SMRTONOSNI OBLAK

ENDRU LEJN
Preveo:
Vladan Stojanović

leon
 Naziv originala:

Andrew Lane
YOUNG SHERLOCK HOLMES: Death Cloud
Knjiga je posvećena sećanju na pisce za mlade, čija
sam dela proždirao u mladosti: kapetana V. E.
Džonsa, Hjua Voltersa, Andreu Norton, Malkoma
Sevila, Alana E. Norsa i Džona Kristofera; kao i
prijateljstvu i podršci pripadnika poslednje
generacije pisaca, koje imam sreće da poznajem:
Bena Džipsa, Stivena Kola, Džastina Ričardsa, Gasa
Smita i neuporedivog Čarlija Higsona.

Veliku zahvalnost dugujem Rebeki Makneli i Robertu

Kirbiju zato što su verovali u mene; Džonu
Lilenbergu i Čarlsu Foliju za izdato odobrenje; Garetu
Pjuu zato što mi je preneo sve što se može znati o
pčelama, i Najdželu Makreriju zato što mi je
pomogao da sačuvam razum na ovom putovanju.
 UVOD

Metju Arnat je prvi put video smrtonosni oblak kad je

odlebdeo s prozora na prvom spratu zgrade u blizini
njegovog obitavališta.
Skitao se Ulicom Haj trgovačkog grada Famama, u potrazi
za prezrelim voćem ili oglodanim koricama hleba, zaostalim
za imućnijim prolaznicima. Pretraživao je tlo, ali je
posmatrao i kuće, radnje i ljude oko sebe. Imao je samo
četrnaest godina. Nikad nije boravio u ovako velikom gradu.
Najbogatijim delom Famama dominirale su stare drvene
građevine, nadnesene nad ulicu. Gornji spratovi su se zbirali
nad užurbanom gomilom kao zloslutni oblaci.
Glatko kamenje, veličine pesnice, pokrivalo je glavnu
saobraćajnicu. Kaldrma je, nešto dalje, ustupala pred
nabijenom zemljom. Konji i zaprežna kola su dizali oblake
prašine. Svuda je bilo konjske balege. Neke gomile su bile
sveže. Pušile su se, okružene muvama. Bilo je i sasušenih i
otvrdlih. Ličile su na slepljene i smežurane grudve slame ili
trave.
Metju je osećao njihov neprijatan oštar vonj, ali mu je do
nosa dopirao i miris sveže ispečenog hleba i prasetine, koja
se okretala na ražnju iznad raspomamljene vatre. Zamišljao
je kako mast kaplje s pečenice i šišteći nestaje u ognju.
Stomak mu se zgrčio od gladi. Presamitio se od iznenadnog
bola. Nekoliko dana nije pristojno jeo. Nije znao koliko će
izdržati.
Debeljko sa smeđim polucilindrom i u pohabanom
tamnom odelu zastao je i pružio ruku, kao da želi da mu
pomogne. Dečak je ustuknuo. Nije hteo milostinju. Milostinja
je decu bez roditelja vodila u državne ili crkvene ubožnice,1
a on nije hteo da krene put tih ustanova. Dobro se snalazio.
Sve će biti u redu, čim dođe do nešto hrane.
Kliznuo je u sokak, pre nego što je debeljko uspeo da ga
uhvati za rame. Odatle je skrenuo u uličicu tako usku da su
se gornji spratovi kuća gotovo dodirivali. Mogli ste da
zakoračite kroz prozor i uđete u spavaću sobu kuće preko
puta.
Ugledao je smrtonosni oblak. Tada nije znao šta je to.
Uskoro će saznati. Video je tamnu mrlju veličine povećeg
psa. Činilo mu se da lebdi ispred otvorenog prozora, kao
pramen dima. Crna mrlja se, međutim, nije ponašala kao
oblačak dima već kao svesno biće. Zastala je nad ulicom i
krenula u stranu.
Lebdela je postrance ka oluku. Stigla je do njega.
Okrenula se i kliznula put krova. Zaboravio je na glad.
Otvorenih usta je zurio u oblak koji je preleteo preko ivice
crepova i nestao s vidika.
Razlegao se vrisak. Dopirao je iz prostorije sa otvorenim
prozorom. Metju se okrenuo i zaždio niz ulicu, onoliko brzo
koliko su mu neuhranjene noge dozvoljavale. Ljudi nisu tako
vrištali kad bi se iznenadili. Nisu tako vrištali ni kad bi se
prenerazili. Ne, Metjuovo oskudno životno iskustvo je
poručivalo da ljudi tako vrište samo kad strahuju za
sopstveni život. Nije hteo da vidi šta je prouzrokovalo takav
vrisak.
 PRVO POGLAVLJE

„Ti, tamo! Dođi ovamo!“

Šerlok Holms se okrenuo da bi video koga zovu i ko zove.
Tog jutra su učenici stajali na jarkom suncu, ispred Škole za
dečake Dipden. Svi su nosili besprekorne školske uniforme.
Pored svakog je, kao poslušni pas, ležao drveni kovčeg ili
gomila torbi. Poziv je mogao biti upućen svakom od njih.
Učitelji u Dipdenu nikad nisu zvali polaznike po imenu.
Govorili su im ,,Ti!“, ,,Dečače!“ ili ,,Dete!“. Takav način
obraćanja je dečacima otežavao život. Nagonio ih je na
večiti oprez. Možda su učitelji baš to hteli, ili su odavno digli
ruke od pokušaja da zapamte dečja imena. Šerlok nije znao
koje objašnjenje više odgovora istini. Možda su oba imala
smisla.
Niko od đaka nije obraćao pažnju na učitelja. Razgovarali
su s rođacima ili su motrili školsku kapiju, ne bi li ugledali
kočiju koja će ih odvesti kući. Šerlok se oklevajući osvrnuo
da vidi je li zloćudni prst sudbine uprt u njega.
Bio je. Pomenuti prst je pripadao gospodinu Taliju, učitelju
latinskog. Stigao je do ugla školskog zdanja, do mesta na
kom je Šerlok stajao, podalje od ostalih dečaka. Njegovo
odelo ovog puta nije bilo pokriveno belim prahom krede.
Dečaku je bilo jasno da se učitelj upristojio na kraju
polugodišta zbog mogućih susreta s roditeljima koji su skupo
plaćali obrazovanje svojih pulena. Ravna akademska kapa je
čvrsto stajala na njegovoj učenoj glavi, kao da ju je lično
upravitelj škole tu zalepio.
„Da li se meni obraćate, gospodine?"
 „Tako je. Vama se obraćam", brecnuo se Tali. „Požurite u
upravnikovu kancelariju quam celerrime. Da li ste naučili
dovoljno latinskog da biste znali šta to znači?"
„To znači ’iz ovih stopa', gospodine."
„Šta onda čekate?"
Šerlok je bacio pogled na školska vrata.
„Ali, gospodine - čekam da otac dođe po mene."
„Siguran sam da neće krenuti bez vas."
Dečak se nije dao.
„Ali moj prtljag..."
Gospodin Tali je s neodobravanjem pogledao Šerlokov
izubijani drveni kovčeg. Dobio ga je od oca, oficira britanske
imperije. Bio je pun ožiljaka od seljakanja po svetu.
„Mislim da niko neće pokušati da ga ukrade", rekao je.
„Osim ako ne privuče nečiju pažnju zbog istorijske vrednosti.
Poslaću poslužitelja da ga čuva. Samo vi krenite."
Šerlok se preko volje rastao od svojih stvari - rezervnih
košulja, donjeg veša, knjiga poezije i sveščica ispunjenih
zabeleškama, mislima, maštarijama i melodijama koje su
mu se povazdan vrtele po glavi. Krenuo je ka nadstrešnici na
stubovima, ispred glavnog ulaza u školsku zgradu. Gurao se
kroz gomilu učenika, roditelja, braće i sestara. Nije skidao
pogled s glavne kapije, opsednute gomilom kočija, koje su
pokušavale da u isti mah uđu u dvorište.
Zidove glavnog hodnika krasile su hrastove ploče. Bio je
pun mermernih bisti nekadašnjih upravitelja i dobrotvora.
Počivale su na impresivnim postamentima. S visokih prozora
su padali sunčevi zraci i obasjavali pod od crnih i belih
pločica. Otkrivali su bele čestice prašine od školske krede.
Svuda je mirisalo na karbol,2 kojim su sluškinje svakog jutra
prale pločice. U hodniku je vladala tolika gužva da je Šerlok
pomislio kako će neka od bisti svakog časa završiti na podu.
Neke od njih, ako je suditi po naprslinama, već su doživele
takvu sudbinu.
 Vešto se kretao kroz gomilu. Niko nije obraćao pažnju na
njega. Gužva se proredila. Stigao je do pokrajnjeg hodnika,
na čijem početku se nalazila upravnikova kancelarija. Zastao
je na pragu. Duboko je udahnuo i otro prašinu s revera, pre
nego što je pokucao.
„Uđite!“, teatralno je grmnuo upravitelj.
Okrenuo je kvaku i otvorio vrata. Pokušao je da suzbije
nervozu koja mu se širila telom kao munja. Od polaska u
školu samo dva puta je bio u upravnikovoj kancelariji. Prvi
put ju je posetio sa ocem, kad je stigao u Dipden, a drugi
put godinu dana kasnije s grupom učenika optuženih za
prepisivanje na ispitu. Trojica kolovođa su izbačena iz škole,
nakon žestokih batina po turu. Četvorica od pet saučesnika
dobili su batine do krvi, ali im je dozvoljeno da nastave
školovanje. Šerlok - čiji su rad prepisivali - izbegao je telesno
kažnjavanje, zato što je rekao da nije znao ništa o
prepisivanju. Bio je i te kako upoznat sa svime što se
događalo. Od samog početka je smatran stranim telom u
školi. Dozvoljavao je đacima da prepisuju od njega kako bi
ga ostavili na miru. Nadao se da će ga jednom prihvatiti.
Zato se nije opterećivao moralnim pitanjima, niti mu je
padalo na pamet da cinkari prepisivače. Nije želeo da dobije
batine, niti da u spavaonici završi ispred razgoropađene
vatre, dok na koži ne počnu da mu izbijaju plikovi, a odeća
da se puši. Takav je bio školski život - večito manevrisanje
između učitelja i učenika. Mrzeo ga je iz dna duše.
Upravnikova kancelarija se nije nimalo promenila.
Golema i mračna prostorija je mirisala na kožu i duvan.
Gospodin Tumlinson je sedeo iza stola, dovoljno velikog za
boćanje. Gojazni čovek je nosio odelo za broj manje. Šerlok
nije mogao da se otme utisku kako ga je odabrao ne bi li
samom sebi izgledao mršaviji.
„Gospodin Holms, zar ne? Uđite, momče, i zatvorite vrata
za sobom."
Šerlok ga je poslušao. Opazio je da u upravnikovoj
kancelariji ima još nekoga. Stajao je ispred prozora s
čašicom šerija u ruci. Kroz čašu od brušenog kristala
prelamala se sunčeva svetlost u svim bojama duge.
,,Majkrofte?“, zaprepašćeno će Šerlok.
Njegov stariji brat se okrenuo. Osmeh mu je zaigrao na
usnama, i u trenu zgasnuo.
„Šerloče. Porastao si.“
„Baš kao i ti." Brat mu se ugojio. Još malo pa će dostići
upravitelja, ali je njegovo odelo tako skrojeno da sakrije
neprijatnu činjenicu, umesto da je ističe. „Došao si očevom
kočijom."
Majkroft je podigao obrvu.
„Kako si, za ime sveta, to zaključio, mladi čoveče?"
Slegnuo je ramenima.
„Posmatrao sam paralelne nabore na tvojim
pantalonama, nastale od dugog sedenja u kočiji. Setio sam
se da je očeva kočija imala pocepano sedište, koje je pre
nekoliko godina nevešto zakrpljeno. Tragovi te popravke su
vidljivi na tvojim pantalonama." Nastavio je posle kraćeg
ćutanja: „Majkrofte, gde je tata?"
Upravitelj je pročistio grlo da bi skrenuo pažnju na sebe.
„Vaš otac je..."
„Otac nije došao“, učtivo ga je prekinuo Majkroft. „Njegov
puk je poslat u Indiju da bi ojačao naše vojno prisustvo na
potkontinentu. Došlo je do nemira na severoistočnoj granici.
Znaš li gde je to?“
„Znam. Učili smo o Indiji, iz geografije i istorije."
„Svaka čast.“
„Nisam znao da tamošnji urođenici ponovo izazivaju
nevolje", progunđao je upravitelj. „Siguran sam da Tajms o
tome nije pisao.“
„Nije reč o Indijcima", poverio mu se Majkroft. „Kad smo
preuzeli upravu nad zemljom od Istočnoindijske kompanije,3
njeni vojnici su se priključili redovnoj vojsci. Ubrzo su shvatili
da je nov način života znatno... stroži... od onog na koji su
navikli. To je izazvalo dosta nezadovoljstva. Vlada je odlučila
da znatno poveća broj oružanih snaga u Indiji da bi
nezadovoljnici videli kako prava vojska izgleda. Pobune
među Indijcima su dovoljno ozbiljan problem, ali bi neredi u
britanskoj vojsci imali nezamislive posledice."
„Da li će ih biti?", pitao je Šerlok, dok mu je srce silazilo u
pete. „Da li ocu preti opasnost?"
Majkroft je slegnuo golemim ramenima. „Ne znam",
rekao je. Šerlok je poštovao tu bratovljevu osobinu. Uvek je
davao jasne odgovore na jasna pitanja. Nije pokušavao da
zašećeri stvarnost. „Verovao ili ne, tvoj stariji brat ne zna
sve. Još nisam na tako visokom položaju."
„Ali ti radiš za vladu”, navaljivao je Šerlok. „Sigurno znaš
nešto o mogućim dešavanjima u dalekoj Indiji. Zar nisi
mogao da pošalješ drugi puk? Zar otac nije mogao ostati u
Engleskoj?“
„Pre nekoliko meseci sam se zaposlio u Odeljenju
spoljnjih poslova“, odvratio je Majkroft. „Veoma mi laska što
misliš da već mogu da utičem na donošenje tako važnih
odluka, ali nažalost to nije slučaj. Ja sam savetnik. Uistinu
sam običan službenik."
„Koliko će tata odsustvovati?“, pitao je Šerlok. Pred očima
mu je bio krupan čovek u skerletnoj jakni od serža, s belim
uprtačima ukrštenim na grudima. Često se smejao i retko
gubio živce. Teskoba mu se skupljala u grudima, ali je znao
da obuzda osećanja. U Dipdenu je naučio tu važnu životnu
lekciju. Kad god bi propustio da to učini, svaka pokazana
slabost bila bi iskorišćena protiv njega.
„Potrebno mu je šest nedelja da brodom stigne do Indije.
Tamo će provesti šest meseci. Povratak će trajati još šest
nedelja. Sve u svemu, odsustvovaće najmanje devet
meseci.“
„Još malo pa godinu dana.“ Sagnuo je glavu da bi se
pribrao. Klimnuo je i rekao: „Hoćemo li da pođemo kući?“
„Ne ideš kući“, rekao je Majkroft.
Ćutke je stajao. Borio se s poražavajućom novošću.
 „Ne može da ostane ovde“, promrmljao je upravitelj.
„Zgrada se prazni i temeljno čisti tokom raspusta.”
Majkroft je naizmence posmatrao mlađeg brata i
upravitelja.
„Naša majka se... ne oseća dobro”, rekao je. ,,I u
najboljim trenucima je krhkog zdravlja. Očeva prekomanda
ju je silno potresla. Potrebni su joj mir i tišina, a Šerloku
treba neko stariji, ko će se brinuti o njemu.”
„Ali imam tebe!“, negodovao je dečak.
Majkroft je tužno odmahnuo krupnom glavom.
„Sad živim u Londonu. Radim od jutra do mraka.
Nažalost, nisam u prilici da se na pravi način brinem o
dečaku tvojih godina, pogotovo tako radoznalom kao što si
ti.“ Okrenuo se ka upravitelju, kao da mu je lakše da nastavi
razgovor s njim nego s mlađim bratom. „Porodična kuća
nam je u Horšamu, ali imamo rođake u Farnamu, nedaleko
odavde. Tamo nam žive stric i strina. Šerlok će letnje
praznike provesti kod njih.”
„Neću da idem tamo!” dreknuo je Šerlok.
„Hoćeš”, nežno će Majkroft. „Sve je dogovoreno. Stric
Šerinford i strina Ana su se složili da te ugoste preko leta.”
„Nikad ih nisam video!“
„To nije važno. Oni su ti najbliži rod.”
Majkroft se oprostio sa upraviteljem. Šerlok je nemo zurio
ispred sebe. Pokušavao je da izađe na kraj sa iznenađujućim
novostima. Neće ići kući. Neće videti oca i majku. Neće
istraživati polja i šume oko kuće koja mu je četrnaest godina
bila dom. Neće spavati u svom krevetu, u sobi u potkrovlju,
punoj njegovih knjiga. Neće se šunjati po kuhinji, gde bi mu
kuvarica dala parče hleba namazanog džemom, kad joj se
slatko nasmeši. Umesto toga, čekaju ga nedelje života s
nepoznatim ljudima. Moraće da sedi u gradu u kom nikog ne
poznaje. Samovaće sve do povratka u školu.
Kako će izdržati?
Pošao je za bratom. Napustili su upravnikovu kancelariju i
krenuli prema glavnom hodniku. Zatvorena kočija je čekala
ispred vrata, blatnjavih točkova i prašnjavih bokova od
dugog putovanja do škole. Na vratima je bio grb porodice
Holms. Šerlokov kovčeg je utovaren na zadnji deo kočije. Na
prednjem delu je sedeo mršav kočijaš, kog dečak nije
poznavao. Labavo je držao uzde dvoprega.
„Kako je prepoznao moj kovčeg?"
Majkroft je odmahnuo rukom kao da želi da kaže kako to
nije bio naročito težak zadatak. „Video sam ga s prozora
upravnikove kancelarije. Samo pored tog putnog kovčega
nije bilo nikog. Pripadao je ocu. Upravitelj je ljubazno
postupio. Poslao je dečaka da mu kaže koji kovčeg treba da
utovari u kočiju." Otvorio je vrata kočije i dao znak mlađem
bratu da uđe. Šerloku se nije žurilo. Bacio je pogled na školu
i drugove.
„Ponašaš se kao da ih više nikad nečeš videti“, reče
Majkroft.
„Nije to“, odvratio je Šerlok. „Nevolja je u tome što sam
verovao da idem na bolje mesto. Sad znam da idem tamo
gde će mi biti gore nego ovde. Ne volim ovo mesto, ali neću
biti na boljem preko leta.“
„Ne mora da znači. Stric Šerinford i strina Ana su dobri
ljudi. On je očev rođeni brat.“
„Zašto ih onda niko nije pominjao? Zašto tata nikad nije
pomenuo da ima rođenog brata?“
Majkroft se gotovo neprimetno trznuo.
„Mislim da je došlo do nekih porodičnih razmirica. Odnosi
su zadugo prekinuti. Majka ih je pre nekoliko meseci
obnovila, pismenim putem. Nisam siguran da otac zna za
to.“
,,I pored toga šalješ me tamo?"
Stariji brat ga je potapšao po ramenu.
„Veruj mi, ne bih se upuštao u to da je bilo drugih
mogućnosti. Hoćeš li da se oprostiš s prijateljima?"
Osvrnuo se oko sebe. Imao je nekoliko poznanika, ali
nijednog iskrenog prijatelja.
„Neću. Idemo."
 Put do Famama je trajao nekoliko sati. Prošli su kroz
najbližu naseobinu, Dorking. Kočija je kloparala seoskim
putevima, ispod razgranatog drveća, pored polja zrelog
ječma i kuća sa trščanim krovovima. Sunce je sijalo s neba
bez oblačka. Preobražavalo je kočiju u pećnicu, uprkos
blagom povetarcu. Insekti su lenjo zujali pored prozora.
Ručali su u krčmi. Majkroft je naručio šunku, sir i pola vekne
hleba. Šerlok je zaspao. Kad se posle nekoliko minuta ili sati
probudio, kočija se još kretala po istom pejzažu. Neko vreme
je razgovarao s bratom o prilikama kod kuće, o sestri i
majčinom krhkom zdravlju. Stariji brat se zanimao za
Šerlokovo naukovanje. Mlađi mu je pričao o raznovrsnim
predmetima i predavačima. Podražavao je glasove i kretnje
učitelja. Majkofrt se gušio od smeha zbog uspešnih i
nemilosrdnih imitacija.
Sve češće su nailazili na kuće pored puta. Uskoro su se
našli u velikom gradu. Konjska kopita su odzvanjala po
kaldrmi. Šerlok je izvirio kroz prozor kočije i ugledao nešto
što je podsećalo na zanatski dom - belo omalterisanu
trospratnicu s crnim gredama i velikim satom, okačenim
iznad dvokrilnih vrata.
„Farnam?" pitao je.
„Gilford", odgovorio je Majkroft. „Farnam je u blizini."
Put ih je vodio do visokog grebena. Obe padine behu
pokrivene poljima i šumama, razbacanim kao igračke.
Ukrašavale su ih livade, pune žutog cveća.
„Ovaj greben zovu Krmačina leđa", napomenuo je
Majkroft. „Eno semaforske postaje, na brdu Pevli. Ona je deo
lanca koji se prostire od zgrade Admiraliteta u Londonu, do
luke u Portsmutu. Da li si u školi učio o semaforima?"
Šerlok je odmahnuo glavom.
„To je tako uobičajeno. Pune vam glavu latinštinom, ali
vas ne uče ničem primenljivim u praksi." Muklo je uzdahnuo.
„Semafori služe da se poruke brzo šalju na velika rastojanja.
Obavljaju posao za koji bi glasniku na konju trebalo nekoliko
dana. Na krovovima imaju daske, koje se vide izdaleka.
Imaju šest velikih otvora, koji se mogu otvarati i zatvarati
kapcima. Na osnovu rasporeda zatvorenih i otvorenih rupa
šalju se slova. Na svakoj semaforskoj postaji je osmatrač. On
teleskopom motri prethodnu i narednu postaju. Zapisuje
poruku. Ponavlja je na svojoj aparaturi, tako da poruka
nastavlja put. Polazi iz Admiraliteta. Putuje preko Čelsija,
Kingstona i Temze sve do dokova Portsmuta. Još jedan lanac
vodi do dokova Čatama, a drugi do Dila, Širnesa, Velikog
Jarmuta i Plimuta. Lanci semaforskih postaja su izgrađeni da
bi Admiralitet brzo poslao poruke mornarici u slučaju
francuske invazije na našu zemlju. Reci mi, ako postoji šest
rupa i ako svaka od njih može biti otvorena ili zatvorena,
koliko ima kombinacija koje mogu predstavljati slova,
brojeve ili druge simbole?"
Šerlok je obuzdao želju da podseti brata da se škola
završila. Zažmurio je i počeo da računa napamet. Jedna rupa
može imati dva stanja: otvoreno i zatvoreno. Dve rupe mogu
imati četiri stanja: otvoreno-otvoreno; otvoreno-zatvoreno;
zatvoreno-otvoreno; zatvoreno-zatvoreno. Tri rupe... Brzo je
računao i došao do rezultata. „Šezdeset četiri", prozborio je.
„Vrlo dobro", zadovoljno je klimnuo Majkroft. „Drago mi je
što vidim da umeš da se služiš znanjem iz matematike."
Pogledao je kroz desni prozor. „Eno Olderšota. Zanimljivo
mesto. Kraljica Viktorija ga je pre četrnaest godina proglasila
domom britanske vojske. Pre toga je bilo malena naseobina
s manje od hiljadu duša. Sad ima šesnaest hiljada žitelja i
nastavlja da raste."
Šerolok je iskrivio vrat da bi bacio pogled preko brata, na
grad. Video je samo skupinu kuća i nešto nalik železničkim
šinama, na dnu padine, naporedo s drumom. Zavalio se u
sedište i zatvorio oči. Pokušavao je da ne misli na ono što ga
čeka.
Posle nekog vremena osetio je da kočija ide nizbrdo.
Nedugo potom prešli su nekoliko krivina. Konjska kopita više
nisu udarala po stenju, već po nabijenoj zemlji. Još jače je
stisnuo kapke, ne bi li odložio neminovno.
Kočije su zastale na šljunku. Ispunio ih je fijuk vetra i
ptičji poj. Čuo je škripu koraka po šljunku.
„Šerloče", brižno će Majkroft. „Vreme je da se vratiš u
stvarnost."
Otvorio je oči.
Dvopreg se zaustavio pred vratima velike kuće.
Građevina od crvene cigle nadnosila se nad njih. Imala je tri
sprata i niz soba u potkrovlju, ako je suditi po prozorčićima
među sivim crepovima. Sluga se spremao da otvori
Majkroftova vrata. Šerlok je skliznuo sa sedišta i izašao iz
kočije za bratom.
Neka žena je stajala u dubokim senkama, na poslednjem
od tri široka kamena stepenika ispred glavnog ulaza. Bila je
u crnini, od glave do pete. Imala je mršavo i strogo lice,
napućene usne i smrknut pogled, kao da joj je neko jutros
poslužio sirće umesto čaja. „Dobro došli u dom Holmsovih.
Ja sam gospođa Eglantin", rekla je suvim, malčice hrapavim
glasom. „Ja sam kućepaziteljka." Obratila se Majkroftu.
„Gospodin Holms će vas primiti u biblioteci, kad god budete
spremni." Šerloku je rekla: „Sluga će odneti vaš... prtljag... u
sobu, gospodine Holmse. Poslepodnevni čaj će biti poslužen
u tri. Molim vas da dotad ostanete u svojoj sobi."
„Neću se zadržati do poslepodnevnog čaja", ljubazno će
Majkroft. „Žao mi je, ali moram da požurim nazad u
London." Okrenuo se prema mlađem bratu. U njegovom
pogledu je bilo bratske ljubavi i upozorenja. „Čuvaj se,
Šerloče", rekao je. „Doći ću kad se završi raspust da te
odvedem u školu. Pokušaću da te posetim u međuvremenu.
Budi dobar i istraži okolinu. Čuo sam da stric Šerinford ima
izuzetnu biblioteku. Zamoli ga da ti pruži priliku da se
koristiš mudrošću nagomilanom u knjigama. Ostaviću svoju
adresu gospođi Eglanitini. Pošalji mi telegram ili napiši
pismo ako ti budem neophodan." Sputio je ruku na rame
mlađeg brata. „Ovo su dobri ljudi" rekao je tako tiho da ga
kućepaziteljka nije mogla čuti, „ali imaju svojih
ekscentričnosti, baš kao i svi Holmsovi. Vodi računa o njima i
nemoj ih uznemiravati. Piši mi kad god budeš imao prilike.
Ne zaboravi da ovde nećeš provesti ostatak života, već
samo nekoliko meseci. Budi hrabar." Stisnuo ga je za rame.
Mehur gneva i ozlojeđenosti peo se Šerloku uz grlo. Gušio
ga je. Nije hteo da Majkroft vidi kako se zaista oseća, niti da
loše počne boravak u domu Holmsovih. Znao je da će
narednih nekoliko minuta odrediti ton njegovog boravka u
Farnamu.
Pružio je ruku. Majkroft je sklonio svoju s njegovog
ramena i rukovao se s bratom, toplo se osmehujući.
„Doviđenja", reče Šerlok. Nastojao je da mu glas bude što
mirniji. „Pozdravi majku i Šarlot. Javi mi ako išta saznaš o
ocu."
Majkroft je krenuo uza stepenice. Gospođa Eglantin je, na
trenutak, presrela dečakov pogled. Uvela je Majkrofta u
kuću.
Šerlok je pogledao prema kočiji. Sluga se mučio da zabaci
glomazni i teški kovčeg na ramena. Kad ga je lepo namestio,
krenuo je uza stepenice. Noge su mu blago klecale pod
teretom. Prošao je pored Šerloka, koji je zabrinuto krenuo za
njim.
Hodnik je bio popločan crnim i belim pločicama, a zidovi
obloženi mahagonijem. Raskošne mermerne stepenice su
padale s gornjih spratova kao zamrznut vodopad. Video je
nekoliko slika s religioznim motivima, pejzažima i
životinjama. Majkroft je prošao kroz vrata levo od
stepeništa. Nestao je u sobi koju je Šerlok, na časak,
osmotrio. Bila je puna knjiga u koricama od zelene kože. Iz
fotelje presvučene kožom boje knjiških korica, ustao je
postariji mršav gospodin u staromodnom crnom odelu.
Bradato lice bilo mu je izborano i bledo a lobanja poprskana
crvenkastim mrljama.
Rukovali su se i zatvorili vrata za sobom. Sluga je
odmicao preko pločica, do dna stepenica, sa kovčegom na
ramenima. Šerlok ga je pratio.
Gospođa Eglantin je stajala pri dnu stepeništa, ispred
biblioteke. Gledala je preko dečakove glave, ka ulaznim
vratima.
„Sinko, znaj da ovde nisi dobrodošao“, prosiktala je kad je
prošao pored nje.
 DRUGO POGLAVLJE

Šerlok je sedeo u šumi u okolini Famama, na padini koja

se spuštala ka seoskom drumu, što je vijugao kroz gustiš
kao presušeno rečno korito. Mali zamak je izvirivao iznad
drveća, na brdskoj padini s druge strane grada. Nikog nije
bilo u blizini. Sedeo je toliko dugo da su se životinje navikle
na njega. Često bi čuo šuškanje u visokoj travi. To je značilo
da je nedaleko od njega prošao miš ili veverica. Sokolovi su
lenjo klizili po plavom nebu, vrebajući sitne životinje, toliko
glupe da se pojave na otvorenom.
Vetar je šuštao kroz lišće na drveću iza njega. Pustio je da
mu misli lutaju. Pokušavao je da ne razmišlja o prošlosti ili
budućnosti. Nastojao je da živi u datom trenutku. Prošlost je
bolela kao zrela modrica, a bliska budućnost nije delovala
nimalo privlačno. Mogao je da izdrži samo ako ne misli na to,
već se prepusti povetarcu i dopusti životinjama da slobodno
šetaju oko njega.
Proveo je tri dana u domu Holmsovih. Prvi, neprijatni
utisak nije se popravio. Gospođa Eglantin je bila najgora.
Kućepaziteljka je bila sveprisutna sablast. Šunjala se po
tamnim zakucima velike kuće. Bila je iza njega kad god bi se
okrenuo.
Vrebala ga je iz senki, sitnim blistavim očima. Jedva da je
izmenjala tri rečenice s njim otkad je došao. Od njega se,
koliko je shvatio, očekivalo da se pojavljuje na doručku,
ručku, popodnevnom čaju i na večeri, da ćuti, da jede što je
tiše moguće i da se ne čuje i ne vidi do sledećeg obroka.
Svaki dan će mu tako prolaziti, dok Majkroft ne dođe da ga
izbavi.
 Šerinford i Ana Holrns - stric i strina - obično su
prisustvovali doručku i večeri. Šerinford je bio upečatljiva
ličnost: visok poput brata, ali mnogo mršaviji, istaknutijih
jagodica i isturena čela, uvučenog na stranama. Po grudima
mu je padala žbunasta seda brada. Na glavi je imao tako
malo dlaka, da se činilo da su nacrtane na lobanji i
premazane lakom. Između obroka je nestajao u radnoj sobi
ili biblioteci. Šerolok je iz odlomaka razgovora zaključio da
tamo piše religiozne traktate i propovedi za parohe u čitavoj
zemlji. Za tri dana je svom bratancu uputio samo jednu
smislenu rečenicu. Zagledao se u njega za vreme ručka i
rekao: „Kakvo je stanje tvoje duše, dečače?“, Šerlok je
zbunjeno zatreptao, s viljuškom na pola puta do usta. Setio
se onog što im je govorio gospodin Tali, učitelj latinskog u
Dipdenu. Rekao bi: „Extra ecclesiam nulla salus“, što je
značilo otprilike, „Nema spasenja van crkve“. Citat je, po
svemu sudeći, upalio: Šerinford Holrns je klimnuo i
promrmljao: ,,A, Sveti Kiprijan Kartagenski, naravno“, pre
nego što je spustio pogled u tanjir.
Gospođa Holrns - ili strina Ana - bila je sitna, pticolika
žena, večito u pokretu. Ruke su joj stalno lepršale okolo, čak
i dok je sedela. Nikad se nisu dugo zadržavale na istom
mestu. Govorila je bez prestanka, ali nikom ponaosob, kako
je Šerlok zaključio. Činilo se da uživa u beskrajnom
monologu. Nije očekivala da joj iko išta kaže ili odgovori na,
uglavnom, retorička pitanja.
Hrana je, ako ništa druga, bila podnošljiva, svakako bolja
od one u školi. Većinom su jeli povrće - šargarepu, krompir i
karfiol, verovatno iz vrta oko kuće. Mesa je bilo u svakom
obroku. Bilo je ukusno i dobro pripremljeno, za razliku od
sivog, žilavog i najčešće neprepoznatljivog mesa služenog u
školi. Jeo je šunku, pileća krilca i filete od nečeg što se zvalo
losos. Jednom se sladio zamamnim jagnjećim kotletima. Da
nije pazio, brzo bi se ugojio i stigao dežmekastog Majkrofta.
Soba mu je bila u potkrovlju, ne baš u delu kuće
namenjenom služinčadi, ali ni u onom koji je pripadao
porodici. Tavanica se spuštala od vrata ka prozoru, prateći
liniju krova. Zbog toga je morao da se saginje. Pod je bio od
običnih drvenih dasaka, zastrtih starim tepihom. Krevet je
bio jednako tvrd kao onaj u školi. Prve dve noći satima nije
mogao da zaspi zbog tišine. Toliko je navikao da sluša kako
trideset dečaka hrče, priča u snu ili tiho jeca, da ga je
odsustvo buke nerviralo. U neko doba je otvorio prozor da bi
se nadisao svežeg vazduha i otkrio da noć uopšte nije tiha,
već ispunjena raznovrsnom bukom. Odonda bi lako zaspao
uz hukanje sova, kevtanje lisice ili lepršanje krila u
kokošinjcu iza kuće.
Uprkos bratovljevom savetu nije mogao da ode u
biblioteku i da se skrasi s dobrom knjigom u ruci. Šerinford
Holms je provodio najveći deo vremena tamo. Skupljao je
materijal za religiozne traktate i propovedi. Šerlok nije hteo
da mu smeta. Umesto toga, lutao je u sve širim krugovima
oko kuće. Počeo je s prednjim i zadnjim dvorištem,
ograđenim vrtom, kokošinjcem i povrtnjakom. Zatim je
preskočio kameni zid oko kuće i krenuo putem. Konačno je
zašao u drevne šume, naslonjene na zadnji deo imanja. Kod
kuće je navikao da se šeta i istražuje šumu. Činio je to sam
ili sa sestrom, ali su ove šume bile starije i tajanstvenije od
onih koje je poznavao.
„Baš umeš da sediš mirno, za gradskog momka, zar ne?“
„Umeš i ti", odvratio je Šerlok nekome iza sebe.
„Posmatraš me već pola sata."
„Otkud znaš?" Šerlok je čuo tiho tup, kao da je neko
upravo skočio s nižih grana u gustu paprat na tlu.
„Ptičice pevaju na svakom stablu, izuzev na onom na
kom si ti sedeo. Očigledno je da su se uplašile tebe."
„Ne bih im naudio, baš kao ni tebi."
Šerlok je polako okrenuo glavu. Glas je pripadao dečaku
njegovih godina, samo manjem i zdepastijem, s kosom do
ramena. Holms je bio mršav. „Nisam siguran da bi mogao i
kad bi hteo“, rekao je. Nastojao je da zvuči pribrano.
„Prljavo se borim‘, rekao je dečak. ,,A imam i nož."
 „Da, ali sam ja gledao boks-mečeve u školi. Imam dobar
gard." Posmatrao je dečaka ispitivački. Imao je prašnjavu
odeću, od grubog platna, zakrpljenu na nekoliko mesta,
prljavo lice, ruke i nokte.
,,U školi?" ponovi dečak. „Učite da boksujete u školi?“
„Učimo u mojoj. Kažu da boks očvršćuje telo i duh."
Dečak je seo pored Šerloka.
„Život te očvršćuje." promrmljao je i dodao: „Zovem se
Meti. Meti Arnat."
„Meti od Metju?“
„Pretpostavljam. Živiš u onoj velikoj kući, zar ne?“
Šerlok je klimnuo glavom.
„Došao sam da provedem leto kod strica i strine. Zovem
se Šerlok - Šerlok Holms.“
Meti se ispitivački zagledao u Šerloka.
„To nije valjano ime." ,
,Šerlok?“ Nakratko je razmislio. „Šta mu fali?“
„Poznaješ li još nekog Šerloka?“
Slegnuo je ramenima.
„Ne poznajem.“
„Kako se zove tvoj otac?“
Šerlok se namrštio.
„Siger."
„A tvoj stric? Onaj kod kog si došao?"
„Šerinford."
„Imaš li braće?“
„Imam, jednog."
„Kako se on zove?"
„Majkroft."
Meti je zabrinuto zavrteo glavom.
„Šerlok, Siger, Šerinford i Majkroft. Kakva družina! Kako
to da niste kršteni nekim tradicionalnim imenom kao Metju,
Mark, Luk ili Džon?"
„To su porodična imena", objasnio je Šerlok.
„Tradicionalna su. Svi muškarci u mojoj porodici imaju takva
imena." Nastavio je posle kraćeg ćutanja. „Otac mi je
jednom rekao da je jedna grana porodice stigla u Englesku iz
Skandinavije i da imena odatle potiču. Tako mi je objasnio.
Siger bi moglo biti skandinavsko ime, ali mi ostala više liče
na staroengleske toponime. Poreklo reči Šerlok mi je
potpuno nepoznato. Možda postoji Šer Lok ili Šir Lok, negde
na kanalu."
„Dosta toga znaš", reče Meti, „ali ne znaš mnogo o
kanalima. Nikad nisam naišao na Šer Lok ili Šir Lok. Šta je sa
sestrama? Da li i one imaju neka budalasta imena?"
Šerlok se trgnuo i skrenuo pogled.
„Dakle, živiš li u blizini?"
Meti je nakratko oklevao. Trebalo mu je vremena da se
pomiri s tim da novi poznanik ne želi da govori o tome.
,,Jašta“, rekao je, „zasad. Ja sam na proputovanju."
Neodređeni odgovor je razgoreo Šerlokovu radoznalost.
„Putuješ? Hoćeš da kažeš da si čergar? Da li radiš u
nekom cirkusu?"
Meti je prezrivo zafrktao.
„Obično izlupam one koji me nazovu čergarom. Ne
pripadam nikakvom cirkusu. Ja sam pošten momak."
Šerlokov um se pozabavio nečim što je Meti nedavno
rekao.
„Pomenuo si da ne znaš za Šer Lok ili Šir Lok. Živiš na
kanalima? Da li tvoja porodica ima deregliju?"
„Imam barku, ali nemam porodicu. Sam sam. Sam sam
sa Albertom."
,,S dedom?“, pretpostavio je Šerlok.
„S konjem", ispravio ga je Meti. „ Albert vuče barku."
Šerlok je čekao da Meti nastavi priču. Progovorio je kad
mu je postalo jasno da se to neće desiti:
„Šta je s tvojom porodicom? Šta im se dogodilo?"
„Mnogo voliš da zapitkuješ, zar ne?"
„To je dobar način da saznam ono što me zanima."
Meti je slegnuo ramenima.
„Moj tata je bio u mornarici. Isplovio je na jednom bojnom
brodu. Više ga nismo videli. Ne znam da li je potonuo, ostao
u nekoj od svetskih luka ili se vratio u Englesku, ali nije
mogao da pređe poslednjih nekoliko kilometara do kuće.
Mama mi je umrla pre nekoliko godina, od grudobolje."
„Žao mi je."
„Nisu mi dopustili da je vidim", nastavio je Meti, kao da
ga nije čuo. Zurio je negde ispred sebe. „Jednostavno se
istopila. Omršavela je i ubledela. Činilo mi se da umire na
centimetre. Svako veče je kašljala krv. Pobegao sam zato što
sam znao da će doći, nakon njene smrti, da me vode u
ubožnicu. Neću završiti na tom mestu. Većina onih koji tamo
upadnu, ne izađu. Ako se to i desi, ne napuštaju ga zdravog
tela ili duha. Otišao sam na kanale umesto da idem pešice,
zato što sam se tako znatno brže kretao."
„Gde si nabavio čamac?" zanimao se Šerlok. „Da li je
pripadao tvojoj porodici?"
„Teško", huknu dečak. „Recimo da sam ga pronašao.
Nisam raspoložen za podrobnija objašnjenja."
„Pa, kako opstaješ? Kako dobavljaš hranu?"
Slegnuo je ramenima.
„Leti radim u polju. Berem voće ili žanjem žito. Tad svi
traže jeftine radnike. Ne ustručavaju se da iskorišćavaju
decu. Zimi svašta radim. Na jednom mestu sređujem vrt, a
na drugom opravljam krov. Opstajem. Radim sve, izuzev
čišćenja dimnjaka i kopanja u rudniku. Ti poslovi nisu ništa
drugo do umiranje na rate."
„To je tačno", složio se Šerlok. „Otkad si u Farnamu?"
„Stigao sam pre nekoliko nedelja. To je dobar grad.
Meštani su prilično prijateljski nastrojeni. Ne dosađuju
previše. To je dobrostojeća, lepo uređena varoš." Malo je
oklevao. „Izuzev..."
„Izuzev čega?"
„Nije važno." Odmahnuo je glavom. Brzo se pribrao. „Vidi,
već neko vreme te posmatram. Nemaš prijatelja, i nisi glup.
Brzo razmišljaš. U gradu sam video nešto neobjašnjivo."
Pocrveneo je i skrenuo pogled. „Nadao sam se da ćeš mi
pomoći."
 Šerlok je slegnuo ramenima.
„Mogao bih da probam. Šta je posredi?" Silno se
zainteresovao.
„Najbolje je da ti pokažem." Obrisao je ruke o pantalone.
„Hoćeš li najpre da obiđeš grad? Pokazaću ti gde se najbolje
jede i pije i posmatraju prolaznici. Videćeš i gde su najbolji
sokaci za bekstvo, a gde ćorsokaci, koje valja izbegavati."
„Hoćeš li mi pokazati svoj brodić?"
„Možda, ako zaključim da ti mogu verovati."
Krenuli su niz padinu, ka putu koji vodi u grad. Nebo
iznad njih je bilo plavo. Šerlok je namirisao dim i čuo
ravnomerne udarce sekirom o stablo, slične otkucajima sata.
Metju mu je, dok su prolazili kroz šumarak, pokazao pticu
koja je lebdela nad njima. „Jastreb kokošar", rekao je
jezgrovito. „Nešto traži."
Do grada je bilo dobrih nekoliko kilometara. Trebalo im je
čitavih sat vremena da stignu do njega. Šerlokovi mišići
nogu i donjeg dela leđa su se bunili. Sutra će biti bolni i
ukočeni, ali je fizički napor uklanjao neraspoloženje koje ga
je pritiskalo otkad je stigao u dom Holmsovih.
Prolazili su pored sve više kuća, što je bio znak da su
stigli nadomak varošice. Šerlok je namirisao težak,
neprijatan zadah.
„Kakav je to miris?" pitao je.
Meti je omirisao vazduh. „O kakvom mirisu govoriš?"
„O ovom mirisu. Da li je moguće da ga ne osećaš?
Zaudara kao vlažni tepih koji nije propisno osušen."
„To su pivare. Ima ih nekoliko duž reke. Baretova je
najveća. Proširio je posao zbog vojnika, odnedavno
smeštenih u Olderšotu. To je miris vlažnog ječma. Pivo je
iskvarilo mog oca. Pristupio je mornarici da bi pobegao od
njega, ali je tamo počeo da druguje s rumom."
Zašli su u predgrađe. Prolazili su pored niza kuća i izbi.
Bilo je sve manje praznih placeva. Sve češće su nailazili na
kuće od crvene cigle, pokrivene uvezanom trskom, nalik
veknama hleba, ili tamnocrvenim crepovima. Na blagoj
padini iza grada uzdizao se sivi, kameni zamak, s lepim
pogledom na grad. Kosina se uzdizala iza zamka, sve do
dalekog grebena. Šerlok nije mogao da se ne zapita od
kakve je koristi moglo biti utvrđenje na tom mestu, kad su
napadači mogli da ga odozgo zasipaju strelama, kamenjem i
vatrom, kad god su hteli.
„Svaki dan je pijačni", objašnjavao je Meti. „Trgovina se
obavlja na gradskom trgu. Prodaju se ovce, krave, pite i sve
drugo. Pijacu valja obići krajem dana, neposredno pre
zatvaranja. Trgovci uvek žure da se povuku pre nego što
sunce zađe, pa im svašta pada s tezgi. Mnogo toga i bacaju,
samo zato što je malčice trulo ili crvljivo. Možeš dobro da se
najedeš, samo od onog što bace.“
„Baš divno", suvo će Šerlok. Obroci u domu Holmsovih su
bar bili nešto što je sa zadovoljstvom iščekivao, uprkos ne
tako ugodnom raspoloženju.
Stigli su do grada. Ulica je bila puna ljudi. Često su silazili
s pločnika na izlokani put, da ne bi naleteli na nekog. Šerlok
je stalno gledao ispred sebe da bi na vreme opazio i izbegao
gomile balege. Opšti kvalitet odeće se popravio. Pristojni
sakoi i kravate na muškarcima i haljine na ženama potisnuli
su čakšire, prsluke i radna odela iz seoskih predela. Pasa je
bilo svuda. Neki su bili dobro uhranjeni, na povocima, dok su
drugi bili žgoljavi i prgavi - lutalice u potrazi za hranom.
Mačke, sićušna bića krupnih očiju, držale su se senki. Konji
su vukli kočije i zaprežna kola, u oba pravca. Utiskivali su
balegu sve dublje u nabijenu zemlju.
Meti je zastao kad su stigli do mesta na kom se sokak
odvajao od glavnog druma.
„Šta se dešava?", pitao je Šerlok.
Meti je oklevao.
„Ono što sam video.“ Slegnuo je ramenima. „Video sam
to u ovom sokaku, pre nekoliko dana. Ne znam šta je to
bilo.“
„Hoćeš li da mi pokažeš?"
Meti je ćutke utrčao u sokak. Šerlok je požurio za njim.
 Iz sokaka su ušli u još užu uličicu. Bila je tako uzana, da je
Šerlok mogao da dodirne zgrade sa obe strane. Ljudi su se
naginjali kroz prozore na višim spratovima. Razgovarali su
sa susedima iz zgrade preko puta, kao da govore preko
baštenske ograde. Meti je upro pogled u jedan prozor. Bio je
prazan, a vrata ispod njega zatvorena. Kuća je delovala
napušteno.
„Tamo sam ga video", rekao je. „Ugledao sam dim koji se
kretao. Izašao je kroz prozor, uspuzao se uza zid i nestao
iznad krova."
„Dim se tako ne ponaša", napomenuo je Šerlok.
„Ovaj jeste", odlučno će Meti.
„Možda je vetar duvao."
„Možda." Meti nije delovao ubeđeno. Nabrao je čelo kad
se setio strašnog događaja. „Čuo sam da neko vrišti u kući.
Pobegao sam, zato što sam se uplašio, ali sam se vratio
kasnije. Napolju su bila zaprežna kola. Utovarivali su leš na
njih. Pokrili su mrtvaca čaršavom, ali je zapeo na vratima i
skinuo se. Video sam telo. Video sam mu lice." Okrenuo se
ka Šerloku, a na licu mu se videlo koliko je uplašen i
nesiguran. „Bio je pokriven plikovima - velikim crvenim
plikovima. Svuda, po licu, vratu i rukama. Lice mu se
izobličilo kao da je umro u najstrašnijim mukama. Misliš li da
je umro od kuge? Čuo sam da je nekad davno opustošila
zemlju. Da li se vraća?"
Šerlok se sledio od užasa.
„Možda si prisustvovao početku nove zaraze, ali jedna
smrt ne čini epidemiju kuge. Nesretnik je mogao umreti od
skerletne groznice i ko zna čega još."
„Šta ćemo sa senkom koja je, na moje oči, odlebdela
preko krova? Da li je to bila njegova duša? Ili nešto što je
došlo po nju?
„To je", ubeđeno će Šerlok, „bila samo iluzija
prouzrokovana uglom padanja sunčevih zraka i oblakom u
prolazu." Cimnuo je druga za rame. „Hajde - idemo."
 Gurao je Metija dalje od prazne kuće, niz usku uličicu.
Uskoro su se našli na glavnoj saobraćajnici Farnama. Meti je
bio bled i ćutljiv.
„Da li je s tobom sve u redu?", tiho ga je upitao Šerlok.
Klimnuo je glavom.
,,Izvini“, postiđeno je odgovorio. „Jednostavno sam se
uplašio. Mrzim boleštine, otkad je...“
„Razumem. Ne znam šta si video, ali razmisliću o tome.
Moj stric ima bogatu biblioteku. Naći ćemo odgovor u
knjigama ili u arhivi lokalnih novina."
Pregazili su mostić i pošli pored kamenog zida s velikom
drvenom kapijom. Videli su neku životinju pored nje. Ležala
je nepokretno, ukočenih, ispruženih nogu. Krzno joj je bilo
prljavo, bez imalo sjaja. Šerlok je pomislio da je to pas.
Izbliza je video šiljatu njušku, kratke noge i crno-bele, a sad
posivele, pruge na glavi. To je bio jazavac, spljoštena
stomaka. Verovatno je uginuo nakon što su ga pregazila
zaprežna kola.
Meti je usporio hod.
„Budi pažljiv kad ideš ovuda“, saopštio mu je u
poverenju, kao da je on savršeno bezbedan, a Šerlok mora
da strahuje za sebe. „Ne znam šta rade iza tog zida, ali
znam da imaju čuvare s močugama i brodskim kukama.
Najmili su krupne, opake momke.“
Šerlok je hteo da mu objasni da je neko samo priuštio
sebi obezbeđenje za skromnu, radničku nadnicu i da u tome
nema ničeg lošeg. Kapija se naglo otvorila, osujetivši ga u
toj nameri. Na ulicu su izašla dvojica ljudi smrknutih lica s
mnogo ožiljaka. Nosili su besprekornu odeću od crnog pliša.
Pogledali su levo i desno. Opazili su dečake i ocenili da ne
zaslužuju njihovu pažnju. Dali su znak nekome u dvorištu.
Na ulicu je lagano izašla kočija koju je vukao samo jedan,
crn konj. Kočijaš je bio golem muškarac lopatastih šaka i
ćelave glave pokrivene ožiljcima. Prva dvojica su zatvorila
kapiju i skočila na zadnji deo kočije.
 „Da vidimo da li će nam džentlmen darivati novčić“,
prošaptao je Meti. Potrčao je ka kočiji, pre nego što je Šerlok
stigao da ga zadrži.
Konj se uznemirio i ustuknuo. Kočijaš ga je ošinuo bičem,
ali je to samo pogoršalo situaciju. Kočija je krenula u stranu,
kad se konj propeo da bi izbegao dečaka.
Šerlok se trgao kad je kroz prozor kočije ugledao bledo,
mrtvačko lice, uokvireno pramenovima sede kose.
Nepoznati ga je netremice posmatrao sitnim, ružičastim
očima belog pacova. Pozlilo mu je, kao da je za ručkom
posegnuo za zelenom salatom i dodirnuo puža. Hteo je da
uzmakne, da se da u bekstvo, ali nije mogao da mrdne.
Bledi, zli pogled ga je prikovao u mestu. Krupni kočijaš je
uspeo da povrati kontrolu nad konjem, koji je odgalopirao
pored dva dečaka, odnoseći kočiju i putnike u njoj.
„Nisam imao šanse“, jeknuo je Meti, dok je otresao
prašinu. „Mislio sam da će me taj grmalj ošinuti bičem."
,,Ko je bio čovek u kočiji?", pitao je Šerlok drhtavim
glasom.
Meti je odmahnuo glavom.
„Nisam ga video. Da li je izgledao bogato?"
„Izgledao je kao mrtvac od pre tri dana", reče Šerlok.
 TREĆE POGLAVLJE

Oblaci pare iz lokomotive prštali su po mostu, šibajući

dečake po nogama. Šerlok je trčao u jednom, a Meti u
drugom smeru. Bili su mokri i razdragani. Veličanstven voz
se približavao stanici u Farnamu. Usporavao je. Dečaci su
pošli ka sredini drvenog mosta između perona. Gledali su
kako se čelična grdosija zaustavlja, uz zveket lanaca i
kakofoniju šištanja i pištanja. Mašinovođa je otpuštao
preostalu paru.
Peron je tog jutra bio prazan. Kada je stigao voz,
užurbana masa ljudi je požurila ka izlazu. Gužva se stvorila
kao nekom magijom. Iz vagona prve klase izlazili su
muškarci sa cilindrima i u frakovima, kao insekti iz čaura.
Gurali su se s trbušastim ljudima u sakoima od tvida i s
ravnim kapama i ženama u pristojnim haljinama, iz druge
klase. Na peronu je bilo i mnogo mišićavih, preplanulih
radnika u otrcanim košuljama i zakrpljenim pantalonama,
koji su se gurali u trećoj klasi. Uniformisani ljudi su otvorili
klizeća vrata jednog vagona i počeli da istovaruju drvene
sanduke i vreće. Šerlok je pretpostavio da su u vrećama
pisma. Stanični nosači su izmileli iz svojih prostorija.
Raznosili su kutije i vreće na kolicima. Peron je za nekoliko
minuta gotovo sasvim opusteo. Nekoliko ljudi je razgovaralo,
prepričavajući prošlonedeljne događaje. Iz senki je istupio
nadmeni železnički službenik u plavoj tunici i šeširu. Prineo
je zviždaljku usnama i kratko dunuo u nju. Voz je zadrhtao i
krenuo iz stanice. Ispočetka je lagano napredovao. Vagoni
su zakloparali kad su se spone zategle. Jedan po jedan
vagon je kretao za lokomotivom.
 „Da li je to voz za London ili iz Londona?" pitao je Šerlok.
Meti je osmotrio šine. „Za London", konačno je rekao.
„Odavde ide za Tongam, Eš, Eš Vorf i zatim do Brukvuda i
Gilforda. Odande polazi direktna linija za London."
London. Šerlok je posmatrao šine i voz koji je upravo
zamicao za krivinu i nestajao s vidika. Na kraju putovanja
biće kilometar-dva od njegovog brata Majkrofta. On sigurno
sedi u kancelariji, čita dokumenta ili posmatra mapu sveta,
sa crveno obojenim posedima Britanske imperije. Zamalo
što se nije prepustio neutaživom porivu da potrči za vozom i
da se uspne na zadnju platformu. Brat mu je neizmerno
nedostajao. Isto, iako ne tako snažno, osećanje izazivala je
pomisao na Školu za dečake Dipden.
„Šta ima u Brukvudu?", pitao je, ponajviše zato što je
hteo da misli o nečem drugom.
Meti se stresao.
„Ne pitaj", odvratio je.
„Ne, zbilja." Ovakav odgovor je samo zagolicao Šerlokovu
radoznalost. „Da li tamo ima nečeg vrednog pažnje?"
Meti je odmahnuo glavom.
„Tamo nema ničeg za dnevnog svetla. Veruj mi, ne bi
želeo da se noću motaš tuda."
„Kako bi bilo da pronađemo neke bicikle", navaljivao je
Šerlok. „Da krenemo u obilazak okoline. Mogli bismo da
obiđemo susedna sela i gradove."
Novi poznanik ga je namrgođeno osmotrio.
„Zašto bismo to radili?"
„Iz radoznalosti. Zar se nikad ne zapitaš kako neko mesto
izgleda, pre nego što ga vidiš?“
„Gradovi izgledaju kao gradovi, a sela kao sela. I svi ljudi
liče jedni na druge. Takav je život. Hajde, požuri.“
Poveo je Šerloka preko mosta, niz stepenice od livenog
gvožđa, na peron po kom su do malopre vrveli putnici.
Odatle su izašli na put.
Zaprežna kola su stajala pored puta. Trojica ljudi su ih
punila sanducima leda, istovarenim s voza.
 Jedan od radnika, lasičjeg lica i požutelih zuba, smrknuto
je odmerio dečake dok su prolazili.
„Pa, to je mladi gospodin Šerlok", presekao ih je oštar
glas. „Razočarana sam što vas vidim u društvu uličnih
hohštaplera. Vaš brat bi bio užasnut."
Šerlok se okrenuo. Pocrveneo je, iako nije znao ko mu se
obraća. Suočio se s kućepaziteljkom, gospođom Eglantin.
Dva čoveka, prepoznao je radnike iz doma Holmsovih,
tovarili su kutije s bakalukom na zaprežna kola, koje je
vukao krupan i krotak konj. Kutije su nesumnjivo istovarene
iz voza.
„Ulični hohštapleri, kažete?" Šerlok se osvrnuo oko sebe.
Pored njega nije bilo nikog izuzev Metija. Njegov drug je
oprezno odmeravao kućepaziteljku, spreman da zaždi u prvi
sokak, na najmanji znak opasnosti. „Ako mislite da je on
ulični hohštapler, niste najbolje obavešteni, gospođo
Eglantin", hrabro će Šerlok, razgnevljen njenim ponašanjem.
Iskrivila je usne.
„Gospodar želi da vas vidi, čim stignete kući", rekla je,
dok su dva radnika tovarila poslednju kutiju na zaprežna
kola. „Nemojte dopustiti da vas predugo čeka, molim vas."
Okrenula se i sela na prednje sedište. „Ručak će biti
poslužen bili vi tamo ili ne", dodala je, kad je jedan radnik
seo kraj nje. Drugi se popeo na kola. „Vaš prijatelj, nije
pozvan."
Konj je otkasao, s natovarenom zapregom. Gospođa
Englantina se nije okrenula da pogleda Šerloka. Zurila je
ispred sebe. Radnik na tovarnom delu zaprege je pogledao
dečaka. Uljudno je klimnuo i dodirnuo obod kape.
Nedostajalo mu je nekoliko zuba. Na uvu je imao ožiljak,
verovatno od noža, sekire ili nečeg sličnog.
,,Ko je to bio?“, pitao je Meti.
„To je gospođa Eglantin, kućepaziteljka u domu mojih
rođaka.“ Zastao je načas. „Ne voli me.“
„Ta nikoga ne voli.“
 „Moram da krenem. Trebaće mi pola sata da se vratim,
ako budem bio brz. Nije se šalila u pogledu hrane.
Gladovaću do večere ako zakasnim na ručak. Da li čemo se
sutra videti?“
Meti je klimnuo glavom.
„Ovde, oko deset?“
Trebalo mu je četrdeset pet minuta da dopešači do
imanja Holmsovih. Stigao je baš kad je gong pozvao
ukućane na ručak. Otresao je najveći deo prašine sa odeće i
ušao u trpezariju. Šerinford Holms je, što je bilo neobično,
sedeo na čelu stola i čitao najnoviji traktat. Strina Ana je
lepršala okolo. Proveravala je srebrninu i mrmljala sebi u
bradu. Gospođa Eglantin je stajala iza strica. Nije obratila
pažnju na Šerloka kada je ušao u trpezariju. Ipak, to što je
izbegavala da ga pogleda govorilo mu je da je svesna
njegovog prisustva.
„Dobar dan, striče Šerinforde, strina Ana“, učtivo će
Šerlok, kad je seo za sto.
Stric je klimnuo glavom prema bratancu, ne dižući pogled
s religioznog štiva. Ana je uspela da udene nešto nalik
pozdravu u beskrajni monolog.
Ušla je sluškinja s velikom činijom supe. Sipala ju je u
tanjire velikom kutlačom, pod budnim okom gospođe
Eglantine. Šerlok je nezainteresovano posmatrao ritual, sve
dok Šerinford nije spustio traktat i rekao: „Mladiću,
očekujem posetioca posle ručka, zamolio bih te da budeš
prisutan. Tvoj brat je zatražio da ti omogućim nastavak
obrazovanja za vreme raspusta i da te držim podalje od
neprilika. Zbog toga sam ti obezbedio učitelja. Podučavaće
te tri sata dnevno, šest dana sedmično, izuzev nedelje, kada
ćeš ići u crkvu s porodicom. Tvoj novi učitelj se zove Ejmijus
Krou.“ Šmrcnuo je. „Gospodin Krou je gost u našoj zemlji.
Potiče iz kolonija. Važi za učevnog i duševnog čoveka.
Odlično vlada latinskim i grčkim. Očekujem da vredno radiš
s njim.“
 Šerlok je pocrveneo od gneva. Po dolasku u dom
Holmsovih činilo mu se da ga čekaju beskrajno prazni i jalovi
dani. Pitao se šta će raditi s tolikim slobodnim vremenom.
Poznanstvo s Metijem Arnatom otvorilo mu je mnogo
mogućnosti. Neko se, po svemu sudeći, postarao da mu
zatre sve nade.
„Hvala vam, striče Šerinforde“, promrmljao je. Trudio se
da izgleda zadovoljno, ali je lice odbijalo da se pokori
komandi uma. Gospođa Eglantin se slatko osmehnula ne
gledajući dečaka u oči.
Posle supe je poslužena pita od mesa s močom i sočni
puding. Šerlok je jeo, ali nije osećao ukus hrane. Misli su mu
se rojile oko saznanja da mu se raspust preobražava u
pakleno iskustvo. Jedva je čekao da se vrati u predvidljivo i
stabilno školsko okruženje.
Zatražio je da se udalji, posle obroka.
„Ne idi daleko“, podsetio ga je stric. „Ne zaboravi da
očekujem posetioca. “
Muvao se po hodniku dok su ukućani išli za svojim
poslom - stric u biblioteku, a strina u staklenu baštu. Ubijao
je vreme razgledajući slike. Pokušavao je da odluči koje su
najneveštije naslikane. Prišla mu je sluškinja, sa srebrnim
poslužavnikom. Na njemu je bila koverta.
„Gospodine Holmse“, tiho mu se obratila, „ovo pismo je
jutros stiglo za vas.“
Šerlok ga je nestrpljivo zgrabio.
„Za mene? Hvala vam!“
Udaljila se, uz osmeh. Dečak se zabrinuto osvrnuo oko
sebe. Očekivao je da će se gospođa Eglantin stvori niotkuda
i da će mu istrgnuti kovertu iz ruke. Bio je sam u hodniku.
Koverta je bila namenjena “Gospodinu Šerloku Holmsu,
imanje Holmsovih, Farnam.“ Na pečatu je pisalo Vajthol.
Majkroft! Pismo je od Majkrofta! Zavukao je nokat ispod
voštanog pečata i otvorio kovertu.
U njoj je bilo jedno parče papira, sa adresom
Majkroftovog londonskog boravišta na vrhu. Ispod nje je bio
tekst ispisan neobično urednim rukopisom:

Dragi moj Šerloče,

Nadam se da će te ovo pismo zateći u dobrom

zdrav-
lju. Ne sumnjam da ćeš se osećati napušteno i
usamljeno
i da će te ono što ću ti saopštiti razgneviti. Molim te
da
razumeš da su mi važna tvoja osećanja i da bih voleo
da ti na neki način pomognem.

Eto ti ga! Pomisli Šerlok. Mogao bi da me primiš kod sebe

za vreme raspusta! Smesta je odbacio tu misao. Majkroft
ima dovoljno svojih briga: zahtevan posao, položaj glave
porodice u odsustvu oca, brigu o majci, koja je jako
osetljivog zdravlja i o sestri, koja je imala svojih problema.
Ne, Majkroft je povukao najbolji potez u iznudici. Ponekad se
čovek suočava samo s nepravednim mogućnostima. U
takvom času je prinuđen da izabere onu koja donosi
najmanje lošeg a najviše dobrog. To je bila prilično zrela
misao za dečaka njegovih godina. Nije mu se dopadala, kao
ni zrelo doba koje je nagoveštavala.

Svako pismo poslato na gore navedenu adresu stići

će
do mene za jedan dan. Obećavam ti da ću odmah
odgo-
voriti na svaki tvoj zahtev - osim očiglednog, da
dođeš
kod mene i provedeš raspust u Londonu.
 Uvek je korak ispred mene, mozgao je Šerlok. Njegov
brat je vazda pokazivao jezivu sposobnost da predvidi
Šerlokove misli. Nastavio je da čita:

Predložio sam stricu Šerinfordu da uposli učitelja

ne bi
li unapredio tvoje obrazovanje. Ejmijus Krou ima
sjajne
preporuke. Predložio sam ga Šerenfordu. Možeš imati
puno poverenje u gospodina Kroua. On ima kći. Preko
nje bi mogao da se sprijateljiš s vršnjacima u okolini.

Eto koliko znaš šta mi se događa, pomislio je Šerlok.

Stekao sam prijatelje bez ičije pomoći.

Na kraju bih želeo da te podsetim da je ovo privre-

meno rešenje. Situacija će se, kao i uvek promeniti.
Potrudi
se da u potpunosti iskoristiš sve prilike koje ti se
pruže.
Persijski pesnik Omar Hajam je napisao: Pod zelenom
granom sa korom hleba, vinom i stihom - više mi ne
treba - sa tobom što sad u divljini pevaš - i divljina
postaje deo neba...4

Šerlok je čitao pismo. Pokušavao je da pronikne u

njegovo značenje. Poznavao je Rubaije Omara Hajama,
zahvaljujući prevodiocu Ričardu Bertonu, koji je darovao
primerak školskoj biblioteci u Dipdenu. Činilo mu se da
drevni stihovi poručuju da se točak sudbine stalno okreće i
da ga niko ne može zaustaviti, a da je na ljudima da se
potrude da dožive neko zadovoljstvo na njegovom putu.
Stihovi koje je Majkroft odabrao upućivali su ga da potraži
svoju „koru hleba“ - nešto jednostavno, što će mu pomoći
da se izbori s dugim letnjim danima. Da li je Majkroft imao
nešto naročito na umu, ili je savet bio uopšten? Poželeo je
da odmah otpiše bratu i potraži objašnjenje. Predomislio se.
Znao je da Majkroft ne voli da objašnjava jednom izrečenu
misao.
Obratio je pažnju na poslednje redove.

Imam još jedan savet za tebe - čuvaj se gospođe

Eglantin. Ona nije prijatelj porodice Holms, uprkos
položaju od poverenja. Znam da nećeš nemarno
ostaviti
ovo pismo, svima na dohvatu, već ćeš ga pohraniti
na sigurno mesto.

Tvoj ljubljeni brat Majkroft

Stresao se od jeze nakon što je pročitao poslednje

redove. Nije očekivao da će ga Majkroft tako nedvosmisleno
upozoriti na kućepaziteljku. To jednostavno nije ličilo na
njega. Nije mogao a da se ne zapita zašto je bio tako
direktan? Da li je hteo da Šerlok bude načisto s njegovim
mišljenjem o gospođi Eglantin? Poslednja napomena - bolje
reći poslednje uputstvo - da ne ostavlja pismo bilo gde, bila
je Majkroftova zaobilazna naredba da ga uništi. To je znatno
više odgovaralo bratovljevom karakteru.
Gurnuo je pismo u kovertu, ali je u njemu bilo još nešto -
još jedan komad papira. Izvadio ga je. To je bila poštanska
uputnica od pet šilinga. Pet šilinga! Nije se usuđivao da
strica i strinu upita za svoj džeparac. Izgleda da će mu ga
Majkroft slati.
Pismo je izazvalo protivrečna osećanja. Bio je sigurniji i
sretniji pošto je stupio u kontakt s Majkroftom. Pogotovo mu
je prijalo saznanje da je stariji brat izabrao Ejmijusa Kroa.
Istovremeno se ozbiljno zabrinuo zbog onog što je dosad
smatrao samo preteranim zakeranjem gospođe Eglantin,
koja ga očigledno nije podnosila.
„Zanimljivo pismo?“
Glas je bio dubok i topao, s neprepoznatljivim naglaskom.
Okrenuo se. Savio je pismo, pre nego što ga je gurnuo u
džep.
Ispred otvorenih ulaznih vrata stajao je visok čovek,
širokih prsa. Bogata ćuba njegove neposlušne kose bila je
sasvim seda, a koža na vratu nabrana, ali se držao kao
mnogo mlađa osoba. Koža mu je bila tamna i gruba, kao kod
ljudi koji provode mnogo vremena na suncu, vrelijem od
onog u Engleskoj. Odenuo je bež odelo nepoznate tkanine i
kroja. Držao je šešir širokog oboda.
„Pismo je od mog brata, Majkrofta", reče Šerlok. Nije znao
šta da radi, da li da pozove sluškinju ili da uvede posetioca u
kuću?
„Od Majkrofta Holmsa", reče nepoznati. „Izgleda da
imamo zajedničke poznanike. Očigledno je da niste dovoljno
stari da bi bili gospodin Šerinford, što znači da ste vi mladi
Šerlok Holms.“
„Šerlok Skot Holms, vama na usluzi“, reče dečak. Ispravio
se i obazreo oko sebe. „Da li biste bili ljubazni da uđete,
gospodine...?
„Gospodin Ejmijus Krou. Nekadašnji građanin Albukerkija
u državi Nju Meksiko, delu Sjedinjenih Američkih Država.
Veoma ste ljubazni." Ušao je u kuću. „Verovatno ste već
odgonetnuli moj identitet. Ovde sam po preporuci vašeg
brata. Ne verujem da bi vam pisao, a da me ne pomene.
Imam li pravo?"
„Pronaći ću služavku, ili..."
Gospođa Eglantin je iskoračila iz senki pored glavnog
stepeništa, pre nego što je stigao da završi rečenicu. Otkad
je stajala tamo? Da li je videla kako čita pismo?
„Gospodin Krou? Gospodar vas očekuje. Molim vas -
pođite sa mnom." Pokazala mu je ka vratima radne sobe.
 Šerlok se nevoljno stresao. Nije mogla da zna sadržaj
pisma ako ga nije otvorila i ponovo zapečatila. To mu se
činilo neverovatno. Ipak je imao osećaj da je učinio nešto
loše.
Ejmijus Krou je ušao u predvorje. Ostavio je šešir i štap
na vešalici. Prišao je Šerloku. „Kasnije ćemo popričati",
rekao je i spustio ruku na dečakovo rame. Šerlok je bio visok
za svoje godine. Novi učitelj je bio toliko krupan, da se u
njegovom društvu osećao kao desetogodišnjak. „Ne
udaljavajte se." Osmotrio je hodnik. „Dok me čekate,
probajte da pogodite koje slike su falsifikati."
Gospođa Eglantin je uvređeno reagovala.
„Nijedna od ovih slika nije lažna!", prosiktala je.
„Gospodar to ne bi dozvolio!"
„’Nijedna od njih’ je prihvatljiv odgovor", reče Krou.
Namignuo je Šerloku. Predao je posetnicu gospođi Eglantin.
„Bio bih vam zahvalan ako biste me najavili."
Kućepaziteljka ga je uvela u biblioteku. Ubrzo je izašla.
Udaljila se ne pogledavši dečaka. Gledao je kako iščezava u
senkama ispod stepeništa. Pitao se da li se zaustavila i
okrenula kako bi ga vrebala iz tmine.
Čuo je glasove iz biblioteke, ali nije mogao da razabere
pojedine reči. Šetao je duž zidova obloženih hrastovinom.
Trudio se da što bolje razgleda slike. Nijedna nije bila
označena. Umetnosti se u Dipdenu nije poklanjala velika
pažnja. Lutao je pogledom po kopnenim i morskim
pejzažima, prošaranim prizorima iz lova. Sve slike su mu
izgledale lažno, sa savršenim drvećem, uzburkanim morima
i konjima vretenastih nogu.
Albukerki. Amerika. Imena dalekih gradova i zemalja
zvučala su tako romantično. Nije mnogo znao o toj zemlji,
izuzev da su je naselili Englezi pre dve stotine godina, da se
pobunila protiv engleske vlasti stotinak godina kasnije i da u
njoj žive nezavisni i drski ljudi. O da, znao je da je
prekomorsku zemlju pre nekoliko godina uzdrmao građanski
rat, koji je imao neke veze sa robovlasništvom. Ejmijus Krou
mu se dopao iz prve. Ne bi bilo loše da jednog dana poseti
Ameriku, ako su mu zemljaci slični.
Vrata radne sobe su se, posle nekih pola sata, otvorila.
Pojavio se Ejmijus Krou. Sa osmehom je protresao
đomaćinovu ruku. Uredni redovi knjiga u kožnim omotima
zeleneli su se iza njih, kao travom obrasla poljana.
,,A, Šerloče", obratio mu se stric. „Gospodine Krou,
dozvolite mi da vam predstavim nećaka, Šerloka."
„Već smo se sreli”, reče gospodin Krou. Klimnuo je
glavom prema dečaku.
„Vrlo dobro. Hvala vam na poseti. Naložiću sluškinji da
vas isprati.”
„Ne trudite se, gospodine Holms - prošetaću se po okolini
s mladim gospodinom, ako nemate ništa protiv.”
„Naravno, naravno.” Stric se žurno povukao u radnu sobu
kao kornjača u oklop. Krou se uputio ka dečaku žustrim
korakom.
„Pa, koja je falsifikovana?”, pitao je. „Ako ih uopšte ima.”
Šerlok nije bio siguran, iako ih je dobro osmotrio. Pokazao je
na naročito trapavo izvedenu sliku jahača. Konj je imao tako
tanke noge da bi se sigurno slomile pod njim. „Ova nije
naročito vešto naslikana”, odvažio se. „Perspektiva je
iskrivljena, a anatomija pogrešna. Da li je ona falsifikat?”
„Netalentovani falsifikatori”, reče Krou proučavajući sliku,
„bivaju brzo otkriveni. Često falsifikat deluje ubedljivije od
originala. Imali ste pravo kad ste rekli da je slika trapavo
urađena, ali je prava.” Prišao je dramatičnoj obalskoj sceni, s
talasima koji treskaju o plažu i brodićem u pozadini. „Ova je
falsifikat.” Šerlok je posmatrao sa zanimanjem. „Otkud
znate?”
„Pripisana je Klodu Žozefu Verneu, kao i još nekoliko slika
vašeg strica. Vaš otac ima i nekoliko slika Verneovog sina,
Horasa. Stariji Verne je čuven po obalskim pejzažima. Ovo je
slika doverske luke, ali Verne nikad nije bio u Engleskoj.
Pojedinosti su isuviše verno prikazane. Očigledno je da je
platno oslikano na licu mesta, što znači da nije Verneovo.
Slikar je samo podražavao njegov stil.”
„Nisam to mogao da znam”, negodovao je. „Nisam učio o
Verneu ili bilo kom slikaru.”
„I šta vam to govori?" Spustio je pogled na Šerloka.
Naborana koža je gotovo skrila plavetne oči.
Odgovorio je posle kraćeg razmišljanja.
„Ne znam.“
„Govori vam da možete da donesete bilo kakav
zaključak, ali da je on beskoristan bez odgovarajućeg
znanja. Mozak vam je kao kolovrat.5 Okreće se uprazno, sve
dok mu se ne ubace niti, i dok ne počne da se namotava
predivo. Podaci su temelj svakog racionalnog mišljenja.
Potražite ih. Vredno ih sakupljajte. Napunite skladište svog
uma sa što više činjenica. Ne pokušavajte da razlikujete
važne od nevažnih. Sve bi mogle biti značajne."
Razmišljao je. Očekivao je da će biti povređen i postiđen,
ali Krou nije ni pokušao da ga kritikuje. Govorio je razložno.
„Razumeo sam vas“, rekao je, klimnuvši glavom.
„Verujem da jeste“, odvratio je učitelj. „Hajde da se
prošetamo i vidimo šta ćemo pronaći."
Uzeo je šešir i štap s čiviluka iza vrata. Šetali su se po
sjajnom letnjem suncu. Krou je grabio preko travnjaka ispred
kuće. Zašao je među drveće. Govorio je o različitim
skupinama oblaka na nebu i o njihovoj vezi s vremenskim
prilikama.
„Da li ste ikad razmišljali o lisicama i zečevima?“, pitao
ga je posle nekog vremena.
„Ne naročito", odvratio je Šerlok. Pitao se gde će ih ova
promena teme odvesti.
„Recimo da u šumi ima sto lisica i sto zečeva i da je
ograđena ogradom, tako da nigde ne mogu iz nje. Šta će se
dogoditi?" Šerlok nije dugo razmišljao. „Zečevi će dobiti
mlade, baš kao i lisice. One će pojesti zečeve."
„Sve njih?"
 „Sve teže će ih nalaziti, zato što će se sve bolje kriti.“
„Šta će se zatim dogoditi?“
Dečak je slegnuo ramenima. Nije znao gde ovo vodi.
„Pretpostavljam da će lisice početi da umiru od gladi.“
„A zečevi?“
„Nastaviće da se kriju, jedu travu i da se kote. Njihov broj
će se povećati “ Svetlost spoznaje mu je blesnula u glavi.
„Posle nekog vremena će i broj lisica početi da raste, pošto
će hvatati sve više zečeva. Bolje će se hraniti i
razmnožavati. Lisice će se namnožiti, pa će jesti sve više
zečeva. Njihov broj će ponovo opasti.“
„Proces će se ponavljati, poput dva talasa, opadajućeg i
rastućeg. Opisuje ga deo matematika poznat kao
diferencijalni račun. Trebalo bi da se pozabavite njime.
Neobično je koristan. Ista pravilnost važi i za odnos
kriminalaca i policajaca u nekom gradu.“ Iznenada se
nasmejao. „Policajci, istina, ne jedu kriminalce, ali je u
osnovi isto. Isak Njutn i Gotfrid Lajbnic su razvili
diferencijalni račun nezavisno jedan od drugog. Ogisten Koši
i Bernard Riman su ga unapredili. Ovaj drugi je umro pre
nekoliko meseci. To je bio veliki gubitak za čovečanstvo, iako
nisam siguran da je ono toga svesno.“
Šerlok nije verovao da od matematike može biti velike
koristi. Odlučio je da je zanemari. Usmeriće se na punjenje
skladišta u umu podacima o umetnosti i muzici. Delovali su
mnogo zanimljivije od jednačina.
Stigli su do kamenog zida, granice imanja Holmsovih.
Krou je pokazao udesno.
„Krenite ovuda. Skupite onoliko pečurki i gljiva koliko
možete da ponesete. Ja ću krenuti u suprotnom smeru. Za
pola sata ćemo se ovde sresti, pa ću vam pokazati kako da
razlikujete otrovne od jestivih. Nemojte da probate nijednu,
dok ih ne pregledam. Isprobavanje je korisna analitička
tehnika, ali ponekad može biti smrtonosna."
Krou je krenuo ulevo. Sklanjao je granje i šipražje štapom
da bi osmotrio tlo ispod njih. Šerlok je pošao u suprotnom
smeru. Tražio je izdajničke bele kapice u travi.
Ubrzo je izgubio učitelja iz vida. Nastavio je dalje, ali nije
našao ništa izuzev smeđih pečurki nalik tacnama, koje su
rasle pri dnu stabala. Nije znao treba li da ih bere.
Opazio je neobične boje u rastinju, crvene tačke na beloj
pozadini. Prišao im je. Mislio je da je u pitanju grupa gljiva,
ali ga je nešto u vezi sa njihovim oblikom zabrinjavalo. Ličile
su na...
Oblak dima se počeo dizati sa stvari na tlu, baš kad je
prepoznao šta je to. Nabasao je na zgrčeno ljudsko telo. Dim
je odlebdeo, gonjen povetarcem, iako nigde nije bilo
znakova vatre. Na trenutak je pomislio da čovekleži i puši
lulu. Lice mu je bilo pokriveno maramicom s crvenim
mrljama. Prišao je bliže i shvatio da crvene mrlje nisu tačke
na gljivama, niti mrlje na beloj maramici.
To su bili plikovi na licu mrtvaca.
 ČETVRTO POGLAVLJE

Ejmijus Krou je izvukao maramicu iz džepa. Dodao ju je

Šerloku. Iz drugog džepa je izvukao zakrivljenu metalnu
pijosku, opasanu kožnom trakom. Odvrnuo je zapušač i
sipao braonkastu tečnost po maramici u dečakovoj ruci. S
navlažene tkanine digao se oštar miris. Golicao je sluzokožu
nozdrva i nagonio na plač.
„To je rakija", rekao je Krou, u odgovor na Šerlokovo
neizrečeno pitanje. „Tu je za slučaj da je ono što je ubilo
ovog čoveka zarazno. Ne želimo da zakačimo ono što ga je
oteralo sa ovog sveta." Izvukao je još jednu maramicu iz
jednog od brojnih džepova. I nju je navlažio rakijom.
„Šta ga je ubilo?", zbunjeno će dečak. „Sigurno je stradao
od neke boleštine. Pogledajte to lice!"
Učitelj je uperio svetloplave oči na dečaka. Posmatrao ga
je neko vreme, s maramicom u ruci. „Verujete li da su bolesti
nešto što se tek tako događa - da se razvijaju u nečijem telu,
same od sebe?"
„Pretpostavljam da je tako", priznade Šerlok. „Nikad
nisam razmišljao o tome."
„Poznato vam je da bolest može da pređe s jedne osobe
na drugu, ako se dodirnu, ili ako su blizu jedna drugoj."
„Jeste..." oprezno će Šerlok. Nije znao kuda to vodi.
„Zar u tom slučaju nije logično da se nešto prenosi s
bolesnih na zdrave osobe, nešto od čega se razbole?"
Šerlok je ćutao. Znao je da će, ma šta rekao, dobiti još
jednu lekciju.
„Pre nekoliko godina sam se zatekao u Beču“, nastavio je
učitelj. „Upoznao sam Mađara, Ignaca Zemelvajsa. Pomagao
je porodiljama. Primetio je da žene kojima pomažu doktori ili
studenti medicine imaju više šansi da umru od babinje
groznice, nego one kojima pomažu samo babice. Zemelvajs
je bio inteligentan čovek. Največi broj doktora ne bi mnogo
razmišljao o tome. Znao je da lekari često stižu na porođaje
iz mrtvačnice. Naterao je doktore da peru ruke vodom i
krečom pre nego što priđu porodiljama. Stopa smrtnosti od
babinje groznice je strmoglavo opala u njegovoj bolnici. Kreč
je, očigledno, ubijao ili uništavao nešto na doktorskim
rukama, nešto što bi se u suprotnom prenelo s leševa na
žene." Podigao je maramicu. „Zbog toga sam je natopio
rakijom. Slično deluje."
„Šta je to nešto?"
Učitelj se osmehnuo. „Rimski pisac Marko Terencije Varon
je napisao ’... da postoje sićušna bića koja se ne vide golim
okom. Plove po vazduhu i ulaze u telo kroz usta i nos,
prouzrokujući ozbiljne bolesti.’ Ne verujem da on spada u
klasične autore čija ste dela proučavali u školi. Ljudi
stolećima pominju ta sićušna stvorenja, ali ih medicina ne
shvata ozbiljno."
„Zar nećemo ostaviti telo ovde i nekog obavestiti? Zar to
ne bi bilo najbezbednije?"
Krou se osvrnuo po drveću i šipražju. „Velika je
mogućnost da će neka lisica ili jazavac načeti leš. Nisam
poznavao ovog čoveka, ali nikome, živom ili mrtvom, ne bih
poželeo takvu sudbinu. Zašto ne bismo izneli telo iz šume,
kad to već mora biti učinjeno, zbog sahrane. Ne preti nam
opasnost, ako ga ne dodirnemo, i ako stavimo maske na
lice.“
Krou je svezao maramicu oko lica. Oči su mu zasuzile od
oštrog mirisa. Nasmejao se. Duboke bore oko očiju su se
nabrale kao platno. „Nisam kazao da je ovo dobra rakija“,
rekao je. „Čuvaj se da je ne zavoliš. Potrči i doteraj kolica od
kuće. Nastoj da budeš što brži.“
Šerlok je gurnuo vlažnu maramicu u džep, za kasnije.
Ostavio je Kroua nagnutog nad leš i požurio kroz šumu.
Grabio je ka imanju Holmsovih. Upravljao se po drveću,
grmlju i pečurkama koje mu je učitelj pokazao uz put. Trava
ga je šibala po gležnjevima, dok je hitao kroz šipražje. U
nozdrvama mu se mešao miris suve paprati i lavande.
Osećao je znoj na čelu i između lopatica. Tekao mu je niz
obraze i kičmu.
Istrčao je iz šume i pretrčao čistinu do kuće. Zastao je na
trenutak da povrati dah i da se smiri. Poslepodnevno sunce
ga je zaslepilo. Pogodilo ga je kao udarac nevidljive ruke.
Savio se u struku, položio šake na kolena i gutao topli
vazduh. Najedanput se našao okružen zvucima, prigušenim
drvećem - cepanje drva, roktanje svinja, nečija pesma.
Uspravio se i ugledao daleku priliku na konju. Jahač i konj
su bili na prilaznom putu, s druge strane visokog zida. Konj
je mirovao. Činilo mu se da ga jahač posmatra. Žmirnuo je i
podigao ruku da bi zaštitio oči od sunca. Konj se baš u tom
trenutku pomerio. Prilika je nestala s vidika.
Izbacio je taj prizor iz uma i pronašao baštenska kolica
pored kokošinjca. Brzo ih je gurao kroz šumu, ka izobličenom
lešu. Video je kako mu Krou pretresa džepove.
„Nisam pronašao ništa što bi nam otkrilo njegov
identitet." Glas mu je bio prigušen maramicom. „Da li ti je
poznat?"
Šerlok je zurio u naduto lice. Stomak mu se okretao.
Pokušao je da dopre do mrtvačevih crta lica, iza plikova i
crvenila. „Ne bih rekao, ali nisam siguran."
„Pogledaj mu uši", reče Krou. „Ljudske uši su
prepoznatljive. Neki nemaju resice, neke su naborane, a
neke liče na savršene školjke. Po ušima ćeš lako prepoznati
ljude, pogotovo ako se maskiraju."
Šerlok nije rekao kako se za čoveka koji leži mrtav u
šumi, teško može reći da pokušava da se maskira. Usmerio
je svu pažnju na njegovo levo uvo. Primetio je prepoznatljivi
zarez na koži, na polovini uva. Ličio je na ranu od noža
zarađenu u tuči. Istina, i sekira ga je mogla dohvatiti, dok je
cepao drva. Ta pomisao je dozvala sećanje. Video je ovog
čoveka. Ali gde?
„Mislim da je u službi mog strica", konačno je progovorio.
„Video sam kako vozi zaprežna kola."
„Kad je to bilo?", pitao je Krou.
„Jutros." Namrštio se. „Ali reklo bi se da je danima
bolovao. Ništa mu nije falilo kad sam ga video."
„Zanimljivo", promrmljao je učitelj. „Vrlo dobro. Hajde da
ga natovarimo na kolica i odvezemo do kuće. Zamolićemo
kućepaziteljku kisela lika da pošalje po ovdašnjeg sekača
kostiju."
„Selcača kostiju?"
„Mislim na doktora", nasmejao se Krou. „Nikad nisi čuo
izraz sekač kostiju?"
Šerlok je odmahnuo glavom.
„Tako ih zovu zato što je donedavno to bilo sve što su
radili. U slučaju nesreće sekli su prste, šake, stopala, ruke ili
noge. Civilizacija je na svu sreću odonda napredovala."
Nagnuo se prema telu. Uspravio se i pogledao svog učenika.
„Ne zaboravi - ne dodiruj mu kožu“, upozorio ga je. „Samo
odeću. Moraš da izbegavaš svaku opasnost."
Put kroz šumu je potrajao gotovo pola sata. Ejmijus Krou
je gurao kolica, premala za mrtvo telo. Šerlok je trčao ispred
njih. Saginjao se i sklanjao kamenje i granje, koje je moglo
zaustaviti kolica ili spotaći učitelja. Mrtvačeve ruke bi se
zanjihale kad god bi kolica naišla na grbinu. U tim trenucima
činilo se da nesretnik pokušava da sedne. Šerlok se trudio
da ne gleda leš.
Dobrano se zadihao, kad su ugledali kuću. Mišići su mu
goreli od umora. Neko ih je sigurno ugledao, zato što im je
gospođa Eglantin žustro pohitala u susret.
Presrela ih je čim su izbili ispod krošnji drveća.
„Nećete", progovorila je odlučnim glasom, „dogurati tu
stvar, bliže kući."
„Ta stvar", blago je prekorio Krou, „jeste jedan od radnika
vašeg gospodara. Znam da je mrtav, ali mislim da zaslužuje
malo više poštovanja."
Kućepaziteljka je skrstila ruke.
„Radnik ili ne, neću dozvoliti da ga dovezete bliže kući.
Pogledajte ga. Ne znam da li ima boginje ili kugu, ali se
njegovo telo mora spaliti."
„Slažem se, ali ne pre nego što ga doktor ispita. I njegova
porodica mora biti obaveštena. Budite tako ljubazni pa
pošaljite po doktora. Gde možemo da ostavimo telo, dok on
ne dođe?"
Ljutito je odvratila.
„Imamo šupu za stajsko đubrivo. Sad je prazna. Ostavite
ga u njoj. Kasnije ćemo je spaliti", dodala je, a onda se
okrenula i zaputila ka kući.
„Divna žena", promrmljao je Krou.
Dečak ga je poveo oko kuće, do šupe u kojoj je
skladišteno stajsko đubrivo, pre nego što je razbacano po
cveću i povrću. Ni maramica natopljena rakijom nije ga
mogla zaštiti od oštrog, prodornog mirisa. Zavlačio mu se u
usta i nos. Gušio ga je.
U šupi je vladao nered. Morali su da uklone nabacana
drva i zarđale sprave za obradu zemlje, pre nego što su
uterali kolica s lešom u nju. Sunčeva svetlost je prodirala
kroz pukotine na krovu i zidovima. Osvetljavala je telo na
nekim mestima. Najveći deo nakaznog leša je ostao u
blagorodnoj tami. Ruke i noge su virile iz kolica. Klatile su se.
Podsećao je Šerloka na nehajno odbačenu grotesknu lutku u
prirodnoj veličini.
„Nema potrebe da obojica ostanemo", rekao je Krou, kad
je izašao iz šupe i sklonio maramicu s lica. „Vratite se u
kuću. Recite nekoj od sluškinja da vam pripremi vodu za
kupanje, i to toplu. Dobro se oribajte karbolnim sapunom.
Promenite odeću i pripremite ovu koju nosite za spaljivanje,
ako imate rezervnu. Ako nemate, recite sluškinji da je
opere."
 Šerlok se dobro izribao tamnocrvenim, karbolnim
sapunom. Koža mu je bila nadražena i rumena posle pranja.
Obukao se i izašao iz kuće. Oči su ga pekle. Još je osećao
katranski vonj sapuna. Zaobišao je ugao kuće i obrisao suze
iz očiju. Ugledao je Ejmijusa Kroua. Razgovarao je sa
zdepastim čovekom u crnom sakou, ispred neugledne šupe.
To je sigurno doktor. Šerlok im se dovoljno približio da čuje
doktorov piskav, nadmen glas.
„Moramo da obavestimo vlasti. Ovo je drugo telo sa
sličnim simptomima. Ako imamo posla sa zarazom, dužni
smo da bez oklevanja primenimo neophodne mere
predostrožnosti. Otkazaćemo sutrašnji vašar i zatvoriti sve
javne ustanove da bismo sprečili širenje zaraze. Nebesa mi,
preprečićemo sve puteve oko grada, dok opasnost ne
prođe!"
„Čuvajte se ishitrenih postupaka", odvratio je Ejmijus,
dubokim, sporim glasom. „Zasad imamo samo dva tela. Dve
kapi kiše ne čine provalu oblaka."
„Tako je. Ali ne zaboravite da ćete pokisnuti ako ne
otvorite kišobran pre nego što se dažd sruči na vas",
uzvratio mu je doktor, jednako slikovitim rečnikom.
Dečaku je sinulo da zna više od njih. Telo, plikovi, oblak
dima - zar Meti Arnat nije video to isto, kad je umro onaj
čovek u gradu. Kakav je to dim bio?
„Predlažem da pričekamo dok neko stručan ne pregleda
tela.“
Doktor je preko volje odmahnuo glavom.
„O kakvom stručnjaku govorite? Mogao bih da obavim
autopsiju, ali mi je pogled na otoke dovoljan. Moramo
postupati u skladu s pretpostavkom da imamo posla s
bubonskom kugom.“
„Poznajem stručnjaka za tropske bolesti, profesora
Vinčkouma iz Gilforda. Pozvaćemo ga. Napisaću mu pismo."
„Pišite mu ako želite", reče doktor, „ja ću porazgovarati s
gradonačelnikom, gradskim vlastima i vinčesterskim
biskupom."
 „Kakve on veze ima sa ovim smrtnim slučajevima?" pitao
je Krou.
„Zamak Farnam je zvanična rezidencija njegovog
blagosveštenstva."
Šerlok im se još više približio. Ejmijus ga je opazio
krajičkom oka. Mahnuo mu je da se udalji. To ga je naljutilo.
On je pronašao telo, a učitelj sad nastoji da ga udalji od
njega. Šta je očekivao, da će pokorno čekati da nastave s
prekinutom lekcijom, dok on ne završi razgovor s doktorom?
Ima on pametnija posla. Neka piše Majkroftu ako mu se to
ne bude svidelo.
Okrenuo se i zaronio u šumu. Kipteo je od gneva.
Zašao je među drveće i izgubi kuću iz vida. Vlažno tlo mu
se ugibalo pod nogama. Osluškivao je pucketanje
vegetacije, pritisnute podnevnom jarom i povremeno
šušketanje u šipražju, kad prođe neoprezna ptica ili lisica.
Miris vlažnog lišća se dizao sa zemlje. Potiskivao je oštre
tragove alkoholnih isparenja i još neprijatnije uspomene na
karbolni sapun. U šumi nije bilo staza. Sporo je napredovao,
pažljivo preskačući pala stabla i zaobilazeći trnovito žbunje.
Nije znao gde je zato što nije ušao u šumu kuda je ušao
sa Krouom. Postao je još nesigurniji kad je kuću izgubio iz
vida a nije imao pouzdane orijentire. Nije mogao da oceni da
li je usred šume ili na njenom rubu. Ako ne bude pazio,
zabasaće duboko u nju. Nije znao kako da odredi pravac.
Pokušavao je da zapamti drveće kraj kog je prolazio, ali su
sva stabla izgledala isto.
Nešto praiskonsko i nerazumljivo ga je vuklo sve dublje u
šumu. Pojedini ljudi tvrde da varoši i gradovi poseduju
vlastitu ličnost. Šerlok je osetio nešto od toga u Londonu,
kad ga je posećivao sa ocem. Osetio je to, u manjoj meri, i u
Farnamu, s Metijem Arnatom. Ovde je osećao prisustvo
nečeg drugačijeg, bezvremenog i mračnog. Šta god da je
bilo u pitanju, videlo je smrt vrtlara i nije marilo za nju, baš
kao što nije marilo za smrt stotina, hiljada, miliona životinja i
ljudi u proteklim milenijumima.
 Odbacio je ružne misli. Stao je u tragove kolica i pratio ih
do mesta u šumi na kom je otkrio telo. Vegetacija pritisnuta
lešom u međuvremenu se uspravila, pa nije mogao da
proceni gde je ležao. Sa sigurnošću je mogao odrediti samo
mesto na kom su se kolica zaustavila.
Zagledao se u zemlju, iako nije znao šta traži. Pokušao je
da zamisli mrtvačeve poslednje trenutke. Da li se teturao po
čistini, u delirijumu? Je li pao na kolena pre nego što se
opružio po tlu, ili je hodao, nesvestan bolesti, pre nego što je
naglo izgubio svest, dok su mu po licu i rukama iskakali
plikovi? Sigurno se nešto može zaključiti iz mrtvačevih
tragova. Biće nepravilno raspoređeni, ako je bio u
delirijumu. Ako je hodao normalno, biće pravolinijski.
Doktoru će možda biti važno da sazna kojom brzinom je
nastupila bolest. Ako ništa drugo, impresioniraće Ejmijusa
Kroua svojom sposobnošću zaključivanja.
Kleknuo je da bi podrobnije ispitao zemljište. Vrtlareve
čizme su ostavile lako uočljiva udubljenja na mekom tlu -
peta jedne čizme je bila više izlizana nego druga. Šerlok je s
lakoćom razlikovao te tragove od svojih i Ejmijusovih
tragova. Pošao je za njima, ka drveću. Bili su neobični. Išli su
čas u jednom, čas u drugom pravcu, kao da se stradalnik
vrteo u krug. Da nije plesao? Ne, to je glupa pretpostavka.
Da li je bio ošamućen? To je bila izglednija mogućnost.
Možda je bolest - ma o kojoj da se radilo - uticala na njegov
osećaj za ravnotežu.
Sledio je haotične tragove, dalje od čistine, sve do tačke
na kojoj su najednom postali ujednačeni. Odatle su išli
pravo, izuzev kad su obilazili drveće i pala stabla. Udaljavali
su se od imanja Holmsovih. Izgledalo je da su nevolje naišle
naglo. U jednom trenutku je hodao pravo, da bi u sledećem
počeo da posrče u krug, kao da je pijan. Nedugo potom
sručio se na tlo i izdahnuo.
Šerlok se vratio na mesto na kom se način hoda
promenio. Stajao je, pometeno posmatrajući čistinu. Nešto
se nije uklapalo. Proučavao je drveće, šipražje i travu.
Pokušavao je da pronađe ono što mu je smetalo. Uspeo je.
Trava je bila nešto drugačije boje - žućkastija od one u
okolini. Kleknuo je i dodirnuo tlo prstom. Na njemu je ostala
neka prašina. Nešto je bilo na tlu - nešto čemu tamo nije bilo
mesto.
Protrljao je vrhove prstiju. Bili su masni. Prvi put se
susreo sa ovakvim žutim prahom. Isprva se uspaničio. Puls
mu se ubrzao na pomisao da bi žuti prah mogao biti
uzročnik pokojnikove bolesti. Suzbio je paniku. Nije verovao
da se boleština može preneti prahom. Bolesti su se prenosile
sa osobe na osobu. Otrov je bio druga mogućnost. Međutim,
koji otrov uzrokuje pojavu plikova na licu i šakama?
Hitro je razmišljao. Izvadio je kovertu s Majkroftovim
pismom iz džepa. Uhvatio ju je za krajeve, tako da se
otvorila. Prevukao je njome preko trave i nahvatao nešto
žutog praha. Brzo je zatvorio i stavio u drugi džep. Nije znao
da li je prikupljeni prah važan. Možda će ga Ejmijus Krou
prepoznati.
Lutao je kroz šumu sve dok nije nabasao na put. Nije
znao vodi li do imanja Holmsovih, ili na neko drugo mesto,
niti na koju stranu da krene. Seo je pored puta i čekao.
Nadao se da će ga neko, pre ili kasnije, povesti zaprežnim
kolima.
Bilo je kasno popodne. Gde bi želeo da ode - kući ili u
grad? Znao je da bi povratak u dom Holmsovih značio
suočavanje s dosadom. Grad je delovao mnogo zanimljivije.
Prvih desetak kola su išla u istom pravcu. Bila su puna
kutija, sanduka i platnenih vreća. Vozači i putnici su izgledali
uplašeno. Nije znao šta se događa, ali je pretpostavio da se
glas o dva sumnjiva smrtna slučaja proširio i da su ljudi
napuštali Farnam. Trudili su se da se što više udalje od
moguće zaraze. Nije ni pokušao da ih zamoli za vožnju. Bilo
mu je jasno da ga neće povesti. Posle pola sata čuo je
tandrkanje točkova iz suprotnog smera. Ustao je i sačekao
da zaprežna kola savladaju krivinu.
 „Oprostite", obratio se sedokosom vozaču, ispijena lica.
,,U kom pravcu idete?"
Vozač je blago nakrivio glavu, pokazujući put ispred sebe.
Nije ni gledao u Šerloka, iako je povukao uzde da bi usporio.
,,U kom pravcu je imanje Holmsovih?"
Čovek je trznuo glavom unazad.
„Možete li me odvesti u grad?"
Ćutljivi vozač je posle kraćeg razmišljanja trznuo glavom
ka zadnjem delu zaprežnih kola. Šerlok se popeo, pošto je
nemi znak protumačio kao potvrdan odgovor. Kola su malo
secnula kad se našao na njima. Zamalo da padne. Opružio
se po slami.
Vozač nije prozborio ni reč tokom putovanja. Ni dečaku
nije bilo do razgovora. Razmišljao je o mrtvacu,
misterioznom jahaču i o čudnom, ali upečatljivom učitelju.
Ispočetka mu se činilo da će imanje Holmsovih biti neopisivo
dosadno mesto. Izgleda da se grdno prevario.
Pomislio je na Metijevu pripovest o lešu iznesenom iz
kuće u Farnamu i o neobičnom oblaku koji je izleteo kroz
prozor. Isprva je odbacio tu priču kao fantaziju. Bar onaj deo
sa oblakom. Sad nije znao šta da misli. Ako je Ejmijus Krou
imao pravo, kad je rekao da boleštine izazivaju „sićušna
stvorenja', koja se prenose s jedne na drugu osobu, onda su
ih on i Meti videli. Tačnije, videli su oblak sićušnih bića,
prenosilaca bolesti.
To nije imalo smisla. Niko nikada nije tvrdio da je video
oblak takvih bića. Šerlok i Meti sigurno nisu bili prvi ljudi koji
su ga opazili? Videli su nešto drugo.
Shvatio je da je u Farnamu tek kad su zaprežna kola
stala. Vozač je sedeo kao kip. Čekao je da dečak siđe.
Krenuo je, ne udostojivši ga ni pogleda, dok je on prevrtao
džepove tražeći novčić.
Osvrnuo se oko sebe. Prepoznao je ulicu. Nalazio se na
glavnoj saobraćajnici, koja prolazi kroz središte grada. Ispred
njega je bila velika zgrada od crvene cigle, s mnoštvom
lukova. Meti mu je objasnio da je to skladište žita. U
trgovačkoj varoši život se kretao uobičajenim ritmom. Na
ulici je bilo mnogo ljudi. Šetali su se posmatrajući izloge ili
tezge s poslasticama. Razgovarali su ili gledali svoja posla.
Varošica se toliko razlikovala od samotne šume.
Možda mu se pričinilo, ali nije mogao da se otme utisku
da se na uglovima i pred radnjama okupljaju male grupe
ljudi. Tiho su razgovarali, pognutih glava i sumnjičavo motrili
prolaznike. Da li raspravljaju o pojavi opasne zaraze u
varoši? Proučavaju li svako lice u prolazu, tragajući za
začecima plikova ili crvenilom, simptomima groznice?
Nastojao je da pogodi gde će u ovo doba zateći Metija.
Pijačne tezge će raditi još najmanje sat-dva. Zbog toga ga
verovatno neće videti kako se šunja među njima, da bi
pokupio neku voćku ili povrćku. Napamet je naučio vozni
red, u slučaju da mu boravak na imanju Holmsovih
dozlogrdi. Znao je da vozovi neće dolaziti ili odlaziti sve do
večeri. Njegov drug najverovatnije cunja ispred neke krčme,
sa nadom da će mu neki od pijanih gostiju udeliti novčić.
Na kraju je shvatio da nema dovoljno podataka da bi
pronašao druga. Majkroft ga je upozorio: „Nagađanje bez
dokaza je izuzetno pogrešna praksa." Odlučio je da krene ka
mestu koje mu je Meti pokazao - ka kući u kojoj je prva žrtva
umrla i iz koje je oblak smrti odlebdeo kroz prozor, uza zid i
preko krova.
Kuća je delovala napušteno. Vrata i prozori su bili čvrsto
zatvoreni. Pretpostavio je da je to neka vrsta upozorenja da
je u njoj neko umro od groznice. Razdirala su ga
suprotstavljena osećanja. Jedan deo njega je hteo da uđe i
procunja po zgradi kako bi potražio tragove žutog praška, ali
je drugi, primitivniji deo bio uplašen. Nije želeo da se izlaže
zarazi, bez obzira što je u džepu imao maramicu natopljenu
rakijom.
Vrata na kući su se odškrinula i Šerlok se dublje zavukao
u senku dovratka. Ko je bio u toj kući? Da li je neko rizikovao
čisteći je? Ili se neko uselio, ne mareći za opasnost? Vrata su
neko vreme ostala odškrinuta. Šerlok je više osećao nego
što je video priliku iza njih. Motrila je iz tame. Zavukao se još
dublje u senke. Nije shvatao zašto mu srce tako snažno
tuče.
Vrata su se najzad otvorila, dovoljno da se kroz njih
provuče čovek u sivoj odeći. Osmotrio je ulicu pre nego što
je izašao iz kuće. Nosio je džak.
Ruka kojom je stiskao džak bila je pokrivena finim žutim
prahom.
Šerlokovu radoznalost pojačalo je prisustvo praška i
neobično ponašanje čoveka u sivom. Očigledno je da nije
želeo biti viđen. Posmatrao je kako hita ka većoj ulici.
Skrenuo je levo. Šerlok je malo pričekao, pa onda krenuo za
njim. Nije znao šta se događa, ali će svakako doznati.
Čovek u sivom mu je izgledao neobično poznato. Video
ga je negde. Imao je usko, lasičje lice i isturene zube,
požutele od duvana. Setio se - bio je na železničkoj stanici,
kad ju je obišao s Metijem. Utovarivao je sanduke leda na
zaprežna kola.
Nepoznati je otišao na drugi kraj varoši. Šerlok ga je
sledio na pristojnom odstojanju. Sklanjao se u ulaze ili krio
iza prolaznika, kad god je pomislio da će se njegova meta
okrenuti. Čovek u sivom je konačno skrenuo u pokrajnju
uličicu, koju je Šerlok prepoznao. Meti i on su je tog jutra
obišli. Tamo ih je zamalo pregazila kočija s neobičnim
putnikom ružičastih očiju.
Čovek je žurio duž visokog, omalterisanog zida. Stigao je
do drvene kapije, iza koje se pojavila kočija. Pokucao je, na
komplikovan način. Šerlok je zalud pokušao da ga zapamti.
Kapija se odškrinula tek toliko da čovek uđe u dvorište.
Zatvorila se za njim, pre nego što je Šerlok mogao išta da
vidi.
Razočarano se osvrtao unaokolo. Silno je želeo da
pogleda preko zida ne bi li video šta se iza njega krije, ali
nije znao kako. Bio je ubeđen da su dve smrti, pokretni
oblaci i žuti prašak na neki način povezani, ali nije mogao da
nađe šta im je zajedničko. Rešenje zagonetke bi moglo biti
iza ovog zida. A opet, činilo mu se nedokučivim, kao da je u
dalekoj Kini.
Crveno sunce se približavalo horizontu. Uskoro će morati
da se vrati na imanje Holmsovih, da bi se oprao i sredio za
večeru. Nema još mnogo vremena. U očajanju se osvrnuo
oko sebe. Malter se u velikoj meri okrunio na uglu zida.
Izudarala su ga zaprežna kola i kočije u prolazu. Dodatno je
omekšao zbog kiše. Gruba cigla ispod njega je pružala dobar
oslonac za njegove sitne šake i stopala.
Vredelo bi pokušati.
Požurio je da se ne bi predomislio. Osvrnuo se oko sebe.
Nikoga nije bilo. Posegnuo je najviše što je mogao,
opipavajući u potrazi za udubljenjem između dve cigle.
Desnom nogom je tragao za osloncem. Podigao se kad je
procenio da ga je našao. Nožni mišići su se bunili zbog
opterećenja. Bio je rešen da ne odustane. Ispružio je levu
ruku što je više mogao i uhvatio se za vrh zida. Držao se
svom snagom. Privukao je i levu nogu. Spuštao ju je sve dok
nije nagazio na nešto. Premestio je težinu s desne noge na
levu. Nadao se da zid neće popustiti pod njim. Izdržao je.
Istovremeno se povukao levom rukom i odgurnuo levom
nogom. Odbacio se i sledećeg trenutka, kao nekim čudom,
našao se na vrhu zida. Drhtao je na samoj ivici. Strahovao je
da će pasti u dvorište, s druge strane zida.
 PETO POGLAVLJE

Šerlok je video čitavo dvorište sa svog mesta na vrhu

zida. Nikog nije bilo na vidiku. Prostorom je gospodarila
jednospratna drvena zgrada bez prozora, slična ambaru,
opkoljena korovom i kojekakvim kršem. Mnogo kolskih
tragova je spajalo kapiju sa ulazom u zgradu. Neki od njih su
bili plitki, dok su neki bili znatno dublji i ispunjeni vodom
posle skorašnje kiše. Tragovi su upućivali na zaključak da su
zaprege stizale bez tereta, i da su odlazile natovarene,
propadajući dublje u meko tle. Ali šta je skladišteno u
ambaru i u kakvoj je to vezi sa žutim praškom i smrću
čoveka kog je Meti načas ugledao?
Šerlok je prebacio nogu preko zida. Spremao se da skoči,
ali ga je neočekivano komešanje u dvorištu nateralo da je
hitro vrati. Nešto tamno i brzo izjurilo je iz senki zgrade.
Grabilo je na brzim nogama. Šerlok je ugledao krupnu,
mišićavu glavu sa sićušnim ušima, priljubljenim uz lobanju i
sitno telo, pokriveno ožiljcima. Pas nije lajao, već je režao.
Bio je to dubok, rezak zvuk, nalik testerisanju drva.
Pljuvačka mu je curila sa ogoljenih zuba. Naglo je zastao
ispod mesta na kom je Šerlok ležao. Piljio je u njega,
premeštajući se s noge na nogu, spuštena repa.
Morao je da uđe u ambar. U njemu se krije rešenje
zagonetke, a Šerlok je mrzeo nerešene zagonetke. Pas je
izgledao izgladnelo i zloćudno.
Bacio je pogled na spoljnu stranu zida. Da li postoji još
neki put unutra? To je malo verovatno. Pas je zapamtio
njegov miris. Sledio bi ga. Može li da se sprijatelji s njim? To
je malo verovatno, bar dok ne siđe sa zida. Nije smeo da
razmišlja o posledicama neuspeha. Mogao bi da pronađe
labavu ciglu ili poveći kamen i da ga baci na životinju. To bi
bila nepotrebna surovost. Može li da mu odvuče pažnju? Ima
li vremena da ode na pijacu i kupi parče mesa, od ono malo
preostalih para? Šta će posle učiniti?
Proučavao je teren sa obe strane zida. Tragao je za nečim
što bi mu moglo pomoći. Na uglu, nedaleko od kapije video
je nešto što je ličilo na odbačeni krzneni šešir. To je bio već
viđeni uginuli jazavac. Brzo se spustio na ulicu i otrčao do
crkotine. Podigao ju je. Krzno je bilo suvo i prašnjavo. Bio je
neprirodno lak, kao da ga je, zajedno sa iskrom života
napustila i sva težina. Zgadilo mu se od neprijatnog mirisa.
Promrmljao je izvinjenje, pre nego što je zamahnuo i
prebacio jazavca preko zida. Ukočeni udovi su se raširili u
letu. Okretao se u vazduhu. Nestao je iza cigli. Šerlok je čuo
mukli udarac o tle. Sekundu kasnije je čuo i ono čemu se
nadao: topot šapa po suvom zemljištu i režanje, kad je pas
zario zube u crkotinu. Brzo se uspentrao uza zid i bacio
pogled u dvorište. Pas je držao jazavca prednjim šapama.
Cepao ga je. Prestao je da kida crkotinu kad je Šerlok
doskočio u dvorište. Sumnjičavo ga je odmerio, pre nego što
je nastavio da kida mrtvo stvorenje. Procenio je da je dečak
njegov prijatelj, zato što mu je poklonio tako divnu igračku,
ili je odlučio da ga sačuva za desert. Šerlok se iz sveg srca
nadao da je prva pretpostavka tačna.
Brzo je otrčao preko dvorišta, prema ambaru. Žurio je da
stigne do njega pre nego što pas iskida jazavca na sitne
komade i izgubi interesovanje za njega. Stigao je do
sporednih vrata. Odškrinuo ih je i gvirnuo u tamu iz koje se
ništa nije čulo. Otvorio ih je još malo i kliznuo u unutrašnjost
ambara. Zatvorio je vrata za sobom.
Trebalo mu je malo vremena da se navikne na mrak.
Unutrašnjost je bila osvetljena prozorima na krovu. Sunčeva
svetlost je dopirala kroz prljava stakla. Izukrštani,
dijagonalni snopovi svetlosti stvarali su utisak da krov
počiva na vazdušastoj skeli. Mesto je mirisalo na staru, suvu
zemlju i znoj. Ispod tog vonja je bio još jedan - slatki i cvetni.
Video je gomile sanduka. Nekoliko ljudi ih je tovarilo na
zaprežna kola, na drugom kraju ambara. Čovek kog je sledio
po Farnamu je bio među njima. Spustio je, nedaleko od sebe,
džak koji je preneo preko varoši. Konj je tiho jeo iz zobnice,
pričvršćene na glavu. Prazna zaprežna kola su stajala pored
zida.
Šerlok je ugledao nabacane prazne drvene sanduke.
Prikrao se i sakrio iza njih. Pažljivo je posmatrao kako ljudi
tovare zaprežna kola. Psovali su se i tiskali dok su podizali i
slagali sanduke. Dugo su radili, ako je suditi po prašnjavoj
odeći i znoju na licima.
Čovek kog je sledio kroz Farnam pomogao je da se
utovari poslednji sanduk. Protrljao je i obrisao ruke o prsluk,
kao da je i on radio čitav dan. Ostavio je žute mrlje na odeći
zato što je prašina - ma šta da je bila - prianjala uz grubo
platno. Jedan od radnika - krupni grubijan obrijane glave, s
tetovažama od ramena do zgloba i upaljenom uljnom
lampom za pojasom, ljutito ga je odmerio.
„Da li si uživao u malom izletu?“, pitao je, s neiskrenim
zanimanjem.
„Pazi šta pričaš. Znaš da nisam dangubio."
„Kako je bilo u Vintovoj gajbi?"
Pridošlica je klimnuo glavom.
„Baron je imao pravo - potkradao nas je. Pokušao je da
proda ukradenu robu. Našao sam gomilu bluza i pantalona
pored njegovog kreveta."
„Da li te je neko video?"
„Niko. Kretao sam se tiho i neprimetno, kao pacov."
„Jesi li sve pokupio?"
Čovek je klimnuo glavom prema džaku.
„Sve je tamo."
„Dobro je. Baci ga na kola."
Kad je pridošlica pošao ka džaku, krupni kolega je
povikao za njim. „Da li si zapalio Vintovu gajbu?"
„Nisam to smatrao neophodnim."
 Krupajlija je slegnuo ramenima.
„Objasnićeš to baronu, kad ga budeš video."
„Hej, Kleme - druga nam neće trebati", povikao je jedan
od radnika. Trznuo je glavom ka drugim zaprežnim kolima.
Krupni čovek se obratio radnicima.
„Ostavićemo ih. Po svoj prilici nam neće biti potrebna.
Znate da baron ne voli da riskira. On je veoma oprezan
čovek." Okrenuo se ka pridošlici i pokazao mu mrlje od
žutog praha na njegovoj odeći. „Imaš nešto od te stvari na
sebi. I Vintova gajba je zatrovana. Baron je hteo da je spali,
baš kao i ovo mesto, da bi se rešio dokaza."
Pridošlica je spustio pogled na svoj prsluk.
„Šta je ovo?", pitao je.
Klem se nasmejao. Bio je to neprijatan zvuk, nešto
između frktanja i kašljanja.
„Bolje da ne znaš", rekao je.
Čovek kog je Šerlok pratio po gradu pogleda svoje šake,
pa krupajliju. Naprečac je prebledeo. „Hej, jel'to znači da će
me snaći ista sudbina kao Vinta?"
Klem je odmahnuo glavom.
„Neće, ako dobro opereš ruke, kao što nam je baron
objasnio." Okrenuo se ka ostalima. Razgovarali su, nakon što
su potovarili kutije na zaprežna kola. „Posao je završen -
vreme je za polazak. Martin i Džo će kolima. Znate gde
idete. Staufer i Flin - vi ćete produžiti do barona.“ Obratio se
pridošlici. „Deni, mi ćemo se pobrinuti za ovo mesto.
Spalićemo ga. Toliko je veliko da ne možemo znati šta smo
ostavili za sobom.“
Pridošlica - Deni - osvrnuo se po ambaru.
„Moramo li?“, molećivo se oglasio. „Razmisli šta bismo
mogli da uradimo s njim, kad baron završi posao. Mogli bi da
ga preobrazimo u najveću krčmu u kraju i da dovedemo
cure. Igraće, pevaće i raditi svakakve stvari. Grehota je da
ga spalimo."
Klem se natuštio kao olujni oblak.
 „Samo izvoli, predstavi svoje planove baronu. Ja ću se
ograničiti na izvršenje njegovih naređenja."
Deni se nekako smanjio pod prekornim pogledom kolege.
„Glasno sam razmišljao, to je sve."
Jedan od ljudi pored kola je podigao ruku da bi privukao
Klemovu pažnju.
„Kad ćemo biti plaćeni?“, pitao je.
„Kad isporučimo robu“, progunđao je Klem. „Srešćemo se
sutra, u Molinoj krčmi. Tamo ću vam podeliti novac."
„Kako da znamo da ćeš biti tamo?" pitao je neko. Hteo je
da digne ruku, ali se predomislio.
Klem ga je prostrelio gnevnim pogledom.
„Ne zaboravi da baron kupuje tvoje i moje ćutanje. Baron
će me potražiti, ako ne dobiješ platu i odlučiš da nekom
ispričaš šta si ovde video, a to nikako ne bih želeo. Svi će
biti pošteno plaćeni, jel' jasno?"
Radnik je pomirljivo klimnuo glavom.
„Kad ti kažeš."
Šerlok se povukao dublje iza gomile sanduka, pošto su se
radnici razišli. Dvojica su se popela na kola, dok su dvojica
otvorila masivna drvena vrata ambara. Klem ih je nadzirao,
dok je Deni stajao po strani, sa odsutnim izrazom lica. Vozač
je coknuo i ošinuo konja štapom po sapima. Tovarna
životinja je povukla zaprežna kola, s glavom u zobnici.
Klem se uputio ka velikim drvenim vratima. Uljna lampa
za pojasom ga je lupkala po butini. Pokazao je palcem ka
Šerlokovom skrovištu. „Zaključaj ta vrata", zarežao je. „Naći
ćemo se ispred ambara."
Šerlokovo srce je preskočilo jedan otkucaj kad se Deni
zaputio ka njegovom skrovištu. Sigurno će ga videti kad
obiđe gomilu sanduka. Ako se to desi, neće imati velike
šanse da preživi. Promenio je položaj. Napeo se, spreman da
potrči svom brzinom. Hoće li stići do sporednih vrata, pre
nego što ga Deni uhvati? Nije bio siguran, ali nije video
drugu mogućnost.
 Deni je stao pored sanduka. Pratio ga je prljavi, slatkasti
miris neoprane odeće. Šerlok brzo pogleda Klema, kako bi
procenio hoće li krupajlija biti u položaju da pomogne kolegi
da ga uhvati. Klem je stigao nadomak velikih vrata. Šerlok je
čučnuo iza sanduka kad je Deni prošao pored njega. Polako
je obilazio oko gomile praznih sanduka. Da je Klem okrenuo
glavu, pre nego što je izašao na glavna vrata, video bi ga
kao na dlanu, ali nije. Dečak je, s knedlom u grlu, posmatrao
kako krupajlija nestaje na jarkom podnevnom suncu. Teška
vrata su se zatvarala. Daske su zapinjale po tlu, a zarđale
šarke škripale.
Šerlok je bacio pogled preko vrha sanduka. Deni je
proveravao da li su sporedna vrata lepo zatvorena. Spremao
se da navuče rezu, kako bi bio siguran da niko neće moći da
uđe. Čim Deni izađe, otvoriće ih i pobeći.
Deni je podigao katanac s poda. Provukao ga je kroz
prsten na rezi, a zatim i kroz metalni prsten na dovratku.
Katanac se zatvorio sa zlokobnim škljocanjem. Ključ je virio
iz katanca.
Deni ga je izvukao i gurnuo u džep. Okrenuo se i zviždeći
pošao ka izlazu.
Dečakovo srce je snažno tuklo. Dlanovi su mu se ovlažili.
Bacio je pogled na zaključana vrata. Ostavljala su utisak
čvrste, neprolazne prepreke. Neće moći da ih otvori brzo i
bez mnogo buke. Moraće da sačeka da nitkovi odu. Posle pet
minuta će izaći istim putem kao i oni.
Deni je stigao do ulaznih vrata, baš kad je Klem zatvarao
drugo krilo. Svetli četvorougao dvorišta je bivao sve uži.
Sveo se na šipku, crtu, i na kraju nestao. Vrata su se
zatvorila uz mukli tresak.
Šerlokovo srce se skupilo i snuždilo kad je čuo kako
nitkovi osiguravaju vrata teškom drvenom gredom. Kako će
sad izaći!
Još neko vreme je čuo njihove glasove, ali ne i ono što su
govorili. Uspravio se. Spremao se da priđe dvokrilnim
vratima da bi prisluškivao njihov razgovor. Zastao je usred
koraka, kad je čuo neobičan zvuk.
Klem je razbio uljnu lampu o vrata.
Staklo se slomilo, a zapaljiva tečnost prosula po
daskama. Usledila je kratkotrajna tišina. Prekinulo ju je
zloslutno pucketanje plamenova. Vatra je počela da proždire
drvo natopljeno uljem.
Klem i Deni su zapalili ambar.
Šerlok je drhtao pred naletom panike. Hteo je da potrči,
ali nije znao kuda. Nemoćno se trzao u mestu. U ustima je
osećao metalni ukus. Srce mu je tuklo tako jako da je osećao
puls na vratu i slepoočnicama. Glava mu je bila puna
nepovezanih misli. Polako se pribrao i suzbio paniku.
Ponavljao je sebi da neki izlaz sigurno postoji. Srce mu je
polako usporilo do normalnog ritma. Prestao je da se trza.
Miris dima se naglo širio ambarom. Plamičci su se
probijali kroz pukotine između dasaka na vratima, kao
radoznali prsti.
Razmišljaj, govorio je sebi. Razmišljaj kao nikad do sad.
Pažljivo se osvrtao po ambaru. Klem i bratija su odneli
najveći broj sanduka. Nije saznao šta je bilo u njima. Oni iza
kojih se krio još su stajali na gomili pored zaključanih
sporednih vrta. Bili su prazni.
Potrčao je ka zidu ambara. Svom snagom je ramenom
udario po debelim daskama. Drvo se ugnulo pod udarcem,
ali nije popustilo niti se slomilo. Pokušao je ponovo. Ništa se
nije dogodilo. Ako je hteo da se probije napolje, trebaće mu
sekira, čekić ili nešto drugo. Rame ga neće izbaviti.
Očajnički se osvrtao po ambaru, u potrazi za oruđem koje
će mu pomoći da slomi ili razdvoji daske. Pogled mu se
zaustavio na napuštenim zaprežnim kolima, pored zida. Na
prvi pogled im ništa nije falilo. Klem je rekao da bi ih
upotrebili da su imali dovoljno sanduka. Da li bi mogao da ih
iskoristi? Može li da ih pomeri?
Postojao je samo jedan način da to sazna. Potrčao je i
dohvatio jednu od dve motke između kojih se upreže konj.
Lako je podigao. Cimnuo je, ali se kola nisu pomerila.
Pokušao je ponovo, ovog puta nešto snažnije. Kola su blago
trznula. Druga motka je još počivala na podu ambara. Sve
dublje se zarivala u tle, zahvaljujući Šerlokovim naporima.
Kola nisu mogla da se pomere zbog nje.
Logika. Osloniće se na logiku. Ne može da vuče kola, ali
možda može da ih gura. Pustio je motku i gurnuo prednji
deo kola. Pokrenula su se! Pomerila su se nekoliko
centimetara unazad! Zahvalio se božanstvu koje ga je
čuvalo, na misterioznom baronu, koji je tako snažno
nadahnuo radnike opreznošću. Ne samo da su doterali još
jedna kola, već su dobro podmazali osovine. Uzeo je zalet od
nekoliko metara i jurnuo na kola. Gurnuo ih je svom snagom.
Udario ih je istim ramenom kojim je treskao o zid ambara.
Vatrene strele bola sevnule su ka vratu. Kola su se pomerila
čitav metar, a onda su se zaustavila.
Dim ga je milovao po licu, štipao ga za oči. Plamenovi su
lizali uz ulazna vrata i po ragastovu. Logika ga je navodila
na zaključak da će vatra oslabiti vrata ambara i da će to biti
idealno mesto da udari zaprežnim kolima, ako uspe da ih
odgura dovoljno daleko i brzo. Moraće da ih obrne, da bi
naciljao vrata. To nije sve, plašio se plamenova. Znao je da
će imati samo jednu priliku. Odlučio je da tresne kolima o
zadnji zid ambara.
Zanemario je oštar bol u ramenu. Uhvatio se za kola i
upro nogama o meko tlo, savijenih kolena. Gotovo je
polegao po tlu. Nastojao je da iskoristi svaku trunku snage -
više nego što je ikad koristio za igranje ragbija na terenima
Škole za dečake Dipden ili na borilištu za boks, u
gimnastičkoj sali. Telo mu je dugo bilo raspeto između dva
nepokretna predmeta. Kola su se konačno pomerila. Jedan
točak je zapeo za nešto, kamen ili grudvu zemlje. Pretila je
opasnost da se kola vrate na početni položaj. Zario je noge u
tlo i gurao, dok su mu mišići vrištali. Točak je savladao
prepreku. Kola su se sve brže kotrljala. Pomerio je levu nogu.
Načinio je krupan korak. Zatim je pomerio i desnu. Zemlja
mu je poslužila kao pouzdan oslonac. Ulagao je svu snagu u
guranje kola. Napredovao je centimetar po centimetar.
Zaprežna kola su se, baš kao i lokomotiva, kretala sve brže i
brže. Za nekoliko sekundi su iz puzanja prešla u lagani hod,
brz hod i trk. Osetio je da mu nešto treperi u ramenu. Tetiva
je drhtala kao violinska žica pod prstom. Strahovao je da će
mu ruka otkazati poslušnost. Snagom volje je držao na
kolima. Drhtanje se smanjilo. Kola su nastavila da se kreću.
Nije se usuđivao da digne glavu i pogleda koliko je zid blizu.
Strahovao je da će ga to usporiti. Mogao je samo da broji
korake: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest. Svaki je bio brži od
prethodnog. Sigurno je stigao nadomak zida? Od požara koji
je proždirao vrata cvala mu je toplota na potiljku. Video je
sopstvenu sen ispred sebe, ocrtanu plamenova.
Zadnji deo kola je naglo udario o zid. Masivna zaprežna
kola su slomila daske. Klinovi su se izvlačili iz drveta, uz
mučnu škripu. Svež vazduh mu je zviždao pored glave.
Razgonio je dim i podjarivao požar. Zadnji točkovi su zapeli o
daske, ali je svetlost sijala oko ivica zaprežnih kola. Popeo se
na vozačevo sedište. Krenuo je ka svežem vazduhu i
sunčevoj svetlosti.
Naivno je očekivao da će videti gomilu ljudi i vatrogasnu
brigadu s ručnim pumpama i kofama kako priskaču u
pomoć. Dvorište je bilo pusto. Čak je i pas pobegao.
Verovatno je otišao sa zlikovcima. Plamenovi su se spolja
jedva videli, iako je u unutrašnjosti ambara bilo vrelo kao u
paklu. Samo je tanušni pramičak dima sezao u svetio nebo
bez oblačka. Takav bi mogla načiniti i kuhinjska vatra. Neko
će pre ili kasnije primetiti da se nešto neobično događa, ali
se to neće skoro dogoditi.
Zaključali su kapiju. Šerlok je pretpostavio da su je Klem i
njegovi nitkovi osigurali lancem i katancem. Postupali su
jako oprezno. Odustao je od kapije. Razgledao je zidove,
tražeći pogodno mesto da se popne. Zid je sa unutrašnje
strane bio neomalterisan. Lako se uspeo uz golu ciglu.
 Sa zida je bacio pogled na ambar. Vatra je stigla do
krova. Grede su plamtele. Mora da se udalji što pre.
Smandrljao se na ulicu. Trčao je dok mu se nije učinilo da
će mu pluća prsnuti. Nožni mišiću su vapili za odmorom. Seo
je pored niskog, kamenog zida. Dugo je izmicao umoru i
panici. Napokon su ga stigli. Usisavao je veliku količinu
vazduha.
Drhtao je čitavim telom od nakupljenog uzbuđenja. Posle
nekog vremena osetio se dovoljno snažnim da podigne šaku
ispred lica. Koža mu je bila izgrebana i krvava. Cepke su mu
virile iz dlanova, iako nije osećao bol. Povadio ih je, jednu po
jednu. Iza svake je ostalo nekoliko kapljica krvi.
Šta je saznao posle silnih napora i opasnosti? Smrt
čoveka u Farnamu je možda bila nesreća, ali je nesumnjivo
prouzrokovana nekom vrstom kriminalne aktivnosti. Mrtvac
je krao nešto od saučesnika. To nešto mu je došlo glave.
Zlikovci su spakovali ostatak tog nečeg u sanduke. Odvezli
su ih zaprežnim kolima na njemu nepoznato mesto. Zatim
su zapalili vatru da bi uklonili tragove zločinačke delatnosti.
Sve to je učinjeno po uputstvima misterioznog barona.
Nedavno je stajao ispred ove kapije. Kočija je tada
zamalo pregazila Meta i njega. U njoj se vozio čovek bele
kože i ružičastih očiju. Da li je to bio baron? Ako jeste, kakve
su bile njegove namere?
Smrkavalo se. Sunce je gotovo zašlo. Morao je da se vrati
na imanje Holmsovih i da se uredi i preobuče - i sve to pre
nego što gospođa Eglantin primeti da se nešto događa. Na
trenutak je pomislio da je njegovim nevoljama, za danas,
došao kraj. Sneveselio se kad je shvatio da je pogrešio.
 ŠESTO POGLAVLJE

Šerlok je idućeg jutra zamalo propustio doručak. Čitavo

telo ga je bolelo od jučerašnjih avantura. Glava mu je
pulsirala u ritmu srčanih otkucaja. Osećao je teskobu u
grudima i grebanje u grlu. Ovo poslednje je pripisivao dimu
udahnutom u ambaru. Propustio je večeru, ali se strina
pobrinula da ga sačeka tanjir hladnog mesa i sira. To je
nesumnjivo bila strina - gospođa Eglantin se ne bi trudila
oko njega. Proveo je noć između sna i jave. Snovi su ustupali
mesto sećanjima takvom brzinom da ih nije mogao
razlikovati. Tek u praskozorje je zapao u dubok san bez
snova. Prenuo se iz sna kad je gong označio vreme za
doručak. Imao je samo deset minuta da se pripremi za
početak dana.
Neka od sluškinja je, na svu sreću, ostavila lavor s vodom
u njegovoj sobi. Umio se i oprao zube prahom krede s
cimetom i četkicom od svinjskih čekinja. Brzo se obukao.
Uskoro će morati da da odeću na pranje - ponestajalo mu je
preobuke.
Dok je žurio niz stepenice, proverio je koliko ima sati na
velikom časovniku u hodniku. Bilo je sedam ujutru.
Utrčao je u trpezariju. Nije obraćao pažnju na mračni
pogled gospođe Eglantin. Poslužio se omiljenim rižotom s
dugog stola s tanjirima i sudovima. To je bila ukusna
mešavina pirinča, jaja i dimljenog bakalara. Prvi put je to
probao u domu Holmsovih. Zbilja mu se sviđalo. Trudio se da
ne ukrsti pogled sa ukućanima. Gurao je hranu u usta tako
brzo da nije osećao njen ukus. Bio je gladan kao vuk.
Događaji od prethodnog dana su mu oduzeli mnogo
energije. Morao je da nadoknadi izgubljeno. Stric je čitao
religiozni traktat, za stolom. Strina je govorila sama sa
sobom, kao i uvek dotad. Činilo mu se da saopštava sve što
joj padne na um, bez obzira na okolnosti.
„Šerloče", reče njegov stric, kad je podigao glavu s
religioznog spisa. „Do mene je dopro glas da si juče bio
svedok užasnog događaja.“ Imao je tragove zobene kaše na
dugoj bradi.
Šerlok se na tren sledio. Pitao se kako je stric saznao za
skladište i požar u njemu. Smirio se kad je shvatio da misli
na leš kog su Ejmijus Krou i on našli u šumi. „To je tačno,
striče" rekao je.
„Čoveka, poniklog iz majčine utrobe, čeka kratak i
tegoban život. Iznikne i svene, kao cvet. Luta kao sen,
nemoćan da se skrasi na jednom mestu." Šerinford je
posmatrao dečaka prodornim pogledom. „Usred života smo
u smrti. I kome da se obratimo za utehu, no tebi, Gospode,
iako si s pravom gnevan na nas, zbog naših greha.“
Šerlok nije znao kako da odgovori. Klimnuo je glavom,
kao da shvata smisao uzvišenih reči.
„Kod mog brata i snaje živeo si bezbrižno. Možda nisi
imao dodira sa smrću, ali znaj da je ona deo Božjeg plana.
Nemoj da se brineš zbog nje. Vrata moje radne sobe su ti
otvorena kad god osetiš potrebu da razgovaraš sa nekim.“
Šerlok je bio dirnut stričevom željom da mu se nađe na
usluzi. „Hvala vam“, rekao je. „Da li je preminuli radio ovde,
na imanju?"
„Mislim da je bio vrtlar. Ne bih mogao reći da sam ga
poznavao, ali će on i njegova porodica biti u našim
molitvama. Pobrinućemo se za njih.“
„Nedavno je stupio u našu službu", oglasila se strina. „Pre
toga je radio kao krojač u Farnamu, za kompaniju u
vlasništvu nekog grofa ili vikonta, uglavnom nekog
aristokrate. Došao je sa izvrsnim preporukama..."
„Od čega je umro?" pitao je Šerlok. Strina je nastavila da
govori sama sa sobom.
 „Ovo nije", rekla je gospođa Eglantin, sa svog mesta,
pored stola s hranom, „odgovarajuća tema za razgovor uz
doručak." Šerlok ju je iznenađeno pogledao. Nije znao da li
da se više čudi njenoj smelosti ili činjenici da je ni stric ni
strina nisu ukorili. Od posluge se nije očekivalo takvo
ponašanje. Prisetio se Majkroftovog upozorenja - ona nije
prijatelj porodice Holms. Pitao se da li grozna žena nešto
krije.
„Dečak je radoznao po prirodi", reče Šerinford. Posmatrao
je Šerloka ispod žbunastih obrva. „Meni se ta osobina
dopada. Radoznalost nas, zajedno s besmrtnom dušom,
razlikuje od životinja." Nastavio je da se obraća dečaku:
„Telo je predato ovdašnjem doktoru. Poslao je telegram
patologiji iz Nju Hempšira. Oni će utvrditi uzrok smrti. Čuo
sam da su mrtvačeve ruke i lice puni plikova,
karakterističnih za boginje i bubonsku kugu." Smrknuto je
odmahnuo glavom. „Izbijanje zaraze je poslednje što nam je
potrebno. Doktor će trpeti veliki pritisak ako se još neko
razboli. Do mene je dopro glas da neki trgovci već pakuju
tezge i odlaze. Panika se širi brže od zaraze. Farnam duguje
svoje postojanje trgovini - ovcama, žitaricama, vunom i
sličnim potrepštinama. Ako se trgovina preseli u drugu
varoš, ova će svenuti i umreti."
Šerlok je spustio pogled na tanjir. Pojeo je dovoljno rižota
da obnovi izgubljenu energiju. Hteo je da se vrati u Farnam i
potraži Metija. „Mogu li da se povučem, gospodine?" pitao
je. Stric je klimnuo glavom, rekavši: „Ejmijus Krou me je
zamolio da ti kažem da će doći oko ručka, da biste nastavili
sa učenjem. To znači da ne možeš da ideš daleko." Šerloku
se učinilo da je strina utkala odgovor u svoj beskrajni
monolog. Ustao je i krenuo ka vratima. Zastao je zbog
iznenadne pomisli.
„Strina Ana?“, rekao je. Ona je podigla glavu. „Da li ste
rekli da je čovek koji je umro, radio za nekog grofa ili
vikonta?"
„Tako je, dragi moj", rekla je. ,,U stvari, sećam se..."
 „Da nije možda radio kod barona?"
Za trenutak se ućutala. Razmišljala je. „Verujem da imaš
pravo", rekla je. „Bio je baron. Još čuvam njegovo pismo
preporuke. Stiglo je..."
„Da li se sećate njegovog imena?"
„Moperti", reče strina. „Zvao se baron Moperti. Veoma
neobično ime, pomislila sam. Očigledno je francusko. Možda
je i belgijsko. Nije napisao pismo preporuke; napisao ga je..."
„Hvala vam", reče Šerlok. Kad je napustio trpezariju,
strina je još pričala.
Stresao se kad se našao u hodniku. Da li je moguće da se
radi o pukoj slučajnosti? Dva čoveka su izgubila život.
Obojica su po svoj prilici ubijena na isti način. Jedan je imao
veze s bandom iz skladišta u Farnamu, u vlasništvu
misterioznog „barona", dok je drugi nedavno prestao da radi
kod „barona Mopertija". Teško je poverovati da su pomenuti
baroni različite osobe, zar ne? Vlasnik skladišta, neobični
čovek kog su Šerlok i Meti videli u kočiji, sigurno je baron
Moperti. Ako je čovek čiji su leš otkrili u šumi, radio za
barona u fabrici za izradu odeće, da li se ona nalazila u
skladištu u Farnamu i da li to znači da su stvari koje je
pokojni Vint navodno ukrao iz skladišta - o kojima su Klem i
Deni govorili - bile odevni predmeti?
Razbacani delovi slagalice sklapali su se u njegovom
umu. Slika još nije bila celovita. Nedostajalo je još nekoliko
delova, ali su dotad nepovezani podaci dobili neki smisao.
Šerlok je, na osnovu fabrike, odeće, barona i mrtvaca
mogao da izvede neke zaključke. Nije se radilo o pukom
nagađanju, već o teorijama. Na primer, dvojica povezana s
fabrikom odeće su umrla, najverovatnije od boginja ili kuge.
Da li je to značilo da je odeća zaražena? Znao je, na osnovu
podataka iz očevih novina, da se najveći deo tkanina
proizvodi u industrijskim gradovima severne Engleske,
Škotske i Irske, ali da se neke uvoze iz prekomorskih
zemalja. Svila se dopremala iz Kine, a muslin i pamuk iz
Indije. Možda je u britanske luke stigla pošiljka tkanine
zaražena bolešću ili insektima koji je prenose, pa su se
radnici u fabrici zarazili. To je bilo uverljivo objašnjenje.
Osećao je silnu želju da s nekim porazgovara o tome. Najpre
je pomislio na strica. Odbacio je tu ideju. Šerinford Holms je
odrastao čovek, ali nije bio otvorena uma. Verovatno bi
smesta odbacio sve Šerlokove teorije. Snuždio se. Kome da
se obrati?
Setio se Majkrofta. Poslaće mu pismo s čitavom pričom.
Radio je za britansku vladu. Preduzeće neophodne mere.
Malo mu je laknulo pri pomisli na pouzdanog brata na
uticajnom položaju. Olakšanje nije dugo trajalo. Pomislio je
na bratovljevu reakciju. Šta će učiniti? Da li će ostaviti posao
u Londonu i pohitati u Farnam da bi stao na čelo istrage? Da
li će poslati vojsku? Najverovatnije će poslati telegram
stricu, što će vratiti Šerloka na polazište.
Izašao je iz kuće, na jutarnje sunce. Uživao je u svežem
vazduhu. Osetio je osoben miris zapaljenog drveta, tek
pokošene trave i slab, slatkast vonj farnamskih pivara.
Sunce se dizalo iznad vrhova drveća. Bojilo je krošnje
zlatom. Činilo mu se da duge seni stabala posežu ka njemu,
kao ispruženi prsti.
Primetio je još jednu senku - pokretnu. Pratio ju je po
travnjaku, do zida koji je odvajao imanje od puta. Ugledao je
jahača. Učinilo mu se da ga posmatra. Podigao je ruku da
zaštiti oči od sunca. Jahač je poterao konja. Otkasao je niz
put i nestao iza ograde.
Šerlok je pošao ka glavnoj kapiji. Jahač i konj su nestali.
Uz malo sreće pronaći će otiske kopita, ili nešto što je jahač
ispustio. Nadao se da će mu to pomoći da otkrije ko je to
bio.
Nije bilo otisaka kopita, niti ikakvih predmeta. Ipak je
nešto našao. Meti Arnat je stajao ispred kapije, s dva bicikla.
„Gde si ih našao?" pitao je Šerlok.
„Našao sam ih. Mislio sam da ćeš hteti da se provozaš.
Voziti bicikl je lakše nego pešačiti. Možemo da obiđemo više
mesta.“
 „Zašto bismo ih obilazili?"
Meti je slegnuo ramenima.
„Zato što nemamo pametnija posla." Ućutao se i skrenuo
pogled. „Mislio sam da nastavim put barkom po kanalima. U
tom slučaju bih morao da počnem iz početka, u novom
gradu. Morao bih iznova da tražim mesta za dobavljanje
hrane i drugih potrepština. Ovde sam upoznao ljude. Družim
se s tobom."
„Važi. Dobro bi mi došlo malo vežbe. Mišići su mi ukočeni
posle jučerašnjih napora."
„Šta se juče dogodilo?"
„Reći ću ti usput. Da li si video nekog na konju. Prošao je
ovuda i zastao ispred kuće?"
„Jesam. Prošao je pored mene i stao tamo." Pokazao je
glavom ka mestu na kom je Šerlok video jahača. „Činilo mi
se da je nešto gledao. Ubrzo je odjahao."
„Da li si ga prepoznao?"
„Nisam obraćao pažnju na njega. Da li je to važno?“
Šerlok je odmahnuo glavom. „Verovatno nije.“
Vozili su se ka Farnamu, u suprotnom smeru od jahača.
Šerlok odavno nije vozio bicikl. Zaostajao je za Metijem i
mnogo se ljuljao. Posle nekoliko minuta setio se davno
naučene veštine i stigao druga. Ispričao mu je o svemu što
se dogodilo prethodnog dana, dok su se vozili naporedo, duž
senovitog puta, ispod drveća, čije su se krošnje susretale
tvoreći prijatnu hladovinu, i pored livada posutih jarkožutim
cvećem. Ispričao mu je kako je sledio čoveka u sivom od
kuće u kojoj je Meti video neobični oblak, do skladišta.
Pomenuo je zaprežna kola natovarena sanducima i požar.
Meti ga je zasipao pitanjima. Neprestano se vraćao na
propuštene pojedinosti. Često je napuštao glavni tok
pripovedanja, radi dodatnih objašnjenja. Nije bio rođeni
pripovedač. Poželeo je da upozna nekog ko bi mogao da
zapamti sve činjenice i da ih smisleno izloži.
„Imao si sreće što si izvukao živu glavu“, reče Meti, kad
je okončao priču. „Nekoliko meseci sam radio u pekari.
Izgorela je. Preživao sam pukom srećom.“
„Šta se desilo?“, pitao je Šerlok.
Meti je odmahnuo glavom. „Pekar je bio budala. Palio je
lulu šibicom dok je otvarao džakove brašna.“
„Kakve to veze ima s požarom?“
Drugar ga je začuđeno pogledao. „Mislio sam da svi znaju
da je brašno, rasuto u vazduhu, kao eksploziv. Ako se jedna
čestica brašna zapali, ostale će planuti za nekoliko sekundi.
Vatra skače kao divlja iskra od jedne do druge čestice.“
Zavrteo je glavom. „Od pekare nije ništa ostalo. Imao sam
sreće, zatekao sam se iza stola. Kosa mi je izrasla tek posle
mesec dana. Nego, šta ćeš sad?“
„Obavestiću lokalne čuvare reda", rekao je Šerlok. Ta
Izjava mu je zvučala pogrešno, još dok ju je izgovarao. Dva
mrtva tela, neobični smrtonosni oblak, misteriozni žuti
prašak i zlikovci koji pale skladište - sve je podsećalo na
preterano bujnu dečju maštu. Polovina priče se mogla
potkrepiti dokazima - dva čoveka su umrla, a pocrneli ostaci
skladišta će još neko vreme svedočiti o požaru. Ostatak je
previše podsećao na gomilu nepotkrepljenih nagađanja i
fantastičnih pretpostavki, napabirčenih da zapuše pukotine.
Jedan pogled na Metijevo lice bio mu je dovoljan da
prosudi kako i on sumnja u uspeh tog poteza. Usne su mu
drhtale od uzbuđenja. U okolini nije bilo nikog ko bi mu
mogao pomoći. A oni koji bi mogli, nisu bili u okolini. To je
bio neprijatni paradoks.
Preplavio ga je talas olakšanja kad se setio zadivljujuće
prilike Ejmijusa Kroua. Pomisao na njega je odagnala oblak
nespokoja koji se svio oko njega, kao što hladna voda spira
prljavštinu i blato s kamena. Krou je s mlađima razgovarao
kao sa odraslima. Nije žurio da donese odluke, već se
koristio dokazima kako bi stigao do ispravnih zaključaka. On
će mu poverovati.
„Ispričaćemo priču Ejmijusu Krou“, rekao je.
Meti ga je sumnjičavo odmerio.
 „Misliš na krupnog tipa s čudnim naglaskom i bujnom,
sedom kosom?“, pitao je. „Da li si siguran?"
Šerlok je odlučno klimnuo glavom. „Sasvim sam siguran.
Ali ne znam gde živi. Moraćemo da čekamo dok ne poseti
stričevu kuću, ili da pitamo strica za njegovu adresu."
Meti je odmahnuo glavom.
„Iznajmio je kuću na obodu grada, nekadašnji
lovočuvarev dom. Biciklima ćemo stići do nje za pola sata."
Nastavio je, suočen sa Šerlokovim iznenađenim pogledom.
„Zašto se čudiš? Naravno da znam gde ko živi. Kako bili
inače znao gde i u koje doba dana mogu naći nešto za jelo.
Moram da znam kako varoš diše - gde ljudi žive, gde rade,
gde je tržnica, gde se čuvaju žitarice, gde je čuvar reda
ujutru, u podne ili uveče i koji voćnjaci se čuvaju, a koji ne.
To je uslov za opstanak.“
Posmatranje. Šerlok se prisetio učiteljevih reči. Sve se
svodi na posmatranje. Možeš da uradiš šta god hoćeš ako
raspolažeš dovoljnim brojem činjenica.
To je bio problem s dva leša i oblakom smrti -
jednostavno nije imao dovoljno činjenica.
Vozili su se kroz grad. Izbegavali su glavne saobraćajnice,
na kojima je vladala velika gužva. Putovanje se završilo, pre
nego što je čestito počelo, kad su se zaustavili ispred
kamene kuće u kojoj je boravio Ejmijus Krou. U Šerlokovom
umu još je vrela bogata kaša činjenica, pretpostavki i
hipoteza.
Pažnju mu je privukao pastuv. Čupkao je travu na polju.
Crni konj je imao upadljivu smeđu prugu na vratu.
Već dva puta je video ovog konja. Njegov jahač ga je
posmatrao izdaleka.
Sledio se. Šta se dešava?
Meti je zastao na kapiji, dok je Šerlok odmicao kroz vrt. U
jednom trenutku se osvrnuo. Zbunjeno se zagledao u Metija.
Ovaj mu je smrknuto dobacio: „Ostaću ovde.“
„Zašto?"
„Ne poznajem tog tipa. Možda mu se neću svideti."
 „Reći ću mu da si dobar dečak i da može da ti veruje.
Predstaviću te kao svog prijatelja."
Reč prijatelj mu je izletela iz usta. Silno ga je
zaprepastila. Pretpostavljao je da Meti jeste njegov prijatelj,
ali ga je ta pomisao zbunjivala. Nikad nije imao prijatelje u
školi, a ni kod kuće. Deca iz susedstva su izbegavala
njegovu kuću, zato što je pripadala ljudima višeg društvenog
položaja, „sitnom plemstvu” Zbog toga je najčešće bio sam.
Čak ni Majkroft nije bio mnogo više nego ohrabrujuće
prisustvo. Stariji brat je najviše vremena provodio u golemoj
biblioteci, čitajući knjige sakupljane generacijama. Ponekad
bi ostavio Majkrofta u biblioteci posle doručka. Pre večere,
zaticao bi ga na istom mestu. Samo bi se broj nepročitanih
knjiga za stolom smanjio, a broj pročitanih povećao.
„Sve je to lepo”, reče Meti, „ali ću ipak ostati ovde.“
Šerlok je shvatio. „Ostaćeš napolju”, ponovio je. „Voliš da
budeš na otvorenom, zar ne? Otkad smo se upoznali, nisam
te video u kući.”
Meti se još jače namrštio i skrenuo pogled. „Ne volim
zidove”, promrmljao je. „Ne sviđa mi se pomisao da su vrata
jedini put za bekstvo, a ne znam ko me čeka iza njih.”
Šerlok je klimnuo glavom. „Razumem te. Ne znam koliko
ću se zadržati. Možda ćeš biti tu kad izađem. Pod
pretpostavkom, da nekog ima kod kuće.” Bacio je pogled na
crnog pastuva, koji je i dalje cupkao i žvakao travu, a onda
odlučno pokucao.
Okrenuo se, ali je Meti nestao, zajedno s biciklom.
Vrata su se brzo otvorila. Šerlok je podigao glavu
očekujući da će videti učitelja. Međutim, morao je da spusti
pogled. Srce mu je preskočilo kad je ugledao devojačko lice,
u visini svojih očiju. Zbog crne odeće, pomislio je da joj lice
lebdi u tamnom hodniku.
„Došao sam - došao sam da vidim gospodina Kroua.”
Pocrveneo je zbog drhtavog glasa. Želeo je da zvuči
samouvereno i nezainteresovano. Njegov stariji brat je to
postizao, naizgled bez ikakvog truda.
 „Moj otac je izašao" reče devojka. Njen unjkav glas, sa
američkim naglaskom, zvučao je egzotično. „Hoćete li da mu
kažem ko ga je tražio?"
Nije mogao da skrene pogled s njenog lica. Bili su
vršnjaci. Imala je dugu, crvenkastozlatnu kosu. Kovrdže su
joj padale preko ramena, kao bakarni vodopad koji se
obrušava na stene i prska uvis. Oči su joj bile ljubičaste, boje
kakvu je Šerlok dotad video samo na cveću, a koža
preplanula i pegava, kao kod ljudi koji provode mnogo
vremena na otvorenom.
„Ja sam Šerlok", reče. „Šerlok Holms."
„Vi ste dečak kog otac podučava."
„Nisam dečak, mi smo vršnjaci", odvratio je sa svom
hrabrošću koju je mogao da prikupi.
Iskoračila je na sunčevu svetlost. Bila je u uskim, smeđim
jahaćim pantalonama, kakve više odgovaraju momcima
nego devojkama, i lanenoj košulji, koja joj je isticala grudi.
„Obavestiću oca o vašoj poseti." Zanemarila je njegovu
opasku. „Mislim da je otišao do vašeg strica da vas potraži.
Očekivao je da ćete danas raditi zajedno."
„Nešto se dogodilo." Izgledalo je kao da se pravda.
Povezao je njene jahaće pantalone i konja na obližnjem
pašnjaku. „Vi ste me posmatrali!", omaklo mu se. Pocrveneo
je postiđen ishitrenom reakcijom.
„Ne laskajte sebi. Videla sam vas nekoliko puta dok sam
jahala po okolini, to je sve."
„Gde ste jahali? Oko stričeve kuće nema ničeg sem
otvorenih seoskih predela."
„Zbog njih sam tamo i bila." Podigla je obrve. „Znate li da
jašete?"
Odmahnuo je glavom.
„Trebalo bi da naučite. Veoma je zabavno."
Setio se prilike koju je viđao iz daljine i rekao: „Jašete kao
muškarac.“
„Kako to mislite?“
 „Video sam da žene jašu sedeći postrance, sa obe noge s
jedne strane konja. Vi jašete kao muškarac, opkoračite
konja.“
„Tako sam naučila." Delovala je ljutito. „Ovde mi se smeju
zbog mog načina jahanja. Pala bih, čim bih konja poterala u
slabiji kas, ako bih jahala na ovdašnji način. Ovo je čudna
zemlja. Toliko se razlikuje od domovine." Prošla je pored
njega. Vrata su se zalupila za njom. Požurila je prema
padoku.6 Posmatrao ju je otpozadi.
„Kako se zovete?" pitao je.
„Zašto biste hteli da znate?"
„Da ne bih morao da mislim o vama, kao o ’kćeri Ejmijusa
Kroua'."
Odgovorila mu je bez osvrtanja. „Virdžinija", rekla je. „To
je država u Americi. Nalazi se na istočnoj obali, pored
glavnog grada, Vašingtona."
„Čuo sam za njega. Da li je blizu Albukerkija?"
Nastavila je, sa svojevrsnim veselim podsmehom.
„Ne bi se moglo reći da je blizu. Dele ih hiljade
kilometara. U Virdžiniji ima mnogo šuma i planina. Albukerki
je usred pustinje, iako i tamo ima planina."
„Ali vi ste iz Albukerkija."
Klimnula je glavom.
„Zašto ste otišli?"
Nije odgovorila. Umesto toga, okrenula se i nastavila put
ka padoku. Šerlok ju je pratio. Osećao se kao nervozna
marioneta, nesposobna da ovlada sobom. Osvrnuo se oko
sebe. Nadao se da Meti nije tu i da ne vidi šta se događa. Od
dečaka i bicikla nije bilo ni traga ni glasa.
„Zar nikom nećete reći kuda ste krenuli?“, pitao je.
Gurnula je nogu u uzengije i vesto se vinula u sedlo.
Pomilovala je pastuva po grivi.
„Nemam kome da kažem", oglasila se. „Zaboravili ste da
je moj otac izašao."
 „A šta je s vašom majkom?" Poželeo je da povuče svoje
reći, kad je video kako joj izraz lica postaje tvrd i neobično
ranjiv.
„Moja majka je mrtva", odvratila je ravnim glasom.
„Umrla je na brodu, dok smo prelazili Atlantik, nadomak
Liverpula. Zbog toga mrzim ovu zemlju. Mrzim da boravim u
njoj. Bila bi živa da nismo došli ovamo."
Trznula je uzde, okrenula konja i odjahala. Pratio ju je
pogledom. Stideo se. Bio je besan na sebe zbog bola koji joj
je naneo.
Kad se konačno odlučio da krene, ugledao je Ejmijusa
Kroua. Krupni muškarac je strpljivo stajao na kraju staze,
oslonjen o štap. Sa interesovanjem je posmatrao učenika.
„Vidim da si upoznao moju kćer", progovorio je sa
američkim naglaskom.
„Ne bih rekao da sam ostavio naročit utisak na nju",
priznade Šerlok.
„Dosad je niko nije impresionirao. Provodi vreme jašući
po seoskim predelima, odevena kao dečak." Kiselo se
osmehnuo. „Ne mogu reći da joj zameram zbog toga. Svako
dete bi bilo loše raspoloženo kad bi ga neko dovukao ovamo
iz Albukerkija, bez..." naglo je ućutao. Šerlok je stekao utisak
da je hteo da još nešto kaže i da se u poslednjem trenutku
predomislio. „Da li si me potražio zbog nečeg posebnog, ili si
došao da bih ti održao još jedan čas?"
„Nešto se desilo." U kratkim crtama je opisao Krou
događaje iz Famama - čoveka sa žutim praškom, skladište,
požar.
Pri kraju priče je malo oklevao, svestan da učitelju
priznaje nešto što bi se moglo shvatiti kao krivično delo.
Krou ga je čutke posrnatrao.
Na kraju je odmahnuo glavom, zagledan u daljinu.
„Nema sumnje, nisi se dosađivao, ali nisam siguran
kakva je korist od svega toga. Dva čoveka su umrla. To bi
mogao biti početak opasne zaraze. Savetujem ti da digneš
ruke od toga. Pusti doktore i vlasti da se time pozabave.
Otkriću ti jedno korisno životno pravilo, nemoj da vojuješ
svaku životnu bitku. Izaberi samo one najvažnije, a ostale
prepusti drugima. Ovo nije tvoja bitka."
Šerlok nije bio nimalo zadovoljan onim što je čuo. Ćutao
je, iako je ovo smatrao svojom bitkom, ako ni zbog čega
drugog, ono zato što niko izuzev njega nije video čoveka u
kočiji i pomislio da bi žuti prašak mogao biti važan. Možda je
Ejmijus Krou imao pravo. Možda ubeđivanje učitelja da se
nešto važno događa i nije bitka koju bi trebalo da vodi sada.
Možda postoji drugi, zaobilazan put.
„Pa šta ćemo danas raditi?" pitao je učitelja.
„Mislim da nismo stigli da se podrobnije pozabavimo
jestivim pečurkama", odgovorio je Krou. „Predlažem da malo
skitamo i vidimo šta ćemo naći. Uz put ću ti pokazati neke
biljke koje možeš da jedeš sirove, skuvane ili da od njih
spraviš napitak za otklanjanje bola."
„Sjajno", reče Šerlok.
Sledećih nekoliko sati proveo je lutajući sa učiteljem po
seoskim predelima. Jeo je sve jestive biljke koje su mu došle
pod ruku. Naučio je mnogo o opstanku u divljini. Krou mu je
čak pokazao kako da napravi udoban ležaj, nagomilavanjem
paprati do visine ramena. Popeo se na nju da bi je pritisnuo
svojom težinom, dok se nije sabila i postala meka kao
madrac.
Vozio se biciklom ka imanju Holmsovih. Pokušavao je da
misli na dvojicu mrtvaca, spaljeno skladište, žuti prašak i
tajanstvenu smrtonosnu sen što se šunja. U tome ga je
sprečavalo sećanje na Virdžinijinu crvenu kosu, rasutu preko
ponosno uspravljenih leđa i ramena, na tesne jahaće
pantalone i na poskakivanje njenog tela u sedlu. Setio se da
u koverti ima uzorak žutog praha koji je pokupio sa šumskog
tla. Ako su zlikovci u skladištu imali pravo, nešto u vezi sa
smrću dvojice ljudi je bilo zarazno, zagađeno ili je moglo
izazvati zdravstvene probleme ako bi se dodirnulo. To je
mogao biti žuti prašak. Odgonetnuće prirodu tog praha,
uprkos učiteljevom slabo skrivenom upozorenju. Nije imao
znanja ni opreme da sam dođe do neophodnog odgovora.
Neće uraditi ništa bez hemičara, apotekara ili nekog sličnog,
sposobnog da prouči prašak. Nije mogao da očekuje da će
takvog čoveka pronaći u Farnamu. Kada je s bratom dolazio
na stričevo imanje prošli su kroz Gilford. To je bio najbliži
veći grad u kome može naći osobu upućenu u prirodne
nauke, koja će mu reći šta je žuti prašak. Učitelj je pomenuo
tamošnjeg stručnjaka - profesora Vinčkouma. Možda bi
mogao da ga poseti.
Ostalo je samo da smisli način da stigne do Gilforda.
 SEDMO POGLAVLJE

Šerlok se sutradan sreo s Metijem Arnatom na pijaci. Bio

je sve veštiji u predviđanju prijateljevog kretanja. Bližilo se
podne. Trgovci na pijaci su radili od ranog jutra. Ogladneli su
i verovatno se dogovaraju o odlasku na ručak. Jedan bi pazio
na dve tezge dok bi drugi odlazio da kupi nešto hleba, mesa
ili pite, a ponekad i kriglu piva. To je značilo da im pažnja
opada u vreme ručka, što je Metiju davalo priliku da se
domogne voća ili povrća sa uglova tezgi, a da ga niko ne
primeti. Šerlok nije odobravao krađu, ali nije podržavao ni
gladovanje niti da se deca kupe po ulicama i šalju u
ubožnice. Ova situacija je zahtevala pažljivu moralnu
procenu. Nije mogao da osuđuje prijatelja zbog nekoliko
crvljivih jabuka. Imperija će preživeti taj gubitak.
Pijaca se prostirala po maloj poljani. S tri strane su je
okruživale zgrade. Na tezgama su bile gomile luka,
paškanata, krompira, cvekle i drugog povrća. Šerlok nije
prepoznavao sve boje u pijačnom šarenilu. Na nekim
tezgama su se nudile šunke obešene o kuke. Muve su letele
oko njih. Bilo je i ribe, poredane na slami. Ljudi su prodavali
raznovrsne materijale i odeću - droget i crninu, pamučne
tkanine i postave, cic i serž. Stado ovaca se guralo u
improvizovanom toru ukraj pijace. Među njima je bilo i
nekoliko svinja. Ležale su i dremale, uprkos gunguli.
Mešavina mirisa je bila veoma snažna. Osećao se i slab vonj
truleži. Šerlok je pretpostavio da će, do zalaska sunca,
čitava poljana zaudarati na ukvareno voće i ribu, ali će
dotad većina kupaca otići. Ostaće samo najsiromašniji
varošani, sa nadom da će prodavci sniziti cene kako bi se
ratosiljali preostale robe.
Činilo mu se da na tržnici ne vlada pređašnja živost. Na
pijaci u varošici je obično bilo bučno i užurbano. Izlazak na
pijacu je bio prilika za druženje, koliko i za kupovinu
neophodnih potrepština. Danas su meštani kupovali, uz
minimum cenkanja, ono što im je bilo neophodno i žurno
napuštali poljanu.
„Je li Krou bio kod kuće?", pitao je Meti, kad mu je Šerlok
prišao. Sedeo je na prevrnutom drvenom sanduku. Pažljivo
je posmatrao trgovce. Vrebao je trenutak njihove nepažnje.
„Isprva nije bio, ali sam upoznao njegovu kći.“
„Viđao sam je."
„Mogao si da me upozoriš na nju. Iznenadila me je. Nisam
očekivao da će biti tamo. Sigurno sam izgledao kao budala."
Meti se načas zagledao u Šerloka. Odmerio ga je od glave
do pete.
„Pa, jesi prilično", rekao je.
Šerlok je odlučio da promeni temu.
„Nešto sam razmišljao..."
Ućutao je kad je Meti iznenada zamakao u gomilu.
Provlačio se između kupaca kao jegulja između stena. Ubrzo
se vratio. Čistio je prljavu pitu sa svinjetinom. „Pala je s ruba
tezge", ponosno je objašnjavao. „Odavno sam je merkao.
Napravio je previsoku gomilu - nešto je moralo da padne."
Zagrizao je golemo parče, pre nego što je dodao Šerloku.
„Evo, probaj."
Gricnuo je parčence korice. Bila je slana, puterasta i
debela. Počastio se još jednim zalogajem. Ovog puta je
dohvatio malo ružičastog mesa i providnog želea. Meso je
bilo ukusno, pomešano s komadima voća - verovatno sa
šljivama? Spoj je, bez obzira na sastojke, bio božanstven.
Vratio je pitu prijatelju.
„Već sam jeo jabuke i sir“, objasnio je. „Dovrši je."
„Ti reče da si nešto razmišljao."
„Moram da idem u Gilford."
 „Trebaće ti nekoliko sati biciklom", reče Meti. Pogledom je
premeravao gomilu.
Šerlok je mislio na putovanje iz Dipdena do Famama.
Prošli su kroz Gilford, a zatim kroz Olderšot. Nije uživao pri
pomisli na tako dugu vožnju biciklom. Nije bio siguran da će
obaviti posao u jednom danu. Morao je da uračuna i vreme
potrebno da pronađe stručnjaka za otrove i boleštine kao i
ono za razgovor s njim.
Uzdahnuo je. „Zaboravi. To je glup predlog."
„Ne mora da znači. Postoje i drugi načini da se stigne do
Gilforda."
„Ne znam da jašem i nemam konja."
„Šta je s vozom?"
„Radije ne bih ostavljao trag. Ne bih želeo da iko dozna
da sam tamo išao. Gospođa Eglantin je, kako izgleda, bliska
sa šefom stanice. Ne bih želeo da sazna gde sam bio i šta
sam radio."
Gospođa Eglantin nije prijatelj porodice. Zadrhtao je kad
se prisetio reči iz Majkroftovog pisma.
„Postoji još jedan put", oprezno će Meti.
„Koji je taj?"
„Mokar."
„Kakav?"
„Mokar. Rečni. Reka Vej teče odavde do Gilforda."
„Nećemo moći bez broda." Pre nego što je njegov prijatelj
stigao išta da kaže, uskliknuo je: „Pa ti imaš jedan -
deregliju, zar ne?"
„Imam i konja za vuču."
„Koliko će putovanje trajati?"
Meti je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Verovatno
koliko i vožnja biciklom, ali će biti mnogo lakše. Mislim da ne
možemo da krenemo danas. Predlažem da se nađemo sutra
u praskozorje. Provešćemo dan na vodi, ali nam neće ostati
mnogo vremena za boravak u Gilfordu."
„Kako bi bilo kad bi pošli pre zore?" predložio je Šerlok.
 Meti ga je ljubopitljivo posmatrao. „Zar se stric i strina
neće zabrinuti?"
Šerlokove misli su se odvijale poput opruge na velikom
satu, pre udarca. „Vratiću se do večere. Reći ću im da idem
u krevet. Sačekaću da padne mrak i da svi zaspe, pa ću se
iskrasti iz kuće. Uveren sam da će mi to poći za rukom. Noću
me niko ne proverava. Ostaviću poruku u trpezariji.
Napisaću im da sam ustao pre zore i otišao sa učiteljem.
Neće je naći pre jutra. Plan će uspeti!"
„Reka prolazi nedaleko od kuće tvog strica. Nacrtaću ti
mapu. Stići ćemo do Gilforda tokom jutra. Vratićemo se pre
zalaska sunca."
Meti je brzo nacrtao mapu na komadu drveta,
odlomljenog sa sanduka na kom je sedeo. Crtao je oštrim
kamenom. Dečak verovatno nije znao da čita ili piše, ali je
nacrtao besprekornu mapu, u pravilnoj srazmeri. Šerlok je
mogao da zamisli mesto susreta.
„Moraš još nešto da uradiš", rekao mu je.
„Šta?“
„Raspitaj se. Vidi da li možeš nešto da doznaš o čoveku
koji je umro - o onom ispred čije kuće si stajao. Saznaj šta je
radio."
„Kako to misliš?"
„Saznaj kakav posao je obavljao i gde je zarađivao novac.
Nešto mi govori da bi to moglo biti važno."
Klimnuo je glavom.
„Uradiću sve što mogu", rekao je, „iako niko ne govori
pred klincima."
Nakon toga je sve išlo glatko. Šerlok se vratio na imanje
Holmsovih. Stigao je baš kad je porodica sela da ruča.
Pokušao je da podrobno razmisli o planu. Pretresao je svaki
korak. Nastojao je da se obezbedi od neočekivanih
događaja. Tragao je za greškama. Slika Virdžinije Krou mu je
stalno iskrsavala pred očima. Nije mogao da izbaci iz glave
njeno lice i slapove kose.
 Ejmijus Krou je došao posle ručka. Proveli su nekoliko sati
napolju, na verandi. Stavljao je na probu Šerlokov način
razmišljanja mozgalicama i zagonetkama. Jedna je ostavila
poseban utisak na Šerloka.
„Zamisli da tri drugara žele da podele troškove hotelskog
smeštaja", rekao je učitelj. „Soba košta trideset šilinga za
veče, s večerom i doručkom. Očigledno je reč o prestižnom
hotelu. To znači da je svaki od njih platio po deset šilinga. Da
li si me razumeo?"
Klimnuo je glavom.
„Vrlo dobro. Upravnik je sledećeg jutra shvatio da je
napravio ozbiljnu grešku. Soba se nudi po posebnoj ceni,
zbog radova na opravci hotela. Poslao je nosača da im vrati
pet šilinga. Momci su bili tako zadovoljni da su odlučili da
zadrže po šiling, a da nosaču daju napojnicu od dva šilinga.
Tako da je svaki od njih platio po devet, umesto deset
šilinga, dok je dečak zaradio dva šilinga. Da li si me
razumeo?"
Šerlok je ponovo klimnuo. Um mu je grozničavo radio.
„Nešto mi nije jasno. Ako je svako platio samo devet šilinga,
to je ukupno dvadeset sedam šilinga. Ako tome dodamo dva
šilinga napojnice nosaču, dobijamo dvadeset devet šilinga.
Jedan šiling nedostaje."
„Tako je. Reci mi gde je."
Šerlok je dvadeset minuta razmišljao o tome. Najpre je
računao napamet, a zatim na papiru. Konačno je priznao
poraz.
„Ne znam", rekao je. „Menadžer je vratio pet šilinga. On
ga nije zadržao. Nosač je dobio dva šilinga, pa ga ni on nije
dobio. Gosti su zadržali po jedan šiling, pa ga ni oni nisu
dobili."
„Opis nije sporan", objasnio mu je Krou. „Jašta, tri puta
devet šilinga je dvadeset sedam, ali je napojnica već
uračunata u cenu sobe. Nema smisla dodavati napojnicu na
tu sumu, da bi ispalo dvadeset devet šilinga. Ako iznova
sagledaš zadatak, shvatićeš da su ljudi platili dvadeset pet
penija za sobu i dva šilinga za napojnicu. Zatim su dobili po
šiling. To je trideset šilinga. Šta je naravoučenije?"
Dečak je klimnuo glavom. „Ne dopusti da ti drugi ljudi
opisuju problem, zato što te mogu navesti na pogrešan put.
Preuzmi činjenice i predstavi problem na logičan način koji ti
omogućava da ga rešiš."
Ejmijus Krou je otišao pre večere. Šerlok se vratio u svoju
sobu da razmisli o onom što je naučio. Sišao je u trpezariju
na vreme za večeru. Ćutke je jeo, dok je stric čitao, a strina
govorila sama sa sobom. Gospođa Eglantin ga je sumnjičavo
posmatrala sa svog mesta kraj zida. Nije se obazirao na nju.
Ne bi bilo nikakvog razgovora da stric nije podigao glavu s
knjige koju je čitao i rekao kućepaziteljki: „Gospođo Eglantin,
kakvim rezervama hrane raspolažemo na imanju i u bašti?"
„Što se povrća tiče, uzgajamo dovoljno za naše potrebe",
rekla je, napućenih usta. „Isto važi za piletinu i jaja. Što se
mesa i ribe tiče, verovatno bi nam potrajale nekoliko
nedelja, ako povedemo računa."
Stric je klimnuo glavom. „Mislim da moramo poći od
najgorih pretpostavki. Spremite se da osušite i na druge
načine sačuvate što veću količinu mesa. Kupite zalihe
neophodnih potrepština. Ako se zaraza proširi Farnamom,
neko vreme ćemo biti izolovani od sveta. Znam da Ejmijus
Krou savetuje oprez, ali preduzećemo mere
predostrožnosti." Obratio se Šerloku. „To me je podsetilo -
gospodin Krou mi je rekao da niste posvetili dovoljno pažnje
latinskom i grčkom.“
„Znam. Gospodin Krou i ja smo se usredsredili na...
matematiku."
„Učiteljevo vreme je skupo“, nastavio je stric pribranim,
odmerenim tonom. „Tvoj brat je dobrano odrešio kesu da bi
obezbedio njegove usluge preko leta. Razmisli malo o
tome."
„Hoću, striče."
„Gospodin Krou će doći sutra po podne. Možda bi mogao
nešto da mi prevedeš."
 Šerlok se trgao. Setio se Metijevog predviđanja da se
neće vratiti pre večere. Nije mogao reći stricu da ide za
Gilford. Verovatno bi mu zabranio da pođe na put. Podigao je
pogled. Gospođa Eglantin je zurila u njega sitnim, blistavim
očima. Koliko toga je znala?
„Biću ovde", obećao je, iako najverovatnije neće stići na
vreme. Sutra će se pozabaviti tim problemom.
Večerao je i zatražio dozvolu da se povuče. Otišao je u
biblioteku. Stric je još jeo u trpezariji. Pre dva dana mu je
rekao da može da posećuje biblioteku kad god poželi, ali se
Šerlok još osećao kao uljez u tihoj prostoriji s navučenim
zavesama, ispunjenoj mirisom kože i starog papira. Lutao je
među policama, tražeći dela o lokalnoj geografiji. Pronašao
je nekoliko višetomnih enciklopedija, ukoričene zbirke
verskih časopisa, bezbroj knjiga s izabranim propovedima iz
pera znamenitih sveštenika iz starine i veliki broj istorija
hrišćanske crkve. Konačno je naišao na nekoliko polica s
delima iz istorije i geografije kraja.
Izabrao je knjigu o vodenim putevima Sarija i Hempšira.
Napustio je biblioteku i požurio u svoju sobu u potkrovlju.
Pola sata je sastavljao poruku ne bi li objasnio da je
otišao rano ujutru i da će se vratiti kasnije u toku dana. Prvih
nekoliko pokušaja behu prebogati pojedinostima. Potanko je
lagao o onome što će i gde će raditi. Odbacio je taj pristup
kad je shvatio da je bolje da poruka bude što jednostavnija,
sa što manje podataka koji se daju proveriti. Napisao je i
legao u krevet. Čitao je knjigu iz stričeve biblioteke.
Brzo je listao stranice. Tragao je za podacima o reci Vej,
tačnije za mapom koju bi mogao zapamtiti. Uskoro je našao
više nego što je očekivao. Vej nije samo reka - već nešto što
se zove plovni put. Reke su nepredvidivo vijugale, dok su
kanali, načinjeni radi lakše trgovine među gradovima, bili
pravi. To ne bi bilo moguće bez stepenastih građevina
zvanih ustave. One su podizale i spuštale nivo vode, u
zavisnosti od osobina terena. Plovni put je reka sa sistemom
brana i ustava, koje ispravljaju prirodni tok čineći je lakšom
za plovidbu, i reku pretvaraju u nešto slično kanalu.
U glavi mu je vrilo od podataka o opsežnim inženjerskim
radovima neophodnim da se ispravi tok reke u skladu s
čovekovim potrebama. Taj posao je trajao godinama. Šerlok
je pokušao da zaspi, znajući da ga čeka dug i naporan dan.
Kliznuo je u san bez snova, iako mu je glava bila puna ideja,
slika i podataka. Kad se probudio, još je bio mrak. Svež
povetarac je duvao kroz prozor. Ptice su pevale na drveću i u
žbunju. Bilo je četiri sata ujutru.
Nije morao da se oblači pošto je legao obučen. Šunjao se
po mračnoj kući. Spustio se uskim drvenim stepenicama.
Kako bi izbegao izdajničku škripu, gazio je po ivicama
stepenika. Oprezno je prošao odmorištem na prvom spratu,
pored stričeve i strinine spavaće sobe, garderobe i kupatila.
Pokušavao je da što tiše diše. Spustio se raskošnim
stepeništem do predvorja u prizemlju, priljubljen uza zid.
Osećao je težinu slika iznad sebe. Kitnjasti, izrezbareni
drveni ramovi gutali su platna, umanjujući njihov značaj.
Čuo je samo kucanje velikog sata, koji je stajao na mestu
gde su se stepenice spajale s popločanim podom predvorja.
Zastao je nadomak predvorja. Moraće da pređe čitavu
prostoriju, sve do ulaznih vrata. Neće moći da se šunja uza
zid. Biće izložen, na otvorenom, svakom ko spusti pogled s
balkona. Kleknuo je da vidi ima li svetla ispod nekih vrata,
ali je svuda bio mrak. Konačno je skupio hrabrost i krenuo
preko pločica. Kad je stigao do ulaznih vrata, srce mu je
tuklo dvaput brže nego veliki sat.
Naišao je na navučenu rezu. Gurnuo ju je u stranu i
polako otvorio vrata. Neko bi ujutru mogao otkriti da vrata
nisu zaključana. Pretpostavljao je da će pomisliti kako se
neko već probudio i izašao iz kuće.
Vrata su se gotovo zatvorila za njim kad se setio da mora
da ostavi poruku u kojoj objašnjava svoje odsustvo. Upre se
u vrata, otvori ih i kliznu u kuću. Ostavio je pisamce na
stočiću pored čiviluka, na kom je obično ostavljana jutarnja i
podnevna pošta.
Vazduh napolju je bio hladan i svež, a ne sparan kao u
kući. Opazio je sjaj iznad drveća i zaključio da se tama
povlači pred nastupajućom zorom. Potrčao je što ga noge
nose, preko prilaznog puta posutog kamenčićima. Škriputali
su pod nogama, sve dok nije stigao do travnjaka.
Trebalo mu je deset minuta da stigne do rečne obale,
sledeći Metijeva uputstva. Izduženi, tamni oblik baškario se
na reci. Ljuljao se napred-nazad, kako se voda talasala.
Podsećao je na dugu, nisku kolibu podignutu na uskom
trupu. Na zadnjem kraju je bio otvoren deo. Koliba je tu
prestajala, otkrivajući platformu, dovoljno veliku da primi
dva čoveka. Jedan je morao držati kormilo. S prednjeg dela
barke padalo je u vodu uže i izvirivalo na obali. Vodilo je do
konja, koji je zadovoljno pasao na travnatoj obali. Krupna
životinja, zdepastih nogu i čupave grive nije nimalo ličila na
veličanstvenog crnog pastuva Virdžinije Krou. Ravnodušno je
pogledao Šerloka i nastavio da cupka travu.
Meti je čekao na pramcu brodića. Tamna prilika se
ocrtavala na nebu, kao statua na pramcu ili gargojl na
katedrali. Držao je čakiju - dugu drvenu motku s metalnom
kukom na kraju.
„Idemo“, rekao je kad se Šerlok uspentrao na brodić.
„Ovo je Albert, tek da znaš.“ Coknuo je jezikom. Konj se
osvrnuo prema njemu, s tužnim izrazom na izduženom licu.
Pošao je duž obale. Konopac se zategao. Brodić je krenuo, a
Albert ga je vukao. Meti se čakijom odgurivao od obale da se
barka ne bi zaglavila u trstiku.
„Zna li gde idemo?“, pitao je Šerlok.
„Šta ima da zna? Ide pored obale i vuče barku za sobom.
Stane pred preprekom i čeka da ja to sredim. Ti sedi pozadi i
drži kormilo. Upravi nas prema obali ako barka krene ka
sredini reke. Naći ćeš ćebe na palubi. Pokrij se, ako ti bude
hladno. Ćebe je konjsko, ali će te dobro zagrejati.“
 Usko plovilo je polako odmicalo. Voda ga je ujednačenim
ritmom zapljuskivala po bokovima. Uljuljkivala je Šerloka.
Uvodila ga je u hipnotičko stanje, blisko dremežu. Na reci
nije bilo nikoga. Pokoja patka ili guska prošla bi pored njih.
„Da li si išta saznao o mrtvacu?“, oglasio se Šerlok posle
nekog vremena. „Mislim na onog prvog. Onog iz kuće.“
„Bio je krojač", odvratio je Meti. „Radio je za kompaniju
koja je šila uniforme za vojsku u Olderšotu. Reč je o velikoj
narudžbini, pošto je kompanija unajmljivala sve meštane
sposobne da kroje i šiju."
„Kako si to saznao?"
Meti se nasmejao. „Predstavio sam se kao njegov sin i
rekao kako majka želi da zna duguje li mu poslodavac neki
novac. Izgleda da mu duguje deo plate, ali je stanodavac
već bacio oko na to, zbog neplaćene kirije."
„Da li si doznao adresu kompanije?"
„Kancelarija im je blizu pijace a skladište u kom su šili
uniforme na obodu grada. Sigurno su radili u izgorelom
ambaru!"
Šerlok je razmišljao, dok je brod lagano odmicao. Pokojnik
je bio krojač. Šio je uniforme. Skladište u kom je radio je bilo
puno sanduka. Nitkovi su ih utovarili na zaprežna kola. Da li
su u sanducima bile uniforme? Verovatno jesu. Još nije znao
zašto i kako je krojač umro. Nije mogao da objasni ni smrt
njegovog bivšeg kolege, u šumi.
Nebo na istoku je bilo tamnoljubičasto, boje sveže
modrice. Stabla oko reke su se nazirala kao niz tamnih
oblika na mračnoj pozadini. Šerlok je video crni luk preko
vodotoka. Približavali su se mostu, možda baš onom na kom
su Meti i on pre dva dana sedeli, posmatrajući ribe u reci.
Albert se trznuo, kao da ga je nešto uplašilo. Šerlok je
posmatrao obalu. Pokušavao je da razabere obrise konja na
tamnoj živici, pored reke. Osluškivao je udarce kopita.
Stekao je utisak da konj nastoji da se skloni od nečeg što mu
je išlo u susret.
 Meti mu je uputio umirujući poruku, ohrabrujuće
mrmljanje, umesto razgovetnih reči. Šerloku je bilo jasno da
je njegov prijatelj zabrinut. Šta li se zbiva? Da li je divlji pas
napao konja, ili je životinja nešto namirisala?
Hteo je da pita druga šta je posredi, kad se nešto
pomerilo na mostu iznad Metijeve tamne senke.
Upro je pogled u tamni obris iznad reke. Nešto je remetilo
glatku površinu mosta: glomazna senka je odudarala od
okoline. Dve glomazne senke. Sastale su se, nagnule napred
i razdvojile.
Ranoranioci iz Famama? Lovokradice?
Zaboravio je na sve teorije kad je plamen šibice osvetlio
crnpurasto lice. Prepoznao ga je iz skladišta.
Nitkov Klem.
Plamen se preobrazio u žar, pre nego što je zgasnuo.
Klem je visoko podigao lampu da bi osvetlio brod. Šerlok je
video okrutni osmeh na njegovom licu. Sjaj lampe je padao
po njegovom drugu na pramcu broda. Činilo se kao da će
nešto reći, ali zlikovac je zamahnuo lampom iznad glave.
Senke su zaigrale oko njega, pre nego što ju je bacio na
Metijevu glavu.
Dečak se sagnuo. Lampa je dva puta odskočila, pre nego
što se razbila po zadnjem delu broda. Zapaljeno ulje se
prosulo u svim pravcima. Vatreni jezici su halapljivo lizali
suvo drvo. Šerlok se osvrnuo oko sebe. Reka je bila svuda
oko njih, ali nije znao kako da upotrebi spasonosnu vodu!
Pogled mu se zaustavio na konjskom ćebetu o kom mu je
Meti govorio. Bilo je u uglu palube, pored kormila. Raširio ga
je i bacio preko plamenova. Držao ga je da ne bi skliznulo u
vodu. Dim se dizao ispod njega, ali nije bilo plamenova.
Povukao ga je k sebi. Ugasio je polovinu vatre, ali su
plamičci još lizali palubu.
Meti je kriknuo kad je druga uljna lampa udarila o ivicu
brodića, nedaleko od Šerlokove glave. Odskočila je u reku i
potonula. Zašištala je pošto je fitilj upao u vodu. Šerlok se
okrenuo i potopio ćebe u reku. Čvrsto ga je držao i izvukao
ga iz vode pre nego što se sasvim natopilo. Prebacio je ćebe
preko drveta. Plamenovi su šištali ispod mokrog platna koje
ih je gasilo.
Podigao je pogled ka mostu, dok je brodić prolazio ispod
njega. Očekivao je da će mu treća lampa svakog časa pasti
na glavu. Izgleda da je napadači nisu imali. Prenerazio se
kad je video da neko skače s mosta. Klem je skočio na brod.
Zlikovac je udario o krov kolibe i skršio drvo čizmama.
Tresnuo je leđima o palubu. Ustao je, stisnutih zuba i
usplamtela pogleda. Krenuo je ka Šerloku. Desnicom je s
pojasa potegao nož zakrivljene oštrice.
„Mislio si da možeš da provališ u naš ambar i da prođeš
nekažnjeno?“, zarežao je. „Primećen si dok si bežao iz
plamenova kao pacovčić, što i jesi." Posegnuo je levom
rukom ka dečakovoj glavi. „Spremi se za susret sa svojim
Tvorcem!"
Šerlok se povukao u ugao malene palube. Klemovi
razigrani prsti su mu proleteli ispred očiju. Bio je tako blizu
da je mogao osetiti prodoran zadah njegove znojave odeće i
videti štroku ispod iskrzanih noktiju.
Zlikovac se nagnuo napred i ščepao dečaka za kosu.
Privukao ga je k sebi. Šerlok je kriknuo od bola. Nitkov mu je
gotovo iščupao kosu s lobanje. Neočekivano, um mu je
ispunila pomisao na Alberta kako bezbrižno cupka travu na
rečnoj obali.
Klem ga je dohvatio za košulju i privukao još bliže sebi.
Gledao ga je pravo u oči. Šerlok je znao da se razbojnikova
desnica s nožem približava njegovom vratu. Sekunde su ga
delile od grozne smrti. Neće ni znati zbog čega je zaklan!
Nešto je tresnulo Klema u leđa. Razrogačio je oči i
popustio stisak. Dečak je to iskoristio. Koraknuo je unazad i
gurnuo napadača obema rukama. On nije pružao otpor.
Okrenuo se trapavim, naglašeno opreznim pokretima.
Iza njega je stajao Meti. Držao je čakiju obema rukama.
Šerlok nije shvatao šta se dogodilo. Kad se Klem okrenuo,
dečak je video duboku krvavu posekotinu na potiljku.
Počinjala je na vrhu bikovskog vrata. Koža je zevala,
otkrivajući belu kost ispod krvi. Meti ga je udario oštrom
kukom.
Klem je načinio korak ka Metiju, a zatim još jedan.
Podigao je ruku s nožem, ali kao da nije znao šta da radi s
njom. Tupo je zurio u nož, a onda se stropoštao u stranu. Pao
je sa uskog plovila u reku kao posečeno stablo. Voda je
pljusnula sve do mosta. Šerlok je načas video Klemovo lice u
vodi. Tonuo je s izrazom neverice u ljutitim očima. Brzo je
utonuo u mulj na dnu reke. Šake su nestale poslednje. Prsti
su lelujali kao korov nošen strujom. Zatim su i oni iščezli.
 OSMO POGLAVLJE

Šerlok je još drhtao kad je sunce iskočilo iznad horizonta.

Visilo je kao prezrela voćka iza crnih silueta drveća. Rame
ga je bolelo od Klemovog stiska. Bolne strele su se širile na
sve strane. Znao je da će, ako samo pogleda ispod košulje,
videti modrice - pet oblih modrica, od četiri prsta i palca.
Met i Šerlok su samo nemo zurili jedan u drugog posle
napada, Klemovog potonuća u rečne vode i bekstva
njegovog saučesnika. Bili su preneraženi iznenadnom
provalom i prestankom nasilja.
„Nije hteo da ukrade brod“, konačno je promrsio Meti.
„Pokušao je da ga uništi. Neki tipovi su pokušavali da ga
ukradu, ali zašto bi iko hteo da ga spali? Nikad ih nisam
video! Šta sam im skrivio?“
„Hteli su mene“, oklevajući će Šerlok. „To je bio jedan od
nitkova iz skladišta. Mislim da im je bio vođa, onima koji su
bili tamo. Baron o kom su govorili, u stvari svima zapoveda.
Sigurno me je video dok sam napuštao zapaljeno skladište i
shvatio da sam čuo njihov razgovor. Nije mi jasno kako su
nas pratili do dereglije.“ S nevericom je odmahivao glavom.
„Šta li rade kad su spremni da nas pobiju ne bi li to sačuvali
u tajnosti? Šta može biti toliko važno?“
Meti se zagledao u Šerloka, kao da hoće da kaže da se
oseća izdanim. Naglo se okrenuo i cimnuo uže kako bi dao
znak konju da nastavi put.
Stizali su u Gilford, dok se sunce rađalo, a Šerlokovo
rame bolelo kao truli zub. Nije se približio odgonetanju
zagonetke šta bi to trebalo da zna. Imao je mnogo pitanja.
Napad na mostu je samo doneo nova.
 Čopor vašljivih pasa ih je pratio duž obale. Posmatrali su
dečake s nadom da će im dobaciti nešto hrane. Šerlok se
osmehnuo pošto je pomislio da Meti u velikoj meri podseća
na njih. Smešak je izbledeo kad se zagledao u prijateljev
potiljak. Ugrozio je njegov brodić, jedini dom koji je imao. Još
gore od toga, ugrozio je i njegov život. I zašto?
Na obalama reke počeli su se pojavljivati ljudi. Neki su išli
u grad, dok su ga drugi napuštali. Koristili su se rečnom
obalom, kao najpodesnijim putem. Pecaroši su sedeli na
sanducima sa štapovima u rukama. Nadali su se da će
uloviti neku ribu za doručak. Dim se dizao ka nebu ispred
njih. Stanovnici Gilforda su počeli da spremaju hranu.
Prolazili su pored sve većeg broja zgrada, naherenih kolibica
i nešto čvršćih zdanja, od cigle. Pojavila se i kaldrma. Isprva
samo na nekim mestima, ali su ubrzo naišli na popločanu
stazu pored reke.
Posle nekog vremena približili su se skupini zgrada nalik
skladištima, zguranim oko rečne obale. Meti je potegnuo
uže. Konj je usporio i dereglija je polako krenula prema obali.
Pristao je u pravi čas. Zaustavili su se pored velikog
metalnog prstena pričvršćenog za kamenu ploču. Šerlok je
očekivao da će Meti obmotati konopac oko prstena, ali je on
posegnuo na dno broda i izvukao lanac, pričvršćen metalnim
prstenom za drvo. Bacio ga je na obalu i skočio za njim.
Obmotao ga je oko prstena. Izvadio je veliki, stari katanac iz
džepa. Provukao ga je kroz nekoliko beočuga.
„Ovde nikom ne možeš verovati", promrmljao je ne
gledajući Šerloka. „Uže mogu da prerežu. Trebaće im mnogo
više vremena za lanac i katanac. Mislim da bi ih
izdangubljeno vreme koštalo više nego plen.“
„Šta ćemo s konjem?“, pitao je Šerlok.
„Nek ide ako nađe nekog ko će se bolje brinuti o njemu.“
Iskočio je na obalu i pogledao Šerloka. Nije se izvinjavao, ali
se bar odlučio da ga pogleda. „Prestar je i preslab da vuče
plug ili zaprežna kola“, objasnio je. „Brod je njegov krajnji
domet. Čak i to radi veoma sporo. Niko ga neće ukrasti.“
 „Žao mi je zbog svega što se dogodilo“, s nelagodom će
Šerlok.
„Nisi ti kriv“, reče Meti, nakon što je obrisao usta
rukavom. „Upao si u neku nevolju i sad nemaš kud. Ja sam
se slučajno zatekao pored tebe. Najbolje je da se što pre
iskrcamo i nastavimo dalje.“ Osvrnuo se oko sebe. „Ovo je
Dapdanov dok“, rekao je. „Ne zaboravi da ćemo se ovde
sresti ako se razdvojimo, što će se najverovatnije dogoditi.
Ne krećem bez tebe.“ Odmerio je prijatelja ispitivački.
„Prilično sam siguran da nećeš poći bez mene. Kako se ono
zvaše tip za kojim tragaš?“
„Profesor Vinčkoum“, reče Šerlok.
„Potražimo ga. Ne bi bilo loše da usput nešto
prezalogajimoč Dva dečaka su se udaljila od reke. Krenuli su
stazom, za koju su verovali da će ih odvesti do veće
saobraćajnice. Posle sat vremena hoda i raspitivanja, otkrili
su da profesor Vinčkoum stanuje na Čelis roudu, koji se
odvajao od Ulice Haj. Trebalo im je još pola sata da nađu
Ulicu Haj. Vodila je uzbrdo, od reke. Tu su bile smeštene
dvospratne i trospratne radnje od crnih greda, zidova
okrečenih u belo. O nameni tih zdanja svedočile su drvene
table sa slikama ribe, hleba, povrća i svakojake robe. Kupci
su se šetali i razgledali izloge. Uglavnom su bili bolje
obučeni od žitelja Famama. Odeća im je bila od finijih
tkanina, protkana čipkom i trakama, šarenija i čistija nego
ona koju je Šerlok viđao u poslednje vreme.
Na dnu Ulice Haj, duž zida koji je razdvajao grad od reke,
bilo je nekoliko tezgi na kojima se prodavalo voće i hladno
kuvano meso. Meti je hteo da se prišunja i potraži hranu koja
je pala s tezgi. Šerlok im je prišao i kupio doručak od novca
koji mu je poslao stariji brat. Meti ga je sumnjičavo odmerio.
Šerlok je stekao utisak da njegov prijatelj misli kako je hrana
ukusnija ako je ne platiš. On je smatrao da je ukusnija ako se
nije valjala po prašini, ili ako se nije otimao oko nje s nekim
psom lutalicom.
 Čelis roud je počinjao na pola Ulice Haj. Oba dečaka su se
dobrano zadihala dok su stigla do njega. Put se gubio iz vida
posle oštre krivine. Šerlok je požurio njime, ali je zastao kad
je shvatio da Meti nije krenuo za njim. Obratio mu se.
„Šta se dešava?"
Meti je odmahnuo glavom.
„Nije to mesto za mene", rekao je, posmatrajući visoka
zdanja i lepo održavane vrtove. „Samo ti požuri. Ovde ću te
čekati.“ Osvrnuo se oko sebe. „Bolje reći, ovde negde."
Šerlok je klimnuo glavom. Meti je imao pravo - prisustvo
nekoga koga je gospođa Eglantin opisala kao „uličnog
hohštaplera" verovatno bi mu otežalo zadatak. Otresao je
koliko god je mogao prašine sa odeće i nastavio put.
Ispostavilo se da je kuća koju je tražio odmah iza krivine.
Otvorio je kapiju i prišao vratima zaštićenim nadstrešnicom
na stubovima u grčkom stilu. Na jednom stubu je bila
blistava, metalna tabla. Na njoj je pisalo: „Profesor Artur
Alberi Vinčkoum. Stručnjak za tropske bolesti."
Povukao je konopac zvona dok ga hrabrost ne izda. Na
vratima se pojavio čovek u strogom crnom odelu i sivom
prsluku. Posmatrao je dečaka preko tankih naočara.
„Da li je profesor Vinčkoum kod kuće?"
Čovek - verovatno batler - oglasio se posle kraćeg
oklevanja.
„Ko ga traži?“, pitao je.
Šerlok htede da se predstavi imenom i prezimenom, ali
se predomislio. Možda bi bilo bolje da se pozove na nekog -
za kog je profesor čuo. Možda na Majkrofta? Ili Ejmijusa
Kroua? Koji od njih dvojice bi bio pogodniji?
Doneo je odluku nasumice.
„Molim vas, recite profesoru da učenik gospodina
Ejmijusa Kroua želi da se posavetuje s njim."
Batler je klimnuo glavom.
„Da li biste bili ljubazni da sačekate u dnevnoj sobi?",
pitao je. Prema Šerloku se nije ponašao kao prema
nervoznom i neurednom dečaku, već kao prema pripadniku
kraljevske porodice. Pokazao je prema vratima na drugom
kraju hodnika.
Zidove su pokrivale tapete sa slikama dugih, tankih
biljaka, koje Šerlok nije prepoznao. Ličile su na gigantske
vlati trave. Činilo mu se da imaju ravnomerno raspoređene
prstenove oko stabljika, sve do samog vrha. Opčinile su ga.
Dok ih je posmatrao, otvorila su se vrata i u sobu je ušao
niski gospodin - manji od Šerloka - sa isturenim stomakom,
što je štrčao ispod sakoa kao jastuk. Nosio je neobičnu
crvenu kapicu, bez oboda ili vrha. Ličila je na nisku, debelu
kulu od crvene svile.
„Bambus", rekao je.
„Oprostite!"
„Ta biljka na tapetama. To je bambus. Višegodišnja
zimzelena biljka iz porodice trava. U mladosti sam proveo
dosta vremena u Kini. Tamo sam ih dobro upoznao. Znate,
bambus je najbrže rastuća drvenasta biljka na svetu.
Najveće mogu da porastu i pola metra dnevno, pod
određenim uslovima. Tapete su kineske, kad smo već kod
toga. Od pirinčanog papira."
Šerlok nije bio siguran da je pravilno razumeo domaćina.
„Papir se pravi od pirinča?"
„To je česta zabluda", odvratio je profesor. „U stvari,
pirinčani papir se pravi od jezgra niskog drveta Tetrapanax
papyrifer“ Nakrivio je glavu. „Kažete da ste učenik Ejmijusa
Kroua?" pitao je. Oči iza naočara su bile svetle i nalik ptičjim.
Radoznalo su ga posmatrale.
„Tako je, gospodine." Šerlok je odgovorio kao da se vratio
u Dipden.
„Jutros sam dobio pismo od gospodina Kroua. Veoma je
neobično. Zbilja je neobično. Jeste li zbog toga došli?"
„Da li se ticalo dvojice mrtvaca?"
Profesor je klimnuo.
„Jeste."
„Zbog toga sam došao. Gospodin Krou mi je rekao da ste
stručnjak za bolesti."
 „Specijalizovao sam se za tropske bolesti, ali da,
poznajem najveći broj ozbiljnih zaraznih bolesti od tapanuli
groznice do crne formoške truleži,7 kolere i tifusa. Ta dvojica
su umrla od neke nepoznate bolesti."
„Nisam siguran." Šerlok je zavukao ruku u zadnji džep i
izvadio koverat sa žutim praškom, u kom je nekad bilo
Majkroftovo pismo. „Ovo sam našao i sakupio pored jednog
leša, ali znam da ga je bilo i pored drugog", rekao je u žurbi.
„Ne znam šta je, ali mislim da je povezano sa smrtnim
slučajevima. Moglo bi biti otrovno.“
Profesor je pružio ruku za kovertom. ,
,U tom slučaju ću pažljivo postupati s tim“, rekao je.
„Da li mi verujete?“
„Došli ste čak ovamo da me vidite, što me navodi na
zaključak da ste to najozbiljnije shvatili. Najmanje što mogu
da učinim jeste da jednako ozbiljno priđem problemu. Sem
toga, poznajem Ejmijusa Kroua, kog smatram valjanim
čovekom. Ne mogu da zamislim da se prihvatio podučavanja
osobe sklone šalama na tuđ račun.“ Iznenada se osmehnuo.
Lice mu je poprimilo anđeoske crte. „Hajde da pogledamo
uzorak koji ste mi doneli.“
Zaputio se hodnikom u drugu sobu, prepunu knjiga. Veliki
sto je bio pored prozora, tamo gde je bilo najviše svetla. Na
upijaču, među razasutim papirima, časopisima i pored
upaljene sveće bio je mikroskop na postolju.
Profesor je seo u kožnu fotelju. Pokazao je Šerloku da
privuče stolicu pored njega. Izvadio je parče praznog
pergamenta iz fioke. Stavio ga je na upijač pored
mikroskopa. Oprezno je otvorio koverat nožem za pisma i
istresao njegov sadržaj na pergament. Gomilica žutog praha
se ubrzo našla pred njim. Vrhom noža za pisma uzeo je malo
praha. Preneo ga je do stakalca ispod sočiva mikroskopa.
Podesio je ogledalo ispod stakalca. Tako ga je nagnuo da
odražava svetlost sveće kroz rupu na osnovi i preko stakla
do sočiva. Šerlok je gledao šta profesor radi. Tiho je disao,
da ne oduva prašak. Profesor je zurio u mikroskop.
Podešavao je spravu da bi proučio čestice praška.
„ Ah“, rekao je, a zatim. ,,Hm.“ Skinuo je crvenu kapicu,
počešao se po glavi i vratio je.
„Šta je to?“, prošaptao je Šerlok.
„Pčelinji polen", reče profesor. „Bez ikakve sumnje."
„Pčelinji polen?" Ponovio je Šerlok. Nije bio siguran da li je
dobro razumeo profesora.
„Da li ste proučavali pčele?" pitao je profesor, zavaljen u
stolicu. „Fascinantna stvorenja. Preporučio bih da budu
predmet ozbiljnog istraživanja." Skinuo je naočare i protrljao
oči. „Skupljaju polen s cveća. Nose ga u košnicu."
„Šta je polen?" pitao je dečak. Pomalo se stideo svog
neznanja. „I ranije sam čuo tu reč, ali nisam siguran šta
znači."
„Polen je prah koji se sastoji od mikrogematofita, koji
stvaraju muške ćelije za razmnožavanje, kod biljaka sa
semenkama. Stvara se u prašniku, ili muškom organu za
razmnožavanje cveta. Prenosi ga vetar ili insekti do tučka, ili
ženskog organa za razmnožavanje, drugog cveta slične
vrste. Tamo se spoje da bi obrazovali seme." Skinuo je
naočare. Pažljivo ih je ispitao pre nego što ih je vratio na
nos. Šerlok je pokušao da sredi dobijene podatke, ali je
profesor nastavio. „Što se pčela tiče, one skupljaju polen sa
cveća da bi ga odnele u košnicu, u obliku kuglica na zadnjim
nogama. Korist za biljku jeste što pčele dok lete od cveta do
cveta, prenose nešto polena s prašnika jednog cveta do
tučka drugog i na taj način pospešuju oprašivanje. Na
gornjem delu zadnjih nogu kod pčela postoje sićušne dlake
koje vrše ulogu korpica. Pčele u njima skladište čestice
polenovog praha. Mešaju ga s nektarom iz kuglica. To
zovemo pčelinjim polenom’."
„Da li je štetan?"
„Nije, za većinu ljudi. Doduše, mali broj nesrećnika gaji
fizičku odbojnost prema njemu." Neko vreme se ljuljao
napred-nazad. „Da li je on mogao prouzrokovati otekline
koje je gospodin Krou predstavio u pismu? Hm, sumnjam.
Reakcije na polen više liče na svrab nego na plikove. Još
neverovatnija mi je jednovremena pojava dva čoveka sa
istovetnom, preteranom osetljivošću na polen.“ Lupio je
šakom o sto. Šerlok je poskočio. „Naravno! Zanemarujem
očigledan odgovor!"
„Očigledan?" Dečak je nastojao da se pribere. Šta je
očigledno objašnjenje za otoke, kad govorimo o pčelama?
Odgovor je blesnuo kao munja. „Žaoke!" povikao je.
„Vrlo dobro, dečače. Da, pčelinje žaoke. I to veoma
opake. Većina pčela u našoj zemlji imaju žaoke koje
prouzrokuju bol i blagi otok, ali ništa nalik onom što je
opisao gospodin Krou." Pogledao je Šerloka. „Sigurno ste ih
videli. Koliki su bili?"
Šerlok je podigao desnu ruku. „Otprilike kao vrh mog
palca", odgovorio je.
„To ukazuje na veoma moćan otrov, a verovatno i veoma
agresivnu vrstu pčela."
„Otkud toliko znate o pčelama?", pitao ga je dečak.
Profesor se osmehnuo. „Rekao sam vam da sam proveo
nekoliko godina u Kini. Kinezi gaje pčele već nekoliko hiljada
godina. Otkrio sam da izuzetno cene med zbog njegovih
lekovitih svojstava. Na osnovu zapisa iz velikog medicinskog
dela Bencao Gangmu, ili Zbornika medicinskog znanja, koji
je pre tri stotine godina napisao Li Šidžen, med ima moć da
smiri slezinu, otkloni bol, odstrani otrovne materije, smanji
bes, izbistri pogled i produži život." Skrenuo je pogled sa
Šerloka prema zidu. Dečak je imao utisak da se profesor
seća davnašnjih dana. „Ovde, u Velikoj Britaniji, navikli smo
na prilično pitome evropske pčele-radilice, Apis mellifra.
Azijska kamena pčela, Apis dorsata, mnogo je agresivnija i
nanosi mnogo bolniji ubod, ali je Kinezi ipak gaje i skupljaju
med iz njihovih košnica. Naše košnice su u obliku zvona, a
Kinezi pčele čuvaju u šupljim balvanima ili pletenim
cilindričnim korpama. Ponekad možete videti kineskog
seljaka kako nosi košnice u planine. Vezuju po dve na kraj
bambusovog štapa, koje drže na ramenima. Sećam se da
sam ih gledao kako se penju, dok su pčele zujale oko njih,
kao oblak dima."
Oblak dima. Profesorove reci su pogodile Šerloka kao
pesnica između očiju.
„Sad znam šta je to bilo“, prostenjao je.
„Šta?
„Video sam senku koja se udaljavala od jednog leša. Moj
prijatelj je video to isto na prozoru sobe u kojoj je otkriven
drugi leš. To su bile pčele!"
Profesor je klimnuo glavom. „Morale bi da budu prilično
male, da bi ih pomešali sa senkom, i tamne boje, a ne
svetlo-žute i crne, kao one s kojima se ovde srećemo. Afričke
pčele su sitne i skoro crne. I one su veoma agresivne."
„Hoćete li da uradite nešto za mene?" pitao je Šerlok.
„Nego šta."
„Da li biste napisali pismo Ejmijusu Krou, u kome biste
mu izložili svoje mišljenje o uzroku smrti one dvojice ljudi?
Poneću ga za Farnam. Lično ću mu ga predati." Skrenuo je
pogled s profesora jer je osetio da crveni. „Takođe, mislim da
ću biti u nevolji po povratku. Moglo bi me spasti kazne."
Profesor je klimnuo glavom. Prosuo je bezopasni žuti
prašak s pergamenta na upijač. Posegnuo je za pisaćim
priborom na rubu stola i dohvatio pero. Ispunjavao je
pergament paučinastim rukopisom, ali je Šerlok razabirao
reči.

Dragi gospodine Krou,

Imao sam zadovoljstvo da se upoznam s vašim

uče-
nikom -

„Kako ono rekoste da se zovete, mladiću?" pitao je.

„Holms, gospodine. Šerlok Holms.“
 Gospodinom Šerlokom Holmsom. Doneo mi je uzo-
rak žutog praha koji je po njegovim rečima, pronašao
pored nesretnih pokojnika čiju ste mi smrt opisali u
svom
pismu, koje je jutros stiglo. Ispitao sam prah i utvrdio
da
je to običan pčelinji polen. Iz toga zaključujem da
dvo-
jica ljudi o kojima ste mi pisali nisu stradali od
bubonske
kuge ili neke slične bolesti, već od uboda pčela.
Doktor iz
Farnama bi, na vaš zahtev, trebalo da ispita
pomenuta
tela. Nesumnjivo će naći male žaoke, na svakom od
njih
ili bar ozlede njima nanesene. Pohvaljujem ovog
mladića
zbog toga što mi je doneo uzorak praha. Da to nije
ući-
nio glasine o smrtonosnoj groznici bi se proširile po
čita-
voj oblasti. Verovatno bi izazvalo nezapamćenu
paniku.
Nadam se da ćemo se upoznati u što skorije, a vama
odgovarajuće, vreme.

Vaš odani,
Artur Vinčkoum, seoski plemić (doktor nauka).

Presavio je list. Gurnuo ga je u koverat, izvađen iz fioke

na stolu. Zapečatio je pismo kapljicom voska sa sveće kojom
je osvetljavao mikroskop. Predao je kovertu Šerloku.
„Verujem da će vas ovo spasti prestroge kazne“, rekao je.
„Molim vas, prenesite moje pozdrave svom učitelju."
„Hoću.“ Nastavio je, posle kraćeg ćutanja: „Hvala vam."
Profesor Vinčkoum je zazvonio malim zvoncem koje je
stajalo na upijaču, pored mikroskopa. „Moj batler će vas
ispratiti. Slobodno mi se obratite ako poželite da saznate
nešto više o tropskim bolestima ili o gajenju pčela u Kini."
Šerlok se iznenadio kad je izašao napolje i video da se
sunce samo malo pomerilo. Činilo mu se da je proveo sate u
kući profesora Vinčkouma.
Meti je sedeo na baštenskom zidu. Jeo je nešto iz
papirnog fišeka. „Jesi li obavio posao zbog kog si došao?“,
pitao je.
Šerlok je pokazao na papirni fišek. „Šta to jedeš?"
„Morske školjke."Nagnuo je fišek ka Šerloku. „Hoćeš
malo?"
Bio je pun. „Da li su kuvane?", pitao je.
„Poparene su", kratko će Meti. „Našao sam tezgu
prodavca ribe. Nudio je i ovu robu. Verovatno je noćas stigla
iz Portsmuta. Pomogao sam mu. Čistio sam sanduke,
donosio led i slično. Platio mi je školjkama." Izvadio je jednu.
Naslonio je fišek na zid i izvadio iz džepa nož na rasklapanje.
Gurnuo je vrh u školjku da bi sačuvao sadržinu. Posle
nekoliko sekundi je izvadio nešto tamno i gumasto. Gurnuo
je to u usta. „Divne su", kliktao je. „Retko se sreću, ako ne
živiš blizu mora. Prava poslastica."
„Mislim da ih neću probati", reče Šerlok. „Hajdemo kući."
Ovog puta su išli niz Ulicu Haj, ka reci. Prošetali su se duž
obale, do dereglije. Konj i plovilo su bili tamo, kao što je Meti
predvideo. Šerlok se pitao kako će okrenuti brodić. Meti je
poveo konja duž obale, ka gradu, dok nisu stigli do mosta.
Preveo je konja preko mosta na drugu obalu. Brod se polako
okretao. Šerlok se koristio čakijom. Pazio je da ne udari u
obalu. Krenuli su put Famama. Šerlok je ovog puta bio na
pramcu. Starao se o konju, a Meti je držao kormilo.
 Razgovarali su, dok je barka lenjo plovila niz maticu.
Šerlok je pričao o profesoru Vinčkoumu, pčelama i žaokama.
Meti je ispočetka bio sumnjičav. Šerlok ga je konačno ubedio
da oblak smrti može da se objasni bez potezanja
natprirodnih uzroka. Njegov prijatelj je bio raspet između
olakšanja što kuga nije stigla u Farnam i razočaranja
prozaičnim objašnjenjem čudnovatog događaja. Šerlok je
ućutao. Kako su odmicali, u njemu je raslo uverenje da su
rešili jednu misteriju samo da bi se suočili s drugom. Zašto
su pčele izujedale samo onu dvojicu, na različitim mestima u
gradu, i nikog izuzev njih? Šta su afričke pčele tražile u
Engleskoj? I kakve to veze ima sa skladištem, sanducima
natovarenim na zaprežna kola, zlikovcima i tajanstvenim
baronom?
Posle nekog vremena, Šerlok je opazio još jednog konja
na rečnoj obali pored Alberta. Bio je to crni pastuv, sa
smeđom mrljom na vratu. Jahala ga je Virdžinija Krou.
Odenula je jahaće pantalone, sako i bluzu.
,,Zdravo!“, javio joj se. Otpozdravila mu je mahanjem.
„Meti, ovo je Virdžinija Krou“, doviknuo je svom prijatelju.
„Virdžinija, ovo je Metju Arnat. Meti.“
Meti je klimnuo glavom Virdžiniji. Uzvratila mu je istom
merom. Nisu progovorili ni reč.
Šerlok je ustao. Održavao je ravnotežu na uskom koritu
što se ljuljalo ispod njega. Skočio je na obalu. Dohvatio je
Albertov konopac i poveo ga. Konji su išli naporedo.
„Ovo je Albert.“
„Ovo je Sandija. Znaš, krajnje je vreme da naučiš da
jašeš.“
Šerlok je odmahnuo glavom. „Nikad nisam imao priliku
da se okušam u sedlu.“
„Jednostavno je, ali momci uvek galame kako je strašno
teško. Upravljaš kolenima, a ne uzdama. Koristiš ih da
usporiš konja."
Šerlok nije mogao da smisli dobar odgovor. Neko vreme
su se kretali u neprijatnoj tišini.
 „Gde si bio?", konačno će Virdžinija.
„U Gilfordu. Išao sam u posetu.“ Zavukao je ruku u džep.
Izvadio je pismo profesora Vinčkouma. „Trebalo bi da ga
predam tvom ocu. Znaš li gde je?“
„Još te traži. Trebalo je da imate čas.“
Podigao je glavu da vidi je li ozbiljna. Opazio je blagi
osmeh na njenim usnama. Skrenuo je pogled kad je s visine
pogledala na njega.
„Daj mi pismo“, rekla je. „Pobrinuću se da stigne do
njega."
Pružio joj je pismo. Zatim se predomislio. „Veoma je
važno", oklevajući je prozborio. „Tiče se ona dva mrtvaca."
„U tom slučaju, odmah ću ga isporučiti." Uzela mu je
pismo iz ruke. Nije ga dodirnula, ali se njemu učinilo da se
načas očešala o njegovu ruku. „Ti ljudi su umrli od kuge, zar
ne? Tako se priča."
„Nisu stradali od kuge, već od pčela. U Gilford sam išao
da bih popričao sa stručnjakom za zarazne bolesti." Znao je
da govori brže nego što bi trebalo, ali nije mogao da se
zaustavi. „Pored leševa pronašao sam žuti prašak. Hteo sam
da mi neko kaže šta je to. Odneo sam malo tog praška u
Gilford. Ispostavilo se da je to polen. Zbog toga smo
zaključili da su pčele uzrok njihovih pogibija."
„Ali nisi to znao kad si pronašao prašak", napomenula je
Virdžinija.
„Nisam."
„Niti kad si pokupio prašak i odneo ga u Gilford."
„Nisam.“
„On je lako mogao biti uzročnik zaraze. Veoma opasna
supstanca."
Saterala ga je u ugao.
„Tako je“, složio se s njom.
„To znači da si rizikovao život zbog toga što si mislio da
svi greše i da si u prilici da to dokažeš.“
„Tako ispada.“ Bio je snužden i postiđen. Imala je pravo -
razotkrivanje misterije mu je bilo važnije od lične
bezbednosti. Mogao je da pogreši - nije znao mnogo o
bolestima ili kako se prenose. Žuti prašak je mogao biti
nešto što ljudsko telo proizvodi tokom bolesti, na primer
suva, inficirana koža, nešto što sadrži i prenosi bolest. Bio je
toliko zaokupljen rešavanjem zagonetke da nije mislio na
takvu mogućnost.
Nisu progovorili ni reč do Farnama.
 DEVETO POGLAVLJE

„Razočarao si me, dečače.“

Šerinford Holms je sedeo za masivnim hrastovim stolom
u radnoj sobi. Ejmijus Krou je stajao iza njegovog levog
ramena, a gospođa Eglantin iza desnog. Njena tamna odeća
se tako dobro stapala sa senkama da su joj se samo lice i
šake videli. Šerlok je, suočen sa stričevom dugom belom
bradom i Biblijama na hebrejskom, grčkom, latinskom i
engleskom na stolu, imao utisak da mu sudi Bog lično, s dva
anđela osvete iza trona. Uzvišeni utisak kvarila je samo
kućna haljina prebačena preko stričevog odela.
Šerlokovo lice plamtelo je od stida i gneva. Hteo je da se
usprotivi i objasni da je delao vođen najplemenitijim
pobudama. Bio je dovoljan jedan pogled na stričevo lice da
shvati kako mu to ne bi pomoglo.
„Žao mi je, gospodine", rekao je nakon dugog ćutanja,
kad je shvatio da stric očekuje odgovor. „Neću to ponovo
učiniti."
„Tvoj otac - moj brat - poverio te je meni na staranje, sa
uverenjem da ću nastaviti s tvojim moralnim obrazovanjem i
da ću te sprečiti da dopadneš lošeg društva ili da loše
postupaš. Sa užasom sam shvatio da nisam uradio ništa od
toga."
Svi su ćutali. Šerlok je osetio potrebu da još jednom kaže
kako mu je žao. Nešto mu je govorilo da bi to bilo shvaćeno
kao znak neiskrenosti. „Znam da nije trebalo da idem sam u
Gilford“, konačno je prozborio.
„To je najmanji od tvojih prekršaja", obznanio je stric.
„Jutros si se iskrao iz kuće, pre izlaska sunca, kao
kriminalac..."
„Krevet je izgledao kao da niko u njemu nije spavao",
prekinula ga je gospođa Eglantin. „Sigurno je otišao još pre
ponoći."
Ramena su mu drhtala od suspregnutog gneva. Znao je
da kućepaziteljka laže - odspavao je nekoliko sati i otišao u
praskozorje - ali nije mogao da joj protivreči, uprkos žarkoj
želji da kaže istinu. Pokušavala je da ga još dublje uvali u
nevolju. Rasprava s njom bi bila protumačena kao prkos i
odgovarajuće kažnjena.
„Pisaću tvom bratu", nastavio je Šerinford, „da bih ga
obavestio da si izneverio ukazano poverenje. Nedelju dana
nećeš smeti da mrdneš iz kuće."
„Mogu li da kažem", progovorio je Ejmijus Krou, iza strica,
„koju reč u dečakovu korist." Izvukao je koverat iz
zapanjujuće belog sakoa. „Pismo koje je dečak doneo od
uvaženog profesora Vinčkouma je suzbilo strahove o
izbijanju bubonske kuge u gradu i okolini. Odnevši uzorak
polena na identifikaciju pokazao je da ima snažnu volju, ume
samostalno da razmišlja i nije spreman da stvari prihvati
zdravo za gotovo. Mišljenja sam da nabrojane osobine valja
ohrabrivati."
„Hoćete da kažete kako dečak nije zaslužio da bude
kažnjen, gospodine Krou?" oglasila se gospođa Eglantin,
svilenkastim glasom.
„Nikako", odvratio je Krou. „Hteo sam da kažem da je
bolje da mu se ne zabrani da u potpunosti napušta kuću,
već da mu se dozvoli da iz nje izlazi, ali isključivo u mom
društvu. Tako ću biti u prilici da obavljam posao koji mi je
njegov brat poverio.“
Šerinford Holms je razmišljao gladeći bradu desnicom.
„Vrlo dobro“, progovorio je. „Pribeći ćemo kompromisu.
Danas i sutra nećeš mrdnuti iz kuće. Nakon toga ćeš sedeti
u njoj, izuzev u vreme časova s gospodinom Krouom. Dok si
u kući, moraš boraviti u svojoj sobi. Izlazićeš iz nje samo u
vreme obroka." Usne su mu zaigrale. „Dozvoliću ti da
uzimaš knjige iz biblioteke, da bi imao šta da radiš. Koristi ih
mudro da bi unapredio sebe i da bi razmislio o svojim
delima."
„Hoću, gospodine", reče Šerlok. Iscedio je ove reći preko
usana. Napetost u ramenima je malo popustila. „Hvala vam,
gospodine."
„Slobodan si da ideš. Neću da te vidim pre večere."
Šerlok se okrenuo i napustio radnu sobu. Očajnički je
želeo da se raspravlja, da ukaže na činjenicu da je pravilno
postupio. Znao je dovoljno o svetu odraslih da zaključi kako
bi tako samo pogoršao svoj položaj. Nije bilo važno da li je
pravilno postupio, već da li je postupao po pravilima.
Do prvog sprata popeo se uz široko stepenište zastrto
tepihom, a zatim užim, drvenim stepeništem do svoje sobe
u potkrovlju. Ležao je u krevetu i zurio u tavanicu, dok mu je
u glavi vrilo.
Ostatak dana i čitav sledeći dan prošli su mu kao u nekoj
izmaglici. Šerlokovo telo izmoždeno avanturama ugrabilo je
priliku da se oporavi dugim spavanjem. Misli su mu, u
budnom stanju, besciljno lutale, kao moljci oko plamena
sveće. Šta se dešava? Šta baron Moperti namerava? Ko će
ga sprečiti?
Proveo je neko vreme pokušavajući da sastavi pismo
bratu, ne zato što je očekivao da će Majkroft išta učiniti, već
zato što je osećao potrebu da se poveri bliskoj osobi. Smislio
je tekst i seo za sto.

Drgi moj Majkrofte,

Voleo bih da sam u prilici da ti kažem kako sam

sledio tvoj savet i kako provodim vreme čitajući
knjige iz
stričeve biblioteke i cunjajući po seoskim predelima.
Po
svemu sudeći uvalio sam se u grdnu nevolju. Ne
znam
šta da radim. Dobre vesti su - ako ih uopšte ima - da
sam našao dva prijatelja. Jedan se zove Metju Arnat
i živi na deregliji na kanalu. Mislim da bi ti se svideo.
Druga je Virdžinija Krou , kći Ejmijusa Kroua, koji
tvrdi da mi prenosi znanja o prirodi i posmatranju
sveta.
Moj je utisak da me uči da mislim. Želeo bih da
nisi angažovao učitelja tokom raspusta, ali nisi mogao
da nađeš boljeg od gospodina Kroua.
Nešto neobično se dešava u Farnamu, voleo bih da
/p> popričamo o tome. U gradu je pronađen leš
pokriven
plikovima, i još jedan na imanju Holmsovih. Varošani
su pomislili da je u pitanju zaraza, dok profesor Vinč-
koum nije utvrdio da su plikovi rezultat stotina uboda
pčela. Mislim da su pčele nekako povezane s
izvesnim
baronom Mopertijem vlasnikom skladišta u Farnamu,
ali ne znam kako.
Skladište je izgorelo, zajedno sa svim dokazima. Kad
se budemo videli, ispričaću ti kako se to desilo.
Ukratko, život je ovde zanimljiviji nego što sam očeki-
/p> vao. Kad mi nije dozvoljeno da izlazim napole,
naravno.
Trenutno sam prinuđen da provodim sve vreme u sobi
zato što sam otišao u Gilford, u posetu profesoru
Vinč-
koumu. To je druga priča, koju ću ti predstaviti
prilikom
našeg susreta.
Ima li glasa od oca? Da li je na putu za Indiju?
Znaš li kada će se tamošnje neprilike okončati?
Prenesi moju ljubav majci i sestri. Molim te da me
što pre posetiš.

Tvoj brat,
Šerlok
Napisao je i zapečatio pismo voskom. Pre ručka ga je
ostavio na stočiću u predvorju. Sluškinja će ga pokupiti i
odneti u farnamsku poštu. Nije ga zatekao na stočiću kad je
sišao na večeru. Gospođa Eglantin je prolazila predvorjem.
Činilo mu se da njeno lice lebdi u senkama. Kiselo mu se
osmehnula. Zar je videla pismo? Je li ga pročitala? Da li je
uopšte stiglo do pošte, ili ga je uništila? Prekorevao je sebe
zbog budalastih misli. Zašto bi to učinila? Nije mogao da
zaboravi Majkroftovo upozorenje. Ona nije prijatelj porodice
Holms.
Ležao je u sobi obuzet mislima. Daleki udarac gonga,
poziv na večeru, prenuo ga je iz lakog dremeža. Sišao je u
prizemlje.
Gospođa Eglantin je izlazila iz trpezarije. Zlobno mu se
osmehnula u prolazu.
Šerlok nije bio gladan. Piljio je u vrata trpezarije.
Pokušavao je da nagna sebe da uđe unutra i ubaci neki
zalogaj usta kako ne bi izgubio snagu, ali nije mogao da
jede. Okrenuo se i pošao prema biblioteci da vidi ima li u
njoj knjiga o pčelama i pčelarstvu.
Prolazeći predvorjem opazio je pismo na srebrnom
poslužavniku, na stočiću pored zida. Da li je bilo tu i ranije ili
ga je tek sada primetio? Pomislio je da je to još jedno
Majkroftovo pismo. Podigao ga je. Na prednjoj strani koverte
bilo je ispisano njegovo ime, kao i adresa imanja. To nije bio
Majkroftov rukopis. Bio je obliji. Ženstveniji. Kako je to
moguće?
Osvrnuo se oko sebe. Očekivao je da će opaziti gospođu
Eglantin u senkama, ali u predvorju nije bilo nikog sem
njega. Otvorio je ulazna vrata i izašao na predvečernje
sunce. Zastao je na dovratku da ga neko ne bi optužio da je
izašao iz kuće.
U koverti je bilo parče papira, boje blede lavande. Ispod
njegovog imena i adrese je pisalo:

Šerloče,

Na livadama ispod zamka održaće se Vašar. Biću

tamo sutra u devet ujutru. Dođi ako smeš!

Dođi sam,
Virdžinija

Na trenutak mu se zavrtelo u glavi. Duboko je udahnuo.

Virdžinija želi da se vidi s njim? Ali zašto? Dvaput su se sreli.
Stekao je utisak da joj se mnogo ne dopada. Razmenili su
tek nekoliko reći. A sad želi da se vidi s njim - nasamo?
Ne može da ide na vašar! Zabranjeno mu je da napušta
kuću!
Grozničavo je razmišljao. Pokušavao je da smisli
opravdanje koje bi mu omogućilo da sutra ujutru izađe iz
kuće, a da ne upadne u nevolju. Smisliće neki izgovor koji će
izdržati stričevu kritiku. Mora postojati neko takvo. Virdžinija
mu je zakazala sastanak. Znao je malo o njoj, ali je i to bilo
dovoljno da zaključi da je znatno nezavisnija od engleskih
vršnjakinja. Znala je da jaše kako treba, a ne samo
postrance. Izlazila je sama. Da je Engleskinja, ne bi mogla
da ide na vašar bez pratnje porodice. Zbog toga pismo valja
tumačiti kao poziv da se susretne s njom i njenim ocem. To
je opet značilo da odlaskom na vašar neće izaći van okvira
dozvoljenog ponašanja. To je bio valjan argument kojim se
može poslužiti pred stricem. On ne bi poverovao da bi neka
devojka zakazala sastanak s dečakom, bez prisustva nekog
od članova porodice. Šerlok je znao da to nije slučaj. Rešio je
da ne popusti pod pritiskom, u slučaju rasprave sa stricem.
Nešto drugo ga je pokolebalo. Šta će biti ako ga neko sa
imanja Holmsovih vidi na vašaru? Ipak, bio je ubeđen da
stric, strina i gospođa Eglantin neće biti tamo. Ako bi ga
neko od sluškinja i kuvara video, verovatno ga ne bi
prepoznali.
Ostatak večeri i najveći deo noći proveo je pretresajući
razloge za odlazak na vašar i razloge protiv toga. Jutro je
dočekao neodlučan. Za doručkom ga je opsedalo Virdžinijino
lice. Odlučio je da ode. Otići će na vašar.
Pogledao je koliko ima sati na velikom časovniku u
hodniku. Prošlo je osam časova. Stići će na vreme ako
odmah krene i ako bude išao biciklom. Znao je da je zamak
na brdu iznad grada. Pretpostavio je da će vašar biti na
livadi ispod njega.
Treba li da ostavi poruku? Bilo bi mudro, posle svega što
se u poslednje vreme dogodilo. Napisao je kratko
objašnjenje na poleđini koverte. Tvrdio je da ide da se vidi s
Ejmijusom Krouom. Ostavio je poruku na srebrnom
poslužavniku i požurio po bicikl. Saginjao se ispod prozora i
zaklanjao iza zidova.
U glavi mu je vrilo od pretpostavki i nagađanja. Nikad nije
imao prijateljicu. Ima sestru, ali je starija od njega i uvek je
gajila drugačija interesovanja. Zanimala se za slikanje,
heklanje, sviranje klavira. A bila je i bolesna, zbog čega je
stalno boravila u kući, prikovana za krevet. Nije uspeo da se
sprijatelji s decom oko porodične kuče. Dipden je škola za
dečake. Nije znao kako da se ponaša s Virdžinijom, šta da joj
kaže, niti šta da radi u njenom prisustvu.
Stigao je do Famama. Krenuo je sporednim putem,
uzbrdo ka zamku iznad grada. Okretao je pedale sve dok ga
noge nisu zabolele. Sišao je i nastavio pešice. Gurao je
bicikl. Umorio se, dok je stigao do poljane ispod zamka.
Livada osvetljena jutarnjim suncem nudila je presek
ljudskog društva. Kolibe, konopcima omeđena borilišta i
tezge raspoređene po velikoj travnatoj poljani ličile su na
pravi grad. Po zelenim ulicama bazali su ljudi zaneseni
vašarskim atrakcijama. Dimna koprena se nadvijala nad
poljanom. Mirisi kuvanog mesa, životinjskog izmeta i ljudi
draškali su mu nos. Video je mesta rezervisana za žonglere,
borbe štapovima i borbe pasa. Blagoglagoljivi nadrilekari su
prodavali lekove za sve bolesti, spravljene od ko zna čega.
Gutači vatre su gurali u usta usijano ugljevlje na metalnim
šiljcima. Meštani su se kreveljili da bi osvojili šešir. Trkali su
se za spavaćicu i proždirali pudinge za novčanu nagradu,
koja je sledovala najalavijem takmičaru.
Pogledom je pretraživao gomilu. Tragao je za
Virdžinijinom prepoznatljivom bakrenom kosom. Na
vašarištu je bilo toliko ljudi da ih nije mogao razlikovati. Nije
rekla gde će se sresti. Mogao je ili da je čeka i nada se da će
mu prići, ili da zaroni u gomilu i da je potraži. Čekanje mu
nikad nije bilo jača strana.
Šerlok je sa zebnjom naslonio bicikl na ogradu. Nije bio
siguran da će ga tu i zateći kada se bude vratio. Ipak, nije
mogao da prođe kroz toliku gužvu s biciklom.
Najpre je naišao na veliko bure puno vode. Ljudi su se
tiskali oko njega, smejali se i gurkali. Činilo mu se da
površina vode ključa. Pomislio je da se nešto kuva u njemu,
ali ispod bureta nije bilo vatre. Mršavi mladić s tačkastom
maramicom oko vrata pokušavao je da zadivi devojku
rumenih obraza u belom ogrtaču. Dao je novčić čoveku, po
svoj prilici vlasniku bureta. Uhvatio se obema rukama za
ivicu bureta i naglo zaronio glavu u vodu.
Šerlok je zinuo od čuda. Još nije bio načisto da li voda
ključa, ali mladić očigledno nije trpeo bol. Vrteo je glavom
po vodi, kao da nešto traži. Trzao je napred-nazad. Konačno
je podigao glavu iz vode. Slivala mu se niz lice i vrat i
kvasila odeću. Nije za to mario. Nešto je stiskao u zubima.
Srebrnkasta živuljka mu se mahnito migoljilo u ustima.
Pokušavala je da pobegne. Šerloku je trebalo vremena da
shvati kako mladić u zubima stiska jegulju, samo malo dužu
od njegovog prsta. Krenuo je dalje. Čuo je za lov na jabuke,
ali ne i na jegulje. Ko bi rekao da tako nešto postoji.
„Pogledajte najneobičniju ovcu na svetu!“, urlao je
najavljivač ispred kolibe. „Pogledajte ovcu s četiri noge i
pola pete. Nikad niste videli tako nešto!“ Presreo je Šerlokov
pogled. „Vi, mladi gospodine - pogledajte najčudesnije
stvorenje na zemljinom šaru. Nećete je zaboraviti. Devojke
će osluškivati svaku reč s vaših usana dok budete opisivali
neverovatnu ovcu s četiri noge i pola pete.“
Prošao je pored daščare s dve lutke u izlogu. Pokretao ih
je lutkar, skriven paravanom. Glave su im bile od drveta, s
prenaglašenim nosevima i bradama, a odeća od šarenih
traka. Jedna lutka je položila glavu na ivicu paravana. Morala
je da se presamiti u struku. Druga joj je odrubila glavu
majušnom sekirom. Glava je pala. Iz vrata su eksplodirale
jarkocrvene trake, imitacija krvi. Gomila je zadovoljno urlala
i mahala šeširima.
Na jednoj strani vašarišta bilo je jezerce. Čovek u
drečavom sakou i cilindru je bacio patku u njega. Noge su joj
bile vezane za teg konopcem. Teg ju je sprečavao da poleti.
Psi su režali, kezili gubice i žvalavili na obali jezerca, svezani
konopcima i kožnim povocima. Šerlok je gledao kako novac
kruži od ruke do ruke. Znao je da sledi nešto stravično.
Čovek u drečavom sakou je koraknuo unazad i podigao ruku.
Gomila se ućutala. Psi su udvostručili napore da se
oslobode. Zemlja je drhtala od laveža. Čovek u sakou je
spustio ruku do pojasa. Vlasnici su pustili pse, koji su jurnuli
u jezerce da dohvate unezverenu pticu. Voda je prskala na
sve strane. Užasnuta ptica je mahala krilima iznad površine
vode. Izmicala se koliko su joj konopac i teg dozvoljavali. Psi
su izbegavali da dublje zađu u vodu. Samo je hrabri terijer
mahnito plivao za patkom. Šerlok je okrenuo glavu pre nego
što je pas zario zube u pačji vrat. To je bio očekivan i
neizbežan kraj predstave. Nije se znalo samo koji pas će se
omrsiti.
Šerlok je zgađen nastavio dalje.
 Prošao je pored tezgi s vrućim kobasicama, ušećerenim
jabukama na štapićima, kolačima sa ukusom pomorandže i
hrskavim, slanim svinjskim pečenjem. Nije znao da li je
napetost u stomaku prouzrokovana glađu ili nervozom ili i
jednim i drugim.
Gomila je bila sve gušća i razuzdanija. Gurali su ga i
udarali otpozadi. Ljudi oko njega su klicali i podvriskivali.
Neko je urlao: „Ko će se suprotstaviti nepobeđenom
šampionu? Ko ima hrabrosti da se pobije s Netom Vilsonom,
Čudom iz Kensal Grina? Pobednik dobija suveren, a poraženi
prezir i podsmeh!“ Pao je na koleno. Podigao se, ali su ga
gurnuli u stranu. Neko ga je snažno udario u leđa. Okrenuo
se i shvatio da je ispred gomile. Sapleo se o drvenu motku,
jednu od četiri koje su stajale na uglovima borilišta,
omeđenog konopcima. U središtu ringa stajao je čovek u
kožnim čakširama. Šepurio se i pozdravljao gomilu. Imao je
mišićave ruke i grudi. Drugi čovek, u prašnjavom odelu i s
plitkim šeširom, zurio je u Šerloka.
„Imamo izazivača!" povikao je. Gomila je pljeskala.
Pokušao je da se povuče, ali su ga ljudi gurali otpozadi.
Raširili su konopce. Gurnuli su ga kroz procep u travnato
borilište.
„Neću!" povikao je kad je shvatio da je on taj izazivač.
„Neću da..."
Najavljivač ga je poklopio svojim glasom. „Uobičajena
Brotonova pravila", recitovao je. „Nema rukavica, niti
metalnih pomagala. Sve može izuzev udaranja protivnika
dok je na tlu. Kad neko padne, ima trideset sekundi da se
odmori i još osam da se protegne. Borba je gotova kad jedan
od boraca ne bude mogao više da stoji." Posmatrao je
Šerloka, koji se obazirao oko sebe, u gomili tražeći rupu kroz
koju bi utekao. „Sinko", promrmljao je, „ne dajem ti više od
minuta. Udvostručiću nagradu ako izdržiš pet minuta.
Moramo da zabavimo kladioničare."
„Ne bi trebalo da sam ovde!“, negodovao je.
„Kasno je da se predomisliš."
 „Slučajno sam se našao u ringu!"
„Grešiš." Vašarski čovek se osmehnuo otkrivši crne, trule
zube. „Ovo će biti divan masakr."
Prišao je konopcima, koji su se raširili pred njim. Šerlok je
pokušao da pođe za njim. Konopci su se ponovo zategli.
Muškarci, žene i deca u publici preteče su urlali dok im se
približavao. Gađali su ga kamenjem. Naterali su ga da se
povuče ka središtu arene.
Njegov protivnik se šetkao, posmatrajući publiku. Mamio
je pljesak. Bio je najmanje petnaestak centimetara viši od
Šerloka i mnogo širi u grudima. Bokserove ruke su ličile na
dve kožne vreće pune oraha. „Stani na crtu", zarežao je.
„Šta kažeš ?“
Vašarski šampion je pokazao na dve paralelne linije
povučene u travi, na razdaljini od jednog metra. „Stani iza
jedne, ja ću stati iza druge. Borba počinje kad čuješ zvono.
Tako to ide.“
„Ne želim da se borim", negodovao je Šerlok.
„Radi kako znaš, sinko", zarežao je bokser. „Moram da te
tučem pet minuta. Glava će ti izgledati kao gomila
mlevenog mesa ako se ne zaštitiš." Odmerio je suvonjavog
dečaka ispitivački. „Verovatno će tako izgledati i ako pokušaš
da se zaštitiš", dodao je. Gurnuo ga je ka najbližoj liniji u
travi. „Podigni ruke da bi zaštitio lice. Ostani na nogama.
Ako padneš, šutiraću te dok ne ustaneš."
„Mislio sam da je sudija rekao kako nema udaranja
protivnika koji leži na zemlji."
Bokser je slegnuo ramenima. „Nije zabranio šutiranje."
Šerlok je zbunjeno stao na crtu. Osvrnuo se oko sebe.
Tragao je za nekim ko bi mu pomogao. Video je samo znojna
zajapurena lica, izobličena željom za nasiljem. Nije imao
kuda.
Oglasilo se zvono.
Šerlok je koraknuo unazad baš kad je napadačeva
pesnica prozviždala kraj njegovog nosa. Podigao je ruke da
bi se zaštitio.
 Povlačio se pred razgoropađenim protivnikom. Publika je
urlala. Video je slike boksera u knjigama. Gledao je nekoliko
borbi u Dipdenovoj gimnastičkoj dvorani. Nekoliko puta je
sparingovao, što mu je omogućilo da zauzme početni stav.
Stisnuo je šake u pesnice i podigao ih visoko ispred sebe.
Izgleda da je njegov protivnik čitao drugu lektiru. Navaljivao
je napred i široko zamahivao rukama u visini ramena. Šerlok
je dobio udarac u levo rame, ono koje mu je Klem sinoć
povredio. Bol mu se razlio niz ruku, kao rastopljeni metal.
Levica mu se nemoćno obesila. Kako se ovo dogodilo? Pre
jednog minuta se tiskao u gomili. Sad je u središtu pažnje!
Kao da je nešto ili neko upravljao ruljom da bi ga dovde
doveo.
Vašarski borac mu je prišao. Spremao se da mu zada
udarac u lice. Šerlok je odstupio i zamahnuo desnicom.
Nekim čudom je pogodio boksera u nos. Nešto se slomilo
pod njegovom pesnicom. Krv je potekla niz bokserovu vilicu
i grudi. Protivnik je oštro trznuo glavu unazad. Ubrzano je
disao, prskajući krv po Šerlokovoj košulji. Udario je dečaka
desnicom posred grudi. Odbacio ga je unazad. Šerloka su
zabolela rebra. Na trenutak je pomislio da mu je srce stalo.
Pokušao je da udahne, ali su pluća otkazala poslušnost.
Presamitio se u struku. Pokušao je da uvuče nešto vazduha
kroz grlo. Protivnik ga je ščepao za vrat i bacio na travu.
Udarac o tlo mu je izbio poslednje ostatke vazduha iz pluća.
Halapljivo je gutao vazduh. Otkotrljao se, na vreme da
izbegne strahovit udarac nogom u glavu. Nekako je ustao.
Bokserovo lice se preobrazilo u krvavu masku, na kojoj su
se isticale sitne, besne oči i iskeženi zubi. Nasrnuo je na
Šerloka. Udario ga je dva puta, levicom u rebra i desnicom
postrance, u glavu. Sirov i usijan bol ispunio je dečakov svet.
Sve je nestajalo u daljini. Padao je. Ovog puta nije osetio
udarac u tle.
Tama ga je progutala. Voljno joj se prepustio.
 DESETO POGLAVLJE

Šerlok se probudio s teškom glavoboljom. Bol se utaborio

oko desne slepoočnice. Mučno je pulsirao, prateći otkucaje
srca. Činilo mu se da ima veliku, meku, pulsirajuću masu u
središtu glave. Nije mogao da prođe pored nje, niti da je
preskoči. Neko vreme je ležao u tami, ne razmišljajući. Pratio
je plime i oseke bola i čekao da zamru. Konačno se to i
desilo.
Gubitak svesti na livadi ispod farnamskog zamka, pod
udarcima vašarskog boksera poslednje je čega se sećao.
Ležao je u udobnom krevetu. Glava mu je počivala na
perjanim jastucima. To znači da više nije na vašarištu i da ne
leži na blatnjavoj travi ili u šatoru. Izuzev, ako ne halucinira,
što i nije tako neverovatno, posle onoliko teških udaraca u
glavu.
Ne možeš tako, ubeđivao je sebe. Dužan si da pođeš od
pretpostavke da je ono što osećaš, čuješ i vidiš stvarnost, a
ne tvorevina napaćenog mozga.
Prigušena svetlost prodirala je kroz prozore pokrivene
zavesama. Procenio je da je još jutro. Znao je da ne leži u
svom krevetu. Njegov krevet je bio tvrđi, a jastuci grudvasti.
Sigurno ga je našao neko sa imanja Holmsovih i odneo kući.
Položili su ga u udobniju postelju, pristupačniju doktorima i
sluškinjama.
Napeo se ne bi li čuo neki zvuk. Nije čuo ništa osim nečeg
što je mogao biti daleki poj ptica.
U kolikoj je nevolji? Oteo mu se težak uzdah. Oglušio se o
stričevo nedvosmisleno naređenje. Sumnjao je da bi svaki
pokušaj da objasni kako je išao na sastanak sa Ejmijusom
Krouom bio strogo kažnjen. Još gore je što je uzeo učešče u
prostačkoj borbi golim pesnicama. Najgore od svega jeste
što je izgubio. To možda i nije bilo tako važno Šerinfordu ili
Ani Holms, ali će se njegov otac razbesneti, ako ikad dozna
za to. Njegova omiljena poslovica je bila: „Džentlmen nikad
ne počinje borbu, ali je uvek završava".
Stric će ga osuditi na boravak u sobi u trajanju od mesec
dana, ako bude imao sreće. Ješće samo hleb i vodu, ako
bude imao sreće. A, ako ne bude imao sreće... pa, nije znao
šta bi ga moglo snaći, ali će kazna sigurno biti veoma oštra.
Dobiće batine? Štapom ili kožnim kaišem? Stric bi to
verovatno učinio teška srca umesto u gnevu, ali zar negde u
svetoj knjizi ne piše „batina je iz raja izašla"?
Nadrljao je.
Hteo je da dodirne glavu. Napipao je oteklinu. Kad ju je
pritisnuo, prostrelio ga je oštar bol.
Oprezno je seo. Taj pokret nije obradovao ni njegovu
glavu, ni stomak. Ipak, nisu se preterano bunili.
Zidovi u sobi bili su obloženi drvenim pločama. Krevet je
imao četiri stuba, na kojima je počivao izvezen baldahin.
Nije mu bio poznat, a ni ostali nameštaj nije bio u skladu sa
onim što je video u domu Holmsovih. Spustio je pogled na
sebe. Bio je odeven, iako nije imao sako. Osvrnuo se po
prostoriji i ugledao ga na vešalici, na vratima.
Otkrio se i polagano uspravio. Činilo mu se da se svet
ljulja napred-nazad, kao voda u kofi, pre nego što se smirio.
Izuli su mu cipele. Opazio ih je pri dnu kreveta. Doteturao se
do njih. Potrudio se da ih obuje bez saginjanja. To bi u ovom
času bila veoma loša zamisao.
Prišao je prozoru i sklonio zavese. Ono što je ugledao nije
nimalo ličilo na imanje Holmsovih.
Video je ravnu i golu zemlju, bez trave i biljaka. Tlo je bilo
crvenkastosmeđe i suvo, pokriveno drvenim sanducima.
Počivali su na četiri zdepaste noge. Ličili su na kokošinjce,
samo što su bili manji. Svaki je imao rupicu na dnu, pre
tačke spajanja drvene osnove s nosačima. Raspoređeni su u
pravilnim razmacima. Brzo je obavio neophodne računske
radnje. Došao je do broja od pet stotina sanduka.
Učinilo mu se da vidi dim iznad nekih kutija. Vetar mora
da je duvao krajnje neobično, zato što se dim iz različitih
kutija kretao u različitim pravcima. Neki pramičci su se
izvijali uvis. Neki su išli udesno, dok su neki lelujali oko ulaza
u kutije, kao da pokušavaju da uđu ili izađu.
Krupna prilika se pokrenula iza jedne od kutija. Nosila je
široki, jednodelni ogrtač od šatorskog krila. Glavu je pokrila
maskom od muslina toliko tankog da se videlo kroz njega.
Drveni obruč je tkaninu držao dalje od lica. Prilika je prišla
drugoj kutiji. Pažljivo je podigla poklopac. Mnogo dima je
izbilo iz nje. Obmotao joj je glavu. To joj nije smetalo.
Sagnula se iznad kutije i zagledala u nju. Zatvorila je
poklopac i izvukla nešto što je ličilo na drveni poslužavnik
ispod nje. Posmatrala ga je nekoliko sekundi. Načinila je
nekoliko koraka i položila poslužavnik na gomilu istih.
Šerlokov mozak je konačno proradio. Shvatio je šta
posmatra. Oblak koji je opazio iznad tela u šumi, nedaleko
od imanja Holmsovih i onaj koji je Meti video, polen koji je
odneo do profesora Vinčkouma - sve to je konačno imalo
smisla. Ovo nije dim, već roj sitnih, crnih pčela. To znači da
su sanduci košnice, a da je prilika s maskom pčelar.
Ali kakve su to pčele i čemu služe? Za proizvodnju meda?
Odbranu? Ili nešto drugo?
Još važnije pitanje je, gde se, za ime božje, nalazi?
Vrata spavaće sobe su se otvorila, iza njegovih leđa. Brzo
se okrenuo. Ispred njih su stajala dva čoveka u besprekornoj
odeći od crnog pliša, staromodnog kroja: uske, kratke
pantalone, bluze i kratki kaputići. Lica im se nisu videla od
crnih plišanih maski, s dva proreza za oči.
Jedan od njih je pokazao preko ramena. Uputio mu je
jasnu poruku. Mora da pođe za njima. Isprva je hteo da se
pobuni. Nije voleo da sledi naređenja a da ne dobije
objašnjenje. Zdrav razum mu je govorio da će ga
jednostavno dohvatiti i odvući ako odbije da ih posluša.
Verovatno ne bi bili nežni.
Takođe mu je palo na pamet da će možda samo tako
saznati šta se dešava.
Trudio se da izgleda mirno, kao neko ko se dosađuje, iako
mu je srce divlje tuklo u grudima. Pošao je ka vratima. Sluge
su se razmakle da ga propuste.
Hodnik ispred spavaće sobe je bio bogato ukrašen
crvenim i ljubičastim nijansama. Upečatljiv grb je krasio
tapete i bio izvezen na somotskim zavesama. Jedan sluga ga
je vodio niz široke, bele mramorne stepenice, dok ga je
drugi sledio, na malom odstojanju. Čuo je samo zvuk
sopstvenih koraka. Sluge su nosile obuću mekih donova.
Kretale su se gotovo bešumno.
Stigli su do zatvorenih vrata na dnu stepeništa. Pored njih
je stajao teški orman od tikovine. Sluga ih je povukao prema
sebi i pokazao Šerloku da uđe. Posle kraćeg oklevanja,
povinovao se nemom naređenju.
Vrata su se zatvorila za njim s muklim, ali odlučnim tup.
Prostorija iza vrata je bila velika i senovita. Debele
zavese su pokrivale sve prozore. Samo je nekoliko
dijagonalnih svetlosnih pruga prodiralo kroz tamu. Šerlok je,
u njihovoj slabašnoj svetlosti, nazreo ivicu masivnog
drvenog stola, s teškom stolicom ispred njega. Sve ostalo je
bilo u tami, narušenoj sjajem, verovatno, metalnih predmeta
obešenih o kamene zidove.
Bilo mu je jasno šta se od njega očekuje. Prišao je stolici i
seo, dok su mu graške znoja curkale niz leđa.
Dugo je vladala tišina, narušena samo brzim lupanjem
njegovog srca. Naprezao je oči u tami, ali nije video ništa
izuzev površine stola ispred sebe Polako je počeo da
prepoznaje jedva čujne zvuke: ritmičko pucketanje, nalik
glasanju broda na talasima utvarnog okeana. Činilo mu se
da zvuk nadire i povlači se, kao slabi povetarac koji zateže i
opušta vlažne konopce i jedra. Nije valjda na brodu? Video je
kopno kroz prozor spavaće sobe. Pod se nije dizao i spuštao.
Kakav je to zvuk?
„Bili ste u skladištu." Iz tame sa suprotne strana stola
dopro je muški glas, jedva nešto jači od šapata. Nepoznati je
govorio s gotovo neosetnim naglaskom. Šerlok nije mogao
da pogodi iz koje zemlje potiče. „Zašto si bio u skladištu?"
,,Ko ste vi?" odlučno je odvratio. Glas mu je svedočio o
hrabrosti koju nije osećao.
„Zašto ste bili u skladištu?" bio je uporan nepoznati.
Šerlok je jedva razabirao reči od pucketanja.
„Moj stric je veoma zabrinut zbog mog odsustva", planuo
je dečak. „Organizovaće potragu za mnom." Nije znao da li
je to istina, ali mu se to učinilo kao dobra zamisao. Nadao se
da će zbuniti tajanstvenog ispitivača.
„Pitaću vas samo još jednom. Zašto ste bili u skladištu?
Upozoravam vas da ćete se suočiti s ozbiljnim posledicama."
„Ne znam o čemu govorite."
Nešto je sevnulo iz pomrčine. Nešto tanko i crno
odmotalo se kao zmija u napadu. Ošinulo ga je po desnom
obrazu, pre nego što se povuklo u tminu. Trgnuo se. Krv mu
je potekla niz kožu, trenutak pre nego što mu je obraz
buknuo od bola.
„Zašto ste bili u skladištu?“
Dodirnuo je obraz koji ga je pekao i pogledao krvavi dlan.
„Povredili ste me“, s nevericom je rekao.
Bič je ponovo fijuknuo iz tame. Ovog puta je video vrh,
kad je proleteo pored njegovog lica. Opazio je čvor u tankoj
kožnoj traci. Pucketanje čvora se najjače čulo kad se bič
potpuno pružio. Povlačenje biča u tamu poklopilo se s bolom
u desnom uvu. Kriknuo je i uhvatio se za glavu. Krv mu je
natapala dlan i tekla niz zglob.
„Zašto?"
„Sledio sam čoveka iz kuće u Farnamu!“, povikao je.
„Odveo me je do skladišta!“
Glas se utišao. Razmišljao je.
„Zašto ste pratili čoveka iz te kuće?“
 Mokra i topla krv iz uva slivala mu se na vrat. Desna
strana lica ga je strašno bolela. „Neko je umro u njoj. Hteo
sam da saznam kako.“
„Zar nisu umrli od zaraze?“, prošaptao je nepoznati iz
pomrčine. „Tako se priča.“
Šerlok se ugrizao za jezik, pre nego što je rekao išta o
ubodima pčela. Bič je ponovo palacnuo iz tame da bi ga ujeo
za čelo iznad levog oka. Trznuo je glavom i udario o naslon
stolice. Plima bola mu se širila lobanjom. Pokušao je da
otvori oko, ali nije mogao. Bilo je zatvoreno. Krv mu je
kapala iz posekotine.
Iskasapiće mu glavu ako ovako nastave.
„Umro je od uboda pčela“, povikao je, „od stotina uboda
pčela."
Zavladala je tišina. Bol od posekotina se spajao. Pulsirao
je u ritmu otkucaja srca.
„Ko još zna za pčele?"
„Samo ja!", lagao je.
Bič je ponovo palacnuo iz senki, kao ljuta zmija. Pogodio
ga je pored levog oka. Za dlaku je promašio očnu jabučicu,
ispunjenu gustom tečnošću. Krv mu je pokapala po
trepavicama. Crne kapi su mu maglile vidik.
„Kad moj majstor biča sledeći put udari, izbiće vam levo
oko", pretio je nepoznati. „Zatim će vam izbiti i desno. Hoću
celovite odgovore. Ne pokušavajte da me lažete."
Moj majstor biča? Pomisli Šerlok. To znači da ispitivač i
rukovalac bičem nisu ista ličnost. Koliko ljudi ga gleda i
sluša, skriveno neprozirnom tamom?
„Već znam odgovore na neka pitanja", šaputanje se
nastavilo, „ako se vaši odgovori budu razlikovali od njih,
patićete, na licu mesta i do kraja života. Ko još zna za
pčele?"
„Profesor Vinčkoum u Gilfordu i Ejmijus Krou u Farnamu."
Glas mu je drhtao od napora da obuzda bol. „Moj stric
Šerinford. Ejmijus Krou je obavestio doktora u Farnamu. Ne
znam da li je još neko upoznat s tim." Hotimice je izostavio
Metjua Arnata. Nadao se da čovek u senkama ne zna za
njega, ili ga ne smatra važnim.
„Previše ih je", dopro je šapat iz tmine. Šerlok je stekao
utisak da nepoznati ovog puta govori sam sa sobom. Ili s
nekim drugim, ko je ćutao. „Moramo ubrzati operaciju."
Usledilo je ćutanje, kao da razmišlja. „Izvedite dečaka. Ubijte
ga. Hoću da sve liči na nesrećan slučaj. Poterajte konja i
zaprežna kola preko njega. Pobrinite se da mu točkovi slome
vrat."
Šerlok se setio crknutog jazavca ispred skladišta, kičme
slomljene zaprežnim kolima. Zgrozio se na pomisao da ga
čeka slična sudbina.
Zgrabili su ga za ramena i podigli sa stolice. Teturao se
ka vratima. Gurala su ga dvojica slugu, koja su čutke stajala
iza njega za vreme ispitivanja. Pretresao je kaleidoskop
zamisli o bekstvu. Sve su zavisile od prvog koraka.
Izbavljenja od dva para snažnih, grubih ruku. Svetlost ih je
naglo obasjala kad su se vrata otvorila. Otvorio ih je jedan
od slugu, koji je zbog toga pustio Šerloka. Dečak se okrenuo
i zamahnuo nogom na drugog zlikovca. Nadao se da će ga
udarcem primorati da ga pusti. Noga mu se odbila o kožnu
čizmu. Teška pesnica ga je pogodila postrance, u glavu.
Galaksija zvezda mu je zakrilila vidik.
Vrata zamračene sobe su se zatvorila za njima. Otkrila su
Metija Arnata. Držao je metalni buzdovan, oružje
srednjovekovnih vitezova.
Spustio ga je na glavu najbližeg sluge. Pao je kao džak
uglja bačen u podrum. Drugi sluga je pustio Šerloka da bi
krenuo prema Metiju. Ispružio je ruke ka dečaku. Šerlok ga
je šutnuo u međunožje. Čovek se savio u struku. Borio se za
vazduh.
,,Ovuda“, prosiktao je Meti. Pokazao je Šerloku da pođe
za njim.
Potrčali su kroz hodnike nepoznate kuće, obložene
hrastovim pločama, crnim plišanim zavesama i ukrašene
zapanjujuće belim alabasterskim statuama nagih grčkih
nimfi.
„Gde si našao taj buzdovan?“, vikao je Šerlok u trku. Čuo
je korake progonilaca.
„Kuća je puna oklopa i oružja. Pokupio sam ga u prolazu."
„Šta uopšte radiš ovde?
„Bio sam na vašaru. Video sam kako su te namagarčili i
naterali u ring. Pokušao sam da ti pomognem, ali su te neki
nitkovi odvukli. Utovarili su te u kočiju i dovezli ovamo.
Uhvatio sam se za zadnji deo kočija da me ne bi videli.
Iskočio sam kad su ušli ovamo. Odonda te tražim."
„Dobro je", stenjao je Šerlok. „Gde smo?“
„Nekih pet kilometara od Famama, nasuprot imanju
Holmsovih.“ Meti je projurio kroz jednostavna vrata,
verovatno ulaz u prostorije za služinčad. Protrčali su kroz
hodnik od gole cigle, koji je gledao na vrt. Našli su se na
svežem vazduhu i jarkom suncu.
„Nisi doneo bicikle?"
„Kako sam mogao? Visio sam na zadnjem delu kočije!
Nisam valjda mogao da ih nosim, zar ne?"
„Mudro rečeno!" Šerlok se u trku osvrnuo za sobom. Bili
su u zadnjem delu kuće. Pred njima nije bio vrt, već gola
poljana puna košnica, što je već video. „Kako ćemo da
pobegnemo?"
„Nisam dangubio. Pronašao sam štalu", uvređeno će
Meti. „Tamo ima konja!"
„Ne znam da jašem!"
Trojica ljudi u crnoj odeći i pod crnim maskama istrčali su
kroz dvokrilna staklena vrata, verovatno vrata sobe za
crtanje. Pošli su u različitim pravcima. Jedan od njih je
kriknuo kad je je video begunce.
Meti se smrknuto obratio Šerloku. „Pa, jedno je sigurno,
nemaš mnogo vremena za učenje, ortak!"
Jurnuo je oko kuće. Veliki ambar je stajao pred njima.
Potrčali su preko čistine. Čuli su toptanje užurbanih nogu iza
sebe. Stigli su do ambara i utrčali kroz otvorena vrata.
 Unutrašnjost ambara je bila senovita. Šerlokove oči su se
navikavale na tamu. Meti je već posetio ambar. Odmah je
krenuo prema dva osedlana konja, vezana za drvene
stubove ispred boksova.
„Penji se u sedlo", rekao je. „Popni se na boks, da bi ti
bilo lakše."
Topot nogu progonilaca bivao je sve bliži. Meti je zgrabio
sedlo manjeg konja. Gurnuo je nogu u uzengiju i zamahnuo
drugom. Šerlok se oslonio o drvenu ogradu boksa desnom
nogom. Gurnuo je levu nogu u uzengiju i pokušao da imitira
Metijev glatki pokret i pojase svog konja, krupnu kestenjastu
kobilu. Sreća je htela da završi u sedlu. Konj se mirno
osvrnuo. Nepoznati dečak na leđima mu, po svoj prilici, nije
smetao.
,,Idemo!“, kriknuo je Meti. Jednom rukom je stiskao uzde,
dok je drugom odvezivao konja. I Šerlok je zgrabio uzde.
Pokušavao je da se seti onog što mu je Virdžinija rekla o
jahanju. Upravljaj kolenima, a ne uzdama. Koristi ih da
usporiš konja.
Meti je, ne osvrćući se, poterao konja ka vratima ambara.
Pretpostavljao je da ga Šerlok sledi. Šerlok je odvezao uže
koje je sprečavalo njegovog konja da odluta. Zapljusnuo ga
je snažan talas panike, kad je shvatio da mu je Virdžinija
rekla kako da upravlja konjem i kako da ga zastavi, ali ne i
kako da ga potera. Oprezno je prislonio oba kolena na
konjske slabine. Životinja je poslušno krenula. Nagnuo se
napred u sedlu ne bi li se manje ljuljao. Snažnije je pritisnuo
kolenima i protresao uzde. Konj je prešao u kas, a onda i u
laki galop. Zašto ljudi govore da je jahanje teško, kad se u
osnovi svodi na davanje određenih signala i pokreta!
Izašli su iz ambara. Sunce je zaslepilo Šerloka. Meti je
galopirao ispred gomile maskiranih slugu. Zaostajali su za
njim. Dvojica zlikovaca su stajala ispred Šerloka. Pokušavali
su da mu zapreče put. Jedan je mahao revolverom. Ispalio je
hitac prema Šerloku. Osetio je kako ga je nešto očešalo po
kosi. Poterao je konja u galop i projurio između dvojice
slugu. Oborio ih je na tlo. Kolenima je naterao konja da
ubrza. Činilo se da lete. Stizali su Metija.
Približili su se zidu podignutom oko imanja. Bio je
najmanje tri metra visok. Skrenuli su prema kapiji. Konji su
tutnjali po dvorištu. Topot kopita se pojačao kad su s meke
zemlje prešli na popločani prilazni put. Šerloku je srce sišlo u
pete kad je video da je kapija zatvorena. Čuvala su je
dvojica maskiranih slugu sa sačmarama. Ciljali su konje.
Dečaci su istovremeno potegli uzde. Konji su se zaustavili,
uz kišu kamenja.
Jedan sluga je ispalio hitac iz puške. Odjeknuo je
dvorištem. Krupna sačma je proletela pored Šerloka kao roj
nasrtljivih insekata.
Kolenima je upravljao konjem. Instinktivno je cimnuo
uzde nalevo, da bi pojasnio naredbu. Okrenuo je konja. Meti
je sledio njegov primer. Ponovo su naterali životinje u galop.
Kuća se mračno i zlokobno nadnosila nad njih.
Šerlok je pogledao levo i desno. Maskirani ljudi su nadirali
iz oba pravca, naoružani revolverima, sačmarama, lovačkim
puškama i vilama. Put ih je vodio samo napred, ka ulaznim
vratima.
Meti je usporavao. Nesigurno se osvrtao oko sebe.
Šerlok je progalopirao pored prijatelja, urlajući: „Sledi
me!“ Levo i desno nisu mogli, baš kao ni nazad. Setio se reči
starijeg brata Majkrofta: „Kad su svi putevi presečeni, odluči
se za onaj levo, koliko god ti se činilo da ne obećava."
Konj je naslutio njegove namere. Uspeo se uz stepenice
do nadstrešnice na stubovima i pohitao ka vratima.
Šerlok je polegao po konjskom vratu, kad je životinja
uletela u predvorje kroz ulazna vrata. Dovratak mu je
očešao kosu. Konjska kopita su proklizala na glatkim
pločicama. Životinja je zamalo oborila jahača, pre nego što
je povratila ravnotežu. Polutama u predvorju ga je na
trenutak zbunila. Prilagodio se za nekoliko sekundi. Poterao
je konja napred, pored mramornog stepeništa, ka zadnjem
delu kuće. Maskirane sluge su se pojavile na vratima.
Uzmakle su, užasnute konjima koji su ispunili predvorje.
Šerlok nije krenuo ka prostorijama za služinčad, već je
skrenuo oštro udesno. Provalio je kroz vrata prostorije koju
je tražio - sobe za crtanje. Pravilno je procenio unutrašnji
raspored.
Soba je bila prostrana i svetla, s velikim, zastakljenim
dvokrilnim vratima, koja su vodila na verandu. Šerlok se
sećao da su, u početku bekstva, ta vrata bila otvorena!
Protutnjao je kroz sobu za crtanje i izleteo na verandu.
Čuo je kako Metijev konj prevrće nameštaj u sobi, a zatim i
topot kopita po kamenim pločama verande.
Na kraju polja košnica ugledao je manju, crnu kapiju za
dopremanje zaliha i kućnih potrepština. Nije video nikog
pored nje. Poterao je konja ka njoj. Griva ga je šamarala po
licu, a povetarac zviždao oko ušiju. Košnice u obliku sanduka
su tvorile rešetku kroz koju su konji galopirali u pravoj liniji.
Oblaci pčela su poleteli za njima, ali su konji bili prebrzi.
Insekti su pometeno kružili iznad košnica.
Zadnja kapija je bila zabravljena. Šerlok je sišao s konja i
sklonio rezu. Okrenuo se ka kući i ugledao maskirane,
naoružane ljude. Skupljali su se na drugoj strani polja s
košnicama. Nisu smeli da krenu za njima. Nekolicina je
mahala rukama. Branili su se od razgoropađenih pčela.
„Mislim da nismo loše prošli", reče Meti. „Hoćemo li da
ostanemo ovde i odgledamo predstavu do kraja?"
„Mislim da to nije najmudriji predlog", reče Šerlok.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Ejmijus Krou je čistio posekotine na Šerlokovom licu

flanelskom krpom i tečnošću oštrog mirisa, koja je pekla
ozleđenu kožu. Posle obavljenog posla, zavalio se u pletenu
stolicu. Pucketala je pod njegovom težinom. Odgurnuo se
nogama. Polako se ljuljao na stolici oslonjenoj na zadnje dve
noge. Ni za trenutak nije skidao pogled sa Šerloka.
Meti se nervozno meškoljio iza svog druga, kao životinja
koja želi da pobegne, ali ne može da proceni koji pravac je
najbezbedniji.
„Retko zanimljiva priča", promrmlja Krou.
Šerlok je ćutao. Znao je da učitelj razmišlja. Ljuljao se
napred-nazad, posmatrajući učenika. „Jašta, zanimljiva
priča", ponovio je, posle nekog vremena.
Šerlok se uznemirio od njegovog pogleda. Počeo je da
proučava sobu. Prostorija je bila puna nemarno ostavljenih
knjiga, novina i časopisa. Mnoštvo pisama, probodenih
nožem, visilo je na drvenoj tabli iznad kamina, kraj sata koji
je pokazivao dva po podne. Pored njih je bila usamljena
papuča, iz koje je virilo nekoliko cigara. Ličile su na raširene
prste. Sve je upućivalo na nemar, ali nigde nije bilo
prljavštine, ni prašine. Prostorija je bila čista, ali neuredna.
Krou je, očigledno, razvio osoben sistem uređenja
unutrašnjeg prostora.
„Šta ti misliš o svemu tome?“, konačno se oglasio učitelj.
Šerlok je slegnuo ramenima. Nije mu odgovaralo da bude
u središtu pažnje. „Ne bih došao ovamo kad bih imao neko
određeno mišljenje."
 „Bilo bi divno kad bi jedan čovek mogao sve da uradi",
odgovorio je Krou, bez imalo ogorčenosti. ,,U ovom
komplikovanom svetu, svakom ponekad zatrebaju prijatelji
ili organizacija koja bi ga podržala."
„Mislite li da bi trebalo da se obratimo vlastima", oglasio
se nimalo oduševljeni Meti.
„Policiji?" Krou je odmahnuo glavom. „Sumnjam da bi
vam poverovali. Malo toga bi mogli učiniti, čak i ako bi vas
ozbiljno shvatili. Žitelj velike kuće koju ste opisali bi sve
porekao. Takvi ljudi imaju moć i autoritet, a ne vi. Morate
priznati da je vaša priča naizgled besmislena."
„Da li nam veruješ?", pitao ga je Šerlok.
Krou nije krio iznenađenje. „Naravno da vam verujem",
rekao je.
„Zašto? Upravo si nam rekao da je priča besmislena."
Krou se osmehnuo. „Ljudi čine štošta kad lažu",
odgovorio je. „Laganje je stresna aktivnost zato što lažov
mora da istovremeno misli na dve različite stvari - istinu
koju pokušava da sakrije i laž koju pokušava da iznese. Ta
napetost se iskazuje na raznovrsne načine. Lažovi
izbegavaju da ukrste pogled s vama, trljaju noseve, češće
oklevaju i zamuckuju u govoru. Pričaju podrobnije nego što
je neophodno, kao da će laž delovati uverljivije ako se
sećaju boje tapeta i nečije brade ili brkova. Ispričao si priču
bez okolišanja. Gledao si me u oči i nisi trošio vreme na
nepotrebne sitnice. Koliko ja mogu da procenim, govorio si
istinu - bolje reći ono što smatraš istinom."
„Pa, šta ćemo sad?“, pitao je Šerlok. „Nešto se dešava. To
ima veze sa odećom sašivenom za vojsku, pčelama i
zapaljenim skladištem u Farnamu. U pozadini događaja je
čovek iz velike kuće - mislim da ga zovu baron - ali ne znam
šta smera."
„Moramo to doznati." Ejmijus Krou je spustio stolicu na
sve četiri noge. Ustao je. „Ako nemaš dovoljno podataka da
bi izveo zaključak, prikupi ih. Raspitaćemo se."
Meti se meškoljio. „Moram da krenem", promrmljao je.
 „Pođi s nama dečače", reče Krou. „Ti si deo ove
pustolovine. Zaslužuješ da doznaš šta se uistinu događa. To
nije sve, očigledno je da mladi Šerlok ima poverenje u tebe."
Načas je zaćutao, pa nastavio. „Kupiću nešto hrane usput,
ako će ti to pomoći da se odlučiš."
„Pristajem", reče Meti.
Krou ih je poveo napolje. Virdžinija je timarila svog konja
Sandija, na livadi, pored kuće. Pored nje je bila krupnija
crvenkastomrka kobila. Šerlok je pretpostavio da je to
učiteljev konj. Dva konja na kojima su dečaci dojahali s
baronovog imanja tiho su čupkala travu na livadi.
Virdžinija je podigla glavu kad su joj prišli. Ukrstila je
pogled sa Šerlokom, ali samo nakratko.
„Idemo na jahanje", obavestio ju je otac. „Zamolio bih te
da pođeš s nama. Više ljudi će brže doći do upotrebljivih
podataka."
„Neću znati šta da pitam", negodovala je.
„Prisluškivala si naš razgovor, na vratima", sa osmehom
će Krou. „Čuo sam kako tvoj konj rže. Radi to samo kad si u
njegovoj blizini, ali mu ne posvećuješ pažnju. Znam da je
neko stajao iza vrata, zato što je zaklanjao sunčanu prugu
ispod njih."
Pocrvenela je, ali je i dalje posmatrala oca pomalo
prkosno.
„Uvek si mi savetovao da iskoristim sve mogućnosti",
rekla je.
„Dobro si me razumela. Slušanje je najbolji način učenja."
Vinuo se u sedlo. Virdžinija se povela za njegovim
primerom. Sa osmehom je posmatrala kako Šerlok i Meti
uzjahuju svoje konje. Klimnula je sa odobravanjem. „Nisi
loš", obratila se Šerloku.
Četvorka je kasala po drumu, u pravcu iz kog su dečaci
dojahali. Sunce je sijalo. Namirisali su dim brojnih vatri.
Šerlok se jako trudio da uveri sebe da je bio nokautiran,
zarobljen, ispitivan i, onako uzgred, osuđen na smrt. Tako
nešto se jednostavno ne događa, zar ne? Pogotovo ne na
ovako lep dan. I posekotine na licu su prestale da ga bole.
Virdžinija je naterala konja bliže Šerlokovom konju.
„Dobro jašeš", rekla je, „za početnika."
„Imao sam dobrog savetodavca", rekao je. Naizmence je
pogledavao na nju i na drum ispred sebe.
„Ono što si ispričao ocu. Zar je sve to istina?"
„Svaka reč."
„U tom slučaju ova zemlja možda i nije tako dosadna."
Bivao je sve uznemireniji kako su se približavah velikoj
kući u kojoj je bio zatočen. EjmijusKrou je zaustavio konja
nedaleko od kapije. Nikog nije bilo na vidiku.
„Da li je ovo to mesto?", pitao je.
Šerlok je klimnuo glavom.
„Evo dubokih kolskih tragova. Vode od kapija, duž puta",
nastavio je. „Rekao bih da su zdimili."
Šerlok je zbunjeno pogledao Virdžiniju. Osmehnula se.
„Otišli su u žurbi", objasnila je. „Zdimili su."
„Tako znači." Zapamtio je taj izraz.
„Produžimo dalje, da vidimo šta ćemo naći", povikao je
Krou i poterao konja. Virdžinija ga je sledila, na kratkom
odstojanju. Šerlok i Meti su razmenili poglede i krenuli za
njima.
Posle pet minuta naišli su na krčmu, građevinu kakve je
Šerlok već viđao, od crvene cigle položene kao riblja kost, s
crnim gredama i belim malterom. Na travi ispred drumskog
svratišta bili su postavljeni stolovi i klupe. Dim se vio iz
dimnjaka. Pošla mu je voda na usta kad je namirisao
pečenje.
Krou se zaustavio i sjahao.
„Kasni ručak", obznanio je. „Meti, Virdžinija. Sedite ovde i
pazite na konje. Šerloče, pođi sa mnom."
Krenuo je za krupnim Amerikancem u krčmu. Tavanica je
bila niska, gotovo u celosti prekrivena slojem masnog dima.
Jagnje se okretalo na ražnju. Pod je bio posut svežom
piljevinom. Četiri gosta su sedela za stolom i sumnjičavo
merkala pridošlice. Peti je sedeo na visokoj stolici za
šankom. Nije obraćao pažnju na njih. Zurio je u svoje piće.
Krčmar je klimnuo Ejmijusu Krou. Glancao je kriglu krpom,
iza šanka.
„Dobar dan, gospodo. Oćel’ da pijete, da jedete ili
obadvoje?"
„Četiri tanjira pečenja", reče Krou. Šerlok se zapanjio kad
je čuo da govori bez američkog akcenta. Zborio je kao seljak
ili nadničar iz okoline Londona. „I četiri krigle piva."
Krčmar je poredao četiri krigle piva po kalajnom
poslužavniku. Krou je uzeo jednu sebi i klimnuo glavom
Šerloku. „Odnesi ih napolje, momče", rekao je grubim
„engleskim" naglaskom. Šerlok je podigao poslužavnik i
pažljivo ga odneo do vrata. Krou se posadio na visoku stolicu
pored bara.
Meti je sedeo za stolom ispred krčme. Virdžinija je još
stajala pored konja. Šerlok je tako seo da je sa svog mesta
video prozor drumskog svratišta. Meti je uzeo jednu kriglu.
Žedno je pio, držeći je sa obe ruke.
Šerlok je probao tamnosmeđu tečnost. Bila je gorka.
Ostavljala je neprijatan ukus u ustima.
„Hmelj nije jestiv, zar ne?“, pitao je Metija.
Dečak je slegnuo ramenima.
„Pretpostavljam da jeste, ali ga niko ne jede. Nema tako
dobar ukus."
„Zašto, za ime božje, iko misli da se od njega može
praviti dobro piće?"
„Pojma nemam.“
Šerlok je, kroz prozor krčme, video kako Ejmijus Krou
prijateljski razgovara s krčmarem. Po položaju njegove glave
dalo se zaključiti da postavlja pitanja, na koja vlasnik
odgovara, glancajući krigle sve štrokavijom krpom.
Iz krčme je izašla devojka zapasana keceljom. Nosila je
poslužavnik s četiri tanjira vrelog pečenja. Pošla je prema
njima. Bez reči je spustila tanjire i pribor na sto i otišla.
 Virdžinija je prišla stolu da bi jela s njima. Šerlok se
pomerio da joj napravi mesta. Viljuškom je nabadala vrele
komade jagnjetine. Zastala je na tren, s viljuškom nadomak
usana. „Znaš da ti ja nisam napisala tu poruku, zar ne?“
„Sad znam da nisi." Okrenuo je glavu ka seoskom
predelu, zato što nije mogao da istrpi njen pogled. „Tada
sam mislio da si ti, verovatno jer sam želeo da tako bude.
Shvatio bih da je nisi ti napisala, da sam bolje razmislio."
„Kako to?"
Slegnuo je ramenima. „Papir je bio delikatan i ženstven, a
rukopis naglašeno uredan, kao da se neko trudio da se
predstavi kao devojka." Ispravio se. „Hteo sam da kažem,
kao žena. U stvari, mlada žena..."
„Znam šta hoćeš da kažeš." Blago se osmehnula. „Zašto
misliš da se ne služim ženstvenim papirom za pisanje i
nemam uredan rukopis?"
Ovog puta joj je uzvratio pogled. Dugo su se gledali u oči.
„Ne podsećaš ni na jednu devojku koju sam upoznao u
Engleskoj", rekao je. „Jedinstvena si. I dalje pokušavam da
te razumem. Da si htela da odemo negde, recimo na vašar,
verovatno bi došla da me pozoveš." Zastao je načas, pa
dodao: „Još je verovatnije da bi mi samo rekla gde ćemo ići."
Bio je red na nju da pocrveni.
„Misliš li da sam suviše žustra?"
„Nisi. Žustra si u odgovarajućoj meri."
Meti ih je posmatrao. „O čemu razgovarate?"
„Ni o čemu", odgovorili su u isti mah.
Šerlok je pogledao kroz prozor. Krou se pridružio četvorki
za stolom. Dobro su se slagali. Krou je dao znak krčmaru,
koji je napunio još krigli piva iz kalajnog bokala na šanku.
„Tvoj otac je zanimljiv čovelc", rekao je Virdžiniji.
„Ima svojih trenutaka."
„Šta je radio u Americi?"
Gledala je u svoj tanjir.
„Zbilja te zanima?"
„Da."
 „Bio je tragač."
„Hoćeš da kažeš da je lovio životinje?"
Odmahnula je glavom.
„Lovio je ljude. Pratio je ubice koje su izmakle pravdi i
Indijance koji su napadali zabačene doseljeničke naseobine.
Danima ih je pratio po divljini, dok im ne bi prišao dovoljno
blizu da ih iznenadi."
Šerlok nije mogao da veruje svojim ušima.
„Šta je radio s njima? Da li ih je privodio pravdi?"
„Nije", tiho je rekla. Naglo je ustala i krenula ka konjima.
Šerlok i Meti su neko vreme ćutke sedeli, zaokupljeni
sopstvenim mislima.
Ejmijus Krou je najzad izašao iz krčme. Pridružio im se za
stolom. „Zanimljivo", rekao je, „američkim" naglaskom.
„Šta se desilo?", pitao je Šerlok. „Šta znaju o kući?"
„Kako ste ih naveli da odgovaraju na pitanja?" dodade
Meti. „Vi ste stranac u ovim krajevima. Ljudi se obično ne
otvaraju pred strancima."
,,U tom slučaju je najbolje ne biti stranac", odvratio je.
„Ako posedite neko vreme za šankom, razgovarajući s
točiocem pića, postajete deo nameštaja. Zatim vrebate
priliku da uzmete učešće u razgovoru. Saopštite im nešto o
sebi - ko ste i zašto ste tu. Rekao sam im da hoću da kupim
farmu, da bih gajio svinje, zato što mislim da će vojnici u
Olderšotu morati da jedu. Hteli su da znaju koliko vojnika će
tamo biti smešteno. Raspričali smo se o poslovima. Pitao
sam da li bi iko hteo da uloži u unosan posao ili znaju li
nekog sa suviškom zemlje. Rekli su mi za imanje dole niz
drum. Vlasnik mu je neki Moperti - neka vrsta barona i, uz
to, stranac."
Šerlok je, osmehujući se, pogledao Metija. Krou je
očigledno smetnuo s uma da je i on stranac u ovoj zemlji.
„Niko nije video tog barona Mopertija. Doveo je osoblje sa
sobom. Nije unajmio nikog iz okoline, što nije doprinelo
njegovoj popularnosti među seljanima. To nije sve, odnekud
su dovlačili sve potrepštine, umesto da ih kupuju u okolini.
Krčmar je slušao naš razgovor. Rekao je da se baron jutros
odselio. Duga povorka zaprežnih kola je prošla putem, puna
sanduka i nameštaja. Crni dvopreg je išao na začelju. Posle
nekog vremena stiglo je još zaprežnih kola, ta su bila
pokrivena platnom. Pretpostavljam da su na njima bile
košnice koje si pomenuo. Verovatno su smirili insekte
dimom. Tako su ih uspavali. To pčelari rade kad sele
košnice."
„Poneli su košnice? Zašto?"
„To je jako dobro pitanje. Zašto su poneli sve košnice, ako
su otišli u žurbi? One će ih samo usporiti, a pčele mogu
nabaviti na drugom mestu." Nastavio je posle kraćeg
razmišljanja. „Izgleda da ih je vaše bekstvo prestrašilo. Nisu
smeli da čekaju policiju. Strahovali su da bi vam neko
mogao poverovati i doći da ispita stvar. Preselili su se.
Moramo da saznamo njihovu novu adresu.“
„Predlažem da pođemo njihovim tragom", reče Šerlok.
Krou je odmahnuo glavom. „Imaju preveliku prednost."
„Prinuđeni su da putuju polako", nije se predavao Šerlok.
„Nose košnice. Jahač na dobrom konju bi ih stigao."
„Ima previše puteva kojima su mogli krenuti."
„Govorimo o dugom konvoju zaprega? Tako nešto se ne
viđa svakog dana. Nailazićemo na mnoštvo svedoka.
Sigurno je da neće ići loše održavanim, seoskim putevima.
Držače se glavnih saobraćajnica. To im ograničava izbor."
Krou se nacerio.
„Valjano razmišljaš, momče."
„Već si došao do istih zaključaka?", smrknuto će Šerlok.
„Jesam, ali nisam hteo da ti dam gotova rešenja, već da
vidim jesi li sposoban da samostalno razmišljaš, pogotovo
kad te guram u suprotnom smeru." Ustao je. „Znam neke
tipove s konjima, u komšiluku. Pomoći će nam, za nekoliko
šilinga. Poslaću ih da potraže konvoj. Predlažem ti da se
vratiš na imanje Holmsovih i da smiriš porodicu. Reci im da
si sve vreme bio sa mnom. Očekujem da će to biti dovoljno.
Sutra ću te obići. Obavestiću te o svemu što u
međuvremenu saznam."
Četvorka je jahala duž sporednih puteva i poljskih staza.
Razišli su se nadomak Famama. Meti je krenuo ka svom
brodu, dok su Krou i Virdžinija otkasali prema lovačkoj kućici.
Šerlok je sporo jahao ne bi li mu se misli na događaje od tog
dana slegle i postale uspomene, a ne zbrka čulnih utisaka.
Kad se smirio, poterao je konja ka imanju Holmsovih.
Stigao je na odredište. Pitao se gde da ostavi konja. Na
kraju krajeva, nije bio njegov. A opet, prethodni vlasnik ga je
napustio. Konj .je predstavljao napredak u odnosu na
razdrndani bicikl koji je Meti našao. Ostavio ga je u štali, s
gomilom sena. Zadržaće ga, ako ga i sutra zatekne na istom
mestu.
Ušao je u kuću, baš kad je večera poslužena. Ponašao se
prirodno, kao da se ništa nije dogodilo i kao da je svet isti
kakav je bio tog jutra. Pogleda svoju odeću. Otresao je
prašinu sa sakoa i krenuo ka trpezariji.
Obrok je bio nestvarno iskustvo. Strina je, kao i obično,
nepovezano brbljala. Stric je čitao iz knjižurine za stolom.
Često je mrmljao nešto ispod glasa. Gospođa Eglantin je
zurila u njega, sa svog mesta pored zida. Bilo mu je teško da
uskladi pitomu, civilizovanu atmosferu trpezarije s
činjenicom da je u poslednjih nekoliko sati onesvešćen, otet,
osuđen na smrt i pobegao ubicama. Umirao je od gladi,
uprkos pečenju pojedenom u krčmi. Alavo je trpao piletinu i
povrće u tanjir, zalivajući ih močom.
„Izgledaš kao povratnik iz rata, Šerloče“, obratila mu se
strina, tokom deserta. To je bilo nešto najbliže neposrednom
pitanju.
„Ja... pao sam“, rekao je, svestan bolnih posekotina na
licu i ušima. „Nisam vešt s biciklom."
Vratila se beskrajnom monologu, što je moglo da znači
da je zadovoljna odgovorom.
Šerlok se, posle jela, izvinio i pohitao u sobu. Nameravao
je da malo čita i napiše neki redak u dnevniku, dok su
sećanja na doživljaje još sveža. Sručio se u postelju. Shvatio
je da ne može da drži oči otvorene. Zaspao je u odeći.
Kada se probudio, napolju je bio mrak. Čuo je daleki huk
sova. Skinuo je odeću i kliznuo ispod grubog pokrivača.
Zaronio je u dubok san kao u mračno i tajanstveno jezero.

Svanuo je sunčan i lep dan. Kad je Šerlok sišao na

doručak, u predvorju je zatekao Ejmijusa Kroua u belom,
lanenom odelu i sa šeširom širokog oboda.
„Idemo za London“, grmnuo je, kad je video dečaka.
„Idem na poslovni put. Tvoj stric mi je dozvolio da te
povedem sa sobom. Biće to obrazovni izlet. Posetićemo
neke umetničke galerije. Upoznaću te s crticama iz istorije
znamenitog grada."
„Hoće li Virdžinija poći s nama?“, bez razmišljanja upita
Šerlok. Smesta se pokajao zbog toga. Krou se iscerio. „Da,
hoće“, odvratio je. „Ne bih mogao da je ostavim samu na
selu, zar ne? Kakav bih otac bio?"
„Zašto idemo u London?" nastavio je Šerlok, znatno tišim
glasom, na dnu stepenica.
„Konvoj se tamo zaputio", jednako tiho mu je odgovorio
učitelj. „Mislim da baron u prestonici ima drugu kuću."
Gospođa Eglantin je istupila iz senki na kraju hodnika, uz
jedva čujno šuštanje suknje. „Trebalo bi da doručkujete, pre
nego što počistim sto, mladi gospodine", rekla je glasom u
kom je bilo dovoljno netrpeljivosti da je Šerlok čuje, ali
nedovoljno da se uvredi.
„Hvala vam", rekao je. Zatim se obratio Krou. „Da li
odmah krećemo?"
„Najpre se dobro najedi", odvratio mu je učitelj. „Hrana
će ti biti neophodna. Ponesi manju torbu, s potrepštinama za
dvodnevno putovanje. Čekaću te u kočiji, ispred kuće."
Okrenuo se ka gospođi Eglantin. Skinuo je šešir s
prenaglašenom učtivošću. „Gospoja", pozdravio ju je pre
nego što je izašao.
 Šerlok je doručkovao najbrže što je mogao. Gutao je
hranu ne mareći za njen ukus. London! Ide za London!
Videće Majkrofta, ako bude imao sreće!
Ejmijus Krou ga je čekao pored kočije na četiri točka
ispred doma Holmsovih. Virdžinija je sedela pored njega.
Delovala je razdraženo, da li zbog raskošne haljine i šeširića
ili zbog vožnje kočijom. Navikla je da jaše na otvorenom.
„Lepo izgledaš", rekao je Šerlok, kad je seo nasuprot nje.
Kočijaš se pobrinuo za njegov prtljag. Njegova saputnica se
samo namrštila.
Škripa točkova po šljunku prigušila je njen odgovor.
Šerlok nije ni bio siguran da želi da ga čuje.
Meti ih je čekao na železničkoj stanici. Ejmijus Krou mu se
osmehnuo. „Vidim da ste dobili moju poruku.“
„Glasnik me je probudio. Kako ste znali gde mi je barka
privezana?"
„Moj posao je da znam gde je šta. Uživam u tome. Da li
ste raspoloženi za putovanje, mladiću?"
„Nemam preobuku", reče Meti.
„Kupićemo vam neophodne stvari u Londonu. Hajdemo
po karte."
Krou je kupio četiri karte za London, za drugu klasu.
Družina je krenula ka staničnom koloseku, dok je kočijaš
skidao prtljag s kočije. Stigli su na vreme. Voz je stigao za
deset minuta. Golema gvozdena aždaja izbacivala je paru.
Klipovi su pumpali gore-dole, kao kazaljke na satu. Metalni
točkovi, ne mnogo manji od Šerloka, škripali su po šinama.
„Lokomotiva Sakson Džozefa Bitija", napomenuo je
Ejmijus. „Ima šifru 2-4-0. Možeš li mi reći zašto, Šerloče?"
„Zašto Sakson ili zašto 2-4-0? “
Ejmijus je klimnuo glavom u znak odobravanja.
„Prikupljanje valjanih podataka na prvom mestu zavisi od
sastavljanja dobrih pitanja. Mislio sam na 2-4-0. Verujem da
je Sakson tu samo kao ukras sa istorijskom konotacijom,
odraz inženjerovih interesovanja. Isti čovek je napravio i
lokomotivu Nelson. “
 Šerlok je gutao sjajnu mašinu pogledom. Primetio je da
točkovi nisu ravnomerno raspoređeni, već grupisani. „Rekao
bih da ta oznaka govori o rasporedu točkova", glasno je
razmišljao, „iako ne verujem da je to slučaj.“
,,U stvari, jeste“, odvratio je Krou. „Na prednjoj strani
imamo dva točka na jednoj osovini. Oni se nezavisno okreću
da bi lokomotiva savladavala krivine. Vidimo još četiri točka
povezana s motorom preko dve osovine. Ti točkovi prenose
energiju."
„Šta je s 0? “ pitao je Šerlok.
„Neke lokomotive imaju točkove na zadnjem delu",
objašnjavao je Krou. „Oznaka nula ukazuje na činjenicu da
ova lokomotiva nema treću grupu točkova."
„Znači da taj broj stoji u šifri, da bi ukazao na odsustvo
broja."
„Ispravno zaključuješ", osmehnuo se Krou. „To možda ne
izgleda razumno, ali je logično, sa stanovišta upotrebljenog
sistema klasifikacije."
Našli su jedan prazan kupe i tu se raskomotili. Šerlok
nikad nije putovao vozom. Sve mu je bilo novo:
podrhtavanje sedišta, zidova i prozora, dim slatkastog mirisa
što prodire u kupe, kako seoski predeli promiču. Prizor se
stalno menjao, ali je na čudnovat način ostajao isti.
Uzbuđeni Meti je gledao kroz prozor razrogačenim očima.
Šerlok je pretpostavljao da njegov prijatelj dosad nije iskusio
ništa slično oskudnom luksuzu kupea druge klase.
Šuma je brzo ustupila mesto poljima, na kojima nije
rastao kukuruz, žito ili ječam, već smeđe, vretenaste biljke s
malim zelenim listovima. Uvijale su se uz štapove pobodene
u tlo, visoke preko metar i po. Šerlok htede da pita Kroua
kakve su to biljke, kad se Meti, primetivši njegovo
interesovanje, nagnuo da vidi.
,,Hmelj“, lakonski je prozborio. „Za pivare. Ovaj kraj je
poznat po proizvodnji kvalitetnog piva. Samo u Farnamu ima
trideset pabova i krčmi."
 Putovanje se nastavilo. Preseli su u Gilfordu. Naposletku
stigoše na golemu stanicu Vaterlo, sred užurbanog
velegrada.
Stigli su u London, gde je živeo i radio Majkroft Holms.
 DVANAESTO POGLAVLJE

Na stanici Vaterlo susreli su se sa uzavrelom masom.

Ljudi su žurili na sve strane. Nosili su svakovrsne kutije,
pakete, kofere i torbe, ispod ogromnog, staklenog krova,
razapetog preko metalnih lukova. Staklo je pojačavalo
ionako snažne sunčeve zrake, što je stanicu činilo vrelijom
od okolnih ulica. Vozovi su stizali na perone, ispuštajući
oblake pare i još više ljudi, koji su donosili još toplote. Znoj
se taložio ispod Šerlokovog okovratnika.
Ejmijus Krou je odmah pronašao nosača. Naložio mu je da
skine njihov prtljag s voza. Nosač ih je izveo na ulicu, do
dugačkog reda kočija za iznajmljivanje. Putnici su se
ukrcavali u njih posle čekanja u dugačkom redu. Dodatna
napojnica je potakla nosača da ih povede duž niza kočija, do
mesta na kom su se putnici iskrcavali. Ubrzo su se uspeli u
kočiju na jedna, dok su putnici koji su stigli na stanicu izlazili
na druga vrata.
Izgleda da je Ejmijus Krou dobro poznavao britansku
prestonicu. Rekao je kočijašu da ih odveze do hotela
Sarbonijer. Šerlok i Meti su se naginjali kroz prozore,
upijajući utiske.
Zgrade su bile neslućeno veće od onih u Farnamu,
Gilfordu ili drugim gradovima koje je Šerlok video. Veliki broj
je imao pet ili šest spratova. Nekoliko je imalo nadstrešnice
na stubovima iznad ulaznih vrata i skulpture na krovovima.
Neke su prikazivale ljudska, a neke mitološka bića, s krilima,
rogovima i iskeženim čeljustima.
Uskoro su se našli na mostu iznad široke reke.
„Zar je ovo Temza?“, pitao je Šerlok.
 „Jeste. Ona je jedna od najprljavijih i najzagađenijih reka
koju sam video."
Kočija je prešla preko mosta, na suprotnu stranu reke.
Posle nekoliko skretanja zaustavila se ispred dugačke zgrade
od narandžastog kamena. Kočijaš je skočio da im pomogne
sa prtljagom. Tri nosača su izašla iz hotela i prihvatila
prtljag.
Našli su se u veličanstvenom predvorju s belim,
izrezbarenim stubovima, mozaikom na tavanici i podom
prekrivenim pločama od rozikas'tog mermera. Ejmijus Krou
je prišao dugom drvenom stolu.
„Tri sobe, za dva noćenja", obratio se uniformisanom
recepcioneru.
„Naravno, gospodine", odvratio je hotelski službenik.
Skinuo je tri ključa s table iza sebe. Dodao je: „Zamolio bih
vas da se upišite u knjigu gostiju."
Krou se potpisao, nakon čega mu je recepcioner predao
ključeve. Svaki je bio vezan za veliku bronzanu kuglu. Šerlok
je pretpostavio da je to učinjeno da bi se teže gubili.
„Vas dvojica ćete deliti sobu", reče Krou, kad im je dao
ključ. „Virdžinija će spavati u drugoj, a ja u trećoj. Metju,
predlažem ti da se prošetamo do mesta na kom ćemo moći
da ti kupimo nešto odeće i neophodnih sitnica." Ispitivački je
odmerio dečaka. „Sleduje ti i šišanje", dodao je. „Šerloče,
Virdžinija - predlažem vam da se prošetate za svoj račun.
Skrenite desno i idite do kraja ulice. Tamo ćete naći nešto
što bi vas moglo zanimati.
Vratite se za sat vremena, na ručak. Ako se izgubite,
pitajte nekog gde je hotel Sarbonijer“
Šerlok je sledio učiteljeva uputstva. Izveo je Virdžiniju iz
hotela i pošli su udesno. Smesta ih je zahvatila moćna reka
ljudi. Pružio joj je ruku. Strahovao je da će je izgubiti u gužvi.
Na trenutak je osetio njenu toplu, meku šaku u svojoj. Srce
mu je brže zalupalo. Bacio je pogled na nju. Uzvratila mu je
pogled, s neobično stidljivim osmehom.
 Posle nekoliko minuta stigli su do ugla. Ulica se
završavala na ogromnom trgu kojim je dominirao visok stub
na širokom postamentu. Šerlok je načas pomislio da neki
čovek stoji na vrhu stuba. Setio se doma Holmsovih i
stričeve priče za večerom o drevnim religioznim
pustinjacima koji su napuštali porodice i svetovni život da bi
stajali na vrhovima stubova, meditirajući o Božjoj prirodi i
jedući ono što bi im dobacili milosrdni prolaznici. Uskoro je
video da prilika na vrhu stuba nije čovek, već statua, u
pomorskoj uniformi.
,,Ko je to?“, zaneseno će Virdžinija.
„Mislim da je to admiral Nelson. U tom slučaju, mi smo na
trgu Trafalgar. Dobio je ime po slavnoj pomorskoj bici iz
1805. godine.“
Osnovu stuba su krasile dve fontane. Vodoskoci su
bleštali u duginim bojama, pod zracima letnjeg sunca. Ovo
je bilo srce Londona, središnja tačka Imperije u kojoj sunce
nikad ne zalazi.
Šerlokov brat Majkroft je verovatno negde u blizini sedeo
za svojim stolom, pomažući u upravljanju ogromnom
državom.
Neko vreme su lutali prostranim trgom, posmatrali ljude i
predivna zdanja, a onda su se vratili u hotel. Stigli su na
vreme. Ejmijus Krou je stajao u predvorju. Čekao ih je.
Društvo mu je pravio uredno podšišan i pristojno obučen
dečak Metijevih godina. Mrštio se. Šerlok je tek posle nekog
vremena shvatio da posmatra svog prijatelja.
,,Nemoj“, upozorio ga je Meti. „Samo... nemoj.“
Šerlok i Virdžinija su se nasmejali.
Otišli su u trpezariju i naručili ručak. Sedeli su između
žena u svili, krinolinama, sa paunovim perjem, šeširićima i
rukavicama. Muškarci su imali blistave brkove i frakove. Nisu
izazvali ničiju pažnju. Za ostale goste bili su porodica koja je
došla da se divi znamenitostima glavnog grada najmoćnije
zemlje na kugli zemaljskoj.
 Šerlok je naručio jagnjeće medaljone. Bili su savršeno
pripremljeni, meki i krvavi u sredini. Posluženi su s
krompirom i graškom. Meti i Ejmijus Krou su naručili odrezak
i puding od jetrica, dok je Virdžinija, sklona avanturi,
reskirala s piletinom u francuskom sosu s biberom i
pavlakom.
Ejmijus Krou ih je upoznao s najnovijim saznanjima i
razlogom dolaska u prestonicu.
„Pre polaska sam telegrafisao poznaniku u ovom lepom
gradu“, rekao je između dva zalogaja. „Mom poslovnom
saradniku.“
Šerlok se pitao o kakvom ,,poslu“ je reč, pošto Krou nikad
nije govorio o njemu. Amerikanac je nastavio.
„Obavestio sam ga kojim putem će naići konvoj zaprega.
Zamolio sam da ga presretne i dozna njegovo krajnje
odredište. Javio sam mu gde ćemo odsesti. Upravo mi je
poslao telegram u kom me obaveštava da su zaprege
istovarene u skladištu na mestu zvanom Roterhajt. Poslao je
i adresu."
„Roterhajt?“, pitao se Šerlok.
„To mesto je nekoliko kilometara nizvodno - nezdrav kraj
u kom se mornari zabavljaju između putovanja i roba
skladišti pre utovara na brodove. To nije mesto u kom biste
želeli da budete kad padne mak.“ Smrknuto je odmahnuo
glavom. „Na tragu smo nečemu ozbiljnom, inače vas nikad
ne bih tamo vodio. Baron nešto smera. Spreman je da ubije
zbog toga. Već je to učinio. Pobio bi vas, bez trunke žaljenja,
kao insekte. Neophodno je da proverimo da li su kutije na
zapregama košnice koje si video u Farnamu. To znači da
moramo da idemo u Roterhajt, da bi se uverili u to.
Upozoravam vas - to bi moglo biti opasno, veoma opasno."
Šerlok je polako klimnuo glavom. „Rizikovaću. Hoću da
saznam šta se zbiva - zašto pokušava da me ubije."
Krou je skrenuo pogled na Metija, koji je trpao grašak u
usta kašikom. „Što se tebe tiče, mladiću, pretpostavljam da
si video dosta dokova i skladišta, s obzirom na to da živiš na
deregliji. Verujem da znaš da se tučeš."
„Kad tuča počne", Meti je govorio sa ustima punim
graška, „bežim. Ako ne mogu da pobegnem, udaram nisko i
jako."
„Ni ja ne bih mogao da predstavim bolju taktiku",
klimnuo je Krou. „Poći ću s vama, naravno, ali ćemo morati
da se razdvojimo kako bismo nadgledali različite oblasti."
,,A šta će biti sa mnom?" Virdžinijin glas je bio visok i
ljutit. Gnev joj je sevao u ljubičastim očima. „Šta će biti moje
zaduženje?"
„Ostaćeš ovde", turobno će Krou. „Dobro se snalaziš u
gužvi, ali ne znaš šta može zadesiti devojku u Roterhajtu.
Ljudi koji u njemu žive prave su životinje. Nikad ne bih
oprostio sebi, ako bi ti se nešto desilo, ne nakon..." Naglo je
ućutao. Šerlok je opazio da su se Virdžiniji oči namah
ovlažile. „Ostaćeš ovde", ponovio je Krou. „Ako se
razdvojimo, neophodno je da znamo da je ovde neko ko
može primiti i preneti poruke. To će biti tvoj posao."
Ćutke je klimnula glavom.
Krou se obratio dečacima. „Polazimo čim budete
spremni."
Šerlok se okrenuo i pogledao Virdžiniju. Uzvratila mu je
pogled. Pokušala je da se osmehne, ali joj se usne zabrinuto
zgrčiše. Uputio joj je ohrabrujući osmeh, iako je bio svestan
da ni on ne deluje ništa ubedljivije.
Krou nije iznajmio kočije za put do Roterhajta. Umesto
toga, odveo je dečake do kamenih stepenica prekrivenih
zelenim algama, koje su nestajale u smrdljivoj, smeđoj vodi
Temze. Suprotna obala se nije videla od magle, dima i
braonkaste izmaglice, koja kao da je izrastala iz same reke.
Čamac se ljuljao na talasima. Njegov vlasnik je pušio lulu.
,,Roterhajt“, kratko će Krou. Dobacio je novčić čamdžiji.
Ovaj je klimnuo glavom i vešto dohvatio novčić u letu.
Griznuo ga je kako bi se uverio da je pravi. Krou i dečaci su
se smestili na krmi. Čamdžija je veslao, okrenut leđima.
 Putovanje je bilo neobičan i uznemiravajuć doživljaj. Voda
je pljuskala o trup čamca. Šerlok se trudio da ne gleda
ljudski izmet, mrtve pacove i trule daske pokrivene
korovom. Smrad reke je bio tako grozan da je morao da diše
na usta. Kužni vonj mu je prekrio jezik i ždrelo, tako da je
osetio i njegov ukus. Gušio se. Iz magle je izronio čamac i
prošao opasno blizu njihovog čamca. Neko je glasno
opsovao. Njihov čamdžija mu je odgovorio gestom koji
Šerlok do tada nije video, što ga nije sprečilo da ga pravilno
protumači.
Trebalo im je dvadeset minuta da stignu do Roterhajta.
Iskrcali su se na stepenicama koje se ni po čemu nisu
razlikovale od onih s kojih su krenuli. Krou se peo na čelu
družine.
Uzan, zavojit sokak, popločan grubo tesanim kamenjem
pružao se od rečne obale. Krou je vodio dečake, pored
visokih skladišta i zidova od cigle. Pratili su obale smrdljive
Temze. Nastojali su da se drže senki. Posle deset minuta su
se zaustavili.
Preko puta njih je bila krčma, kakvih je bilo mnogo po
čitavom velegradu. Do njih su dopirali iskidani zvuci
raštimovanog pijanina i isprepletani glasovi, koji su pevali
različite pesme na istu melodiju. Nekoliko žena je stajalo u
dovratku. Sa interesovanjem su merkale Ejmijusa Kroua, sve
dok nisu ugledale dečake u njegovom društvu.
„Verujem da je skladište, odmah iza ugla", promrmljao je
Krou. Osmatrao je ulicu tragajući za mogućim pretnjama.
„Predlažem da se upoznamo sa okolinom i pritajimo."
„Šta ćemo da radimo ako nas opaze?", pitao je Šerlok.
,,U Albukerkiju sam se bavio lovom. Pratio sam neke od
najopasnijih zveri. Na raspolaganju su vam potezi koji
smanjuju opasnost da vas otkriju. Kao prvo, izbegavajte da
gledate neposredno u metu. Životinje to odmah osete.
Posmatrajte ih krajičkom oka. Istina je da se boje tako slabije
vide, ali je pažnja izoštrenija. Ne mrdajte ako možete, zato
što oko opaža pokretne, a ne nepokretne stvari. Nosite
neupadljivu odeću na kojoj nema boja koje se ne vide u
prirodi - sivu za stene, zelenu za mahovinu, smeđu za
zemlju. Ne nosite ništa metalno, zato što u prirodi nema
mnogo slobodnog metala. Sledite ova pravila pa će ljudi,
iako stojite pored zida od cigle, samo preći pogledom preko
vas, u potrazi za nečim zanimljivijim."
„To liči na magiju", kolebljivo će Šerlok.
„Kao još mnogo šta, dok ne saznaš u čemu je trik."
Odmerio je dečake ispitivački. „Posekotine na licu će ti
pomoći da se uklopiš, Šerloče. Obojica suviše pristojno
izgledate za ovaj kraj. Morate da se malo isprljate." Osvrnuo
se okolo. „Dobro me slušajte, neophodno je da se provaljate
po kaldrmi i da naprašite odeću."
„Zar takvo ponašanje neće izazvati sumnju", pitao je
Šerlok.
„Neće, ako imate dobar razlog za to”, objasnio im je Krou.
„Metju, tresni Šerloka u grudi.”
„Šta kažeš?”
„Poslušaj me. Šerloče, tresni ga u rame kad te opauči.“
Šerlok je shvatio. „Zakotrljaćemo se po tlu, što će našu
odeću učiniti prihvatljivijom. Posle tuče ćemo izgledati
prirodnije u ovom okruženju. Ne bismo se hvatali za gušu na
ulici, da nismo iz ovog kraja.”
„Upravo tako”, sa odobravanjem će Krou.
Šerlok je hteo da pita koliko će se tući, kad ga je Meti
tresnuo u grudi, uz povik: „Lepo sam ti rekao!”
Potisnuo je snažan poriv da udari Metija u vilicu. Umesto
toga, opaučio ga je po ramenu. „Da se nisi usudio”, povikao
je, blago postiđen svojim ponašanjem.
Meti se bacio na njega. Oborio ga je na tlo. Kotrljali su se
po kaldrmi, dižući oblake prašine. Šerlok je uhvatio Metija za
ruku, ali ga je on zgrabio za kosu. Cimnuo mu je glavu
unazad.
Šerlok je zamalo zaboravio da učestvuje u lažnoj tuči, kad
ga je Ejmijus Krou ščepao ručerdom. Uhvatio je i Metija za
rame i podigao obojicu. „Dosta je bilo, razdvajajte se”,
osorno je rekao „engleskim” naglaskom.
Dečaci su posmatrala jedan drugog. Pokušavali su da
zatome osmehe. Šerlok je spustio pogled na sebe. Rukav
sakoa mu je bio pocepan. Bio je posut prašinom, konjskom
dlakom i nečim o čemu nije hteo da razmišlja.
„Ne brini se”, reče Krou. „Opraće se. Ako i ne bude
moglo, kupićeino još odeće. Stvari se mogu uvek ponovo
kupiti. Dobar lovac je spreman na sve materijalne žrtve da
bi se domogao plena.”
„Kakve životinje ste lovili?”, pitao je Meti.
„Nisam rekao da sam lovio životinje”, promrmljao je Krou.
Pružio je korak, pre nego što su dečaci stigli da zatraže
dodatna objašnjenja. Sledili su ga, izmenjujući napete
poglede.
Krou pogleda iza ugla. „Skladište je preko puta“, tiho je
progovorio. „Šerloče, ostaćeš ovde. Sedi pored zida i nađi
nešto s čim ćeš se igrati - najbolje neko kamenje. Ne
zaboravi - ne gledaj nikog u oči, ali motri okolinu krajičkom
oka. Meti, ti ćeš poći sa mnom. Pokrivaćeš zadnji deo
skladišta. Ja ću vas obilaziti.“
„Šta tražimo?“, pitao je Šerlok.
„Sve što odudara od uobičajenog. Nešto što će nam reći
šta se ovde dešava.“
Otišli su. Učitelj je držao ruku na Metijevom ramenu.
Šerlok je pratio njegova uputstva. Seo je na tlo, iskopao
kamen iz blata i kotrljao ga napred-nazad. Igra je bila
dosadna, ali je služila svrsi. Utapao se u okolinu. Dok se
igrao, motrio je ulicu krajičkom oka.
Skladište je bilo od cigle. Golema, dvokrilna drvena vrata
zauzimala su gotovo čitavu prednju fasadu. Položaj šarki je
govorio da se otvaraju prema ulici. Ništa na zgradi nije
delovalo sumnjivo. Pitao se posmatraju li pravu ili nasumice
odabranu zgradu.
Činilo mu se da se Ejmijus Krou došetao posle nekoliko
sati, iako od njegovog odlaska najverovatnije nije prošlo više
od trideset minuta. Mada je bio u istoj odeći i nije se isprljao
kao Šerlok i Meti, izgledao je znatno neurednije. Pogrešno je
zakopčao sako. Košulja mu se izvukla iz pantalona. Blago se
ljuljao u hodu. Gledao je pravo ispred sebe. Naslonio se na
zid pored Šerloka.
„Je li sve u redu?“, promrsio je.
„Ništa se nije desilo“, odgovorio je Šerlok, jednako tiho.
„Kako si?“
„Dosađujem se."
Krou se zacerekao. „Dobro došao u lov. Čekaju te dugi
periodi dosade ispresecani uzbuđenjem i užasom." Nastavio
je posle kraće stanke: „Mislim da ću provesti neko vreme u
toj krčmi. Oslušnuću šta se priča."
„Fino. Možeš li mi poslati čašu vode?“
„Sinko, bolje bi ti bilo da srkneš vodu iz Temze nego onu
iz ovdašnjih krčmi. Ako si gladan ili žedan, samo prihvati
tužnu činjenicu. Zatim je potisni. Ne misli na to. Čovek može
da izdrži tri-četiri dana bez vode. Ponavljaj to sebi."
„Lako je tebi."
Krou se nasmejao.
„Mogu li nešto da te pitam?“ Hteo je da zadrži učitelja
nešto duže.
„Naravno."
„Šta radiš u Engleskoj? Šta je taj 'posao’ koji si ranije
pomenuo?"
Krou se tužno osmehnuo. Okrenuo je glavu, nevoljan da
sretne dečakov pogled. „Jedno je sigurno, ne bavim se
učiteljskim pozivom, iako se pokazao kao zanimljiva
razbibriga. Ne, recimo da me je američka vlada poslala da
potražim ljude koji su tokom Građanskog rata počinili
zločine, najstrašnija zverstva i pobegli iz zemlje pre nego što
ih je pravda sustigla. Tako sam upoznao tvog brata. Potpisao
je sporazum koji mi dozvoljava da ovde boravim. Stvorio
sam mrežu korisnih ljudi, pogotovu na dokovima i lukama.
Kad si mi rekao da je baron požurio da izvrši plan, ma o
čemu da je reč odaslao sam glas da se prate njegove
zaprege. Moram da kažem da sam bio iznenađen lakoćom s
kojom su ih moji ljudi pronašli." Ponovo je svratio pogled na
dečaka. „Jesi li sad zadovoljan?"
Šerlok je klimnuo glavom.
„Ovo sam rekao malom broju ljudi“, nastavio je Krou.
„Biću ti zahvalan ako ova saznanja zadržiš za sebe." Otišao
je pre nego što je Šerlok stigao išta da kaže.
Šerlok je nastavio da se igra. Kotrljao je kamen napred-
nazad. Minuti su sporo prolazili. Motrio je vrata skladišta, ali
bila su čvrsto zatvorena. Ništa se nije dešavalo. Bio je sve
sigurniji da samo gube vreme.
Kad je začuo buku iza leđa, hteo je da se okrene.
Zaustavio se u poslednjem trenutku. Pustio je da se kamen
otkotrlja nešto dalje. Okrenuo se da ga dohvati i podigao
glavu, da osmotri krčmu. Vrata su se otvorila. Prilično pripita
grupa ljudi izašla je na ulicu. Oklevali su pre nego što su
pošli ka njemu. Usmerio je pažnju na kamen. Slušao je
njihov razgovor, sa nadom da će pomenuti skladište,
košnice, barona Mopertija ili bilo šta što ima veze s misterij
om.
„Kada polazimo?", pitao je jedan.
„Sutra u praskozorje", odvratio je drugi. Taj glas mu se
učinio poznatim, ali nije znao odakle.
,,Ko ima raspored?" pitao je treći glas.
„Znam ga napamet", reče drugi. „Ti ideš za Ripon, Sneger
za Kolčester, onaj momak Nikolson ima laku vožnju do
Vulviča, dok se ja vraćam za Olderšot."
„Mogu li da idem u Askot?" progovorio je neko sa
severnjačkim naglaskom - verovatno Nikolson.
„Ići ćeš tamo gde ti se kaže, sunašce", reče drugi čovek.
Prolazio je blizu Šerloka. Nogom je zakačio kamen, koji je
odleteo niz sokak. Šerlok je podigao glavu i presreo njegov
pogled.
To je bio Deni, čovek kog je sledio do skladišta u Farnamu
i koji je bio na mostu kad je njegov prijatelj Klem skočio na
deregliju i napao Šerloka i Metija. Radio je za barona
Mopertija.
Toliko o nevidljivosti. Denijevo lice se u trenu zarumenelo
od besa.
Šerlok se otkotrljao kad su ruke posegnule da ga zgrabe.
Skočio je na noge i potrčao niz sokak. Hteo je da potrči ka
krčmi u kojoj je bio Ejmijus Krou, ali su progonitelji bili
između njega i ulaznih vrata svratišta. Umesto toga, trčao je
sve dalje i dalje od Kroua, Metija i svega poznatog.
Čuo je trupkanje nogu za sobom. Zvuk se odbijao o
zidove zgrada kraj kojih je trčao. Dah mu je grebao grlo, a
srce lupalo kao životinja zatočena unutar grudnog koša, koja
se bori da se oslobodi. Dva puta je osetio prste progonilaca
na zadnjem delu vrata. Grabili su ga za oko vratnik. Dva
puta je uspeo da se iščupa iz stiska, mahnitom provalom
energije. Trčali su za njim, bučno stenjući. Trupkanje čizama,
stenjanje i udarci njegovog srca behu jedini zvuci u mahnitoj
uličnoj trci.
Na pola puta niz sokak video je da se završava zidom od
cigle. Razrogačio je oči. Našao se u zamci! Okrenuo se.
Očajnički je pokušavao da proceni ima li dovoljno vremena
da potrči nazad i nađe drugi put, ali su se progonitelji brzo
približavali. Bila su petorica, zastrašujuće mirno je primetio.
Stiskali su noževe i teške štapove. Neće izvući živu glavu.
Čuo je razgovetan glas u glavi. Nije znao pripada li
njegovom bratu ili Ejmijusu Krou, ali je tvrdio sledeće:
„Sokaci i putevi vode s jednog na drugo mesto. Sokak koji se
završava zidom od cigle je nelogičan, lišen svrhe i nije ni
trebalo da bude napravljen."
Okrenuo se u mestu i pažljivo osmotrio zid na kraju
sokaka. Na njemu nije bilo vrata, prozora, ničeg izuzev
senovitog dela u uglu, do kog letnje sunce nije dopiralo.
Ako postoji izlaz, tamo je.
Potrčao je u senke. Ako tamo nema ničeg, udariće pravo
u zid od cigle i izgubiti svest. Umesto toga, ugledao je uzan
prolaz, put za bekstvo.
 Uski hodnik je vodio između dve zgrade. Trčao je,
slušajući ozlojeđene uzvike otpozadi, dok su se progonioci
trudili da pronađu izlaz u tami. Spoticali su se kroz prolaz.
Napredovali su jedan po jedan. Njihovo zlovoljno gunđanje
je odjekivalo između zidova od cigle.
Šerlok je krivudao po mraku, sve dok nije naišao na širok
put s mnogo vrata. Nastavio je da trči, slušajući udarce
čizama po kaldrmi iza sebe. Jurnuo je ulevo, u drugi sokak.
Odmakao im je još nekoliko metara. Pas je iskočio iz
pukotine u zidu, dok je prolazio pored njega. Izmakao je
njegovim čeljustima. Razljućena životinja se ustremila na
progonioce. Čuo je mahnito lajanje i psovke čoveka koji se
trudio da se skloni ispred razbesnelog psa. Trgnuo se kad je
čuo udarac čizme u nešto meko. Pas je zacvileo i uzmakao.
Opet je zašao za ugao i punom brzinom naleteo na
čoveka i ženu koji su se šetali pored Temze. Oborio je
čoveka. Zateturao se unazad.
„Mali prosjače!" povikao je čovek, dok se dizao. „Naučiću
te pameti!“ Počeo je da podvija rukave sakoa. Otkrio je
mišićave podlaktice, prekrivene plavim tetovažama sidara i
sirena.
„Ne diraj ga, Bil. Nije to uradio namerno!" Žena je
uhvatila kavaljera za ruku. Koža joj se belela od loše
nanesene šminke. Usne su joj ličile na paralelne grimizne
crte. Naglasila je oči crnim prahom. Lice joj je, zbog svega
toga, podsećalo na lobanju. „On je samo klinac."
„Mislio sam da je lopov", progunđao je, ali ne tako
preteče.
„Neki ljudi me gone", zadihano će Šerlok. „Potrebna mi je
pomoć."
„Znaš li šta rade dečacima u ovom kraju“, reče žena.
„Takvu sudbinu ne bih poželela ni najgorem neprijatelju.
Učini nešto, Bil. Pomozi momku.“
„Stani iza mene“, reče Bil. Podigao je rukave. Bio je
željan kavge, s kim god bilo. Kad su se progonioci pojavili iza
ugla, Šerlok je kliznuo iza grmalja.
 „Stanite", reče Bil tihim i pretećim glasom. „Pustite dečka
na miru.“
„Nema šanse“, reče Deni, predvodnik petorke. Podigao je
ruku s nožem. Svetlost se razlila po ivici oštrice, kao blistava
tečnost. „On je naš.“
Bil je posegnuo za nožem, ali je Deni prebacio oružje iz
desne u levu ruku. Zario ga je u mornareve grudi. Bil je pao
na kolena, kašljući krv, s izrazom neverice. Nije mogao da
pojmi da će skončati u sokaku.
Deni se osmehnuo Šerloku, kad je Bil pao licem na
kaldrmu. „S tobom", obećao je, „neću tako brzo završiti.“
 TRINAESTO POGLAVLJE

Šerlok se ukipio od užasa i neverice. Usledila je provala

nesputanog gneva. Istupio je i zario pesnicu u Denijevo
međunožje. Zlikovac se, dašćući, presamitio u struku. Šerlok
je koraknuo unazad. Šutnuo ga je u vilicu. Nešto se slomilo.
Zlikovac je vrisnuo kroz ukočena usta, pa se strovalio u
stranu.
Bilova družbenica je vrisnula. Visok, prodoran urlik
presekao je vazduh kao nož.
Preostala četvorica su izmenjala smetene poglede.
Krenuli su napred i ispružili štrokave ruke ka Šerloku. Svaka
pojedinost se urezala u dečakov um: prljavština ispod
njihovih noktiju, dlake na rukama i krv na tlu. Ženin krik i
Denijev vrisak stopili su se u otegnuti bolni vapaj. Svet je
usporio i stao, pre nego što se razbio u komadiće oko njega.
Obratio se ženi. „Tako mi je žao“, procedio je preko suvih
usana.
Ponovo se dao u trk. Dva čoveka su ga sledila. Ostavili su
Denija na kaldrmi, pored Bila. Žena je stajala na obali.
Gledala je dvojicu ljudi na tlu. Njeni vrisci su se postepeno
preobrazili u jecaje.
Šerlok je zašao za ugao i ugledao ogromnu zgradu s
kupolom, koja kao da nije pripadala velikoj poljani s grmljem
i drvećem. Nekoliko puteva - širokih, a ne zavojitih i uskih -
vodilo je od nje i do nje. Na njima i oko zgrade rojilo se
mnogo ljudi i konja. Iza je bio kameni zid, a još dalje,
uzavrela siva površina Temze.
Potrčao je ka njoj. U gužvi će naći sigurnost.
 Trčao je pored ljudi i žena lepo obučenih. Izbegao je
kočiju. Grabio je ka zgradi. Izbliza je video da je ukrašena
statuama i mozaicima. Veliki ulaz je zevao ispred njega.
Krenuo je pravo tamo. Psovke i povici iza njega ukazivali su
mu na to da progonioci nisu odustali od potere.
Ulaz je vodio u okrugli hodnik, osvetljen sunčevim
zracima. Dopirali su kroz bezbrojne staklene prozore na
zaobljenom krovu. Svetlost je stvarala veselo, cirkusko
raspoloženje. U središtu zgrade je bila rupa, okružena
balkonom. Ljudi su se gužvali na ogradi i nešto gledali.
Široke stepenice su se spuštale sa ivice jame, u dubinu
zemlje.
Potrčao je ka jami, probijajući se kroz gužvu. Stigao je do
vrha stepeništa. Okrenuo se i video kako se dva progonioca
probijaju kroz gomilu. Jedan je bio ćelavko sa izobličenim
ušima i nosom. Mali deo Šerlokovog mozga koji se nije
mahnito bavio pronalaženjem načina za bekstvo, pomislio je
da bi taj čovek mogao biti bokser. Drugi je bio bolno mršav,
sa istaknutim jagodicama i šiljatom bradom. Rešili su da ga
uhvate po svaku cenu. Možda bi odustali, da nije slomio
vilicu Deniju. Sad ih je gonila viša sila. Ponizio je jednog od
njih. Moraće da plati.
Okrenuo se i jurnuo niz stepenice.
Stepenište se spiralno spuštalo u golemo okno. Nailazio
je na odmorišta na ravnomernim razmacima. Poniralo je u
ambis. Iz okna je dopirao smrad. Zadah vlage, truleži i plesni
je tvorio jedinstven miris, koji mu je golicao nozdrve i terao
suze na oči. Trčao je niz spiralno stepenište, zalazeći sve
dublje u zemlju. Nije znao šta je na dnu, ali mu je jedan
pogled nagore, nagovestio šta ga tamo čeka. Dva čoveka
barona Mopertija jurila su za njim.
Ubrzao je. Šta god da je na dnu okna, ne može biti gore
od sigurne i verovatno polagane smrti koja ga je čekala, ako
ga uhvate.
Poslednjih nekoliko dana prošlo mu je u trčanju i borbi za
opstanak. Noge su mu toptale po kamenim stepenicama,
šake bridele posle svakog dodira sa ogradom, a jedan deo
njegovog uma neprestano se pitao šta je to što baron
Moperti misli da on zna, zbog čega je spreman da ga ubije.
Šta je nameravao da uradi i zašto Šerlok predstavlja
prepreku izvršenju tih planova?
Nije ni opazio da je stigao na dno jame. Zateturao se po
ravnoj površini. Našao se u dvorani osvetljenoj gasom. Dva
zasvođena tunela su vodila iz nje. Oba su išla u istom
pravcu. Tavanica od cigle je bila viša od petorice odraslih
ljudi i vlažna, gde god bi pogledao. Pravac u kom su se
tuneli pružali objašnjavao je odakle vlaga. Vodili su ispod
Temze, ka sličnom oknu, na suprotnoj obali.
Možda će izvući živu glavu, ako stigne na suprotnu
stranu.
Ušao je levi tunel. Ljudi su se spokojno šetali, kao da ih
hodanje ispod reke nimalo ne zabrinjava. Neki su vodili
konje, koji su ih poslušno i krotko sledili. Očigledno je da nisu
znali za bezbrojne tone vode, na samo nekoliko metara
iznad njih. Od smrtne opasnosti delila ih je samo trošna
tavanica od cigle i nešto maltera.
Ponekad je potpuno logičan način rasuđivanja bio pravo
prokletstvo. Ovo je bio takav slučaj. Šerlok je znao kakav
pritisak trpe tunelski zidovi i da bi voda nezaustavljivo
nahrupila u tunel kroz najmanju pukotinu i sve ih podavila.
Nastavio je da trči. Nije imao izbora.
Da li je tako? Primetio je da se tuneli pružaju paralelno i
da su povezani tunelčićima, na svakih deset metara.
Preduzimljivi Londonci su, u svakom od pokrajnjih tunela
namestili tezge na kojima su prodavali hranu, piće, odeću i
svakojake tričarije. Ako bi uspeo da se provuče kroz jedan od
sporednih tunela, mogao bi da se vrati do okna, a zatim i do
skladišta u čijoj blizini je Ejmijus Krou.
Skrenuo je udesno, ka zidu tunela. Šmugnuo je u prvi
otvor na koji je naišao. Privukao je pažnju trgovca
osvetljenog uljnom lampom, što je visila obešena o ekser
zabijen u drvenu tezgu. Koža mu je bila bledosiva i vlažna;
znak da je previše vremena provodio u podzemlju. Umotao
se u staro ćebe, ukrućeno od prljavštine. Podsećalo je na
čudnovati oklop. Zurio je u Šerloka, sitnim, crnim očima.
,,’Oćeš sat?“, progovorio je s mnogo nade. „Prodajem fine
sprave za merenje vremena. Uvek pokazuju tačno vreme.
Nikad ne greše. Imam velike i male satove. Imam sve što ti
treba.“
„Ne hvala“, reče Šerlok. Migoljio se mimo tezge. Pomislio
je da koncept vremena nema smisla ispod Temze. Ovde
nema sunca, meseca, dana ili noći. Vreme samo protiče. Šta
će im satovi?
,,A šta kažeš na dobar džepni sat? Ne moraš nikog da
pitaš koliko ima sati, kad imaš takav. Mladi gospodin poput
tebe impresioniraće svaku damu džepnim satom na lančiću.
Od pravog je srebra. Izgraviran. U njemu ima mesta za sliku
tvoje dragane.“
Pravo srebro, izgravirano i sigurno ukraden. „Hvala vam“,
prozborio je Šerlok, „ali novac je kod mog oca. Uskoro će
naići. Recite mu da hoću sat. Ne puštajte ga da prođe dok
ga ne kupi.“
Trgovac se osmehnuo, kao grabljivi gmaz, koji vreba
neoprezni plen ispod kamena.
Šerlok je gvirnuo preko ivice pokrajnjeg tunela, u onaj iz
kog je došao. Opsovao je u sebi. Progonitelji su se sigurno
razdvojili. Jedan ga je pratio levim, dok je drugi išao desnim
tunelom. Gurao se kroz gomilu i motrio sve ljude mlađe od
dvadeset godina. Bilo je jasno da bolje poznaju teren.
Odlučio je da sačeka da zlikovac prođe pored njegovog
tunelčića, pa tada da krene nazad. Taj plan je propao zbog
neočekivane buke iza njegovih leđa. Okrenuo se. Trgovac je
pokušavao da utrapi mali zidni sat nitkovu koji je pratio
Šerloka levim tunelom - ćelavku izobličenih ušiju i spljoštena
nosa. Zlikovac je gadno opsovao i gurnuo nasrtljivog
prodavca. Nesretnik je uzmakao. Onako obavijen prljavim
čebetom ličio je na stanovnika morskog dna, mekušca u
oklopu. Gurao je sat u ruke zlikovcu, vrišteći: „Kupi ga sinu!
Kupi ga sinu!“ Bivši bokser ga je ponovo odgurnuo, ovog
puta nešto snažnije. Prodavač je u padu zakačio i oborio
uljnu lampu. Staklo se slomilo kada je udarilo o zid. Ulje se
razlilo po štrokavom čebetu. Zapalilo se kad je fitilj pao na
njega.
Plamen se brzo širio po zabezeknutom prodavcu.
Pobegao je u levi, glavni tunel. Urlao je i mahao rukama.
Užasnuti ljudi su se sklanjali pred njim. Ipak je naleteo na
jednog od prolaznika. Vatra je zahvatila njegov kaput.
Zateturao se u stranu. Pokušao je da uguši plamenove, ali je
uspeo da ih prenese na široku suknju obližnje žene. Konj se
trznuo kad je video vatru. Povukao je vlasnika za sobom.
Tunel se, za tili čas, ispunio plamenovima. Odeća je brzo
plamtela. Vatra se širila na platno na tezgama. Razgorelo se
i drvo od kojih su načinjene tezge, uprkos vlazi. Dim i para
su ispunili tunel zagušljivom magluštinom. Užasnut, Šerlok
je uzmicao od dima i vatre u desni glavni tunel, nezahvaćen
vatrom.
U njemu je bio jedan od progonilaca.
Dlakava ruka ga je ščepala za rame.
„Imam te, ološu“, procedio je. Rukav njegovog sakoa
ispod pazuha se ukrutio i uvoštio od nataloženog znoja. Iz
njegove odeće širio se neopisiv smrad.
Šerlok se uzalud otimao u njegovom stisku. Zlikovčevi
prsti su se nemilosrdno zarivali u njegovo rame.
„Deni će hteti da popriča s tobom“, prošaptao je, unevši
se Šerloku u lice. Usta su mu bazdila na crkotinu. „Mislim da
ti se njegova priča neće dopasti."
Šerlok je hteo da mu odgovori. Zanemeo je kad je video
kako se pod tunelčića prekriva dimom. Migoljio se kao da je
živ. I bio je živ. Prekriven pacovima. Vatra ih je isterala iz
brloga i rupa. Hitali su u istom pravcu - ka bezbednosti. Živi
tepih čupavog smeđeg i crnog krzna prekrio je pod tunela.
Ljudi i konji su se užasnuto sklanjali od gomile dlaka, zuba i
repova. Roditelji su vukli detence, a ono se saplelo i palo.
Pacovi su ga prekrili, od glave do pete.
 Zlikovac je olabavio stisak kad su pacovi potekli preko
njegovih nogu. Ujedali su ga sićušnim zubima. Psujući ih
udarao je lopatastim šakama. Šerlok se otrgao i skočio u
gomilu dlakavih živih bića. Hteo je da dohvati dete koje je
nestalo pod zubatom plimom. Osećao je tapkanje kandžica
po rukama, leđima, nogama i kosi. Zapahnuo ga je vonj
ustajale, osušene mokraće. Napipao je i stisnuo sićušnu
ruku. Povukao je. Devojčica je izronila iz pacovske plime,
razrogačenih očiju i razjapljenih usta, spremnih za vrisak.
„Na sigurnom si“, reče Šerlok dok ju je gurao u naručje
roditelja, koji su se bacakali rukama i nogama boreći se
protiv pacova. Zgrabili su je i čvrsto zagrlili.
Pacovski plimski talas je minuo. Preostalo je samo
nekoliko slabih i sporih primeraka. Šerlok je gledao kako
beže levo i desno, dalje od dima koji je nadirao iz pokrajnjeg
tunela. Zlikovac koji ga je zgrabio za rame još se očajnički
tukao po odeći, ispod koje su se migoljili pacovi. Uvukli su se
tu tražeći sigurnost. Našli su se u klopci. Šerlok se okrenuo.
Hteo je da pojuri ka južnoj strani reke, kad se setio da ga
gone još dva nitkova. Sigurno ga čekaju na vrhu okna. Ne,
najbolje je da krene na suprotnu obalu. Pojurio je niz tunel,
ka severnoj obali. Na reci ima mostova i čamdžija. Naći će
način da se vrati.
Odmicao je niz tunel, sve dalje od razbesnelog ognja.
Pored njega su protrčali uniformisani ljudi s kofama vode.
Vatrogasna brigada je hitala da ugasi požar. Nastavio je put.
Stigao je do severne obale Temze. Okno sa spiralnim
stepeništem bilo je slika i prilika onog na južnoj obali.
Umorno se vukao uz stepenice. Kako bi povratio dah,
zastajao je na svakom odmorištu.
Izlazak iz tame na popodnevno sunce mogao se porediti s
prelaskom iz pakla u raj. Vazduh je slatko mirisao. Povetarac
mu je milovao kožu. Zastao je, zatvorio oči i uživao. Osećao
se savršeno.
Okolina severne strane tunela bila je uređenija nego ona
na južnoj. Na dokovima su bili brodovi svih veličina. Snažni
lučki radnici su istovarivali i utovarivali robu, žureći preko
širokih dasaka. Šerlok je išao duž Temze, pored brodova.
Tragao je za mostom koji će ga odvesti na suprotnu stranu.
Znao je da na Temzi ima mostova, ali nije bio siguran gde su
u odnosu na Roterhajt i tunel. Razum mu je govorio da će
pre ili kasnije naići na neki od njih. Pod pretpostavkom da je
išao u dobrom pravcu, ka centru, umesto od njega. Znao je
da će, ako je tunel u istočnom Londonu i ako je prešao sa
južne na severnu stranu reke, biti na dobrom putu ako krene
levo od izlaska iz tunela. Hotel Sarbonijer, u kom su odseli,
bio je nedaleko od Temze, na severnoj obali. Pronaći će ga,
pre ili kasnije. Zapravo, želeo je da se vrati i pronađe
Ejmijusa Kroua i Metija Arnata.
Posle pola sata naišao je na most: masivnu građevinu s
dve kule od sivog kamena, povezane pokrivenim drumom s
mnogo radnji i tezgi. Oprezno ga je prešao, oglušujući se o
krike uličnih prodavača koji su pokušavali da mu prodaju
sve, od vola do napunjenog pištolja. London je, po svemu
sudeći, nudio gotovo neograničene mogućnosti, onima s
dubokim džepom.
Na južnoj strani mosta s kulama skrenuo je levo. Išao je
putevima, ulicama, sokacima, a ponekad i vrhovima debelih
zidova, da bi stigao do skladišta u Roterhajtu, gde je ostavio
Ejmijusa Kroua i Metija. Pokraj obale, brodski jarboli su
stremili ka nebesima,. Ličili su na šumu vitkih stabala.
Temza je mirisala na sveprisutni ljudski izmet. Ako je
Majkroft svaki dan ovde radio, zaslužio je medalju samo za
opstanak u negostoljubivoj sredini.
Kilometar i po nizvodno od mosta s kulama naišao je na
brod, na koji su lučki radnici tovarili robu. Znojili su se i
psovali. Pokušavali su da prenesu glomazne kutije po
daskama, a da im ne ispadnu u vodu. Sanduci su mu privukli
pažnju veličinom i oblikom. Približio se brodu, držeći se
senke obližnje zgrade.
Snažan muškarac u mornaričkom sakou stajao je po
strani. Proučavao je papire pričvršćene za drvenu tablu.
Povremeno bi liznuo vrh olovke i nešto zapisao.
Šerlok je takve sanduke video iza kuće u kojoj je držan
kao zarobljenik. Prepoznao je četvrtaste košnice. Pored njih
su bile gomile drvenih poslužavnika. Video je kako ih pčelar
namešta ispod košnica. Sad su bili uvijeni u navošteni papir,
ali ih je oblik nepogrešivo odavao.
Slučajno je nabasao na operaciju barona Mopertija. Zato
su Deni i ekipa bili ovde!
Približio se sumnjivom plovilu. Lučki radnici su natovarili
košnice na palete. Žurno su ih gurali prema brodu. Bog sveti
zna kako su pčele sve to mirno podnosile i kako nisu napale
radnike, kao ona dva nesrećnika u Farnamu. Možda je baron
znao kako da ih smiri.
Konopac na uglovima palete gurnute ka brodu, pukao je
pred Šerlokovim očima. Nagnula se na stranu. Četiri košnice
su kliznule. Lagano su se okretale u vazduhu. Razbile su se
na doku popločanom kamenom.
Radnici su im pritrčali s malim kofama s crevima. Nešto u
kofama je proizvodilo dim, koji je uspavljivao pčele. Nekoliko
njih je pobeglo, ali je najveći broj ostao pored smrskanih
košnica. Ljuljale su se kao pijane. Radnici su pobacali
šatorska krila preko ostataka košnica. Gurnuli su ih s dokova
u zapenušalu Temzu. Šerlok je zaključio da je nemoguće
sastaviti raspadnutu košnicu.
,,Šerloče?“
Neko ga je polako pozvao po imenu. Osvrnuo se oko sebe
u svom skrovištu. Glas nije pripadao Ejmijusu Krou, niti
Metiju.
„Šerloče?“ Nepoznati je ovog puta bio malo glasniji i
razdraženiji. Osmatrao je okolinu, sve dok nije opazio
skrivenu priliku iza gomile sanduka. Žensku priliku.
,,Virdžinija?“
Bila je u jahaćim pantalonama i sakou, preko bele lanene
bluze. Posmatrala ga je razrogačenim očima. „Šta radiš
ovde?" prosiktala je.
 Došunjao se do nje. „Objašnjenje bi predugo trajalo",
rekao je.
Osmotrila ga je od glave do pete. „Šta si radio?“
„Plivao sam po pacovima", progovorio je posle kraćeg
razmišljanja. „Između ostalog. Otkud ti ovde?“
Postiđeno je skrenula pogled. „Nisam htela da stojim po
strani, dok se vi lepo zabavljate", prošaptala je, „zbog toga
sam se preobukla u jahaće pantalone i krenula za vama."
„Prešli smo reku, čamcem. Kako si nas pratila?"
Posmatrala ga je s čuđenjem. „Drugim čamcem, naravno.
Naložila sam čamdžiji da vas prati. Ispočetka se bunio.
Umirila sam ga sa nešto očevih para. Motrila sam te dok si
nadgledao skladište. Neki ljudi su pošli na ovu stranu.
Sledila sam ih, pošto sam procenila da budno stražarite na
svojim mestima."
„Nisam te video", smrknuto će Šerlok.
„Otac me je naučio lovačkoj veštini", s ponosom je
izjavila. „Ako odlučim da te pratim, nećeš me videti."
Ućutala se. Načas mu je dotakla ruku.
„Izložila si se strašnoj opasnosti", reče Šerlok, „ali mi je
drago što te vidim."
Slegnula je ramenima. „Činilo mi se da je bolje to nego
da sedim u hotelu i čekam da se vratite."
„Ali zašto si krenula za mnom? Zašto nisi potražila oca,
da mu kažeš šta se dogodilo?"
„Sledila sam tebe, a ne njega. Ne znam gde je otišao."
„Ali devojka... sama... u londonskom Ist Endu..." Ućutao
je pošto nije znao kako da dovrši rečenicu. „Ovde ima
mnogo zlih ljudi...", konačno je prozborio. Zatim je ispričao
šta se dogodilo tog popodneva, uključujući ubistvo nožem i
požar u tunelima. Ispovest ga je rasteretila. Znao je da je u
smrtnoj opasnosti, ali ne i zašto.
„Ne smemo dozvoliti da prođu nekažnjeno", reče
Virdžinija, kad je završio priču. „Ti si samo dečak. Mogli su te
ubiti."
,,I ti si još devojčica", negodovao je Šerlok.
 Osmehnula se. „Nisam htela da te vređam, već da ti
kažem da ne bi trebalo da se mešamo u tako nešto.“
„Ali umešani smo. Moramo to sprečiti, ma o čemu da je
reč.“
„Dobro, spremna sam. Prerušila sam se u dečaka.
Pronašla sam kapu.“ Ponosno mu je pokazala meku,
platnenu kapu. Skupila je kosu na potiljku jednom rukom i
navukla kapu drugom. S kosom ispod kape i zakopčanim
sakoom mogla je proći kao dečak. Obukla je pantalone za
jahanje. Devojke nose haljine, a ne pantalone. Niko ko je ne
poznaje, ne bi posumnjao u nju.
„Pošto smo ovde“, rekao je, „mogli bismo da iskoristimo
priliku i saznamo kuda plovi ovaj brod.“ Obazreo se oko
sebe. Tražio je čoveka kog je ranije video - onog s papirima.
„Mislim da je onaj čovek šef doka ili pristaništa. Pitaćemo
ga.“
„Tek tako?“
„Tvoj otac mi je dao nekoliko dobrih saveta o tome.“
Izabrali su povoljan trenutak da napuste skrovište. Prišli su
obali i seli na kameni zid s dobrim pogledom na Temzu.
Peckanje na potiljku mu je govorilo da ga neko posmatra, ali
je potisnuo to osećanje. Deni je verovatno kod doktora ili
hirurga, ako mu je slomio vilicu. Sumnjao je da ga iko od
njegovih kompanjona može prepoznati. Nisu ga dovoljno
dobro videli da bi ga razlikovali od druge dece, pogotovo
sada, kad je pokriven prljavštinom, dimom, pacovskom
dlakom i koječim još o čemu je najbolje ne razmišljati. Pola
sata su proveli sedeći na zidu. Tiho su razgovarali. Trudili su
se da se uklope u okolinu. Šef doka ili pristaništa ili ko zna
čega već je završio posao oko broda i pošao prema njima.
Kad im se približio, Šerlok mu se obratio. „Hej, šefe. Ima li
nekog posla na doku?“ Podsmešljivo je osmotrio suvonjavog
dečaka. „Dođi za pet godina, sinko“, rekao je nimalo
neljubaznim tonom. ,,U međuvremenu, nabaci nešto mišića
na te kosti. “
 „Moram da odem iz Londona, i to što pre“, molećivo će
Šerlok. „Vredan sam radnik, šefe.“ Pokazao je na najbliži
brod. „Šta je s njima - čini mi se da bi im pomoć dobro
došla."
„Imaš pravo. Trojica ljudi radi čitavo popodne. Ne
verujem da bi mogao značajnije da im pomogneš. Sem toga,
taj brod te ne bi odveo daleko od Londona.“
,,Zašto?“, pitao je Šerlok.
„Ide za Francusku i nazad. Brzo putovanje. Posada neće
napuštati brod." Nasmejao se. „Stupi u mornaricu ako želiš
da pobegneš odavde. Ionako će te pokupiti ako se budeš
smucao ovuda." Otišao je smejući se.
„Francuska", reče Šerlok. „Zanimljivo."
„Čujem da bi hteo da se pridružiš našoj posadi", povikao
je neko s broda. Šerlok se namrštio i skrenuo pogled, ali je
nepoznati nastavio: „Zašto ne bi došao ovamo s devojkom?
Da, znamo da je devojka. Motrimo vas otkad ste se pojavili.
Šta je, zar misliš da ste nevidljivi?"
Šerlok je bacio pogled ka šefu pristaništa. Zastao je.
Pogledao je u njihovom pravcu. Na licu je imao sažaljiv, ali
tvrd izraz. Neće im pomoći.
Šerlok je uzeo Virdžiniju za ruku. Ustali su. „Vreme je da
pođemo", rekao je. Ali kada se okrenuo, suočio se sa
zbijenim polukrugom mornara i lučkih radnika, koji su se
pojavili niotkuda. Povukao je Virdžiniju sa sobom. Pokušao je
da pobegne, ali su ga snažne ruke dohvatile i odvukle od
nje. Zalud se otimao. Čvrsto su ga držale. I Virdžinija se
borila. Vlažna krpa mu je pokrila lice. Presekao ga je oštar i
težak medicinski miris. Gušio se. Osetio je da propada u
bezdanicu boje Virdžinijinih očiju. Spavao je i sanjao grozne
snove.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Šerlok se u snu rvao s golemom gujom. Telo joj je bilo

debelo kao bure, sve sami mišići i kosti. Glava joj je bila
trougao, načičkan testerastim zubima. Borili su se u vodi
koja je u njegovom snu bila gusta i tamna kao sirup. Guja se
lagano svijala oko njega. Stiskala ga je kako bi mu prebila
rebra. Voda joj je smetala, pa je Šerlok uspevao da je odbaci
od sebe, gurajući je nogama i rukama. Kad god bi pokušao
da pobegne, plivao bi neprirodno sporo kroz gustu tečnost.
Guja bi ga ponovo obujmila i lagano pojačavala stisak. Borba
se nastavljala. Neumorno je nastojao da pobegne, dok je
guja, jednako neumorno, pokušavala da ga ščepa i udavi.
Konačno se probudio. Činilo mu se da je prošlo mnogo
vremena. Usta i grlo su mu bili suvi. Jezik mu se zalepio za
gornji deo usta, kad ga je dodirnuo. Bio je strašno gladan.
Posle nekog vremena osetio se dovoljno snažnim da
sedne. Ono što je video potisnulo je svaku pomisao na žeđ,
glad i mučninu.
Ležao je u krevetu s četiri stuba, sa izvezenim
baldahinom. Jastuci behu meki, perjani, a zidovi obloženi
hrastovim pločama. Podne daske su bile izlakirane i zastrte
tepisima raskošnih šara.
U ovoj sobi se probudio posle boks-meča na vašaru - u
kući nedaleko od Famama.
Ali kako je to moguće? Baron Moperti je napustio seosko
imanje. Ispraznio ga je. Nije mogao tako brzo da se vrati? I
zašto bi to učinio?
Skotrljao se s kreveta i ustao. Prešao je rukom preko lica.
Iznenadio se kad je napipao nešto suvo oko nosa i usta.
Sklonio je to s kože i pogledao prste pokrivene crnim nitima.
Protrljao ih je. Bili su malčice lepljivi.
Setio se krpe pritisnute na usta. Zar je bila natopljena
nekom hemijskom supstancom? Drogom za uspavljivanje?
Najverovatnije.
A Virdžinija! Neočekivani nalet besa je razvejao poslednje
ostatke sna i mučnine. Šta joj se desilo? Ako joj je neko
naudio, on će...
Šta će učiniti? Pobiće ih? Nije bio u najboljoj poziciji da
učini tako nešto.
Morao je da prikupi podatke, da otkrije šta se i zašto
događa. Tek tada će moći nešto da učini.
Prišao je zavesama i pomerio ih u stranu. Očekivao je da
će videti suvu crvenu zemlju i stotine košnica, isto što je
video kad je prošlog puta bio u ovakvoj sobi. Uzmakao je
pred zapanjujućim prizorom.
Siva peščana plaža je, nedaleko od prozora, ustupala
pred živahnim talasima penušavih kresta. Prostirali su se
sve do ravnog horizonta. Nebo je bilo svetloplavo. Video je
jedra u daljini.
Sklopio je oči i razmislio. Da li halucinira? To je moguće.
San s gujom i sirupastom vodom bio je prožet čudnovatim,
nelogičnim osećanjem, a zahvaljujući tome znao je da sanja.
Ovaj prizor je tako oštar i stvaran.
Da li je slika sa one strane prozora, samo to - savršeno
naslikano platno koje stvara utisak plaže, mora i plavog
neba? Otvorio je oči i pogledao. Daleko, iznad talasa, uočio
je sitne bele oblike što su ličili na slovo W. Kretali su se.
Morske ptice su jahale vazdušne struje. Tako nešto ne može
biti naslikano. Prizor pred njim je stvaran.
Blizu Famama nije bio nikakvog mora, što znači da nije
blizu njega, a najverovatnije ni u Engleskoj. Šef pristaništa je
rekao da brod plovi za Francusku. Ovo je Francuska. A soba?
Ona se da objasniti prozaičnom činjenicom da je baron
Moperti zatočenik navika, i da želi da bude u što poznatijem
okruženju, ma gde boravio. Imanje pored Famama sigurno
nije dom njegovih predaka. Preoblikovao ga je i uredio da bi
što više nalikovalo mestu koje smatra svojom kućom. To bi
mogao biti ovaj francuski... chateau? Da li ga tako zovu?
Rešavanje zagonetke ispunilo ga je neobičnim
zadovoljstvom. Tim pre što je verovao da neko očekuje da
će ga zbuniti i uzdrmati. Nije se ni okrenuo kad su se vrata
na spavaćoj sobi otvorila. Znao je šta će videti - dvoje slugu
u crnim pantalonama, crnim čarapama, crnim bluzama,
crnim kaputićima i crnim plišanim maskama s prorezima za
oči. Sve ono s čime se susreo i prošli put. Pre nego što se
okrenuo, odbrojao je do deset u sebi. Delimično je imao
pravo - dvojica slugu su stajali ispred vrata, odeveni baš
kako je očekivao. Na vratima je stajao i treći čovek. U stvari,
gotovo da ih je u celini zakrilio. Bio je izuzetno krupan. Ruke
su mu bile kao noge običnog čoveka, a noge kao stabla.
Šake su mu, po veličini i obliku, ličile na lopate. Fobanja je
privlačila najviše pažnje. Bio je ćelav, ali je na skalpu imao
toliko isprepletanih, smeđih ožiljaka, da je na prvi pogled
izgledalo da ima dosta kose. Nosio je dug, smeđ kožni kaput,
preko širokog sivog odela. Komotno skrojena odeća činila ga
je još krupnijim.
„Baron želi da vas vidi.“ Glas mu je podsećao na
škripanje mlinskih kamenova.
,,A šta će biti ako ja ne želim da vidim barona?“, mirno će
Šerlok. Dva stražara su izmenjala poglede. Čovek s glavom
punom ožiljaka samo je blago odmahnuo glavom. „Baron
dobija ono što poželi. Samo je njegovo mišljenje bitno.“
„Šta će biti ako odbijem da krenem s vama?“
„Zgrabićemo vas i povesti sa sobom.“
Znao je da se ponaša detinjasto. Želeo je da im da do
znanja da nije pasivni zatvorenik - da ima svoje mišljenje.
„Šta će biti ako se uhvatim za dovratak i odbijem da ga
pustim?“
„U tom slučaju ću vam slomiti prste. Nakon toga ću vas
odvući." Ćelavac se osmehnuo bez trunke veselosti. Ogolio
je zube kao tigar koji se sprema da rastrgne plen. „Baronu
ste potrebni da biste odgovarali na pitanja. To znači da vam
je neophodna glava da biste mogli da razmišljate, usta da
biste govorili i grudi da biste disali. Sve ostalo nije
neophodno, a vi radite kako hoćete.“
Šerlok je još malo odugovlačio, tek da bi pokazao da ima
pravo izbora i da ga koristi. Polako je krenuo ka vratima.
Grmalj se nije pomerio dok Šerlok nije stigao na korak od
njega. Okrenuo se na stranu, dovoljno da dečak prođe pored
njega.
„Zovem se gospodin Surd“, rekao je, dok je sprovodio
Šerloka niz hodnik, sa slugama. „Ja sam baronov sluga i
desna ruka. Radim sve što mi naredi. Ako poželi čašu
madere,8 ja ću mu je nasuti. Ako poželi vašu glavu na
poslužavniku, moj posao će biti da vam je odsečem i
isporučim. Ne bih uživao u tome, niti bih to smatrao
tegobnim poslom. To bi za mene bio samo još jedan radni
zadatak. Da li me razumete?"
„Razumem vas. Vi ste držali bič kada sam se prvi put
susreo s baronom, zar ne? Iz senki.“
„To je bio samo posao", ponovio je golemi ćelavko.
„Znajte da uživam u dobro obavljenom poslu."
Hodnik je bio onakav kakvog ga se sećao iz kuće u
Farnamu, baš kao i stepenice koje su se spuštale ka
predvorju. Došlo mu je da spusti glavu i potraži tragove
kopita, zaostale posle njegovog i Metijevog bekstva. Nisu
pobegli iz ove kuće, već iz druge, koja veoma podseća na
ovu.
Virdžinija je stajala ispred sobe u kojoj ih, ako se ne vara,
čeka baron Moperti. Dvoje maskiranih slugu stajalo je pored
nje, ispred velikog ormana od tikovine.
„Kako si?“, pitao je.
„Imala sam neobične snove. Jahala sam Sandija.
Podivljao je. Nisam mogla da ga umirim. Jahali smo kroz
predeo koji bi počeo da se rastapa kad god bih ga
pogledala." Protresla je glavom, da bi se otarasila
neprijatnog sećanja. „Kako si ti?“
„Sanjao sam guje", kratko je odvratio.
„Čime su nas drogirali? Još mi se vrti u glavi."
„Mislim da su upotrebili opijumsku tinkturu - morfijum
rastvoren u alkoholu. Prepoznao sam miris. Majka i otac ga
daju mojoj sestri. Pravi se od maka."
„Od maka?" Nasmejala se. „Nikad mi se nije dopadao. To
je sablastan cvet."
Gospodin Surd se progurao kraj njih i otvorio vrata sobe u
kojoj je čekao baron. Dao im je znak da uđu.
U sobi je bio mrak, kao i ranije. Dve stolice su stajale
ispred masivnog stola čiji se kraj gubio u senci. Teške, crne
zavese su zakrilile prozore, sprečavajući da sunčeva svetlost
prodre u prostoriju . Šerlok je video deo zidova, pokrivenih
mačevima i štitovima. Najednom zidu je stajao kompletan
oklop, s mačem u ruci.
Gospodin Surd im je dao znak da sednu. Šerlok je
razmišljao da li da ga odbije. U ćelavčevim očima je pročitao
da bi on to jedva dočekao, spreman da izvede nešto bolno i
trajno obogaljujuće kako bi osigurao Šerlokovu saradnju. Seo
je s Virdžinijom. Gospodin Surd i četvoro slugu nestali su u
tami, na drugom kraju sobe.
Neko vreme je vladala potpuna tišina. Remetilo ju je
samo slabašno pucketanja napetih konopaca i dasaka, koje
je Šerlok čuo i prošlog puta.
Tišinu je prekinuo šapat sličan šušketanju lišća na vetru:
„Uporno nastojite da osujetite moje planove, iako ste
samo dečak. Prinudili ste me da napustim jednu od svojih
kuća."
„Izgleda da volite da sve vaše kuće budu izgrađene i
opremljene na isti način", reče Šerlok. „Zašto? Da li volite da
sve bude isto?“
Zavladala je tišina. Šerlok je očekivao da će bič, svakog
trenutka, palacnuti iz tame, da mu razdere kožu i pusti krv.
Ponovo se začuo šušketavi glas.
 „Kad jednom pronađem nešto po svom ukusu, ne vidim
razloga da gubim vreme s bilo čim drugim. To važi za plan i
opremanje kuće, kao i za sistem vladavine... kad pronađem
nešto valjano, želim da to preslikam na drugom mestu, tako
da sva budu ista, kud god da pođem. To je stvar...
udobnosti."
„Zbog toga nalažete slugama da nose crne maske. Na taj
način imate utisak da su sluge iste, ma gde da odete."
„To je veoma pronicljiv zaključak."
„Sada smo u Francuskoj?"
„Prepoznali ste pejzaž? Da, ova kuća je u Francuskoj.
Spavali ste na brodu koji vas je doveo ovamo, a zatim i u
kočiji, koja vas je dovezla do ovog mesta."
„Ali šta je s gospodinom Surdom?" pitao je Šerlok. „On je
jedinstven."
„Gospodin Surd je nezamenljiv. Svuda me prati."
„Vi ste baron Moperti, zar ne?"
„Ponovo me začuđujete. Nisam znao da je moje ime
široko poznato."
„Ja... otkrio sam ga, na osnovu prikupljenih dokaza."
„Veoma pametno. Veoma pametno. Čestitam vam na
sposobnosti zaključivanja. Šta ste još otkrili?“
Virdžinija ga je upozorila stiskom ruke, ali se Šerlok silno
ponosio svojim istraživanjima, prikupljenim podacima i
zaverom koju je počeo da odgoneta. Procenio je da je dobro
da Moperti sazna da su njegovi planovi razotkriveni. „Znam
da čuvate pčele i to strane i mnogo agresivnije vrste od
evropskih. To pak znači da ih ne čuvate zbog meda, već
zbog žaoka. Gajite ih da bi napadale ili ubijale ljude." Um mu
je grozničavo radio. Slagao je podatke, stvarajući obrasce
koje je dotad samo naslućivao. Ejmijus Krou je hteo da ga
podučava i obučava, a baron Moperti ga je shvatao ozbiljno.
Slušao je njegove zaključke kao da su doista bitni, a na kao
teorijske odgovore na izmišljene probleme, kao onaj sa
zečevima i lisicama. „Takođe ste upravljali fabrikom za
proizvodnju odeće, mislim da su u pitanju vojne uniforme."
Zastao je za trenutak. Nešto mu je bilo nadohvat ruke.
Napredovao je do logičkog odredište, korak po korak, ali mu
je nedostajao poslednji, intuitivni skok. „Vaš čovek - mislim
da se zvao Vint - ukrao je neke odevne predmete.
Uskladištio ih je u svojoj kući. Napale su ga pčele. Drugi
čovek je radio na imanju mog strica kao vrtlar. Prethodno je
šio odeću u Farnamu - pretpostavljam, za vas. I njega su
ubile pčele. Da li je zadržao nešto od odeće za ličnu
upotrebu? Ili je ukrao od vas?“ Mentalna izmaglica oko
poslednjeg logičkog odredišta se razilazila. Nastavio je
trijumfalno: „Znači da u odeći postoji nešto zbog čega je
pčele napadaju. Nije opasna dok god je u sanducima i
kutijama, ali kad je ljudi obuku... privlači pčele, a one
ubadaju sve koji ih nose."
Virdžnija ga je stiskala za ruku, ali Šerlok nije obraćao
pažnju.
„Ljudi u skladištu u Roterhajtu su govorili o slanju kutija
za Ripon, Kolčester i Olderšot. U svim tim mestima su vojne
baze. Ako je odeća odaslata u vojne baze, onda su to
verovatno uniforme. Šta ste uradili - da li ste dobili državni
ugovor za snabdevanje britanske vojske uniformama?
Vojnici će obući nove uniforme. Verovatno će im biti
podeljene pre putovanje u Indiju, i zatim...“ Misli su bile brže
od jezika. Najedanput je sve došlo na svoje mesto. Njegov
otac. Olderšot. Indija. „Zatim ćete osloboditi pčele. One će
napasti svakog redova, podoficira i oficira u britanskoj
vojsci", prošaptao je, zapanjen krajnjom tačkom logičkog
putešestvija.
„Hiljade će umreti od tajanstvene i nezaustavljive smrti“,
prošaptao je baron iz tame, sa suprotne strane stola. „Biće
to obeshrabrujuć udarac, pravo u srce Britanske imperije.
Zadaće ga pčele - darovateljke meda za hiljade čajanki u
nedeljnim popodnevima. Ironija je... krajnje privlačna.”
„Ali zašto?”, Šerlok je zamišljao oca, naduta lica, posutog
plikovima. Video je kako pada dok ga pčele nemilosrdno
bodu.
 „Zašto?” Baronov glas nije bio nimalo snažniji, ali je
odisao zlobom, koje dotad nije bilo. „Zašto? Zato što vaša
bedna zemljica pati od manije veličine, što ju je navelo da
osvoji pola sveta. Teško je naći zemlju tako malu kao
Engleska. Vi ste jedva primetni na mapi. Toliko ste mali da
na svakom globusu kartografi ne mogu da napišu reč
Engleska unutar granica ostrva. To vam ne smeta da gajite
oholost, drskost, čistu samoobmanu i veru da svet
pozdravlja vašu blagonaklonu vladavinu. Zapanjujuće je što
vam je svet dopustio da mu to učinite! Ipak ima ljudi,
vojnika, koji neće dozvoliti da vas vaši pomahnitali
grabežljivi nagoni odvedu još dalje. Granice Britanske
imperije moraju se skresati, da bi druge zemlje dobile nešto
prostora za disanje, nešto mesta za život. Ja...
predstavljam... grupu takvih ljudi: Nemaca, Francuza,
Amerikanaca, Rusa. Udružili su se da bi zauzdali vaše
teritorijalne ambicije. Nećete se zaustaviti dok se crvena
boja Britanske imperije ne razlije preko čitave mape. Mi se
pak nećemo smiriti dok ne bude zbrisana sa svih mesta
izuzev ovog maleckog ostrva.“ Zastao je. „I možda
Britanskog Hondurasa, u Južnoj Americi. Zadržite Britanski
Honduras."
„Znači, nameravate da jednim udarcem uništite britansku
vojsku."
„Ne baš jednim udarcem, koliko bolešću koja će se
postepeno širiti napadajući isključivo vojnike. Pčele su, kao
što znate, neobično agresivna stvorenja, a svoju teritoriju
žestoko čuvaju i brane. Takve se rađaju. Verujte mi kad vam
kažem da se izuzetno brzo razmnožavaju. Supstanca kojom
smo natopili uniforme preneće se na tela vojnika, a oni će je
izlučiti preko znoja. Pčele će napasti čim je namirišu. Kad ih
pustimo iz novih staništa, razleteće se po Britaniji za
nekoliko meseci. Uz put će izbosti sve vojnike do smrti.
Odgajićemo još pčela na tajnim mestima širem Evrope, za
sledeću etapu napada. Užas, strah i panika biće naši
najđelotvorniji saveznici. Misteriozna zaraza će napasti
vojnike. Britanija će biti svedena na pravu meru. Postaće
trećerazredna nacija."
„Ali šta je s dva čoveka koja su umrla - s vašim radnikom
i stričevim vrtlarem? Ti smrtni slučajevi nisu bili deo zavere,
zar ne?"
Iz pomrčine je doprlo šuštanje i pucketanje, kao da baron
sleže ramenima. Ili to pokušava. „Znao sam da neki radnici
kradu uniforme, ali sam prelazio preko toga. Pogrešio sam.
Konj je oborio jednu košnicu. Pčele su utekle. Podivljale su.
Napale su čim su namirisale supstancu na ukradenim
uniformama. Gospodin Surd je morao da pronađe kraljicu i
da namami preživele pčele nazad. To je bio izuzetan
podvig."
„Samo sam radio svoj posao, gospodine", oglasio se
gospodin Surd iz mračnog dela prostorije.
Bezočnost zavere je ostavila Šerloka bez daha. Razumeo
je najveći njen deo i nije uočio nijedan nedostatak u tom
planu. Plan će uspeti, ako su pčele tako agresivne i ako su
uniforme dobro raspodeljene. Neizostavno će uspeti.
„Moj brat će vas sprečiti“, pribrano je izjavio. To mu je
bila poslednja nada.
„Vaš brat?“
„Moj rođeni brat.“
Čuo je šaputanje u tami. Učinilo mu se da je prepoznao
škriputavi glas gospodina Surda.
„Ah“, reče Moperti tanušnim glasom. „Zovete se Šerlok
Holms. Vaš brat je, shodno tome, Majkroft Holms. Pametan
čovek. Već smo ga izdvojili kao veoma zanimljivu osobu.
Izgleda da ste se umetnuli na njega.“
„Poslao sam mu telegram. Obavestio sam ga o svemu što
se događa“, reče Šerlok. Nastojao je da deluje što uverljivije.
,,Niste“, ispravio ga je baron, „niste to učinili. Da jeste, ne
biste istraživali moj brod. Majkroft Holms bi poslao svoje
agente da to obave.“
Njegove agente? Šerlok je iznenada došao do
otrežnjavajuče spoznaje o razmerama bratovljeve moći.
 Čuo je još šaputanja na kraju sobe.
„Verovatno ćemo morati da se pobrinemo i za vašeg
brata“, prošaptao je baron. „Možda će prozreti naše
planove, ako je vaša inteligencija nagoveštaj njegove.
Mogao bi pokušati da ih spreči. Obojica ćete umreti u istoj
nedelji, verovatno i istog dana. Istog sata, ako uspem da to
izvedeni. Visoko cenim urednost i preciznost. Vaši roditelji
tako neće morati da rasipaju novac na dva pogreba.“
Shvatio je cenu svoje oholosti. Uobličio je čitavu zaveru.
Šepurio se svojom pameću pred baronom. To mu nije bilo
dosta već se hvalisao uticajnim bratom. Tako je obojicu
osudio na smrt.
„Verujem da ste mi rekli sve što znate“, nastavio je
Moperti. „Iznenađen sam obimom vaših saznanja. Očigledno
je da u budućnosti moramo biti još tajnovitiji. Zahvalan sam
vam na tom uvidu."
„Zašto London?" hitro je upitao Šerlok. Osećao je da se
primiče kraj razgovora i da će njegov i Virdžinijin život biti
uskoro okončani. „Zašto ste preselili košnice u London, pre
nego što ste ih brodom dopremili ovamo, umesto da ste
krenuli za Portsmut ili Sautempton?"
„Vaše bekstvo nas je nateralo da krenemo ranije nego što
smo nameravali", prošaptao je baron. ,,U Portsmutu ili
Sautemptonu nije bilo slobodnog sidrišta. Brod je u Londonu
čekao naredbu za polazak. Dopremanje košnica u London je
bilo nedelotvoran, ali neizbežan potez. Ni vi ni devojka koja
sedi pored vas niste mi više potrebni. Nameravao sam da je
mrcvarim da bih vas naterao da govorite, ali to nije bilo
neophodno. Ispostavilo se da nisam mogao da vam zatvorim
usta."
Šerlok se okrenuo ka Virdžiniji. Crveneo je od stida. Ona
mu se osmehivala. „Hvala ti", prošaptala je, „što sam
izbegla mučenje."
„Nema na čemu", po navici je odgovorio Šerlok, iako nije
bio siguran da zaslužuje pohvalu.
 „Gospodine Surd", začuo se baronov glas iz tame. Reči su
dopirale do svakog kutka sobe, iako su izrečene šapatom.
Bilo je očigledno da je navikao da komanduje. „Moramo da
požurimo sa izvršenjem plana. Izdaj naređenje. Oslobodi
pčele iz tvrđave. Uniforme će biti podeljene dok pronađu put
do kopna i dok se razlete zemljom. Zavladaće haos!“
 PETNAESTO POGLAVLJE

Baronove zloslutne reči odjekivale su trpezarijom. U tami

je vrelo od aktivnosti. Jedan sluga je otišao s naređenjima.
Šerlok je pogledao Virdžiniju. Prebledela je, ali je stisnula
usne u odlučnu crtu. Uzeo ju je za ruku. Blago se
osmehnula.
Svojim držanjem dala mu je hrabrosti da nastavi.
„To je veličanstven plan“, govorio je, posmatrajući tamu,
„ali neće uspeti.“
Zavladala je tišina, narušena samo neobičnim
pucketanjem, kog se Šerlok sećao iz kuće u Farnamu.
Podsećalo je na zvuke mokrih jedara na vetru i uzdizanja i
propadanja brodskog trupa na talasima.
„Veoma ste samouvereni", oglasio se baron. „Za dečaka.“
„Razmislite o tome. Neplanirana smrt dva bivša radnika
pokazuje da vaš plan nije bez propusta. Svašta se može
desiti. Na primer, mnogo toga može da spere hemikaliju sa
uniformi. Ne zaboravite da u Engleskoj pada kiša i to veoma
često. Neki vojnici će dati da im se uniforme operu, pre nego
što pčele stignu do njih. To pogotovo važi za oficire." Bio je u
naletu. Glava mu je bila puna ideja o razlozima za propast
Mopertijevog kolosalnog plana. „Neki vojnici će više voleti
stare uniforme. Zadržaće ih ili će naručiti nove od četnog
krojača, umesto da koriste one koje ste poslali. Ne znam
kako je u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji, ali ljudi u Engleskoj
ne vole kad im se govori šta da rade i oblače. Brzo nađu
način da zaobiđu takva naređenja."
„Šta je s pčelama?", neočekivano se umešala Virdžinija.
„Koliko njih će stići do kopna? Koliko njih je neophodno da
pokrije sve oblasti s vojnim bazama? Imate li ih dovoljno? I
šta će biti ako naiđe hladni talas i pčele pomru ili ako u
Engleskoj postoji nešto što ih jede ili ako se smire, izgrade
košnice i postanu sastavni deo prirodnog okruženja? Po svoj
prilici će se pariti s lokalnim pčelama i izgubiti agresivnost
od koje zavisi uspeh vašeg plana."
„Svi navedeni faktori su uzeti u obzir", odvratio je baron
suvim glasom. Šerlok je u šturom odgovoru prvi put nazreo
tragove nesigurnosti. „Pa šta, ako neke uniforme budu
oprane i neke pčele stradaju? Veliki broj napada će biti
uspešan. Mnogo ljudi će umreti na širokoj teritoriji. Strah će
paralizovati britansku vojsku. Paralizovaće je“
„Vi jednostavno ne shvatate kako Englezi razmišljaju, zar
ne?“, ukorio ga je Šerlok. Prisećao se školskih lekcija, onog
što je čitao u novinama, sklupčan u fotelji očeve radne sobe,
i onog što je čuo od Majkrofta. „Da li ste čuli za juriš lake
konjice?"
Pucketanje u tmini je naglo prestalo. Šerlok je imao utisak
da mnogo ušiju očekuje nastavak priče.
„O, da", prosiktao je baron. „Čuo sam za juriš lake
konjice."
„Bilo je to 1854. godine", nastavio je Šerlok, ne obazirući
se na upadicu, ,,u vreme Krimskog rata. Vojnici četvrtog i
trinaestog eskadrona lakih dragona, sedamnaestog
eskadrona kopljanika i osmog i jedanaestog eskadrona
husara dobili su naređenje da krenu u juriš na utvrđene
ruske linije u bici za Balaklavu. Jurišali su kroz dolinu s
ruskim topovima na oba krila i ispred sebe. Ipak su
galopirali. Sledili su naređenja bez panike i roptanja. Ne
želim da kažem da je pokoravanje naređenjima bez
razmišljanja dobra stvar, ali je disciplina usađena u
britanske vojnike čvrsto kao gvozdena šipka u leđima. Znam
o čemu govorim - moj otac je oficir. Britanski vojnici ne
paniče. Nikada. Ako počnu da umiru, to će biti pripisano
epidemiji malih boginja ili kolere. Zar vam nije jasno? Gubici
će biti zanemareni. To Britanci rade. Zato je Britanska
imperija tako velika i snažna. Zanemarujemo ono što nam
se ne dopada.“
„Lepo zborite“, reče baron, „ali vam ne verujem.
Očigledno je da želite da verujete da je vaša Imperija
podignuta na temeljima čvrstim kao kamen. Grešite. Temelji
su mu truli. Čitava građevina će pasti ako se dovoljno
snažno protrese. Želite da verujete da će sutrašnjica biti ista
kao i današnjica, ali neće biti. Svet će se promeniti, a odnos
snaga prevagnuti u korist mojih saradnika okupljenih u
Paradolskoj alijansi.“
Paradolska alijansa? Šta je to? Šerlok se potrudio da
zapamti neoprezno izrečeno ime tajnog udruženja. Bio je
siguran da će Majkroft to smatrati veoma značajnim
podatkom.
Pod pretpostavkom da mu se ukaže prilika da mu ga
saopšti. „Želite da verujete da će vaš brat i dalje biti važna
ličnost u britanskoj vladi“, nastavio je baron, „ali neće biti.
Zbrisaće ga plima istorije, zajedno s njegovim kolegama.
Majkroft Holms i njegova klika postaće nepotrebni kad vaša
nadmena zemljica postane beznačajna provincija evropske
supersile koja će po veličini i snazi biti ravna Americi. Za
njemu slične neće biti mesta u novom svetskom poretku.
Skončaće pod giljotinom ili garotom. Neće preživeti.“
Mopertijev glas se spustio do tihog siktanja, dok je sipao
otrovne reči na račun zemlje i ljudi koje je očigledno
neizmerno mrzeo. Otkud tako silna mržnja prema Velikoj
Britaniji? Šerlok je razmišljao o najdelotvornijem pristupu.
Da li da ga zaspe argumentima ili da isprovocira barona na
emocionalnom planu. Kojim god putem da krene, šanse za
opstanak su im male. Po svoj prilici će umreti.
„On je lud", tiho ali odlučno će Virdžinija. „Načisto je lud. I
njegov plan je lud, a željeni rezultat neostvariv. Britanija je
svetska sila, sviđalo se to njemu ili ne. Ne može to
promeniti."
„Iznenađen sam“, prosikta baron, „činjenicom da tako
odlučno branite ovu zemlju, devojko."
 Virdžinija je nastavila. „Zašto ste iznenađeni? Ne volim
kad neko ubija nevine ljude. Zar je to do te mere neobično?"
„Vaša zemlja je duže od dve stotine godina bila posed
Britanske imperije", istakao je baron. „London je upravljao
Amerikom. Bili ste samo jedna upravna oblast, kao Hempšir
ili Dorset, samo veća i udaljenija. Morali ste da se dignete
protiv britanske uprave i zbacite jaram Vestminstera."
„Slobodu smo izvojevali poštenom borbom", istakla je.
„Nismo pribegli trikovima, zaverama i zakulisnim radnjama.
Ako ćemo ratovati, činićemo to pošteno, otvoreno i čisto.
Trebalo bi da postoje pravila ratovanja, poput onih u boksu."
„Naivni ste", promrmlja baron. „Tako ste naivni. I tako
beznačajni. Umrećete pre nego što vidite propast vašeg
dragog svetskog poretka."
„Volite da radite iz senke, zar ne?" nastavila je devojka. U
njenom glasu osećala se odlučnost. Šerlok se pitao šta
smera.
„Uspešan borac napada iz senki i nestaje u njima, tako da
veći, snažniji neprijatelj ne zna gde da udari", prošaptao je
baron. „To je budućnost ratovanja. Tajnovitost će manjem
protivniku omogućiti da savlada mnogo većeg."
„Vi baš volite senke? Videćemo kako podnosite sunčevu
svetlost", kriknula je i skočila sa stolice. Šerlok je naslutio
grozničavu aktivnost u senkama. Gospodin Surd se spremao
da napadne bičem s metalnim vrhom. Virdžinija je skočila u
stranu. Bič je rascepio stolicu u kojoj je do malopre sedela.
Zgrabila je crne, plišane zavese i snažno cimnula. Šerlok je
čuo cepanje tkanine. Čitava zavesa se bučno sručila na tlo,
kao spora lavina meke tkanine. Sunčeva svetlost je
preplavila sobu.
U crno odevene, maskirane prilike u sobi pokrile su oči.
Šerlok je posmatrao barona. Sedeo je u prevelikoj stolici na
drugom kraju stola. To je bio isti čovek ružičastih očiju i sede
kose kog je video u kočiji u Farnamu. Žmirkao je na svetlosti.
Pokrio je lice jednom rukom, dok je drugom dohvatio par
naočara sa zatamnjenim staklima. Namestio ih je preko
osetljivih očiju. Imao je tanušne i čvornovate ruke, slične
grančicama starog hrasta. Glava mu se ljuljala na
ramenima. Nosio je neku vrstu vojne uniforme: crnu, sa
zlatnim ukrasima na grudima i rukavima. Imao je nešto oko
čela, neki drveni okvir. Naglo je podigao glavu. Zurio je u
Šerloka iza tamnih stakala, tako intenzivno da se dečaku
učinilo da oseća vrelinu njegovog pogleda. Primetio je
konopce koji su se dizali s okvira. Nije mu promaklo da su se
zategli baš kad se baronova glava uspravila.
Gospodin Surd je stajao iza barona. Ožiljci na njegovoj
lobanji su oživeli pod sunčevom svetlošću. Podsećali su na
leglo raspomamljenih crva. Posmatrao je Šerloka i Virdžiniju
sa ubilačkim namerama. Zamahnuo je bičem.
„Nemoj!“, prosiktao je baron. „Oni su moji.“
Šerlok je upro pogled u baronovo izvitopereno telo. Još
konopaca je vodilo do manjih, drvenih okvira na zglobovima
i laktovima. Veliki drveni okvir mu je bio na grudima. Iz
njega su se pružali deblji konopci. Šerlok ih je pratio
pogledom. Uočio je da su svi konopci prebačeni preko
masivne drvene grede iznad barona. Kraj grede bliži Šerloku
je dodirivao manju poprečnu prečagu, s metalnim kukama i
točkovima na majušnim osovinama. Konopci su prolazili kroz
te kuke i točkove. Šerlok ih je pratio do zadnjeg dela sobe, u
kom su ih maskirane sluge odevene u crno potezale za
krajeve. Bilo je dvadeset, možda i svih trideset konopaca,
povezanih s različitim delovima baronovog tela. Šerlok je s
nevericom posmatrao kako neke sluge povlače konopce iz
sve snage, dok drugi opuštaju svoje, ili ih lagano zatežu.
Baron se uspravio pred njegovim očima.
Bio je lutka: živa marioneta, u potpunosti zavisna od
drugih.
„Groteskan prizor, zar ne?“, prosiktao je baron. Usne i oči
su bili jedini delovi njegovog tela koji su se samostalno
kretali. Podigao je desnicu i pokazao na sebe. Pokret je izveo
zahvaljujući konopcima pričvršćenim za zglob, lakat i rame.
Manji konopci su vodili do njegovih zglobova. Svi su se
pomicali ne po baronovoj želji, već zato što su sluge
obučene u crno predviđale ono što bi učinio kad bi mogao.
„Ovako izgledam zahvaljujući Britanskoj imperiji. Pomenuli
ste juriš lake konjice, dečače. To je bio besmisleni, bolesni
potez, zasnovan na pogrešno shvaćenim naređenjima, u
ratu koji je vođen bez valjanih razloga. Bio sam tamo tog
sumornog dana, s grofom od Lukana. Bio sam njegov oficir
za vezu s francuskom konjicom, koja je stajala na levom
krilu. Video sam naređenja lorda Raglana. Znao sam da su
loše napisana i da ih je Lukan pogrešno protumačio."
„Šta se desilo?" pitao je Šerlok.
„Moj konj se pridružio jurišu. Pokošen je topovskom
vatrom. Ispao sam iz sedla i pao na tlo ispred nekoliko
stotina britanskih konjanika. Pregazili su me u punom
galopu. Verovatno me nisu ni videli. Kosti su mi se lomile
pod njihovim kopitama. Prebijali su mi noge, ruke, rebra,
kukove i lobanju. Slomljena mi je svaka važnija kost u telu i
najveći broj ne tako važnih. Iznutra sam ličio na rasutu
slagalicu."
„Trebalo je da ispustite dušu“, prostenjala je Virdžinija.
Šerlok nije bio siguran da li ga je sažaljevala ili je žalila što je
ostao živ.
„Pronašli su me moji zemljaci, kad su Rusi masakrirali
Britance topovima", nastavio je Moperti. „Odneli su me s
bojišta. Zbrinuli su me. Sastavili su me, najbolje što su
mogli. Prelomi su srasli, ali ne i slomljeni vrat. Nisam mogao
da pomerim noge, iako mi je srce još kucalo. Nisu se
usuđivali da me nose. Zbog toga sam čitavu godinu ležao u
šatoru, na jari i studeni Krima. Čitavu godinu. Svake
sekunde, minuta, sata, dana, nedelje i meseca provedenog
na tom užasnom mestu proklinjao sam Britance i njihovu
glupost, oličenu u slepom izvršavanju naređenja bez obzira
na njihovu besmislenost."
„Sami ste odabrali da odete tamo", podsetio ga je Šerlok.
„Nosili ste uniformu. Preživeli ste, dok su stotine dobrih ljudi
poginule."
 „Nema dana da ne požalim što nisam umro s njima.
Preživeo sam i pronašao svrhu: bacanje Britanske imperije
na kolena. Počeću od tebe, sinko."
Moperti se, nakon što je procedio te reči, vinuo u vazduh i
lako spustio na sto. Konopci iznad njega su se zategli,
zahvaljujući slugama u crnom. Pucketanje je ispunilo sobu,
kad su se konopci i drvo napeli pod baronovom težinom.
Sluge su nekako pogađale njegove namere. Šerlok je
pretpostavio da su tako dugo vežbali s njim da su
instinktivno znali kako razmišlja i preobražavali to znanje u
pokrete. Ustao je sa stolice čim su baronova stopala dotakla
sto. Virdžinija je učinila to isto.
„Barone!" povikao je gospodin Surd. „Ne morate sve
sami. Dopustite mi da ubijem decu umesto vas!"
,,Ne“, prosiktao je baron. „Nisam bogalj! Lično ću zgaziti
ovu derištad! Toliki meseci, toliko vremena koje sam proveo
paralizovan i toliki trud uložen u ovu skalameriju - neće biti
protraćeni. Lično ću ih pobiti! Da li si me razumeo?“
„Dopustite mi da ubijem devojčicu“, insistirao je Surd.
„Dopustite mi da bar toliko učinim za vas.“
„Vrlo dobro“, popustio je plemić. „Ja ću se pobrinuti za
dečaka.“
Baron je zaplovio ka Šerloku kao da je lišen težine.
Stopala su mu se micala, ali su jedva doticala površinu stola.
Pružio je ruku ka dečaku, kome se na trenutak učinilo da ga
baron poziva da se popne na sto. Konopci i žice su se zategli
u rukavu baronove uniforme. Blistava oštrica je skliznula iz
korica skrivenih duž njegove podlaktice. Štapićasti prsti su
se sklopili oko balčaka. Nisu kontrolisali, već su navodili
sečivo.
Šerlok je uzmakao ka oklopu pored vrata. Zgrabio je mač
iz metalnih rukavica i oborio oklop na pod.
Krajičkom oka je spazio gospodina Surda. Krupni čovek se
šunjao u tami, dok mu se bič s metalnim vrhom preteći
ljuljao u ruci. Baron je skočio sa stola, zamahnuvši mačem.
Skalamerija na koju se oslanjao bila je na točkovima. Sluge
su je gurale napred-nazad i okretale. Za nekoliko sekundi
mogao je da stigne u bilo koji deo sobe brže nego što je
Šerlok mogao da se kreće.
Zamahnuo je mačem. Šerlok je nevešto parirao. Činilo
mu se da će mu se mišići u ramenu pocepati od snažnog
udarca. Iskre su poletele kad su se sečiva sudarila. Baron je
skočio u vazduh i zamahnuo ka dečakovoj glavi. Šerlok se
otkotrljao ulevo. Baronova oštrica je rascepila zadnji deo
stolice na kojoj je Šerlok do malopre sedeo. Iverje je poletelo
na sve strane.
Šerlok je pogledao udesno. Virdžinija je uzmicala pred
gospodinom Surdom, koji je razmotavao bič. Palacnuo je ka
njoj, kao razbesnela zmija. Trgla se unazad, ali prekasno.
Posekotina joj se otvorila na obrazu. Krv je briznula iz nje.
Hteo je da joj pohrli u pomoć, ali se baron lako spustio na
tlo ispred njega. Skočio je na noge i zamahnuo postrance
mačem. Hteo je da preseče neki od konopaca i užadi koji su
držali protivnika. Sluge odevene u crno povukle su
gospodara unazad, van Šerlokovog domašaja. Baronovo
belo, mrtvačko lice se iskrivilo u izopačeni osmeh. Ružičaste,
pacovske oči trijumfalno su iskrile. Isturio je desnu nogu.
Kliznula je po tepihu, baš kad je desna ruka s mačem,
pohitala napred u savršeno izvedenom napadu. Šerlok je
čuo stenjanje slugu u senkama, koji su upravljali
mehanizmom koji je kontrolisao barona. Sečivom je ciljao
Šerlokov vrat. Pokušao je da parira, ali su mu noge zapele u
nabore tepiha. Pao je na leđa i tresnuo glavom o pod.
„Bio sam najbolji mačevalac Francuske!" likovao je
Moperti. ,,I još uvek sam!"
Virdžinija je kriknula. Šerlok se okrenuo prema njoj. Surd
ju je prikovao uza zid. Na čelu joj je zevala sveža posekotina.
Krv je kapala iz nje. Delovala je bledo u poređenju s njenom
bakrenom kosom. Blistala se na suncu, koje je prodiralo kroz
prozore bez zavesa. Šerlok je pokušao da krene prema njoj,
ali je baronov mač blesnuo niotkuda. Presekao mu je
okovratnik košulje i povukao vatrenu liniju po prsima. Ustao
je i žurno uzmakao. Mahao je mačem, u očajničkom naporu
da zaustavi baronove napade.
Moperti je poleteo uz cvilež drvene mašinerije i
pucketanje konopaca. Sunuo je napred kako nijedan
mačevalac ne bi mogao. Zamahnuo je mačem horizontalno,
kao kosom. Činilo se da je zaboravio na mačevalačku
veštinu kojom se hvalio. Mahnito je napadao dečaka, čije su
ruke trnule od silnih udaraca. Mišići su mu goreli, a tetive se
napinjale kao violinske žice.
Nešto mu je proletelo pored glave. Okrenuo se i ugledao
rukavicu, deo oklopa koji je oborio na pod. Virdžinija ju je
podigla i zavitlala na gospodina Surda, koji je zaklonio lice.
Gađala ga je i metalnom čizmom. Ćelavko je opsovao kad ga
je metalni palac udario iznad oka.
Šerlok se povlačio pred baronom. Užad iznad slomljenog
čoveka su škripala pod njegovom težinom. Kako su sluge
uspevale da se tako dobro kreću? Moperti je hodao kao da
nije doživeo strašne povrede. U njegovom kretanju je čak
bilo i šepurenja.
Podigao je mač iznad levog uva i zasekao dijagonalno
nadole, ka Šerlokovog glavi. Dečak je blokirao udarac. Čelik
je udario o čelik. Iskre su nanovo poletele, kao roj sićušnih
insekata. Peckale su Šerloka po vratu i ramenima.
Otpor je bio uzaludan. Moperti je bio majstor mačevanja,
čak i ovako obogaljen i zavistan od pokreta maskiranih
slugu. Ili su te sluge bili majstori mačevanja - što nije bilo
nemoguće - ili su vežbali s baronom toliko dugo da su
instinktivno funkcionisali kao jedinstveni organizam, bez
potrebe da komuniciraju ili razmišljaju. Koliko hiljada sati je
potrošeno dok se nisu osposobili da postanu produžetak
njegove volje?
Šerlok se povlačio sve dok nije laktom i ramenom udario
u nešto tvrdo. U zid! Više nije imao kud.
Baron tržnu laktom nazad. Njegov mač polete napred kao
munja. Šerlok je, u očajanju, kliznuo u stranu. Oštrica je
probila okovratnik sakoa i onda se zarila između dve
kamene ploče. Pokušao je da se otrgne, ali nije mogao.
Protivnik ga je pribio uza zid kao insekta o tablu.
Napeo se. Čekao je da Moperti iščupa oštricu kako bi
zadao poslednji udarac. Tada će kliznuti dole i pobeći. Baron
je, umesto toga, podigao levu ruku. Žice i konopci su se
napeli kao tetive. Nešto je kliznulo iz levog rukava. Šerlok je
na trenutak pomislio da je to nož, ali je vrh bio neobičan.
Ličio je na metalni disk nazubljenih ivica.
Nešto se zavrtelo u tami iza Mopertija. Točak je počeo da
se okreće, šaljući zaslepljujuće zrake svetla na sve strane.
Strujanje vazduha od nazubljenog točka što se približavao
Šerlokovom desnom oku, milovalo ga je po licu.
Očajavao je. Ne može se suprotstaviti baronu. Borba će
se uskoro okončati.
Morao je da spase Virdžiniju.
Ova misao ga je nagnala da sve baci na jednu kartu. Izvio
se i izvukao ruku iz rukava. Pao je na pod popločan
kamenom, baš kad je nazubljeni disk udario u zid i progrizao
drvenu ploču. Varnice su poletele kad je udario u kamen.
Baron je opsovao. Pokušao je da izvuče zaglavljeni mač.
Šerlok možda nije mogao nadmašiti barona u
mačevalačkoj veštini, ali je mogao da ga nadmudri. Moraće
da pronađe protivnikovu slabu tačku da bi mu to pošlo za
rukom. To mora biti nešto u vezi sa tim kako se kretao,
tačnije kako su ga pokretali. U tome je njegova slabost.
Ponovo je pokušao da preseče konopce i užad, ali je baron
spremno dočekao njegov napad. Lako je parirao obrtnom
testerom u levoj ruci, dok je desnom oslobodio oštricu mača.
Šerlok se u povlačenju gotovo sapleo o ostatke stolice na
kojoj je sedeo, rasturene udarcem baronovog mača. Drvo je
zakloparalo po podu kad ga je šutnuo. U trenu je smislio
jednostavan plan. Sagnuo se bez oklevanja i levom rukom
dohvatio najveći komad stolice. Još su se držali glavnina
naslona, deo sedišta i izrezbarena noga. Kad se baron
ustremio na Šerlokovo nezaštićeno čelo, podigao je taj
komad stolice. Sečivo se duboko žarilo u drvo. Pre nego što
je baron stigao da ga iščupa, Šerlok ga je gurnuo nazad.
Podigao je mač iznad baronove glave. Osetio je konopac na
zadnjem delu šake. Okrenuo je drvo, što je gotovo izbacilo
mač iz baronovog stiska. Zavukao ga je iza nekoliko
konopaca i ponovo ga okrenuo. Parče stolice je visilo u
vazduhu, upleteno u konopce. Pustio ga je i dohvatio prvi, a
zatim i drugi od preostalih konopaca i užadi. Svom snagom
ih je zabacio iza drveta.
„Šta to radiš?" vrisnuo je baron, ali prekasno. Konopci koji
su ga pokretali sad su bili svračje noge,9 zapleteni oko
ostatka stolice. Moperti se bespomoćno klatio. Sluge u tami
uzalud su upinjale svom snagom. Nisu mogle da uklone
komad drveta upleten u konopce.
Šerlok je uzmakao i zamahnuo mačem po konopcima.
Presekao je pet ili šest. Prekinuli su se i odleteli u uglove
sobe. Baronove ruke su pale. Glava mu se obesila u stranu.
„Platićeš mi za ovo", prosiktao je.
„Pošalji mi račun", pribrano će Šerlok. Okrenuo se ka
Virdžiniji, spreman da joj pohita u pomoć. Stigao je da vidi
kako spušta gvozdeni šlem oštrih ivica, deo prevrnutog
oklopa, na glavu gospodina Surda. Golemi zlikovac je pao na
tlo, okrvavljen i onesvešćen.
„Hteo sam da ti pomognem", rekao je.
„Baš čudno", odgovorila je. ,,I ja sam htela tebi da
pomognem."
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

„Hvala nebesima na baronu Mopertiju", srčano prošapta

Šerlok, kad je zalupio vrata trpezarije za sobom. Na vratima
nije bilo brave. Zbog toga je pogurao teški orman od
tikovine. Noge su škripale po pločicama, dok ga je gurao.
„Zašto si to rekao?" planula je Virdžinija, dok mu je
pomagala. Orman je kliznuo preko vrata. „Šta je taj čovek
učinio za nas?"
Baronove sluge su stigle do vrata trpezarije. Malčice su
se otvorila kad su ih gurnuli iznutra. Udarila su u orman.
Gurali su ih, ali se orman nije pomerio.
„Voli da sva mesta u kojima živi isto izgledaju. Zato znam
gde su štale. Požurimo!" Poveo ju je do vrata u zadnjem delu
kuće. Kad su se uverili da napolju nema baronovih slugu,
žurno su obišli zamak i pronašli štale. Sudeći po položaju
sunca bila je sredina jutra. Omamljeni drogama, spavali su
čitavu noć, a možda i duže.
Uvek snalažljiva Virdžinija nije gubila ni časa. Sedlala je
konje.
„Šta ćemo sad, Šerloče? Nalazimo se u stranoj zemlji! Ne
govorimo njihov jezik!“
,,U stvari", pocrveneo je, „ja govorim."
„Zaista?"
„Govorim francuski, istina malčice."
Čudno ga je pogledala. „Otkud to?“
„Majčina porodica potiče iz Francuske. Tražila je da
naučimo taj jezik. Smatrala ga je delom porodičnog
nasleđa."
Stisnula mu je ruku.
 „Nisam te čula da govoriš o njoj. Pominješ oca i brata, ali
ne i nju.“
„Imaš pravo", rekao je, dok mu se grlo stezalo. Okrenuo
je glavu ne bi li izbegao njen pogled. „Ne pominjem je."
Pritegla je i poslednji kolan. „Pa, s obzirom na to da
govoriš ovdašnjim jezikom, gde ćemo? Da li ćemo potražiti
pomoć?"
„Idemo ka najbližoj luci", reče Šerlok. „Moperti je izdao
naređenje da se pčele oslobode. Pobiće mnogo ljudi ako ih
ne sprečimo. Možda ne onoliko koliko je baron očekivao, ali
će nešto britanskih vojnika svakako umreti. Moramo sprečiti
da oslobode pčele."
„Ali..."
„Ići ćemo korak po korak", rekao je. „Stići ćemo do obale.
Odatle ćemo poslati telegram mom bratu ili ćemo uraditi
nešto drugo. Bilo šta."
Klimnula je glavom. „Penji se u sedlo, majstoru
mačevanja."
Osmehnuo se. ,,I ti si se veličanstveno ponela."
Osmeh se pojavio i na njenim usnama. „Jesam li?"
Popeli su se u sedla i odjahali iz zamka baš kad su se
začuli krici i zvono za uzbunu. Umaći će progoniocima.
Zaustavili su se u najbližem selu da se raspitaju gde su.
Bili su gladni, ali nisu imali francuskog novca. Čežnjivo su
posmatrali kobasice u izlozima kasapnica i gomile hleba,
dugog kao ruka. Jedan seljak im je saopštio da su nekoliko
kilometara od Šerbura. Pokazao im je kojim putem da krenu
do luke.
Vridžinija ga je pogledala sa odobravanjem. „Nije loše“,
rekla je. „Jašeš kao da je ispod tebe bicikl, a ne živo biće, ali
opet - nije loše.“
Ponovo su se zaustavili pola sata kasnije, na ivici krušika.
Napunili su džepove voćem. Jeli su u sedlu, dok im je sok
curio niz brade. Seoski predeo je promicao kraj njih, sličan, a
ipak drugačiji od onog u Engleskoj. Glava mu je pulsirala u
ritmu konjskog kasa. Pokušavao je da smisli šta će raditi kad
stignu do Šerbura.
Stigli su pre nego što mu je išta pametno smislio.
Grad je podignut na padini brda, što se spuštalo u
blistave plave vode luke. Konjska kopita su odzvanjala po
kaldrmi. Morali su da uspore zbog gužve. Narod se tiskao
oko raznovrsnih tezgi i radnji u uskim, zavojitim uličicama.
Slična scena se mogla videti u bilo kom obalskom gradu
južne Engleske. Moda se donekle razlikovala od one kod
kuće. Ponuda sira je bila mnogo veća i raznovrsnija.
Sjahali su i, oklevajući, ostavili konje vezane za ogradu.
Neko će se pobrinuti za njih. Šerlok je napregao svoje znanje
francuskog jezika do krajnjih granica kad je pitao za
telegrafsku stanicu. Porazilo ga je saznanje da je najbliža u
Parizu. Kako će, za ime sveta, sad obavestiti Majkrofta?
Moraju da pronađu brod koji će ih odvesti u Englesku. To
im je jedina nada.
Pronašli su lučku kapetaniju. Pitali su za brodove koji
plove za Englesku. Zapovednik luke im je rekao da ih ima
nekoliko. S mukom je čitao imena. Četiri su lokalni brodići
koji prevoze robu za engleske pijace - sireve, meso i luk.
Predusretljivi službenik je izrazio spremnost da ih preporuči
kapetanima.
Peti brod je britanski ribarski brod koji je neočekivano
pristao tog jutra.
Zove se Gospođa Eglantin.
To ime je delovalo na njih kao kofa hladne vode. Šerlok je,
na trenutak, poverovao da je gospođa Eglantin, stričeva i
strinina kućepaziteljka, zločinački um u pozadini čitave
zavere. Ubrzo se pribrao. Neko se koristio njenim imenom
kao zastavom da bi privukao njegovu pažnju. To mu je pošlo
za rukom.
Ispostavilo se da je Gospođa Eglantin brodić ukotvljen na
kraju pristaništa. Ribarske mreže behu razapete oko njega
kao gusta paučina. Ejmijus Krou i Meti Arnat su ih čekali
pored brodskih stepenica.
 Virdžinija je potrčala ocu u naručje. Podigao ju je u
vazduh i čvrsto zagrlio. Šerlok je potapšao drugara po
leđima.
„Kako ste znali gde ćete nas naći? Kako ste znali u kojoj
zemlji da nas tražite?"
„Ne zaboravi da sam profesionalni tragač", reče Krou.
„Krenuli smo vašim tragom kad se nisi vratio u hotel i kad
sam shvatio da je Džini nestala. Čuo sam za požar u
roterhajtskom tunelu. Saznao sam da je dečak koji odgovara
tvom opisu viđen kako beži odande. Meti je pronašao čamac
koji je povezao Džini s dokova. Mopertijev brod je isplovio,
dok smo stigli do mesta na kom je bio ukotvljen. Pronašli
smo šefa pristaništa koji je video kako se ukrcavate. Rekao
je da su vas odvukli na brod. Obavestio nas je da je već
isplovio. Čuo je kako mornari govore da ide na kratko
putovanje do Šerbura. Iznajmili smo ribarski brod i krenuli u
potragu za vama. Stigli smo malo posle baronovog broda. To
znači da je plovio veoma sporo, ili da je zastao negde usput.
Ne znamo šta se desilo." Glas mu je bio čvrst i postojan, nije
odavao istinsko raspoloženje. Šerloku je izgledao nekako
starije, umornije. Stavio je ruku preko ćerkinog ramena.
Privukao ju je sebi. Nije pokušavala da se odmakne. „Doznao
sam da baron živi u blizini. Baš sam se spremao da unajmim
ljude za poteru kad ste se pojavili. Izuzetno mi je drago što
smo se sreli."
„To ima smisla", reče Šerlok. „Mi smo krenuli ka luci
najbližoj zamku barona Mopertija. Vi ste pratili njegov brod.
Očigledno je bilo gde će se usidriti. Pre ili kasnije svi bismo
završili u Šerburu." Osmehnuo se. „Nije mi jasno kako ste
našli brod koji se zove kao stričeva kućepaziteljka. Kakve su
šanse da se tako nešto dogodi?"
„Zvao se Rouzi Li", sa osmehom će Krou. „Računao sam
na to da će ti poznato ime privući pažnju, ako se zatekneš u
okolini i ako budeš tražio kako da se vratiš u Englesku.
Isprva sam hteo da ga prekrstim u Majkroft Holms. Kapetan
mi je nepokolebljivo dao do znanja da brodovi i brodići
moraju imati ženska imena."
„Očekivao si da ćemo umaći baronu?"
Klimnuo je glavom. „Razočarali biste me da niste uspeli.
Ti si moj učenik, dok je Džini moja krv. Kakav bih učitelj bio
da ste se predali sudbini i dozvolili da čamite u
zarobljeništvu?" Izgledao je veselo. Imao je osmeh na
usnama, ali je Šerlok naslutio nemir, možda i delimično
strah. Krou je pružio dugačku ruku i ščepao Šerloka za rame.
„Sačuvao si je", rekao je znatno tiše. „Zahvaljujem ti zbog
toga."
„Znam da si stigao ovamo zahvaljujući nizu logičnih
odluka", tiho reče i Šerlok , „i da je sve išlo kako valja, ali šta
bi bilo da nije? Šta bi bilo da nismo pobegli, da smo pošli u
drugom pravcu, da ste se zatekli na jednom, a mi na
drugom kraju pristaništa i da smo se ukrcali u drugi brod?
Šta bi onda bilo?"
,,U tom slučaju bi događaji krenuli drugačijim tokom",
reče Krou. „Ovde smo zato što se sve dešavalo određenim
redosledom. Logika može da značajno pripomogne, ali je
uvek važan i udeo sreće. Ovog puta nam je bila naklonjena.
Ko zna da li će biti sledećeg puta?“
„Nadam se da sledećeg puta neće biti, iako moramo da
osujetimo baronove planove."
„Da li znaš šta smera?", smrknuto će Krou. „Došao sam
do nekih zaključaka, ali nemam celovitu sliku."
Šerlok i Virdžnija su brzo izložili priču o pčelama,
kontaminiranim uniformama i planu da se uništi veliki deo
britanske vojske u vojnim bazama u Engleskoj. Krou je kao i
Šerlok sumnjao da se taj plan može ostvariti, ali se složio da
će neki ljudi svakako stradati. A smrt makar i jednog čoveka
jeste neprihvatljiva. Pčele moraju biti zaustavljene.
„Ali kako će pčele doleteti preko mora do kopna i naći put
do kasarni?" glasno se pitao Krou.
„Čitao sam o njima u stričevoj biblioteci", odgovorio je
Šerlok. „Pčele su čudesna stvorenja. U stanju su da u obilju
raznovrsnih aroma prepoznaju određen miris, ma koliko bio
slab. Mogu da putuju kilometrima u potrazi za njim. Ne bih
se iznenadio ako bi se taj deo plana pokazao izvodljivim."
Ućutao se, kad se setio nečeg. „Pomenuo je tvrđavu. Rekao
je svom čoveku - gospodinu Surdu - da oslobodi pčele iz
tvrđave. Postoje li neka utvrđenja duž engleske obale koja bi
se mogla upotrebiti u tu svrhu?"
„Nije mislio na takve tvrđave", prekinuo ga je Meti.
„Kako to?"
„Postoje tvrđave u Lamanšu, oko Sautemptona,
Portsmuta i ostrva Vajt. Podsećaju na ostrva", rekao je.
„Izgrađene su za slučaj Napoleonove invazije. Većina je
napuštena, pošto do invazije nikad nije došlo."
„Otkud to znaš?" pitala je Virdžinija.
Meti se namrštio. „Moj otac je služio u jednoj od njih, dok
je bio u mornarici. On mi je pričao o njima."
„Šta te navodi na pomisao da Moperti koristi neku od
njih?", pitao je Šerlok.
„Objasnio si nam koliko mrzi Britance zbog onog što mu
se dogodilo. Zar vam se ne čini smislenim da bi za napad na
nas iskoristio jednu od tvrđava koju smo izgradili radi
odbrane od Francuza?"
Krou je klimnuo glavom. „Momak ima pravo. Ne
zaboravite da je njegov brod napustio London znatno pre
nego što smo Meti i ja iznajmili plovilo, a da je u Šerbur
stigao malo pre našeg. Sigurno su stali usput i ostavili pčele
u jednom od tih utvrđenja."
„Ali ima ih veoma mnogo", reče Meti. „Nemamo vremena
da ih istražimo."
„Plan sigurno ne predviđa da pčele lete daleko",
napomenuo je Šerlok. „Tragamo za tvrđavom koja je najbliža
obali. Odabraće onu koja je blizu većoj vojnoj bazi. Potrebna
nam je mapa Engleske, sa obalom. Iscrtaćemo linije između
svake tvrđave u Lamanšu i vojnih baza. Tragamo za
najkraćom." Naizmence je posmatrao Ejmijusa Kroua i
Virdžiniju. „To je jednostavna geometrija", rekao je.
 „Šta ćemo kad pronađemo pravu tvrđavu?" pitao je Meti.
„Otići ćemo do britanske obale i poslati poruku Majkroftu
Holmsu", reče Krou. „On će poslati bojni brod na tvrđavu."
„To će predugo trajati", reče Šerlok. „Neophodno je da iz
ovih stopa zaplovimo ka tvrđavi."
Odlučili su da učine i jedno i drugo. Gospođa Eglantin,
nekadašnja i buduća Rouzi Li, isplovila je iz Šerbura, dok su
Krou i Šerlok povlačili linije na mapama. Pronašli su tvrđavu,
najverovatnije boravište pčela. Kad su joj se približili,
nekoliko časova kasnije, sunce se spuštalo ka horizontu.
Engleska obala je bila tamna crta u daljini.
„Ribarski brod će biti odmah primećen“, glasno je
razmišljao Krou. „Ako iko stražari, videće jarbol, čak iako
spustimo jedra. Da sam na njihovom mestu, postavio bih
stražu."
„Na brodu je čamac na vesla“, reče Šerlok. „Opazio sam
ga kad smo se ukrcavali. Meti i ja ćemo odveslati do
tvrđave. Nastavite za Englesku. Dignite uzbunu."
„Kako bi bilo da ja odveslam do tvrđave, a Meti, Džini i ti
krenete na obalu?"
„Ne znamo da plovimo", napomenuo je Šerlok. Srce mu
je tuklo u grudima pri pomisli na ono što ga čeka u tvrđavi,
ali nije bilo druge. „Sem toga, Admiralitet i Ministarstvo
vojske pre će poverovati tebi, nego meni."
„To je tačno", oklevajući će Krou.
„Gde god da pristanete", nastavio je Šerlok, „ako ste
blizu Portsmuta, Čatama, Dila, Širnesa, Velikog Jarmuta ili
Plimuta, bićete blizu semaforskih stanica. Ako im date
poruku, poslaće je lancem semafora sve do Admiraliteta. Taj
način komunikacije bi mogao biti brži od telegrama."
Krou je klimnuo glavom smešeći se, a onda pružio
golemu, nažuljanu ruku i prodrmao Šerlokovu ruku.
„Srešćemo se opet", rekao je.
„Računam na to", odvratio je Šerlok.
Dečaci su se spustili u čamac. Veslali su snažno i brzo ka
utvrđenju. Čamac na vesla je mogao da se neprimećeno
približi utvrđenju, dok ribarski brod, ma koliko neugledan
bio, nije mogao da ne bude viđen. Krou i Virdžinija su
nastavili put engleske obale. Tamo će poslati poruku i
uzbuniti vlasti.
Virdžinija je stajala na ogradi Gospođe Eglantin, koja se
sve više udaljavala od čamca. Zurila je u Šerloka. 1 on je
posmatrao nju. Nije znao da li će je ponovo videti.
More je bilo sivozeleno i nemirno. Dečaci su snažno
veslali. Utvrđenje je bilo tamni mehur na horizontu. Činilo im
se da nije ništa bliže, uprkos njihovim silnim naporima.
Šerlok je osećao slanu vodu na usnama. Pitao se kako mu je
pošlo za rukom da upadne u ovakav sos.
Posle nekog vremena digao je glavu. Utvrđenje je bilo
nekoliko stotina metara od njih. Ličilo je na gomilu vlažnog
kamenja obraslog morskom travom, koji je nekim čudom
izbačen iz voda Lamanša. Nekako su mu prišli, a da to nisu
ni opazili. Utvrđenje je delovalo prazno, napušteno.
Posmatrao je nazupčene zidine, na kojima su, do pre
nekoliko decenija, stražarili britanski vojnici. Osmatrali su
more, vrebajući francuske bojne brodove. Šerlok nije video
nikoga, ni žive duše.
Čamac je savladao nekoliko poslednjih metara do crnih
stena utvrđenja. Pristali su uz kamene stepenice.
Meti je hitro svezao konopac za zarđalu gvozdenu šipku,
zacementiranu između kamenih ploča. Skočili su iz čamca
na stepenište. Šerlok se zamalo okliznuo, ali ga je Meti
dohvatio za ruku da ne upadne u vodu.
„Otkud znaš da nije prekasno?", pitao ga je Meti.
„Noć je. Pčele noću dremaju. Baronov sluga nije mogao
da stigne mnogo pre nas. Ujutru će ih osloboditi."
Popeli su se stepenicama i čučnuli iza niskog kamenog
zida. Mahovina je popunila sve pukotine između kamenih
ploča.
Šerlok je osmotrio gornji nivo tvrđave. Tehnički bi se
mogao smatrati palubom, iako ovo „plovilo", nigde neće
otploviti. Ravna ploča na vrhu utvrđenja bila je prazna.
Video je samo gomile konopaca, morske travuljine i ostatke
polomljenih sanduka.
Na drugoj strani tvrđave blesnula je šibica. Načas je
otkrila bradato lice sa ožiljkom. Ko god da je upravljao
tvrđavom, postavio je stražu. Moraju biti oprezni.
Stražar se udaljavao od njih. Šerlok je opazio kako prolazi
pored otvora na kamenoj palubi, s tri strane ograđenog
drvenom ogradom. Pretpostavio je da je to stepenište koje
vodi u unutrašnjost tvrđave. Sačekao je da se stražar izgubi
iz vida. Cimnuo je Metija i krenuo ka ograđenom otvoru.
Bio je u pravu. Kamene stepenice su se spuštale u tamu
iz koje se dizao zadah vlage i truleži.
„Hajde", prosiktao je Šerlok. „Idemo."
Krenuli su niz stepenice, u utrobu tvrđave. U njoj je isprva
bilo mračno kao usred pakla. Šerlokove oči su se brzo
navikle. Opazio je uljne lampe, raspoređene po zidovima u
pravilnim razmacima. Nalazili su se u kratkom hodniku koji
je vodio do veće prostorije, slabo osvetljene narandžastom
svetlošću uljnih lampi.
Šunjali su se duž hodnika, do mesta na kom su se zidovi
neočekivano razdvajali. Našli su se pred kružnom
prostorijom koja je zauzimala najveći deo ovog nivoa
tvrđave. Tavanica je počivala na gusto raspoređenim
kamenim stubovima. Šerlokovo srce je zakucalo brže kad je
video košnice, poredane po kamenom podu. Bilo ih je na
stotine. U svakoj je bilo nekoliko desetina hiljada pčela. To je
značilo da je milion ljutih pčela, na samo nekoliko metara od
njih. Naježio se od te pomisli. Činilo mu se da mile po
njegovim ramenima i silaze niz kičmu. Prisustvo ovolikog
broja insekata na istom mestu predstavljalo je opasnost po
okolinu, bez obzira na uspeh Mopertijevog plana.
„Nemoj mi reći da ćemo morati da ih nosimo na vrh
tvrđave i bacamo preko zidina", prošaptao je Meti.
„Nećemo ih nositi na vrh utvrđenja i bacati preko zidina.“
„Nego šta ćemo?“
„Nisam siguran."
 „Kako to misliš, nisi siguran?"
„Hoću da kažem da još nisam razmišljao o tome. Nisam
ni imao kad. Bili smo u strašnoj žurbi."
Meti je zlovoljno napomenuo: „Imao si dovoljno vremena
za razmišljanje na ribarskom brodu."
„Mislio sam na nešto drugo."
„Istina. To mi nije promaklo." Nastavio je posle kraćeg
ćutanja. „Mogli bismo da ih zapalimo."
Šerlok je odmahnuo glavom. „Pogledaj razmak između
njih. Mogli bismo da potpalimo jednu ili dve. Požar se ne bi
proširio. Pčele bi se uznemirile i navalile na nas."
Meti se osvrnuo oko sebe. „Šta li jedu?" glasno se
zapitao.
„Kako to misliš?"
„Mi smo na Lamanšu. Ovde nema cveća. Mislim da se
morska trava ne računa. Šta pčele jedu?"
Šerlok je razmišljao. „To je dobro pitanje. Ne znam."
Osvrnuo se po dvorani. „Hajde da pogledamo. Možda ćemo
nešto naći. Razdvojićemo se i srešćemo se na suprotnoj
strani. Pazi da te ne uhvate."
Meti je krenuo levo, a Šerlok desno. Osvrnuo se za
sobom, ali je tama već progutala njegovog prijatelja.
Prolazio je pored zbijenih redova košnica. Tvorile su
gotovo hipnotički obrazac. Nije video pčele. Možda ih je
tama zadržavala u košnicama. Činilo mu se da čuje tiho,
uspavljujuće zujanje, negde na ivici svesti. Primetio je
drvene ramove postavljene po dvorani. Na nekima su bili
drveni poslužavnici, drugi su bili prazni. Pitao se gde ih je
video.
Groteskna prilika je izronila iz tame. Video je čoveka u
širokoj odeždi od šatorskog krila, glave pokrivene
muslinskom kapuljačom, prebačenom preko okvira od
bambusa. Sagnuo se preko velikog sanduka - jednog od
mnogih, poredanih duž zakrivljenog zida. Uspravio se. Držao
je poslužavnik, nalik onima postavljenim u ramove svuda
unaokolo. Krenuo je ka košnicama. Fina izmaglica se dizala s
poslužavnika.
Setio se nečeg, baš kad je čovek u zaštitnoj odeći stigao
do rama i udenuo poslužavnik u njega. Video je pčelara u
istom odelu na imanju barona Mopertija, pored Famama.
Vadio je slične poslužavnike ispod košnica. Sve je, u trenu,
došlo na svoje mesto. Poslužavnici, prašnjava izmaglica koja
se dizala oko njih, led koji je ona propalica Deni istovarivao
iz voza u Farnamu i Metijevo pitanje šta jedu pčele kad
nema cveća. Sve je bilo tako logično! Pčele sakupljaju polen
sa cveća. Čuvaju ga na finim dlačicama na nogama, dok ne
stignu do košnice, gde se njime hrane. Postavite poslužavnik
ispod košnice i napravite neku vrstu ,,kapije“, kroz koju
pčele moraju da prolaze na putu do nje, pa će nešto polena
s njihovih nogu pasti na poslužavnik. Ako poslužavnik
stavite na led, možete da uskladištite polen dok vam ne
zatreba, recimo kad odnesete pčele negde gde nema cveća.
Rasporedite poslužavnike oko košnica, pa će pčele skupiti
polen, ne znajući da ga sakupljaju po drugi put.
Setio se Farnama i železničke stanice. Još jedna
uspomena mu se nametala. Ticala se nečeg što mu je Meti
rekao. Pričao je o prahu. O pekarama. Pretraživao je
razbacana sećanja. Pokušavao je da se seti prijateljevih reči.
Da. Prah. Brašno. Meti je pričao o požaru koji je izbio u
pekari u kojoj je nekad radio. Rekao je da je rasuto brašno
veoma zapaljivo kad je u vazduhu. Ako se jedna čestica
zapali, plamen se širi s čestice na česticu brže nego što
čovek može da trči.
Ako to važi za brašno, moglo bi važiti i za čestice polena.
„Dao bih peni da saznam šta misliš", začuo je glas iza
leđa.
Okrenuo se. Znao je koga če videti.
U senkama je stajao gospodin Surd, verni sluga barona
Mopertija. U rukama je držao kožni bič.
„Nije važno“, oglasio se i iskoračio prema Šerloku. „Ako
baron bude hteo da sazna šta kriješ u glavi, predaću mu je,
pa nek izvadi ono što ga zanima.“
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Šerlokje iskoračio u stranu. Gospodin Surd ga je pratio.

Okrenuo se. Metalni vrh biča zagrebao je po tlu.
Na zlikovčevom licu je bila maska učtive
nezainteresovanosti. Samo su crveni, plamteći, isprepletani
ožiljci na lobanji svedočili o njegovom istinskom
raspoloženju.
„Da li te je baron izribao?“, izazivao ga je Šerlok.
„Dopustio si nam da pobegnemo, što sigurno nije osnažilo
tvoj ugled. Kladio bih se da se baron rešava beskorisnih
slugu lakše no neki ljudi iskorišćenih šibica.“
Surd je sačuvao ravnodušan izraz lica. Mahnuo je rukom.
Bič je palacnuo. Šerlok je trznuo glavom na stranu i za delič
sekunde izbegao da mu metalni vrh odreže uvo.
„To je zgodan cirkuski trik, ali ima mnogo boljih", nastavio
je dečak. Nadao se da mu glas neće izdajnički zadrhtati.
„Možda Moperti razmišlja o unajmljivanju bacača noževa.“
Bič je ponovo fijuknuo. Vrh je proleteo pored Šerlokovog
levog uva. Pukao je tako snažno da je dečak na trenutak
ogluveo. Pomislio je da ga je promašio, ali topla krv na vratu
i sve jači bol na slepoočnicama govorili su suprotno.
Zateturao se u stranu, s rukom na uvu. Nije se teturao zbog
snažnog bola. Želeo je da promeni položaj.
„Svaka uvreda koju mi uputiš, koštaće te dobrog komada
mesa. Oguliću ti ga s lica", pribrano će Surd. „Molićeš me da
te ubijem. Ja ću se samo smejati. Smejaću ti se."
„Smej se dok možeš. Ubediću barona da me zaposli
umesto tebe. Dokazao sam da sam sposobniji."
 „Održaću te u životu dok devojka ne bude videla šta sam
napravio od tebe“, nastavio je Surd kao da Šerlok nije ništa
rekao. „Neće hteti da te pogleda. Vrištaće kad te bude
videla. Kako će ti se to dopasti, dečače? Koliko će to boleti?"
„Jak si na rečima“, reče Šerlok. Koraknuo je u stranu.
Surd ga je sledio.
Drveni ramovi s poslužavnicima s polenom sad su bili iza
Šerloka. Posegnuo je iza sebe desnom rukom. Uhvatio se za
ivicu poslužavnika. Bio je hladan zbog leda ispod njega.
„Šta to radiš, dečače? Misliš da će te nešto spasti? Varaš
se. Grdno se varaš."
„Spasiće me samo moj um", reče Šerlok. Oštrim
pokretom je postavio poslužavnik ispred sebe. Žuti,
praškasti polen se rasuo. Surd se zakašljao i zamahnuo
bičem. Ciljao je dečakovo desno oko. Šerlok se branio
poslužavnikom. Bič se obavio oko njega. Metalni vrh se zario
u drvo i ostao zaglavljen. Šerlok ga je snažno cimnuo i
istrgao bič iz ruke iznenađenom napadaču. Skočio je u
stranu.
Surd je riknuo kao bik i pojurio napred, raširenih ruku.
Šerlok je dohvatio još jedan poslužavnik iz rama. Slomio ga
je o Surdovu glavu. Krupni čovek je posrnuo unazad,
obavijen žutim prahom. Ako preživi, imaće nove ožiljke na
lobanji.
Znao je da, ako Surd preživi, on verovatno neće.
Iskoračio je i dohvatio Surda za uši. Podigao je koleno i
trznuo ćelavkovo lice na dole. Slomio mu je nos. Krčanje
hrskavice moglo se meriti s pucketanjem biča. Zlikovac se
zateturao unazad. Krv mu je liptala niz usta i bradu.
Šerlok je zgrabio bič s poda pre nego što ga je Surd
ponovo napao. Iščupao je metalni vrh iz drvenog
poslužavnika. Kad je razbesneli Surd izleteo iz oblaka
polenovog praha, razmotao je kožni bič i zamahnuo. Nikad
ga nije koristio, ali je posmatrao Surda. Bič je fijuknuo ka
ćelavom nasilniku. Metalni vrh ga je posekao po obrazu.
Surd je poleteo nazad od siline udarca.
 Pao je pravo na košnicu.
Srušila se pod njegovom težinom. Drvene letvice su se
raspale kad su tresnuli o kameni pod. Surd je utonuo u
lepljivu, voskastu unutrašnjost košnice.
Pao je na pčele, hiljade pčela.
Pokrile su mu lice kao živa kapuljača. Uvukle su mu se u
nos, usta i uši. Bole su ga, gde god bi se zavukle. Vrištao je.
Grozni, pištavi zvuk je bivao sve glasniji. Zakotrljao se.
Pokušao je da ih zdrobi pod sobom. Nije uspeo u tome, ali je
oborio još jednu košnicu.
Gospodin Surd se nije video ispod krilatih insekata. Pčele
su napadale svaki komadić otkrivene kože. Ispunile su mu
usta i ugušile vriske.
Šerlok je uzmicao užasnut. Nikad nije video ništa slično.
Borio se za život, ali mu se smučilo od onog što se dogodilo
Surdu. Ubio je čoveka.
„Ni za trenutak ne smem da te ostavim samog, zar ne?“,
progovorio je Meti, iza njegovih leđa.
„Misliš da volim da se tučem?" reče Šerlok. Glas mu je
drhtao na ivici histerije. „Stalno upadam u ovakve neprilike."
„Pa, izgleda da se nisi loše snašao", zaključio je Meti.
„Znam šta ćemo“, reče Šerlok. Pokušavao je da povrati
vlast nad svojim glasom. Pokazao je na oblake žutog polena
koji su se rasipali po prostranoj dvorani u unutrašnjosti
tvrđave. „U onim kutijama su poslužavnici s polenom.
Moramo da ga raznesemo po čitavoj dvorani.“
„Zašto?“, pitao je Meti.
„Sećaš li se onog što si mi ispričao o pekari u Farnamu?“
Vatra spoznaje je blesnula u Metijevim očima.
„Shvatio sam“, rekao je. Odmah zatim je snuždeno
dodao. „Ali šta će biti s nama?“
„Moramo da sprečimo ostvarenje baronovog plana, i to
odmah. Mi smo manje važni od stotina, možda i hiljada ljudi
koji će umreti ako ne stanemo na put ovom zlu.“
,,Ipak...“, reče Meti. Nacerio se, suočen sa Šerlokovim
zabezeknutim izrazom. „Samo sam se šalio. Požurimo.“
 Napunili su ruke poslužavnicima i potrčali između
košnica. Ostavljali su žute oblake polena za sobom. Vazduh
u dvorani se, za desetak minuta, ispunio sitnim česticama.
Bilo ih je toliko da nisu jasno videli na tri metra od sebe.
Gušili su se. Šerlok je uhvatio Metija za rame.
,,Hajdemo“, rekao je.
Teturali su se, zaslepljeni oblacima polena. Tražili su put
do stepenica. Probijali su se kroz oblake žutog praha, pazeći
da ne prevrnu neku košnicu.
Šerlok je udario nogom u nešto meko. Zamalo što nije
pao preko toga. Spustio je pogled i ugledao meso pokriveno
crvenim plikovima. Prepoznao je izobličeno lice gospodina
Surda. Oči se nisu videle od plikova. Usta su mu bila puna
mrtvih pčela.
Uprkos svemu, osetio je silnu želju da pomogne
umirućem. Bilo je prekasno. Nastavio je potragu za
stepeništem, s mučninom i teskobom u utrobi.
Naišao je na kameni zid. Da li da krene levo ili desno?
Pošao je ulevo. Vukao je Metija za košulju.
Činilo mu su da su prošli sati dok je pronašao hodnik, iako
je najverovatnije prošlo samo nekoliko minuta. Okrnuo se i
pogledao za sobom. Nije video ništa izuzev mutnog zida
žutog praha.
Skinuo je uljanu lampu s kamenog zida hodnika. Odmerio
je njenu težinu u ruci i pomislio na sirote, nedužne pčele.
Bacio je lampu. Zaronila je u oblak polena i nestala.
Nekoliko trenutaka kasnije je udarila u kameni pod. Zaključio
je to po zvuku razbijenog stakla.
Čuo je moćno vuš! što je značilo da je plamen zahvatio
polen.
Nevidljiva pesnica ga je tresnula u grudi. Poleteo je
unazad. Činilo mu se da sam vazduh gori. Pržio mu je obrve
i trepavice. Snažno je tresnuo o pod. Zakotrljao se. Meti je
pao preko njega.
Hodnik iza njih je ličio na usplamtelo pakleno grotlo.
Pokrio je usta rukama i poveo Metija uz stepenice, ka vrhu
tvrđave. Peli su se nasuprot vetru. Vazdušna struja je hrlila
ka unutrašnjosti, pothranjujući plamenove.
Stražari su usplahireno trčali i urlali na vrhu tvrđave.
Smračilo se. Od sunca je ostala samo crvena nit na
horizontu. Niko nije obraćao pažnju na dva dečaka koja su
trčala preko kamene palube. Stuštili su se niz stepenice do
pristaništa i ukrcali u čamac.
Šerlok se osvrnuo za sobom dok su veslali. Čitava
tvrđava je plamtela. Baronovi zlikovci su se bacali sa zidina
u talase.
Neki su goreli. Ponirali su kao zvezde padalice kroz tamu,
u zagrljaj mora.
Nikad neće zaboraviti taj prizor.
Putovanje do engleske obale pamtiće po bolnim udovima,
opekotinama i nepojmljivoj iscrpljenosti. Kasnije će se pitati
kako su Meti i on izbegli da se prevrnu ili da ne završe na
pučini.
Ejmijus Krou je nekako uspeo da pogodi gde će se
iskrcati. Možda je izveo komplikovane proračune na osnovu
podataka o plimi i pravcu duvanja vetra ili je jednostavno
imao sreće. Šerlok nije znao kako mu je to pošlo za rukom,
niti ga je to zanimalo. Hteo je samo jedno, da ga zaviju u
suvo ćebe i odnesu u udobnu postelju. Konačno je dočekao
da mu se ono što je želeo i dogodi.

Probudio se sledećeg jutra. Galebovi su kričali iza prozora

spavaće sobe. Sunce je sijalo, tvoreći talasaste šare na
tavanici. Umirao je od gladi. Svukao je posteljinu sa sebe i
obukao odeću koju je pronašao na naslonu stolice. Nije bila
njegova, ali mu je odgovarala po veličini. Spustio se
stepenicama, kojih se nije sećao. Prenoćio je u krčmi koja je
pružala konačište putnicima namernicima i pustolovima.
Krčma je podignuta na morskoj obali. Ispred nje je bila
mala čistina, koja je oštro ponirala ka moru. Šerlok je morao
da protrlja oči da bi se odbranio od blistavog sunca. Meti
Arnat je sedeo za stolom i proždirao obilan doručak. Ejmijus
Krou je sedeo pored njega. Pušio je lulu.
„Dobro jutro", veselo će Krou. „Jesi li gladan?"
„Pojeo bih konja."
„Nemoj da te Džini čuje", Krou ga je pozvao za sto. „Sedi.
Hrana će uskoro stići."
Seo je. Mišići su ga boleli. U ušima mu je još zvonilo od
eksplozije. Suve oči su ga pekle. Osećao se drugačije.
Starije.
Video je kako ljudi umiru. Nekolicina je stradala
zahvaljujući njemu. Drogirali su ga opijumskom tinkturom i
bičevali. Kako da se posle svega toga vrati u Školu za
dečake Dipden?
„Da li je sve sređeno?” konačno je pitao.
„Tvoj brat je dobio našu poruku. Odmah je stupio u akciju.
Verujem da bojni brod jedri ka tvrđavi iz Napoleonovih
vremena. Na osnovu tvog buncanja od prošle noći, ne
verujem da će tamo zateći išta izuzev pepela. Ako bi
britanska vlada mogla da navede francusku da istraži
baronov zamak, mislim da bi našli samo gole zidove.
Sigurno ga je napustio, zajedno sa slugama. Njegova zavera
se raspala kao kula od karata na snažnom vetru zahvaljujući
tebi i ovde prisutnom Metiju.”
„Njegov plan nikada ne bi uspeo”, reče Šerlok. Sećao se
rasprave između njega, Virdžinije i barona. „Ne kako je
zamislio.”
„Možda. Možda i ne bi. Mislim da bi neki ljudi nastradali.
Vi ste ih spasli. Zaslužuješ sve čestitke zbog onog što si
učinio. I tvoj brat će ti zahvaliti, kad stigne.”
„Majkroft je na putu ovamo?”
„Već je u vozu.”
Iz kafane je izašla žena s keceljom. Nosila je tanjir pun
svega što bi neko mogao poželeti za doručak. Šerlok nije
prepoznao neka od ponuđenih jela. Osmehnula se i spustila
tanjir ispred njega. „Samo navali”, reče Krou. „Zaslužio si.”
 Čekao je. Sve oko njega je delovalo tako jasno, a opet
malčice udaljeno.
„Da li je s tobom sve u redu?”, zabrinuto će Krou.
„Nisam siguran”, odvratio je.
„Svašta si preživeo. Onesvešćen si i omamljen
opijumskom tinkturom, da i ne govorim o žestokim
okršajima i dugom veslanju. To je moralo da ostavi nekog
traga.”
Opijumska tinktura. Setio se neobičnih snova koje je
sanjao pod dejstvom opijata, na putu za Francusku. Osetio je
drhtaj - čega? Tuge. Čežnje. Ili... žudnje? Potisnuo je
neprijatno osećanje. Čuo je priče o zavisnicima od opijumske
tinkture. Nije želeo da krene tim putem. Nimalo.
„Kako je Virdžinija?“, pitao je da bi popravio raspoloženje
za stolom.
„Smeta joj što je propustila sva uzbuđenja. Nedostaje joj
njen konj. Htela je da razgleda grad. Rekao sam joj da ne
sme da ide sama. Pretpostavljam da će joj biti drago kad
čuje da si se probudio."
Šerlok je posmatrao more. „Ne mogu da verujem da je
sve gotovo", rekao je.
„I nije", reče Krou. „Proživljena iskustva su sad deo tvog
života, koji se nastavlja. Ovakvi događaji se ne mogu
razumeti kao priče s početkom i krajem. Čine te drugačijim,
junakom pripovesti bez završetka. Postaviću ti pitanje, u
svojstvu učitelja. Šta si naučio posle svega što ti se
dogodilo?"
Šerlok nije žurio da odgovori. „Naučio sam da su pčele
očaravajuća i nepravedno zapostavljena stvorenja. Hteo bih
da saznam više o njima. Možda ću pokušati da promenim
preovlađujuće mišljenje o njima." Namrštio se. „Toliko im
dugujem, nakon što sam pobio golemi broj primeraka
njihove vrste." Obratio se Metiju Arnatu. „Šta je s tobom,
Meti? Šta si ti naučio?"
Meti je podigao glavu s tanjira. „Naučio sam da bi izgubio
glavu zbog logičnih ideja da nisam vodio računa o tebi."
 „Da li se prijavljuješ za taj posao?" pitao je Ejmijus Krou.
Oči su mu blistale od dobrog raspoloženja.
„Ne znam. Kolika je plata?"
Ejmijus se nasmejao. Šerlok se zagledao u nemirno,
bezvremeno more, dok je njegov drugar objašnjavao da se
nije šalio. Pitao se šta ga još čeka u životu. Nije mogao da se
otme utisku da je krenuo putem za čije postojanje doskora
nije znao. Šta li ga čeka na njegovom kraju?
Nešto se pomerilo na rubu vidokruga. Privuklo mu je
pažnju. Upro je pogled na raskrsnicu pored krčme, s koje se
put račvao u dva pravca. Ugledao je crni dvopreg. Pomislio
je da Majkroft stiže i počeo da ustaje.
Krv mu se sledila kad je video belo lice i ružičaste oči.
Posmatrale su ga s druge strane stakla, pre nego što je ruka
u rukavici navukla zavesu. Kočija je prošla. Znao je da je bio
u pravu. Ništa više neće biti kao pre. Baron Moperti i Paradol
alijansa još postoje i ne miruju.
To znači da ni on neće mirovati.
 IZVORI

Pročitao sam mnogo knjiga da bih se upoznao sa

istorijom tog vremena i s predelima o kojima sam pisao.
Sledeća dela su mi bila od naročite pomoći:
Londons Lost Route to Basingstoke: The Story of the
Basingstoke Čanak iz pera P. A. L. Vina, u izdanju Allan
Sutton Publishing, 1968. godine (izmenjeno i dopunjeno
1994. godine) - sjajan materijal o vodenim putevima i
kanalima oko Famama.
The Tongham Railway, iz pera Pitera A. Hardinga,
štampano o trošku autora 1994. godine - knjiga je očigledno
izraz lične opsesije. Pokazala se nemerljivo korisnom.
Bygone Farnham, Žan Parat, u izdanju Phillimore & Co.
Ltd, 1985. godine. Korisno delo zbog iscrpnog spiska pabova
i krčmi, na osnovu kog se može zaključiti da je svaka druga
kuća u Farnamu prodavala pivo.
London Under London - A Subterranean Guide, iz pera
Ričarda Trenča i Elisa Hilmana, u izdanju John Murray (prvog
izdavača priča o Šerloku Holmsu u obliku knjige), 1984.
godina. Klasični vodič po londonskim podzemnim rekama i
tunelima.
Subterranean City - Beneath the Streest of London, iz
pera Entonija Klejtona, u izdanju Historical Publications,
2000. godine. Pokriva gotovo istu materiju kao i Trenčovo i
Hilmanovo delo, ali se oslanja na novootkrivene podatke.
Novootkopane bi možda bio precizniji izraz.
The London of Sherlock Holmes, Majkla Harisona, u
izdanju David & Charles, 1972. Neprocenjivo i besprekorno
istraživanje toga kakav bi London video Šerlok Holms.
 BELEŠKA O NOVCU

Novac u Engleskoj, u sedmoj deceniji devetnaestog veka,

nije bio kao današnji. Danas koristimo decimalni sistem,
uveden 1971. godine. U skladu s njim, jedna funta ima
stotinu penija. U to doba je u jednoj funti bilo dve stotine
četrdeset penija, a ne sto. U knjizi koristim ondašnje izraze -
farting, suveren, šiling i tako dalje. Sledeća tabela će vam
olakšati preračunavanje:
1 farting ... = 0,1 penija 1 hafpeni... = 0,2 penija 1 peni...
= 0,4 penija
Tapens (dva penija)... = 0,8 penija Trapens (tri penija)... =
1,2 penija Jedan šiling (12 penija)... = 5 penija Pola krune ...
= 12,5 penija Kruna ... = 25 penija
Pola suverena ... = 50 penija Suveren ... = 1 funta (£1)
Gvineja (jedan suveren i jedan šiling) ...
= 1 funta i pet penija (£1,05)
 POGOVOR

Artur Konan Doji je napisao pedeset šest kratkih priča i

četiri romana o Šerloku Holmsu. Mogu se naći u većini
knjižara. Šerlok je imao trideset tri godine u času književnog
pojavljivanja. Predstavljen je kao detektiv sa već formiranim
navikama i sposobnostima. Kada se poslednji put pojavio,
imao je šezdesetak godina. Povukao se na obalu Saseksa,
gde je gajio pčele. Da, pčele.
Napisao sam knjigu koju držite u ruci, i one koje slede, da
se dozna kakav je Šerlok bio pre nego što ga je Artur Konan
Doji prvi put predstavio svetu. Kakav je tinejdžer bio? Gde je
išao u školu i ko su mu bili prijatelji? Gde i kada je ovladao
veštinama koje je kasnije koristio - logičnim rasuđivanjem,
boksom, mačevanjem, ljubavlju za muziku i violinom? Šta je
učio na fakultetu? Da li je (ikada) putovao u inostranstvo?
Čega se plašio i koga je, ako ikoga, voleo?
U međuvremenu su i drugi autori pisali o Šerloku Holmsu,
u toj meri da bi se moglo reći da je on verovatno
najpopularniji izmišljeni junak na svetu. Priča o Šerloku iz
pera drugih autora ima daleko više od onih koje je napisao
Artur Konan Doji. Čitalačka publika se ipak iznova vraća
Dojlovim delima.
Za to postoji razlog. On je najbolje razumeo Šerloka
spolja i iznutra, dok su drugi pisci, najčešće preslikavali
njegove spoljašnje osobine.
Artur Konan Doji nam kazuje malo o Šerlokovoj prošlosti. I
većina kasnijih autora je izbegavala da se njome pozabavi.
Malo znamo o njegovim roditeljima ili gde je živeo. Znamo
da je, s majčine strane, bio potomak francuskog umetnika
Vernea i da je imao brata Majkrofta, koji se pojavljuje u
nekoliko kratkih priča. I to je sve. To mi je dalo slobodu da
stvorim Šerlokovu prošlost saglasnu sa oskudnim
nagoveštajima koji su se omakli Konanu Dojlu. Oni ipak
neizbežno vode ka čoveku kog nam je Konan Doji
predstavio. Imao sam sreću da se u ovu avanturu upustim
sa odobrenjem Džona Lilenberga, predstavnika Zadužbine
Konana Dojla i sa odobrenjem rođaka ser Artura Konana
Dojla: Ričardom Pulijem, Ričardom Dojlom i Keti Begs. Imao
sam sreće da dobijem odobrenje Andrea Planketa, vlasnika
nekoliko evropskih brendova. Dobro je što sam mogao da se
oslonim na agenta i urednicu - Roberta Kirbija i Rebeku
Maknali - koji su u potpunosti razumeli moj naum.
Nekoliko autora je pokušalo da napiše biografije Šerloka
Holmsa, spajajući Dojlove podatke sa istorijskim
događajima. Ti radovi su neminovno opterećeni
nedostacima, nekompletni i lični, ali priznajem da gajim
naklonost prema delu Vilijama Bering-Gulda Scherlock
Holmes - A biography of the Worlds First Consulting
Detective i da sam preuzeo neke podatke (najvećma
datume) iz tog prestižnog dela.
Dajem reč da ću još pisati o avanturama Šerloka Holmsa
u školi i na fakultetu. U međuvremenu bih vam preporučio
autorske priče Artura Konana Dojla. Kratke priče su sabrane
u pet knjiga - Avanture Šerloka Holmsa (The Adventures of
Sherlock Holmes), Memoari Šerloka Holmsa (The Memoirs of
Shelock Holmes), Povratak Šerloka Holmsa (The Return of
Sherlock Holmes), Njegov poslednji podvig (His Final Bow) i
Knjiga slučaja Šerloka Holmsa (The Case-Book of Sherlock
Holmes). Romani su Grimizna studija {A Study in Scarlet),
Znak četvorice (The Sign ofthe Four), Baskervilski pas (The
Hound of the Baskervilles) i Polje straha (The Valley of Fear).
Ako vam ni ovo nije dovoljno, ne bi bilo loše da potražite tri
novija romana o Holmsu iz pera Nikolasa Majera - The Seven
Per Cent Solution, The West End Horror i The Canary Trainer
- kao i knjige The Revenge of the Hound i Dust and Shadow
Lindsi Fej, Majkla Hardvikova. Možda ćete poželeti da
pogledate i priče Majkla Karlanda, ispripovedane s tačke
gledišta Holmsovog najcrnjeg dušmanina, profesora
Džejmsa Morijartija. One nude osvežavajuće drugačiji
pogled na Velikog Detektiva - The Infernal Device, Death by
Gaslight i The Great Game. Prodavnice polovnih knjiga i Ibej
mogu vam biti od najveće pomoći u potrazi za pomenutim
naslovima.
Doviđenja do sledeće avanture, Šerlokovog susreta s
gnusnom Grimiznom Pijavicom...
 O AUTORU

Endru Lejn je napisao više od dvadeset knjiga. Neke su

romani, smešteni u univerzum BBC-jevih televizijskih
programa: Doktor Hu, Torčvud i Rendal i Hopkirk (Preminuli),
neke su savremeni romani napisani pod pseudonimom, a
neke dokumentarna dela posvećena likovima s filma i
televizije (o Džejmsu Bondu i Valasu i Gromitu). Pisao je i za
Radio Tajms i njegov američki pandan, TV Gajd. Endru živi u
Dorsetu, sa suprugom, sinom i velikom zbirkom knjiga o
Šerloku Holmsu. Skuplja ih više od dvadeset godina.
 1 Workhouse (engl), uboški sirotinjski dom. U Velikoj
Britaniji su bogataši i zemljoposednici vodili računa o
siromašnima sve do donošenja Zakona o siromašnima 1834.
godine. Nakon toga se osnivaju ubožnice, „industrijsko"
rešenje nevolja siromaštva. U njih se šalju siromašni
građani, siročići i napuštena deca, neudate majke, bolesni i
umobolni. To su bile ogromne institucije, sposobne da pruže
sve neophodno. Siromašni su bili obavezni da rade. Vlada je
nastojala da boravak u tim ustanovama učini što
neprijatnijim i da u narodu raširi strah od njih. Evo nekih
načina da se to obezbedi: porodice su razdvajane, članovi
porodice su kažnjavani ako bi kontaktirali međusobno;
obrazovanje dece nije uključivalo čitanje i pisanje, bez čega
se nije mogao naći dobar posao; siromašni su morali da
nose uniforme; po ulazu u ustanovu skidali su ih do gola i
ribali; hrana je bila bezukusna i jednolična; i mladi i stari
morali su da rade teške, neprijatne poslove; deca su
„iznajmljivana" (prodavana) da rade u fabrikama i poljima.
(Prim. prev.)

2 Karbolska voda (5% rastvor fenola) - prvi uvedeni

antiseptik. Lister 1867. g. (Prim. prev.)

3 Majkroft govori o događajima posle pobune u Indiji

(1857.), kada je britanska vlada na osnovu zakona iz 1858,
preuzela upravu nad potkoninentom. (Prim. prev.)

4 Rubaije Omar Hajjam, prepevao Dušan Simonović,

Kulturni centar I.R. Irana, Beograd, 2002.

5 Preslica na točak koji se okreće. (Prim. prev.)

6 Ograđeni pašnjak (Prim. prev.)

7 Obe opake bolesti izmislio je Konan Doji. Njihova imena

zasovana su na imenima stvarnih mesta: Tapanuli je deo
severne Sumatre, a Formoza je nekadašnji naziv Tajvana.
(Prim. prev.)

8 Vrsta odličnog vina sa ostrva Madere. (Prim. prev.)

9 Igra uzicom koja se razapinje i uvrće da bismo dobili

različite oblike. Igra se uz stihove Kolariću, Paniću... (Prim.
prev.)