ОКО ОТОКА

ВАЊА БУЛИЋ

2
 Све лажи у овој књизи су истините

Књигу посвећујем оцу Душану, мајци Босиљки и сестри Бранки,

којима је одавно све јасно, као и мојим синовима Душану,
Ивану и Огњену да би умели да разумеју и опросте, али да не
забораве.

3
 Први део

ЂАВОЛОВ КОТАО

4
 9. новембар 2003. године
Београд

Голубови направише круг изнад главе Николе Пашића,

уклесаног у камен, и као увежбана авионска формација
распоредише се око старца који је са шаком изнад очију буљио
у споменик. Управо тако - буљио, иако су његово отмено
држање и скупоцен мантил одавали човека умешног у
скривању нелагоде због нечега што га иритира.
- Трг Маркса и Енгелса претворити у Трг Николе Пашића!?
- рече кроз зубе, али довољно гласно да поплаши голубове.
Прхнуше поново ка плаветнилу, неуобичајеном за ово доба
године. Сунце је, пробијајући се кроз разређене крошње
дрвећа, исцртавало шаре по каменом тлу централног
београдског трга. Старац погледом испрати птице, увређен због
њиховог безразложног страха. Завуче руку у џеп, извади хрпу
мрва и испружи длан ка небу. Истом брзином којом су
одлетели, голубови се вратише и распоредише око стаситог
старца. Окренуо је леђа споменику, померио се ка водоскоку и
загледао у зграду Савезне скупштине.
- Једите... Једите - прошапута, очигледно навикнут да
разговара сам са собом.
Птице су кљуцале мрвице хлеба, а потом му слетале на
раме. Учини му се да му певуше: та мелодија га подсети на
гугутање бебе прислоњене на мајчину сису. Осмехну се
неконтролисано. Осмех, нагло избрисан мишљу о беби и
топлини дома, убрзо пређе у грч. Разљућен изненадном
провалом нежности, праћен голубовима, крену ка продавници
новина. Купи Политику, а један голуб слете на хрпу новина и

5
остави траг. Старац се цинично насмеја, јер примети да се
птичји измет разлио по насловној страни неких независних
новина.
- Опростите, господине! проклета живина! - повика
продавач новина и једним илустровнним часописом покуша
безуспешно да удари птицу.
- Друже - кочоперно рече старац.
- Нисам вас разумео, господине.
- Рекох друже. Нисам ја господин.
- Нема проблема, господине. Какови кажете.
Продавач одмахну руком, изађе из киоска, обриса новине и
поче да размешта штампу по пулту. Деца су трчала по тргу, а
родитељи, углавном очеви што беже из куће недељом пре
подне како би избегли нервозу која прати припремање
недељног ручка, читали су новине или се лењо протезали на
изненадном новембарском сунцу. Старац седе на клупу поред
водоскока, а голубови га, као спретни телохранитељи,
окружише ишчекујући нове мрвице хлеба. Претрча по
насловима и затим окрену стране са умрлицама.
Пажљиво је загледао фотографије и ишчитавао малореке
текстове. Био је задовољан. На прве две стране није било
умрлица пријатеља и рођака. А кад је окренуо последњу страну
читуље, застаде, затечен фотографијом и именом испод ње.
Руке му задрхташе. Брзо затвори новине. Стави их у крило,
скиде наочари, удахну дубоко и загледа се у небо. Сунце му
улете у очи. Блеснуше небеским плаветнилом. Осети дамаре
крви и помисли како му је срце ускочило у грло. Остави новине
на клупу и полако, јер осети умор и ненадану тежину у ногама,
крену ка чесми поред водоскока. Голубови су трчкарали
испред њега, гегали се и певушили. Уми се. Поправи фризуру,
па се, праћен голубовима, врати на клупу. Поново осети
пулсирање крви, стави наочари и полако, као покераш кад
густира карте, отвори претпоследњу страну Политике.
Слика је била тамо. И име. Нервозно помери руку ка
унутрашњем џепу сакоа. У том покрету је било ненадане

6
брзине, жустрине увежбаног човека, чија је рука на тај начин
често прелазила уходани пут. Незнанцу би сигурно могао
личити на старца који броји откуцаје срца. Нагло устаде,
окрену се ка згради Савезне скупштине и одлучно, мада
успорено, крену. На семафору, код зграде Борбе, упали се
зелено светио, па аутомобили кренуше. Возачи су трубили уз
шкрипу кочница, псујући лудог старца. Голубови су га
пратили, летели му изнад главе, правећи живи ореол. Из
голубијег облака на старчево чело кану птичји измет и направи
тамну мрљу. Једно дете упери прст према старцу и узвикну:
- Мама, оног чику је покакила птица!
- Кога птица покаки, тај је срећан човек - одговори дечакова
мајка и стегну га за руку, опомињући га тако да не наставља са
описивањем призора.
Старац се пробијао између паркираних аутомобила.
Сударао се са људима који су гунђали и рукама растеривали
голубове. Дошао је до степеништа скупштинског здања и сео
на први степеник. Голубови су се распоредили унаоколо,
ужурбали се претрчавајући или прелећући са једног на други
степеник. Из унутрашњег џепа мантила старац извуче оловку и
записа нешто на слободном делу, изнад главног наслова на
првој страни Политике.
Изнад њега су се шепурили Росандићеви коњи. Једног коња
је човек гурао ка Скупштини, а другог вукао на супротну
страну. Први пут му у мисли не дође шала коју је увек
изговарао при помену бронзаних коња на улазу у скупштинско
здање: тешко коња угурати у Скупштину, а још теже изгурати.
Отворених уста је зурио у бронзану стражу, а кроз главу му
пројурише неки неоседлани коњи из детињства, зачу њихово
њиштање. Леву руку спусти на Политику положену на
степеник, а десну нагло завуче испод пазуха, извади пиштољ и
забоде га у уста. Кад се разлеже пуцањ, голубови одлетеше у
небо, клопарање њихових крила стопи се са звуком метка што
пара ваздух, кида месо и ломи кости, а возач аутобуса број 37
закочи у месту. Отвори врата. Нико од путника не изађе.

7
Наслонили су главе на стакло и буљили у призор на
степеништу испред Скупштине.
Отворише се масивна скупштинска врата и два човека се
сјурише доле. Клекнуше крај старца изврнутог на степеништу.
Из његове разваљене главе истицала је крв. Један човцк стави
два прста на старчеве вратне жиле, а његов колега се сагну и
наслони ухо на старчеве груди. Истовремено се усправише и
раширише руке у знак предаје пред смрћу.
Старац је пао уназад, и левм образом је додирнуо трећи
степеник. Крв из његове главе сливала се, као уклети слап,
текући ка плочнику на коме је лежала Политика. Црвени поток
се спусти до руба новина, као путоказ. Човек из обезбеђења
загледа се у новине. Крв их је управо дотакла, па их човек
нагло подиже, јер је румена боја закачила прво слово свеже
исписане поруке.
На белини изнад главног наслова, на првој страни
Политике, искошена, дрхтава слова, вођена јаким осећањима
формирала су три речи: „Опрости ми, Душане“.

8
 10. новембар 2003. године
Београд

Старачки дом на Бежанијској коси више личи на луксузни

хотел него на последње уточиште људи који немају где и код
кога да станују. Ко може добро да плати, нашао је лепо гнездо;
пазе га и мазе, а он наставља да чезне за мирисом дома у коме
сада живе синови и кћери, унуци, снаје и зетови. Ишчекује
ненајављене посете, крати време уз шах, домине и карте, свађа
се са водитељима ТВ дневника, раније леже и неретко плаче
покривен јорганом преко главе. У овакве установе полиција
ретко залази. А јутрос све врви од ужурбаних људи у плавим и
сивомаслинастим униформама.
- Убио се генерал - прошапута крезуб човек који у журби
није стигао да стави протезу за зубе.
- Који генерал? Има нас неколико - знатижељно узврати
стасит осамдесетогодишњак.
- Друг Мрки.
- Мрки!? Зашто би се он убио!?
Крезуби човек слегну раменима и утопи се међу штићенике
старачког дома, уплашене и устрептале пред чињеницом да је
један од њих заувек отишао. Та мисао их прогања откад пређу
праг старачког дома. Ко ће им заклопити очи кад мрак вечно
уђе у њих?
- Друг Мрки је био прави господин - прошапута кочоперна
старица.
Инспектор Перић, намргођен и љут, отвори врата
гарсоњере Раденка Мркића, званог друг Мрки, генерала,
партизана, вечног идеалисте - како се причало. На степеништу

9
Савезне скупштине отишао је у смрт са истим идеалима које је
стекао за време гимназијских дана у Пљевљима. Тада је био
ушао у СКОЈ, а после битке на Пљевљима 1941. отишао у
партизане, 1942. године примљен у КПЈ... Све то зна инспектор
Перић, па га зато нервирају људи у сивомаслинастим
униформама. Кад га толико жале, што му нису дали неку
гарсоњеру на Дедињу? Што му нису одредили пратњу да га
чува и штити од њега самог, кад другог непријатеља није имао?
Перића у размишљању прекиде млад мајор у беспрекорној
војној униформи. Представи се као мајор Блечић и одмах крену
ка орману.
- Молим вас да ништа не дирате док не дођу његова деца -
рече нервозно инспектор Перић.
- Добро сте рекли - деца. А ово није дечја игра - одбруси
мајор.
Мајор Блечић одустаде од претурања по орману, али
настави да прегледа зидове уредне, на први поглед би се рекло
- момачке собе. У рам за слике, површине четрдесет са
тридесет центиметара, окаченом на средини зида, биле су
уденуте умрлице, исецане из Политике, Вечерњих новости и
Народне армије.
- Све војна лица - рече тихо инспектор Перић.
- Бивша војна лица - добаци мајор надмено и изазивачки,
као неко ко зна информацију више.
Годишта људи на сликама утакнутим у заједнички рам, који
је повезивао њихове судбине, помисли Перић, одударала су од
њиховог изгледа. Оглашавајући смрт, рођаци су их враћали у
младост, потурајући фотографије из времена њихове пуне
снаге и стваралачке моћи. Мајор, капетан, понеки поручник,
ређе подофицир... У цвету младости, са чиновима на
еполетама. Замрзнути филм из педесетих година прошлог века.
Перић изађе из собе, што узнемири Блечића. Опазио је да се
инспектор нечега присетио.
Перић оде у канцеларију директора дома и затражи
Политику од новембра 2003. године. Пред очима му већ

10
двадесет чету и и аса титра порука исписана на маргини прве
стране недељне Политике оквашене крвљу Раденка Мрк ита,
Сто л ражи одговор. „Опрости ми, Душане.“ Сада је знао да ће
у Политици од 9. новембра, у читуљи, пронаћи неког Душана.
Убрзано је окретао стране и пронашао тројицу. Али само један
је био војно лице. Мајор Душан Булатовић, рођен 21. јануара
1919. године у Жабљаку, преминуо 8. новембра 2003. године,
како пише у умрлици - изненада. На слици - млад човек,
плавокос, загонетно осмехнут, у војној униформи.
- Имате ли маказе? - упита инспектор директора дома.
Директор, здепаст педесетогодишњак, био је навикнут на
одласке штићеника. Без видних емоција на лицу, не
проговоривши ниједну реч, отвори фиоку, извади маказе и
пружи их Перићу. Нервирају га полицајци. После сваке смрти
неког од станара његовог дома постављају чудна питања о
родбини, наследницима, тестаментима, евентуалним свађама...
А овај тражи маказе!? Перић се пословно осмехну, што је
требало да изрази захвалност, исече умрлицу, откину парче
селотејпа који је угледао на столу, климну главом у знак
поздрава и изађе из канцеларије. У ходнику зачу жагор и убрзо
се појавише два стасита педесетогодишњака. Синови Раденка
Мркића.
- Ја сам вас позвао. Изволите у собу вашег оца - рече Перић
званично.
Мајор Блечић је са приметном нервозом примио Зорана и
Младена, два угледна београдска адвоката, синове Раденка
Мркића. У контраобавештајној служби имали су њихове
досијее још из војничких дана, када су старешинама
постављали незгодна питања. Зоран је био познати
шездесетосмаш, касније затваран због похађања, како је писало
у новинама, „тајних скупова којима је присуствовао и Милован
Ђилас“. По њиховој одећи је закључио да им посао добро иде.
Знао је да су синови окренули леђа напраситом оцу и да је
одлазак у старачки дом био његова жеља. Крајем осамдесетих
година прошлог века били су активни учесници у стварању

11
демократске опозиције у Београду и отац им то никада није
опростио. Унуци су посећивали деду, али синови нису
долазили. Била је то изричита Раденкова жеља, боље рећи
наредба.
Инспектор Перић приђе раму окаченом на чисти бели зид.
На стакло стави умрлицу Душана Булатовића и залепи је
селотејпом. Последња у низу од петнаест фотографија лебдела
је као крило неке чудне птице спремне да цео рам подигне и
однесе некуд у непознато. Мајор Блечић прискочи и промрмља
нешто о тачки коју је, наводно, овом приликом на цео случај
ставио Раденко Мркић.
- Чика Душа тихо изусти Зоран Мркић, а Младен додаде
како није знао да је „умро чика Душа“.
- „Опрости ми, Душане", исписано на првој страници
Политике уочи самоубиства, односило се на Душана
Булатовића - констатова мајор Блечић нешто што је већ свима
било јасно и додатно изнервира Перића, па пребаци разговор
на другу тему.
- Момци, можете да прегледате ствари и понесете их.
- Одећу остављамо дому... Ваљаће некоме. Узећемо
фотографије и још неке татине ситнице - рече Младен
завлачећи руке у џепове очевог сакоа.
Перића је интересовао занимљив детаљ из извештаја
дежурног лекара који је примио леш Раденка Мркића. На левој
страни, поред срца, уочио је оток. Око отока је створен
тамномодар круг, као завршница хематома, што је значило да
старац није одмах издахнуо, па је ткиво још увек реаговало на
ударац. После пуцња у уста, старац је пао на степенице, али
улево и укосо, тако да је једним делом грудног коша био на
бетону. Притиснуо је пљоснат камени белутак, упакован у малу
црвену кесу од свиле и уредно одложен у унутрашњи џеп
сакоа. У ствари, била је то половина белутка. Камен је био
пресечен прецизно, по средини.
- У џепу вашег оца нађен је белутак. Направио је оток на
грудном делу, изнад срца. Мада то нема никакве везе са самим

12
чином самоубиства, знатижељан сам... Интересује ме да ли
знате нешто о том белутку? упита инспектор, а мајор поново
закључи како је полицајац промашио професију и како је у
ствари очаран Васком Попом и његовим белуцима, па у свему
тражи поезију.
- Дао му га је чика Душа - рече Младен Мркић.
- Када?
- Не знам тачно... Давно...
- Још ме нешто интересује... Камен је пресечен по средини.
Да ли знате...
- Ја се сећам целог камена - зачуђено прекину Младен
Перићево питање.

13
 16. јул 1947. године
Куманово

- Мушко! Добио си сина - драо се капетан Милеуснић док

се уносио у лице Душану Булатовићу, ратном другу, такође
капетану.
Узалуд је викао. Душан је био паралисан, мало од алкохола,
а мало и од страха. Тек када је Анђа спаковала ствари и рекла
како мора у болницу, ноге су му с одузеле и потпуно га издале.
Пољубила га је у образ и рекла да ће сама све завршили и да се
он ништа не брине. Претходног дана је спаковала ствари и
славила их у торбицу, коју је наслонила уза зид, до врата.
Остао је сам у изнајмљеном стану на крају града. Убрзо је у
собу ушла газдарица Ленка, скувала му кафу и рекла како то
није ништа. И други су мушкарци чекали да им се жена
породи, па ено их сада - и живи и здрави! Попио је кафу,
обријао се још једном, обукао нову униформу и отишао у
ресторан Дома армије, у свој други дом. Наручивао је туре
пића, углавном ћутао, гутао кнедле и бринуо за Анђу. Шта ако
све крене наопако?, непрестано му је пролазило кроз главу.
- Човече, мушко! Синчина! - драо се капетан Милеуснић, а
Душану се чинило да лебди између сна и стварности.
Капетан Милеуснић је пришао, скинуо му кравату,
откопчао прво дугме на кошуљи и повукао крагну тако снажно
да се чуло крцкање, као када се кумановски пеливани ухвате ,,у
кости“. Кошуља је пуцала по шавовима, а Душан је и даље
гледао у једну тачку.
- Анђа? Како је Анђа?
- Добро је. Одлично. Три и шестсто, човече! Педесет два

14
центиметра. Мушко! Још један војник! - рече Милеуснић
сугестивно, а затим застаде, јер примети сузу у Душановом
оку.
Откад није видео мушку сузу! Излетели су пре две године
из рата, ишли на радне акције, живели у пет градова и три
републике, добили неколико чинова, поженили се, смејали се
непрестано, напијали у потаји, урлали планинске песме
неразумљиве Македонцима, а заборавили да плачу! Смрт је,
чинило им се, отишла са ратом, а дошло је - били су убеђени у
то - време за смех и срећу. Време благостања. Капетан Блажо
Милеуснић обухвати око струка венчаног кума, подиже га увис
и тако сакри своју сузу издајницу. Затим наслони своје на
Душаново чело и утопи поглед у његове очи боје неба изнад
Дурмитора.
- Куме, напићемо се! Људски. Кô прави комунисти.
- Кô Руси.
- Кô Руси, куме. Ко може да се напије као руски
комуниста?! Нико!
- Нисмо ни ми за бацање - добаци Милета Лазић.
- Нисмо. Али ко може да се мери са руским комунистом?!
- Мени је, куме, мука - прозбори Душан и прекину испразно
надмудривање о моћима руских и југословенских комуниста.
- Од среће, куме.
- Знам...
У трену схвати да је све што му се догађало у протекле две
године само предворје среће, а да је рођење сина нешто
немерљиво лепо и омамљујуће. Хтео би да врисне, да запева, да
рашири руке, поскочи као соко и заигра црногорско оро. Али
издале га руке, издале га ноге, издао га глас. Партизански
комесар о коме су и песме певане, прошао Неретву и Сутјеску,
сада би најрадије побегао у шуму, сакрио се и исплакао као
нека стрина! Кад су му други говорили како се најлепше плаче
од среће, смејао се. Срећа и сузе!?
- Морамо да се договоримо како ће се кумче звати - рече
капетан Милеуснић, а весела братија, десетак младих официра,

15
брзо се окупи око стола слављеника. Почеше да лицитирају
имена, као да су они очеви.
- Ђед му се звао Радуле - рече Душан, а гласови негодовања
испунише салу ресторана Дома армије.
- Знам. А стричеви су му Љубисав, Радоман, Обрад,
Мирчета, Грубан - поче капетан Блажо Милеуснић, са
призвуком ироније, да набраја Душанову браћу.
- Зар дете већ сада да обележимо?! - раздра се поручник
Милета Лазић, коме су учестале туре отврдле језик. - Ово су
модерна времена и дете мора да добије име за понос.
- Тако је. Живео говорник! - настави да се дерња капетан
Милеуснић.
- Радуле је лепо име - рече Душан тихо.
- Лепо и старомодно.
- Не знам шта би Анђа желела...
- Зар поред славне ЈНА неко други да одлучује? - упита
пијано Милета Лазић.
- Није га правила ЈНА, већ Анђа и ја - први пут гласно и са
осмехом проговори Душан.
- Тако је, куме!
- Јесте тако, али ћемо му ми дати име. Да предлажемо? -
огласи се поново поручник Лазић.
- Изволите - рече Душан и наклони се као на неком балу,
што изазва буру смеха и позив на нову туру пића.
- Костја! - узвикну поручник Лазић.
- Иванушка! Вања!
- Никита!
- Григорије Мелехов! - повика капетан Зове, који је до тада
ћутао и чекао да га ракија ухвати, па да охрабрен уђе у важну
дискусију.
- Не може име и презиме. Он има презиме. Булатовић.
- Заједно име и презиме. Да се зове Григоријемелехов! Друг
Шолохов је знао како да назове свог јунака.
- Не може, дугачко је. Како да му тепају?
- Гришкамелехов... Изједна...

16
 - Не може, дугачко је. Како на фудбалу да му траже лопту?
Док изговоре надимак, примиће гол.
- А зашто да му тепају кад је Григоријемелехов лепо име?
Надимак се даје људима са ружним именима - пијано напући
листа капетан Зове, подригну и наслони се брадом на астал.
Капетан Милеуснић скиде шапку са главе, стави је на сто,
замоли келнера да му донесе неколико празних рачуна, на
сваком од њих исписа предложена имена, пресави их, убаци у
шапку и затим измеша. Потом театрално извуче једну цедуљу,
на којој је писало Костја.
- Син ће ти се звати Костја - рече свечано и поче да певуши
„Ја љубим, јер срце моје пева гласно..." песму из филма
Пастир Костја.
- То је мој предлог - рече одушевљено Милета Лазић. - Тура
пића за моје кумче Костју Булатовића.

17
 23. јануар 1951. године
Випава

Четворочлана породица Душана Булатовића преселила се

из Скопља, где је рођена Бранислава - Бранка, у Випаву, у
Словенију. И дочекале су их измаглица и студен која се
завлачила у кости. Официрски павиљони су доминирали
маленим местом, познатом по добрим винима. Костја и Бранка
су говорили македонски и деца су им се подсмевала. Немирна
граница са Италијом захтевала је будност. Зато су најбољи
кадрови из војске упућивани у Словенију. Тињала је тршћанска
криза и на помолу је био коначан разлаз са Италијанима.
Лукаве комшије су поново стекле наклоност победника у рату,
иако су били поражена страна. Велике силе, кројачи друге
Југославије, стварале су илузију идиле на границама са
Италијом: Америка и Европа су глумиле финоћу, а Руси су
отворено претили. Добар и лош полицајац поигравали су се
судбином наивне жртве.
Душан је после напорног радног дана долазио замишљен.
Анђа је ћутала. Знала је када треба ћутати, иако је осећала да
Душан прижељкује и неко отровно питање због којег би био
љут, али би му срџба помогла да се истутњи. Она је прескакала
таква питања, иако их је знала. А знала је и одговоре. Деца су
рано одлазила на спавање, а њих двоје су седели уз шпорет и
ћутали.
- Писао је кум Блажо. И Милета Лазић је писао. Пита шта
му ради кумче - рече Анђа, тек колико да разбије тишину.
- Како је кренуло, никад више заједно...
- Има дана. Нећемо заувек остати у овој пустари. Него,

18
хтела сам да те питам... Капетан Вилотић је отишао још пре два
месеца... Вилотићка не излази из куће...
- Договорили смо се да нема питања - рече Душан и устаде.
Отворио је вратанца од пећи рађене од ливеног гвожђа и
неконтролисано почео да трпа дрва у зажарено гротло. Кад је
пећ уздрхтала обухваћена прекомерним пламеном, тргнуо се и
последњу цепаницу извукао. Бацио ју је бесно у ћошак собе.
- Договорили смо се - без таквих питања.
- Јесмо... Али Вилотићка је сама... Нико им не долази у
кућу... Деца вире кроз прозор као отерани мачићи. Били смо
пријатељи.
- И сада смо пријатељи... Кад се капетан врати, посетићемо
их.
Подигао је одбачено дрво и опет га убацио у ужарену пећ.
- Шта ти је та пећ крива, Душане?!
Нагло се окрену, спреман да прасне, да увреди и повреди
Анђу, осујећен недостатком храбрости и спремности за
разговор. Људи су нестајали. Преко ноћи. И нико их више није
помињао. Њихови су радни столови остајали празни и нико
није питао куда су отишли и када ће се вратити. Отворених
уста и разрогачених очију устреми се на Анђу. У његовим
очима, уместо беса, Анђа прочита страх, спремна да прими
ударац. Било би то тренутно олакшање, а затим патња.
Испружена рука остаде у ваздуху заустављена призором у
довратку: загрљени, у чистим белим пижамама, Бранислава и
Костја су немо покушавали да схвате татину и мамину
немушту комуникацију. Душан седе на расклиматану столицу,
главу завуче међу шаке и утону у тишину, а Анда приђе деци,
клекну крај њих, загрли их.
- Тата је уморан. Идемо сви да спавамо.
Угасила је светио, одвела децу у њихову собу, села на
креветац и запевала успаванку у којој један храбри зека
побеђује вукове и лисице. Бранислава и Костја су ћутали
ишчекујући да се и тата појави у дечјој соби. Кад их је умор
опхрвао, загрлили су се и заспали, а Анђа је на прстима, да је

19
Душан не чује, дошла до кухињских врата, скривена тамом
ходника. У контрасветлу оцртавао се обрис његовог тела.
Стајао је крај прозора. У мисли јој ушета Цетиње омамљено
мирисом липе, јун 1946. године, када га је упознала. Висок,
плавокос и плавоок, како су Цетињани говорили - жут а
дугачак, дошао је код пријатеља Сима Бошковића, а овај му на
корзоу показао Анђу Томановић, скојевку из партизанске
породице. Пардонирао је другарицу, како је касније
препричавао, представио јој се и потом је, у предвечерје,
допратио до Доњег краја, где је живела. Рекао је како ће се
вратити, а она му је узвратила да му ни лице није упамтила.
Пред њом је у контрасветлу, као сада, титрао његов лик.
Извадио је шибицу, запалио је и славио испред лица. „Упамти
ме, другарице, добро ме упамти." Желела би да и сада, као неки
мађионичар, из џепа извади шибицу, упали палидрвце и понови
реченицу. Али пред њом је била контура физички снажног
човека, али начетог изнутра. Приђе му, нечујна као лептирића,
и нагло га загрли. Он се тргну, пробуђен, помало постиђен
њеним изласком из заседе, не знајући колико га је дуго
проматрала. Кренули су у спаваћу собу. Скинули су се полако,
завукли под јорган, загрлили и ћулали. Као Костја и
Бранислава.
Анђа се пробудила са главобољом. Није чула када је Душан
отишао на посао. Деца сигурно још спавају. Целу ноћ је
буљила у плафон. И Душан је немо премеравао квадратуру
таванице и не сећа се у колико су сати заспали. Пришла је
вратима дечје собе, али у њој не затече децу. Обуче се полако и
изађе из павиљона увијеног у измаглицу.

20
 24. јануар 1951. године
Випава

Костја и Бранислава су чули кад је отац изашао из куће. Он

је имао четири, а она непуне две године. Бежали су од деце јер
су се ругала њиховом умекшаном македонском изговору.
Открили су нов свет на једном тавану, изнад трећег спрата
седмог официрског павиљона. Тамо су доносили ситнице
нађене испред павиљона и опремали свој мали измаштани стан.
Анђа је знала за њихово тајно скровиште, али је ћутала
чувајући тако заједничку тајну. Сада је кренула ка тавану,
забринута да се деца не прехладе. Нечујно је отворила таванска
врата: Бранислава и Костја су стајали скамењени испред
обешеног човека. У висини њихових очију биле су његове босе
ноге. Обучен у официрску униформу, са одликовањима на
грудима, рашчупан, са исплаженим језиком, стегнутим
песницама, немо се церио према вратима. Смислио је
добродошлицу онима који ће га открити, не слутећи да ће то
бити двоје уплашене, недужне деце. Анђа крикну, деца се
окренуше и потрчаше ка њој, укочених вилица, безгласно
плачући.
Неко је чуо Анђин крик и убрзо се испред врата тавана
окупише станари, углавном супруге официра. Милица
Вељковић, жена обешеног, скиде мараму са главе, расплете
косу и закука. Покуша да га обујми око ногу, али је за раме
ухвати капетан Спасић и замоли присутне да напусте
просторију.
- И ти, Милице - рече суво.
Дан је протицао као да се ништа није догодило. Мушкарци

21
су се вратили са посла, увукли у домове и ћутали. Након
поноћи је испред седмог павиљона паркиран камион и после
десетак минута из улаза је изнесен ковчег. Камион се удаљио, а
суснежица и измаглица поново прогуташе павиљон седам.
Душан и Анђа су лежали загрљени у спаваћој соби и ћутали.
Бранка и Костја су лежали загрљени у дечјој соби и ћутали.
- Душане...
- Анђо, договорили смо се да...
- Он није случајно ставио на груди ордење.
- Није...
- Душане, шта се ово ђогађа са нама? Када смо се последњи
пут пољубили?
- Не сећам се...
- Како децуу да заштитимо од овог лудила?
- Није лудило, Анђо... Проћи ће. Али сутра ће капетан
Мршић морати...
- Шта ће морати? - рече Анђа и усправи се у кревету.
- Мораће да разговара са децом. Они су први видели мртвог
мајора Вељковића.
- Зар неће бар децу да поштеде?!
- Постоји процедура...
Анђа је окренула леђа Душану и заплакала. Он је ћутао.
Није смогао снаге да је загрли. Гледао је у празно. Знао је шта
ће се сутра догодити: капетан Мршић ће убеђивати децу како
нико није висио окачен о греду на тавану павиљона седам, а
Анђа ће то морати да потврди. Све је била игра и деци се у
измаглици учинило да виде нешто како се лелуја окачено о
греду. А то је била нека сенка.
- Тако је најбоље за децу. Да се не траумирају - рекао је
конспиративно капетан Мршић.
За сахрану мајора Вељковића нико није питао. А Милицу
Вељковић нико више није видео. Одселила се негде у Србију
једне ноћи. Опет је испред улаза павиљона седам, после
поноћи, стао камион, војници су убацили ствари, као оне
вечери сандук, камион је забрундао и изгубио се у измаглици.

22
 26. децембар 1952. године
Београд

У три велика дрвена кофера стале су ствари четворочлане

породице Душана Булатовића. Венчао се у Штипу, сина Костју
добио у Куманову, кћи Браниславу - Бранку у Скопљу, затим је
преко-мандован у Випаву, последњих шест месеци живео је у
изнајмљеном стану у Сарајеву док је завршавао војне студије и
ево га у Београду. Добио је чин мајора и радиће као начелник
једног одељења у Војноисторијском институту. Све се развија
онако како су другови обећали: заборавиће на студије права
започете 1939. године, наставиће са војним усавршавањем,
радиће на потпуковничком месту, одобриће му позајмицу како
би купио неопходне ствари, а у марту наредне године
преселиће се у двособан стан на Новом Београду, у павиљон
седам, на другом спрату, стан број једанаест. До тада, наредних
неколико месеци, живеће код кума Блажа Милеуснића, мајора.
У дворишту Удбиних зграда, у Вишеградској улици,
смештена је мала али лепа предратна кућа у којој живи мајор
Блажо Милеуснић са супругом Зором и ћерком Каћушом.
Другови су поштовали његове ратне заслуге и допринос
развоју ЈНА: доделили су му кућу из које су претходно
избацили власнике, предратне капиталисте. Блажо није упознао
породицу Поповић у чијој кући сада живи, али је по деловима
намештаја закључио да су имали префињен укус. На
централном делу зида, у примаћој соби, налазила се велика
породична слика Поповића. Власници су је очигледно с
предумишљајем оставили како би стално подсећала нове
станаре да су уљези и узурпатори туђе имовине. Блажо дуго

23
није имао снаге да уклони слику, али после шаљиве Душанове
примедбе „како се по породичној слици види да су
Милеуснићи били господа", скинуо ју је, однео у подрум и
сакрио иза каце са купусом.
Булатовић и Милеуснић су ноћи кратили играјући
преферанс. Анђа и Зора су обично седеле уз шпорет, ћаскале,
штрикале, џарале ватру. Никад нису сачекале крај партије.
Трећи у игри био је капетан Милета Лазић, брбљивац којег је
лако освајао алкохол. Није се женио и живео је као пустахија,
вазда у официрској униформи. Анђа је једном рекла Душану
како је сигурна да Милета и спава у униформи.
- Што се не жениш, Милета? - упита Душан док је
стављао карте на сто.
- А вама је, као, боље него мени?!
- Бар има ко мезе да нам припреми док су нам руке
заузете - рече Душан шеретски, а Анђа стави на сто повелик
тањир прекривен танко сеченом сувом овчетином и сиром са
Дурмитора.
- Да нам не пошаљу са Дурмитора, не бисмо имали шта
да ставимо на тањир - тихо прозбори Анђа, али се тешко
могло закључити да ли се шали или говори озбиљно.
- Кумо, није ваљда дотле дошло? - зачуђено примети
Милета.
- Не причајте свашта... Пусти Анђу и гледај у те карте -
нервозно добаци Душан.
- Кумо, официри имају тачкице, хранимо се на бонове.
Колико знам, ручате у хотелу Балкан...
- Нису сви људи официри - рече мало гласније Анђа, а
Душан нагло устаде.
- Анђо, иди код деце у собу! А ти, Милета, играј карте...
ако хоћеш. А ако нећеш...
Анђа ћутке изађе из собе. Устаде и Зора, али настави да
штрика. У очима јој се читала неверица, нелагода... Лице јој је
било као да ће повратити. Пови главу, као куће пред каишем, и
изађе из собе.

24
 - Шта вам је, људи?! Ја сам овде домаћин. Дошли смо
да играмо карте, а не да се свађамо - готово молећиво рече Бла-
жо Милеуснић.
- Жена никад не говори оно што она мисли - процеди
кроз зубе Милета.
- Него... Заврши реченицу! - викну Душан и устаде.
- Немој да ми вириш у карте - рече Милета и приви карте
на груди.
- Прво - Душан Булатовић никад никоме није вирио у
карте. И друго - чије то мисли моја жена говори?
- Па, мисли свог човека. Твоје, ваљда. А колико могу
да видим, кума је нешто незадовољна. Пардон, кума говори, а
ти си, куме, ваљда, нешто незадовољан.
Блажо је устао и стао између Душана и Милете. Приметио
је да се њихов однос квари, али није очекивао овакву ватру у
разговору. Милета је живео сам у двособном стану у центру
града. Али никада их није позвао да код њега играју карте.
Стидео се комфора у који је улетео а да га практично ничим
није заслужио. Први пут откако их познаје, Милета је изгледао
надмоћнији у односу на Душана: гледао га је право у очи,
иронично искежен, очигледно охрабрен пићем. А Душан је
треперио као лист брезе на пролећном ветру.
- Седите, људи. Кумови сте.
- Нисмо ми кумови. Он је само дао име мом сину. Његова
је цедуљица извучена - као да чита написан текст рече Душан и
седе.
- Хвала, куме - заједљиво добаци Милета и поче да
слаже карте.
Партија преферанса протицала је у тишини прекиданој само
звуком додира карте са асталом. Ватра је пуцкетала у шпорету,
а Блажу се чинило да то ватра искри у Душану; неуобичајено
брзо је слагао карте и лицитирао готово без размишљања.
- Игра. Херц - рече Душан.
- Пратим - узврати Милета.
- Не идем - кроз зубе промрмља Блажо, скупи карте и

25
спусти их на сто.
- Идеш и ти. Контра - победнички процеди Милета и
загледа се у Душана.
Блажо први пут виде два пријатеља како се туку, шамарају,
подмећу ноге један другоме помоћу карата. По својим
је картама схватио да Душан нема сигурну игру, па је
одустао од пратње желећи да га поштеди. Приметио је немир у
очима свог најбољег друга, чак му се учинило и - страх, али
није знао порекло тог страха. Душан је често реаговао
инстинктивно, као животиња која намирише опасност... Четири
године су крварили гаће у рату. Познаје га као свој џеп.
- Реконтра - узврати Душан суво.
- Довољно ти је и оволико. А могао бих да ти дам
супконтру.
- Па што је не даш?!
- Нећу. Кум си ми.
Инат је лош друг. Блажо није научио намерно да греши, па
је Милета, уз његову помоћ, лако оборио Душана. Кад су
бацили све карте на астал, Милета је наглас сабирао добит.
- Колико оно беше пет пута тридесет два?
- Милета, не зајебавај - рече тихо Блажо Милеуснић.

26
 28. март 1953. године
Нови Београд

- Најзад у свом стану! кликну Душан, ухвати Анђу око

струка, подиже је и заплеса неку непознату игру у пространој
дневној соби новог двособног стана у павиљону седам на
Новом Београду.
- Па ти знаш да плешеш?! - смејала се Анђа, усхићена што
ће сада имати своју кухињу, своју терасу, своју спаваћу собу.
Костја и Бранка су шћућурени стајали на вратима собе,
загледани у мајку и оца који су - подетињили. Никад их нису
видели тако насмејане, раздрагане, срећне. Отац је био у
униформи. Стасит. Утегнут. Мајка у пролећној хаљини на
цветиће. Душан је на тачкице купио циц платно у Булевару
револуције, а кума Зора, која има златне руке, сашила је
струкирану хаљину што истиче лепу Анђину фигуру.
Нови Београд је растао на песку. Симбол нове Југославије.
У првих дванаест павиљона уселили су се официри, милицајци
и железничари, али је највише било војних лица, увек обучених
у сивомаслинасте униформе, па се чинило као да је град једна
велика касарна. Причало се да је лично друг Тито,
посматрајући са Калемегдана песак на левој обали Саве, рекао
како ће ту једног дана изнићи леп, велик град. А Титова реч се
морала поштовати. Неки су чак предлагали да се пројектује
град на води и да то буде социјалистичка Венеција, али се брзо
одустало од те утопистичке идеје. Град је заиста брзо растао
као водени цвет. Личио је на шкољку заборављену на песку
после повлачења воде.
Цео један зид у дневној соби Душан је резервисао за личну

27
библиотеку. Многе књиге је сам купио, а капитална издања је
добио са попустом, захваљујући Војноисторијском институту у
коме је радио. Сабрана дела Јосипа Броза Тита, неколико књига
Едварда Кардеља и Ивана Рибара, економска студија Бориса
Кидрича, Лењинова дела, Марксов Капитал, неколико књига о
албанском питању, Илинденски устанак, зборници, ратна
сећања виђенијих другова, Како се калио челик у неколико
издања, луксузно издање Дванаест столица Иљфа и Петрова,
Тихи Дон... Костја је претурао по књигама и посебно су му се
свиђала сабрана дела Јосипа Броза, јер је преко Титове слике
лебдео провидни пелир папир. Руске књиге су биле много
слабије, закључио је Костја, јер су штампане на тамнијем и
дебљем папиру.
- Позови Блажа и Зору, да прославимо усељење. Имају где
да седну. Увек има нешто да се нареже. А могли бисте да
одиграте и једну партију преферанса.
- С ким да играм?! Са Милетом?!
- Шта се с тобом догађа? Никад ниси био такав. Толике сте
године провели заједно...
- Заборавила си шта ми је урадио кад смо играли јесенас
код Блажа?
- Победио те! Па шта?!
- Не прави се луда. Сећаш се какве је алузије правио кад си
рекла за овчји пршут и Дурмитор...
- Шалила сам се.
- Знам да си се шалила - рече Душан неубедљиво.
- Обоје знамо да се нисам шалила. Имамо срећу што си био
у партизанима и што носиш ту униформу.
- Анђо! - излете из Душана као дуго скриван крик, а Бранка
и Костја се појавише на вратима собе, преплашени.
- Не вичи... Преплашио си децу.
Душан сакри нелагоду тако што приђе деци, клекну,
пољуби прво Бранку, па Костју. Затим устаде и крену према
дечјој соби, а њих двоје за њим као пилићи за квочком.
- Викао си зато што мама није била добра - рече Бранка

28
зачуђено, јер јој је тата увек говорио да она и Костја имају
најлепшу и најбољу маму на свету.
- Не. Играли смо се...
- Нисте се играли - стави Костја тачку на овај део разговора.
Свако вече пре него што угаси светио у дечјој соби Душан
би сео на кауч на коме су спавали Бранка и Костја, мазио их по
глави и испричао им причу пред спавање. Смишљао је приче и
никада се није догодило да неку понови.
- Била два прасета...
- ...три прасета - рече Бранка сањиво.
- Ово је друга прича. Била два прасета. Једно се звало
Костја, а друго се звало...
- Бранка - настави Костја причу.
- Костја и Бранка. Два лепа, лепа, најлепша прасета на
свету.
- Онда су и њихови тата и мама прасићи - рече Бранка
сањиво.
- Нису. Прасићи су мали - закључи Костја ауторитативно. -
Њихови тата и мама су свиње. И ти прасићи, Костја и Бранка,
биће једног дана свиње, кад порасту.
- Нећу да будем свиња - разбуди се Бранка и седе.
- Ово је, децо, бајка. Ти прасићи се само зову Костја и
Бранка и то нисте вас двоје. Разумете?
- Зашто се онда не зову другачије? - упита Костја логично.
- Да вам прво завршим причу, па ћете онда да запиткујете.
Важи?
- Важи! - рекоше деца углас.
- Тата и мама су добили стан, па су се и прасићи уселили у
своју собу. „Шта бисте хтели да вам тата и мама купе?“, питали
су родитељи једног дана своје прасиће.
- Бату и секу - рече тихо Бранка, већ опхрвана сном.
- Што си глупа! Бата и сека се не купују - узјогуни се Костја
и убрзо се нађе у седећем положају.
Душан се насмеја, пољуби Костју, благим додиром по глави
усмери га да легне, а потом рашири руке у знак предаје.

29
 - Хтео сам да вам полако кажем како че та два прасића...
- Костја и Бранка...
- Да... Костја и Бранка добити бату или секу и...
Душан није успео да заврши реченицу, јер су Бранка и
Костја устали, загрлили се и почели да скачу по кревету.
Цичали су као сити прасичи, бацили се на оца, љубили га,
рашчупали, а он је стално намештао сивомаслинасту кошуљу,
као да је у канцеларији. На вратима се појавила Анђа.
- Мама, шта ћеш да родиш? Бату или секу? - викала је
Бранка, скочила са кревета и залетела се мајци у загрљај.
- Полако... Полако... Пази мамин стомак.
- Зато си малопре викнуо на маму! Зато што не пази... И
пење се на мердевине... И мења сијалице - ненамерно убоде
Костја свог у суштини брижног оца, који често није умео да
покаже осећања, а понекад се чинило да се чак стиди емоција.
Угасили су светло, легли заједно на кауч на коме су спавала
деца, певушили, мазили се, Бранка и Костја су ставили главу на
мамин стомак и препознавали знаке које је слао будући бата,
како је тврдио Костја. Бранка је, наравно, рекла да ће добити
сестру и да ће јој на главу стављати велику машну, белу - а
недељом црвену или плаву. Анђа се смејала, а Душан је ћутао.

30
 17. април 1953. године
Нови Београд

Пролеће је улетело у Нови Београд као да га је пилот

избацио из неког од авиона на путу за бежанијски аеродром.
Земунска Калварија је озеленела, малени, тек засађени јаблани
у дворишту што окружује павиљоне кочоперно су се
усправили, а маслачак је зажутео травњак. Анђа је заливала
цвеће на прозору. Мушкатле. Најлакше их је одржавати, а
цветају до касне јесени. Претходног дана је са Зором шетала
Кнез Михаиловом улицом. Гледале су излоге и у њима
најновији модел женских ципела с мало подигнутом петом,
свратиле до посластичарнице Меџед, појеле по једну баклаву и
попиле бозу. Имале су исти осећај: Блажо и Душан нешто
крију од њих. Као да се затварају у себе, осамљују се, праве
зид... Ни Милета се више не јавља.
- Само чувај то дете што носиш - рече брижно Зора, а Анђа
махинално спусти руку на стомак.
Престаде да залива мушкатле. Погледа на сат. Шест сати по
подне. Душан је још пре два сата требало да буде код куче.
Ретко се дешавало да касни. Можда неки изненадни партијски
састанак? А деца су негде у дворишту. Вратиће се прашњави,
са зеленим коленима. Откад се повукао снег а трава
ижџикљала, по цео дан иду четвороношке, беру цвеће и ваљају
се по травњаку. Кад је био у њиховим годинама, Душан је био
чобанин - пролете јој кроз главу. А крв није вода. Осмехну се
загонетно. Тргну је звоно на улазним вратима, она спусти
кантицу са водом, обриса руке. Нису деца. Костја лупа у врата.
Није ни Душан. Он има кључ.

31
 - Тренутак.
Откључа врата, знатижељна, као да очекује телеграм из
Војноисторијског института и објашњење зашто Душан касни.
Три човека у сивомаслинастим униформама, са службеним
осмехом на лицу, уђоше у стан без позива.
- Извините, ко сте ви?
- Другарице, само без панике. Имамо налог да претресемо
ваш стан.
- Зашто? Где је Душан?
- Откуд ми знамо где је ваш муж. Ви сте му жена. Ваљда би
требало ви да знате где вам је муж - заједљиво рече човек са
највишим чином.
Капетан главом показа једном официру да уђе у дечју, а
другом у дневну собу. Извади неки службени, сиви папир, а
Анђи клецнуше колена.
- Налог за претрес. Живимо у озбиљној, правној држави.
После ћете потписати да ништа није дирано.
- Молим вас, капетане, реците ми где је мој муж, мајор
Душан Булатовић.
- На време ћете бити обавештени. Па и о томе да ли је још
увек мајор.
Капетан закорачи у дневну собу и искрено задивљен стаде
испред уредно и брижно пореданих књига. Додирује једну по
једну, понекад тргне руку као да се опекао, затим завлачи руку
иза књига, до зида, повлачи је према себи. Један ред књига нађе
се на патосу.
- Завири у сваку књигу - нареди намрштеном поручнику.
- Шта тражите? Можда ја могу да вам помогнем?
- Могли бисте кад бисте хтели - рече шеретски капетан,
облизну се, намигну, завуче руку иза другог реда књига.
- Ви сте безобразни!
- А ви сте... Ускоро ћете сами закључити шта сте и где сте -
опет се облизну и намигну.
Зачу се померање намештаја у дечјој соби. Други поручник
је ревносно превртао ствари. Подигао је душек на дечјем каучу,

32
побацао на патос Костјине панталоне и Бранкине хаљинице,
шутнуо ципелице. У собу улете Анђа.
- Срам вас било. Па то је дечја соба!
- Другарице, реците нам где је ваш муж држао пошту. Да ли
је имао неко тајно скровиште? - прати је у стопу капетан и
говори кроз стегнуте зубе, али тачно и одсечно акцентује речи.
- Сва су његова писма у фиоци... Ту поред књига.
- Не требају нам честитке за Нову годину из завичаја. Нас
интересују писма без поштанских маркка. Цедуљице.
- Ви сте неваспитани! Пријавићу вас генералу Терзићу. Он
је начелник института у коме ради мој муж.
- Што не тркнете одмах? Генерал само вас чека - рече
капетан и исцери се дрипачки. - Сваку вашу помоћ сматраћемо
олакшавајућом околношћу у процесу против вашег мужа.
Анђа осети како јој ноге отказују послушност. Паде на
патос, а у глави јој се замути. Последња мисао је била: где су
деца? Млади поручник се узврпољио. Крену према Анђи и већ
размишља шта је све учио на курсу прве помоћи.
- Листај те књиге! До јуче су заједно ковали план како да
побегну у Русију, а сада ми ту глуми наивку. Сазнаћу ја сваку
њихову тајну мисао.
- Али, друже капетане, жена има стомак... као да је у другом
стању.
- Једно русофилско копиле мање или више! Листај књиге!
Посебно те руске. Мајку му јебем, колико их је наређао!
Лењин, Достојевски, Шолохов, Јесењин... Само нема Стаљина.
Сакрио га. У глави. Избацићемо га ми из те његове задрте
главе... Само полако.
Анђа отвори очи и постиђена због положаја у коме се
нашла, брзо устаде и намести хаљину. Брујало јој је у ушима,
светлуцало пред очима... Ноге отежале. Призор је био ужасан:
лепо, с љубављу опреман стан личио је на колибу опустошену
олујом. Покуша да подигне једну књигу, а капетан јој је оте из
руке и поче брзо да прелистава, као да је био сигуран да се
Анђа одала и да се баш у тој књизи налазе „тајна документа".

33
Бесно баци књигу испод кревета.
- Где су ми деца? - излете Анђи питање, иако је хтела да га
прећути у покушају да бар децу заштити од ових вандала што
ни трудну жену не поштују.
- На сигурном месту. Мој човек је са њима. Кад нам кажете
где је тајна Душанова преписка, деца ће бити враћена.
Анђа безгласно заплака, наслони се леђима на зид и полако
спусти на колена. У њој је све горело, тутњало, бунило се
против надолазећег лудила.
- И још нешто, другарице. Спремите и спакујте све што је
сивомаслинасте боје, униформе, кошуље, чарапе, све папире
који се односе на војску, указе, одликовања, дипломе,
захвалнице.
- Али то је његово!
- Мислите?! Другарице, па ни он више није свој - рече
капетан танушним гласом харемског евнуха.

34
 27. април 1953. године
Нови Београд

Пространа дневна соба у кући Поповића, сада

пребивалиште фамилије Блажа Милеуснића, деловала је
сабласно: растурене ствари, намештај померан, порцеланслце
чиније разбијене и разбацане по патосу, свуда папири и
рашчерупане књиге. Зора и Каћуша, мајка и шестогодишња
кћи, седе на старинском двоседу повијене као старице,
загледане у зид на коме се оцртава правоугаоник висине метар
и двадесет и ширине осамдесет центиметара. Остала је само
светла флека после скидања породичне слике Поповића. Зори
се причињава да се правоугаоник залеће према њој и Каћуши.
Осећа како јој се у сваки део коже забада поглед старог
Момчила Поповића. Тај поглед је прогања откад су се уселили
у његову кућу.
После кратког куцања и Зориног „Уђи, Анђо“, она ступи у
собу, снуждена и са већ видљивим стомаком. Ипак унесе мало
ведрине и кочоперности тако неопходне у ситуацијама када се
чини да је све пропало. Зора устаде, задрхташе јој рамена,
приђе куми и загрли је. Стајале су тако шћућурене, налик
врапцима на киши кад завлаче главу један другоме испод крила
скривајући се од непогоде. А доиста их је задесила непогода од
које се човек не може сакрити: мужеве је власт оптужила да су
се „злочиначки удружили у циљу подривања социјалистичког
система и обарања Комунистичке партије на челу са Јосипом
Брозом Титом“. Блажо и Душан, који су били спремни да умру
са Титовим именом на уснама!? Али другови мисле другачије.
И биће тако све док се не докаже супротно. Зора поново седе

35
поред Каћуше, загрли је и завуче главу међу рамена.
- Где си оставила децу?
- У кући су. Закључала сам их. Нико неће с њима да се игра.
Официрско насеље, па родитељи зазиру.
- Звала сам те... Милета ме замолио да будемо обе овде када
дође...
- Милета?! Не сећам се кад сам га последњи пут видела.
- На муци се познају пријатељи. У кућу ми нико не долази
откад су одвели Блажа. Динара немам.
- Даћу ти ја неку цркавицу. Мени су послала браћа нешто
пара из Цетиња. Боље да ти не причам њихову муку. Једног су
зета послали... тамо... А брата што је студирао у Москви још
испитују. Сваки дан мора да се јавља у полицију.
- Шта ћу да радим без Блажа? Ја не могу и не умем сама -
заплака Зора.
- Прво ћемо да средимо кућу. Устани. И ти, Каћуша. Радна
акција! Крећемо!
Анђа приђе Зори, придржа се мало за стомак, а затим јој
нежно спусти руку на раме. Пробуђена, Зора устаде и поче да
скупља разбијено стакло по кући. Каћуша узе метлу и
ђубравник. После два сата соба је била сређена, а радну акцију
прекину капетан Милета Лазић, још увек нежења.
- Кумо, да ли ја то видим стомачић? - разнежи се Милета,
или се бар тако учинило Анђи.
- Душан и ја смо одувек желели троје деце.
- А ти, Зоро, немој да плачеш. Него, скувај нам кафу и
донеси ракију.
Нешто се овде није уклапало у слику о тројици другара и
пријатељству нагло прекинутом после једне партије
преферанса. Зашто је Милета дошао тек пошто су Блажо и
Душан одведени на Бањицу, у притвор? На Бањици су Немци
током Другог светског рата мучили и убијали комунисте и
друге патриоте, а сада комунисти у затвору држе друге
комунисте, за које мисле да су мало мање комунисти од њих.
Или тако некако. Анђи хиљаду питања пролази кроз главу, а

36
највише је мучи сазнање да Милета није прво питао за Блажа и
Душана. Ако је хтео да их поштеди провале осећања на
почетку сусрета, онда је заиста пријатељ. Али Анђа слути
нешто друго, а Зора, преплашена, у Милети види спас.
- Милета, где су Душан и Блажо?
- Да прво попијемо ракију и кафу.
- Зашто су их ухапсили? Ако су њих двојица непријатељи
ове земље, како онда изгледају пријатељи?!
- Анђо, ти све прихваташ лично. Ваљда има нешто што је
изнад личних интереса?
Зора ћутке стави на астал розикасту флашу неправилног
облика, очигледно рад неког пијаног дувача стакла. У флаши се
златила домаћа шљивовица. Затим донесе шољице, усу у њих
кафу из џезве и седе.
- Ову флашу је Блажо добио на лутрији за нову 1947.
годину у Дому армије у Скопљу. Ти си, Милета, организовао
лутрију - рече Анђа у једном даху, а Милета схвати да поента
тек долази.
- Лепа времена... Шта оно доби Душан?
- Дрвену кутију.
- Резбарену... За чување слика.
- Ено је код куће. Сада ми личи на малени мртвачки сандук.
Као да сте му је намерно дали, као неки знак.
- А који смо то ми?
- Знаш ти који сте. Ви што хапсите недужне људе и завијате
породице у црно.
- Ја никог нисам хапсио. А трудим се да породице
пријатеља не буду завијене у црно. Зато сам и дошао. Да
помогнем.
- Помагај, Милета. Помагај, као бога те молим! - заплака
Зора, ухвати Милетину шаку и пољуби је, као пре рата у цркви
што је попа љубила.
Анђа разуме Зорин страх пред неизвесним годинама што
предстоје. Нико не уме или неће да јој каже где је то Блажо
одведен, зашто је одведен и колико ће тамо остати. Већ пет

37
година у потаји слушају приче о Голом отоку, хватају страх у
очима људи кад се помене Русија, али као да се све то догађа
негде другде, далеко, тамо некоме... Милета не помери руку.
Годи му женски пољубац. За почетак у шаку - пролете му кроз
главу, али се постиде брзе мисли и повуче руку.
- Дошао сам да вас поучим, колико могу, и припремим за
дане који долазе. Можете много да помогнете Душану и Блажу.
Питаће вас другови разне ствари. Зато - памет у главу.
- Мислиш, да лажемо? - упита Анђа.
- Није то лагање... Само мала помоћ и једнима и другима.
Душану и Блажу с једне стране, и друговима с друге стране.
- Зар они нису на истој страни?
- Изгледа да више нису... А могли би поново да буду. То
зависи и од вас две. Кажем вам опет - памет у главу.
Зора пригрли Каћушу, сави главу и заплака. Сузе су се
стопиле, па преко врха носа, као снежаница преко ледене
бодље, капљу у правилним размацима.
- Ја ништа не знам, Милета.
- Знаш, Зоро. Знаш. Знаш колико и ја да нас Милета
наговара да причамо и оно што није било и што би он и његови
волели да чују.
- Ја ништа не знам...
Анђа устаде. Подбочи се и стаде испред Милете. Он се
инстинктивно придигну, али га у столицу врати пљувачка која
га погоди у лице попут грудве леденице.

38
 21. јун 1953. године
Бањица

- Данас идемо код тате... У посету - рече тихо Анђа и

настави да испира Костјину косу.
Нико није желео да буде голман, а Костја је у свим
поделама био на голу. Старији дечаци су одређивали њега, не
питајући га шта мисли о подели. Бацао се „као Беара“, како се
касније хвалио Бранки парадирајући у њиховом заједничком
кревету. Улетао је главом у ноге дечацима, јер су покушавали
да га исмеју, предриблају и ушетају се са лоптом у гол. Коса му
је зато увек била умрљана земљом, а чичци су од ње стварали
чудесне фризуре.
- А где је тата? - понови Бранка питање које је постављала
мајци свако пола сата и настави да полива Костју топлом
водом.
- Тата је у школи. Као кад смо били у Сарајеву. Тамо има
много чика у униформама и са оружјем. То је таква школа.
- Тата је њихов учитељ - рече Костја самоуверено.
- Није. Тата је... ђак... студент. Биће тамо све док не заврши
ту важну школу.
Поредала је по кревету најлепше ствари. Откад је Душан
ухапшен, ништа ново није купила... Опеглане, уштиркане
кошуље, велика бела машна за Бранкину косу, једине
неисцепане Костјине панталоне. Данас све троје морају бити
лепи и насмејани. Отац их није видео више од два месеца. Као
уочи неке модне ревије, Костја и Бранка су пробали све што су
имали да обуку. Бранка се присећала коју је од њених хаљина
тата највише волео.

39
 Отишли су пешке до Студентског града, одатле аутобусом
до Зеленог венца, а онда преко Славије, пешке, према Бањици.
Анђа се прибојавала суза издајница. Због деце. Хтела је да их
поштеди сваке трауме, да их сачува од патње која се не може
избећи, али се бар може ублажити. Непрестано размишља о
Душану. Да ли је ослабио? Да ли га туку? Питала је може ли да
му понесе неку пижаму, нову преобуку, да скува нешто. Строго
јој је речено да њеном супругу ништа не фали; свега има у
изобиљу. Остаће извесно време на Бањици, док се „неке ствари
не утврде и провере“, а онда ће породица бити „правовремено
обавештена о наредним корацима".
Капија. Претурање по личним стварима. Деца се непрестано
осврћу и запиткују где је тата, смеју се и циче. Ишчекују
насмејаног оца, у парадној униформи. Поред њих пролазе
намргођени људи, уплакане жене... Улазе у затворски круг са
зебњом, излазе у сузама. Једна жена, очигледно Црногорка,
скинула је са главе црну мараму, расплела косе, клекла на
земљу и тужи. Слаже речи што се забадају у мозак као рафали.
Прилази јој војник, хвата је испод мишице и одводи у пријемну
канцеларију. Бранка и Костја се узнемирише и ухватише мајку
за руку.
- Војник ће вас одвести до сале за посете - рече промуклим
гласом један задригли заставник, чијој линији годи преглед
ствари на улазу у затворски круг.
Војник са пушком о рамену иде одсечним кораком, Костја
покушава да га имитира, али стално греши и поцупкује, Бранка
држи мајку за руку, а Анда осећа мучнину у стомаку.
Закорачила је у шести месец трудноће... Понестаје хране и за
децу, а она мора да појача исхрану због бебе. Покушава да нађе
посао. Облачи широке хаљине не би ли сакрила стомак, али
свака прича престаје када каже где јој је муж. Костја је успео да
ухвати корак са војником, што натера Анђу да се осмехне.
Пригрли Бранку.
- Мама, пази на машну - извуче се Бранка из загрљаја,
плашећи се да ће мајка померити уштиркану машну, посађену

40
наврх главе, као велика елиса хеликоптера спремног да је после
сусрета са татом одведе негде високо изнад Београда и далеко
од муке у коју је упала, а не уме да је објасни.
Испред сале за посете, поређани као деца у школском
дворишту, стоје преплашени људи. Право на посету имају само
чланови најуже породице. На вратима се, свако пола сата,
појави поручник са списком, одсечно прочита име затвореника.
Његове речи прате пригушени јецаји.
- Душан Булатовић! Звонко Савић! Милан Марић! Радоња
Ашанин! Остали сачекајте!
Анђа иступи. Костја покуша да се отргне и потрчи, као
младо куће, али га мајка чврсто ухвати за руку. Бранка се,
уплашена поручниковом строгоћом, припила уз мајчину
бутину и не размишља о машни. Полако иду ка вратима. Анђи
ноге клецнуше. Несвесно је придржа Костја, који се одједном
усправио и уозбиљио. Уђоше у салу, пратећи поручника.
- Ово је ваш сто. Сачекајте.
Сели су на клупу, са једне стране стола. Са друге стране је
била празна столица. Бранка тихо заплака, а Костја,
шутирајући замишљену лопту, поче да удара у ногу од стола.
Немо су гледали према вратима. Сваких пет минута врата су се
отварала и пропуштала у салу по једног затвореника.
- Где је тата? - промуца Бранка.
Врата се отворише и на њима се прво појави човек у
униформи, а затим Душан. Костја и Бранка га нису познали.
- Где је тата? - понови Бранка питање.
Анђа је устала. Столу је прилазила Душанова сенка. Кратко
ошишан, у похабаним војничким панталонама, војничкој
кошуљи без кравате. Никада га пре тога није видела тако
обезличеног и обезглављеног, па је подсети на застрашеног
ратног заробљеника. Деца су и даље завиривала према вратима.
- Кад ће тата да дође? - заплака Бранка.
Као да Душана представља његовој породици, поручник му
показа где да седне, а Душан пружи руку Анђи, Бранки и
Костји. Анђа осети врелину његове руке, свесна каква га ватра

41
обузима. Поручник остаде уз астал, као кип, намргођен.
- Омршао си - излете Анђи.
Данима је ишчекивала овај сусрет и припремила хиљаду
питања, са замкама између редова знаним само њој и Душану.
А сада помиње најбаналнију ствар, видљиву, коју и не треба
објашњавати. Поручник подиже леву обрву.
- Чини ти се. Храна је добра. Имамо добар смештај.
Солидну библиотеку. Читам доста. Никад нисам имао толико
слободног времена.
Поручник спусти леву обрву и Анђа то протумачи као
задовољство што Душан говори оно што су му рекли да каже.
Ово су сувише кратке реченице за његов начин изражавања.
Дурмиторци су епски распричани, а ово су искидани искази,
наговештаји приче. Бранка и Костја отворених уста гледају у
оца. Он више не личи на тату што прича најлепше приче уочи
спавања.
- Кад почиње суђење? - опет излете Анђи, а поручник
подиже десну обрву.
- Нема суђења. Само нека провера, док се нешто не утврди.
Све ћу вас обавестити на време.
Тишина. Поручник спусти десну обрву. Воли овакве
разговоре, са мало речи. Неће морати да пише опширан
извештај.
- Тата, када ћеш да се вратиш кући? - рече Бранка кроз сузе,
а Анђа је пригрли и стегну за руку, дајући јој тако знак да не
наставља са сличним питањима.
- Брзо. Кроз неколико дана.
Поручник подиже обе обрве, што Анђа протумачи као
саркастичан коментар Душановог одговора. Време за посету
испунила су слична питања, која су скривала осећања и страст.
Никада нису изговорили мање речи а да су при том једно
другом више рекли. Све им је било јасно. Анђи да се Душан
још дуго неће вратити кући, а Душану да његову породицу
чекају тешке године.
- Мама, хоћу кући - заплака Бранка.

42
 - Време је истекло - рече поручник одсечно.
Душан устаде, поново пружи руку прво Анђи, а затим и
деци, као да се поздравља са играчима противничке екипе.
Поручник му показа према вратима.
- Мама, хоћу кући - понови Бранка.
Костја је ћутао.

43
 21. јун 1953. године
Бањица

Размишља о птици и кавезу. Мрзи ли птица онога ко је

затворио врата кавеза и ускратио јој право на лет у небо? Сада
је у истој ситуацији. Из кавеза му се чини да су и они што су са
друге стране у ствари иза решетака. И да су улоге обрнуте.
Таква размишљања га увек насмеју. Народ их зове кисело
грожђе, подсмевајући се изумитељу наопаке стварности.
- Мајор Душан Булатовић!
Опре се о зид, устаде, усправи и приђе решеткама разбуђен
звуком познатог гласа. Пред њим, али са друге стране
решетака, стоји генерал Јефтић, истурених груди, стегнуте
вилице, као да се спрема нешто тврдо да прегризе. Намргођен.
Друг из пљеваљске гимназије, сретали су се у рату, а
последњих годину дана радили су на истом пројекту у
Војноисторијском институту.
- Изволите, друже генерале!
Душан стоји мирно, руку прибијених уз бутине. Да су нека
друга времена, сада би пружили руку један другоме, питали за
здравље, за децу. Врти му се у глави јер је нагло устао, али не
жели то да покаже.
- Булатовићу, ти знаш зашто си овде.
- Покушавам да разумем... И надам се да ћете схватити
колико грешите.
- Увек иста песма, Булатовићу! Грешка! Грешке су,
наравно, могуће, али паметан човек тога постаје свестан тек
када се грешка утврди. Разумеш?
Душан ћути. Стиска зубе и врховима прстију стеже бутине.

44
 - Разумеш! - дрекну генерал Јефтић и питање претвори у
констатацију.
- Разумем - готово нечујно рече Душан.
- Разумеш, мајоре Булатовићу!
- Разумем, друже генерале!
Душана замори силина којом је изговорио реч „разумем".
Неиспаван је, изгладнео. Уочи првог сусрета са супругом и
децом спавао је петнаест сати. Желели су да изгледа одморно,
али му килограме нису могли надоместити. Чим заспи, буде га
и одводе на саслушање. Терају да призна како је имао
терористичку групу повезану са руском агентуром у Београду.
Прете му суочавањем са људима који су, наводно, све
признали. Тврде да им је он био вођа! Тражи да му саопште
њихова имена, а они увек исто одговарају - прво признај.
Студирао је права пре рата и овакве примере изигравања
закона није налазио у литератури. После десетак дана ухватио
је ритам насилних буђења. Пробуди се пре него што упадну у
ћелију и почну да се дерњају. Дочекује их стојећи. У ствари,
више и не спава. Дрема и трза се, увек са криком због сна који
га прогања.
А сан је увек исти. Анђа се породила и родила - пиле. Мало,
жуто, преплашено пиле. Лекар каже како су јој понудили да
роди сина или ћерку, али је она одлучила да роди пиле.
Неколико месеци раније нудили су јој киретажу, али је она
одбила, јер жели његово дете. И пиле је ваше, каже му доктор.
Проверили су крв у лабораторији. Зашто си родила пиле, Анђо,
пита је свако вече кад му доде у сан. Зато што немам пара, а
пиле мање једе. Зато, Душане. Онда крикне и пробуди се.
Тројица затвореника, цимери у ћелији, не реагују на његов
крик. Не реагују на људске јауке, на сузе... Чуте опхрвани
полусном и чекају да их разбуди дерњава стражара.
- Мајоре Булатовићу, приђи, да ти боље видим лице које
сам некад поштовао - говори генерал Јефтић и наглашава сваку
реч, као да држи политички говор.
Душан се приближи и наслони главу на решетке. Осети

45
олакшање у ногама. Боле га табани од стајања пред
иследницима. Нису га тукли, мада ишчекује да ће и то ускоро
учинити. Очигледно је да имају лабаве доказе, боље рећи -
немају никакве доказе, па не смеју да се залећу. А види како им
крв прокључа кад неће да призна будалаштине, нелогичне
измишљотине што саме себе потиру. А како ће се понашати
ако ништа не утврде и ако буду морали да му се извине? Хоће
ли смети да га погледају у очи након толиких глупости и
увреда?
- Сад те боље видим. И морам ти нешто признати, мајоре
Булатовићу. Колико сам те некад волео, сад те још више
мрзим! - рече генерал Јефтић, измаче се и затим свом снагом
удари песницом Душана у лице.
Био је то први ударац добијен после два и по месеца
ислеђивања. А за тај први ударац није дошао било ко! Ударио
га је генерал, стари познаник! „Шта ме тек сутра очекује на
ислеђивању“, пролете му кроз главу док је падао уназад, на
бетон. Генералов ударац је био звук гонга, позив да у ринг
упадну иследници и батинаши и наставе посао. Готово истог
тренутка тројица људи, шћућурених уза зидове ћелије,
скочише.
- Назад! Пусти псето да лежи! - раздра се генерал. - Поруч-
ниче!
Дотрча млади поручник и стаде мирно испред генерала.
Јефтић је левом руком трљао зглоб десне шаке што му је
бридела након ударца.
- Изволите, друже генерале!
- Водите псето у кућицу!
Поручник откључа врата, улетеше два стражара, такође у
униформама, дохватише Душана испод пазуха, не дозволивши
му да устане. Вукли су врећу пуну људских костију и меса, са
главом окренутом ка поду.

46
 4. јул 1953. године
Земун

Врео јулски дан. Београд јеци од корачница, партизанских и

бригадирских песама. На бандерама су осванули звучници.
Скојевци су их преко ноћи качили и повезали са радиом. Дан
борца. Дан сећања на сусрет у кући Рибникарових, на Дедињу,
када је одлучено да се подигне устанак против Немаца. У
земунском парку Крајишници и Личани играју козарачко коло,
а педесетак метара даље Црногорци поскакују, кликћу као
орлови, застану, пољубе се, па наставе. Анђа у руци стеже
цедуљу са исписаном непознатом адресом. У десет сати ће...
Застаде. Придржа се рукама за стомак. Осети како се беба
помера... Заплака и крену назад ка Новом Београду, жустро, као
да је нешто заборавила, али се брзо предомисли. Седе на клупу,
рукама покри лице. Обриса убрзано сузе, као да се стиди
знатижељних пролазника. Рашири згужван и знојем поквашен
папир и на њему једва прочита адресу исписану графитном,
мастиљавом оловком. Зора јој је дала адресу, а Анђа ништа
није питала, али се присетила да је Зора пре шест месеци у
трећем месецу трудноће побацила... Није је тада запиткивала,
али јој је сада све било јасно.
Деца су остала сама у кући. Обећали су да неће излазити
док се мајка не врати. За сваки случај, ставила је кључ на
канап, а канап Костји око главе. Кад буде видео како дечаци
играју фудбал - излетеће из куће и заборавити на обећање.
Намазала је маст на хлеб, ставила мало соли на маст и
одложила у фиоку стола. И један парадајз, румен и сочан. То ће
ручати. Она није ништа јела. Данима већ не једе. Само пије

47
воду и нестрпљиво чека сусрет са старом Рускињом, бабицом у
пензији. Очистиће јој утробу. Како то грозно звучи. Очистити
утробу! Очистити нешто што је најчистије на свету! Избрисати
сваки траг љубави и сваки траг тек зачетог живота!
Одлучно уђе у двориште старе куће на Калварији. Помери
се завеса на једном прозору и убрзо се отворише врата.
Старија, дежмекаста жена у црној хаљини показа руком на
друга врата, у дну дворишта. Анђа ситним корацима, као
преплашено дете, крену ка маленим вратима. Рамена јој се
тресу, даве је плач и кашаљ.
- Ну, ђевушка. Зашто ти плакала? - топлим гласом
проговори старица и ухвати Анђу за руку.
Уђоше у собичак. Тамо су биле још две жене и
четрдесетогодишњи мушкарац. Старица га представи као свог
сина Ивана, гинеколога. Он ће помагати. Жене припремиле
топлу воду, газу, инјекцију и скидоше покривач са стола. Указа
се гинеколошки сто са неопходним инструментима.
- Изазваћемо превремени порођај. Ви знате да беба неће
преживети.
Анђа је ћутала, кретала се као омађијана, руке утрнуле, ноге
обамрле, у глави је шуштало, пролетале су кроз њу хиљаде
бучних птица, а мучнина у стомаку нарасла је до бола,
кидајући сваки део тела. Није рекла Душану шта је наумила и
то јој је стварало највећи бол. Како је могла да му каже?
Толико су желели треће дете, одредили име за дечака и
девојчицу.
- Ђевушка - рече старица и показа на гинеколошки сто.
Глас је одзвањао у Анђиној глави; неко је дозива изнутра,
из стомака. То плаче нерођено дете! - пролете мисао као метак.
Одустаће! Ноге нису слушале главу и Анђа се попе на астал,
мисли одвојених од тела. Читала је да клиничка смрт тако
изгледа.
Посматраш своје тело негде одозго, а душа плаче због
патње тела. Свлачили су је полако, као дете које се упишкило.
- Сад је све у божјим рукама - рече благо старица.

48
 - Не, мама. Све је у мојим рукама - одговори Иван само-
уверено.
- И у твојим рукама је Бог - готово нечујно заврши старица
кратку расправу о Богу и његовим моћима.
Анђи се учини да уместо Ивана крај стола стоји Душан, да
је забринут и љут. И поче да пропада, да лети кроз простор и
време, да удара о зидове...
- Ну, ђевушка, све ће бити у реду...
И да није било у реду, не би се сећала, јер се оно пропадање
наставило. Из њега је изашла када су је, негде пред зору,
довели до кућног прага, боље рећи донели као џак брашна.
Али, кад угледа улазна врата и на њима металну таблицу на
којој је писало „Породица Булатовић", у Анђи се све пробуди.
Стаде на ноге, погледа ка патосу и угледа своја стопала. А није
могла да их види откад је ушла у пети месец трудноће. Шта сам
то урадила! - опет заплака неки глас изнутра, а да га није била
свесна.
- Остало ћу сама... Хвала вам...
Наслонила се на зид, уз довратак. Звук корака се изгуби. Из
њеног живота се удаљише људи које је тај дан први пут видела.
Прихватили су је и помогли јој као да се познају сто година.
Били су то Руси, белогардејци што су након Првог светског
рата дошли у Београд, унели свеж дах руске уметности и науке
и пресудно утицали на убрзани духовни развој белог града.
Жена човека оптуженог као информбировца могла је само да
науди и себи и њима ако би наставила са дружењем. А
прихватили су да јој помогну без динара, ризикујући своје
животе. Удахну неколико пута дубоко, намести руком косу,
намести и осмех, за сваки случај, ако су деца још будна. Увуче
кључ у браву, али допола. Костја је закључао врата, а није
извадио кључ.
Ухвати је паника! Ако буде куцала на врата у ово доба,
пробудиће комшије. А није желела да је виде у оваквом стању
и у ово доба ноћи. Не интересује је шта би помислили, али не
жели сажаљење, јер су речи, откад је Душан ухапшен, свели

49
само на куртоазне поздраве. Бол у утроби је био неиздржив.
Неконтролисано руком удари у врата. У истом тренутку врата
се отворише и пред собом угледа уплакану Бранку и брижног
Костју. Држао је сестру за руку. Анђа упаде у стан и брзо
затвори врата. Тада зачу како се отварају комшијска врата и
бунован глас: „Ко то лупа?“ Загрли децу и заплака. Ушли су
тако загрљени у кухињу. Анђа полако, пажљиво леже на кауч,
скривајући очи као лопов. Тако се и осећала. Као лопов који је
украо део неког будућег живота. Тек тада примети да Бранка
има стомачић: савила је пешкир и ставила га испод сукњице,
имитирајући изглед своје маме.
- Мама, а где ти је стомак? - упита Костја брижно.
Анђа, затворених очију, прећута одговор и шакама покри
лице. У том тренутку отргну се црвени пешкир увучен испод
Бранкине сукњице и паде на патос.

50
 7. јул 1953. године
Бањица

- Данас је празник - рече Душан, а три човека склупчана уз

мемљиви зид ничим не показаше да су чули шта им говори.
Тако им дани пролазе. У ћутању. Зазиру један од другог,
посматрају се испод ока.
- Дан устанка - рече Душан за себе и одлута у време када је
као студент Правног факултета у Београду са колегама ватрено
дискутовао о томе како и када треба напасти Немце.
Из звучника у кругу војног затвора излетале су борбене
песме, а на свако пола сата чуло се: „Друже Тито, ми ти се
кунемо, да са твога пута не скренемо, пута не скренемо".
Душан тихо запевуши рефрен „да са твога пута не скренемо".
Није сигуран да ли је то рефлексна радња или свесно пева
познате стихове. Три човека и даље ћуте. Опет их провоцира,
помисли снажан тридесетогодишњак, ратни комуниста, који се
није одрицао бркова „а ла Стаљин". Откад су заједно провели
ноћ у керећој кућици Душан тачно зна шта мисле један о
другоме. Јер, свака тортура се завршава на исти начин...
Кад је генерал Јефтић, трљајући шаку којом је ударио
Душана, заурлао: „Водите псето у кућицу", поручник и два
униформисана стража ра ухватили су Душана испод пазуха, са
главом окренутом ка земљи. Вукли су га кроз ходник, бесно
псујући због његове тежине. Био је висок сто деведесет
центиметара и тежак деведесет килограма. То им је
распиривало љутњу изазвану повишеним генераловим гласом,
који као да их је оптуживао. Потом дођоше до степеништа с
бетонираном косином на којој је такође од бетона била

51
направљена кућица метар са метар, налик штенари. На улазу у
кућицу била су малена врата, закључана.
- Пусти псето! - дрекну поручник и истог трена испустише
Душана.
Лицем удари у храпав бетон. Поручник се сагну и откључа
вратанца мрачнице, како су затвореници звали овај изум неког
болесног официрског ума. Изби мемла из бетонске кућице без
прозора.
- Видећеш ти свог руског бога! Улази! - заурла поручник.
Душан обриса крваво лице. Не зна да ли га више боли
ударац о бетон или сазнање да га је песницом ударио генерал,
ратни друг, колега на новом пројекту у Војноисторијском
институту. Рана од бетона ће зарасти... Из мисли га прену
поновни урлик поручника. При свакој наредби је поцупкивао,
спреман да полети.
- Упадај! Савиј кичму и упадај!
Душан завирује кроз узан отвор. Тада га дограбише с леђа,
увукоше му главу у штенару и угураше га као да је згужвано
ћебе. Удари главом о бетонски кров у покушају да избегне
ударац челом у супротни зид. Зачу како се за њим затварају
врата, а потом и звук браве која шкљоцну кад се у њу забоде
кључ. Колико ће овде остати? Већ нема довољно ваздуха.
Ухвати га паника. Увек је имао страх од затвореног простора и
ноћу се будио кад би сањао како се провлачи кроз неке
мемљиве тунеле. Неће то да им покаже, јер би га онда
уцењивали тим страхом.
Не зна колико је већ сати у мрачници. Чини му се да лебди
између сна и јаве. Пре неколико минута, убеђен је, разговарао
је са Анђом. Сигуран је да је и Костја долазио и питао га да ли
је жедан. А Бранка је само плакала. Анђи је рекао да изађе, јер
није добро кад трудница удише мемљив ваздух. Из потпуне
обамрлости пробуди га звук браве. Извукоше га цимајући га за
ноге, које више није осећао.
- Замало да те изгубимо. Замисли, генерал заборавио да нас
подсети кад да те вадимо из штенаре - рече пословно поручник.

52
 Душан за то време седи на бетону и не може да исправи
ноге, а бол у кичми га ломи и не да му да се усправи. Плућа
подивљала. Грабе ваздух повећавајући тако бол у осталим
деловима тела.
- Свака част, иако си једва издржао. Али генерал је наредио
још једну туру - готово са осмехом рече поручник и очима
нареди стражарима да Душана опет угурају у мрачницу.
Викао је, опирао се... То их наљути, па га грубо, грубље
него први пут, угураше у штенару. Вирио је део повијених леђа
у која ударише врата и потиснуше их ка унутрашњости
мрачнице.
- Ви нисте људи! Имајте бар мало поштовања према мајору
ЈНА!
- Здраво, бивши мајоре. Видимо се - добаци поручник и
закључа врата.
Још једна тура! Хвала ти, генерале, ратни друже, до јуче
пријатељу... Жестина којом размишља о пријатељству у
смутним временима помаже му да се одупре обамрлости. Како
су само развили методе мучења! Тачно знају колико ко може да
издржи а да у суботу насмејан, тако су се договорили, седне с
друге стране стола и разговара са породицом.
Душан се не сећа како је и када доведен у ћелију. Лежи
наслоњен уза зид, не осећа ноге и руке, не осећа кичму...
Ништа не осећа. После неколико минута у ћелију уђе дежурни
официр. Покуша да усправи Душана, али овај стално пада, као
тек рођено лане.
- Ово ти је за наук. Немој више да нервираш генерала.
Немој више никог да нервираш. Разумеш? - рече дежурни
официр. - А сад идемо доле, код мене у канцеларију. Ајде,
полако, ја ћу ти помоћи. Да разговарамо као људи.
Три човека у ћелији још се више прибише уза зид. Знају
шта значи позив „да разговарамо као људи“. И знају да ће
уместо у канцеларију, продужити у самицу. То је, ваљда, неки
нов оквир за људски разговор. У приземљу Душана убацише у
самицу и њему лакну. Најзад сам. Наслонио се на зид,

53
задремао, али му отказаше ноге. Паде на бетон. Одмах се
отвори прозорчић на вратима.
- Шта то покушаваш, гаде!? - процеди стражар кроз мали
отвор.
- Покушавам да заспим...
Зачуше се кораци у ходнику... У собу уђоше дежурни
официр и пуковник КОС-а Митар Мрђеновић, прек човек,
галамџија. Уместо поздрава или питања „како си“, пуковник
избаци бујицу увреда.
- А жив си, мајоре? Здрава Стаљинова снага. Здрава и жива!
Калио се челик, па се прекалио!
Душан ћути, жмирка од умора, бола, глади, понижавања,
увреда. Пуковник га загледа као да је на сточној пијаци, унесе
му се у лице и опет сасу рафал, који вероватно зна напамет и
увежбава га свакодневно у некој од самица.
- Ти си беда. Јад. Генералу се опиреш! Генералу ЈНА!
Генерала си натерао да те удари! Треба те одмах убити! Без
сведока. Да нико не зна где си скончао! Али ми смо хумани.
Можемо од тебе да направимо новог човека који ће бити на
линији и који ће умети исправно да размишља. Да ли си
разумео?
Душан ћути, јер заиста ништа од овога не може и не уме да
разуме. Пуковник му се поново уноси у лице. Гледа га право у
очи, што значи да верује у оно што прича.
- Умри, гаде издајнички! - заурла и изађе, праћен дежурним
официром.
Дежурни официр је све време ћутао и увежбавао начин
изражавања претпостављеног. Покретао је усне, понављајући у
себи пуковникове речи.
Све је у Душану узаврело, отима се контроли. Не боле само
кости и мишићи. Мајка му је једном рекла да је име Душан
добио зато што ће кад одрасте бити „душа од човјека".
Најинтимнији пријатељи га зову Душа. А данас му се чини да
ће изгубити душу, да му на нос излази, да бежи из ове самице
остављајући тело људима без душе. Упорно понавља, као да је

54
на молитви, како није психички пореметио, како је све ово
само сан и како су злотвори што се њиме играју неки други,
убачени људи пресвучени у униформе његових другова,
колега, сабораца с којима је делио парче хлеба у офанзивама,
радовао се рађању деце, маштао о социјализму са ликом човека
у коме ће... Прену га откључавање браве на вратима самице.
Угледа дежурног официра и мајора Ивана Роксића.
- Булатовићу, можда ти се то сада не чини тако, али ми ти
не желимо зло. Само хоћемо да ти помогнемо, отрезнимо те и
ослободимо од твојих лудих идеја. Могли смо да те оставимо
да цркнеш у мрачници, да се угушиш као пас, и ником ништа.
И савест би нам била чиста. Али знамо да си ли у дубини душе
добар човек, да си наш, да схваташ како си погрешио. Слажеш
се са мном? Је л’ тако? - смирено говори мајор Роксић
загледајући Душана саучеснички, као да су на истим мукама.
До Душана, отупелог, премореног и измрцвареног, допиру
само речи. Те речи му ништа не значе, али му годи нормалан
однос, без викања, претњи и залетања. Не може да контролише
мишиће на лицу, па не зна да ли се осмехује или мршти. Мајор
направи малу, психолошку паузу, добро темпирану пре поенте.
- Ми хоћемо да те извучемо и спасемо. Вратићемо те у
собу... Али ти мораш да нам се одужиш. Поклонили смо ти
живот. Заузврат, мораш понешто да нам кажеш и јавиш, шта се
у соби прича против нашег руководства и против нас уопште.
Ко прича са позиција Информбироа и Стаљина. Има у соби
опасних непријатеља. Ми хоћемо да их издвојимо од поштених
официра. Ти, ако то хоћеш - а ми ти дајемо прилику - можеш да
останеш исправан и поштен комуниста. Треба да нас
повремено извештаваш шта се тамо говори и који су то задрти
информбировци, па те нећемо осудити и послати на робију. Ми
знамо да си мало погрешио, али на овај начин можеш да се
рехабилитујеш. У том случају, ми ћемо те убрзо пустити. И то
ти гарантујем. Штета је да овде трунеш. И треба да будеш
официр и правник. Ми то желимо - заврши монолог мајор
Роксић без подизања гласа.

55
 Душан га гледа, хтео би нешто да каже, али реци не излазе.
Пљунуо би мајора, као што је пре неколико минута хтео да
пљуне и пуковника. Али то није паметно... као да му шапуће
неки далеки, унутрашњи глас. Поломили су га, па се сад играју
с њим као са дететом. Зао и добар полицајац. Пуковник и
мајор. Један прети, а други нуди излаз.
- Добро, Булатовићу. Не мораш сада да одговориш. Не
мораш никада да одговориш. Само се јави понекад. Чуо си шта
тражимо од тебе - заврши мајор Иван Роксић, окрену се и
изађе.
Иако лелуја и духом и телом, Душан схвати зашто људи у
ћелији ћуте, зазиру један од другог. Сви су прошли сличну
тортуру и свима је понуђена могућност за опроштај грехова.

56
 14. јул 1953. године
Бањица

Већ три недеље није видео Анђу, Бранку и Костју.

Проценили су да не изгледа довољно репрезентативно после
ноћи проведене у мрачници, па су Анђи на улазу у војни затвор
рекли да је њен супруг заузет „редовним дневним
активностима". То је разлог због кога се посета одлаже. Бранка
је плакала и стално понављала: „Хоћу тату." Дежурни официр
ју је помазио по коси и покушао да објасни како је тата добро,
али мора нешто важно да заврши.
- Реците ми искрено, да ли сте га послали.. . тамо? - упита
Анђа дежурног официра.
- А шта вам значи то „тамо"?
- Знате ви.
- Ево, ја не знам. А ако ви боље знате, зашто мене питате,
другарице?!
- Могу ли да вам оставим ово што сам донела?
- Изволите. А ако не буде ту, да му посаљем „тамо"? -
саркастично упита дежурни официр и поново помази Бранку
по глави. - Колико година имаш, лепотице?
- Четири... Хоћу тату...
- А ја имам већ шест година - убаци се у разговор Костја,
коме је силно недостајало татино друштво, па му је годио
разговор са било којим старијим мушкарцем.
- Тата ће брзо да се врати. Овде треба да заврши неке важне
послове - говори дежурни официр и прегледа садржај корпе у
коју је Анђа спаковала неке неопходне ствари. - Али њима овде
ништа не треба.

57
 - Хоћу тату...
- Идемо, децо. До виђења, друже - поздрави Анђа дежурног
официра, коме заигра јабучица.
Субота му је најтежи дан. Долазе људи из унутрашњости,
уплакани, преплашени. Деца плачу, траже очеве, а брижне
мајке извлаче замотуљке у којима су спаковани остаци сећања
на некадашњу срећу. Глава породице у затвору, пријатељи и
рођаци уплашени, нема посла за супруге информбироваца,
осим ако... Ако се одрекну мужева или сведоче против
некадашњих пријатеља подсећајући их шта су наводно
говорили у приватним дружењима. Потпуно се уживео у улогу
чувара на улазу у пакао. Понекад је намерно груб, понекад
саркастичан, а најчешће би заплакао, свестан да се грубошћу
брани од провале гриже савести...
Душан вири кроз прозор ћелије, коју официри и стражари
зову. соба. Чудна соба. Што у свом стану тако не опреме собу у
којој проводе највећи део времена? За њега је ово ћелија, па
макар је опремили намештајем из антикварнице. Јул, најлепши
месец. Данас је Костји рођендан. Као да је јуче било... Дом
армије у Куманову. Кумови. Блажо, Милета, Зове... Цедуљице
убачене у официрску капу, три имена - Вања, Никита и Костја,
извлачење као на томболи. Костја! Анђа је данас, сигуран је у
то, направила торту. И забола у њу шест свећица. Од којих
пара?, пролете му кроз главу.
- Булатовићу! Код иследника! - прену га глас једног од
чувара.
Сваки пут иста питања. Почну с непријатељским
удруживањем, терористичким акцијама које је планирао,
групом коју наводно предводи, а завршавају безазленим
питањем да ли познаје Звонка Шајића, поручника? Искрено им
одговара да први пут чује то име. А зашто би морао да га
познаје? Сам ће схватити када се сети одакле га и колико га
познаје! Иследник је мудар и смирен човек. Увек га пита да ли
се на нешто жали, како поступају према њему. Ипак је Душан
мајор ЈНА, а кривица није доказана. Душан зазире због

58
мирноће ислеђника и сигуран је да ће једном прокључати.
- Реците ви мени ко је Звонко Шајич и одакле бих могао да
га познајем. Можда ћу се онда сетити.
- А да ли знаш...
Иследник, као да не може да се сет и имена, претура по
столу, па вади један досије, отвара корице, извлачи папир,
загледа се у њега. Чита у себи. Само му се усне померају.
- Да ли знаш... односно, да ли познајеш мајора... Блажа
Милеуснића?
- Па, то ми је кум! Зар је и он...
- Шта си хтео да кажеш тиме - зар је и он? Мислиш -
ухапшен? Хоћеш рећи, ниси изненађен, јер сте заједно
деловали против...
Душан је изгубио ваздух. Загрцнуо се.
- Заврши ти реченицу. Заједно сте деловали против...
- Блажо је честит човек. Ратни комуниста. Борац.
- И за тебе кажу да си честит, ратни комуниста, борац,
предратни скојевац, па видиш, ви најбољи се удружисте против
нас најгорих. Је л’ тако?
- Ја то нисам рекао. Нити знам о каквом удруживању
причате.
- Да ли ти, Душане Булатовићу, познајеш људе које познаје
и Блажо Милеуснић?
- Нас двојица смо били нераздвојни - рече, а осећања га
гуше због сазнања да му је и венчани кум у затвору, можда у
истом овом, на Бањици.
- Па, видиш, Душане, Блажо зна Звонка Шајића. И зна шта
сте причали. И шта си ти рекао Звонку и он теби.
- Ја вам не верујем. Ово је нека провокација.
- Добро, Булатовићу. А ако ти покажем потпис Блажа
Милеуснића испод његове изјаве?
- Довољан ми је потпис, а изјаву нећу ни читати - рече
Душан самоуверено, убеђен да иследник блефира.
Иследник поново отвори досије Блажа Милеуснића,
рашири по столу папире, извуче један, окрену га ка Душану.

59
Душан препозна Блажов рукопис и потпис, специфично
исписана, накошена слова. Увек се шалио са кумом тврдећи
како има докторски, тешко читљив, али препознатљив потпис.
- То је Блажов рукопис.
- Да ти прочитам изјаву?
- Не треба.
- Онда бар потпиши да сам ти показао изјаву.
Инспектор помери папир са изјавом Блажа Милеуснића,
покри га отвореном шаком и остави узан простор за потпис.
Затим другом руком показа место где ће се Душан потписати.
Пружи оловку. Душан је узе као робот, преморен, исписа своје
име и презиме, одложи оловку, готово са олакшањем, и седе.
- Одлично.
- Не видим шта је ту одлично... Није ми јасно како је Блажо
могао...
- Да пробамо још једном. Дакле, да ли познајеш Звонка
Шајића?
- Не могу да се сетим. Волео бих да ме спојите са кумом. Да
ме подсети. А зашто не доведете тог Шајића? То је најкраћи
пут.
- Има времена, Булатовићу... А сада... Ево, ја ћу да те
слушам, а ти ми, својим речима, испричај садашњу политичку
ситуацију. Однос са Русима. Са Американцима. Шта мислиш о
Ђиласу? Зоговићу? О њиховом деловању? Ево, ја те слушам.
Као да сам на часу. Знам да си био одличан предавач, па се
надам да ме нећеш сада изневерити.
Душан прича, бира речи, а паралелни ток мисли га води ка
куму Блажу Милеуснићу. Шта ради Зора? Увек је била
преплашена и откад су се уселили у кућу предратних богаташа
Поповића стално говори како „ово неће изаћи на добро".
Узалуд је Блажо причао о револуцији и заслугама, о томе како
су Поповићи изнели паре у Швајцарску и како се он за њих не
плаши.
- Одсутан си ми нешто, Булатовићу! А по томе што причаш
испада да само Црногорци у овој држави нешто вреде.

60
 - То нисам рекао. Али познајем доста Црногораца који су на
важним местима, па их због тога помињем.
- И овде их има највише?
- Не разумем...
- Мислим, овде, у војном затвору.
- Нисам знао.
- Сада знаш. И шта мислиш - зашто?
- Заиста, не знам... Грешка, ваљда.
- А Руси и Црногорци, Булатовићу? Да ли је то случајно?
Душан ћути. Могао би да постави истоветно питање - Срби
и Руси, да ли је то случајно? Словенци и Руси - да ли је то
случајно? Хрват? и Руси - да ли је то случајно? Клели су се у
Тита и Стаљина, умирали са звуком Каљинке у ушима. Али не
воли Русе више од своје земље и свог народа! Како то не могу
да схвате?
- Ниси ти наиван, Булатовићу. Знаш шта каже инспектор
Јовановић за тебе? Ево, могу да ти прочитам његову оцену...
Претура по папирима на столу. Ужива у том папирном
хаосу, у коме су хартије важније од људи, Човека гледа у лице
и схвата како га лаже. Па погледа у папир и чита истину! Ево
још једне истине.
- Слушај, Булатовићу... „Изузетно интелигентан и способан
сам да се брани.“ А знаш шта то значи, Булатовићу?
Отежавајућа околност! Размисли мало о томе. Па закључи. Ако
си заиста интелигентан како иследник Јовановић каже.

61
 25. јул 1953. године
Бањица

Анђа се повратила после шока изазваног насилним

прекидом трудноће. Комшије су виделе да више нема стомак,
али је нико не пита шта се догодило. Лето је, школски распуст,
време за одлазак на село, код рођака. Они који су остали у
Београду одлазе на Саву, на купање између два моста, тамо где
је за време рата био логор Сајмиште. Предвече окрњена
породица Булатовић обично креће у шетњу, према Земуну.
Тамо Анђу нико не познаје, па не мора да скреће поглед кад
сретне некадашње познанике, постиђена због туђе срамоте.
Покушала је да сазна нешто више о процесу против Душана,
али је увек наилазила на зид ћутања. Бићете благовремено
обавештени! Зар сумњате у наше правосуђе?! Истина увек
победи! Фразе, фразе... Пароле. Цео живот се претворио у једну
велику, празну паролу. Јеретичка мисао. И добро је што је
мисао, јер се не види.
После месец дана - кад су се стекли сви услови, како је
Анђи објашњено - поново кренуше у посету Душану. Бранка
целу ноћ није спавала и то није крила. Устајала је, гледала у
огледало, нешто шапутала... Костја се покрио преко главе и
тако освануо. Искочио је из кревета у рану зору, што је
обрадовало Анђу; ни она није спавала, преплашена због
Душанове реакције кад је буде видео без стомака. Како је
могла да му каже кад тамо мере речи?!
И како би протумачили ту жељу? Као неповерење у
друштво због чије одлуке да привремено одстрани супруга,
породица наводно не може нормално да функционише!

62
Абортус у поодмаклој трудноћи није дозвољен, па би довела у
незгодан положај све који је познају. А лицемерје свима
одговара. Стомак је нестао. Како? То нас не интересује!
Дежурни официр на вратима војног затвора претура по
стварима, застане, па помази Бранку по коси. Костја
љубоморно одгурну сестру и подметну своју главу, она заурла
као сирена, а то насмеја и неке забринуте људе што су чекали
да их дежурни официр прозове. Увек иста процедура. Увек
иста слика у дворишту. Унезверени мушкарци, расплакане
жене, збуњена деца.
Анђа, Костја и Бранка су сели за сто и загледали се у врата
кроз која ће ускоро ући Душан. Ни он није спавао целу ноћ.
Инспектор га упорно пита да ли познаје извесног Звонка
Шајића, а он је убеђен да га никада у животу није срео. Зато га
брине Блажов потпис испод изјаве коју није хтео да прочита.
Верује куму. Можда је ипак заборавио на тог Звонка? А и шта
би тај Звонко могао да каже о њему? Шта је то толико важно
када се не сећа ни човека ни разговора са њим?
Онда је упадао у полусан и увек се трзао због жутог пилета,
које је родила Анђа... Ни дечак ни девојчица, већ једно невино,
мало жуто пиле. Бабе би сада распредале причу о томе шта
значи сан о жутом пилету. И Фројд би имао неко објашњење.
Душан у снове никада није веровао. Чак се шалио са људима
кад су му препричавали шта су сањали. Али ово малено пиле
му је готово сваке вечери слетало у снове. И кљуцало у мозак.
- Ено га тата - искочи Бранка из клупе, али је мајка
погледом натера да се врати.
- Другарице, пустите дете - рече поручник, два метра
удаљен од стола.
Бранка се расплака, љута на мајку. Утом је и Душан стигао
до стола, пружио руку Костји, па Бранки. Деца су устала, а
Анђа је наставила да седи. Пружила је руку и скривала очи. А
онда је, уместо одговора на знатижељан Душанов поглед,
полако устала. Душанове очи су се рашириле, као када
поспаном човеку неко упери зрак светла у лице. Ћутао је, а

63
Костја је млео као воденица.
- Ја сам најбољи голман у згради... Знаш, тата, какве параде
правим. Као Беара.
Душан је положио руке на астал, длановима притиснуо
површину стола. Анђа је на исти начин притисла астал шакама.
Не додирују се, али као да осећају једно друго кроз дрвену
површину стола. И ћуте. Између Анђиних шака на астал паде
једна суза и распрсну се.
- Немој, Анђо, молим те - рече Душан тихо.
- Ти ме осуђујеш.
- Не осуђујем те. Само морам да се навикнем.
- Осуђујеш ме...
- Мама, зашто плачеш? - узјогуни се Бранка.
- Не плачем - рече Анђа не померивши руке, а на сто паде
још једна суза.
- Јуче сам одбранио пенал. Знаш како сам летео - настави
Костја да размотава филм у нади да ће и његов тата, као очеви
остале деце, једном стајати крај терена и навијати.
- Само тако настави. Татин голман. Ти си најважнији у
екипи. Ти их браниш.
- И тебе ћу да браним... Кад изађеш... одавде.
- Био је дечак - рече Анђа суво, као да пресуђује некоме или
нечему, а Костја и Бранка занесени гледањем у оца и не чуше
шта је њихова мајка рекла.
Душан гледа у њене шаке: померају се и пулсирају, као да
плачу. Мало помери своје шаке, па се додирнуше врховима
прстију.
- А пуцао сам и пенал. Ја знам где голману треба да се пуца.
Ниско.
- Што си досадан! - рече Бранка и шљапну га по рамену.
- Анђо, немој ништа више да ми причаш о... о ономе - рече
Душан сувим гласом. - И немој да плачеш, молим те.
- Нећу...
- Никад више немој да плацес. Све ће ово добро да се
заврши и бићемо поново заједно. Убеђен сам.

64
 - Добро...
- Немој, Анђо, молим те. Немој због деце.
- Нећу... Нећу, заиста - рече Анђа и свом жестином
притисну шакама астал, као да стиска неко дугме за
искључивање плача.
Разговарали су очима, кратким трзајима тела, Костја је
причао о фудбалу и својим голманским бравурама, Бранка га је
још једном пљеснула по рамену, а затим је дежурни официр
наглас рекао како је посета завршена.
На столу су остали отисци ознојених шака. Две мушке,
велике и снажне, и две женске, малене и нежне. Додиривале су
се врховима знојем исцртаних прстију. Затим су отисци почели
да се суше и шаке се полако раставише.

65
 7. август 1953. године
Београд

- Сутра ујутро идеш на суђење. Ти, Булатовићу! Спреми

одбрану. Требаће ти - пословно рече стражар.
Суђење! Зар ће после свега о чему је разговарао са
инспектором, после инсинуација које инспектор ничим није
могао да докаже - заиста ићи на суђење?! Због чега? С ким се
он то удружио против државе, народа, ЈНА и лично друга
Тита? Није спавао целу ноћ. Устајао је, шетао. Одредиће му
неког адвоката по службеној дужности, наученог да учини све
да процес што краће траје и да се кривица што пре утврди,
тачније - да се његов штићеник што пре прогласи кривим и
осуди.
Судница Војног суда у Београду. Судија, војни тужилац,
службени дактилограф... Представише Душану браниоца. Први
пут га види. Фарса у којој су улоге унапред подељене.
Пресликани случајеви из Русије. О томе се причало шапатом,
да неко не би приметио аналогију. Људи су преко ноћи
нестајали. Не долазе на посао, а нико не пита где су и кад ће се
вратити. Отишли на службени пут с картом у једном правцу!
Брижљиво је ишчекивао наступ војног тужиоца, јер, ма колико
се трудио, није успевао да докучи зашто му у ствари суде и
какво је то дело починио против државе и народа?
Тужилац је навео како је у истрази недвосмислено утврђено
да је окривљени у Скопљу, 17. јануара 1951. године, на вечери
у свом стану говорио против политике државног руководства
наводећи примере из Русије, који недвосмислено показују да -
цитат: „Друг Стаљин за разлику од нашег руководства води

66
исправну политику". Помињао је блокаду земље за коју су
криви друг Тито и Централни комитет, јер, наводно - цитат:
„Дошло је време да се може купити шерпа, али не и поклопац".
Тужилац је и даље читао, Душан је збуњено ширио очи,
бранилац је нешто бележио. Кад је завршио читање, тужилац је
попио чашу воде и сео.
- Да ли сте разумели оптужницу? - упита судија.
- Разумео сам шта је друг тужилац читао, али све то није
истина. Ја препознајем неке ствари и покушавам да се сетим
одакле су ми познате. Али све је то надувано, преувеличано и
извучено из контекста.
- То че се тек утврдити. Зато смо овде - рече одсечно судија.
- Да ли имате још нешто да кажете?
- Реците ми ко је био на тој наводној вечери код мене? И ко
је успео све то тако тачно да запамти? - упита Душан не
скривајући иронију.
- Уведите сведока.
У судницу уђе бледуњав човек, у цивилном оделу, видно
уплашен, уморан као и Душан. Душан га загледа, крајичцима
свести докучује одакле га познаје.
- Изволите на место предвиђено за сведоке - рече судија. -
Како се зовете?
- Звонко Шајић.
- Шта сте по занимању?
- Војно лице. Поручник ЈНА.
- Да ли познајете окривљеног?
- Да.
- Душане Булатовичу, да ли познајете Звонка Шајића?
- Познат ми је... Али никада се не бих сетио његовог имена.
Једном га је кум Блажо Милеуснић довео у мој стан на вечеру,
јер је дотични... Звонко пожелео да једе качамак као у завичају,
а ја, како тврди мој кум, правим најбољи качамак... на
дурмиторски начин... На вечери је био и мој други кум Милета
Лазић, капетан.
- Значи, овде присутни Звонко Шајић био је код вас на

67
вечери 17. јануара 1951. године у Скопљу.
- Па... не знам да ли је био баш тај датум, али је био код
мене на вечери. А зашто поручник Шајић није у службеној
униформи?
- Ваше питање излази из контекста предмета расправе.
Поручниче Шајићу, о чему сте причали за време вечере? -
настави тужилац да испитује сведока.
- Душан је испричао како је његова супруга, Анђа чини ми
се, тај дан купила одговарајућу шерпу за качамак, али није
успела да купи и поклопац, па је Душан прокоментарисао како
је дошло време када можеш да купиш...
- Молим вас, зашто нисте позвали Блажа и Милету? Друг
Шајић изврће моје речи.
- Блажову сте изјаву прочитали. Чак сте и потписали да сте
је прочитали. Блажо у тој изјави потврђује речи сведока
Шајића. Милета Лазић у том случају није неопходан, јер имамо
два сведока.
Душану се све окрену у глави. Схватио је подвалу са
потписом: иследник је ставио шаку преко дела где се спајају
два папира, па је Душан потписао нешто што је било откуцано
на машини. На исти начин су подвалили и Блажу.
- Сведок може да настави. Изволите, друже Шајићу.
- Друг мајор је рекао да наше руководство води неисправну
политику, због које су нас комунистичке земље избациле из
свог друштва. Због те блокаде, може да се купи шерпа, а не
може да се купи...
- Шајићу, тај смо део чули.
- Говорио је како његова супруга Анђа мора све деци да
шије, јер су радње празне, а руска деца су обучена по
последњој бољшевичкој моди.
- Лажеш! - излете из Душана.
- Молим браниоца да опомене свог штићеника, јер ћу бити
принуђен да наставим суђење без његовог присуства - рече
судија не подижући глас.
Поручник Шајић је наставио са сведочењем. Душан види

68
како се поручникове усне померају, али не чује никакав глас.
До њега допире шуштање слично поквареном радију. Све ово и
личи на велики покварени радио на коме је померена скала.
Бранилац му нешто шапуће, али ни њега не чује. Како је могао
да испадне толики магарац и потпише папир а да га претходно
није узео у своје руке и прочитао? То му се питање забоио у
мисли и буши као сврдло.
- Булатовићу, да ли желите нешто да кажете? - пита судија,
а бранилац благим додиром руке враћа Душана у реалност.
- Све ово је прича прилагођена оптужници. Поручника сам
први пут видео то веће и трудио сам се да будем добар
домаћин. Моја супруга је обишла све радње како би купила
нову шерпу. Извинила се гостима што нема поклопца, јер се у
радњи продају само шерпе. Током вечери се похвалила како
деци сама шије. Незапослена је, има доста слободног времена,
па смо купили неку стару машину. То је права истина.

69
 9. август 1953. године
Бањица

Субота, дан за посете. У дому Булатовићевих почело је

велико спремање уочи одласка на Бањицу. Бранка и Костја се
кришом, да мајка не види, кошкају, ударају и боцкају, а вришти
само Бранка. Врисне и кад она удари Костју и кад Костја удари
њу. Анђи је позната ова игра, па не реагује. Дошао је њен
брат Петар из Цетиња и донео парче пршута, сланину, сушена
овнујска ребра, раштањ... Заплакала је кад је почео да вади
ствари из велике картонске кутије. Сваки пут је обрадује и
постиди. Пре него што је кренуо у Београд, морао је да пријави
где иде, јер га још увек, с времена на време, испитују о
студирању у Москви. Да ли познајеш овога, да ли познајеш
онога, шта је рекао онај, шта је рекао овај? Понављају иста
питања и траже нелогичности у поновљеним одговорима.
- Петре, што се не жениш?
- Није време за женидбу. Зар треба још некога да увлачим
у личну муку? - одговори Петар логично.
- Љубав је јача од свих мука - излете Анђи, а Петар се
насмеја.
Никада раније нису причали о љубави. У Црној Гори брат и
сестра не разговарају о тим стварима. Кад је ушао у кућу,
одмах је приметио да Анђа нема стомак. Прећутао је, а низ леђа
му је кренуо хладан зној. Зашто га није звала да буде уз њу?
Било би разумљиво да наглас постави то питање, али га
прећута. Обоје су завршили Цетињску гимназију. Њој су
другарице говориле о Петру. Ђаво, мангуп, вара у љубави,
обећа једној, обећа другој. Она се смејала, убеђена како њен

70
будући неће бити такав.
- Могу ли и ја у посету код Душана?
- Само ужа породица. Колико би се обрадовао... Не
смем да му причам ни ко долази код нас у кућу. Све
прислушкују.
Увек иста слика суботом испред војног затвора. Људи се
препознају, јављају једни другима, али не причају коме и
зашто долазе у посету. Издају их замотуљци, пакети и сузе кад
излазе из затворског круга.
- Изволите, другарице, код кога идете? - упита
дежмекасти заставник.
- Код мужа, мајора Душана Булатовића.
- Сад ћемо ми то... Душан... Душан... Булатовић... Булато-
вић... Да ли сте ви сигурни да је овде?
- Била сам у посети пре две недеље.
- Шта све, другарице, може да се догоди за две недеље -
рече човек шеретски.
- Друже, немојте да се играте са мном.
- Хоћу код тате - рече тихо Бранка, а Костја покуша да
се искраде и крене сам према згради за посете.
- Реците сину да се смири. Да погледам још једном ...
Булатовић... Булатовић... Нема га. Пођите до дежурног
официра. Преко пута. Војниче, одведи другарицу до дежурног -
обрати се пословно војнику, а овај једва дочека да нешто ради,
јер су ноге почеле да му трну од дугог стајања у месту.
Дежурни официр, капетан по чину, устаде кад Анђа с децом
уђе у његову канцеларију. Навикао је на овакве сусрете, па
проматра људе знатижељно и покушава да погоди како ће се
понашати у току разговора. Убеђен је да Анђа неће заплакати.
Одмах је оценио да је у канцеларију ушла стамена жена,
сувише поносна да би пустила сузу пред децом и непознатим
људима.
- Изволите, седите.
- На капији кажу да мој супруг, мајор Душан Булатовић,
није више овде... на Бањици. Ако није грешка, где је?

71
 - Полако, другарице. Да погледам.
Капетан увек на исти начин купује време, а зна где је
Душан, ако није на списку. Преврће неке папире, претражује.
Затим отвори једну дебелу свеску, кришом погледа у огледало
на супротном зиду намештено тако да може да посматра
саговорника иако не гледа директно у њега. Процењује када би
могао да започне разговор са Анђом. На њеном лицу не види
промену.
- Душан Булатовић... Душан Булатовић... Скинут је са
евиденције. Није више овде.
- А где је? - упита Анђа и устаде, иако су јој се ноге
тресле, а у глави почело да бубња.
- Како то мислите - где је? Овде је, другарице, у земљи,
у Југославији. Ово је велика земља. Тамо је где је сада
најпотребнији.
- Хоћете ли ви мени рећи где је мој муж?
- Мама, где је тата? - заплака Бранка, а Костја се
приљуби уз сестру, као уплашено маче.
- За одговор су надлежни судски органи, а не ми овде.
Њему је суђено.
- Нико ми није рекао да му је суђено!
- А зашто би вам рекли?! Нисте ви оптужени.
- Ја сам му супруга... Ако му је суђено, значи да је осуђен.
- Па, не значи, другарице. Али најбоље је да одете до
Војног суда. Имате аутобуску станицу одмах испред... ту,
кад изађете.
Анђа је устала, деца су се прибила уз њу и чини јој се да
први пут види Костју уплашеног. Ућутао се, савио главу и
стеже мајку за руку. После двадесетак минута стигли су у
Војни суд и тамо су је упутили код друга потпуковника, како
су рекли, који ће јој све објаснити. Човек је био срдачан,
насмејан, као да ће јој саопштити најлепшу вест.
- Изволите, другарице. Седите. Којим добром?
- Речено ми је да је суђено мом супругу Душану Була-
товићу.

72
 - Само тренутак. Да погледам... Булатовић... Ево га!
Изведен је на суд седмог августа. И - ето.
- Шта - ето? Не разумем?
- Упућен је на друштвенокорисни рад.
- Значи, осуђен је.
- Није осуђен, већ је упућен на друштвенокорисни рад.
- На основу чега? Зашто?
- Тако је суд проценио. Ево, пише. Упућује се на
друштвенокорисни рад у трајању од четири и по године.
- Четири и по године! Где је он сада?
- Другарице, прво се смирите... Наша земља је једно
велико градилиште. Упућен је тамо где је најпотребнији.

73
 15. август 1953. године
Београд

Четири и по године затвора! Тих пет рећи су се заболе у

Душанове мисли као отров. Кад изађе из затвора, Костја ће
имати десет и по година, Бранка осам. Да ли су већ јавили
Анђи? Пре три дана, у суботу, кад је дошла у редовну посету,
сигурно су јој рекли. Како је примила ту вест? Деца су била са
њом... Устаде. Сета по ћелији, коју зову соба, дође до решетака,
које зову прозор. Проматра део града што се може видети са
Бањице. Четири и по године затвора зато што се психички и
физички мучени Златко Шајић присетио једне вечере и
узгредног разговора о шерпи и поклопцу! Зато што су том
мученику обећали скраћење казне, па сада гостује по судовима
као дежурни сведок и говори оно што су смислили, па му дали
да научи напамет! Шерпа без поклопца, а он без слободе.
Четири и по године...
Пред зору зачу кораке у ходнику. Приближавају се његовој
ћелији. Откључаше врата и бахати чувар уђе праћен дежурним
официром. Упалише светло. Три човека, склупчана уза зид, не
померише се. Још увек их одводе код инспектора, ломе их и
припремају за суд.
- Булатовићу, покупи ствари - рече дежурни официр.
- Зашто? Где идем?
- Покупи ствари. Само за личну хигијену.
- Кажите ми куда ме водите. Имам право да знам.
- Идеш тамо где си заслужио. И без сувишних питања.
Чује се жамор у ходнику, понеки узвик, трчање. Неко је
покушао да се отме. Кораке убрзо заменише тупи ударци.

74
Стра-жари некога туку, а тучени псује, проклиње, прети... То
их још више ражести. Туку, псују, увређени што их
обесправљени човекне слуша. Почеше да дахћу, занесени
батинама, налик помахниталим псима кад дограбе плен што се
копрца.
У дворишту су паркирани камиони. Упаљени, па преду као
уснуле мачке. Изводе осуђенике, вичу, постројавају их.
Дежурни официр стаде испред строја. У гужви Душан спази
кума Блажа Милеуснића, проби се некако до њега. Гледају се
жељни разговора. Поставили би један другоме хиљаду питања.
- Блажо, како си? - прошапута Душан.
- Жив сам.
- Четири и по године - кроз зубе рече Душан, као да
изговара тајну шифру.
- И ја.
Приђе им поручник с леђа, нареди да ставе руку уз руку, а
затим корене шака обмота жицом, коју стегну клештима.
- Сад сте, бандо, везани за сва времена - добаци поручник
љут што ради посао за који није школован и посебно плаћен.
Душан је висок сто деведесет, а Блажо је нижи готово
двадесет центиметара. При сваком покрету тела, због
неусклађености у висини, жица се усеца у кожу.
- Упадај у камионе!
- Куда нас водите? - повика неко, а реченицу заврши ударац
кундаком у леђа.
У камионе су их угурали, потрпали као стоку. Душан и
Блажо седе у дну камиона. Неки шофер почетник добио је
деликатан задатак, па се камион отима и поскакује.
- Кад су ми показали твој рукопис, потписао сам - рече
готово нечујно Блажо.
- И ја...
- Какве смо ми две будале!
- Идеалисти, куме.
- Будале...
- Ко прича тамо?! Немој да ти ја дођем, бандо! Летећеш ми

75
из камиона, ја ти гарантујем! - раздра се поручник.
Ветар је померио цераду, па Душан вири и погледом милује
уснули Београд. Прођоше булеваром изнад фудбалског
игралишта Партизана. Са горње, леве стране, жмирка Дедиње.
Запосели су га најбољи другови претходно истеравши из кућа
праве власнике. Душанови и Блажови саборци. Генерали и
њихове госпе, у јавности представљане као другарице. Бивше
глумице и балерине. Предратне првакиње драме и балета,
носиоци буржоаског репертоара, како су их у првом налету
назвали ослободиоци Београда, сада глуме и играју у црвеним
комадима преобучене револуције.
- Спуштамо се ка железничкој станици - готово нечујно
шапну Душан, а Блажо дубоко уздахну.
Камион уђе у Савамалу, стушти се ка железничкој станици.
Никога нема на улици. Ни људи ни аутомобила. Блажо не успе
да се окрене према отвору кроз који је Душан вирио: двеста
метара га је делило од куће у којој је живео до хапшења. Зора и
Каћа не спавају, убеђен је. Чују ли брундање камиона испод
своје куће? Ако чују, знају ли да је у том камиону њихов
Блажо, отац и муж? Начас му се учини како су га опхрвале
патетичне мисли, па се угризе за усну. Из тог угла Душан не
може да види леву обалу Саве и Нови Београд. Зажмури и мрак
претвори у слику: двособни стан у павиљону 7, Анђа седи у
соби загледана у слику са венчања, Бранка и Костја спавају.
Анђа му је шапатом рекла, кад су се последњи пут видели на
Бањици, да се Костја неколико пута упишкио у сну.
- Железничка станица! Камион ће доћи до перона! Право из
камиона улазимо у воз! Без речи! - дрекну поручник и упери
пушку према везаним људима.
- Где ћемо? Куда нас водите?
- Ти се јављаш, стаљинчићу! Да се ја питам, тебе нигде не
би водили. Овде би те стрељали! По кратком поступку. Куш,
бандо!
- Али ти се не питаш. Нажалост - одговори човек са
негованим брковима, које су иследници узалудно чупали

76
пљујући на њих.
- Тамо куда идеш, имаћеш времена за филозофирање до
миле воље.
Камион нагло укочи, па поручник готово паде. Уплашен,
удари пушком човека испред себе, затим се усправи и настави
да урла.
- Два по два! Искачи! Право у вагон!
Поручник је стајао на платформи и пушком гурао људе.
Испадали су као повезане вреће, вукући један другог. На првом
перону, десетак метара од места где је стао камион, чекао је
воз. Кондуктере су заменили војници са пушкама на готовс.
Убацују их у воз, гурају и ударају кундацима.
- Тишина. Београд спава. Мирни грађани спавају. Они
против којих сте се удружили, мајку вам јебем, да вам јебем
издајничку - стегнутих зуба, стишано, али с бесом говори
капетан што се растрчао по перону као да је шеф станице.
После неколико минута воз крену. На прозорима су
спуштене завесе. Светло упаљено. Задах зноја. Гунђање. Људи
набијени један уз другог. Врата купеа отворена, а на вратима
официри са пушкама у рукама. Убрзо све звуке прекри
монотоно клопарање воза.

77
 17. август 1953. године
Голи оток

Воз већ неколико сати стоји на отвореној прузи. Официри

шетају кроз вагон, завирују у купее, вичу и псују. Душанова
уста су сува, испуцала, са назнакама рана и осипа. Чини му се
да хиљаде мрава претрчава преко његовог лица, грицка и
наслађује се испошћеном људском кожом. Двадесет часова су
без воде, а тек на поновљену молбу одведу по пар везаних
људи до клозета: тамо постоји чесма, али са техничком водом,
за испирање руку, и клозетске шоље. Сасушеним уснама,
халапљиво упијају капи са зарђале цеви чесме. Кроз спуштене
засторе на прозорима улети по неки зрак светлости, ишара
унутрашњост нестварним арабескама; те светлосне шаре слику
уклетог воза чине психоделичном, потпуно измештеном из
реалног живота што пулсира на августовском сунцу.
Душан покушава да реконструише путању воза. Нису се
упутили ка Босни и Црној Гори. Клопарање би тада вероватно
било појачано проласком кроз гудуре и тунеле. Значи, не иду
ка Билећи, где су одводили официре. Устаљени, ритмични звук
точкова сведочио је како путују кроз равницу, према Загребу, и
даље, према мору. Негде пред зору, стигли су у Ријеку након
дужег стајања на отвореној прузи, на неком слепом колосеку. У
полумраку купеа, са спуштеним засторима, без воде, под
сталним надзором, беху изгубили осећај за време.
- За пет минута, истоварај и убацуј у Пунат! - зачу се
одсечан глас.
- Можда ће прво истоварити неку робу - шапну Душан.
- Ми смо та роба - кроз зубе рече Блажо, гласом сувим као

78
камен на осунчаном острву.
- Шта се, бандо, договараш?! - улете у купе официр са
упереном пушком.
- Заспао друг, па прича у сну - покуша Душан да смири
официра.
- Сад ћу ја да га пробудим - рече официр и кундаком удари
Блажа у груди. - Буђење, бандо!
Официр изађе из купеа, љут што узалуд троши снагу. Блажо
је клонуо, опустио руке, а из груди се зачу шиштање. Свест му
се мути, а оно мало светла што се кроз спуштене засторе
пробија у купе полако гасне.
- Куме, не дај се - брижно шапну Душан.
- Тај се још није пробудио? - поново се огласи официр, али
уморен путовањем нема снаге да поново потеже пушку.
- Истоваруј! - одјекну одсечан глас невидљивог грлатог
официра.
У купе улетеше два наоружана човека, урлају, ударају
кундацима везане сужње и терају их у ходник. Жица се усеца у
кожу и кида је, јер људи падају, повлачећи један другога.
Душан придржава рањеног кума коме клецају колена, а кошмар
у глави не дозвољава да се врати у реалност. Гурају их са врата
вагона...
У Душановом сећању постоји рупа: не зна како су прешли
пут од воза до трабакуле Пунат. Све је било као у измаглици -
мрак, крици, бол, урлање, а зачуо се и један пуцањ.
Преживели су некако оно ,,истоваруј“. Преостало је
,,убацуј“. Буквално их са мола убацују у утробу брода.
Пропадају, вуку један другог, повређујући се међусобно.
Душан слободном руком вуче Блажа. Схвати да на ногама нема
ципеле, а не може да се сети кад су спале. Утовар је кратко
трајао и убрзо брод - без икаквог звука сирене, што је иначе
обичај у луци - крену ка отвореном мору.
Опет сабласни мрак. Праменови светлости упадају као
лопови, одозго, са делимично осветљене палубе. Слободном
руком Душан развезује и кида жицу, јер је видео да су неки то

79
већ урадили. Шеће прсте, али не одустаје. Тамо где су се
упутили нису потребни конопци и жице. Тамо је човеку
довољан други човек. Иако је мемљиво у потпалубљу, допире
мирис мора, а уз равномерно клопарање бродског мотора, чује
се како прамац сече таласе. Све пршти од непознатих звукова.
- Куме, стигосмо на море - шапну иронично Блажо, што
обрадова Душана, јер је то био знак да се мало повратио.
Крике галебова, тек пробуђених у рано јутро, замени чудан
звук са обале. Тај звук се није могао одмах препознати: крици,
урлици, издвојени гласови час слични режању, а час хорској
песми. Затим се све утиша, чује се један неразумљив глас, па
поново крици, урлици... Трабакула брекће; вешта рука крмара
веже је за копно.
- Бандо, излази! Другови вас нестрпљиво чекају на обали! -
раздра се официр пошто је отворио врата на размеђи утробе
брода и палубе.
Неразумљиви звуци са обале се искристалисаше. Покрену
се лавина саткана од људских телеса. Куља ка светлости што
упада у унутрашњост брода. Сабласни крици са обале леде крв
у жилама. Невидљива сила из утробе брода издигну Душана на
палубу и избаци на обалу заједно са људским клупком које се
неконтролисано кретало, као хрпа буба испод великог камена.
Душан угледа на копну размакнуту колону људи сличну
великој змији и схвати да језиви звук одатле потиче. Угледа и
неколико транспарената посађених по камењару. Наједном је
писало „Тито - Партија“.
- Неко је пао у воду! - зачу се уплашен глас.
- Пусти га. Нека цркне! - одговори официр одсечним гласом
човека сигурног у оно што говори.
Да ли све ово сања? И море, и галебове, и ове измучене
људе, намргођене официре, транспарент на коме пише „Тито -
Партија", ову змијолику колону што урла и тражи крв? Ово је
крај, помисли кад угледа како људи из колоне бију оне што су
први крочили на камен Голог отока. Све ово досад била је
песма и игра. Овде официри гледају, а бију и убијају они што

80
су јуче дошли, преплашени као и он сада.
- Удри банду! Убиј га! - урлао је хор.
Душан осети ударац кундака у леђа. Ударац га баци у строј,
између два реда људи који су псовали, викали, шкргутали
зубима и при том тукли придошлице. Ставио је руке у класичан
боксерски гард, као некад када су га напали полицајци на
студентским демонстрацијама 1937. године, испред Народног
позоришта. Као и онда, чувао је главу док су ударци пљуштали
по његовим леђима, ногама...
Чувари су били издвојени, на пристојном одстојању од
лепљиве масе људских тела, која су се гибала у програмираном
ритму линча. Подсетише Душана на чобане... У ствари, на псе
овчаре: наизглед су били незаинтересовани, а при том су
управљали кретањем и изгледом стада. Они никог нису тукли.
Они су припремили линч и уживали су у пријему нових
станара уклетог острва. Ово је улазница и добродошлица на
вратима пакла. Душан никога не препознаје, иако зна да су то
војна лица, његове дојучерашње колеге. Неке од њих је
сигурно сретао, неке познавао, са некима био у кафани или
Дому армије. Личе на утваре, избразданих лица, прљави, са
пеном на устима, необријани, искежени... Не може да процени
колико их има. Неколико стотина? Неколико хиљада? Или је
све то само један човек, у магновењу умножаван?
Колико је дуг пут на коме су на исти начин понижени и они
што бију и они што по њима пљуште ударци рукама, ногама,
моткама, камењем, летвама? Душан види змијолику колону. Не
назире јој крај, а протеже се до првих барака. Не може да
процени даљину. Покуша да броји кораке, не би ли тако за
тренутак одшетао из реалности. У бројању га прекину човек са
парчетом даске у руци. Човек скочи на Душанова леђа, а затим
га са стране удари даском по носу. Душан настави да хода са
непознатим човеком на леђима. Човек је урлао псујући мајку
Стаљину. Душан слободном руком напипа нос, сада искренут,
очигледно поломљен у корену. Покуша да га врати на место,
али га страховит бол заустави. Човек на његовим леђима

81
уживео се у улогу џокеја, коленима га удара у слабине као да га
мамуза, а затим почиње да пева. Тако је, помисли Душан,
некада певао јашући коња на челу колоне, што би рекао
песник. Била је то нека неразумљива песма о Титу и Партији,
склепана овде, на острву.
Испред Душана паде човек. Дуго се лелујао, као
пређвечерња сенка у полумраку што гута дан. Строј се у том
делу покида и сви насрнуше на човека. Беспомоћно је склонио
руке са лица, спреман да се преда и прекине овај крвави пир.
- Падаш, бандо! А јуче си призивао Стаљина! - раздра се
један костур и ногом удари човека у главу.
- Убиј га!
- Смрт издајнику.
Строј се претворио у хук и батину, машину за млевење
људског меса и костију.

82
 2. септембар 1953. године
Нови Београд

Новобеоградски песак поприма загаситу боју, лишће жути,

ноћи су свеже, пијаце пуне воћа... Јесен се уселила у душе и
новчанике. Анђи нико званично није рекао где се Душан
налази. То је за њу био најјачи доказ да су га одвели на Голи
оток. Људи свашта причају, али њу још нико није питао где је
Душан. Срела је, сасвим случајно, познаницу из гимназијских
дана, Цетињанку Вукосаву Мартиновић. У ствари, не баш
случајно, јер их је иста мука натерала у продавницу меса. У
продавницу коњског меса. Обе тамо купују месо, два пута
јефтиније од свињског и говеђег. Прво су се стиделе, долазиле
кад падне мрак. Купе тек толико да у јелу замирише месо. Анђа
се прибојава да комшијска деца не сазнају како Костја једе
коњско месо. Залепили би му, можда, и неки надимак,
њиштали за њим као ждрепци. И овако се зачас побије.
Најчешће не уме да објасни разлог или не жели да га каже, што
још више брине Анђу.
- Анђо!
- Вукосава!
- Вуке... Тако си ме звала.
Пољубише се, обрадоване и преплашене овим сусретом.
Мартновићи и Томановићи, што је Анђино девојачко презиме,
кумовске су и рођачке породице, цењене у Цетињу. Кад
Црногорац жели да се похвали каже како му је претке и Његош
опевао кроз Горски вијенац. У тој светој књизи има и
Томановића и Мартиновића.
- Слутим, Анђо, да си... Видим, купујеш коњско месо, па...

83
 - И ја слутим... Него те ништа не питам.
- Питај слободно. И ја ћу тебе. Толико се дуго познајемо.
- Да ли си се удавала? - постави Анђа споредно питање.
- Јесам. А сада сам сама... Видим и ти си.
- Нисам сама. Имам двоје деце.
Вуки у очима засјаше сузе. Срамота ју је због тих влажних
издајница, најрадије би побегла.
- Ако плачес због мене - немој. За ових шест месеци, откад
су одвели Душана, заборавила сам да плачем.
- Ни ја више не плачем због себе... Сама сам. Немам деце...
Ако и заплачем... то је због Сава. Две године је тамо... Негде.
Нико ми никад није рекао где је. Никакав папир нисам добила.
Први пут пред неким отворено говори о Саву, о страдању
једне љубави, тек зачете... У понедељак су се венчали, а у петак
је одведен са радног места. Из рата је изашао као поручник.
Био је спортиста, предратни секретар партијске ћелије у
Фудбалском клубу Ловћен.
- Где радиш? - упита Анђа, уплашена пред могућим
одговором.
- Службеник сам... У згради Удбе.
- Па... они су ти га и одвели...
- Они... Моје колеге...
- Да ли си питала?
- Ишла сам од врата до врата. Ево, две године. Писала сам и
Александру Ранковићу, на кабинет. Колегиница ми је
показала... Уредно је заведено моје писмо... Каже - у процедури
је... Већ две године... А ти? Да ли си запослена?
- Нисам... Него... Имаш плату...
- Мислиш, зашто купујем месо из заосталог немачког
сточног фонда? - први пут Вука сложи реченицу са мало
хумора.
Анђа се насмеја, али, постиђена, брзо угуши осмех.
- Помажем братовој жени... И он је тамо... негде. Троје деце.
Хранимо се заједно. Ја купујем, она кува. Сутра идем на пијац,
да купим шљиве. Правићемо пекмез. И ти ћеш са мном.

84
 - Немам ја пара за...
- Биће за толико.
- Хвала ти, али ја то не могу да...
- Можеш, можеш... Због деце.
Анђу погодише Вукине рећи, не као увреда, већ као тачан
опис стања у коме се налази. Могла је да оде у Цетиње код
својих и тамо сачека да се Душан врати. Али тиме би показала
да је преплашена и да се предала. Костја наредне године креће
у школу... Бранка је постала право београдско дете, мазно и кад
говори и кад се креће.
- Шта радиш вечерас? - упита Вука, а Анђа уздрхта
уплашена лепотом једноставног питања.
- Морам на партијски састанак... Рекли су ми да обавезно
дођем. Добила сам и позив, а реч обавезно је три пута
подвучена мастиљавом оловком.

85
 12. септембар 1953. године
Голи оток

На камену, дању угрејаном до усијања, све трепери и све

постаје немерљиво. И време и људски живот. Нема оловке,
нема папира, нема оштрог предмета којим би човек на тајном
месту нешто урезао или записао. Остављен и препуштен самом
себи, а окружен људима! Човек је најусамљенији кад је међу
преплашеним људима, стегнутих зуба и стиснутих вилица,
вазда у страху да им не излети нека неконтролисана реч.
- Двадесет шести дан - изусти Душан једва чујно.
- Опет, бандо, нешто причуњаш, смишљаш и планираш -
брецну се собни старешина приметивши покрете Душанових
усана.
Душан ћути, као да се собни старешина не обраћа њему.
Изградио је унутрашњи календар по коме мери време и дане.
Мало спава иако је преморен, па му се не може догодити да
ноћна буђења претвори у два одвојена дана. Кад устане,
непрестано понавља редни број дана, како не би побркао
датуме, а онда од 1.642, колико претворена у дане износи
његова казна од четири и по године затвора, одузме 26 дана.
Врти по глави бројеве, претвара године деце у дане, па сабира
колико ће Бранка имати дана када изађе, а колико Костја.
- Још 1.616 дана - померише му се усне у ритму нечујних
речи.
- Бандо! Ти пркосиш! Не бригаш за опомену! - устреми се
на њега собни старешина.
Био је то крупан човек испуцалог лица, са маркантним
носем који је штрчао као осматрач. Личио је на великог

86
ловачког пса пред чијим се њухом ништа не може сакрити. У
искиданим реченицама логораша изреченим само када у
близини нема трећег, начуо је понешто о собном старешини.
Сви га зову друже Собни, а нико му име не зна. Преплашени
осамнаестогодишњак, на Голи оток доведен из гимназијске
клупе, једном му је дошапнуо како је друг Собни био комесар у
некој србијанској бригади, али не зна којој и у које време.
Душан би се кладио да човек са речником друга Собног није
могао бити комесар. И сам је био комесар у Седмој
црногорској бригади, па зна ко су били комесари. Команданти
су одсечни људи, склони уношењу реда и тамо где то није
потребно.
- Састанак! - раздра се друг Собни.
После тортуре на пријему, када је прошао између две змије,
куњао је неколико дана, а рана у корену носа зарастала је
несразмерно. Друг Собни га је чудно гледао након питања да
ли може да оде до лекара. „Због те ранице!?“, искезио се
Собни. Четвртог дана након уласка у бараку друг Собни је
заурлао: „Да ли међу новима има двомотораца?“
Из полусна или омамљености изазване боловима, тргао се и
подигао руку: „Ја!“ У истом тренутку су скочили на њега и
почели да га бију. Као помахнитали. Његови нови собни
другови! Тек после неколико дана схватио је грешку коју је
направио. Двомоторци су били повратници на Голи оток и на
њима су сви искаљивали бес, јер су били живи доказ да
преваспитање није успело. Бунован и омамљен болом, реч
двомоторац је протумачио као Дурмиторац, па се, тек
пробуђен, чак и обрадовао што га неко пита одакле је. Зато је
онако поносно и грлено узвикнуо: „Ја!“
После другог састанка, који је такође био њему посвећен,
знао је шта га чека. Топли зец. Пролазак између собних
другова, који морају да га ударе. Сваки понешто каже,
углавном „бандо". Најгрлатији су ревидирци, они што су
признали како су ревидирали ставове и тако се практично
покајали, спремни да за поновно прихваћену Титову идеју и

87
убију човека што у њу не верује. За ове нове још је рано да
ревидирају ставове. Та шанса се осваја. Полако. Неко га је у
топлом зецу закачио по носу, поново померио корен носа, и крв
је кренула низ уста. Иако је свако на њега спустио руку, осетио
је ко то чини својски, са убеђењем, а ко само симулира ударац.
Будући пријатељи су му тако слали знаке наклоности. Као и он
њима. Некима би и захвалио на пажњи исказаној кроз
одглумљен ударац, али још увек никоме не верује. Кума Блажа
није видео откад је дошао на оток, а с њим је у соби бркати
официр, који својим брковима, као пресликаним са
Стаљинових слика, посебно нервира друга Собног. Брка га
сваки пут млако дотакне руком, па у овом лудилу тај
полуударац делује као миловање. Једном му је, у пролазу,
дошапнуо „хвала, пријатељу", а брка га је зачуђено погледао.
- Булатовићу, ово је трећи пут како си ти на дневном реду!
Ево, реци нам поштено, да ли је то много или мало? - отвори
састанак друг Собни.
Сви стоје крај својих кревета и гледају у Душана. Он ћути,
јер не зна шта би одговорио.
- Провоцира! - раздра се жгољави, кочоперни Миладин,
кога су сви већ видели као будућег собног старешину.
- Не провоцирам. Ја сам нови, па не знам...
- Не знаш?! А знаш ли зашто си овде?
- Другови су ме упутили на друштвенокористан рад.
- Али зашто су те упутили? - пита Миладин и чкиљи на
једно око.
- Сматрају да сам овде потребнији него у Војноисторијском
институту.
Душан бира речи, без двосмислености. Али управо због
тога те речи делују гротескно: уместо показивања неспорног
знања у Војноисторијском институту, он туца камен на Голом
отоку! Испада да је мајор, ратни комуниста и апсолвент права
кориснији Партији и држави овде, на камену, него тамо где се
троше мождане ћелије.
- А шта ти сматраш? Где си потребнији - тамо или овде? -

88
упита лукаво друг Собни, а Миладин још више зачкиљи,
љубоморан што се он није сетио овако луцидног питања.
- Ја сам војник Партије. Идем тамо где ме Партија пошаље -
бира Душан рећи.
- Хоћеш да кажеш како те Партија послала овамо, а не твоја
луда глава и твоје сулуде идеје о руској власти у Југославији!
Да ли ти стварно мислиш да смо ми овде идиоти и да не знамо
о чему ти причаш?! По тој логици, сваки члан Партије би
требало да буде овде, а не тамо где живе и раде часни и
поштени људи!
- Ја то нисам рекао.
- Али си мислио. И да знаш, овде ће свака твоја мисао да
измили, да изађе и покаже се, као што се и ова показала. Бандо!
- Удри банду! - раздра се Миладин, а остали прихватише
спремни да бију, или глуме тучу, али се не покрећу док друг
Собни то не потврди.
- Полако, другови. Булатовић је овде нов. Има времена да
се докаже. Другови су ми рекли неке детаље из његовог
досијеа. Има ту материјала за дељање. Је л’ тако, Булатовићу?
- Тако је - рече Душан тихо.
- Говориш као да ниси доручковао. Гласније!
- Тако је! - повика Душан, чиме сакри пробуђену жељу за
смејањем при помену доручка.
Погледа у патос и загледа се у ножне прсте, танке и
издужене, измучене глађу и голоточким каменом.
- А сада нам признај шта си оно кроз зубе добацивао? -
прекину га друг Собни у загледању ножних прстију.
- Мало сам разгибавао вилицу. Углавном ћутим...
- Па ја ти дајем прилику да причаш. Већ трећи пут. А ти
мериш речи, као да је свака од злата.
- Удри га! - опет заурла Миладин, проценивши да је друг
Собни почео да се колеба у првобитној одлуци да поштеди
Душана батина.
- Нема батина. Ми смо хумани. Је л’ тако, Душане?
- Тако је.

89
 - Сад се види да си домчковао. Тако се одговара. Јасно и
гласно. Ти си бар био војник. И, ако то будеш хтео и ако нам
будеш веровао, опет ћеш бити. Је л’ тако, другови?
- Тако је! - повикаше Душанови собни другови, срећни што
неће морати да троше снагу на батине.
- Поверићу ти, Булатовићу, деликатан задатак. Ти имаш
фине, неговане прсте, канцеларијске. Пођи до кибле, завуци
руке и измрви комаде који су испливали.

90
 12. септембар 1953. године
Нови Београд

Никад брже није прешла пут од продавнице коњског меса

до павиљона у коме је живела. Један изненадни сусрет
повратио јој је самопоуздање, вратио осмех. Вука је још као
гимназијалка била отресита, прави ђаволак, ћерка предратног
учитеља, беспрекорно васпитана, а при том мангуп у
најлепшем смислу те речи. Зато је овај изненадни сусрет унео
толико ведрине у Анђине мисли, па јој се чини да лакше хода и
слободније дише. Сусрети са Зором протичу у разговору о
Блажу и Душану, а Зора све време плаче и привија Каћу уз
себе. Не дозвољава детету да се опусти и поигра са
вршњацима. Зора тврди да јој нико не улази у кучу, али је Анђа
видела пепељару пуну опушака. Могла би се заклети да
капетан Милета Лазич, човек који је Костји дао име, повремено
свраћа код Зоре. Кад год то помисли, пред очима јој титра
слика - Зорин молећиви пољубац у Милетину руку два дана
након Душановог и Блажовог хапшења.
Анђа је, како су рекли: као незапослена другарица, припала
партијској организацији основаној у официрском насељу.
Састанци се организују у павиљону 13. Сто за чланове
председништва, испред стола поређане столице, позади Титова
биста, са стране транспарент „Тито - Партија". Хладно и
сведено као у маузолеју. Људи улазе, жагоре, поздрављају се
гласно и театрално, па тим поздравима, који у овој сали делују
званично и дипломатски, дају значај партијском скупу.
Расправљаће се о битним стварима, између осталог и о
организовању пионирских одреда по павиљонима. То је добар

91
начин да се деца на време припреме за живот: дежурства
испред зграда, чување зелених површина, акције сакупљања
смећа и помоћи старијим комшијама. Анђа је села у последњи
ред, спремна да одмах изађе када састанак буде завршен.
- Другови и другарице, отварам састанак...
И тако даље. Усвајање дневног реда. Гласање. За? Против?
Има ли уздржаних? Сваку председникову констатацију
пропрати аплауз, што значи да је састанак добро организован и
да активисти прате упутства о томе када треба аплаудирати и
узвикнули понеку паролу.
- Указала ми се велика част да могу лично да најавим
потпуковника, друга Раденка Мркића, који ће нам одржати
предавање о актуелној политичкој ситуацији.
Одјекну аплауз упућен потпуковнику Раденку Мркићу,
другу Мрком, како је било његово конспиративно име док је
био илегалац, а потом партизански командант. Легенда која
хода, како се говорило о другу Мрком. Устао је стасит, леп
човек, у униформи потпуковника ЈНА. Без сувишних покрета,
маниром човека који зна где се налази и шта треба да каже,
стао је за говорницу и потом пола сата причао о актуелној
политичкој ситуацији и посебно о десним скретањима унутар
Партије. Често је прекидан аплаузима и узвицима „Тито -
Партија", што га је помало нервирало, јер су му тако кидали
мисли. После завршеног говора, захвалио се и сео.
Председник партијске организације најави другу тачку
дневног реда - оснивање пионирске организације у
павиљонима, затим трећу - нека питања из актуелног живота у
насељу. Анђа се узврпољила; деца су остала сама. Најрадије би
устала и отишла, али је сто са председништвом окренут тако да
је немогуће изаћи а да не буде примећена. После би кренула
прича како не поштује Партију, што значи и партијско
руководство, а у крајњем случају и друга Тита!
- Имамо и тачку разно. Дакле, данас ћемо, другови, на
дневном реду имати случај другарице Анђе Булатовић.
Другарица Анђа је ту, присутна. Пре него што отворим

92
дискусију, ја бих рекао неколико речи о другарици Анђи.
Анђа изгуби дах, али то прикри гримасом. Случај
другарице Анђе Булатовић! Питала би нешто, али не може да
нађе праве речи. Председник показа према њој, па се сви
окренуше, као у разреду када учитељица опомиње ђака у
магарећој клупи.
- Неколико речи о другарици Анђи. Рођена је у
партизанској породици, у Цетињу...
Најрадије би се насмејала. Њена породица је била
партизанска у рату, а када је она рођена, партизана није било.
- Њена мајка је дочекала рат као удовица са десеторо деце.
Сви су били повезани с нашим покретом. Другарица Анђа је на
једном часу, у Цетињској гимназији, извела херојски подвиг
када је ученици која се... како да кажем... љубависала са једним
италијанским официром ... одрезала кику.
Одјекну аплауз и Анђа се уплаши. Одболовала је ту кику.
Не може да заборави поглед другарице из разреда у коме је
било прекора, туге, срџбе, љутње, изненађења, жалости...
После пада Италије отишла је са италијанским официром.
Љубав је победила, ма како то звучало... Њена школска
другарица никад више није дошла у Цетиње. Била је то цена
једне одсечене кике. Остала је запамћена као најлепша
Цетињанка, са надимком „курва италијанска“.
- Због тог херојског подвига, када је ризиковала и живот,
Анђа је морала сваког дана да се јавља у полицијску станицу и
италијанску команду. Другарица Анђа је ратна скојевка, а
после ослобођења је добила статус учесника НОБ-а од 1943.
године. Члан Комунистичке партије постала је 1950. године.
Било је ту још китњастих реченица. Анђа је очекивала
поенту. Загледала се у леђа Раденка Мркића. Он једини није
тапшао председнику и једини се није окренуо према задњем
реду када је поменуто Анђино име.
- То је, другарице и другови, део биографије, неспоран.
Међутим, другарица Анђа је у званичном браку са... -
председник застаде, па погледа у папир испред себе као да ће

93
рећи нешто стидно - са... Душаном Булатовићем. А дотични је
упућен на четворогодишњи друштвенокорисни рад.
У сали наста жагор и сви се поново окренуше према Анђи.
Као да се претворила у бубу стављену под микроскоп, па је
загледају и размишљају да ли прво да јој откину крила или
ноге.
- Ми желимо да помогнемо другарици Анђи и њеној деци.
Ми, као друштво и као Партија, нећемо дозволити да њена
мала породица буде на улици или да буде гладна. Ми јој,
другови, надам се да се са мном слажете, морамо помоћи. То је
наша обавеза. Али и другарица Анђа мора да покаже добру
вољу како би помогла и себи и својој деци. Изволите,
другарице Анђо. Имате реч.
- Не знам на какву помоћ мислите. Али, ако ви желите мени
да помогнете, нађите ми неки посао - рече Анђа и седе, иако је
у једном тренутку хтела да каже како њена деца гладују.
- И посао ће бити обезбеђен, наравно. А пре тога, другарице
Анђо, морала би да се одредиш према ономе што је твој супруг
урадио. Да се оградиш од његових дела и да га... како да
кажем... заборавиш.
Шта прича овај човек?!, пролете Анђи кроз главу брзином
муње која пржи и откида комаде душе и меса. Траже од ње да
заборави седам година заједничког живота, одгајање деце, шест
изнајмљених станова у шест градова у којима су се увек изнова
кућили. Овај човек је луд! Сви су луди! Тишина је значила да
се очекује њена реч.
- Реците ви мени шта је то мој муж урадио? Од чега треба
да се оградим? Ја не знам ни где се налази ни због чега је
оптужен. Ако ми то кажете, ја ћу знати како да се поставим.
- Добро се зна шта је он урадио и добро се зна где се такви
шаљу.
- Ево, ја не знам - рече Анђа смирено.
- Како може жена да не зна шта њен муж ради и шта је
радио?! Онда му и није права жена и најбоље би било да нису
заједно - изрецитова председник све што је наумио.

94
 - Другим речима, ви ми предлажете да оставим свога мужа
када му је најтеже и да наставим сама да живим са двоје деце!?
Моја деца свако вече плачу... Не знају где им је отац ни кад ће
се вратити...
- Другарице Анђо, ја разумем ваше емоције. Схватите овај
разговор као предлог за размишљање. Добро размислите. А кад
будете спремни, јавите нам, па ћемо ваш случај тада поново
ставити на дневни ред.
Усред реченице, устаде Раденко Мркић и изађе из сале.
Председник партијске организације зачуђено га отпрати
погледом.

95
 28. новембар 1953. године
Нови Београд

Испод отирача за ноге на улазним вратима у стан вирио је

бели папир. Анђа га извуче и уђе у кућу. Срце се узнемирило:
слути откривање тајне, утиснуте на парчету папира истргнутог
из ђачке свеске. Уђе у кухињу, уми се да би расхладила образе
и чело, па тек онда седе и полако отвори пресавијен папир.
Чудан рукопис, измешане латиница и ћирилица, пиво писана, а
затим штампана слова. Човек који је оставио писамце желео је
по сваку цену да сакрије идентитет.
„Душан је добро. Поздравља све, вас и ђецу посебно. Голи
оток није што је некад био. Немојте да бринете. Све ће то брзо
проћи. Пријатељ који се вратио." Ово је пива потврда да је
Душан на Голом отоку. То јој још нико није отворено рекао.
Осим Вуке, којој је одавно све јасно. Предвече ће Вука доћи да
се мало провеселе уочи Дана Републике. Две лепе ствари у
истом дану - оте се Анђи мисао као уздах.
Припремила је мезе: киселе краставце и кобасицу. Секла је
танке парчиће, како би тањир изгледао богатије попуњен. Хлеб
тек извађен из рерне. Пуши се, кора пуцкета у устима. А на
асталу - писмо са шест реченица. Писмо, потврда да је Душан
жив.
- Е па, Анђе, да наздравимо - весело рече Вука и подиже
чашу воде. - Живела!
- Живела и ти. Живели наши мужеви!
- А ја? - улете Бранка у собу, а за њом упаде Костја спреман
на свакојаке мангуплуке.
- Децо, тата се јавио - рече Анђа свечано и показа писмо.

96
 Бранка оте писмо из мајчине руке и загледа се у њега.
Костја се умири. Све трепери у њему.
- Драга Бранкице. Тата те пуно воли, шаљем ти пољубац -
сриче четворогодишња Бранка ненаписане речи.
Погледа у Костју и пружи му писмо, осмехнута, зашећерени
лик са разгледница. Костја узе писмо. Мери слова. А затим
писмо стави на астал и крену ћутке у ходник.
- Шта пише тата? - упита Вука весело.
- И мене воли...
Анђа познаје ту наглу Костјину смиреност. Отићи ће у
кревет, покрити се преко главе ћебетом и ћутати. Сатима може
тако да ћути. И плаче без суза. А ујутро ће устати пре свих.
Спремиће кревет, затегнути чаршав и тако покушати да
забашури како се упишкио у сну.
- Идем мало код деце - рече брижно Анђа.
- Хајде... Не жури... Ја ћу попити још једно пиће - весело
одговори Вука и напуни чашу водом. - Живели!
Анђа прво оде код Бранке загледане у огледало. У рам
великог огледала заденута је татина слика, па Бранка гледа
мало у слику, а мало у свој лик, и разговара са татом. У то мало
позориште не улази ни Костја. Он се брани мраком испод
ћебета, а она огледалом. Шапуће, тепа, смеје се, изговара
неразговетне речи. Створила је језик који нико не може да
разуме, осим ње и, убеђена је у то - тате. Тек када Бранка
пољуби слику, што значи да је разговор завршен, Анђа уђе у
собу.
- Шта каже тата? - упита Анђа озбиљно.
- Поздравио те.
- Само то?!
- Не морам све да ти кажем.
- Добро... Идемо код Костје. Да га мало голицамо.
Бранка пружи руку, као да се спремају на далек пут.
Певуши неку непознату песмицу и скакуће. Покуцаше на врата
дечје собе. Ништа се није чуло, па су поново закуцале. Опет
тишина.

97
 - Костја!
За тренутак шкрипну кревет. Костја покушава да се што
више шћућури, да се претвори у зрно и сакрије чак и од
Анђиних благих рећи, које му годе, али то не показује.
- Можемо ли да уђемо?
- Уђите...
И даље је покривен ћебетом преко главе. Анђа седе на крај
кревета. Бранка ћути и држи маму за руку.
- Данас је леп... и весео дан... Јавио се тата.
- Знам - зачу се глас испод ћебета.
- Зашто онда и ти ниси весео? - упита Анђа смирено.
- Весео сам...
Анђа не жели да помери ћебе. Плаши се Костјиног стида.
Увлачи руку и налази Костјину шаку. Чврсто је стеже, а он
узвраћа дечачким стиском у коме је више нежности него
кочоперности. Збаци нагло ћебе и загрли мајку.
На вратима собе појави се Вука са винском чашом у руци,
столовачом, у којој се пресијавала вода. Подиже чашу.
- Живели Булатовићи! - рече свечано и отпи гутљај воде,
страсно, као да пије најскупљи шампањац.

98
 31. децембар 1953. године
Нови Београд

Зима је рано стигла и још почетком новембра оковала

снегом град на левој обали Саве. Река се замрзла, па људи
преко ње, уместо преко моста, прелазе на другу страну. Анђа
руком обриса замагљен прозор. Из измаглице изронише
павиљони, поређани као војници у стрељачком строју,
намргођени, спремни да изврше поверени задатак. Бетонски
стрељачки строј кретао се према Студентском граду, највећем
академском насељу на Балкану... Та мисао је уплаши, па брзо
навуче завесу. Оде у другу собу са прозорима окренутим према
Земуну, што се као расна мачка излежава и протеже,
господствех и по изгледу и по људима који живе у њему.
Између та два антипода - Земуна и Студентског града,
господштине и неспутане жеље за новим видицима, Анђа и
њена деца живе у павиљонима, већ девет месеци без Душана,
окружени официрским породицама. У очима комшија чита
радозналост - питали би понешто, али се плаше једни других.
Чита им у очима и благост, неретко и сажаљење, што је
ужасава. Често размишља о томе како би се понашала у истој
ситуацији. Па њен Душан је избегавао сваки разговор о
несталим људима! Сећа се његове реченице из Випаве:
„Договорили смо се - без питања." Душан је био официр. И
њене комшије су официри.
Последњи дан ове, 1953. године, која јој је прво донела
много радости - уселили су се у нов стан - а затим све
избрисала. Вука је на пијаци купила малену јелку. Китили су је
исецканим белим папиром и шареним крпицама. Вука је од

99
старих крпа искројила неправилне облике, неколико малених
срца и звезда, попунила их новинском хартијом и затим ушила
са стране. На врх јелке су ставиле Деда Мраза направљеног од
белог папира, са офарбаном, црвеном капом на глави. Деца су
цичала од среће.
Анђа позва Вуку да оду у кухињу. Одједном се уозбиљила.
Снебива се.
- Шта ти је? Ако немаш пара...
Анђа стави руку на Вукина уста, а очи јој засузише. Показа
главом према остави, као да тамо клије илегалца.
- Не разумем - збуњено испрати Вука њен поглед у коме је
било туге, срамоте и среће.
Анђа прво закључа врата од кухиње, па тек онда уђе у
оставу, показујући Вуки да сачека. После десетак секунди, као
у неком филму када каубој проверава да ли је на нишану па
показује само шешир, из врата оставе провири картонска кутија
пуна меса. Пред Вукиним очима засја чаролија из окићених
новогодишњих излога: свињско месо, углавном сушено, каиш
сланине, ребра и пола шунке.
- Одакле ти то? - с радошћу Вука наглашава сваку реч.
- Нашла сам испред врата. На прагу. Неко је оставио,
покуцао на врата и побегао. Чула сам само кораке. Када сам
изашла на терасу, никог није било испред зграде. Можда је
неко из нашег павиљона? На Дан Републике неколико
породица је клало свиње.
Вука приђе, преузе кутију из Анђиних уздрхталих руку.
Осмех убрзо заменише сузе. Седе за астал, стегну главу
шакама.
- Ово је неко оставио из сажаљења. Чика ме да ли пристајем
на сажаљење. Да ли пристајем на понижење? - Анђа готово
сриче речи искидане сузама и дубоким уздасима.
- Ово је оставио пријатељ - рече одлучно Вука. - Да је неко
хтео да те понизи, дао би ти малено парче, гледао те у очи и
наслађивао се твојим болом што не можеш, због деце, да
одбијеш поклон.

100
 - Ја не могу ово да прихватим...
- И где ћеш то да оставиш? Да бациш у ђубре?! Анђо, у овој
немаштини само је пријатељ могао оволико да одвоји. Самац
не коље свињу. Ово је оставио неко ко има децу као и ти и ко је
желео да ни твоја деца не буду гладна.
- Неко ко је преплашен. Људи се плаше да разговарају са
мном. Јаве се, изменимо неколико учтивих реченица...
- Такво је време. Узми нож и насеци деци сушено месо.
- Схваташ ли да се и тај неко мене плаши! Не верује ми.
Плаши се да ћу некоме рећи како ми је помогао кад ми је
најтеже.
- А зашто не размишљаш овако: знао је да би одбила, па му
је било лакше да поштеди и себе и тебе.
Разговор прекину изненадно шкрипање кваке на кухињским
вратима. Тако Костја, као да упада у забрањен простор, кидише
на врата. Анђа и Вука се тргнуше, помало уплашене. Звук
нагло притиснуте кваке врати их из, како се Вуки учинило,
малог филозофског разговора у који се претворила прича о
картонској кутији пуној меса. Анђа отре сузе, избриса бригу са
лица, узе нож и поче да сече месо.
- Зашто се закључавате? - упита Костја повишеним гласом.
- Изненађење! - снађе се Вука.
- Дошао је Деда Мраз? - зачу се весео Бранкин глас.
- Није Деда Мраз. Али је послао нешто лепо - одговори
Вука и откључа врата.
Деца уђоше у собу. Очекују санке или неку лепу капу,
рукавице.
- Где су поклони? - нервозно упита Костја.
- Мама и Деда Мраз су купили најлепши поклон за дечака и
девојчицу који расту. Шунку и сланину - рече Вука.
- Нисам ја... - замуца Анђа.
- Зарадила, па купила. Ваша мама је херој - рече Вука и
загрли Анђу. - А тетка Вука вам је купила поклоне. Чекају вас
испод јелке.

101
 31. децембар 1953. године
Голи оток

Анђа и деца сада ките јелку, помисли Душан, загледан у

сивило мора спојено са сивилом неба. Спусти камен који је
носио. Осмех му прелете преко лица, али га он брзо удави и
претвори у гримасу, уплашен да неки стражар не помисли како
се због нечега радује. Право на смех изборио је само Светозар,
а улазница у свет насмејаних му је лудило којим је победио
логику ђаволовог котла. Полудео и подетињио, скаче с камена
на камен као птица и гракће.. Нико не обраћа пажњу на
Светозара. Шета по логору, у спаваоницу уђе кад хоће, изађе
кад хоће. Чекају да умре. Тако је лакше објаснити шта му се
догодило: повредио се на раду, рана се загадила, па умро. Ако
га пошаљу кући у оваквом стању, брзо ће се открити да је
полудео од батина, понижавања и непристајања на живот
мученика. Светозаров ум је нашао начин како да се избори са
злом: преселио се у неки други, бољи свет у коме је
недодирљив. У лудило. Скакуће и гракће.
Завршен радни дан. Последњи у овој години. Наредна ће,
ваљда, бити боља. Кратке реченице се заустављају на
Душановим уснама, угушене и неизговорене. Миладин се
узврпољио, залеће се међу људе, као да је изгубио иглу у
пласту сена. Брзо постаде јасно да је изгубљена игла, за коју су
задужени Миладин и друг Собни - намргођени, поносни брка.
Нестао! Нестао на Голом отоку?! Многи су то покушали, али
узалуд. Море је у децембру хладно, узбуркано, дува Сењским
каналом као кроз добро озидан оџак. Нестао Стаљинов
двојник! Сви су могли да нестану, само не он. Пркосио је

102
брковима. Чупали су те накострешене бркове, пљували на њих.
Могли су да га оборе и обрију му бркове, али су овако имали
разлог за стално шиканирање. Кад их засврбе дланови - удри
брку.
Претходног дана су га избацили на кишу, испред бараке.
Задатак: чува бараку од непријатеља. А познато је да
непријатељ никад не спава. Ко год је прошао поред њега такође
је имао задатак: морао је да га удари, шутне или пљуне. Киша
је спирала пљувачку, па се Миладин због тога нервирао. Брка је
дуго смишљао како да побегне. Знао је да је то овде, у зимско
доба посебно, готово немогуће. Али шта ће му овакав живот? У
рату су му усташе побиле породицу. Оца, мајку, сестру и брата
бацили у јаму. Јама у коју је он упао пружа бар неку наду за
излазак.
- Тодор Балабан! - раздра се Миладин. - Где је Тодор
Балабан? Ко га је последњи видео?
Куку, Тодоре, пролете Душану кроз главу народна
пословица. Као да ухвати Душанову мисао, Миладин се
устреми на њега.
- Бандо! Ти знаш где је Тодор. Видим ти по очима. Никад те
мушки није ударио у топлом зецу! Иступи! - урла Миладин
животињски искежен.
Душан изађе један корак испред строја. Тако је иступао
када је требало да се као комесар обрати батаљону Седме
црногорске омладинске бригаде. Зато и сада иступи поносно
усправљен, дигнутог чела, свестан шта га чека. Миладин га
ногом удари у мошнице, а кад се Душан сави због бола, удари
га коленом у браду. Једва остаде на ногама, али се поново
усправи.
- Где је Тодор Балабан, мајку ти јебем, да ти јебем
бандитску! - урла Миладин.
- Стани, Миладине! Ухватили су га! - зачу се глас друга
Собног.
Друг Собни је трчао од управне зграде ка бараци. Није се
могло закључити да ли је радостан или преплашен.

103
 - У строј! - раздра се Миладин и гурну Душана.
За трен се распрсну сан о томе да је бар неко успео да
побегне и спасе душу. На камену је душа више болела од рана
нанетих телу.
Задихан, преплашен јер је један из његове собе покушао да
побегне, друг Собни стаде испред строја. Жмури и шкргуће
зубима. Могао би некога зубима да закоље колико је љут.
- Тодор Балабан је ухваћен! Као што ће бити ухваћен свако
ко покуша да побегне. Његов бег је уперен против мене, против
вас, против Тита и Партије. Он је тим бекством покушао да
негира одлуку да је његово место овде. Али - само покушао! А
тим чином је доказао да му је место управо овде и да ће се
једном вратити као нов, преваспитан човек - говори Собни кроз
зубе, праћен звиждуком ветра. - А сада, сви на обалу. Да
дочекамо нашег друга Тодора.
Са обале је допирала галама. Две змије су се припремиле за
дочек Тодора Балабана: људи разврстани у две колоне, на врху
транспарент „Тито - Партија“, узвици, драње... А онда се на
врху брежуљка, као да су испали из облака, појавише два
човека. Испод пазуха су држали Тодора, лицем окренутим ка
земљи. Одлучили су да га пусте између змија, одозго, свесни да
неће издржати пут до воде, јер су га непрестано тукли откад су
га нашли на супротној страни острва. Ухватили су га
промрзлог, мокрог, шћућуреног између две стене. Иако није
знао да плива, скочио је у воду држећи се за трулу даску
изваљену из неког разбијеног чамца. Снажни таласи су га
вратили на обалу.
- Убиј га! - заурла неко и све се стопи у страшан хук
завијања изгладнелих вукова.
Стражари пустише Тодора. Тетурао се, несигуран на
ногама, са рукама подигнутим испред лица. После неколико
минута лежао је непокретан, налик згужваном парчету папира
натопљеног црвеним мастилом. Змије се повукоше у бараке и
све се поново утиша. И Душан крену ка бараци, убијен
призором: несаломиви брка лежао је поломљен на камену.

104
 - Где си кренуо, Булатовићу? - зачу Миладинов глас.
- У бараку.
- Али прво да одрадиш један посао. И док будеш радио, да
размишљаш о свом другу Тодору. Ти мислиш да ми не знамо
шта сте се вас двојица домунђавали! - говори одсечно друг
Собни.
- Ја нисам знао да ће покушати да побегне.
- Размишљаћеш о томе доле, док будеш копао песак.
На обали Миладин даде Душану лопату и показа ка леденој,
узбурканој води. Душан уђе у воду до појаса, обучен, и поче да
завлачи лопату ка дну. Затим је извлачио лопату и симулирао
да убацује песак у замишљена колица.
- Опет ти је празна лопата! Где ти је снага, Булатовићу!? Не
умеш да копаш, бандо, а умеш да харангираш! Али бићеш ти
једном мекши од зечјег репића - рече Собни, окрену се и оде ка
баракама.
Душан оста сам у измаглици, до појаса у хладној води.
Загребе дно, извади празну лопату, убаци невидљиви песак у
невидљива колица, па поново загребе дно.
- Срећна ти Нова година, Душане! - процеди кроз зубе.

105
 29. март 1954. године
Калемегдан

Захваљујући непознатом дародавцу, пакетима из Црне Горе

и продавници коњског меса, Анђа је некако изгурала зиму.
Довијала се у кухињи и измишљала јела, тако да је могла да
објави књигу нових рецепата. Сиротиња то најбоље ради.
Костја наредне јесени полази у школу и већ помало глумата и
прави се важан. Бранка је управо напунила пет година.
- Срећан ти рођендан - рече и пољуби Бранку.
Рашчешља дугу Бранкину косу, па јој затим, наврх главе,
увеза белу, уштиркану машну.
- Идемо на Калемегдан. У рођенданску шетњу.
Бранка пољуби мајку, повуче сама себе за уши и поче да
прави гримасе загледајући се у огледалу. На крају се исплази,
баш кад је Костја улетео у кућу.
- Све што будеш радила за рођендан, радићеш преко целе
године - рече Анђа смирено, скривајући смех.
- Она ништа друго и не зна. Само се плази као будала -
добаци Костја.
- А ти се умиј. И обуци нове панталоне.
Шетња Калемегданом извуче Анђу из новобеоградских
павиљона. Овде нема осећај, као када шета Новим Београдом,
да јој на челу пише како је њен супруг Душан Булатовић
заточеник на Голом отоку. А то значи - издајник, страни
плаћеник, „опасан елемент".
Бранка непрестано држи Анђу за руку, а Костја трчи око
њих, као младо куче. Оде до пензионера што у парку играју
шах, ушушкани у зимске капуте, са шалом преко уста. Кад му

106
досади, опет дотрчи до мајке и сестре, штипне Бранку, па оде
до бедема, на размеђу шеталишта и косине што се спушта ка
Карађорђевој улици и пристаништу.
- Добар дан, другарице Анђо - са осмехом рече висок, леп
човек, у шињелу, са ознакама потпуковника.
Анђа застаде, збуњена, пробуђена из света самоће у који се
завукла, увек у страху да ће јој неко постављати питања што
боле.
- Добар дан - одговори стишано.
- Раденко Мркић. Ако се сећате, био сам на партијском
састанку...
- Како да се не сећам... Како сте?
- Ја сам добро. А ви? Да вас упознам. Ово је моја
другарица... супруга... Анка, а ту су негде и моји синови Зоран
и Младен. Трче.
Руковаше се уз још неколико учтивих речи и климања
главом. Анђи годи овај изненадни сусрет. Откад се Зора не
јавља, друштво јој праве само деца и Вука.
- Моја ћерка Бранка... Данас јој је рођендан. А Костју не
можемо да ухватимо.
- Срећан рођендан. Да порастеш велика и будеш лепа као
твоја мама.
Бранка се постидела. Није навикла на овакве разговоре.
Овај чика личи на тату, висок је, леп и носи униформу.
- А сада ћемо да попијемо по једну малину. Ту је близу
ресторан - рече Раденко самоуверено.
- Хвала вам, заиста. Али...
- Нема - али. Ви се не питате, другарице Анђо. Бранки је
данас рођендан и ја је изводим на малину. Она може да поведе
кога жели, а то сте ви - весело прекину Раденко Анђин покушај
да заврши овај угодан разговор.
Дотрчаше сва три дечака, имитирајући звук трамваја који
управо пролази с доње стране Калемегдана.
- Па, ви сте се већ упознали - закључи Раденко. - Како се ти
зовеш?

107
 - Костја. На јесен идем у школу.
- Како си ти стасит и леп дечко. Још ако будеш добар ђак...
- Јадна учитељица која њему буде предавала - са осмехом
рече Анђа.
Младен и Зоран пружише руке. Зоран је Костјин, а Младен
Бранкин вршњак. Лепо васпитана деца, али им се у очима
огледа несташлук. На њима трепери сваки нерв и сваки мишић.
- Децо, идемо на малину! - рече Раденко повишеним
гласом, као да издаје неко шеретско наређење.
У ресторан прво уђоше деца и наставише да трче око
столова, што изазва негодовање келнера. А кад у ресторан
ступи Раденко у шињелу, келнер се укопа у месту.
- Изволите, друже потпуковниче. Сто поред прозора.
- Деца ће сести поред прозора, а ми старији - астал поред
њих. Може?
- За вас - све, друже потпуковниче.
Бранка се осећала као принцеза међу дечацима. Они су се
само смејали и надвикивали, али их је сваки Раденков поглед
изнова умиривао. Костји је годило друштво мушкарца у војној
униформи. Тако се тата облачио када су одлазили у хотел
Балкан да ручају. Тата је давао неке папириће уместо пара, што
је бунило Костју. Мислио је како његовог тату сви много воле,
па му дају бесплатно храну.
- Деци однесите малину. Шта ћете ви, другарице Анђо? -
упита Раденко.
-Па... Кафу...
- Кафу и малину. И обавезно ратлук. Три пута.
Како је мало потребно да човек побегне од муке! Насмејана
деца, топлина нечијих добронамерних очију, смирени гласови
и гестови, ресторан на Калемегдану, звук трамваја на путу ка
железничкој станици.
- Анка, ово је другарица о којој сам ти јесенас причао после
партијског састанка...
- Свака вам част, другарице. Све ми је Раденко испричао -
срдачно рече Анка.

108
 Анђа је збуњена. Све је очекивала, али не и овакав разговор.
Раденкова униформа, његов чин и положај у војсци нису
одговарали оваквом разговору. Ухвати је паника. Да ли је
можда провоцирају? Зар ће се овако завршити један пријатан
сусрет?
- Јесте ли нашли посао? - разби Раденко кошмар у Анђиној
глави.
- Нисам - излете одговор, а да га Анђа није била свесна.
- Ви имате средњу школу... Колико се сећам гимназију...
цетињску, је л’ тако?
Анђа климну главом, опет спремна да се повуче у ћутање.
- Анка је запослена у Дому здравља у Земуну. Можда ће се
тамо нешто наћи за цетињску гимназијалку - рече Раденко уз
благ осмех, подиже чашу малине и наздрави. - Живели.

109
 27. април 1954. године
Земун

Први радни дан у Дому здравља! Анђа је целу ноћ плакала

ишчекујући јутро и одлазак на посао. Вука је донела ракију.
Браћа су јој послала лозовачу да је користи искључиво, како су
написали у пропратном писму, као облогу око врата, ако је
заболи грло. Србијанске ракије су за „у грло", а црногорске за
„на грло". Усула је миришљаву течност у малене чаше.
Пружила Анђи чашицу. Одјекнуо је звук удара стакла о стакло,
повукле су по гутљај, стресле се као пијанци почетници. Анђа
никада пре није пробала ракију. Не би ни сада. Али Вука је
тврдила да се „тако ваља".
- Рекла сам ти. Све ће бити добро. Вратиће се они. И биће
још деце - развезао се Вуки језик.
- Још не могу да верујем. Тек сутрадан, кад се вратим кући,
бићу сигурна да сам се заиста запослила. Мени ово личи на сан.
И почело је као сан. Прво сусрет на Калемегдану са
породицом Мркић, па Анкина посета, пре четири дана, 23.
априла, у 18 часова и 17 минута!
- Ко је?
- Анка Мркић.
Анђа се наслонила на зид пре него што је отворила врата.
Није заборавила на Раденково обећање у маленом ресторану на
Калемегдану, али још увек није била сигурна да ли су се с њом
поиграли, или је заиста све део неког лепог сна. Неколико пута
је Вуки до детаља препричала цео сусрет, сваку изговорену
реч, гримасу. Зашто би потпуковник војске која је послала
њеног мужа на Голи оток био тако предусретљив према њој и

110
њеној деци? А Вука, тамо где ради окружена високим
официрима, упорно пита надлежну секретарицу, иначе
познаницу, да ли је њено писмо прослеђено до кабинета друга
Марка и увек добија исти одговор: „Писмо је у процедури". Не,
не... Ово је ипак сан.
Понови се куцање. Анђа, устрептала, потпуно разбуђена,
отвори врата.
- Добар дан. Изволите.
- Добар дан.
Уђоше у кухињу. Анка погледом премери кухињу и
закључи како је Анђа уредна, вредна жена. Смислом за лепо
прикрила је немаштину.
- Да скувам кафу?
- Може. А надам се да ћемо на крају и наздравити.
Анђа осети немоћ у ногама и седе. Побледела је. Врти јој се
у глави.
- Да скратимо причу. Ја сам управница Дома здравља у
Земуну. Ако желиш, то јест ако мислиш да то можеш, кроз
четири дана би почела да радиш као секретарица у
гинеколошкој амбуланти. Брзо ћеш ући у посао. Пријем
болесника, уписивање основних података, завођење у књиге...
Једноставно. Да ли ти је добро?
- Добро ми је... Врти ми се у глави... Нисам навикла да ми
буде добро... - одговори Анђа тихо, још увек неспремна да
устане.
- Хоће ли та кафа? - шеретски рече Анка.
Топлина и укус кафе повратише Анђу. Најрадије би отишла
у кревет, заспала и наставила да сања.
- Реците ми искрено... Зашто... Мој муж је на Голом отоку. ..
Не бих желела да ми неко сутра пребаци. Да ме отера...
- Ниси ти на Голом отоку. Ратна скојевка, комуниста, имаш
завршену гимназију, имаш двоје деце. Пребацићемо те у нашу
партијску организацију и тамо те нико неће терати да се
разводиш од мужа.
- Зар то није директива? - упита Анђа уплашено.

111
 - А где то пише?! Доказују се људи и тамо где не треба.
Него, двадесет седмог априла, у седам сати ујутро, дођи, чека
те радно место.
Двадесет седмог априла, у пола седам ујутро, после
непроспаване ноћи, Анђа је кренула на посао. Пролази кроз
Земунски парк. Гледа на сат. Још је рано. Седе на клупу, на ону
исту клупу на коју је села 4. јула 1953. године размишљајући да
ли да оде на превремени порођај или да се врати кући? Тада је
у руци држала згужван папир са исписаном адресом старе
Рускиње. Колико је само пута сањала то нерођено дете!
Дечака... Устаде, уплашена да ће је емоције победити и да ће се
расплакати уместо да запева.
Дом здравља је смештен преко пута Дома ваздухопловства,
улазом окренут ка монументалном споменику пилотима. Лепа
стара зграда. Анђа уђе, упита портира где је гинеколошка
клиника и упути се ходником ка свом првом радном месту.
Чекаоница, столице, врата... На вратима је писало име лекара.
Покуца.
- Изволите - зачу мелодичан глас.
Отвори врата и застаде уплашена. У њу је, с блаженим
осмехом на лицу, гледао доктор код кога је била на
превременом порођају пре готово годину дана. Видео је
несигурност у њеним очима, па је охрабри гестом домаћина -
показа руком да седне.
- Да ли сте први пут код гинеколога?
- Ја од данас овде радим. Ја сам Анђа Булатовић.
- Драго ми је. Доктор Иван Лабат, гинеколог. Најзад и ја да
добијем секретарицу. Да прво попијемо кафу. Имамо још
времена.
Анђи се врати слика из једне малене собе на Калварији.
Старија жена, Рускиња, њен син Иван и две жене, помоћнице.
Сећа се како је мајка говорила да је све у божјим, а њен син
Иван тврдио како је све у његовим рукама. Сећа се благих,
плавих очију пре него што је утонула у сан. Те благе очи је
поново гледају.

112
 - Зашто сте се збунили кад сте ушли? Као да сте видели
ђавола - рече Иван простодушно, пружи Анђи шољицу и
мирисом кафе обоји просторију.
- Ви се мене не сећате? - упита тихо Анђа.
- Не - рече несигурно Иван, па Анђа готово одустаде од
даљег разговора убеђена да Иван не жели да говори о ономе
што ради ван радног времена и незаконито. - Али подсетите ме.
- Била сам код вас, на Калварији, пре десет месеци...
- А, тако се познајемо... Да, да... Враћа ми се лик... Зашто
сте... то... урадили?
- Зар вам мајка није рекла?! Мој супруг је на Голом отоку.
Иван устаде. Направи неколико кругова по соби, уздахну
дубоко, па се врати и седе. Испи гутљај кафе, с уживањем, као
да жели да заборави оно што је чуо од Анђе.
- Моја добра мајка... Није ми рекла. Хтела је да ме поштеди
дилеме.
- А да вам је рекла?
- Не признајем накнадну памет - рече Иван широко
осмехнут, устаде и рашири руке као сваки добар домаћин.

113
 13. јун 1954. године
Голи оток

Бол у бубрезима не дозвољава Душану, измученом тешким

радом и глађу, да заспи. Покушава да пронађе одговарајући
положај. Узалуд. Спушта се испод кревета, наслања леђа на
патос, преврће се, устаје, наслања се леђима на зид, али не
пушта глас. А викао би да га небо чује! Покушава да отера бол
голооточком математиком. Премеће бројеве у глави, прави
разне комбинације: 257 дана је провео на Голом отоку, а ако не
буде неког помиловања, овде ће бити још 1.385 дана. Претвара
Костјине и Бранкине године у дане, прерачунава колико ће
деца имати година и дана кад он изађе из затвора. Пљувачка му
се слива низ браду, изазвана јаким болом. Стиска зубе, уста су
му пуна рана од неконтролисаних уједа. Тако дочекује зору.
- Морам код лекара. Полудећу од болова - рече другу
Собном.
- Нема овде психијатра - одговори Собни злобно.
- Боле ме бубрези. Не могу да спавам, не могу да седим...
- А можеш ли да идеш? Ја те нећу носити до амбуланте.
Душан се изненади. Као да га за делић секунде мину бол. У
последњих месец дана примећује промену у понашању
стражара и собног старешине. И Миладин углавном само урла.
Састанци за испирање мозгова и даље краду време које се на
камену развлачи као гладна година, али се не завршавају увек
батинама.
- Полази! - нареди Собни, а Душан крену за њим, савијен,
згужван, утучен болом.
Доктор Златић га дочека са осмехом, једином голоточком

114
заменом за апотеку.
- Докторе, прегледај га, па да иде на радилиште - рече друг
Собни мргодно и изађе.
Кад остадоше сами, доктор показа Душану на столицу.
- Колико видим - бубрези. Јаки болови? Од лекова
препоручујем загрејан камен, још боље - циглу. Све то можете
да добијете без рецепта. За сада имам само једну ињекцију
против болова. Морате да трпите - каза доктор смирено,
припреми шприц, спретно поломи врх ампуле, извуче
драгоцену течност, спусти Душану панталоне и убризга
ињекцију.
- Ово је несносно, докторе.
- Да ли сте и раније имали сличне симптоме?
- Не. Али откад сам у децембру вадио песак из ледене
воде...
- Нисте једини, ако је за утеху. Колико још имате до
изласка? - упита доктор, а Душан схвати да је ово прво
нормално, људско питање које је чуо откад је дошао на Голи
оток, па поче да се осврће, изненађен и преплашен.
- Чему страх?! Сами смо.
- Још 1.385 дана.
- Брзо ће то проћи. Три посете амбуланти и прође време -
покуша доктор да се нашали, али та врста хумора не допре до
Душана. - Који чин имате?
- Мајор... Био сам мајор.
- И ја сам био мајор. У гардијској јединици. Пре рата.
- Војни лекар старе југословенске војске... Краљева елита.
- Зато сам, ваљда, овде. Видим, познајете устројство
краљеве војске.
- Радио сам у Војноисторијском институту.
- Лепо, лепо... А зашто сте овде?
- Заиста не знам. Грешка, ваљда... Један лажни сведок, једно
на превару изнуђено признање и - четири и по године затвора.
Све ово је једна велика грешка.
- Не бих рекао - опет уз осмех рече доктор Златић, а Душан

115
престрашен одговором одлучи да ћути, уверен даје доктор
успео да га испровоцира и да је већ рекао превише. - Бог нас
искушава. А то не може бити грешка. Свевишњи не греши.
Богомољац! Доктор богомољац! Каква комбинација! Све је
очекивао у ђаволовом котлу, али не и доктора више окренутог
Богу него себи. На Дурмитору, у Душановом родном селу Крш,
постоји мала црква, грађена у време херцеговачког устанка.
Пре рата је у њу улазио само за време часова веронауке.
Закључана је и пркоси времену. Звоник поред цркве се
накривио и само је питање дана када ће пасти. А дурмиторска
деца се ухвате за дугме и пљуцну два пута у страну када
угледају попа.
- Одакле сте ви? - упита доктор простодушно, као даје знао
где је Душан одлутао.
- Са Дурмитора. Село Крш, општина Жабљак.
- Тамо религија никад истински није заживела. Права
штета. Генетски материјал какав се само пожелети може, а
скрајнути с божјег пута!
- Ви сте верујући човек, а кажете да све ово није грешка!
Овај пакао није грешка?!
- Бог је створио и рај и пакао. И ђавола да нас искушава.
Све ће ово једном бити само сећање на велико искушење.
- А шта ћемо са онима који неће преживети искушење?
- Бог је тако хтео.
- И то је крај приче? Бог је тако хтео!
- Не, то је почетак сваке приче. Све ово се догађа да би
почело нешто ново, лепше, напредније.
Душана заболе глава, па му се чини да га бубрези мање
боле. Доктор се сагну, увуче руку испод кревета и извуче
циглу. Затим је стави на малени ресо на коме искувава
шприцеве.
- Загрејаћу циглу, па је ставите на крста. Циглу вам дајем
без рецепта. Загреваћете је на сунцу. И чувајте је. Има још
песка у мору - опет се насмеја доктор.
Лек се брзо загрејао, па Душан приви циглу на слабине, а

116
осмех му прелете преко лица. Цигла и ињекција су нашле
заједнички језик. Сада би најрадије отишао, без обзира на то
што му годи боравак у импровизованој лекарској ординацији
без лекова и инструмената. Копка га докторов однос према
религији... у ствари, однос према стварности. Јер, све ово је
опипљиво, боли и разара душу.
- Докторе, ако могу толико да будем слободан... - рече
Душан и поче да се осврће, загледа се кроз прозор.
- Сами смо. Изволите.
- Тито и... - рече готово нечујно Душан. - ...и Стаљин... Где
је ту ваш Бог? Кога је од њих двојице послао?
- Обојицу, наравно. А ваше је да процените ко је од њих
двојице ђаво, а ко...
- Анђео - излете Душану.
- Видите, све је логично. Размислите о томе. Него, да ли
могу још нешто да учиним за вас?
Душан би се слатко насмејао, јер доктор кад каже „учиним
за вас“, вероватно мисли на ову малу расправу о Богу, која
Душана готово не додирује. Ипак, прихвати пружену руку.
- Имам кума, овде на острву... Дошли смо истог дана. Од
тада га нисам видео.
- Све је у божјим рукама - насмеја се доктор Златић, као да
чита Душанове мисли. - Ако је био у амбуланти, можда нешто
може да се уради. Како се зове?
- Блажо Милеуснић.
- Мајор Милеуснић... Бивши мајор Милеуснић. Камен му је
сломио руку на радилишту. Две недеље су чекали док га нису
послали код мене. Прекосутра долази на контролу. Некако сам
успео да му имобилишем руку.., Средићу да заједно дођете на
контролу... А ви, мајоре, само јаучите. И не јуначите се много.
- Хвала вам, докторе. До неба.
- До неба... Те речи су замена за реч Бог, ако нисте знали -
насмеја се доктор Златић.

117
 15. јун 1954. године
Земун

Како да се одужи Анки и Раденку? Кад јој је било најтеже,

кад су други у страху због могуће одмазде окренули главу од
породице Булатовић, појавили су се Анка и Раденко Мркић као
да су сишли с неба, право из раја. Анђа не воли религиозна
поређења, али је ово најближе ономе што јој се догодило:
делује нестварно, баш као прича о рају. Додуше, када слуша
приче о „комунизму са ликом човека“, као да слуша лекцију из
веронауке о рају у коме су сви равноправни и у коме је свима
лепо. „А на том путу, другови, има и оних који..И тако даље. А
не може, ипак, да каже „као да су дошли из комунизма“, јер би
онда испало да овде нема комунизма. Данас свака реч скрива
замку.
Примила је прву плату, распоредила новац: трошкови за
стан, трошкови за храну, Бранки нова хаљина, Костји
панталоне и лопта. Костја у сну помиње лопту. Распоређује
играче. Љути се, радује, навија. Власници лопте обавезно
играју, чак могу да бирају место у тиму, а могу, ако се
изнервирају, и да прекину утакмицу. Узму лопту и крај. Зато
што нема лопту, Костја је увек голман. На том месту нико неће
да игра.
Из размишљања је тргну телефон, локална веза.
- Добар дан. Другарица Анка жели с вама да разговара -
умилним гласом говори секретарица другарице Анке Мркић. -
Дођите одмах.
Анка и Раденко су се упознали у рату. Она је студирала
медицину, а он права. Она борац, а он командант. Забрањена

118
љубав је после рата крунисана браком. Анка је наставила
студије медицине, а Партија је забранила официрима да
наставе школовање. Била је истакнута студентска
активисткиња и већ 1952. године завршила је студије. Као
лекарка и партијска руководитељка, брзо је напредовала и
постала управница Дома здравља у Земуну. Одударала је од
шаблонске слике „партизанке Маре“. Смирена, господствена,
негована, искрено брижна.
- Седи, Анђо. Доктор Лабат је задовољан твојим радом. Ја
немам примедби. Значи, пун погодак. Да попијемо кафу? - рече
срдачно Анка.
Анђа климну главом у знак одобравања. Откад се запослила
све се променило у њеном животу. Не само због пара.
Недостајали су јој људски разговори, и смех и мука, али
подељени с неким. Пацијенти не знају ко је она и где јој је муж.
Поверавају јој се, уверени како може да им помогне. Иван
никада није поменуо дан када су се упознали, никада је није
питао за Душана и Голи оток, али је у његовим очима увек
могла да прочита колико је поштује и колико му је све јасно.
- Другарице Анка, ја сам вам заиста захвална за све што сте
учинили за мене и моју децу...
- Не захваљуј мени, већ себи, свом знању, својој
биографији.
- То су људи знали и пре него што сам вас упознала.
Понашали су се као да сам окужена.
- Све ће то проћи. Вратиће се стари пријатељи - рече Анка с
благошћу којој се верује.
Анђа се угризе за језик. Питала би: зашто су пријатељи
нестали када јој је најтеже? Где су сада отишли, па ће се
вратити? И како ће једног дана објаснити време у коме су
заборавили на пријатељство? Али та питања најмање заслужује
жена која јој је помогла а није имала никакав разлог за то.
- Не знам како да вам захвалим.
- Довољно је то што сам добила одличну радницу - опет с
благошћу и искрено рече Анка Мркић.

119
 - Ја бих вас... како да вам кажем... Ја бих вас позвала да
дођете код мене... Наравно, ако је то у реду... мислим, ако...
- Мислите, ако смем. А зашто не бих смела?
- Откад је Душан отишао на Голи оток, у кућу су нам ушли
само моја браћа, Душанов брат, моја другарица Зора... која
више не долази... и Вука, моја школска другарица... И њен муж
је тамо...
- Доћи ћемо Раденко и ја са децом - прекину Анка Анђине с
разлогом муцаве реченице. - Да скратимо причу. Вечерас?
Седам сати? Може?
Поподне је провела у спремању вечере. Кромпири, месо,
млад лук. Лозову ракију је имала у кући. Спремила је стан.
Окупала Бранку и Костју, обукла им најлепше ствари које су
имали. Тачно у седам сати, Мркићеви су закуцали на врата
стана Душана Булатовића. Отворила је насмејана Анђа, Костја
је одмах одвео Зорана и Младена у своју собу, а Бранка је
остала са гостима, у кухињи.
- Шта то лепо мирише? - упита Раденко.
- Кромпир и месо. Али прво да попијете домаћу лозу. Са
Цетиња.
- Анђо, нисмо помињали вечеру - искрено Анка укори
домаћицу.
- Кад бисте само знали колико ми значи ова посета...
Анђа прекину реченицу, уплашена да ће је завршити сузом,
па оде до креденца да узме флашу с ракијом. Раденко се
загледао у слику са венчања: Анђа и Душан наслонили главе,
загледани у отвор фотоапарата. Она у сивом костиму, он у
официрској униформи. Благо осмехнути, срећни.
- Душана знам из виђења... Из пљеваљске гимназије.
Старији је две године од мене. Кад сам дошао на Правни
факултет, он је већ био... Показивали су нам га са поштовањем
као учесника студентских демонстрација 1937. године.
Последњи пут сам га видео 27. марта 1941. године. Држао је
ватрен говор испред факултета. Не верујем да се он мене сећа.
Анђа изнесе вечеру на сто, позваше децу и убрзо све

120
прерасте у идиличан сусрет пријатеља. Дечаци су јели
халапљиво. Родитељи су их опомињали. Узалуд. Ово је за њих
била обавеза коју морају да испуне да би поново отишли у
дечју собу. Бранка је мудровала и зачуђено гледала у задихане
дечаке. Имитирала је Анку и у уста стављала мале залогаје.
- Кад кренеш у школу, чика Мрки ће да ти купи одело. И
малу кравату са ластишем - рече Раденко и помилова Костју по
глави.
- Боље прави фудбал - излете Костји.
- Костја! - викну Анђа, повређена.
- Зоран и Младен имају три фудбала. Један је твој. Кад
дођете код нас, чека те фудбал.
Костја искочи са столице и пољуби Раденка. Затим подиже
руке и клекну, имитирајући играче после постигнутог гола.
Зоран и Младен су аплаудирали замишљеном голу.
- У суботу спремам качамак - рече Раденко. - Бићете наши
гости.

121
 16. јун 1954. године
Голи оток

Блажо Милеуснић уђе у лекарску ординацију, измучен,

снужден, поцрнео од сунца и муке, са великим подочњацима.
Не спава ноћима због болова у руци која је погрешно срасла.
Собни стареши-на две недеље није одобрио одлазак код лекара,
тврдећи да Блажо лаже и измишља болест да не би ишао на
радилиште. Собни признаје само отворене преломе. Тада је све
јасно и видљиво.
- Како рука, младићу? - покуша доктор да га орасположи.
- Нити сам ја младић нити је ово више рука.
- Полако. Само полако. Да погледам... Све ће бити добро.
Руку је поломио, сада му је јасно, само зато што је био
непажљив па је поверовао човеку иза себе док су преносили
камен на трагачу. А ту справу звану трагач измислили су
голоо-точки иноватори: од дасака склепан носач за камен, са
средњим делом за терет, један сужањ је напред, држи две краће
ручке, а други сужањ је позади и такође држи две ручке, али
дуже. Сваку справу и машину води човек који је напред. То
правило једино не важи за трагача. Конструисан је тако да онај
позади може да управља не само справом већ и човеком.
Наглим убрзањем или заустављањем избацује из равнотеже
човека испред себе. Блажо већ одавно сумња да су на Голом
отоку само војна лица. Из штурих разговора открива да ту има
криминалаца, домобрана и усташа. Доведени су из других
затвора. Они су најгрлатији, увек спремни да пребију некога,
уживају када се направи строј за пријем нових затвореника.
Искрено псују мајку комунистичку и обећавају да ће

122
преваспитати непослушне.
Први део деонице био је узбрдо, па је чуо како човек иза
њега хукће и дахће. Пажљиво је ишао, ситним корацима,
спустивши руке готово до земље како човек иза њега не би
посрнуо. А када су кренули низбрдо, осетио је удар средњег
дела трагача у слабине, пао је и тешки камен пригњечио му је
руку. Ударац у слабине није био случајан. То му је одмах било
јасно. Једино није јасно да ли је човек иза његових леђа то
урадио самоиницијативно или по наређењу.
- Излежаваш се, бандо! - дрекнуо је стражар, спреман да
кундаком помогне Блажу да устане.
- Мислим да сам поломио руку.
- И ја мислим да сам Рудолф Валентино, па нисам. Устај!
Доктор неком машћу благо премазује кожу на Блажовој
руци. Блажо је заборавио на нормалан људски разговор, на
нежност и финоћу. Да би све то доживео у ђаволовом коду,
морао је прво да сломи руку!
- Наручио сам један лек за тебе. Више је за душу него
за руку - рече доктор уз загонетан осмех.
Душан се придржавао упутства доктора Златића. Загревао
је циглу, прислањао је на слабине, осећајући олакшање, али је
јаукао и шкргутао зубима, како га је доктор научио.
- Оздравићеш ти мени, бандо, па ћеш све надокнадити -
претио му је Миладин, али је морао да се придржава упутства
лекара.
Душан полако прилази амбуланти. Ноге га издају, а руке му
се тресу од узбуђења. Девет месеци се налази у истом логору
са венчаним кумом, а нису се видели! Покуца на врата
бојажљиво.
- Стигао лек - рече доктор Блажу.
Блажо здравом руком трља још увек поцрнелу и отечену
сломљену руку. Збуњен је. Врата се отворише и у малену
просторију звану амбуланта ступи Душан, у начетој војничкој
кошуљи.
Блажо, исто обучен, са руком имобилисаном са две

123
обрађене даске, укопао се у месту, ноге му отежале.
- Куме... - прозбори Блажо једва чујним гласом.
Доктор оде до прозора. Загледа се у пучину.
- Блажо, брате мој... Како си се изменио - рече Душан
оно што није мислио да каже.
- И ти си се пролепшао - пронађе Блажо речи утехе.
- Поздравите се. Нећу никоме пријавити - рече доктор
Златић и даље загледан у море, које је за њега мања тајна од
овог острва каквог нема на мапама људских лудости.
Загрлише се. Душана више не боле бубрези, а Блажо га
сломљеном руком потапша по рамену. Све се помешало: и
сузе, и смех, и бол, и нежност.
- Поломљена рука... Први на трагачу? Других прелома,
колико видим, није било.
- И ово сам могао да избегнем. Опустио се мало... А
твој нос?
- Успомена на дочек. То је зарасло... Убише ме бубрези.
- Имате ли, вас двојица, неку лепшу тему? - убаци се
поново доктор Златић. - И пожурите. Неко је сигурно већ
приметио да је један затвореник ушао, а други није изашао из
моје ординације.
- Знаш ли ишта о Анђи и деци?
- Ништа. Али шаљем им поздраве преко другова... Ових
што су изашли... Костја ће на јесен у школу.
- И Каћа. Кад изађемо биће у четвртом разреду.
- Милеуснићу, морате кренути. И ово је превише - рече
доктор и окрену се ка двојици кумова чија су лица добила
дечачки сјај.
- Куме, онај потпис... - поче Блажо тему несаницу.
- Заборави... Две будале. Зато смо овде.
- Не, куме. Будале су тамо. Овде су нас и послали зато
што нисмо будале.
- Момци, молим без тих будаластих опаски. Нећу
никакву политику у овом храму медицинских наука - прекину
разговор доктор Златић, благо осмехнут, и показа Блажу

124
Милеуснићу према вратима.
- Хвала вам, докторе - рече Блажо уместо поздрава.
- И не рачунајте више на мене. Било би сумњиво.
- Хвала - рече и Душан, застаде за трен и уз осмех
настави - до неба вам хвала.
- Има наде... Има наде - рече доктор као да решава
тајну шифру, насмеја се загонетно, оде до прозора и загледа се
у море што је блештало на јунском сунцу.

125
 Други део

КОКОШЈЕ СЛЕПИЛО

126
 10. новембар 2003. године
Београд

Самоубиство генерала Раденка Мркића срамота је за војску!

Срамота за револуцију. Кроз главу мајора Блечића пролазило је
десетине реченица у којима се угнездила реч срамота. Шта је
том насилном смрћу хтео да каже? Какву је поруку и коме
послао? Питања, питања... А одговора нема.
Шетао је око радног стола, узимао разне папире, загледао
их, љутито враћао у прашњаве фасцикле. На столу је био
подебели досије са назнаком - Раденко Мркић. Генерал
Раденко Мркић. Друг Мрки. Пред сваким папиром из тог
досијеа човек би морао да стане мирно, помисли капетан.
- А опет се убио?! - настави мисао наглас као да с неким
разговара.
Поред досијеа на коме је писало Раденко Мркић, смештеног
у пожутеле корице фасцикле произведене почетком педесетих
година прошлог века, стајала је бела фасцикла, новије
производње, чиста и угланцана, на којој је писало Душан
Булатовић. Капетан Блечић је отвори и извади два папира
одштампана на компјутеру. Та два папира су се односила на
четири и по године голооточког страдања. Иза човека који је
као мајор одведен на Голи оток остало је четрдесетак редова!
Неко је, по нечијем налогу, претходне белешке и извештаје са
суђења свео на та два папира испуњена кратким реченицама;
више скривају него што откривају живот Душана Булатовића.
Папири убацивани након доласка са Голог отока само су мање
или више укусан зачин истини и лажима.
По ко зна који пут капетан Блечић утону у искрзане

127
парчиће Душановог живота, за војну обавештајну службу
завршеног повратком са Голог отока 1956. године. Тада га је
преузела Државна безбедност и по том досијеу сада прекопава
онај досадни инспектор Перић што је онако славодобитно
показао низ умрлица, са последњим поздравом Душану
Булатовићу на крају једне сулуде реченице исписане
избледелим фотографијама из новина.
Чита наглас. Али тај низ прочишћених чињеница само му
увећава нервозу.
„Булатовић Радула Душан, рођен 21.01.1919. године у с.
Крш (Шаранци), срез Шавник, округ цетињски, Црногорац.
Био студент на Правном факултету, Београдски
универзитет.
Родитељи земљорадници.
Завршио 4 разреда ОШ у с. Крш и осам разреда гимназије у
Пљевљима.
Завршио политички курс при Штабу 2. Пролетерске
дивизије јун-јул 1944.
У моменту капитулације априла 1941. године налазио се
код своје куће у с. Крш где је дошао из Београда са студија.
Налазио се на окупираној територији с. Крш од априла до
јула 1941. године и од јуна 1942. до марта 1943. године и бавио
се земљорадњом.
Био је 17 дана у августу месецу 1942. године на четничкој
стражи, присилно мобилисан, али није учествовао у борбама
против НОБ-а.
Рањен у десно раме јануара 1942. године на Дујковићима
код Трескавице, без последица.
Одболовао је трбушни тифус 1932. године (три месеца) без
последица.
Физички здрав, висина 188 цм, обим груди 101 цм.
Почео је активно да ради за НОП 13. јула 1941. године
учествујући у акцијама које је изводио Дурмиторски
партизански одред од јула 1942. године.
Ступио у партизанске одреде 13. јула добровољно.

128
 По наређењу претпостављених старешина остао је на
терену као илегалац, али се услед свакодневне потере није
могао одржати, већ се предао четницима и био ван наших
јединица од јула 1942. г. до марта 1943. године.
Није носилац Партизанске споменице."
Капетан Блечић застаде, заморен сувопарним подацима;
погледом претрча преко наредних двадесетак редова
испуњених датумима који су повезивали „ток службе", како је
писало у прочишћеној верзији некада обилног досијеа. Затим
су уследили подаци о одликовањима за храброст, признањима,
унапређењима... На крају текста, без икаквог логичног следа,
као да је неко непознат и неук дописао закључак, стајала је
завршна реченица: „Пресудом војног суда у Београду И. К. број
414 од 07. 08. 1953. године осуђен је на казну строгог затвора у
трајању од 4 године и шест месеци и на ограничење грађанских
права у трајању од 1 године."
Датуми, бројеви, функције, чинови, одликовања... Битне
ствари прескочене. Без нормалне, људске речи. Пресуда без
објашњења. Капетан Блечић као ударен струјом, тачније -
постиђен због злочина према нечијем животу и праву човека да
иза њега остане истина о туђој срамоти, врати два листа у беле
корице, и као да спусти папирнати ковчег у гробницу од
картона.

129
 10. новембар 2003. године
Београд

Малена канцеларија инспектора Перића подсећа на лоше

сценографије неког провинцијског позоришта. Акваријум са
две уморне рибице жељне кисеоника, јер инспектор заборавља
да редовно прочишћава воду, скоро сасушен фикус у углу
канцеларије поред посуде за кишобране, сто претрпан
папирима, компјутер, а поред њега и стара, раздрндана машина
за куцање. Инспектор прво искуца текст на машини, па га онда
укуцава у компјутер, тврдећи како га техника плаши и блокира
му мисли. Не признаје ниједну реченицу написану без бола у
прстима. Зато жучно удара у дирке писаће машине и не штеди
осетљиве врхове прстију.
Завршио је Правни факултет у Београду. Одрастао на
Булбудеру, у време када су се још чули славуји и када су
комшије заједнички, испод кестена у дворишту, правиле
пекмез од шљива и ајвар, а за Дан Републике клале свиње.
Његова деца не верују да је још шездесетих година прошлог
века у предграђу Београда, у позну јесен, фудбалску лопту
надомештала надувана свињска бешика.
Белутак у унутрашњем џепу сакоа генерала Мркића, који је
после пада на степениште Скупштине направио оток на левом
делу груди што скрива срце, непрестано се враћа у
инспекторове мисли и кљуца као нека досадна птица што је
нашла трулу грану.
- Знате ли нешто о том белутку? - питао је Раденковог сина
Младена када је дошао у старачки дом на Бежанијској коси.
- Дао му га је чика Душа.

130
 - Када? - питао је знатижељно.
- Давно...
Био је то искрен одговор. Младен није знао много о
најприснијем односу свог оца и Душана Булатовића, од миља
званог Душа.
- Још ме нешто интересује... Камен је пресечен по средини.
Да ли знате...
- Ја се сећам целог камена - рекао је Младен зачуђено.
Белутак је очигледно донесен са Голог отока и Душан га је,
као нешто драго, нешто од посебног значаја, поклонио свом
дугогодишњем пријатељу Раденку. Био је то гест добре воље,
израз захвалности, нешто што се извлачи са наскривеније
полице архива душе. Раденко је тако и прихватио белутак и
носио га је у унутрашњем џепу, крај срца. Али Раденко и
Душан се нису видели последњих девет година, а живели су у
истом граду.
- Видеће се поново у сутрашњим умрлицама - излете
Перићу саркастична мисао, због које се постиде и окрену леђа
акваријуму и знатижељним погледима две уморне рибице.
Камен је очигледно подељен на два дела у периоду када су
престали да се друже. Како, где, зашто? И где је друга
половина? Перић наглас поставља питања, као да некога
ислеђује. Белутак је енигма чије би решење открило међусобне
односе две породице, посебно односе неких чланова породица
о којима је Перић понешто знао. Осамдесетих година прошлог
века радио је на специјалним задацима у полицији, повезујући
поједине људе са београдског асфалта са Државном
безбедношћу. У току афере унутар полиције, у његовом радном
столу нађено је десетак пасоша са лажним именима. Дуго је
био у немилости надређених, али не због тога што је
обезбеђивао лажне пасоше, већ зато што су ти пасоши
пронађени и што је јавност сазнала за сарадњу жестоких
момака и полиције.
Душан није могао да донесе белутак са Голог отока. Сужњи
су претресани, дриловани, пролазили су кроз сто контрола...

131
Камен би био још један доказ да је заиста провео неко време на
отоку, званично нигде записаном као логор, већ као
градилиште, мека друштвенокорисног рада - окрепљује дух и
тело и друштву враћа преображену, некада изгубљену овцу.
Измучени људи су једва чекали да оду и забораве на сваки
детаљ из гротла ђаволовог котла. Зашто би, заиста, носили
успомену на пакао?!
Камен је, дакле, донео неко други. Неко изузетно храбар
или неко ко није био свестан шта ради. Перића из размишљања
тргну куцање на вратима. Инспектор Милић, његов помоћник,
поново је био у старачком дому, разговарао са уплашеним
људима, ослушкивао њихове стрепње пред неизвесном
будућношћу и претпоставке о томе зашто се генерал убио.
- Није он случајно изабрао да се убије пред Скупштином!
Они су га издали. И мене су издали. Издали су борце који су из
те Скупштине истерали капиталисте... А сада поново тамо
уводе капитализам. Генерал им је показао шта мисли о тој
њиховој работи - дрхтавим гласом је говорио пензионисани
пуковник, који је још увек поводом Првог маја и Дана
Републике организовао прославе у трпезарији старачког дома.
- Мука га је убила... Деца су га заборавила... Жена умрла. А
ја се не дам, а имам исту муку - самоуверено је рекао
осамдесетогодишњак у инвалидским колицима, а затим је
задремао.
- Ја вам кажем да га је неко убио... Не би генерал на себе...
Он је кренуо у Скупштину да им све каже... Друг Мрки је био...
Он је био херој. И ми смо овде нешто предлагали, а генерал је
то хтео да им каже. Зато су га убили - захтевала је негована
старица да Милић запише сваку реч.
- Али он је себи пуцао у главу. Ставио је пиштољ у уста -
смирено је рекао Милић.
- То је ваша верзија, младићу. Али неће проћи.
Перић се први пут насмејао откад је јутрос ушао у
канцеларију.
- Много нам верују - рече простодушно.

132
 - Као да сам био у дечјем вртићу, а не у старачком дому.
- Они, за разлику од нас, још увек имају идеале са којима су
закорачили у живот.
- Само се магарац не мења.
- Добро, Милићу, кад све знаш, реци ми ко је донео белутак
са Голог отока? И ко га је, када и зашто поделио на два дела?

133
 3. септембар 1955. године
Нови Београд

Деца су се вратила са Дурмитора неколико дана уочи

поласка у школу. Чували су стоку, пластили сено, легали чим
сунце зађе, а устајали са првим цвркутом птица. Костја је
поцепао ципеле, па су му у продавници на Жабљаку купили
гумене опанке. Неко је, пре изненадног купца из Београда,
покуповао све ципеле, не питајући за бројеве. Једва је чекао да
се врати у Београд и баци опанке у ђубре. Чинило му се да сви
гледају у њега и показују на опанке. На длановима је имао
тврде жуљеве од грабуља.
- Мамин Дурмиторац. Како би тата био поносан...
По навици стеченој у очевом завичају, Бранка и Костја су
легли рано. Савладао их је сан док су се још чули дечји гласови
испред павиљона.
Анђа је претурала по орману. Извади малено одело, сиви
сако са два дугмета и кратке панталоне. Костја је пре годину
дана у школу кренуо у том оделу. Био је најлепше обучен
дечак, па је то на известан начин умањило тугу што једино
њега у школу нису довели заједно тата и мама. Никад више
није обукао то малено сиво одело, поклон Раденка Мркића.
Тачно у осам сати дошли су Раденко и Анка. Субота увече,
време када се на радију слуша Весело вече. Глумци на крају
емисије певају популарног „врапца“. Обрачунавају се, додуше
благо, са неким девијацијама у друштву. Анђа и Анка се
стидљиво смеју, а Раденко грохотом прати сваки стих,
препричава га касније и коментарише.
- Раденко, питала бих те нешто - започе Анђа разговор за

134
који се дуго припремала.
- Па питај - весело одговори Раденко, иако је нагађао шта ће
га Анђа питати.
- Да ли ће бити помиловања?
- Биће - одговори кратко Раденко.
- Ја редовно шаљем писма... Писала сам и неке молбе...
Кажу ми да је све у процедури...
- Видећу шта могу да урадим.
Анка је ћутала, постиђена Анђиним питањима, као да је она
кривац што је Душан на Голом отоку. Још више је била
постиђена Раденковим шкртим одговорима.
- Хвала - готово званично рече Анђа.
Тишина овлада кухињом, као да у њој не седе пријатељи,
већ људи што зазиру једни од других.
Пре него што су кренули, Мркићи су завирили у дечју собу.
Раденко се сагнуо и пољубио уснулу децу.
- Анђо, све се мења. И све ће бити у реду. Веома брзо - пре
него што изађе из куће рече Раденко.
- Знам и осећам то. Али, док се Душан не врати, за мене
нема правих промена.
Анка је опет ћутала, сакрила очи и сузе у њима. У Анђи је
пронашла праву пријатељицу. Ипак, то пријатељство је кусо
без отвореног разговора о личним стварима. Костја је једном
рекао како је замало добио брата, Анђа је поцрвенела и послала
га на спавање. И ту је био крај приче о осетљивој теми. Да ли је
онда ово право пријатељство, или фарса? Често то питање
поставља Раденку, уплашена мишљу да дружење са Анђом и
њеном децом представља чистилиште, покушај спирања туђих
грехова.
Ишли су Улицом маршала Тита и ћутали. После годину и
по дана познанства Анђа је први пут нешто одређено питала
Раденка, а он је, иако одавно спреман за таква питања, био
уплашен, или јој се само тако учинило.
- Колико ми тачно знамо о Анђиној патњи? Слушамо
заједно Весело вече, смејемо се, а када те питала оно што је

135
највише тишти, одговарао си као да си на ислеђивању - излете
из Анке.
- Па, тако се и осећам. Као да сам на ислеђивању. И ти то
сада чиниш.
- Нисам ти о томе причала, али и ја често имам такав осећај.
У нечијим очима прочитам питања на која не умем да
одговорим.
- То би ови твоји назвали грижом савести.
- Који моји? - помало љутито упита Анка.
- Доктори за душу.
- Зашто би то била грижа савести? И зашто мислиш да је то
патологија?
- Не знам... Али све ово што причаш личи на гризу савести
због туђих грешака.
- Први пут си то назвао грешком - рече Анка тихо,
уплашена овом примедбом.
- Рекао сам да личи на грижу савети, а не да је грижа
савести - одбруси Раденко, незадовољан што је пристао на
овакав разговор.
- Поменуо си грешку...
- Анка, на улици смо... И бандере имају уши.
Заболела су га Анкина питања. А још више су болеле тачне
тврдње.
- Не мислим да је све ово генерално грешка... Али има
грешака - рече и поче да се осврће.
Анка заћута. А онда почеше да је муче јеретичке мисли:
колико познаје свог супруга? Чиме се он тачно бави? Зашто јој
не прича ништа о свом послу?

136
 20. октобар 1955. године
Велебиит

Велебит подсети Душана на Дурмитор. Крш и шума.

Додуше, са Дурмитора се виде само планински масиви, камено
море, а са Велебита, сједне стране море, оно право, плаво и
тајновито, а са друге стране камен и шума. Голооточки сужњи
извлаче дрвену грађу са Велебита, па им овај краткотрајни
одлазак из ђаволовог котла личи на годишњи одмор. Душан
разврстава и обележава грађу. Први пут откад је ухапшен има
папир и оловку а да му при том иследник не завирује у
исписане реченице! Писао би дуга писма, питао Костју да ли је
тешко у другом разреду, Бранку како се снашла првих дана у
школи... А Анђу? Шта би њу питао? Написао би само „драга
Анђо“ и то би била сва питања и сви одговори.
Посматран са Велебита Голи оток подсећа на великог сивог
лептира. Спустио се на воду, поквасио крила, не успева да се
уздигне и полети, па остаје усидрен, привезан за воду као
сужањ. Чак, посматран са Велебита, делује идилично, иако је
тамо све као са оне стране ума. Дуго је мислио да је
запосленима на Голом отоку дозвољено да убију кога хоће и
кад хоће. Али у том лудилу било је неког реда, неке унутрашње
логике што прати ритам злочина. Јер, смрт све решава.
Сада треба продужити пут до таквог решења. И какав је то
задатак који се одмах реши? Тога је постао свестан када су
једног дана њих педесетак потрпали на трабакулу и пребацили
их на острво Свети Гргур, на коме су затворске казне
издржавале и жене...
Освануо је леп дан. Ваздух је мирисао на со и јод, галебови

137
су се залетали ка води, све је титрало у измаглици сачињеној од
капи воде што их распрскава благ ветар са копна. Свако јутро
почиње идилично, али идила кратко траје. Дрека собног
старешине, дозивање стражара, пребројавање испред бараке.
- Ти, ти и ти. На страну. Ви сте добровољци. Идете на Гргур
- рече друг Собни и издвоји тројицу људи.
Изабрани добровољци (голооточки прилог логици!),
наредбу схватише као поклон. Иду на „женско" острво! Да су
друге прилике радовали би се као успаљени клинци што ће
после толико месеци, а неки и година, видети жену! А они се
радују јер ће на Светом Гргуру помагати, тако су помислили, у
„женским" пословима и бар за тренутак заборавити на трагач и
туцање камена. Потрпаше их у трабакулу и кренуше. У групи
одабраних Душан угледа Блажа. Значи, добро је: рана је
зарасла чим га шаљу као испомоћ. Док се трабакула
приближавала острву, спазили су обрисе људи на камену.
Ваздух је титрао у јутарњој измаглици. Све док се нису
потпуно приближили, нису са сигурношћу могли да кажу да ли
су то жене или мушкарци? У старим војничким преобукама.
Исцепане, као ижвакане. Зарасле у косу или ошишане до главе,
огрубеле, мршаве... Трабакула је скренула ка једној ували и
више нису видели силуете.
Померајући се корак по корак, Блажо и Душан приђоше
један другоме.
- Куме - рече тихо Блажо.
- Блажо, брате мој... Како рука?
- Као туђа. Не осећам бол, али није то више она моја рука.
Како твоји бубрези?
- Да су моји, слушали би ме.
- Значи, боле...
- Имаш ли вести из Београда?
- Никаквих. Свако понешто чује о својима, а ја ништа.
Бојим се за Каћу.
- Не бој се. Зора је поред ње.
- Вучја су времена, куме.

138
 - Зора је вучица.
- Била је вучица - рече Блажо стишано.
- Шта је, бандо! Прорадили хормони, а! - раздра се стражар
и нареди Блажу да пређе на другу страну трабакуле.
Цео дан су радили, а нису видели ниједну жену. На исти
начин ретке делегације одлазе са Голог отока у уверењу да
тамо нема измучених и израњављених затвореника.
Премештају их по острву, као мачка мачиће, док делегација не
оде.
Предвече су кренули назад, ка Голом отоку. Небо се
одједном смрачило. Ветар из Сењског канала ударио је јачином
од које је бродица зацвилела. Кад су се удаљили стотинак
метара од обале, изгубили су сваку оријентацију. Није се више
видело ни копно, ни острво. Све се претворило у велики водени
ковитлац, у хук таласа и јаук ветра.
- Нек нам је Бог у помоћи! - викао је човек за крмом.
Стражари су утонули у исте бриге, измешали се са
сужњима, преплашени као и они. Жртве и џелати, у истом
клупку, налик змијама међу којима се не препознају отровнице.
Блажо и Душан су опет заједно. Овај пут, уместо жицом,
везани муком. Измењују кратке реченице, по навици, иако им у
олуји нико не брани да причају.
- Ово је крај, куме - прошапута Блажо.
- Ни ја не знам да пливам, ако те то мучи - узврати Душан.
Тек после петнаест сати плутања укруг, пошто су је таласи
пребацивали, а ветар ломио као малену играчку, трабакула се
приближила Голом отоку. Изненада, као што је дошла, вера се
изгубила и утекла негде ка пучини. Преплашени и изморени
несаницом и глађу, људи са неверицом гледају ка острву.
Гужва на обали подсети Душана на змије које су га дочекале
17. августа 1953. године.
- Све испочетка - рече готово нечујно.
Зачу аплауз и за трен му се учини да сања. Аплауз као на
стадиону ЈНА кад је у дербију гледао Партизана и Црвену
звезду. Удахну дубоко, зажмури, протрља очи... И даље чује

139
аплауз и узвике одобравања.
- Куме, да ли се варам или...
- Радују се што смо се вратили. Схваташ ли ти, куме, да су
нас задужили као ствари и одговарају за сваког од нас. Ми смо
роба добијена на реверс. Могу да нас ломе, али не смеју да нас
поломе, јер онда не могу да нас раздуже.
Блажо је говорио логично, а та логика је налагала да ће
после прозивке и утврђивања броја све кренути по старом.
Тако је и било. Једина светла тачка је Велебит, хировит и
тмуран као неки чича.

140
 28. новембар 1955. године
Нови Београд

Вукосава је улетела у кућу, насмејана, распевана. Бранка и

Костја су у другој соби наглас учили песме. Рецитоваће на
ђачкој приредби. Исправљали су једно друго и на крају се
потукли. Анђа је појачала музику на радију. Тако је штитила
комшије од дечје вриске.
- Пусти децу. Сами ће се помирити.
- Она га стално штипка и подбада, а после се умудри.
- Него, имам добрих вести...
- А ја помислила да се радујеш због празника - рече Анђа.
- И због празника... Три дана одмора. Мада су ми ти дани
тежи него кад радим. Сама у кући. Гледам слике у албуму. И
тако... четири године...
- Има ли још неких разлога за радост?
- Па, овако... Знаш ону моју молбу да ме прими неко из
кабинета...
- Она што је „у процедури” - рече Анђа без скривања
ироније.
- После скоро четири године, јавили су ми да је „узета у
разматрање”. Значи, нешто се мења! Кад ме приме, питаћу и за
тебе.
- Ово мора да се прослави. Идемо у Кнез Михаилову. Да
прошетамо мало, гледамо излоге. А можемо и да свратимо у
посластичарницу.
После двадесетак минута четворка је била спремна: Бранка
са великом белом машном у коси, Костја у јакни - тетка
Вукиних руку дело, Анђа и Вука у капутима купљеним на

141
тачкице почетком педесетих. Колико радости је изазвала вест о
неком будућем састанку, који ће можда бити, а можда и неће!
Вука ту вест сматра личном победом, иако је на њу чекала исто
онолико колико је, као борац од 1941. године, чекала да Немци
буду протерани. Друга су ово времена.
Хладан новембарски дан, зубато сунце и температура око
нуле. Улица је пуна раздраганих људи, чују се корачнице.
Кренуше ка Калемегдану и убрзо стигоше на широки плато са
кога се види Нови Београд, обојен црвенилом сунца палог у
жбуње на Бежанијској коси. Црногорци су направили круг,
загрлили се, померају се полако мењајући стихове на исту
мелодију, а у круг улазе парови: мушкарац поскакује и кликће
као орао, а жена смерно, спуштеног погледа игра ситним
корацима. Застану, пољубе се, а у круг уђе други пар. Срби
играју „Жикино коло“, хармоникаш је испред њих. Звижде и
наглас певају хармоникашке деонице. На каменој огради, као
на риви, седе Далматинци загледани у Саву и Дунав и певају
„Плови барка, дубоко је море“. Шиптари играју шоту,
Македонци оро... Помешали се звуци.
- Нисмо гледале излоге. Идемо назад у Кнез Михаилову.
Ваљда је прошла гужва - предложи Анђа уплашена да се деца
не изгубе у гунгули, генералној проби за сутрашње празнично
весеље.
Пред излогом робне куће, на месту где је пре рата била
Митићева велика продавница деликатесне робе, Анђа угледа
Каћу, наслоњену носићем на стакло. Подсети је на сироче. Зору
је последњи пут видела пре седам месеци. У пролазу. Била је
збуњена. „Кад ћеш доћи код мене?“, питала је Анђа. „У гужви
сам. Много радим“, одговорила је Зора. „А да ја дођем код
тебе?“.
„Јавићу ти се...“ Анђи се учинило како је Зора једва чекала
да заврше разговор, па да побегне. „Зоро, јесам ли нешто
погрешила? Да ли сам те нешто увредила?“ Без одговора.
Празан поглед, неконтролисано отворена уста са изразом
неверице.

142
 - Каћа - позва Анђа девојчицу.
Дете се окрену, па кад угледа Анђу, приљуби се уз њу као
пијавица. Анђа је пољуби у косу.
- Како си, Каћа?
Каћа је ћутала и обема рукама обгрлила Анђу око струка.
- Хоћу да ти видим лице. Погледај ме.
Из гужве излетеше Костја и Бранка, па кад угледаше Каћу,
скочише на њу, као на неку велику играчку.
- Полако, децо - рече Анђа уплашена неспутаном радошћу
деце.
Каћа пусти Анђу и загрли Бранку. Све ради без рећи.
- Где ти је мама? - упита Анђа.
Каћа показа главом према излогу и још јаче загрли Бранку.
Кроз стакло излога Анђа угледа Зору. Скинула је једну хаљину
са вешалице, подигла је у висину рамена. Окренула се према
огледалу и затим посматрала како јој хаљина пада низ тело.
Приђе јој човек у официрској униформи и помери рукав
хаљине. Нежно спусти шаку на струк насмејане Зоре. Анђа се
тргну.
- Шта ти је, Анђо? Као да си видела утвару - рече Вука и
приђе излогу.
- Ништа... Само ми се нешто учинило.
Каћа је и даље ћутала, али срећа није силазила с њеног
лица.
- Морамо да идемо. Поздрави маму - рече Анђа збуњено,
ухвати Бранку и Костју за руке и крену журно.
Уместо поздрава, Каћа се окрену према излогу и поново
наслони носић на стакло.
Те вечери Анђа и Вука су дуго разговарале, док је ватра
пуцкетала у шпорету. На столу је била слика са свадбеног
весеља: Анђа, Душан, Зора и Блажо.
- То су наши кумови Зора и Блажо. Причала сам ти већ о
њима. Девојчица из Кнез Михаилове њихова је ћерка.
- А где је била мајка?
- У продавници.

143
 - Зашто је нисмо сачекали?
Анђа из хрпе слика извади једну и баци је испред Вуке. На
слици иста четворка снимљена на свадби... Придружио им се
још један човек, широко осмехнут, са чашом у руци.
- Милета Лазић. Били су нераздвојни. Блажо и Душан су на
Голом отоку, а Милета...
- Имао је среће... Ваљда - рече Вука замишљено.
- Мислиш да је срећа бити са женом најбољег пријатеља?

144
 2. јун 1956. године
Голи оток

- Одвешћу те до управника. Пази шта причаш - рече

Миладин кратко и довољно јасно.
- Код управника?! - излете Душану питање обојено
чуђењем и страхом.
- Код управника.
- Зашто? Шта сам скривио?!
- Тамо ћеш сазнати.
Душан иде каменом стазом између барака, ноге му отежале,
слути тешке речи. Кроз главу му пролећу реченице изговаране
само када га неко нешто пита. Труди се да све каже у
неколико речи, јасно, без стилских замки. Не коментарише
храну, не прича о послу, овладао је голооточком техником
довијања и преживљавања. Миладин иде за њим, љут што се
није на време сакрио у некој хладовини.
- Колико си оно осуђен? - зачу Миладина.
- Четири и по... године.
- Да не буде после овог разговора пет и по - рече
Миладин шеретски.
Овај скот нешто зна или само слути! А онда га преплави
кајање. Зашто мисли да је Миладин скот?! Мали човек, нашао
се на месту које не разуме, у времену које не разуме. И не
помишља да ће неке од ових људи кроз неколико година можда
срести на улици. Да ли ће им се и тада уносити у лице глумећи
силника коме снагу даје безакоње? Или ће као миш бежати од
своје прошлости? Као миш.
- Реци неку лепу реч за мене. Ово није молба, ако ме

145
разумеш.
Душан прећута одговор, уђе у управну зграду, Миладин за
њим, сада смеран, псећи послушан. Пред управниковим
вратима застадоше, Миладин поправи кошуљу и панталоне,
као да сређује униформу, пређе руком преко косе и покуша да
се насмеје. Узалуд. То осећање је давно заборавио. Закуца на
врата, најави Душана и изађе.
- Изволи, Булатовићу. Имамо слична презимена - рече
управник. - Можда смо и рођаци. А можда ћемо једног дана,
када се сретнемо негде у неком граду, бити и пријатељи. Је л’
тако?
Душан, изненађен уводом, не зна шта да каже. Прогута
пљувачку, као да камен гута. Не воли глумљене реченице,
привидно умекшан разговор после кога следи олуја.
- Ниси ваљда изгубио моћ говора. Па ти си био комесар.
Рећи су биле твоје оружје.
- Не само рећи - излете реченица, отргнута од
Душанових мисли.
- Знам, знам... Знам све о теби. Позвао сам те да ти
кажем да ћеш имати посету у јулу. Могу да дођу жена и деца.
Душану се учини да пропада кроз простор и време, да се
померају даске испод његових ногу, оскудан намештај плеше, а
прозори пуцају и лете у небо. Море се излило, преплавило га и
сквасило. Махинално обриса зној са чела. Рекао би нешто, али
се реч залепила на врх одебљалог језика.
- Ја хтео да ти повратим моћ говора, а ти скроз занемео.
- Хвала вам - рече тихо и прекину реченицу, иако је
увек завршавао захвалност речима „до неба“.
- Кад си задњи пут видео своје?
- Пре 1.049 дана...
- Неки нису видели породицу осам година. Неке од њих
жене су заборавиле и напустиле... Преудале се. Деца одрасла.
- Моја деца су основци. А Анђа се није...
- Знам. Можеш ли замислити како сада изгледају? -
упита управник.

146
 У наоко нехајно постављеном питању препознаје лукавство
проистекло из стотина истих или сличних разговора. Пристаде
на игру, спреман на провокацију, јер, ипак, овај разговор му
годи. Цивилизована прича; не смета му однос подређеног и
надређеног. А то је реалност од које не може побећи.
- Кад сам ухапшен, Костја је имао шест, а Бранка четири
године... Иако то упорно покушавам, нисам их ниједном сањао.
- Зато што знаш да си крив! То је најчистији доказ
кривице. Твоја подсвест одбија да ти их покаже у сну, јер си их
својим деловањем удаљио од себе. Чиста психологија - рече
управник задовољно. - Ето, лепо се испричасмо. Можеш да
идеш. И бићеш благовремено обавештен о датуму када ће твоји
доћи у посету.
Управник показа главом према вратима, Душан се усправи,
додирнуше му се ноге петама, као да салутира, отвори врата
и закорачи бодро у ходник у коме га је, чкиљећи, чекао
Миладин.
- И памет у главу, земљаче!
Управникова реченица Миладину готово замириса на
интимност. Пушта Душана испред себе и ћути. О чему су
причали? Платио би само да зна! Што није наслонио ухо на
врата! А Душан га мучи ћутањем.
- Нисам те поменуо - изусти Душан тек кад дођоше
пред бараку.
- А зашто би ме помињао?! - рече Миладин.
Дан је протрчао у размишљању о посети у јулу. Враћају му
се шкрте реченице измењене са управником. Истина је: на
острву је провео више од хиљаду дана, а ниједном није сањао
Анђу, Бранку или Костју. А по цео дан мисли на њих. Док једе
чорбуљаке са покојим зрном поврћа, размишља шта они једу.
Док носи камен и посрче под теретом, покушава да дочара
посао којим се Анђа бави у болници. Дуго није могао да верује
да се запослила! Зашто би запослили супругу државног
непријатеља? Кад је на Велебиту записивао кубикажу дрвене
грађе, загледао се у оловку као дете: како Костја пише, да ли је

147
Бранка савладала сва слова? Пре него што заспи стеже капке
готово до бола; пред очима му титрају свици, али не успева да
маштом исцрта ликове о којима размишља.
- Има управник право... То ме Бог кажњава што сам их
оставио саме...
Тишина у соби. Собни је пре пет минута угасио светио. Тек
кад заспе, људи почињу да причају, да цвиле, шкрипе
зубима, вичу... Ухвати се рукама за главу, стегну је чврсто,
продрма лево и десно. Тера тако болом из ње мисао о казни
онога који не постоји! А зашто га онда помиње, додуше не
често, али увек кад му је најтеже? Зашто га помиње ако не
постоји? Доктор му је убацио ту клицу што кљуца и тражи
одговор. И управник му је убацио клицу о кривици, али је
обрнуо ствар: кривица и грех нису објективно његови, али
осећа субјективну одговорност што је 1.049 дана удаљен од
најдражих... У превртању по тврдом кревету, заспа.
Пред зору, усправи се у кревету, обливен знојем. Плакао је.
У мисли му се враћао сан који је упловио у суморну
спаваоницу после 1.049 дана. Сањао је Бранку. Прво је била
мала као тачка. Приближавала се и увећавала. Када је потпуно
пришла, схватио је да је Бранка саздана од брашна, као
покретна векна хлеба. Избезумљен од глади, одломио је једно
парче, појео га, а затим је одломио још једно парче... На крају
је остала само једна мрва... Засићен, покушао је да узме и
привије мрву на груди. А тада је однекуд долетело малено жуто
пиле, кљуцнуло мрву и нестало.

148
 20. јул 1956. године
Нови Београд

За одличан успех и примерно владање, како пише у ђачкој

књижици, Костја је добио књигу Чарлса Дикенса Чаробна
рибља кост. На насловној страни нацртана је избледела рибља
кост, а у књизи пише како се користи њено чаробно дејство:
протрља се кост и замисли жеља. Пред спавање Костја жмури,
руком прелази преко нацртане кости и мисли на оца. Урамљена
фотографија са свадбе, смештена изнад шпорета у кухињи,
одржава у сећању очев лик, али Костја не може да призове
његове покрете, мимику, не сећа се боје очевог гласа.
Нико од станара петоспратне зграде са четири улаза није
знао да ће њихова комшиница са децом после три године
видети мужа и да ће због тога отићи... тамо, на место чије се
име гласно не изговара. Другови су Анђи сугерисали да то не
спомиње, чак и да деци не говори до тренутка када дођу до
Голог отока. Најбоље је овако: деци треба рећи како иду на
море! Распуст је и деца ће се радовати.
Шта понети на Голи оток као поклон супругу? Другови су
рекли да му ништа тамо не фали, свега има у изобиљу, ради,
чита, уздиже се. По цео дан је на свежем ваздуху. Пре рата
таква места су била школе и универзитети за најбоље другове!
Моша Пијаде је у затвору превео Марксов Капитал, а Голи
оток није затвор, па се може лако закључити какве су тек тамо
могућности за лично уздизање.
Анђа уђе у дечју собу. Седе на кревет. Костја и Бранка ћуте.
Кад год мама уочи спавања уђе у њихову собу и седне, догоди
се нешто лепо. Зато се Бранка приви уз мајку ишчекујући вест.

149
 - Сутра рано идемо на железничку станицу, а онда ћемо...
- Ићи код тате - заврши Костја реченицу.
- Откуд знаш?
Костја испод прекривача извади књигу. У полутами се
беласа чаробна рибља кост. Без речи је гледао у мајку,
сматрајући себе проналазачем ненадане среће.
Остатак ноћи су провели у разговору. Анђа није палила
светио да јој деца не би видела сузе у очима. А кад је зора
светлом обојила собу, устали су, спаковали ствари и кренули
на железничку станицу.
Прозор у купеу подсећа на филмско платно: протрчавају
људи, животиње, дрвеће, куће и градови. Загреб, Ријека,
путовање бродом до Новог Винодола. Костја држи књигу,
гледа према пучини и руком благо прелази преко рибље кости
нацртане на корицама.
Деца су у Новом Винодолу први пут заронила у морску
воду. Научили су да пливају на новобеоградским барама, па им
се чини да је пливање у густој морској води лакше. Анђа седи
на шљунку загледана у острво у даљини. Голи оток. Три године
Душан живи у тој душегупки. Изненада, сети се како је једном
на новобеоградској пијаци непознати човек почео да виче.
Бацио је корпу пуну тек купљеног воћа и поврћа. Скинуо је
кошуљу и показао ишарана леђа, налик вододеринама на
планинским литицама. Покретна изложба ужаса.
- То су ми урадили моји другови на Голом отоку! Кожу су
ми одрали. Шест година су ми украли! - викао је.
Онда је пао, згрчен, пена му се појавила на устима. Однекуд
је дотрчао милиционер, два официра су панично показивала
људима да се удаље, машући рукама као да су саобраћајци. А
несрећни човек је бунцао, изговарајући све неразговетније две
рећи - Голи оток. Онда се умирио, дошла су кола хитне
помоћи, зачуо се глас продавца „свеже воће, свеже воће“,
повратио се уобичајени жагор пијаце и све је било као и
обично.
Тачно у заказано време, на моло је пристао вапор, малена

150
бродица. Превешће Булатовиће до Голог отока. Анђа се
изненади када бродици почеше да прилазе жене и деца за које
је мислила да су купачи на годишњем одмору. Несрећни људи
што скривају своју муку и туђу бруку, преобучени у обичне
грађане, пролете јој кроз главу тачно опажање.
- Добар дан - обрати јој се жена са косом уплетеном у кике
а затим увијеном на темену и покривеном црном марамом.
- Добар дан.
- Ви се мене не сећате?
- Извините... Подсетите ме.
- Виђале смо се на Бањици. Суботом. Реч тада нисмо
прозбориле. Ред је да једна другој чујемо глас.
Анђа пружи руку и представи се, уз осмех, иако јој није
јасно да ли се жена неспретно шали или је за ове три године
толико огрубела па не разлучује где и кад треба нешто рећи. На
помен Бањице, човек за крмом погледа ка њима и Анђа се
уплаши да ће их избацити са бродице.
- Нека дечак дође код мене. Да заједно управљамо бродом -
рече човек и показа главом ка Костји.
Вапор је кренуо натоварен сумњама, слутњама, срећом,
тугом, мржњом, надом... Костја се уживео у улогу капетана.
Показивао је ка пучини. Уместо пушке, у руци је држао
нацртану чаробну рибљу кост и тако бродици што плови у
непознато давао обрисе бајковитости.

151
 22. јул 1956. године
Голи оток

Устао је рано. Зрикавци су већ обојили јутро ритмичним

звуком. Зачу крик галеба и звук сирене неког брода што се
упутио ка пучини. Шум таласа подивљалих у току ноћи
претапао се у стишан галоп белутака: котрљају се ка обали, а
затим враћају ка пучини. Искрао се из спаваонице. Зна да га
Миладин проматра кроз трепавице, а глуми да спава. Понео је
бритву за бријање, а узгред ће опрати косу.
Вири у малено, сломљено огледало, загледа боре око очију
и на челу. Додирује лице. Савија главу и загледа се у косу,
видно проређену на темену. Шири очи, урања у себе, тражи
оно што се оком не може видети. Пре два дана се уплашио како
неће моћи да види Анђу и децу. Због лоше исхране, недостатка
неопходних витамина, добио је кокошје слепило. Људи су
тумарали по логорском кругу, жмиркали, трљали очи. Али
голооточки чаробњаци имају лек за све болести: скували су
чорбу од коре лука и вид се повратио.
Кад заврши бријање, одлаже поломљено огледало и окреће
се ка голооточкој ували. Угледа бродицу која је управо
испловила. Убрзо ће се вратити, а на моло ће крочити Анђа и
деца. У том тренутку га хвата дрхтавица и брзо се претапа у
грозницу! Хладно му је, одједном, на сунцу што загрева камен
до усијања.
- Булатовићу, код управника - каже Миладин полушапатом.
- Код управника?!
- Ако нећеш... Написаћу ти оправдање - не издржа
Миладин.

152
 Креће се полако, ноге му отежале, страх и стрепња се
увукли у њега, па га даве. Губи дах. Зашто ли га сад зове?
Можда је све ово била само шала, још једна игра са људима?
Закуца на врата.
- Уђи, Булатовићу - зачу мелодичан глас.
Уђе, поздрави управника као официр у цивилу - додиром
пета и благим наклоном. Од тог покрета му се замути у глави, а
ноге клецнуше.
- Трема, Булатовићу, а? Колико оно ниси видео породицу? -
упита управник простодушно.
- 1.099 дана... Не спавам ноћима...
- Размишљаш. Кад ти је Бог већ дао моћ да размишљаш,
мисли мало о томе шта те чека кад изађеш, као нов човек.
Паметан си, па сам сигуран да си схватио како ти овде нико
није желео зло. Напротив. Ми знамо да си ти у дубини душе
наш и да си свестан колико си погрешио. И знамо да ћеш умети
да цениш све што смо урадили за тебе. Зато смо и дозволили
твојој супрузи и деци да те посете.
- Хвала - једва изусти Душан.
- Знаш где је пријем. Иди сам тамо. Ти си слободан човек.
Је л’ тако?
- Тако је...
Малена соба, на средини астал, четири столице, клупа уза
зид. Титова слика на зиду. Изнад слике, парола исписана
краснописом. „Тито - Партија". Седе и одмах поче да брише
ознојене дланове о испране панталоне, затим настави да затеже
замишљени шав на ногавицама. Мозак му се претворио у
велики сат.
Врата се отворише и у собу уђе један од стражара у
управној згради. У овом јаду и чемеру сазданом од камена и
воде подсети га на парадно обученог генерала.
- Имаш посету, Булатовићу. Жена и деца.
Душан устаде и придржа се за ивицу стола.
- Другарице Булатовић, изволи - рече стражар.
У собу уђе Анђа, а иза ње провирују Бранка и Костја. У

153
трену који их још увек раздваја од загрљаја сажима промене на
њима: Костја се издужио и уозбиљио, Бранка са великом
машном у коси личи на плавооку лутку, а Анђа... Омршала,
уморне очи, али пркосна, као увек. И лепа. Приђе, укочен,
преплашен и срећан у исти мах, загрли Анђу, а деца се угураше
између њих двоје као птичице у тесном кавезу. Дуг загрљај без
суза.
- Како си, Душане?
- Добро. А ти?
- Добро.
Врата су отворена. Не види се стражар, што не значи да не
прислушкује сваку реч. Душану се некад чини да сви на овом
уклетом острву имају уграђене антене за хватање и најтиших
шумова.
- Бранкице... Како си лепа - оте се Душану, а хтео је нешто
друго да каже.
- Тата, види књигу... Добио сам је за одлично учење и при-
мерно владање - убаци се Костја у разговор и стави на астал
Чаробну рибљу кост.
- Владање су му мало прогледали кроз прсте - рече Анђа
искрено.
- Зашто? Причаш на часу?
- Да је само то. Стално истерује правду.
- Ни ја нисам дао на себе... Кад сам био у његовим
годинама...
- Само га ти храбри - рече Анђа озбиљно, а затим се
насмеја, свесна да се разговор претвара у мало породично
надмудривање.
Душан се осмехну и Анђа угледа проређене зубе. Привидно
су се издужили услед повлачења десни. На лепом Душановом
лицу ништа није као пре 1.099 дана: нос померен у страну,
преломљен по средини, обрве накострешене, усне испуцале,
коса проређена, прошарана седим власима а тек му је тридесет
седам година, чело пресечено дубоким браздама, а очи, плаве
као небо, увукле се у оквир од ситних бора.

154
 - И ја ћу следеће године бити одлична - рече Бранка као да
се стиди.
- Знам... А кад тата овде заврши посао, учићемо заједно.
- Тата, кад протрљаш ову кост испуни ти се свака жеља.
Протрљај - рече Костја и приближи књигу.
Душан стави руку на књигу и загледа се у Анђине зелене
очи... Рука се несвесно померала и гладила нестварно белу
рибљу кост утиснуту на корицама књиге.

155
 28. септембар 1956. године
Нови Београд

Кратак сусрет са оцем, у каменој кући на каменом острву,

потпуно је изменио Костју: постао је грубљи, често делује
плаховито, а на челу се појавила линија, налик прерано
стеченој бори, као последица сталног подизања обрва. Чинио је
то несвесно; лице је тада попримало израз љутитог момка,
наизглед без разлога.
А један од разлога је остао у води, на путу од Голог отока
до Новог Винодола. Човек за крмом га је позвао да седне
до њега и да му помогне у управљању бродицом, што је
дечак једва дочекао, иако је био замишљен, искрено зачуђен
после сусрета са оцем: другачије га је замишљао. Није то више
био онај снажни тата, увек насмејан. Деловао му је некако...
згужвано. И говорио је стишано. Кратким реченицама.
- Па, момак, како је тата? - питао га је човек за крмом.
- Тата каже да је добро...
- А шта ти мислиш - како је тата?
- Тата никад не лаже... Никад није лагао...
- Биће тата опет добро - рече човек кратко.
Костја подиже обрве, као неки чичица што проницљиво
продире у суштину речи. Реч ,,опет“, која је несмотрено
излетела крманошу, учврстила је Костјино уверење да отац
није добро, да је на камену као птица у кавезу. Разлоге није
знао, а и да их је знао не би умео да их објасни и разуме. У
њему се све бунило, а мислио је да ће бити најсрећнији дечак
на свету и да ће чаробна рибља кост бити мост преко кога ће
упловити срећа у његов будући живот. Лагано је отворио шаку

156
и књига Чаробна рибља мост је пала у воду.
- Зашто си бацио књигу? - упита човек за крмом.
- Нисам је бацио. Испала ми је из руке.
Човек га погледа зачуђено, смањи гас спреман да прикочи
бродицу и дохвати књигу, али се направи ковитлац, запени
вода и Чаробна рибља кост полако крену ка дну, где и
завршавају све одбачене рибље кости. Костја отпрати књигу
крајичком ока. Тако се опрости са преварантом коме не жели
ни руку да пружи. На другој страници књиге писало је „Костји
Булатовићу, за одлично учење и примерно владање". Безвредне
речи, као оне које је изговарао отац у каменој кућици трудећи
се да никога не повреди.
Мајка га никада није питала зашто је бацио књигу у море и
био јој је због тога захвалан.
Вратио се из школе рашчупан, са видном модрицом испод
ока. Отворио је врата и бацио торбу на патос.
- Подигни торбу, умиј се и дођи у кухињу да
разговарамо - рекла је Анђа, не успевши да сакрије страх, јер
Костја све чешће упада у кућу као незнанац.
Пред мајчиним погледом постајао је кротак. Сагнуо се,
подигао торбу, отишао у купатило, умио се, очешљао. У
кухињу је ушао са лажним осмехом коцкара.
- Зашто си се опет тукао?
Подигао је обрве, а линија је пресекла чело. Подсети Анђу
на сусрет у каменој кућици и замишљеног Душана. Тек касније
је схватила да је Душан једино искрено говорио очима,
поломљеним зубима и борама.
- Питам те зашто си се опет тукао? И спусти те обрве!
- Нисам ја крив.
- Ти никада ниси крив... Добро, објасни ми како то да ти
никада ниси крив?
- Изазвао ме...
- И како то да увек тебе неко изазове?
- Петар ме питао да ли боље пливам ја или тата? Питао ме
пред свима и смејао се покварено - рече Костја суво.

157
 - Шта ти значи то - смејао се покварено?
- Мама...
Костја је благо започео реченицу. Уочио је зачетак сузе у
мајчином оку. Већ трећи пут за двадесет дана, откад је
почела школска година, долази с масницама на лицу и сваки
разговор се заврши на исти начин. Мајка одглуми љутњу, а
затим оде у собу и тамо плаче. Дечје пакосне речи упућене
њему још више погађају њу. Зна Анђа да су то чули у кући, да
родитељи шапатом говоре о Голом отоку и да се не може
сакрити да је у јулу, са децом, била у посети мужу, затворенику
и отпаднику.
- Био сам код директора... Позвао те да дођеш у школу -
рече Костја без имало стида или гриже савести.
- Како то уопште смеш да ми кажеш?!
- Па, добро... Немој да идеш у школу.
Непријатан разговор прекину куцање на вратима. Вука је
унела радост. Насмејана. Ведра.
- Била сам у кабинету! - изговори четири чаробне речи. -
Примио ме Александар Ранковић.
Анђа устаде, стави руку на уста и заплака. Костја је био
убеђен да плаче због њега и да је тај... како рече... Александар
Ранковић... само изговор, јер не жели да призна како плаче
због сина и због једне сасвим обичне туче.
- Шта ти је то на лицу? - забринуто упита Вука.
- Опет се потукао.
- Њега питам - рече Вука одсечно, навикнута у школи
на неконтролисане поступке дечака што пребрзо сазревају.
Али у њеној школи се преваспитавају беспризорна деца,
васпитно запуштена, како се модерно изражавају просветари.
Приметила је промене код Костје, пре Анђе. Родитељи обично
последњи уоче да се дете променило.
- Био си у мојој школи и видео си како деца тамо живе.
Хоћеш тамо да завршиш?
- Ја никога не дирам.
- Знам, не дираш. Само удараш. Реци ми - зашто?

158
- Стално ме нешто запиткују о тати... Ругају ми се...
Вука седе поред Костје, загрли га и пољуби.
- Тата ће врло брзо да се врати.

159
 28. септембар 1956.
године Београд

Дан је почео уобичајено: устала је, пољубила Савову слику,

залила цвеће, на календару прецртала датум иако није знала
колико још дана преостаје до Савовог повратка... Ипак - један
мање. Загледала се у низ бројева прекривених мастилом; не
постоје више, као ни време које су украли.
Удбина зграда, како су Београђани звали министарство
полиције, блештала је на септембарском сунцу. Људи из те
зграде послали су њеног мужа на Голи оток, они исти са којима
је радио, пио, читао, или се смејао неком новом вицу. Никада је
нико од њих до сада није питао за Сава. Нико је није питао
како се летос провела на Голом отоку. За њих је све било тако
нормално. Једни одлазе на острво, други се враћају, а живот
тече даље.
Секретарица шефа кабинета јој је претходног дана
наговестила да се припреми за важан састанак и да ће
благовремено бити обавештена када ће се тачно састанак
одржати. Није рекла ко ће бити на састанку и каква је тема...
Вука је осећала да ће дневни ред бити једноставан, са једном
тачком - Саво, иако Саво можда неће ни бити поменут.
Попила је кафу, а онда је дошао официр Удбе и спровео је
до просторија шефа кабинета друга Александра Ранковића.
Секретарица је устала и пружила руку, са пословним осмехом
на лицу.
Покуцала је на врата кабинета, ушла, затворила врата и
брзо се вратила. Посматрала је њене жустре покрете лишене
женствености.

160
 - Изволите, другарице Вукосава.
У том сервилном обраћању, са лажним осмехом, није више
било надмености и неке врсте гађења коју је Вука
примећивала на лицу секретарице кад год би је питала каква је
судбина молбе за пријем код министра. Четири рећи „још је у
процедури" стављале су тачку на строго послован однос у коме
свако од сваког зазире.
Пре него што је закорачила у кабинет, мимоишла се на
вратима са секретарицом. Безразложно уплашена због њеног
присуства у личном забрану, секретарица ју је први пут
одмерила, женски прецизно. Жене осете могућу супарницу и то
не скривају. Зато се Вука цинично осмехну и то схвати као
малу освету за десетине пута, без икаквих емоција, изречену
реченицу „још је у процедури".
Кад се затворише врата иза њених леђа, Вука у ставу мирно
поздрави шефа кабинета. Он устаде и пружи јој руку.
- Седите, другарице. Кафа, чај? Нешто друго?
- Хвала. Већ сам попила кафу.
- Добро. Идемо код министра, друга Александра
Ранковића - рече свечано шеф кабинета. - Додуше, мало сте
чекали... Али процедура мора да се испоштује.
Процедура је трајала скоро пет година, пролете Вуки кроз
главу, али се уздржа, иако би најрадије прокоментарисала како
је за то време остарила, како је њен Саво прошао голготу у
коју су га гурнули најбољи другови, како је за тих пет година
нико од колега није питао како живи...
- Јасно вам је да ће сусрет бити кратак.
- Да.
- И без сувишних питања.
- Да.
- Онда, идемо - рече одсечно шеф кабинета, отвори врата
и пропусти Вуку испред себе.
Секретарица устаде. Није јој промакао загонетан осмех на
Вукином лицу. Протумачила га је као „гест у процедури".
- Брзо се враћам - рече кратко шеф кабинета.

161
 Вуки се вртело у глави. Да ли ишта може да промени сусрет
са министром, у чијем је министарству била само мали шраф?
Тај шраф су могли, после Савовог хапшења, да одврну и баце у
канту за отпатке! Није због тога осећала захвалност, чак је била
убеђена да је то врхунац цинизма. Брак је сматрала светињом;
Саво је био њено друго лице.
Протокол је брзо испоштован: шеф кабинета је најавио
секретарици друга министра посету другарице Вукосаве,
заказану претходног дана на основу њене личне молбе упућене
кабинету 1952. године. Секретарица је значајно климнула
главом, у знак разумевања, и убрзо су се нашли у кабинету
Александра Ранковића. Министар је устао, пружио руку
Вукосави, показао на столицу, сео преко пута ње, срдачан, као
да се познају сто година.
- Како сте, другарице?
- Вукосава - рече шеф кабинета стишано, уз благ наклон.
- Добро - одговори Вукосава искрено задивљена
изгледом друга Марка, иако је мислила да је много виши.
Знала је да је пре рата министар био рабаџија, да потиче из
сељачке породице, па је искрено била обрадована
његовим господским држањем. Знала је напамет причу о томе
како су илегалци упали у болницу и рањеног друга Марка
извели, а затим побегли на бициклима. Никада о томе није
наглас говорила, али је неретко размишљала како су три прве
личности нове Југославије, у ствари, три неука, недошколована
човека - учитељ Едвард Кардељ, машинбравар Јосип Броз и
рабаџија Александар Ранковић.
- Другарице...
- Вукосава - опет дискретно шапну шеф кабинета.
- Прочитао сам вашу молбу везану за вашег супруга...
- Сава - настави реченицу шеф кабинета.
- Ту је било још једно име...
- Душан Булатовић - шапну шеф кабинета.
- Искрено речено, ти другови немају више разлога да буду
у изолацији... мислим на друштвенокориснони раду. Они су

162
били на значајним местима у војсци и сигуран сам да ће се брзо
снаћи по повратку и да ће умети да цене све оно што је
друштво урадило за њих.
- Другарици је у августу било омогућено да посети
супруга - рече шеф кабинета с поносом.
- И ја сам посетио то велико градилиште... Док нисам
тамо дошао, имао сам неке дилеме. Но, то је друга тема.
- Мислим да је све речено - први пут одсечно рече шеф
кабинета и устаде.
- Да ли другарица...
- Вукосава - папагајски прецизно шапну шеф кабинета.
- ...жели још нешто да каже? Или да пита? - са осмехом
се обрати друг Марко Вукосави, брижно загледан у њено
прерано изборано лице.
Вукосава је устала, благо се наклонила, не проговоривши
ниједну реч, не зато што није хтела нешто да пита, већ зато што
је изгубила дах, што је желела да врисне од среће, да запева, да
загрли друга Марка, да га обујми око струка и подигне, као што
је то чинила кад се поздрављала са браћом. Он је разумео њено
ћутање. Тако су се углавном завршавали ретки сусрети са
супругама осуђеника. У избору срећница, шеф кабинета је био
пажљив, држећи се логике да код министра долазе само рођаци
оних чија је судбина извесна. Министар им је саопштавао лепе
вести.

163
 29. новембар 1956. године
Нови Београд

Све је изгледало чудно; неки недосањани пејзажи у густој

магли. Жмиркање сијалица на бандерама, звук аутобуса, Сава у
коју је гледао са железничког моста... Ишао је бодро, као
младић... Тако му се бар чинило. Руке навикле на трагач или
неки други терет слободно су се спуштале низ тело, кретале
неконтролисано и на крају, због хладноће, завршиле у празним
џеповима. Рекли су му да у току ноћи, пред зору, мора ући у
кућу, па је зато са бившим логорашима, а сада слободним
људима - како су им на растанку званично саопштили - седео
неколико сати у чекаоници железничке станице.
Зашао је међу павиљоне, загледан у њих као љубопитљиви
дечак. Дрвеће је порасло, песак се повукао. Никли су нови
редови кућа. Све је било другачије, измењено, као доцртано...
Павиљон седам, трећи улаз, други спрат, стан број
једанаест. Анђа је, наслоњена на зид, ишчекивала звук корака.
И догодило се нешто што никада није успела да објасни: прво
је откључала врата, па је тек онда зачула кораке, утишане.
Душан је на прстима ишао ка другом спрату, прескачући по два
степеника.
Обоје су другачије замишљали овај сусрет без надзора
чувара. Он је био убеђен да неће заплакати, да ће се чак
смејати, свему и свима у инат. Она је била убеђена да ће
плакати, чак је вежбала како да се уздржи од суза. А кад су се
загрлили, он је заплакао, а она му је брисала сузе, блажено
насмејана. Он није сузу пустио четири године, а она је за то
време могла сузама језеро да напуни.

164
 Ушли су у кухињу и угасили светио; праменови зоре већ су
ишарали небо. Анђа није гасила ватру у шпорету. Мирисало је
дрво. Ставила је на ринглу џезву, свесна да још нису ни реч
проговорили. Гутали су. Он постиђен због суза, а она ужаснута
срећом која јој је одузела глас и снагу.
- Деца спавају - проговори Душан.
- Спавају.
- Нећемо их будити.
Врата се одшкринуше и Душан угледа Костју и Бранку у
белим пижамама. Бранка је имала машну у коси. Костја се
променио, добио одлучан израз на лицу, огрубео прерано, а
анђео са машном у коси титрао је као слика неког
импресионисте: округле плаве очи, напућена уста, румени
образи. Још само да је окруже црвене булке, па да је ураме и
однесу на изложбу.
Костја је пружио руку оцу, а Бранка га је обујмила око
струка. Убрзо су сви четворо седели за столом, загрљени,
насмејани, распричани... Деца су пила чај, а родитељи кафу.
- Морам нешто важно да урадим. Ти ћеш ми помагати -
рече Душан Костји.
- Прво да донесем угаљ и дрва из подрума и запалим ватру
у соби - одговори Костја пословно и крену у подрум.
Јутро је протрчало као маратонац који се не осврће иза себе.
Управо тако: Душан је био весео, као да иза њега нису биле
четири године понижења и патње, Анђа се радосно смејала, а
Бранка је цичала од среће ишчекујући послеподневну шетњу са
татом по Калемегдану. Једино је Костја био замишљен. Откад
је бацио Чаробну рибљу кост, одбацио је детињство.
- Закаснићеш на посао - забринуто рече Душан.
- Управница ми је рекла да данас не морам на посао.
Дежураћу други пут.
- А да ли зна да дочекујеш мужа, повратника са Голог
отока? - упита Душан зачуђено.
- Наравно да зна. Она је моја пријатељица. И њен муж
Раденко Мркич ми је пријатељ.

165
 - Раденко Мркич, потпуковник? Друг Мрки? Он је твој
пријатељ!?
- Биће и твој. Они ми, поред Вуке, једини долазе у кућу. Све
ове године. Бринули су се о нама као да смо најрођенији.
Костја и Бранка их воле као...
- Анђо, ту се нешто не уклапа...
- Душане, немој, молим те! Кад ми је било најтеже, били су
поред мене. Костји су купили одело кад је кренуо у школу,
Раденко га је водио на фудбалске утакмице заједно са својом
децом. Имају два дивна дечака, вршњаке са нашом децом.
Уосталом, упознаћеш их.
- Добро - рече Душан одсутно, а Анђа се уплаши израза
његовог лица.
Душан није био љубоморан човек, па његову реакцију није
могла правдати тиме. Био је само уплашен, неповерљив,
окретао се после сваког непредвиђеног шума. Кад упозна
Мркиће, промениће мишљење, закључи Анђа.
- Тата, спреман сам за посао - уђе Костја у кухињу, гаравих
руку и лица умрљаног угљем.
- Прво се опери - рече Душан и пољуби га.
Костја пољубац схвати као беспотребно мажење два
одрасла мушкарца. Отац је отворио вратанца каљеве пећи,
проџарао ватру и показао Костји на књиге, пажљиво бирану
личну библиотеку.
- Ја ћу ти говорити које ћеш ми књиге додавати. Почињемо.
Дај књиге на којима пише Едвард Кардељ. Не знам где се тачно
налазе... Ово је неко претурао.
Костја није баш разумео очеву намеру. Збуњивала су га
одшкринута врата каљеве пећи. Пронашао је једну Кардељеву
књигу и додао је оцу. Душан је снагом која задиви Костју
поцепао књигу на два дела и затим је убацио у пећ.
- Даћеш ми Кидричеве, Ранковићеве, Рибарове, књиге
Енвера Хоџе...
Костја је додавао књиге, а отац их је пекарски прецизно
убацивао у зажарену пећ. Није разумео зашто отац пали књиге,

166
али је осећао како му је јако важно да то ураде заједно. Био је
мали да би схватио како отац пали памфлете, говоре које су
политичари, тачније њихови биографи, претварали у књиге, а
затим у сабрана дела.
- А овај ред? - упита Костја и извади једну књигу, богато
опремљену, ушушкану у црвенкасти повез од текстила.
- Врати ту књигу. То су Титова сабрана дела.
Костја завуче руку иза Титових књига, затим пружи
отворену шаку према оцу. На длану су се белела два белутка.
- Ово сам донео са Голог отока - рече Костја и даде оцу
белутке.

167
 21. јануар 1957. године
Београд

Кухиња је мирисала на тек печено месо и кромпире

утопљене у маст. Анка је секла хлеб, а Раденко ређао лиснати
пљеваљски сир по широком, овалном тањиру. Лизао је прсте
као што дечаци лижу украдени мед, и осмехивао се задовољно,
срећан због овог миришљавог поклона из завичаја. Мало је
дана када у кућу не бане неко из Црне Горе. Изађу из воза са
замотуљцима, па готово жмурећи стигну пред његова врата.
Одводи их преко реда у болнице или, у јесен, уписује њихову
децу на факултете. За узврат, донесу качицу сира или теглу
напуњену скорупом из мешине што воња као најбољи
француски сир.
- Ваљда ће се вечерас мало опустити? - провуче Раденко
реченицу кроз уста испуњена драгоценим млечним благом.
- Мораш га разумети.
- Да га не разумем, не бих га ни позвао у кућу.
Пре два месеца Анђа их је представила Душану, готово зва-
нично, јер је схватила да њен супруг зазире од војних лица и
партијских руководилаца, плаши се зближавања с људима чији
је свет некада испуњавао његов живот. Пружио је руку, кратко
рекао име и презиме, као да је на ислеђивању, а затим заћутао.
На опаску како има дивну децу, насмешио се, а када је Раденко
предложио да Костју одведе на тренинг пионира Партизана,
јер заиста добро брани и не плаши се дуела, осетио је како му
се душа испунила поносом; Костја, голман у Партизану,
његовом омиљеном тиму!
Знао је причу о Раденковом брату, удбашу, који је у Црној

168
Гори прогањао породице информбироваца. Препричавало се
како је породицу Раичевић, оца, мајку и двоје деце, пратио кроз
шуму, открио где се скривају, па једно јутро кад их је позвао да
се предају, а они то нису учинили, бацио бомбу у отвор пећине.
Било је то на почетку прогона, 1948. године, када су се људи
суровошћу према дојучерашњим истомишљеницима, а често и
рођацима, доказивали и тако напредовали у служби.
Деца су отишла у другу собу, а Раденко, Душан, Анка и
Анђа седоше за астал прекривен ђаконијама.
- Прво ћемо попити по једну лозу - рече Раденко свечано.
Душан је на острву често размишљао о чашици лозе и
човеку с којим ће је попити. Тај чин је сматрао ритуалом који
заслужује само пријатељ, али је знао да никада више неће
сладострасно пити заједно са Милетом, Блажом и Зовцем,
својим кумовима. Пре него што је отишао са острва, другарски
му је сугерисано да се не виђа са Голоточанима, да не прича о
логору, да се јавља уредно када га позову на разговор. С ким
онда да попије чашицу ракије када су сви које је сматрао
пријатељима на неки начин били повезани или увучени у причу
о прогону? Подсећало га је то на велике слике из фотографских
радњи: насликана ајкула, са отвором на месту где се налазе
уста, па људи провлаче главу и затим се хвале како су били у
утроби ајкуле. Видео је себе са чашицом како наздравља
човеку коме је исечена глава: кроз ту рупу ће у наредним
годинама многи провлачити главу, а на њему је да међу њима
препозна пријатеља.
- Живели, Душане - рече Раденко искрено почаствован
посетом.
- Живели - отпоздрави Душан, куцнуше чашу о чашу, што
подстакну Анђу и Анку да наздраве, иако нису пиле алкохол.
Вечерали су полако, уз сталне похвале домаћици, прешли
на вино и угодан разговор о деци. Душану су овакви сусрети
личили на сан и полако су терали из сећања године проведене
на камену. Његов мучитељ су били снови. На острву скоро
ништа није сањао, сем кад би му у сан дошло жуто пиле, чак

169
није сигуран да ли је икад поштено и заспао, а овде му у сан
улазе измучени, испошћени, унакажени другови. Врисне у сну,
шкргуће зубима, маше рукама, заклања лице...
- Студирао си на Правном факултету - рече Раденко.
Душан се тргну као да га је Раденкова реченица повредила
и изместила из ненадане среће пробуђене угодном вечером. То
је вероватно прочитао у његовом досијеу, што значи да се
припремао за овај разговор.
- И ја сам студирао права. Ти си био две године испред
мене. Био си једна од легенди Правног. Знам и тројку којој си
припадао.. . Убацивали сте летке и наш пропагандни материјал
у поштанске сандучиће буржуја. Ти, Роловић...
- И Јојић - рече тихо Душан, постиђен због малопређашње
сумње.
- Колико сам био поносан када си ме једном послуживао за
време ручка у студентској мензи!
- А мени се ниси хвалио да умеш да радиш у кухињи -
убаци се Анђа шеретски у разговор.
- Знам ја много тога - одговори Душан уз загонетан осмех.
- Причајте нам шта знате о студенткињама. Ту сте, сигурна
сам, били прави мајстори - рече Анка и уштину мужа за раме,
спремна и на ласцивнију причу из младости.
Сталне промене у Душановом расположењу, сумња у сваку
реченицу, не дозвољавају Раденку да уђе у непосреднији
разговор о острву. Зна да су му тамо испирали мозак и
запретили да ћути, али га интересује мишљење неострашћеног
човека, спремног да разуме чак и грешку. То што Душан
стално сумња доказ је његовог истрајања и постојања, али
сумња у идеале потире постојање. И није још увек сигуран да
ли је Душан посумњао у идеале. А у вучја времена посумњати
у идеале значи сумњати у идеологију проистеклу из тих идеала.
Не почињу те две реци случајно истим словима!
- Да ли би почео да радиш? - упита Раденко.
- Молим?!
- У једном сервису за хемијско чишћење, у Улици 27. марта,

170
слободно је радно место секретара. Пословног секретара.
Потребно је и познавање права...

171
 29. март 1958. године
Београд

По обичају, дошао је први на посао. Прво је читао спортске

стране у Политици, а затим решавао укрштене речи. Кад
попуни последњи квадратић, потпише се испод укрштенице.
Тек после тога прелази на прву страну новина, а умрлице
прескаче. Бежи од тих, како понекад помисли, јединих
истинитих вести.
Већ две године ради у сервису за хемијско чишћење и нико
га никада није питао за Голи оток, а сигуран је да сви знају да
је био тамо и колико је провео туцајући камен. Некада помисли
како је теже њима што се лажно осмехују и само наслућују
како је тамо било него њему који је све то прошао и - победио.
Управо тако. Сигуран је да је победио све лажи, учене, преваре
и да је изашао чист.
А понекад му се учини да због те победе губи на другим
фронтовима... Анђа му је тек недавно рекла даје два пута била
код директора школе због Костје. Он још нема храбрости да
оде у школу... Чини му се да би сви на родитељском састанку
гледали у њега, а у очима би им читао питање - где си до сада
био?
Једном је у пљеваљској гимназији гађао професора
математике кредом и погодио га у главу. Директору је рекао
како професор има срећу што тај дан није понео шестар и
троугао, јер би та математичка помагала поломио о
професорова леда. Разлог: сматрао је да није заслужио двојку.
Костја је одличан ђак, проницљив дечак, брзо мисли, али је
и брз на песницама. Није то само импулсивно реаговање, као

172
што је он учинио гађајучи професора кредом. Костја закаже
тучу, затим иде на Бежанијску косу и припрема се за обрачун.
Ради то, како би правници рекли, са предумишљајем. А разлог
је увек исти - нека реч коју сматра увредом.
Као увреду је протумачио и одлуку тренера да га због једне
туче са саиграчем врати у други тим. Раденко је испунио
обећање и одвео Костју у Партизан, попричао са људима из
управе, објаснио да је Костја дечко немирног духа и да би
спорт могао да му помогне. Објаснио је и ко је Костјин отац.
Узалуд. Костја није издржао ни шест месеци: непрестано је
истеривао правду на тренинзима не схватајући да тренер
понекад намерно погрешно суди, како би јачао дух играчима и
припремао их за неправду на званичним мечевима. Клупски
педагог је рекао да Костја не признаје ауторитете и да ће се, без
обзира на то што је изузетно талентован, тешко уклопити у
екипу. Душан је одлуку клуба примио као велики лични пораз,
јер у време када је био најпотребнији сину, није био уз њега.
У Костји су живела два дечака: један брз, увек спреман да
се потуче и други, бескрајно осећајан, али стално на опрезу,
уплашен да неко не примети неки његов неконтролисани излив
нежности. Душан је посматрао како се његов син заштитнички
односи према мајци и сестри и како га сваки пут потресе
мајчина љутња због његових несташлука.
Пре два месеца је први пут ошамарио сина. Исхитрено је то
урадио и мучно је одболовао шамар...
Учитељица Здравка Јовановић, коју је Костја буквално
обожавао, јер је био убеђен да га штити и прикрива од друге
деце истину о његовом оцу, поверила му је да буде благајник.
Скупљао је новац од претплате за лист Пионир. После три
месеца, учитељица је поручила родитељима да донесу новац,
јер је Костја тврдио како се новац налази код њих. Неславан
епилог: паре намењене за куповину свиње Булатовићи су
предали учитељици. Костја је паре потрошио.
- Ти си лопов! Украо си паре својих другова!
- Нисам лопов! Нисам украо паре!

173
 - Где су ако их ниси украо!?
Костја је гледао оца право у очи. Подигао је обрве, а
карактеристична линија је поделила чело. У његовим очима
Душан није видео страх. Ни кајање.
- Кад си био храбар да украдеш, кажи и шта си урадио са
парама.
- Нисам украо!
Да Костја није подигао глас, Душан га сигурно не би
ошамарио. Заболела га је рука од ударца, а Костја се није
померио. Ни обрве није спустио.
- Марш у собу! - раздрао се поражен, свестан да тамо где
престаје моћ речи и договора, проговарају бес и батина.
У собу је ушла Бранка. У руци је држала велику књигу на
чијим је корицама била утиснута мачка у три димензије. Кад се
књига продрма, чује се мјаукање.
- Књигу ми је купио Костја - рекла је тихо.
- Када?
- Пре два месеца. Крила сам је испод душека.
Паре скупљене од ђака за лист Пионир Костја је потрошио
купујући друговима чоколаде, бомбоне и поклончиће.
Најлепше поклоне су добили они са којима се тукао...
Душан прелистава новине, загледан у шаку. Већ пет месеци
та шака му бриди и опомиње га да је ударио онога кога највише
воли. А најтеже му је било да Костји објасни да је ипак украо
паре, и поред тога што их није сам потрошио.
Застаде на странама на којима је, додуше стидљиво,
бележена црна хроника. Град се ужурбано развијао и израстао
у престоницу европског стила. А то је значило да ће и
криминал закорачити у Београд. Пре неколико дана град је
уздрмала вест о убиству на Калемегдану: један човек је гурнуо
у Римски бунар службеницу поште. Разлог је био - љубомора.
Душан се загледа у наслов „Бивши официр убио мајора“.
Овакве текстове обично прескаче. Заинтригирале су га две речи
из наслова - бивши официр. Те две реци би требало да објасне
како је све могуће када је неко бивши официр. Даље

174
објашњење: они који су га истерали из војске били су у праву,
што је сада и доказао. Иследници на Голом отоку рекли би како
је то знак да реакција поново диже главу.
„Бивши официр ЈНА, Блажо Милеуснић...“

175
 29. март 1958. године
Нови Београд

Не сећа се како је дошао до Новог Београда. Ишао је пешке,

преко моста на Сави, застајкивао, отварао новине по ко зна
који пут и читао текст.
- Друже, вама није добро? - обрати му се милиционер.
- Добро ми је...
- Да вас отпратим преко моста - рече забринути
милиционер, коме се учинило у једном тренутку да ће се
Душан попети на ограду и скочити са моста.
Дуго је гледао у воду. Израњали су ликови Блажа
Милеуснића, Милете Лазића, поручника Здовца, брке којег је
строј прогутао на отоку, генерала Јефтића, који га је као пса
ударио и утерао у керећу кућицу на Бањици, мајора Роксића,
иследника, васпитача што су неваспитани дошли у ђаволов
котао... Искакали су из воде, као рибе у предвечерје када сунце
позлати реку. Имао је утисак да га дозивају и маме да скочи.
- Друже, виђао сам ја такве... Хајдемо ми полако.
Док су прелазили мост, милиционер му је причао како је
живот леп и како су сви, након извлачења из воде, касније
причали да су погрешили. Његов глас није допирао до Душана.
Плакао је без суза.
- Ево, друже, ту је аутобуска станица, па преко песка полако
у павиљоне... Је л’ тако?
- Тако је...
Душан је наставио да иде пешке, да сабира и одузима
догађаје који су натерали Блажа да потегне пиштољ. Све се
завршавало са 29. новембром 1956. године када су се растали

176
на железничкој станици, пољубили се, необично за два
мушкарца продужили загрљај и - отишли на две стране. Од
тада се нису видели. Ништа није чуо о куму до овог проклетог
јутра, које је било лепо почело: Бранки је био рођендан, па је
пре поласка на посао сео на њен кревет, гледао како се
осмехује у сну, пољубио је, затим отишао до Костјиног
кревета, пољубио и њега и тек тада кренуо. Сунце је шарало
песак, па је и у сенкама препознавао ликове... Понекад га
сивило песка подсети на сивило отока и једино га у реалност
враћа зграда Савезног извршног већа, спуштена у песак, најава
будућег пословног центра Београда.
Скрену са пута и ступи на пространи плато испред зграде
Савезног извршног већа, на чијем је централном делу био
водоскок. Чуо је да је плато поплочан каменом са Голог отока.
Ако је то истина, сада стоји на плоду свог рада, и на плоду
Блажовог рада. Да је то раније знао, могао је да обележи неку
плочу, па би сада испред Савезног извршног већа имао „свој
камен“. Сагну се и пољуби камену плочу испред себе, а кроз
главу му пролете чудна мисао: зар је могуће да ће иза Блажа
остати само овај камен? Није ни приметио када су му два
полицајца у цивилу пришли с леђа.
- Друже, шта то радиш?!
- Пољубио сам камен - рече Душан тихо и устаде
непрестано чистећи колена.
- Љубиш камен?!
- Нека од тих плоча је мојих руку дело...
- А, тако - рече човек са чудним осмехом на уснама.
Постиђен као да су га ухватили у крађи, кренуо је ка
подвожњаку испод кога се аутобус провлачио на путу ка
Студентском граду. Зна да га Анђа чека, да је уплакана због
текста у новинама, да су деца забринута због њених суза... Али
мора још мало да сачека. Плаши се грубих речи које би могао
да упути Анђи.
Ушао је у кућу без поздрава, прошао поред отворених
кухињских врата. Крајичком ока је видео породицу на окупу.

177
Седели су за столом и чекали да он дође. Шерпа са загрејаним
јелом још увек је била на шпорету. Умио се, дуго гледао у своје
лице, као онда на Голом отоку када је после бријања бројао
боре и загледао проређену косу, ишчекујући Анђу и децу. Није
затворио чесму, па је вода гргољила. Зачу опрезно куцање на
вратима и зажмури.
- Могу ли да уђем?
Ћутао је, заврнуо славину, још једном пљуснуо воду по
лицу и обема рукама се наслонио на лавабо.
- Душане, молим те...
Он нагло отвори врата и показа руком као да Анђу
пропушта у кабинет.
- Зашто ми ниси рекла за Зору и Милету?
- Нисам била сигурна... А ти си увек говорио да о томе
треба ћутати и поштовати туђу интимност.
- Док је он био на Голом отоку, она је...
- Била је преплашена. Знаш Зору.
- Онај скот је долазио у кућу у којој је била са дететом?!
- Душане, знаш да је долазио зато што му је то посао...
- Он је пре свега био кум, а то није посао. То искључује
сваки посао.
- И ти си престао да се дружиш с њим пола године пре
одласка на...
- Провоцирао ме. Данас сам сигуран да је знао шта се
спрема. Питам те опет - зашто ми ниси рекла?
- А шта би то променило? - узвратила је и заплакала.
- Бар бих знао шта ће се догодити. Не бих могао да
променим, али бих знао.
Заћутао је. Поново се умио пустивши да му вода тече
директно по темену спирајући муку.
- Мама, ја сам гладна.
Прену их Бранкин глас. Можда су деца чула свађу?
Скривали су од њих све што би могло да их повреди или
уплаши. Душан очешља косу, а Анђа обриса сузе.
- Тата је прао косу - слага Анђа невешто, па нелагоду

178
покуша да сакрије брзим уласком у кухињу. - Где је Костја?
- На тераси - рече Бранка и узе кашику.
- Костја!
Костја је ћутао. У руци је држао Политику и читао текст
„Бивши официр ЈНА убио мајора“. На тераси се појави Душан
и застаде, постиђен, уплашен, поражен...
- Чика Блажо је убио чика Милету, па је убио и себе.
Зашто? - с неверицом упита Костја, видно узбуђен.
- Не знам - рече Душан, узе новине, задовољан што Костја
још увек не уме да растумачи кључну реч из текста - љубомора.
А зна да неће умети да је растумаче ни они што се
наслађују читајући црну хронику. Јер, реч љубомора у овом
тексту је подметнута како би се сакрила суштина злочина.

179
 3. април 1959. године
Београд

Јануар, фебруар и март су се вукли уз сталне Бранкине

прехладе, гнојаве ангине и кашаљ, а кућа је мирисала на лозову
ракију: Анђа је правила облоге натопљене домаћом лозовачом
и обавијала их око Бранкиног грла. Сипала је ракију из флаше
око чијег је грлића био обмотан црвени кончић; тако су у
Цетињу обележавали флашу коју су звали апотека.
- Бранка је осетљиво дете... Намучено - говорио је доктор
Лабат Анђи када би му се пожалила.
- Намучено?!
- Четири године сте живели у немаштини.
- Али сада се све променило - одговорила би Анда убрзано
дишући, као да се брани и стиди.
- Остале су последице лоше исхране. Живот без оца, кад је
најпотребнији, остави траг на детету... Душа је извор свих
болести - причао је смирено доктор Иван Лабат, а Анђа је у
његовој смирености проналазила назнаке дугорочне дијагнозе.
У договору са наставницом флскултуре, Бранка није
одлазила на часове, што је код ње изазивало бес: изашла би у
двориште и бесомучно трчала укруг, уморивши се тако више
него да је била на часу.
- Чим се школа заврши, идемо на Цетиње... Преко дана
ћемо ићи на море, да се купаш и угрејеш, а после идемо на
Дурмитор да крадемо крвна зрнца - говорио је Душан, а Бранка
се смејала делу реченице у коме се помиње крађа.
Крајем марта сунце је надвладало хладноћу, па је пролеће
ненадано грунуло у Нови Београд. Бежанијска коса је

180
озеленела, бехар је прошарао воћке, земља је мирисала, а пчеле
су надвладале хук пролећног поветарца, који је долазио са
војвођанских поља.
- Бранка и ја данас улазимо у бункер. Сами! - викао је
Костја у току једне дворишне свађе у којој су дечаци речима
доказивали ко је најхрабрији.
Наста тишина и сви се окренуше ка Костји. Он се испрси,
као да очекује да му неко због храбре изјаве стави орден на
груди. Бункери на Бежанијској коси били су изазов за дечаке
његовог узраста. Бункери су у ствари били сплет ходника,
највероватније грађених у време Аустроугарске. Били су
укопани у глинушу и служили су као магацин за оружје и
муницију, а после рата се причало како ту долазе да преспавају
одбегли четници. Старији момци су у бункерима повремено
налазили одбачене шлемове, војничке значке, а једном су
пронашли и неки стари, зарђали пиштољ. У бункерима су
живели и слепи мишеви, који се ноћу претварају у Дракулу,
како се причало шапатом...
- Данас је први април. Дан лажова! И баш данас си одлучио
да уђеш у бункер?!- зачу Костја подругљив коментар.
- Баш данас! Бранка и ја! - викао је Костја спреман и за
тучу.
- Идемо сви! - повика неко и група крену ка Бежанијској
коси.
Успут, на градилишту у Тошином бунару, Костја прескочи
ограду и узе парче тер-папира и уви га у ролну. Користиће га
уместо бакље. Испред бункера, Костја театрално упали бакљу,
ухвати Бранку за руку и убрзо нестаде у мраку бункера.
Дечаци, који су до тог тренутка урлали и вређали Костјину
храброст, одједном се утишаше.
- Ја се не плашим - рече Бранка и уздрхта, прибијајући се уз
Костју.
- Ни ја се не плашим - одговори Костја, а његов глас се
утопи у писку слепих мишева, који слетеше са таванице
преплашени светлом.

181
 Костја се окрену ка излазу, али се дневно светио није
назирало јер су зашли у један од споредних тунела. Загрли
Бранку и телом јој наткрили главу. Слепи мишеви су
унезверено летели, а затим су се утопили у мрак тунела који је
зјапио пред њима.
- Али ја се стварно не плашим - промуца Бранка.
Минути су споро пролазили, а Костја није желео да брзо
изађе из тунела и тако призна дечацима да се уплашио. Стајали
су шћућурени уз један влажан зид, тресли се од хладноће и
страха. Бакља је догорела и почела полако да се гаси. Смрдела
је на врућ катран, па је Бранка непрестано кашљала.
- Прошло је пола сата... Идемо напоље - прозбори Костја, а
Бранка није имала снаге да ишта каже, па је само махнула
главом.
Костја баци бакљу, која је догорела пекући му шаку, па
кренуше назад пипајући влажне зидове од глине. После
неколико минута указа се светло, које се пробијало кроз водену
завесу од кише. Дечака више није било испред улаза; отерала
их је киша. Шћућурили су се, као две птичице остављене у
празном мокром гнезду. Бранка је и даље дрхтала. Костја
схвати да њоме више не влада само страх: прислони усне на
сестрино чело и осети врелину.
- Имаш температуру. Морамо одмах кући - рече Костја,
ухвати Бранку за руку и крену кроз кишу ка павиљонима.
Предвече, пошто Бранки температура није пала испод
четрдесет степени, породица Булатовић крену у земунску
болницу: Душан је носио Бранку, Анђа је непрестано држала
руку на њеном челу, а Костја је скакутао за њима, као
преплашено штене. Кад уђоше у парк, Анђа, не прозборивши
ни реч, узе Бранку из Душанових руку. Приви је на груди. Кроз
главу су јој претрчавале слике из 1953. године. Био је Дан
борца, људи су играли коло, а она је у земунски парк ушла са
стомаком у коме је била шестомесечна беба, преплашена као
срна... После неколико сати вратила се истим путем... Без
стомака.

182
 - Плеуропнеумонија. Захваћена су оба плућна крила - рекао
је лекар брижно након кратког прегледа. - Несташица је
лекова... Зато је најбоље да девојчица остане у болници.
Три дана је Анђа провела у болници уз Бранку, мокру од
зноја, уздрхталу због грознице што је непрестано тресе.
Припијала се уз њу и грејала је својим телом. Бранка је бунцала
у сну, помињала Костју, дозивала тату, мазним гласом
изговарала мамино име, затим плакала, па се смејала, опет
звала тату...
Душан је корачао болничким ходником, жустро, као да је на
војној вежби. Затим би застао, наслонио чело на зид. Ништа
није питао сестре које су журно пролазиле ходником. Питале
су његове забринуте очи, разрогачене, измучене неспавањем,
преплашене, ишаране ситним капиларима.
Костја је седео на расклиматаној столици, загледан у
супротни зид, кроз који је покушавао да продре погледом.

183
 21. август 1960. године
Београд

На Душановом радном столу, између телефона и писаће

машине, у скромним али лепим рамовима, налазе се две слике:
на једној је насмејана породица Булатовић, а на другој је
Бранка, замишљена, загледана у оца, као да жели нешто да
пита. Пре него што започне радни ритуал листањем дневних
новина, Душан додирне Бранкино лице и потом прерачуна дане
проведене након њеног одласка. Никада ни он, ни Анђа, ни
Костја нису употребили реч - смрт.
- 407 дана - рече тихо.
Време све лечи, каже пословица, а Душан сматра да је
пословицу смислио неко ко није довољно патио. Он би је
преформулисао овако: пријатељи све лече. Раденко и Анка су
потпуно изменили живот породице Булатовић. Кад је било
најтеже, запослили су Анђу, а само два месеца након повратка
са Голог отока, Раденко је запослио Душана. Најавио му је и
могућност новог посла у Заводу за социјално осигурање, где би
радио као правник. Знао је Душан да неко помно ишчитава
његов досије пре него што га приме на посао, али је такође знао
да тај досије скрива и једну велику заблуду и превару. Тај
,,неко“ сада прочешљава досијеа јер је први човек полиције
Александар Ранковић након помирења са Русима рекао да је
много невиних људи било на Голом отоку.
Мркићи су међу првима у Београду купили телевизор. Све
реде иду на Нови Београд, а Булатовићи су стални гости у дому
Мркићевих, у Улици пролетерских бригада. Каква ТВ гозба:
Олимпијада у Риму и златна медаља наших фудбалера! Устали

184
су и стали мирно док је из Рима допирао звук наше химне.
Душан је испод ока гледао Костју: држао је десну руку на срцу
док пева затворених очију. Зоран и Младен су тек реда ради
отварали уста. А онда је почео пренос финала у боксу,
Пјетшиковски против Касијуса Клеја, вижљастог, лепушкастог
црнца што уста не затвара. Сви навијају за Пјетшиковског,
Пољака, учесника и на београдском турниру „Златна
рукавица", а само Костја навија за Клеја.
- Шта му ради! - одушевљава се Костја Клејовим
ескиважама и нервира маторце.
Раденко и Душан су Американце сматрали
империјалистима и непријатељима, а Пољаке пријатељима и
братским народом. Борбу два боксера пратили су као
надметање два схватања живота.
- Ти знаш шта му ради!? - искрено љут одбруси Душан.
- Имам очи.
Проглашење победника и америчку химну испратили су
тако што је Раденко утишао телевизор, а Костја је одиграо плес
са замишљеним противником, непрестано имитирајући праве
боксерске ударце. Зоран и Младен су аплаудирали, али су брзо
престали када их је отац прострелио погледом.
- Сутра сте наши гости. А пре тога идемо нас двојица на
шишање - рече Душан.
Понекад је одлазио и да се обрије код фризера, јер у
фризерском салону се свашта може чути - од локалних трачева,
до озбиљних политичких процена. И Раденко је волео да седи
са Душаном у фризерају. Тамо је увек опуштено дружење
ушушкано у мирис колоњске воде, талка и сапуна за бријање,
који најпознатији новобеоградски брица, чика Миша, зналачки
претвара у густу пену. А тек ритуал оштрења бритве: чика
Миша затегне кожни каиш окачен на зид, а затим преко каиша
увежбано прелази бритвом тако да његова рука у покрету
подсећа на размрљану филмску слику.
Неуобичајено за предвечерје, у салону је било неколико
петнаестогодишњака из павиљона. Причали су наглас, не

185
обраћајући пажњу на старије муштерије. Хвалили су се како
скупљају гвожђе и лим, па касније продају на отпаду.
Градилишта су прави рудници одбачених метала, а на Новом
Београду сваки дан осване неко ново градилиште.
- А када идете у школу? - несмотрено је Душан упао у
разговор.
- Ко има користи од школе? - одговори питањем један од
момака, а његови другови кратак дијалог обојише необузданим
смехом.
- Е, момци, момци - оте су Душану уздах.
Човек којег је чика Миша управо ошишао устаде, а Душан
седе на његово место, срећан што неће даље учествовати у
разговору са необузданим дечацима. Раденко је читао новине и
није обраћао пажњу на бучне момке; одлично су се забављали,
али никог нису вређали. Веома стручно чика Миша крену
машиницом низ врат, померивши благим додиром руке
Душанову главу у страну.
- Да ли ви имате децу? - упита најгрлатији момак.
- Наравно да имам. Имам сина Костју. И добар је ђак.
- Костја? Из ког павиљона?
- Из седмице - бојажљиво одговори Душан, несвестан да
улеће у замку, сличну оној на ислеђивању на Бањици.
- Момци, ово је тата Костје из седмице! Чувеног Костје -
окрену се момак према друговима.
- Костја је најбољи - добаци други дечак.
- Он је код нас задужен за бакар.
- Какав бакар?! - цимну се Душан, а машиница
неконтролисано прође кроз његову косу на темену.
- Од громобрана. Он једини сме да се попне на кров
павиљона, а онда клештима пререже бакарну жицу. Знате
колико је тешко двадесет метара бакарне жице! Најслађа
зарада.
Устао је, тачније искочио из столице, згужвао и бацио бели
пешкир којим му је чика Миша покрио врат и груди. Раденко је
био збуњен. Овакве разговоре никада не би прихватио као

186
веродостојне. Или би бар поставио неколико питања и тек тада
закључио да ли момци говоре истину. Покушао је успут да
смири полуошишаног Душана. Док су пролазили поред
павиљона осам, Душан је загледао громобране. Заиста је
недостајао бакарни кабл. Устрчао је уз степенице, а Раденко је
полако, степеник по степеник, стигао до другог спрата, али
касно да би спречио обрачун оца и сина.
- Здраво, тата - чуо је Костјин глас, али га је убрзо покрио
потмули звук ударца.
- Ти ћеш да ми будеш главни за бакар!
Раденко је утрчао у ходник и стао између оца и сина. Костја
је био на поду. Крв је цурила из дечаковог носа. Први пут је
видео уплашеног Костју и по изразу његовог лица схватио да
ништа не зна о бакру.
- Шта уради, човече?
- Шеф за бакар!? Државно крадеш! Е, сад можеш да будеш
и главни за злато. Али не у мојој кући.
Раденко је подигао дечака, одвео га до купатила и опрао му
лице. Отац га је ошамарио, други пут у животу.
- Какав бакар тата помиње?
- Преварили су га неки момци. Хвалио се код фризера како
си добар ђак, па су му подвалили.
- Како изгледају ти момци? - упита Костја озбиљно,
спреман за освету.
- Полако... Прво да средимо овде ствари.
- Нисам љут на тату...
- Плаши се...
- Мисли да крадем и да ћу завршити на том његовом Голом
отоку.
- Не бојим се ја за тебе.

187
 2. септембар 1962. године
Нови Београд

- Гимназија ће од њега да направи човека - рече Душан и

баци карту, пошто је претходно на Савово „контра“
реплицирао „реконтра“.
- Видећемо, видећемо... - одсутно говори Раденко и
размишља како да удружен са Савом обори Душана, правог
мајстора у преферансу.
Кроз реченице изговорене док бацају карте, Раденко,
Душан и Саво у ствари језгровито сабијају мисли. Саво и
Душан су полако, уз Раденкову никад јавно изречену помоћ,
занемарили обећање дато по изласку са Голог отока, да се неће
састајати са другим Голооточанима, удруживати, итд... Док
супруге гледају телевизију, њих тројица у кухињи играју
преферанс, надмудрују се, пецкају, понекад посвађају, али то
кратко траје.
- Опет те оборисмо! - готово кликну Саво када узе
пети штих.
- Моја грешка - рече Душан покуњено.
- Твоја грешка, јер си изабрао да играш са мајсторима -
не издржа Раденко.
- Пропустисмо те нас двојица кроз строј. Мушки -
одушевљава се Саво док меша карте.
- А да те пошаљем ја мало на кибларење - излете Душану
уз нервозан ујед за усну.
- Нисам ти ја крив што си двомоторац. Други пут паде на
исти начин.
Раденко је ћутао, потпуно избачен из света у који су

188
вербално упловили његови карташки другови. Није разумео
контекст непознатих израза, а било му је јасно да тачно
погађају суштину, јер су обојица, иако су изразито благи људи,
бурно реаговали, чак му се учинило да је у њиховим очима на
тренутак угледао до тада непознат осветнички сјај.
Партија је касније кренула уобичајеним током, смејали су
се, надмудривали, једном речју - као увек провели угодно
вече. Душан је опет победио и славодобитно је замолио Сава да
му потпише папир са крајњим резултатом.
- Мало си ревидирао став при крају партије. То те
извукло.
Обојица се насмејаше, Раденку се учини - заверенички.
Сачекаће да Саво и Вукосава оду, па ће замолити Душана да му
преведе неке речи. Нису се уклапале уз типичне изразе из
преферанса - адут, дупли поп, трећа дама, бетл, бела, маказе...
- Душане, сами смо... Осећао сам се глупо док сте вас
двојица један другог частили речима које не разумем.
- Заборави, Раденко. Саво и ја се шалимо.
- Не шалите се. Видео сам да вас речи погађају.
- То ти је језик... тамо... са камена.
- Са Голог отока.
- Да... Немој, молим те. Знаш да о томе никада
нисмо разговарали.
- Нисмо. Али смо пријатељи.
- Јесмо. И знаш да ти никада нисам рекао хвала за све што
си учинио за моју породицу док сам био тамо... Зато што се то
не говори пријатељима. То се подразумева.
- Схвати ово као молбу...
Душан је нервозно скупљао карте. Руке су му се тресле када
је покушао да стави карте у кутију.
- Шта значи кибларење?
Душан би најрадије побегао. Надмудривање са Савом
употребом голооточког језика било је пражњење. Обојица тако
побеђују оно што те речи значе. А ово је - мучење. Мораће
речи голооточког новоговора да објашњава кроз примере.

189
 - Кибларење... Стражариш над киблом... Чуваш киблу...
пуну гована и мокраће... И ја сам кибларио. На крају ме Собни
натерао да рукама мрвим... Догађало се да онај што киблари
заврши са главом у кибли...
Мучну тишину прекину Раденко.
- Двомоторац?
- И то сам окусио. Учинило ми се да Собни пита има ли
међу нама Дурмитораца. Двомоторац је повратник. Он пролази
кроз строј...
- Ко је у строју?
- Логораши. И свако од њих мора да га удари или бар
симулира ударац. Погледај мој нос. Сломљен. Тако сам изашао
из строја.
- Да ли си и ти...
- Сви су били у строју и сви су прошли кроз строј. Па се
довијај како ћеш да удариш а да човека што мање боли.
Раденко би прекинуо разговор, али осећа да Душан жели да
прича. Сада је њему мука, јер не може да замисли
поноситог Душана како понижен стоји у строју кроз који
пролази неки његов дојучерашњи пријатељ.
- Био сам и чувар зида срама... На почасној стражи
испред клозета... Био сам и мизерија, онај што га изгладнелог
до лудила, после бојкота, приморавају да узме мрвице са
стола... Плакао сам због мрцина... Због изнемоглих, старих
људи... Гонили су их као стоку уз повике „Брже, мрцине"...
„Гони ту мрцину да се не вуче"... Знаш ли шта је значила реч
истрага на Голом отоку? То је вечита истрага кроз коју се
стално нешто допуњује, где се тражи од тебе да признаш оно
што иследник жели, да пријављујеш родбину, пријатеље... Па
се истрага пребацује у бараку, јер репоњу... онога што још није
све признао... преузима собни старешина... па позове активисте
да га мало подсете... науче памети... А тек панмунџон...
Раденку се учини да се Душан губи, па изговара речи без
значења. Душан за трен зачута, преживљавајући
панмунџон коме је био подвргнут.

190
 - Не знам како је та реч настала... Панмунџон... У ћошку
бараке, да би остали чули јауке и батине, ћебетом се одвоји
мали простор. Ту се убацује банда... Банда је човек који није
ревидирао став...
Душан се први пут осмехну. Присети се Савове опаске да је
у току партије преферанса ревидирао став. Али тај измењени
израз лица уплаши Раденка: осмех се није слагао са мучним
речима његовог пријатеља до тада изговараним.
- Ако нећеш више да причаш...
- Тек сам почео. Дуга је ноћ. Те људе су звали
панмунџонци... Премлаћивали су их да би признали све што
иследник од њих тражи.
- Да ли би ми дозволио да неке од тих израза запишем? -
упита Раденко.
- Може... Само ме немој терати да ишта потписујем.
Насмејаше се обојица. А онда Душан настави причу о
бојкоту, жици, пожарчењу, мери преваспитања,
друштвенокорисном раду, трагачу, галебу, лабуду, топлом
зецу...
- Припремам грађу за будућу књигу... Доћи ће неко
друго време у коме ће се тражити истина - рече Раденко.
- Даћу ти још нешто са Голог отока.
Душан изађе из собе, а Раденко, искрено потресен, устаде,
одврну славину и уми се. Пријала му је вода на ужареном
лицу. Трже се кад Душан отвори врата кухиње.
- Ово је белутак са Голог отока. Имам само два
комада. Један теби, један мени.
- Како си то изнео?!
- Донео га је Костја.
Раденко узе белутак и стави га у унутрашњи, леви џеп
сакоа.

191
 21. април 1964. године
Нови Београд

На тераси Радничког универзитета у Новом Београду

организују се игранке, на којима свирају новобеоградски
рокенрол састави. Костја је прво био бубњар у групи Комете.
У песмама са бржим ритмовима нагло је губио контролу, па су
неке завршаване као нешто бржи танго. И Душан је имао
примедбу: „Нико у Булатовића није био добошар, па нећеш ни
ти.“ А онда је додао уз осмех: „Чуо сам да трошиш метар дрва
за палице по песми. Ниси рентабилан.” Одвојио је паре и сину
купио гитару, у продавници на Теразијама. Била је то лепа
гитара „џипсон", слична гитари на којој је свирао Пол
Макартни, басиста Битлса.
На тераси је владало право лудило. Уз пробојне звуке
гитара и неразговетне речи песама, увијале су се девојке, а
момци грчили као да су и они прикачени на струју. Испод
терасе, на прописном одстојању, стајали су Анђа, Анка, Душан
и Раденко, скривени испод крошње тополе. Зоран и Младен су
били на тераси.
- Ја ово ништа не разумем - рече Душан искрено.
- А што би морао да разумеш?! Ни Костја не разуме гусле
- покуша Анђа да одбрани Костјино право на избор музике.
Откад је почео да свира, Костја је пустио косу преко ушију,
мало чудније се облачио, а Душан је све то сматрао
„декадентним утицајем Запада на нашу омладину". И шта
значи тај израз - рокенрол?! Чисто америчко иживљавање!
Костја је, док је био у кући, квасио косу и крио је иза уха, јер је
отац све време док су ручали завиривао и одмеравао дужину

192
длака.
- Добро је. Нека се омладина забавља и испразни -
рече Раденко.
- Каква је то забава, мој Раденко?! Машу главама
као разобадана говеда?!
- Освајају слободу! - закључи Анка.
- Да смо ми тако освајали слободу, још би Немац био
овде.
- Друга су времена.
- А ко је то ухапсио слободу, па је сада они освајају?! Да
ли им нешто бранимо? - љутну се Раденко.
- Мислим на личну слободу. И то мало дуже косе је
протест против нечега... Не знам против чега, али јесте неки
протест.
- Анђо, реци и ти нешто у одбрану тог... како беше...
рокен-рола - убаци се Душан у разговор.
- Мени су баш слатки са оним косама и уским
панталонама - рече искрено Анђа, а Анка је саучеснички
ухвати испод руке.
- Ето ко их квари - излете Душану реченица.
- Мислим да смо их доста слушали... Мени је бар
доста... Идемо полако, а они знају где им је кућа и кад би
требало да се врате - прекину Раденко дискусију о рокенролу.
У десет сати и тридесет и један минут, пошто се град већ
умирио, Душан је био на тераси. Договор је - Костја улази у
стан тачно у пола једанаест. Ни минут касније. Игранка траје
до десет сати, петнаест минута ће проћи у распремању
инструмената...
У једанаест сати, угледа Костју. Повуче се у сенку балкона.
Примети Костјину журбу и нервозу. Затим уђе у ходник и
стаде уз врата. У том тренутку, Костја је притиснуо кваку на
улазним вратима.
Можда су легли?, помисли Костја.
Кад Костја закорачи у мрак ходника, дочека га шамар.
- Где си ти досад? Марш на спавање! - зачу љутит

193
очев глас.
Костја се уми, пресвуче и леже. Отац га је једва додирнуо
по лицу. Било је то право мажење у односу на шамар добијен
када је потрошио паре за лист Пионир. А шамар који му је отац
залепио - то је прави израз - због лажне дојаве да је крадљивац
громобрана, био је као ударац у боксу. Сигуран је да је тај
шамар више болео оца него њега.
Спровео је праву истрагу, какве је иначе радио његов херој
Лун, краљ поноћи, и открио ко су момци што су насамарили
оца. Тукао је једног по једног. Сваку тучу је завршавао на
исти начин: „Ово ти је за бакар".
Био је убеђен да ће, ако отац и трећи пут покуша да га
ошамари, као у неком филму ухватити очеву руку и рећи: „Ово
ти је последњи пут да си покушао да ме удариш."
Око поноћи зачу шкрипу врата и у контрасветлу угледа
очеву фигуру.
- Костја... Спаваш ли? - зачу очев шапат.
- Да ли би ти спавао да сам ја тебе ошамарио?
Душан седе на кревет поред сина и прође му руком кроз
косу.
- Извини. Али ниси поштовао договор...
- Да ли те интересује шта ја мислим?
- Наравно...
- Био си у праву.
- Нисам. Али, ипак, хвала ти - рече и поново провуче
шаку кроз Костјину дугу косу. - И скрати ту косу.

194
 23. мај 1965. године
Нови Београд

У станици милиције у Новом Београду уобичајена гужва.

Раденко Мркић чека испред врата кабинета шефа полиције.
- Изволите, друже пуковниче. Којим добром? - уљудно
упита млад милиционер.
- Ако можете, најавите ме шефу.
Милиционер уђе у кабинет првог човека новобеоградске
полиције и убрзо се врати, широко насмејан.
- Изволите.
- Кафа? Можда нешто јаче? - уз поздрав запита средовечан
човек, искусан полицајац, навикнут на овакве изненадне
посете.
- Може кафа.
Док наручује кафу преко интерне везе, помно посматра
парадно обученог пуковника, који очигледно није случајно
наишао до станице милиције. Сјај његовог одела и нови
пуковнички чинови требало би да оставе утисак. Све је више
таквих што интервенишу због разуздане деце, немоћни да их
спутају. У ново насеље, које Новобеограђани зову Шест
каплара, доселили су се официри са вишим чиновима, а међу
њима има и генерала. Њихова деца организују луде журке,
опијају се, оргијају... А недавно је ухапшен син угледног
дипломате. Из Јужне Америке, где је отац био на службовању,
донео је дрогу. То је први званични случај наркоманије у
Београду.
- Да вам се представим. Пуковник Раденко Мркић. Дошао
сам због...

195
 - Претпостављам - сина.
- Да, због сина. Али сина мог пријатеља. Његов отац не зна
да је ухапшен... Јавила ми је његова мајка. Дечко се зове Костја
Булатовић.
- А, тако. Костја Булатовић. Да вам ја не причам, позваћу
инспектора који га обрађује.
- Обрађује?! Зар је дотле дошло?
- Стручни израз... Инспектора задуженог за његов случај.
- Извините, какав његов случај?
- Чућете.
Шеф поново користи интерну везу и позива инспектора.
Улази млад човек, у цивилу, насмејан.
- Станковићу, пуковника интересује Костја Булатовић.
- Приведен је због позајмљивања кола. Он и његови
другари. .. да ли вас интересују имена?
- Не.
- Дакле, они позајмљују кола, другим речима, краду кола...
Провозају се по граду и затим кола оставе.
- Значи, ипак су само позајмили, а не украли.
- Да. Али и то је прекршај. Посебно када се понавља, што
нисмо знали до данас. Мали је признао... Мислим, Костја
Булатовић је признао неколико позајмица аутомобила.
- Тукли сте га?! - излете Раденку.
- Ко вам је то рекао?! Само смо га мало притегли. Имам чак
утисак да се хвалио тим... позајмицама. У ствари, више пркосио
него хвалио.
- Хвала, Станковићу, можеш да идеш - прекину нагло
разговор шеф новобеоградске полиције.
Раденко је био убеђен да је Костја приведен због
недоличног понашања, неке галаме коју праве он и његов
оркестар, можда безазленије туче... Нашао се у незавидној
ситуацији.
- Извините на индискретности. Шта вам је отац Костје
Булатовића?
- Пријатељ.

196
 - А да ли знате да је био на Голом отоку?
- Наравно да знам и то не искључује наше пријатељство.
- И шта ви предлажете?
- Предлажем да пустите момка, а ја ћу гарантовати да се то
више неће поновити.
- Друже Мркићу, та гаранција нама ништа не значи. И не
бих вам препоручио да гарантујете за момка којег већ дуже
пратимо. Воли да се побије. Додуше, то су, како ти момци са
асфалта кажу - фер туче, па нема пријава. Али не бих се баш
кладио да момак неће урадити и нешто друго. Не знам да ли
знате да он и свира и да има оркестар?
- Наравно да знам. Као што видите, он је уметничка душа...
а не криминалац.
- А да ли знате шта такве групе раде тамо по свету?
Дрогирају се и убијају сами себе. Овде је већ почела трговина
дрогом. Стиже опијум из Македоније, такозване погаче.
- Човече, дечко је музичар... позајмио је кола, а ви га већ
видите као наркомана и криминалца. Не оправдам вам га, али...
- Та дечурлија имају срећу што човек чија су кола
позајмили неће да их тужи. Закон је за сада такав. Чекамо да се
позајмица, како сада стоји у закону, оквалификује као крађа.
Али ми све ово бележимо. Његов досије се полако пуни.

197
 23. мај 1965. године
Нови Београд

Кола је лако отворио. Наслонио се на врата, притиснуо их

коленом, увукао у браву бакарну жицу, неколико пута
прецизно погодио битне тачке и брава је шкљоцнула. Другари
га зову Костја Брава или Костја Худини, па се већ причају бајке
како браве отвара погледом. Једном је разредна, за казну,
закључала цео разред у кабинет за биологију. Изашла је љута и
рекла да ће се вратити на крају часа. Костја је помоћу две
укоснице откључао врата.
Први пут је отворио закључана врата кад је имао осам
година. Отац је био на Голом отоку. Мајка је купила кокошку и
држала је на тераси, везану за гвоздену ограду. Никада није
видео како жива кокошка са терасе постаје укусна печеница.
Нико није улазио у кућу и вероватно је мајка, жмурећи,
пресецала врат кочоперној коки. Одлучио је да помогне мајци:
узео је велики нож за хлеб, одвезао коку, однео је у купатило и
покушао да јој пререже врат. Све се завршило на покушају:
преплашена животиња се отргла, лепршала крилима. Из
засеченог врата је цурила крв. Костја се уплашио више од
кокошке, па је излетео из купатила. Кад се мајка вратила са
посла, затекла је хаос у купатилу: изнемогла кокошка је лежала
на средини просторије а зидови су били испрскани крвљу.
Сачекала је Костју, захвалила му се на помоћи и наредила му
да очисти зидове. Убацила га је у купатило и закључала врата.
Прао је зидове мокром крпом, а када му је досадило,
усредсредио се на браву. У комплету за алат пронашао је жицу
и увукао је у браву. Дуго је померао жицу и тражио прави угао.

198
Осетио је дотад недоживљено задовољство кад је чуо
карактеристичан звук откључане браве...
Ноћ је провео у станици милиције, окружен пијанцима,
курвама и свакојаким чудацима. Већина њих не уме да објасни
зашто су ухапшени. Ишчуђавају се и глуме угледне грађане уз
опаску како ће правда на крају победити. Милиционери немају
много разумевања за јадиковке повратника. Некима од њих
полицијска станица је други дом.
- Момак, јави се родитељима - обрати се милиционер
Костји и одведе га до прве канцеларије.
Ухвати га паника. Шта да каже ако се јави отац? Откад се
вратио са Голог отока живи у сталном страху од полиције. Кад
на улици види милиционера, прелази на другу страну. Једном
га је пратио, јер је приметио да је претерано нервозан и био је
убеђен да ће отићи у станицу милиције. Погодио је. Чекао је
скривен у жбуњу, уплашен као и отац. Чак је ухватио ритам
тих одлазака... Друг Тито се враћа са неког од путовања по
свету, сви се спремају за дочек, а отац иде у станицу
милиције... Враћао се још нервознији, љут, повређен,
постиђен...
- Ало - рече бојажљиво. - Мама, ти си... Молим те, реци
тати да свирамо у Младеновцу и да ћемо тамо спавати код
неких другара музичара.
- Где си сада? - зачу брижан мајчин глас.
Мајку никада није лагао. Глас му задрхта.
- Мама... налазим се у станици милиције.
- Опет си се тукао.
- Нисам. Часна реч. Само смо позајмили кола.
- То се, сине мој, каже - украли смо кола. Ако слажем
Душана, иста сам као ти.
- Мама, молим те. Још само овај пут. Часна реч. Ако буде
густо, зваћу те.
У страху пред наредном мајчином реченицом, спусти
слушалицу.
- Момак, мајку можеш да муваш. Али и то има границе.

199
Размисли о томе.
Милиционер је говорио сталожено, навикнут на приче
момака са асфалта. Све су почињале наивно, а завршавале се
робијом и касније туробним животом.
Костја је знао шта ће се догодити: мајка ће позвати чика
Мрког. Али пре тог позива ће плакати, скривена у купатилу.
Костја длановима притисну зид и осети како га заболеше
зглобови. Брзином змије удари главом у зид и осети
олакшање...
- Момак, спреми се. Ниси ти наиван. Дошао пуковник по
тебе. Следећи пут ћеш морати да зовеш генерала - обрати му се
милиционер.
Пролеће се разиграло, мирисима и бојама украсило град.
Ресторан испред Фонтане, у центру Новог Београда, пун је
гимназијалаца. Глуваре до почетка наставе. На првом спрату,
испред просторија Савеза бораца, седокоси пензионери играју
шах и преферанс. Све пршти од звукова - церекања,
подврискивања и прекора старијих, неспремних да разумеју
смех без, како они мисле, икаквог разлога. Раденко и Костја
седе у ресторану.
- Ово сам урадио само због твоје мајке. И то више немој да
злоупотребљаваш.
Костја слегну раменима, постиђен.
- Како ћеш завршити разред?
- Врло добрим. Мало сам попустио.
- Где ћеш за распуст?
- Идем на радну акцију „Сава 65“, у Загреб. Цео оркестар.
Свираћемо свако веће. Пре подне градилиште, увече игранке.
Тамо ћу прославити осамнаести рођендан. Уз рокенрол и
бригадирске песме.

200
 15. јун 1965. године
Загреб

Све је то рокенрол? Или - све је то комунизам? Неколико

пута у току дана Костја мења дефиницију радне акције. Пре
подне гура колица преко уске даске, истоварујући песак на
будући насип што ће чувати Загреб од поплава, а увече свира
испред бригадирске бараке. Мик Џегер би се сигурно смејао
када би видео гардеробу у којој наступају Комете:
сивомаслинасти шортс, истобој на кошуља кратких рукава, на
рукаву амблем бригаде „Борис Кидрич“, на ногама патике
марке „борово“.
Преко дана насеље одјекује од бригадирских песама,
посебно уочи ручка, када се бригаде враћају са градилишта, па
песмом, по могућству што гласнијом, оглашавају долазак.
Песму обично започиње неки немузикални бригадир,
припреман на курсу уочи акције. У Костјиној бригади је за
песму задужен Вуја. Нико му не зна име. Само надимак,
изведен из презимена Вујовић. Пева из највишег тоналитета,
како то раде гуслари. Прво штелује глас, а онда се напне и
врисне.
- Свакој мајци треба да је хвала, што је шћерку у бригади
дала - извија Вуја познату партизанску мелодију.
Остали прихватају, уз смех, Вујину интонацију и погрешан
падеж. Вуја жмури до наредне строфе, па опет удахне ваздух и
кликне. Ако Вуја случајно омане, па заборави на песму, Костја
га обавезно опомене.
- Вујо, баци пјесму.
- Ми смо нашем граду обећање дали да ћемо се вратити три

201
пута ударни - пева Вуја и жмури, занесен стиховима.
Када бригада утихне са песмом, имитирајући далматинске
клапе, Комете певају: „да ћемо се вратити, три пута ударени".
- Три пут ура за Комете - избацује Вуја паролу.
- Ура, ура, ура!
У осам часова увече, после вечере, спушта се застава
бригаде испред бараке. Бригадири стоје у ставу мирно, чита се
књига наредбе за сутрашњи дан, командант бригаде укратко
исприча колико је тог дана пребачена норма и проглашава се
најбољи омладинац. Костја је 15. јуна проглашен за бригадира
дана.
- Другови бригадири, сигурно сте приметили да наш
највећи конкурент у борби за најбољу бригаду, ОРБ „Марко
Орешковић" из Загреба, општина Медвешћак, на свом јарболу
нема заставу.
- Три пут ура за заставу! - раздра се Вуја.
- Ура, ура, ура! - одјекну насељем.
- А ко је за то заслужан, другови бригадири? Наш друг
Костја!
- Три пут ура за друга Костју!
- Ура, ура, ура!
- Он је, другови, да тако кажем - украо заставу ОРБ „Марко
Орешковић". Ено је у нашем економату. У ствари, он је отео,
да тако кажем - заробио заставу. Зато штаб бригаде проглашава
Костју Булатовића за бригадира дана и он ће у то име свечано
спустити нашу заставу са јарбола.
Костја искорачи, видно узбуђен, поносан, крену као војник
према јарболу, а Вуја започе химну из само њему знане
интонације.
Акцију крађе заставе Костја је брижно планирао. Док су
Комете свирале испред бараке помно је пратио ко с ким игра,
ко је чија симпатија. На игранке су долазили акцијаши из свих
бригада. Наочити Дамир из Загреба непрестано је играо уз
Мимицу, најлепшу Новобеограђанку. Она се смејала и уживала
у кокетирању.

202
 - Мимице, имам задатак за тебе - рекао је Костја док су
испијали кокту у кантини.
- Водиш ме на насип после игранке?
- То је твој задатак.
- Договорено. Живели.
Један озбиљан разговор, бар како га је Костја замислио,
прешао је у шегачење и надмудривање са свим обележјима
нескриве ног флертовања. Ипак, завршио се озбиљно и
Мимица је прихватила одговоран задатак: наговорила је
Дамира да наредне ноћи буде дежурни поред заставе. Она ће
доћи па ће, скривени мраком, најзад бити сами.
Кад се Мимица појавила, негде пред зору, Дамир је
заборавио на заставу и дежурство. Отишли су иза бараке, у
мрак. Он је био збуњен, изненађен њеном жустрином; тек што
је отворио уста, Мимичин језик се забо у његово грло.
Костја је пришао вратима економата, нежно прстима
прешао преко браве, насмејао се, клекнуо, увукао ,,чешаљ“ у
браву, зажмурио на једно око, а затим се чуло клик и врата су
се отворила. ,,Чешаљ” је правио цело јутро, јер га је командант
бригаде поштедео одласка на насип. Лако је пронашао
дупликат заставе, савио је и убацио у недра, а затим се искрао
из економата, закључавши претходно врата.
На јарболу је, спуштена након отпеване химне, остала
напуштена застава ОРБ „Марко Орешковић". Пришао је
јарболу и полако одрезао канап који је придржавао заставу.
Затим је и ту заставу савио и ставио у недра, а на јарбол окачио
црвени пешкир на коме је црним тушем било написано
„Поздрав из Београда".

203
 21. септембар 1966. године
Нови Београд

Десет година је прошло откад се вратио са Голог отока.

Догоди се понекад да му у сан дође жуто пиле. Увек иста
слика: жуто пиле се појави ниоткуд, прилази, постаје све веће,
стане испред њега, широм отвори очи. Заклео би се да су плаве,
као његове.
- Здраво, Душане - каже му жуто пиле.
- Здраво.
- Ево, ја напуних четвртог јула тринаест година.
- Пиле од тринаест година?! - љутну се Душан.
- Знаш ти добро да ја нисам пиле.
Будио се, тачније - давио се док се не пробуди, обливен
знојем. Никада Анђи није рекао да му у сан долази жуто пиле.
Први пут се појавило дан уочи њене посете на Бањици, када је
дошла без стомака. Долепршало је однекуд и када је први пут
сањао на Голом отоку и кљуцнуло мрвицу што је остала од
Бранке направљене од брашна. Не зна како да га отера, а често
пре него што заспи помисли како би било добро да неко пилету
забрани да долази у туђе снове. А тај неко би могао да буде
само онај што га је доктор Златић помињао, тврдећи како се
крије и у Душановој реченици „хвала вам до неба“. Да тај неко
заиста постоји, ваљда би већ схватио да жуто пиле у сновима у
ствари представља повратак у ђаволов котао. А ако му је, како
је доктор Златић тврдио, помогао да изађе из ђаволовог котла,
зашто га у сновима поново тамо враћа?
А ђаволов котао је у Душановој интерпретацији, боље рећи
довијању како да га помене а да не изговори његово право име,

204
добијао надимке, који су иако изговорени са највећом
озбиљношћу, терали Раденка да се смеје.
- Кад сам био... тамо...
- Где тамо? - пита Раденко свестан да се Душан мучи у
тражењу замене за реч Голи оток, изговарану шапатом.
- На универзитету.
Други пут каже - на Хавајима. Трећи - на градилишту, па би
неко ко не зна о чему причају два пријатеља помислио како два
радника расправљају о тешком дану проведеном на грађевини.
Најчешће каже - „на камену“, што је и најприближнија
одредница острва са кога би и шкорпије побегле.
Златићев неко, а пре би се рекло Душанов и Раденков неко,
преселио је камен на Нови Београд, испред зграде Савезног
извршног већа. Често у предвечерје два пријатеља, ногу пред
ногу, дођу до водоскока прошараног обојеним светлима.
Душан загледа камене плоче, сагне се и додирује их руком.
Раденку су ти готово аутоматски покрети почели да личе на
ритуал.
- Добар рад - рече Раденко.
- Како не би био добар кад су га правили школовани
мајстори. Међу њима и један апсолвент права, при том мајор,
начелник одељења Војноисторијског института - први пут
наглас откри Душан тајну, устаде и поклони се камену као
диригент после завршене симфоније.
Тек тада Раденку постаде јасно зашто увек истом стазом,
као да је опијен, Душан креће ка Савезном извршном већу.
Враћа се на камен, на универзитет, на Хаваје, у ђаволов котао!
Загледа људе што радосно кроз млазеве обојене воде провлаче
руке. Да ли и међу њима има студената са хавајског
универзитета? Ако су заиста били отпадници, зло које је
требало издвојити, како их сада не препознаје? Можда се овде
тајно састају и у његовом присуству погледима разговарају? Та
мисао га брзо напусти, јер Душанов безазлени осмех док
милује камен ништа не скрива. У том погледу препознаје
доброту... А ту доброту често не може да разуме. Да су њему

205
најбољи другови урадили оно што су урадили Душану, сигурно
не би са осмехом грејао болно сећање. Није Душан случајно
назвао Голи оток универзитетом. Тамо се и ово учи. И овај
накнадни осмех у коме нема злобе и мржње, жеље за осветом.
Заболе га глава од контрадикторних мисли у којима час
налази логику, а час потпуну нелогичност и противуречност
свим природним и правним законима. Душан га често подсећа
на невино, мало, жуто пиле и није му јасно како је то пиле
преживело тортуру на Бањици и Голом отоку. Јави му се онај
други глас: Душан је тамо постао жуто пиле! Хтео би о томе да
прича са Душаном, али како Дурмиторцу да каже да га подсећа
на жуто пиле?!
- Раденко, питао бих те нешто.
- Питај - тргну се Раденко.
- Али поштено да ми кажеш.
- Часна реч.
- Комунистичка?
- Комунистичка.
- Мог Костју су после радне акције примили у Партију. А
твоја деца нису у Партији. Ја сам информбировац, отпадник,
издајник, а ти си пуковник ЈНА. Разумеш?
- Моја деца једноставно нису за Партију. Нико у њима не
препознаје комунисте... Ево ја, њихов отац, никад их не бих
предложио.
Душан је збуњен и радо би прекинуо разговор, јер Раденко
није прозрео његову намеру, или је прозрео па се прави луд.
- Нешто те друго мучи - рече тихо Раденко.
- Костја свира тај његов... то америчко ђубре...
- Рокенрол.
- Знаш да воли да се потуче. Истерује правду. На акцији је
обио врата и украо заставу...
- Па?
- Немој да се правиш блесав - излете из Душана спутаван
вулкан. - Ја сам био на Голом отоку. Још увек ме проверавају,
позивају на разговоре. Издајниковог сина примили у Партију?!

206
 - Ти ниси издајник... Пуштен си раније.
- Општа амнестија, ако ниси заборавио.
- Шта ти, у ствари, хоћеш да кажеш? - упита Раденко
нервозно.
- Знаш ти добро шта ја хоћу да кажем... А бојим се да
изговорим. .. да нису врбовали Костју?
- Ко?
- Наши. Полиција.
Раденко први пут у очима пријатеља угледа страх.
- Душане, прошло је време Голог отока.
- Остао је дух Голог отока. Зар ово што ја причам није
доказ?
- Не знам... Нисмо равноправни... Ти си био тамо, а ја само
нагађам шта си све доживео. Него... - рече Раденко и застаде.
- Хтео си нешто да питаш?
- Претпоставимо да су га заиста врбовали... Да ли би то за
тебе било признање или разочарање?

207
 20. мај 1967. године
Београд

Костја, Зоран и Младен уписали су Правни факултет.

Раденко се није много мешао у избор својих синова. Кад већ
нису изабрали Војну академију, било му је свеједно шта ће
уписати. Душан је треперио као лист јасике ишчекујући да му
Костја саопшти одлуку. Није знао да је његов син још као
основац одлучио да једног дана упише Правни факултет.
Пронашао је очев индекс на патосу, након претреса стана, оног
дана када су Душана ухапсили. Склонио је индекс и чувао га у
својој фиоци. Отац је на фотографији у индексу био озбиљан,
чак претерано озбиљан. Костја је био убеђен да је разлог
озбиљности страх од великог града.
Није погрешио: стотине таквих младића и девојака,
најчешће преплашених неизвесношћу година у велеграду, бану
у Београд, упишу факултете, прва два месеца зазиру од
Београђана, а онда се предају, али тако што уносе своје законе.
Резултат је на крају нерешен: они мењају Београд, али и
Београд мења њих. Београђани постају њихова деца рођена у
београдским породилиштима.
Прва година студија протицала је у неспоразумима са
самим собом: није могао да разлучи шта му више значи -
рокенрол или факултет. Био је убеђен да је право директно
уперено против филозофије рокенрола. Блискоисточна криза
му је помогла да се бар мало раздрма, изађе из летаргије
изазване уједначеним ритмом студирања и свирања... ТВ
дневник, дакле власт, објављује да Израел креће на Египат, али
овај пут уз јасно опредељење: несврстана Југославија је уз

208
Египат и Насера, са Титом и Нехруом, оснивачем Покрета
несврстаних.
На Правном факултету је све прокључало. Ватрени говори
запаљивих студената. Истичу се благоглагољиви Црногорци,
најчешће они што су са страхом стигли у Београд, па здушно
прихватају прилику да га и на тај начин покоре. Београдски
студенти су смислили песму за њих: „Под Ловћеном отели се
крава, хоће теле да студира права".
Костја се враћа у стање које је претходило крађи заставе на
радној акцији. Осећање слично колективном трансу када
јединку носи невидљива сила. Исписивао је пароле на
транспарентима. Студенти ће партијске заставе и транспаренте
носити на протестном маршу ка израелској амбасади.
- Ко би рекао да имаш тако леп рукопис - зачу познат глас.
Мимица је стајала иза његових леђа, кривећи главу удесно.
Пратила је ход Костјиних слова, нахерених попут кућерака
у предграђу.
- Трудим се - одговори Костја, а срце му задрхта.
Осети узбуђење које га је спопало и оне ноћи када је
скривен у сенци бараке сачекао да Мимица дотрчи након што
је извадила језик из Дамирових уста. Сјајно је одрадила свој
део посла: поиграла се са Дамиром, завела га онако како јој је
Костја објаснио, пристала на жвалављење (њен израз),
окренула Дамира тако да не види јарбол, отворених очију -
иначе жмури када се искрено љуби - пратила Костјину акцију,
а када је схватила да је Костја скинуо заставу, провалом
изненадне нежности готово је удавила напаљеног младића.
Затим се стресла, тако се понаша кокошка кад је прегази певац,
подигла главу и одлепршала. Несрећни младић је гледао за
њом неспособан да проговори.
Трчала је између бригадирских барака, а када је зачула
Костјин звиждук, застала је, преплашена као усамљена
птичица. Није умела да објасни природу тог страха. Дамира је
напала као курва, женка што штити свог мужјака док лови. И
није осећала страх. А сада се тресе, ноге је издају, постаје

209
рањива пред изливом нежности пробуђене слепом покорношћу
Костјином плану.
Исти трептаји су опхрвали Костју. Мимица је права! Таква
девојка се чека и због ње је вредно живети.
- Мимице - рекао је тихо, када је зашла у сенку и застала.
- Костја - излетело је из њених уста.
Њен глас је био нестваран: мешавина грлених сугласника,
страха, страсти, болећивости... Све се то помешало, врлуда
њеним мислима, одузима јој дах и ноге.
- Идемо на насип - рекао је Костја и пружио руку.
Река је шапутала, Костја је шапутао, Мимица је шапутала;
све се претворило у омамљујући шапат.
- Мени је први пут - рекла је.
- И мени.
Сутрадан су ћутали о претходној ноћи. Претворили су се у
сведоке догађаја у коме су лично учествовали, а којег се не
сећају. Дан се завршио проглашењем Костје за бригадира дана
и то је био, бар им се тако чинило, логичан крај једне авантуре
иза које је остало неколико капи крви на застави положеној на
песак...
- Идемо заједно на демонстрације - рече Костја.
Реченица је личила на наређење, иако је у некој другој
ситуацији могла да буде протумачена као питање или чак као
молба.
- Идемо.
Осетио је силно узбуђење у маси, наизглед обликованој без
контроле. Студенти су ишли Булеваром Револуције. Отац га је
једном туда провео, причајући му о демонстрацијама студената
Правног факултета 1937. године. Тада је погинула студенткиња
Боса Милићевић, очева колегиница. Слушао је отворених уста
причу о жандармима и обрачуну код Народног позоришта:
студенти су раскопали улицу, извадили гранитне коцке и
бацали их на полицајце. Стеже Мимичину руку и осећа како
постаје кротка и прати сваки његов дамар.
- Што нас не нападну полицајци!? - рече тихо.

210
 - Зашто би нас напали када смо на истој страни?! - зачуди се
Мимица.
- Ипак, овде нешто недостаје - настави Костја.
- Знам шта недостаје - рече Мимица и застаде.
- Шта? - упаде Костја у замку.
- Недостаје насип.
Даљи разговор у шифрама био је беспредметан: настала је
галама разбијана једино продорним гласом момка што избацује
пароле попут аутомата.
- Вуја је још увек форми - рече Костја са осниехом.
- Откуд он са студентима? - упита Мимица логично, јер је
Вуја радио у Индустрији мотора и трактора на Новом Београду.
- Тито, Насер, Палестина, нема више Израила - урлао је
Вуја, мењајући речи док их слаже у сумњиву риму.
Студенти су папагајски понављали паролу смишљену у
неком комитету, а Костја се прибојавао да Вуја не започне
песму из интонације која би унизила целу акцију. Било је
сасвим логично да Вуја учини нешто тако нелогично, па ускоро
одјекну „Друже Тито, ми ти се кунемо“.
Са искљученим тоном са улице и дубоким гласом спикера у
позадини, догађај је у ТВ дневнику изгледао величанствено:
студентима су на вратовима поискакале жиле од напрезања да
испрате Вујино певачко умеће. Личили су на забринуте људе.

211
 15. мај 1968. године
Нови Београд

Пет година заједничког свирања учинило је да Комете

звуче као солидан, уигран оркестар. Шест добрих другова из
истог одељења студирало је шест различитих факултета и нико
од њих није сматрао да ће музика бити посао којим ће се једног
дана бавити. Зато их је изненадио позив да као представници
Београда учествују на сусретима младих у Приштини. Било је
то лепо признање, али и позив у неизвесност. Студенти
Приштинског универзитета су за првомајске празнике
организовали демонстрације. Почеле су у студентској мензи, а
затим се пренеле на улице Приштине. Помињани су тенкови,
забрађене жене у првим редовима и малолетна деца.
Сепаратисти (тај израз је употребљаван у штампи) су децу
истурали испред полицајаца и испред тенкова.
Проба оркестра, неколико дана уочи одласка у Приштину,
протекла је у искричавом разговору, налик препуцавању на
неком партијском састанку.
- Ово мени смрди на политику, а ми смо рокери - рекао је
басиста.
- Сви смо чланови Савеза комуниста. Акцијаши. И то је
политика, иако ми сматрамо да смо далеко од ње - покуша
Костја да смири басисту.
- Ако ћемо искрено да причамо, омладинска организација
нам даје простор у коме свирамо. То морамо некако да
платимо. Ово је цена - убаци се у разговор оргуљаш и настави
да увежбава хармоније за песму „Блеђе од бледе сенке", групе
Прокол харум.

212
 Два дана уочи одласка, на пробу је дошао непознат човек.
Донео је програм Сусрета омладине Приштине и Београда.
Тамо је све прецизно писало: време поласка, дочек, пријем код
председника општине, обилазак Комбината „Косово“, концерт
за војску, разговори и обилазак града, концерт у Дому ЈНА,
смештај у Студентском дому.
- Ваше је да будете весели, да се осмехујете и да на прави
начин репрезентујете Београд. Немате чега да се плашите.
Тамо су наши људи. Они ће водити рачуна о вама - хладно је
издекламовао непознати човек.
Погледом је рендгенски сумирао размишљања момака, који
су позив схватили као музичко признање, а не као партијски
задатак.
- Ако постоје наши, значи да постоје и њихови - рече Костја
логично.
- А чији си ти, младићу? Наш или њихов?
- Прво, не знам ко су ти „њихови"? И друго, тамо идем да
свирам, а не да играм жмурке - рече Костја и осети убод
бубњареве палице.
- Ово ћу схватити као духовитост... Биће боље и за мене и
за тебе. Дакле, да се договоримо: имаћете вођу групе...
- Он је, претпостављам, наш.
- Да, наш.
- То сам и мислио - ваш.
- Ви, рокери, заиста сте духовити млади људи. И вредни.
Просек оцена - 8,24.
- Чији просек? - излете бубњару.
- Заједнички просек - рече човек лаконски и стави им до
знања да зна све о њима, сваку појединост везану за факултет, а
то значи „и шире", како су се у говорима изражавали
политичари потенцирајући „свеобухватност проблема и разних
питања којима се баве" (цитат из штампе).
До Приштине су путовали возом. Хит пута је била песма
„Крстарица Џон Б“ групе Бич бојс. Купе у коме су свирали и
певали момци из групе Комете одједном је постао тесан.

213
Девојке из Културно-уметничког друштва „Вукица Митровић“
певале су и играле, па се све претворило у урнебесну журку.
- Управо смо ушли у Косово. Понашајте се како смо се
договорили - понављао је вођа пута док је обилазио купее.
Косово је за Костју била непознаница. Знао је понешто,
углавном из филмова Капетан Леши и Ешалон доктора М.,
али је то био одсјај партизанске поетике преточене у филмску
причу. Једном је питао разредног старешину зашто на
екскурзије углавном одлазе у Хрватску, Босну и Македонију, а
никада нису били у Црној Гори и на Косову? Разредна га је
зачуђено погледала и искрено рекла како о томе није
размишљала.
- Бићете смештени у Студентском дому - рекао је вођа.
- Пре петнаест дана тамо је била студентска побуна.
- Ко је то рекао?
- Ја - одговори Костја и устаде.
Слика је била надреална: клопарање воза, Костја са гитаром
у руци, промиче Газиместан, ознојене девојке заустављене у
покрету сувопарним речима вође пута, песма Битлса угушена
у другој строфи...
- Прво, то није била побуна, већ само немири извесне групе
појединаца. И друго - баш зато ћемо и одсести у Студентском
дому.
Воз је стао у Косову Пољу. Из воза су ушли у аутобусе, а
Костји се учинило да их вођа пута скрива од људи. Весеље из
купеа се претворило у ћутање и нелагоду.
- Комете иду право на пробу, а остали у Студентски дом -
рекао је одсечно вођа пута.
Аутобус се зауставио код хотела Гранд, шест момака је
изашло, дочекао их је човек у сивом оделу. Био је насмејан,
весео. Чак претерано насмејан и непотребно весео. Говорио је
исквареним српским језиком, користећи псовке, као доказ да је
опуштен и да је све ово једно велико зезање.
- Момци из Бодекса једва чекају да вас виде - рекао је када
су ушли у хотел.

214
 Музичари брзо нађу заједничке теме: шта се у Приштини
највише слуша, како долазе до плоча, колико трају игранке, да
ли има туча на свиркама... Свирали су заједно, а момцима из
Београда посебно су се свиделе обраде старих косовских
песама на албанском језику.
На концерту у Дому ЈНА свирали су, поред Бодекса, и
Косовски бозури. Њихов репертоар је био саткан од старих
српских песама, прерађених у рок маниру: „Мој голубе",
„Јечам жњела", „Пловила по мору галија"... Момци су
одсвирали своје песме, спаковали инструменте и отишли, а
Комете и Бодекси су остали у Дому ЈНА, на заједничкој
вечери. Костја је на салвети записао речи песме на албанском
језику... У преводу „наша снајка као лимун жута". Бубњар је по
столу скидао специфичан ритам албанске песме, а певач је
увежбавао изговор.
Повратак у Београд. Поново воз у Косову Пољу. Вођа пута
обилази вагоне и у сваком купеу каже по неколико прикладних
реченица. Види се да је задовољан добро обављеним задатком.
- Момци, немам замерки. А зашто не свирате као када смо
долазили?
- Уморни смо - одговори оргуљаш и настави да буљи кроз
прозор док су промицали крајолици Косова, губећи се полако у
предвечерњој измаглици.
Вођа пута изађе из купеа, наслони се на зид, запали
цигарету, сладострасно повуче дим и зажмури. Најзад може да
одахне. Из купеа изађе Костја. Вођа пута отвори једно око.
- Зашто сте нас одвели на пробу Бодекса, а не на пробу
Божура? - упита Костја, јер је сумирајући утиске схватио да су
се у Приштини углавном дружили са Албанцима и да су их
момци из Божура гледали као Марсовце.
Вођа пута отвори и друго око, задржа дим цигарете у
устима, надува образе као Дизи Гилеспи када свира соло
деоницу, а затим снажно дуну дим Костји у лице.
- Братство и јединство - рече лаконски и поново зажмури
загледан у свој свет, у коме су Костја и његови другови били

215
лутке на концу.

216
 2. јун 1968. године
Нови Београд

У малој сали Радничког универзитета у Новом Београду

организован је концерт „Караван пријатељства". На другој
страни улице, у Студентском граду, протестовали су студенти,
јер им организатори „Каравана пријатељства" нису дозволили
да уђу у салу, а бригадистима јесу... На тераси Радничког
универзитета свирале су Комете. Три догађаја у кругу од сто
метара.
Сунце је пало иза солитера и тако најавило почетак игранке.
Комете су свирале „Ноћи у белом сатену" када се зачула граја
из правца Студентског града. Разјарени студенти су кренули
према Радничком универзитету. Први су на удару били
паркирани аутомобили у Студентској улици. Један момак се
попео уз олук, и затим спретно ускочио на терасу. Дохватио је
звучник, подигао га и бацио на травњак. Затим је стао на
ограду, раширио руке и раздрао се : ,,Уа црвена буржоазија!".
- Уааааа! Удри црвену банду!
Костја је свирао на црвеној гитари „фраксон". Никада му
није било јасно како је баш њему запала црвена гитара и коме
је уопште пало на памет да прави црвене гитаре. Рокенрол је
захтевао неке друге боје. И сада га неко назива прво црвеном
буржоазијом, а затим и црвеном бандом! Обожавао је песму
„Ноћи у белом сатену" енглеске групе „Муди блуз". Иако чује
галаму, жмури док пева пратећи вокал. Из сна у који га увек
угура песма „Ноћи у белом сатену" извлачи га путујући звук:
звучник је завршио на травњаку, испод терасе Радничког
универзитета. Отворио је очи и угледао момка раскораченог на

217
огради терасе. Славодобитно је раширио руке. Урлао је
имитирајући Тарзана. Костја је ухватио гитару обема рукама за
врат. Замахнуо је и ударио непознатог младића по леђима.
Момак је пао са терасе високе око пет метара, али право на
своје колеге што су протестовале против црвене буржоазије
оличене у рокерима на тераси институције са идеолошким
именом. Убрзо су се студенти организовали и као у филму
Ајванхо, пењући се једни другима на леђа, освојили зидине
терасе Радничког универзитета. У општој галами издвајао се
један глас: „Где је онај са црвеном гитаром?"
Појачала, гитаре и преостали звучници летели су са терасе.
У бесу упереном против организатора приредбе са
најпопуларнијим певачима народне и забавне музике, рокери
су били успутна штета.
Костја је трчао између солитера, преплашен бесом
вршњака. Чврсто је стезао гитару. Од силине ударца пукао јој
је врат. Тресла су му се рамена, а лицем су протрчавали грчеви.
Безгласно је плакао због појачала марке ,,меаци“. Комете су
појачало купиле парама зарађеним на игранкама...
Дан када је са другарима из групе чекао појачало на
железничкој станици у Београду, након беспотребно дугог
царињења, био је један од најлепших у његовом животу. Пре
тога су неколико месеци посећивали једну госпођу у
Француској улици. Преко неке чудне везе набављала је
појачала у Италији. Наводно, била је супруга угледног
дипломате, али се та прича није уклапала у шверцерску
варијанту. Или се, можда, уклапала, али у тој фази социјализма
није схватана озбиљно. Уплашена, сумњајући да јој полиција
шаље дугокосе провокаторе, дуго је проверавала да ли су
заиста музичари, па су је једном одвели и на игранку, а певач
јој је поклонио песму „Масачусетс", изговоривши преко
микрофона њено име.
- Шта сада развлаче?! - бунио се бубњар.
- Таква је процедура - умиривао га је басиста.
Бубњар је увек носио палице са собом. Унервозио се и

218
почео да удара по зиду ритам из најновије песме
Ролингстоунса, мрмљајући при том компликовану бас
деоницу. Цариник их је најзад увео у магацин и показао велику
картонску кутију. Костја се тресао као у трансу. Дрхтале су му
руке док је додиривао кутију. Чинио је то нежно, ритуално,
понављајући покрете којима се служио док стоји пред неком
новом бравом. Момци су стајали без речи, отворених уста.
- Добро, момци, хоћете ли ви да носите ову кутију или да је
враћам за Италију? - питао је цариник смирено.
Био је то догађај који се не заборавља. А сада је неки
разуларени, напаљени, неприлагођени вршњак бацио на
травњак појачало, његов петогодишњи сан, купљен
заједничким новцем. Управо тако: купио је сан, у који нису
веровали његови родитељи. Седи на бетону наслоњен на зид
солитера преко пута Хале спортова у Улици Паришке комуне,
чује грају студената што још увек опседају Раднички
универзитет и плаче. На зид је наслонио гитару, са сломљеним
вратом.
- Уа црвена буржоазија! - викао је неко са балкона изнад
Костјине главе.
- Уа! - крикну, иако у том трену није знао да ли протестује
против црвене буржоазије или оних што су му поломили
гитару прозивајући црвену буржоазију.

219
 3. јун 1968. године
Нови Београд

Костја је целу ноћ провео у кухињи. Поправљао је гитару.

Застане, помилује сломљени врат, па настави. Тишину су
парали појединачни узвици: дуго потискивана мука и
незадовољство избијали су из људи охрабрених мраком. Неко
је у размацима од по пола сата викао: „Живео Александар
Ранковић!" Тај неко сигурно није био студент, а Ранковићево
име јавно није споменуто откад је као први човек полиције и
други човек у држави свргнут са власти на Брионском пленуму.
- Чујеш ли ти ову будалу? - зачу оца.
Душан уђе у кухињу и седе загледан у рашчерупане жице
гитаре.
- Зашто не спаваш?
- Не могу... И не знам зашто Тито ћути о... о овоме?
- То те мучи... Ћутао је и о Голом отоку.
- Шта причаш то?! Није ни знао за Голи оток - стишано
рече Душан и поче да се осврће.
- Ни Александар Ранковић није знао?
- Он је био тамо... Али су га слагали...
- Добро, тата...
- Немој сутра да идеш на факултет. Остани код куће. Учи
мало. Јунски рок је управо почео.
- Зашто да не идем?! Сутра је питање части бити на
факултету са колегама.
- Е, мој сине... Свака побуна студената заврши се на исти
начин... Полиција...
- Полиција је наша. И њима је преко главе лоповлука. Да ли

220
си читао како је Влада Булатовић Виб описао тробојку: плаво
море, беле виле и црвени другови?
- Само нека он пише... Док га неко с ноге на ногу... А ти
немој да идеш на факултет.
Костја је наставио да поправља гитару, а Душан је отишао у
спаваћу собу. Стајао је на прозору, уплашен. Знао је да молбе
не помажу и да ће Костја отићи на факултет, да ће изаћи са
друговима на улицу и да ће их на крају полиција пребити.
Сценарио је увек исти, у сваком друштву, у свакој држави, у
комунизму и у демократији: студенти галаме, а полиција бије.
Пре факултета, неиспаван, Костја је отишао код Марије. Ту
клинку је упознао на игранци пре неколико недеља. Играла је
упорно испред оркестра, глумећи незаинтересованост, а када
јој је пришао одмах је пристала да се нађу код Фонтане. Имала
је непуних седамнаест година. Басиста му је рекао како је
клинка добра, али да се „за то добијају две године строгог
затвора“. Изашли су неколико пута и свако љубакање на
растанку, испред лифта, завршавало се обећањем да ће му
наредни пут дозволити да јој завуче руку у гаћице. Костји су
била смешна обећања једне девојчице. Изговарала је реченице
из француских филмова новог таласа.
Маријин тата је био новинар. Догађало се да се у радно
време врати кући. Када је Костја први пут био код Марије,
разбашкарио се, дигао ноге на сто, она му је сипала вињак иако
је Костја упорно говорио да не пије.
- Попићемо заједно - рекла је отресито.
Наздравили су, она је сасула вињак као што то чине
пијанци, почела да кашље, зацрвенела се, а затим је дуго
испирала уста. По глави јој се врзмала слика Костјине руке у
њеним гаћицама. А кад су зачули звоно, дошла је до врата,
провирила кроз шпијунку, вратила се уплашена у собу,
склонила чаше са стола, гурнула Костји у руке уџбеник из
географије...
- Татице...
- Здраво, сине. Зашто се закључаваш?

221
 - Дошао ми је један друг. Учимо географију.
Ушао је у собу. Њушио је као ловачки пас. Осетио је мирис
вињака.
- Нисам знао да се и на факултету учи из уџбеника за други
разред гимназије.
- Ја је само пропитујем...
- До виђења, младићу - рекао је и показао према вратима.
Тако је било први пут. А данас су демонстрације,
студентски немири, и њен отац ће морати да буде цео дан у
редакцији. А мајка у банци сређује туђе рачуне.
Становала је у Улици Париске комуне. Док је још држао
прст на звону, Марија је отворила врата и скочила на њега,
окачивши му се о врат. Мала успаљена гимназијалка на коју је
више деловала представа о Костји као члану популарне групе
него сам Костја.
- Одлучила сам - шапну заверенички, ухвати га за руку и
одмах одведе у спаваћу собу својих родитеља.
Са улице су допирали појединачни узвици, а затим се из
Студентске улице појавише групе девојака и младића. Поворка
се полако уобличавала и убрзо је све прерасло у узаврелу реку
људи, налик бујици што носи све пред собом.
Марија је глумила озбиљну девојку. Смејала се изазивачки
док се ваљала по брачном кревету својих родитеља. Костја је
стајао на средини собе. Личио је на успаљеног гледаоца на
тениском мечу. Померао је главу лево-десно. Вирио је кроз
прозор, искрено задивљен бројношћу студената који су
кренули према Београду, а мамила га је клинка што глуми
фаталну жену. Носили су транспаренте: „Имамо ли уста?",
„Пуцали су у нас", „Доста убијања", „Доле шеф убица!
Бугарчић!", „Не верујте штампи"... Угледа велику слику Че
Геваре.
- Шта чекаш... - зачу молећив Маријин глас.
Све је личило на гротескну слику Тулуза Лотрека из које
цуре мириси и звукови: граја студената се помешала са
Маријиним уздасима, мирис пролећа са мирисом њеног зноја.

222
У једном тренутку она је крикнула, а затим се умирила.
- Значи, то је то - рекла је Марија загледана у таваницу.
Костја је устао, дошао до прозора и наслонио се шаком на
стакло. До њега су допирали узвици и песма, неконтролисана
граја, урлање, али и јасне поруке.
- Дођи - опет зачу молећив глас.
Спусти руку са стакла и угледа крвав отисак, као када
сликар неконтролисано наноси слој боје. Није био свестан да
му је на шаци остао црвени траг љубавне игре. Кроз размрљану
крв проматрао је поворку студената.
- Па, и није нешто нарочито - зачу Марију, која је сабирала
утиске.

223
 5. јун 1968. године
Београд

Све је могла да замисли, али да ће присуствовати свађи оца

и сина... Свог сина и свог супруга. И то каквој свађи!
Уплашила се да ће насрнути један на другог. Већ три дана
Анђи се мути у глави, лелуја кроз кућу. Не иде на посао. Ћути.
Душан је ништа не пита. Зна одговоре, а плаши се њених
питања на која не би умео да одговори.
Костја је из Улице Париске комуне, пречицом поред хале
спортова, дошао кући. Желео је да се пресвуче и да се затим,
код Фонтане, придружи поворци студената. Прошла га је срџба
због сломљене гитаре и појачала ,,меаци“. Биће пара, купиће
нове инструменте, али неће можда никада више бити овакве
прилике да се власти каже мишљење једне генерације. Док је
пролазио између вршњака пробијајући се ка другој страни
улице, видео је да на грудима, на левој страни, крај срца, носе
специфичан знак уоквирен црвеном бојом. На знаку је писало
„Црвени универзитет Карл Маркс“.
Ушао је у кућу, узео папир, маказе, црвену оловку... Исекао
је папир, исписао четири магичне речи и затим, као значку,
закачио на груди. Душан га је пажљиво гледао, а у том погледу
је било и страха и поноса.
- Шта ти је то?
- Наша значка. Црвени универзитет.
- То сте, колико знам, и до сада били.
- Сада смо још црвенији.
Костја је скинуо мајицу. На његовом телу се одсликавао
сваки мишић, иако се, док је обучен, чинило да је недовољно

224
ухрањен. Било је то обележје првих послератних генерација,
одраслих уз пекмез од шљива, америчке жуте сиреве,
Труманова јаја и рибље уље: штркљасти са упалим грудним
кошевима и издуженим екстремитетима.
- Одох да се обријем и оперем косу. А после идем са
студентима.
Ушао је у купатило певушећи неку песму која му се забола
у ухо док је пролазио између студената. Запамтио је само једну
реч из рефрена - лево, лево... Душан је у руци држао кључ од
купатила. Кључ је извукао из браве док је Костја исписивао
амблем. Рука му се знојила. Кренуо је у кухињу, спреман да
одложи кључ у фиоку, посрамљен идејом која му се мотала по
глави. Звоно на вратима га тргну из размишљања.
- Душане, где ти је Костја? - питала је панично комшиница
Коса.
- Ено га у купатилу. Брије се.
- Не дај му да изађе! Бију студенте код подвожњака.
Наоружани су. Имају и митраљезе - избацивала је Коса речи
као метке.
Митраљез је убацила у причу како би све деловало
веродостојније и страшније. Душан је као робот кренуо према
купатилу. Извадио је кључ из џепа, увукао га у браву, окренуо
га два пута и оставио у брави. Знао је да би Костја нашао начин
како да откључа браву ако извади кључ. Костјина соба је била
пуна најразличитијих брава, утканих у чудан хоби. Одлазио је
на отпаде и проналазио одбачене сефове и касе, скидао браве,
доносио их кући и затим откључавао помоћу чудних алатки
личне производње.
- Тата, шта то радиш!? - зачу Костјин глас у коме је било
знатижеље, прекора и неверице.
Узалуд је Костја лупао у врата, ударао ногама. На крају је
одустао, сео на ивицу каде, загледао се у чесму. Вода је
равномерно истицала. Револуција која тече... Та фраза му се
завукла у мисли и подсећа га како је остао на обали, по страни,
посрамљен. Након два сата Душан је откључао врата, Костја је

225
устао, искључио воду и без речи кренуо ка својој соби.
- Хвала ти, тата.
Костјин глас је подсећао на шкрипу врата, на лајање паса,
на звук кочница, на све друго само не на људски глас.
- Једног дана ћеш ми бити захвалан.
Да Душан то није рекао, Костја би ушао у своју собу,
затворио врата, ћутао и одболовао срамоту у коју га је отац
гурнуо. Али ово тражење захвалности за кукавичлук, за издају
- е, то се не може опростити!
- Да ти будем захвалан на томе што ћу бити обележен? Да
ти будем захвалан зато што сам издао себе? Да ли си свестан да
си урадио све да издам и тебе?
- Ниси ти мене издао...
- Тачно. Нисам те ја издао. Ти си сам себе издао. А то ти је,
добри мој и поштени мој оче, исто - рече Костја.
- Ја нисам издао себе! Само сам штитио тебе!
- Да си прави отац, ти би ме прво заштитио од себе!
Никада овако нису разговарали. Никада овако језгровито,
сажето, са жаокама које погађају у суштину. Зато су обојица,
уместо да поцрвене у лицу што би био знак узаврелих емоција,
убелели, готово пожутели, измождени и убијени бираним, али
отровно тачним речима.
- А шта сам ти ја то нажао урадио?! Чиме сам то, осим
љубављу, насрнуо на тебе?!
- Ти то зовеш љубав!? Љубављу зовеш страх од истине да
твој син није оно што би ти хтео да буде?
- Не изврћи речи...
- Не даш ми да говорим против оних што су те гурнули на
Голи оток! Против оних што су се раширили по Дедињу,
улетели у туђе куће, скинули опанке и обукли балетанке својих
накинђурених жена! Против њих смо устали!
- Ћути! Престани!
- Тако је најлакше. Ћути! Заборави! Е па, видиш, ја нећу да
ћутим и нећу да заборавим оно што ти покушаваш да отћутиш
и заборавиш. Како не схваташ да нећу због тебе да ћутим и

226
заборавим!
Анђа је стајала у кухињи, наслоњена на зид, и свака реч ју
је погађала као метак. Обојица су били у праву.
Зато већ три дана ћути, неспремна за било какав разговор.

227
 10. јун 1968. године
Београд
Калемегдан у пролеће, гледан са земунске стране, подсећа
на велику олупану саксију пуну цвећа. Мркићи и Булатовићи
шетају Калемегданом опијени мирисима цвећа и лишћа. Душан
и Раденко иду неколико корака испред Анке и Анђе. Оне држе
једна другу испод руке, као знак беспоговорног поверења.
Демонстрације су минуле. Тито је одржао говор и подржао
студенте, а они су, задовољни као мала деца, у Студентском
граду играли козарачко коло и прославили, тако су бар
мислили, победу. Тешко је било објаснити кога су победили.
Симбол оних против којих су се побунили рекао је да су у
праву, а при том је остао недирнут, на истом месту, па су
студенти, њему у част, уз нескривену захвалност, играли и
певали: „Друже Тито, ми ти се кунемо".
- Стари их је очас смирио - рече Раденко.
- И унео тако немир у домове...
- Чије домове?
- У моју кућу, на пример. Костја само ћути, а могао би да
ми постави хиљаду питања. Причао сам ти како сам га
закључао... А испада да је био у праву и да је требало да буде
са својим друговима.
- И ја бих моје закључао да су били код куће. Спавали су на
факултету - рече Раденко одсутно.
Славље на факултету потрајало је још неколико дана после
Титовог говора. Протести су се претворили у дружења налик
онима у Француској и Америци, где је цветао хипи покрет.
Зоран и Младен су одлазили до куће у време када су Анка и
Раденко били на послу, и доносили храну и првокласна пића.

228
Београђани су хранили и појили студенте, али се све
завршавало сусретима на капији уз поштовање имунитета
универзитета. То је одговарало студентима. Од јавности је тако
скривана и друга страна медаље: све се полако претварало у
велику победничку журку.
- Костја ми је свашта рекао - отвори Душан душу.
- А шта би ти рекао да те отац закључао 1937. године...
- Не боли ме то... Очекивао сам љутњу... Оправдана је,
наравно... Него, помињао је Голи оток и моју неспремност да се
суочим са истином.
Дођоше до платоа на коме се налазе бисте четворице
револуционара: Моше Пијаде, Ива Лоле Рибара, Ивана
Милутиновића и Ђуре Ђаковића. Кад год туда прођу, Душан и
Раденко застану, спусте руке уз тело, климну главом, па тек
онда наставе пут и разговор.
- Шта ти он замера? - упита Раденко директно, не
околишећи као обично када се начне шкакљива тема „са
камена".
- Па... Не разуме моје ћутање о Голом отоку... не схвата да
га штитим тако што ћутим.
- Не ћутиш ти само због њега...
- Раденко, није то тако једноставно... Непријатељ је био на
граници и ми смо морали да се бранимо.
- Од кога још да се бранимо? Од нас самих?
Први пут Душан не зна шта да одговори. У два брзо
постављена питања не препознаје само знатижељу већ и
ишчекивање искреног одговора, који није само у равни убијања
доколице током угодне шетње.
- Душане, нелогично је твоје тумачење, јер оно у преводу
значи - морали смо да се бранимо и од најбољих међу нама -
настави Раденко.
- Грешке су биле могуће - рече Душан лаконски и заћута.
Раденко схвати даје Душан овом реченицом хтео да заврши
разговор, а да га практично нису ни започели. Али та реченица,
изречена као пресуда предрасудама о осетљивој теми, погоди

229
га и натера да настави разговор.
- Чије грешке, Душане?
- Наше. Непријатељ на граници, идеали се руше... Ко ће
свакога да проверава, а мораш да прочистиш редове.
- Чекај... полако... Хоћеш да кажеш да разумеш грешке и да
опрашташ онима који су их направили.
- Одавно сам ја све опростио... Још тамо на камену... Али не
знам да ли су они себи опростили.
- Не разумем...
- У једном тренутку мораш да схватиш да си погрешио. И
људски је кад то схватиш и признаш, а не тврдоглаво срљаш и
свим средствима доказујеш да је грешка истина. И то
доказујеш тако што ћеш сломити човека и натерати га да
признање грешке схвати као искупљење.
- Питаћу те нешто... а ти не мораш да одговориш...
Разговор је уморио Душана. Срце се узнемирило, бучно
дише, нервозно брише ознојене руке о сако. Ова питања и
одговоре претура по глави пре него што заспи, када му се
учини да је Анђа утонула у сан, као да се прибојава да је, док је
будна, не узнемири мислима.
- Питај - рече пошто још једном длановима пређе преко
сакоа.
- Да си ти одлучивао... Добијеш списак...
- Одговор је исти: непријатељ је био на границама и ми смо
морали да се бранимо, а...
- ...грешке су биле могуће - заврши Раденко реченицу, а
Душан убрза корак.
Анка и Анђа су се смејале некој женској шали, очигледно
на рачун мужева. Они застадоше и окренуше се ка супругама,
неспремни за хумор након заморног разговора.
- Душане, пре тачно месец дана била ти је слава - рече Анђа
кроз смех.
- Ра?!
- Срећна ти слава... накнадно - готово муцајући заврши
Анђа реченицу, јер је у Душановом гласу препознала муку.

230
 - Ђурђевдан... И моји славе ту славу. Светог Ђорђа, који је
убио аждају - искористи Раденко прилику да скрене разговор
на другу тему.
- А ко ће убити аждају што је мени скочила на леђа? -
промрмља Душан тражећи погледом окамењене хероје
загледане у светлу будућност.

231
 23. јул 1969. године
Кладово

Комете су се распале. Досадиле им игранке, пробе,

путовања, родитељи их притегли због испита. Распродали су
инструменте, поделили паре и отишли на годишње одморе, на
шест страна. Лети су углавном свирали на мору, а сада... Костја
је отишао на радну акцију „Ђердап 69“. Летње рокенрол свирке
заменио је бригадирским песмама и лопатом. Да га је неко
питао зашто је то урадио - не би умео да објасни. Као што не би
умео да објасни каква га је то сила терала да у ноћи када је
напукла брана, без дозволе команданата бригаде улети у
водену стихију заједно са искусним радницима.
Никада се није тако и толико уплашио: подивљала вода,
бетон који пуца и цвили као животиња ухваћена у гвоздену
замку и стотине људи што као мрави, наизглед неорганизовано,
полако савладавају стихију. Сутрадан је био у свим новинама и
на телевизији. Командант бригаде га је прво казнио зато што је
отишао на реку без дозволе. Било је у тој казни и мало
љубоморе. После неколико сати, на предлог штаба акције,
командант бригаде му је лично предао захвалницу. Пред
стројем акцијаша, командант је причао о Неретви и Сутјесци,
поменуо је несврстане, Брионски пленум, студентске
демонстрације, пресудну улогу друга Тита и завршио тврдњом
да је Костја на Дунаву доживео своју Сутјеску и како ће тај
догађај сигурно обележити његов живот. Костја га није баш
најбоље разумео, а није му ни било важно да га разуме.
Тог двадесет деветог јула, веома битног дана у његовом
животу, на насловној страни часописа Старт појавила се Нада

232
Симић, певачица. Годину дана је певала са Кометама. У
Београду су је познавали као одличну имитаторку Арете
Френклин. На слици је била полугола, са тананим венцем од
цвећа око врата. Била је то најава за представу Коса у Атељеу
212. Нада је играла једну од главних улога. Деца цвећа на
сцени авангардног позоришта, одмах после америчке премијере
рок опере, светске атракције! Костју опхрва носталгија за
лепим временима када је свирао на игранкама. Узео је новине,
понео гитару, отишао у шуму, неколико пута прочитао чланак,
мало свирао и певао жмурећи, а затим се упутио у град а да
претходно није тражио дозволу.
Тумарао је Кладовом држећи гитару преко рамена, као неко
ко од гитаре живи. Привлачио је погледе знатижељних људи
јер је преко доњег дела гитаре навукао црне чипкане женске
гаћице. Гитара заиста подсећа на лепо вајано женско тело.
Добацивали су му, али их није чуо. На неком унутрашњем
платну премотавао је филм свог рокерског живота. Застао је
код кафане Калембер, познате по добром јелу, али и кафанским
тучама у којима су углавном учествовали радници са
електране, предвођени снажним шоферима камиона. Осврнуо
се неколико пута, као да ради нешто стидно, а потом је
самоуверено ушао у кафану.
Сео је за астал у ћошку. Наслонио је гитару уза зид. Келнер
је брзо дошао. Прво је увежбаним покретима, као да тера муве,
почистио мрве са стола. Неколико мрва паде Костји у крило.
- Шта тражи акцијаш сам у кафани? - упита келнер наизглед
безазлено.
- Зашто?! Је л’ забрањено?
- Није. Али може да буде опасно. Прекјуче су се акцијаши
тукли са момцима из краја, а помагали су им шофери са бране.
Не би било добро да те ти момци пронађу самог у кафани -
одговори келнер смирено и још неколико пута крпом удари по
површини стола.
- Умем ја са локалним џукцима - рече Костја кроз зубе.
Келнеру задрхташе руке, што не промаче Костји.

233
 - А шта ће те гаће на гитари?
- Да не буде гола. Ипак је ово угледна кафана - одговори
Костја свестан даје прешао границу.
- Шта ћеш попити?
- Сок.
- Сокић. Тако сам и мислио - рече келнер, још једном
замахну крпом и закачи Костју по лицу. - Извини. Случајно.
Уздржао се, иако је треперио као лист откад је на насловној
страни угледао Наду Симић и кроз њену слику свој некадашњи
безбрижни живот. Први пут му се догађа да изазива, да тражи
кавгу, а као за инат му је допао кочоперни келнер, са истим
манирима. Није баш могао "да се закуне да је тако било, али
када је на вратима угледао неколико момака који не припадају
кафанском миљеу, помисли како их је келнер обавестио да за
једним столом седи акцијаш у друштву гитаре обучене у доњи
веш и при том провоцира.
- Момци ти шаљу ракију. Кажу да сокић није за мушкарца -
изусти кроз зубе келнер, који се ненадано појавио, као да је
изронио из патоса.
- Ја не пијем. Донеси ми сок и захвали се момцима -
одговори Костја и изазовно посла пољубац момцима, али тако
да сви виде у кафани. - И реци им да ја, на пример, наручујем
пиће само женама. Зато их питај шта желе да попију.
Детаље догађаја у трајању од четири минута и тридесет
секунди - до доласка милицајца у кафану, како је писало у
судском извештају - не сећа се у потпуности, али је покушавао
да га реконструише помоћу изјава сведока. Прво је столу
пришао један момак, очигледно предводник, наслонио се на
астал и рекао како ово није кафана за сокић и пичкице. Затим је
преврнуо сто у страну, желећи да ослободи простор како би
могао да удари Костју. Док су му руке још биле у ваздуху,
Костја је скочио, ухватио гитару за врат и ударио момка по
глави, са стране, бацивши га на зид. Момак је од силине ударца
пао, затим брзо устао, затетурао се, ударио теменом о зид, и
као у неком филму, полако, ослоњен леђима на зид, склизнуо

234
на патос. На зиду је остао крвави траг.
Наредних четири минута и тридесет секунди Костја се не
сећа, али је у судском извештају, сувопарним језиком, писало
како су прискочили момци, оборили Костју и бесомучно га
шутирали док се нису умешали шофери.
У полицијској станици је сазнао да је повређени у тешком
стању и да је неизвесно да ли ће преживети. Инспектор му се
унео у лице, исколачио очи и испљувао га због жестине којом
је изговарао речи.
- Ниси ћутао док си га убијао! Кажи нешто! Одговори бар
на неко питање! - урлао је инспектор.
Од удараца ногама Костјине очи су биле затворене, коса
крвава, ребра нагњечена, једну руку није осећао. С муком је
отворио једно око и погледао инспектора. Подигао је два прста,
као ђак у учионици када тражи реч.
- Где ми је гитара? - питао је.
Затим је утонуо у обамрлост. Нестали су инспектор, Титова
слика на зиду, панорама Ђердапа на календару и сијалица што
је жмиркала као да умире.

235
 17. јун 1970. године
Пожаревац

Суочио се у судници са јауцима мајке тешко повређеног

момка, са Анђиним сузама, Раденковим лицем на коме није
могао ништа да прочита осим туге и разочарања. Душан је
гледао у патос и ћутао. Ударац гитаром је оквалификован као
насилничко понашање из кога је проистекла тешка повреда,
додуше не од ударца гитаром, већ након пада и ударца теменом
о зид, што је процењено као „повреда нанета из нехата“.
Најтеже му је било када је сведочио момак у инвалидским
колицима, његов вршњак. Једва је чекао да се суђење заврши,
па да оде у затвор.
Већ три месеца је у пожаревачкој душегупки. Пише кратка
писма мајци. Ниједно није послао. Слаже их у једну коверту и
чува у задњем џепу панталона. Плаши се да писма сакрије
негде у кревету, јер зна да ће их дрипци пронаћи, а затим се
наслађивати док их буду читали наглас.
„Драга мама. Данас је мој деведесет шести дан у затвору.
Исти као претходни. Црни дани без тебе и тате. Не прође ноћ а
да не сањам момка у колицима. Синоћ сам сањао како су му
пресадили моје ноге, па сам сада ја у колицима. И било мије
лакше. Мама, ти ме најбоље познајеш. Покушај да објасниш
тати да Костја који је унесрећио младића из Кладова... То је
био неки непознати део мене... Тим делом себе не умем да
владам.
Делом кога се стидим. Знам да је тати најтеже. Целог
живота се плашио да не завршим као он у неком затвору. Али
он је лежао ни крив ни дужан. Ја сам ово заслужио. И више од

236
тога.
Ниједно писмо не заврши. Увек су три тачке на крају, без
потписа.
„Драга мама. Страшно ми је тешко без вас. Недостаје ми
тата... Сањао сам Бранку... Сањао сам како лежи у суседном
кревету и како се смејемо пред спавање.
Док је ручао, један момак га је непрекидно гађао мрвицама
од хлеба. Гледа га у очи, палаца језиком као змија, а затим баци
згрудвану мрву хлеба.
- Педеру београдски - обликује речи а да се при том глас не
чује.
„Драга мама. Решио сам да не одговарам на провокације.
Овде свака битанга зна све о мени, као да су читали мој досије.
Зову ме Гитариста, што је алузија на ударац гитаром... Тек сада
схватам колико је тата био у праву за многе ствари. И колико је
с правом бринуо због моје плаховитости. Прво ми је требало
годину дана да прихватим и схватим нешто што ми је
пребацивао, па пола године... А сада ми се чини да бих одмах
прихватио сваки његов савет. Али немој то да му кажеш...“
Вечера је била ни боља ни лошија од претходних.
Чорбуљак, хлеб. Жмури док једе и замишља како мајка, док су
били мали, прво сипа јело оцу у тањир, па њему, па Бранки....
Кад је већ хтео да устане, погоди га у главу повећа грудва
хлеба, али је у тој грудви, као када клинци праве бомбе од
снега, био сакривен камен. Осети како му низ врат цури крв.
Окренуо се и сусрео са искеженим лицем момка који га је гађао
мрвицама хлеба за време ручка.
- Педеру београдски. Могао би мало да ми га попушиш -
изговарао је речи широко отварајући уста, као када међусобно
комуницирају глувонеми.
Карактеристичним знаком завршио је реченицу, спустивши
десну руку на шлиц. Костја је кажипрстом прешао преко врата,
а затим се загледао у крвави длан. Крв још више охрабри
момка. Ухвати се руком за међуножје.
- Може мало павлаке после вечере? - рече шапатом

237
напућивши уста.
- Не мешам се у твој јеловник.
- Јебаћу ти мамицу педерску! - процеди кроз зубе момак и
поскочи као петлић.
- Чекам те у клозету да те нахраним говнима. Ако си
мушко, у шта сумњам, дођи сам - рече хладно Костја и упути се
према клозету.
Затвореницима су овакве свађе неизбежна разонода.
Направише пролаз. Ишао је полако и све време брисао крв.
Ушао је у мемљиву просторију. Заударала је на мокраћу.
Одврнуо је чесму и хладном водом спирао крв. Зачу галаму
испред врата, а потом уђоше три момка. Двојица стадоше
поред врата, наслоњени на зид, а силник искорачи.
- И шта ћемо сад, педеру? - обрати се Костји, чије је лице
било умрљану крвљу.
- Ништа посебно. Нахранићу те говнима, како сам ти
обећао. А овој двојици бих саветовао да буду само секунданти.
- Појешћу те, бре, сам! Јебаћу те пред сведоцима. Зато сам
их довео.
- Прво опери руке. Пре јела треба руке прати, немој да те на
то... Не знаш ту песмицу?!
Момак је прокључао, савио главу и залетео се према Костји.
Покушао је са опробаним триком - да улети главом у Костјин
стомак, да га подигне на раме, а затим да се залети према зиду.
Досад је тај штос из кафанских туча палио у затворском
клозету. Момак није знао да је Костја имао довољно искуства
из туча на игранкама, које су заказивали момци из Земуна и
Новог Београда тукући се између разиграних парова. Кад се
момак приближио до раздаљине довољне да се може
премостити ударцем ногом, Костја га је погодио одоздо у браду
и готово га исправио. Два момка кренуше да помогну другару,
али тада се отворише врата и у смрдљиву, мемљиву просторију
уђе Мурга, врховни пресудитељ у затворским тучама. Мурга је
био бивши рвач, а причало се да је учествовао и на једној
Олимпијади. Брдо мишића, поломљене ушне шкољке. Његова

238
малена глава се покретала као перископ на подморници.
- Само фер - рече Мурга.
- Си, шефе - промуца један од момака и поново се наслони
на зид.
Костја је бесомучно ударао ошамућеног момка. Ухватио
гаје за оковратник и повукао снажно надоле. Момак се нашао
на коленима. Костја га је вукао ка клозетској шољи...
- Обећао сам ти вечеру.
- Не мораш баш свако обећање да испуниш - рече Мурга,
што је значило да је представа завршена.
Костја је спирао крв са огуљених зглавака на шаци. Момци
су усправили измрцвареног другара, помогли му да се покрене
и полако изашли из клозета. Јечао је и није могао да схвати шта
му се догодило.
- Шта си тренирао? - упита Мурга.
- Гитару - одговори Костја.
- У трпезарији ћеш седети поред мене. Наравно, кад изађеш
из самице - рече Мурга и поче да се смеје.

239
 21. јун 1970. године
Пожаревац

Овакве просторије је гледао само у филмовима. Врата са

маленим отвором на средини, при врху издигнут прозор, тако
да не може да гледа кроз њега, на прозору гвоздене решетке,
даска у затвору звана кревет, исцепано, прљаво ћебе и
клозетска шоља у углу. Мурга је знао механизам затвора:
стражари се нису мешали у тучу, пустили су да се момци
иживе, и они што се бију и они што навијају, а онда су дошли,
као победници. Већ у току претерано кратке туче, имали су
извештај са свим појединостима. Цинкароши су, за мало
привилегија у току издржавања казне, одлично радили свој
посао.
Са треском се помери поклопац на маленом отвору на
масивним вратима. Костја угледа очи незнанца. Скакућу као
тениске лоптице. Ишарали су их набрекли капилари. Види и
бркове чувара. Бркови се неконтролисано покрећу, јер је чувар
прехлађен, па шмркће. Очи и бркови се померају у контри, као
када плесача на подијуму не слушају ноге, па се Костја насмеја
први пут откад је ушао у самицу.
- Шта је смешно? - зачу промукао глас слинавог чувара.
- Ништа... Онако...
- Да се можда мени не смејеш?! Да можда нећеш да ти
улетим тамо и да те поломим?
- Нећу. Хвала.
- Ти то мене зајебаваш?!
- Не. Само одговарам на постављена питања.
- Зашто се онда захваљујеш?

240
 - Кад се одбије добронамерна понуда, онда се ваља
захвалити. Тако пише у бонтону.
Зачуше се кораци испред улазних врата у самицу у којој ће
Костја провести седам дана.
- Петровићу, да ли си ме најавио?
- Таман сам хтео, али овај зановета. Помиње бонтон, као да
је на бечком двору, а не у самици.
Костја поново угледа два ока ишарана капиларима и
покретне бркове. Чувар проговори, па Костја у маленом отвору
види само његова уста. Све га подсети на неку надреалну слику
са оквиром унутар кога протрчавају разнолики детаљи.
- Булатовићу, васпитач Зоран Јевремовић.
Одјекну резак звук откључавања велике, тешке браве.
Истом жестином у метални део врата удари гвоздена реза, а
ходником, као ехо, расу се бучно ударање песницама по
вратима самица, јер затвореници мисле да некога доводе или
одводе, па га тако храбре и поздрављају.
- Тишина, мајку вам јебем, да вам јебем крваву! - раздра се
чувар.
- Петровићу, зашто псујеш? - смирено га прекину васпитач
Јевремовић.
- Извините - брзо рече чувар и стаде мирно.
У самицу уђе васпитач Јевремовић, четрдесетогодишњак,
смирен, углађен, негован, обучен у лако, памучно одело.
Загледа прљаве зидове, исписана имена, поруке, исцртане
интимне делове женског тела са објашњењима и упутствима за
употребу. Подиже поглед према прозору на коме решетке секу
небо. Костја је убеђен да васпитач Јевремовић стално понавља
ту шетњу очима по затворским детаљима. Тако купује време и
на брзину покушава да оцени психичко стање робијаша у
самици.
- Булатовићу, ово ти је првенац.
- Добар дан.
- Имаш право, Булатовићу. Добар дан.
- Све што ми се догађа у последњих десет месеци првенац

241
је у мом животу.
- Знам, Булатовићу. Али као да си се припремао за тај
првенац.
Костја се збуни. Васпитач је и даље погледом премеравао
квадратуру плафона, затим дужину исписаних реченица,
површину неба ухваћену погледом из самице.
- Како то мислите? - упита знатижељно.
- Једна туча, друга туча, једна позајмљена кола, друга
позајмљена кола, па крађа заставе и обијање економата, ударац
гитаром на тераси Радничког универзитета...
- То је договорена крађа. Награђен сам - прекину Костја
набрајање.
- Али је ипак крађа. Је л’ тако?
- Тако је...
- А волиш и да постављаш незгодна питања људима којима
је, иначе, посао да постављају питања.
- Не разумем...
- Полицијска станица у Новом Београду. Воз за Приштину.
Партијски састанци у гимназији и касније на факултету.
Демонстрације... Све је то било тамо... напољу. И та туча у
Кладову. Био си испровоциран, али је закон такав. Е, видиш,
све то овде, у затвору, не важи. Овде важе други закони. Знам
да те момак провоцирао, знам да ти је разбио главу каменом,
знам да си морао да реагујеш, али такође знам да ниси морао
онако крвнички да га пребијеш. Мораш мало да прикочиш.
Паметан си момак, трећа година права, музичар, награђивани
акцијаш, члан Партије, а понашаш се као силеџија?! Могао бих
да ти помогнем, наравно, ако ти желиш... Да ти дани брже
пролазе, да радиш у библиотеци. Тамо можеш да попијеш
кафићу, запалиш цигарету...
- Не пушим и не пијем кафу - излете из Костје, а васпитач
схвати да овом реченицом Костја, у ствари, ставља тачку на
разговор.
- Размисли.
- Сматрајте да сам размислио. Јер, заиста не пијем кафу и не

242
пушим.
- Добро... Али мислим да ћеш ти мене звати и то веома
брзо.
- Могу ли ја вас нешто да питам?
- Наравно. Изволи.
- Кад су ме доводили у самицу, неког момка су крвнички
тукли у суседној самици. Била су отворена врата. Видео сам да
је био везан за столицу. Три стражара су га тукла и ногама и
рукама, један га је ударао неким ланцем у главу, а онда су га
поливали водом из кофе. Зашто? Он је осуђен и тиме заштићен.
- Јесте, Булатовићу, али није смео да бежи из затвора.
Ухватили су га после два дана. Заспао код љубавнице. Велика
је то увреда за запослене... Ми смо овде због вас, а не ви због
нас. Тако мораш да поставиш ствари. Зато сам сигуран да ћеш
се брзо јавити са неким новим, такође интересантним
запажањима. До виђења, Булатовићу.

243
 22. септембар 1970. године
Пожаревац

Мурга је сваки тренутак користио да Костји покаже неки

захват из рвања. Једина примедба се односила на Костјину
килажу, која је, како је говорио Мурга - брука за рвача. Рвач
мора да буде масиван, као трокрилни шифоњер, да противник
осети страх када га погледа. А какав страх изазива моткасти
рвач? Никакав. Али то може да буде и тајно оружје: противник
се олабави, а ти га онда - склепташ (Мургин израз). Костја се
слатко смејао овим трактатима о рвању, али је упорно учио све
што му је показивао његов затворски учитељ.
Клозетска туча и седам дана самице учинили су да Костја
добије значајно место у затворској хијерархији. Робијаши су га
поздрављали са осмехом, без сувишних питања, а Мургин
заштитнички однос је свима показао да је Костја неко ко мора
да се респектује. Васпитач Јевремовић му је признао како није
очекивао да ће се један студент права тако снаћи у затворској
џунгли, па је понуду о раду у библиотеци објаснио бригом и
страхом да Костју не сломе, како се изразио - неповољни
затворски ветрови.
Други су се радовали недељним посетама, а Костја је сваку
посету одболовао. Све је подсећало на Бањицу: малени пакет у
који је мајка паковала сузе, бригу, наду, чежњу... Колачи. Пите
миришу на недељни ручак.
Душан је углавном ћутао. Њему бар није требало
објашњавати како је у затвору. Анђа је постављала стотине
питања, а Костја је одговарао кратким реченицама, углавном
тврдећи како је све у реду, како је храна одлична, библиотека

244
добро снабдевена књигама, како има времена да учи и како ће
затворско искуство вредети једног дана више од дипломе
Правног факултета.
- Онај момак... онај што си га...
- Момак из Кладова - настави Костја очеву реченицу.
- Оставио је колица... Устао.
Најлепша вест коју је могао да чује! Анђа је савила главу.
Увек је то радила кад јој засузи око.
- Био сам у Кладову. Посетио сам момка и његове
родитеље. Радничка сиротиња - рече Душан суво.
Наста тишина. Прекину је Костја након таласа силног
узбуђења и ненадане среће.
- Ти, тата, знаш да нисам намерно...
- Имаш већ двадесет три године...
- Тек двадесет три године - рече Анђа тихо.
- Посета је завршена!
Костја пољуби мајку, а Душан пружи руку. Прихвати
пружену руку, а затим је снажно повуче према себи, пригрли
оца. Све подсети на игру, на неки заверенички поздрав,
покренут наивно, а завршен спутаваном интимношћу. Мургини
тренинзи су га ојачали, па издржа очев неконтролисани стисак,
од кога могу ребра да попуцају.
- Молим вас, посета је завршена - прекину стражар
неуобичајено дуг загрљај оца и сина.
Вест да је момак из Кладова стао на ноге протерала је из
Костјиних снова мрачне слике због којих се будио ознојен,
измрцварен, уплашен... Поређао је на кревет писма мајци...
Једног дана, када изађе из затвора, спалиће писма и са њима све
страхове и стрепње поверене само мајци. Чита их као затворски
дневник и налази у њима мене расположења, пристајања или
непристајања на затворску логику.
А како би изгледала писма која би писао оцу? Питање
стигло из најинтимнијег дела свести натера га да устане. Шета
између кревета, убрзава корак, застане. Откуд та нелагода због
очевог погледа, када је у њему увек налазио само благост и

245
доброту? А можда је баш то разлог! То очево тражење
оправдања за све и свакога, за поступке људи који заслужују
само прекор и сажаљење. Нелагода и страх су, дакле, само
брига да не буде исти као отац!
Врати се писмима. Ни у једном се писму није жалио, што га
испуни задовољством, али га убрзо опхрва стид због његовом
узрасту непримерене нежности. „Драга мама. Много ми
недостајеш..." „Драга мама. Једва чекам да те пољубим..."
„Драга мама..." Помисли на репертоар Комета. У „Кући
излазећег сунца" Ерик Бардон, члан групе чије име у преводу
са енглеског значи „Животиње", обраћа се мајци. Једна од
највећих група шездесетих година звала се Мамас енд папас, а
певали су најбоље песме о неразумевању рата у Вијетнаму. Па
Елвис Присли је прву песму посветио мајци! Узе оловку,
опљуну врх као ћата у некој писарници и са осмехом поче да
пише писмо. „Драга мама. Ово је за мене био велики дан. Ти то
знаш и да ти нисам написао. Тата и ја смо се пољубили, а у тој
интимности ја налазим опроштај... И више од тога. Налазим и
разумевање. Знам да ме ти најбоље разумеш, иако не
оправдаваш све моје поступке. Али битно ми је да ме тата
схвати. Моје понашање је само одговор на све што су њему
учинили... Тога сам постао свестан овде, у затвору. Он би
сигурно рекао да га таквим понашањем издајем...“ На вратима
собе појави се Мурга.
- Опет пишеш.
- Пискарам нешто... за себе. Убијам време.
- Има ли мене тамо?
- Ти си главни, иако ти не помињем име.
- Паметно. Скриваш доказе - рече Мурга.
- Тако велик доказ није баш лако сакрити - одговори Костја
и погледом премери кабастог Мургу, на коме су мишићи
треперили као лишће у крошњи храста.

246
 20. јануар 1971. године
Пожаревац

У затворском дворишту Костја, Мурга и још петорица

момака играју зуце. Око њих се окупило двадесетак људи,
смеју се и навијају. Радост настаје када Мурга удари по шаци
човека у кругу. Покушава да обузда снагу и одглуми лак
ударац, али обавезно удари човека тако да га претури. Узалуд
остали тврде како га Мурга није ударио. Игра се обично
заврши бучном свађом, јер Мурга не жели да призна ударац, а
не успева да се уздржи и остане по страни.
- Зашто су се јутрос узмували? Гледам их кроз прозоре како
шпартају ходником. Можда је неко побегао? - упита Костја
Мургу.
- Да је било бежаније сада бисмо сви били у собама.
Истресли би нас из гаћа... Питаћу стражара.
Мурга иде ка стражару, а људи се размичу. Тако брод сече
таласе.
- Извините, каква је то фрка?
- Не знам о чему причаш.
- Видим, узмувале се ћате.
- А, то! Заглавила се брава на сефу. Не могу да откључају, а
долази нека контрола. Покушавали су да отворе ови што леже
због обијања. Миле Калауз је прчкао два сата око браве и на
крају пљунуо сеф. Нека стара марка, вероватно још из
предратног затвора.
- Хвала - рече Мурга уљудно.
Костји задрхташе усне када му Мурга исприча за сеф. Поче
да трља длан о длан, осети у слепоочницама дамаре.

247
 - Ја ћу да им отворим сеф - рече Костја.
- Ти?! Откуд ти знаш да отвараш браве?! - ишчуђава се
Мурга.
- Хоби. Скупљам старе браве... Правим калаузе.
Мурга се прекрсти, убеђен да се Костја шали. Али, кад виде
како Костја, као наркоман у кризи, трља длан о длан, уозбиљи
се.
- И никад ниси покушао? - рече и показа карактеристичан
покрет руком, својствен џепарошима и обијачима каса.
- Никад. Нисам лопов. Ја сам гитариста. Имам фине прсте -
засмеја се Костја због Мургиног чуђења и неразумевања да
неко ко има лаку руку то не користи на прави начин.
Управник затвора је с неверицом примио Костју. Убеђен је
да Костја „иде на блеф”. У досијеу се не помиње склоност ка
обијању брава. У затвор га је довела плаховитост.
- Изволи, Булатовићу. Хвалиш се како си махер за браве.
- Не хвалим се. А махер јесам.
- И где си то доказао?
- У мојој соби...
- Кад заспиш, па сањаш како обијаш браве. Добра пракса.
Још ако те у каси чека нека сисата плавуша.
Костја се насмеја, али кисело, што не промаче управнику.
Дошао је са најбољом намером. Отворио би браву и вратио се у
двориште. Прихвати наметнуту игру.
- Шта добијам ако отворим браву?
- Опа, трговина. Ниси ти наиван... Па, могао бих да ти
обећам један викенд код куће.
- Договорено! Где је тај сеф?
Ушли су у канцеларију секретара затвора. Око сефа се
мувало неколико људи. Један од њих је наслонио ухо на врата
сефа, куцкао средњим прстом и мрштио се глумећи доктора у
сусрету са неизлечивом болешћу. Устао је и раширио руке у
знак предаје.
- Цилиндар брава Линуса Јејла. Прву је направио 1861.
године, а ова је произведена пре педесетак година... После

248
Првог светског рата - рече Костја маниром искусног кустоса у
музеју старина.
- Можда... Немамо проспект - рече нервозно секретар.
- Није вам потребан проспект. Ја ћу вам објаснити све што
вас интересује.
Секретарово лице доби боју лимуна. Годинама је
упозоравао како брава на старом сефу често одбија да прими
кључ и како мора полако да се отвара. Имао је и специјални
ритуал: провуче кључ кроз уље или га протрља сапуном, затим
га полако увлачи, покрене неколико пута лево и десно, па тек
онда откључа браву. Узвик радости и шкљоцање браве се
поклопе, протрља руке, па тек онда отвара вратанца. Зато је
љут на себе што је, изнервиран нечим, а у затвору разлога за
нервирање има на претек, улетео у канцеларију и насрнуо на
браву.
Костја узе кључ, увуче га полако у браву и неколико пута,
али придржавајући га са два прста, покуша да окрене лево и
десно. Жмури и шапуће док то ради. Секретар је нервозан. Зна
напамет досије овог браварског шарлатана. Дошао је да убије
време, а на крају ће одмахнути главом и рећи како је све
покушао, али узалуд!
- Механички квар у брави. Стари механизам, а неко је
крвнички насрнуо на њега - говори Костја бирајући речи, јер
жели да увреди секретара.
- И шта ћемо сад? - упита секретар изнервиран Костјиним
инсинуацијама.
- Пустите ме у машинску радионицу само пола сата.
Управник показа руком једном стражару и после неколико
минута Костја је био за машинским стругом. Одмеравао је
кључ, пипкао га жмурећи и уз помоћ бонсека и турпије од
челичног лима направио чудну справу, налик алуминијумском
чешљу. На селу се сличан чешаљ, али много шири, користи за
истеривање вашки из косе.
- Друже управниче, договор важи?
- Важи.

249
 Костја клекну поред сефа, увуче у браву издужени чешаљ и
нежно, као да ради са експлозивом, потражи најбољи угао. Кад
осети да је чешаљ заузео жељени положај, нагло га окрену и
брава се отвори. Одшкрину врата.
- Свака част, Булатовићу! - рече управник.
- Значи - овај викенд је мој?
- Само да проверим неке формалности... Јавићу ти.
Костја гурну руком врата од сефа и зачу се карактеристичан
звук управо закључане браве.

250
 16. март 1971. године
Пожаревац

Костја је навукао на себе гнев људи из управе затвора, а

затвореници су га славили као хероја. Да га је неко питао шта
би изабрао, определио би се управо за ову комбинацију. Мурга
је био посебно поносан. Сматрао је личним успехом то што је
баш Костју, поред толико овејаних превараната, обијача,
силеџија и убица, одабрао за друга, повлашћеног да у
трпезарији седи поред њега.
- Кеве ти, каква му је била фаца? - по хиљадити пут је
Мурга молио Костју да опише управниково лице кад му је
испред носа затворио касу.
Костја се смејао и попут увежбаног пантомимичара мењао
гримасе. Иако су на крају браву обили тако што су уништили
сеф пробушивши га великом бушилицом, управник није био
осветољубив човек. Костјин гест му је више говорио о том
младићу него полицијски досије и запажања васпитача, често
противуречна. Није слагао када је рекао да би требало да
провери неке формалности око изласка за викенд, али то није
урадио на прави начин; Костја је морао да реагује. У супротном
би испао слабић, крпа за чишћење свакојаких затворских
прљавштина.
Управник већ два сата помно ишчитава Костјин досије,
примедбе васпитача, стражара, изјаве цинкароша. Та запажања
затвореника често су проницљивија од стотина страница
исписаних руком стручњака. Покушао је да дође и до досијеа
Костјиног оца Душана Булатовића, али је налетео на рампу.
Умало му се знатижеља није обила о главу. Контраобавештајна

251
служба је имала искључиво право над тим документима срама,
доказа о незаконитим поступцима према војним лицима,
продужаваним ограничавањем грађанских права након изласка
из затвора. Исцртава Костјин психолошки профил и проверава
своје моћи просуђивања о вредностима затвореника.
- Булатовићу, имаш посету у службеним просторијама -
рече стражар и закорачи у собу.
Костја је увежбавао окрет на глави помоћу којег је могуће
бацити противника на леђа, а затим га притиснути и натерати
на предају.
- Зар не видиш да вежбамо? - љутну се Мурга.
- А ти би могао мало у самицу. Шта кажеш?
- Шали се Мурга - заштитнички рече Костја и устаде, црвен
у лицу због напрезања изазваног тражењем равнотеже док тело
напада громада мишића скривених у Мургином телу.
Како то конспиративно звучи: посета у службеним
просторијама! Иде испред стражара и размишља о непознатом
човеку. Како би било лепо да га тамо чека златна рибица, па га
упита коју жељу би хтео да му испуни? Све његове жеље су
везане за Анђу, Душана и гитару.
Љубазан тридесетпетогодишњак, у сивом оделу и пругастој
кошуљи без кравате, устаде и пружи руку Костји. Представи се
као Миленковић. Показа Костји на столицу.
- Ти мене не познајеш, али ја тебе добро знам - рече
Миленковић.
- Тајни обожавалац? - изусти Костја тихо, уздржавајући се
да не направи алузију у земљи спутаних сексуалних слобода.
- Може се и тако рећи - одговори Миленковић загонетно. -
Искрено се дивим многим стварима које си урадио.
- Претпостављам да је реч о музици - покуша Костја да
разговор учини беспредметним.
- Нећу с тобом разговарати у рукавицама. То би вређало
твоју интелигенцију. Дакле, ти си нам потребан.
- Коме? Ко сте то ви којима сам ја потребан?
- Искрено речено, можда смо потребни и ми теби... Али то

252
ћеш сам одлучити. Дакле...
- Други пут већ кажете дакле, што значи да бирате рећи. А
ја сам изабрао да прекинем разговор - рече Костја и устаде.
- Немој да журиш. Саслушај ме, па одлучи.
- Доста ми је већ тих недоличних понуда, јер заиста вређају
моју интелигенцију. Пун је затвор цинкароша. Шта ће вам још
један! Правите крпе од ових људи. Многи од њих су поштенији
и вреднији него они напољу.
- Нисам децидирано рекао да смо и ми потребни теби...
Рекао сам - можда... Ти си, пре свега, потребан нама. Тачније,
твоје знање, брзина, моћ просуђивања, неоспорна духовна и
физичка снага.
- Ко сте ви? И немојте више говорити у шифрама.
- Потребан си овој држави. А држава ће то умети да цени.
- Зар ја нисам отпадник?! Робијаш. Ја сам се овде доказао
само у једној клозетској тучи. Ако је мајстор за клозетске туче
потребан држави, онда ја нећу да живим у таквој држави.
- Полако, Булатовићу. И та клозетска туча више говори о
теби него све белешке васпитача. А тек догађај из канцеларије
секретара затвора...
- Вама треба обијач!
- Нама треба човек твојих карактеристика, који између
осталог уме и са бравама. Нудим ти озбиљан посао...
- А ризик да ћу некоме испричати?
- Тај ризик не постоји. Ниси од тих.
Миленковић настави да прича. Реч је о дискретном задатку:
улазак у кућу страног дипломате, отварање сефа, снимање
документа чуваних у сефу и - ништа више. Костја је ћутао.
Желео је да каже - не, али уместо тога, настави разговор, пут у
паукову мрежу.
- Зар вам ја личим на Луна, краља поноћи? Како ћу доћи до
сефа?
- Моји људи... мислим, наши људи ће отворити врата,
омамити пса, искључити аларм, а онда ти улазиш. Господски
посао.

253
- Када? - упита, а желео је да каже нешто друго.
- Прекосутра увече.
- Али ја сам у затвору!
- И то је наша брига.

254
 18. март 1971. године
Београд

Узалуд је Мурга покушавао да сазна с ким је Костја

разговарао у службеним просторијама. Добијао је увек исти
одговор: неки безначајни тип, социолог из неког министарства.
Интересује га мишљење студента права о условима живота у
затвору.
- То је неки идиот - закључио је Мурга. - Што не пита мене,
па да му ја објасним како се живи у затвору.
Костја се смејао, јер је Мурга набрајао шта би све урадио
том, како је рекао, социолошком мишу. У ствари, смехом је
прикривао нелагоду и известан страх: Миленковић је рекао да
би ове ноћи требало да упадне у кућу страног дипломате, а од
тада му нико није пренео поруку о томе како ће и када изаћи из
затвора, ко ће га извести, с ким ће кренути у акцију?
- Вечера! - викну стражар и изазва комешање, узвике, смех,
радост.
Мурга је по обичају ишао испред Костје. Кад дођоше до
врата трпезарије, Костја осети ударац с леђа, у пределу ребара,
са стране. Утрениран као такмичар уочи неког првенства,
реаговао је муњевито: окренуо се, ухватио вижљастог момка за
око вратник, савио се у страну и пребацио га преко кука.
Момак је треснуо о бетон и остао да лежи, непокретан, што
заустави Костјине ударце. Два стражара прискочлше, један
заврну Костји руку. Изгураше га у ходник Све време су викали
како ће га самица охладити и припитомити.
Угураше га у самицу. Звук тешке резе изазва затворенике у
другим самицама, па почеше длановима да лупају у врата и

255
зидове. Потпуно збуњен због изненадног напада, нелогичног
јер навлачи Мургин гнев, покуша да заузме пристојан положај
на дасци. Претходни седмодневни боравак у самици научио га
је да ваља штедети снагу и спавати. Стишани кораци у
ходниику, а затим пажљиво отварање врата на самици, тргоше
Костју из првог сна. Разбуди га Миленковић.
- Значи - инсценирана туча! Могао сам да унаказим момка -
рече Костја искрено уплашен.
- Ниси ваљда очекивао стјуардесу и мерцедес?! Идемо.
Појединости ћу ти објаснити у колима - скрати Миленковић
разговор.
Возач је промрмљао неку врсту поздрава. Није се ни
окренуо да види кога то тајно превози из затвора у Пожаревцу
до Београда. На предњем седишту је био средовечан човек у
војној униформи. Окренуо се и весело поздравио Костју.
- Здраво, друг - рече капетан.
- Добро вече - одговори Костја, коме нису пријала оваква
својатања.
Миленковић је сео до Костје. Прочитао је питање у
Костјиним очима.
- Да те упознам. Капетан Васић.
- Не разумем...
- Страни држављани су предмет интересовања и
контраобавештајне службе. Дакле, војске.
- Ви сте... значи...
- ...војно лице. Мајор Миленковић. Ниси ваљда очекивао да
парадирам у униформи кроз затвор?! Него, да кренемо са
задатком. Субјекат у чију кућу улазимо представник је једне
велике европске фирме у Београду. А сви они су...
- Шпијуни - заврши Костја реченицу.
- Тако некако... Раде, брате, за своју земљу. И то је
поштено. Као што је поштено што ми не дамо да раде против
наше земље и то у нашој земљи. Је л’ тако?
- Слажем се.
Возач ниједном није погледао у ретровизор, ниједним

256
гестом није показао да га интересује разговор, па се Костја
благо насмеја. На трен помисли како је возач глувонем и слеп,
а вози ноћу као што слепи миш лети дању а да при том ништа
не види.
- Како ћу ући у кућу? И како знате да домаћин неће бити у
кући или да се неће вратити пре него што сте планирали?!
- Све знамо управо зато што смо добро планирали. Једна
наша... мислим наша држављанка, Београђанка, са дотичним је
у сентименталној вези. Позвала га је на вечеру у свој стан. Биће
код ње докле ми будемо желели.
- Нисте ваљда и њу извели из затвора због овог задатка -
рече Костја са извесном дозом ироније.
Миленковић се насмеја, али прескочи одговор. Из пословне
торбе извади повећи кожни несесер и даде га Костји.
- Поклон за мене? - настави Костја са надмудривањем.
- Може се рећи, јер познајем твоје склоности. То је
колективни рад екипе стручњака.
Костја полако отвори несесер и не успе да сакрије
збуњеност. Уместо машкара, дамских маказица, турпија за
нокте и осталих женских џиџа-биџа, Костја угледа уредно
сложене чешљеве за обијање брава. Руке саме кренуше, као
када пијаниста не може да их заустави над отвореним
клавиром. Поче да опипава сваки појединачно, а при том
жмури.
- Акваријум пун златних рибица - рече Миленковић.
- Зашто нисте звали неког од аутора? - упита Костја
логично.
- За разлику од њих, осим лаке руке ти имаш још нешто. Е,
видиш, то нешто је пресудило.
Костја је ћутао, а Миленковић је наставио детаљно да
објашњава план. На Сењаку ће нестати струја у 23 часа, екипа
претходница завршава свој посао - отвара врата, успављује пса,
искључује аларм, јер кућа има агрегат - страже су на својим
местима, Костја улази, пење се на први спрат, одлази у спаваћу
собу, скида слику изнад комоде, отвара сеф скривен иза слике

257
и фотографише интерни уговор направљен са једним нашим
директором. На том папиру је уписан и жиро-рачун банке у
Швајцарској.
- Биће ту сигурно још интересантних папира. Сам процени
шта још треба снимити. Ово је фотоапарат. Једноставно се
користи. Гледао си Џемса Бонда? Исти принцип. Повучеш и
вратиш. Ево ти и батеријска лампа. Има сужен, фокусиран сноп
светлости, тако да нико споља не може да примети светлост у
соби. Снимај на патосу. Има ли питања?
Костја је ћутао. Држао је несесер, малени фотоапарат и
лампу. Тако је, са стрепњом и неизвесношћу, држао књиге и
скрипте купљене након уписивања Правног факултета. Уплаши
га та аналогија, лакоћа замене којом је, а тога још није био
потпуно свестан, избрисао свој дотадашњи живот.
- Твој отац би сигурно био поносан - рече свечаним гласом
мајор Миленковић.

258
 Трећи део

АНЂЕО ЧУВАР

259
 10. новембар 2003. године
Београд

Зашто се убио генерал Раденко Мркић? Шта га је натерало

да крене у Народну скупштину, застане на степеницама, завуче
грубо пиштољ у своја уста и пуца? Порука је јасна и упућена је
власти која се поиграла његовим животом, његовим
уверењима, идеалима. Али којој се власти својом смрћу
обратио друг Мрки? У готово шездесет година дугом јавном
животу, а и оном делу живота скривеном под велом тајне,
генерал је променио и преживео неколико политичких
гарнитура и три друштвена система. Смрт дугогодишњег
пријатеља, с којим се разишао пре девет година, беше само
повод. На то упућује реченица исписана уочи пуцња изнад
главног наслова на првој страни Политике: „Опрости ми,
Душане“. А узрок?
Зашто су се разишли Душан и Раденко? Постали су
пријатељи у време када су припадали потпуно
супротстављеним блоковима унутар војске, када су се мерили
свачији корак и свачија реч, а и растали се тихо, у време када
су могли лагано да крчкају пензионерске дане, радују се
унуцима, хране голубове и шетају Калемегданом. Обојица
предратни скојевци, ратни комунисти. Имали су заједничке
узлазне војне каријере. Душанова је грубо прекинута одласком
на Голи оток.
Капетан Блечић слаже по столу папире из разних раздобља
живота Душана Булатовића и Раденка Мркића. Иза њих, као
део сведочанства о угашеним надама, остали су и ови папири,
белешке руком, записници на пелир папиру - дупликати

260
откуцани на старим раздрнданим машинама наслеђеним од
предратне администрације, укази, похвале... Покушава да их
упари по некој аналогији. Све се подудара до 1953. године, до
дана хапшења Душана Булатовића. Ту престаје интересовање
контраобавештајне службе и постоје само две службене
белешке на основу изјава сведока обележеног као Бели. Он
тврди да Душан након повратка са Голог отока није ступао у
било какав контакт са страним држављанима, да није слао
писма у иностранство на непознате адресе и да никада није
телефонирао некоме у иностранство, осим када је његова
супруга Анђа била у Кувајту, где је радила готово две године
као службеница једног грађевинског предузећа.
Блечић ишчитава транскрипт телефонских разговора и
копије писама добијених из канцеларије војног аташеа у
Кувајту. У једном тренутку се наклони, као да поздравља
непознатог војног аташеа. Тако се обавља поверени посао:
војни аташе је имао свог човека у грађевинској фирми! Успео
је да фотографише писма упућена из Београда.
- То је била служба... - сетно рече капетан Блечић и загледа
се кроз прозор.
Види само опустеле гране платана, а некада су канцеларије
његових колега гледале на главну улицу велеграда. Тесно су
сарађивали са Удбом. У Улици кнеза Милоша, пре него што
пут савије ка Мостару, у истој згради су се налазиле команде
две велике службе - контраобавештајне и Државне
безбедности. Делило их је степениште између два спрата. А у
последњем рату је Државна безбедност појела
контраобавештајну службу! У грађанском рату када се
распадала Југославија, пројугословенски настројену војску
надјачала је - што је била политичка одлука српског
руководства - просрпски оријентисана Државна безбедност.
Уместо војске, рат је водила полиција. Блечић се насмеја због
логичног закључка: како је рат вођен, тако је и завршен.
Поразом без тачке на крају.
- Пандури да воде рат?! - промрмља мајор, али се за сваки

261
случај окрену према вратима.
Мајор Блечић спусти на астал и две умрлице. Два лепа, седа
господина... пардон, друга. На крају умрлице налази се списак
ожалошћених. А син Душана Булатовића? Нема га међу
ожалошћенима. Костја Булатовић... Костја Булатовић...
Неколико пута понови име и презиме. Узе телефон.
- Донеси ми, молим те, нешто о Костји Булатовићу. Где је
служио војску, на пример? То сигурно имамо. Мора да постоји
још неки запис.
Генерал Мркић је, у време док је био пуковник, предавао на
Војној академији. Упамтио га је као углађеног и слаткоречивог
средовечног човека, али прецизног у изражавању. Није био
типичан професор у војсци. Највише је волео питања питомаца,
посебно она која су указивала на другачије мишљење, што је
неуобичајено за војску. Један Блечићев колега је тврдио како
пуковник то намерно ради, а касније пише извештаје о
понашању појединаца. Блечић је сматрао да је његов другар
опседнут теоријама завере. Из размишљања га тргну куцање на
вратима.
- Изволи!
- Господине мајоре, Костја Булатовић није служио војску.
Али постоје неке белешке о њему. Мораћете писмено да их
тражите или одете у архиву. Нисам могао да их изнесем.
Почетак ове контраобавештајне приче нађе у службеној
забелешци мајора Боривоја Миленковића. Он је 16. марта 1971.
године направио први контакт са Костјом у затвору Забела, у
Пожаревцу. Потом следи извештај о првом задатку по налогу
службе, 18. марта 1971. године.
- Зашто тако способан младић није ишао у војску? - мрмља
мајор Блечић.
Нађе објашњење међу пожутелим папирима. То је била
противуслуга за неколико задатака које је Булатовић обавио у
Београду користећи знање у обијању брава. Улазио је у станове
страних дипломата и представника великих фирми. Нико од
њих се није жалио, што се може тумачити на два начина. Први:

262
Костја је одлично урадио посао и није оставио никакав траг.
Други: страни држављани се нису жалили јер су били свесни да
раде шпијунске послове и да су проваљени.
Костји су обећали да неће ићи у војску, али је требало
испоштовати одређену процедуру и све сакрити у магли војне
администрације.
- А магла се на крају подигне - певуши мајор Блечић.
У војном одсеку Костја је тврдио да не подноси ауторитете
и како неће моћи да се навикне на систем командовања, тачније
систем подређеног и надређеног. Упутили су га на лекарску
комисију... Ослобођен служења војног рока... Прво на две
године, а затим трајно...
- Могу само да замислим шта је Душану Булатовићу
прошло кроз главу када му је син саопштио даје ослобођен
војске - рече полугласно мајор Блечић, а госпођа запослена у
архиви помисли како јој мајор удељује неки комплимент, па се
кокетно насмеја, што унесе мало ведрине у суморну просторију
којом владају прашњави папири.

263
 10. новембар 2003. године
Београд

Замагљен прозор дочека Перића. Нису га привлачили

размрљана слика града и нејасни ликови на улици. Седе за
радни сто и поче да слаже папире извучене из досијеа. Тако је
некада слагао одговоре на испитна питања на факултету, до
којих је долазио тајним каналима. Лепи их селотејпом по
зидовима, по лакираној, али изгуљеној површини рол плакара,
на стаклени зид акваријума, а затим их премешта, тражећи
међусобни склад и узрочно-последичне везе.
Душанов досије, ухрањен разноразним белешкама, без
ичега што би упућивало на ваљан разлог за праћење
повратника са Голог отока чистог као неукаљана душа. Душан
се одупирао сулудој идеји да ће голоточким третманом
измрцварени човек неизоставно постати доушник спреман и да
измишља ствари само да би се додворио власти.
- Измишљотине... То бар није тешко провалити - говори
инспектор као да рецитује.
Међу бројним белешкама најчешће се појављује човек са
надимком Бели. Веома прецизно, у неколико реченица одређује
Душанов однос према друштву. Ти записи чак делују
анегдотски, животно, као да нису рађени за потребе једне
егзактне службе лишене лирских описа. Односи у кући,
пријатељи, ко долази, код кога иду Булатовићи, неке Душанове
изјаве из којих се може закључити да је отварање досијеа на
коме пише Душан Булатовић - сувишан, беспотребан посао.
- Од овога би се могао направити добар, поучан породични
роман - закључи инспектор Перић.

264
 Али његовом полицијском дару не промиче чињеница да
Бели не помиње Костју. Ниједна Костјина изјава, ниједан доказ
плаховитости младића у коме се лепо васпитано дете бунило
против невидљивих стега, паукове мреже у којој су нестале
најлепше године живота његовог оца.
- Зашто? - исписа прстом по замагљеном прозору.
Заиста је било нелогично да неко тако суптилан као што је
Бели не примећује све оно што се налази у Костјином досијеу.
Инспектор скупи папире полепљене по намештају, врати их у
корице досијеа, а узе Костјин живот, тачније - делиће
Костјиног живота, обрађене на полицијски начин и упаковане у
досије. Осмехну се као дете коме су поклонили играчку кад
угледа службену белешку са својим потписом. Датум: 16. јун
1976. године, Београд. Слова плешу и претварају се у слике.
Стадион Фудбалског клуба Дорћол, кафана из које
најватренији навијачи прате утакмицу и на исти начин, новом
криглом пива, прослављају сваку добру акцију, али и оштар
старт после кога улећу на терен, а судија прети да ће прекинути
меч.
Седео је, по договору, за првим столом, уз аут линију, и
посматрао тренинг. Ишчекивао је момка о коме су му причали
све најлепше. Одрадио је неколико веома важних послова за
војну службу, па га је неко предложио, како то већ иде, па је
неко други позвао Перића и објаснио му шта треба да ради.
Показали су му фотографију Костје Булатовића. Леп, углађен
момак, насмејан. Такав је био и када се појавио на вратима
ресторана. Перић му је махнуо. Кад је Костја сео, Перић је
дискретно показао службену легитимацију. Пружили су један
другом руку и одмах осетили обострану наклоност.
- Како иде? - упита Перић, као да се познају сто година.
- Није лоше... Ћале ме дави што развлачим са факултетом -
рече Костја искрено.
- Ја сам завршио права. Онај мој ме гњавио као змија жабу.
- Пискарам по неким новинама, па га тако мало замајавам.
Кад донесем паре у кућу, примири се, па опет из почетка -

265
насмеја се Костја после језгровитог и тачног описа стања у
кући.
- Да пређемо на посао.
- То не бих назвао послом.
- Ако мислиш на плаћање, и то ћемо да средимо. Постоји
фонд.
- Не мислим на плаћање... Једноставно - то није посао. Вама
јесте, мени није.
- Добро... Зови то како хоћеш - рече Перић и стави на астал
коцкасту смеђу картонску кутију, без икакве ознаке на њој.
- Поклон за мене? - уз мангупски осмех рече Костја и откри
лепе, здраве зубе.
- Тај поклон ћеш однети у Немачку. Четири гасне бомбе.
Оне чине комплет. Али мислим да су ти довољне две. Шиптари
у недељу организују демонстрације. У Штутгарту. Наши
момци су послали план кретања Шиптара...
- Ко су „наши момци"?
- Такви као ти. Живе и раде тамо. Бране наше раднике од
Шиптара, четника и усташа.
- Зашто они то не ураде?
- Морали би да набаве бомбе. Полиција их познаје.
Костја се први пут уозбиљи. Инспекторова прича му је
звучала као бајка из Шервудске шуме у којој Робин Худ увек
побеђује.
- Уосталом, видећеш кад дођеш тамо.
- А ко каже да ћу пристати? - загонетно рече Костја
- Не мораш одмах да одговориш.
Перић прича полако, без сувишних рећи, а епилог се
унапред зна. Костја није случајно изабран. Из унутрашњег џепа
извади ружичасти коверат и стави га на сто. Прстима добује по
столу, што подсети Костју на дане када је почињао као бубњар
у Кометама. Осмех обасја његово лице.
- Осмех или подсмех? - упита Перић.
- Само лепо сећање у коме није било ни брава, ни гасних
бомби. Само ритам и блуз. Ја још увек живим у том ритму. У

266
жестоком ритму душе.
- Хоћеш да кажеш - све је то рокенрол - насмеја се Перић и
повуче коверат према себи, али Костја спусти руку на њега.
- Шта је унутра?
- Ако се предомислиш...
- Шта је у коверти?
- Пасош. Са твојом сликом и туђим именом. Није
фалсификован. Легално добијен, са подацима које ми дајемо
пасошком одељењу. Ту су и карте за превоз. И један број
телефона у Немачкој. Телефон запамти, а папир баци.
- Романтичније би било да га прогутам као млада скојевка
пред стрељање...
Од тада је прошло двадесет седам година, а Перић се сећа
сваког детаља. Окрену се према прозору. Окно се разбистрило
и прогутало реч зашто.

267
 24. март 1972. године
Београд

Раденко је унапређен у чин генерала. Позвао је Булатовиће

на ручак, у ресторан Мадера. Анка и Анђа су дошле раније, пре
мужева, право са посла. Шетају Ташмајданом, држе се испод
руке као шипарице. Земља мирише на пролеће, али лишће још
није окитило дрвеће.
- Другарица генералица - рече Анђа враголасто.
- Као госпођа министарка - одговори Анка уз смех и
разбуди мамурног човека што се крио иза новина, заваљен на
клупи.
- И Душан би био генерал да...
- Да није био... тамо - заврши Анка реченицу, а са лица
нестаде осмех.
- То сам рекла, онако... без злобе.
- Знам - рече Анка и пољуби Анђу у образ, што јој је
помогло да сакрије нелагоду и осећање кривице за нешто у
чему није учествовала и што се косило са њеним уверењима.
Душан и Раденко се готово сударише на вратима Мадере.
Пољубише се, присно, као што то раде искрени пријатељи.
- Честитам, генерале - рече Душан, стаде мирно и наклони
се.
- Хвала. Хвала, мајоре.
- Јадан сам ти ја мајор - рече кроз смех Душан.
- То осећање нико не може да ти одузме. Да попијемо по
једну лозу док дођу девојке.
- Какве девојке?! Девојчице!
Смејући се уђоше у Мадеру. Стално друштво је већ било

268
тамо: готово комплетна управа Црвене звезде, Драгослав
Шекуларац, Миљан Миљанић, доктор Аца Обрадовић... Љуба
Тадић, глумачки бард, ненадмашном дикцијом, као преводилац
у разговору странаца, артикулише ставове галамџија што
забораве на логику чим се помене фудбал. Одмерише
знатижељно генерала, вероватно зачуђени што један
партизановац - а војна лица навијају за Партизан - улази у
њихов забран.
- Изволите, друже генерале - рече келнер и показа на сто до
прозора.
- Донесите нам одмах две лозе.
Кроз прозор, удобно заваљени у столице, посматрају
платане на Булевару револуције. Дрвеће их подсети на добро
организовану стражу. Људи загледају излоге. Возачи, посебно
они што не могу себи да приуште ручак у Мадери, намерно
појачавају гас кад прођу поред ресторана. А можда су то
навијачи Партизана, па тако изражавају негодовање што је
Мадера постала легло звездаша, помисли Раденко.
- Да попричамо о Костји... Док оне не дођу. Не знам шта да
радим с њим. Изгубио је две године... Студира права, требало
би једног дана да се бори за законитост... А увек ће га пратити
тај затвор. Право да ти кажем, мени је најважније што је тај
момак из Кладова остао жив, што се опоравио... Не знам.
Најбоље би било да упише нешто друго.
- Полако, Душане. Да прво изађе.
- Скратили су му казну два месеца. Ваљда неко опште
помиловање...
- Знаш да није тако. Скратили су му два месеца зато што је
то заслужио својим понашањем.
- Е, мој Раденко. Своје дете добро познајем. Не може он
тамо да се прилагоди.
- Зашто му не верујеш? И зашто мислиш да се није
променио?
Обојица заћуташе, јер келнер донесе пиће.
- Живели, Душане.

269
 - Живели.
Испијају полако добру лозову ракију са мирисом завичаја.
- Прво отац у затвору, па син. Анђа се тек сада мало
примирила. Кад одемо у посету, плаче. Понекад ми се учини да
уместо Костје гледам себе. Вратим се у мислима на Бањицу, у
онај казамат. И знам колико сам их лагао да је све у реду, да су
другови пажљиви... Тако и он нас лаже... Тек сада знам колико
је њима било тешко и колико су и они глумили. Једино Бранка
није умела да сакрије осећања. Гледа у земљу, па кад подигне
поглед... у њеним очима све видим. И Анђине сузе, које је
скривала, и Костјине несташлуке, и њене кошмарне снове.
Анђа у тим посетама на Бањици није заплакала... осим једном...
кад смо изгубили дете... А сада плаче због... због коња од
двадесет пет година, који не може да се смири, који не може да
се обузда.
Раденко није навикао на монологе најбољег пријатеља.
Душан се, иначе, изражава језгровито, иако је из краја коме је
својствена епска распричаност. Зато ћути и тако га подстиче да
настави и потпуно отвори душу. Зачудила га је реч коњ, али је
Душан, помињући Анђине сузе, морао да употреби јак израз
како би њиме казнио сина.
- То су школе лажи, измишљања и довијања. И оних што
тамо леже и оних што их воле и због њих пате. Костја је тада,
са седам година, научио како да слаже оца, како да га убеди да
није све онако како изгледа. Кад се враћао са Голог отока, то ти
никад нисам причао, бацио је у воду књигу Чаробна рибља
кост.
- Анђа ми је рекла да му је испала из руке.
- Није испала, већ ју је бацио. И Анђа то зна. А бацио ју је
зато што је одлучио да раскине са бајкама и измишљотинама.
Од тада се на неки свој дивљи начин бори против лажи, које
смо, нажалост, ти и ја, наша генерација, смишљали штитећи ни
сам не знам кога и шта. А можда и знам, али не смем гласно да
кажем... Ископаћу једном рупу, завући ћу главу у земљу и
раздрати се како су у цара Тројана козје уши.

270
 Душан, коме су се уста осушила не због вишка речи, већ
због вишка емоција, узе чашу с водом и испи је сладострасно.
Тако је некад, док је чувао овце на Дурмитору, гутао воду са
горских извора. Зажмури, измучен дуго спутаваном истином.
Генерал подиже чашицу с ракијом.
- Биће све у реду.
- Ваљда ће.
- Хоће сигурно.
- Заједно су уписали факултет, а твој Зоран већ дипломирао.
И Младен ће, колико видим, брзо добити диплому. А шта ће да
ради ово моје дете са теретом од две године затвора? Пратиће
га кроз живот као сенка. Уколико се задржи само на њима!
- Душане, шта ти је данас?! Побогу, није сам. Има дивне
родитеље, пријатеље. Има мене.
- Да није много за један живот имати два Булатовића на
грбачи? - рече Душан искрено, а Раденко се засмеја као да је
чуо најбољи виц.
Завуче руку у леви џеп беспрекорно затегнуте
сивомаслинасте униформе, на чије је нараменице тог јутра
ставио генералске ширите. Гледа Душана у очи. Ставља шаку
на астал, али тако да Душан не види шта је у њој. Подиже
шаку. На столу оста малена, руком шивена црвена кесица од
свиле. Отвори је и извади белутак. Душан завуче руку у свој
џеп. Извади такође црвену кесицу и насмеја се због
подударности боја. Отвори је, а на астал паде белутак. Раденко
узе камен са два прста, као што се држи чашица од ракије.
- Живео, Душане.
- Живео - збуни се Душан, али брзо дохвати камен и
додирну Раденков белутак.
- Ово нас спаја. Ово је доказ да смо сви били тамо. И да још
нисмо оданде изашли.
Ударац у стакло их врати у реалност. Анђа и Анка су
стајале с друге стране стакла, насмејане.

271
 27. април 1972. године
Пожаревац

Док се брије, Костја загледа своје лице. Као да посматра

странца. Запита се - да је у огледалу лик другог човека - да ли
би могао да верује том лицу, речима тог лицемера? Мурга му је
помогао када му је било најтеже у животу, а он га бесомучно
лаже. Измишља неке небулозне приче и чуди се богатству своје
маште. Мурга пита како му је било у самици, а Костја измишља
разговоре са чуварима, помиње батине и малтретирања, којих
није било, ћути о колима која су га сачекала испред затвора и
пребацила до Сењака, други пут до Звездаре, а трећи пут опет
до Сењака. А Мурга се само осмехује, задовољан, јер је успео
да од градског дечака направи несаломивог момка.
Због кога лаже? Не због себе, сигурно! Одлазак у затвор
довољан је разлог да не поштује себе, бар не онолико колико је
то чинио док је био на слободи. Лаже због људи које је први
пут видео и којима је поверовао да ради велики посао за
државу! И зарад тог, у суштини бесмисленог посла, који може
да обави сваки обијач каса и свака напаљена будала, пристаје
на лажи и тако чува тајност лудих идеја?!
- У мишоловци си, мој пријатељу - промрмља гледајући
помно у свој лик.
- Почео си да причаш сам са собом - зачу грлен Мургин
глас.
Мурга упаде у клозет као фурија. Го до појаса, црвен у лицу
јер је већ урадио стотинак склекова, са четкицом за зубе у
устима, пешкиром око врата. Једном руком ухвати крај
пешкира, потегну га као бич и закачи Костју по плећима.

272
Костја се тргну, а жилет га закачи испод леве јагодице.
- Морам мало да те пробудим. Брате, није добро кад
мрмљаш кроз зубе и бечиш се у огледало.
Костја брише крв и годи му што је Мурга повредио онога у
огледалу, лицемера и лажова. Кад би знао како га бесрамно
лаже, поломио би га као...
- Како ти оно кажеш „поломићу те као..
- Као маче мушкатлу - рече Мурга, испљуну четкицу у
лавабо, затим је дохвати и пропра испод млаза воде.
Костја стави сапуницу преко малене посекотине, али крв
натапа сапуницу, пробија се и као црвена суза слива се низ
лице.
- Било је глупо да изађеш из затвора без неке повреде. Сад
можеш да се хвалиш. Повредио ме Мурга! Како, брате? У тучи.
Ја њега, он мене, ја њега... Тап...Тап...
Костја се смеје, јер Мурга почиње боксерски плес, удара
замишљеног противника, момци затечени у клозету праве круг,
навијају као да присуствују правој тучи. Одједном, нагло као
што је почео, Мурга се укопа, додирну десном шаком нос,
поклони се, приђе лавабоу и поче да трља четкицом зубе као да
некога бије.
- И ко је победио? - упита Костја?
- Ти. Данас излазиш, два месеца раније. Зар то није победа?
Костја се окрену ка огледалу. Крв се размрљала, јер је
имитирајући Мургине покрете стално додиривао лице.
Помисли како је то, у ствари, његово право лице. Не види се
ниједна црта која би могла да открије шта мисли и шта осећа.
Само црвено-бела лопта, припремљена за шутирање лево или
десно, горе или доле, зависно од одлуке тренера.
- Твоја је заслуга што излазим раније - рече тихо Костја.
Било је доста истине у тој реченици, иако је пресудило
нешто друго, што Мурга није знао. Научио је Костју да буде
смирен, да утиша емоције и плаховитост, да пусти противника
да се излети, па тек онда да узврати.
- Мислиш?! - загледа се Мурга у Костју.

273
 - Убеђен сам у то.
Ћутали су. Костја се бријао, а Мурга прао зубе. Звук жилета
и звук четкице претворише се у ритмичну мелодију. Речи су
биле сувишне. Обојица су знали да је ово опроштај. Затвор их
је спојио, затвор их је и раздвојио. Мурга ће изаћи исти какав је
био када је дошао у Забелу, а Костја ће изаћи са лицем на коме
ће увек, када се погледа у огледало, видети крв.
- Брате, чувај се - рече Мурга и пружи стиснуту песницу, а
Костја је додирну својом.
- Хвала ти за све што си учинио за мене.
Мурга је личио на постиђено дете, а било је јасно да се
плаши емоција. Затвореници затечени у клозету глумили су да
нешто раде, а при том су испод ока пратили сваки Мургин и
Костјин покрет, хватали гримасе и тумачили на свој начин
кратке реченице. Мурга стави четкицу у уста, пешкир пребаци
око врата. Закорачи ка излазу, а Костја у контрасветлу угледа
малене уши, карактеристичне за рваче, повијена леђа и руку
којом Мурга посла последњи поздрав, био је уверен у то -
искреном пријатељу. Костја се окрену ка огледалу, поново се
загледа у забринуто лице. Брзином змије што у стотинки
секунде избацује отров, пијуну у огледало.
Остао је сам у соби. Цимери су отишли на „дневне
активности", а он се припрема за излазак из затвора. Не зна
како да назове стање у коме се налази - тугом или срећом?
Пакује ствари. Иако зна да је соба празна, осврну се неколико
пута, па тек онда извади из задњег џепа на панталонама
непослата писма мајци, спакована у коверат. Кратки записи од
по неколико реченица, искрени изливи нежности, спутавани
затворским животом.
Прво писмо је написао три дана након доласка у Забелу, 21.
марта 1970. године, а последње писмо изнад речи „драга мајко"
носи датум 18. март 1971. године. Тог дана су по њега дошла
кола, извела га из самице... Схватио је да би свако писмо
написано после тог догађаја било крцато лажима.

274
 23. април 1974. године
Нови Београд

После изласка из Забеле, Костја је уписао медицину, али је

већ након првих вежби из анатомије одлучио да одустане од
живота у белом. Наредне године је уписао Факултет
политичких наука, одсек журналистика. Признали су му
неколико испита положених на Правном факултету. То је био
логичан избор, јер је Костја писао за локални лист Нови
Београд, а и Студент је објавио неколико његових текстова. У
новинске чланке је уносио доста маште и хумора чак и када је
писао о политичким темама.
Отац никада није завирио у Костјин индекс. Никад није
питао када полаже испите. Знао је да ће Костја славодобитно
јавити ако положи, а по његовом ћутању је схватао када је
добио петицу.
Забелу више нико не помиње. Али то не значи да је Костја
заувек оданде изашао. Душана су више болела ћутања о Голом
отоку него мучни разговори када је откривао део душе. Осећао
се тада лагодно, као да је с леђа скинуо тежак терет, а после
дужих ћутања мучио га је сан у који је све чешће улазило жуто
пиле чије су очи потпуно поплавеле. Једном га је пиле питало:
„Зар не видиш колико личим на тебе?“ Пробудио се обливен
знојем. Анђа је седела у кревету, уплашена, по чему је
закључио да је викао у сну.
Душан и Анђа, по навици, испијају кафу пре него што
крену на посао. Чују Костју како пева у купатилу док се брије.
Из затвора је изашао замишљен, стално на опрезу. Тек се након
две године опустио. Поново свира гитару.

275
 - Шта мисли оно наше дете...
- Није више дете.
- То и хоћу да ти кажем. Ово наше дете... хоћу да кажем...
овај наш човек се понаша као дете! За два месеца пуни
двадесет седам година, а о војсци уопште не размишља.
- А зашто би размишљао када га више и не позивају у војни
одсек? Зашто би се онда секирао? Какве си ти користи имао од
војске?!
- Немој... Пусти ту причу... Кад причаш о војсци, не
говориш о личној користи.
- Да ли мене и децу стављаш под тачку „лична корист"
или...
Задрхташе му руке и врућа кафа му паде на сако. Тако је
увек реаговао када није умео да одговори на Анђина питања. А
та питања нису захтевала расправу. Довољно је једно да или не.
Било који одговор на Анђино питање о користи коју је донела
или узела војска, значио би пораз. Зато ћути. Стеже вилицу као
да ће гвожђе да прегризе. У кухињу уђе Костја. На тек
избријано лице утрљава колоњску воду. Певуши песму Девојко
мала.
- Шта је с твојом војском? - рече Душан као да испаљује
рафал, скривајући збуњеност после Анђиног питања.
- По шумааама и гооорама, наше земље пооооноснееее -
промени Костја песму.
- Тебе као да су заборавили? - убаци се Анђа у разговор.
- Можда не примају олош из затвора - рече Костја весело.
- Ти никада ниси био олош! Због доброг владања си пуштен
раније - брани Анђа сина од њега самог.
- Зашто да не одеш у војску на пролеће? Април је право
време за војника. На јесен ћеш улетети у кишу, па кад први пут
сквасиш шињел, нећеш га осушити до краја војног рока -
логично каже Душан.
- Хоћеш да кажеш како би требало да одем и сам се
пријавим.
- У јулу пуниш двадесет седам година. То је законски рок

276
до кога мораш да одеш у војску. Доћи ће ноћу по тебе. Бићеш
ухапшен као дезертер.
- Боже, Душане, шта причаш?! Зар није доста хапшења у
овој кући?! - искрено погођена рече Анђа.
- Немојте ви да се секирате. До виђења, журим на факултет
- рече Костја уместо поздрава и настави да пева Девојко мала.
Пију кафу и ћуте. Највише боли незавршен разговор.
- Закаснићу мало на посао... Морам до војног одсека. Њему
је све игра. А војска није за игру.
- Немој да брукаш дете! Провераваш га као да је лопов.
- Нико неће знати...
У војном одсеку је радио друг Медић, како су га сви звали,
пензионисани официр. Имао је јак, продоран глас, велику
четвртасту главу, чекињасте бркове и стално је био намргођен.
Међу новобеоградским студентима једна од најжешћих клетви
била је „Дабогда те позвао Медић”. Дуго је проверавао сваки
папир са факултета, потврду о редовном школовању, мрдао
уснама као да је управо ухватио фалсификатора, а врхунац је
био када би подигао папир и окренуо га према осветљеном
прозору. Пажљиво је прегледао обе стране потврде, исправљао
изгужване ћошкове и тек онда графитном оловком уписивао у
сиво-жути картон неки само њему знани знак. Стално је нешто
брисао и дописивао, мењајући гримасе.
- Добар дан. Ја сам отац Костје Булатовића. Он ће у јулу
напунити двадесет седам година, а ви га не позивате у војни
одсек. Не бих желео да испадне како се није јавио на време -
издекламова Душан реченице које је смишљао успут.
Док друг Медић претура по сиво-жутим картонима, Душан
се мршти, јер не воли администрацију. Нелагодно му је кад
дође пред неки шалтер у општини или пошти, а службеница
покаже на доњи отвор на стаклу, јер наводно не чује „шта то
друг говори". Душан је убеђен да је то бирократски трик. Тако
натерају сваког грађанина да се савије и, практично, понизи.
- Костја Булатовић. Ево га...Ви сте му, кажете, отац -
одсечно говори Медић, као да је на смотри.

277
 - Да. Душан Булатовић.
- Претпостављам - строг отац.
- Па, не баш строг.
- И мени је то мало чудно... Да сте били строги, не би
заглавио у затвору.
Нетактични Медић узнемири Душана. Увек је наступао
снисходљиво, јер је знао да га прати усуд Голог отока, а у том
сиво-жутом картону сигурно све пише.
- Дошао сам да вас питам зашто га не позивате у војску.
- Зато што је ослобођен војске. Био је и на лекарској
комисији. Не подноси ауторитете, не може да се навикне на
однос подређени-надређени, пише ту и нешто на латинском.
Искрено да вам кажем, чуди ме да ви то не знате, а у оваквим
случајевима главни разлог је строг отац.
Душан није отишао на посао. Вратио се кући. Скувао је
кафу. Загледао се у велику породичну слику на зиду. Из
дрвеног рама гледали су га насмејани Анђа, Бранка и Костја.

278
 17. јул 1976. године
Штутгарт

Клопарање воза и размишљање уз једнолично понављање

истих звукова подсећају га на филм са брзом монтажом, у коме
све врца од боја и непредвидљивих ситуација. Забавља га та
игра склапања озвучених слика. Радује се искрено као уметник:
ствара дело што ће га наџивети. Из игре га с времена на време
избаци жуљање између ногу. Насмеје се кад стави руку у крило
па осети чврстину метала.
Ноћ уочи поласка у Немачку испробао је све комбинације:
стављао је бомбе испод пазуха, затим на бокове. У једном
тренутку је ставио бомбе на груди, па је личио на недовољно
развијену жену. Обрадовао се када је пронашао најбоље место,
испод тестиса. Лепљивим тракама обавио је око бутина бомбе
ушушкане у вату, а затим у меку памучну тканину. Преостало
је још само да каже оцу где ће провести три дана. Ако буде
нашироко објашњавао, постаће сумњив. Одлучио се за тактику
напада.
- Идем у Словенију. Пишем текст о Брду код Крања. Тамо
се налази Титова вила. Три дана, све плаћено - саопштио је оцу
заверенички.
- Шта ти имаш да пишеш о Титовој вили?
- Свашта ћу да пишем. То прво није његова вила, већ вила
Карађорђевића.
- Ти знаш чија је Титова вила?!
- И то није брдо, већ долина. Нико не зна ко је равници
поред Крања дао име Брдо код Крања. Још једно Потемкиново
село.

279
 - А што ти уопште идеш тамо кад све знаш?! - наљутио се
Душан и изашао из Костјине собе.
На железничкој станици у Штутгарту потражио је
телефонску говорницу и затим позвао Стевана Лазовића, чији
је број телефона упамтио. Човек се обрадовао као да му је у
госте дошао најдражи пријатељ. Живео је у насељу са
монтажним кућама, прављеним за изнајмљивање. Радничка
четврт, комшије Турци, Италијани и Југословени.
- Десет година живим у Немачкој. Навикао сам се. Добри
људи, вредни - изговара Стеван кратке реченице као да га неко
тера на штедљивост. - Одмори се, па да се прошетамо.
Костји је брујало у ушима. Воз му је још увек пролазио кроз
главу, локомотива је пиштала и терала сан. После пола сата је
устао и замолио Стевана да му покаже стазу којом ће између
шест и седам часова увече проћи шиптарски демонстранти.
Скуп је пријављен, што значи да ће демонстранте, поред
личног обезбеђења, на пристојном одстојању пратити немачка
полиција.
- Немој да бринеш. Све је испланирано - охрабри Стеван
Костју.
- Да сам бринуо, остао бих у Београду.
- У поворци ће бити и жене и деца. Увек тако наступају.
Као на демонстрацијама у Приштини. Те бомбе не убијају.
Желимо само да их уплашимо и покажемо како не могу тек
тако, некажњени, да серу по домовини. Морају да схвате да их
од нас не може заштити немачка полиција. Нити иједна
полиција на свету.
Педесет метара изнад улице налази се узани гвоздени мост
за пешаке. Идеално место са кога ће Костја бацити две гасне
бомбе. Полако прелазе пешке преко моста.
- Бациш и одмах идеш према насељу преко пута. Немој да
трчиш док се не подигне дим, јер би био сумњив. Кад настане
паника и дим обавије овај део улице, нико неће гледати на
мост. Ја ћу те чекати у колима код продавнице намештаја. Само
буди смирен.

280
 То је била теорија. А пола сата пре него што су кренули на
извршење задатка, Костју је ухватила прво блага, а потом јака
дрхтавица. Шетао је по соби, застајкивао, трљао главу, поново
шетао, трећи пут се туширао хладном водом. Филм из воза се
вртео невероватном брзином. У делићима секунде види слике
које пролећу и нестају - мајка, покојна сестра, отац, Раденко,
Зоран, Младен, Комете, Мурга...
- Одустани - рекао је Стеван трезвено. - Јавићемо да су
искрсле непредвидљиве ствари и да се акција одлаже.
- Какво одустајање?! Мало треме и ништа више. Ово је мој
први наступ у иностранству - покуша Костја да се нашали
имитирајући покрете неке распусне певачице народне музике.
- Како ти кажеш...
Костја је тачно у шест сати био на мосту. Улица је била
празна, без иједног возила, јер је саобраћај обустављен између
шест и седам сати. Завлада аветињска тишина, без шумова,
звукова аутомобила и других украса велеграда. Тачно у седам
часова, поворка мора да напусти пут, а аутомобили се поново
враћају у своје царство. А знатижељници? Баш брига Немце за
препуцавање Срба и Албанаца!
Демонстранти ће туда проћи у шест часова и петнаест
минута. Чују се из даљине појединачни узвици, галама и већ се,
као у магли, назире колона. Процењује да у поворци нема више
од хиљаду људи. Не разуме шта говоре, али по интонацији
схвата да изговарају кратке пароле. Аплаузи и громогласно
одобравање. Полако, као када воз излази из тунела,
искристалисаше се две рећи - „Косово република". Изговарају
их као у трансу.
Забринуше га полицајци на коњима. Ишли су са обе стране
колоне. Премерава терен и схвата да је пут усечен, па коњи
никако не могу да се попну на раван у висини моста.
Био је сам на мосту. Повукао се у сенку. Чврсто је држао
бомбе, стезао их као да ће му побећи, па осети бол у прстима.
Дланови су му се ознојили. Врх поворке је зашао испод
моста и с нестрпљењем је чекао да мост подели демонстранте

281
на два дела, што ће бити идеалан тренутак за бацање бомби.
- Па, Костја, нек ти је са срећом - рече као да се опрашта са
неким.
У истом тренутку је активирао бомбе и бацио их преко
ограде на леву, а две на десну страну. Бомбе испустише гас и
убрзо се све претвори у смрдљиву маглену завесу. Наста
паника. Људи кашљу и вичу, коњи њиште. Костја се савио и
трчи преко моста увијеног у бели облак. Очи га боле и сузе, а у
грудима осећа притисак. Улетео је у кола. Стеван је био смирен
и ћутљив.
- Добро обављен посао - рекао је Стеван кратко, упалио
кола и кренуо.
Костја је дрхтао. Ухватио је руком вилицу. Скакутала је и
плесала у ритму страха какав до тада није познавао.

282
 23. децембар 1979. године
Минхен

Немачке пивнице миришу на кисео купус, кобасице и пиво.

Костја не воли посебно ни купус, ни кобасице, ни пиво, али
воли тај помешани мирис, уз додатак задаха зноја. Све то
мотивише људе да се друже, певају, урлају, наздрављају и
трескају чашама. Седи у ћошку, испија сок и истински ужива.
Пети пут долази у Немачку, додуше „ро задатку", и увек
заглави у некој пивници. Загледа људе о којима је у школи
учио да су највећи непријатељи његовог народа. А у Немачку
долази да би се обрачунао не са највећим непријатељем свог
народа, већ са неким земљаком за кога је Удба проценила да је
непријатељ, већи чак и од највећег непријатеља.
Прича о непријатељу није баш најјаснија... Душан је два
пута рањаван. Оба пута су га раниле усташе. Али су за његовог
оца највећи непријатељи четници. Ни Немци, ни усташе, већ
четници, сународници. Отац је беснео када би се у новинама
појавио неки текст о сарадњи партизана и четника. Тврдио је
како је то лаж и како ће историја показати ко се једини на
простору Југославије борио против фашизма. Ретко је причао о
рату, а када је то чинио, прецизно је наводио датуме, чак и
време. Сећао се сваког рањавања и погибије својих сабораца.
Приче је обично почињао овако: „Било је то двадесет трећег
јануара... не, слагаћу те, ухватила нас је зора, што значи да је
већ био двадесет четврти јануар...“
Костја испија сок и осмехује се, усамљен у пивници
испуњеној звуком корачница. Осмех му измамљује сећање на
прво очево нехотично признање чињенице да нису само

283
партизани ратовали против Немаца. Можда и није било
нехотично, али је у сваком случају за обојицу било лековито.
- Ухватила ноћ. Јануар четрдесет и друге. Камен пуца од
хладноће. Кренемо ми и четници на Немце.
- Полако... Стани. Откуд ви и четници заједно?! - питао је
Костја збуњено.
- Ма, то су били босански четници.
- Свеједно чији су, али су били четници. Били су Срби.
- Радили смо понешто заједно... Издадоше нас у пролеће
четрдесет треће.
- Али ипак сте били у једном периоду заједно! И то ми тек
сада кажеш?! А ја запеним када неко помене сарадњу
партизана и четника.
Душан није завршио причу. Наљутио се и отишао у другу
собу...
Костја подиже чашу у којој се жутео сок од јабуке.
Наздрави у празно. Левом руком благо додирну широк појас
завучен у панталоне. У појасу се налази десетак специјалних
чешљева. Нашао их је у поштанском сандучићу на железничкој
станици у Минхену. Дупликат кључа је добио у Београду.
Кључ и пасош са лажним именом - Зоран Ћирић.
На примопредаји кључа и пасоша укратко му је речено шта
ће радити у Минхену. Остарели усташа, један од идеолога у
сенци, Ивица Сушец, пореклом из Загорја, прославља
осамдесети рођендан. У кући ће бити много званица,
емиграната, деце, родбине... На другом спрату, у радној соби,
старац у сефу чува најдрагоценије ствари.
- Док траје прослава, провалићеш у његову радну собу,
отворити сеф...
- Опасно је. Одрадићу кад никога нема у кући.
- Нема ефекта. У сефу има пара, важних докумената,
спискова сарадника, злата, бисера... Ништа нас од тога не
интересује.
Узећеш само свилене гаће, са монограмом И. С., ручна
израда. Те гаће су рођендански поклон симпатизера из

284
домовине. Чува их као реликвију у сефу. Морамо да му
покажемо како га у сваком тренутку држимо под контролом и
како можемо и гаће да му свучемо, ако то желимо.
У пивницу уђоше два момка обучена по последњој моди у
пратњи две оцвале даме. Црвене у образима, једре, типичне
Немице. Костји је одмах било јасно да су то момци које
очекује. Пришли су и уљудно питали да ли је астал слободан, а
келнер је одмах, без наруџбине, донео четири кригле.
- Костја, како си путовао? - ослови га момак именом, а
Костја у његовим бистрим очима прочита брзину,
неустрашивост и авантуризам.
- Сасвим угодно - одговори уз осмех.
Невероватна присност је спајала момке који се нађоше на
истом задатку а да се при том никада раније нису срели. Ма
колико је Костја био спреман да се увек шали на рачун
полиције, у избору сарадника, посебно оних на осетљивим
пословима у иностранству, били су беспрекорни. Неки од њих
су били љути противници на београдском асфалту, припадали
су супротстављеним клановима, али су на задацима у
иностранству деловали као најпрецизнији сат. Склапали су
екипе као лего коцкице, зависно од повереног посла.
- Одакле сте? - упита Костја.
- Ја сам Ђоле, Земунац, а Бошко је одрастао на Дорћолу.
Овде смо пет година. Мало шана, мало рад на црно... Одрадимо
понешто за наше. И ту капне нека кинта. Важно је да не
паднеш. Ако једном попијеш казну и уђеш у швапске архиве,
најебо си. После те стално зивкају за нешто - рече момак са
качкетом на глави и завуче руку у деколте девојке са белом
пивском пеном на носу.
- Какав је план?
- Бошко, одведи рибе на пишање - рече Ђоле, па кад се
кикотаве даме удаљише, настави: - Матори никога не пушта на
спрат. Пријем је у приземљу. Нема аларма, нема паса. Само
послуга.
Наш човек се спанђао са собарицом. Она ће оставити

285
отворен прозор на тоалету, поред радне собе. Значи, све је
чисто. Доле галама и гужва, горе одлични услови за рад.
- Како ћу се попети?
- Конопац и кука. Четири метра висине. Идемо заједно до
ћошка, сто метара од куће, где ћу ти објаснити још неке
детаље. Кад завршиш, кола те чекају на истом месту. Ако
паднеш... Радио си за себе. Кад Швабе обавесте конзулат, наши
ће тражити да те депортују... У земљи је, фол, расписана
потерница за тобом.
- Немој да ми баксузираш... - рече Костја, пљуцну два пута
у страну и махинално испи дуг гутљај пива из нечије чаше, а
затим се загрцну и поче да кашље.
Све је протекло како је и планирано. Прескочио је ограду,
лако се успео уза зид, откопчао специјални појас са алатом и
батеријском лампом у њему. Трљао је руке задовољно када је
угледао старинску касу, сличну оној у Пожаревцу. Старац је
живео у прошлом времену и својим политичким деловањем
призивао је духове прошлости. Из приземља куће чуо се жагор,
а затим сложно певање: „За сваку добру реч кај си нам речи
знао...“
У каси је било неколико милиона марака, како је Костја
проценио, злато, драгуљи, много папира и свилене светлоплаве
гаће са тамноплавим монограмом на десној страни, спаковане у
провидну целофанску кесу. Додирну новац знатижељно, али
брзо повуче руку. Целофанску кесу стави у унутрашњи џеп,
затвори касу, појас сави око струка, па истим путем као што је
дошао изађе из куће. Последњи део задатка обавио је у
телефонској говорници на железничкој станици, уочи уласка у
воз.
- ’Ало. Молим вас господина Сушеца. А, ви сте. Овде
аукцијска кућа Вебер. Имамо интересантан експонат за вас.
Свилене гаће са монограмом И. С. Ако сте заинтересовани,
јавите нам се.

286
 4. мај 1980. године
Ибарска магистрала

Недеља, леп дан за фудбал, како је говорио Душан

припремајући се за радио-пренос. А слушање радио-преноса у
колима посебан је доживљај. Бајка на точковима. Промичу
пашњаци, стада оваца, шуме, а репортер препричава атмосферу
на стадиону Пољуд у Сплиту. Играју Хајдук и Црвена звезда.
Душану, окорелом партизановцу, тешко је да се определи за
кога ће да навија - за Звезду или Хајдук, а Костја прерачунава
бодове и покушава да закључи који резултат највише одговара
Партизану.
Анђа ћути и дрема у колима. Никада није могла да разуме
мушку страст за фудбалом. Једном ју је Душан повео на
стадион ЈНА. Чудила се људима преображеним у страшила кад
утакмица почне. Псују, прете, стискају песнице, смеју се и
плачу истовремено. Посматрала је како сладострасно грицкају
семенке и пијуцкају на леђа људима испред себе, а
истовремено неко други пијуцка на њихова леђа. Колективно
лудило и повратак у кратке панталоне.
Првомајске празнике су провели на Златибору. Раденко и
Анка нису могли да дођу, јер су генерали непрестано били у
Генералштабу, ишчекујући вести из Клиничког центра у
Љубљани. Костја је тврдио како државни врх већ недељама
крије истину од грађанства...
Душан је тешко преживљавао Титову болест. Сваког дана је
наглас читао извештај конзилијума лекара и тражио скривене
поруке између редова. Костја је избегавао разговор о Титу;
његовом оцу нису се свиђале алузије на дуговечност. Тита је

287
звао Број Један, упоређујући га са вођом тајне организације
ТНТ, старцем неодређених година у стрипу о тајном агенту
Алану Форду.
- Те шале не волим. И не разумем - говорио је Душан и
прекидао сваки разговор.
- Не може човек да живи вечно. А овај народ није
припремљен за његову смрт. Уколико припремом не сматраш
лажне извештаје конзилијума.
- Молим те, престани. Људи раде колико могу. И сигуран
сам да ће и овај пут преживети.
- Као Број Један.
Душан би покупио новине и љутито отишао у своју собу.
Костја није могао да разуме толику везаност свог оца за човека
чија га је власт послала на Голи оток. Као што није могао да
разуме очеву тврдњу да Тито, први човек државе и Партије,
није знао за Голи оток.
- Да си упознао Тита, другачије би ти причао - завршавао је
на исти начин сваку Костјину сумњичаву упадицу.
А после тога је увек следила прича о Фочи, 1942. године.
Партизанска болница, рањеници. Међу њима и Душан, са две
прострелне ране кроз мишицу леве руке.
- Свако јутро Тито је посећивао рањенике. Увек обријан,
очешљан и уређен војнички. И свакоме од нас је наредног јутра
знао име. Мене би питао: „Дурмиторац, како си данас?“ И за
сваког је имао лепу реч. Питао је каква је храна, да ли имамо
довољно лекова и дувана. Па би понеког и понудио дуваном,
ако лекар дозволи.
Костја је разумео ту везаност проистеклу из ратних дана,
али га је до лудила доводила очева приврженост у годинама
прогона, када су људи без кривице, без ваљане пресуде,
одлазили у затворе и логоре. На Златибор су кренули два дана
раније јер Душан није отишао на посао, што се никада раније
није догодило. Да је имао пиштољ код себе, убио би се. Тако је
рекао Анђи.
Разлог је био састанак у Заводу за социјално осигурање на

288
коме је Душан предложен за шефа одељења. Људи су говорили
све најлепше о њему, помињали заслуге на послу, његов однос
према странкама, топлину којом је зрачио, марљивост,
преданост раду. Остајао је по неколико сати након завршетка
радног времена... Гледао је у земљу, постиђен због лепих речи.
А онда је устао један млади правник, накашљао се значајно и
поставио само једно питање: „Душан Булатовић је једном
издао земљу. Ко гарантује да то неће опет урадити?"
Настао је мук. А тишина некад више говори од свих речи.
Узалуд је после тога директор причао како човек може да
погреши, а затим својим радом докаже да сада другачије
мисли. Свима је у ушима одзвањало питање младог правника:
„Ко гарантује да то неће поново урадити?" Душан је устао,
напустио састанак и пешке, као када је прочитао у новинама да
је кум Блажо убио Милету Лазића, преко моста дошао до куће.
Застајкивао је на мосту, гледао у воду.
- И то ти је прича о Титу и Партији. Други део. Обележен за
цео живот. Тај балавац који те прозвао био је прво Титов
пионир, па Титов омладинац, а сада Титов јуришник задужен
за постављање друштвено оправданих питања - рекао му је
Костја када су стигли на Златибор.
- То нема везе са Титом.
Анђа је сачекала да Душан сакупи новине, да се окрене и
оде у своју собу, па је тек онда упитала Костју зашто кидише
на оца. Зар му није доста зла нанео Костјин вршњак... правник -
како је нагласила благо прекоревајући сина због незавршеног
факултета.
- Али, мама, заиста не могу да га разумем. Он би му сада
поклонио свој живот, да је то могуће. На све би пристао само
да Тито вечно живи. Он тиме аминује све што су му урадили,
потврђује да су били у праву.
- Није тако... Али не може да гази преко својих идеала.
- Они су газили преко њега. Они који су саставни део
његових идеала.
- Не вреди... Никада то нећеш схватити. Али бар можеш

289
мало да се уздржиш кад разговараш са оцем. Чувај га мало од...
- Од кога?
- Од свог пркоса.
Била је у праву, иако је Костја хтео да каже како је отац сам
себи највећи противник, јер бежањем од истине бежи од себе
самога. Ћути, јер зна крај таквог разговора: мајка би га благо
погледала, а у том погледу би прочитао питање: „Кад ћеш да
одрастеш, сине?“
Кад су кренули за Београд, Душан је сео поред Костје,
певушио неку планинску песму.
- Тата, вежи се.
- Мене ни Немац није везао, па нећеш ни ти.
Липовичка шума, пола сата до куће. Утакмица се закувала и
репортер се труди да дочара дешавања на Пољуду. Сенке су
ишарале Ибарску магистралу. Гужва на путу. Колона
аутомобила, са сталним застајкивањем, полако се приближава
граду. Одједном се прекину програм. Костја неколико пута
удари руком по радију.
- Мора да је Звезда дала гол, па Хрвати ометају пренос -
рече Костја.
Тишину прекину глас спикера Миодрага Здравковића. На
радију и телевизији Здравковић је читао најважнија
обавештења за јавност.
- Данас, у петнаест часова и пет минута, у Клиничком
центру у Љубљани...
Колона се зауставила. Умро је Тито. Костја обема рукама
притисну сирену, а затим спусти главу на волан. Душан је
ћутао, блед, загледан у једну тачку. Анђа је јецала.
- Идемо полако - рече Душан.
Костја подиже главу са волана. Душан угледа његово
уплакано лице. Тек тада и он поче да плаче.

290
 18. мај 1980. године
Бујановац

Пословни одлазак у Бујановац - писао је репортажу са

дочека Штафете младости - раздрмао је Костју, ушушканог у
лажи које су допирале из новина, радија и телевизије.
Телеграми, писма подршке, сузе што „непрестано теку из
непресушних извора људске душе“, како је забележио лист
Комунист. Пред Кућом цвећа се отегли километарски редови,
аутобуси пристижу из целе Југославије. Скуп испред Савезне
скупштине, и дотад незабележен број светских државника на
једном месту, створио је слику о неизмерној љубави света
према Титовим сирочићима.
А у Бујановцу... После пута по Косову, стазама братства и
јединства, како се морало нагласити у сваком тексту, Штафета
младости улази у јужну Србију. Све је, на први поглед, исто
као на осталим дочецима: пионири, заставице, Титове слике,
пароле... Кад утихне снажно озвучење, настане мук,
опомињућа тишина натмуреног неба уочи пролома облака.
А тачно у подне зачуле су се полицијске сирене, злокобно
завијање што се забада у мозак. Неколико плавих аутомобила с
полицијским ознакама уз шкрипу кочница заустави се на
платоу испред школе, изађоше полицајци у цивилу, растрчаше
се, помешаше се са децом. Гурају наставнике, мргодно
загледају малишане са заставицама тражећи и у њима оне што
каљају лик и дело највећег сина.
Убрзо на плато дође отворени аутомобил у коме је била
екипа државне телевизије. Са леве и десне стране кретали су се
мотоцикли, а између њих је трчала девојчица у шортсу.

291
Поносно је држала Штафету младости. Костја је препознавао
полицајце скривене у цивилну гардеробу: правили су штит око
мотоциклиста и девојчице у шортсу. Погледа према крововима
кућа и уочи људе скривене иза димњака. Одатле су надгледали
плато испред школе.
Наста вика, граја, масовне песме поново нападоше уши,
шкрипе кочнице, људи из обезбеђења се узмували... Девојчица
се попе за говорницу. Сви шумови утихнуше. Обратила се на
албанском језику драгом другу Титу и обећала да ће омладина
стално бити на његовом путу. Костја осети грч у стомаку,
чупање, ковитлац, мучнину што га натера да оде иза једне
ограде и поврати.
- Немаш стомак за овакве ствари - зачу глас и осети на
рамену пријатељски додир руке.
Обриса уста и тек онда се усправи. Угледа инспектора
Перића у фармеркама и танкој мајици.
- Нисам доручковао. Синоћ сам кренуо аутобусом до
Врања, па јутрос неком локалном везом. Променио сам кревет.
Нисам могао да заспим. Размазио ме Београд - рече Костја и
покуша да се насмеје.
- Могао си да позовеш и питаш за превоз. Ти си наш... друг.
- Могао сам да тражим и плаву униформу - настави Костја
иронично Перићеву мисао.
- Нисам мислио ништа лоше - искрено рече Перић. - Идемо
до чесме, да се умијеш, па да грицнеш нешто.
Костја је дуго и пажљиво прао руке, као да спира
лицемерје, лажи и обмане виђене у подне, у Бујановцу. Док
испира уста размишља како да интонира текст. Ако напише
истину, уредник неће објавити, ако слаже и скуп прогласи
„величанственим дочеком Штафете на уласку у Србију",
издаће себе. Унапред зна како ће телевизија описати догађај: у
првом плану ће бити насмејано лице девојчице, у следећем
кадру се види штафета, затим лица раздрагане деце са
заставицама, нема широког плана да се не би видела пустош и
на крају говор девојчице уз пратњу звука преузетог са неког

292
другог снимка масовне смотре. Спикер изговара реченицу
којом почињу сви извештаји: „Ношена рукама хиљада девојака
и младића, Штафета младости је..
- Лицкаш се као да ћеш на игранку - прекину Перић
тишину.
Костја се тргну. Отпи још један гутљај хладне воде.
- Никад не крећи на пут без корице хлеба, мало воде и тари-
гуза - настави Перић, отвори малену торбицу, извади тоалет-
папир и пружи га Костји.
Костја брише уста тоалет-папиром. Погледи им се сретоше.
Насмејаше се вођени истом мишљу: овај догађај заиста
заслужује велики тоалет-папир! Перић стави прст на уста, што
је означило крај немуштог разговора.
- Парче сувог хлеба помаже боље него лек - рече Перић и из
торбице извади корицу хлеба.
У Београд су кренули заједно, раздрнданим аутомобилом,
прљавим, неугледним, са таблицама на којима се једва уочавао
број. Перић је возио.
- Твоја кола? - упита Костја.
- Не. Само су ми рекли да идем црвеном заставом... Не знам
ни да ли је службени ауто. Било нас је петорица. Колеге су
остале.
- И биће део раздраганог мноштва и у Врању...
Перић је звиждукао неку песму. Костја је слагао чињенице,
покушавајући да оформи основну линију текста.
- Да ли си регулисао радни стаж? - упита Перић
административним језиком службеника на шалтеру.
- Сви ме хвале, а нико не запошљава. У Борби су расписали
конкурс за мене. Три године сам хонорарац. Само што нису
моју слику залепили! Примили су неку клинку, почетницу.
- Туца се са уредником - насмеја се Перић, јер је ишчекивао
такву Костјину реченицу.
- Туцају мене у здрав мозак због ћалета, ако те баш
интересује ко кога туца. Какав отац, такав син. То је њихова
логика. Ти као не знаш!

293
 - То време је прошло.
- Па кад је прошло, што ме не приме на посао?! Имам
тридесет три године, десет година пишем, имам и Борбину
награду за репортажу. Отац само ћути. Знам и шта мисли.
Окривљује себе.
- Ти знаш да би могао да радиш код нас... И да ти иде радни
стаж.

294
 23. септембар 1980. године
Београд

Један телефонски позив потпуно га је избацио из

равнотеже. Нервозан је, побио би се са било ким. Мислио је да
повремени излети, на које је, мора признати, одлазио са
задовољством, никада неће прерасти у нешто озбиљно, нешто
што ће га спутавати. Реконструише по хиљадити пут
телефонски разговор, па онда покушава са заваравањем - само
му се учинило, нико га није звао!
- Добар дан. Молим вас Костју.
- Ја сам, изволите.
Човек се представио и заказао састанак у Улици кнеза
Милоша... Савезна државна безбедност. И на крају је рекао:
„Будите тачни као што сте увек били." Дуго је гледао у
слушалицу.
- Шта они мисле? Није Костја на дугме! - рече наглас.
С ким да се посаветује? Отац би побледео и заћутао. Можда
заувек. Његов син Костја Булатовић - сарадник Удбе, оне исте
која га је послала на Голи оток?! Зар да му прича како није
доушник, већ јуришник што баца бомбе, додуше гасне, на
Шиптаре, њихове жене и децу? Да ли би отац схватио да је
значајан државни задатак украсти усред Немачке свилене гаће
из сефа остарелог усташе?
О мајци не сме ни да размишља. Ако је икога презирала у
животу, били су то сарадници Удбе, доушници, љигавци; за
мале паре или привилегије пријављивали су људе или лажно
сведочили. Сећа се једног сусрета на Жабљаку - отац је још био
на Голом отоку - кад је Анђи пришао непознат човек и тражио

295
да му опрости што је написао извештај о Душану и његовом
понашању после рата. Извештај у коме су биле лажи потребне
тужиоцу као доказ да је „Душан Булатовић још 1945. године
био на линији која је утрла пут Информбироу..”. Био је то неки
даљњи рођак. Притисли су га и уценили. Скинуо је капу, држао
је у висини појаса, снуждено савио главу и понављао:
„Опрости ми... Опрости ми...“ Мајка је чекала да подигне главу
па да им се погледи сретну. Онда га је пљунула, а он је капом
обрисао лице. Стајао је тако укопан у месту, као споменик
којег су усрале птице.
А чика Раденко? Генерал Раденко Мркић. Читајући у
новинама о његовом унапређењу уочио је значајну функцију у
контраобавештајној служби. Први пут је тада размишљао о
послу којим се Раденко бави. Отац то никада није поменуо. Он
је за њега био официр и - тачка. Шта би могао да пита чика
Раденка? Присети се велике свеске, Раденковог поклона,
добијене за петнаести рођендан. Једно време је у тој свесци
записивао дневничке белешке. Понекад извуче прашњаву
свеску, скривену на ормару, ишчитава пубертетска запажања
упакована у лепо срочене реченице. На првој страни,
искошеним краснописом, уписано је „Желим ти пуно успеха у
будућем раду. Чика Мрки". Зар да му се похвали како је на
врхунцу „будућег рада" добио позив који ће му можда
променити живот?
Први пут загледа фасаде и кровове кућа у Улици кнеза
Милоша. Обично је туда претрчавао, идући са састанка на
састанак. Корача полако, отежалих ногу. Застао је код
америчке амбасаде, окренуо се и пошао назад. Од првог дана је
знао да га неће тек тако оставити на миру. Стисну песнице,
удахну дубоко и поново крену ка Мостарској петљи. Закорачи
на степеник лепе, предратне зграде. Свуда у свету оваква
зграда би била хотел, а не место где се скрива мозак полиције.
- Знао сам да ћеш доћи. Изволи - рече висок, просед
мушкарац педесетих година, који га је чекао на улазу не
дозволивши да дежурни милиционер завири у његову

296
легитимацију. - Иде код мене.
- Разумем, друже Росићу - одговори дежурни милиционер и
стаде мирно.
Отишли су у малену просторију, завучену иза лифта. Један
човек је цртао карикатуру Јосипа Броза Тита: савијена нога као
код Вука Караџића, ореол свеца изнад главе, испред њега овце,
са шајкачама на глави, Тито им говори „Ааааа“, а оне
изговарају „Веееее“. Костја је збуњено гледао у незавршену
прву страну Нове Хрватске, часописа усташке емиграције, који
је штампан у Немачкој. Други човек, Божа, како се представио,
управо је завршавао текст намењен првој страни Нове
Хрватске.
- Насловна страна иде у зеленој боји. Потврђено пре пола
сата, али ћемо сачекати почетак штампања - рече Костјин
домаћин. - Излазе прекосутра, што значи да морамо у исто
време да се нађемо на терену.
Костја седе на слободну столицу, потпуно збуњен. Али није
могао да сакрије осмех због заиста успеле карикатуре.
- Ово је наше одељење за дезинформисање - рече друг
Росић не скривајући задовољство. - Кад се у продаји нађу две
Нове Хрватске нико неће знати која је оригинал. У овом броју
имамо измишљени интервју са првим човеком усташке
емиграције у Аустралији. Две године ће објашњавати како није
рекао оно што пише у новинама.
- А шта ћу ја овде? - упита Костја знатижељно.
- Хтео сам да ти покажем шта све радимо везано за твоју
професију. Идемо у мој кабинет.
Чинило му се да у ходницима и на степеништу сви гледају
баш њега, обијача сефа усташког идеолога и бацача две гасне
бомбе на шиптарске емигранте. Али људи су журно пролазили.
Костја и његов домаћин су два пута застали. Високи човек је
кратко разговарао са неким људима, али га ниједанпут није
представио саговорницима. Био је безимени пратилац у свету
сенки. Убрзо уђоше у простран кабинет украшен старинским
намештајем у дуборезу.

297
 - Као што си могао да видиш, ми се бавимо и
информисањем...
- Хоћете да кажете - дезинформисањем?
- Зависи од онога ко чита. За некога су наше
дезинформације у ствари информације. Ако се разумемо.
Костја потврдно климну главом. Високи човек је рекао
управо оно што је Костја тврдио на састанцима редакције:
лажни текстови у којима се велича оно што би требало
критиковати, за обичног читаоца су - информације.
- И где сам ја у целој причи? - упита Костја, коме је све ово
личило на предигру, на журнал после кога че уследити филм.
- Један наш човек у Минхену враћа се у домовину. Био је
сарадник угледног новинара радија Уједињена Европа,
снабдевао га је информацијама из наше земље. Редовно је
добијао све новине штампане овде. А добијао је и нека
упутства... Требало би да предложи заменика.
- Да погађам?
- Погодио си.
Обојица су ћутали. Костја се загледа у слику Ђорђа
Анђрејевића Куна: голобради клинац јуришао је на бункер. Грч
на лицу младића и ватра из митраљеза наговештавају смрт и
величину жртвовања. Костјин домаћин је гледао кроз прозор
окренут ка Газели, најлепшем београдском мосту, преко кога
су аутомобили претрчавали Саву.
- Бићеш плаћен по два основа. Наћи ћемо начин да и овде
примаш новац, а тамо ћеш зарађивати зависно од количине
урађеног посла. Поштено?
Костја је ћутао. Високи, седи човек се загонетно смешкао.

298
 20. октобар 1980. године
Минхен

Лута непознатом улицом. Удише свеж минхенски ваздух,

подижући рамена као боксер уочи меча. Загледа фасаде и у
њима тражи сличност са београдским кућама грађеним између
два рата. Београђани сада прослављају Дан ослобођења града,
као сећање на 1944. годину када су протерали Немце. А он, син
једног од ослободилаца Београда, шета окружен Немцима док
му уши пара оштар, немелодичан језик. Ишао је на курс
немачког језика након прве посете Штутгарту. Иако је био
убеђен да ће одбити наредни задатак, уписао је курс, убеђујући
и себе и оца како је схватио колико је истине у крилатици да
„онолико људи вредиш, колико језика говориш”.
- Па што онда не учиш руски језик? - питао га је Душан.
Насмеја се благо кад се сети забринутог оца: без речи је
слушао његову одлуку да оде у Немачку. Анђа је ставила руку
преко уста, што је био знак да скрива болан уздах. Изашла је из
кухиње. Костја је знао да је отишла у купатило, јер не жели
сузама да квари његову срећу.
- Син Душана Булатовића иде у Немачку као гастарбајтер?!
- рекао је отац наглашавајући значајно сваку реч.
- Идем да радим као новинар, сарадник Уједињене Европе.
- Слушао сам ја њих. Ако будеш говорио као они...
- Ја ћу само припремати материјал, писати неке текстове,
али се неће чути мој глас - рекао је Костја не скривајући осмех.
Застаде поред великог осветљеног излога у коме су
манекени, глумећи лутке, седели у најновијим моделима
столица и фотеља. Нису се много разликовали од људи испред

299
излога; и једни и други без мимике, загледани у неки
унутрашњи сат који не дозвољава узалудно губљење времена.
Зажмури и јако стиснувши капке натера светлуцаве звездице да
се уселе у призивану слику...
Душан је позвао на вечеру Раденка, Анку, Сава и Вукосаву.
Његов син Костја Булатовић иде у Немачку, да арбајтује, „да
служи Немцу“! У соби „за децу“ били су Костја, Зоран и
Младен, са својом децом - три дечака „из фамилије Мркић у
којој су се вазда мушка деца рађала", како је Раденко с поносом
говорио. Саво и Вукосава нису имали порода. Голи оток је на
Сава оставио трајне последице.
- Нека је са срећом! - подиже Саво чашу.
- Срећно му било! - додаде Вукосава.
Душан није узвратио здравицом, а Анђа је поново ставила
руку на уста, гушећи уздах. Раденко устаде, пригрли Душана с
леђа, наслонивши главу на његово раме. Саво их је гледао кроз
чашу бистре лозе. Кроз тај, ракијом размрљани визир, Раденко
и Душан му се учинише као један човек са две главе.
- Ово је дан за славље. Толики су тамо отишли и вратили се
као домаћини - рече Вукосава.
Вукосава је Костју сматрала сином. У ситуацијама када
Анђа својом благошћу није могла да делује на њега,
преузимала је улогу вештице, како јој је Костја много година
касније рекао.
Душану годи Раденков загрљај, топлина и нежност
искреног пријатеља. Зато подиже чашу, али не рече ништа.
- Шта ти је, Душане?! - упита Раденко.
- Шта ми је?! Колико година има мој Костја? Тридесет три.
Шта од школе има? Гимназију и три започета факултета.
Колико радног стажа има? Ниједан дан. Неожењен. Немам
унука да ми презиме настави. Шта ће тамо да ради? Да пискара.
Биће само непознато име које ће други користити. Ко се то у
страној земљи најео хлеба до кога се не долази помоћу мотике?
Нико! Не треба Шваби мислилац. Он хоће радника. Не воли ни
своје мислиоце.

300
 Анђа је испод стола држала за руке Вукосаву и Анку. Тако
се девојчице држе за руке, тражећи једна у другој подршку.
Ово су били стисци руку до бола, тако карактеристични за
ситуације када недостају речи. Све што је Душан рекао болно
је тачно и потире сваки осмех и назнаку било какве радости.
- Душане, ово је његова одлука. Није дете... Схватио је да
нешто мора радикално да промени - рече смирено Раденко.
- Ево, Раденко, могу да потпишем шта ће бити... Ожениће
се тамо, сигурно.
- И треба да се жени! Време му је.
- А киме ће да се ожени? Овде му ниједна није ваљала.
Знаш ли ти колико је девојака прошло кроз ову кућу? И сад, у
Немачкој га чека права?! Те праве, његових година, већ гаје
децу.
Анка и Вукосава кроз дамаре шака осећају како Анђа
безгласно плаче. Саучеснички су савиле главе.
- И шта преостаје? - наставља Душан започету мисао. -
Матерњи језик његовог детета биће немачки. Живели!
Душан подиже чашу, а затим је искапи.
- Ја те не препознајем! И кад си ми причао о... о камену,
није у теби било толико горчине.
- Не питаш се зашто? Зато што ме тамо грејала нада да ће
мој Костја бити узор и дика, да ће завршити факултет, да ће се
оженити кад се људи жене, да ћу имати унуке Булатовиће...
Костја стоји испред непознатог минхенског излога и жмури.
Кад отвори очи угледа испред себе нашминкано лице
манекенке. Наслонила је нос на стакло. Дуго га је посматрала,
не учинивши ниједан покрет, па када је схватила да човек
испред излога жмури, а можда и спава, одлучила је да прекине
игру.
Костја се збунио. Његове очи поигравају, неспремне да се
надмећу са усредсређеним погледом нашминкане девојке
преображене у лутку. А онда девојка отвори уста и пољуби
стакло. Костја устукну и одскочи корак уназад, као да га је
змија гађала језиком између очију.

301
 Наста смех, одобравање, изненадна вика, неуобичајена за
смирене Немце. Манекенка се вратила у фотељу и наставила
празно да зури у стакло. Костја, постиђен, стави руке у џепове
и утече, праћен кикотањем и звиждуцима одобравања.

302
 6. мај 1981. године
Минхен

Костја живи у лепом крају, у једнособном стану на првом

спрату, изнад маленог кафеа у коме пре поласка на посао
попије чај и прочита јутарње новине. Затим одлази до
поштанског претинца и узима новине из домовине, враћа се
кући и помно ишчитава политичке текстове. Те текстове ће
касније сумирати и направити скраћене верзије са вешто
упакованим ставовима, до којих се не може доћи лаким
ишчитавањем штампе. Тако припремљен материјал односи
Миладину Ћопићу, старом новинарском лисцу, сараднику
Уједињене Европе и неколико утицајних листова у Минхену.
Миладин је предратни новинар престоничке Правде,
наклоњен старом режиму, па је после рата проведеног у
Београду емигрирао у Немачку, повлачећи се са „сарадницима
окупатора”, како су ослободиоци звали све оне што су кренули
ка Западу бежећи од преког суда. Био је честит човек, увек на
опрезу. Костју је прихватио као сина, јер му га је препоручио
човек са којим је дуго и успешно сарађивао.
Костја се навикао да пише текстове без потписа. А и када
би се потписао, нико не би знао да иза Славка Илића у ствари
стоји Костја Булатовић. То име се налази у његовом пасошу и
осталим документима неопходним за живот у страној држави.
Док је писао текстове за црну хронику у омладинској штампи,
био је убеђенда су овакви пасоши у ствари фалсификати и да
их за полицију израђују локални мајстори-мангупи што
годинама фалсификују возачке дозволе или улазнице за
биоскоп. Костја има прави, оригиналан пасош издат у СУП

303
Београд, у Љермонтовљевој улици, пасошко одељење. У том
пасошу лажни су само име, датум и место рођења. Нико од
запослених не зна да фотографија у пасошу не припада имену
исписаном испод ње.
Новембар и децембар је једва преживео. Дрмала га је
носталгија, посебно у новогодишњој ноћи. Празнично вече је
провео на улици уз прскалице, пијане суграђане, лимену
музику и зајапурене жене што су га прождирале очима одлучне
да на оригиналан начин започну наредну годину. Жене сваку
оригиналну мисао зачине сексом. Зато Костја цени женску
оригиналност, али не толико да би њоме хранио сујету
усамљеног дођоша.
Свратио је и до кафане Балкан. Десет година један стасити
Ужичанин ништа не улаже у кафану, убеђен да су Србима
довољни роштиљ и гологуза певачица. Вирио је кроз стакло
ишарано новогодишњим порукама, ћириличним писмом. Није
му се свидело оно што је тамо видео: певаљка на столу, до
појаса разголићени мушкарци са краватама око ознојених
вратова, пијане распојасане жене, срча по патосу. Цупкао је
због хладноће, дувао у шаке и на крају отишао у центар града.
У поноћ је чекао ред испред телефонске говорнице. Позвао је
Београд прижељкујући да прво чује очев глас. Јавила се мајка;
већ од једанаест сати чекала је крај телефона. .. Са Анђиним
гласом је ушао у нову 1981. годину.
Ухватио га је ритам живота у туђини... Без пријатеља, све
чешће је тако размишљао, то је, ипак, само животарење,
предвидљив след догађаја. А те три речи - предвидљив след
догађаја - представљају дефиницију појма судбина. Свака
расправа о судбини, што је постало јако модерно, засмејавала је
Костју. Сматрао је да је он једини креатор свог живота. Чак и
онда када се чинило да други њиме управљају.
На одређени број телефона јављао се у заказано време, увек
из друге говорнице у граду. Били су то кратки разговори. Лако
је савладао језгровити језик зачињен логичним шифрама.
- Здраво, ујаче. Шта има ново?

304
 - Ништа... Ујна те пуно поздравља. Била је у Приштини, па
је мало забринута. Али проћи ће то. Знаш да је пуно везана за
завичај.
- Како могу да јој помогнем?
- Буди пажљив као и до сада.
- Шта пишу наше новине?
- Свашта. Али има један много добар текст у Политици, на
трећој страни. Обавезно га прочитај.
- До виђења, ујаче.
- Здраво.
Порука је јасна: уради све да ставови из текста допру до
немачког читаоца. Студентски немири у Приштини прерасли
су у демонстрације. Уздрмали су и европске медије спремне да
у сваком догађају у Југославији траже отклон од несврстане
Титове политике. Немци заговарају отцепљење Косова, а при
том целу причу пакују у лепе, али ипак провидне дипломатске
играрије.
Костја се подсети 1968. године када је са Кометама био у
Приштини. Тек сада, након тринаест година, јасно му је да је
био обичан сом! Ухватио се на мамац истих људи који и сада
тврде да су тенкови на улицама Приштине само последица игре
обесних студената. Кад се наједу и добију бољи смештај - све
ће заборавити! То је теза државног руководства сабијена на
трећој страни Политике.
Господин Миладин Ћопић, као сваког дана, прима Костју
тачно у подне. Свеже обријан, спреман за излазак. У шали за
себе каже да је постао „сервис Ћопић“, спреман да проследи
оно што је Славко, то јест Костја, написао. Градио је име у
Немачкој тридесет година и сада може да га уновчи а да при
том други ради за њега.
Испија кафу, Костја пије чај. Господин Ћопић чита шта је
Костја написао. Смешка се лукаво, јер схвата младићеву
луцидност, али и наивност. Или му се само тако чини?
- Драги мој Славко, морам вас питати зашто толико
верујете неким људима? Стане Доланц је први човек полиције,

305
али и човек којег свет види као Титовог наследника. Па то је
руски модел. Полицајац на челу државе. Зар после свега, опет
Руси?! Уз то, он је Словенац. Зато он не може да схвати
косовско питање. Само Србина у Југославији боле косовске
ране. А ви потенцирате Доланчеве будалаштине изнете уз
осмех на конференцији за стране новинаре. Молим вас, он
тврди како су демонстрације у Приштини наивна игра
студената. Да ли схватате да ви као Србин, залажући се за
његове ставове, директно радите против Србије? Његову
неозбиљну изјаву стављате у контекст званичног државног
става.
Костја је ћутао. Пио је полако чај, купујући време.
- Мене у редакцији зову Србенда - рече господин Миладин
и насмеја се.
- Ваља се изборити за такав надимак - спремно дочека
Костја промену теме.
- Зар није чудно да ја као Србенда, дакле неко ко то никада
не би смео ни да помисли, схватам да Косово сигурно одлази
из Србије и Југославије, а ви као интернационалиста то још не
увиђате?
- Ја нисам интернационалиста. Ја сам Југословен.
- То што сте рекли зове се плеоназам. Једна ствар са два
имена. Јер, шта значи то Југословен? Колико се ја разумем у
читање ваших закона, Југославија је федерација пет државица,
то јест - пет народа и не знам колико народности. Зар то није
интернационална творевина?
Костја ћути. У његовом пасошу пише да је по
националности Југословен, што значи да у њему живе заједно
Хрват, Србин, Црногорац, Словенац и Македонац. Миладин га
је дотукао логиком, којом се не служе у Београду.
- Али ово је добро написано. Ви сте одличан
професионалац. А пошто сам и ја професионалац, направићу
малу ограду, па ће читалац схватити да ово није мој став, већ
став званичне политике Београда. Мислим да се слажете.
Костја је потврдно климнуо главом. Несвесно је погледао

306
према телефону.
- Слободно телефонирајте. Као да сте у својој кући - весело
рече Миладин.
Костја ћутке приђе телефону. Окрену број.
- Тата, Костја овде. Срећна ти слава - рече и спусти
слушалицу.
- Нисам знао да славите Светог Ђорђа - радосно рече
господин Ћопић.
- Не славим...

307
 3. фебруар 1983. године
Минхен

Отвара очи, с напором, као да подиже жалузине на

расклиматаном прозору. У очи му улеће белина. Све је налик
зимском пејзажу на сликама Саве Шумановића. Зидови, људи,
постељина, апарати... Болница! Поново зажмури и
праменовима свести покуша да докучи како је доспео у белу
кућу. Направи мали покрет, али га страховит бол у пределу
стомака опомену и натера да се примири. Поново отвори очи и
изнад себе угледа лепо лице непознате жене у белом. Сипала је
течност у флашу за инфузију.
- Добар дан. Пробудили сте се, што је најважније - рече
жена благо.
- Како сам доспео овде?
- Прво да попијете лек, господине... - рече млада жена,
затим погледа болнички картон закачен на кревету. -
...господине Илићу. Операција је, очигледно, успела. Одмарајте
се, спавајте. Све ће бити у реду.
- Операција? Зашто сам оперисан?
- Позваћу доктора. Он ће вам све објаснити.
Узалуд се напреже; мозак одбија да га врати у претходни
дан.
- Добар дан. Ја сам доктор Ферлих. Хирург. Ја сам вас
оперисао. Из полиције су тражили дозволу да разговарају са
вама, али ја нисам одобрио.
- Шта се догодило? Сећам се само да сам ушао у улаз зграде
и да сам ударио у нешто.
- Пре би се рекло да је вас неко ударио. Прво по глави...

308
Ухођени сте ножем у стомак. Шутирали су вас док сте били на
земљи. Немојте више о томе да размишљате. Сада је
најважније да слушате лекара. Спавајте... Имате ли пријатеља
кога треба обавестити да сте у болници? Ваш конзул је
обавештен и он ће доћи када ја то одобрим. У сваком случају,
он ће вас посетити пре полиције.
- Колико је сати?
- Још мало па подне - одговори доктор уз професионални
осмех.
Костја се лактовима одупре о кревет у покушају да устане,
али га нагли покрет брзо врати у првобитни положај.
- Молим вас, позовите Миладина Ћопића - рече и издиктира
телефонски број.
- У реду. Треба ли да позовемо некога у Југославији?
- Не... То ћу сам урадити... Када будем у стању да дођем до
телефона.
- А сада покушајте да заспите...
Спуштањем капака искључи белину, болну као и рана у
стомаку. Сећа се уласка у ходник, ударца у главу... Зашто? Није
опљачкан. Немци то не раде. Пола сата се опирао сну, а онда га
тргну благи глас Миладина Ћопића.
- Значи, данас не доносиш текст.
Жмури. Преко лица претрча осмех, брзо се угаси, али је и
тај, готово грч, показао колико се обрадовао посети.
- Зашто?- једва процеди кроз зубе.
- Текст у Српском звону. Ја сам кривац. Превидео сам да
нећеш дуго издржати са носталгичним причама.
- Значи усташе...
- Шта си очекивао?! Ово ти је опомена. Да су хтели да те
убију, не бисмо сада разговарали.
- Само да ја оздравим...
- То је најважније - рече Миладин Ћопић и помилова
Костјину руку. - Слушај докторе. Долазићу сваки дан.
Коцкице су се склапале откад је открио шифру - усташе.
Вратио се годину дана уназад. Кључ је један разговор у стану

309
господина Ћопића.
- Господине Илицу, да ли бисте писали за Српско звоно? Ја
знам да ви нисте националиста, али да бисте волели друге,
претходно морате познавати и волети свој народ. У домовини
мешају национализам и сепаратизам - рекао му је тада
господин Ћопић док је у камин убацивао неко квргаво дрво. -
Видите ово буково дрво. По чему се разликује од осталих
цепаница? Расло је у некој урвини, са каменом испреплело
корен, борило се за светлост. Зато је овако згужвано, изувијано,
али тврдо и калорично. Тако морате и ви да живите. Лако је
ушушкати се, постати дремљив, мазан и задовољан животом.
Калите се као ова буква.
- Да би ме неко после каљења с уживањем убацио у камин -
рече Костја и поче да се смеје.
- Свако од нас нечему или некоме служи... А пре или
касније - изгори - заврши господин Ћопић причу о букви,
погођен Костјиним смехом.
Српско звоно је био лист Равногораца. Краљеви официри су
га покренули још у немачком логору. У домовини су
измишљали приче о богатим краљевим официрима. Истина је
била другачија: после завршетка рата, након четири године
проведене у логору, официри предратне војске остали су да
живе у Немачкој, у немаштини, јер их је нова власт у домовини
прогласила издајницима. Историја коју су писали победници
потпуно их је избрисала. Неки од њих су сахрањени о трошку
нове домовине, сиротињски, па су гробари - углавном Турци и
Грци - пљували у гроб, незадовољни што нема напојнице за
њихов рад.
- Нисте ми одговорили - рекао је господин Ћопић.
- Радо бих писао... Али ја се не разумем у...
- Писаћете о домовини. Цртице из свакодневног живота.
Измишљене причице са мирисом завичаја. Осећам тај дар у
вашем писању.
Костја је био искрено поласкан. Чак је мало и поцрвенео,
што није промакло господину Ћопићу. Стари господин је

310
заволео Костју, али никако није успевао да проникне у његове
животне и политичке ставове. Подсећао га је на младо штене:
знатижељно тумара и њушка све што се нађе испред њега,
неспремно на изненадни ударац.
Од тада је прошло годину дана и Костја је објавио неколико
текстова у Српском звону. Биле су то сетне београдске приче. А
онда је, у јануарском броју, донео главном уреднику,
господину Кости Чаушевићу, предратном мајору,
несвакидашњу причу: у центру Београда, испред ресторана Код
коња, један младић прича другарима интересантан догађај из
Минхена. Датум 23. децембар 1979. године. Усташа Ивица
Сушец прославља осамдесети рођендан, пуна кућа званица, а
један Београђанин као Џејмс Бонд упада у његову радну собу,
откључава сеф и краде свилене гаће са монограмом, поклон из
завичаја. Наслов текста - „Идеолог без гаћа”.
- Одлична хумореска - одушевљавао се главни уредник
Српског звона, бивши мајор Чаушевић.
- То није хумореска. То је истинита прича - одговорио је
Костја.
- Како сте сазнали за њу?
- Београд је мали град.

311
 6. фебруар 1983. године
Минхен

Човек се брзо навикне на живот у белом. Брзо се, у ствари,

навикне на живот са болом. Заспи са болом и буди се са болом.
А онда упадне у бело. Гута лекове као пеликан ситну рибу,
прима ињекције, загледа бочице са течношћу за инфузију, вири
у историјат болести окачен на кревету... Рана чепа утробу и,
чини му се, споро зараста, иако га доктор Ферлих веома
разложно убеђује да све „иде по плану“. Разлог за нервозу је
жеља да што пре изађе, да се врати уходаном ритму у коме
значајно место има чај у подне код господина Ћопића. А тај чај
је повезан са ишчитавањем штампе, сабирањем информација,
писањем...
- Дозволио сам вашем конзулу да вас посети - рекао му је
доктор Ферлих. - А то значи да ће вас врло брзо посетити и
човек из полиције, вероватно из Одељења за имигранте.
Одмахнуо је у знак одобравања и зажмурио. Унапред је
знао која ће му питања поставити конзул. Претвараче се како га
занима његово здравље, а предмет интересовања је узрок
напада, потенцијални нападачи на „нашег грађанина на раду у
иностранству“, да ли напад има политичку позадину. Одмерен
корак и звук потпетица као да у болничку собу улази генерал
на смотри, натераше Костју да отвори очи. Уместо парадне
сабље, конзул је у руци држао провидну најлон кесу пуну
поморанџи, лимуна и банана. Широко осмехнут, приђе кревету,
десном руком додирну Костјино раме, а кесу пуну јужног воћа
спусти на метални сточић.
- Илицу, ја сам оштро протестовао због напада на нашег

312
држављанина на раду у иностранству, то јест вас. Добио сам
одговор у коме се изражава жаљење - рече отресито конзул.
- Није требало, јер је нашег држављанина напала група
такође наших држављана.
- Како ви то знате?! Зар то нису могли да буду немачки
хулигани? Можда чак и неонацисти. Они никада неће
заборавити пораз из последњег рата! Не журите са
закључивањем. То сте мени рекли. Пред немачким полицајцем
ипак чувајте углед отаџбине.
Костју спопаде неконтролисан смех, али му бол у стомаку
претвори лице у грч. Ни поред најбоље воље, конзул тај грч
није умео да растумачи. Под угледом социјалистичке отаџбине
овај човек подразумева скривање обрачуна усташа са момком
за којег су помислили да припада српској прочетнички
оријентисаној емиграцији!? Пожеле да неољуштену банану
набије конзулу у уста.
- За трошкове лечења...
- Немојте размишљати о томе. Имам пријатеља у Немачкој.
- Добро... Око повратка у домовину...
- Ни о томе не размишљајте... Ја остајем овде. Имам
изнајмљен стан. Имам посао. Имам неколико пријатеља.
- Добро... Ако вам ишта буде требало, слободно се јавите -
рече пословно конзул, поздрави се и оде.
Жмури, али му пред очима титра слика налицканог конзула,
дипломате од каријере, како се каже за људе тог кова. Кад
отвори очи, нестаје слика, али га боли белина. Поново
зажмури, али тамо, у полумраку, сачека га конзул са кесом
пуном банана.
- Добар дан, господине Илићу, ја сам инспектор Бекер -
зачу дубок глас.
Пред њим је, са шеширом у руци, стајао човек у сивом
оделу. Никада не би помислио да тако изгледа угледан немачки
полицајац. Деловао је снисходљиво, налик поштанском
службенику који целог живота лепи маркице на коверте, али
тако што их претходно превуче преко језика. Учини му се да у

313
углу инспекторових уста види остатке лепка.
- Изволите, инспекторе. Осећајте се као да сте у својој кући
- отпоздрави весело Костја, разгаљен поређењем са
поштанским службеником.
- На неки начин ово и јесте моја куча, у којој сте ви гост -
рече лукаво инспектор и неосетно пређе на терен који га је
занимао. - Прво, драго ми је што се успешно опорављате, како
ми је рекао доктор Ферлих. И друго, желео бих да вам се ово не
понови када изађете. А неће се поновити ако ми кажете ко вас
је напао.
- Прво, хвала на лепим жељама. Друго, заиста не знам ко ме
је напао.
- Ви сте Србин.
- Ја сам Југословен.
- Ви можете да причате и пишете шта хоћете, али сте
Србин.
- Ако баш желите детаље, моји родитељи су Црногорци.
- Хоћете да кажете да су ваши родитељи из Црне Горе.
Уосталом, ако то вама није важно, није ни мени. Србина у
Немачкој може да нападне само Србин другачијег идеолошког
мишљења или Хрват...
- ... другачијег идеолошког мишљења.
- Ту чак и није толико пресудна идеологија.
Костја се искрено насмеја и поред бола пробуђеног
померањем стомачних мишића. Инспектор је, за разлику од
конзула, ствари називао правим именом. Све то је знао и
конзул, али је следио политику братства и јединства, потпуно
огољену у условима суровог преживљавања у иностранству.
- Мислим да је мотив за напад ваш текст у Српском звону.
Али то је за мене загонетка. Ви сте текст написали као
хумореску, а овде хумор никада није био извор оваквих напада.
Значи да ту постоји нешто што ја не знам. Ваш текст је
лоциран у Минхен, помиње се Ивица Сушец. Стари господин
Сушец је преминуо прошле године. Помиње се датум... Тај
датум се поклапа са његовим рођенданом. Описани догађај

314
званично се није догодио, јер би у супротном био пријављен.
Дакле, зашто сте написали такав текст?
- Сами рекосте да је реч о хуморесци. Хумореска је израз
маште.
- Ови што су вас напали нису баш маштовити. Увек оставе
исти траг уместо потписа. Нож у стомак или нож у срце. Прво
је опомена, а ово друго може да буде тачка на крају хумореске.
- Колико сам схватио, ви знате ко ме напао.
- Знам као и ви да су то били хрватски екстремисти, али
бојим се да никада нећемо сазнати који од њих је то урадио.
Када будете ојачали, разговараћемо о детаљима... Можда ће
нешто што нам се сада чини безначајним указати на
починиоце. Драго ми је што смо се упознали - рече инспектор
Бекер, наклони се, стави шешир на главу и лаким кораком
шетача на корзоу изађе из болничке собе.
Најлакше му је када жмури, али тамо, унутра, види Бекера и
конзула. Обојица буље у њега и прислушкују размишљање о
удбашким стратезима. Налогодавци у Београду тачно су
предвидели како ће се понашати Сушец, свесни колико га је
погодила и болела крађа гаћа са монограмом. Уплаши се
помисли да су тачно знали како ће се и он понашати и како ће
као сом заглибљен у мутљази морати да се похвали шта је
урадио. Отварање сефа је било само постављање мине, а
експлозија ће тек уследити враћањем дуга због напада и
увлачењем немачке полиције, која ће притиснути екстремне
емигранте. Инспектор Бекер је то нескривено најавио
очекујући Костјину помоћ.
- Будало једна - рече искрено, свестан да је жртвован оног
тренутка када је пристао на сарадњу.

315
 17. јун 1983. године
Минхен

После две и по године боравка у Минхену, купио је гитару.

Сео би испред прозора што гледа на улицу и свирао баладе. А
уплашио се да му се то никада више неће догодити. Избегавао
је девојке из Југославије, а Немице су деловале или одбојно
или сувише јефтино, зависно од прилика у којима их је
упознавао. На улици или у званичним институцијама биле су
одмерене, строго пословне. У пивницама или дискотекама,
деловале су распусно, као бофл роба на распродаји. Зато се
определио за продавачице тела: чист однос у коме се знају
обавезе уговорних страна, како се шалио објашњавајући
господину Ћопићу зашто се не веже за неку жену.
- Ове наше само гледају како да се удају, а Немице траже
радника у кревету и слугу, коме су, да будем искрен, захвалне.
С друге стране, веза са Немицом може да отвори многа врата -
говорио му је господин Ћопић, увек загонетно осмехнут.
Последњих недеља Марта се ненадано увукла у Костјино
срце, ушла под кожу, окупирала му мисли... Да није било
операције и скоро месец дана проведених у болници, не би
таквој девојци могао да приђе и представи се на прави начин.
Немице су зазирале од странаца, често бркајући Турке, Грке и
Југословене. За њих је све то исто; мирис ћевапа, зноја, псовке,
туче и опијање.
Први сусрет био је строго послован. Однос рањеног човека
и медицинске сестре. Њено лице је изронило из мрака. Била је
то лепа добродошлица за повратника међу живе. Пре операције
стомака унакаженог ножем, лекари су скептично одмахивали

316
главом. Зато је и медицинска сестра крај његовог кревета била
снисходљива, навикнута на одласке људи у чијим је очима
читала страх и молбу да им помогне. Често је плакала док је
мењала постељину на кревету још ушушканом у мирис живота
што се управо угасио. У очима младића, на чијем је картону -
историјату болести - писало Славко Илић, није прочитала ни
страх, ни молбу. Само збуњеност, карактеристичну за људе
изгубљене у непознатом граду.
- Добар дан, пробудили сте се, што је најважније - била је
њена прва реченица.
- Како сам доспео овде? - била је његова прва реченица.
Тек је петог дана упитао медицинску сестру како се зове.
Пре тога се први пут насмејао откад је дошао у болницу.
Схватио је да у одређено време, уочи примања лека, има
Павловљев рефлекс: реагује као куче навикнуто на оброк у
одређено време. Узрок условног ефекта није био лек, већ
девојка која му је тај лек давала.
- Ја сам Славко - рекао је са болном гримасом на лицу због
покушаја да буде шармантан.
- Знам, Славко Илич - сломила је језик, прво умекшано
изговарајући име, а затим слажући нелогичан низ два
самогласника и једног сугласника на чијем крају је дошло
слово ч.
- Не Илич, већ Илић.
Прећутала је своје име, па је Костја помислио како је то део
строго прописаног пословног односа пацијента и медицинског
особља. Лекари другачије наступају: прво кажу титулу, име и
презиме, а затим поставе питање. Титулисање на пацијента
оставља утисак да је у сигурним рукама.
- Марта - рекла је љупко и са металног сточића узела тањир
с топлим јелом. - А сада ћете опет морати да једете из моје
руке.
Костја јаукну због бола изазваног смехом. Израз „једе ми из
руке" означава поданички однос, куче што шени пред
господаром.

317
 - Да ли сам нешто погрешила? - озбиљно упита Марта.
- У Југославији се за доброг слугу каже како једе господару
из руке.
Марта се насмеја, али не због Костјиног објашњења, већ
податка који је управо сазнала: Костја није Рус, како је
помислила због презимена какво је имао и Лењин, већ
Југословен. Осећала је наклоност према њему, али ју је гушила
помисао како јој срце задрхти кад год угледа једног Руса!
Мајка јој је причала шта су Руси радили кад су ушли у њен
родни Берлин, прескачући причу о томе шта су Немци пре тога
радили у Русији. Мајка је тврдила како су руски војници
силовали све жене на које су наишли.
- Југословен... Била сам тамо на мору.
- Ја ћу те једном водити на наше море.
Марта је поцрвенела. Ово је прелазило границе пословног
односа, а искрено говорећи, годила јој је реченица изговорена
благо и самоуверено. Костја јој додирну руку, пазећи да је не
увреди и повреди.
- Хвала ти за све осмехе и топлину коју уносиш у ову
тмурну просторију.
Тргла је руку као опечена и ставила је на груди, како то
чине жене када су збуњене. Пре пет дана овом момку је живот
висио о концу, а сада јој се нескривено удвара.
- Ви сте културан човек и знате шта је куртоазија - рекла је
наизглед смирено, а осећала је дамаре срца.
- Ово што сам вам рекао истина је увијена у културу и
куртоазију.
Чим је први пут могао да устане, полако се догегао до
телефона у ходнику, идући стопу по стопу, придржавајући се
за зид. Десет дана није чуо родитеље. Мора да се јави и
„ујаку”...
- Мајко, Костја...
Обично је реченицу почињао са „Костја овде“, ишчекујући
ко ће да се јави, а сада је прво рекао ,,мајко“. Знао је да Анђа,
шта год радила у кући, гледа у телефон или седи поред њега.

318
Био је у праву: одмах после првог звона подигла је слушалицу
и ћутала. Није отпоздравила, што гаје збунило.
- Мама, шта ти је?!
- Ништа... Десет дана се ниси јављао.
- Упао сам у неку гужву на послу... Кад се то завршило,
отишао сам са газдом до Швајцарске да упоредим Алпе и
Дурмитор. Реци тати да је Дурмитор лепши, али они имају
бољи маркетинг.
- Не кажеш како си.
- Да нисам добро, то бих ти прво рекао. И зивкао бих
сваких пет минута да не будем сам. Кад вас не зовем, значи да
се добро проводим. Јесте себично, али... Да ли је тата код куће?
- Изашао је с Раденком. Знаш њихове шетње поред хотела
Југославија, па поред Савезног извршног већа... Бистре
политику. Не могу да се навикну на промене... Живиш ли сам?
У обазриво постављеном питању скривала се жеља за лепом
вешћу.
- Живим са Мартом. Можда је и она разлог што сам се
опустио, па не зовем - слага, али убеђен да ће заиста бити тако
кад изађе из болнице.
- Марта... Хрватица или Словенка?
- Немица, мама. Немица. Лепа и вредна.
- Чувај је, Костја... Душану ћу само рећи да се зове Марта.

319
 11. септембар 1983. године
Минхен

Господин Ћопић с радошћу у свој дом прима Костју

Булатовића, млађег колегу, како га представља пријатељима.
Припреми старински чајник, шољице за чај, мед, лимун, поређа
десетак разних чајева и увек пита госта који чај жели. Никада
нису попили ракију, иако домаћин на видном месту у витрини
држи шљивовицу, стару двадесетак година, лепе тамносмеђе
боје зарађене у храстовом бурету. Кад остане сам, уочи ручка,
попије једну чашицу, али тако што стане испред прозора и
наздрави тихо, загледан у даљину.
- Добро си изабрао... И време ти је да се жениш. Зарађујеш
солидно, у озбиљним си годинама.
- Нисам вам ја за те ствари... После женидбе иде дете, па
затим друго дете. Треба одвести Немицу у Београд. Није све то
баш тако једноставно.
- Све је то врло једноставно ако ти њу волиш.
Костја је прећутао одговор. Марта је била у другом стању и
све опаске господина Ћопића биле су на месту, а његови
одговори лажни, покушај бекства од стварности. Осећао се као
дете ухваћено у крађи, па пребаци разговор на другу тему.
- Ја бих заоштрио писање у Српском звону. Чак бих
отворено прозвао усташе, нападаче... А наставио бих и са
пецкањем њихових идеолога.
- То јесте храбро. Али колико је корисно? Овде никоме није
у интересу да се бијемо, да затварамо децу у куће да их неко не
би напао... Чувамо се немачке полиције, а такви сукоби ће само
повећати занимање за емигранте. Већина тих људи мирно

320
живи, а када се полиција покрене, нико није поштеђен. Ја знам
да у Српском звону једва чекају такве текстове.
- Добиће их.
- Сам си одлучио - рече господин Ћопић и насу чај у
шољицу.
- А да ли сте ви задовољни сарадњом са мном?
- Немам замерки. Твоји текстови су све бољи.
Костја је изашао из стана господина Ћопића са уверењем да
овај само вербално не одобрава његову борбеност, али је
подржава. Отишао је у прву телефонску говорницу.
- Ујаче, добар дан. Какво је време тамо?
- Променљиво. У свим деловима земље. Таман засја сунце у
Сарајеву, а киша крене из Загреба... Очекују се грмљавине...
- Како си ти, ујаче?
- Па, могао би мало да ме посетиш. Ухвати неки викенд, па
дођи.
Позив за долазак у Београд Костја озбиљно схвати као
назнаку промена. Он те промене није чак ни наслућивао, а о
њима му је причао господин Ћопић, искусан политички
аналитичар. Готово три године проведене у Немачкој удаљиле
су га од свакодневних догађања у Београду, ТВ извештаја,
испирања мозга сталним саопштењима.
Миладин Ћопић је одобрио Костји пут у Београд, с молбом
да не остане дуже од пет дана. За то време ће се снаћи. Али
Костја мора да испуни неколико захтева. Први: да оде на
Вождовац и преко пута стадиона Црвене звезде потражи стару,
предратну кућу у којој је рођен господин Ћопић.
Фотографисаће кућу, запамтити сваки детаљ у дворишту.
Други захтев: одлазак у Скадарлију, у кафану Два јелена, сто до
врата, пола литре црвеног вина, две чаше - напуњене, па пре
него што попије, Костја ће куцнути другу чашу и рећи
„Наздравље, господине Ћопићу”.
Трећи захтев: одлазак на Опленац, у цркву у којој су кости
Карађорђевића.
- Договорено? - упита Миладин.

321
 - Договорено. Радујем се одласку на Опленац. Тамо сам био
на екскурзији, али нас нису водили у цркву. Шетали смо по
шуми и брали цвеће. Сећам се кад је наишао неки поп...
Ухватио сам се за дугме и пљуцнуо три пута против урока -
рече Костја у даху, а Миладин се прекрсти.
Поздравише се, па Костја крену ка својој кући. Ишао је
полако, загледајући излоге. Купио је букет цвећа. Марта је била
у четвртом месецу трудноће, како му је објаснила - критичном
месецу. Био је пажљив, смирен, чак претерано снисходљив.
Шта би Душан рекао кад би га видео како лежи поред Марте,
држи главу наслоњену на њен стомак и прича тихо са неким ко
се крије у мајчиној утроби.
- Шта мислиш, да ли оно боље разуме српски или немачки
језик? -питао је Марту, а она је озбиљно схватала свако његово
питање.
- Важно је да му нешто шапућемо. Деца осете нежност. А
једног дана ће говорити оба језика. И српски и немачки.
- Добро. Ти ћеш га учити српски, а ја немачки - рече Костја
весело.
- Онда неће знати ни један ни други.
Мартини родитељи нису имали ништа против њеног
забављања са Костјом, али су били незадовољни што „деца не
оду пред олтар“ и тако озваниче везу. Трудна млада на венчању
обично измами подсмехе и оговарања. Костја им је рекао да се
Југословени жене у пролеће или на јесен, па је венчање заказао
за једанаести октобар. Пошто нема никог од родбине у
Немачкој, предложио је да се венчају пред матичарем, оду са
њеним родитељима и кумовима на ручак и - крај.
- Морам наредног викенда у Београд. Остаћу пет дана -
рекао је и пољубио још једном Марту у стомак.
- Пет дана ћеш објашњавати твојим родитељима како ћеш
се оженити Немицом?! - рекла је враголасто, не очекујући
одговор.
- Морам да им објасним како нећемо долазити док се не
породиш и док беба мало не ојача. Могу замислити шта ће отац

322
рећи! „А где је свадба са свим обичајима?" „Шта ће рећи
рођаци у Црној Гори?“
- Има право - хладно рече Марта, изневши тако и став
својих родитеља.
Једини начин да смири страсти био је да узме гитару. Марта
је жмурила, прекрстила руке и наслонила их на стомак. Осмех
је обојио њено лице. Није знао ниједну немачку песму, па је
певао песме Арсена Дедића, Ђорђа Балашевића, Боре
Ђорђевића... Поједине стихове је преводио на немачки. Па је
прешао на народну музику. Кад је запевао „Зајди, зајди“,
македонску народну песму, Марти су засузиле очи.
- Зашто плачеш?! Не разумеш ниједну реч.
- Никада нисам чула тако тужну песму... Она припада
песнику из напаћеног народа...
Костја јој је причао како се Гете дивио нашој народној
поезији и певању уз гусле, како су Немци приредили књигу са
сто најлепших народних песама Европе и да се међу њима
налазе и црногорска песма „Још не свиће рујна зора“ и српска
„Где си, душо, где си, рано“. А кад је покушао да јој објасни
како је српску химну и најлепшу српску песму компоновао
Словенац Даворили Јенко, она је поново зажмурила.
- Да ли ви имате нешто своје? Ето, и ти си сада мој.

323
 23. септембар 1983. године
Београд

Оставио је трудну жену, саму у двособном стану озвученом

птичјим жагором. Улица у којој живи ослоњена је на парк,
завучена у зеленило. Марта није хтела да иде код родитеља док
је Костја у Београду, да не би слушала прекоре због
„раскалашног живота са странцем". Замишља љутито лице
Мартине мајке док сикће: „Ето колико те поштује! Отишао је
код својих родитеља у најкритичнијем месецу трудноће!"
Ујаков позив да дође није смео одбити. У гласу му је осетио
нервозу. Притајен бес. Праве разлоге није чак ни наслућивао.
Три године је у Минхену, а није добио ниједан задатак.
Повремени телефонски разговори, претварани у беспотребне
шифре, често су га доводили до лудила, јер му се чинило да
Ујак тако само оправдава одлуку да га пошаље у Немачку. При
том никада није заборављао да нагласи како је „уплатио оно
дуговање", што је значило да и финансијски вреднује оно што
Кошта ради у Немачкој.
Одлучио је да се прво нађе с Росићем, чији чин и функцију
у Државној безбедности није знао, али је по опхођењу других
према њему схватио да је реч о крупној зверки у Државној
безбедности. Нашли су се у кафани Одмор. Кад је Росић ушао у
кафану, Костја га је једва препознао. Био је потпуно сед, мало
се повио у леђима. Али очи су му и даље жариле и палиле,
скенирале саговорника прецизно као да је на специјалистичком
прегледу. Сео је без поздрава, намргођен, загледао се у Костју
као да га први пут види у животу, а при том је добовао прстима
по столу у неком само њему знаном ритму.

324
 - Добар дан. Како сте? - прекину Костја ћутање.
- Ти си, видим, добро. Зајебаваш се по Немачкој док рни
овде крвавимо гаће и скапавамо од посла.
Костју изненади овакав тон и почетак разговора. Први пут
чује Росића како псује. Кад су се упознали, глумио је кустоса у
Удбиној згради, тих, одмерен, знатижељан да сазна Костјине
проблеме како би могао да му помогне. Није очекивао пољупце
и хвалоспеве, али уљудан поздрав би био сасвим довољан за
почетак разговора.
- Не разумем вашу примедбу.
- Прво си гањао курве, па си сада напунио неку Немицу.
Оно прво је добро за здравље, а ово друго може бити корисно.
Хоћу да кажем, ожени се обавезно. Преко супруге Немице
имаћеш улаз у одређене кругове.
Костја схвати да Росић жели да га изнервира, а затим
дотуче захтевима које не може да одбије. После прве фазе у
којој је глумио невинашце, сада се горопади. Добар и лош
полицајац живе у њему и по потреби провирују и показују
лице.
- Ја Марту волим... Чекамо дете.
- Воли ти, брате, њу колико хоћеш. Нико ти не брани. Али
од љубави према жени већа је љубав према отаџбини. Мислим
да се слажеш.
Костја прећута одговор. Грозничаво размишља о
предлозима који ће уследити. Неке од њих наслућује.
- Три године смо те чували, пазили да не направиш неку
глупост. И оно са Српским звоном, иако ниси урадио у
договору са нама, испало је добро. Забележен си у немачкој
полицији као жртва, а не као разбојник. А сада ме стрпљиво
слушај и не прекидај.
- Пре тога једно питање: како сте ме ви то чували?
- Имао си анђела чувара. Бележио је сваку твоју авантуру.
Хоћеш списак курви са којима си био? Да ли те интересује, ако
си заборавио, шта си вечерао пре пет месеци у пивници и
колико си платио вечеру?

325
 - Значи да је анђео чувар био и оне ноћи када сам нападнут!
Зашто ме није одбранио?
- Зашто?! Прво: сам си то тражио. Друго: помислили би да
ми стојимо иза тебе, а то би био крај твоје мисије. И треће:
улога жртве има добрих страна. Када би се упознао са Мартом
да није било тог напада?
- Могли су да ме убију! - нервозно узвикну Костја.
- Наш човек је проценио да је реч само о жутом картону - уз
осмех рече Росић и откри пожутеле зубе измучене
парадентозом.
Размишљао је у Минхену о послу који ради, о томе како му
се нико из домовине не меша у избор текстова, а сада схвата да
је све то била фарса чији је циљ да Славко Илић, то јест -
Костја Булатовић, постане у Минхену име коме се верује,
угледан грађанин.
- Завршили смо причу о картонима... То што читаш у
новинама и прерађујеш за господина Ћопића велика је
програмирана заблуда. Распад Југославије је почео. Ко то не
види, слеп је код очију, што каже наш народ. Словенци и
Хрвати се престројавају, траже пријатеље у иностранству,
шурују са емиграцијом, а главе дижу и Муслимани, мада се они
још увек заносе југословенством. Цинцулирају између Срба и
Хрвата. А појешће их и једни и други.
- Зашто то мени причате?
Росић на трен затвори очи. Заћута неколико секунди, па кад
поново отвори очи прекорно погледа Костју и настави равним
гласом као да је предавач у радничком универзитету.
- Највећа игранка је у полицији. Хрвати и Словенци полако
комадају архиву, микрофилмују важне папире, уклањају
трагове, њихови кадрови износе из Београда све што им се
чини важним. Само слеп, а таквих је највише, не види рат.
Грађански рат. И војска и полиција су се припремали за рат
против упада споља, а бићемо нападнути изнутра.
- Југославија ће бити нападнута изнутра!? - излете Костји.
- Можеш и тако рећи, али ја мислим на Србију. А ти си,

326
колико знам, Црногорац... Србин.
- Ја сам Југословен.
- Не причам о томе како се представљаш, већ шта си и ко
си. Удба мора да преузме одговорност за будућност земље.
Полако ће трансформисати војску и очистити је.
- Која Удба?
- Српска. Моја и твоја.
- Ја сам Југословен.
- Ма, ти си будала! Ти си жив курац! Какав Југословен?! Ти
си, ако си заборавио, обијач дипломатских станова у Београду,
терориста који у Немачкој баца бомбе на незаштићене жене и
децу. Хоћеш још да ти набрајам? Дај ми пасош. Биће код мене
док си у Београду.
Росић устаде, узе пасош, истури груди и зубе и нехајно
махну уместо поздрава. Костја је још дуго гледао у празну
столицу поред себе, свестан да је загризао парче сланине вешто
убачено у мишоловку. Не може ни напред, ни назад, јер ће му
механизам мишоловке поломити кичму.

327
 23. септембар 1983. године
Нови Београд

После разговора са Росићем, потпуно слуђен, кренуо је

пешке ка Новом Београду. Прво је ишао од станице до станице,
сачекивао аутобусе, па кад дођу и отворе врата, одустајао је.
Желео је да буде сам, да удише мирис асфалта, који у Немачкој
другачије мирише, као да су га попрскали парфемом или
пивом. Застаде на Бранковом мосту. Гледа у Саву. Преко реке
је као клинац, у јануару, ишао пешке. Такве су зиме биле
крајем педесетих година.
Израњали су из измаглице чамци и бродице, замицали
испод моста, оглашавали се сиреном, аласи су се дозивали,
љубавни парови на Ушћу су тражили сеновита места,
завлачили се у шипражје, деца су играла фудбал на трави,
пензионери са рукама на леђима шетали кејом, пси су враћали
газдама бачене предмете... Све је исто као пре три године, када
је отишао у Немачку. А Росић каже да ништа није исто као пре
три године и да ће чамци и бродице ускоро постати превози за
ратнике, да ће деца фудбал играти у атомском склоништу,
пензионери се завући у своје собичке, љубавни парови
заборавити на љубав, а пси ће се са сетом сећати сочних коски,
јер ни меса неће бити.
Шта тај човек, у ствари, хоће? Ако жели војника без мозга,
изабрао је погрешну особу. А ако жели војника који размишља,
а при том мора да мисли као он, опет је изабрао погрешну
особу.
С друге стране, превише је дубоко увучен у игру да би сада
неокрњен и неозлеђен могао да изађе из ње.

328
 Људи су пролазили крај Костје, загледали га зачуђено: само
они што скачу са моста, бежећи од себе и других, тако упорно
буље у воду и скупљају храброст да се отисну ка амбису што
потире живот. Кад је полицајац кренуо ка њему, насмејан као
да се годинама познају, Костја се пренуо.
- Да ли је забрањено гледати у воду? - упита нервозно.
- Није... Да ли бих могао да видим ваше исправе?
- Немам ништа код себе. Јутрос сам стигао из Немачке.
- Ниси ваљда дошао без пасоша?
- Нисам...
У станици милиције на Новом Београду Костја седи испред
канцеларије пред којом је био и пре двадесет година, када је
украо кола. Помисли на кругове што се затварају, па се
махинално помери - против урока, јер би следећи круг требало
да буде Забела. Осмех му прелете лицем; у сећање урони
простодушни Мурга, његов учитељ рвања у школи из које се
излази са штитом или на њему.
- Булатовић! Ако се заиста тако зовеш - рече инспектор и
позва га да уђе у канцеларију.
- Замолио бих вас да позовете вашег шефа. Неспоразум ће
брзо бити расправљен.
- А ти си као нека зверка! Шта то може да уради мој шеф
што не могу ја? Ако си мислио да поткупиш некога, ја сам
јефтинији - рече инспектор, искези се као варен зец и унесе се
Костји у лице.
Костја му пружи цедуљу; уз број телефона писало је - Иван
Росић.
- Окрените овај број и све ће вам бити јасније.
Инспектор се уозбиљи, стаде мирно кад прочита Росићево
име и познат број телефона, затим интерном везом позва шефа.
Убрзо се појави задихани човек, у чијим очима прочита
извињење, оде до телефона, па са паузама поче да бира бројеве,
непрестано загледајући Костју. Кад доби везу, умилним гласом
објасни зашто зове, непрестано стојећи у ставу мирно. Затим,
као да предаје Титу штафету, пружи Костји слушалицу.

329
 - Изволите, друже Булатовићу.
- Добро, Булатовићу, растали смо се пре пола сата, а ти ме
већ зовеш?! Знао сам ја да нећеш моћи дуго без мене. Прво ми
реци зашто си буљио у воду? Хтео си да скочиш, а? Без нашег
знања!? А онај ваш Балашевић пева: „Ја јурим те ко Удба, јер
ти си моја судба“. Није тај стих случајно употребљен. Удба и
судба - причао је Росић као навијен.
- Хоћу да идем код родитеља - рече Костја хладно.
- Па, иди. Ко ти брани! И немој више да правиш глупости.
Обећај ми.
- Хоћу кући - покуша Костја да скрати разговор, јер је
Росић тријумфално исказивао надмоћ разговарајући са њим као
са дететом.
- Кад си се већ јавио, сутра на истом месту у исто време. И
не буљи више у воду. Може свашта да ти падне напамет -
заврши Росић уз смех и неконтролисано кркљање.
Ишао је између солитера ка Улици Џона Кенедија. Све је
мирисало на детињство, на младост... Солитер Ц 17, Ц 21,
Девета београдска гимназија, школа „Марко Орешковић“... На
тим местима је свирао са Кометама. Никада није зарађивао као
тада. Омладинска организација је приређивала игранке, а све
паре су ишле оркестру. Без менаџера и пореза. Кад је ушао у
улаз зграде у којој су му становали родитељи, загледа се у
поштанско сандуче. Никада из Немачке није послао писмо. Чак
ни разгледницу за Нову годину. Све је завршавао телефоном,
свестан да ће га слова издати. Са оловком у руци је постајао
рањив, а Анђа је мајсторски хватала поруке између редова.
Читајући писмо прочитала би и њега, новинара на лажном
новинарском задатку.
Предосећао је буру. Затишје је предуго трајало. После
разговора са Росићем све је постајало много јасније: тренутно
је ,,спавач“, а када буде требало, пробудиће га и гурнути у
ватру из које се излази гаравог лица.

330
 24. септембар 1983. године
Нови Београд

Дошао је пола сата пре заказаног састанка у кафану Одмор.

Пије сок од боровнице. Осети мирис Дурмитора у августу, када
планину оките боровнице и шумске јагоде. Колико је само пута
причао пријатељима како су он и Рашко, брат од стрица,
берући боровнице заборавили на овце, па су у тор уместо
осамдесет оваца, вратили четрдесетак. Насмеја се гласно, а
келнер га сумњичаво погледа. У кафане у последње време
залазе чудни људи. Келнер још на вратима кафане препознаје
оне што ће наручити само кафу и воду, а при том ће глумити
угледне госте којима је досадно у кући, па су, ето, мало
свратили. Најгори су пензионери. Дођу у групама, галаме,
играју домине, свађају се, па запевају „Друже Тито, ми ти се
кунемо". После те песме не сме да им каже како је забрањено
певање у кафани.
Није спавао претходне ноћи. У ствари, бежао је од сна у
који се уселио Росић. Како ће се лукави полицајац данас
понашати? Кад га је упознао био је смирен, предусретљив, у
телефонским разговорима је био одмерен, а јуче га је вређао,
свестан да је надмоћан.
Кад год је у Минхену желео да побегне из реалности, у
мисли је долазила идилична слика заједничког ручка или
вечере у родитељском дому. Тада је заборављао на ситне чарке
и пецкања између оца и њега. Иако то Костја никада није
признао, највише се љутио на оца због онога што су му драги
учинили! Отац и његови сапатници углавном су сматрали да су
поступци према њима били изнуђени због претњи држави, да

331
су у целини били оправдани, али се поткрала грешка. Узалуд је
Костја оцу доказивао да се грешком не може назвати државни
пројекат у коме су сви понижени, јер то онда постаје правило, а
не грешка.
Претходне ноћи је све било као некад. Жмури и певуши
„Зелена трава дома мог“, песму због које су девојке некада
резале вене на игранкама...
- Да попијемо по једну! - рекао је Душан, озарен срећом
због Костјиног доласка и пријатеља окупљених за трпезом.
- Да ли дете сме пред оцем да пије? - нашалила се Анђа.
- Може једну - добацио је Раденко и подигао чашу.
- Али ја не пијем - тихо је рекао Костја.
- Не пијеш, не пушиш и не јуриш женске - убацио се у
разговор Младен. - Као да се препоручујеш за идеалног
младожењу.
Кад је Анђа, која то ради заиста ретко, насула ракију у своју
чашу, Костја је прихватио да „попије једну". Остатак вечери је
протекао у ћаскању, смејању, Костја је свирао гитару... Мајка
је, као некада, запевала „Милица једна у мајке", Душан је
жмурио и ћутао јер не уме да пева, Раденко је брундао, Анка је
певушила други глас, Зоран и Младен су рукама ударали ритам
по столу...
- Први пут певају како ми свирамо - рекао је Младен на
крају песме.
- Само ти се учинило - одговорио је Раденко, а Анка га је
благо шутнула испод стола, уплашена да не крене у расправу.
Костја је одложио гитару и устао. Кашичицом је ударио
благо по чаши, а продоран звук стакла утишао је пријатеље на
вечери. Као говорник за микрофоном, попио је воду, мало се
накашљао.
- Сви сте ви моја породица и ред је да прво вама кажем. Ја
се женим. Она се зове Марта. Немица. У другом је стању. Вас
двоје постајете баба и деда кроз пет месеци.
Душан је спустио чашу на астал. Ћутао је. Погледао је у
Анђу, која му је све испричала осим податка да је будућа снаја

332
Немица.
- Честитам, сине - рекао је Душан искрено, а Анђа је шаком
покрила уста и тако зауставила уздах. - Али имам једну молбу.
Знаш да те никад ништа нисам молио...
- Не бој се. Неће се звати Ханс. Зваће се Душан -
предухитри Костја оца.
Костјино лице светли у кафани Одмор као упаљена свеца.
Не престаје да певуши „Зелену траву дома мог“, па га келнер
још чудније загледа, сасвим сигуран да момак са соком од
боровнице у руци није баш читав. Народ за такве има неколико
лепих израза: „почео да прескаче", „није под либелу", „мрднуо
мало, па није баш тачан". Столу приђе Росић, стаде изнад
Костје, окрену се према келнеру који карактеристичним
покретом шаке показа ментално стање госта.
- Добар дан. Да ли је слободно? - упита Росић, а Костја се
тргну и разрогачи очи.
- Извините. Мало сам се занео...
- Сањаш твоју Немицу.
- И њу - одговори, изненађен мекоћом у Росићеворн гласу.
- Не бих те задржавао... Само неколико ствари. Упознао си
Косту Чаушевића, уредника Српског звона. Екстремна
емиграција диже главу и ми не знамо како ће се понашати у
рату... А рат је неизбежан... Шта ће нама Срби који су за краља
и отаџбину?! На тебе нико неће посумњати, јер сте већ
изградили леп пословни однос.
- Нисам вас добро разумео - загрцну се Костја.
- Добро си ме разумео. Сачекаћемо пролеће, па кад добијеш
знак, крећеш у акцију. Кошта мора да нестане. Као пример
осталима. Пре тога ћеш имати један задатак у Швајцарској. О
томе ћеш све сазнати од анђела чувара.
- Какви задаци? Ја сам новинар!
- Тише. И овако је келнер мислио да си луд. Јуче сам ти
рекао шта си све био у животу, а овај задатак ће само улепшати
твоју патриотску биографију.
Росић устаде. Направи малу драмску паузу, вешто

333
дозирану.
- Немој да ме разочараш. И увек мисли на анђела чувара.

334
 12. децембар 1984. године
Минхен

Све је постало лаж! Живи окружен људима који га воле и

поштују, а при том и не знају његово право име.
На свадбеном ручку је био весео, блентав као све
младожење, али је, у ствари, био потпуно одсутан. Размишљао
је о будућем детету... Марта ће једном сазнати чиме се њен
муж бави. И то ће бити крај.
На састанцима у подне, у стану Миладина Ћопића, уз чашу
миришљавог чаја, загонетно се смешкао, јер је сматрао да се
тако понашају будући очеви. Господин Ћопић је узвраћао
осмесима и саветима: жена у трудноћи тражи нежност,
везаност за кућу, посвећеност заједничком животу.
Најтеже му је било у редакцији Српског звона! Кошта
Чаушевић га је прихватио као сина и искрено је патио због
напада изазваног текстовима у његовим новинама. Понекад се
загледа у леђа Косте Чаушевића. Поглед му се замагли, па
умишља како види мету уцртану у сако старог господина.
Росић га је натерао да непрекидно размишља о уреднику
Српског звона, да леже с његовим ликом у мислима и да се
буди после кошмарних снова натопљених крвљу. Не види
ниједан ваљан разлог због кога би требало убити предратног
официра, заточеника у немачким логорима, уредника новина
које не позивају на освету и мржњу. Најчешће размишљања
заврши овако: Росић је луд! Нису га интересовале усташе и
напад на његовог сарадника, а смета му Србин који је пре
четрдесет две године наставио да се бори против Немаца и
после потписане капитулације. Такав човек не смета Немцима!

335
Добио је њихову пензију. Уважавају га и позивају на значајне
пријеме, помажу кад дође до неспоразума са штампаријом. А
смета Србима! Његово убиство ће приписати савезној полицији
и хрватским кадровима у њој, скривајући тако своју
умешаност.
Ста Росић жели да постигне убиством Косте Чаушевића?
Страх у домовима емиграната! Не види ниједан други разлог.
Нашао је противотров за стање у које упада кад га отрују
црна размишљања и спопадну наопаке теорије: узме гитару,
седне поред прозора, свира и пева, а Марта то тумачи као
дијалог са срећом.
Тог децембарског дана концерт за Марту прекину звоњава
телефона.
- Хало, да ли је то стан породице Илић? - зачу Костја
непознат глас.
- Да, изволите.
- Овде твој анђео чувар - пређе непознати човек на српски
језик.
Костја окрену леђа Марти и покри руком микрофон на
слушалици. Ухвати га паника.
- Како си? Шта има ново? - настави да прича на немачком
трудећи се да га промена боје гласа не изда.
- Дођи у твоју омиљену пивницу у осам. Седни у сепаре до
врата и леђима буди окренут суседном сепареу. Буди сам. И не
окрећи се.
- Зашто? - излете Костји, иако је био одлучио да ништа не
пита.
- Читао си, ваљда, старе књиге. Ако видиш лице анђела, он
престаје да буде твој чувар.
Костја спусти слушалицу. Пребледе када угледа свој лик у
огледалу. Са лица је спала маска сенчена лажима и указао се
прави лик, ојађени оригинал.
- Ко је био? - зачу Мартин сањив глас.
- Сарадник Српског звона. Морам с њим да се нађем у осам.
- Прошетаћемо се после састанка...

336
 Марта је заспала, насмејана, са рукама прекрштеним на
стомаку. Подсети га на слике старих мајстора. На прстима се
искрао из стана. Пре него што је у пивницу ушао кроз споредни
улаз, стајао је испред замагљеног стакла и загледао госте;
весели људи, радују се пиву и доброј храни. Које од њих његов
анђео чувар? Сепаре иза врата је био празан. Гости су
избегавали то скрајнуто место, завучено у полумрак. Сео је и
окренуо леђа људима у сепареу иза њега. Келнер га је зачуђено
погледао када је усред пивнице наручио сок. Тек у пола девет
људи у сепареу иза његових леђа устадоше. У пивници је увек
галама, а Костји се у кичму завлачи нелагода због тишине у
суседном сепареу. Помисли како такав осећај сигурно има
човек на стрељању када окрене леђа стрељачком строју.
Нелагода и ишчекивање.
- Поздравља те Ујак и пита што се чешће не јављаш - зачу
глас.
Окренуо би се и ухватио за гушу непознатог човека. Али
више није сам. Због Марте и Душана мора да буде смирен и
прорачунат.
- Уочи католичког Божића бићеш у Цириху. Воз стиже у
једанаест сати пре подне. На железничкој станици чека те наш
човек с пиштољем. Он ће бити твој возач. Од њега ћеш добити
даља упутства. Наравно, тамо ће бити и твој анђео чувар.
- Шта ће ми пиштољ? - упита Костја и уплаши се свог гласа.
- Пиштољ служи само за једну ствар - одговори лаконски
анђео чувар. - Буди разуман. Имаш жену, ускоро ћеш имати и
ђете.
Пре него што је отишао, анђео чувар га додирну по рамену.
Костја задрхта, као преплашена птичица убачена у кавез.

337
 24. децембар 1983. године
Цирих

Како се и зашто однос Росића према Костји тако нагло

променио? Ово што сада ради је ругање и поигравање његовом
интелигенцијом. Најлакше је са глупима и необразованима, са
пуцачима који мирно спавају после проливене крви, убеђени
како су у праву, јер држава, иако не јавно, стоји иза њих. Костја
тражи разлог те промене. Ако га пронађе, значе и начин како да
се извуче из мишоловке.
Дубоко је загазио у, како се модерно каже - партнерски
однос са Удбом. Нашли су му посао, ослободили га служења
војног рока, скратили су му казну у Забели... Али зашто су
постали тако надмени, зашто се труде да му покажу како је
само пуки извршилац њихових наређења? Одговор може бити
нечија процена да Костја не верује у све што ради и да пристаје
само зато што је приморан, тачније уцењен претходним
подухватима и сниманим разговорима. Костја није верник што
се клања богу званом идеологија. Постао је колебљиви,
корисни отпадник и веома брзо ће се претворити у прст на
окидачу.
Загледа се у кажипрст десне руке. Помоћу палца, тим
прстом држи трзалицу за гитару, тим прстом, кад свира без
трзалице, додирује и мази жице. Кад је љут, несвесно
кажипрстом додирује чело. Тим прстом ће прелазити преко
Душановог носића. А сада траже од њега да једним покретом
тог кажипрста некоме узме живот! Некоме ко, можда као и он,
свира гитару и чека да му се супруга врати из породилишта.
Иако се колебао, па чак и одлучио да не иде у Цирих, све је

338
учинио да обезбеди алиби за путовање. Договорио се са Костом
Чаушевичем да за Српско звоно направи репортажу о српском
клубу у швајцарском градићу Арау. Сваке године, 6. маја, клуб
организује Ђурђевдански уранак. Костја је, тако се уреднику
учинило, срећан што ће писати текст о људима који славе исту
славу као и он. Дан уочи датума предвиђеног за одлазак у
Цирих, јавио му се анђео чувар.
- Резервисао сам карте на твоје име. Подигни их уочи
поласка.
- А ако се предомислим?
- Супруга ти је у седмом месецу трудноће. Мисли на њу -
рекао је човек и спустио слушалицу.
Подигао је карте и сео у воз. Промицали су зелени
крајолици, уређене ливаде и очуване шуме. На станици у
Цириху дочекао га је насмејани тридесетогодишњак.
- Добар дан, ја сам Петар. Лепши си у природи него на
слици - рекао је срдачно.
У колима је, након два испричана вица, одмах прешао на
посао.
- Човек се зове Ветон Сачи.
- Албанац.
- Дисидент. Дуго живи овде. Основао је неко удружење за
заштиту људских права. Задатак тог удружења је пропагирање
идеје о независном Косову, јер су, наводно, Шиптари грађани
другог реда. Направио је јак лоби у коме има и посланика у
парламенту, а прича се да га подржава и један веома утицајан
члан швајцарске владе. Припремају га за говор у Бриселу, када
тема састанка буду људска права.
- Зашто му верују?
- Ниси ваљда толико наиван, мој Илићу?! Верују његовим
парама. Брига њих и за Косово и за Србију! Сви знају да су те
паре зарађене од продаје дроге, чије путеве контролишу
Шиптари са Косова. Знају да и швајцарску децу убијају том
дрогом. Пара буши где бургија неће.
Петар је причао полако, без подизања гласа, самоуверено.

339
Посматрао је Костју у ретровизору. Нервозни покрети се нису
уклапали у процену људи из Београда да је смирени Костја
права личност за овај задатак. Сматрали су да ће лична
незадовољства претопити у пуцањ. А постоји и јак мотив да се
докаже, јер је свестан да је пољуљано поверење у њега.
- Да ли си раније пуцао у човека?
- Нисам.
- Ово је важан задатак. Добро размисли.
- Размислио сам.
-И?
- Урадићу то.
Петар завуче руку испод седишта и узе најлонску кесу. У
кеси је био пиштољ, затим једна чудна капа, иначе национално
обележје Швајцараца, гумене медицинске рукавице, зелена
пелерина и лажни бркови.
- Кад завршиш посао и изађеш из ресторана на споредни
улаз, пелерину, капу, пиштољ и лажне бркове баци у канту за
ђубре.
- Где и како? - скрати Костја реченицу.
- Ветон има љубавницу и сваког дана се, у осамнаест
часова, виђа са њом у ресторану Флора. Имају свој сто.
Мислим да му је та клинка намештена, али то није важно.
Матори има проблеме са простатом, па често устаје и одлази у
тоалет. Пиштољ има пригушивач. Пуцаћеш у потиљак. Један
метак. И ако преживи, неће више бити употребљив.
- Да ли ћу бити сам?
- Мене знаш... Ја ћу те чекати у колима. А анђели чувари су
невидљиви. Они су свуда око нас - рече Петар радосно као да
саопштава највећу тајну на свету.
- После тога морам у Арау. Пишем репортажу.
- Ја ћу те возити. Добар новинар мора да има свог возача.

340
 17. фебруар 1984. године
Минхен

Костја је лелујао од среће, шетао кроз кућу не додирујући

патос - тако му се бар чинило. Љубио је Мартину слику. Син!
Душан Силни! Само нека буде на деду, најбољег човека којег
познаје! Непрестано држи телефонску слушалицу, окреће
бројеве, смеје се, пева.
- Мајко, нисам га још видео. Дугачак педесет два
центиметра, тежак три килограма и шестсто грама - виче у
слушалицу и по трећи пут прича исте ствари.
- Како је Марта?
- Одлично. Она је лавица. Дај ми тату.
- Поред мене је...
- Ћале! Сад сам и ја ћале! Поздравио те је Душан Силни.
- То си ми рекао и пре пола сата. Како си ти?
- Најсрећнији човек на свету!
- Тако сам и ја лудовао кад си се ти родио. Поцепали су ми
кошуљу.
- И ја сам себи поцепао кошуљу - рече Костја, несвестан
колико је његова искреност звучала као најљућа иронија, доказ
усамљености и отуђености.
- До виђења, сине - рече Душан, а Костја у његовом гласу
препозна тугу.
- Шта ти је, тата, одједном?!
- Ништа... Уморан сам. И није одједном.
Спустио је слушалицу и загледао се у исцепану кошуљу.
Висила је на њему као крпа на страшилу. Из полусна -
претходне ноћи није спавао ишчекујући вести из болнице -

341
разбуди га звук телефона. Подиже слушалицу и одмах поче да
прича.
- Педесет и два центиметра, три килограма и шестсто грама!
- Честитам. Анђео чувар овде.
- Човече, имаш ли ти душу?! Данас сам постао отац.
- Зато те и зовем. Да попијемо заједно пиће. Ја у мом, ти у
твом сепареу. Може у осам сати?
Обукао се и кренуо ка пивници, удаљеној петнаестак
минута хода од његовог стана. Био је убеђен да га сви гледају и
препознају новопеченог тату! Али није имао више снаге за
радост. Невољно је ушао у пивницу, сео у сепаре до врата,
наручио сок и поново наљутио келнера. После двадесетак
минута, зачу познат глас.
- Честитам још једном. Живели!
- Хвала - одговори Костја и не узврати здравицу.
- Видим, ниси расположен, па да пређемо на посао. Кошта
Чаушевић. Сутра, док ти је жена у болници. Имаш савршен
алиби пропраћен бабињским лудилом.
Костја је ћутао. Подиже чашу и неконтролисано је стегну.
Чаша пуче и Костја угледа крв на шаци.
- Оно у Цириху си одрадио беспрекорно.
- Оно у Цириху сањам сваке ноћи - рече Костја и лизну крв.
- Овај пут ћеш користити нож или секиру. Што страшније,
то боље. Опомена свим екстремистима, не само српским.
- Ви сте луди! Потпуно луди.
- Вараш се. Ми смо анђели чувари. А и ти полако постајеш
добар анђео чувар. Лаку ноћ. Прочитаћу у новинама шта си
урадио.
Изашао је из пивнице омамљен мирисом пива и кобасица,
утучен због новог задатка. После убиства Ветона Сачија читао
је све што је било написано о том човеку. Немачке новине су га
жалиле и славиле као миротворца, борца за људска права и
можда будућег првог човека независног Косова. Швајцарци су
туговали за њим, посебно корумпирани парламентарци. А
београдска штампа је писала о обрачуну унутар албанске

342
емиграције, тврдећи да су убиство наручили „поштени
Албанци који будућност Косова виде у Југославији". Петер
Улман, познати немачки новинар, некада дописник из
Београда, одакле је почетком седамдесетих година протеран
као шпијун, писао је о крвавим траговима Удбе по Европи.
Према његовим подацима, агенти и сарадници Удбе убили су
за тридесет година хиљаду и пет стотина емиграната или
неистомишљеника. Набрајао је имена жртава и убица,
описивао монструозна убиства. Костја је с неверицом читао
текстове и у неком допуњеном издању Улманове књиге видео
је и своје име.
Одлучи да одмах потражи Косту Чаушевића! Знао је да
стари господин до дубоко у ноћ ради у редакцији. Понекад се
толико занесе да га укућани позову и подсете колико је сати!
Ишчитавао је текстове по десетак пута, мењао наслове,
предлагао техничком уреднику како да преломи текст, једном
речју - живео је за Српско звоно!
Сви прозори су били замрачени, осим оног у соби главног
уредника. Костја је стајао на супротној страни улице. Угледа
силуету господина Чаушевића. Шетао је кроз канцеларију, са
рукама на леђима. Костја се насмеја, јер се та слика редовно
понавља: стари господин тако размишља о новом наслову. А
кад се наслов роди, застане, пуцне прстима. „Еурека", рећи ће
задовољно, а затим крупним словима, ћирилицом, исписати
наслов и папир залепити на зид. Посматраће га као слику на
изложби.
Костја је ушао у зграду и нечујно, попут мачке, пешке
дошао на трећи спрат. Врата су била откључана, чиме је
господин Чаушевић свима слао поруку да се не плаши. Ушао је
у ходник, а затим замакао у тоалет. Увукао се у једну од кабина
и оставио одшкринута врата. После десетак минута, зачу
одмерене Костине кораке. Стари господин кораком краљевог
официра дође долавабоа, уми се и спуштене главе загледа се у
воду што отиче. Костји се замути у глави. Уместо господина
Чаушевића види Ветона Сачија... Из мрака изрони силуета

343
мушкарца и наслони пиштољ на Ветоново теме. Пуца. Крв се
расипа по зиду, човек пада, силуета мушкарца га придржава да
не извали лавабо... Кошта Чаушевић се старачки закашља,
очигледно мучен сталним прехладама, које је занемаривао због
Српског звона.
- Господине Коста - рече Костја.
- Откуд ти, сине? - нежно узврати стари господин, искрено
обрадован.
- Дошао сам да се опростимо.

344
 19. фебруар 1984. године

Росић је нестрпљиво ишчекивао телефонски позив из

Минхена, а Костја му се јавио из телефонске говорнице на
београдском аеродрому.
- Ујаче, у Београду сам.
- Видимо се у Одмору, у шест сати.
Костја је тумарао по граду и није се јавио родитељима, јер
није знао како ће се завршити немачка турнеја: у Минхену је на
столу оставио опроштајно писмо, спаковао је ствари у један
кофер, на комоду, поред лампе као што је увек чинио, одложио
је новац, целу уштеђевину. Дуго је писао писмо којим ће се
опростити од Марте и детета. На крају су остале три реченице:
„Драга Марта. Ја одлазим. Немој ме тражити, јер Славко Илић
не постоји." Пажљиво је тражио формулацију којом би
поменуо дете, али није успевао. Све му је изгледало банално,
патетично, а срце му се кидало. Овако је било најбоље. Сваки
наведени разлог био би лаж. А то да одлази јер жели да
заштити њу и тек рођеног Душана, Марта сигурно не би могла
да разуме.
Испред ресторана Одмор Костја застаде, поцепа пасош и
баци га у контејнер.
- Збогом, Славко - прозбори кроз стиснуте зубе.
Седе за астал у ћошку и наручи сок. Шта ће рећи
родитељима? Шта се догодило са Мартом, са сином, зашто је
напрасно отишао из Немачке? И ако Анђа и Душан не буду
постављали таква питања, читаче их у њиховим очима. На
вратима се појави Росич. Подсети га на исушеног бакалара.
Довуче се као незнанац до Костјиног стола и седе, загледан у

345
зид иза Костјиних леђа.
- Шта имаш лепо да ми кажеш? - проговори најзад, али као
да се обраћа зиду.
- Вратио сам се. Моја немачка авантура је завршена.
- Две важне ствари си упропастио: Кошта Чаушевић ће и
даље уређивати Српско звоно и изгубили смо позицију код
Миладина Ћопића. Оба задатка су ти дата са великим
поверењем.
- Кошта је диван човек и патриота. Прихватио ме као сина.
Једноставно - то нисам могао да урадим. А господину
Миладину ћу се јавити... Поменућу неку болест... Он ми верује.
Росић стави на сто две плаве коверте. У једној се назирао
новац, а друга је била празна. Пуну коверту кажипрстом гурну
ка Костји.
- Ово је накнада за Цирих... А у овој коверти је била
накнада за Минхен.
Костја кажипрстом чвокну коверту, маниром великог
играча кликера. Ово надмудривање са ковертама подсети га на
дечју игру.
- То нисам урадио због пара и ви то добро знате.
- Размисли још једном.
- Размислио сам...
Росић покупи коверте и стави их у унутрашњи џеп.
- Шта ћеш сада да радиш?
- Писаћу. То бар знам.
- Не мислиш ваљда да си завршио сарадњу са нама?
- Ја више нисам исти човек.
- Овакав нам требаш! Сећаш се шта сам ти говорио о
променама у главама до којих ће неминовно доћи распадом
Југославије. Ти си такву промену доживео. Према томе, чућемо
се када за то дође време - рече Росић, устаде и оде без
поздрава.

346
 18. фебруар 1988. године Београд

Астал Ивана Росића прекривен је новинама. Прво чита

стране на којима се појављују малене слике, извучене из
породичних албума. Испод слике Косте Чаушевића исписане
су године „1905-1988”, а затим сажета реченица „Хвала за
мудре речи које су ми промениле живот”, а испод тога потпис -
Славко Илић. Устаде и дође до прозора окренутог према
Мостарској петљи.
- Тај момак има муда - рече и утону у мисли, а његов врели
дах направи замагљен круг на хладном окну.
Нагло се окрену и, уз карактеристичан грч око усана,
подиже телефонску слушалицу, затим отвори похабани
телефонски именик и поче да претражује избледеле бројеве.
- Има муда... Има муда - понови још неколико пута, али као
да певуши неки заразни рефрен, а затим окрену телефонски
број редакције у којој је Костја писао.
Усплахиреној секретарици, навикнутој на свакојаке претње
преко телефона, остави поруку да се Костја обавезно јави ујаку.
Поново оде до прозора и загледа се у колону аутомобила која
се ваљала преко највећег београдског моста. После пола сата
зазвони телефон. Насмеја се као да очекује глас драгог
пријатеља.
- Костја овде.
- Нисмо се дуго видели. Одмор, у седам? - рече и не
сачекавши одговор спусти слушалицу.
Поново седе за истим столом. Као пре четири године.
Костја је напунио четрдесет, а Росић се полако припрема за
пензију. Росић овај пут не гледа у зид иза Костјиних леђа.

347
Надмудрују се погледима.
- Читам твоје текстове о Косову. Добра анализа. Могао бих
и ја да ти дам неке податке.
- Имам своје изворе. Слободним стрелцима као што сам ја
лакше је да дођу до информација. Ако си ме само због тога
звао, хвала ти.
- Прочитао сам твоју захвалност Кости Чаушевићу. Он је
заиста био велики човек. Велики Србин. Такви ће нам ускоро
бити потребни.
Костји застаде сок у грлу, па се закашља. Обузе га бес.
- Пре четири године сте наручили његово убиство, а сада га,
мртвог, призивате?!
- Све се мења сем камења, што би рекли ови нови клинци.
Хрвати су се уз помоћ цркве потпуно повезали са својим
емигрантима. Припремају се за отаџбински рат. А то значи -
рат против Срба.
Костји се мути у глави. Испред њега, као у измаглици,
трепери лик Ивана Росића. Помисли како би заиста било добро
да је Росић саздан од магле, која ће се подићи и нестати. Али
овакви се увек враћају.
- Ти имаш девизни рачун - рече Росић, а реченица зазвуча
као питање.
- Имам. Нисам знао да је забрањено. Слао сам паре из
Немачке. Сигурније је него да их носим у чарапама.
- Али на тај рачун с времена на време стигну паре из једне
швајцарске банке у Цириху, са шифрованог рачуна.
- Нисам знао да је и то забрањено.
- Није, наравно. Али та шифра скрива порекло новца. Да
преведем: та шифра је опрала новац стечен не знам како. А
можда и знам.
- Баш ме интересује.
- Из сефа наследника Ивице Сушеца нестало је око милион
марака. Да те подсетим: то је човек из чијег си сефа у децембру
1979. године украо свилене гаће са монограмом.
- Украо?! Из чијег сам сефа, да те подсетим, по задатку узео

348
свилене гаће.
- Може и тако да се каже.
- И из чијег сефа тада нисам узео ниједну марку.
- Ниси тада. Али јеси у јануару 1984. године. Контактирали
су нас из немачке полиције. Наравно, рекли смо да ништа не
знамо о томе... А старо полицијско правило каже да се
злочинац увек враћа на место злочина.
- Зар то није био патриотски задатак, а не злочин?

349
 28. јун 1989. године
Нови Београд

Шест стотина година од Косовске битке. Костја се провлачи

између људи загледаних у небо. Вођа ће се спустити из облака!
Тамо, горе, хеликоптером ће узнемирити светог цара Лазара,
коме су Срби наменили небеске дворе. Чим виде касетофон у
Костјиној руци, људи прилазе и без претходно постављеног
питања, дају своју оцену политичке ситуације. Галаме, вређају,
псују, показују три прста, понеко у новинара упери средњи
прст, прете и на крају обавезно запевају.
У гужви угледа Вују, старог другара са радне акције и
демонстрација 1967. и 1968. године, када се угурао међу
студенте. У једној руци је држао икону цара Лазара, а у другој
слику Слободана Милошевића, нове српске иконе, како су
писале престоничке новине. Вуја је жмурио док је избацивао
пароле, баш као некад на радној акцији.
- Здраво, Вујо, откуд ти са радницима из Краљева? - упита
Костја.
- Сви смо ми исто, друже Костја - рече Вуја званично,
уочивши у питању провокацију, па запева како би предухитрио
ново Костјино питање. - „Слободане, ти си комуниста, волимо
те ко Исуса Христа".
Уместо рефрена, људи су, као да мантрају на секташкој
сеанси, понављали: „Слобо, слободо, Слобо, слободо!" Вуја се
извештио, па је спустио интонацију, што је омогућило певање
без напора. Питао би Вују да ли је ишао на курс певања, али га
његово озбиљно лице натера да се уздржи. Жао му је другара
са акције; цео живот га вуку као покретни инвентар, избацује

350
пароле и цепа грло за неке ситне привилегије. Онда се угризе за
језик: по чему се он и Вуја разликују, осим по озбиљности
поверених задатака? Окрену се нагло, уплашен да Вуја не
ухвати збуњеност у његовим очима, посрамљеност што у њему
види једно од својих лица.
Неколико минута уочи митинга зачуло се брујање са неба:
уместо светих ратника у оклопима предака, на земљу се
спустила метална птица. Из хеликоптера је изашао вођа.
Отпоздрављао је људима жедним његовог осмеха и заклињања
да „нико не сме да их бије".
Костја осети језу, хладноћу што се завлачи у кости и
зауставља дах. Лица људи су се изменила, преобликовала у
поданичку масу. Сузе и смех су се измешали, па је страним
новинарима тешко да закључе да ли се ови људи радују или
некога жале.
На свечаној бини, уз вођу, стоји и патријарх Српске
православне цркве господин Герман, прав као бор, одмерен и
сигурно зачуђен што верници на Видовдан, велику српску
славу, траже оружје.
- Брате, откуд ти? - зачу познат глас.
Испред њега је стајао инспектор Перић, са шајкачом на
глави, у белој мајици са ликом Слободана Милошевића на
грудима, испод кога је писало „Смрт фашизму, Слободан
народу". Изгледао је гротескно. Костја се зацени од смеха.
- Лепа ти је нова униформа. Извини што се смејем.
Београдски шмекер, одрастао на асфалту, не иде ми баш уз ту
иконографију - рече уместо поздрава.
- Све у рок службе, брате. За кога радиш?
- Слободњак сам. Немам шефа. Будим се кад хоћу.
- Добро се наспавај. Гадна времена долазе.
- Кад на слави људи уместо свеће носе оружје, стварно
гадна времена долазе.
- Од оружја су много важнији људи као ти.
- Ја сам сада само новинар.
- То ти мислиш. Здраво, брате!- рече Перић, подигну три

351
прста и крену кроз гужву ка бини.
Чекао је да вођа заврши говор, да се људи истутње,
изгаламе, исплачу и исмеју, па да крене у Београд. У касетофон
је убацио траку на којој Џими Хендрикс једе гитару. Возио је у
дугој колони аутомобила што се полако ваљала ка Београду.
Размишљао је о Радоју Домановићу. Његова прича Вођа у
српском народу непрестано се понавља и завршава увек на
исти начин.
Слаже слике са митинга, присећа се интересантних сусрета
и разговора. Текст ће излетети чим седне за писаћу машину,
али није сигуран да ће уредник прогутати његово виђење
спуштања вође одозго, међу небески народ прикован за земљу.
Статус слободног новинара отвара могућност да носи текст од
редакције до редакције, док га неки од уредника
истомишљеника не прогута.
Зато му живот новинара слободњака потпуно одговара.
Пише за неколико листова и сам уплаћује радни стаж.
Изнајмио је двособан стан у блоку 45, слободне часове проводи
на Сави, понекад пеца, али је, признавао је то себи када увече
легне - усамљен. Често је сањао сина, коме ни лик није знао. Да
ли му је Марта дала име Душан, како су се договорили? Није
постојао начин да то утврди, осим да крене у Немачку. Немци
су практични људи и Марта се сигурно развела, пошто је
претходно мужа прогласила несталим. А суд у таквим
случајевима доноси строгу пресуду: оцу, и ако се једног дана
појави, забрањује се да се приближи детету, а камоли да се с
њим дружи.
Душан му је неколико пута рекао, тачније пребацио, како се
,,понемчио“, па живи и понаша се као капиталиста којег не
додирују туђе сузе. Отац је био човек старог кова. Држава га је
добро испрепадала и натерала да буде послушан, па зато
сматра да је „државна плата - државна плата“. У тој сувој,
нелогичној формулацији у којој се нешто пореди са самим
собом, отац је изражавао своју филозофију: држи се државних
јасли, буди послушан и све ће бити у реду.

352
 Зато је Душан тешко прихватао промене које су неминовно
уследиле након Титове смрти. Али појава младог политичара
Слободана Милошевића потпуно га је ослободила и охрабрила.
Слободан је деловао стамено, дрско, говорио је кратко и јасно.
- Зар не видиш да је задрти комуниста, као и они пре њега?
- покушавао је Костја да излећи оца од лудила званог политика.
- Па шта?! Такви нам и требају. Видео си шта је пре годину
дана урадио колебљивцима на Осмој седници!
- Ти колебљивци су били његови најбољи другови, и
партијски и приватно. И тада сам ти рекао да је то чист
стаљинистички процес, као онај после кога си ти одведен на
Голи оток. Ако то оправдаваш...
Анђа је прекидала овакве разговоре на једноставан начин.
Скувала би кафу и променила тему или би изнела миришљаве
колаче, укусније и примамљивије од сваке политике.

353
 20. мај 1991. године
Нови Београд

Испред врата је стајао човек са црном кожном ташном у

руци. Посматрао га је кроз шпијунку и процењивао шта тај
незнанац жели. Такви су доносили позиве за суд или за одлазак
на војну вежбу. Иако није служио војску, зазирао је од
мастиљара из војног одсека. После неуспелих мобилизација
почели су да хватају на спавању здраве мушкарце, а у лов су се
укључили и маскирани цивили. Момке са гласом стеченим на
асфалту одводили су на обуку у импровизоване кампове,
врбујући их за паравојне јединице. Костји је било јасно да иза
свега стоји Државна безбедност, а да су касарне и кампови
само зид за скривање суштине.
- Ко је?
- Извињавам се, вршимо попис. Из општине.
Костја и даље студира кроз шпијунку тридесетогодишњака
што скрива поглед, као да ради нешто кужно и антидржавно.
Нагло отвори врата, а човек устукну, помало уплашен
жестином његових убрзаних покрета.
- Изволите.
- Хвала - рече човек и уђе полако загледајући детаље у
маленом Костјином стану.
- Извините на неповерењу. Свакакви типови се мотају по
згради.
- Да само знате шта све доживљавам... Псују ме као да сам
ја започео рат.
- Да ли сте за нешто жестоко? Кафа? Чај?
- Може једна ракија. Ако је домаћа.

354
 Костја ишчитава упутства, препоруке, објашњења... Брине
га зашто непознати човек податке уписује графитном оловком.
Траг графитне оловке је лако избрисати, а затим се могу
уписати нови подаци.
- Директива - каже пописивач и полако испија лозову
ракију тек пристиглу из Црне Горе.
Са новим гутљајем, непознати човек повећава број речи, па
Костја закључује да горчину у устима испира у сваком стану у
коме га понуде домаћом мученицом.
- Највише проблема имам у рубрици националност. Пишу
свашта... Кинез. Индијанац. Један ме терао да напишем -
Сомина. „Зашто?“, питам га уљудно. „Зато што сам пристао на
све ово. Зато што сам постао сом!“
Костја се први пут насмеја. Човек који се определио за
националност Сомина и даље ће моћи да користи грб у коме су
четири С. А на демонстрацијама ће носити транспарент „Само
слога Сомине спасава“.
- Ја сам на последњем попису био Југословен. И сада сам
Југословен - рече најзад Костја.
- Сугерисано нам је да људима појаснимо како то није
националност. То је израз припадности једној идеји, која...
умире.
- Хоћете да кажете како је југословенство дијагноза
патолошког стања?
Момак је ућутао и махинално принео устима празну
чашицу. За бедну дневницу добијену преко студентске задруге
морао је да одговара на питања на која одговоре нису знали ни
академици што су се убрзано обраћали народу саопштењима
иницираним званичном политиком.
- Позваћу оца и замолити га да једном
четрдесетчетворогодишњем магарцу објасни ко је и шта је.
Слажеш се?
- Како хоћете - рече момак.
Окрену број очевог телефона. Док чека да се отац јави,
посматра испод ока збуњеног момка.

355
 - Здраво, тата. Шта ради мајка?
- Кува кафу. Дошла нам пописна комисија.
- Иста мука и код мене.
- А што мука?! То је државни посао. Важан посао.
- Зовем те да ми помогнеш... Шта сам ја сада? Које сам
националности?
- Како шта си?! Југословен!
- Југославија се распада. За месец дана ће се Словенци
отцепити. И то је почетак краја.
- Немој, молим те, опет са оним твојим глупостима!
- Добро, тата, шта сам ја био када сам се родио?
- Црногорац.
- А шта си ти био кад си се родио? Шта ти је писало у
крштеници?
- Рођен у Краљевини Црној Гори, од оца Радула, српске
националности и мајке Милосаве, српске националности.
- А мама?
- Рођена у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, српске
националности.
- Па како сте после постали Црногорци?
- На основу указа из...
- Знам, знам... А како си постао Југословен?
- Била је директива да се...
- И шта си сада? - прекину оца кратким питањем.
- Нисам још одлучио... Анђа каже да напишемо Црногорци,
а ја мислим да је боље да напишемо Југословени.
- А рођени сте као Срби!?
- Па то ти је исто.
- Онда ћу ја написати да сам Србин.
- Е, то није исто. Помислиће неко да си националиста.
- Значи, овако: дете од оца Србина по рођењу и мајке
Српкиње по рођењу, није Србин него националиста. Мало или
велико Н?
Костја прекину везу. Момак је устао. Држао је кожну торбу
у висини главе, као штит, спреман да се брани.

356
 25. јун 1991. године
Љубљана

- Значи, почело је - рече Душан, седе у фотељу и загледа се

у прву страну Политике.
- Шта је почело? - упита Анђа знатижељно и закорачи у
собу, тражећи погледом телевизор.
- Одоше Словенци, па ће полако и остали.
- Нека иду... Шта смо имали од њих? Шрафцигер
индустрију и јодловање - одговори Анђа, а у гласу су се могле
прочитати озлојеђеност, беспомоћност, љутња због издаје -
омиљене речи ТВ коментатора.
Душан нагло затегну новине. Зачу се звук сличан ономе
који производи бич. Новине пукоше по средини и то означи
крај разговора. Рушио се поредак у који је уложио живот и чија
је жртва био. Када би вагао између те две крајности, опет би
пристао да буде жртва, само да се одржи, како су догађаји
сведочили - неодрживо. У собу уђе Костја. Дошао је да се
поздрави са родитељима уочи пута у Љубљану. Словенци су
припремали свечано проглашење новоустановљене државе, па
предстоји права гозба за знатижељног новинара.
- Идем на место злочина - рече шеретски и пољуби мајку.
- Каквог злочина? - упеца се Душан.
- Једини догађај из најранијег детињства којег се сећам
јесте један таван у Словенији, један обешени човек, две ноге у
ваздуху...
- Не измишљај! - рече Душан, устаде брзином младића,
згужва новине и баци их у фотељу. - Цео живот само нешто
измишљаш.

357
 - Добро, тата. Сањао сам...
Душан изађе из собе и грубо залупи врата.
- Ниси сањао - рече тихо Анђа.
- Знам...
Кроз малени прозор авиона проматра брда и долине,
вијугаве реке, лепоту којом је јун ишарао земљу. Људи се не
виде. Не види их ни док чита извештаје са „кризних подручја",
док гледа телевизију. Сви су се претворили и утопили у
заједнички ум без лица. А тај заједнички ум полако прождире
безумље. Да није тако, не би се понављале глупости што
најављују рат. Сети се свог првог уредника Бране Вучковића.
Говорио је како сања дан када ће моћи преко целе прве стране
да испише наслов од три слова „РАТ!“. То продаје новине,
говорио је његов весели уредник. Волео је гитару и шприцер
више од стварног живота у коме је рат само једна од пролазних
станица из које ваља неокрњен наставити пут.
У последње две године често је долазио у Љубљану. Писао
је текстове о словеначкој политичкој сцени са прецизно
подељеним улогама. Ово је био последњи чин уочи расплета у
коме се, нажалост, неће појавити детектив Херкул Поаро и
одмах објаснити шта је ко мислио и ко је шта урадио. Ово је
била много озбиљнија драма од једног измишљеног књижевног
текста.
- Да ли је слободно? - зачу ведар мушки глас.
- Изволите - одговори и не погледавши човека.
Није волео случајне сусрете на путовању. Обично су се
претварали у ћаскања са незнанцем, као да се познају сто
година. Ти разговори су најчешће полигони хвалисања.
- Хало, Славко! Овде Мирко. Да ли се чујемо? - шапатом се
огласи човек и седе поред њега.
Размишља шта да уради. Човек зна његово лажно име из
Немачке, а можда је све то само случајност којом весељак
убија време играјући се Мирка и Славка, непобедивих јунака
стрипова.
- Можда ти име Петар више значи? Петар, твој возач из

358
Цириха.
- Момак, нешто си побркао. Ја нисам Славко.
- Ни ја нисам Петар. У ствари, тамо сам био Петар... А сада
сам опет Мирко.
Игра је завршена и нема више скривања. Костја се окрену и
само у очима насмејаног човека препозна Петра, возача из
Цириха, саучесника у атентату на Ветона Сачија. Тада је све
време причао вицеве. Претворио се у истрошеног, уморног
човека, коме је тешко одредити године.
- Да ли имаш маску на лицу? - упита Костја простодушно.
Петар или Мирко, а можда и неко трећи скривен у
дежмекастом телу искеженог сапутника на путу за Љубљану,
насмеја се неконтролисано гласно, па се путници окренуше ка
њему, а Костја инстинктивно стави новине испред лица.
- Конспирација, а? - сада сасвим тихо упита Костјин
партнер из Цириха.
Шапутање, па галама, па опет шапутање, натераше Костју
да помисли како у човеку који седи крај њега и проматра га
знатижељно заиста живе и Петар и Мирко, свађају се или смеју
по потреби. Глава некад лепог момка као да је порасла, лице
подбуло и пепељастосиво, очи чудно стакласте. Најрадије би
прекинуо разговор, али се прибојава да лајавац не каже нешто
што би обојицу угрозило.
- Рекли су ми да не напуштам Београд... Морам да видим
шта то мувају Словенци. Ово је приватна посета, ако ме
разумеш - рече и опет поче да се смеје.
У Љубљани је бежао од свог некадашњег возача. Узалуд.
Сретао га је у Цанкарјевом дому, на конференцијама за
штампу, на паради уприличеној поводом проглашења
„самосвојне Словеније", како су политичари с поносом
изговарали статус нове државе, некада федералне јединице СР
Југославије. Где год да крене, пратила га је реченица: „Хало,
Славко, овде Мирко". Последњи пут га је видео на улици, у
гужви. Седео је на асфалту. Момци око њега су јели крањске
кобасице, пили пиво, подригивали и поздрављали пролазнике

359
урлицима „Словенија, Словенија". И његов пријатељ је урлао
„Словенија!", показујући три прста. Момци су се смејали и
поливали га пивом.
Лет за Београд, који се преко ноћи претворио у
међународну линију, отказан је. Отишао је до поште и позвао
родитеље.
- Здраво, тата.
- Ништа ми не причај... Брука. Све сам видео на телевизији.
- Онда ништа ниси видео... Враћам се неким возом без
возног реда. У поноћ.
- Чувај се. Ако вас буду чекали на станицама кроз Хрватску,
баци легитимацију кроз прозор.
- Шта ти је, бре, тата?!
- Не знаш ти њих. Свашта си писао, а они све знају.

360
 4. јул 1991. године
Београд

Прве избеглице из Хрватске, приче о лешевима који плутају

Савом, прекопавање јама у Босни и Лици враћају живот
педесет година уназад. Београдски сплавови раде боље него
икад. А у граду жељном забаве и заборава буја ноћни живот у
коме су стриптизете главне звезде. У новинама фељтони о
зверствима у Другом светском рату. Новинар у дневнику
државне телевизије слаже мртве и живе на једној, па на другој
страни, игра се цифрама као да је реч о утакмици и резултату
потребном за пласман у даље борбе.
Душан и Раденко, обојица у пензији, настављају са
шетњама и разговором. Некада је тај разговор миловао као
поветарац, а сада разара као кошава. Раденко се потпуно
разишао са синовима, ,,демократама“, како их назива
изговарајући ту реч као да је кужна. Не помиње им више
имена. Старији Зоран је Велики Демократа, а Младен Мали
Демократа. Анка је све чешће у болници. Дуго је скривала бол
у грудима, као што то углавном раде лекари кад се разболе,
убеђујући и себе и друге да је све у реду. Притисле године, а од
те бољке нема лека, говорила је Анка са осмехом. Душан је био
убеђен да је највећа Анкина бољка растанак оца и синова.
Једино Раденко ту болест није признавао.
- Ја сам их подигао од кила меса. Дао сам им хлеб у руке.
Ако им то није довољно - до виђења! - упорно је понављао.
Душан се није мешао у очев обрачун са синовима. Знао је
колико Раденко пати, али је такође знао да то никада неће
признати. Имао је своју муку са Костјом, у чијој су биографији

361
биле непознате рупе. Унука Душана, рођеног у Минхену, нико
не помиње, а то је доказ да сви пате. Једном је са Костјом
гледао неки филм на телевизији, а главна јунакиња се звала
Марта. До краја филма нико реч није проговорио.
Стазом поред хотела Југославија могли би да ходају
жмурећи а да не залутају. Подсећају на два слепца што сваки
дан табанају истим путем, па им ни штап више није потребан.
- Како ће се сада звати овај хотел? - упита Раденко
иронично.
- Југославија! Ко то име може да забрани. Ето, и ови твоји
основаше Покрет за Југославију. И то комунистички покрет.
- Ваљда су и твоји, а не само моји.
- Можда су моји, али ја очигледно нисам њихов. Ко би
бившег ибеовца примио у Покрет за Југославију?!
- Знаш да није тако - збуњено рече Раденко.
Као бивши генерал, сада у пензији, био је истакнути члан
СК - Покрета за Југославију. На конгресу се осећао као младић.
Ватрени говорници су призивали партизанску борбу,
подсећали на седам офанзива и много јачег непријатеља од
овог данашњег, којег нису умели да опишу. Чак му ни име нису
знали. А у таквим ситуацијама свако може бити проглашен
непријатељем. Костја их је звао „црвени вампири“.
- Можда то теби изгледа чудно, али ја сам спреман за борбу.
Ако треба, сутра бих кренуо на ратиште.
- На које ратиште? - узбуђено упита Душан.
- Биће их на све стране. Свуда где живе Срби.
- Али ово је Покрет за Југославију, а не Покрет за Србију -
логично закључи Душан.
- А ко се једини бори за Југославију? Словенци одоше.
Сутра ће Хрвати, прекосутра Македонија, па Босна... И ко
остаје да се бори за Југославију? Ми. Срби и Црногорци.
- Ја ту ништа не разумем.
- Све ти разумеш, него нећеш да признаш. И немој стално
да се правиш луд! Ово је борба за једну идеју, а не борба за
територије. Идеја је изнад сваког појединца.

362
 Душан је ћутао. Заморио га је кратак разговор у коме је
Раденко јасно објаснио своје понашање према синовима, који
су били само безлични појединци, а не његова крв, свој став
према пријатељима, које би сутра заборавио због идеје, став
према Анки, која мора климањем главом да храни његову
идеју, а онда кришом одлази код синова и плаче док грли
насмејане унуке.
- А знаш ли ти, Раденко, да је Љотић, кад је почео други
рат, припремао логоре код Младеновца и Аранђеловца за
црногорске официре у краљевој војсци... Ако се побуне против
команде...
- То није доказано... А и да јесте, па шта?
- Србе који не мисле исто увек чека неки Голи оток. Читао
сам у Политици списак чланова твог покрета. Има ту добрих
експерата.
- Душане, изађи више са тог Голог отока! Друга су ово
времена.
- Све су то иста времена. Смутна. Тек кад наша деца... -
неопрезно започе Душан реченицу.
Раденко нагло стаде. Укопа се као да га је гром заковао за
земљу. Неки унутрашњи гром што му је севао из очију. Душан
ништа не схвата! Деца су се окренула против очева. Нема
храбрости да каже ту реч, али његова деца, Велики Демократа
и Мали Демократа, постали су - издајници. Исти такви, у
Загребу, Љубљани, Скопљу и Сарајеву, руше Југославију.
Наставили су да шетају и ћуте. Младић у тренерци трчи иза
њих. Чују његове кораке, па се размичу. Младич протрча
између два пријатеља, промрмља нешто, па у знак захвалности
махну руком. Њих двојица се поново примакоше и додирнуше
раменима. Наставили су да ходају, спојени као сијамски
близанци, а младић који их је за тренутак раставио, претворио
се у тачку која се кретала према сунцу.

363
 12. октобар 1992. године
Београд

Костја и Душан бирају цвеће испред улаза у гробље.

Кидишу на њих улични продавци цвећа. Ноћу краду букете са
хумки, па их освежене водом ујутро поново продају по нижим
ценама. Уђоше у продавницу цвећа и купише букет белих
ружа. Од тих ружа вешта цвећарка направи велику белу сузу
положену на борову грану. Душан се збунио док је диктирао
рећи које ће цвећарка исписати на ленти. Иако се језгровито
изражава, збуњују га телеграми и читуље када у неколико рећи
ваља сажети поруку, преточити цео живот у фразу, папирнати
доказ оданости и љубави.
- Ти си новинар. Реци жени шта да напише.
- Последњи поздрав драгој Анки. Породица Булатовић.
- Латиницом или ћирилицом? - упита жена пословно.
- Како вам је лакше - рече Костја.
- Ћирилицом - изусти Душан тихо.
Претходне ноћи су до касно седели у дому Мркићевих.
Прецизније - седели су са Раденком. На столу је била урамљена
слика, са црним флором у горњем левом углу. Анка је својим
осмехом уносила неприродну радост. Костја и Душан су седели
спуштених глава, а Раденко је непрестано поправљао црни
флор, додирујући при том Анкино лепо лице. Четрдесет пет
година проведених заједно преточиле су се у слику у црном
раму, са црним флором у левом углу. Раденкови прсти су
треперили као лист брезе.
Анђа је у болници. Опоравља се после операције срца. Кад
су је тог јутра посетили, причали су о свему, прескачући

364
најхитније ствари и Анкин одлазак. Подсетило је то Душана на
Бањицу. Лажно се осмехивао, тврдећи како му је добро у
затвору. На растанку, Костја се сагнуо и пољубио мајку прво у
образ, па затим у груди, улево, тамо где се скрива срце. Отац
му је причао да је мајка после порођаја, када се он родио, имала
прве срчане сметње.
Зоран и Младен су у својим домовима туговали за мајком.
Раденко им је поручио да не долазе, нагласивши - „у моју
кућу“. У капели су били отац и синови. То им није могао
забранити. Раденко, на почетку црног низа уплаканих људи,
затим два даља рођака, па онда Зоран, Младен, снаје и унуци.
У гужви испред капеле било је много белоглавих
Раденкових и Душанових вршњака. Неке од њих Костја први
пут види. Не могу му промаћи тајни знаци које једни другима
упућују. Отац га представља поносно, наглашавајући речи:
„Ово је мој син Костја“. Разнежени, узвраћају срдачним
стиском руке. Затим представљају своју децу, зреле људе као
што је он. Није му потребно никакво објашњење: то су очеви
сапатници са Голог отока. Одавно су већ све опростили једни
другима. Онима што су их послали у логор никад неће
опростити, иако их не мрзе; нису заборавили, али им је данас
све много јасније. Не плаши их симболика што се састају на
гробљима и што их спаја туђа смрт. Јер, смрт су победили
тамо, на камену.
Костја се сам враћа са гробља. Отац је остао са Раденком.
Иде полако уским стазама, чита презимена на мермерним
плочама или крстачама. Понекад се осмехне када прочита
чудно презиме, па се онда постиђен осврће. Полако се навикава
на шетње између крстача. Људи о којима је писао, углавном
ратници, све чешће се враћају у ковчезима. Одлази на сахране,
изјављује саучешће, пружа руку непознатим, уплаканим
људима...
Понаша се као дрвена лутка из чијег ока суза не капље.
Постаје талац ритуала које намеће рат.
У новембру 1991. године био је у Вуковару, тачније - на

365
прослави ослобођења Вуковара, како је писало у новинама. Тог
дана цео рат му је постао јасан: Срби ће рушити оно што неће
бити њихово, Хрвати ће рушити оно што неће бити њихово,
Бошњаци ће рушити оно што неће бити њихово... И на крају ће
опет морати да седну за исти астал и договоре се како ће
поделити рушевине и гробља. Извештај из ослобођеног
Вуковара почео је овако: „Вуковар је ослобођен од кућа и
људи“. Заиста је било тако: срушен град, нема људи на улицама
и тек када је закорачио са асфалта на травњак, чуо је унезверен
глас: „Не на траву! Поставили су мине.“ Тај глас је био једини
људски траг у отпаду у који се град претворио.
Није га послушао. Прешао је преко траве и ножем пререзао
каиш који је неки сулуди ратник као омчу ставио око врата
неухрањеном псу и обесио га о клин на зиду полусрушене
куће. На зиду је остао полукружни траг: пас је висећи и
врлудајући као клатно на зидном сату покушавао да се отргне,
опирући се ногама о зид, све док га омча није удавила. Био је
то у срушеном граду једини сат који је показивао тачно време.
Кад је пресекао каиш, пас се стропоштао и остао непокретно да
лежи ослоњен на зид. Неми чувар бесмисла.
Наиђе на споменик војводи Путнику преко кога су црном
фарбом неки нови родољуби исписали паролу: „Зуба је краљ
Београда“. Застаде и покуша да обрише графит исписан ауто-
фарбом. На следећем споменику, подигнутом у славу неког
јунака из Првог светског рата, графит се наставља питањем: „А
ко је Зубиница?“ Како је памћење кратко и како се брзо
заборављају хероји!, пролете му кроз главу. При дну гробља,
тамо где почиње сметлиште на коме се одлажу убуђали венци и
избледеле ленте са последњим поздравима, налазе се свеже
хумке са крстачама на којима су исписана два слова - Н. Н.
Свеже хумке, а они већ заборављени и укњижени као
непознати људи, случајни пролазници кроз живот. Њима је
свеједно да ли је Зуба краљ Београда и ко је Зубиница.
Издужени мермерни споменици подсетише га на оџаке
срушених вуковарских кућа. Прогањала га је та надреална

366
слика: на средини срушених кућа штрчали су само озидани
оџаци, последњи знаци живота. Ватра је исцурила из њих.
Подсећали су га на роде које чепркају по згариштима посађене
на једну ногу. Из размишљања га тргнуше трубачи. Помисли да
сања и да је самотни вуковарски предео што се уселио у његове
мисли био само сећање на надреалну слику са неке изложбе.
Застаде, јер се приближавала погребна поворка. Крст је носио
момак у маскирној униформи. Иза ковчега је ишла родбина, а
затим момци у војничким униформама, па црмпурасти
музичари, који су тихо и тугаљиво свирали „Ко то каже, ко то
лаже, Србија је мала“.

367
 16. мај 1993. године
Београд

Пре две године, када се вратио из Љубљане, прочитао је у

новинама да је у Љубљаници, у ноћи између 25. и 26. јуна 1991.
године, пронађен леш човека који је у џепу имао дупла
документа: легитимацију на једно и пасош на друго име.
Истражни судија је закључио да се човек удавио у реци, али на
чудан начин: прво је пао на главу, ударио у камен потиљком,
па је затим омамљен бауљао и упао у реку! Новине нису
објавиле име утопљеника, али је Костја био сигуран да је реч о
Петру, као што је био сигуран да ће Словенци с времена на
време повећавати број информација о овом догађају. Удбашка
игра се настављала преко леђа сарадника. Некада су радили за
Савезну државну безбедност, а сада су постали послушници
полиција нових држава.
После два месеца, појавили су се нови подаци: убијени
човек - следи сасвим нова формулација јер је у првом тексту
речено да је реч о самоубиству - био је под дејством дроге, а у
џепу је имао авионску карту купљену у Београду.
Дрога! Зато се онолико физички променио, подбуо у лицу
са стакластим очима и неконтролисаним променама
расположења. Класична прича, закључи Костја: пустили су га
да дилује дрогу, јер је у међувремену постао зависник,
неупотребљив за деликатне задатке. Зашто је убијен? Такви,
под дејством дроге, почну јавно да се хвале доживљајима у
иностранству показујући лажна документа. Нестрпљиво је
ишчекивао наредне текстове. У овој причи проналазио је и
делове свог живота.

368
 „Српски специјалац припремао атентат на председника”.
Био је то наслов у једном љубљанском недељнику, а текст је
илустрован сликом из пасоша, испод које је писало - Петар
Лазић. Поред његове слике била је фотографија председника
Словеније Милана Кучана, преко које је исцртана мета.
Ниједном речју се не објашњава како је Петар Лазић
припремао атентат, али се теза о српском специјалцу у
наредном броју поткрепљује новом фотографијом, овај пут из
легитимације, и новим именом - Мирко Јешић. Затим крећу
подаци о сарадницима Државне безбедности, преузети из
књиге Петера Улмана. Убијали су југословенске емигранте по
Европи. Полиција им је обезбеђивала лажна документа. На
крају текста, новинар поставља питање: „Докле ће баук Удбе
кружити Балканом?“
Нема објашњења како је Петар убијен. Да ли је то урадила
словеначка полиција, специјалци или новоформирана војска?
Читалац који размишља логично сигурно би се питао какав је
то атентатор кад га је неки случајни пролазник клепио каменом
и гурнуо у воду.
Костји се враћају слике из Љубљане: насмејани Петар виче
„Словенија", а при том показује три прста, млади Словенци га
поливају пивом, па све подсећа на велики необуздани карневал
на коме се слави, пије, пева и игра... Све постаје кристално
јасно: у авиону, на путу Београд-Љубљана, био је и анђео
чувар, можда онај исти који је бдео над њим и Петром у
Цириху. Намамио је Петра слаткоречивошћу, понудио му
јефтину дрогу, спустили су се на реку, ударио га је каменом у
главу и затим гурнуо у воду.
Рат се полако претварао у полигон на коме су се
сукобљавале тајне службе и некадашњи сарадници Удбе. Миро
Баришић, атентатор на Владимира Роловића, југословенског
амбасадора у Шведској, погинуо је на книнском ратишту као
хрватски војник, браћа Делалић, сарадници Удбе, пуцали су на
српске сватове у Башчаршији, а то је био непосредан повод за
избијање рата у Босни, Жељко Ражњатовић Аркан, који није

369
крио да је дуго година радио за Државну безбедност, постао је
командант Српске добровољачке гарде, Ђорђе Божовић Гишка
и Братислав Матић Бели, оснивачи и команданти Српске гарде,
погинули су под сумњивим околностима, са јасним траговима
увежбаних убица школованих у Државној безбедности...
Дојучерашњи саборци постали су љути противници,
преобучени у нове униформе, окићени орденима које су сами
себи додељивали. Костја је писао о њима, очекујући
противнападе. Али у смутним временима новим народним
херојима годила је оваква врста публицитета.
Увече је изашао у ноћни клуб Звончица на Вождовцу. Сео је
на високу барску столицу, наслонио се на бар пулт и наручио
своје омиљено пиће - сок од јабуке. На телевизору, смештеном
међу разнолике боце, промицале су гологузе певачице. Један
пијанац је објашњавао конобару шта би радио „оној што
крешти“. Насмеја га избор сексуалних поза весељака.
- Маштовит човек.
Глас му се учини познатим, па се махинално окрену, што
обично није радио, и угледа углађеног педесетогодишњака са
чашом пива у руци.
- Ми се познајемо? - упита нервозно.
- Ја тебе знам, а ти знаш само мој глас.
- Анђео чувар! - ненадано гласно рече Костја, а човек уз
осмех стави кажипрст на уста.
- Био си у Љубљани пре две године... двадесет петог јуна?
- Многи су били.
- Ти си убио Петра... Мирка...
- А шта би ти урадио?
- Али зашто?!
- Почео је много да прича. И тебе је помињао. Додуше,
помињао је Славка Илића. Али мали је ово град. Све се сазна
кад клупко почне да се одмотава. Довољна је једна слика из
пасоша објављена у дневним новинама.
Костја пожеле да попије нешто жестоко, да се примири, јер
је осећао дамаре у слепоочницама. Оног дана када је добио

370
сина, овај човек га је позвао телефоном и хладнокрвно
саопштио да је време за убиство Косте Чаушевића.
- Имаш ли ти децу? - излете питање, иако је одлучио да
ћути, да се примири и обузда бес.
- Анђели су бестелесни - насмеја се човек, а затим смех
удави пивом.
- Али нису без душе. А ти си ме звао када сам добио сина.
Кад сам био најсрећнији човек на свету.
- Тада ниси могао да одбијеш задатак. У овом послу постоји
логика и мора да се поштује. А ти је ниси поштовао. Зато си
остао без жене и без детета. Сам си тако одлучио - рече и
руком обриса пивску пену на горњој усни.
Костја осети како се у њему буди животиња. Угризе се за
усну на којој се убрзо појави кап крви. Језиком је обриса и
осети сланкаст укус. То га подсети на туче из детињства.
- Не можеш без крви - изазивачки рече човек и подиже
чашу као да наздравља.
Била је то реченица после које је Костја реаговао муњевито:
ударио је песницом у чашу, заустављену у ваздуху испред лица
анђела чувара. Страховит ударац је убрзао пут чаше ка
устима... Костју, који се припремао да настави тучу ударцима
ногом, заустави пиштољ у руци анђела чувара.
- Напад на службено лице - рече човек и испљуну неколико
поломљених зуба.
Лице анђела је било крваво и искежено.

371
 18. мај 1993. године
Београд

- Ево вам и једног новинара! Да вам пише мемоаре -

заједљиво рече милиционер и пропусти Костју у затворску
собу.
Упути се ка празном кревету. Још му пред очима титрају
београдске улице, посматране из полицијских кола на путу
према Централном затвору. Стави на кревет чаршав, пресвлаку
за јастук и чебе. Отац га је стално задиркивао како не уме да
спреми кревет јер није служио војску, а кад је био расположен
тврдио је да је то и прави разлог због кога се Костја није
оженио. Која ће жена да живи са недоказаним мушкарцем?!
Запажање би обично завршио констатацијом да „нема човека
док га ЈНА не истеше". Благ осмех му прелете преко лица.
Развуче чаршав и поче да га увлачи испод душека.
- Где си кренуо?! - прекину га одсечан глас.
- Спремам кревет - одговори смирено.
Ову школу је већ прошао и био је спреман за игру
испипавања пулса придошлице.
- Зна се ко овде спрема кревете, ко чисти собу, а ко ужива.
- А шта сам ја у тој подели?
- То ће тек да се утврди... Зашто си овде? - долете питање.
- Напад на службено лице - рече Костја суво.
- Свака част, новинар! Кроз три и по године попићеш кафу
код Коња. У најбољем случају. Овде имамо директоре, једног
адвоката, тројицу силеџија, двојицу што су лајали по улици...
Прозвани су дизали два прста, глумећи ђаке на школском
часу, и наклоном поздрављали Костју, коме прелете осмех

372
преко лица; по изгледу не би могао да погоди ко је директор, а
ко силеџија. Приђе му углађен педесетогодишњак и стаде
мирно.
- Дозволите да вам наместим кревет - рече и увежбаним
покретима, не сачекавши одговор, намести чаршав, пресвуче
јастук, затим се наклони и опет стаде мирно.
- Слободан си - рече одсечно човек који је очигледно био
главни у соби.
Костја је ћутао. Још увек није знао да ли га провоцирају или
је све део уходаног ритуала са унапред подељеним улогама.
Врата се отворише и у собу закорачи милиционер.
- Новинар, дошли су адвокати.
- Ја никога нисам тражио - рече Костја збуњено.
- Они тебе траже.
У службеној просторији седели су Зоран и Младен Мркић.
Кад Костја уђе, скочише. Нису скривали бригу и узбуђење.
Необичан сусрет адвоката и брањеника, помисли милиционер и
изађе из собе.
- Откуд ви? - упита Костја.
- Јавио нам чика Душа.
- Још га тако зовете - рече задовољно Костја.
- Ти си, изгледа, једини човек који не схвата зашто
пријатељи твог оца зову Душа - заједљиво рече Зоран.
- Знам ја то боље од вас...
- Није ти ваљда затвор био потребан да би то схватио?!
Младен прекину надмудривање двојице пријатеља. Време је
цурило. Извади из торбе дебелу свеску, коју је користио на
пословним састанцима. Отвори свеску, уписа датум, а испод
њега уписа - Костја Булатовић. На празан лист спусти оловку и
загледа се у Костју.
- Требају ти добри браниоци. Ово су вучја времена, а ти си
напао службено лице.
- Вређао ме.
- Да ли си знао да је удбаш?
- Нисам одмах...

373
 - Кад си сазнао?
- Неколико минута пре него што сам га ударио.
- Да ли ти је показао службену легитимацију?
- Није.
- Па како си знао да је удбаш?
- Нос - рече Костја и пређе палцем преко носа.
- Значи да си знао кога удараш.
- Наравно да сам знао. Зато сам га и ударио. Мислим, не
само зато што је удбаш...
- То нећеш рећи на суду. Договорићемо се око одбране.
- Већ сам рекао истражном судији.
- Рећи ћеш да си причао под притиском.
- Нећу. Рекао сам већ да ми је жао што га нисам убио. Зоран
устаде и поче да шета по маленој соби. Трљао је руку о руку.
Ништа му није било јасно. Костја жели да оде у затвор, да из
једног побегне у друго лудило.
- Потребан ми је адвокат за један важнији посао - рече
Костја, а Зоран поново седе. - Имам новац на шифрованом
рачуну у једној швајцарској банци. Овластићу вас да управљате
тим новцем... Нађите начин... Нису мале паре. Део ћете
уплатити једном момку из Кладова... Не сме да зна ко му шаље
паре. А главницу ћете уплатити...
Костја застаде. Узе оловку и исписа неколико имена...
Марта, Душан, Миладин Ћопић... Затим уписа адресе и
телефоне. Зоран и Младен су ћутали.
- Мој син Душан сада има девет година... Марта је моја
некадашња супруга... А Миладин Ћопић је човек који све зна о
мени и Марти... Главница припада Душану када постане
пунолетан... А можда се и не зове Душан... Али то није важно...
- А чика Душа? - упита Младен збуњено.
- Он не сме да зна за тај новац.
- Зашто?
- Зато што су то опране паре - рече Костја искрено.
- Како опране?! - не скривајући чуђење упита Зоран.
- Лепо. Опране. Остале ми у фармеркама, Анђа их убацила

374
у машину за веш... Не морате баш све да знате... Имао сам неку
комбинацију у Немачкој. Сада је све чисто.
- Чика Душа неће знати право порекло пара - логично рече
Младен.
- Али знам ја.
Милиционер уђе у просторију, што је значило да је први
сусрет са адвокатима завршен. Зоран извади пуномоћје. Костја
потписа, али се по изразу његовог лица видело да му је
свеједно шта ће се догодити на суду.
Поново се пољубише и Костја изађе у пратњи милиционера.
- Он се са нама опрашта - рече Зоран тихо.

375
 16. јул 1993. године
Пожаревац

Још један круг се затворио: поново је у Забели, из које је

изашао пре двадесет година, чврсто убеђен да никада више
неће закорачити у сиви дом што меље људе и од њих прави
истрошене крпе. Пре двадесет година тамо је био Мурга, чувар
и учитељ у опакој школи настраности. Ко зна где је сада Мурга
и ко је његов нови штићеник. После изласка из затвора није га
тражио. Прича о Мурги није се уклапала у обичан свакодневни
живот: јутарња кафића, „добар дан, комшија", трчање за
аутобусом, читање новина на послу, дуги телефонски
разговори...
Ништа се није променило, осим хране. Знатно је лошија,
безукусна. Људи ван зидина затвора једва преживљавају
крцкајући плате од пет марака, мучени инфлацијом, а мрве са
њихових трпеза као сузе падају на астал пожаревачке
казнионице.
Костјин одлазак у Забелу поклопио се са још неколико
догађаја који су уздрмали породицу Булатовић. Анђа је у
болници и поново очекује операцију срца. Лекар је објашњавао
Душану шта се догодило: трошан срчани мишић није издржао,
па се рашио шав што веже пластични залистак и мишићно
ткиво. Причао је смирено, равним гласом, као да описује зашто
је кројачу побегао шав па се опарао део тек сашивеног одела.
Кажипрстом и палцем је направио круг, а затим га је ушивао
невидљивом иглом. Душан је гледао у замишљену иглу,
уплашен и беспомоћан. Дуго му је требало да се после прве
операције навикне на рез направљен преко Анђине грудне

376
кости. Костја се често сагињао и љубио мајку у грудну кост уз
неку шаљиву досетку. Тако је скривао страх.
- Операција је неопходна - рекао је доктор сугестивно.
- Зар опет?! - излете из Душана.
Плашио се убода најобичније ињекције, а камоли операције
и отварања грудног коша. Тестером, као кад се дрво сече.
Једном је, после повратка са Голог отока, имао напад бубрега.
Цвилео је од болова, склупчан као пребијено куче. Кроз
стиснуте зубе помињао је пресипање песка у леденој морској
води. Костја је мислио да халуцинира због болова. Кад се
појавила хитна помоћ, медицинска сестра је одмах припремила
ињекцију против болова, а Душан је скочио и унезверено рекао
како није психички спреман и како ће доћи сутрадан у
амбуланту. Наставио је да цвили. Помињао је песак, воду што
песак спира са лопате... Костја је знао да оца сваки бол враћа на
камен, али није знао детаље. Душан је и после четрдесет
година ћутао.
Костја слаже чињенице; покушава да пронађе логику у
једној потпуно нелогичној тучи. Истина је да је напао анђела
чувара, како се на суђењу испоставило - високо
позиционираног оперативца Државне безбедности. Човек се
представио и легитимисао, како је тврдио тужилац. Али начин
разговора са анђелом чуваром уочи туче говори да је све било
испланирано. И опет су знали како ће се понашати! Поставили
су мамац, а он је упао у клопку! Суђење је било, како би то
стручњаци рекли - ефикасно. Два сломљена зуба, али у вилици
службеног лица вреде три и по године затвора.
Зашто би се овако обрачунавали са својим дугогодишњим
сарадником? Додуше, Костја је јасно рекао да више не жели да
учествује у било каквој комбинацији у режији Државне
безбедности. Можда баш зато! Као нека врста освете због
престанка лојалности. Није логично! Друге нису дирали ако су
ћутали о прошлости.
Опет им је потребан! На такав закључак указивало је и
понашање према Костји у затвору. Као да није био затвореник,

377
већ неко ко ради у затвору, па силом прилика ту спава јер му се
стан реновира. Позив код управника прихватио је као логичан
корак у причи без краја.
- Седи, Булатовићу. Хоћеш да попијеш нешто? Кафу?
- Не пијем кафу.
- Узми чашу воде.
Костја овлажи усне, испуцале због лоше хране. Одлучио је:
што год управник буде предложио - одбиће! То је једини начин
да се прекине ланац, омча око врата што вуче на дно каљуге. У
ту каљугу је загазио у овој истој канцеларији пре двадесет две
године. Тада је пристао да уђе у стан страног дипломате на
Сењаку. Био је убеђен да чини нешто корисно за државу.
- Данас ти је, Булатовићу, рођендан - рече управник.
У управниковом гласу не препознаје радост, а изостала је и
честитка рођендана.
- Хвала вам што сте ме подсетили... Потпуно сам заборавио.
Овде време стоји - рече и попи још мало воде.
- Булатовићу, прими моје саучешће. Умрла ти је мајка...
Није се пробудила после операције. Сутра је сахрана.
Следеће речи није чуо. Таваница се отворила и учинило му
се да види небо и Анђине забринуте очи.
- Булатовићу, да позовем лекара?
- Није потребно - рече, просу воду на шаку и покваси лице.
- Како је тата?
- Добро је. Одвешћемо те службеним колима. Одмах, ако
желиш.
- Хвала. Само да се обријем.
Руке су му се тресле док је сапуњао лице. Мајка се увек
смејала када би насапуњан ушао у кухињу и рекао: „Мама,
види, ударила ми пена на уста.“

378
 22. новембар 1993. године
Пожаревац

Седи на кревету, ослоњен леђима на зид. На његовим

коленима лежи свеска формата А4, са тврдим зеленкастим
корицама. На средини корица је налепница, већ посивела, а на
њој, очигледно са намером да личи на дизајн слова из
каубојских филмова, написано „Дневник". Отвори корице и
пређе шаком преко посвете. Искошен, леп Раденков рукопис
врати га на трен у Нови Београд... „Много среће и успеха у
будућем раду..."
Ишчитава белешке. Миришу на детињство. Уписује неке
нове реченице и схвата да се његов стил и начин размишљања
нису много променили. У текстовима из детињства нема Анђе
и Душана. После тридесет година Костја бележи размишљања
о оцу, мајци, Бранки, која му често долази у снове, Раденку,
Анки, Зорану, Младену, Мурги, Кости Чаушевићу, Миладину
Ћопићу, Марти и сину. Сина никада није видео, а описује га
као да је сваки дан са њим. Покушао је и да га нацрта: на слици
се смешио дечак са очевим ликом.
У кратким записима, налик незавршеним цртежима, трага
за одговором на питање како је и зашто упао у причу која га је
самлела. Управо користи такве термине - млин, ђаволи, анђели,
људи без лица, сенке, жене без срца... Нико осим њега не зна
шифру за читање ових текстова. Зато се не плаши последица
ако му отму дневник и завире у њега. Свака, другима нејасна
реченица, представља менталну куку за коју се качи, премеће
чињенице и слаже у целине.
У текстовима из детињства тражи тајне знаке. Узалуд. Тамо

379
је, као у некој бајковитој оази, све романтично, одсликано
нежним бојама одрастања: рок састав Комете, игранке, Нада
Кузмановић, разредна вољена као мајка, Оља, Рада, Жујка,
Дача, Миле, Гаса, Крца, Влада, Макса, Тања... Песме у
акростиху. У њих је уткао прве љубави. Текстови са радне
акције, опис крађе заставе, Мимица... Нађе кратак запис о томе
како се једино могао приволети да каже истину кад почне да
врда. Терали су га да се закуне „Ћалета ми“.
Новински текстови и независна издања књига, почетком
деведесетих година, почели су да раскринкавају један сулуди
полицијски концепт према коме су сарадници бирани међу
момцима из подземља. У ту слику се једино он није уклапао.
Није био криминалац, није био авантуриста, није био момак
склон војсци и полицији. Гадио се оружја. Чак се ужасавао
помисли да би могао да носи униформу. И поред тога, изабрали
су баш њега. Читајући биографије момака погинулих на
београдском асфалту у међусобним наметнутим обрачунима, а
причало се да су сарадници полиције, сазнао је да су многи од
њих били деца војних лица. Распитивао се касније и утврдио да
је у тим бригадама смрти било и деце бивших војних лица,
информбироваца. Зашто су баш њих бирали за веома деликатне
задатке? Зар су могли да им верују? Па њихови очеви су, ако се
размишља логиком архитеката овог чудовишног пројекта,
издали земљу! Зашто то не би урадила и њихова деца?
Одавно му је јасна та игра: деца су свесно или несвесно
настављала тамо где су њихови очеви застали, али су се сада
борила наметнутим средствима. То није изум само ове власти.
Писац Милован Вржина је написао сјајан афоризам: „Наш
Сибир је имао медитеранску климу." Свака полиција преузима
методе других успешних полиција, без обзира на то колико су
сурове, а нови друштвени системи чувају стечену позицију,
користећи слуге претходног система. Та сазнања га не
изненађују, осим оног које се односи на њега: како су га и
зашто изабрали и ко је био идејни вођа тог избора?
Костји је јасно да је то био један од начина да се код деце

380
информбироваца створи привид да учествују у великом
пројекту стварања новог човека. Ко је пристао, имао је шансу
да се доказује у области скривеној од јавности, а у суштини је
скрајнут из реалног живота у коме се напредује у науци,
економији, уметности... Костја је, упознавши неке момке чији
су родитељи били на Голом отоку, схватио да ће увек када би
требало да напредују, доћи нека примедба одозго, неко нејасно
мишљење које стопира цео процес, неки дискутант са нејасним,
безначајним објашњењима... То је већ искусио као новинар на
конкурсима у неколико новина. Тапшали су га по рамену и
убеђивали да је најбоље за њега да остане слободан стрелац.
Додирну хемијском оловком врх језика, па исписа неколико
незавршених реченица. „Таквима ваља помоћи да се искажу,
али у пословима корисним само налогодавцима...“ „Зар
таквима треба дозволити да напредују и тако докажу да су
саздани од генетског материјала за поштовање?" Последњу
реченицу подвуче. Врзмале су му се по глави још неке мисли
које би осветлиле његову теорију. Зато окрену неколико страна
дневника уназад.
Врати се на 17. јул. Тог дана је, после тридесет година, у
дневник уписао прве речи. Било је то у ноћи бесано проведеној
поред оца и Раденка. Душан је понављао исту реченицу: „Не
може то тако...“ Није био верник, али је сматрао да постоји
космички ред и да тај ред мора да се поштује. Он је старији...
Анђа није могла тек тако да оде... Раденко је ћутао и држао
руку на Душановом рамену, грејући га пријатељством. Костји
засузише очи, па затвори дневник, стави га на груди и загледа
се кроз прозор.
Небо се накострешило: киша, громови, заостало лишће се
залеће у стакло. Кревет поред његовог је празан. Кад се тог
јутра пробудио, није угледао насмејано лице стаситог Младена,
каратисте, момка брзе мисли и брзих песница, у коме је
препознавао и своју младост. У затвор је дошао после класичне
кафанске туче. Злоупотребио је знање борилачке вештине. Рука
каратисте се сматра оружјем, а Младен је, како се могла

381
тумачити пресуда, неовлашћено употребио оружје. Помислио
је да је Младен отишао у клозет, али је након неколико сати
схватио да се догодило нешто што је чак могао да предвиди.
Све је било тако логично.
Та наопака логика се ушуњала у Костјине мисли као да је
његова.

382
 26. новембар 1993. године
Београд

Ташмајдански парк, иако умотан у лишће и измаглицу,

сабласно празан, без шетача и заосталих пијанаца што жицкају
паре за још једну туру у Последњој шанси, ипак одише
господштином и миром. Душан и Раденко, попут два дечака
изгубљена у магли, шетају и не обазиру се на новембарску
хладноћу. Застали су испред Мадере, загледани у празан астал
поред прозора. Ту су седели оног дана када је Раденко
прослављао добијање генералског чина. Виде у одсјају стакла
себе некадашње, насмејане, са чашицама лозове ракије у
рукама. Још кад би из таме изрониле Анка и Анђа, па да све
буде као некада...
Душан се зачудио кад је Раденко предложио да се
прошетају, али не старом стазом уз Дунав па до платоа испред
Савезног извршног већа. Тврдио је да ледени ветар са реке
пробија до кости, завлачи се под кожу и ту остаје. Другачије је
разумео Раденкову жељу да промене правац кретања: био је
убеђен да је његов пријатељ смислио нешто што се не уклапа у
разговоре често подстакнуте Душановим загледањем у камене
плоче на платоу испред Савезног извршног већа. Није се
преварио. Раденко је ћутао. Нешто скрива, закључи Душан.
- Поени - рече Душан, решен да скрати пријатељу муке.
- Ја идем на ратиште.
Обојица застадоше, уплашени: Раденко храброшћу да
изговори реци дуго скриване, а Душан значењем тих реци.
Раденко није био човек склон сањарењу, па кратка реченица,
изговорена као нешто што се подразумева, представља почетак

383
једног новог пута, коме се не назире крај.
- Зашто? - упита Душан.
Застадоше. Погледаше се у очи. Заједно су имали сто
четрдесет и шест година. Два музејска експоната, како им је
Анђа говорила кад их види како кочоперно газе уз Дунав.
Подсећали су на два Дон Кихота: млатарају рукама, уместо
копљем, јуришајући на само њима знане ветрењаче.
- Све се руши! Морам да будем тамо.
- Али зашто?
- Оно за шта смо се борили нестаје, претвара се у пепео. Ја
сам генерал у пензији. Могу да помогнем знањем. Могу да
носим пушку. Могу да будем болничар.
- Да ли си то рекао деци? Унуцима?
- Зашто бих њима говорио?! Зораново и Младеново
мишљење ме не интересује, а унуци су још млади да би
разумели да због њих идем тамо.
- Не идеш ти због њих, већ због себе - рече Душан и застаде
уплашен искреношћу која је исцурила из њега.
Раденко крену, убрза корак, изненађен тачном тврдњом.
Душан има право. Иде због себе, због својих идеја и убеђења.
Овај рат руши крхки свет који је и он градио као паук мрежу.
Али паук никада не упада у сопствену мрежу, као што је он
упао, неспреман да се бори против свог изума.
- Застани мало... Не могу да те пратим... Боле ме ноге -
молећиво рече Душан.
Раденко се укопа у месту, али не зато што га је пријатељ
замолио, већ зато што је био спреман за одбрану свог става.
Ширио је руке, гестикулирајући као на часу када је предавао на
Академији, али овај пут загледан у маглу. У тој магли су једино
светлеле Душанове очи. Све остало је био непрозиран мрак.
Прогутао је куће, дрвеће и људе. Осећао се као господар тог
мрака.
- Ми смо нападнути... Наша идеја је нападнута.
- Да ли си сигуран да су моја и твоја идеја исте? До јуче смо
били уверени да имамо заједничке идеје са онима против којих

384
сада ратујемо. Кад црв сумње уђе у идеју, не знаш како ће и на
коју ће страну изаћи.
Раденко није навикао на овакве разговоре са Душаном.
Након поновног Костјиног одласка у Пожаревац, његов
пријатељ је постао горак, понекад заједљив, осветољубив - али
само на речима, понајвише нихилиста... У свему томе Раденко
препознаје Душанов страх пред неизвесношћу изазваном прво
Анђиним брзим одласком, а сада и Костјином робијом. Није
могао да претпостави колико ће обојицу погодити ненадани
губици супруга, чинило се - тихих пратиља, а испоставило се:
стубова на које су се наслањали да не би пали.
- Нећу разговор у шифрама. Нас двојица смо две половине
исте јабуке и ти то добро знаш. То што си био на Голом отоку
било је нужно зло... Можемо то назвати и грешком... А толико
пута си ми рекао да су у смутним временима грешке увек
могуће и да је важно разумети их. Откуд онда твоје
неразумевање за нешто што је мој избор и што сматрам чином
патриотизма? Нећеш ваљда рећи да је родољубље грешка?
Да не познаје Раденка, помислио би да с њим разговара
неки провокатор који вага туђе речи, а после ће их погрешно
измерене однети на неки службени кантар. Ветар је за тренутак
утихнуо, па однекуд долепрша звук трубе. Кренуше за тим
звуком и убрзо се нађоше испред цркве светог Марка.
Распојасани момци су играли коло, трубачи су се повијали,
тражећи бакшиш очима, а не умећем. Шајкаче, маскирне
униформе, ракија, весеље слично дернецима на свадбама.
- И ови иду на ратиште. Само им генерал фали - рече Душан
тихо.

385
 29. новембар 1993. године
Пожаревац

Смејао се као да је чуо најбољи виц: васпитач му је, уместо

поздрава, честитао Дан Републике! Васпитач је био озбиљан,
што га је још више развеселило. Хрватска, Македонија и
Словенија већ су се одвојиле и иступиле из федерације, а он
честита Дан Републике и при том се осмехује глумећи срећног
Титовог пионира. Још му само фали црвена марама!
Затвор је, уз лудницу, једино место у коме функционише
Југославија! Ту су сви народи и народности равноправни, као
да су већ у комунизму где сви једу из истог казана - додуше
лошу храну.
- Ово је једино место на коме се може искрено честитати
Дан Републике - заврши наглас мисао, а васпитач га
знатижељно погледа.
Знао је одговор, али је хтео да га чује од Костје и да га
затим убележи у његов досије као запажање о затворенику број
11.070. Зато на ,,зашто“ изречено погледом, Костја одговори
кратко.
- Једино се овде поштују закони и Устав. А то значи да је
затвор у овом тренутку легитимни настављач идеја о земљи
која умире - рече Костја бирајући речи тако да делују
разложно, што се није могло оспорити, иако је цела
конструкција звучала као добро скројен афоризам. - Да ли сам
у праву?
Васпитач је ћутао. Није први пут да га Костја увлачи у
логичке замке. Изречене у некој кафани или на јавном месту
звучале би као антидржавни памфлет. У затвору се овакве

386
мисли могу другачије тумачити, чак и као похвала животу у
сивом дому.
- Булатовићу, позвао сам те јер са тобом жели да разговара
један човек. Срећно, Булатовићу - прекину васпитач
уставотворну расправу, нагласивши речи „један човек“ и изађе.
Костја остаде сам у васпитачевој канцеларији. Приђе
полици са књигама. Пажњу му привуче књига Године
расплета, са потписом Слободана Милошевића, председника
државе. Сети се догађаја од пре четири године. Из металне
птице што се спустила на Косово поље изашао је као
самоуверени кочоперни кобац. Улетео је међу милион
раздраганих пилића који су цичали од среће. Костја је држао
књигу на длану десне руке, вагајући тако њену тежину на
кантару за мерење невидљивих вредности. Врата се нагло
отворише и књига испаде из Костјине руке.
- Где баш та књига да падне на прљав патос? - рече весело
непознати човек и књигу ногом помери у страну.
- Затекли сте ме неспремног - рече Костја простодушно и
подиже књигу.
- Иначе би се бранио...
- Овде је свака одбрана сувишна. Може да сачува образ, али
не и главу. То сам бар научио.
- Здравковић - представи се човек и пружи руку.
- Булатовић - одговори махинално Костја, иако му је одмах
било јасно да незнанац зна сваки битан и много небитних
детаља из његовог живота.
- Постоји начин да изађеш из затвора. Већ вечерас.
Костји пред очима заискри Младенов лик. Кренуо је у
клозет пре седам дана. Насмеја се неконтролисано, јер му
чудна игра речи опхрва мисли: можда је Младен добио затвор,
па не може да изађе из клозета? Затвор у затвору је мука на
квадрат.
- Шта је смешно? - уозбиљи се Здравковић.
- Предвидљивост ваших потеза. У ствари, није ту ништа
смешно. Чак би се могло рећи да...

387
 - Да не филозофирамо више! Ово је легитимација
припадника МУП Србије. Можеш да упишеш своје, а можеш и
неко измишљено име. Можда ће ти једном затребати.
- Хвала, не треба ми.
- Имаш право. Ти си наш и без легитимације.
Костја је ћутао. Могао је да предвиди сваку наредну
Здравковићеву реченицу и да је изговори пре њега.
- Идеш на ратиште, Булатовићу. Тако откупљујеш своју
казну. Али о томе никоме не причаш. Ни родитељима...
- А ако нећу?
- Не мораш. Тамо нам не требају пичкице. Вратићеш се у
собу и заборавити на овај разговор - рече Здравковић суво,
иако је знао да Костја неће одбити предлог.
- Ви добро знате да ћу пристати.
- Знам.
- Као што знате да сте овим потезом изједначили полицију
и криминалце. Криминалац са вашом легитимацијом је чувар
закона због кога је упућен у затвор. Тако се спајају црно и бело,
добро и зло, правда и неправда. Сутра можете да одете у кућу
неког академика и наредите му да настави уместо мене да
робија. Ако се успротиви, рећи ћете му како може да се искупи
тако што ће отићи на ратиште уместо мене, а да ћу се ја
вратити у затвор, а могу и на његово место у Академију наука и
уметности.
- Ти си будала и кретен, Булатовићу. Али то још увек не
значи да ниси користан и да нећеш извршити озбиљан задатак
који ти поверавамо - рече сасвим смирено Здравковић и гурну
прстом легитимацију.
Костја узе легитимацију, отвори је и загледа се у своју
слику, уредно залепљену и оверену печатом Министарства
унутрашњих послова.
- Дајте ми оловку - рече Костја.
Узе оловку. Испод слике, на месту где би требало да стоји
његов потпис, уписа број 11.070, а затим преко своје слике
повуче три уздужне паралелне линије, као решетке у затвору.

388
Чвркну прстом легитимацију и одгурну је на други крај стола.
Тениски меч у коме је фалсификована службена исправа
заменила лоптицу био је завршен.
- Вечерас крећеш - рече Здравковић, устаде и пружи руку
Костји као када два пословна партнера закључе добар посао у
коме ће обојица зарадити.

389
 14. децембар 1993. године
негде у Босни

Не зна како се зове село у коме већ три ноћи спавају,

гурајући се по двојица у тесним креветима. Командант стално
загледа у карту, помиње коте, ресоре, рејоне (изговара - реоне),
простор „који ћемо форсирати". Замара га огољени језик рата у
коме се најмање помињу људи. Спусти се на патос, па човек
који је лежао до њега на уском кревету задовољно хукну као
сова у поноћ. Не смета му тврд дрвени под са чворовима
асиметрично разбацаним. Под га подсети на слику неког
разбарушеног сликара. Лежао је и на бетону у самици, па се
није жалио ни себи ни другима. Умота се у исцепано,
вероватно и вашљиво ћебе, и покуша да заспи. Није скинуо
одећу - стару, искрзану униформу војске Југославије. Пре њега
је ову униформу носио неки резервиста, а можда је скинута са
мртвог човека, пролете му кроз главу. У комплет се једино
нису уклапале полудубоке патике. Сматрао их је заштитним
знаком. Нудили су му војничке чизме, али се захвалио и остао
у патикама.
Осећа ненадану топлину у ноћи у којој и камен пуца од
хладноће. Соба је пуна дима. Неко је натрпао у пећ мокре
гране. Цврче и плачу. Тај израз је употребљавао Душан када би
описивао ватру у колиби на Дурмитору. Мокро дрво заиста
сузи, а Душан тај звук зове „девојачке сузе"; јер дрво ћућори
док гори, као девојка која се исповеда другарици.
Подсећање на оца и раскошни језик планине потпуно га
расани. Душан мисли да је Костја у Пожаревцу. По договору,
Костја пошаље писмо у затвор, па га одатле са печатом

390
пожаревачке поште прослеђују у Београд.
Лаж, лаж и само лаж!
Када би поређао најхитније догађаје у свом животу,
испоставило би се да Душан за већину њих не зна или зна
погрешну верзију. А ти чудновати догађаји су проистицали из
превелике жеље да угоди управо оцу, тачније да угоди својој
представи о томе шта би Душан волео да он ради, а то никад не
би јавно признао! Кад год је покушао да разјасни ту дилему,
упадао је у невоље из којих је излазио са ожиљцима. Одавно је
постао свестан да све што је радио ипак није био његов избор,
већ је био добро припреман и вођен тако да му се учини да је
све сам изабрао.
Пришао је пећи и пламену што се разиграо, па по зиду
исцртава чудесне слике. Укрсти шаке, стави их испред отвора
за ватру. Покретима прстију на зиду исцрта главу неке
животиње. Отац га је учио да помоћу сенки хода по зиду
претварајући се у мачку, коња или змију. Насмеја га ова игра из
детињства, али је прекину уплашен да га неко кришом
посматра, па ће помислити како је подетињио. Извади дневник
из војничке кожне торбе, „мајорке", како је борци зову.
Подсети га на новинарску торбу, али брзо угуши сећање,
уплашен да се претерано не разнежи и у мислима пресели у
редакцију.
Кад је кренуо из Пожаревца, понео је само дневник, а неке
неопходне личне ствари је оставио. Чак и сат. Сматрао је да је
одласком на ратиште време стало, тачније - да је кренуло
уназад. Чита полако, тражећи најбољи угао на светлу које
трепери. Праменови ватре поскакују као таласи на Тари кад се
ветар на њу сјури са Дурмитора. Чита само делове исписане у
Пожаревцу. После белешки и искрзаних мисли о оцу, мајци,
Бранки, о догађајима који су претходили одласку у Пожаревац,
преко целе стране је написао крупним словима „Ратни
дневник". Тако је поделио свој живот на два дела - први је дуг
четрдесет шест година и завршен је одласком на ратиште, а
други тек почиње потпуном неизвесношћу. Зато тако страсно

391
бележи све што му се догађа.
Али у свакој реченици крије се и питање: како је и зашто
постао човек „на дугме", како све чешће сагледава претходних
четрдесет шест година свог живота? У белешци од тринаестог
децембра пише о стравичном призору на једном пропланку:
три човека пресечена рафалом, неприродно згрчена, обливена
крвљу. Код себе нису имали документа, па се није могло
закључити коме припадају и ко их је стрељао. Нашли су их на
тромеђи ратних дејстава, где ратује свако против свакога.
Очигледно је да су људи стрељани и да су им затим украдена
документа. Покопали су их и на хумке, не знајући да ли су
Хрвати, Срби или Бошњаци, ставили само велики камен. На
крају тог записа, уместо било каквог коментара, написао је:
„Зашто сам ја овде?“
Враћа странице уназад. Изнад првог ратног записа стоји
датум 2. децембар 1993. године. Нигде није уписивао име
места, планине, људи или реке. Ређали су се само догађаји у
којима су људи сенке, као оне са којима се малопре поигравао
на зиду. Све је ово за њега и био рат сенки. Када су стратези
велике несреће причали о ратним дејствима и евентуалном
завршетку рата, нису помињали људе, већ само проценте
територије који ће припасти зараћеним странама. И после
Другог светског рата није се знао тачан број жртава, па је
податак од милион и седам стотина хиљада погинулих у ствари
статистичка претпоставка о расту становништва на основу
претходног и последњег пописа. Зато је Костја у дневнику себе
означио као број 11.070, а своју улогу у рату је схватио као
покушај да се увећа зацртани проценат. Тако је било и на
радној акцији. Сада они исти бригадири обучени у маскирне
униформе јуре неке друге проценте, а уместо лопата и ашова
носе пушке и зоље. Недостаје само Вуја и песма „Друже Тито,
само пиши, радићемо и по киши".
Ишчитава питања на крају записа. Поредана у низ, питања
подсећају на стихове неког хистеричног песника. Зашто сам
пристао на све ово? Зар увек други морају да одлучују о мом

392
животу?
Ко ће ми затворити очи „ако умрем млад“? (Дописано
објашњење: „Балашевић сигурно није мислио на смрт у рату
кад је написао овај стих.”) Да ли већ постоји метак на коме је
уписано моје име? Да ли је мој отац крварио да бих ја живео у
оваквом миру? Кад прочита ово питање записано једанаестог
децембра, нагло затвори дневник, који паде на његова колена и
отвори се на првој страни. Светлост се поигравала преко
поруке исписане пре тридесет година: „Много среће и успеха у
будућем раду...“

393
 3. јануар 1994. године
негде у Босни

На кући склепаној од балвана и преостале грађе за неку

никад завршену брвнару, пише Крчма, па намерник не зна да
ли та реч означава кафану као институцију или је то име
кафане. Личи на све механе посађене уз друм: мрачна усред
дана, па сијалице непрестано горе стварајући чудновате сенке
на избразданим, необријаним лицима војника. Мењају се
муштерије и униформе, а газда са истим осмехом сипа ракију и
прима сваку валуту. Чак и хрватске куне, које су у оптицају
преко Саве, са оне стране замишљене границе. У рату се тргује
тајним каналима, па свака валута добро дође. Газда понекад
успе да запосли и неку девојку, али се тај труд убрзо испостави
као узалудан. Напуштају га у потрази за лепшим животом
скривеним у причама пијаних војника. Касно схвате да их људи
у маскирним униформама третирају као ратни плен.
Костја седи за столом до зида, што је навика из Немачке.
Тако има добар преглед догађања у кафани, па не може да га
изненади гост који није дошао само због пића. То правило је
први пут прекршено у кафани Крчма када је ушао старац
огрнут шаторским крилом, са шубаром на глави. Случајни
пролазник, помисли Костја, а можда и трговац ситницама.
Преноси робу с једне на другу страну границе, а на старце у
рату нико не обраћа пажњу.
Негована, уредно штуцована брада једино се није уклапала
у слику о човеку што ће кренути од стола до стола и понудити
шверцовану робу.
Старац је зналачки одмерио све госте у кафани, што није

394
промакло Костји, па је био сигуран да ће ускоро доћи до
његовог стола и питати да ли је слободна столица. Док је ишао
између столова и поздрављао се са некима од гостију, старац је
испод ока посматрао астал до зида, у углу. Дође до шанка,
наручи ракију и испи је брзином утренираног љубитеља
кратких пића. Тек тада крену ка Костјином столу. Лице му је
било у полумраку, јер је заклонио телом шкиљаву сијалицу, до
недавно спарену са лустером. Неки пијани војник је за опкладу
пивском флашом погодио лустер, а газда је схватио да лустери
у рату иритирају госте, па је одлучио да не купује нови.
Старац дође до Костјиног стола. Ћутао је. Очима показа на
столицу, а Костја устаде, као да му је дошао неко драг, и извуче
столицу завучену испод површине стола.
- Изволите - рече домаћински.
Старац седе. Скину шубару и откри лепо лице.
- Здраво, Костја - рече тихо.
- Чика Раденко...
Раденко леву руку спусти преко Костјине шаке, а кажипрст
десне руке стави на уста. И да није то урадио, Костја би остао
нем, заустављена слика са изразом детета на лицу. Да га је неко
питао кога не може да замисли на ратишту, одговорио би -
Раденка и Душана. Ово није био њихов рат, а били су у
годинама неподесним за ратиште. Ненадани сусрет га
поколеба, па се за тренутак уплаши да ће из мрака изронити и
његов отац.
- Шта ћеш ти овде? - упита Раденко, а у његовом гласу се
није могло открити да ли је питање плод знатижеље или бриге.
- Откупљујем стаж у Пожаревцу - одговори Костја као да
прича о одласку у пензију. - А шта ћеш ти овде? И шта ће
генералу униформа луталице?
У Раденковим очима прочита гнев. Зато застаде са
наредним питањима.
- Овде нисам генерал, а нисам ни Раденко Мркић. Коме
требају остарели генерали? Ни пушку нису хтели да ми дају.
Него, да донесем по једну ракију? Знам да не пијеш... Али ово

395
су ванредне прилике.
Раденко крену према шанку, а Костја схвати да је то
намерно учинио како би направио паузу, да би се обојица мало
прибрали. Костја покуша бар да назре разлоге за Раденков
долазак у ову недођију. Ниједан се није уклапао у слику о
одмереном чика Мрком. Прагматично је бирао људе са којима
ће се дружити и догађаје у којима ће учествовати. Лице му
покри сенка: Раденко је својим телом сакрио сијалицу.
- Живели! - рече Раденко.
- Живели!
Раденко испи наискап меку ракију - брију која се у
Шумадији користи за кување. Шверцери из Србије су је
продавали као првокласну препеченицу, а војска пије оно што
газда понуди. Мека ракија је стварала илузију да су много
попили, што их је додатно јуначило.
- Ниси ми рекао шта ћеш ти овде? - понови Костја питање.
- Морао сам... Руши се свет који смо стварали твој отац и ја.
- Мање мој отац, а више ти и твоји...
Костја застаде усред реченице.
- Не разумем - рече тихо Раденко.
- Не разумем ни ја потпуно...
- Први пут нас раздвајаш. Зашто?!
Костја није умео да објасни да ли у Раденковом питању
чита забринутост или збуњеност. А можда и обоје? Или нешто
треће што још не уме да растумачи?
- Мислим да ниси искрен. Ове људе можеш да превариш...
Постаде свестан да изговара реченице које у Београду
никада не би рекао. Доласком у Босну чула су му се изоштрила.
Близина смрти промени човека, па говори искреније, помирен
са чињеницом да ће сутра можда због њега саборци бирати
погодан камен и ставити га на свежу хумку као путоказ неким
вештијим гробарима што долазе кад рат мине. Десетине
обазривих реченица чији је циљ да се нешто увијено саопшти,
овде се претварају у кратке тврдње или језгровита питања.
- Зашто би генерал Раденко Мркић пристао да буде

396
непознати старац коме ће неко наручити пиће? - постави Костја
наглас питање, иако је хтео да га прећути.
Раденко је ћутао. Први пут Костја овако разговара са њим.
Више га погађа то сазнање него питања која му поставља. Када
су Младен и Зоран почели да постављају питања, окренуо им је
леђа.
Тако је у Београду. У Крчми су сваки гест и свака реч
истина саопштена без увијања и немогуће јој је окренути леђа.

397
 3. јануар 1994. године
негде у Босни

Домаћини су у страху побегли преко Саве и оставили у

кући све што су имали. Војску интересују алкохол и пуни
замрзивачи. Увек се нађе неко ко претура по фиокама и помера
слике на зиду тражећи тајни сеф. Најрадије би се насмејао када
посматра незграпне људе како глуме инспекторе у потрази за
скривеним благом. Али тај смех би могао да буде брзо
избрисан рафалом. Не разумеју сви „београдски хумор", како је
Костјино упорно ћутање и знатижељне погледе протумачио
момак из Зворника, коме су у првом ратном налету побили
пола породице. Костја је имао разумевања за његово
неразумевање ћутања човека гурнутог у рат. Али ћутање, па
смех! То би заиста било премного.
Зато лежи на патосу, завирује у дневник, претреса мисли и
покушава да буде неприметан. Заболео га је разговор са
Раденком Мркићем. Не сећа се свих реченица, без обзира на то
колико су биле сведене. Изговарао их је као у магновењу. Али
се прецизно сећа зачуђеног Раденковог лица, сваке боре око
његових плавих очију, чини му се и сваке длаке у лепо
обликованој бради. Тај сусрет и брзина којом су избацивали
кратке, јетке реченице, личе му на ненадан напад када се
непријатељ појави ниоткуда, па логика устукне пред емоцијама
и нагонском одбраном.
Са Душаном је повремено упадао у најчешће безразложне
расправе, па се чинило да више штити и поштује Раденка него
оца.
Било је оправдања за такво понашање, али Костја дуго тога

398
није био свестан: Раденко је у веома битном делу његовог
живота, када је стасавао у младића, у ствари био замена за оца.
Док је Душан био у затвору, Раденко га је водио на утакмице,
купио му је прво одело када је кренуо у школу, Мркићи су
Анђи пронашли посао, захваљујући њима су преживели време
немаштине и изолације. Када су им сви окренули леђа, Раденко
и Анка су били са њима!
После очевог повратка са Голог отока, Раденко је опет
преузео иницијативу, јер Душан дуго није могао да се снађе.
Био је стегнут, уплашен, избегавао је да излази из куће и да му
Раденко није нашао посао, сагорео би у самоћи и
самооптуживању да је искључиви кривац што породица једва
преживљава, не само финансијски. И тада је Раденко наставио
да се дружи са Костјом на начин који се може назвати само
једном речју - очински. Одвео га је на тренинг у Партизан,
извукао га је из полицијске станице када је ухапшен због крађе
кола, њему је Костја поверавао тајне, њему се похвалио како
може да отвори сваку браву, што оцу никада не би смео да
каже... Раденко му је дао најдражи поклон: дневник, који већ
тридесет година чува као реликвију. Са сваком дописаном
речју, тај поклон постаје још вреднији.
Али Костја у овој причи све чешће налази пукотине.
Раденко је догурао до чина генерала и све време је радио у
контраобавештајној служби, што значи да није могао баш
сваки приватни сусрет да одвоји од посла. Костја се постидео
када је први пут тако почео да размишља. Имао је осећај као да
је пљунуо на труд човека који је тридесет пет година бдео над
његовом породицом.
Схвативши да увек налеће на баријере што га спутавају у
каријери, а при том на необјашњив начин усмеравају ка
подаништву према онима што су му у једном тренутку
разорили породицу, пронашао је начин откривања истине и у
тајнама на први поглед магловитим и нерешивим. Рационално
ређање чињеница је књишки метод и њиме се користе у
полицији, а при том морају све да укомпонују у друштвено

399
прихватљиво решење. Таква решења најчешће скривају истину
и више су израз удвориштва званичној политици; чињенице
могу да се поређају тако да понуђено решење годи
налогодавцу.
Костја је после повратка из Вуковара, потресен оним што је
тамо видео и схватио, омршао десетак килограма, викао је у
сну, шкргутао неконтролисано зубима... Колеге су му се
смејале када је кренуо на курс за избегавање стреса и
побољшање концетрације.
Увече би, пред спавање, интензивно размишљао о тексту
који ће ујутро почети да пише. Упорно је понављао неопходне
податке, логично их размештао, подсећао се неопходних
стилских фигура и замки које ће текст учинити
интересантнијим... Све то је одлагао у замишљену фиоку на
некој невидљивој полици. Ујутро би, отварањем новог
документа у компјутеру, отворио и фиоку у свом мозгу.
Реченица би сама кренула. Кад је једном зазвонио телефон,
није престао да куца, а при том је наглас протестовао због
живцирајућег звука. И поред прилично дуге реченице
изговорене у гневу, на екрану је изашла мисао коју је почео да
укуцава пре звука телефона. Неки невидљиви део Костје,
скривен у још непотпуно научно разјашњених девет десетина
мозга, логично је поредао рећи, метафоре и јасан закључак.
Тако објашњава и оно што се збило током јучерашњег
разговора са Раденком Мркићем. Чињенице одложене у
несвесни део у коме се чувају интима, стид, истина, страхови и
наде - натерале су га да проговори силовито, избегавајући
конвенционални језик свесног скривања суштине! Обазриви
језик свакодневнице користио је откад зна за себе, а излети у
нешто што никако није могао да упари са сликом о себи
очигледно су били добро простудирани и њему наметнути.
Тако је већ био припремљен за улазак у стан страног
дипломате на Сењаку, за ускакање у вилу Ивице Сушеца у
Немачкој, пристао је да пуца у Ветона Сачија у Швајцарској...
Прво смерни, а потом дрски налагодавци унапред су знали да

400
се неће много опирати... Сваки пристанак је лична одлука, а
избор таквих људи, као што је и он, био је готово непогрешив.
До тренутка кад им нешто кврцне у глави. Као што је кврцнуло
у Петровој глави. Па је у Љубљани добио по њој од оних који
су га таквим направили.
Костја се врпољи на патосу. Трне му сваки део тела, али не
због тврдих дасака, већ због језе која му се завлачи под кожу
као одговор на причу о девет десетина зла што се уселило у
душе, па ломи једну десетину неспремну да схвати лудости
„инжењера људских душа", како су с поносом себе називали
власници туђих живота, истовремено тврдећи да стварају новог
човека. А нови човек мора да ћути, увежбано одмахује главом
и убеди себе да је срећан.
Костја устаде са патоса и изађе испред куће. Загледа се у
шуму. Указа му се украдени предео из сна: гране оковане у лед,
а месечина се заиграла стварајући чудесне фигуре налик
стакленим перлама. Једно дрво, са танким издуженим белим
гранама подсети га на браду Раденка Мркића.
Знао је да ће Раденка пронаћи у Крчми. Као што је и
Раденко знао да ће Костју пронаћи у Крчми.

401
 4. јануар 1994. године
негде у Босни

Отвори врата кафане из које изби устајали ваздух саткан од

дима мокрих дрва, што су цврчала у пећи склепаној од зарђалог
бурета за нафту, мириса лоше ракије и људског зноја. Људи су
у пуној ратној опреми, са оружјем на столу или наслоњеним
уза зид, убијали време у кафани, спремни да сваког тренутка
крену, ако то неко буде наредио. Окренут леђима према улазу у
кафану, стајао је Раденко, оденут у маскирао шаторско крило.
Шкрипа врата означи да је у кафану ушао нови гост, па се
Раденко окрену.
- Чекао сам те - рече одсечно.
Из кухиње изађе власник кафане, глават човек, рашчупан,
са косом ненавикнутом на чешаљ. Трљао је очи подбуле од
дима. Из кафане је излазио само када иде у набавку
неопходних намирница, пива и ракије.
- Узмите сами пиће. Разговор започет у подне, а настављен
у поноћ тражи гориво - рече кафеџија и врати се у кухињу.
Костја крену ка столу у ћошку кафане. Раденко је ишао за
њим, несвесно покушавајући да ухвати ритам Костјиних
корака, како то раде војници на паради. Године и умор су га
спутавали да лако корача. Личио је на медведа у кавезу. Тако
се и осећао: затворен у кавезу који је сам годинама градио.
Седоше.
- Сигурно си убеђен како све знаш - не издржа Раденко.
- Знам да генерал који се шуња по кафанама, глуми
шверцера и упија шта ко говори, не заслужује поштовање ни
генералску униформу.

402
 - Нисам дошао са том намером... А њима није био потребан
генерал од седамдесет и кусур година, са црвеном партијском
књижицом у џепу... Кад мало више попије, пева „Друже Тито,
ми ти се кунемо". Променио се репертоар...
Костја се једва уздржа да се не насмеје, јер је Раденка и оца
чуо како та два стиха певају у свим музичким варијантама. А
једном су у поноћ, када је Анђа рекла како верници управо
славе долазак православне Нове године, устали, ставили десне
руке на срца, и запевали „Друже Тито, ми ти се кунемо". Анђа
се прекрстила, зачуђена озбиљношћу којом су певали и при том
стајали мирно, спојених пета и глава уздигнутих према
невидљивом јарболу на коме лелуја застава.
- Ово радим за своју душу - рече Раденко.
- Као што целог живота радиш за своју душу.
Обојица су знали да ће изостати увијене реченице.
- Да ли си искрен пријатељ моје породице? - упита Костја.
- А да ли си икад у то посумњао? - одговори Раденко
питањем.
- Нисам, признајем... Али не могу да схватим уплитање
посла у пријатељство. Ти си обавештајац и сада сам сасвим
убеђен да си бележио како се понашао мој отац, о чему
причамо у кући, ко нам долази у кућу. А истовремено си био
најбољи пријатељ мога оца. Како је то могуће?
- Све што сам дојавио о твојој породици урадио сам да бих
вас заштитио. Да нисам то радио ја, који вас је поштовао и
волео, радио би неко други, можда злонамеран, као они који су
ти оца послали на Голи оток.
- Тетка Анка... - поче Костја реченицу и застаде.
- Анка је била чиста душа, као твоја мајка...
Обојица осетише ненадану нежност изазвану поменом
Анкиног и Анђиног имена. Ћутали су неколико минута.
- Анђу сам први пут видео на једном партијском састанку
на коме су је убеђивали да се разведе од Душана...
Костју заболе у грудима, јер као блесак у његове мисли
улете мајчин лик: сломљена, измождена након киретаже у

403
шестом месецу трудноће лежи на кревету иза шпорета, Костја
и Бранка уплашени, а она им прича о дечаку који је... Костја
махинално протрља очи, помало посрамљен. Крчма није била
место за овакве приче.
- Кад сам на Калемегдану срео Анђу, Бранку и тебе, морао
сам да вам приђем... Начин на који је бранила своју и
Душанову љубав... Били сте сами, напуштени, игнорисани...
Могао је да вам приђе неко други, неко ко би се на вама
доказивао и правио каријеру. А ја сам...
- Ти си био наш анђео чувар - излете Костји реченица.
Раденко устаде и оде до шанка. Извуче из витрине флашу
обојену жућкастом ракијом и узе две чашице. Стави једну
чашицу испред Костје, а једну задржа у руци и насу у њу до
врха. Стави и флашу испред Костје. Знао је да Костја не пије,
па ако жели, сам ће сипати ракију. Костји је било јасно да су
две речи - „анђео чувар“ - натерале Раденка да устане и
направи малу психолошку паузу. Костја га је изненадио, што га
је обрадовало јер је оваквог Костју сматрао и својим делом.
- А ја? - упита Костја кратко, као да изговара хаику поезију
у којој се наставак подразумева, али се не изговара.
- Ти си био мој миљеник, као што си и сада.
Раденко је говорио истину и Костја је то знао. Али љубав
према некоме, чак и према најближима - према синовима, на
пример, у Рађенковом поимању имала је тешко објашњиве
нијансе. Љубав према синовима је готово угушио када је
схватио да им се идеологије разилазе. Костју је волео зато што
је у суштини био Душанов следбеник, иако је упорно
покушавао да убије у себи клицу сумње у систем који је
одбацио његовог оца. Да би доказао како није издао очеве
идеје, иако се углавном понашао другачије, био је спреман да
чини дела која се могу окарактерисати као јунаштва и доказ
патриотизма. Али све то би радио по налогу оних којих се
искрено гадио. Као дресирани крволочни пас. Послушан, а у
ствари мрзи дресера и чека прилику да га раскомада.
- Пожаревац, шеснаести март седамдесет прве...

404
 - Не разумем - искрено рече Раденко.
- У затвор је дошао твој колега и предложио ми да уђем у
стан страног дипломате. Изабрао је мене... Умем са бравама.
Једино си ти знао за мој хоби.
- Нисам им ја рекао. Отворио си поломљену браву
затворског сефа...
- А откуд ти знаш за ту браву? То је цивилни затвор.
Раденко је био чврсто одлучио да тај део разговора
прескочи или учини беспредметним, али га је Костја
изненађујуће брзо и лако матирао. Ма колико био љут због
тога, осећао је олакшање. Тајновити слојеви муке полако су
спадали. Притискали су му душу и једино их је Анка тек
понекад наслућивала.
- Ти си ме предложио за тај задатак и тако увукао у пакао из
кога ни данас не могу да изађем. Да ли си и то радио као
пријатељ или као професионалац, који је у сину најбољег
пријатеља препознао солидног оперативца?
- Хтео сам да ти помогнем да се извучеш из затвора. Све
што се касније догађало, било је ван моје контроле. Врло брзо
те преузела Државна безбедност. О свему си сам одлучивао.
Могао си сваки задатак да одбијеш.
- Добро знаш да сам могао да одбијем само први... А данас
сам овде јер сам одбио последњи задатак. Због тога сам остао
без жене, без сина... Морао сам да бежим из Немачке... Нисам
хтео да убијем доброг и поштеног човека...
- Жао ми је - искрено рече Раденко.
Ове детаље није знао. Државна безбедност није
обавештавала контраобавештајну службу о својим акцијама.
Постојало је и супарништво, тешко објашњиво. Раденко увуче
руку у десни џеп похабане униформе и извади малену црвену
кесу, отвори је и на површину стола избаци округао белутак.
Камен се откотрља према Костји.
- Познајеш овај камен? Ти си га донео са Голог отока. Један
се налази у левом џепу твог оца, а овај ја носим већ тридесет
година.

405
 Костја узе камен и стави га у свој џеп, а црвену свилену
кесу гурну ка Раденку.

406
 5. јануар 1994. године
негде у Босни

Цео живот у двадесет осам реченица. Тако би могао да

сажме разговор са Костјом. У Крчми су изменили - тачно се
сећа јер је реконструисао цео разговор - само двадесет осам
реченица, а све су рекли један другоме. Није имао снаге да
поново оде до Крчме. Шетао је без одређеног циља кроз шуму,
затим се повлачио у напуштену брвнару одакле је могао да
види реку. Стари Грци су говорили да се никад не можеш два
пута окупати у истој води. А после синоћног разговора са
Костјом, схватио је да се готово цео живот купа у истој води.
Устајала је, заудара и трује све који у њу загазе.
Тек је четрдесетак дана у Босни, а чини му се да никада
није излазио из овог пакла. Сматрао је некада да је Иво Андрић
буржоаски писац (зато су му капиталисти дали Нобелову
награду!); док су бомбе падале по Београду, у салону је писао
књиге и тврдио да босански човек није свестан зла у коме живи
и како се увек изнова изненађује када то зло проради у њему.
На једном предавању на Војној академији коментарисао је неке
реченице из Травничке хронике, тврдећи како „иако неки мисле
другачије, ипак смо победили зло, а Босна је најбољи пример за
то“.
После шетње ташмајданским парком више се није видео са
Душаном. Мало захлађење у односима, како би рекли
политичари, као што је и залеђена шума пред њим само
тренутна промена стања. Зашто је Душана толико заболела
његова одлука да оде у Босну? Није му то отворено казао, али
је тај чин сматрао кукавичлуком, а не јунаштвом, ма колико то

407
парадоксално звучало! Једном му је рекао, након Анкине
смрти, како стално бежи - од синова, од унука, од пријатеља,
како се труди да наљути и најбољег пријатеља само да би имао
разлог за бекство. А Костја му је јуче рекао да бежи од себе
самога, да је променио изглед преметнувши се у скитницу и
шверцера, јер се сам себи згадио.
Зашто је отишао у Босну? Да би помогао Србима који су
страховито патили или да би помогао себи некадашњем, који је
све то стварао? И који је на неки начин узрок тим патњама.
Потпуно очишћен и разголићен након разговора са Костјом,
поставља дуго прећуткивана питања. Душан их је пробудио у
Ташмајданском парку. Анкина смрт га је учинила
усамљеником „ро сопственом избору", како му је Душан
говорио. Стручњаци за душу би рекли (а шта они знају?!) како
је, у ствари, изабрао усамљеност да би побегао од синова,
неспреман да прихвати промене чији су и они били весници.
Васпитавао их је као мале војнике сматрајући да ће у
његовом животу пронаћи пример који ће следити. Загледан у
букву опшивену ледом рече наглас: „Какав сам ја пример, када
су се одлучили за супротност свом оцу?" Крену назад у
брвнару, бежећи од свог гласа што се враћао из шуме као
потмули ехо.
Одлазак у Босну је био неопходан да би могао да постави и
оваква питања. А одлука да крене у рат била је чудна од
почетка. Отишао је у Генералштаб и рекао шта жели. Уљудно
је примљен. Пензионисани генерал, колега, ратник из „великог
рата", друг Мрки, контраобавештајац, аналитичар... Неке друге
чињенице су навукле маску сумње на лице књишког мољца у
сивомаслинастој униформи: Црногорац, држављанин СР
Србије, још увек се декларише као Југословен, није пореклом
из Босне, а хоће тамо да ратује, стар - седамдесет две године?!
Све то није представљало добру препоруку.
- Најбоље је да кренете као добровољац, па ће се тамо већ
наћи неко решење - рекао је службеник.
Кренуо је аутобусом. Постао је део надреалне слике већ

408
виђене 26. новембра испред цркве светог Марка. И њега су
испратили трубачи и песма „Ко то каже, ко то лаже, Србија је
мала". Флаше са ракијом ишле су од уста до уста. Наслушао се
четничких песама, старих и новокомпонованих. Хтео је у
једном тренутку да каже како су неке од њих партизанске
песме, али су им нови стихоклепци само променили речи.
Одустао је од едукације новог четничког покрета, љут пре
свега на себе што није био оштрији према родитељима ове
клинчадије! Журе да што пре погину!
Гледали су га као чудо када се појавио у команди места.
Одмах су му предложили да се врати првим аутобусом за
Београд уз опаску „овде се, чича, гине". Сада, после
четрдесетак дана проведених у Босни, јасно му је зашто се није
вратио: шта би рекао Душану и шта би о њему рекли синови!
Одлучио је да буде користан на свој начин: слушаче шта људи
говоре и затим правити своје процене о расположењу у војсци.
Ваљда ће неко паметан завирити у те папире. Али, после
разговора са Костјом, све је постало беспредметно и ништавно.
У двадесет осам реченица нацртали су животе две
породице. Булатовићи су после Душановог повратка са Голог
отока живели онако како је он хтео! Учинио је све да се
породица не уруши због немаштине, али је контролисао сваку
зачету мисао и био спреман да је дојави ако је грешна! Био је
господар њихових живота, а Костјин живот је у потпуности
обликовао. Знао је да дете информбировца не може да
напредује у каријери преко извесне границе, коју нико није
званично прописао, али се подразумева... Раденко је одлучио да
не прихвати тај прећутни договор, већ да Костју учини
победником! На том - како је сматрао - победничком путу,
раздвојили су се и вратили на полазну станицу израњављени,
окрвављених душа, способни да у двадесет осам реченица
нацртају своје бурне животе.
Рат их је поново спојио. Различити путеви којима су стигли
у велико чистилиште чине их нарогушеним
неистомишљеницима. Иако Костја сматра да је у Крчми

409
стављена тачка на једно дружење, Раденко тек сада, иако је
свестан да је сувише ушао у Костјин живот, не жели да
одустане од тога да га штити. Све што је до сада радио била је
заштита прво усамљеног дечака, који пати због оца у затвору, а
затим логистичка подршка у његовом развоју.
Биће његов тихи пратилац у рату. Неприметни анђео чувар.

410
 7. јануар 1994. године
негде у Босни

Напад је почео изненада, иако се у рату ништа не може

назвати изненађењем. Прво се чуло спорадично пуцање, а
затим су шуму ишарале експлозије минобацача и топовских
граната. Лети одломљено грање, јауци људи на стражи прате
звиждање мина, војска се распоређује у већ ископане шанчеве.
Прсти стегнути од хладноће, зуби цвокоћу од студи и страха.
Од минобацача је тешко наћи заштиту.
Пре него што су се зачули први пуцњи, Костја је
реконструисао, а затим записивао реченице из Крчме. Тачно
двадесет осам реченица, убојитих као меци што звижде и
најављују смрт. Затворио је дневник, ставио га у „мајорку“ и
тек тада угледао уредно сложен заштитни прслук, панцир,
успешну брану ударцима метка у грудни кош и леђа. Панцир је
био поред његовог јастука, остављен тако да је било немогуће
не приметити га.
- Чији је ово панцир? - упита.
- Новинар, па ти имаш језик - рече простођушно момак
заокупљен проналажењем друге ципеле.
- Понекад - одговори кратко Костја.
- Донео онај чича што си с њим диванио у Крчми. Ушао као
дух док си спавао. Оставио и изашао. А пре тога те помазио по
коси...
- Мени ово не треба. Узми ако хоћеш.
Момак се обрадова изненадном поклону. Навуче панцир
преко кошуље. Закорачи средином собе, окрену се два пута као
манекен на писти, праћен смехом, звиждањем мина и

411
штектањем калашњикова.
- Како ми стоји? - упита шеретски.
Костја се насмеја, чини му се први пут откад је дошао у
Босну.
- Баци коску - рече момак, пружи отворену шаку, а Костја је
додирну својом шаком.
Заједно су изашли из куће и упутили се ка шуми. Тамо их је
чекао командир. Распоређивао је војнике, усплахирен као увек
кад запуца. Био је искусан војник. Нервирао се због неких
добровољаца, манекена рата како их је он звао, убеђених да им
метак ништа не може. О рату су читали репортаже у новинама,
гледали телевизијске извештаје и слушали бајке дезертера.
Прави ратници ћуте.
- Новинар, крени десно и не јуначи се много. Нађи неки
заклон и не троши беспотребно муницију.
- Разумем - рече Костја с поштовањем.
После два сата, пуцњава је престала, изненадно као што је
почела. Људи излазе из шуме, здрави помажу рањенима, чују
се уобичајене псовке. Највише псују рањеници. Псују туђу, а
дозивају своју мајку. Вруће пароле рањеници узвикују само у
филмовима и у допуњеним верзијама сећања на рат. Напад је
био муњевит, а циљ очигледно није био освајање територије.
- Ваљда им се није спавало, па ајд мало да се загреју! - рече
командир. - Али смо их бар добро испрашили. Збор! Да видимо
ко је претекао.
Ма колико његова последња реченица звучала као
непримерена шала, увек ју је на исти начин изговарао после
борби.
- Нема новинара!
- Како га нема?! Нађите га! Идите десно!
Људи кренуше у шуму. Почело је да се раздањује. Дрвеће
оковано у лед личило је на експонате изложене на изложби
неког уврнутог вајара. Код једне велике букве, пресечене
уздуж, као да је гром ударио у њу, угледаше Раденка, без
маскирног шаторског крила на себи. Спустио је главу, а рамена

412
су му се тресла. Тек кад су пришли, видели су да је шаторско
крило пребацио преко човека коме су вириле само ноге и
полудубоке патике на њима.
- Новинар - рече неко од војника и скиде капу.
- Костја Булатовић - једва изусти Раденко. - Помозите ми да
га пренесемо.
Момци су увили Костју у шаторско крило и полако
кренули. Чуло се само пуцкетање смрзнуте покорице на танком
слоју снега. Раденко је ишао иза њих. Мислио је на Душана и
плакао. Десну руку је држао преко левог џепа. Осећао је како
му дланови горе...
А пре само пола сата, када је пуцњава утихнула, кренуо је у
шуму. Војници су излазили из шуме, а он је ишао у супротном
правцу.
- Да ли сте видели новинара? - питао је.
- Командант га је послао према великим буквама... Тамо,
десно...
Прва светлост је ушла у шуму и поигравала се дрвећем
правећи чудновате сенке. Угледао је велику букву, пресечену
уздуж, по средини, и човека у седећем положају, наслоњеног
на букву. Мина је ударила испред стабла и распрсла се у
десетине убитачних делова. Човек се није померао, а полумрак
није дозвољавао да разазна црте његовог лица. Био је убеђен да
је то Костја и да на себи нема панцир.
- Костја - позвао је прво тихо, а затим све снажније, па се на
крају дозивање претворило у тужење и нарицање.
Костјине очи су биле широм отворене, зачуђене, упрте у
Раденка као да желе нешто да питају. Раденко се помери у
страну, али не успе да се склони од тог заустављеног погледа.
Приђе и стави шаку преко Костјиних очију и затвори их. Лепо
Костјино лице, недирнуто, одавало је слику уснулог дечака,
уплашеног сном у коме не препознаје непознати предео и себе
у њему.
Откопча Костјин шињел и схвати да га је неколико
шрапнела погодило у груди. Увуче руку у леви џеп Костјине

413
блузе и напипа камен. У отвореној Раденковој шаци, пуној
Костјине крви, белеле су се две половине белутка донетог 1956.
године са Голог отока. Шрапнел је поделио белутак на два
истоветна дела.
У шаци пуној крви, пресечени белутак је личио на камено
острво у мору окупаном сунчевим заласком.
Раденко узе једну половину и стави је у свој леви џеп, а
другу половину пољуби и врати у Костјин џеп.
Тада су наишли војници.

414
 7. јануар 2003. године
Нови Београд

Последњи пут је видео Раденка пре девет година, осам

месеци и двадесет девет дана... Игру бројева и сажимање
времена савладао је на камену. Заборављао је неке важне
чињенице, бледели су догађаји, али је зато са невероватном
прецизношћу премеравао време. Сати, дани, месеци и године
постали су битни међаши, иако је често говорио како је права
штета што не постоји нека гумица за брисање времена. Или,
бар, за брисање неких раздобља. Тако би почетак могао да буде
на неком крају, неукаљан пређашњим животом.
Чуо је да се његов пријатељ осамио, побегао од синова и
унука. Побегао од себе некадашњег, како би песници
слободним стихом објаснили овакав поступак. Једном је
кренуо да га посети. Купио је поморанџе, па се упутио уским
путем поред некадашње занатске радње чика Мише фризера.
Учинило му се да кроз прозор, сада украшен мушкатлама,
излеће мирис колоњске воде и фризерског пудера... Пут га је
водио поред старих аустроугарских бункера. Дошао је до
рецепције Дома за остарела лица, како ову зграду званично
зову у покушају да избегну речи немоћ и усамљеност. Стајао је
неколико минута. Затим је на пулт спустио поморанџе...
- Дајте наранџе другу Раденку Мркићу.
- Позваћу генерала - рекао је човек пословно и устао.
- Нема разлога! - одговорио је Душан кратко.
- Морам да му кажем ко је донео... Није уобичајено...
- Значе он...
И пре две године, два месеца и седамнаест дана, Душан је

415
био кренуо на сусрет са Раденком, или му се бар чинило да ће
га срести тамо где се упутио. Прво је окренуо телефонски број,
пронађен у дневним новинама уз прецизно упутство: позвати и
заказали (инфинитиви су обавезни као код упутства за
коришћење беле технике) дан доласка када ће...(том и том)
бити омогућен увид у лични досије, итд. Прво је дуго с
неверицом читао у новинама да је грађанима омогућен увид у
досијеа Државне безбедности, а када му је један пријатељ
испричао шта је све тамо прочитао, почео је да се колеба.
Његов пријатељ је био убеђен да полиција и даље манипулише
људима, јер је, између осталог, у досијеу прочитао невероватне
податке о себи. Није могао да верује да су их достављали
полицији најбољи другови - тачније неко од најбољих другова -
па је на крају закључио да му је стан био озвучен. Тако му је
било најлакше.
Душан је дуго размишљао шта да учини. Вагао је чињенице
ЗА и оне ПРОТИВ. Живео је сам и пожелео је да дане самоће,
посебно оне упућене на сећања, обоји истином.
На портирници је објаснио зашто је дошао и љубазни човек
га је упутио куда да оде; говорио је као аутомат, навикнут на
старце што као пустолови копају по неистраженим деловима
својих живота.
Док се пео уз степенице, придржавао се за ограду, што
обично није чинио, јер је, иако у осамдесетим годинама, имао
лак и дуг корак. Био је то знак да се не осећа добро и да му
дрхте колена. Рамена су кренула надоле и у једном тренутку је
поклекнуо. Застао је, наслонио се на зид и дубоко удахнуо
ваздух, попут рибе избачене на обалу.
- Господине, да ли вам је добро? - упита брижно непозната
жена.
- Сасвим добро. Никад боље. Сада знам шта нећу.
- А шта то нећете? - настави да запиткује непозната жена,
очигледно навикнута да завирује у туђу интиму.
- Нећу поново у пакао - рекао је одлучно и бодро кренуо
низ степенице.

416
 Од тада, Душан ћути о свом пријатељу. А то ћутање чини
да му се у сећање стално враћа 8. јануар 1994. године. Добио је
телеграм у коме је у неколико рећи обавештен да је његов син
Костја претходног дана погинуо на ратишту... Помислио је да
се неко шали, јер је Костја био у Пожаревцу, на издржавању
казне. Позвао је Зорана и Младена, Раденкове синове. Њих
двојица су прво окренули неколико телефонских бројева, а
затим су сели поред Душана. Ћутали су...
Мртвачница код Медицинског факултета представља
неуспешну копију грађевина из римског периода. Ноћ хладна,
увијена у београдску маглу и смог... Идеално време за
сивомаслинаста возила са лименим ковчезима. Зоран и Младен,
као војници на стражи, стајали су поред Душана. Три
мушкарца су ћутала, уплашени, залеђених мисли.
Камион се зауставио, искочио је возач и подигао цераду са
задњег дела. Душан је угледао брадатог човека, савијеног крај
ковчега и увијеног у шаторско крило. Челом је био наслоњен
на ковчег.
Душан, Зоран и Младен су прилазили камиону, померајући
се стопу по стопу, као да су им ноге урониле у асфалт. Човек је
подигао главу и у мраку су му блеснуле очи.
-Тата! - крикнуо је Младен.
У Раденковом погледу ништа се није могло прочитати. Из
очију су исцурили туга, очај... Сузе пресахле... Остао је само
блесак, једини доказ да та два ока припадају живом човеку. А
можда је и тај блесак био само одсјај шкиљаве сијалице
окачене на бандеру.
Душан је све време ћутао. Реч није изговорио ни када је
Раденко изашао из камиона и загрлио га. Раденко је нешто
причао, објашњавао, али га Душан није чуо... Неки унутрашњи
глас му је шапутао да постоји веза између Костјине смрти и
блеска што полако трне у Раденковим очима.

417
 10. новембар 2003. године
Београд

Кроз прозор канцеларије, осенчен прашином са улице,

проматра лица непознатих људи и погађа чиме се баве, какав
им је темперамент, склоности... На лицу све пише, као у личној
карти. На столу је фотографија Костје Булатовића, извађена из
досијеа, па кад погледа у њу схвати да је свака процена на
основу нечијег изгледа углавном погрешна. Костјино лице је
одавало уметничку душу.
Ишчекује нестрпљиво инспектора Милића. Послао га је да
провен неколико детаља у досијеима људи чије је фотографије
Раденко исецао из новина након њихове смрти, а затим их
одлагао у заједнички рам. Тако урамљену слику, у ствари
мозаик заустављених живота, држао је на зиду собе у
старачком дому. На том зиду није било породичне
фотографије. Само те бизарне слике, последњи покушај лажног
представљања: на тим фотографијама бивши официри су били
у војним униформама, са одузетим чиновима на раменима,
млади, одлучног погледа.
- Погледај шта је заједничко у њиховим досијеима.
- Шефе, петнаест досијеа!?
- Брзо ћеш наћи. Већ на првим странама.
У канцеларију уђе курир и донесе извештај патолога. Перић
с нестрпљењем рашири по столу фотографије начињене пре
обдукције. Посебно је био увеличан детаљ на левој страни
грудног коша Раденка Мркића. Због увећања, фотографија
личи на графику: оток, који је направила половина белутка
после пада на степенице испред Народне скупштине, и

418
потамнели модроплави круг око отока. Перић је затворио очи,
у ствари чкиљи, и кроз трепавице посматра фотографију. Тако
раде љубитељи слика. Фотографија га подсети на велико плаво
око са посивелом женицом у средини. Затим се тргну. Слика
судског фотографа, у ствари, личи на веома ретке фотографије
Голог отока: камен и море око њега!
- Шефе, имали сте право - стопи се Милићев глас са
шкрипом врата отворених раменом.
- Милићу, полако с тим вратима! Увек ме престравиш.
- Није увек, шефе. Само кад размишљате. А откад се убио
генерал, стално сте замишљени - рече Милић и загледа се у
фотографије на столу. - Је л’ то нека тетоважа?
- Није, Милићу. Душа му је била тетовирана. А то не може
да се сними.
- Како ви кажете, шефе...
Милић седе и извади белешке. Писао је у блокчету са
шареним корицама. То је видео у неком крими филму и много
му се допало.
- Шта си све убацио у твој шарени компјутер?
- Били сте у праву, шефе. Заједнички именитељ: војна лица,
сви били на Голом отоку, сви су умрли природном смрћу, осим
једног... Блажо Милеуснић, кум Душана Булатовића. Он се
убио, а пре тога је убио... Убио је Милету Лазића... Зато што му
је... што му је мувао жену док је био на Голом отоку... А били
су најбољи другови... Само што је овај Лазић био
обавештајац... официр обавештајац...
- Добро, добро...
- И мало изненађење за вас, шефе. У свим досијеима се
помиње извесни... Бели. Он је писао... мислим, цинкарио је
ове... Али ништа ружно. Као да је... не знам...
- Хоћеш да кажеш да их је штитио.
- Тако се мени чини, шефе. Прочитао сам нешто
интересантно... Играли су карте једном код овог...
- Душана Булатовића.
- Код њега, шефе. И ту је био један Саво... И његова слика

419
је у раму, на зиду... Саво и Душан су причали тако да их Бели
ништа није разумео, па је он мислио да га мувају на картама. А
они су, у ствари, говорили голооточким језиком. И тај Бели је
записао чудне речи... Кибларење... двомоторац... шиба... топли
зец... панмунџон...
- И ко је тај Бели, Милићу?
- Неки цинкарош, шефе. Представљао се као пријатељ, а
био је тастер.
- Мислиш да тастер не може да буде пријатељ?
- Цинкарош и пријатељ у исто време?! Шефе, то је
болесно...
Перич се насмеја: лицем његовог помоћника протрча
гримаса, којом не успе да сакрије гађење, иако је желео да буде
само хладан, прорачунат сведок загледан у чињенице.
- Погледај ову слику... Камен је направио оток на грудном
кошу, а око отока је тамноплави подлив. Да ли ти личи на око?
- Личи ми на негатив ока. Не може, шефе, женица да буде
светлија од беоњаче.
- А какав је ратни надимак Раденка Мркића, најбољег
Душановог друга?
- Друг Мрки.
- А негатив мрке, то јест црне боје, јесте...
- Бела. Добра фора, шефе. Мрки је Бели!
Самоубиство Раденка Мркића је као полицијски случај
било решено за пет минута, али је за инспектора Перића
пријатељство два човека - Раденка и Душана - била прича којој
није назирао крај. Смрћу два главна јунака ова прича није
завршена, јер је они нису ни писали. Њима су само подељене
већ написане улоге. Могло је да буде и обрнуто: Раденко на
Голом отоку, а Душан и Анђа на Калемегдану сретну Анку...
Ипак, у целој причи сваки од јунака се помало отргнуо
пишчевој контроли:
Душана нису сломили, па чак није ни мрзео оне што су му
уништили живот, а Раденко је остао пријатељ и када је морао,
али и желео, понешто да дојави о Душану. Перић једино није

420
знао део приче када Раденко свесно и зналачки увлачи Костју у
један паралелни живот у коме се реалност губи у магли
идеологије. Зато му је било нејасно зашто је Костја на
игралишту Дорћола онако брзо и хладнокрвно прихватио његов
предлог да крене у Немачку и понесе четири гасне бомбе.
- Шефе, мени ипак није све јасно... Капирам да је ово
историја. Али неке чињенице нису логичне и мислим да су
подметнуте. Мислим, све се слаже, а ништа се не слаже. Ако ме
капирате?
- Када бисмо све знали, историја би као наука престала да
постоји. Била би само низ једном доказаних чињеница.
- Како ви кажете, шефе - рече Милић и записа у шарено
блокче последњу Перићеву реченицу.

421
 11. новембар 2003. године
Београд

Поново су заједно; дели их само зид две капеле. Испред

ових суморних здања тискају се људи који су познавали и
Душана и Раденка, па долазе са по два букета цвећа. Улазе у
једну, а затим у другу капелу. Догодило се још нешто
необично: најужа родбина два покојника за тренутак је изашла
из једне и ушла у другу капелу.
Инспектор Перић угледа мајора Блечића, који је стајао на
размеђу две капеле, као да размишља у коју ће пиво да уђе.
Приђе му и пружи руку.
- Колега, ово је тачка на случај.
- Случаја није ни било.
- Слажем се. Све је било тако нормално и очекивано - рече
Перић подругљиво, а Блечић се кисело насмеши.
- Знам да сте читали досијеа... Ко је Бели? - упита Блечић
знатижељно.
- Ништа није онако како изгледа. Бели је Мрки. Друг Мрки.
Бело, а у ствари црно. И црвено увек на крају испадне црно.
- Гробље није место за политику - рече Блечић стишано и
утренирано погледа да ли неко прислушкује о чему
разговарају.
- Ко говори о политици?! Час ликовног образовања. Лекција
- мртва природа.
Блечић одмахну руком и крену.
- Може једно питање за вас, колега? - опет се огласи Перић.
- Изволите - рече мајор нервозно.
- Шта мислите, која ће од две поворке кренути ка Алеји

422
заслужних грађана?
Блечић прекину разговор тако што се нагло окрену и изгуби
у гужви.
Према строгој процедури на гробљу, две поворке су
кренуле из капела: једна ка Алеји заслужних грађана и друга,
након тридесет минута, ка ободу гробља.
У Алеји заслужних грађана, крај одра Раденка Мркића,
измењало се неколико говорника, а последњи, његов колега -
генерал у пензији, сада функционер у Савезу бораца - посебно
је истакао херојски чин одласка у Босну, где се „...наш друг
Мрки херојски борио и тако још једном осветлао образ својој
генерацији, која је прошла Сутјеску, Неретву ...”, Последњи
плотун чете војника, уз звуке посмртног марша, огласи
тренутак када је ковчег полако спуштен у гроб. Зоран и Младен
бацише по грумен земље у раку и захвалише људима који су
дошли на сахрану. Затим кренуше на други крај гробља.
Сахрана Душана Булатовића прође без говора, јер је Душан
тако хтео. Тишину прекинуше гробари. Подигоше ковчег и
спустише га на конопце. Тада искорачи старији господин.
- Зар ћемо дозволити да Душан Булатовић оде без
последњег поздрава...
Био је то представник Савеза бораца. Набрајао је податке из
Душанове биографије, поменуо босоного детињство у
„поштеној сељачкој породици", школовање у Пљевљима,
студије у Београду, набрајао битке, одликовања... Кад је човек
скрушено завршио, после хорског „слава му“, искорачи
Младен, који је управо пристигао.
- Хвала свима који су дошли да испрате чика Душу. Али ја
не желим да буде испраћен неистином. Господин из Савеза
бораца рекао је неколико нетачних података, а један веома
битан није ни поменуо. Душан Булатовић није завршио Правни
факултет. Био је апсолвент права, а војска није дозволила
официрима да наставе школовање на цивилним факултетима.
Чика Душа није био пуковник, већ мајор, коме су одузели чин.
Сва признања која је господин набројао, одузета су му пре

423
педесет година и никада му нису враћена. Тада је упућен на
Голи оток. Хвала вам још једном што сте дошли на последњи
испраћај Душана Булатовића.”
У тренутку када је Младен изговорио последњу реченицу,
гробу приђе витка плавуша, педесетогодишњакиња, огрнута
црном пелерином, са лицем ишараним пегама. Испод леве руке
ју је држао Зоран, а испод десне плавокоси и плавооки
двадесетогодишњак, видно узбуђен. Зоран се сагну и пољуби
ковчег, а то исто учинише жена и младић. Гробари подигоше
ковчег и полако га спустише у раку. Убрзо по ковчегу почеше
да падају груменови земље. Сабласно добовање земље по
дрвеном ковчегу преплаши птице, па прхнуше ка небу. Убрзо
се све утиша и претвори у шум корака и шапата.
Младен, Зоран, жена у црној пелерини и плавокоси младић
кренуше полако ка излазу из гробља. Ћутали су. Пресрете их
инспектор Перић, коме се у очима читала знатижеља.
- Извините... Инспектор Перић. Знам да није место за
разговор...
- Изволите, инспекторе - рече Младен.
- Код Душана и Раденка су пронађени белуци у џепу...
Костја их је донео са Голог отока.
- Ако вас интересују ти белуци, и сада се налазе у њиховим
џеповима.
- Интересује ме нешто друго... Раденков белутак је био
пресечен по средини.
- Друга половина је била у Костјином џепу - рече Зоран.
- Могао сам да претпоставим... Најзад су оба белутка под
земљом.
Младен се загонетно осмехну.
- Да вам представим госпођу Марту, бившу Костјину
супругу, и његовог сина Душана. Дошли су из Немачке.
Инспектор Перић, потпуно збуњен, пружи руку прво
Марти, пољуби њену малену шаку, а затим пружи руку и
Душану. Марта га погледа знатижељно, свесна да тај
изненадни пољубац у руку открива однос непознатог човека

424
према Костји. Младен се нагну према Душану, шапну му
неколико речи, а Душан откопча црни капут, завуче руку у
недра и извади сребрни ланчич на коме је, уместо сребрног
привеска, висила половина белутка нађена у Костјином џепу.
Душан пољуби белутак. Марта га узе за руку, поздравише се са
Перићем и полако кренуше.
- До виђења - рече збуњено инспектор Перић.
Између гробова, појави се малено жуто пиле и искочи на
пут. Крену за Мартом, Зораном, Младеном и Душаном. Гегало
се и махало нејаким крилима. Кад се огласи пијукањем, Душан
засладе, клекну, подиже пиле и приви га на груди.

425
 Изјаве захвалности

Захвалан сам свим писцима објављених романа о

Голом отоку а посебно онима чије књиге нико није
хтео или није смео да штампа, а ја сам их прочитао.
Захвалан сам Удружењу Голооточана чији сам почасни
члан, јер је истрајавало и успевало да уз бројне
препреке штампа Голоточки гласник у коме сам
налазио величанствена казивања голооточких сужања.
Посебно сам захвалан Голооточанима који су
победили страх и идеолошке предрасуде приставши да
стану пред ТВ камеру и умојој ауторској емисији
Бисери испричају шта су све доживели у време
Информбироа. Ове књиге, ипак, не би било да ме мој
отац Душан својим ћутањем о злу није натерао да
размишљам зашто бежи у тишину.

Вања Булић

426
 О аутору

Вања Булић је рођен 16. јула 1947. године у

Куманову. По опробаном рецепту ондашње
Југославије, мајка Босиљка са Цетиња и отац Душан из
Жабљака селили су се од Скопља до Випа-ве, и најзад
се скрасили у Београду 1952. године. Тада његовог оца
одводе на Голи оток, што је представљало крај
селидби. Шездесетих година је свирао у рок саставу
Сидра, а одбојку је играо у Радничком и ИМТ-у.
Студирао је медицину и политичке науке. Члан је
Удружења књижевника Србије. Ово је његова девета
књига. Написао је збирку прича Како сам гајио
близанце, романе Тунел - лепа села лепо горе, Ратна
срећа, Задах белог, Вреле усне, Парада страсти, Друго
стање, а објавио је и џепно издање интервјуа из ТВ
серијала Бисери. Написао је три позоришна комада,
две монодраме, три ТВ серије. Косценариста је филма
Лепа села лепо горе и сценариста филма Друго стање.
Очекује реализацију филмског сценарија Црвена
кибла. Добио је више награда за сценаристички рад у
документарном филму. На пет београдских телевизија
снимио је око две хиљаде једночасовних ТВ емисија.
Добитник је више признања за сценаристички и
новинарски рад. Међу признањима је и „Златни
беочуг“, који се додељује за трајни допринос култури
Београда. Ожењен је и има троје деце.

427