta oćeš?“
Šerlok mu je pružio posetnicu. „Da li ste je vi
odštampali?“
Štampar ju je kritički osmotrio. „Nisam. A sad briši.“
Šerloku nije ostalo drugo do da se povuče kad se čovek
vratio poslu. Ako su svi štampari ovako grubi u ophođenju,
završiće pretragu za nekoliko minuta. Šta će u tom slučaju
da radi do sastanka s Ejmijusom Krouom?
Drugi štampar bio je ljubazniji. Šerlok je ovog puta dobio
uvid u zadnji deo radionice, s metalnim dobošima
pokrivenim sićušnim metalnim slovima. Okretali su ih
dečaci mlađi od njega. Obrtali su velike metalne poluge
svom snagom, valjci su prevlačili duge papirne trake s
preko doboša, a na papiru su ostajala odštampana slova.
Boja je kapala i po dečacima. Koža im je zbog toga bila crno-
bela.
 Postavio je isto pitanje i pokazao istu posetnicu. Štampar
se osmehnuo i pokušao da se seti. Ispostavilo se da ni on
nije odštarnpao posetnicu.
U trećoj štampariji nabasao je na zlatnu žilu.
Štampar je bio visok i mršav. Zulufi su mu visili kao
trake niz mršave obraze. Setio se da mu je Ejmijus Krou u
vozu rekao da svaki čovek na sebi nosi tragove svog
zanimanja. Osmotrio ga je s tog stanovišta. Tragao je za
tipičnim znacima koji odaju štampara. Zapazio je mastilo
ispod noktiju, zadebljanja na vrhovima prstiju, posledice
dugogodišnjeg rukovanja metalnim slovima, duge i prave
posekotine na dlanovima i rukama od oštrog, zategnutog
papira namotanog na valjke. Znaci su bili tu za onog ko je
znao gde da ih traži.
„O, da“, rekao je štampar. „Sećam se toga. To je bila
nesvakidašnja narudžbina. Ljudi obično štampaju četiri-pet
stotina posetnica, zato što ih dele okolo, je li tako? Hteo
sam da kažem da posetnice ne služe za pokazivanje i
vraćanje u džep. Ovaj tip hteo je samo jednu. Dao mi je
papirče s nažvrljanim podacima.“ Slegnuo je ramenlma.
„Pokrenuo sam mašinu i odštampao posetnicu u samo
jednom primerku. Reko sam mu da za još jedan šiling može
da dobije sto posetnica, ali odbio je.“ Razmišljao je na
trenutak. „U stvari, nije me odbio. Izašao je napolje da
popriča s nekim. Tek tada je odbio moj predlog.“
„Taj drugi čovek, možete li da ga opišete?“
„Znam da mi nećete verovati, tek, prepoznao sam ga. On
nije prepoznao mene. Niko ne prepoznaje one koji ih
uslužuju.“
„Ja ih prepoznajem“, ubeđeno će Šerlok. „Prepoznavaću
ih uvek.“
„U tom slučaju ste bolji čovek od većine. Radio sam u
štampariji u Druri lejnu pre no što sam došao ovamo.
Štampali smo dosta materijala za pozorišta: programe,
cenovnike, postere - znate već. Taj tip - onaj što je bio
napolju - ponekad je svraćao tamo. Radio je kao izbacivač u
taverni u tom kraju. Isterivao je previše pijane ili siromašne
mušterije i smirivao kavgadžije. Mislim da se taverna zove
Šaftsberi. Štampali smo im jelovnike, postere i druge
stvari.“
„Možete li da ga opišete?“, pitao je Šerlok zadržavajući
dah. Štampar je slegnuo ramenima. „Nizak je. Kreće se kao
zmija otrovnica. Ima dugu i masnu kosu i crnu bradu. Nosi
krzneni kaput, od astragana - mislim da se taj materijal
tako zove. Ne sećam se njegovog imena.“
„Hvala vam“, reče Šerlok. „Setiću vas se ako mi zatreba
štampar.“
Napustio je štampariju u trijumfalnom raspoloženju.
Pogledao je na sat. Još sat i po ga je delilo od sastanka s
Ejmijusom Krouom. Možda ima dovoljno vremena da
proveri tavernu Šaftsberi? Ako mu se posreći, ne samo što
će moći da izvesti Kroua da je identifikovao čoveka koji je
unajmio mrtvaca, već i da zna gde je.
Pitao je neku prolaznicu gde je Druri lejn i krenuo u tom
pravcu. Stigao je za deset minuta.
Druri lejn bio je pun teatara i taverni. Neka pozorišta
bila su mjuzikholovi u kojima su nastupali žongleri, pevači i
mađioničari. Neka su bila otmena mesta, s klasičnim
repertoarom. U nekima su se održavali muzički resitali.
Šerlok se s nostalgijom setio violine kad je video da žena po
imenu Vilma Norman-Neruda (violinistkinja!) svira u
jednom pozorištu.
Pronašao je tavernu Šaftsberi na sredini ulice. Bila je
pored teatra koji je oglašavao komičnu operu F. K.
Bernanda i A. Salivana Koks i Boks 2 Ime nije zvučalo
naročito privlačno.
Seo je na prag kuće, preko puta taverne. Čekao je.
Nagnuo se u stranu i naslonio glavu na dovratak da bi
izgledalo kao da spava. Vrebao je niskog čoveka duge,
masne kose.
 Četrdesetak minuta kasnije, iz taverne je izašao čovek
koji je odgovarao opisu. Bio je odeven kao u štamparevoj
priči. Osvrnuo se na obe strane pre no što se uputio desno.
Šerlok ga je sledio. Možda ide kući. To bi bio vredan
podatak za Ejmijusa Kroua!
Šerlok ga je pratio Druri lejnom. Prešao je preko trga
Seven dajals i krenuo ka Trafalgaru. Šerlok je počeo da
prepoznaje pojedine krajeve Londona. Trudio se da zapamti
što više. Čovek je na Trafalgaru skrenuo levo. Prošao je
pored impresivne smeđe fasade stanice na Čering krosu i
istoimenog hotela. Hodao je brzo. Šerlok je morao da
trčkara da ne bi zaostao za njim.
Kod Oldviča je skrenuo desno. Šerlok je shvatio da ide
na drugu stranu Temze, preko mosta Vaterlo. Stao je ispred
kućice na početku mosta i platio mostarinu. Šerlok je
razmišljao da li da krene za njim ili da požuri na sastanak s
učiteljem. Šta će mu reći? Da je pronašao sumnjivca i da ga
je odmah zatim izgubio? Ne, preći će most, da bi video
kuda ide.
Pretražio je džepove u potrazi za sitninom. Mostarina je
iznosila jedan peni. Platio je i požurio.
Sumnjivac je mirno odmicao. Nije se osvrtao niti je
gledao levo ili desno.
Na drugoj strani mosta krenuo je ka zgradi u kojoj je
Šerlok pepoznao stanicu Vaterlo. Nije ušao u zgradu, već je
skrenuo levo. Dečak ga je sledio. Krio se iza drugih ljudi, za
slučaj da se sumnjivac okrene.
Nije se osvrnuo, ali je naglo skrenuo desno, u zasvođeni
prolaz.
Šerlok je zastao ispred prolaza. Provirio je iza ugla.
Unutrašnjost je bila u senkama. Njegov plen nije bio na
vidiku.
Načinio je nekoliko koraka. Polovina tela našla mu se u
tami, ali još nije video sumnjivca.
Okrenuo se, spreman da pođe na sastanak s Ejmijusom
Krouom.
 Niski čovek duge masne kose stajao je iza njega.
„Pratiš me. Sad ćeš mi reći zašto, a zatim ću te, zabave
radi, naterati da vrištiš.“
 PETO POGLAVLJE

„Imaš li peni, gospodine?“, zacvileo je Šerlok. Pokušavao

je da izgleda manji no što jeste. „Danima nisam jeo. Daj mi
peni za komad hleba.“
„Ne izigravaj lovca na kuniće“, zarežao je masnokosi.
„Ne padam na te mangupluke.“
„Dobro“, reče Šerlok normalnim glasom. Uspravio se.
„Šta je lovac na kuniće?“
Nepoznati se iscerio. Zubi su mu bili crni okrnjci. „’Teo
bi da znaš šta je kunić? To je zec koji je odgajan da završi u
loncu. Pitom je i neće pobeći kad kreneš da mu lomiš vrat.
Lovac na kuniće je onaj koji se pretvara da ih lovi - onaj koji
se sili da lak posao predstavi kao težak poduhvat.“
„O, prevarant“, reče Šerlok.
„Upravo tako. To smo raščistili. Ne bi bilo loše da mi
kažeš zašto me pratiš?“
„Nisam te pratio!“, negodovao je Šerlok.
Čovek je podigao žbunaste obrve. „Ne zaboravi da mogu
da prozrem svaki tvoj trik, sinko. Pratiš me od pozorišta.
Odonda me ne ispuštaš iz vida. Hoću da znam zašto.“
Osmotrio je Šerloka od glave do pete. „Nisi lakoprstić.“
Primetio je dečakov zbunjeni izraz. „Džeparoš bre!“,
pojasnio je. „Za čim tragaš?“
„Ni za čim.“
„Sledio si me po Londonu, preko mosta Vaterlo i sve do
ovih tunela.“
„To je slučajnost“, reče Šerlok.
„Tako nešto ne postoji." Slegnuo je ramenima. „Ne
moraš da mi kažeš ako ne želiš. Izmamiću ti odgovor
batinama. Uživaću u tome. Odavno nisam nekog propisno
izlemao. Pokoravao sam se naređenjima. Nisam privlačio
pažnju. Nekoliko nedelja nisam gledao kako teče klaret.
Nostalgičan sam.“
„Klaret?“, pitao je Šerlok, iako je znao da mu se odgovor
neće dopasti.
„Krv, sinko, krv!“ Zavukao je ruku u džep i izvadio dva
metalna predmeta. „Mislim da radiš za neku od lokalnih
bandi koja želi da zna šta se dešava u pozorištu. Ako to nije
slučaj, primetio si nešto neobično u pozorištu, pa se nadaš
da ćeš moći da prodaš tajnu Ljuštačima za nekoliko
bakrenjaka.“ Gurnuo je prste desne ruke kroz metalni
predmet. Šerloku je ličio na zbirku povezanog prstenja
načičkanog šiljcima. Štrčali su sa zglobova. „Šta god da je u
pitanju, radoznalost će te debelo koštati.“ Natakao je drugi
metalni predmet na prste leve ruke. Podigao je pesnice da
ih Šerlok vidi. Oskudna svetlost odbijala se o metalne šiljke.
Preobrazio je ruke u smrtonosno oružje. Mogao je da
iskasapi Šerlokovo lice jednim udarcem. „Predlažem da
počnemo iz početka. U žurbi sam. Imam posla. Čeka me
mnogo važnih sastanaka.“
Šerlok je počeo da se povlači. Srce mu je ubrzano tuklo.
Čovek je stajao na ulazu u tunel, ali to nije jedini put.
Postoji i drugi, iza njega, u tami. Pronaći će ga.
Čovek se okrutno nasmejao. Gurnuo je ruku ispod
kaputa. Čuo je kako šiljci paraju postavu. Izvadio je ruku na
videlo. Srebrnjaci su mu se presijavali između prstiju.
„Ko mi prvi dovede klinca, dobija pola krune!“, povikao
je. „Čujete li me? Živećete kao gospoda čitav mesec ako
želite. Nudim pola krune i ne marim ako mu nešto slomite
usput. Nije važno koliko je povređen, dokle god bude u
stanju da odgovara na pitanja.“
Vazduh oko Šerloka je zatreperio, kao da je živ. Mislio je
da su bradonja i on sami u tunelu ispod stanice Vaterlo. Ali
tama se kretala. Oblikovala se u pet - šest - desetak malih
figura. Činilo se da izlaze iz zidova i niču iz vlažnog tla. Bile
su male, manje od Šerloka, čak i od Metija. Koža, koja se
providela kroz dronjke, bila im je siva od prljavštine i
masnoće. Upile su im se u telo i postale njegov sastavni
deo. To su bila deca. Stanovala su u tunelima, bez porodica,
i preživljavala preturajući po đubretu u potrazi za
odbačenim i izgubljenim stvarima putnika. Imala su krupne
tamne oči nalik na pacovske, a na rukama i nogama oštre i
duge nokte, ojačane okamenjenom štrokom. Usta im behu
hrapava, ispucala, s plikovima i krezuba kao drevni
planinski lanci. Od neprekidnog bauljanja po uskim
tunelima i preturanja po blatu i prljavštini u potrazi za
izgubljenim novčićima, u pognutom i savijenom položaju,
deca su se toliko iskrivila da više nisu mogla čestito da se
usprave. Imala su tanke i savijene ruke i noge, nalik na
grančice. Samo su im stomaci bili naduveni. Neuredna kosa
visila im je oko lica. Nije razlikovao devojčice od dečaka.
Prljavština i glad zbrisale su sve razlike između polova. Tu
je bio i miris: blagi bože, širili su zadah truleži i propadanja
oko sebe. Bio je tako snažan da se Šerloku činilo da vidi
talasanje vazduha oko njih.
Kako ljudi mogu ovako da žive, pitao se dok se povlačio
u tamu. Primicali su se. U njihovim očima nije bilo ničeg
izuzev nezasite gladi. Za njih je bio samo način da osiguraju
sledeći obrok.
Čula su mu sve bolje funkcionisala. Isprva je video
monstrume, mračna stvorenja spremna da ga skole i obore,
a sad su to postala samo deca, očajna od gladi. Osećanja su
mu mahnito bludela između užasa i sažaljenja. Kako ljudi -
kako deca - mogu da žive na ovaj način? To je tako
pogrešno.
„Ne morate ovo da radite“, poručio im je, koračajući
unazad. Divlja deca iskrivila su glave posle tih reči. Nije
znao da li su ih razumela. Ako i jesu, nisu za njih marila.
Znala su samo da će im bradonja dati bogatstvo ako mu
dovedu Šerloka. Ako budu morala da mu polome ruke i
noge da ne bi bežao, neće oldevati da to učine.
 Šerlok je imao osećaj da su u tami činila i gore stvari.
Okrenuo se da beži, ali je iza njega bilo još četvoro, u
stvari petoro. Bešumno su iskoračila iz senki.
Neko ga je ščepao za rukav. Izmakao se i istrgao platno
iz tanušnih prstiju. Čuo je kako se tkanina para pod oštrim
noktima.
Bio je opkoljen.
U svetlosti koja je dopirala s ulice razaznavao je krupnu
bradonjinu senku. Čuo je njegov smeh.
Očajnički je pokušavao da potisne paniku koja mu se
gomilala u grudima. Mora da razmišlja, i to brzo.
Neko ga je uhvatio za lakat. Odgurnuo je nasrtljivca.
Nesvesno je otro ruku o sako posle dodira sa sluzavom
kožom.
Za nekoliko sekundi odasvud će ga zaskočiti. Osvrtao se
oko sebe. Tražio je nešto - bilo šta - što bi mu pomoglo da
pobegne.
Zid. Jedina nada bio mu je zid s leve strane. Divlja deca
odasvud su ga pritiskala. Samo je put ka zidu bio slobodan.
Potrčao je ka njemu. Skočio je ispred prepreke. Nogama
je tražio pukotine u trošnoj cigli. Uspeo je da ugura prste u
procep. Podigao se koliko god je mogao. Gravitacija ga je
vukla nadole. Divlja deca pela su se uza zid za njim.
Napredovao je uz krivi zid, što je značilo da se bliži središtu
tunela.
Odgurnuo se od zida. Delimično je padao, a delimično
preskakao preko njihovih glava. Doskočio je na meko tlo u
središtu tunela. Zateturao se, ali se uspravio. Okrenuo se i
stuštio u tamu pre nego što su deca došla sebi. Samo je u
njoj mogao potražiti spas.
Senke su ga očas progutale. Iza sebe je čuo tapkanje
bosih nogu po vlažnoj zemlji. Krenuli su u poteru.
Nastavio je da trči. Oslanjao se na sreću, u nastojanju da
ne udari u zid tunela. Mogao je da raspozna ivice cigala u
trku. Oči su mu se navikle na tamu ili je nešto svetlosti
dolazilo odnekud iznad njega. Možda je i fluorescentna
mahovina rasla po zidovima.
Video je zakrivljeni oblik drugog lučnog svoda na jednoj
strani. To je bio ulaz u susedni tunel. Skrenuo je u stranu i
jurnuo niz novi prolaz. Uspeće da izmakne progoniocima
samo ako ih zbuni i natera da nagađaju kuda je krenuo.
Sigurno će ga uhvatiti ako bude bežao pravom linijom, a
tada... pa, nije bio siguran da bi obećanih pola krune
nadvladale njihovu glad i želju da ga pretraže u potrazi za
novcem.
Tunel se završavao crnim zidom. Šerlok je zamalo
natrčao na njega. Samo ga je nagla promena u sastavu
kužnog vazduha upozorila na prepreku. Stao je u mestu i
oprezno pružio ruku. Zid je bio na pola metra od njega. Da
nije naslutio da je tu, udario bi u njega u punom trku i
izgubio svest. Postao bi lak plen za divlje progonioce.
Da li će morati da se vrati i pokuša da prođe pored njih?
Vetrić ga je pomilovao po licu. Topla i ustajala vazdušna
struja nesumnjivo je dolazila odnekud. Možda nije u
ćorsokaku, već na raskrsnici dvaju tunela.
Skrenuo je levo i potrčao ispruženih ruku, da ne bi
udario u zid. To se nije dogodilo. Tunel se pružao ka ko zna
kakvom novom paklu.
Trgao se zbog iznenadne buke iznad glave. Grmelo je
beskrajno dugo. Kapi prljave vode padale su mu po glavi s
tavanice. Da li je to voz? Verovatno je bio ispod šina stanice
Vaterlo.
Možda taj voz ide za Farnam, u susret njegovim
prijateljima. Da li će ih ikad videti, ili će umreti ovde, u
tami, da nikad ne bude pronađen?
Dah mu je zastao u grlu. Negde iznad njega bio je miran,
uređen svet, u kom su lepo obučeni ljudi žurno koračali
tamo-amo. Gore su plavo nebo, čvrsti zidovi od cigle,
mramorni podovi i gasno osvetljenje. Gore je raj. Ovde dole
su trošni zidovi puni vlage, tlo na razmeđi utabane zemlje i
blata i vonj koji objedinjuje najgore elemente katrana,
ljudskih izlučevina i svelih biljaka. Tu su i napuštena deca,
na korak od životinja. Nesumnjivo je zakoračio u pakao.
Učinilo mu se da ne može dalje. Hteo je da sedne,
sklupča se i natera sebe da se probudi iz noćne more. Ovo
mora biti noćna mora, zar ne? U urednom svetu u kom
obitava, ne mogu da postoje ovakva mesta.
Međutim, ovaj svet bio je stvaran. Znao je da je stvaran.
Ne može da odustane. Mora da pronađe izlaz.
Majkroft zavisi od njega.
Ispred sebe je video svetlosni zrak. Dijagonalno se
pružao preko tunela, od vrha do dna. Sunce se verovatno
probijalo kroz otvor u zidu. Zrak je u ovom carstvu mraka
podsećao na zlatni stub. Zateturao se ka njemu. Nadao se
da je pukotina dovoljno velika da se zavuče u nju i krene ka
stanici. Popeće se u bezbedne, razumne predele.
Nije bila. Zario je prste u nju na jedvite jade. Kroz
pukotinu je prodirao samo slabašni sjaj, propušten kroz
vodu koja je tekla odozgo. Gnevno je navalio na ciglu.
Nadao se, uprkos svemu, da će proširiti pukotinu. Isprva
mu se odupirala. Popustila je. Deo zida pao je na pod
tunela.
Nešto tvrdo, crno i blistavo micalo se ispod cigala.
Zbunjeno je zurio ispred sebe. Pitao se šta, za ime sveta, to
može biti. Užasnuto je uzmakao kad je shvatio da gleda
gomilu buba ili bubašvaba. Živuljke su panično bežale od
svetla i vazduha kad je razrušio zidove skrovitog legla.
Nestale su za nekoliko sekundi, ostavljajući nepravilnu
šupljinu za sobom. Šerlok se osvrnuo oko sebe. Naježio se.
Da li gnusna stvorenja obitavaju iza svakog zida i cigle u
tunelu? Da li u tami postoji i drugi, skriveni svet slepih
insekata, koji ispunjavaju šupljine i kanale, proždirući ono
što ostaje za divljom decom?
Pažljivo je osluškivao. Učinilo mu se da čuje tiho
grebuckanje buba svuda oko sebe. Opkoljavale su ga.
Sahraniće ga pod sobom.
 Nastavio je da trči, s beslovesnim krikom užasa na
usnama.
Nešto je palo na njega s tamne tavanice, deset koraka
kasnije.
Vrisnuo je i nasrnuo na ono što mu se migoljilo oko lica.
Zamišljao je gomilu buba koje su ga zajedno napadale, ili
gigantsku bubašvabu veličine njegove glave. Zario je prste
u tu stvar i shvatio da dodiruje krpe i sluzavo meso. Neko
divlje dete pokušavalo je da ga uhvati za bradu. To je bila
devojčica! Pratila ga je po podzemlju! Nekako je uspela da
isprednjači i čekala, pripijena uza zid. Bacila se na njega
kad je prolazio ispod nje. Ščepao ju je za vrat, baš kad je na
obrazu osetio njena usta s ostacima zuba. Bila je sitna i
slaba. Divljački se bacakala, ali je uspeo da je uhvati za
nogu ili ruku. Kratko je oklevao, svestan da je to dete -
devojčica. Znao je da civilizovani ljudi ne povređuju
devojčice. Njeni nokti bolno su mu parali kožu. Nije imao
izbora. Žestoko se trznuo. Svukao ju je sa sebe i bacio
preko tunela, u jednom pokretu. Pala je na meku, vlažnu
zemlju. Otkotrljala se. U slabom svetlu koje se probijalo do
tunela, video je kako joj oči blistaju. Zasiktala je i nestala u
tami. Znao je da nije otišla daleko. Posmatrala ga je iz
mraka i vrebala priliku za novi napad.
Osećanja su se vratila, a s njima i mučnina u stomaku.
Setio se Metija. Snalazio se kako je znao i umeo. Borio se za
svaki obrok. Koliko bi mu trebalo da padne ovako nisko? Ne
mnogo, sumnjao je. Ovo su deca, za ime božje! Nisu
vampiri!
Nastavio je. Čuo je tapkanje u senkama. Znao je da ga
devojčica prati. Otpozadi je dopiralo kliktanje dece koja su
tragala za njim.
Nije bilo važno da li su to deca ili vampiri - umreće!
Nema izlaza! Čuo je kako mu srce udara u grudima. Očaj
mu se širio plućima dok je pokušavao da povrati dah. Mišići
u nogama goreli su mu od napora. Neće uspeti.
 „Farting u zamenu za tvoj život“, prosiktao je neko iza
njegovih leđa.
„Pristajem", prostenjao je. „Isplatiću ti ga.“
„Hoću da ga vidim“, zahtevao je glas.
Šerlok je gurnuo ruku u džep i izvukao šaku sitnine.
„Dobićeš sve ovo ako me izvučeš odavde.“
Dete je duboko uzdahnulo u tami. „Nikad nisam video
toliko para!“, prošaptalo je. „Sigurno si bogat!“
„Ne bih voleo da umrem u podzemlju“ hitro će Šerlok,
svestan progonilaca u tarni. „Vrati me do mesta na kom
sam ušao u podzemlje!“
„Ne mogu. Motre i čekaju. Moramo drugim putem.“
Šerlok je progutao pljuvačku. „Kojim putem?“
„Sledi me.“
Obličje se pojavilo pored Šerloka, kao da je izniklo iz
zida. Ono - on? - jedva je sezalo do Šerlokovih grudi. Oči su
ga činile mnogo starijim. Šerlok se nadao da nikad neće
videti isto što i ovo dete.
„Kako se zoveš?“, pitao je Šerlok kad je dete zaronilo u
tamu kao riba u vodu.
„Nemam ime“, odgovorilo je šapatom.
„Svako ima ime“, nije odustajao Šerlok.
„Ne i ovde dole. Ovde imena ne pomažu.“
Šerlok je naslutio da je dete skrenulo u stranu, ka zidu iz
kog se pojavilo. Prišao je ciglama. Pukotina je sezala od
poda do visine glave. Nije to bila pukotina, već veštački
prostor. Možda je ostavljen zbog ventilacije ili u neku drugu
svrhu. Čuo je grebuckanje. Duboko je udahnuo i krenuo za
vodičem kroz podzemni svet.
Sledećih pet minuta bili su nešto najgore što je iskusio u
životu. Zalazio je sve dublje u nepoznato, između dve
vertikalne litice od vlažnih, trošnih cigala. Čuo je, ili je
samo osećao, slepe insekte koji su puzali kroz kanale na
nekoliko centimetara od njegovog lica. Gruba cigla grebala
ga je po licu i rukama. Glavom je cepao gustu paučinu koja
mu se zadržavala na koži. Gnusna i dlakava stvorenja
padala su s mreža na okovratnik. Borio se s neizdrživom
željom da lupa po odeći ne bi li ih pobio dok traže skrovište
u njoj. Često bi napipao potočić nečeg vlažnog, što se
slivalo niz zidove. Pretpostavljao je da je to voda, ali u
mraku nije video kako izgleda. Ako je i bila voda, nije
mirisala ni na šta s čim se dotad sreo. Činilo mu se da je to
neka lepljiva i živa tečnost i da sve dublje zalazi u grlo
nekog golemog drevnog zmaja. Zamišljao je da pipa
njegovu razornu pljuvačku. Osećao je tlo ispod nogu - ako je
koračao po tlu, a ne po jeziku. Šljapkao je po njemu. Imao
je grozan utisak da će, ako zastane, propasti u glib, prvo do
kolena, zatim do kukova, pa do vrata. Na kraju će se, ako
ne stane na nešto čvrsto, meko blato zatvoriti iznad njegove
glave. Ugušiće ga.
Imao je utisak da se divlje dete ispred njega penje,
umesto da hoda. Prstima ruku i nogu pronalazilo je
pukotine u ciglama. Kretalo se iznad, a ne po žitkom blatu.
Grebalo je dugim noktima po ciglama. Šerloku je došlo da
vrisne od tog zvuka. Dečak je navikao da se kreće po
tunelima i hodnicima podzemlja.
Prolaz između cigala naglo se suzio, tako da je Šerlok
morao da napreduje postrance da bi se provukao. Ispustio
je vazduh iz pluća da bi bio što tanji. Skupio se što je više
mogao, sve dok nije naleteo na isturenu ciglu. Zarila mu se
u rebra. Znao je da ne može dalje.
Nije mogao da diše. Bolje reći, nije mogao da diše kako
treba. Procep je bio suviše mali da bi mu dozvolio da napuni
pluća.
Preplavila ga je tamna i otrovna, kisela panika. Pokušao
je da se povuče, ali se nešto u uskoj pukotini promenilo.
Možda je, prošavši kroz nju, pomerio neke cigle. Šta god da
se desilo, procep iza njega suzio se pošto je prošao njime.
Pokušao je da se progura nazad, samo da bi utvrdio da mu
nešto tvrdo pritiska kičmu. Nije mogao ni napred ni nazad.
Našao se u zamci!
 Hteo je da krikne, ali nije mogao da uvuče dovoljno
vazduha u pluća. Crvena izmaglica zaklanjala mu je vidno
polje. Srce mu je zadrhtalo. Tuklo je nepravilnim ritmom.
Pokušavalo je da se oslobodi grudnog koša kao što je on
pokušavao da se izmigolji iz pukotine.
Neko ga je uhvatio za zglob i oštro povukao. Cigle su mu
zaparale kožu na leđima i rebrima. Popustile su u oblaku
prašinčine i uznemirenih insekata. Izleteo je kao čep iz
boce u širi prostor.
Divlji dečak stajao je pred njim. On ga je oslobodio iz
zamke. „Mogao si da me ostaviš u zamci“ prostenjao je
Šerlok boreći se za dah. „Mogao si da pričekaš dok se ne
ugušim i pokupiš sav novac iz mojih džepova.“
„Uh“, reče dečak nedokučiva izraza lica. „Da.
Pretpostavljam da sam mogao.“ Okrenuo se ka Šerloku.
„Moramo da nastavimo. Nisu daleko.“
Samo nekoliko koraka odatle procep se završavao pred
uskim stepeništem. Šerlok je sledio dečaka. Zevnuo je od
čuda kad se našao u velikom prostoru, sličnom pećini.
Stigli su do ogromnog skladišta. Bilo je toliko puno
drvenih sanduka da nije video zidove, već samo tavanicu od
štrokavih staklenih površina u gvozdenom ramu.
Blagoslovena sunčeva svetlost prolazila je kroz njih.
Žmirkao je nenaviknutim očima. Naprezao se da išta vidi.
Moćne gvozdene grede ukrštale su se u prostoru ispod
krova. Čuo je lepet ptičjih krila.
Sanduci su mu privukli pažnju. Bili su dugi - dva metra s
kraja na kraj - i uski, nepravilnih stranica. Bili su najširi na
prvoj četvrtini. Zatim su se sužavali. Nekoliko sekundi tupo
je zurio u njih. Pokušavao je da shvati gde se nalazi. Uspeo
je. U stvari, znao je šta mu je pred očima čim ih je prvi put
video, ali je njegov um odbijao da prihvati strašnu istinu.
To su bili mrtvački sanduci.
„Kakvo je ovo mesto?“, procedio je.
„Ovde skladište leševe pre no što ih pošalju u Nekrops.“
„Nekrops?“ Prvi put je čuo tu reč.
 „Da. Znaš. To je mesto na koje odvoze mrtvace.“
Šerlokov um grozničavo je radio. „Hoćeš da kažeš da ih
voze na groblje?“ Razumeo je. „Mislio si na nekropolis.“
Pomogao mu je grčki koji je učio u školi Dipden.
Nekropolis, grad mrtvaca. „Jeste. Voze ih u Brukvud. Voz
ide do tamo.“
Brukvud? To mesto je pored Farnama, gde žive stric i
strina. Tamo i on boravi. Setio se nečeg što mu je rekao
Meti Arnat kad su se prvi put sreli. Rekao mu je da ne želi
da voze bicikl do Brukvuda. Nije mu rekao zašto, niti se
Šerlok potrudio da sazna. Sad je znao. U Brukvudu
očigledno postoji neko gigantsko groblje: mesto na koje
šalju mrtvace izdaleka.
„Zašto ih ne pokopaju u Londonu?“, pitao je.
„Nema mesta“, kratko će njegov spasilac. „Sahranjuju
leš preko leša. Bojim se da će prilikom prve ozbiljne kiše
leševi zaploviti ulicama.“
Šerlok se okrenuo između nagomilanih kovčega.
Primetio je da svi imaju kredom ispisane brojeve. Verovatno
odgovaraju podacima na spisku koji je neko negde sastavio,
da bi svaki kovčeg mogao da se poveže s određenom
osobom. „I svi kovčezi su... puni?“
Dečak je klimnuo. „Svi do jednog.“ Zastao je. „Zahvalni
su.“
„Kako to misliš?“
„Ispuste pokoji sanduk. On se razbije. Ljude ponekad
sahranjuju s ličnim stvarima - satovima, prstenjem, svim i
svačim. Tu je i odeća. Neki će platiti za dobar sako. Neće
pitati ko ga je nosio pre njih.“
Šerlok oseti mučninu. Ovo je sasvim novi svet, u kom ne
želi da živi. Nije mogao a da ne postavi još koje pitanje.
Morao je da zna. „Pa kako stižu u Brukvud?“
„Specijalnom železničkom linijom.“ Dečak je pokazao
negde u daljinu. „Nekrops železnicom. Ovde počinju šine.“
„Vozovi voze samo mrtvace?“
 Dečak se osmehnuo, otkrivajući desni s jednim trulim
zubom. „Mogu da putuju prvom, drugom i trećom klasom.
Omogućeno im je da otmeno putuju i u smrti.“ Pokazao je
na sanduke. „Dobro je što ljudi ne vide kako se staraju o
preminulima pre no što ih utovare na voz, zar ne?“
Šerlok se ponovo osvrnuo oko sebe, na pravilne redove
sanduka naslagane do iznad njegove glave. U svakom je bio
leš. Stajao je između dovoljno mrtvaca da popune čitav
gradić. Zastrašujuće, nema šta.
„Dobro“, rekao je. „Idemo.“
Dečak je odmahnuo glavom. „Odsad si prepušten sam
sebi, ortak.“
„Dobro.“ Šerlok mu je dao pregršt novčića. „Hvala ti.“
Dečak je klimnuo. „Pravi si gospodin.“ Ustuknuo je za
korak. Stavio je prste na usta i zviznuo tako jako da su
Šerloka zabolele uši. „Eve ga!“, dreknuo je iz sve snage.
„Pobeže!“ „Mislio sam da mi pomažeš“, negodovao je
Šerlok.
„I jesam.“ Dečak je protresao novčiće u ruci. „Poso je
gotov. Sad pomažem njima. Možda će mi dati tvoje cipele.“
Šerlok je čuo neprijatne zvuke iz uskog prolaza iz kog se
jedva iskobeljao. To je bilo grebanje oštrih noktiju po
ciglama. Zagledao se u tamu i opazio sjaj sićušnih očiju.
Zakoračio je i uhvatio dečaka za ruku. Okrenuo ga je i
gurnuo u procep. „Uzeo mi je sve pare!“, povikao je. „Drži
ih u ruci!“ Dečak je užasnuto posmatrao Šerloka. Majušne
ruke povukle su ga u senke. Kriknuo je. Posle toga, iz
mračnog procepa dopirao je samo zvuk borbe i paranja
tkanine.
Potrčao je. Pobeći će dok se oni bave sobom.
Još je bio bez daha. Svi mišići su ga boleli. Kretao se
najbrže što je mogao između nagomilanih sanduka. Za
nekoliko trenutaka izbio je na čistinu.
Ispred njega su bila tri voza. Dremali su na šinama na
kraju pruge, naslonjeni na branike. Podsećali su na one
kojirna su se Ejmijus Krou i on dovezli do Londona, samo
što su ove kompozicije bile crne. Svaki vagon imao je belu
mrtvačku glavu na prednjem i zadnjem delu. Ispod njih su
bile ukrštene kosti.
Šerlok je pretpostavio da vozovi saobraćaju samo noću.
Predstavljali bi krajnje uznemirujući prizor za svakog ko bi
ih video danju.
Opet, ako bi se pojavili noću, u oblaku dima, s kotlom
zagrejanim do crvenog usijanja, i to bi bio užasavajući
prizor.
Pogledao je preko ramena na gomile mrtvačkih sanduka.
Pomislio je da vidi svetlucave oči u senkama oko njih, ali
nije bio siguran. Važno je da ga nisu sledili. Zazirali su od
svetlosti, baš kao i on od tame. Gotovo je. Za neko vreme.
Okrenuo se i zakoračio. Nešto mu je krcnulo ispod nogu.
Spustio je pogled i ugledao belu kost. Štrčala je iz tla.
Ispuste pokoji sanduk, rekao mu je divlji dečak. On se
razbije. Izgleda da i sadržaj ostaje tamo gde je pao. Tolika
pompa i pažnja prema mrtvima - specijalni vozovi, veliki
grad mrtvih u Brukvudu - a njihovi ostaci trunu tamo gde su
pali ako se sanduk polomi. Kao da je pojavnost bitnija od
stvarnosti. Ožalošćeni nisu znali, a možda nisu ni marili, da
li je izgubljeni član porodice u sanduku na sahrani.
Šine iza vozova sigurno izlaze na otvoren prostor. Duvao
je povetarac, raznoseći zadah katakombi u kojima su ga
gonili i u kojima zamalo nije izgubio život. Umorno se
zateturao ka suncu. Majkroft se, tamo negde, u stvarnom
svetu, suočavao s optužbom za ubistvo. Mora da mu
pomogne da spere ljagu s imena. Zaboraviće na bol i umor.
Majkroftu je potrebna pomoć.
Bio je toliko zanet mislima da mu je bilo potrebno
izvesno vreme da shvati da je čovek s masnom kosom
iskoračio iza lokomotive.
„Nećeš umaći, sinko“, rekao je. Podigao je ruke.
Slabašno svetlo presijavalo se na metalnim šiljcima
boksera. „Izgleda da sam prištedeo pola krune.“
 ŠESTO POGLAVLJE

Sve Šerlokove lađe su potonule. Toliko truda, toliko

trčanja, toliko grebanja po ciglama i opet nije uspeo da
pobegne. Bio je previše umoran za bilo kakav otpor. Istrošio
je svu energiju.
„Kako si me našao?“, prozborio je.
„Nisam mogao da se provučem kroz te prolaze, zar ne?“,
odvratio je. „Ali znam da većina izlazi na kosturnicu. Čekao
sam te u njoj. Hteo sam da odustanem kad sam čuo kako
grebeš.“ Zastao je. „Još mi nisi rekao zašto me slediš“,
turobno je prozborio. „Propevaćeš. Zatim ćeš umreti.“
Golema spodoba izronila je iz prostora između
lokomotive i vagona s ugljem i vodom. Iskrsla je iza
bradonje s bokserima. Nosila je šešir.
Šerlok je prepoznao Ejmijusa Kroua kad je ovaj obavio
levu ruku oko zlikovčevog vrata. Desnom ga je uhvatio za
zglob.
Stiskao ga je za vrat. Tkanina na Amerikančevom rukavu
zategla se kad je napeo mišiće.
Bradonja se izbečio. Podigao je ruke da bi uhvatio
davitelja za lakat. Nije mogao da mu pomeri ruku. Lice mu
je tamnelo pred Šerlokovim očima. Dečak je bio previše
umoran da bi se čudio. Zaključio je da mu je Krou presekao
dotok vazduha.
Bradonja se očajnički ritao nogom u čizmama. Krou je
raširio noge tako da ga zlikovac nije mogao dosegnuti.
Bradonja je pustio napadačevu ruku i zamahnuo unazad, iza
glave, u nadi da će ga dohvatiti šiljcima na bokseru. Krou je
samo izmicao glavu i pojačavao stisak na zlikovčevo grlo.
 „Razočaran sam što si mu dozvolio da te opazi dok si ga
pratio“, blago je prekorio Šerloka. Posmatrao ga je preko
zlikovčevog ramena.
Dečak je prošao prljavom rukom kroz kosu. „Izvini“,
rekao je. „Mislio sam da ga pratim na bezbednom
odstojanju.“
„Nadam se da si naučio lekciju“, blagonaklono će Krou.
„Situacija može da se preokrene u tren oka. U tome je
razlika između životinja i ljudskih bića. Zečevi se neće
iznenada upustiti u lov na lisice, ali ljudi mogu da
preokrenu uloge. Lovina može postati lovac. Tragaj za
znakovima. Ako plen beži ka pustom terenu, možda je
opazio da ga pratiš i želi da se na miru obračuna s tobom.“
„Da li ikad prestaješ da podučavaš?“, umorno će Šerlok.
Setio se pecaroške lekcije na jezeru.
„Život nas neprestano uči ako smo dovoljno otvoreni da
razumemo događaje u našoj okolini.“ Krou je pogledao sve
tamnije i izbuljenije zlikovčevo lice. „Vreme je da
porazgovaramo. Zašto si pretio mom prijatelju i štićeniku?
To nije naročito civilizovan postupak.“
„Sledio me je“, prostenjao je bradonja.
Krou je pogledao Šerloka i podigao obrve.
„Pretpostavljam da si imao razlog za to. Nisi samo
uvežbavao veštinu praćenja, iako je očigledno da ti je vežba
neophodna.“
„Našao sam štampara koji je odštampao posetnicu.
Rekao je da je ovaj čovek čekao na ulici dok se štampala.
Otišao je s naručiocem posla.“
Krou je klimnuo. „To sam i pretpostavljao. Usmerio je
pažnju na zarobljenika. „Pa, to nas dovodi do pitanja - zašto.
Zašto si platio sirotom bolesniku da odštampa samo jednu
posetnicu i zašto si ga poslao u klub Diogen, u posetu
gospodinu Majkroftu Holmsu?“
Čovek se trznuo u Krouovom zagrljaju. „Daviš me!“,
negodovao je.
„Divna moć zapažanja. Da, davim te.“
 „Lomiš mi vrat!“
„A, ne još. Vrat će ti se slomiti kao trula grančica ako još
malo pojačam stisak. Ali ne brini, nećeš to dočekati.
Ugušićeš se pre toga.“
„Ubijaš me!“
„Imaš pravo“, potvrdio je Krou. „Slažem se s tobom.
Zato govori brzo.“
„Platili su mi!“
„Nisam ni sumnjao. Znao sam da to ne radiš iz ljubavi
prema kraljici i domovini. Pitanje je: Ko te je platio?“
„Ne znam kako se zovu!“ Čovek je lupao po Krouovoj
zategnutoj levici. „Pusti me da dišem! Molim te!“
Krou je malo olabavio stisak. Bradonja je isprekidano
udahnuo. Zapuštena kosa lepila mu se po licu, koje više nije
bilo tako ljubičasto.
„Jedne noći prišli su mi u taverni Šaftsberi“,prostenjao
je. „Svi znaju da sam ozbiljan igrač. Sklapam poslove i
pronalazim prave ljude za uhođenje ili bilo šta drugo.
Rečeno mi je da pronađem čoveka koji će uskoro bogu na
istinu i kome treba novac da obezbedi porodicu. Naloženo
mi je da ga navedem da uradi nešto i da će, ako sve učini
po dogovoru, njegova porodica biti zbrinuta.“
„Poznavao si takvog čoveka?“
„Znam stotinu takvih! Ovde ih ima ko kusih pasa. Sušica,
alkohol, loše piće - u Londonu se umire na mnogo načina.“
„Šta ste tražili od njega?“
Bradonja je ćutao.
Krou je pojačao stisak. „Još samo malo“, promrmljao je,
„pa će poslednje što ćeš čuti biti krckanje tvog vrata. Radio
sam to pumama, aligatorima, pa čak i jednom biku. Nećeš
mi biti neki izazov.“
„Morao je da ode u neki klub u Vajtholu“, hitro će
bradonja, „i da zatraži sastanak nasamo s nekim
Majkroftom Holmsom. Dobio je posetnicu odštampanu u
jednom primerku. Rečeno mu je da, kad se nađu u čet’ri
oka, pošprica tog tipa po licu nečim iz bočice. Tip će zaspati
na nogama. Staviće mu pravi nož u ruke i probosti sebi srce
nožem od leda. Sve to podseća na pantomimičarsku
predstavu.“
„Odakle su stigli ti noževi?“
„Rečeno mi je da će nam dečak doneti kutiju s noževima
kad stignemo do kluba. To je bilo neophodno da se ledeni
nož ne bi otopio, iako je u kutiji.“
Krou se osmehnuo. „Zar ti ta priča nije zvučala
neobično?“
„Radio sam ja i neobičnije stvari“, priznade bradonja.
„Bio sam dobro plaćen.“
„Čovek koji te je unajmio - da li znaš kako se zove?
Možeš li da ga opišeš?“
„Ne sećam se da sam reko da je bio muškog roda,
jelda?“
Krou je iznenađeno podigao obrve. „Svakako da nisi. Ja
sam se istrčao. Dakle, unajmila te je žena?“
Klimnuo je, bar koliko je mogao s Krouovom rukom oko
vrata. „Žena, tako je.“
„Opiši je.“
„Mlada. Vitka. Lepo obučena.“
Krou je zlovoljno zafrktao. „Lice, čoveče - opiši lice.“
„Nisam mogao da ga vidim. Nosila je veliki šešir i veo.“
„Da li si zapamtio boju kose?“
„Nisam je video od šešira.“
„Ali sledio si je, zar ne? Pošto te je unajmila?“
Šerlok je uočio treptaj iznenađenja u zlikovčevim očima.
„Kako si znao?“, prosiktao je.
„Znam te, prijatelju, kao zlu paru. Bolje reći, znam tvoju
sortu. Mogao bih da se kladim da si ženu s mnogo gotovine
sigurno pratio. Hteo si da saznaš gde živi, da bi kasnije
provalio u njenu kuću i ukrao ostatak novca, koji sigurno
drži u stanu. Takvi kao ti su u neprekidnoj potrazi za
poslovnim prilikama. Dakle, kuda je otišla?“
Bradonja je slegnuo ramenima. Krou je malo pomerio
ruku. „Nije otišla kući, već u muzej, u Bou. Zove se Pasmor
Edvards. Nekad je to bila velika gospodarska kuća. Čekao
sam nekoliko sati, ali se nije pojavila. Ne znam da li tamo
živi ili je izašla na zadnja vrata. Tog dana video sam je prvi i
poslednji put.“
„Da li si zapamtio još nešto? Imaš li još neki podatak koji
bi podelio s nama?“
„Nemam - kunem se da nemam!“
Krou ga je naglo pustio. Bradonja je pao na kolena.
Kašljao je držeći se za vrat.
Krou se obratio Šerloku: „Mislim da smo iz ovog tipa
izvukli sve što smo mogli. Predlažem ti da odemo do
kafanice na neko osveženje, ako si raspoložen za to.“
Kritički je pogledao Šerlokove blatnjave pantalone i čizme,
kao i poderani i prašnjavi sako. „A možda bi bilo bolje da
potražimo najbližu krojačnicu. U ovom izdanju nećeš
ostavljati dobar utisak na okolinu.“
Pre no što je Šerlok stigao da odgovori, omanji zlikovac
skočio je na noge. Zamahnuo je rukama. Igličasti bokseri
sekli su vazduh pred Ejmijusovim licem. Promuklo je režao.
Lice mu se preobrazilo u masku besa. „Hteo si da me
zadaviš, je li?“, urlao je.
Krou se povukao da bi izbegao smrtonosne šiljke. Prošli
su na centimetar-dva od njegovih očiju. Istupio je napred,
izvio se ulevo i zamahnuo desnom nogom. Pogodio je
bradonju čizmom u koleno. Nešto je prslo. Zlikovac se
vrišteći sručio na tlo.
„Idemo“, reče Krou. „Nešto mi govori da negde u blizini
postoji bokal kafe i komad torte s mojim imenom.
Nameravam da ih što pre pronađem.“
Krenuo je ka izlazu. Šerlok ga je sledio. Ostavili su
omanjeg zlikovca sklupčanog na tlu. Grčevito je stiskao
smrskano koleno.
„Da li da obavestimo policiju?“, pitao je Šerlok. „Zar ne
bi trebalo da ga uhapse?“
Krou je slegnuo ramenima. „Mogli bismo, ako bi se zbog
toga bolje osećao, ali ne gubi iz vida da će u tom slučaju biti
njegova reč protiv naše i da sam mu ja naneo tešku
povredu. Svaki pristojan policajac uhapsio bi mene ili
obojicu dok se ne sazna šta se dogodilo.“
„Ali to nije pravedno!“, zavapio je Šerlok.
„Možda i nije, ali zakon tako funkcioniše. Ako ne znaš da
razlikuješ pravo od pravde, vreme je da naučiš.“
Krou je krenuo ka ulicama, sokacima i prolazima oko
stanice Vaterlo.
„Kako si me našao?“, pitao je Šerlok.
„Odgovor je jednostavan: sledio sam te.“
„Nisam te video“, negodovao je dečak.
„Tako bi trebalo da bude kad te ja pratim. Znam da se
držim senki, gužvi i uglova, za razliku od tebe.“
„Zašto si me pratio?“
„Hteo sam da te što pre vidim, pošto sam proverio
adresu s posetnice, koja je, naravno, bila lažna. Proveravao
sam štampare, obrnutim redom. Počeo sam od poslednjeg
sa spiska i išao unazad. Video sam kako izlaziš iz druge
štamparije po mom - i treće po tvom redu. Hteo sam da te
stignem, ali si veoma žurio. Zaustavio si se pred tavernom i
počeo da je osmatraš. Pretpostavio sam da si na tragu i da
ne želiš da privlačiš pažnju na sebe. Sklonio sam se u
dovratak da bih pratio razvoj događaja. Posle nekog
vremena krenuo si za bradonjom. Priključio sam se poteri.
Video sam kad te je zaskočio u tunelu, ali si pobegao pre no
što sam stigao da se umešam. Sledeći sat proveo sam
obilazeći stanični kompleks. Pokušavao sam da odredim
gde ćeš se pojaviti.“
„Pa“, smireno će Šerlok. „To ima smisla.“
Stajali su ispred stanice. Krou je ugledao malu krojačku
radnju nedaleko od obućara. Posle deset minuta Šerlok je
dobio nove pantalone, sako, košulju i cipele. Krou je ćutke
platio račun. Šerlok je pretpostavio da će se učitelj
raskusurati s Majkroftom - ako njegov brat ikad izađe iz
zatvora.
 Po izlasku od obućara svratili su u obližnju čajdžinicu i
seli za sto pored izloga. Šerlok se osećao odeljeno od
stvarnosti. Pre manje od jednog sata trčao je po mračnim
tunelima da bi spasao živu glavu. Sad je sedeo na suncu i
čekao komad torte. Život ponekad zna da bude neobičan.
Ma, život često zna da bude takav.
„Pa, šta će biti naš sledeći potez?“, pitao je kad je stigao
poslužavnik s kafom i tortama.
„Da vidimo šta smo dosad saznali.“ Krou je zagrizao
kolač. „Imamo najmanje dva posrednika između
naredbodavca i neposrednih izvršilaca.“
Šerlok se namrštio. „Kako to misliš - dva posrednika?“
„Čovek koji se ubio u klubu Diogen nikad nije sreo ženu
pod velom. Ona je unajmila čoveka s bradom, a on je
unajmio čoveka spremnog da se ubije da bi zbrinuo
porodicu.“
„Možda je i nju neko unajmio. Možda imamo posla sa tri
posrednika.“
„Moguće je“ glasno je razmišljao Krou. „Imamo posla sa
izuzetno opreznim ljudima. Postarali su se da niko ne može
da prati tragove do njih. Stigli smo ovoliko daleko samo
zahvaljujući neplaniranim događajima. Prvo je tvoj štampar
prepoznao čoveka s bradom, a zatim je bradonja bio
preterano pohlepan pa je odlučio da prati do muzeja ženu
koja ga je unajmila. Nikad ne smeš da potceniš značaj
neplaniranih podudarnosti.“
„Ali čemu toliki trud?“, pitao je Šerlok. „Šta su hteli da
postignu?“
Krou je slegnuo ramenima. „Neposredni cilj je
kompromitovanje ili privremeno uklanjanje tvog brata. Za
dugoročni cilj nisam siguran. Potrebno mi je više podataka
da bih se time pozabavio.“
Šerlok je uzdahnuo. Mislio je da će posle onolikog
jurcanja biti veoma gladan. Torta mu se nije sviđala. „Šta
ćemo da radimo?“, pitao je.
 „Imamo tri mogućnosti. Prvo: možemo da kažemo policiji
šta znamo i odemo u Farnam, nadajući se da će klupski
advokat uspeti da izbavi Majkrofta iz zatvora i skine ljagu s
njegovog imena.“
„Kakve su šanse da se to dogodi?“, pitao je Šerlok.
„Mršave. Policija neće preduzimati nikakvu dalju istragu
o ovom zločinu. Raspolaže neoborivim dokazima protiv
osumnjičenog, koji im je u šakama. I uz najbolju volju, teško
da će poverovati u našu priču. Ne zaboravi da se glavni
dokaz istopio.“
„Ali imamo laudanum u spreju!“
Krou je slegnuo ramenima. „Mogao bi biti i lek, kao što
je rekao tvoj brat. Da ne pominjem da smo ga mogli kupiti u
svakoj apoteci.“
„Dobro, a šta je druga mogućnost?“
„Ostajemo u Londonu. Porazgovaraćemo s poslodavcima
tvog brata u Ministarstvu spoljnih poslova da bismo ih
nagovorili da preduzmu nešto i izvuku ga iz zatvora.“
Šerlok se trgao. „Čak ni ja ne verujem da će to uspeti.“
„Naravno. Ne bi me iznenadilo da Ministarstvo pusti
tvog brata niz vodu. Birokrate beže od lošeg publiciteta ko
đavo od krsta.“
„U tom slučaju okrenućemo se trećoj opciji“, odlučno će
Šerlok. Krou se osmehnuo. „Nisi ni čuo šta ona
predstavlja.“
„Mogu da zamislim.“ Presreo je učiteljev varljivo blag
pogled. „Prikupićemo dovoljno dokaza da speremo ljagu s
Majkroftovog imena. Obići ćemo muzej u Bouu i pokušati
da pronađemo ženu pod velom.“
Krou je klimnuo. „To je to. Iako, iskreno rečeno, ne
verujem da ćemo tamo išta pronaći. To je zaista očajnički
pokušaj.“
„Zašto ne možemo nikom da se obratimo?“, planuo je
Šerlok. „Kako je moguće da ne postoji niko ko može da
istraži ono što policija neće ili ne može? Zašto ovde
nemamo nezavisnu savetodavnu detektivsku organizaciju
koja može da reši ovakav problem? Nešto poput
Pinkertonove agencije u Americi, koju si pominjao.“
„Za to je neophodno posedovati čitav niz retkih i
zanimljivih veština“, reče Krou s neobičnim izrazom lica.
„Slažem se da se u Engleskoj niko ne bavi tim poslom.
Dobro, predlažem da pronađemo kočiju i zamolimo kočijaša
da nas odvede do muzeja u Bouu.“
Brzo su pronašli kočiju, iako je Šerlok primetio da je
Krou hotimice propustio dve prazne. Nije ni pokušao da ih
zaustavi kad su prošle kraj njih. Učinio je to tek s trećom, u
poslednjem trenutku, kad je izgledalo da će i nju propustiti.
„Zašto nisi zaustavio prvu kočiju?“, pitao ga je Šerlok
kad su se ukrcali.
„Zato što glavinjamo ivicom paukove mreže koju je neko
razapeo. Hoću da budem siguran da kočija koju sam
zaustavio predstavlja moj a ne tuđ izbor.“
„Šta je faliio drugoj kočiji?“
Krou se nasmejao. „Konj nije bio nikakav. Ne verujem da
bi stigao do Boua. Nisu mi se dopali ni kočijaševi brkovi.“
Smestili su se u kočiju. Kočijaševo lice pojavilo se u otvoru
iznad njih. „Gde ćemo, gospodo?“
„Znate li gde je Muzej Pasmor Edvards?" pitao je Krou.
Putovali su nešto duže od pola sata. Šerlok je iskoristio to
vreme za posmatranje prizora londonskog života: konopci
za sušenje veša razapeti između prozora na suprotnim
stranama ulice; muškarci tvrdih lica, okupljeni na uglovima;
ulični prodavci s poslužavnicima punim bombona, voća i
cveća; oštrači koji su gurali kolica, pozivajući sve koji žele
da naoštre noževe na brusnim kamenovima na nožni pogon.
Muzej je bio u zgradi od narandžasto-smeđeg kamena, s
naglašenim uglovima i nadstrešnicom s ukrasnim
stubovima. Bio je podalje od ulice, odvojen od pločnika
travnjakom i niskom metalnom ogradom. Na kamenoj ploči
u zidu pored ulaznih vrata pisalo je: Muzej prirodnih
znamenitosti „Pasmor Edvards".
 „Provezi se pored njega“ poručio je Krou kočijašu.
„Iskrcaćeš nas iza ugla.“
Kočijaš je zaustavio konja tamo gde mu je rečeno. Krou
ga je isplatio. Dvojac se zaputio prema muzeju.
„Ne gledaj pravo u zgradu“ podučio ga je Krou. „Neko
vreme razgovaraćemo ovde. Polako ćemo upijati utiske.“
„Pomislićeš da sam glup“ rekao je Šerlok, „ali mi ova
zgrada liči na muzej. Ne izgleda kao paravan zločinačke
organizacije.“
„Verovatno je koriste kao zgodno mesto za sastanke“,
glasno je razmišljao Krou. „Ne verujem da smo pred štabom
zavere već pred slučajno izabranim sastajalištem. Ako je to
tačno, nećemo ništa otkriti, što opet znači da neće biti
novih tragova.“
„Ništa nećemo izgubiti ako posetimo muzej“,
napomenuo je Šerlok. „Možda ćemo pronaći ili čuti nešto
zanimljivo. Uz malo sreće nabasaćemo na nekog ko se seća
žene s velom.“
„Lepo rečeno“, pohvalio ga je učitelj.
Krou je krenuo ka ulaznim vratima kao otac koji vodi
sina u muzej.
Ušli su u predvorje, iz kog je raskošno stepenište vodilo
ka balkonu. Ubrzo se delilo na levi i desni krak. Zgrada je i
iznutra podsećala na raskošne gradske rezidencije. Od njih
se razlikovala po ogromnoj staklenoj vitrini u središtu
predvorja. U njoj je bila verna predstava šume, nastanjene
raznolikim prepariranim životinjama: lisicom, lasicama,
brojnim miševima, pacovima, voluharicama i malčice
odrtavelom vidrom, koja kao da je zalutala u
reprezentativni prostor. Životinje su stajale u napetim
pozama, kao da su iznenađene neočekivanom bukom.
Staklene crne oči motrile su u svim pravcima.
Prišao im je čovek u plavoj uniformi i plavoj šiljatoj kapi.
„Hoćete li dve karte, gospodine? Koštaju samo dva
penija. Možete ostati koliko vam je drago. U ovo doba nema
gužve.“
 „Hvala vam“, reče Krou. Izbrojao je nekoliko novčića na
čuvarev dlan. „Koje eksponate preporučujete?“
Uniformisani službenik nije dugo razmišljao.
„Preporučio bih vam galeriju sitnih sisara, uz stepenice
pa desno. Hvale je zbog verodostojnosti eksponata.
Amfibijska galerija gore levo ima nekoliko neobičnih
primeraka. Deca ih vole.“
„Razdvojićemo se“, rekao je Krou kad se službenik
udaljio. „Ja ću obići amfibije, a ti sisare. Sastaćemo se ovde
za pola sata. Ako ne nađemo ništa zanimljivo, preći ćemo u
druge galerije.“
„Šta se smatra zanimljivim?“
„Već sam ti objasnio u Diogenu - sve što se ne uklapa.
Sve što štrči.“
„U muzeju prepariranih životinja?“
Učitelj je uspeo da se osmehne. „Sve zavisi od okruženja.
Na ulici je pas u prolazu uobičajen prizor. U muzeju
prepariranih životinja bi i te kako odskakao.“
„Dobro“, sumnjičavo je odvratio Šerlok.
Popeli su se uz kraće mermerno stepenište. Razdvojili su
se kad i stepenice. Šerlok je krenuo desno, a Krou levo.
Stepenice su vodile do balkona koji se nadnosio nad
predvorjem. Imao je kamenu ogradu do pojasa. Vrata su
vodila ka različitim izložbenim dvoranama. Tavanicom je
gospodario gigantski luster od brušenog stakla.
Šerlok je prošao kroz prva vrata. Našao se u dugoj
prostoriji s nizom staklenih vitrina. Smetale su mu da je u
potpunosti sagleda. Prozori na tavanici propuštali su obilje
sunčeve svetlosti. Čuo je glasove negde u sobi, ali nikog
nije video.
Zaputio se ka drugom kraju prostorije. Obilazio je
vitrine. Pažljivo ih je razgledao. Kao što je uniformisani
službenik rekao, našao se u galeriji sitnih sisara. Hermelin,
uspravljen u suvoj travi, bio je u vitrini pored velike
svetlosmeđe mačke nabranih ušiju, koja je stajala na pojasu
pustinjskog peska. Jazavac crno-belog krzna oprezno je
izvirivao iz jazbine malo dalje od apsurdno ušate lisice koja
je tapkala preko veštačkog snega i leda. Neko je mislio da
neverovatni spoj ima smisla.
Na trenutak je zastao pored jazavca. Podsetio ga je na
Farnam i crkotinu kojom je odvratio pažnju psa čuvara
barona Mopertija. Tada je mislio da život ne može da
ponudi ništa gore. Da je samo znao...
Prošao je pored vitrina s pacovima i miševima, mačkama
i minijaturnim psima i stigao do kraja dvorane. Činilo mu se
da ga preparirane životinje prate bezizražajnim očima.
Vrata na kraju odaje vodila su u maleni hodnik. Nasumice
je izabrao jedna od dvoja vrata u hodniku i nastavio
obilazak.
Uplašeno je ustuknuo, suočen s pretećom figurom
podignutih ruku i groznih šiljatih šaka. Zamalo što nije pao
pre no što je shvatio da je figura u vitrini, a da su šiljci na
rukama krupne i oštre kandže. To nije bio bradonja iz
stanice Vaterlo. Uspravio se i samouvereno otresao sako. U
vitrini je bio ogromni medved, s bujnim smeđim krznom i
njuškom koja je zbog nekog premaza izgledala vlažno. Bio
je veći od Ejmijusa Kroua, što je bilo impozantno.
Medved je čuvao dvoranu s nekoliko velikih vitrina.
Pored njega su bili los s upečatljivim razgranatim rogovima,
porodica divljih svinja nakostrešene dlalce i krupnih kljova,
i nešto što je ličilo na kravu. Oči joj se nisu videle od guste i
duge smeđe dlake.
Vrata na kraju dvorane vodila su u drugu prostoriju.
Šerlok je imao utisak da luta čudnovatim lavirintom. Odaja
je imala dva reda staklenih vitrina pored zidova i jedan u
središtu. U svakoj je bila neka ptica grabljivica.
Šerlok je zašao dublje u dvoranu. Čuo je da se nešto
kreće - škripu cipela po podu. Neko je bio u odaji s njim,
iako nije čuo glasove. Možda je reč o usamljenom
posetiocu.
Prošao je pored nekoliko vitrina s raznovrsnim sovama.
Sedele su na granama. Nije mogao da proceni da li su
prave ili gipsane. Stiskale su grane smrtonosnim kandžama,
ojačanim tvrdom kožom. Priroda ih je oblikovala tako da
lakše prodiru u tela žrtava, da bi ih ptice podigle i odnele
do gnezda.
Dok je prolazio pored njih, učinilo mu se da je krajičkom
oka opazio pokret. Hitro se okrenuo u mestu. Ptice su zurile
u njega. Zar nisu gledale ka vratima kad je ušao? Sad su
posmatrale središte sobe. Možda je kod sova teško odrediti
u kom pravcu gledaju?
Nešto se pokrenuio na drugoj strani odaje. Da li je u njoj
zarobljena neka ptica, vrabac, golub iii nešto slično?
Probrane grabljivice šepurile su se u nekoliko sledećih
vitrina. U njima su bili jastrebovi, sokolovi, orlovi ribari i
nekoliko ptica koje nije prepoznao.
Iako su bile mrtve i preparirane, odavale su jeziv utisak,
mnogo snažniji od sitnih i krupnih sisara. Možda je perje
delovalo verodostojnije od krzna kad je ispod njega
materijal za punjenje umesto mesa i kostiju. Ili ih je proces
prepariranja činio stvarnijim zbog oblika lobanja i manjka
masnog tkiva. Šerloku se činilo da će svakog časa okrenuti
glave i početi da čiste perje, ili da će raširiti krila da
razmrdaju mišiće. U staklenim očima pronalazio je
hladnoću i pretnju. Miševi i voluharice gledali su na
posetice kao na grabljivce; ptice u ovoj sobi videle su u
njima plen.
Opet je previše pustio mašti na volju. To mu neće
pomoći. To su samo preparirane ptice, govorio je sebi. Nisu
stvarne. Ne mogu da se kreću.
Uvrebao je još jedan nagli pokret na drugom kraju sobe.
Verovatno je čuo korake ili češanje platna o drvenu ivicu
vitrine. To nije bilo važno. Računao je da će, pre ili kasnije,
naići i na druge posetioce.
Trgao se zbog jakog treska! Na trenutak je bio šokiran.
Pitao se šta je to. Shvatio je da su se vrata na drugom kraju
sobe naglo zatvorila. Verovatno zbog promaje.
 Zaobišao je vitrinu koja mu je stajala na putu. Našao se
ispred velike vitrine s lešinarom. Na glavi nije imao perje.
Kljun mu je bio okrutno savijen nadole, a krila raširena, kao
da želi da ga zaustavi.
Podigao je pogled i ugledao drugu pticu. Soko, pomislio
je. Ovaj nije bio iza stakla. Čučao je na vrhu vitrine, kao da
je upravo sleteo.
Žalostivi zvižduk od tri tona zaplovio je muzejskom
dvoranom.
Soko je, pred Šerlokovim očima, okrenuo glavu, da bi ga
bolje osmotrio. Nagnuo se kao da će se baciti s vitrine
prema njegovom licu.
 SEDMO POGLAVLJE

Blesak svetlosti privukao je Šerlokovu pažnju. Neko je

pričvrstio nešto sokolu na nogu. Metalne oštrice štrčale su
kao dodatne kandže. Ptica se pomerila na vitrini. Lakirano
drvo cepalo se pod oštrim metalom.
Ptica je zamahnula krilima i naglo se stuštila ka Šerloku.
Isturila je noge ispod sebe i raširila kandže. Dečak je
odskočio unatrag. Sapleo se i pao. Činilo mu se da pada
beskrajno sporo. Video je kako soko preleće preko njega, s
kandžama uperenim u oči. Činilo mu se da vidi svako pero
na ptičjem trbuhu. Ptica je prohujala pored njega lepećući
krilima. Vreme se rasteglo. Pomislio je da je zastao na pola
puta do tla. Udarac ramenima o pod izbio mu je vazduh iz
pluća! Zvezde su mu zaigrale pred očima.
Prevrnuo se i šćućurio u uglu, uz drvenu osnovu
staklene vitrine. Puzao je napred. Očekivao je da će svakog
sekunda osetiti ptičje kandže na potiljku. Mišići na leđima
bolno su mu se grčili. Krajičkom oka zapazio je sev smeđeg
perja. Trznuo se unazad. Ništa se nije micalo. Pogledao je
pažljivije i ugledao prepariranog kliktavca iza stakla. Bio je
tako blizu da je opažao šavove oko vrata i prašinu na crnim,
staklenim očima.
Oprezno je podigao glavu.
Sokola nije bilo na vidiku.
Ustao je. Osvrnuo se oko sebe. S posebnom pažnjom
pretraživao je senovite uglove i tamne pukotine. Nije opazio
ništa sumnjivo. Soko je iščezao.
Iz daljine je dopiralo lepetanje krila. Nije mogao da
odredi odakle dolazi, jer se zvuk odbijao o gole zidove
dvorane.
Pritisnuo je leđa o staklenu vitrinu. Osećao je hladnoću
kroz jaknu i košulju.
Šta je najbolji potez? Može da krene napred, ali bi tako
zašao na nepoznatu teritoriju. Možda bi trebalo da se
povuče na balkon. Tamo će pričekati Ejmijusa Kroua ili
krenuti za njim u dvoranu s amfibijama i reptilima.
Ta misao odvela ga je do druge: Ejmijus se bori za život s
krokodilom ili gigantskim gušterom, poput onih s kojima su
se Meti, Virdžinija i on borili u Americi. To bi odgovaralo
njegovom okršaju s pticom u dvorani s prepariranim
grabljivicama. Pomisao je bila veoma glupa. Preparirane
životinje sigurno nisu oživele i napustile vitrine. Mozak mu
je grozničavo radio. Šta je živi soko tražio u muzeju? Šta je
soko uopšte tražio u Londonu? I zašto ima kandže
pokrivene noževima oštrim kao brijač?
Sva pitanja imala su isti odgovor - ptica je očigleđno
nekome pripadala. Osoba sa zviždaljkom služila se njome
da povredi ili ubije Šerloka. Možda ih je sledila do muzeja
ili je, verovatnije, koristila muzej kao bazu za operacije.
Kratki zvižduk ponovo je narušio tišinu, kao potvrda
njegovih teorija. Tri zvižduka bila su signal sokolu. Šerlok je
odmah zatim čuo lepetanje krila. Zahvaljujući svetlosti koja
je dopirala kroz krovne prozore i odbijala se o izložbene
vitrine, video je treperenje senke na tavanici.
Ponovo je zavladala tišina.
Šerlok se tiho kretao ka vratima kroz koja je ušao.
Gledao je u svim pravcima. Pokušavao je da proceni odakle
će stići sledeći napad.
Prašina mu je golicala nozdrve. Hteo je da kine. Snažno
se uštinuo za vrh nosa i stiskao dok ga želja za kijanjem nije
minula. Nikako nije hteo da skreće sokolu pažnju.
Osvrnuo se oko sebe. Nije znao gde je. Nije prepoznao
ptice u kavezima. Pomislio je da su orlovi. Pera su im bila
uglavnom bela. Imali su nabrano perje oko vratova.
Malopre nije prošao pored njih.
 Da li da nastavi ili da se vrati?
Odlučio je da nastavi. Ako bude imao sreće, naići će na
drugi izlaz.
Ako ga sreća izda, soko ili njegov vlasnik će ga pronaći.
Odmicao je posmatrajući vitrine. U najbližoj levo bila je
smeđa ptica grabljivica oštrog kljuna. Prošao je pored nje,
ali ga je nešto opominjalo na opasnost. Pomislio je da je
posredi sličnost između ptice u vitrini i sokola koji mu je
zamalo iskopao oči. Preparirani grabljivac okrenuo je glavu
i pogledao u njega. Shvatio je da se ne nalazi iza stakla i da
je vitrina prazna. Gledao je kroz vitrinu u pticu koja je
čučala iza nje.
Soko je poleteo. Dizao se zamasima moćnih krila. Visio je
u vazduhu iznad prazne vitrine. Spustio se na dečaka.
Šerlok je podigao ruke da bi se odbranio. Ukrstio je
nadlaktice ispred lica. Ptica ga je napala kandžama i
krilima. Metalom oklopljene kandže tražile su oslonac na
njegovim rukama. Uspele su da mu iscepaju rukave sakoa.
Krila su ga tukla po ušima. Bili su to snažni, bokserski
udarci. Jedna kandža rascepala mu je sako i košulju.
Povukla je vrelu crtu po mesu leve ruke, koja se odmah
ovlažila. Tkanina je upijala krv. Automatski je zažmurio kad
ga je ptica napala. Otvorio je oči i shvatio da je grabljivčeva
glava samo nekoliko centimetara od njegove. Soko je
uzmakao. Oslanjao se kandžama i spremao da napadne
Šerlokovo desno oko oštrim kljunom. Besno i uspaničeno
zamahnuo je desnom rukom. Pogodio je pticu u grudi i
odbacio od sebe. Zalepršala je krilima i uzletela. Ali nije se
povukla, već je ponovo navalila.
Zaklonio je lice jednom rukom i napao pticu drugom. Da
je pogodio, verovatno bi joj slomio krilo. Bila je prebrza.
Skrenula je u vazduhu da bi izbegla pesnicu. Gledao je kako
odleće između vitrina. Ponirala je ka podu. Elegantno je
klizila po vazduhu raširenih krila. Uzdigla se u brzom luku.
Šerlok je nekoliko sekundi proveo savijen u struku, s
rukama na kolenima. Pokušavao je da povrati dah. Krv mu
je strujala vratnim arterijama i bubnjala u slepoočnicama.
Onako presavijen osetio je peckanje na vratu. Naglo se
uspravio i osvrnuo. Posmatrao ga je veliki broj očiju, ali sva
su bila staklena. S posebnom pažnjom istraživao je senovite
prostore na tavanici ne bi li ugledao pticu. Nije je bilo.
Osećao je da ona vidi njega.
Vlasnik ptice verovatno je očekivao da će se Šerlok
ponovo povući ka izlazu, zato što je tamo malopre išao.
Krenuo je napred, u pravcu u kom je soko odleteo. Nadao
se da će mu neočekivani potez dati blagu prednost.
Stigao je do velike vitrine, iza koje je grabljivac nestao.
U noj je bilo jato manjih ptica. Činilo se da lete, obešene o
žice i raširenih krila. Prolaz se na tom mestu račvao na levu
i desnu stazu. Nasumice je izabrao desnu i krenuo pored
galebova. Prolaz se završavao skretanjem udesno. Tu je
zastao i pogledao iza ugla.
Otvoreni prostor završavao se pred velikim drvenim
vratima, koja su verovatno vodila do sledeće dvorane. Levo
i desno od njih bili su prozori od poda do tavanice.
Propuštali su obilje svetlosti u prostoriju, u čijem je središtu
stajao muškarac. Njegova silueta ocrtavala se na svetlosti s
poslednjeg prozora. Bio je leđima okrenut vratima. Šerlok
nije video njegove crte. Nije video ništa izuzev ogromne
figure širokih ramena. Držala je štap u ruci. Oslanjala se o
njega, dok je na drugoj, ispruženoj ruci držala sokola. Ptica
je bila nemirna. Glava joj se trzala. Premeštala je težinu s
noge na nogu. Čovek joj je nešto govorio smirenim glasom.
Ptica se polako umirila. Nastaviia je da čuči na
gospodarevoj ruci, spokojna i budna.
Nepoznati je okrenuo glavu. Pogledao je desno i levo.
Ptica je činila isto što i on. Šerlok je povukao glavu iza ugla
da ne bi bio viđen.
Šta da radi?
Nije mogao da stigne do vrata u sledećoj prostoriji.
Čovek mu je stajao na putu. Mora da se vrati do vrata kroz
koja je prošao. Nešto mu je palo na pamet. Skinuo je cipele
i gurnuo ih u džepove. U čarapama će praviti manje buke.
Krenuo je unazad i potrčao niz prolaz. Više nije znao kojim
je putem došao. Bio je u muzeju, a ne u lavirintu. Sve će biti
u redu dokle god ide ka vratima.
Skrenuo je levo, pa desno. Ptice su ga odasvuđ
posmatrale hladnim očima. Možda ih je video i ranije, a
možda i nije. Sad su sve ličiie jedna na drugu.
Prazna vitrina! Ovde je video sokola, kroz staklo! Čučao
je na izbočini, na zidu. Put mu je sad poznat. Još dva
skretanja...
Nešto ga je pogodilo između lopatica i oborilo. Kandže
su mu se zarile u mišiće na leđima. Razderale su tkaninu
sakoa i košulje kao da su od papira. Svakog sekunda
očekivao je sokolov kljun na vratu. Koža mu se naježila od
te pomisli. Prevrnuo se da bi zarobio pticu ispod sebe. Bila
je prebrza. Pustila ga je i odskočila nekoliko stopa niz
hodnik. Uzletela je. Žestoko je zamahala krilima. Nekoliko
pera poleteio je kroz vazduh.
Šerlok se nesigurno uspravio. Ovako neće moći još dugo.
Krupni čovek, vlasnik ptice, ponovo je zazviždao.
Soko je iznenada poleteo pravo uvis, ka drugom kraju
prolaza. Okrenuo se u vazduhu složenim pokretima krila.
Stuštio se ka dečaku kao pernati metak.
Šerlok je pružio levu ruku da se osloni o praznu vitrinu
pored sebe. Staklena vrata blago su se ugnula pod
njegovim prstima. Nisu bila zaključana. Radnik odgovoran
za eksponate ostavio ih je otvorena pre no što je otišao po
pticu i odgovarajuću pozadinu.
Soko je prešao polovinu rastojanja do plena. Spuštao se
ka podu. Poleteo je još brže, na ujednačenoj visini posle
novog zamaha moćnih krila.
Ustremio se ka Šerlokovom grlu. Dečak je stiskao
staklena vrata. Nije imao vremena da precizno izračuna
pravi trenutak za akciju. Morao je da se osloni na instinkt.
Cimnuo ih je kad je ptica stigla na metar i po od njega.
 Stakiena vrata su se otvoriia i presekla put sokolu. Ptica
je tresnula u providnu prepreku. Proletela je kroz nju i pala
na pod, omamljena, usred kiše krhotina. Šerlok je gledao
kako trese glavom i pokušava da ustane. Nije video krv niti
oštećenja na krilima, ali ptica nije mogla da nastavi borbu.
Zec se iznenada okrenuo i ujeo progonioca.
Šerlok je pogledao duž prolaza. Na suprotnom kraju
stajao je ogromni čovek sa štapom. Svetlost je bila iza njega
pa je i dalje predstavljao samo tamnu senku. Dečak je
osećao njegov pogled na čelu, kao i sokolov na potiljku
nešto ranije.
Mahnuo mu je, mnogo spokojnije no što se uistinu
osećao. Okrenuo se i pošao ka vratima kroz koja je malopre
prošao. Nije se brinuo da li su zaključana. Upravo se izborio
sa sokolom ubicom. Zaključana vrata sigurno ga neće
zaustaviti.
Bila su zaključana kad je stigao do njih. Neko je s druge
strane lupao po njima i vikao. Trenutak kasnije čuo je
okretanje ključa u bravi. Otvorila su se. Uniformisani
službenik nahrupio je u prostoriju i umalo pao.
„Šta se ovde dešava? Ko je zaključao vrata?“
„Recite vi meni“, odgovori Šerlok. „Vi imate ključ.“
Čuvar je video dečakovu iscepanu i krvavu odeću. „Šta
se ovde dešava? Čuo sam lomljavu stakla.“
Šerlok htede da mu ispriča čitavu priču, ali se uzdržao.
Čuvar će pomisliti da je sve izmislio da bi prikrio vandalski
čin. Ko bi mu poverovao da ga je napao živi soko? Satima bi
ga ispitivali i optuživali, a on mora da se sastane s
Ejmijusom da bi ga izvestio o onom što se dogodilo.
„Vrata na jednoj vitrini otvorila su se dok sam prolazio
pored nje“, umorno će Šerlok. „Staklo se razbilo. Posekao
sam se. Kome to da prijavim?“
„Da prijavite?“, zbunjeno je ponovio čuvar.
„Da. Povređen sam. Kome da se obratim za naknadu?“
Čuvar je zbunjeno ustuknuo. „Pretpostavljam da bi trebalo
da se vidite s upravnikom“, rekao je znatno nesigurnijim
tonom. „Gde mogu da ga nađem?“
„U kancelariji. Između pavijana i papkara.“
„Hvala vam.“ Udaljio se s najvećim mogućim
dostojanstvom. Prošao je kroz brojne galerije, u pravcu
glavnog ulaza. Morao je što pre da pronađe Ejmijusa i
ispriča mu šta se dogodilo.
Pod pretpostavkom da učitelj nije pao kao žrtva nekog
drugog napada.
Ugledao ga je u maloj čajdžinici, na drugoj strani glavnih
stepenica. Sedeo je na beloj stolici od kovanog gvožđa i
pijuckao čaj iz porcelanske šoljice. U njegovim ručerdama
izgledala je kao deo pokućstva iz kućice za lutke. Lažne
grane s platnenim lišćem štrčale su iz zida. Na njima su se
šepurili preparirani papagaji i rajske ptice. Bleštavo zeleno,
crveno, plavo i žuto perje blistalo je kao drago kamenje. U
čajdžinici nije bilo nikog, izuzev usamljenog muškarca u
uglu, koji je čitao novine, i dve starije gospođe, koje su
ćeretale kraj prozora. Mladić u crnim pantaionama i
prugastom sakou kretao se između stolova i čistio jedva
vidljive mrve sa stolnjaka.
„Izgledaš kao neko kome bi dobro došlo parče batenberg
kolača“, blago će Krou pošto je hitro osmotrio dečaka. „Ne
bi bilo loše da se okrepiš limunadom.“
„Zar ne želiš da znaš šta se dogodilo?“, progunđao je
Šerlok kad se sručio na stolicu preko puta učitelja.
„Jedan pogled na tebe bio mi je dovoljan da
rekonstruišem najveći deo priče“, oglasio se Krou. „Napala
te je neka životinja. Savladao si je, ali ti je nanela manje
povrede. Šta te je napalo?“ Nastavio je posle kraće pauze.
„Ne, nemoj da mi kažeš.“ Namrštio se. „Ptica! Orao? Ne,
premali je. Soko, rekao bih, po veličini poderotina na
odeći.“
„Ptica grabljivica napala me je u Galeriji ptica
grabljivica.“
„Pretpostavljam da nije bila preparirana.“
 „Bila je živahna!“, brecnuo se Šerlok.
„Naravno da je bila“, raspoloženo će Krou. „Samo sam
se šalio.“
Šerlok je pažljivije pogledao učitelja. Krouovo inače
besprekorno belo odelo bilo je izgužvano na reverima, kao
da ga je neko uhvatio za njih i žestoko prodrmao. Na levoj
manžetni nedostajalo je dugme. Kosa mu je bila raščupana
kao posle iznenadnog naleta vetra. „Ni ti ne ličiš na sebe“,
zapazio je dečak. „Šta ti se desilo?“
Krou se namrštio. „Pitao sam se da li ćeš išta primetiti.
Pronašao sam vrata koja vode ka kancelarijama. Rešio sam
da malo pronjuškam iza kulisa. Spremio sam priču da
tražim toalet. Neko je pokušao da me tresne pendrekom
otpozadi, umesto da me bilo šta pita. Na svu sreću, opazio
sam senku napadača na zidu. Sagnuo sam se u poslednjem
trenutku. Došlo je do koškanja. Udario sam u dovratak, ali
je napadač procenio da je izgubio element iznenađenja i da
je bolje da se povuče pre no što se sasvim priberem. Ne
mogu da kažem mnogo o napadaču izuzev da je bio
muškarac, krupne građe i prilično vešt u upotrebi
pendreka.“
„Napali su obojicu“, reče Šerlok, „što upućuje na
zaključak da smo na pravom tragu.“
„Pa, nisam bio siguran da li je napad na mene povezan s
istragom ili je reč o neuspeloj pljački. Činjenica je da si i ti
napadnut, zato moram da zaključim da smo upali u zamku.“
Šerlok se osvrnuo oko sebe. „Misliš li da nas i sad motre?“
Krou je klimnuo. „Ne bi me iznenadilo.“ Pogledao je čoveka
koji je čitao novine, dve žene zauzete tračanjem i kelnera u
prugastom sakou. „Verovatno nas niko od gostiju ne uhodi,
ali ne znam. šta da mislim o momku u otmenoj odeći koji
prima narudžbe.“
„Ništa nisam našao“, reče Šerlok. „Ništa što bi bilo
zanimljivo.“ „Šteta“, reče Krou. „Mislio sam da si zapazio
sitne tragove koji bi nam mogli pomoći.“
„Da li si ti našao nešto pre no što si napadnut?“
 Krou je slegnuo ramenima. „Pažljivo sam razgledao
muzej. Pregledao sam i neke oblasti zabranjene za
posetioce, ali moram da priznam da nisam ništa našao. Ako
se u muzeju nešto događa, nisam zapazio tragove tih
dešavanja.“
„Imamo li dovoljno razloga da uzbunimo policiju?“, pitao
je Šerlok. „Ne možemo da ispitamo ovo mesto, ne dok
Paradolska alijansa zna da smo ovde.“
Krou je klimnuo. „Dva napada dovoljna su da obavestimo
policiju. Pretrešće muzej u potrazi za napadačima i pronaći
nešto nezakonito ako budemo imali sreće.“ Odlučno je lupio
šakom o sto. Šoljice su zaigrale na tacnama. „Dočepaćemo
ih se!“
Hitro je ustao. „Propustićeš kolač“, obznanio je. „Idemo
u policijsku stanicu u Bou stritu da prijavimo napad.“
 OSMO POGLAVLJE

„Gospodine Krou“ pitao je Šerlok, „šta se desilo s mojim

bratom? Šta se desilo s Majkroftom?“
Pitanje mu je postavio ujutro, posle avanture u muzeju.
Doručkovali su u hotelu Sarbonije, u kom je Šerlok odseo i
prilikom poslednje posete Londonu. Krou je ustao i otišao
pre no što se dečak probudio. Vratio se u hotel baš kad je
Šerlok sišao na doručak.
„Dobra vest je da je pušten uz kauciju“ odvratio je Krou.
„Šta to znači?“
„To znači da je neko - u ovom slučaju verovatno klub
Diogen - sakupio sumu koju je propisao sud. Sud odlučuje o
visini iznosa koji mora biti deponovan na ime kaucije.
Odluku zasniva na proceni sume koja bi odgovorila
osumnjičenog od izbegavanja pravde. Ako bi tvoj brat
nestao pre suđenja - ako do njega i dođe - novac bi bio
zaplenjen.“ Nasmejao se.
„Drugačije i ne može biti. Ako bi sud tražio pet šilinga za
kauciju, svaki kriminalac s nešto novca bio bi na slobodi za
pola sata. Većina bi se dala u bekstvo.“
„Koliko je novca Majkroft položio da bi bio oslobođen?“
„Verujem da je sud tražio da deponuje pet hiljada funti.“
Šerlok se trgao. „Pa gde je onda Majkroft?“
„Gosti se obilnim doručkom u klubu Diogen i razgovara s
advokatom. Poslao sam mu telegram s obaveštenjem da si
bezbedan i da ga očekujemo u Sarbonijeu. Možda će nam
se pridružiti.“
„Kako je Diogen sakupio toliki novac?“, zanimao se
Šerlok. „Izgleda da imaju fond u koji članovi uplaćuju
sredstva za obezbeđenje pravnih saveta i pomoći.“ Krou se
blago namrštio. „Neobično je što mu pretpostavljeni ne
pomažu mnogo. Ne oglašavaju se povodom ove afere.
Pretpostavljam da ne žele da javnost stekne utisak da se
mešaju u policijska posla, zato što su i oni deo vlade.“
Šerlok se oglasio posle kratkog razmišljanja. „Ali zar
čovek kog smo pronašli - onaj koji me je napao ispod
stanice Vaterlo - nije priznao da je Majkroftu postavljena
zamka? Neko se postarao da bude optužen za ubistvo.“
„To je činjenica, ali će policiji biti potrebno dosta
vremena da prikupi dokaze koji oslobađaju tvog brata svake
sumnje. U ovom času najvažnije je da advokat kluba Diogen
usmeri istragu u dobrom pravcu.“ Krou se sneveselio.
„Brine me što su oni koji su namestili igru gospodinu
Holmsu još tu i što ne znamo kakvi su im motivi ili šta će
biti njihov sledeći potez.“
„Misliš li da će pokušati da ga optuže za drugo ubistvo?“
Krou je slegnuo ramenima. „Ne mogu da isključim tu
mogućnost. Sumnjam da će mu prikačiti drugo ubistvo
neposredno pošto bude oslobođen sumnje da je počinio isti
takav zločin. Za vreme Građanskog rata često smo koristili
sledeču uzrečicu: jednom je slučajnost, drugi put je
neprijateljsko maslo. Čak bi i policija prozrela takvu igru.
Ne, mislim da bi trebalo da se pripremimo za nešto drugo.
Smisliće neki drugi plan.“
„Pa, šta ćerno da radimo? Kako ćemo zaštititi
Majkrofta?“ Krou je neko vreme posmatrao Šerloka, koji je
znao da varljivo blagi pogled učiteljevih svetloplavih očiju
prodire kroz sve slojeve svesti. „Veoma si odan bratu, zar
ne? Neka deca tvojih godina pustila bi starije da vode svoj
život i da se sami snalaze, ali ne i ti. Želiš da ga zaštitiš.“
Šerlok je okrenuo glavu da učitelj ne bi video da su mu
zaiskrile suze. „Otac je u Indiji“, konačno je prozborio, „a
majka bolesna. Sestra... pa, nije u stanju da ikome
pomogne. Majkroft je sve što imam, a ja sam sve što on
ima. Upućeni smo jedan na drugog.“ Osmehnuo se, uprkos
svemu. „Verujem da si primetio da nije među najaktivnijim i
najenergičnijim ljudima. Potrebna mu je pomoć da bi stigao
s jednog kraja grada na drugi.“ Nasmejao se. „Pričali su mi
kako je jednom pozvan na ručak u nečiju kuću na selu.
Obično je odbijao slične pozive, ali je vlasnik pomenute
kuće imao nadaleko poznati vinski podrum i kuvara
čuvenog po kolačima. Zato se potrudio i krenuo na put.
Unajmio je kočiju do železničke stanice. Vožnja vozom
trajala je jedan sat. Iskrcao se i pronašao kočiju, koja ga je
dovezla do seoske kuće udaljene osam kilometara. Šetnja
uz oniže brdo bila je poslednji deo puta. Pogledao je stazu i
okrenuo leđa izazovu. Zamolio je kočijaša da ga odbaci
nazad do stanice. Takav je moj brat. Izuzetno je
inteligentan, ali bez trunke praktičnog duha.“
„Voliš ga.“
„On je moj brat. Naravno da ga volim.“ Šerlok se nije
najprijatnije osećao dok je govorio o svojim osećanjima.
Pitao je: „Imaš li ti brata?“
Učiteljevo lice stvrdnulo se u krutu masku.
„Najbolje je da ne načinjemo tu temu“, rekao je glasom
koji se mogao porediti s udarcem kamena o kamen.
Neko vreme čutke su doručkovali. Krou je pogledom
potražio mladog kelnera. Servirao je doručak porodici za
susednim stolom. „Hajde da vidimo koliko si zapamtio od
onog čemu sam te učio. Šta možeš da mi kažeš o njemu?“
Šerlok se oglasio posle kraćeg razmišljanja. „Sećam ga
se još od prošle posete.“ Osmotrio je čoveka od glave do
pete. „Uniforma mu je malo prekratka, a pantalone često
prepravljane. Očigledno je da ih dugo nosi. Malo zarađuje
ili troši novac na druge stvari. Nove i dobro izglancane
cipele odudaraju od odeće.“ Pažljivije je osmotrio mladićevo
lice i kosu. „Koristi makasar-ulje za kosu.“ Omirisao je
vazduh. „Da, namirisao sam tragove jasmina, pomorandže i
kokosa. To ulje nije jeftino, stoga pretpostavljam da najveći
deo novca troši na stvari zbog kojih ga žene smatraju
privlačnim - ulje za kosu, cipele i, rekao bih, odeću koju
nosi kad nije na poslu. To navodi na zaključak da nije
oženjen.“ Slegnuo je ramenima. „To je uglavnom sve.“
„Šta će biti ako ti kažem da je tri puta osuđivan zbog
džeparenja“, reče Krou, „i da je ležao u zatvoru? Portir mi
je to došapnuo. Upravnik hotela zaposlio ga je zato što mu
je sestrić.“ Šerlok je pažljivije pogledao keinera. „Provodi
mnogo vremena pored oca“, zapazio je. „Možda vreba
priliku da mu nešto ukrade iz džepa.“
Momak je, pred Šerlokovim očima, ispustio nož.
Promrmljao je izvinjenje porodici i sagnuo se da ga
podigne.
„Vidi!“, nervozno će Šerlok. „Mislim da je to namerno
uradio. Gurnuće ruku u džep očevog sakoa dok svi gledaju
nož!“
„U stvari“, priznade Krou, „momak nikada nije osuđivan
zbog džeparenja. Sve sam izmislio. Peva u horu
Vestminsterske opatije. Doduše, nisam te lagao kad sam ti
rekao da je u srodstvu s upravnikom.“
Zbunjeni dečak ponovo je pogledao scenu oko stola. Ono
što je pre nekoliko trenutaka izgledalo kao sumnjiva
aktivnost, sad je delovalo savršeno bezazleno. Kelner se
uspravio s nožem u ruci.
„Da li je to istina?“, pitao je.
„Nije“, reče Krou. „I to sam izmislio. Istina je da je
prošle godine izbo čoveka u tuči. Slučaj je propao zbog
manjka svedoka spremnih da izađu da svedoče.“
Isti prizor - sto, porodica oko njega i kelner koji ih
poslužuje - sad je izgledao mnogo zlokobnije. Keiner sad
drži nož na preteći način, nadomak očevog vrata.
„Ni to nije tačno, zar ne?“, zapitao je Šerlok, ne bez
izvesnog gneva.
„Nije“, složio se Krou. „O kelneru ne znam ništa, izuzev
onog što se može primetiti na njegovoj odeći, kosi i rukama.
Njegova životna priča mi je u potpunosti nepoznata. Hoću
da kažem da ono što vidimo u velikoj meri zavisi od etiketa
koje ćemo prilepiti viđenom. One se pak zasnivaju na
onorne što znamo - ili mislimo da znamo. Obučeni um
odbaciće zgodne etikete da bi operisao stvarnim i
proverenim činjenicama. Obučeni um iskoristiće način na
koji drugi ljudi uobličavaju pretpostavke da ih usmeri u
određenom pravcu i navede da nešto učine.“
Šerlok je hteo da mu Krou objasni zanimljivu tvrdnju da
jedna osoba može da utiče na drugu precizno odabranim
rečima, ali tad se poznati glas razleže preko restorana.
„Šerloče, gospodine Krou - mogu li da vam se
pridružim?“
„Majkrofte!“, prodrao se Šerlok.
Stariji brat probio se kroz restoran do njihovog stola. Bio
je besprekorno odeven, kao i uvek. Nosio je savršeno
ispeglano odelo i sako. Bio je kratko podšišan, ali mu je
koža bila žućkasta. Pogled mu je poručivao da je nedavno
video nešto što bi najradije zaboravio.
„Gospodine Holmse“, reče Krou i ustade, „sedi, molim
te. Mogu li da ti naručim kafu ili čaj?;‘
„Čaj bi mi prijao“, reče Majkroft. Smestio se na stolicu,
koja izgledom nije garantovala da će izdržati njegovu
težinu. „A doručak još više.“
„Mislio sam da si već doručkovao s advokatom“,
napomenuo je Šerlok.
Majkroft ga je ozbiljno odmerio. „Nisam obavešten da je
donet zakon koji zabranjuje više od jednog doručka dnevno.
U stvari, moj prethodni doručak jedva i da zaslužuje to ime.
Tost je bio vlažan, slanina gnjecava, a crni puding
preterano hrskav. Marmeladu neću ni pominjati. Nema me
jedan dan i klub počne da se raspada. Taj kukavni obrok
samo mi je otvorio apetit za pravi doručak. Nadam se da ću
ga ovde dobiti.“ Krou je dao znak kelneru da donese još
jedan doručak i još čaja. Majkroft je pratio njegov pogled.
Posmatrao je kelnera.
„Norveška?“, pitao je Kroua.
„Finska“, odvratio je Amerikanac.
 „Da, naravno“, Majkroft je protresao glavom. „Kratko
vreme u pritvoru narušilo mi je moć rasuđivanja.“
Krou je presreo Šerlokov pogled. „Znam da sam rekao
da ne znam ništa o njemu, ali je i to bila laž. Njegova
porodica je iz Finske - to se može zaključiti po frizuri.“
„Zašto si me ponovo lagao?“, protestovao je Šerlok.
„Neobično je to što“, reče Krou, „kad Englez uhvati
drugog čoveka u laži ili čak u dve-tri laži, pretpostavi da će
mu lažljivac od tog trenutka govoriti istinu. Sumnjam da to
ima neke veze s pogrešno usmerenim britanskim
shvatanjem fer-pleja. Uistinu, ako je čovek jednom lagao,
on je najčešće spreman da to ponovi, i to često.“
Majkroft je upravio pogled na Šerloka. „Čuo sam da si
doživeo neke... neprijatnosti“, rekao je. „Nešto s pticom
grabljivicom. Kako se osećaš?“
„Dobro sam. A ti?“
Majkroft je slegnuo ramenima. „Sad bar mogu reći kako
živi druga polovina populacije, iako to iskustvo ne smatram
prosvetljujućim. Moj advokat očekuje da će optužbe biti
povučene ovog popodneva.“
„Znaš li zašto si postao meta zavere?“, pitao ga je Krou.
„Nema mnogo mogućnosti“, odvratio je Majkroft.
„Možda mi se neko sveti zbog nečeg, ali ne mogu da kažem
ko i zašto. Verovatnije je da je neko hteo da me odvrati od
onog što će se dogoditi ili od nečeg što će se pojaviti na
mom stolu i izazvati moju reakciju.“ Pogledao je Šerloka.
„Dobro znaš da radim za Ministarstvo spoljnih poslova.
Vlada ima mnogo specijalista zaduženih za brojne oblasti.
Ja vodim računa o opštoj slici. Na stolu mi se pojavljuju
svakojaki podaci i nagađanja. Tragam za obrascirna -
vezama između naizgled nepovezanih pojava. Spoijna
politika često se gradi na takvim obrascima.“
„Da li sumnjaš na nešto određeno?“, pitao je Krou.
„Ne bi trebalo da pričam o državnim poslovima van
uskog kruga posvećenika u Vajtholu“, promrmljao je
Majkroft. „A, evo mog doručka.“
 Kelner je spustio veliki tanjir na sto i podigao metalni
poklopac. Majkroftovo lice razvuklo se u širok osmeh kad je
video sadržaj tanjira. „Sjajno“, rekao je. „Savršen izbor,
savršena priprema. Čestitajte kuvaru u moje ime.“ Dok se
kelner udaljavao, nastavio je: „Da, kao što sam rekao,
stvarno ne bi trebalo da govorim o državnim poslovima van
Vajthola, pogotovo ne u prisustvu čoveka lojalnog drugoj
zemlji. Ipak, dugo te poznajem i verujem da ti mogu
poveriti poneku tajnu, gospodine Krou.“ Nabo je pečurku
viljuškom i zagrizao. „Ah, savršena je.“ Žmureči je žvakao.
„Da“, rekao je kad je otvorio oči, „gde sam ono stao? Postoji
nekoliko međunarodnih incidenata koji mogu biti povezani
s najnovijim događajima. Jedan se, kako verujem, izdvaja.
Reč je o nedavnoj prodaji velikog komada zemlje, koju je
kupila tvoja država, gospodine Krou.“
Krou je podigao obrvu. „Ne mogu reći da sam upoznat s
tom novošću, gospodine Holmse.“
„Nisam iznenađen. Vest nije osvanula na naslovnim
stranicama novina. Ukratko ću vam ispričati o čemu se
radi: prošle godine prodato je poprilično parče zemlje
američkoj vladi za sumu od sedam miliona dve stotine
hiljada dolara, u zlatu. Parče je veoma veliko. Zemlja je
prodata za četiri centa po hektaru, što mi se zbilja čini
povoljnim poslom za kupca. Nalazi se na severozapadu
severnoameričkog kontinenta. Graniči se s Kanadom na
istoku, Arktičkim okeanom na severu i Pacifikom na zapadu
i jugu.“
„ A ko je bio posednik te zemlje?“ pitao je Šerlok.
„To je vrlo pronicljivo pitanje. Prethodni vlasnik bila je
Rusija, čije carstvo leži na drugoj strani Beringovog
moreuza. Na prodatoj zemiji žive i neka urođenička
plemena.“
„Kako se ta zemlja zove?“
„Rusi je zovu Aljaska“, odvratio je Majkroft, „ali je
američka vlada odlučila da je nazove Departmanom
Aljaska.“
 „Dobro, znači da smo opet kupili zemlju“, reče Krou. „To
se u Americi često dešava. Posedujem poveliko imanje u
Albukerkiju. Ljudi od poverenja upravljaju njom dok sam ja
na putu. U čemu je problem?“
Majkroft je uzdahnuo. „Problem, kako ga ti krstiš, jeste u
tome što prodaja nije u potpunosti zakonita.“
Za stolom je zavladala kratkotrajna tišina. Sagovornici
su nastojali da shvate značenje Majkroftovih reči.
„Kako je to moguče?“, pitao je Šerlok. „Ruska i američka
vlada sigurno raspolažu pravnim savetnicima sposobnim da
temeljno provere sve detalje ugovora?“
„Problem nije u valjanosti ugovora, već u činjenici da
novac još nije isplaćen. To prodaju čini pravno sumnjivom.“
„Pitanje je“, zamišljeno će Krou, „da li još neko želi
Aljasku? Ako je ne želi, ne vidim u čemu je problem. Rusi će
morati da sačekaju malo na novac.“
Majkroft je stavio malo crnog pudinga na komad tosta,
koji je završio u njegovim ustima. Čitav minut žvakao je
ćutke, s blaženim osmehom na licu.
„Problem je osetljive prirode. Takođe me lično dotiče“,
konačno je prozborio. „Već neko vreme imam čoveka u
Moskvi. Zovem ga svojim čovekom zato što izveštava mene
i nikog drugog, iako njegovu platu i troškove pokriva
Ministarstvo spoljnih poslova.“
„Pretpostavljam da se tvoj čovek tamo izdaje za jedno,
dok je u stvarnosti nešto sasvim drugo?“, pitao je Krou.
„On je tamo kao novinar, i to prilično dobar. Takođe me
snabdeva podacima o namerama cara i dvora.“ Majkroft je
s uzdahom odgurnuo tanjir od sebe. „Jutros sam pregledao
prepisku, sve što je stiglo dok sam sedeo u pritvoru. Našao
sam dva dopisa o svom čoveku u Moskvi. Prvi je napisan
njegovom rukom. Obavestio me je da ima proverenu
informaciju da je španski ambasador na dvoru cara
Aleksandra II ponudio deset miliona američkih dolara za
Aljasku i da je spreman da isplati čitav iznos, u zlatu,
odmah po potpisivanju ugovora.
 Drugi je stigao od britanskog diplomatskog osoblja u
Moskvi. Obavestili su me da je moj čovek, moj agent,
nestao. Podigao je šoljicu čaja do usana, ali ju je spustio.
„Car, pored obične, ima i tajnu policiju. Poznata je kao
Treća sekcija kancelarije Njegovog carskog veličanstva.
Ime nije pamtljivo, ali je veoma rusko. Njom rukovodi grof
Petar Andrejevič Šuvalov. Pre nekoliko godina sreo sam ga
u Francuskoj. Dobro smo se slagaii. To nije tako važno -
Prvo odeljenje Treće sekcije bavi se političkim zločinima, a
Treće odeljenje strancima. Ubeđen sam da je moj čovek
žrtva prljave igre jednog od tih odeljenja i da je nestao
usred noći.“
„Car?“, reče Šerlok da bi razbio tišinu. „Da li je to nešto
kao kralj ili imperator?“
„U neku ruku“, odvratio je Majkroft kad se prenuo iz
mračnih misli. „Iako je pojam, u suštini, neprevodiv.
Neobično je što potiče od latinskog cezar.“ Odmahnuo je
glavom. „Rusi su neobično formalni kad je reč o titulama i
sličnom, više i od nas u Engleskoj. Najsvežija diplomatska
prepiska, koja mi ie stigla s carskog dvora, počinje, ako se
ne varam, sa“, zažmurio je, „Mi, Aleksandar Drugi, milošću
božjom imperator i svedržitelj čitave Rusije, Moskve,
Kijeva, Vladimira, Novgoroda, car Kazana, car Astrahana,
car Poljske, car Sibira, car Taurskog Hersona, car Gruzije,
gospodar Pskova i veliki vojvoda Smolenska, Litvanije,
Volinije, Podolije i Finske, veliki knez Estonije, Livonije,
Kurlanda i Smigalja, Samogitije, Belostoka, Karelije, Tvera,
Igra, Perma, Vjatke, Bugarske i drugih teritorija; gospodar i
veliki vojvoda Nižnjeg Novgoroda, suveren Cernigova,
Rjazana, Polacka, Rostova, }aroslava, Belozerova, Udorije,
Odborije, Kondije, Vitebska, Mstislava i svih severnih
teritorija; suveren Iverije, Kartalinije i Kabardinijskih
zemalja i Jermenskih teritorija, nasledni gospodar i vladar
Kirgizije i planinskih kneževina; gospodar Turkestana,
naslednik Norveške, vojvoda od Šlezvig-Holštajna,
Stormarna, Ditmaršena, Oldenburga i tako dalje, i tako
dalje, i tako dalje.“ Otvorio je oči i duboko uzdahnuo.
„Spisak titula bio je duži od ostatka pisma. Nećete se
iznenaditi kad vam kažem da se većina diplomata ne raduje
odlasku u Moskvu. Dužni su da čitav spisak nauče
napamet.“
„Ti si ga naučio“, napomenuo je Šerlok.
„Jesam“, iznenađeno će Majkroft, „ali ja sam Majkroft
Holms.“
„Hajde da se pozabavimo suštinom“, umešao se Krou.
„Kakav bi bio sled događaja ako bi prodaja Aljaske Americi
propala i ako bi je se dočepala Španija? Zašto bismo se
zanimali za to?“
„To bi destabilizovalo čitavu tu oblast“, ubeđeno je tvrdio
Majkroft. „Kanada je nova i krhka zemlja. Francuska već
ima jak uticaj u Kvebeku, a Velika Britanija još kontroliše
Britansku Kolumbiju. Ako Španija zagospodari Aljaskom, svi
problemi koje smo nekad imali u Evropi biće preneseni i na
novi kontinent. Setite se ratova između Francuske,
Engleske i Španije u šesnaestom i sedamnaestom veku.
Poslednje što želimo jeste da se nešto slično ponovi u
Americi. Hteli biste da znate šta će se dogoditi ako se
Španiji dozvoli da prigrabi kontrolu nad Aljaskom,
gospodine Krou? Odgovor je: rat koji će razbijati tvoju
zemlju dok se bude trudila da pronađe saveznika!“
Krou je polako klimnuo ogromnom giavom. „Jasno mi je.
Nagomilaj nekoliko zemalja na istom prostoru pa ćeš
zapasti u nevolje. To je kao kad imaš tri-četiri porodice u
maloj kući. Razmirice su neizbežne.“
„Stabilnost nam je u najboljem interesu“, napomenuo je
Majkroft. „Mislim na naš i vaš interes, na interes Amerike i
Velike Britanije. Neosporno je da se Velika Britanija u
proteklih deset godina oslobađala raznovrsnih kolonija.
Naše kolonije u Kanadi postale su zasebna zemlja.
Očekujem da će im se u neposrednoj budućnosti pridružiti i
Britanska Kolumbija. Dajemo sve od sebe da obezbedimo
sigurnost u toj oblasti. Mešanje Španaca i Francuza dovelo
bi do sukoba koji bi stotinama godina oblikovali politički i
geografski pejzaž kontinenta.“
„Sve je to“ reče Krou, „van mog delokruga. Ja nisam
političar i nemam nameru da to postanem.“
„Preporučujem ti da ne odstupaš od tog stava“,
promrmljao je Majkroft. „Gledao sam kako pregovaraš.
Pesnice nisu opšteprihvaćeno sredstvo diplomatskog
saobraćanja.“
„Pa, nisam tako siguran“, tiho će Krou. „Zar Klauzevic
nije rekao da je rat nastavak politike?“
„Jeste“, odvratio je Majkroft, „ali on je bio Nemac.“
„Pa, od kakvog je to značaja za nas?“, pitao je Krou. „Da
li hoćeš da kažeš da su ti španski agenti namestili ubistvo?“
„To je moguće, ali ne i verovatno.“ Majkroft je odmahnuo
glavom. „Zašto bi španski dvor želeo da sakrije činjenicu da
su izašli sa svojom ponudom, izuzev ako pregovori nisu u
naročito osetljivoj fazi? Ne mogu da zamislim da bi se zbog
toga odlučili na ubistvo. I Rusi su to mogli učiniti - ali opet,
zašto bi želeli da sakriju pregovore?“ Razmišljao je gladeći
bradu. „Izuzev ako car ne želi da američka vlada sazna da
on pregovara sa Špancima, jer bi Predstavnički dom
odobrio isplatu sedam miliona dolara u zlatu pa od druge
zemlje ne bi dobio više. Čitava stvar počiva na činjenici da
je prvobitni dogovor u najboijem slučaju nesiguran dok se
ne izvrši isplata.“
„Postoji još jedna mogućnost“, zabrundao je Krou.
„Da“, potvrdio je Majkroft, „postoji. Ljudi iz tvoje vlade
možda pokušavaju da suzbiju sve vesti o nesigurnosti posla
do njegovog zaključenja - predaje zlata caru.“
Krou je slegnuo ramenima. „Ne želim da branim moju
vladu. Poslednjih godina donosila je neobične odluke.“
„Ili“, reče Šerlok, iz potrebe da nešto kaže, „imamo
posla s nekim drugim.“
„S trećom stranom?“, zapitao se Krou.
„Četvrtom“, ispravio ga je Majkroft, „pored Rusa,
Amerikanaca i Španaca.“
 „Petom“, napomenuo je Šerlok. „Ti si umešan, a samim
tim i Velika Britanija.“
„Sad vidim zašto je diplomatija tako složena rabota“, s
osmehom će Krou. „Ovo nema nikakve veze s nama, zar ne?
Shvatio si šta se događa, pa ćeš preduzeti nešto
diplomatskim putem. Posle svega, ne verujem da će iko išta
učiniti da bi naudio Šerloku, tebi ili meni. Ko god da ti je
namestio igru, sad će pretpostaviti da si se vratio za radni
sto, pregledao izveštaje i izveo ispravan zaključak.“
Majkroft je lagano odmahnuo glavom. „Nije sve tako
jednostavno. Za početak, moji pretpostavljeni neće biti
spremni da mi poveruju na reč kad je nešto ovako krupno u
pitanju. Upustiće se u provere koje mogu trajati mesecima
ili godinama. Ne zaboravite da sam ostao bez glavnog
izvora informacija u Rusiji.“ Izgledao je zabrinuto. „Dužan
sam da doznam šta mu se dogodilo. Ako je u ćelijama Treće
sekcije, pokušaću da ga izbavim. Ako je mrtav, pokušaću da
izvedem ubicu pred lice pravde - ili ono što se pod tim
podrazumeva na carevom dvoru.“
„To sigurno znači da imaš još ljudi u Moskvi?“, zanimao
se Krou. „Prepustićeš im taj posao.“
„U Moskvi više nemam nijednu osobu od poverenja.
Moraću da odem tamo čim povuku sve optužbe protiv
mene.“
 DEVETO POGLAVLJE

Svi za stolom zanemeli su od iznenađenja.

„Putovaćeš u Moskvu?" zapanjeno će Šeriok. „U Rusiju?“
„Bojim se da hoću“ odvratio je Majkroft.
„Ali ti dobiješ vrtoglavicu kad se zaputiš severno od
Oksfordske!“
Majkroft se osmehnuo jednim od onih osmeha u kom
tanka skrama veselosti prekriva okean bola. „To što ja ne
želim da idem u Rusiju nije važno. Trebalo bi da idem.
Moram da idem. Moje želje tu ne igraju nikakvu ulogu.“
„Ne razumem“ negodovao je Šerlok.
„Ja razumem“ tiho će Ejmijus Krou. „Kako možeš da
očekuješ da će ti podređeni verovati i slediti tvoje naloge
ako misle da ćeš dići ruke od njih ukoliko upadnu u
nevolju?“
„Upravo tako. Moji ljudi širom sveta moraju da znaju da
nisam njihov nadređeni samo u dobru. Kad naiđe zlo, što je
neizbežno, trpećemo ga zajedno.“ Stresao se. „Ma kako to
neugodno bilo.“
„Tu je i radoznalost“ umešao se Šerlok.
„Radoznalost?“
„Želiš da saznaš istinu. Zanima te ko je pokušao da ti
namesti ubistvo i šta se dešava s prodajom zemljišta.“
Majkroft je slegnuo ramenima. „Priznajem da osećam
izvesnu želju da saznam šta se dešava. Ne podnosim
neizvesnost. Muči me kao uporna zubobolja.“
Porodica koju je Šerlok posmatrao na drugoj strani
restorana završila je doručak. Motrio ih je. Majka je
proveravala da li su deca dobro zakopčana i uredna, dok je
otac merkao put ka izlazu. Da li su došli da obiđu
prestoničke znamenitosti ili da posete rođake? Možda im je
London samo usputna stanica do glavnog odredišta. U tom
slučaju krenuće na neku od železničkih stanica da bi se
ukrcali u voz. Šta god da planiraju, bio je ljubomoran na
njih. Nije mogao da se seti kad je njegova porodica bila
takva - normalna, obična. Njegov otac, oficir, uglavnom je
odsustvovao, dok je mati ležala u postelji. Nikad nisu ovako
sedeli za stolom i bili... porodica.
„Pa, to znači da te neko vreme neću viđati, baš kao što
ne viđam oca“, prošaptao je.
„Izuzev ako ne pođeš sa mnom.“
Po drugi put za isto toliko minuta Šerlok je zanemeo od
zaprepašćenja. „S tobom?“, konačno je prozborio. „Hoćeš
da idem s tobom? U Rusiju?“
Majkroft je čežnjivo posmatrao ostatke doručka na
tanjiru. „Možda bi bilo bolje da mu ti objasniš“, obratio se
Krouu. „Mislim da sam prerano odložio tanjir.“
„Nisam siguran da najbolje shvatam razloge takvog
putovanja.“ Krou. je izgledao ozbiljno. „Ne bi bilo loše da
nam ih predstaviš.“
„Pa, vrlo dobro. Šerlok je već umešan u ovu aferu. Ako
krenem u Rusiju, najbolji način da me neko omete, da me
vrati ili spreči da pođem jeste da mu zapreti. Verovatno bih
odustao od istrage ako bi ga kidnapovali i poštom poslali
parče uva ili mali prst. Moram da se pobrinem za Šerlokovu
bezbednost - odnosno najbolje je da bude pored mene.“
Šerlok se uhvatio za uvo. Ne bi voleo da mu ga odseku i
pošalju poštom starijem bratu kao upozorenje.
„Ti bi se teško mogao nazvati čovekom od akcije“,
istakao je Krou. „Da li si siguran da možeš da se izboriš s
napadačima?“
„Imaću pomoćnika“, prkosno će Majkroft. „Povešću
jednog agenta sa sobom, zaštite radi. Tu su i kamuflažne
boje. Putovaćemo u grupi.“
 „Šta si imao na umu kad si pomenuo kamuflažne boje?“,
pitao je Šerlok. Još je pokušavao da se izbori s
neshvatljivom mišlju da Majkroft želi da ga povede u
Rusiju. Nije bio siguran koja je pomisao kolosalnija - put u
Rusiju ili putovanje sa starijim bratom.
„To znači da ćemo putovati inkognito - ili prerušeni, ako
je tako jasnije. Relativno visoki zvaničnik Ministarstva
spoljnih poslova ne može tek tako da ušeta u Rusiju a da ne
izazove veliki međunarodni incident. Koristićemo se noms
de plume - lažnim imenima. Izgradićemo lažne identitete.
Bićemo deo veće celine, šire slike, tako da u mnoštvu niko
neće obraćati pažnju na nas.“
„Već znaš kakva će to veća celina biti“, reče Krou.
„Naravno. Smislio sam plan dok sam se vozio od kluba do
hotela.“
„Došao si kočijom?“, negodovao je Šerlok. „Mogao si da
dođeš peške za deset minuta! Ovako si putovao dva
minuta!“
„Upravo tako. To je dovoljno vremena za razmišljanje.
Da sam hodao, morao bih da izbegavam pešake, konje i ko
zna šta još, pa ne bih imao vremena za mozganje."
„Pa, kakav je plan?“, pitao je Krou.
Majkroft je nabo parče kobasice viljuškom. „Pre nekoliko
nedelja zamoljen sam da izdam dozvolu britanskoj
pozorišnoj trupi da otputuje u Moskvu da bi izvela niz
predstava za krem ruskog plemstva - Šekspira, Marloua,
Bena Džonsona i slične stvari. Izdao sam dozvolu zato što je
poseta zatražena preko ruske ambasade i da bih unapredio
umetničke odnose između naših zemalja. Tako će i biti ako
predstave budu kvalitetne. Prošle nedelje čuo sam da će
putovanje biti otkazano, pošto se ekonom pozorišta
razboleo i završio u bolnici zbog problema sa srcem. To nije
sve: njihov prvi violinista uhapšen je zbog pijanstva i
remećenja javnog reda i mira. Palo mi je na pamet da
dužnosti pozorišnog ekonoma ne mogu biti tako složene.
Njegovo je da obezbedi da svi u pravo vreme budu na
pravom mestu i da svi računi budu plaćeni.“
„A violinista?“, pitao je Krou. „Gde ćeš naći jednog od
njih?“
„Jedan od mojih agenata je prilično dobar violinista“,
reče Majkroft. Posmatrao je tanjir veoma pažljivo.
„Zamoliću ga da mi pomogne.“
„A šta će biti sa mnom?“, pitao je Šerlok.
„Bićeš dekorater. Na turneji nikad nema dovoljno ljudi
iza scene.“
„Ali...“ Šerlok je grozničavo razmišljao. „Ali kada?
Kako?“ Majkroft je žvakao parče kobasice. „U vezi s
pitanjem kada, predlažem da krenemo što pre. Pozorišnoj
trupi biće veoma drago što je Ministarstvo spoljnih poslova
uspelo da pronađe zamene za ljude koji nedostaju. Put je
već ugovoren. Koliko se sećam, planirali su da krenu za
nekoliko dana. Spremali su se da pošalju pismo domaćinu i
obaveste ga o otkazivanju turneje. Nadajmo se da ga još
nisu poslali, inače ću morati da smislim drugu strategiju
infiltracije. Kad je reč o pitanju kako - nameravamo da
otputujemo do Francuske i da se tamo ukrcamo u voz do
Moskve. Putovanje će, po mojoj proceni, potrajati četiri do
pet dana.“ Uzeo je parče tosta i počeo da ga maže puterom.
„Obavestiću strica i strinu da ćemo otputovati zajedno na
nekoliko nedelja. Siguran sam da će razumeti. Opšte je
poznato da putovanja šire vidike. Idem da se pripremim za
put. Savetovao bih ti da prošetaš Čering kros roudom i
potražiš neke knjige o Rusiji, njenoj istoriji i kulturi. Znatno
su drugačiji od nas. Te razlike veće su od onih koje nas dele
od Amerikanaca." Klimnuo je ka Krouu.
„Dopusti da ti pomognem s nekim podacima“, nastavio
je. „Rusija je najveća zemlja na svetu. Kad bi premerio
njenu površinu na globusu, utvrdio bi da pokriva jednu
sedminu raspoloživog svetskog kopna. Većina te zemlje je
večito smrznuta travnata ravnica - tundra, kako je zovu.
Procenjuje se da car ima šezdeset pet miliona podanika, što
je zapanjujuća brojka, pogotovo kad se zna da se ta silesija
sastoji od sto šezdeset nacija i plemena, koji govore sto
deset jezika i dijalekata. Zna se da ispovedaju trideset pet
religija. Rusija je, na svaki način, svet za sebe. Tamo smo se
zaputili.“
„AIi...“, započe Šerlok, „ali ja ne govorim ruski!“
„To neće biti problem“, sokolio ga je Majkroft. „Rečeno
mi je da većina dobrostojećih domaćinstava i čitav carev
dvor govore francuski. Tečno govorim francuski. Verujem
da se i tvoje znanje poboljšalo otkad si boravio u toj zemlji.
Snaći ćemo se.“ Šerlok je pogledao Ejmijusa. „Ali šta će biti
s gospodinom Krouom? Mislim da on ne zna francuski.“
„U pravu si, a i njegov engleski je malčice sumnjiv“,
progunđao je Majkroft. Posmatrao je Šerloka s mnogo
emocija.
Dečak isprva nije shvatio, ali je ubrzo prepoznao
sažaljenje u bratovljevom pogledu. „Bojim se da gospodin
Krou neće moći da krene s nama. Ovo je putovanje za tebe,
violinistu i mene.“
„Ali zašto?“
„Već si rekao da gospodin Krou ne govori ni francuski ni
ruski. Ne poseduje veštine koje bi mogle biti od koristi
pozorišnoj trupi na turneji. Morao bi da povede i prekrasnu
Virdžiniju, što bi značilo da bi nas bilo petoro, ili da
pronađe nekog ko bi se nekoliko nedelja brinuo o njoj. Naš
američki prijatelj štrči u gomili, što bi bio problem za
svakog ko želi da ne privuče pažnju.“
„Ne brini“ reče Krou. „Nisam nameravao da putujem u
Rusiju. Srećan put i lepo se provedite.“
Šerlokov stomak se zgrčio. „Ali želim da kreneš s nama.“
„Problem je što nam život“, oglasio se Majkroft, „retko
kad pruža ono što želimo ili ono što nam je potrebno. Neki
kažu da nam Gospod ne daje ništa s čim nismo u stanju da
se izborimo. Iskustvo mi kaže da to nije istina i da je to
samo tehnika koja pomaže religioznim osobama da prihvate
neprihvatljivo. Život je težak, ne možemo se nadati da ćemo
ga preživeti.“
„Vidim da se učenje nastavlja“, tiho će Krou.
Majkroft ga je pogledao. „Dečak mora to da shvati, pre
ili kasnije.“
Krou je duboko uzdahnuo. Pokušao je da promeni temu.
„Šta će biti s muzejom? Da li će doći do opsežnije
istrage?“
„Skrenuo sam pažnju policiji na ulogu tog mesta u
slučaju. Pokrenuo sam i nešto... diskretniju... istragu preko
nekih državnih službi, iako duboko sumnjam da ćemo tamo
nešto naći. Možda su ga koristili kao pogodno mesto za
sastajanje, a u tom slučaju biće im dovoljno da izađu na
glavna vrata, ili su tamo imali kancelariju. Ako je ovo drugo
tačno, kladim se da su je ispraznili čim ste se Šerlok i ti
tamo pojavili. U oba slučaja, u muzeju nečemo pronaći
nikakve tragove. Imamo posla s veoma stručnim i
profesionalnim protivnikom.“
„Ne misliš da je čitav muzej bio paravan za one koje su ti
podmetnuli ubistvo?“ pitao je Šerlok.
„Iskreno sumnjam u to. Muzej je dobrotvorna ustanova
besprekorne pozadine. Ne, sumnjam da su se zločinci tamo
sastajali. Možda je i neko od osoblja član njihove
organizacije. Kakogod, mislim da tragovi iz muzeja nikuda
ne vode.“ Gurnuo je poslednji komad tosta s puterom u
usta. Progutao ga je i zadovoljno uzdahnuo. „E, sad mogu
valjano da započnem dan.“ Izvadio je časovnik iz sakoa.
„Ostao je još jedan sat do ručka. Imaću dovoljno vremena
da se spremim za put. Šerloče, gospodine Krou - predlažem
vam da se sretnemo u Diogenu oko jedan po podne.“ S
mukom je ustao sa stolice i dodao: „Nadam se da će neko
biti dovoljno ljubazan da mi dozove kočiju.“ Krou i Majkroft
razgovarali su na pločniku. Šerlok se odmakao od njih.
Raznovrsne misli rojile su mu se po glavi. Nastojao je da ih
sredi.
„O, Šerloče!“
 Okrenuo se. Majkroft mu je mahnuo da priđe.
„Šta je bilo?“, pitao je kad je prišao dvojici odraslih.
„Biće ti potrebno nešto novca.“ Dao mu je tri novčića.
„Evo ti tri gvineje. Čuvaj ih i kupi sebi zimslcu odeću, ako je
nađeš.“
Šerlok je šetao sam po Pikadiliju. Prešao je preko Lester
skvera i stigao do početka Čering kros rouda. Pločnici su
bili puni ljudi, a kolovozi konja, zaprega i kočija raznih
oblika. Alco se osećao ugroženo među nekoliko stotina
ljudi, kako će mu biti u zemlji od šezdeset pet miliona
stanovnika? I alco samo u Rusiji ima šezdeset pet miliona
ljudi, koliko ih ima u vascelom svetu? Zavrtelo mu se u glavi
od tih brojki!
Knjižare, svaštarnice i zalagaonice nizale su se na obe
strane ulice. Proveo je čitav sat preturajući po sanducima
ispred dućana, po policama i ormanima u njima. Misli su
mu slobodno lutale. Nije pokušavao da ih usmeri u nekom
pravcu.
Našao je nekoliko knjiga o Ruskom carstvu. Odabrao je i
kupio dve najbogatije činjenicama. Zainteresovao se i za
kutiju brava, katanaca i ključeva. Vlasnik radnje upozorio
ga je da je roba neuparena, što je značilo da mu niko ne
garantuje da ključevi odgovaraju bravama. Roba se
prodavala u viđenom stanju. Hteo je da eksperimentiše i
čačka po bravama, da nauči kako da ih obija. Takva veština
mogla bi se pokazati korisnom. U stvari, poslednjih
nekoliko meseci bila bi mu od velike koristi u nekoliko
navrata.
Nevoljno je odustao od kupovine kutije s bravama i
nastavio put. Uvek može da se vrati po nju.
Prešao je Čering kros roud i Kembridž cirkus i stigao do
početka Totenhem kort rouda. I ovde je bilo mnogo radnji.
Široka ulica omogućavala je prolaz većem broju konja i
kočija. Zainteresovao se za jednu zalagaonicu, iako je znao
da se bliži vreme za povratak u ldub Diogen. Pažnju mu je
privukla violinska kutija na polici u zadnjem delu radnje.
 Pažljivo ju je skinuo s police i oduvao prašinu. Otvorio je
poklopac i duboko uzdahnuo kad je video instrument u njoj.
Bio je star i prekrasan. Drvo je bilo tamnocrveno, protkano
paukovom mrežom napuklina. Učinilo mu se da rupe u
obliku violinskog ključa nisu na svom mestu, ali mu se
instrument obraćao na tajanstven način. Prizivao ga je.
Uhvatio ga ie desnom rukom za vrat i odmerio njegovu
težinu na dlanu. Procenio je da je bolje izbalansirana od
Rufusove violine, na kojoj je svirao na palubi Škotije na
putu za Njujork. Spustio je zakrivljeno telo violine na ruku i
cimnuo žice. Dugotrajan i moćan zvuk. ispunio je
zalagaonicu. Bila je raštimovana, ali ga je iznijansirani ton
dirnuo. Zvuk je bio daleko od čistog, ali topao i izražajan.
Prešao je prstima duž ivice između gornjeg dela i stranica
violine. Imao je utisak da dodiruje somot.
„Imate dobro oko“, razlegao se glas iz zadnjeg dela
radnje, suv poput prašine.
Šeriok se okrenuo. Police su mu stajale na putu. Obišao
ih je i ugledao muškarca tako starog i krhkog da bi ga i jači
vetar oduvao. Sedeo je za stolom, iza gomile knjiga i
raznovrsnih predmeta. Nosio je crnu kapicu i zurio u
Šerloka kroz naočare vezane lancem oko vrata.
„Oprostite?“
Starac je napustio senovitu nišu u kojoj je sedeo.
Presekao je prašnjavi zrak sunca. „Govorio sam o toj violini.
Doneo sam je iz Krakova, pre mnogo godina. Da li biste mi
verovali ako bih vam rekao da ju je moj otac dobio na
kartama? Putovala je s nama preko cele Evrope. Sad
moram da je prodam da bih kupio hranu i ogrev. Ipak bih
voleo da je zadržim.“
„To je prekrasan instrument.“
„Jeste prekrasan, baš kao i moja žena. Svira muziku iz
snova, tako mi je rekao neko ko se u to razume. Ja sviram
klavir i ponekad harmoniku. Istini za volju, samo kad malo
više popijem.“ Šerlok je pogledao u kutiju. „Ima li gudalo?“
 „Za vas ima i gudalo“, reče starac. Prišao je stolu i
pomerio neke knjige. „Neki kažu da je gudalo važno koliko i
violina. Ne verujem u to. Instrument je umetničko delo, a
gudalo je samo konjska dlaka. Možda je rasa konja bitna?
Ko bi ga znao? Evo ga!“ Izvukao je gudalo iz skrivene
pukotine. Pružio ga je Šerloku. „Hajde, isprobajte!“
Pokušao je da se seti lekcija Rufusa Stouna. Nije vežbao
od povratka iz Amerike zato što nije imao violinu.
Nedostajalo mu je disciplinovano izvođenje skala.
Jednostavnost muzike blagotvorno mu je smirivala um.
Brzo je naštimovao violinu. Cimao je žice i zavrtao
klinove na kraju vrata dok nije dobio čiste tonove. Podigao
ju je do ramena i naslonio bradu na nju. Ležala je prirodno,
kao da joj je tu mesto.
Stavio je gudalo na žice i na svakoj odsvirao dugu notu:
G, D, A, E. Tonovi su ličili na poj nebeskog hora. Odsvirao je
skale. Prsti su se iznenađujuće brzo pokorili misaonim
komandama. Spustio je violinu. Nije očekivao suze u
starčevim očima. „Odavno je nisam čuo“, rekao je.
„Strahovao sam da su godine i pređeno rastojanje otupeli
njen zvuk. Zvuči lepše no ikad - što se ne bi moglo reći za
moju prekrasnu ženu, koja peva kao svraka.“
„Zašto“, pitao je Šerlok, „violine zvuče tako... različito?
Hoću da kažem, zaprega je zaprega. Svaka ima četiri točka.
Kotrljaju se kad ih povučete. Teško ih je razlikovati. Ali
violine - sve izgledaju manjeviše isto, ali nikad ne zvuče
isto.“
Starac je slegnuo ramenima.
„Ako pitate trojicu violinista, dobićete tri različita
odgovora. Neki kažu da to ima veze s drvetom od kog je
načinjena. Vele da je punije drvo bolje. Neki tvrde da drvo
vučeno iza brodova po Jadranu, u vodama oko Venecije,
daje najlepši ton. Ima onih koji tvrde da drvo nije važno, već
da je lak presudan, kao i tajni sastojci koje graditelji vioiina
dodaju u njega. Ja verujem da je presudna ljubav.
Instrument načinjen novca radi zvučaće“, izražajno je
mahao rukom, „prihvatljivo, ali će instrument načinjen iz
čiste ljubavi prema muzici zvučati očaravajuće.“
„Znate li ko ga je načinio?“
„Ne znam. U našoj porodici obreo se nenadano i bez
buke. Siguran sam da su drvo, lepak i lak u njemu
objedinjeni s mnogo ljubavi.“
„Koliko...“, Šerlok je progutao knedlu. „Koliko košta?“
„Sedamdeset šilinga“, hitro će starac. „Pošto umete da
cenite pristojan instrument, prodaću vam ga za šezdeset
pet.“
„Mogu da vam dam ćetrdeset pet šilinga“, nervozno će
Šerlok. Znao je da ima tri funte i tri šilinga u džepu.
Ukupno je raspolagao sa šezdeset tri šilinga. Hteo je da mu
ostane nešto novca ako se dogodi nešto nepredviđeno.
Starac je nakrivio glavu. „Da li sam pomenuo hranu i
ogrev koje moram da kupim za svoju porodicu?“
„Jeste. Četrdeset pet šilinga“, odlučno će dečak.
„Imate srce od kamena. Pedeset sedam, ni šiling manje
od toga.“
„Pedeset“, reče Šerlok. Dah mu se ubrzao.
Starac je uzdahnuo. „Ogrev ću kupiti nekog drugog
dana. Večeras ćemo jesti hladno meso i supu. Pedeset pet.“
„Pogodili smo se.“
Rukovali su se. Šerlok je vratio violinu u kutiju. Dao je tri
gvineje starcu, koji mu je vratio pet šilinga. „Čuvajte je. Ako
saznate nešto više o njoj, voleo bih da me posetite i da me
upoznate s novostima “
„Hoću.“
Vrata radnje su se otvorila. Senka je pala preko poda.
Police su delile zalagaonicu na dva dela. Ni Šerlok ni starac
nisu videli ko je ušao. Pre no što se vlasnik radnje oglasio,
Šerlok je čuo: „Ovde je uišo! Kunem ti se da jeste!“
„Trebo si da upadneš i da ga zgrabiš“, rekao je drugi,
dublji glas. Zvučao je kao udarac ciglom o ciglu. „Nisi trebo
da me čekaš.“
„Šta bi bilo da sam uvatio pogrešnog čoveka?“
„U tom slučaju bi neka druga porodica noćas tugovala.“
 DESETO POGLAVLJE

Starac je spustio ruku na Šerlokovo rame. „U zadnjem

delu radnje su vrata“ prošaptao je. „Vode na ulicu. Idi s
mojim blagoslovom.“
Šerlok mu je zahvalio hitrim klimanjem glave. Starac je,
gegajući se, zaobilazio police.
„Tražite li neke knjige? Zanimaju vas one o boksovanju,
ako je suditi po vašim ušima. Hoćete li rukavice da biste
zaštitili članke?“
„Tražimo momčića koji je ovde uišo“, razlegao se dublji i
grublji glas.
„Ne puštam dečake u radnju“, odvratio je starac. „Oni
kradu. To su lopuže, svi odreda.“
„ Ali video sam kako je jedan uišo...“
Glas je bledeo kako je Šerlok odmicao kroz pretrpano
skladište iza radnje. Pronašao je vrata koja su se otvarala
ka sokačetu prekrivenom đubretom. Bacio je pogled na obe
strane.
Nije bilo nikog. Potrčao je što je brže mogao. Vraćao se
prema Čering kros roudu. Srce mu je tuklo u grudima, a
violinska kutija lupkala ga po nogama u hodu.
Pa, dobio je odgovor na jedno pitanje. Ko god da je
namestio igru Majkroftu, nije digao ruke od njih.
Držao se gomile, motreći na ljude oko sebe. Tako se
kretao Londonom do Sarbonijea. Kad je stigao do hotela,
pluća su mu gorela od silnog napora. Zatekao je Majkrofta
u razgovoru s krupnim čovekom, koji je izgledao još veći
zbog glomaznog kaputa. Ramena su mu bila tako široka da
je ličio na orman. Bogata crvena kosa nije se završavala na
vratu. Spuštala se u raskošnim loknama. Imao je
ekstravagantne brkove i ogromnu bradu u obliku lopate.
„A, ovo je gospodin Kajt“, rekao je Majkroft. „On je
glumac i upravnik Kajtove pozorišne družine. Gospodine
Kajte, ovo je moj... štićenik... Skot Ekersli.“ Uputio je
upozoravajući pogled Šerloku. Dečak je sve razumeo.
Koristiće lažna imena.
„Zadovoljstvo mi je da vas upoznam, gospodine“, rekao
je Šerlok, prodrmavši krupajlijinu ruku. Spoljni deo ruku
gospodina Kajta obrastao je crvenkastosmeđim dlakama.
Šerlok je osetio bockanje na dlanu, kao da su dlake i tamo
rasle.
„I meni je drago, sinko, i meni.“ Glas gospodina Kajta
ličio je na duboko šištanje. „Gospodin Sigerson rekao mi je
da si vešt s konopcima i kulisama.“
„Jesam, gospodine“, spremno će Šerlok, iako nije znao o
čemu upravnik govori. Posmatrao je njegovo lice. Na njemu
je bilo nečeg neobičnog. Uočio je niz malih posekotina oko
očiju, nosa i obraza. Otkud one tu?
„To je dobro, baš dobro. Pa, svrati malo kasnije do
pozorišta da se upoznaš s glumcima i osobljem.“ Okrenuo
se Majkroftu - ili gospodinu Sigersonu, kako će Šerlok
odsad morati da ga zove. „Još jednom vam zahvaljujem
zbog odluke da se pridružite našem timu. Siguran sam da
nas čeka avantura, o kojoj ćemo pripovedati i našim
unučićima!“
„Naravno“, rekao je Majkroft. „Nije baš verovatno da ću
imati unučiće, ali vodiću precizne beleške o svemu što se
bude događalo na putu.“
Gospodin Kajt se udaljio. Šerlok se obratio starijem
bratu. „Gospodin Sigerson? Sigerov sin? Nisi mogao da
smisliš ništa bolje?“
„Improvizovao sam u hodu“, pravdao se Majkroft. „To
nije najplodonosnija situacija.“ Ugledao je kutiju za violinu
pod Šerlokovom rukom. „Šta je to?“
„To je... violina. U kutiji.“
 „Da, to sam već video. Postavio sam ti retoričko pitanje.
Učio si retoriku, na časovima grčkog u školi, zar ne? Hteo
sam da sam sebi postaviš sledeće pitanje: zašto si kupio
violinu kad je trebalo da kupiš toplu odeću, kao što sam ti
rekao?“
Šerlok je hitro razmišljao. „Gonila su me dvojica“, rekao
je. „Ušao sam u radnju da bih im izmakao. Sledili su me.
Morao sam da pobegnem na zadnja vrata. Kupio sam
violinu vođen impulsom, zato...“
„Zato što si tragao za nečim što bi ti izmenilo profil, što
bi te načinilo drugačijim“, prekinuo ga je Majkroft. Šerlok
je na osnovu njegovog glasa zaključio da ne veruje do kraja
u ponuđenu priču. „Ovo je zabrinjavajući podatak. To znači
da te još traže, a samirn tim i gospodina Kroua i mene. Zato
je još važnije da što pre napustimo London, čak i zemlju.“
Šerlok je slušao starijeg brata sa sve većom
nelagodnošću. Nije ga lagao, ali je predstavio događaje
pogrešnim sledom, da bi izgledalo da je violinu kupio zbog
razloga koji nemaju ničeg zajedničkog s ljubavlju koju oseća
prema tom instrumentu.
„Pa, pretpostavljam da uvek možemo da je iscepkamo i
založimo ako se za tim ukaže potreba“, nastavio je
Majkroft. „Koliko te je koštala?" Podigao je ruku. „Ne,
nemoj ništa da mi pričaš. Bolje mi je da živim u blaženom
neznanju. Idi i ostavi tu... stvar... u sobi. Pridruži mi se na
ručku.“
„Ali tek što si doručkovao.“
„Šerloče, da želim da me neko grdi, vratio bih se u svoj
stan i razgovarao s gazdaricom.“
Šerlok je ustrčao stepenicama u sobu koju je Ejmijus
Krou rezervisao za njega. Odložio je violinu na krevet.
Izašao je i primetio da su vrata susedne sobe, u kojoj je
odseo Krou, otvorena. Pogledao je unutra. Očekivao je da
će videti učitelja, ali nije. Sobarica je nameštala postelju.
Nigde nije bilo Krouove torbe.
 „Izvinite - šta se desilo s čovekom koji je spavao u ovoj
sobi?“
„Odjavio se, gospodine“, reče sobarica. Okrenula se i
naklonila.
„Odjavio se?“
„Da, gospodine. Otišao je u žurbi.“
„Tako dakle. Hvala vam.“
Strčao je niz stepenice da saopšti novost Majkroftu.
Krou je stajao u hotelskom predvorju, u kaputu, s torbom
kraj sebe. „Šerloče, nadao sam se da ću te videti.“
„Odlaziš?“
„Ovde više nema nikakvog posla za mene. Tvoj brat
izvukao te je iz moje jurisdikcije. Vraćam se kući da bih se
pobrinuo za Džini.“
„Ali...“, ućutao je. Znao je da učitelj ima pravo.
„Upravo tako. Nema svrhe boriti se s činjenicama.
Nisam neophodan na ovom putovanju. To je u redu - ja sam
odrastao čovek. Mogu to da podnesem.“
„Voleo bih da si pošao s nama.“
Krou je izgledao neveselo. „I ja. Nešto me zabrinjava u
vezi s ovim poslom. Mislim da je, inače nepogrešiv, um tvog
brata pod lošim uticajem boravka u ćeliji, u kojoj je bio
zatvoren kao običan kriminalac. Siguran sam da to ne
doprinosi njegovom rasuđivanju. Ne mogu da se otmem
utisku da je negde pogrešio, ali ne znam gde. Verujem da je
ova mala ekspedicija u Rusiju greška, ali ne mogu da ga
odgovorim od tog nauma. Već smo razgovarali o tome.
Rešio je da ide. Mislim da ga je nestanak njegovog čoveka u
Moskvi uznemirio više no što želi da prizna.“ Odmahnuo je
glavom. „Nije lako kad ostaneš bez nekog iz tima. To mi se
desilo više puta. Takođe, nikako mi nije jasno zašto je
neophodno da i tebe vuče sa sobom.“
„Pozdravi... Virdžiniju, u moje ime.“
„Preneću joj tvoje pozdrave.“ Krou je pružio ruku. Šerlok
ju je prodrmao. Prsti su mu nestali u učiteljevoj ogromnoj
šaci. „Čuvaj se i vodi računa o Majkroftu. Biće van svog
elementa.“ Hotelski portir pritrčao je da uzme Krouovu
tašnu. On je samo odmahnuo rukom. „Kad toliko ostarim da
ne mogu da podignem torbu, potražiću pomoć“, rekao je.
Podigao je torbu i prebacio je preko ramena. „Poseti nas
kad se vratiš. Ispričaj nam šta se dogodilo.“
„Hoću.“
Šerlok je pogledom ispratio učitelja, koji je izašao na
hotelska vrata ne osvrćući se. Učinilo mu se da je ostao bez
dela sopstvenog bića. To osećanje činilo ga je usamljenim,
ranjivim.
Konačno je ušao u restoran. Majkroft je sedeo za stolom
s velikim iverkom na tanjiru. Natenane je nožem i viljuškom
čistio ribu od kostiju.
„Kad bih ja bio dobri gospod Bog“, progovorio je
svakidašnjim tonom kad je neutešni Šerlok seo preko puta
njega, „obezbedio bih da jestive ribe budu lake za jelo. Kad
je tako teško ukloniti kosti iz nečeg tako ukusnog, čovek ne
može a da ne pomisli da je došlo do greške u stvaranju. Ili
nam je suđeno da ih jedemo, ili nije. Tu ne bi smelo da bude
nedoumica.“ Podigao je pogled. „Da li je gospodin Krou
otišao?“
„Da, jeste.“
„Dobro.“ Podigao je očiščeni komad ribe nožem. Pažljivo
ga je prebacio na viljušku. „Ne slaže se s mojim planom da
te povedem u Rusiju.“
„Rekao je da ste raspravljali o tome.“
„Jesmo. Žestoko je zastupao svoje stavove. Znaš, veoma
je zaštitnički nastrojen prema tebi.“
„Svašta smo preturili preko glave u prethodnih godinu
dana.“ „Svakako.“ Majkroft je stavio komad ribe u usta.
Žvakao je zatvorenih očiju. „Sjajno je pripremljena. Sos od
crnog putera je izuzetan. Trebalo bi da zapamtim ovo
mesto. Nije tako daleko od moje kancelarije, mogao bih
redovno da dolazim na ručak.“
„Da li si siguran da bi trebalo da putujemo u Rusiju s
lažnim identitetom?“
 „Temeljno sam razmislio o tome i ne vidim drugu
mogućnost.“ Pogledao je na sat. „Treći član ekspedicije
uskoro će nam se pridružiti. Poslao sam mu telegram.“
Pogledao je mlađeg brata. „Na nešto te moram upozoriti.
Rekao sam ti da je taj čovek jedan od mojih agenata i da je
violinista.“
„Da?“
„Nisam ti rekao da ga već poznaješ.“
Šerlok je čuo bratovljeve reči, ali ih nije razumeo.
„Poznajem ga? Ali ja ne poznajem tvoje agente. Nikad
nisam sreo nikog od njih - osim možda gospodina Kroua, ali
mislim da on nije tvoj agent.“
„On svakako nije.“ Majkroftov izraz ukazivao je na
čoveka koji se priprema da saopšti loše vesti. „Šerloče“,
rekao je lcad je podigao pogled da bi ga usmerio mimo
brata, „verujem da poznaješ Rufusa Stouna.“
Šest reči. Šest jednostavnih reči palo je kao kamenje u
duboki bunar Šerlokovih misli. Talasi su remetili mir
dečakovog uma dugo pošto je Majkroft prestao da govori.
Okrenuo je glavu da bi video isto što i stariji brat. Logični,
analitički deo njegovog uma već je znao šta će ugledati.
Onaj drugi deo - emocionalni, koji je još pripadao
četrnaestogodišnjem dečaku - nadao se da to nije istina, da
iza njega stoji potpuni stranac.
Prevario se. Emocionalni, četrnaestogodišnji deo
njegovog uma još malo se smežurao.
Rufus Stoun bio je iza njega. Rufus Stoun, s
razbarušenom smeđom kosom i čekinjama na bradi, u
sakou od zelenog somota i sa zlatnom minđušom u uvu.
Nije mogao da sakrije nelagodnost. Činilo se da očajnički
želi da bude negde drugde - bilo gde - baš kao i Šerlok.
„Sedi“, reče Majkroft. „Zbog tebe restoran izgleda
neuredno. Ne obraćaj pažnju na kelnere. Mislim da nisu
ugostili mnogo ciganskih violinista. Ovo iskustvo dobro će
im doći.“
„Zdravo, Šerloče“, reče Stoun kad je seo.
 „Radiš za mog brata?“, pitao je Šerlok. „Zašto mi nisi
rekao?“
„Zato što sam mu naredio da ti ne kaže“, odvratio je
Majkroft. „Kad smo pre nekoliko meseci odlučili da te
pošaljemo u Ameriku s Ejmijusom, strahovao sam da će se
gospodin Krou isuviše posvetiti sporednim poslovima, ili da
će iznenada otkriti da toliko voli domovinu da ne može da
se vrati u Englesku. Isposlovao sam kartu za gospodina
Stouna na istom brodu, da bi motrio na tebe. Imao je
zadatak da te prati i štiti u Njujorku. Tamo se, kao što
znamo, ništa nije odvijalo po planu, zahvaljujući tvojoj
odluci da pratiš otmičare Metjua Arnata. Ukrcao si se u voz
za ko zna gde.“
„Radiš za mog brata!“, ponovio je Šerlok. To saznanje
uzdiglo se kao prepreka u središtu njegovog uma. Bila je
prevelika da bi je zaobišao.
„Ne moram da dodam“, nastavio je Majkroft, „da učenje
violine nije bilo predviđeno.“
„Ne, to je bio moj izbor“, rekao je Stoun. „I moje
zadovoljstvo.“
„A kakve poslove obavljaš za Majkrofta?“, zanimao se
Šerlok.
Rufus Stoun slegnuo je ramenima. „Uglavnom putujem,
slobodno kao ptica i jednako siromašno. Mogu da se
nesmetano i neprimećeno krećem kroz većinu
centralnoevropskih zemala. Niko ne obraća pažnju na
putujuće muzikante. Sakupljam glasine i osluškujem
razgovore u krčmama i drumskim svratištima. Prenosim ih
ovde prisutnom gospodinu Holmsu.“
„Često se o ekonomskom stanju neke zemlje može više
saznati iz razgovora seljaka u krčmi nego iz novina“,
napomenuo je Majkroft. „U čitavom svetu imam mrežu
saradnika čiji je jedini zadatak da žanju merice stavova
javnog mnienja, da ih prosejavaju i šalju samo dragocena
zrna istine.“
 „A šta je sa selidbom u Farnam?“ Šerloku su drhtale
ruke. Držao ih je ispod stola da ih neko ne bi video. Osećao
se izdano. „Čija je to bila ideja?
Stoun je pogledao Majkrofta. Progovorio je kad je
shvatio da Šerlokov brat neće narušiti tišinu: „Kad sam se
vratio u Englesku, gospodin Holms zamolio me je da neko
vreme ostanem u zemlji i opipam puls nacije. Predložio sam
mu da počnem od Hempšira.“ Nastavio je posle kraće
nelagodne tišine. „Hteo sam da vidim koliko si napredovao
u sviranju violine.“
„Kupio sam novu violinu“, rekao je Šerlok. Zvučao je
slabašno, čak i samom sebi.
„Voleo bih da je vidim.“
Majkroft se nakašljao. „Gospodin Stoun pratiće nas u
Rusiju. I ranije je putovao tom zemljom. Poznato ti je da
nam je violinista neophodan da bismo sastavili trupu.“
Nastavio je nešto tišim glasom: „Šerloče, veruj mi da nikad
to ne bih učinio da nisam bio uveren da je za tvoje dobro.
Ne bih dozvolio da saznaš šta sam učinio da to nije bilo
neophodno.“
„To ne znači da si pravilno postupio“, reče dečak. Naglo
je ustao. „Idem da prošetam.“
„Budi u Kraljevom pozorištu u Vajtčapelu u četiri po
podne“, podsetio ga je Majkroft. „Trebalo bi da se
sastanemo s pozorišnom družinom.“
Šerlok se ćutke udaljio. Iza sebe je čuo Majkrofta:
„Nemoj, pusti ga. S vremenom će shvatiti da sam postupao
u skladu s logikom i da bih ga zaštitio.“
Izašao je iz hotela na ulicu. Počela je kiša. Nije mario za
hladne kapi na licu. Sve oko njega bilo je sivo i
nezanimljivo. Besmisleno.
Skrenuo je levo i pružio korak. Bilo mu je svejedno kuda
ide. Trudio se da ne misli o bratu, Rufusu Stounu i
putovanju u Ameriku. Samo je hodao, hodao i posmatrao
okolinu. Ponašao se kao pokretna mašina za računanje.
Lovio je podatke iz okoline i dopuštao umu da ih povezuje.
Čovek s maramom s crvenim tufnama stajao je u dovratku -
bolestan je, verovatno se zarazio u Indiji. Umreće za
nedelju dana ako je suditi po stanju njegove kože. Časovnik
u koji je gledao džentlmen s cilindrom nije bio džentlmenov.
Najverovatnije ga je ukrao. Krađa se desila u poslednjih
nekoliko dana. Prosjak na uglu na drvenoj platformi s
točkićima, sa znakom oko vrata, na kom je pisalo da su mu
noge paralizovane, sudeći po istrošenosti njegovih cipela,
hodao je nekoliko kilometara na dan. Sve zaključke izvodio
je na osnovu onog što je video u prolazu. Ništa od toga nije
mu bilo važno. Ništa ga nije zanimalo.
Izgubio je svaki pojam o vremenu. Pogledao je na sat i
video da je gotovo četiri po podne. Shvatio je da je u blizini
Vajtčapela. Nesvesno je išao u dobrom pravcu.
Pozorište je bilo u sporednoj ulici, pored glavne
saobraćajnice. Imalo je fasadu od crvene cigle, s belim
stubovima u pročelju. Četiri stepenika vodila su do ulaznih
vrata. Šerlok se popeo uz njih. Ušao je u predvorje teškim
korakom. U njemu nije bilo nikog. Blagajna je bila
zatvorena. Činilo mu se da oseća prisustvo gomile koja je
redovno ispunjavala odaju. Udisao je tragove dima od
cigareta, kolonjske vode i parfema, zaostale na gipsanim
ukrasima na zidovima i tavanici.
Stepeništa su vodila s obe strane predvorja. Verovatno
su izlazila na balkon. Na spratu su bile i lože. Pretpostavio
je da vrata pored blagajne vode u prostor iza scene, do
garderoba, zelene sobe 3 i same bine.
Stajao je upijajući mirise pozorišta i osluškujući uzdahe i
škriputanja zgrade. Pogledom je prelazio preko starih
postera u drvenim okvirima, obešenim o zidove. Predvorje
pozorišta odisalo je neobičnom živošću. Bio je u mnogo
javnih prostora, ali je ovaj bio jedini koji je upio dobre
vibracije od ljudi koji su ga pohodili. Škola za dečake
Dipden zaudarala je na očaj. Klub Diogen bio je snobovsko i
neprijatno mesto. Kraljevsko pozorište bilo je kao dom u
kome nikada nije bio.
Otvorio je glavna vrata gledališta.
Prostor iza njih bio je manji no što je očekivao. Redovi
sedišta pružali su se levo i desno od središnjeg prolaza.
Zavijali su ka bini. Pokrivao ih je izbledeli zeleni somot.
Donji deo balkona nadvio se nad njim kao niski, mračni
oblak. Pridržavali su ga umetnički oblikovani gvozdeni
stubovi, obojeni u smeđe, crvene i zelene nijanse. Ličili su
na vitko drveće s lišćem i cvećem. Lože s navučenim
zavesama pružale su se sa obe strane gledališta. U njima je
bio mali broj udobnih sedišta, namenjen onima s dubljim
džepom. Šerlok je znao cene karata. Parter je bio
najjeftiniji, balkon nešto skuplji, a lože najskuplje, iako je
najskuplje bio relativan pojam. To je zavisilo od kvaliteta i
ugleda pozorišta. Prolazi su presecali parter. Pružali su se u
pravcu bine.
Na bini je bila grupa ljudi, u kojoj se isticao njegov brat.
Ostavljao je upečatljiv utisak u kaputu, s cilindrom i
štapom. Šerlok ga je na trenutak video kao osobu, a ne kao
brata. Zračio je uticajem, snagom ličnosti i urođenim
autoritetom.
Rufus Stoun stajao je malo iza Majkrofta. Crvenokosi,
medvedoliki čovek kog je Šerlok ranije video - gospodin
Kajt - bio je pored Majkrofta. Nosio je isti teški kaput. Pored
njega je bila grupa ljudi, verovatno glumci i scensko
osoblje. Glumci su uglavnom nosili kostime iz prohujalih
vremena. Žene su bile u raskošnim svilenim haljinama, a
muškarci u čipkanim košuljama i širokim čakširama.
„Evo Skota“, reče Majkroft. Glas mu se razlegao po
gledalištu. „Hodi, pridruži nam se.“
Šerlok je požurio prolazom između sedišta. Put do bine
bio je pregrađen. Pretpostavio je da je to prostor za mali
orkestar. Dva kratka stepeništa povezivala su gledalište s
binom. Opredelio se za ono na desnoj strani.
 Našao se na sceni. Iznenadilo ga je što je blago nagnuta
napred. Prednji deo bio je tridesetak centimetara niži od
zadnjeg. Zaključio je da je takva da bi publika bolje videla
šta se na njoj dešava, pogotovo ona u parteru, koja je
uglavnom posmatrala glumce odozdo. Gasne lampe
opasivale su scenu, iza reflektora. Video je mala vrata u
podu nasred bine.
Prišao je Majkroftu. Osećao je poglede glumačke družine
na sebi.
„Već sam vam predstavio Rufusa Stouna, koji će svirati
violinu“, pompezno će Majkroft. „Dozvolite mi da vam
predstavim i svog štićenika, gospodina Skota Ekerslija.
Skot će se, po ljubaznoj dozvoli gospodina Kajta, pridružiti
ekipi scenskih pomoćnika.“ Obratio se Šerloku. „Skote,
dozvoli mi da ti predstavim glumce i osoblje.“ Pokazao je na
visokog čoveka s dugom plavom kosom, očešljanom unazad
sa širokog čela. Bio je u kostimu. „Ovo je gospodin Tomas
Malvin, vodeći glumac trupe.“ Malvin je klimnuo Šerloku.
Jedva da je pogledao dečkića.
„A ovo je“, nastavio je Majkroft klimajući ka predivnoj
bledolikoj ženi zelenih očiju i vrane kose, koja se
osmehivala Šerloku, „gospođica Ifa Dimok. Igra romantične
ženske uloge s gospodinom Malvinom.“
Šerlok joj je uzvratio osmeh. Ifa je sigurno bila najmanje
deset godina starija od njega, ali je u njenom osmehu i
zelenim očima bilo nečeg od čega mu je srce brže zakucalo.
Odvojio je pogled od Ife Dimok. Pratio je Majkroftovu
razmahanu ruku. „Gospodin Vilijam Fernes i gospođa
Dajana Loran zaduženi su za sporedne uloge. Pružaju
dragocenu podršku glavnom glumačkom paru.“
Vilijam Fernes bio je zdepast čovek s obručem crno
ofarbane kose oko ćele. Imao je nadut i zbrčkan nos. Obrazi
protkani crvenim kapilarima upućivali su na redovno
konzumiranje neumerenih količina alkohola. Kapilari se na
sceni verovatno nisu videli od šminke, ali dečak nije mogao
da zamisli ništa što bi prikrilo rascvetali nos. Glumac je
prineo dva prsta čelu u podsmešljivom pozdravu. Gospođa
Loran bila je žena u ozbiljnim godinama, s kosom vezanom
u punđu. Činilo se da bi joj kuhinja više odgovarala od
pozorišne scene. Srdačno se osmehnula Šerloku. Imao je
utisak da bi ga zagrlila da je stajao malo bliže.
„Uz gospodina Kajta“ rekao je Majkroft, „koji pored
upravljanja trupom često nastupa na sceni s gospodinom
Malvinom i gospođicom Dimok, njih četvoro su glavni
izvođači. Momci su tu da bi popunili mesta u masovnim
scenama i nastupili u manjim ulogama kad ne pomeraju
kulise. Predstaviću ih sleva nadesno: to su Ridijan, Juda,
Poli i Henri.“
Šerlok se naklonio četvorici vršnjaka raspoređenih iza
glavnih glumaca. Ridijan je bio vitak i crn, šiljate brade i
teških obrva. I Juda je bio vitak, sa svetlom, gotovo belom
kosom. Činilo se da paperjasti uvojci lebde oko njegove
glave. Šerlok je zapazio i nesvakidašnju, blagu ružičastu
nijansu u njegovim očima. Poli i Henri bili su blizanci.
Obojica behu mišićavi momci kestenjastih očiju. Razlikovali
su se samo po tome što je Poli (Šerlok je pretpostavio da je
to Poli, pošto je bio bliži Majkroftu) izgubio mali prst na
levoj ruci u nekoj pozorišnoj nesreći.
Neko se zakašljao iz senki pored bine. Šerlok je
pogledao u tom pravcu. Nazirao je visokog čoveka s
raskošnim, crnim brkovima. Činilo se da, naslonjen na zid, s
rukama u džepovima, motri ljude na sceni. Oči su mu
svetlele u tami.
„O da, zamalo da zaboravim“, reče Majkroft. „Ostatak
orkestra pridružiće nam se kasnije. Ovo je gospodin Ivs,
dirigent i aranžer.“
„Gospodine Ivse“, pozdravio ga je Šerlok.
„Gospodine... Ekersli“, otpozdravio mu je dirigent.
„Gospodine Kajte, dame i gospodo“, nastavio je
Majkroft, odnosno, bolje reći gospodin Sigerson, kako ga je
Šerlok odsad pa nadalje morao zvati, „hvala vam što ste nas
primili u vašu družinu. Zahvaljujem na ukazanom poverenju
i, nadam se, na mestu u vašim srcima. Gospodin Kajt
pregledao je moje preporuke. On zna da mi se može
verovati. Odgovorno ću vam služiti, kao što sam služio i
drugim pozorišnim trupama. Obavezujem se da ću svim
raspoloživim snagama obavljati dužnost glavnog ekonoma.
Neumorno ću vas voditi samo napred i uvis. Moj prvi
zadatak jeste organizovanje puta za Moskvu. Pobrinuću se
da tamo stignemo na najudobniji i najbrži način, bez ikakvih
problema. Sve poslove obavljaću brzo i glatko, da biste se
vi usredsredili na umetnička dostignuća. Pozivam vas da mi
poklonite poverenje, koje nikad neću izneveriti.“
Glumačka družina pozdravila ga je mlakim aplauzom.
„To bi bilo sve“, grmnuo je gospodin Kajt. „Predlažem
vam da nastavite probu. Imate pet minuta odmora. Hoću da
vas posle toga vidim na sceni. Ne zaboravite, za tri dana
polazimo za Moskvu!“
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Sledeća nedelja prohujala je kao grozničav san. Posle

nekoliko dana neophodnih da Majkroft organizuje sve u
vezi s transportom pozorišne družine, Šerlok se, s ostatkom
trupe, ukrcao u voz na stanici Čering kros. Bio bi nervozniji
da su polazili s Vaterloa, zbog onog što je doživeo u
tunelima ispod njega. Čering kros bio je manja stanica i nije
budila ružne uspomene. Voz ih je proveo engleskim
predelima do Dovera. Tamo su se ukrcali na brod, koji ih je
prevezao preko Engleskog kanala do Francuske. U
Denkerku su se ukrcali u drugi voz. Za tri dana biće u
Moskvi. Proputovaće čitavu Evropu za tri dana!
Neverovatno!
Voz nije nudio veliku udobnost. Sedišta su bila tvrda, s
tankom postavom. Nije bilo kreveta. Družina je manje-više
spavala sedeći, ispružena preko sedišta gde god je to bilo
moguće.
Muzičari, koje Šerlok nije upoznao, sedeli su zajedno.
Povazdan su spavali i igrali dame na stočiću na sklapanje.
Samo su Majkroft i gospodin Kajt putovali u
jednokrevetnim kupeima, u skladu sa statusom ekonoma i
upravnika Kajtove pozorišne družine. Najviše vremena
provodili su u svojim kupeima.
Šerlok je uglavnom sedeo zalepljen za prozor. Posmatrao
je predele koji su leteli kraj njih. Imena iz atlasa oživljavala
su pred njegovim radoznalim očima: zemlje poput Belgije i
Pruske; gradovi i mesta poput Brisela, Kelna, Berlina,
Varšave i Minska...
 Zurio je kroz prozor u široke predele pokrivene
omorikama kad je gospođa Loran sela pored njega.
„Izgledaš mi usamljeno. Mislila sam da bi ti prijao
razgovor.“
„Dobro sam. Samo sam... očaran načinom na koji se svet
menja dok putujemo. Mislim na jezike i hranu. A drugo,
poput biljaka i životinja, ostaju manje-više iste. Na primer,
svuda ima ptica i mačaka.“
„I kobasica“, napomenula je zrela glumica. „Verujem da
nema zemlje na svetu u kojoj ne prave kobasice.“ Neko
vreme brižno ga je posmatrala. „Tvoj pokrovitelj, gospodin
Sigerson, ne troši previše vremena na tebe na ovom
putovanju“, konačno je prozborila.
„Veoma je zauzet“, odvratio je Šerlok, osećajući da treba
da brani brata.
„Ipak, čovek bi pomislio da će ti, pošto te je primio pod
svoje okrilje, posvetiti više pažnje. Ti si pak uglavnom
prepušten sam sebi.“ Nakrivila je glavu. „Ne bi se reklo da
je mnogo zainteresovan za tvoju dobrobit.“
„Razmišlja o brojnim problemima.“ Osećao se
nelagodno. Pokušao je da promeni temu. „Da li se dugo
bavite glumom?“ Pogledala je mimo njega, kroz prozor. „Pa,
ponekad se osećam kao da glumim čitavog života“,
promrmljala je.
Pejzaž se menjao kako su odmicali na istok. Mali deo
Francuske, koji je Šerlok ranije video, i široka prostranstva
Belgije, kroz koja su sad prošli, behu mešavina
tamnozelenih šuma i svetlozelenih polja. Zemlja u Pruskoj i
Rusiji bila je mnogo bogatija površinskim vodama.
Temperatura je pala. Jezerca su se smrzla. Bilo je snega na
tlu. Ljudi su bili niži i tamnije kose i puti. Šerlok je ovaj
poslednji utisak možda dugovao niskim oblacima koji su
neprekidno pritiskali tlo.
U jednom trenutku izašao je u hodnik vagona da vidi šta
Majkroft radi. Njegov brat sedeo je u svom kupeu, oslonjen
o jastuke. Izgledao je loše. Svuda oko njega behu otvorene
knjige. Beležio je nešto u sveščicu. Podigao je glavu kad je
Šerlok pokucao i otvorio vrata.
„Da?“
„Hteo sam da vidim kako si.“
„Da znaš da nisam najbolje. Đavolsko kloparanje voza
remeti mi varenje. Pokušavam da se zabavim ovim
knjigama, ali mi nisu od velike pomoći.“
„Mogu li išta da učinim za tebe?“
„Samo me pusti da patim na miru“, brecnuo se Majkroft.
„Nisam raspoložen za govorancije.“
Šerlok je izašao iz bratovljevog kupea i zatvorio vrata.
Neko vreme neodlučno je stajao u hodniku. Nije se osećao
ovako usamljeno i beskorisno otkad je prvi put ušao u
stričevu i strininu kuću u Farnamu.
Okrenuo se, spreman da se udalji, kad mu je nešto
privuklo pogled. Predmet je bio ispred kupea gospodina
Kajta. Ležao je na dovratku. Bio je mali i smeđ, veličine i
oblika njegovog palca, s kratkim konopcem na jednom
kraju. Sagnuo se da ga podigne. Shvatio je da drži miša kad
se ovaj ugnuo pod njegovim prstima. Ono što je smatrao
kratkim konopcem bio je rep nekog glodara.
Crknuti miš? U vozovima ima miševa, baš kao i u
kućama. Osvrnuo se oko sebe. Dok je tražio mesto gde bi
ga ostavio, vrata kupea gospodina Kajta malčice su se
odškrinula. Zdepasti, crvenobradi čovek zurio je u Šerloka
kroz pukotinu. „Da?“, prošištao je. „Šta je bilo?“
„Ništa“, rekao je Šerlok. „Samo sam... obišao gospodina
Sigersona.“ Gurnuo je crknutog miša u džep. Ni sam nije
znao zašto ga nije pokazao upravniku družine.
„Ako ti je dosadno“, prostenjao je Kajt, „idi i pričaj s
dečacima. Radićeš s njima na kulisama i oslikanim
zavesama. Bilo do dobro da se upoznate.“
Zatvorio mu je vrata ispred nosa.
Šerlok je za tri dana u Londonu naučio kako da diže i
spušta oslikane zavese i pomera kulise po sceni. Dobro je
upoznao i četvoricu najmlađih članova družine. Konačno je
popustio pred njihovim navaljivanjem. Pristao je da zaigra
karte s njima da bi mu vreme brže prošlo. Za jedan dan
naučili su ga pravilima vista, triktraka i bakare. Brzo je
pronikao u finese igara zahvaljujući matematičkom umu i
izuzetnom pamćenju, genetskoj odlici Holmsovih.
Bio je očaran veštinom kojom su blizanci rukovali
kartama. Baratali su špilom kao profesionalni kockari. Lako
su mešali i precizno i glatko delili karte. U jednom trenutku
pitao ih je da mu pokažu kako to čine. Uslišili su mu molbu.
Prvo su mu pokazali različite vrste mešanja - gornji hindu
talas, stoni talas, ručni talas i strip. Objasnili su mu da sve
zavisi od okretnosti i vežbe. Rufus Stoun rekao mu je isto to
kad ga je učio da svira violinu. Kad su završili igru,
pozajmio je špil i sledećih pet sati proveo u upornim
pokušajima da ovlada različitim tehnikama mešanja karata.
Tanki prsti i urođena snalažljivost pomogli su mu da brzo
ovlada tom veštinom. Nastavio je da igra, sa svešću da po
veštini mešanja i deljenja karata ne zaostaje mnogo za
blizancima.
Trećeg dana prestao je da gleda kroz prozor. Sve je
češće posmatrao glumce i glumice - gospodina Malvina,
gospodina Fernesa, gospođicu Dimok i gospođu Loran.
Uzalud je pokušao da upotrebi veštine kojima ga je naučio
Ejmijus Krou da bi saznao nešto o njihovoj prošlosti i
osobinama. Baš kad bi pomislio da je izveo osnovani
zaključak o nekom od njih, nešto bi ga prinudilo da ga
promeni. Možda je to imalo veze s glumačkom obukom.
Možda je uočavao različite karaktere koje su nesvesno
pokazivaii.
Dok se voz klackao kroz izrazito močvaran i dosadan
predeo, Šerlok je opazio kako gospodin Fernes - stariji i
deblji glumac s licem protkanim kapilarima i rascvetalim
nosom - drži neku kutiju u krilu i pretura po njoj. U njoj su
bile raznovrsne bočice. Dozvao je dečaka kad je primetio da
ga radoznaio posmatra.
 „To je pozorišna šminka“, rekao je. Dah mu je zaudarao
na džin. „Viđao si je i ranije, zar ne?“
„Ne izbliza“, priznade Šerlok. „Obično sam iza scene.“
„Godinama se služim ovim kompletom“, poverio mu je
Fernes. „Imam boje za lice od pčelinjeg voska i loja. Mešam
ih s cinkom, olovom, garom, košinelom, ultramarinom,
okerom i pruskoplavom. Tu su i druge stvari: izgorela pluta
i gar za kapke i trepavice, izgoreli papir za senčenje, lepak
za učvršćivanje perika ili lažna kosa za brkove i brade. Ako
ih pravilno koristiš, promenićeš oblik čitavog lica, bar za
one koji te gledaju iz daljine.“
Nastavio je, suočen s nevericom na dečakovom licu:
„Vidiš, ako svetlijom bojom istakneš isturene kosti na licu,
kao što su nos i jagodice, tvoje crte postaju naglašene. Ako
ojačaš i dobro rasporediš tamne senke i ulegnuća, dobijaš
na dubini. Promenom istaknutih i osenčenih delova stvaraš
opušteni podvaljak, izborano čelo, podočnjake i istaknute
vene. A kad sve drugo zakaže...“ Izvadio je metalni predmet
iz kutije. „Umetak za nos!“
„Umetak za nos?“, s nevericom će Serlok.
„Menja oblik nosa, brade - svakog dela lica koji se ne
kreće dovoljno. Umetak nije savitljiv. To znači da će šetati
na obrazima. Ne bi verovao do koje mere drugačiji nos i
brada menjaju izgled. Ni najbolji prijatelj te ne bi
prepoznao!“
Šerlok je ubrzo izgubio račun koliko je časova ili dana
prošlo od polaska iz Londona. Voz je, okružen
bezvremenom izmaglicom, konačno stigao na moskovsku
stanicu Kursk.
Iza blagajne je stajao visok čovek u kaputu postavljenom
krznom, crnom fraku i crnom cilindru. Imao je štucovanu
bradicu i brkove i bled, porcelanski ten. Pogledom je tražio
nekog. Osmehnuo se i podigao ruku čim je spazio pozorišnu
družinu.
Gospodin Kajt je prvi stigao do blagajne. Pružio je ruku.
Domaćin je stupio napred i srdačno zagrlio gosta. Majkroft
je bio na korak iza upravnika družine. Odmah je uzmakao
da bi izbegao medveđi zagrljaj.
Bradonja je kratko porazgovarao s gospodinom Kajtom i
Majkroftom pre no što se obratio ostatku družine. „Zovem
se Morodov“, rekao je na francuskom, s jakim naglaskom.
„Petar lijič Morodov. Zadovoljstvo mi je i dužnost da
predstavljam kneza Jusupova, pokrovitelja vaše posete
našoj ljubijenoj majci domovini. Budite sigurni da nijedan
detalj nije prepušten slučaju i da će vaša poseta biti
prijatna i plodonosna na umetničkom planu. Zamoiio bih
vas da pođete sa mnom. Odvešću vas do hotela Slavjanski
bazar, u kom ćete odsesti.“
Pucnuo je prstima. Nosači u grubo skrojenim zelenim
uniformama od serža opkolili su torbe i kofere koje je
družina donela sa sobom. Poveo ih je sa stanice do
poređanih kočija.
Vreme je bilo hladno, a tlo prekriveno snegom, koji ovde
nije stvarao bljuzgavicu pomešanu s blatom i slamom kao u
Engleskoj. Ovdašnji sneg bio je beo i dubok. Škripao je pod
nogama ispred stanice.
Šerlok je s ostatkom trupe zapanjeno posmatrao
raznovrsna prevozna sredstva koja su kloparala ulicom.
Navikao je na ravne seoske zaprege u Farnamu i kočije i
karuce u Londonu. Ovdašnje kočije bile su sasvim
drugačije. Više su ličile na gimnazijske taijige iz Škole za
dečake Dipden nego na nešto u čemu bi se vozio odrastao
čovek. Od putnika se očekivalo da se posade na duge, uske
daske i da ih opkorače kao da jašu konja. Vozila su imala
široke stranice. Čitava skalamerija kretala se na četiri
točka. Kočijaš je sedeo ispred putnika. Kočije su izgledale
neudobno i za muškarce, a sasvim neodgovarajuće za žene
u haljinama.
Družina je sačekala da nosači utovare torbe i kovčege na
zadnji deo kočija pre no što su se popeli u njih. Putovanje
moskovskim ulicama trajalojekratko. Šerlok je bio očaran
impresivnim starim zgradama. Sve je bilo veće nego u
Engleskoj. Moskovljani su delovali patuljasto pored
gigantskih građevina. Muvali su se u senkama impresivnih
zdanja, zgureni od hladnoće kao miševi koji jure u svoje
rupe. A boje! U domovini je navikao na zgrade boje
kamena, cigle ili drveta, prirodne boje od kojih su i
sačinjene. U Moskvi je svaka druga zgrada bila obojena.
Neke su bile ružičaste, neke plave, a neke zelene. Većina ih
je, iz Šerloku neznanih razloga, bila žuta. Možda Rusi imaju
žute boje u izobilju.
Kad su stigli do hotela, Petar Iljič Morodov upisao ih je u
knjigu gostiju. Oprostio se od njih i otišao. Majkroft i
gospodin Kajt obratili su se pozorišnoj družini u predvorju.
„Pripremio sam raspored“, obznanio je Majkroft, „s
iscrpnim podacima o svemu što će se dešavati narednih
dana.“
Pokrio je usta rukom pre no što se nakašljao. „Podeliću
papire. Dozvolite da pre toga ukratko prepričam njihov
sadržaj, Prvo, u Moskvu smo stigli na poziv kneza Jusupova.
Knez je nadaleko čuveni pokrovitelj umetnosti. Dugo je
gajio želju da vidi britansku pozorišnu družinu na delu.
Zahvaljujući njemu, imaćemo na raspolaganju pozorište
Mali tri dana, ono je nesumnjivo najbolje u Moskvi, a samim
tim i u čitavoj Rusiji.“
„Koliko ima sedišta?“, pitao je gospodin Malvin, vodeći
glumac. Oblikovao je glas kao da je već na sceni. „Ja sam
ugledan glumac. Ne nameravam da nastupam pred šačicom
ljudi.“
„Glavna scena ima kapacitet od devet stotina pedeset
mesta; sporedna ima kapacitet od sedam stotina pedeset.“
„Na kojoj smo mi sceni?“, prekinula ga je gospođica Ifa
Dimok, glavna glumica.
„Nastupaćemo na sporednoj sceni“, hitro je odvratio
Majkroft, „ali samo zato što je bina manja i samim tim
prilagođenija našem malo intimnijem sadržaju.“
Gospodin Kajt istupio je za korak. „Ne bih želeo da se
vaša prefinjena i slojevita gluma raspline u golemom
gledalištu“, objasnio je.
Gospođica Dimok klimnula je i smerno ustuknula.
„Veoma promišljeno s vaše strane. Zahvaljujem.“
„Neophodno je da mi se omogući da unapred osmotrim
gledalište“, glasno će Malvin. „Ne mogu da zamislim nastup
na sceni na koju nikad nisam kročio. Moraću da ocenim
akustiku i odlučim kako da usmerim glas da bi se čuo i u
najudaljenijim ćoškovima dvorane.“
„Razumljivo. Uskoro ću se i toga dotaći.“ Majkroft je
zastao da bi osmotrio sve članove družine. „Dobro vam je
poznato da smo angažovani za tri predstave. Nastupićemo
tri večeri uzastopce. Knez Jusupov pozvao je na prvu
predstavu najotmeniji deo ruskog društva. Naša predstava
će, u to sam sasvim siguran, biti vrhunac društvene
sezone.“
„Da li će i car biti tamo?“, oglasila se gospođa Loran. sa
svog mesta pored Serloka. „O, nadam se da hoće!“
Zaverenićki je došapnula dečaku: „Kao devojčica, uvek sam
maštala da se udam za princa. Prekasno je za ostvarenje
tog sna, ali čovek uvek može da sanja.“
„Avaj, car je prezauzet državnim poslovima.“ Majkroft je
raširio ruke u gestu izvinjenja. „Budite sigurni da će u
gledalištu biti sam krem ovdašnjeg plemstva - kneževi i
kneginje, grofovi i grofice, baroni i baronice, vojvode i
vojvotkinje. Ruska aristokratija je brojna i razgranata. Prvoj
predstavi će, pored plemstva, prisustvovati i britanski
ambasador na carevom dvoru, sa svojom poštovanom
suprugom.“
„O, zbilja divno!“, uskliknula je gospođa Loran i
pljesnula rukama. Nagnula se ka Šerloku. „Možda će se
neko od njih sažaliti na sredovečnu damu i načiniti poštenu
ženu od mene“, prošaptala je. Uzvratio joj je osmehom.
Nešto mu je govorilo da bi gospođa Loran lako izašla na
kraj sa svakim ruskim plemićem.
Majkroft je usmerio pažnju na ostatak družine. „Kako
sam razumeo, svake večeri izvodićete probrane scene iz
komada velikih britanskih dramskih pisaca - Vilijama
Šekspira, naravno, Bena Džonsona, Kristofera Marloua i
Džona Vebstera. Gospodine Kajte“, osvrnuo se ka krupnom
čoveku koji je stajao pored njega, „vi ćete najavljivati i
predstavljati scene.“
„Tako je predviđeno“, grmnuo je gospodin Kajt.
„Govoriću francuski, iako će predstave biti na engleskom.“
„Sjajno.“ Majkroft se okrenuo najmlađim članovima
družine - tamnokosom Ridijanu, bledom Judi i blizancima
Henriju i Poliju. „Kad je reč o kulisama i rekvizitima,
uveravam vas da pozorište ima brojne oslikane zavese koje
mogu biti sve, od bedema zamka Elsinor do Ardenske šume.
Ima i mnogo nameštaja i ostalih neophodnosti. Predlažem
da rano ujutro krenemo u pozorište, pa dok glumci
proveravaju akustička svojstva dvorane, vi pregledajte
rekvizite uz pomoć gospodina Kajta. Izaberite sve što bi
moglo da nam zatreba, pa će vam osoblje pozorišta sve to
pripremiti do po podne. Upoznajte se sa sredstvima za
dizanje i spuštanje oslikanih zavesa.“
„Sve je u konopcima“, reče Henri. „Na kraju se sve svodi
na konopce i poluge.“
„Za sutra po podne predviđena je kostimirana proba, s
rekvizitima i oslikanim zavesama, u kojoj će svi
učestvovati.“ Usmerio je pogled na visokog, brkatog
gospodina Ivsa i grupu muzičara iza njega. Rufus Stoun bio
je među njima. Činilo se da je našao svoje mesto u
muzičkom delu pozorišne trupe. „Ta proba sadržaće i
raznolike muzičke tačke, koje su sastavni deo predstave,
zato će i svi muzičari morati da joj prisustvuju.“ Gospodin
Ivs je klimnuo: „Bićemo tu. Ne brinite.“
Majkroft je zadovoljno klimnuo. „Siguran sam da
hoćete.“ Pogledom je prešao preko svih članova družine.
„Publika će se druge večeri sastojati od probranih
umetnika. Treće večeri karte će biti ponuđene na prodaju
moskovskom građanstvu. Siguran sam da će viša srednja
klasa ovog lepog grada ispuniti dvoranu do poslednjeg
mesta.“ Zastao je i sklopio ruke preko markantnog
stomaka. „Ne zaboravite da ste ovde umetnički ambasadori
svoje domovine.“ Pljesnuo je rukama. „A sada, na večeru.
Zatim u krevet. Srešćemo se sutra, u osam ujutro, na
doručku. Posle obeda idemo u pozorište!“
Članovi glumačke družine pohrlili su u hotelski restoran.
Uvažena gospođa Loran zastala je pored Šerloka. Prošla je
rukom kroz njegovu kosu. „Hoćeš li da mi se pridružiš u
hotelskom salonu posle večere, Skote? Volela bih da mi
pomogneš u uvežbavanju uloge tako što ćeš čitati dijaloge
iz scenarija.“
Šerlok je isprva hteo da pristane. Gospođica Loran sve
mu se više dopadala. Pogledao je Majkrofta pre no što je
odgovorio. Njegovbrat čuo je glumičino pitanje i odsečno
odmahnuo glavom.
„Voleo bih da mogu“, rekao je, „ali moram rano u krevet
da bih se dobro naspavao.“
„Možda sutra, posle doručka“, dobacila mu je s
osmehom pre no što se udaljila.
Majkroft je dozvao Šerloka i Rufusa sebi.
„Izvini što ti upropašćujem veče“, rekao je Šerloku, „ali
što više vremena provedemo družeći se s ovim ljudima,
veće su šanse da će nam se omaći nešto na osnovu čega će
shvatiti da nismo ono što tvrdimo da jesmo. Najbolje je da
prema svima budemo ljubazni, ali rezervisani.“ Pogledao je
Stouna, a zatim Šerloka. „Putovanje je bilo zamorno“, tiho
je nastavio, „ne vidim razlog za dodatne napore ove večeri.
Odmorite se. Šerlok će sutra, kad ostatak družine krene u
pozorište, poći sa mnom do stana mog agenta u Moskvi.
Pokušaću da utvrdim šta se desilo s njim.“ Bacio je pogled
na Stouna. „Ti ćeš, bojim se, otići do pozorišta s ostalima.
Odsustvo prve violine svakako bi se osetilo.“
„Mogao bih vam zatrebati“, reče Stoun, „ako dođe do
nevolja.“
„Ako do njih dođe, mislim da nam ništa neće pomoći“,
pribrano će Majkroft. „Nalazimo se u stranoj zemlji u kojoj i
obična i tajna policija brutalno guše svaki pokušaj kritike
cara i dvora. Znali smo šta nas ovde čeka.“
„Ali zašto vodiš Šerloka?“, nije odustajao Stoun. „Ako je
tako opasno, trebalo bi da pođe sa mnom u pozorište.“
Majkroft je odmahnuo krupnom glavom. „Shvatam
logiku tvojih misli. Možda ću morati da se oslonim na
Šerlokove oštre oči, um i atletske sposobnosti. Ulazak kroz
prozor mogao bi biti jedini način da se prodre u agentov
stan. Jasno ti je da ne bih mogao da odgovorim tom izazovu.
Kad jednom uđemo, Šerlok bi mogao primetiti neki trag koji
bi meni prornakao. Ako ništa drugo, paziće na dolazak
policije. Možda će uspeti da se vrati u hotel i upozori te ako
mi se nešto desi.“
Stoun je klimnuo oklevajući. „Vrlo dobro. Da li je to
sve?“ Pošto je Majkroft klimnuo glavom, udaljio se ka
restoranu.
Stariji brat pažljivo je posmatrao mlađeg. „Vidim da ti je
nešto na pameti.“
Dečak je slegnuo ramenima. „Nije važno.“
„Jeste važno. Kivan si zato što ti nisam rekao da Rufus
Stoun povremeno radi za mene. Nezadovoljan si i njime
zato što ti nije rekao da radi za mene. Veruješ da smo te
obojica izneverili - da ne možeš imati poverenja u nas.“
Šerlok je skrenuo pogled. Nije hteo da pogleda brata u
oči. „Šerloče, pozvan sam da brinem o tebi, svidelo se to
tebi ili ne. Zadužio sam Rufusa Stouna da te štiti kad ja
nisam mogao. Smatrao sam to svojom obavezom.“
„Mislio sam...“, započeo je Šerlok, iznenadivši i samog
sebe. „Smatrao sam ga prijateljem.“
„Ljudi mogu istovremeno igrati više uloga“, upozorio ga
je Majkroft. „Ja sam tvoj brat, ali sam i zvaničnik britanske
vlade. Ejmijus Krou je lovac na glave, ali je i tvoj učitelj.
Gospodin Stoun je zaista violinista, ali i povremeni agent u
mojoj službi. To ga, uzgred budi rečeno, ne sprečava da ti
bude prijatelj.“ Položio je ruku na bratovljevo rame. Nežno
ga je stisnuo. „Ako ti je to neka uteha, gospodin Stoun mi je
na povratku iz Amerike rekao da prema tebi oseća nešto
nalik na bratsku naklonost. Uživao je u tvom društvu. Pitao
me je da li to smatram problemom. Odrečno sam mu
odgovorio. Objasnio sam mu da mi je laknulo kad sam
saznao da se brine o tvojoj dobrobiti zato što to želi, a ne
zato što mora.“
Nešto što je već nekoliko dana bilo do kraja navijeno u
Šerlokovim grudima malo se olabavilo. Ne sasvim, ali malo.
„A sada“, rekao je Majkroft, „predlažem da se upoznamo
s čarima ruske kuhinje. Čuo sam da se ovdašnji kuvari
mogu meriti s francuskim."
Ušli su u restoran s visokim, lučnim svodom. Na
zidovima su bile slike vojnika u šarenim uniformama -
plavim, zelenim i crvenim. Jahali su konje i sekli jedni druge
sabljama.
Majkroft je video šta Šerlok gleda. „A, Krimski rat“,
rekao je. „Vodili su ga Britanci, Francuzi i Turci protiv
Rusa. To je bio neobičan i besmislen sukob. Desetak godina
kasnije, večeravamo u glavnom gradu naših neprijatelja.
Diplomatija uspostavlja nesvakidašnje veze.“ Zastao je.
Trzaj je prošao njegovim krupnim telom. „Šerloče, mislim
da će ovo biti poslednji put da napuštam Englesku - ma
poslednji put da napuštam London! Putovanja možda
proširuju vidike, ali se to može postići i čitanjem novina i
knjiga. U njima mogu uživati iz udobne fotelje, uz bocu
dobrog brendija. Ubuduće ću čekati da stvari dođu do
mene, umesto da im idem u susret.“
„Siguran sam da si silno želeo da znaš šta se dogodilo s
tvojim agentom kad si potegao čak ovamo“, tiho će Šerlok.
Šef sale podigao je pogled s knjige rezervacija kad su mu
prišli. „Sto za dvoje, gospodo?“, pitao ih je na savršenom
francuskom.
„Da, molim“, odvratio je Majkroft. Tiho je govorio dok ih
je šef sale vodio do stola. „Zove se Vormersli: Robert
Vormersli. Zajedno smo studirali u Oksfordu. Bili smo
cimeri. Pričali smo do dugo u noć o nadama i snovima za
budućnost. Po odlasku iz Oksforda pošli smo različitim
putevima. Ja sam se zaposlio u Ministarstvu spoljnih
poslova, dok je on skitao svetom i pisao kvalitetne
putopisne članke. Održavali smo prepisku. Sudbina je htela
da nam se orbite ponovo ukrste. Postao je moj
najpoverljiviji agent u inostranstvu.“ Zastao je. „Bili smo
prijatelji, Šerloče. Bili smo najbolji prijatelji. Poznanika
uvek ima ko pleve, ali čovek retko kad dobija priliku da se s
nekim iskreno sprijatelji. Kad se takvo prijateljstvo
uspostavi, mora biti negovano. Zbog toga sam morao da
dođem ovamo. Toliko mu dugujem.“
„Razumem“, reče Šerlok kad su seli. „Hoću reći, mislim
da razumem.“
„Naravno da razumeš. Zar nisi otputovao u Njujork da bi
spasao mladog Metjua Arnata? A sada“, rekao je kad je
uzeo jelovnik od šefa sale, „šta bi hteo da jedeš ove večeri?
Ovaj grad čuven je po kvalitetnim morskim plodovima.“
Obrok je bio odličan, dovoljno dobar da zadovolji čak i
Majkrofta, koji je dozvolio mlađem bratu da popije čašu
vina uz jelo. Razgovarali su o beznačajnim stvarima -
različitim vrstama grožđa od kojih se pravi vino, da li se
brendi, šeri i porto prave destilovanjem ili obogaćivanjem
vina. Osvrnuli su se i na činjenicu da su penušava vina
izumeli benediktinski kaluđeri u šesnaestom veku.
Šerlok je osetio kako njegov gnev prema bratu
postepeno bledi. Još se ljutio što su mu Majkroft i Rufus
Stoun radili iza leđa, ali je shvatio da je deo tog gneva
usmerio ka samom sebi zato što nije prozreo njihovu igru.
Naučio je lekciju: više nikad ništa neće prihvatati zdravo
za gotovo.
Rekao je, na kraju obroka, dok se Majkroft opuštao uz
čašu brendija i cigaru: „Idem u krevet. Videćemo se sutra.“
Majkroft je klimnuo. „Lepo spavaj. Sutra nas čeka težak
dan.“ Namrštio se. „Imam osećaj da previđam nešto
očigledno. Čini me nervoznim. Da sam u Londonu, u
sigurnosti kluba Diogen, siguran sam da bih za tren shvatio
o čemu se radi, ali ovde, dok mi toliko toga odvraća
pažnju...“ Uzdahnuo je. „Možda će me večernji odmor u
udobnoj postelji okrepiti. Laku noć, Šerloče.“
Šerlokova soba bila je mala i na poslednjem spratu, ali to
nije bilo važno. Bila je udobnija od one u domu Holmsovih.
Zaspao je čim je svukao odeću. Ako je nešto i sanjao, nije se
sećao snova.
Probudio se u vedro i hladno jutro. Sneg je pokrivao tlo,
ali je sunce sijalo s čistog plavog neba. Šerlok se umio i
obukao i onda sišao u restoran, u kom je prethodne večeri
obedovao s Majkroftom.
Majkroft je sedeo s gospodinom Kajtom. Klimnuo je
Šerloku kad je ušao u restoran, a zatim nastavio razgovor.
Šerlok se osvrnuo oko sebe. Gospodin Malvin i
gospođica Dimok jeli su zajedno, dok je gospođa Loran
sedela sama. Osmehnula se kad je presrela njegov pogled.
On joj je uzvratio istom merom. Dopadala mu se. Imao je
utisak da u njemu vidi zamenu za sina. Pomislio je na
odsutnog i nepomenutog gospodina Lorana. Da li je umro,
pobegao s drugom ženom ili je čekao njen povratak?
Četiri dekoratera - Ridijan, Juda, Poli i Henri - bučno su
se prepirali za zajedničkim stolom. Muzičari su se odvojili
po instrumentima: gudači su bili za jednim, duvači za
drugim, a svirači limenih instrumenata za trećim stolom.
Dirigent, gospodin Ivs, sedeo je sam.
Rufus Stoun je, uprkos činjenici da je bio u gudačkoj
sekciji, sedeo sam. Mahnuo je Šerloku kad ga je ugledao.
Pokazao mu je da sedne na slobodnu stolicu za njegovim
stolom. Šerlok je hteo da odbije poziv, ali je ipak seo preko
puta Stouna.
„Da li si dobro spavao?“, pitao ga je Stoun.
„Prilično.“
„Hotel je veoma impresivan. Govorim kao čovek koji je
navikao da spava u senu, pod vedrim nebom. Krevet je
previše udoban za moj ukus. Probudio sam se utonuo u
središte mekog madraca. Trebalo mi je pet minuta da se
dokopam ivice. Kunem se da bih sasvim utonuo u njega i
nestao bez traga da sam spavao samo još pola sata.“
Šerlok je ćutao.
Zavladala je tišina. Stoun ju je prvi narušio. Tiho je
nastavio: „U Engleskoj si mi pomenuo da si kupio violinu.“
„Da, jesam.“ Šerlok je osetio potrebu da nešto doda, ali
mu ništa nije padalo na pamet.
„Pretpostavljam da tvoja odluka da kupiš takav
instrument pokazuje da nisi odustao od bavljenja
muzikom?“
Dečak je slegnuo ramenima.
„Šerloče“, rekao je Stoun, „shvatam tvoja osećanja.
Želeo bih da je situacija drugačija. Život je takav kakav je.
Loše stvari dešavaju se češće od dobrih. Trik je u tome da
nazreš sunce iza tamnih oblaka.“ Zastao je. „Ako mi imalo
veruješ, veruj u ovo što ću ti reći: uživao sam u tvom
društvu. Ako bi mi tvoj brat sutra rekao da su moje usluge
nepotrebne, prihvatio bih se tvog podučavanja.“
Šerloka je nešto steglo u grlu. Okrenuo je glavu, ali je
ipak pogledao Stouna. „Voleo bih to“, prozborio je
oklevajući.
„Jasno ti je da se to neće dogoditi pre okončanja ove
misije. Ako ne budem vodio računa, sviranje s ovim
amaterima nepovoljno će uticati na moju veštinu.“ Osvrnuo
se i utišao glas. „Imam loš predosećaj u vezi sa svim ovim“,
rekao je. „Ne znam šta, tek, nešto nije kako treba. Nešto
zaista ne valja. Čuvaj se. Otvori četvore oči.“
 DVANESTO POGLAVLJE

Posle doručka, Šerlok je u hotelskom predvorju

posmatrao kako ostatak pozorišne družine, s izuzetkom
Majkrofta, odlazi kočijama u pozorište Mali. Majkroft mu se
obratio čim su vozila zamakla za ugao: „Hajdemo. Idemo.“
Zaustavio je kočiju - pravu kočiju, a ne vozilo s dugom
daskom na kojoj su putnici jahali - i rekao kočijašu da ih
odveze do raskrsnice dveju ulica. Nagnuo se ka Šelioku i
rekao: „Prepešačićemo poslednjih stotinu metara. To će biti
mučan, ali neophodan napor. Kad god je moguće, držim se
pravila da nepoznatim ljudima ne odajem odredište.
Polovina kočijaša u ovom gradu je na platnom spisku Treće
sekcije.“
Kad su stigli, isplatio je kočijaša. Čekao je da zamakne
za ugao, pre no što je pokazao Šerloku da pređu ulicu.
Majkroft je zastao ispred trospratnice od crvenkasto-
smeđeg kamena. Tri stepenika vodila su do glavnog ulaza
nasreii zgrade.
Ušli su u zdanje. Stepenice su vodile iz predvorja na
sprat. Majkroft se peo uz njih kao da je hiljadu puta bio u
toj kući. Držao se za ogradu. Obratio se Šerloku. „Kažu da
car u moskovskom Zimskom dvorcu ima malu sobicu koja
se penje od jednog do drugog sprata, a koju pokreće neki
parni mehanizam. Voleo bih da sve zgrade što pre ugrade
takve sprave.“ Dahćući je nastavio da se penje
stepenicama. Šerlok ga je pratio s osmehom na usnama.
Odmorište na prvom spratu završavalo se dugim,
mračnim hodnikom, koji se pružao čitavom zgradom. Šerlok
je namirisao hranu: kuvanu šunku, kupus i hleb. Majkroft je
samouvereno koračao hodnikom do željenih vrata. Osvrnuo
se na obe strane. Gurnuo ih je kad se uverio da ih niko ne
posmatra.
Pomerila su se.
„Drvo oko brave je oštećeno“, reče Majkroft. „To nije
dobar znak.“
Otvorio je vrata i ušao u hodnik. Povukao je Šerloka za
sobom. Šmugnuo je u stranu i gurnuo Šerloka u suprotnom
pravcu. Učinio je to iznenađujuće hitro za čoveka tako
krupne građe. Dečak je shvatio da Majkroft pokušava da
smanji vreme u kom su se ocrtavali na vratima, za slučaj da
ih neko u stanu vreba s pištoljem. To je bio dobar i
promišljen potez.
Neko vreme su samo osluškivali. Ništa nisu čuli.
Majkroft se zaputio niz hodnik, ka poluotvorenim vratima.
Soba iza njih bila je u neredu. Očigledno je to bila
dnevna soba. Stolice su izlomljene, a stolovi prevrnuti. Slike
su krivo visile na zidovima. Na podu je bilo mnogo staklenih
i keramičkih krhotina, delića smrskanih keramičkih figura,
šolja za čaj i čaša za vino. U odaji nije bilo ni žive duše.
Majkroft je hitro osmotrio sobu. Okrenuo se i vratio u
hodnik da proveri druge prostorije. Šerlok se osvrnuo za
sobom.
Video je da je jedna prostorija spavaća soba, a druga
kupatilo. Bile su prazne i u jednako jadnom stanju kao
dnevna soba.
„Neko je nešto tražio“, promrmljao je Majkroft. Stajao je
u hodniku i razgledao prostorije.
„Nisu našli ono što su tražili“, reče Šerlok.
„Imaš pravo. Voleo bih da znam kako si došao do tog
zaključka?“
„Da jesu, bilo bi delova stana u kojima ništa nije
razbijeno ili ispreturano. Zaobišli bi ih da su našli ono za
čim su tragali.“
„Izuzev...“, oglasio se Majkroft.
 Šerlok je odgovorio posle kraćeg razmišljanja. „Izuzev
ako ono što su tražili nisu našli na kraju.“
„Ili, što je još verovatnije...“
„Možda nisu znali za čim tačno tragaju, pa su sve
pretražili.“ Majkroft je klimnuo. „Tako je. Šta još možeš da
zaključiš na osnovu onog što si ovde video?“
„Ko god da je pretraživao stan, nije mario da li će iko za
to saznati, inače bi bio pažljiviji.“
„I to je tačno.“ Majkroft je izgledao zabrinuto. „Bojim se
za život Roberta Vormerslija. Mogao je biti ovde u to vreme,
što bi značilo da su ga odveli oni koji su provalili vrata i
opustošili stan, ili je bio odsutan, što znači da je podvio rep
i pobegao čim je video obijena vrata. U oba slučaja, njegova
sudbina je neizvesna.“
„Nije bio ovde“, ubeđeno će Šerlok.
„Kako si to zaključio?“
Pokazao je ulazna vrata. „Zaključana su, ali lanac nije
bio navučen. Neoštećen je s unutrašnje strane. Da je tvoj
prijatelj bio u stanu i zaključao vrata, sigurno bi ga
navukao. Vrata su bila zaključana, a lanac nije bio navučen,
što nas navodi na zaključak da je izašao i zaključao vrata za
sobom.“
„Svaka čast“, zadovoljno će Majkroft.
Šerlok je ušao u dnevnu sobu da bi je ponovo osmotrio.
Nešto ga je mučilo, ali nije mogao da kaže šta. Nešto nije
bilo na svom mestu, ili je nešto bilo na svom mestu, iako je
sve drugo bilo razbacano. Neprijatno osećanje smetalo mu
je kao komadić hrane među zubima.
„Nešto previđam“, rekao je. „Ili vidim nešto što ne
razumem.“
„Setićeš se“, reče Majkroft, „ako se smiriš. Dopusti umu
da svari problem dok se ti baviš nečim drugim.“ Osvrnuo se
oko sebe. „Bojim se da ovde više nemamo šta da vidimo.
Trebalo bi da pođemo.“
Majkroft je zaustavio kočiju na ulici. Šerlok ga je cimnuo
za rukav. „Mislim da sam zapamtio put do hotela.
Posmatrao sam gradske ulice na putu ovamo. Da li mogu da
se vratim pešice? Želeo bih da razgledam grad.“
„Vrlo dobro“, reče Majkroft. Dao mu je nešto novca.
„Rublja je ruska valuta. Deli se na tačno sto kopejki.“
Potapšao je Šerloka po ramenu. „Idi i razgledaj grad. Idem
u hotel da bih smislio sledeći potez.“
Šerlok je krenuo u šetnju kad je Majkroftova kočija
zamakla iza ugla. Moskva je izgledala, zvučala i - što je još
važnije - mirisala drugačije no što je navikao. Sneg je, na
primer, prigušio najveći deo buke, tako da u njoj nije bilo
ničeg što se moglo porediti s londonskom vrevom. Moskva
je zbog snežnog pokrivača bila tiha. Možda je bila takva i
zbog straha od carske tajne policije i onog što bi ona mogla
učiniti onima kojima se omakne pogrešna reč.
Dobro je zapamtio put. Šetao je zadivljen upečatljivom i
snažnom gradskom arhitekturom. Najednom se obreo na
toliko velikom trgu da je imao utisak da se ugiba u skladu
sa zakrivljenošću zemlje. Ispred njega se dizala crkva.
Ličila je na fantastičnu kreaciju od sladoleda od jagode i
preprženog šećera. Nikad nije video takav skup tornjeva
različitih visina i prečnika, s kupolama u obliku lukovice na
vrhu, obojenih neverovatnim kombinacijama crvene, zelene,
plave, žute i bele boje. Svaku kupolu krasio je veliki krst.
Šerlok je lagano obilazio oko nje. Neprestano je menjala
izgled. Nije zapažao nikakvu simetriju. Veličanstvena crkva
delovala je drugačije iz svakog ugla. Izgledala je kao sudar
slučajnosti i stvaralačkog napora, kao i mnogo toga što je
dotad video u Rusiji.
Desno od crkve, preko šanca ispunjenog delimično
smrznutom vodom, uzdizale su se visoke zidine od crvene
cigle. Verovatno je to bio Kremlj - palata i kompleks u kom
je živeo car Aleksandar II. Odatle je vladao ogromnom
zemljom. Između crkve i zidova Kremlja bio je Krasni trg.
Nekoliko pravih, širokih saobraćajnica udaljavalo se od
Krasnog trga. Šerlok se zaputio ka onoj koja je, po njegovoj
proceni, vodila ka hotelu Slavjanski bazar. Znak na
obližnjem zidu pokazivao mu je da ide Neglinskom ulicom.
S obe strane ulice bile su prodavnice. Nasred kolovoza bio
je niz tezga. Prodavnice su uglavnom nudile bunde, šešire,
čizme i raznovrsna peciva. Svaki dućan imao je jarko
obojenu tablu s prikazom onog što se u njoj nudi. Tezge su
bile pune tričarija, noževa, duvana, polovne odeće, dugmadi
i krpa. Na nekoliko njih u ponudi su bili religijski predmeti:
krstovi, slike svetaca na drvetu i slične stvari. Rusija je, po
svemu sudeći, bila religioznija od Engleske.
Ulicom su šetali prodavci čaja. Gurali su kolica s urnama
vrelog napitka. Prodavali su i hranu. Oko vrata su nosili
konopce s kojih su visili okrugli hlebovi, kao krupne perle
na brojanici.
Šerlok je na svakoj raskrsnici viđao drvene kućice s
čovekom u sivoj uniformi i crnom šlemu. Imali su mačeve.
Oni koji nisu spavali, dosađivali su se i cupkali od hladnoće
u kućicama.
Pogledao je na sat. Zaključio je da je vreme da krene u
hotel. Zastao je na uglu. Neko ga je udario u leđa. Okrenuo
se i promrmljao izvinjenje. Krupni muškarac zaobišao ga je
s prigušenom psovkom. Pažnju mu je privukla živa rasprava
pored drvene kućice. Čovek u bundi i s kapom ušankom
razgovarao je s policajcem u kućici. Žestoko je gestikulirao
obema rukama. Šerlok htede da se okrene kad je
usplahireni čovek pokazao na njega. Policajac ga je mrko
pogledao.
Dečak se stresao od jeze.
Čovek u bundi tvrdio je da mu je nešto ukradeno.
Uvukao je ruku u džep i izvukao je iz njega, kao da je
odžeparen. Ponovo je pokazao na Šerloka. On se osvrnuo da
vidi da li nepoznati pokazuje na nekog drugog. Nije video
nikog na deset metara iza sebe.
Šerlok je nemoćno raširio ruke, poručujući da nema
ništa s tim. Posmatrao je policajca, u nadi da će mu
mahnuti da se udalji. On mu je, umesto toga, dao znak da
priđe kućici.
 Šerlok je upravio pogled na čoveka koji se požalio na
krađu. Osmehivao se kao neko ko je izveo vrlo lukav trik i
čeka neizbežni ishod svoje mudrolije. Osmeh mu je iščezao
s lica, kao slika obrisana s table, kad je video da ga Šerlok
posmatra.
Dečak je, podstaknut iznenadnom i zloslutnom mišlju,
gurnuo ruku u džep sakoa. Prsti su mu se sklopili oko
četvrtastog kožnog predmeta koji malopre nije bio tamo.
Napipao je novčanik.
Shvatio je šta se dešava. Upao je u zamku! Čovek koji je
naleteo na njega sigurno mu je ćušnuo novčanik u džep.
Onaj drugi - koji je razgovarao s policajcem - nije opljačkan,
već je, kad je video da je novčanik završio u Šerlokovom
džepu, prišao čuvaru reda da bi se požalio na krađu i
označio Šerloka kao lopova. Pretrešće ga i pronaći novčanik
u njegovom džepu. Čovek koji se požalio na džeparenje
nesumnjivo će ga prepoznati kao svoj. Završiće u zatvoru.
Svi dokazi upućivaće na njegovu krivicu.
Našao se usred noćne more!
Policajac je ponovo mahnuo, ovog puta odlučnije. Šerlok
se zabrinuo. Oblio ga je znoj. Slivao mu se niz leđa. Košulja
mu se lepila za telo. Uhapsiće ga u stranoj zemlji zbog
krađe? Pitanje je da li će ikad videti bela dana, i to pod
uslovom da dobije pošteno suđenje. Zamka je toliko vešto
postavljena da iz nje verovatno nema izlaza. Oni - o kome
god da se radi - mogu da potplate sudiju, porotu i sve
umešane u slučaj. I to pod uslovom da u Rusiji postoje
sudije i porote. Nije znao po kom principu radi ovdašnji
sudski sistem. Na osnovu pročitanog u engleskim novinama
stekao je utisak da carskom Rusijom gospodari tajna
policija i da ljudi svakodnevno nestaju s ulica, da ih više
niko nikada ne vidi.
Potrčao bi da mu nije bilo jasno da su i to predvideli.
Osvrnuo se oko sebe. Pokušao je da pogodi ko je iz
neposrednog okruženja učesnik u zaveri.
 Čovek u crnom kaputu i krznenoj kapi levo od njega
okrenuo je glavu kad je Šerlokov pogled prešao preko
njega. Tinejdžer s licem punim ožiljaka od boginja, desno
od njega, mrko ga je posmatrao. Žena s rukama u
krznenom mufu naglo se zainteresovala za robu na
duvanskoj tezgi pored koje je stajala.
Najmanje troje - dovoljno da ga zaustave ako pokuša da
pobegne.
Očajnički je premeravao neposredno okruženje. Nadao
se, uprkos svemu, da će pronaći način za bekstvo. Nije ga
bilo. Tezge su bile predaleko da bi dohvatio nešto što bi mu
moglo poslužiti kao oružje. Bio je prilično siguran da mu
niko neće pomoći ako zatraži pomoć.
Policajac je izašao iz kućice. Zaputio se ka njemu. Mač
mu je ostao u kanijama, ali je mahao dugim štapom u
desnoj ruci. Ljutit izraz lica svedočio je da će ga bez
oklevanja upotrebiti.
Iznenadni nalet vetra doneo je miris začinjenog čaja do
Šerlokovih nozdrva. Okrenuo je glavu. Prodavac čaja žurio
je kroz gužvu, nekoliko koraka od njega.
Jurnuo je bez razmišljanja i gurnuo prodavca čaja u leđa.
Nesrećnik je pao na stomak. U padu je ispustio kolica.
Nastavila su da se kotrljaju dok nisu udarila u razlabavljeni
kamen. Točak je poleteo uvis. Kolica su se prevrnula.
Srebrnkasta urna pala je na pločnik. Poklopac je odleteo
posle udarca o kaldrmu. Smeđa, vrela tečnost prosula se po
snegu. Ljudi su bežali ispred nje. Neke je poprskala. Urlali
su, oprljenih nogu.
Šerlok je šmugnuo u gužvu, dok su tri posmatrača i
policajac posmatrali kolica s čajem. Nastojao je da bude što
neupadljiviji i da što dalje odmakne progoniocima. Bilo ih je
najmanje petoro - dovoljno da zatvore sve puteve za
bekstvo.
Krik se razlegao iza njegovih leđa. To je bio policajac!
Video je Šerloka. Nemilosrdno je krčio put kroz gomilu.
Ljudi su se saplitali i padali dok ih je mlatio drvenim
štapom.
Šerlok je potrčao. Vraćao se putem kojim je došao. Kad
bi samo mogao da im izmakne na nekoliko minuta i da se
vrati u hotel i upozori Majkrofta.
Prodorni zvižduk prolomio se kroz vazduh. Šerlok se
osvrnuo za sobom. Policajac nije odustajao od potere.
Šerlok se sapleo na neravnoj kaldrmi. Zamalo da padne.
Održao je ravnotežu i pogledao ispred sebe. Na sledećem
ćošku bila je drvena kućica. Policajac u njoj već je gledao u
njegovom pravcu. Sigurno je čuo zvižduk.
Nije mogao ni napred ni nazad. Skrenuo je desno. Tražio
je dovratak ili sokak u koji bi zamakao. Video je samo
radnje i jarko obojene table. Boje su se mešale u trku. Srce
mu je žestoko tuklo u grudima.
Opazio je stepenište. Vodilo je ispod ulice. Očajnički se
molio u sebi da to nije čorsokak i da vrata, koja je uočio
tamo dole, nisu zaključana. Potrčao je ka stepenicama.
Zgrabio je ogradu. Bacio se preko nje u prostor ograđen
ciglom.
Naišao je na vrata zakovana daskama. Nije bilo izlaza.
Okrenuo se ka stepenicama. Zaglušio ga je prodorni
zvižduk. Policajac je bio veoma blizu. Možda nije video gde
je Šerlok šmugnuo. Primetiće ga ako proviri iznad nivoa
ulice.
Čuo je drugi i treći zvižduk. Da li mu je čitava Moskva za
petama?
Teški koraci dopirali su iz sve veće blizine. Opaziće ga za
nekoliko sekundi.
Očajnički je pogledao u zakovana vrata. Nadao se da će
pronaći pukotinu između dasaka, dovoljno veliku da se
provuče. Primetio je gvozdeni poklopac na tlu. Bacio se na
kolena i pokušao da ga podigne. Bio je težak i okovan
ledom. Klizio je pod znojavim prstima. Uspeo je da ga
podigne za dva centimetra, ali je pao nazad uz izdajnički
tresak. Očajnički je upro. Ovog puta uspeo je da ga
podigne. Gurnuo je prste ispod njega. Izlomiće ih ako
ponovo padne.
Poslednjim snagama podigao je teški poklopac. Gurnuo
ga je u stranu. Zapahnuo ga je miris vlažne zemlje i
otpadnih voda. Gušio ga je. Slabašna svetlost s oblačnog
neba osvetljavala je prvih nekoliko prečaga gvozdenih
merdevina.
Nije imao izbora. Prebacio je noge preko ivice i počeo da
se spušta u podzemlje. Zgrabio je ivice polclopca kad mu se
lice izravnalo s tlom. Navukao ga je preko otvora. U sredini
je bila ručka. Pomoću nje je uspeo da ga vrati u prvobitni
položaj.
Nadao se da će odozgo izgledati da poklopac nije diran.
Nameravao je da se krije u tami koliko god bude
potrebno. Držaće se za gvozdene merdevine. Namera mu se
izjalovila. Ručke su bile vlažne i obrasle mahovinom. Ostao
je bez snage u prstima. Kad su koraci odjeknuli po poklopcu
i stali, prečaga mu je iskliznula iz zgrčenih prstiju. Pao je u
tamu. Trudio se da ne pusti ni glas.
 TRINAESTO POGLAVLJE

Spremio se za bolan pad na ciglu ili kamen, koji će ga

koštati slomljenih kostiju. Umesto toga bućnuo je u vodu -
ledenu tekuću vodu.
Nije bila dublja od metra. Leđima je udario u dno.
Isplivao je na površinu, gušeći se i kašljući. Oprezno je
koračao nasuprot struji.
Okružila ga je tama. Uspravio se. Hladnoća mu je
isisavala telesnu toplotu i snagu. Pokušao je da pronađe
ivice kanalizacionog ili vodovodnog kanala u koji je upao,
ali nije mogao da ih napipa. Voda je proizvodila neobičan
zvuk: nije bilo odjeka kakav se javlja u tunelima obloženim
ciglom.
Kad su mu se oči navikle na tamu, shvatio je da ima
svetla. Poklopac iznad njega imao je rupice. Propuštale su
uske snopove svetlosti. Nešto dalje ispred i iza njega bili su
slični izvori svetlosti. Pomoći će mu da se kreće.
Voda je tekla prilično brzo. Na tri metra levo i desno nisu
bili zakrivljeni zidovi od cigle, kakvi se sreću u
kanalizacionim ili vodovodnim kanalima, već strme obale od
kamenja i blata, obrasle anemičnim korovom i sablasnom
belom travom. Na vrhu nagiba uzdizali su se zidovi od cigle.
Pridržavali su tavanicu od istog materijala, koja se pružala
ispred i iza njega.
Mahovina je visila u dugim nitima sa svoda. Podsećala
ga je na pipke bizarnog slepog stvorenja u potrazi za
plenom.
Trgao se zbog iznenadne škripe. Nelco je otvarao
poklopac iznad njega. Stub jasne svetlosti obasjao je mutnu
vodu u kojoj je stajao. Hitro se povukao nekoliko koraka
nizvodno, da ga ne bi opazili.
„Gde je?“, prošaptao je neko odozgo. Govorio je
francuski s teškim naglaskom. Verovatno je bio Rus. „Da li
se spustio dole?“
„Ne vidim ga“, čuo se drugi, grublji glas. Govorio je
istim jezikom, ali bez naglaska. „Šta je ovo - kanalizacija?“
„Zar ti ništa ne znaš?“, prošaptao je prvi glas. „Ovo je
stara reka Neglina. Uliva se u Moskvu kilometar i po
nizvodno. Zatrpana je pre pedeset godina tokom obnove
grada.“
Šerlok se osvrnuo oko sebe. Nalazi se u reci, a ne u
odvodnom kanalu? To je imalo smisla. Negde uzvodno tekla
je po površini. Ovaj deo reke bio je okovan tamom već
pedeset godina. Reka Moskva je kilometar i po nizvodno.
Dostižna je! „Sigurno se spustio dole“, reče grublji glas. „To
mu je bio jedini put. Da li je krenuo uzvodno ili nizvodno?“
„Nizvodno“, prošaptao je onaj drugi. „Sledi vodotok.
Zašto bi se borio sa strujom “ Nastavio je posle kraće
pauze. „Siđi dole i kreni za njim. Ubij ga ako možeš. Neka
mu leš istrune u vodi.“
„Zašto ga nismo zgrabili na ulici?“, negodovao je grubi
glas. „Zašto smo pokušali da mu namestimo igru i da ga
optužimo za krađu?“
„Tako bismo privukli neželjenu pažnju“, odvratio je
šaptač. „Neko bi se možda umešao. Grad je pun policije.
Dobili smo nalog da ga uklonimo. Bilo bi najbolje da je
uhapšen. Zamakao je u tamu. Naše je da se postaramo da iz
nje nikad ne izađe. Siđi dole i kreni za njim.“
„Da li se šališ? Voda je sigurno ledena!“
„Imaš li bolju ideju?“
„Imam. Siđi ti!“
„Nemam ništa protiv, ako si raspoložen za razgovor s
policajcem. Neće te slušati kao što bi slušao mene -
čistokrvnog Rusa! Sem toga, već smo rekli da je dečko
ukrao moj novčanik. Šta će biti ako odjednom nestanem, da
bi se ti pojavio?“
„U redu.“ Čovek grubog glasa zvučao je pokunjeno. „ A
šta ćeš ti da radiš?“
„Pozvaću idiotskog policajca da organizuje poteru na tlu,
duž toka Negline. Naći ćemo se na Moskvi.“
Šerlok je grozničavo razmišljao. Mora da krene, i to
odmah, pre no što se grubijan spusti niz merdevine!
Pružio je korak. Nastojao je da pravi što manje buke.
Hladna voda zapljuskivala mu je noge. Uvlačila se u cipele i
vlažila čarape. Oštro je i neugodno mirisala. Možda nije
koračao kroz kanalizaciju, ali su reku neki žitelji velikog
grada očigledno koristili i u tu svrhu.
Slušao je kako se čovek grubog glasa polako spušta niz
merdevine. Sigurno se i on okliznuo. Ispustio je uzvik koji je
dugo odjekivao između zidova od cigle. Za njim je usledio
pad u vodu. Talas je prošao pored Šerloka. Gurnuo ga je
napred. Nemo se radovao progoniočevom padu. Ako bude
imao sreće, zlikovac će se udaviti! Radost je iščilela kad je
čuo pljusak psovki. Iz ove situacije moraće da se vadi na
teži način.
Više je osećao no što je video obale reke s obe strane.
Pitao se da li bi mogao da se popne uz njih i izađe iz vode.
Brzo je odbacio tu ideju. Znao je da su obale tamom
okovane reke strme i blatnjave. Verovatno bi skliznuo nazad
u hladnu vodu i uludo izgubio nekoliko dragocenih minuta
prednosti. Penjanje na obalu jeste primamljiva mogućnost,
ali nema druge do da nastavi hod kroz ledenu, smrdljivu
vodu.
Približavao se još jednom poklopcu na svodu od cigala.
Slabašna sunčeva svetlost curila je kroz metalni disk.
Osvetliće mu ramena i vrh glave. Progonilac će ga primetiti
ako ne bude pažljiv. Približio se desnoj obali.
U slaboj svetlosti koja je padala kao kiša ugledao je
prečage merdevina koje su se spuštale s nivoa ulice. Sezale
su do poklopca. Verovatno su bile ukopane u dno reke.
Izgledale su zarđalo i vlažno. Šerlok se nakratko bavio
mišlju da se popne uz merdevine i pokuša da pomeri
poklopac odozdo. Brzo je odustao od te ideje. Mnogo toga
moglo je poći naopako. Progonioci bi mogli podići poklopac
i videti ga kako se penje prema njima. Ako nekim slučajem i
dospe do vrha, možda neće moći da pomeri poklopac ili će
se pojaviti ispred potere na ulici. Nema druge do da ide
dalje.
Prsti su mu zaplovili kroz vodu dok se borio sa strujom.
Nešto mu se očešalo o ruku. Trgao se prigušivši krik.
Zamišljao je pacova koji pliva kroz prljavu vodu. Možda je
dodirnuo otpadak bačen kroz rešetke s ulice. Srce mu je
tuklo kao parna mašina, a ruke drhtale.
Gazio je po grbavom i blatnjavom rečnom dnu. Noge su
mu propadale u mulj. S mukom ih je izvlačio iz gliba. Bog
sveti zna u kakvom će mu stanju biti noge kad izađe odavđe
- ako izađe.
I u vodi je bilo biljaka. Korov mu se pleo oko članaka,
usporavajući ga. Morao je da trza noge napred da bi se
oslobodio korova i korenja. Zamišljao je blatnjave cipele i
korov koji se nahvatao na njih.
Čuo je postojan zvuk iza sebe: ujednačeno šljap... šljap...
šljap... Progonilac se približavao. Dahtao je i šištao, dahtao
i šištao, neprekidno, kao mašina na umoru.
Šerlok je naprezao oči u tami. Nadao se da će svakog
časa nazreti izlaz iz hodnika. Očekivao je da će ugledati luk
ili kružni otvor, izlaz na reku Moskvu, koju je zamišljao kao
široku vodu s mostovima. Ništa nije video. Pred njim se
pružala samo gusta i ničim nenarušena tama.
Šta ako je otvor na dnu i ako se tunel završava zidom na
mestu na kom se jedna reka uliva u drugu? Šta ako je tunel
pregrađen rešetkama i ako ne bude mogao da prođe kroz
njih? U tom slučaju moraće da se vrati i pokuša da prođe
pored progonioca, čoveka kome je naređeno da ga ubije?
Misli su mu se vrtele u glavi kao klikeri. Samo su se
sudarale, stvarajući razorne talase.
 Mora da se pribere. Mora da se usredsredi ako želi da
preživi ovo iskušenje.
Nešto ga je dodirnulo po licu. Trgao se. Zamalo što nije
kriknuo od straha. Uspeo je da priguši izdajnički krik.
Stavio je ruku preko usta i zagrizao dlan. Dodirnulo ga je
nešto sluzavo i nladno. Mahnuo je rukom ispred lica. Nešto
mu se obmotalo oko zgloba. S olakšanjem je shvatio da je to
samo jedan pipak mahovine sa svoda. Cimnuo je ruku. Nit
se otkinula s cigala, uz gnjecavi zvuk.
Nastavio je da hoda. U jednom trenutku shvatio je da
više ne oseća prste na nogama.
Neprestano je slušao šljapkanje iza sebe i progoniočevo
šištavo disanje. Kad god bi se osvrnuo, video bi samo tamu.
Svakog trena strepeo je da će osetiti ruku na svom
ramenu. Povući će ga unazad i gurnuti ispod površine
Negline, u kojoj će se udaviti u apsolutnom crnilu, a
njegovo telo nikad neće biti pronađeno.
Nešto mu je iznenada palo na pamet. Oklevao je.
Možda može da se popne uz obalu i sačeka da
progonilac prođe pored njega. Stigao je do novog poklopca
i pošao u stranu, ka uzdignutoj obali, da ne bi bio viđen.
Podigao je ruku i dograbio splet blede trave da bi se lakše
izvukao iz vode.
Nešto je izašlo iz senki i zarežalo.
Hodalo je na četiri kratke noge. Imalo je trouglastu
glavu sa šiljatom njuškom i lobanju s dva velika uva. Sitne,
tamne oči jedva da su zasluživale taj naziv. Razjapilo je
čeljust koliko god je to bilo moguće. Bila je puna zuba,
sličnih krhotinama slomljenog stakla. Prekrivala ga je
tamna, slepljena i neuredna diaka.
Još tri slična bića iznikla su iza prvog. Šerlok je shvatio
da ima posla sa psima, veoma različitim od svih koje je
dotad. sreo. Sigurno su generacijama živeli ovde dole, u
tami. Poticali su od mešanaca koji su nekako sišli u
zatrpanu reku. Živeli su od pacova i riba. Nisu ništa videli,
pa su im se oči zatvorile i obnevidele. Uši su im narasle da
bi zamenile zakržljalo čulo vida. Šerlok je procenio da je
zvuk za njih sve i svja.
Um mu se na trenutak vratio na tunele ispod stanice
Vaterlo i divlju decu u njima. Preplavilo ga je sažaljenje
prema njima, za koje nije bilo mesta dok je pokušavao da im
pobegne. Londonska deca bila su prinuđena da žive kao
divlje životinje. Psi u moskovskom podzemlju bar su imali
kandže i zube kao pomoć u borbi za opstanak. Deca nisu
imala ništa izuzev inteligencije, koja ih je brzo napuštala.
Vodeći pas nabrao je njušku. Činilo se da pokušava da
omiriše vazduh, ali je zadah truleži koji se kao gas dizao s
reke to činio gotovo nemogućim. Uši su mu se trzale dok je
uzalud pokušavao da shvati kuda je Šerlok otišao. Stajao je
ispred njega, ispruženih ruku, ali je znao da ga neće čuti
dokle god se ne pomeri.
To je imalo smisla - u teoriji.
Bilo mu je toliko hladno da je morao da stisne pesnicu da
bi suzbio drhtavicu. Utrnulost je postala nepodnošljiva.
Prsti su mu se naglo trznuli. Češanje kože o kožu bilo je
samo šapat za Šerloka, ali je za pse bilo prava eksplozija.
Najbliži je skočio napred. Šerlok je povukao ruku. Pseći
zubi zatvorili su se uprazno. Zver je trgla glavu unazad i
gnevno zalajala. Sabraća su mu se pridružila. Lajanje se
zaorilo tunelom.
Šerlok se povukao, ali je pljuskanjem otkrio položaj.
Najbliži pas skočio je ka Šerloku s razjapljenim
čeijustima.
Ruka se obavila oko Šerlokovog vrata. Čvrsto ga je
stisnula i gurnula u vodu. Progonilac je imao vremena samo
za trijumfalno: „Imam te!“, a onda ga je pas pogodio kao
topovsko đule i sklopio čeljust oko njegove ruke. Nije
očekivao takvu metu, ali se nije zbunio. Zario je zube svom
snagom.
Progonilac je vrisnuo. Bio je to piskav krik za čoveka
tako grubog glasa. Stisak na Šerlokovom vratu je popustio.
Dečak se oslobodio.
 U svetlosti koja je kapala kroz poklopac, video je kako
progonilac posrće naprednazad kroz vodu u pokušaju da se
oslobodi psa. I dva od tri preostala psa na obali skočila su
prema njemu. Jedan je pao u vodu i navalio na noge, dok ga
je drugi udario o grudi i sklopio čeljust oko vrata. Čovek je
pao na leđa u prljavu reku. Divlje je mlatarao rukama.
Šerlok se tiho povlačio kroz vodu. Video je kako
poslednji pas skače s obale u reku i nestaje u njoj. Na
trenutak je pomislio da se popne na obalu. Odustao je od
tog nauma i oklevajući produžio put kroz vodu. Nije znao da
li u tami vreba još pasa.
Čuo je pljuskanje i stenjanje iza sebe. Posle nekog
vremena čuo je samo pljuskanje. Potom je zavladala tišina.
Daleko ispred nazirala se svetlost slična uljanoj lampi
nad vratima u tamnim noćima. Nastavio je da hoda. Voda se
kovitlala pred njim dok je žurio podzemnim hodnikom.
Svetlost je bivala sve jača i ometala mu vid. Poprimila je
lučni oblik. Kroz taj luk mogao je da vidi sivoplavu vodu
velike reke koja se ukrštala s onom kroz koju je bauljao.
Oči su mu se navikle na dnevnu svetlost kad je stigao do
luka. Nije bio zatvoren ili osiguran rešetkom. Neglina se
izlivala u Moskvu iz otvora na obali, oko metar i po od
površine vode, i na svom ušću stvarala mali vodopad.
Šerlok je krenuo napred. Jednom rukom držao se za
cigle. Nagnuo se napolje i pogledao u stranu, duž obale
reke Moskve.
Moćna reka tekla je između kamenih bedema. Ako je na
njenom dnu bilo zemlje, šljunka ili peska, bili su skriveni
ispod površine vode. Šerlok je podigao pogled. Video je da
se gornji deo otvora kroz koji Neglina ističe nalazi na oko
dva metra ispod nivoa ulice. Zarđale gvozdene merdevine
obojene crnom bojom vodile su nagore. Počinjale su
nedaleko od otvora. Dobro je znao da bi se, ako se popne uz
njih, lako mogao naći u rukama policajaca ili čoveka koji ga
je optužio za krađu novčanika.
 Ponovo je pogledao duž reke. Primetio je nešto što je
isprva prevideo - brazde u kamenu ugnute tridesetak
centimetara u odnosu na zid, raspoređene na svakih dva
metra visine. To je verovatno bio pokušaj arhitekte da
proširi prolaz vodi, kako bi umanjio opasnost od poplava.
Šta god da je bilo uzrok toj građevinskoj egzibiciji,
predstavljalo je spas. Popeće se na ulicu kamenom stazom,
kao akrobata na razapetom konopcu.
Pola sata pažljivo je manevrisao. Tri puta zamalo što nije
pao u Moskvu. Počeo je da se penje mokar i prozebao, da bi
do vrha stigao suv i maltene sleđen. Nije znao da li se
osušio zbog vetra u rečnom koritu obloženom kamenom ili
zato što se vodom natopljena odeća zaledila na njemu.
Konačno je stigao do sledećih gvozdenih merdevina koje su
vodile na ulicu. Popeo se uz njih i video žeravnik nekoliko
metara od sebe. Neki Rus pekao je kestenje na usijanom
uglju. Za nekoliko kopejki dopustio je Šerloku da se greje
pored žeravnika.
Posle pola sata i dve kese prženog kestenja, povratio se
dovoljno da krene u hotel. Bio je prilično siguran da mu ne
preti nikakva opasnost. Niko nije išao duž obale u potrazi
za njim. Zlikovci su ga, po svemu sudeći, slučajno otkrili,
baš kao i u Londonu. Zahvalno je mahnuo prodavcu
kestenja i krenuo. Noge su ga bolele. Mučila ga je
glavobolja. Odeća mu je bila kruća nego ranije, ali je bio
relativno suv i zagrejan.
Stigao je za samo dvadeset minuta. Znojio se od napora
kad je ugledao glavni ulaz u Slavjanski bazar. Hladni
moskovski vetar odneo je svu toplinu s njegovog čela.
Smrzlo se za nekoliko trenutaka.
Opazio je gužvu na ulazu u hotel. Tamo je stajala crna
kočija bez oznaka i grbova. Vrata kočije nisu bila sa strane,
već pozadi. Kočijaš je nosio neupadljivo sivo odelo i krzneni
šešir, baš kao i dva muškarca koji su izašli iz hotela i prišli
kočiji. Sprovodili su trećeg čoveka, u lepo skrojenom crnom
odelu i kaputu.
 Sprovodili su Majkrofta!
Njegov brat bučno je negodovao. Šerlok je bio predaleko
da bi ga čuo.
Kočijaš je sišao s klupe i pomogao dvojici kolega da
uguraju Majkrofta u zadnji deo kočije. Dvojica
uniformisanih ljudi popeli su se za njim i zatvorili vrata.
Šerloku se činilo da je kočijaš navukao rezu i zaključao
kabinu spoija.
Popeo se na klupu i pucnuo bičem preko konjskih glava.
Otkasali su. Kočija se brzo udaljavala.
Očaj je obuzeo Šerloka. Posle svega što je preturio preko
glave u poslednjih nekoliko sati, bolje reći nedelja, ostao je
sam na ulici, u stranom gradu. Gledao je kako tajna policija
odvodi njegovog brata. Bezuspešno je pokušavao da smisli
nekakav plan, da pronađe način da oslobodi Majkrofta.
Jednostavno nije znao šta da radi.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

„Ne gledaj na tu stranu ako ti je stalo do života i

slobode!“ Šerlok se osvrnuo oko sebe. Iza njega je stajao
čovek u iznošenom kaputu s podignutom kragnom, s
krznenim šeširom natučenim na oči. Šerlok mu nije video
usta.
„Zašto da ne?“
„Zato što je Treća sekcija nevidljiva. Dolaze i odvode
ljude, a niko ne vidi. Niko ih ne vidi zato što niko ne sme da
ih posmatra.“
„Šta će učiniti s njim?“
„Brzo će ga likvidirati ako bude imao sreće. Ako ne
bude, sleduju mu knuta ili pleti.“
„Šta je to?“, užasnuto će Šerlok.
Nepoznati se stresao od jeze. „Liče na bičeve, samo što
su gori, mnogo gori.“
Šerloku je sinulo da čovek govori francuski, a ne ruski.
„Ko ste vi?“
„Zovem se Robert Vormersli.“
„Ti si Majkroftov...“ hteo je da kaže agent, ali je u
poslednjem trenutku promenio reč, „prijatelj.“
„Naravno.“ Vormersli je posmatrao Šerloka. „A ti si
njegov brat. Njegov jedini brat. Imate iste oči. Često mi je
govorio o tebi.“
Šerlok nije mogao da ne pogleda kočiju koja je zamicala
za ugao. „Odveli su ga. Šta ćemo sad?“
„Reći ću ti šta nećemo. Nećemo se vraćati u taj hotel,
zato što su ostavili nekog da te čeka.“ Vormersli se osvrnuo
okolo. „Blizu je pristojna kafanica. Predlažem da popijemo
nešto toplo. Izgledaš kao neko kome je to neophodno. Meni
je potrebno mesto na koje ću sesti da se odmorim. Tamo
ćemo smisliti plan za bitku.“
„Slažem se.“ Šerlok je bio veoma umoran. Vapio je za
odmorom. Bio je i više nego spreman da prepusti vođstvo
nekom drugom. „Hajdemo.“
Kafanica je bila na deset minuta hoda. Nalazila se u
podrumu poslovne zgrade. Do nje se stizalo s ulice,
gvozdenim stepenicama. Vodile su do dvorištanceta i
staklenog izloga lokala.
Vormersli je poveo Šerloka do stola, a zatim prišao do
malog šanka i kupio dve šolje čaja.
Šerlok je pogledom prešao po drugim mušterijama -
ženama, muškarcima i deci. Sedeli su u parovima ili sami.
Svi su na sebi imali više slojeva odeće. Većina muškaraca
čitala je novine ili knjige. Niko nije gledao u njihovom
pravcu.
Pažnju mu je privukao jedan čovek, zamotan u debeli
kaput. Jeo je neku vrstu palačinke. Imao je naduto i crveno
krompirasto lice. Činio mu se poznat, iako ga nikad nije
video.
„To su piroške“, reče Vormersli kad je spustio tanjir
između njih. „Rusko pecivo: nešto mesa, povrća i mnogo
začina.“
Skinuo je kaput i šešir. Spustio ih je na slobodnu stolicu.
Bio je mršav, dvadesetih godina, oskudne plave kose, dugih
zulufa, tankih brkova i uredne kozje bradice.
Šerlok je zahvalno otpio gutljaj crnog čaja. Ponovo je
pogledao čoveka za susednim stolom. Pokušavao je da
shvati zašto mu izgleda poznato iako ga prvi put vidi.
Primetio je da mu se ruke tresu. Bio je veoma uzbuđen.
„Majkroft je mislio da si uhapšen“, rekao je.
„I došao je čak u Rusiju da to proveri? Majkroft, od svih
ljudi na svetu, potegao je toliki put da bi saznao šta se
desilo sa mnom?“ Vormersli se osmehnuo. „Trebalo bi da
budem počastvovan.“
 „Pa, šta ti se desilo?“, Šerlok je spustio šolju i zagrizao
pecivo. Izdašni fil bio je vruć. Mleveno meso i pečurke pekli
su ga po jeziku.
„Jednog dana vratio sam se kući i zatekao Treću sekciju
u poslu. Preturali su mi po stanu. Znao sam da su iz tajne
policije zbog jeftinih odela. Okrenuo sam se i udaljio pre no
što su shvatili da sam tu. Otad sam u pokretu. Selim se iz
jednog jeftinog hotela u drugi i nikad se ne zadržavam dugo
na jednom mestu. Pokušao sam da se javim Majkroftu, ali
su sve telegrafske stanice pod kontrolom carevih
službenika.“ Protresao je glavom. „Ko bi rekao da će stari
Majkroft napustiti udobnu fotelju u Londonu i doći čak
ovamo samo da bi se obavestio o mojoj sudbini?“
„Nije došao samo zbog tebe“, reče Šerlok. Ukratko mu je
objasnio šta se desilo u Londonu i Moskvi.
Vormersli se zavalio i gucnuo čaj. „Zanimljivo“, rekao je.
„Zanimljivo i bizarno.“
„Sve to podseća me na hrpu porcelanskih krhotina“,
reče Šerlok. „Ko zna kakav bih predmet dobio kad bih ih
sastavio.“
Razmišljao je o onom što je upravo rekao. Nije znao
zašto mu se poređenje sa slomljenim predmetom od
porcelana iznenada nametnulo.
„Sve zavisi od razloga Majkroftovog hapšenja“, glasno je
razmišljao Vormersli. „Da li je ovde pod svojim ili
izmišljenim imenom?“
„Ovde je kao gospodin Sigerson“, odvratio je Šerlok.
„Član je pozorišne družine koja je stigla u Moskvu na poziv
ruskog kneza. Mislim da se zove Jusupov.“
Vormersli je klimnuo. „To je dobar paravan. Da li je bio u
mom stanu?“
„Obojica smo ga posetili.“
„Verovatno je zbog toga i uhapšen. Nadzirali su stan.
Uhapsili su ga zato što su pretpostavljali da zna moje
skrovište.“
 „To ne zvuči logično.“ Čaj i pecivo pomogli su
Šerlokovom namučenom umu da se oslobodi paralize. „Da
je to istina, uhapsili bi i mene i njega još u stanu. Ne bi
čekali da se vratimo u hotel. I to ne objašnjava zašto su
pokušali da mi nameste džeparenje.“ Ućutao se. Pokušao je
da sabere i analizira misli, onako kako mu je Ejmijus Krou
pokazao. Posmatraće ih kao tragove koje je neka životinja
ostavila na tlu i po vegetaciji. Na osnovu prikupljenih
podataka proceniće na koju je stranu otišla i kolika je.
I s koliko životinja ima posla.
Udahnuo je, obuzet spoznajom. „Rekao bih da imamo
posla s dve organizacije - jednom tajnom, koja se trudi da
ljudima namesti zločine koje nisu počinili, i drugom koja ih
hapsi i baca u tamnicu. Jedna je nezvanična, a druga
zvanična.“
Vormersli je oprezno klimnuo. „Pratim te. Nastavi.“
„Zvanična organizacija - Treća sekcija, pretpostavljam -
nema meni poznatih razloga da uhapsi gospodina
Sigersona, neupadljivog ekonoma pozorišne družine. A
opet, imali bi dosta razloga da ga zatvore ako bi znali da je
on Majkroft Holms, zvaničnik britanske vlade na tajnoj
misiji u Moskvi.“
„Naravno da bi, ali ko bi im to rekao?“ Vormersli je
klimnuo. „Verovatno ta senovita, tajanstvena, druga
organizacija. Ali zašto bi uhapsili Majkrofta?“
„Da bi ga uklonili s puta?“, razmišljao je Šerlok. „Ne, to
tek nema nikakvog smisla. Postoje lakši načini da se neko
ukloni. Ne, oni su sigurno želeli da bude uhapšen.“ Zastao
je na trenutak, obuzet mislima. „Nesumnjivo je da su želeli
da ga Treća sekcija uhapsi. Ali nju kontroliše grof Petar
Andrejevič Šuvalov, a Majkroft njega poznaje. Upoznali su
se pre nekoliko godina u Francuskoj.“
Vormersli mu je dao znak da govori tiše. „Najbolje je da
ne pominješ njegovo ime u javnosti“, upozorio ga je. „Treća
sekcija svuda ima oči i uši. I pomen njenog imena dovoljan
je da privuče nepotrebnu pažnju.“
 Šerlok je bio previše uzbuđen da bi se zaustavio.
Zamišijao je delove slagalice i pomerao ih u mašti da bi
shvatio kakvu sliku kriju. Setio se porcelanskih krhotina. I
od njih bi mogao sastaviti figuru. Bilo mu je jasno da je
druga organizacija - ona tajna - žeiela da Majkroft bude
uhapšen zato što je znala da će ga grof Šuvalov lično
ispitivati. Njegov brat bio je uticajni diplomata, a Šuvalov
ga je poznavao. Malo je verovatno da bi poverio
saslušavanje tako važne ličnosti nekom od podređenih.
Moglo se pretpostaviti da neće želeti da iko bude prisutan
na saslušanju, zbog važnih diplomatskih tajni koje bi tom
prilikom mogle biti pomenute. Biće to uglađen razgovor
dvojice ljudi koji su se odranije poznavali, i biće obavljen u
grofovoj kancelariji, zato što će se čelnik tajne policije u
njoj najbolje osećati i zato što Majkroft, kao ugledna ličnost,
zaslužuje svako poštovanje.
Istina je nahrupila u trenu. Bila je tako očigleđna i
monumentalna da je isprva ostavila Šerloka bez daha. Nije
mogao da veruje da mu je trebalo toliko vremena da je
shvati. Sve je unapred organizovano! Sve što se desilo u
Londonu imalo je za cilj da nagna Majkrofta da krene u
Moskvu! Namešteno ubistvo u klubu Diogen nije preduzeto
da Majkroft ne bi video izveštaje u kancelariji - već da bi ih
ozbiljnije shvatio. Ako pomisli da su izveštaji toliko važni da
je neko spreman da mu podmetne ubistvo da ih ne bi
pročitao, sigurno će im posvetiti punu pažnju po povratku u
kancelariju! Bili su mamac na kraju ribolovačkog štapa koji
je sezao čak do Moskve!
Vormersli je pomno posmatrao Šerloka. Dečak je
grozničavo razmišljao. Porcelanske krhotine spajale su se u
njegovom umu. Figura je poprimala svoj oblik.
Pozorišna družina bila je obmana, shvatio je preneraženi
Šerlok. Morala je biti. Bila je samo još jedan papir na
Majkroftovom stolu. Njegov brat grdno se prevario kad je
pretpostavio da je zahtev za izdavanje dozvole samo srećna
podudarnost. Tajna organizacija, ma o kojoj da je reč, htela
je da on dođe u Moskvu da bi mogao biti uhapšen. Zbog
toga su mu dali razlog za put u Moskvu i način kako da do
nje stigne. Sve je bilo uredno spakovano i spremno za
upotrebu!
Glava mu se ispunila licima ljudi iz pozorišne družine:
gospodin Kajt, gospodin Malvin, gospođica Dimok, gospođa
Loran, da i ne pominjemo dirigenta, gospodina Ivsa, i
njegove muzičare. Šta je s dekoraterima - Polijem,
Henrijem, Judom i Ridijanom? Da li i oni učestvuju u
predstavi? Da li su svi od početka glumili, čak i oni koji nisu
glumci? Gigantski poduhvat, nema šta!
Najedanput je sve bilo tako očigledno. Tajna organizacija
računala je na to da će Majkroft biti izbačen iz koloseka
hapšenjem u Londonu i da će zgrabiti prvu povoljnu priliku
za put u Moskvu. Šerlok i Ejmijus Krou neplanirano su se
zatekli u Londonu, tako da je organizacija morala da ih
odstrani. To objašnjava napad u muzeju. Organizacija se
brzo prilagođavala neočekivanim događajima. Zbog toga je
bilo teško proniknuti u njene namere.
Ubrzano je disao. Kipteo je od uzbuđenja izazvanog
saznanjem da je u pravu. Širilo se čitavim telom. Svaki nerv
mu je treperio.
Sve je unapred smišljeno, svaki detalj, s jednim ciljem -
da Majkroft ostane nasamo s grofom Petrom Andrejevičem
Šuvalovom, glavešinom Treće sekcije, u njegovoj
kancelariji. Sve je vodilo tom trenutku. Ali zašto? Kad je
uzeo u obzir sve činjenice, odgovor je bio očigledan. Hteli
su da ubiju grofa Šuvalova i optuže Majkrofta za taj zločin.
To je bio njihov stil rada - podmetali su zločine nevinim
ljudima. Optužili su Majkrofta za ubistvo, a zatim i Šerloka
za džeparenje.
Pogledao je Vormerslija pravo u oči. „I ti igraš u
njihovom kolu, zar ne?“ Reči su mu sišle s usana. Znao je da
su istinite. Njegov um kasnio je delić sekunde u
probavljanju činjenica.
 Vormersli je s divljenjem posmatrao dečaka. „Zbilja si
brat svog brata. Bravo!“
U kafanici je zavladao tajac, kao da su sve mušterije
istovremeno ućutale i prestale da jedu i piju.
Vormersli je klimnuo. Iskrivio je tanke usne u osmeh.
„Naravno da igram u njihovom kolu. Nisam iznenađen što si
to shvatio, nisam ni najmanje iznenađen, zato što dobro
poznajem tvog brata. Voleo bih da znam šta me je odalo.“
„Odale su te dve stvari“, odvratio je Šerlok. Pokušao je
da zvuči mirno. „Tvoja brada, naravno. Rekao si da si duže
od nedelju dana u bekstvu i da ideš od jednog do drugog
jeftinog hotela. Ipak, brada i brkovi su ti uredno štucovani.
Čovek u tvom položaju ne bi toliko polagao na spoljašnji
izgled “ Vormersli je prošao rukom preko brade. „Dobro
zapažanje, sinko. Šta ću, uvek sam se trudio da izgledam
što bolje. Šta me je još odalo?“
„Tvoj stan. Trebalo je da izgleda ispreturano, ali je nered
bio previše organizovan.“ Šerlokov um pokušavao je da mu
skrene pažnju na to dok je mozgao o krhotinama smrskanih
figurica. „Da je neko zbilja opustošio stan, razbijajući sve u
paramparćad, krhotine bi bile nasumice razbacane. Svi
sitniji komadići bili su povrh razbijenog nameštaja, što
znači da je neko prvo razbijao veće komade nameštaja, da
bi kasnije prešao na manje stvari. To nije potraga, već
sistematsko postavljanje scene.“ Vormersli je klimnuo.
„Zapamtiću to za sledeći put. Raspolažeš izuzetnom moći
zapažanja, mladi gospodine Holmse, nesumnjivo
izuzetnom.“
Šerlok se osvrnuo oko sebe. „Jasno ti je da smo na
javnom mestu? Ne možeš da me odvučeš odavde dok
vrištim i opirem se, a da mi neko ne pritekne u pomoć.“
„O, mislim da potcenjuješ sposobnost Rusa da okreću
glavu na drugu stranu. Naučili su da se ne mešaju u ono što
ih se ne tiče.“ Nasmejao se. „Ipak, za slučaj da odlučiš da
pokušaš...“ Osvrnuo se po kafanici i pucnuo prstima.
 Svi gosti okrenuli su se u njegovom pravcu. Niko nije
izgledao iznenađeno. Gledali su ga kao vojnici oficira od
kog strpljivo čekaju naređenja.
Šerlok se zagledao u dve žene kraj suprotnog zida. Jedna
je bila mlada, sa smeđom kosom začešljanom unazad ispod
marame, dok je druga bila sredovečna s krznenom
šubarom. Gospođica Dimok i gospoda Loran? Nije bio
siguran sve dok nije video finu liniju vilice ispod šminke.
Muškarci - gospodin Malvin, Fernes ili Ivs, ili neko od
muzičara čije ime Šerlok nije zapamtio? Dirigent orkestra,
ako je to bio on, obrijao je brkove ili je, što je verovatnije,
samo skinuo lažne. Jedan od muškaraca u kafanici
odgovarao mu je po visini.
Čovek s podnadulim, krompirastim licem obešenjački mu
je namignuo. Povukao je nabranu kožu. Popustila je.
Sljuštila se, otkrivajući poznato lice: obraze ispresecane
crvenim kapilarima i rascvetali nos. To je bio gospodin
Fernes. „Konačno“, rekao je. „Svrbela je kao sam đavo!
Pozorišna šminka, sećaš li se?“ Zagledao se u lica četvoro
dece. To su bili Juda, Poli, Henri i Ridijan s prljavštinom
razmazanom po licu, lažnim zubima preko svojih i umecima
u ustima. Sve to je, s neupadljivom šminkom, izmenilo
njihov izgled. Trljali su se da bi se zagrejali. Poli je klimnuo
Šerloku; Henri je samo nehajno slegnuo ramenima kao da
se ništa naročito ne događa.
Šerlok je većinu toga shvatio u oluji spoznaje, ali ovo nije
očekivao.
„Pa, šta će se sad dogoditi?“
„Sada ćemo“, nastavio je Vormersli, „samo sedeti, piti
čaj i jesti pecivo. Vlasnik kafanice neće nas uznemiravati.
Predobro je plaćen da bi nas ometao. Ostaćemo ovde dok
grof Petar Andrejevič Šuvalov ne bude mrtav i dok tvoj brat
ne bude uhapšen zbog ubistva.“
„Ali šta ćete tako postići?“, pitao je Šerlok. „Zašto biste
se toliko trudili da dovedete Majkrofta u Moskvu, na mesto
koje ste želeli? Zašto niste sami ubili grofa Šuvalova?“
 Vormersli je slegnuo ramenima. „Ne znaš koliko je dobro
čuvan. Ne pojavljuje se u javnosti. Kad putuje, uvek je u
pratnji telohranitelja, koji su u njegovoj službi duže od
dvadeset godina. Fanatično su mu odani. On je važna
osoba, maltene najmoćniji posle cara. Veruj mi kad ti kažem
da smo mnogo puta pokušali da ga ubijemo. Jedino rešenje
bilo je stvoriti situaciju u kojoj će biti sam, na nama
poznatom mestu i u poznato vreme.“
„Ali šta ti je on učinio?“
„Zna za nas. Zna i ne odobrava naše postojanje. Želi da
nas zaustavi.“
„A ko ste vi?“
„Mi smo Paradolska alijansa“, reče neko iza Šerloka.
Dečak se sledio od straha.
Okrenuo je glavu. Gospođa Loran, žena koja je uvek bila
tako ljubazna prema njemu, prišla je njihovom stolu. Još se
ljubazno smešila, umotana u odeždu ruske bakice, ali je
njen pogled bio nemilosrdan i bezosećajan, što Šerlok
ranije nije zapazio.
„Šta je Paradolska alijansa?“ Šerlokov glas drhtao je od
straha i razočaranja, zato što ga je obmanula odrasla osoba
koju je simpatisao i kojoj je verovao.
„Organizacija“, rekla je. „Klub. Grupa istomišljenika.
Stanje duha, možda nacija bez teritorije. Sve to i više od
toga. Mi smo ljudi koji su prozreli pravac u kom je ovaj svet
krenuo i zaključili da im se on ne sviđa. Odlučili smo da
promenimo pravac istorije.“
„Znači da je čitava priča o prodaji Aljaske Americi, o
tome kako Amerika oteže s plaćanjem i kako Španci mogu
da se umešaju i da im pokvare posao - lažna?“
Nasmejala se. „Ne, ta priča je istinita, ali i potpuno
nebitna. Bila je samo mamac u vešto postavljenoj zamci.
Najbolje laži su one koje se služe istinama. Iskoristili smo
stvarnu političku krizu da bismo podmetnuli mamac tvom
bratu. Poslužili smo se prodajom Aljaske i nestankom ovde
prisutnog gospodina Vormerslija “
 „Šta će biti s Majkroftom? Zašto ste se odlučili za
njega?“
„Bio je najpogodniji izbor. Iako veoma mlad postao je
ugledna ličnost u britanskoj vladi. Vaš premijer teško će
moći da tvrdi kako je Majkroft Holms neki zaneseni
idealista. Ne mogu da zamislim nikog ko je dalje od
zanesenog idealiste od Majkrofta Holmsa. Ne, kad Majkroft
bude proglašen za ubicu grofa Šuvalova, sve vlade sveta
znaće da je Velika Britanija počinila sramno političko
ubistvo. Britanija će postati parija među nacijama. Više niko
neće hteti da je sluša. Vaš uticaj na svetske prilike znatno
će oslabiti.“
„Do toga vam je stalo? Toliko vam je stalo do toga da
želite da se rešite grofa Šuvalova?“
„Mi smo Paradolska alijansa“, jednostavno će gospođa
Loran. „Kad nešto preduzimamo, nikad se ne vodimo samo
jednim razlogom. Svako preduzeto delo služi postizanju
brojnih ciljeva. Takav pristup je mnogo delotvorniji.“
Šerlok se obratio Vormersliju. „Ali zašto ti? Zašto si ti
prihvatio ulogu u njihovoj igri?“
Vormersli je pogledao gospodu Loran kao da traži
odobrenje da progovori. Klimnula je.
„Mnogo sam putovao“, reče Vormersli, „i gde god sam
bio, video sam kako ljudi zloupotrebljavaju druge ljude,
porobljavaju jedni druge i povređuju jedni druge. Sva ta
nedela činili su u ime politike ili religije.“ Po odsutnom
izrazu govornikovog lica moglo se zaključiti da se seća
drugih vremena i mesta. „Svet tone u haos. Neko mora da
istupi i preuzme odgovornost.“ Osmehnuo se sanjarskim i
opasnim osmehom. „Šerloče, zamisli svetsku vladu! To nije
ostvareno od davnih dana Aleksandra Velikog. Svet je danas
mnogo veći! Sumnjam da će se uspostaviti za mog života,
ali mogu da pomognem u ostvarenju tog cilja. Zbog toga
sarađujem s Paradolskom alijansom.“
„Biću prozaičnija“, oglasila se gospoda Loran. „Vormersli
je dospeo u japanski zatvor. A Japanci ne vole strance.
Mučili bi ga i pogubili. Dostavili smo mu poruku. Ponudili
smo mu izbavljenje iz sužanjstva ako pristane da radi za
nas.“
Šerlok se namrštio. „Jedno mi još nije jasno. Majkroft i
grof Šuvalov naći će se sami u grofovoj kancelariji. Šta će
se zatim dogoditi? Kako će Šuvalov umreti i kako će
Majkroft biti okrivljen za njegovu smrt? Ne možete ponovo
izvesti trik s ledenim nožem, a grof neće sam sebi probosti
srce?“
„Ledeni nož je koristan trik i uspešna proba za buduća
ubistva, ali imaš pravo - ovde ga ne možemo upotrebiti. Ne,
imamo drugačiji, mnogo bolji plan.“
„Koji?“, zanimao se Šerlok.
„Predlažem da to ostane iznenađenje“, rekla je gospođa
Loran.
Šerlok je odmahnuo glavom. „Da li su svi vaši planovi
tako složeni? Znam da je Majkroft stigao ovamo i da je
uhapšen. Verovatno će ga grof Šuvalov uskoro saslušati. Ali
toliko toga je, na svakom koraku, moglo poći naopako.
Policija je mogla da zadrži Majkrofta u pritvoru. Mogao je
da odluči da ne dođe, ili čak da dođe u zvaničnu posetu,
pod svojim imenom i prezimenom. Šuvalov bi mogao da
naredi nekom drugom da ga sasluša, ili da odluči da ga
poseti u ćeliji. Svaka karika u dugom lancu mogla je da
popusti. Šanse da sve bude baš onako kako ste zamislili bile
su astronomski male.“
„Ne misli o tome kao o lancu“, oglasio se Vormersli, „već
više kao o - uh, ne znam - ribarskoj mreži. Svaki čvor je
jedna odluka, ali ima mnogo načina da se stigne s jednog
kraja mreže na drugi. Na primer, da policija nije oslobodila
Majkrofta, mi bismo pronašli advokata. Platili bismo ga
novcem iz pouzdanog izvora. Ostavili bismo tragove koji bi
doveli policiju do dokaza koji bi oslobodili Majkrofta krivice
za ubistvo, iako to ne bi išlo glatko. Iznenadili smo se kad si
se umešao s onim krupnim Amerikancem. Ispostavilo se da
ste nam uštedeli dosta truda.“ Slegnuo je ramenima.
„Morali smo da pokušamo da vas sklonimo s puta u muzeju
i prilagodimo planove novoj situaciji kad nam je postalo
jasno da Majkroft neće putovati bez tebe. Da tvoj brat nije
zagrizao mamac i krenuo u Moskvu, morali bismo vise da se
potrudimo. Možda bih mu poslao poruku s molbom za
pomoć. Na ovaj ili onaj način - a mnogo toga je planirano -
Majkroft bi došao u Moskvu. Obavestili bismo Treću sekciju
čim bi se to desilo. Oni bi ga uhapsili. Kažu da genije ima
beskrajne mogućnosti kad su podaci u pitanju. Paradolska
alijansa ima u svom članstvu zavidan broj istinskih genija,
koji marljivo rade na postizanju njenih ciljeva. Svi napori
neizbežno se sažimaju u jednu tačku, u tri po podne. Tada
će Šuvalov narediti da se Majkroft Holms dovede u njegovu
kancelariju. Nedugo po njegovom dolasku - umreće.“
„Ali otkud znate da će se to dogoditi u tri po podne?“,
zavapio je bespomoćni Šerlok. Smatrao se inteligentnim, ali
je zavideo Paradolskoj alijansi na neverovatnom strpljenju i
temeljnom planiranju.
„Imamo pristup njegovom dnevnom rasporedu“, tiho će
gospođa Loran. „Potkupili smo nižeg službenika Sekcije. On
nikad ne viđa Šuvalova niti mu prilazi dovoljno blizu da bi
ga ubio, ali zna sve o njegovom kretanju. Grof ima
polusatnu pauzu između tri i pola četiri ovog popodneva.
Pre toga biće na sastanku u Kremlju, a posle toga ima
audijenciju kod cara. Ako se ubistvo dogodi danas, zbiće se
u tri po podne. Ako se ne dogodi danas, poznate su nam
praznine u njegovom dnevnom raspoređu do kraja nedelje.“
„Šta će biti sa mnom?“
Vormersli je ponovo pogledao gospođu Loran.
„O, ti suviše znaš“, tiho je dodala. „Vormersli te je zbog
toga i presreo pred hotelom i doveo ovamo. Morali smo da
doznamo koliko toga. si odgonetnuo. Zaključili smo da
suviše znaš i da si jednako pametan kao tvoj brat. Baron
Moperti nam je to rekao, ali morali smo da se lično uverimo
u tvoje kvalitete. Ne možemo da te ostavimo u životu. Bićeš
odveden van grada i uklonjen. Medvedi i vukovi pobrinuće
se za tvoje ostatke.“
Dečak se stresao od jeze. Osvrnuo se oko sebe, ali nije
video put za bekstvo. Bio je okružen agentima Paradolske
alijanse. Savladaće ga za nekoliko sekundi ako pokuša da
pobegne.
A Majkroft? Siroti Majkroft uskoro će biti optužen za
ubistvo koje neće počiniti, po drugi put za kratko vreme.
Samo što ovog puta neće biti nikog ko bi dokazao njegovu
nevinost.
To bi moglo dovesti do rata između Rusije i Engleske.
Diplomatski incident ovih razmera mogao bi da promeni
pravac istorije. Ali upravo to je i Paradolske alijanse.
„Vodi ga“, reče gospođa Loran preko ramena gospodinu
Fernesu. „Postaraj se da telo nikad ne bude pronađeno."
Gospodin Malvin stao je iza gospođe Loran. Držao je
drvenu kutiju. Šerlok je primetio rupice na vrhu, ali nije
znao čemu služe.
„Kutija je“, objasnila je Vormersiiju, „za tebe. Budi
pažljiv s njom. I ne zaboravi - tačno u tri po podne.“
Obratila se Šerloku. „Zamolila bih te da shvatiš da u
ovom nema ničeg ličnog. Ne gajimo nikakvo neprijateijstvo
prema tebi, bez obzira na đogađaje s baronom Mopertijem.
Ti si samo kamen na putu. Moraš biti uklonjen da bi kočije
istorije nastavile dalje.“
„Hajde“, reče Vormersli. Ustao je. „Povešću te na krajnje
opasno mesto.“
Staklo se razbilo na kamenim stepenicama ispred
kafanice. Šerlok je podigao pogled baš kad je dvorištance
eksplodiralo u plamenovima.
 PETNAESTO POGLAVLJE

Kafanica se za nekoliko sekundi ispunila masnim crnim

dimom. Vormersli je opsovao i pokušao da uhvati Šerloka za
rame. Dečak se oteo. Njegova stolica se prevrnula. Pao je
na pod. Brzo se, na sve četiri, zavukao pod sto.
Druge mušterije - članovi pozorišne družine s kojima je
putovao, jeo i kojima je verovao - skočile su sa stolice,
preneražene iznenadnim požarom. Stolovi i stolice su s
treskom padali na pod.
„Drz te ga!“, povikala je gospođa Loran. „Drž’te
dečaka!“
Plamenovi su lizali po drvenom pročelju kafanice. Staklo
je pucalo od jare. Sto najbliži izlogu se zapalio.
Neko je uhvatio Šerloka za ruku i povukao ga ka
zadnjem delu kafanice. Pokušao je da pruži otpor. Neko mu
se obratio s irskim naglaskom: „Momče, ako si ikad ikome
verovao u životu, veruj meni.“
Rufus Stoun!
Šerlok je dozvolio da bude odvučen iza šanka, pored
zadnjeg zida. Jedan od Vormerslijevih ljudi - Šerloku se
činilo da je to gospodin Malvin, ali nije bio siguran - video
ih je i pokušao da ih uhvati. Stoun ga je oborio na pod.
Ugledao je vratanca iza šanka. Stoun ga je progurao
kroz njih. Zatvorio ih je za sobom.
Obreli su se u skladištu. Vreče s brašnom i sanduci čaja
stajali su pored zidova. Stoun ih je gurao ka vratancima.
Šerlok mu je pomogao. Dim ga je štipao za oči.
„Kako će izaći?“, povikao je.
 „To nije moj problem“, odvratio je Stoun. Pogledao je
Šerloka. Kad je video izraz na dečakovom licu, dodao je:
„Mogu da se probiju do stepeništa, zaštićeni stolovima.
Dokopaće se ulice ako budu dovoljno brzi i odlučni. Neko
spolja sigurno će pokušati da ugasi požar. Ne brini - nismo
ih osudili na srnrt u plamenu, ma koliko bih to želeo!“
„Kako si podmetnuo požar?“
„Lako - sreo sam prodavca čaja na ulici. Koristo je
špiritus da zagreje samovar.“
„Šta?“
„Onaj njihov lonac za čaj - zove se samovar. Imao je bocu
špiritusa. Pozajmio sam je. Prosuo sam ga po dvorištu dok
su se bavili tobom i bacio zapaljeno parče papira ispred
kafanice. Moglo bi se reći da je ideja upalila.“
Stoun je poveo Šerloka do zadnjeg dela skladišta i
kamenih stepenica. Vodile su u malo dvorište.
„Kako si me našao?“, pitao ga je Šerlok.
„Krenuo sam u hotel da popričam s gospodinom
Holmsom. Video sam kako ga hapse i kako se srećeš s
visokim strancem. Pratio sam te dovde. Čovek svašta može
da sazna ako se muva pored otvorenog prozora.“
„Sve si čuo?“
Stoun smrknuto prozbori. „Jesam.“
Malo dvorište izlazilo je na usko sokače između zgrada.
Stoun je skrenuo udesno i pružio korak. Šerlok je morao da
trčkara da ne bi zaostao za njim.
„Pa šta ćemo?“ pitao je boreći se za dah.
„Idemo u Britansku ambasadu, da zatražimo zaštitu
ambasadora, eto šta ćemo.“
„Ne idemo!“ Šerlok se zaustavio u mestu.
„Požuri!“, navaljivao je Stoun. „Mnogo rizikujemo na
otvorenom.“
Šerlok nije ni mrdnuo. Stajao je tvrdoglavo i prkosno.
Umor mu se prikradao. „Moramo da spasemo mog brata“,
grubo je prozborio.
 „Vidi, momče, njemu više ne možemo pomoći. Najbolje
što možemo jeste da čitav problem prepustimo
diplomatama. Ovo je diplomatska kriza. Ako ćemo pošteno,
diplomate zbog takvih stvari i postoje. Zbog kriza i
raskošnih prijema. Ako budemo imali sreće, dospeće do
grofa Šuvalova pre Vormerslija ili gospođe Loran.“
Pogledao je u pravcu kafanice. „To zavisi od toga da li će se
odande izvući živi. Možda smo već spalili njihove planove.“
Osmehnuo se. „Ili njih.“
„Njihovi planovi ne zavise od njihovog prisustva na licu
mesta“, napomenuo je Šerlok. „Gospodin Kajt nije bio u
kafeu. Nije mogao da se maskira. Možda on nadzire
atentat.“
Stoun je neko vreme posmatrao Šerloka. „Prepoznajem
taj izraz. Imao si ga kad si pokušavao da ovladaš skalama i
arpeđima na Škotiji. Ti si đavolski tvrdoglav klinac, zar ne?“
Šerlok je slegnuo ramenima, vidno postiđen. „To je
nasledna osobina“, promrmljao je.
Stoun je teško uzdahnuo. „U redu“, nastavio je,
„hajdemo do zgrade u kojoj je Šuvalovljeva kancelarija.
Možda ćemo dostaviti poruku upozorenja obezbeđenju ili
nešto slično.“
„Znaš li gde je njegova kancelarija?“
„U Lubjanki.“ Stoun se kiselo osmehnuo. „To je dobro
poznata moskovska adresa, iako mali broj ljudi koji uđu u tu
zgradu izađe iz nje.“ Pogledao je na sat. „Nemamo mnogo
vremena. Ako je Vormersli imao pravo u pogledu grofovog
dnevnog rasporeda, Majkroft će biti izveden pred Šuvalova
za dvadesetak minuta.“
Šerlok se osvrnuo oko sebe. „Nigde ne vidim kočije!“
„Nemamo vremena za gubljenje“, reče Stoun. „Ionako
ćemo brže stići pešice i prečicama.“
Stoun je trčao prvi. Jurio je kroz sokake i ulice kao da je
čitavog života živeo u Moskvi. Šerlok se bacio u trk za njim.
Zgrade su promicale kraj njih: različitih boja, ali
jednoobrazne četvrtaste arhitekture. Ljudi su im se
sklanjali s puta. Izbegavali su da ih pogledaju u oči. Jata
čvoraka i vrabaca poletala su u vazduh kad bi protrčali kroz
njih. Vazduh je bio oštar i hladan. Šerlok je osećao kako mu
topao znoj curi preko rebara i kičme. Lice ga je peckalo od
pahuljica koje mu je vetar nanosio u lice. Činilo mu se da su
mu obrazi pokriveni hiljadama sićušnih posekotina od
snežnih kristala. Ta pomisao podsetila ga je na lice
gospodina Kajta i na sitne posekotine oko njegovih očiju, na
obrazima i nosu. Šta ih je prouzrokovalo? - pitao se.
Verovatno nikad neće saznati.
Srce mu je tuklo u ritmu koraka. U školi se trkao, ali to
su bile jurnjave na kratke staze - sprint do ciljne trake. Ovo
je bio maraton: beskrajno i gotovo neizdrživo iskušenje.
Udarci tabanima o pločnik slali su vibracije uz noge.
Potresali su mu svaku koščicu u telu. Gazio je po snegu. U
jednom trenutku, dok je trčao preko kolovoza izbegavajući
raznovrsne kočije i zaprege, stao je na led i proklizao
unazad. Pomislio je da će pasti. Bespomoćno je mlatarao
rukama i naginjao se napred da bi povratio ravnotežu.
Činilo mu se da strašni trenutak beskrajno traje. Konačno je
udario u Ruskinju zavijenu u nekoliko slojeva odeće. Udarac
mu je pomogao da održi ravnotežu. „Oprostite!“, doviknuo
joj je preko ramena.
Pokušao je da nagna noge da se kreću brže. Stoun je
daleko odmakao.
Lepetanje krila preplašenih čvoraka i vrabaca koji su
uzletali oko njega pomešalo mu se s lepršanjem u uglovima
očiju. Svet se sažimao dok je hitao za neuhvatljivim obrisom
Rufusa Stouna.
Stoun je iznenada počeo da usporava. Zastao je na kraju
duge ulice. Šerlok se zaustavio kraj njega. Pluća su mu
gorela. Halapljivo je gutao vazduh, presavijen u struku, s
rukama na kolenima. Činilo mu se da udiše hladnu vatru.
Stoun se naslonio na obližnji zid, kašljući.
Posle jednog minuta povratili su se dovoljno da
progovore.
 „Stigli smo na Lubjanski trg“, prozborio je Stoun.
Klimnuo je ka zgradi preko puta. „Ono je štab Treće
sekcije.“
Šerlok je osmotrio zgradu. Podsećala ga je na tvrđavu
zbog malih, uskih prozora s rešetkama ispred stakala,
glatkog crvenog kamena uz koji niko nije mogao da se
popne, tornjeva na uglovima, nalik na kule, iz kojih su
stražari imali dobar pregled zgrade i s kojih su mogli da
pucaju na bundžije.
Preko puta zgrade bila je gomila kočija, zaprega i karuca
parkiranih pored pločnika, s dokonim kočijašima. Bile su tu
da bi svaki važan Rus, a samim tim i imućan, koji izlazi iz
velike zgrade, mogao da pronađe prevoz bez čekanja.
„Koja je kancelarija grofa Šuvalova?“, promuklim glasom
upita Šerlok.
Stoun je posmatrao prozore. „Neću je pokazati“, rekao
je. „Ne želim da privlačim pažnju. Dovoljno zanimanja
izazvali smo i ovim malim atletskim podvigom. Pogledaj
toranj na levoj strani, pa pođi ivicom krova dok ne stigneš
do otvorenog prozora, većeg od ostalih i malo isturenijeg u
odnosu na zgradu. To je njegova kancelarija.“ Ponovo se
zakašljao. „Obrati pažnju na dodatne rešetke i činjenicu da
se do njegovog prozora ne može stići ni sa koje strane.
Nema ispusta. Staklo je zatamnjeno tako da niko spolja ne
može ciljati metu u prostoriji. Ako razgledaš okolinu,
videćeš da je to najviša zgrada u kraju. Nema dobrog
položaja za strelca. Unutrašnje obezbeđenje je još veća
prepreka za eventualnog atentatora. Izveštaji kažu da
posetioce proveravaju šest puta pre no što stignu do
stražara ispred njegove kancelarije. A njih je izabrao lično
Šuvalov. Zaista ne vidim kako će Vormersli ubiti tog
čoveka.“
Šerlok je osmotrio prozor kancelarije. Spustio je pogled
na sat. Još malo pa će tri sata! Ako je Paradolska alijansa
imala pravo - a u to nije ni najmanje sumnjao - Majkrofta
upravo sprovode do Šuvalovljeve kancelarije!
 Osvrnuo se oko sebe. Tragao je za nečim što odudara, za
nečim što bi mu moglo pružiti nagoveštaj onog što će
uslediti.
I primetio je nešto.
„Nema ptica“, napomenuo je.
„Šta?
„Nema ptica. Grad je pun čvoraka i vrabaca. Gde su
odjednom nestaii? Ne vidim niti čujem ni jednu jedinu
pticu.“
Stoun je pogledao oko sebe. „Imaš pravo, ali mi nije
jasno šta hoćeš da kažeš.“
„Šta plaši ptice?“
Violinista je slegnuo ramenima. „Mačke?“
„Mačke, svakako, ali i druge ptice. Ptice grabljivice.“
Stoun se namrštio. Oči su mu se raširile kad je shvatio.
„Misliš na sokola kog je Majkroft pomenuo, onog iz
londonskog muzeja! Misliš da je to Vormerslijev plan?“
„Pogledaj prozor kancelarije“, uzbuđeno će Šerlok.
„Niko ne može da dopre do njega, ni spolja ni iznutra. Ali
ptica može.“
„I šta će tamo uraditi? Neće moći da ubode Šuvalova ili
puca na njega. Ako ga napadne kandžama, Vormersli
nikako neće moći da pripiše odgovornost za napad
Majkroftu.“
Šerlok je mahnito razmišljao. „Kad me je soko napao u
muzeju, imao je nešto na kandžama - neku vrstu oštrice.
Zamisli da sprovedu Majkrofta do Šuvalovljeve kancelarije
kroz sva ta stražarska mesta. U kancelariji će ostati samo
njih dvojica. Vormerslijev obučeni soko doleteće kroz
otvoren prozor i napašće Šuvalova. Prerezaće mu grlo
oštricom nakalemljenom na kandže. Zaklaće ga i izleteti
putem kojim je i došao. Šuvalov će kriknuti, ili će možda
Majkroft dozvati pomoć. Stražari će uleteti u kancelariju.
Videće kako Šuvalov krvari iz razderanog vrata i Majkrofta
u sobi u koju niko ne može ući ili izaći.“
„Ali Majkroft neće imati nož“, istakao je Stoun.
 „To neće biti važno. Svi dokazi biće protiv njega.
Pretpostaviće da je nož, sečivo, ili šta god, bacio kroz
prozor!“
„Nisam siguran... Šta ako prozor bude zatvoren?“
„U tom slučaju, upotrebiće praćku. Razbiće ga da bi
soko uleteo. U gužvi koja će nastati svi će pretpostaviti da
ga je Majkroft razbio u pokušaju bekstva. Ne zaboravi da
imamo posla s Paradolskom alijansom. Ništa nije
prepušteno slučaju! Tek sad sam shvatio! Nikako mi nije
bilo jasno zašto me je napao soko. Ko bi se koristio živim
sokolom kao oružjem u muzeju prepariranih ptica? Sigurno
su ga tamo obučavali. Koristili su muzej kao bazu za
operacije.“
Nečeg se setio i gurnuo ruke u džepove sakoa. Pored
staklene boce iz kluba Diogen, one iz mrtvačevog sakoa, bio
je crknuti miš kog je našao u vozu na putu iz Denkerka u
Moskvu. Zaboravio je na njega. Stao mu je u dlan. „Sigurno
je miševima hranio sokola. Našao sam ga u vozu. Gospodin
Kajt brinuo se o ptici - zato je provodio toliko vremena u
kupeu. Hranio ga je i čuvao da ne bi pobegao.“
„Pretpostavimo da si u pravu.“ Stoun opet pogleda oko
sebe. „Odakle će poleteti?“
„S nekog mesta u blizini. Verovatno s neke zgrade - ako
imaju pristup krovu ili praznoj sobi.“ Grozničavo je
pogledom pretraživao okolinu. „Možda će poleteti s ulice.“
Pogled mu se zaustavio na crnoj kočiji na drugoj strani
ulice. Ličila je na ostale, ali mu je nešto privuklo pažnju.
Krupni kočijaš, ili način na koji je pokušavao da sakrije
bujnu crvenu bradu ispod šala.
„Tamo“, rekao je. „Ona kočija.“
Stoun je sledio njegov pogled. „To je gospodin Kajt.“
„Tako sam i mislio.“
„Vormersli je sigurno unutra sa sokolom.“ Pogledao je
zgradu, dom Treće sekcije. „Moramo da požurimo do
zgrade i kažemo im da odnesu poruku upozorenja grofu
Šuvalovu.“
 „Nemamo vremena za to!“, reče Šerlok.
Prozor na kočiji, okrenut ka zgradi, već se spustio.
Nešto se pojavilo u tamnom kvadratu, jedinom delu
unutrašnjosti kočije dostupnom Šerlokovom oku. To je bila
ruka, na kojoj je sedela ptica smeđeg perja. Možda ga je
baš ona napala u londonskom muzeju. Ako i nije, izgledala
je jednako smrtonosno.
Tihi zvižduk zaparao je vazduh. Šerlok je ta tri tona već
čuo u muzeju.
„Ravno A, E, oštro G“, promrmljao je Stoun.
Soko je poleteo. Vinuo se u vazduh trzajem moćnih nogu.
Mahnuo je krilima jednom, drugi i treći put, da bi se
dokopao neba. Opisao je uzak krug kako bi se orijentisao.
Ponovo je mahnuo krilima da bi se još uzdigao. Sunce je
obasjavalo dva zakrivljena metalna sečiva na nogama,
odmah iznad kandži.
Čovek u kočiji - Vormersli? - ponovo je zviznuo, ovog
puta drugačije. Soko je promenio kurs. Blago se zaneo
ulevo i ispravio. Zviždač ga je usmeravao ka ciljanom
prozoru! Verovatno ga je obučavao na maketi zgrade ili
njenom crtežu. Ništa nije prepušteno slučaju. Usmeravao je
pticu na željeno mesto.
„Zakasnili smo“, reče Stoun.
„Nismo“, reče Šerlok. Iznenadio je samog sebe sigurnim
tonom. „Nismo!“
Stisnuo je desnu ruku oko crknutog miša i zabacio je.
Održavao je ravnotežu ispruženom levom rukom. Zavitlao je
miša kao da je loptica za kriket.
Telašce je poleteo kroz vazduh ka otvorenom prozoru.
Šerlok je zazviždao. Pokušao je da podražava Vormerslijeve
komande. Soko je iskrivio glavu da bi video ko se usudio da
mu šalje signal. Crknuti miš upravo je počeo dugi pad ka
tlu. Opazio ga je. Okrenuo se i sunuo ka tlu. Gravitacija je
vukla miša ka trgu. Soko je poleteo napred posle dva moćna
zamaha krilima. Prislonio ih je uz telo. Sekao je vazduh, a
putanja mu se ukrštala s mišjom.
 Otvorio je i zatvorio kljun. Glodar je nestao.
Još zvižduka razleglo se trgom. Uznemireni Vormersli
pokušavao je da uspostavi kontrolu nad pticom. Glad je
nadvladala obuku. Šerlok je znao da dreseri izgladnjuju
sokolove da bi izvršavali njihove naloge. Ptica je letela u
širokom luku u pravcu kočije i kutije koju je Vormersli dobio
u kafanici. Za sokola je bila nešto najbliže gnezdu.
Šerlok je u tamnom kvadratu kočije ugledao i
Vormerslijevo lice. Izgledalo je sablasno onako iskrivljeno
nemoćnim gnevom.
Pokušavao je da se seti signala za napad koji je čuo u
muzeju. Prisetio se nota. Znao je pomalo da svira violinu.
Znao je da čita muziku. Naučio je da prepoznaje note.
Glasno je zazviždao. Ponovio je melodiju iz muzeja.
Soko je, ponirući ka kočiji, čuo signal. Nije se meko
spustio na ispruženu ruku dresera. Raširio je kandže: dva
opaka oruđa uništenja.
Uleteo je kroz prozor kočije, pravo na Vormerslijevo lice.
Krik se razlegao iz unutrašnjosti kočije. Čitavo se vozilo
zaljuljalo dok se Vormersli borio s pticom. Kajt se okrenuo
na klupi na vrhu kočije. Upregnuti konj uplašeno se propeo
na zadnje noge.
„Hajdemo!“, doviknuo je Šerlok Stounu. „Ti se pobrini za
Kajta - ja ću za Vormerslija.“
„Ali...“
„Polazi!“
Neće dozvoliti da se Paradolska alijansa jeftino izvuče.
Daće sve od sebe da ih osujeti. Imaju mnogo krvi na
rukama. Mnogo toga moraju objasniti. Golim će rukama
izvući Vormerslija iz te kočije. Nateraće ga da otkrije čitav
pogani plan grofu Šuvalovu.
Pohitao je ka bližim vratima kočije, svestan da je Stoun
prošao pored njega da bi se dočepao Kajta. Vrata su se
naglo otvorila kad im se približio. Udarila su ga i bacila
nazad na ulicu. Vormersli je iskočio napolje. U skoku je
strgao sokola s glave. Bacio ga je na Šerloka. Lice i košulja
crneli su mu se od krvi. Imao je rane od kljuna na čelu i
brazgotine na vratu.
Soko je zamahao krilima nameravajući da pobegne.
Obuka je imala ograničen domet. Životinja je sad želela
samo jedno - slobodu.
Vormersli je prešao rukavom preko lica. Razmazao je
krv, preobrazivši izranjavljeno lice u grimiznu masku.
Streljao je dečaka gnevnim pogledom.
„Drsko, balavo smetalo!“, vrisnuo je. „Godinama smo
pripremali ovaj plan. Za tren si ga uništio!“
„Predaj se!“, poručio mu je Šerlok. Bio je pripravan za
eventualni napad. „Nećeš umaći!“
„Uvek postoji način za bekstvo.“ Vormersli je posegnuo
iza sebe i izvukao nešto iz kočije. Ličilo je na obruč, dečju
igračku. Protresao je rukom. Obruč se pružio po tlu.
To je bio bič kakav Šerlok dotad nije video. Nije ličio na
onaj kojim ga je pre nekoliko meseci napao gospodin Surd,
sluga barona Mopertija. Ne, ovaj je podsećao na zmiju od
upletenog metala. Na vrhu je imao oštru metalnu kandžu.
„Sećaš li se da sam pomenuo rusku knutu? Pa, uskoro
ćeš je izbliza upoznati.“
Hitro je zamahnuo bičem. Vrh je zazujao kroz vazduh.
Šerlok se trgao u stranu. Savijena metalna kandža
prohujala mu je pored uva.
Zakačila je sako kad ju je zlikovac cimnuo nazad.
Dečak se trznuo napred i izgubio ravnotežu. Pao je na
sve četiri na zemlju pokrivenu snegom.
Vormersli ga je zaobišao. Obavio mu je knutu oko vrata.
Zategao ju je, prinudivši ga da zabaci glavu. Presekao mu je
dovod vazduha.
Crvena koprena prevukla mu se preko očiju. Očajnički je
nastojao da udahne nešto vazduha. Ništa nije prolazilo
pored čeličnih beočuga knute zarivenih u meso. Pokušavao
je da gurne prste ispod metala. Vormersli je stiskao bič s
toliko snage da mu se urezao u kožu.
 Crvena izmaglica je pocrnela. Svet se gubio u
zbunjujućoj mešavini svetlosti i galame.
Desnom nogom zamahnuo je iza sebe. Vormersli je
stajao van njegovog domašaja. Naginjao se napred, daveći
Šerioka. Zarivao je zglobove prstiju sve dublje u dečakov
vrat.
„Umri!“ siktao je neposredno pored Šerlokovog levog
uva. „Umri već jednom!“
Šerlok je pokušao da pronađe oslonac na tlu, neku
polugu koja bi mu pomogla da se podigne. Rukom je prešao
preko džepa na sakou. Napipao je nešto tvrdo i oblo -
bočicu sa sprejom iz kluba Diogen, kojom je Majkroft
omamljen.
Dok mu se smrkavalo pred očima, a puls tutnjao u
ušima, poslednjim ostacima snage izvukao je bočicu iz
džepa. Pokušavao je da napipa raspršivač na vrhu. Nije ni
znao na koju je stranu okrenut. Podigao ju ie iznad glave i
pritisnuo raspršivač.
Vormersli je zastenjao iza njega. Stisak je popustio.
Šerlok je pao na stomak. Uvlačio je vazduh u ispražnjena
pluća. Okrenuo se na leđa i podigao ruke da bi se odbranio
od Vormerslija ako ga ponovo napadne. Kroz crvenu
koprenu video je kako zlikovac stoji nepomično. Zurio je u
nepoznate predele, zanesenog izraza lica.
Šerlok je zatvorio oči i spustio glavu na kaldrmu.
Nečije ruke zgrabile su ga i podigle. Na trenutak je
pomislio da je to gospodin Kajt, ali su neke druge ruke
skinule metal i kožu knute s njegovog vrata. Okrenuo je
glavu. Shvatio je da je okružen vojnicima u plavim i sivim
uniformama. Jedan vojnik ga je držao, dok ga je drugi
oslobađao knute. Treći je uhvatio Vormerslija, lica
naduvenog do neprepoznatljivosti ispod razmazane krvi.
Četvrti je pridržavao Rufusa Stouna. Zaobilazili su kočiju.
Stoun je krvario iz posekotine na ruci. Oštrica je prodrla
kroz tkaninu i ozledila meso.
Nije video gospodina Kajta.
 Sledećih nekoliko minuta prošlo je kao u magli. Vojnici
su ih sproveli do sumorne zgradurine Lubjanke. Gurali su ih
i vukli duž mračnih hodnika i uz stepeništa. Šerlok je
izgubio pojam o mestu i vremenu. Konačno su prošli pored
uniformisanih stražara i ušli u niz povezanih kancelarija.
Dvojica ljudi čekali su ih u poslednjoj.
Jedan je nosio vojnu uniformu i ogrtač. Bila je mnogo
lepša od one na vojnicima. Četrdesetogodišnjak je imao
kratko podšišanu sedu kosu i kicoški uvijene brkove. Drugi
je bio zdepasti mladić dvadesetih godina. Nosio je crno
odelo i prugasti prsluk.
„Šerloče", pribrano će Majkroft, „ovo je njegova
ekselencija grof Petar Andrejevič Šuvalov. Grofe Šuvalov,
dozvolite mi da vam predstavim svog brata, Šerloka.“
Šuvalov je pomno posmatrao Šerloka. Konačno se
obratio Majkroftu.
„Da“, rekao je na besprekornom engleskom. „Izgleda da
se i on odmetnuo na očevu stranu porodice.“
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

U trpezariji kluba Diogen bilo je tiho kao u grobu. Zbog

toga je Majkroft uredio da im se obrok servira u sobi za
strance. Tamo je četvorka mogla na miru da razgovara.
Majkroft je sedeo u čelu stola, Šerlok levo od njega, a
Ejmijus Krou desno. Rufus Stoun sedeo je naspram
Majkrofta.
Šerlok se osvrtao oko sebe. Bilo mu je teško da poveruje
da je čitava avantura počela u ovoj prostoriji. Potražio je
mrlje od krvi na tepihu. Setio se nesrećnika koji se ubio po
nalogu Paradolske alijanse, iz očajničke želje da ostavi
nešto novca porodici. Zločinci su sve to organizovali samo
da bi naterali Majkrofta da krene u Rusiju. Tepih je, u
međuvremenu, stručno očišćen ili zamenjen novim.
Majkroft i Krou raspravljali su o namerama američke
vlade s Aljaskom, pošto je konačno plaćena. Šerlok je
usmerio pažnju na obrok. Tihi kelneri odeveni u crno izneli
su činije supe na sto.
Krou je sumnjičavo posmatrao kremastu, crvenkastu
tečnost. „Da li ste sigurni da je ovo pogodno za ljudsku
ishranu?“ pitao je. „Izgleda kao mešavina kravlje krvi i
mleka.“
„To je boršč“ odvratio je Majkroft. „Ruska čorba od
cvekle sa smetanom, odnosno pavlakom. Hteo sam da
oživim i podelim uspomene na skorašnju avanturu. Naš
kuvar bio je veoma raspoložen za saradnju. Ma, pokazao je
pravi avanturistički duh. Nisam ni znao da je gotov da
proba nešto drugo osim smeđe vindzorske supe. Spremno
je prihvatio izazov.“
 „Kad već govorimo o izazovima“, reče Stoun, „ima li
novosti o gospodinu Kajtu?“ Uhvatio se za desnu ruku, za
mesto gde je zavoj krio opasnu posekotinu. Njegov oštar
ton ukazivao je na neraščišćene račune s krupnim
crvenokosim zlikovcem.
Majkroft je žalostivo protresao velikom glavom. „Ni
jedne jedine. Izgleda da je u zemlju propao. Pretpostavljam
da i Paradolska alijansa traga za njim - pod uslovom da su
skloni praštanju, naravno “
„Šta je s ostatkom Kajtove pozorišne družine?“, pitao je
Šerlok. „Nestali su, baš kao i upravnik. Pretpostavljam da
se kriju.“ Izgledao je smrknuto. „Kad samo pomislim da
sam bio tako blizu Paradolske alijanse, i gospođe Loran,
koja je, po svoj prilici, jedan od vođa te tajne organizacije -
a da to nisam shvatio... Zbilja se jedim, Šerloče. Moj um
radio je pod uticajem optužbe za ubistvo i kratkog
tamnovanja. Morao sam da shvatim da s tom družinom
nešto nije kako treba, da smo obmanjivani od samog
početka.“
„A Vormersli?“
„Na to pitanje imam odgovor. Grof Šuvalov nije hteo da
nam ga preda, iz razumljivih razloga. Čami u ćeliji na
Lubjanki. U tome ima izvesne ironije. Ne zaboravi da smo
putovali čak do Moskve zato što sam mislio da je uhapšen.“
Uzdahnuo je.
„Promenio se. Nije više onaj čovek kog sam nekad
poznavao. Pretpostavljam da tumaranje po svetu izaziva
takve duhovne preobražaje. Zbog toga sam čvrsto rešio da
do kraja života putujem što je manje moguće.“
„Iznenađen sam što vam je Šuvalov tako spremno
poverovao“ zabrundao je Krou. Još je sumnjičavo posmatrao
činiju. Oprezno je promešao supu kašikom.
„To je još jedan sloj fine ironije“ nastavio je Majkroft.
„Šuvalova sam poznavao mnogo površnije nego Vormerslija.
Ispostavilo se da se taj odnos temelji na međusobnom
poverenju, a onaj drugi na laži. Dobro se razumem sa
Šuvalovom. Razmišljamo na sličan način. Tražio je da me
odvedu k njemu čim sam uhapšen. Popili smo čaj i
razgovarali na veoma civilizovan način. Izvinio se za svaku
eventualnu grubost svojih ljudi. Ja sam se izvinio zbog
dolaska u njegovu zemlju bez propisne najave.
Međunarodni poslovi trebalo bi da se obavljaju baš tako:
ljubazno, uz čaj, a ne pomoću obučenih sokolova ubica.“
„Da li je poverovao u čitavu otkačenu priču?“
„Brojne činjenice potkrepile su Šerlokov iskaz. Ljudi su
videli sokola s metalnim kandžama kad je uleteo u kočiju.
Videli su i borbu između Šerloka i Vormerslija, kao i onu
između Stouna i Kajta. Šuvalov je već dobio izveštaj o mom
hapšenju u Londonu, zbog ubistva. Ima svoje agente u
Londonu, naravno, baš kao što ja imam - bolje reći imao
sam - u Rusiji.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Iako njegovi
agenti verovatno ne rade u tajnosti za Paradolsku alijansu,
što svakako predstavlja poen za njega u našoj igri.“
„U kakvoj igri?“, pitao je Šerlok.
„U dugoročnom strateškom nadmetanju Rusije i Velike
Britanije za kontrolu nad centralnom Azijom -
Avganistanom i Indijom. Zovemo je Velika igra.“
„Otac je u Indiji“ podsetio ga je Šeriok. „Bori se. To nije
igra, Majkrofte.“
Majkroft je imao dovoljno obraza da se postidi. „Imaš
pravo, dragi dečače. To nije igra i u njoj nema ničeg
velikog. Iz udobne londonske fotelje moguće je zaboraviti
na to. Možda sam u poseti Rusiji naučio da figure, koje tako
bezočno pomeramo po šahovskoj tabli, predstavljaju ljude
od krvi i mesa, sa osećanjima. Neću zaboraviti tu lekciju.“
Nesigurno se osmehnuo. „Setio sam se da ti još nisam dao
da pročitaš očevo pismo iz Indije, zbog kog si i doputovao
ovamo iz Farnama. Doneo sam ga. Izvoli.“
Ejmijus Krou je pročistio grlo. „Pa, kakav je plan?“, pitao
je, u očiglednoj nameri da upravi razgovor na lakše teme.
„Kakav će biti naš sledeći potez? Ja planiram da provedem
neko vreme s kćerkom.“
 „Ja nameravam da se vratim kući i posvetim poslu“, reče
Majkroft.
„Pretpostavljam da ću se vratiti u dom Holmsovih, stricu
i strini i predivnoj gospođi Eglantin“ neveselo će Šerlok.
Pogledao je Rufusa Stouna. Na trenutak je pomislio na
Farnam i ženu odevenu u crno koja ga je motrila i nestala u
sokačetu. Tada je pomislio da je to gospođa Eglantin. Više
nije bio tako siguran. To je mogla biti i gospođica Ifa Dimok.
Možda je uhodila Majkroftovog brata pre no što je
Paradolska alijansa odlučila da sprovede složeni plan. Ali
mogla je biti i gospođa Eglantin. Odlučio je da se odmah. po
povratku u dom Holmsovih posveti rešenju te zagonetke i
odgonetne izvor uticaja koji ta žena ima na njegovu
porodicu.
„Šta nameravaš, gospodine Stoune?“, progovorio je
Majkroft, narušivši bratovljev sled misli.
Stoun je s osmehom pogledao Šerloka. Zlatni zub u
zadnjem delu usta svetlucao je na svetlosti sveće. „Rekao si
mi da imaš dobru violinu“ rekao je. „Nadam se da ću imati
zadovoljstvo da te čujem kako sviraš na njoj. Dva puta
nedeljno, po jedan sat. Da li ti utorak i četvrtak
odgovaraju?“
„Savršeno mi odgovaraju“, raspoloženo će Šerlok.
 ISTORIJSKE ZABELEŠKE

Muzej u kom ptica grabljivica napada Šerloka zasnovan

je na mojim ličnim uspomenama na Muzej Pasmor Edvards
u Stratfordu u istočnom Londonu. Početkom sedamdesetih,
posećivao sam ga sa ekskurzijama. Zapamtio sam gomilu
prepariranih životinja razbacanih po viktorijanskim
hodnicima (i izrazito buđav miris). U međuvremenu sam
saznao da je Džon Pasmor Edvards (1823-1911) bio
britanski novinar i vlasnik novina od čije je zaostavštine
izgrađeno sedamdeset velikih zgrada (uglavnom bolnica,
biblioteka, škola, domova za oporavak i umetničkih
galerija), kao i jedanaest fontana i trideset dva mermerna
poprsja. Bio je istinski viktorijanski zadužbinar.
Železnička linija za Nekropolis zaista je postojala. Samo
su viktorijanci mogli smisliti železničku liniju namenjenu
isključivo mrtvima. Da su Egipćani znali za železnicu,
verovatno bi izumeli isto to, ali samo su viktorijanci mogli
da izmisle karte za prvu, drugu i treću klasu za prevoz
mrtvačkih kovčega. Prvi put naišao sam na pomen
železničke linije za Nekropolis u knjizi o stvarima skrivenim
ispod londonskih ulica. Otad sam tražio podatke o njoj i u
drugim knjigama. Ovo su najvažnije:

London Under London: A Subterranean Guide

Richard Trench i Ellis Hillman (John Murray, 1993)

Underground London: Travels Beneath the City Streets

Stephen Smith (Abacus, 2005)
 Necropolis: London and Its Dead
Catharine Arnold (Pocket Books, 2005)

Kraljevsko pozorište u Vajtčapelu u velikoj meri

zasnovano je na Kraljevskom pozorištu u Stratfordu. U školi
sam se amaterski bavio glumom. Neke predstave igrali smo
u Kraljevskom pozorištu, zgradi podignutoj 1888. godine.
Proveo sam dosta vremena muvajući se iza scene i upijajući
atmosferu.
Šerlokov i Majkroftov boravak u Rusiji bio je, za divno
čudo, vrlo težak za proučavanje. Najveći deo istorijskih
knjiga o ovoj zemlji bavi se Oktobarskom revolucijom
(1917), Sovjetskim Savezom (uglavnom su usmerene na
Lenjina, Trockog i Staljina) i na vreme posle raspada
komunističke države. Sredina XIX veka prilično je
neobrađena. Odlučio sam da pođem zaobilaznim putem,
preko Krimskog rata (1853-1856). Kasnije sam naišao na
knjigu koja citira ruske pisce iz tog doba. Podatke iz nje
utkao sam u svoje štivo. To su sledeća dela:

A Brief History ofthe Crimean War

Alexander Troubetzkoy (Robinson, 2006)

Literary Russia: A Guide

Anna Benn, Rosamund Bardett (Gerald Duckworth & Co,
2007)

Prinuđen sam da, s izvesnim stidom, priznam da sam

podatke o caru, njegovoj tajnoj policiji i prodaji Aljaske
pronašao na Vikipediji. Kasnije sam na internetu pronašao i
nekoliko brojeva časopisa London lllustrated News iz
sredine XIX veka. Nekoliko njih je sadržalo reportaže iz
Moskve. Bezočno sam pozajmljivao njihove opise grada i
stanovnika.
Grof Petar Andrejevič Šuvalov stvarno je postojao. Bio je
na čelu Treće sekcije, careve tajne policije. Šuvalov je
proveo neko vreme u Francuskoj, gde se mogao sresti s
Majkroftom Holmsom. Knez Jusupov takođe je postojao. Bio
je istaknuti pokrovitelj umetnosti.
Kad je reč o neistorijskim napomenama, mogu da
ponovim Šerlokove misli u poslednjem poglavlju i otkrijem
da će sledeća knjiga - koja će se verovatno zvati Plamena
oluja - pripovedati o Šerlokovom odsudnom sukobu s
gospođom Eglantin.
Do tada...
 1 Engl,filly - mlada kobila. (Prim. prev.)

2 Cox and Box ili The Long-Lost Brothers, komična

opera jednočinka iz 1866. (Prim. prev.)

3 Engl. green room - soba iza scene, u kojoj borave

glavni glumci pre i posle nastupa. Glumca manje važnosti,
koji bi se zatekao u zelenoj sobi namenjenoj kolegama višeg
statusa, obavezno bi kaznili. (Prim. prev.)